Radmila Maksimović

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE

Banja Luka, 2010

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE
Autor: dr sci. fharm. Radmila Maksimović Recezenti: Prof. dr Rade Biočanin, expert Prof. dr sci. Jovica Jovanović Lektor: GORDANA Jovanović (Bilanović) Izdavač: Panevropski univerzitet "APEIRON" Banja Luka 1. izdanje, godina 2010. Odgovorno lice izdavača, DARKO Uremović Glavni i odgovorni urednik: Mr ALEKSANDRA Vidović Prelom teksta i crteži JELENA Maksimović Dizajn korica: TIJANA Maksimović Štampa: "ART-PRINT", Banja Luka, d.o.o., grafika - dizajn - marketing Banja Luka Odgovorno lice štamparije: VLADIMIRA Stijak- Ilisić Tiraž 200 primjeraka EDICIJA: Medicinske bazične nauke – Libra Medica Basis knj. 15 ISBN 978-99955-49-37-4

Predgovor:
Poštovane kolege, U ovom udžbeniku su izloženi gradivo i problemi medicinske biohemije. To je složeno gradivo u koje su uključena saznanja mnogih nauka, kao što su hemija, biologija i medicina. Zato su u udžbeniku pomenuti mnogi za studente novi pojmovi. Nije neophodno da studenti odmah prihvate svo gradivo iz udžbenika, ali se nadam da će ih radoznalost da saznaju kakvi se to procesi svakodnevno odvijaju u našem organizmu, i kad smo zdravi i kad smo bolesni, nagnati da se ozbiljnije zainteresuju za biohemiju. Nadam se da će studenti učeći iz ove knjige, shvatiti da je ljudski organizam jedan od najsloženijih, ali ujedno i jedan od najlepših funkcionalnih mehanizama. Verujem da će shvatiti da svaka živa ćelija, kao osnovna funkcionalna jedinica tela, u svom jezgru sadrži sve genske informacije potrebne za nastanak celog ljudskog bića, te da, istovremeno, geni čine zapravo mnoštvo kontrolnih sistema koji regulišu, podešavaju i diriguju doslovno hiljadu hemijskih reakcija unutar svake ćelije. Svesna sam da sam neka poglavlja obradila detaljnije dok su druga prikazana kraće. To je, između ostalog, tako, jer sam se trudila da udžbenik ne bude obiman, a da ipak student dobije osnovna znanja iz medicinske biohemije. Ako sam u tom vaganju prilikom odabira šta reći, a šta izostaviti, našla pravu meru, ovaj se udžbenik može smatrati delom vrednim truda. Ugodna mi je dužnost da se na ovom mestu zahvalim recenzentima prof. dr. Radetu Biočaninu i prof. dr. Jovici Jovanoviću koji su mi dali korisne primedbe i savete. Posebnu zahvalnost dugujem Nikoli i Jeleni Maksimović koji su mi pružili svekoliku pomoć tokom pisanja knjige.

U Banja Luci 16. 04. 2010.

dr sci. Radmila Maksimović, specijalista medicinske biohemije

RECENZIJA Čovečanstvo se danas nalazi pred sudbonosnim pitanjima svoje dalje egzistencije i ušao je u treći milenijum sa velikim globalnim, ekološkim, zdravstvenim i drugim problemima. Međunarodna javnost, naučnici i aktivisti mnogobrojnih visokoškolskih, naučnoistraživačkih, zdravstvenih i ekoloških udruženja-organizacija širom sveta sve brojnije i ozbiljno upozoravaju na uzroke i sve teže posledice, koji prouzrokuju morbiditet, kao posledicu devastacije radne i životne sredine i mentalnog zagađenja stanovništva planete Zemlje. Dosadašnji razvoj industrijskih društava, naglašen ekonomiskim faktorima i zasnovan na neodgovornom i neracionalnom korišćenju prirodnih bogatstava narušava prirodnu ravnotežu i iscrpljuje ograničene prirodne resurse. Takav razvoj je neodrživ, jer prouzrokuje sve veće zagađivanje zemljišta, voda i vazduha, uništavanjem ekosistema i potrošnjom velikih količina prirodnih resursa. Otuda, doc. dr Radmila Maksimović, autor udžbenika pod nazivom “OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE" za studente Fakulteta zdravstvenih nauka u sedištu svih zbivanja stavlja čoveka, u jednom biocenoznom okruženju, ali sa razmatranjem vitalnih elemenata organizma i svih uticajnih faktora. Ovu, sve aktuelniju naučnu oblast biohemijskih i medicinskih nauka autor obrazlaže kroz sledeću strukturu: uvod, 11 celina i 73 podceline, zaključak, literatura, uz odgovarajuće priloge, šeme i fotografije, saglasno sadržaju i cilju predmeta, koji se realizuje na Panevropskom univerzitetu “APEIRON” u Banja Luci. Obzirom na specifičnost buduće profesije studenata, slušalaca i nastavnika ove visokoškolske i naučne ustanove, autor je nastojao da nađe sredinu tretirane problematike, sa prikazom specifičnosti i potreba ove renomirane nastavno-naučne ustanove i u tome je u potpunosti uspeo. Ovaj udžbenik je jedno, za savremene uslove života, narušavnja zdravlja, zagađenja i degradacije životne sredine u miru, u vanrednim situacijama i ratnim uslovima, dosta značajno, aktuelno, složeno i kompleksno područje obrazovanja i vaspitanja studenata, slušalaca, nastavnika i ostalih pripadnika u sistemu školstva, u oblasti zdravstvenih nauka, eko-bezbednosti, kvaliteta života i bezbednosti i zdravlja na radu, gde nema granice posmatranja i istraživanja. Poseban kvalitet materijala koji je pripremljen za štampu, jeste da je napisan na savremen način, prilagođen budućim zdravstvenim, inženjerima sanitarnog i biohemijskog inženjeringa, nastavnicima, vaspitačima, referentima, načelnicima i ostalim korisnicima na zadacima zaštite i unapređenja zdravlja, zaštite radne i životne sredine. Naravno, neophodna je lektorska recenzija i ponovni detaljan pregled sadržaja knjige od strane autora, urednika i saradnika redakcije, vodeći računa da se ne ponovi negde isti pasus ili fotografija, što je meni

kao recenzentu bilo teško da ovde primetim i iznesem tu primedbu. Naučno-stručne literature nema dovoljno, a ona je neophodna u sve većem obimu, savremenog dizajna i sa novim podacima. Sve se to mora imati u vidu, kada se pokušava lapidarno ocenjivati autorov rad, visoke pažnje vredan, napor i višegodišnji uloženi trud i prikupljanje domaće i strane bio-hemijske i medicinske građe, radi sveukupnog sagledavanja i prezentovanja studentima i ostalim korisnicina ove izuzetno značajne i nedovoljno istražene problematike. Ova knjiga je od izuzetne koristi svim onima, koji se bave zdravstvenom negom, pre svega, ali i zaštitom radne i životne sredine u školstvu, preduzećima, zdravstvenim ustanovama, civilnoj zaštiti, institutima, referentima bezbednosti i zdravlja na radu na nivou preduzeća, zavoda, instituta, lokalnih samouprava i svim ostalim, koji žele i kojima je neophodno poznavanje ove, sve aktuelnije problematike. Sve u svemu, ovim izuzetnim naučno-stručnim delom, započet je ili se nastavlja jedan veliki poduhvat u edukciji studenata, čije ćemo konačne rezultate sagledavati, stalno ocenjivati i osavremenjavati kroz nastavnu praksu. Svakako, ova knjiga je „živa“ materija, koja je podložna promenama i stalnom unapređenju, s hodno vremenu življenja u posmodernom ambijentu. 22. 04. 2010. godine Banja Luka RECENZENT prof. dr Rade Biočanin Viši naučni saradnik

SADRŽAJ
UVOD 1 1. BIOHEMIJA ĆELIJE......................................................... 1-1 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 1.7 2. 2.1 2.2 2.3 2.4 3. UVOD................................................................................... 1-2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA.......................... 1-2 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA.................1-2 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI............................................... 1-3 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA...................................................... 1-4 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE.............................................. 1-9 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA....................................... 1-12 UVOD................................................................................... 2-2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE........................ 2-2 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA.................................................. 2-4 POREMEĆAJ PROMETA VODE................................................ 2-7

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA............2-1

ENZIMI........................................................................ 3-1 3.1 UVOD................................................................................... 3-2 3.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA................................................. 3-2 3.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE........................................ 3-5 3.3.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE....................................................................... 3-8 3.3.2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID SPECIFIČNE OKSIDOREDUKTAZE................................................................................ 3-9 3.3.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM..3-10 3.4 KARAKTERISTLČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE.............3-10 3.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA.................................. 3-11 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO....................................................... 3-15 3.7 KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA.......................................... 3-18 3.8 MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA................................... 3-18 3.9 UTICAJ PH I TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA...........3-22 3.10 INHIBITORI......................................................................... 3-23 3.11 ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI................................ 3-24 3.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI.................................................... 3-25 3.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI................................. 3-27 3.14 IZOENZIMI.......................................................................... 3-29 3.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA...................................... 3-30 3.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA...........................3-30 3.16.1 OKSIDOREDUKTAZE....................................................... 3-32 3.16.2 TRANSFERAZE............................................................... 3-34 3.16.3 HIDROLAZE.................................................................... 3-35 3.16.4 LIAZE.............................................................................. 3-36 3.16.5 IZOMERAZE.................................................................... 3-37

3.16.6 LIGAZE........................................................................... 3-37 4. UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM...................... 4-1 4.1 UGLJENI HIDRATI.................................................................. 4-2 4.1.1 MONOSAHARIDI................................................................. 4-4 4.1.2 AMINOŠEĆERI.................................................................. 4-13 4.1.3 ASKORBINSKA KISELINA.................................................. 4-13 4.1.4 INOZITOLI........................................................................ 4-14 4.1.5 GLIKOZIDI........................................................................ 4-15 4.1.6 OLIGOSAHARIDI............................................................... 4-16 4.1.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI................................................ 4-20 4.1.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI)....................... 4-21 4.1.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI)..425 4.1.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI)..................... 4-26 4.1.11 HETEROGLIKANI............................................................. 4-27 4.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA.................................... 4-28 4.2.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA........................................... 4-29 4.2.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA..................................... 4-30 4.2.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA)....................... 4-31 4.2.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA). .434 4.2.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA.................4-35 4.2.6 GLIKOLIZA....................................................................... 4-36 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE........................................................ 4-42 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE....................................... 4-43 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA......................... 4-43 4.2.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE....................... 4-46 4.2.11 METABOLIZAM GLICEROLA............................................ 4-47 4.2.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA........................................................ 4-47 4.2.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA............................. 4-50 4.2.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA 4-52 4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE. 455 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA............................ 4-55 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE............4-57 5. MASTI ILI LIPIDI........................................................... 5-1 5.1 MASTI................................................................................... 5-2 5.1.1 KLASIFIKACIJA MASTI......................................................... 5-2 5.1.2 FOSFATIDI........................................................................ 5-12 5.1.3 SFINGOLIPIDI................................................................... 5-17 5.1.4 CEREBROZIDI.................................................................. 5-18 5.1.5 MICELE, MONO - I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA 5-20 5.1.6 STEROIDI I KAROTINOIDI.................................................. 5-22 5.1.7 KAROTINOIDI................................................................... 5-38

5.2 METABOLIZAM LIPIDA........................................................ 5-45 5.2.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI....................... 5-45 5.2.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA................................ 5-47 5.2.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA...................................... 5-47 5.2.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH)..................................................................... 5-51 5.2.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA..................................... 5-52 5.2.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA....................... 5-53 5.2.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA........................ 5-58 5.2.8 BIOSINTEZA TRIGLICERIDA, GLICEROFOSFATIDA I SFINGOLIPIDA........................................................................... 5-59 5.2.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA............................................. 5-62 6. AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA.........6-1 6.1 AMINOKISELINE........................................................................ 6-2 6.1.1 UVOD................................................................................. 6-2 6.1.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA................................ 6-3 6.1.3 PODELA AMINOKISELINA.................................................... 6-4 6.1.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA...............6-5 6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE........................................... 6-13 6.1.6 POLARNE AMINOKISELINE................................................ 6-18 6.1.7 KISELE AMINOKISELINE.................................................... 6-22 6.1.8 BAZNE AMINOKISELINE.................................................... 6-24 6.1.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA........................................... 6-27 6.1.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA.............................. 6-29 6.2 PEPTIDI.............................................................................. 6-34 6.2.1 PEPTEDNA VEZA.............................................................. 6-34 6.2.2 NOMENKLATURA PEPTIDA................................................ 6-36 6.2.3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA. .6-37 6.2.4 PRIRODNI PEPTIDI............................................................ 6-38 6.2.5 PEPTIDNI HORMONI......................................................... 6-39 6.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE.............................................. 6-40 6.3.1 UVOD............................................................................... 6-40 6.3.2 OSOBINE PROTEINA......................................................... 6-43 6.3.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA.................................... 6-45 6.3.4 STRUKTURA PROTEINA.................................................... 6-46 6.3.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA................................... 6-48 6.3.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA, IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA 6-52 6.3.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA............................. 6-55 6.3.8 STRUKTURA α―HELIKSA.................................................. 6-57 6.3.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA............................. 6-59 6.3.10 STRUKTURA KOLAGENA................................................. 6-60 6.3.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA.......6-61 6.3.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA.......................... 6-65 6.3.13 DENATURACIJA PROTEINA.............................................. 6-66 6.3.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI........................................... 6-69 6.3.16 ELEKTROFOREZA........................................................... 6-72

6.3.17 TALOŽENJE PROTEINA.................................................... 6-73 6.3.18 PLAZMA―PROTEINI....................................................... 6-74 6.3.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA............................................... 6-76 6.3.20 PROSTI PROTEINI........................................................... 6-77 6.3.21 SLOŽENI PROTEINI......................................................... 6-78 6.4 HROMOPROTEINI................................................................ 6-80 6.4.1 UVOD............................................................................... 6-80 6.4.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA...................................... 6-82 6.4.3 OSOBINE PORFIRINA........................................................ 6-83 6.4.4 HEMOGLOBIN.................................................................. 6-85 6.4.5 ŽUČNE BOJE.................................................................... 6-89 6.4.6 CITOHROMI...................................................................... 6-90 6.4.7 HLOROFIL........................................................................ 6-93 6.4.8 FLAVOPROTEINI............................................................... 6-94 6.5 METABOLIZAM AZOTA........................................................ 6-96 6.5.1 VARENJE PROTEINA......................................................... 6-96 6.5.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA)............................................... 6-99 6.5.3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA...........6-100 6.5.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA..................................... 6-101 6.5.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE............6-103 6.5.6 SUDBINA AMONIJAKA..................................................... 6-107 6.5.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA.............................. 6-111 6.5.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA......6-112 6.5.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI................................ 6-119 7. NUKLEINSKE KISELINE.................................................. 7-1 7.1 7.2 7.3 7.4 7.5 7.6 8. 8.1 8.3 8.4 8.5 8.6 8.7 8.8 8.9 8.10 9. UVOD................................................................................... 7-2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA............................................ 7-2 NUKLEOZID 5'-DIFOSFATI (NDP) I 5'-TRIFOSFATI (NTP)......7-10 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA....................................... 7-11 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA.............7-13 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA...............7-17 UVOD................................................................................... 8-2 VITAMINI B–GRUPE............................................................... 8-3 NIACIN, LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA......................... 8-3 TIAMIN................................................................................. 8-6 PANTOTENSKA KISELINA...................................................... 8-8 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6)..................................................... 8-9 BIOTIN................................................................................ 8-11 FOLNA KISELINA................................................................. 8-12 VITAMIN B12........................................................................ 8-13

KOENZIMI I VITAMINI.................................................... 8-1

HORMONI.................................................................... 9-1 9.1 UVOD................................................................................... 9-2 9.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE.................................... 9-2 9.3 DELOVANJE HORMONA......................................................... 9-5 9.3.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE..........................9-5

...........5 .............................. 10-5 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE.2 PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA U BOLESTIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA.................3............3 BIOHEMIJA JETRE..2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI.................. 11-14 11......................................... 10-1 10...1 FUNKCIJA BUBREGA....3 FUNKCIJA TUBULA..................................................... 10-16 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA 10-19 10....... LITERATURA:..........................3. 12-1 ............................3..........7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI...... 9-16 9..........11-36 11... 11-8 11........................4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA......................... 9-10 9............. 11-16 11.3........................................................................... STEROIDNI HORMONI.............. 11-4 11..........9 PROGESTERON...........4 10. 9-34 9...........................6 10........... BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA 11-1 11....2.............1 BIOHEMIJA KRVI........................................................................ 11-31 11...................... 9-17 9............. 10-9 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU.........................1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA......3 ŽUTICA (ICTERUS)........................................6.................2 BIOHEMIJA BUBREGA....3 10........2 10... 10-7 REDOKS-POTENCIJALI.............2............... 11-6 11................................................ 9-11 9...................1 10............................................. 11-2 11.3.......................................................4 PODELA HORMONA..... NEPROTEINSKA JEDINJENJA 11-34 11.............................6........................................3........................10-13 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE.7 MITOHONDRIJE............ 11-7 11..... 9-39 9...............1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA I FUNKCIJE HEPATOBILIJARNOG TRAKTA.... 9-43 10.........2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE.................. 9-27 9.... 10-2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA.... 9-7 9....................ESTROGENI.9...............................2 FUNKCIJA GLOMERULA...................................10 PROTEINSKI HORMONI.....................6..... 9-5 9.................3............7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA........................ 10-22 11...........8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM...3............................8 ŽENSKI POLNI HORMONI ........................................ 11-38 12.............................. BIOLOŠKE OKSIDACIJE............................... 11-25 11... 11-17 11.....................................5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE..8 ŽUČNE KISELINE.....................5 10..................................................3........................... 11-36 11..........6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA............2...

zbog toga je. kao i za rad i reprodukciju. . ili sintetizuju u drugim. fundamentalna biološka i medicinska nauka. uloga ove nauke je nezamenljiva u iznalaženju uzroka nastanka bolesti. Sa posebnim interesovanjem biohemija proučava način na koji se to čini i kako se ta energija koristi za izgradnju. jer omogućava razumevanje biologije ćelije. Međutim. Sastojci se razgrađuju procesima koji se nazvaju KATABOLIZAM. mikrobiologije. Kompleksnost živih sistema može da zastraši i zbuni. fiziologije. određivanje hemijskog sastava i građe živih bića i utvrđivanje uloge pojedinih sastojaka u složenim procesima koji se odigravaju u živom svetu. kao i mogućnosti u sprečavanju i lečenju iste. Ponekad se dogodi da se neke hemijske reakcije odigravaju na nešto izmenjen način i nagrade se jedinjenja promenjenog hemijskog sastava. stoga. a tome još više doprinosi veliki broj komponenata koje ulaze u sastav živih organizama. STALNE PROMENE SASTOJAKA KOJE SE ODVIJAJU U ŽIVIM BIĆIMA ČINE NJEGOV METABOLIZAM. koji čine ANABOLIZAM. održavaju i produžavaju život? Jedan od prvih zadataka biohemije. obnavljanje i održavanje struktura. Dugo se već traži odgovor na pitanje na koji način hemijska jedinjenja u živoj materiji međusobno reaguju i po kojim zakonima čine. farmakologije i ishrane na njihovom molekulskom nivou. nauke koja tumači molekulsku osnovu života. svi oblici života su sastavljeni od oko 50 osnovnih gradivnih blokova i poznavanje ovih komponenata u velikoj meri pojednostavljuje proučavanja kojima se bavi biohemija. Ovakve promene mogu dovesti do stvaranja uslova za nastanak bolesti.UVOD Živa bića se sastoje iz raznovrsnih organa i tkiva. Živa bića jedina imaju sposobnost da akumuliraju energiju iz okoline. Biohemija je. u čijoj građi i funkciji učestvuju mnogobrojna i raznovrsna hemijska jedinjenja. Kako su u osnovi svake bolesti poremećeni biohemijski procesi.

BIOHEMIJA ĆELIJE .

Prvi obuhvata kretanje krvi kroz cirkulacijski sistem. Tako svaka ćelija ima potrebu za hranom kako bi se održavala u životu. Ljudsko je biće u stvari. jer nas glad tera da tražimo hranu. pretvaranje svetlosne energije u hemijsku što nadražuje oči i omogućava nam da vidimo svet oko nas. Svaka vrsta ćelije posebno je prilagođena za obavljanje određene funkcije. Na primer. preostale se ćelije te vrste obično neprekidno dele. sve one imaju neka zajednička svojstva. a sve ćelije iskorišćavaju na gotovo jednak način iste vrste hranljivih sastojaka. Iako se ćelije u telu međusobno znatno razlikuju. Kiseonik se spaja sa ugljenim hidratima. Mada su oni najrasprostranjenije ćelije. prenos nervnih impulsa s jednog dela tela u drugi. Prenos vanćelijske tečnosti u sve delove tela odvija se u dva različita stadijuma. Svaki organ je zapravo skup mnoštva različitih ćelija koje su povezane zajedno međućelijskim potpornim strukturama. itd. automat. mišićne kontrakcije.. a drugi . različitih jona. razmnožavanje. Ćelije mogu živeti.1 UVOD Biohemijske reakcije koje se odigravaju u ćelijama.1. Tečnost u prostorima izvan ćelije naziva se vanćelijska ili ekstracelularna tečnost. osećaj za hladnoću tera nas da se grejemo itd.. Vanćelijska tečnost se stalno kreće po celom telu. sve ćelije koriste kiseonik. u telu postoji još i drugih 50 biliona ćelija. Opšti mehanizmi pretvaranja hemijskih sastojaka u energiju u osnovi su jednaki u svim ćelijama. rasti i obnavljati svoje funkcije tako dugo dok u vanćelijskoj tečnosti postoji odgovarajuća koncentracija kiseonika. sve nam to omogućava da opstanemo u uslovima koji su vrlo promenljivi. mastima i belančevinama pri čemu se oslobađa energija potrebna za ćelijske funkcije. Deo te tečnosti nalazi se u ćelijama i naziva se ćelijska ili intracelularna tečnost. amino kiselina i masti. eritrociti kojih ima ukupno 25 biliona prenose kiseonik iz pluća u tkivo.2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA Osnovna živa jedinica tela je ćelija. a sve ćelije predaju konačne produkte hemijskih reakcija u okolnu tečnost. a strah da tražimo sklonište. Kao jedan od glavnih sastojaka za dobijanje energije. 1. To što smo u životu gotovo da je izvan naše kontrole. 1. sve dok se njihov broj primereno ne popuni.3 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA Približno 56% tela odraslog čoveka čini tečnost. Gotovo sve ćelije imaju sposobnost razmnožavanja i kad iz bilo kog razloga ćelije određene vrste budu uništene. Među sastojcima rastvorenim u vanćelijskoj tečnosti nalaze se hranljivi sastojci i joni preko potrebni ćeliji za održavanje života. glukoze..

Ovakvim vezama stvaraju se raznovrsne strukture organskih jedinjenja – pravolinijske. takođe stabilnim kovalentnim vezama. srce zapravo ima ulogu dve odvojene pumpe. Kapilari su porozni pa velike količine tečnosti difunduju tamo – amo između krvi i tkivnih prostora.4 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI Živi svet se sastoji iz veliko broja različitih hemijskih jedinjenja. a svakodnevno se izoluju i otkrivaju nova. vodonik. razgranate ili prstenaste. Jednu drugu grupu elemenata. Od svih hemijskih elemenata koji se nalaze u prirodi samo 27 ulaze u sastav hemijskih jedinjenja koja čine živi svet. 1. Oni se nalaze u obliku jona i nazivaju se elektrolitima. odigrava se neprekidna izmena između krvne plazme i međućelijske tečnosti u prostorima koji okružuju kapilare. To su. a učestvuju u svim metaboličkim procesima. U protoku krvi kroz organizam. čije je prisustvo posledica življenja u zagađenoj životnoj sredini. Kad čovek miruje. Dok krv prolazi kroz kapilare. ovi elementi nisu ništa manje značajni. fluor. a druga kroz sistemsku cirkulaciju. Pored esencijalnih elemenata živa bića sadrže često i elemente bez značaja za život. bakar. ugljenikov atom ima značajnu i neobičnu osobinu da gradi stabilne kovalentne veze sa drugim ugljenikovim atomima. na primer kiseonik ili azot). Pored toga.gvožđe. Najzastupljeniji bioelementi u građi većine organskih molekula su ugljenik. nikal.kretanje tečnosti između kapilara i ćelije. nalaze još 16 raznorodnih elemenata u minimalnim količinama. sva krv u cirkulaciji prođe celim cirkulacijskim krugom prosečno jednom u minutu. mangan. sva hemijska jedinjenja koja izgrađuju živu materiju sastavljena su iz relativno malog broja hemijskih elemenata. kiseonik. fosfor i sumpor. Ovi se elementi nazivaju bioelementi. a za vreme intenzivne mišićne aktivnosti čak i do šest puta u minutu. Ovaj proces difuzije uzrokovan je kretanjem molekula u svim pravcima u plazmi i vanćelijskoj tečnosti. pa otuda i njihov naziv elementi u tragovima ili mikroelementi. bor. To su elementi malog atomskog prečnika i imaju osobinu da grade jake kovalentne veze. kalijum i hlor. U živom svetu bioelementi se retko nalaze slobodni. koja ulazi u sastav živih bića. hrom. U živim bićima se pored njih. natrijum. magnezijum. od kojih jedna tera krv kroz pluća. molibden. jod. koje nazivamo . čine kalcijum. kobalt. u elementarnom stanju (kao. azot. cink. iako brojna. toksične elemente. već su najčešće u obliku brojnih i raznovrsnih neorganskih i organskih jedinjenja. selen. arsen. na čije se osnovne skelete vezuju drugi bioelementi. vanadijum i silicijum. kao i štetne. kalaj. Iako prisutni u neznatnim količinama. Zato se ovi za život značajni sastojci nazivaju esencijalnim. Međutim.

Najvažniji biomakromolekuli živih bića su proteini. kakva je voda do jedinjenja krajnje složene strukture. na primer. Neorganske sastojke živih bića čine razne soli. Samo 20 aminokiselina izgrađuje izuzetno velik broj raznovrsnih proteina. glicerol i holin ulaze u sastav veoma raznovrsne grupe biomolekula. lipida.biomolekuli. U živom svetu se često sreću ovakvi makromolekulski kompleksi. nukleinske kiseline i polisaharidi. veliki biomakromolekuli. a samo pet aromatičnih baza gradi nukleotide. ćelijske organele. ćeliju. Samo jedan monosaharid. najčešće alkalnih i zemnoalkalnih metala. Živi organizam se sastoji iz relativno malog broja (oko 30) organskih biomolekula. raznovrsne građe i specifičnih uloga. nekovalentne veze. od onih veoma proste građe. monomerne jedinice nukleinskih kiselina. U biološkim sistemima značajne su četri vrste nekovalentnih veza.1 . glukoza. 1. Biomakromolekuli i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu. iz ovog malog broja nastaju značajni i brojni.Ćelija . gradi veoma velike molekule polisaharida. lipoproteini: Ili delovi ćelija. Biomolekuli su veoma različiti. Za životne procese veoma su važna organska jedinjenja koja se unose hranom ili se sintetizuju u organizmu. a palmitinska kiselina. a u njihovom vezivanju učestvuju i slabije. strukturnu i funkcionalnu jedinicu.5 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA Slika 1. Međutim. lipidi. Biomakromolekuli se međusobno vezuju i grade složene komplekse. dok se neki elementi nalaze vezani za organske biomolekule. kao što su. Ova je u stanju da obavlja sve procese od značaja za održavanje života.

Svaka od 75 biliona ćelija u ljudskom organizmu živa je struktura koja može trajno preživeti. elektrolita. membranu endoplazmatičnog retikuluma. membranu jezgra. Prisustvo proteina i tankog sloja mukopolisaharida na površinama čine membranu hidrofilnom. ali nema sloja mukopolisaharida. a između njih je širok prostor. Tanki sloj mukopolisaharida na spoljnoj površini ćelijske membrane doprinosi tome da se spoljna površina razlikuje od unutrašnje. pod uslovom da tečnost kojom je okružena sadrži potrebnu hranu. Ćelijska membrana je tanka i elastična. a u većini slučajeva može se čak i razmnožavati. Različite supstance od kojih je ćelija sastavljena nazivamo zajedničkim imenom protoplazma. a polarni deo molekula strči prema površinama membrane i elektrohemijski je vezan s proteinima u spoljnom i unutrašnjem sloju. te membrane mitohondrija. Svaka od tih jedinica gotovo je jednaka ćelijskoj membrani. proteina. Građena je gotovo isključivo od proteina i lipida. Pore u ćelijskoj membrani nastaju zbog velikih molekula proteina koje prekidaju lipidnu strukturu membrane i protežu se od jedne strane membrane do druge. Golžijevog kompleksa itd. Na taj način membrana je polarizovana pa se hemijska reaktivnost unutrašnje površine ćelije razlikuje od one na spoljnoj površini. Membrana jezgra je sastavljena od dve membranske jedinice. prekriven s obe strane slojevima proteina. moramo pre svega shvatiti osnovnu organizaciju ćelije i funkcije njenih sastavnih delova. koje se nazivaju organele. enzimi i hemijske supstance. Da bismo razumeli funkciju organa i drugih struktura u telu. Membrana jezgra sadrži velike rupe pa se gotovo sve rastvorene . Protoplazma je uglavnom sastavljena od: vode. Dva glavna sastojka ćelije su jezgro i citoplazma. a cotiplazmu od okolne tečnosti odvaja ćelijska membrana. Zbog lipida u njenom središtu. Tako je omogućen direktan prolaz vode u međuprostorima proteinskih molekula. Jedna od njih okružuje drugu. lizozoma. Proteini su. Ćelija nije samo džak u kojem se nalazi tečnost. Organele su za funkciju ćelije jednako tako važne kao i hemijski sastojci ćelije. Među različite mebrane ubrajamo: ćelijsku membranu. Male okruglaste strukture koje leže na bazi proteinskog molekula jesu molekuli fosfolipida: masni deo molekula fosfolipida priljubljen je za unutrašnju lipidnu fazu ćelijske membrane. Ona sadrži i visoko organizovane fizičke strukture. Centralno mesto u strukturi zauzima sloj lipida. Jezgro je od citoplazme odvojeno jezgrovom membranom. što znači da voda lako prianja uz membrane. lipida i ugljenih hidrata. raspršeni po lipidima. Gotovo sve fizičke strukture ćelije omeđene su membranom. isto tako. Veruje se da membrana poseduje mnogo sitnih pora kroz koje prolaze molekuli različitih veličina koje se razmenjuju između vanćelijke i ćelijske tečnosti. membrana je uglavnom nepropustljiva za lipofobne supstance. sastavljenom uglavnom od lipida i proteina.

ali i većim dispergovanim česticama i organelama. Golžijev kompleks ( koga neki autori zovu Golžijev aparat ili Golžijevo telašce) je poseban deo endoplazmatičnog retikuluma. elektrolite. nalaze se kapljice neutralnih masti. Prostor unutar endoplazmatičnog retikuluma povezan je s prostorom unutar dvostruke membrane jezgra. Među velikim česticama raspršenim u plazmi. a membrane su mu slične membanama glatog endoplazmatičnog retikuluma. Prostor unutar cevčica i mehurića ispunjen je endoplazmatičnim matriksom. 2) osnovni sastojci u intersticijskim prostorima i 3) osnovne sastojci hrskavice i kostiju. tečnošću koja se razlikuje od one izvan endoplazmatičnog retikuluma. Ona uglavnom sadrži rastvorene proteine. . holesterola. On sudeluje u sintezi lipida i verovatno igra važnu ulogu u resorpciji glikogena. te esterifikovanih masnih kiselina. Golžijev kompleks je jako razvijem u sekretornim ćelijama. Ponekad je endoplazmatični retikulum preko malih otvora direktno povezani s okolinom ćelije. Na taj način nastaju glikoproteini koji su važni sekretorni sastojci mnogih ćelija. Na spoljnoj površini mnogih delova endoplazmatičnog retikuluma nalaze se brojne male zrnaste tvorevine koje zovemo ribozomi. Bistri tekući deo citoplazme u kojem su čestice raspršene naziva se hijaloplazma. Ribozomi se najvećim delom sastoje od ribonukleinske kiseline koja ima važnu ulogu u sintezi proteina. Konačno. Obično je sastavljen od četiri ili više slojeva tankih mehurića. Funkcija Golžijevog kompleksa sastoji se u privremenom pohranjivanju i kondenzaciji sastojaka koje se secerniraju. citoplazmatičnih organela koje igraju važnu ulogu u varenju različitih sastojaka u ćeliji. Retikulum na čijoj se površini nalaze ribozomi često zovemo zrnasti endoplazmatični retikulum. ribozomi. Među glikoproteinima se naročito ističu mukopolisaharidi koji su glavni sastojci: 1) sluzi. zrnca glikogena. mitohondrije i lizozomi. Citoplazma je ispunjena sitnim. Taj prostor nadovezuje se na prostor unutar Golžijevog kompleksa. Golžijev kompleks sudeluje u stvaranju lizozoma. u kojima je smeštem na onoj strani na kojoj se supstance izlučuju.supstance s lakoćom kreću između tečnosti u jezgru i tečnosti u citoplazmi. glukozu i malu količinu fosfolipida. Deo citoplazme neposredno uz ćelijsku membranu često se nalazi u stanju polučvrstog gela a naziva se korteks ili endoplazma. sekretorna zrnca i dve važne organele. Endoplazmatični retikulum (EPR) po građi izgleda kao mreža membrana cevastih i mehurastih struktura u citoplazmi. te u njihovoj konačnoj pripremi za sekreciju. Deo endoplazmatičnog retikuluma koji ne poseduje ribozome zovemo glatki endoplazmatični retikulum. U njemu se osim toga sintetišu ugljeni hidrati te se vežu s proteinima u mehurićima kompleksa.

tako da se vodonik iz molekula vode spoji sa jednim delom tog molekula. a njihov broj se kreće od nekoliko stotina do mnogo hiljada. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sitem koji omogućuje ćeliji da ukloni nepoželjne supstance i strukture. Ti enzimi tada razgrađuju organske supstance s kojima dođu u dodir. kao što su na primer bakterije. Lizozom je okružen jednom membranskom jedinicom. Da bi kontrolisali razmnožavanje geni se najpre sami udvoje. Jezgra mnogih ćelija sadrže jednu ili više . Hidrolitički enzimi cepaju organska jedinjenja na dva ili više delova. Brojni nabori unutrašnje membrane čine pregrade na kojima se nalaze oksidativni enzimi ćelije. Mitohondrije su prisutne u citoplazmi svih ćelija. Različite okolnosti u ćeliji mogu. na primer. To su proteinski skupovi hidrolitičkih enzima. Oslobođena energija služi za sintezu adenozin-trifosfata (ATP). pri čemu dolazi do oslobađanja enzima. supstance bogate energijom. Mitohondrije se uglavnom sastoje od dve membranske jedinice: spoljne membrane i unutrašnje membrane. Tako se. naročito oštećene ili strane strukture. Membrana koja okružuje lizozom redovno sprečava da hidrolitički enzimi u lizozomu dođu u dodir sa ostalim supstancama u ćeliji. kao i razmnožavanje ćelije. a glavni sastojci koje oni razgrađuju su proteini. I veličina i oblik mitohondrija su takođe veoma promenljivi. što zavisi od količine energije koja je potrebna ćeliji. mukopolisaharidi i glikogen. Jezgro je kontrolni centar ćelije. međutim. On kontroliše sve hemijske reakcije u ćeliji. Mitohondrije se verovatno mogu same razmnožavati i to se dešava uvek kad u ćeliji postoji potreba za povećanim količinama ATP. a sadrži velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije iz hranljivih supstanci. U lizozomu se nalazi više od desetak različitih kiselih hidrolaza. Ukratko. Ovi enzimi deluju zajedno sa oksidativnim enzimima na pregradama i uzrokuju oksidaciju hranljivih supstanci. a nakon toga ćelija se podeli posebnim procesom koji zovemo mitoza. Geni određuju svojstva proteinskih enzima citoplazme i tako kontrolišu citoplazmatske aktivnosti. što već mnogo godina nazivamo genima. jezgro sadrži dezoksiribonukleinske kiseline. pri čemu nastaje ugljen dioksid i voda. Osim toga unutrašnjost mitohondrija ispunjena je matriksom koji je u stanju gela. Tako nastaju dve ćelije kćeri. nukleinske kiseline. a hidroksilna grupa s drugim delom. od kojih svaka dobija jedan od dva kompleta gena. dovesti do kidanja lizosomske membrane.U mitohondrijama se oslobađa energija iz hranljivih supstanci i kiseonika te se tako dobija najveći deo energije potreban ćeliji za obavljanje njenih funkcija. Ispunjen je velikim brojem sitnih zrnaca. protein hidrolizuje u aminokiseline. ATP zatim odlazi iz mitohondrija i difundira svuda po ćeliji te otpušta energiju kad je potrebna ćeliji za obavljanje njenih funkcija.

nema graničnu membranu. To je. Geni jednog od hromosoma sintetizuju ribonukleinsku kiselinu koja se zatim pohranjuje u nukleotidu. Nukleotid se izrazito poveća kad ćelija aktivno sintetizuje proteine. jednostavno. gde se najvećim delom vežu na endoplazmatični retikulum. Ribozomi prelaze u citoplazmu. . proteinska struktura koja sadrži i određenu količinu ribonukleinske kiseline kakva se nalazi u ribozomima. za razliku od ostalih organela. U početku je to fibrinalna RNA koja se kasnije kondenzuje stvarajući zrnaste ribozome. Nukleotid.svetlije obojenih struktura koje zovemo nukleotidi.

Ta se zrnca zatim polako kreću kroz cevčice prema Golžijevom kompleksu.1. ona iz okolne tečnosti mora primati hranljive i druge supstance. koji su čest sekretorni produkt. kroz pore u membrane ili kroz sam membranski matriks. Pinocitoza se zbiva. koji nastaje kao reakcija na dodir ćelijske membrane i samo nekih supstanci od kojih su dve najvažnije – protein i koncentrisani rastvori elektrolita. Ćelijska membrana jednostavno okruži bakteriju i uvrne je. Sintetizovani protein odmah ulazi u cevčice EPR gde stvara mala proteinska zrnca. 2) aktivnim prenosom kroz membranu. naročito ćelije različitih žlezda u telu. Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri različita načina: 1) difuzijom. Tako nastaje fagocitozni mehurić. Ribozomi na površini EPR sintetišu protein koji će se izlučiti. Mehanizam fagocitoze istovetan je mehanizmu pinocitoze. stvaranjem pinocitoznog mehurića. sličan pinocitoznom mehuriću. Dve najvažnije funkcije ćelije su: Mnoge ćelije . a iz citoplazme se kreću prema površini ćelije i izbacuju napolje. kao i do procesa glikogenolize. Da bi ćelija mogla živeti i rasti. . mehanizmom kojim ćelija “proguta” deo vanćelijske tečnosti i njen sadržaj. Gotovo jednak mehanizam postoji i u lučenju lipida. Zrnca se osim toga nakupljaju i stvaraju združena zrnca koja se zatim kroz membranu Golžijevog kompleksa izlučuju u citoplazmu. s tim što se oni sintetizuju u glatkom delu EPR. U njemu se proteini mogu konjugovati s ugljenim hidratima stvarajući glikoproteine. U mehanizam lučenja uključeni su EPR i Golžijev kompleks. jer je pinocitoza jedini način na koji proteini mogu proći kroz ćelijsku membranu. Velike čestice poput bakterija ulaze u ćeliju fagocitozom. Ono što ostane od mehurića. takozvano ostatno telo izluči se ili se rastvori u citoplazmi. U EPR dolazii do polimerizacje glukoze. Zbog toga lizozome možemo nazvati probavnim organima ćelije.6 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE a) prenos supstanci kroz ćelijske membrane i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija. mehanizmom u kojem enzimski sistem i posebne prenosne supstance “nose” supstancu kroz membranu i 3) pinocitozom. Tako nastaje probavni mehurić. iz kojeg se produkti delovanja hidrolaza mogu kroz membranu mehurića difundovati u citoplazmu. stvaraju posebne proteine koji se luče u okolinu ćelije. Gotovo odmah po pojavi ovih mehurića u ćeliji jedan ili više lizozoma prione uz njega i isprazne u njega svoje hidrolaze. Površina čestice koja će biti fagocitovana mora biti takva da se može apsorbovati na ćelijsku membranu. Jako je značajno što protein uzrokuju pinocitozu.

u kojima se pored krajnjih proizvoda. U reakcijama oksidacije organskih molekula oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa. proteina i lipida. Na primer.Razgradnja ugljenih hidrata. ADP i adenozin monofosfat. uglavnom oksidativna. dobro usklađene i tačno kontrolisane. Metabolizam se obično deli na katabolizam i anabolizam. To su najčešće nikotinamidi I flavinski nukleotidi. lipida i proteina u niskomolekulska jedinjenja: mlečnu i sirćetnu kiselinu. ugljenih hidrata. ugljen dioksida i vode oslobađa energija: (CH₂O)n + O₂ =CO₂ + H₂O + E Mnogobrojne su reakcije oksidacije organskih jedinjenja. koje se odigravaju u tri stepena: (slika 1. a za njihovo odvijanje neophodni su specifični enzimi. masti i proteina teče preko niza povezanih reakcija. Anabolizam obuhvata enzimske sinteze mnogobrojnih ćelijskih komponenata: polisaharida. U kataboličkim i anaboličkim procesima ne učestvuju isti enzimi i oni se dešavaju u odvojenim delovima ćelije. Hiljade ovih reakcija. uz izdvajanje znatne količine energije: ATP + H₂O = ADP + P + E ADP + H₂O = AMP + P +E Energija koja se oslobađa iz ATP-a koristi se za sintezu raznovrsnih jedinjenja ćelijskih sastojaka. kao i za vršenje bilo koje vrste rada.2) . a njihova oksidativna razgradnja u mitohondrijama. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. AMP. pa nastaju adenozin difosfat. sinteza masnih kiselina se dešava u citoplazmi. Sinteze teku uz potrošnju energije koju dobijaju od ATP-a ili NADPH. a najvažnije od svih je adenozin trifosfat ili ATP. amonijak i ureju. U organizmu se odvija veoma velik broj hemijskih reakcija. Za delovanje ovih enzima neophodno je prisustvo drugih jedinjenja. Hidrolizom ATP-a mogu se izdvojiti jedna ili dve fosfatne grupe. koje su međusobno povezane. koja takođe učestvuju u ovim reakcijama. ugljendioksid. Kataboličke reakcije su praćene oslobađanjem energije koja se „hvata“ i „ugrađuje”u energetski bogatu vezu adenozintrifosfata. nukleinskih kiselina. a takve se veze nazivaju visoko energetskim. Obično su to fosfatne veze nekih hemijskih jedinjenja.Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija. Pod katabolizmom se podrazumeva enzimska razgradnja. koje se stalno dešavaju u živim bićima čine njegov metabolizam. hranljivih sastojaka relativno velike molekulske težine: na primer.

2 – tri stepena katabolitičke(-) i anaboličke (…. Tako .) razgradnje hranljivih sastojaka U prvom stepenu hranljivi sastojci se cepaju na prostije. Ova jednostavna jedinjenja ulaze u treći stepen katabolizma. koji ima samo dva C atoma. koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu.Slika 1. osnovne molekule. Dvadesetak aminokiselina se razgrađuje. Anabolizam se. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. fumarat i oksalacetat. na manji broj prostijih jedinjenja. odigrava u tri stepena. U drugom stepenu nastali produkti razgrađuju se dalje na manji broj još prostijih jedinjenja. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu. α-ketoglutarat. takođe. Tako polisaharidi daju heksoze ili pentoze. koji je zajednički za sve i u kome dolazi do njihove potpune oksidacije u CO₂ i četri para vodonikovih atoma. takođe. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. a to su: acetilkoenzim A. Četri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. a proteini dvadesetak amino kiselina.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). lipidi masne kiseline. Tako heksoze. glicerol i druge komponente. koji se dalje cepa u acetilkoenzim A.

a radi sinteze nekog komplikovanijeg jedinjenja.3difosfoglicerat i fosfoenolpiruvat. preko zajedničkih intermedijera. 1. Energija se dobija na nekoliko mesta u nizu reakcija u jednom od intermedijera. a u visoko energetska.npr. bogata su vodonikom i zato sadrže veliku količinu hemijske enrgije.) Derivati fosfaminske kiseline (kreatinfosfat) koji ne sadrže fosfornu kiselinu 4) Estri tioalkohola. Produkt jedne je supstrat druge i tako redom. koji se zove amfibolički put. Korišćenje energije pod ovakvim uslovima moguće je zato što se enzimsko razlaganje hrane odigrava u više stepeni. fosfoenolpiruvat i kreatinfosfat. U prvu grupu spadaju αglicerolfosfat i glukozo – 6 – fosfat. (acetil-koenzim A). On omogućava potpunu oksidaciju razgrađenih produkata hrane. a isto tako obezbeđuje osnovne sastojke potrebne za sintezu makromolekula. Jedan od glavnih razloga što ADPATP sistem zauzima centralno mesto u prenosu energije je to što ima manje energije od visokoenergetskih jedinjenja. u procesu glikolize to su 1. Hidrolizom ovih energetski bogatih jedinjenja oslobađa se znatna količina energije. Skoro sve metaboličke reakcije su međusobno povezane. . Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. U zadnjem stepenu anabolizma aminokiseline se ugrađuju u protein. fosforil. Ovakvi nizovi reakcija omogućavaju nastajanje novih jedinjenja prenosom određenih grupa: metil. Kao što se vidi katabolizam i anabolizam imaju zajednički drugi stepen. Poznate su četiri vrste energetski bogatih jedinjenja: 1) Fosfatni estri (glukozo-6-fosfat. bilo bi u energetskom pogledu vrlo neekonomično i izvan granica mogućnosti žive ćelije. α-glicerolfosfat i dr.) i enolni estri (fosfoenolpiruvat) 2) 3) Anhidridi kiselina (ATP. acetilfosfat i dr. proteinske aminokiseline nastaju transaminacijom α-ketokiselina. Ova jedinjenja se dele prema promeni slobodne energije tokom njihove hidrolize na nisko i visoko energetska. acetil.7 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA Organska jedinjenja koja se nalaze u hrani. na konstantnoj temperaturi i pritisku. Najvažnije energetski bogato jedinjenje je ATP koji sadrži dve anhidridne veze. pa i celih molekula. Na primer. Razgradnja supstrata do slobodnih atoma od kojih je izgrađen. Najvažnija osobina živih bića je što mogu da koriste energiju hranljivih sastojaka sagorevajući ih do ugljendioksida i vode. vodonikovih atoma.

Na osnovu ovog može da se izvede izuzetno važan aksiom u . Živi organizmi energiju uzetu iz okoline iskorišćavaju pod određenim uslovima pritiska i temperature i vraćaju je u okolinu u obliku koji im je manje koristan. a ona prosto može da se definiše kao oblik energije koji može da vrši rad na određenoj temperaturi i pritisku.Strukturne formule energetski bogatih jedinjenja Prvi zakon termodinamike kaže da energija ne može ni da se stvori ni da se uništi.3 . Manje koristan vid energije koji ćelija vraća u spoljašnu sredinu sastoji se od toplote i drugih oblika koji se rasturaju po okolini povećavajući njenu neuređenost ili entropiju.Slika 1. Koristan oblik energije koji ćelije uzimaju naziva se slobodna energija. samo može da se prevede iz jednog oblika u drugi.

nemaju značajne razlike u pritiscima između pojedinih delova ćelije. živi organizmi su „ otvoreni“ sistemi zato što sa spoljašnom okolinom izmenjuju energiju i materiju i u tom procesu ih transformišu. posebno u pretvaranju energije u rad. Zato su hemijske reakcije koje se odvijaju u živoj ćeliji 100% efikasne. Karakteristika otvorenih sistema je da oni nisu u ravnoteži sa svojom okolinom. Ćelije apsorbuju energiju iz svoje okoline i pretvaraju je u hemijsku energiju. Veoma je značajno i to što su zbog toga te reakcije povezane zajedničkim intermedijerima. Osim toga. Ćelija može da funkcioniše kao hemijska mašina zato što ima enzime koji znatno povećavaju brzinu hemijskih reakcija. deo molekulske logike živog stanja je da je ćelija neuravnoteženi otvoreni sistem. Žive ćelije su esencijalno izotermne. Mehanizam žive ćelije koji omogućava transformisanje energije zasnovan je na relativno nestabilnim i razgradljivim organskim molekulima koji ne mogu da izdrže visoke temperature. već bi se pre moglo reći da su one izotermalni hemijski motori. koji se ponaša kao mašina koja uzima energiju iz svoje okoline težeći da poveća njenu entropiju. žive ćelije su visoko efikasne u prometu energije i materije. ili izuzetno kiselo bazne uslove.molekulskoj logici živog stanja: živi organizmi stvaraju i održavaju svoju esencijalnu uređenost na račun svoje okoline. Spoljašna okolina je apsolutno esencijalna za žive organizme. koja se tada transformiše u: a) hemijski rad uključen u biosintezu ćelijskih komponenata. Jezikom termodinamike rečeno. Posledica toga je da je obezbeđeno kanalisanje hemijskih reakcija po specifičnim putanjama. u čemu prevazilaze većinu mašina koje je stvorio čovek. čime čine da ona postane više neuređena i slučajna. zato što nema vidljive promene u jednom periodu vremena. Dakle. Zbog toga ćelije nisu u stanju da koriste toplotu kao izvor energije. Ovo stanje se karakteriše time da je brzina transfera materije i energije iz okoline u sistem u potpunoj ravnoteži sa brzinom transfera materije i energije iz sistema u okolinu. . oni su ustvari u stanju koje se naziva stanje stabilne ravnoteže (steady state). To znači da proizvod prve predstavlja supstrat za sledeću itd. b) osmotski rad koji je potreban za transport materija u ćeliju i c) mehanički rad potreban za kontrakcije i kretanje. ne samo zato što iz nje uzimaju slobodnu energiju nego i zato što iz nje uzimaju i druge materije. Osim toga. Mnoštvo enzimski katalizovanih reakcija u ćeliji ne postoje same za sebe već su sekvence konsekutivnih reakcija. jake električne napone.

broj reakcionih tipova je relativno 1. Mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni 1. Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost. a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata. Reakcije koje se odigravaju u ćelijama imaju sledeće karakteristike: 1.U povezivanju enzimski katalizovanih reakcija u konsekutivne sekvence nalazimo još jedan aksiom u molekulskoj logici živih organizama: brzina specifičnih reakcija u jednom delu kompleksne mreže enzimskih reakcija u ćeliji može biti kontrolisana ili modulirana brzinom reakcije u drugom delu mreže.2. ovaj vid kontrole nazivamo mehanizam povratne sprege. mali Iako je broj reakcija vrlo velik. . Ova sposobnost samo regulacije reakcija je fundamentalna u održavanju stanja stabilne ravnoteže uslova žive ćelije i esencijalna je za efikasno transformisanje energije.3. Žive ćelije imaju sposobnost da regulišu sintezu sopstvenih katalizatora.1. U najprostijem slučaju to znači da akumuliranje intermedijera ili metabolita iznad kritične koncentracije deluje kao signal da se smanji brzina reakcije u kojoj su oni nastali.

Golžijev kompleks ima važnu ulogu u sintezi ugljenih hidrata i sekreciji. Od biomolekula nastaju veliki biomakromolekuli. 2. polisaharidi i nukleinske kiseline. hrom. ćeliju. 2. te se zato zovu elementi u tragovima ili mikroelementi. Endoplazmatični retikulum (ERP) ima važnu ulogu u sintezi protein (zrnasti) i sintezi lipida (glatki). 2. 2. Mitohondrije sadrže velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije. vanadijum i silicijum.12. bakar.8. Ta jedinjenja izgrađuje samo 27 elemenata. Najvažniji su: proteini.3.11. U citoplazmi su rastvorene i sve ostale supstance koje ulaze u sastav ćelije.7. fosfor i sumpor. . ćelijskom mebranom. 2. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sistem. kiseonik. Ćelija se sastoji od visoko organizovanih fizičkih struktura koje se nazivaju organele. 2. cink. Jezgro je kontrolni centar ćelije. 2.UKRATKO: 2. Ovi elementi su retko slobodni. kalaj. 2. Najzastupljeniji bioelementi u organskim jedinjenjima su: ugljenik. Živi svet sastoji se od velikog broja različitih hemijskih jedinjenja. strkturnu i funkcionalnu jedinicu.2. Ovi elementi nazivaju se bioelementi. mangan. To su: gvožđe.9. vodonik. arsen.5. uglavnom su vezani u obliku raznih jedinjenja koje zovemo biomolekuli. 2. Pored njih za život je značajno još 16 elemenata koji se u organizmu nalaze u minimalnim količinama. 2. Ćelija je osnovna živa jedinica tela.10. jod. bor. Njima je ispunjena citoplazma.1. Biomakromolekulski i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu. selen.6. nikal. kobalt. 2.4. azot. molibden. a i cela ćelija omeđena je sopstvenom. fluor. Organele su gotovo sve omeđene membranama. lipidi.

17. 2. b) mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni. kao i estri tioalkohola koji ne sadrže fosfornu kiselinu (acetil-koenzim A). a takve se veze nazivaju visoko energetskim. 2. b) aktivnim prenosom i c) pinocitozom ( i u nekim slučajevima . broj reakcionih tipova je relativno mali. u kojima se pored krajnjih proizvoda. Obično su to fosfatne veze nekih jedinjenja.18.d) fagocitozom).14. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. . Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri načina: a) difuzijom. Oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa. Dve najvažnije funkcije ćelije su: a) prenos supstanci kroz ćelijsku membranu i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija. a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata. 2. a najvažnije od svih je. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. 2.2.15. vode i ugljen dioksida oslobađa energija.16. adenozin trifosfat (ATP). c) Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost. Reakcije koje se odigravaju u ćeliji imaju sledeće karakteristike: a) iako je broj reakcija velik. 2. Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija.13.

.

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA .

optimalne zapremine telesnih tečnosti. a dnevno gubi izlučivanjem 1. a u znatnom delu i raznih telesnih tečnosti.1 UVOD Voda je najrasprostranjenije i za život neophodno hemijsko jedinjenje. a u nekim voda i aktivno učestvuje. Rastvaranjem sastojaka hrane. na primer. Svaka promena zapremine telesnih tečnosti i/ili promena koncentracije elektrolita u njima podstiču ove regulacione mehanizme u osnovi kojih leže osmotske zakonitosti. najviše u obliku mokraće.5 do 2 litra tečnosti. tako i njene optimalne raspodele unutar ćelija ili van njih. voda učestvuje u apsorpciji i transportu mnogih jedinjenja ili izlučivanju ekskreta. Značaj vode za žive organizme je veliki. oksidacijom organskih molekula. Živa bića se sastoje pretežno iz vode. Približno polovina ovih vodenih rastvora nalazi se u ćelijama. u kojemu se najbolje rastvaraju polarna jedinjenja. lipidi. limfa i druge. Nepolarne supstance koje nisu u stanju da grade vodoničnu vezu nerastvorne su u vodi. voda rastvara i nepolarna jedinjenja koja mogu graditi vodoničnu vezu. Ovaj se gubitak nadoknađuje unošenjem vode hranom i pićem. Međutim. kao i stvaranjem vode. Sve mnogobrojne uloge vode u živim sistemima omogućene su posebnim osobinama vode. kao unutarćelijska tečnost . amino kiseline. Ako se dva vodena rastvora različitih koncentracija neke supstance nalaze međusobno odvojeni samo polupropustljivom membranom. kako celokupne zapremine. postoji težnja da se koncentracije oba rastvora izjednače. One su hidrofobne. kao što su. U čovekovom organizmu nalaze se mnoga organska i neorganska jedinjenja. Unutarćelijska tečnost je relativno stalnog sastava. Osobine većine biomolekula zavise od vode. Za dobro funkcionisanje organizma neophodno je održavanje stalnog sastava i stalne. Supstance koje se lako rastvaraju u vodi su hidrofilne. pa i neki biomolekuli u obliku vodenih rastvora. 60% telesne težine muškarca i 55% žena čini voda. 2. čiji je molekul dipolaran i ima osobinu da gradi vodoničnu vezu. Ona je jedinstven rastvarač.2. dok je sastav tkivne tečnosti i krvne plazme često podložan promenama. . na primer. kao što su krv. Zato nastaje difuzija vode kroz membranu. Kroz polupropustljive membrane mogu difundovati samo molekuli vode. Posebni fiziološki mehanizmi regulišu koliko će se vode u organizmu zadržati ili iz njega izlučiti i kako će se i koliko vode raspodeliti unutar i van ćelija.2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE Čovekov organizam sadrži malu zalihu vode. U njima je voda obavezan sastojak ćelija i tkiva. a ne i molekuli rastvorene supstance. Biohemijske reakcije telesnih sastojaka odvijaju se u vodenim rastvorima.

a osnovu čine osmotske zakonitosti. uglavnom natrijuma i hlora. zavisno od koncentracije tih rastvorenih sastojaka u telesnim tečnostima. Unutarćelijski i vanćelijski rastvori odvojeni membranama pri normalnim uslovima nalaze se u osmotskoj ravnoteži. na primer. Što je veća razlika u koncentracijama dva rastvora. u organizmu može doći do opšteg nakupljanja tečnosti. Ako je hidratacija jako izražena ćelije bubre. kao i od drugih faktora. kalijuma. difuzija prestaje. Glavno mesto gde se vrši regulacija balansa tečnosti su bubrezi. a kad ćelijska membrana popusti. fosfata i proteina. u slučajevima kada vanćelijska tečnost postane koncentrovanija. Kada se između ova dva rastvora na ovaj način uspostavi dinamička ravnoteža. Kako su telesne tečnosti unutar ćelija i izvan njih vodeni rastvori mnogobrojnih sastojaka. varenjem hrane i metaboličkim promenama svarenih sastojaka nastaju razne kiseline. U ovom održavanju učestvuje više mehanizama. Ako kontrolni mehanizmi otkažu. veća će biti i difuzija vode kroz membrane. Osmotski pritisak unutarćelijskih rastvora zavisi od koncentracije najobilnijih sastojaka rastvora. Hrana koju konzumiramo sadrži pretežno neutralne ili slabo kisele sastojke. hipertonična. nastaje difuzija vode iz ćelija i dolazi do ćelijske dehidratacije. Različite tečnosti sadrže i različite i karakteristične koncentracije . hidratacije. Značajne promene pH vrednosti telesnih tečnosti mogu nastati stvaranjem većih količina sumporne ili fosforne kiseline. ili do smanjenja zapremine tečnosti. magnezijuma. plazme ili tkivne tečnosti. kalcijuma. Takav je slučaj. Ovu ravnotežu narušava promena koncentracije rastvorenih sastojaka. kada postanu izotonični ili izoosmotski. Glavni proizvod ćelijskog disanja je ugljena kiselina. Na taj način stvaranje ugljene kiseline neće znatno uticati na promene koncentracije H-jona telesnih tečnosti. odnosno do dehidratacije. Ovakva difuzija dovodi do hidratacije ćelija.Voda će difundovati iz razblaženijeg ili hipotoničnog u koncentrovaniji ili hipertonični rastvor. Ova se kiselina lako razlaže na vodu i ugljen-dioksid. one se raspadaju. kod razblaživanja vanćelijskih tečnosti. Razlika u osmotskim pritiscima dovodi do izmene tečnosti između ćelija i vanćelijskog prostora sa jedne i plazme sa druge strane. To je slučaj kod hemolize eritrocita. pa ova promena izaziva difuziju vode iz vanćelijskog prostora u ćelijski. Obrnuto. Promene u sastavu telesnih tečnosti znatno su češće u vanćelijskim tečnostima. Sve telesne tečnosti i tkiva živih bića sadrže vodonične jone. Međutim. Veličina osmotskog pritiska vanćelijskih tečnosti. Za živa bića veoma je značajno održavanje optimalne količine tečnosti. One postaju hipotonične u odnosu na ćelijske rastvore. U organizmu se neprekidno stvaraju kiseli proizvodi oksidacijom organskih jedinjenja ili ćelijskim disanjem. koji se može izbaciti izdisajem. Celokupna zapremina tečnosti u organizmu zavisi od unosa i izlučivanja. one mogu imati različite osmotske pritiske. zavisiće od najobilnijih jona u ovim rastvorima.

i pored svakodnevnog stvaranja velikih količina ugljene i neisparljivih kiselina. Osim toga. a gornja 7. kao što je pH krvi. U drugim tečnostima pH vrednosti se održavaju u određenim. kao što je to slučaj. Želudačni sok je kisele reakcije. pH krvi se kreće u uskom intervalu od 7. pankreasni sok i sadržaj tankog creva su alkalni. Tako se kod zdravih osoba. odnosno promeni pH vrednosti. a za funkcionisanje mnogih ćelijskih struktura potrebne su.45. u plućima i bubrezima. a krv je neutralne reakcije.3 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA Čovekov organizam pruža otpor promeni koncentracije H-jona. U nekim telesnim tečnostima koncentracije H-jona su promenljive. Donja granica pH vrednosti u krvi pri kojoj čovek ne može živeti duže od nekoliko minuta je 7. na primer. neke hemijske reakcije u živim bićima katalizovane su H-jonima. što je od posebnog značaja za održanje života. kod mokraće. da bi održao acido-baznu ravnotežu. Održavanje acido-bazne ravnoteže postiže se na više načina uz učestvovanje više telesnih puferskih sistema i uz značajnu ulogu fizioloških procesa koji se odigravaju u nekim organima.0. puferuje. Ako se dogodi povećanje koncentracije H-jona ono se odmah neutrališe. tačno kontrolisanim vrednostima. 2.H-jona. Optimalne koncentracije H-jona potrebne su za održavanje strukture i funkcije brojnih proteina. kao i za pravilno odvijanje biohemijskih reakcija. mokraća slabo kisela.8. pre svega. posebno onih koje katalizuju enzimi. koncentracija H-jona u krvnoj plazmi održava se u granicama normalnih vrednosti. . optimalne koncentracije H-jona. takođe.35 do 7.

. primaoci. iako slaba. Pored bikarbonatnog. kao i još jedan neorganski.Slika 2. plućima i bubrezima. Bikarbonatni pufer čine ugljena kiselina.1 .Održavanje acido-bazne ravnoteže U čovekovom organizmu postoje mnoge slabe kiseline i baze koje bi mogle činiti puferske sisteme. Ovo ne samo zbog svoje puferske uloge već i zato što se puferski kapacitet tj. Međutim. disosuje stvarajući HCO. Za održavanje acido-bazne ravnoteže u krvi najvažniji je bikarbonatni puferski sistem. značajni su i proteinski puferi od kojih je najvažniji hemoglobin u eritrocitima. Ugljena kiselina. davaoc protona i bikarbonatni joni.jon. količine sastojaka koje ga čine regulišu sa dva telesna sistema. fosfatni puferski sistem. za održavanje acido-bazne ravnoteže značajne su samo tri vrste pufera.

ovi reaguju sa ugljenom kiselinom pri čemu nastaju bikarbonati: OH‾+ H2CO3 → H2O + HCO3Ovako nastao višak bikarbonata neutrališe se drugim telesnim sistemom. Bubrezi filtriraju krvnu plazmu i nastaje mokraća. Pri tome nastaje ugljena kiselina koja se kao nestabilna razlaže oslobađajući gasoviti ugljen dioksid: H++ HCO3.i karboksilnih grupa. Kako se.koji se kao nepostojano jedinjenje razlaže na vodu i ugljen-dioksid. Male promene u parcijalnom pritisku ugljendioksida ili koncentraciji H-jona. pa bi se pH vrednosti zbog nakupljanja ugljene kiseline postepeno smanjivale. Ulogu davaoca protona ima H₂PO.. Ovaj reversibilan proces u živim bićima katalizovan je jednim značajnim enzimom.↔ H2CO3 ↔ H2O + CO2 U zatvorenom sistemu ne postoji mogućnost za izdvajanje gasovitog ugljen-dioksida. bubrezima. Prema potrebi bubrezi su u stanju da luče više ili manje kiselu mokraću. Ovaj pufer je značajan za održavanje acido-bazne ravnoteže u unutarćelijskim tečnostima i bubrezima. relativno je malog puferskog kapaciteta. Proteini sadrže veliki broj amino. utiču na respiratorni centar. koje mogu jonizovati pod određenim uslovima: -COOH ↔ H-+ COO. tj. Ukoliko u organizmu dođe do nagomilavanja hidroksilnih jona. plućnom i bubrežnom regulacijom.jon: HPO₄² . Bikarbonatni puferski sistem je veoma pogodan za održavanje acidobazne ravnoteže. Razlika u kiselosti između krvi i mokraće posledica su različitog hemijskog sastava ove dve telesne tečnosti. Takve se promene u koncentraciji ugljen-dioksida brzo koriguju izdisanjem i efikasno se održava acido-bazna ravnoteža u krvi. To je pufer znatnog kapaciteta pošto plazma sadrži dovoljne količine bikarbonata. Fosfatni pufer čine neorganski fosfati plazme i eritrocita. koji su takođe uključeni u održavanje acido-bazne ravnoteže.+ H+ ↔ H₂POMeđutim. Pored toga. doprinoseći. koji kontroliše ventilaciju. međutim. ugljen-dioksid plućima izdiše ovo se nakupljanje otklanja. karboanhidrazom. ove se neutrališu sa HCO ₃⁻ jonom bikarbonatnog pufera. baza. regulaciji acido-bazne ravnoteže. Jedan drugi neorganski puferski sistem je fosfatni pufer.jon. -NH₂ + H+ ↔ NH₃+ . ovaj pufer je jedinstven po svojoj povezanosti sa dva fiziološka mehanizma. Ako se u telesnim tečnostima poveća koncentracija kiseline ili H-jona. kako je koncentracija fosfata niska. a primaoca HPO₄² . značajno.

celularne i globalne. pluća ili bubrega.4 POREMEĆAJ PROMETA VODE Promet vode prati promet natrijuma pa se najčešće i razmatraju zajedno. disanjem i ekskrecijom preko bubrega. postoje i drugi brojni metabolički poremećaji koji mogu dovesti do acidoze. Ako je acidoza posledica promena u plućnoj ventilaciji. a korekcija koncentracije bikarbonata u bubrezima u toku 2-3 sata. a pri lečenju treba voditi računa o patološkoj podlozi stanja. Acidoza se može javiti i kao posledica većeg gubitka baza. Ona može biti posledica povećanog unosa ili proizvodnje kiselina ili njihovog smanjenog izlučivanja. Ako se naruše kontrolni mehanizmi. Usled većeg gubitka kiselina ili većeg unosa baza mogu nastati povećanja vrednosti pH krvi i pojava alkaloze. koji je naročito značajan za održavanje optimalnih vrednosti pH krvi. Dehidratacionih sindroma ima više. Isto tako poremećaji u acido-baznoj ravnoteži mogu biti posledica promena u funkciji organa. Hipotonična dehidratacija je posledica deficita natrijuma. Ako je plućna ventilacija dobra. Iz istih razloga kao kod acidoze i alkaloza može biti respiratorna ili metabolička. onda se ona naziva respiratorna acidoza. Tako se korekcija koncentracije ugljen-dioksida u plućima odvija u toku 2-3 minuta. To ima za posledicu smanjenje volumena krvi. dok su fiziološki mehanizmi. Potrebno ih je razlikovati budući da je i mehanizam različit. Najvažniji proteinski pufer je hemoglobin. Oni to čine u toku 2-3 sekunde. ne dolazi do suštinske izmene u ICP. Puferi telesnih tečnosti najbrže reaguju na promene pH vrednosti. Acidoza nastaje kod povećane koncentracije H-jona u krvnoj plazmi. Celularna (hipertonična) dehidratacija nastaje zbog nedostatka tečnosti u organizmu koja je posledica slabog unosa vode. te nastaju acidoza ili alkaloza. 2. a može trajati i danima. volumena međućelijskog prostora i kako nema osmotske razlike između ECP i ICP. U ćelijama se stalno stvaraju kisela i bazna jedinjenja koja se neutrališu puferima. . Ovde se zato nadoknada tečnosti samo dodatkom vode smatra kontraproduktivnom.I delovati kao proteinski puferi. Ovakva acidoza je metabolička. plućna i bubrežna regulacija. nešto sporiji. a iz shematskih razloga se dele na ekstracelularne. dolazi do poremećaja koji mogu imati za posledicu povećanje ili smanjenje koncentracije H-jona u telesnim tečnostima. Nužno je pacijentu tečnost nadoknaditi hipertoničnim NaCl. Ekstracelularna dehidratacija nastaje kao posledica nedostatka tečnosti i soli u ekstracelularnom prostoru u izotoničnoj srazmeri.

intoksikaciju vodom. Treći tip hiperhidratacije nastaje zbog viška natrijuma. Retencija vode je u ovom poslednjem slučaju sekundarna. U jednom slučaju je prekomerno zadržavanje vode izotoničnog tipa. u drugom slučaju je zadržavanje vode hipotoničnog tipa. hiperhidratacija izaziva višak vode. ona je posledica zadržavanja u organizmu prekomernih količina natrijuma.Hiperhidrataciona stanja nastaju zbog zadržavanja vode i karakterišu ga tri osnovna mehanizma. podjednaka je retencija vode i Na. .

proteinurije. jednak je u ćelijskoj i vanćelijskoj tečnosti. proliva. 4.4 Nasuprot kvalitativno jednakom hemijskom sastavu ekstracelularne tečnosti. On zavisi od koncentracije rastvorenih supstanci i stepena njihove disocijacije. povraćanje. 4.UKRATKO: 4.3 Sve su ćelije okružene vanćelijskom tečnošću. gladovanja. Deficit aldosterona takođe ima za posledicu dehidrataciju. Dominantni elektroliti u vanćelijskoj tečnosti su: Na⁺. razlike u strukturi i funkciji ćelija raznih tkiva odražavaju se i na hemijski sastav intracelularne tečnosti u pojedinim ćelijama. Celokupna voda u telu raspodeljena je u: 1. Cl⁻ i HCO₃⁻. koja uglavnom ima isti kvalitativni sastav ali postoje kvantitativne razlike. kompresija vena. limfi i unutar krvnih sudova pa je delimo na: 1. 4.5 Promena zapremine eksrtacelularne tečnosti ispoljava se u pojavi edema ili dehidrataciji. 2. ćelijsku ili intracelularnu tečnost koja čini 50% telesne mase i vanćelijsku ili ekstracelularnu tečnost koja čini oko 20% telesne mase.1 Voda čini oko 60% telesne mase čovekovog tela. Osmotski pritisak.2 Vanćelijska tečnost nalazi se u međućelijskim prostorima. Glavni katjon u intracelularnoj tečnosti je K ⁺.6 Sva telesna tečnost. specifičan protein hemoglobin. Eritrociti sadrže npr. . međućelijsku ili intersticijsku i krvnu ili vaskularnu tečnost 4. 4. Edemi se javljaju kod srčanih mana. jer ćelijske membrane propuštaju vodu i ona difunduje iz tečnosti manje osmolalne koncentracije u tečnost veće osmolalne koncentracije izjednačavajući ih. insuficijencije jetre itd. a mišićne ćelije mioglobin. prolivi itd. a od anjona ima najviše fosfata. npr. stvaranja ascitične tečnosti. anemija. intracelularna i ekstracelularna ima određen osmotski pritisak. Dehidratacija nastaje kao posledica gubitka tečnosti iz raznih razloga. tromboflebitisa. nedovoljne sinteze proteina zbog infekcija. nedovoljne apsorpcije proteina zbog npr. 2.

HPO₄²⁻ i SO₄²⁻. c) održavanju acidobazne ravnoteže i d) održavanju neuromuskulaturne nadražljivosti . tj. a od toga zavisi osmotski pritisak i acidobazna ravnoteža. što je temelj normalnog odvijanja metaboličkih procesa i fizioloških funkcija u čovekovom telu. Glavni katjoni u organizmu su: Na⁺. HCO₃⁻. a od anjona Cl⁻. K⁺.4.8 Elektroliti imaju važni funkciju u: a) održavanju ravnoteže i raspodele vode. b) održavanju normalnog osmotskog pritiska. 4. Ca²⁺ i Mg²⁺. stoji u tesnoj vezi sa sastavom elektolita u toj tečnosti. količina i raspodela tečnosti u telu.7 Balans vode.

ENZIMI .

danima i mesecima. pod uslovima koji se nalaze u ćeliji. Oni su onaj biološki mehanizam koji omogućava živim organizmima da koriste energiju svoje okoline. Pokazalo se da je ureaza protein. da glukoza ostaje godinama nepromenjena na običnoj temperaturi. životinja će i energiju dobijenu sagorevanjem glukoze da iskoristi za svoje potrebe (transport kroz membranu.). Oni u deliću sekunde pokreću hiljade komplikovanih hemijskih reakcija. molekulska težina ribonukleaze iznosi 12 000.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA Hemijska priroda enzima nije bila poznata sve dok Sumner (1926. Danas je ime enzim prihvaćeno za sve biološke katalizatore. bez obzira na njihovo poreklo. a L-glutamat dehidrogenaze oko 1 000 000. g. Iz iskustva znamo npr. Svi do danas poznati enzimi su prosti ili složeni proteini.1). Tek kada povisimo temperaturu na 300°C ona će sagoreti u CO ₂ i H2O. Pored toga. sekundama i tercijarna struktura enzima. Najvažnija osobina enzima je njihovo katalitičko dejstvo. Zbog toga ćemo se upoznati sa najosnovnijim osobinama enzima i biološke katalize.1 UVOD Enzimi su najveća i specijalna klasa proteina. odnosno na 37°C i u neutralnoj sredini. Jedan od enzima kome je određena struktura je himotripsin (slika 3. ona će je sagoreti bez plamena vrlo brzo na konstantnoj temperaturi od 37°C i pritisku ili kako se to kaže izotermno. u CO 2 i H2O.) dešavaju se pod katalitičkim dejstvom enzima. Molekulska težina enzima kreće ss u vrlo širokim granicama. On se sastoji od . a mnogi su oligomerne strukture. Tako npr. kontrakcija mišića prenošenje nervnih impulsa. zbog kojeg ih nazivamo »Biološki katalizatori«. Posle toga je sve do danas identifikovano preko 1 000 različitih enzima. sinteze. a postoje genetske osnove da još mnoge treba otkriti. Preko 200 enzima je dobijeno u kristalnom stanju.) nije uspeo da izoluje i dobije u kristalnom stanju enzim-ureazu. mehanički rad itd.3. 3. Napredak proteinske hemije omogućio je da se upozna primarna. Ako tu istu glukozu damo životinji. kada su prva saznanja o njima dobijena ispitivanjem fermentacije kvasca. koje bi inače bez njih tekle vrlo sporo. rad bubrega itd. Supstanca čiju promenu enzim katalizuje naziva se supstrat: Supstrat produkt reakcije Ime enzim znači na grčkom »u kvascu« i kao i ime ferment potiče iz vremena. Sve biološke promene i fiziološke funkcije živih bića (disanje.

B i C. Najveći deo peptidnih lanaca ima β. odnosno sa 100% prinosom.i C. To objašnjava činjenicu da se kompleksne reakcije životnih procesa prenose iz generacije u generaciju. Na slici su označeni N. Druga osobina je specifičnost enzimske katalize koja se sastoji u tome da ubrzavaju samo jedan od mogućih puteva razlaganja ili sinteze određenog jedinjenja.1 . Prva takva osobina je da enzimski katalizovane reakcije teku bez nastajanja sporednih produkata. Posle . Mnogobrojna ispitivanja su pokazala da u enzimskom molekulu postoji jedno mesto. koja su posledica nedostatka odgovarajućih enzima. Da je to tačno potvrđuje i otkrivanie naslednih oboljenja (galaktozemija i neke anemije).tri peptidna Ianca. Zbog ovih osobina enzima mogu u ćeliji da teku istovremeno najrazličitije hemijske reakcije a da ih ne uspore i ne zakoče sporedni produkti. Poznavanje hemijske strukture enzima omogućilo je da se objasne njihove karakteristične osobine katalizatora.presavijenu strukturu. Redosled aminokiselina u enzimima je kao i u svim proteinima genetski dirigovan. i asparaginska kiseiina 102 verovatno je uključena u katalitički proces.Trodimenzionalni model α-himotripsina određen merenjem difrakcije X-zrakova. Slika 3. Aktivni centar obrazuju ostaci histidina na polužaju 57 i serina na položaju 195. Ove osobine enzima počivaju na strukturnoj komplementarnosti proteinskog molekula enzima sa njegovim supstratom. koja su međusobno vezana preko dve —S—S— veze. koje vezuje samo onaj supstrat.završetci tri peptidna lanca: A. koji mu odgovara kao ključ u bravi.

Pozitivno naelektrisana kvaternerna amonijum-grupa acetilholina je ona kojom se vezuje supstrat za enzim. To katalitičko mesto. Slobodni elektronski par na -OH grupi serina aktivno učestvuje u reakciji. cisteina i dr. ima ostatak serina. koje se naziva estarski položaj. Tako se npr.1). Ove grupe su bočni lanci amino-kiselina (npr. Uzmimo kao primer reakciju acetilholin-esteraze. Dokazano je da najmanje dve strukturne osobine supstrata i enzima određuju specifičnost reakcije. Ovo objašnjava veliku osetljivost enzima na promenu njihove tercijerne strukture odnosno na denaturaciju. koju može da napadne enzim i drugo. Prvo supstrat mora da ima određenu hemijsku vezu. aktivni centar αhimotripsina sastoji od ostatka histidina na položaju 57 i serina na položaju 195 (slika 3.2.) ili metalni joni metalo-enzima. Na slici 3. Slika 3. aktivno učestvuje u katalizovanoj reakciji. serina. histidina. Veza se ostvaruje za negativni anjonski položaj na enzimu tako da se ostatak acetilholina tačno upravi na katalitičko mesto enzima. Vrlo često grupe pripadaju ostacima aminokiselina s udaljenih delova peptidnog lanca. koja teče na sledeći način: Veza koju napada enzim je estarska veza između holina i sirćetne kiseline. mora da ima neku drugu funkcionalnu grupu pomoću koje se vezuje za enzim.2 Aktivni centar acetilholin-esteraze Iz ovog primera vidimo da aktivni centar omogućava da se supstrat veže za enzim slabom nekovalentnom vezom (u našem primeru jonskom). Pošto su enzimi proteinskog karaktera.vezivanja supstrata to mesto. ali koje su približene jedna drugoj zbog presavijanja lanaca usled specifične konformacije enzima. predstavljen je aktivni centar acetilholin-esteraze. koje se zove »aktivni centar« enzima. Na taj način je omogućen kontakt supstrata sa katalitičkim . aktivni centar je sastavljen od izvesnog broja blisko grupisanih funkcionalnih grupa. koje učestvuju u vezivanju supstrata i nastajanju enzim-supstrat kompleksa.

Enzimi su amfoliti. a posle završetka reakcije nastali produkt se oslobađa. Katalitička aktivnost enzima zavisi od pH sredine i svaki enzim pokazuje optimalnu aktivnost kod određenog pH. U ovu grupu spadaju hidrolitički enzimi: pepsin. tada se naziva prostetična grupa i smatra se da je integralni deo enzima. 3.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE Neki enzimi su prosti proteini. međutim složeni (konjugovani) proteini. kao i svi proteini. lizozim i ribonukleaza. Najlakše se talože kod izoelektrične tačke. Zbog velike molekulske težine mogu dijalizom da se odvoje od soli i jedinjenja manje molekulske težine. koji se naziva koenzim ili prostetična grupa. Detaljni mehanizmi enzimski katalizovanih reakcija opisani su u udžbenicima enzimolcgije. Enzim vezuje svoj faktor različitom jačinom afiniteta.centrom. kod koje je broj pozitivnih i negativnih naboja jednak. Kofaktori su obično stabilni pri zagrevanju. U slučaju kada se kofaktor vezuje za enzim slabim nekovalentnim vezama i lako se i reverzibilno odvaja od enzima. oni se uglavnom rastvaraju u vodi i razblaženim rastvorima soli. Koenzim + apoenzim → holoenzim . koji se sastoje samo od polipeptidnog lanca. Spadaju u globularne proteine i na površini svoga molekula sadrže pozitivne i negativne naboje. tripsin. koji su vezani za strukturne elemente ćelije. dok je većina proteina labilna. Izuzimajući enzime. Ako se kofaktor teško odvaja od enzima i u toku izolovanja ostaje vezan za enzim. Mnogi enzimi su. naziva se koenzim Proteinski deo se zove apoenzim. Kofaktor može da bude metalni jon ili kompleksni organski molekul. koji se sastoje od proteinske komponente i neproteinske kofaktora.

Koenzimi ne odgovaraju strogoj definiciji katalizatora. sudeluje isključivo samo u jednoj reakciji specifičnoj za taj enzim. koji imaju metal kao kofaktor. U takvim enzimima metalni jon može da ima jednu od dve moguće uloge. koji su na njega specifični. koja ubrzava razgradnju H2O₂. najčešće nukleotidnog karaktera. formil i dr. Postoji principijelna razlika u metaboličkoj ulozi između koenzima i prostetične grupe. Može da služi kao most za vezivanje supstrata i enzima stvarajući koordinacioni kompleks ili može da ima ulogu katalitičke grupe. U tabeli 3. Tako su npr. takvi enzimi katalizuju različite reakcije. jer reaguju sa supstratom mol pro mol. atomi gvožđa u katalazi. Znači da se tokom enzimske reakcije ne menja samo supstrat. jer specifičnost enzima zavisi samo od proteinske komponente. uronsku kiselinu i sl. sastavni deo njenog katalitičkog centra. koji se zbog toga često naziva kosupstrat. Koenzimi i prostetične grupe su pored metala i metalo-porfirina. Koenzim može da učestvuje u reakcijama svih enzima određenog ćelijskog prostora. čiju promenu katalizuje odgovarajući enzim. koji koristi isti koenzim. pa i čitave molekule (monosaharid. u kojoj će meri pojedini koenzim učestvovati u reakciji.U tabeli 3. Koenzimi i prostetične grupe omogućavaju da enzimske reakcije teku stehiometrijski.1 dat je pregled koenzima i prostetičnih grupa metaloporfirinskog i nukleotidnog karaktera. metil. Takvi kofaktori se kao i svi nukleotidi sastoje od : baze + riboze + fosforne kiseline.1 navedeni su enzimi.1 Enzi . pa bila ona i dvostepena (slika 3. H2) ili različite funkcionalne grupe (amino.). Vrlo često su i di-nukleotidnog karaktera. Iako imaju iste kofaktore.4). od kojih jedan nukleotid sa-drži kao bazu neki vitamin B-grupe. Oni obično tokom reakcije oduzimaju ili predaju supstratu neke atome (npr. već i koenzim. zavisiće od njegove stacionarne koncentracije i standardnog redukcionog potencijala reakcije E'o. jer se vraćaju u prvobitno stanje tek pošto reaguju sa drugim supstratom. a drugi je adenilna kiselina.). Na osnovu gornjeg možemo da kažemo da različiti enzimi mogu da imaju iste koenzime ili prostetične grupe. Prostetična grupa međutim. Tabe la 3.

aktivne grupe katalaze. Biotin Kobalamin . Tabela 3.2 .Uzmimo nekoliko primera enzima koji imaju isti koenzim.8-ditio-n-oktanonska (liponska) kiselina Tetrahidrofolna kiselina (KoF) Biotin Kobamid Pantotenska kiselina Liponska kiselina Folna kis. kao i primer enzima koji sadrži prostetičnu grupu i kofaktor metal. uronske kiseline fosforil-holin i slične grupe ostatak H2SO4 metil-grupu C2-aldehidnu grupu. peroksidaza i citohroma ostatak H3PO4 sa energijom šećer. dekarboksilacije amino kiselina i racemaze acetil i druge kiselinske ostatke. sinteza i oksidacija masnih kis. oksidativna dekarboksilacija formil grupu CO2 pomera karboksilnu grupu unutar molekula Sadrži vitamin Niacinamid Niacinamid Riboflavin Ne Adenozin trifosfat (ATP) Uridin difosfat (UDP) Citidin dfosfat (CDP) Fosfo-adeniI-suIfat Adenozil-metionin Tiamin pirofosfat (TPP) Ne Ne Ne Ne (metionin) Tiamin Piridoksal fosfat Piridoksin Koenzim A (Ko-A) 6.Koenzimi i prostetične grupe Ime i skraćenica Nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) Nikotinamid-adenin dinukleotid fosfat (NADP)+ Flavin nukleotidi (FMN i FAD) Gvožđe-protoporfirini Grupa koju prenosi i tip reakcije vodonik vodonik vodonik elektrone. oksidativne dekarboksilacije amino grupu. akceptor vcdonika i acil grupa.

4).3. Struktura NAD data je na slici 3. Prvi enzim katalizuje oksidaciju glicerinaldehid-3-fosfata. dešava na delu nikotinamida. U velikom broju slučajeva. Značaj koenzima u metabolizmu je baš u tome što posreduju između različitih enzima i na taj način povezuju čitav niz metaboličnih promena. Slika 3. a u drugoj reakciji se oksiduje predajući vodonik pirogrožđanoj kiselini (slika 3.3 .1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE Veliki broj enzima koji katalizuju oksidaciju različitih supstrata (oksidoreduktaze) imaju isti koenzim nikotinamid-adenin-dinukleotid NAD. U prvoj reakciji koenzim NAD+ prima vodonik od glicerinaldehida i redukuje se u NADH. iz koje se vidi da se primanje i otpuštanje vodonika odnosno oksido-redukcija. Neka nam kao primer dva enzima sa istim koenzimom posluže: fosfotriozo-dehidrogenaza (enzim I) i dehidrogenaza mlečne kiseline (enzim II).3.3. koji reverzibilno prima i otpušta dva atoma vodonika. a drugi redukciju pirogrožđane kiseline.Struktura oksidovanog NAD (a) i mesto oksido-redukcije (b) Enzimska reakcija supstrata (X) se obično piše: XH2 + NAD+ ↔ X + NADH + H+ U toku reakcije NAD se redukovao u NADH i oslobođen je jedan ekvivalent kiseline odnosno H+. kada je koenzim adenozin- .

Slika 3.5). on se vraća u oksidovani oblik tako što predaje vodonik drugom supstratu. prostetična grupa prvo prima dva atoma vodonika od aminokiseline.Reakcija oksidativne desaminacije D-aminokiselina (Učestvovanje istog enzima u dve reakcije) Iz strukture FAD i FMN se vidi da se oksido-redukcija odigrava na izoaloksazinskom prstenu.Učestvovanje istog koenzima (NAD+) u dve oksidoredukcione reakcije 3. aminokiselina se oksiduje u ketokiselinu preko iminokiseline (slika 3. Na primeru oksidativne desaminacije D-aminokiseline pod dejstvom oksidaze.trifosfat (ATP). on i energetski obogaćuje supstrat i na taj način omogućava endergonske procese. U toj reakciji. a ponovo se vraća u oksidovano stanje (FAD) predajući vodonikove atome drugom supstratu u ovom slučaju kiseoniku.2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID REDUKTAZE SPECIFIČNE OKSIDO- Veliki broj oksidoreduktaza ima za prostetičnu grupu flavinadenindinukleotid (FAD) ili mononukleotid (FMN).5 . .4 .3. Reakcija oksidacije supstrata teče tako da prostetična grupa prima vodonik i redukuje se: XH2 + FDA ↔ X + FDAH2 Pošto je prostetična grupa čvrsto vezana za supstrat. Slika 3.

Na primer: 2H2 + O2 2H2O Na osnovu ove definicije ne sme se zaključiti da katalizatori ne učestvuju u reakciji. koju katalizuje specifična oksidaza teče na sledeći način: askorbinska kis.3. kod velikog broja katalizatora se opazilo. a ne pojavljuje se kao krajnji proizvod reakcije. Katalitička efikasnost enzima je vrlo velika. oni moraju na neki način da reaguju sa supstratom.4 KARAKTERISTlČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE Enzimi su katalizatori žive materije. 3.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM Reakcija aerobne oksidacije askorbinske kiseline (vitamin C). + 1/2 O₂→ redukovana askorbinska kis. poznata pojava u hemiji. koju je katalizovao. međutim. Efikasnost katalizatora se izražava u broju molova substrata koji se menja u jedinici vremena. Naprotiv. koja ih sama i stvara. Vrlo upadljiva osobina enzima kao i svih katalizatora je da su efikasni u malim količinama. da se ne dešava ništa što bi dovelo do promene katalitičkih osobina platine. Pored toga aktivnost bioloških katalizatora opada tokom reakcije. koji sadrži 8 atoma bakra čvrsto vezanih za proteinsku komponentu. . Pod katalizatorom se podrazumeva supstanca koja ubrzava jednu hemijsku reakciju. Čisti enzim je plavo obojeni protein. da izgube katalitičko dejstvo. jer 1 mol enzima katalizuje promenu 10 000 do 1 000 000 mola substrata u jedinici vremena. Tako vrlo mala količina platine katalizuje sjedinjavanje skoro neograničene količine vodonika i kiseonika u vodu. + H2O. Kataliza je.karboksilaza. U toku oksidacije bakar prelazi iz dvovalentnog u jednovalentno stanje primanjem jednog elektrona: Cu2+ Cu+ U ovakvom slučaju prostetična grupa metala služi kao prenosilac elektrona.U poglavlju biosinteze masnih kiselina dat je još jedan primer reagovanja prostetične grupe (biotina) sa dva supstrata u reakciji koju katalizuje acetil-koenzim A. 3. pod uslovom. Međutim. da bi izvršili svoju funkciju. Prema Ostwald-ovoj definiciji količina i hemijski sastav katalizatora se ne menja posle hemijske reakcije. jer nastali proizvodi koče (inhibiraju) njegovo dejstvo. da vremenom toliko promene svoje fizičke osobine. Naravno.

Produkt reakcije je L-aspartat pri čemu se ostvaruje asimetrična sinteza. Slika 3. aspartaza katalizuje reverzibilnu adiciju NH3 na dvogubu vezu fumarata pri čemu nastaje L-aspartat. jer je fumarna kiselina optički inaktivna. katalizuju samo jednu vrstu promene i to često samo jednog supstrata. ali ne utiče na njen položaj. a i sam život bi bio nemoguć«. Kod takvih reakcija uspostavljanje ravnotežnog stanja moguće je u oba pravca: Katalizator ubrzava uspostavljanje ravnoteže reverzibilnih reakcija. koja počiva na strukturnoj komplementarnosti enzima i supstrata. Nisko specifični su oni enzimi koji deluju samo na određenu hemijsku vezu: hidrolizuju estarsku. (Slika 3. i Webb-a: »Specifičnost enzima je najvažniji biološki fenomen bez koga normalni metabolizam žive materije ne bi mogao da postoji.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA Sve hemijske i biohemijske reakcije su teorijski reverzibilne i teže ka jednom ravnotežnom stanju.6). peptidnu ili glikozidnu vezu različitih estara.6 . peptida odnosno glikozida. On teorijski može da ubrza reakciju oba pravca. Ona ne katalizuje adiciju na slična jedinjenja: estar ili amid fumarne kiseline. . apsolutno specifični su oni koji katalizuju samo jednu reakciju određenog suptrata.Reakcija aspartaze 3. Ovaj enzim pokazuje i stereospecifičnost. Prema rečima Dixon-a. Naprotiv. u kom će pravcu katalizator da ubrzava uspostavljanje ravnoteže zavisi od promene slobodne energije. Npr. Enzimi. Neorganski katalizator npr. Međutim. međutim. platina može da katalizuje redukciju s molekulskim vodonikom desetine i hiljade jedinjenja različite strukture. iako postoji teorijska mogućnost da nastane Daspartat.Jedna od najvažnijih osobina enzima je njihova specifičnost.

koja se oslobađa. To je konstanta ravnoteže i prema definiciji je za gornju reakciju data odnosom: K= Vrednosti u srednjim zagradama označavaju molarne koncentracije. jer kamen pada na niži nivo potencijalne energije. Iz konstante ravnoteža reverzibilne reakcije može da se izračuna promena slobodne energije. ravnoteža je pomerena u desno. kao i kod kotrljanja kamena niz strmu ravan ili prelaženja vodene pare na hladnije mesto. a ako je K< 1. one teku same od sebe. ako je K> 1. Razlog je isti. Ona pokazuje kakav je odnos molarnih koncentracija krajnjih i početnih supstanci u momentu ravnoteže.Za vreme svake hemijske reakcije dolazi do promene slobodne energije. onda je pomerena na levu stranu. Ravnotežno stanje reverzibilne reakcije okarakterisano je konstantom ravnoteže. osmotski. a promena slobodne energije ima negativni znak (-ΔG). nazivaju se egzergonske reakcije. Uobičajeno je da se krajnji proizvodi reakcije pišu u brojitelju. ravnoteža ss nalazi na sredini. U ravnotežnom stanju je taj odnos molarnih koncentracija svih članova reverzibilne reakcije konstantan i ne zavisi od početnih koncentracija. reakcije kojima treba dodati energiju nazivaju se endergonske. Katalizator može da ubrza samo spontane reakcije da teku brže. a dodata energija ima pozitivni znak (+ΔG). U svim slučajevima dolazi do smanjenja slobodne energije. Hemijske reakcije tokom kojih dolazi do oslobađanja energije. Ako je konstanta ravnoteže K= 1. Polazne supstance spontanih reakcija sadrže više energije od krajnjih proizvoda i baš zbog toga takve reakcije teku u pravcu smanjenja slobodne energije. Obrnuto. jer između njih postoji sledeća povezanost: . a polazne supstance u imenitelju. električni i hemijski. a hemijska reakcija spontano teče u pravcu nastajanja jedinjenja sa manjim sadržajem slobodne energije. Egzergonske reakcije su spontane. Pod slobodnom energijom podrazumeva se ona količina energije koja na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno) može da pređe u maksimalni rad: mehanički. to znači — kad počnu da teku. Slobodna energija se obeležava sa ΔG.

Vrednost slobodne energije. jer je ΔG=-RT ln K+ RT ln K=0 Znači da hemijski sistem u ravnotežnom stanju ne može da daje energiju. sledeća reakcija: . T apsolutna temperatura. U slučaju kada međusobno reaguju jedinice aktivnosti svih komponenata (=1 M). Eksperimentalno se može da dokaže da je reakcija reverzibilna. koja je mogućna i bez katalizatora. koja se dobija pod takvim uslovima naziva se »standardna promena slobodne energije« i obeležava se sa ΔG° ΔG°= -RT ln K U dekadnom sistemu je ΔG°= -4. Međutim. to ceo drugi sabirak u jednačini otpada. Ukoliko je konstanta ravnoteže veća. Primenimo gornje izlaganje na reakciju koju katalizuje fumaraza: HOOC-CH = CH-COOH + H2O ↔ HOOC-CH2-CH(OH)-COOH fumarna kiselina jabučna kiselina ΔG° = .62 kJ.3. Svaka enzimski katalizovana reakcija teče dok se ne uspostavi ravnoteža. Konstanta ravnoteže =4. bilo sa jabučnom kiselinom.575 T log K Iz iste jednačine se vidi da promena slobodne energije zavisi od konstante ravnoteže i odnosa koncentracija na početku reakcije. a odnos molarnih koncentracija manji. u momentu ravnoteže njihov odnos će biti 1 :4. a izraz je odnos molarnih koncentracija na početku reakcije. a to znači bilo da započne reakcija sa fumaratom. tada je gornji izraz jednak jedinici: Pošto je logaritam od 1 jednak nuli. utoliko dolazi do većeg oslobađanja energije kada reakcija teče s leva na desno i obrnuto. Kada odnos molarnih koncentracija tokom reakcije postane jednak konstanti ravnoteže date reverzibilne reakcije: tada je promena slobodne energije jednaka nuli. Katalizator ne može da pomeri krajnje ravnotežno stanje.U jednačini R je gasna konstanta.

Obično se tada kaže da se uklanjanjem jednog proizvoda reakcije. fosfoenol-piruvat + ADP piruvat + ATP. da se ravnoteža nikada ne postiže. glikolitički.45 kJ 2. Životinje i čovek koriste energiju. Stotine enzimskih reakcija u ćeliji ne teku nezavisno jedna od druge. Životinje su jedna vrsta izotermne hemijske mašine. ATP+α-D-glukoza ADP+α-D-glukozo-6-fosfat . Jedan od najvažnijih osobina živih bića je da mogu da koriste energiju svoje okoline pod izotermnim uslovima. lanac disanja. Jedina mogućnost pomeranja ravnoteže neke reakcije postoji ako se spregnu dve enzimski katalizovane reakcije na taj način. . ΔG° = . svaka od njih je praćena sebi svojstvenom promenom slobodne energije. ciklus limunske kiseline.0kJ. pošto proizvod dalje reaguje i druga ga reakcija mora stalno da nadoknađuje. su međusobno povezani i grade mrežu konvergentnih ili divergentnih puteva. Bolje je. . da se praktično može smatrati ireverzibilnom. reakcije povezane zajedničkim intermedijerom koji sadrži određenu količinu energije. Ako dve rekacije teku A→B C→D nezavisno jedna od druge. međutim. Na ovaj način mogućno je kanalisanje i regulisanje enzimskih reakcija. Takvi nizovi kao npr. koja je hemijski vezana u sastojcima hrane. onda se ona preko njega prenosi na drugu reakciju: A→B→C→D.9 x 10 pomerena je toliko na desnu stranu u momentu ravnoteže. Ako su. a konstanta ravnoteže 2. Izotermno korišćenje hemijske energije je mogućno jedino povezivanjem enzimskih rekacija. ravnoteža pomera. međutim reći. One su povezane u nizove (od 2—20). da se u jednoj reakciji neprekidno troši proizvod druge reakcije.31. Uzmimo kao primer dve reakcije glikolitičkog niza: 1. koje imaju zajedničke intermedijere tako da je proizvod jedne reakcije supstrat druge.fosofo-enolpiruvat +H2O ↔ piruvat + fosfat čija je vrednost ΔG°-62. čija veličina ne zavisi od prisustva druge.

ΔG°= -16,7kJ Velika vrednost promene standardne slobodne energije pokazuje da su reakcije pomerene na desnu stranu i da nisu reverzibilne pod intracelularnim uslovima. Produkt prve reakcije ATP u kome je konzervirana njena slobodna energija je supstrat druge reakcije, koji je na taj način snabdeva energijom i čini spontanom. Zbog povezivanja enzimski katalizovanih reakcija u živoj materiji nikada ne dolazi do hemijske ravnoteže, već se naprotiv ravnoteža stalno pomera, tako da se energija maksimalno koristi. U ćeliji vlada »stacionarna« ravnoteža između energije koju prima (u vidu hrane) i energije koju troši za najrazličitije životne potrebe. 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO

Iz običnog života nam je poznato da mnoge zapaljive i reaktivne supstance, kao što je benzin ili praskavi gas, mogu da stoje vrlo dugo da se ne zapale i da ne nastupi reakcija. Međutim, kada unesemo varnicu ili katalizator, benzin će se zapaliti, a praskavi gas će uz burnu eksploziju preći u vodu. Slično će i vodonik-peroksid početi da se raspada na vodu i kiseonik, ako povisimo temperaturu ili ako dodamo neki katalizator (platinu ili enzim katalazu) 2 H2O2 2 H2O + O2

Znači da za odigravanje jedne energetski mogućne hemijske reakcije nije dovoljno da molekuli dođu samo u kontakt, nego im treba dodati izvesnu početnu energiju, koja će ih aktivisati toliko, da pri njihovom sudaru dođe do hemijske promene. Kinetička energija molekula u jednom sistemu nije ravnomerno raspoređena (slika 3.7). Neki imaju manju, neki veću količinu energije. Do hemijske reakcije dolazi samo kada se sudare »aktivni« molekuli tj. takvi koji sadrže znatniju količinu kinetičke energije. To mogu da budu i »nadraženi« molekuli, čiji se pojedini elektroni nalaze na većem energetskom nivou ili takvi, čija se unutrašnja struktura razlikuje od najpostojanije. Početna energija, koju je potrebno dodati za aktivisanje molekula naziva se energija aktivacije. Ukoliko je za neku reakciju potrebna veća energija aktivacije, utoliko je ta reakcija tromija. Za vrlo reaktivne supstance energija aktivacije je mala (tabela 3.3)
Slika 3.7 Rasp odel

Potrebu da se doda izvesna količina energije aktivacije za pokretanje hemijskih reakcija objašnjava teorija prelaznog stanja. Prema ovoj teoriji da bi jedna reakcija krenula između X i Y, treba prvo da se stvori

aktivni kompleks (X—Y), koji može da nastane sjedinjavanjem aktivisanih molekula. Njihov broj je mali (šrafirani deo na slici 3.7). Aktivni kompleks sadrži veću količinu slobodne energije i sposoban je da savlada energetsku barijeru za pokretanje reakcije (slika 3.8).

Slika 3.8 - Energetska barijera između polaznih supstanci (X+Y) i krajnjeg produkta Z

Rekli smo da raspadanje H2O2 može da se ubrza ne povisujući temperaturu, ako se doda katalizator (Pt ili enzim katalaza). Dodatak katalizatora, formalno gledano, je analogan povišenju temperature, jer i u jednom i u drugom slučaju dolazi do ubrzanja reakcije. U suštini, međutim, postoje duboke principijelne razlike između ubrzanja reakcije izazvane povišenjem temperature i dodatkom katalizatora. U prvom slučaju se energija dodaje spolja do one vrednosti koliko iznosi energija aktivacije za datu reakciju. Osim toga pri povišenju temperature dolazi kod povratnih reakcija i do pomeranja ravnoteže. Ubrzanje reakcije dodatkom katalizatora posledica je baš snižavanja energije aktivacije.

Tabela 3.3 - Zavisnost poluvremena trajanja monomolekulske reakcije od potrebne energije aktivacije

Iz tabele 3.3 se vidi da sniženje aktivacije za samo 20 kJ (od 120 na 100 kJ) skraćuje njeno trajanje od jedne godine na 3 časa. Energija aktivacije enzima kreće se od 25 do 5,5 kJ (katalaza), to znači da se one odigravaju u milionitom delu sekunde. Munjevito dejstvo enzima ostvaruje se nastajanjem serije aktivnih intermedijera (slika 3.9; Tako je npr. dokazano da postoje četiri prelazna aktivna kompleksa kod enzima peroksidaze. Objašnjenje tačnog mehanizma akcije pojedinih enzima zahteva poznavanje njegovog aktivnog centra. U svakom slučaju ubrzanje se postiže vezivanjem supstrata i njegovom pogodnom orijentacijom u aktivnom centru.

Slika 3.9 - Smanjenje energije aktivacije enzimskih reakcija

3.7

KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA

Sve što je u vezi sa brzinom hemijskih reakcija, njihovim tokom i mehanizmom obrađuje hemijska kinetika. Enzimi su okarakterisani hemijskom reakcijom koju katalizuju. Svaka promena enzimskog molekula odražava se na brzinu katalizovane reakcije. Zbog toga je merenje brzine enzimskih reakcija od izuzetne vrednosti posebno za kliničku dijagnostiku, jer omogućava praćenje normalnog metabolizma i otkrivanje metaboličnih poremećaja. Brzina se u fizici definiše kao promena puta u jedinici vremena, a u hemiji kao promena koncentracije u jedinici vremena: Za reakciju : A

→ P, ona može da se izrazi smanjenjem koncentracije polazne supstance ili povećanjem koncentracije produkta (P): ili Brzina hemijske reakcije zavisi od: prirode reagujućih supstanci, njihove koncentracije, temperature, pritiska, prisustva katalizatora. U ćeliji se

reakcije odigravaju na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno). Pod tim uslovima brzina reakcije je upravo proporcionalna njenoj konstanti i koncentraciji reagujućih supstanci: A predstavlja molarnu koncentraciju. Kada je A = 1 M, v = k. Prema tome konstanta brzine (k) odgovara onoj brzini date reakcije kada reaguju jedinice koncentracije (=1M). Ako je brzina reakcije proporcionalna koncentraciji jednog reaktanta, kažemo da je to reakcija prvog reda. Ako zavisi od koncentracije dvaju reaktanata, onda je to reakcija drugog reda itd. Kada brzina reakcije ne zavisi od koncentracije reaktanata, to je reakcija nultog reda. Za reakcije prvog reda poluvreme reakcije, odnosno momenat kada početna koncentracija padne na polovinu, ne zavisi od početne koncentracije, već samo od konstante brzine

3.8

MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA

Brzina enzimski katalizovanih reakcija, na konstantnoj temperaturi i pH, zavisi i od koncentracije supstrata (S) i enzima (E). Kod konstantne koncentracije enzima, brzina katalizovane reakcije ne raste linearno sa povećanjem koncentracije supstrata, kao što je to slučaj kod ne-enzimskih reakcija. Na slici 3.10 prikazan je uticaj povećane koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije pri E = konst. Iz slike se vidi da brzina enzimske reakcije raste sa povećanjem koncentracije supstrata po hiperboli, a ne linearno. Kod jedne određene koncentracije supstrata postiže se zasićenje i maksimalna brzina (Vmax). Na osnovu gornjih zapažanja Michaelis i Menten-ova izneli su svoju teoriju o međusobnom delovanju enzima i supstrata i enzimskoj kinetici. Njihova teorija predstavlja osnovu kvantitativne analize enzimske kinetike i inhibicije. Prema toj teoriji tok enzimske reakcije

…1

teče na sledeći način: Enzim prvo reaguje sa supstratom i gradi enzim-supstrat kompleks:

k₁ je konstanta brzine nastajanja kompleksa (ES) i zavisi od osobine enzima i supstrata, a k2 je konstanta brzine razlaganja kompleksa (obmuta reakcija) i zavisi od osobine ES. U drugom stupnju, enzimsupstrat kompleks se razlaže na produkt P, a enzim se oslobađa:

…2
I ovaj proces zavisi od konstante brzine razlaganja kompleksa (k ₃) i konstante brzine obrnute reakcije k4. Smatra se da su obe reakcije reverzibilne.

Slika 3.10 - Uticaj koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije

Michaelis i Menten-ova. su zapazili da je postizanje maksimalne brzine, odnosno moment zasićenja enzima sa supstratom, karakterističan parametar za svaki enzim i njegov supstrat. Ova vrednost nije ništa drugo nego odnos konstanti brzina reakcije razlaganja enzim-supstrata kompleksa i njegovog nastajanja:

…3
Ukoliko su brzine razlaganja kompleksa veće (jednačine 1 i 2) utoliko je afinitet enzima prema supstratu manji, a vrednost Km je veća. Pošto nastajanje enzim-supstrat kompleksa od slobodnog enzima i produkta reakcije, eksperimentalno ne može da se registruje, smatra se da je vrednost konstante brzine te reakcije k4 tako mala da može u jednačini 3. da se izostavi pa dobijamo izraz odnosa konstanti, koji se naziva Michaelis-ova konstanta. Njena jedinica je Mol/1 pošto i konstante brzine imaju jedinicu Mol/litra:

…4
Michaelis-ova. konstanta se za različite enzime kreće u granicama od 10-2 do 10-5 mola na litar (10 do 0,01 mM). Vrednost Km može eksperimentalno da se odredi merenjem brzine reakcije y i iznalaženjem maksimalne brzine Vmax kod poznatih koncentracija supstrata. Ako detaljno posmatramo jednačine 1 i 2, onda će brzina nastajanja kompleksa [ES] da bude proporcionalna koncentraciji slobodnog enzima [E—ES] i koncentraciji supstrata:

…5
Pošto se razlaganje supstrata dešava i u reakciji 1 i 2, to će brzina iznositi:

…6
Znak (—) je stavljen jer se smanjuje koncentracija [ES] U momentu ravnoteže dolazi do izjednačavanja brzina razlaganja i nastajanja [ES], pa ćemo izjednačiti jednačine 5 i 6:

ako u ovoj jednačini prenesemo konstante na desnu stranu dobićemo:

…7
Na osnovu jednačine 7. koncentracija enzim-supstrat kompleksa iznosi:

…8
Brzina koju mi eksperimentalno merimo je brzina nastajanja produkta (jednačina 2), a ona je proporcionalna koncentraciji [ES]:

…9
Ako u jednačinu 9. uvedemo vednost za [ES] (jednačina 8) dobićemo da je:

…10
Pošto je maksimalna brzina proporcionalna prisutnoj koncentraciji enzima:

…11
Zamenom ove vrednosti u jednačinu 10, dobijamo MichaelisMentenovu jednačinu, koja nam omogućava da odredimo Km merenjem brzine reakcije:

…12
Ako se na slici grafički iznađe ona koncentracija supstrata, kod koje je postignuta polovina maksimalne brzine:

skraćivanjem Vmax, jer se nalazi i s leve i desne strane dobijamo: odnosno

Tabela 3.4 - Vrednosti Km nekih enzima
Enzim i (supstrat) Katalaza (H2O2) Heksokinaza (glukoza) (fruktoza) glutamat-dehidrogenaza (glutamat) (αketoglutarat) (NH+4) 0,12 2,0 57 0,15 1,5 25 Km (mM)

Michaelisova konstanta Km odgovara, dakle, onoj konccntraciji sapstrata sa kojom se postiže polovina rnaksimalne brzine. Njena vrednost ne zavisi od koncentracije enzima. U tabeli 3.4 date su vrednosti Km za razne enzime. Njena vrednost zavisi od strukture supstrata, pH i temperature. Michaelis-Mentenova jednačina može da se transformiše u druge oblike. Najpoznatiji je oblik Lineweaver—Burk, pomoću koje može tačnije da se odredi Vmax. Detalji se mogu naći u udžbenicima i

praktikumima enzimologije. 3.9 UTICAJ pH i TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA

Aktivnost enzima zavisi od jonskog sastava sredine, a naročito od koncentracije vodonikovih jona. Svaki enzim pokazuje maksimalnu aktivnost kod jedne određene koncentracije vodonikovih jona, koja se zove optimalni pH. Iznad i ispod ove vrednosti, aktivnost se smanjuje. Najveći broj enzima ima optimalni pH u blizini neutralne tačke, ali ima takvih koji su aktivni u kiseloj (npr. pepsin) odnosno u alkalnoj sredini (npr. alkalna fosfataza, arginaza).

Slika 3.11 - pH-optimum pepsina, papaina i tripsina (a) holinesteraze i arginaze (b)

3.10

INHIBITORI

Inhibitori su supstance koje inaktivišu enzime ili smanjuju njihovu sposobnost da katalizuju specifičnu reakciju. Njihovo dejstvo može da bude reverzibilno i ireverzibilno. Reverzibilni inhibitor se obično veže za enzim nekovalentnom vezom u kompleks enzim-inhibitor (EI), koji može da disosuje u slobodni enzim i inhibitor. Ireverzibilni inhibitor se po pravilu, kovalentno vezuje za enzim bilo na mestu aktivnog centra, ili neko drugo, koje utiče na aktivni centar enzima. Ispitivanjem inhibicije može da se odredi čitav niz osobina jednog enzima, kao što su specifičnost, priroda aktivnog centra itd. Pomoću inhibitora su objašnjeni mnogi metabolički putevi, npr. glikoliza. Štaviše, ćelija pomoću svojih celularnih inhibitora reguliše sve metabolične puteve. Razlikujemo dve nekompetitivnu. vrste reverzibilne inhibicije: kompetitivnu i

Kompetitivna inhibicija se javlja kod enzima, koji nisu strogo specifični prema supstratu. Za njihov aktivni centar mogu da se vežu supstance koje su hemijski slične supstratu. Na taj način nastaje, pored enzim-supstrat kompleksa i enzim-inhibitor kompleks (E+I↔EI). Klasičan primer kompetitivne inhibicije je inhibicija malonske kiseline na sukcinat-dehidrogenazu. Ovaj enzim katalizuje oksidaciju sukcinata u fumarat, odstranjivanjem dva vodonikova atoma. Malonat liči na sukcinat, ima dva karboksilatna anjona, ali nema vodonikove atome na susednim C-atomima. Pošto i supstrat i inhibitor konkurišu ili kompetiraju za isto mesto na enzimu, ova pojava se zove kompetitivna inhibicija. Veličina kompetitivne inhibicije zavisi od relativnih koncentracija supstrata i inhibitora. Povećanjem koncentracije supstrata (ćilibarne kiseline) može inhibicija da se prevaziđe.

Slika 3.12 - Reakcija sukcinat-dehidrogenaze i formula inhibitora

Nekompetitivna inhibicija zavisi samo od koncentracije inhibitora i ne može da se spreči povećanjem koncentracije supstrata. Inhibitor_se,

dakle, vezuje za mesto na enzimu koje nije specifično za supstrat. Nekompetitivni inhibitori nemaju nikakve strukturne sličnosti sa supstratom. lako se ne vezuju za aktivni centar, oni smanjuju aktivnost enzima menjajući mu, verovatno, konformaciju ili neki deo koji je bitan za njegovu aktivnost. Najpoznatiji nekompetitivni inhibitori su supstance koje se reverzibilno vezuju na —SH grupu cisteina, koja je bitna za katalitičku aktivnost mnogih enzima. Joni teških metala (Cu 2+, Hg2+ i Ag+) reaguju reverzibilno sa —SH grupom, dajući merkaptide: Enzim – SH + Ag+ ↔ Enzim – S – Ag + H+ Enzime, koji imaju metalni jon kao kofaktor, inhibiraju reagensi koji vezuju metale. Tako cijanidi grade komplekse sa gvožđem i zbog toga inhibiraju enzime koji imaju ferohem kao prostetičnu grupu. Helirajući agensi (npr. EDTA = etilen-diamin-tetra-acetat) su nekompetitivni inhibitori. Ireverzibilna inhibicija, kao što samo ime kaže, se javlja kao posledica trajne promene enzimskog molekula ili funkcionalnih grupa bitnih za njegovu aktivnost. Najpoznatiji ireverzibilni inhibitori su alkilirajući agensi, kao što je jodoacetamid i toksična organofosforna jedinjenja, koja ireverzibilno reaguju, prvi sa —SH grupom, a drugi sa -OH grupom serinskog ostatka:

3.11

ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI

Količina enzima odnosno njegova aktivnost u nekom biološkom materijalu određuje se merenjem brzine hemijske reakcije, koju dati enzim katalizuje. Merenje enzimske aktivnosti se radi na konstantnoj temperaturi (obično 30°C) i određenom pH. Obično se na vodenom kupatilu inkubira test-sistem koji sadrži:1. pufer, 2. supstrat i to se uzima koncentracija sa kojom se postiže zasićenje enzima, što znači da je potrebno znati Km enzima; 3. kofaktor ili metalne jone, u slučaju kada su potrebni. Za određivanje treba dakle, obezbediti optimalne uslove i odabrati takvu koncentraciju supstrata, da je početna reakcija proporcionalna samo koncentraciji enzima. Test počinje da se meri posle dodatka enzima, odnosno materijala u kome se on nalazi (serum, citozol, homogenat itd.). Tok reakcije se prati merenjem brzine

tako da je proizvod prve enzimske reakcije supstrat druge i tako redom. koje se naziva preobražajni broj. Bolje se registruje rast koncentracije npr.nastajanja produkta. nego smanjenje od npr.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI U intaktnoj ćeliji enzimi deluju zajedno u uzastopnom nizu reakcija. U takvim sistemima mali molekuli supstrata difuzijom brzo nalaze svoj put od jednog enzima do drugog. . Najjednostavniji je tip kada se individualni enzimi nalaze rastvoreni u citoplazmi u obliku nezavisnih molekulskih jedinki. najduže pola sata). 200 na 195 mM. 3. Ovi enzimi nisu. Ređe se koristila tzv. Ona se povećava u toku prečišćavanja enzima. Povećanje koncentracije produkta se meri specifičnim hemijskim ili spektrofotometrijskim metodama. Promena koncentracije se registruje u što je moguće kraćim vremenskim intervalima (nekoliko minuta. Tako je preobražajni broj enzima karboanhidraze 36 000 000 na minut. Količina enzima se definiše prema katalitičkoj aktivnosti. U). verovatno. jer je to mnogo tačnije. 1 katal odgovara 6 x 107 intemacionalnih jedinica. a ne nestajanje supstrata. Prelaskom na nove jedinice uzeta je kao mera ona količina enzima koja katalizuje promenu 1 mola supstrata u sekundi pod optimalnim uslovima. On pokazuje koliko se molova supstrata promeni dejstvom jednog molekula enzima (jednog aktivnog centra). engl. pod standardnim uslovima. internacionalna jedinica (IJ) pod kojom se podrazumevala ona količina enzima koja katalizuje promenu 1mM supstrata u minuti. Poznate su tri vrste kompleksne molekulske organizacije multienzimskih sistema. Konvencionalan način izražavanja aktivnosti je u jedinicama (J. Warburg je predložio da se za jedinicu aktivnosti uzme molarno dejstvo. od 0 do 5 mM. Nova jedinica se zove katal. Specifična aktivnost se definiše u jedinicama na mg proteina. fizički asocirani ni u jednom momentu svoje akcije.

jer se time ograničava razdaljina koju supstrat treba da pređe u toku niza reakcija. b) multienzimski kompleks (intermedijeri se ne odvajaju od kompleksa): c) enzimski sistem asociran sa membranom.Slika 3. u lancu respiratornih enzima molekuli pojedinih enzima vezani za unutrašnju membranu mitohondrija i u stvari obrazuju deo njene strukture. utoliko je verovatnije da je ugrađen u neku organelu ili drugu intracelularnu strukturu. U stvari u sistemu sintetaze masnih kiselina supstrati nikad ne napuštaju kompleks. Npr. Ispitivanje kinetike multienzimskih sistema mnogo je složenije nego kinetike prostih enzima. Ovaj kompleks ne disosuje lako u pojedinačne enzimske molekule. Najorganizovaniji je treći tip enzimskih sistema. sastoji se iz sedam vrsta enzima. Svakako da povezivanje enzima u kompleks ima svoj biološki smisao. kao što su membrane ili ribosomi. Brzina pojedinih reakcija . čvrsto povezanih u obliku grozda. koji su asocirani u velikim supramolekulskim strukturama. koja katalizuje sintezu masnih kiselina iz acetil-koenzima A. Ukoliko je enzimski sistem kompleksniji.13 . Drugi multienzimski sistemi su tako organizovani da su pojedini enzimi fizički povezani i zajedno funkcionišu kao enzimski kompleks. Tako su npr. Svaki član multienzimskog sistema ima karakterističan Km za svoj supstrat i kofaktor.Tipovi multienzimskih sistema: a) rastvoreni multienzimski sistem u kojem intermedijeri difunduju. sintetaza masnih kiselina kvasca. a u stvari odvojeni enzimi nisu ni aktivni.

Da bi ovaj mehanizam samoregulacije dobro objasnili. .) Nađeno je da su obično energetski uslovi niza reakcija takvi. E2 itd. Obično jedna reakcija u nizu određuje brzinu celokupnog kompleksa. ako je stepen B ↔ C ireverzibilan i ako bi produkt inhibirao stepen 3. Međutim. Ovaj prvi enzim u nizu se naziva regulatorni ili alosterni enzim. tada bi došlo do nagomilavanja beskorisnog intermedijera C. kojom teče biosinteza citidin-trifosfata (CTP) od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. produkt P će se sintetizovati sve dok ima početne supstance A. On funkcioniše tako što produkt P inhibira jedan od enzima u nizu reakcija. jer su neki stepeni ireverzibilni i zbog toga se ukupan položaj ravnoteže ne dostiže. da ona teče samo s leva nadesno. ostajaće polazna supstanca A. pretpostavimo da u ćeliji teče sinteza produkta P u nizu reakcija: Svaki stepen ovog niza katalizuje cdgovarajući enzim (E 1. 3. tako da sinteza P može ponova da počne. ona koristi genijalan mehanizam povratnog sprega. Kada ćeliji nisu potrebne velike količine produkta P. nastali kompleks enzim-produkt (E—P) disosuje. odmah čim njegova koncentracija pređe određenu granicu. Produkt obično inhibira enzim na početku niza reakcija. ako umesto toga produkt inhibira prvi stepen.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI Najkarakterističnija osobina multienzimskih sistema je da sami regulišu brzinu reakcije celog niza. Znači da sam produkt automatski usporava sopstvenu sintezu. U mnogim takvim sistemima prvu reakciju u nizu inhibira krajnji proizvod. a krajnji proizvod koji utiče na enzim. koju ćelija može da koristi u druge svrhe. odnosno kada koncentracija produkta P padne. Na donjoj slici je dat primer kontrole povratnog sprega na nizu reakcija. kao i količinom svakog enzima u reakcionom lancu. efektor ili modulator.određena je stacionarnom koncentracijom svakog intermedijera u nizu. da bi podesila njegovu sintezu svojim potrebama. Ako su svi potrebni kofaktori prisutni i svi enzimi niza aktivni. Inhibicija je reverzibilna. jer je ili koncentracija tog enzima ili njegovog supstrata ona koja ograničava brzinu sistema. odnosno pre nego što počnu ireverzibilni stepeni. Npr.

Zbog toga se pretpostavlja da regulatorni enzimi imaju više mesta za vezivanje supstrata.Biosinteza citidin-trifosfata (CTP). a drugi nije aktivan. homotropno-hetero-tropne. regulišu i supstrat i specifični modulator. ovde je mehanizam inhibicije drukčiji od kompetitivne inhibicije. I ne ulazeći u egzaktne formule ovog niza reakcija. Do sada su poznate tri vrste regulatornih enzima.Slika 3.15 Šem . ali vezuje CTP. koji su osetljivi na svoj supstrat. koji se sastoje od više polipeptidnih lanaca. Svi do sada poznati regulatorni enzimi su oligomerni proteini. To su homotropni enzimi.14 . Prema tome . Npr. Drugu grupu. Treću grupu. U prvu grupu spadaju takvi. reguliše specifično niskomolekulsko jedinjenje. od kojih je Slika 3. Jedan je aktivan. transkarbamilaza disosuje u osam subjedinica dva tipa. koje nije supstrat. Potvrđeno je da oni mogu da disosuju u više manjih subjedinica. koju inhibira velika koncentracija samog CTP. Količina supstrata reguliše (modulira) njihovu brzinu. heterotropni. koja je član multienzimskog puta i tako kontroliše svoju sopstvenu sintezu. kod koje su supstrat i inhibitor hemijski slična jedinjenja. dejstvujući na alosterni enzim na početku sinteze Kao što se vidi na slici krajnji produkt reakcije CTP inhibira prvi enzim (as-paratat-transkarbamilazu). odmah se uočava da nema nikakve hemijske sličnosti između CTP-a i asparaginske kiseline. ali na njega ne deluje CTP.

koja se nalaze u raznim subjednicama enzima. zbog koje dolazi do promene njegove katalitičke aktivnosti. Ovakvi različiti multipli oblici jednog enzima nazivaju se izoenzimi. Na slici 3. što omogućava dobijanje energije iz procesa glikolize. Pojednostavljena šema ovog kontrolnog mehanizma data je na slici 3. Određivanjem Michaelis-ove konstante izoenzima laktat-dehidrogenaze. M3H. Obrnuto. Pokazano je da se svaka frakcija sastoji od četiri peptidna lanca dva tipa u raznim kombinacijama: M4. M2H2. Na taj način se u srčanom mišiću forsira dobijanje energije od aerobne oksidacije. nisu osetljivi na veće koncentracije laktata. Izoenzime srčanog mišića (MH3 i H4) inhibira laktat. svaki ima svoju odgovarajuću vrednost Km. 3. U različitim organima jedne vrste nalaze se različite frakcije ili samo određena frakcija izoenzima.15. Efekat modulatora se pripisuje promeni konformacije enzima. Ova pojava je prvo opažena kod laktatdehidrogenaze (1957 g) koja redukuje piruvat u laktat.16 je dat elektroferogram izoenzima laktat-dehidrogenaze iz različitih organa belog pacova. izoenzimi skeletnih mišića. Vidi se da se u jetri i mišićima nalazi uglavnom izoenzim M4. Heterotropni enzimi imaju posebno mesto za vezivanje supstrata. od kojih je svaka aktivna. Izoenzimi predstavljaju u ćeliji još jedan mehanizam regulisanja određenih procesa. MH3. koji su energetski zavisni od glikolize. H4. a u srčanom mišiću ima najviše izoenzima MH3 i H4.najmanje jedno katalitičko.14 IZOENZIMI Neki enzimi mogu metodom elektroforeze da se odvoje u više frakcija. a posebno za vezivanje modulatora. . pokazalo je da. tako da je nastajanje laktata od piruvata vrlo malo.

Takav je slučaj kod tripsina. tripsin kao tripsinogen.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA Neki proteolitički enzimi se luče u neaktivnom obliku. tripsin. izo-citrat-dehidrogenaze. Ovaj tip aktivisanja zove se demaskiranje. pod određenim uslovima i sopstvene molekule (autoliza).Elektroforetska slika izoenzima laktat-dehidrogenaze u raznim organima belog pacova. koji kao maska zaklanja aktivni centar od prisustva supstrata. 3. da bi se na taj način tkivo žlezde sačuvalo od proteolize. glutamat oksalacetat-transaminaze itd. čim se oslobode prve količine enzima.JET RA MIŠ IĆI DIJ AFR AG MA Slika 3. a preteča enzima »proenzim«. dobijali su trivijalna imena koja su se i danas zadržala. kao npr. Pored laktat-dehidrogenaze poznati su izoenzimi: malatdehidrogenaze.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA Enzimi koji su među prvima otkriveni. koji razlaže.16 . Utvrđeno je da su kod zimogenih oblika aktivni centri enzima zakriveni jednim oligopeptidom. emulzin. Neaktivni oblik enzima zove se »zimogen«. pepsin i dr. kreatin-kinaze. 3. Hidrolitičkim dejstvom sone kiseline u stomaku ili proteolitičkim uticanjem enzima u tankom crevu (enterokinaza) odvaja se maska oligopeptida i aktiviše enzim. Davanje trivijalnih imena sve većem i većem broju enzima dovelo je do . Tako se pepsin luči u formi pepsinogena. himotripsin kao himotripsinogen. Kod nekih enzima postoji mogućnost i autokatalitičkog aktivisanja.

koji hidrolizuje skrob (amylum). Prema numeričkoj klasifikaciji svaki enzim je okarakterisan sa četiri broja i ima svoje sistematsko ime. Prva jedinica znači da enzim katalizuje oksidoredukciju. koju katalizuju. Klase se dalje klasifikuju na podklase. uz dodatak nastavka -aza. koje cepaju CO2 od karbonskih kiselina. . Ovakav način klasifikacije omogućio je numeričku klasifikaciju enzima i sistematsku nomenklaturu. Pokazalo se. Prema ovom sistemu svi enzimi su klasifikovani u šest glavnih rodova: 1) OKSIDOREDUKTAZE 2) TRANSFERAZE 3) HIDROLAZE 4) LIAZE 5) IZOMERAZE 6) LIGAZE Svaki od ovih šest rodova je podeljen na klase.6. koju enzim katalizuje. a i zbog otkrivanja sve većeg i većeg broja enzima Internacionalna Unija Biohemičara predložila je sistematsku nomenklaturu i sistematizaciju enzima. izomeraze. druga.2) iz čijeg se imena vidi da se odigrava reakcija prenosa fosforil-grupe sa ATP-a na alkoholnu grupu šestog ugljenikovog atoma D-glukoze.7. dehidrogenaze koje katalizuju oksidaciju gubljenjem vodonika itd. koje katalizuju prelaženje jednog izomera u drugi. Detaljna klasifikacija enzima može se naći u udžbenicima enzimologije.konfuzije. Zbog toga. za poznatije enzime se još uvek koriste trivijalna imena. da se oksiduje alkoholna grupa glicerola. npr. Tako je amilaza enzim. Posle toga su enzimi dobijali imena prema tipu reakcije. treća da je koenzim NAD. tako da je 1883 g. enzim ATP : D-glukozo-6-fosfotransferaza (EC 2. dekarboksilaze. ima trivijalno ime glukokinaza.1. koja učestvuje u reakciji. Tako su se počele da razlikuju klase enzima. Npr. međutim. da jedno jedinjenje može da podleže različitim promenama kao supstrat različitih enzima.1.1. prema supstratu koji se menja. Npr. Pošto su sistematska imena dugačka. a šestica je serijski broj enzima ovog tipa. Za sistematizaciju je uzeta kao osnova krajnja hemijska promena. prema kofermentu ili prostetičnoj grupi. On je predložio da enzimi dobijaju ime prema supstratu čiju promenu katalizuju. prvu sistematiku pokušao da uvede Duclaux. I na kraju svaki enzim ima svoj serijski broj prema redu pronalaženja. enzim glicerol-NAD-oksidoreduktaza ima broj EC 1. saharaza hidrolizuje saharozu itd.

1. koja u toku oksidoredukcije prima ili daje vodonikove atome ili elektrone. Oni igraju u metabolizmu važnu ulogu.aldehidnu i keto) grupu (primarnu amino) c) na —CH = CH— grupu (desaturacija C-C veze) e) na —CH—NH— grupu (sekundarnu amino) na NADH i NADPH Svi enzimi ovog roda sadrže koenzim ili prostetičnu grupu. koji katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja. svaka klasa oksidoreduktaza deli se prema vrsti akceptora na: 1. odnosno samog bitisanja. kiseonikom kao 2. samo nekoliko koenzima i prostetičnih grupa sudeluju u oksidativnim procesima.1. jer iz oksidacionih procesa živa bića crpe energiju za zadovoljavanje svojih životnih potreba. malatdehidrogenaza. oksidoreduktaze kod kojih je akceptor vodonika nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) i nikotinamidadenin dinukleotid fosfat (NADP+).3. oksidoreduktaze kod kojih su akceptori elektrona citohromi i oksidoreduktaze sa molekulskim akceptorom vodonika ili elektrona. teče na sledeći način dejstvom alkohol-dehidro-geneze (EC 1. Oksidacija alkohola gubljenjem vodonika. Pošto kod svake oksidoredukcije dolazi do gubljenja vodonika ili elektrona. oksidoreduktaze se dele na one koje deluju: a) na —CH—OH b) na — C=O d) na —CH—NH2 f) grupu (alkoholnu) grupu (karbonilnu.1 OKSIDOREDUKTAZE Oksidoreduktaze su veliki rod enzima. 3. Znači da različiti enzimi imaju iste koenzime. Dok je broj enzima ovog roda veliki.16. Prema vrsti jedinjenja koje se oksiduje. Ovaj rod enzima se ranije zvao dehidrogenaze. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: laktatdehidrogenaza. koji preuzima koenzim NAD+ i pri tome se redukuje. NAD -specifična izocitrat- . Uzmimo kao primer oksidaciju alkohola (alkohol oksidoreduktaze) sa različitim akceptorima.1): CH3CH2OH + NAD+ = CH₃CHO + NADH + H+ Najveći broj bioloških oksidacija pod anaerobnim uslovima ima NAD+ i NADP+ kao akceptor vodonika.

I na kraju. alkoholna grupa može da se oksiduje direktnom predajom vodonika odnosno elektrona molekulskom kiseoniku. Prvi učestvuje u procesu glikolize. koje katalizuju reakcije tipa: RH2 + H2O2 = R + 2H2O (peroksidaze) oksi dova nsus ptrat susp trat U slučaju kada je R molekulski kiseonik (O₂).3). Sam proces se odvija u više stepena. glukozo oksidaze. alkoholna grupa (β-D-glukoze oksiduje se u glukonsku kiselinu (odnosno lakton) u reakciji glukozo oksidaze (EC 1.27). poznati su i pod imenom oksidaze.1.1. a druga dva u ciklusu limunske kiseline. Raspadanje peroksida katalizuje katalaza: . što je karakteristično za najveći broj bioloških oksidacija.1.6) i peroksidaze (EC 1. Glukozo-6-fosfat dehidrogenaza ili »Zwischenferment« je enzim pentozofosfatnog puta razgradnje glukoze.7). prvo prostetična grupa flavinadenin dinukleotid (FAD) enzima. Enzimi čiji je akceptor vodonika kiseonik. koje preuzimaju citohromi. koji tada predaje kiseoniku: β -D-glukoza + enzim-FAD=glukonska kiselina + enzim-FADH2 Enzim-FADH2 + O2=enzim-FAD + H2O2 U grupu oksidoreduktaza spadaju i katalaza (EC 1.1. jer je flavo-protein (identičan sa citohromom b₂).11.11. Opširnije informacije o tome se nalaze u udžbenicima enzimologije.3. onda se odigrava proces raspadanja H2O2.dehidrogenaza.2. imamo na primeru oksidacije sekundarne alkoholne grupe mlečne kiseline: CH3–CHOH–COO¯ + 2 fericitohrom c=CH3–CO–COO¯ + 2 ferocitohrom Enzim koji katalizuje ovu promenu je laktat-dehidrogenaza kvasca (EC 1. Oksidacija alkoholne grupe gubljenjem elektrona. Npr. β-D-glukoza + O₂ = glukonska kiselina + H₂O₂ I ovaj proces teče postupno.9.1.1. preuzima vodonik od glukoze. Naime.). koja se razlikuje od laktat-dehidrogenaze mišićnog tkiva (EC 1.

ATP). da bi je organizam koristio za svoje potrebe.1.) 3. –CHO itd. katalizuju oksidacije sa vodonikperoksidom.) 1. transferaze se dele na: a. Fosfotransferaze prenose ostatak fosforne kiseline zajedno sa oslobođenom energijom. poznate su pod imenom kinaze. Najveći broj prostetičnih grupa ove grupe enzima spadaju u vitamine B grupe ili u sistem adenilnih kiselina.) 4.6. Na taj način se oslobođena energija hvata i čuva. a katalaza oslobađanje nascentnog kiseonika iz vodonikperoksida. Tako npr. one je prenose. Npr. dakle. čije je sistematsko ime: L-alanin: 2-ketoglutarat aminotransferaza (EC 2. Kadgod se u nekom procesu oslobađa energija. 3.7. 2. koje prenose grupu koja ima jedan C-atom (–CH3.2 TRANSFERAZE Transferaze katalizuju prenošenje funkcionalnih grupa ili celih molekula od supstrata na neki akceptor. –CH2OH.) koje prenose aldehidnu ili keto-grupu koje prenose acilnu grupu (ostatke kiselina) koje prenose glikozilnu grupu (ostatke monosoharida) koje prenose fosfatne grupe sa energijom (kinaze) koje prenose grupe koje imaju sumpora Bez obzira na veliki značaj svih transferaza. ovde ćemo samo da naglasimo ulogu fosfotransferaza (2.) 2. uridilna (UTP) i citidilna kiselina (CTP).).7.) katalizuje prenošenje amino grupe od alanina na αketoglutarnu kiselinu: Transferaze su složeni proteini.2.16.3) prenosi energiju. enzim fosfoglicerat-kinaza (EC 2.Peroksidaze. . Koenzimi ove grupe enzima su adenilne kiseline (AMP. gradeći energetski bogato jedinjenje adenozintrifosfat (ATP). alanin-aminotransferaza.) 5. čije prostetične grupe preuzimaju radikale koji se prenose. ADP. Prema grupi koja se prenosi.

Međutim. Karakteritsično je da ova grupa enzima ne sadrži koenzime ili prostetične grupe. kao i sva druga jedinjenja.3 HIDROLAZE Hidrolaze su najbrojniji enzimi.) prenosi se energija sa adenozintrifosata (ATP) na glukozu. hidrolaze se dele na: a) b) c) d) e) Hidrolaze različitih estara (karboksilne.1. Prema tome koja se hemijska veza hidrolizuje. 3. na akceptor adenozindifosfat (ADP): S druge strane. glicerol-estre ili lipaze. tioestara. Dejstvom enzima heksokinaze (EC 2. može da uđe u metabolizam tek pošto se energetski obogati. fosfotransferaze. glukoza.) Hidrolaze glikozidnih veza Hidrolaze etarskih veza Hidrolaze peptidnih veza i drugih C-N jedinjenja (npr. koje ne mogu da teku bez dodatka energije. mnoge hidrolaze su aktivne jedino u prisustvu metalnih jona. mono i di-estre fosforne kiseline itd. omogućavaju mnogobrojne endergonske reakcije.nastalu oksidacijom glicerinaldehid-3-fosfata u 1.16.7. amida) . One katalizuju hidrolitičko cepanje raz ličitih jedinjenja. Tako npr.3-difbsfoglicerinsku kiselinu. 1.

f) g) Hidrolaze anhidrida kiselina Hidrolaze koje u prisustvu vode kidaju vezu između dva ugljenikova atoma (C—C hidrolaze) Hidrolaze hemijske veze ugljenika i halogena i h) i)Hidrolaze hemijske veze fosfora i azota Biološka uloga hidrolaza sastoji se u tome. da bi mogli dalje da se metabolišu u jetri i ostalom tkivu.4 LIAZE Liaze katalizuju cepanje različitih hemijskih veza bez prisustva vode. enzim kvasca. koje cepaju veze između dva ugljenikova atoma (C—C veze) u aldehidnim. piruvat dekarboksilaza. Na pr. 6-difosfatu i nastaju dve trioze (Lohmann-ovi estri). cepa pirogrožđaru kiselinu na aldehid i CO2: Prema vrsti hemijskih veza. Na primer. liaze se dela na: a) b) Ugljenik-ugljenik (—C = C—) liaze Ugljenik-kiseonik (—C = O) liaze . što pripremaju hranu za apsorpciju u stomaku i crevima. jer samo tako mogu da uđu u krvotok. Tako se belančevine hidrolizuju pod dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. pod dejstvom aldolaze cepa se veza između trećeg i četvrtog ugljenikovog atoma u fruktozo-l. himotripsin) do aminokiselina. tripsin. keto aminokiselinama. Polisaharidi (skrob i glikogen) i oligosaharidi hidrolizuju se u toku varenja do monosaharida. 3. Slično dejstvuju i dekarboksilaze. čije cepanje katalizuju.16.

6 LIGAZE Ligaze ili sintetaze su enzimi koji katalizuju neku sintezu.16. ova grupa enzima deluje samo u prisustvu nekog davaoca energije. Pošto su sintetske reakcije endergonskog karaktera.9) katalizuje prelaz glukozo-6-fosfata u fruktozo-6-fosfat u procesu glikolize: Maleat izomeraza utiče na ravnotežu između dva cis-trans izomera: Izmomeraze se dele na: 1) Racemaze i epimeraze 2) Cis-trans izomeraze 3) Intramolekulske oksidoreduktaze 4) Intramolekulske transferaze 5) Intramolekulske liaze 6) Druge izomeraze. glukozofosfat-izomeraza (EC 5.5 IZOMERAZE Izomeraze su enzimi koji katalizuju prelaz jednog izomernog jedinjenja u drugo. . 3.16.c) d) Ugljenik-azot (—C=N-) liaze Ugljenik-sumpor (—C=S) liaze 3.3. Npr.1. najčešće adenozintrifosfata.

prvi međuproizvod malonil-koenzitn A. ligaze se dele na: (—C = O) (—C=S) ligaze (—C=N-) ligaze ligaze (—C = C—) ligaze .Npr. Prema tome koja vrsta nove veze nastaje. nastaje u prisustvu ATP-a: Ovaj enzim ima kao prostetičnu grupu vitamin B-grupe. koju katalizije acetil-koenzim Akarboksilaza. u sintezi viših masnih kiselina.

4) Brzina enzimske reakcije zavisi od uslova pod kojima se ta reakcija odvija. Deo enzimske proteinske molekule na koji se veže supstrat naziva se aktivni centar enzima. 5) Inhibicija enzima može biti reverzibilna i ireverzibilna. Kao katalizatori pospešuju hemijske reakcije. Ona je jednaka koncentraciji supstrata pri kojoj je brzina reakcije jednaka polovini maksimalne brzine. aktivatora i inhibitora. Faktori koji utiču na brzinu enzimske reakcije su: pH. Vezivanjem supstrata za aktivni centar pomoću kontaktnih amino kiselina stvara se kompleks emzimsuptrat (ES) i delovanjem katalitičkih amino kiselina. koncentracija i jonska snaga pufera. 2) Mehanizam kojim enzim smanjuje potrebnu aktivacionu energiju Koshland hipotetički tumači time da se spajanjem enzima sa supstratom menja i supstrat i konformacija enzima.UKRATKO: 1) Enzimi su biološki katalizatori. bakar i dr. a može biti kompetitivna. a da se pri tome sami ne troše i ne menjaju. Reverzibilna inhibicija posledica je delovanja inhibitora na kinetiku reakcije između enzima i supstrata. te se tako smanjuje potrebna energija aktivacije i omogućava reakcija. Co²+. brzina cele enzimske reakcije zavisi od: 1) brzine stvaranja kompleksa enzim supstrat i 2) brzine stvaranja produkta uz razlaganje kompleksa ES. nekompetitivna i akompetitivna. 6) Enzimima je često potrebno da se aktiviraju da bi imali puno dejstvo. a grafički se može odrediti prema Lineweaver-Burku. koncentracija supstrata. Mg²+. Zn²+ itd.). neki katjoni i anjoni (pesticidi i otrovi na bazi organofosfata i dr. a po hemijskoj strukturi to su proteini. . prisutnost koenzima. Km je karakteristična za svaki enzim i supstrat. kompleks enzim-produkt (EP). Ireverzibilnu inhibiciju ili „trovanje“ enzima izazivaju mnogi teški metali (živa. 3) Prema Michaelis-Mentenovoj teoriji koja tumaču mehanizam enzimske reakcije. Mn²+. Najčešći aktivatori enzima su razni joni na primer: Cl ¯. U matematičkoj interpretaciji enzimske reakcije koju su izveli Michaelis i Mentenova dobija se jednačina u kojoj centralno mesto ima Michaelis-ova konstanta Km. 7) Temperatura i pH enzimskih reakcija su u fiziološkim okvirima jer su enzimi proteini i denaturisali bi se i na visokim i na niskim temperaturama i pH vrednostima. koji se dalje raspada na produkt (P) i enzim (E).).

18) Razna patoločka stanja u kojima dolazi do oštećenja. 14) Metode za određivanje enzima u osnovi se temelje na istom principu. 10) Prema rasprostranjenosti u organizmu enzimi se mogu podeliti u tri grupe: 11) Organski nespecifični enzimi. b) transferaze. e) izomeraze i f) ligaze/sintetaze. c) hidrolaze. Ovu grupu bolesti nazivamo urođene greške metabolizma. To su enzimi koji sudeluju u procesima u kojima se stvara energija. lezija ćelija koje sadrže enzime. 9) Prema toj klasifikaciji postoji 6 rodova enzima: a) oksidoreduktaze. ili smanjenje koncentracije supstrata. d) liaze. tripsin. To su nasledne genetski uslovljene bolesti. što dovodi do povećane aktivnosti tih enzima. smanjenje sinteze enzima u jetri. Pojedini izoenzimi nekog enzima su specifični za određene organe. menjaju normalni tok metaboličkih procesa. 13) Organospecifični izoenzimi. Sve je to unosilo zbrku pa je enzimska komisija IUB-a donela preporuku o nomenklaturi i klasifikaciji enzima. peptidaza itd. pa enzimi izlaze u ekstracelularnu tečnost. Enzim deluje na svoj specifični supstrat i nakon toga se meri koncentracija nastalog proizvoda reakcije. 17) Stečeni deficit enzima.8) Nazivi enzima su nastali bez nekih pravila i obično su ih davali sami pronalazači većinom prema supstratu na koji enzim deluje uz sufiks aza (lipaza.). . npr. oksidacije glukoze i disanja. dok je u jetri LDH5 i nešto LDH4. ( amilaza. To su enzimi glikolize. obično zbog oštećenja funkcije organa. lipaza itd. 15) Određivanje enzimske aktivnosti koristi se danas u dijagnostici brojnih patoloških stanja i poremećaja: 16) Bolesti koje zbog potpunog nedostatka ili deficita nekog enzima. To su enzimi koji se nalaze samo u određenim organima i sudeluju u metaboličkim procesima koji se odvijaju samo u određenim organima. Drugi su enzimi imali trivijalna imena npr.). 12) Organospecifični enzimi. Tako se nrp. LDH u miokardu nalazi u obliku LDH1 i nešto LDH2.

UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM .

U ugljene hidrate se ubrajaju supstance koje se po svojim fizičkim osobinama jako razlikuju. Za asimilaciju jednog mola ugljendioksida potrebno je oko 473 J.4. koji se uprkos svojoj velikoj molekulskoj težini lako hidrolizuje ponovo u glukozu i služi životinji kao vrlo pristupačan izvor i rezerva energije. Zbog toga se ranije mislilo da su ugljeni hidrati . podloga su za izgradnju svih ostalih sastojaka a preostali. koji one izdišu. U životinjskom organizmu odigrava se proces obrnut fotosintezi i pri njemu se oslobađa energija dobijena od sunčeve svetlosti.1 UGLJENI HIDRATI Ugljenihidrati su pored proteina. već istu formula imaju i neka hemijska jedinjenja. Ovu biosintezu zovemo fotosinteza. Na ovaj način stvoreni ugljeni hidrati u biljci. Ova jedinjenja nastaju u zelenim biljkama od ugljen dioksida i vode. biosintezom. Ovu energiju apsorbuje biljka posredstvom hlorofila od sunčeve svetlosti. koju apsorbuju zelene biljke. gde imaju različite i karakteristične funkcije. koja je potebna da iz ugljendioksida i vode nastanu ugljeni hidrati. Svetlosna energija posle komplikovanog niza hemijskih reakcija pretvara se u hemijsku energiju. Odnos ovih elemenata je (1 : 2 : 1) tako da je opšta formula ugljenih hidrata Cn(H2O)n. Fotosinteza se može predstaviti sledećom jednačinom: 6CO2+12H2O→sunčeva energija→C6H12O6+6O2+6H2O Iz gornje jednačine se vidi: 1) Da je to jedan oksido redukcioni proces. Nalaze se u znatnim količinama u biljnom i životinjskom organizmu.hidrati ugljenika (otuda im i ime). čije hemijske osobine ne odgovaraju . Životinje tako deponuju suvišne količine glukoze u jetri i mišićima u obliku glikogena. gde je voda davalac vodonika i 2) Da je količina CO2. Međutim njihova empirijska formula nije karakteristična samo za ovu grupu jedinjenja. jednaka molekulskom ekvivalentu kiseonika. masti i vitamina neophodni sastojci hrane. Ugljeni hidrati (šećeri. koja direktno iskorišćava sunčevu svetlosnu energiju. Ona je od prvorazrednog značaja za održavanje života na zemlji. Animalni organizmi se hrane ovim biljnim rezervnim ugljenim hidratima i glavni deo svoje životne energije dobijaju metaboličkom oksidacijom ugljenih hidrata u ugljendioksid i vodu. saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika. vodonika i kiseonika. nepotrošeni deo odlaže se kao rezervna hrana.

tada govorimo o aldozama ili keto grupu. nastaje β. S druge strane neka jedinjenja.glukoza. pentoze. a ne mora da bude jednak broju ugljenikovih atoma. tada govorimo o ketozama. Od monosaharida. monosaharide. a sa – za levo skretanje šećera. Zbog toga je jednom definicijom teško obuhvatiti pojam ugljenih hidrata. Oligosaharidi su ugljeni hidrati koji su izgrađeni najviše od šest molekula monosaharida. . prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi : 1.polivalentnih alkohola. najvažnije su heksoze. U alkalnoj sredini aldoze. Time se stvaraju petočlani ili šestočlani prstenovi tipa furana ili pirana. oligosaharide i 3. odnosno ako je OH-grupa levo. ne odgovaraju gornjoj definiciji. prelaze u enolni oblik. a koren reči ukazuje na poreklo (laktoza) ili neku drugu osobinu (levuloza. na C-1 atomu. trioze. sirćetna kiselina i mlečna kiselina. no najbolje ih je okarakterisati kao primarne oksidacione proizvode -aldehide i ketone . Oni se hidrolizom cepaju na monosaharide iz kojih su izgrađeni. a oni kojima je ona s leve strane L-izomer. heksoze itd. kao predstavnik aldoza. Unutar šećera aldehidna i hidroksilna grupa međusobno reaguju i stvaraju poluacetate. 2. na primer glukoza. U organizmu se nalaze većinom šećeri D-reda. kao što su na primer formaldehid. Oni mogu u svom molekulu da imaju aldehidnu grupu. Broj kiseonikovih atoma može. Imena većine ugljenih hidrata imaju nastavak -oza. Dok oznake D i L označavaju konfiguraciju. koja imaju karakter ugljenih hidrata. Ugljene hidrate delimo na tri osnovne grupe. a među njima naročito glukoza. i to svojstvo se koristi za dokazivanje i određivanje u laboratoriji. optička aktivnost koju šećeri poseduju označava se sa + za desno. nastaje α-glukoza. U obliku enolnog anjona glukoza deluje kao jak reducens. Monosaharidi su najprostiji šećeri. i fruktoza kao predstavnik ketoza. koja su nesumljivi ugljeni hidrati po svom hemijskom ponašanju. Prema položaju OH-grupe. jer skreće ravan polarizovane svetlosti na levo). U slučaju glukoze reaguju aldehidna grupa na C-1 i hidroksilna grupa na C-5 atomu. ako je ova desno. Oni koji imaju OH-grupu do zadnjeg C-atoma (CH2OH) s desne strane označavaju se kao D-izomer. Po broju kiseonikovih atoma oni se dele na: bioze. Ugljeni hidrati čiji su molekuli izgrađeni od više od šest monosaharida zovu se polisaharidi. tetroze. Monosharidi imaju dva izomerna oblika. polisaharide Monosaharidi se hidrolizom ne cepaju u prostija analogno građena jedinjenja.osobinama ugljenih hidrata.

tek kada se dejstvom odgovarajućeg enzima (heksokinaze) glukoza fosforiliše u glukozo-6-fosfat. a β-D-glukoza + 19. U metabolizmu monosaharida najvažniju ulogu igraju estri sa fosfornom kiselinom.α i β. Kao polihidroksilna jedinjenja monosaharidi se rastvaraju u vodi.1. 4. Fosforni estri šećera su otkriveni u kvascu i mišiću kao polazni međuproizvodi prometa šećera. Imena fosfornih estara šećera grade se tako što se imenu monosaharida doda broj hidroksilne grupe koja je esterifikovana i reč fosfat. Umesto fosforna kiselina nekog šećera često se kaže jednostavno fosfat.5°. analogno kao što amilbutirat znači da se radi o estru buterne kiseline. Estri monosaharida sa sirćetnom ili benzoevom kiselinom koriste se u organskoj hemiji kao polazne supstance za sintezu različitih monosaharida. a ne rastvaraju se u organskim rastvaračima i mastima. već samo poluacetalnog (α i β). Vezivanjem za trobaznu fosfornu kiselinu šećeri postaju elektroliti (kiseline) i time iz osnova menjaju svoje fizičko-hemijske osobine u pogledu pokretljivosti u električnom polju. permeabilnosti i reaktivnosti. Etri monosaharida: Hidroksilne grupe šećera daju etre sa alkoholima ili nekim drugim jedinjenjima koja imaju alkoholnu funkciju. α-D-glukoza ima specifičnu rotaciju {α}25 + 113°.1. na primer. jer u rastvoru praktično nema aldehidnog oblika šećera. Međutim. Glukoza je biološki najvažniji šečer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu.1 Hemijske osobine monosaharida Hemijska reaktivnost monosaharida odraz je prisustva većeg broja OH grupa u njihovom molekulu. što znači fosforni estar šećera. To svojstvo glukoze da skreće polarizovano svetlo koristi se za polarimetrijsko određivanje koncentracije glukoze.oblici skreću različito ravnu polarizovane svetlosti. Oni ne pokazuju sve karakteristične reakcije aldehida i ketona. slatkog su ukusa. Monosaharidi ulaze u anaerobnu metaboličnu razgradnju. nazivi kao glukozo-1-fosforna kiselina i glukozo-1-fosfat su sinonimi. Estri monosaharida: Karakteristična osobina alkoholne grupe da sa kiselinama daje estre javlja se i kod hidroksilnih grupa šećera. Takođe se u formulama pojednostavljuje pisanje ostataka fosforne kiseline simbolom (P).1 MONOSAHARIDI 4. Tako na primer glukozo-6-fosfat označava estar glukoze čija je hidroksilna grupa na šestom ugljenikovom atomu esterifikovana fosfornom kiselinom. u vodenom rastvoru obe su forme u ekvilibrijumu i glukoza ima ugao skretanja polarizovanog svetla + 52. U monosaharidu .1.7°. u urinu. Prema tome.

glukoza. Oksimi šećera su značajniji po tome što se preko njih izvodi skraćivanje lanca ugljenikovih atoma i na taj način dobijaju šećeri s manjim brojem ugljenikovih atoma. Fenilhidrazoni i osazoni nastaju dejstvom fenilhidrazina na šećere. Derivati karbonilne grupe šećera: Mnoge reakcije koje su karakteristične za aldehide i ketone ne daju monosaharidi. Oksimi monosaharida: Šećeri kao aldehidi i ketoni višehidroksilnih alkohola daju s hidroksilaminom jedinjenja.01%). na osnovu kojih mogu lako da se razlikuju pojedini šećeri. Fenilhidrazin je poznati reagens za karbonilnu grupu. jer su osazoni sadržavali dva ostatka fenilhidrazina. koji dobro kristališu. Fenilhidrazoni i osazoni monosaharida:Šećeri teško kristališu. Dejstvom hidroksilamina na aldoze nastaju aldoksimi. Etri poluacetalne grupe monosaharida zovu se glikozidi. Ovaj reagens je u hemiju šećera uveo Emil Fischer 1884 godine. O glikozidima će kasnije biti opširnije govora. . koja se zovu oksimi. a u reakciji je potrošeno tri mola fenilhidrazina na jedan mol heksoze. Reakcija teče već na sobnoj temperaturi: Stvaranjem osazona nestaju prostorne razlike na prvom i drugom ugljenikovom atomu. i izdvajaju se u obliku sirupa.se najlakše eterifikuje poluacetalna hidroksilna grupa. Obrazovanjem oksima ili osazona monosaharida može se aldehidni oblik izdvojiti. Reakcija fenilhidrazina sa šećerima vršila se na neočekivani način. Primarni proizvod s fenilhidrazinom (hidrazon) kod gornja tri šećera je različit. Osim toga većina šećera se raspada već ispod tačke topljenja. jer u njihovom rastvoru ima malo aldehidnog oblika (0. manoza i fruktoza. odnosno ona koja je nastala na prvom ugljenikovom atomu aldoza. naročito kada nisu čisti. zbog čega epimerni šećeri daju identične osazone kao npr. pošto je nastajanje glikozidne veze od prvenstvene važnosti u hemiji oligo i polisaharida. Naročito osazoni pojedinih šećera imaju oštru tačku topljenja i karakterističan oblik kristala. Zato je za identifikaciju i izolovanje šećera od naročite važnosti dobijanje fenilhidrazona i osazona.

a za dokazivanje glukoze Molisch-eva sa α-naftolom. pojaviće se posle izvesnog vremena i ostali epimeri. Reakcija služi za dokazivanje pentoza (Tollens-ove reakcije s floroglucinolom i orcinolom). Pod biološkim uslovima može da se sačuva aldehidna grupa. a u alkalnoj sredini so te kiseline. HCl) odvajaju se tri mola vode. Za dokazivanje fruktoze poznata je reakcija po Seliwanqff-us rezorcinolom. Ovakva promena na prva dva ugljenikova atoma zove se epimerizacija. Dejstvom jakih alkalija šećeri se raspadaju i među proizvodima raspadanja pojavljuje se mlečna kiselina. Premeštanje ide preko jednog međuproizvoda. Na primer: . koji do danas nije mogao da se izoluje. Dejstvo baza na monosaharide: Slabe alkalije izazivaju sasvim drugačije promene kod šećera. mogu lako da se kondenzuju s različitim fenolima u boje. a od heksoza oksimetilfurfural. U oba slučaja dobijamo monokarbonske kiseline: prve su onske. Ostavimo li u alkalnom rastvoru bilo koji od tri moguća epimerna šećera. koji nastaju dejstvom jakih kiselina na šećere. nego što smo ih dosad upoznali. Kod aldoza i ketoza dolazi do intramolekularnog premeštanja H i OH grupe i karbonilne na prvom i drugom ugljenikovom atomu. a šećeri koji se konfigurativno razlikuju samo na drugom ugljenikovom atomu. zovu se epimerni šećeri. Pri oksidaciji i aldehidne i poslednje alkoholne grupe dobijaju se dvobazne dikarbonske ili šećerne kiseline. a poluacetalni oblik gubi dva vodonikova atoma dajući lakton odgovarajuće kiseline. Od pentoza tako nastaje furfural. Furfural i oksimetilfurfural (OMF).Dejstvo kiselina na monosaharide: Zagrevanjem rastvora pentoza i heksoza s jakim kiselinama (npr. a posle uspostavljanja ravnoteže. Reakcija ne teče brzo. a druge uronske. pa je potrebno povisiti temperaturu. nalaze se u rastvoru stereoizomeri i odgovarajuća ketoza. a krajnja alkoholna grupa da se oksidiše u karboksilnu. Oksidacija monosaharida: Blagim oksidacionim sredstvima prvo aldehidna grupa prelazi u karboksilnu. Ovaj poslednji prima vodu i raspada se na levulinsku i mravlju kiselinu.

kojim se može dokazati 0. a sve ketoze ekvimolekularne smese steoizomernih polialkohola. zbog čega se troši više ekvivalenata reagensa. koji spontano prelazi u crveni kupro-oksid. Dejstvom jakih oksidacionih sredstava na aldoze cepa se lanac ugljenikovih atoma. a kod ketoza je to slučaj pri svakoj oksidaciji. . Za dokazivanje šećera u mokraći koristi se Benedict-ov reagens. manoza — manošećernu kiselinu. Zato se u praksi koriste empirijske tabele za kvantitativno određivanje šećera. Glukoza daje redukcijom sorbitol. Najpoznatije su sledeće reakcije: Fehling-ov. Redukcija monosaharida: KarboniIna grupa aldoza i ketoza može da se redukuje u alkoholnu. postupnim aktiviranjem položaja. Bi). Kao oksidaciona sredstva služe alkalni rastvori metalnih jona (Cu. Pri oksidaciji glukoze Fehling-ovim rastvorom oksidacija se vrši duž niza (počev od aldehidne grupe). a pozitivna reakcija se pri dokazivanju vidi po promeni boje. U gore navedenim oksidacionim reakcijama šećera dolaze do izraza jake redukcione osobine aldehidne. jer ne oksiduje urate i kreatinin.Ostale važnije heksoze daju sledeće dikarbonske kiseline: galaktoza — sluznu. keto i alkoholnih grupa.5 mg glukoze u prisustvu četrdeset puta veće količine laktoze ili maltoze i šesdeset puta veće koncentracije saharoze. manoza manitol. pri čemu nastaju polialkoholi. kod koje se dejstvom šećera vrši redukcija kupri-kalijum-natrijum-tartarata s izlučivanjem kuprohidroksida. Iz tog razloga sve ovakve metode za kvantitativno određivanje šećera su empirijske i ne mogu se prikazati hemijskim jednačinama. Treba da se naglasi da kod svih oksido-redukcionih reakcija šećera sudeluju osim karbonilne i druge redukcione grupe. Čitava analitika šećera zasniva se na ovim reakcijama. zatim Borfoed-ov.

jer se na taj način mogu od šećera s manjim brojem ugljenikovih atoma da dobiju šećeri sa većim brojem ugljenikovih atoma.Slobodne pentoze nalazimo jedino povremeno u mokraći. Ona je derivat riboze. itd. 4. Glikoaldehid.Cijanhidrinska sinteza: Poznata reakcija dobijanja oksikiselina od velike je važnosti za hemiju šećera. Pentozani prate celulozu kao sastavni deo .1. Tako aldopentoza (arabinoza) u reakciji sa HCN daje smesu od dva cijanhidrina. ili glikoloza (CHO-CH2OH) je laboratorijski proizvod.i D-treoza i L. Fosforni estri trioza.1. Trioze. To su dva para enantiomera L. od heptoze oktoza.Šećer sa dva ugljenikova atoma nije nađen u prirodi. da jedinke s dva ugljenikova atoma postoje kao važni međuproizvodi metabolizma u oksidacionom razlaganju glukoze i fotosintezi. Biološki najvažnija tetroza je D(—)-dezoksiriboza ili 2-ribodesoza. koja je prvi put nađena u timonukleinskoj kiselini. Pentoze. Vezanih ima u biljnom materijalu u većim količinama u obliku polisaharida .pentozana. Aldoze dejstvom HCN prelaze u cijanhidrine. Sigurno je. nisu dosad nađeni kao slobodni sastojci biološkog materijala. Dobijene su samo sintetičkim putem. . međutim. izolovanoj iz grudne žljezde. Ova dva nitrila saponifikacijom daju smesu glukonske i manonske kiseline i konačno redukcijom svojih laktona ekvimolarnu smesu glukoze i manoze. poznati su pod imenom Lohmann-ovi estri.i D-eritroza.Sve četiri moguće aldotetroze nisu biološki važne.Glicerinaldehid i dioksiaceton.2 Podela monosaharida prema broju ugljenikovih atoma Bioze. . takođe. Tetroze. Po sličnoj reakcionoj šemi može se od heksoze dobiti heptoza. . Nastaju tokom anaerobnog razlaganja glukoze. jer se nastajanjem sekundarne alkoholne grupe na drugom ugljenikovom atomu formira novi centar asimetrije. . Nastaju dva prostorna izomera: glukonitril i manonitril. koji imaju jedan ugljenikov atom više u molekulu. glicerinaldehid-fosfat i dioksiaceton-fosfat.

Slobodna riboza se nalazi u piranoznom obliku. Jedan tip nukleinskih kiselina je karakterističan po svom sadržaju riboze. paratifusa. u tzv. npr. koja je prilično rasprostranjena u bilju u obliku polimera ksilana. Arabinoza se deset puta teže resorbuje od glukoze. inozinskoj kiselini). D-ksiloza je pentoza. kao i u odgovarajućim nukleozidima. To su L-ramnoza. D. gvanilnoj. D-(—)-riboza. je nezamenljiva pentoza u čitavom nizu nukleotida (adenilnoj. šećer iz digitalis glikozida sa strukturom D-fukoze i kinovoza. koji nastaju od nukleotida odvajanjem fosfata. sluzima i pektinima. koje imaju šest ugljenikovih atoma. pa su po tome i dobile ime — ribonukleinske kiseline (RNA). pa se po njoj zovu dezoksiribonukleinske kiseline (DNA).i L-arabinoza je šećer koji može služiti kao primer da u prirodi nalazimo levi i desni oblik istog šećera. Sisari je ne mogu fosforilisati i zato ne ulaze u njihov metabolizam. digitaloza. odnosno njen fosfatni estar. U drugom tipu nukleinskih kiselina nalazi se tetroza 2-dezoksiriboza.biljnog skeleta. koja ima konfiguraciju L-manoze. Ribuloza je ketopentoza. »pentozo-fosfatnom ciklusu«. U pentoze ubrajamo i metilpentoze. Metilpentoze ulaze u metabolizam samo nekih bakterija. jer je riboza jedina pentoza u takvom sastavu. arabanima (arapska guma). arapska guma) i pektinima. Nalaze se i u gumoznim smolama (trešnja. izolovana iz kininove kore. po nekima i PNA. čiji su fosfatni estri nađeni kao međuproizvodi fotosinteze i u biološkim prelazima šećera jednih u druge. . Nalazi se u većim količinama u polisaharidima.

i dekstroza. fermentacija ili glikoliza.D. . Većina polisaharida u biljkama i životinjama daje hidrolizom samo heksoze.7°. samo se razlikuje po krajnjem proizvodu. sirćetnu kiselinu. manani i galaktani — manozu i galaktozu. Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robison-ov estar). α. inulin — fruktozu. jer se nalazi u grožđu. U manjim količinama nalaze se slobodne heksoze: glukoza i fruktoza. pri mlečno-kiselom vrenju (Bacillus acidi lactici) nastaje D-mlečna kiselina.Ovoj grupi pripadaju najvažniji i najpoznatiji prosti šećeri — monosaharidi. jer je desnogira. a vrlo malo u etanolu. kvasac). a različiti sojevi daju razne konačne proizvode: alkohol. U mišiću nastaje L-mlečna kiselina. prelazi iz tankog creva u krv i deponuje se u jetri i mišićima u obliku polisaharida glikogena. slabije u metanolu i piridinu. Glukoza koja nastaje u toku varenja enzimskim cepanjem skroba. slatkom voću. Poznata je i pod imenom krvni šećer. Anaerobno razlaganje glukoze. I mikroorganizmi deponuju glukozu u obliku glikogena (npr. tako skrob. buternu kiselinu. Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. D (+ ) Glukoza zove se i grožđani šećer (saccharum uvae).D. Topi se na 81°C.Heksoze. glikogen i celuloza daju samo glukozu. a posle uspostavljanja ravnoteže specifični ugao skretanja polarizovane ravni iznosi = +25. Vodeni rastvor glukoze pokazuje mutarotaciju. Glukoza se u vodi rastvara vrlo lako. D-glukoza kristališe s jednim molom vode (monohidrat) ili bez nje (glucosum anhydricum). ćelijskom soku.GLUKOZA α. jer se nalazi u krvi u maloj. Biološki je važna i ketoza L-sorboza. ali konstantnoj koncentraciji. U prirodi se nalazi zajedno s fruktozom u medu. u ljudskom i životinjskom organizmu identična je s alkoholnim vrenjem kvasca (Saharomiceta). semenkama i korenju.GLUKOZO -1-FOSFAT GLUKOZO-6-FOSFAT . koju sintetišu izvesne bakterije.

Oksidacijom primarne alkoholne grupe na šestom ugljenikovom atomu dobija se glukuronska kiselina. Agar-agar. Poluacetalni hidroksil u glukuronskoj kiselini može da se veže s nekim alkoholom ili kiselinom. D (+) Manoza je epimerna s glukozom tj. morfin).5° Kao epimer glukoze i fruktoze daje isti osazon. prema tome razlikujemo glikozidne (etarske) i estarske glukuronide. lekovi i otrovi (npr. Glukozo-6-fosfat nastaje iz glukoze i adenozintrifosfata (ATP) uz katalitičko dejstvo enzima heksokinaze. koji od galaktoze. a totalnom oksidacijom obeju krajnjih grupa u molekulu glukoze nastaje dvobazna šećerna kiselina. Može da nastane i iz glukozo-1fosfata preko međuprodukta glukozo-l. razlikuje se samo po položaju -OH grupe na drugom ugljenikovom atomu. čitav niz cerebrozida i galaktolipida ima galaktozu glikozidno vezanu za jedan aminoalkohol (sfingol). Manoza se topi na 133°C. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance. već samo u polisaharidima (manan) i u nekim glikoproteinima (ovomukoid). ali se može razlikovati po fenil-hidrazonu i hromatografski. Redukcijom prelazi glukoza u šestovalentni alkohol D-sorbitol. Vezivanje na glukuronsku kiselinu je samo jedan tip detoksikacije. koje nastaju od hrane tokom varenja. . Glukuronska kiselina nastaje u organizmu enzimskom oksidacijom glukoze. a specifični ugao skretanja ima = +14. degradirani hormoni. Prirodni glukuronidi su β-oblika. Manoza se ne nalazi slobodna u prirodi. Oksidacijom aldehidne grupe nastaje iz glukoze glukonska kiselina iz koje se dekarboksilacijom i oksidacijom dobija arabinoza. D (+) Galaktoza zajedno s glukozom gradi disaharid laktozu ili mlečni šećer. U biljkama se nalazi u obliku polisaharida galaktana. Ova pojava zove se detoksikacija ili zaštitna sinteza.6-difosfata.Glukozo-1-fosfat (G-l-P) nastaje fosforolitičkim razlaganjem skroba i pri razlaganju glikogena u jetri i mišiću (glikogenoliza).

93°.Galaktoza lako kristališe iz vodenog rastvora. Po svojoj građi prirodna fruktoza je desne konfiguracije (D). Heptoze. a specifični ugao skretanja =+80°. U nekim organima životinjskog organizma (mozak. skeletnu supstancu koja se nalazi u oklopu rakova i drugih beskičmenjaka. Topi se na 103°C.2 AMINOŠEĆERI Na aminošećere prvi put se naišlo ispitujući hitin. — Od monosaharida sa sedam ugljenikovih atoma treba spomenuti ketozu sedoheptulozu. U medu se nalazi ekvimolekulska smeša fruktoze i glukoze. Galaktoza daje oksidacijom sluznu kiselinu (dikarbonska kiselina) koja je optički inaktivna (unutrašnja kompenzacija) i teško se rastvara u vodi. po čemu je i dobila ime. Fruktoza je najslađi šećer.6-difosfat (Harden-Young-ov estar) su biohemijski najvažniji međuproizvodi anaerobnog razlaganja glukoze. zato je med tako sladak. a u kultivisanim biljkama šećernoj repi i šećernoj trsci — i to do 10%.1. No ona skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo = . Kvasac lako previre fruktozu. testis) ima slobodne fruktoze. zato pišemo u njenoj formuli -OH grupu na petom ugljenikovom atomu na desnoj strani. Dijabetičari podnose bolje fruktozu od glukoze. U voću se pored fruktoze nalazi vrlo često i glukoza. U semenskoj tečnosti (ejakulatu) fruktoza služi spermatozoidima kao izvor energije za održavanje njihove pokretljivosti. čiji fosfatni estar nastaje iz ribozo-5fosfata i aktivnog glikolaldehida. U disaharidima fruktoza je obično u furanoznom obliku. Kiselom . Fruktoza sa glukozom izgrađuje disaharid saharozu. što se koristi za identifikaciju galaktoze. 4. D (—) Fruktoza (levuloza ili voćni šećer) nalazi se u raznom voću. Polisaharid inulin je polimer fruktoze (fruktozan). tačka topljenja bezvodne galaktoze je 171°C. Fruktoza redukuje isto kao i glukoza. Dva fosforna estra fruktoze: fruktozo-6-fosfat (Neuberg-ov estar) i fruktozo-1. koja se nalazi gotovo u svim biljkama u manjoj količini. po čemu je i dobila ime levuloza. a i drugi šećeri.

3 ASKORBINSKA KISELINA L (+) askorbinska kiselina ili vitamin C. . kvasac ne previre glukozamin. je po svojoj hemijskoj konstituciji najbliža šećerima. jedinjenje kod kojeg je -OH grupa glukoze na drugom ugljenikovom atomu zamenjena aminogrupom. D-Glukozamin zove se po svom poreklu i hitozamin. nešto komplikovanije strukture. D-Galaktozamin je strukturno sličan galaktozi.1. Amino-grupa glukozamina je obično acetilirana. želudačnom soku. po tome se i zove hondrozamin. Ona je derivat manozamina iz koga se dobija aldolnom kondenzacijom s pirogrožđanom kiselinom. zatim u glikolipidima. u supstancama krvnih grupa i drugim komplikovano građenim polisaharidima. koji je nađen kao sastavni deo glikolipida ćelijskih membrana (gangliozida) i oligosaharida mleka (»Bifundus faktoren«). kao sastavni deo glikoproteina. D-galaktozamin se dobija hidrolizom polisaharida hondroitinsumporne kiseline. Glukozamin redukuje Fehling-ov reagens kao i glukoza i daje isti osazon. jedino se na drugom ugljenikovom atomu nalazi amino-grupa mesto -OH grupe. Nalazi se u životinjskoj sluzi (pljuvački. crevnoj sluzokoži) zajedno s glukuronskom kiselinom. N-metil derivat L-glukozamina nalazi se u streptomicinu. I amino-grupa galaktozamina je acetilovana (acetil—galaktozamin). 4.hidrolizom hitina dobija se glukozamin. Neuraminska kiselina je aminošećer. žuči.

bubregu. Mezoinozitola ima i u biljkama. Prvi je Reichstein uspeo da sintetiše askorbinsku kiselinu (1934 g. Kiseli karakter vitamina C dolazi isključivo od enolnih grupa (dve hidroksilne grupe na -C=C-). Nedostatak askorbinske kiseline dovodi u organizmu do teških smetnji. Danas se askorbinska kiselina dobija naveliko sintezom. heksaoksi-derivati cikloheksana. Sa žitaricama dolazi u hleb. jetri. a kao polazni materijal služi sorbitol. Mezoinozitol je optički neaktivan oblik inozitola i nalazi se u mišićima i unutrašnjim organima.1. Posle toga je vitamin C izolovan iz limuna i drugih agruma. šipka (Rosa canina) i paprike (Capsicum vulgare). koja je jako redukovala. Szent Gyorgyi (1927 g. Fitin otežava resorpciju kalcijuma. 4. slezini. i to fosforilisanog. Kalijumova ili magnezijumova so heksafosfornog derivata mezoinozitola zove se fitin (phvtic acid).). ali ni do danas nije poznata uloga i mesto delovanja vitamina C. Ima ga u leukocitima. Blagom oksidacijom askorbinska kiselina gubi dva vodonika i prelazi u dehidroaskorbinsku kiselinu.) je izolovao iz nadbubrežne žlezde čistu. koji su se hranili duže vremena konzervisanom hranom bez svežeg voća i povrća (mornari i zatvorenici) oboljevali od skorbuta. plućima i mozgu. Po svojoj hemijskoj građi inozitoli su izociklična jedinjenja. koje su i nosioci reduktivnih osobina. Tek četiri godine posle izolovanja i mnogih eksperimenata. Dejstvom raznih oksidoredukcionih enzima u tkivu prelaz askorbat– dehidroaskorbat je potpuno reverzibilan i važan je prirodni redoks-sistem određenog oksidacionog potencijala (Eo = + 0. gde se 75 do 85% fosfora nalazi vezano u fitinu. kristalnu supstancu. Askorbinska kiselina je lakton 2-keto-L-gulonske kiseline. Heksaoksi-derivati cikloheksana grade niz stereoizomera. jer stvara teško . Ova bolest se prvo manifestuje krvavljenjem desni (gingiva).390 V).4 INOZITOLI Inozitoli su biološki vrlo bliski šećerima. isti autor je konstatovao da ima u rukama dugo traženi vitamin C. od kojih je mezoinozitol ili izoinozitol najrasprostranjeniji oblik.Odavno je bilo poznato da su ljudi.

Kod raznih životinja dokazana je metabolična veza inozitola s ugljenim hidratima. a od životinjskih poznati su cerebrozidi. fosfatida. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon. Ako je takav hleb glavni izvor ishrane.5 GLIKOZIDI Poluacetalna grupa monosaharida je vrlo aktivna i stupa u reakciju s različitim alkoholima. Kada se glukoza zagreva sa metanolom i HCl dobijaju se dva glikozida: α i βmetilglukozid. a nastala veza naziva se glikozidnom vezom. ne daje osazone. Ova dva jedinjenja su najprostiji predstavnici glikozida i ne nalaze se u prirodi. U jaje ubrizgan šećer prelazi u inozitol. . a za razliku od heterozida kod njih aglikon nije šećer. fruktozidi — fruktoze. zatim se sa α— ili β — označi konfiguracija poluacetalnog hidroksila i na kraju stavi ime šećeta s nastavkom»ozid«. kada poluacetalna grupa jednog šećera reaguje sa hidroksilnom grupom drugog. zove se bios ili fitohormon rastenja kvasca. Kada se reduktivna poluacetalna grupa veže na ovaj način u glikozid. U ovakvom slučaju je i aglikon šećer i takvi glikozidi se zovu holozidi.1. itd. Tako se. dajući jedinjenja poznata pod imenom glikozidi. a poznati su i animalni glikozidi. Glikozidi su jedinjenja tipa acetala. manozidi — manoze. a sa β-glukopiranozom: metil-β-glukopiranozid. a drugi od β-D-glukoze. od kojih prvi nastaje od α-D-glukoze. pigmenti cveća. Imena glikozida grade se tako što se prvo stavi ime aglikona. Inozitol je sastavni deo lipozitola. 4. fenolima. na primer. a konfiguracija prstena u molekulu šećera je stabilizovana u α ili β-obliku. koji stimulišu rad srca. U njima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. ona više ne redukuje Fehling-ov rastvor. Glikozidna veza može da nastane i između dva molekula monosaharida. prirodne boje (indigo). kojih ima u mozgu i u nekim semenkama(soja). U starijoj literaturi ova jedinjenja nazivana su glukozidi. Inozitola ima u kvascu i drugim mikroorganizmima.rastvorni kalcijumfosfat. Tu pre svega spadaju za ishranu ljudi i životinja važni oligo i polisaharidi zatim farmakološki aktivni glikozidi. karbonskim kiselinama. Prirodu glikozidne veze objasnićemo na jednostavnom primeru. a danas se zovu opštim imenom glikozidi. Glikozidi su vrlo rasprostranjeni u biljnom svetu. a glukozidi su glikozidi glukoze. tada organizam nema dovoljno kalcijuma. glikozid koji je nastao od metilalkohola i αglukopiranoze zove: metil-α-glukopiranozid.

laktoza. koji nastaje sjedinjavanjem isključivo poluacetalnih hidroksila oba šećera. fenola. karboksilne grupe neke kiseline. Takvim disa-haridima zajednička je bruto formula C12H22O11. Ovi enzimi mogu da posluže za dokazivanje konfiguracije glikozidne veze. pa ih često označavamo narodnim trivijalnim imenima.44%. nastalih reakcijom šećera sa hidroksilnom grupom alkohola. Ovakvi disaharidi nemaju slobodne poluacetalne grupe.2 i pro-centni sastav C-42. mlečni šećer . ne redukuju Fehling-ov rastvor. Neki oligosaharidi poznati su već odavno. O . tetrasaharide. Izdvajanjem jednog molekula ovde nastaje N-glikozidna veza. poznata pod imenom emulzin.08%. gradeći glikozidne veze. Prema broju monosaharida. Zbog toga disaharidi tipa maltoze redukuju Fehling-ov rastvor. nekoliko trisaharida i tetra-saharida. itd. i glikozidi se lako hidrolizuju dejstvom kiselina ili enzima. U ovu grupu jedinjenja spadaju cerebrozidi. na primer βglikozidaza iz gorkih badema. ako enzim hidrolizuje α-glikozid. Prema tome. Tako. pri rastvaranju mutarotiraju i grade osazone. U takvim je disaharidima poluacetalni . koja često ukazuju na poreklo: sladni šećer . 4. poznati su i Nglikozidi.51. dokazuje prisustvo β-glikozida. trščani šećer saharoza. Oni nastaju kada poluacetalna grupa monosaharida reaguje sa amino grupom nekog jedinjenja. H . Disaharidi. — Najvažniji disaharidi sastoje se od dve heksoze.maltoza. nukleozidi i polinukleotidi o kojima će kasnije biti govora. zove se α-glikozidaza.6 OLIGOSAHARIDI Oligosaharidi su glikozidi. molekulska težina 342. koji nastaju spajanjem n (dva.OH drugog šećera ostao slobodan. kod kojih je poluacetalni -OH jednog šećera reagovao s bilo kojom alkoholnom grupom drugog šećera. b) Tip trehaloze. Dosad je tačno ispitan samo mali broj disaharida.Kao i svi acetali. tri do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode: C6H12O6 + C6H12O6-H2O = C12H22O11 (disaharidi) 3 C6H12O6 –2 H2O = C18H32O16 (trisaharidi) Principijelno pri sjedinjavanju monosaharida u oligosaharid u reakciju stupa poluacetalna grupa jednog šećera s alkoholnom grupom drugog.6. koji se zovu glikozidaze. a β-glikozid β-glikozidaza. ne pokazuju . trisaharide. Pored takozvanih O-glikozida. Razlikujemo dva tipa saharida: a) Tip maltoze. oligosaharide delimo na disaharide.48%.1.

trehaloza). a laktoza galaktozido-glukoza: Pošto u momentu nastajanja disaharida poluacetalni hidroksil ima određenu prostornu konfiguraciju. čiji poluacetalni hidroksil ulazi u jedinjenje. celulozu) ili su sastavni deo nekog glikozida. koji nam služi za hranu. Maltoza ili sladni šećer. Neki disaharidi se nalaze slobodni u prirodi (saharoza. pa je za nju ispravniji naziv α-glukozidaza. Imena disaharida grade se tako da ime monosaharida. I raspon kiseonikovog mosta u svakom pojedinom šećeru oligosaharida igra ulogu u nastajanju izomernih oblika. Maltoza nastaje i razgradnjom skroba i glikogena u digestivnom traktu. dobio je ime po sladu. Tip veze α ili β stavlja se ispred imena disaharida. Broj 4 znači da se poluacetalni hidroksil jednog šećera vezao na alkoholnu grupu na 4-ugljenikovom atomu drugog šećera. a (1.4) za furanoze. β-β i α-β. maltoza je glukozido-glukoza. Zato se hemijskom nomenklaturom označava i raspon kiseonikovog mosta.mutarotaciju i ne grade osazone. laktoza. Umesto brojeva u . Hemijsko ime maltoze je α-D-glukozido —(l. Kod disaharida drugog tipa mora se uzeti u obzir orijentacija i jednog i drugog poluacetalnog .5) za piranoze. Maltaza iz creva razlaže ne samo maltozu nego celu grupu α-glukozida. proizvodu industrije vrenja.OH.5)-4-D-glukoza-(1.5). tako da se u zagradu stave brojevi ugljenikovih atoma. dobija nastavak »id«. na primer. Poslednji slučaj imamo kod običnog šećera saharoze. Maltaze mogu biti vrlo specifične (slad) ili manje specifične (crevni sok). a drugi izgrađuju polisaharide (skrob. pa imamo tri mogućnosti: α-α. to disaharidna veza prvog tipa može biti α ili β glikozidna. a monosaharid koji se vezao za alkoholni hidroksil ostaje s nepromenjenim imenom. između kojih postoji kiseonična veza: na primer: (1. Maltoza se dejstvom enzima maltaza razlaže na dve glukoze. na primer kod maltoze odnosno celobioze.

na primer emulzin iz gorkih badema.5).5) 4-D-glukoza-(l. Lako se rastvara u vodi. maltoza bi se tada zvala α-D-glukopiranozido-4D-glukopiranoza. U svetu se proizvodi oko 30 miliona tona saharoze. Dejstvom enzima invertaze saharoza se cepa . Hemijsko ime saharoze je α-D-glukozido (1. Saharoza se topi na 184°.zagradi. koji označavaju raspon kiseonikovog mosta. Maltoza redukuje Fehling-ov rastvor. Saharoza je vrlo rasprostranjena u biljnom svetu. Pokazuje mutarotaciju. iz koje se može dobiti pod povoljnim uslovima hidrolize. Saharoza. Proizvodi se ekstrakcijom i kristalizacijom iz ovih biljaka. lako se rastvara u vodi i alkoholu. kvasac previre saharozu. Njena teorijska važnost je velika jer izgrađuje polisaharid celulozu. a razlikuje se od maltoze samo po β-glukozidnoj vezi. šećer iz repe. Celobioza je β-D-glukozido —(1. možemo staviti piranozido ili furanozido.5)—β-Dfruktozid (2. a specifični ugao skretanja polarizovane ravni posle uspostavljanja ravnoteže je = 138. je disaharid koji se sastoji od glukoze i fruktoze. stvara osazon i podržava vrenje kvaščevih gljivica. nju razlažu β-gluko-zidaze. Ne redukuje Fehling-ov reagens. Celobioza se ne nalazi slobodna u prirodi. Kvasac ne previre celobiozu.5).8°. raspada se iznad tačke topljenja. potamni i daje karamel. koje se u tu svrhu kultivišu. Maltoza kristališe kao monohidrat. a najviše je ima u šećernoj trsci i šećernoj repi. trščani šećer.

Dobijena masa se zove invertni šećer. sastavni deo trisaharida melecitoze (α-glukozido-3-fruktoza). jer smesa glukoze (52. Iz tih razloga je struktura pojedinih polisaharida strogo određena. ne rastvaraju se u vodi. a pri sirenju ostaje u surutki. Struktura polisaharida.5)-4-D-glukoza (1. Prirodni polisaharidi se dele na »skeletne« ili »strukturne«. furanoza. Ime dolazi zbog toga što se optičko skretanje saharoze ( + 66. meli bioza se nalazi u biljnim eksudatima i sastavni je deo trisaharida rafinoze (α-gala-tozido-6-glukoza). nego samo bubre i imaju sve osobine koloidnih velikih »molekula«. . sastavni deo glikozida amigdalina iz gorkih badema (β-glukozido-6glukoza). a kiseline je razlažu na glukozu i galaktozu. preobraća »invertira«. U tankom crevu postoji enzim laktaza (β-galaktozidaza). Topi se na 202°C. Pčelinji med je prirodni invertni šećer. Nagomilavanjem tako velikog broja molekula u jednu veliku česticu menjaju se osnovne osobine šećera: polisaharidi nisu slatkog ukusa. a ne rastvara se u etru i hladnom alkoholu.7°) i fruktoze (—93°) skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo. — Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. koji služe biljci ili životinji kao potporno tkivo za održavanje čvrste mehaničke strukture. koji se onda lako resorbuju. Nastaje u mlečnoj žlezdi sisara. 4. Ovde su stavljeni znakovi navoda. a sam proces inverzija.5) posle hidrolize menja. Mlečni šećer se rastvara u šest delova hladne vode. jer se kod polisaharida ne radi u koloidnim rastvorima o česticama iste veličine. Od njih zavisi koji se šećer kondenzuje i na koji način. Ima čitav niz polisaharida koji se ne mogu uvrstiti u ovu klasifikaciju.5).7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI Polisaharidi nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. koji hidrolizuje mlečni šećer na sastavne monosaharide. čija se veličina gomila (kumulira) više ili manje oko iste vrednosti. i na »hranljive« koji su rezervna hrana.na glukozu i fruktozu. Od ostalih disaharida spomenućemo neke samo po imenu: Genciobioza. Daje obične redukcione probe na šećere. Laktoza se posle partusa nalazi u urinu porodilja.1. izgrađenih od istog broja atoma. već o česticama istog načina unutrašnje građe. Laktoza ili mlečni šećer je β-D-galaktozido-(l. Čisti sojevi kvasca ne previru laktozu. Za vreme varenja saharoza se cepa u tankom crevu.

polisaharidi koji se sastoje od D-manoze. Kod celuloze se molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno (β-glukozidno 1. 4. kao kod celobioze. Mogućne su razne kombinacije. koje su povezane β-glikozidno. U slučaju kada se molekuli monosaharida međusobno vezuju samo na jedan način.4.1 prikazani su načini međusobnog vezivanja molekula šećera predstavljenih u obliku kružića.4. Vrlo često se polisaharidi sastoje samo od jedne vrste monosaharida. D-galakturonska). D-galaktoze. kao kod maltoze. D-fruktoze. Od pentoza grade polisaharide D-ksiloza.Od velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. Na slici br. i to može da se vezuje bilo za alkoholne grupe drugog šećera bilo za njegov poluacetalni hidroksil. Način vezivanja je vrlo određen za svaki pojedini polisaharid. L i D-arabinoza. kao što je to slučaj kod celuloze. kada postoje dva ili tri načina međusobnog vezivanja monosaharida. strogo određene. takvi polisaharidi imaju razgranat lanac i globularnu strukturu. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica Dglukoze. Kod takvih polisaharida se hidroksilna grupa jednog šećera u glavnom lancu vezuje s poluacetalnim grupama šećera u bočnom lancu. D-galaktozamin ili uronske kiseline (D-glukuronska. Svi monosaharidi su u pojedinim polimerima raspoređeni po jednom određenom planu. . Pri kondenzaciji monosaharida poluacetalni hidroksil uvek učestvuje. Tako se kod amiloze molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno α-glukozidno-1. Poznati su zatim. kao što smo već naglasili. kao i njihova biohemijska funkcija u biljci vrlo su različite. Međutim. i to pre svega zbog različitog načina međusobnog vezivanja jedinica D-glukopiranoze. ali su one u raznim polisaharidima. Fizičke osobine amiloze i celuloze. onda grade jednolične lance. Neki se polisaharidi sastoje od derivata šećera kao što su: D-glukozamin. kao na primer skrob.

a delimičnom hidrolizom celobioza. zatim kisele hemiceluloze.4 glukozidnim vezama spojena u dugačke lance. sočiva) ne znači da čovek može da vari celulozu. Odatle se i dobijaju. Životinje ne mogu da vare celulozu. Pamuk (medicinska vata. Životinja im pruža u svom debelom crevu. i njih ima najviše. kelj. Količina celuloze u nekim mikroorganizmima.Načini međusobnog vezivanja jedinica monosaharida u polisaharidima: A — lančasta struktura: S—jedno grananje: C—sa više tačaka grananja i D—višestruko grananje 4. pomažu mikroorganizmi. a preživari u predželucima. i manani.Slika 4. naročito ih ima mnogo u nekom voću kao dunji. kupus. a ona koristi njihovu sposobnost da razlažu celulozu. Od celuloze se sastoji oko polovina materijala. koji nastaje oksidativnom polimerizacijom supstance slične koniferilnom alkoholu. limunu. polimeri D-manoze. jer se u njima ne rastvara celuloza.1. jer može da upije velike količine tečnosti. Činjenica da u ljudskoj hrani ima dosta celuloze (spanać. Potpunom hidrolizom celuloze mineralnim kiselinama dobija se D-glukoza. Kod procesa prelaza zelene biljke u drvo.1 . Celuloza je građena isključivo od celobioze. u celuloznu strukturu se inkrustira lignin. U celuloznom vlaknu može lanac jednog »molekula« da sadrži i do 3. a životinje uopšte nemaju celuloze. Biljojedima. Produkti mikrobiološke razgradnje jesu niže masne kiseline. Pri dobijanju celuloze drvo se prvo kuva kiselinama ili alkalijama. Pektini takođe izgrađuju ćelijske membrane biljaka. Filter hartija je jako prečišćena celuloza. koji izgrađuje ćelijske zidove kod drveta i drugih biljnih proizvoda. . poznati pod imenom hemiceluloze. Celuloza »puni« hranu. U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. koja je β-1.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI) Celuloza je najvažniji predstavnik strukturnih polisaharida u biljkama. Tu spadaju ksilani koji se sastoje od jedinica Dksiloze. jabuci i dr. koje se sastoje od uronskih kiselina. Gossypium depuratum) je skoro 100% celuloza vlakana pamučne semenke. životni prostor. kojima celuloza služi kao hrana.200 ostataka glukoze. pojačava peristaltiku creva i daje volumen fekalijama. Upotrebljava se u medicini. algama i lišajevima je beznačajna.

raži. pirinča. a molekulska težina nekih amiloza iz semenja je 400 000. jer svojim aktivnim grupama obuhvata celi jedan zavoj u spirali. Oba polisaharida daju potpunom hidrolizom D-glukozu. Skrob je glavna rezervna hrana biljnog organizma. U skrobnom zrncu ima ga oko tri puta više od amiloze. amilopektin ljubičastu. Amilopektin je polisaharid. Po svojoj hemijskoj građi pektini su kalcijumove i magnezijumove soli α1. koji su karakteristični za svaku biljku. Zbog te svoje osobine pektini se upotrebljavaju u prehrambenoj industriji. zato ćemo prvo o njoj govoriti. iako je taj lanac uvijen u obliku spirale sa po šest ostataka glukoze u jednom zavoju. Misli se zato da enzim α-amilaza odjednom otcepljuje jedinke od šest ostataka glukoze. Iako je po veličini čestica. a u nekim specijalnim vrstama graška i 75%. ječma. Pektin stalno prate arabani i galaktani. Nalazi se u skrobnom zrncu obavijena amilopektinom i za svaku biljku je karakterističan odnos amiloze i amilopektina. koji je mnogo komplikovanije građen od amiloze. sve su one jednake unutrašnje građe. kukuruza). Tako u krompirovom skrobu ima 20% amiloze.Nalaze se uvek u embrionalnom tkivu višeg bilja.000 do 150.4--poligalakturonske kiseline. amiloza nehomogena. semenke žitarica: pšenice. Pošto maltoza ima α-1. a naročito u embrionalnom tkivu (krtola krompira. Prema predlogu našeg naučnika Samec-a.000. Amiloza daje plavu boju s jodom. za amilopektin je prihvaćen naziv izo-amiloza. Ima jedinstevenu osobinu da se nalazi u obliku zrna razne veličine i oblika. I pojava tamno plave boje koju amiloza daje s jodom. objašnjava se adsorpcijom atoma joda unutar spirale amiloze. Čestice krompirove amiloze imaju molekulsku težinu od 4. Amilopektin jako bubri i lepljiv je.4 glukozidnu vezu to se smatra da je amiloza isključivo lančasto građena. a srž od amiloze. Zrna su slične hemijske građe: spoljni deo (omotač) sastoji se od polisaharida amilopektina. a u prisustvu šećera daju čvrsti gel (želirano voće). Skrob se nalazi u obliku sitnih zrnaca u različitim delovima biljke. . Enzimskim razlaganjem amiloze dobija se maltoza. polimeri D-arabinoze odnosno D-galaktoze. Pektini zrelog voća rastvaraju se u vodi. a ima i takvih vrsta kukuruza i pirinča gde je skrobno zrno isključivo građeno od amilopektina. Amiloza je jednostavnije građena od amilopektina.

Amilopektin daje s jodom ljubičastu ili mrku boju. Slika 4. skrob se kvantitativno razlaže do glukoze.3 . . Razlika između amilopektina i glikogena postoji očigledno u broju molekula glukoze u običnim lancima i mestima grananja u glavnom lancu. koja nije tako intenzivna kao plava boja. je slične razgranate strukture kao i amilopektin. i to uglavnom kod skroba podzemnih delova biljaka (npr.Spirale amiloze Amilopektin ima račvastu i razgranatu strukturu: na glavne lance α-1. krompir).Slika 4. I glikogen. koju daje amiloza s jodom i koja pokriva sve druge nijanse. fosforne kiseline i katjone: kalcijum. β-amilaze i maltaze.6-glikozidno (mesto račvanja). koja se . globularnu građu.4glikozidno povezanih jedinica glukoze nadovezuju se bočni lanci vezani α-1. kalijum i natrijum. gore navedeni enzimi ne hidrolizuju skrob potpuno. Pojedinačno.2. tako da amilopektin ima trodimenzionalnu. već daju jedinjenja niže molekulske težine. Samo je fosoforna kiselina hemijski vezana sa skrobom (na 6-C atomu jedinica glukoze).Amilopektin (deo molekula) Zrnca skroba imaju uvek male količine stranih tela: masne kiseline. Kiselom hidrolizom ili zajedničkim dejstvom nekoliko enzima kao αamilaze (iz ječmenog slada). magnezijum. rezervni polisaharid životinja.

koji daju plavu boju s jodom i najveće su molekulske težine. koje je izolovao Heidelberger iz filtrata nekih bakterija. Najviše ga ima u korenima glavočika (Compositae). a i suvim zagrevanjem (kora hleba). Ostaci sumporne kiseline neutralisani su kalcijumom i magnezijumom. Ostali polisaharidi. dysenteriae i B. ali sami ne mogu izazivati organizam da stvara antitela. a neki pentoze.nazivaju dekstrinima. sinistrin. Agar je galaktozan u kome su jedinice galaktoze povezane 1. Niskomolekularni ahrodekstrini ne boje se s jodom. a . Već 2% rastvor agara lako želatinizuje i upotrebljava se za čvrste podloge u mikrobiologiji. — Postoji čitav niz fruktana. graminin. Daljom razgradnjom nastaju eritrodekstrini. pa i kao lepak. U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi viskoznih sekreta »sluzi«. 4. Skrob → amilodekstrini → eritrodekstrini → ahrodekstrini → maltoza → glukoza Shema postepenog razlaganja skroba Dekstrini nastaju i dejstvom kiselina na skrob. a naročito ćelija jetre i mišića.1. Primarna alkoholna grupa na 6-C atomu galaktoze je esterifikovana sumpornom kiselinom. Po svom sastavu agar spada u grupu mineralnih estara-polisaharida. kao V. Od bakterijskih polisaharida važni su serološki specifični polisaharidi. Najduže je poznat i odavno ispitan glikogen ili — kako ga često zovu — životinjski skrob. On je metabolična i energetska rezerva skoro svih ćelija.4glikozidno. Ovi polisaharidi su hapteni. tako se specifični polisaharidi pneumokoka sastoje od glukoze i glukuronske kiseline.3 i 1. B. reproduktivne organe. antracis imaju aminošećere kao jedinice. koji specifično reaguju s antitelom. Dekstrini imaju raznu tehničku primenu. Bakterijski polisaharidi su različitog sastava. poznat pod imenom agaragar. Potpuna struktura mu još nije poznata. To su jedinjenja različite molekuske težine i prema tome kako se boje s jodom. delimo ih na: amilodekstrine. Oni pokrivaju i štite respiratorni i digestivni trakt. Cholerae.1-fruktozidno. koje su međusobno vezane β-2. Inulin je ciklične građe i ima trideset ostataka fruktoze u molekulu. koji su dobili ime po biljkama u kojima su nađeni: asparagozin. koji daju crvenu do mrku boju s jodom. Inulin spada u grupu rezervnih polisaharida i sastoji se od jedinica Dfruktofuranoze (fruktan). Treba spomenuti polisaharid. koji se dobija iz crvenih algi (Rhodophvceae).9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI) Poznat je veliki broj zoopolisaharida različitog hemijskog sastava i fiziološke uloge. zatim bakterijelni levani i sekalin iz roščića raži (Secale cornutum) zaražene gljivicom (Claviceps purpurea).

10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI) Glikogen je glavni rezervni polisaharid životinja. pa ga je tako i otkrio Claude Bernard. a drugi vezani u obliku nestabilnih kompleksa tipa soli ili hemijski vezani za proteine ili lipide. glavna strukturna i zaštitna supstanca je polisaharid hitin. galaktoze i manoze. c. Kod mnogih nižih životinja. Životinjski organizam nagomilava rezerve glikogena u jetri i mišiću. 4. ima heksozamina. Zooglikolipoproteine. Jaki antikoagulans heparin je polisaharid. Glikogena ima u nekim gljivama. gonadotropin urina trudnih žena (HCG) i gonadotropin krvnog seruma kobila (PMSG) imaju galaktozu i heksozamin. jer je on rastvoren u protoplazmi. Zooglikolipide II.naročito ih mnogo ima u embrionalnom tkivu. Heterozoopolisaharide ili heteroglikane (hialuronska kiselina. a. koji stimuliše rad folikula (FSH). heparin. Iz ovih nekoliko primera vidi se od kolike su važnosti animalni polisaharidi. U tkivu koje je bogato glikogenom. Zoopolisaharide Homozoopolisaharide ili homoglikane (glikogen i hitin). neki hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. hondroitin-sulfat. Danas još nema jedne opšte prihvaćene klasifikacije ove velike grupe ugljenih hidrata. ne mogu se videti mikroskopom zrnca glikogena. u čijem su molekulu polimerizovana dva ili više monosaharida. Po svojoj funkciji i strukturi vrlo je sličan skrobu. b. kao što su insekti i ljuskari.1. O kompleksnim zoopolisaharidima biće govora u poglavlju o Složenim belančevinama. Tako hormon prednjeg režnja hipofize.4-glukozidno sa . Osim toga. Molekul mu se sastoji od lanaca jedinica glukoze. Glikogen je polisaharid račvasto-globularne strukture. vezanih α-l. koji se sastoje samo od jednog tipa monosaharida. Tek delovanjem alkohola glikogen se taloži. polisaharidi krvnih grupa). Pošto se neki od njih nalaze slobodni. Vezivno i rskavičavo tkivo sastoji se od znatnih količina kiselih polisaharida. b. I tireoglobulin ima u svom molekulu glukozamina. Komplekse zoopolisaharida a. Za izolovanje glikogena tkivo se prvo razara toplim alkalijama. kvascima i bakterijama. Komplekse s proteinima (mukoproteine i glikoproteine). jer one ne utiču na njega. podelićemo ih u dve velike grupe: I.

Od njega se sastoji oklop rakova. Molekulska težina glikogena kreće se od jednog do nekoliko miliona. slično kao i kod amilopektina.6-glukozidno.grananjima α-l. Slika 4. glikogen se nalazi tokom metabolizma u ravnoteži s drugim komponentama životinjskog organizma. a nalazi se i u ćelijama nekih gljiva. a u bočnim lancima ima 25 do 27 jedinica. Molekule N-acetil-D-glukozamina povezane su u hitinu—1. Enzimsko razlaganje glikogena analogno je kao i kod skroba.4—glikozidno. Proces se zove glikogenoliza. Glavni lanac se sastoji od 12 do 18 jedinica glukoze (u zavisnosti od porekla glikogena).Šematski izgled molekula glikogena . Hitin je polimer N-acetil-D-glukozamina.4 . Kao rezerva glukoze. Tako nastaje Corijev estar. glukozo-1-fosfat (G-l-P). Molekuli hitina su vlaknaste strukture i po tome liči na celulozu. Hitin je strukturna supstanca nižih životinja i insekata. Potpunom hidrolizom hitina dobijaju se skoro teorijske vrednosti Dglukozamina i sirćetne kiseline.

Hialuronska kiselina je u životinjskom organizmu cementna supstanca subkutanog i drugog tkiva. hialuronidaza. a viskozitet joj je proporcionalan sa stepenom polimerizacije. Hialuronidaze ima i u životinjskom organizmu npr. Najpoznatiji polisaharidi ove grupe su: Hialuronska kiselina. Druga važna funkcija hialuronske kiseline je da u sinovijalnoj tečnosti služi kao neka vrsta podmazivača u zglobovima. Molekulska težina hialuronske kiseline iz pupčane vrpce iznosi 4 do 8 miliona. ali je vrlo često vezana za proteine. koji se sastoje od jedne uronske kiseline vezane β-glikozidno za treći ugljenikov atom aminošećera (l→3).4-glikozidno. Amino-grupa amino-šećera je uvek acetilovana ili sulfatirana. hondroitin-sumporna kiselina i heparin. Pri prodiranju patogenih organizama u životinjsko telo (infekciji) hialuronidaza im olakšava ulaz.4. Pod dejstvom hidrolitičkih enzima. jer cepajući hialuronsku kiselinu . u testisima. Ovakve osnovne disaharidne jedinice vezuju se međusobno β-1. dolazi do razlaganja hialuronske kiseline. Ima ih u patogenim organizmima i u otrovima zmija i insekata. Hialuronska kiselina sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i N-acetil-D-glukozamina. Ovi enzimi su vrlo rasprostranjeni i od velike biološke važnosti.1. Mukopolisaharidi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. U neutralnim rastvorima je vrlo viskozna. Pošto su to vrlo viskozne i sluzave supstance dato im je ime mukopolisaharidi. sinovijalne tečnosti.11 HETEROGLIKANI U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi. Nalazi se i slobodna. a docnije iz pupčane vrpce. pevčeve kreste i drugog materijala. vezivnog kožnog tkiva. Hialuronska kiselina je prvo izolovana iz staklastog tela oka. Osnovne jedinice ove grupe polisaharida su disaharidi. gradeći dugačke lančaste molekule. koji se sastoje od amino šećera (D-glukozamina ili D-galaktozamina) i uronskih kiselina.

Heparin (α-heparin). timusu. predstavlja zajedničku i povezanu aktivnost mnogobrojnih multienzimskih organizacija koje učestvuju u razmeni materije i energije između ćelije i njene okoline. Metabolizam obuhvata stotine enzimskih reakcija koje se obično prikazuju nepreglednim shemama i daju utisak beznadežne složenosti. plućima. O (H). Pored toga su i alkoholne grupe amino šećera esterifikovane sumpornom kiselinom. Do danas su izolovani A. 4. a disaharidnih jedinica I→4. N-acetilgalaktozamin i Lfukoza u specifičnim supstancma izolovanim iz mucina želudca. Disaharidna jedinica hondroitin sulfata C sastoji se od glukuronske kiseline i N-acetil-D-galaktozamin-6-sulfata (β-l→3.smanjuje viskozitet tkiva. B i C hondroitinsulfat. Njegova funkcija se sastoji: . slezini i krvi. Krvne grupe A. Međutim. Na sličan način hialuronidaza testisa olakšava spermijama ulaz u neoplođeno jaje. B. Molekulska težina heparina kreće se između 17 000 do 20 000. Polisaharidi raznih krvnih grupa mogu da se sastoje od istih osnovnih monosaharida. Pod intermedijernim metabolizmom se podrazumeva celokupni splet metaboličkih procesa. Vrlo lako može da se preparira iz nosne rskavice. Hialuronidaza testisa hidrolizuje i hondroitin-sulfat. pljuvački. centarlni metabolički putevi su jednostavni i slični za sve oblike života. Sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i D-glukozamin-N-sumporne kiseline. kao i metabolizam masti i proteina. Interesantno je da sve ove supstance gube svoje specifično dejstvo otcepljenjem acetilnih grupa. Vezivanje u disaharidu je l→3. β-l→4). Polisaharidi krvnih grupa nađeni su u eritrocitima.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA Metabolizam ugljenih hidrata. tečnostima ovarijalnih cista i drugim sekretima. Tako je dokazana D-galaktoza. krvni antikoagulans. nađen je u jetri. mucinu želudca. Hondroitin-sumpoma kiselina ili hondroitin-sulfat izgrađuje osnovnu supstancu životinjskog vezivnog tkiva i rskavica. Rh-faktor sastoje od polisaharida vezanih za proteine.

da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu. takođe.2. Sa ugljenim hidratima se pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma. Polisaharidi na haksoze ili pentoze. heksoze (glukoza. a za novorođenče je najvažnija laktoza. odigrava u tri stepena. nukleinske kiseline. nema nikakve dijetalne potrebe za nekim specifičnim. koji ima samo dva C atoma. Sve heksoze u organizmu lako prelaze u glukozu. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. Pored skroba i šećera u hrani se nalaze i drugi ugljeni hidrati: celuloza. sem toga ima i pentoza. koji bi bio sposoban da je hidrolizuje. Za održavanja života i normalnog metabolizma jedino je potrebna glukoza ili bilo koji njen svarljivi polimer. glikogen. koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. Razgradnja ugljenih hidrata teče preko niza povezanih reakcija koje se odigravaju u tri stepena. jer se svi oblici potrebni organizmu sintetišu od glukoze. U hrani se nalaze pored spomenutih polisaharida i prosti šećeri. Prema tome. U drugom stepenu nastali produkt razgrađuje se do još prostijih jedinjenja. jer njegov digestivni trakt ne luči nikakav enzim. lipide i druge karakteristične ćelijske komponente i 4) Da formira i razgrađuje one biomolekule koji imaju specijalne funkcije. koji se nalaze u najpristupačnijim biljnim proizvodima (žitaricama i krompiru). Čovek ne vari celulozu. fruktoza) u manjim količinama. osnovne molekule. Prosečna kalorična vrednosti ugljenih hidrata iznosi 17 kJ po gramu. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. gliko-proteini. na primer hormone. 3) Da od uzete hrane sintetiše sastavne opeke ćelije i da ih ugradi u proteine. U prvom hranljivi se sastojci cepaju na prostije. dolazi do potpune oksidacije u ugljendioksid i četiri atoma vodonika. bilo u obliku hrane bilo u obliku sunčeve energije. U trećem stepenu katabolizma. bitnim ugljenim hidratom. Sama glukoza može da se sintetiše od . Preživari i životinje sa dobro razvijenim slepim crevom (caecum) mogu da koriste i celulozu. Tako heksoze. 4.2) Da preuzima hemijsku energiju okoline. čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). Četiri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. jer njihovi simbiotični mikroorganizmi započinju njeno razlaganje. Anabolizam se. koji se dalje cepa u acetil -koenzim A. naročito posle varenja nukleinskih kiselina i voćnih pentozana.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA Pod normalnim uslovima.

4 i α-l. Homoglikani. Hidroliza maltoze. Za njenu punu aktivnost su potrebni Cl¯ i Ca2+joni. prostom difuzijom.6-glukozidnom vezom. naziva se endo-amilaza. takođe. sastavljeni su samo od jedinica D-glukoze. Konformacija aktivnog centra α-amilaze je takva da može da se cepa svaka druga veza. laktoze i saharoze odigrava se. Za razliku od varenja proteina i lipida.4-α-D-glukan 4-glukanohidrolaza 3. Ugljeni hidrati se dakle. Od monosaharida najlakše se apsorbuje galaktoza. jer hidrolizuje veze unutar lanca. koje su međusobno povezane α-1. Udeo pljuvačne amilaze u varenju ugljenih hidrata je nesiguran.2. koje su povezane α-1.2.1.1. dejstvo enzima prestaje čim hrana dođe u kontakt sa kiselim sadržajem stomaka.1.5 —5 x 106 . odn. Apsorpcija se dešava. kao što je skrob. u srednjem delu tankog creva.6-glikozidnim vezama. Najveći deo razgradnje ugljenih hidrata se dešava u tankom crevu dejstvom pankreasne amilaze. Ona se nalazi u tankom crevu i hidrolizuje i neke disaharide.6-glukozidne veze. jer se hrana zadržava u ustima vrlo kratko. Apsorbovani šećeri ulaze u portalnu cirkulaciju i prenose se u jetru. Zbog grananja. 4. Pošto je pH optimum amilaze u području pH=7. Ona ne hidrolizuje α-1. Molekulska težina glikogena varira od 0. u digestivnom traktu hidrolizuju do monosaharida. kompaktan i zauzima malo prostora. probava ugljenih hidrata nije komplikovan proces. To je odraz relativne jednostavnosti njihove hemijske strukture. molekul glikogenaje loptastog izgleda. pre nego što se apsorbuju. u kojima su ove veze netaknute (dekstrini).6 je takav da se nizovi glukoze račvaju posle svakih 10 do 12 jedinica.2. U probavnom traktu se skrob i glikogen razlažu dejstvom enzima αamilaze (1. Odnos α1. broj jedinica .drugih organskih jedinjenja npr. cepa enzim izomaltaza ili oligo-l. zatim redom glukoza i fruktoza. piruvata ili aminokiselina — ovaj proces se zove glukoneogeneza. α-l. Zato se ona zove i dekstrinogena amilaza. može da se sastoji od 3 000 do 30 000 jedinica glukoze.4 veza prema α-1.6glukozidaza (3. čija je struktura fiziološki vrlo povoljna. pa se kao krajnji proizvod javlja najvećim delom samo maltoza. Iz istog razloga.4 i α-1.1). β-galaktozidaze i β-fruktozidaze. koja ulazi verovatno. α-Amilaza se nalazi i u pljuvački i u pankreasnom soku.10). tako da posle hidrolize amilopektina ostaju niži oligosaharidi. koji ostaju posle dejstva α-amilaze.6-glukozidne veze na mestima grananja u amilopektinu i dekstrinima.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena. uglavnom. u tankom crevu dejstvom niskospecifičnih enzima: α-glukozidaze. gde se manja količina hidrolizuje pod dejstvom stomačne HCl.

Slika 4.4 glukozidnu vezu i prenosi ostatak glukoze na fosfornu kiselinu. glikogenoliza. Usled velike dimenzije čestica.glukoze (5—10%) se nalazi spolja na krajevima.5 .Položaj glikogena jetre i mišića u metabolizmu ugljenih hidrata 4.6 vidi proizvod reakcije je D-glukozo-1-fosfat. Mišićni glikogen ne prelazi u krvnu glukozu. transferni enzimi (glukozil-transferaze 2. pa se razlaže u ćeliji gde je uskladišten. On obezbeđuje energiju za mišiće.1. od kojih je fosforoliza najbolje proučena. deponovan u jetri održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou između obroka.2. cepa α-1. odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene (ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. koji se nalaze u biljkama. dakle. Potpuna razgradnja glikogena do glukoze odvija se u tri stepena. Dejstvo fosforilaze se sastoji u tome da otkida ostatke glukoze sa nereducirajućeg kraja glikogena. Glikogen. To su aktivna mesta u molekulu glikogena na kojima počinje njegovo razlaganje (fosforobza) a isto tako i vezivanje daljnih molekula glukoze kada teče obrnuti proces. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima. kad god njihovo snabdevanje glukozom iz krvi nije dovoljno. . a drugo u prugastim mišićima koja se razlikuju po ulozi i korišćenju. Koncentracija glikogena se smanjuje u toku napornog rada. Fosforilaze su. Kao što se na slici 4. glikogeneza. Fosforilaze su vrlo rasprostranjeni enzimi.4. a povećava za vreme mirovanja.1). Mobilni oblik ugljenih hidrata u krvi je glukoza.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA) Razlaganje glikogena. postoje dva odvojena mesta.U glikogenu postoji samo jedna slobodna »reducirajuća« poluacetalna glupa (C—1). glikogen ne može da se transportuje sa jednog mesta na drugo. životinjama i mikroorganizmima. Međutim. sa slobodnom —OH grupom na četvrtom C-atomu. Putevi razgradnje i sinteze su isti i za jetreni i za mišićni glikogen. jedno u jetri.

pa njeno dejstvo prestaje kada se približi mestu račvanja. koji sprečava rasipanje rezervi i gubitak energije. koji je kovalentno vezan za ostatak lizina.7).6-glikozidno (slika 4.4).6 glukozidaza (3. bitnu ulogu igra oligomerna struktura enzima fosforilaze. a sastoji se od četiri identične jedinice. α-1. Na taj način. koji se javlja u dva oblika: aktivni (fosforilaza a) i neaktivni (fosforilaza b). prenosi tri (ili dva) ostatka glukoze sa prikraćenog spoljnog lanca na drugi lanac amiloznog tipa (α-1. koji reaguje prilikom iznenadnih potreba povećanog mišićnog rada i omogućava regulaciju potrošnje glikogena. održava se pomoću homeostatskog procesa. Svaka jedinica sadrži ostatak fosfoserina. Njena molekulska težina iznosi 380 000. koju hidrolitički cepa drugi enzim. jedna oligotransferaza. Aktivna fosforilaza a je kristalizovana.33).1. Slika 4. Zbog takve strukture mišićna fosforilaza je regulatorni enzim. Posle njenog dejstva ostaje samo jedna glukoza vezana α-l. koji se pojavio na površini. fosforilaza može opet da dejstvuje na novi lanac.Fosforilaza ne može da cepa α-l. Prvi. Da bi se razlaganje glikogena nastavilo. stupaju u akciju još dva enzima. zbog čega aktivni tetramer enzima prelazi u dva .2. Ona otkida orto-fosfatne ostatke od serinskih ostataka.7 .Intramolekulski prenos triostatka glukoze i produžavanje amiloznog α-1.6-glukozidne veze. Aktivni oblik (fosforilaza a) prelazi u neaktivni dejstvom enzima fosforilaza-fosfataza. U ovom kontrolnom mehanizmu.6 . koji je bitan za katalitičku aktivnost i jedan koenzim piridoksal-fosfat.Fosforolitično cepanje ostataka glukoze sa neredukujućeg kraja glikogena dejstvom fosforilaze Slika 4.4. glukanskog lanca Potrošnja energije deponovane u obliku glikogena i održavanje koncentracije glukoze u krvi na normalnom nivou i pod uslovima gladovanja.

koji su bitni za enzimsku aktivnost.dimera. fosforilazu b. Fosforilaza b može da pređe u aktivnu fosforilazu dejstvom pozitivnog modulatora. ostatke fosfoserina. Za aktivnost enzima je potrebno prisustvo Mg-+ jona i kofaktora glukozo-1. U vezi s tim u regulaciji učestvuje hormon glukagon.Reverzibilno prelaženje aktivne fosforilaze a u neaktivnu fosforilazu b 1. u ovom slučaju c-AMP-a. Isto tako kontrolni mehanizam je podešen sa funkcijom jetrenog glikogena. Međutim.8 . pomeranjem odnosa aktivne i neaktivne fosforilaze. naime. jetrena fosforilaza se strukturno razlikuje od mišićne. fosfoglukomutaza sadrži.6-di fosfata.8) Dejstvom fosfoglukomutaze dolazi do premeštanja orto-fosfatnog ostatka sa položaja 1-glukoze na položaj 6. Kao što smo videli krajnji produkt fos-forolitičkog razlaganja glikogena i skroba u ćeliji je glukozo-1-fosfat (slika 4. fosforilazakinaza. Regulacija aktivnosti fosforilaze je samo jedan stepen kontrolnog mehanizma razgradnje glikogena. Enzim–OH+glukozo-1. U jetri se. čiji je odnos kontrolisan. . takođe. koja analogno svim kinazama zahteva prisustvo Mg2+ jona.2. U jetri se nalazi enzim glukozo-6-fosfataza (a nema ga u mišićima) koja hidrolitički cepa ostatak fosforne kiseline iz G-6-fosfata: D-glukozo-6-fosfat+H2O→D-glukoza + Pi 4. da održava nivo glukoze u krvi.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA) Sinteza glikogena od glukoze odigrava se u jetri i mišićima na isti način. Reakcija se odvija u dva stepena: Slika 4. koji počinje preko adrenergičnih vlakana.6-difosfat→Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat U obliku G–6–P ulaze jedinice glukoze (glikozilni ostaci) iz glikogena u metabolički proces anaerobne razgradnje. Modulator ove regulacije je sistem ATP—ADP. U jetri je prelaz glukozo-1-fosfata u glukozo-6-fosfat reakcija koja joj omogućava da održava koncentraciju glukoze u krvi na normalnom nivou.6-difosfat 2. Na ovaj način. Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat→Enzim–OH+glukozo-1. fosforilaza javlja u aktivnom i neaktivnom obliku. koga luči pankreas kada se koncentracija glukoze u krvi smanji. reguliše se potrošnja glikogena. koji predstavljaju neaktivni enzim. Aktivaciju katalizuje poseban enzim. koji aktivno učestvuje u reakciji prenošenja orto-fosfata sa enzimskog molekula. tako da nastaje glukozo-6-fosfat.

kod normalne koncentracije glukoze u krvi reakciju katalizuje heksokinaza. Pirofosfat se vrlo brzo hidrolizuje u dva molekula fosfata. o kojoj je već bilo govora. U drugom stepenu sinteze nastaje pravolinijski α-1. Povezivanje jedinica glukoze α-1. Njihov kosupstrat je MgATP2-. U mišićima se nalazi samo heksokinaza. Fosforilaciju glukoze u prisustvu ATP-a i Mg2+ jona katalizuju dva enzima. Za formiranje svake glukozidne veze potrebna je energija. odigrava se prenošenjem celih molekula glukoze (tačnije glukozila). To je transferaza. Reakciju katalizuje fosfoglukomutaza. koji se prvo energetski obogaćuju primanjem energije od UTP-a: G – 1 – P + UTP → uridin-difosfat-glukoza+ PPi U reakciji. koji prenose energiju sa ATP-a zajedno sa fosforil-ostatkom kao i sve kinaze. u šećernoj bolesti) glukokinaza: Heksokinaza i glukokinaza su transferni enzimi. izlazi iz reakcije i ravnoteža se pomera na desnu stranu. Sledeći korak u sintezi glikogena je prevođenje glukozo-6-fosfata u glukozo1-fosfat. koju katalizuje pirofosforilaza.4 vezom katalizuje enzim glikogensintetaza. nastaje uridin-difosfat glukoza (UDPG) i pirofosfat. koju u ovom slučaju neposredno daje uridin-trifosfat (UTP). Sinteza glikogena od glukozo-1-fosfata (G—I —P) ne ide na isti način kao njegova razgradnja: Ona se odvija u tri stepena. Sam UTP nastaje prenošenjem energije sa ATP-a na uridin-difosfat (UDP) dejstvom nukleozid-difosfokinaze: ATP + UDP ↔ ADP+UTP Sinteza glikogena.4 amilozni deo glikogena. a i ostalih disaharida i oligosaharida. koja prenosi glukozilne ostatke od UDP-glukoze na 4 OH-grupu glukoze u postojećem amiloznom lancu (primer): UDP-glukoza+(glukoza)n→UDP+(glukoza)n+1 . a kod povećane (npr.Glukoza ulazi i u katabolične (glikoliza) i u anabolične procese (sinteza glikogena) u obliku svog fosfatnog estra glukozo-6-fosfata (G-6-P).

9 .4-l.Kada se na ovaj način izgradi lanac od 10-12 molekula glukoze. počinje proces grananja. steroidnih hormona.9). amilo-l.2.10 su dati najvažniji faktori. Na slici 4.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA Faktori koji kontrolišu sintezu i fosforolizu glikogena su detaljno ispitivani. On skida završne glikozilne ostatke sa amiloznog dela (oko 6 ostataka) i prenosi ih na šestu OH-grupu glukoze u istom lancu ili na neki drugi pored njega (slika 4. epinefrina i hormona rasta.Grananje glikogena 4. Ovaj treći stepen sinteze glikogena katalizuje enzim »račvanja« (ili grananja).6-transglikozilaza. glukagona. . Produživanje ovog novog lanca ide opet dejstvom glikogensintetaza. Oni dejstvuju na različitim mestima u meta-bolizmu glukoze. jer je vrlo dugo poznato da su pod endokrinom kontrolom insulina. Slika 4. koji regulišu aktivnost glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri.

Glikogen-sintetaza kao i fosforilaza postoji u dva oblika: »aktivni« I(inde-pendent=nezavisna) i »neaktivni« D-oblik (dependent=zavisna). Nazivi »nezavis-na« i »zavisna« odnose se na to da li je aktivna ili nije u prisustvu alosternog akti-vatora glukozo-6-fosfata, jer je glikogen sintetaza I alosterni enzim. Obrnuto, nego što je slučaj kod fosforilaze, sintetaza je

aktivna u defosforilisanom obliku. Ona se aktiviše dejstvom fosfataze, a inaktiviše kada se fosforilira dejstvom kinaze. Ki-naza, koju opet aktivira ciklični 3,5-adenozin monofosfat, verovatno je ista protein-kinaza, koja katalizuje aktivaciju fosforilaze b kinaze. I ovde postoji ste-penasti regulacioni mehanizam, kojemu je početni signal hormonalna aktivacija adenil-ciklaze. Ovaj enzim je lociran u ćelijskoj membrani. Na ovaj način, adrenalin u mišićima i glukagon i adrenalin u jetri smanjuju brzinu sinteze glikogena istovre-meno kad pojačavaju njegovu razgradnju.
Slika 4.10 - Najvažniji faktori regulacije aktivnosti glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri

4.2.6 GLIKOLIZA Razlaganje skroba i glikogena je samo priprema rezervnih ugljenih hidrata da uđu u metabolični proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno.

Anaerobna razgradnja glukoze ili fermentacija je najprimitivniji proces, koji se zadržao po filogenetskom nasleđu i u visoko diferenciranim organizmima. Naime život je na zemlji nastao kada u atmosferi nije bilo kiseonika, nego azota, amoni-jaka i CO2, pa su se živa bića morala da prilagode anaerobnim uslovima. Zbog toga je anaerobna razgradnja glukoze, koja se naziva i glikoliza, najprostiji biološki proces i jedini koji u anaerobnim organizmima dobija energiju iz glukoze. Viši organizmi su zadržali glikolitički put, kao početak aerobnog cepanja glukoze. Glikoliza je u njih, pored toga, i rezervni, uvek prisutan proces, da u nedostatku kise-onika ili krajnjem naporu mišići mogu da se snabde energijom: Anaerobni uslovi: glukoza Aerobni uslovi: glukoza fermentacioni produkti CO2+H2O fermentacioni produkti

Fermentacija je kao i respiracija oksido-redukcioni proces u kome dolazi do prenosa elektrona. Oni se razlikuju po krajnjem primaocu elektrona: u fermentaciji je to neko organsko jedinjenje, koje nastaje u toku samo fermentacije (npr. pirogrožđana kiselina), a u respiraciji je krajnji primalac elektrona kiseonik. Zbog toga što se dešava anaerobno, u fermentaciji dolazi samo do intramolekulske oksido-redukcije, a krajnji proizvod se nalazi na istom oksido-redukcionom stepenu kao i početni supstrat — glukoza. To jasno proizlazi iz sadržaja vodonika u molekulu: glukoza sadrži dva vodonika na atom ugljenika (C6H12O6), kao i krajnji proizvod mlečno-kiselinskog vrenja, mlečna kiselina (C3H6O3). Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. Putevi razgradnje glukoze su identični u oba, razlika postoji samo u krajnjem proizvodu. U mlečno-kiselinskom vrenju krajnji proizvod je mlečna kiselina: C6H12O5 → 2 CH3CHOHCOOH a u alkoholnom, etanol i CO2: C6H12O6 → 2CH3CH2OH + 2CO2 I u jednom i drugom oslobađa se dovoljno energije, tako da nastaju dva mola ade-nozin-trifosfata pro mol glukoze. Na osnovu toga, reakcije glikolize su pomerene u pravcu nastajanja laktata. Videćemo, međutim, kasnije da mnoge reakcije glikolize prati mala promena slobodne energije i da mogu da teku reverzibilno u pravcu bio-sinteze glukoze od laktata. Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija, od kojih su samo tri ireverzibilne. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u

citoplazmi. U toku glikolitičnog razlaganja glukoze izdvajaju se dva stepena. U prvom se unosi energija u obliku dva mola ATP-a, a u drugom dolazi do oslobađanja 4 mola ATP-a. I stepen glikolize (početne reakcije) U početnom stepenu glikolize pripremaju se glukoza i drugi monosaharidi (manoza, galaktoza, pentoze) za ulazak u razgradnju, koji se sastoji u tome da se neutralni molekul monosaharida prevede u energetski bogatije jedinjenje. Ćelija uvek radi ekonomično, pa tako i ovde sve monosaharide prevodi u jedno zajedničko jedinjenje glukozo-6-fosfat (G6-P). Kao što je već ranije rečeno ovu reakciju katalizuje heksokinaza pod normalnim uslovima: ATP + α-D-glukoza → ADP+G-6-P ΔG°' = -16,7 kJ heksokinaza je nisko specifičan enzim, tako da može da fosforiliše i manozu i fruktozu na položaju šest. Reakcija heksokinaze je ireverzibilna, jer je egzergonska i teče uz potrošnju ATP-a. Glukozo-1-fosfat, koji nastaje razgradnjom glikogena, nalazi se na istom ener-getskom nivou kao i glukozo 6-fosfat. G-l-P prelazi u G-6-P dejstvom fosfogluko-mutaze, o kojoj je bilo govora kod razgradnje glikogena.

Slika 4.11 - Prvi stepen glikolitičke razgradnje monosaharida

U drugoj reakciji glikolize, glukozo-6-fosfat (G-6-P) prelazi u izomerni fruktozo-6-fosfat (F-6-P). Reakciju katalizuje jedna izomeraza, glukozofosfat-izomeraza (5.3.1.9): α-D-glukozo-6-fosfat ↔ α-D-fruktozo-6-fosfat Fruktozo-6-fosfat ima kao derivat fruktoze petočlani prsten, pa je reaktivniji od glukozo-6-fosfata. Reakcija je reverzibilna. Treća reakcija glikolize je slična prvoj, po tome što je to još jedno mesto aktivacije uz potrošnju drugog mola ATP-a. Energija se prenosi dejstvom fosfofruktokinaze (2.7.1.11) koja kao i sve kinaze, radi u prisustvu Mg2+jona. Fruktozo-6-fosfat prelazi u energetski bogatije jedinjenje fruktozo-l,6-difosfat: ATP+D-fruktozo-6-fosfat ↔ ADP+D-fruktozo-l,6-difosfat ΔG° = -14,2 kJ Reakcija je iz energetskih razloga ireverzibilna. Jedan drugi enzim (fruktozo-1,6-fosfataza) prevodi fruktozo-l,6-difosfat u fruktozo-6-fosfat.

Fosfofruktokinaza je regulatorni enzim, koji ima bitnu ulogu u regulaciji glikolize. Njegovi pozitivni modulatori su ADP i AMP. Energijom bogati fruktozo-l,6-difosfat, u sledećoj reakciji glikolize, razlaže se u dva šećera sa tri C-atoma D-fruktozo-l,6-difosfat ↔ dihidroksiaceton fosfat+D-glicerinaldehid-3-fosfat ΔG°' = + 30kJ Reakciju katalizuje jedna liaza, aldolaza (4.1.2.13). To je vrlo rasprostranjeni enzim, za čiju su katalitičku aktivnost bitne slobodne— SH grupe. Prema promeni slobodne energije, ravnoteža reakcije aldolaze bi trebala da bude na strani fruktozo-l,6-difosfata. Međutim, ravnoteža je na strani trioza, jer je jedna od njih, glicerinaldehid-3-fosfat, supstrat sledeće reakcije. Kao takav, on stalno izlazi iz reakcije, usled čega se ravnoteža stalno pomera na desnu stranu. Iz istog razloga, odnosno da bi se obezbedile dovoljne količine glicerinaldehid-3-fosfata za daljnu razgradnju, i dihidroksiaceton-fosfat reverzibilno prelazi u glicerinaldehid-3-fosfat dihidroksiaceton-fosfat ↔D-glicerinaldehid-3-fosfat Ovu reverzibilnu izomerizaciju katalizuje triozofosfat-izomeraza (5.3.1.1). Cepanjem fruktozo-l,6-difosfata u dve trioze završava se prvi stepen glikolize. U njemu se sve heksoze prevode u zajednički produkt Dglicerinaldehid-3-fosfat, što znači da su od jedinjenja sa 6 C-atoma (heksoza) nastala dva sa po 3 C-atoma (trioze). Za ovu razgradnju utrošena su dva mola adenozin-trifosfata. II stepen glikolize U drugom delu glikolize dolazi do oslobađanja energije u obliku 4 mola ATP-a (od svake jedinice sa 3 C-atoma po dva ATP-a). Prva reakcija počinje oksidacijom D-glicerinaldehid-3-fosfata u 1,3difosfo-glicerinsku kiselinu: D-glicerinaldehid-3-fosfat + NAD+Pi → 1,3-difosfoglicerat + NADH + H+ ΔG°' = + 6,3kJ Reakciju katalizuje NAD specifična glicerinaldehid-3-fosfat dehidrogenaza. Oksidaciono sredstvo ove reakcije je koenzim NAD, koji se redukuje u NADH preuzimanjem vodonika. Ova reakcija je već prodiskutovana u poglavlju o enzimima. U gornjoj reakciji proizvod oksidacije D-glicerinaldehid-3-fosfata, nije slobona kiselina, već njen anhidrid sa fosfornom kiselinom, 1,3difosfoglicerat. Znači da se istovremeno sa oksidacijom odigravao i proces

fosforilacije produkta. Ovako spregnuti procesi, se nazivaju oksidativna fosforilacija na nivou supstrata. Pomoću njih ćelija ne dozvoljava da se energija oksidacija gubi u vidu toplote, već ih hvata (konzerviše) u vidu energetski bogatih jedinjenja, kao što je u našem primeru 1,3-difosfoglicerat. Pokušaćemo da objasnimo ovaj proces, uzimajući da se odigravaju dve reakcije povezane preko zajedničkog intermedijera: 1. oksidacija aldehida u kiselinu R–CHO+H2O+NAD+→COO-+NADH+2H+ Reakcija je egzergonska, oslobađa se energija ΔG°' = – 43 kJ 2. fosforilacija nastale kiseline u produkt u koji je ugrađena energija oksidacije: Reakcija je endergonska i teče samo spregnuta sa reakcijom oksidacije.

Zbirna promena energije iznosi: ΔG0l = -43 + 49,4 = 6,3kJ Mehanizam ove reakcije je detaljno studiran i može se naći u udžbenicima enzimologije. Energija može u ćeliji da se prenosi sa kataboličnih na anabolične procese jedino pomoću sistema ATP-ADP. Zato se i u procesu glikolize energija sadržana u 1,3-difosfogliceratu prenosi na ADP: 1,3-difosfoglicerat+ADP → 3-fosfoglicerat+ATP DG°'=–18,8 kJ Prenošenje energije katalizuje jedna kinaza, fosfoglicerat-kinaza (2.7.2.3). Ovom reakcijom je završen proces oksidacije glicerinaldehid-3fosfata i dobijen prvi mol ATP-a, odnosno od svake trioze po jedan. Sledeća reakcija je u stvari priprema 3-fosfoglicerata za drugu, intramolekulsku oksidaciju, premeštanjem ostatka fosforne kiseline sa položaja 3 na položaj 2:

Ovu reverzibilnu reakciju katalizuje jedna izomeraza, fosfogliceromutaza (5.4.2.1).

Druga reakcija glikolize u kojoj se dobija energija, je odvajanje molekula vode iz 2-fosfoglicerata. Produkt reakcije je energetski bogato jedinjenje, fosfoenolpiruvat, koje hidrolizom oslobađa —62 kJ:

Reakciju katalizuje enolaza (4.2.1.11), koja pripada rodu liaza. Ako pogledamo formulu fosfoenolpiruvata vidimo da je gubitkom vode došlo do intramolekulske oksidacije na drugom C-atomu i to na račun redukcije prvog C-atoma. Karboksilna grupa je najviši oksidacioni stepen ugljenika i ona se u toj reakciji nije promenila (treći C-atom)., Energija se sa fosfoenolpiruvata prenosi, dejstvom piruvat kinaze (2.7.1.40), na ADP, tako da se u ovoj reakciji dobija drugi mol ATP-a od jedne trioze: fosfoenolpiruvat+ADP → piruvat+ATP ΔG°' = - 31,4 kJ Reakcija je egzergonska i ireverzibilna pod intracelularnim uslovima. To znači da sintezu fosfoenolpiruvata od piruvata katalizuju drugi enzimi. Piruvat kinazu inhibišu NADH, citrat i ATP. Ireverzibilne reakcije glikolize su, dakle, reakcija: heksokinaze, fosfofrukto kinaze i piruvat kinaze. Prve dve troše po jedan ATP, a u trećoj se dobija. U poslednjoj reakciji glikolize piruvat se redukuje u laktat, dejstvom NAD specifične laktat-dehidrogenaze:

Redukciono sredstvo u gornjoj reakciji je NADH, koji je nastao prilikom oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata (prva reakcija II stepena). Na osnovu promene slobodne energije, vidi se da je ravnoteža pomerena na strani laktata. Poslednja reakcija glikolize, nastajanje laktata od piruvata, odigrava se samo pod anaerobnim uslovima, odnosno kada je ćeliji potrebno više energije, nego što može da dobije aerobnom oksidacijom piruvata u mitohondrijama. Dobar primer nastajanja takve situacije je kod napornog fizičkog rada, kada su se rezerve glikogena razgradile do piruvata, a nastali NADH ne može, zbog nedostatka kiseonika da se reoksidiše u NAD. Da bi se omogućilo da glikoliza teče, NADH se reoksidiše u reakciji laktat-dehidrogenaze.

Koncentracija laktata u krvi čoveka, u stanju mirovanja, iznosi 0,5-1,5 mmol/1 Za vreme fizičkog rada, ona može da poraste i do 20 mmol/1. Od nagomilanog laktata nastaje u jetri glukoza (glukoneogeneza). Na taj način se nadoknađuju zalihe glikogena u mišićima, kad kontrakcija prestane. Kao što je ranije rečeno identifikovano je pet izoenzima laktatdehidrogenaze. Njihove relativne koncentracije variraju u zavisnosti od funkcije tkiva ili organa. 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE Alkoholno vrenje se razlikuje od glikolize (mlečno-kiselinskog vrenja) po krajnjem produktu. U prvom je krajnji produkt alkohol, a u drugom mlečna kiselina:

Kao što se vidi iz toka reakcija, u alkoholnoj fermentaciji sudeluju još dva enzima.-piruvat-dekarboksilaza (4.1.1.1) i alkohol-dehidrogenaza (1.1.1.1). Dejstvom prvog enzima, koji ima za prostetičnu grupu tiamin pirofosfat (TPP piruvat se dekar-boksilira, gubi CO 2, i prelazi u acetaldehid. U drugoj reakciji acetaldehid se redukuje u etanol, a redukciono sredstvo je NADH. Kao što se vidi u alkoholnoj fermentaciji je nastajanje etanola direktno analogno nastajanju laktata, jer i u jednoj i drugoj reakciji dolazi do reoksidacije NAD. Ovim reakcijama se obnavlja NAD+ za reakciju oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata, a time ponovni tok glikolize. 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE U toku anaerobne glikolize, kada je laktat krajnji proizvod, dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. Pod aerobnim uslovima, kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline, nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog nikotinamid dinukleotida (NADH). Ta dva mola NADH su energetski ekvivalentna sa šest mola ATP-a, kada se oksiduju u lancu disanja. Zbog toga je celokupni dobitak ATP- pod aerobnim uslovima 8 mola ATP-a na svaki mol glukoze.

U slučaju kada je glikogen supstrat glikolize, pa se glukozo-6-fosfat stvara bez utroška jednog ATP-a, onda je dobitak energije veći za jedan mol ATP-a. On tada iznosi za anaerobne uslove tri mola, a za aerobne devet mola ATP-a po metabolizovanom glukozilnom ostatku. 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA Pod glukoneogenezom se podrazumeva sinteza glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja, kao što su laktat, piruvat i proizvodi nastali dezaminacijom aminokiselina. Glikoneogeneza ili tačnije glikogenogeneza, je sinteza glikogena iz tih istih jedinjenja. Glikoneogeneza je u suštini obratni proces od glikolize i mnogi intermedijeri i enzimi su zajednički u oba puta. Glukoneogeneza se odvija u jetri, mada i neki drugi organi, a naročito bubreg, mogu da sintetišu glukozu na taj način. U skeletnim mišićima praktično nema enzima specifičnih za glukoneogenezu, pa zato laktat, koji nastaje za vreme kontrakcije, mora krvotokom da dospe u jetru da bi poslužio kao supstrat za sintezu glukoze. Videli smo da su u toku anaerobne razgradnje glukoze tri reakcije (zbog velike promene slobodne energije), ireverzibilne: 1.) prelaženje glukoze u glukozo-6-fosfat, 2.) nastajanje fruktoze-l,6-difosfata od fruktozo-6fosfata i 3.) fosfoenolpiruvata od piruvata. Zbog toga u sintezi postoje posebni enzimi, koji zaobilaze gornje ireverzibilne reakcije. Nastajanje fosfoenolpiruvata od piruvata. - Fosforilacija piruvata u fosfoenol-piruvat odigrava se u nizu reakcija, dejstvom enzima koji se nalaze i u mitohondrijama i u citoplazmi. Prvo dolazi do karboksilacije piruvata (vezivanja CO2) pri čemu nastaje oksalacetat:

Ovu reakciju katalizuje mitohondrijalni enzim, piruvat karboksilaza, čija je prostetična grupa biotin. Enzim je aktivan samo u prisustvu acetil-KoA. Energiju za karboksilaciju piruvata daje ATP. Nastali oksalacetat, konačno reaguje sa GTP-om prelazeći u fosfoenolpiruvat:

Enzim koji katalizuje ovu reakciju, fosfoenolkarboksikinaza, nalazi se u citoplazmi, a oksalacetat nastaje u mitohondrijama. Pošto je mitohondrijalna membrana nepermeabilna za oksalacetat, postoji zaobilazni mehanizam, koji omogućava njegov izlaz u citoplazmu. U ovom prenosu učestvuju dva razna enzima, koja katalizuju istu reakciju i koja su smeštena s obe strane membrane, a to su mitohondrijalna i citoplazmatska malat-dehidrogenaza. U mitohondrijama se nastali oksalacetat prvo redukuje u prisustvu mitohondrijalnog NADH u malat: Malat difunduje iz mitohondrija u citoplazmu, gde se ponova oksiduje u oksalacet dejstvom citoplazmatskog enzima.

Slika 4.12 - Nastajanje fosofoenolpiruvata iz piruvata, zaobilaznim prenosom oksalacetata kroz mitohondrijalnu membranu

Ukupna promena nastajanja fosfoenolpiruvata može se izraziti sledećom reakcijom: piruvat + ATP + GTP→fosfoenolpiruvat + ADP + GDP + Pi Promena slobodne energije ove reakcije je mala (ΔG°' = + 0,8 kJ) i ona je reverzibilna. Znači da će se fosfoenolpiruvat stvarati kada god ima dovoljno piruvata i kada je odnos ATP/ADP veliki. Ne treba da se zaboravi da je u toku reakcije došlo i do prenosa dva vodonikova atoma od mitohondrijalnog NADH (vezanih za malat) na citoplazmatski NAD+.

U toj reakciji nastaje UDP-galaktoza i glukozo-1-fosfat. Dejstvom jedne epimeraze dolazi do promene položaja OH-grupa na 4 C-atomu galaktoze i UDP-galaktoza se epimerizuje u UDP-glukozu. Drugo mesto glukoneogeneze koje treba da se zaobiđe je da od fruktoze-1. koja oslobađa glukozu iz njenog estra. 4. Kao što se na slici vidi prvo dolazi do fosforilacije u galaktozo-1-fosfat.6-difosfat+H2O → glukoza+Pi Ovaj enzim se nalazi samo u jetri. a druga od mlečne laktoze. O njegovoj ulozi u snabdevanju krvi glukozom bilo je već ranije opisano. . a u citozolu za oksidaciju malata u oksalacetat.6-difosfat+H2O → fruktozo-6-fosfat + Pi Ne sličan način se i treće mesto glukoneogeneze zaobilazi. dejstvom specifične galaktokinaze i utrošak jednog ATP-a. posle fosforilacije u 3-fosfogliceraldehid.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE Pored glukoze u hrani se nalaze još dve veoma važne heksoze. u proces glikolize: D-gliceraldehid + ATP → 3-fosfoglicerladehid + ADP Galaktoza posle niza promena u kojima sudeluju tri enzima. fruktoza i galaktoza. Dejstvom specifične fruktokinaze uz utrošak jednog ATP-a nastaje fruktozo-1-fosfat: D-fruktoza + ATP→D-fruktozo-1-fosfat+ADP Tako nastali fruktozo-1-fosfat se cepa u D-gliceraldehid i dihidroksiaceton-fosfat dejstvom enzima. Zbog toga su u mitohodrijama pogodni uslovi za redukciju oksalacetata u malat.13). Prva potiče uglavnom od saharoze. najveći deo fruktoze ulazi drugim putem u glikolizu.2. a u citozolu oksidovanog oblika NAD+. Ovaj prelaz se ostvaruje dejstvom hidrolitičnog enzima fruktozo-6-fosfataze: fruktozo-l. Međutim. Fruktoza može dejstvom heksokinaze da se fosforiliše u fruktozo-6-fosfat i tako uđe u proces glikolize. dejstvom glukozo-6-fosfataze. koji se nalazi samo u jetri (fruktozo-1-fosfat aldolaza): fruktozo-1-fosfat → D-gliceraldehid + dihidroksiaceton-fosfat D-Gliceraldehid ulazi. On svoju funkciju obavlja bez obzira da li je glukozo-6-fosfat intermedijer u razgradnji glikogena ili je nastao u procesu glukoneogeneze. se dejstvom jedne transferaze (fosfogalaktozo-uridiltransferaza) prenosi galaktoza na uridindifosfat (UDP).6-difosfata nastane fruktozo-6-fosfat.U mitohondrijama ima više redukovanog NADH. glukozo-6-fosfata: fruktozo-l. pa je njen metabolizam važan u prvoj godini života. ulazi u metabolizam u obliku glukoze-1-fosfat (slika 4. Zatim.

11 METABOLIZAM GLICEROLA O metabolizmu glicerola govorićemo na ovom mestu. Dejstvom dva enzima. oslobađa se njenom potpunom oksidacijom u prisustvu kiseonika.Slika 4. glukoza (ili glikogen) razgrađuje u laktat. jer je povezan sa reakcijama glikolize i glukoneogeneze. 4.7 kJ Slobodna energija. a to se dešava kada ćelija diše: glukoza+6 O2→6CO2 + 6H2O ΔG°'=-2 871 kJ . Za vreme te razgradnje oslobađa se samo mali deo energije koju sadrži glukoza (2 ATP-a). koju sadrži glukoza.Nastajanje glukozo-1-fosfata od galaktoze-1-fosfata Kod male dece koja nemaju uridil-transferazu dolazi do nagomilavanja galaktoze i galaktozo-1-fosfata u krvi (galaktozemija). 4.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA Videli smo da se u toku anaerobne glikolize. Glicerol je sastavni deo mnogih lipida i kao sastojak neutralnih masti unosi se s hranom u većim količinama. izuzev što se fosforna grupa α-glicerofosfata hidrolitički odvaja dejstvom αglicerofosfataze.13 . a najveći deo ostaje vezan u laktatu: Glukoza → 2 laktata ΔG°'=-196. glicerokinaze i α-glicerofosfat-dehidrogenaze prelazi glicerol u dihidroksiacetonfosfat: Glicerol može da se sintetiše obratnim smerom gornjih reakcija.2.2.

On se oksiduje u CO 2 i H-atome. koji ima dva C-atoma: aktivnu sirćetnu kiselinu ili acetil-KoA. svi hranljivi sastojci oksidativnom razgradnjom prelaze u jedan krajnji proizvod. a ni ATP. ćelija pod anaerobnim uslovima mora da potroši daleko veće količine glukoze.) i po njemu se zove i Krebs-ov ciklus. acetil-KoA iz masti. Za razliku od glikolize. da bi dobila potrebnu energiju. nego pod aerobnim. krug se završava i može ponova da uđe novi ostatak od 2 C-atoma. ona se usporava i prestaje nagomilavanje laktata. u kružnom procesu. masnih i aminokiselina. Organizacija aerobnog metabolizma prikazana je na slici 4. koji se zove ciklus trikarbonskih kiselina ili ciklus limunske kiseline (CLK). Glikoliza teče. Ukupna promena. CLK je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličnih puteva: piruvat dobijen iz ugijenih hidrata. vrlo brzo u odsustvu kiseonika. fumarat i oksalacetat iz amino-kiselina. Ovaj poslednji stepen je praćen dobijanjem energije u obliku ATP-a i zove se oksidativna fosforilacija. Krebs-ov ciklus je kružni proces u koji ulaze ostaci od 2 C-atoma kondenzacijom sa jedinjenjem od 4 C-atoma (oksalsirćetnom kiselinom) u jedinjenje od 6 C-atoma. Njegova prvenstvena uloga sastoji se u tome da dehidrogenira (oduzme vodonikove atome) sirćetnu kiselinu do CO 2 i 8 H. 8 H-atoma.14 vidi. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs (1937 g. . to male količine oksalsirćetne kiseline mogu da posluže za razgradnju neograničene količine ostataka sirćetne kiseline. α-ketoglutarat. Ona se u ciklusu razgrađuje u dva molekula CO.13. limunsku kiselinu. oksidacija acetil-ostatka (2 C-atoma) u CO 2 i H-atoma u ciklusu trikarbonskih kiselina i transport elektronskih ekvivalenata (4x2 H) do molekulskog kiseonika. Ona se odvija u tri stepena: 1) 2) 3) nastajanje acetil-KoA iz piruvata. Pošto je proces kružni. Pojavu inhibicije glikolize (ili potrošnje glukoze) posle uvođenja kiseonika. prvi je zapazio Pasteur i ona se po njemu zove Pasteur-ov efekt. dakle. Oksidacijom ćilibarne kiseline u oksalsirćetnu. ćilibarnu kiselinu. koja se odigrava u Krebs-ovom ciklusu je: CH3COOH + 2H2O→2CO2 + 8H Kao što se vidi iz jednačine u CLK ne sudeluje molekulski kiseonik. i jedinjenje sa 4 Catoma.Prema tome. Kao što se na slici 4. ni neorganski fosfat. Uvođenjem kiseonika. koji nastaju u CLK razgradnjom jednog ostatka sirćetne kiseline oksiduju se dalje u lancu disanja spajanjem s molekulskim kiseonikom u H2O i kod toga se dobija velika količina energije (11 ATP-a = 341 kJ / za 2 C-ostatka).

.

oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama.14 .Organizacija aerobnog metabolizma.Slika 4. Krajnji proizvod svakog stepena je zaokružen Za razliku od glikolize. koja se odigrava u citozolu ili »rastvorljivoj« frakciji ćelije. Enzimi koji .

koji se redukuje u NADH.6. flavinadenin-dinukleotid (E3-FAD) i nikotinamid adenin-dinukleotid (NAD+). Nastala acetilna grupa za E2 prenosi se na tiolnu grupu koenzima A. vezan kao E1-TPP.3).2.12) i flavoenzim dihidroliponil-dehidrogenaze (E3. Redukovanu liponsku kiselinu reoksiduje treći flavoenzim. .a njegovom oksidacijom u respiratornom lancu dobijaju se 3 ATP-a. a neki čvrsto vezani za unutrašnju membranu .1. naravno uz katalitičko dejstvo drugih enzima. koenzim A.1. dakle. Oksidaciju katalizuje multienzimski kompleks piruvat-dehidrogenaze. sastavni deo kompleksa: Prostetičnu grupu flavoenzima reoksiduje NAD +. koji se sastoji od tri enzima: piruvat-dekarboksilaze (E1–4. a njegov ostatak se vezuje za TPP u obliku hidroksietil derivata: 1) E1-TPP+CH3COCOOH→E1-TPP-CHOH-CO3+CO2 Dejstvom drugog enzima hidroksietil-ostatak se prenosi na liponsku kiselinu. Pojedine reakcije CLK mogu da se odigraju i van mitohondrija. liponil-reduktazatransacetilaze (E2–2.1. U reakcijama učestvuju pet koenzima: tiamin-pirofosfat (TPP). odnosno CLK.katalizuju respiraciju nalaze se.3. 4. u mitohondrijama i to neki u matriksu.4.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA Oksidacija piruvata u acetil-KoA je jedini put uključivanja ugljenih hidrata u aerobni metabolizam. Reakcija oksidacije počinje dekarboksilacijom piruvata. koji prelazi u acetil-KoA: Acetil-KoA otkida se s enzimskog kompleksa i ulazi u CLK. Ovakvo enzimsko dupliranje se javlja zbog nepermeabilnosti unutrašnje membrane mitohondrija za neke metabolite. koja ga istovremeno oksiduje u acetil-ostatak: U ovoj oksidacionoj reakciji liponska kiselina se redukovala.1.1). liponska kiselina vezana za E2.

Oksidacija piruvata je potpuno analogna oksidaciji α-ketoglutarne kiseline u: sukcinil-KoA. Zato se ugljeni hidrati ne mogu da sintetišu od acetil-KoA ili od masnih kiselina. prenosi kao neka poluga ostatak piruvata sa piruvat dekarboksilaze (E1) na koenzim A.Liponska kiselina vezana za peptidni lanac liponilreduktazetransacetilaze (E2) prenosi acetilni ostatak na HS-KoA.5 kJ).KOA+NADH+H+ CO2 Oksidativna dekarboksilacija je praćena velikom promenom slobodne energije (ΔG°'= 33. Slika 4.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA Stvaranja citrata. a elektrone (H) na flavoenzim(E3-FAB) Zbirna reakcija oksidativne dekarboksilacije piruvata je CH3COCOOH+NAD++HS-KOA→CH3CO-S.Inicijalna reakcija ciklusa trikarbonskih kiselina koja daje početnu energiju.Odigravanje ovog niza reakcija predstavljeno je na slici 4. pa je prema tome ireverzibilna.2. čija razgradnja ide preko acetil-KoA. U oba slučaja dolazi do dekarboksilacije jedne ketokiseline i nastajanja derivata koenzima A. . je aldolna kondenzacija acetil-KoA i oksalacetata (OA) u limunsku kiselinu: . 4. a vodonikove atome na E3 flavoenzim (E3-FAD).15 iz koje se vidi da liponska kiselina vezana za peptidni lanac enzima (E2).15 . Iz toga proizlazi da acetil-KoA ne može da pređe u piruvat karboksilacijom i da tako posluži kao supstrat za glukoneogenezu.

za čiju je punu aktivnost potrebno prisustvo Mg 2+ ili Mn2+ jona. Reakcija NAD specifične izocitrat-dehidrogenaze Oksidaciju L-izocitrata u α-ketoglutarat katalizuju dva enzima: NAD i NADP specifične izocitrat-dehidrogenaze: Izocitrat + NAD+(NADP+) → α-ketoglutarat+NADH(NADPH) + CO2 + H+ NAD specifičan enzim se nalazi samo u mitohondrijama i on katalizuje oksidaciju izocitrata u Krebs-ovom ciklusu. Reakciju katalizuje regulatorni enzim citrat-sintaza. . a u E.Reakcija je egzergonska (DG°'=–32. jer se dešava hidroliza tioestarske veze acetil-KoA a pomerena je na stranu citrata. Jaki inhibitor ove reakcije u većini organizma je ATP. Fe2+joni aktivišu akonitazu. Ravnoteža akonitaze. Slika 4. da od simetričnog molekula citrata nastaje asimetrični L-izocitrat. pa prema tome i brzina rada ciklusa zavisi od odnosa koncentracija ATP : ADP i NADH : NAD+. .16 . Fe2+ koje ima šest koordinativnih veza gradi kompleks i sa enzimom i citratom i učestvuje u prenošenju Hatoma i OH. jer mu krajnje (—CH2—COOH) grupe nisu ekvivalentne. O ovome će biti kasnije govora. preko nezasićene cis-akonitne kiseline. To je regulatorni enzim.2 kJ).Ravnoteža akonitoze Zvezdicama su obeleženi C-atomi. U Krebs-ovom ciklusu se simetrični molekul citrata ponaša kao asimetričan. Pozitivni modulator NAD-specifične izocitrat-dehidrogenaze je ADP. koji potiču od acetil-K oA Pretpostavlja se da u toku reakcije.Coli i NADH.grupe vode sa trećeg C-atoma citrata na drugi.Enzim akonitaza katalizuje reverzibilno prelaženje citrata u L-izocitrat. U reakciji dolazi do intramolekulskog premeštanja molekula vode tako.

. liponska kiselina. a koenzim FAD se redukuje u FADH2: . Ovo je primer fosforilacije na nivou supstrata u CLK.5 kJ) i ireverzibilna. Razlika između ova dva derivata koenzima A je u tome što acetil-KoA obezbeđuje energiju za inicijalnu reakciju Krebs-ovog ciklusa (reakciju citrat-sintaze). a drugi predaje energiju. Tako je npr.Dejstvom flavoenzima sukcinatdehidro-genaze. U gornjoj reakciji nastali GTP lako predaje energiju krajnjeg fosforilostatka adenozin-difosfatu dejstvom nukleozid-difosfat-kinaze : GTP + ADP → GDP + ATP Sukcinil-KoA sudeluje takođe i u reakcijama prenosa koenzima A na druge karbonske kiseline. Reakcija sukcinat-dehidrogenaze. kao i α-ketoglutarat za procese transaminacije. sledeća reakcija prenosa na acetoacetat bitna u metabolizmu ketonskih tela.KoA→sukcinil-KoA + CO2 + NADH + H+ Reakcija je egzergonska (ΔG°' = -33. U reakciji učestvuju isti koenzimi: TPP. Ona igra ulogu u biosintetskim reakcijama za koje obezbeđuje dovoljne količine redukovanog NADH. Drugi stepen oksidacije α-keto-glutarata je prenos energije na gvanidin-difosfat u prisustvu neorganskog fosfata (Pi): sukcinil-KoA+Pi + GDP → sukcinat +GTP + HS – KoA Reakciju katalizuje sukcinil-tiokinaza. Sličan primer smo imali kod glikolize u reakciji piruvatkinaze. Kranji produkt gornje reakcije sukcinil-KoA sadrži energetski bogatu tioestarsku vezu kao i acetil-KoA. koja se na kraju odlaže u obliku ATP-a. Mehanizam reakcije je analogan oksidativnoj dekarboksilaciji piruvata. Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat odigrava se u dva stepena: prvo se α-ketoglutarat oksidativno dekarboksilira u sukcinil-KoA: α-ketoglutarat + NAD+ + HS . a nalazi se i u citozolu.NADP-specifična izocitrat-dehidrogenaza nije alosterni enzim. FAD i NAD +. HS—KoA. sukcinat se oksiduje u fumarat.

dakle. nastaje u zadnjoj reakciji ciklusa trikarbonskih kiselina. Prenosom vodonika u lancu disanja od FAD dobijaju se samo dva mola ATP-a. . . Nagomilavanje oksalsirćetne kiseline.dehidrogenaza katalizuje oksidaciju L-malata u oksalacetat: Iako je reakcija endergonska. Kružni proces oksidacije acetil-KoA završava se. Fumaraza katalizije reverzibilnu hidrataciju fumarata u L.malat: Fumaraza deluje stereospecifično. Sukcinat-dehidrogenaza ima neke osobine alosternih enzima. a ne NAD. koja. Oksidacija malata u oksalacetat. jer se stvara (a i dehidrira) samo Lstereoizomer malata.Oksidacija sukcinata razlikuje se od ostalih oksidacija u CLK. ili tačnije acetil-KoA.U zadnjoj reakciji ciklusa NADspecifična malat . jer on odmah reaguje s acetil-KoA i reakcija se pomera na desnu stranu. a dikarbonske kiseline (malonska i oksal-sirćetna) je kompetitivno inhibiraju. sukcinat i malat. Aktivišu je fosfati. ona teče u pravcu nastajanja oksalacetata. ponovnim nastajanjem oksalacetata. što u njoj učestvuje FAD. reguliše kao kompetitivni inhibitor svoju sopstvenu sintezu. Zbog toga male količine ove kiseline omogućuju oksidaciju veoma velikih količina piruvata.

4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE Videli smo da se piruvat oksiduje u CLK do C0 2, u pet oksidacionih reakcija. U svakom oksidacionom stepenu izgubi po jedan par vodonikovih atoma, ukupno 5x2H. Ovi vodonikovi atomi se u lancu disanja prenose do kiseonika i oksiduju u vodu. Četiri para vodonika ulaze vezani za NADH, a jedan za FADH2 sukcinat-dehidrogenaze. U prvom prenosu nastaju oksidativnom fosforilacijom 3 ATP-a na svaki par vodonika, a u drugom 2 ATP-a, ukupno 12 ATP-a. Ako ovome dodamo i onaj ATP-koji se dobija prilikom oksidativne dekarboksilacije αketoglutarne kiseline, prenosom energije sa sukcinil-KoA na GDP, onda je ukupan dobitak energije15 mola ATP-a pro mol piruvata. Ako se setimo da smo ranije izračunali, da se u toku glikolize do piruvata dobija 8 mola ATP-a pro mol glukoze i ako ovo dodamo broju mola ATPa oslobođenih u toku oksidacije dva mola piruvata, onda to iznosi 38 mola ATP-a pro mol glukoze. Ako uporedimo energiju koju sadrže 38 mola ATP-a sa energijom 2 ATPa, koja nastaju anaerobnom razgradnjom glukoze, očito je da se aerobnom razgradnjom dobija daleko više energije. 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA Videli smo da ciklus trikarbonskih kiselina omogućuje dobijanje velike količine energije u obliku ATP-a. Pored toga CLK ima važnu ulogu u biosintezi.jer su mnogi intermedijeri ciklusa polazni materijal za nastajanje velikog broja metabolita potrebnih za biosintezu makromolekula. Da spomenemo samo nekoliko primera, a važnije ćemo kasnije opisati. Tako glutaminska i asparaginska kiselina nastaju transaminacijom α-ketoglutarata, odnosno oksalacetata. Ove aminokiseline, pored toga što se ugrađuju u proteine, učestvuju u biosintezi prolina i pirimidinskih baza. Slično tome sukcinil-KoA je polazna supstancija za sintezu porfirina, koji izgrađuju hemoglobin i citohrome. Jedno od najvažnijih jedinjenja CLK je oksalacetat, koji je ključni intermedijer za sintezu glukoze (glukoneogeneza). On je prema tome glukogena supstanca, kako se nazivaju jedinjenja iz kojih može da nastane glukoza (ili glikogen). Preko oksalacetata su i svi ostali intermedijeri ciklusa glukogeni. Reakcija koja povezuje ciklus trikarbonskih kiselina sa biosintezom glukoze je reakcija piruvatkarboksilaze, o kojoj je u poglavlju o glukoneogenezi bilo govora. U slučaju kada u ciklusu nedostaje oksalacetat, piruvat se karboksilira u oksalacetat. Obrnuto kada nastaju veće količine oksalacetata, on se

dekarboksilira u piruvat. Pošto je acetil-KoA alosterni aktivator piruvatkarboksilaze, to je ujedno mehanizam kojim se stimuliše sinteza oksalacetata, neophodnog za funkcionisanja CLK. Na prvi pogled dve uloge CLK, obezbeđivanje energije oksidacijom acetil-KoA i davanje materijala za biosinteze odlaženjem intermedijera iz ciklusa, izgledaju nespojive. Uklanjanje oksalacetata bi značilo prestanak rada ciklusa. Ova prividna protivrečnost se rešava tako što i druga jedinjenja, sem acetil-KoA ulaze u ciklus i kompenzuju manjak intermedijera. Tako mnoge aminokiseline (aspartat, glutamat, histidin) mogu direktno da daju intermedijere. To su glukogene aminokiseline. Alanin i serin ulaze preko piruvata u CLK. Pod izvesnim uslovima može da nastane u jetri toliko acetil-KoA, da prevaziđe kapacitet CLK da sav oksiduje. U tim slučajevima se javlja višak ketonskih tela. Zbog toga se acetil-KoA i jedinjenja iz kojih on nastaje nazivaju ketogena. Tako su masti ketogene, jer se pretežno razgrađuju u acetil-KoA. Leucin je, takođe, ketogeno jedinjenje, dok su brojne druge aminokiseline delom ketogene, a delom glukogene. Odnos trikarbonskih kiselina prema glikolizi, glukoneogenezi kao i metabolizmu krajnjih proizvoda proteina i masti dat je na slikama 4.12. i 4.13. Na njima se uočava važnost ciklusa u metabolizmu velikog broja jedinjenja, pored njegove uloge u oksidaciji acetil-KoA. U CLK oksiduje se još jedan derivat koenzima A: propionil-KoA. On nastaje u toku razgradnje aminokiselina metionina i izoleucina, a i kao završni metabolit oksidacije masnih kiselina sa neparnim brojem Catoma. Propionil-KoA ulazi u CLK preko sukcinil-KoA; na taj način što se prvo karboksilira u metilraalonil KoA:

Reakciju katalizuje propionil-KoA karboksilaza i troši se jedan ATP. Nastali metilmalonil-KoA ima jedan C-atom više, intramolekulskim premeštanjem prelazi u sukcinil-KoA.

U ovoj reakciji učestvuje kao kofaktor vitamin B 12. Smetnja u apsorpciji ovog vitamina u crevima, koja se javlja usled nedostatka »unutrašnjeg faktora« (koji se normalno luči u stomaku) dovodi do pojave perniciozne anemije. Iako se nedostatak enzima, koji katalizuje gornju reakciju (metilmalonil-mutaza) klinički ne manifestuje, svejedno pacijenti koji pate od perniciozne anemije izlučuju u mokraći velike količine propionske i metilmaionske kiseline. 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE Mnoge ćelije mogu da oksiduju glukozu do C02 ne samo u CLK, već i na drugi način. Alternativni put razgradnje glukoze naziva se po početnoj reakciji fosfoglukonatni put ili pentozo-fosfatni odvojak. U većini tkiva glikoliza i pentozni odvojak funkcionišu jedan pored drugog. Karakteristične osobine pentozo-fosfatnog odvojka su: prvo da se svi enzimi odvojka nalaze u rastvornom delu ćelije, citozolu, i drugo da je njegov zadatak da obezbedi ekstramitohondrijalne redukcione ekvivalente u obliku nikotinamid-adenin--dinukleotidfosfata NADPH. Ova njegova funkcija je naročito važna za tkiva u kojima se odigrava reduktivna sinteza masnih kiseiina i steroida, kao što su: jetra, mlečna žlezda, adipozno i!i masno tkivo i kora nadbubrežne žlezde. U ovim tkivima glikoliza i pentozo-fosfatni put postoje jedan pored drugog. U skeletnim mišićima se glukoza ne razlaže na ovaj način, jer se u njima ne odigrava sinteza masnih kiselina. Pored NADPH, fosfoglukonatni put stvara i pentoze, naročito D-ribozu, koja je potrebna za sinteze nukleinskih kiselina. Nastajanje glukoze fotosintezom odigrava se fiksiranjem CO2, koje se odigrava fosfoglukonatnim putem. Radi lakšeg razumevanja oksidacije glukoze u pentozo-fosfatnom putu, pratićemo sudbinu šest molekula glukoze, a ne jednog. Reakcije odvojka se mogu podeliti u dva stepena: prvi u kojima dolazi do oksidacije glukoze do pentoze, i drugi u kome se dešava »pregrupisavanje« šest molekula pentoze u pet molekula heksoze. 1) 6 heksoza + 6 H2O → 6 pentoza + 6 CO2 + 24 H 2) 6 pentoza → 5 heksoza Ukupna promena: heksoza +6H2O→6CO2 + 24H Zbog jednostavnosti i kratkoće pisali smo ovde i govorili o heksozama i pentozama, mada i ovde kao i u glikolizi učestvuju fosfatni estri šećera. Pentozni odvojak je prikazan na slici 4.17 u vrlo pojednostavljenom obliku. Pošto se enzimi glikolize i pentoznog odvojka nalaze zajedno u

mnogim tkivima, moguće je da se 3-fosfogliceraldehid oksiduje u piruvat. Ovaj metabolit nastaje u znatnim količinama u odvojku.

Slika 4.17 Reakcije pentozo fosfatnog puta.

Sleđećim brojevima su obeleženi enzimi odvojka: b. glukozo—6—fosfatdehidrogenaza (DH), c. glukonolaktonaza, d. 6-fosfog!ukonat-DH, e. fosfopentozo-epimeraza, f.fosfopentozo-izomeraza, g. transketolaza i h. transaldolaza. Enzimi glikolize i glukoneogeneze obeleženi su sa: a. heksokinaza, i. triozo-fosfat-izomeraza, j. aldolaza, k. frukto-zo-6fosfataza i 1. fosfoglukoizomeraza. Arapski brojevi u zagradama pokazuju koliko molekula ulazi u reakciju. Pentozo-fosfatni put počinje oksidacijom glukoze u 6-fosfoglukonsku kiselinu, koja se javlja u obliku laktona (6-fosfoglukonolakton). Ovu reakciju katalizuje NADP-specifična glukozo-6-fosfat dehidrogenaza (b.), ranije poznata kao »Zwischenferment«. Oksidaciono sredstvo je NADP, koji se redukuje u NADPH. Glukozo-6-fosfat + NADP+ ↔ 6-fosfoglukonolakton + NAD PH + H+ Nastali 6-fosfoglukonolakton je vrlo nestabilan i hidrolizuje se dejstvom specifične laktonaze u slobodnu kiselinu, 6-fosfoglukonat (c). NADP-specifična 6-fosfoglukonat-dehidrogenaza (d) katalizuje oksidaciju 6-fosfoglukonata, koji se istovremeno i dekarboksilira. Proizvod reakcije je šećer sa 5 C-atoma, ribulozo-5-fosfat. U toku ove oksidacije nastaje drugi mol NADPH: 6-fosfoglukonat + NADP+ → ribulozo-5-fosfat + CO2 + NAD FH + H+ U reakcijama drugog stepena pentozo-fosfatnog odvojka dolazi do resinteze glukozo-6-fosfata (5 molekula) iz ribulozo-5-fosfata (6 molekula). Reakcije počinju dejstvom fosfopentoze-epimeraze (e), koja

katalizuje reverzibilno prelaženje ribulozo-5-fosfata i njen epimer ksilulozo-5-fosfat. Ova keto-pentoza može da pređe i u drugi izomer u aldo-pentozu, D-ribozo-5-fosfat, dejstvom fosfopentoze-izomeraze (f.). Pod izvesnim okolnostima fosfoglukonatni put se završava na ovom mestu, tako da nastali D-ribozo-5-fosfat odlazi za sintezu RNK. U prisustvu dva enzima, transketolaze (g) i transaldolaze (b) fosfoglukonatni put se nastavlja. Transketolaza, koja ima tiamin-pirofosfat (TPP) za prostetičnu grupu, prenosi krajnja dva C-atoma sa jedne pentoze (ksilulozo-5-fosfata) na drugu. Oni se prenose u obliku glikolaldehida vezani za prostetičnu grupu E-TPP. Proizvod reakcije je šećer sa 7 C-atoma, sedoheptulozo-7-fosfat i 3-fosfogliceraldehid:

Gliceraldehid-3-fosfat je mesto sa kojim je povezan pentozo-fosfatni put sa glikolizom. Dejstvom transaldolaze prenose se prva 3 C-atoma (dihidroacetonska grupa) sa sedoheptulozo-7-fosfata na gliceraldehid 3-fosfat. Proizvod reakcije je fruktozo-6-fosfat (jedna heksoza) i šećer sa 4 C-atoma, D-eritozo4-fosfat. Fruktozo-6-fosfat je drugo mesto vezivanja pentozo-fosfatnog puta sa glikolizom. Uopšte je karakteristično za pentozo-fosfatni put da omogućava, zajedno s enzimima glikolize, reverzibilno prelaženje šećera sa 3, 4, 5, 6 i 7 C-atoma, bilo prenošenjem ostatka od 2 ili C-atoma. Tako na kraju transketolaza katalizuje prenos 2 C-atoma sa D-ksilulozo-5-fosfata na eritrozo-4-fosfat. I u ovoj reakciji nastaje fruktozo-6-fosfat, koji dejstvom fosfoglukomutaze prelazi u glukozo-6-fosfat (1.). Ukupna promena u fosfoglukonatnom putu je sledeća: 6 glukozo-6-fosfat+7 H2O + 12 NADP+ → 5 glukozo-6-fosfat +12 NADPH + +12 H+ + 6 CO2 + Pi Ako skratimo s desne i leve strane, dobijamo, da se jedan mol glukozo-6fosfata oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH:

glukozo-6-fosfat+7 H2O+12 NADP+ → 6 CO2+12 NADPH + H2 + Pi Na kraju da zaključimo da pentozo fosfatni put omogućava sintezu i razgradnju ostalih šećera sem heksoza, posebno pentoza, a najvažnija mu je funkcija da obezbedi redukcione ekvivalente NADPH za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja.

UKRATKO: • PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE, JE ALTERNATIVNI PUT RAZGRADNJE GLUKOZE, KARAKTERISTIKE OVOG PUTA SU: A) DA SE SVI ENZIMI TOG PROCESA NALAZE U CITOSOLU I B) DA JE NJEGOV
ZADATAK DA OBEZBEDI EKSTRAMITOHONDRIJALNE REDUKCIONE EKVIVALENTE U OBLIKU NADPH. UKUPNA PROMENA U FOSFOGLUKONATNOM PUTU JE SLEDEĆA:

G-6-P +7H2O + 12 NADP → 12 NADPH + H2 + 6CO2 + Pi Vidi se da se jedan mol G-6-P oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH. Ovim se obezbeđuje NADPH koji je neophodan za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja. • REGULACIJA ŠEĆERA U KRVI JE SLOŽEN PROCES U KOME SUDELUJE VIŠE FAKTORA. POD NORMALNIM USLOVIMA KONCENTRACIJA GLUKOZE U KRVI REZULTAT JE DELOVANJA INSULINA, GLUKAGONA I HORMONA RASTA I NJIHOVIH MEĐUSOBNIH ODNOSA. NA KONCENTRACIJU GLUKOZE UTIČU I ADRENALIN, ACTH, GLUKOKORTIKOIDI I TIROKSIN, NAROČITO U STRESU. INSULIN JEDINI SNIŽAVA NIVO GLUKOZE, DOK SVI OSTALI POVISUJU KRVNI ŠEĆER.

Najveći uzrok hiperglikemije je šećerna bolest ili dijabetes melitus. Uzrok te bolesti je manjak insulina. Hipoglikemija se pojavljuje zbog raznih uzroka, iako je ređa od hiperglikemije.

Ugljeni hidrati (šećeri, saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika, vodonika i kiseonika. Odnos ovih elemenata je 1: 2 : 1, a opšta formula im je Cn(H 2O)n. Dele se na aldoze i ketoze, zavisno od toga da li su nastali blagom oksidacijom primarne ili sekundarne alkoholne grupe polihidroksilnih alkohola.

Prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi ugljeni hidrati se dele na: Monosaharide, Oligosaharide i

Polisaharide MONOSAHARIDI SU NAJPROSTIJI ŠEĆERI KOJI SE DALJE NE MOGU CEPATI, A DA PRI TOME NE IZGUBE KARAKTERISTIČNE OSOBINE ŠEĆERA. PO BROJU KISEONIKOVIH ATOMA MONOSAHARIDI SE DELE NA: BIOZE, TRIOZE, TETROZE, PENTOZE, HEKSOZE ITD. U slobodnom stanju monosaharidi se nalaze u piranoznom obliku, a furanozni oblik šećera sreće se kod oligo i polisaharida.

Na predlog Haworth-a ciklični oblici šećera predstavljaju se perspektivnim formulama iz kojih se jasno vidi njihova peto ili šestočlana građa. Pri pisanju ovih formula treba imati na umu: a) kada kiseonik leži na ravni hartije, a prvi ugljenik desno, tada kod svih desnih šećera -CH₂OH grupa leži gore i b) kod β-D-glukoze sve –OH grupe imaju trans položaj.

U vodenim rastvorima najvažniji monosaharid D-glukoza ima α i β oblik, koji se nalaze u ravnotežnom položaju i prelaze jedan u drugi.

Šećeri imaju u svom molekulu asimetrične ugljenikove atome, te zbog toga skreću ravan polarizovane svetlosti. Ova osobina se koristi za polarimetrijsko određivanje šećera. (npr. glukoza u urinu).

Monosaharidi su veoma reaktivna jedinjenja. Grade: a) estre; b) etre; c) oksime; d) fenilhidrazone i osazone; e) furfural i oksimetilfurfural; f) epimerne šećere; h) šećerne ili dikarbonske kiseline; g) polialkohole; i) šećere sa većim brojem ugljenikovih atoma.

Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. Anaerobnim razlaganjem glukoze (glikoliza) u mišićima nastaje L-mlečna kiselina.

Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robisonov estar).

Enzimskom oksidacijom glukoze nastaje glukuronska kiselina. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance.

Od aminošećera najznačajniji su: D-glukozamin, D-galaktozamin i neuraminsku kiselinu.

Jedinjenja vrlo bliska šećerima su: askorbinska kiselina (vitamin C) i inozitoli.

Glikozidi nastaju kad poluacetalna grupa monosaharida stupi u reakciju s različitim alkoholima, fenolima ili karboksilnim kiselinama. To su jedinjenja tipa acetala u kojima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon, a nastala veza glikozidnom vezom. Ova veza može nastati i između dva šećera.

Oligosaharidi su glikozidi, koji nastaju spajanjem n (dva ili više, do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode.

Od oligosaharida treba izdvojiti maltozu, celobiozu, saharozu, laktozu i druge.

Polisaharidi ili glikani nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. Od

velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica glukoze, koje su povezane β-glikozidno.

U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. Tu spadaju: pektini, inulin, agar-agar, skrob (koji se sastoji od amilopektina i amiloza) i drugi.

Polisaharidi animalnog porekla (zoopolisaharidi) su veoma brojni, različitog su hemijskog sastava i fiziološke uloge. Najduže je poznat i odavno je ispitan glikogen (životinjski skrob). On je metabolička i energetska rezerva skoro svih ćelija. Osim njega mnogi hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. Npr. FSH, HCG.

Zoopolisaharidi se dele na homoglikane (glikogen, hitin) i heteroglikane ili mukopolisaharide (hialuronska kiselina, hondroitin-sumporna kiselina, heparin, polisaharidi krvnih grupa itd.).

Pod normalnim uslovima čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima, i na taj način pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma.

Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena. On je loptastog izgleda, kompaktan i zauzima malo prostora. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima, a najviše u jetri i mišićima. Glikogen iz jetre održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou. Mišićni glikogen obezbeđuje energiju za mišiće.

Razlaganje glikogena (fosforoliza) ili glikogenoliza odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene(ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. Krajnji proizvod fosfolitičkog razlaganja glikogena u

oksido-redukcioni proces. pored fermentacije imamo i respiraciju. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u citoplazmi. epinefrina i hormona rasta. U oba se oslobađa dovoljno energije. • U toku anaerobne glikolize kad je laktat krajnji proizvod. a u aerobnim uslovima. Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. • Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija. pa potom počinje granjanje. glukagona. a u drugom etanol i CO₂. Dejstvom fosfoglukomutaze. • Sinteza i fosforoliza glikogena su pod endokrinom kontrolom insulina. tj. dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. ovaj prelazi u glukozo-6-fosfat (G-6-P). Sinteza se odvija prenošenjem celih molekula glukoze koja se prvo energetski obogaćuje sa UTP (uridiltrifosfat). tako da nastaju dva molekula ATP-a pro mol glukoze. • Glikoliza je metabolički proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). od kojih su samo tri ireverzibilne. . U prvom je krajnji proizvod mlečna kiselina. Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno. te se na ovaj način izgradi lanac od 10 do 12 molekula glukoze. steroidnih hormona. U jerti enzim glukozo-6-fosfataza cepa G-6-P na ostatak fosforne kiseline i vodu. U anaerobnim uslovima procesom fermentacije nastaju fermentacioni proizvodi.ćeliji je glukozo-1-fosfat (G-1-P). • Glikogenogeneza je proces sinteze glikogena od glukoze i odvija se u jetri i mišićima.

• Ciklus trikarbonskih kiselina (CTK) je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličkih puteva: piruvat dobijen iz ugljenih hidrata. . Zato je celokupni dobitak 8 mola ATP na svaki mol glukoze. NJEGOVA PRVENSTVENA ULOGA JE DA IZVRŠI DEHIDROGENIZACIJU SIRĆETNU KISELINU DO CO₂ I H. kada se oksiduju u lancu disanja. • • Glukoneogeneza je proces sinteze glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja. NI ATP. Glikoneogeneza je obrnut proces od glikolize. Ta dva mola NADH ekvivalentna su sa šest mola ATP-a. KOJI NASTAJU U CLK OKSIDUJU SE DALJE U LANCU DISANJA SPAJANJEM SA MOLEKULSKIM KISEONIKOM U VODU I PRI TOM SE DOBIJA VELIKA KOLIČINA ENERGIJE. Ukupna promena koja se odigrava u Krebsovom ciklusu je : CH₃COOH + 2H₂O → 2CO₂ + 8H. piruvat i proizvodi dezaminacije aminokiselina. fumarat i oksalacetat iz aminokiselina. acetil-koenzim-A iz masti. 8 HATOMA. NI NEORGANSKI FOSFOR. • KAO ŠTO SE VIDI U CTK NE SUDELUJU MOLEKULI KISEONIKA. kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline. α-ketoglutarat. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs i po njemu se zove Krebsov ciklus.• Pod aerobnim uslovima. nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog NADH. kao što su laktat.

.

.

MASTI ILI LIPIDI .

Karotinoide i njima srodna jedinjenja 5.i trigliceride: . jer je njihov sadržaj u tkivu prilično konstantan i pri promeni ishrane. koja imaju sledeće osobine • ne rastvaraju se u vodi. Osim toga u ovom poglavlju biće govora o čitavom nizu jedinjenja.2 PRAVE MASTI Prave masti su estri trovalentnog alkohola glicerola s višim masnim kiselinama. Danas se prema Bloor-u ubrajaju u lipide sva ona jedinjenja. a strukturne masti »element constant«. Zbog toga je teško definisati šta su to lipidi. fat solvents). a rastvaraju se u jednom ili više organskih rastvarača kao što su: etar. aceton. jer između njih postoji povezanost u metabolizmu. To je s biohemijskog gledišta opravdano. benzol i drugi rastvarači za masti (Fett-loesungsmittel. U lipide spadaju rezervne masti životinjskog i biljnog porekla i strukturne masti.1. Masti ili lipide delimo na: 1. Po svom hemijskom sastavu masti su vrlo heterogena jedinjenja.1. da mogu da ih upotrebljavaju živi organizmi. jer kvalitativno i kvantitativno variraju s promenom ishrane. Voskove 3. koja se nalaze u biljkama.1 MASTI 5. životinjama i mikroorganizmima. hloroform. pa i gladovanju.1 KLASIFIKACIJA MASTI Masti ili lipidi su velika grupa prirodnih jedinjenja. Saharolipide (glikolipide) 5.1. Glicerol može da se jedini s jednom. di. • • da su estri viših masnih kiselina bilo stvarni bilo potencijalni. iako imaju sasvim druge osobine. Fosfatide 4. Prave masti 2. a ujedinjuje ih samo njihova fizička osobina da se ne rastvaraju u vodi. koja su strukturno hemijski vezana za neke lipide. koje su bitni sastojci protoplazme i ćelijske membrene.5. Steroide i njihove derivate 6. Francuzi nazivaju rezervne ili deponovane masti »element variable«. dve ili tri masne kiseline i da gradi mono-.

Rezervne masti biljnog i životinjskog porekla su smeša triglicerida.Prirodne masti su smeše triglicerida u kojima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane raznim masnim kiselinama. Homogeno građeni trigliceridi . vrste i načina života. α'. Eksperimentalno je dokazano da sastav deponovane masti jako varira promenom hrane. rezervnih ili deponovanih masti. Sigurno da to zavisi i od specifičnog metabolizma. onda i način ishrane mora biti značajan faktor u formiranju specifične masti jedne vrste. Pošto pojedine životinje biraju određenu hranu. kao i mogućnost nastajanja različitih triglicerida. Trigliceridi koji u α. Kao primer dajemo sadržaj masnih kiselina u deponovanoj goveđoj masti: Palmitinske kiseline 33% Stearinske kiseline 21% Oleinske kiseline 35% Miristinske kiseline 2. Svaka životinja deponuje mast karakterističnih osobina.3% Drugih nezasićenih kiselina 3. jer im je srednji ugljenikov atom asimetričan. β položaju imaju ostatke različitih masnih kiselina trebalo bi da budu optički aktivni. tj.4% Arahinske kiseline 1.6% . koje mogu da uđu u sastav pravih masti. tristearin i triolein . objašnjava činjenicu da je broj kombinacija u mastima različitog porekla vrlo veliki. Priroda rezervne masti zavisi od životinjske vrste i od hrane.tri-palmitin.sačinjavaju samo mali deo prirodne smeše glicerida. mirisa i sastava. Veliki broj masnih kiselina.

1. Priroda na taj način osigurava istu konzistenciju i viskozitet masti u unutrašnjim delovima tela.3 FIZIČKE OSOBINE PRAVIH MASTI Specifična težina svih masti je manja od 1. stearinska i oleinska kiselina zauzimaju 90% raspoloživih mesta na hidroksilima glicerola. Postoji razlika u tački topljenja masti i u istom organizmu. Mehaničkim razbijanjem membrane oslobađa se mast mleka i dobija buter. Mleko je primer emulzije masti stabilizovane proteinom. gde su masti izložene spoljnom hlađenju. koje smanjuju površinski napon. proteini. Hidroliza masti s koncentrovanim . Mnogi od njih su. Potkožna mast ima nižu tačku topljenja od rezervne masti u abdominalnoj šupljini. deterdženti i dr. Tačka topljenja prirodnih masti nije oštra. U ishrani ljudi i mnogih životinja masti imaju značajnu ulogu. Tako se masnoće jetre menjaju svakih 1-2 dana kod pacova. Stvarni biološki značaj masti sastoji se u tome što su one rezervna hrana koju organizam životinja deponuje i koristi kada mu je potrebno. Usled toga se povećanje tačke topljenja kreće paralelno sa smanjenjem jodnog broja. 5. pored fosfatida. kao na primer triolein.1. alkalija ili specifičnih enzima (lipaza) masti se hidrolizuju. Gliceridi masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma tope se na višoj temperaturi od glicerida masnih kiselina. a potkožne 15-20 dana. Masti su osim toga. To se postiže selektivnim ugrađivanjem nezasićenih masnih kiselina.Iz ovih podataka se vidi da palmitinska. kao na primer. Masti hladnokrvnih životinja i bilja su tečne na sobnoj temperaturi.1. sapuni. pošto su one smeša raznih triglicerida. koje imaju manji broj ugljenikovih atoma. Najlakše i najbrže se koristi mast deponovana u jetri.9 kJ (ugljeni hidrati i proteini imaju 17. Tečne masti se zovu ulja. One su važan izvor energije.2 kJ/g) Prekomerno unete hranljive materije. Masti se ne rastvaraju u vodi. U tankom crevu žučne kiseline emulguju masti i na taj način omogućavaju njihovo varenje i apsorpciju. a masti toplokrvnih životinja su čvrste.4 HIDROLIZA MASTI Dejstvom pregrejane vodene pare.1. mada u malim količinama. gde je temperatura viša i u potkožnom tkivu. Najnižu tačku topljenja imaju gliceridi nezasićenih masnih kiselina. sastavni delovi membranske strukture ćelija. tečni na sobnoj temperaturi. Svaka kapljica masti okružena je slojem proteina u koji je ugrađen sloj lecitinskih kapljica (haptogena membrana). ali se mogu dobiti stabilne emulzije dodatkom supstanci.0. organizam pretvara u masti i deponuje u pojedinim tkivima. 5. žučne kiseline. 1 g masti oslobađa oko 38. sterola i dr.

Lipaze deluju na emulgirane masti. tako da prvo nastaju digliceridi. Hidrolizom pravih masti dobijaju se. Hidroliza masti u probavnom traktu vrši se pod katalitičkim dejstvom enzima.26). ne samo za alkalnu hidrolizu masti nego i za hidrolitičko cepanje bilo kog estra. Po svom hemijskom sastavu glicerol je pro-pantriol-1. odavno se primenjuje za dobijanje sapuna koji su alkalne soli viših masnih kiselina. Glicerol. 2. gusta (d = l. To je bezbojna. Saponifikacija (. a isto tako i sa etanolom i acetonom. Meša se s vodom u svakom odnosu. koje se nalaze u položaju α i α'. poznata pod imenom saponifikacija. koji se nazivaju lipaze. Lipaze pankreasa otcepljuju masne kiseline. poznat i pod imenom glicerin. a posle dužeg dejstva oslobađa se i drugi i treći molekul masne kiseline. crevnom zidu i u jetri. Saponifikacija je najduže poznati proces hidrolize masti od čega i dolazi opšti termin saponifikacija. slobodne masne kiseline ili sapuni (ako je hidroliza izvršena alkalijama) i glicerol. Ovi enzimi cepaju estarske veze postepeno. jer se pri podesnom razblaženju dobijeni proizvodi rastvaraju u vodi.alkalijama ili alkalnim karbonatima. 3. vrlo viskozna tečnost slatkog ukusa. Hidroliza masti dejstvom lipaza iz pankreasa i creva Lipaza ima u visokoj koncentraciji u pankreasu.hidroliza) masti pod dejstvom alkalija Lipidi koji se mogu hidrolizovati nazivaju se osapunjivim lipidima. Kao i od drugih polivalentnih alkohola i od glicerola . a lipaze crevnih zidova cepaju β-gliceride. dakle. Saponifikacijom se menja rastvorljivost. nije samo stalni sastojak masti (triglicerida) nego i lecitina i kefalina.

i to često u većoj količini. Ima masnih kiselina i sa trogubom vezom. Zasićenim masnim kiselinama odgovara bruto formula C nH2nO2. 5. U niže navedenoj tabeli date su najvažnije prirodne zasićene masne kiseline. C2 jedinica. .5 MASNE KISELINE PRIRODNIH GLICERIDA Sve masne kiseline koje se nalaze u prirodnim mastima imaju po pravilu prav lanac i paran broj ugljenikovih atoma.1. koje se nazivaju aktivni ostaci sirćetne kiseline. Slobodni i esterifikovani ghcerol daje akroleinsku reakciju zagrevanjem s kiselim kalijum sulfatom (KHSO4) ili bezvodnim CaCl2. pošto se danas zna da masne kiseline nastaju biološkom kondenzacijom dva po dva ugljenikova atoma tzv. a nezasićenim s jednom dvogubom vezom C nH2n — 2O2 sa dve dvogube veze CnH2n—4O2. U rezervnim mastima nalaze se pored zasićenih masnih kiselina i takve sa nezasićenim ugljovodonikovim lancem. Većina od njih se nalazi u kravljem buteru. Ovo je potpuno razumljivo. U mastima su najviše zastupljene masne kiseline sa šesnaest i osamnaest ugljenikovih atoma: palmitinska (C16H32O2) i stearinska kiselina (C18H36O2). sa tri C nH2n—6O2.nastaju šećeri (trioze) biološkom oksidacijom. Sam glicerol je sporedni proizvod alkoholnog vrenja.1.

koja ima jednu dvogubu vezu i 18 ugljenikovih atoma. što .Zasićene masne kiseline Palmatinska kiselina C 16H32O2 formula skraćena Palmatinska kiselina C 18H32O2 formula skraćena Od nezasićenih masnih kiselina najrasprostranjenija je oleinska kiselina. Dvoguba veza se nalazi na sredini lanca između 9 i 10 ugljenikovog atoma ( ∆ 9): Oksidacijom oleinske kiseline dobija se pelargonska kiselina CH 3— (CH 2) 7COOH i azelainska kiselina HOOC—(CH 2 ) 7 COOH.

postoji i palmitoleinska kiselina C 15H29COOH (∆9). Oleinska kiselina je cis-oblik. Docnije ćemo se susresti sa nervonskom kiselinom. U ricinusovom ulju ona iznosi 80% ukupnih masnih kiselina. Gliceridi ovih nezasićenih masnih kiselina nalaze se u lanenom ulju (Oleum lini) i drugim sušivim uljima (semenki hmelja. . Pored oleinske. Jednu dvogubu vezu ima i ricinolna kiselina.12): a tri nezasićene veze ima linolenska kiselina ( ∆9. 15). koja hidrogenizacijom daje palmitinsku kiselinu. 12. dejstvom azotaste kiseline. suncokreta. koja ima 24 ugljenikova atoma i dvogubu vezu na ∆ 15. Adiranjem dva vodonikova atoma (hidrogeniranjem) oleinska kiselina prelazi u stearinsku kiselinu. Dve dvogube veze ima linolna kiselina ( ∆ 9. koja je čvrsta na sobnoj temperaturi i lako kristališe. azotne kiseline ili zagrevanjem sa NaHSO 3 ona prelazi u trans-oblik elaidinsku kiselinu.potvrđuje da se dvoguba veza nalazi na sredini lanca.

Ova njihova osobina je od bitne važnosti za bojenje i lakiranje. Pri tome se preko peroksidnih derivata stvaraju aldehidi. užegla. ketoni i masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma. 8. linolenska. Tokom kvarenja masti. Prirodna linolna kiselina je smeša od najmanje dva izomera. zovu se esencijalne ili bitne masne kiseline. U narodu se kaže mast se pokvarila. Od linolne kiseline koja ima dve dvogube veze postoje četiri izomera: cis-cis. taricinska kiselina koja ima 18 ugljenikovih atoma i trogubu vezu između 9 i 10 ugljenikovog atoma. 11.tikve. aloje). dolazi do slabe hidrolize. Ovakve masne kiseline. 14) spomenućemo arahidonsku kiselinu sa 20 ugljenikovih atoma: Na svakoj dvoguboj vezi u molekulu nezasićenih masnih kiselina postoji mogućnost izomerije. od naročite važnosti za ishranu.1. Ova ulja se na vazduhu oksidišu i daju smolu. Nedostatak nekih masnih kiselina u hrani.1. na primer. Istovremeno se dešava oksidacija nezasićenih masnih kiselina na dvoguboj vezi. One promene boju. požute ili posmeđe. kao što su linolna. među njima i sa trogubom acetilenskom vezom kao. upalila. . i to nezasićene. masti se kvare pod uticajem atmosferilija i mikroorganizama. već mora da ih dobija s hranom. U mnogim uljima nalaze se mnogostruko nezasićene masne kiseline. dovodi do oboljenja životinja (na primer: pojava lezija na koži kod pacova). trans-trans. 5. neprijatnog su mirisa i ukusa. kokosa.6 KVARENJE MASTI Izolovane iz svoje prirodne sredine. pri čemu se oslobađaju isparljive masne kiseline neprijatnog mirisa. Slučaj oleinske kiseline i elaidinske kiseline već smo spomenuli. koja više nije masna i ne rastvara se u acetonu. koje organizam ne može sam da sintetiše. arhidonska i druge. 9 cis-12 trans. 9 trans12 cis. pokazalo se da su izvesne masne kiseline. Od masnih kiselina koje imaju četiri dvogube veze ( ∆ 5. Pored toga što su masti za živi organizam vrlo bogat izvor energije.

Količina slobodnih masnih kiselina u mastima i uljima određuje se titiranjem sa KOH. Pošto pri saponifikaciji svaka karboksilna grupa masne kiseline reaguje s jednim molekulom KOH ili NaOH. Definiše se kao broj mg KOH. koje sadrže više nezasićenih masnih kiselina. Masti koje imaju masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma imaće više karboksilnih grupa u 1 g masti.Zagrevanjem masti sa standardnim alkoholnim rastvorom KOH na vodenom kupatilu određuje se saponifikacioni broj. Fizičkim metodama se određuje tačka topljenja. vitamina C.Lakše se kvare masti. sadrže i slobodne masne kiseline.1. . koliko imaju zasićenih. a koliko nezasićenih masnih kiselina i da li imaju slobodnih masnih kiselina. Tokom zagrevanja saponifikuju se i slobodne i vezane masne kiseline. U tu svrhu se mast analizira. glutationa i sl. a naročito ulja. . Broj potrošenih mg KOH za neutralisanje 1 g masti je »kiselinski broj« ispitivane masti. Masti i ulja se hidrogenizuju u prisustvu katalizatora (Ni). . indeks prelamanja. Kao npr. Hidrogenizacija masti. jasno je da nam količina potrošenog KOH daje podatak o broju karboksilnih grupa. Saponifikacioni broj. Kad se ulja rafinišu za jelo. jodnog broja.Moderna tehnologija prehrambene industrije daje na tržište hidrogenizovane masti.1. Reichert-Meissl-ovog broja i acetilnog broja.: vitamina E. Zbog toga se ovaj postupak zove proces očvršćavanja. moraju da se oslobode slobodnih masnih kiselina. Za ispitivanje masti i ulja postoje fizičke i hemijske metode. saponifikacionog broja. tačka očvršćavanja. 5. nego one koje su . specifična težina.7 ISPITIVANJE MASTI I ULJA Vrlo često je potrebno da se zna iz kojih su triglicerida sastavljene prirodne masti i ulja. potrebnih da se saponifikuje 1 g masti ili ulja.Prirodne masti. Kiselost masti može se povećati i stajanjem ili kvarenjem masti. Od hemijskih metoda najvažnije su: određivanje kiselinskog broja. Nezasićene masne kiseline u tom procesu adiraju vodonik na mestima gde se nalaze dvogube veze i tada nastaju od ulja čvrste masti. Kiselinski broj. Kvarenje masti može da se spreči i dodavanjem različitih antioksidansa.

pošto ekvivalenat triglicerida troši tri ekvivalenata KOH (M.1 N KOH.8 VOSKOVI Voskovi su slični pravim mastima po svom estarskom karakteru. Šta više. 5.1. a zatim se predestiluju vodenom parom isparljive masne kiseline. Jodni broj.sastavljene od masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma. iz dobijenih sapuna se oslobode masne kiseline dodavanjem neke anorganske kiseline. Broj mililitara 0. Reichert-Meissl -ov broj nam daje podatak o količini isparljivih masnih kiselina (sa manje od dvanaest ugljenikovih atoma) u ispitivanoj masti. Jod se pri tome adira na dvogubim vezama nezasićenih masnih kiselina. jeste Reichert-Meissl-ov broj Acetilni broj određuje količinu slobodnih hidroksilnih grupa u ulju ili masti. Određuje se na taj način što se mast prvo saponifikuje. nego su monoestri masnih kiselina . Nezasićene masne kiseline lako podležu oksidaciji na mestu dvogube veze i zbog toga dolazi do kvarenja masti. koje prelaze u zasićene halogenske derivate: Jodni broj se definiše kao broj grama J 2 koje vezuje 100 g masti. Količina nezasićenih masnih kiselina u ispitivanoj masti određuje se merenjem količine joda koju mast može da veže. Stepen nezasićenosti masti i ulja je najvažniji faktor od koga zavise i fizičke i hemijske osobine masti. potrebnih za neutralisanje isparljivih masnih kiselina u destilatu dobijenom od 5 g masti. možemo iz saponifikacionog broja da izračunamo i prosečnu molekulsku težinu smeše triglicerida iz sledeće formule: Tako. = 56).1.T. a margarin koji ima više masnih kiselina s dužim lancem oko 195. ali zbog toga što nemaju glicerola. Veliki saponifikacioni broj ukazuje da je mast sastavljena od masnih kiselina s kraćim lancem. na primer buter. a mali saponifikacioni broj da je mast sastavljena od masnih kiselina s dužim lancem. koji sadrži više masnih kiselina s kraćim lancem ima saponifikacioni broj 220-230.

C 31 H 62 ).8. oni su po svojim fizičkim i hemijskim osobinama sasvim odvojena grupa jedinjenja.holin i holamin. Na taj način se biljke čuvaju od gubitka vode i od prodiranja plesni-parazita.pravog lanca s isto takvim jednovalentnim alkoholima. Prave masti služe kao rezervna hrana i izvor energije u ćelijama. a naročito je bogato nervno tkivo i žumance jajeta. Sastoji se od palmitinskog estra cetilnog alkohola CH3(CH2)14CO · OCH2(CH2)14CH3. t. a voskovi se redovno nalaze na epidermi.1. Voskovima slične materije nalaze se u lanolinu. 64°.4. jer može da veže dvostruko veću količinu vode od svoje težine. koje se nalazi u »anthrum cranii« nekih vrsta kitova. no vosak im se malo razlikuje po fizičkim i hemijskim karakteristikama: kiselinski broj 17.2 FOSFATIDI Fosfatidi. Fosfatidi su po svojoj hemijskoj strukturi diestri fosforne kiseline. hloroformu i ugljentetrahloridu. masti ovčije vune. On je uglavnom estar miricilalkohola C30H61OH. palmitooleinsku. Pčelinji vosak . saponifikacioni broj 84. jodni broj 5. Najbolje ih je podeliti prema glavnoj alkoholnoj komponenti na: glicero-fosfatide i sfingolipide. To je smesa holesterol-palmitata. poznati i pod imenom fosfolipidi su komplikovanije građeni od neutralnih masti. Danas se skoro isključivo dobija sintetički. . a druge amino alkoholi . Tako ptice plivačice maste perje voskom (stearinolni oleat) iz specijalne žlezde. hidroksipalmitinsku ili cerotinsku kiselinu. Treba imati na umu da je vosak prirodni proiz vod i da nije homogeno građen. Miricilalkohol je vezan za palmitinsku. Kod životinja je uloga voskova epitela funkcionalno ista. stearata i oleata. I on se obilno koristi u medicini i kozmetici. Fosfatida ima u svim organima. koja ih luči da bi sprečila prolaz vlage.serin i inozitol. 5.0.t. Ima mnogo vrsta pčela (naša domaća vrsta je Apis mellifica). a po svojoj biološkoj funkciji spadaju u »konstantni element« životinjskog tkiva. Vosak se lako rastvara u etru. Alkoholna komponenta jedne estarske veze je glicerol ili sfingol. U pčelinjem vosku ima do 12% ugljovodonika (C 19 H 38 . aminokiselina . Spermacet se upotrebljava u medicini i kozmetici za pripremu masnih podloga i kremova. Nezamenjiva je njihova uloga u izgradnji ćelijske membrane i unutrašnje strukture ćelija. U mišićima je sadržaj fosfatida proporcionalan s važnošću njihove funkcije: najviše ih ima u srčanom mišiću. Cetaceum ili spermacet je sastavni deo ulja.

To je jedna polifosfatidna kiselina. Lecitini imaju u svom molekulu amino-alkohol holin. Hemijsko ime mu je: etanol-trimetil-amonijum-hidroksid i kao sve baze toga tipa ima pozitivno naelektrisanje na azotovom atomu.1 GLICERO FOSFATIDI Fosfatidne kiseline su najprostiji fosfatidi. .1. Pangborn je 1941. koji je estarski vezan za fosfornu kiselinu.2. Amino-alkohol holin spada u kvarternerne amonijumne baze. Pored toga su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama. U krvi su nađene u obliku kalcijumove soli. kojoj je dao ime kardiolipin. Dokazano je (Baer) da svi prirodni fosfatidi. nalazi se u lipidnoj frakciji za koju se smatra da daje pozitivnu reakciju kod Wassermann-ove probe na sifilis. Fosfatidnih kiselina ima u maloj količini u mnogim biljnim i životinjskim organima. godine izolovao iz goveđeg srca jednu fosfatidnu kiselinu. pa i prirodne fosfatidne kiseline imaju L-α-konfiguraciju: R 1 i R 2 su ostaci viših masnih kiselina.5. čije su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama. razlikujemo α i β derivate glicerinfosforne kiseline: Mnogi fosfatidi imaju u svom molekulu glicerinfosfornu kiselinu. Smatra se da su one prethodnici drugih krvnih fosfatida i da iz njih nastaju drugi fosfatidi. Prema položaju fosfome kiseline. One su derivati glicerinfosforne kiseline.

Tako lecitini iz jetre raznih životinja imaju vrlo specifično raspoređene masne kiseline: nezasićene masne kiseline se obično nalaze na β-ugljenikovom atomu glicerola. I kod ovih jedinjenja fosforna kiselina može da se veže na α ili β ugljenikov atom glicerola i prema njenom položaju razlikujemo α i β-lecitine. Lecitini iz pojedinih životinjskih organa imaju različite zasićene i nezasićene masne kiseline. Otrovi egzotičnih zmija. a rastvaraju se u acetonu. je jako hemolitičko sredstvo. Oni su bitni sastojci ćelija. Kefalini se uvek nalaze zajedno s lecitinima u životinjskim organima. Preostali deo lecitinskog molekula. Na taj način mogu da se izoluju lecitini ostalih masti taloženjem acetonom. jer su masne kiseline i fosforna kiselina estarski vezane sa glicerolom. igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. Oni su posle lecitina najrasprostranjeniji . hloroformu i toplom alkoholu. koji se zove lizolecitin. kao i naših otrovnica. Ujed zmija otrovnica izaziva. se zbog prisustva nezasićenih masnih kiselina lako oksidišu vazduhu. Lecitini se rastvaraju u etru. a zasićene na α. imaju enzime (lecitinaze). ne od jer na Biološka važnost lecitina je mnogostruka. Slabo se rastvaraju u alkoholu i na taj način se mogu odvojiti od lecitina. koji specifično hidrolizuju samo estarsku vezu sa nezasićenim masnim kiselinama u lecitinima. jaku hemolizu. prema tome.Lecitini se hidrolizuju dejstvom baza. kiselina i hidrolitičkih enzima. Izolovanje lecitina je vrlo teško. Dokazano je da su prirodni glicerofosfatidi optički aktivni L-α-lecitini i Lα-kefalini. Baza je u glicerin-fosfatidima vezana na ostatak fosforne kiseline.

Biološkom metilacijom vodonikovih atoma u amino-grupi holamina sa aktivnim metioninom prelaze holamin-kefalini u lecitine. Serin-kefalini se nalaze uvek u obliku soli Na. Dokazano je da su oni neophodni za metabolizam katjona u eritrocitima. Tako je Rapoport sa saradnicima 1957. nego jedan viši masni aldehid.8% zasićenih i 51. transportu. godine dokazao da se plazmalogeni . K. resorpciji i metabolizmu masnih kiselina. Prirodni kefalini imaju levu konfinguraciju (L-α-kefalini). izuzev što imaju drugu bazu.glicerofosfatidi. Plazmalogeni su vrlo rasprostranjeni glicerofosfatidi. Poznate su dve vrste kefalina: holamin-kefalin i serin-kefalin. a sadrže uglavnom stearinsku i oleinsku kiselinu. Holamin-kefalini mogu da se odvoje od serin-kefalina na osnovu njihove različite rastvorljivosti u organskim rastvaračima (hloroformu i etanolu).2% nezasićenih masnih kiselina. godine. Po svojoj hemijskoj strukturi su vrlo slični lecitinima. Ca i Mg. Odnos nezasićenih masnih kiselina prema zasićenim masnim kiselinama u holamin-kefalinima izolovanim iz raznih organa je različit. Otkrio ih je Feulgen 1924. Na osnovu ovakvog ponašanja smatralo se da plazmalogeni nemaju u svom molekulu više masne kiseline. Prvi sadrže azotnu bazu holamin (HO—CH 2—CH2NH2 = etanolamin). Holamin-kefalini kao i lecitini igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. Aminokiselina serin je biološki prethodnik holamina. koje se boje crveno sa fuksin-sumporastom kiselinom (plazmal-reakcija). Dejstvom sublimata ili sumporne kiseline oslobađaju se iz plazmalogena aldehidne grupe. a drugi aminokiselinu serin. Kao i lecitini vrlo su osetljivi na svetlost i oksidaciju. jer sadrže nezasićene masne kiseline. Tako je Debuch našao da holamin-kefalini moždanog tkiva imaju 48.

osim toga. dva mola masnih kiselina. Inozitolfosfatidi sadrže umesto aminoalkohola. jer sadrže glicerol. koji je vezan samo za α-položaj glicerola enoletarskom vezora. jetri i jajima. Izolovao ih je Anderson 1930.sastoje iz jednog mola aldehida. a u α-položaju ostatak fosforne kiseline sa azotnom bazom. Izolovani su. Inozitolfosfatidi spadaju takođe u glicerofosfatide. Plazmalogen Plazmalogena ima u srčanom i skeletnim mišićima. ciklični šestovalentni alkohol mezo-inozitol. galaktozu i vinsku kiselinu. koja može biti etanolamin ili holin. a posle toga su nađeni i u drugom životinjskom i biljnom materijalu. Na β -položaju se nalazi ostatak nezasićene masne kiseline. . inozitolfosfatidi velike molekulske težine koji sadrže holamin. mozgu. inozitola i jedan ili više mola fosforne kiseline. godine iz bacila tuberkuloze.

. godine iz mozga. Sfingolfosfatidi se nalaze u mielinskoj ovojnici nervnog tkiva i po tome se nazivaju sfingomielini. 5. Prema podacima Claude-a. dvostruka veza se nalazi između 4 i 5 ugljenikovog atoma. Sfingol ima 18 ugljenikovih atoma.3 SFINGOLIPIDI Glavna alkoholna komponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol.1. Hemijsko ime sfingola je: l. u kvascu i soji. Hidrolizom sfingolfosfatida dobija se pored sfingola. U starijoj literaturi poznati su pod imenom diaminofosfatidi. u jetri pacova. koji sadrže dva mola fosforne kiseline (difosfoi-nozitidi) nađeni su u moždanom tkivu. Inozitolfosfatidi. a alkoholne grupe na prvom i trećem ugljenikovom atomu. jer sadrže dva amino-alkohola: sfingol i holin. Masna kiselina je vezana amidno za amino-grupu sfingola. Ca). amino-grupa na drugom. svinje. Izolovao ih je Thudichum još 1884. četvrti deo lipida mikrozoma sastoji se od inozitolfosfatida. goveda. a ostatak fosforilholina estarski sa primarnom alkoholnom grupom sfingola. Ima ih u srčanom mišiću (5-10% od ukupnih fosfolipida). Mg.Inozitolfosfatidi su kiselog karaktera i u prirodi se nalaze u obliku mineralnih soli (X = Na. K.3-dihidroksi-2-amino-oktadecen-4. jedan mol masne kiseline i fosforil-holin.

5. Ne rastvaraju se u etru i hladnom alkoholu. godine) i po latinskom nazivu cerebrum dobili su ime. nadbubrežnoj žlezdi. Od sfingomielina se razlikuju po tome što umesto fosforilholina imaju jedan mol šećera. plućima. obično galaktoze. benzolu i toplom alkoholu. dolazi do nagomilavanja sfingomielina u jetri. žumancetu jajeta i ribljoj spermi.ova . ali ne sadrže fosfornu kiselinu i holin. odnosno galaktolipidi. slezini. bubregu. slezini i mozgu (NiemannPieck. Cerebrozidi spadaju u sfingolipide. lignocerinska ili nervonska kiselina. timusu.U sfingomielinima iz moždanog tkiva nalazi se stearinska. a sfingomielini iz pluća i jetre imaju palmitinsku i lignocerinsku kiselinu. . mada se nalaze i u drugim tkivima: jetri. Sfingomielini su mnogo stabilniji od drugih fosfatida. Zbog toga što sadrže šećer nazivaju se i saharolipidi. Molekul šećera je glikozidno vezan za primarnu alkoholnu grupu sfingola. bolest). Mozak je najpogodniji materijal za izolovanje cerebrozida. ako sadrže galaktozu.4 CEREBROZIDI Cerebrozidi su prvo izolovani iz mozga (Thudichum 1874. a rastvaraju se u hloroformu. Kod urođene smetnje u metabolizmu lipida.1.

Masna kiselina je u cerebrozidima vezana za amino-grupu sfingola na drugom ugljenikovom atomu.U ganglijama su nađeni sfingolipidi. koji su sadržavali ostatke sumporne kiseline. Sumporna kiselina je u sulfatidima estarski vezana za treći ugljenikov atom galaktoze.Prostaglandini su nedavno otkriveni u prostati ovnova i drugih sisara. čija se šećerna komponenta sastoji od polisaharida. Zbog toga su ovi lipidi kiselog karaktera i nalaze se obično u obliku kalijumove soli. . a. Gangliozidi . da se nalaze i u drugim organima i tkivima u vrlo malim količinama. Pokazalo se. koja sadrži pored heksoza. Kerazin sadrži zasićenu lignocerinsku kiselinu:CH3(CH2)22COOH b.Blix je 1933 godine izolovao iz goveđeg srca cerebrozide. Na donjoj slici je data formula najrasprostranjenijeg gangliozida G IV. Oni su modulatori aktivnosti hormona. Sve one sadrže 24 ugljenikova atoma. Sadrže uglavnom cerebronsku kiselinu. COOH c. Formula gangliozida Prostaglandini . Oksinervon sadrži oksinervonsku kiselinu. Cerebron sadrži cerebfonsku kiselinu:CH3(CH2)21 CHOH . koje daju poseban karakter cerebrozidima. Poznate su četiri masne kiseline. . Nervon sadrži nezasićenu ( ∆ 15) nervonsku kiselinuCH 3 (CH 2 ) 7 -CH = CH-(CH 2 ) 13 -COOH d. Pojedini gangliozidi se razlikuju po šećernoj komponenti. . Različiti članovi ove grupe lipida stimulišu kontrakciju glatkih mišića i snižavaju krvni pritisak . medutim. Sulfatidi. amino-šećere i neuraminsku kiselinu. .

MONO .1 . oksidativnim zatvaranjem ciklopentanskog ili ciklopentenskog prstena na sredini ugljovodoničnog lanca kiseline (slika 5. a na vrhu polarni. Treba da se naglasi. . a u unutrašnjem delu se zbijaju nepolarni lanci ugljovodnika. privlačeći se van der Waals-ovim silama.Nastajanje prostaglandina iz poli-nezasićene masne kiseline:8. Mnoge ćelijske komponente su amfipatičnog karaktera i grade čestice u kojima je nepolarni deo sakriven od vode (npr.2). Takva jedinjenja se nazivaju amfipatična. koja imaju u svom molekulu i nepolarne (hidrofobne) i polarne (hidrofilne) grupe. 14-eikozatrienska kiselina Prostaglandini nastaju iz poli-nezasićenih masnih kiselina.I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA Polarni lipidi se rastvaraju u organskim rastvaračima. Najprostija amfipatična jedinjenja su sapuni. a u vodi obrazuju micele. da nema pravih stehiometrijskih veza između ugljovodoničnih lanaca u miceli i zbog toga je pravilnije reći hidrofobne međureakcije. Ovakva jedinjenja voda disperguje u micele. 5.Slika 5.5 MICELE. Ovo je karakteristično za sva jedinjenja.1). Zbog toga se molekuli sapuna grupišu u micele.1. upravljajući svoj polami deo prema vodi (odnosno površini micele). čiji se molekuli čvrsto drže međusobno povezani vodoničnim vezama. negativno naelektrisan anjon (slika 5. Oni sadrže nepolarni ugljovodonični niz od 10 i više C-atoma. jer se njihovi nepolarni delovi odbijaju od vode. čestice globularnih proteina). koji su soli viših masnih kiselina. 11.

Polarni lipidi mogu da se rasprše po vodenoj površini gradeći monomolekulski sloj. Jedino plazma-membrane viših životinja sadrže dosta i holesterola (slika 5. U vezi s tim ne treba da se zaboravi. mono. Oni slobodno propuštaju molekule vode. Ovakav tip fosfolipidnih slojeva ima osobine.2 Micele. a nepermeabilni su za proste katjone (Na+ i K+) i anjone (Clˉ). pozitivno. . alifatični lanac se proteže unutar dvosloja. etanolamina) i amino-grupa serina. U takvim dvoslojima. Njihovi ostaci fosforne kiseline su negativno naelektrisani kod pH=7.3).Slika 5. a polarni deo lipida se nalazi prema vodenoj površini. što znatno utiče na strukturu micela. a ostatak amino-alkohola (holina. U sloju su alifatični lanci upravljeni prema vazdušnoj. da ćelijska membrana sadrži 40% i više polarnih lipida. kao i mono-i bimolekulskih slojeva lipida koji čine membranu ćelije. vrlo slične ćelijskim membranama. Pošto fosfolipidi spontano grade dvosloje. gasnoj fazi koja je relativno hidrofobna. pretpostavlja se da ćelijske membrane imaju lipidno dvoslojno jezgro. a polarni delovi štrče prema vodenoj fazi. Pojedini fosfogliceridi se razlikuju u veličini i broju naelektrisanja. Bimolekulski slojevi lipida lako nastaju. Pored toga imaju veliki električni kapacitet i rezistentnost. jer je alifatični lanac izuzetno slab provodnik.i bimolekulski slojevi lipida u vodi Fosfogliceridi spadaju u najpolarnije lipide. ako se stave u pukotinu između dva vodena prostora.

3 .2 PODELA STEROIDA Steroidi su velika grupa prirodnih jedinjenja s vrlo šarolikim fiziološkim dejstvom. koji nastaje od aktivne sirćetne kiseline odnosno koenzima O // A (CH 3 .1. Popjak i Folkers.Slika 5. posle dejstva alkalija zadržavaju lipoidni karakter.6 STEROIDI I KAROTINOIDI 5. Spadaju u lipide koji ne mogu da se saponifikuju tj.1 UVOD Steroidi i karotinoidi su derivati nezasićenog ugljovodonika izoprena.C ~ S – CoA) 5. Ružička je još 1922.6. Svi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. Ustanovljeno je da biološka sinteza steroida i karotinoida ide preko »aktivnog izoprena«. Jedinjenja izoprenske strukture vrlo su rasprostranjena u biljnom i životinjskom svetu. Steroidi se dele na: Sterole 1) 2) 3) Zoosterole.Lipidni sastav membrane eritrocita različitih životinja: H-holesterol. Najvažniji predstavnici ove grupe jedinjenja su. životinjskog porekla Fitosterole. Ružičkinu »izoprensku hipotezu« su pre tridesetak godina dokazali Lynen. terpeni i kamfori. pored steroida i karotinoida.1. Bloch. godine pretpostavio da biološka sinteza svih ovih jedinjenja ide preko jednog zajedničkog prethodnika. biljnog porekla i Mikosterole iz gljivica . PE-fosfatidiletanolamin.1. PC-fosfatidilholin i SP-sfingomielin 5.6.

6. 5.1. U .Vitamine D grupe Žučne kiseline Saponine Kardiaka biljnog porekla Seksualne hormone: estrogene. seksualni hormoni i hormoni kore nadbubrežne žljezde jeste ciklopentano-perhidrofenantren. žljezde.hormone kore nadbubrežne sledećoj tabeli dat je pregled najvažnijih steroida. koji se zove steran. Steran je zasićeni alicikličan ugljovodonik. žučne kiseline.3 STEROLI Osnovni ugljovodonik iz koga se izvode steroli. gestagene ili progestacione i androgene Kortikosteroide .

izgraduje ćelijsku membranu i polazni je materijal za sintezu mnogih steroida nalazi se u koži.Estradiol hormon folikula Radi lakše klasifikacije i nomenklature mnogobrojnih derivata sterana. Žučne kiseline Holna kiselina nalazi se u žuči i crevima. Steroli Predstavnik Holesterol Mesto nalaženja i funkcija nalazi se u svim životinjskim ćelijama i plazmi. provitamin D 2. olakšava resorpciju masti hormon Corpus luteuma Hormoni sa Progesteron 21 C-atoma sa 19 Catoma sa 18 C-atoma Kortekson Kortizol sa 19 atoma sa 18 atoma C. provitamin D ∆7-dehidroholesterol Ergosterol nalazi se u kvascu.Testosteron hormoni kore nadbubrežne žlezde hormon testisa C. ugljenikovi atomi u prstenu su numerisani. a pojedini prstenovi obeleženi velikim slovima na sledeći način: .Steroidi i njihova biološka funkcija Grupa 1.

rastvara se u organskim rastvaračima i optički je aktivan. Pojedini steroli se međusobno razlikuju po dužini i srtukturi bočnog lanca na 17 C-atomu i stepenu zasićenja steranovih prstenova. Holesterol je čvrsta kristalna supstanca. Zajedno sa fosfatidima izgrađuje ćelijske membrane. veka. Steroli su čvrste kristalne supstance. a znači mast iz žuči (Cholestearin). Kada se mozak razriba sa peskom i ekstrahuje toplim alkoholom.Steroli su alkoholni derivati sterana. . koje se nalaze u neosapunjivoj frakciji biljnih i životinjskih masti. koji na 17 ugljenikovom atomu imaju bočni lanac. od čega je oko 35% esterifikovano masnim kiselinama (estri holesterola). Katalitičkom hidrogenizacijom dvogube veze u prstenu B holesterola dobijaju se dva izomerna sterola: holestanol i koprostanol. Kod čitavog niza oboljenja (masna degeneracija jetre. To je i prvi steroid koji je pronađen i izolovan iz žučnih kamenaca krajem 18. Prema mestu nalaženja mogu se podeliti na: 1) Zoosterole — životinjskog porekla 2) Fitosterole — biljnog porekla 3) Mikosterole — iz gljivica Holesterol (C27H46O) ili holesterin je najvažniji sterol životinjskog porekla. tumori. Alkoholna grupa se u sterolima često nalazi na trećem ugljenikovom atomu. a najviše u mozgu (do 10%). U serumu je odnos obratan. a na 10 i 13 ugljenikovom atomu metil-grupu (— CH3). U krvi ima oko 200 mg% holesterola. Iz formule holesterola se vidi da bočni niz ima osam ugljenikovih atoma i da se u prstenu B nalazi dvoguba veza između 5 i 6 ugljenikovog atoma. Ime mu je dao Chevreuil. Ima ga u svim životinjskim organima. atheroskleroza) dolazi do nagomilavanja holesterol-estara. dobijaju se posle hlađenja relativno čisti kristali holesterola.

onda se radi o trans-izomeru. koja se uvek piše iznad prstena (cis). U prirodnim steroidima su prstenovi B. a —OH grupa je u položaju cis (β) kod svih prirodnih sterola. Tako su u steranovom prstenu fiksirani 5 i 10. oni mogu da leže iznad ili ispod ravni prstena. Cisizomer se obeležava sa β. Trans položaj se u formulama obeležava isprekidanom linijom. Iz tog razloga je kod steroida dogovorno uzeto da kao fiksna tačka za obeležavanje izomera bude metil-grupa (CH3) na 10 ugljenikovom atomu. Pošto steroidi izgrađuju ćelijske membrane od bitne je važnosti da molekuli steroida priležu uz membranu. Zbog toga su samo oni steroidi sastavni delovi membrana čiji molekuli imaju određeni izgled u prostoru. koja nastaje zbog toga što su zajednički ugljenikovi atomi kondenzovanih prstenova fiksirani i supstituenti na njihovim valencama ne rotiraju slobodno u prostoru. Ovde se susrećemo sa geometrijskom izomerijom. a samo prstenovi A i B mogu da zauzimaju cis i trans-položaj. 8 i 9 i 13 i 14 ugljenikov atom. U slučaju kada se oba supstituenta nalaze na istoj strani ravni (iznad ili ispod) radi se o cis. C i D uvek u trans-položaju. a trans sa α. a cis punom. Kada se na ovakvim ugljenikovim atomima nalaze dva različita supstituenta. Treći ugljenikov atom sterola na kome se nalazi hidroksilna grupa je asimetričan. a ako se nalaze jedan ispod a drugi iznad ravni prstena. Molekuli .Holestanol i koprostanol su cis: trans-izomeri.

Po ovim metodama određuje se ukupna količina holesterola (slobodnog i esterifikovanog). Na eksperimentalnim životinjama takođe je dokazano da iz holesterola . Iako u prirodnim sterolima svi prstenovi imaju izgled stolice.steroida se sastoje od cikloheksanskih prstenova.Prostorni izgled molekula sterola sa različitim položajem prstenova A : B Holesterol daje čitav niz bojenih reakcija. Životinjski organizam sintetiše holesterol. koji ne leže u jednoj ravni. Odvajanje slobodnog od esterifikovanog postiže se taloženjem sa digitoninom. Ta mast se industrijski dobija iz ovčije vune. Kokoška sintetiše celokupni holesterol koga snese u jajima. Holesterola ima u velikoj količini u kožnoj masti. koje se upotrebljavaju za njegovo određivanje. jer je hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu esterifikovana masnom kiselinom. dok molekuli koprostanola ne mogu. Esterifikovani holesterol se ne taloži. već mogu da imaju izgled stolice ili korita. To je reakcija po Salkowskom.4 . Prečišćena se upotrebljava u medicini i kozmetici pod imenom lanolin (Adeps lanae).ova reakcija. In vitro je dokazano da se sinteza holesterola dešava u jetri. od onih kod kojih su ovi prstenovi u cis-položaju. Za kvantitativno određivanje holesterola upotrebljava se Libermann-Burchard. Tako se hloroformski rastvor holesterola oboji postepeno ljubičasto dodatkom koncentrovane sumporne kiseline. Kod njih se prstenovi A i B nalaze u cis-položaju i zbog toga prsten A štrči Slika 5. Na donjoj slici se jasno vidi da samo molekul holestanola može da prileže uz membranu. Digitonin taloži specifično samo β-sterole. a verovatno i u drugim organima. drugi oblik imaju molekuli čiji prstenovi (A i B) zauzimaju trans-položaj.

On je provitamin vitamina D 3 .nastaju žučne kiseline i čitav niz hormona ciklo-pentano-perhidrofenantrenske strukture. Većina fitosterola ima 29 ugljenikovih atoma i dve nezasićene veze. Holestanol i koprostanol . a u osnovi i istu strukturu. koja se nalazi na 24 ugljenikovom atomu u bočnom lancu i jednoj dvoguboj vezi na 22 ugljenikovom atomu ( ∆22). odakle je prvi put izolovan. fukosterol iz smeđih algi. STIGMASTEROL C29H48O Stigmasterol je dobio ime po Stigmata Maydis (dugački vratovi tučkova kukuruznog cveta). brasikasterol iz slačice.Nastajanje vitamina D3 iz provitamina dejstvom ultravioletne svetlosti Stigmasterol (biljni sterol) ima istu konfiguraciju kao i holesterol. To su spinasterol iz spanaća. razlikuje se samo po etilnoj grupi. Holestanol se teško apsorbuje. Stigmasterol je postao od industrijskog i medicinskog značaja od kako se uzima kao polazni materijal za sintezu progesterona i dezoksikortikosterona. ∆ 7-Dehidro-holesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži a sadrži u prstenu B dve konjugovane dvogube veze.KALCIFEROL Slika 5. Verovatno nastaje enzimskom hidrogenizacijom holesterola u tkivu. stoga ga ima u izmetu daleko više od holesterola. Najviše ga ima u soji — do 25% ukupnih sterola. .5 . Holestanol se nalazi stalno pored holesterola u životinjskom organizmu. — Koprostanol nastaje iz holesterola u crevima dejstvom bakterija (bakterijska redukcija) i zbog toga se nalazi redovno u fekalijama (kopros — izmet). sinhol iz kininove kore i sitosteroli iz raznih biljaka. ∆ 7-DEHIDROHOLESTEROL VITAMIN D3 (HOLE).

Prvo je dobijen iz glavnice raži (francuski ergot = Secale cornutum). Docnije je Windaus. Jedinjenja iz kojih mogu da nastanu vitamini zovu se provitamini. Konjugovane dvogube veze u prstenu B ( ∆ —5. a kod manje dece rahitis se lako opaža po zakasnelom zarašćivanju fontanele i ispupčenom čelu. Taloži se digitoninom (3— β-ol) i ima tri nezasićene veze.4 VITAMINI D GRUPE Rahitis ili engleska bolest je pojava usporene kalcifikacije kostiju kod dece i kod mladunaca domaćih sisara i pilića.ove škola utvrdila da zračenje životnih namirnica može da zameni sunčanje pacijenata. Kod dece koja su prohodala savijaju se duge kosti nogu i dobijaju O oblik. — Dejstvom fotona ultravioletne svetlosti određene frekvencije na ergosterol nastaju u njegovom molekulu strukturne promene. čija je struktura poznata. Rendgenski se vidi rskavičast karakter kostiju u blizini zglobova. Preduslov za te promene je postojanje konjugovane dvogube veze u prstenu B (provitamini D grupe) koju svetlosna energija otvara između 9 i 10 ugljenikovog atoma. što služi kao biološki test na eksperimentalnim životinjama. Razinsky je smatrao da rahitis nastaje usled nedostatka sunčeve svetlosti. Hopkins je već 1906 godine pretpostavio da je ova patološka pojava u vezi s nedostatkom »akcesornih« sastojaka hrane. 5. koja nastaje kad se neoplođeni cvet raži zarazi gljivicom Claviceps purpurea. Kalciferol . a dejstvom ultravioletne svetlosti na ergosterol dobijen je antirahitični princip i nazvan vitamin. Nalazi se u kvascu odakle se tehnički i dobija. U glavnici postoji još jedan steroid — fungisterol. a u kvascu — zimosterol.6. Kod rahitičnih životinja (svinja) pojavljuju se rahitične kvržice na rebrima. Neurospora i u lišajevima.7) karakteristične su za provitamine D grupe.Ergosterol je jedini steroid mikroorganizma. . Ergosterola ima i u plesni Aspergillus.1. D.

halibut) u velikim količinama (0. Poznat je i vitamin D 4 i D5. Taj vitamin.2 mg%). kome su dali ime kalciferol. vertebrati imaju jedan drugi vitamin. Najpoznatija hemijska metoda je po Carr-Price-u sa SbCl 3. jer pomaže mineralizaciju kostiju.6 — Nastajanje vitamina D2 iz ergosterola dejstvom ultravioletne svetlosti Proces unutrašnjih strukturnih promena u molekulu provitamina nije tako jednostavan. Nalaze se u uljima jetre (Oleum jecoris) riba (bakalara. . Kao standard služi 0. tahisterol i dr. Za čovekovu ishranu i profilaksu zanimljiv je sadržaj provitamina D 3 (7-dehidro-holesterola) u svinjskim kožicama.6. Ona sadrži pored boja.1 µg zračenog ergosterola.1% rastvor kristalnog. prvo je izolovao Brockmann hromatografijom u koloni iz ribljeg ulja. a Windaus je sintezom dobio njegov provitamin iz holesterola → 7-dehidroholestrol. tune. (internacionalnu jedinicu). Vitamin D određuje se biološkim i hemijskim metodama. a to je identično sa 0. 1 mg ovog rastvora ima jednu I.025 µg vitamina D2 ili 0. 7-dehidroholesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži. nazvan D 3. Iako vitatnin D 2 ima potpuno antirahitično dejstvo. zračenog ergosterola u maslinovom ulju. Vitamini D grupe rastvaraju se isključivo u mastima. J. holesterola. Englezi su prvi napravili čist preparat vitamina D 2 .Slika 5. 5. tako da pored kalciferola nastaju i sporedni proizvodi kao: lumisterol. mucina i žučne kiseline. gde se leti dejstvom sunčeve svetlosti akumuliraju rezerve potrebne za zimu. Žučne kiseline su oksidacioni produkti steroida.5 ŽUČNE KISELINE Žuč koju izlučuje jetra izliva se u duodenum zajedno sa sokom pankreasa. Nižim životinjama je kalciferol verovatno prirodni D vitamin. One su kod sisara konjugovane sa glicinom ili taurinom.1.

Holne kiseline ima u žuči u daleko većoj koncentraciji od ostalih žučnih kiselina. 7. 12α). Holna i dezoksiholna kiselina razlikuju se po rastvorljivosti njihovih barijumovih soli u alkoholu. tako da nijedna ne reaguje sa digitoninom. . Isto se tako nalazi u žuči konjugovana sa taurinom odnosno glicinom (dezoksiholna i glikodezoksiholna kiselina). Bočni lanac na 17 ugljenikovom atomu je valerijanska kiselina. Ima je u čovečijoj i goveđoj žuči. Holna kiselina je 3.holna kiselina tauro . Konjugovana sa glicinom zove se glikoholna. One se mogu odvojiti i hromatografski.H 2 N. koje nema u žuči: U holanskoj kiselini vodonik na 5 ugljenikovom atomu nalazi se u cis-položaju i prema tome žučne kiseline imaju koprostansku strukturu. Prati holnu kiselinu kod svih spomenutih životinjskih vrsta.holna kiselina Dezoksiholna kiselina je dioksiholanska kiselina (3α. Hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu je u položaju trans (α) kod svih žučnih kiselina. a i kod drugih vertebrata. 12α trioksiholanska kiselina. a sa taurinom tauroholna kiselina: gliko .CH 2 -CO O H glicin H 2 N-CH 2 -CH 2 —SO 2 OH taurin Sve žučne kiseline smatramo teorijski derivatima holanske kiseline C 23 H 39 COOH.

1. Litoholna kiselina je 3α-holanska kiselina.holna kiselina litoholna kiselina Hiodezoksiholna kiselina (3α.dezoksi . 5. koji smanjuju površinski napon vode. koji specifično taloži steroide s 3 β-hidroksilom (trans). Litoholna kiselina je dobila ime po tome što se nalazi u žučnim konkrementima (lithos = kamen).6 SAPONINI Saponini su glikozidi. Najinteresantniji saponin je digitonin iz lišća digitalis vrsta. stabilizuju emulzije lipida i na taj način direktno i indirektno aktiviraju delovanje lipaza i apsorpciju masnih kiselina u crevima.02%. . Posle otcepljenja šećera ostaju genini (aglikoni) sa 27 ugljenikovih atoma.6. Henodezoksiholna kiselina je izolovana prvo iz kokošije i guščije žuči. Žučne kiseline nastaju u jetri iz holesterola. Izgleda da je to žučna kiselina zajednička gmizavcima i pticama. Ona je 3α 7αdioksiholanska kiselina. Žučne kiseline i njihove soli smanjuju površinski napon. deluju kao emulgatori. Kvalitet saponina različitog porekla određuje se po jačini hemolize eritrocita u fiziološkom rastvoru. 6α-dioksiholanska kiselina) nađena je prvi put u svinjskoj žuči (hys = svinja) vezana za glicin.01—0. Rastvori saponina dejstvuju hemolitički. jer se njena barijumova so teško rastvara. Vezivanje sa glicinom i taurinom dešava se »in situ«. Mućkanjem njihovih rastvora dobija se intenzivna i trajna pena kao kod sapuna. U neznatnoj količini ima je i u ljudskoj žuči. Može lako da se izoluje. što je dokazano sa izotopno obeleženim jedinjenjima. U žuči je ima malo 0. Saponini imaju do 5 molekula glikozidno vezanih monosaharida.

treba da ih podelimo prema broju ugljenikovih atoma na: 1) Hormone sa 21 ugljenikovim atomom. 3) Hormone sa 18 ugljenikovih atoma.1. purpurea glikozidi. Njihovi genini su gitoksigenin i digitoksigenin. a šećeri digitoksoza i glukoza. zbog toga što sadrže keto-grupu u bočnom lancu i dvogube veze između 20. Ovakve aktivne supstance zovu se hormoni. aldosteron i dr. DIGITOKSIGENIN Drugi važni glikozidi koji deluju na rad srca su strofantidin i konvalatoksin u listovima đurđevka (Convallaria maialis).8 STEROIDNI HORMONI Žlezde s unutrašnjom sekrecijom izlučuju supstance. Najvažniji hormon ove grupe je hormon testisa — testosteron. ovo ugljenikovog atoma. U ovu grupu spadaju ženski seksualnihonnoni poznati pod imenom estrogeni.6. kortikosteron. U većim dozama prekidaju rad srca u sistoli. Radi boljeg razumevanja stmkture steroidnih hormona i njihove biološke sinteze. koji na specifičan način stimulišu rad srca. i 21. Glikozidi domaće biljke Digitalis purpurea i Digitalis lanata.ovu reakciju na aceton. corpus luteumu. 2) Hormone sa 19 ugljenikovih atoma. nastaju od holesterola steroidni hormoni. 5. digilanid. U ovu grupu spada hormon corpusluteuma — progesteron i hormoni kore nadbubrežue žlezde: kortekson. Primitivni narodi stavljaju ekstrakte takvih biljaka na vrhove strela radi otrovnog delovanja.6.7 KARDIACI BILJNOG POREKLA U biljkama se pored saponina nalaze često i steroidni glikozidi. Najbolje je ispitano nastajanje steroidnih hormona u nadbubrežnoj žlezdi. koje u vrlo malim količinama imaju specifično fiziološko dejstvo. Predstavnik ove . U nadbubrežnoj žlezdi. kortizol. gde je ono i najraznovrsnije. testisima.5. ovariju.1. gitoksin i digitoksin izolovani su u kristalnom stanju i upotrebljavaju se u medicini. Svi srčani glikozidi daju Legal.

koje katalizuju uvođenje —OH grupa na 17. masti i proteina. odigrava se na principu oksigeniranja sa O2 uz NADP i katalitičkim dejstvom enzima steroid-oksigenaza. poznati pod imenom kortikosteroni. kortizol i kortizon. 21. ugljenikov atom. Dejstvom oksigenaza jedne za drugom . Poznata je 17-oksigenaza. Biosinteza C21 steroidnih hormona polazi od holesterola. Njihova fiziološka uloga je vrlo raznovrsna: regulišu metabolizam elektrolita. Progesteron je hormon corpus luteuma. kortikosteron. a na 20.7 — Nastajanje progesterona iz holesterola Hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju iz progesterona uvođenjem jedne ili više —OH grupa u njegov molekul. Hidroksilacija progesterona odnosno uvođenje —OH na 21. Do danas je otkriveno oko tridesetak kortikosterona od kojih su najvažniji: aldosteron. keto-grupu. C21 — Steroidni hormoni. ravnotežu vode. Hemijsko ime pregnenolona je: pregnen-3β-ol-20-on. Slika 5.. 21. metabolizam ugljenih hidrata. -oksigenaza i 11oksigenaza. kortekson. PREGNAN Progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde su po svojoj hemijskoj strukturi derivati zasićenog alicikličnog ugljovodonika — pregnana. i 11. skraćivanjem njegovog bočnog lanca na 17-tom ugljenikovom atomu. — U ovu grupu spada progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde.grupe je estradiol. Prvi međuproizvod je pregnenolon. ugljenikov atom u molekulu progesterona. Dehidrogenizacijom pregnenolona nastaje najvažnije jedinjenje ove sinteze progesteron. koji još uvek ima —OH grupu na trećem ugljenikovom atomu. koji priprema mukozu uterasa da se oplođeno jaje smesti. 17 i 11.

Ona ne dejstvuje. . ugljenikovom atomu aldehidnu grupu. preko hidroksi-progesterona. C-atomu. jedan od vrlo aktivnih kortikosterona. – Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Steroidi. ugljenikovom atomu. ugljenikovom atomu nalazi — OH grupa. ugljenikovom atomu. Ona nastaje verovatno oksidacijom —CH 3 grupe na 18. koji na 11. već gradi poluacetalni prsten sa — OH grupom na 11. tada ne može više da se dobije steroid sa —OH grupom na 17.8. Slika 5. dakle posle 21-oksigenaze nego samo pre nje. Tako kortizol reverabilno prelazi u kortizon. Aldosteron .nastaje kortizol. Ako se na 21. Od progesterona nastaje u tom slučaju kortikosteron (levi deo sheme). ugljenikovom atomu imaju hidroksilnu grupu reverzibilno prelaze u 11-ketosteroid. sadrži na 18. Aldehidna grupa u aldosteronu nije slobodna. Intetesantno je napomenuti da 17-oksigenaza ne dejstvuje na 21-hidroksi jedinjenje progesterona.

što označava da ona na 17.Biosinteza testosterona i androsterona Androsteron je prvi put izolovan iz mokraće u kojoj ga normalno ima 1—2 mg u litri. — Najvažniji steroidni hormon sa 19 ugljenikovih atoma je testosteron. Ovi procesi se dešavaju u jetri. itd. Sastavni i neophodni stepen u procesu hormonalne regulacije je stalno inaktiviranje i izlučivanje hormona mokraćom. Androsteron je 17. Nalazi se u testisima. gde se i odvija njegova sinteza.17-Ketosteroidi su proizvodi raspadanja steroidnih hormona. . Pri tome dolazi do skraćivanja bočnog lanca na 17. Slika 5. Testosteron nastaje od progesterona preko međuproizvoda 17α-hidroksiprogesterona i androstendiona. gde se inaktivirani hormoni i detoksiciraju vezivanjem za glukuronsku kiselinu.ketosteroid i može da nastane razlaganjem kortikosterona. Prilikom inaktiviranja hormona dolazi do promena u njihovoj hemijskoj strukturi. C-atomu steranovog prstena imaju keto grupu. Normalni čovek izlučuje dnevno 10—20 mg 17-ketosteroida. . Određivanje i praćenje koncentracije 17-ketosteroida u mokraći je za dijagnostiku u humanoj medicini od velikog značaja. rast petlove kreste. C19-Steroidni hormoni.9. rogova kod ovna i bika. Oni se u obliku glukuronida izlučuju u mokraći. ugljenikovom atomu za dva ugljenikova atoma. Inaktivisanjem steroidnih hormona nastaju jedinjenja poznata pod imenom 17-ketosteroidi. Testosteron i njegov derivat androsteron dejstvuju na muški genitalni trakt i direktno utiču na pojavu sekundaraih muških karakteristika: porast brade.

naglo sazrevanje i seksualni nagon. Estrogeni su nađeni u folikulima ovarija. U ovu grupu spadaju ženski seksualni hormoni — estrogeni . Interesantno je da estrona ima i u biljnom materijalu (jezgra kokosovih oraha). nadbubrežnoj žlezdi. jer nastaju u folikulama ovarija za vreme menstrualnog ciklusa. Estradiol je najaktivniji i reverzibilno prelazi u estron pod dejstvom enzima estradiol-NAD-17-β-oksidoreduktaze. Svi estrogeni su derivati ugljovodonika sterana. Estron prelazi u estriol ireverzibilno. zbog dvogube veze između 5 i 10 ugljenikovog atoma u prstenu A. Zovu se i folikularni hormoni. pretpostavlja se da su ekvilin i ekvilenin nastali metaboličnom desaturacijom estrona.Steroidni hormoni sa 18 ugljenikovih atoma . Zbog toga —OH grupa na trećem ugljenikovom atomu ima osobine fenola. Osim toga. Estrogeni izazivaju estrus kod nezrelih ženki pacova tj. Pošto se nalaze samo u moraći. ali se nalaze i u mokraći trudnica. U mokraći kobila (equus — lat. konj) otkrivena su još dva estrogena hormona: ekvilin i ekvilenin. estradiol i estriol. samo je prsten A aromatičnog karaktera (benzenov). Estriol se izlučuje u mokraći kao glukuronid. Najvažniji estrogeni hormoni su: estron. placenti. estrogeni nemaju —CH 3 grupu na 10 ugljenikovom atomu. Supstance sa estrogenim dejstvom nemaju specifičnu konstituciju ili bar hemijsku grupaciju (funkciju) odgovornu za hormonalnu .

Karotinoidi se mogu podeliti na: a) Ugljovodonike — karotine b) Hidroksilne derivate ugljovodonika — ksantofile i c) Karotinoidne kiseline Po svom hemijskom karakteru karotinoidi su derivati izoprena. izolovano je do danas preko 60 karotinoida. mrkom i kamenom uglju. . 5.) propušta petrol-etarski ekstrakt različitog biljnog materijala. od kojih je najpoznatiji skvalen. Postoje. Biljni karotinoidi igraju važnu ulogu u selektivnoj apsorpciji svetlosti kod fotosinteze. nafti. To se vidi ne samo iz strukture estrogenih hormona. nego naročito iz činjenice da su u raznom biološkom materijalu nađene supstance estrogenog dejstva: biljnim klicama. cvetovima. Primenjujući hromatografiju na koloni po Cvet-u. Ime su dobili po tome što su prvi put izolovani iz šargarepe (Daucus carota). imaju 40 ugljenikovih atoma tj. pa se ubrajaju u tetraterpene. takođe i životinjski karotinoidi. Nije se moglo dokazati da su te supstance identične sa estronom i estriolom. osam ostataka izoprena. Uneseni u životinjski organizam doprinose pigmentaciji kože. Jedan od njih je stilbestrol (bis-p-oksifenil-dietileten). žuta boja kukuruza (zeaksantin) i dr.aktivnost. Od njih potiče crvena boja paradajza (likopin). koja se sastoji u tome što se kroz stub napunjen nekim adsorbensom (CaCO3. plodovima.7 KAROTINOIDI Karotinoidi ili lipohromi su obojene supstance masnog karaktera. Al2O3 i dr. Molekuli karotinoida sadrže veliki broj konjugovanih dvogubih veza. Zbog velikog broja dvogubih veza u molekulima karotinoida postoji mogućnost cis-trans izomerije na svakoj dvoguboj vezi.1. Postoje i sintetički preparati estrogenog dejstva kojima se sličnost s prirodnim hormonima jedva naslućuje. corpus luteuma i krvnog seruma. tresetu. narandžasta boja šargarepe (α i β-karotin). Dokazano je da većina prirodnih karotinoida ima trans-konfiguraciju. koje se uglavnom nalaze u biljnim uljima. kao što je bio slučaj kod izolovanja iz palmine masti.

kokosovim orasima. jer samo od β-jononske strukture može da nastane vitamin A. Poznata su tri izomerna karotina: α. Pošto su karotinoidi simetrično građeni. Od njega se razlikuju po tome što im se lanci završavaju šestočlanim prstenom. zelenom lišću (industrijski se ekstrahuje iz trave). γ-karotina ima u kajsijama. U formuli je tačkastim linijama podeljen molekul likopina na ostatke izoprena. koja se nalazi u lancu. Prsteni karotina strukturno odgovaraju terpenima. Karotini su strukturno izomerni s likopinom. pretpostavlja se da u toku biosinteze dolazi do kondenzacije dva ugljovodonika od 20 ugljenikovih atoma (geranil-geranil-pirofosfat) u C40 ugljovodonik. paprici. koji plodovima paradajza daje lepu crvenu boju (Solanum lycopersicum). Ovakav položaj dvogubih veza je od fiziološkog značaja. Molekul mu je simetričan. katalizom specifičnih biljnih enzima. preko mevalonske kiseline. ima 13 nezasićenih veza. α-karotin je nađen u šargarepi. koji se u likopinu samo nazire. pitomom kestenu. . Likopin je nezasićeni. β-karotin se nalazi prvenstveno u šargarepi.Biološka sinteza karotinoida polazi od jedinica sa dva ugljenikova atoma (acetil-koenzima A). Kod β-karotina su dvogube veze u prstenu konjugovane sa dvogubom vezom. β i γ-karotin. lančasti ugljovodonik. α i β jononu. od kojih su 11 konjugovane.

Ksanotofili . Ostatak fitola je sastavni deo molekula hlorofila i vitamina E i K grupe.α-karotin ima s jedne strane molekula β-jononski prsten. a lanac se završava sa α-jononskim prstenom. Karotini su važni zbog toga što su prirodni izvori provitamina grupe A vitamina. γ-karotin ima pored jednog β-jononskog prstena otvoreni završetak lanca kao likopin. — Veliki broj karotinoida ima hidroksilnu grupu u jononskom prstenu i to u para-položaju prema ugljovodoničnom lancu. Poznat je veliki broj oksi-derivata β-karotina među žutim i crvenim pigmentima: zeaksantin (kukuruz) violaksantin (cvet dan i noć). Fitol je primarni alkohol sa 20 ugljenikovih atoma i dvogubom vezom u položaju 2. koji se dobija razlaganjem hlorofila. Sastoji se od četiri ostataka izoprena. . astacin (crveni pigment rakova) rubiksantin (crvena boja šipka). β-karotin ima na oba kraja lanca βjononski prsten. Na ovom mestu treba da spomenemo skoro potpuno zasićeni alkohol fitol.

U odsustvu vazduha dosta su otporni pri zagrevanju. koji ima β-jononski prsten. . Ostali provitamini (α i γ-karotin i kriptoksantin) daju jedan molekul vitamina. koji nije važan u ishrani sisara. Redukcijom aldehida retinina nastaje vitamin A 1 . Osetljivi su prema kiseoniku i ultraljubičastoj svetlosti. Prvi proizvod cepanja karotina je aldehid vitamina A 1 —trans-retinin 1 .7. On sadrži u β-jonskom prstenu konjugovane dvogube veze. pet dvogubih veza od kojih su dve konjugovane. Pošto je molekul β-korotina simetričan. godine. od njega se dobijaju dva molekula vitamina A 1 .5. Slatkovodne ribe sadrže vitamin A 2 .1.1 VITAMINI A GRUPE Vitamin A 1 (Axerophtol) je primarni alkohol. Vitamin A 1 nastaje iz β-karotina oksidacionim cepanjem centralne etilenske veze i primanjem dva molekula vode. jer samo na jednom kraju lanca sadrže β-jononski prsten. Izolovao ga je Karrer 1931. Vitamini A spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima.

Vitamini A su zaštitni vitamini epitela. Vitamini E nalaze se rastvoreni u biljnim uljima. . Rezerve vitamina A esterifikovanog sa višim masnim kiselinama. naročito onima koja se dobijaju iz pšeničnih klica. Poznati su pod imenom tokoferoli. njegova koncentracija se u krvi ne menja znatno i po nekoliko meseci. nalaze se u jetri.7.2 VITAMINI E GRUPE Vitamini E grupe spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima. γ.i δ-tokoferol. što se koristi za kvantitativno određivanje A vitamina (Carr — Price-ova.Vitamini A grupe imaju karakterističan apsorpcioni spektar (max. koje dolazi od grčkih reči tokos — porođaj i fero — nosim. reakcija). izolovao iz oka žabe vidni purpur ili rodopsin. 325 —328 nm) i potpuno različit od karotina. koja je aldehidni derivat vitamina A 1 (11-cis-retinin ili neoretinin b). godine. Biološki je najaktivniji α-tokoferol. postojane pri zagrevanju u odsustvu vazduha do 200° i otporne prema kiselinama i alkalijama. Oksidaciona sredstva ih razaraju.1. Danas je poznata samo njihova uloga u fiziologiji vida. 5. Ovo jedinjenje je osetljivo na svetlost. Vrlo bogat izvor A 1 vitamina su jetrena ulja morskih riba. Sa SbCl 3 daju lepu plavu boju. E vitamini su uljaste tečnosti. antikseroftalmični i antiinfektivni vitamini. Sastoji se iz dve komponente: belančevine opsina i prostetične grupe. ako u hrani nema vitamina A. β-. Nalaze se samo u hrani životinjskog porekla. Boll je 1877. Poznata su četiri tokoferola: α. Jetra održava konstantnu koncentraciju vitamina A u krvnoj plazmi.

Tokoferoli se sastoje iz dve komponente: aromatičnog jezgra (metilovani hidrohinon) i karotinoidnog alkohola — fitola. a druga ostaje slobodna. Derivat je naftohinona. koji na položaju 3 ima ostatak alkohola fitola. sprečavaju stvaranje peroksidnih derivata nezasićenih masnih kiselina. Pri ovom vezivanju nastaje hromanski prsten. koji dejstvuju razorno na celularne enzime. Svi vitamini K grupe imaju isti aromatični deo — 1.1. Dokazano je da i sam menadion (2-metil-l. . Tako na primer.4-naftohinon) pokazuje biološku aktivnost kao i vitamini ove grupe. 5. Fitol se vezuje preko jedne fenolne grupe.3 FILOHINON I UBIHINON Filohinon ili vitamini K1 nađen je u zelenom bilju (filos — list). Tako vitamin K2 ima umesto ostatka fitola difarnezilni ostatak. jer su bitni za normalnu sposobnost reprodukcije. Njihov nedostatak manifestuje se na različit način kao: resorpcijom fetusa. koji štite mnoge supstance od ireverzibilne oksidacije.7. a ostatak alkohola fitola nalazi se u bočnom lancu: Vitamini E su antioksidansi. sterilitetom i akutnom muskularnom distrofijom. koja se razlikuju po bočnom lancu. Vitamini E su poznati i pod imenom antisterilitetni vitamini. Pored vitamina K1 nađena su još dva vitamina ove grupe.4-naftohinonski prsten.

Ubihinon.Vitamini K grupe sprečavaju da dođe do krvavljenja. Poznat je i pod imenom koenzim Q. vrlo je rasprostranjen i to kako u životinjskom tako i u biljnom svetu. sastoji se iz aromatičnog odnosno hinonskog prstena. Po svojoj hemijskoj strukturi je sličan filohinonu i tokoferolima. kojima mikroorganizmi u crevima još nisu stvorili potrebne rezerve K vitamina. za koji je vezan bočni izoprenski lanac. Naime. Vitamin K2 sintetišu bakterije crevne flore. kao što mu samo ime kaže. Međutim postoje indicije da učestvuje u respiratomom lancu kao prenosilac vodonika. Nedostatak K vitamina javlja se kad se bakterije crevne flore unište antibioticima ili kod novorođenčađi. Ubihinoni različitog porekla razlikuju se po broju izoprenskih ostataka u bočnom lancu. . Bočni lanac nastaje u organizmu od mevalonske kiseline. Za ubihinon nije dokazano vitaminsko dejstvo. U relativno velikoj koncentraciji ga ima u mitohondrijama. što je povezano s njihovom ulogom u sintezi protrombina (antihemoragični vitamini).

Biosinteza triglicerida u intestinalnim ćelijama ide tako da kao supstrat služe bilo monogliceridi bilo α-glicerofosfat (slika 5. srcu i skeletnim mišićima u stanju mirovanja. da bi im služile kao energetska rezerva.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI Lipaze pankreasnog soka i creva hidrolizuju emulgovane masti. zimskom snu prezimara i godišnjoj seobi ptica. Jedino se u moždanom tkivu ne vrši oksidacija masnih kiselina.2 METABOLIZAM LIPIDA Posle ugljenih hidrata. i u stvari su kompleks lipida s proteinom. Oni sadrže oko 2% proteina i 7% fosfolipida. Neutralne masti imaju veću kaloričnu vrednost (oko 37 kJ/g) od glikogena i skroba.10). jer ne sadrže vode. neutralne masti su po količini glavna hrana za većinu životinja i vrlo važan izvor energije. jer je njegov jedini izvor energije glukoza. Unutar ćelija. raspršeni u micele prečnika 3—8 nm. Hilomikroni prolaze kroz . Stabilne emulzije triglicerida. zajedno sa žučnim solima i žučnim fosfolipidima ulaze u ćelije intestinalne mukoze. Utvrđeno je da kičmenjaci dobijaju polovinu svoje energije oksidacijom masnih kiselina u jetri. Emulgovanjem se jako povećava površina masnih čestica i olakšava (ubrzava) dejstvo lipaza. bubrezima. U svakom slučaju slobodne masne kiseline se energetski obogaćuju prelazeći u derivat acil-KoA: α-Glicerofosfat može da nastane bilo od glicerola bilo od glukoze: glicerol kinaza a) b) Resintetizovani trigliceridi se oblikuju u kapi prečnika 100—500 nm koje se nazivaju hilomikroni. nastaju u prisustvu žučnih soli i fosfolipida duodenuma. većina slobodnih masnih kiselina iz micela ponova se pretvara u trigliceride. čije čestice imaju 500—1000 nm u prečniku. Oni. Masti su jedini izvor energije u gladovanju. Više životinje i biljke mogu da odlažu velike količine neutralnih masti.2. 5. Glavni produkti hidrolize masti su slobodne masne kiseline i βmonogliceridi.5.

Nalaze se u krvnoj plazmi zdravih životinja samo za vreme apsorptivnog stanja.bazu mukoznih ćelija u ekstracelularnu tečnost i odatle u limfni sistem. Nešto se triglicerida apsorbuje i u odsustvu žuči. verovatno ulaze u intestinalne ćelije sa fosfolipidima u obliku micela različitog tipa od micela masnih kiselina. koja se jako smanjuje ako se sprečava stvaranje micela.10 .Biosinteza Triglicerida u intestinalnim ćelijama Veći deo viših masnih kiselina se apsorbuje u limfu kao hilomikroni. D i naročito K. E i K i u ograničenoj količini i holesterol. ali se manji deo ne esterifikuje ponova u mukozi i ulazi u portalni krvotok gde se veže na albumin. Fina disperzija u micele u tankom crevu izgleda da je preduslov za apsorpciju. ali je apsorpcija vitamina prosto zanemarljiva. Slika 5. Vitamini rastvorljivi u mastima A. često prati i nedostatak vitamina A. D. . kod koje se koncentracija žučnih soli u lumenu creva smanjuje. Tako opstruktivnu žuticu.

adenozin-trifosfata. doprinosila je gornjem mišljenju. Masne kiseline se oksiduju u matriksu mitohondrija dejstvom čitavog niza enzima u prisustvu koenzima A. da bi mogle metabolički da se upotrebe. one se prvo energetski obogaćuju prelazeći u »aktivne« masne kiseline. U krvi kičmenjaka nalaze se znatne količine triglicerida i fosfoglicerida. Dejstvom fosfolipaza oslobađaju se masne kiseline fosfoglicerida. One su nekovalentno vezane za serum-albumin. NAD + i Mg2+ jona.2. Utvrđeno je da je brzina hidrolize intracelularnih lipida podešena prema brzini potrošnje masnih kiselina. Međutim. pod normalnim uslovima ne dolazi do nagomilavanja slobodnih masnih kiselina ili drugih hidrolitičkih produkata. Esterifikacijom sa . i direktno se oksiduju u srcu i mišićima.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA Poznato nam je da sve prirodne masne kiseline imaju paran broj ugljenikovih atoma. One se nalaze u obliku masnih kapljica u citoplazmi i sastoje se uglavnom od triglicerida. Pošto se jedino slobodne masne kiseline mogu da oksiduju. nalaze se u stalnom metaboličnom prometu u ćelijama viših životinja. Zbog toga se dugo naslućivalo da sinteza i razgradnja masnih kiselina ide dodavanjem odnosno oduzimanjem dva ugljenikova atoma.2. Drugi izvor masnih kiselina su one koje se nalaze vezane u fosfogliceridima ćelijskih membrana. kao što su lizofosfatidi. 5. Relativno malo je poznato o detaljima i redosledu intracelularne hidrolize lipida. Iako su oni relativno konstantnog sastava. Pokazalo se tačnim da razgradnja masnih kiselina ide postepenim odvajanjem dva ugljenikova atoma. koje su na β-položaju oksidovane (acetsirćetna=CH 3COCH2COOH i βhidroksibuterna = CH3CHOHCH2COOH).2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA Masne kiseline koje treba da se oksiduju u tkivima viših životinja dolaze ili iz ekstracelularne tečnosti ili iz endogenih intracelularnih lipida.5. a) Aktivacija i ulazak masnih kiselina u mitohondrije Pošto su masne kiseline hemijski inertna jedinjenja. a vrlo malo slobodnih masnih kiselina. Činjenica da u krvi i urinu životinja koje gladuju dolazi do nagomilavanja kiselina sa 4—C atoma. trigliceridi se prvo hidrolizuju dejstvom intracelularnih lipaza. Rezervne masti su glavni endogeni izvor masnih kiselina. koji razaraju strukturu membrana i vrlo su toksični. jer se oksidacija odigrava na β-položaju. Zbog toga se razgradnja masnih kiselina i naziva β-oksidacija.

ekstramitohondrijalnim koenzimom A. odnosno acil-KoA. Reakcija se odigrava u citoplazmi u prisustvu ATP-a. Najvažnija je tiokinaza dugolančanih masnih kiselina. u neorganski fosfat: PPi + H 2 O —> 2P i Ova reakcija osigurava da aktivacija masnih kiselina teče samo u pravcu nastajanja „aktivne" masne kiseline. . koja aktiviše kiseline sa C 12—C22 atoma. koje su specifične na dužinu C-lanca masne kiseline. energetski bogato jedinjenje. On nastaje u mitohondrijama oksidacijom α-ketoglutarata. Do sada je izolovano najmanje tri tiokinaza. U mitohondrijama se ostatak masne kiseline ponova prenosi sa karnitina na mitohondrijalni koenzim A: acil-karnitin + HS—KoA → acil—KoA + karnitin Masne kiseline ulaze u ciklus β-oksidacije u obliku acil-KoA. Zbog toga se ostatak masne kiseline prenosi na specifični prenosilac karnitin ( γ -trimetilamino βhidroksibuterna kiselina): Karnitin karnitin Acil-KoA Acil Reakciju katalizuje jedna transferaza. U mitohondrijama se nalazi drugi tip tiokinaze. uz katalitičko dejstvo tiokinaze masne kiseline. U toku reakcije aktivacije ATP se cepa u pirofosfat (PPi). dejstvom pirofosfataze. Masne kiseline vezane u obliku acil-KoA vrlo teško mogu da prođu kroz unutrašnju membranu mitohondrija. koji se odmah hidrolizuje. βoksidacija masnih kiselina odigrava se u ciklusu od četiri reakcije. koji aktiviše masne kiseline u prisustvu mitohondrijalnog GTP-a. masne kiseline daju tiolski estar.

koje preuzima FADH 2.5) Gubitkom dva vodonikova atoma. nastaje α. na α.17).14. βtrans nezasićena masna kiselina ili tačnije α.1.11. 2) U drugoj reakciji ciklusa.99. tako da nastaje L-β-hidroksiacil-KoA: Ovu asimetričnu sintezu L-izomera katalizuje enoil-hidrataza (=βhidroksiacil-KoA hidroliaza (4.2. β-oksidacija masnih kiselina po Lynen-u 1) Prva dehidrogenacija acil-KoA odigrava se na položaju α. β dejstvom FAD-specifične acil-KoA dehidrogenaze (1. FADH2 predaje vodonikove atome drugom flavoenzimu. β-enoil-KoA. koji prenosi elektrone (ETF) citohromu c.Slika 5. . β-nezasićenu vezu adira se molekul vode.

u obliku estra sa koenzimom A. acetil-KoA mora brzo da se oksiduje u ciklusu trikarbonskih kiselina. Oduzimanjem drugog para vodonikovih atoma. koje preuzima NAD. kao što je oleinska. odigrava se na isti način kao i zasićenih masnih kiselina.1. na masnu kiselinu sa dva C-atoma manje. krajnji produkt β-oksidacije je ostatak od tri C-atoma. Pošto je njegova koncentracija u mitohondrijama mala. i oni se odvajaju u obliku acetil-KoA (CH 3 C-S-KoA): Ova reakcija je egzergonska. nastaje β-ketoacil-KoA. Zbog toga se molekul cepa na β-položaju. što znači da je ravnoteža pomerena u pravcu tioklastičnog cepanja.3. Za svaki ciklus β-oksidacije potreban je po jedan molekul koenzima A. sve dok se u toku odcepljivanja po dva C-atoma razgradnja ne približi dvoguboj vezi. Dva C-atoma preuzima slobodni koenzim A.1. koja na β-položaju ima cis-dvogubu vezu: CH3(CH2)7-CH=CH-CH2CO-SKoA . 4) β-ketomasna kiselina-KoA je vrlo reaktivno i nepostojano jedinjenje.35). Za dva C-atoma kraći ostatak masne kiseline ulazi u novi ciklus. apsolutno su specifični na L-stereoizomer (1.16). jer se u neposrednoj blizini nalaze —C=O i tioestarska veza. NADH predaje vodonikove atome NADHdehidrogenazi respiratornog lanca. Kod oleinske kiseline posle odvajanja tri acetil-KoA: ostaje kiselina. Oksidacija nezasićenih viših masnih kiselina. propionil-KoA (CH 3 CH 2 CO—KoA).3) Enzimi. dejstvom tiolaze (= βketotiolaza 2. da bi se oslobodio koenzim A. U slučaju da masna kiselina sadrži neparan broj C-atoma. koji katalizuju drugu dehidrogenaciju.1.

Prema tome. a od NADH tri. 5. Prenos elektrona do kiseonika od FADH2 daje dva molekula ATP-a. fosforilacijom na nivou supstrata i oksidativnom fosforilacijom. Njenom oksidacijom će se dobiti 8 molekula acetil-KoA i 14 pari vodonikovih atoma.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH) U toku jednog ciklusa β-oksidacije dobija se jedan molekul acetilKoA (CH3CO—KoA) i dva para vodonikovih atoma (=4H). linolenske) zahteva da sve dvogube veze iz cis-oblika pređu u trans. Svaki ciklus odvajanja dva C-atoma. izlazi da se 40% ove energije prevodi u energetski bogate pokretne molekule ATP-a. .3 : 4—cis—dodecenoil—KoA Pošto enoilhidrataza katalizuje adiciju vode samo na trans-dvoguboj vezi. a to iznosi 130x x30. a sedam u obliku NADH + H +. oksidacija gornje nezasićene kiseline će se nastaviti kada ona pređe u izomernu trans-nezasićenu kiselinu. Slično. Pošto se na početku za aktivaciju masne kiseline utroši samo jedan ATP. Za kompletnu oksidaciju palmitinske kiseline potrebno je da ona prođe kroz sedam takvih ciklusa. Na osnovu toga može da se napiše jednačina. oksidacija višestruko nezasićenih masnih kiselina (npr. koja uključuje i fosforilaciju: Palmitoil-KoA + 7Ko-A+7O 2 + 35Pi + 35ADP → 8 acetil-KoA + 5ATP+42H2O Oksidacijom jednog molekula acetil-KoA u ciklusu trikarbonskih kiselina (CLK) dobijaju se 12 molekula ATP-a.7kJ = 3991 kJ. Izomerizaciju katalizuje trans: enoil-izomeraza. kompletnom oksidacijom palmitinske kiseline do CO 2 i H 2 O dobijaju se: 35 + 8x12=131 molekul ATP-a.2. daje 5 ATP-a. Imajući u vidu da je promena standardne slobodne energije u toku kompletne oksidacije palmitinske kiseline 9 830 kJ. Palmitoil-KoA + 7Ko-A + 7FAD + 7NAD+ + 7H2O → 8 acetil-KoA + 7FADH2 +7NADH + 7H + Sedam pari vodonikovih atoma ulazi u respiratorni lanac u obliku FADH2. to se oksidacijom palmitinske kiseline dobija 130 molekula ATPa.

Osnovno jedinjenje ove grupe acetsirćetna kiselina.5. a dejstvom NAD-specifične β-hidroksibutirat dehidrogenaze u D-β-hidroksibuternu kiselinu (CH 3CHOHCH 2COOH). Jetra je glavno mesto u kojem nastaju ketonska tela. Jedan katalizuje tiokinaza i odigrava se utroškom jednog ATP-a: . Oslobađanje acetsirćetne kiseline iz njenog estra sa koenzimom A ide preko β-hidroksi-β-metil-glutarilKoA (HMG—KoA): Intermedijerno jedinjenje koje nastaje u gornjem procesu HMGKoA. ali ona za razliku od drugih organa i tkiva ne može da ih koristi. Periferno tkivo i srčani mišić pretvaraju acetosirćetnu kiselinu u estar sa koenzimom A na dva načina. odnosno acetoacetil-KoA. nastaje kondenzacijom dva acetil -KoA: 2CH 3 CO-SKoA → CH 3 COCH 2 CO-SKoA + KoA-SH acetoacetil—KoA Reakciju katalizuje β-ketotiolaza.2. β-hidroksibuterna kiselina i aceton se tradicionalno i netačno nazivaju ketonska tela. Ona nastaju u neznatnim količinama u jetri. Ketonska tela difunduju iz ćelija jetre u krv koja ih odnosi u periferna tkiva. Acetsirćetna kiselina prelazi pod fiziološkim uslovima spontano u aceton.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA Acetosirćetna kiselina. a krvotokom dospevaju u periferna tkiva koje ih oksiduje u CLK. je polazni supstrat za sintezu holesterola i steroida uopšte.

sav višak ugljenih hidrata koji ne može da se odloži. ograničen. a sam se ne ugrađuje u masne kiseline niti služi kao redukciono sredstvo. potrebne gliceride i masne kiseline. Oni su dokazali da neposredni prethodnik dva C-atoma. Pošto je kapacitet životinja u odlaganju rezervnog ugljenog hidrata. 2) citrat maksimalno ubrzava sintezu masnih kiselina. životinje sintetišu mnoge. glikogena. Dugo je poznato da mnogi organizmi glukozu mogu da pretvore u mast.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA Biljke. eksperimentalno je dokazano: 1) sinteza masnih kiselina odigrava se u citoplazmi. odmah se pretvara u masne kiseline. Kada koncentracija ketonskih tela u krvi pređe normalnu granicu. koje unose hranom. takođe. kvasci i bakterije sintetišu i gliceride i njihove sastavne masne kiseline. Klinička slika ove pojave zove se ketoza. nego što periferno tkivo može da ih oksiduje. nastupa ketonemija. a ne u mitohondrijama. obrnutim smerom istih enzimskih procesa. koji ulazi u masnu kiselinu . Ovu neočekivanu i neobičnu ulogu CO2 objasnio je Wakil sa sar.Nastali acetoacetil-KoA se tiolitički cepa na dva acetil-KoA. One. znatne količine se pojavljuju u mokraći (ketonurija). koji ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina gde se oksiduje. One se odlažu u velikim količinama kao trigliceridi u adipoznom tkivu. Posle otkrića da se oksidacija masnih kiselina odigrava u mitohondrijama i objašnjenja uloge koenzima A. plesni. mnogi su mislili da se i biosinteza masnih kiselina odigrava u mitohondrijama. Ako ona dostigne bubrežni prag.2. modifikuju biljne gliceride. ali ne sve. U tim slučajevima je brzina njihovog nastajanja u jetri veća. 5. Kod gladovanja i nekontrolisanog »diabetes mellitus-a« povećava se koncentracija ketonskih tela u krvi. a izotopno obeleženi CO2 se ne ugrađuje u masne kiseline. 3) CO2 i bikarbonati su bitni u sintezi masnih kiselina. Međutim.

U mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu. koji nastaju u toku sinteze. izolovan je i određena mu je primarna struktura. On se naziva acil-prenosni protein (ACP) otporan je pri zagrevanju. —SH grupa AC Proteina je vezana za 4'-pantetein kao i u koenzimu A. Sintezu katalizuje kompleks od sedam enzima. Oni vezuju ostatke. . Intermedijerni ostaci (acil) masnih kiselina različite dužine C-lanaca (C4. ACP je ugrađen u kompleks sintetaze masnih kiselina tako da njegova —SH grupa 4'-fosfopantetina štrči van. i njegova dva C-atoma se nalaze na početku lanca masne kiseline. Danas je objašnjena kompletna . može samo da se produži lanac neke masne kiseline (C12 do C16).. malonil KoA: HOOC—CH2 —CO—S—KoA. Zbirna reakcija sinteze je: acetil-KoA+7 malonil-KoA+14NADPH+14H + → CH3(CH2)14COOH+7 CO2 + 8 KoA-SH+14 NADP+ +6 H2O Jedini molekul acetil-KoA potreban za početak sinteze služi kao primer ili starter (=seme). koja se odigrava u rastvornom delu citoplazme. Njen lanac počinje da raste od karbonilne grupe acetil-KoA sukcesivnom adicijom acetil-ostataka. Vodonikove atome daje redukciono sredstvo NADPH. Njegova funkcija je analogna funkciji koenzima A u β-oksidaciji. a ne može da se odigra njena kompletna sinteza.de novo" sinteza viših masnih kiselina. tako da može da obavlja funkciju prenosioca acil-ostataka. kao što je to bio slučaj kod β-oksidacije. C6 sve do C16) koji nastaju u toku sinteze nisu vezani tioestarski za koenzim A. nego su vezani tioestarski za SH grupu jednog proteina male molekulske težine. Sinteza palmitinske kiseline Sintetaza masne kiseline katalizuje celokupnu sintezu palmitinske kiseline. koji se zove kompleks sintetaze masnih kiselina. bez koga sinteza ne može da počne. za svoju-SH grupu gradeći tioestarsku vezu. nego derivat sa tri C-atoma. koja nastaje od jednog molekula acetil-KoA i sedam molekula malonil-KoA.nije acetil-KoA. CO2 je bitan jer se ugrađuje u malonil-KoA.

ali to nije glavni put.12). koji je permeabilan i ulazi u citoplazmu (slika 5. Pošto acetil-KoA ne može da prođe kroz mitohondrijalnu membranu. Reakciju . Ranije je konstatovano da acetil-KoA nastaje u mitohondrijama oksidativnom dekarboksilacijom piruvata. Malonil-KoA. a videli smo da nastaje i β-oksidacijom masnih kiselina.Enzimski kompleks sintetaze masnih kiselina Svi ugljenikovi atomi masnih kiselina potiču od citoplazmatskog acetilKoA. Acetil grupe mogu da se prenose i vezivanjem za karnitin.12 . Citrat u citoplazmi reaguje sa koenzimom A dajući ponovo acetil-KoA i oksalacetat: citrat+KoA—SH + ATP → CH 3 CO—S—KoA+ADP+Pi + oksalacetat Citrat je prema tome prenosilac acetil-grupa iz mitohondrija u citoplazmu.Slika 5. nastaje ugrađivanjem CO2 u acetil-KoA. za koga smo rekli da je polazno jedinjenje u sintezi masnih kiselina. koji dolazi iz mitohondrija indirektnim putem. on se aldolnom kondenzacijom s oksalacetatom pretvara u citrat.

biotin-enzim. dejstvom acetil-KoA karboksilaze. koji istovremeno istiskuje karboksilnu grupu u obliku CO2 Oslobođeni molekul CO 2 je onaj isti koji se. koji se takođe vezuje na ACP. od starter (primer) molekula acetil-KoA. U sledećoj reakciji sinteze acetoacetil-ostatak se redukuje sa NADPH u β-hidroksibutiril—S—ACP.S . dejstvom acetil-transacilaze: acetil -S -K oA + A CP -S H → ac et i l. Prva dva C-atoma masne kiseline nastaju. on je potreban samo za sintezu malonil-KoA. i to objašnjava njihovu ranije zapaženu ulogu u sintezi masnih kiselina. Uloga CO 2 u sintezi masnih kiselina je sada jasna. U sintezi palmitinske kiseline učestvuje 7 molekula malonil-KoA.katalizuje acetil-KoA karboksilaza. pa je prema tome acetil-KoA karboksilaza regulatorni enzim. Pozitivni modulatori ovog enzima su citrat i izocitrat. dejstvom maloniltransacelaze: malonil-KoA + ACP—SH → malonil—S—ACP+KoA—SH Acetil—S—ACP i malonil—S—ACP reaguju na taj način da se drugi i treći C-atom malonil-ostatka adira na karbonilnu (CO) grupu acetil koenzima A. kao što smo već rekli. Redukciju katalizuje β-ketoacil-ACPreduktaza: . ugradio u malonil-KoA u toku njegove sinteze.A CP + K oA S H Sledeći parovi C-atoma potiču od drugog i trećeg C atoma malonil-KoA. čiji se acetilni ostatak prenosi na ACP. Biotin intermedijerni prenosilac CO2 u sledećoj dvostepenoj reakciji: je Nastajanje malonil-KoA je reakcija koja određuje celokupnu brzinu sinteze masnih kiselina.

SACP Nastali krotonil ostatak se na kraju ciklusa redukuje. Kada se lanac produži do 16 C-atoma. nalaze se u obliku estra s . Sedam molekula glukozo-6-fosfata moraju se oksidovati u ribulozo-5fosfat i CO2. koja se odigrava u citoplazmi.dejstvom NADP-specifičnih enzima pentozo-fosfatnog puta. Brzina biosinteze masnih kiselina je prilagođena brzini sinteze triglicerida i fosfoglicerida. ide sukcesivnim ugrađivanjem acetil-KoA. gde je brzina sinteze masnih kiselina velika. jer normalno u ćelijama ima vrlo malo slobodnih masnih kiselina. Drugi izvor NADPH za sintezu masnih kiselina u jetri je od oksidacije malata u piruvat i CO 2 dejstvom »jabučnog« (»malic«) enzima. Ostaci masnih kiselina. da bi se dobilo dovoljno NADPH za sintezu jednog molekula palmitinske kiseline. koje sadrže 12—16 ugljenikovih atoma. Zbog toga je pentozo-fosfatni put vrlo aktivan u svim onim tkivima. slobodna palmitinska kiselina se odcepi od ACProteina Za sintezu palmitinske kiseline potrebno je 14 molekula redukovanog NADPH koji se dobija uglavnom oksidacijom glukozo-6-fosfata u citoplazmi. dejstvom NADPspecifične krotonil-reduktaze u ostatak buterne kiseline (C 4 ): CH3CH=CHCO-S-ACP + NADPH + H+→ CH3CH2CH2CO-S -ACP + NADP+ butiril-S-ACP Ovom reakcijom se završava prvi od sedam ciklusa sinteze palmitinske kiseline. čiji se lanac produžuje. odnosno kapronil—S—ACP (C 6). reakcijom drugog molekula malonil-KoA sa sada nastalim butiril—S—ACP uz izlaženje CO 2. Produžavanje C-lanca masnih kiselina. prelazeći u ostatak α. Palmitinska kiselina je normalni krajnji produkat sinteze masnih kiselina. Drugi ciklus počinje slično. Njen lanac može i još da se produži. u sledećoj reakciji gubi molekul H 2O.CH3COCH2CO-S-ACP +NADPH + H+→ CH 3 CHOHCH 2 CO-SACP+NADP + D-β-hidroksibutiril—S—ACP. kao što su jetra i adipozno tkivo. Ovaj proces se odigrava u mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu dejstvom odgovarajućih enzima. Posle niza reakcija dobija se ostatak masne kiseline sa 2 C-atoma više. β-nezasićene krotonske kiseline (trans): CH3CHOHCH2CO-S-ACP→ CH3CH = CHCO-S-ACP + H 2O krotonil .

) u položaju cis. kao i oleinska kiselina. a drugi od NADPH: Četiri tipa poli-nezasićenih masnih kiselina su prethodnici svih polinezasićenih kiselina u sisara. Jedina je razlika što redukciju α. One imaju dvogubu vezu između 9 : 10 C-atoma ( ∆ 9. naročito u ćelijama jetre i adipoznog tkiva. 3) grupa tipa linolna kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)4-CH=CH. odnosno palmitinske kiseline dejstvom specifičnih oksigenaza. 5.koenzimom A (acil-KoA). a ne flavoenzim. koje su asocirane s endoplazmatskim retikulumom. One nastaju ili produžavanjem C-lanca ili desaturacijom. Dvoguba veza se obrazuje tako da molekulski kiseonik prima dva elektrona. s i Oleinska i palmitoleinska kiselina su najrasprostranjenije masne kiseline.kao i linolna kiselina 4) grupa tipa linolenske kiseline ostatkom:CH3CH2—CH = CH— kao linolenska kiselina. β-dvogube veze katalizuje NADP-specifična reduktaza. Produžavanje lanca u mitohondrijama je direktno obrnuti proces β-oksidacije masnih kiselina.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA U organizmu sisara se nalaze četiri tipa nezasićenih masnih kiselina: 1) grupa tipa palmitoleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)5—CH = CH— kao i sama palmitolenska kiselina 2) grupa tipa oleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)7—CH=CH—.2. . Oleinska i palmitinska kiselina nastaju u životinjskom organizmu od stearinske. Jedan elektron dobija od supstrata u kome nastaje dvoguba veza (acil-KoA).

a jedino ćelije intestinalne mukoze mogu direktno da aciluju monoglicerid u di.8 BIOSINTEZA SFINGOLIPIDA TRIGLICERIDA. U jetri i adipoznom tkivu sinteza teče uvek preko intermedijerne fosfatidne kiseline.2. koji su sastavni delovi ćelijske membrane. koje treba uneti hranom. Ona se nalazi u ćelijama u vrlo malim količinama (tragovima). b) Biosinteza glicerofosfatida Najvažniji glicerofosfatidi.13). koja sadrži četiri konjugovane dvogube veze.i triglicerid. Fosfatidna kiselina je intermedijer i u sintezi glicerofosfatida. koji obrazuju biljne i životinjske rezervne masti. Biljke sintetišu poli-nezasićene masne kiseline. sintetišu se od L-glicerol 3-fosfata i acil-KoA. 5. Ona nastaje u životinjskom organizmu od linolne kiseline. GLICEROFOSFATIDA I a) Biosinteza triglicerida Trigliceridi. nastaju od fosfatidne kiseline (slika 5. Kao i kod svih biosinteza i ovde se polazni supstrat energetski obogaćuje. Vezivanjem za citidintrifosfat fosfatidna kiselina prelazi na viši energetski nivo: .Linolnu i linolensku kiselinu ne mogu da sintetišu sisari i one su za njih bitne masne kiseline. Od poli-nezasićenih masnih kiselina najviše ima arahidonske.

uvode tri —CH 3 grupe. Kao što se na slici 5.13 vidi lecitin nastaje od serin-kefalina u dvostepenoj reakciji. serin-kefalin.Slika 5. Prvo se ostatak serina dekarboksilira u etanolamin: serin-kefalin → fosfatidil-etanolamin + CO2 a zatim se u molekul etanolamina transmetilacijom.13 . . inozitol-fosfatid i kardiolipin. tako da prvo nastaju monometil i dimetil-derivati. Vezivanjem ovih alkohola za fosfatidnu kiselinu nastaju odgovarajući glicerofosfatidi: lecitin. Donor metil-grupa je »aktivni« metionin (S- adenozilmetionin): Fosfatidil-etanolamin + 3 S-adenozilmetionin → lecitin (fosfatidil-holin) + 3 S-adenozinhomocistein Uvođenje metil grupa u ostatak etanolamina ide postepeno. inozitolom ili glicerol-fosfatom.Biosinteza najvažnijih glicerofosfatida Biosinteza teče tako da se u CDP-gliceridu CDP zamenjuje sa jednim od sledeća tri alkohola: serinom (vezuje se na mestu CH 2OH grupe).

palmitoil-KoA. Aciliranjem sfingola sa acil-KoA nastaju prvo jedinjenja poznata pod imenom ceramidi.c) Biosinteza sfingolipida Alkoholna konponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol koji ima 18 C-atoma. Uvođenje holina u ova jedinjenja nastaju sfingolipidi. Holin se prenosi sa aktivnog citidin difosfat holina (CDP-holin): . On nastaje od palmitinske kiseline odnosno njenog estra s koenzimom A. Redukcijom sa flavo-enzimom ovaj zasićeni derivat prelazi u nezasićeni sfingozin ( = sfingol): Amino grupa sfingozina je u svim sfingolipidima acilirana s višim masnim kiselinama. koji kondenzacijom sa serinom daje dihidro sfingozin. Sinteza teče tako da se prvo palmitoil-KoA redukuje u aldehid.

Zatvaranjem ugljenikovog lanca . a terpena i njihovih derivata u biljkama (slika 5. vidi se da lako dolazi do ciklizacije. sintetišu se reakcijom ceramida sa uridin difosfat glukozom (UDPG) ili UDPgalaktozom.14 . dolazi do kondenzacije ova dva izomerna izoprenil-pirofosfata i posle niza reakcionih proizvoda nastaje derivat izoprena skvalen.Početne reakcije biosinteze holesterola Skvalen je simetrično građeni nezasićeni ugljovodonik. dejstvom jedne reduktaze. derivati ceramida koji sadrže glukozu i galaktozu. To je intermedijer od koga se odvaja sinteza holesterola i steroida u organizmu sisara. Prvo se kondenzuju dva molekula acetil-KoA u acetoacetil-KoA. Ovo jedinjenje prelazi u svoj izomer 3. Slika 5. β-hidroksi-β-metil glutaril-KoA prelazi u mevalonsku kiselinu. 5. Fosforilacijom u tri koraka sa tri molekula ATP-a pretvara se mevalonska kiselina u »aktivni izopren« izopentenil-pirofosfat. U sledećem nizu reakcija.Cerebrozidi. koji se sastoji od šest ostataka izoprena (C30H50).2.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA Biosinteza holesterola počinje na isti način kao i sinteza ketonskih tela. koja redukuje —CO—S—KoA grupu i odcepljenjem koenzima A. Redukcija HMG—KoA je ireverzibilna. a odvija se u najmanje dva stepena.14). Prvo je izolovan iz jetre ajkula. Ako se formula skvalena napiše onako kako stvarao izgleda u prostoru. koji sa trećim molekulom acetil-KoA prelazi u β-hidroksi-β-metil-glutaril-KoA (HMGKoA).3'-dimetil-alil-pirofosfat. To je i kontrolno mesto u sintezi holesterola.

Ciklizacija skvalena Pre zatvaranja prstena jedan atom kiseonika se vezuje na dvogubu vezu skvalena u položaju 3. Reakcija je praćena premeštanjem dvostrukih veza i metilnih grupa u molekulu skvalena. gde ostaje u obliku OH grupe u holesterolu i njegovim derivatima. Slika 5.skvalena u steranov prstenasti sistem nastaju steroidi lanosterol i holesterol.15 . .

Masne kiseline s 4-8 C atoma su tekuće. a u voskovima je to neki alkohol veće molekulske mase (cetilni. Te višestruko nezasićene kiseline. Fosfolipidi su sastavljeni iz glicerola (esterifikovanog s dve masne kiseline. Sve masne kiseline koje se nalaze u organizmu su nezasićene (jedno i višestruko nezasićene) i zasićene masne kiseline s parnim brojem C atoma. stearinska i oleinska kiselina. od kojih je barem jedna nezasićena). i fosforne kiseline na koju je vezana još jedna azotna baza. U trigliceridima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane istom ili različitim masnim kiselinama. U mastima je alkohol glicerol. nazvane još i vitamin F. Mogu se podeliti i na sledeći način: 11 jednostavni lipidi: a) trigliceridi ili neutralne masti b) voskovi 12 složeni lipidi: a) fosfolipidi b) glikolipidi c) neosaponifikovane supstance 3) Jednostavne masti sadrže samo masne kiseline i neki alkohol. Ima nekoliko klasifikacija lipida. U čovekovom telu najviše su zastupljene palmitinska. kao što su etar. a rastvorljivi u nepolarnim organskim rastvaračima. a one s više C atoma su čvrste. Višestruko nezasićene linolna. Prema tome koje od navedenih azotnih jedinjenja sadrže. fosfolipidi se dele na: 2) 4) 5) 6) 7) 8) .UKRATKO: 1) Pod nazivom lipidi podrazumeva se skup raznolikih hemijskih supstanci kojima je zajedničko svojstvo da su nerastvorljivi u vodi. miricilni). hloroform i sl. potrebne su za pravilan rast i prekursori su prostaglandina. s 8-12 C atoma imaju uljnu konzistenciju. Kao azotne baze u fosfolipidima su holamin i holin te aminokiselina serin. linolenska i arahidonska kiselina za organizam su esencijalne.

Glikolipidi su složeni lipidi građeni od sfingozina. njihovo fiziološko delovanje. Sulfolipidi sadrže iste sastojke kao i cerebrozidi. U sfingomijelinima je fosforna kiselina estarski vezana na primarnu OH-grupu sfingozina. steroidni vitamini i steroidni hormoni. U krvi se transportuju vezani za lipoproteine. a ređe od glukoze. te heksozu vezanu preko primarne OH-grupe sfingozina. 10) 11) 12) 13) 14) 15) . a i metabolizam im je tesno vezan sa metabolizmom lipida. heksoze. (steroidi) holesterol. masne kiseline i šećera galaktoze. nego aminoalkohol sfingozin. a najviše u ćelijama CNS-a. U raznim gangliozidima različiti su odnosi i vrste heksoza. koje su vezane amidskom vezom na sfingozin. zatim sfingozin. b) lecitine (fosfatidil holin) i c) fosfatidil-serine.a) cefaline (fosfatidil holamin). U tu grupu ubrajaju se cerebrozidi. To je od velike važnosti. naročito za hormone tj. Osim alkohola. Sva ta jedinjenja imaju u osnovi opštu policikličnu strukturu tzv. a velike količine se akumuliraju (posebno u jetri i slezini) u Gaucher-ovoj bolesti. na koju su opet vezane dve masne kiseline. ciklopentano-perhidrofenantrensko jezgo. Oni umesto glicerola imaju hidroaromatični alkohol inozitol esterifikovan s dve molekule fosforne kiseline.lipoproteini). Gangliozidi sadrže masnu kiselinu s 22 i 24 C atoma. sadrže i azotovu bazu vezanu za fosfornu kiselinu. Cerebrozidi su dobili ime po tome što ih ima u mozgu. Zajedničko im je sa lipidima da se rastvaraju u organskim rastvaračima. samo je na C6 atom galaktoze vezana još jedna sumporna kiselina. a najviše ih ima u lipoproteinima visoke gustoće (α . a masna kiselina je vezana amidskom vezom. 9) Fosfolipida ima u gotovo svim ćelijama. U neosaponifikovane supstance ubrajaju se steroli. Steroidna struktura sadrži više centara aktuelne i potencijalne asimetrije. žučne kiseline. Cerebrozida ima u malim koncentracijama u mnogim tkivima. Fosfolipidi koji ne sadrže azotovu bazu su inozitolfosfatidi ili lipozitoli. Sfingomijelini su diaminofosfatidi koji ne sadrže glicerol. sulfolipidi i gangliozidi. sadrže masne kiseline s 24 C atoma u lancu. glukoze i galaktoze te heksozamina. fosforne i jedne masne kiseline. heksozamin i neuraminsku ili sijalinsku kiselinu.

Razni steroli i steroidi razlikuju se po dvostrukim vezama i supstituentima (najčešće OH i CH ₃ grupama) u osnovnom steranskom prstenu. Masne kiseline se. dijabetesu. npr. a lanac se skraćuje za dva C atoma. Supstituenti na steranskom prstenu mogu takođe imati različitu prostornu orjentaciju.16) Kao steroli označavaju se alkoholni derivati sterana koji nemaju hormonsko delovanje. Kad se lanac masne kiseline skrati na 5 C atoma iz njega pored acetil CoA nastaje i ostatak propionil-CoA. iznad ili ispod ravni prstena. Acetonska tela nastaju iz masnih kiselina zbog njihove nepotpune oksidacije. a kao steroidi derivati s hormonskom aktivnošću. Pri katabolizmu lipida glicerol se veže sa fosfatom u glicerolfosfat. prsten A i B mogu zauzeti dve prostorne konfiguracije. U holestanonu su u ravni. kao i po alifatičnom lancu na C-17 atomu. gladovanju ili ishrani s mnogo masti a malo ugljenih hidrata mogu se u krvi i urinu pojaviti ketonska ili acetonska tela. Masne kiseline s neparnim brojem C atoma razgrađuju se isto uz CoA β-oksidacijom i odvajanjem acetil-CoA. a u koprostanonu je A prsten pod pravim uglom u odnosu na B prsten. koji se dalje oksiduje u fosfoglicerinaldehid i ulazi u lanac glikolize. Do ketonemije i ketonurije dolazi zbog: a) nedostatka metaboličkih produkata ugljenih hidrata. označava se kao β. koja onda ulazi u trikarbonski ciklus. a krajnji proizvod acetil-koenzim A veže se delovanjem enzima sa oksalsirćetnom kiselinom nastalom metabolizmom glukoze i nastaje limunska kiselina koja ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina. koji je potreban za konačnu okslidaciju acetil-CoA nastalog u toku β-oksidacije masnih kiselina ili b) nedostatka potrebne količine energije za sintezu masnih kiselina iz acetil-CoA. razlažu u procesu β-oksidacije. koji se u mitohondrijama jetre karboksiluje i prelazi u jantarnu kiselinu. te se na taj način odvaja ostatak od dva C atoma u formi acetata. One se razlažu oksidacijom na drugom C atomu (β-položaj) od karboksilne grupe. prema Knoop-u. Ako se redukuje dvostruka veza na C-5 atomu holesterola. U određenim patološkim stanjima. 17) 18) 19) 20) 21) . U β-oksidaciji učestvuju acil-koenzim A (CoA) i ATP. Ova β-oksidacija odvija se u mitohondrijama. dok ponavljanjem tog procesa ne ostane acetat. Ako je supstituent iznad ravni. te se metabolizuje u piruvat i laktat ili se iz njega stvara glikogen. a ako je ispod ravni kao α-izomer. piruvata odnosno oksalacetata. što određuje njihovu hemijsku reaktivnost.

Glicerol. Ova se može redukovati u β-hidroksibuternu kiselinu ili spontano dekarboksilovati u aceton. Osim CO₂. Glavni proces probave i resorpcije lipida odigrava se u tankom crevu. fiziološkog stanja. One se apsorbuju da se vežu sa žučnim kiselinama i holesterolom. biotina i CoA u tome još sudeluju ATP. fizičke aktivnosti.22) Kad nedostaju ugljeni hidrati ne stvara se dovoljno piruvata pa se nagomilava acetil-CoA. Sinteza započinje karboksilacijom acetil-CoA. pa njihove koncentracije rastu u krvi. fosfolipidima. Glicerol nastaje od međuprodukata tokom glikolize: 3fosfogliceraldehida koji redukcijom prelazi u glicerolfosfat. Masne kiseline sa dužim lancem sintetizuju se u jetri. U organizmu se masne kiseline nalaze esterifikovane u neutralnim mastima. a retko su sve tri OH-grupe esterifikovane s istom masnom kiselinom. Masti mogu nastati i od ugljenih hidrata i ostataka amino kiselina nakon deaminacije. koji se kondenzuje u β-hidroksi-βmetilglutaril-CoA koji se enzimski cepa na acetil CoA i acetsirćetnu kiselinu. masne kiseline se oslobađaju i vežu ponovo sa glicerolom 23) 24) 25) 26) 27) . i to u mitohondrijama. kapronska. i nastaje malonil-CoA koji veže dalje molekul acetil-CoA. te se preko jednog intermedijera reduktivno dekarboksiluje u butiril-CoA. a produžavanjem lanca za 2 C atoma nastaju buterna. NADPH₂ i ATP. deluje hidrolitički pankreasna lipaza. lako se resorbuje dok je resorpcija masnih kiselina složeniji proces. a samo u vrlo malim količinama kao slobodne masne kiseline. Dalje butiril-CoA veže ponovo malonil-CoA i tako se produžava lanac masne kiseline. Njihovo nagomilavanje u krvi izaziva metaboličku acidozu te može dovesti do kome i smrti. Sinteza započinje s acetil-CoA. Osim CoA u tom procesu sudeluju NADH₂. Dospevši u eritrocite. rastvorljiv u vodi. kaprilna i tako do palmitinske i ostalih kiselina dužeg lanca. Vežu se sa glicerolom obično u mešane trigliceride. Delovanjem žučnih kiselina iz žuči i alkalija pankreasnog soka lipidi se u crevu prvo emulguju i na te fino emulgovane čestice s velikom površinom. za što je potrebno prisustvo biotina. Lipidi se unose u telo hranom. NADPH₂ i Mn²+. koji osigurava potrebnu energiju. a iz ovog se odvaja fosfat i ostaje glicerol. U citoplazmi se sintetizuju masne kiseline kratkih i srednjih lanaca. glikolipidima i holesterol estrima. Sinteza masti u organizmu zavisi od više faktora: ishrane.

akutnih infekcija. Poremećaji u vezi sa lipotropnim faktorima mogu dovesti do nakupljanja lipida u jetri tzv. Tako se transportuju masne kiseline dužih lanaca. naročito fosfolipidima. 28) Treba razlikovati rezervnu mast. minimalno esterifikovanog holesterola. uz nešto holesterola. Na koncentraciju lipida u serumu utiču i endokrine žlezde. opstruktivnog ikterusa. Funkcija rezervnih lipida je da organizmu osigura rezervni materijal za sagorevanje. depresivnih bolesti. cirozi jetre. Povišena koncentracija lipida nalazi se kod hipofunkcije štitne žlezde. tj. a sniženi u hiperfunkciji tiroideje. nefroze. Lipidi krvne plazme i krvnih ćelija međusobno se razlikuju. koji se limfom prenose u cirkulaciju te krvlju u jetru i masne ćelije. U krvnim ćelijama lipidi su strukturalni. energiju. fosfolipida i tragova proteina stvaraju hilomikrone. Sadrže manje triglicerida. tj. Estrogeni hormoni snizuju serumske lipide. Tiroksin iz tiroideje utiče na koncentraciju lipida tako što su povišeni u hipofunkciji. a nedostatak insulina uzrokuje povišenje njihove koncentracije. anemiji. Eritrociti sadrže gotovo dva puta više fosfolipida nego plazma. Hipolipemija se nalazi kod hiperfunkcije štitne žlezde. 29) 30) 31) 32) . dijabetes melitusa. Insulin snižava koncentraciju lipida u serumu. Ovi egzogeni trigliceridi. integralni.stvarajući trigliceride. dok lipidi krvne plazme ili seruma predstavljaju lipide u transportu i u tkivo i iz tkiva. Neki lekovi i hemikalije takođe utiču na koncentraciju lipida u serumu. trigliceride u mezenhimalnim ćelijama ili masnim ćelijama od lipida koji čine strukturni deo ćelije. dok masne kiseline s kratkim lancem ulaze u portalni krvotok i jetru. masne infiltracije (steatoze) jetre i do promene koncentracije lipida u krvi. Ukupni lipidi u eritrocitima nešto su niži nego u krvnoj plazmi. Holesterol i trigliceridi su naročito sniženi u degenerativnom teškom hepatitisu. tuberkulozi hroničnim insuficijencijama i šizofreniji. hroničnih bolesti bubrega. Leukociti su bogati lipidima. poremećaja metabolizma lipida. deo tih ćelija.

AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA .

a i količina im varira od proteina do proteina. Tako od njih mogu da nastanu razna druga za organizam važna jedinjenja (npr. BRACONNOT (1820 god. odgovarajuća oksikiselina i elementarni azot. Struktura aminokiselina dokazana je razgradnjom i sintezom u toku sto godina rada na ovom polju.6. Svih 25 aminokiselina ne mora da se nalaze u hidrolizatu svakog proteina. Hidrolitičko cepanje proteina na aminokiseline izvodi se na taj način što se proteinski rastvor zagreva sa 6—12 N hlorovodoničnom ili sumpornom kiselinom 24 časa na 100°C. Posle njegovog otkrića hemičari su obratili pažnju na različita niskomolekularna jedinjenja. van Slyke―ova metoda. one takođe imaju važnu ulogu u prometu materija. hem). Danas je poznato oko 25 proteinskih aminokiselina. aminokiseline. što znači želatinski šećer. jedinjenje koje ima amino i karboksilnu funkciju. koji se hvata i meri. Enzimska hidroliza se upotrebljava nekad i u analitičke svrhe. Tok hidrolize proteina i završetak može se konstatovati reakcijom sa azotastom kiselinom. Pošto se iz 1 g―mola aminokiseline razvije 1 g―mol azota.) pri blagim uslovima temperature i kiselosti. s kojom α―aminokiseline reaguju kvantitativno. koje je nazvao glikokol. Pokazalo se da glikokol nije šećer. kao i svi primarni amini: Pri reakciji se oslobađa voda. Hidroliza se može raditi i sa bazama.) je prvi izvršio hidrolizu želatina i dobio kristale slatkog ukusa. jer se neke aminokiseline raspadaju pri kiseloj odnosno baznoj hidrolizi.1 UVOD Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijaju se jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. Ovo je poznata Donald D.1. već aminokiselina.1 AMINOKISELINE 6. koje se dobijaju hidrolizom proteina. Pored toga što su aminokiseline osnovni sastojci proteina. tripsin i dr. . može se iz zapremine izdvojenog azota da izračuna količina aminokiselina. Pri digestiji proteina u gastrointestinalnom traktu viših životinja proteini se hidrolizuju na amokiseline dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin.

2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da je α―ugljenikov atom asimetričan. Odvajanje pojedinih aminokiselina iz ove smese predstavljalo je ranije velike teškoće. neke kao alanin obrću ravan polarizovane svetlosti nadesno. između ostalog sintezom i razgradnjom alanina do L(—) glicerinaldehida: Iako su proteinske aminokiseline leve konfiguracije. Leva konfiguracija proteinskih aminokiselina dokazana je na razne načine. U prirodi se nalaze i aminokiseline desne (D) prostome konfiguracije. karboksilna grupa se piše gore a amino grupa levo. a danas je vrlo dobro rešeno hromatografskim metodama.U hidrolizatu proteina nalazi se mešavina različitih aminokiselina. Izuzetak su prolin i oksiprolin koji su sekundarni amini.1. Skretanje ravni polarizovane svetlosti je fizička osobina koja zavisi i od pH sredine. Sve proteinske aminokiseline su α―amino. Sve proteinske aminokiseline. 6. su optički aktivna jedinjenja leve (L) prostorne konfiguracije. a prostorna konfiguracija je stalna osobina molekula. kao gramicidinu (iz Bacillus brevis) i polimiksinu. . Pri pisanju formula L―aminokiselina. nađene aminokiselme D―konfiguracije. a neke kao fenilalanin nalevo. sem glicina. α―karbonske kiseline čija je opšta formula: R u formuli označava karakteristični bočni lanac. Tako su u nekim antibioticima.

1 . Funkcionalni značaj bočne grupe R je u tome što je ona slobodna u peptidnim lancima proteina. zbog asimetrične strukture bioloških katalizatora (enzima). Ova osobina aminokiselina objašnjava stereospecifičnost bioloških katalizatora.Nepolarne ili hidrofobne aminokiseline . Ona određuje izgled proteina u prostoru. jer nije bio odgovarajuće prostorne konfiguracije. Karakteristična osobina asimetričnih molekula je da mogu hemijski da reaguju samo sa odgovarajućim drugim asimetričnim jedinjenjem na principu prostorne komplementarnosti (ili »ključa i brave«).3 PODELA AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da se one razlikuju po veličini.1. godine) kada je pustio da gljivice rastu u rastvoru racemske smeše vinskih kiselina. aminokiselina i drugih potrebnih sastojaka. koji omogućava reproducibilnost genetskih informacija. njegovu biološku funkciju i aktivnost. Iz tog razloga se aminokiseline klasifikuju prema kiselinsko―baznom karakteru bočne grupe —R na: 1) nepolarne ili hidrofobne aminokiseline 2) polarne. 6. koriste u svojoj ishrani samo određene stereoizomerne oblike šećera. obliku i polarnosti bočne grupe R. a pri sintezi proteina bočne grupe su onaj genetski »znak« raspoznavanja. koji su proteinskog karaktera i čije su osnovne jedinice aminokiseline. 6. Ovu pojavu je prvi uočio Pasteur (1857. I viši organizmi. ali bez naboja u području intracelularnog pH 1) 2) kisele aminokiseline. čija je bočna grupa pozitivno naelektrisana kod pH 6―7 Tabela.Optički aktivna jedinjenja su asimetrično građena odnosno njihovi molekuli nemaju ravan simetrije. a levi je ostao. One su potrošile samo desnogiri oblik. čija je bočna grupa negativno naelektrisana u područjupH 6―7 i bazne aminokiseline.

.

Polarne aminokiseline Tabela 6. dobro se rastvaraju u vodi ali se ne rastvaraju u organskim rastvaračima (izuzev prolina). Osim toga svi načini odvajanja.2.1. To su: ornitin.Tabela 6. glicin 232°).4 .3 .Kisele aminokiseline Tabela 6. homocistein.Bazne aminokiseline Pored proteinskih aminokiselina u tkivu se nalazi još 15―tak aminokiselina. identifikovanja i određivanja aminokiselina baziraju se na ovim osobinama. citrulin. 6. koje imaju značajnu ulogu u intermedijemom metabolizmu. Za razliku od tipičnih organskih kiselina koje sve isteruju CO 2 iz karbonata jer su jače od ugljene kiseline: .4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA Poznavanje kiselinsko―baznih osobina aminokiselina je bitno za objašnjenje strukture proteina i svih njihovih karakterističnih osobina. β―alanin i druge. Aminokiseline su na sobnoj temperaturi kristalne supstancije sa relativno visokom tačkom topljenja (npr. norvalin.

aminokiseline su u neutralnoj sredini slabije od ugljene kiseline i ne oslobađaju CO2 iz njenih soli:

Aminokiseline pokazuju dakle osobine soli organskih kiselina (npr. Na―acetata) i to kako po svom fizičkom kristalnom izgledu tako i po hemijskoj reakciji sa bikarbonatom:

Na osnovu ovakvog ponašanja aminokiselina, njihove velike dielektrične konstante i drugih osobina utvrđeno je, da su one unutrašnje soli u kojima je došlo do prelaza protona sa karboksilne na amino―grupu:

Aminokiseline se u neutralnoj sredini nalaze u obliku dipolarnih jona i ne sadrže ni slobodnu karboksilnu niti slobodnu amino―grupu. Dipolarna struktura aminokiselina objašnjava mnoge njihove osobine. Tako se dobra rastvorljivost u vodi objašnjava reakcijom dipolarnog jona aminokiseline sa dipolima vode, koji prodiru u kristalnu rešetku i razlažu je. Isto tako aminokiseline zbog svoje dipolarne strukture imaju osobine i slabih kiselina i slabih baza. One su dakle — elektroliti amfoternog karaktera. Kiselinsko―bazne osobine aminokiselina biće nam jasnije ako pojam kiseline i baze proširimo primenjujući definiciju Bronsted―Lowry―a. koja glasi: kiseline su jedinjenja koja oslobađaju protone u rastvoru, a baze su jedinjenja koja vezuju protone. Tako npr. u reakciji između natrijum―acetata i hlorovodonične kiseline, acetatni jon se ponaša kao baza, jer vezuje protone:

U kiselinsko — baznim reakcijama uvek zajedno učestvuje konjugovani par (kiselina i njoj odgovarajuća konjugovana baza):

Iz gornjih jednačina se vidi da je konjugovana baza sirćetne kiseline acetatni jon, a da je konjugovana kiselina amonijaka―amonijum jon (NH+4). U rastvorima slabih kiselina nalazi se i njena konjugovana baza. Njihov međusobni odnos zavisi od koncentracije H + jona i konstante disocijacije kiseline. Konstanta disocijacije kiseline je mera njene jačine, odnosno njenog afiniteta prema protonu. Ukoliko je afinitet prema protonu manji, utoliko je to jača kiselina i obrnuto. Konstanta disocijacije predstavlja se odnosom molarnih koncentracija u momentu ravnoteže: …1 Zagrade u gornjoj jednačini označavaju molarne koncentracije. Veličina konstante disocijacije pokazuje jačinu kiseline odnosno kolika je njena tendenca da disosuje na H+ jon i konjugovanu bazu (A‾ ). Ukoliko konjugovana baza ima veći afinitet prema protonu (H +), utoliko se u rastvoru nalazi više nedisosovanih molekula kiseline (HA) i utoliko je ona slabija. Iz toga proizlazi: da ukoliko je kiselina jača utoliko je njena konjugovana baza slabija i obrnuto. Ako jednačinu 1. logaritmujemo dobićemo :

Prebacimo log H+ na levu, a log K na desnu stranu, pa ćemo dobiti da je:

Znamo da je ―log [H+] = pH, a analogno se i negativni logaritam konstante disocijacije obeležava sa pK= —log K. Ako ove izraze zamenimo, dobićemo poznatu Henderson―Hasselbalch―ova jednačinu,

koja je od fundamentalnog značaja za kvantitativno ispitivanje kiselinsko―baznih ravnoteža u biološkim sistemima: …2 Pošto pH može lako da se izmeri eksperimentalno, a koncentracija konjugovane kiseline (HA) i baze (A‾) da se odredi (titracijom), gornja jednačina omogućava da se eksperimentalno nađe konstanta disocijacije, odnosno pK (slika 5.1). Prema titracionoj krivulji pK odgovara onoj koncentraciji [H+] jona, kada se u rastvoru nalaze iste količine akceptora (A‾) i davaoca protona (kiseline HA), jer je tada drugi izraz u jednačini 2 jednak 0:

Slika 6.1 -Titracione kriva sirćetne kiseline

Ta tačka se nalazi na sredini krivulje neutralizacije. Za sirćetnu kiselinu pK=4,76 (slika 6.1). Iz slike 6.1 se vidi da se u toku neutralizacije sirćetne kiseline vrednost pH naglo menja u početku dodavanja NaOH. U sredini neutralizacije, kada se u rastvoru nalaze iste količine kiseline i njene konjugovane baze (CH3COO―), pH je konstantan. To je njeno područje puferovanja. U tabeli 5.5 date su konstante disocijacije nekih kiselina. Prema gornjem izlaganju ne treba da nas zbuni što smo za NH+ 4 stavili da je kiselina, jer je to prema definiciji davalac protona. Vidi se da je daleko praktičnije izraziti konstantu disocijacije u obliku celih brojeva kao pK, nego u

obliku negativnih stepena. Iz tabele se vidi da ukoliko je pK veći utoliko je kiselina slabija, jer je vrednost K manja.
Tabela 6.5 - Eksperimentalno određene konstante disocijacije nekih kiselina na 25°

Iz opšte formule aminokiselina: vidi se da one sadrže dva konjugovana kiselinsko―bazna para: prvi je:―COOH ↔ COO-, + H+, a drugi —NH+3 ↔ NH2 + H+. Zbog toga u vodenim rastvorima aminokiselina postoje sledeći jonski oblici, koji se nalaze u ravnoteži:

Položaj ove ravnoteže zavisi od koncentracije H+ jona. U neutralnoj sredini aminokiseline su amfoliti, pokazuju osobine i slabe kiseline i slabe baze. U kiseloj sredini, one su dvobazne kiseline, a u baznoj dvokisele baze. Onaj pH kod koga se u rastvoru nalazi maksimalna koncentracija dipolarnih jona naziva se izoelektrična tačka (I.T.). Svaka aminokiselina ima svoju karakterističnu izoelektričnu tačku, koja zavisi od karaktera bočne grupe —R. U izolektričnoj tački aminokiseline ne provode električnu struju, rastvorljivost u vodi im se smanjuje, a pravac skretanja polarizovane svetlosti se pomera ulevo. Iz svega toga proizlazi da osobine aminokiselina jako zavise od pH sredine.

U neutralnoj sredini je nosilac kiselih osobina dipolarnog jona (II)—NH3+, a baznih osobina karboksilatni anjon —COO¯. Pošto je konstanta disocijacije konjugovane kiseline — NH3+ → H2 + H+ vrlo mala (pK=9,25), jasno je zašto su aminokiseline u neutralnoj sredini slabije od ugljene. Na sličan način kao kod slabe sirćetne kiseline, možemo i kod aminokiselina da odredimo titracijom pK vrednosti njihovih kiselinsko―baznih parova. Ako titrujemo kiseli rastvor aminokiseline alanina, u kome se ona nalazi u protoniranom obliku (I), videćemo da će se u toku neutralizacije osloboditi dva mola protona (H+), kao i kod svake dvobazne kiseline. Dodatak prvog mola NaOH trošiće se u sledećoj reakciji:

a dodatak drugog mola u reakciji:

Iz titracione krive alanina (slika 6.2) se vidi da pH na sredini prve neutralizacije iznosi 2,34 i on odgovara konstanti disocijacije (pK 1) prve kisele grupe — COOH → COO + H+; isto tako, pH na sredini druge neutralizacije alanina iznosi 9,69 i on odgovara negativnom logaritmu konstante disocijacije (pK2) grupe H3N+—, druge kisele grupe alanina. Na slici 6.2 se vidi da se u tim područjima pH slabo menja dodatkom NaOH. Kod tih pH vrednosti (2,34 i 9,69) alanin ima puferne sposobnosti. U uslovima fiziološkog pH alanin ne puferuje. Kao što je katjonski oblik alanina (I) dvobazna kiselina, tako je njegov anjonski oblik (III) dvokisela baza, koja na dva mesta može da veže piotone: na —NH2 grupu i karboksilatni anjon —COO. Amino―grupa je jača baza od — COO.

Slika 6.2 - Titraciona kriva alanina

Titraciona krivulja aminokiselina čija bočna grupa može da jonizuje (kisele i bazne aminokiseline) ima oblik titiacione krive trobazne kiseline (slika 6.4). One sadrže tri mesta koja mogu da otpuštaju i primaju protone. U tabeli 6.6 date su pK vrednosti jonizabilnih grupa proteinskih aminokiselina.
Tabela 6.6 - pK vrednosti jonizabilnih grupa aminokiselina

Aminokiseline čije bočne grupe jonizuju nalaze se u rastvoru u četiri razna jonska oblika. Uzmimo kao primer histidin:

Slika 6.3 - Jonski oblici histidina (Shema)

Slika. 6.4 - Titraciona krivulja histidina

Iz tabele 6.6 i titracione krivulje histidina se vidi da konstanta disocijacije bočne imidazolske grupe iznosi 6,0. Iz toga proizlazi da bočna grupa histidina puferuje u neutralnom području. Ova osobina bočne grupe histidina je od izvanrednog značaja za puferni kapacitet onih proteina koji sadrže ovu aminokiselinu (npr. hemoglobin). Izolektrična tačka baznih aminokiselina leži između pKR (bočne grupe) i pK2 (amonijum―grupe). Tako je izoelektrična tačka histidina kod pH 7,58. I.T. kiselih aminokiselina leži između pK1 (karboksilne grupe) i pKR. Tako je za asparaginsku kiselinu:

6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE

U nepolarne aminokiseline, čija je bočna grupa —R hidrofobna spadaju: glicin, alanin, valin, leucin, izoleucin, prolin, fenilalanin, triptofan i metionin. Prvih šest aminokiselina su alifatične, a bočna grupa fenilalanina i triptofana je aromatičnog karaktera. Metioninska bočna grupa se sastoji iz sumpora, koji je tioetarski vezan za metil―grupu (—S —CH3). Sve nepolarne aminokiseline, izuzev glicina, manje se rastvaraju u vodi od ostalih grupa. Glicin ima u bočnoj grupi vodonikov atom, koji je vrlo mali i zbog toga ne može da utiče na polarnost molekula. To je najprostija aminokiselina i jedina koja nije optički aktivna. Glicina ima u mnogim proteinima, a u velikim količinama se nalazi u bidrolizatu skeletnih proteina: kolagena (tetive, kože) i elastina (ligamenata). Želatin, koji se dobija kuvanjem kostiju, sadrži 25% glicina, a fibroin svile do 40%. Glicin može da sintetiše većina živih organizama, zbog tog ga ubrajamo među nebitne ili neesencijalne aminokiseline. Pilići ne mogu da sintetišu glicin. Glicin je u direktnoj vezi s nizom biološki važnih jedinjenja. Zamenom jednog vodonikovog atoma u primarnoj amino―grupi s metil―grupom nastaje sarkozin: CH3NH—CH2—COOH. Nalazi se slobodan u krvnom serumu i mišićima, a nema ga u hidrolizatima proteina animalnog porekla. Sarkozin je nađen u biljnom proteinu iz semenki kikirikija.

Daljim metilovanjem sarkozina nastaje betain, koji se nalazi ili u obliku dipolnog jona ili kao so; ima ga u mnogim biljkama naročito u korenu repe. Jedan od najvažnijih derivata glicina je mišićni kreatin (metilgvanidino sirćetna kiselina). Kreatina ima naročito u mišićnom i nervnom tkivu gde je vezan za fosfornu kiselinu u obliku kreatin―fosfata (fosfagen), a u testisima se nalazi slobodan. Fosfagen igra vrlo važnu ulogu u radu mišića.

Izdvajanjem jednog molekula vode (dehidiatacijom) kreatin prelazi u kreatinin, koji se redovno nalazi u mokraći. Izlučivanje kreatinina je merilo mišićne aktivnosti. Povećane količine kreatinina javljaju se u mokraći pri oboljenju mišićnog tkiva (muskularna distrofija). Sa žučnim kiselinama glicin gradi složene kiseline: glikoholnu, glikodezoksiholnu, glikolitoholnu i dr. U procesima detoksikacije (zaštitne sinteze) glicin služi za uklanjanje štetnih materija iz organizma, naročito aromatičnih jedinjenja. Tako se npr. benzojeva kiselina izlučuje u mokraći biljoždera kao benzoilglicin ili hipurna kiselina (hipos = konj). Fenilsirćetna kiselina izlučuje se kao fenaceturna, a nikotin kao nikotinurna kiselina:

L―Alanin. — Prirodna α―aminopropionska kiselina nalazi se u hidrolizatu većine proteina. Ima L―konfiguraciju, a obrće ravan polarizovane svetlosti nadesno (+). Samo u fibroinu svile ima alanina u većoj količini (20%), odakle ga je Weyl izolovao (1888 godine). Pirogrožđana kiselina, koja se nalazi u najrazličitijem biološkom materijalu, transaminacijom lako prelazi u alanin (glutamat:piruvat―transaminaza). To objašnjava činjenicu da se alanin može izostaviti iz dijete svih životinja i podloga za kulturu svih mikroorganizama. Metabolična povezanost s piruvatom pokazuje da od alanina mogu da nastanu ugljeni hidrati i zbog toga, spada u takozvane glikogene amino kiseline. U nekim mikroorganizmima (Lactobacillus casei, Straeptococcus faecalis) nalazi se alanin D―konfiguracije.

Alanin ima pored optičkog izomera i položajni izomer β―alanin: H 2N— CH2— —CH2—COOH, koji se nalazi u dipeptidima karnozinu i anserinu. Pantotenska kiselina, vitamin B grupe, je pantoil―β―alanin. Ona je sastavni deo koenzima A. L―Valin. — Valin je pronašao u ekstraktu pankreasa Gorup―Besanez 1856. godine. Posle toga je nađen u hidrolizatu albumina, a E. Fischer mu je definitivno odredio strukturu. Valin je α―amino―izovalerijanska kiselina:

Ova se aminokiselina ne nalazi ni u jednom proteinu u većoj količini. U hemijskom pogledu valin se ne razlikuje od ostalih aminokiselina sa ugljovodoničnim lancem bez drugih funkcionalnih grupa. U metabolizmu se, međutim, bitno razlikuje od glicina i alanina, jer pripada grupi bitnih ili esencijalnih aminokiselina. Eksperimentalne životinje zaostaju u rastenju ako u hrani nema valina. Uzrok te pojave je nesposobnost viših životinja da sintetišu aminokiseline s račvastim lancem tolikom brzinom, koliko je potrebna mladim životinjama, koje rastu. L―Leucin. — Proust je izolovao leucin iz hidrolizata sira 1819. godine. Kri―stalnu aminokiselinu je dobio Braconnot iz hidrolizata mesa i vune. Leucin je α―amino―izokapronska kiselina:

Spada u esencijalne aminokiseline, jer je račvaste strukture. Nalazi se u mnogim proteinima i to u većim količinama, na primer: u tireoglobulinu, hemoglobinu, γ―globulinu, kazeinu i keratinu vune. L―Izoleucin. — Izoleucin je α―amino―β―metilvalerijanska kiselina. F. Ehrlich je našao izoleucin u melasi šećerne repe 1904. godine. Posle toga je izolovao ovu aminokiselinu iz enzimskog hidrolizata fibrina, pšeničnog glutena, albumina kokošijeg jajeta i goveđeg mesa. Izolovana

— (pirolidin―2―karbonska kiselina). Ona se jedino u želatinu nalazi u većoj količini (cca 14%).aminokiselina je imala različitu rastvorljivost i tačku topljenja od leucina. Izoleucin je takođe esencijalna aminokiselina. a naročito u prolaminima. Ova aminokiselina je vrlo rasprostranjena i neophodna u hrani mladih životinja. jer se nalazi u hidrolizatima proteina s ostalim α―aminokiselinama. L―Fenilalanin. . ili fenilalanin. Ove dve aminokiseline razdvajaju se teško i vrlo osetljivim fizičko―hemijskim metodama (npr. Najprostija aromatična aminokiselina je α―amino―β―fenilpropionska kiselina. a docnije je izolovana iz hidrolizata belančevina. koji je polarnog karaktera jer ima alkoholnu —OH grupu u pirolidinskom prstenu. koji se rastvaraju u 70% alkoholu. od kojeg se nije razlikovala po hemijskom sastavu. god. — Fischer je našao prolin u hidrolizatu kazeina (1901. Derivat prolina je oksiprolin. Tirozin ne može da zameni fenilalanin. Prolin sadrži sekundarnu amino―grupu u pirolidinskom prstenu. Redukcijom alkoholne grupe prelazi u prolin. Prolina ima u nekim skleroproteinima. Ipak se ubraja u aminokiseline. Izoleucina ima po pravilu uvek manje od leucina u raznim proteinima.). Više životinje ne mogu da sintetišu aromatični prsten. hromatografijom). kao i prolin. Izolovao ju je Schulre iz biljnih klica 1879 god. Kod nekih poremećaja u metabolizmu fenilalanina izlučuje se u mokraći fenilpirogrožđana kiselina. L―Oksiprolin je 2―karboksi―4―hidroksipirolidin―karbonska kiselina. ostali proteini je retko sadrže i to u malim količinama. L―Prolin. primarne aminogrupe uopšte nema..

Bakterije dekarboksiluju triptofan u triptamin. s kiselinama triptofan daju sa mešavinom ljubičasto obojenje Triptofan je esencijalna aminokiselina. Smatra se da crevne bakterije mogu od triptofana da sintetišu amid nikotinske kiseline i osiguraju životinji potrebne količine ovog vitamina. Hopkins i Cole našli su triptofan posle enzimske hidrolize s tripsinom. fenilalanin se može nitrovati. Ovu aminokiselinu pronašao je Muller (1922) tražeći faktor rastenja za neke mikroorganizme u hidrolizatu kazeina. Struktura metionina je docnije potvrđena sintezom. Ovo je poznata bojena reakcija na fenilalanin. L―Metionin je α―amino―γ―metil―tiobuterna kiselina. . reakcija).L― FENILALANIN (Phe) Pošto ima aromatični prsten. Belančevine koje sadrže triptofana glacijalne sirćetne i sumporne kiseline (Adamkiewicz―eva. Ona može potpuno da snabdeva organizam sumporom i sasvim da zameni cistein i cistin. L―Triptofan. Hidrolizom se razara. a nalazi se vezan i u moždanoj kori i trombocitima. Serotonin pojačava krvni pritisak. u hidrolizatu kazeina. a nastali dinitro―derivat daje s hidroksilaminom u amonijačnom rastvoru tamnoljubičasto obojenje. U ekstraktu crevne sluzokože nađen je derivat triptofana — serotonin (5―hidroksitriptamin).

Gubljenjem metil―grupe metionin prelazi u homocistein. — Serin ili α―amino―β―hidroksi propionska kiselina. Metionin je vrlo rasprostranjen u proteinima. Sve se one dobro rastvaraju u vodi. može se hemijski smatrati alkoholnim derivatom alanina. cistein. da je vezan u metilnom tioetru metionina.Osborne je primetio da je sumpor u proteinima dvojakog karaktera: nestabilan prema alkalijama. asparagin i glutamin. kao u cisteinu i cistinu. jer njihove polarne grupe grade sa vodom vodonične veze. Pronašao ga je Cramer (1865) u hidrolizatu sericina. etanolamin u holin. i stabilan prema alkalijama. za koji se utvrdilo. noraderenalin u adrenalin. histamin u N―metilhistamin i čitav niz metilovanja kod detoksikacija. Međutim. Po tome što ima važnu funkciju davaoca metil―grupa. 6. složene belančevine. Kazein mleka i vitelin iz žumanceta takođe su bogati serinom. L―Serin. treonin. koja se biološki metiluju. kod neutralnog pH njihova jonizacija je vrlo mala (oko 0. nego i metil―grupa metionina ima karakteristične osobine i funkcije. npr.6 POLARNE AMINOKISELINE U aminokiseline čija je bočna grupa —R polarnog karaktera spadaju: serin. Serin je dobio ime po sericinu. Specifični enzimi (metil―transferaze) katalizuju prenošenje metil―grupe sa metionina na čitav niz jedinjenja. koje imaju ostatak fosfornu kiseline estarski vezan baš za hidroksilnu grupu serina.01%). ali ga ima u malim količinama. proteinu želatinskog karaktera. tirozin. Obe ove grupe u kiselom području pH gube proton i prelaze u jonsko stanje (negativno se naelektrišu). Bočna fenolna grupa tirozina i tioalkoholna (—SH) grupa cisteina imaju najveću polarnost. koji zajedno s fibroinom gradi svilenu nit. To su fosfoproteidi. metionin se ne može zameniti ni cisteinom ni cistinom. Metil―etar merkaptana ne daje samo poseban karakter vezanom sumporu. . Serin―fosfat zove se fosfoserin.1.

tako da nastaje estar i na taj način se blokira aktivni centar enzima. čije su karakteristične funkcije raspoređene u prostoru isto kao i kod šećera treoze. L―Cistein i L―Cistin. treonin se u nekim proteinima nalazi u obliku fosfatnog estra. 6. — Treonin (α―amino―β―hidroksibutema kiselina) ima dva asimetrična ugljenikova atoma. dinamički gledano. bimotripsin i dr. . Slično kao i serin. tripsin.Mnogi enzimi imaju u svom aktivnom centru aminokiselinu serin (acetil―holin esteraza. Smatra se da je Rose odatle uzeo ime za ovu aminokiselinu. samo dva oblika jedne aminokiseline. Njihova toksičnost osniva se na tome što reaguju sa alkoholnom grupom serina.Reakcija serina u aktivnom centru enzima sa organofosfatima L―Treonin. jer više životinje ne mogu da sintetišu prostornu konfiguraciju kakvu imaju dva susedna ugljenikova atoma u treoninu. — Cistein i cistin opisuju se zajedno. Aktivnost ovih enzima smanjuju i potpuno inhibiraju organofosforna jedinjenja.). koja se zbog toga ubrajaju u jake otrove. pošto su to. Treonin je esencijalna aminokiselina.5 . Sika.

Cistein daje merkaptide sa tragovima teških metala (kao i sumporovodonična kiselina —H2S). Tretiranjem takvih SH―enzima sa teškim metalima. U mokraći se nalaze merkapturne kiseline (=N―acetilcistein vezan za otrovna jedinjenja) ili prosto sulfat (nastao metabolizmom od cisteina) vezan za otrovna jedinjenja (npr. Bočna —SH grupa cisteina je slabo kiselog karaktera i hemijski je vrlo reaktivna. a ova u taurin: Cistein učestvuje kod detoksikacije. Cistin je izolovao Wollaston još 1810 godine iz mokraćnih kamenaca. što se ona nalazi u aktivnim centrima biološki aktivnih proteina — enzima. blokiraju se slobodne —SH grupe i enzim se inaktiviše: Slobodne —SH grupe cisteina dokazuju se jednostavnom reakcijom s natrijumnitroprusidom. Ova osobina —SH grupe je važna zbog toga.Gornjom reakcijom cistein sudeluje u mnogim biološkim procesima održavanja određenog oksidoredukcionog potencijala. Hemijsko ime cisteina je α―amino―β―merkapto propionska kiselina. Cistein biološkom oksidacijom prelazi u cisteinsku kiselinu. Docnije je nađen u hidrolizatima raznih proteina. Cistin je glavni sastojak keratina (u vodi nerastvornih proteina) i vrlo lako se izoluje iz kose . indoksilsulfat).

ima proteina i peptida (npr. Tirozin reaguje i s Pauly―jevim reagensom kao i histidin. hormon insulin) za čiju je aktivnost bitan integritet —S—S mosta.(12%). Tirozin se teško rastvara u vodi (0. jer se pomoću njih mogu da povežu dva peptidna lanca. Prostija je ksantoproteinska reakcija (žuto obojenje — nitrotirozin) s koncentrovanom azotnom kiselinom. srži nadbubrežne žlezde i pigmenti (melanin). Ovu reakciju daju i suvi proteini (koža. vodoniksulfid i sumpor: Prisustvo cistinskih disulfidnih veza —S—S— je bitno za strukturne proteine. Cistinski —S—S— most obezbeđuje čvrstinu strukturnih proteina. Od tirozina nastaju u životinjskom organizmu hormoni tireoideje. jer je tirozin važna aminokiselina. L―Tirozin. a jedino u fibroinu svile ima ga do 10%. U većini proteina ima malo tirozina. — Tirozin ili α―amino―β―hidroksifenilpropionska kiselina dobila je svoje ime po siru (grčki = tyros) iz koga je prvi put izdvojena. Neke biljne belančevine nemaju tirozina i zato su one slabe hranljive vrednosti. nokti). Tirozin se kvalitativno dokazuje sa smešom merkuro― i merkurinitrata u azotnoj kiselini (Millonova reakcija). a u biljkama alkaloidi: . Alkalnom hidrolizom potpuno se razaraju obe aminokiseline. Međutim. amonijak. pri čemu nastaje pirogrožđana kiselina. Nju jedino može da zameni fenilalanin.4 g/1).

Biosinteza adrenalina (shema) U polarne amino kiseline spadaju i L―asparagin i L―glutamin. Jodgorgonska kiselina ili 3. Kod poremećaja u metabolizmu tirozina dolazi do različitih patoloških pojava (alkaptonurija i druge). o njima će biti reči u okviru tih kiselina. Tiroksin se teško rastvara u vodi. 6. U novije vreme nađen je još jedan sastojak tireoglobulina — tri―joditironin. nastaje biološkom oksidacijom tirozina preko intermedijernog jedinjenja 3. jer se veći deo nalazi vezan u tiroksinu. Alkalnom hidrolizom tireoidne žljezde dobija se tiroksin.7 KISELE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju L―asparaginska i L―glutaminska kiselina. To je samo jedan oblik vezanog joda u tom organu.000 puta aktivniji od dijodtirozina.laudanozin. Kod drugih pH vrednosti. On je 10. zatim u sunđerima i konačno u tireoglobulinu štitne žlezde (tireoideje).5―dijodtirozin nađen je u koralu Gorgonia. Fiziološki je aktivan samo levi oblik (L―).4―dihidroksifenilalanina (»Dopa«). koji jače deluje od tiroksina. Adrenalin. Bočna grupa ovih aminokiselina je u području pH 6.0—7. Hormoni tiroksin i trijodtirozin nalaze se i u slobodnom stanju i vezani za tireoglobulin.0 negativno naelektrisana. papaverin. Adrenalin je po svom hemijskom sastavu 3.1. asparaginska kiselina ima sledeće jonske oblike: .6 . meskalin. hormon srži nadbubrežne žlezde. Pošto su to amidi asparaginske odnosno glutaminske kiseline.4―dihidroksifenil―etanol―metilamin: Slika 6.

Lakše se rastvara dodatkom hlorovodonične kiseline. koje nastaje biološkom sintezom. Asparagin je rezerva azota u biljnom tkivu. 1868). Hidrolizom je dobijena slobodna asparaginska kiselina. Kod fotosinteze i asimilacije azota asparaginska kiselina je jedno od prvih azotnih jedinjenja. Asparaginska kiselina je posle toga nađena u proteinskom hidrolizatu. L―Asparaginska kiselina i asparagin. To je najkiselija aminokiselina s izoelektričnom tačkom kod pH 2. Asparaginska kiselina je neesencijalna glikogena aminokiselina.8. Nalazi se skoro u svim proteinima. L(—) Asparagin koji je β―amid asparaginske kiseline.Jonski oblici asparaginske kiseline kod različitih pH sredina Kisele amino kiseline su monoaminodikarbonske jer imaju jednu amino. . Fumarna kiselina Asparaginska kiselina se teško rastvara u vodi (0.424%). koja je L(+) aminoćilibarna kiselina. (Ritthausen.7 .Slika 6. U mikroorganizmima nastaje direktno od fumarne kiseline dejstvorn enzima aspartaze: Asparaginska kiselina igra važnu ulogu u procesima transaminacije i pri tome revizibilno prelazi u oksalsirćetnu kiselinu. može se izolovati iz nekih proteina. — Vauguelin i Robiquet su nasli u špargli (Asparagus officinalis) supstancu. zbog toga i njega ubrajamo u proteinske aminokiseline. Rastvor je izrazito kiselog ukusa. koju su po biljci nazvali asparagin. a dve karboksilne grupe.

imaju u hidrolizatu do 45% glutaminske kiseline. naročito prolamini. a docnije u hidrolizatima proteina. pošto se njen hidrohlorid vrlo teško rastvara. a asparagin se ne menja: Pirolidon―karbonska kiselina redukcijom prelazi u prolin. Bočna grupa ovih aminokiselina je kod pH 6. Prvo je nađen u soku od repe. 6.8 BAZNE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju lizin. U vodenom rastvoru je mnogo manje kisela od asparaginske. Glutamin je γ―amid glutaminske kiseline. Glutamin se različito ponaša od asparagina pri zagrevanju njihovog vodenog rastvora. lizin se nalazi u sledećim jonskim oblicima. gde predstavlja azotnu rezervu. koje ima u pšeničnom zrnu i po njoj dao ime. Izolovao ju je Ritthausen (1866) iz belančevine glutena. Slobodan glutamin se nagomilava u bilju. odatle lako kristališe dodatkom hlorovodonične kiseline. Ima ga i u krvi i tkivu životinja.L―Glutaminska kiselina i glutamin. On prelazi u ciklično jedinjenje pirolidonkarbonsku kiselinu.0 pozitivno naelektrisana. arginin i histidin.1. Glutaminska ili α―aminoglutarna kiselina je najčešća arninokiselina i zauzima centralno mesto u metabolizmu aminokiselina. Kod raznih vrednosti pH. .0—7. — Neki semenski proteini.

Deksarboksilacija lizina L―Hidroksilizin. godine. želatin). Hidroksilizin se nalazi u malom broju proteina (kolagen. To su belančevine male hranljive vrednosti (npr. e―diaminokapronska kiselina je esencijalna aminokiselina. serin i treonin. Ta je reakcija bila pozitivna i u materijalu gde nije bilo serina i treonina. Nalazi se u manjim količinama u proteinima animalnog porekla. Lizin ili α. koju imaju i druge oksikiseline. D. Otkrivena je zahvaljujući osobini. da reaguju s perjodnom kiselinom. Lizin pod uticajem mikroorganizama gubi CO2 (dekarboksilacija) i prelazi u pentametilendiamin. van Slyke je obratio pažnju na tu frakciju i izolovao do tada nepoznatu aminokiselinu iz želatina 1938.9 .Slika 6. gliadin). .). — Drechsel je izolovao lizin iz hidrolizata kazeina (1889 god. a većina biljnih belančevina nema lizina.Jonski oblici lizina kod različitih pH vrednosti L―Lizin.8 . zein. — α―ε―diamino―δ hidroksikapronska kiselina dodana je listi proteinskih aminokiselina tek pre pedeset godina. Za izolovanje lizina koristi se slaba rastvorljivost njegovog pikrata. kadaverin: Slika 6.

Sakaguchi je upotrebio ovu reakciju za fotometrijsko određivanje arginina. Zagrevanjem arginina s alkalijama nastaje karbamid (urea) i ornitin. rastvor reaguje jako alkalno. Reakciju daje guanidinska grupa. Dejstvom α―naftola ili β―oksihinolina i natrijumhipohlorita vodeni rastvor arginina oboji se crveno. Arginin se dobro rastvara u vodi. U jetri čoveka i primata nastaje od arginina urea u poznatom Krebs―Henseleit―ovom ciklusu. Ornitin i citrulin nisu proteinske aminokiseline. — Arginin je α―amino―δ―guanidinovalerijanska kiselina. 1886).L―Arginin. . Ako se uzme ekvimolekulska količina Ba(OH)2. Nađena je prvo u semenkama lupina (Schulze i Steiger. postaje citrulin. a deset godina posle toga Kossel je pokazao da proteini ćelijskih jedra (protamini i histoni) daju hidrolizom velike količine ove aminokiseline (80 do 90%). Pošto je arginin jedina aminokiselina s guanidinskom grupom.

10 .Dekarboksilacija histidina Gubitkom CO2 (dekarboksilacijom) histidin prelazi u histamin. — Histidin su našli istovremeno: Kossel u kiselom hidrolizatu sturina (protamina spermatozoa štuke) i Hedin u proteinskom hidrolizatu (1896 god. Pauly je dokazao imidazolov prsten u strukturi histidina i našao da zato daje reakciju s diazotovanom sulfanilnom kiselinom. samo se nastavlja do glutaminske kiseline: . U organizmu pasa histidin gubi amonijak i izlučuje se u mokraći kao urokaninska kiselina. koji na mesto jednog vodonika ima imidazolov prsten (imidazolil — alanin). a vezan se nalazi u većim količinama u tkivu (pluća. L―Histidin. nalazi se u vrlo malim količinama u krvi.). Histidin je α―amino―β―imidazolilpropionska kiselina. U čovečjoj jetri je put razlaganja histidina isti. Slika 6.Argininfosfat učestvuje u kontrakciji mišića kod beskičmenjaka (analogno kreatinfosfatu — fosfagenu — kod vertebrata). Većina proteina sadrži histidin. Histamin je snažni vazodilatator. Može se smatrati i derivatom alanina. a u hemoglobinu se nalazi u relativno velikoj količini odakle se lako izoluje. mišići). Histamin se oslobađa pri alergičnim procesima u toku reakcije antigena sa antitelima vezanim za ćelije. (Pauly―jeva reakcija).

9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA Aminokiseline nastaju u organizmu kako biosintezom. leucin. tako i enzimskom hidrolizom proteina hrane. triptofan. fenilalanin. Histidin je bitan samo za neke vrste (npr. Tabela. U ovoj knjizi ne možemo da se upuštamo u detalje biosinteze pojedinih aminokiselina.1. 6. metionin i lizin.7 . oksalsirćetna i α―ketoglutarna kiselina. treonin. pacova). arginin i histidin su poznati i pod imenom heksuronske baze (imaju 6 ugljenikovih atoma).Poreklo pojedinih atoma aminokiselina . izoleucin. a organizam čoveka i većine životinja ne može da sintetiše sve potrebne aminokiseline. Esencijalne aminokiseline za većinu životinja su: valin. nasuprot neesencijalnim koje organizam sam sintetiše. Takve aminokiseline nazivaju se bitne ili esencijalne. 6. tirozin. Biljke i mnogi mikrooroganizmi mogu da sintetišu sve aminokiseline.Lizin. Smatramo da je ovo vrlo instruktivno da student vidi da i aminokiseline nastaju od jednostavnih jedinjenja kao što su: pirogrožđana. ali ćemo dati tabelarni pregled porekla pojedinih atoma aminokiselina.

10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA Videli smo da aminokiseline imaju u svom molekulu amino― i karboksilnu grupu i zbog toga daju sve karakteristične reakcije ovih grupa. . kao i njenu primenu. Poznatu reakciju primarnih amina s azotastom kiselinom već smo spomenuli i kod aminokiselina.1.6.

daju sa ninhidrinom intenzivno plavo obojeni produkt. Kod životinja se na ovaj način prenosi CO2 iz tkiva u pluća. koji se zatim iztitrira sa NaOH uz fenolftalein kao indikator: Najpoznatija i najosetljivija reakcija na amino―grupu je ninhidrinska reakcija. stabilne samo u obliku svojih soli —NHCOO Na+. pri čemu nastaju karbaminokiseline. Poznata formolna titracija aminokiselina po Sorensen―u osniva se na reakciji slobodne (neprotonirane) amino―grupe sa formaldehidom. . U toku reakcije višak formaldehida prouzrokuje gubitak protona (H+). Ona se vrlo često koristi za praćenje procesa hidrolize proteina dejstvom proteolitičkih enzima.Kao i sva jedinjenja sa amino― i iminogrupom. aminogrupa gubi svoje bazne osobine. Vrlo je važna reakcija aminogrupe sa CO2. Sve aminokiseline i peptidi. tako i aminokiseline reaguju s hloridima kiselina ili kako se kaže mogu se acilovati. Acetilhlorid reaguje u alkalnom rastvoru na sledeći način: Acetilovanjem. vezivanjem za slobodne aminogrupe proteina. Jedino prolin i hidroksiprolin koji imaju supstituisanu amino―grupu daju pigment žute boje. koji imaju slobodnu amino―grupu.

poznat pod imenom Edman―ov reagens.Reakcija l―fluoro―2.13 . Zbog toga je ovaj reagens vrlo pogodan za određivanje redosleda aminokiselina u peptidnim lancima.11 . Slika 6.Reakcija fenil―izo―tiocianata sa slobodnom α―amino grupom . Slobodne a―amino―grupe daju u slabo alkalnom rastvoru sa FDNB žuto obojene derivate. Sanger za obeležavanje krajnjih α―amino―grupa u peptidima. koji se zovu dinitrofenil―aminokiseline (DNP―aminokiseline). koji u kiselom rastvoru ciklizira i odvaja se od ostalog peptidnog lanca.12 . Ovaj reagens je koristio F.4―dinitrobenzen (FDNB) je reagens na slobodnu α―amino―grupu. Slika 6.4― dinitrobenzena (FDNB) Danas se za određivanje slobodnih α―amino―grupa upotrebljava fenil―izo―tiocijanat. Dejstvom ovog reagensa krajnja aminokiselina prelazi u feniltio―karbamilamino―derivat.Hemijska formula plavog pigmenta ninhidrinske reakcije l―Fluoro―2.Slika 6.

Naknadnim sipanjem benzola ili nekog drugog organskog rastvarača dolazi do razvijanja hromatograma tj. Ovom metodom je Cvet uspeo da dokaže da se u biljnom materijalu nalaze različiti karotinoidi. aminokiseline daju i reakcije na prisutnu bočnu —R grupu: —SH grupu. s aminima amide a gubitkom vode prelazi u anhidride. do rastavljanja smeše boja u pojedine komponente. Tako s alkoholima daje estre.Amino―grupa reaguje reverzibilno s aldehidom dajući vrlo labilno jedinjenje poznato pod imenom Schiff―ove baze. 6.14 . Metoda se sastojala u sledećem: jedna staklena cev (kolona) napuni se aluminijum――oksidom ili nekim drugim adsorbensom i u nju se sipa petroletarski ekstrakt biljnog materijala. . fenolnu grupu (tirozin). Na slici je shematski predstavljeno odvajanje tri različite supstance u koloni tokom razvijanja hromatograma.1. Ono nastaje i u toku enzimskog prenošenja amino―grupa u procesima transaminacije. koji se zovu peptidi. S amonijakom nastaju nesupstituisani amidi (I). a sa drugim aminima supstituisani amidi (II). Od derivata aminokiselina s biohemijskog stanovišta su najvažniji amidi aminokiselina. Slika 6.11 HROMATOGRAFIJA AMINOKISELINA Hromatografija je dobila ime po tome što je poljski naučnik Cvet prvi put primenio ovu metodu za odvajanje obojenih supstanci (karotinoida ili lipohroma).Reakcija amino – grupe sa aldehidom α―Karboksilna grupa aminokiselina pokazuje sve karakteristične reakcije organskih kiselina. gvanidinsku grupu (arginin) itd. Pored reakcija na amino― i karboksilnu grupu. Reakcije bočnih grupa opisane su kod pojedinih aminokiselina.

hloroformom i sl.) pomeša.Shematski predstavljeno odvajanje tri supstancije na koloni adsorbensa. Isti autori su 1944. koji se ne mešaju. preći će iz vodenog rastvora u fenol prvo one komponente koje se najbolje u njemu rastvaraju. a posle mnogostrukog dodavanja i one koje se teže rastvaraju. opet će jedan deo supstanci da pređe u fenol. c i d prikazuju odvajanje tokom razvijanja hromatograma prolaženjem organskog rastvarača kroz kolonu. sa fenolom (etrom. na primer. Naime. Ona se zasniva na poznatom Nernst-ovom zakonu raspodele supstanci između dva rastvarača.Slika 6. koja se rastvaraju u vodi.) Martin. mono― i disaharida i sl. Pored toga one se posle hidrolize proteina nalaze u hidrolizatu u vrlo malim količinama. šećeri i sl. Ako ovaj postupak ponovimo više puta. Sve one imaju iste funkcionalne grupe. kao što su aminokiseline. b.15 . Ova metoda se naziva i adsorpciona hromatografija. kada se vodeni rastvor polarnih organskih jedinjenja (aminokiselina. Adsorpciona hromatografija se primenjuje samo za odvajanje lipofilnih jedinjenja. već prema tome kolika je njihova rastvorljivost u fenolu. Klasičnim hemijskim metodama je bilo vrlo teško i skoro neizvodljivo da se iz smeše izdvoje slična jedinjenja. Pri tome će jedan deo rastvorenih supstanci da pređe u fenolni sloj. Gordon i Synge su 1941. god. a razlikuju se samo po ostatku —R. koja se rastvaraju u vodi (aminokiseline. Odvajanjem fenola i ponovnim dodavanjem sveže količine. odnosno takvih koja se rastvaraju samo u organskim rastvaračima.) stvoriće se dva sloja. uveli metodu podeone hromatografije. jer do odvajanja komponenata iz smeše dolazi zbog različite adsorpcije supstancija na koloni od aluminijum―oksida. godine postupak dodavanja svežeg organskog . Slike a. Tražeći pogodnu metodu za odvajanje hemijski sličnih jedinjenja.

Obično se u levak za odvajanje sipa n―butanol (40 ml). prilikom hromatografisanja igraju izvesnu ulogu i adsorpcione pojave. što su ceo postupak izvodili na koloni i na kraju su kolonu zamenili trakom filtracione hartije. Sada se uzme jedna traka specijalne filter hartije za hromatografiranje (Whatman). Vodeni rastvor upija hartija (stacionarna faza). Posle ponovnog sušenja u sušnici pojavljuju se ljubičasto obojene mrlje pojedinih aminokiselina. Papir se zatim postavi u komoru za hromatografiju tako da mu jedan kraj (blizu mesta nanašanja probe) uroni u posudicu sa rastvaračem. Ova metoda se odlikuje jednostavnošću. Za hromatografiju se pripremi komora u kojoj će se raditi. Pošto se radi na čvrstoj podlozi (hartija). . To može da bude visoki stakleni cilindar ili neka druga pogodna posuda odgovarajućih dimenzija. pa tako redom do onih koje se u organskom rastvaraču najmanje rastvaraju. Kada se organski rastvarač. osuši i poprska rastvorom ninhidrina. zasiti vodom. U hidrolizatu se nalazi smeša svih aminokiselina i pre nego što se pristupi kvalitativnoj hromatografskoj analizi. Rastvarač počinje da ulazi u hartiju i polako se širi. odvoji se od vodenog sloja i nalije u posudicu. koja se nalazi na dnu komore.rastvarača neobično uprostili. pored posudice sa rastvaračem da bi se cela komora zasitila vodenom parom. a drugi kraj se zakači tako da slobodno visi. prvo se izvrši hidroliza zagrevanjem u vakuumu (sa 6—10 M HCl) na 100°C. sirćetna kiselina (10 ml) i voda (50 ml). koje se u njemu najbolje rastvaraju.030 mg) pomoću fine pipete ili kapilare i osuši u struji toplog vazduha. Isto tako se priprema rastvor za razvijanje hromatograma. noseći sa sobom prvo one aminokiseline. a pomoću nje mogu da se dokažu vrlo male količine (10 µg. Na 3—4 cm od kraja trake nanese se rastvor aminokiselina (oko 10 µ1 = 0. Vodeni sloj se stavi na dno komore. u ovom slučaju n―butanol.010 ml odnosno 30— 50 mg = 0. višak kiseline se odstrani ponovljenim uparavanjem i dodavanjem vode. Hromatografija na filtracionoj hartiji je jedna od metoda za odvajanje aminokiselina iz proteinskog hidrolizata. Postupak: Pošto su aminokiseline vezane u belančevinama. opere destilovanom vodom i osuši. Kada dođe skoro do gornje ivice hartije (3—4 cm do kraja) traka se izvadi.). ne zahteva skupocenu aparaturu. Hidrolitičkim razlaganjem belančevina dolazi do oslobađanja aminokiselina. a sveže količine organskog rastvarača stalno ulaze (mobilna faza).

Hofmeister su 1912. 6. baza ili smeše proteolitičkih enzima hidrolitički razlažu na aminokiseline.a ) Aparatura za uzlaznu hromatografiju b) Hromoatogram aminokiselina posle prskanja ( detekcije) sa ninhidrinom Pored hromatografije na filtracionoj hartiji. postavilo se pitanje na koji su način aminokiseline vezane u proteinima. koja nastaje reakcijom karboksilne grupe jedne aminokiseline s amino grupom druge: . primenjuju vrlo precizne metode hromatografije na jonskim izmenjivačima.Dužina putovanja svake aminokiseline (A) podeljena sa dužinom putovanja rastvarača (B) (Rf=A/B) je konstantna vrednost za svaku aminokiseiinu u datom rastvaraču i uvek je manja od jedan.2. Fischer i F. danas se za kvantitativno određivanje aminokiselina. godine pretpostavili da su aminokiseline povezane u proteinima amidnom vezom. Slika 6.2 PEPTIDI 6. E.1 PEPTEDNA VEZA Posle saznanja da se svi proteini dejstvom razblaženih kiselina.16 .

penta― i polipeptidi. Nazvali su ga dipeptid. antibiotici i sl. Oni se dobijaju nepotpunim hidrolitičkim razlaganjem proteina. Na ovaj način povezivanjem četiri. kao i svaka aminokiselina sadrži jednu slobodnu amino― i jednu karboksilnu grupu.glicilalanin Slika 6. dakle. složena jedinjenja koja se sastoje iz više aminokiselina vezanih međusobno peptidnom vezom.). jer se sastojao iz dva ostatka glicina. Kako polipeptid još uvek ima slobodne krajnje grupe. Peptidi su. Reakcija je nazvana po jedinjenju »biuret«. koje nastaje zagrevanjem ureje: . Dipeptid. Karakteristična reakcija na peptidnu vezu je biuretska proba. a nastalu amidnu vezu — peptidna veza. pet i više aminokiselina nastaju tetra―. Pored toga izolovan je veliki broj prirodnih peptida specifičnog fiziološkog dejstva (peptidni hormoni. On može sa svojim slobodnim grupama ponova da stupi u reakciju sa nekom trećom aminokiselinom i da nagradi tripeptid. ovaj proces može da se ponavlja stotinama puta.Nastajanje dipeptida glicil―alanin Oni su prvi uspeli da iz dva molekula glicina uz izdvajanje molekula vode dobiju dipeptid glicil―glicin.17 .

Peptidna veza je.2. Oligopeptidi se sastoje od najviše 10 aminokiselina. tripeptidi. na primer: . Kao i kod proste amidne veze. atomi koji ostvaruju peptidnu vezu ne mogu slobodno da rotiraju u prostoru. itd. raspored elektrona oko atoma peptidne veze je simetričan i ona je zbog toga vrlo stabilna.2 NOMENKLATURA PEPTIDA Prema broju aminokiselina koje sadrže. a dvoguba veza između ugljenika i kiseonika (C=0) ima 40% osobina jednogube veze. dakle. Slika 6. Zbog ove tzv.Raspored atoma peptidne veze u prostoru 6. peptidi se dele na: oligopeptide i polipeptide. veza između ugljenika i azota (C―N) ima 40% osobina dvogube veze. koja imaju jednu ili više peptidnih veza daju karakteterističnu ljubičastu boju sa bakar―sulfatom i natrijum―hidroksidom. Pored toga. tetrapeptidi. Ova osobina peptidne veze je od posebne važnosti s obzirom na trodimenzionalnu konformaciju peptidnog lanca. rezonantne stabilizacije. i na kraju se doda nepromenjeno ime aminokiseline sa slobodnom karboksilnom grupom. Imena peptida grade se tako da se jedno za drugim navode imena ostataka aminokiselina sa nastavkom ―il. supstituisana amidna veza. Tu spadaju dipeptidi.18 . Jedinjenja koja se sastoje od 100 i više ostataka aminokiselina spadaju u proteine. Polipeptidi sadrže cca 50 aminokiselina.Biuret i sva jedinjenja.

Posebne metode se koriste za određivanje krajnjih amino grupa (tzv. tetrapeptidi 24. pepsina. Danas se uglavnom upotrebljava fenilizotiocijanat (Edman―ov). 6. himotripsina). koji ima tu prednost što se krajnja aminokiselina posle reakcije odvaja od peptida. a ona sa slobodnom karboksilnom grupom na desnoj strani. 1 .3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA Kod određivanja sekvence ili redosleda aminokiselina prvo se odrede krajnje aminokiseline peptidnog lanca. Mi smo spomenuli dva takva reagensa: l―fluoro―2. BAC. itd. a da ne dolazi do cepanja drugih peptidnih veza unutar peptidnog lanca. Dugo vremena su hemičari pokušavali da nađu analitičke metode za određivanje redosleda aminokiselina u peptidima i proteinima. Krajnja aminokiselina sa slobodnom amino grupom piše se uvek na levoj strani niza. a posebne za određivanje krajnjih karboksilnih grupa (C―krajnje aminokiseline).4―dinitrobenzen i fenil―izotiocijanat. C―krajnje aminokiseline se otkidaju iz peptidnog lanca dejstvom enzima karboksilaza. danas se prema zvaničnoj nomenklaturi IUPAC―a1[1] pišu samo prva tri slova iz imena aminokiselina. Zbog različitog redosleda aminokiselina dipeptidi imaju dva izomera AB i BA. tripeptidi šest ABC. CAB i CBA. Redosled vezivanja pojedinih aminokiselina u peptidima i proteinima naziva se sekvenca aminokiselina. Određivanje redosleda aminokiselina u peptidima pomoću Edman―ovog reagensa je danas automatizovano. BCA. odvajaju se hromatografski i identifikuju. Za potpuno poznavanje hemijskog sastava nekog peptida nije dovoljno samo da se zna iz kojih se aminokiselina sastoji. Manji peptidi se hromatografski razdvoje i odredi im se sekvenca. ACB. Poslednjih dvadeset godina uvedeno je više analitičkih metoda za određivanje sekvence aminokiselina. Jedino poznavanje redosleda omogućava da se i sintetiše dati peptid. Tako bi skraćeno ime gore napisanog peptida bilo: Ala―Gln―His―Gly. N―krajnje aminokiseline). Za određivanje N―krajnjih aminokiselina poznati su različiti reagensi koji reaguju sa amino grupom. Određivanje sekvence aminokiselina u polipeptidima zahteva da se polipeptidni lanac hidrolitički cepa na manje peptide dejstvom proteaza (tripsina. Pomoću ovog reagensa može da se odredi na jednom uzorku peptida redosled pedesetak uzastopnih aminokiselina. već i po kom su redu one međusobno vezane.2.Da bi se izbeglo pisanje dugačkih imena polipeptida.

2. Dva mola glutationa gube dva vodonika i prelaze u disulfidni oblik: G—S—S—G (oksidovani glutation). Jedan od najpoznatijih i najrasprostranjenijih je tripeptid — glutation. Hopkins ga je prvi izolovao iz kvasca 1921. Imajući u vidu da sva —SH jedinjenja imaju slabo kisele osobine. možemo glutation da napišemo u jonskom obliku: Prelaženje glutationa (G—SH — redukovani glutation) u oksidovani oblik G—S—S—G je reverzibilni oksido―redukcioni proces. I jedan i drugi imaju u svom sastavu neproteinsku aminokiselinu β―alanin. Skraćeno se piše: G—SH. U mišićima vertebrata nalaze se peptidi karnozin (β―alanil―L―histidin) i anserin (β―alanil―N―metil―L―histidin). Glutation je γ―L― glutamil―L―cisteinil―glicin. Zbog toga glutation ima ulogu biološkog »redox« sistema. jer se izvode od sumporovodonične kiseline (H2S).4 PRIRODNI PEPTIDI Poznat je veliki broj prirodnih peptida. god.6. .

Antibiotik gramicidin je polipeptid koji sadrži D―fenilalanin. Najpoznatiji među njima su penicilini. koji sadrže osam aminokiselina od kojih je jedna cistin. Pošto su prvi rezultati određivanja molekulske težine insulina davali vrednost od 36 000 i 48 000. Molekulska težina insulina iznosi 6 000. a koji deluju antibakterijelno na druge mikroorganizme. Sadrži 29 ostataka aminokiselina.5 PEPTIDNI HORMONI Hormoni zadnjeg režnja hipofize oksitocin i vazopresin su ciklični peptidi.Poznat je čitav niz polipeptida. 6. Oni nastaju od aminokiselina valina i cisteina. koje sintetišu razni mikroorganizmi. Du Vigneaud je prvi uspeo da sintetiše oksitocin. Prvi sadrži 39 aminokiselina. Asocijacija proteinskih molekula u veće agregate (»molekule«) je danas opažena kod velikog broja proteina.2. polimiksini. je visokomolekularni polipeptid sastavljen od 51 aminokiseline. Zbog toga i ne postoje oštre granice između polipeptida i proteina. aktinomicin i dr. Hormon pankreasa glukagon je takođe polipeptid. a to je bila i prva sinteza jednog prirodnog peptida. čija je sekvenca određena. a drugi 13—22 u zavisnosti od vrste sisara. insulin se ranije ubrajao u proteine. 3x12 000 i 4x12 000. . Insulin. hormon pankreasa. ali u prisustvu metalnih jona molekuli insulina asociraju u jedinice molekulske težine od 2 x 6 000. melano―stimulišući (MSH) hormon srednjeg režnja hipofize su polipeptidi lančaste strukture. Tu spadaju: penicilini. gramicidin. Kortikotropin (ACTH) adrenokortikotropni hormon prednjeg režnja hipofize i melanotropin.

Escherichia coli sadrži oko 3 000 vrsta proteina. kosi. a u čoveku se računa da ima oko 5 miliona različitih proteina.3.Molekulske komponente ćelije E. što znači od prvenstvene važnosti. Zastupljenost glavnih grupa bioloških makromolekula data je u donjoj tabeli. Ime im je dao Berzelius.6. Tabela 6.1 UVOD Proteini su najbitniji sastojci žive materije.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE 6. raznolikost i organizovanost živih bića počiva na osobinama proteina. od grčke reči »proteinos«. Iz tabele se vidi da 50% suve supstance otpada na proteine.8 . Ona je uglavnom ista u svim ćelijama (izuzev u kostima. masnim ćelijama). Mala i prosta ćelija bakterija kao npr. coli Ukupna težina u % Broj svake Procenat od ukupne težine Voda Proteini nukleinske kiseline dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) ribonukleinske kiseline ugljenih hidrata Masti nisko molekulskih biomolekula (osnovnih i intennedijera) neorganskih jona 2 1 oko 500 oko 12 1 6 3 2 1 oko 1000 oko 50 oko 40 70 15 oko 3 000 grupe . Mnogobrojnost. U prirodi se nalazi veliki broj proteina.

poznata pod imenom enzimi. Enzimi: Ribonukleaza citohrom c tripsin 2 .Biološke funkcije proteina Proteini 1 . U donjoj tabeli dat je pregled i podela proteina na osnovu njihove biološke aktivnosti. sinovijalna tečnost stacionarni filament miofibrila pokretni filamenti miofibrila proteini belanceta proteini mleka proteini sa rezervama gvožđa proteini pšenice i kukuruza 3 . perje tetive. proteini su vrlo specifični. Proteini su biološki najaktivniji molekuli. Tako nijedan protein E. ceruloplazmin . jer obavljaju najrazličitije biološke funkcije.mioglobin serumski albumin Nalaženje i funkcija hidrolizuje RNK prenosi elektrone hidrolizuje peptidnu vezu sastavni delovi membrane koža. Svaka životinjska i biljna vrsta ima svoje specifične proteine. održavanje i reprodukciju. a kod viših organizama i svaka individua ima svoje specifične proteine. i to vrlo efikasno i brzo.9 . Svaki od njih katalizuje jedan tip ili samo jednu reakciju. Tabela 6. β―lipoprotein. Oni između ostalog omogućavaju ćeliji da funkcioniše kao hemijska mašina. U tabeli prva grupa proteina. kosti hrskavica ligamenti sluzavi sekreti. odnosno da može da koristi energiju okoline za svoj rast. nokti. coli nije identičan sa proteinima čoveka. iako mogu da vrše istu funkciju. Strukturni proteini strukturni proteini membrane α―keratin kolagen elastin mukoproteini Kontraktilni proteini miozin aktin Transportni proteini hemoglobin. Poznato je oko 2 000 različitih enzima koji se odlikuju po svojoj specifičnosti i efikasnosti. u milionitom delu sekunde. 4 .Za razliku od većine drugih sastojaka živog organizma. igra ulogu bioloških katalizatora.

na primer: aktin i miozin u mišićima. Treća grupa proteina čini bitne elemente kontraktivnih i pokretnih sistema. Grupa transportnih proteina može da prenosi različite molekule putem krvotoka. Različiti nerastvorni proteini ćelijske membrane. Hrskavica se sastoji iz proteina konjugovanog sa polisaharidom — hondroitinsulfatom. β1―lipoprotein — lipide. Neki proteini služe kao rezerva i obezbeđuju neometano razviće jedinke: na .5 . albumin — slobodne masne kiseline. Druga grupa obuhvata proteine koji izgrađuju strukturne elemente organizma i ona je po količini najveća. grade komplekse sa stranim proteinima prethodnik fibrina u krvnom koagulumu učesnik u procesu zgrušavanja izazivač bakterijalnih trovanja hranom bakterijelni toksin enzimi koji hidrolizuju fosfogliceride 7 . kompleksno vezani sa polarnim lipidima. ceruloplazmin — bakar. Fibrini kolagena takođe povezuju grupe ćelija u tkivo. Glavni ekstracelularni strukturni protein vezivnog tkiva i kostiju viših životinjskih vrsta je lančasti protein kolagen. 8 . Rezervni proteini albutnin jajeta kazein feritin gliadini i zeini Hormoni insulin adrenokortikotropni hormon hormon rasta Zaštitni proteini u krvi kičmenjaka antitela fibrinogen trombin Toksini toksin Clostridium botulinum toksin difterije zmijski otrov reguliše metabolizam glukoze reguliše sintezu kortikosteroida stimuliše rast kostiju 6 . itd. Tako hemoglobin prenosi kiseonik. čine srž membranske strukture. Oni igraju veliku ulogu u prenosu jona i manjih organskih molekula kroz membranu.

hormon rasta i drugi su proteinskog karaktera. koji je prouzrokovao njihovo nastajanje. jeste njihova velika osetljivost prema svemu što ubija živa bića.primer albumin u jajetu. antitela su komplementarna sa svojim antigenom. alkaloidnih reagenasa. transportni proteini su komplementarni sa supstancama koje prenose. Plazmaproteini. Zaštitni proteini kao što su antitela štite kičmenjake od stranih supstanci.2 OSOBINE PROTEINA Upadljiva osobina proteina je da mogu da grade kompleksna jedinjenja sa raznim supstancama i to na principu strakturne komplementarnosti. Pored enzima biološki je aktivna i grupa proteina koja pokazuje hormonsko dejstvo. 6. Danas je objašnjeno kako povezivanje aminokiselina u proteinske čestice različitog oblika i dimenzija omogućava da proteini mogu da vrše toliko različitih i važnih funkcija. čiju promenu katalizuju. koagulišu pri zagrevanju. ugrušano mleko. One su zajedničke za sva živa bića. kisele i bazne grupe različitih aminokiselina su slobodne i čine bočne grupe peptidnog lanca. Vrlo rano je zapaženo da se supstance kao: belance jajeta. za razliku od taloga koji se dobija isoljavanjem proteina neutralnim solima i alkoholom. naročito albumin imaju odlučujuću ulogu u održavanju standardnih uslova u ćeliji i tkivima. a fibrinogen i trombin ih čuvaju da kod ranjavanja ne iskrvare. Druge polarne. Dobijeni kaogulum se ne rastvara. krvni serum. Svi proteini. Pod pojmom denaturacije podrazumeva se niz promena koje se odigravaju u komplikovanoj strukturi proteinskih . dejstvom kiselina i tzv. kao što je održavanje osmotskog pritiska i pH. kazein mleka. Zagrevanjem proteini se menjaju ili kako se to kaže »denaturišu«. koje same po sebi nisu ni biološki aktivne niti toksične supstance. Zajednička i karakteristična osobina proteina. U proteinima su aminokiseline vezane peptidno samo svojim α―amino i α―karboksilnim grupama. Strukturna komplementarnost omogućava proteinima da mogu da vrše tolike raznolike funkcije. gliadini i zeini u klici pšenice i kukuruza. Enzimski molekuli su komplementarni sa supstratom. Mnogi hormoni kao što je insulin. uključujući i one aktivne i toksične. sastavljeni su od samo dvadesetak aminokiselina.3. po kojoj se razlikuju od drugih biohemijskih sastojaka.

Do denaturisanja proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature već i dejstvom visokog pritiska mehaničkim tretiranjem. Tako se hemoglobin sastoji od četiri protomera. Oni se sastoje od 2 . Ispitivanje proteina je koraknulo napred. a ceo kompleks se sastoji od 21 protomera. Tada se pokazalo da su proteini makromolekuli. tek kada su pronađene fizičke metode. Neki proteini postoje u obliku oligomera tj. baza i organskih rastvarača i raznih zračenja. Najveći supramolekulski kompleksi su virusi. Denaturisanjem protein gubi svoje fiziološko dejstvo. dejstvom kiselina. izolovanje nativnih proteina je vrlo težak i osetljiv posao. Svi regulatorni enzimi sastoje se od više enzimskih molekula: na primer. sintetaza masnih kiselina ima sedam aktivnih enzima.10 . To je razlog da je živi svet toliko osetljiv na radioaktivnost. Pri tome se naročita pažnja obraća na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. koje nisu izazivale njihovu denaturaciju. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. a poznaje se odmah po promeni njegove rastvorljivosti. Njihova molekulska težina kreće se u širokim granicama i može da dostigne jedan milion daltona2[2] (vidi tabelu). Tabela 6.Molekulske težine nekih proteina Proteini Insulin goveđi Ribonukleaza Lizozim (belanceta) Mioglobin (goveđeg srca) Hemoglobin (ljudski) Albumin (ljudskog seruma) Y―globulin (konjski) Glikogen fosforilaza (iz mišića kunića) Sintetaza masnih kiselina (iz kvasca) Virus duvana 495 000 2 300 000 40 000 000 Oko 4100 oko 20 000 336 500 4 oko 21 oko 2130 Molekulska težina Broj aminokiselinskih ostataka Broj proteina 5 733 12 640 13 930 16 890 64 500 68 500 149 900 51 124 129 153 574 oko 550 Oko 1 250 2 1 1 1 4 1 4 Proteini istog tipa i funkcije mogu da imaju različite molekulske težine. čija molekulska težina prelazi i 40 miliona.molekula. sastoje se iz nekoliko proteinskih molekula (protomera).

H 2O2). Prema ovom karakterističnom elementu i danas se izračunava i procenjuje proteinski sastav tkiva i hrane. povezanih međusobno Kao i sva jedinjenja ugljenika molekuli proteina su trodimenzionalni i svaki od njih ima svoj karakterističan oblik u prostoru. homologi proteini) nisu imunološki identični. H2SO4 se neutrališe i dodatkom jake baze NaOH oslobodi se amonijak iz nastalog amonijum―sulfata: (NH4)2SO4 + 2NaOH=Na2SO4 + 2NH3 + 3H2O Oslobođeni amonijak se kvantitativno hvata destilacijom u struji vodene pare u rastvor kiseline poznate koncentracije. Zasada je važno da naglasimo da veličina i oblik svake vrste zavisi od veličine i oblika proteina koji ih izgrađuje. Primenjujući elementarnu analizu na proteine svile.3. poznatih pod imenom antitela ili imunoglobulini. belanceta jajeta. Princip određivanja azota u proteinima sastoji se u tome što se proteini sagore uz dodatak konc.25). 6. Posle sagorevanja višak konc. koji nastaju u krvi kičmenjaka posle injekcije nekog proteina stranom tom organizmu.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA Gerardus Johannes Mulder (1839) god. množenjem postotka dobijenog azota s faktorom 6. Na primer hemoglobini različitih sisara ubrizgani eksperimentalnoj životinji izazivaju nastajanje različitih antitela. Dakle. Hg. pokazalo se da proteini sa istom fiziološkom funkcijom (tzv. . Ispitivanjem zaštitnih proteina. našao je da svi imaju 12—19% azota.hiljadu i više proteinskih nekovalentnom vezom. Mi ćemo kasnije opširnije govoriti o strukturnim razlikama homologih proteina na primeru insulina i hemoglobina.25 (100/16 = 2. molekularna osnova raznolikosti živih bića počiva na raznolikosti izgleda i veličine proteina specifičnih za datu vrstu. molekula. a titracijom se odredi koliko je amonijaka predestilovalo. Naravno ovako dobijeni rezultati su samo približni. U analitičkom određivanju proteina krvne plazme dogovorno je uzeto da proteini imaju cca 16% azota i na osnovu toga se proračunava sadržaj proteina. Znači da se hemoglobini različitih sisara i uopšte homologi proteini razlikuju po svojoj strukturi i obliku. je prvi počeo sistematsko ispitivanje proteina. Pri tome se neutrališe jedan deo kiseline. krvnog fibrina. želatina. Prilikom sagorevanja azot koji se nalazi u proteinima prelazi u amonijum―sulfat. H2SO4 i u prisustvu katalizatora (Cu.

To su oligomerni proteini. Keratini se sastoje iz dve vrste belančevina: fibrilarne komponente koja ima malu količinu sumpora i amorfnog globularnog proteina bogatog sumporom. Kosa. 2) molekulskom težinom i 3) redosledom (sekvencijom) aminokiselina u polipeptidnom lancu. rogovi. peptidnih lanaca. 6. Fibrilarne belančevine su osnovni strukturni elementi vezivnog tkiva viših životinja. U proteinima su aminokiseline vezane peptidnom vezom. gradeći peptidni lanac (ili lance).2—3%. 20— 23% kiseonika. Utvrđeno je da su one osnovne strukturne jedinice iz kojih se sastoje svi proteini. Fibrilarne ili lančaste proteine i B. magnezijuma. bakra. Najpoznatiji proteini ove grupe su keratini. Prema obliku i strukturi molekula proteini se dele na dve velike grupe: A. Neki proteini imaju u svom molekulu gvožđa (kao na primer hemoglobin). Proteini nisu slučajni polimeri različite dužine lanca. Naprotiv. obično parnog broja. perje su izgrađeni od keratina. kolageni i elastini. Fibrili proteina su ugrađeni u amorfnu masu. 3 . Njihovi polipeptidni lanci su paralelno smešteni duž jedne jedine osovine. cinka i drugih elemenata. a veliki broj se sastoji od više. Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijena su jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. nokti.Pored azota proteini sadrže 50—55% ugljenika. a fosfora 0—6%.3. Sumpora imaju 0.4 STRUKTURA PROTEINA njegovom Svaki protein u nativnom stanju ima svoj specifičan i karakterističan trodimenzionalni oblik u prostoru. Globularne ili sferoidne proteine. svaki tip proteina okarakterisan je: 1) svojim specifičnim hemijskim sastavom. 6—7% vodonika. koji nazivamo KONFORMACIJA. Principijelna razlika između keratina različitih životinja je u načinu pakovanja filamenata i količini i sastavu amorfnog matriksa. koji je genetski dirigovan. Ima proteina koji se sastoje samo od jednog peptidnog lanca (protomer). Fibrilarni proteini imaju molekule u obliku vlakna (fibrila) dužine nekoliko stotina jedinica angstrema*3[3]. slično čeličnim štapovima u betonski temelj. koža.

tetiva. Rastvaraju se u vodi i rastvorima neutralnih soli. U ovu grupu spadaju miozin mišića i fibrinogen. Prema tome. ugibaju X―zrakove kao i . hormoni. strukturni element ugruška krvi. virusi i dr. ne rastvaraju se ni u jednom neutralnom rastvaraču. Prostorna organizacija peptidnih lanaca u proteinima ispituje se uglavnom merenjem difrakcije X―zrakova. ali se rastvaraju u vodi i rastvorima neutralnih soli. Sastavni peptidni lanci se zovu protomeri. koji se po svojoj konformaciji nalaze između fibrilarnih i globularnih. Globularni proteini imaju molekule manje ili više elipsoidnog oblika. Talasna dužina X―zrakova je istog reda veličine kao i razdaljina atoma u kristalima. Njihovi peptidni lanci su čvrsto sklupčani unutar globularne čestice. Elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva. antitela. belancetu jajeta.Konformacija fibrilarnih (a) i globularnih (b) proteina Ima proteina. Karakteristična osobina ove grupe proteina je da su fizički i hemijski vrlo otporni. hrskavica i zubi.Kolageni su bitne komponente vezivnog tkiva kože. Globularni proteini se nalaze u krvnoj plazmi. Globularni proteini koji se sastoje iz više peptidnih lanaca nazivaju se oligomerni proteini. slično fibrilarnim proteinima. mleku i svim tkivnim tečnostima. kostiju.19 . Slika 6. oni difraktuju. Javlja se u različitim oblicima. Hemijske i biološke osobine proteina jedino mogu da se objasne egzaktnim opisom njihove konformacije. niti u razblaženim kiselinama i bazama. Njihovi molekuli su lančasti. kada su atomi pravilno razmešteni u jednom kristalu. U ovu grupu spadaju biološki vrlo aktivni proteini: enzimi.

U oba slučaja treba da se zna između kojih aminokiselina je došlo do kidanja peptidne veze. Pro15. Od . Met9. U slučaju kada su peptidni ianci povezani kovalentnom —S—S— vezom preko ostataka cisteina. Pošto se peptidni lanci u proteinima sastoje od stotine aminokiselinskih ostataka. Val21. Ser20. U molekulima proteina postoje četiri nivoa strukturne organizacije peptidnih lanaca: primarna. tercijerna i kvarterna. a indeks pored njih znači da ima toliko ostataka dotične aminokiseline u molekulu. Glu26. Na2SO4. Leuso. Ovu strukturu imaju samo oligomerni proteini. Daljnji korak je da se u slučaju oligomernog proteina njegovi sastavni peptidni lanci (monomeri) odvoje i izoluju u čistom stanju. Ile27. koje su danas automatizovane. Sastav β―laktoglobulina bi bio: Gly8. Tercijarna struktura objašnjava način na koji se peptidni lanac presavija i uklupčava da bi se stvorila kompaktna struktura globularnih proteina. Asp36. U ovoj formuli grupacije od tri slova označavaju pojedine aminokiseline.optička rešetka. Ovo može da se konstatuje određivanjem broja krajnjih aminogrupa u intaktnom proteinu pomoću reakcije sa fluorodinitrobenzenom. Ala29. lanci se odvajaju cepanjem ove veze oksidacijom sa perhlornom kiselinom. 6. Odvajanje se radi elektroforetski ili hromatografski. jer se redosled može da odredi samo na manjim peptidima. Primama struktura obuhvata samo kovalentnu kičmu polipeptidnog lanca i karakterističan redosled ostataka aminokiselina (sekvencu). Phe19.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA Aminokiselinski sastav proteina određuje se u hidrolizatu pomoću raznih hromatografskih metoda. naročito onakav kakav se nalazi u fibrilarnim proteinima. Arg7. Određivanje sekvence aminokiselina Kod utvrđivanja redosleda odnosno sekvence aminokiselina prvo treba da se odredi da li se protein sastoji iz jednog ili više peptidnih lanaca. oni se prvo cepaju na manje peptide. koje u principu odgovaraju opštim formulama neorganskih jedinjenja npr. (NH3)32. Try4. Cepanje na manje peptide može da se radi hemijskim ili enzimskim metodama. Sekundarna struktura obuhvata način prostiranja peptidnih lanaca (izduženi ili spiralni). Cys4.3. Tako se na osnovu difrakcionih merenja može da ustanovi položaj pojedinih atoma peptidnog lanca i njihova međusobna razdaljina. Cys―Cys8. sekundarna. Dosta dobar uvid u sastav proteina daju formule. Fibrilarni proteini nemaju tercijernu strukturu. Tyr9. Thr21. Kvaterna struktura obuhvata prostornu organizaciju više peptidnih lanaca. His4.

tako da nastaju peptidi čija je krajnja aminokiselina triptofan. Himotripsin cepa na mestu aromatičnih aminokiselina.hemijskih reagenasa za sada se najviše upotrebljava cijanogenbromid. koji cepa na mestu metionina.20 . Tako hidroliza sa tripsinom daje peptide koji imaju kao krajnju C―aminokiselinu lizin ili arginin. koje se nalaze u homologim insulinima. Slika 6. Podvučene su one aminokiseline. Kod enzimske hidrolize koristi se osobina enzima da hidrolizuju veze samo između određenih aminokiselina.Redosled aminokiselina u goveđem insulinu položaj —S—S— veza između A i B lanca. Pored ova dva enzima koristi se pronaza i suptilizin i papain. tirozin ili fenilalanin. . Nastali manji peptid ima kao krajnju aminokiselinu homoserin (derivat metionina).

21 . Enzimskim cepanjem dobijenih peptida sa tripsinom dobija se od peptida br. Niz aminokiselina u peptidnom lancu α―laktalbumina (velika slova označavaju ostatke aminokiseliina) A.21. 2—2 i 2—3. 1: N―I―C―D―I―S―C―D―K F―L―N―D―N―I―T―N―N―I―M a od peptida br. 1— 2.N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―N―I―T―N―N―I― M―C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H ―K. . Iz slike 6. 2—1. Hidrolizom ovih manjih peptida sa tripsinom dobijeno pet još manjih: 1 — 1. velika slova označavaju aminokiseline. M―metionin. drugi peptid br. se vidi da je peptid od 28 aminokiselinskih ostataka prvo hidrolizovan sa cijanogenbromidom na dva peptida: Peptid 1 i 2.Cepanje peptidnog lanca sa cijanogenom i tripsinom. 2 C―A―K i slobodan lizin (K) I―L―D―I―K G―I―N―O―W―L―A―H―K Peptid 2―1 Peptid 2―2 Peptid 2―3 Peptid 1―1 i Peptid 1―2 Slika 6. npr. 1 C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H―K . 2 B. Cepanjem sa cijanogenbromidom na mestu gde se nalazi metionim (M) nastaje: N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―D―N―I―T―N―N―I ―M jedan peptid br. K―Iizin.

sa položajem četiri—S—S— mosta Do danas je relativno malom broju proteina određena sekvenca aminokiselina. Sekvencu insulina je utvrdio Sanger sa saradnicima 1953. a drugi od 30. Alfa―lanac ima 141 ostataka aminokiselina. Prvi protein kome je određena sekvenca je bio insulin. Na sledećoj shemi dat je redosled aminokiselina u alfa― i beta― lancu adultnog hemoglobina HbA. Ona se sastoji od 124 aminokiselina. Pojava istih aminokiselina na istim mestima u različitim peptidima naziva se homologija sekvence. Ribonukleaza je prvi enzim kome je određena sekvenca. Prvi je izgrađen iz 21 aminokiseline. za njega je docnije pokazano da je peptid. za šta je dobio Nobelovu nagradu. Prvi oligomerni protein kome je određena sekvenca aminokiselina bio je normalni hemoglobin odraslog čoveka Hb A.Slika 6. Lanac A i B su povezani sa dva —S—S— mosta. a beta 146.Peptidni lanac goveđe ribonukleaze. koje se na istom mestu javljaju u oba lanca. pokazuje s .22 . Posle insulina određena je sekvenca hormona adrenokortikotropina. Određena je i sekvenca enzima tripsinogena (229 aminokiselina) himotripsinogena (245 aminokiselina) gliceraldehid―3―fosfat dehidrogenaze (333 aminokiselina). a sastoji se od 39 aminokiselina. Na shemi su podvučene aminokiseline. koji se nalazi u mišićima i koji kao i hemoglobin može da vezuje kiseonik. čija je molekulska težina 4 600. godine. On se sastoji od četiri peptidna lanca: dva alfa i dva beta. povezanih u jedan peptidni lanac koji na četiri mesta ima —S—S— mostove. Iz sheme se vidi da se insulin sastoji iz dva peptidna lanca: A i B. Protein mioglobin.

6. Mioglobin se sastoji samo od jednog peptidnog lanca.alfa― i beta― lancem hemoglobina homologiju sekvence (na shemi zaokružene aminokiseline). a zaokruže su one koje se na istom mestu javljaju i u miglobinu.3. Slika 6. Iste aminokiseline u oba lanca su podvučene. Konstatovano je .Sekvenca aminokiselina u α i β lancu čovečijeg adultnog hemoglobina.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA.23 . IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA Određivanje sekvence aminokiselina u proteinima otkrilo je mnoge značajne činjenice i proširilo naše znanje o proteinima.

. ovce. takođe je pokazalo da su to različiti proteini. Tako se citohrom c konja i kvasca razlikuje na 48 mesta u peptidnom lancu. Tako se u kolagenu ostaci alanina. Homologi proteini Proteini koji vrše istu fiziološku funkciju kod različitih životinja nazivaju se homologi proteini. Međutim. prema tome različiti proteini. glicina. a u lancu A postoje razlike samo na položajima 8. Kad su filogenetske razlike manje onda je i razlika u sekvenci pojedinih proteina manja. kod lančastih proteina ima periodičnog ponavljanja nekih aminokiselina. Tako je pokazano da insulini izolovani iz pankreasa: krave. prolina i hidroksi―prolina periodično javljaju. Razlika u sekveneci varira od vrste do vrste i ukoliko je veća filogenetska razlika utoliko je i veća razlika u sekvenci. Imunoglobulini Većina antitela su proteini molekulske težine od 150 000 daltona.da u proteinima postoje sve moguće kombinacije aminokiselina. koji se sastoji od 104 aminokiseline. Ispitivanjem sekvence enzima tripsina i himotripsina različitih životinja. Oni obično imaju istu molekulsku težinu. b. 9 i 10. Svaki imunoglobulin reaguje sa svojim antigenom na specifičan način. Kod globularnih proteina nema periodičnog ponavljanja redosleda aminokiselina kao ABABABABAB ili ABCDABCDABCD. Oni samo na pojedinim mestima u svojim polipeptidnim lancima (ili lancu) imaju iste aminokiseline (homologija sekvence). a. što je prikazano na donjoj shemi. koji pokazuju homologiju na pojedinim mestima u peptidnom lancu. koze i konja imaju identičan redosled aminokiselina u lancu B. Enzimi obično imaju isti redosled na onom delu peptidnog lanca za koji se veže supstrat. svinje. Ispitivanje homologih proteina pokazalo je da se oni razlikuju u sekvenci aminokiselina i da su.

24 . Slika 6. Verovatno je da ova razlika u sekvenci prouzrokuje i fine razlike u obliku mesta u koje treba da se . koji su blizu krajnjoj aminokiselini sa slobodnom —NH2 grupom.Slika 6.25 . Pokazalo se da imunoglobulini imaju u pojedinim delovima molekule iste aminokiseline. To je zapravo onaj deo molekula koji specifično reaguje s antigenom. Samo se oni delovi lakog i teškog peptidnog lanca. Lakši lanci imaju molekulsku težinu 20 000 daltona. (N―krajnje aminokiseline) razlikuju u sekvenci.Specifična reakcija antigena s molekulima antitela i nastajanje nerastvornog kompleksa Ispitivanje sekvence različitih imunoglobulina (antitela) pokazala su da se njihov molekul sastoji od dva laka i dva teška lanca. a teški 50 000.Struktura imunoglobulina (IgG): sastavljen je od dva teška lanca i dva laka lanca. Sekvenca svih 1 300 aminokiselina u jednom tipičnom imunoglobulinu je određena i upoređena sa sekvencom drugih imunoglobulina specifičnih na različite antigene. Sekvenca aminokiselina na kraju lanca gde se nalazi slobodna ―NH2 grupa varira kod različitih anti―tela (šrafirani deo) dok je u ostalim delovima ista (nešrafirani deo).

Izolovani hemoglobin S (HbS) razlikovao se po svojim fizičko―hemijskim osobinama od normalnog hemoglobina A čoveka (HbA). Zbog toga HbS ima jedan negativan naboj manje kod neutralnog pH i sporije se kreće u električnom polju. znači mora da prileže kao ključ u bravi. Na ovaj način je dokazano da je »srpasta« anemija nasledno oboljenje. c. On se teže rastvarao nego normalni. Zbog toga što HbS ima drukčije osobine od normalnog hemoglobina on prouzrokuje promenu bikonkavnog oblika normalnih eritrocita. Patološki nasledni proteini L. poznate pod imenom »srpasta« anemija. koji diriguje sintezu (β ―peptidnog lanca hemoglobina. itd.Deo β―polipeptidnog lanca u hemoglobinima A. Tabela 6. Do danas je otkriveno nekoliko stotina tzv. po tome što na položaju šest umesto glutaminske kiseline ima valin. Itano su izolovali hemoglobin osoba obolelih od jedne nasledne anemije. S i C Ispitivanja patoloških hemoglobina ukazalo je na mogućnost postojanja i drugih patoloških proteina. čija je sekvenca aminokiselina promenjena zbog mutacije odgovarajućih gena. Antigen mora da bude komplementaran s antitelom.uglavi antigen. Oni su posledica genetskih promena. sporije je putovao u električnom polju.11 . »molekulskih oboljenja«. koje nastaje zbog mutacije DNK molekula. Određivanje sekvence HbS pokazalo je da se njegov β―peptidni lanac razlikuje od istog lanca HbA. koje obično prouzrokuju zamenu samo jedne aminokiseline u alfa― ili beta― lancu hemoglobina. Kod ljudi je do danas otkriveno oko 150 patoloških hemoglobina. koja nastaju zbog promene sekvence . Pauling i H.

Nasuprot tome. Strukturu proteina određuje na prvom mestu prostorni raspored atoma u peptidnoj vezi. a drugi za azot (5. koja može da se izmeri ili konstatuje na odgovarajući način. Naime.3. Slika 6.26 . Jedan alfa―ugljenikov atom je vezan jednogubom vezom za ugljenik —CO grupe (2. Pošto atomi povezani jednogubom vezom slobodno rotiraju. ima karakter dvogube veze. i 6. 6. Ranije je rečeno da je raspored elektrona oko atoma peptidne veze simetričan i da zbog toga njena šest atoma Cα―CO―NH―Cα leže u jednoj ravni. odnosno međusobni položaj aminokiselina.normalnog proteina. Najbolje je ispitana sekundaraa struktura fibrilarnih proteina (α―keratina.Raspored atoma peptidne veze i mesta rotacije oko α―ugljenikovih atoma (1. veza između ugljenika CO grupe (2―C) i azota —NH (5―N) grupe. zbog gustine elektrona. Ova oboljenja se najlakše otkrivaju kod proteina koji su enzimski aktivni.C) 1―C i 6―C su alfa―ugljenikovi atomi aminokiselina između kojih se nalazi peptidna veza i za koje su vezani ostaci R' i R".) —NH grupe. koja je u prostoru nepokretna . to se peptidni lanac može samo na tim mestima da savija gradeći spiralu. jer je osnovna struktura proteina polipeptidna. jer imaju najprostiju strukturu.).7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA Pod sekundarnom strukturom proteina se podrazumeva način prostiranja njegovog peptidnog lanca. fibroina svile i kolagena). promena u sastavu njihovog molekula reflektuje se na njihovu enzimsku aktivnost u određenom metaboličkom procesu.

Na osnovu prostornog položaja atoma peptidne veze kičma polipeptidnog lanca u proteinima je planarna i sastoji se od serije relativno nepokretnih površina odvojenih supstituisanim metilenskim grupama za koje su vezani ostaci aminokiselina. 6.6 ostataka aminokiselina. zauzimaju dva oblika ili kako kažemo sekundarne strukture: A) oblik desne α―spirale (ili α―heliks) i B) oblik presavijenih površina (cik―cak struktura).3. Pomoću konstruisanih modela Pauling i Corey su utvrdili da peptidni lanac α―keratina ima oblik α―heliksa.27 . a s druge strane elektronegativni kiseonik (—C=O). a strelicom su označena mesta na kojima lanac može da se savije Zbog nesavitljivosti peptidnih veza postavilo se pitanje kakav oblik imaju peptidni lanci. nego je dužina identičnih perioda skraćena i kreće se od 5. koja ima s jedne strane vodonik vezan za azot (—N : H). Ona je stabilnija od svih drugih koje bi lanac mogao da zauzme. koji nazivamo sekundarna struktura. Slika 6. U α―heliksu je svaka aminokiselina povezana vodoničnom vezom sa sledećom četvrtom aminokiselinom.8 STRUKTURA α―HELIKSA Ispitivanja strukture α―keratina su pokazala da peptidni lanac ovog fibrilarnog proteina nije pravolinijski izdužen.Kičma polipeptidnog lanca: šrafirane su površine prostorno fiksirane peptidne veze. Iz tog razloga polipeptidni lanci imaju samo jedan prirodni oblik u prostoru. tako da se zavoj sastoji od 3. Vodonične veze se nalaze na svakoj peptidnoj vezi. Vodonik je prostorno udaljen od elektronegativnog kiseonika i zbog toga ne može da daje proton. Atomi kiseonika i vodonika nalaze se u položaju trans.(fiksirana). Pokazalo se da peptidni lanci.10). uglavnom. α―Helikoidni oblik peptidnog lanca je najpovoljniji . Spirala α―heliksa čini kičmu peptidnog lanca iz koje štrče prema spolja isturene bočne grupe aminokiselina (slika 7.5 angstrema. Vodonik gradi most između kiseonika jedne peptidne veze i azota četvrte i na taj način povezuje delove α―heliksa.0—5.

Iako jačina vodonične veze iznosi samo 5—10% jačine kovalentne veze. Proteinske L―aminokiseline grade uglavnom desni α―heliks. jer je to najstabilnija struktura. perja. Tako npr. Nastajanje stabilnih helikoidnih struktura zavisi od primarne strukture proteina. Treba da se naglasi da ne može svaki peptidni lanac da se spiralizuje u α―heliks. . Tako α―keratini kose. odnosno njegovog aminokiselinskog sastava i sekvencije. zbog međusobnog odbijanja pozitivnih bočnih grupa. onoliko vodoničnih veza. vune grade desne helikse. Zbog toga se i pretpostavlja da se peptidni lanac spontano spiralizuje u α―heliks. dakle.od svih drugih mogućih obiika. noktiju. sa najmanjim sadržajem slobodne energije. koliko i peptidnih. spirala će se odviti. koji su kod pH 7 pozitivno naelektrisani. jer je za njeno kidanje dovoljno samo 5 000 cal/mol (20 920 J/mol) kada ih ima više stotina. U α―heliksu ima. kada peptidni lanac sadrži mnogobojne ostatke lizina. one stabilizuju datu molekulsku strukturu. a koje je narušavaju. Peptidni lanac može da se spiralizuje u α―heliks ako je sastavljen samo od L―ili samo od D―aminokiselina. U tabeli 6.12 je dato koje aminokiseline pogoduju spiralizaciji α―heliksa. koji su međusobno upleteni u trostruke ili sedmorostruke niti. Samo određeni raspored bočnih — R grupa omogućava spiralizaciju peptidnog lanca. jer je on stabilniji. jer omogućava postojanje maksimalnog broja vodoničnih veza. Električni vektori sila vodoničnih veza su tako orijentisani da osiguravaju maksimalnu jačinu α―heliksu.

Kada kisele bočne grupe izgube naboj povećaniem H+ jona (kod pH 2). peptid će da nagradi α―heliks.28 . već je njihov azot sastavni deo nesavitljivog pirolidinskog prstena. koji nose negativne naboje kod pH 7.Shema α―heliksa sa tačkasto oznsčenim vodoničnim vezama Gubitkom pozitivnog naboja (kod pH 12) ovakav peptid će spontano da spiralizuje. . Jedine aminokiseline.Slika 6. One nemaju primarnu aminogrupu. koje ne mogu da se uklope u α―heliks su prolin i oksiprolin. Slično se ponaša peptidni lanac sa ostacima asparaginske kiseline.

dakle. koji se obeležva sa β―oblik. do promene njegove konformacije prešao je iz α―helikoidnog oblika u β―oblik koji se naziva oblik presavijenih površina ili cik―cak. kojih ima onoliko koliko i peptidnih veza. Rentgenskim ispitivanjem rastegnutih i nerastegnutih fibrila keratina.Uticaj aminokiselina na nastajanje α―heliksa aminokiseline koje stabilizuju α―heliks Alanin Leucin Fenilalanin Tirozin Triptofan Cistein Metionin Histidin asparagin i glutamin Valin aminokiseline koje destabilizuju α―heliks serin izoleucin treonin glutaminska kiselina asparaginska kiselina lizin arginin glicin Aminokiseline koje cepaju α―heliks Prolin Oksiprolin 6. pokazalo se da je položaj atoma u njima različit. a rastegnuti. Bočne grupe aminokiselina štrče iznad i ispod površine.12 .Tabela 6. Zagrevanjem keratina došlo je. Površine obrazuju mnogobrojni peptidni lanci. povezmi brojnim međulančanim vodoničnim vezama. On se sastoji iz serije polipeptidnih lanaca povezanih mnogobrojnim vodoničnim vezama. je vrlo sličan fibroinu svile.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA Astbury je našao da se fibrile α―keratina na dvostruko rastegnuti zagrevanjem u vlažnoj atmosferi. Nerastegnuti oblik ima strukturu α―heliksa.3. .

U slučaju da su R―grupe glomazne ili nose istoimene električne naboje β―struktura postaje nestabilna i prelazi spontano u α―heliks. Kolagen se sintetiše u ćeliji u rastvornom obliku. Pored kolagena intracelularni prostor sadrži mukopolisaharide.. Peptidni lanci presavijenih. Aminokiselinski sastav kolagena varira prema poreklu. koji lako adsorbuje vodu i zagrevanjem se skvrči. koji posle izlaska iz ćelije menja svoju strukturu prelazeći u nerastvorne f ibrile. Njegova struktura liči na porozni sunđer. . Između lanca spirale postoje vodonične veze. ali je za sve kolagene karakteristično da sadrže mnogo hidroksiprolina i hidroksilizina (oko 22%) i oko 33% glicina.10 STRUKTURA KOLAGENA Kolagen je pored keratina po količini najzastupljeniji telesni protein. što daje čvrstinu fibrilima kolagena i otpornosti na zagrevanje.3. kompleksno vezane za proteine i nekolagenske proteine. Pošto je svaka treća aminokiselina glicin. Ona je tako uvijena da se ostaci glicina nalaze unutar spirale. lanac ima sledeću sekvencu aminokiselina: H2N. Ispitivanja sa X―zrakovima su pokazala da peptidni lanci kolagena grade izdužene trostruke spirale. Poznato je da ove aminokiseline utiču na odvijanje α―heliksa i prema tome fibrili kolagena ne mogu da budu helikoidne strukture. COOH. . površina mogu da budu paralelni tj.β―Struktura presavijenih površina sa R―grupama ispod i iznad površina. Tačkastim linijama su označene vodonične veze.. a glomazne bočne grupe prolina i . Gly—X—Y—Gly—X—Y—Gly.Slika 6. Kolagen se nalazi u više oblika. da teku u istom smeru (β―keratin) ili antiparalelni (fibroin svile). Bitni je sastojak vezivnog tkiva.29 . 6. Trostruka spirala kolagena naziva se tropokolagen.

Tako kod čoveka njegova sinteza pada na minimum posle 18―te godine. odnosno krajnji izgled u prostoru. jer se sintetiše samo dok životinja raste. Pod tercijernom strukturom se podrazumeva kako su unutar takve loptaste čestice smešteni peptidni lanci. Slika 6. znači da je primarna struktura ona koja određuje tercijernu. proteina imaju reakcije koje se odigravaju između bočnih R―ostataka aminokiselina njihovog peptidnog lanca ili lanaca. Do međusobnih reakcija bočnih R―grupa dolazi. jer se one razlikuju po svojim fizičko―hemijskim osobinama. Peptidni lanci trostruke spirale su povezani i drugim vrstama nekovalentnih veza.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA Većina nativnih globularnih proteina ima čvrstu kompaktnu strukturu u obliku manje ili više izdužene loptice. Pošto oblik i veličina čestice globularnog proteina zavisi od vrste i broja određenih bočnih grupa u peptidnom lancu.hidroksiprolina štrče iz spirale. Presudni uticaj na tercijernu strukturu globularnih.30 . Bočne grupe mogu da budu . ali kod trudnica se javlja ponova u uterusu. Zbog tih međusobnih reakcija dolazi do umotavanja peptidnog lanca na tačno određeni način i nastajanja čestice preciznih dimenzija. koji su dobijeni merenjem difrakcije X―zrakova na njihovim kristalima. Sa metaboličke tačke gledišta kolagen je interesantan.Konformacija polipeptidnih lanaca tropokolagena 6. Tercijerna struktura je kod nekih globularnih proteina poznata na osnovu podataka.3.

Molekul je izgrađen od 8 spiralnih peptidnih lanaca (α―helikoidnih peptidnih lanaca). U njegovom molekulu nema —S—S— veza. a lanac C i D zatvara ugao gornjeg dela kutije. G i H. Na slici su pojedini Ianci obeleženi slovima: A.nepolarnog ili hidrofobnog karaktera. On u mišićima ima ulogu prenosioca kiseonika. mogu da budu polarne ali nejonizovane. B. Molekulska težina mioglobina iznosi 17 500 daltona. a bazne pozitivno. F. Prvi protein kome je ispitana tercijerna struktura je bio mioglobin i zato ćemo na njegovom primeru pokušati da objasnimo tercijernu strukturu globularnih proteina. Kisele bočne grupe su kod fiziološkog pH negativno naelektrisane.31 Slika 6. G2 i H. podnožje (osnovicu) B. Mioglobin se inače sastoji samo od jednog peptidnog lanca sa 153 aminokiselinskih ostataka. odnosno samo 10% kod pH = 7. a sa ―NH 2 aminokiselina sa slobodnom amino grupom. E. Tačnije. Da se podsetimo da je bočna grupa histidina kod pH = 6 jonizovana 50%. koji formiraju jednu vrstu kutije za hem grupu.31 . C.Tercijerna struktura mioglobina. Zidove kutije obrazuju spirale E i F. Struktura mioglobina je prikazana na donjoj slici 6. ima kao prostetičnu grupu jedan hem za koji je vezan atom gvožđa. Sa COOH je označena krajnja aminokiselina sa slobodnom karboksilnom grupom. samo 77% polipeptida je u obliku spirale. Kiseonik se nalazi na mestu W. a 23% nije. Hem―grupa je levo i desno vezana za histidin. zatim kisele i bazne. Merenjem difrakcije X―zrakova na kristalima mioglobina se pokazalo da pojedini delovi njegovog peptidnog lanca imaju oblik α―heliksa. .

uključujući naelektrisane (npr. prema tome. Molekul globularnog proteina liči zbog toga na kapljicu ulja sa polarnom membranom. Opšte osobine koje proizlaze su sledeće: 1) Molekul je tako kompaktan da unutra ima mesta za mali broj molekula vode. One se međusobno povezane hidrofobnim vezama. koji bi omogućavao kod enzima da reaguju sa njihovim supstratima. Slika 6. Nezavisno od toga što je vezan za gvožđe i histidin. Bočne grupe (―R) ovih aminokiselina ponašaju se kao i ugljovodonični lanci masnih kiselina. Medutim. U unutrašnjem delu proteinske čestice smeštene su nepolarne aminokiseline (valin.Shematski prikazani različiti tipovi veza koje nastaju međureakeijama bočiih . koje prouzrokuju asocijaciju i zbijanje proteinske čestice. Istovremeno je to i model strukture. ovo objašnjava uticaj promene pH sredine na rastvorljivost proteina. Kiseonik asocira sa gvožđem na način koji još nije tačno određen. lizina.Atom Fe je u mioglobinu koordinativno vezan za azotove atome porfinskog prstena kao i za azot histidinskog ostatka u polipeptidnom lancu. izložene dejstvu molekula vode u rastvoru. histidina i dr. Ispitivanje mioglobina je pokazalo da je njegova tercijerna struktura takva da je vrlo pogodna za reakciju sa kiseonikom. leucin.) nalaze se na površini proteinskog molekula.32 . izoleucin i fenilalanin). One su. arginina. Skoro svi polarni ostaci aminokiselina. hem je sam po sebi hidrofobnog karaktera i drži se u hidrofobnom mediju nepolarnih aminokiselina. To je razlog što jonske sile malo utiču na kompaktnost (celinu) proteinske čestice.

a manji deo je u obliku α―heliksa. koji su enzimski aktivni. a zatim ribonukleaza. himotripsinogen i dr. sa označenim položajima četiri disulfidne veze (a). Slika 6. Spomenuti enzimi su se razlikovali od mioglobina i hemoglobina po sekundarnoj strukturi. čija je struktura ispitana bio je lizozim. veći deo njihovog polipeptidnog lanca ima oblik β―presavijene površine. Naime. Prvi enzim. i shema konformacije polipeptidnog lanca (b) .Struktura lizozima iz belanceta jajeta. Opšti pojmovi o strukturi globularnih proteina. dobijeni su ispitivanjem enzima koji lako kristalizuju. karboksipeptidaza.33 .grupa aminokiselina.

6. kao što su jonske i vodonične veze. Hemoglobin A se sastoji od četiri peptidna lanca. Kod oligomernih enzima vezivanje modulatora. Ovo je indirektan dokaz da su u oligomernim proteinima protomeri povezani silama nekovalentnog tipa. . razdaljine između njegovih protomera se menjaju. odnosno metaboličkih puteva. Kod nekih mogu da se odvoje kad se protein suspenduje u rastvor koncentrovane ureje.Prostorna orijentacija α― i β―peptidnog lanca hemoglobina Protomeri oligomernih proteina vrlo se teško odvajaju i izoluju. koji su međusobno povezani silama nekovalentnog tipa. koja kida vodonične veze. Slika 6. Ovo pomeranje protomera olakšava vezivanje daljnja tri molekula kiseonika za hemoglobin. i pomeranje protomera. Prvi oligomerni protein kome je određena kvaternerna struktura je hemoglobin i na njegovom primeru ćemo da objasnimo prostornu organizaciju oligomernih proteina. Kada se. Ova četiri lanca priležu medusobno tako da grade kompaktnu česticu dužine 64. reflektuje se na njihovu aktivnost. tada se njegova razdaljina prema drugom β―lancu smanji.34 . Ova pojava je prvo zapažena kod hemoglobina. Ova pojava im omogućava da mogu da regulišu brzinu niza enzimskih reakcija. Helikoidni delovi peptidnih lanaca hemoglobina presavijeni su u obliku dvostruke mašne i priležu oko prostetične grupe. Oni se obično sastoje od parnog broja protomera. širine 55 i visine od 50 Å. naime za jedan α―lanac hemoglobina veže kiseonik. dva α i dva β.3. Vezivanjem određenih niskomolekulskih jedinjenja (modulatora) za oligomerni protein.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA Pod kvaternernom strukturom se podrazumeva prostorna organizacija oligomernih proteina. da se četiri protomera hemoglobina drže međusobno vezama tipa soli. Tako je dokazano.

Laktatdehidrogenaza se sastoji iz četiri lanca tipa A i B u raznim kombinacijama. Do denaturacije proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature. U raznim tkivima čovečijeg organizma nađene su sledeće kombinacije: AAAA. S druge strane. a razlikuju se u afinitetu prema svom supstratu i imaju osobine da najbolje udovolje potrebi tkiva u kome se nalaze. Na ovaj način istaloženi protein ne gubi svoje biološke osobine i ne menja rastvorljivost. strukturni proteini imaju mnogo S—S — veza. Koagulacija proteina. Denaturaciju proteina prati smanjena rastvorljivost i gubitak biološke aktivnosti. AABB i AAAB. Zbog promene rastvorljivosti iz rastvora ispada koagulum. One se nalaze i u proteinima životinjskih ćelija kao npr. Čak i jako potresivanje proteinskog rastvora tako da nastane pena. Međutim. E. Neki se proteini denaturišu zagrevanjem njihovog rastvora u slabo kiseloj sredini.Neki oligomerni proteini. Za protein se kaže da je DENATURISAN. raznih zračenja. Ona je posebno podešena da odgovara njegovoj biološkoj funkciji. Tako npr. sastoje se iz raznih kombinacija istih protomera. kao što je laktatdehidrogenaza. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. već i dejstvom visokog pritiska. koji se ne rastvara niti u suvišku kiseline niti baze. što bi se moglo zaključiti iz ispitivanja njihovih kristala. protein je u rastvoru vrlo pokretan i može da menja svoju strukturu u prilično širokim granicama. izolovanje . Takvi oligomerni enzimi se nazivaju izoenzimi. se bitno razlikuje od taloženja proteina neutralnim solima ili alkoholom na niskoj temperaturi. ekstremnom promenom pH. bilo bi pogrešno misliti da je struktura globularnog proteina fiksirana.Coli). usled denaturacije. može da izazove denaturaciju. u ribonukleazi. Narušavanje strukture proteina preko određene granice prouzrokuje gubitak njegove biološke aktivnosti. izgled u prostoru. 6. ABBB. Pod denaturacijom proteina se podrazumeva promena konformacije proteina preko određene granice. dejstvom organskih rastvarača i sl. Da ne bi došlo do toga proteini koji su izoloženi nepovoljnoj sredini imaju u svom molekulu —S—S— veze. On bi mogao da se uporedi sa harmonikom. koje pojačavaju njihovu čvrstoću. dok intracelularni proteini bakterija nemaju —S—S— veza (npr.3.13 DENATURACIJA PROTEINA Iz opisa različitih nivoa strukturne organizacije proteinskih molekula može se zaključiti da svaki protein ima sebi svojstvenu konformaciju tj. Sve kombinacije odnosno svi izoenzimi laktatdehidrogenaze katalizuju istu reakciju. BBBB.

Isto tako. kao što su : tripsin. Ako se ureja i merkaptoetanol odstrane dijalizom. Drugim rečima. Ureja. jer primarna struktura određuje sekundarnu i tercijernu strukturu proteina.proteina je komplikovano. merenjem viskoziteta. Ova pojava se naziva reverzibilna denaturacija ili renaturacija. mogu da se ponovo uspostave vodonične i —S—S veze i sam enzim da se reaktivira. Denaturisani proteini lako ispadaju iz rastvora. Postoji više načina da se ustanovi da li je došlo do denaturacije kao npr. renaturacija proteina potvrđuje mišljenje da u zavisnosti od primarne strukture.Denaturacija i renaturacija globularnog proteina.35 . Pošto se pesptidni lanac odvio — povišenjem temperature ili ekstremnom promenom pH. Tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. koja je bitna za njegovu aktivnost. Daleko češće se dešava da je denaturacija ireverzibilna i da se protein nikad više ne vraća u nativno stanje. Ona je pokazana na više enzima. kao što smo ranije rekli. koji njene —S—S— veze redukuje u —SH. Peptidne veze denaturisanih proteina mnogo lakše i brže cepaju hidrolitički enzimi jer su pristupačnije usled odmotavanja peptidnog lanca. primarna struktura proteina se ne menja tokom denaturacije. amilaza i lizozim. Kod enzima se denaturisanje najlakše ustanovljava. koagulišu. cepa vodonične veze i time narušava sekundarnu i tercijernu strukturu enzima. peptidni lanac zauzima termodinamički najstabilniji oblik i strukturu koja je biološki aktivna. on se ponovo formirao u nativni oblik. promene difuzionog i sedimentacionog koeficijenta itd. Pri tome naročitu pažnju treba obratiti na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. ribonukleaza gubi aktivnost ako se tretira sa koncentrovanim rastvorom ureje ili sa redukcionim sredstvima kao što je merkaptoetanol. jer oni gube aktivnost. Tako npr. . Pojava ponovnog aktiviranja globularnih proteina odnosno renaturacija ukazuje da tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. rastvorljivosti. Slika 6. Zbog toga je i mogućno ponovono reaktiviranje.

14 ODREĐIVANJE MOLEKULSKE TEŽINE PROTEINA Proteini imaju veliku molekulsku težinu. koja se kreće u granicama od 20 000— 20 000 000. Centrifugovanjem velikim brzinama talože se proteinske čestice iz koloidnog rastvora. Veličina indeksa prelamanja na graničnom sloju određuje istovremeno i koncentraciju proteina. Pomoću vrlo preciznih optičkih instrumenata prate se promene indeksa prelamanja proteinskog rastvora za vreme centrifugovanja.36 .Odvajanje proteina različite molekulske težine na koloni dekstrana Švedski hemičar Svedberg je prvi konstruisao i primenio ultracentrifugu za određivanje molekulskih težina proteina. Brzine koje se postižu ultracentrifugom dostižu 60 000 obrtaja u minuti.3.6. to je znak da se stvorila oštra granica između proteinskih čestica i rastvarača. Molekulska težina ne može da se odredi uobičajenim metodama (merenjem gasne gustine. Slika 6. Postoji više metoda za odredivanje molekulskih težina proteina sa ultracentrifugom. Kada indeks prelamanja pokaže nagli skok. određivanjem sniženja tačke mržnjenja ili povećanja tačke ključanja) nego samo specijalnim fizičkim metodama. Najbrža je i najčešće se radi metoda merenja brzine .

).T. Ovom metodom se meri brzina kojom se proteinske čestice kreću u centrifugalnom polju takvog intenziteta. naziva se Svedberg―eva jedinica i obeležava sa S. Električni naboj proteina potiče od slobodnih kiselih. Protein je u kiseloj sredini naelektrisan pozitivno (višak —NH3+ i ostaci histidina) i ponaša se kao višebazna kiselina. a b) bazna amino―grupa — NH2 + H+→ ― NH3+ prelazi u pozitivno naelektrisanu grupu. koje se nalaze na površini molekula. da je proces sedimentacije brži od slobodne difuzije. sve slobodne grupe oslobađaju protone: a) neutralna karboksilna grupa —COOH →H+ + —COO― prelazi u negativno nalektrisanu konjugovanu bazu —COO―. kod koje on ima isti broj pozitivnih i negativnih naboja. mali molekuli ulaze u čestice dekstrana. ali i njegovog oblika. Gel Fìltracija je vrlo pogodna metoda za određivanje molekulske težine proteina. Sedimentacioni koeficijent je funkcija i molekulske težine proteina. Dekstran je umrežen tako da obrazuju sito. Proteini su zbog toga polivalenti joni. a veći prolaze pored njih i izlaze iz kolone. Menjajući pH sredine od pH = l do pH=13 naići će se za svaki protein na jednu vrednost pH. Ova vrednost pH naziva se izoelektrična tačka proteina (I.3. Protein je u baznoj sredini naelektrisan negativno (višak —COOˉ) i ponaša se kao slaba polivalentna baza. Vrednost od 1 x 103 s. zavisno od pH sredine. Krajnja amino― i karboksilna grupa peptidnog lanca neznatno utiče na ovu njihovu osobinu. Znak i veličina njihovog električnog naboja zavisi od prirode bočnih grupa i koncentracije vodoničnih jona. jedne vrste polisaharida. Poređenjem sa standardima poznate molekulske težine. Prema ovoj metodi rastvor proteina se propušta kroz kolonu dekstrana. baznih i polarnih bočnih grupa. čije pore imaju određene dimenzije. koja ne zahteva skupu aparaturu. u baznoj sredini. 6.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI Proteini su u vodenom rastvoru dipolarni joni i zbog toga se ponašaju kao slabe kiseline ili baze. može se priličnom tačnošću da se odredi molekulska težina nepoznatog proteina. Smanjenjem koncentracije vodoničnih jona. a b) pozitivno naelektrisana ―NH+3 → H―+H—NH2 prelazi u neutralnugrupu —NH2. Prolaženjem kroz kolonu dekstrana. U kiseloj sredini sve slobodne grupe proteina vezuju vodonične jone: a) bazna negativno naleketrisana —COO―+H+→ COOH prelazi u neutralnu karboksilnu grupu. .sedimentacije.

Kod fiziološkog pH.0 a slaba baza kod pH = 6. 6. slaba kiselina kod pH = 3. jer se sastoji iz više baznih aminokiselina.Ona zavisi od broja baznih i kiselih grupa. Sl. Brojevi pored svake grupe označvaju pK područje u kome disosuju. U donjoj tabeli su date izoelektrične tačke nekih proteina.7. Proteini imaju puferne osobine. Obrnuto protein kao što je citohrom c ima izoelektričnu tačku kod velikog pH.Izoelektrčcne tačke poznatijih proteina Kod pH nižih od izoelektrične tačke protein je naelektrisan pozitivno. utoliko ima nižu izoelektričnu tačku. Ukoliko se neki protein sastoji više od kiselih aminokiselina.13 . ponaša se kao slaba kiselina.37 . pufersku sposobnost pokazuju samo oni proteini koji imaju veći broj histidinskih ostataka jer se područje njegove disocijacije .Bočne grupe koje nose naboj u proteinu. čija je izoelektrična tačka kod pH=4. jer mogu da vezuju i otpuštaju protone. a kod pH višeg od izoelektrične tačke naelektrisan je negativno i ponaša se kao slaba baza. Serumalbumin. Tako je npr. Tabela 6.

Cink helira sa glutaminskom kiselinom na položaj 72. oni mogu da vezuju jone. tri za aminokiselinske ostatke peptidnog lanca. Mg. Iz sheme se vidi da se cink. koji se nalazi ispod njihove izoelektrične tačke. Slika 6. Zn i dr.38 . jer je 30—50% neorganskog Ca2+ vezano u krvi za proteine. Pored prostog vezivanja anjona i katjona. Co. Proteini koji imaju pozitivne naboje mogu da vezuju anjone organskih i neogranskih kiselina. vezuju za karboksilatni anjon ili u slučaju fosfoproteina. Na ovaj način vezuju se za protein različiti metali kao sto su Cu. sulfosalicilnom i trihlorsirćetnom kiselinom kod pH. histidinom na položaju 69 i lizinom na položaju 196 u peptidnom lancu . za ostatke fosforne kiseline. pošto ima koordinativni broj 4.39 . a jednom za supstrat.Vezivanje Zn za karboksipeptidazu A. Vezivanje katjona Ca2+ i K+ je fiziološki značajno. Iz istog razloga može da veže i različite boje. vezuje na četiri mesta. proteini vrlo često grade helate sa jonima. Neorganski katjoni se. Zbog toga se proteini talože sa pikrinskom. To je slučaj kod velikog broja tzv. Metalo.(pKa) nalazi između pH = 6—7. Na donjoj slici je data shema vezivanja cinka (Zn) u enzimu karboksipeptidazi A.proteina. Isto tako je veliki deo K+ u eritrocitima vezan za hemoglobin. Slika 6. Pošto proteini nose pozitivne i negativne naboje. Na donjoj slici je predstavljena promena naelektrisanja histidinskog ostatka u raznim područjima pH. uopšte.Promena naelektrisanja histidinskog ostatka kod različitih koncentracija H jona.

Ta konstrantnost se održava tako da se radi u puferima pogodnog pH. a najsporije γ―globulini. Tokom elektroforeze proteini ne menjaju ni svoje fizičke ni hemijske osobine. dakle. Pokretljivost proteinskih čestica u električnom polju biće utoliko veća ukoliko imaju veći naboj. ugljovodonici. jer je najveća razlika između njegove izoelektrične tačke (4. jer će imati različite veličine naboja. a imajući u vidu veliku osetljivost proteina. Danas je elektroforeza jedna od najboljih metoda za ispitivanje proteina. to je svakako najveće preimućstvo elektroforeze.16 ELEKTROFOREZA Kretanje naelektrisanih čestica u električnom polju prema suprotno naelektrisanoj elektrodi zove se elektroforeza.T. proteini vezuju čitav niz različitih jedinjenja kao sto su: steroidi.T. β―globulini. videćemo: 1). Proteinske čestice putuju u rastvoru čiji je pH manji od izoelektrične tačke (I.Pored jona. Na taj način rastavlja se smeša proteina. Ako pogledamo u tabeli izoelektrične tačke proteina plazme. da će najbrže putovati albumin. odnosno ukoliko je veća razlika između njihove izoelektrične tačke i pH sredine u kojoj čestica putuje.) prema katodi. da rastavimo smešu proteina plazme na šest frakcija. fibrinogen. pa zatim redom α1 i α2―globulini. oni će kod izvesnog pH. 6. koji se ne poklapa s njihovom izoelektričnom tačkom putovati raznim brzinama. Pošto pojedini proteini imaju različite izoelektrične tačke. jonske jačine i provodljivosti. koji imaju različite izoelektrične tačke. prema anodi. Elektroforetski možemo.3. da će svi u puferu pH 8—9 putovati anodno i 2).64) i pH radne sredine (8—9). . viši alkoholi i masne kiseline. a kad je pH viši od I. Mnogi lekovi cirkulišu u krvi vezani za plazma proteine. Pri elektroforetskim eksperimentima najvažnije je da naboj proteinskih čestica bude konstantan tokom rada.

Elektroferogram proteina plazme 6. Na obe strane kritičnog pH.7 dostiže maksimum.9 i 5. Na slici 6.Slika 6. jer kod tog pH nemaju naboja. Svi globularni proteini su najmanje rastvorljivi u izoeletričnoj tački.40 .17 TALOŽENJE PROTEINA Rastvorljivost globularnih proteina je različita i zavisi od: pH sredine. dielektričnih osobina rastvarača i temperature. Na svakcj krivi je naznačena koncentracija NaCl . prisustva soli (jonske jačine).41 .41 je prikazan uticaj pH na rastvorljivost β―laktoglobulina u rastvoru NaCl različite koncentracije.3. Slika 6.2—5. Iz slike se vidi da je rastvorljivost najmanja kod pH 5. rastvorljivost naglo raste i kod pH 4.Uticaj pH i koncentracije soli na rastvorljivost β―laktoglobulina na 25°C.3 koji odgovara izoelektričnoj tački laktoglobulina.

amonijum―sulfat [(NH4)2SO4. Fizičko―hemijska osnova isoljavanja nije još potpuno objašnjena. jer mu je rastvorljivost u vodi velika (750 g na 1 000 ml). koji se naziva »izoelektrična precipitacija«. Ovakav postupak se vrlo često koristi za prečišćavanje i izolovanje proteina iz smeše.Zbog toga između njihovih čestica nema elektrostatskog odbijanja i one ispadaju iz rastvora (preciptacija). Pogodnim menjanjem koncentracije soli i pH sredine mogu se frakciono istaložiti pojedini proteini. Pošto proteini imaju različite izoelektrične tačke. Pažljivim isoljavanjem protein se ne denaturiše i može ponova da se rastvori. Taloženjem proteina alkoholom na niskoj temperaturi ne dolazi do njihovog . Soli koje imaju dvovalentne jone npr. taj će da se istaloži. NH4Cl i KCl. što dovodi do njihovog ispadanja iz rastvora. poluzasićenje rastvora. koji se mešaju sa vodom kao što su alkohol i aceton. kuhinjska so (NaCl). Svaki protein se taloži kod određene koncentracije soli. oni mogu da se odvoje jedan od drugog primenom postupka. MgCl2 i MgSO4 povoljnije utiču na rastvaranje proteina nego NaCl. Organski rastvarači smanjuju dielektričnu konstantu sredine i time i hidrataciju jonskih grupa proteina.41 se vidi da neutralne soli utiču na rastvorljivost globularnih proteina. Najpogodniji je amonijum―sulfat. Proteini mogu da se istalože iz rastvora i dodatkom organskih rastvarača. Neki proteini su odsustvu soli potpuno nerastvorni kod pH izoelektrične tačke. Prva izolovanja pojedinih proteina vršena su taloženjem sa neutralnim solima. naime. pa se i ova činjenica koristi za odvajanje proteina iz smeše. Smanjenjem jonske jačine povećava se rastvorljivost mnogih proteina. karakteristične za pojedine proteine. a ostali će ostati u rastvoru. Kada se koncentracija soli poveća. Albumin se taloži zasićenjem rastvora amonijum sulfatom. pošto se neutralne soli odstrane dijalizom. Kod pH nižih i viših od izoelektrične tačke proteini su naelektrisani istoimenim električnim nabojem (pozitivnim ili negativnim). Taloženje proteina neutralnim solima zove se »isoljavanje«. Kada se. njihove čestice se međusobno odbijaju i ne dolazi do preciptacije. pH rastvora u kome se nalazi smeša proteina dotera na vrednost izoelektrične tačke jednog od njih. a za taloženje globulina je dovoljna upola manja koncentracija soli tj. Od neutralnih soli se za taloženje proteina najviše upotrebljavaju natrijum―sulfat (Na2SO4). rastvorljivost proteina se smanjuje i kod jedne određene koncentracije. Tako se iz krvnog seruma može da odvoji albumin od globulina. dolazi do taloženja. Iz slike 6.

Odvajanje proteina krvne plazme isoljavanjem. su uspeli da izoluju oko 30 proteina iz krvne plazme primenjujući frakciono taloženje alkoholom na niskoj temperaturi i kod različitog pH. Zbog toga on najbrže putuje. Prvi se rastvaraju u vodi i talože se potpunim zasićenjem njihovog rastvora amonijum―sulfatom. alfa2. . dok frakcije α1. Zbog toga i podela plazma proteina prema brzini putovanja u električnom polju.8. Sa današnjeg gledišta ova definicija nije egzaktna. njegovu dobru rastvorljivost u vodi (do 40%). od kojih je 70 dobijeno u čistom stanju. Daljnim povišenjem. nije više pogodna. beta i gama globuline. takođe. Pošto u serumu ima najviše albumina. pa ne opterećuje rad srca. ali se zadržala i nalazi se u mnogim udžbenicima. Jedna od najvažnijih funkcija serum―albumina je njegova osobina da može da vezuje različite supstance. koji sadrži 575 aminokiselina.denaturisanja. Serum―albumin ima molekulsku težinu 69 000 i sastoji se od samo jednog peptidnog lanca. jer rastvor albumina ima zbog toga mali viskozitet. može da se postigne frakciono taloženje pojedinih proteina iz smeše. od čega preko polovine otpada na albumin (oko 4%). elipsoidnog oblika što je vrlo bitno. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela. Druga grupa.18 PLAZMA―PROTEINI Prvi istraživači na polju proteina delili su globularne proteine prema njihovoj rastvorljivosti na dve velike grupe : albumine i globuline.6. α2 i β―globulina sadrže smešu različitih proteina. Elektroforezom se globulini rastavljaju: na alfa1. ali samo u granicama od 0 do 40°C. dolazi do promene konformacije proteina i denaturacije. Pošto se svaki protein taloži sa određenom količinom alkohola. U krvnom serumu ima oko 7% belančevina. serum―albumin ima 18 negativnih naboja. Kod fziološkog pH. ne rastvaraju se u vodi. Danas je identifikovano preko 200 proteina u krvnoj plazmi. Ovo objašnjava. globulini. U najskorijoj budućnosti plazma proteini će se klasifikovati prema njihovoj funkciji. dobijaju se dve frakcije: albumin i globulini. Cohn i sar. Izoelektrična tačka albumina se nalazi kod pH 4. Čestice albumina su simetričnog. Rastvorljivost proteina raste povišenjem temperature. on reguliše osmotski pritisak krvi. Elektroforetska frakcija albumina je vrlo homogena. naročito masne kiseline i prenosi ih s jednog mesta na drugo.3. već u rastvorima neutralnih soli. takođe. 6. kada se elektroforeza radi kod pH = 8.

a samo 23% peptidnih lanca. sa β―globulinskom frakcijom putuje protein. β―globulinska frakcija obuhvata β―lipoproteine niske specifične težine (oko 1. kao i jedan lipoprotein. čija se koncentracija povećava kod tumora. tacka Rei. U istoj frakciji se javlja i jedan glikoprotein. koji posle centrifugovanja seruma isplivaju na površini. On se vrlo lako vezuje na površini bakterija i neutralizuje njihove toksine.04). svaka klasa imunoglobulina se razlikuje u primarnoj strukturi. aglutinini Antitela β―Giobulini γ―Globulini 1300 000 150 000 5. nalaze se i u mleku i belancetu jajeta. Kao što je ranije rečeno.3 9―14% 11—17% Globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih.12 6. koji vezuje bilirubin. Pored imunoglobulina IgG.0 52―62% 3―5% 6—9% Reg. Molekulske težine globulina se kreću od 130 000 do 1 300 000. % Sastav i funkcija Albumin α1―Globulini α2―Globulini 69 000 130 000 200 000 4. protrombin.14 -Osobine plazma―proteina Proteinska frakcija Mol.0 5. težina Izoel. U tabeli su date najvažnije osobine serum globulina. najzastupljeniji su imunoglobulini IgM i IgA. Tabela 6. U α1―globulinskoj frakciji se nalazi protein. U α2―globulinskoj frakciji nalaze se drugi glikoproteini i haptoglobini. Najviše je prisutan imunoglobulin IgG.8― 7. osm. Protrombin. β ―Lipoprotein ima molekulsku težinu 1 300 000 i sadrzi 39% holesterolskih estara. 9% slobodnog holesterola. pritisak prenosilac Gliko i lipoproteidi prenosioci Lipoproteidi. hemijskih i bioloških osobina. koji vezuju hemoglobin. iste molekulske težine. koji imaju antigena svojstva. prethodnik trombina.Albumini. takode se nalazi u ovoj frakciji. koji prenosi gvožđe (transferin) i onaj koji prenosi bakar (ceruloplazmin). oko tri četvrtine cirkulirajućih. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela o čijoj je strukturi ranije bilo govora. 29% fosfolipida. Oni se nalaze u kolostrumu i salivi.8 5. .

— Fosfoproteine 2. rogovi). Osim toga globularni proteini se dele prema predlogu američkog i engleskog Udruženja Fiziologa od 1911. gliadini i prolamini. rastvaraju se u rastvorima neutralnih soli Biljne belančevine: glutelini.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA Do danas ne postoji jedna opšte prihvaćena klasifikacija proteina. — Glikoproteine . heparin). Fibrilarne belančevine se ne rastvaraju ni u jednom neutralnom rastvaraču. a elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva.— Globularne ili steroidne čiji molekuli izgledaju kao elipsoidi. kosa. U ovu grupu spadaju: Histoni i protamini. U procesu zgrušavanja krvi. Njegov molekul je vrlo izduženog oblika. nokti. koži i kostima. Najpoznatiji predstavnici ove grupe belančevina su : keratini. Prema obliku molekula proteini se dele na: A. Keratini se nalaze u epidermi (koža. koja nazivamo prostetične grupe. fibrinogen prelazi u fibrin: trombin fibrinogen -----------------------► fibrin + fibrinopeptidi A i B proteoliza 6. u kome učestvuje veliki broj proteolitičnih enzima i faktora. elastini i kolageni. — Lipoproteine 3. kolageni u vezivnom tkivu. g.— Lančaste ili fibrilarne čiji molekuli imaju izduženi oblik i B. koja se izdvaja kada se u krv doda neki antikoagulans (npr. niti u razblaženim kiselinama i bazama. Prosti proteini sastoje se isključivo od aminokiselina i razlikuju se po svojoj rastvorljivosti. koji su baznog karaktera Albumini. Prema karakteru prostetične grupe dele se na: 1.3. Kod podele globularnih proteina kao osnova služi njihova različita rastvorljivost u vodi i drugim rastvaračima. Složeni proteini sadrže pored aminokiselina i druga jedinjenja ili grupe jedinjenja. na: Proste i složene ili konjugovane proteine. rastvorljivi u vodi Globulini.Fibrinogen se nalazi samo u krvnoj plazmi.

To su vrlo rasprostranjene belančevine. Histoni su belančevine baznog karaktera. a od toga oko 4 g% albumina.4. lizina i histidina. I proteinska komponenta hemoglobina. — Hromoproteine i 6. Tipičan predstavnik fosfoproteina je kazein mleka. Karakteristično je da albumini različitog porekla imaju približno istu molekulsku težinu (69 000). ima oko 7 g% belančevina. Elektroforetski se kazein rastavlja na tri frakcije α. Razlikuju se po molekulskoj težini. U prirodi su proteini često vezani s nekom prostetičnom grupom. β i γ―kazein. Za razliku od histona molekulska težina protamina je mala (oko 5 000) i zbog toga ih ubrajamo u peptide. žutoj tečnosti koja se izdvaja kada se krv ugruša. Svi sadrže oko 0. je jedan histon. globin. jer sadrže velike količine baznih aminokiselina: arginina. U albumine ubrajamo sve proteine. mleka (laktoglobulini) i krvnog seruma. Veče količine albumina se i dobijaju iz krvnog seruma. — Nukleoproteine 5. U krvnom serumu. koje imaju za prostetičnu grupu ortofosfornu kiselinu. — Metaloproteine 6. Izolovani su prvo iz riblje sperme. Globulini su. Za razliku od albumina. jer sadrže sve esencijalne aminokisjline.8% fosfora. koji se rastvaraju u vodi i koji se talože potpunim zasićenjem amonijum―sulfatom. Većina globulina rastvara se samo u razblaženim rastvorima neutralnih soli. jer . pored albumina. mleka (laktalbumin) i krvnog seruma. hemijskih i bioloških osobina. koja je estarski vezana za alkoholne grupe serina. taloženjem s amonijum―sulfatom ili alkoholom. Protamini su takođe baznog karaktera i nalaze se vezani s nukleinskim kiselinama.3. ali postoje i takvi koji se rastvaraju u vodi — pseudoglobulini I i II. najrasprostranjeniji proteini. koja se teško određuje. 6.20 PROSTI PROTEINI Treba naglasiti da su prosti proteini dobijeni izolovanjem. Najbolje su ispitani globulini jajeta. Nalaze se uglavnom u jedrima ćelija vezani za nukleinske kiseline. najbolje su ispitani albumini jajeta.21 SLOŽENI PROTEINI Fosfoproteini su složene belančevine. globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih.3. Albumini su potpune belančevine.

crevnoj sluzokoži itd. hondroitin―sumporna kìselina ili se sastoji od više jedinica heksuronskih kiselina. taloži se kalcijum— parakazeinat: Ca — kazeinat + labferment → Ca—parakazeinat + peptid Pored kazeina u mleku se nalazi i laktalbumin i laktoglobulin. Fosfoproteina ima u većoj količini i u žumancetu jajeta. u mleku se nalazi u obliku soli kalcijum―kazeinata. a naročito labferment. koji se sastoji od fosfatida i proteina nazvanog fosvitin. . U novije vreme se pokazalo da je to lipoprotein. staklenom telu oka. Glikoproteini su vrlo rasprostranjeni u životinjskom organizmu. likvoru) su rastvorni. Glikoproteini su složeni proteini. sinovijalnoj tečnosti. Kazein je potpuna belančevina.vrlo lako grade veće agregate. Zgrušavanje mleka dejstvom enzima bitno se razlikuje od zgrušavanja izazvanog dodavanjem kiseline. Glikoproteini su vrlo viskozne i sluzave supstancije. poznate i pod imenom mukoproteini. eritrocitima (krvne grupe) i vezivnom tkivu. rožnjači. Neki regulatorni enzimi kao što su glikogen―fosforilaza i glikogen―sintetaza postoje u fosforilisanom i nefosforilisanom obliku. Nalaze se u svim sekretima (pljuvački. želudačnom soku. koji sadrzi 10% fosfora. Polisaharid kiselih glikoproteina je hialuronska kiselina. Oni igraju ulogu prenosilaca lipida. Taloži se kada se mleko zakiseli: Ca—kazeinat + 2HC1 → kazein + CaCl2 Razni proteolitički enzimi. Lipoproteini koji se nalaze u telesnim tečnostima (serumu. serumu. Prema karakteru polisaharida delimo ih na neutralne i kisele. Lipoproteini su kompleksi proteina s različitim lipidima: fosfolipidima. karotinoidima i dr. jer dolazi do cepanja molekula kazeina.). zgrušavaju mleko. O ovim kiselim polisaharidima (mukopolisaharidima) bilo je govora u poglavlju o ugljenim hidratima. estrima holesterola. čija je prostetična grupa neki šećer. Glikoproteini su vrlo različitog sastava i osobina. Dejstvom labfermenta u prisustvu kalcijumovih jona. Kazeini se razlikuju i po % fosfora. tako da se dobijaju vrednosti od 24 000 do 400000. u hrskavici. Polisaharid prve grupe je neutralnog karaktera i sastoji se od više jedinica monosaharida ili aminosećera. Najpoznatiji je vitelin. pupčanoj vrpci. serin ili treonin). Šećerna komponenta je vezana za neku aminokiselinu peptidnog lanca (obično asparagin. Ova grupa se razlikuje prema svojoj specifičnoj težini.

ćelijska membrana i strukturni elementi ćelije (granule. Najrasprostranjeniji su hemoproteini i flavoproteini. Kompleksi proteina s karotinima su obojeni. koji katalizuje biološke oksidacije.42 . koji su kao grozd nanizani oko nukleinske kiseline. tirozinaza bakar itd. Tako alkohol―dehidrogenaza ima cink. Tako je u nukleusu ćelija dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) asocirana s baznim proteinima. Prvi imaju kao prostetičnu grupu hem. U ovu grupu spada veliki broj enzima. koji je kompleksno jedinjenje gvožđa sa protoporfirinom. . histonima i protaminima. Metaloproteini imaju kao prostetičnu grupu neki metal. U ovu grupu spada veliki broj enzima. Nukleoproteini imaju kao prostetičnu grupu nukleinsku kiselinu. mitohondrije) izgrađeni su od nerastvornih lipoproteina . Flavoproteini sadrže flavin―mononukleotid (FMN) ili flavindinukleotid (FAD) kao prostetičnu grupu. O njima će biti opširno govora kasnije. Virusi su sličnog hemijskog sastava s tim što se njihova proteinska komponenta sastoji od velikog broja peptidnih lanaca (oko 2 000). fosfotransferaze magnezijum.Tako postoji grupa α―lipoproteina i grupa β―lipoproteina. Slika 6.Čestica virusa duvana sa oko 2 200 peptidnih lanaca Hromoproteini imaju za prostetičnu grupu neki pigment. Takav lipoprotein je vidni purpur. Ribosomi se sastoje od ribonukleinske kiseline (RNK) i proteina. O njima je bilo govora kod plazma―proteina.

4. Katalaza ubrzava raspadanje vodonik―superoksida na vodu i kiseonik: 2H2O2→ 2H2O + O2. koji katalizuju oksido-redukcione procese. čija je prostetična grupa neki pigment (hromos — boja). 6. Neki od njih. Citohromi — intracelularni pigmenti. U ovu grupu spada hemoglobin od koga potiče crvena boja eritrocita i koji prenosi kiseonik iz pluća u tkivo. . Prema valentnosti gvožđa razlikujemo sledeće porfirinoproteine: A. Najrasprostranjeniji hromoproteini imaju za prostetičnu grupu obojeno kompleksno jedinjenje gvožđa s porfirinom. Gvožđe u trovalentnom stanju. koji se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama. C.Rezerve gvožđa se nalaze u jetri vezane za protein »feritin«. Hemproteini su fiziološki vrlo aktivni.4 HROMOPROTEINI 6. koji prenose elektrone tokom bioloških oksidacija i čitav niz enzima. Gvožđe u hemu može da bude dvovalentno (fenohem ili samo hem).1 UVOD Hromoproteini su složene belančevine. koje se zove hem. zatim intracelularni pigmenti (citohromi). trovalentno (ferihem ili hemin). Katalaza i peroksidaze — vrlo rasprostranjene belančevine enzimskog karaktera. Njena prostetična grupa je hemin u kome je gvožđe trovalentno. Mioglobini — respiratorni pigmenti koji se nalaze u mišićima vertebrata i invertebrata. kao citohrom b i c. B. a citohrom a (poznat i pod imenom citohrom―oksidaza ili ferment disanja) ima za prostetičnu grupu citohemin. Gvožđe u dvovalentnom stanju: Hemoglobini — respiratorni pigmenti vertebrata Eritrokruorini — odgovarajući respiratorni pigmenti u krvi i tkivnim tečnostima invertrebrata. a može i reverzibilno da prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje.: 5. Gvožđe u prostetičnoj grupi reverzibilno prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje (Fe+++ = = Fe++ + e) : 4. sadrže kao prostetičnu grupu hemin (Fe3+— protoporfirin).

Biljna peroksidaza ima za prostetičnu grupu hemin. tako i od njihovog položaja. —CH 2―CH2―COOH). obeleženi su brojevima od 1 do 8. nastaju derivati porfina. a vodonikovi atomi metinskih grupa grčkim slovima: α.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA Nobelovac H. Fiziološka aktivnost navedenih hemproteina zavisi od proteinske komponente. Zato ćemo prvo da objasnimo hemijski sastav i osobine hema. koje zamenjuju vodonikove atome. Zamenom vodonikovih atoma sa dve grupe nastaju četiri izomera. Izomerija porfirina zavisi kako od broja grupa. Navedeni hemproteini razlikuju se po specifičnoj strukturi proteinske komponente. . Ferohem ili samo hem je kompleksno jedinjenje gvožđa s protoporfirinom IX. Zamenom vodonikovih atoma na mestima od 1 do 8 raznim organskim radikalima (—CH 3. a prostetična grupa je ista (hem ili hemin) ili slične strukture. Fischer je tokom svog dugogodišnjeg rada (1920—1940) objasnio strukturu hema. ―CH = CH2. γ i δ. ―C2H5. 6.Peroksidaze katalizuju oksidacije sa vodonik―peroksidom kao oksidacionim sredstvom. sa tri razne grupe — petnaest itd.4. jednim od mnogih derivata kondenzovanog cikličnog jezgra — porfina. koji se zovu porfirini. koji se nalaze na četiri pirolova prstena. koja određuje fiziološku aktivnost. a životinjska zeleni hematin. β. Porfinsko jezgro je sastavljeno od četiri pirolova prstena vezana medusobno preko četiri metinske grupe: Osam vodonikovih atoma. ―CH2―COOH.

Pr= U životinjskom organizmu nalaze se različiti izomerni porfirini. Tako se u ljudskom fecesu nalaze koproporfirin I i koproporfirin III. prvi je takođe nađen i u kvascu. koji se zajedno s izomernim uroporfirinom i izlučuje u mokraći osoba koje imaju poremećen metabolizam porfirina (porphyria). 3. na 2 i 4 i sa dva ostatka propjonske — CH2—CH2—COOH (tačnije karboksietana) kiseline na mestima 6 i 7. Raspored ovih grupa u protoporfirinu IX odgovara jednom od 15 mogućih izomera. sa dve vinilne grupe —CH = CH 2. .Vodonikovi atomi u protoporfirinu IX zamenjeni su sa četiri metil―grupe —CH3 na mestima 1. ―CH3. za protoporfirin IX: U gornjoj formuli Me= ―CH2―CH2―COOH. 5 i 8. kao na primer. U perju nekih ptica (Turaco corythaix) ima uroporfirina III. koji nastaju ili prilikom sinteze ili razlaganja hemoglobina. V = ―CH = CH 2. Često se formule porfirina pišu skraćeno.

4. obično preko aminokiseline histidina. . Svi porfirini su obojeni i imaju karakteristični apsorpcioni maksimum na 400 nm.6. Najkarakterističnija osobina porfirina je da sa mnogim metalima. porfirini pokazuju apsorpciju i kod drugih talasnih dužina. Kompleksno jedinjenje dvovalentnog gvožđa s protoporfirinom IX zove se ferohem ili samo hem. Mn. Co. Hem je planarne strukture i u njemu su samo četiri valence gvožđa vezane za azotove atome pirolovih prstenova. a na šestoj valenci se nalazi molekul vode ili kiseonika (kod oksihemoglobina). Mg. Cu.3 OSOBINE PORFIRINA Porfirini su crveno obojeni pigmenti s karakterističnim apsorpcionim spektrima. kao sto je Fe. Pored ovog maksimuma. daju kompleksna jedinjenja — metaloporfirine. koje su karakteristične za svaki porfirin. sto se koristi za njihovu identifikaciju. Pošto je koordinativni broj gvožđa šest. to peta i šesta valenca gvožđa leže uspravno na ravan prstena. koji se zove »Soret band«. Porfirini fluoresciraju i vrlo su osetljivi na svetlost. zbog velikog broja nezasićenih veza u porfinskom jezgru. U metalo―porfirinima metalni jon je vezan za azotne atome pirolskih prstenova i nalazi se u centru planarne strukture. Pri sjedinjavanju porfirina s metalima menjaju se njihovi apsorpcioni spektri. Jednom od njih se vezuje hem za proteinsku komponentu.

Molekulska težina hemoglobina iznosi 67 000.43 . kao što su: primarni amini. Skraćeno se obeležava sa Hb. koji se zove hematin. tako da u molekulu hemoglobina ima četiri hema. hem. histidin. Ferihem gradi hidroksid. Proteinska komponenta je sastavljena od četiri polipeptidna lanca dva α i dva β.4.4 HEMOGLOBIN Hemoglobin je složena belančevina. . 6. koja se sastoji od proteinske komponente globina i prostetične grupe hema. Hem i drugi ferokompleksi porfirina reaguju s različitim azotnim bazama. Svaki od njih sadrži po jednu prostetičnu grupu. pirimidin. hem prelazi u ferihem ili hemin.Vezivanje hema za proteinsku komponentu u hemoglobinu Oksidacijom ferogvožđa u feri.Slika 6. dajući hemohromogene.

specifičnog za pojedine vrste. Hemoglobini i njihovi derivati imaju karakteristične apsorpcione spektre. U životinjskom organizmu hemoglobin ima respiratornu funkciju. Taj proces se zove oksigenacija. a β. reakcija respiracije je sledeća: GLOBIN (FEROHEM)4 + 4O2→ globin (ferohem―O2)4hemoglobin (Hb) oksihemoglobin (HbO2) a često se piše i jednostavno. koje ne menja svoju valentnost. Oba se sastoje od četiri polipeptidna lanca i to hemoglobin A od dva α i dva β. tako da mogu lako da se identifikuju. Hemoglobini raznih životinja imaju istu prostetičnu grupu (hem). globin. a ne oksidacioni proizvod hemoglobina. Svaki atom gvožđa vezuje jedan molekul kiseonika.Uprošćena formula hemoglobina A Gvožđe se u hemoglobinu nalazi u obliku dvovalentnog jona Fe++. a hemoglobin A2 od dva α i dva δ. Hemoglobini raznih životinja kristališu u raznim kristalnim oblicima i različito se rastvaraju. U oksihemoglobinu je molekul kiseonika koordinativno vezan za gvožđe hema. Jedna koordinativna veza gvožđa u svakom hemu vezana je za globin preko histidina. γ i δ od 146. u krvi odraslog čoveka nalaze dva hemoglobina: adultni hemoglobin (HbA) i hemoglobin A2 (HbA2). Ova fiziološki najvažnija osobina hemoglobina osniva se na tome što se hemoglobin jedini s vazdušnim kiseonikom i daje labilno jedinjenje oksihemoglobin. Tako se npr.GLOBIN Slika 6.44 . a pošto u hemoglobinu ima četiri hema. Pored toga i iste vrste životinja sadrže različite hemoglobine. α lanac se sastoji od 141 aminokiseline. koji je sastavljen od dva α i dva γ polipeptidna lanca. ali je proteinska komponenta. već ostaje dvovalentno. Pored toga i dve karboksilne grupe propionske kiseline hema vezane su za globin. Hemoglobin čovečijeg fetusa sadrži fetalni hemoglobin HbF. drugog sastava. Oksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina s kiseonikom. Poslednja tri se razlikuju što na pojedinim mestima polipeptidnog lanca imaju različite aminokiseline. imajući u vidu 1 /4 molekula hemoglobina : .

To isto važi i za hemoglobin.I drugi respiratomi pigmenti — eritrokruorini i mioglobini — grade molekulsko jedinjenje s kiseonikom. uzećemo oksigenaciju mioglobina koji ima jedan atom gvožđa i vezuje jedan molekul kiseonika kada daje oksimioglobin. Reakcija mioglobina s kiseonikom je: Mb + O2—>MbO2 Konstanta ravnoteže ove reakcije je: K= _(MbO2)_ Mb = mioglobin (Mb) x (O2) MbO2 = oksimioglobin Koncentracija kiseonika je proporcionalna njegovom parcijalnom pritisku i zato možemo umesto (O2) da pišemo pO2. Radi lakšeg razumevanja. Ako u koordinatni sistem nanesemo na ordinatu koncentraciju oksihemoglobina. povećaće se koncentracija oksihemoglobina. a smanjiti koncentracija hemoglobina i obrnuto. mioglobina i eritrokruorina je reverzibilna reakcija koja ima svoju konstantu ravnoteže. a na apscisu parcijalne pritiske kiseonika. a za hemoglobin (HbO2) (Hb) =K * (pO2) n Dobili smo da odnos koncentracija oksimioglobina i mioglobina zavisi od parcijalnog pritiska kiseonika. Povećavanjem pritiska kiseonika. dobićemo krivu disocijacije oksihemoglobina: . pod uslovom da je gvožđe hema dvovalentno. Oksigenacija hemoglobina.

koje reaguju s katjonima dajući soli: KHb i KHbO2. Oksihemoglobin je slaba kiselina. Hemoglobin. 4 .45 .65. Hemoglobin ljudi ima veći afinitet od psećeg i kokošijeg. U tkivu se oslobađa toliko CO 2 da bi pH krvi trebalo da se smanji od 7. a smanjenjem pritiska kiseonika u tkivu. Kod pH krvi oni se ponašaju kao slabe kiseline.4 na 4. na oslobođenje kiseonika iz oksihemoglobina. koja povećavanjem koncentracije vodonikovih jona disosuje na hemoglobin i kiseonik. Kada na ove soli dejstvuje ugljena kiselina. povoljno utiče.8 odnosno 6. oslobađa se hemoglobin. pored smanjenog pO ₂. kao i sve belančevine.Slika 6. Povećavanje koncentracije CO2 u tkivu. to 60% ukupnog puferskog kapaciteta krvi dolazi na hemoglobin. koje prati i povećana koncentracija vodonikovih jona. ima osobine pufera. a ugljena kiselina prelazi u bikarbonat: KHb+H2CO3―> HHb + KHCO3 U krvi se najveći deo CO2 nalazi u obliku bikarbonata i pH krvi ostaje konstantan. Hemoglobini raznih životinja imaju različiti afinitet prema kiseoniku. Hemoglobin i oksihemoglobin imaju izoelektrične tačke kod pH 6. 95% hemoglobina se nalazi u obliku oksihemoglobina. što se dešava u plućnim alveolama (pO2 oko 105 mm Hg)*4[4]). Pošto u krvi ima najviše hemoglobina (10—14g%).Kriva disocijacija hemoglobina (A) i mioglobina (B) Iz krive disocijacije vidi se da povećavanjem pritiska kiseonika.0 a to se ne dešava. oksihemoglobin se potpuno disosuje u hemoglobin i slobodni kiseonik.

Karboksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina i ugljenmonoksida.03% deluje smrtonosno za 15 minuta. reakcija. oslobađa CO2 i prelazi u hemoglobin. U plućima karbaminohemoglobin dejstvom jače oksihemoglobina. Dejstvom slabih oksidacionih sredstava. Ugljenmonoksid je jedan od najjačih krvnih otrova. u kojem je molekulski kiseonik labilno vezan za dvovalentno gvožđe.Pored toga što hemoglobin kao pufer sprečava da ne dođe do promene koncentracije vodonikovih jona u krvi. po kome se lako raspoznaje (na 571 i 538 nm). Ovo je poznata Teichmann―ova. Karboksihemoglobin disosuje pod uticajem svetlosti. Kao i svi derivati hemoglobina ima karakterističan apsorpcioni spektar. Dejstvom KCN ili NaCN na alkalni rastvor hemoglobina dobija se cijanmethemoglobin. Methemoglobin se potpuno razlikuje od oksihemoglobina. koja je dugo vremena služila u sudskoj medicini za identifikaciju krvnih mrlja. dvovalentno gvožđe hemoglobina prelazi u trovalentno i nastaje methemoglobin. Kada na hemoglobin dejstvujemo sirćetnom kiselinom i natrijumhloridom. Zove se hemiglobin (Hi) ili ferihemoglobin. dobija se ferihem―hlorid ili hemin. Methemogiobin je oksidacioni proizvod hemoglobina. Methemoglobin ne prenosi kiseonik a povećanje njegove koncentracije u krvi preko 2% (methemoglobinemija) je znak . on takođe i jedan deo CO 2 vezuje hemijski na globin. dajući karbaminohemoglobin: HbNH2 + CO2→ HbNH―COOH Hemoglobin Karbaminohemoglobin kiseline. Afinitet hemoglobina prema ugljenmonoksidu je 210 puta jači nego prema kiseoniku. Zove se ugljenmonoksidhemoglobin ili karbonilhemoglobin. kao K3Fe(CN)6. Zbog toga povećanje koncentracije ugljenmonoksida u vazduhu od 0. koji se odvaja u obliku lepih kristala. Prostetična grupa methemoglobina je feriprotoporfirin IX (ferihem ili hematin).

5 ŽUČNE BOJE Život eritrocita traje 120 do 130 dana. V―vinil. joda. Proizvodi raspadanja hemoglobina su žučne boje — biliverdin i bilirubin. povećava se koncentracija methemoglobina u krvi. sulfamida i dr. Raspadanje hemoglobina počinje oksidacijom na α položaju porfirina. zbog čega se na tom mestu prsten otvara. 6. One se sastoje iz četiri pirolova prstena povezana u lancu.Nastajanje žučnih boja (M―metil.bolesti. nitrita. Posle toga se odvaja globin i gvožđe i nastaje zelena žučna boja biliverdin. Posle toga se hemoglobin eritrocita raspada u retikuloendotelnom sistemu (uglavnom u slezini. Dejstvom raznih hemikalija. nitrobenzola.4. kao hlorata. Enzimskom redukcijom biliverdin prelazi u crvenu žučnu boju bilirubin. P―karboksietil grupa) . jetri i koštanoj srži).. Slika 6.46 .

Kada žuč uđe u duodenum. Prostetična grupa je metaloporfirinskog karaktera (Fe―protoporofirin. narandžasto crvene pigmente urina i fecesa.6 CITOHROMI Citohromi se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama i to vezani za mitohondrije ili slične strukturne elemente ćelije.U žuči ima najviše bilirubina i to kako slobodnog tako i vezanog za glukuronsku kiselinu. Bilinogen jedinjenja su bezbojna. citohemin i dr. 6. .). On se nalazi u malim količinama i u krvnom serumu kompleksno vezan za albumin. a na vazduhu se oksiduju u obojeni urobilin i sterkobilin. Sastoje se iz prostetične grupe i proteinske komponente. U ovim jedinjenjima su pirolovi prstenovi povezani — CH2 grupama. enzimi crevne flore redukuju bilirubin u urobilinogen i sterkobilinogen.4. Ona omogućava prenošenje elektrona u lancu disanja pri čemu metal (obično gvožđe) reverzibilno prelazi iz višeg na niži oksidacioni stepen.

b. Svaka jedinica sadrži jednu prostetičnu grupu— hemina a(=citohemin) i . c1 i c nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. Spektar citohroma potiče od njihove prostetične grupe.Slika 6. jer je čvrsto vezan za strukturne elemente ćelije. Posle toga je u raznom biološkom materijalu (bakterijama. postoje najmanje tri vrste citohroma: a. Teško se ekstrahuje iz tkiva. na osnovu kojih su i otkriveni (McMunn 1882). Citohrom―oksidaza je protein vrlo komplikovanog sastava. b i c. a 3. Tako su prva ispitivanja citohroma iz srčanog mišića (Keilin 1925) pokazala.Spektri redukovanih citohroma Citohromi imaju karakteristične apsorpcione spektre. Citohromi a i a3 su razni oblici enzima citohrom―oksidaze (Warburg―ov ferment disanja). da prema apsorpcionim spektrima. mikroorganizmima. Sastoji se najmanje od 6 proteinskih jedinica.47 . od kojih se samo pet: a. biljkama) otkriveno preko trideset vrsti citohroma.

Dobijen je u kristalnom stanju iz različitog biološkog materijala. Hem je vezan za peptidni lanac dvojako. Redukovana (fero) citohrom―oksidaza vezuje CO. koji se sastoji od jednog peptidnog lanca izgrađenog od 104 aminokiselina i jednog hema. a na položaju 8 formil grupu. Citohrom b je vrlo nestabilan i teško se ekstrahuje iz tkiva. Citohrom c je bazni protein. Hemin a je zeleno obojeni derivat hema. Citohrom―oksidaza se u lancu disanja nalazi između citohroma c i kiseonika.jedan atom bakra. koordinativnom vezom gvožđa za ostatak histidina i kovalentno. za ostatke cisteina u peptidnom lancu. preko dve vinilne grupe. Oksidovana (feri) citohrom―oksidaza se jedini sa CN ― jonima. ali ne reaguje sa CO niti sa CN ― jonima. Citohrom―oksidaza se direktno jedini sa kiseonikom u prisustvu citohroma c. Citohrom c je najbolje ispitan. Molekulska težina mu iznosi 12 000. slično kao hemoglobin. koji ga . Prema apsorpcionom spektru prostetična grupa citohroma b je verovatno protohemin. posle čega ne može da se redukuje i da učestvuje u prenosu elektrona. Zbog toga su CN― joni jako otrovni. jer je dosta stabilan i lako se ekstrahuje. Hem je smešten duboko unutar peptidnog lanca. Posle mnogo godina određeno mu je i mesto u respiratornom lancu. Od svih poznatih citohroma ona jedino može direktno da redukuje kiseonik predajući mu 4 elektrona: Vrlo verovatno da elektroni potiču od dva atoma Fe ++ i dva atoma Cu+. Autooksidabilan je. koji na položaju 2 ima ostatak farnezilalkohola.

Hlorofil A .Vezivanje hema preko —SH grupa cisieina u citohromu c 6. jer omogućavaju korišćenje svetlosne energije kod fotosinteze. Hlorofili su kao i hem metaloporfirini. Zbog toga redukovani (fero) citohrom c ne može da veže ni CO. Strukturu hlorofila je objasnio H. Isto tako oksidovani (feri) citohrom c ne vezuje CN― jon. Hlorofil a je plavozelene boje. a hlorofil b žutozelene. nalaze se hlorofilni pigmenti. Oni su neobično važni. samo mesto gvožđa sadrže kompleksno vezan magnezijum.4.opkoljava s obe strane. izolovali iz lišća hlorofil a i hlorofil b.48 .7 HLOROFIL U zelenim delovima svih autotrofnih biljaka. niti direktno reaguje sa kiseonikom. Slika 6. Fischer. Wilstatter i Stoll su 1913 g.

6. oksidaze različitih aminokiselina. jer ga ima u mleku.Hlorofili su materije voštane konsistencije. ksantin―oksidaza. što znači da se u lišću hlorofil nalazi kao prostetična grupa jednog hlorofil―proteina. Poznati su hemoflavoproteini. dehidrogenaza L(+) mlečne kiseline). Sastavni deo flavin―nukleotida je vitamin B2. Neki od njih sadrže pored toga i metal (Mo. nazvan laktoflavin. Laktoflavin se sastoji iz izoaloksazinskog . Flavoproteini su složene belančevine. metaloflavoproteini (npr. U hloroplastima je hlorofil vezan za protein. Hlorofil b se razlikuje od hlorofila a u tome što na položaju 3 porfirinskog prstena ima aldehidnu (―CHO) grupu namesto metil―grupe. čitav niz enzima koji učestvuju u respiratornom lancu.8 FLAVOPROTEINI Flavoproteini su velika grupa biolški vrlo aktivnih proteina. dehidrogenaza ćilibarne kiseline i dr. ili riboflavin jer je žuto obojen. Fitol je estarski vezan za ostatak propionske kiseline na položaju 7 porfirinskog prstena.4. to su tzv. enzimi ciklusa β―oksidacije masnih kiselina i dr. U ovu grupu spada veliki broj oksidoredukcionih enzima kao što je Warburgov »stari žuti ferment«. jer imaju u svom molekulu visokomolekularni alkohol fitol (C20H39OH)). koji pored flavin―nukleotida sadrže i hem (npr. Fe ili Cu).). koje imaju za prostetičnu grupu Flavin―mononukleotid (fmn) ili flavin―adenin―dinukleotid (fad).

koja je estarski vezana za primarnu alkoholnu grupu ribitola. Oni su međusobno povezani preko fosforne kiseline. Njih preuzima prostetična grupa. kao u nukleotidima. koja se pri tome redukuje. koji se sastoji iz dva nukleotida: riboflavin―fosfata i adenozin―monofosfata. oduzimajući im jedan par vodonikovih atoma. Neki flavoproteini sadrže metal. U ovim mitohondrijalnim flavoproteinima Fe3+ služi kao akceptor elektrona i reverzibilno prelazi u Fe2 + . kako je u gornjoj formuli prikazano. Svi flavoproteini katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja. radi sličnosti sa njima. Reverzibilno primanje i odpuštanje vodonika dešava se na izoaloksazinskom prstenu laktoflavina. za koji je vezan alkohol D―ribitol. Iako ne postoji N―glikozidna veza. Hemijsko ime mu je Flavin―mononukleotid (FMN) sadrži ostatak fosforne kiseline.7―dimetil―9―N―ribitil―izoaloksazin. 6. obično gvožđe.prstena. zadržao je ime nukleotid. Većina flavoproteina ima za prostetičnu grupu flavinadenin―dinukleotid (FAD). koje nije vezano kao u hemu i koje se zato zove »nehemsko gvožđe«.

da se prvo razgrade u svoje sastavne aminokiseline ili manje peptide. To su npr. Za razliku od mitohondrijalnih flavoenzima. U hrani se nalazi više miliona različitih proteina. ali se mogu svariti usklađenim dejstvom malog broja proteolitičkih enzima (oko dvanaestak). koji se nalaze u mitohondrijama. Endo―peptidaze obično hidrolizuju peptidne veze unutar lanca. aminokiseline povezane peptidnom vezom. Neki od ovih flavoenzima npr. pre nego što pređemo na metabolizam azota. čijom se hidrolizom dobija smeša slobodnih aminokiselina. jer se slobodna energija smanjuje za oko 15 kJ po vezi. Flavoproteini koji prenose elektrone (ETF) i dehidrogenaze masnih kiselina čine zajedno 80% mitohondrijalnih proteina. a i osetljivi na veličinu peptidnog lanca. tako da posle njihovog dejstva ostaju manji polipeptidi. odraslih životinja. elastin. Oni se mogu klasifikovati u dve grupe: Egzo―peptidaze koje hidrolizuju krajnje peptidne veze i odvajaju jednu po jednu aminokiselinu. karboksi―.5 METABOLIZAM AZOTA 6. koje se zovu peroksisomi ili mikro―tela. di i tri―peptidaze. oksidaza D―aminokiselina i urat―oksidaza se nalaze u organelama. Teorijski bi samo jedan enzim specifičan za peptidnu vezu bio dovoljan za varenje proteina.1 VARENJE PROTEINA Najveći deo azotnih jedinjenja koja se unose hranom su u obliku proteina.Flavoenzimi. sem u retkim i izuzetnim slučajevima. amino―. jer su digestivni enzimi nešto specifičniji. tripsin. Proteini ne mogu da se apsorbuju kroz zidove gastro―intestinalnog trakta.5. dakle. mogu direktno da se oksiduju sa O2. Kod toga nastaje vodonik―peroksid. Zato će biti korisno da ukratko prikažemo njihovo varenje. kao i prirodu aminokiselina koje ostvaruju peptidnu vezu (odnosno njihove bočne grupe). sukcinat―dehidrogenaza. kao što znamo. ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom. Za hidrolizu peptidne veze su termodinamični uslovi povoljni. . Hidroliza peptidne veze je u stvarnosti komplikovanija. lipoil―dehidrogenaza i dr. U proteinima su. Njihova ponovna oksidacija u respiratornom lancu ide preko ubihinona. 6. U ovu grupu spadaju: pepsin. oni. dehidrogenaza masna kiselina―koenzim A. U ovu grupu spadaju: dehidrogenaza nikotinamid―dinukleotida (NADH―DH). koji se nalaze u drugim delovima ćelije. Oni moraju. himotripsin.

Obe karboksipeptidaze se sintetišu u zimogenom obliku. Egzo―peptidaze bi mogle hidrolitičkim cepanjem sa oba kraja da potpuno svare proteinski molekul. koje ga hidrolitički cepaju na dve aminokiseline. Kao što se iz imena naslućuje enzim najbrže hidrolizuje peptide koji imaju leucin u N―završetku. tako da ostaje dipeptid. zavisno od dužine trajanja njegovog dejstva. Pepsin tako načinje razgradnju proteinskih lanaca do polipeptida različite veličine. nalaze se aminopeptidaze. tirozin i leucin. daleko od neutralne tačke. koji aktivira pepsin u crevu. koje cepaju egzo―peptidaze.1) u stomaku. Treba reći da pepsin spada u retke enzime. Supstrat i enzim grade kompleks preko atoma Zn u enzimu. Najpoznatiji enzim ove grupe je leucin―aminopeptidaza (3. U crevnom soku se nalaze i tripeptidaze.4. čiji je bočni lanac aromatičan ili rašljasti alifatičan. koje odlepljuju jednu aminokiselinu sa tripeptida. Karboksipeptidaze A i B deluju samo na C―završetak.4. Značaj endo―peptidaze je baš u tome što one ubrzavaju hidrolizu proteina na taj način što dugačke peptidne lance cepaju u male fragmente usled čega se jako povećava broj slobodnih završetaka. samo što otkidaju aminokiseline sa N―završetka peptidnog lanca. Posle reakcije ostaje opet slobodna nova ―COOH grupa. Njen aktivni centar ima »džep« u koji paše bočni lanac aminokiseline C―završetka. Pošto mukoza želuca luči HC1. a luče se u crevo u sastavu pankreasnog soka. . to je sadržaj stomaka vrlo povoljan za aktivnost pepsina. Ova endo―peptidaza je vrlo široke specifičnosti. One deluju na sličan način kao i karboksipeptidaze. Trodimenzionalna struktura karboksipeptidaze A je poznata. pa enzim nastavlja da »gricka« peptidni lanac otkidajući jednu po jednu aminokiselinu.11. a najosetljivija na hidrolizu pepsinom je peptidna veza izmedu hidrofobnih aminokiselina. Karboksipeptidaza dejstvuje na peptide čije su krajnje aminokiseline lizin ili arginin. sa koga hidrolitički otkidaju aminokiselinu sa slobodnom ―COOH grupom.23. dakle. Prvi proteolitički enzim koji u probavi deluje na proteine hrane je pepsin (3. Slobodna karboksilna grupa supstrata smeštena je prema argininskom ostatku enzima tako da je poslednja peptidna veza tako orijentisana da lako podleže hidrolizi.1).U prvu grupu enzima spadaju karboksipeptidaze A i B. a na drugom (C―završetak) slobodnu karboksilnu grupu. koji luče mnogobrojne žlezde sluzokože tankog creva. One se sintetišu u pankreasu. kao što su fenilalanin. Karboksipeptidaza A skida aminokiseline. koji imaju pH optimum oko 2. U crevnom soku. bio vrlo spori proces. Svaki polipeptid ima na jednom kraju lanca (N―završetak) amino―grupu. Na ovaj deluju dipeptidaze crevnog soka.0. To bi međutim. Može da hidrolizuje i N―završetke drugih aminokiselina nešto sporije.

pepsin R2 = fenilalanin. gde se meša sa tri sekreta: pankreasnim sokom. lučenje sekretina se smanjuje. pepsinogena. čija je kalcijumova so nerastvorljiva i odvaja se kao ugrušak. Hormon gastrin stimuliše izlivanje stomačnog soka. koji se sastoji od 27 aminokiselinskih ostataka. takođe. Mlečni kazein dejstvom renina prelazi u parakazein. himozin). a mnogo bikarbonata. Renin (labfement. leucin. Gastrin je polipeptid koji se sastoji od 17 aminokiselinskih ostataka. koji sadrži pepsinogen. jer su bogati bikarbonatom koji neutrališe stomačni HCl u poluvarenoj hrani i pomera joj pH bliže optimumu digestivnih enzima pankreasnog i intestinalnog soka. kada se kiselina neutrališe. Stimulacijom drugim hormonom.tirozin. sekretin se prenosi krvotokom do pankreasa gde stimuliše pojačani tok alkalnog soka. On koaguliše mleko i time usporava prolaz mlečne hrane kroz digestivni trakt. stvara se sok u kome ima dosta enzima. triptofan. U odsustvu Ca2+ jona ne dolazi do koagulacije. ali ga nema u soku odraslog čoveka. Njihov pH je između 7 i 8. arginin himotripsin. pa se time i usporava tok alkalnog soka. crevnim sokom i žuči. asparaginska i glutaminska kis. enzim koji aktivno učestvuje u koagulaciji mleka.tripsin R1=lizin. Injicirani histamin. jako stimuliše sekreciju stomačnog soka. HC1 i sluz. kad napusti stomak ulazi u dvanaestopalačno i tanko crevo. Pepsin se luči u obliku neaktivnog zimogena. Mogućno je da od ovog zimogena nastaje u čoveka više srodnih pepsina i jedan pepsinu sličan enzim gastriksin. koji se koristi za proizvodnju sirišta. javlja se u stomačnom soku dece. Polu―varena hrana (himus). Sekretin nestaje iz krvi posle kratkog vremena. R1 = fenilalanin. Postoji u dva oblika: sulfatiranom (koji je aktivniji) i nesulfatiranom. čiji je optimalni pH = 3. Sam hormon se oslobađa u krvotok posle dejstva nekih sastojaka u hrani (»sekretagogum«) na mukozu stomaka. Ova titracija kiseline izgleda da se reguliše na sledeći način: kiselina u himusu deluje na mukozu duodenuma i izaziva lučenje hormona sekretina u krvotok. pankreoziminom. Luči se obilno u četvrtom stomaku teladi. koji se početno aktiviše sa HC1. . Dobijen je i sintezom. Pankreasni sok koji se oslobađa posle stimulacije izazvane sekretinom. sadrži malo enzima. triptofan. Sekretin je polipeptid. a onda autokatalitički prisutnim pepsinom.

Struktura ova tri enzima na mnogim mestima pokazuje homologiju sekvence. on aktivira još više tripsinogena i proces teče autokatalitički kao prelaženje pepsinogena u pepsin. Tripsinogen se početno aktivira specifičnim enzimom. Misli se da su ova tri enzima nastala od nekog zajedničkog pretka― endopeptidaze. ima sličan položaj disulfidnih mostova i svi imaju u aktivnom centru ostatak serina.4.21.5. luče se u pankreasnom soku i izlivaju u crevo. koji pumpa L―aminokiseline kroz intestinalnu mukozu. enterokinazom.21. koji ulaze u krvotok. npr. Navedene tri endo―peptidaze se nadopunjuju međusobno.4. Antitela. tirozina i fenilalanina. konja. dok himotripsin uglavnom hidrolizuje peptidne veze karboksilnih grupa aromatičnih aminokiselina triptofana. To je protein koji se nalazi u žutom vezivnom tkivu i koji je veoma bogat glicinom i alaninom i zbog toga je dobar supstrat za elastazu. kao što su alanin. Elastaza je dobila ime po tome što razgrađuje elastin. Himotripsinogen i proelastaza prelaze u aktivne enzime cepanjem nekih peptidnih veza tripsinom. Svi se slažu da intaktni proteinski molekuli prolaze kroz crevni zid u krv vrlo retko i pod specijalnim okolnostima.4. Neke osobe su alergične na izvesne sastojke hrane. Specifičnost elastaze je veoma široka. mada brže cepa peptidne veze aminokiselina sa kratkim hidrofobnim bočnim lancima. Tripsin je vrlo specifičan za veze karboksilnih grupa arginina i lizina. koji sakriva aktivni centar tripsina. Sva tri se stvaraju u pankreasu u obliku zimogena. Kad se jednom stvori slobodni tripsin. koju luči intestinalna mukoza. proteinskog porekla. 6. Proteinske L―aminokiseline resorbuju se daleko brže od neproteinskih D―aminokiselina. koji ih nosi u jetru da se metabolizuju. jer hidrolizuju peptidne veze između različitih aminokiselina.11). kojih ima u kolostrumu izvesnih životinja. .U sledeću digestiju proteina se uključuju tri važne endo―peptidaze: tripsin (3. Da je njihova resorpcija prosta difuzija.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA) Proizvodi proteinskog varenja se resorbuju kroz crevni zid i ulaze u portalni krvotok. U toku aktivacije tripsinogena skida se heksapeptid sa N―završetka. Zbog toga njih inhibira DFP i druga organofosforna jedinjenja. Tripsin i himotripsin uopšte ne deluju na elastin. Razlika u brzini resorpcije L― i D―oblika pokazuje da je u to uključen neki selektivni transportni sistem. Posle dejstva ova tri enzima ostaje smeša malih peptida i nešto slobodnih aminokiselina. Ona mu obezbeđuju pasivni imunitet. glicin i serin. himotripsin (3. gde se odigrava njihova aktivacija.4). može novorođenče da resorbuje nepromenjena u prvim danima života.21.1) i elastaza (3. one bi se resorbovale istom brzinom.

koza proizvode do 300 g . Slobodne aminokiseline napuštaju ove ćelije i ulaze u krvotok.5. Medutim. odnosno hidroliza malih peptida. Retki slučajevi nastajanja antitela samo od nekih od nebrojenog broja proteina je jak dokaz da se intaktni protein vrlo retko direktno resorbuje. Najvažniji putevi snabdevanja i potrošnje fonda aminokiselina dati su na slici 6. koji se resorbuju. kao što su: relativni odnos količine resorbovanih aminokiselina prema peptidima. Tako npr. kao i u crevu. odigrava se unutar epitelijalnih ćelija debelog creva. U odraslih osoba prinos fondu aminokiselina od razgradnje telesnih proteina je u ravnoteži sa potrošnjom za njihovu resintezu. tako da njihovi molekuli imaju ograničeno vreme trajanja. Zadnji stepen varenja.49 Slika 6. To je dokaz da postoje aktivni transportni mehanizmi ne samo za slobodne aminokiseline. Stalnim varenjem proteina ulazi u fond oko 70 g. Izgleda da se posle varenja u crevu dobijaju pored slobodnih aminokiselina i manji peptidi. U vezi sa resorpcijom ostaje još mnogo nerazjašnjenih pitanja.5 g. tako da je on prilično na konstantnom nivou. koje raste. odnosno u celoj krvi oko 2. 6. Srednja koncentracija slobodnih aminokiselina u krvi čoveka je oko 50 mg%. Veličina zalihe se menja u toku dana. da li na površini ćelija ili intracelularno i kakav je mehanizam njihovog transporta. već i za manje peptide.3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA Smatra se da celokupna količina slobodnih aminokiselina u krvi i drugim telesnim tečnostima obrazuje »zalihu ili fond« (pool). kao ni kod gravidnih ženki ili u laktacionom periodu. U ovaj fond se aminokiseline neprestano dodaju i iz njega uzimaju.49 . ne zna se mesto gde se hidrolizuju manji peptidi.Procesi koji učestvuju u održavanju fonda aminokiselina Ispitivanja aminokiselina obeleženih izotopima pokazala su da se proteini neprestano razgrađuju i resintetizuju. Kod toga cela količina ostaje nepromenjena. Nedavno je potvrđeno da se mali peptidi resorbuju brže od aminokiselina iz kojih su izgrađeni. ove dve veličine nisu uravnotežene u mladunčeta.Verovatno je da se prolaz makromolekula u cirkulaciju dešava i u respiratornom traktu. To je sigurno dokazano za izvesne viruse kao što je virus poliomielitis―a.

Aminokiseline se vrlo često koriste za biosinteze drugih sastojaka.5. Svi proteini se sintetišu za specifične potrebe. jer se one međusobno veoma razlikuju. Višak aminokiselina ulazi u energetski metabolizam.5 g dnevno u čoveka.50 su dati primeri učestvovanja aminokiselina u sintezi nekih biomolekula. U njemu nema nikad više od nekoliko grama u bilo koje doba. koji je specijalni za svaku aminokiselinu. oko 1.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA Metabolizam aminokiselina je vrlo komplikovan. prstenaste sisteme i reaktivne grupe. vode i amonijaka. Prvi stepen u oksidaciji aminokiselina je odvajanje amino―grupe i njena zamena keto―grupom. ako ih ima više nego što mu je potrebno. Manji deo aminokiselina se uključuje u sporedni put.50 . organizam ne odlaže aminokiseline. Na slici 6. Za razliku od masti. koje uzima iz fonda aminokiselina. a osim toga mnoge aminokiseline mogu da se metabolišu na više načina. koje se mogu odlagati u adipozno tkivo ili ugljenih hidrata koji se čuvaju u obliku glikogena. Slika 6. a koncentracija aminokiselina u krvi se održava na prilično konstantnom nivou.mlečnih proteina dnevno. 6. Pošto sve . One obezbeđuju različite nizove ugljenikovih atoma. Iako male količine aminokiselina se metabolišu ovim sporednim putevima. a ne kao rezerva za dobijanje aminokiselina. i njima nastaju korisna i organizmu neophodna jedinjenja. To je neznatno u odnosu na dnevno unošenje hranom. Taj proces se zove desaminacija.Biomolekuli koji nastaju od aminokiselina Izlučivanjem u urinu gubi se nešto malo aminokiselina. Glavni metabolični put vodi do potpune razgradnje aminokiselina do CO2.

pa zatim u α―ketoglutarnu kiselinu. intermedijere CLK. Nastale keto―kiseline su različite strukture. glutamin. pretvara u oksalacetat. Asparagin prvo gubi amidnu grupu i daje aspartat. Prolin. koji se. Razgradnja aminokiselinskih ostataka ide do piruvata.51 je prikazan ulaz različitih aminokiselina u CLK. one koriste prilično isti način za početnu (primarnu) desaminaciju. Npr. koji je takođe intermedijer CLK. Slika 6. To su α―ketoglutama i oksalsirćetna kiselina. koji se uključuju u ciklus. izoleucin i valin pretvaraju se u sukcinil―KoA. koje može da uđe u CLK. Svaka ketokiselina se dalje zato individualno metabolizuje. koje nastaju transaminacijom glutaminske i asparaginske kiseline. Sudbina dvadesetak proteinskih aminokiselina može se sažeti na sledeći način: Aspartat i glutamat desaminacijom daju oksalacetat i α―ketoglutarat. Zadatak svih metaboličnih puteva aminokiselina je da se one pretvore u takvo prosto jedinjenje. razgradnja triptofana do acetil―KoA odvija se u 14 reakcija. Razgradnja ketokiselina je često prilično komplikovana. Prosta i jednostavna je razgradnja ketokiselina. rašljasti ili aromatične i heterociklične prstenove. sukcinil―KoA).proteinske aminokiseline (izuzev prolina i oksiprolina) imaju opštu formulu R―CH(NH3+)COO-. Mogu imati ravan niz C―atoma. kao što je već rečeno. Na donjoj slici 6. oksalacetata. histidin i arginin prvo prelaze u glutamat.51 . koje se kao intermedijeri ciklusa trikarbonskih kiselina uključuju u oksidativni metabolizam. acetil―KoA ili u neki od intermedijera ciklusa (npr. Metionin.Putevi ulaženja aminokiselina u ciklus trikarbonskih kiselina .

koji posle oksidativne dekarboksilacije u obliku acetil―KoA ulazi u CLK. alanin. tirozin. One se vrlo retko javljaju u prirodi. serin i treonin.3). a) Oksidativna desaminacija Najvažniji enzimi koji učestvuju u oksidativnoj desaminaciji su: oksidaza D―aminokiselina (1.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE Dva najvažnija i opšta procesa kojima se postiže pretvaranje aminokiselina u ketokiseline su: oksidativna desaminacija i transaminacija. Aktivnost ovog enzima je mala u ćelijama sisara i smatra se da nema značajnu ulogu u metabolizmu aminokiselina. s tom razlikom što su njeni supstrati proteinske L―aminokiseline.3. To je enzim kojiima za prostetičnu grupu FAD.1. Oksidaza L―aminokiselina katalizuje sličnu reakciju kao oksidaza L―aminokiselina. a 3 C―atoma piruvat. a koji mora prethodno da pređe u ε―acetil―derivat.Na slici 6. jer su njegovi supstrati neproteinske D―aminokiseline. Oksidaza D―aminokiselina se nalazi u specijalnim organelama. oksidaza L―aminokiselina (1. Oni sadrže i katalazu. ćelijskim mikro―telešcima (peroksizomima). 6. Prostetična grupa ovog enzima je flavin mononukleotid (FMN).2). a katalizuje sledeću reakciju: Prisustvo ovog enzima je prilično misteriozno. već što može da desaminira većinu . Samo od glukogenih može da se sintetiše glukoza. tako npr. On jedino oksidativno desaminira lizin. Glutamat―dehidrogenaza je najvažniji enzim i to ne samo zbog njene uloge u metabolizmu glutamata. Aminokiseline koje se pretvaraju u piruvat nazivaju se »glukogene«. To su cistein.4.5.51 se vidi da se pet aminokiselina razgrađuju do piruvata. koji nastaje u toku reakcije oksidaze. Npr. leucin. Na slici 6. na koga ne deluju drugi enzimi.4. a one koje daju acetoacetil―KoA su »ketogene«. enzim koji razlaže vodonik―peroksid. se nalaze u ćelijskom zidu nekih bakterija.3.2) i glutamat―dehidrogenaza (1.51 se vidi da su neke aminokiseline i glukogene i ketogene.4. koji pošto pređe u acetil―KoA. lizin i triptofan se pretvaraju u acetoacetil―KoA. od devet C―atoma tirozina četiri daju acetoacetat. glicin. Fenilalanin. a ne FAD. O oksidazi D―amino kiselina je već bilo govora. ulazi u oksidativnu razgradnju.

NADH i neki steroidni hormoni izazivaju desagregaciju oligomera. . asparagin. tako i za njegovu oksidativnu desaminaciju. fenilalanin.aminokiselina. cistein. koga ADP i izvesne aminokiseline štite da ne pređe u sastavne protomere. Glutamat je najbolji supstrat za ovaj enzim.T. lizin. Ove promene u specifičnosti ukazuju da enzim može da postoji u raznim oblicima u zavisnosti od prisustva izvesnih manjih molekula. = 52 000). kad se poveže sa procesom transaminacije. triptofan. Glutamat―dehidrogenaza zbog alosterne strukture je regulatorni enzim metabolizma aminokiselina. Slabija aktivnost može da se dokaže i za neke monokarbonske aminokiseline. Protomeri za razliku od oligomera pokazuju aktivnost alanin―dehidrogenaze. kao što je alanin. arginin. Različita jedinjenja kao gvanozin―trifosfat (GTP). α―ketoglutarat i oksalacetat. I njegove protomerne jedinice se sastoje od šest peptidnih lanaca (M. asparaginska kiselina. Najmanje 11 proteinskih aminokiselina može da se transaminira: alanin. izoelucin. tirozin i valin. b) Transaminacija U reakcijama transaminacije prenosi se amino―grupa aminokiselina na jednu od sledeće tri α―ketokiseline: piruvat. Enzim ima molekulsku težinu oko 312 000. Ona katalizuje sledeću reakciju: Reakcija glutamat―dehidrogenaze je reverzibilna i služi kako za sintezu glutamata. što izaziva smanjenje aktivnosti glutamat―dehidrogenaze. oligomerne je strukture. Aktivan je samo oligomerni oblik.

1.1)— GOT: i U reakcijama transaminacije ne dolazi do prave »transaminacije«. aglutamat dehidrogenaza za par glutamat―α―ketoglutarat.6. ređe je to asparaginska i alanin. koje se odigravaju u i citoplazmi povezane su s onima u mitohondrijama. U organizmima gde dominira GPT u sakupljanju amino―grupa. Zadatak transaminaza je da sakupe amino―grupe različitih aminokiselina u obliku jedne aminokiseline. U matriksu mitohondrija se nalazi .Transaminacija se može predstaviti sledećom shemom: Najvažnije transaminaze su alanin―transaminaza (2.2)—GPT: α―aminokiselina + pirogrožđana ↔ α―ketokiselina+alanin glutamat―trans―aminaza (2.1. dolazi do oslobađanja NH4+. Dokazano je da se amino―grupe sakupljaju u citoplazmi u obliku glutamata. On ulazi u mitohondrije posredstvom specifičnih prenosilaca. amino―grupa od većine aminokiselina je Povezivanjem transaminacije sa oksidativnom desaminacijom. jer se ne oslobađa amonijak. Alanin―transaminaza (GPT) je specifična za par: piruvat―alanin.6. Transaminacije. ona mora da se prenese na α ―ketoglutarat dejstvom GOT: Krajnji primalac α―ketoglutarat. Transaminaze se nalaze i u citoplazmi i u mitohondrijama. koju katalizuje glutamat―dehidrogenaza. obično glutaminske.

kao kinaze u energetskom metabolizmu. odnosno H2S. Slika 6. piridoksal―fosfat. Kondenzacijom s aminokiselinom koenzim prelazi u Schiff―ovu bazu u kojoj dolazi do premeštanja i posle hidrolize. nastaje ketokiselina (A) i oslobađa se koenzim (slika 6. Sve transaminaze izgleda da imaju isti koenzim.52).Uloga pirodoksal―fosfata u transaminaciji. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: serin i treonin―dehidrataza i cistein―desulfhidraza. Na slici je označena samo aldehidna grupa koenzima H—C=O c) Neoksidativna desaminacija Aminokiseline mogu da izgube amino―grupu ne samo dejstvom transaminaza i dehidrogenaza. već i dejstvom specifičnijih dehidrataza i desulfhidraza. Oni katalizuju sledeće reakcije: . Transaminaze imaju analognu ulogu u metabolizmu amino―grupa.aspartat―glutamat―transaminaza. dejstvom molekula H2O. To su enzimi koji otkidaju molekul vode od supstrata. On igra ključnu ulogu u prenošenju amino―grupa.52 .

Neke ribe izlučuju slobodan amonijak.1 do 0. Kod sisara je to ureja (ureotelne). amonijak nastaje u većini tkiva.2 mg/100ml. Životinje kao što su ptice. reptili i neke muve koje moraju da čuvaju vodu.Sva tri enzima imaju piridoksal―fosfat kao koenzim. ali njima stoje na raspolaganju neograničene količine vode u kojoj žive. prelaženje u ureju se odigrava u jetri. dakle. prevodi u glutamin: . Amonijak je vrlo toksičan i njegova koncentracija u krvi mora da se održava na vrlo niskom nivou (u tragovima). Kao što smo već rekli. npr. kojom ga i proizvode. da otklanjaju amonijak istom brzinom. u koju dospeva krvotokom. jer se njena sinteza može da indukuje i kod viših životinja. Da ne bi došlo do povećanja koncentracije amonijaka u krvi. izlučuju amonijak u obliku nerastvorne mokraćne kiseline (to su urikotelni organizmi). u obliku NH4+ jona. dejstvom glutamin―sintetaze.6 SUDBINA AMONIJAKA Desaminacijom aminokiselina u jetri i drugim organima. U čoveka iznosi 0. Treonin―dehidrataza je naročito interesantna. a njegova detoksikacija. kazeinom. Kopnene životinje detoksiciraju amonijak na taj način što ga pretvaraju u neko neškodljivo jedinjenje. on se u tkivu. Glukoza reprimira sintezu ovog enzima. Životinje moraju. 6. čije izlučivanje zahteva veliku količinu vode.5. koje se lako izlučuje. a naročito u bubrezima stvaraju se znatne količine amonijaka.

nastale desaminacijom aminokiselina. pored toga. Danas se smatra da prva amino―grupa koja ulazi u ciklus nastaje oksidativnom desaminacijom glutamata u mitohondrijama: Nastali slobodni amonijak zajedno sa CO2 karbamil―fosfat sintetaze u karbamil―fosfat: prelazi dejstvom . predstavlja i jedinu rezervu azota u organizmu. kod toga se ornitin regeneriše. Od svih aminokiselina u krvi ima najviše slobodnog glutamina (oko četvrtine slobodnog amino―azota u krvi). Ona katalizuje ireverzibilno hidrolizu arginina u ureju. Male količine ornitina učestvuju u »urea«―ciklusu (1 ornitin: 20 ureje).Glutamin. Ona se odigrava u ciklusu povezanih reakcija i zato se naziva ciklus ureje. Ovaj deo ciklusa odigrava se kod svih životinja koje mogu da sintetišu arginin. NH4+ jonima. Reakciju katalizuje glutaminaza: glutamin + H2O → glutamat + NH3 Na ovaj način organizam čuva Na+ jone plazme. One zajedno sa molekulom CO2 prevode aminokiselinu ornitin u arginin. koji se dobijaju hidrolizom glutamina. ali samo ureotelne životinja sadrže enzim arginazu. koji bi se inače potrošili za neutralizaciju kiselina. U bubregu se neutrališu kiseline urina (sumporna i fosforna iz proteinske hrane). što služi za transport amonijaka. Sintezu ureje u jetri su objasnili Krebs i Henseleit 1931 g. U ciklus ulaze dve amino―grupe.

Reakcija je ireverzibilna. Druga amino―grupa ulazi u ciklus u obliku aspartata. On nastaje od glutamata dejstvom aspartat―glutamat―transaminaze: Amino―grupa apsartata se vezuje na karbonilni C―atom citrulina dajući arginino―sukcinat. Reakciju u prisustvu ATP―a katalizuje argininosukcinat―sintetaza: .Enzim sadrži biotin kao prostetičnu grupu. za koju se vezuje CO 2 (aktivni CO2. On prenosi karbamil―grupu na ornitin. dajući citrulin. Dva molekula ATP―a su potreba za nastajanje jednog molekula karbamil―fosfata. a karbamil―fosfat je visokoenergetsko jedinjenje.) i tek onda reaguje s amonijakom.

Ukupna promena u ciklusu ureje je sledeća: 2NH3 + CO2 + 3 ATP + 2H2O → urea +2ADP+2Pi + AMP+PPi G°' = oko ―40kJ Pošto se nastali pirofosfat hidrolizuje u fosfat. dejstvom argininosukcinaze. Urotelne životinje imaju arginazu. na slobodni arginin i fumarat. Ovaj niz reakcija koriste ćelije za sintezu arginina. dajući ornitin: Arginin + H2O → ureja + ornitin Posle ove reakcije počinje ponova sinteza arginina. koja otkida ureju od arginina.Argininosukcinat se reverzibilno razlaže. Nastali fumarat ulazi u CLK kao intermedijer. . to su za nastajanje jednog mola ureje u stvari potrebne četiri visoko energetske fosfatne veze.

6. mono― i diamin―oksidaze. glutamat―aspartat transaminaza. Za njihovu detoksikaciju postoje enzimi. Nedavna ispitivanja su pokazala da su enzimi ciklusa prostorno odvojeni. kao i enzimi četiri glavnih reakcija ciklusa.5. kao što su glutamat―transaminaza. histidin dekarboksilira u histamin. moraju da detoksiciraju. koji je vrlo jak otrov. nalaze se u mitohondrijama jetre. koji često imaju snažno fiziološko dejstvo. Drugi primeri su: CO2 glutaminska kiselina-------→ γ―aminobutirat (aktivan u CNS) CO2 5―hidroksi―triptofan --------→ serotonin (vazokonstriktor i sinaptički transmiter) 3 :4―dihidroksi―fenilalanin → dopamin (preteča adrenalina) —CO2 Tirozin ---------→ tiramin (sužava krvne sudove i dovodi do povišenja krvnog pritiska) Sve ove supstance se posle izvršene akcije. npr. pojačava sekreciju stomačnog soka itd. .Mnogi enzimi koji snabdevaju ciklus amino―grupama. posebno centralnog nervnog sistema. koje ih oksiduju u aldehide.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA U mnogim tkivima se nalaze enzimi. širi kapilare. koji jako stimuliše glatku muskulaturu. Tako se npr. da bi se sprečilo nagomilavanje amonijaka u krvi. koji katalizuju dekarboksilacije aminokiselina: Produkti dekarboksilacije su primarni amini. karbamilfosfat sintetaza.

odnosno na raznim . kojih ima u nekoliko međupromenljivih oblika. Formijat se koristi kao izvor C―l čestica (aktivni formijat). Za oksidaciju glicina postoji specifična glicin―oksidaza (flavoenzim). za biointezu npr. On se vrlo brzo oksiduje u jetri u formijat i CO2. purinskih i pirimidinskih baza. cisteina i metionina. fenilalanina i tirozina.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA Da bi mogli da objasnimo poreklo nekih azotnih jedinjenja u urinu. a i triptofana. C—1 ostaci se aktivišu vezivanjem za tetrahidrofolne kiseline (THFA).6. a) Glicin i serin Glicin je jedina proteinska aminokiselina koja nema asimetričan C―atom i nije supstrat za oksidaze ni D― niti L― aminokiselina.5. koja katalizuje reakciju: Glioksalat može takođe da nastane i transaminacijom glicina. potrebno je da detaljno prodiskutujemo metabolizam glicina i serina.

Dokazano je da glicin i serin prelaze jedan u drugi.oksidacionim nivoima. N10 ―metilen THFA. Pošto serin ne―oksidativnom desaminacijom . gubi vodu i prelazi u piruvat. One se preko piruvata uključuju u metabolizam ugljenih hidrata. to su obe aminokiselina glukogene. Svaki oksidacioni oblik prenosi određeni C—1 ostatak: formil —CHO. koji metilacijom daje holin. Pretpostavlja se da biosinteza glicina i serina u jetri ide na sledeći način: Od serina može da nastane dekarboksilacijom etanolamin. komponente fosfoglicerida. oksimetil —CH2OH i metil ―CH3. a acetilholin igra ključnu ulogu u prenosu nervnih impulsa. Poznato nam je da su ova dva amina. Dva C― atoma serina (α i β) vode poreklo od α―C―atoma glicina: Donor C—1 ostataka odnosno —CH2OH grupe je N5. .

53 . O važnosti —SH grupe za aktivnost mnogih enzima bilo je ranije govora. Tiolska ―SH (ili sulfhidrilna) grupa je vrlo reaktivna. Od glicina i sukcinata nastaje prostetična grupa hem. C―atomi purinskog prstena na položaju 4 i 5.Molekul glicina ima dakle mnogostranu ulogu u biosintezi ćelijskih sastojaka i biološki aktivnih jedinjenja. b) Aminokiseline sa sumporom (cistein i metionin) Cistein je analog serina u kojem je kiseonikov atom alkoholne grupe zamenjen sumporom. npr. koji potiču od glicina zadebljani su). Ranije je.Skelet porfirinskog prstena hema (C― i N―atomi. Slika 6. kao i N―atom na položaju 7 potiču od glicina. Dve ―SH grupe se oksiduju u disulfidnu —S—S— grupu. takođe bilo govora da glicin učestvuje u detoksikaciji aromatičnih jedinjenja. Glavni put metabolizma viška cisteina vodi do piruvata i neorganskog sulfata . Biosinteza ovih jedinjenja je do detalja objašnjena. Osam C―atoma i četiri N―atoma porfirinskog prstena (debelo ucrtani) potiču od osam molekula glicina. koristeći ugljenikove i azotove atome glicina. Životinski organizam može da sintetiše purinske baze. benzojeve i nikotinske kiseline.

koja se koristi za biosintezu mnogih sastojaka.adenozilmetionin .Slika 6.54 . On je sastavni deo žučnih kiselina i doprinosi polarnosti ove grupe lipida svojom —SO3H grupom.Oksidacija cisteina Oksidacioni proizvod cisteina. Aktivni davalac ―CH3 grupa je »aktivni metionin« koji se zove S . U biološkim metilacijama metil―grupa se prvo energetski obogaćuje sa ATP―om. Metionin je aminokiselina koja sadrži metil―grupu. nastaje kao sporedni proizvod. taurin.

koji se prenosi na serin. sintetiše se u organizmu cistein. Tako trans―metilacijom nastaje od gvanidino―sirćetne kiseline kreatin: Na sličan način nastaju N1―metil―nikotinamid. histamin. Metionin može potpuno da snabdeva organizam sumporom.Metilna grupa se prenosi (reakcije transmetilacije) na razne akceptore kao što su: gvanidino―sirćetna kiselina. katehol. fosfatitil―etanolamin itd. Od njegovog demetilovanog derivata. homocisteina. . Homocistein ima jednu —CH2 grupu više nego cistein. Sinteza cisteina ide tako da se koristi samo atom sumpora homocisteina. adrenalin. metilovane purinske baze. Ona ne može direktno da se odstrani da bi nastao cistein.

. prouzrokuje mentalno zaostajanje bolesnika. c) Fenilalanin i tirozin Fenilalanin je esencijelna aminokiselina. koja se kompletno metabolizira. jer su u čoveka već odavno poznata nasledna oboljenja. jer životinjski organizam nije u stanju da sintetiše benzolov prsten. Ona se poznaju po nagomilavanju intermedijera. tako da ona skreće u pravcu nastajanja fenilpiruvata. Tirozin nastaje iz fenilalanina hidroksilacijom (uvođenjem hidroksilne grupe). jer je hidroksilacija ireverzibilan proces. Homocistein služi. On zbog toga nije esencijelna aminokiselina. kada u hrani ima dosta fenilalanina. Tirozinoza je vrlo redak genetski defekt. takođe. Na slici 6. kada se mokraćom izlučuje tirozin i p―hidroksifenil―pirogrožđana kiselina. Njegova metilacija ide sa derivatima tetrahidro―folne kiseline. Zbog genetskog defekta u sintezi enzima dolazi na mestima njihovog dejstva do prekida razgradnje i nagomilavanja intermedijera. C i D označena mesta. i za regeneraciju metionina. koji se nagomilava. na kojoj su sa A. Ova metabolična greška. poznata kao fenilketonurija. U nedostatku enzima A dolazi do blokade glavnog puta razgradnje. koja nastaju kada je ova razgradnja poremećena. koja mogu da budu genetski defektna. B. Razgradnja aromatičnog prstena je medicinski vrlo interesantna. Tirozin ne može da pređe u fenilalanin.55 je data shema razgradnje aromatičnog prstena.Ostatak homocisteina se transaminacijom pretvara u α―ketobuternu kiselinu.

Albino životinje ne mogu da sintetišu pigmente melanine. koja zbog toga stajanjem pocrni. On sadrži indolov prsten. Slika 6. Pigmenti se sastoje od dugačkog C―lanca.Izlučivanje homogentizinske kiseline u mokraći. koji polimerizuje u pigmente melanine.Šema razgradnje fenilalanina i tirozina sa označenim genetski :defektnim mestima . Ona se javlja u nedostatku enzima koji razgrađuju homogentizinsku kiselinu.55 . naziva se alkaptonurija. koje apsorbuju u vidljivom delu spektra i zbog toga su vrlo tamno obojeni . sa velikim brojem konjugovanih dvogubih veza. zbog nedostatka enzima na mestu D. Različite oksidaze u prisustvu kiseonika pretvaraju tirozin u reaktivni hinon.

Mokraćni kreatinin je endogenog porekla. 6.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI U mokraći životinja pored veće količine ureje. glicin i metionin u obliku S―adenozilmetionina: Slika 6. iz koje bakterije crevne flore sintetišu amid nikotinske kiseline. tako da je njegovo izlučivanje takođe konstantno.d) Triptofan Triptofan je esencijelna aminokiselina. koji je proporcionalan njenoj mišićnoj razvijenosti.56 . odnosno ne potiče iz hrane. Dnevni gubitak kreatina se nadoknađuje sintezom u kojoj učestvuju tri aminokiseline: arginin.5.Biosinteza kreatin―fosfata i nastajanje kreatinina . izlučuje se i dosta kreatinina (u čoveka 1—3 g dnevno). Celokupna količina kreatina plus kreatin―fosfata jedne individue održava se na prilično konstantnom nivou. Jedan deo ovog kreatina i kreatin―fosfata (oko 20%) se svakog dana pretvara u kreatinin.

cistin. Enormna strukturna i funkcionalna složenost proteina proizilazi iz različitih kombinacija 20 proteinogenih aminokiselina koje se vezuju u polimere. alanin. Tako se glicin obično nalazi u regionima uvrtanja lanca gde polipeptidna kičma pravi oštre zaokrete. Kisele aminokiseline imaju dve COOH grupe. osim α-NH₂ grupe. treonin. Prema osobinama bočnih nizova mogu se razlikovati više grupa aminokiselina. samo one koje imaju –NH₂ grupu vezanu na C atomu uz karboksilnu grupu. koje imaju alifatične.i OH-. a takve su i neke aminokiseline sa aromatičnim R-ostacima. karboksilnu i amino-grupu. tkivima i organima. valin.Ukratko: Aminokiseline su osnovna strukturna jedinica protina i čine više od 20% suve mase organskih molekula koji se nalaze u ćelijama. metionin). tj. Na kraju postoje i jonizovane. Bazne aminokiseline imaju. koje sadrže još i SH. One aminokiseline čija se amino grupa nalazi levo od α-C atoma. Zbog karboksilne i aminogrupe što ih sadrže. tirozin. Aminokiseline sadrže karboksilnu (COOH) grupu i amino grupu (-NH ₂). označavaju se kao L-aminokiseline. Aminokiseline pokazuju sve hemijske reakcije karakteristične za obe funkcionalne grupe. još jednu baznu grupu.i OHgrupe su hidrofilne i polarne ali nisu jonizovane. a ostatak R može biti nepolaran (glicin. cistein. To su asparaginska i glutaminska kiselina. Tu spadaju lizin. Kako aminokiseline . Prema hemijskoj strukturi aminokiseline se dele na neutralne. aromatične ili heterociklične bočne nizove. prolin i fenilalanin) ili polaran (triptofan. tj. Konformaciono važne aminokiseline su glicin i prolin. U organizmu čoveka nalaze se α-aminokiseline. Glicin nema bočni lanac i može da se prilagođava konformacijama koje su sterno nedostupne za druge aminokiseline. ostale amino kiseline mogu biti u dva izomerna oblika. Aminokiseline koje sadrže SH. kisele i bazne. Osim glicina. leucin. arginin i histidin. kao i dodatne NH ₂ i COOH grupe. Aminokiseline sa alifatičnim bočnim nizovima su nepolarne ili hidrofobne. izoleucin. Neutralne aminokiseline imaju jednu COOH i jednu NH ₂ grupu. aminokiseline su amfoterna jedinjenja. serin. a one s NH₂ grupom desno kao D-aminokiseline. mogu se ponašati i kao kiseline i kao baze. pozitivno i negativno naelektrisane aminokiseline.

Ključnu ulogu u metabolizmu aminokiselina imaju procesi transaminacije. triptofan i fenilalanin. b) acilovanje. izoleucin. Delovanjem enzima aminotransferaza (transaminaza) prenosi se aminogrupa na ketokiselinu i pri tome aminokiselina. a delimično i arginin. uz oslobađanje amonijaka. Zato za svaku aminokiselinu postoji određena pH-vrednost na kojoj se ova nalazi u rastvoru u obliku dipolarnog jona. Tokovi metabolizma aminokiselina omogućavaju da one nakon deaminacije mogu: a) oksidacijom preći konačno u CO₂ i H₂O i poslužiti kao izvor energije. Neke aminokiseline čovek može sam sintetizovati. metionin. iz aminokiselina nastaju odgovarajući amini. Od oslobođenog amonijaka nastaje ureja koja se urinom izlučuje iz organizma. peptidnom vezom između karboksline grupe jedne aminokiseline i aminogrupe druge . odnosno metabolizma aminokiselina i metabolizma ugljenih hidrata i lipida. a takve su leucin. prelazi u odgovarajuću ketokiselinu. e) transaminacija. Dekarboksilacijom koju katalizuju dekarboksilaze s piridoksal-fosfatom kao koenzimom. c) dekarboksilacija. d) oksidativna dezaminacija. tj. Kao akceptor aminogrupe obično služi 2oksoglutarna kiselina. međusobnog vezivanja aminokiselina tzv. u neutralnim rastvorima većina aminokiselina se nalazi u obliku dipolarnog ili cviter (zwitter) jona. Najvažnije hemijske osobine aminokiselina su: a) esterifikacija. b) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje acetsirćetne kiseline. Ova pH-vrednost se naziva izoelektrična tačka (pI). od kojih su neki (biogeni amini) vrlo važni za organizam. OH. d) preći u druge aminokiseline. treonin. valin. a time i glikogena ili masti. a neke mora unositi hranom (esencijalne). g) stvaranje peptidne veze. histidin i lizin. c) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje glukoze. a iz ketokiseline koja je primila -NH ₂ nastaje aminokiselina.ili SH-). f) stvaranje soli. Transaminacija je reverzibilni proces i predstavlja vezu između metabolizma proteina. Najvažnija osobina aminokiselina je stvaranje peptidne veze. U ovakvim slučajevima dipolarni joni nastaju ne u neutralnim.sadrže najmanje dve funkcionalne grupe koje mogu da se jonizuju. Pored -NH₂ i COOH-grupa u sastav nekih aminokiselina ulaze i druge funkcionalne grupe (imidazolova. već u kiselim ili baznim sredinama. Oksidativnom deaminacijom nastaju takođe iz aminokiselina ketokiseline. donor -NH₂ grupe.

Jednostavni su izgrađeni samo od aminokiselina. Nabiranjem ili uvijanjem lanaca nastaju razni oblici proteina koji mogu da se podele u: a) fibrilne (ili nitaste) i b) globularne. Raznim fizičkim i hemijskim metodama proteini se mogu frakcionisati i to: a) frakcionisanje taloženjem sa solima ili rastvorima (temelji se na razlikama u rastvorljivosti pojedinih vrsta proteina u prisustvu jona ili dehidrirajućih rastvora kakvi su . lipoproteini. Struktura proteina uslovljava i njihova fizičko-hemijska svojstva. Ako se peptid sastoji od dve aminokiseline zove se dipetid. mioglobin i lizozom. osim svoje proteinske strukture. Prostorni raspored lanca aminokiselina naziva se lančana konformacija. hemoglobin. Prema sastavu proteine delimo na jednostavne i složene proteine. a tercijalna izgradnju globularnih proteina. kolagen vezivnog tkiva. Proteini su sastavljeni od aminokiselinskog niza karakterističnog za svaki protein. Proteini se lako denaturišu. a heliksi su međusobno vezani prvenstveno vodonikovim. Fibrilarnu strukturu u kojoj su α-heliksi međusobno isprepleteni poput konopca poseduju nerastvorljivi skleroproteini ( to su keratin iz kose i noktiju. Takvi su npr. Prema prostetičnoj grupi imaju proteidi i svoje nazive. recimo već zagrevanjem na 60 d0 70°C. Proteinski lanci su nabrani i međusobno uvijeni (α-uvojnica. Proteini su osnovni i najvažniji sastojci ćelije. neproteinsku ili prostetičnu grupu. Na taj način nastaju peptidi. Peptidi s više od 6 i manje od 50 aminokiselina nazivaju se polipeptidi. uvojnica. Primarna struktura označavala je sekvencu aminokiselina. među kojima prevladavaju jonske. tj. npr. α-heliks). te disulfidne veze. najraznovrsnijih struktura i brojnih.veze. hemoproteini koji sadrže hem kao prostetičnu grupu.aminokiseline. jer se kidaju -S-S. U živim bićima proteini su najbrojnija jedinjenja. od tri tripeptid itd. svaki protein ima određeni redosled ili sekvencu aminokiselina. elastin iz tetiva. glukoproteini koji sadrže ugljene hidrate. dok složeni. Ranije se govorilo o primarnoj. sekundarnoj i tercijalnoj strukturi. najrazličitijih. elektrostatičke veze između slobodnih grupa (R). Kvatenarnom strukturom označava se agregacija više polipeptidnih lanaca u molekulu proteina. ali takođe i kovalentnim vezama. koji sadrže lipide. miozin iz mišića i fibrinogen iz krvi). U globularnim proteinima proteinski lanac je prvenstveno vezan disulfidnim vezama i na određeni način zavrnut. sadrže i tzv. veoma važnih uloga. sekundarna je označavala raspored lanaca.

Nadbubrežna žlezda. Tada se u jetri stvara više proteina. sekvenca aminokiselina u polipeptidnom lancu određena je genima. kada dolazi do kaheksije. b) odbrani živih sistema od raznih uticaja ( imunoglobulini i faktori koagulacije). Promenu oblika ćelija nekih tkiva obezbeđuju kontraktilni proteini.enzimi. alkohol ili etar). aminopeptidaza i konačno dipeptidaza do aminokiselina. Razgradnja ćelijskih proteina je enzimski proces. naboju i rastvorljivosti). Oslobođene aminokiseline resorbuju se iz intestinalnog trakta i prelaze krvotokom u jetru i ostala tkiva. hormoni i receptori . . Proteini na razne načine učestvuju u: a) održavanju homeostaze (od naročitog značaja su transportni proteini).natrijum sulfat i sulfit. gde ih razgrađuju nekoliko proteolitičkih enzima (proteaze). koje se (zajedno sa aminokiselinama iz hrane koje nisu bile korišćene za biosintezu proteina) metaboliziraju dalje do amonijaka.učestvuju u održanju i kontroli svih životnih procesa). Želudac je mesto početka razgradnje proteina. b) elektroforezom ( temelji se na razlikama u električnom naboju pojedinih proteinskih frakcija). Proteini se unose u organizam hranom. gde se iz njih sintetizuju specifični peptidi i proteini pojedinih organa i tkiva. a nastali peptidi razgrađuju se dalje delovanjem karboksipeptidaza. Razgradnja se nastavlja u tankom crevu delovanjem tripsina i himotripsina. To se isto događa i kod malignih bolesti. odnosno ureje koja je konačni proizvod metabolizma proteina. insulin i androgeni koji stimulišu sintezu proteina u mišićima. c) hromatografijom ( temelji se na razlikama u veličini. Stvaranje određenog proteina. Proteini su osnovni sastojci živih bića i u njima igraju najraznovrsnije i značajne uloge. U tkivnim ćelijama nalaze se u lizozomima proteolitički enzimi koji razgrađuju proteine do aminokiselina. čijom razgradnjom nastaje više ureje. Regulacija metabolizma proteina je nervna i hormonska. Svaki od navedenih enzima deluje samo na određene peptidne veze. magnezijum i amonijum sulfat . d) ultracentrifugiranjem ( temelji se na razlikama u relativnoj molekularnoj masi i obliku molekula proteina). pa u jetru dolazi krvotokom više aminokiselina. Na njih tu deluje pepsin. Tako su oni strukturne komponente ćelije. obliku. tj. tiroidna žlezda i estrogeni stimulišu razgradnju mišićnih proteina. Obrnuto deluju hormon rasta. c) regulisanju metabolizma ( regulatorni proteini .

paraproteinemije i mijeloma. smanjenoj sintezi proteina ili pojačanom katabolizmu proteina. Aktivirana jantarna kiselina (sukcinil CoA) potrebna za ovu sintezu može nastati na više načina: 1) iz ciklusa trikarbonskih kiselina od α-ketoglutarata ili trasaminacijom iz glutamina. Sinteza hema započinje reakcijom između sukcinil-koenzima A i glicina. Smanjenje koncentracije proteina (hipoproteinemija) javlja se pri prekomernoj hidrataciji. gde se stvara i manji deo globulina (α. sarkoma. c) deluju kao puferi. enzimi koji kataliziraju vezivanje kiseonika sa vodonikom iz metaboličkih supstrata te enzimi katalaze i peroksidaze. hemoglobin itd. hroničnih upala i autoimunih bolesti (reumatoidni ili eritematozni lupus). jer se razni lekovi. neki hormoni.i β-globulini). a ponekad i kod ciroze jetre.U krvnoj plazmi proteini imaju razne funkcije: a) imaju zaštitnu ulogu od infekcija. Albumin i fibrinogen stvaraju se isključivo u jetri. Koncentracija ukupnih proteina može biti i normalna. 3) iz acetoacetil-CoA i sukcinata delovanjem enzima sukcinil-CoA-transferaza ili 4) iz valina i izoleucina preko propionil-CoA i metil-malonil-CoA. oligoelementi i elektroliti u cirkulaciji vežu na pojedine proteine (albumin. Ti se proteini sintetizuju u telu iz aminokiselina. koji se nalazi u mišićima i može takođe vezati kiseonik i tako ga povremeno spremati u mišićima. Proteinski deo hemoglobina. gubitku proteina iz organizma. vitamini. d) imaju transportnu funkciju.). Promene koncentacije proteinskih frakcija u raznim bolestima treba posmatrati povezano. e) pojedini proteini imaju specifične funkcije. U njih se ubrajaju hemoglobin. 2) iz sukcinata i koenzima A (CoA) uz guanozin-trifosfat i enzim sukcinil-CoAsintetazu. komplement. enzimi. hormoni. b) utiču na koloidno-osmotski pritisak i time raspodelu vode između vaskularnog i međućelijskog prostora (pre svih albumini). npr. dok serum ne sadrži fibrinogen. dok se veći deo globulina (γglobulini) stvara u plazma-ćelijama i ćelijama RES-a. transferin i dr. u hipertireozi ili dijabetesu melitusu. a da koncentracija pojedinih frakcija bude promenjena. Plazma sadrži albumine. npr. Oni su složeni proteini čija je prostetična grupa porfirinski prsten s inkorporiranim gvožđem. Posebnu grupu proteina čine hemoproteini. . zbog čega su važni za održavanje acidobazne ravnoteže. faktori koagulacije. globuline i fibrinogen. koji prenosi kiseonik iz pluća do tkiva. mioglobin. inhibitori enzima. citohromi i citohromoksidaza. Povećanje koncentracije ukupnih proteina (hiperproteinemija) javlja se prilikom dehidratacije.

na određivanje porfobilinogena i d-aminolevulinske kiseline. Ako su nalazi pozitivni analiza se proširuje na kvantitativno određivanje i diferenciranje uroporfirina i koproporfirina.globin. . eritropoetske i hepatične porfirije. sintetiše se u ćelijskim ribozomima i zavisi od sekvence nukleotida hromozomske DNA. U kliničkim poremećajima biosinteze hema dolazi do porfirija. Porfirije su nasledne bolesti. Laboratorijsko ispitivanje poremećaja metabolizma porfirina započinje kvalitativnim testovima na porfirine i porfobilinogen. porfinurije i porfinemije. Biosinteza hemoglobina. ali se taj proces produžava sve do stadijuma retikulocita. odvija se u eritroblastima. nizom reakcija. Razlikuju se dva tipa.

.

NUKLEINSKE KISELINE .

Slično kao što se belančevine sastoje iz velikog broja aminokiselina. Proteinska komponenta većine nukleoproteina je baznog karaktera (protamin ili histon). koja se prenosi i replikuje iz generacije u generaciju jedne vrste i individue. bilo dejstvom enzima (polinukleotidaza) ili sa N-rastvorom NaOH. . Nukleotidi su. dakle osnovne jedinice iz kojih su sastavljene ribonukleinske (RNK) i dezoksiribonukleinske (DNK) kiseline. nalaze se i izvan nukleusa i to delom vezani za strukturu ribozoma. slezine i drugih zlezda. timusa. a u citoplazmi ima i slobodnih ribonukleinskih kiselina. Dejstvom razblaženih kiselina razlažu se nukleoproteini belančevinu (protamin ili histon) i nukleinsku kiselinu. koje imaju veliko jedro u poređenju sa citoplazmom.7. a vezana je za nukleinsku kiselinu vezom tipa soli. koje imaju za prostetičnu grupu neku nukleinsku kiselinu. Nukleoproteini čija je prostetična grupa dezoksiribonukleinska kiselina. pankreasa. na primer: ćelije sperme. dobijaju se prostija jedinjenja nukleotidi. kao koenzimi transferaza) naročito u njenom energetskom metabolizmu i u reakcijama prenosa grupa (koenzimi transferaza). bilja i mikroorganizama. Naročito ih ima mnogo u ćelijama.1 UVOD Nukleoproteini su složene belančevine. Nukleoproteini. Njihov redosled u DNK predstavlja molekulski mehanizam u kome se ostavlja genetska informacija. Mononukleotidi imaju i druge uloge u ćeliji (npr. nukleinske kiseline se sastoje iz velikog broja nukleotida odnosno od polinukleotida. na Hidrolizom nukleinskih kiselina. nalaze se u jedrima svih ćelija životinja. čija je prostetična grupa ribonukleinska kiselina.

7. a dezoksiribonukleinske kiseline su genetski materijal. dezoksiribonukleinske dezoksiribozu. šećera i fosforne kiseline. kiseline (DNK) sadrže D-2- Ova hemijska podela se slaže i sa njihovom različitom biološkom funkcijom. U nukleotidima se nalaze pirimidinske i purinske baze.2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA Nukleotidi se sastoje od po jednog molekula baze. koje se sastoji od kondenzovanog . Pirimidinske baze su derivati pirimidina. bitan za prenošenje naslednih osobina. heterocikličnog jedinjenja sa dva atoma azota u šestočlanom prstenu. ribonukleinske kiseline se različito ponašaju od dezoksi-ribonukleinskih kiselina prema redukovanom fuksinu. Purinske baze su derivati purina. Posle blage hidrolize. ribonukleinske kiseline. Ovo je poznata Feulgen-ova proba na dezoksiribonukleinske kiseline. Ribonukleinske kiseline učestvuju u sintezi proteina. nukleinske kiseline se dele na: a. takode heterocikličnog jedinjenja. b. koje sadrže D-ribozu. Dezoksiriboza daje boju s redukovanim fuksinom. koji su međusobno povezani na sledeći način: Otcepljenjem fosforne kiseline nukleotid prelazi u nukleozid. a riboza ne daje. Obe se nalaze u furanoidnom obliku: Prema vrsti šećera koji se nalazi u nukleotidima. One se skraćeno obeležavaju RNK. U sastav nukleotida ulaze dve pentoze: D-RIBOZA i D-2DEZOKSIRIBOZA.

1776. koji se obeležavaju sa A •odnosno G. Uracila ima uglavnom u ribonukleinskim. Nalazi se u mokraći. T-timin i C-citozin. One se označavaju velikim slovima: U-uracil.4dioksipiri-midin).pirimidinskog i imidazolovog prstena. U nukleotidima se obično nalaze tri pirimidinske baze: uracil (2. god. a timina u dezoksiribonukleinskim kiselinama. Radi lakše orijentacije o prirodi derivata. a ima je u malim količinama i u čovečijoj krvi. timin (5-metiluracil ili 2. pojedini atomi u pirimidinskom i purinskom prstenu obeleženi su brojevima. koju je izolovao Schede . Najduže poznat derivati purina je mokraćna kiselina.4-dioksi-5-metilpirimidin) i citozin (2-oksi-4-amino-pirimidin). . ređe se nalaze i : 5-metilcitozin i 5-hidroksi-metil citozin. Od purinskih baza u sastav nukleinskih kiselina ulaze samo aminopurini: Adenin (6-aminopurin) i Gvanin (2-amino-6-oksipurin). Pored ovih baza.

uracil i timin su. reptilija i amfibija.Adenin je izolovao Kossel (1885. U nekim nukleotidima se mogu naći i 2-metiladenin i 1-metilgvanin. Nalazi se uglavnom vezan u nukleinskim kiselinama. pirimidinskog odnosno na polozaju 9. U nukleotidima su derivati pirimidina sekundarni amini.) iz pankreasa. Purinske i pirimidinske baze imaju — NH—CO— grupu i reaguju u više tautomernih oblika. prema tome ciklični amidi nastali gubljenjem molekula vode i zatvaranjem prstena. kiseonikov atom. Gvanin je izolovan iz »guane« (ekskremenata ptica). odakle mu dolazi i ime. .). Citozin. kao i purini. U nukleotidima se pojavljuju samo oni tautomerni oblici koji imaju vodonik (NH) na položaju 3. Slobodan se nalazi u krljuštima riba. čiji sjaj potiče od kristalnog gvanina. Slobodan adenin može se naći u nekim biljkama (čaj. purinskog prstena. Purinske i pirimidinske baze imaju vrlo slične hemijske osobine. koji se nalaze u ravnoteži. jer imaju na položaju 2. god. Oni su laktamskog karaktera. Pirimidinski prsten je planarne strukture. a purinski je planaran sa malim ispupčenjima (naborima). šećerna repa i dr. I on se uglavnom nalazi vezan u nukleinskim kiselinama.

8-trioksi-purin). ksantin (2. Kod čoveka i antropoidnih majmuna mokraćna kiselina je krajnji proizvod metabolizma purinskih baza. Sve purinske i pirimidinske baze nukleinskih kiselina jako absorbuju ultravioletnu svetlost u području 260—280 nm. Kod ostalih sisara razlaganje ide dalje dejstvom enzima urikaze do alantoina. Teobromin (3.3. tako i nukleinskih kiselina.6.7-dimetilksantin) i Teofilin (1. U kafi.Kod pH oko 7 preovlađuje uvek »laktam« oblik. Tokom metaboličkog razlaganja prelaze amino purini u oksipurine: Hipoksantin (6-oksipurin).3-dimetilksantin). čaju.6-dioksipurin) i mokraćnu kiselinu (2. Ova njihova osobina se koristi za dokazivanje i kvantitativnu analizu kako slobodnih baza. kakau nalaze se metilovani derivati purina: Kofein (1.7-tri metilksantin). . nukleozida i nukleotida.

Nukleozidi spadaju u glikozide. a purinski -ozin. jer nastaju sjedinjavanjem baze i šećera izdvajanjem jednog molekula vode: Nukleozidi su N-glikozidi u kojima je prvi C-atom šećera β-glikozidno vezan za azotov atom pirimidinskog prstena na položaju 3. U nukleozidima i nukleotidima ugljenikovi atomi šećera obeleženi su brojevima od 1' do 5'. Evo imena najpoznatijih nukleozida: Baza Nukleozid Baza Nukleozid . — Pod imenom nukleozid podrazumeva se jedinjenje. Imena nukleozida se grade prema imenu baze. a kada nukleozid ima purinsku bazu. koje se sastoji od neke baze i šećera. koja se nalazi u njihovom molekulu. onda na položaju 9 purinskog prstena.Nukleozidi. Pirimidinski derivati imaju nastavak -idin.

produkti hidrolize su slobodne baze i pentoze. Nukleozidi se bolje rastvaraju u vodi nego same baze.Citozin Uracil Timin Citidin Uridin Timidin Adenin Gvanin Hipoksantin Adenozin Gvanozin Inozin Imena dezoksiribonukleozida imaju prefiks -dezoksi: 2'-dezoksicitidin. Specifični enzimi (nukleozidaze) ubrzavaju hidrolitičko razlaganje nukleozida. da razdvoje hromatografskim metodama. Pirimidinski i purinski nukleozidi mogu se iz smese. koja se nalazi u hidrolizatu. Kao i svi glikozidi oni su relativno stabilni u baznoj sredini i lako se hidrolizuju u prisustvu kiselina. 2'-dezoksiuridin itd. .

U dezoksiribo-nukleotidima fosforna kiselina može da esterifikuje hidroksilnu grupu na položaju 3' ili 5' dezoksiriboze. koja je estarski vezana za jednu od alkoholnih grupa šećera. U ćeliji ima slobodnih nukleotida u znatnim količinama. Nukleotidi koji sadrže D-ribozu zovu se ribonukleoti di. a kod ribonukleotida na položaju 2'. a oni koji imaju 2-dezoksiribozu nazivaju se dezoksi-ribonukleotidi.Nukleotidi. Međutim. slobodni ćelijski nukleotidi imaju . — Nukleotidi sadrže pored baze i šećera i fosfornu kiselinu. Oni se dobijaju parcijalnom hidrolizom nukleinskih kiselina dejstvom enzimanukleaza. 3' ili 5' riboze.

1 . . i ciklični monofosfatni estri adenozina. takođe. Guanozin-5'monofosfat(GMP) ili Guanilna kis.opšta formula ribonukleotid 5-monofosfata i ciklične adenilne kiseline (C-AMP) Na donjoj slici je data opšta formula nukleozid 5'-monofosfata i cikličnog adenozin-monofosfata (ciklične adenilne kiseline).1) Tabela 7. Imena nukleotida grade se na dva načina kako je prikazano u tabeli (7. Inozin-5'-monofosfat(IMP) ili Inozinska kis.ostatak fosforne kiseline na položaju 5' i riboze i dezoksiriboze. Dezoksiribonukleotid Dezoksi-citidin monofosfat (d-CMP) Dezoksi-uridin monofosfat (d-UMP) Dezoksi-timidin monofosfat (d-TMP) Dezoksi-adenozin-5'monofosfat (d-AMP) Dezoksi-guanozin-5'monofosfat (d-GMP) Dezoksi-inozin-5'monofosfat (d-IMP) Adenin Guanin Hipoksantin Slika 7.1 Baza Citozin Uracil Timin Ribonukleotid Citidin-moncfosfat (CMP) Citidilna kiselina Uridin-monofosfat (UMP) Uridilna kiselina Timidin-monofosfat (TMP) Timidilna kiselina Adenozin-5'monofosfat(AMP) ili Adenilna kis. Poznati su.

Iz istog razloga oni grade komplekse sa dvovalentnim katjonima Ca 2+ i Mg. koja u obliku uridin-difosfat-glukoze prenosi kod sinteze glikogena. I u ovim jedinjenjima ostaci fosforne kiseline disosuju i daju tri i četiri protona u rastvor. Naročito je važan sistem ATP-ADP.3 NUKLEOZID 5'-DlFOSFATI (NDP) i 5'-TRIFOSFATI (NTP) Svi poznati ribonukleozidi i 2'-dezoksiribonukleozidi nalaze se slobodni u ćeliji u obliku 5'-difosfata i 5'-trifosfata. koja daje protone u rastvoru (pK''~ 1. β i γ. MgATP). jer sadrže fosfornu kiselinu. Tako uridin-trifosfat aktiviše molekule glukoze. O ovim jedinjenjima biće kasnije govora. U njima je drugi i treći ostatak fosforne kiseline vezan visoko energetskiom vezom. Prelaz ATPa u ADP je reverzibilan. kao jedini prenosilac hemijske energije. Najvažniji su adenozin-difosfat (ADP) i adenozin--trifosfat (ATP).Mononukleotidi su jake kiseline. 2+ odnosno nalaze se u obliku MgNTP (npr. Ostaci fosforne kiseline u ovim jedinjenjima se obeležavaju simbolima α. Nukleozid 5’-difosfati i trifosfati igraju važnu ulogu u intermedijernom metabolizmu.0—6. Kod fiziološkog pH slobodni nukleotidi se nalaze u obliku: R—O—PO32gde R predstavlja nukleozidni ostatak. 7. Mnogi nukleozid difosfati i trifosfati igraju ulogu koenzima u reakcijama gde se prenose pojedine grupe i celi molekuli sa jednog jedinjenja na drugo.2). . Visokoenergetske veze obeležavaju se znakom ~.

glutamina i ugljendioksida. flavin-mononukleotid ima za bazu vitamin B2. Pored pirimidinskih i purinskih nukleotida poznati su i takvi. aktivne mravlje kiseline. 7. koji sadrže kao bazu jedan od vitamina B grupe. Tako nikotinamid mononukleotid ima za bazu amid nikotinske kiseline (vitamin-PP). . Ispitivanjem sa jedinjenjima obeleženim radioaktivnim elementima (C14 i N15) ustanovljeno je.i dezok-siribo-nukleinskih kiselina (RNK i DNK). Ne treba da se zaboravi da su NTP polazni materijal za sintezu ribo. Svi koenzimi su nukleotidnog karaktera i o njima će biti opširno govora u poglavlju o koenzimima.Slično je citidin-difosfat holin prenosilac holina u biosintezi lecitina. da pojedini atomi u purinskom prstenu potiču od: glicina. asparaginske kiseline. U toku sinteze nukleozid 5'-trifosfati gube pirofosfatnu grupu (krajnje dve fosforne kiseline) i u obliku nukleozid 5'-mono-fosfata ugrađuju se u lanac RNK i DNK.4 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA Purinske i pirimidinske baze i odgovarajući nukleotidi nastaju u organizmu od prostih jedinjenja.

Poreklo pojedinih atoma u purinskom prstenu Sinteza purinskih nukleotida polazi od riboze-5'-fosfata na koji se postepeno nadograđuje purinski prsten.Slika 7. Nastajanje adenilne i guanilne kiseline od inozinske kiseline . Od nje nastaju i adenozin-5'fosfat i guanozin-5'-fosfat. koja se nalazi slobodna u mišićima. Energija za ovu sintezu dobija se od adenozintrifosfata. Prvi proizvod sinteze je inozinska kiselina.2 .

Jedan od najvažnijih proizvoda ove sinteze je orotska kiselina. 7. Svi ostali pirimidinski nukleotidi nastaju od uridin-5'-trifosfata. Vezivanjem orotske kiseline sa ribozilpirofosfatom nastaje njen nukleotid.5 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA Dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) sastoje se od velikog broja mononukleotida povezanih u obliku dugačkog lanca.Pirimidinske baze nastaju od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. koji dekarboksilacijom prelazi u uridin-5'-fosfat. Fosforna kiselina jednog nukleotida estarski je vezàna sa 3'-alkoholnom grupom dezoksiriboze drugog nukleotida. . Pojedini nukleotidi u lancu DNK spojeni su preko fosforne kiseline. Molekulska težina polinukleotidnih lanaca u dezoksiribonukleinskim kiselinama dostiže vrednost od preko 100 miliona.

9 22. . a gvanina imaju koliko i citozina.3 27. Sigurno je. dok je kod bakterija odnos obrnut. međutim. Analizom DNK različitog porekla nađeno je da one sadrže jednake količine purinskih i pirimidinskih baza. Pojedine dezoksiribonukleinske kiseline razlikuju se po sadržaju baza i njihovom redosledu.Dezoksiribonukleinske kiseline sadrže od purinskih baza: adenin i gvanin. da redosled baza u dezoksiribonukleinskim kiselinama (primarna struktura) određuje koja se genetska informacija prenosi. toliko ima i timina. Koliko ima adenina. Prisustvo timina je karakteristično za DNK. od pirimidinskih citozin i timin. a uracila za RNK (ribonukleinske kiseline).4 Dezoksiribonukleinske kiseline životinjskog porekla sadrže više adenina i timina nego guanina i citozina.1 30.7 37.4 19. SADRŽAJ BAZA U DNK RAZLIČITOG POREKLA Adenina Gvanina Citozina Timina sadržaj u % DNK iz čovečije jetre DNK iz žita DNK iz Sarcina lutea 30.8 37.5 22.1 19.1 17. Do danas nisu pronađene metode koje bi omogućile da se odredi redosled (sekvenca) baza u DNK i zbog toga se danas ne zna mnogo o njihovoj primarnoj strukturi.3 27.3 13.

molekuli mogu se videti pod elektronskim mikroskopom kao dugačke niti. Znači da svakom adeninu jedne spirale odgovara timin u drugoj. Građene su u obliku dvostrukih spirala.Slika 7. Ovo objašnjava zašto DNK sadrže iste količine adenina i timina.i C-citozin) . Slika 7. Isto tako gvanin i citozin povezuju dve spirale preko svojih vodoničnih veza.4 . Na primer neka bude redosled: I spirale A–G–T–G–A–A–G–T–C–G–G–C onda je redosled u II spirali: T–C–A–C–T–T–C–A–G–C–C–G (A-adenin. odnosno redosled baza jedne spirale je komplementaran redosledu druge.3 . Tako velike čestice tj. Adenin iz jedne spirale gradi vodoničnu vezu sa timinom druge i obrnuto.Dezoksiribonukleinska kiselina (deo lanca) Molekulska težina DNK je vrlo velika i iznosi preko 100 miliona. a gvanina koliko i citozina. T-timin. Spirale DNK su međusobno povezane vodoničnim vezama. G-gvanin.Sparivanje baza (timin-adenin i citozin-gvanin) vodoničnim vezama Zbog sparivanja baza preko vodoničnih veza svaka spirala je kopija druge. koje nastaju između baza jedne i druge spirale. a svakom gvaninu citozin.

Slika 7. Redosled baza u novonastaloj DNK bio je komplemen-taran početnoj DNK. koje se međusobno povezuju vodoničnim vezama i tako daju kompaktnost molekula DNK. Iz lanca obe spirale vire baze. Naime. dTTP i dCTP) pod dejstvom enzima DNK— polimeraze. dGTP. a drugog ne. u novoj je bio citozin i obrnuto.5 .Na slici 7. Isto tako tamo gde je bio gvanin u polaznoj. Baze jednog lanca su šrafirane. ostatak D-dezoksiriboze je predstavljen znakom š. koji je izolovao iz ekstrakta Escherichia coli. tamo gde je u lancu polazne bio adenin u novoj je bio timin i obrnuto. Ovu sintezu možemo da predstavimo hemijski: enzim → Komplementarna DNK+4 n pirofosfata . Postatak fosforne Prvu sintezu DNK »in vitro« uspeo je da izvede Kornberg 1956 godine iz dezoksiribonukleotid-trifosfata (dATP. koja je služila kao model (matrica) novonastaloj DNK.Dvostruka spirala DNK po Watson-u i Crick-u.5 je šematski predstavljena dvostruka spirala DNK — dezoksiribonukleinske kisline. 5-D-dezoksiriboza. Za sintezu DNK je bilo takođe potrebno prisustvo »starter« (polazne) DNK. a ostatak fosforne kiseline tačkom.

ribonukleinske kiseline (t-RNK). da te dva odvojena lanca ponovo spiralizuju. Slično kao što se proteini denaturišu zagrevanjem i DNK su osetljive na povišenje temperature. Na taj način nastaju od jednog molekula DNK dva nova potpuno identična molekula DNK. pre deobe ćelije) dolazi do odvijanja spirale DNK »majke« i dva lanca se odvajaju. Dejstvom enzima polimeraza dolazi do sparivanja slobodnih nukleotida sa nukleotidima odvijenih lanaca DNK »majke«. to je posle Kornberg-ovog otkrića i na osnovu Watson-Crick-ovog modela molekula DNK identično udvajanje gena dobilo svoje biohemijsko objašnjenje. transferne ili prenosilačke. gvanin. U ćeliji se nalaze slobodni dezoksi-nukleotidtrifosfati. 7. Interesantno je spomenuti da se pažljivim hlađenjem takvog rastvora DNK može postići. čija se količina dvostruko povećava pre mitoze ćelije. svaki odvojeni lanac DNK »majke« dobija novi lanac. Sastoje se od velikog broja nukleotida koji sadrže D-ribozu. a citozin sa gvaninom. . tako da se ne može sa sigurnošću reći da se sastoje od dvostruko spiralizovanih lanaca nukleotida. menja ugao skretanja polarizovane ravni i dr.Poznato je da je najvažnija karakteristika naslednih faktora ili gena identično udvajanje. U RNK se nikada ne nalazi timin. Izgled njihovih molekula nije tako dobro ispitan kao molekula DNK. Ima ih vrlo mnogo u ćelijama u kojima se vrši sinteza proteina. smanjuje se viskozitet. citozin ili uracil. Pošto se adenin sparuje sa timinom. koji ima isti redosled baza kao što je bio u lancu od koga se odvojio. Prema biološkoj funkciji poznate su tri vrste RNK: ribozomske (rRNK) i informacione (m-RNK). fosfornu kiselinu i jednu bazu: adenin. Pri zagrevanju se menjaju i fizičke osobine DNK. Zagrevanjem DNK u rastvoru soli na 70°— 80° dolazi do cepanja vodoničnih veza između spirala i one se odvajaju. pankreasa i dr. koje imaju veliku molekulsku težinu i niskomolekularne. jetre. kao što su ćelije koštane srži. RNK učestvuju u sintezi proteina. Prilikom identičnog udvajanja (tj. Zbog te njihove sposobnosti prenose se kroz hiljade generacija karakteristične osobine jedne vrste.6 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA Ribonukleinske kiseline (RNK) su po svojoj strukturi vrlo slične DNK. Pošto je svaki gen izgrađan od samo njemu specifične DNK ili je segment molekula DNK specifične strukture.

Ribozomske r-RNK. To su submikroskopske čestice ergastoplazme. kao što im samo ime kaže. Slobodni nukleotidi. koje odgovara genu. se po principu sparivanja baza vezuju na odvijenoj spirali DNK. kojih ima u jedru. koje se sastoje najvećim delom od r-RNK. = 1 100 000. Nalaze se u jedru (nukleusu) i u citoplazmi labilno vzane za ribozome. koje se mogu izolovati na ultracentrifugi kao 30 S odnos-no 50 S čestice. One se sintetišu u jedru na taj način što se dvostruka spirla jedne od DNK odvije na mestu. Redosled baza u m-RNK je kopija odgovarajućih gena ili segmenat molekula DNK specifične strukture. Na taj način nastaje RNK čiji je redosled baza komplementaran redosledu baza na tom mestu DNK. nalaze se u ribozomima. Oni pod određenim uslovima (različite koncentracije Mg++ jona) reverzibilno prelaze u čestice molekulske težine 550 000 i čestice M. Informacione (»messenger« = glasnik) m-RNK imaju molekulsku težinu od 100 000 do 1 miliona. . proteina i male količine niskomolekulskih jedinjenja.T. Molekulska težina normalnih ribozoma iznosi oko 3 miliona.

Nastala m-RNK odlazi iz jedra u citoplazmu. . T-timin.Shematski predstavljeno udvajanje (replikacija) DNK na odvijenim lancima DNK »majke« (P-ostatak fosforile kiseline D-dezoksiriboze. gde služi kao radna kopija za sintezu proteina.Slika 7.6 . U poslednjih dvadesetak godina je eksperimentalno dokazano da redosled baza u m-RNK određuje koje će se aminokiseline međusobno povezati. G-gvanin i C-citozin). A-adenin.

Tako su Nierenberg. Jedna tako sintetizovana RNK sadržavala je 12 molekula uridin-monofosfata (uracil-riboza-fosforna kiselina: U—R—P). drugim rečima.7 . koje su se sastojale od desetak istih nukleotida. Njena uprošćena napisana formula je: .8 . m-RNK diriguje sintezu proteina. »pufì«) prema kojem se sintetišu m-RNK (Weiss i Hurwitz 1960).151 Slika 7. i po kom redosledu.Deo molekula ribonukleinskek kiseline Slika 7. i Ochoa prvi uspeli da in vitro sintetišu proste RNK. Matthaei.Odvijanje spirale DNK i nastajanje mesta (engl.

Isto tako su i svi hemijski procesi u živoj materiji genetski dirigovani. to je sinteza proteina genetski dirigovana. koji su proteinskog . Tripleti baza u mRNK se nazivaju »code« (»sifre«). Pošto su m-RNK kopije gena. koji su izneti u sledećoj tabeli. »POZNATE ŠIFRE« (tripleti baza) u m-RNK Ova istraživanja su objasnila na koji način živi organizmi sintetišu proteine uvek istog sastava. Svaka m-RNK diriguje sintezu njoj odgovarajućeg proteina. A-adenin. Na ovaj način su pokazali da triplet baza: uracil-uracil-uracil u m-RNK diriguje ugrađivanje aminokiseline fenilalanina u peptidni lanac. C-citozin. Sličnim ispitivanjima su otkriveni tripleti baza i drugih aminokiselina.Stavljajući ovu RNK u smešu aminokiselina i u prisustvu odgovarajućih enzima. G-gvanin. jer teku pod dejstvom bioloških katalizatora-enzima. dokazali su da je posle izvesnog vremena nastao sledeći tetrapeptid: fenilalanil-fenilanil-fenilalanil-fenilalanin. Iz donje tabele proizlazi da pojedinim aminokiselinama odgovara po nekoliko tripleta baza. U tabeli znači: U-uracil. Svaki redosled od po tri baze u m-RNK određuje kojim će se redom ugrađivati određene aminokiseline u proteinima.

Tako nastali aktivni kompleks aminokiselina-adenilat-enzim reaguje sa odgo-varajućom t-RNK. To je način da se hemijski aktivišu i postanu reaktivne. Aminokiselina–adenilat–enzim+t-RNK→aminokiselina–tRNK+AMP+ enzim. aminokiseline se prvo obogaćuju energijom ili kako se to obično kaže dovode se na viši energetski nivo. koje se odigravaju u živoj materiji. Slobodne aminokiseline. tako i kod sinteze proteina. gradeći s njima intermedijerna jedinjenja.karaktera. Povezanost između DNK i RNK u sintezi proteina prikazana je na sl. pri čemu aminokiselina prelazi na t-RNK. . Aminokiselina+ATP+enzim→aminokiselina–adenilat– enzim+pirofosfat.9 . Energiju za ovu aktivaciju daje adenozin-trifosfat (ATP).9. koje se nalaze u citoplazmi.Odnos između DNK. 7. postaju aktivne vezivanjem za aktivirajući enzim. 2. RNK i sinteze proteina Prenosilačke (transferne) ribonukleinske kiseline (t-RNK) se nalaze rastvorene u citoplazmi. Kao i kod svih sinteza. Njihova molekulska težina je relativno mala i kreće se od 20. Kao što im samo ime kaže one prenose aminokiseline do m-RNK. Prenošenje aminokiselina se odvija u više stepena. koji takođe učestvuje u reakciji: 1. Siika 7.000 do 30 000.

Sada se na manju česticu (30S) vezuje sledeći kompleks aminokiseline-t-RNK.Za svaku aminokiselinu postoji njoj specifičan aktivirajući enzim. To su agregati od tri do deset ribozoma vezanih za lančasti molekul m-RNK. Jedino takav triplet može da se spari sa »code« (šifrom) za tu aminokiselinu na m-RNK. Mada mnoge činjenice o toku sinteze proteina nisu objašnjene kao npr. koji odgovara tripletu baza na m-RNK. Na primer: t-RNK koja prenosi aminokiselinu fenilalanin sadrži triplet adenin-adenin-adenin. Postupak se tako ponavlja i nastaju tetra. Nastali dipeptid ostaje na većoj ribozomalnoj čestici. Na sl. Isto tako svakoj aminokiselini odgovara bar jedna t-RNK. Na molekul m-RNK vezuju se ribozomi.10 šematski je prikazano nastajanje peptidnog lanca iz kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozomu. a njena t-RNK se oslobađa. Energiju za kretanje ribozoma po lančastom molekulu m-RNK daje gvanozin-trifosfat. koja se pri ugrađivanju svake nove amino kiseline pomera za tri baze na m-RNK. . prenosni enzimi. počinjanje i završavanje peptidnog lanca. Na manju ribozomalnu česticu se vezuje kompleks sledeće aminokiseline peptidnog lanca. Na veću česticu se vezuje kompleks amino kiseline-t-RNK sa kojom počinje peptidni lanac. Prenošenje kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozome katalizuju tzv. I ona prelazi na veću česticu gradeći sa prethodno nastalim dipeptidom tripeptid. koja glasi uracil-uracil-uracil. pri čemu nastaje peptidna veza sa prvom amino kiselinom. zatim da jedna ista mRNK može da služi kao matrica vise peptidnih lanaca itd. Sinteza proteina iz kompleksa aminokiselina-t-RNK odvija se na polizomima (=ergozomi). Energiju za prenošenje daje gvanozin trifosfat (GTP) tako da se za prenošenje svakog ekvivalenta aminokiseline troši ekvivalenat gvanozin-trifosfata. Ona prelazi na veću ribozomalnu česticu (50 S). Peptidni lanac ostaje vezan za veću ribozomalnu česticu. osnovne konture sinteze su eksperimentalno dokazane. koji se sastoje od čestica veličine 50S i 30S. 7. koji se nalaze u citoplazmi. koji katali-zuje obe reakcije: aktivaciju i vezivanje aminokiseline za tRNK. penta odnosno polipeptid. koja sadrži triplet baza komplementaran tripletu za tu aminokiselinu na mRNK.

vezana je za veću česticu (50 S).10 . Polipeptidna-t-RNK.Svaka sledeća aminokiselina-t-RNK mora da odgovara šifri na m-RNK po kojoj se pomeraju ribozomalne čestice. naime.Shema ugrađivanja aktivisanih aminokiselina-t-RNK u peptidni lanac na česticama ribozoma. viših biljaka ili životinja. Dokazano je. da dodavanjem sintetisanih ribonukleinskih kiselina (nazvanih poli-uridin ili poli-citozin) bezćelijskim ekstraktima bakterija.Slika 7. a za manju česticu (30 S) je vezana sledeća aminokiselina-t-RNK . Na kraju je važno da se napomene da su šifre (»code«) za pojedine amino-kiseline na m-RNK univerzalne (zajedničke) za sve žive organizme. nastaju isti peptidi. .

Nukleotidi su važni sastojci. a pirimidinskih ureja. monomera. Od iskazivanja genetske informacije do sinteze biološki aktivnih proteina uključeni su mnogi. To su ključni molekuli života u kojima su „deponovane“ genetske informacije. Od purinskih baza tu su: adenozin (A) i guanin (G). nukleotidi hidrolizuju i nastaju tri vrste proizvoda. Esterifikacijom nukleozida adenina fosfornom kiselinom nastaje nukleotid adenilna kiselina. purinske i pirimidinske baze. Heterociklične baze koje ulaze u sastav nukleinskih kiselina su derivati purina i pirimidina.UKRATKO: Zapis o redosledu aminokiselinskih ostataka proteina jedinke. za ribozu u RNA i dezoksiribozu u DNA. kiselina ili enzima. Tako se u DNA nalaze timin. adenozin i guanin. a u RNA uracil. Nukleinske kiseline su polimeri koji se satoje od osnovnih jedinica . Kao krajnji proizvod katabolizma purinskih baza nastaje mokraćna kiselina. . nukleotida. citozin. pa i njenih osobina. U nukleinskim kiselinama azotne baze su kovalentno vezane za pentoze. Katabolizmom sintetizovanih nukleoproteina ili nukleoproteina hrane nastaju nukleinske kiseline. DNA i RNA sadrže različite vrste azotnih baza. a od pirimidinskih: citozin (C). Vezivanjem fosforne kiseline estarskom vezom za C-5 atom pentoze u nukleozidima nastaju nukleotidi. Takav je nrp. koje se razgrađuju hidrolizom do purinskih i pirimidinskih baza. Ovako nastala jedinjenja su nukleozidi. citozin. Adenozin trifosfat (ATP). veoma složeni i dobro regulisani procesi. pa se njihova sinteza odvija u svim ćelijama. nukleinske kiseline. prirodni polimerni makromolekuli. uracil (U) i timin (T). grupa heterocikličnih baza i fosforna kiselina. adenozin i guanin. Pod uticajem baza. sastavni delovi nukleotida: monosaharidi. tzv. Ako sadrže tri ostatka ove kiseline vezane za nukleozid nazivaju se nukleozid trifosfati. riboza i dezoksiriboza. monomeri nukleinskih kiselina. Postoje i nukleotidi sa više ostataka fosforne kiseline. nose posebna hemijska jedinjenja. Od monosaharida tu su dve pentoze. a koje se prenose sintezom proteina. (a po njima i kiseline koje ih sadrže nazivamo ribonukleinska (RNA) i dezoksiribonukleinska (DNA) kiselina).

redosledu azotnih baza. On se kondenzuje sa asparaginskom kiselinom a zatim se zatvara prsten i posle oksidacije nastaje orotonska kiselina. Fosforna kiselina je istovremeno esterifikovana hidroksilnom grupom dezoksiriboze (u položaju 5´) i hidroksilnom grupom sledećeg nukleotida (u položaju 3´). Redosled ugrađivanja 4 azotne baze (A. Prvi proizvod u nizu međuproizvoda je karbamoil fosfat. Vatson i Crick su pretpostavili da se molekuli DNA sastoje iz dve polinukleotidne niti koje međusobno grade spiralu orjentisanu oko iste ose. Da bi počela transkripcija genetskog zapisa sa određenog dela DNA. Nukleinske kiseline se međusobno razlikuju prema sekvenci. a sinteza koja se vrši prema dobijenoj informaciji je translacija. a prenose na potomke procesom koji se naziva replikacija. To su informaciona RNA (iRNA ili mRNA). Osnovna uloga DNA je da čuva i prenosi genetske informacije. T) u molekul DNA predstavlja „zapis“ koji na određen način daje podatke o redosledu aminokiselinskih ostataka u proteinima koje treba sintetizovati. C. ribozomalna RNA (rRNA) i transportna RNA (tRNA).Pirimidinski nukleotidi se sintetizuju iz prostih prekursora. O tome kakav protein treba da se sintetizuje informacije se čitaju sa DNA. Transkripcija se vrši sa jednog dela DNA i sastoji u sintezi ribonukleinskih kiselina (RNA). Replikacija DNA je proces samoproizvodnje ove nukleinske kiseline. Tako nastaje „kičma“ nukleinskih kiselina koju čine naizmenično raspoređeni ostaci fosforne kiseline i pentoza. njihova sekundarna i tercijarna struktura. Ove se niti drže vezane vodoničnim vezama koje se grade između azotnih baza i to adenina i timina ili citozina i guanina. dok su azotne baze smeštene bočno. ATP i CO₂. Nukleotidi su u nukleinskim kiselinama međusobno vezani fosfodiestarskim vezama. G. dvostruka spirala se na tom mestu delimično . Postoje više vrsta RNA. One se razlikuju po hemijskoj strukturi i biološkoj ulozi. Pored primarne strukture značajan je i prostorni raspored ovih makromolekula. Ove se informacije nalaze zapisane u redosledu azotnih baza. Ovo čitanje zapisa sa DNA naziva se transkripcija. glutamina. To je proces „kopiranja“ kojim nastaju molekuli DNA-potomaka i koji nosi iste genetske informacije kao i DNA-roditelji. Iz orotonske kiseline nastaju timidin (TMP) i citidin monofosfat (CMP).

razdvaja. Na razdvojenom delu započinje i vršu se sinteza novog polinukleotidnog lanca. „Aktivirane“ aminokiseline se vezuju za transportne RNA. tako i jedna posebna vrsta RNA. koje služe za prepoznavanje „mesta“ na iRNA. U procesima replikacija DNA ili transkripcije i sinteze proteina mogu se dogoditi greške. Kako nastali ribonukleinski lanci nose „prepisane“ informacije sa dela DNA ova se RNA naziva informaciona RNA. spontano ili pod uticajem različitih hemijskih i fizičkih agenasa. Translacija je proces biosinteze proteina koji se sastoji u prevođenju sekvence baza zapisane u iRNA u sekvencu aminokiselina u molekulu proteina. Proces biosinteze se odvija na ribozomima i predstavlja jedan od najsloženijih procesa u kojem učestvuje velik broj enzima i drugih biomolekula. Proteini se mogu sintetizovati iz slobodnih aminokiselina samo se one prethodno moraju „aktivirati“ uz učešće ATP-a i posebnih enzima. triplet. Sekvenca aminokiselina proteina nalazi se zapisana u molekulima DNA redosledom azotnih baza. Svaka aminokiselina u ovim zapisima označena je posebnom „šifrom“. odnosno kodona gde aminokiselinu treba dopremiti. a u osnovi je sparivanje baza. Ovakve greške nazivaju se mutacijama i sastoje se najčešće u zameni pojedinih azotnih baza u genetskom kodu. Poređani nukleotidi se spajaju fosfodiestarskim vezama uz katalitičko delovanje DNA-zavisne RNA polimeraze. Ovaj triplet baza koji prepoznaje svoj kodon naziva se antikodon. Prevođenje informacije sadržane u kodonima na iRNA u sekvencu aminokiselina vrši se uz učešće ribozoma. U sastav ribozoma ulazi kako veći broj proteina i drugih supstanci. Mutacije mogu nastati prirodnim putem. Antikodon prepoznaje . ribozomalna RNA (rRNA). Za sintezu proteina pored informacije koju nosi iRNA. U svakom tRNA postoji posebna grupa od tri azotne baze. funkcionalne jedinice. neophodan je i način efikasnog i tačnog dopremanja odgovarajućih aminokiselina potrebnih za sintezu proteina. Za ovo biranje i dopremanje aminokiselina odgovorne su posebne RNA. Noseći zapis iRNA izlazi iz jedra u odlazi do ribozoma. Kodoni svih aminokielina čine genetski kod. Za prepisivanje svakog posebnog gena stvara se posebna iRNA. „aparata“ za sintezu u kome se nalazi rRNA. koja se sastoji iz tri azotne baze ili tripleta koji nazivamo kodon. transportne RNA (tRNA). Slobodni nukleotidi se ređaju kao po „kalupu“ i vezuju za nit vodoničnim vezama prema principu o sparivanju baza.

ogledaju u sintezi promenjenih proteina. Oko 2000 bolesti čoveka su direktno ili indirektno posledica promena u informacijama koje nose i koje se prepisuju sa DNA. Ove se promene. od kojih su posebno značajne izmenjene aktivnosti enzima.odgovarajući kodon i dovodi potrebnu aminokiselinu na odgovarajuće mesto. pre svega. .

.

KOENZIMI I VITAMINI .

koji se na svojim dugotrajnim putovanjima ne hrane svežim voćem i povrćem. McCollum i dr. izolovao iz opne i spoljne površine pirinča jednu kristalnu supstancu. mineralnih materija. Količine vitamina koje su svakodnevno potrebne. Međutim. koji u malim količinama pomažu i održavaju normalni razvoj životinja i mikroorganizama. koji se javljaju pre pojave simptoma avitaminoze.1 UVOD Vitamini su bitni organski sastojci hrane. ali se ime vitamin zadržalo za celu grupu ovih jedinjenja. Izolovana supstanca je imala karakter amina i Funk joj je dao ime vitamin (lat. za koje se pokazalo da su bitne za normalni razvoj životinja. Upadljivo je da se kod mnogih avitaminoza javljaju promene na koži i sluzokožama. masti. oboljevaju od skorbuta. Organizam ne može sam da ih sintetiše. vita=život). Jedino je vitamina C potrebno 75 mg dnevno. koja je lečila bolest beri–beri. Neke vitamine sintetišu bakterije crevne flore.). 8. da nedostatak vitamina izaziva metaboličke poremećaje. mnoge nisu amini. Na eksperimentalnim životinjama je pokazano. a mnogi od njih su vrlo nestabilni. Nedostatak vitamina dovodi do zastoja normalnog razvoja i rastenja životinja. osim iz njihovih direktnih prethodnika — provitamina. Isto tako je bolest beri–beri bila poznata kod istočnih naroda. Mendel. Osborne.2 PODELA . koje se hrane poliranim pirinčem. Iz toga proizlazi da vitamini nisu hranljive materije u običnom smislu reči. belančevina. su male. B. i avitaminoznih stanja. dokazali na eksperimentalnim životinjama.8. C. da od beri–beri oboljevaju osobe. Početkom XIX veka su Hopkins. Posle toga je otkriven u raznim vrstama hrane čitav niz ovakvih akcesornih supstanci. već da imaju katalitičke funkcije kao sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. da potpuna hrana mora da sadrži — pored ugljenih hidrata. odavno je bilo poznato da mornari. Usvojeno je da se vitamini obeležavaju početnim slovima latinske azbuke: A. a svih ostalih ispod ili najviše par miligrama. jer se u hrani nalaze u malim količinama. Danski lekar Eijkman konstatovao je (1897 g. vode — i male količine izvesnih akcesornih ili dijetalnih faktora. Pekelharing. Vitamini su otkriveni relativno kasno. One su vrlo različitog hemijskog sastava. Funk je 1911 g. itd.

LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA Ova tri vitamina B–grupe obradićemo zajedno. najnehomogenija grupa vitamina. flavin–nukleotidi (FMN i FAD). Zatim sve one koji su sastavni delovi transfernih koenzima. . s hemijijskog gledišta. Na osnovu ove definicije u B vitamine ubrajamo: niacin. Tu spadaju: Nikotinamid– adenin–dinukleotid (NAD+).Vitamine klasifikujemo. Williams–a u grupu B vitamina ubrajaju se svi oni akcesorni faktori. u dve grupe: I. Zbog toga je kod ljudi i životinja nepoznata avitaminoza. da bude estar fosforne kiseline i vitamina (npr. Vitamini B–grupe nalaze se obično u hrani zajedno. pantotenska kiselina. koja se javlja kao posledica nedostatka samo jednog vitamina B–grupe. nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). Koenzim može. uridin–trifosfat (UTP) i citidin–trifosfat (CTP) 8. Vitamine rastvorljive u vodi i II. koji su sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. piridoksin. po svom hemijskom sastavu. pa je to. piridoksal– fosfat) ili pirofosforne kiseline (kao tiamin–pirofosfat). Vitamine rastvorljive u mastima U prvu grupu spada vitamin C (=askorbinska kiselina) i vitamini B– grupe. Vitamini A. E i K grupe su vitamini rastvorljivi u mastima. rezerve vitamina rastvornih u vodi su neznatne. U B vitamine spada i kobalamin (=B 12 ) kao koenzim jedne intramolekulske izomeraze. liaza i ligaza. D. Veliki broj koenzima je nukleotidnog karaktera. J.3 VITAMINI B–GRUPE U vitamine B–grupe (B kompleks) spadaju vrlo različita jedinjenja. već vezan u obliku koenzima. biotin i folna kiselina. kao i adenozin–trifosfat (ATP). Najveći broj vitamina B–grupe ne nalaze se u organizmu slobodan. Za razliku od vitamina rastvornih u mastima. laktoflavin (=B2) i liponsku kiselinu. koenzimi izomeraza. takođe. Prema predlogu R. 8. koji učestvuju u prenošenju vodonika kod raznih bioloških oksidoredukcija. koenzim A i koenzim kobalamin. Tu spadaju: tiamin. čije rezerve može životinja da čuva i u jetri.4 NIACIN. Neki od njih su. jer učestvuju u istom tipu enzimskih reakcija — oksidoredukcijama. prema njihovoj rastvorljivosti.

koja sadrže amid nikotinske kiseline: nikotinamid–adenin–dinukleotid (NAD +) i nikotinamid– adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). Nalazi se u mesu. koji je praćen i nedostatkom drugih vitamina B– grupe (tiamin. a nema je u belom brašnu. Ona nastaje zbog nedostatka niacina. već vezan u obliku koenzima nikotinamid–adenin–dinukleotida (NAD +) i + nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfata (NADP ). a NADP + tri–foslopiridin–nukleotid. kvascu. Nikotinska kiselina i njen amid (niacinamid) nastaju u organizmu iz aminokiseline triptofana. zeinu iz kukuruza). njihova skraćena formula se piše NAD+ i NADP+ kad su u oksidovanom stanju. NAD+ je otkrio Harden kao kofaktor alkoholnog vrenja. Nikotinska kiselina je bela kristalna supstranca. Niacin je poznat i pod imenom P—P faktor (=pelagra preventive factor). Preko pirofosforne kiseline povezana su oba nukleozida u dinukleotid. a Euler sa saradnicima ga je izolovao iz bezćelijskog ekstrakta kvasca. Oba koenzima imaju istu osnovnu strukturu nukleotida: sadrže dve baze nikotinamid i adenin. rastvorna u vodi i stabilna na vazduhu i višoj temperaturi. Nikotinamid se nalazi u obliku piridinijum soli. a u biljnim ga nema (kao npr. Do danas su poznata dva koenzima. . Nikotinamid–adenin– dinukleotid–fosfat ima treći ostatak fosforne kiseline vezan na ribozu adenozina u položaju 2'. nepoliranom pirinču. laktoflavin. ljudi čija je glavna hrana kukuruzno brašno oboljevaju od jedne bolesti poznate pod imenom pelagra. Pošto triptofana ima samo u potpunim belaručevinama. NAD+ se ranije zvao difosfopiridin–nukleotid (DPN). piridoksin). koje su N — glikozidnom vezom vezane za ribozu.Niacin se ne nalazi u organizmu slobodan.). Hemijsko ime niacina je nikotinska kiselina (piridin–3–karbonska kiselina). Zbog pozitivnog naelektrisanja piridinskog prstena u oba dinukleotida. jetri. NADP + je izolovan iz crvenih krvnih zrnaca (Warburg i Christian 1934 g.

pri oksidaciji primarnih ili sekundarnih alkohola. a azot u prstenu pozitivno nalektrisanje. Oksido–redukcija koenzima piše se skraćeno: Funkcija NAD+ i NADP+ sastoji se u reverzibilnom primanju i otpuštanju vodonika u različitim procesima biološke oksidacije.Prilikom redukcija NAD + i NADP + dolazi do vezivanja vodonika za piridinski prsten. koji na taj način gubi aromatični karakter. Npr. vodonik preuzima NAD+: . Ova osobina ss koristi za određivanje aktivnosti enzima. čiji su koenzimi NAD+ ili NADP+ (Warbug–ov optički test). Redukcija može da se prati merenjem absorpcije svetlosti na 340 nm gde redukovani koenzimi imaju maksimum.

jajima. Tiamin se danas dobija na veliko sintetskim putem. . Riboflavin se sastoji iz dimetilizoaloksazinskog prstena za koji je na položaju 9 vezan alkohol D–ribitol. Riboflavin je vrlo rasprostranjen u prirodi.7–dimetil–9 N–ribitil–izo– aloksazin. slabije u etanolu. Vodeni rastvor riboflavina fluorescira žuto–zeleno. mesu.Riboflavin (=vitamin B2) poznat i pod imenom laktoflavin sastavni je deo flavin–nukleotida (FMN i FAD). koja se dobro rastvara u vodi. Preko karboksilne grupe je kiselinsko–amidnom vezom vezana za enzim. Prvi ga je izolovao Funk iz pirindžane ljuske. ranije poznat pod imenom aneurin ( = vitamin B 1 ). preuzimajući ostatak sirćetne kiseline i vodonik. Riboflavin je narandžasto–žuta kristalna supstanca. Liponska ili tio–oktanska kiselina je prvo otkrivena kao faktor rastenja izvesnih mikroorganizama. Liponska kiselina je kofaktor oksidativnih dekarboksilacija. Tiamin je bela kristalna supstanca.5 TIAMIN Tiamin. Ona u ovom komplikovanom procesu učestvuje u oksidaciji »aktivnog acetaldehida«. gljivice i plesni ga sintetišu. Liponska kiselina je ciklični disulfid. Nalazi se u mleku. zbog toga se kuvanjem hrane neznatno razara. a ne rastvara se u etru i hloroformu. Mnoge bakterije. voću i lisnatom povrću. je antiberi–beri ili antineuritični faktor. naročito u kiseloj sredini. koji u bočnom lancu sadrži karboksilnu grupu. Primanjem vodonika se redukuje u derivat dihidroliponske kiseline 8. rastvorna u vodi i stabilna na povišenoj temperaturi. U suvom stanju je stabilan pri zagrevanju do 100°. Hemijsko ime riboflavina je: 6.

On u procesu oksidativne dekarboksilacije piruvata učestvuje u dekarboksilaciji i prenosu »aktivnog acetaldehida«. Zbog toga je ranije nazivan »kodekarboksilaza«. koenzim transketolaza. zbog nagomilavanja pirogrožđane kiseline. - Pored slobodnog tiamina u organizmu se nalazi i pirofosfat vitamina. Tako bakterije crevne flore mogu potpuno da zadovolje potrebe životinje u ovom vitaminu. koji se zove tiaminpirofosfat i skraćeno se obeležava TPP. Tiaminpirofosfat je. koji cepa vezu između pirimidinskog i tiazolovog prstena u tiaminu: . Pirofosforna kiselina je u tiaminpirofosfatu estarski vezana za alkoholnu grupu tiazolovog prstena. nekim bakterijama i biljkama postoji enzim (tiaminaza). Mnoge bakterije sintetišu tiamin.Molekul tiamina se sastoji iz pirimidinskog i tiazolovog prstena. Nedostatak tiamina dovodi do poremećaja u metabolizmu glukoze. Tiamin je. jedan od najranije poznatih koenzima. jer se radi o gubitku CO 2 . Prstenovi su međusobno povezani preko kvarternernog azota tiazola. U sirovom ribljem mesu. što je danas zamenjeno pravilnijim imenom »kodekarboksilaza«. pored NAD + i NADP +. takođe. tako da je tiamin uvek pozitivno naelektrisan. enzima fosfoglukonatnog puta.

5'–difosfata: Najvažnije jedinjenje koenzima A je acetil–koenzima A. β–dimetil–α. bubrezima. viskozna. koja sadrži antitiaminske supstance. J. koje nisu enzimskog karaktera. U živoinjskom organizmu pantotenska kiselina je sastavni deo koenzima A. paradajzu i kvascu. γ–dihidroksibuterna kiselina): Pantotenska kiselina se ne nalazi slobodna u prirodi. koji se sastoji od pantetein––fosfata i adenozin–3'. U nekim bakterijama (Lactobacillus bulgaris) je vezana za cisteamin ( = β– aminoetantiol) gradeći jedinjenje poznato pod imenom pantetein. obranom mleku. Ona je derivat β–alanina. koje se hrane sirovim ribljim mesom ili hranom. Kasnije se pokazalo da ona leči dermatitis pilića. koji je peptidno vezan za pantoinsku kiselinu (=β. 8. da je ona faktor rastenja kvasca. stabilna pri za–grevanju i prema oksidacionim i redukcionim sredstvima.6 PANTOTENSKA KISELINA R. Neke bakterije sadrže antitiaminske supstance. Pantotenska kiselina je vrlo rasprostranjena. Williams je izolovao pantotensku kiselinu i dokazao. Nalazi se u jetri. U njemu je ostatak sirćetne . kupusu. sprečava slepilo miševa i depigmentaciju pacova. poznato i pod imenom »aktivna sirćetna kiselina«. zejtinjava supstanca. Pantotenska kiselina je žuta.Zato se pojavljuju simptomi polineuritisa (=B 1 avitaminoza) kod životinja. To je dinukleotid. karfiolu.

). je bela kristalna supstanca rastvorna u vodi i alkoholu. 8. Koenzim A se skraćeno piše KoA–SH.5–di (hidroksimetil)–piridin): . Piridoksal je aldehidni.5 kJ/mol). Piridoksin. Sva tri derivata se nalaze u životinjskoj i biljnoj hrani (žumancetu jajeta.7 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6) Piridoksin i njegova dva derivata. koji u obliku acetil–koenzima A ulaze u ciklus trikarbonskih kiselina (=ciklus limunske kiseline). »Aktivna sirćetna kiselina« učestvuje. Sam piridoksin je stabilan pri zagrevanju. poznat i pod imenom adermin. u mnogobrojnim biološkim procesima kao što su: biosinteza masnih. imaju aktivnost vitamina B 6 . Acetil–koenzim A nastaje u organizmu iz glukoze ili masnih kiselina. Vitamini B6 su derivati piridina. N–acetil–šećera i dr. dok se njegovi derivati. Osetljiv je na svetlost i prema alkalijama. piridoksal i piridoksamin. ribljem mesu). a piridoksamin amino derivat piridoksina ( = 2–metil–3–hidroksi– 4. mleku. kiselina i sterola. mesu. piridoksal i piridoksamin. raspadaju. nastajanje acetsirćetne kiseline kao i različitih acetiliranih derivata (acetilholina. a acetil– koenzim A: H 3 C—CO—S—KoA.kiseline vezan za koenzim visoko–energetskom tioestarskom vezom (33.

Eksperimentalno je dokazano da piridoksal–fosfat igra bitnu ulogu i u metabolizmu nezasićenih masnih kiselina. kao i u biološkoj sintezi masti iz proteina. piridoksal–fosfat i piridoksamin– fosfat. . Tako se dejstvom amino– transferaza aminokiselina transaminira. Nastalo jedinjenje se dalje razlaže na različite načine u zavisnosti za koji je apoenzim vezan piridoksal–fosfat. dekarboksilaza. a dejstvom okzidaza se oksiduje. dejstvom dekarboksilaza gubi CO 2 i daje amin. različitih liaza i sintetaza).Fosfatna jedinjenja vitamina B 6. su prostetične grupe velikog broja enzima (amino–transferaza. U toku enzimskog razlaganja aminokiselina piridoksal–fosfat gradi sa amino kiselinom intermedijerno jedinjenje tipa Schiff–ove baze.

Ona se javlja kad se životinje hrane duže vremena sirovim belancetom. Staphylococcus i dr.) . koji sadrži tiofenski prsten (=2'–keto–3. odakle je prvo i izolovan (Du Vigneaud i sar.8. Biotin kristališe u obliku duguljastih. biotin je ciklični derivat uree. a ne rastvara ss u etru i hloroformu. rastvara se u vodi i etanolu. Biotin se obično nalazi vezan s lizinom (biocitin). ali zbog toga što ga sintetišu bakterije crevne flore. Postojan je pri zagrevanju. Nedostatak ovog vitamina kod pacova poznat je kao »bolest belanceta jajeta«. tankih iglica. Po svojoj hemijskoj strukturi. Biotin je prostetična grupa mnogobrojnih enzima (karboksilaza). Biotin je dijetalni faktor i ljudi i viših životinja. bubrezima. retko dolazi do avitaminoze biotina. a naročito ga ima mnogo u jetri. Vrlo je rasprostranjen. On je faktor rastenja izvesnih vrsta kvasaca i bakterija: Clostridium. jer se biotin vezuje za jedan protein belanceta (avidin) gubeći svoje vitaminsko dejstvo.4–imidazolidotiofan–2–n–valerijanska kiselina). piruvat karboksilaza i dr. Rhizobium. koji katalizuju vezivanje CO 2 (acetil–KoA karboksilaza. a u proteinima je peptidno vezan za ε–amino grupu lizina.8 BIOTIN Biotin je poznat kao vitamin H ili koenzim R (Ko—R).).

a naročito ih ima u lisnatom povrću (spanaću. a mnoga životinjska tkiva sedam ostataka glutaminske kiseline.U toku reakcije. karfiolu) po čemu su i dobili ime (foliage = lišće).) glutaminske kiseline. Ima ih i u kvascu.9 FOLNA KISELINA Vitamini folne kiseline su vrlo rasprostranjeni u prirodi. Bakterije crevne flore nekih životinja (svinje. Tako folna kiselina nekih bakterija sadrži tri. labilno jedinjenje. Pteridini su žuti pigmenti. oksalsirćetne kiseline. koje lako predaje CO 2 supitratu. Svi vitamini ove grupe su derivati pteroil–glutaminske ili folne kiseline. jetri. koja je faktor rastenja mnogih mikroorganizama i 3. koja je peptidno vezana na pteroilnu grupu Vitamini ove grupe razlikuju se međusobno ili po broju ostataka glutaminske kiseline ili po strukturi pteridinskog prstena. ureje. purina kao i u metabolizmu triptofana. Biotin u obliku »aktivnog ugljen dioksida« učestvuje u sintezi masnih kiselina. Molekul folne kiseline sastavljen je od tri komponente: 1.) p–amino benzojeve kiseline.) Azotne baze pteridina. koja se sastoji od pirimidinskog i pirazinskog prstena. U ovu grupu vitanina spada i Leucovorin. bubrezima. 8. . faktor rasta Leuconostoc citrovorum bakterija. koji su prvi put izolovani iz leptirovih krila. CO 2 se vezuje s biotinom gradeći „aktivni ugljen dioksid" (karboksi–biotin enzim"). Biološke fiksacije CO2 su endergonske reakcije i zbog toga se odvijaju u prisustvu davaoca energije ATP–a. 2. kunića) sintetišu ove vitamine.

Smith). koji na N 5 ima ostatak mravlje kiseline . 8. Cijankobalamin (sadrži cijanidni jon) je crveno obojena kristalna supstanca. izolovan je iz ekstrakta jetre 1948 g. ne oslobađaju se u obliku mravlje kiseline. Stabilan je pri zagrevanju u neutralnoj sredini. koja je po svojoj hemijskoj strukturi N 10–formil– tetrahidrofolna kiselina. Tako nastaje »aktivni C ₁« ili »aktivna mravlja kiselina«. Danas se za medicinske svrhe dobijaju iz tih tečnosti veće količine vitamina B 12. Zbog toga su od velike važnosti za normalni razvoj eritrocita. acetonu i optički je aktivan. koja ostaje posle fermentacije Streptomyces griseus i drugih specijalnih mikroorganizama. (E. poznat pod imenom koenzim F. trombocita i svih drugih ćelija. Iako se folna kiselina ubraja u vitamine. granulocita. . jajima i mesu. koji nastaju razlaganjem histidina i serina. fosfora i kobalt. L. manje u mleku. aktivan je njen tetrahidro– derivat. alkoholu. zajedo sa B 12 vitaminima. Ostaci od jednog ugljenikovog atoma. Rastvara se u vodi. a u biljnoj hrani ih nema.Leucovorin je redukovani oblik folne kiseline. Posle toga dobijeni su vitamini B12 kao sporedni proizvodi iz tečnosti. a u kiseloj i alkalnoj se raspada. poznat prvo kao faktor antiperniciozne anemije. Vitamini folne kiseline. enzima koji prenose C 1–ostatak. koja sadrži azota. imaju ulogu koenzima u biosintezi purina i timina. već se odmah vezuju za koenzim F. bitnih za sintezu DNK. To je aktivna grupa hidroksi– metil i formil–transferaza. Pod pogodnim uslovima bakterije crevne flore mogu da sintetišu ovaj vitamin.10 VITAMIN B12 Vitamin B12a (kobalamin). Vitamina B 12 ima najviše u jetri.

6–dimetil–benzimidazol i u koenzimu za 5'– desoksiadenozin. Pri tome se anjon. Zamenom cijanidnog jona u cijankobalaminu nekim drugim anjonom. Svi sadrže prsten sličan porfirinu. Kobalamin je koenzim intramolekulskih transferaza.Struktura vitamina B 12 je vrlo komplikovana. njegova funkcija u nizu na izgled različitih biohemijskih reakcija je poznata. dobijaju se drugi vitamini ove grupe. enzima koji katalizuju premeštanje atomskih grupa unutar . jer se na svetlosti i u prisustvu anjona kobalt oksiduje u trovaletno stanje. vezuje na mesto 5'– desoksiadenozina. Naprotiv. Tako je vitamin B 12 b .hidroksokobalamin. B12 c nitritokobalamin. Na koji načinn vitamini B₁₂ sprečavaju pojavu perniciozne anemije nije još potpuno objašnjeno. a najlakše cijanidni jon. sa kobaltom u centru. Kobalamid–koenzim se vrlo teško izoluje. za 5. U kobalamid–koenzimu kobalt je u dvovalentnom stanju. Kobalt je kovalentno vezan za četiri pirolova prstena.

Tako npr. .molekula i nastajanje izomernih jedinjenja. pri prelazu metil– malonil–koenzima A u sukcinil––koenzim A dolazi do premeštanja —CO —S—KoA grupe: Isto tako kobalamin učestvuje u dismutaciji vicinalnih glikola u odgovarajući al–dehid. Prisustvo kobalamin–koenzima je neophodno. takođe. pri redukciji ribonukleotid––trifosfata u odgovarajuće dezoksiribonukleotid–trifosfate. Npr.

Hipovitaminoza A izaziva tzv. piruvat dehidrogenaze. tj. i K) i one rastvorljive u vodi (tiamin. dermatitis. Vitamin B1 (Tiamin) se sastoji od pirimidinskog prstena i tiazolskog prstena koji su vezani preko kvarternog N-atoma. E. Njegov deficit odražava se u raznim organima s najtežim oštećenjem neuromuskularnog sistema. dehidrogenaze D-aminokiselina i ksantin dehidrogenaze. poremećaj vida. cijanokobalamin. folna kiselina. već mora njih i njihove prekursore unositi hranom. pa su potrebni za održavanje aktivnosti mnogih enzima. Uloga vitamina u metabolizmu je u tome što su mnogi od njih koenzimi ili prostetične grupe enzima. Tako je potreban za aktivnost NADH dehidrogenaze u lancu disanja. . Može nastati iz triptofana. D. Izaziva bolest beri-beri. Vitamin A (Akseroftol) je po hemijskoj strukturi izoprenoid koji sadrži βjononski prsten na koji se nastavlja ugljenikov lanac od 9 C atoma. Vitamini su hemijski veoma različita jedinjenja. riboflavin. Vitamin B2 (Riboflavin) se satoji iz izoaloksazina na koji je vezan D-ribitol. niacin. a prema rastvorljivosti dele se na one rastvorljive u mastima (A. abdominalnim tegobama. Nedostatak riboflavina izaziva pojavu fisura u uglovima usana. Kod dece izaziva smetnje u rastu. koenzim je aminotransferaza i dekarboksilaza aminokiselina. α-ketoglutarat dehidrogenaze. nemogućnost adaptacije vida u mraku. Vitamin B6 (Piridoksin) je derivat piridina. inozitol i askorbinska kiselina). Nastaje iz karotina. Biološka mu je funkcija – koenzim dekarboksilaze α-ketokiselina i koenzim aldehid-transferaze. Deo je koenzima NAD i NADP. pantotenska kiselina. Niacin je derivat piridina. pucanjem noktiju. a ponekad i zastoj u rastu. piridoksin. lipoična kiselina. Nedostatak izaziva poremećaj sličan epilepsiji verovatno zbog smetnji u metabolizmu glutaminske kiseline. Hipervitaminoza A izaziva toksične efekte s gubitkom kose. kokošje slepilo. Čovekov organizam ne može sam sintetizovati vitamine. Njegov deficit izaziva pelagru. Biološka mu je funkcija da kao FMN i FAD sudeluje kao koenzim nekih oksido-reduktaza koje se zajedničkim imenom nazivaju flavoproteini.UKRATKO: Vitamini su potrebni čoveku za normalan rast i razvoj i normalno odvijanje metaboličkih procesa.

Vitamin B12 (Kobalamin) je hemijski kompleksno jedinjenje koje sadrži porfirinu sličan korinski prsten s helatno vezanim centralnim atomom kobalta. Deficit kobalamina izaziva pernicioznu anemiju. Njegov deficit izaziva sklonost krvarenju i smetnje u koagulaciji krvi. Hemijski su slični hinonima s izoprenoidnim bočnim lancem. te u pretvaranju ribonukleotida u dezoksiribonukleotide.Vitamin H (Biotin) je derivat ureje vezan s tiofanskim prstenom. što se postiže stimulacijom apsorpcije kalcijuma i fosfora u crevu. Ovaj vitamin je potreban za hidroksilaciju prolina. jer se reverzibilno lako oksiduje u dehidroaskorbinsku kiselinu. a kod dece rahitisom. Vitamin E (Tokoferol) je sastavljen od osam sličnih jedinjenja. . Deficit ovog vitamina izaziva poremećaj u mineralizaciji kostiju. Njegov deficit dovodi do skorbuta. p-aminobenzojeve kiseline i peptidno vezane glutaminske kiseline. Folna kiselina se sastoji od pteridinskog prstena. Vitamin C (Askorbinska kiselina) je jak reducent. Deficit folne kiseline može se javiti kod slabe apsorpcije u crevima. Isto tako nedostatak kobalamina izaziva i subakutnu kombinovanu degeneraciju leđne moždine. megaloblastna anemija. što kod odraslih rezultira pojavom osteomalacije. a njegov nedostatak se može dovesti u vezu sa mišićnom distrofijom. tirozina. Funkcija kalciferola je da pospešuje mineralizaciju kosti. DOPA i nekih intermedijera adrenokortikoida. Biološka uloga mu je da je prostetična grupa enzima koji katalizuju karboksilacije. metabolizmu metionina i histidina te biosintezi purina i pirimidina. Vitamin K (Filohinon) ima strukturu naftohinonskog prstena s bočnim izoprenoidnim lancem. U deficitu se javlja makrocitna. a svi oni imaju izraženo antioksidativno delovanje. U metabolizmu askorbinska kiselina deluje kao donor vodonika u nekim enzimskim reakcijama. Ne zna mu se tačno biološka uloga. Vitamin D (Kalciferol) je sterolne strukture u kojoj je B-prsten otvoren. Biološka joj je uloga da služi kao koenzim enzima u metabolizmu jednokarbonskog ostatka. Biološka mu je uloga da služi kao koenzim nekih enzima koji sudeluju u pretvaranju metilmalonil-koenzima A u sukcinil-koenzim A i sintezi metionina iz homocisteina i metiltetrahidrofolata.

. Deficit se retko javlja. a simptomi su mu poremećaji nervnog sistema.Pantotenska kiselina sa cisteaminom stvara pantetin koji je deo koenzima A i multienzimskog kompleksa za sintezu masnih kiselina.

.

HORMONI .

9. zbog čega su jako vaskularizirane. konstantnost hemijskog sastava krvne plazme i ostalih telesnih tečnosti.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE Regulacija lučenja nekih hormona obuhvata funkciju na tri nivoa. što sve reguliše nervni sistem.1 UVOD Endokrinologija je nauka o produktima strukturno i funkcionalno specijaliziranih žlezda i njihovom delovanju u održavanju biohemijskog i fiziološkog integriteta organizma. koji deluju na lučenje drugih. brzina cirkulacije i dilatacija odnosno vazokonstrikcija krvnih sudova. pa i tiroksin iz tiroideje. Svaki tropni hormon deluje na određenu perifernu endokrinu žlezdu. To se može videti na već spomenutom održavanju ravnoteže vode i soli. Zato se nazivaju žlezde s unutarnjim izlučivanjem ili endokrine žlezde. Hormoni se iz žlezda izlučuju direktno u cirkulaciju s kojom se prenose u druge delove tela i tamo deluju na organizam. aldosteron iz nadbubrežne žlezde kontroliše ravnotežu vode i soli u organizmu itd. perifernih endokrinih žlezda. 9. tropnih ili trofičnih hormona. za normalnu funkciju organizma i odvijanje metaboličkog procesa svi endokrini i nervni faktori moraju biti usklađeni. Ključnu ulogu u tome ima hipofiza koja se zato i naziva nadređena žlezda (master gland). koja u odnosu na tropni hormon predstavlja njegovu ciljnu (target) žlezdu. normalnu funkciju organizma te kontrolišu rast i razvoj pojedinih delova tela. u kojem sudeluju hormoni kore nadbubrežne žlezde. Za razliku od ostalih žlezda koje svoje produkte luče putem kanalića. Ali. glukokortikoidi i adrenalin iz nadbubrežne žlezde. hormoni (od grčkog hormon — stimulišejući. kortikotropin i somatropin iz hipofize. Tako seksualni hormoni regulišu razvoj polnih karakteristika. U njima se stvaraju aktivne supstance. Svako narušavanje tog sklada izaziva poremećaje u regulaciji što se manifestuje u obliku raznih bolesti. tj. Prednji režanj hipofize (adenohipofiza) luči nekoliko tzv. često je regulacija metaboličkih procesa rezultat delovanja više hormona. u održavanju balansa sudeluju krvni pritisak. . Najbolji je primer regulacija metabolizma ugljikohidrata i koncentracije glukoze u krvi. ove žlezde nemaju takvih odvodnih kanalića nego svoje sekrete luče direktno u krv. u čemu sudeluju inzulin i glukagon iz pankreasa. Funkcija endokrinog tesno je povezana s funkcijom nervnog sistema i samo se zajedničkom neurohumoralnom regulacijom održava konstantnost unutrašnje sredine organizma. Prema tome. Svaki hormon ima svoje specifične funkcije. osim hormona. ekscitirajući). Međutim. Hormoni održavaju i regulišu celokupni metabolizam i time održavaju homeostazu.

LTH) Ciljna endokrina žlezda tiroideja nadbubrežna žlezda (kora) nema posebne žlezde. CRF) prenosi se u prednji režanj hipofize CRF stimuliše u hipofizi lučenje kortikotropina (ACTH). TSH) Kortikotropin (adrenokortikotropni hormon. liberini ili releasing-faktori koji se prenose u hipofizu putem hipotalamo-hipofiznog vaskularnog sistema i izazivaju u hipofizi otpuštanje odgovarajućih tropnih hormona (CRF. FSH) Lutropin (luteinizirajući hormon. regulacije lučenja hormona kore nadbubrežne žlezde: neurosekret (kortikoliberin.1 .1 . a ovaj deluje u nadbubrežnoj (suprarenalnoj) žlezdi i stimuliše u njoj lučenje kortikosteroidnih hormona u krv.Tropni hormoni i njihove ciljne žlezde Hormon prednjeg režnja hipofize Tirotropin (tiroidni stimulišejući hormon. tzv. Na taj način hipotalamus kontroliše lučenje hipofize. Slika 9. hormon rasta. kortikotropni relizing-faktor. U hipotalamusu se stvaraju specifični peptidi. To ćemo ilustrovati na primeru hipofizno-nadbubrežnog sistema. TRF-tirotropni relizing-faktor itd. celi organizam jajnik jajnik mlečne žlezde Na izlučivanje hipofiznih tropnih hormona utiče hipotalamus.Regulacija lučenja kortikosteroida hipofizno-nadbubrežnim sistemom .).Tabela 9. laktogeni hormon. ACTH) Somatropin (somatotropni hormon. LH) Prolaktin (luteotropni hormon. a ova lučenje perifernih endokrinih žlezda. tj. STH) Folitropin (folikularni stimulišejući hormon.

Takvi su hormoni insulin. a delom deluje direktno na hipofizu da luči više ACTH. Naravno da se pozitivna ili negativna regulacija odnose i na suprotan slučaj. a kortizol mehanizmom negativne povratne sprege deluje na smanjenje lučenja ACTH. Regulacija mehanizmom povratne sprege. Hormon menja specifični receptor na membrani tako da se adenilat-ciklaza alosterički aktivira te prevodi ATP u 3'. što smanjuje lučenje ACTH i konačno kortikosteroida. ili sniženje A snizuje B koji onda povratno povisuje A u slučaju negativne regulacije povratnom spregom. Navedeni mehanizam povratne sprege iziskuje dodatno tumačenje. U slučaju regulacije kortizola kortikoliberin (X) stimuliše ACTH (A) koji izaziva pojačano lučenje kortizola (B). vrlo je važna ne samo u kontroli hormonalne sekrecije nego uopšteno u metaboličkim procesima. a ovaj onda snizuje A u slučaju pozitivne regulacije.3.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE Na ovaj način deluju hormoni čije je delovanje brzo.3 DELOVANJE HORMONA Hormoni deluju hemijski izazivajući fiziološke aktivaciju adenilat-ciklaznog sistema i kontrolu. u kojem slučaju je to pozitivna regulacija povratnom spregom (pozitivni feedback). povišenje B može povratno uticati na A na dva načina: ili povišenje B uzrokuje dalje povišenje A. ili povišenje B izaziva smanjenje A. Smanjena koncentracija kortikosteroida u krvi delom stimuliše hipotalamus da luči više neurosekreta. 5'-ciklo AMP (cAMP). i to pre svega negativna. što opet stimuliše lučenje ACTH iz hipofize. u kojem slučaju je to negativna regulacija povratnom spregom (negativni feedback). hemijsko delovanje hormona izaziva dve vrste reakcije: 9. 9. deluje na hipotalamus da smanji sekreciju neurosekreta. sniženje A snizuje B. Stvoreni cAMP (naziva se još drugi glasnik. second messenger) izaziva u ćeliji aktivaciju nekih . Viša koncenracija kortizola u krvi deluje inhibitorno. Ti hormoni stimulišu adenilat-ciklazni sistem u ćelijskoj membrani. tj.Ta regulacija vrši se mehanizmom negativne povratne sprege. Regulacija povratnom spregom (feedback-regulacija) može biti pozitivna ili negativna. Koliko je danas poznato. odnosno indukciju genske aktivnosti reakcije u organizmu. Ako neki agens (stimulus) X povisuje varijablu A koja sa svoje strane povisuje drugu varijablu B. glukagon i neki peptidni hormoni kao vazopresin. Regulacija povratnom spregom. Kortikotropni hormon pak sa svoje strane uzrokuje pojačanu aktivnost nadbubrežne žlezde da luči više kortikosteroida u krv.

3 .3. Kofein i teofilin su inhibitori fosfodiesteraze i time produžavaju delovanje cAMP jer sprečavaju njegovu razgradnju (tome se pripisuje i terapeutsko delovanje kofeina). pojačanu sintezu odredjenih proteina i enzima u ciljnom organu.2 .2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI Neki hormoni deluju na indukciju. Slika 9.Delovanje hormona preko sistema adenilat-ciklaze Slika 9.enzima i deluje na prenos u ćelijskoj membrani povećavajući membrane. Smatra se da na taj način deluju neki steroidni hormoni.Delovanje hormona na indukciju proteina . propusnost Stvoreni cAMP se brzo razgrađuje u ćeliji delovanjem jedne fosfodiesteraze na AMP i zato mu je delovanje brzo i kratko. tj. 9.

Na taj se način DNA deblokira i omogućava sintezu informacione RNA (mRNA). koji hidroksilacijom na C 16 atomu prelazi u vrlo slabo aktivni estriol. insulin. ulazak jedne metilne grupe u aminogrupu noradrenalina menja ovaj u adrenalin. itd. odgovarajućih žlezda koje ih luče te njihovih ciljnih organa i načina delovanja prikazan je u tabeli 9.4 PODELA HORMONA Hormoni su po hemijskoj građi vrlo različiti jedinjenja. 9. tirotropin i dr. kortikosteroidi). koja prelazi u citoplazmu i na ribosomima služi kao kalup za sintezu proteina i enzima. adrenalin). čija je aktivnost mnogo slabija.2.) Pregled raznih hormona. a delovanje im je zavisno upravo od hemijske strukture. hormone nastale od aminokiselina (tiroksin. glukagon). Isti je slučaj s vrlo aktivnim estradiolom. i indukcijom i aktivacijom adenilatciklaze. Prema građi. . Izgleda da neki hormoni deluju preko oba navedena mehanizma. proteinske hormone (somatropin.Hormon se preko citoplazmatskog receptora translocira na receptor u ćelijskom jezgru i veže s molekulom proteinskog represora koja blokira DNA. hormoni se dele na: steroidne hormone (seksualni hormoni. Za hormone je karakteristično da deluju u vrlo malim količinama. peptidne hormone (vazopresin. prolaktin. Tako npr. Najmanje promene u toj strukturi izazivaju promene u delovanju.

etra. fakultativna reapsorpcija vode glatki mišići (uterus. održanje trudnoće razvoj sekundarnih polnih karakteristika metabolizam soli .protein. mlečne žlezde) kontrakcije uterusa. masti.masno tkivo delovanje simpatikusa. celo telo celo telo testosteron aldosteron kortizol Aminokiselinski hormoni tiroksin (T4) trijoditironin (T3) adrenalin štitnjača štitnjača nadbubrežna žlezda (srž) celo telo celo telo stimulacija oksidacije. glikogenoliza. metabolička aktivnost organa simpatički receptori.Tabela 9. laktacija . endokrine žlezde. razvoj sekundarnih polnih karakteristika priprema jajne stanice za implantaciju. rezistencija na infekcije jajnik (žuto telo) semenik nadbubrežna žlezda (kora) nadbubrežna žlezda (kora) ženski akcesorne reproduktivne strukture muški akcesorni organi bubrežni tubuli.2 .antiimflamatorno. ciljni organi i delovanje Hormon Žlezda Ciljni organ Steroidni hormoni estrogeni (E2. bubrežni kanali stimulacija tropnih hormona stimulacija stvaranja i sekrecije kortikosterioda povišenje krvnog pritiska.E3) progesteron jajnik (folikul) ženski akcesorni organi Delovanje proliferacija uterusa. transport sperme.Hormoni. otpuštanje masti noradrenalin Peptidni hormoni liberini kortikotropin (ACTH) vazopresin antidiuretski hormon (ADH) oksitocin hipotalamus hipofiza (prednji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (prednji režanj) kora nadbubrežne žlezde arteriole.mišići. glukoneogeneza metabolizam ugljenohidrata.retencija Na.

porodaj snižavanje glukoze u krvi.2. semenik lutropin (LH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) jajnik. izlučivanje androgena folitropin (FSH) hipofiza (prednji režanj) jajnik. sekrecija estrogena i ovulacija. uterus razna tkiva jetra relaksacija. islučivanje progesterona. LMTH) eritropoetin sekretin pankreozimin mlečna žlezda stimulacija mlečnih žlezda i sekrecija mleka bubreg gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt koštana srž gušterača gušterača sazrevanje eritrocita izlučivanje alkalnog soka sekrecija enzima Tabela 9.2. bubreg.STH) tirotropin (TSH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) celo telo rast.Tabela 9. spermatogeneza stvaranje žutog tela. metabolizam. Nastavak . gastroin-testinalni trakt regulacija i mobilizacija kalcijuma i fosfora snižavanje kalcijuma u krvi kalcitonin (tirokalcitonin) relaksin inzulin glukagon štitnjača jajnik gušterača gušterača simfiza. lipogeneza povisuje koncentraciju glukoze u krvi Proteinski hormoni somatropin (hormon rasta. metabolizam glukoze štitnjača stimulacija stvaranja i sekrecije tiroidnih hormona rast folikula. semenik prolaktin (laktogeni hormone LTH. Nastavak Hormon melanotropin (melanoforni stimulišejući hormon MSH) režanj) Žlezda hipofiza (srednji koža Ciljni organ Delovanje tamnjenje kože parathormon (PTH) paratiroideja kosti.

5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE Poremećaji hormonalnog izlučivanja mogu biti dvojaki. to pokazuje da je kontrolni mehanizam delatan. Utvrdivanje uzroka poremećaja. to dokazuje da nema primarnog defekta žlezde. a često je potrebno izvesti i tzv. a zatim meri koncentracija hormona. Ti se testovi rade kod prekomernog izlučivanja hormona. Takav je test. . radi li se o defektu same žlezde ili o poremećaju kontrolnog mehanizma. stimulativne i supresivne testove. Ako se pak sekrecija hormona ne intenzivira i žlezda ne reaguje. kao što je slučaj prekomernog lučenja hormona kod tumora žlezda (npr. zbog poremećaja u kontrolnom mehanizmu lučenja nekog hormona. koji normalno stimuliše izlučivanje i nakon toga meri koncentracija hormona. test s deksametazonom koji inhibira izlučivanje kortikotropina. na primer. Stimulativni testovi rade se za ispitivanje nedovoljne sekrecije hormona. Uzroci takođe mogu biti dvojaki. to pokazuje da je poremećen kontrolni mehanizam hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda. Kod supresivnih testova bolesniku se daje preparat koji inhibira sekreciju ispitivanog hormona. Određuje se koncentracija pojedinih hormona u krvi i urinu. to ukazuje da je prisutan poremećaj kontrolnog mehanizma. primarni je zadatak endokrinološke dijagnostike. ili sekundarni. Ako se pri tome sekrecija hormona pojača. U tu svrhu se bolesniku daje odgovarajući preparat tropnog hormona. Ako se posle toga smanji sekrecija kortizola ili ukupnih 17-oksosteroida. feohromocitom). Ili se luči suviše hormona ili premalo. Poremećaj može izazvati primarni defekt u samoj endokrinoj žlezdi. to ukazuje da je defekt u samoj endokrinoj žlezdi. a ako takav učinak izostane. Ako se sekrecija ne smanji.Hormon holecistokinin Žlezda gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt posteljica Ciljni organ žučni mehur Delovanje kontrakcija i pražnjene enterogastrin želudac inhibicija sekrecije lučenje kiseline stimulacija stvaranja seksualnih hormona gastrin koriogonadotropin posteljica (HCG) želudac jajnik 9. Laboratorijski nalazi su pri tome vrlo važni.

Taj prsten sadrži tri hidrirana šesteročlana prstena. estrogeni i progesteron. Prsteni se označavaju velikim početnim slovima. a na 17.3). Catomu steroidnog prstena vezane su metilne grupe. fenantren. Na 10. i 13. a C-atomi brojevima: Ova osnovna struktura steroida ima prostornu konfiguraciju stolice: Istu osnovnu strukturu imaju steroli i žučne kiseline. Steroidni hormoni imaju do 21 C-atom. na koje je vezan još jedan peteročlani prsten. Polni hormoni su androgeni. U steroidne hormone ubrajaju se polni hormoni i kortikosteroidi. STEROIDNI HORMONI Svi steroidni hormoni imaju osnovnu strukturu koja se sastoji od ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena.6. .9. C-atomu sporedni lanac po kojem se pojedine grupe sterola i steroida međusobno razlikuju (tabela 9.

Prsteni A i B imaju dva zajednička C-atoma (5. uzimaju se razni prefiksi kojima se označavaju karakteristike prstena i prisutnost supstituenata. označava se kao β-konfiguracija i s punom crtom.). koje leže uvek iznad ravni prstena. androstana i pregnana. i C-19.3 . Isto je i s B/C i C/D-prstenima. dok je α-konfiguracija označena isprekidanom crtom i označava da je supstituent orijentisan ispod ravni ciklopentanoperhidrofenantrena. Ako su H i CH3 grupa obe iznad ravni prstena. Razni steroidni hormoni su derivati tri osnovna ugljovodonika. Ako je H ispod ravni prstena. te s obzirom na položaj H-atoma na C-5. iznad ravni prstena. . ali oni su kod prirodnih steroidnih hormona uvek u trans-obliku.Broj C-atoma u pojedinim steroidnim jedinjenjima Dužina lanca na 17. C-atomu Ukupni broj C-atoma u molekuli 27-29 24 21 19 18 Steroli (holesterol) Zučne kiseline Kortikosteroidi i progesteron Androgeni Estrogeni 8-10 5 2 — — Trodimenzionalna struktura steroida rezultira u pojavi različitih izomera. estrana. i 10. i CH3 grupe na C-10. Kada se upotrebljavaju hemijski nazivi za steroidne hormone. Cis-položaj. onda je to trans ili alo-izomer.Tabela 9. Atomu ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. postoje 2 izomerna oblika.). to se smatra normalnom ili cis-formom. atomu u odnosu na ravan prstena. iz kojih nastaju uvođenjem dvostrukih veza i supstituenata na mesto vodikovih atoma ili bočnog lanca na C-17. Taj prostorni smeštaj supstituenata označava se prema položaju metilnih grupa (C-18. što je vrlo važno za njihovo fiziološko delovanje.

Prefiksi i sufiksi u označavanju steroida Prefiksi i sufiksi Prefiks Šta označava hidroksi.ili okso deoksi-ili dezoksidehidrodihidro- prisutnost hidroksilne grupe prisutnost ketonske grupe zamena OH-grupe s vodonikom gubitak vodonikovih atoma sa susednih C-atoma adicija dva vodonikova atoma prostorna konfiguracija supstituenta cistransαβepi- prostorna konfiguracija supstituenta supstituent u trans-položaju prema CH3 na C-10. supstituent u cis-položaju prema CH3 na C-10. izomerija na nekom C-atomu koji nije zajednički dvama prstenima Δn položaj dvostruke veze u molekulu (n označava broj C-atoma na kojem je dvostruka veza) Sufiks -al -ol -on -an -en aldehidna grupa hidroksilna grupa ketonska grupa zasićeni ugljikovodonik nezasićeni ugljikovodonik .Tabela 9.ili oksiketo.4 .

17β /Estra-1. Ima dve CH3 grupe 5a-androstan Androsteron /3α — hidroksi — 5α — androstan— 17 —on C19 5β-androstan Etiokolanolon /3α-hidroksi-5β-androstan -17-on Broj C Matični ugljovodonik Hormon Napomena .3.17p-diol/ C18 5β-estran Estratrien /Estra-1.3.Broj C atoma Matični ugljovodonik Hormon Napomena Estran ima samo jednu CH3 grupu i nema bočnog lanca.5/10/ trien-3.5/10/-trien Androstan nema bočnog lanca na C —17. To su jedini steroidi koji poseduju aromatični prsten /A/ 5α —estran Estradiol .

atom a Pregnan ima dve CH3 grupe i etilnu grupu na C-17 koja je u cis položaju prema metilnim grupama 5α —pregnan Estradiol .1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA Steroidni hormoni nastaju iz holesterola.20-dion (kortizol) Iz navedene hemijske oznake za kortizol vidi se da su na osnovnom pregnanskom ugljovodoniku (pregn) tri vodonika zamenjena hidroksilnim grupama u položaju 11. i 21. 17α.3.17p-diol/ C21 5β-pregnan Pregnandiol /5β . i C-5. C-atomu u β-položaju. dok je OH na 17.4 . 17. i to da je OH na 11. a kako biosinteza holesterola započinje od acetata.20α diol / Slika 9.pregnan . da je između C-4. 21-trihidroksipregn-4-en-3. atoma dvostruka veza (4-en) te da su na trećem i dvadesetom C-atomu dve ketonske grupe (3.20-dion). to se acetat i holesterol podjednako mogu smatrati .17β /Estra-1. C- atomu u α-položaju.3α.Osnovni ugljovodonici i hormoni koji iz njih nastaju Upotrebu navedenih prefiksa i sufiksa prikazujemo na primeru kortizola: 11β. 9.5/10/ trien-3.6.

-Biosinteza progesterona iz holesterola U jetri se steroidni hormoni konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom. 11-hidroksilazu i 21-hidroksilazu. Izomeraze kataliziraju premeštaj dvostruke veze. C-atomu otcepljuje se katalitičkim delovanjem desmolaza. 20desmolaze otcepljuje se celi lanac pa nastaju androgeni. 11 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. koji stimuliše nadbubrežnu žlezdu na stvaranje nekoliko . Dehidrogenaze katalizuju reverzibilne oksidoredukcijske reakcije u kojima sudeluju NAD ili NADP. dehidrogenaza. potrebne za sintezu kortikosterona. Pod kontrolom hipotalamusa iz adenohipofize se izlučuje kortikotropin (ACTH). Metaboličkim se procesima hormoni većinom inaktiviraju. za sintezu kortizona i kortizola potrebna je i 17 α-hidroksilaza. 17 α-hidroksisteroid dehidrogenaza i dr. a manjim i u bubregu te gastrointestinalnom traktu. i 5. pa nastaje pregnenolon steroid s 21 C-atomom. i 22. i 6. jajnicima i semenicima steroidni se hormoni stvaraju od acetata ili holesterola nizom reakcija u kojima sudeluju razni enzimi iz grupe hidroksilaza. 9. Delovanjem 17. odnosno njihove redukovane forme. Slika 9.5. C-atoma. C-atoma. te se tako konjugovani izlučuju iz tela urinom. 22 desmolaze razlaže se veza izmedu 20. Tako se kortikosteroidi stvaraju samo u nadbubrežnoj žlezdi. U nadbubrežnim žlezdama. Tako postoje 3 a -hidroksisteroid dehidrogenaza. Metabolizam steroidnih hormona. Upravo o prisutnosti pojedinih enzima u pojedinim od navedenih endokrinih žlezda zavisi koji se hormoni sintetizuju u toj žlezdi. steroidi s 19 Catoma.2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE Kora nadbubrežne žlezde luči niz hormona. odvija se najvećim delom u jetri. C-atoma u poziciju između 4. Posebno je važna Δ-ketosteroid-izomeraza koja premešta dvostruku vezu izmedu 5. a delovanjem 20. Bočni lanac holesterola na 17. izomeraza i desmolaza (liaza).6. Osim ovih hidroksilaza. Delovanje tih enzima može se videti na primeru stvaranja progesterone. 3 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. čime im se povećava rastvorljivost u vodi. jer samo kora nadbubrežne žlezde sadrži dve hidroksilaze.pretečama steroida. koji osim konjugacije obuhvata procese hidroksilacije i dehidrogenacije.

tu se manjim delom stvaraju još androgeni. Svi imaju metilne grupe vezane na C-10.hormona što ih zajednički nazivamo kortikosteroidi. progesteron). Neki imaju na C-17. estrogeni i progesteron. osim aldosterona kojem je metilna grupa na C-13. . atomu i na C-17. uz kortikosteroide koji se stvaraju samo u korteksu nadbubrežne žlezde. atomu zamenjena aldehidnom grupom. ketonsku grupu na C-3. atomu. atomu još OHgrupu u a-položaju te ketonsku ili β-hidroksi grupu na 11-atomu. koji se inače većim delom stvaraju u testisima (androgeni) i ovariju (estrogeni. Svi kortikosteroidi sadrže 21 C-atom. bočni lanac — CO —CH2OH u β-položaju. Međutim. i C-13. te svi imaju dvostruku vezu između 4 i 5 atoma (Δ4).

Prema tome na koji od tih procesa deluju.Hemijska struktura kortikosteroida Razni kortikosteroidi. odnosno 13. Kortikosteroidi ispoljavaju regulatorno delovanje na metabolizam ugljenohidrata. i 17. Mineralokortikoidi su aldosteron i 11-dezoksikortikosteron. Fiziološko delovanje na metabolizam ugljenohidrata.Slika 9. Te razlike u biološkoj aktivnosti uzrokovane su supstituentima na 11. imaju različito fiziološko delovanje. kortizol i kortizon. i to u smislu stimulacije glukoneogeneze. Oni kontrolišu promet vode i soli. suprotno insulinu. ugljinikovom atomu. soli i vode. dele se na glukokortikoide i mineralokortikoide. iako su strukturno svi vrlo slični. Catomu kod aldosterona. 11dehidrokortikosteron.6 . razgradnje lipida i proteina imaju sledeći glukokortikoidi: kortikosteron. delujući na prolaz natrijuma i kalijuma kroz ćelijske .

atomu u kortikosteron. prelazi u pregnenolon. U biosintezi ovih hormona sudeluje niz enzima. a ovaj daljnjom hidroksilacijom na C-ll. koji svojim delovanjem na krvni pritisak sudeluju u regulaciji prometa vode i soli. Ova se reakcija odvija tako da se deo bočnog lanca holesterola otcepi katalitičkim delovanjem enzima 20. Nemaju bočnog lanca na C-17.membrane. Holesterol nastao iz acetata preko mevalonske kiseline. Ako na progesteron prvo deluje 17 α-hidroksilaza. Ta dva hormona ispoljavaju samo blago androgeno delovanje. te delovanjem 18-hidroksilaze i 18-dehidrogenaze njegova metilna grupa na C-18. Drugi put je da hidroksilacijom pregnenolona na C-17. a deluju i anabolički. 17-oksogene steroide. Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Svi hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju preko holesterola iz aktivnog acetata. Od pregnenolona daljnje reakcije mogu teći u dva smera. pregnenolon i progesteron su na raznim stupenima u metaboličkom procesu od acetata. Hormone koji nastaju tim putem određujemo zajedno kao tzv. Glavni androgeni hormoni nadbubrežne žlezde su androstendion i dehidroepiandrosteron. atomu prelazi u aldehidnu grupu i tako nastaje aldosteron. atomu nastaje 17β-hidroksipregnenolon. pa svi oni mogu biti prekursori kortikosteroida. Jedan je put da dehidrogenacijom i izomerizacijom pregnenolon prelazi u progesteron. Delovanjem 17.22-dezmolaze. i to prvo . koji daljnjom hidroksilacijom prelazi u 11-dezoksikortizol i ponovnom hidroksilacijom u kortizol. koji umesto hidroksilne grupe na C-ll. Zato se još nazivaju salt and water-hormonima. Kontrola aldosterona nije samo zavisna od ACTH. nego i od jetrenog angiotenzina i bubrežnog renina. atomu prelazi u 11-deoksikortikosteron. Kortizol konačno prelazi u kortizon. nastaje iz progesterona 17α-hidroksiprogesteron. Od navedenih kortikosteroida samo koncentracija kortizola deluje pomoću mehanizma negativne povratne sprege na lučenje ACTH. atomu ima ketonsku grupu.20-desmolaze iz ovog nastaju androgeni. na reapsorpciju natrijuma i ekskreciju kalijuma u bubrezima. atomu pa sadrže samo 19 C-atoma. Holesterol. androgena i estrogena. koji hidroksilacijom na C-21.

Fiziološki je aktivan samo slobodni. koja katalizira prelaz 17α-hidroksiprogesterona u kortizol. tzv. Cortisol binding globulin). Njegova je funkcija da štiti kortizol od inaktivacije i konjugacije u jetri. Isto se tako u nedostatku 21-hidroksilaze ne stvara aldosteron. budući da se ne stvara kortizol koji negativnom povratnom spregom koči izlučivanje ACTH. što dovodi do gubitka Na i CI. aldosteron. Hipotalamus. Osim toga. a ovaj delovanjem 17-β dehidrogenaze u testosteron. Ti se androgeni odredjuju zajedno kao 17-oksosteroidi . nastaje tako pregnantriol i nje-govi derivati. Takav je slučaj u adrenogenitalnom sindromu. nevezani kortizol. te nastaju tetrahidroderivati (3α-hidroksi-5β-dihidro jedinjenja) koji se konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom i izlučuju mokraćom. osovinu hipotalamushipofiza-nadbubrežna žlezda. Metabolizam hormona kore nadbubrežne žlezde Inaktivacija i razgradnja kortikosteroida zbiva se u jetri. te malo 11-oksi ili 11-keto17-ketosteroida. i 5. 11-dezoksi kortizol i 11dezoksikortikosteron. C-atoma i keto-grupa na C-3. koji nastaju otcepljenjem lanca na C-17. atomu. kojeg ima u plazmi oko 6% ukupnog kortizola. Transkortin se stvara u jetri. a duži naveče. koji nastaju daljnjom redukcijom keto-grupe na C-20. Tu se uz Δ4-5βreduktazu i 3α-dehidrogenazu redukuje dvostruka veza izmedu 4. atomu. Kortizol se luči pet do deset minuta nakon stimulacije ACTH-om. a na isti se način metaboliziraju kortizon. Navedeni se metabolitički put menja u slučaju deficita enzima potrebnih za normalnu sintezu kortikosteroida.Razmaci u lučenju ACTH kraći su ujutro. U pomanjkanju 21-hidroksilaze. adenohipofiza i kora nadbubrežne žlezde čine tzv. Izlučuje se i nešto heksahidro-jedinjenja ili kortola. Na slici 9. kortikosteron.dehidroepiandrosteron koji izomerizuje u androstendion. Na kraju androstendion i testosteron aromatizacijom A-prstena mogu preći u estron ili estradiol. salt loosing sindroma. . ACTH se iz hipotalamusa pod uticajem kortikoliberina (CRF) izlučuje periodično. Kortikosteroidi u krvi Od svih 17-hidroksikortikosteroida u krvi na kortizol otpada oko 80%. Time se osigurava dovoljno kortizola u cirkulaciji. Testosteron se redukuje i dehidrogenizuje u androsteron odnosno etioholanolon. ovaj se poslednji nekontrolisano luči i stimuliše nadbubrežnu žlezdu izazivajući njezinu hiperplaziju i pojačano stvaranje drugih C-21 hormona i androgena.8 prikazan je metabolizam kortizola. atomu. Kortizol se u plazmi nalazi delom vezan za albumine i jedan α-globulin koji ga-specifično veže i naziva se transkortin (CBG. kada se zbog toga stvara više metabolita koji se pod normalnim uslovima inače stvaraju samo u vrlo malim količinama.

7 .Biosinteza hormona nadbubrežne žlezde .Slika 9.

ali je taj kortizol vezan i nije fiziološki aktivan. Taj se ritam gubi kod hiperfunkcije nadbubrežne žlezde. izazivaju porast koncentracije transkortina u plazmi. pa zato i koncentracije kortizola. . dok podaci o dnevnom izlučivanju kortikosteroida u urinu daju uvid u funkclju kore nadbubrežne žlezde. pri uzimanju kontraceptiva i terapiji. Određivanjem koncentracije u plazmi utvrđuje se intenzivnost lučenja i delovanja na tkiva. Estrogeni u trudnoći. između 7 — 9 sati. Kortikosteroidi se određuju i u krvi i u urinu. a najniža pre spavanja.8 – Metabolizam kortizola Zato je koncentracija kortizola u plazmi veća ujutro.Slika 9.

9 .Stvaranje pregnantriola i njegovih derivata u adrenogenitalnom sindromu zbog deficita 21-hidroksilaze i blokiranog pretvaranja hidroksiprogesterona u kortizol .Slika 9.

Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde mogu izazvati hiperfunkciju ili hipofunkciju žlezde. infekcije ili metastaza u nadbubrežnoj žlezdi. . iako se može ujutro naći i normalna koncentracija. a hipofunkcija može biti primarna zbog poremećaja same nadbubrežne žlezde ili sekundarna zbog nedostatka ACTH i poremećaja kontrolnog mehanizma. androgenih hormona i ACTH te supresivni i stimulativni testovi važni su za evaluaciju funkcije nadbubrežne žlezde i hipofize. Normalna je koncentracija kortizola u serumu uveče oko polovine koncentracije ujutro. osim ako je uzrok bolesti hiperfunkcija hipofize. Slobodni kortizol ili 11hidroksikosterodi su povišeni u urinu. a deksametazon ne suprimira koncentraciju u serumu. Uzrok toj bolesti može biti karcinom ili adenom kore nadbubrežne žlezde ili hiperplazija nadbubrežnih žlezda zbog prekomernog lučenja ACTH. za razliku od mogućih normalnih vrednosti kod hiperfunkcije hipofize ili adenoma nadbubrežne žlezde. Izlučivanje 17-oksogenih steroida jako je povećano u urinu ako je uzrok bolesti karcinom nadbubrežne žlezde ili ektopično lučenje ACTH (adenom bronha). Kod Cushingova sindroma jutarnje su i večernje koncentracije povišene. Sličnu sliku u urinu daju i 17-oksosteroidi. Disfunkcija nadbubrežnih žlezda u adrenogenitalnom sindromu rezultat je deficita pojedinih enzima. Međutim. Addisonova bolest. idiopatske atrofije kao posledice autoimunih procesa. Hipofunkcija nadbubrežne žlezde. do čega dolazi kod bazofilnog adenoma hipofize te ektopičnog stvaranja ACTH u bronhijalnom adenomu ili karcinomu. adenomu pankreasnih ostrvaca multiplih endokrinoloških adenoma ili Zollinger-Ellisonova sindroma Hiperaktivnost suprarenalnih žlezda može rezultirati i pojačanim lučenjem aldosterona u primarnom aldosteronizmu (Connov sindrom) ili prekomernim izlučivanjem androgena kod hiperplazije ili karcinoma nadbubrežne žlezde. izostaje ritam lučenja. Hiperfunkcija nadbubrežne žlezde očituje se u prekomernom lučenju kortizola. potrebnih za sintezu kortizola. što je slučaj kod Cushingova sindroma. da bi se ispitao ritam lučenja. ili amiloidoze.Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde Određivanje kortikosteroida. posledica je propadanja kore nadbubrežne žlezde zbog tuberkuloze. Laboratorijski nalazi u bolestima nadbubrežne žlezde Krv za odredivanje kortizola ili 17-hidroksikortikosteroida uzima se u 8 ili 9 sati ujutro i oko 20 ili 23 sata naveče.

pa se ponekad ne može ni registrovati. Kod hipofunkcije nadbubrežne žlezde treba utvrditi je li hipofunkcija primarna. bilo u hipotalamusu. U Addisonovoj je bolesti koncentracija ACTH visoka zbog niske koncentracije kortizola u serumu (kontrola povratnom spregom). ili umereno povišena ako je uzrok bolesti poremećaj hipofize.Za difefenciranje uzroka Cushingova sindroma vrlo je korisno odredivanje koncentracije ACTH u serumu. a reakcija obično izostaje.4 . stimulacijom s ACTH ili tetrakozaktrinom kod Addisonove bolesti izostaje reakcija. tj. dok kod hiperplazije reakcija je normalna ili malo intenzivnija. ako je uzrok karcinom ili adenom nadbubrežne žlezde. Addisonova bolest. a isto tako i izlučivanje 17-oksogenih i 17-oksosteroida. hiperkalemiju i metaboličku acidozu. U oba slučaja koncentracija je kortizola odnosno 11-hidroksikortikosteroida u serumu niska. Stimulacija s ACTH ili tetrakozaktrinom ne izaziva reakciju u slučaju tumora nadbubrežne žlezde. dok je kod sekundarne hipofunkcije ACTH u serumu snižen. dok u sekundarnoj hipofunkciji reakcija nastupa tek postupno. bilo da je poremećaj (npr. Za diferencijalnu dijagnozu ključni je test odredivanje koncentracije ACTH u serumu. Takode. dok je osetno povišena ako je uzrok bolesti ektopično stvaranje ACTH. ili sekundarna. Koncentracija mu je jako snižena u tumoru nadbubrežne žlezde. Osim tih endokrinoloških testova za dijagnozu Addisonove bolesti važno je određivanje elektrolita. tumor) u hipofizi. Test s metopironom obično izaziva pojačano izlučivanje kortikosteroida mokraćom ako je Cushlngov sindrom izazvan hiperplazijom nadbubrežne žlezde. pa to izaziva gubitak natrijuma u urinu i često hiponatremiju. U krizama kod te bolesti postoji deficit aldosterona. Pregled biokemijskih promena i karakterističnih nalaza u poremećajima funkcije nadbubrežne žlezde prikazan je u tabeli 9.

.

Glavni androgeni hormoni su testosteron. C-atoma. to su steroidi s 19 C-atoma. Androgeni se stvaraju u semenicima. ali ne svi.7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI Androgeni deluju na polni sistem muškaraca i uzrokuju razvoj muških sekundarnih polnih karakteristika. dok se dehidroepiandrosteron stvara samo u nadbubrežnoj žlezdi. Izlučuju se pod kontrolom hipofize. Testosteron se stvara uglavnom u semenicima. koja luči hormon što stimuliše intersticijske ćelije (LH) testisa na stvaranje androgena. atomu imaju hidroksilnu ili ketonsku grupu. i 5. kao što je to kod epitestosterona. a tu aktivnost odreduje OH-grupa na C-17. Biološka aktivnost im zavisi od suptituenta na C-17. Neki od ovih hormona. Po hemijskoj strukturi. imaju dvostruku vezu izmedu 4. Androstendion se stvara. atomu. osim u testisima i nadbubrežnoj žlezdi. i u ovariju. a na C-3. androstendion. jako se smanjuje aktivnost dok ketonsku grupu. nadbubrežnoj žlezdi i jajniku. Slika 9.Hemijske strukture androgena Biološki je najaktivniji testosteron.10 . epitestosteron. androstan i dehidroepiandrosteron. poseduju samo oko 12 % odnosno 10 % biološke aktivnosti testosterone. Promenom prostornog položaja ove hidroksilne grupe u α-položaj.9. atomu u βpoložaju. .

Katalitičkim delovanjem 17. atomu hidroksiprogesterona i nastaju androgeni. Androstendion se dalje redukuje u testosteron delovanjem 17 βhidroksisteroidne dehidrogenaze.Biosinteza androgenih hormona Kao što je prikazano na slici 9. koji se može dalje oksidovati u . androstendion i preći u testosteron. dok je u ovariju jako pomaknuta u smeru stvaranja androstendiona. Na isti se način u nadbubrežnoj žlezdi iz_17αhidroksipregnenolona sintetizuje dehidroepiandrosteron. Ova zadnja reakcija je reverzibilna. iz acetata i holesterola koji su zajednički prekursori svih steroidnih hormona.20-dezmolaze odvaja se bočni lanac na C-17. androgeni nastaju preko pregnenolona i progesterona. a ravnoteža reverzibilne reakcije u testisima pomaknuta je u smeru stvaranja testosterona.11.

Biosinteza androgenih hormona .11 .Slika 9.

C-atoma i dehidrogenacijom na C-3. Katalitičkim delovanjem 3β- hidroksisteroid dehidrogenaze nastaje pak epiandrosteron s OH-grupom na C-3. i 5. Dehidroepiandrosteron se konjuguje sa sumpornom kiselinom. a na dehidroepiandrosteron izomeraza i 3β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. atomu u β-položaju. androsteron i 11β-hidroksiandrostendion.) U krvi je oko 98 % (muški) do 99 % (žene) cirkulirajućeg testosterona vezano za albumine i globuline.Metabolizam androgenih hormona Testosteron i dehidroepiandrosteron prelaze. te se kao sulfati i glukuronidi izlučuju urinom. Biološki je aktivan samo slobodni testosteron. Delovanjem 11-hidroksilaze metabolički nastaju 11-oksigenirani 17ketosteroidi. Redukcijom dvostruke veze u androstendionu između 4. atomu nastaju 2 izomera: a -izomerni oblik ili androsteron i etioholanolon koji ima H na C-5. koji se dalje metabolizuju u tetrahidroderivate. etioholanolon i 11-oksigenirani 17-oksosteroidi izlučuju većinom kao glukuronidi. Svi ti metaboliti androgena u urinu nazivaju se zajedničkim imenom 17. . U jetri se metaboliti androgena konjuguju sa sumpornom ili glukuronskom kiselinom..oksosteroidi (17-ketosteroidi. Pri tome na testosteron deluje 17β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. dok se androsteron. u androstendion. atomu u β-položaju. a ovi mogu nastati i iz kortizola i kortizona. kao što se vidi.

Slika 9.12 .Metabolizam androgena .

te kod hiperplazije i karcinoma nadbubrežne žlezde muškaraca i žena. pa se pretrage proširuju i na određivanje pojedinih androgena. enzimski defekti sinteze androgena).62). njegova je koncentracija zavisna od funkcije Leydig-ovih ćelija. Takođe je snižena koncentracija testosterona u zakasnelom pubertetu dečaka. Testosterona u serumu muškaraca ima prosečno oko 23 nmol/L. karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde. Vidimo da promene koncentracije serumskog testosterona i urinom izlučenih 17-oksosteroida uglavnom koreliraju. Povišena koncentracija testosterona nalazi se u malignim tumorima testisa i hiperplaziji te u tumoru nadbubrežne žlezde kod muškaraca i žena. zbog toga. Stimulativni testovi provode se stimulacijom korionskim gonadotropinom (HCG. dok je izlučivanje dehidroepiandrosterona pokazatelj funkcije nadbubrežne žlezde. Naprimer. Medutim. te samog testosterona u serumu ukazuje na funkciju testisa. Testosteron je u serumu muškaraca snižen u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu različite geneze (Klinefelterov sindrom i druge hromosomalne promene. Radioimunološki testovi omogućuju danas i određivanje testosterona u krvnom serumu. . Muškarci normalno izlučuju oko 45 μmola. povećan (normalno 0. a izlučivanje 17-oksosteroida normalno ili malo povećano. androgeni obično potiču iz ovarija. a u žena oko 1. u žena s hirsutizmom i virilizmom ovi mogu biti posledica tumora ovarija. human choriogonadotropic hormone). Ako je testosteron u serumu visok. Ta jedinjenja u urinu nazivamo zajedničkim imenom 17oksosteroidi.7 nmol/L. a u žena u hirsutizmu odnosno virilizmu. U žena je u Addisonovoj bolesti to sniženje još jače izraženo. kao i u funkciju nadbubrežne žlezde u oba spola. nalazi ukupnih 17-oksosteroida u urinu nisu uvek dovoljni za diferencijalnu dijagnostiku disfunkcije gonada ili nadbubrežne žlezde te ovarija. a žene oko 35 μmola dnevno . gonadotropina (LH) i stimulativne testove te na određivanje testosterona u serumu. Kod žena je povišen u hirsutizmu i virilizmu zbog tumora nadbubrežne žlezde i ovarija te kod bolesti policističnih jajnika. u impotenciji prvi znak poremećaja u osi hipotalamus-hipofiza i poremećene kontrole lučenja androgena. Povećano izlučivanje 17-oksosteroida pojavljuje se u muškaraca kod tumora testisa. koji nastaju pre svega u semenicima. Izlučivanje androsterona i etioholanolona. a njegova niska koncentracija je. dok su kod karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde i testosteron u serumu i 17-oksosteroidi u urinu visoki. Budući da se testosteron u muškarca stvara i izlučuje iz testisa. koji je kod blokirane 11β-hidroksilacije i. onemogućenog stvaranja kortizola. osim niskog gonadotropina. Smanjeno izlučivanje 17-oksosteroida nalazi se u muškaraca u primarnom (Klinefelterov sindrom) i sekundarnom hipogonadizmu (panhipopituitarizam) te u Addisonovoj bolesti. Za dijagnozu adrenogenitalnog sindroma važan je odnos 17-ketosteroida i 11 β-oksigeniranih -17ketosteroida. hipopituitarizam. jer je u njih nadbubrežna žlezda relativno više zastupljena kao izvor androgena.Dijagnostičko značenje ispitivanja androgenih hormona Izlučivanje androgenih hormona i njihovih metabolita u urinu daje uvid u funkciju muških gonada.10 —0. klomifenom ili lutropinom (LH). Kod žena nastaje metabolički iz ostalih androgena i zavisi od funkcije nadbubrežne žlezde i ovarija. ipak u nekim slučajevima valja odredivati oboje.

. što katalizira enzim 19-hidroksilaza. I dok se u jajniku najvećim delom stvara estradiol-17β. Biosinteza estrogena u trudnoći razlikuje se od one u negravidnih žena. placenta najvećim delom luči već stvoreni estriol. nego koristi već stvoreni testosteron i androstendion u organizmu majke ili fetusa. atoma otcepljuju kao formaldehid. Iako su reakcije izmedu testosterona i androstendiona kao i estradiol-17β i estrona reverzibilne. Na 19-oksotestosteron deluje zatim enzim 10. i vodonik sa C-l. placenta poseduje i vrlo aktivnu sulfatazu i Δ53β-hidroksisteroid dehidrogenazu-izomerazu potrebne za hidrolizu konjugovanog 16α-hidroksidehidroepiandrosterona i pretvaranje Δ5 u Δ4 derivat. pa je izlučivanje estriola u urinu dobar pokazatelj fetoplacentarnog statusa. holesterola i progesterona.19 desmolaza. Kako se u fetusu stvara prekursor 16a-hidroksidehidroepian-drosteron sulfat. atomu potreban za stvaranje estriola.8 ŽENSKI POLNI HORMONI . Placenta ne poseduje ni enzim 16αhidroksilazu. atomu. Daljnji put biosinteze estrogena odvija se na taj način da se prsten A steroidne strukture aromatizuje. a izmedu C-l. Međutim. Nastali 3okso-androst-l(10). a izlučivanje estrogena tokom trudnoće postupno raste i do deseterostrukih količina. nastaje dvostruka veza. placenta nema potrebnih enzima za sintezu estrogena iz prekursora acetata. Tako placenta prima već gotovi prekursor hidroksiliran na C-16. koji se tek metabolizuje u krajni svoj produkt estriol. Pri tome se prvo hidroksiluje CH3 grupa na C-19. Time nastaje 19hidroksitestosteron na koji dalje deluje enzim 19-oksidaza i prevodi ga u 19-oksotestosteron.9. Zato će poremećaji u fetusu ili u placenti rezultirati smanjenom produkcijom estriola. Osim enzima potrebnih za aromatiziranje A-prstena.ESTROGENI Biosinteza estrogena Estrogeni nastaju na jedinstvenom putu biogeneze steroidnih hormona iz acetata preko holesterola i progesterona. Sinteza progesterona i testosterona već je pre opisana. govorimo o fetoplacentarnoj jedinici koja stvara estriol. Na analogan način nastaje iz androsten-diona estron. nego se ta nalazi u suprarenalci i jetri fetusa. i C-10. U trudnoći ie glavni izvor estrogena placenta. 4-dien spontano se aromatizuje u estradiol-17β. pa se C-19. U posteljici se samo izvodi aromatizacija A-prstena za koju posteljica poseduje potrebne enzime. a mogu nastati i iz androgena. a u placenti nastavlja daljnje pretvaranje u estriol. ipak je put nastanka estradiola iz testosterona važniji. pa je glavni prekursor placentarnog estradiola 16αdehidroepiandrosteron koji luči suprarenalka fetusa kao sulfatni konjugat.

14 .Slika 9.Biosinteza estrogena .

Stvaranje estriola tokom trudnoće .Slika 9.15 .

Koncentracija estradiola-7β tokom ciklusa pokazuje 2 maksimuma. estradiol-17β oksiduje se u estron. dok se u trudnoći. pa daje korisne podatke o ovarijalnoj funkciji u negravidnih žena.17-epiestriol (16β-OH i 17α-OH) iz njihovih prekursora 16α-hidroksiestrona i 16βhidroksiestrona. koji se najvećim delom redukuje direktno u estriol. Kliničko značenje Estrogeni se određuju u serumu i urinu. 2-hidroksiestriol i njihovi odgovarajući metoksi derivati). a dijagnostički značaj nekih od tih jedinjenja nije još ni danas sasvim jasan. a nakon toga sledi ponovni porast kad se stvori . Drugi put je oksidacija estriola u 16-okso-estradiol-17β kao i stvaranje l6β-hidroksiestrona koji se redukuje u 16-epiestriol. estriol stvara iz fetalnog 16 ahidroksidehidroepiandrosterona. a ovaj se dalje hidroksilira u 16α-hidroksiestron. Smatra se da upravo porast estradiol-17β pospešuje otpuštanje LH. da bi dosegla maksimum dan pre otpustanja LH. Tokom prvih 6-7 dana ciklusa koncentracija estradiola-17β u serumu je uglavnom niska i konstantna. Takođe nema većeg značaja ni određivanje koncentracije estriola u serumu tokom ciklusa. Koncentracija estrona u serumu se tokom menstrualnog ciklusa ne menja znatnije zbog njegova ekstragonadalnog stvaranja. u kojem se stvara niz derivata koji su otkriveni tek zadnjih nekoliko godina. koji se luči iz jajnika. kao što smo videli. pa nema nekog većeg kliničkog značenja. jer nastaje uglavnom iz estradiola. ali stvaranje ova dva epimera estriola je neznatno. estradiola-17β. Taj metabolički put je intenzivniji u hipertireoidizmu. Direktna hidroksilacija estradiola u estriol je neznatna. Nakon toga počinje polagano rasti. Posle ovulacije koncentracija estradiol-17β se snizuje. Metaboliziranjem se takođe stvaraju 17-epiestriol (17α-hidroksi-jedinjenje) i 16. Dijagnostički se najvredniji podaci dobijaju određivanjem biološki najaktivnijeg estrogena. U poslednje se vreme utvrdilo da se estron u negravidnih žena metabolizira dalje i hidroksilacijom na C-2.Metabolizam estrogena Metabolizam estrogena dosta je složen proces. a imaju kliničko značenje i u trudnoći i za procenu funkcionalnog stanja jajnika negravidnih žena. 2-hidroksiestradiol. atomu i da se tako stvaraju katehol-estrogeni (2-hidroksiestron. Krajnji metabolički produkti se konačno konjuguju u jetri s glukuronskom ili sumpornom kiselinom. pa postaju bolje rastvorljivi u vodi i kao takvi mogu se izlučivati u urinu.

a za vreme trudnoće je glavni izvor tog hormona placenta. 9. Patološki povećane koncentracije nalaze se u feminizaciji kod muškaraca. i C-5. Sadrži keto-grupu na C-3. jer je koncentracija najviša tokom 35-36. nekonjugovani estriol raste u serumu tokom trudnoće. ginekomastiji i tumorima koji produciraju estrogene.koji se nalazi na C-17.9 PROGESTERON Progesteron je steroid s 21 C-atomom. a može se gdekad naći i u cirozi jetre. atoma. Snižena koncentracija estradiola-17β nalazi se u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu i Turnerovu sindromu. atomu i dvostruku vezu izmedu C-4. Abnormalnosti u koncentraciji serumskog estradiola-17β nalaze se i pri poremećaju menstrualnog ciklusa u žena. Određivanje estrogena posebno je važno u žena u trudnoći za ocenu placentarne funkcije. Zadatak progesterona je da pripremi uterus za primitak muških semenih ćelija kao i da kasnije reguliše trudnoću. koji uzrokuju njegovu biološku aktivnost. . Kod negravidnih žena progesteron se stvara i luči iz žutog tela (corpus luteum). Radikal CH3CO. Nešto malo progesterona stvara se i u suprarenalci i testisima. To je ženski polni hormon koji zajedno s estrogenima sudeluje u regulaciji menstrualnog ciklusa. pa se na osnovu koncentracije u serumu može odrediti i starost fetusa. ali tokom lutealne faze ciklusa ostaje ipak malo viša nego u proliferativnoj fazi. jer se progesteron stvara kao intermedijer tokom biosinteze kortikosteroida i androgenih hormona. nedelja trudnoće. Abnormalno visoka koncentracija estriola u serumu upozorava na opasnost prevremenog porođaja. atomu nije toliko važan za njegovo biološko delovanje. U tu se svrhu najviše određuje estriol u urinu. Slobodni.žuto telo. Posle ovog drugog maksimuma koncentracija se ponovno smanjuje. ali u nekim slučajevima i u serumu.

Kao konačni produkt najvećim delom stvara se pregnandiol koji se u jetri konjuguje s glukuronskom kiselinom i kao takav izlučuje urinom. atomu te dvostruka veza (Δ4). . U tim procesima redukcije sudeluje nekoliko enzima. atomu. Redukciju keto-grupa kataliziraju 3a-hidroksisteroid dehidrogenaza i 3β-hidroksisteroid dehidrogenaza. Redukcijom keto-grupa i dvostruke veze nastaju uvek po 2 izomera koji se razlikuju po prostornoj orijentaciji vodonika na C-5. a delovanjem Δ-4-5a-reduktaze njegov izomer alopregnandion.Biosinteza i metabolizam progesterona Progesteron nastaje iz acetata preko holesterola i pregnenolona. pa nastaju pregnanolon i alopregnanolon. Redukcijom i konjugacijom hormon gubi svoju fiziološku aktivnost. Zatim se redukuje keto-grupa na C-3. Redukovati se mogu keto-grupe na C-3 i C--20. pa nastaju izomeri s OHgrupama u α odnosno β položaju. atomu. Katalitičkim delovanjem Δ-4-5β-reduktaze nastaje pregnandion. te konačno. redukcijom na C-20 atomu nastaju pregnandiol i alopregnandiol. odnosno 20a i 20β-hidroksisteroid dehidrogenaza. Tokom metaboliziranja progesterona prvo se redukuje dvostruka veza izmedu 4. i 5. C-atoma. pa nastaju pregnandion i alopregnandion. Nastali progesteron se zatim redukuje. Zato je određivanje pregnandiola u urinu dobar pokazatelj sinteze progesterone .

Slika 9.Metabolizam progesterona .16 .

podatke o ovulaciji i funkciji žutog tela tokom menstrualnog ciklusa. niska je i kreće se od 0. koncentracija se u serumu tokom 3 do 5 dana naglo povisuje na vrednosti oko 19 do 95 nmol/L i zadržava narednih 6 dana. izostaje i porast koncentracije progesterona. ako ne dođe do ovulacije.Kliničko značenje. glavnog produkta metabolizma progesterona. pa kako trudnoća napreduje. izmedu 21. tj. dana ciklusa. U trudnoći je tokom prvog trimestra urinarni pregnandiol nešto veći nego u lutealnoj . Isto kao što je slučaj s progesteronom u serumu. 17β ili 21β-hidroksilaze koje sudeluju u metabolizmu progesterona. Onda se naglo smanjuje i dan pre menstruacije doseže vrednosti kao u folikularnoj fazi. Nakon ovulacije. Povećana koncentracija progesterona u serumu nalazi se pak kod kongenitalne hiperplazije nadbubrežne žlezde uzrokovane deficitom 11 β. lutealni maksimum. čak i do vise od 600 nmol/L pre poroda. kao i kod tumora jajnika. lutealne ciste jajnika i korionepitelioma. Ako ne dode do ovulacije. kada stvoreno žuto telo sintetizuje progesteron. Muškarci izlučuju samo do oko 2 (μmol/L pregnandiola koji se stvara iz progesterona i 11-deoksikortikosterona u suprarenalci. kada u serum dospeva samo hormon nastao u nadbubrežnoj žlezdi. Koncentracija progesterona u serumu snižena je kod insuficijencije žutog tela. Kod žena s normalnim menstrualnim ciklusom tokom folikularne faze izlučuje se slično kao i kod muškaraca. tako raste i koncentracija progesterona u serumu. U trudnoći se progesteron stvara u placenti. Slične podatke koji se dobivaju direktnim određivanjem progesterona. dobivaju se i određivanjem urinarnog izlučivanja prognandiola. Zato se odredivanjem koncentracije progesterona u serumu dobivaju podaci o ovulaciji i funkciji žutog tela. Koncentracija progesterona u serumu (plazmi) u toku folikularne faze. i 24. membranozne dismenoreje.06 do 2. tumora jajnika. Povećano izlučivanje pregnandiola u urinu nalazi se u kongenitalnoj hiperplaziji nadbubrežne žlezde usled deficita 17 β i 21 β-hidroksilaze. potrebno je progesteron u serumu češće odredivati da bi mogle da se procene smetnje u ciklusu ili abnormalnoj trudnoći.86 nmol/L. izostaje i porast urinarnog pregnandiola. Kako koncentracija u serumu dosta varira od dana do dana. ali u lutealnoj fazi nakon ovulacije i stvaranja žutog tela izlučivanje pregnandiola se povećava i dostiže maksimum. ljuštenja endometrija ili premenstrualne tenzije. a u graviditetu o funkciji placente.

9. STH stimuliše rast kostiju i drugih tkiva. insulin i glukagon. prolaktin. Najveći broj proteinskih i polipeptidnih hormona luči hipofiza. folitropin. lutropin i prolaktin. Povišene koncentracije ACTH u serumu ili plazmi nalaze se u Adisonovoj bolesti. Na koncentraciju STH u serumu utiče: ishrana. može izazvati hipoglikemiju. insuficijencije placente zbog hroničnog nefritisa. Maksimum doseže oko 32. Prednji režanj luči sedam hormona: hormon rasta. Druga dva hormona. te ima anaboličko i dijabetogeno delovanje. Luči se pod dejstvom liberina za STH iz hipotalamusa. u hipoglikemiji kod insulinske terapije i posle davanja metirapona. stres. da bi se 4 do 5 dana posle porođaja snizio na vrednosti kao u negravidnih žena. Tirotropin . vazopresin i oksitocin. Zbog uticaja na glikogenezu. pankreas i paratireoidna žlezda luče mnoštvo hormona koji su proteinske prirode. tirotropin i kortikotropin. a snižena kod dvarfizma. molekulske mase oko 21000. Koncentracija STH u serumu povišena je u akromegaliji i gigantizmu. tako raste i izlučivanje pregnandiola u urinu. luči zadnji režanj hipofize. Hormon rasta Hormon rasta ili somatotropin (STH) je kiseli protein. nazivaju se zajedničkim imenom gonadotropini. Pospešuje mobilizaciju masti iz depoa i oksidaciju masnih kiselina te sintezu glikogena. koncentracija glukoze. fizička aktivnost. nakon čega se počinje lagano smanjivati. Manje izlučivanje pregnandiola nego što je normalno za razne faze trudnoće nalazi se kod toksemije i eklampsije. esencijalne hipertenzije ili dijabetesa te bolesti jajnika. Kortokotropin Kortikotropin (ACTH) je polipeptid sastavljen od 39 aminokiselina. a kako se lučenje progesterona iz placente povećava. Folikularni stimulirajući hormoni. san. NEFA. do 36. hiperplaziji nadbubrega.10 PROTEINSKI HORMONI Hipofiza. Niske koncentracije ACTH nalaze se kod karcinoma nadbubrega i kod panhipopituitarizma. u stresu. ACTH reguliše funkciju nadbubrežne žlezde i lučenje kortikosteroida. nedelje trudnoće.fazi ciklusa. posle adrenalektomije. melanoforni stimulirajući hormon. lutropin. intrauterine smrti fetusa.

Vrednost FSH raste do petog dana folikularne faze ciklusa. LH stimuliše . Time završava sazrevanje folikula i dolazi do porasta progesterona u serumu.Tirotropin (TSH) je glikoprotein molekulske mase oko 25000. FSH i LH su glikoproteini sastavljeni od nekovalentno vezanih α i βpodjedinica. Sinteza i lučenje gonadotropina regulisani su kompleksnim odnosom hipotalamusa. Kod dece i odraslih (sem žena u postmenopauzi) sekreciju FSH i LH kontroliše negativna povratna sprega hormona iz gonada. FSH kod žena utiče na rast folikula. dok estradiol iz jajnika raste. Gonadotropini Humani gonadotropini stvaraju se u hipofizi i placenti. a zatim opada. Naročito je brz i visok porast LH u toku periovulacionog razdoblja. U trofoblastima posteljice stvara se korijski gonadotropin (HCG) koji se fiziološki izlučuje samo u trudnoći. U prednjem režnju hipofize stvaraju se folitropin (FSH) i lutropin (LH). Kod muškaraca FSH stimuliše spermatogenezu. Time se reguliše u narednom ciklusu rast i razvoj folikula. dok je porast FSH u tom razdoblju manji. hipofize i gonada. Luči se iz prednjeg režnja hipofize pod dejstvom tiroliberina (TRF) iz hipotalamusa. koji prethodi ovulaciji. U toku poslednjih dana ciklusa koncentracija FSH je nešto viša nego LH. Izlučivanje gonadotropina iz hipofize reguliše se međusobnim delovanjem gonadoliberina (GnRH) iz hipotalamusa i hormona iz jajnika odnosno semenika. TSH kontroliše lučenje hormona štitne žlezde. FSH I LH iz hipofize izlučuju bazofilne ćelije u prednjem režnju koje označavamo kao gonadotropne ćelije. a molekularni se oblici u hipofizi izgleda razlikuju od onih u cirkulaciji. Kod muškaraca se regulacija lučenja FSH i LH takođe zasniva na negativnoj povratnoj sprezi s testosteronom iz testisa. oslobađanje jajne ćelije iz folikula i stvaranje žutog tela i menstruacija. U toku normalnog menstrualnog ciklusa promene nivoa FSH i LH uslovljavaju fiziologiju reprodukcije. Istovremeno počinje porast LH koji povišeni estradiol ne suprimira. te uz malo LH deluje na lučenje estrogena iz folikula. Kod žena LH izaziva ovulaciju folikula i lučenje progesterone iz žutog tela. Gonadotropini se u cirkulaciji javljaju u najmanje 4 molekularna oblika. a kod muškaraca LH stimuliše stvaranje testosterona u ćelijama testisa. koji se zajedno nazivaju humani hipofizni gonadotropini (HPG).

Prolaktin Prolaktin je vrlo važan hormon u reprodukcionom ciklusu čoveka. a ovaj zatim suprimira LH. On je polipeptid. Insulin Insulin se stvara u β-ćelijama Langerhansovih ostrvaca u pankreasu. Sastoji se od dva lanca. koji su spojeni sa dva disulfidna mosta. Dominantna regulacija sekrecije prolaktina iz laktotropnih ćelija adenohipofize je inhibitorno delovanje prolaktostatina (PIF). Molekulska masa mu je 6000. iz hipotalamusa. S druge strane L-Dopa. Insulin deluje na ciljne organe. Po građi je polipeptid molekulske mase oko 20000. akromegalije i gigantizma. kao prekursor dopamina i kateholamina u specifičnim hipotalamusnim centrima. Smanjena koncentracija se nalazi u dijabetesu. ukazuju na ispad funkcije gonada ili poremećaje u osovini hipotalamushipofiza. verovatno inhibirajući prolaktostatin preko serotoninergičnih puteva. osim perovulacionog porasta. mišiće i masno tkivo vezujući se za specifične insulinske receptore na plazma membranama. insulin deluje i na promet lipida pojačavajući lipogenezu i smanjujući lipolizu u masnom tkivu. Hipoglikemija i hipotireoza uzrokuju porast prolaktina u cirkulaciji. dovodi do inhibicije izlučivanja prolaktina. ali su ove potonje ređe. Povišena koncentracija insulina u plazmi nalazi se kod tumora pankreasa. jetru. Snižene vrednosti FSH I LH ukazuju na poremećaj sistema hipotalamus-hipofiza ili pojavu tumora koji producira steroidne hormone. Deficit insulin uzrokuje dijabetes melitus. Takođe sprečava stvaranje ketonskih tela. Izgleda da dopamin deluje na oslobađanje PIF-a. Redukcijom disulfidnih veza insulin se inaktivira. To se događa u jetri delovanjem glutationa.Leydigove ćelije testisa na stvaranje testosterona. Fiziološko delovanje insulina je u kontroli metabolizma ugljenih hidrata. dok regulacija FSH još nije sasvim razjašnjena. . Osim delovanja na metabolizam ugljenih hidrata. Povišene koncentracije gonadotropina. Insulin snižava koncentraciju glukoze u krvi. te tako vezan preko jednog “drugog glasnika” uzrokuje promene u membrani i njenoj propustljivosti.

U posebnim ćelijama. tirotropina. T4 je 3. tiroksin i trijodtironin. Regulacija lučenja tiroidnih hormona predstavlja negativnu regulaciju mehanizmom povratne sprege. hipofiza. U epitelnim ćelijama folikula stvaraju se tiroidni hormoni vezani za protein-tiroglobulin. Oba hormona nastaju iz tirozina pod kontrolom polipeptidnog hormona koji stimuliše njihovo lučenje. stvara se treći hormon štitne žlezde. godine Harington. a sadrže sferične folikule od oko 300 μ. Porast koncentracije slobodnog tiroksina.5. glavni sastojak koloida u folikulama. TSH (thyroid stimulating hormone). kako se još naziva. a njegovu hemijsku strukturu razjasnio je 1928. Teška je oko 25 do 30 g. sniženje koncentracije hormona u cirkulaciji stimuliše lučenje TSH iz hipofize. 1. Ima oblik leptira s dva lobusa koje povezuje istmus. godine Kendal. izolovao ga je 1915.17 . tireoideja i koncentracija slobodnog T4 i T3 u cirkulaciji (slika 9. a verojatno i trijodtironina. Obratno.5 cm široki i oko 2 do 4 cm debeli. a u nju su uključeni hipotalamus. što onda rezultira manjim lučenjem T4 i T3 iz štitne žlezde. U folikulama se stvaraju dva hormona.Regulacija stvaranja i lučenja tiroidnih hormona Tiroidni relizing faktor TRH ili tiroliberin iz hipotalamusa stimuliše lučenje TSH iz adenohipofize. a luči ga prednji režanj hipofize (adenohipofiza). Tiroksin ili. u kstracelularnoj tečnosi koči lučenje TSH. kalcitonin ili tireokalcitonin.5'-tetrajodtironin. Dok tiroksin i trijodtironin deluju na metabolizam celog organizma.3'. Cćelijama. .17). pa se luči više hormona iz štitne žlezde.Hormoni štitne žlezde Štitna žlezda ili tiroideja je mala endokrina žlezda ispred dušnika i grla. Tiroksin je već dugo poznat.3'-trijodtironin. α trijodtironin ili T3 je 3. kalcitonin deluje na metabolizam kalcijuma.5. Slika 9. a ovaj stimuliše stvaranje i lučenje T3 i T4. Funkcija tiroideje ispituje se određivanjem prva dva navedena hormona i ovde ćemo govoriti samo o njima. Lobusi su oko 4 cm visoki.

Jod se brzo apsorbuje u crevu i u obliku jodida prelazi u krv. Na slici su navedeni agensi koji koče stvaranje hormona .Biosinteza hormona tiroideje. Akumulacija jodida u tiroideji je enzimski proces.Biosinteza i metabolizam hormona tiroideje. Delovanjem jedne peroksidaze jodid se oksiduje u aktivni jod i veže na tirozilne ostatke tiroglobulina. Slika 9. iz koje ih tiroideja apsorbuje pa se jod akumulira tako da tiroideja sadrži oko 20 puta veću koncentraciju nego krvna plazma.18 . Za sintezu hormona štitne žlezde potreban je jod.

.Fiziološko delovanje hormona štitne žlezde je kompleksno. Utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. prekomerno davanje hormona štitne žlezde. Kateholamini Kateholamini su zajednički naziv za aktivne amine koji sadrže benzolski prsten s dve hidroksilne grupe (katehol). a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. kao i tumori hipofize. a deluju i na razvoj i polno sazrevanje. Kako je za biosintezu hormona potreban jod. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. Hipertiroidizam se javlja kad su produkcija i lučenje tiroidnih hormona povećani. Oni deluju na ceo organizam pospešujući utrošak kiseonika i stvaranje toplote. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. pojava čvorova u tiroideji. noradrenalin i dopamin. Stvaraju se u hromafinskim i nervnim ćelijama u srži nadbubrega. Osim nedostatka joda. ili davanja joda. To su hormoni: adrenalin. hipotiroidizam se javlja i u Hashimotovoj bolesti zbog prisustva antitiroidnih antitela. nedostatak joda u hrani izaziva miksedem ili eutiroidnu gušu. Potrebni su za rast. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. Uzroci hipertireoze su Basedovljeva bolest. Kateholamini se u telu stvaraju iz tirozina. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa.

a druge posebne ćelije sintetizuju „klasične“ hormone. Prenos ovih poruka ostvaruje se posebnim signalima nervnog i endokrinog sistema. koje sintetizuju neuroni čine neuro-hormone. Hemijski glasnici. endokrinim žlezdama. hormoni oslobodioci ili liberali. reaguju na specifičan način i nizom hemijskih reakcija izazivaju metabolički efekat u ćeliji. Hipotalamus sintetizuje 8 do 9 faktora oslobađanja. organa i celokupnog organizma. Ovi sistemi imaju osobinu da sintetizuje i izlučuju posebna hemijska jedinjenja koje nazivamo hemijski glasnici. Po hemijskoj strukturi hormoni se dele na: a) oligopeptidne i proteinske. Iz ovih žlezda se direktno izlučuju u krv. Liberini su mali peptidi koji se satoje od 3 do 12 aminokiselinskih ostataka. Na ćelijama ciljnih tkiva nalaze se receptori sa kojima hormoni „prepoznajući“ ih. Hormoni regulišu i održavaju celokupan metabolizam. tj. koji imaju različite endokrine uloge. Da bi se ostvarila kvalitetna koordinacija neophodan je prenos potrebnih „poruka“ od jednog do drugog organa. pa i delovanja većine hormona imaju hipotalamus i hipofiza. Hormoni se krvlju prenose do mesta gde treba dostaviti „poruku“. Hipotalamus reaguje na signale koji dolaze i iz viših moždanih centara tako što se u posebnim ćelijama hipotalamusa sintetuzuju specifična hemijska jedinjenja hipotalamusni faktori oslobađanja. normalno funkcionisanje organa. b) derivate aminokiselina i c) steroidne hormone. a neki kao neaktivni prethodnici. ciljna tkiva. sastav krvi i drugih telesnih tečnosti. Glavnu ulogu u regulaciji lučenja. Skoro da nema procesa koji nije posredno ili neposredno pod uticajem jednog ili više hormona.UKRATKO: Da bi organizam dobro funkcionisao potrebna je dobra međusobna usklađenost raznih procesa. neuro-sekretorne supstance koje čine vezu između nervne i humoralne regulacije. Hipofiza je anatomski povezana sa hipotalamusom koji kontroliše i reguliše njen rad. Hipofiza se sastoji od prednjeg i zadnjeg režnja. Hormoni se sintetizuju u vrlo malim količinama u posebnim organima. specifična za svaki hornom. vrše kontrolu i obezbeđuju rast i razvoj različitih tkiva. do mesta delovanja. Najjednostavnije strukture (tripeptid) je hormon . To su posebna tkiva. Ova kontrola hipotalamusa ostvaruje se sekrecijom posebnih hemijskih jedinjenja kroz nervna vlakna i krvne sudove. Neki se hormoni izlučuju u aktivnom obliku.

obično u citoplazmi. Ovaj enzim katalizuje reakciju pretvaranja ATP-a u adenozin-3. Adenofiza (prednji režanj) luči veći broj hormona. a drugi deluju direktno na metabolizam u ćelijama mnogih organa (hormon rasta i prolaktin). Drugi tropni hormoni su glikoproteini. hipofize i perifernih endokrinih žlezda regulisan je u većini slučajeva fiziološkim mehanizmima od kojih je najčešći mehanizam povratne sprege. Ovi tropni hormoni sastoje se iz dve α i β-podjedinice. Npr. Za biološku aktivnost odgovorna je βpodjedinica. Ovaj proizvod dovodi do aktiviranja potrebnih enzima unutar ćelije i do potrebnog odgovora promenom ćelijskog metabolizma. međusobno vezane nekovalentnim vezama. To su tropni hormoni čija je uloga da pronađu ciljna tkiva druge endokrine žlezde i prenesu „poruku“ o sintezi odgovarajućeg hormona. Jedan deo su tropni hormoni. Ovakvi hormoni pronalaze svoje receptore u samoj ćeliji. .oslobodioc tireotropnog hormona (TRH). Svi hormoni oslobodioci prenose se krvlju do hipofize gde u prednjem režnju ovog organa stimulišu sintezu i lučenje jedne druge grupe polipeptidnih hormona. Mnogi hormoni ostvaruju svoje delovanje vezivanjem za membranske receptore. deluje kao antagonist insulinu. nedostatak do patuljastog rasta. kao što su tireotropni hormon (TSH) koji podstiče rad tireoideje i sintezu gonadotropnih hormona (FSH i LH). Od tropnih hormona najjednostavnije strukture je kortikotropni hormon (ACTH) koji utiče na rad nadbubrega. Preterana sekrecija hormona rasta dovodi do gigantizma. a svaki tropni hormon na sintezu specifičnog hormona u perifernoj endokrinoj žlezdi. proteina složene strukture.TRH→TSH→tiroideja→tiroksin. On stimuliše sintezu proteina i katabolizam lipida. Intenzitet sinteze hormona hipotalamusa. CRH→ACTH→kora nadbubrega→kortikosteroidi.GnRH→FSH→testisi→testos teron ili GnRH→LH→ovarije→estrogeni hormoni ili GnRH→LH→žuto telo→ progesteron. Svaki hormon oslobodioc utiče na sekreciju specifičnog tropnog hormona. Hormon rasta je značajan za rast i razvoj. kortikotropni i tireotropni hormoni. Najsloženije građe (10 aminokiselinskih ostataka) je hormon oslobodioc genadotropnih hornoma (GnRH). Takvi su npr. Postoje i hormoni takve hemijske strukture da lako ulaze u ćeliju.5-ciklični monofosfat (cAMP). Vezivanjem ovakvih hormona za membranske receptore stimuliše se aktivnost enzima adenilat ciklaze.

katabolizam proteina. Poremećaji u metabolizmu Ca i P preduslov su mnogih bolesti. Nastali hormoni tiroideje prelaze direktno u krv. Tako su povećane koncentracije kalcijuma u krvi posledica povećane sekrecije parathormona ili intoksikacije vitaminom D. Osim toga. Na metabolizam ovih utiče i kalcitonin koji je antagonist parathormonu. time kontroliše i krvni pritisak. Ovaj proces se odvija uz utrošak energije i nasuprot koncentracijonom gradijentu. osteomalacija ili osteoporoza kod odraslih. Povećane koncentracije fosfora su posledica povećanih koncentracija vitamina D ili smanjene sekrecije parathormona. Usled smanjene sekrecije nastaje hipotiroidizam. Poremećaji u metabolizmu kalcijuma i fosfora dovode do povećanja ili smanjenja koncentracije ovih elemenata u krvi. Paratiroidni hormon je osnovni proizvod lučenja paratireoideje.Zadnji režanj hipofize (neurohipofiza) luči dva hormona oligopeptida: antidiuretički hormon (ADH) ili vazopresin i oksitocin. Tireotropni hormon stimuliše ulaženje joda u ćelije tiroideje. Usled loše ishrane ili neizlaganja UV zracima ili smanjenja sekrecije parathormona u krvi se smanjuje količina kalcijuma. U krvi se vežu za poseban protein tiroksin vezujući globin. Sinteza ovih hormona je složena i da bi se ostvarila neophodno je da se određene količine joda. ADH ima važnu ulogu u kontroli zapremine vanćelijske tečnosti. rahitis kod dece. povećava reapsorpciju Ca u bubrezima i resorpciju kostiju. Glavna uloga mu je u regulaciji metabolizma kalcijuma i fosfora. masti i ugljenih hidrata. Usled povećanja lučenja hormona tiroidne žlezde nastaje hipertiroidizam. Najčešća posledica je nestvaranje ili gubitak koštane mase. a kalcitonin je njihov antagonist. Parathormon stimuliše veću apsorpciju Ca i P u crevima. na primer. koncentrišu u ćelijama tiroideje i da se pretvore u oblik pogodan za ugrađivanje u molekul tiroidnih hormona. Oksitocin deluje na mišiće maternice izazivajući njihovo grčenje i upotrebljava se u ginekologiji. kao i vitamin D. Hipotiroidizam može biti posledica poremećaja u radu hipofize. pod uticajem parathormona intenzivnija je i sinteza aktivnog oblika vitamina D. Vitamin D deluje na metabolizam Ca i fosfora slično parathormonu. Štitna žlezda ili tiroideja proizvodi i luči dva hormona. Najduže poznata bolest je Bazedovljeva (ili Graveova) bolest. Takve bolesti su. sve dok ih ne apsorbuju ciljna tkiva. Ovo stanje karakterišu povećane aktivnosti oksidativnih procesa. tiroksin (T4) i trijodtironin (T3). sintezu i katabolizam proteina ili lipolizu. ali . Hormoni tireoideje stimulišu mnoge metaboličke procese.

glavni predstavnik ove grupe hormona. Glukokortikoidi se sintetišu takođe iz progesterona. a srž hormone derivata aminokiselina. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa.i nedostatka joda u ishrani. Iz ovog intermedijata sintetizuju se i adrenalni polni hormoni. katalizovanih mnogim enzimima. Od svih reakcija posebno je značajna oksidacija metil grupe u položaju 18. Iz holesterola nastaje u prvoj reakciji pregnenolon. estron). Kateholamini utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. progesteron). prvo se gradi progesteron. Od holesterola počinje sinteza svih steroidnih hormona. androgeni i estrogeni. Kortikosteroidi se sintetizuju u kori nadbubrega. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. a unutrašnji za adrenalne androgene. Iz aminokiselina fenilanalina i tirozina sintetizuju se adrenalin i noradrenalin. Ovaj deo biosintetičkog puta je zajednički za sve steroidne hormone. Svi steroidni hormoni sadrže u osnovi steroidno jezgro a međusobno se razlikuju po vrsti i broju supstituenata. Nadbubreg je ednokrina žlezda koja se satoji od srži i kore. Sintetizuju se odvajanjem metil grupe u položaju 18 i obrazovanjem jednog aromatičnog prstena. spoljašni za glukokotrikoide. dok su glavna mesta sinteze androgena i estrogena muške i ženske polne žlezde. noradrenalin i dopa nazivaju se zajedničkim imenom kateholamini. Adrenalin. a iz ovog intermedijata nastaje kortizol. Sinteza steroidnih hormona je složeni proces koji obuhvata veći broj reakcija. . b) androgeni (C19 – testosteron) i c) estrogeni ( C18 – estradiol. srednji za mineralokortikoide. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. Kora nadbubrega se sastoji iz tri sloja ćelija a svaki sloj je odgovoran za sintezu druge vrste steroida. Da bi se sintetizovali mineralokortikosteroidi. aldosteron. koji se hidroksiluje u položaju 17. Razlikujemo tri grupe steroidnih hormona: a) kortikosteroidi (C21 – kortizol. Posledice su povećanje štitne žlezde i gušavost (struma). On se menja tokom niza reakcija i kao krajnji proizvod nastaje aldosteron. Estrogeni su hormoni sa najmanjim brojem C-atoma u molekulu. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. Kora sintetizuje steroidne hormone. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata u jetri i mišićima povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. Mnogi hormoni su po hemijskom sastavu steroidi.

Način regulisanja biosinteze nije isti za sve grupe steroidnih hormona nadbubrega. Poznate su mnoge bolesti u čijoj osnovi leže poremećaji u sintezi i sekreciji steroidnih hormona nadbubrega. pa nastaje hipoglikemija. Pored antizapaljenskog i imunosupresivnog delovanja. Usled nedostatka 17αhidroksilaze ne odvija se sinteza kortizola. U jetri stimuliše glikogenolizu i sintezu glukoze iz aminokiselina. retenciji natrijuma. u krvi ili mokraći. Tako dovodi do. Zavisno od toga koja je vrsta intermedijata povećana. Tako se koncentracija kortizola u krvi reguliše mehanizmom povratne sprege i sintezom hormona hipotalamusa i hipofize dok se koncentracija mineralokortikoida kontroliše drugim mehanizmima. zbog čega nastaju poremećaji u glukoregulaciji. Katabolizmom glukokortikoida nastaju 17hidroksikortikosteroidi. Jetra je važan organ u kome se odigrava katabolizam steroidnih hormona. tuberkuloznih ili autoimunih procesa. Regulacija sinteze i . a kabolizmom androgena. On učestvuje u regulaciji optimalnog sadržaja eletrolita i zapremine telesnih tešnosti. povećanja nivoa glukoze u krvi. pa je više stimulisana sinteza aldosterona. Zbog značaja koji imaju u metabolizmu ugljenih hidrata ova grupa hormona je nazvana glukokortikoidima. Glavni glukokortikoidni hormon je kortizol. Posebno zato što utiče na mnoge procese koji predstavljaju odgovor organizma na stres. kortizol značajno utiče na metabolizam ugljenih hidrata ali i proteina i lipida. Kortizol je veoma značajan hormon. Poznate su nasledne bolesti koje nastaju kao posledica delimičnog ili potounog nedostatka nekog od enzima u biosintezi steroidnih hormona. Kontrola glukoregulacije je pod uticajem i drugih hormona. Najvažniji mineralokortikoid je aldosteron. 17-ketosteroidi. dokazuje se i poremećaj aktivnosti određenog enzima. Kod Cushingove bolesti dolazi do hiperprodukcije kako gluko. Ovaj hormon stimuliše u distalnim tubulima reapsorpciju natrijuma i zajedno sa njim pasivnu reapsorpciju vode. a kod žena se zapaža i pojava maskulinizacije. gubitak elektrolita i teška dehidratacija. Najčešće nedostaje 21-hidroksilaza.i mineralokortikoida. potrebnog u stresu.tako i mineralokortikoida i adrenalnih androgena. pa nastaje enzimski „blok“ i dolazi do nagomilavanja 17α-hidroksiprogesterona. Takva je Adisonova bolest koju karakteriše nedostatak gluko. Delimični ili potpuni nedostatak funkcije nadbubrega javlja se kao posledica tumora. Za ove bolesti karakteristični su: određena klinička slika i povećanje koncentracije nekih steroidnih hormona ili intermedijata.

testisi i semenici. androgeni se sintetuzuju i u kori nadbubrega. Estrogeni utiču na razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika. Retki su poremećaji praćeni povećanom sintezom estrogena. iako u manjim količinama. Glavni androgeni nadbubrega su dehidroepiandrosteron i androsteron. Najvažniji estrogeni su estron i estradiol. Glavno mesto sinteze androgena su muške polne žlezde. Nedostatak estrogena posle menopauze dovodi do povećanja LDL i osteoporoze. čiji je A prsten steroidnog jezgra aromatičnog karaktera. Oni su C-18 steroidi. Međutim. Muški polni hormoni su androgeni. Utiču i na druge metaboličke procese dovodeći do povećanih koncentracija lipoproteina. Signali za sintezu aldosterona su smanjenje količine natrijuma. . Sinteza u testisima počinje kada se iz hipofize sekretiraju folikulostimulišejući (FSH) i luteinizirajući (LH) hormoni. On se stvara u određenim fazama menstrualnog ciklusa i za vreme trudnoće. Određivanje androgena i metabolita značajni su za dijagnozu virilizacije kod žena i naslednih defekata u steroidogenezi. Pored toga on je značajan intermedijat u biosintezi svih steroidnih hormona.delovanja aldosterona značajno se razlikuje od one kod glukokortikoida. Ženski polni hormoni ili estrogeni sintetizuju se u jajnicima a za vreme trudnoće i u placenti. Progesteron je još jedan značajan steroidni hormon koji sintetizuje žuto telo jajnika. Tokom trudnoće koncentracije estrogena i progesterona rastu da bi bile najveće u toku porođaja. Male količine estrogena stvaraju se i u testisima i nadbubregu. hemoglobina ili erotrocita. Ovde se sintetizuje najvažniji predstavnik androgena. Jajnike stimulišu na sekreciju estrogena hormoni hipotalamusa i hipofize. a FSH spermatogenezu. Androgeni hormoni određuju primarne i sekundarne muške karakteristike. testosteron. reninangiotenzinskog sistema. Ovi signali dovode do aktiviranja posebnog regulacionog. LH stimuliše sintezu androgena. ekstraćelijske tečnosti i sniženi krvni pritisak. Smanjen sadržaj progesterona u trudnoći ukazuje da preti pobačaj ploda.

BIOLOŠKE OKSIDACIJE .

dok su u mišićnim ćelijama manje ili više fiksirane. nije naborana već glatka. Npr. tako da ispunjavaju unutrašnji lumen mitohondrija (slika 10. Spoljna membrana je obavija.1 MITOHONDRIJE Biološke oksidacije i proizvodnja adenozintrifosfata odigrava se u mitohondrijama. bubrega.10. 1 ml mitohondrija mišića slepog miša ima površinu sobe od 50 m 2. čija dužina iznosi 2 μ. površina unutrašnje membrane je vrlo velika.1). Jedna jedina ćelija jetre pacova ima preko 1 000 mitohondrija. kreću se po citoplazmi. u bubrežnim i srčanim su cilindrične u fibroblastima su končaste. One imaju iste dimenzije kao bakterije. koje se nalaze u citoplazmi svih eukariotskih ćelija. Matriks je gelu 5 . U jetrenim ćelijama su elipsastog skoro okruglog oblika. mrkog masnog tkiva mnogobrojne. Njihov broj je relativno konstantan za svaki određeni tip ćelija. Mitohondrije su najbolje ispitane ćelijske organele. Unutar ćelije one su smeštene u neposrednoj blizini struktura koje troše energiju odnosno ATP. izuzev eritrocita sisara i anaerobnih plesni. U nekim ćelijama npr. Npr. kristi. Mitohondrije se vrlo mnogo razlikuju po veličini. Slika 10. u mišićnim ćelijama su smeštene uz miofibrile. jetre.1 . Mitohondrije imaju dve membrane: spoljnu i unutrašnju. Unutrašnja membrana mitohondrija je kontinuirana i obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermembranski prostor. U mitohondrijama jetre kriste su retke i nepravilne. Zapremina kristi se menja u toku disanja. Ona je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. strukturi i smeštaju. a širina nešto manje od 1μ5[5]. obliku. Unutrašnja membrana gradi mnogobrojne uzdužne nabore. koji se zovu kriste (cristae). dok su u ćelijama srca.Struktura kristi u mitohondrijama jetre (a) i mrkog masnog tkiva pacova (b) Zbog nabrane strukture. Najbolje su ispitane mitohondrije jetre pacova.

Ultrastruktura mitohondrija: skematski (a) i slikovno prikazana (b) Aktivnost mitohondrija dolazi od mnogobrojnih enzima i drugih faktora. čiji je prečnik 80—90 Å 6[6].2 . koje imaju mnogo kristi. koja sadrži oko 50% proteina. Na unutrašnjoj strani unutrašnje membrane nalaze se pravilno raspoređene sferne čestice.slična. koja se sastoji od više odvojenih prostora. Njih nema na spoljnoj strani unutrašnje membrane. polučvrsta faza. koji su smešteni unutar njihove strukture i na obema membranama. Ultrastruktura spoljne i unutrašnje membrane je različita. Mitohondrije. imaju malo matriksa i obrnuto. niti na spoljnoj membrani. Struktura mitohondrija. Ovo 6 . omogućava da su pojedini enzimski sistemi međusobno odvojeni. U nekim mitohondrijama se nalaze ribozomi. Slika 10. Ove čestice se nazivaju elementarne čestice.

Oni katalizuju većinu reakcija ciklusa limunske kiseline (CLK). nego da su enzimi ravnomerno raspoređeni.. di. U unutrašnjoj membrani mitohondrija su smeštene sve važne dehidrogenaze. U tabeli 13. acetoacetat i β-hidrok-sibutirat prolaze bez prepreka kroz membrane mitohondrija.i tri-karbonske . dehidrogenaza glutaminske kis. Zbog velike metaboličke aktivnosti. β-oksidaciju masnih kiselina i metabolizam aminokiselina sve do nastajanja ureje. mitohondrije primaju i oslobađaju mnogobrojne metabolite. piruvat. monoamin-oksidaza Miokinaza (ATP+AMP → 2 ADP) nukleozid-difosfat-kinaza: (ATP + UDP → ADP +UTP) citohromi.1 je dat raspored enzima odnosno funkcionalna organizacije mitohondrija.ima velikih prednosti: 1) postiže se veća lokalna koncentracija reaktanata. Unutrašnja membra matriks citratsintaza. dehidrogenaze NADH. Neki od njih kao O₂. ureja. Tabela 10. piruvat-karboksilaza PEPkarboksikinaza U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. izocitratdehidrogenaza. iako su neki od njih kompleksni enzimski sistemi.1 Raspored enzima u mitohondrijama Mesto nalaženja Spoljna membrana prostor između membrana Funkcija aktivacija masnih kiselina reakcije između nukleotida Prenos vodonika i elektrona dobijanje ATP-a prenošenje masnih kiselina drugi transportni sistemi dehidrogenaze i drugi enzimi CLK oksidacija masnih kiselina desaminacije i transaminacije sinteza ureje inicijalne reakcije glukoneogeneze Enzimi Tiokinaza masnih kiselina.enzimi sinteze ATP-a transfere karnitin-masne kiselineKoenzim A. koji učestvuju u sintezi ATP-a. CO₂. β-hidroksi-buterne kiseline i α-glicero-fosfata. 2) mogućno je njihovo usmereno kretanje prema jednoj ili drugoj strani unutrašnje membrane i 3) može da se podesi redosled reakcija. malat-dehidrogenaza. transaminaze enzimi ciklusa ureje. neke stupnjeve glukoneogeneze. akonitaza enzimi (β-oksidacije masti.fumaraza.dehidrogenaza ćilibarne kiseline. svi citohromi i faktori. Drugi metaboliti kao što su: nukleotidi.

10. koja oksiduje citohrom c. masne kiseline i katjoni nisu permeabilni. β-hidroksibuterne kiseline i αglicerofosfata. pošto prvo razmotrimo procese biološke oksidacije i oksidativne fosforilacije. Kompleks III oksiduje redukovani ubihinon (UQH2) na račun citohroma c.2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA Odvajanje unutrašnje membrane mitohondrija od spoljne i matriksa. i citohrome b.kiseline. a kompleks IV je citohrom oksidaza. Tako su frakcionisanjem unutrašnje membrane odvojena četiri kompleksna enzimska sistema. dehidrogenazu ćilibarne. . koja se oslobađa u toku oksidacije. pomoću kiseonika.konzerviše u obliku ATP-a. koji omogućavaju da se energija. Kompleks II vrši oksidaciju ćilibarne kiseline (sukcinata). koji se redukovao u kompleksu III. U unutrašnjoj membrani su identifikovani i enzimi sinteze ATP-a. Organizacija sastavnih delova respiratornog lanca objašnjena je na više načina. o kojima će kasnije biti govora. Njihovo ulaženje i izlaženje kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu reguliše nekoliko mehanizama. Kompleks I je flavoenzim koji vrši reoksidaciju NADH koji pritiče iz CLK. pomoću ubihinona (UQ). c. a i a₃. pokazalo je da ona sadrži enzime respiratornog lanca: dehidrogenazu NADH.

Isto tako. Oni isto tako ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom.Funkcije kompleksa enzima I-IV izolovanih iz mitohondrija (Fp: flavoenzim NHFe: nehemsko gvožće) Pomoću specifičnih inhibitora ustanovljeno je da flavoenzimi respiratornog lanca nisu autonomni u transportu elektrona. odnosno vodonika (H°). povezani preko ubihinona i citohroma c. njihov odnos prema delovima respiratornog lanca je od velikog značaja. već njihovu reoksidaciju vrši ubihinon (UQ).Slika 10.3 . ubihinonom i elektrontransfernim flavoproteinima (ETF)). koji učestvuju samo u oksidaciji NADH i sukcinata. već su povezani sa citohromima. . dehidrogenaze masnih kiselina. Zbog toga se pretpostavlja da su kompleksi I—IV. Verovatno je da elektron-transferni flavoproteini povezuju neke enzime matriksa. glicerolfosfat dehidrogenazu i druge flavoenzime.pošto ETF i dehidrogenaze masnih kiselina čine 80% mitohondrijalnih proteina. . sa ubihinonom.

povezuju po jednom određenom redu. koji enzimske komplekse respiratornog lanca. kao neka vrsta cementa. ovaj proces je u organskoj hemiji obuhvatio više tipova hemijskih promena. Supstranca koja se oksiduje gubi elektrone. Slika 10.Struktura respiratornog lanca 10. a ona koja se redukuje. prima elektrone.4 . komplementaran proces: u reakciji oksidacije jedne supstancije mora istovremeno da se redukuje druga. Kod svih tipova oksido-redukcije dolazi do prenosa elektrona ili kako se kaže redukcionih ekvivalenata. U toku oksido- . hidrofobnog karaktera.Pored toga u mitohondrijama se nalaze »strukturni proteini«. Mada je oksidacija prvobitno značila sjedinjavanje sa kiseonikom.3 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE Oksidacija i redukcija su nerazdvojan.

Oksidaciono sredstvo je. jer dolazi do gubitka elektrona: Većina oksidacija u biološkim uslovima se dešava uz prenos ekvivalenata od dva elektrona. U transportu elektrona od organskih supstrata do kiseonika učestvuju tri glavne grupe oksido-reduktaza. Obrnuti proces. Pošto gubitak vodonika. je redukcija. odnosno kiseonikovih i vodonikovih atoma. čija je prostetična grupa neki hem. znači i gubitak njegovog elektrona. kao pri oksidaciji etanola u acetaldehid: Kod dehidrogenacije je prenos elektrona povezan s prenosom vodonika (H°). Po redu njihovog učešća. a redukciono sredstvo gubi elektrone i oksiduje se: Prvobitni pojam oksidacije može se predstaviti oksidacijom acetaldehida u sirćetnu kiselinu. . I u jednom i u drugom slučaju dolazi do prenosa elektrona.redukcije oksidaciono sredstvo prima elektrone i redukuje se. Na osnovu gornjeg izlaganja. U respiratornom lancu su zastupljene piridin -nukleotid (PN) specifične dehidrogenaze. Dehidrogenaze koje sadrže FAD ili FMN kao prostetičnu grupu. tzv. i Citohromi. Primeri PN-specifičnih dehidrogenaza opisani su u procesima glikolize i CLK. piridin specifične dehidrogenaze. to su: Dehidrogenaze koje imaju koenzim NAD ili NADP. Enzimi (oksidoreduktaze) koji katalizuju biološke oksidacije deluju u zajednici sa grupom koenzima. Oksidativan je i proces pri kome organsko jedinjenje gubi vodonik (dehidro-genacija). to je adicija jednog kiseonika ekvivalentna gubitku dva elektrona. gde se broj kiseonikovih atoma povećava za jedan: Pošto kiseonik ima težnju da primi dva elektrona. gubitak kiseonika. prostetičnih grupa ili prenosilaca elektrona. akceptor vodonika. povećanje pozitivne valence metala je oksidativan proces. to je dehidrogenacija oksidativan proces. u ovom slučaju.

Težnja neke supstance X da daje elektrone. a oni krajnji ih primaju.5 dato je stacionarno stanje respiratornog lanca iz koga se vidi. odnosno njen redoks potencijal. Proces je dinamičan.4 REDOKS-POTENCIJALI Utvrđivanje redosleda komponenata respiratornog lanca izvršeno je merenjem redoks-potencijala svakog člana. Kada radi optimalno.Procesi oksidacije teku u mitohondrijama.6 predstavljeno. koji se menja kada on prelazi iz redukovanog u oksidovano stanje. 10. da bi se struja elektrona održavala. koja prima iz citozola tekuće obroke supstrata. vrednost redoks potencijala određuje dve veličine: 1) redukujuću sposobnost jednog člana i 2) koliko se energije dobija kod njegovog prelaska u oksidovani oblik. koji se nalaze na početku lanca. može da se izmeri pomoću pogodnog električnog kruga. U slučaju respiratornog lanca. Na slici 10. tako da je u svakom momentu odnos svakog prenosioca u oksidovanom i redukovanom obliku konstantan.Stacionarno stanje respiratornog lanca Svaki stepen procesa oksidacije radi konstantnom brzinom. Redoks potencijal je kvantitativna mera sposobnosti jedne supstance da redukcuje drugi. U posudi A . Pošto svaki prenosilac ima karakteristični apsorpcioni spektar.5 . pretežno nalaze u redukovanom stanju. Znači da početni članovi lako daju elektrone. molekuli svakog prenosioca su naizmenično u redukovanom i oksidovanom stanju. a na kraju lanca preovladava oksidovani oblik. sve do kiseonika kao krajnjeg akceptora elektrona. može da se izmeri redoks-stanje svakog učesnika. kao što je na slici 10. prerađuje ih i oslobađa produkte. kao i njihov redosled. da se prenosioci. Slika 10. Analogno je izražavanju jačine kiseline na osnovu njenog pK. Najjednostavnije je da se dve posude povežu. respiratorni lanac mitohondrija liči na tekuću traku u fabrici.

koji ustvari meri elektromotronu silu (EMS). koji je veći od bioloških akceptora elektrona kao što su NAD. Znači da svaka polućelija može da se redukuje ili oksiduje u zavisnosti od redokspotencijala druge ćelije i. označene kao oksidaciono sredstvo. Po definiciji potencijal vodonične elektrode pod tim uslovima (pH = 0. Povezivanjem dve posude. HCl). 25°C. Ako je poznat apsolutni elektrodni potencijal EA i EB u dva suda. Voda prema tome ima malu težnju da gubi elektrone i daje molekulski kiseonik. ona ima negativni elektrodni potencijal. U slučaju da druga ćelija (A). ako ona lakše prima elektrone. svog potencijala.se nalazi rastvor supstance X (»redukujućeg sredstva«). naravno. U tom slučaju je vodonik redukciono sredstvo i elektroni će teći prema pozitivnoj elektrodi u kojoj će se dešavati redukcija. kao što je na slici prikazano. Struju elektrona će da registruje galvanometar. 7 . Drukčije rečeno.j. jer može da prima elektrone. počeće da se kreću elektroni iz posude A u B.rastvor H+jona (t.815 V. kiseonik ima veliki afinitet prema elektronima. Obično se uzima standardna vodonična elektroda. flavoproteini i citohromi.EB U praksi se uvek mora u polućeliji B da uzme poznata referentna elektroda. tada je njen potencijal pozitivniji od vodonične elektrode. Izmereni potencijal se izražava kao redoks potencijal i obeležava sa Eh. Treba naglasiti da redoks par: voda/kiseonik: ima vrlo pozitivni standardni redukcioni potencijal od +0. Obrnuto. tada će EMS biti jednaka razlici elektrodnih potencijala: ΔE = EA .1 atm)7[7] iznosi 0. koja se sastoji od komadića platine uronjene u 1 M. lakše predaje elektrone vodoničnoj ćeliji. a u B rastvor supstance Y. Ona pokazuje redukcioni potencijal reakcije: H2↔2H+ + 2e pod pritiskom vodonika od 1 atmosfere na 25°C.

odnosno oni koji lako gube elektrone. Na dnu liste su oni koji lako primaju elektrone. po redu datom u tabeli. koji su najjača redukciona sredstva. sve do kiseonika. koji ih prima gradeći vodu. Na vrhu liste su oni.Redoks merenje potencijala U tabeli 10. Redosled komponenata respiratornog lancaje u saglasnosti sa ovim vrednostima standardnih redukcionih potencijala i izgleda ovako: NADH → Fp → UQ → b → c1 → c → a → a3 Prema tome.Slika 10. gde elektroni teku od onih sa negativnijim potencijalom prema onima sa pozitivnijim.6 . respiratorni lanac je neka vrsta kompleksa polućelija različitog redoks-potencijala.2 su dati redoks potencijali nekih supstrata i prenosilaca elektrona. Npr. NAD+ je pogodan akceptor elektrona od piruvata. ali ne od sukcinata. . Elektroni će normalno da teku od jednog para na drugi.

ili tačnije od odnosa koncentracija redukovanog i oksidovanog oblika (X red/X oks. pH i koncentracije X. i X oks. Slika 10.Standardni redukcioni potencijali nekih bioloških redoks sistema Veličina redoks potencijala zavisi od temperature.7 liči na titracionu krivu slabe kiseline za koju važi Henderson-Hasselbalch-ova jednačina: Poznata Nernstova jednačina redoks potencijala ima isti oblik: .7 je prikazan odnos veličine redoks-potencijala (Eh) u zavisnosti od procenta redukovanog oblika u polućeliji. pH = 7 i 1 M koncentracije X red.Veličina redoks-potencijala u odnosu na procenat redukcije Кriva na slici 10.2 . Iz defmicije je jasno da je to srednji potencijal kada se u polućeliji nalazi 50% oksidovanog i 50% redukovanog oblika. dobijeni potencijal se naziva standardni redoks-potencijal i obeležava se Eo'.).7 .. Na slici 10.Tabela 10. Kada se ove vrednosti standardizuju: 25°C.

a u mitohondrijama iznosi +0.059 log 3 = + 0. ako ima više oksidovanog oblika.gde je R=8. koji su se vezali za NAD i redukovali ga u NADH. pa je Eh=+0. Tako se oksidacijom glukoze do laktata dobija -197 kJ.65x104 Cmol-1 — Faraday-ova konstanta. Pomoću gornje jednačine. dobija se da je: Vrednosti [Xoks] i [Xred] označavaju molarne koncentracije oksidovanog i redukovanog oblika.28 V. standardni potencijal citohroma c Eo= +0. Vidimo. odnosno -2 880kJ: Glukoza → 2 laktata ΔG = -197 kJ Glukoza + 6 O2→ 6CO2 + 6H2O ΔG = -2880 kJ Pod aerobnim uslovima se. T=temperatura u °K. 10. kao što smo u ranijim izlaganjima videli.5 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU Za sve svoje životne potrebe ćelija dobija energiju oksidacijom hranljivih sastojaka do CO2 i H20.31 J K-1 mol-1 gasna konstanta. dakle. redoks-potencijal daje pozitivniji. a to su: Nastajanje acetil-Koenzima A oksidativnom razgradnjom piruvata. F=9. jer je odnos oksidovanog citohroma c (75%). Oksidacija acetil-ostatka do CO2 i četiri para vodonika u Krebs-ovom ciklusu i Oksidacija četiri para vodonika.25 V. koristeći standardni redoks potencijal i uzimajući stvarni odnos redukovanog i oksidovanog oblika prenosioca elektrona u mitohondrijama može da se izračuna postojeći redoks potencijal. a oksidacijom do CO 2 i H20 skoro 15 puta više.25V. jer su se svi vodonikovi atomi glukoze oksidovali u H2O. Zamenom ovih vrednosti u gornju jednačinu i prevođenjem u dekadne logaritme. dobija daleko više energije.25+0. . Tako je npr. bio bi negativniji. Oksidativna razgradnja ili respiracija odigrava se u tri stupnja. ako bi bilo više redukovanog. n = broju izgubljenih elektrona pro mol. prenošenjem njegovih elektrona u respiratornom lancu sve do kiseonika. prema redukovanom (25%) tri. masnih i aminokiselina.

6 se vidi kako je ukupna promena slobodne energije oksidacije NADH. a zovu se adenozin-trifosfataze. Povezivanje egzergonskih s endergonskim reakcijama zove se u biohemiji kuplovanje. Energija oksidacija se ne oslobađa u vidu toplote. broju prenesenih elektrona (n) i konstanti F (Faraday-eva konstanta): ΔG = -nF·Eh ili ako uzmemo standardne uslove: ΔG°'= -nF·E°' Pomoću ove jednačine može da se izračuna promena slobodne energije za svaki stupanj prenosa elektrona u respiratornom lancu. a negde manji. elektrona dovoljno velika. koji su negde veći (strmiji). da je korišćenje energije bioloških oksidacija povezano sa fosforilacijom opazili su Warburg i Christian 1939 g. s onima. koja iznosi —220 kJ. Pomoću gornje reakcije se slobodna energija oksidacija hvata i čuva vezana u obliku ATP-a. Energija se postupno oslobađa u više »paketa«. Ona može da se odigrava na nivou supstrata i u respiratornom lancu. raspoređena na pojedine prenosioce elektrona. da može da obezbedi energiju za . U ćeliji centralno mesto u ekonomisanju energijom ima ATP. jer se svi procesi u ćeliji (odnosno u mitohondrijama) odigravaju na konstantnoj temperaturi. U respiratornom lancu je na tri mesta promena slobodne energije prenošenja. Na slici 10.Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala (Eh) . Ovaj proces se zove oksidativna fosforilacija. koje preuzetu energiju može dalje da preda endergonskim reakcijama. Sistem ATP/ADP povezuje procese u kojima se oslobađa energija. To je jedino jedinjenje. koji se nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. Pojavu. koji je troše. Ova energija se ugrađuje u jedan endergonski proces. u kome iz adenozin difosfata i neorganskog fosfata (Pi) nastaje adenozin-trifosfat (ATP): ADP + Pi → ATP + H2O ΔG° = + 31kJ Ovu sintezu katalizuju enzimi. polazeći od supstrata pa sve do kiseonika.

Na taj način je potvrđeno da u respiratornom lancu postoje tri mesta na kome se dobija energija. od kojih se sačuva u obliku ATP-a 465 kJ odnosno 39%. a zato je potrebna energija od 15 x 31 kJ = 465 kJ. Tri mesta fosforilisanja se vide na slici. Slika 10. 10. dodani neorganski fosfat prelazi u organski. U toku kompletne oksidacije glukoze do CO 2 i H2O u procesu glikolize i CLK nastaje 36 mola ATP-a: U procesu glikolize: Glukoza+2 Pi+2 ADP+2 NAD+ → 2 piruvata+2 NADH+2 H++2 ATP+2 H2O U ciklusu limunske kiseline: 2 piruvata+5 O2 + 30 ADP + 30 Pi → 6 CO2 + 30 ATP + 34 H2O Pored toga nastaju još 4 ATP-a oksidacijom dva molekula NADH. Eksperimentalno je utvrđeno da je odnos nastalog ATP-a po atomu utrošenog kiseonika (P/O) u proseku 3. koji se stvara kod aerobnog prelaženja glukoze u piruvat: 2 NADH+2 H++O2+4 Pi+4 ADP → 2 NAD++4 ATP+6 H2O Iskorišćenje promene slobodne energije.3 .Oslobađanje energije tokom prenosa dva elektrona u respiratornom lancu Belitser je prvi primetio da. Da spomenemo da postoji još jedan alternativni proces. Tabela 10. piruvata). koji .P/O za svaki stepen oksidacije piruata u ciklusu limunske kiseline Iz tabele se vidi da oksidacijom piruvata nastaje 15 mola ATP-a.8 . kada se meri potrošnja kiseonika u toku disanja homogenata jetre u prisustvu supstrata (npr. Oksidacijom piruvata do CO 2 i H2O oslobodi se — 1190 kJ. Na drugim mestima u lancuje promena slobodne energije relativno mala i možda nije dovoljna za sintezu ATP-a.sintezu jednog mola ATPa To su mesta fosforilisanja. vezan za ATP. U tabeli 10.3 je dat odnos P/O za svaki od stepena oksidacije piruvata u ciklusu limunske kiseline. koja se dobija oksidacijom glukoze (–2880kJ) iznosi 39%.6 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE Videli smo da se znatan deo slobodne energije oksidacija može da sačuva u obliku ATP-a.

gde je prenos vodonika povezan sa prenosom elektrona (slika 10. Mehanizam oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu objasnio je Mitchel. koja je bogata energijom (~).4-dinitrofenol. Oni se pojavljuju u jednom pravcu: Npr: FADH2 + 2Fe3+ → FAD + 2Fe2++2H+ a troše se u suprotnom: 2Fe2++ ½ O2+2H+ → 2 Fe3++2 H2O . Bitnu ulogu u ovom procesu imaju SH-grupe enzima. za šta je dobio Nobelovu nagradu 1978 g. Oksidativna fosforilacija u mitohondrijama je vrlo osetljiv proces. Ona se odigrava u unutrašnjoj membrani mitohondrija. Ona se u prisustvu neorganskog fosfata cepa u drugi energetski bogati intermedijer R-CO-P (1.8). 2. tako da nastaje ATP.troši energiju. koji aktivira enzime sinteze ATP-a. gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. Ovi inhibitori onemogućuju povezani rad oksidacije sa fosforilacijom i zato se nazivaju dekopulatori oksidativne fosforilacije. U svim tim slučajevima mora da postoji neki mehanizam pomoću koga se slobodna energija oksidacija prevodi u druge oblike energije. To je primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata (slika 10. Oni takođe inhibiraju bubrenje izolovanih mitohondrija u prisustvu ATPa. Onaje vrlo osetljiva na specifične inhibitore npr. stvaraju protoni: 2H → 2H+ + 2e Pošto je unutrašnja membrana mitohondrija nepermeabilna za protone stvara se gradijent protona.3-difosfoglicerat). Protoni se pojavljuju u respiratornom lancu na svakom mestu. a to je prenos katjona kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu.7). Postoje takođe i drugi putevi koji kompetiraju sa fosforilacijom ATP-a. Oksidacijom — SH grupe nastaje tio-acilna veza RCO~ S — E. Ukupna reakcija je egzergonska. za koji je neophodno da je unutrašnja membrana mitohondrija intaktna. Mitchel-ovo objašnjenje oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu polazi od činjenice da se pri prenošenju elektrona od vodonikovih atoma. koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. Jedan od njih je prenošenje vodonika od NAD + na NADPH. pod katalitičkim dejstvom kompleksa adenozin-trifosfataza. Mehanizam nastajanja ATP-a u oksidativnom stupnju glikolize objašnjenje pre 50 godina.

9 .Slika 10.Gliceraldehid-3-fosfat dehidrogenaza (primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata) .

sa jedne na drugu stranu membrane. 10. koja se odigrava u dva prelaženja četiri protona. i zbog toga je njihova koncentracija unutar matriksa veća. Mitchel je dokazao da gradijent protona daje energiju za nastajanje ATP-a. mitohondrije moraju da budu na neki . Rezultat oksidacije jednog NADH je prenos 6H+ od unutrašnje strane membrane prema spoljnoj.Slika 10. Zbog ovakvog kretanja protona od jedne na drugu stranu membrane stvara se gradijent elektrona preko membrane: Svaki gradijent stvara silu.9 označava oksidaciju sukcinata.7 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA Unutrašnja membrana nije permeabilna za sve rastvorne supstance. a izbace se na spoljnu stranu.10 je pokazano kako u toku oksidacije NADH respiratorni niz tri puta savija. Međutim. Na slici 10. –SH2 na slici 10. Pri tome se tri para protona potroše na strani okrenutoj matriksu. a na spoljnoj stran membrane smanjenje pH (višak H+) Mitchel je pomoću osetljivih registrovao ove promene pH. a na drugoj njihovo otpuštanje. koja teži da tera protone natrag u matriks (protonmotorne i elektromotorne sile). Rezultat ovakvog kretanja protona je povećanje pH (suvišak OH-) na strani matriksa. onda se najednoj dešava potrošnja protona. a brzine njihovih reakcija su vrlo velike.1 aparata 0Pre Ako procesi u respiratornom lancu teku od jedne strane unutrašnje membrane prema drugoj.

nalaze se uglavnom u obliku jona. Brzina prenosa. mora jedan drugi anjon da se kreće u suprotnom pravcu. dakle. Citrat. koje su osnovni supstrat mitohondrijalnih oksidacija. Selektivni transport je osetljiv na specifične inhibitore. one ne utiču ni na osmotsku ravnotežu.11 je prikazan transport intermedijera CLK i fosfata kroz unutrašnju membranu Slika mitohondrija. slično brzini enzimskih reakcija dostiže maksimum kod jedne određene koncentracije supstrata koji prelazi. prolaze kroz unutrašnju membranu bez specifičnog prenosioca. Dikarbonske i trikarbonske kiseline ciklusa limunske kiseline (CLK) ne prolaze slobodno kroz unutrašnju membranu. masne kiseline i ketonska tela. Spoljna membrana je permeabilna za sve molekule. Na slici 10. Njihov suprotni anjon je malat. izuzev onih najvećih.1 1suprotni anjon koji neutrališe prolaz malata i sukcinata. Neke rastvorene supstancije kao što su: piruvat. Selektivni transport kroz membranu odigrava se posredstvom permeaza ili prenosioca. U ovom slučaju je fosfat 10. Videli smo da je dobijanje ATP-a u mitohondrijama jedna od njihovih primarnih funkcija. One. Pošto su one jače kiseline. kao monokarbonske kiseline. koji je specifičan prema supstratu koji prenosi ili nekoj njegovoj strukturnoj osobini. pošto se potpuno oksiduju do CO2 i H2O. pored toga. Zbog toga je ulaženje ADP-a u . izo-citrat i α-ketoglutarat. moraju da se transportuju u obliku svojih anjona. Ove monokarbonske kiseline prolaze u obliku nedisosovanih molekula: Nedisosovani molekuli ovih kiselina ne utiču na jonsku ravnotežu membrane i. takođe. Da bi se održala elektroneutralnost membrane. Fumarat i Tran oksalacetat ne mogu da prođu kroz unutrašnju mitohondrijalnu sport membranu. a ne fosfat. prolaze kao anjoni.način povezane sa svojom intracelularnom okolinom i zato postoji selektivni transport kroz unutrašnju membranu.

CN–) inhibiraju i ulaženje Ca2+ u mitohondrije. energetski zavisan od sinteze ATP-a. On odvaja prenos elektrona od oksidativne fosforilacije (dekopulator). Unutrašnja membrana mitohondrija je nepermeabilna prema katjonima (Na+. Jedan negativan naboj više ATP-u kompenziran je potencijalnim gradijentom protona. U svakom slučaju prenos katjona i oksidativna fosforilacija su dva alternativna procesa. Zbog ovog recipročnog pomeranja koncentracija ADP+ATP unutar mitohondrija se održava na konstantnom nivou.K+ ili Mg2+) i anjonima (Cl–. Vrlo mnogo je studiran uticaj Ca2+ jona.u mitohondrije. . a sprečava sintezu ATP-a.mitohondrije i izlaženje ATP-a iz mitohondrija važan proces. koji se vidi pod elektronskim mikroskopom. Pokazano je da se i on odigrava posredstvom specifičnih permeaza (prenosilaca) osetljivih na ihibitor atraktilozid. Zapaženo je da dolazi do taloženja kalcijum fosfata u matriksu. a ATP4. Br–. I ovaj prenosni sistem radi na principu suprotnog jona. odnosno izlaženjem H+. koji ubrzava disanje mitohondrija. koja troše energiju disanja. samo je njihov transport neznatan u odnosu na Ca2+. to je dokaz da je to aktivni proces. U odsustvu kiseonika ili ATP-a. Pošto inhibitori prenosa elektrona (npr. Ovde se recipročno pomeraju dva anjona ADP3.iz mitohondrije u odnosu 1:1. NO3–). I drugi katjoni (Na+ i K+) mogu aktivno da se nagomilavaju u mitohondrijama. Ca2+joni se ne nagomilavaju u matriksu.

koji zaobilaze nepermeabilnost membrane prema NADH.10. U ovakvim situacijama postoje putevi. Ona se. Vrlo često je potrebno da ova jedinjenja pređu iz jednog rezervoara u drugi. prenose se u mitohondrije pomoću glicerol-fosfatnog puta. oksidaciju i sintezu masnih kiselina. koji preuzima reduk-cione ekvivalente . intra. Slika 10. dakle. da NADH prvo reaguje sa dihiroksiaceton-fosfatom. Ovaj zaobilazni put ide tako.12 . nalaze u dva rezervoara (»pool«-a). Ova jedinjenja se nalaze i u matriksu i u citoplazmi odvojeni unutrašnjom membranom.i ekstra-mitohondrijalnom »pool«-u. Ovi putevi se nazivaju »shuttle« (šatl) sistemi. acetil i acil-koenzima A.Glicerolfosfatni i malatni zaobilazni put („shuttle“) prenošenje redukcionih ekvivalenata (NADH) iz citoplazme u mitohondrije Kada se povećaju zalihe NADH u citoplazmi. koenzim-A i acil koenzim A. njegovi redukcioni ekvivalenti (H°). Oni povezuju tri glavna metabolična puta: glikolizu. NADH.8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM Unutrašnja membrana je nepermeabilna za: NAD+.

Acetil-koenzim A zaobilazni („shuttle“) sistemi Nastali glicerol-3-fosfat prolazi kroz unutrašnju membranu i dejstvom mitohondrijalnog enzima (glicerol-3-fosfat dehidrogenaze) prelazi ponova u dihidroksiaceton--fosfat. . znači koji radi reverzibilno.prelazeći u glicerol-3-fosfat. Za prenošenje redukcionih ekvivalenata sa NADH iz mitohondrija u citoplazmu i obrnuto. dehidrogenaza: Reakciju katalizuje glicerol-fosfat- Slika 10. postoji malatni »shuttle«. Ponovo nastali dihidroksiacetonfosfat izlazi iz mitohondrija i može ponova da prenese vodonik citoplazmatskog NADH (slika 10.12) Ovaj zaobilazni put unosi redukcione ekvivalente iz citoplazme u mitohondrije.13 . a ne u suprotnom smeru. Svoje redukcione ekvivalente je predao flavoenzimu i oni će se oksidovati do H 20.

koja se nalazi na spoljnoj membrani mitohondrija. pomoću specifičnog prenosioca i prelazi dejstvom mitohondrijalne malatdehidrogenaze ponova u oksalacetat. Unutar mitohondrija oksalacetat se transaminacijom prevodi u aspartat. Slična transaminaza se nalazi i u citoplazmi. one se prvo »aktivišu« dejstvom tiokinaze. karnitinski »shuttle« prikazanje na slici 10. dešava se u mitohondrijama.13) . gde se odigrava sinteza masnih kiselina. One se nalaze sa svake strane unutrašnje membrane Prenošenje acetil-koenzima A iz mitohondrija u citoplazmu. U ovom zaobilaznom putu dejstvuju dve acil-transferaze. Da bi se oksidovale. i ostaje oksalacetat (slika 10. Malat ulazi u mitohondriju. koji se redukuje u malat. NADH predaje vodonikove atome oksalacetatu. Oksidacija masnih kiselina. koje se mobilizuju iz adipoznog tkiva.Dejstvom citoplazmatične malat-dehidrogenaze. koje prenose kiselinski ostatak masne kiseline sa koeazima A na karnitin. omogućava citratni »shuttle«. Aktivne masne kiseline vezane za koenzim A ne mogu da prođu unutrašnju membranu. koji može da prođe membranu preko specifičnog prenosioca. Zaobilazni put prenošenja viših masnih kiselina. U citoplazmi citrat predaje acetil-ostatak koenzimu A dejstvom specifične ligaze. Unutar mitohondrija dejstvom ci-trat-sintaze.13. Citrat izlazi iz mitohondrija pomoću specifičnog prenosioca.Malatni »Shuttle« zbog toga radi u oba pravca. acetil-koenzim A se kondenzuje s oksalacetatom gradeći citrat.

3-difosfoglicerat koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. Oni katalizuju većinu reakcija CKL. Unutrašnja gradi mnogobrojne uzdužne nabore (kriste) i zbog toga joj je površina jako velika. Oksidacijom SH-grupa nastaje tio-acilna veza koja je bogata energijom. Ona se u prisustvu neorganskog fosfora cepa u 1. svi citohromi i faktori koji učestvuju u sintezi ATPa. U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. Unutrašnja membrana obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermolekulski prostor.UKRATKO: Oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. broju prenesenih elektrona i Faradejevoj konstanti. spoljnu i unutrašnju. Spoljna je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. Dobijanje ATP-a je primarna funkcija mitohondrija. neke stepene glukoneogeneze i metabolizam aminokiselina. . U unutrašnjoj membrani mitohondrija smeštene su sve važne dehidrogenaze. Mitohondrije imaju dve membrane. U mehanizmu nastajanja ATP-a bitnu ulogu imaju SH-grupe enzima gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. β-oksidaciju masnih kiselina. Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala.

.

BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA .

globuline i fibrinogen.1 BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi.1% u transferinu u plazmi. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. to znači da 40% volumena krvi čine ćelije. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. prenose se kao belančevine iz jednog dela tela u drugi. oko 4% ima ga u mioglobinu. mioglobina i drugih supstanci kao što su citohromi. 0. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. Plazma je deo ekstracelularne tečnosti. pošto napuste koštanu srž i pređu u krvotok. Taj pritisak. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. Sinteza hemoglobina počinje u eritroblastima i nastavlja se u normoblastima. Ako. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. Čak i mladi eritrociti. imaju posebnu ulogu u odbrani organizma od infekcija. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. Antitela štite organizam od infekcija i toksičnih agenasa te ga na taj način čine imunim. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. a 15 do 30% usladišteno je uglavnom u obliku feritina. Gvožđe se nakon apsorpcije iz tankog creva veže odmah za beta-globulin transferin kojim se prenosi u plazmu. Gama-globulini. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. Gvožđe je veoma labavo vezano za globulin pa se . a donekle i beta-globulini. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi.11. stvaraju još nekoliko dana hemoglobin. peroksidaza i katalaza potrebno je razumeti kako se gvožđe iskorištava u organizmu. Budući da je gvožđe važno za sintezu hemoglobina. predstavljaju supstrate iz kojih nastaju druga jedinjenja. Ukupna količina gvožđa u telu iznosi oko 4 gr. a ostakat od 60% čini plazma. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. a tečnost u ćelijama je deo intracelularne tečnosti. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. dakle. hormona. beta i gama. Alfa-globulini i beta-globulini obavljaju u cirkulaciji različite funkcije: vežu se sa drugim supstancama i tako ih prenose. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća. 1% u različim jedinjenjima koja sadrže hem i koja kontrolišu intracelularnu oksidaciju. nazvan koloidno-osmotski pritisak. citohrom-oksidaza. ćelijskih ekskreta. što je on veći to je veća viskoznost. jer grade većinu antitela. kažemo da neko ima hematokrit 40. približno 65% tog gvožđa nalazi se u hemoglobinu. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. Belančevine plazme dele se na albumin.

Sve tri vrste polimorfonuklearnih leukocita pokazuju zrnastu strukturu. Jedan oblik delovanja limfocita je prianjanje uz štetne uzročnike i njihovo razaranje. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. Delom nastaju u koštanoj srži. Višak gvožđa može se uskladištiti u svim ćelijama. Osim leukocita. Svaka od tih funkcija na svoj način doprinosi zaštiti organizma. trombociti pokreću mehanizam zgrušavanja krvi. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. monociti i limfociti. Pojavljuje se hipoksija. Čim se hemoglobin oslobodi iz eritrocita on se odmah fagocituje i razgradi. megakariocita. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. Protein apoferitin ima veliku molekulsku težinu te se za njega mogu vezati bilo male bilo velike količine gvožđa. Hem se u ćelijama EPR pretavara u nekoliko faza u žučni pigment bilirubin koji se zatim otpušta u krv i putem jetre izlučuje u žuč. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. značajan doprinos odbrani organizma daje retukilo-ednoplazmatični sistem. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. ona može prsnuti pri prolasku kroz neko suženo mesto u cirkulaciji. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. Granulociti i monociti štite organizam od uzročnika zaraza fagocitozom. Gvožđe se transferinom prenosi bilo do koštane srži gde služi za sintezu novih erotrocita. bilo u jetru gde se skladišti u obliku feritina. fetalne eritroblastoze. koga ima svuda po telu. U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su . Konačno. U krvi ima i mnogo trombocita. Starenjem eritrocita njihova membrana slabi. Kad je ukupna količina gvožđa u telu veća od količine koju može primiti feritin.lako može predati bilo kojoj ćeliji u telu. zove se rezervno gvožđe. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. b) aplazija koštane srži. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. polimorfonuklearni bazofilni leukociti. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. ta uloga pripada imunološkom sistemu. to su delovi šeste vrste leukocita. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. naročito u ćelijama jetre gde ga ima oko 60%. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako smanjuje. naslednih bolesti. To gvožđe odloženo u feritnu. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. ono se skladišti u veoma teško rastvorljivom obliku zvanom hemosiderin. zbog čega se nazivaju granulocitima. iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. kad postane veoma krhka. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. U ćelijama se gvožđe veže sa apoferitinom s kojim gradi feritin.

2 BIOHEMIJA BUBREGA Bubreg je vrlo važan organ za život. te se stvaraju lokalni edemi. što u krajnjem dovodi do smrti. kao što su limfni čvorovi. Leuhemičke se ćelije u koštanoj srži mogu tako brzo deliti da prodiru u okolnu kost koja zbog toga postaje lako lomljiva. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. širok 5 cm. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. Jedna od prvih posledica upale je „ograđivanje“ oštećenog područja. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi.povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi.bez obzira na to potiču li iz koštane srži ili iz limfnih čvorova. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. Prva je posledica metastatičkog rasta leuhemičkih ćelija na neuobičajenim mestima u telu. što dovodi do njegovog razaranja. Dug je oko 11 — 12 cm. Celi bubreg obavijen je vezivnom čaurom oko koje je sloj masnog tkiva koji ga učvršćuje. što uzrokuje izlaženje velike količine tečnosti i proteina u tkivo. što otežava širenje bakterija. nastalo kliničko stanje naziva se leukocitoza. . debljine oko 3 cm. naročito aminokiselina i vitamina. druga propadaju. To se u krvi manifestuje povećanjem broja leukocita. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. Kad dođe do oštećenja. limfne čvorove. Leuhemično tkivo stvara tako brzo nove ćelije da mu je potrebna silna količina hranljivih supstanci. U tim područjima ćelije brzo rastu i prodiru u okolno tkivo. Nalazi se retroperitonealno u lumbalnom predelu. čovek najčešće umire veoma brzo. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. zatim dolazi do hemotaksije neutrofila prema oštećenom području. ako se ne leči.. Zato dok leukemično tkivo raste. a težak oko 120 — 200 grama. gotovo sve leuhemije zahvataju slezinu. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. iz oštećenog tkiva oslobađa se u okolnu tečnost histamin i drugi humoralni faktori. ima ih u različitim tkivima. Kad u koštanoj srži. Kad dođe do oštećenja neutrofili se kreću ka oštećenom području. To povećava lokalni protok krvi i propustljivost kapilara. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. 11. Prvo se prilepe za zid oštećenog kapilara. jetru i druge dobro prokrvljene delove tela. Za organizam je možda najvažnija posledica leuhemije da maligne ćelije iskorišćavaju za svoj rast goleme količine metaboličkih suptrata.

U piramidama se nalaze bubrežni kanalići koji završavaju na vrhu u papili kanalićem sa sitnim otvorom. Bubrežna medula sastavljena je od bubrežnih piramida s vrhovima prema hilusu. a na uzlaznom šira. U njoj su crvenkasta Malpighijeva telešca sastavljena od spleta kapilara koje tvore glomerule i Bowmanove čaure koja obavija glomerule.1 . . distalni tubul. a ovaj ulazi u kanalić koji u vrhu piramide prelazi u ductus papilaris. Splet kapilara sastoji se od dovodne arteriole (vas afferens) i odvodne arteriole (vas efferens). bubrežna kora) i medularne (medula.Bubrezi Bubreg je građen od kortikalne (cortex. Henleova petlja je na silaznom kraku uža. Uzlazni krak se vraća u koru i nastavlja u zavinuti tubul.Slika 11. Iz kore tubul silazi i nastavlja se u Henleovu petlju koja kroz kortikalni izdanak ulazi u piramidu medule. a između piramida nalaze se izdanci kortikalne mase. srž) supstance. Bubrežna kora je građena od žućkaste supstance. Iz glomerula izlazi proksimalni tubul. Glomerul zajedno s tubulima čini nefron.

lekova.1 FUNKCIJA BUBREGA Osnovna funkcija bubrega je uklanjanje nepotrebnih i zadržavanje supstanci potrebnih organizmu. otrova. od nepotrebnih i štetnih supstanci. Sve to obavljaju funkcionalno sposobni glomeruli i tubuli bubrega. AAP. stranih proteina.2 .. glukoze. metabolizma. 11. Prolaskom kroz bubrege krvna se tečnost »pročišćava« (odatle i pojam klirensa).Slika 11. eliminacija neisparljivih produkata metabolizma azotovih jedinjenja. elektrolita.2. Preko bubrega se obavlja: eliminacija vode.Nefron U proksimalnim tubulima epitelne ćelije imaju četkast pokrov (Brush border) koji je bogat enzimima (GGT. aminokiselina itd. stvaranje amonijaka. AP). U patološkim stanjima prelazak tih enzima u mokraću i kao rezultat toga pojačana enzimurija imaju dijagnostičko značenje. eliminacija soli. jer ukazuju na bubrežno oštećenje. zadržavanje supstanci potrebnih organizmu: krvnih proteina. prevenstveno eliminacija štetnih i organizmu stranih supstanci. . boja. npr.

toliko se stvara glomerularnog filtrata u 1 sekundi. Zbog smanjene glomerularne filtracije manje se izlučuju otpadni produkti metabolizma iz organizma. javljaju se poremećaji koji obično rezultiraju smanjenjem glomerularne filtracije. Kada su svi navedeni faktori normalni. Filtraciona površina zavisi od broja glomerula koji su u određenom času u funkciji. 2) U regulaciji ravnoteže vode i soli. srčane bolesti. lezije bubrega i nefroskleroza. proteini normalno ne prolaze glomerularni filtar. s druge strane.2 FUNKCIJA GLOMERULA Ultrafiltracijom krvne tečnosti u glomerulima stvara se glomerularni filtrat ili primarni urin. Ovaj pritisak.2.73 m 2 površine tela). zbog čega se smanjuje filtraciona površina. filtraciona površina preko koje se filtracija vrši (normalno 1. koja izazivaju morfološke promene. s jedne strane. za život organizma važnim procesima: 1) U uklanjanju toksičnihsupstanci i otpadnih produkata metabolizma. Kako se urinom uklanjaju produkti metabolizma azotnih jedinjenja. odnosno 1200 ml krvi na 1. teški prolivi ili povraćanja itd. tj. glomerularna filtracija kreće se između 2 i 2. U bubrezima se nadalje reguliše ekskrecija katjona i anjona te stvara amonijak u tubularnom epitelu. . koji se naziva efektivni filtracioni pritisak. a time i u održavanju osmotske ravnoteže između krvne tečnosti i tkiva 3) U regulaciji acidobazne ravnoteže. hemoragija.Ultrafiltracijom u glomerulima stvara se tzv. primarni urin prelaskom vode i niskomolekularnih jedinjenja koji se stvaraju tokom metaboličkih procesa. Zbog veličine molekule. i koloidnog osmotskog pritiska krvne plazme te pritiska u Bowmanovoj kapsuli.56 m 2) i minutni volumen krvnog protoka kroz bubrege (normalno oko 700 ml krvne plazme. rezultat je krvnog pritiska u glomerularnim kapilarama. Zato se ona javlja u stanjima kakva su glomerulonefritis. 11. što uzrokuje njihovo zadržavanje ili retenciju. osim filtracionog pritiska. Na glomerularnu filtraciju utiču. U slučajevima kada je neki od spomenutih faktora promenjen. Takva su stanja: šok. Smanjenje glomerularne filtracije zbog sniženog efektivnog filtracionog pritiska nalazi se u stanjima praćenim dehidracijom ili hemokoncentracijom te u izrazito sniženom krvnom pritisku. Na taj se način izlučuju iz organizma neki lekovi i otrovi. Zato je filtraciona površina promenjiva i prilagođava se potrebama veće ili manje filtracije.17 ml/s (120 do 130 ml/min). Na taj način bubrezi sudeluju u sledećim. Taj se proces filtracije vrši pod određenim pritiskom. teške opekotine. osim tragova proteina relativne molekularne mase manje od 70 000. jer je obično samo deo od ukupnog broja glomerula u funkciji.

pa povrede hipofize ili hipotalamusa mogu smanjiti njegovo lučenje i. To je tzv. ili 0. . kalijum. stvoreni amonijak. U proksimalnim tubulima reapsorbuju se natrijum. u ekstremnim slučajevima i do 30 L urina na dan.upravo je najizraženija retencija tih jedinjenja (ureja. a od fakultativne reapsorpcije zavisi stvaranje urina sa specifičnom težinom većom od krvne plazme. U distalnim tubulima reapsorbiraju se hloridi. Smanjenje fakultativne reapsorpcije usled smanjenog delovanja antidiuretskog hormona rezultira lučenjem urina manje specifične težine. tj. hloridi. izoosmotski u toku reapsorpcije raznih niskomolekularnih supstanci. specifične težine jednake krvnoj plazmi. ureja oko 40%. a neke otpadne i štetne supstance se uopšte ne reapsorbuju. aminokiseline. obligatna reapsorpcija vode. mokraćna kiselina ili uopšteno NPN–azot). tj. boje) i secerniraju u tubulima. nego potpuno prelaze u konačni urin. a tu se vrši i izmena jona i zakišeljavanje urina.017 ml/s. fosfor. 11. To se nalazi u bolesti nazvanoj diabetes insipidus. Aminokiseline i joni se većim delom reapsorbuju. Glukoza se u proksimalnim tubulima reapsorbuje do koncentracije od oko 10 mmol/L (180 g/dl) u krvi. kalcijum. te se luče velike količine. dok se neke supstance i secerniraju. Sekrecija antidiuretskog hormona iz zadnjeg režnja hipofize pod kontrolom je hipotalamusa. što se obično odigrava u distalnim tubulima. čak se neke (neki lekovi. što predstavlja bubrežni prag za glukozu. sposobnost tubularnog epitela da fakultativno reapsorbuje deo tečnost. Ova reapsorpcija može varirati i naziva se fakultativna reapsorpcija. kreatinin. ona je konstantna. a ostatak od oko 19% reapsorbuje se pod uticajem antidiuretskog hormona. glukoza i neki druge supstance. u tubulima se reapsorbiraju i druge supstance sadržane u primarnom urinu. oko 1. kao kalijum. jer je ona varijabilna i reguliše se fiziološkim potrebama organizma. Pri potpunom pomanjkanju antidiuretskog hormona izostaje potpuno fakultativna reapsorpcija u tubulima. Prolaskom kroz bubrežne tubule iz glomerularnog filtrata se reapsorbuje oko 99% vode.28 mmol (220 — 230 mg) u minuti. Izlučivanje takvog urina naziva se izostenurija. Osim vode. Obligatna reapsorpcija vode određena je reapsorpcijom krutih supstanci. hipostenurijom.22 do 1. Oko 80% vode koja ulazi u tubule reapsorbuje se u proksimalnom delu tubula. izlučivanja većih količina urina nego što je normalno.3 FUNKCIJA TUBULA Filtracijom stvoreni primarni urin prolazi kroz tubule. Na taj način bubreg reguliše koncentracije mnogih supstanci u krvi. što dovodi do pojave poliurije. zbog toga. u silaznom delu Henleove petlje. tako da od 125 ml primarnog urina u mokraćnu bešiku dospeva samo oko 1 ml konačnog urina u minuti.2.

U kori bubrega stvara se i kalikrein koji deluje na kininogenski supstrat pa nastaje kalidin. Visoka osmolalnost urina potiče uglavnom od supstanci na koje tubuli aktivno ne deluju. NaCl. Prostaglandini se stvaraju u bubrežnoj meduli i deluju takođe vazodilatatorski snizujući krvni pritisak. Na primer. Takva će reakcija distalnog dela nefrona biti samo u prisustvu ADH. . koncentracija ureje je mnogo veća u urinu nego u plazmi. Do proksimalnih tubula stiže ih manje. njihova koncentracija u plazmi će se povećati. Udeo izlučivanja ureje i kreatinina zavisi od brzine glomerularne filtracije. Bubreg ima i endokrine funkcije. prostaglandini i eritropoetin. Pošto se bikarbonat može sačuvati samo uz izlučivanje vodonikovih jona smanjiće se udeo bikarbonata u plazmi. Kada ADH deluje na distalni nefron. a deluju i na stvaranje renina. aktivni oblik vitamina D. Kad imamo: A ) Smanjenu funkciju glomerula a normalnu funkciju tubula Kod osoba sa niskom glomerularnom filtracijom moglo bi biti stimulisano izlučivanje ADH. Nadalje u bubregu se razgrađuju inzulin. koncentracije u plazmi im rastu jer se abnormalno malo izlučuju filtracijom. Kad je smanjena zapremina filtrata dolazi do reapsorpcije natrijuma sa izoosnotskim mehanizmima. Eritropoetin pospešuje proliferaciju i sazrevanje ćelija crvene krvne loze u koštanoj moždini. U bubregu se stvaraju renin. pa ga se manje može zameniti sa kalijumovim ili vodonikovim jonima.). Zbog toga se često kod insuficijencije bubrega javlja i anemija. glukagon i aldosteron.Konačni produkt svih tih procesa u bubrezima je izlučivanje oko 1 do 2 litre konačnog urina sa oko 60 g suve supstance (ureja. krea–tinin. jer se u njemu stvaraju ili aktiviraju neki hormoni. a ta se količina može reapsorbovati. Pri razgradnji ćelija oslobađaju se fosfat i urat. a kalikrein je u vezi i s renin–angiotenzin sistemom koji utiče na aldosteron i time na koncentracije natrijuma i kalijuma u plazmi. Kad brzina filtracije nije u ravnoteži s brzinom produkcije ovih supstanci. a u bubregu se takođe stvara 1. soli kalija i kalcija. Renin i prostaglandini sudeluju u regulaciji krvnog pritiska. time se umanjuje zapremina i stvara se urin s mnogo većim osmolalitetom nego što ga ima plazma. Konačan sastav plazme i urina kod bubrežnih bolesti zavisi od odnosa između oštećenih glomerula i tubula i od broja oštećenih nefrona. spoj vazodilatatorskog i natriuretskog djelovanja.25 (OH)2D3. može se reapsorbovati relativno više vode nego rastvorenih supstanci. To ima dve važne posledice: Smanjenje izlučivanja vodonikovih jona u celom nefronu. urati i dr.

U plazmi mogu biti smanjenje koncentracije fosfata. magnezijuma i urata. Smetnje se mogu pojaviti u smanjenoj sposobnosti reagovanja na ADH. pa ne mogu normalno apsorbovati bikarbonate ni zakiseliti urin. Hiperkalemija. samo kada je stimulisano izlučivanje ADH. Hiperurihemija i hiperfosfatemija. Lučenje aldosterona u sistemu biće maksimalno samo kada nisku glomerularnu filtraciju prati smanjen protok krvi u bubrezima. fosfata. samo kada je usporen protok krvi kroz bubrege (koji stimuliše izlučivanje aldosterona). otežana je regulacija sastava i zapremine urina. Kalijum sei dalje može reapsorbovati proksimalno. magnezijuma. Niska koncntracija bikarbonata i nizak pH. Ometena je i reapsorpcija glukoze. što ima za posledicu zadržavanje kalijuma. urata i aminokiselina. U takvim se slučajevima u distalnom nefronu reapsorbuje gotovo sav natrijum u zamenu za kalijumove i vodonikove jone. B ) Smanjenu funkciju tubula uz normalnu funkciju glomerula Kada su oštećene ćelije tubula. Što će dovesti do sledećih rezultata: U plazmi: .Smanjenje izlučivanja kalijuma u distalnom nefronu. Smanjena reapsorpcija rastvorenih supstanci iz proksimalnih tubula umanjuje izoosmotsku reapsorpciju vode na tom mestu. Visoka koncentracija ureje i zbog toga visoka osmolalnost. te u urinu ostane malo natrijuma. Zbog toga će rezultati analiza venske plazme i mokraće iz obolelog nefrona biti sledeći: U plazmi: Visoke koncentracije ureje i kreatinina. Niska koncentracija natrijuma. U mokraći: Smanjem volumen. zbog čega će se stvarati velika zapremina prekomerno razređenog urina. Tubuli ne mogu izlučivati vodonikove jone.

glikozurija. a na tubulima se i pored nedovoljne filtracije može toliko zaustaviti reapsorpcija da on trpi od poliurije. na primer ureja i kreatinin. Filtracija u glomerulima prestaje i bolesnik postaje anuričan. Budući da se normalno reapsorbuje . Usled defekta proksimalnih tubula: opšta aminoacidurija. Zapremina urina na sličan način zavisi od ravnoteže između volumena filtrata i dela tečnosti reapsorbovane u tubulima. Koncentracije u plazmi mogu biti normalne ili čak niske. hipomagnezemija i hipourihemija. Stepen retencije kalijuma. Klinički sindromi bolesti bubrega Postoji spektar stanja s promenljivim odnosima između disfunkcije tubula i glomerula. ( zbog normalne funkcije glomerula). iako retko prelaze referentne vrednosti. kao i hipokalemija.Normalna koncentracija ureje i kreatinina. dok je u tubulima reapsorpcija kalijuma. Zbog defekta proksimalnih ili distalnih tubula: niska bikarbonata i nizak pH. neadekvatno niska koncentracija ureje i zbog toga niska osmolalnost i pored stimulišenog lučenja ADH. sve dok brzina glomerularne filtracije nije približno 30% niža od normalne. U urinu: Zbog defekta proksimalnih i/ili distalnih tubula: povećana zapremina urina. Na glomerularnoj fazi odvaja se filtracijom tako malo da koncentracije u plazmi rastu premda je zakazala reapsorpcija. Kada se brzina glomerularne filtracije smanjuje. urata i fosfata doduše smanjena. fosfaturija. zadržava će se supstance na koje tubuli mnogo ne utiču. a njihove koncentracije u plazmi rastu. Zbog defekta distalnih tubula: neadekvatno visoka koncentracija natrijuma. ali ipak više nego dovoljna za izjednačavanje retencije izazvane nedovoljnom filtracijom. povišen pH u odnosu na pH plazme. Njihov klirens pada. koncentracija Zbog defekta proksimalnih tubula: hipofosfatemija. urata i fosfata zavisi od ravnoteže između stepena glomerularne retencije i gubitka zbog smanjene reapsorpcije u proksimalnim tubulima.

Cirkulacijska insuficijencija bubrega je verovatno najčešći uzrok usporenog glomerularnog filtriranja. a može biti izazvana i: septihemijom. izazivaju mehanički faktori koji umanjuju gradijent hidrostatičkog pritiska između bubrežnih kapilara i lumena tubula. Uremiju zbog disfunkcije bubrega pojačava intenzivna razgradnja proteina. To može biti vanbubrežna ili unutarbubrežna prepreka protoku tečnosti. Ti slučajevi opstrukcije cilindrima ili edemom tubularnih ćelija obično su posledica direktnog oštećenja bubrega. To obično znači da je glomerularna filtracija usporena. i ređe uratima i kalcijumkarbonatom. Što je jače oštećena funkcija tubula. Izlučivanje aldosterona bit će visoko samo kada je cirkulacija krvi kroz bubrege usporena. kontrakcije ili hipertrofija prostate. Ređa je oligurija izazvana porastom pritiska u lumenu tubula. Akutna oligurija zbog oštećenja bubrega nastaje često zbog nekog od napred navedenih stanja. Dok koncentracija ureje i kreatinina u plazmi najviše zavisi od funkcije glomerula. ali usporenom glomerularnom filtracijom. on uvek ima sastav ultrafiltrata plazme. uz relativno normalnu funkciju bubrega. . Kako god bio mali volumen glomerularnog filtrata. Akutna oligurija O oliguriji se govori kad je zapremina urina odrasle osobe manja od 400 ml na dan. Obično nastaje kad je volumen cirkulacije smanjen usled krvarenja ili gubitka tečnosti u probavnom traktu. Taj se sastav menja samo delovanjem tubula. Uzroci ekstrarenalne opsrtukcije mogu biti kamenci. vrlo mali pad reapsorpcije može izazvati velik porast zapremine urina. Najčešći uzrok ovog sindoma je nizak pritisak u kapilarima. mioglobinom. neoplazme. Akutnu oliguriju sa neznatnim oštećenjem bubrega.99% filtrirane vode. Smanjenog pritiska zbog širenja krvnih sudova u šoku. to su koncentracije urina sličnije koncentraciji plazme. Akutno oligurično zatajivanje bubrega često sledi posle razdoblja redukovane glomerularne filtracije zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubreg. volumena plazme (zbog gastrointestinalnih gubitaka ili smanjenjog unosa). koncentracija tih supstanci u urinu gotovo potpuno zavisi od tubula. Intrarenalna opstrukcija može nastati kad je lumen tubula začepljen hemoglobinom. različitim otrovima i akutnim glomerulonefritisom. To se naziva renalna cirkulacijska insuficijencija i može biti posledica: Intravaskularnih gubitaka pune krvi (krvarenja).

napr. dok konačno oligurija ne izazove nagli porast koncentracije ureje i kalijuma u plazmi. . hiperurikemija. napr. Sindrom pretežnog oštećenja bubrega U nekim su patološkim stanjima tubuli u većoj meri zahvaćeni nego glomeruli. među njima teškim metalima. kod trudnica ili smanjenja sinteze naročito kod dece. U početku mogu glomeruli delovati dovoljno dobro da bi se održala koncentracija ureje i kreatinina u plazmi u okviru normalnih vrednosti. Ako se propadanje nefrona nastavlja.Hronični zastoj bubrega nastaje posle epizode akutnog oliguričnog zastoja bubrega. amfotercin. Drugim otrovima. Niska koncentracija ureje u plazmi je posledica pojačane glomerularne filtracije. Bubrežni kamenci Bubrežni se kamenci obično sastoje od normalnih produkata metabolizma kojima je glomerularni filtrate često gotovo zasićen. ali je često i rezultat različih drugih patoloških stanja. ali s vremenom broj oštećenih glomerula raste. ali male zapremine urina. U većini slučajeva akutnih oliguričnih stanja bubrezi su difuzno oštećeni i obuhvaćena je glavnina nefrona. Ako se pacijent ne leči kraj mu je blizu. promene pH mokraće. Kroz glomerule prolaze svi proteini sem onih sa najvećim molekulskim masama. često usled delovanja bakterija. Ćelije tubula mogu biti oštećene na različite načine: Taloženjem teško rastvorljivih supstanci u njima i oko njih. Oštećenja egzogenim otrovima. nefrotoksičnim lekovima. zbog smetnji u pražnjenju bešike. Nefrotični sindrom Povećana je propustljivost glomerula u nefrotičnom sindromu. Kamenci nastaju kad je visoka koncentracija jednog ili nekoliko sastojaka u glomerularnom filtrate i to zbog: normalne funkcije bubrega. pa raste brzina izlučivanja ureje a time i njena koncentracija u plazmi. nedostatka normalnih inhibitora. no s vremenom propada celi nefron. cistinoza (cistin) i Fabrieva bolest (glikosfingolipidi). Među uzročnicima koji zbog oštećenja bubrega izazivaju nagomilavanje metabolita ili neke druge toksične supstance u ćelijama. Bens Džonsova proteinurija. ciklosporin itd. nalaze se: galaktozemija (galaktoza-1-fosfat) i nasledna nepodnošljivost fruktoze (fruktoza-1-fosfat) kao i Vilsonova bolest (bakar). stanje se sve više približava glomerularnom kraju spektra. kao što su aminoglikozidi. Faktori koji stvaraju predispodiciju za to su: hiperkalcemija. zastoja mokraće.

rasporedene su uz zidove . a sastoji se od dva režnja. Ti kanalići su omotani vezivnim tkivom i izlaze iz jetre te se spajaju u 5 — 6 cm dugi glavni kanal.3 BIOHEMIJA JETRE Jetra je parenhimatozni organ smešten na desnoj strani abdominalne šupljine. žučni kanali i limfni sudovi. čiji traci ulaze u dubinu. kapilare jetrene arterije i portalne vene. kolangiole. a odatle u sabirne vene. Ovaj pak s izvodnim kanalom žučne kese stvara ductus choledochus. Druga vrsta ćelija. naime. ductus hepatici. Jetra je na taj način bogato snabdevena krvlju. Jetra. cistina ili ksantina. a oko 20% kroz hepatičnu arteriju. Osim toga. Iz jetrenih ćelija izlaze žučne kapilare. Kupfferove ćelije. Sistemom žučnih kanala izlučuje se žuč i u njoj supstance iz jetre u žučnu kesu. izmedu desnog i levog režnja. Iz venoznih kapilara krv odlazi u centralnu venu koja prolazi sredinom lobula. u jetri je i mreža limfnih sudova kojom intersticijska tečnost i limfa dospevaju iz jetre u opštu cirkulaciju. Jetra odraslog čoveka teži oko 1200 do 1600 g. Oko 80% krvi ulazi u jetru portalnim krvotokom kroz portalnu venu. kalcijumfosfata. Jetra je ovijena vezivnom ovojnicom. sinusoide. Hepatičnom arterijom jetra dobija hranu i kiseonik. Sredinom lobula prolazi centralna vena i paralelno portalnim delom grane portalne vene.Bubrežni kamenci mogu biti od kalcijumoksalata. i na kraju u 4 . vena cava inferior . 70% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum. lobusa. Iz tih kanalića teče žuč u veće. hepatične arterije. Kroz jetrena vrata na donjem rubu. poseduje dvostruki cirkulacijski sistem. Ćelije jetrenog parenhima raspoređene su zrakasto od sredine prema periferiji lobula i dele sinusoide. Jetra je sastavljena od velikog broja lobula. od kojih je desni oko šest puta veći od levog. odakle teče u centralnu jetrenu venu. capsula fibrosa perivascularis. 11.5 hepatičnih vena koje na gornjoj strani jetre ulaze u donju šuplju venu. Ogranci portalne vene ulaze u prostore izmedu lobula i dalje se granaju u kapilare koje zrakasto ulaze u lobule i formiraju kapilarnu mrežu. ductus hepaticus communis. koje takode čine mrežu između redova ćelija te izlaze iz lobula formirajući interlobularne kanaliće. Portalna vena i jetrena arterija dovode krv koja protiče kroz posebne kapilare. ulaze grane jetrene arterije i portalne vene. od mokraćne kiseline. a portalnim krvotokom dospevaju u jetru većinom sastojci koji se tu metaboliziraju.

dok su Kupfferove ćelije deo retikuloendotelnog sistema i imaju sposobnost fagocitiranja. U jetri se takode vrše procesi detoksikacije.Slika 11. U njoj se odvija veliki deo metabolizma ugljenohidrata. konjugacije i esterifikacije. pa se stoga naziva »centralnom laboratorijom« organizma. kako kataboličkih tako i anaboličkih procesa. lipida.3 . proteina i drugih azotnih jedinjenja. Metaboličke funkcije vrše se u parenhimatoznim ćelijama hepatocitima.Jetra sinusoida i pripadaju retikuloendotelnom sistemu. Danas je već poznato i koje subcelularne frakcije vrše pojedine od navedenih funkcija. . Odnos Kupfferovih i parenhimatoznih ćelija u tkivu jetre je 3 : 17. Jetra ima vrlo važnu ulogu u nizu metaboličkih.

Takvo frakcioniranje izvodi se pomoću ultracentrifuge. centrifugiranjem na raznim brzinama 11. kisele hidrolaze.Slika 11.3. jetra poseduje veliku regenerativnu sposobnost i funkcionalnu rezervu. Ribozomi sadrže ribonukleinsku kiselinu (RNA) i tu se vrše procesi sinteze proteina i procesi konjugacije. proteaze. Na primer. Takođe. jezgro.4 . a neki od njih sudeluju u metabolizmu žučnih boja. Lizozomi sadrže razne enzime. konjugacija bilirubina i detoksikacija lekova i drugih organizmu stranih supstanci. pa je ponekad .1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA I FUNKCIJE Ispitujući kako jetra obavlja sve pomenute procese. dok se transport i sekrecija bilirubina pripisuje Golžijevom aparatu. vrši se sinteza holesterola. U njima se odvijaju procesi oksidativne fosforilacije i stvaranja energetski bogatih jedinjenja (ATP). upravo zbog mnogostrukosti njene funkcije.Ćelija parenhima jetre Mitohondrije sadrže enzime potrebne u metaboličkim reakcijama ugljenohidrata. potrebna su različita ispitivanja. dobija se uvid u njenu funkcionalnu sposobnost. može se smanjiti detoksikaciona sposobnost jetre a da je metabolizam ugljenohidrata još normalan i sl. mitohondrije i lizozomi. Međutim. Na taj način se može razdvojiti citosolska frakcija (citoplazma). mikrozomalna frakcija (ribozomi. zrnasti i glatki endoplazmatski retikulum). jer se često dogada da sve funkcije jetre ne budu pogođene ili barem ne u istoj meri. Do tih se saznanja došlo na temelju proučavanja pojedinih supcelularnih frakcija dobijenih frakcioniranim centrifugiranjem. gvožđa i bakra. Osim toga. pa je kadšto teško odvojiti hepatalni od ekstrahepatalnih faktora. U zrnastim i glatkim membranama endoplazmatskog retikuluma i ribozomima aktiviraju se aminokiseline za sintezu proteina. jetra je u svojoj funkcionalnoj delatnosti usko vezana i s drugim organima. proteina i lipida. npr.

razvojem kliničke enzimologije. dakle već na samu leziju. jetra može neko vreme kompenzatorno održavati funkcionalnu sposobnost. zbog njihove relativne polagane progresije. Čak i kod ciroze jetre ili malignih tumora hepatobilijarnog trakta.funkcionalno sposobna i pored uznapredovalih primarnih anatomskih promena ili sekundarnih promena zbog procesa u žučnim vodovima. pa se time povećavaju aktivnosti tih . mnogo su se povećale mogućnosti ispitivanja hepatobilijarnog trakta i poboljšala diferencijalna dijagnostika tih bolesti. kako se to kaže baterije testova. u svakom slučaju tek nakon lezije tkiva.Testovi za ispitivanje funkcije jetre PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA U BOLESTIMA Određivanje aktivnosti raznih enzima u krvnom serumu ima u bolestima jetre i žučnih vodova vrlo veliku dijagnostičku vrednost. Dok su se pre laboratorijskim testovima mogli uglavnom registrirati samo funkcionalni poremećaji. a koji se katkad javljaju dosta kasno. enzimatski testovi većinom ukazuju na anatomske promene. Na propustljivost i integritet jetrenih ćelija ukazuju aktivnosti nekih enzima što pri procesima koji uzrokuju promene propustljivosti ćelijskih membrana ili nekrozu ćelija prelaze iz oštećenih ćelija u cirkulaciju. za koje se uvrežio naziv jetrene ili hepatalne probe. Upravo zbog kompleksnosti problematike ispitivanja hepatobilijarnog trakta. Slika11. u tim se ispitivanjima upotrebljava celi niz ili. Poslednjih 30 godina.5 .

kao aminotransferaza. što izaziva porast njihove aktivnosti u krvnom serumu. malat–dehidrogenaze. glukoza–6–fosfat–dehidrogenaze. indikatorski enzimi i enzimi lokalizirani u epitelu žučnih vodova. i u proseku iznosi oko 0. Aktivnost ostalih indikatorskih enzima u serumu takođe je povišena. AST– a do 50.enzima u serumu ili plazmi. zbog promene propusnosti ćelijske membrane i oštećenja tkiva uzrokovanih upalnim procesom. funkcionalnoj insuficijenciji ili prisutnosti holostaze koja onemogućava normalnu sekreciju žuči. a laktat– dehidrogenaze i G–glutamiltransferaze nešto manje. glutamat–dehidrogenaze. laktat–dehidrogenaze. Aktivnost sorbit– dehidrogenaze.a veća od aktivnosti AST-a tj. Najviše raste aktivnost serumskih aminotransferaza. već prema vrsti oštećenja tkiva. DeRitisovog kvocijenta. 5–nukleotidaze. nalazi se inverzija kvocijenta AST/ALT. Enzimi hepatobilijarnog trakta mogu se svrstati u 3 grupe: enzimi koji se sintetizuju u jetri. ornitin–karbamiltransferaze. Ti enzimi. dolazi do promena aktivnosti mnogih enzima. Kliničko značenje.63. aldolaze. U infektivnom hepatitisu znatno je povećana aktivnost indi–katorskih enzima u serumu. pa je ovaj u infektivnom hepatitisu manji od 1. a ALT–a i do 100 puta više od granice referentnih vrednosti. leucin–aminopeptidaze. Aktivnost aldolaze i glutamat–dehidrogenaze mogu porasti 10 — 15 puta iznad granice referentnih vrednosti. sorbit–dehidrogenaze. enzima karakterističnog za jetru. ali ne toliko kao aminotransferaza. adenozin–deaminaze i dr. izocitrat dehidrogenaze. Za prognozu i ocenu težine bolesti značajan je upravo intenzitet porasta aktivnosti SDH i GLDH. Pri tome je karakteristično da je aktivnost ALT. guanaze. γ– glutamiltransferaze. prelaze u većim količinama iz ćelija u krvnu cirkulaciju. U bolestima hepatobilijarnog trakta. alkalne fosfataze. . ceruloplazmina. tzv. može u serumu porasti i do 70 puta iznad normale. Na osnovu enzimske slike može se zato upoznati priroda i intenzitet patološkog procesa.

počinje pre nego što se pojave patološki ispadi »klasičnih« testova. GLDH je veća od 20 U/L. a to je važno za ranu dijagnozu akutnog hepatitisa.Slika 11. naročito aminotransferaza. a SDH od 50 U/L. Kako lezija ćelija prethodi slabljenju funkcije jetre. to i porast aktivnosti enzima. porast koncentracije bilirubina u serumu.6 . npr. promena odnosa proteinskih frakcija koje se vide u elferogramu i flokulacionim testovima i dr. .Aktivnosti AST–a i ALT–a u jednom slučaju infektivnog hepatitisa U teškim slučajevima bolesti aktivnosti tih enzima u serumu vrlo su velike. Tako aktivnost aminotransferaza u serumu počinje rasti i do 3 nedelje pre ostalih laboratorijskih pokazatelja.

Slika 11.7 -Tok promena aktivnosti enzima u serumu u lakšem slučaju infektivnog hepatitisa .

ali retko preko 200 U/L. 2 . budući da se nalazi uglavnom u epitelu žučnih vodova. nalaze i normalne aktivnosti. Aktivnosti enzima u serumu obično su normalne ili granične u perzistirajućem hroničnom hepatitisu. a ponekad se. Aktivnost GGT. poraste nešto više. U nekrotskim krizama (nekrotischer Schub) aktivnosti aminotransferaza.8 . Aktivnost GGT je visoka. Nešto mogu biti povišene u serumu aktivnosti GGT i ornitin–karbamiltransferaze. tek ukoliko se funkcionalna sposobnost jetre smanji. npr. Aktivnost holinesteraze ne pokazuje neke značajnije promene. . Porast aktivnosti GLDH i veći porast aktivnosti AST–a od ALT–a ukazuju na nekrotične krize. GGT. SDH mogu biti vrlo visoke. Inače se uopšteno porast aktivnosti GGT u serumu smatra jednim od najosetljivijih znakova oštećenja jetre. DeRitisov kvocijent AST/ALT obično je iznad 1. kao alkalne fosfataze ili LAP–a u akutnom' hepatitisu. malo se povisuju. iako ređe. alkalne fosfataze. GLDH. snizuje se aktivnost holinesteraze. u agresivnom hroničnom hepatitisu aktivnosti indikatorskih enzima u serumu rastu slično kao i u cirozi jetre. ali je nešto ima i u jetrenom parenhimu. a naročito u hepatitisu uzrokovanom alkoholom. Nasuprot tome.3 puta.Slika 11.Tok promena aktivnosti enzima u serumu u teškom slučaju infektivnog hepatitisa Aktivnosti enzima koji se nalaze u epitelu žučnih vodova ili se izlučuju putem žuči.

nemaju se više odakle enzimi izlučivati u cirkulaciju. u cirozi alkoholičara. nešto manje. nekad čak i normalne. Medutim. SDH. i obično AST–a više od ALT–a. Slika 11. a to uzrokuje često sniženu aktivnost holinesteraze. i to je karakterističan nalaz u cirozi jetre. za cirozu je karakterističan jači porast aktivnosti GGT i GLDH. u cirozi aktivnosti enzima mogu biti i slabije povišene. pa se njihove aktivnosti u serumu snizuju. U terminalnoj fazi.U hroničnom hepatitisu nalazi se već oslabljena funkcija jetre. a ostalih indikatorskih enzima. Međutim. kada je funkcionalno aktivno tkivo već umnogome redukovano. . a to zavisi od faze u kojoj se bolest nalazi. Ali što više funkciia jetre slabi. Aktivnost GGT je naročito vlsoka.Aktivnosti enzima u serumu u bolesnika s kroničnim hepatitisom. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U cirozi jetre povisuju se aktivnosti aminotransferaza do oko 5 puta. kao aldolaza. LDH. i do 1000 U 7 L . Taj porast GGT u cirozi alkoholičara posledica je toksičnog efekta alkohola na mikrosome i indukcije tog enzima alkoholom.9 . ponekad i više. Aktivnost alkalne fosfataze takođe se umereno povisuje. sve se više snizuje aktivnost serumske holinesteraze.

pa čak i od 50.Aktivnosti enzima u serumu u cirozi jetre. aktivnost AST–a je veća od ALT–a.su već prisutne metastaze. u opstruktivnoj žutici taj je odnos obično oko 1 ili nešto veći ili manji. GGT.10 . Ako. tj. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) Enzimski testovi vrlo su korisni za razlikovanje hepatocelularnog i opstruktivnog ikterusa. Za razliku od hepatocelularne. uz jači porast aktivnosti alkalne fosfataze.Slika 11. često se nalazi i jači porast aktivnosti aldolaze i LDH. jer je u ovom poslednjem slučaju obično snižena aktivnost holinesteraze i jače povišena aktivnost alkalne fosfataze. Za diferencijalnu dijagnozu je od važnosti i odnos aminotransferaza i alkalne fosfataze. U opstruktivnoj žutici obično su aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima umereno povišene u serumu. Dok je ALT/AP u akutnom hepatitisu veći od 25. LAP i ceruloplazmina. . u opstruktivnoj žutici obično je DeRitisov kvocijent normalan. Enzimska slika katkad omogućava da se opstruktivni ikterus izazvan konkrementima razlikuje od onog izazvanog malignim procesom.

uz visoke aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima i relativno visoke aktivnosti alkalne fosfataze. b) tumorom.11. tj.Slika 11. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U hepatocelularnom ikterusu s holostazom slika je mešana. GGT i LAP. Korisne podatke u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta daje određivanje aktivnosti više enzima i njihovi međusobni odnosi . Aktivnosti enzima u serumu u opstruktivnoj žutici izazvanoj : a) kamencima. pa nalazimo aktivnosti enzima u serumu koje ukazuju i na oštećenje jetre i na holostazu.

To se prvo zapaža po žutim beloočnicama (sklere) i sluznici. a diferenciranje žutice jedno je od osnovnih problema u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta.3.Aktivnosti enzima u bolestima hepatobilijarnog trakta Grup Enzim a II a ++ + ++ + ++ + + 0 0 + 0 0 b + 0 + + 0 0 0 + + c + + + Sindrom d e ++ + ++ ++ + ++ + ++ 0 + 0 ++ ++ ++ + ++ + ++ 0 0 f + 0 + + + + + + + + 0 0 a+ e ++ + ++ + ++ + + ++ + ++ + ++ 0 0 Aspartat– aminotransferaza Alanin–aminotransferaza Ornitin–karbamil– transferaza Glutamat–dehidrogenaza ++ + + + ++ III Alkalna fosfataza Ceruloplazrain g–glutamiltransferaza I Holinesteraza Faktori koagulacije — 0 Sindrom: akutno difuzno oštećenje membrane (tip: akutnihepatitis) + povišeno — sniženo kronično difuzno oštećenje parenhima (tip: kompenzirana ciroza) diseminirane nekroze (tip: nekrotizirajući napad kod ciroze) — BEZ PROMENE distrofija parenhimskih ćelija (tip: supakutna distrofija) opstrukcija žučnih vodova (tip: ekstrahepatalna opstrukcija) lokalna ekstrahepatalna opstrukcija (tip: metastaze u jetri) a + e) (tip: holangioiitični oblik akutnog hepatitisa).3 ŽUTICA (ICTERUS) Povišenje koncentracije bilirubina u krvnom serumu (hiperbilirubinemija) ima za posledicu pojavu žute boje kože ili žutice. . Prema uzroku hiperbilirubinemije razlikujemo razne tipove žutice.Tabela 11.2 . 11.

ligandin i Z protein. Metabolizam i lučenje bilirubina Bilirubin nastaje nizom reakcija iz hemoglobina. opstruktivna žutica. Iz ćelija RES–a bilirubin dospeva u cirkulaciju te se u krvi veže na albumin i kao takav (pre se nazivao indirektni bilirubin) posebnim aktivnim transportnim sistemom ulazi u jetrene sinusoide i iz njih u ćelije jetrenog parenhima. Ovaj konjugovani bilirubin pre se nazivao direktni bilirubin. uzrokovana poremećajem ekskretorne funkcionalna žutica. uzrokovana zastojem u bilijarnom traktu. koji se naziva još koleglobin ili verdohemoglobin. koštanoj srži i jetri.85 — 6.Tu se odvaja albumin. vakuole. uzrokovana povećanim raspadom eritrocita i razgradnjom hemoglobina. te se takav preko Golžijevog aparata koncentruje na površini membrane žučnih kanalića i izlučuje u žuč. portalnim krvotokom u jetru. Urobilinogen se delom izlučuje preko debelog creva u stolici. a drugi deo urobilinogena vraća se enterohepatalnom cifkulacijom. . a bilirubin se konjuguje u endoplazmatičnom retikulumu glukuronskom kiselinom u bilirubin— mono– I di–glukuronid. Pri spomenutim procesima važan je aktivan transport bilirubina od sinusoida kroz jetrenu ćeliju do žučnih kanalića. Zatim se u organelama mikrosomalne frakcije (ribosomi. gde se oslobodi iz glukuronida delovanjem glukuronidaze i pod uticajem delovanja anaerobne crevne flore redukuje u urobilinogen.5 do 4 mg) dnevno. Tada se otcepljuje gvožđe i globin. Naime. lizosomi i Golžijev aparat.Razlikujemo četiri tipa žutice: hemolitička žutica. prvo se bilirubin vezan još za albumin koncentruje na površini sinusoidne membrane i onda ulazi u ćeliju i veže reverzibilno za dva proteina. endoplazmatični retikulum) odvaja od transportnih proteina i konjuguje u glukuronid. Hemoglobin se oslobađa prilikom dezintegracije eritrocita u ćelijama retikuloendotelnog sistema. a delom preko plexusa hemorrhoidalesa u opštu cirkulaciju i dospeva u bubrege i izlučuje kao mokraćni urobilinogen u količini od 0. Sve te reakcije odvijaju se u retikuloendotelnom sistemu (RES).76 μmol (0. Reakciju katalizuje enzim hemoksigenaza uz kiseonik i NADPH 2. a sam biliverdin redukuje u bilirubin delovanjem enzima biliverdin–reduktaze. Iz jetre se ponovo lzlučuje u tanko crevo. Time nerastvorljivi bilirubin prelazi u rastvorljivi oblik. Sa žuči bilirubin dospeva u tanko crevo. u čemu igraju ulogu neke supcelularne frakcije. prvenstveno u slezini. Ovu reakciju katalizuje mikrosomalni enzim bilirubin–UDP–glukuronil– transteraza. hepatocelularna ili parenhimatozna funkcije jetrenih ćelija i žutica. Cepanjem metenskog mosta između prvog i drugog pirolnog prstena otvara se porfirinski prsten i nastaje biliverdin–gvožđe––globin.

Metabolizam bilirubina u hemolitičkoj žutici U opstruktivnoj žutici stvara se normalno bilirubin u RES–u i dospeva putem krvi u jetru koja ga normalno konjuguje. ne može više svu tu količinu bilirubina primati i dalje metabolizirati. U žuči se takođe povećava koncentracija bilirubina I to izaziva predispoziciju za stvaranje žučnih kamenaca Sterkobilinogen se u većoj količini vraća enterohepatičnom cirkulacijom u jetru. pa dolazi do žutice.13 .Slika 11. Normalni metabolizam izlučivanje bilirubina U hemolitičkoj žutici hemoglobin se razgrađuje u većoj količini u RES–u zbog hemolize eritrocita. Međutim. koncentracija se povećava na račun konjugovanog bilirubina. pa se vraća u krv i koncentracija mu raste. Kako se bilirubin ne može izlučivati . iako zdrava i funkcionalno sposobna. što izaziva tamnu boju stolice. Zbog toga se povećava koncentracija bilirubina vezanog za proteine u cirkulaciji. Zbog toga raste i fekalni sterkobilinogen. usled opstrukcije žučnih puteva (intrahepatalnih ili ekstrahepatalnih) ne može se izlučivati putem žuči u crevo. Slika 11.12. Ako produkcija bilirubina u RES–u poraste trostruko više od normalnog. Kako je to bilirubin koji se u jetri već konjugovao s glukuronatom. Jetra opet ne može svu tu količinu primiti i ponovo izlučiti. pa više žučne boje dospeva krvotokom u bubrege te se više urobilinogena izlučuje urinom. jetra. Jetra pojačano me–abolizira bilirubin i izlučuje ga konjugovanog s glukuronatom u žuč i preko nje u crevo.

Metabolizam bilirubina u hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici . gde se zato njegova koncentracija povećava. Iz creva se sterkobilinogen enterohepatičnom cirkulacijom vraća portalnim krvotokom u jetru.u crevo. Zato je smanjen i fekalni sterkobilinogen i stolica je blede boje. tu se ne stvara urobilinogen. to više žučne boje prelazi u opšti krvotok i iz njega putem bubrega u urin. Ovaj dospeva u jetru. prolazi kroz ćelije vraća se natrag u jetrene sinusoide i odatle u cirkulaciju. pa urin ima karakterističnu boju i žutu penu. jer serum sadrži visoku koncentraciju konjugovanog bilirubina koji pri prolazu krvi kroz bubrege lagano prolazi glomerularni filtar.15 . Medutim. Funkcionalno nesposobne ćelije izlučuju i manje bilirubina u žuč i crevo. ali retko aholična. Slika 11. osim u vrlo teškom oštećenju jetre. Nema ni enterohepatične cirkulacije urobilinogena. Iz krvi prelazi i u urin. ali kako je ova nesposobna da ga normalno ponovo primi i izluči u crevo. pa ni urobilinogena u urinu. u urinu se pojavljuje bilirubin. uprkos normalnom metabolizmu hemoglobin u RES–u. Metabolizam bilirubina u opstruktivnoj žutici U hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici.14. funkcionalno insuficijentne ćelije jetre ne mogu metabolizirati i izlučiti sav nastali bilirubin. Slika 11. aholična. pa je stolica bleda.

Dok su ostale funkcionalne hiperbilirubinemije relativno bezopasne.U funkcionalnoj hiperbilirubinemiji nema U Gilbertovom patoloških promena u jetri već ih uzrokuju promene u intracelularnom metabolizmu bilirubina. šant hiperbilirubinemija.3 . i bolesnici obično umiru u prvoj godini života (tip I) ili kasnije (tip II). u kojem jedan inhibitorni faktor u krvi majke i deteta inhibira konjugaciju bilirubina. šant hiperbilirubinemija). sindromu poremećen je prenos bilirubina kroz ćelijske membrane do mesta konjugacije u mikrosomskom području. I Lucey–Driscollov sindrom. U pojedinim tipovima žutice nalaze se karakteristični laboratorijski nalazi žučnih boja u krvnom serumu. i do 80 μmol/L. povećana je i retencija BSP–a. Gilbertova bolest). kojoj je uzrok prerano oslobađanje bilirubina u koštanoj srži. Crigler– Najjarova bolest. upalni procesi). prognoza je u toj bolesti loša. Za tu je bolest zato karakteristična visoka koncentracija konjugovanog bilirubina u serumu (i do 180umol/L). pa je u serumu povećana koncentracija uglavnom nekonjugovanog bilirubina. Crigler–Najjarova hiperbilirubinemija je vrlo retka. postmikrosomska (opstruktivna žutica. Osim navedene podele hiperbilirubinemija. dok su ostali laboratorijski nalazi normalni. Gilbertova bolest. Smanjena je aktivnost bilirubin –UDP– glukuronil transferaze i konjugacija bilirubina. zavisno od toga koji je bilirubin povećan. Lucy–Driscollov sindrom. šant. a uzrok joj je manjak bilirubin – UDP–glukuronil transferaze i rezultirajuća nemogućnost konjugacije bilirubina.Žučne boje u serumu. Poremećaj ekskrecije konjugovanog bilirubina iz mikrosoma u žučne kapilare uzrok je Dubin–Johnsonove funkcionalne hiperbilirubinemije. Tabela 11. Zato se u serumu povećava koncentracija nekonjugovanog bilirubina do vrlo visokih vrednosti. stolici i urinu u raznim tipovima žutice Bilirubin u serumu Tip žutice Urin ukupni konjugovan Stofica urobilinog bilirubin nekonjugova boja en n smanjen povišen tamna povišen negativa n pozitiva Hemolitična blago povišen Opstruktivna jako povišen aholičn negativan . U funkcionalne hiperbilirubinemije ubrajaju se još tzv. Dubin–Johnson. Dubin– Johnsonov sindrom) nekonjugovane (hemolitični ikterus. mokraći i stolici. Zbog poremećaja ekskrecije. Odmah posle rođenja bilirubin se taloži u ganglijskim ćelijama mozga pa se pojavljuju neurološki simptomi. pa su osim bilirubina laboratorijski nalazi normalni. mogu se podeliti i na: konjugovane (opstruktivni i hepatocelularni ikterus. Prema uzrocima moguća je podela hiperbilirubinemija i na: premikrosomska (hemolitična. pa je povećana koncentracija nekonjugovanog bilirubina u krvotoku.

lakše oštećenje jetre kakvo se može javiti kod upalnog procesa u hepatitisu. Zbog povišenja lipida u serumu. Flokulacioni testovi koji ukazuju na takve promene su povišeni sublimat–test. uz relativni porast koncentracije globulina. pa je to važno i prognostički. to su isključivo pokazatelji funkcionalne sposobnosti jetre i ne mogu se sasvim strogo klasifikovati po bolestima. nego više zavise od intenziteta smanjenja jetrene funkcije. pa su nalazi blaže patološki promenjeni ili čak i normalni. Prema tome. dok se kod hepatocelularne vrl retko susreću tako visoke koncentracije bilirubina. Pre su se u tu svrhu više koristili razni flokulacioni testovi. pa se to katkad može zapaziti i u porastu β––globulina. obično izaziva čak blago povišenje fibrinogena. elferogram serumskih proteina u infektivnom hepatitisu obično pokazuje povišenje frakcije β i α– globulina. te povišeni timol– test zamućenja i flokulacija zbog povećanja β–lipoproteina. dok se γ–globulini. produženi Weltmannov koagulacioni niz — svi oni pokazuju povećanje γ–globulina. ali se to ne mora uvek javljati. U jetri se sintetizuju albumini. a danas elektroforeza proteina. 11. ili češće. Isto tako. od funkcionalne sposobnosti jetre zavisi i koncentracija fibrinogena u plazmi.3. ali ubrzo porastu α2 –globulini koji se uopšteno povisuju u akutnim stanjima. ima za posledicu smanjenje te sinteze i rezultira padom koncentracije fibrinogena u plazmi. kao α–globulini koji sadrže glukoproteine te lipoproteini iz α i β–globulina. proteini i raspodela njihovih frakcija mogu biti i normalni. Sniženje pak albumina u serumu posledica je nesposobnosti jetre da ih normalno sintetizuje. cink–sulfat–test. odnosno na elferogramu se vidi smanjenje albumina. Spomenute promene nisu tako izražene u hroničnom hepatitisu. U jetri se takođe odvijaju procesi transaminacije i deaminacije aminokiselina. do čega dolazi kod opstrukcije žućnih puteva. prvenstveno holesterola. a pogotovo u malignim bolestima. samo relativno. stvaraju uopšteno u ćelijama retikuloendotelnog sistema. budući da se fibrinogen sintetizuje u jetri. ili odgovor retikulo–endotela na oštećenje jetrenog parenhima. u ranoj fazi i ako još nema oštećenja jetrenih ćelija. fibrinogen. Na primer. U opstruktivnoj žutici. i apsolutno. Stoga. protrombin i delomično neki globulini. dok tek smanjena jetrena funkcija.4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA Kad se govori o »jetrenim« probama.a Hepatocelularna povišen povišen n povišen pozitiva n varira proporcional no težini oštećenja Treba napomenuti da u opstruktivnoj žutici hiperbilirubinemija može biti vrlo intenzivna. i povećanje γ–globulina. raste i koncentracija β–lipoproteina. i preko 400 umol/L. tu se uvek podrazumevaju razni testovi koji ukazuju na raspodelu proteinskih frakcija u serumu. U cirozi jetre obično se nalazi inverzija albuminsko–glubulinskog kvocijenta. do kojeg dolazi zbog smanjene sposobnosti jetre da ih sintetizuje. Intenzitet hipoalbuminemije i povećanje γ–globulina zavise od težine oštećenja jetre. Kod teških i dugotrajnih bolesti javlja se i apsolutni porast koncentracije γ–globulina usled reakcije retikuloendotela. Obično je u akutnom hepatitisu malo snižena koncentracija albumina u serumu. koji su nosioci antitiiela. zavisno od funkcionalne sposobnosti jetre. Povišenje globulina koje se nalazi u pojedinim bolestima hepatobilijarnog trakta može biti odgovor na sniženje koncentracije albumina. Međutim u dobro kompenzovanoj cirozi mogu proteini biti i normalni. U infektivnom hepatitisu javlja se i porast koncentracije β–lipoproteina u serumu. amonsulfat–test. odnosno β–globulina. U hroničnoj bilijarnoj opstrukciji smanjuje .

se i koncentracija albumina raste koncentracija γ-globulina. ali ga se može odrediti imunohemijskim metodama. Tako je zadnjih godina nađeno. što je već znak sekundarnog oštećenja jetre. Slika 11. U infektivnom hepatitisu i primarnoj bilijarnoj cirozi nalazi se povišen IgM. da u akutnom hepatitisu i primarnom karcinomu jetre raste koncentracija ligandina u serumu . a u hepatalnim bolestima praćenim i oštećenjem bubrega koncentracija β2– mikroglobulina. Novijeg je datuma i test na lipoprotein X. . U portalnoj cirozi IgG.16. koji je pozitivan u serumu kod opstrukcije žučnih puteva. U alkoholnoj cirozi raste uglavnom koncentracija IgG i IgA. u hroničnom agresivnom hepatitisu IgG. IgM i IgA–a koncentracije ta tri imunoglobulina nešto je u porastu i u perzistentnom kroničnom hepatitisu. Elektroforetski se retko može dokazati. kao u agresivnom hroničnom hepatitisu. To se još bolje može pratiti određivanjem koncentracije pojedinih imunoglobulina. Prema novijim podacima je koncentracija prealbumina u serumu smanjena u poremećajima jetrene funkcije. Razvojem imunohemijskih tehnika omogućeno je određivanje raznih proteina koji se u serumu nalaze u vrlo malim koncentracijama. pa se određivanje prealbumina može takođe koristiti za ispitivanje funkcije jetre. Mezenhimalna reakcija rezultira u povećanoj koncentraciji γ– globulina u hroničnim infekcijama ili kao posledica stvaranja homolognih antitela izazvanih dezintegracijom tkiva kod hepatocelularne nekroze. Elferogrami proteina u bolestima hepatobilijarnog trakta Ovde su spomenuti proteini i njihove promene koncentracija u krvnoj tečnosti samo u vezi s bolesti jetre i žučnih vodova. U jetri se sintetizuje i pralbumin čije je poluvreme života vrlo kratko.

suvišak prelazi na Slika 11. Kao što se vidi iz slike iz NH4 i CO2 nastaje uz utrošak 2 mola ATP karbamil–fosfat. detoksikuje se u jetri na taj način što sa CO2 stvara ureju. Taj proces sinteze ureje putem Krebsova ciklusa odvija se samo u jetri. a katalizuje je enzim karbamil–fosfat–sintetaza čiji je koenzim N– acetil–glutaminska kiselina.11. iz glntarnina. Nešto amonijaka nastaje i delovanjem glutaminaze II u bubregu trag u krv.3. Nastali karbamil–fosfat veže se s ornitinom preko njegove – aminogrupe uz enzim ornitin–karbamil–transferaza (OCT) i stvara se citrulin. Ovaj se sa asparaginskom . Ta reakcija je ireverzibilna. te iako se ovaj izlučuje urinom. koji ie vrlo toksičan za organizam.5 NEPROTEINSKA JEDINJENJA Razgradnjom proteina nastaju u organizmu aminokiseline koje se u jetri deaminiraju te se stvara amonijak.17 .Krebsov ciklus sinteze ureje Nastali amonijak.

glikogenoliza. 11. uz utrošak 3 mola ATP–a. e) povećanoj koncentraciji mlečne kiseline. a fruktoza i galaktoza se isključivo u jetri pretvaraju u glukozu i njene fosfatne estere. Nadalje se u jetri metabolizuju laktat i piruvat. Metode određivanja aminokiselina su fotometrijske s ninhidrinom i hromatografske. te stvaraju ketonska tela. u ureju: Za reakciju je potreban utrošak energije oko 59 kJ (14 kcal/mol). Povišenje krvnog amonijaka nalazi se u teškoj cirozi jetre i hepatičnoj komi. glikoneogeneza. arsenovim jedinjenjima ili fosforom. U jetri se vrši glikogeneza.28 — 3. U teškim oštećenjima jetre koncentracija može porasti i do 18 mmol/L odnosno 25 mg/dl.mol/L (11 do 70 g/dl). Zbog pojačane sinteze glutamina u mozgu (iz amonijaka i glutaminske kiseline) povećava se koncentracija glutamina u krvi. istaći da je funkcija jetre u metabolizmu ugljenohidrata obično poremećena tek kod teškog oštećenja jetre. Smanjenje sadržaja glutaminske kiseline i drugih međuprodukata ciklusa limunske kiseline uzrokuje smanjenje oksidativnog metabolizma u mozgu te nastupa koma. b) smanjenoj toleranciji prema opterećenju glukozom (GTT).93 mmol/L ili 3 do 6 mg/dl aminokiselinskog N. ciklus limunske kiseline.6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA Jetra ima ključnu ulogu i u metabolizmu ugljenohidrata. trovanja hepatotoksičnim agensima kao CC14. Treba. daje ureju i ornitin koji ulazi ponovno u ciklus i veže se s novom molekulom karbamil–fosfata. Konačno arginin delovanjem enzima arginaze. Cela reakcija može se prikazati da se dva mola amonijaka. Tu reakciju katalizira enzim–sintetaza arginino–jantarne kiseline. slabi sposobnost jetre da se u njoj normalno vrši deaminacija aminokiselina i sinteza ureje. Normalno se u krvnom serumu nalazi 2. ali u teškim oštećenjima slabi sinteza ureje i njena je koncentracija smanjena.3.kiselinom uz utrošak jednog mola ATP–a kondenzuje u arginino–jantarnu kiselinu. uprkos stvaranju relativno mnogo amonijaka. Nešto amonijaka uklanja se i sintezom glutamina u mozgu. a danas se uglavnom rade enzimske metode i titracija po Conwayu. međutim. Ti poremećaji mogu se zapaziti u : a ) 'tendenciji prema niskoj koncentraciji glukoze u krvi natašte. Tek kod teških oštećenja jetre slabi sinteza ureje. galaktozom (GALTTl fruktozom (FTT) c) s m a n j e noj glikogenolizi nakon opterećenja adrenalinom (ATT) d) glikozuriji. Delovanjem arginin– sukcinat–dehidrogenaze razgrađuje se arginino–jantarna kiselina u arginin i fumarnu kiselinu. Vraćanjem ornitina u reakciju s novim karbamil–fosfatom zatvara se ovaj metabolički ciklus nazvan Krebs–Henseleitov ciklus sinteze ureje. jedan iz glutaminske kiseline i drugi iz asparaginske kiseline vežu s CO2. a u mozgu se smanjuje sadržaj glutaminske kiseline. u krvi normalno nalazi samo oko 11—47 u. Koncentracija ureje u lakšim oštećenjima jetre može čak i nešto porasti usled kompenzacijske sposobnosti jetre. i ta se sinteza poja čava kad se zbog smanjenja sinteze ureje u jetri poveća koncentracija amonijaka u krvi. pa je povišenje koncentracije amonijaka u krvi loš prognostički znak. Ureja nastaje u tautomernoj formi i izoureja spontano prelazi u ureju. Za određivanje amonijaka u krvi koriste se razne metode. Sinteza ureje je efikasan put uklanjanja amonijaka tako da ga se. glikoliza. . U terminalnoj fazi ciroze.

koji su specifični za jetru. a vrednosti mogu doseći i oko 11 mmol/L (oko 200 mg/dl). ispod 2. Prema tome.3. vrši esterifikacija holesterola s masnim kiselinama. a i promene se nalaze samo u vrlo teškim funkcionalnim poremećajima jetre. npr. holesterol je pokazatelj i sintetske i ekskretorne funkcije jetre. on se najvećim delom sintetizuje u jetri iz aktivnog acetata. 11. dok u krvi sudeluje enzim lecitin–holesterol–acil–transferaza (LCAT). Iako se holesterol sintetizuje u raznim organima. pored ostalih laboratorijskih testova. U tom se organu vrši sinteza masnih kiselina. te stvaranje ketonskih tela. Bolje je raditi u tu svrhu galaktoza ili fruktoza––tolerans–test. Međutim. nadalje. ali se zatim polagano spuste i na hipoglikemične vrednosti. taj proces se odvija uz sudelovanje enzima acil–holesterol–acil–transferaze (ACAT). Slika 11. Kriva GTT se može strmo uzdizati i dostiže maksimum unutar jednog sata. Međutim. Esterifikacija holesterola Određivanje koncentracije ukupnog holesterola u serumu korisno je. U opstruktivnom .7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA Jetra ima važnu ulogu u metabolizmu lipida. a nekad i u opstruktivnom ikterusu s teškim sekundarnim oštećenjima jetre. atom holesterola. U jetri se. taj se test malo koristi u dijagnostici hepatalnih bolesti. koncentracija glukoze u krvi natašte je varijabilna i ponekad izrazito snižena. a jetra je takođe organ preko kojeg se holesterol izlučuje u žuč. fosfolipida.2 mmol/L. Smanjena tolerancija galaktoze i fruktoze javlja se u teškoj aktivnoj cirozi jetre. za diferenciranje opstruktivnog i hepatocelularnog ikterusa. može se naći smanjena tolerancija glukoze i smanjena glikogeneza. Nadalje se u jetri vrši esterifikacija holesterola i stvaranje žučnih kiselina kao i metabolička razgradnja masnih kiselina.18. U praksi se međutim u dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta najviše određuje koncentracija holesterola i njegovih frakcija. pri čemu se masna kiselina prenosi s lecitina i veže na C–3. Zbog toga se mogu očekivati promene tih parametara pri smanjenom funkcionalnom kapacitetu jetre. holesterola i lipoproteina. kako na GTT utiču i mnogi drugi faktori. zbog smanjene glikogenolize. cirozi jetre.U teškim funkcionalnim oštećenjima jetre.

. U žuči se nalaze u mnogo većoj koncentraciji nego u plazmi. primarne žučne kiseline.holna i henodezoksiholna kiselina. Prsteni A i B su im u cis–položaju. smanjuju sintetsku i esterifikacijsku funkciju jetre. Sve su to hidroksilirani derivati matične holanske kiseline. 11. pa mogu biti i manje od 20%. pa se u tim stanjima mogu ponekad naći vrlo niske koncentracije holesterola.8 ŽUČNE KISELINE Žučne kiseline su steroidi s 24 C–atoma. kod opstruktivnog ikterusa uzrokovanog malignom bolesti. Iako ta pojava još nije sasvim razjašnjena. pa čak može biti normalan ili snižen. pre se i odredivanje koncentracije fosfolipida koristilo u oceni funkcionalne sposobnosti jetre. desoksiholna i litoholna kiselina. iz kojih u crevu delovanjem crevnih bakterija nastaju sekundarne žučne kiseline. U jetri se sintetizuju tzv. Stvaraju se u jetri iz holesterola i imaju važnu ulogu pri varenju masti. Takav je nalaz uvek znak vrlo teškog oštećenja s jako oslabljenom funkcionalnom sposobnošću jetre. Utiču na rastvorljivost holesterola u žuči i stimulišu lučenje jetrene žuči u žučnu kesu. kakva se mogu naći u cirozi jetre ili toksičnom hepatitisu. i to naročito esterificiranog holesterola. Budući da se u jetri stvaraju fosfolipidi. čak ispod 2._Nasuprot tome. Uopšteno se kod malignih bolesti često nalazi niska koncentracija holesterola. danas su ti testovi uglavnom napušteni. Medutim. a bočni im se lanac sastoji od 5 C– atoma i završava karboksilnom grupom. Pri tome raste uglavnom slobodni holesterol.3. u ranoj fazi akutnog hepatitisa). te postoji značajna torelacija i s povišenjem koncentracije bilirubina i aktivnosti alkalne fostataze.ikterusu koncentracija holesterola u serumu raste do visokih vrednosti. kod hepatocelularnog ikterusa holesterol je normalan ili tek slabije povišen (npr. obično izostaje porast serumskog holesterola. pogotovo odnos koncentracije fosfolipida i ukupnog holesterola. što se u Nemačkoj literaturi označava kao »Estersturtz« (nagli pad estera). Hidroksilne grupe su sve u α-položaju.6 mmol/L. neki autori to tumače neishranjenošću takvih bolesnika. Teška oštećenja jetre. Medutim.

položaju dolazi do okidativnog skraćenja bočnog lanca: krajnja se metilna grupa hidroksiluje i oksiduje u karboksilnu te skrati mehanizmom β–oksidacije. Struktura žučnih kiselina: a)primarne.Slika 11.19. atomu. Nakon redukcije. . to su monohidroksi. 18. Najveći deo holesterola. oko 80 — 90%. Nakon toga se prsten redukuje i dolazi do epimerizacije u C–3. metabolizuje se u jetri u žučne kiseline. b) sekundarne žučne kiseline Kao što se vidi na slici 11. položaju (kao intermedijer nastaje keton).. Nastale slobodne žučne kiseline zatim se aktiviraju s ATP–om i koenzimom A te vežu s glicinom ili taurinom preko njihovih NH2 grupa). a delomično i nakon hidroksilacije na C–12. i to predstavlia glavni put uklanjanja holesterola. dihidroksi i trihidroksi–derivati holanske kiseline. Biosinteza žučnih kiselina u jetri započinje hidroksilacijom holesterola na C–7.

manjim delom i za globuline.8 umol/L (125 — 341 g/dl) seruma. naročito kod hroničnih bolesti kao što je ciroza jetre. Soli žučnih kiselina izlučuju se dalje sa žuči u tanko crevo. izlučuje se stolicom iz tela. Tako se snizuje pH žuči od 7. portalnim krvotokom.5 do 6. Dnevno se na taj način stolicom izlučuje 294 — 551–μmola (120 — 225 mg) žučnih kiselina. Međutim. nakon dekonjugacije u kolonu. vraćaju u jetru. Referentne vrednosti zavise dosta od metode određivanja. Kliničko značenje. Deo žučnih kiselina u crevu sudeluje kao emulgator u cepanju masti i zajedno sa oslobođenim masnim kiselinama ponovno se resorbuje kroz crevnu sluzokožu. U urinu normalno nema žučnih kiselina. Biosinteza žučnih kiselina u jetri Konjugovane žučne kiseline se putem žuči izlučuju iz jetre u žučnu kesu.5 na oko 6 i time smanjuje stabilnost njihovih micelarnih kompleksa s holesterolom u žuči. Slobodne žučne kiseline se u plazmi vežu za albumine. a enzimskim metodama nađeno je 2. U jetri se ponovno hidroksiluju u primarne žučne kiseline i izlučuju u žuč. ali se pojavljuju u opstruktivnoj žutici. Tu se te kiseline oslobađaju iz jedinjenja s taurinom i glicinom (uglavnom u kolonu) te enterohepatičnom cirkulacijom. gde delovanjem 7α–dehidroksilaze iz crevnih bakterija prelaze u sekundarne žučne kiseline.20. Koncentracija ukupnih žučnih kiselina u serumu povisuje se kod oštećenja jetre. pa je neki prihvataju i kao test za diferencijafnu dijagnostiku ikterusa. Drugi deo žučnih kiselina. i to više ukupnim žučnim kiselinama nego pojedinima od njih. Zadnjih godina pridaje se žučnim kiselinama sve veće dijagnostičko značenje. a ponekad i kod hepatocelularne žutice i oštećenia jetre. gde se u koncentriraju. najviše se povećava njihova koncentracija kod opstruktivne žutice. .Slika 11.

koji tkivima donosi kiseonik iz pluća.UKRATKO: BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. što je on veći to je veća viskoznost. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. Belančevine plazme dele se na albumin. fetalne eritroblastoze. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. Taj pritisak. b) aplazija koštane srži. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako . sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. hormona. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. globuline i fibrinogen. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. ćelijskih ekskreta. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. beta i gama. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. nazvan koloidno-osmotski pritisak. iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. naslednih bolesti. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina.

U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. ima ih u različitim tkivima. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. U krvi ima i mnogo trombocita. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. to su delovi šeste vrste leukocita. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. kao što su limfni čvorovi. Pojavljuje se hipoksija. čovek najčešće umire veoma brzo. . ako se ne leči. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. Kad u koštanoj srži. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. monociti i limfociti. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. Delom nastaju u koštanoj srži. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. polimorfonuklearni bazofilni leukociti. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. megakariocita. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti.smanjuje.

U većini bolesti bubrega postoje istovremeno smetnje u funkciji glomerula i tubula. snižen sadržaj bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. Takvo stanje može nastati zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubrege. Usporena glomerularna filtracija bez značajnog oštećenja bubrega može biti posledica smanjenja razlike između hidrostatičkog pritiska. Kada se smatra da bi ipak trebalo izvršiti labotarorijske analize. nisku koncentraciju bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. plazme u kapilarama i tečnosti u lumenu tubula. ali i zbog postglomeluralne opstrukcije. hipokalemiju. Ali nalaz je značajan samo kad je bubrežna cirkulacija u času izlučivanja urina takođe bila niska. Na temelju analiza plazme ne može se razlikovati akutno oligurično oštećenje bubrega od nedovoljne cirkulacije. Oliguriju zbog nedovoljne bubrežne cirkulacije uz srazmerno dobru funkciju tubula možemo od akutnog oliguričnog zastoja bubrega najbolje razlikovati pomoću kliničkih podataka. urata i fosfata. Oštećenje tubula izaziva: poliuriju.BIOHEMIJA BUBREGA: Normalna funkcija bubrega zavisi od normalne brzine filtracije i normalne funkcije tubula Usporena glomerularna filtracija izaziva: oliguriju. Koncentracije ureje i kreatinina u plazmi su u većini slučajeva odrazi promena bubrežnog klirensa. Mokraća je suviše razređena i sadrži više natrijuma nego što odgovara stanju hidratacije bolesnika. uremiju i zastoj izlučivanja drugih konačnih produkata metabolizma azota. Manifestacije bolesti zavise od njihovog odnosa i od ukupnog broja zahvaćenih nefrona. među njima kreatinina. najbolji je indikator koncentracija natrijuma u urinu. I jedni i drugi podaci su dovoljni za dijagnozu i praćenje razvoja disfunkcije glomerula. Funkcija tubula . hipofosfatemiju i hipourikemiju. hiperkalemiju.

pH mokraće pri kojem se sastojci lako talože. Imamo još kamence od mokraćne kiseline. Od 70% do 90% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum. bilo zbog toga što ih se mnogo izlučuje.može se ispitati merenjem sposobnosti bubrega da koncentruje mokraću. ali treba isključiti mogućnost da su nastali zbog hiperkalcemije. Bubrežni kamenci nastaju zbog: visoke koncentracije njihovih sastojaka u urinu. bilo zbog oligurije. Klirens testovi su manje precizni i tačni od analiza plazme. posebno one primarnog hiperparatireoidizma. Kamenci s kalcijumom su najčešće idiopatskog porekla. i zastoja urina. ksantina i oksalata. . i retko od cistina.

Rezultati prvih biohemijskih analiza mogu biti tipični za jedan od tri patološka procesa ili za kombinovane poremećaje: oštećenje ćelija jetre. Hiperbilirubinemija nekonjugovanog bilirubina bez konjugovanog. Metabolizam bilirubina može se ispitati merenjem koncentracije bilirubina u plazmi i pregledom stolice i mokraće. fruktozo-1-fosfat aldolaze.BIOHEMIJA JETRE: Jetri pripada centralna uloga u mnogim metaboličkim procesima. AST. postojati žutica. te se zatim izlučuje u žuči. sorbitol dehidrogenaze. konjuguje se u jetri. Poznato je nekoliko urođenih mana u kojima postoji hiperbilirubinemija. Uz svaki od tih procesa može. Određivanje enzimske aktivnosti od velikog je značaja za diferencijalnu dijagnostiku. Kod novorođenčeta može hiperbilirubinemija biti prevelika za kapacitet vezivanja proteina. Povišena može biti samo nekonjugovana frakcija ili obe frakcije. LAP i ornitin-karbomil transferaze u plazmi. Žutica je posledica povišene koncentracije bilirubina u plazmi. holestazu i smanjenu masu funkcionalnog tkiva. Nešto reapsorbovanog urobilinogena izlučuje se mokraćom. . Većinom su srazmerno bezazlene. pa slobodni nekonjugovani bilirubin može prodreti u ćelije mozga te izazvati kernikterus. što je najčešće kod odraslih. obično je znak hemolize. ali sindrom Crigler-Najjara može izazvati kernikterus. Bilirubin nastaje iz hemoglobina. ali ne mora. U crevu se pretvara u sterkobilinogen (fekalni urobilinogen). Kliničko-hemijski testovi koji se koriste za ispitivanje funkcije jetre prema patomehanizmima mogu se grubo klasifikovati u testove: Kojim se identifikuje poremećaj permeabilnosti parenhimskih ćelija jetre: povećanje ALT.

albumina. . ALT. jetre: pojava GLDH i Koji ukazuju na insuficijenciju mehanizma koji produkuju protein u EPR-u parenhinskih ćelija: smanjenje holinesteraze.Koji ukazuju na nekrozu ćelije mitohondrijalne AST u plazmi. Koji ukazuju na opstrukciju u oblasti intra. Koji ukazuju na proliferaciju mezenhinalnih frakcija u jetri: povećanje α2 i γ-globulina na elektroferogramu i patološki rezultati labilitetnih testova. ceruloplazmina i izvesnih žučnih kiselina u plazmi.ili ekstra-hepatičnih žučnih vodova: povećanje AP. nekih faktora koagulacije i fibrinogena u plazmi. γ-GT I ChE. U svrhu “screening” testova za otkrivanje oboljenja jetre i sekundarnih poremećaja najbolje mogu poslužiti AST. LAP.

.

Biochemistry and Molecular Biology. 1975. Portland Press. Textbook of Biochemistry. Medicinska knjiga. Harperov pregled biohemije. Riggs T. Voet JG. Berlin. 1994. Beograd. Devlin TM. J. Matić G. Beograd. Opšta i medicinska enzimologija. Pratt C. W.Willey and Soons. 1992. Medicinska knjiga. New York. 1988. A Human Perspective. New York. 2005. Medicinska biohemija. Frayn KN. Martin DW. 1959. Granner DK. Philladelphia. Elliott DC. Berkeš I. 1995. Grundriss der Biochemie. A. 1989. Voet D. Willey-Liss. 1982. Berkeš-Tomašević P. XI izd. Biochemistry. Pannall PR. Roberts K.B. Sodeman W. JUMELA. Školska knjiga. Raff M. Beograd. 2009. C. Oxford University Press. Problems and Approaches. Medicinska biohemija. Berlin. 1980. Savremena administracija. 1996. Beograd-Zagreb. Patološka fiziologija. Molecular Biology of the Cell. 2008. Zagreb. 1989. Voet JG. J. Zagreb. Roskoski R. Human genetics. Saunders. Willey and Soons.. JUMELA. Školska knjiga. Motulsky V. 1996. 1979. Alberts O. Bray D. Osnovi molekularne biologije. 1997. J. Devlin TM. Voet D. Lewis J. New York. Karlson P. London. 1997. Budecke E. Štraus B. New York. Chandler AM. Saunders Company. Textbook of Endocrinology. 1996. Walter de Gruyter. Zagreb. Biochemistry. Oxford. Williams RH. Watson J.Literatura: Guyton A. Zilva JF. Rodwell VW. Principle of Biochemistry: Life at the Molecular Level. Springer Verlag. Mayes PA.. Klinička kemija u dijagnostici I terapiji. New York. Berlin. Metabolic Regulation. Biokemija. Zagreb. Springer Verlag. Temelji fiziologije čovjeka. W. . 1995. Textbook of Biochemistry with Clinical Correlations. Beograd-Zagreb. Biochemistry. VI izd. Đurđić V. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Zavet. Gerland Publishing. Elliott WH.Willey and Soons.B.