Radmila Maksimović.doc

Radmila Maksimović

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE

Banja Luka, 2010

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE
Autor: dr sci. fharm. Radmila Maksimović Recezenti: Prof. dr Rade Biočanin, expert Prof. dr sci. Jovica Jovanović Lektor: GORDANA Jovanović (Bilanović) Izdavač: Panevropski univerzitet "APEIRON" Banja Luka 1. izdanje, godina 2010. Odgovorno lice izdavača, DARKO Uremović Glavni i odgovorni urednik: Mr ALEKSANDRA Vidović Prelom teksta i crteži JELENA Maksimović Dizajn korica: TIJANA Maksimović Štampa: "ART-PRINT", Banja Luka, d.o.o., grafika - dizajn - marketing Banja Luka Odgovorno lice štamparije: VLADIMIRA Stijak- Ilisić Tiraž 200 primjeraka EDICIJA: Medicinske bazične nauke – Libra Medica Basis knj. 15 ISBN 978-99955-49-37-4

Predgovor:
Poštovane kolege, U ovom udžbeniku su izloženi gradivo i problemi medicinske biohemije. To je složeno gradivo u koje su uključena saznanja mnogih nauka, kao što su hemija, biologija i medicina. Zato su u udžbeniku pomenuti mnogi za studente novi pojmovi. Nije neophodno da studenti odmah prihvate svo gradivo iz udžbenika, ali se nadam da će ih radoznalost da saznaju kakvi se to procesi svakodnevno odvijaju u našem organizmu, i kad smo zdravi i kad smo bolesni, nagnati da se ozbiljnije zainteresuju za biohemiju. Nadam se da će studenti učeći iz ove knjige, shvatiti da je ljudski organizam jedan od najsloženijih, ali ujedno i jedan od najlepših funkcionalnih mehanizama. Verujem da će shvatiti da svaka živa ćelija, kao osnovna funkcionalna jedinica tela, u svom jezgru sadrži sve genske informacije potrebne za nastanak celog ljudskog bića, te da, istovremeno, geni čine zapravo mnoštvo kontrolnih sistema koji regulišu, podešavaju i diriguju doslovno hiljadu hemijskih reakcija unutar svake ćelije. Svesna sam da sam neka poglavlja obradila detaljnije dok su druga prikazana kraće. To je, između ostalog, tako, jer sam se trudila da udžbenik ne bude obiman, a da ipak student dobije osnovna znanja iz medicinske biohemije. Ako sam u tom vaganju prilikom odabira šta reći, a šta izostaviti, našla pravu meru, ovaj se udžbenik može smatrati delom vrednim truda. Ugodna mi je dužnost da se na ovom mestu zahvalim recenzentima prof. dr. Radetu Biočaninu i prof. dr. Jovici Jovanoviću koji su mi dali korisne primedbe i savete. Posebnu zahvalnost dugujem Nikoli i Jeleni Maksimović koji su mi pružili svekoliku pomoć tokom pisanja knjige.

U Banja Luci 16. 04. 2010.

dr sci. Radmila Maksimović, specijalista medicinske biohemije

RECENZIJA Čovečanstvo se danas nalazi pred sudbonosnim pitanjima svoje dalje egzistencije i ušao je u treći milenijum sa velikim globalnim, ekološkim, zdravstvenim i drugim problemima. Međunarodna javnost, naučnici i aktivisti mnogobrojnih visokoškolskih, naučnoistraživačkih, zdravstvenih i ekoloških udruženja-organizacija širom sveta sve brojnije i ozbiljno upozoravaju na uzroke i sve teže posledice, koji prouzrokuju morbiditet, kao posledicu devastacije radne i životne sredine i mentalnog zagađenja stanovništva planete Zemlje. Dosadašnji razvoj industrijskih društava, naglašen ekonomiskim faktorima i zasnovan na neodgovornom i neracionalnom korišćenju prirodnih bogatstava narušava prirodnu ravnotežu i iscrpljuje ograničene prirodne resurse. Takav razvoj je neodrživ, jer prouzrokuje sve veće zagađivanje zemljišta, voda i vazduha, uništavanjem ekosistema i potrošnjom velikih količina prirodnih resursa. Otuda, doc. dr Radmila Maksimović, autor udžbenika pod nazivom “OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE" za studente Fakulteta zdravstvenih nauka u sedištu svih zbivanja stavlja čoveka, u jednom biocenoznom okruženju, ali sa razmatranjem vitalnih elemenata organizma i svih uticajnih faktora. Ovu, sve aktuelniju naučnu oblast biohemijskih i medicinskih nauka autor obrazlaže kroz sledeću strukturu: uvod, 11 celina i 73 podceline, zaključak, literatura, uz odgovarajuće priloge, šeme i fotografije, saglasno sadržaju i cilju predmeta, koji se realizuje na Panevropskom univerzitetu “APEIRON” u Banja Luci. Obzirom na specifičnost buduće profesije studenata, slušalaca i nastavnika ove visokoškolske i naučne ustanove, autor je nastojao da nađe sredinu tretirane problematike, sa prikazom specifičnosti i potreba ove renomirane nastavno-naučne ustanove i u tome je u potpunosti uspeo. Ovaj udžbenik je jedno, za savremene uslove života, narušavnja zdravlja, zagađenja i degradacije životne sredine u miru, u vanrednim situacijama i ratnim uslovima, dosta značajno, aktuelno, složeno i kompleksno područje obrazovanja i vaspitanja studenata, slušalaca, nastavnika i ostalih pripadnika u sistemu školstva, u oblasti zdravstvenih nauka, eko-bezbednosti, kvaliteta života i bezbednosti i zdravlja na radu, gde nema granice posmatranja i istraživanja. Poseban kvalitet materijala koji je pripremljen za štampu, jeste da je napisan na savremen način, prilagođen budućim zdravstvenim, inženjerima sanitarnog i biohemijskog inženjeringa, nastavnicima, vaspitačima, referentima, načelnicima i ostalim korisnicima na zadacima zaštite i unapređenja zdravlja, zaštite radne i životne sredine. Naravno, neophodna je lektorska recenzija i ponovni detaljan pregled sadržaja knjige od strane autora, urednika i saradnika redakcije, vodeći računa da se ne ponovi negde isti pasus ili fotografija, što je meni

kao recenzentu bilo teško da ovde primetim i iznesem tu primedbu. Naučno-stručne literature nema dovoljno, a ona je neophodna u sve većem obimu, savremenog dizajna i sa novim podacima. Sve se to mora imati u vidu, kada se pokušava lapidarno ocenjivati autorov rad, visoke pažnje vredan, napor i višegodišnji uloženi trud i prikupljanje domaće i strane bio-hemijske i medicinske građe, radi sveukupnog sagledavanja i prezentovanja studentima i ostalim korisnicina ove izuzetno značajne i nedovoljno istražene problematike. Ova knjiga je od izuzetne koristi svim onima, koji se bave zdravstvenom negom, pre svega, ali i zaštitom radne i životne sredine u školstvu, preduzećima, zdravstvenim ustanovama, civilnoj zaštiti, institutima, referentima bezbednosti i zdravlja na radu na nivou preduzeća, zavoda, instituta, lokalnih samouprava i svim ostalim, koji žele i kojima je neophodno poznavanje ove, sve aktuelnije problematike. Sve u svemu, ovim izuzetnim naučno-stručnim delom, započet je ili se nastavlja jedan veliki poduhvat u edukciji studenata, čije ćemo konačne rezultate sagledavati, stalno ocenjivati i osavremenjavati kroz nastavnu praksu. Svakako, ova knjiga je „živa“ materija, koja je podložna promenama i stalnom unapređenju, s hodno vremenu življenja u posmodernom ambijentu. 22. 04. 2010. godine Banja Luka RECENZENT prof. dr Rade Biočanin Viši naučni saradnik

SADRŽAJ
UVOD 1 1. BIOHEMIJA ĆELIJE......................................................... 1-1 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 1.7 2. 2.1 2.2 2.3 2.4 3. UVOD................................................................................... 1-2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA.......................... 1-2 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA.................1-2 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI............................................... 1-3 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA...................................................... 1-4 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE.............................................. 1-9 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA....................................... 1-12 UVOD................................................................................... 2-2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE........................ 2-2 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA.................................................. 2-4 POREMEĆAJ PROMETA VODE................................................ 2-7

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA............2-1

ENZIMI........................................................................ 3-1 3.1 UVOD................................................................................... 3-2 3.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA................................................. 3-2 3.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE........................................ 3-5 3.3.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE....................................................................... 3-8 3.3.2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID SPECIFIČNE OKSIDOREDUKTAZE................................................................................ 3-9 3.3.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM..3-10 3.4 KARAKTERISTLČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE.............3-10 3.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA.................................. 3-11 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO....................................................... 3-15 3.7 KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA.......................................... 3-18 3.8 MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA................................... 3-18 3.9 UTICAJ PH I TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA...........3-22 3.10 INHIBITORI......................................................................... 3-23 3.11 ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI................................ 3-24 3.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI.................................................... 3-25 3.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI................................. 3-27 3.14 IZOENZIMI.......................................................................... 3-29 3.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA...................................... 3-30 3.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA...........................3-30 3.16.1 OKSIDOREDUKTAZE....................................................... 3-32 3.16.2 TRANSFERAZE............................................................... 3-34 3.16.3 HIDROLAZE.................................................................... 3-35 3.16.4 LIAZE.............................................................................. 3-36 3.16.5 IZOMERAZE.................................................................... 3-37

3.16.6 LIGAZE........................................................................... 3-37 4. UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM...................... 4-1 4.1 UGLJENI HIDRATI.................................................................. 4-2 4.1.1 MONOSAHARIDI................................................................. 4-4 4.1.2 AMINOŠEĆERI.................................................................. 4-13 4.1.3 ASKORBINSKA KISELINA.................................................. 4-13 4.1.4 INOZITOLI........................................................................ 4-14 4.1.5 GLIKOZIDI........................................................................ 4-15 4.1.6 OLIGOSAHARIDI............................................................... 4-16 4.1.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI................................................ 4-20 4.1.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI)....................... 4-21 4.1.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI)..425 4.1.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI)..................... 4-26 4.1.11 HETEROGLIKANI............................................................. 4-27 4.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA.................................... 4-28 4.2.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA........................................... 4-29 4.2.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA..................................... 4-30 4.2.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA)....................... 4-31 4.2.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA). .434 4.2.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA.................4-35 4.2.6 GLIKOLIZA....................................................................... 4-36 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE........................................................ 4-42 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE....................................... 4-43 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA......................... 4-43 4.2.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE....................... 4-46 4.2.11 METABOLIZAM GLICEROLA............................................ 4-47 4.2.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA........................................................ 4-47 4.2.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA............................. 4-50 4.2.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA 4-52 4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE. 455 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA............................ 4-55 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE............4-57 5. MASTI ILI LIPIDI........................................................... 5-1 5.1 MASTI................................................................................... 5-2 5.1.1 KLASIFIKACIJA MASTI......................................................... 5-2 5.1.2 FOSFATIDI........................................................................ 5-12 5.1.3 SFINGOLIPIDI................................................................... 5-17 5.1.4 CEREBROZIDI.................................................................. 5-18 5.1.5 MICELE, MONO - I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA 5-20 5.1.6 STEROIDI I KAROTINOIDI.................................................. 5-22 5.1.7 KAROTINOIDI................................................................... 5-38

5.2 METABOLIZAM LIPIDA........................................................ 5-45 5.2.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI....................... 5-45 5.2.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA................................ 5-47 5.2.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA...................................... 5-47 5.2.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH)..................................................................... 5-51 5.2.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA..................................... 5-52 5.2.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA....................... 5-53 5.2.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA........................ 5-58 5.2.8 BIOSINTEZA TRIGLICERIDA, GLICEROFOSFATIDA I SFINGOLIPIDA........................................................................... 5-59 5.2.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA............................................. 5-62 6. AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA.........6-1 6.1 AMINOKISELINE........................................................................ 6-2 6.1.1 UVOD................................................................................. 6-2 6.1.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA................................ 6-3 6.1.3 PODELA AMINOKISELINA.................................................... 6-4 6.1.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA...............6-5 6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE........................................... 6-13 6.1.6 POLARNE AMINOKISELINE................................................ 6-18 6.1.7 KISELE AMINOKISELINE.................................................... 6-22 6.1.8 BAZNE AMINOKISELINE.................................................... 6-24 6.1.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA........................................... 6-27 6.1.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA.............................. 6-29 6.2 PEPTIDI.............................................................................. 6-34 6.2.1 PEPTEDNA VEZA.............................................................. 6-34 6.2.2 NOMENKLATURA PEPTIDA................................................ 6-36 6.2.3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA. .6-37 6.2.4 PRIRODNI PEPTIDI............................................................ 6-38 6.2.5 PEPTIDNI HORMONI......................................................... 6-39 6.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE.............................................. 6-40 6.3.1 UVOD............................................................................... 6-40 6.3.2 OSOBINE PROTEINA......................................................... 6-43 6.3.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA.................................... 6-45 6.3.4 STRUKTURA PROTEINA.................................................... 6-46 6.3.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA................................... 6-48 6.3.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA, IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA 6-52 6.3.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA............................. 6-55 6.3.8 STRUKTURA α―HELIKSA.................................................. 6-57 6.3.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA............................. 6-59 6.3.10 STRUKTURA KOLAGENA................................................. 6-60 6.3.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA.......6-61 6.3.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA.......................... 6-65 6.3.13 DENATURACIJA PROTEINA.............................................. 6-66 6.3.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI........................................... 6-69 6.3.16 ELEKTROFOREZA........................................................... 6-72

6.3.17 TALOŽENJE PROTEINA.................................................... 6-73 6.3.18 PLAZMA―PROTEINI....................................................... 6-74 6.3.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA............................................... 6-76 6.3.20 PROSTI PROTEINI........................................................... 6-77 6.3.21 SLOŽENI PROTEINI......................................................... 6-78 6.4 HROMOPROTEINI................................................................ 6-80 6.4.1 UVOD............................................................................... 6-80 6.4.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA...................................... 6-82 6.4.3 OSOBINE PORFIRINA........................................................ 6-83 6.4.4 HEMOGLOBIN.................................................................. 6-85 6.4.5 ŽUČNE BOJE.................................................................... 6-89 6.4.6 CITOHROMI...................................................................... 6-90 6.4.7 HLOROFIL........................................................................ 6-93 6.4.8 FLAVOPROTEINI............................................................... 6-94 6.5 METABOLIZAM AZOTA........................................................ 6-96 6.5.1 VARENJE PROTEINA......................................................... 6-96 6.5.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA)............................................... 6-99 6.5.3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA...........6-100 6.5.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA..................................... 6-101 6.5.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE............6-103 6.5.6 SUDBINA AMONIJAKA..................................................... 6-107 6.5.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA.............................. 6-111 6.5.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA......6-112 6.5.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI................................ 6-119 7. NUKLEINSKE KISELINE.................................................. 7-1 7.1 7.2 7.3 7.4 7.5 7.6 8. 8.1 8.3 8.4 8.5 8.6 8.7 8.8 8.9 8.10 9. UVOD................................................................................... 7-2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA............................................ 7-2 NUKLEOZID 5'-DIFOSFATI (NDP) I 5'-TRIFOSFATI (NTP)......7-10 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA....................................... 7-11 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA.............7-13 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA...............7-17 UVOD................................................................................... 8-2 VITAMINI B–GRUPE............................................................... 8-3 NIACIN, LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA......................... 8-3 TIAMIN................................................................................. 8-6 PANTOTENSKA KISELINA...................................................... 8-8 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6)..................................................... 8-9 BIOTIN................................................................................ 8-11 FOLNA KISELINA................................................................. 8-12 VITAMIN B12........................................................................ 8-13

KOENZIMI I VITAMINI.................................................... 8-1

HORMONI.................................................................... 9-1 9.1 UVOD................................................................................... 9-2 9.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE.................................... 9-2 9.3 DELOVANJE HORMONA......................................................... 9-5 9.3.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE..........................9-5

..... 10-5 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE.................................................................... 11-36 11........... 10-16 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA 10-19 10...............................2..7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA.......... 11-38 12.............................1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA......................... 9-5 9....10 PROTEINSKI HORMONI......2 PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA U BOLESTIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA.................................................3.........6..........................8 ŽUČNE KISELINE.....3......5 10............................................................................ NEPROTEINSKA JEDINJENJA 11-34 11..........2....2 10.. BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA 11-1 11.......9 PROGESTERON..................................................4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA...........................................................4 PODELA HORMONA.......................... 9-43 10...............................................10-13 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE.....2 BIOHEMIJA BUBREGA...........3 ŽUTICA (ICTERUS).................................6 10.. 9-39 9....... 9-7 9................. 11-7 11............................. 9-27 9............................................. 11-16 11........... LITERATURA:.................. 11-2 11..........4 10...... 9-17 9......3...........3 BIOHEMIJA JETRE.....1 BIOHEMIJA KRVI.................3....2 FUNKCIJA GLOMERULA...............ESTROGENI................................ BIOLOŠKE OKSIDACIJE.... 10-9 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU..11-36 11.......1 10..... 11-8 11......2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI... 9-11 9....................... 10-7 REDOKS-POTENCIJALI...3 FUNKCIJA TUBULA...........2......8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM... 10-22 11.....................3....................................... STEROIDNI HORMONI...........................6...............................................................3...... 11-14 11..8 ŽENSKI POLNI HORMONI ............... 10-1 10.... 11-31 11........................................... 11-4 11............6.................................7 MITOHONDRIJE........................................3...........................................9..7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI...................3.............................3.........1 FUNKCIJA BUBREGA.........................5 .......5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE............... 9-16 9................2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE.........3 10..... 9-34 9..6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA................. 11-17 11.. 10-2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA................................................ 9-10 9......1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA I FUNKCIJE HEPATOBILIJARNOG TRAKTA....................... 11-25 11.......... 12-1 ..................... 11-6 11.........................

zbog toga je. koji čine ANABOLIZAM. Dugo se već traži odgovor na pitanje na koji način hemijska jedinjenja u živoj materiji međusobno reaguju i po kojim zakonima čine. STALNE PROMENE SASTOJAKA KOJE SE ODVIJAJU U ŽIVIM BIĆIMA ČINE NJEGOV METABOLIZAM. uloga ove nauke je nezamenljiva u iznalaženju uzroka nastanka bolesti. kao i mogućnosti u sprečavanju i lečenju iste. svi oblici života su sastavljeni od oko 50 osnovnih gradivnih blokova i poznavanje ovih komponenata u velikoj meri pojednostavljuje proučavanja kojima se bavi biohemija. Kompleksnost živih sistema može da zastraši i zbuni. . Sa posebnim interesovanjem biohemija proučava način na koji se to čini i kako se ta energija koristi za izgradnju. fiziologije. ili sintetizuju u drugim. Živa bića jedina imaju sposobnost da akumuliraju energiju iz okoline. Ponekad se dogodi da se neke hemijske reakcije odigravaju na nešto izmenjen način i nagrade se jedinjenja promenjenog hemijskog sastava. fundamentalna biološka i medicinska nauka. Međutim. nauke koja tumači molekulsku osnovu života. a tome još više doprinosi veliki broj komponenata koje ulaze u sastav živih organizama.UVOD Živa bića se sastoje iz raznovrsnih organa i tkiva. Kako su u osnovi svake bolesti poremećeni biohemijski procesi. u čijoj građi i funkciji učestvuju mnogobrojna i raznovrsna hemijska jedinjenja. određivanje hemijskog sastava i građe živih bića i utvrđivanje uloge pojedinih sastojaka u složenim procesima koji se odigravaju u živom svetu. stoga. Biohemija je. Ovakve promene mogu dovesti do stvaranja uslova za nastanak bolesti. održavaju i produžavaju život? Jedan od prvih zadataka biohemije. farmakologije i ishrane na njihovom molekulskom nivou. mikrobiologije. Sastojci se razgrađuju procesima koji se nazvaju KATABOLIZAM. jer omogućava razumevanje biologije ćelije. obnavljanje i održavanje struktura. kao i za rad i reprodukciju.

BIOHEMIJA ĆELIJE .

Ljudsko je biće u stvari.. a sve ćelije iskorišćavaju na gotovo jednak način iste vrste hranljivih sastojaka. sve dok se njihov broj primereno ne popuni. mišićne kontrakcije. prenos nervnih impulsa s jednog dela tela u drugi. eritrociti kojih ima ukupno 25 biliona prenose kiseonik iz pluća u tkivo. osećaj za hladnoću tera nas da se grejemo itd. Vanćelijska tečnost se stalno kreće po celom telu. u telu postoji još i drugih 50 biliona ćelija. pretvaranje svetlosne energije u hemijsku što nadražuje oči i omogućava nam da vidimo svet oko nas. preostale se ćelije te vrste obično neprekidno dele. Prvi obuhvata kretanje krvi kroz cirkulacijski sistem.. Među sastojcima rastvorenim u vanćelijskoj tečnosti nalaze se hranljivi sastojci i joni preko potrebni ćeliji za održavanje života. Kiseonik se spaja sa ugljenim hidratima. Svaki organ je zapravo skup mnoštva različitih ćelija koje su povezane zajedno međućelijskim potpornim strukturama. Tako svaka ćelija ima potrebu za hranom kako bi se održavala u životu.1 UVOD Biohemijske reakcije koje se odigravaju u ćelijama. razmnožavanje. a drugi . sve one imaju neka zajednička svojstva. jer nas glad tera da tražimo hranu.. a strah da tražimo sklonište. Gotovo sve ćelije imaju sposobnost razmnožavanja i kad iz bilo kog razloga ćelije određene vrste budu uništene. amino kiselina i masti. sve ćelije koriste kiseonik. glukoze. mastima i belančevinama pri čemu se oslobađa energija potrebna za ćelijske funkcije. Opšti mehanizmi pretvaranja hemijskih sastojaka u energiju u osnovi su jednaki u svim ćelijama. automat. Na primer. itd. sve nam to omogućava da opstanemo u uslovima koji su vrlo promenljivi. Iako se ćelije u telu međusobno znatno razlikuju.2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA Osnovna živa jedinica tela je ćelija. To što smo u životu gotovo da je izvan naše kontrole.1. a sve ćelije predaju konačne produkte hemijskih reakcija u okolnu tečnost. Mada su oni najrasprostranjenije ćelije. Tečnost u prostorima izvan ćelije naziva se vanćelijska ili ekstracelularna tečnost. Kao jedan od glavnih sastojaka za dobijanje energije. rasti i obnavljati svoje funkcije tako dugo dok u vanćelijskoj tečnosti postoji odgovarajuća koncentracija kiseonika. Deo te tečnosti nalazi se u ćelijama i naziva se ćelijska ili intracelularna tečnost. 1.3 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA Približno 56% tela odraslog čoveka čini tečnost. različitih jona. Prenos vanćelijske tečnosti u sve delove tela odvija se u dva različita stadijuma. Svaka vrsta ćelije posebno je prilagođena za obavljanje određene funkcije. Ćelije mogu živeti. 1.

Oni se nalaze u obliku jona i nazivaju se elektrolitima. Zato se ovi za život značajni sastojci nazivaju esencijalnim. koje nazivamo . magnezijum. U živim bićima se pored njih. Dok krv prolazi kroz kapilare. kao i štetne. azot. Iako prisutni u neznatnim količinama. na primer kiseonik ili azot). a za vreme intenzivne mišićne aktivnosti čak i do šest puta u minutu. selen. već su najčešće u obliku brojnih i raznovrsnih neorganskih i organskih jedinjenja. fosfor i sumpor. bor. Ovi se elementi nazivaju bioelementi. Kapilari su porozni pa velike količine tečnosti difunduju tamo – amo između krvi i tkivnih prostora. bakar.4 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI Živi svet se sastoji iz veliko broja različitih hemijskih jedinjenja. kobalt. ugljenikov atom ima značajnu i neobičnu osobinu da gradi stabilne kovalentne veze sa drugim ugljenikovim atomima. razgranate ili prstenaste. mangan. ovi elementi nisu ništa manje značajni. kiseonik. vanadijum i silicijum. a druga kroz sistemsku cirkulaciju. a svakodnevno se izoluju i otkrivaju nova. čine kalcijum. U živom svetu bioelementi se retko nalaze slobodni. Međutim. kalaj. arsen.gvožđe. hrom. odigrava se neprekidna izmena između krvne plazme i međućelijske tečnosti u prostorima koji okružuju kapilare. Ovaj proces difuzije uzrokovan je kretanjem molekula u svim pravcima u plazmi i vanćelijskoj tečnosti. toksične elemente. na čije se osnovne skelete vezuju drugi bioelementi. fluor. Pored toga. molibden. takođe stabilnim kovalentnim vezama. nikal. iako brojna. Jednu drugu grupu elemenata. koja ulazi u sastav živih bića. Pored esencijalnih elemenata živa bića sadrže često i elemente bez značaja za život. Ovakvim vezama stvaraju se raznovrsne strukture organskih jedinjenja – pravolinijske. čije je prisustvo posledica življenja u zagađenoj životnoj sredini. kalijum i hlor. sva krv u cirkulaciji prođe celim cirkulacijskim krugom prosečno jednom u minutu.kretanje tečnosti između kapilara i ćelije. To su. sva hemijska jedinjenja koja izgrađuju živu materiju sastavljena su iz relativno malog broja hemijskih elemenata. natrijum. Kad čovek miruje. U protoku krvi kroz organizam. Od svih hemijskih elemenata koji se nalaze u prirodi samo 27 ulaze u sastav hemijskih jedinjenja koja čine živi svet. u elementarnom stanju (kao. Najzastupljeniji bioelementi u građi većine organskih molekula su ugljenik. a učestvuju u svim metaboličkim procesima. To su elementi malog atomskog prečnika i imaju osobinu da grade jake kovalentne veze. vodonik. nalaze još 16 raznorodnih elemenata u minimalnim količinama. jod. od kojih jedna tera krv kroz pluća. 1. srce zapravo ima ulogu dve odvojene pumpe. cink. pa otuda i njihov naziv elementi u tragovima ili mikroelementi.

dok se neki elementi nalaze vezani za organske biomolekule. gradi veoma velike molekule polisaharida. Živi organizam se sastoji iz relativno malog broja (oko 30) organskih biomolekula. U živom svetu se često sreću ovakvi makromolekulski kompleksi. Neorganske sastojke živih bića čine razne soli.5 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA Slika 1. Biomakromolekuli i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu. ćeliju. 1.biomolekuli. Međutim. a palmitinska kiselina. lipoproteini: Ili delovi ćelija. strukturnu i funkcionalnu jedinicu. Najvažniji biomakromolekuli živih bića su proteini. Ova je u stanju da obavlja sve procese od značaja za održavanje života. lipidi. veliki biomakromolekuli. nukleinske kiseline i polisaharidi. monomerne jedinice nukleinskih kiselina. Samo jedan monosaharid. Za životne procese veoma su važna organska jedinjenja koja se unose hranom ili se sintetizuju u organizmu. glicerol i holin ulaze u sastav veoma raznovrsne grupe biomolekula. kakva je voda do jedinjenja krajnje složene strukture. od onih veoma proste građe. glukoza. Biomakromolekuli se međusobno vezuju i grade složene komplekse. Samo 20 aminokiselina izgrađuje izuzetno velik broj raznovrsnih proteina.Ćelija . nekovalentne veze. kao što su. ćelijske organele. iz ovog malog broja nastaju značajni i brojni.1 . a samo pet aromatičnih baza gradi nukleotide. raznovrsne građe i specifičnih uloga. na primer. U biološkim sistemima značajne su četri vrste nekovalentnih veza. a u njihovom vezivanju učestvuju i slabije. lipida. Biomolekuli su veoma različiti. najčešće alkalnih i zemnoalkalnih metala.

koje se nazivaju organele. Male okruglaste strukture koje leže na bazi proteinskog molekula jesu molekuli fosfolipida: masni deo molekula fosfolipida priljubljen je za unutrašnju lipidnu fazu ćelijske membrane. Organele su za funkciju ćelije jednako tako važne kao i hemijski sastojci ćelije. te membrane mitohondrija. Tako je omogućen direktan prolaz vode u međuprostorima proteinskih molekula. a polarni deo molekula strči prema površinama membrane i elektrohemijski je vezan s proteinima u spoljnom i unutrašnjem sloju. isto tako. membrana je uglavnom nepropustljiva za lipofobne supstance. Gotovo sve fizičke strukture ćelije omeđene su membranom. lizozoma. elektrolita. raspršeni po lipidima. Golžijevog kompleksa itd. Jedna od njih okružuje drugu. a cotiplazmu od okolne tečnosti odvaja ćelijska membrana. Dva glavna sastojka ćelije su jezgro i citoplazma. enzimi i hemijske supstance. Ćelija nije samo džak u kojem se nalazi tečnost. Protoplazma je uglavnom sastavljena od: vode. Svaka od tih jedinica gotovo je jednaka ćelijskoj membrani. Ona sadrži i visoko organizovane fizičke strukture. moramo pre svega shvatiti osnovnu organizaciju ćelije i funkcije njenih sastavnih delova. sastavljenom uglavnom od lipida i proteina. Različite supstance od kojih je ćelija sastavljena nazivamo zajedničkim imenom protoplazma. Građena je gotovo isključivo od proteina i lipida. Prisustvo proteina i tankog sloja mukopolisaharida na površinama čine membranu hidrofilnom. Jezgro je od citoplazme odvojeno jezgrovom membranom. Veruje se da membrana poseduje mnogo sitnih pora kroz koje prolaze molekuli različitih veličina koje se razmenjuju između vanćelijke i ćelijske tečnosti. Među različite mebrane ubrajamo: ćelijsku membranu. Da bismo razumeli funkciju organa i drugih struktura u telu. Ćelijska membrana je tanka i elastična. što znači da voda lako prianja uz membrane. membranu jezgra. a između njih je širok prostor. Tanki sloj mukopolisaharida na spoljnoj površini ćelijske membrane doprinosi tome da se spoljna površina razlikuje od unutrašnje. ali nema sloja mukopolisaharida. Membrana jezgra je sastavljena od dve membranske jedinice. Na taj način membrana je polarizovana pa se hemijska reaktivnost unutrašnje površine ćelije razlikuje od one na spoljnoj površini. Proteini su. Zbog lipida u njenom središtu. Centralno mesto u strukturi zauzima sloj lipida. Membrana jezgra sadrži velike rupe pa se gotovo sve rastvorene . lipida i ugljenih hidrata. a u većini slučajeva može se čak i razmnožavati. membranu endoplazmatičnog retikuluma. pod uslovom da tečnost kojom je okružena sadrži potrebnu hranu. proteina.Svaka od 75 biliona ćelija u ljudskom organizmu živa je struktura koja može trajno preživeti. prekriven s obe strane slojevima proteina. Pore u ćelijskoj membrani nastaju zbog velikih molekula proteina koje prekidaju lipidnu strukturu membrane i protežu se od jedne strane membrane do druge.

U njemu se osim toga sintetišu ugljeni hidrati te se vežu s proteinima u mehurićima kompleksa. Golžijev kompleks je jako razvijem u sekretornim ćelijama. Među velikim česticama raspršenim u plazmi. nalaze se kapljice neutralnih masti. Bistri tekući deo citoplazme u kojem su čestice raspršene naziva se hijaloplazma. Endoplazmatični retikulum (EPR) po građi izgleda kao mreža membrana cevastih i mehurastih struktura u citoplazmi. Ponekad je endoplazmatični retikulum preko malih otvora direktno povezani s okolinom ćelije.supstance s lakoćom kreću između tečnosti u jezgru i tečnosti u citoplazmi. te u njihovoj konačnoj pripremi za sekreciju. ali i većim dispergovanim česticama i organelama. Obično je sastavljen od četiri ili više slojeva tankih mehurića. Taj prostor nadovezuje se na prostor unutar Golžijevog kompleksa. te esterifikovanih masnih kiselina. ribozomi. Ona uglavnom sadrži rastvorene proteine. Funkcija Golžijevog kompleksa sastoji se u privremenom pohranjivanju i kondenzaciji sastojaka koje se secerniraju. citoplazmatičnih organela koje igraju važnu ulogu u varenju različitih sastojaka u ćeliji. Prostor unutar cevčica i mehurića ispunjen je endoplazmatičnim matriksom. Ribozomi se najvećim delom sastoje od ribonukleinske kiseline koja ima važnu ulogu u sintezi proteina. 2) osnovni sastojci u intersticijskim prostorima i 3) osnovne sastojci hrskavice i kostiju. Prostor unutar endoplazmatičnog retikuluma povezan je s prostorom unutar dvostruke membrane jezgra. holesterola. Na spoljnoj površini mnogih delova endoplazmatičnog retikuluma nalaze se brojne male zrnaste tvorevine koje zovemo ribozomi. Konačno. sekretorna zrnca i dve važne organele. On sudeluje u sintezi lipida i verovatno igra važnu ulogu u resorpciji glikogena. u kojima je smeštem na onoj strani na kojoj se supstance izlučuju. zrnca glikogena. Deo citoplazme neposredno uz ćelijsku membranu često se nalazi u stanju polučvrstog gela a naziva se korteks ili endoplazma. tečnošću koja se razlikuje od one izvan endoplazmatičnog retikuluma. Golžijev kompleks ( koga neki autori zovu Golžijev aparat ili Golžijevo telašce) je poseban deo endoplazmatičnog retikuluma. Deo endoplazmatičnog retikuluma koji ne poseduje ribozome zovemo glatki endoplazmatični retikulum. . Na taj način nastaju glikoproteini koji su važni sekretorni sastojci mnogih ćelija. Među glikoproteinima se naročito ističu mukopolisaharidi koji su glavni sastojci: 1) sluzi. Citoplazma je ispunjena sitnim. Retikulum na čijoj se površini nalaze ribozomi često zovemo zrnasti endoplazmatični retikulum. Golžijev kompleks sudeluje u stvaranju lizozoma. glukozu i malu količinu fosfolipida. a membrane su mu slične membanama glatog endoplazmatičnog retikuluma. mitohondrije i lizozomi. elektrolite.

tako da se vodonik iz molekula vode spoji sa jednim delom tog molekula. Ukratko. On kontroliše sve hemijske reakcije u ćeliji. a glavni sastojci koje oni razgrađuju su proteini. nukleinske kiseline. To su proteinski skupovi hidrolitičkih enzima. a sadrži velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije iz hranljivih supstanci. što zavisi od količine energije koja je potrebna ćeliji. Osim toga unutrašnjost mitohondrija ispunjena je matriksom koji je u stanju gela. Ti enzimi tada razgrađuju organske supstance s kojima dođu u dodir. jezgro sadrži dezoksiribonukleinske kiseline. supstance bogate energijom. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sitem koji omogućuje ćeliji da ukloni nepoželjne supstance i strukture. Ovi enzimi deluju zajedno sa oksidativnim enzimima na pregradama i uzrokuju oksidaciju hranljivih supstanci. Geni određuju svojstva proteinskih enzima citoplazme i tako kontrolišu citoplazmatske aktivnosti. Tako se. na primer. pri čemu dolazi do oslobađanja enzima. Brojni nabori unutrašnje membrane čine pregrade na kojima se nalaze oksidativni enzimi ćelije. Mitohondrije se verovatno mogu same razmnožavati i to se dešava uvek kad u ćeliji postoji potreba za povećanim količinama ATP. Jezgra mnogih ćelija sadrže jednu ili više . Membrana koja okružuje lizozom redovno sprečava da hidrolitički enzimi u lizozomu dođu u dodir sa ostalim supstancama u ćeliji. dovesti do kidanja lizosomske membrane. Oslobođena energija služi za sintezu adenozin-trifosfata (ATP). mukopolisaharidi i glikogen. a hidroksilna grupa s drugim delom. I veličina i oblik mitohondrija su takođe veoma promenljivi. a njihov broj se kreće od nekoliko stotina do mnogo hiljada. Jezgro je kontrolni centar ćelije. ATP zatim odlazi iz mitohondrija i difundira svuda po ćeliji te otpušta energiju kad je potrebna ćeliji za obavljanje njenih funkcija. Da bi kontrolisali razmnožavanje geni se najpre sami udvoje. a nakon toga ćelija se podeli posebnim procesom koji zovemo mitoza. kao i razmnožavanje ćelije. Lizozom je okružen jednom membranskom jedinicom. U lizozomu se nalazi više od desetak različitih kiselih hidrolaza. Tako nastaju dve ćelije kćeri. naročito oštećene ili strane strukture. Mitohondrije su prisutne u citoplazmi svih ćelija. međutim. pri čemu nastaje ugljen dioksid i voda. Različite okolnosti u ćeliji mogu.U mitohondrijama se oslobađa energija iz hranljivih supstanci i kiseonika te se tako dobija najveći deo energije potreban ćeliji za obavljanje njenih funkcija. Mitohondrije se uglavnom sastoje od dve membranske jedinice: spoljne membrane i unutrašnje membrane. Ispunjen je velikim brojem sitnih zrnaca. što već mnogo godina nazivamo genima. Hidrolitički enzimi cepaju organska jedinjenja na dva ili više delova. od kojih svaka dobija jedan od dva kompleta gena. kao što su na primer bakterije. protein hidrolizuje u aminokiseline.

Geni jednog od hromosoma sintetizuju ribonukleinsku kiselinu koja se zatim pohranjuje u nukleotidu. Nukleotid. U početku je to fibrinalna RNA koja se kasnije kondenzuje stvarajući zrnaste ribozome. jednostavno. . za razliku od ostalih organela. nema graničnu membranu. Nukleotid se izrazito poveća kad ćelija aktivno sintetizuje proteine. gde se najvećim delom vežu na endoplazmatični retikulum.svetlije obojenih struktura koje zovemo nukleotidi. To je. Ribozomi prelaze u citoplazmu. proteinska struktura koja sadrži i određenu količinu ribonukleinske kiseline kakva se nalazi u ribozomima.

Ćelijska membrana jednostavno okruži bakteriju i uvrne je. U EPR dolazii do polimerizacje glukoze. Mehanizam fagocitoze istovetan je mehanizmu pinocitoze. Ono što ostane od mehurića. Tako nastaje fagocitozni mehurić.6 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE a) prenos supstanci kroz ćelijske membrane i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija. sličan pinocitoznom mehuriću. Sintetizovani protein odmah ulazi u cevčice EPR gde stvara mala proteinska zrnca. U njemu se proteini mogu konjugovati s ugljenim hidratima stvarajući glikoproteine. Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri različita načina: 1) difuzijom. naročito ćelije različitih žlezda u telu. jer je pinocitoza jedini način na koji proteini mogu proći kroz ćelijsku membranu. Da bi ćelija mogla živeti i rasti. Tako nastaje probavni mehurić. koji su čest sekretorni produkt. koji nastaje kao reakcija na dodir ćelijske membrane i samo nekih supstanci od kojih su dve najvažnije – protein i koncentrisani rastvori elektrolita. kao i do procesa glikogenolize. Velike čestice poput bakterija ulaze u ćeliju fagocitozom. mehanizmom u kojem enzimski sistem i posebne prenosne supstance “nose” supstancu kroz membranu i 3) pinocitozom. stvaraju posebne proteine koji se luče u okolinu ćelije. Površina čestice koja će biti fagocitovana mora biti takva da se može apsorbovati na ćelijsku membranu. ona iz okolne tečnosti mora primati hranljive i druge supstance. U mehanizam lučenja uključeni su EPR i Golžijev kompleks. Zbog toga lizozome možemo nazvati probavnim organima ćelije. s tim što se oni sintetizuju u glatkom delu EPR. Pinocitoza se zbiva. kroz pore u membrane ili kroz sam membranski matriks. Dve najvažnije funkcije ćelije su: Mnoge ćelije .1. Ta se zrnca zatim polako kreću kroz cevčice prema Golžijevom kompleksu. Jako je značajno što protein uzrokuju pinocitozu. stvaranjem pinocitoznog mehurića. Gotovo jednak mehanizam postoji i u lučenju lipida. . mehanizmom kojim ćelija “proguta” deo vanćelijske tečnosti i njen sadržaj. Gotovo odmah po pojavi ovih mehurića u ćeliji jedan ili više lizozoma prione uz njega i isprazne u njega svoje hidrolaze. a iz citoplazme se kreću prema površini ćelije i izbacuju napolje. iz kojeg se produkti delovanja hidrolaza mogu kroz membranu mehurića difundovati u citoplazmu. takozvano ostatno telo izluči se ili se rastvori u citoplazmi. 2) aktivnim prenosom kroz membranu. Zrnca se osim toga nakupljaju i stvaraju združena zrnca koja se zatim kroz membranu Golžijevog kompleksa izlučuju u citoplazmu. Ribozomi na površini EPR sintetišu protein koji će se izlučiti.

a takve se veze nazivaju visoko energetskim. sinteza masnih kiselina se dešava u citoplazmi.2) . ugljen dioksida i vode oslobađa energija: (CH₂O)n + O₂ =CO₂ + H₂O + E Mnogobrojne su reakcije oksidacije organskih jedinjenja. dobro usklađene i tačno kontrolisane. amonijak i ureju. Hiljade ovih reakcija. AMP. Za delovanje ovih enzima neophodno je prisustvo drugih jedinjenja. lipida i proteina u niskomolekulska jedinjenja: mlečnu i sirćetnu kiselinu. uz izdvajanje znatne količine energije: ATP + H₂O = ADP + P + E ADP + H₂O = AMP + P +E Energija koja se oslobađa iz ATP-a koristi se za sintezu raznovrsnih jedinjenja ćelijskih sastojaka. uglavnom oksidativna. proteina i lipida. ugljendioksid. U organizmu se odvija veoma velik broj hemijskih reakcija. koje su međusobno povezane. a njihova oksidativna razgradnja u mitohondrijama. Hidrolizom ATP-a mogu se izdvojiti jedna ili dve fosfatne grupe. Sinteze teku uz potrošnju energije koju dobijaju od ATP-a ili NADPH. Pod katabolizmom se podrazumeva enzimska razgradnja. koje se stalno dešavaju u živim bićima čine njegov metabolizam. Metabolizam se obično deli na katabolizam i anabolizam. kao i za vršenje bilo koje vrste rada. ugljenih hidrata. To su najčešće nikotinamidi I flavinski nukleotidi.Razgradnja ugljenih hidrata. U reakcijama oksidacije organskih molekula oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa.Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija. a za njihovo odvijanje neophodni su specifični enzimi. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. u kojima se pored krajnjih proizvoda. Na primer. U kataboličkim i anaboličkim procesima ne učestvuju isti enzimi i oni se dešavaju u odvojenim delovima ćelije. koje se odigravaju u tri stepena: (slika 1. a najvažnije od svih je adenozin trifosfat ili ATP. koja takođe učestvuju u ovim reakcijama. hranljivih sastojaka relativno velike molekulske težine: na primer. nukleinskih kiselina. Kataboličke reakcije su praćene oslobađanjem energije koja se „hvata“ i „ugrađuje”u energetski bogatu vezu adenozintrifosfata. masti i proteina teče preko niza povezanih reakcija. ADP i adenozin monofosfat. Anabolizam obuhvata enzimske sinteze mnogobrojnih ćelijskih komponenata: polisaharida. pa nastaju adenozin difosfat. Obično su to fosfatne veze nekih hemijskih jedinjenja.

) razgradnje hranljivih sastojaka U prvom stepenu hranljivi sastojci se cepaju na prostije. Dvadesetak aminokiselina se razgrađuje. koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. osnovne molekule.Slika 1. Tako polisaharidi daju heksoze ili pentoze. Četri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu. a proteini dvadesetak amino kiselina. koji se dalje cepa u acetilkoenzim A. α-ketoglutarat. takođe. na manji broj prostijih jedinjenja.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). Tako . fumarat i oksalacetat. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. odigrava u tri stepena. lipidi masne kiseline.2 – tri stepena katabolitičke(-) i anaboličke (…. Ova jednostavna jedinjenja ulaze u treći stepen katabolizma. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. koji ima samo dva C atoma. glicerol i druge komponente. Tako heksoze. a to su: acetilkoenzim A. U drugom stepenu nastali produkti razgrađuju se dalje na manji broj još prostijih jedinjenja. Anabolizam se. takođe. koji je zajednički za sve i u kome dolazi do njihove potpune oksidacije u CO₂ i četri para vodonikovih atoma.

Najvažnije energetski bogato jedinjenje je ATP koji sadrži dve anhidridne veze. Najvažnija osobina živih bića je što mogu da koriste energiju hranljivih sastojaka sagorevajući ih do ugljendioksida i vode. Kao što se vidi katabolizam i anabolizam imaju zajednički drugi stepen. a radi sinteze nekog komplikovanijeg jedinjenja. preko zajedničkih intermedijera. fosfoenolpiruvat i kreatinfosfat. . proteinske aminokiseline nastaju transaminacijom α-ketokiselina.7 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA Organska jedinjenja koja se nalaze u hrani. Korišćenje energije pod ovakvim uslovima moguće je zato što se enzimsko razlaganje hrane odigrava u više stepeni. Poznate su četiri vrste energetski bogatih jedinjenja: 1) Fosfatni estri (glukozo-6-fosfat. bogata su vodonikom i zato sadrže veliku količinu hemijske enrgije.npr. pa i celih molekula. α-glicerolfosfat i dr. Na primer. acetil. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. Produkt jedne je supstrat druge i tako redom. Skoro sve metaboličke reakcije su međusobno povezane. On omogućava potpunu oksidaciju razgrađenih produkata hrane. Ova jedinjenja se dele prema promeni slobodne energije tokom njihove hidrolize na nisko i visoko energetska. fosforil. acetilfosfat i dr. u procesu glikolize to su 1. bilo bi u energetskom pogledu vrlo neekonomično i izvan granica mogućnosti žive ćelije.3difosfoglicerat i fosfoenolpiruvat. koji se zove amfibolički put.) Derivati fosfaminske kiseline (kreatinfosfat) koji ne sadrže fosfornu kiselinu 4) Estri tioalkohola. 1. U zadnjem stepenu anabolizma aminokiseline se ugrađuju u protein. Hidrolizom ovih energetski bogatih jedinjenja oslobađa se znatna količina energije. na konstantnoj temperaturi i pritisku. a u visoko energetska.) i enolni estri (fosfoenolpiruvat) 2) 3) Anhidridi kiselina (ATP. Jedan od glavnih razloga što ADPATP sistem zauzima centralno mesto u prenosu energije je to što ima manje energije od visokoenergetskih jedinjenja. Energija se dobija na nekoliko mesta u nizu reakcija u jednom od intermedijera. a isto tako obezbeđuje osnovne sastojke potrebne za sintezu makromolekula. (acetil-koenzim A). vodonikovih atoma. U prvu grupu spadaju αglicerolfosfat i glukozo – 6 – fosfat. Ovakvi nizovi reakcija omogućavaju nastajanje novih jedinjenja prenosom određenih grupa: metil. Razgradnja supstrata do slobodnih atoma od kojih je izgrađen.

samo može da se prevede iz jednog oblika u drugi.3 . a ona prosto može da se definiše kao oblik energije koji može da vrši rad na određenoj temperaturi i pritisku. Manje koristan vid energije koji ćelija vraća u spoljašnu sredinu sastoji se od toplote i drugih oblika koji se rasturaju po okolini povećavajući njenu neuređenost ili entropiju. Na osnovu ovog može da se izvede izuzetno važan aksiom u .Slika 1. Živi organizmi energiju uzetu iz okoline iskorišćavaju pod određenim uslovima pritiska i temperature i vraćaju je u okolinu u obliku koji im je manje koristan.Strukturne formule energetski bogatih jedinjenja Prvi zakon termodinamike kaže da energija ne može ni da se stvori ni da se uništi. Koristan oblik energije koji ćelije uzimaju naziva se slobodna energija.

. Zbog toga ćelije nisu u stanju da koriste toplotu kao izvor energije. Osim toga. već bi se pre moglo reći da su one izotermalni hemijski motori. nemaju značajne razlike u pritiscima između pojedinih delova ćelije. Osim toga. Veoma je značajno i to što su zbog toga te reakcije povezane zajedničkim intermedijerima. koji se ponaša kao mašina koja uzima energiju iz svoje okoline težeći da poveća njenu entropiju.molekulskoj logici živog stanja: živi organizmi stvaraju i održavaju svoju esencijalnu uređenost na račun svoje okoline. čime čine da ona postane više neuređena i slučajna. Zato su hemijske reakcije koje se odvijaju u živoj ćeliji 100% efikasne. Žive ćelije su esencijalno izotermne. b) osmotski rad koji je potreban za transport materija u ćeliju i c) mehanički rad potreban za kontrakcije i kretanje. oni su ustvari u stanju koje se naziva stanje stabilne ravnoteže (steady state). To znači da proizvod prve predstavlja supstrat za sledeću itd. Ovo stanje se karakteriše time da je brzina transfera materije i energije iz okoline u sistem u potpunoj ravnoteži sa brzinom transfera materije i energije iz sistema u okolinu. živi organizmi su „ otvoreni“ sistemi zato što sa spoljašnom okolinom izmenjuju energiju i materiju i u tom procesu ih transformišu. koja se tada transformiše u: a) hemijski rad uključen u biosintezu ćelijskih komponenata. Spoljašna okolina je apsolutno esencijalna za žive organizme. Mnoštvo enzimski katalizovanih reakcija u ćeliji ne postoje same za sebe već su sekvence konsekutivnih reakcija. Karakteristika otvorenih sistema je da oni nisu u ravnoteži sa svojom okolinom. posebno u pretvaranju energije u rad. jake električne napone. ili izuzetno kiselo bazne uslove. u čemu prevazilaze većinu mašina koje je stvorio čovek. ne samo zato što iz nje uzimaju slobodnu energiju nego i zato što iz nje uzimaju i druge materije. žive ćelije su visoko efikasne u prometu energije i materije. Dakle. Ćelije apsorbuju energiju iz svoje okoline i pretvaraju je u hemijsku energiju. deo molekulske logike živog stanja je da je ćelija neuravnoteženi otvoreni sistem. Posledica toga je da je obezbeđeno kanalisanje hemijskih reakcija po specifičnim putanjama. Ćelija može da funkcioniše kao hemijska mašina zato što ima enzime koji znatno povećavaju brzinu hemijskih reakcija. zato što nema vidljive promene u jednom periodu vremena. Mehanizam žive ćelije koji omogućava transformisanje energije zasnovan je na relativno nestabilnim i razgradljivim organskim molekulima koji ne mogu da izdrže visoke temperature. Jezikom termodinamike rečeno.

a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata. Žive ćelije imaju sposobnost da regulišu sintezu sopstvenih katalizatora. Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost.1. ovaj vid kontrole nazivamo mehanizam povratne sprege. mali Iako je broj reakcija vrlo velik. .2.U povezivanju enzimski katalizovanih reakcija u konsekutivne sekvence nalazimo još jedan aksiom u molekulskoj logici živih organizama: brzina specifičnih reakcija u jednom delu kompleksne mreže enzimskih reakcija u ćeliji može biti kontrolisana ili modulirana brzinom reakcije u drugom delu mreže. broj reakcionih tipova je relativno 1. U najprostijem slučaju to znači da akumuliranje intermedijera ili metabolita iznad kritične koncentracije deluje kao signal da se smanji brzina reakcije u kojoj su oni nastali. Reakcije koje se odigravaju u ćelijama imaju sledeće karakteristike: 1. Ova sposobnost samo regulacije reakcija je fundamentalna u održavanju stanja stabilne ravnoteže uslova žive ćelije i esencijalna je za efikasno transformisanje energije.3. Mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni 1.

UKRATKO: 2.10. 2. Ovi elementi su retko slobodni. Pored njih za život je značajno još 16 elemenata koji se u organizmu nalaze u minimalnim količinama. 2. ćelijskom mebranom. lipidi. Najvažniji su: proteini. Jezgro je kontrolni centar ćelije. arsen. 2. Ta jedinjenja izgrađuje samo 27 elemenata. bor. 2. selen. vodonik. Golžijev kompleks ima važnu ulogu u sintezi ugljenih hidrata i sekreciji.12. te se zato zovu elementi u tragovima ili mikroelementi. To su: gvožđe. 2. Ovi elementi nazivaju se bioelementi. azot. . Organele su gotovo sve omeđene membranama.9. fluor. vanadijum i silicijum. a i cela ćelija omeđena je sopstvenom. Biomakromolekulski i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu.2. kalaj. 2. 2. ćeliju. Endoplazmatični retikulum (ERP) ima važnu ulogu u sintezi protein (zrnasti) i sintezi lipida (glatki).5. cink.3. nikal. mangan. jod. Ćelija je osnovna živa jedinica tela. 2.7. polisaharidi i nukleinske kiseline.1. Njima je ispunjena citoplazma. fosfor i sumpor. Od biomolekula nastaju veliki biomakromolekuli. 2. 2. U citoplazmi su rastvorene i sve ostale supstance koje ulaze u sastav ćelije. Živi svet sastoji se od velikog broja različitih hemijskih jedinjenja. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sistem. 2. bakar. Mitohondrije sadrže velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije.8.4. kiseonik. kobalt. Ćelija se sastoji od visoko organizovanih fizičkih struktura koje se nazivaju organele. molibden. strkturnu i funkcionalnu jedinicu. hrom.6. Najzastupljeniji bioelementi u organskim jedinjenjima su: ugljenik. uglavnom su vezani u obliku raznih jedinjenja koje zovemo biomolekuli.11.

a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata. 2. Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija.17. Obično su to fosfatne veze nekih jedinjenja. Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri načina: a) difuzijom. b) mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni. u kojima se pored krajnjih proizvoda. 2. adenozin trifosfat (ATP). broj reakcionih tipova je relativno mali. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline.16.15. vode i ugljen dioksida oslobađa energija. Oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa. . Reakcije koje se odigravaju u ćeliji imaju sledeće karakteristike: a) iako je broj reakcija velik. b) aktivnim prenosom i c) pinocitozom ( i u nekim slučajevima . 2. a takve se veze nazivaju visoko energetskim.13. Dve najvažnije funkcije ćelije su: a) prenos supstanci kroz ćelijsku membranu i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija. a najvažnije od svih je.18. 2. c) Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost. 2.2.d) fagocitozom). kao i estri tioalkohola koji ne sadrže fosfornu kiselinu (acetil-koenzim A). Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja.14.

.

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA .

Unutarćelijska tečnost je relativno stalnog sastava. Ovaj se gubitak nadoknađuje unošenjem vode hranom i pićem. postoji težnja da se koncentracije oba rastvora izjednače. Za dobro funkcionisanje organizma neophodno je održavanje stalnog sastava i stalne. . oksidacijom organskih molekula. a ne i molekuli rastvorene supstance. optimalne zapremine telesnih tečnosti.2. One su hidrofobne. 60% telesne težine muškarca i 55% žena čini voda. Međutim. Supstance koje se lako rastvaraju u vodi su hidrofilne. kao unutarćelijska tečnost . Zato nastaje difuzija vode kroz membranu. Posebni fiziološki mehanizmi regulišu koliko će se vode u organizmu zadržati ili iz njega izlučiti i kako će se i koliko vode raspodeliti unutar i van ćelija. Približno polovina ovih vodenih rastvora nalazi se u ćelijama. Biohemijske reakcije telesnih sastojaka odvijaju se u vodenim rastvorima.1 UVOD Voda je najrasprostranjenije i za život neophodno hemijsko jedinjenje. kao i stvaranjem vode. a u nekim voda i aktivno učestvuje. Ako se dva vodena rastvora različitih koncentracija neke supstance nalaze međusobno odvojeni samo polupropustljivom membranom. Sve mnogobrojne uloge vode u živim sistemima omogućene su posebnim osobinama vode. Svaka promena zapremine telesnih tečnosti i/ili promena koncentracije elektrolita u njima podstiču ove regulacione mehanizme u osnovi kojih leže osmotske zakonitosti. na primer. najviše u obliku mokraće. lipidi. U njima je voda obavezan sastojak ćelija i tkiva. tako i njene optimalne raspodele unutar ćelija ili van njih. Nepolarne supstance koje nisu u stanju da grade vodoničnu vezu nerastvorne su u vodi. Ona je jedinstven rastvarač. Rastvaranjem sastojaka hrane. čiji je molekul dipolaran i ima osobinu da gradi vodoničnu vezu. Živa bića se sastoje pretežno iz vode. u kojemu se najbolje rastvaraju polarna jedinjenja.5 do 2 litra tečnosti. a dnevno gubi izlučivanjem 1. voda rastvara i nepolarna jedinjenja koja mogu graditi vodoničnu vezu. U čovekovom organizmu nalaze se mnoga organska i neorganska jedinjenja. a u znatnom delu i raznih telesnih tečnosti. kao što su krv. 2. voda učestvuje u apsorpciji i transportu mnogih jedinjenja ili izlučivanju ekskreta. kako celokupne zapremine.2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE Čovekov organizam sadrži malu zalihu vode. Kroz polupropustljive membrane mogu difundovati samo molekuli vode. Osobine većine biomolekula zavise od vode. kao što su. amino kiseline. limfa i druge. Značaj vode za žive organizme je veliki. dok je sastav tkivne tečnosti i krvne plazme često podložan promenama. na primer. pa i neki biomolekuli u obliku vodenih rastvora.

Glavni proizvod ćelijskog disanja je ugljena kiselina. Značajne promene pH vrednosti telesnih tečnosti mogu nastati stvaranjem većih količina sumporne ili fosforne kiseline. uglavnom natrijuma i hlora. Glavno mesto gde se vrši regulacija balansa tečnosti su bubrezi. Za živa bića veoma je značajno održavanje optimalne količine tečnosti. Ovakva difuzija dovodi do hidratacije ćelija. Takav je slučaj. kalcijuma. kada postanu izotonični ili izoosmotski. Celokupna zapremina tečnosti u organizmu zavisi od unosa i izlučivanja. kao i od drugih faktora. a osnovu čine osmotske zakonitosti. Ako kontrolni mehanizmi otkažu. Promene u sastavu telesnih tečnosti znatno su češće u vanćelijskim tečnostima. Što je veća razlika u koncentracijama dva rastvora. ili do smanjenja zapremine tečnosti. Ako je hidratacija jako izražena ćelije bubre. kod razblaživanja vanćelijskih tečnosti. Osmotski pritisak unutarćelijskih rastvora zavisi od koncentracije najobilnijih sastojaka rastvora. one se raspadaju. zavisno od koncentracije tih rastvorenih sastojaka u telesnim tečnostima. Međutim. Kako su telesne tečnosti unutar ćelija i izvan njih vodeni rastvori mnogobrojnih sastojaka. varenjem hrane i metaboličkim promenama svarenih sastojaka nastaju razne kiseline. U ovom održavanju učestvuje više mehanizama. fosfata i proteina. nastaje difuzija vode iz ćelija i dolazi do ćelijske dehidratacije. One postaju hipotonične u odnosu na ćelijske rastvore. Kada se između ova dva rastvora na ovaj način uspostavi dinamička ravnoteža. veća će biti i difuzija vode kroz membrane. Sve telesne tečnosti i tkiva živih bića sadrže vodonične jone. Veličina osmotskog pritiska vanćelijskih tečnosti. koji se može izbaciti izdisajem. odnosno do dehidratacije. one mogu imati različite osmotske pritiske. Hrana koju konzumiramo sadrži pretežno neutralne ili slabo kisele sastojke. kalijuma. To je slučaj kod hemolize eritrocita. difuzija prestaje. plazme ili tkivne tečnosti. Obrnuto. u slučajevima kada vanćelijska tečnost postane koncentrovanija. magnezijuma.Voda će difundovati iz razblaženijeg ili hipotoničnog u koncentrovaniji ili hipertonični rastvor. U organizmu se neprekidno stvaraju kiseli proizvodi oksidacijom organskih jedinjenja ili ćelijskim disanjem. zavisiće od najobilnijih jona u ovim rastvorima. Ova se kiselina lako razlaže na vodu i ugljen-dioksid. hipertonična. u organizmu može doći do opšteg nakupljanja tečnosti. Razlika u osmotskim pritiscima dovodi do izmene tečnosti između ćelija i vanćelijskog prostora sa jedne i plazme sa druge strane. Unutarćelijski i vanćelijski rastvori odvojeni membranama pri normalnim uslovima nalaze se u osmotskoj ravnoteži. pa ova promena izaziva difuziju vode iz vanćelijskog prostora u ćelijski. Ovu ravnotežu narušava promena koncentracije rastvorenih sastojaka. Različite tečnosti sadrže i različite i karakteristične koncentracije . Na taj način stvaranje ugljene kiseline neće znatno uticati na promene koncentracije H-jona telesnih tečnosti. na primer. a kad ćelijska membrana popusti. hidratacije.

kao što je to slučaj. optimalne koncentracije H-jona. Tako se kod zdravih osoba. takođe. neke hemijske reakcije u živim bićima katalizovane su H-jonima. U drugim tečnostima pH vrednosti se održavaju u određenim. u plućima i bubrezima. Želudačni sok je kisele reakcije. da bi održao acido-baznu ravnotežu. puferuje. što je od posebnog značaja za održanje života.35 do 7. Ako se dogodi povećanje koncentracije H-jona ono se odmah neutrališe. koncentracija H-jona u krvnoj plazmi održava se u granicama normalnih vrednosti. kao što je pH krvi. i pored svakodnevnog stvaranja velikih količina ugljene i neisparljivih kiselina. . U nekim telesnim tečnostima koncentracije H-jona su promenljive.3 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA Čovekov organizam pruža otpor promeni koncentracije H-jona. a gornja 7. Osim toga. pre svega.8. kod mokraće. Optimalne koncentracije H-jona potrebne su za održavanje strukture i funkcije brojnih proteina. mokraća slabo kisela. a krv je neutralne reakcije. pH krvi se kreće u uskom intervalu od 7. kao i za pravilno odvijanje biohemijskih reakcija. Održavanje acido-bazne ravnoteže postiže se na više načina uz učestvovanje više telesnih puferskih sistema i uz značajnu ulogu fizioloških procesa koji se odigravaju u nekim organima. Donja granica pH vrednosti u krvi pri kojoj čovek ne može živeti duže od nekoliko minuta je 7. pankreasni sok i sadržaj tankog creva su alkalni. posebno onih koje katalizuju enzimi.0. a za funkcionisanje mnogih ćelijskih struktura potrebne su.45. na primer. odnosno promeni pH vrednosti. 2.H-jona. tačno kontrolisanim vrednostima.

disosuje stvarajući HCO.jon. Ugljena kiselina.Održavanje acido-bazne ravnoteže U čovekovom organizmu postoje mnoge slabe kiseline i baze koje bi mogle činiti puferske sisteme. Za održavanje acido-bazne ravnoteže u krvi najvažniji je bikarbonatni puferski sistem. iako slaba. značajni su i proteinski puferi od kojih je najvažniji hemoglobin u eritrocitima. Bikarbonatni pufer čine ugljena kiselina.1 . fosfatni puferski sistem. davaoc protona i bikarbonatni joni. za održavanje acido-bazne ravnoteže značajne su samo tri vrste pufera. . Ovo ne samo zbog svoje puferske uloge već i zato što se puferski kapacitet tj.Slika 2. količine sastojaka koje ga čine regulišu sa dva telesna sistema. Međutim. primaoci. plućima i bubrezima. Pored bikarbonatnog. kao i još jedan neorganski.

Ako se u telesnim tečnostima poveća koncentracija kiseline ili H-jona. međutim. Fosfatni pufer čine neorganski fosfati plazme i eritrocita.koji se kao nepostojano jedinjenje razlaže na vodu i ugljen-dioksid.i karboksilnih grupa. Proteini sadrže veliki broj amino. To je pufer znatnog kapaciteta pošto plazma sadrži dovoljne količine bikarbonata. bubrezima.↔ H2CO3 ↔ H2O + CO2 U zatvorenom sistemu ne postoji mogućnost za izdvajanje gasovitog ugljen-dioksida. koje mogu jonizovati pod određenim uslovima: -COOH ↔ H-+ COO. koji su takođe uključeni u održavanje acido-bazne ravnoteže. regulaciji acido-bazne ravnoteže. Kako se. baza. ovi reaguju sa ugljenom kiselinom pri čemu nastaju bikarbonati: OH‾+ H2CO3 → H2O + HCO3Ovako nastao višak bikarbonata neutrališe se drugim telesnim sistemom. doprinoseći. utiču na respiratorni centar. Prema potrebi bubrezi su u stanju da luče više ili manje kiselu mokraću. Takve se promene u koncentraciji ugljen-dioksida brzo koriguju izdisanjem i efikasno se održava acido-bazna ravnoteža u krvi. tj. Ukoliko u organizmu dođe do nagomilavanja hidroksilnih jona. značajno. Bubrezi filtriraju krvnu plazmu i nastaje mokraća.jon.. -NH₂ + H+ ↔ NH₃+ . Ovaj pufer je značajan za održavanje acido-bazne ravnoteže u unutarćelijskim tečnostima i bubrezima.+ H+ ↔ H₂POMeđutim. Ovaj reversibilan proces u živim bićima katalizovan je jednim značajnim enzimom. Bikarbonatni puferski sistem je veoma pogodan za održavanje acidobazne ravnoteže. ovaj pufer je jedinstven po svojoj povezanosti sa dva fiziološka mehanizma.jon: HPO₄² . Male promene u parcijalnom pritisku ugljendioksida ili koncentraciji H-jona. Pored toga. plućnom i bubrežnom regulacijom. kako je koncentracija fosfata niska. karboanhidrazom. a primaoca HPO₄² . ugljen-dioksid plućima izdiše ovo se nakupljanje otklanja. Jedan drugi neorganski puferski sistem je fosfatni pufer. relativno je malog puferskog kapaciteta. pa bi se pH vrednosti zbog nakupljanja ugljene kiseline postepeno smanjivale. ove se neutrališu sa HCO ₃⁻ jonom bikarbonatnog pufera. Pri tome nastaje ugljena kiselina koja se kao nestabilna razlaže oslobađajući gasoviti ugljen dioksid: H++ HCO3. koji kontroliše ventilaciju. Razlika u kiselosti između krvi i mokraće posledica su različitog hemijskog sastava ove dve telesne tečnosti. Ulogu davaoca protona ima H₂PO.

Puferi telesnih tečnosti najbrže reaguju na promene pH vrednosti. celularne i globalne.I delovati kao proteinski puferi. . a korekcija koncentracije bikarbonata u bubrezima u toku 2-3 sata. Usled većeg gubitka kiselina ili većeg unosa baza mogu nastati povećanja vrednosti pH krvi i pojava alkaloze. a iz shematskih razloga se dele na ekstracelularne. koji je naročito značajan za održavanje optimalnih vrednosti pH krvi. a može trajati i danima. To ima za posledicu smanjenje volumena krvi. Ona može biti posledica povećanog unosa ili proizvodnje kiselina ili njihovog smanjenog izlučivanja. Najvažniji proteinski pufer je hemoglobin. dok su fiziološki mehanizmi. Dehidratacionih sindroma ima više. Acidoza se može javiti i kao posledica većeg gubitka baza. Ako se naruše kontrolni mehanizmi. Potrebno ih je razlikovati budući da je i mehanizam različit. a pri lečenju treba voditi računa o patološkoj podlozi stanja. disanjem i ekskrecijom preko bubrega.4 POREMEĆAJ PROMETA VODE Promet vode prati promet natrijuma pa se najčešće i razmatraju zajedno. Celularna (hipertonična) dehidratacija nastaje zbog nedostatka tečnosti u organizmu koja je posledica slabog unosa vode. Iz istih razloga kao kod acidoze i alkaloza može biti respiratorna ili metabolička. Tako se korekcija koncentracije ugljen-dioksida u plućima odvija u toku 2-3 minuta. ne dolazi do suštinske izmene u ICP. pluća ili bubrega. plućna i bubrežna regulacija. U ćelijama se stalno stvaraju kisela i bazna jedinjenja koja se neutrališu puferima. volumena međućelijskog prostora i kako nema osmotske razlike između ECP i ICP. Oni to čine u toku 2-3 sekunde. Isto tako poremećaji u acido-baznoj ravnoteži mogu biti posledica promena u funkciji organa. Nužno je pacijentu tečnost nadoknaditi hipertoničnim NaCl. te nastaju acidoza ili alkaloza. Ekstracelularna dehidratacija nastaje kao posledica nedostatka tečnosti i soli u ekstracelularnom prostoru u izotoničnoj srazmeri. Acidoza nastaje kod povećane koncentracije H-jona u krvnoj plazmi. onda se ona naziva respiratorna acidoza. 2. Ovakva acidoza je metabolička. Ako je plućna ventilacija dobra. postoje i drugi brojni metabolički poremećaji koji mogu dovesti do acidoze. Ako je acidoza posledica promena u plućnoj ventilaciji. nešto sporiji. Hipotonična dehidratacija je posledica deficita natrijuma. dolazi do poremećaja koji mogu imati za posledicu povećanje ili smanjenje koncentracije H-jona u telesnim tečnostima. Ovde se zato nadoknada tečnosti samo dodatkom vode smatra kontraproduktivnom.

Hiperhidrataciona stanja nastaju zbog zadržavanja vode i karakterišu ga tri osnovna mehanizma. U jednom slučaju je prekomerno zadržavanje vode izotoničnog tipa. Treći tip hiperhidratacije nastaje zbog viška natrijuma. Retencija vode je u ovom poslednjem slučaju sekundarna. . podjednaka je retencija vode i Na. intoksikaciju vodom. u drugom slučaju je zadržavanje vode hipotoničnog tipa. ona je posledica zadržavanja u organizmu prekomernih količina natrijuma. hiperhidratacija izaziva višak vode.

5 Promena zapremine eksrtacelularne tečnosti ispoljava se u pojavi edema ili dehidrataciji. 4. ćelijsku ili intracelularnu tečnost koja čini 50% telesne mase i vanćelijsku ili ekstracelularnu tečnost koja čini oko 20% telesne mase. gladovanja. stvaranja ascitične tečnosti. Glavni katjon u intracelularnoj tečnosti je K ⁺. kompresija vena. 4. npr.3 Sve su ćelije okružene vanćelijskom tečnošću. jer ćelijske membrane propuštaju vodu i ona difunduje iz tečnosti manje osmolalne koncentracije u tečnost veće osmolalne koncentracije izjednačavajući ih. povraćanje. nedovoljne sinteze proteina zbog infekcija. On zavisi od koncentracije rastvorenih supstanci i stepena njihove disocijacije.6 Sva telesna tečnost. specifičan protein hemoglobin.2 Vanćelijska tečnost nalazi se u međućelijskim prostorima. nedovoljne apsorpcije proteina zbog npr.4 Nasuprot kvalitativno jednakom hemijskom sastavu ekstracelularne tečnosti. koja uglavnom ima isti kvalitativni sastav ali postoje kvantitativne razlike. a mišićne ćelije mioglobin. Osmotski pritisak. Dehidratacija nastaje kao posledica gubitka tečnosti iz raznih razloga. insuficijencije jetre itd. Celokupna voda u telu raspodeljena je u: 1. 4.1 Voda čini oko 60% telesne mase čovekovog tela. . anemija. a od anjona ima najviše fosfata. intracelularna i ekstracelularna ima određen osmotski pritisak. Deficit aldosterona takođe ima za posledicu dehidrataciju. jednak je u ćelijskoj i vanćelijskoj tečnosti. razlike u strukturi i funkciji ćelija raznih tkiva odražavaju se i na hemijski sastav intracelularne tečnosti u pojedinim ćelijama. 4.UKRATKO: 4. limfi i unutar krvnih sudova pa je delimo na: 1. Edemi se javljaju kod srčanih mana. Dominantni elektroliti u vanćelijskoj tečnosti su: Na⁺. međućelijsku ili intersticijsku i krvnu ili vaskularnu tečnost 4. Eritrociti sadrže npr. 2. prolivi itd. proliva. proteinurije. 2. tromboflebitisa. Cl⁻ i HCO₃⁻.

količina i raspodela tečnosti u telu. Ca²⁺ i Mg²⁺. tj. b) održavanju normalnog osmotskog pritiska.7 Balans vode. 4. stoji u tesnoj vezi sa sastavom elektolita u toj tečnosti. a od toga zavisi osmotski pritisak i acidobazna ravnoteža. HPO₄²⁻ i SO₄²⁻. HCO₃⁻.4. a od anjona Cl⁻. c) održavanju acidobazne ravnoteže i d) održavanju neuromuskulaturne nadražljivosti . Glavni katjoni u organizmu su: Na⁺.8 Elektroliti imaju važni funkciju u: a) održavanju ravnoteže i raspodele vode. K⁺. što je temelj normalnog odvijanja metaboličkih procesa i fizioloških funkcija u čovekovom telu.

ENZIMI .

2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA Hemijska priroda enzima nije bila poznata sve dok Sumner (1926. ona će je sagoreti bez plamena vrlo brzo na konstantnoj temperaturi od 37°C i pritisku ili kako se to kaže izotermno. rad bubrega itd.) dešavaju se pod katalitičkim dejstvom enzima.). 3. da glukoza ostaje godinama nepromenjena na običnoj temperaturi. sekundama i tercijarna struktura enzima. Napredak proteinske hemije omogućio je da se upozna primarna. a mnogi su oligomerne strukture. životinja će i energiju dobijenu sagorevanjem glukoze da iskoristi za svoje potrebe (transport kroz membranu. Tek kada povisimo temperaturu na 300°C ona će sagoreti u CO ₂ i H2O. Molekulska težina enzima kreće ss u vrlo širokim granicama. Pokazalo se da je ureaza protein. Posle toga je sve do danas identifikovano preko 1 000 različitih enzima. koje bi inače bez njih tekle vrlo sporo. sinteze. kontrakcija mišića prenošenje nervnih impulsa. Najvažnija osobina enzima je njihovo katalitičko dejstvo. a L-glutamat dehidrogenaze oko 1 000 000. On se sastoji od . u CO 2 i H2O. Ako tu istu glukozu damo životinji.3. bez obzira na njihovo poreklo. Oni su onaj biološki mehanizam koji omogućava živim organizmima da koriste energiju svoje okoline. molekulska težina ribonukleaze iznosi 12 000. a postoje genetske osnove da još mnoge treba otkriti. danima i mesecima.) nije uspeo da izoluje i dobije u kristalnom stanju enzim-ureazu. Svi do danas poznati enzimi su prosti ili složeni proteini. Jedan od enzima kome je određena struktura je himotripsin (slika 3. Danas je ime enzim prihvaćeno za sve biološke katalizatore. Supstanca čiju promenu enzim katalizuje naziva se supstrat: Supstrat produkt reakcije Ime enzim znači na grčkom »u kvascu« i kao i ime ferment potiče iz vremena. g. Tako npr. kada su prva saznanja o njima dobijena ispitivanjem fermentacije kvasca. Iz iskustva znamo npr. Oni u deliću sekunde pokreću hiljade komplikovanih hemijskih reakcija. pod uslovima koji se nalaze u ćeliji.1 UVOD Enzimi su najveća i specijalna klasa proteina. Pored toga. zbog kojeg ih nazivamo »Biološki katalizatori«. Preko 200 enzima je dobijeno u kristalnom stanju. Sve biološke promene i fiziološke funkcije živih bića (disanje. Zbog toga ćemo se upoznati sa najosnovnijim osobinama enzima i biološke katalize. mehanički rad itd. odnosno na 37°C i u neutralnoj sredini.1).

Trodimenzionalni model α-himotripsina određen merenjem difrakcije X-zrakova. Prva takva osobina je da enzimski katalizovane reakcije teku bez nastajanja sporednih produkata. Ove osobine enzima počivaju na strukturnoj komplementarnosti proteinskog molekula enzima sa njegovim supstratom. Aktivni centar obrazuju ostaci histidina na polužaju 57 i serina na položaju 195. Zbog ovih osobina enzima mogu u ćeliji da teku istovremeno najrazličitije hemijske reakcije a da ih ne uspore i ne zakoče sporedni produkti. koja su međusobno vezana preko dve —S—S— veze. Da je to tačno potvrđuje i otkrivanie naslednih oboljenja (galaktozemija i neke anemije). Mnogobrojna ispitivanja su pokazala da u enzimskom molekulu postoji jedno mesto. B i C.završetci tri peptidna lanca: A. To objašnjava činjenicu da se kompleksne reakcije životnih procesa prenose iz generacije u generaciju. Najveći deo peptidnih lanaca ima β. Redosled aminokiselina u enzimima je kao i u svim proteinima genetski dirigovan. Slika 3. koje vezuje samo onaj supstrat. odnosno sa 100% prinosom.1 . koja su posledica nedostatka odgovarajućih enzima. Na slici su označeni N.presavijenu strukturu. Poznavanje hemijske strukture enzima omogućilo je da se objasne njihove karakteristične osobine katalizatora. Druga osobina je specifičnost enzimske katalize koja se sastoji u tome da ubrzavaju samo jedan od mogućih puteva razlaganja ili sinteze određenog jedinjenja.tri peptidna Ianca. i asparaginska kiseiina 102 verovatno je uključena u katalitički proces.i C. Posle . koji mu odgovara kao ključ u bravi.

Dokazano je da najmanje dve strukturne osobine supstrata i enzima određuju specifičnost reakcije. Slobodni elektronski par na -OH grupi serina aktivno učestvuje u reakciji. aktivno učestvuje u katalizovanoj reakciji.2 Aktivni centar acetilholin-esteraze Iz ovog primera vidimo da aktivni centar omogućava da se supstrat veže za enzim slabom nekovalentnom vezom (u našem primeru jonskom). ima ostatak serina. Ove grupe su bočni lanci amino-kiselina (npr. aktivni centar αhimotripsina sastoji od ostatka histidina na položaju 57 i serina na položaju 195 (slika 3. histidina. koju može da napadne enzim i drugo. Na slici 3. Ovo objašnjava veliku osetljivost enzima na promenu njihove tercijerne strukture odnosno na denaturaciju. Na taj način je omogućen kontakt supstrata sa katalitičkim .vezivanja supstrata to mesto. To katalitičko mesto. Veza se ostvaruje za negativni anjonski položaj na enzimu tako da se ostatak acetilholina tačno upravi na katalitičko mesto enzima. predstavljen je aktivni centar acetilholin-esteraze. mora da ima neku drugu funkcionalnu grupu pomoću koje se vezuje za enzim. Prvo supstrat mora da ima određenu hemijsku vezu. serina. koja teče na sledeći način: Veza koju napada enzim je estarska veza između holina i sirćetne kiseline. Pozitivno naelektrisana kvaternerna amonijum-grupa acetilholina je ona kojom se vezuje supstrat za enzim. koje se naziva estarski položaj. ali koje su približene jedna drugoj zbog presavijanja lanaca usled specifične konformacije enzima. aktivni centar je sastavljen od izvesnog broja blisko grupisanih funkcionalnih grupa. Slika 3. cisteina i dr. Tako se npr.2. koje učestvuju u vezivanju supstrata i nastajanju enzim-supstrat kompleksa.1). Vrlo često grupe pripadaju ostacima aminokiselina s udaljenih delova peptidnog lanca. koje se zove »aktivni centar« enzima. Pošto su enzimi proteinskog karaktera. Uzmimo kao primer reakciju acetilholin-esteraze.) ili metalni joni metalo-enzima.

Izuzimajući enzime. kao i svi proteini. Spadaju u globularne proteine i na površini svoga molekula sadrže pozitivne i negativne naboje. U ovu grupu spadaju hidrolitički enzimi: pepsin. 3. tada se naziva prostetična grupa i smatra se da je integralni deo enzima. Koenzim + apoenzim → holoenzim . međutim složeni (konjugovani) proteini. U slučaju kada se kofaktor vezuje za enzim slabim nekovalentnim vezama i lako se i reverzibilno odvaja od enzima. Katalitička aktivnost enzima zavisi od pH sredine i svaki enzim pokazuje optimalnu aktivnost kod određenog pH. Zbog velike molekulske težine mogu dijalizom da se odvoje od soli i jedinjenja manje molekulske težine. Enzimi su amfoliti. koji se naziva koenzim ili prostetična grupa. koji se sastoje od proteinske komponente i neproteinske kofaktora. kod koje je broj pozitivnih i negativnih naboja jednak. Kofaktor može da bude metalni jon ili kompleksni organski molekul. dok je većina proteina labilna.centrom. Enzim vezuje svoj faktor različitom jačinom afiniteta. koji se sastoje samo od polipeptidnog lanca. Najlakše se talože kod izoelektrične tačke. naziva se koenzim Proteinski deo se zove apoenzim. Ako se kofaktor teško odvaja od enzima i u toku izolovanja ostaje vezan za enzim. lizozim i ribonukleaza. koji su vezani za strukturne elemente ćelije. Detaljni mehanizmi enzimski katalizovanih reakcija opisani su u udžbenicima enzimolcgije. oni se uglavnom rastvaraju u vodi i razblaženim rastvorima soli. Mnogi enzimi su. a posle završetka reakcije nastali produkt se oslobađa.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE Neki enzimi su prosti proteini. tripsin. Kofaktori su obično stabilni pri zagrevanju.

najčešće nukleotidnog karaktera. atomi gvožđa u katalazi.1 navedeni su enzimi. sudeluje isključivo samo u jednoj reakciji specifičnoj za taj enzim. jer reaguju sa supstratom mol pro mol.). Koenzim može da učestvuje u reakcijama svih enzima određenog ćelijskog prostora. od kojih jedan nukleotid sa-drži kao bazu neki vitamin B-grupe. U tabeli 3. takvi enzimi katalizuju različite reakcije. koja ubrzava razgradnju H2O₂. metil. Iako imaju iste kofaktore. H2) ili različite funkcionalne grupe (amino.U tabeli 3. Koenzimi i prostetične grupe su pored metala i metalo-porfirina. koji su na njega specifični.1 dat je pregled koenzima i prostetičnih grupa metaloporfirinskog i nukleotidnog karaktera. zavisiće od njegove stacionarne koncentracije i standardnog redukcionog potencijala reakcije E'o. Znači da se tokom enzimske reakcije ne menja samo supstrat. Koenzimi ne odgovaraju strogoj definiciji katalizatora. U takvim enzimima metalni jon može da ima jednu od dve moguće uloge. Može da služi kao most za vezivanje supstrata i enzima stvarajući koordinacioni kompleks ili može da ima ulogu katalitičke grupe. pa bila ona i dvostepena (slika 3. koji imaju metal kao kofaktor. pa i čitave molekule (monosaharid. Tabe la 3. koji koristi isti koenzim. Postoji principijelna razlika u metaboličkoj ulozi između koenzima i prostetične grupe. u kojoj će meri pojedini koenzim učestvovati u reakciji.1 Enzi . Oni obično tokom reakcije oduzimaju ili predaju supstratu neke atome (npr. čiju promenu katalizuje odgovarajući enzim. koji se zbog toga često naziva kosupstrat. Koenzimi i prostetične grupe omogućavaju da enzimske reakcije teku stehiometrijski. jer se vraćaju u prvobitno stanje tek pošto reaguju sa drugim supstratom. jer specifičnost enzima zavisi samo od proteinske komponente. Tako su npr. formil i dr. Takvi kofaktori se kao i svi nukleotidi sastoje od : baze + riboze + fosforne kiseline. Vrlo često su i di-nukleotidnog karaktera.). Na osnovu gornjeg možemo da kažemo da različiti enzimi mogu da imaju iste koenzime ili prostetične grupe. sastavni deo njenog katalitičkog centra. Prostetična grupa međutim. a drugi je adenilna kiselina. uronsku kiselinu i sl.4). već i koenzim.

peroksidaza i citohroma ostatak H3PO4 sa energijom šećer. oksidativna dekarboksilacija formil grupu CO2 pomera karboksilnu grupu unutar molekula Sadrži vitamin Niacinamid Niacinamid Riboflavin Ne Adenozin trifosfat (ATP) Uridin difosfat (UDP) Citidin dfosfat (CDP) Fosfo-adeniI-suIfat Adenozil-metionin Tiamin pirofosfat (TPP) Ne Ne Ne Ne (metionin) Tiamin Piridoksal fosfat Piridoksin Koenzim A (Ko-A) 6. kao i primer enzima koji sadrži prostetičnu grupu i kofaktor metal.Uzmimo nekoliko primera enzima koji imaju isti koenzim. Biotin Kobalamin . uronske kiseline fosforil-holin i slične grupe ostatak H2SO4 metil-grupu C2-aldehidnu grupu.2 . oksidativne dekarboksilacije amino grupu. Tabela 3. sinteza i oksidacija masnih kis.Koenzimi i prostetične grupe Ime i skraćenica Nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) Nikotinamid-adenin dinukleotid fosfat (NADP)+ Flavin nukleotidi (FMN i FAD) Gvožđe-protoporfirini Grupa koju prenosi i tip reakcije vodonik vodonik vodonik elektrone. aktivne grupe katalaze.8-ditio-n-oktanonska (liponska) kiselina Tetrahidrofolna kiselina (KoF) Biotin Kobamid Pantotenska kiselina Liponska kiselina Folna kis. akceptor vcdonika i acil grupa. dekarboksilacije amino kiselina i racemaze acetil i druge kiselinske ostatke.

Prvi enzim katalizuje oksidaciju glicerinaldehid-3-fosfata.3. U velikom broju slučajeva.3 . iz koje se vidi da se primanje i otpuštanje vodonika odnosno oksido-redukcija.4).Struktura oksidovanog NAD (a) i mesto oksido-redukcije (b) Enzimska reakcija supstrata (X) se obično piše: XH2 + NAD+ ↔ X + NADH + H+ U toku reakcije NAD se redukovao u NADH i oslobođen je jedan ekvivalent kiseline odnosno H+.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE Veliki broj enzima koji katalizuju oksidaciju različitih supstrata (oksidoreduktaze) imaju isti koenzim nikotinamid-adenin-dinukleotid NAD. Neka nam kao primer dva enzima sa istim koenzimom posluže: fosfotriozo-dehidrogenaza (enzim I) i dehidrogenaza mlečne kiseline (enzim II). Slika 3. a u drugoj reakciji se oksiduje predajući vodonik pirogrožđanoj kiselini (slika 3. Struktura NAD data je na slici 3. dešava na delu nikotinamida. a drugi redukciju pirogrožđane kiseline. Značaj koenzima u metabolizmu je baš u tome što posreduju između različitih enzima i na taj način povezuju čitav niz metaboličnih promena.3. koji reverzibilno prima i otpušta dva atoma vodonika. kada je koenzim adenozin- . U prvoj reakciji koenzim NAD+ prima vodonik od glicerinaldehida i redukuje se u NADH.3.

U toj reakciji. aminokiselina se oksiduje u ketokiselinu preko iminokiseline (slika 3.Reakcija oksidativne desaminacije D-aminokiselina (Učestvovanje istog enzima u dve reakcije) Iz strukture FAD i FMN se vidi da se oksido-redukcija odigrava na izoaloksazinskom prstenu.5). Na primeru oksidativne desaminacije D-aminokiseline pod dejstvom oksidaze. . Slika 3.5 . a ponovo se vraća u oksidovano stanje (FAD) predajući vodonikove atome drugom supstratu u ovom slučaju kiseoniku. Reakcija oksidacije supstrata teče tako da prostetična grupa prima vodonik i redukuje se: XH2 + FDA ↔ X + FDAH2 Pošto je prostetična grupa čvrsto vezana za supstrat. on se vraća u oksidovani oblik tako što predaje vodonik drugom supstratu. Slika 3.3.trifosfat (ATP). prostetična grupa prvo prima dva atoma vodonika od aminokiseline.4 .Učestvovanje istog koenzima (NAD+) u dve oksidoredukcione reakcije 3. on i energetski obogaćuje supstrat i na taj način omogućava endergonske procese.2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID REDUKTAZE SPECIFIČNE OKSIDO- Veliki broj oksidoreduktaza ima za prostetičnu grupu flavinadenindinukleotid (FAD) ili mononukleotid (FMN).

koji sadrži 8 atoma bakra čvrsto vezanih za proteinsku komponentu. pod uslovom. Katalitička efikasnost enzima je vrlo velika. Efikasnost katalizatora se izražava u broju molova substrata koji se menja u jedinici vremena. koju je katalizovao. Prema Ostwald-ovoj definiciji količina i hemijski sastav katalizatora se ne menja posle hemijske reakcije. U toku oksidacije bakar prelazi iz dvovalentnog u jednovalentno stanje primanjem jednog elektrona: Cu2+ Cu+ U ovakvom slučaju prostetična grupa metala služi kao prenosilac elektrona.4 KARAKTERISTlČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE Enzimi su katalizatori žive materije. Tako vrlo mala količina platine katalizuje sjedinjavanje skoro neograničene količine vodonika i kiseonika u vodu.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM Reakcija aerobne oksidacije askorbinske kiseline (vitamin C). koju katalizuje specifična oksidaza teče na sledeći način: askorbinska kis. Međutim. 3. kod velikog broja katalizatora se opazilo.U poglavlju biosinteze masnih kiselina dat je još jedan primer reagovanja prostetične grupe (biotina) sa dva supstrata u reakciji koju katalizuje acetil-koenzim A. Pod katalizatorom se podrazumeva supstanca koja ubrzava jednu hemijsku reakciju. + 1/2 O₂→ redukovana askorbinska kis. oni moraju na neki način da reaguju sa supstratom. 3. da se ne dešava ništa što bi dovelo do promene katalitičkih osobina platine. Naprotiv.karboksilaza. da izgube katalitičko dejstvo. jer nastali proizvodi koče (inhibiraju) njegovo dejstvo. Kataliza je. međutim. Vrlo upadljiva osobina enzima kao i svih katalizatora je da su efikasni u malim količinama. Pored toga aktivnost bioloških katalizatora opada tokom reakcije. poznata pojava u hemiji. Na primer: 2H2 + O2 2H2O Na osnovu ove definicije ne sme se zaključiti da katalizatori ne učestvuju u reakciji. a ne pojavljuje se kao krajnji proizvod reakcije. . Čisti enzim je plavo obojeni protein. + H2O. jer 1 mol enzima katalizuje promenu 10 000 do 1 000 000 mola substrata u jedinici vremena. koja ih sama i stvara. da vremenom toliko promene svoje fizičke osobine. Naravno. da bi izvršili svoju funkciju.3.

apsolutno specifični su oni koji katalizuju samo jednu reakciju određenog suptrata. Prema rečima Dixon-a. peptida odnosno glikozida.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA Sve hemijske i biohemijske reakcije su teorijski reverzibilne i teže ka jednom ravnotežnom stanju. aspartaza katalizuje reverzibilnu adiciju NH3 na dvogubu vezu fumarata pri čemu nastaje L-aspartat. koja počiva na strukturnoj komplementarnosti enzima i supstrata. Međutim.Reakcija aspartaze 3. Naprotiv. peptidnu ili glikozidnu vezu različitih estara. (Slika 3. katalizuju samo jednu vrstu promene i to često samo jednog supstrata. jer je fumarna kiselina optički inaktivna. u kom će pravcu katalizator da ubrzava uspostavljanje ravnoteže zavisi od promene slobodne energije. Ovaj enzim pokazuje i stereospecifičnost. Enzimi. i Webb-a: »Specifičnost enzima je najvažniji biološki fenomen bez koga normalni metabolizam žive materije ne bi mogao da postoji. Npr. Produkt reakcije je L-aspartat pri čemu se ostvaruje asimetrična sinteza. Neorganski katalizator npr. iako postoji teorijska mogućnost da nastane Daspartat. međutim.6 . . Nisko specifični su oni enzimi koji deluju samo na određenu hemijsku vezu: hidrolizuju estarsku. Kod takvih reakcija uspostavljanje ravnotežnog stanja moguće je u oba pravca: Katalizator ubrzava uspostavljanje ravnoteže reverzibilnih reakcija. Ona ne katalizuje adiciju na slična jedinjenja: estar ili amid fumarne kiseline. On teorijski može da ubrza reakciju oba pravca. a i sam život bi bio nemoguć«. Slika 3. ali ne utiče na njen položaj.6).Jedna od najvažnijih osobina enzima je njihova specifičnost. platina može da katalizuje redukciju s molekulskim vodonikom desetine i hiljade jedinjenja različite strukture.

To je konstanta ravnoteže i prema definiciji je za gornju reakciju data odnosom: K= Vrednosti u srednjim zagradama označavaju molarne koncentracije. Uobičajeno je da se krajnji proizvodi reakcije pišu u brojitelju. električni i hemijski. Slobodna energija se obeležava sa ΔG. Hemijske reakcije tokom kojih dolazi do oslobađanja energije. to znači — kad počnu da teku. onda je pomerena na levu stranu. Razlog je isti. ravnoteža je pomerena u desno. Ona pokazuje kakav je odnos molarnih koncentracija krajnjih i početnih supstanci u momentu ravnoteže. a dodata energija ima pozitivni znak (+ΔG). a promena slobodne energije ima negativni znak (-ΔG). Egzergonske reakcije su spontane. ako je K> 1. Polazne supstance spontanih reakcija sadrže više energije od krajnjih proizvoda i baš zbog toga takve reakcije teku u pravcu smanjenja slobodne energije. ravnoteža ss nalazi na sredini. Katalizator može da ubrza samo spontane reakcije da teku brže. kao i kod kotrljanja kamena niz strmu ravan ili prelaženja vodene pare na hladnije mesto. a ako je K< 1.Za vreme svake hemijske reakcije dolazi do promene slobodne energije. Pod slobodnom energijom podrazumeva se ona količina energije koja na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno) može da pređe u maksimalni rad: mehanički. U ravnotežnom stanju je taj odnos molarnih koncentracija svih članova reverzibilne reakcije konstantan i ne zavisi od početnih koncentracija. Ravnotežno stanje reverzibilne reakcije okarakterisano je konstantom ravnoteže. nazivaju se egzergonske reakcije. jer kamen pada na niži nivo potencijalne energije. Iz konstante ravnoteža reverzibilne reakcije može da se izračuna promena slobodne energije. osmotski. koja se oslobađa. Ako je konstanta ravnoteže K= 1. jer između njih postoji sledeća povezanost: . reakcije kojima treba dodati energiju nazivaju se endergonske. a hemijska reakcija spontano teče u pravcu nastajanja jedinjenja sa manjim sadržajem slobodne energije. Obrnuto. one teku same od sebe. U svim slučajevima dolazi do smanjenja slobodne energije. a polazne supstance u imenitelju.

u momentu ravnoteže njihov odnos će biti 1 :4. bilo sa jabučnom kiselinom. sledeća reakcija: . koja je mogućna i bez katalizatora. Konstanta ravnoteže =4. Ukoliko je konstanta ravnoteže veća. Katalizator ne može da pomeri krajnje ravnotežno stanje. a izraz je odnos molarnih koncentracija na početku reakcije. Međutim. U slučaju kada međusobno reaguju jedinice aktivnosti svih komponenata (=1 M). to ceo drugi sabirak u jednačini otpada. Svaka enzimski katalizovana reakcija teče dok se ne uspostavi ravnoteža. T apsolutna temperatura. a odnos molarnih koncentracija manji.3. Eksperimentalno se može da dokaže da je reakcija reverzibilna. koja se dobija pod takvim uslovima naziva se »standardna promena slobodne energije« i obeležava se sa ΔG° ΔG°= -RT ln K U dekadnom sistemu je ΔG°= -4. Kada odnos molarnih koncentracija tokom reakcije postane jednak konstanti ravnoteže date reverzibilne reakcije: tada je promena slobodne energije jednaka nuli. jer je ΔG=-RT ln K+ RT ln K=0 Znači da hemijski sistem u ravnotežnom stanju ne može da daje energiju. Vrednost slobodne energije.62 kJ. Primenimo gornje izlaganje na reakciju koju katalizuje fumaraza: HOOC-CH = CH-COOH + H2O ↔ HOOC-CH2-CH(OH)-COOH fumarna kiselina jabučna kiselina ΔG° = . a to znači bilo da započne reakcija sa fumaratom.575 T log K Iz iste jednačine se vidi da promena slobodne energije zavisi od konstante ravnoteže i odnosa koncentracija na početku reakcije. utoliko dolazi do većeg oslobađanja energije kada reakcija teče s leva na desno i obrnuto.U jednačini R je gasna konstanta. tada je gornji izraz jednak jedinici: Pošto je logaritam od 1 jednak nuli.

Bolje je.fosofo-enolpiruvat +H2O ↔ piruvat + fosfat čija je vrednost ΔG°-62. su međusobno povezani i grade mrežu konvergentnih ili divergentnih puteva. koja je hemijski vezana u sastojcima hrane. međutim reći. Jedan od najvažnijih osobina živih bića je da mogu da koriste energiju svoje okoline pod izotermnim uslovima.0kJ. fosfoenol-piruvat + ADP piruvat + ATP. Uzmimo kao primer dve reakcije glikolitičkog niza: 1.9 x 10 pomerena je toliko na desnu stranu u momentu ravnoteže. a konstanta ravnoteže 2. Ako su. Takvi nizovi kao npr. pošto proizvod dalje reaguje i druga ga reakcija mora stalno da nadoknađuje. reakcije povezane zajedničkim intermedijerom koji sadrži određenu količinu energije. glikolitički. ΔG° = . Stotine enzimskih reakcija u ćeliji ne teku nezavisno jedna od druge. onda se ona preko njega prenosi na drugu reakciju: A→B→C→D. svaka od njih je praćena sebi svojstvenom promenom slobodne energije.45 kJ 2. Životinje i čovek koriste energiju. Ako dve rekacije teku A→B C→D nezavisno jedna od druge. ciklus limunske kiseline. ravnoteža pomera. . Obično se tada kaže da se uklanjanjem jednog proizvoda reakcije. da se ravnoteža nikada ne postiže. koje imaju zajedničke intermedijere tako da je proizvod jedne reakcije supstrat druge. ATP+α-D-glukoza ADP+α-D-glukozo-6-fosfat .31. da se praktično može smatrati ireverzibilnom. Izotermno korišćenje hemijske energije je mogućno jedino povezivanjem enzimskih rekacija. Na ovaj način mogućno je kanalisanje i regulisanje enzimskih reakcija. da se u jednoj reakciji neprekidno troši proizvod druge reakcije. međutim. One su povezane u nizove (od 2—20). Jedina mogućnost pomeranja ravnoteže neke reakcije postoji ako se spregnu dve enzimski katalizovane reakcije na taj način. . Životinje su jedna vrsta izotermne hemijske mašine. lanac disanja. čija veličina ne zavisi od prisustva druge.

ΔG°= -16,7kJ Velika vrednost promene standardne slobodne energije pokazuje da su reakcije pomerene na desnu stranu i da nisu reverzibilne pod intracelularnim uslovima. Produkt prve reakcije ATP u kome je konzervirana njena slobodna energija je supstrat druge reakcije, koji je na taj način snabdeva energijom i čini spontanom. Zbog povezivanja enzimski katalizovanih reakcija u živoj materiji nikada ne dolazi do hemijske ravnoteže, već se naprotiv ravnoteža stalno pomera, tako da se energija maksimalno koristi. U ćeliji vlada »stacionarna« ravnoteža između energije koju prima (u vidu hrane) i energije koju troši za najrazličitije životne potrebe. 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO

Iz običnog života nam je poznato da mnoge zapaljive i reaktivne supstance, kao što je benzin ili praskavi gas, mogu da stoje vrlo dugo da se ne zapale i da ne nastupi reakcija. Međutim, kada unesemo varnicu ili katalizator, benzin će se zapaliti, a praskavi gas će uz burnu eksploziju preći u vodu. Slično će i vodonik-peroksid početi da se raspada na vodu i kiseonik, ako povisimo temperaturu ili ako dodamo neki katalizator (platinu ili enzim katalazu) 2 H2O2 2 H2O + O2

Znači da za odigravanje jedne energetski mogućne hemijske reakcije nije dovoljno da molekuli dođu samo u kontakt, nego im treba dodati izvesnu početnu energiju, koja će ih aktivisati toliko, da pri njihovom sudaru dođe do hemijske promene. Kinetička energija molekula u jednom sistemu nije ravnomerno raspoređena (slika 3.7). Neki imaju manju, neki veću količinu energije. Do hemijske reakcije dolazi samo kada se sudare »aktivni« molekuli tj. takvi koji sadrže znatniju količinu kinetičke energije. To mogu da budu i »nadraženi« molekuli, čiji se pojedini elektroni nalaze na većem energetskom nivou ili takvi, čija se unutrašnja struktura razlikuje od najpostojanije. Početna energija, koju je potrebno dodati za aktivisanje molekula naziva se energija aktivacije. Ukoliko je za neku reakciju potrebna veća energija aktivacije, utoliko je ta reakcija tromija. Za vrlo reaktivne supstance energija aktivacije je mala (tabela 3.3)
Slika 3.7 Rasp odel

Potrebu da se doda izvesna količina energije aktivacije za pokretanje hemijskih reakcija objašnjava teorija prelaznog stanja. Prema ovoj teoriji da bi jedna reakcija krenula između X i Y, treba prvo da se stvori

aktivni kompleks (X—Y), koji može da nastane sjedinjavanjem aktivisanih molekula. Njihov broj je mali (šrafirani deo na slici 3.7). Aktivni kompleks sadrži veću količinu slobodne energije i sposoban je da savlada energetsku barijeru za pokretanje reakcije (slika 3.8).

Slika 3.8 - Energetska barijera između polaznih supstanci (X+Y) i krajnjeg produkta Z

Rekli smo da raspadanje H2O2 može da se ubrza ne povisujući temperaturu, ako se doda katalizator (Pt ili enzim katalaza). Dodatak katalizatora, formalno gledano, je analogan povišenju temperature, jer i u jednom i u drugom slučaju dolazi do ubrzanja reakcije. U suštini, međutim, postoje duboke principijelne razlike između ubrzanja reakcije izazvane povišenjem temperature i dodatkom katalizatora. U prvom slučaju se energija dodaje spolja do one vrednosti koliko iznosi energija aktivacije za datu reakciju. Osim toga pri povišenju temperature dolazi kod povratnih reakcija i do pomeranja ravnoteže. Ubrzanje reakcije dodatkom katalizatora posledica je baš snižavanja energije aktivacije.

Tabela 3.3 - Zavisnost poluvremena trajanja monomolekulske reakcije od potrebne energije aktivacije

Iz tabele 3.3 se vidi da sniženje aktivacije za samo 20 kJ (od 120 na 100 kJ) skraćuje njeno trajanje od jedne godine na 3 časa. Energija aktivacije enzima kreće se od 25 do 5,5 kJ (katalaza), to znači da se one odigravaju u milionitom delu sekunde. Munjevito dejstvo enzima ostvaruje se nastajanjem serije aktivnih intermedijera (slika 3.9; Tako je npr. dokazano da postoje četiri prelazna aktivna kompleksa kod enzima peroksidaze. Objašnjenje tačnog mehanizma akcije pojedinih enzima zahteva poznavanje njegovog aktivnog centra. U svakom slučaju ubrzanje se postiže vezivanjem supstrata i njegovom pogodnom orijentacijom u aktivnom centru.

Slika 3.9 - Smanjenje energije aktivacije enzimskih reakcija

3.7

KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA

Sve što je u vezi sa brzinom hemijskih reakcija, njihovim tokom i mehanizmom obrađuje hemijska kinetika. Enzimi su okarakterisani hemijskom reakcijom koju katalizuju. Svaka promena enzimskog molekula odražava se na brzinu katalizovane reakcije. Zbog toga je merenje brzine enzimskih reakcija od izuzetne vrednosti posebno za kliničku dijagnostiku, jer omogućava praćenje normalnog metabolizma i otkrivanje metaboličnih poremećaja. Brzina se u fizici definiše kao promena puta u jedinici vremena, a u hemiji kao promena koncentracije u jedinici vremena: Za reakciju : A

→ P, ona može da se izrazi smanjenjem koncentracije polazne supstance ili povećanjem koncentracije produkta (P): ili Brzina hemijske reakcije zavisi od: prirode reagujućih supstanci, njihove koncentracije, temperature, pritiska, prisustva katalizatora. U ćeliji se

reakcije odigravaju na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno). Pod tim uslovima brzina reakcije je upravo proporcionalna njenoj konstanti i koncentraciji reagujućih supstanci: A predstavlja molarnu koncentraciju. Kada je A = 1 M, v = k. Prema tome konstanta brzine (k) odgovara onoj brzini date reakcije kada reaguju jedinice koncentracije (=1M). Ako je brzina reakcije proporcionalna koncentraciji jednog reaktanta, kažemo da je to reakcija prvog reda. Ako zavisi od koncentracije dvaju reaktanata, onda je to reakcija drugog reda itd. Kada brzina reakcije ne zavisi od koncentracije reaktanata, to je reakcija nultog reda. Za reakcije prvog reda poluvreme reakcije, odnosno momenat kada početna koncentracija padne na polovinu, ne zavisi od početne koncentracije, već samo od konstante brzine

3.8

MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA

Brzina enzimski katalizovanih reakcija, na konstantnoj temperaturi i pH, zavisi i od koncentracije supstrata (S) i enzima (E). Kod konstantne koncentracije enzima, brzina katalizovane reakcije ne raste linearno sa povećanjem koncentracije supstrata, kao što je to slučaj kod ne-enzimskih reakcija. Na slici 3.10 prikazan je uticaj povećane koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije pri E = konst. Iz slike se vidi da brzina enzimske reakcije raste sa povećanjem koncentracije supstrata po hiperboli, a ne linearno. Kod jedne određene koncentracije supstrata postiže se zasićenje i maksimalna brzina (Vmax). Na osnovu gornjih zapažanja Michaelis i Menten-ova izneli su svoju teoriju o međusobnom delovanju enzima i supstrata i enzimskoj kinetici. Njihova teorija predstavlja osnovu kvantitativne analize enzimske kinetike i inhibicije. Prema toj teoriji tok enzimske reakcije

…1

teče na sledeći način: Enzim prvo reaguje sa supstratom i gradi enzim-supstrat kompleks:

k₁ je konstanta brzine nastajanja kompleksa (ES) i zavisi od osobine enzima i supstrata, a k2 je konstanta brzine razlaganja kompleksa (obmuta reakcija) i zavisi od osobine ES. U drugom stupnju, enzimsupstrat kompleks se razlaže na produkt P, a enzim se oslobađa:

…2
I ovaj proces zavisi od konstante brzine razlaganja kompleksa (k ₃) i konstante brzine obrnute reakcije k4. Smatra se da su obe reakcije reverzibilne.

Slika 3.10 - Uticaj koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije

Michaelis i Menten-ova. su zapazili da je postizanje maksimalne brzine, odnosno moment zasićenja enzima sa supstratom, karakterističan parametar za svaki enzim i njegov supstrat. Ova vrednost nije ništa drugo nego odnos konstanti brzina reakcije razlaganja enzim-supstrata kompleksa i njegovog nastajanja:

…3
Ukoliko su brzine razlaganja kompleksa veće (jednačine 1 i 2) utoliko je afinitet enzima prema supstratu manji, a vrednost Km je veća. Pošto nastajanje enzim-supstrat kompleksa od slobodnog enzima i produkta reakcije, eksperimentalno ne može da se registruje, smatra se da je vrednost konstante brzine te reakcije k4 tako mala da može u jednačini 3. da se izostavi pa dobijamo izraz odnosa konstanti, koji se naziva Michaelis-ova konstanta. Njena jedinica je Mol/1 pošto i konstante brzine imaju jedinicu Mol/litra:

…4
Michaelis-ova. konstanta se za različite enzime kreće u granicama od 10-2 do 10-5 mola na litar (10 do 0,01 mM). Vrednost Km može eksperimentalno da se odredi merenjem brzine reakcije y i iznalaženjem maksimalne brzine Vmax kod poznatih koncentracija supstrata. Ako detaljno posmatramo jednačine 1 i 2, onda će brzina nastajanja kompleksa [ES] da bude proporcionalna koncentraciji slobodnog enzima [E—ES] i koncentraciji supstrata:

…5
Pošto se razlaganje supstrata dešava i u reakciji 1 i 2, to će brzina iznositi:

…6
Znak (—) je stavljen jer se smanjuje koncentracija [ES] U momentu ravnoteže dolazi do izjednačavanja brzina razlaganja i nastajanja [ES], pa ćemo izjednačiti jednačine 5 i 6:

ako u ovoj jednačini prenesemo konstante na desnu stranu dobićemo:

…7
Na osnovu jednačine 7. koncentracija enzim-supstrat kompleksa iznosi:

…8
Brzina koju mi eksperimentalno merimo je brzina nastajanja produkta (jednačina 2), a ona je proporcionalna koncentraciji [ES]:

…9
Ako u jednačinu 9. uvedemo vednost za [ES] (jednačina 8) dobićemo da je:

…10
Pošto je maksimalna brzina proporcionalna prisutnoj koncentraciji enzima:

…11
Zamenom ove vrednosti u jednačinu 10, dobijamo MichaelisMentenovu jednačinu, koja nam omogućava da odredimo Km merenjem brzine reakcije:

…12
Ako se na slici grafički iznađe ona koncentracija supstrata, kod koje je postignuta polovina maksimalne brzine:

skraćivanjem Vmax, jer se nalazi i s leve i desne strane dobijamo: odnosno

Tabela 3.4 - Vrednosti Km nekih enzima
Enzim i (supstrat) Katalaza (H2O2) Heksokinaza (glukoza) (fruktoza) glutamat-dehidrogenaza (glutamat) (αketoglutarat) (NH+4) 0,12 2,0 57 0,15 1,5 25 Km (mM)

Michaelisova konstanta Km odgovara, dakle, onoj konccntraciji sapstrata sa kojom se postiže polovina rnaksimalne brzine. Njena vrednost ne zavisi od koncentracije enzima. U tabeli 3.4 date su vrednosti Km za razne enzime. Njena vrednost zavisi od strukture supstrata, pH i temperature. Michaelis-Mentenova jednačina može da se transformiše u druge oblike. Najpoznatiji je oblik Lineweaver—Burk, pomoću koje može tačnije da se odredi Vmax. Detalji se mogu naći u udžbenicima i

praktikumima enzimologije. 3.9 UTICAJ pH i TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA

Aktivnost enzima zavisi od jonskog sastava sredine, a naročito od koncentracije vodonikovih jona. Svaki enzim pokazuje maksimalnu aktivnost kod jedne određene koncentracije vodonikovih jona, koja se zove optimalni pH. Iznad i ispod ove vrednosti, aktivnost se smanjuje. Najveći broj enzima ima optimalni pH u blizini neutralne tačke, ali ima takvih koji su aktivni u kiseloj (npr. pepsin) odnosno u alkalnoj sredini (npr. alkalna fosfataza, arginaza).

Slika 3.11 - pH-optimum pepsina, papaina i tripsina (a) holinesteraze i arginaze (b)

3.10

INHIBITORI

Inhibitori su supstance koje inaktivišu enzime ili smanjuju njihovu sposobnost da katalizuju specifičnu reakciju. Njihovo dejstvo može da bude reverzibilno i ireverzibilno. Reverzibilni inhibitor se obično veže za enzim nekovalentnom vezom u kompleks enzim-inhibitor (EI), koji može da disosuje u slobodni enzim i inhibitor. Ireverzibilni inhibitor se po pravilu, kovalentno vezuje za enzim bilo na mestu aktivnog centra, ili neko drugo, koje utiče na aktivni centar enzima. Ispitivanjem inhibicije može da se odredi čitav niz osobina jednog enzima, kao što su specifičnost, priroda aktivnog centra itd. Pomoću inhibitora su objašnjeni mnogi metabolički putevi, npr. glikoliza. Štaviše, ćelija pomoću svojih celularnih inhibitora reguliše sve metabolične puteve. Razlikujemo dve nekompetitivnu. vrste reverzibilne inhibicije: kompetitivnu i

Kompetitivna inhibicija se javlja kod enzima, koji nisu strogo specifični prema supstratu. Za njihov aktivni centar mogu da se vežu supstance koje su hemijski slične supstratu. Na taj način nastaje, pored enzim-supstrat kompleksa i enzim-inhibitor kompleks (E+I↔EI). Klasičan primer kompetitivne inhibicije je inhibicija malonske kiseline na sukcinat-dehidrogenazu. Ovaj enzim katalizuje oksidaciju sukcinata u fumarat, odstranjivanjem dva vodonikova atoma. Malonat liči na sukcinat, ima dva karboksilatna anjona, ali nema vodonikove atome na susednim C-atomima. Pošto i supstrat i inhibitor konkurišu ili kompetiraju za isto mesto na enzimu, ova pojava se zove kompetitivna inhibicija. Veličina kompetitivne inhibicije zavisi od relativnih koncentracija supstrata i inhibitora. Povećanjem koncentracije supstrata (ćilibarne kiseline) može inhibicija da se prevaziđe.

Slika 3.12 - Reakcija sukcinat-dehidrogenaze i formula inhibitora

Nekompetitivna inhibicija zavisi samo od koncentracije inhibitora i ne može da se spreči povećanjem koncentracije supstrata. Inhibitor_se,

dakle, vezuje za mesto na enzimu koje nije specifično za supstrat. Nekompetitivni inhibitori nemaju nikakve strukturne sličnosti sa supstratom. lako se ne vezuju za aktivni centar, oni smanjuju aktivnost enzima menjajući mu, verovatno, konformaciju ili neki deo koji je bitan za njegovu aktivnost. Najpoznatiji nekompetitivni inhibitori su supstance koje se reverzibilno vezuju na —SH grupu cisteina, koja je bitna za katalitičku aktivnost mnogih enzima. Joni teških metala (Cu 2+, Hg2+ i Ag+) reaguju reverzibilno sa —SH grupom, dajući merkaptide: Enzim – SH + Ag+ ↔ Enzim – S – Ag + H+ Enzime, koji imaju metalni jon kao kofaktor, inhibiraju reagensi koji vezuju metale. Tako cijanidi grade komplekse sa gvožđem i zbog toga inhibiraju enzime koji imaju ferohem kao prostetičnu grupu. Helirajući agensi (npr. EDTA = etilen-diamin-tetra-acetat) su nekompetitivni inhibitori. Ireverzibilna inhibicija, kao što samo ime kaže, se javlja kao posledica trajne promene enzimskog molekula ili funkcionalnih grupa bitnih za njegovu aktivnost. Najpoznatiji ireverzibilni inhibitori su alkilirajući agensi, kao što je jodoacetamid i toksična organofosforna jedinjenja, koja ireverzibilno reaguju, prvi sa —SH grupom, a drugi sa -OH grupom serinskog ostatka:

3.11

ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI

Količina enzima odnosno njegova aktivnost u nekom biološkom materijalu određuje se merenjem brzine hemijske reakcije, koju dati enzim katalizuje. Merenje enzimske aktivnosti se radi na konstantnoj temperaturi (obično 30°C) i određenom pH. Obično se na vodenom kupatilu inkubira test-sistem koji sadrži:1. pufer, 2. supstrat i to se uzima koncentracija sa kojom se postiže zasićenje enzima, što znači da je potrebno znati Km enzima; 3. kofaktor ili metalne jone, u slučaju kada su potrebni. Za određivanje treba dakle, obezbediti optimalne uslove i odabrati takvu koncentraciju supstrata, da je početna reakcija proporcionalna samo koncentraciji enzima. Test počinje da se meri posle dodatka enzima, odnosno materijala u kome se on nalazi (serum, citozol, homogenat itd.). Tok reakcije se prati merenjem brzine

On pokazuje koliko se molova supstrata promeni dejstvom jednog molekula enzima (jednog aktivnog centra). a ne nestajanje supstrata. Poznate su tri vrste kompleksne molekulske organizacije multienzimskih sistema. U). Promena koncentracije se registruje u što je moguće kraćim vremenskim intervalima (nekoliko minuta. od 0 do 5 mM. Nova jedinica se zove katal. verovatno. Prelaskom na nove jedinice uzeta je kao mera ona količina enzima koja katalizuje promenu 1 mola supstrata u sekundi pod optimalnim uslovima. Količina enzima se definiše prema katalitičkoj aktivnosti. koje se naziva preobražajni broj. Konvencionalan način izražavanja aktivnosti je u jedinicama (J. fizički asocirani ni u jednom momentu svoje akcije. 200 na 195 mM. Povećanje koncentracije produkta se meri specifičnim hemijskim ili spektrofotometrijskim metodama. Specifična aktivnost se definiše u jedinicama na mg proteina. 3. 1 katal odgovara 6 x 107 intemacionalnih jedinica. najduže pola sata). Warburg je predložio da se za jedinicu aktivnosti uzme molarno dejstvo.nastajanja produkta. nego smanjenje od npr. Najjednostavniji je tip kada se individualni enzimi nalaze rastvoreni u citoplazmi u obliku nezavisnih molekulskih jedinki. jer je to mnogo tačnije. tako da je proizvod prve enzimske reakcije supstrat druge i tako redom. Ovi enzimi nisu. Bolje se registruje rast koncentracije npr. engl. Ona se povećava u toku prečišćavanja enzima. .12 MULTIENZIMSKI SISTEMI U intaktnoj ćeliji enzimi deluju zajedno u uzastopnom nizu reakcija. Tako je preobražajni broj enzima karboanhidraze 36 000 000 na minut. internacionalna jedinica (IJ) pod kojom se podrazumevala ona količina enzima koja katalizuje promenu 1mM supstrata u minuti. Ređe se koristila tzv. pod standardnim uslovima. U takvim sistemima mali molekuli supstrata difuzijom brzo nalaze svoj put od jednog enzima do drugog.

Svaki član multienzimskog sistema ima karakterističan Km za svoj supstrat i kofaktor. čvrsto povezanih u obliku grozda. jer se time ograničava razdaljina koju supstrat treba da pređe u toku niza reakcija. u lancu respiratornih enzima molekuli pojedinih enzima vezani za unutrašnju membranu mitohondrija i u stvari obrazuju deo njene strukture. koja katalizuje sintezu masnih kiselina iz acetil-koenzima A.Slika 3.Tipovi multienzimskih sistema: a) rastvoreni multienzimski sistem u kojem intermedijeri difunduju. Brzina pojedinih reakcija . a u stvari odvojeni enzimi nisu ni aktivni. Ukoliko je enzimski sistem kompleksniji. Ovaj kompleks ne disosuje lako u pojedinačne enzimske molekule. sastoji se iz sedam vrsta enzima. Tako su npr. Npr. kao što su membrane ili ribosomi. U stvari u sistemu sintetaze masnih kiselina supstrati nikad ne napuštaju kompleks. Ispitivanje kinetike multienzimskih sistema mnogo je složenije nego kinetike prostih enzima. utoliko je verovatnije da je ugrađen u neku organelu ili drugu intracelularnu strukturu. koji su asocirani u velikim supramolekulskim strukturama. Najorganizovaniji je treći tip enzimskih sistema. Drugi multienzimski sistemi su tako organizovani da su pojedini enzimi fizički povezani i zajedno funkcionišu kao enzimski kompleks.13 . sintetaza masnih kiselina kvasca. b) multienzimski kompleks (intermedijeri se ne odvajaju od kompleksa): c) enzimski sistem asociran sa membranom. Svakako da povezivanje enzima u kompleks ima svoj biološki smisao.

Kada ćeliji nisu potrebne velike količine produkta P. koju ćelija može da koristi u druge svrhe. ona koristi genijalan mehanizam povratnog sprega. ostajaće polazna supstanca A. Ovaj prvi enzim u nizu se naziva regulatorni ili alosterni enzim. ako je stepen B ↔ C ireverzibilan i ako bi produkt inhibirao stepen 3.određena je stacionarnom koncentracijom svakog intermedijera u nizu. da ona teče samo s leva nadesno. On funkcioniše tako što produkt P inhibira jedan od enzima u nizu reakcija. pretpostavimo da u ćeliji teče sinteza produkta P u nizu reakcija: Svaki stepen ovog niza katalizuje cdgovarajući enzim (E 1. kojom teče biosinteza citidin-trifosfata (CTP) od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. U mnogim takvim sistemima prvu reakciju u nizu inhibira krajnji proizvod.) Nađeno je da su obično energetski uslovi niza reakcija takvi. a krajnji proizvod koji utiče na enzim. efektor ili modulator. Produkt obično inhibira enzim na početku niza reakcija. jer su neki stepeni ireverzibilni i zbog toga se ukupan položaj ravnoteže ne dostiže. Na donjoj slici je dat primer kontrole povratnog sprega na nizu reakcija. . Znači da sam produkt automatski usporava sopstvenu sintezu. ako umesto toga produkt inhibira prvi stepen. produkt P će se sintetizovati sve dok ima početne supstance A. Međutim. da bi podesila njegovu sintezu svojim potrebama. Da bi ovaj mehanizam samoregulacije dobro objasnili. odmah čim njegova koncentracija pređe određenu granicu. 3. kao i količinom svakog enzima u reakcionom lancu. odnosno pre nego što počnu ireverzibilni stepeni. Npr.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI Najkarakterističnija osobina multienzimskih sistema je da sami regulišu brzinu reakcije celog niza. odnosno kada koncentracija produkta P padne. Inhibicija je reverzibilna. tada bi došlo do nagomilavanja beskorisnog intermedijera C. nastali kompleks enzim-produkt (E—P) disosuje. jer je ili koncentracija tog enzima ili njegovog supstrata ona koja ograničava brzinu sistema. E2 itd. tako da sinteza P može ponova da počne. Obično jedna reakcija u nizu određuje brzinu celokupnog kompleksa. Ako su svi potrebni kofaktori prisutni i svi enzimi niza aktivni.

Svi do sada poznati regulatorni enzimi su oligomerni proteini. Drugu grupu. heterotropni. I ne ulazeći u egzaktne formule ovog niza reakcija. To su homotropni enzimi. dejstvujući na alosterni enzim na početku sinteze Kao što se vidi na slici krajnji produkt reakcije CTP inhibira prvi enzim (as-paratat-transkarbamilazu). ali vezuje CTP. ovde je mehanizam inhibicije drukčiji od kompetitivne inhibicije. kod koje su supstrat i inhibitor hemijski slična jedinjenja. Prema tome .15 Šem . od kojih je Slika 3. a drugi nije aktivan.Slika 3. koji se sastoje od više polipeptidnih lanaca. Jedan je aktivan. Npr. Potvrđeno je da oni mogu da disosuju u više manjih subjedinica. transkarbamilaza disosuje u osam subjedinica dva tipa. reguliše specifično niskomolekulsko jedinjenje. odmah se uočava da nema nikakve hemijske sličnosti između CTP-a i asparaginske kiseline. koji su osetljivi na svoj supstrat. Zbog toga se pretpostavlja da regulatorni enzimi imaju više mesta za vezivanje supstrata.14 . U prvu grupu spadaju takvi.Biosinteza citidin-trifosfata (CTP). Treću grupu. koje nije supstrat. koju inhibira velika koncentracija samog CTP. koja je član multienzimskog puta i tako kontroliše svoju sopstvenu sintezu. regulišu i supstrat i specifični modulator. Do sada su poznate tri vrste regulatornih enzima. homotropno-hetero-tropne. Količina supstrata reguliše (modulira) njihovu brzinu. ali na njega ne deluje CTP.

Obrnuto. M2H2. 3.14 IZOENZIMI Neki enzimi mogu metodom elektroforeze da se odvoje u više frakcija. Ova pojava je prvo opažena kod laktatdehidrogenaze (1957 g) koja redukuje piruvat u laktat. Izoenzimi predstavljaju u ćeliji još jedan mehanizam regulisanja određenih procesa.najmanje jedno katalitičko. Na taj način se u srčanom mišiću forsira dobijanje energije od aerobne oksidacije. Na slici 3. a u srčanom mišiću ima najviše izoenzima MH3 i H4. Pojednostavljena šema ovog kontrolnog mehanizma data je na slici 3. a posebno za vezivanje modulatora. MH3. Efekat modulatora se pripisuje promeni konformacije enzima. Izoenzime srčanog mišića (MH3 i H4) inhibira laktat. svaki ima svoju odgovarajuću vrednost Km. koji su energetski zavisni od glikolize. zbog koje dolazi do promene njegove katalitičke aktivnosti. Određivanjem Michaelis-ove konstante izoenzima laktat-dehidrogenaze. Ovakvi različiti multipli oblici jednog enzima nazivaju se izoenzimi. U različitim organima jedne vrste nalaze se različite frakcije ili samo određena frakcija izoenzima. koja se nalaze u raznim subjednicama enzima. Vidi se da se u jetri i mišićima nalazi uglavnom izoenzim M4. Pokazano je da se svaka frakcija sastoji od četiri peptidna lanca dva tipa u raznim kombinacijama: M4. M3H. od kojih je svaka aktivna. nisu osetljivi na veće koncentracije laktata. . H4. što omogućava dobijanje energije iz procesa glikolize.16 je dat elektroferogram izoenzima laktat-dehidrogenaze iz različitih organa belog pacova.15. Heterotropni enzimi imaju posebno mesto za vezivanje supstrata. pokazalo je da. tako da je nastajanje laktata od piruvata vrlo malo. izoenzimi skeletnih mišića.

Neaktivni oblik enzima zove se »zimogen«. Davanje trivijalnih imena sve većem i većem broju enzima dovelo je do . tripsin kao tripsinogen.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA Neki proteolitički enzimi se luče u neaktivnom obliku.16 . Takav je slučaj kod tripsina. kreatin-kinaze. izo-citrat-dehidrogenaze.Elektroforetska slika izoenzima laktat-dehidrogenaze u raznim organima belog pacova. pepsin i dr. Kod nekih enzima postoji mogućnost i autokatalitičkog aktivisanja. koji razlaže. koji kao maska zaklanja aktivni centar od prisustva supstrata. Pored laktat-dehidrogenaze poznati su izoenzimi: malatdehidrogenaze. 3. da bi se na taj način tkivo žlezde sačuvalo od proteolize. Tako se pepsin luči u formi pepsinogena. a preteča enzima »proenzim«. emulzin. dobijali su trivijalna imena koja su se i danas zadržala. Ovaj tip aktivisanja zove se demaskiranje. Hidrolitičkim dejstvom sone kiseline u stomaku ili proteolitičkim uticanjem enzima u tankom crevu (enterokinaza) odvaja se maska oligopeptida i aktiviše enzim. Utvrđeno je da su kod zimogenih oblika aktivni centri enzima zakriveni jednim oligopeptidom.JET RA MIŠ IĆI DIJ AFR AG MA Slika 3. čim se oslobode prve količine enzima. tripsin. himotripsin kao himotripsinogen. pod određenim uslovima i sopstvene molekule (autoliza).16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA Enzimi koji su među prvima otkriveni. glutamat oksalacetat-transaminaze itd. kao npr. 3.

koju katalizuju. koje katalizuju prelaženje jednog izomera u drugi. saharaza hidrolizuje saharozu itd. dehidrogenaze koje katalizuju oksidaciju gubljenjem vodonika itd. uz dodatak nastavka -aza.konfuzije.2) iz čijeg se imena vidi da se odigrava reakcija prenosa fosforil-grupe sa ATP-a na alkoholnu grupu šestog ugljenikovog atoma D-glukoze. . koju enzim katalizuje.7.1. koja učestvuje u reakciji. dekarboksilaze. druga. izomeraze. enzim ATP : D-glukozo-6-fosfotransferaza (EC 2.1. da jedno jedinjenje može da podleže različitim promenama kao supstrat različitih enzima. ima trivijalno ime glukokinaza. Tako su se počele da razlikuju klase enzima. da se oksiduje alkoholna grupa glicerola.6. Npr. tako da je 1883 g. a i zbog otkrivanja sve većeg i većeg broja enzima Internacionalna Unija Biohemičara predložila je sistematsku nomenklaturu i sistematizaciju enzima. Posle toga su enzimi dobijali imena prema tipu reakcije. Za sistematizaciju je uzeta kao osnova krajnja hemijska promena. Tako je amilaza enzim. međutim. a šestica je serijski broj enzima ovog tipa. Ovakav način klasifikacije omogućio je numeričku klasifikaciju enzima i sistematsku nomenklaturu. Npr. Detaljna klasifikacija enzima može se naći u udžbenicima enzimologije. Klase se dalje klasifikuju na podklase. enzim glicerol-NAD-oksidoreduktaza ima broj EC 1. Pokazalo se. Prema numeričkoj klasifikaciji svaki enzim je okarakterisan sa četiri broja i ima svoje sistematsko ime. Prema ovom sistemu svi enzimi su klasifikovani u šest glavnih rodova: 1) OKSIDOREDUKTAZE 2) TRANSFERAZE 3) HIDROLAZE 4) LIAZE 5) IZOMERAZE 6) LIGAZE Svaki od ovih šest rodova je podeljen na klase. Prva jedinica znači da enzim katalizuje oksidoredukciju. On je predložio da enzimi dobijaju ime prema supstratu čiju promenu katalizuju. prema supstratu koji se menja. prema kofermentu ili prostetičnoj grupi. I na kraju svaki enzim ima svoj serijski broj prema redu pronalaženja. Zbog toga. koji hidrolizuje skrob (amylum). npr. Pošto su sistematska imena dugačka. za poznatije enzime se još uvek koriste trivijalna imena. prvu sistematiku pokušao da uvede Duclaux. treća da je koenzim NAD.1. koje cepaju CO2 od karbonskih kiselina.

koji preuzima koenzim NAD+ i pri tome se redukuje. Ovaj rod enzima se ranije zvao dehidrogenaze. kiseonikom kao 2. Prema vrsti jedinjenja koje se oksiduje. svaka klasa oksidoreduktaza deli se prema vrsti akceptora na: 1.1): CH3CH2OH + NAD+ = CH₃CHO + NADH + H+ Najveći broj bioloških oksidacija pod anaerobnim uslovima ima NAD+ i NADP+ kao akceptor vodonika.1 OKSIDOREDUKTAZE Oksidoreduktaze su veliki rod enzima.aldehidnu i keto) grupu (primarnu amino) c) na —CH = CH— grupu (desaturacija C-C veze) e) na —CH—NH— grupu (sekundarnu amino) na NADH i NADPH Svi enzimi ovog roda sadrže koenzim ili prostetičnu grupu. Oni igraju u metabolizmu važnu ulogu. oksidoreduktaze se dele na one koje deluju: a) na —CH—OH b) na — C=O d) na —CH—NH2 f) grupu (alkoholnu) grupu (karbonilnu. Pošto kod svake oksidoredukcije dolazi do gubljenja vodonika ili elektrona.16. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: laktatdehidrogenaza.3. 3. samo nekoliko koenzima i prostetičnih grupa sudeluju u oksidativnim procesima.1. koja u toku oksidoredukcije prima ili daje vodonikove atome ili elektrone. teče na sledeći način dejstvom alkohol-dehidro-geneze (EC 1. odnosno samog bitisanja. jer iz oksidacionih procesa živa bića crpe energiju za zadovoljavanje svojih životnih potreba. Znači da različiti enzimi imaju iste koenzime. malatdehidrogenaza. NAD -specifična izocitrat- . oksidoreduktaze kod kojih je akceptor vodonika nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) i nikotinamidadenin dinukleotid fosfat (NADP+). koji katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja.1. Oksidacija alkohola gubljenjem vodonika. Uzmimo kao primer oksidaciju alkohola (alkohol oksidoreduktaze) sa različitim akceptorima. oksidoreduktaze kod kojih su akceptori elektrona citohromi i oksidoreduktaze sa molekulskim akceptorom vodonika ili elektrona. Dok je broj enzima ovog roda veliki.

imamo na primeru oksidacije sekundarne alkoholne grupe mlečne kiseline: CH3–CHOH–COO¯ + 2 fericitohrom c=CH3–CO–COO¯ + 2 ferocitohrom Enzim koji katalizuje ovu promenu je laktat-dehidrogenaza kvasca (EC 1. Npr. a druga dva u ciklusu limunske kiseline.7). koji tada predaje kiseoniku: β -D-glukoza + enzim-FAD=glukonska kiselina + enzim-FADH2 Enzim-FADH2 + O2=enzim-FAD + H2O2 U grupu oksidoreduktaza spadaju i katalaza (EC 1. β-D-glukoza + O₂ = glukonska kiselina + H₂O₂ I ovaj proces teče postupno.1. Sam proces se odvija u više stepena. koje katalizuju reakcije tipa: RH2 + H2O2 = R + 2H2O (peroksidaze) oksi dova nsus ptrat susp trat U slučaju kada je R molekulski kiseonik (O₂). Prvi učestvuje u procesu glikolize. Naime.3). alkoholna grupa može da se oksiduje direktnom predajom vodonika odnosno elektrona molekulskom kiseoniku. koja se razlikuje od laktat-dehidrogenaze mišićnog tkiva (EC 1. koje preuzimaju citohromi.1.11. Opširnije informacije o tome se nalaze u udžbenicima enzimologije.2.).1. poznati su i pod imenom oksidaze. jer je flavo-protein (identičan sa citohromom b₂). I na kraju.6) i peroksidaze (EC 1. Oksidacija alkoholne grupe gubljenjem elektrona.27).1. alkoholna grupa (β-D-glukoze oksiduje se u glukonsku kiselinu (odnosno lakton) u reakciji glukozo oksidaze (EC 1.11.dehidrogenaza. glukozo oksidaze.1. Glukozo-6-fosfat dehidrogenaza ili »Zwischenferment« je enzim pentozofosfatnog puta razgradnje glukoze. što je karakteristično za najveći broj bioloških oksidacija. Enzimi čiji je akceptor vodonika kiseonik.3. onda se odigrava proces raspadanja H2O2. preuzima vodonik od glukoze. prvo prostetična grupa flavinadenin dinukleotid (FAD) enzima. Raspadanje peroksida katalizuje katalaza: .1.9.

enzim fosfoglicerat-kinaza (EC 2. –CHO itd. ADP.2. Npr. ovde ćemo samo da naglasimo ulogu fosfotransferaza (2. katalizuju oksidacije sa vodonikperoksidom. Kadgod se u nekom procesu oslobađa energija. .Peroksidaze. Fosfotransferaze prenose ostatak fosforne kiseline zajedno sa oslobođenom energijom. Koenzimi ove grupe enzima su adenilne kiseline (AMP. dakle.3) prenosi energiju. čije je sistematsko ime: L-alanin: 2-ketoglutarat aminotransferaza (EC 2. uridilna (UTP) i citidilna kiselina (CTP).) katalizuje prenošenje amino grupe od alanina na αketoglutarnu kiselinu: Transferaze su složeni proteini.) 1. poznate su pod imenom kinaze.6. koje prenose grupu koja ima jedan C-atom (–CH3.) 4. da bi je organizam koristio za svoje potrebe.) 5. 3.7. alanin-aminotransferaza. 2. Prema grupi koja se prenosi. a katalaza oslobađanje nascentnog kiseonika iz vodonikperoksida.) koje prenose aldehidnu ili keto-grupu koje prenose acilnu grupu (ostatke kiselina) koje prenose glikozilnu grupu (ostatke monosoharida) koje prenose fosfatne grupe sa energijom (kinaze) koje prenose grupe koje imaju sumpora Bez obzira na veliki značaj svih transferaza. one je prenose.). čije prostetične grupe preuzimaju radikale koji se prenose. Na taj način se oslobođena energija hvata i čuva.2 TRANSFERAZE Transferaze katalizuju prenošenje funkcionalnih grupa ili celih molekula od supstrata na neki akceptor. Tako npr. Najveći broj prostetičnih grupa ove grupe enzima spadaju u vitamine B grupe ili u sistem adenilnih kiselina. gradeći energetski bogato jedinjenje adenozintrifosfat (ATP).7.) 3. ATP).1.16.) 2. transferaze se dele na: a. –CH2OH.

Međutim.nastalu oksidacijom glicerinaldehid-3-fosfata u 1.3-difbsfoglicerinsku kiselinu. Tako npr. kao i sva druga jedinjenja.) prenosi se energija sa adenozintrifosata (ATP) na glukozu. mono i di-estre fosforne kiseline itd. mnoge hidrolaze su aktivne jedino u prisustvu metalnih jona. One katalizuju hidrolitičko cepanje raz ličitih jedinjenja.3 HIDROLAZE Hidrolaze su najbrojniji enzimi. 3.) Hidrolaze glikozidnih veza Hidrolaze etarskih veza Hidrolaze peptidnih veza i drugih C-N jedinjenja (npr. Karakteritsično je da ova grupa enzima ne sadrži koenzime ili prostetične grupe. fosfotransferaze. Prema tome koja se hemijska veza hidrolizuje.1. može da uđe u metabolizam tek pošto se energetski obogati. na akceptor adenozindifosfat (ADP): S druge strane. tioestara.7. hidrolaze se dele na: a) b) c) d) e) Hidrolaze različitih estara (karboksilne. koje ne mogu da teku bez dodatka energije. glukoza. omogućavaju mnogobrojne endergonske reakcije. amida) .16. glicerol-estre ili lipaze. 1. Dejstvom enzima heksokinaze (EC 2.

Slično dejstvuju i dekarboksilaze. liaze se dela na: a) b) Ugljenik-ugljenik (—C = C—) liaze Ugljenik-kiseonik (—C = O) liaze . enzim kvasca.4 LIAZE Liaze katalizuju cepanje različitih hemijskih veza bez prisustva vode.16. pod dejstvom aldolaze cepa se veza između trećeg i četvrtog ugljenikovog atoma u fruktozo-l. Na pr.f) g) Hidrolaze anhidrida kiselina Hidrolaze koje u prisustvu vode kidaju vezu između dva ugljenikova atoma (C—C hidrolaze) Hidrolaze hemijske veze ugljenika i halogena i h) i)Hidrolaze hemijske veze fosfora i azota Biološka uloga hidrolaza sastoji se u tome. 3. cepa pirogrožđaru kiselinu na aldehid i CO2: Prema vrsti hemijskih veza. Na primer. keto aminokiselinama. jer samo tako mogu da uđu u krvotok. Tako se belančevine hidrolizuju pod dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. koje cepaju veze između dva ugljenikova atoma (C—C veze) u aldehidnim. himotripsin) do aminokiselina. čije cepanje katalizuju. Polisaharidi (skrob i glikogen) i oligosaharidi hidrolizuju se u toku varenja do monosaharida. piruvat dekarboksilaza. 6-difosfatu i nastaju dve trioze (Lohmann-ovi estri). tripsin. da bi mogli dalje da se metabolišu u jetri i ostalom tkivu. što pripremaju hranu za apsorpciju u stomaku i crevima.

. 3. najčešće adenozintrifosfata.1.3. Npr.5 IZOMERAZE Izomeraze su enzimi koji katalizuju prelaz jednog izomernog jedinjenja u drugo.c) d) Ugljenik-azot (—C=N-) liaze Ugljenik-sumpor (—C=S) liaze 3.16. glukozofosfat-izomeraza (EC 5.16. Pošto su sintetske reakcije endergonskog karaktera.9) katalizuje prelaz glukozo-6-fosfata u fruktozo-6-fosfat u procesu glikolize: Maleat izomeraza utiče na ravnotežu između dva cis-trans izomera: Izmomeraze se dele na: 1) Racemaze i epimeraze 2) Cis-trans izomeraze 3) Intramolekulske oksidoreduktaze 4) Intramolekulske transferaze 5) Intramolekulske liaze 6) Druge izomeraze. ova grupa enzima deluje samo u prisustvu nekog davaoca energije.6 LIGAZE Ligaze ili sintetaze su enzimi koji katalizuju neku sintezu.

Prema tome koja vrsta nove veze nastaje. nastaje u prisustvu ATP-a: Ovaj enzim ima kao prostetičnu grupu vitamin B-grupe. ligaze se dele na: (—C = O) (—C=S) ligaze (—C=N-) ligaze ligaze (—C = C—) ligaze . koju katalizije acetil-koenzim Akarboksilaza. prvi međuproizvod malonil-koenzitn A.Npr. u sintezi viših masnih kiselina.

prisutnost koenzima. a može biti kompetitivna. Co²+. Deo enzimske proteinske molekule na koji se veže supstrat naziva se aktivni centar enzima. Najčešći aktivatori enzima su razni joni na primer: Cl ¯. a po hemijskoj strukturi to su proteini. kompleks enzim-produkt (EP).). Vezivanjem supstrata za aktivni centar pomoću kontaktnih amino kiselina stvara se kompleks emzimsuptrat (ES) i delovanjem katalitičkih amino kiselina.UKRATKO: 1) Enzimi su biološki katalizatori. U matematičkoj interpretaciji enzimske reakcije koju su izveli Michaelis i Mentenova dobija se jednačina u kojoj centralno mesto ima Michaelis-ova konstanta Km. Km je karakteristična za svaki enzim i supstrat. Ireverzibilnu inhibiciju ili „trovanje“ enzima izazivaju mnogi teški metali (živa. nekompetitivna i akompetitivna. bakar i dr. te se tako smanjuje potrebna energija aktivacije i omogućava reakcija. 5) Inhibicija enzima može biti reverzibilna i ireverzibilna. 7) Temperatura i pH enzimskih reakcija su u fiziološkim okvirima jer su enzimi proteini i denaturisali bi se i na visokim i na niskim temperaturama i pH vrednostima. Faktori koji utiču na brzinu enzimske reakcije su: pH. koncentracija supstrata. Kao katalizatori pospešuju hemijske reakcije. 3) Prema Michaelis-Mentenovoj teoriji koja tumaču mehanizam enzimske reakcije. 6) Enzimima je često potrebno da se aktiviraju da bi imali puno dejstvo. aktivatora i inhibitora. a grafički se može odrediti prema Lineweaver-Burku. Mn²+. 2) Mehanizam kojim enzim smanjuje potrebnu aktivacionu energiju Koshland hipotetički tumači time da se spajanjem enzima sa supstratom menja i supstrat i konformacija enzima. a da se pri tome sami ne troše i ne menjaju. koji se dalje raspada na produkt (P) i enzim (E). koncentracija i jonska snaga pufera. Reverzibilna inhibicija posledica je delovanja inhibitora na kinetiku reakcije između enzima i supstrata. Mg²+. . Zn²+ itd.). brzina cele enzimske reakcije zavisi od: 1) brzine stvaranja kompleksa enzim supstrat i 2) brzine stvaranja produkta uz razlaganje kompleksa ES. neki katjoni i anjoni (pesticidi i otrovi na bazi organofosfata i dr. 4) Brzina enzimske reakcije zavisi od uslova pod kojima se ta reakcija odvija. Ona je jednaka koncentraciji supstrata pri kojoj je brzina reakcije jednaka polovini maksimalne brzine.

8) Nazivi enzima su nastali bez nekih pravila i obično su ih davali sami pronalazači većinom prema supstratu na koji enzim deluje uz sufiks aza (lipaza. ili smanjenje koncentracije supstrata. To su enzimi glikolize. peptidaza itd. Pojedini izoenzimi nekog enzima su specifični za određene organe. 18) Razna patoločka stanja u kojima dolazi do oštećenja. npr. menjaju normalni tok metaboličkih procesa. smanjenje sinteze enzima u jetri. lezija ćelija koje sadrže enzime. 10) Prema rasprostranjenosti u organizmu enzimi se mogu podeliti u tri grupe: 11) Organski nespecifični enzimi. e) izomeraze i f) ligaze/sintetaze. Ovu grupu bolesti nazivamo urođene greške metabolizma. ( amilaza. 14) Metode za određivanje enzima u osnovi se temelje na istom principu. b) transferaze. Enzim deluje na svoj specifični supstrat i nakon toga se meri koncentracija nastalog proizvoda reakcije. dok je u jetri LDH5 i nešto LDH4. To su enzimi koji se nalaze samo u određenim organima i sudeluju u metaboličkim procesima koji se odvijaju samo u određenim organima. . oksidacije glukoze i disanja. d) liaze. 9) Prema toj klasifikaciji postoji 6 rodova enzima: a) oksidoreduktaze. To su nasledne genetski uslovljene bolesti. tripsin. Tako se nrp. c) hidrolaze. 12) Organospecifični enzimi. 13) Organospecifični izoenzimi. To su enzimi koji sudeluju u procesima u kojima se stvara energija.). što dovodi do povećane aktivnosti tih enzima. pa enzimi izlaze u ekstracelularnu tečnost. 15) Određivanje enzimske aktivnosti koristi se danas u dijagnostici brojnih patoloških stanja i poremećaja: 16) Bolesti koje zbog potpunog nedostatka ili deficita nekog enzima. 17) Stečeni deficit enzima. obično zbog oštećenja funkcije organa. Sve je to unosilo zbrku pa je enzimska komisija IUB-a donela preporuku o nomenklaturi i klasifikaciji enzima.). LDH u miokardu nalazi u obliku LDH1 i nešto LDH2. Drugi su enzimi imali trivijalna imena npr. lipaza itd.

UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM .

Ovu energiju apsorbuje biljka posredstvom hlorofila od sunčeve svetlosti. Zbog toga se ranije mislilo da su ugljeni hidrati . koji one izdišu. Svetlosna energija posle komplikovanog niza hemijskih reakcija pretvara se u hemijsku energiju. već istu formula imaju i neka hemijska jedinjenja. koja je potebna da iz ugljendioksida i vode nastanu ugljeni hidrati. Ona je od prvorazrednog značaja za održavanje života na zemlji. gde je voda davalac vodonika i 2) Da je količina CO2. Animalni organizmi se hrane ovim biljnim rezervnim ugljenim hidratima i glavni deo svoje životne energije dobijaju metaboličkom oksidacijom ugljenih hidrata u ugljendioksid i vodu. Nalaze se u znatnim količinama u biljnom i životinjskom organizmu. U ugljene hidrate se ubrajaju supstance koje se po svojim fizičkim osobinama jako razlikuju. Za asimilaciju jednog mola ugljendioksida potrebno je oko 473 J.hidrati ugljenika (otuda im i ime). U životinjskom organizmu odigrava se proces obrnut fotosintezi i pri njemu se oslobađa energija dobijena od sunčeve svetlosti. vodonika i kiseonika. Ugljeni hidrati (šećeri. Ova jedinjenja nastaju u zelenim biljkama od ugljen dioksida i vode. Odnos ovih elemenata je (1 : 2 : 1) tako da je opšta formula ugljenih hidrata Cn(H2O)n. Fotosinteza se može predstaviti sledećom jednačinom: 6CO2+12H2O→sunčeva energija→C6H12O6+6O2+6H2O Iz gornje jednačine se vidi: 1) Da je to jedan oksido redukcioni proces. čije hemijske osobine ne odgovaraju . jednaka molekulskom ekvivalentu kiseonika. gde imaju različite i karakteristične funkcije.1 UGLJENI HIDRATI Ugljenihidrati su pored proteina. koji se uprkos svojoj velikoj molekulskoj težini lako hidrolizuje ponovo u glukozu i služi životinji kao vrlo pristupačan izvor i rezerva energije. Životinje tako deponuju suvišne količine glukoze u jetri i mišićima u obliku glikogena. Na ovaj način stvoreni ugljeni hidrati u biljci. koju apsorbuju zelene biljke. biosintezom. podloga su za izgradnju svih ostalih sastojaka a preostali. Međutim njihova empirijska formula nije karakteristična samo za ovu grupu jedinjenja. Ovu biosintezu zovemo fotosinteza. masti i vitamina neophodni sastojci hrane. nepotrošeni deo odlaže se kao rezervna hrana. saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika.4. koja direktno iskorišćava sunčevu svetlosnu energiju.

2. Od monosaharida. a koren reči ukazuje na poreklo (laktoza) ili neku drugu osobinu (levuloza. tetroze. tada govorimo o aldozama ili keto grupu. i fruktoza kao predstavnik ketoza. Po broju kiseonikovih atoma oni se dele na: bioze. a ne mora da bude jednak broju ugljenikovih atoma. U obliku enolnog anjona glukoza deluje kao jak reducens. odnosno ako je OH-grupa levo. a među njima naročito glukoza. Prema položaju OH-grupe. i to svojstvo se koristi za dokazivanje i određivanje u laboratoriji. U slučaju glukoze reaguju aldehidna grupa na C-1 i hidroksilna grupa na C-5 atomu. koja su nesumljivi ugljeni hidrati po svom hemijskom ponašanju. prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi : 1. koja imaju karakter ugljenih hidrata. ako je ova desno. sirćetna kiselina i mlečna kiselina. Monosharidi imaju dva izomerna oblika. no najbolje ih je okarakterisati kao primarne oksidacione proizvode -aldehide i ketone . kao predstavnik aldoza. najvažnije su heksoze. monosaharide. U organizmu se nalaze većinom šećeri D-reda. optička aktivnost koju šećeri poseduju označava se sa + za desno. pentoze. prelaze u enolni oblik.osobinama ugljenih hidrata. nastaje α-glukoza. na primer glukoza. Imena većine ugljenih hidrata imaju nastavak -oza. Oni se hidrolizom cepaju na monosaharide iz kojih su izgrađeni. Broj kiseonikovih atoma može. S druge strane neka jedinjenja. .polivalentnih alkohola.glukoza. Unutar šećera aldehidna i hidroksilna grupa međusobno reaguju i stvaraju poluacetate. nastaje β. U alkalnoj sredini aldoze. Ugljene hidrate delimo na tri osnovne grupe. trioze. Oligosaharidi su ugljeni hidrati koji su izgrađeni najviše od šest molekula monosaharida. jer skreće ravan polarizovane svetlosti na levo). Time se stvaraju petočlani ili šestočlani prstenovi tipa furana ili pirana. Oni koji imaju OH-grupu do zadnjeg C-atoma (CH2OH) s desne strane označavaju se kao D-izomer. tada govorimo o ketozama. Dok oznake D i L označavaju konfiguraciju. polisaharide Monosaharidi se hidrolizom ne cepaju u prostija analogno građena jedinjenja. Oni mogu u svom molekulu da imaju aldehidnu grupu. ne odgovaraju gornjoj definiciji. heksoze itd. a sa – za levo skretanje šećera. oligosaharide i 3. kao što su na primer formaldehid. Ugljeni hidrati čiji su molekuli izgrađeni od više od šest monosaharida zovu se polisaharidi. Monosaharidi su najprostiji šećeri. na C-1 atomu. a oni kojima je ona s leve strane L-izomer. Zbog toga je jednom definicijom teško obuhvatiti pojam ugljenih hidrata.

Oni ne pokazuju sve karakteristične reakcije aldehida i ketona. tek kada se dejstvom odgovarajućeg enzima (heksokinaze) glukoza fosforiliše u glukozo-6-fosfat.5°. U monosaharidu .1 Hemijske osobine monosaharida Hemijska reaktivnost monosaharida odraz je prisustva većeg broja OH grupa u njihovom molekulu. Imena fosfornih estara šećera grade se tako što se imenu monosaharida doda broj hidroksilne grupe koja je esterifikovana i reč fosfat.1. Fosforni estri šećera su otkriveni u kvascu i mišiću kao polazni međuproizvodi prometa šećera. slatkog su ukusa. na primer.oblici skreću različito ravnu polarizovane svetlosti.1. nazivi kao glukozo-1-fosforna kiselina i glukozo-1-fosfat su sinonimi. analogno kao što amilbutirat znači da se radi o estru buterne kiseline.7°. u vodenom rastvoru obe su forme u ekvilibrijumu i glukoza ima ugao skretanja polarizovanog svetla + 52. Estri monosaharida sa sirćetnom ili benzoevom kiselinom koriste se u organskoj hemiji kao polazne supstance za sintezu različitih monosaharida. Monosaharidi ulaze u anaerobnu metaboličnu razgradnju. Prema tome. jer u rastvoru praktično nema aldehidnog oblika šećera. a β-D-glukoza + 19. već samo poluacetalnog (α i β). Glukoza je biološki najvažniji šečer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. Estri monosaharida: Karakteristična osobina alkoholne grupe da sa kiselinama daje estre javlja se i kod hidroksilnih grupa šećera. Takođe se u formulama pojednostavljuje pisanje ostataka fosforne kiseline simbolom (P).1 MONOSAHARIDI 4. U metabolizmu monosaharida najvažniju ulogu igraju estri sa fosfornom kiselinom. u urinu. a ne rastvaraju se u organskim rastvaračima i mastima. α-D-glukoza ima specifičnu rotaciju {α}25 + 113°. 4. Međutim. Etri monosaharida: Hidroksilne grupe šećera daju etre sa alkoholima ili nekim drugim jedinjenjima koja imaju alkoholnu funkciju.α i β. što znači fosforni estar šećera. Tako na primer glukozo-6-fosfat označava estar glukoze čija je hidroksilna grupa na šestom ugljenikovom atomu esterifikovana fosfornom kiselinom. Umesto fosforna kiselina nekog šećera često se kaže jednostavno fosfat. permeabilnosti i reaktivnosti.1. Kao polihidroksilna jedinjenja monosaharidi se rastvaraju u vodi. Vezivanjem za trobaznu fosfornu kiselinu šećeri postaju elektroliti (kiseline) i time iz osnova menjaju svoje fizičko-hemijske osobine u pogledu pokretljivosti u električnom polju. To svojstvo glukoze da skreće polarizovano svetlo koristi se za polarimetrijsko određivanje koncentracije glukoze.

odnosno ona koja je nastala na prvom ugljenikovom atomu aldoza.01%). Ovaj reagens je u hemiju šećera uveo Emil Fischer 1884 godine. Reakcija teče već na sobnoj temperaturi: Stvaranjem osazona nestaju prostorne razlike na prvom i drugom ugljenikovom atomu. a u reakciji je potrošeno tri mola fenilhidrazina na jedan mol heksoze. zbog čega epimerni šećeri daju identične osazone kao npr. manoza i fruktoza. Naročito osazoni pojedinih šećera imaju oštru tačku topljenja i karakterističan oblik kristala. koji dobro kristališu. naročito kada nisu čisti. Oksimi šećera su značajniji po tome što se preko njih izvodi skraćivanje lanca ugljenikovih atoma i na taj način dobijaju šećeri s manjim brojem ugljenikovih atoma. . jer u njihovom rastvoru ima malo aldehidnog oblika (0. Primarni proizvod s fenilhidrazinom (hidrazon) kod gornja tri šećera je različit. O glikozidima će kasnije biti opširnije govora. Reakcija fenilhidrazina sa šećerima vršila se na neočekivani način. i izdvajaju se u obliku sirupa. pošto je nastajanje glikozidne veze od prvenstvene važnosti u hemiji oligo i polisaharida. Dejstvom hidroksilamina na aldoze nastaju aldoksimi. Oksimi monosaharida: Šećeri kao aldehidi i ketoni višehidroksilnih alkohola daju s hidroksilaminom jedinjenja. jer su osazoni sadržavali dva ostatka fenilhidrazina. Fenilhidrazoni i osazoni nastaju dejstvom fenilhidrazina na šećere. glukoza. Derivati karbonilne grupe šećera: Mnoge reakcije koje su karakteristične za aldehide i ketone ne daju monosaharidi. Etri poluacetalne grupe monosaharida zovu se glikozidi. Osim toga većina šećera se raspada već ispod tačke topljenja. Fenilhidrazoni i osazoni monosaharida:Šećeri teško kristališu. na osnovu kojih mogu lako da se razlikuju pojedini šećeri. Zato je za identifikaciju i izolovanje šećera od naročite važnosti dobijanje fenilhidrazona i osazona. koja se zovu oksimi. Obrazovanjem oksima ili osazona monosaharida može se aldehidni oblik izdvojiti. Fenilhidrazin je poznati reagens za karbonilnu grupu.se najlakše eterifikuje poluacetalna hidroksilna grupa.

Furfural i oksimetilfurfural (OMF). a posle uspostavljanja ravnoteže. a druge uronske. nego što smo ih dosad upoznali. Ostavimo li u alkalnom rastvoru bilo koji od tri moguća epimerna šećera. Za dokazivanje fruktoze poznata je reakcija po Seliwanqff-us rezorcinolom. U oba slučaja dobijamo monokarbonske kiseline: prve su onske. Dejstvom jakih alkalija šećeri se raspadaju i među proizvodima raspadanja pojavljuje se mlečna kiselina. a od heksoza oksimetilfurfural. a u alkalnoj sredini so te kiseline. mogu lako da se kondenzuju s različitim fenolima u boje. koji do danas nije mogao da se izoluje. a poluacetalni oblik gubi dva vodonikova atoma dajući lakton odgovarajuće kiseline. Reakcija ne teče brzo. HCl) odvajaju se tri mola vode. koji nastaju dejstvom jakih kiselina na šećere. Od pentoza tako nastaje furfural. nalaze se u rastvoru stereoizomeri i odgovarajuća ketoza. Ovaj poslednji prima vodu i raspada se na levulinsku i mravlju kiselinu.Dejstvo kiselina na monosaharide: Zagrevanjem rastvora pentoza i heksoza s jakim kiselinama (npr. Reakcija služi za dokazivanje pentoza (Tollens-ove reakcije s floroglucinolom i orcinolom). Pri oksidaciji i aldehidne i poslednje alkoholne grupe dobijaju se dvobazne dikarbonske ili šećerne kiseline. zovu se epimerni šećeri. Oksidacija monosaharida: Blagim oksidacionim sredstvima prvo aldehidna grupa prelazi u karboksilnu. a krajnja alkoholna grupa da se oksidiše u karboksilnu. a za dokazivanje glukoze Molisch-eva sa α-naftolom. a šećeri koji se konfigurativno razlikuju samo na drugom ugljenikovom atomu. Na primer: . Dejstvo baza na monosaharide: Slabe alkalije izazivaju sasvim drugačije promene kod šećera. Kod aldoza i ketoza dolazi do intramolekularnog premeštanja H i OH grupe i karbonilne na prvom i drugom ugljenikovom atomu. pojaviće se posle izvesnog vremena i ostali epimeri. Ovakva promena na prva dva ugljenikova atoma zove se epimerizacija. Pod biološkim uslovima može da se sačuva aldehidna grupa. Premeštanje ide preko jednog međuproizvoda. pa je potrebno povisiti temperaturu.

postupnim aktiviranjem položaja. . pri čemu nastaju polialkoholi. Treba da se naglasi da kod svih oksido-redukcionih reakcija šećera sudeluju osim karbonilne i druge redukcione grupe. Bi). kojim se može dokazati 0. jer ne oksiduje urate i kreatinin.Ostale važnije heksoze daju sledeće dikarbonske kiseline: galaktoza — sluznu. U gore navedenim oksidacionim reakcijama šećera dolaze do izraza jake redukcione osobine aldehidne. a sve ketoze ekvimolekularne smese steoizomernih polialkohola. a kod ketoza je to slučaj pri svakoj oksidaciji. keto i alkoholnih grupa. Za dokazivanje šećera u mokraći koristi se Benedict-ov reagens. a pozitivna reakcija se pri dokazivanju vidi po promeni boje. manoza manitol. Dejstvom jakih oksidacionih sredstava na aldoze cepa se lanac ugljenikovih atoma. Čitava analitika šećera zasniva se na ovim reakcijama. zbog čega se troši više ekvivalenata reagensa. koji spontano prelazi u crveni kupro-oksid. Najpoznatije su sledeće reakcije: Fehling-ov. kod koje se dejstvom šećera vrši redukcija kupri-kalijum-natrijum-tartarata s izlučivanjem kuprohidroksida.5 mg glukoze u prisustvu četrdeset puta veće količine laktoze ili maltoze i šesdeset puta veće koncentracije saharoze. zatim Borfoed-ov. manoza — manošećernu kiselinu. Kao oksidaciona sredstva služe alkalni rastvori metalnih jona (Cu. Zato se u praksi koriste empirijske tabele za kvantitativno određivanje šećera. Glukoza daje redukcijom sorbitol. Iz tog razloga sve ovakve metode za kvantitativno određivanje šećera su empirijske i ne mogu se prikazati hemijskim jednačinama. Pri oksidaciji glukoze Fehling-ovim rastvorom oksidacija se vrši duž niza (počev od aldehidne grupe). Redukcija monosaharida: KarboniIna grupa aldoza i ketoza može da se redukuje u alkoholnu.

Šećer sa dva ugljenikova atoma nije nađen u prirodi.pentozana.i D-treoza i L. koji imaju jedan ugljenikov atom više u molekulu. Sigurno je. ili glikoloza (CHO-CH2OH) je laboratorijski proizvod. Trioze. poznati su pod imenom Lohmann-ovi estri.1. glicerinaldehid-fosfat i dioksiaceton-fosfat. itd. Po sličnoj reakcionoj šemi može se od heksoze dobiti heptoza. izolovanoj iz grudne žljezde. Ona je derivat riboze. Pentoze. Tako aldopentoza (arabinoza) u reakciji sa HCN daje smesu od dva cijanhidrina. Dobijene su samo sintetičkim putem. To su dva para enantiomera L.1. Nastaju dva prostorna izomera: glukonitril i manonitril.Sve četiri moguće aldotetroze nisu biološki važne. da jedinke s dva ugljenikova atoma postoje kao važni međuproizvodi metabolizma u oksidacionom razlaganju glukoze i fotosintezi. jer se nastajanjem sekundarne alkoholne grupe na drugom ugljenikovom atomu formira novi centar asimetrije. Ova dva nitrila saponifikacijom daju smesu glukonske i manonske kiseline i konačno redukcijom svojih laktona ekvimolarnu smesu glukoze i manoze. takođe. nisu dosad nađeni kao slobodni sastojci biološkog materijala. 4. Aldoze dejstvom HCN prelaze u cijanhidrine. Biološki najvažnija tetroza je D(—)-dezoksiriboza ili 2-ribodesoza. koja je prvi put nađena u timonukleinskoj kiselini. . međutim. .2 Podela monosaharida prema broju ugljenikovih atoma Bioze.Glicerinaldehid i dioksiaceton. Glikoaldehid.Slobodne pentoze nalazimo jedino povremeno u mokraći. . jer se na taj način mogu od šećera s manjim brojem ugljenikovih atoma da dobiju šećeri sa većim brojem ugljenikovih atoma.i D-eritroza. Vezanih ima u biljnom materijalu u većim količinama u obliku polisaharida . Tetroze. .Cijanhidrinska sinteza: Poznata reakcija dobijanja oksikiselina od velike je važnosti za hemiju šećera. od heptoze oktoza. Nastaju tokom anaerobnog razlaganja glukoze. Fosforni estri trioza. Pentozani prate celulozu kao sastavni deo .

izolovana iz kininove kore. . Jedan tip nukleinskih kiselina je karakterističan po svom sadržaju riboze. koji nastaju od nukleotida odvajanjem fosfata. je nezamenljiva pentoza u čitavom nizu nukleotida (adenilnoj. šećer iz digitalis glikozida sa strukturom D-fukoze i kinovoza. Metilpentoze ulaze u metabolizam samo nekih bakterija. jer je riboza jedina pentoza u takvom sastavu. D-ksiloza je pentoza.biljnog skeleta. kao i u odgovarajućim nukleozidima. Arabinoza se deset puta teže resorbuje od glukoze. sluzima i pektinima. »pentozo-fosfatnom ciklusu«. pa su po tome i dobile ime — ribonukleinske kiseline (RNA). arapska guma) i pektinima. Nalazi se u većim količinama u polisaharidima. pa se po njoj zovu dezoksiribonukleinske kiseline (DNA). koje imaju šest ugljenikovih atoma. D. koja je prilično rasprostranjena u bilju u obliku polimera ksilana. To su L-ramnoza. npr. u tzv. paratifusa. Sisari je ne mogu fosforilisati i zato ne ulaze u njihov metabolizam. Slobodna riboza se nalazi u piranoznom obliku. Nalaze se i u gumoznim smolama (trešnja. odnosno njen fosfatni estar. digitaloza.i L-arabinoza je šećer koji može služiti kao primer da u prirodi nalazimo levi i desni oblik istog šećera. U pentoze ubrajamo i metilpentoze. U drugom tipu nukleinskih kiselina nalazi se tetroza 2-dezoksiriboza. inozinskoj kiselini). koja ima konfiguraciju L-manoze. arabanima (arapska guma). po nekima i PNA. gvanilnoj. čiji su fosfatni estri nađeni kao međuproizvodi fotosinteze i u biološkim prelazima šećera jednih u druge. Ribuloza je ketopentoza. D-(—)-riboza.

α. prelazi iz tankog creva u krv i deponuje se u jetri i mišićima u obliku polisaharida glikogena. slatkom voću. Poznata je i pod imenom krvni šećer. ćelijskom soku. Topi se na 81°C. pri mlečno-kiselom vrenju (Bacillus acidi lactici) nastaje D-mlečna kiselina. jer je desnogira. Većina polisaharida u biljkama i životinjama daje hidrolizom samo heksoze.Heksoze. inulin — fruktozu. slabije u metanolu i piridinu. tako skrob. Anaerobno razlaganje glukoze. i dekstroza.Ovoj grupi pripadaju najvažniji i najpoznatiji prosti šećeri — monosaharidi. Glukoza se u vodi rastvara vrlo lako.7°. glikogen i celuloza daju samo glukozu. manani i galaktani — manozu i galaktozu. semenkama i korenju. Glukoza koja nastaje u toku varenja enzimskim cepanjem skroba. D (+ ) Glukoza zove se i grožđani šećer (saccharum uvae). kvasac).D. Biološki je važna i ketoza L-sorboza. Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robison-ov estar). U mišiću nastaje L-mlečna kiselina. a različiti sojevi daju razne konačne proizvode: alkohol. Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. U manjim količinama nalaze se slobodne heksoze: glukoza i fruktoza.D. jer se nalazi u grožđu. sirćetnu kiselinu. jer se nalazi u krvi u maloj. samo se razlikuje po krajnjem proizvodu. ali konstantnoj koncentraciji. . Vodeni rastvor glukoze pokazuje mutarotaciju. I mikroorganizmi deponuju glukozu u obliku glikogena (npr. buternu kiselinu. D-glukoza kristališe s jednim molom vode (monohidrat) ili bez nje (glucosum anhydricum). fermentacija ili glikoliza. koju sintetišu izvesne bakterije. a posle uspostavljanja ravnoteže specifični ugao skretanja polarizovane ravni iznosi = +25. a vrlo malo u etanolu.GLUKOZA α. u ljudskom i životinjskom organizmu identična je s alkoholnim vrenjem kvasca (Saharomiceta).GLUKOZO -1-FOSFAT GLUKOZO-6-FOSFAT . U prirodi se nalazi zajedno s fruktozom u medu.

U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance. koje nastaju od hrane tokom varenja.Glukozo-1-fosfat (G-l-P) nastaje fosforolitičkim razlaganjem skroba i pri razlaganju glikogena u jetri i mišiću (glikogenoliza). ali se može razlikovati po fenil-hidrazonu i hromatografski. prema tome razlikujemo glikozidne (etarske) i estarske glukuronide.6-difosfata. Oksidacijom aldehidne grupe nastaje iz glukoze glukonska kiselina iz koje se dekarboksilacijom i oksidacijom dobija arabinoza. koji od galaktoze. Ova pojava zove se detoksikacija ili zaštitna sinteza. lekovi i otrovi (npr. Redukcijom prelazi glukoza u šestovalentni alkohol D-sorbitol. razlikuje se samo po položaju -OH grupe na drugom ugljenikovom atomu. Glukozo-6-fosfat nastaje iz glukoze i adenozintrifosfata (ATP) uz katalitičko dejstvo enzima heksokinaze. Agar-agar. Oksidacijom primarne alkoholne grupe na šestom ugljenikovom atomu dobija se glukuronska kiselina. već samo u polisaharidima (manan) i u nekim glikoproteinima (ovomukoid). D (+) Manoza je epimerna s glukozom tj. degradirani hormoni. Vezivanje na glukuronsku kiselinu je samo jedan tip detoksikacije. U biljkama se nalazi u obliku polisaharida galaktana. čitav niz cerebrozida i galaktolipida ima galaktozu glikozidno vezanu za jedan aminoalkohol (sfingol). D (+) Galaktoza zajedno s glukozom gradi disaharid laktozu ili mlečni šećer. Glukuronska kiselina nastaje u organizmu enzimskom oksidacijom glukoze. a specifični ugao skretanja ima = +14.5° Kao epimer glukoze i fruktoze daje isti osazon. Manoza se topi na 133°C. Može da nastane i iz glukozo-1fosfata preko međuprodukta glukozo-l. Poluacetalni hidroksil u glukuronskoj kiselini može da se veže s nekim alkoholom ili kiselinom. morfin). Prirodni glukuronidi su β-oblika. a totalnom oksidacijom obeju krajnjih grupa u molekulu glukoze nastaje dvobazna šećerna kiselina. . Manoza se ne nalazi slobodna u prirodi.

Heptoze. Dijabetičari podnose bolje fruktozu od glukoze. a specifični ugao skretanja =+80°. Galaktoza daje oksidacijom sluznu kiselinu (dikarbonska kiselina) koja je optički inaktivna (unutrašnja kompenzacija) i teško se rastvara u vodi. Fruktoza sa glukozom izgrađuje disaharid saharozu. U medu se nalazi ekvimolekulska smeša fruktoze i glukoze. po čemu je i dobila ime. Dva fosforna estra fruktoze: fruktozo-6-fosfat (Neuberg-ov estar) i fruktozo-1. U voću se pored fruktoze nalazi vrlo često i glukoza. 4. zato je med tako sladak. zato pišemo u njenoj formuli -OH grupu na petom ugljenikovom atomu na desnoj strani. skeletnu supstancu koja se nalazi u oklopu rakova i drugih beskičmenjaka. Polisaharid inulin je polimer fruktoze (fruktozan). po čemu je i dobila ime levuloza. tačka topljenja bezvodne galaktoze je 171°C. testis) ima slobodne fruktoze.Galaktoza lako kristališe iz vodenog rastvora. Po svojoj građi prirodna fruktoza je desne konfiguracije (D). D (—) Fruktoza (levuloza ili voćni šećer) nalazi se u raznom voću. Fruktoza redukuje isto kao i glukoza. U semenskoj tečnosti (ejakulatu) fruktoza služi spermatozoidima kao izvor energije za održavanje njihove pokretljivosti. što se koristi za identifikaciju galaktoze.1.6-difosfat (Harden-Young-ov estar) su biohemijski najvažniji međuproizvodi anaerobnog razlaganja glukoze.2 AMINOŠEĆERI Na aminošećere prvi put se naišlo ispitujući hitin. No ona skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo = . a i drugi šećeri. čiji fosfatni estar nastaje iz ribozo-5fosfata i aktivnog glikolaldehida. Kiselom . U disaharidima fruktoza je obično u furanoznom obliku. koja se nalazi gotovo u svim biljkama u manjoj količini. U nekim organima životinjskog organizma (mozak. — Od monosaharida sa sedam ugljenikovih atoma treba spomenuti ketozu sedoheptulozu. a u kultivisanim biljkama šećernoj repi i šećernoj trsci — i to do 10%. Fruktoza je najslađi šećer.93°. Topi se na 103°C. Kvasac lako previre fruktozu.

crevnoj sluzokoži) zajedno s glukuronskom kiselinom. Amino-grupa glukozamina je obično acetilirana. D-Glukozamin zove se po svom poreklu i hitozamin. kvasac ne previre glukozamin. Neuraminska kiselina je aminošećer. po tome se i zove hondrozamin. žuči. je po svojoj hemijskoj konstituciji najbliža šećerima.1. N-metil derivat L-glukozamina nalazi se u streptomicinu. D-Galaktozamin je strukturno sličan galaktozi. koji je nađen kao sastavni deo glikolipida ćelijskih membrana (gangliozida) i oligosaharida mleka (»Bifundus faktoren«). Nalazi se u životinjskoj sluzi (pljuvački. kao sastavni deo glikoproteina. 4. I amino-grupa galaktozamina je acetilovana (acetil—galaktozamin). nešto komplikovanije strukture. jedino se na drugom ugljenikovom atomu nalazi amino-grupa mesto -OH grupe.3 ASKORBINSKA KISELINA L (+) askorbinska kiselina ili vitamin C. D-galaktozamin se dobija hidrolizom polisaharida hondroitinsumporne kiseline. jedinjenje kod kojeg je -OH grupa glukoze na drugom ugljenikovom atomu zamenjena aminogrupom. Ona je derivat manozamina iz koga se dobija aldolnom kondenzacijom s pirogrožđanom kiselinom. Glukozamin redukuje Fehling-ov reagens kao i glukoza i daje isti osazon.hidrolizom hitina dobija se glukozamin. u supstancama krvnih grupa i drugim komplikovano građenim polisaharidima. . želudačnom soku. zatim u glikolipidima.

Heksaoksi-derivati cikloheksana grade niz stereoizomera. Kiseli karakter vitamina C dolazi isključivo od enolnih grupa (dve hidroksilne grupe na -C=C-).1. Dejstvom raznih oksidoredukcionih enzima u tkivu prelaz askorbat– dehidroaskorbat je potpuno reverzibilan i važan je prirodni redoks-sistem određenog oksidacionog potencijala (Eo = + 0. šipka (Rosa canina) i paprike (Capsicum vulgare). bubregu. koje su i nosioci reduktivnih osobina. Szent Gyorgyi (1927 g. jer stvara teško . od kojih je mezoinozitol ili izoinozitol najrasprostranjeniji oblik. koji su se hranili duže vremena konzervisanom hranom bez svežeg voća i povrća (mornari i zatvorenici) oboljevali od skorbuta. slezini. gde se 75 do 85% fosfora nalazi vezano u fitinu. jetri. i to fosforilisanog.390 V). Mezoinozitol je optički neaktivan oblik inozitola i nalazi se u mišićima i unutrašnjim organima. kristalnu supstancu. Danas se askorbinska kiselina dobija naveliko sintezom. 4. Ima ga u leukocitima. a kao polazni materijal služi sorbitol.) je izolovao iz nadbubrežne žlezde čistu. Posle toga je vitamin C izolovan iz limuna i drugih agruma. Kalijumova ili magnezijumova so heksafosfornog derivata mezoinozitola zove se fitin (phvtic acid).Odavno je bilo poznato da su ljudi. Fitin otežava resorpciju kalcijuma. Ova bolest se prvo manifestuje krvavljenjem desni (gingiva). ali ni do danas nije poznata uloga i mesto delovanja vitamina C.). Sa žitaricama dolazi u hleb. isti autor je konstatovao da ima u rukama dugo traženi vitamin C. Po svojoj hemijskoj građi inozitoli su izociklična jedinjenja. Tek četiri godine posle izolovanja i mnogih eksperimenata. plućima i mozgu. koja je jako redukovala. Mezoinozitola ima i u biljkama. Prvi je Reichstein uspeo da sintetiše askorbinsku kiselinu (1934 g.4 INOZITOLI Inozitoli su biološki vrlo bliski šećerima. Blagom oksidacijom askorbinska kiselina gubi dva vodonika i prelazi u dehidroaskorbinsku kiselinu. Nedostatak askorbinske kiseline dovodi u organizmu do teških smetnji. Askorbinska kiselina je lakton 2-keto-L-gulonske kiseline. heksaoksi-derivati cikloheksana.

Ako je takav hleb glavni izvor ishrane. Imena glikozida grade se tako što se prvo stavi ime aglikona. U ovakvom slučaju je i aglikon šećer i takvi glikozidi se zovu holozidi. na primer. a poznati su i animalni glikozidi. prirodne boje (indigo). 4. Glikozidi su jedinjenja tipa acetala. . tada organizam nema dovoljno kalcijuma. Kada se reduktivna poluacetalna grupa veže na ovaj način u glikozid. zove se bios ili fitohormon rastenja kvasca. Kada se glukoza zagreva sa metanolom i HCl dobijaju se dva glikozida: α i βmetilglukozid. Glikozidna veza može da nastane i između dva molekula monosaharida. a danas se zovu opštim imenom glikozidi.5 GLIKOZIDI Poluacetalna grupa monosaharida je vrlo aktivna i stupa u reakciju s različitim alkoholima. ona više ne redukuje Fehling-ov rastvor. kada poluacetalna grupa jednog šećera reaguje sa hidroksilnom grupom drugog. od kojih prvi nastaje od α-D-glukoze. dajući jedinjenja poznata pod imenom glikozidi. kojih ima u mozgu i u nekim semenkama(soja). a glukozidi su glikozidi glukoze. fosfatida. itd. glikozid koji je nastao od metilalkohola i αglukopiranoze zove: metil-α-glukopiranozid. fruktozidi — fruktoze. a drugi od β-D-glukoze. koji stimulišu rad srca. Kod raznih životinja dokazana je metabolična veza inozitola s ugljenim hidratima.rastvorni kalcijumfosfat. Tako se. Tu pre svega spadaju za ishranu ljudi i životinja važni oligo i polisaharidi zatim farmakološki aktivni glikozidi. pigmenti cveća. Ova dva jedinjenja su najprostiji predstavnici glikozida i ne nalaze se u prirodi. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon. a za razliku od heterozida kod njih aglikon nije šećer. zatim se sa α— ili β — označi konfiguracija poluacetalnog hidroksila i na kraju stavi ime šećeta s nastavkom»ozid«. a sa β-glukopiranozom: metil-β-glukopiranozid. Inozitol je sastavni deo lipozitola. manozidi — manoze. ne daje osazone.1. a konfiguracija prstena u molekulu šećera je stabilizovana u α ili β-obliku. Prirodu glikozidne veze objasnićemo na jednostavnom primeru. a nastala veza naziva se glikozidnom vezom. karbonskim kiselinama. U starijoj literaturi ova jedinjenja nazivana su glukozidi. Inozitola ima u kvascu i drugim mikroorganizmima. Glikozidi su vrlo rasprostranjeni u biljnom svetu. fenolima. U jaje ubrizgan šećer prelazi u inozitol. U njima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. a od životinjskih poznati su cerebrozidi.

ne redukuju Fehling-ov rastvor.maltoza. a β-glikozid β-glikozidaza.1.6. koji nastaju spajanjem n (dva. pri rastvaranju mutarotiraju i grade osazone. Ovi enzimi mogu da posluže za dokazivanje konfiguracije glikozidne veze. Disaharidi. pa ih često označavamo narodnim trivijalnim imenima. b) Tip trehaloze. Takvim disa-haridima zajednička je bruto formula C12H22O11. trisaharide. Tako. ako enzim hidrolizuje α-glikozid. koji nastaje sjedinjavanjem isključivo poluacetalnih hidroksila oba šećera.6 OLIGOSAHARIDI Oligosaharidi su glikozidi. Izdvajanjem jednog molekula ovde nastaje N-glikozidna veza. O . oligosaharide delimo na disaharide. itd. koji se zovu glikozidaze. tri do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode: C6H12O6 + C6H12O6-H2O = C12H22O11 (disaharidi) 3 C6H12O6 –2 H2O = C18H32O16 (trisaharidi) Principijelno pri sjedinjavanju monosaharida u oligosaharid u reakciju stupa poluacetalna grupa jednog šećera s alkoholnom grupom drugog. — Najvažniji disaharidi sastoje se od dve heksoze. fenola. dokazuje prisustvo β-glikozida. nekoliko trisaharida i tetra-saharida. tetrasaharide.2 i pro-centni sastav C-42. poznata pod imenom emulzin. nastalih reakcijom šećera sa hidroksilnom grupom alkohola.Kao i svi acetali. Prema broju monosaharida. trščani šećer saharoza.08%. zove se α-glikozidaza. Zbog toga disaharidi tipa maltoze redukuju Fehling-ov rastvor. i glikozidi se lako hidrolizuju dejstvom kiselina ili enzima. Ovakvi disaharidi nemaju slobodne poluacetalne grupe. Prema tome. poznati su i Nglikozidi.48%. Neki oligosaharidi poznati su već odavno.44%. nukleozidi i polinukleotidi o kojima će kasnije biti govora. Razlikujemo dva tipa saharida: a) Tip maltoze. Oni nastaju kada poluacetalna grupa monosaharida reaguje sa amino grupom nekog jedinjenja.OH drugog šećera ostao slobodan. H . kod kojih je poluacetalni -OH jednog šećera reagovao s bilo kojom alkoholnom grupom drugog šećera. Dosad je tačno ispitan samo mali broj disaharida. molekulska težina 342. Pored takozvanih O-glikozida. 4. na primer βglikozidaza iz gorkih badema. U ovu grupu jedinjenja spadaju cerebrozidi. karboksilne grupe neke kiseline. koja često ukazuju na poreklo: sladni šećer . U takvim je disaharidima poluacetalni . mlečni šećer . ne pokazuju .51. gradeći glikozidne veze.laktoza.

trehaloza). a drugi izgrađuju polisaharide (skrob. maltoza je glukozido-glukoza. Maltoza ili sladni šećer. laktoza. pa imamo tri mogućnosti: α-α. koji nam služi za hranu. Kod disaharida drugog tipa mora se uzeti u obzir orijentacija i jednog i drugog poluacetalnog . dobio je ime po sladu. na primer. I raspon kiseonikovog mosta u svakom pojedinom šećeru oligosaharida igra ulogu u nastajanju izomernih oblika. proizvodu industrije vrenja. Maltaza iz creva razlaže ne samo maltozu nego celu grupu α-glukozida. Maltaze mogu biti vrlo specifične (slad) ili manje specifične (crevni sok).5) za piranoze. celulozu) ili su sastavni deo nekog glikozida. između kojih postoji kiseonična veza: na primer: (1. to disaharidna veza prvog tipa može biti α ili β glikozidna. Umesto brojeva u . tako da se u zagradu stave brojevi ugljenikovih atoma. Tip veze α ili β stavlja se ispred imena disaharida. Neki disaharidi se nalaze slobodni u prirodi (saharoza. a (1.5)-4-D-glukoza-(1. β-β i α-β. a monosaharid koji se vezao za alkoholni hidroksil ostaje s nepromenjenim imenom. Poslednji slučaj imamo kod običnog šećera saharoze. Broj 4 znači da se poluacetalni hidroksil jednog šećera vezao na alkoholnu grupu na 4-ugljenikovom atomu drugog šećera. Maltoza nastaje i razgradnjom skroba i glikogena u digestivnom traktu. Maltoza se dejstvom enzima maltaza razlaže na dve glukoze. Hemijsko ime maltoze je α-D-glukozido —(l. čiji poluacetalni hidroksil ulazi u jedinjenje. pa je za nju ispravniji naziv α-glukozidaza. Imena disaharida grade se tako da ime monosaharida. dobija nastavak »id«. a laktoza galaktozido-glukoza: Pošto u momentu nastajanja disaharida poluacetalni hidroksil ima određenu prostornu konfiguraciju. Zato se hemijskom nomenklaturom označava i raspon kiseonikovog mosta.5).OH.4) za furanoze. na primer kod maltoze odnosno celobioze.mutarotaciju i ne grade osazone.

5) 4-D-glukoza-(l. Celobioza se ne nalazi slobodna u prirodi. šećer iz repe. a najviše je ima u šećernoj trsci i šećernoj repi. Njena teorijska važnost je velika jer izgrađuje polisaharid celulozu. Dejstvom enzima invertaze saharoza se cepa . kvasac previre saharozu. Celobioza je β-D-glukozido —(1. raspada se iznad tačke topljenja. maltoza bi se tada zvala α-D-glukopiranozido-4D-glukopiranoza. Saharoza je vrlo rasprostranjena u biljnom svetu. Hemijsko ime saharoze je α-D-glukozido (1. potamni i daje karamel. lako se rastvara u vodi i alkoholu. a razlikuje se od maltoze samo po β-glukozidnoj vezi. Maltoza redukuje Fehling-ov rastvor. Pokazuje mutarotaciju. koji označavaju raspon kiseonikovog mosta.5). možemo staviti piranozido ili furanozido. trščani šećer. Ne redukuje Fehling-ov reagens. je disaharid koji se sastoji od glukoze i fruktoze. Maltoza kristališe kao monohidrat. a specifični ugao skretanja polarizovane ravni posle uspostavljanja ravnoteže je = 138. Lako se rastvara u vodi. Saharoza se topi na 184°. Saharoza.zagradi. Proizvodi se ekstrakcijom i kristalizacijom iz ovih biljaka. Kvasac ne previre celobiozu. koje se u tu svrhu kultivišu. na primer emulzin iz gorkih badema.5)—β-Dfruktozid (2.5).8°. iz koje se može dobiti pod povoljnim uslovima hidrolize. nju razlažu β-gluko-zidaze. U svetu se proizvodi oko 30 miliona tona saharoze. stvara osazon i podržava vrenje kvaščevih gljivica.

jer smesa glukoze (52.5). jer se kod polisaharida ne radi u koloidnim rastvorima o česticama iste veličine. Laktoza ili mlečni šećer je β-D-galaktozido-(l. čija se veličina gomila (kumulira) više ili manje oko iste vrednosti.7°) i fruktoze (—93°) skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo. Za vreme varenja saharoza se cepa u tankom crevu. furanoza. Dobijena masa se zove invertni šećer. Laktoza se posle partusa nalazi u urinu porodilja. a kiseline je razlažu na glukozu i galaktozu. preobraća »invertira«. meli bioza se nalazi u biljnim eksudatima i sastavni je deo trisaharida rafinoze (α-gala-tozido-6-glukoza). izgrađenih od istog broja atoma. Daje obične redukcione probe na šećere. Topi se na 202°C. Čisti sojevi kvasca ne previru laktozu. 4. nego samo bubre i imaju sve osobine koloidnih velikih »molekula«. a sam proces inverzija. . Nastaje u mlečnoj žlezdi sisara. Struktura polisaharida. sastavni deo trisaharida melecitoze (α-glukozido-3-fruktoza). Ime dolazi zbog toga što se optičko skretanje saharoze ( + 66. sastavni deo glikozida amigdalina iz gorkih badema (β-glukozido-6glukoza). Ovde su stavljeni znakovi navoda. Nagomilavanjem tako velikog broja molekula u jednu veliku česticu menjaju se osnovne osobine šećera: polisaharidi nisu slatkog ukusa. a ne rastvara se u etru i hladnom alkoholu. Od ostalih disaharida spomenućemo neke samo po imenu: Genciobioza. Ima čitav niz polisaharida koji se ne mogu uvrstiti u ovu klasifikaciju. Iz tih razloga je struktura pojedinih polisaharida strogo određena. Mlečni šećer se rastvara u šest delova hladne vode. koji se onda lako resorbuju. Od njih zavisi koji se šećer kondenzuje i na koji način. Prirodni polisaharidi se dele na »skeletne« ili »strukturne«.5)-4-D-glukoza (1. U tankom crevu postoji enzim laktaza (β-galaktozidaza).5) posle hidrolize menja. koji služe biljci ili životinji kao potporno tkivo za održavanje čvrste mehaničke strukture. — Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI Polisaharidi nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. Pčelinji med je prirodni invertni šećer.na glukozu i fruktozu. već o česticama istog načina unutrašnje građe. i na »hranljive« koji su rezervna hrana. ne rastvaraju se u vodi.1. a pri sirenju ostaje u surutki. koji hidrolizuje mlečni šećer na sastavne monosaharide.

Svi monosaharidi su u pojedinim polimerima raspoređeni po jednom određenom planu. Kod takvih polisaharida se hidroksilna grupa jednog šećera u glavnom lancu vezuje s poluacetalnim grupama šećera u bočnom lancu. polisaharidi koji se sastoje od D-manoze. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica Dglukoze. Mogućne su razne kombinacije. i to može da se vezuje bilo za alkoholne grupe drugog šećera bilo za njegov poluacetalni hidroksil. kao što je to slučaj kod celuloze. U slučaju kada se molekuli monosaharida međusobno vezuju samo na jedan način. . Neki se polisaharidi sastoje od derivata šećera kao što su: D-glukozamin. Vrlo često se polisaharidi sastoje samo od jedne vrste monosaharida. i to pre svega zbog različitog načina međusobnog vezivanja jedinica D-glukopiranoze. kao kod celobioze. L i D-arabinoza. onda grade jednolične lance. Fizičke osobine amiloze i celuloze. Poznati su zatim. kada postoje dva ili tri načina međusobnog vezivanja monosaharida.4. D-galaktozamin ili uronske kiseline (D-glukuronska. koje su povezane β-glikozidno. Pri kondenzaciji monosaharida poluacetalni hidroksil uvek učestvuje.1 prikazani su načini međusobnog vezivanja molekula šećera predstavljenih u obliku kružića. kao kod maltoze. 4. D-fruktoze. Međutim. Kod celuloze se molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno (β-glukozidno 1. Način vezivanja je vrlo određen za svaki pojedini polisaharid. Od pentoza grade polisaharide D-ksiloza. kao što smo već naglasili. Tako se kod amiloze molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno α-glukozidno-1. D-galaktoze.4. kao na primer skrob. takvi polisaharidi imaju razgranat lanac i globularnu strukturu. D-galakturonska). strogo određene. ali su one u raznim polisaharidima. kao i njihova biohemijska funkcija u biljci vrlo su različite.Od velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. Na slici br.

Produkti mikrobiološke razgradnje jesu niže masne kiseline. zatim kisele hemiceluloze. Celuloza je građena isključivo od celobioze. jer se u njima ne rastvara celuloza.Slika 4. kojima celuloza služi kao hrana. Činjenica da u ljudskoj hrani ima dosta celuloze (spanać. Upotrebljava se u medicini. Celuloza »puni« hranu. Biljojedima.1 . i manani. u celuloznu strukturu se inkrustira lignin. Pri dobijanju celuloze drvo se prvo kuva kiselinama ili alkalijama. a preživari u predželucima. a životinje uopšte nemaju celuloze. algama i lišajevima je beznačajna. Potpunom hidrolizom celuloze mineralnim kiselinama dobija se D-glukoza. Kod procesa prelaza zelene biljke u drvo. polimeri D-manoze. koje se sastoje od uronskih kiselina. koja je β-1.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI) Celuloza je najvažniji predstavnik strukturnih polisaharida u biljkama. jabuci i dr.200 ostataka glukoze. pojačava peristaltiku creva i daje volumen fekalijama. Odatle se i dobijaju. a ona koristi njihovu sposobnost da razlažu celulozu. jer može da upije velike količine tečnosti. a delimičnom hidrolizom celobioza. koji izgrađuje ćelijske zidove kod drveta i drugih biljnih proizvoda.4 glukozidnim vezama spojena u dugačke lance.Načini međusobnog vezivanja jedinica monosaharida u polisaharidima: A — lančasta struktura: S—jedno grananje: C—sa više tačaka grananja i D—višestruko grananje 4. naročito ih ima mnogo u nekom voću kao dunji. sočiva) ne znači da čovek može da vari celulozu. Od celuloze se sastoji oko polovina materijala. U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. Količina celuloze u nekim mikroorganizmima. U celuloznom vlaknu može lanac jednog »molekula« da sadrži i do 3. pomažu mikroorganizmi. Životinje ne mogu da vare celulozu.1. Gossypium depuratum) je skoro 100% celuloza vlakana pamučne semenke. Pektini takođe izgrađuju ćelijske membrane biljaka. . i njih ima najviše. limunu. životni prostor. koji nastaje oksidativnom polimerizacijom supstance slične koniferilnom alkoholu. Pamuk (medicinska vata. Životinja im pruža u svom debelom crevu. Filter hartija je jako prečišćena celuloza. kupus. kelj. poznati pod imenom hemiceluloze. Tu spadaju ksilani koji se sastoje od jedinica Dksiloze.

Nalazi se u skrobnom zrncu obavijena amilopektinom i za svaku biljku je karakterističan odnos amiloze i amilopektina.000. Skrob se nalazi u obliku sitnih zrnaca u različitim delovima biljke. a molekulska težina nekih amiloza iz semenja je 400 000. Prema predlogu našeg naučnika Samec-a. a naročito u embrionalnom tkivu (krtola krompira. a srž od amiloze. koji je mnogo komplikovanije građen od amiloze. amiloza nehomogena. Amilopektin jako bubri i lepljiv je. Enzimskim razlaganjem amiloze dobija se maltoza. Tako u krompirovom skrobu ima 20% amiloze. I pojava tamno plave boje koju amiloza daje s jodom. Amiloza daje plavu boju s jodom. Pektini zrelog voća rastvaraju se u vodi. pirinča. ječma. iako je taj lanac uvijen u obliku spirale sa po šest ostataka glukoze u jednom zavoju. Skrob je glavna rezervna hrana biljnog organizma. Oba polisaharida daju potpunom hidrolizom D-glukozu. Zrna su slične hemijske građe: spoljni deo (omotač) sastoji se od polisaharida amilopektina. raži. semenke žitarica: pšenice. Iako je po veličini čestica. Amilopektin je polisaharid. jer svojim aktivnim grupama obuhvata celi jedan zavoj u spirali. Zbog te svoje osobine pektini se upotrebljavaju u prehrambenoj industriji. amilopektin ljubičastu. Ima jedinstevenu osobinu da se nalazi u obliku zrna razne veličine i oblika. sve su one jednake unutrašnje građe.Nalaze se uvek u embrionalnom tkivu višeg bilja. kukuruza). U skrobnom zrncu ima ga oko tri puta više od amiloze. Čestice krompirove amiloze imaju molekulsku težinu od 4.4 glukozidnu vezu to se smatra da je amiloza isključivo lančasto građena. za amilopektin je prihvaćen naziv izo-amiloza. koji su karakteristični za svaku biljku. Po svojoj hemijskoj građi pektini su kalcijumove i magnezijumove soli α1. Pektin stalno prate arabani i galaktani. objašnjava se adsorpcijom atoma joda unutar spirale amiloze. zato ćemo prvo o njoj govoriti. Amiloza je jednostavnije građena od amilopektina.4--poligalakturonske kiseline. a u nekim specijalnim vrstama graška i 75%. polimeri D-arabinoze odnosno D-galaktoze. a ima i takvih vrsta kukuruza i pirinča gde je skrobno zrno isključivo građeno od amilopektina.000 do 150. Misli se zato da enzim α-amilaza odjednom otcepljuje jedinke od šest ostataka glukoze. . Pošto maltoza ima α-1. a u prisustvu šećera daju čvrsti gel (želirano voće).

rezervni polisaharid životinja.3 .4glikozidno povezanih jedinica glukoze nadovezuju se bočni lanci vezani α-1.Spirale amiloze Amilopektin ima račvastu i razgranatu strukturu: na glavne lance α-1. . magnezijum. Pojedinačno.2. globularnu građu. tako da amilopektin ima trodimenzionalnu. I glikogen. koja nije tako intenzivna kao plava boja. fosforne kiseline i katjone: kalcijum. Slika 4. Kiselom hidrolizom ili zajedničkim dejstvom nekoliko enzima kao αamilaze (iz ječmenog slada). skrob se kvantitativno razlaže do glukoze. kalijum i natrijum. koja se . Amilopektin daje s jodom ljubičastu ili mrku boju. gore navedeni enzimi ne hidrolizuju skrob potpuno.Slika 4. koju daje amiloza s jodom i koja pokriva sve druge nijanse. Razlika između amilopektina i glikogena postoji očigledno u broju molekula glukoze u običnim lancima i mestima grananja u glavnom lancu. krompir).6-glikozidno (mesto račvanja). Samo je fosoforna kiselina hemijski vezana sa skrobom (na 6-C atomu jedinica glukoze). β-amilaze i maltaze. i to uglavnom kod skroba podzemnih delova biljaka (npr. već daju jedinjenja niže molekulske težine. je slične razgranate strukture kao i amilopektin.Amilopektin (deo molekula) Zrnca skroba imaju uvek male količine stranih tela: masne kiseline.

9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI) Poznat je veliki broj zoopolisaharida različitog hemijskog sastava i fiziološke uloge. Inulin je ciklične građe i ima trideset ostataka fruktoze u molekulu. Agar je galaktozan u kome su jedinice galaktoze povezane 1. B. Daljom razgradnjom nastaju eritrodekstrini. graminin. U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi viskoznih sekreta »sluzi«. Niskomolekularni ahrodekstrini ne boje se s jodom. koji specifično reaguju s antitelom. Već 2% rastvor agara lako želatinizuje i upotrebljava se za čvrste podloge u mikrobiologiji. Skrob → amilodekstrini → eritrodekstrini → ahrodekstrini → maltoza → glukoza Shema postepenog razlaganja skroba Dekstrini nastaju i dejstvom kiselina na skrob. tako se specifični polisaharidi pneumokoka sastoje od glukoze i glukuronske kiseline.1-fruktozidno. ali sami ne mogu izazivati organizam da stvara antitela. Ovi polisaharidi su hapteni. Najviše ga ima u korenima glavočika (Compositae). reproduktivne organe. koji daju crvenu do mrku boju s jodom.nazivaju dekstrinima.1. antracis imaju aminošećere kao jedinice. a neki pentoze. Dekstrini imaju raznu tehničku primenu. Najduže je poznat i odavno ispitan glikogen ili — kako ga često zovu — životinjski skrob. Potpuna struktura mu još nije poznata.3 i 1. To su jedinjenja različite molekuske težine i prema tome kako se boje s jodom. a . Cholerae. sinistrin. — Postoji čitav niz fruktana. Ostali polisaharidi. Primarna alkoholna grupa na 6-C atomu galaktoze je esterifikovana sumpornom kiselinom. a naročito ćelija jetre i mišića. a i suvim zagrevanjem (kora hleba). Od bakterijskih polisaharida važni su serološki specifični polisaharidi.4glikozidno. Inulin spada u grupu rezervnih polisaharida i sastoji se od jedinica Dfruktofuranoze (fruktan). Ostaci sumporne kiseline neutralisani su kalcijumom i magnezijumom. Bakterijski polisaharidi su različitog sastava. koje su međusobno vezane β-2. kao V. zatim bakterijelni levani i sekalin iz roščića raži (Secale cornutum) zaražene gljivicom (Claviceps purpurea). pa i kao lepak. poznat pod imenom agaragar. dysenteriae i B. Oni pokrivaju i štite respiratorni i digestivni trakt. koje je izolovao Heidelberger iz filtrata nekih bakterija. koji su dobili ime po biljkama u kojima su nađeni: asparagozin. On je metabolična i energetska rezerva skoro svih ćelija. koji daju plavu boju s jodom i najveće su molekulske težine. Treba spomenuti polisaharid. koji se dobija iz crvenih algi (Rhodophvceae). Po svom sastavu agar spada u grupu mineralnih estara-polisaharida. 4. delimo ih na: amilodekstrine.

Zoopolisaharide Homozoopolisaharide ili homoglikane (glikogen i hitin). Osim toga. Po svojoj funkciji i strukturi vrlo je sličan skrobu. heparin. I tireoglobulin ima u svom molekulu glukozamina. kvascima i bakterijama. O kompleksnim zoopolisaharidima biće govora u poglavlju o Složenim belančevinama. gonadotropin urina trudnih žena (HCG) i gonadotropin krvnog seruma kobila (PMSG) imaju galaktozu i heksozamin. a drugi vezani u obliku nestabilnih kompleksa tipa soli ili hemijski vezani za proteine ili lipide. b. Danas još nema jedne opšte prihvaćene klasifikacije ove velike grupe ugljenih hidrata. Jaki antikoagulans heparin je polisaharid. podelićemo ih u dve velike grupe: I. pa ga je tako i otkrio Claude Bernard. Vezivno i rskavičavo tkivo sastoji se od znatnih količina kiselih polisaharida. glavna strukturna i zaštitna supstanca je polisaharid hitin. galaktoze i manoze. Molekul mu se sastoji od lanaca jedinica glukoze. koji stimuliše rad folikula (FSH). jer je on rastvoren u protoplazmi. ne mogu se videti mikroskopom zrnca glikogena. ima heksozamina. Zooglikolipoproteine. koji se sastoje samo od jednog tipa monosaharida. Komplekse zoopolisaharida a. Glikogena ima u nekim gljivama. Tek delovanjem alkohola glikogen se taloži. Za izolovanje glikogena tkivo se prvo razara toplim alkalijama. U tkivu koje je bogato glikogenom. Iz ovih nekoliko primera vidi se od kolike su važnosti animalni polisaharidi. Zooglikolipide II. u čijem su molekulu polimerizovana dva ili više monosaharida. vezanih α-l. jer one ne utiču na njega. Komplekse s proteinima (mukoproteine i glikoproteine). c. Heterozoopolisaharide ili heteroglikane (hialuronska kiselina. 4. b.naročito ih mnogo ima u embrionalnom tkivu.1. Životinjski organizam nagomilava rezerve glikogena u jetri i mišiću. neki hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. Glikogen je polisaharid račvasto-globularne strukture.4-glukozidno sa .10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI) Glikogen je glavni rezervni polisaharid životinja. a. Kod mnogih nižih životinja. kao što su insekti i ljuskari. Pošto se neki od njih nalaze slobodni. hondroitin-sulfat. Tako hormon prednjeg režnja hipofize. polisaharidi krvnih grupa).

a u bočnim lancima ima 25 do 27 jedinica. Glavni lanac se sastoji od 12 do 18 jedinica glukoze (u zavisnosti od porekla glikogena). Enzimsko razlaganje glikogena analogno je kao i kod skroba. Hitin je strukturna supstanca nižih životinja i insekata.4—glikozidno. Molekulska težina glikogena kreće se od jednog do nekoliko miliona. glukozo-1-fosfat (G-l-P).Šematski izgled molekula glikogena . Molekuli hitina su vlaknaste strukture i po tome liči na celulozu. Tako nastaje Corijev estar. Hitin je polimer N-acetil-D-glukozamina. Kao rezerva glukoze.6-glukozidno. Molekule N-acetil-D-glukozamina povezane su u hitinu—1.4 . slično kao i kod amilopektina. Potpunom hidrolizom hitina dobijaju se skoro teorijske vrednosti Dglukozamina i sirćetne kiseline. Proces se zove glikogenoliza. Od njega se sastoji oklop rakova. glikogen se nalazi tokom metabolizma u ravnoteži s drugim komponentama životinjskog organizma.grananjima α-l. a nalazi se i u ćelijama nekih gljiva. Slika 4.

Hialuronidaze ima i u životinjskom organizmu npr. Mukopolisaharidi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu.4-glikozidno. Pošto su to vrlo viskozne i sluzave supstance dato im je ime mukopolisaharidi. Druga važna funkcija hialuronske kiseline je da u sinovijalnoj tečnosti služi kao neka vrsta podmazivača u zglobovima. Hialuronska kiselina sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i N-acetil-D-glukozamina. U neutralnim rastvorima je vrlo viskozna. vezivnog kožnog tkiva. Nalazi se i slobodna.4. Hialuronska kiselina je prvo izolovana iz staklastog tela oka. jer cepajući hialuronsku kiselinu . pevčeve kreste i drugog materijala. ali je vrlo često vezana za proteine. Hialuronska kiselina je u životinjskom organizmu cementna supstanca subkutanog i drugog tkiva. Molekulska težina hialuronske kiseline iz pupčane vrpce iznosi 4 do 8 miliona.11 HETEROGLIKANI U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi. dolazi do razlaganja hialuronske kiseline. Ovakve osnovne disaharidne jedinice vezuju se međusobno β-1. a docnije iz pupčane vrpce. Osnovne jedinice ove grupe polisaharida su disaharidi. hialuronidaza. Pri prodiranju patogenih organizama u životinjsko telo (infekciji) hialuronidaza im olakšava ulaz. u testisima. koji se sastoje od amino šećera (D-glukozamina ili D-galaktozamina) i uronskih kiselina. Ovi enzimi su vrlo rasprostranjeni i od velike biološke važnosti. Amino-grupa amino-šećera je uvek acetilovana ili sulfatirana. koji se sastoje od jedne uronske kiseline vezane β-glikozidno za treći ugljenikov atom aminošećera (l→3). hondroitin-sumporna kiselina i heparin. Najpoznatiji polisaharidi ove grupe su: Hialuronska kiselina. a viskozitet joj je proporcionalan sa stepenom polimerizacije. Ima ih u patogenim organizmima i u otrovima zmija i insekata.1. gradeći dugačke lančaste molekule. sinovijalne tečnosti. Pod dejstvom hidrolitičkih enzima.

a disaharidnih jedinica I→4. predstavlja zajedničku i povezanu aktivnost mnogobrojnih multienzimskih organizacija koje učestvuju u razmeni materije i energije između ćelije i njene okoline. 4. Pored toga su i alkoholne grupe amino šećera esterifikovane sumpornom kiselinom. Krvne grupe A. Vrlo lako može da se preparira iz nosne rskavice. Disaharidna jedinica hondroitin sulfata C sastoji se od glukuronske kiseline i N-acetil-D-galaktozamin-6-sulfata (β-l→3. Rh-faktor sastoje od polisaharida vezanih za proteine. plućima. Sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i D-glukozamin-N-sumporne kiseline. O (H). Hondroitin-sumpoma kiselina ili hondroitin-sulfat izgrađuje osnovnu supstancu životinjskog vezivnog tkiva i rskavica. B i C hondroitinsulfat.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA Metabolizam ugljenih hidrata. Tako je dokazana D-galaktoza. N-acetilgalaktozamin i Lfukoza u specifičnim supstancma izolovanim iz mucina želudca. Metabolizam obuhvata stotine enzimskih reakcija koje se obično prikazuju nepreglednim shemama i daju utisak beznadežne složenosti. Molekulska težina heparina kreće se između 17 000 do 20 000. nađen je u jetri. Hialuronidaza testisa hidrolizuje i hondroitin-sulfat. Međutim.smanjuje viskozitet tkiva. timusu. Vezivanje u disaharidu je l→3. β-l→4). Na sličan način hialuronidaza testisa olakšava spermijama ulaz u neoplođeno jaje. Njegova funkcija se sastoji: . centarlni metabolički putevi su jednostavni i slični za sve oblike života. slezini i krvi. pljuvački. B. Pod intermedijernim metabolizmom se podrazumeva celokupni splet metaboličkih procesa. Interesantno je da sve ove supstance gube svoje specifično dejstvo otcepljenjem acetilnih grupa. tečnostima ovarijalnih cista i drugim sekretima. kao i metabolizam masti i proteina. mucinu želudca. Polisaharidi krvnih grupa nađeni su u eritrocitima. Polisaharidi raznih krvnih grupa mogu da se sastoje od istih osnovnih monosaharida. Heparin (α-heparin). krvni antikoagulans. Do danas su izolovani A.

sem toga ima i pentoza. Za održavanja života i normalnog metabolizma jedino je potrebna glukoza ili bilo koji njen svarljivi polimer. Sve heksoze u organizmu lako prelaze u glukozu. osnovne molekule. glikogen. na primer hormone.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). nukleinske kiseline. U hrani se nalaze pored spomenutih polisaharida i prosti šećeri. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. jer se svi oblici potrebni organizmu sintetišu od glukoze. bilo u obliku hrane bilo u obliku sunčeve energije.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA Pod normalnim uslovima.2. Pored skroba i šećera u hrani se nalaze i drugi ugljeni hidrati: celuloza. dolazi do potpune oksidacije u ugljendioksid i četiri atoma vodonika. lipide i druge karakteristične ćelijske komponente i 4) Da formira i razgrađuje one biomolekule koji imaju specijalne funkcije. koji bi bio sposoban da je hidrolizuje. koji se dalje cepa u acetil -koenzim A. bitnim ugljenim hidratom. gliko-proteini. Anabolizam se. 4. jer njegov digestivni trakt ne luči nikakav enzim. Četiri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. fruktoza) u manjim količinama. takođe. U trećem stepenu katabolizma. koji se nalaze u najpristupačnijim biljnim proizvodima (žitaricama i krompiru). Polisaharidi na haksoze ili pentoze. Razgradnja ugljenih hidrata teče preko niza povezanih reakcija koje se odigravaju u tri stepena. odigrava u tri stepena. Čovek ne vari celulozu. jer njihovi simbiotični mikroorganizmi započinju njeno razlaganje. Sa ugljenim hidratima se pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma. Tako heksoze. nema nikakve dijetalne potrebe za nekim specifičnim. Prema tome. naročito posle varenja nukleinskih kiselina i voćnih pentozana. koji ima samo dva C atoma. Preživari i životinje sa dobro razvijenim slepim crevom (caecum) mogu da koriste i celulozu. koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. 3) Da od uzete hrane sintetiše sastavne opeke ćelije i da ih ugradi u proteine. a za novorođenče je najvažnija laktoza.2) Da preuzima hemijsku energiju okoline. heksoze (glukoza. Sama glukoza može da se sintetiše od . čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima. U prvom hranljivi se sastojci cepaju na prostije. Prosečna kalorična vrednosti ugljenih hidrata iznosi 17 kJ po gramu. U drugom stepenu nastali produkt razgrađuje se do još prostijih jedinjenja. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu.

dejstvo enzima prestaje čim hrana dođe u kontakt sa kiselim sadržajem stomaka. sastavljeni su samo od jedinica D-glukoze. laktoze i saharoze odigrava se. probava ugljenih hidrata nije komplikovan proces. takođe. uglavnom. odn. koja ulazi verovatno. U probavnom traktu se skrob i glikogen razlažu dejstvom enzima αamilaze (1. koje su međusobno povezane α-1. Zato se ona zove i dekstrinogena amilaza. pa se kao krajnji proizvod javlja najvećim delom samo maltoza.2.2.6-glukozidnom vezom. kao što je skrob. Za njenu punu aktivnost su potrebni Cl¯ i Ca2+joni. čija je struktura fiziološki vrlo povoljna. gde se manja količina hidrolizuje pod dejstvom stomačne HCl. Homoglikani. Zbog grananja. Za razliku od varenja proteina i lipida.4-α-D-glukan 4-glukanohidrolaza 3. u tankom crevu dejstvom niskospecifičnih enzima: α-glukozidaze.drugih organskih jedinjenja npr. cepa enzim izomaltaza ili oligo-l. pre nego što se apsorbuju.4 i α-1.1.6 je takav da se nizovi glukoze račvaju posle svakih 10 do 12 jedinica.1.10). kompaktan i zauzima malo prostora. β-galaktozidaze i β-fruktozidaze. naziva se endo-amilaza. piruvata ili aminokiselina — ovaj proces se zove glukoneogeneza. u kojima su ove veze netaknute (dekstrini). broj jedinica . Molekulska težina glikogena varira od 0. Udeo pljuvačne amilaze u varenju ugljenih hidrata je nesiguran. 4.6-glukozidne veze na mestima grananja u amilopektinu i dekstrinima. Ugljeni hidrati se dakle. To je odraz relativne jednostavnosti njihove hemijske strukture. Hidroliza maltoze. zatim redom glukoza i fruktoza. Pošto je pH optimum amilaze u području pH=7.6-glikozidnim vezama. Ona se nalazi u tankom crevu i hidrolizuje i neke disaharide.2. Apsorpcija se dešava. jer se hrana zadržava u ustima vrlo kratko. koji ostaju posle dejstva α-amilaze. Iz istog razloga.4 i α-l. Apsorbovani šećeri ulaze u portalnu cirkulaciju i prenose se u jetru. molekul glikogenaje loptastog izgleda. Konformacija aktivnog centra α-amilaze je takva da može da se cepa svaka druga veza.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena. Od monosaharida najlakše se apsorbuje galaktoza. jer hidrolizuje veze unutar lanca.6glukozidaza (3. u srednjem delu tankog creva. Najveći deo razgradnje ugljenih hidrata se dešava u tankom crevu dejstvom pankreasne amilaze.4 veza prema α-1.6-glukozidne veze. prostom difuzijom. može da se sastoji od 3 000 do 30 000 jedinica glukoze. α-Amilaza se nalazi i u pljuvački i u pankreasnom soku. Ona ne hidrolizuje α-1. koje su povezane α-1.1.5 —5 x 106 .1). tako da posle hidrolize amilopektina ostaju niži oligosaharidi. u digestivnom traktu hidrolizuju do monosaharida. Odnos α1. α-l.

4 glukozidnu vezu i prenosi ostatak glukoze na fosfornu kiselinu. a povećava za vreme mirovanja. cepa α-1. glikogenoliza.6 vidi proizvod reakcije je D-glukozo-1-fosfat. Putevi razgradnje i sinteze su isti i za jetreni i za mišićni glikogen. Usled velike dimenzije čestica. .5 .glukoze (5—10%) se nalazi spolja na krajevima. jedno u jetri.4.2. kad god njihovo snabdevanje glukozom iz krvi nije dovoljno. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima. Fosforilaze su vrlo rasprostranjeni enzimi. To su aktivna mesta u molekulu glikogena na kojima počinje njegovo razlaganje (fosforobza) a isto tako i vezivanje daljnih molekula glukoze kada teče obrnuti proces. Potpuna razgradnja glikogena do glukoze odvija se u tri stepena. Slika 4. deponovan u jetri održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou između obroka. Međutim. glikogeneza. postoje dva odvojena mesta. sa slobodnom —OH grupom na četvrtom C-atomu. Mobilni oblik ugljenih hidrata u krvi je glukoza. životinjama i mikroorganizmima.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA) Razlaganje glikogena. od kojih je fosforoliza najbolje proučena. glikogen ne može da se transportuje sa jednog mesta na drugo. On obezbeđuje energiju za mišiće. Glikogen. a drugo u prugastim mišićima koja se razlikuju po ulozi i korišćenju. dakle. Fosforilaze su. Dejstvo fosforilaze se sastoji u tome da otkida ostatke glukoze sa nereducirajućeg kraja glikogena. Mišićni glikogen ne prelazi u krvnu glukozu. transferni enzimi (glukozil-transferaze 2.Položaj glikogena jetre i mišića u metabolizmu ugljenih hidrata 4. Koncentracija glikogena se smanjuje u toku napornog rada. pa se razlaže u ćeliji gde je uskladišten.1. odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene (ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze.1). koji se nalaze u biljkama. Kao što se na slici 4.U glikogenu postoji samo jedna slobodna »reducirajuća« poluacetalna glupa (C—1).

Ona otkida orto-fosfatne ostatke od serinskih ostataka. koju hidrolitički cepa drugi enzim. Njena molekulska težina iznosi 380 000.Intramolekulski prenos triostatka glukoze i produžavanje amiloznog α-1. jedna oligotransferaza. Aktivna fosforilaza a je kristalizovana. stupaju u akciju još dva enzima. koji je bitan za katalitičku aktivnost i jedan koenzim piridoksal-fosfat.6-glikozidno (slika 4. koji sprečava rasipanje rezervi i gubitak energije.7 . glukanskog lanca Potrošnja energije deponovane u obliku glikogena i održavanje koncentracije glukoze u krvi na normalnom nivou i pod uslovima gladovanja.2. Svaka jedinica sadrži ostatak fosfoserina. koji je kovalentno vezan za ostatak lizina. koji se pojavio na površini.7).Fosforilaza ne može da cepa α-l. Na taj način. održava se pomoću homeostatskog procesa. koji se javlja u dva oblika: aktivni (fosforilaza a) i neaktivni (fosforilaza b).6 glukozidaza (3. fosforilaza može opet da dejstvuje na novi lanac. Posle njenog dejstva ostaje samo jedna glukoza vezana α-l. prenosi tri (ili dva) ostatka glukoze sa prikraćenog spoljnog lanca na drugi lanac amiloznog tipa (α-1. bitnu ulogu igra oligomerna struktura enzima fosforilaze.4). Da bi se razlaganje glikogena nastavilo. Slika 4.33). Aktivni oblik (fosforilaza a) prelazi u neaktivni dejstvom enzima fosforilaza-fosfataza. a sastoji se od četiri identične jedinice. α-1.6-glukozidne veze. pa njeno dejstvo prestaje kada se približi mestu račvanja. Prvi.1. Zbog takve strukture mišićna fosforilaza je regulatorni enzim. zbog čega aktivni tetramer enzima prelazi u dva . koji reaguje prilikom iznenadnih potreba povećanog mišićnog rada i omogućava regulaciju potrošnje glikogena.Fosforolitično cepanje ostataka glukoze sa neredukujućeg kraja glikogena dejstvom fosforilaze Slika 4. U ovom kontrolnom mehanizmu.6 .4.

8) Dejstvom fosfoglukomutaze dolazi do premeštanja orto-fosfatnog ostatka sa položaja 1-glukoze na položaj 6. U vezi s tim u regulaciji učestvuje hormon glukagon. fosforilazu b.6-di fosfata. Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat→Enzim–OH+glukozo-1. koja analogno svim kinazama zahteva prisustvo Mg2+ jona. koji predstavljaju neaktivni enzim. Modulator ove regulacije je sistem ATP—ADP. jetrena fosforilaza se strukturno razlikuje od mišićne. U jetri je prelaz glukozo-1-fosfata u glukozo-6-fosfat reakcija koja joj omogućava da održava koncentraciju glukoze u krvi na normalnom nivou.dimera. Aktivaciju katalizuje poseban enzim. naime.6-difosfat 2. čiji je odnos kontrolisan. Međutim. Na ovaj način. Za aktivnost enzima je potrebno prisustvo Mg-+ jona i kofaktora glukozo-1. fosforilazakinaza. U jetri se nalazi enzim glukozo-6-fosfataza (a nema ga u mišićima) koja hidrolitički cepa ostatak fosforne kiseline iz G-6-fosfata: D-glukozo-6-fosfat+H2O→D-glukoza + Pi 4. u ovom slučaju c-AMP-a. Enzim–OH+glukozo-1.Reverzibilno prelaženje aktivne fosforilaze a u neaktivnu fosforilazu b 1. fosforilaza javlja u aktivnom i neaktivnom obliku.8 .2. fosfoglukomutaza sadrži.6-difosfat→Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat U obliku G–6–P ulaze jedinice glukoze (glikozilni ostaci) iz glikogena u metabolički proces anaerobne razgradnje. tako da nastaje glukozo-6-fosfat. koji počinje preko adrenergičnih vlakana. Fosforilaza b može da pređe u aktivnu fosforilazu dejstvom pozitivnog modulatora. ostatke fosfoserina. koji aktivno učestvuje u reakciji prenošenja orto-fosfata sa enzimskog molekula. Reakcija se odvija u dva stepena: Slika 4. pomeranjem odnosa aktivne i neaktivne fosforilaze. takođe. da održava nivo glukoze u krvi. koji su bitni za enzimsku aktivnost. Regulacija aktivnosti fosforilaze je samo jedan stepen kontrolnog mehanizma razgradnje glikogena. reguliše se potrošnja glikogena. . Kao što smo videli krajnji produkt fos-forolitičkog razlaganja glikogena i skroba u ćeliji je glukozo-1-fosfat (slika 4. koga luči pankreas kada se koncentracija glukoze u krvi smanji. Isto tako kontrolni mehanizam je podešen sa funkcijom jetrenog glikogena. U jetri se.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA) Sinteza glikogena od glukoze odigrava se u jetri i mišićima na isti način.

odigrava se prenošenjem celih molekula glukoze (tačnije glukozila).Glukoza ulazi i u katabolične (glikoliza) i u anabolične procese (sinteza glikogena) u obliku svog fosfatnog estra glukozo-6-fosfata (G-6-P). U drugom stepenu sinteze nastaje pravolinijski α-1. koji prenose energiju sa ATP-a zajedno sa fosforil-ostatkom kao i sve kinaze. kod normalne koncentracije glukoze u krvi reakciju katalizuje heksokinaza.4 vezom katalizuje enzim glikogensintetaza.4 amilozni deo glikogena. Za formiranje svake glukozidne veze potrebna je energija. koji se prvo energetski obogaćuju primanjem energije od UTP-a: G – 1 – P + UTP → uridin-difosfat-glukoza+ PPi U reakciji. u šećernoj bolesti) glukokinaza: Heksokinaza i glukokinaza su transferni enzimi. koju u ovom slučaju neposredno daje uridin-trifosfat (UTP). Sledeći korak u sintezi glikogena je prevođenje glukozo-6-fosfata u glukozo1-fosfat. Fosforilaciju glukoze u prisustvu ATP-a i Mg2+ jona katalizuju dva enzima. Reakciju katalizuje fosfoglukomutaza. Sam UTP nastaje prenošenjem energije sa ATP-a na uridin-difosfat (UDP) dejstvom nukleozid-difosfokinaze: ATP + UDP ↔ ADP+UTP Sinteza glikogena. koju katalizuje pirofosforilaza. Povezivanje jedinica glukoze α-1. a i ostalih disaharida i oligosaharida. izlazi iz reakcije i ravnoteža se pomera na desnu stranu. U mišićima se nalazi samo heksokinaza. nastaje uridin-difosfat glukoza (UDPG) i pirofosfat. a kod povećane (npr. Sinteza glikogena od glukozo-1-fosfata (G—I —P) ne ide na isti način kao njegova razgradnja: Ona se odvija u tri stepena. Njihov kosupstrat je MgATP2-. koja prenosi glukozilne ostatke od UDP-glukoze na 4 OH-grupu glukoze u postojećem amiloznom lancu (primer): UDP-glukoza+(glukoza)n→UDP+(glukoza)n+1 . To je transferaza. Pirofosfat se vrlo brzo hidrolizuje u dva molekula fosfata. o kojoj je već bilo govora.

Ovaj treći stepen sinteze glikogena katalizuje enzim »račvanja« (ili grananja). . Na slici 4.Grananje glikogena 4. počinje proces grananja.9). steroidnih hormona. koji regulišu aktivnost glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri. glukagona. amilo-l.Kada se na ovaj način izgradi lanac od 10-12 molekula glukoze.10 su dati najvažniji faktori.9 . epinefrina i hormona rasta.6-transglikozilaza.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA Faktori koji kontrolišu sintezu i fosforolizu glikogena su detaljno ispitivani.2. Slika 4. Oni dejstvuju na različitim mestima u meta-bolizmu glukoze. Produživanje ovog novog lanca ide opet dejstvom glikogensintetaza. jer je vrlo dugo poznato da su pod endokrinom kontrolom insulina. On skida završne glikozilne ostatke sa amiloznog dela (oko 6 ostataka) i prenosi ih na šestu OH-grupu glukoze u istom lancu ili na neki drugi pored njega (slika 4.4-l.

Glikogen-sintetaza kao i fosforilaza postoji u dva oblika: »aktivni« I(inde-pendent=nezavisna) i »neaktivni« D-oblik (dependent=zavisna). Nazivi »nezavis-na« i »zavisna« odnose se na to da li je aktivna ili nije u prisustvu alosternog akti-vatora glukozo-6-fosfata, jer je glikogen sintetaza I alosterni enzim. Obrnuto, nego što je slučaj kod fosforilaze, sintetaza je

aktivna u defosforilisanom obliku. Ona se aktiviše dejstvom fosfataze, a inaktiviše kada se fosforilira dejstvom kinaze. Ki-naza, koju opet aktivira ciklični 3,5-adenozin monofosfat, verovatno je ista protein-kinaza, koja katalizuje aktivaciju fosforilaze b kinaze. I ovde postoji ste-penasti regulacioni mehanizam, kojemu je početni signal hormonalna aktivacija adenil-ciklaze. Ovaj enzim je lociran u ćelijskoj membrani. Na ovaj način, adrenalin u mišićima i glukagon i adrenalin u jetri smanjuju brzinu sinteze glikogena istovre-meno kad pojačavaju njegovu razgradnju.
Slika 4.10 - Najvažniji faktori regulacije aktivnosti glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri

4.2.6 GLIKOLIZA Razlaganje skroba i glikogena je samo priprema rezervnih ugljenih hidrata da uđu u metabolični proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno.

Anaerobna razgradnja glukoze ili fermentacija je najprimitivniji proces, koji se zadržao po filogenetskom nasleđu i u visoko diferenciranim organizmima. Naime život je na zemlji nastao kada u atmosferi nije bilo kiseonika, nego azota, amoni-jaka i CO2, pa su se živa bića morala da prilagode anaerobnim uslovima. Zbog toga je anaerobna razgradnja glukoze, koja se naziva i glikoliza, najprostiji biološki proces i jedini koji u anaerobnim organizmima dobija energiju iz glukoze. Viši organizmi su zadržali glikolitički put, kao početak aerobnog cepanja glukoze. Glikoliza je u njih, pored toga, i rezervni, uvek prisutan proces, da u nedostatku kise-onika ili krajnjem naporu mišići mogu da se snabde energijom: Anaerobni uslovi: glukoza Aerobni uslovi: glukoza fermentacioni produkti CO2+H2O fermentacioni produkti

Fermentacija je kao i respiracija oksido-redukcioni proces u kome dolazi do prenosa elektrona. Oni se razlikuju po krajnjem primaocu elektrona: u fermentaciji je to neko organsko jedinjenje, koje nastaje u toku samo fermentacije (npr. pirogrožđana kiselina), a u respiraciji je krajnji primalac elektrona kiseonik. Zbog toga što se dešava anaerobno, u fermentaciji dolazi samo do intramolekulske oksido-redukcije, a krajnji proizvod se nalazi na istom oksido-redukcionom stepenu kao i početni supstrat — glukoza. To jasno proizlazi iz sadržaja vodonika u molekulu: glukoza sadrži dva vodonika na atom ugljenika (C6H12O6), kao i krajnji proizvod mlečno-kiselinskog vrenja, mlečna kiselina (C3H6O3). Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. Putevi razgradnje glukoze su identični u oba, razlika postoji samo u krajnjem proizvodu. U mlečno-kiselinskom vrenju krajnji proizvod je mlečna kiselina: C6H12O5 → 2 CH3CHOHCOOH a u alkoholnom, etanol i CO2: C6H12O6 → 2CH3CH2OH + 2CO2 I u jednom i drugom oslobađa se dovoljno energije, tako da nastaju dva mola ade-nozin-trifosfata pro mol glukoze. Na osnovu toga, reakcije glikolize su pomerene u pravcu nastajanja laktata. Videćemo, međutim, kasnije da mnoge reakcije glikolize prati mala promena slobodne energije i da mogu da teku reverzibilno u pravcu bio-sinteze glukoze od laktata. Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija, od kojih su samo tri ireverzibilne. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u

citoplazmi. U toku glikolitičnog razlaganja glukoze izdvajaju se dva stepena. U prvom se unosi energija u obliku dva mola ATP-a, a u drugom dolazi do oslobađanja 4 mola ATP-a. I stepen glikolize (početne reakcije) U početnom stepenu glikolize pripremaju se glukoza i drugi monosaharidi (manoza, galaktoza, pentoze) za ulazak u razgradnju, koji se sastoji u tome da se neutralni molekul monosaharida prevede u energetski bogatije jedinjenje. Ćelija uvek radi ekonomično, pa tako i ovde sve monosaharide prevodi u jedno zajedničko jedinjenje glukozo-6-fosfat (G6-P). Kao što je već ranije rečeno ovu reakciju katalizuje heksokinaza pod normalnim uslovima: ATP + α-D-glukoza → ADP+G-6-P ΔG°' = -16,7 kJ heksokinaza je nisko specifičan enzim, tako da može da fosforiliše i manozu i fruktozu na položaju šest. Reakcija heksokinaze je ireverzibilna, jer je egzergonska i teče uz potrošnju ATP-a. Glukozo-1-fosfat, koji nastaje razgradnjom glikogena, nalazi se na istom ener-getskom nivou kao i glukozo 6-fosfat. G-l-P prelazi u G-6-P dejstvom fosfogluko-mutaze, o kojoj je bilo govora kod razgradnje glikogena.

Slika 4.11 - Prvi stepen glikolitičke razgradnje monosaharida

U drugoj reakciji glikolize, glukozo-6-fosfat (G-6-P) prelazi u izomerni fruktozo-6-fosfat (F-6-P). Reakciju katalizuje jedna izomeraza, glukozofosfat-izomeraza (5.3.1.9): α-D-glukozo-6-fosfat ↔ α-D-fruktozo-6-fosfat Fruktozo-6-fosfat ima kao derivat fruktoze petočlani prsten, pa je reaktivniji od glukozo-6-fosfata. Reakcija je reverzibilna. Treća reakcija glikolize je slična prvoj, po tome što je to još jedno mesto aktivacije uz potrošnju drugog mola ATP-a. Energija se prenosi dejstvom fosfofruktokinaze (2.7.1.11) koja kao i sve kinaze, radi u prisustvu Mg2+jona. Fruktozo-6-fosfat prelazi u energetski bogatije jedinjenje fruktozo-l,6-difosfat: ATP+D-fruktozo-6-fosfat ↔ ADP+D-fruktozo-l,6-difosfat ΔG° = -14,2 kJ Reakcija je iz energetskih razloga ireverzibilna. Jedan drugi enzim (fruktozo-1,6-fosfataza) prevodi fruktozo-l,6-difosfat u fruktozo-6-fosfat.

Fosfofruktokinaza je regulatorni enzim, koji ima bitnu ulogu u regulaciji glikolize. Njegovi pozitivni modulatori su ADP i AMP. Energijom bogati fruktozo-l,6-difosfat, u sledećoj reakciji glikolize, razlaže se u dva šećera sa tri C-atoma D-fruktozo-l,6-difosfat ↔ dihidroksiaceton fosfat+D-glicerinaldehid-3-fosfat ΔG°' = + 30kJ Reakciju katalizuje jedna liaza, aldolaza (4.1.2.13). To je vrlo rasprostranjeni enzim, za čiju su katalitičku aktivnost bitne slobodne— SH grupe. Prema promeni slobodne energije, ravnoteža reakcije aldolaze bi trebala da bude na strani fruktozo-l,6-difosfata. Međutim, ravnoteža je na strani trioza, jer je jedna od njih, glicerinaldehid-3-fosfat, supstrat sledeće reakcije. Kao takav, on stalno izlazi iz reakcije, usled čega se ravnoteža stalno pomera na desnu stranu. Iz istog razloga, odnosno da bi se obezbedile dovoljne količine glicerinaldehid-3-fosfata za daljnu razgradnju, i dihidroksiaceton-fosfat reverzibilno prelazi u glicerinaldehid-3-fosfat dihidroksiaceton-fosfat ↔D-glicerinaldehid-3-fosfat Ovu reverzibilnu izomerizaciju katalizuje triozofosfat-izomeraza (5.3.1.1). Cepanjem fruktozo-l,6-difosfata u dve trioze završava se prvi stepen glikolize. U njemu se sve heksoze prevode u zajednički produkt Dglicerinaldehid-3-fosfat, što znači da su od jedinjenja sa 6 C-atoma (heksoza) nastala dva sa po 3 C-atoma (trioze). Za ovu razgradnju utrošena su dva mola adenozin-trifosfata. II stepen glikolize U drugom delu glikolize dolazi do oslobađanja energije u obliku 4 mola ATP-a (od svake jedinice sa 3 C-atoma po dva ATP-a). Prva reakcija počinje oksidacijom D-glicerinaldehid-3-fosfata u 1,3difosfo-glicerinsku kiselinu: D-glicerinaldehid-3-fosfat + NAD+Pi → 1,3-difosfoglicerat + NADH + H+ ΔG°' = + 6,3kJ Reakciju katalizuje NAD specifična glicerinaldehid-3-fosfat dehidrogenaza. Oksidaciono sredstvo ove reakcije je koenzim NAD, koji se redukuje u NADH preuzimanjem vodonika. Ova reakcija je već prodiskutovana u poglavlju o enzimima. U gornjoj reakciji proizvod oksidacije D-glicerinaldehid-3-fosfata, nije slobona kiselina, već njen anhidrid sa fosfornom kiselinom, 1,3difosfoglicerat. Znači da se istovremeno sa oksidacijom odigravao i proces

fosforilacije produkta. Ovako spregnuti procesi, se nazivaju oksidativna fosforilacija na nivou supstrata. Pomoću njih ćelija ne dozvoljava da se energija oksidacija gubi u vidu toplote, već ih hvata (konzerviše) u vidu energetski bogatih jedinjenja, kao što je u našem primeru 1,3-difosfoglicerat. Pokušaćemo da objasnimo ovaj proces, uzimajući da se odigravaju dve reakcije povezane preko zajedničkog intermedijera: 1. oksidacija aldehida u kiselinu R–CHO+H2O+NAD+→COO-+NADH+2H+ Reakcija je egzergonska, oslobađa se energija ΔG°' = – 43 kJ 2. fosforilacija nastale kiseline u produkt u koji je ugrađena energija oksidacije: Reakcija je endergonska i teče samo spregnuta sa reakcijom oksidacije.

Zbirna promena energije iznosi: ΔG0l = -43 + 49,4 = 6,3kJ Mehanizam ove reakcije je detaljno studiran i može se naći u udžbenicima enzimologije. Energija može u ćeliji da se prenosi sa kataboličnih na anabolične procese jedino pomoću sistema ATP-ADP. Zato se i u procesu glikolize energija sadržana u 1,3-difosfogliceratu prenosi na ADP: 1,3-difosfoglicerat+ADP → 3-fosfoglicerat+ATP DG°'=–18,8 kJ Prenošenje energije katalizuje jedna kinaza, fosfoglicerat-kinaza (2.7.2.3). Ovom reakcijom je završen proces oksidacije glicerinaldehid-3fosfata i dobijen prvi mol ATP-a, odnosno od svake trioze po jedan. Sledeća reakcija je u stvari priprema 3-fosfoglicerata za drugu, intramolekulsku oksidaciju, premeštanjem ostatka fosforne kiseline sa položaja 3 na položaj 2:

Ovu reverzibilnu reakciju katalizuje jedna izomeraza, fosfogliceromutaza (5.4.2.1).

Druga reakcija glikolize u kojoj se dobija energija, je odvajanje molekula vode iz 2-fosfoglicerata. Produkt reakcije je energetski bogato jedinjenje, fosfoenolpiruvat, koje hidrolizom oslobađa —62 kJ:

Reakciju katalizuje enolaza (4.2.1.11), koja pripada rodu liaza. Ako pogledamo formulu fosfoenolpiruvata vidimo da je gubitkom vode došlo do intramolekulske oksidacije na drugom C-atomu i to na račun redukcije prvog C-atoma. Karboksilna grupa je najviši oksidacioni stepen ugljenika i ona se u toj reakciji nije promenila (treći C-atom)., Energija se sa fosfoenolpiruvata prenosi, dejstvom piruvat kinaze (2.7.1.40), na ADP, tako da se u ovoj reakciji dobija drugi mol ATP-a od jedne trioze: fosfoenolpiruvat+ADP → piruvat+ATP ΔG°' = - 31,4 kJ Reakcija je egzergonska i ireverzibilna pod intracelularnim uslovima. To znači da sintezu fosfoenolpiruvata od piruvata katalizuju drugi enzimi. Piruvat kinazu inhibišu NADH, citrat i ATP. Ireverzibilne reakcije glikolize su, dakle, reakcija: heksokinaze, fosfofrukto kinaze i piruvat kinaze. Prve dve troše po jedan ATP, a u trećoj se dobija. U poslednjoj reakciji glikolize piruvat se redukuje u laktat, dejstvom NAD specifične laktat-dehidrogenaze:

Redukciono sredstvo u gornjoj reakciji je NADH, koji je nastao prilikom oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata (prva reakcija II stepena). Na osnovu promene slobodne energije, vidi se da je ravnoteža pomerena na strani laktata. Poslednja reakcija glikolize, nastajanje laktata od piruvata, odigrava se samo pod anaerobnim uslovima, odnosno kada je ćeliji potrebno više energije, nego što može da dobije aerobnom oksidacijom piruvata u mitohondrijama. Dobar primer nastajanja takve situacije je kod napornog fizičkog rada, kada su se rezerve glikogena razgradile do piruvata, a nastali NADH ne može, zbog nedostatka kiseonika da se reoksidiše u NAD. Da bi se omogućilo da glikoliza teče, NADH se reoksidiše u reakciji laktat-dehidrogenaze.

Koncentracija laktata u krvi čoveka, u stanju mirovanja, iznosi 0,5-1,5 mmol/1 Za vreme fizičkog rada, ona može da poraste i do 20 mmol/1. Od nagomilanog laktata nastaje u jetri glukoza (glukoneogeneza). Na taj način se nadoknađuju zalihe glikogena u mišićima, kad kontrakcija prestane. Kao što je ranije rečeno identifikovano je pet izoenzima laktatdehidrogenaze. Njihove relativne koncentracije variraju u zavisnosti od funkcije tkiva ili organa. 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE Alkoholno vrenje se razlikuje od glikolize (mlečno-kiselinskog vrenja) po krajnjem produktu. U prvom je krajnji produkt alkohol, a u drugom mlečna kiselina:

Kao što se vidi iz toka reakcija, u alkoholnoj fermentaciji sudeluju još dva enzima.-piruvat-dekarboksilaza (4.1.1.1) i alkohol-dehidrogenaza (1.1.1.1). Dejstvom prvog enzima, koji ima za prostetičnu grupu tiamin pirofosfat (TPP piruvat se dekar-boksilira, gubi CO 2, i prelazi u acetaldehid. U drugoj reakciji acetaldehid se redukuje u etanol, a redukciono sredstvo je NADH. Kao što se vidi u alkoholnoj fermentaciji je nastajanje etanola direktno analogno nastajanju laktata, jer i u jednoj i drugoj reakciji dolazi do reoksidacije NAD. Ovim reakcijama se obnavlja NAD+ za reakciju oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata, a time ponovni tok glikolize. 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE U toku anaerobne glikolize, kada je laktat krajnji proizvod, dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. Pod aerobnim uslovima, kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline, nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog nikotinamid dinukleotida (NADH). Ta dva mola NADH su energetski ekvivalentna sa šest mola ATP-a, kada se oksiduju u lancu disanja. Zbog toga je celokupni dobitak ATP- pod aerobnim uslovima 8 mola ATP-a na svaki mol glukoze.

U slučaju kada je glikogen supstrat glikolize, pa se glukozo-6-fosfat stvara bez utroška jednog ATP-a, onda je dobitak energije veći za jedan mol ATP-a. On tada iznosi za anaerobne uslove tri mola, a za aerobne devet mola ATP-a po metabolizovanom glukozilnom ostatku. 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA Pod glukoneogenezom se podrazumeva sinteza glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja, kao što su laktat, piruvat i proizvodi nastali dezaminacijom aminokiselina. Glikoneogeneza ili tačnije glikogenogeneza, je sinteza glikogena iz tih istih jedinjenja. Glikoneogeneza je u suštini obratni proces od glikolize i mnogi intermedijeri i enzimi su zajednički u oba puta. Glukoneogeneza se odvija u jetri, mada i neki drugi organi, a naročito bubreg, mogu da sintetišu glukozu na taj način. U skeletnim mišićima praktično nema enzima specifičnih za glukoneogenezu, pa zato laktat, koji nastaje za vreme kontrakcije, mora krvotokom da dospe u jetru da bi poslužio kao supstrat za sintezu glukoze. Videli smo da su u toku anaerobne razgradnje glukoze tri reakcije (zbog velike promene slobodne energije), ireverzibilne: 1.) prelaženje glukoze u glukozo-6-fosfat, 2.) nastajanje fruktoze-l,6-difosfata od fruktozo-6fosfata i 3.) fosfoenolpiruvata od piruvata. Zbog toga u sintezi postoje posebni enzimi, koji zaobilaze gornje ireverzibilne reakcije. Nastajanje fosfoenolpiruvata od piruvata. - Fosforilacija piruvata u fosfoenol-piruvat odigrava se u nizu reakcija, dejstvom enzima koji se nalaze i u mitohondrijama i u citoplazmi. Prvo dolazi do karboksilacije piruvata (vezivanja CO2) pri čemu nastaje oksalacetat:

Ovu reakciju katalizuje mitohondrijalni enzim, piruvat karboksilaza, čija je prostetična grupa biotin. Enzim je aktivan samo u prisustvu acetil-KoA. Energiju za karboksilaciju piruvata daje ATP. Nastali oksalacetat, konačno reaguje sa GTP-om prelazeći u fosfoenolpiruvat:

Enzim koji katalizuje ovu reakciju, fosfoenolkarboksikinaza, nalazi se u citoplazmi, a oksalacetat nastaje u mitohondrijama. Pošto je mitohondrijalna membrana nepermeabilna za oksalacetat, postoji zaobilazni mehanizam, koji omogućava njegov izlaz u citoplazmu. U ovom prenosu učestvuju dva razna enzima, koja katalizuju istu reakciju i koja su smeštena s obe strane membrane, a to su mitohondrijalna i citoplazmatska malat-dehidrogenaza. U mitohondrijama se nastali oksalacetat prvo redukuje u prisustvu mitohondrijalnog NADH u malat: Malat difunduje iz mitohondrija u citoplazmu, gde se ponova oksiduje u oksalacet dejstvom citoplazmatskog enzima.

Slika 4.12 - Nastajanje fosofoenolpiruvata iz piruvata, zaobilaznim prenosom oksalacetata kroz mitohondrijalnu membranu

Ukupna promena nastajanja fosfoenolpiruvata može se izraziti sledećom reakcijom: piruvat + ATP + GTP→fosfoenolpiruvat + ADP + GDP + Pi Promena slobodne energije ove reakcije je mala (ΔG°' = + 0,8 kJ) i ona je reverzibilna. Znači da će se fosfoenolpiruvat stvarati kada god ima dovoljno piruvata i kada je odnos ATP/ADP veliki. Ne treba da se zaboravi da je u toku reakcije došlo i do prenosa dva vodonikova atoma od mitohondrijalnog NADH (vezanih za malat) na citoplazmatski NAD+.

Zbog toga su u mitohodrijama pogodni uslovi za redukciju oksalacetata u malat. koji se nalazi samo u jetri (fruktozo-1-fosfat aldolaza): fruktozo-1-fosfat → D-gliceraldehid + dihidroksiaceton-fosfat D-Gliceraldehid ulazi. 4. a u citozolu oksidovanog oblika NAD+.U mitohondrijama ima više redukovanog NADH. Međutim.13). Prva potiče uglavnom od saharoze.2. glukozo-6-fosfata: fruktozo-l. O njegovoj ulozi u snabdevanju krvi glukozom bilo je već ranije opisano. Dejstvom jedne epimeraze dolazi do promene položaja OH-grupa na 4 C-atomu galaktoze i UDP-galaktoza se epimerizuje u UDP-glukozu.6-difosfata nastane fruktozo-6-fosfat. koja oslobađa glukozu iz njenog estra. a druga od mlečne laktoze. Fruktoza može dejstvom heksokinaze da se fosforiliše u fruktozo-6-fosfat i tako uđe u proces glikolize. fruktoza i galaktoza. Ovaj prelaz se ostvaruje dejstvom hidrolitičnog enzima fruktozo-6-fosfataze: fruktozo-l. posle fosforilacije u 3-fosfogliceraldehid. .10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE Pored glukoze u hrani se nalaze još dve veoma važne heksoze. On svoju funkciju obavlja bez obzira da li je glukozo-6-fosfat intermedijer u razgradnji glikogena ili je nastao u procesu glukoneogeneze. Kao što se na slici vidi prvo dolazi do fosforilacije u galaktozo-1-fosfat. Dejstvom specifične fruktokinaze uz utrošak jednog ATP-a nastaje fruktozo-1-fosfat: D-fruktoza + ATP→D-fruktozo-1-fosfat+ADP Tako nastali fruktozo-1-fosfat se cepa u D-gliceraldehid i dihidroksiaceton-fosfat dejstvom enzima. u proces glikolize: D-gliceraldehid + ATP → 3-fosfoglicerladehid + ADP Galaktoza posle niza promena u kojima sudeluju tri enzima. dejstvom glukozo-6-fosfataze. Zatim. ulazi u metabolizam u obliku glukoze-1-fosfat (slika 4. najveći deo fruktoze ulazi drugim putem u glikolizu.6-difosfat+H2O → fruktozo-6-fosfat + Pi Ne sličan način se i treće mesto glukoneogeneze zaobilazi. U toj reakciji nastaje UDP-galaktoza i glukozo-1-fosfat.6-difosfat+H2O → glukoza+Pi Ovaj enzim se nalazi samo u jetri. Drugo mesto glukoneogeneze koje treba da se zaobiđe je da od fruktoze-1. pa je njen metabolizam važan u prvoj godini života. dejstvom specifične galaktokinaze i utrošak jednog ATP-a. se dejstvom jedne transferaze (fosfogalaktozo-uridiltransferaza) prenosi galaktoza na uridindifosfat (UDP). a u citozolu za oksidaciju malata u oksalacetat.

13 . 4. glicerokinaze i α-glicerofosfat-dehidrogenaze prelazi glicerol u dihidroksiacetonfosfat: Glicerol može da se sintetiše obratnim smerom gornjih reakcija.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA Videli smo da se u toku anaerobne glikolize.Nastajanje glukozo-1-fosfata od galaktoze-1-fosfata Kod male dece koja nemaju uridil-transferazu dolazi do nagomilavanja galaktoze i galaktozo-1-fosfata u krvi (galaktozemija). oslobađa se njenom potpunom oksidacijom u prisustvu kiseonika. koju sadrži glukoza. Dejstvom dva enzima. jer je povezan sa reakcijama glikolize i glukoneogeneze.11 METABOLIZAM GLICEROLA O metabolizmu glicerola govorićemo na ovom mestu. a to se dešava kada ćelija diše: glukoza+6 O2→6CO2 + 6H2O ΔG°'=-2 871 kJ . Glicerol je sastavni deo mnogih lipida i kao sastojak neutralnih masti unosi se s hranom u većim količinama.Slika 4. izuzev što se fosforna grupa α-glicerofosfata hidrolitički odvaja dejstvom αglicerofosfataze. Za vreme te razgradnje oslobađa se samo mali deo energije koju sadrži glukoza (2 ATP-a). 4. glukoza (ili glikogen) razgrađuje u laktat.2.7 kJ Slobodna energija.2. a najveći deo ostaje vezan u laktatu: Glukoza → 2 laktata ΔG°'=-196.

dakle. u kružnom procesu. CLK je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličnih puteva: piruvat dobijen iz ugijenih hidrata. prvi je zapazio Pasteur i ona se po njemu zove Pasteur-ov efekt. Krebs-ov ciklus je kružni proces u koji ulaze ostaci od 2 C-atoma kondenzacijom sa jedinjenjem od 4 C-atoma (oksalsirćetnom kiselinom) u jedinjenje od 6 C-atoma. Za razliku od glikolize. Uvođenjem kiseonika. masnih i aminokiselina. krug se završava i može ponova da uđe novi ostatak od 2 C-atoma. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs (1937 g. to male količine oksalsirćetne kiseline mogu da posluže za razgradnju neograničene količine ostataka sirćetne kiseline. a ni ATP. da bi dobila potrebnu energiju. svi hranljivi sastojci oksidativnom razgradnjom prelaze u jedan krajnji proizvod. acetil-KoA iz masti. koji ima dva C-atoma: aktivnu sirćetnu kiselinu ili acetil-KoA. Njegova prvenstvena uloga sastoji se u tome da dehidrogenira (oduzme vodonikove atome) sirćetnu kiselinu do CO 2 i 8 H. Kao što se na slici 4. koja se odigrava u Krebs-ovom ciklusu je: CH3COOH + 2H2O→2CO2 + 8H Kao što se vidi iz jednačine u CLK ne sudeluje molekulski kiseonik.14 vidi. Oksidacijom ćilibarne kiseline u oksalsirćetnu. Ukupna promena. Pojavu inhibicije glikolize (ili potrošnje glukoze) posle uvođenja kiseonika. ni neorganski fosfat. nego pod aerobnim. On se oksiduje u CO 2 i H-atome.13. fumarat i oksalacetat iz amino-kiselina. ćelija pod anaerobnim uslovima mora da potroši daleko veće količine glukoze. vrlo brzo u odsustvu kiseonika. Ovaj poslednji stepen je praćen dobijanjem energije u obliku ATP-a i zove se oksidativna fosforilacija. .Prema tome. oksidacija acetil-ostatka (2 C-atoma) u CO 2 i H-atoma u ciklusu trikarbonskih kiselina i transport elektronskih ekvivalenata (4x2 H) do molekulskog kiseonika. i jedinjenje sa 4 Catoma. koji se zove ciklus trikarbonskih kiselina ili ciklus limunske kiseline (CLK).) i po njemu se zove i Krebs-ov ciklus. Organizacija aerobnog metabolizma prikazana je na slici 4. Ona se u ciklusu razgrađuje u dva molekula CO. ćilibarnu kiselinu. ona se usporava i prestaje nagomilavanje laktata. Glikoliza teče. 8 H-atoma. Ona se odvija u tri stepena: 1) 2) 3) nastajanje acetil-KoA iz piruvata. limunsku kiselinu. α-ketoglutarat. koji nastaju u CLK razgradnjom jednog ostatka sirćetne kiseline oksiduju se dalje u lancu disanja spajanjem s molekulskim kiseonikom u H2O i kod toga se dobija velika količina energije (11 ATP-a = 341 kJ / za 2 C-ostatka). Pošto je proces kružni.

.

Organizacija aerobnog metabolizma.14 . Enzimi koji . oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. koja se odigrava u citozolu ili »rastvorljivoj« frakciji ćelije.Slika 4. Krajnji proizvod svakog stepena je zaokružen Za razliku od glikolize.

koenzim A.1. vezan kao E1-TPP. koji prelazi u acetil-KoA: Acetil-KoA otkida se s enzimskog kompleksa i ulazi u CLK. liponil-reduktazatransacetilaze (E2–2. dakle. U reakcijama učestvuju pet koenzima: tiamin-pirofosfat (TPP). Reakcija oksidacije počinje dekarboksilacijom piruvata. a njegov ostatak se vezuje za TPP u obliku hidroksietil derivata: 1) E1-TPP+CH3COCOOH→E1-TPP-CHOH-CO3+CO2 Dejstvom drugog enzima hidroksietil-ostatak se prenosi na liponsku kiselinu. odnosno CLK. liponska kiselina vezana za E2. naravno uz katalitičko dejstvo drugih enzima. Pojedine reakcije CLK mogu da se odigraju i van mitohondrija. flavinadenin-dinukleotid (E3-FAD) i nikotinamid adenin-dinukleotid (NAD+).1. koja ga istovremeno oksiduje u acetil-ostatak: U ovoj oksidacionoj reakciji liponska kiselina se redukovala.3.6.a njegovom oksidacijom u respiratornom lancu dobijaju se 3 ATP-a. a neki čvrsto vezani za unutrašnju membranu .13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA Oksidacija piruvata u acetil-KoA je jedini put uključivanja ugljenih hidrata u aerobni metabolizam.1. 4. koji se sastoji od tri enzima: piruvat-dekarboksilaze (E1–4.2. koji se redukuje u NADH. Redukovanu liponsku kiselinu reoksiduje treći flavoenzim.12) i flavoenzim dihidroliponil-dehidrogenaze (E3.1). Oksidaciju katalizuje multienzimski kompleks piruvat-dehidrogenaze. . Nastala acetilna grupa za E2 prenosi se na tiolnu grupu koenzima A. u mitohondrijama i to neki u matriksu.1. sastavni deo kompleksa: Prostetičnu grupu flavoenzima reoksiduje NAD +.3).4. Ovakvo enzimsko dupliranje se javlja zbog nepermeabilnosti unutrašnje membrane mitohondrija za neke metabolite.katalizuju respiraciju nalaze se.

pa je prema tome ireverzibilna. čija razgradnja ide preko acetil-KoA.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA Stvaranja citrata. Zato se ugljeni hidrati ne mogu da sintetišu od acetil-KoA ili od masnih kiselina.2. U oba slučaja dolazi do dekarboksilacije jedne ketokiseline i nastajanja derivata koenzima A.5 kJ).15 . a vodonikove atome na E3 flavoenzim (E3-FAD). a elektrone (H) na flavoenzim(E3-FAB) Zbirna reakcija oksidativne dekarboksilacije piruvata je CH3COCOOH+NAD++HS-KOA→CH3CO-S.Inicijalna reakcija ciklusa trikarbonskih kiselina koja daje početnu energiju.KOA+NADH+H+ CO2 Oksidativna dekarboksilacija je praćena velikom promenom slobodne energije (ΔG°'= 33.Liponska kiselina vezana za peptidni lanac liponilreduktazetransacetilaze (E2) prenosi acetilni ostatak na HS-KoA. 4. prenosi kao neka poluga ostatak piruvata sa piruvat dekarboksilaze (E1) na koenzim A.15 iz koje se vidi da liponska kiselina vezana za peptidni lanac enzima (E2).Odigravanje ovog niza reakcija predstavljeno je na slici 4. Iz toga proizlazi da acetil-KoA ne može da pređe u piruvat karboksilacijom i da tako posluži kao supstrat za glukoneogenezu. je aldolna kondenzacija acetil-KoA i oksalacetata (OA) u limunsku kiselinu: . Oksidacija piruvata je potpuno analogna oksidaciji α-ketoglutarne kiseline u: sukcinil-KoA. Slika 4. .

Ravnoteža akonitoze Zvezdicama su obeleženi C-atomi. pa prema tome i brzina rada ciklusa zavisi od odnosa koncentracija ATP : ADP i NADH : NAD+. Slika 4. a u E. Reakcija NAD specifične izocitrat-dehidrogenaze Oksidaciju L-izocitrata u α-ketoglutarat katalizuju dva enzima: NAD i NADP specifične izocitrat-dehidrogenaze: Izocitrat + NAD+(NADP+) → α-ketoglutarat+NADH(NADPH) + CO2 + H+ NAD specifičan enzim se nalazi samo u mitohondrijama i on katalizuje oksidaciju izocitrata u Krebs-ovom ciklusu. O ovome će biti kasnije govora.grupe vode sa trećeg C-atoma citrata na drugi. Ravnoteža akonitaze.2 kJ).Enzim akonitaza katalizuje reverzibilno prelaženje citrata u L-izocitrat. Pozitivni modulator NAD-specifične izocitrat-dehidrogenaze je ADP. Jaki inhibitor ove reakcije u većini organizma je ATP. Fe2+joni aktivišu akonitazu. Reakciju katalizuje regulatorni enzim citrat-sintaza. Fe2+ koje ima šest koordinativnih veza gradi kompleks i sa enzimom i citratom i učestvuje u prenošenju Hatoma i OH. da od simetričnog molekula citrata nastaje asimetrični L-izocitrat. koji potiču od acetil-K oA Pretpostavlja se da u toku reakcije. U Krebs-ovom ciklusu se simetrični molekul citrata ponaša kao asimetričan.16 . preko nezasićene cis-akonitne kiseline.Coli i NADH. U reakciji dolazi do intramolekulskog premeštanja molekula vode tako. jer mu krajnje (—CH2—COOH) grupe nisu ekvivalentne. jer se dešava hidroliza tioestarske veze acetil-KoA a pomerena je na stranu citrata. . za čiju je punu aktivnost potrebno prisustvo Mg 2+ ili Mn2+ jona. To je regulatorni enzim.Reakcija je egzergonska (DG°'=–32. .

Ovo je primer fosforilacije na nivou supstrata u CLK. Drugi stepen oksidacije α-keto-glutarata je prenos energije na gvanidin-difosfat u prisustvu neorganskog fosfata (Pi): sukcinil-KoA+Pi + GDP → sukcinat +GTP + HS – KoA Reakciju katalizuje sukcinil-tiokinaza. a koenzim FAD se redukuje u FADH2: .Dejstvom flavoenzima sukcinatdehidro-genaze. . Sličan primer smo imali kod glikolize u reakciji piruvatkinaze. sledeća reakcija prenosa na acetoacetat bitna u metabolizmu ketonskih tela.5 kJ) i ireverzibilna. liponska kiselina. kao i α-ketoglutarat za procese transaminacije. HS—KoA. a drugi predaje energiju. Tako je npr. Kranji produkt gornje reakcije sukcinil-KoA sadrži energetski bogatu tioestarsku vezu kao i acetil-KoA. FAD i NAD +. a nalazi se i u citozolu. sukcinat se oksiduje u fumarat.NADP-specifična izocitrat-dehidrogenaza nije alosterni enzim.KoA→sukcinil-KoA + CO2 + NADH + H+ Reakcija je egzergonska (ΔG°' = -33. Ona igra ulogu u biosintetskim reakcijama za koje obezbeđuje dovoljne količine redukovanog NADH. Razlika između ova dva derivata koenzima A je u tome što acetil-KoA obezbeđuje energiju za inicijalnu reakciju Krebs-ovog ciklusa (reakciju citrat-sintaze). U gornjoj reakciji nastali GTP lako predaje energiju krajnjeg fosforilostatka adenozin-difosfatu dejstvom nukleozid-difosfat-kinaze : GTP + ADP → GDP + ATP Sukcinil-KoA sudeluje takođe i u reakcijama prenosa koenzima A na druge karbonske kiseline. U reakciji učestvuju isti koenzimi: TPP. Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat odigrava se u dva stepena: prvo se α-ketoglutarat oksidativno dekarboksilira u sukcinil-KoA: α-ketoglutarat + NAD+ + HS . koja se na kraju odlaže u obliku ATP-a. Reakcija sukcinat-dehidrogenaze. Mehanizam reakcije je analogan oksidativnoj dekarboksilaciji piruvata.

koja. Prenosom vodonika u lancu disanja od FAD dobijaju se samo dva mola ATP-a. Oksidacija malata u oksalacetat. Kružni proces oksidacije acetil-KoA završava se. ili tačnije acetil-KoA.Oksidacija sukcinata razlikuje se od ostalih oksidacija u CLK. sukcinat i malat. ponovnim nastajanjem oksalacetata. nastaje u zadnjoj reakciji ciklusa trikarbonskih kiselina. a dikarbonske kiseline (malonska i oksal-sirćetna) je kompetitivno inhibiraju. reguliše kao kompetitivni inhibitor svoju sopstvenu sintezu. jer on odmah reaguje s acetil-KoA i reakcija se pomera na desnu stranu. Aktivišu je fosfati. dakle. a ne NAD. .malat: Fumaraza deluje stereospecifično. .dehidrogenaza katalizuje oksidaciju L-malata u oksalacetat: Iako je reakcija endergonska. Nagomilavanje oksalsirćetne kiseline. Sukcinat-dehidrogenaza ima neke osobine alosternih enzima. ona teče u pravcu nastajanja oksalacetata. što u njoj učestvuje FAD. Fumaraza katalizije reverzibilnu hidrataciju fumarata u L.U zadnjoj reakciji ciklusa NADspecifična malat . Zbog toga male količine ove kiseline omogućuju oksidaciju veoma velikih količina piruvata. jer se stvara (a i dehidrira) samo Lstereoizomer malata.

4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE Videli smo da se piruvat oksiduje u CLK do C0 2, u pet oksidacionih reakcija. U svakom oksidacionom stepenu izgubi po jedan par vodonikovih atoma, ukupno 5x2H. Ovi vodonikovi atomi se u lancu disanja prenose do kiseonika i oksiduju u vodu. Četiri para vodonika ulaze vezani za NADH, a jedan za FADH2 sukcinat-dehidrogenaze. U prvom prenosu nastaju oksidativnom fosforilacijom 3 ATP-a na svaki par vodonika, a u drugom 2 ATP-a, ukupno 12 ATP-a. Ako ovome dodamo i onaj ATP-koji se dobija prilikom oksidativne dekarboksilacije αketoglutarne kiseline, prenosom energije sa sukcinil-KoA na GDP, onda je ukupan dobitak energije15 mola ATP-a pro mol piruvata. Ako se setimo da smo ranije izračunali, da se u toku glikolize do piruvata dobija 8 mola ATP-a pro mol glukoze i ako ovo dodamo broju mola ATPa oslobođenih u toku oksidacije dva mola piruvata, onda to iznosi 38 mola ATP-a pro mol glukoze. Ako uporedimo energiju koju sadrže 38 mola ATP-a sa energijom 2 ATPa, koja nastaju anaerobnom razgradnjom glukoze, očito je da se aerobnom razgradnjom dobija daleko više energije. 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA Videli smo da ciklus trikarbonskih kiselina omogućuje dobijanje velike količine energije u obliku ATP-a. Pored toga CLK ima važnu ulogu u biosintezi.jer su mnogi intermedijeri ciklusa polazni materijal za nastajanje velikog broja metabolita potrebnih za biosintezu makromolekula. Da spomenemo samo nekoliko primera, a važnije ćemo kasnije opisati. Tako glutaminska i asparaginska kiselina nastaju transaminacijom α-ketoglutarata, odnosno oksalacetata. Ove aminokiseline, pored toga što se ugrađuju u proteine, učestvuju u biosintezi prolina i pirimidinskih baza. Slično tome sukcinil-KoA je polazna supstancija za sintezu porfirina, koji izgrađuju hemoglobin i citohrome. Jedno od najvažnijih jedinjenja CLK je oksalacetat, koji je ključni intermedijer za sintezu glukoze (glukoneogeneza). On je prema tome glukogena supstanca, kako se nazivaju jedinjenja iz kojih može da nastane glukoza (ili glikogen). Preko oksalacetata su i svi ostali intermedijeri ciklusa glukogeni. Reakcija koja povezuje ciklus trikarbonskih kiselina sa biosintezom glukoze je reakcija piruvatkarboksilaze, o kojoj je u poglavlju o glukoneogenezi bilo govora. U slučaju kada u ciklusu nedostaje oksalacetat, piruvat se karboksilira u oksalacetat. Obrnuto kada nastaju veće količine oksalacetata, on se

dekarboksilira u piruvat. Pošto je acetil-KoA alosterni aktivator piruvatkarboksilaze, to je ujedno mehanizam kojim se stimuliše sinteza oksalacetata, neophodnog za funkcionisanja CLK. Na prvi pogled dve uloge CLK, obezbeđivanje energije oksidacijom acetil-KoA i davanje materijala za biosinteze odlaženjem intermedijera iz ciklusa, izgledaju nespojive. Uklanjanje oksalacetata bi značilo prestanak rada ciklusa. Ova prividna protivrečnost se rešava tako što i druga jedinjenja, sem acetil-KoA ulaze u ciklus i kompenzuju manjak intermedijera. Tako mnoge aminokiseline (aspartat, glutamat, histidin) mogu direktno da daju intermedijere. To su glukogene aminokiseline. Alanin i serin ulaze preko piruvata u CLK. Pod izvesnim uslovima može da nastane u jetri toliko acetil-KoA, da prevaziđe kapacitet CLK da sav oksiduje. U tim slučajevima se javlja višak ketonskih tela. Zbog toga se acetil-KoA i jedinjenja iz kojih on nastaje nazivaju ketogena. Tako su masti ketogene, jer se pretežno razgrađuju u acetil-KoA. Leucin je, takođe, ketogeno jedinjenje, dok su brojne druge aminokiseline delom ketogene, a delom glukogene. Odnos trikarbonskih kiselina prema glikolizi, glukoneogenezi kao i metabolizmu krajnjih proizvoda proteina i masti dat je na slikama 4.12. i 4.13. Na njima se uočava važnost ciklusa u metabolizmu velikog broja jedinjenja, pored njegove uloge u oksidaciji acetil-KoA. U CLK oksiduje se još jedan derivat koenzima A: propionil-KoA. On nastaje u toku razgradnje aminokiselina metionina i izoleucina, a i kao završni metabolit oksidacije masnih kiselina sa neparnim brojem Catoma. Propionil-KoA ulazi u CLK preko sukcinil-KoA; na taj način što se prvo karboksilira u metilraalonil KoA:

Reakciju katalizuje propionil-KoA karboksilaza i troši se jedan ATP. Nastali metilmalonil-KoA ima jedan C-atom više, intramolekulskim premeštanjem prelazi u sukcinil-KoA.

U ovoj reakciji učestvuje kao kofaktor vitamin B 12. Smetnja u apsorpciji ovog vitamina u crevima, koja se javlja usled nedostatka »unutrašnjeg faktora« (koji se normalno luči u stomaku) dovodi do pojave perniciozne anemije. Iako se nedostatak enzima, koji katalizuje gornju reakciju (metilmalonil-mutaza) klinički ne manifestuje, svejedno pacijenti koji pate od perniciozne anemije izlučuju u mokraći velike količine propionske i metilmaionske kiseline. 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE Mnoge ćelije mogu da oksiduju glukozu do C02 ne samo u CLK, već i na drugi način. Alternativni put razgradnje glukoze naziva se po početnoj reakciji fosfoglukonatni put ili pentozo-fosfatni odvojak. U većini tkiva glikoliza i pentozni odvojak funkcionišu jedan pored drugog. Karakteristične osobine pentozo-fosfatnog odvojka su: prvo da se svi enzimi odvojka nalaze u rastvornom delu ćelije, citozolu, i drugo da je njegov zadatak da obezbedi ekstramitohondrijalne redukcione ekvivalente u obliku nikotinamid-adenin--dinukleotidfosfata NADPH. Ova njegova funkcija je naročito važna za tkiva u kojima se odigrava reduktivna sinteza masnih kiseiina i steroida, kao što su: jetra, mlečna žlezda, adipozno i!i masno tkivo i kora nadbubrežne žlezde. U ovim tkivima glikoliza i pentozo-fosfatni put postoje jedan pored drugog. U skeletnim mišićima se glukoza ne razlaže na ovaj način, jer se u njima ne odigrava sinteza masnih kiselina. Pored NADPH, fosfoglukonatni put stvara i pentoze, naročito D-ribozu, koja je potrebna za sinteze nukleinskih kiselina. Nastajanje glukoze fotosintezom odigrava se fiksiranjem CO2, koje se odigrava fosfoglukonatnim putem. Radi lakšeg razumevanja oksidacije glukoze u pentozo-fosfatnom putu, pratićemo sudbinu šest molekula glukoze, a ne jednog. Reakcije odvojka se mogu podeliti u dva stepena: prvi u kojima dolazi do oksidacije glukoze do pentoze, i drugi u kome se dešava »pregrupisavanje« šest molekula pentoze u pet molekula heksoze. 1) 6 heksoza + 6 H2O → 6 pentoza + 6 CO2 + 24 H 2) 6 pentoza → 5 heksoza Ukupna promena: heksoza +6H2O→6CO2 + 24H Zbog jednostavnosti i kratkoće pisali smo ovde i govorili o heksozama i pentozama, mada i ovde kao i u glikolizi učestvuju fosfatni estri šećera. Pentozni odvojak je prikazan na slici 4.17 u vrlo pojednostavljenom obliku. Pošto se enzimi glikolize i pentoznog odvojka nalaze zajedno u

mnogim tkivima, moguće je da se 3-fosfogliceraldehid oksiduje u piruvat. Ovaj metabolit nastaje u znatnim količinama u odvojku.

Slika 4.17 Reakcije pentozo fosfatnog puta.

Sleđećim brojevima su obeleženi enzimi odvojka: b. glukozo—6—fosfatdehidrogenaza (DH), c. glukonolaktonaza, d. 6-fosfog!ukonat-DH, e. fosfopentozo-epimeraza, f.fosfopentozo-izomeraza, g. transketolaza i h. transaldolaza. Enzimi glikolize i glukoneogeneze obeleženi su sa: a. heksokinaza, i. triozo-fosfat-izomeraza, j. aldolaza, k. frukto-zo-6fosfataza i 1. fosfoglukoizomeraza. Arapski brojevi u zagradama pokazuju koliko molekula ulazi u reakciju. Pentozo-fosfatni put počinje oksidacijom glukoze u 6-fosfoglukonsku kiselinu, koja se javlja u obliku laktona (6-fosfoglukonolakton). Ovu reakciju katalizuje NADP-specifična glukozo-6-fosfat dehidrogenaza (b.), ranije poznata kao »Zwischenferment«. Oksidaciono sredstvo je NADP, koji se redukuje u NADPH. Glukozo-6-fosfat + NADP+ ↔ 6-fosfoglukonolakton + NAD PH + H+ Nastali 6-fosfoglukonolakton je vrlo nestabilan i hidrolizuje se dejstvom specifične laktonaze u slobodnu kiselinu, 6-fosfoglukonat (c). NADP-specifična 6-fosfoglukonat-dehidrogenaza (d) katalizuje oksidaciju 6-fosfoglukonata, koji se istovremeno i dekarboksilira. Proizvod reakcije je šećer sa 5 C-atoma, ribulozo-5-fosfat. U toku ove oksidacije nastaje drugi mol NADPH: 6-fosfoglukonat + NADP+ → ribulozo-5-fosfat + CO2 + NAD FH + H+ U reakcijama drugog stepena pentozo-fosfatnog odvojka dolazi do resinteze glukozo-6-fosfata (5 molekula) iz ribulozo-5-fosfata (6 molekula). Reakcije počinju dejstvom fosfopentoze-epimeraze (e), koja

katalizuje reverzibilno prelaženje ribulozo-5-fosfata i njen epimer ksilulozo-5-fosfat. Ova keto-pentoza može da pređe i u drugi izomer u aldo-pentozu, D-ribozo-5-fosfat, dejstvom fosfopentoze-izomeraze (f.). Pod izvesnim okolnostima fosfoglukonatni put se završava na ovom mestu, tako da nastali D-ribozo-5-fosfat odlazi za sintezu RNK. U prisustvu dva enzima, transketolaze (g) i transaldolaze (b) fosfoglukonatni put se nastavlja. Transketolaza, koja ima tiamin-pirofosfat (TPP) za prostetičnu grupu, prenosi krajnja dva C-atoma sa jedne pentoze (ksilulozo-5-fosfata) na drugu. Oni se prenose u obliku glikolaldehida vezani za prostetičnu grupu E-TPP. Proizvod reakcije je šećer sa 7 C-atoma, sedoheptulozo-7-fosfat i 3-fosfogliceraldehid:

Gliceraldehid-3-fosfat je mesto sa kojim je povezan pentozo-fosfatni put sa glikolizom. Dejstvom transaldolaze prenose se prva 3 C-atoma (dihidroacetonska grupa) sa sedoheptulozo-7-fosfata na gliceraldehid 3-fosfat. Proizvod reakcije je fruktozo-6-fosfat (jedna heksoza) i šećer sa 4 C-atoma, D-eritozo4-fosfat. Fruktozo-6-fosfat je drugo mesto vezivanja pentozo-fosfatnog puta sa glikolizom. Uopšte je karakteristično za pentozo-fosfatni put da omogućava, zajedno s enzimima glikolize, reverzibilno prelaženje šećera sa 3, 4, 5, 6 i 7 C-atoma, bilo prenošenjem ostatka od 2 ili C-atoma. Tako na kraju transketolaza katalizuje prenos 2 C-atoma sa D-ksilulozo-5-fosfata na eritrozo-4-fosfat. I u ovoj reakciji nastaje fruktozo-6-fosfat, koji dejstvom fosfoglukomutaze prelazi u glukozo-6-fosfat (1.). Ukupna promena u fosfoglukonatnom putu je sledeća: 6 glukozo-6-fosfat+7 H2O + 12 NADP+ → 5 glukozo-6-fosfat +12 NADPH + +12 H+ + 6 CO2 + Pi Ako skratimo s desne i leve strane, dobijamo, da se jedan mol glukozo-6fosfata oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH:

glukozo-6-fosfat+7 H2O+12 NADP+ → 6 CO2+12 NADPH + H2 + Pi Na kraju da zaključimo da pentozo fosfatni put omogućava sintezu i razgradnju ostalih šećera sem heksoza, posebno pentoza, a najvažnija mu je funkcija da obezbedi redukcione ekvivalente NADPH za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja.

UKRATKO: • PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE, JE ALTERNATIVNI PUT RAZGRADNJE GLUKOZE, KARAKTERISTIKE OVOG PUTA SU: A) DA SE SVI ENZIMI TOG PROCESA NALAZE U CITOSOLU I B) DA JE NJEGOV
ZADATAK DA OBEZBEDI EKSTRAMITOHONDRIJALNE REDUKCIONE EKVIVALENTE U OBLIKU NADPH. UKUPNA PROMENA U FOSFOGLUKONATNOM PUTU JE SLEDEĆA:

G-6-P +7H2O + 12 NADP → 12 NADPH + H2 + 6CO2 + Pi Vidi se da se jedan mol G-6-P oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH. Ovim se obezbeđuje NADPH koji je neophodan za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja. • REGULACIJA ŠEĆERA U KRVI JE SLOŽEN PROCES U KOME SUDELUJE VIŠE FAKTORA. POD NORMALNIM USLOVIMA KONCENTRACIJA GLUKOZE U KRVI REZULTAT JE DELOVANJA INSULINA, GLUKAGONA I HORMONA RASTA I NJIHOVIH MEĐUSOBNIH ODNOSA. NA KONCENTRACIJU GLUKOZE UTIČU I ADRENALIN, ACTH, GLUKOKORTIKOIDI I TIROKSIN, NAROČITO U STRESU. INSULIN JEDINI SNIŽAVA NIVO GLUKOZE, DOK SVI OSTALI POVISUJU KRVNI ŠEĆER.

Najveći uzrok hiperglikemije je šećerna bolest ili dijabetes melitus. Uzrok te bolesti je manjak insulina. Hipoglikemija se pojavljuje zbog raznih uzroka, iako je ređa od hiperglikemije.

Ugljeni hidrati (šećeri, saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika, vodonika i kiseonika. Odnos ovih elemenata je 1: 2 : 1, a opšta formula im je Cn(H 2O)n. Dele se na aldoze i ketoze, zavisno od toga da li su nastali blagom oksidacijom primarne ili sekundarne alkoholne grupe polihidroksilnih alkohola.

Prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi ugljeni hidrati se dele na: Monosaharide, Oligosaharide i

Polisaharide MONOSAHARIDI SU NAJPROSTIJI ŠEĆERI KOJI SE DALJE NE MOGU CEPATI, A DA PRI TOME NE IZGUBE KARAKTERISTIČNE OSOBINE ŠEĆERA. PO BROJU KISEONIKOVIH ATOMA MONOSAHARIDI SE DELE NA: BIOZE, TRIOZE, TETROZE, PENTOZE, HEKSOZE ITD. U slobodnom stanju monosaharidi se nalaze u piranoznom obliku, a furanozni oblik šećera sreće se kod oligo i polisaharida.

Na predlog Haworth-a ciklični oblici šećera predstavljaju se perspektivnim formulama iz kojih se jasno vidi njihova peto ili šestočlana građa. Pri pisanju ovih formula treba imati na umu: a) kada kiseonik leži na ravni hartije, a prvi ugljenik desno, tada kod svih desnih šećera -CH₂OH grupa leži gore i b) kod β-D-glukoze sve –OH grupe imaju trans položaj.

U vodenim rastvorima najvažniji monosaharid D-glukoza ima α i β oblik, koji se nalaze u ravnotežnom položaju i prelaze jedan u drugi.

Šećeri imaju u svom molekulu asimetrične ugljenikove atome, te zbog toga skreću ravan polarizovane svetlosti. Ova osobina se koristi za polarimetrijsko određivanje šećera. (npr. glukoza u urinu).

Monosaharidi su veoma reaktivna jedinjenja. Grade: a) estre; b) etre; c) oksime; d) fenilhidrazone i osazone; e) furfural i oksimetilfurfural; f) epimerne šećere; h) šećerne ili dikarbonske kiseline; g) polialkohole; i) šećere sa većim brojem ugljenikovih atoma.

Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. Anaerobnim razlaganjem glukoze (glikoliza) u mišićima nastaje L-mlečna kiselina.

Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robisonov estar).

Enzimskom oksidacijom glukoze nastaje glukuronska kiselina. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance.

Od aminošećera najznačajniji su: D-glukozamin, D-galaktozamin i neuraminsku kiselinu.

Jedinjenja vrlo bliska šećerima su: askorbinska kiselina (vitamin C) i inozitoli.

Glikozidi nastaju kad poluacetalna grupa monosaharida stupi u reakciju s različitim alkoholima, fenolima ili karboksilnim kiselinama. To su jedinjenja tipa acetala u kojima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon, a nastala veza glikozidnom vezom. Ova veza može nastati i između dva šećera.

Oligosaharidi su glikozidi, koji nastaju spajanjem n (dva ili više, do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode.

Od oligosaharida treba izdvojiti maltozu, celobiozu, saharozu, laktozu i druge.

Polisaharidi ili glikani nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. Od

velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica glukoze, koje su povezane β-glikozidno.

U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. Tu spadaju: pektini, inulin, agar-agar, skrob (koji se sastoji od amilopektina i amiloza) i drugi.

Polisaharidi animalnog porekla (zoopolisaharidi) su veoma brojni, različitog su hemijskog sastava i fiziološke uloge. Najduže je poznat i odavno je ispitan glikogen (životinjski skrob). On je metabolička i energetska rezerva skoro svih ćelija. Osim njega mnogi hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. Npr. FSH, HCG.

Zoopolisaharidi se dele na homoglikane (glikogen, hitin) i heteroglikane ili mukopolisaharide (hialuronska kiselina, hondroitin-sumporna kiselina, heparin, polisaharidi krvnih grupa itd.).

Pod normalnim uslovima čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima, i na taj način pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma.

Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena. On je loptastog izgleda, kompaktan i zauzima malo prostora. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima, a najviše u jetri i mišićima. Glikogen iz jetre održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou. Mišićni glikogen obezbeđuje energiju za mišiće.

Razlaganje glikogena (fosforoliza) ili glikogenoliza odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene(ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. Krajnji proizvod fosfolitičkog razlaganja glikogena u

Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. tako da nastaju dva molekula ATP-a pro mol glukoze. te se na ovaj način izgradi lanac od 10 do 12 molekula glukoze. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u citoplazmi. pored fermentacije imamo i respiraciju. • Glikoliza je metabolički proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). Sinteza se odvija prenošenjem celih molekula glukoze koja se prvo energetski obogaćuje sa UTP (uridiltrifosfat). steroidnih hormona. Dejstvom fosfoglukomutaze. U prvom je krajnji proizvod mlečna kiselina. pa potom počinje granjanje. oksido-redukcioni proces. • Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija. U jerti enzim glukozo-6-fosfataza cepa G-6-P na ostatak fosforne kiseline i vodu. U anaerobnim uslovima procesom fermentacije nastaju fermentacioni proizvodi. U oba se oslobađa dovoljno energije.ćeliji je glukozo-1-fosfat (G-1-P). tj. • U toku anaerobne glikolize kad je laktat krajnji proizvod. od kojih su samo tri ireverzibilne. ovaj prelazi u glukozo-6-fosfat (G-6-P). a u drugom etanol i CO₂. dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. • Glikogenogeneza je proces sinteze glikogena od glukoze i odvija se u jetri i mišićima. • Sinteza i fosforoliza glikogena su pod endokrinom kontrolom insulina. . Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno. a u aerobnim uslovima. epinefrina i hormona rasta. glukagona.

nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog NADH. • • Glukoneogeneza je proces sinteze glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja. KOJI NASTAJU U CLK OKSIDUJU SE DALJE U LANCU DISANJA SPAJANJEM SA MOLEKULSKIM KISEONIKOM U VODU I PRI TOM SE DOBIJA VELIKA KOLIČINA ENERGIJE. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs i po njemu se zove Krebsov ciklus. . acetil-koenzim-A iz masti. • Ciklus trikarbonskih kiselina (CTK) je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličkih puteva: piruvat dobijen iz ugljenih hidrata. Ta dva mola NADH ekvivalentna su sa šest mola ATP-a. kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline. NI NEORGANSKI FOSFOR.• Pod aerobnim uslovima. • KAO ŠTO SE VIDI U CTK NE SUDELUJU MOLEKULI KISEONIKA. kada se oksiduju u lancu disanja. NI ATP. NJEGOVA PRVENSTVENA ULOGA JE DA IZVRŠI DEHIDROGENIZACIJU SIRĆETNU KISELINU DO CO₂ I H. Glikoneogeneza je obrnut proces od glikolize. 8 HATOMA. fumarat i oksalacetat iz aminokiselina. kao što su laktat. piruvat i proizvodi dezaminacije aminokiselina. α-ketoglutarat. Ukupna promena koja se odigrava u Krebsovom ciklusu je : CH₃COOH + 2H₂O → 2CO₂ + 8H. Zato je celokupni dobitak 8 mola ATP na svaki mol glukoze.

.

.

MASTI ILI LIPIDI .

hloroform. koje su bitni sastojci protoplazme i ćelijske membrene. jer kvalitativno i kvantitativno variraju s promenom ishrane. Prave masti 2. Danas se prema Bloor-u ubrajaju u lipide sva ona jedinjenja.1. Saharolipide (glikolipide) 5. benzol i drugi rastvarači za masti (Fett-loesungsmittel. Fosfatide 4.i trigliceride: . Francuzi nazivaju rezervne ili deponovane masti »element variable«. dve ili tri masne kiseline i da gradi mono-. di. Osim toga u ovom poglavlju biće govora o čitavom nizu jedinjenja. Karotinoide i njima srodna jedinjenja 5. koja se nalaze u biljkama. U lipide spadaju rezervne masti životinjskog i biljnog porekla i strukturne masti.1 KLASIFIKACIJA MASTI Masti ili lipidi su velika grupa prirodnih jedinjenja. koja su strukturno hemijski vezana za neke lipide.1 MASTI 5. pa i gladovanju. Po svom hemijskom sastavu masti su vrlo heterogena jedinjenja. Glicerol može da se jedini s jednom.5. aceton. • • da su estri viših masnih kiselina bilo stvarni bilo potencijalni. iako imaju sasvim druge osobine. Zbog toga je teško definisati šta su to lipidi. životinjama i mikroorganizmima. jer između njih postoji povezanost u metabolizmu.2 PRAVE MASTI Prave masti su estri trovalentnog alkohola glicerola s višim masnim kiselinama. da mogu da ih upotrebljavaju živi organizmi. koja imaju sledeće osobine • ne rastvaraju se u vodi. Voskove 3. a strukturne masti »element constant«. a ujedinjuje ih samo njihova fizička osobina da se ne rastvaraju u vodi. To je s biohemijskog gledišta opravdano. Masti ili lipide delimo na: 1. Steroide i njihove derivate 6.1. jer je njihov sadržaj u tkivu prilično konstantan i pri promeni ishrane. fat solvents). a rastvaraju se u jednom ili više organskih rastvarača kao što su: etar.1.

sačinjavaju samo mali deo prirodne smeše glicerida. objašnjava činjenicu da je broj kombinacija u mastima različitog porekla vrlo veliki. Homogeno građeni trigliceridi . Sigurno da to zavisi i od specifičnog metabolizma. Kao primer dajemo sadržaj masnih kiselina u deponovanoj goveđoj masti: Palmitinske kiseline 33% Stearinske kiseline 21% Oleinske kiseline 35% Miristinske kiseline 2. tristearin i triolein .3% Drugih nezasićenih kiselina 3. mirisa i sastava.Prirodne masti su smeše triglicerida u kojima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane raznim masnim kiselinama. β položaju imaju ostatke različitih masnih kiselina trebalo bi da budu optički aktivni. koje mogu da uđu u sastav pravih masti. Pošto pojedine životinje biraju određenu hranu. α'. jer im je srednji ugljenikov atom asimetričan. Svaka životinja deponuje mast karakterističnih osobina. onda i način ishrane mora biti značajan faktor u formiranju specifične masti jedne vrste.tri-palmitin. Trigliceridi koji u α. kao i mogućnost nastajanja različitih triglicerida.6% . Veliki broj masnih kiselina. Eksperimentalno je dokazano da sastav deponovane masti jako varira promenom hrane. tj. Priroda rezervne masti zavisi od životinjske vrste i od hrane. Rezervne masti biljnog i životinjskog porekla su smeša triglicerida. rezervnih ili deponovanih masti.4% Arahinske kiseline 1. vrste i načina života.

mada u malim količinama. sterola i dr.2 kJ/g) Prekomerno unete hranljive materije. Gliceridi masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma tope se na višoj temperaturi od glicerida masnih kiselina.3 FIZIČKE OSOBINE PRAVIH MASTI Specifična težina svih masti je manja od 1. Tačka topljenja prirodnih masti nije oštra.1. ali se mogu dobiti stabilne emulzije dodatkom supstanci. pošto su one smeša raznih triglicerida. sastavni delovi membranske strukture ćelija. 5. a potkožne 15-20 dana. Tako se masnoće jetre menjaju svakih 1-2 dana kod pacova. koje imaju manji broj ugljenikovih atoma. Postoji razlika u tački topljenja masti i u istom organizmu. stearinska i oleinska kiselina zauzimaju 90% raspoloživih mesta na hidroksilima glicerola. Tečne masti se zovu ulja. 1 g masti oslobađa oko 38.Iz ovih podataka se vidi da palmitinska. Masti se ne rastvaraju u vodi. Masti su osim toga. Masti hladnokrvnih životinja i bilja su tečne na sobnoj temperaturi. pored fosfatida. One su važan izvor energije. organizam pretvara u masti i deponuje u pojedinim tkivima.0. Potkožna mast ima nižu tačku topljenja od rezervne masti u abdominalnoj šupljini. Najlakše i najbrže se koristi mast deponovana u jetri. Priroda na taj način osigurava istu konzistenciju i viskozitet masti u unutrašnjim delovima tela.9 kJ (ugljeni hidrati i proteini imaju 17. Svaka kapljica masti okružena je slojem proteina u koji je ugrađen sloj lecitinskih kapljica (haptogena membrana). deterdženti i dr. sapuni. gde je temperatura viša i u potkožnom tkivu.1. kao na primer. tečni na sobnoj temperaturi. 5. Najnižu tačku topljenja imaju gliceridi nezasićenih masnih kiselina. žučne kiseline. gde su masti izložene spoljnom hlađenju. koje smanjuju površinski napon. Mleko je primer emulzije masti stabilizovane proteinom. Usled toga se povećanje tačke topljenja kreće paralelno sa smanjenjem jodnog broja. proteini.4 HIDROLIZA MASTI Dejstvom pregrejane vodene pare. U tankom crevu žučne kiseline emulguju masti i na taj način omogućavaju njihovo varenje i apsorpciju. a masti toplokrvnih životinja su čvrste. alkalija ili specifičnih enzima (lipaza) masti se hidrolizuju. Hidroliza masti s koncentrovanim . Mnogi od njih su. Mehaničkim razbijanjem membrane oslobađa se mast mleka i dobija buter.1. U ishrani ljudi i mnogih životinja masti imaju značajnu ulogu. To se postiže selektivnim ugrađivanjem nezasićenih masnih kiselina.1. kao na primer triolein. Stvarni biološki značaj masti sastoji se u tome što su one rezervna hrana koju organizam životinja deponuje i koristi kada mu je potrebno.

dakle. Hidroliza masti dejstvom lipaza iz pankreasa i creva Lipaza ima u visokoj koncentraciji u pankreasu.hidroliza) masti pod dejstvom alkalija Lipidi koji se mogu hidrolizovati nazivaju se osapunjivim lipidima. tako da prvo nastaju digliceridi. odavno se primenjuje za dobijanje sapuna koji su alkalne soli viših masnih kiselina. Kao i od drugih polivalentnih alkohola i od glicerola . jer se pri podesnom razblaženju dobijeni proizvodi rastvaraju u vodi. a posle dužeg dejstva oslobađa se i drugi i treći molekul masne kiseline. 3. Hidroliza masti u probavnom traktu vrši se pod katalitičkim dejstvom enzima. poznata pod imenom saponifikacija. Glicerol.alkalijama ili alkalnim karbonatima. Saponifikacija je najduže poznati proces hidrolize masti od čega i dolazi opšti termin saponifikacija. vrlo viskozna tečnost slatkog ukusa. koji se nazivaju lipaze. Po svom hemijskom sastavu glicerol je pro-pantriol-1. a isto tako i sa etanolom i acetonom. Saponifikacija (. a lipaze crevnih zidova cepaju β-gliceride. Ovi enzimi cepaju estarske veze postepeno. Lipaze pankreasa otcepljuju masne kiseline. crevnom zidu i u jetri. Meša se s vodom u svakom odnosu. 2. nije samo stalni sastojak masti (triglicerida) nego i lecitina i kefalina. koje se nalaze u položaju α i α'. Hidrolizom pravih masti dobijaju se. To je bezbojna. poznat i pod imenom glicerin. Lipaze deluju na emulgirane masti. gusta (d = l. slobodne masne kiseline ili sapuni (ako je hidroliza izvršena alkalijama) i glicerol. Saponifikacijom se menja rastvorljivost. ne samo za alkalnu hidrolizu masti nego i za hidrolitičko cepanje bilo kog estra.26).

C2 jedinica. a nezasićenim s jednom dvogubom vezom C nH2n — 2O2 sa dve dvogube veze CnH2n—4O2. Zasićenim masnim kiselinama odgovara bruto formula C nH2nO2. 5. U niže navedenoj tabeli date su najvažnije prirodne zasićene masne kiseline. i to često u većoj količini. Većina od njih se nalazi u kravljem buteru.nastaju šećeri (trioze) biološkom oksidacijom. sa tri C nH2n—6O2. Sam glicerol je sporedni proizvod alkoholnog vrenja. Ima masnih kiselina i sa trogubom vezom.1. U rezervnim mastima nalaze se pored zasićenih masnih kiselina i takve sa nezasićenim ugljovodonikovim lancem. U mastima su najviše zastupljene masne kiseline sa šesnaest i osamnaest ugljenikovih atoma: palmitinska (C16H32O2) i stearinska kiselina (C18H36O2). Slobodni i esterifikovani ghcerol daje akroleinsku reakciju zagrevanjem s kiselim kalijum sulfatom (KHSO4) ili bezvodnim CaCl2.1. Ovo je potpuno razumljivo. koje se nazivaju aktivni ostaci sirćetne kiseline.5 MASNE KISELINE PRIRODNIH GLICERIDA Sve masne kiseline koje se nalaze u prirodnim mastima imaju po pravilu prav lanac i paran broj ugljenikovih atoma. pošto se danas zna da masne kiseline nastaju biološkom kondenzacijom dva po dva ugljenikova atoma tzv. .

koja ima jednu dvogubu vezu i 18 ugljenikovih atoma. što .Zasićene masne kiseline Palmatinska kiselina C 16H32O2 formula skraćena Palmatinska kiselina C 18H32O2 formula skraćena Od nezasićenih masnih kiselina najrasprostranjenija je oleinska kiselina. Dvoguba veza se nalazi na sredini lanca između 9 i 10 ugljenikovog atoma ( ∆ 9): Oksidacijom oleinske kiseline dobija se pelargonska kiselina CH 3— (CH 2) 7COOH i azelainska kiselina HOOC—(CH 2 ) 7 COOH.

potvrđuje da se dvoguba veza nalazi na sredini lanca. dejstvom azotaste kiseline. . U ricinusovom ulju ona iznosi 80% ukupnih masnih kiselina. Jednu dvogubu vezu ima i ricinolna kiselina.12): a tri nezasićene veze ima linolenska kiselina ( ∆9. Gliceridi ovih nezasićenih masnih kiselina nalaze se u lanenom ulju (Oleum lini) i drugim sušivim uljima (semenki hmelja. Adiranjem dva vodonikova atoma (hidrogeniranjem) oleinska kiselina prelazi u stearinsku kiselinu. koja hidrogenizacijom daje palmitinsku kiselinu. koja ima 24 ugljenikova atoma i dvogubu vezu na ∆ 15. suncokreta. Pored oleinske. postoji i palmitoleinska kiselina C 15H29COOH (∆9). Oleinska kiselina je cis-oblik. koja je čvrsta na sobnoj temperaturi i lako kristališe. 12. Dve dvogube veze ima linolna kiselina ( ∆ 9. 15). azotne kiseline ili zagrevanjem sa NaHSO 3 ona prelazi u trans-oblik elaidinsku kiselinu. Docnije ćemo se susresti sa nervonskom kiselinom.

Slučaj oleinske kiseline i elaidinske kiseline već smo spomenuli. Nedostatak nekih masnih kiselina u hrani.6 KVARENJE MASTI Izolovane iz svoje prirodne sredine. pokazalo se da su izvesne masne kiseline. Pored toga što su masti za živi organizam vrlo bogat izvor energije. već mora da ih dobija s hranom. neprijatnog su mirisa i ukusa. koje organizam ne može sam da sintetiše. U mnogim uljima nalaze se mnogostruko nezasićene masne kiseline. aloje). arhidonska i druge. Ovakve masne kiseline.tikve. Od masnih kiselina koje imaju četiri dvogube veze ( ∆ 5. trans-trans. užegla. 9 trans12 cis. zovu se esencijalne ili bitne masne kiseline. 8. dolazi do slabe hidrolize. požute ili posmeđe. Od linolne kiseline koja ima dve dvogube veze postoje četiri izomera: cis-cis. Pri tome se preko peroksidnih derivata stvaraju aldehidi. upalila. kao što su linolna. i to nezasićene. Prirodna linolna kiselina je smeša od najmanje dva izomera. dovodi do oboljenja životinja (na primer: pojava lezija na koži kod pacova). ketoni i masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma. 9 cis-12 trans. pri čemu se oslobađaju isparljive masne kiseline neprijatnog mirisa. Tokom kvarenja masti. 5. masti se kvare pod uticajem atmosferilija i mikroorganizama.1. . na primer. U narodu se kaže mast se pokvarila. koja više nije masna i ne rastvara se u acetonu. od naročite važnosti za ishranu. među njima i sa trogubom acetilenskom vezom kao. 14) spomenućemo arahidonsku kiselinu sa 20 ugljenikovih atoma: Na svakoj dvoguboj vezi u molekulu nezasićenih masnih kiselina postoji mogućnost izomerije. Ova ulja se na vazduhu oksidišu i daju smolu. taricinska kiselina koja ima 18 ugljenikovih atoma i trogubu vezu između 9 i 10 ugljenikovog atoma. One promene boju. linolenska. 11. Ova njihova osobina je od bitne važnosti za bojenje i lakiranje. kokosa.1. Istovremeno se dešava oksidacija nezasićenih masnih kiselina na dvoguboj vezi.

jasno je da nam količina potrošenog KOH daje podatak o broju karboksilnih grupa. a naročito ulja.Moderna tehnologija prehrambene industrije daje na tržište hidrogenizovane masti. Pošto pri saponifikaciji svaka karboksilna grupa masne kiseline reaguje s jednim molekulom KOH ili NaOH.: vitamina E. Masti koje imaju masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma imaće više karboksilnih grupa u 1 g masti. Reichert-Meissl-ovog broja i acetilnog broja. moraju da se oslobode slobodnih masnih kiselina. Kao npr. Nezasićene masne kiseline u tom procesu adiraju vodonik na mestima gde se nalaze dvogube veze i tada nastaju od ulja čvrste masti. a koliko nezasićenih masnih kiselina i da li imaju slobodnih masnih kiselina. . Količina slobodnih masnih kiselina u mastima i uljima određuje se titiranjem sa KOH. Broj potrošenih mg KOH za neutralisanje 1 g masti je »kiselinski broj« ispitivane masti. Definiše se kao broj mg KOH.Zagrevanjem masti sa standardnim alkoholnim rastvorom KOH na vodenom kupatilu određuje se saponifikacioni broj. Saponifikacioni broj.Lakše se kvare masti. Za ispitivanje masti i ulja postoje fizičke i hemijske metode. Masti i ulja se hidrogenizuju u prisustvu katalizatora (Ni). . koje sadrže više nezasićenih masnih kiselina. indeks prelamanja. Kad se ulja rafinišu za jelo. 5. vitamina C. Fizičkim metodama se određuje tačka topljenja. Kvarenje masti može da se spreči i dodavanjem različitih antioksidansa. Tokom zagrevanja saponifikuju se i slobodne i vezane masne kiseline. jodnog broja. tačka očvršćavanja. U tu svrhu se mast analizira.7 ISPITIVANJE MASTI I ULJA Vrlo često je potrebno da se zna iz kojih su triglicerida sastavljene prirodne masti i ulja.1. sadrže i slobodne masne kiseline. potrebnih da se saponifikuje 1 g masti ili ulja. Hidrogenizacija masti. koliko imaju zasićenih. glutationa i sl. nego one koje su . specifična težina. saponifikacionog broja.1. Zbog toga se ovaj postupak zove proces očvršćavanja. Od hemijskih metoda najvažnije su: određivanje kiselinskog broja. Kiselost masti može se povećati i stajanjem ili kvarenjem masti. .Prirodne masti. Kiselinski broj.

5. Veliki saponifikacioni broj ukazuje da je mast sastavljena od masnih kiselina s kraćim lancem. koji sadrži više masnih kiselina s kraćim lancem ima saponifikacioni broj 220-230. Broj mililitara 0. na primer buter.1. potrebnih za neutralisanje isparljivih masnih kiselina u destilatu dobijenom od 5 g masti. Jod se pri tome adira na dvogubim vezama nezasićenih masnih kiselina. a margarin koji ima više masnih kiselina s dužim lancem oko 195. a mali saponifikacioni broj da je mast sastavljena od masnih kiselina s dužim lancem.1 N KOH.8 VOSKOVI Voskovi su slični pravim mastima po svom estarskom karakteru.1. Stepen nezasićenosti masti i ulja je najvažniji faktor od koga zavise i fizičke i hemijske osobine masti. pošto ekvivalenat triglicerida troši tri ekvivalenata KOH (M. = 56).T. Šta više. Određuje se na taj način što se mast prvo saponifikuje. možemo iz saponifikacionog broja da izračunamo i prosečnu molekulsku težinu smeše triglicerida iz sledeće formule: Tako. iz dobijenih sapuna se oslobode masne kiseline dodavanjem neke anorganske kiseline. koje prelaze u zasićene halogenske derivate: Jodni broj se definiše kao broj grama J 2 koje vezuje 100 g masti. Količina nezasićenih masnih kiselina u ispitivanoj masti određuje se merenjem količine joda koju mast može da veže. nego su monoestri masnih kiselina . jeste Reichert-Meissl-ov broj Acetilni broj određuje količinu slobodnih hidroksilnih grupa u ulju ili masti. Jodni broj. Reichert-Meissl -ov broj nam daje podatak o količini isparljivih masnih kiselina (sa manje od dvanaest ugljenikovih atoma) u ispitivanoj masti. Nezasićene masne kiseline lako podležu oksidaciji na mestu dvogube veze i zbog toga dolazi do kvarenja masti.sastavljene od masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma. ali zbog toga što nemaju glicerola. a zatim se predestiluju vodenom parom isparljive masne kiseline.

Nezamenjiva je njihova uloga u izgradnji ćelijske membrane i unutrašnje strukture ćelija. oni su po svojim fizičkim i hemijskim osobinama sasvim odvojena grupa jedinjenja. . hidroksipalmitinsku ili cerotinsku kiselinu. C 31 H 62 ). a po svojoj biološkoj funkciji spadaju u »konstantni element« životinjskog tkiva. Kod životinja je uloga voskova epitela funkcionalno ista. stearata i oleata. Fosfatida ima u svim organima.4. Vosak se lako rastvara u etru. Tako ptice plivačice maste perje voskom (stearinolni oleat) iz specijalne žlezde. koja ih luči da bi sprečila prolaz vlage. Fosfatidi su po svojoj hemijskoj strukturi diestri fosforne kiseline. jer može da veže dvostruko veću količinu vode od svoje težine. Ima mnogo vrsta pčela (naša domaća vrsta je Apis mellifica). poznati i pod imenom fosfolipidi su komplikovanije građeni od neutralnih masti. Alkoholna komponenta jedne estarske veze je glicerol ili sfingol. Sastoji se od palmitinskog estra cetilnog alkohola CH3(CH2)14CO · OCH2(CH2)14CH3. I on se obilno koristi u medicini i kozmetici. Na taj način se biljke čuvaju od gubitka vode i od prodiranja plesni-parazita. On je uglavnom estar miricilalkohola C30H61OH. To je smesa holesterol-palmitata. Spermacet se upotrebljava u medicini i kozmetici za pripremu masnih podloga i kremova.holin i holamin.serin i inozitol. koje se nalazi u »anthrum cranii« nekih vrsta kitova. 5. Voskovima slične materije nalaze se u lanolinu. Cetaceum ili spermacet je sastavni deo ulja. aminokiselina . jodni broj 5. masti ovčije vune.8. Treba imati na umu da je vosak prirodni proiz vod i da nije homogeno građen. palmitooleinsku. U pčelinjem vosku ima do 12% ugljovodonika (C 19 H 38 .1. hloroformu i ugljentetrahloridu. a druge amino alkoholi . Miricilalkohol je vezan za palmitinsku. a naročito je bogato nervno tkivo i žumance jajeta. Najbolje ih je podeliti prema glavnoj alkoholnoj komponenti na: glicero-fosfatide i sfingolipide. Pčelinji vosak .t. saponifikacioni broj 84.2 FOSFATIDI Fosfatidi. Danas se skoro isključivo dobija sintetički. Prave masti služe kao rezervna hrana i izvor energije u ćelijama.0. t.pravog lanca s isto takvim jednovalentnim alkoholima. no vosak im se malo razlikuje po fizičkim i hemijskim karakteristikama: kiselinski broj 17. 64°. U mišićima je sadržaj fosfatida proporcionalan s važnošću njihove funkcije: najviše ih ima u srčanom mišiću. a voskovi se redovno nalaze na epidermi.

To je jedna polifosfatidna kiselina. koji je estarski vezan za fosfornu kiselinu. kojoj je dao ime kardiolipin. pa i prirodne fosfatidne kiseline imaju L-α-konfiguraciju: R 1 i R 2 su ostaci viših masnih kiselina. Pored toga su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama. Pangborn je 1941. Hemijsko ime mu je: etanol-trimetil-amonijum-hidroksid i kao sve baze toga tipa ima pozitivno naelektrisanje na azotovom atomu. nalazi se u lipidnoj frakciji za koju se smatra da daje pozitivnu reakciju kod Wassermann-ove probe na sifilis.1. U krvi su nađene u obliku kalcijumove soli. Dokazano je (Baer) da svi prirodni fosfatidi. Fosfatidnih kiselina ima u maloj količini u mnogim biljnim i životinjskim organima. Prema položaju fosfome kiseline. razlikujemo α i β derivate glicerinfosforne kiseline: Mnogi fosfatidi imaju u svom molekulu glicerinfosfornu kiselinu. Smatra se da su one prethodnici drugih krvnih fosfatida i da iz njih nastaju drugi fosfatidi. One su derivati glicerinfosforne kiseline. Lecitini imaju u svom molekulu amino-alkohol holin. godine izolovao iz goveđeg srca jednu fosfatidnu kiselinu.2. Amino-alkohol holin spada u kvarternerne amonijumne baze.1 GLICERO FOSFATIDI Fosfatidne kiseline su najprostiji fosfatidi. čije su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama. .5.

Slabo se rastvaraju u alkoholu i na taj način se mogu odvojiti od lecitina. Baza je u glicerin-fosfatidima vezana na ostatak fosforne kiseline. je jako hemolitičko sredstvo. hloroformu i toplom alkoholu. I kod ovih jedinjenja fosforna kiselina može da se veže na α ili β ugljenikov atom glicerola i prema njenom položaju razlikujemo α i β-lecitine. kiselina i hidrolitičkih enzima. Oni su posle lecitina najrasprostranjeniji . Na taj način mogu da se izoluju lecitini ostalih masti taloženjem acetonom.Lecitini se hidrolizuju dejstvom baza. Lecitini iz pojedinih životinjskih organa imaju različite zasićene i nezasićene masne kiseline. kao i naših otrovnica. imaju enzime (lecitinaze). Izolovanje lecitina je vrlo teško. Preostali deo lecitinskog molekula. Tako lecitini iz jetre raznih životinja imaju vrlo specifično raspoređene masne kiseline: nezasićene masne kiseline se obično nalaze na β-ugljenikovom atomu glicerola. se zbog prisustva nezasićenih masnih kiselina lako oksidišu vazduhu. ne od jer na Biološka važnost lecitina je mnogostruka. prema tome. koji specifično hidrolizuju samo estarsku vezu sa nezasićenim masnim kiselinama u lecitinima. a zasićene na α. Ujed zmija otrovnica izaziva. igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. koji se zove lizolecitin. Lecitini se rastvaraju u etru. Oni su bitni sastojci ćelija. Kefalini se uvek nalaze zajedno s lecitinima u životinjskim organima. a rastvaraju se u acetonu. Otrovi egzotičnih zmija. jer su masne kiseline i fosforna kiselina estarski vezane sa glicerolom. Dokazano je da su prirodni glicerofosfatidi optički aktivni L-α-lecitini i Lα-kefalini. jaku hemolizu.

Poznate su dve vrste kefalina: holamin-kefalin i serin-kefalin. Ca i Mg. Dokazano je da su oni neophodni za metabolizam katjona u eritrocitima. Tako je Rapoport sa saradnicima 1957. nego jedan viši masni aldehid. Plazmalogeni su vrlo rasprostranjeni glicerofosfatidi. Biološkom metilacijom vodonikovih atoma u amino-grupi holamina sa aktivnim metioninom prelaze holamin-kefalini u lecitine. jer sadrže nezasićene masne kiseline. Kao i lecitini vrlo su osetljivi na svetlost i oksidaciju. godine dokazao da se plazmalogeni . Prirodni kefalini imaju levu konfinguraciju (L-α-kefalini). Na osnovu ovakvog ponašanja smatralo se da plazmalogeni nemaju u svom molekulu više masne kiseline. Odnos nezasićenih masnih kiselina prema zasićenim masnim kiselinama u holamin-kefalinima izolovanim iz raznih organa je različit. izuzev što imaju drugu bazu. Dejstvom sublimata ili sumporne kiseline oslobađaju se iz plazmalogena aldehidne grupe. a sadrže uglavnom stearinsku i oleinsku kiselinu. resorpciji i metabolizmu masnih kiselina. Otkrio ih je Feulgen 1924. Prvi sadrže azotnu bazu holamin (HO—CH 2—CH2NH2 = etanolamin). koje se boje crveno sa fuksin-sumporastom kiselinom (plazmal-reakcija). transportu. Holamin-kefalini kao i lecitini igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. godine. Tako je Debuch našao da holamin-kefalini moždanog tkiva imaju 48.8% zasićenih i 51. Po svojoj hemijskoj strukturi su vrlo slični lecitinima.2% nezasićenih masnih kiselina. Holamin-kefalini mogu da se odvoje od serin-kefalina na osnovu njihove različite rastvorljivosti u organskim rastvaračima (hloroformu i etanolu). Serin-kefalini se nalaze uvek u obliku soli Na. a drugi aminokiselinu serin. K. Aminokiselina serin je biološki prethodnik holamina.glicerofosfatidi.

jetri i jajima. mozgu. . godine iz bacila tuberkuloze. Inozitolfosfatidi sadrže umesto aminoalkohola. a u α-položaju ostatak fosforne kiseline sa azotnom bazom. dva mola masnih kiselina. Izolovani su. ciklični šestovalentni alkohol mezo-inozitol. galaktozu i vinsku kiselinu.sastoje iz jednog mola aldehida. inozitolfosfatidi velike molekulske težine koji sadrže holamin. Na β -položaju se nalazi ostatak nezasićene masne kiseline. inozitola i jedan ili više mola fosforne kiseline. osim toga. jer sadrže glicerol. a posle toga su nađeni i u drugom životinjskom i biljnom materijalu. koji je vezan samo za α-položaj glicerola enoletarskom vezora. koja može biti etanolamin ili holin. Izolovao ih je Anderson 1930. Plazmalogen Plazmalogena ima u srčanom i skeletnim mišićima. Inozitolfosfatidi spadaju takođe u glicerofosfatide.

jer sadrže dva amino-alkohola: sfingol i holin. Ca). Sfingolfosfatidi se nalaze u mielinskoj ovojnici nervnog tkiva i po tome se nazivaju sfingomielini. amino-grupa na drugom. Hemijsko ime sfingola je: l. Ima ih u srčanom mišiću (5-10% od ukupnih fosfolipida).1. a alkoholne grupe na prvom i trećem ugljenikovom atomu.3 SFINGOLIPIDI Glavna alkoholna komponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol. K. Inozitolfosfatidi.Inozitolfosfatidi su kiselog karaktera i u prirodi se nalaze u obliku mineralnih soli (X = Na.3-dihidroksi-2-amino-oktadecen-4. U starijoj literaturi poznati su pod imenom diaminofosfatidi. . a ostatak fosforilholina estarski sa primarnom alkoholnom grupom sfingola. 5. jedan mol masne kiseline i fosforil-holin. godine iz mozga. dvostruka veza se nalazi između 4 i 5 ugljenikovog atoma. Hidrolizom sfingolfosfatida dobija se pored sfingola. goveda. četvrti deo lipida mikrozoma sastoji se od inozitolfosfatida. Prema podacima Claude-a. Izolovao ih je Thudichum još 1884. Mg. Sfingol ima 18 ugljenikovih atoma. svinje. u kvascu i soji. koji sadrže dva mola fosforne kiseline (difosfoi-nozitidi) nađeni su u moždanom tkivu. u jetri pacova. Masna kiselina je vezana amidno za amino-grupu sfingola.

4 CEREBROZIDI Cerebrozidi su prvo izolovani iz mozga (Thudichum 1874. slezini i mozgu (NiemannPieck. bubregu. ako sadrže galaktozu. Kod urođene smetnje u metabolizmu lipida. Cerebrozidi spadaju u sfingolipide. Zbog toga što sadrže šećer nazivaju se i saharolipidi.ova . Sfingomielini su mnogo stabilniji od drugih fosfatida.1. . lignocerinska ili nervonska kiselina. dolazi do nagomilavanja sfingomielina u jetri. žumancetu jajeta i ribljoj spermi. Od sfingomielina se razlikuju po tome što umesto fosforilholina imaju jedan mol šećera. Mozak je najpogodniji materijal za izolovanje cerebrozida. slezini. godine) i po latinskom nazivu cerebrum dobili su ime. bolest). nadbubrežnoj žlezdi. odnosno galaktolipidi. timusu. Ne rastvaraju se u etru i hladnom alkoholu. obično galaktoze. 5. mada se nalaze i u drugim tkivima: jetri. plućima. benzolu i toplom alkoholu. ali ne sadrže fosfornu kiselinu i holin. Molekul šećera je glikozidno vezan za primarnu alkoholnu grupu sfingola. a rastvaraju se u hloroformu.U sfingomielinima iz moždanog tkiva nalazi se stearinska. a sfingomielini iz pluća i jetre imaju palmitinsku i lignocerinsku kiselinu.

medutim. Sulfatidi. . Sumporna kiselina je u sulfatidima estarski vezana za treći ugljenikov atom galaktoze. a. Oksinervon sadrži oksinervonsku kiselinu. koja sadrži pored heksoza. Sadrže uglavnom cerebronsku kiselinu.Prostaglandini su nedavno otkriveni u prostati ovnova i drugih sisara. COOH c. Na donjoj slici je data formula najrasprostranjenijeg gangliozida G IV. da se nalaze i u drugim organima i tkivima u vrlo malim količinama. . Oni su modulatori aktivnosti hormona. amino-šećere i neuraminsku kiselinu. . Pojedini gangliozidi se razlikuju po šećernoj komponenti. čija se šećerna komponenta sastoji od polisaharida. Gangliozidi . koje daju poseban karakter cerebrozidima. Cerebron sadrži cerebfonsku kiselinu:CH3(CH2)21 CHOH . Pokazalo se.Blix je 1933 godine izolovao iz goveđeg srca cerebrozide.U ganglijama su nađeni sfingolipidi. Poznate su četiri masne kiseline. Formula gangliozida Prostaglandini . Različiti članovi ove grupe lipida stimulišu kontrakciju glatkih mišića i snižavaju krvni pritisak . Nervon sadrži nezasićenu ( ∆ 15) nervonsku kiselinuCH 3 (CH 2 ) 7 -CH = CH-(CH 2 ) 13 -COOH d. Zbog toga su ovi lipidi kiselog karaktera i nalaze se obično u obliku kalijumove soli. Sve one sadrže 24 ugljenikova atoma. Kerazin sadrži zasićenu lignocerinsku kiselinu:CH3(CH2)22COOH b. .Masna kiselina je u cerebrozidima vezana za amino-grupu sfingola na drugom ugljenikovom atomu. koji su sadržavali ostatke sumporne kiseline.

1). Najprostija amfipatična jedinjenja su sapuni. . jer se njihovi nepolarni delovi odbijaju od vode.I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA Polarni lipidi se rastvaraju u organskim rastvaračima. 5. upravljajući svoj polami deo prema vodi (odnosno površini micele). koji su soli viših masnih kiselina. a u unutrašnjem delu se zbijaju nepolarni lanci ugljovodnika.Nastajanje prostaglandina iz poli-nezasićene masne kiseline:8.2). a na vrhu polarni.1 . čestice globularnih proteina). Ovo je karakteristično za sva jedinjenja. Mnoge ćelijske komponente su amfipatičnog karaktera i grade čestice u kojima je nepolarni deo sakriven od vode (npr. Ovakva jedinjenja voda disperguje u micele. 11. oksidativnim zatvaranjem ciklopentanskog ili ciklopentenskog prstena na sredini ugljovodoničnog lanca kiseline (slika 5. MONO . da nema pravih stehiometrijskih veza između ugljovodoničnih lanaca u miceli i zbog toga je pravilnije reći hidrofobne međureakcije. a u vodi obrazuju micele. koja imaju u svom molekulu i nepolarne (hidrofobne) i polarne (hidrofilne) grupe. Zbog toga se molekuli sapuna grupišu u micele. Takva jedinjenja se nazivaju amfipatična.1. privlačeći se van der Waals-ovim silama. negativno naelektrisan anjon (slika 5.5 MICELE. Oni sadrže nepolarni ugljovodonični niz od 10 i više C-atoma.Slika 5. Treba da se naglasi. 14-eikozatrienska kiselina Prostaglandini nastaju iz poli-nezasićenih masnih kiselina. čiji se molekuli čvrsto drže međusobno povezani vodoničnim vezama.

a nepermeabilni su za proste katjone (Na+ i K+) i anjone (Clˉ). Polarni lipidi mogu da se rasprše po vodenoj površini gradeći monomolekulski sloj. U takvim dvoslojima. pretpostavlja se da ćelijske membrane imaju lipidno dvoslojno jezgro. U vezi s tim ne treba da se zaboravi. Pojedini fosfogliceridi se razlikuju u veličini i broju naelektrisanja. etanolamina) i amino-grupa serina.2 Micele. Oni slobodno propuštaju molekule vode. Ovakav tip fosfolipidnih slojeva ima osobine.3). pozitivno. U sloju su alifatični lanci upravljeni prema vazdušnoj. a polarni delovi štrče prema vodenoj fazi. a polarni deo lipida se nalazi prema vodenoj površini. alifatični lanac se proteže unutar dvosloja.Slika 5. da ćelijska membrana sadrži 40% i više polarnih lipida. vrlo slične ćelijskim membranama. jer je alifatični lanac izuzetno slab provodnik. . što znatno utiče na strukturu micela. ako se stave u pukotinu između dva vodena prostora. Bimolekulski slojevi lipida lako nastaju. Pošto fosfolipidi spontano grade dvosloje. Njihovi ostaci fosforne kiseline su negativno naelektrisani kod pH=7. Pored toga imaju veliki električni kapacitet i rezistentnost. a ostatak amino-alkohola (holina. Jedino plazma-membrane viših životinja sadrže dosta i holesterola (slika 5. mono. kao i mono-i bimolekulskih slojeva lipida koji čine membranu ćelije. gasnoj fazi koja je relativno hidrofobna.i bimolekulski slojevi lipida u vodi Fosfogliceridi spadaju u najpolarnije lipide.

1. Popjak i Folkers. PC-fosfatidilholin i SP-sfingomielin 5. Ružičkinu »izoprensku hipotezu« su pre tridesetak godina dokazali Lynen. koji nastaje od aktivne sirćetne kiseline odnosno koenzima O // A (CH 3 .C ~ S – CoA) 5.Slika 5.1 UVOD Steroidi i karotinoidi su derivati nezasićenog ugljovodonika izoprena.1. Spadaju u lipide koji ne mogu da se saponifikuju tj. Ustanovljeno je da biološka sinteza steroida i karotinoida ide preko »aktivnog izoprena«.6 STEROIDI I KAROTINOIDI 5.6.3 . biljnog porekla i Mikosterole iz gljivica . Svi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. životinjskog porekla Fitosterole. Najvažniji predstavnici ove grupe jedinjenja su.6. Steroidi se dele na: Sterole 1) 2) 3) Zoosterole. Bloch. Ružička je još 1922. pored steroida i karotinoida. Jedinjenja izoprenske strukture vrlo su rasprostranjena u biljnom i životinjskom svetu.1. terpeni i kamfori.2 PODELA STEROIDA Steroidi su velika grupa prirodnih jedinjenja s vrlo šarolikim fiziološkim dejstvom.Lipidni sastav membrane eritrocita različitih životinja: H-holesterol. posle dejstva alkalija zadržavaju lipoidni karakter. PE-fosfatidiletanolamin. godine pretpostavio da biološka sinteza svih ovih jedinjenja ide preko jednog zajedničkog prethodnika.

seksualni hormoni i hormoni kore nadbubrežne žljezde jeste ciklopentano-perhidrofenantren. 5. U . koji se zove steran.3 STEROLI Osnovni ugljovodonik iz koga se izvode steroli. Steran je zasićeni alicikličan ugljovodonik. žučne kiseline.Vitamine D grupe Žučne kiseline Saponine Kardiaka biljnog porekla Seksualne hormone: estrogene.6. žljezde.1.hormone kore nadbubrežne sledećoj tabeli dat je pregled najvažnijih steroida. gestagene ili progestacione i androgene Kortikosteroide .

Žučne kiseline Holna kiselina nalazi se u žuči i crevima. a pojedini prstenovi obeleženi velikim slovima na sledeći način: . ugljenikovi atomi u prstenu su numerisani.Testosteron hormoni kore nadbubrežne žlezde hormon testisa C.Estradiol hormon folikula Radi lakše klasifikacije i nomenklature mnogobrojnih derivata sterana. Steroli Predstavnik Holesterol Mesto nalaženja i funkcija nalazi se u svim životinjskim ćelijama i plazmi. provitamin D ∆7-dehidroholesterol Ergosterol nalazi se u kvascu.Steroidi i njihova biološka funkcija Grupa 1. olakšava resorpciju masti hormon Corpus luteuma Hormoni sa Progesteron 21 C-atoma sa 19 Catoma sa 18 C-atoma Kortekson Kortizol sa 19 atoma sa 18 atoma C. provitamin D 2. izgraduje ćelijsku membranu i polazni je materijal za sintezu mnogih steroida nalazi se u koži.

. Kod čitavog niza oboljenja (masna degeneracija jetre. Alkoholna grupa se u sterolima često nalazi na trećem ugljenikovom atomu. Steroli su čvrste kristalne supstance. atheroskleroza) dolazi do nagomilavanja holesterol-estara. koje se nalaze u neosapunjivoj frakciji biljnih i životinjskih masti. tumori. a najviše u mozgu (do 10%). Zajedno sa fosfatidima izgrađuje ćelijske membrane. a znači mast iz žuči (Cholestearin). Ima ga u svim životinjskim organima. U krvi ima oko 200 mg% holesterola. veka. Katalitičkom hidrogenizacijom dvogube veze u prstenu B holesterola dobijaju se dva izomerna sterola: holestanol i koprostanol. Prema mestu nalaženja mogu se podeliti na: 1) Zoosterole — životinjskog porekla 2) Fitosterole — biljnog porekla 3) Mikosterole — iz gljivica Holesterol (C27H46O) ili holesterin je najvažniji sterol životinjskog porekla. rastvara se u organskim rastvaračima i optički je aktivan. dobijaju se posle hlađenja relativno čisti kristali holesterola. Iz formule holesterola se vidi da bočni niz ima osam ugljenikovih atoma i da se u prstenu B nalazi dvoguba veza između 5 i 6 ugljenikovog atoma. U serumu je odnos obratan. Pojedini steroli se međusobno razlikuju po dužini i srtukturi bočnog lanca na 17 C-atomu i stepenu zasićenja steranovih prstenova. Holesterol je čvrsta kristalna supstanca.Steroli su alkoholni derivati sterana. koji na 17 ugljenikovom atomu imaju bočni lanac. Kada se mozak razriba sa peskom i ekstrahuje toplim alkoholom. od čega je oko 35% esterifikovano masnim kiselinama (estri holesterola). To je i prvi steroid koji je pronađen i izolovan iz žučnih kamenaca krajem 18. a na 10 i 13 ugljenikovom atomu metil-grupu (— CH3). Ime mu je dao Chevreuil.

koja se uvek piše iznad prstena (cis). a —OH grupa je u položaju cis (β) kod svih prirodnih sterola. a ako se nalaze jedan ispod a drugi iznad ravni prstena. U prirodnim steroidima su prstenovi B. a cis punom. Treći ugljenikov atom sterola na kome se nalazi hidroksilna grupa je asimetričan. Zbog toga su samo oni steroidi sastavni delovi membrana čiji molekuli imaju određeni izgled u prostoru. Tako su u steranovom prstenu fiksirani 5 i 10. a samo prstenovi A i B mogu da zauzimaju cis i trans-položaj. koja nastaje zbog toga što su zajednički ugljenikovi atomi kondenzovanih prstenova fiksirani i supstituenti na njihovim valencama ne rotiraju slobodno u prostoru. onda se radi o trans-izomeru. Trans položaj se u formulama obeležava isprekidanom linijom. Iz tog razloga je kod steroida dogovorno uzeto da kao fiksna tačka za obeležavanje izomera bude metil-grupa (CH3) na 10 ugljenikovom atomu. Pošto steroidi izgrađuju ćelijske membrane od bitne je važnosti da molekuli steroida priležu uz membranu. Ovde se susrećemo sa geometrijskom izomerijom. Cisizomer se obeležava sa β. Molekuli . C i D uvek u trans-položaju. 8 i 9 i 13 i 14 ugljenikov atom.Holestanol i koprostanol su cis: trans-izomeri. a trans sa α. Kada se na ovakvim ugljenikovim atomima nalaze dva različita supstituenta. U slučaju kada se oba supstituenta nalaze na istoj strani ravni (iznad ili ispod) radi se o cis. oni mogu da leže iznad ili ispod ravni prstena.

Životinjski organizam sintetiše holesterol. već mogu da imaju izgled stolice ili korita. Ta mast se industrijski dobija iz ovčije vune. Tako se hloroformski rastvor holesterola oboji postepeno ljubičasto dodatkom koncentrovane sumporne kiseline. jer je hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu esterifikovana masnom kiselinom. Na donjoj slici se jasno vidi da samo molekul holestanola može da prileže uz membranu. a verovatno i u drugim organima. Digitonin taloži specifično samo β-sterole. Prečišćena se upotrebljava u medicini i kozmetici pod imenom lanolin (Adeps lanae). Kokoška sintetiše celokupni holesterol koga snese u jajima. Iako u prirodnim sterolima svi prstenovi imaju izgled stolice. In vitro je dokazano da se sinteza holesterola dešava u jetri. koji ne leže u jednoj ravni. Holesterola ima u velikoj količini u kožnoj masti.ova reakcija.4 . Kod njih se prstenovi A i B nalaze u cis-položaju i zbog toga prsten A štrči Slika 5.Prostorni izgled molekula sterola sa različitim položajem prstenova A : B Holesterol daje čitav niz bojenih reakcija. od onih kod kojih su ovi prstenovi u cis-položaju.steroida se sastoje od cikloheksanskih prstenova. Po ovim metodama određuje se ukupna količina holesterola (slobodnog i esterifikovanog). dok molekuli koprostanola ne mogu. koje se upotrebljavaju za njegovo određivanje. Esterifikovani holesterol se ne taloži. Za kvantitativno određivanje holesterola upotrebljava se Libermann-Burchard. Odvajanje slobodnog od esterifikovanog postiže se taloženjem sa digitoninom. drugi oblik imaju molekuli čiji prstenovi (A i B) zauzimaju trans-položaj. To je reakcija po Salkowskom. Na eksperimentalnim životinjama takođe je dokazano da iz holesterola .

To su spinasterol iz spanaća. Najviše ga ima u soji — do 25% ukupnih sterola. sinhol iz kininove kore i sitosteroli iz raznih biljaka. fukosterol iz smeđih algi. ∆ 7-Dehidro-holesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži a sadrži u prstenu B dve konjugovane dvogube veze. razlikuje se samo po etilnoj grupi. koja se nalazi na 24 ugljenikovom atomu u bočnom lancu i jednoj dvoguboj vezi na 22 ugljenikovom atomu ( ∆22).Nastajanje vitamina D3 iz provitamina dejstvom ultravioletne svetlosti Stigmasterol (biljni sterol) ima istu konfiguraciju kao i holesterol.KALCIFEROL Slika 5. a u osnovi i istu strukturu. Holestanol i koprostanol .5 . On je provitamin vitamina D 3 . ∆ 7-DEHIDROHOLESTEROL VITAMIN D3 (HOLE). Holestanol se teško apsorbuje. odakle je prvi put izolovan. Verovatno nastaje enzimskom hidrogenizacijom holesterola u tkivu. Stigmasterol je postao od industrijskog i medicinskog značaja od kako se uzima kao polazni materijal za sintezu progesterona i dezoksikortikosterona.nastaju žučne kiseline i čitav niz hormona ciklo-pentano-perhidrofenantrenske strukture. stoga ga ima u izmetu daleko više od holesterola. brasikasterol iz slačice. — Koprostanol nastaje iz holesterola u crevima dejstvom bakterija (bakterijska redukcija) i zbog toga se nalazi redovno u fekalijama (kopros — izmet). Holestanol se nalazi stalno pored holesterola u životinjskom organizmu. Većina fitosterola ima 29 ugljenikovih atoma i dve nezasićene veze. STIGMASTEROL C29H48O Stigmasterol je dobio ime po Stigmata Maydis (dugački vratovi tučkova kukuruznog cveta). .

ove škola utvrdila da zračenje životnih namirnica može da zameni sunčanje pacijenata. Rendgenski se vidi rskavičast karakter kostiju u blizini zglobova. Taloži se digitoninom (3— β-ol) i ima tri nezasićene veze. Konjugovane dvogube veze u prstenu B ( ∆ —5. Preduslov za te promene je postojanje konjugovane dvogube veze u prstenu B (provitamini D grupe) koju svetlosna energija otvara između 9 i 10 ugljenikovog atoma. Prvo je dobijen iz glavnice raži (francuski ergot = Secale cornutum).Ergosterol je jedini steroid mikroorganizma. — Dejstvom fotona ultravioletne svetlosti određene frekvencije na ergosterol nastaju u njegovom molekulu strukturne promene. Kod dece koja su prohodala savijaju se duge kosti nogu i dobijaju O oblik. Docnije je Windaus. Nalazi se u kvascu odakle se tehnički i dobija. 5.4 VITAMINI D GRUPE Rahitis ili engleska bolest je pojava usporene kalcifikacije kostiju kod dece i kod mladunaca domaćih sisara i pilića. Hopkins je već 1906 godine pretpostavio da je ova patološka pojava u vezi s nedostatkom »akcesornih« sastojaka hrane. a u kvascu — zimosterol. Neurospora i u lišajevima. Kalciferol . Kod rahitičnih životinja (svinja) pojavljuju se rahitične kvržice na rebrima. Jedinjenja iz kojih mogu da nastanu vitamini zovu se provitamini. . Ergosterola ima i u plesni Aspergillus. koja nastaje kad se neoplođeni cvet raži zarazi gljivicom Claviceps purpurea.7) karakteristične su za provitamine D grupe. D. U glavnici postoji još jedan steroid — fungisterol.6. Razinsky je smatrao da rahitis nastaje usled nedostatka sunčeve svetlosti. a dejstvom ultravioletne svetlosti na ergosterol dobijen je antirahitični princip i nazvan vitamin. a kod manje dece rahitis se lako opaža po zakasnelom zarašćivanju fontanele i ispupčenom čelu. što služi kao biološki test na eksperimentalnim životinjama. čija je struktura poznata.1.

Kao standard služi 0. Vitamini D grupe rastvaraju se isključivo u mastima. Iako vitatnin D 2 ima potpuno antirahitično dejstvo. kome su dali ime kalciferol.1% rastvor kristalnog. holesterola. (internacionalnu jedinicu). jer pomaže mineralizaciju kostiju. gde se leti dejstvom sunčeve svetlosti akumuliraju rezerve potrebne za zimu. mucina i žučne kiseline. Za čovekovu ishranu i profilaksu zanimljiv je sadržaj provitamina D 3 (7-dehidro-holesterola) u svinjskim kožicama. prvo je izolovao Brockmann hromatografijom u koloni iz ribljeg ulja.1. J. tahisterol i dr. zračenog ergosterola u maslinovom ulju. Poznat je i vitamin D 4 i D5. . 1 mg ovog rastvora ima jednu I. 7-dehidroholesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži. Englezi su prvi napravili čist preparat vitamina D 2 .Slika 5.6 — Nastajanje vitamina D2 iz ergosterola dejstvom ultravioletne svetlosti Proces unutrašnjih strukturnih promena u molekulu provitamina nije tako jednostavan. 5. One su kod sisara konjugovane sa glicinom ili taurinom. Najpoznatija hemijska metoda je po Carr-Price-u sa SbCl 3.6. Vitamin D određuje se biološkim i hemijskim metodama. vertebrati imaju jedan drugi vitamin.2 mg%). Ona sadrži pored boja. Nižim životinjama je kalciferol verovatno prirodni D vitamin. Žučne kiseline su oksidacioni produkti steroida. halibut) u velikim količinama (0.5 ŽUČNE KISELINE Žuč koju izlučuje jetra izliva se u duodenum zajedno sa sokom pankreasa.025 µg vitamina D2 ili 0.1 µg zračenog ergosterola. nazvan D 3. Taj vitamin. tune. a Windaus je sintezom dobio njegov provitamin iz holesterola → 7-dehidroholestrol. a to je identično sa 0. tako da pored kalciferola nastaju i sporedni proizvodi kao: lumisterol. Nalaze se u uljima jetre (Oleum jecoris) riba (bakalara.

a sa taurinom tauroholna kiselina: gliko . Holna kiselina je 3. Holna i dezoksiholna kiselina razlikuju se po rastvorljivosti njihovih barijumovih soli u alkoholu. Holne kiseline ima u žuči u daleko većoj koncentraciji od ostalih žučnih kiselina. Konjugovana sa glicinom zove se glikoholna.H 2 N. One se mogu odvojiti i hromatografski. Isto se tako nalazi u žuči konjugovana sa taurinom odnosno glicinom (dezoksiholna i glikodezoksiholna kiselina). 12α trioksiholanska kiselina. . Bočni lanac na 17 ugljenikovom atomu je valerijanska kiselina. a i kod drugih vertebrata.holna kiselina Dezoksiholna kiselina je dioksiholanska kiselina (3α. tako da nijedna ne reaguje sa digitoninom. Hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu je u položaju trans (α) kod svih žučnih kiselina. koje nema u žuči: U holanskoj kiselini vodonik na 5 ugljenikovom atomu nalazi se u cis-položaju i prema tome žučne kiseline imaju koprostansku strukturu.holna kiselina tauro . Prati holnu kiselinu kod svih spomenutih životinjskih vrsta.CH 2 -CO O H glicin H 2 N-CH 2 -CH 2 —SO 2 OH taurin Sve žučne kiseline smatramo teorijski derivatima holanske kiseline C 23 H 39 COOH. 12α). 7. Ima je u čovečijoj i goveđoj žuči.

Rastvori saponina dejstvuju hemolitički. Henodezoksiholna kiselina je izolovana prvo iz kokošije i guščije žuči.6 SAPONINI Saponini su glikozidi. Vezivanje sa glicinom i taurinom dešava se »in situ«. . Ona je 3α 7αdioksiholanska kiselina. deluju kao emulgatori.holna kiselina litoholna kiselina Hiodezoksiholna kiselina (3α. koji smanjuju površinski napon vode. jer se njena barijumova so teško rastvara.1.01—0. što je dokazano sa izotopno obeleženim jedinjenjima. Saponini imaju do 5 molekula glikozidno vezanih monosaharida.02%. stabilizuju emulzije lipida i na taj način direktno i indirektno aktiviraju delovanje lipaza i apsorpciju masnih kiselina u crevima. Posle otcepljenja šećera ostaju genini (aglikoni) sa 27 ugljenikovih atoma.6. Kvalitet saponina različitog porekla određuje se po jačini hemolize eritrocita u fiziološkom rastvoru. Litoholna kiselina je 3α-holanska kiselina. U žuči je ima malo 0. koji specifično taloži steroide s 3 β-hidroksilom (trans). Žučne kiseline i njihove soli smanjuju površinski napon. Žučne kiseline nastaju u jetri iz holesterola. Najinteresantniji saponin je digitonin iz lišća digitalis vrsta. Mućkanjem njihovih rastvora dobija se intenzivna i trajna pena kao kod sapuna. Može lako da se izoluje. Litoholna kiselina je dobila ime po tome što se nalazi u žučnim konkrementima (lithos = kamen).dezoksi . 5. Izgleda da je to žučna kiselina zajednička gmizavcima i pticama. U neznatnoj količini ima je i u ljudskoj žuči. 6α-dioksiholanska kiselina) nađena je prvi put u svinjskoj žuči (hys = svinja) vezana za glicin.

6.8 STEROIDNI HORMONI Žlezde s unutrašnjom sekrecijom izlučuju supstance. nastaju od holesterola steroidni hormoni. Predstavnik ove . zbog toga što sadrže keto-grupu u bočnom lancu i dvogube veze između 20. Najbolje je ispitano nastajanje steroidnih hormona u nadbubrežnoj žlezdi. Glikozidi domaće biljke Digitalis purpurea i Digitalis lanata. U nadbubrežnoj žlezdi. U ovu grupu spada hormon corpusluteuma — progesteron i hormoni kore nadbubrežue žlezde: kortekson.7 KARDIACI BILJNOG POREKLA U biljkama se pored saponina nalaze često i steroidni glikozidi. DIGITOKSIGENIN Drugi važni glikozidi koji deluju na rad srca su strofantidin i konvalatoksin u listovima đurđevka (Convallaria maialis). purpurea glikozidi. Njihovi genini su gitoksigenin i digitoksigenin. U ovu grupu spadaju ženski seksualnihonnoni poznati pod imenom estrogeni. U većim dozama prekidaju rad srca u sistoli. gde je ono i najraznovrsnije.5. kortizol. koji na specifičan način stimulišu rad srca. aldosteron i dr. gitoksin i digitoksin izolovani su u kristalnom stanju i upotrebljavaju se u medicini. corpus luteumu.6.1. digilanid. 2) Hormone sa 19 ugljenikovih atoma. Primitivni narodi stavljaju ekstrakte takvih biljaka na vrhove strela radi otrovnog delovanja. kortikosteron.1. Najvažniji hormon ove grupe je hormon testisa — testosteron. Radi boljeg razumevanja stmkture steroidnih hormona i njihove biološke sinteze. Svi srčani glikozidi daju Legal. a šećeri digitoksoza i glukoza. i 21. treba da ih podelimo prema broju ugljenikovih atoma na: 1) Hormone sa 21 ugljenikovim atomom. Ovakve aktivne supstance zovu se hormoni. ovariju. 5. testisima. ovo ugljenikovog atoma. koje u vrlo malim količinama imaju specifično fiziološko dejstvo.ovu reakciju na aceton. 3) Hormone sa 18 ugljenikovih atoma.

21. 21. -oksigenaza i 11oksigenaza. Dehidrogenizacijom pregnenolona nastaje najvažnije jedinjenje ove sinteze progesteron. kortizol i kortizon. i 11. C21 — Steroidni hormoni.grupe je estradiol. keto-grupu. Prvi međuproizvod je pregnenolon.7 — Nastajanje progesterona iz holesterola Hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju iz progesterona uvođenjem jedne ili više —OH grupa u njegov molekul. ugljenikov atom. koji još uvek ima —OH grupu na trećem ugljenikovom atomu. ugljenikov atom u molekulu progesterona. poznati pod imenom kortikosteroni. Progesteron je hormon corpus luteuma. koje katalizuju uvođenje —OH grupa na 17. Slika 5. odigrava se na principu oksigeniranja sa O2 uz NADP i katalitičkim dejstvom enzima steroid-oksigenaza. skraćivanjem njegovog bočnog lanca na 17-tom ugljenikovom atomu. Poznata je 17-oksigenaza. Hidroksilacija progesterona odnosno uvođenje —OH na 21. 17 i 11. Biosinteza C21 steroidnih hormona polazi od holesterola. Dejstvom oksigenaza jedne za drugom . Njihova fiziološka uloga je vrlo raznovrsna: regulišu metabolizam elektrolita. kortekson. koji priprema mukozu uterasa da se oplođeno jaje smesti.. metabolizam ugljenih hidrata. masti i proteina. — U ovu grupu spada progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde. Hemijsko ime pregnenolona je: pregnen-3β-ol-20-on. Do danas je otkriveno oko tridesetak kortikosterona od kojih su najvažniji: aldosteron. a na 20. PREGNAN Progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde su po svojoj hemijskoj strukturi derivati zasićenog alicikličnog ugljovodonika — pregnana. ravnotežu vode. kortikosteron.

ugljenikovom atomu nalazi — OH grupa. sadrži na 18. – Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Steroidi. Slika 5. jedan od vrlo aktivnih kortikosterona. preko hidroksi-progesterona. ugljenikovom atomu. ugljenikovom atomu. C-atomu. koji na 11. Intetesantno je napomenuti da 17-oksigenaza ne dejstvuje na 21-hidroksi jedinjenje progesterona. ugljenikovom atomu aldehidnu grupu. Ona nastaje verovatno oksidacijom —CH 3 grupe na 18. Aldehidna grupa u aldosteronu nije slobodna. ugljenikovom atomu imaju hidroksilnu grupu reverzibilno prelaze u 11-ketosteroid. Ona ne dejstvuje.8. već gradi poluacetalni prsten sa — OH grupom na 11. .nastaje kortizol. tada ne može više da se dobije steroid sa —OH grupom na 17. Tako kortizol reverabilno prelazi u kortizon. Od progesterona nastaje u tom slučaju kortikosteron (levi deo sheme). Ako se na 21. dakle posle 21-oksigenaze nego samo pre nje. Aldosteron .

Određivanje i praćenje koncentracije 17-ketosteroida u mokraći je za dijagnostiku u humanoj medicini od velikog značaja. Normalni čovek izlučuje dnevno 10—20 mg 17-ketosteroida.Biosinteza testosterona i androsterona Androsteron je prvi put izolovan iz mokraće u kojoj ga normalno ima 1—2 mg u litri. Inaktivisanjem steroidnih hormona nastaju jedinjenja poznata pod imenom 17-ketosteroidi. . Oni se u obliku glukuronida izlučuju u mokraći. itd. što označava da ona na 17. C-atomu steranovog prstena imaju keto grupu. rast petlove kreste. gde se inaktivirani hormoni i detoksiciraju vezivanjem za glukuronsku kiselinu. Slika 5. Nalazi se u testisima.17-Ketosteroidi su proizvodi raspadanja steroidnih hormona. Prilikom inaktiviranja hormona dolazi do promena u njihovoj hemijskoj strukturi. C19-Steroidni hormoni. ugljenikovom atomu za dva ugljenikova atoma. gde se i odvija njegova sinteza. Ovi procesi se dešavaju u jetri. — Najvažniji steroidni hormon sa 19 ugljenikovih atoma je testosteron.ketosteroid i može da nastane razlaganjem kortikosterona. Testosteron nastaje od progesterona preko međuproizvoda 17α-hidroksiprogesterona i androstendiona. rogova kod ovna i bika. Androsteron je 17. Pri tome dolazi do skraćivanja bočnog lanca na 17.9. Testosteron i njegov derivat androsteron dejstvuju na muški genitalni trakt i direktno utiču na pojavu sekundaraih muških karakteristika: porast brade. . Sastavni i neophodni stepen u procesu hormonalne regulacije je stalno inaktiviranje i izlučivanje hormona mokraćom.

Supstance sa estrogenim dejstvom nemaju specifičnu konstituciju ili bar hemijsku grupaciju (funkciju) odgovornu za hormonalnu . ali se nalaze i u mokraći trudnica. estrogeni nemaju —CH 3 grupu na 10 ugljenikovom atomu. Najvažniji estrogeni hormoni su: estron. zbog dvogube veze između 5 i 10 ugljenikovog atoma u prstenu A. konj) otkrivena su još dva estrogena hormona: ekvilin i ekvilenin. Interesantno je da estrona ima i u biljnom materijalu (jezgra kokosovih oraha). naglo sazrevanje i seksualni nagon. nadbubrežnoj žlezdi. Zovu se i folikularni hormoni. Estrogeni su nađeni u folikulima ovarija. Estradiol je najaktivniji i reverzibilno prelazi u estron pod dejstvom enzima estradiol-NAD-17-β-oksidoreduktaze. Estron prelazi u estriol ireverzibilno. U ovu grupu spadaju ženski seksualni hormoni — estrogeni . Svi estrogeni su derivati ugljovodonika sterana. pretpostavlja se da su ekvilin i ekvilenin nastali metaboličnom desaturacijom estrona. Estrogeni izazivaju estrus kod nezrelih ženki pacova tj. Osim toga. samo je prsten A aromatičnog karaktera (benzenov). Zbog toga —OH grupa na trećem ugljenikovom atomu ima osobine fenola. estradiol i estriol. Estriol se izlučuje u mokraći kao glukuronid.Steroidni hormoni sa 18 ugljenikovih atoma . placenti. Pošto se nalaze samo u moraći. jer nastaju u folikulama ovarija za vreme menstrualnog ciklusa. U mokraći kobila (equus — lat.

tresetu.) propušta petrol-etarski ekstrakt različitog biljnog materijala. Od njih potiče crvena boja paradajza (likopin). koja se sastoji u tome što se kroz stub napunjen nekim adsorbensom (CaCO3. plodovima. imaju 40 ugljenikovih atoma tj. 5. izolovano je do danas preko 60 karotinoida. Nije se moglo dokazati da su te supstance identične sa estronom i estriolom. . koje se uglavnom nalaze u biljnim uljima. žuta boja kukuruza (zeaksantin) i dr. Biljni karotinoidi igraju važnu ulogu u selektivnoj apsorpciji svetlosti kod fotosinteze. Molekuli karotinoida sadrže veliki broj konjugovanih dvogubih veza.1. mrkom i kamenom uglju. Postoje i sintetički preparati estrogenog dejstva kojima se sličnost s prirodnim hormonima jedva naslućuje. Uneseni u životinjski organizam doprinose pigmentaciji kože. narandžasta boja šargarepe (α i β-karotin). corpus luteuma i krvnog seruma. Dokazano je da većina prirodnih karotinoida ima trans-konfiguraciju. Primenjujući hromatografiju na koloni po Cvet-u. nafti.aktivnost. To se vidi ne samo iz strukture estrogenih hormona. Karotinoidi se mogu podeliti na: a) Ugljovodonike — karotine b) Hidroksilne derivate ugljovodonika — ksantofile i c) Karotinoidne kiseline Po svom hemijskom karakteru karotinoidi su derivati izoprena. osam ostataka izoprena. Al2O3 i dr. Postoje. od kojih je najpoznatiji skvalen. nego naročito iz činjenice da su u raznom biološkom materijalu nađene supstance estrogenog dejstva: biljnim klicama. pa se ubrajaju u tetraterpene. Jedan od njih je stilbestrol (bis-p-oksifenil-dietileten). Ime su dobili po tome što su prvi put izolovani iz šargarepe (Daucus carota). Zbog velikog broja dvogubih veza u molekulima karotinoida postoji mogućnost cis-trans izomerije na svakoj dvoguboj vezi.7 KAROTINOIDI Karotinoidi ili lipohromi su obojene supstance masnog karaktera. cvetovima. takođe i životinjski karotinoidi. kao što je bio slučaj kod izolovanja iz palmine masti.

pretpostavlja se da u toku biosinteze dolazi do kondenzacije dva ugljovodonika od 20 ugljenikovih atoma (geranil-geranil-pirofosfat) u C40 ugljovodonik. pitomom kestenu. Karotini su strukturno izomerni s likopinom. U formuli je tačkastim linijama podeljen molekul likopina na ostatke izoprena. . kokosovim orasima. β-karotin se nalazi prvenstveno u šargarepi. β i γ-karotin. koja se nalazi u lancu. Pošto su karotinoidi simetrično građeni. α-karotin je nađen u šargarepi. Ovakav položaj dvogubih veza je od fiziološkog značaja. Od njega se razlikuju po tome što im se lanci završavaju šestočlanim prstenom. koji plodovima paradajza daje lepu crvenu boju (Solanum lycopersicum). Prsteni karotina strukturno odgovaraju terpenima. zelenom lišću (industrijski se ekstrahuje iz trave). katalizom specifičnih biljnih enzima. γ-karotina ima u kajsijama. Likopin je nezasićeni. paprici. α i β jononu. koji se u likopinu samo nazire.Biološka sinteza karotinoida polazi od jedinica sa dva ugljenikova atoma (acetil-koenzima A). lančasti ugljovodonik. Kod β-karotina su dvogube veze u prstenu konjugovane sa dvogubom vezom. ima 13 nezasićenih veza. od kojih su 11 konjugovane. preko mevalonske kiseline. jer samo od β-jononske strukture može da nastane vitamin A. Molekul mu je simetričan. Poznata su tri izomerna karotina: α.

a lanac se završava sa α-jononskim prstenom. β-karotin ima na oba kraja lanca βjononski prsten. γ-karotin ima pored jednog β-jononskog prstena otvoreni završetak lanca kao likopin. . astacin (crveni pigment rakova) rubiksantin (crvena boja šipka). — Veliki broj karotinoida ima hidroksilnu grupu u jononskom prstenu i to u para-položaju prema ugljovodoničnom lancu. Na ovom mestu treba da spomenemo skoro potpuno zasićeni alkohol fitol. Fitol je primarni alkohol sa 20 ugljenikovih atoma i dvogubom vezom u položaju 2. koji se dobija razlaganjem hlorofila. Karotini su važni zbog toga što su prirodni izvori provitamina grupe A vitamina. Sastoji se od četiri ostataka izoprena. Ksanotofili . Ostatak fitola je sastavni deo molekula hlorofila i vitamina E i K grupe.α-karotin ima s jedne strane molekula β-jononski prsten. Poznat je veliki broj oksi-derivata β-karotina među žutim i crvenim pigmentima: zeaksantin (kukuruz) violaksantin (cvet dan i noć).

Osetljivi su prema kiseoniku i ultraljubičastoj svetlosti. koji ima β-jononski prsten. Slatkovodne ribe sadrže vitamin A 2 .5.7. pet dvogubih veza od kojih su dve konjugovane. Redukcijom aldehida retinina nastaje vitamin A 1 . Pošto je molekul β-korotina simetričan. Izolovao ga je Karrer 1931. Prvi proizvod cepanja karotina je aldehid vitamina A 1 —trans-retinin 1 . godine. On sadrži u β-jonskom prstenu konjugovane dvogube veze. Ostali provitamini (α i γ-karotin i kriptoksantin) daju jedan molekul vitamina. U odsustvu vazduha dosta su otporni pri zagrevanju. koji nije važan u ishrani sisara. Vitamin A 1 nastaje iz β-karotina oksidacionim cepanjem centralne etilenske veze i primanjem dva molekula vode. od njega se dobijaju dva molekula vitamina A 1 . .1 VITAMINI A GRUPE Vitamin A 1 (Axerophtol) je primarni alkohol. jer samo na jednom kraju lanca sadrže β-jononski prsten.1. Vitamini A spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima.

Sastoji se iz dve komponente: belančevine opsina i prostetične grupe. antikseroftalmični i antiinfektivni vitamini. reakcija). γ.i δ-tokoferol. postojane pri zagrevanju u odsustvu vazduha do 200° i otporne prema kiselinama i alkalijama. . koje dolazi od grčkih reči tokos — porođaj i fero — nosim. Sa SbCl 3 daju lepu plavu boju. koja je aldehidni derivat vitamina A 1 (11-cis-retinin ili neoretinin b). što se koristi za kvantitativno određivanje A vitamina (Carr — Price-ova. 5. Oksidaciona sredstva ih razaraju. godine. Nalaze se samo u hrani životinjskog porekla. Vitamini A su zaštitni vitamini epitela. Vitamini E nalaze se rastvoreni u biljnim uljima. ako u hrani nema vitamina A. naročito onima koja se dobijaju iz pšeničnih klica.Vitamini A grupe imaju karakterističan apsorpcioni spektar (max. β-. Poznati su pod imenom tokoferoli. Poznata su četiri tokoferola: α. Ovo jedinjenje je osetljivo na svetlost. Rezerve vitamina A esterifikovanog sa višim masnim kiselinama. Jetra održava konstantnu koncentraciju vitamina A u krvnoj plazmi. 325 —328 nm) i potpuno različit od karotina.7. nalaze se u jetri. Biološki je najaktivniji α-tokoferol.1. njegova koncentracija se u krvi ne menja znatno i po nekoliko meseci. izolovao iz oka žabe vidni purpur ili rodopsin.2 VITAMINI E GRUPE Vitamini E grupe spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima. Vrlo bogat izvor A 1 vitamina su jetrena ulja morskih riba. Danas je poznata samo njihova uloga u fiziologiji vida. E vitamini su uljaste tečnosti. Boll je 1877.

Tokoferoli se sastoje iz dve komponente: aromatičnog jezgra (metilovani hidrohinon) i karotinoidnog alkohola — fitola. koji dejstvuju razorno na celularne enzime.3 FILOHINON I UBIHINON Filohinon ili vitamini K1 nađen je u zelenom bilju (filos — list). sterilitetom i akutnom muskularnom distrofijom. Derivat je naftohinona.4-naftohinon) pokazuje biološku aktivnost kao i vitamini ove grupe.1. sprečavaju stvaranje peroksidnih derivata nezasićenih masnih kiselina. Vitamini E su poznati i pod imenom antisterilitetni vitamini. a druga ostaje slobodna. Svi vitamini K grupe imaju isti aromatični deo — 1. Dokazano je da i sam menadion (2-metil-l. . Tako na primer. Pri ovom vezivanju nastaje hromanski prsten.4-naftohinonski prsten.7. koja se razlikuju po bočnom lancu. koji na položaju 3 ima ostatak alkohola fitola. 5. a ostatak alkohola fitola nalazi se u bočnom lancu: Vitamini E su antioksidansi. Tako vitamin K2 ima umesto ostatka fitola difarnezilni ostatak. Njihov nedostatak manifestuje se na različit način kao: resorpcijom fetusa. jer su bitni za normalnu sposobnost reprodukcije. koji štite mnoge supstance od ireverzibilne oksidacije. Fitol se vezuje preko jedne fenolne grupe. Pored vitamina K1 nađena su još dva vitamina ove grupe.

što je povezano s njihovom ulogom u sintezi protrombina (antihemoragični vitamini). Naime. Za ubihinon nije dokazano vitaminsko dejstvo. vrlo je rasprostranjen i to kako u životinjskom tako i u biljnom svetu.Vitamini K grupe sprečavaju da dođe do krvavljenja. Nedostatak K vitamina javlja se kad se bakterije crevne flore unište antibioticima ili kod novorođenčađi. za koji je vezan bočni izoprenski lanac. . kojima mikroorganizmi u crevima još nisu stvorili potrebne rezerve K vitamina. Vitamin K2 sintetišu bakterije crevne flore. sastoji se iz aromatičnog odnosno hinonskog prstena. kao što mu samo ime kaže. U relativno velikoj koncentraciji ga ima u mitohondrijama. Poznat je i pod imenom koenzim Q. Međutim postoje indicije da učestvuje u respiratomom lancu kao prenosilac vodonika. Ubihinoni različitog porekla razlikuju se po broju izoprenskih ostataka u bočnom lancu. Bočni lanac nastaje u organizmu od mevalonske kiseline. Ubihinon. Po svojoj hemijskoj strukturi je sličan filohinonu i tokoferolima.

zajedno sa žučnim solima i žučnim fosfolipidima ulaze u ćelije intestinalne mukoze. Hilomikroni prolaze kroz . Stabilne emulzije triglicerida. bubrezima. Biosinteza triglicerida u intestinalnim ćelijama ide tako da kao supstrat služe bilo monogliceridi bilo α-glicerofosfat (slika 5. raspršeni u micele prečnika 3—8 nm.2 METABOLIZAM LIPIDA Posle ugljenih hidrata. Jedino se u moždanom tkivu ne vrši oksidacija masnih kiselina.2. Neutralne masti imaju veću kaloričnu vrednost (oko 37 kJ/g) od glikogena i skroba. Utvrđeno je da kičmenjaci dobijaju polovinu svoje energije oksidacijom masnih kiselina u jetri. Oni sadrže oko 2% proteina i 7% fosfolipida.5. da bi im služile kao energetska rezerva. jer je njegov jedini izvor energije glukoza. Masti su jedini izvor energije u gladovanju. jer ne sadrže vode.10). Više životinje i biljke mogu da odlažu velike količine neutralnih masti. neutralne masti su po količini glavna hrana za većinu životinja i vrlo važan izvor energije. nastaju u prisustvu žučnih soli i fosfolipida duodenuma. Glavni produkti hidrolize masti su slobodne masne kiseline i βmonogliceridi. Unutar ćelija. i u stvari su kompleks lipida s proteinom. zimskom snu prezimara i godišnjoj seobi ptica. Emulgovanjem se jako povećava površina masnih čestica i olakšava (ubrzava) dejstvo lipaza. 5. srcu i skeletnim mišićima u stanju mirovanja. U svakom slučaju slobodne masne kiseline se energetski obogaćuju prelazeći u derivat acil-KoA: α-Glicerofosfat može da nastane bilo od glicerola bilo od glukoze: glicerol kinaza a) b) Resintetizovani trigliceridi se oblikuju u kapi prečnika 100—500 nm koje se nazivaju hilomikroni. većina slobodnih masnih kiselina iz micela ponova se pretvara u trigliceride.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI Lipaze pankreasnog soka i creva hidrolizuju emulgovane masti. čije čestice imaju 500—1000 nm u prečniku. Oni.

. Nalaze se u krvnoj plazmi zdravih životinja samo za vreme apsorptivnog stanja. kod koje se koncentracija žučnih soli u lumenu creva smanjuje. E i K i u ograničenoj količini i holesterol. ali je apsorpcija vitamina prosto zanemarljiva. Vitamini rastvorljivi u mastima A.10 . Tako opstruktivnu žuticu. Slika 5. ali se manji deo ne esterifikuje ponova u mukozi i ulazi u portalni krvotok gde se veže na albumin. D. Nešto se triglicerida apsorbuje i u odsustvu žuči. Fina disperzija u micele u tankom crevu izgleda da je preduslov za apsorpciju. koja se jako smanjuje ako se sprečava stvaranje micela.bazu mukoznih ćelija u ekstracelularnu tečnost i odatle u limfni sistem. D i naročito K. verovatno ulaze u intestinalne ćelije sa fosfolipidima u obliku micela različitog tipa od micela masnih kiselina.Biosinteza Triglicerida u intestinalnim ćelijama Veći deo viših masnih kiselina se apsorbuje u limfu kao hilomikroni. često prati i nedostatak vitamina A.

adenozin-trifosfata.5.2. nalaze se u stalnom metaboličnom prometu u ćelijama viših životinja. koje su na β-položaju oksidovane (acetsirćetna=CH 3COCH2COOH i βhidroksibuterna = CH3CHOHCH2COOH). a) Aktivacija i ulazak masnih kiselina u mitohondrije Pošto su masne kiseline hemijski inertna jedinjenja. NAD + i Mg2+ jona. Pošto se jedino slobodne masne kiseline mogu da oksiduju. 5. Utvrđeno je da je brzina hidrolize intracelularnih lipida podešena prema brzini potrošnje masnih kiselina. Međutim. Činjenica da u krvi i urinu životinja koje gladuju dolazi do nagomilavanja kiselina sa 4—C atoma. Drugi izvor masnih kiselina su one koje se nalaze vezane u fosfogliceridima ćelijskih membrana. jer se oksidacija odigrava na β-položaju. doprinosila je gornjem mišljenju. Zbog toga se dugo naslućivalo da sinteza i razgradnja masnih kiselina ide dodavanjem odnosno oduzimanjem dva ugljenikova atoma. Zbog toga se razgradnja masnih kiselina i naziva β-oksidacija. U krvi kičmenjaka nalaze se znatne količine triglicerida i fosfoglicerida.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA Poznato nam je da sve prirodne masne kiseline imaju paran broj ugljenikovih atoma. kao što su lizofosfatidi. i direktno se oksiduju u srcu i mišićima. One su nekovalentno vezane za serum-albumin. da bi mogle metabolički da se upotrebe. Rezervne masti su glavni endogeni izvor masnih kiselina. One se nalaze u obliku masnih kapljica u citoplazmi i sastoje se uglavnom od triglicerida. one se prvo energetski obogaćuju prelazeći u »aktivne« masne kiseline. Relativno malo je poznato o detaljima i redosledu intracelularne hidrolize lipida.2. Masne kiseline se oksiduju u matriksu mitohondrija dejstvom čitavog niza enzima u prisustvu koenzima A. a vrlo malo slobodnih masnih kiselina. Pokazalo se tačnim da razgradnja masnih kiselina ide postepenim odvajanjem dva ugljenikova atoma. Iako su oni relativno konstantnog sastava. Dejstvom fosfolipaza oslobađaju se masne kiseline fosfoglicerida. koji razaraju strukturu membrana i vrlo su toksični. Esterifikacijom sa .2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA Masne kiseline koje treba da se oksiduju u tkivima viših životinja dolaze ili iz ekstracelularne tečnosti ili iz endogenih intracelularnih lipida. pod normalnim uslovima ne dolazi do nagomilavanja slobodnih masnih kiselina ili drugih hidrolitičkih produkata. trigliceridi se prvo hidrolizuju dejstvom intracelularnih lipaza.

energetski bogato jedinjenje. Najvažnija je tiokinaza dugolančanih masnih kiselina. βoksidacija masnih kiselina odigrava se u ciklusu od četiri reakcije. Masne kiseline vezane u obliku acil-KoA vrlo teško mogu da prođu kroz unutrašnju membranu mitohondrija. U mitohondrijama se nalazi drugi tip tiokinaze. U toku reakcije aktivacije ATP se cepa u pirofosfat (PPi). Reakcija se odigrava u citoplazmi u prisustvu ATP-a. masne kiseline daju tiolski estar. Do sada je izolovano najmanje tri tiokinaza. koji aktiviše masne kiseline u prisustvu mitohondrijalnog GTP-a. . U mitohondrijama se ostatak masne kiseline ponova prenosi sa karnitina na mitohondrijalni koenzim A: acil-karnitin + HS—KoA → acil—KoA + karnitin Masne kiseline ulaze u ciklus β-oksidacije u obliku acil-KoA. koje su specifične na dužinu C-lanca masne kiseline. odnosno acil-KoA. On nastaje u mitohondrijama oksidacijom α-ketoglutarata. dejstvom pirofosfataze.ekstramitohondrijalnim koenzimom A. u neorganski fosfat: PPi + H 2 O —> 2P i Ova reakcija osigurava da aktivacija masnih kiselina teče samo u pravcu nastajanja „aktivne" masne kiseline. Zbog toga se ostatak masne kiseline prenosi na specifični prenosilac karnitin ( γ -trimetilamino βhidroksibuterna kiselina): Karnitin karnitin Acil-KoA Acil Reakciju katalizuje jedna transferaza. uz katalitičko dejstvo tiokinaze masne kiseline. koji se odmah hidrolizuje. koja aktiviše kiseline sa C 12—C22 atoma.

FADH2 predaje vodonikove atome drugom flavoenzimu. β dejstvom FAD-specifične acil-KoA dehidrogenaze (1. β-nezasićenu vezu adira se molekul vode. . nastaje α. β-oksidacija masnih kiselina po Lynen-u 1) Prva dehidrogenacija acil-KoA odigrava se na položaju α.1.14. 2) U drugoj reakciji ciklusa.5) Gubitkom dva vodonikova atoma.Slika 5. tako da nastaje L-β-hidroksiacil-KoA: Ovu asimetričnu sintezu L-izomera katalizuje enoil-hidrataza (=βhidroksiacil-KoA hidroliaza (4.11. koji prenosi elektrone (ETF) citohromu c. koje preuzima FADH 2.99.17). β-enoil-KoA. βtrans nezasićena masna kiselina ili tačnije α.2. na α.

16).3) Enzimi. jer se u neposrednoj blizini nalaze —C=O i tioestarska veza.1.1. krajnji produkt β-oksidacije je ostatak od tri C-atoma. nastaje β-ketoacil-KoA. apsolutno su specifični na L-stereoizomer (1. koja na β-položaju ima cis-dvogubu vezu: CH3(CH2)7-CH=CH-CH2CO-SKoA . dejstvom tiolaze (= βketotiolaza 2. 4) β-ketomasna kiselina-KoA je vrlo reaktivno i nepostojano jedinjenje.35). Dva C-atoma preuzima slobodni koenzim A. sve dok se u toku odcepljivanja po dva C-atoma razgradnja ne približi dvoguboj vezi. što znači da je ravnoteža pomerena u pravcu tioklastičnog cepanja. propionil-KoA (CH 3 CH 2 CO—KoA). Pošto je njegova koncentracija u mitohondrijama mala.3. Za dva C-atoma kraći ostatak masne kiseline ulazi u novi ciklus.1. Zbog toga se molekul cepa na β-položaju. i oni se odvajaju u obliku acetil-KoA (CH 3 C-S-KoA): Ova reakcija je egzergonska. na masnu kiselinu sa dva C-atoma manje. u obliku estra sa koenzimom A. kao što je oleinska. Kod oleinske kiseline posle odvajanja tri acetil-KoA: ostaje kiselina. U slučaju da masna kiselina sadrži neparan broj C-atoma. da bi se oslobodio koenzim A. Oksidacija nezasićenih viših masnih kiselina. koje preuzima NAD. Za svaki ciklus β-oksidacije potreban je po jedan molekul koenzima A. odigrava se na isti način kao i zasićenih masnih kiselina. Oduzimanjem drugog para vodonikovih atoma. acetil-KoA mora brzo da se oksiduje u ciklusu trikarbonskih kiselina. NADH predaje vodonikove atome NADHdehidrogenazi respiratornog lanca. koji katalizuju drugu dehidrogenaciju.

Slično. linolenske) zahteva da sve dvogube veze iz cis-oblika pređu u trans. koja uključuje i fosforilaciju: Palmitoil-KoA + 7Ko-A+7O 2 + 35Pi + 35ADP → 8 acetil-KoA + 5ATP+42H2O Oksidacijom jednog molekula acetil-KoA u ciklusu trikarbonskih kiselina (CLK) dobijaju se 12 molekula ATP-a.7kJ = 3991 kJ. Pošto se na početku za aktivaciju masne kiseline utroši samo jedan ATP. Njenom oksidacijom će se dobiti 8 molekula acetil-KoA i 14 pari vodonikovih atoma. oksidacija višestruko nezasićenih masnih kiselina (npr. izlazi da se 40% ove energije prevodi u energetski bogate pokretne molekule ATP-a.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH) U toku jednog ciklusa β-oksidacije dobija se jedan molekul acetilKoA (CH3CO—KoA) i dva para vodonikovih atoma (=4H). kompletnom oksidacijom palmitinske kiseline do CO 2 i H 2 O dobijaju se: 35 + 8x12=131 molekul ATP-a. Na osnovu toga može da se napiše jednačina. daje 5 ATP-a. a od NADH tri. Izomerizaciju katalizuje trans: enoil-izomeraza. Svaki ciklus odvajanja dva C-atoma. fosforilacijom na nivou supstrata i oksidativnom fosforilacijom. to se oksidacijom palmitinske kiseline dobija 130 molekula ATPa. 5. a to iznosi 130x x30. a sedam u obliku NADH + H +. Prenos elektrona do kiseonika od FADH2 daje dva molekula ATP-a. Prema tome. Palmitoil-KoA + 7Ko-A + 7FAD + 7NAD+ + 7H2O → 8 acetil-KoA + 7FADH2 +7NADH + 7H + Sedam pari vodonikovih atoma ulazi u respiratorni lanac u obliku FADH2. oksidacija gornje nezasićene kiseline će se nastaviti kada ona pređe u izomernu trans-nezasićenu kiselinu. Za kompletnu oksidaciju palmitinske kiseline potrebno je da ona prođe kroz sedam takvih ciklusa. Imajući u vidu da je promena standardne slobodne energije u toku kompletne oksidacije palmitinske kiseline 9 830 kJ.3 : 4—cis—dodecenoil—KoA Pošto enoilhidrataza katalizuje adiciju vode samo na trans-dvoguboj vezi.2. .

Periferno tkivo i srčani mišić pretvaraju acetosirćetnu kiselinu u estar sa koenzimom A na dva načina. a krvotokom dospevaju u periferna tkiva koje ih oksiduje u CLK. Jedan katalizuje tiokinaza i odigrava se utroškom jednog ATP-a: . Ketonska tela difunduju iz ćelija jetre u krv koja ih odnosi u periferna tkiva. β-hidroksibuterna kiselina i aceton se tradicionalno i netačno nazivaju ketonska tela. je polazni supstrat za sintezu holesterola i steroida uopšte.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA Acetosirćetna kiselina. odnosno acetoacetil-KoA. nastaje kondenzacijom dva acetil -KoA: 2CH 3 CO-SKoA → CH 3 COCH 2 CO-SKoA + KoA-SH acetoacetil—KoA Reakciju katalizuje β-ketotiolaza.5. Acetsirćetna kiselina prelazi pod fiziološkim uslovima spontano u aceton. Oslobađanje acetsirćetne kiseline iz njenog estra sa koenzimom A ide preko β-hidroksi-β-metil-glutarilKoA (HMG—KoA): Intermedijerno jedinjenje koje nastaje u gornjem procesu HMGKoA. Ona nastaju u neznatnim količinama u jetri. a dejstvom NAD-specifične β-hidroksibutirat dehidrogenaze u D-β-hidroksibuternu kiselinu (CH 3CHOHCH 2COOH). Osnovno jedinjenje ove grupe acetsirćetna kiselina. ali ona za razliku od drugih organa i tkiva ne može da ih koristi.2. Jetra je glavno mesto u kojem nastaju ketonska tela.

2. Ako ona dostigne bubrežni prag. Ovu neočekivanu i neobičnu ulogu CO2 objasnio je Wakil sa sar. nastupa ketonemija. Međutim. a sam se ne ugrađuje u masne kiseline niti služi kao redukciono sredstvo. Dugo je poznato da mnogi organizmi glukozu mogu da pretvore u mast. nego što periferno tkivo može da ih oksiduje.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA Biljke. životinje sintetišu mnoge. obrnutim smerom istih enzimskih procesa. modifikuju biljne gliceride. U tim slučajevima je brzina njihovog nastajanja u jetri veća. One. odmah se pretvara u masne kiseline. Klinička slika ove pojave zove se ketoza. One se odlažu u velikim količinama kao trigliceridi u adipoznom tkivu. a ne u mitohondrijama. sav višak ugljenih hidrata koji ne može da se odloži.Nastali acetoacetil-KoA se tiolitički cepa na dva acetil-KoA. potrebne gliceride i masne kiseline. eksperimentalno je dokazano: 1) sinteza masnih kiselina odigrava se u citoplazmi. a izotopno obeleženi CO2 se ne ugrađuje u masne kiseline. plesni. ograničen. Kod gladovanja i nekontrolisanog »diabetes mellitus-a« povećava se koncentracija ketonskih tela u krvi. koje unose hranom. Kada koncentracija ketonskih tela u krvi pređe normalnu granicu. mnogi su mislili da se i biosinteza masnih kiselina odigrava u mitohondrijama. glikogena. 2) citrat maksimalno ubrzava sintezu masnih kiselina. ali ne sve. kvasci i bakterije sintetišu i gliceride i njihove sastavne masne kiseline. znatne količine se pojavljuju u mokraći (ketonurija). koji ulazi u masnu kiselinu . Pošto je kapacitet životinja u odlaganju rezervnog ugljenog hidrata. 3) CO2 i bikarbonati su bitni u sintezi masnih kiselina. koji ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina gde se oksiduje. Oni su dokazali da neposredni prethodnik dva C-atoma. takođe. Posle otkrića da se oksidacija masnih kiselina odigrava u mitohondrijama i objašnjenja uloge koenzima A. 5.

Sintezu katalizuje kompleks od sedam enzima. On se naziva acil-prenosni protein (ACP) otporan je pri zagrevanju. Danas je objašnjena kompletna . ACP je ugrađen u kompleks sintetaze masnih kiselina tako da njegova —SH grupa 4'-fosfopantetina štrči van. Intermedijerni ostaci (acil) masnih kiselina različite dužine C-lanaca (C4.de novo" sinteza viših masnih kiselina. C6 sve do C16) koji nastaju u toku sinteze nisu vezani tioestarski za koenzim A. . koja nastaje od jednog molekula acetil-KoA i sedam molekula malonil-KoA. koji nastaju u toku sinteze. —SH grupa AC Proteina je vezana za 4'-pantetein kao i u koenzimu A. bez koga sinteza ne može da počne. CO2 je bitan jer se ugrađuje u malonil-KoA. Njegova funkcija je analogna funkciji koenzima A u β-oksidaciji. koji se zove kompleks sintetaze masnih kiselina. i njegova dva C-atoma se nalaze na početku lanca masne kiseline. Oni vezuju ostatke. malonil KoA: HOOC—CH2 —CO—S—KoA. nego su vezani tioestarski za SH grupu jednog proteina male molekulske težine. tako da može da obavlja funkciju prenosioca acil-ostataka. nego derivat sa tri C-atoma. za svoju-SH grupu gradeći tioestarsku vezu.nije acetil-KoA. Njen lanac počinje da raste od karbonilne grupe acetil-KoA sukcesivnom adicijom acetil-ostataka. U mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu. kao što je to bio slučaj kod β-oksidacije. Zbirna reakcija sinteze je: acetil-KoA+7 malonil-KoA+14NADPH+14H + → CH3(CH2)14COOH+7 CO2 + 8 KoA-SH+14 NADP+ +6 H2O Jedini molekul acetil-KoA potreban za početak sinteze služi kao primer ili starter (=seme). Sinteza palmitinske kiseline Sintetaza masne kiseline katalizuje celokupnu sintezu palmitinske kiseline. može samo da se produži lanac neke masne kiseline (C12 do C16). izolovan je i određena mu je primarna struktura. a ne može da se odigra njena kompletna sinteza.. Vodonikove atome daje redukciono sredstvo NADPH. koja se odigrava u rastvornom delu citoplazme.

ali to nije glavni put. Reakciju .Slika 5. Ranije je konstatovano da acetil-KoA nastaje u mitohondrijama oksidativnom dekarboksilacijom piruvata.12). on se aldolnom kondenzacijom s oksalacetatom pretvara u citrat. za koga smo rekli da je polazno jedinjenje u sintezi masnih kiselina. Malonil-KoA.Enzimski kompleks sintetaze masnih kiselina Svi ugljenikovi atomi masnih kiselina potiču od citoplazmatskog acetilKoA. koji dolazi iz mitohondrija indirektnim putem. Acetil grupe mogu da se prenose i vezivanjem za karnitin. koji je permeabilan i ulazi u citoplazmu (slika 5. a videli smo da nastaje i β-oksidacijom masnih kiselina. Citrat u citoplazmi reaguje sa koenzimom A dajući ponovo acetil-KoA i oksalacetat: citrat+KoA—SH + ATP → CH 3 CO—S—KoA+ADP+Pi + oksalacetat Citrat je prema tome prenosilac acetil-grupa iz mitohondrija u citoplazmu. Pošto acetil-KoA ne može da prođe kroz mitohondrijalnu membranu. nastaje ugrađivanjem CO2 u acetil-KoA.12 .

dejstvom acetil-KoA karboksilaze. Biotin intermedijerni prenosilac CO2 u sledećoj dvostepenoj reakciji: je Nastajanje malonil-KoA je reakcija koja određuje celokupnu brzinu sinteze masnih kiselina. dejstvom acetil-transacilaze: acetil -S -K oA + A CP -S H → ac et i l. Redukciju katalizuje β-ketoacil-ACPreduktaza: . dejstvom maloniltransacelaze: malonil-KoA + ACP—SH → malonil—S—ACP+KoA—SH Acetil—S—ACP i malonil—S—ACP reaguju na taj način da se drugi i treći C-atom malonil-ostatka adira na karbonilnu (CO) grupu acetil koenzima A. koji se takođe vezuje na ACP. od starter (primer) molekula acetil-KoA. U sintezi palmitinske kiseline učestvuje 7 molekula malonil-KoA. U sledećoj reakciji sinteze acetoacetil-ostatak se redukuje sa NADPH u β-hidroksibutiril—S—ACP. pa je prema tome acetil-KoA karboksilaza regulatorni enzim.A CP + K oA S H Sledeći parovi C-atoma potiču od drugog i trećeg C atoma malonil-KoA.katalizuje acetil-KoA karboksilaza. Uloga CO 2 u sintezi masnih kiselina je sada jasna. Prva dva C-atoma masne kiseline nastaju. kao što smo već rekli.S . biotin-enzim. čiji se acetilni ostatak prenosi na ACP. i to objašnjava njihovu ranije zapaženu ulogu u sintezi masnih kiselina. Pozitivni modulatori ovog enzima su citrat i izocitrat. ugradio u malonil-KoA u toku njegove sinteze. koji istovremeno istiskuje karboksilnu grupu u obliku CO2 Oslobođeni molekul CO 2 je onaj isti koji se. on je potreban samo za sintezu malonil-KoA.

koje sadrže 12—16 ugljenikovih atoma.dejstvom NADP-specifičnih enzima pentozo-fosfatnog puta. Produžavanje C-lanca masnih kiselina. Brzina biosinteze masnih kiselina je prilagođena brzini sinteze triglicerida i fosfoglicerida. u sledećoj reakciji gubi molekul H 2O. odnosno kapronil—S—ACP (C 6). Drugi ciklus počinje slično. β-nezasićene krotonske kiseline (trans): CH3CHOHCH2CO-S-ACP→ CH3CH = CHCO-S-ACP + H 2O krotonil . dejstvom NADPspecifične krotonil-reduktaze u ostatak buterne kiseline (C 4 ): CH3CH=CHCO-S-ACP + NADPH + H+→ CH3CH2CH2CO-S -ACP + NADP+ butiril-S-ACP Ovom reakcijom se završava prvi od sedam ciklusa sinteze palmitinske kiseline. da bi se dobilo dovoljno NADPH za sintezu jednog molekula palmitinske kiseline. gde je brzina sinteze masnih kiselina velika. nalaze se u obliku estra s . Posle niza reakcija dobija se ostatak masne kiseline sa 2 C-atoma više.SACP Nastali krotonil ostatak se na kraju ciklusa redukuje. Zbog toga je pentozo-fosfatni put vrlo aktivan u svim onim tkivima. slobodna palmitinska kiselina se odcepi od ACProteina Za sintezu palmitinske kiseline potrebno je 14 molekula redukovanog NADPH koji se dobija uglavnom oksidacijom glukozo-6-fosfata u citoplazmi. Ovaj proces se odigrava u mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu dejstvom odgovarajućih enzima. Drugi izvor NADPH za sintezu masnih kiselina u jetri je od oksidacije malata u piruvat i CO 2 dejstvom »jabučnog« (»malic«) enzima. prelazeći u ostatak α. jer normalno u ćelijama ima vrlo malo slobodnih masnih kiselina. Sedam molekula glukozo-6-fosfata moraju se oksidovati u ribulozo-5fosfat i CO2. Ostaci masnih kiselina. Njen lanac može i još da se produži. čiji se lanac produžuje.CH3COCH2CO-S-ACP +NADPH + H+→ CH 3 CHOHCH 2 CO-SACP+NADP + D-β-hidroksibutiril—S—ACP. kao što su jetra i adipozno tkivo. ide sukcesivnim ugrađivanjem acetil-KoA. Palmitinska kiselina je normalni krajnji produkat sinteze masnih kiselina. koja se odigrava u citoplazmi. Kada se lanac produži do 16 C-atoma. reakcijom drugog molekula malonil-KoA sa sada nastalim butiril—S—ACP uz izlaženje CO 2.

Produžavanje lanca u mitohondrijama je direktno obrnuti proces β-oksidacije masnih kiselina. koje su asocirane s endoplazmatskim retikulumom. 5. odnosno palmitinske kiseline dejstvom specifičnih oksigenaza. .) u položaju cis.2.kao i linolna kiselina 4) grupa tipa linolenske kiseline ostatkom:CH3CH2—CH = CH— kao linolenska kiselina. One imaju dvogubu vezu između 9 : 10 C-atoma ( ∆ 9. naročito u ćelijama jetre i adipoznog tkiva. a drugi od NADPH: Četiri tipa poli-nezasićenih masnih kiselina su prethodnici svih polinezasićenih kiselina u sisara. Dvoguba veza se obrazuje tako da molekulski kiseonik prima dva elektrona. Oleinska i palmitinska kiselina nastaju u životinjskom organizmu od stearinske. kao i oleinska kiselina. One nastaju ili produžavanjem C-lanca ili desaturacijom.koenzimom A (acil-KoA).7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA U organizmu sisara se nalaze četiri tipa nezasićenih masnih kiselina: 1) grupa tipa palmitoleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)5—CH = CH— kao i sama palmitolenska kiselina 2) grupa tipa oleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)7—CH=CH—. a ne flavoenzim. s i Oleinska i palmitoleinska kiselina su najrasprostranjenije masne kiseline. 3) grupa tipa linolna kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)4-CH=CH. β-dvogube veze katalizuje NADP-specifična reduktaza. Jedina je razlika što redukciju α. Jedan elektron dobija od supstrata u kome nastaje dvoguba veza (acil-KoA).

Vezivanjem za citidintrifosfat fosfatidna kiselina prelazi na viši energetski nivo: . koje treba uneti hranom. sintetišu se od L-glicerol 3-fosfata i acil-KoA. Fosfatidna kiselina je intermedijer i u sintezi glicerofosfatida. GLICEROFOSFATIDA I a) Biosinteza triglicerida Trigliceridi.13).8 BIOSINTEZA SFINGOLIPIDA TRIGLICERIDA. U jetri i adipoznom tkivu sinteza teče uvek preko intermedijerne fosfatidne kiseline.Linolnu i linolensku kiselinu ne mogu da sintetišu sisari i one su za njih bitne masne kiseline. Kao i kod svih biosinteza i ovde se polazni supstrat energetski obogaćuje. Ona se nalazi u ćelijama u vrlo malim količinama (tragovima). Ona nastaje u životinjskom organizmu od linolne kiseline. a jedino ćelije intestinalne mukoze mogu direktno da aciluju monoglicerid u di.2. nastaju od fosfatidne kiseline (slika 5. koja sadrži četiri konjugovane dvogube veze. koji obrazuju biljne i životinjske rezervne masti. koji su sastavni delovi ćelijske membrane.i triglicerid. b) Biosinteza glicerofosfatida Najvažniji glicerofosfatidi. 5. Od poli-nezasićenih masnih kiselina najviše ima arahidonske. Biljke sintetišu poli-nezasićene masne kiseline.

Vezivanjem ovih alkohola za fosfatidnu kiselinu nastaju odgovarajući glicerofosfatidi: lecitin. uvode tri —CH 3 grupe. tako da prvo nastaju monometil i dimetil-derivati.13 .Slika 5. Prvo se ostatak serina dekarboksilira u etanolamin: serin-kefalin → fosfatidil-etanolamin + CO2 a zatim se u molekul etanolamina transmetilacijom. serin-kefalin. inozitol-fosfatid i kardiolipin. . Kao što se na slici 5. Donor metil-grupa je »aktivni« metionin (S- adenozilmetionin): Fosfatidil-etanolamin + 3 S-adenozilmetionin → lecitin (fosfatidil-holin) + 3 S-adenozinhomocistein Uvođenje metil grupa u ostatak etanolamina ide postepeno. inozitolom ili glicerol-fosfatom.Biosinteza najvažnijih glicerofosfatida Biosinteza teče tako da se u CDP-gliceridu CDP zamenjuje sa jednim od sledeća tri alkohola: serinom (vezuje se na mestu CH 2OH grupe).13 vidi lecitin nastaje od serin-kefalina u dvostepenoj reakciji.

c) Biosinteza sfingolipida Alkoholna konponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol koji ima 18 C-atoma. Sinteza teče tako da se prvo palmitoil-KoA redukuje u aldehid. Uvođenje holina u ova jedinjenja nastaju sfingolipidi. Aciliranjem sfingola sa acil-KoA nastaju prvo jedinjenja poznata pod imenom ceramidi. Redukcijom sa flavo-enzimom ovaj zasićeni derivat prelazi u nezasićeni sfingozin ( = sfingol): Amino grupa sfingozina je u svim sfingolipidima acilirana s višim masnim kiselinama. On nastaje od palmitinske kiseline odnosno njenog estra s koenzimom A. Holin se prenosi sa aktivnog citidin difosfat holina (CDP-holin): . palmitoil-KoA. koji kondenzacijom sa serinom daje dihidro sfingozin.

a terpena i njihovih derivata u biljkama (slika 5.Početne reakcije biosinteze holesterola Skvalen je simetrično građeni nezasićeni ugljovodonik. dolazi do kondenzacije ova dva izomerna izoprenil-pirofosfata i posle niza reakcionih proizvoda nastaje derivat izoprena skvalen. Ako se formula skvalena napiše onako kako stvarao izgleda u prostoru. koji sa trećim molekulom acetil-KoA prelazi u β-hidroksi-β-metil-glutaril-KoA (HMGKoA). Zatvaranjem ugljenikovog lanca . koji se sastoji od šest ostataka izoprena (C30H50). 5. Slika 5.14). Ovo jedinjenje prelazi u svoj izomer 3. a odvija se u najmanje dva stepena.14 . vidi se da lako dolazi do ciklizacije. Prvo je izolovan iz jetre ajkula. To je i kontrolno mesto u sintezi holesterola. derivati ceramida koji sadrže glukozu i galaktozu. U sledećem nizu reakcija. β-hidroksi-β-metil glutaril-KoA prelazi u mevalonsku kiselinu. Redukcija HMG—KoA je ireverzibilna. Prvo se kondenzuju dva molekula acetil-KoA u acetoacetil-KoA. koja redukuje —CO—S—KoA grupu i odcepljenjem koenzima A. sintetišu se reakcijom ceramida sa uridin difosfat glukozom (UDPG) ili UDPgalaktozom. Fosforilacijom u tri koraka sa tri molekula ATP-a pretvara se mevalonska kiselina u »aktivni izopren« izopentenil-pirofosfat. dejstvom jedne reduktaze.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA Biosinteza holesterola počinje na isti način kao i sinteza ketonskih tela.Cerebrozidi.2.3'-dimetil-alil-pirofosfat. To je intermedijer od koga se odvaja sinteza holesterola i steroida u organizmu sisara.

gde ostaje u obliku OH grupe u holesterolu i njegovim derivatima.Ciklizacija skvalena Pre zatvaranja prstena jedan atom kiseonika se vezuje na dvogubu vezu skvalena u položaju 3. Slika 5.15 . . Reakcija je praćena premeštanjem dvostrukih veza i metilnih grupa u molekulu skvalena.skvalena u steranov prstenasti sistem nastaju steroidi lanosterol i holesterol.

kao što su etar. Fosfolipidi su sastavljeni iz glicerola (esterifikovanog s dve masne kiseline. Sve masne kiseline koje se nalaze u organizmu su nezasićene (jedno i višestruko nezasićene) i zasićene masne kiseline s parnim brojem C atoma. U mastima je alkohol glicerol. fosfolipidi se dele na: 2) 4) 5) 6) 7) 8) . a one s više C atoma su čvrste. miricilni). s 8-12 C atoma imaju uljnu konzistenciju. stearinska i oleinska kiselina. linolenska i arahidonska kiselina za organizam su esencijalne. Te višestruko nezasićene kiseline. U trigliceridima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane istom ili različitim masnim kiselinama. hloroform i sl. potrebne su za pravilan rast i prekursori su prostaglandina. Kao azotne baze u fosfolipidima su holamin i holin te aminokiselina serin. i fosforne kiseline na koju je vezana još jedna azotna baza. a u voskovima je to neki alkohol veće molekulske mase (cetilni. Prema tome koje od navedenih azotnih jedinjenja sadrže. nazvane još i vitamin F. a rastvorljivi u nepolarnim organskim rastvaračima. Masne kiseline s 4-8 C atoma su tekuće. Mogu se podeliti i na sledeći način: 11 jednostavni lipidi: a) trigliceridi ili neutralne masti b) voskovi 12 složeni lipidi: a) fosfolipidi b) glikolipidi c) neosaponifikovane supstance 3) Jednostavne masti sadrže samo masne kiseline i neki alkohol. U čovekovom telu najviše su zastupljene palmitinska. Višestruko nezasićene linolna. Ima nekoliko klasifikacija lipida. od kojih je barem jedna nezasićena).UKRATKO: 1) Pod nazivom lipidi podrazumeva se skup raznolikih hemijskih supstanci kojima je zajedničko svojstvo da su nerastvorljivi u vodi.

sadrže i azotovu bazu vezanu za fosfornu kiselinu. samo je na C6 atom galaktoze vezana još jedna sumporna kiselina. Glikolipidi su složeni lipidi građeni od sfingozina. sulfolipidi i gangliozidi. a najviše u ćelijama CNS-a. Oni umesto glicerola imaju hidroaromatični alkohol inozitol esterifikovan s dve molekule fosforne kiseline. heksoze. njihovo fiziološko delovanje. steroidni vitamini i steroidni hormoni. a ređe od glukoze. Fosfolipidi koji ne sadrže azotovu bazu su inozitolfosfatidi ili lipozitoli. ciklopentano-perhidrofenantrensko jezgo. Zajedničko im je sa lipidima da se rastvaraju u organskim rastvaračima. Sulfolipidi sadrže iste sastojke kao i cerebrozidi. Sfingomijelini su diaminofosfatidi koji ne sadrže glicerol. Gangliozidi sadrže masnu kiselinu s 22 i 24 C atoma. U neosaponifikovane supstance ubrajaju se steroli.lipoproteini). (steroidi) holesterol. U sfingomijelinima je fosforna kiselina estarski vezana na primarnu OH-grupu sfingozina. a velike količine se akumuliraju (posebno u jetri i slezini) u Gaucher-ovoj bolesti. fosforne i jedne masne kiseline. a i metabolizam im je tesno vezan sa metabolizmom lipida. To je od velike važnosti. a masna kiselina je vezana amidskom vezom. sadrže masne kiseline s 24 C atoma u lancu. žučne kiseline. 9) Fosfolipida ima u gotovo svim ćelijama. U krvi se transportuju vezani za lipoproteine. Cerebrozida ima u malim koncentracijama u mnogim tkivima. b) lecitine (fosfatidil holin) i c) fosfatidil-serine. nego aminoalkohol sfingozin. Cerebrozidi su dobili ime po tome što ih ima u mozgu. a najviše ih ima u lipoproteinima visoke gustoće (α . zatim sfingozin. U tu grupu ubrajaju se cerebrozidi.a) cefaline (fosfatidil holamin). masne kiseline i šećera galaktoze. na koju su opet vezane dve masne kiseline. U raznim gangliozidima različiti su odnosi i vrste heksoza. Sva ta jedinjenja imaju u osnovi opštu policikličnu strukturu tzv. 10) 11) 12) 13) 14) 15) . glukoze i galaktoze te heksozamina. Steroidna struktura sadrži više centara aktuelne i potencijalne asimetrije. koje su vezane amidskom vezom na sfingozin. Osim alkohola. heksozamin i neuraminsku ili sijalinsku kiselinu. naročito za hormone tj. te heksozu vezanu preko primarne OH-grupe sfingozina.

dok ponavljanjem tog procesa ne ostane acetat. gladovanju ili ishrani s mnogo masti a malo ugljenih hidrata mogu se u krvi i urinu pojaviti ketonska ili acetonska tela. te se metabolizuje u piruvat i laktat ili se iz njega stvara glikogen. Ako je supstituent iznad ravni. prsten A i B mogu zauzeti dve prostorne konfiguracije. što određuje njihovu hemijsku reaktivnost. Masne kiseline s neparnim brojem C atoma razgrađuju se isto uz CoA β-oksidacijom i odvajanjem acetil-CoA. koji se u mitohondrijama jetre karboksiluje i prelazi u jantarnu kiselinu. dijabetesu. koji je potreban za konačnu okslidaciju acetil-CoA nastalog u toku β-oksidacije masnih kiselina ili b) nedostatka potrebne količine energije za sintezu masnih kiselina iz acetil-CoA. piruvata odnosno oksalacetata. U β-oksidaciji učestvuju acil-koenzim A (CoA) i ATP. a u koprostanonu je A prsten pod pravim uglom u odnosu na B prsten. a ako je ispod ravni kao α-izomer. One se razlažu oksidacijom na drugom C atomu (β-položaj) od karboksilne grupe. označava se kao β. razlažu u procesu β-oksidacije. iznad ili ispod ravni prstena. npr. te se na taj način odvaja ostatak od dva C atoma u formi acetata. Ako se redukuje dvostruka veza na C-5 atomu holesterola. Acetonska tela nastaju iz masnih kiselina zbog njihove nepotpune oksidacije. U određenim patološkim stanjima. Supstituenti na steranskom prstenu mogu takođe imati različitu prostornu orjentaciju. Do ketonemije i ketonurije dolazi zbog: a) nedostatka metaboličkih produkata ugljenih hidrata. prema Knoop-u. a kao steroidi derivati s hormonskom aktivnošću. U holestanonu su u ravni. a lanac se skraćuje za dva C atoma. Kad se lanac masne kiseline skrati na 5 C atoma iz njega pored acetil CoA nastaje i ostatak propionil-CoA.16) Kao steroli označavaju se alkoholni derivati sterana koji nemaju hormonsko delovanje. koji se dalje oksiduje u fosfoglicerinaldehid i ulazi u lanac glikolize. a krajnji proizvod acetil-koenzim A veže se delovanjem enzima sa oksalsirćetnom kiselinom nastalom metabolizmom glukoze i nastaje limunska kiselina koja ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina. Masne kiseline se. Ova β-oksidacija odvija se u mitohondrijama. 17) 18) 19) 20) 21) . Pri katabolizmu lipida glicerol se veže sa fosfatom u glicerolfosfat. koja onda ulazi u trikarbonski ciklus. Razni steroli i steroidi razlikuju se po dvostrukim vezama i supstituentima (najčešće OH i CH ₃ grupama) u osnovnom steranskom prstenu. kao i po alifatičnom lancu na C-17 atomu.

a retko su sve tri OH-grupe esterifikovane s istom masnom kiselinom. Osim CoA u tom procesu sudeluju NADH₂. Ova se može redukovati u β-hidroksibuternu kiselinu ili spontano dekarboksilovati u aceton.22) Kad nedostaju ugljeni hidrati ne stvara se dovoljno piruvata pa se nagomilava acetil-CoA. biotina i CoA u tome još sudeluju ATP. i nastaje malonil-CoA koji veže dalje molekul acetil-CoA. lako se resorbuje dok je resorpcija masnih kiselina složeniji proces. fiziološkog stanja. One se apsorbuju da se vežu sa žučnim kiselinama i holesterolom. koji se kondenzuje u β-hidroksi-βmetilglutaril-CoA koji se enzimski cepa na acetil CoA i acetsirćetnu kiselinu. Sinteza započinje karboksilacijom acetil-CoA. NADPH₂ i Mn²+. Lipidi se unose u telo hranom. rastvorljiv u vodi. fosfolipidima. U organizmu se masne kiseline nalaze esterifikovane u neutralnim mastima. pa njihove koncentracije rastu u krvi. Osim CO₂. Sinteza započinje s acetil-CoA. Masne kiseline sa dužim lancem sintetizuju se u jetri. za što je potrebno prisustvo biotina. deluje hidrolitički pankreasna lipaza. i to u mitohondrijama. te se preko jednog intermedijera reduktivno dekarboksiluje u butiril-CoA. kaprilna i tako do palmitinske i ostalih kiselina dužeg lanca. masne kiseline se oslobađaju i vežu ponovo sa glicerolom 23) 24) 25) 26) 27) . Sinteza masti u organizmu zavisi od više faktora: ishrane. Njihovo nagomilavanje u krvi izaziva metaboličku acidozu te može dovesti do kome i smrti. fizičke aktivnosti. a iz ovog se odvaja fosfat i ostaje glicerol. koji osigurava potrebnu energiju. Delovanjem žučnih kiselina iz žuči i alkalija pankreasnog soka lipidi se u crevu prvo emulguju i na te fino emulgovane čestice s velikom površinom. kapronska. Vežu se sa glicerolom obično u mešane trigliceride. Dalje butiril-CoA veže ponovo malonil-CoA i tako se produžava lanac masne kiseline. Glavni proces probave i resorpcije lipida odigrava se u tankom crevu. Glicerol nastaje od međuprodukata tokom glikolize: 3fosfogliceraldehida koji redukcijom prelazi u glicerolfosfat. a samo u vrlo malim količinama kao slobodne masne kiseline. a produžavanjem lanca za 2 C atoma nastaju buterna. Glicerol. Dospevši u eritrocite. U citoplazmi se sintetizuju masne kiseline kratkih i srednjih lanaca. NADPH₂ i ATP. Masti mogu nastati i od ugljenih hidrata i ostataka amino kiselina nakon deaminacije. glikolipidima i holesterol estrima.

integralni. poremećaja metabolizma lipida. naročito fosfolipidima. tuberkulozi hroničnim insuficijencijama i šizofreniji. Neki lekovi i hemikalije takođe utiču na koncentraciju lipida u serumu. opstruktivnog ikterusa. uz nešto holesterola. Tako se transportuju masne kiseline dužih lanaca. Estrogeni hormoni snizuju serumske lipide. akutnih infekcija. Ukupni lipidi u eritrocitima nešto su niži nego u krvnoj plazmi. Sadrže manje triglicerida. Funkcija rezervnih lipida je da organizmu osigura rezervni materijal za sagorevanje. Leukociti su bogati lipidima. Na koncentraciju lipida u serumu utiču i endokrine žlezde. 29) 30) 31) 32) . masne infiltracije (steatoze) jetre i do promene koncentracije lipida u krvi. energiju. U krvnim ćelijama lipidi su strukturalni. a nedostatak insulina uzrokuje povišenje njihove koncentracije. Tiroksin iz tiroideje utiče na koncentraciju lipida tako što su povišeni u hipofunkciji. nefroze. koji se limfom prenose u cirkulaciju te krvlju u jetru i masne ćelije. trigliceride u mezenhimalnim ćelijama ili masnim ćelijama od lipida koji čine strukturni deo ćelije.stvarajući trigliceride. Hipolipemija se nalazi kod hiperfunkcije štitne žlezde. hroničnih bolesti bubrega. Eritrociti sadrže gotovo dva puta više fosfolipida nego plazma. tj. Lipidi krvne plazme i krvnih ćelija međusobno se razlikuju. fosfolipida i tragova proteina stvaraju hilomikrone. Insulin snižava koncentraciju lipida u serumu. minimalno esterifikovanog holesterola. dijabetes melitusa. dok masne kiseline s kratkim lancem ulaze u portalni krvotok i jetru. anemiji. dok lipidi krvne plazme ili seruma predstavljaju lipide u transportu i u tkivo i iz tkiva. Ovi egzogeni trigliceridi. 28) Treba razlikovati rezervnu mast. tj. Poremećaji u vezi sa lipotropnim faktorima mogu dovesti do nakupljanja lipida u jetri tzv. Povišena koncentracija lipida nalazi se kod hipofunkcije štitne žlezde. Holesterol i trigliceridi su naročito sniženi u degenerativnom teškom hepatitisu. a sniženi u hiperfunkciji tiroideje. deo tih ćelija. cirozi jetre. depresivnih bolesti.

AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA .

koje je nazvao glikokol. Tok hidrolize proteina i završetak može se konstatovati reakcijom sa azotastom kiselinom. kao i svi primarni amini: Pri reakciji se oslobađa voda. s kojom α―aminokiseline reaguju kvantitativno. Pri digestiji proteina u gastrointestinalnom traktu viših životinja proteini se hidrolizuju na amokiseline dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. Struktura aminokiselina dokazana je razgradnjom i sintezom u toku sto godina rada na ovom polju.1 UVOD Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijaju se jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. Pošto se iz 1 g―mola aminokiseline razvije 1 g―mol azota.1.) pri blagim uslovima temperature i kiselosti. odgovarajuća oksikiselina i elementarni azot. BRACONNOT (1820 god. već aminokiselina. van Slyke―ova metoda. Posle njegovog otkrića hemičari su obratili pažnju na različita niskomolekularna jedinjenja. Danas je poznato oko 25 proteinskih aminokiselina. koje se dobijaju hidrolizom proteina. može se iz zapremine izdvojenog azota da izračuna količina aminokiselina. tripsin i dr. Hidrolitičko cepanje proteina na aminokiseline izvodi se na taj način što se proteinski rastvor zagreva sa 6—12 N hlorovodoničnom ili sumpornom kiselinom 24 časa na 100°C. Ovo je poznata Donald D. a i količina im varira od proteina do proteina. hem). što znači želatinski šećer. Pored toga što su aminokiseline osnovni sastojci proteina.1 AMINOKISELINE 6. jedinjenje koje ima amino i karboksilnu funkciju. .) je prvi izvršio hidrolizu želatina i dobio kristale slatkog ukusa. Hidroliza se može raditi i sa bazama. Svih 25 aminokiselina ne mora da se nalaze u hidrolizatu svakog proteina. jer se neke aminokiseline raspadaju pri kiseloj odnosno baznoj hidrolizi. one takođe imaju važnu ulogu u prometu materija. Enzimska hidroliza se upotrebljava nekad i u analitičke svrhe. koji se hvata i meri.6. Pokazalo se da glikokol nije šećer. aminokiseline. Tako od njih mogu da nastanu razna druga za organizam važna jedinjenja (npr.

karboksilna grupa se piše gore a amino grupa levo. U prirodi se nalaze i aminokiseline desne (D) prostome konfiguracije. Pri pisanju formula L―aminokiselina. sem glicina. neke kao alanin obrću ravan polarizovane svetlosti nadesno. a prostorna konfiguracija je stalna osobina molekula. a danas je vrlo dobro rešeno hromatografskim metodama. Odvajanje pojedinih aminokiselina iz ove smese predstavljalo je ranije velike teškoće. kao gramicidinu (iz Bacillus brevis) i polimiksinu.1.U hidrolizatu proteina nalazi se mešavina različitih aminokiselina. Skretanje ravni polarizovane svetlosti je fizička osobina koja zavisi i od pH sredine. Leva konfiguracija proteinskih aminokiselina dokazana je na razne načine. a neke kao fenilalanin nalevo. nađene aminokiselme D―konfiguracije. Sve proteinske aminokiseline su α―amino. Sve proteinske aminokiseline. .2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da je α―ugljenikov atom asimetričan. 6. α―karbonske kiseline čija je opšta formula: R u formuli označava karakteristični bočni lanac. Izuzetak su prolin i oksiprolin koji su sekundarni amini. između ostalog sintezom i razgradnjom alanina do L(—) glicerinaldehida: Iako su proteinske aminokiseline leve konfiguracije. Tako su u nekim antibioticima. su optički aktivna jedinjenja leve (L) prostorne konfiguracije.

jer nije bio odgovarajuće prostorne konfiguracije. koji omogućava reproducibilnost genetskih informacija. I viši organizmi.3 PODELA AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da se one razlikuju po veličini. Ovu pojavu je prvi uočio Pasteur (1857.Optički aktivna jedinjenja su asimetrično građena odnosno njihovi molekuli nemaju ravan simetrije. Iz tog razloga se aminokiseline klasifikuju prema kiselinsko―baznom karakteru bočne grupe —R na: 1) nepolarne ili hidrofobne aminokiseline 2) polarne. 6.1 . 6. ali bez naboja u području intracelularnog pH 1) 2) kisele aminokiseline. One su potrošile samo desnogiri oblik. Funkcionalni značaj bočne grupe R je u tome što je ona slobodna u peptidnim lancima proteina. Karakteristična osobina asimetričnih molekula je da mogu hemijski da reaguju samo sa odgovarajućim drugim asimetričnim jedinjenjem na principu prostorne komplementarnosti (ili »ključa i brave«). Ona određuje izgled proteina u prostoru. čija je bočna grupa negativno naelektrisana u područjupH 6―7 i bazne aminokiseline. čija je bočna grupa pozitivno naelektrisana kod pH 6―7 Tabela. koriste u svojoj ishrani samo određene stereoizomerne oblike šećera. obliku i polarnosti bočne grupe R. Ova osobina aminokiselina objašnjava stereospecifičnost bioloških katalizatora. a levi je ostao.Nepolarne ili hidrofobne aminokiseline . godine) kada je pustio da gljivice rastu u rastvoru racemske smeše vinskih kiselina. zbog asimetrične strukture bioloških katalizatora (enzima). koji su proteinskog karaktera i čije su osnovne jedinice aminokiseline. njegovu biološku funkciju i aktivnost.1. aminokiselina i drugih potrebnih sastojaka. a pri sintezi proteina bočne grupe su onaj genetski »znak« raspoznavanja.

.

4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA Poznavanje kiselinsko―baznih osobina aminokiselina je bitno za objašnjenje strukture proteina i svih njihovih karakterističnih osobina.1. citrulin. koje imaju značajnu ulogu u intermedijemom metabolizmu. norvalin. homocistein.4 . glicin 232°).Kisele aminokiseline Tabela 6.Tabela 6. Aminokiseline su na sobnoj temperaturi kristalne supstancije sa relativno visokom tačkom topljenja (npr. Osim toga svi načini odvajanja.2. To su: ornitin. dobro se rastvaraju u vodi ali se ne rastvaraju u organskim rastvaračima (izuzev prolina).Bazne aminokiseline Pored proteinskih aminokiselina u tkivu se nalazi još 15―tak aminokiselina. Za razliku od tipičnih organskih kiselina koje sve isteruju CO 2 iz karbonata jer su jače od ugljene kiseline: . β―alanin i druge. Polarne aminokiseline Tabela 6. identifikovanja i određivanja aminokiselina baziraju se na ovim osobinama. 6.3 .

aminokiseline su u neutralnoj sredini slabije od ugljene kiseline i ne oslobađaju CO2 iz njenih soli:

Aminokiseline pokazuju dakle osobine soli organskih kiselina (npr. Na―acetata) i to kako po svom fizičkom kristalnom izgledu tako i po hemijskoj reakciji sa bikarbonatom:

Na osnovu ovakvog ponašanja aminokiselina, njihove velike dielektrične konstante i drugih osobina utvrđeno je, da su one unutrašnje soli u kojima je došlo do prelaza protona sa karboksilne na amino―grupu:

Aminokiseline se u neutralnoj sredini nalaze u obliku dipolarnih jona i ne sadrže ni slobodnu karboksilnu niti slobodnu amino―grupu. Dipolarna struktura aminokiselina objašnjava mnoge njihove osobine. Tako se dobra rastvorljivost u vodi objašnjava reakcijom dipolarnog jona aminokiseline sa dipolima vode, koji prodiru u kristalnu rešetku i razlažu je. Isto tako aminokiseline zbog svoje dipolarne strukture imaju osobine i slabih kiselina i slabih baza. One su dakle — elektroliti amfoternog karaktera. Kiselinsko―bazne osobine aminokiselina biće nam jasnije ako pojam kiseline i baze proširimo primenjujući definiciju Bronsted―Lowry―a. koja glasi: kiseline su jedinjenja koja oslobađaju protone u rastvoru, a baze su jedinjenja koja vezuju protone. Tako npr. u reakciji između natrijum―acetata i hlorovodonične kiseline, acetatni jon se ponaša kao baza, jer vezuje protone:

U kiselinsko — baznim reakcijama uvek zajedno učestvuje konjugovani par (kiselina i njoj odgovarajuća konjugovana baza):

Iz gornjih jednačina se vidi da je konjugovana baza sirćetne kiseline acetatni jon, a da je konjugovana kiselina amonijaka―amonijum jon (NH+4). U rastvorima slabih kiselina nalazi se i njena konjugovana baza. Njihov međusobni odnos zavisi od koncentracije H + jona i konstante disocijacije kiseline. Konstanta disocijacije kiseline je mera njene jačine, odnosno njenog afiniteta prema protonu. Ukoliko je afinitet prema protonu manji, utoliko je to jača kiselina i obrnuto. Konstanta disocijacije predstavlja se odnosom molarnih koncentracija u momentu ravnoteže: …1 Zagrade u gornjoj jednačini označavaju molarne koncentracije. Veličina konstante disocijacije pokazuje jačinu kiseline odnosno kolika je njena tendenca da disosuje na H+ jon i konjugovanu bazu (A‾ ). Ukoliko konjugovana baza ima veći afinitet prema protonu (H +), utoliko se u rastvoru nalazi više nedisosovanih molekula kiseline (HA) i utoliko je ona slabija. Iz toga proizlazi: da ukoliko je kiselina jača utoliko je njena konjugovana baza slabija i obrnuto. Ako jednačinu 1. logaritmujemo dobićemo :

Prebacimo log H+ na levu, a log K na desnu stranu, pa ćemo dobiti da je:

Znamo da je ―log [H+] = pH, a analogno se i negativni logaritam konstante disocijacije obeležava sa pK= —log K. Ako ove izraze zamenimo, dobićemo poznatu Henderson―Hasselbalch―ova jednačinu,

koja je od fundamentalnog značaja za kvantitativno ispitivanje kiselinsko―baznih ravnoteža u biološkim sistemima: …2 Pošto pH može lako da se izmeri eksperimentalno, a koncentracija konjugovane kiseline (HA) i baze (A‾) da se odredi (titracijom), gornja jednačina omogućava da se eksperimentalno nađe konstanta disocijacije, odnosno pK (slika 5.1). Prema titracionoj krivulji pK odgovara onoj koncentraciji [H+] jona, kada se u rastvoru nalaze iste količine akceptora (A‾) i davaoca protona (kiseline HA), jer je tada drugi izraz u jednačini 2 jednak 0:

Slika 6.1 -Titracione kriva sirćetne kiseline

Ta tačka se nalazi na sredini krivulje neutralizacije. Za sirćetnu kiselinu pK=4,76 (slika 6.1). Iz slike 6.1 se vidi da se u toku neutralizacije sirćetne kiseline vrednost pH naglo menja u početku dodavanja NaOH. U sredini neutralizacije, kada se u rastvoru nalaze iste količine kiseline i njene konjugovane baze (CH3COO―), pH je konstantan. To je njeno područje puferovanja. U tabeli 5.5 date su konstante disocijacije nekih kiselina. Prema gornjem izlaganju ne treba da nas zbuni što smo za NH+ 4 stavili da je kiselina, jer je to prema definiciji davalac protona. Vidi se da je daleko praktičnije izraziti konstantu disocijacije u obliku celih brojeva kao pK, nego u

obliku negativnih stepena. Iz tabele se vidi da ukoliko je pK veći utoliko je kiselina slabija, jer je vrednost K manja.
Tabela 6.5 - Eksperimentalno određene konstante disocijacije nekih kiselina na 25°

Iz opšte formule aminokiselina: vidi se da one sadrže dva konjugovana kiselinsko―bazna para: prvi je:―COOH ↔ COO-, + H+, a drugi —NH+3 ↔ NH2 + H+. Zbog toga u vodenim rastvorima aminokiselina postoje sledeći jonski oblici, koji se nalaze u ravnoteži:

Položaj ove ravnoteže zavisi od koncentracije H+ jona. U neutralnoj sredini aminokiseline su amfoliti, pokazuju osobine i slabe kiseline i slabe baze. U kiseloj sredini, one su dvobazne kiseline, a u baznoj dvokisele baze. Onaj pH kod koga se u rastvoru nalazi maksimalna koncentracija dipolarnih jona naziva se izoelektrična tačka (I.T.). Svaka aminokiselina ima svoju karakterističnu izoelektričnu tačku, koja zavisi od karaktera bočne grupe —R. U izolektričnoj tački aminokiseline ne provode električnu struju, rastvorljivost u vodi im se smanjuje, a pravac skretanja polarizovane svetlosti se pomera ulevo. Iz svega toga proizlazi da osobine aminokiselina jako zavise od pH sredine.

U neutralnoj sredini je nosilac kiselih osobina dipolarnog jona (II)—NH3+, a baznih osobina karboksilatni anjon —COO¯. Pošto je konstanta disocijacije konjugovane kiseline — NH3+ → H2 + H+ vrlo mala (pK=9,25), jasno je zašto su aminokiseline u neutralnoj sredini slabije od ugljene. Na sličan način kao kod slabe sirćetne kiseline, možemo i kod aminokiselina da odredimo titracijom pK vrednosti njihovih kiselinsko―baznih parova. Ako titrujemo kiseli rastvor aminokiseline alanina, u kome se ona nalazi u protoniranom obliku (I), videćemo da će se u toku neutralizacije osloboditi dva mola protona (H+), kao i kod svake dvobazne kiseline. Dodatak prvog mola NaOH trošiće se u sledećoj reakciji:

a dodatak drugog mola u reakciji:

Iz titracione krive alanina (slika 6.2) se vidi da pH na sredini prve neutralizacije iznosi 2,34 i on odgovara konstanti disocijacije (pK 1) prve kisele grupe — COOH → COO + H+; isto tako, pH na sredini druge neutralizacije alanina iznosi 9,69 i on odgovara negativnom logaritmu konstante disocijacije (pK2) grupe H3N+—, druge kisele grupe alanina. Na slici 6.2 se vidi da se u tim područjima pH slabo menja dodatkom NaOH. Kod tih pH vrednosti (2,34 i 9,69) alanin ima puferne sposobnosti. U uslovima fiziološkog pH alanin ne puferuje. Kao što je katjonski oblik alanina (I) dvobazna kiselina, tako je njegov anjonski oblik (III) dvokisela baza, koja na dva mesta može da veže piotone: na —NH2 grupu i karboksilatni anjon —COO. Amino―grupa je jača baza od — COO.

Slika 6.2 - Titraciona kriva alanina

Titraciona krivulja aminokiselina čija bočna grupa može da jonizuje (kisele i bazne aminokiseline) ima oblik titiacione krive trobazne kiseline (slika 6.4). One sadrže tri mesta koja mogu da otpuštaju i primaju protone. U tabeli 6.6 date su pK vrednosti jonizabilnih grupa proteinskih aminokiselina.
Tabela 6.6 - pK vrednosti jonizabilnih grupa aminokiselina

Aminokiseline čije bočne grupe jonizuju nalaze se u rastvoru u četiri razna jonska oblika. Uzmimo kao primer histidin:

Slika 6.3 - Jonski oblici histidina (Shema)

Slika. 6.4 - Titraciona krivulja histidina

Iz tabele 6.6 i titracione krivulje histidina se vidi da konstanta disocijacije bočne imidazolske grupe iznosi 6,0. Iz toga proizlazi da bočna grupa histidina puferuje u neutralnom području. Ova osobina bočne grupe histidina je od izvanrednog značaja za puferni kapacitet onih proteina koji sadrže ovu aminokiselinu (npr. hemoglobin). Izolektrična tačka baznih aminokiselina leži između pKR (bočne grupe) i pK2 (amonijum―grupe). Tako je izoelektrična tačka histidina kod pH 7,58. I.T. kiselih aminokiselina leži između pK1 (karboksilne grupe) i pKR. Tako je za asparaginsku kiselinu:

6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE

U nepolarne aminokiseline, čija je bočna grupa —R hidrofobna spadaju: glicin, alanin, valin, leucin, izoleucin, prolin, fenilalanin, triptofan i metionin. Prvih šest aminokiselina su alifatične, a bočna grupa fenilalanina i triptofana je aromatičnog karaktera. Metioninska bočna grupa se sastoji iz sumpora, koji je tioetarski vezan za metil―grupu (—S —CH3). Sve nepolarne aminokiseline, izuzev glicina, manje se rastvaraju u vodi od ostalih grupa. Glicin ima u bočnoj grupi vodonikov atom, koji je vrlo mali i zbog toga ne može da utiče na polarnost molekula. To je najprostija aminokiselina i jedina koja nije optički aktivna. Glicina ima u mnogim proteinima, a u velikim količinama se nalazi u bidrolizatu skeletnih proteina: kolagena (tetive, kože) i elastina (ligamenata). Želatin, koji se dobija kuvanjem kostiju, sadrži 25% glicina, a fibroin svile do 40%. Glicin može da sintetiše većina živih organizama, zbog tog ga ubrajamo među nebitne ili neesencijalne aminokiseline. Pilići ne mogu da sintetišu glicin. Glicin je u direktnoj vezi s nizom biološki važnih jedinjenja. Zamenom jednog vodonikovog atoma u primarnoj amino―grupi s metil―grupom nastaje sarkozin: CH3NH—CH2—COOH. Nalazi se slobodan u krvnom serumu i mišićima, a nema ga u hidrolizatima proteina animalnog porekla. Sarkozin je nađen u biljnom proteinu iz semenki kikirikija.

Daljim metilovanjem sarkozina nastaje betain, koji se nalazi ili u obliku dipolnog jona ili kao so; ima ga u mnogim biljkama naročito u korenu repe. Jedan od najvažnijih derivata glicina je mišićni kreatin (metilgvanidino sirćetna kiselina). Kreatina ima naročito u mišićnom i nervnom tkivu gde je vezan za fosfornu kiselinu u obliku kreatin―fosfata (fosfagen), a u testisima se nalazi slobodan. Fosfagen igra vrlo važnu ulogu u radu mišića.

Izdvajanjem jednog molekula vode (dehidiatacijom) kreatin prelazi u kreatinin, koji se redovno nalazi u mokraći. Izlučivanje kreatinina je merilo mišićne aktivnosti. Povećane količine kreatinina javljaju se u mokraći pri oboljenju mišićnog tkiva (muskularna distrofija). Sa žučnim kiselinama glicin gradi složene kiseline: glikoholnu, glikodezoksiholnu, glikolitoholnu i dr. U procesima detoksikacije (zaštitne sinteze) glicin služi za uklanjanje štetnih materija iz organizma, naročito aromatičnih jedinjenja. Tako se npr. benzojeva kiselina izlučuje u mokraći biljoždera kao benzoilglicin ili hipurna kiselina (hipos = konj). Fenilsirćetna kiselina izlučuje se kao fenaceturna, a nikotin kao nikotinurna kiselina:

L―Alanin. — Prirodna α―aminopropionska kiselina nalazi se u hidrolizatu većine proteina. Ima L―konfiguraciju, a obrće ravan polarizovane svetlosti nadesno (+). Samo u fibroinu svile ima alanina u većoj količini (20%), odakle ga je Weyl izolovao (1888 godine). Pirogrožđana kiselina, koja se nalazi u najrazličitijem biološkom materijalu, transaminacijom lako prelazi u alanin (glutamat:piruvat―transaminaza). To objašnjava činjenicu da se alanin može izostaviti iz dijete svih životinja i podloga za kulturu svih mikroorganizama. Metabolična povezanost s piruvatom pokazuje da od alanina mogu da nastanu ugljeni hidrati i zbog toga, spada u takozvane glikogene amino kiseline. U nekim mikroorganizmima (Lactobacillus casei, Straeptococcus faecalis) nalazi se alanin D―konfiguracije.

Alanin ima pored optičkog izomera i položajni izomer β―alanin: H 2N— CH2— —CH2—COOH, koji se nalazi u dipeptidima karnozinu i anserinu. Pantotenska kiselina, vitamin B grupe, je pantoil―β―alanin. Ona je sastavni deo koenzima A. L―Valin. — Valin je pronašao u ekstraktu pankreasa Gorup―Besanez 1856. godine. Posle toga je nađen u hidrolizatu albumina, a E. Fischer mu je definitivno odredio strukturu. Valin je α―amino―izovalerijanska kiselina:

Ova se aminokiselina ne nalazi ni u jednom proteinu u većoj količini. U hemijskom pogledu valin se ne razlikuje od ostalih aminokiselina sa ugljovodoničnim lancem bez drugih funkcionalnih grupa. U metabolizmu se, međutim, bitno razlikuje od glicina i alanina, jer pripada grupi bitnih ili esencijalnih aminokiselina. Eksperimentalne životinje zaostaju u rastenju ako u hrani nema valina. Uzrok te pojave je nesposobnost viših životinja da sintetišu aminokiseline s račvastim lancem tolikom brzinom, koliko je potrebna mladim životinjama, koje rastu. L―Leucin. — Proust je izolovao leucin iz hidrolizata sira 1819. godine. Kri―stalnu aminokiselinu je dobio Braconnot iz hidrolizata mesa i vune. Leucin je α―amino―izokapronska kiselina:

Spada u esencijalne aminokiseline, jer je račvaste strukture. Nalazi se u mnogim proteinima i to u većim količinama, na primer: u tireoglobulinu, hemoglobinu, γ―globulinu, kazeinu i keratinu vune. L―Izoleucin. — Izoleucin je α―amino―β―metilvalerijanska kiselina. F. Ehrlich je našao izoleucin u melasi šećerne repe 1904. godine. Posle toga je izolovao ovu aminokiselinu iz enzimskog hidrolizata fibrina, pšeničnog glutena, albumina kokošijeg jajeta i goveđeg mesa. Izolovana

aminokiselina je imala različitu rastvorljivost i tačku topljenja od leucina. Ove dve aminokiseline razdvajaju se teško i vrlo osetljivim fizičko―hemijskim metodama (npr. a docnije je izolovana iz hidrolizata belančevina. Kod nekih poremećaja u metabolizmu fenilalanina izlučuje se u mokraći fenilpirogrožđana kiselina. Izoleucina ima po pravilu uvek manje od leucina u raznim proteinima. Ova aminokiselina je vrlo rasprostranjena i neophodna u hrani mladih životinja. L―Fenilalanin. koji je polarnog karaktera jer ima alkoholnu —OH grupu u pirolidinskom prstenu. ostali proteini je retko sadrže i to u malim količinama. Najprostija aromatična aminokiselina je α―amino―β―fenilpropionska kiselina. hromatografijom). Više životinje ne mogu da sintetišu aromatični prsten. Prolin sadrži sekundarnu amino―grupu u pirolidinskom prstenu. Izolovao ju je Schulre iz biljnih klica 1879 god.). primarne aminogrupe uopšte nema. jer se nalazi u hidrolizatima proteina s ostalim α―aminokiselinama. god. a naročito u prolaminima. Ipak se ubraja u aminokiseline. — Fischer je našao prolin u hidrolizatu kazeina (1901. — (pirolidin―2―karbonska kiselina). Tirozin ne može da zameni fenilalanin. L―Oksiprolin je 2―karboksi―4―hidroksipirolidin―karbonska kiselina. Izoleucin je takođe esencijalna aminokiselina. Redukcijom alkoholne grupe prelazi u prolin. L―Prolin. Prolina ima u nekim skleroproteinima. koji se rastvaraju u 70% alkoholu. Ona se jedino u želatinu nalazi u većoj količini (cca 14%). . ili fenilalanin. Derivat prolina je oksiprolin. kao i prolin.. od kojeg se nije razlikovala po hemijskom sastavu.

Ovu aminokiselinu pronašao je Muller (1922) tražeći faktor rastenja za neke mikroorganizme u hidrolizatu kazeina. Belančevine koje sadrže triptofana glacijalne sirćetne i sumporne kiseline (Adamkiewicz―eva. u hidrolizatu kazeina.L― FENILALANIN (Phe) Pošto ima aromatični prsten. Smatra se da crevne bakterije mogu od triptofana da sintetišu amid nikotinske kiseline i osiguraju životinji potrebne količine ovog vitamina. Hopkins i Cole našli su triptofan posle enzimske hidrolize s tripsinom. L―Triptofan. Ovo je poznata bojena reakcija na fenilalanin. a nastali dinitro―derivat daje s hidroksilaminom u amonijačnom rastvoru tamnoljubičasto obojenje. Ona može potpuno da snabdeva organizam sumporom i sasvim da zameni cistein i cistin. Hidrolizom se razara. . Struktura metionina je docnije potvrđena sintezom. reakcija). a nalazi se vezan i u moždanoj kori i trombocitima. Bakterije dekarboksiluju triptofan u triptamin. s kiselinama triptofan daju sa mešavinom ljubičasto obojenje Triptofan je esencijalna aminokiselina. Serotonin pojačava krvni pritisak. U ekstraktu crevne sluzokože nađen je derivat triptofana — serotonin (5―hidroksitriptamin). L―Metionin je α―amino―γ―metil―tiobuterna kiselina. fenilalanin se može nitrovati.

koji zajedno s fibroinom gradi svilenu nit. Gubljenjem metil―grupe metionin prelazi u homocistein. kao u cisteinu i cistinu. jer njihove polarne grupe grade sa vodom vodonične veze.Osborne je primetio da je sumpor u proteinima dvojakog karaktera: nestabilan prema alkalijama. kod neutralnog pH njihova jonizacija je vrlo mala (oko 0. nego i metil―grupa metionina ima karakteristične osobine i funkcije. To su fosfoproteidi. ali ga ima u malim količinama. Serin―fosfat zove se fosfoserin. etanolamin u holin. treonin. asparagin i glutamin. L―Serin.01%). Po tome što ima važnu funkciju davaoca metil―grupa. za koji se utvrdilo. koje imaju ostatak fosfornu kiseline estarski vezan baš za hidroksilnu grupu serina.6 POLARNE AMINOKISELINE U aminokiseline čija je bočna grupa —R polarnog karaktera spadaju: serin. histamin u N―metilhistamin i čitav niz metilovanja kod detoksikacija. — Serin ili α―amino―β―hidroksi propionska kiselina.1. 6. i stabilan prema alkalijama. složene belančevine. koja se biološki metiluju. Specifični enzimi (metil―transferaze) katalizuju prenošenje metil―grupe sa metionina na čitav niz jedinjenja. može se hemijski smatrati alkoholnim derivatom alanina. Kazein mleka i vitelin iz žumanceta takođe su bogati serinom. da je vezan u metilnom tioetru metionina. . Metil―etar merkaptana ne daje samo poseban karakter vezanom sumporu. Pronašao ga je Cramer (1865) u hidrolizatu sericina. cistein. npr. Metionin je vrlo rasprostranjen u proteinima. Sve se one dobro rastvaraju u vodi. metionin se ne može zameniti ni cisteinom ni cistinom. Serin je dobio ime po sericinu. Međutim. proteinu želatinskog karaktera. Obe ove grupe u kiselom području pH gube proton i prelaze u jonsko stanje (negativno se naelektrišu). tirozin. Bočna fenolna grupa tirozina i tioalkoholna (—SH) grupa cisteina imaju najveću polarnost. noraderenalin u adrenalin.

samo dva oblika jedne aminokiseline. — Cistein i cistin opisuju se zajedno.Mnogi enzimi imaju u svom aktivnom centru aminokiselinu serin (acetil―holin esteraza. Aktivnost ovih enzima smanjuju i potpuno inhibiraju organofosforna jedinjenja. tripsin. Sika. Treonin je esencijalna aminokiselina. bimotripsin i dr. dinamički gledano. jer više životinje ne mogu da sintetišu prostornu konfiguraciju kakvu imaju dva susedna ugljenikova atoma u treoninu. — Treonin (α―amino―β―hidroksibutema kiselina) ima dva asimetrična ugljenikova atoma.5 . pošto su to. Smatra se da je Rose odatle uzeo ime za ovu aminokiselinu. treonin se u nekim proteinima nalazi u obliku fosfatnog estra. 6. L―Cistein i L―Cistin. Njihova toksičnost osniva se na tome što reaguju sa alkoholnom grupom serina. . čije su karakteristične funkcije raspoređene u prostoru isto kao i kod šećera treoze. Slično kao i serin. tako da nastaje estar i na taj način se blokira aktivni centar enzima. koja se zbog toga ubrajaju u jake otrove.Reakcija serina u aktivnom centru enzima sa organofosfatima L―Treonin.).

blokiraju se slobodne —SH grupe i enzim se inaktiviše: Slobodne —SH grupe cisteina dokazuju se jednostavnom reakcijom s natrijumnitroprusidom. Hemijsko ime cisteina je α―amino―β―merkapto propionska kiselina.Gornjom reakcijom cistein sudeluje u mnogim biološkim procesima održavanja određenog oksidoredukcionog potencijala. Tretiranjem takvih SH―enzima sa teškim metalima. Cistein daje merkaptide sa tragovima teških metala (kao i sumporovodonična kiselina —H2S). Bočna —SH grupa cisteina je slabo kiselog karaktera i hemijski je vrlo reaktivna. Cistin je glavni sastojak keratina (u vodi nerastvornih proteina) i vrlo lako se izoluje iz kose . Docnije je nađen u hidrolizatima raznih proteina. Ova osobina —SH grupe je važna zbog toga. Cistein biološkom oksidacijom prelazi u cisteinsku kiselinu. a ova u taurin: Cistein učestvuje kod detoksikacije. indoksilsulfat). Cistin je izolovao Wollaston još 1810 godine iz mokraćnih kamenaca. što se ona nalazi u aktivnim centrima biološki aktivnih proteina — enzima. U mokraći se nalaze merkapturne kiseline (=N―acetilcistein vezan za otrovna jedinjenja) ili prosto sulfat (nastao metabolizmom od cisteina) vezan za otrovna jedinjenja (npr.

Tirozin se kvalitativno dokazuje sa smešom merkuro― i merkurinitrata u azotnoj kiselini (Millonova reakcija). Tirozin reaguje i s Pauly―jevim reagensom kao i histidin. Nju jedino može da zameni fenilalanin. ima proteina i peptida (npr. a u biljkama alkaloidi: . jer je tirozin važna aminokiselina. a jedino u fibroinu svile ima ga do 10%.4 g/1).(12%). Alkalnom hidrolizom potpuno se razaraju obe aminokiseline. srži nadbubrežne žlezde i pigmenti (melanin). — Tirozin ili α―amino―β―hidroksifenilpropionska kiselina dobila je svoje ime po siru (grčki = tyros) iz koga je prvi put izdvojena. U većini proteina ima malo tirozina. pri čemu nastaje pirogrožđana kiselina. Ovu reakciju daju i suvi proteini (koža. vodoniksulfid i sumpor: Prisustvo cistinskih disulfidnih veza —S—S— je bitno za strukturne proteine. hormon insulin) za čiju je aktivnost bitan integritet —S—S mosta. Cistinski —S—S— most obezbeđuje čvrstinu strukturnih proteina. amonijak. Tirozin se teško rastvara u vodi (0. L―Tirozin. Prostija je ksantoproteinska reakcija (žuto obojenje — nitrotirozin) s koncentrovanom azotnom kiselinom. nokti). Neke biljne belančevine nemaju tirozina i zato su one slabe hranljive vrednosti. Međutim. Od tirozina nastaju u životinjskom organizmu hormoni tireoideje. jer se pomoću njih mogu da povežu dva peptidna lanca.

7 KISELE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju L―asparaginska i L―glutaminska kiselina.laudanozin.0 negativno naelektrisana. jer se veći deo nalazi vezan u tiroksinu. 6. Fiziološki je aktivan samo levi oblik (L―). hormon srži nadbubrežne žlezde.5―dijodtirozin nađen je u koralu Gorgonia.4―dihidroksifenil―etanol―metilamin: Slika 6. On je 10. U novije vreme nađen je još jedan sastojak tireoglobulina — tri―joditironin. Alkalnom hidrolizom tireoidne žljezde dobija se tiroksin. Hormoni tiroksin i trijodtirozin nalaze se i u slobodnom stanju i vezani za tireoglobulin. nastaje biološkom oksidacijom tirozina preko intermedijernog jedinjenja 3. Kod drugih pH vrednosti.0—7. o njima će biti reči u okviru tih kiselina. Kod poremećaja u metabolizmu tirozina dolazi do različitih patoloških pojava (alkaptonurija i druge).4―dihidroksifenilalanina (»Dopa«). koji jače deluje od tiroksina. papaverin. To je samo jedan oblik vezanog joda u tom organu. Adrenalin. Pošto su to amidi asparaginske odnosno glutaminske kiseline. Jodgorgonska kiselina ili 3.000 puta aktivniji od dijodtirozina. asparaginska kiselina ima sledeće jonske oblike: . zatim u sunđerima i konačno u tireoglobulinu štitne žlezde (tireoideje). meskalin.6 . Bočna grupa ovih aminokiselina je u području pH 6.1. Tiroksin se teško rastvara u vodi.Biosinteza adrenalina (shema) U polarne amino kiseline spadaju i L―asparagin i L―glutamin. Adrenalin je po svom hemijskom sastavu 3.

Asparaginska kiselina je neesencijalna glikogena aminokiselina. To je najkiselija aminokiselina s izoelektričnom tačkom kod pH 2. zbog toga i njega ubrajamo u proteinske aminokiseline. Rastvor je izrazito kiselog ukusa. Lakše se rastvara dodatkom hlorovodonične kiseline. L(—) Asparagin koji je β―amid asparaginske kiseline. (Ritthausen. Asparagin je rezerva azota u biljnom tkivu. a dve karboksilne grupe.7 . koju su po biljci nazvali asparagin.Slika 6. U mikroorganizmima nastaje direktno od fumarne kiseline dejstvorn enzima aspartaze: Asparaginska kiselina igra važnu ulogu u procesima transaminacije i pri tome revizibilno prelazi u oksalsirćetnu kiselinu. L―Asparaginska kiselina i asparagin.Jonski oblici asparaginske kiseline kod različitih pH sredina Kisele amino kiseline su monoaminodikarbonske jer imaju jednu amino. Nalazi se skoro u svim proteinima. . — Vauguelin i Robiquet su nasli u špargli (Asparagus officinalis) supstancu. Fumarna kiselina Asparaginska kiselina se teško rastvara u vodi (0. može se izolovati iz nekih proteina. koja je L(+) aminoćilibarna kiselina. 1868). koje nastaje biološkom sintezom.8. Asparaginska kiselina je posle toga nađena u proteinskom hidrolizatu.424%). Hidrolizom je dobijena slobodna asparaginska kiselina. Kod fotosinteze i asimilacije azota asparaginska kiselina je jedno od prvih azotnih jedinjenja.

koje ima u pšeničnom zrnu i po njoj dao ime. odatle lako kristališe dodatkom hlorovodonične kiseline.L―Glutaminska kiselina i glutamin. naročito prolamini. Kod raznih vrednosti pH. Glutamin je γ―amid glutaminske kiseline. pošto se njen hidrohlorid vrlo teško rastvara. Slobodan glutamin se nagomilava u bilju. U vodenom rastvoru je mnogo manje kisela od asparaginske. arginin i histidin. Ima ga i u krvi i tkivu životinja.0—7. Izolovao ju je Ritthausen (1866) iz belančevine glutena.0 pozitivno naelektrisana.8 BAZNE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju lizin. imaju u hidrolizatu do 45% glutaminske kiseline. a docnije u hidrolizatima proteina. lizin se nalazi u sledećim jonskim oblicima. gde predstavlja azotnu rezervu. Bočna grupa ovih aminokiselina je kod pH 6. .1. 6. Glutamin se različito ponaša od asparagina pri zagrevanju njihovog vodenog rastvora. On prelazi u ciklično jedinjenje pirolidonkarbonsku kiselinu. Glutaminska ili α―aminoglutarna kiselina je najčešća arninokiselina i zauzima centralno mesto u metabolizmu aminokiselina. — Neki semenski proteini. a asparagin se ne menja: Pirolidon―karbonska kiselina redukcijom prelazi u prolin. Prvo je nađen u soku od repe.

e―diaminokapronska kiselina je esencijalna aminokiselina. zein. To su belančevine male hranljive vrednosti (npr. Lizin ili α.). Otkrivena je zahvaljujući osobini.Deksarboksilacija lizina L―Hidroksilizin.9 . godine. Hidroksilizin se nalazi u malom broju proteina (kolagen.Slika 6. — Drechsel je izolovao lizin iz hidrolizata kazeina (1889 god. Lizin pod uticajem mikroorganizama gubi CO2 (dekarboksilacija) i prelazi u pentametilendiamin. Za izolovanje lizina koristi se slaba rastvorljivost njegovog pikrata. gliadin). koju imaju i druge oksikiseline. serin i treonin. D. Ta je reakcija bila pozitivna i u materijalu gde nije bilo serina i treonina. želatin). van Slyke je obratio pažnju na tu frakciju i izolovao do tada nepoznatu aminokiselinu iz želatina 1938. Nalazi se u manjim količinama u proteinima animalnog porekla. .Jonski oblici lizina kod različitih pH vrednosti L―Lizin. kadaverin: Slika 6.8 . da reaguju s perjodnom kiselinom. — α―ε―diamino―δ hidroksikapronska kiselina dodana je listi proteinskih aminokiselina tek pre pedeset godina. a većina biljnih belančevina nema lizina.

Zagrevanjem arginina s alkalijama nastaje karbamid (urea) i ornitin. Ako se uzme ekvimolekulska količina Ba(OH)2. a deset godina posle toga Kossel je pokazao da proteini ćelijskih jedra (protamini i histoni) daju hidrolizom velike količine ove aminokiseline (80 do 90%). U jetri čoveka i primata nastaje od arginina urea u poznatom Krebs―Henseleit―ovom ciklusu. postaje citrulin. Sakaguchi je upotrebio ovu reakciju za fotometrijsko određivanje arginina.L―Arginin. Ornitin i citrulin nisu proteinske aminokiseline. Reakciju daje guanidinska grupa. 1886). rastvor reaguje jako alkalno. Pošto je arginin jedina aminokiselina s guanidinskom grupom. Nađena je prvo u semenkama lupina (Schulze i Steiger. Dejstvom α―naftola ili β―oksihinolina i natrijumhipohlorita vodeni rastvor arginina oboji se crveno. Arginin se dobro rastvara u vodi. — Arginin je α―amino―δ―guanidinovalerijanska kiselina. .

(Pauly―jeva reakcija).10 . L―Histidin. Slika 6. Histidin je α―amino―β―imidazolilpropionska kiselina. — Histidin su našli istovremeno: Kossel u kiselom hidrolizatu sturina (protamina spermatozoa štuke) i Hedin u proteinskom hidrolizatu (1896 god.Dekarboksilacija histidina Gubitkom CO2 (dekarboksilacijom) histidin prelazi u histamin. Histamin je snažni vazodilatator. U čovečjoj jetri je put razlaganja histidina isti. a u hemoglobinu se nalazi u relativno velikoj količini odakle se lako izoluje. U organizmu pasa histidin gubi amonijak i izlučuje se u mokraći kao urokaninska kiselina. Može se smatrati i derivatom alanina. mišići). koji na mesto jednog vodonika ima imidazolov prsten (imidazolil — alanin). Većina proteina sadrži histidin. Histamin se oslobađa pri alergičnim procesima u toku reakcije antigena sa antitelima vezanim za ćelije. nalazi se u vrlo malim količinama u krvi. Pauly je dokazao imidazolov prsten u strukturi histidina i našao da zato daje reakciju s diazotovanom sulfanilnom kiselinom. samo se nastavlja do glutaminske kiseline: . a vezan se nalazi u većim količinama u tkivu (pluća.Argininfosfat učestvuje u kontrakciji mišića kod beskičmenjaka (analogno kreatinfosfatu — fosfagenu — kod vertebrata).).

7 . 6. ali ćemo dati tabelarni pregled porekla pojedinih atoma aminokiselina.Lizin. nasuprot neesencijalnim koje organizam sam sintetiše. oksalsirćetna i α―ketoglutarna kiselina. Tabela. leucin. izoleucin. U ovoj knjizi ne možemo da se upuštamo u detalje biosinteze pojedinih aminokiselina. Esencijalne aminokiseline za većinu životinja su: valin.Poreklo pojedinih atoma aminokiselina . arginin i histidin su poznati i pod imenom heksuronske baze (imaju 6 ugljenikovih atoma). treonin. tirozin. tako i enzimskom hidrolizom proteina hrane.1. 6. triptofan. pacova). Takve aminokiseline nazivaju se bitne ili esencijalne. Histidin je bitan samo za neke vrste (npr. Smatramo da je ovo vrlo instruktivno da student vidi da i aminokiseline nastaju od jednostavnih jedinjenja kao što su: pirogrožđana.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA Aminokiseline nastaju u organizmu kako biosintezom. metionin i lizin. a organizam čoveka i većine životinja ne može da sintetiše sve potrebne aminokiseline. fenilalanin. Biljke i mnogi mikrooroganizmi mogu da sintetišu sve aminokiseline.

1.6.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA Videli smo da aminokiseline imaju u svom molekulu amino― i karboksilnu grupu i zbog toga daju sve karakteristične reakcije ovih grupa. Poznatu reakciju primarnih amina s azotastom kiselinom već smo spomenuli i kod aminokiselina. kao i njenu primenu. .

daju sa ninhidrinom intenzivno plavo obojeni produkt. aminogrupa gubi svoje bazne osobine. Vrlo je važna reakcija aminogrupe sa CO2. tako i aminokiseline reaguju s hloridima kiselina ili kako se kaže mogu se acilovati. Sve aminokiseline i peptidi. stabilne samo u obliku svojih soli —NHCOO Na+. pri čemu nastaju karbaminokiseline. vezivanjem za slobodne aminogrupe proteina. Acetilhlorid reaguje u alkalnom rastvoru na sledeći način: Acetilovanjem. Ona se vrlo često koristi za praćenje procesa hidrolize proteina dejstvom proteolitičkih enzima.Kao i sva jedinjenja sa amino― i iminogrupom. koji se zatim iztitrira sa NaOH uz fenolftalein kao indikator: Najpoznatija i najosetljivija reakcija na amino―grupu je ninhidrinska reakcija. Jedino prolin i hidroksiprolin koji imaju supstituisanu amino―grupu daju pigment žute boje. U toku reakcije višak formaldehida prouzrokuje gubitak protona (H+). Kod životinja se na ovaj način prenosi CO2 iz tkiva u pluća. . koji imaju slobodnu amino―grupu. Poznata formolna titracija aminokiselina po Sorensen―u osniva se na reakciji slobodne (neprotonirane) amino―grupe sa formaldehidom.

12 . koji se zovu dinitrofenil―aminokiseline (DNP―aminokiseline).Hemijska formula plavog pigmenta ninhidrinske reakcije l―Fluoro―2.11 . Slobodne a―amino―grupe daju u slabo alkalnom rastvoru sa FDNB žuto obojene derivate. Ovaj reagens je koristio F.4― dinitrobenzena (FDNB) Danas se za određivanje slobodnih α―amino―grupa upotrebljava fenil―izo―tiocijanat. Slika 6.Reakcija l―fluoro―2. poznat pod imenom Edman―ov reagens. Slika 6.Slika 6. Dejstvom ovog reagensa krajnja aminokiselina prelazi u feniltio―karbamilamino―derivat. Sanger za obeležavanje krajnjih α―amino―grupa u peptidima.13 . koji u kiselom rastvoru ciklizira i odvaja se od ostalog peptidnog lanca.Reakcija fenil―izo―tiocianata sa slobodnom α―amino grupom .4―dinitrobenzen (FDNB) je reagens na slobodnu α―amino―grupu. Zbog toga je ovaj reagens vrlo pogodan za određivanje redosleda aminokiselina u peptidnim lancima.

S amonijakom nastaju nesupstituisani amidi (I). aminokiseline daju i reakcije na prisutnu bočnu —R grupu: —SH grupu. Na slici je shematski predstavljeno odvajanje tri različite supstance u koloni tokom razvijanja hromatograma. s aminima amide a gubitkom vode prelazi u anhidride. fenolnu grupu (tirozin). Metoda se sastojala u sledećem: jedna staklena cev (kolona) napuni se aluminijum――oksidom ili nekim drugim adsorbensom i u nju se sipa petroletarski ekstrakt biljnog materijala. gvanidinsku grupu (arginin) itd. Od derivata aminokiselina s biohemijskog stanovišta su najvažniji amidi aminokiselina.Reakcija amino – grupe sa aldehidom α―Karboksilna grupa aminokiselina pokazuje sve karakteristične reakcije organskih kiselina. Tako s alkoholima daje estre. Ovom metodom je Cvet uspeo da dokaže da se u biljnom materijalu nalaze različiti karotinoidi. Pored reakcija na amino― i karboksilnu grupu.1. 6.Amino―grupa reaguje reverzibilno s aldehidom dajući vrlo labilno jedinjenje poznato pod imenom Schiff―ove baze. do rastavljanja smeše boja u pojedine komponente. . koji se zovu peptidi. a sa drugim aminima supstituisani amidi (II). Slika 6.14 . Naknadnim sipanjem benzola ili nekog drugog organskog rastvarača dolazi do razvijanja hromatograma tj. Reakcije bočnih grupa opisane su kod pojedinih aminokiselina. Ono nastaje i u toku enzimskog prenošenja amino―grupa u procesima transaminacije.11 HROMATOGRAFIJA AMINOKISELINA Hromatografija je dobila ime po tome što je poljski naučnik Cvet prvi put primenio ovu metodu za odvajanje obojenih supstanci (karotinoida ili lipohroma).

Odvajanjem fenola i ponovnim dodavanjem sveže količine.) stvoriće se dva sloja. Ova metoda se naziva i adsorpciona hromatografija. a razlikuju se samo po ostatku —R. koja se rastvaraju u vodi (aminokiseline. mono― i disaharida i sl. preći će iz vodenog rastvora u fenol prvo one komponente koje se najbolje u njemu rastvaraju. godine postupak dodavanja svežeg organskog . odnosno takvih koja se rastvaraju samo u organskim rastvaračima. Gordon i Synge su 1941. Tražeći pogodnu metodu za odvajanje hemijski sličnih jedinjenja. Pri tome će jedan deo rastvorenih supstanci da pređe u fenolni sloj. kao što su aminokiseline. koji se ne mešaju.) Martin. koja se rastvaraju u vodi. hloroformom i sl. Isti autori su 1944. sa fenolom (etrom. Ako ovaj postupak ponovimo više puta. već prema tome kolika je njihova rastvorljivost u fenolu.15 . b. god. na primer. kada se vodeni rastvor polarnih organskih jedinjenja (aminokiselina. a posle mnogostrukog dodavanja i one koje se teže rastvaraju. Sve one imaju iste funkcionalne grupe.Slika 6. Ona se zasniva na poznatom Nernst-ovom zakonu raspodele supstanci između dva rastvarača. Slike a. uveli metodu podeone hromatografije. Adsorpciona hromatografija se primenjuje samo za odvajanje lipofilnih jedinjenja.) pomeša. Naime. šećeri i sl. jer do odvajanja komponenata iz smeše dolazi zbog različite adsorpcije supstancija na koloni od aluminijum―oksida.Shematski predstavljeno odvajanje tri supstancije na koloni adsorbensa. Pored toga one se posle hidrolize proteina nalaze u hidrolizatu u vrlo malim količinama. opet će jedan deo supstanci da pređe u fenol. c i d prikazuju odvajanje tokom razvijanja hromatograma prolaženjem organskog rastvarača kroz kolonu. Klasičnim hemijskim metodama je bilo vrlo teško i skoro neizvodljivo da se iz smeše izdvoje slična jedinjenja.

zasiti vodom. u ovom slučaju n―butanol. . Ova metoda se odlikuje jednostavnošću. Vodeni sloj se stavi na dno komore. Papir se zatim postavi u komoru za hromatografiju tako da mu jedan kraj (blizu mesta nanašanja probe) uroni u posudicu sa rastvaračem.). Postupak: Pošto su aminokiseline vezane u belančevinama. Isto tako se priprema rastvor za razvijanje hromatograma. Vodeni rastvor upija hartija (stacionarna faza).rastvarača neobično uprostili. sirćetna kiselina (10 ml) i voda (50 ml). Hidrolitičkim razlaganjem belančevina dolazi do oslobađanja aminokiselina. a sveže količine organskog rastvarača stalno ulaze (mobilna faza). Sada se uzme jedna traka specijalne filter hartije za hromatografiranje (Whatman). što su ceo postupak izvodili na koloni i na kraju su kolonu zamenili trakom filtracione hartije. ne zahteva skupocenu aparaturu. Kada dođe skoro do gornje ivice hartije (3—4 cm do kraja) traka se izvadi. Na 3—4 cm od kraja trake nanese se rastvor aminokiselina (oko 10 µ1 = 0. pa tako redom do onih koje se u organskom rastvaraču najmanje rastvaraju. prilikom hromatografisanja igraju izvesnu ulogu i adsorpcione pojave. Posle ponovnog sušenja u sušnici pojavljuju se ljubičasto obojene mrlje pojedinih aminokiselina. noseći sa sobom prvo one aminokiseline. osuši i poprska rastvorom ninhidrina. koja se nalazi na dnu komore. opere destilovanom vodom i osuši. Obično se u levak za odvajanje sipa n―butanol (40 ml). pored posudice sa rastvaračem da bi se cela komora zasitila vodenom parom. odvoji se od vodenog sloja i nalije u posudicu. Za hromatografiju se pripremi komora u kojoj će se raditi. koje se u njemu najbolje rastvaraju. a drugi kraj se zakači tako da slobodno visi.030 mg) pomoću fine pipete ili kapilare i osuši u struji toplog vazduha. višak kiseline se odstrani ponovljenim uparavanjem i dodavanjem vode. U hidrolizatu se nalazi smeša svih aminokiselina i pre nego što se pristupi kvalitativnoj hromatografskoj analizi. a pomoću nje mogu da se dokažu vrlo male količine (10 µg. Kada se organski rastvarač. Pošto se radi na čvrstoj podlozi (hartija). Rastvarač počinje da ulazi u hartiju i polako se širi.010 ml odnosno 30— 50 mg = 0. Hromatografija na filtracionoj hartiji je jedna od metoda za odvajanje aminokiselina iz proteinskog hidrolizata. prvo se izvrši hidroliza zagrevanjem u vakuumu (sa 6—10 M HCl) na 100°C. To može da bude visoki stakleni cilindar ili neka druga pogodna posuda odgovarajućih dimenzija.

1 PEPTEDNA VEZA Posle saznanja da se svi proteini dejstvom razblaženih kiselina. baza ili smeše proteolitičkih enzima hidrolitički razlažu na aminokiseline. Hofmeister su 1912. Fischer i F.Dužina putovanja svake aminokiseline (A) podeljena sa dužinom putovanja rastvarača (B) (Rf=A/B) je konstantna vrednost za svaku aminokiseiinu u datom rastvaraču i uvek je manja od jedan. godine pretpostavili da su aminokiseline povezane u proteinima amidnom vezom.2. koja nastaje reakcijom karboksilne grupe jedne aminokiseline s amino grupom druge: .a ) Aparatura za uzlaznu hromatografiju b) Hromoatogram aminokiselina posle prskanja ( detekcije) sa ninhidrinom Pored hromatografije na filtracionoj hartiji. postavilo se pitanje na koji su način aminokiseline vezane u proteinima. E.2 PEPTIDI 6. Slika 6. 6. primenjuju vrlo precizne metode hromatografije na jonskim izmenjivačima.16 . danas se za kvantitativno određivanje aminokiselina.

). penta― i polipeptidi. Kako polipeptid još uvek ima slobodne krajnje grupe.Nastajanje dipeptida glicil―alanin Oni su prvi uspeli da iz dva molekula glicina uz izdvajanje molekula vode dobiju dipeptid glicil―glicin. Na ovaj način povezivanjem četiri. pet i više aminokiselina nastaju tetra―. jer se sastojao iz dva ostatka glicina. složena jedinjenja koja se sastoje iz više aminokiselina vezanih međusobno peptidnom vezom.glicilalanin Slika 6. koje nastaje zagrevanjem ureje: . Oni se dobijaju nepotpunim hidrolitičkim razlaganjem proteina. kao i svaka aminokiselina sadrži jednu slobodnu amino― i jednu karboksilnu grupu. On može sa svojim slobodnim grupama ponova da stupi u reakciju sa nekom trećom aminokiselinom i da nagradi tripeptid. Peptidi su. Reakcija je nazvana po jedinjenju »biuret«.17 . dakle. a nastalu amidnu vezu — peptidna veza. ovaj proces može da se ponavlja stotinama puta. Nazvali su ga dipeptid. Karakteristična reakcija na peptidnu vezu je biuretska proba. antibiotici i sl. Dipeptid. Pored toga izolovan je veliki broj prirodnih peptida specifičnog fiziološkog dejstva (peptidni hormoni.

dakle. tetrapeptidi. a dvoguba veza između ugljenika i kiseonika (C=0) ima 40% osobina jednogube veze.Raspored atoma peptidne veze u prostoru 6. Jedinjenja koja se sastoje od 100 i više ostataka aminokiselina spadaju u proteine. Slika 6. raspored elektrona oko atoma peptidne veze je simetričan i ona je zbog toga vrlo stabilna.2 NOMENKLATURA PEPTIDA Prema broju aminokiselina koje sadrže. atomi koji ostvaruju peptidnu vezu ne mogu slobodno da rotiraju u prostoru. Polipeptidi sadrže cca 50 aminokiselina. i na kraju se doda nepromenjeno ime aminokiseline sa slobodnom karboksilnom grupom. Zbog ove tzv. rezonantne stabilizacije.2. na primer: . koja imaju jednu ili više peptidnih veza daju karakteterističnu ljubičastu boju sa bakar―sulfatom i natrijum―hidroksidom. Oligopeptidi se sastoje od najviše 10 aminokiselina. Peptidna veza je. veza između ugljenika i azota (C―N) ima 40% osobina dvogube veze. Tu spadaju dipeptidi. Imena peptida grade se tako da se jedno za drugim navode imena ostataka aminokiselina sa nastavkom ―il. supstituisana amidna veza.18 . tripeptidi. Ova osobina peptidne veze je od posebne važnosti s obzirom na trodimenzionalnu konformaciju peptidnog lanca. Kao i kod proste amidne veze.Biuret i sva jedinjenja. itd. peptidi se dele na: oligopeptide i polipeptide. Pored toga.

a ona sa slobodnom karboksilnom grupom na desnoj strani.2. odvajaju se hromatografski i identifikuju. 6. Manji peptidi se hromatografski razdvoje i odredi im se sekvenca. N―krajnje aminokiseline). BCA. Za potpuno poznavanje hemijskog sastava nekog peptida nije dovoljno samo da se zna iz kojih se aminokiselina sastoji. itd. himotripsina).4―dinitrobenzen i fenil―izotiocijanat. Zbog različitog redosleda aminokiselina dipeptidi imaju dva izomera AB i BA. a da ne dolazi do cepanja drugih peptidnih veza unutar peptidnog lanca. tetrapeptidi 24. Redosled vezivanja pojedinih aminokiselina u peptidima i proteinima naziva se sekvenca aminokiselina. Određivanje sekvence aminokiselina u polipeptidima zahteva da se polipeptidni lanac hidrolitički cepa na manje peptide dejstvom proteaza (tripsina. već i po kom su redu one međusobno vezane. a posebne za određivanje krajnjih karboksilnih grupa (C―krajnje aminokiseline). CAB i CBA. Poslednjih dvadeset godina uvedeno je više analitičkih metoda za određivanje sekvence aminokiselina. Dugo vremena su hemičari pokušavali da nađu analitičke metode za određivanje redosleda aminokiselina u peptidima i proteinima. danas se prema zvaničnoj nomenklaturi IUPAC―a1[1] pišu samo prva tri slova iz imena aminokiselina. 1 . Za određivanje N―krajnjih aminokiselina poznati su različiti reagensi koji reaguju sa amino grupom. ACB. pepsina. Tako bi skraćeno ime gore napisanog peptida bilo: Ala―Gln―His―Gly. Krajnja aminokiselina sa slobodnom amino grupom piše se uvek na levoj strani niza. koji ima tu prednost što se krajnja aminokiselina posle reakcije odvaja od peptida. Pomoću ovog reagensa može da se odredi na jednom uzorku peptida redosled pedesetak uzastopnih aminokiselina. Mi smo spomenuli dva takva reagensa: l―fluoro―2.3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA Kod određivanja sekvence ili redosleda aminokiselina prvo se odrede krajnje aminokiseline peptidnog lanca. Posebne metode se koriste za određivanje krajnjih amino grupa (tzv. Jedino poznavanje redosleda omogućava da se i sintetiše dati peptid.Da bi se izbeglo pisanje dugačkih imena polipeptida. Danas se uglavnom upotrebljava fenilizotiocijanat (Edman―ov). Određivanje redosleda aminokiselina u peptidima pomoću Edman―ovog reagensa je danas automatizovano. tripeptidi šest ABC. BAC. C―krajnje aminokiseline se otkidaju iz peptidnog lanca dejstvom enzima karboksilaza.

U mišićima vertebrata nalaze se peptidi karnozin (β―alanil―L―histidin) i anserin (β―alanil―N―metil―L―histidin). Dva mola glutationa gube dva vodonika i prelaze u disulfidni oblik: G—S—S—G (oksidovani glutation). I jedan i drugi imaju u svom sastavu neproteinsku aminokiselinu β―alanin. Zbog toga glutation ima ulogu biološkog »redox« sistema.6. Jedan od najpoznatijih i najrasprostranjenijih je tripeptid — glutation. . možemo glutation da napišemo u jonskom obliku: Prelaženje glutationa (G—SH — redukovani glutation) u oksidovani oblik G—S—S—G je reverzibilni oksido―redukcioni proces. jer se izvode od sumporovodonične kiseline (H2S). Hopkins ga je prvi izolovao iz kvasca 1921.4 PRIRODNI PEPTIDI Poznat je veliki broj prirodnih peptida. Imajući u vidu da sva —SH jedinjenja imaju slabo kisele osobine.2. god. Glutation je γ―L― glutamil―L―cisteinil―glicin. Skraćeno se piše: G—SH.

Kortikotropin (ACTH) adrenokortikotropni hormon prednjeg režnja hipofize i melanotropin. Molekulska težina insulina iznosi 6 000. 3x12 000 i 4x12 000. a to je bila i prva sinteza jednog prirodnog peptida. Hormon pankreasa glukagon je takođe polipeptid. melano―stimulišući (MSH) hormon srednjeg režnja hipofize su polipeptidi lančaste strukture. Sadrži 29 ostataka aminokiselina. a koji deluju antibakterijelno na druge mikroorganizme. Zbog toga i ne postoje oštre granice između polipeptida i proteina. . 6. aktinomicin i dr. gramicidin. a drugi 13—22 u zavisnosti od vrste sisara. Insulin.Poznat je čitav niz polipeptida.5 PEPTIDNI HORMONI Hormoni zadnjeg režnja hipofize oksitocin i vazopresin su ciklični peptidi. ali u prisustvu metalnih jona molekuli insulina asociraju u jedinice molekulske težine od 2 x 6 000. polimiksini. hormon pankreasa. je visokomolekularni polipeptid sastavljen od 51 aminokiseline. koje sintetišu razni mikroorganizmi. Oni nastaju od aminokiselina valina i cisteina. insulin se ranije ubrajao u proteine. Du Vigneaud je prvi uspeo da sintetiše oksitocin. Najpoznatiji među njima su penicilini. Pošto su prvi rezultati određivanja molekulske težine insulina davali vrednost od 36 000 i 48 000. čija je sekvenca određena. Tu spadaju: penicilini. Prvi sadrži 39 aminokiselina. Antibiotik gramicidin je polipeptid koji sadrži D―fenilalanin. koji sadrže osam aminokiselina od kojih je jedna cistin.2. Asocijacija proteinskih molekula u veće agregate (»molekule«) je danas opažena kod velikog broja proteina.

Ime im je dao Berzelius. što znači od prvenstvene važnosti. coli Ukupna težina u % Broj svake Procenat od ukupne težine Voda Proteini nukleinske kiseline dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) ribonukleinske kiseline ugljenih hidrata Masti nisko molekulskih biomolekula (osnovnih i intennedijera) neorganskih jona 2 1 oko 500 oko 12 1 6 3 2 1 oko 1000 oko 50 oko 40 70 15 oko 3 000 grupe . Escherichia coli sadrži oko 3 000 vrsta proteina. U prirodi se nalazi veliki broj proteina. Zastupljenost glavnih grupa bioloških makromolekula data je u donjoj tabeli. Tabela 6.3. masnim ćelijama).1 UVOD Proteini su najbitniji sastojci žive materije. od grčke reči »proteinos«.8 . raznolikost i organizovanost živih bića počiva na osobinama proteina. kosi.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE 6. Iz tabele se vidi da 50% suve supstance otpada na proteine. Ona je uglavnom ista u svim ćelijama (izuzev u kostima. Mnogobrojnost. a u čoveku se računa da ima oko 5 miliona različitih proteina.Molekulske komponente ćelije E. Mala i prosta ćelija bakterija kao npr.6.

Oni između ostalog omogućavaju ćeliji da funkcioniše kao hemijska mašina. kosti hrskavica ligamenti sluzavi sekreti. a kod viših organizama i svaka individua ima svoje specifične proteine.9 . U donjoj tabeli dat je pregled i podela proteina na osnovu njihove biološke aktivnosti. sinovijalna tečnost stacionarni filament miofibrila pokretni filamenti miofibrila proteini belanceta proteini mleka proteini sa rezervama gvožđa proteini pšenice i kukuruza 3 . u milionitom delu sekunde. perje tetive. Enzimi: Ribonukleaza citohrom c tripsin 2 . β―lipoprotein. U tabeli prva grupa proteina. Tako nijedan protein E. i to vrlo efikasno i brzo. coli nije identičan sa proteinima čoveka. održavanje i reprodukciju. ceruloplazmin . igra ulogu bioloških katalizatora. nokti. jer obavljaju najrazličitije biološke funkcije. Tabela 6. proteini su vrlo specifični. iako mogu da vrše istu funkciju. Proteini su biološki najaktivniji molekuli. Svaka životinjska i biljna vrsta ima svoje specifične proteine.Biološke funkcije proteina Proteini 1 .Za razliku od većine drugih sastojaka živog organizma. Svaki od njih katalizuje jedan tip ili samo jednu reakciju.mioglobin serumski albumin Nalaženje i funkcija hidrolizuje RNK prenosi elektrone hidrolizuje peptidnu vezu sastavni delovi membrane koža. odnosno da može da koristi energiju okoline za svoj rast. Poznato je oko 2 000 različitih enzima koji se odlikuju po svojoj specifičnosti i efikasnosti. Strukturni proteini strukturni proteini membrane α―keratin kolagen elastin mukoproteini Kontraktilni proteini miozin aktin Transportni proteini hemoglobin. poznata pod imenom enzimi. 4 .

Različiti nerastvorni proteini ćelijske membrane. Druga grupa obuhvata proteine koji izgrađuju strukturne elemente organizma i ona je po količini najveća. Neki proteini služe kao rezerva i obezbeđuju neometano razviće jedinke: na . Rezervni proteini albutnin jajeta kazein feritin gliadini i zeini Hormoni insulin adrenokortikotropni hormon hormon rasta Zaštitni proteini u krvi kičmenjaka antitela fibrinogen trombin Toksini toksin Clostridium botulinum toksin difterije zmijski otrov reguliše metabolizam glukoze reguliše sintezu kortikosteroida stimuliše rast kostiju 6 . čine srž membranske strukture.5 . Treća grupa proteina čini bitne elemente kontraktivnih i pokretnih sistema. 8 . Tako hemoglobin prenosi kiseonik. kompleksno vezani sa polarnim lipidima. Oni igraju veliku ulogu u prenosu jona i manjih organskih molekula kroz membranu. Hrskavica se sastoji iz proteina konjugovanog sa polisaharidom — hondroitinsulfatom. Fibrini kolagena takođe povezuju grupe ćelija u tkivo. albumin — slobodne masne kiseline. grade komplekse sa stranim proteinima prethodnik fibrina u krvnom koagulumu učesnik u procesu zgrušavanja izazivač bakterijalnih trovanja hranom bakterijelni toksin enzimi koji hidrolizuju fosfogliceride 7 . Glavni ekstracelularni strukturni protein vezivnog tkiva i kostiju viših životinjskih vrsta je lančasti protein kolagen. itd. ceruloplazmin — bakar. β1―lipoprotein — lipide. Grupa transportnih proteina može da prenosi različite molekule putem krvotoka. na primer: aktin i miozin u mišićima.

hormon rasta i drugi su proteinskog karaktera. gliadini i zeini u klici pšenice i kukuruza. po kojoj se razlikuju od drugih biohemijskih sastojaka. koagulišu pri zagrevanju. Druge polarne. ugrušano mleko. Pod pojmom denaturacije podrazumeva se niz promena koje se odigravaju u komplikovanoj strukturi proteinskih . kisele i bazne grupe različitih aminokiselina su slobodne i čine bočne grupe peptidnog lanca.primer albumin u jajetu. Danas je objašnjeno kako povezivanje aminokiselina u proteinske čestice različitog oblika i dimenzija omogućava da proteini mogu da vrše toliko različitih i važnih funkcija. sastavljeni su od samo dvadesetak aminokiselina. One su zajedničke za sva živa bića. kazein mleka. Vrlo rano je zapaženo da se supstance kao: belance jajeta. Svi proteini. uključujući i one aktivne i toksične. za razliku od taloga koji se dobija isoljavanjem proteina neutralnim solima i alkoholom. koji je prouzrokovao njihovo nastajanje.3. a fibrinogen i trombin ih čuvaju da kod ranjavanja ne iskrvare. naročito albumin imaju odlučujuću ulogu u održavanju standardnih uslova u ćeliji i tkivima. Zajednička i karakteristična osobina proteina. Zagrevanjem proteini se menjaju ili kako se to kaže »denaturišu«. Mnogi hormoni kao što je insulin. čiju promenu katalizuju. 6. dejstvom kiselina i tzv. Strukturna komplementarnost omogućava proteinima da mogu da vrše tolike raznolike funkcije. Enzimski molekuli su komplementarni sa supstratom. U proteinima su aminokiseline vezane peptidno samo svojim α―amino i α―karboksilnim grupama. koje same po sebi nisu ni biološki aktivne niti toksične supstance. alkaloidnih reagenasa. jeste njihova velika osetljivost prema svemu što ubija živa bića. Plazmaproteini. Zaštitni proteini kao što su antitela štite kičmenjake od stranih supstanci. krvni serum.2 OSOBINE PROTEINA Upadljiva osobina proteina je da mogu da grade kompleksna jedinjenja sa raznim supstancama i to na principu strakturne komplementarnosti. Dobijeni kaogulum se ne rastvara. transportni proteini su komplementarni sa supstancama koje prenose. kao što je održavanje osmotskog pritiska i pH. Pored enzima biološki je aktivna i grupa proteina koja pokazuje hormonsko dejstvo. antitela su komplementarna sa svojim antigenom.

Oni se sastoje od 2 . tek kada su pronađene fizičke metode. sastoje se iz nekoliko proteinskih molekula (protomera). Tada se pokazalo da su proteini makromolekuli. sintetaza masnih kiselina ima sedam aktivnih enzima. Tako se hemoglobin sastoji od četiri protomera. a poznaje se odmah po promeni njegove rastvorljivosti. Njihova molekulska težina kreće se u širokim granicama i može da dostigne jedan milion daltona2[2] (vidi tabelu). Do denaturisanja proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature već i dejstvom visokog pritiska mehaničkim tretiranjem. dejstvom kiselina. Pri tome se naročita pažnja obraća na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. baza i organskih rastvarača i raznih zračenja. a ceo kompleks se sastoji od 21 protomera. Svi regulatorni enzimi sastoje se od više enzimskih molekula: na primer.10 .molekula. izolovanje nativnih proteina je vrlo težak i osetljiv posao. koje nisu izazivale njihovu denaturaciju. Denaturisanjem protein gubi svoje fiziološko dejstvo. Ispitivanje proteina je koraknulo napred. Najveći supramolekulski kompleksi su virusi. Tabela 6. čija molekulska težina prelazi i 40 miliona. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja.Molekulske težine nekih proteina Proteini Insulin goveđi Ribonukleaza Lizozim (belanceta) Mioglobin (goveđeg srca) Hemoglobin (ljudski) Albumin (ljudskog seruma) Y―globulin (konjski) Glikogen fosforilaza (iz mišića kunića) Sintetaza masnih kiselina (iz kvasca) Virus duvana 495 000 2 300 000 40 000 000 Oko 4100 oko 20 000 336 500 4 oko 21 oko 2130 Molekulska težina Broj aminokiselinskih ostataka Broj proteina 5 733 12 640 13 930 16 890 64 500 68 500 149 900 51 124 129 153 574 oko 550 Oko 1 250 2 1 1 1 4 1 4 Proteini istog tipa i funkcije mogu da imaju različite molekulske težine. To je razlog da je živi svet toliko osetljiv na radioaktivnost. Neki proteini postoje u obliku oligomera tj.

želatina.25). je prvi počeo sistematsko ispitivanje proteina. molekularna osnova raznolikosti živih bića počiva na raznolikosti izgleda i veličine proteina specifičnih za datu vrstu.25 (100/16 = 2. Dakle. našao je da svi imaju 12—19% azota. a titracijom se odredi koliko je amonijaka predestilovalo. H2SO4 se neutrališe i dodatkom jake baze NaOH oslobodi se amonijak iz nastalog amonijum―sulfata: (NH4)2SO4 + 2NaOH=Na2SO4 + 2NH3 + 3H2O Oslobođeni amonijak se kvantitativno hvata destilacijom u struji vodene pare u rastvor kiseline poznate koncentracije.hiljadu i više proteinskih nekovalentnom vezom.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA Gerardus Johannes Mulder (1839) god. belanceta jajeta. Primenjujući elementarnu analizu na proteine svile. Pri tome se neutrališe jedan deo kiseline. Ispitivanjem zaštitnih proteina. krvnog fibrina. Prema ovom karakterističnom elementu i danas se izračunava i procenjuje proteinski sastav tkiva i hrane. poznatih pod imenom antitela ili imunoglobulini. homologi proteini) nisu imunološki identični. Prilikom sagorevanja azot koji se nalazi u proteinima prelazi u amonijum―sulfat. Naravno ovako dobijeni rezultati su samo približni. Znači da se hemoglobini različitih sisara i uopšte homologi proteini razlikuju po svojoj strukturi i obliku. H2SO4 i u prisustvu katalizatora (Cu. pokazalo se da proteini sa istom fiziološkom funkcijom (tzv. molekula. . 6. Zasada je važno da naglasimo da veličina i oblik svake vrste zavisi od veličine i oblika proteina koji ih izgrađuje. H 2O2). koji nastaju u krvi kičmenjaka posle injekcije nekog proteina stranom tom organizmu. Hg. Mi ćemo kasnije opširnije govoriti o strukturnim razlikama homologih proteina na primeru insulina i hemoglobina. povezanih međusobno Kao i sva jedinjenja ugljenika molekuli proteina su trodimenzionalni i svaki od njih ima svoj karakterističan oblik u prostoru.3. U analitičkom određivanju proteina krvne plazme dogovorno je uzeto da proteini imaju cca 16% azota i na osnovu toga se proračunava sadržaj proteina. Princip određivanja azota u proteinima sastoji se u tome što se proteini sagore uz dodatak konc. Na primer hemoglobini različitih sisara ubrizgani eksperimentalnoj životinji izazivaju nastajanje različitih antitela. množenjem postotka dobijenog azota s faktorom 6. Posle sagorevanja višak konc.

Njihovi polipeptidni lanci su paralelno smešteni duž jedne jedine osovine. Kosa. Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijena su jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. Fibrili proteina su ugrađeni u amorfnu masu. To su oligomerni proteini. Proteini nisu slučajni polimeri različite dužine lanca. Neki proteini imaju u svom molekulu gvožđa (kao na primer hemoglobin). obično parnog broja. gradeći peptidni lanac (ili lance). Naprotiv. 3 . 20— 23% kiseonika. Fibrilarne ili lančaste proteine i B. 6.2—3%. slično čeličnim štapovima u betonski temelj.Pored azota proteini sadrže 50—55% ugljenika. koža. nokti.4 STRUKTURA PROTEINA njegovom Svaki protein u nativnom stanju ima svoj specifičan i karakterističan trodimenzionalni oblik u prostoru. Prema obliku i strukturi molekula proteini se dele na dve velike grupe: A. cinka i drugih elemenata. a fosfora 0—6%. svaki tip proteina okarakterisan je: 1) svojim specifičnim hemijskim sastavom. magnezijuma. a veliki broj se sastoji od više. peptidnih lanaca. Ima proteina koji se sastoje samo od jednog peptidnog lanca (protomer). Globularne ili sferoidne proteine. perje su izgrađeni od keratina. Fibrilarni proteini imaju molekule u obliku vlakna (fibrila) dužine nekoliko stotina jedinica angstrema*3[3]. rogovi. koji je genetski dirigovan. Fibrilarne belančevine su osnovni strukturni elementi vezivnog tkiva viših životinja. Najpoznatiji proteini ove grupe su keratini. 2) molekulskom težinom i 3) redosledom (sekvencijom) aminokiselina u polipeptidnom lancu. bakra.3. Principijelna razlika između keratina različitih životinja je u načinu pakovanja filamenata i količini i sastavu amorfnog matriksa. koji nazivamo KONFORMACIJA. kolageni i elastini. Sumpora imaju 0. Utvrđeno je da su one osnovne strukturne jedinice iz kojih se sastoje svi proteini. Keratini se sastoje iz dve vrste belančevina: fibrilarne komponente koja ima malu količinu sumpora i amorfnog globularnog proteina bogatog sumporom. 6—7% vodonika. U proteinima su aminokiseline vezane peptidnom vezom.

U ovu grupu spadaju biološki vrlo aktivni proteini: enzimi. Prostorna organizacija peptidnih lanaca u proteinima ispituje se uglavnom merenjem difrakcije X―zrakova. Globularni proteini koji se sastoje iz više peptidnih lanaca nazivaju se oligomerni proteini. Rastvaraju se u vodi i rastvorima neutralnih soli. Globularni proteini imaju molekule manje ili više elipsoidnog oblika. tetiva. Prema tome. hormoni. Talasna dužina X―zrakova je istog reda veličine kao i razdaljina atoma u kristalima. ali se rastvaraju u vodi i rastvorima neutralnih soli. hrskavica i zubi. Globularni proteini se nalaze u krvnoj plazmi. Slika 6. kada su atomi pravilno razmešteni u jednom kristalu.19 . Hemijske i biološke osobine proteina jedino mogu da se objasne egzaktnim opisom njihove konformacije. virusi i dr. Sastavni peptidni lanci se zovu protomeri.Konformacija fibrilarnih (a) i globularnih (b) proteina Ima proteina. Elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva. kostiju. Karakteristična osobina ove grupe proteina je da su fizički i hemijski vrlo otporni. Njihovi molekuli su lančasti. Javlja se u različitim oblicima. mleku i svim tkivnim tečnostima. oni difraktuju.Kolageni su bitne komponente vezivnog tkiva kože. niti u razblaženim kiselinama i bazama. antitela. strukturni element ugruška krvi. belancetu jajeta. ugibaju X―zrakove kao i . slično fibrilarnim proteinima. Njihovi peptidni lanci su čvrsto sklupčani unutar globularne čestice. koji se po svojoj konformaciji nalaze između fibrilarnih i globularnih. ne rastvaraju se ni u jednom neutralnom rastvaraču. U ovu grupu spadaju miozin mišića i fibrinogen.

Met9. jer se redosled može da odredi samo na manjim peptidima. Phe19. Primama struktura obuhvata samo kovalentnu kičmu polipeptidnog lanca i karakterističan redosled ostataka aminokiselina (sekvencu). Tercijarna struktura objašnjava način na koji se peptidni lanac presavija i uklupčava da bi se stvorila kompaktna struktura globularnih proteina. Tyr9. Odvajanje se radi elektroforetski ili hromatografski.optička rešetka. Asp36. Cepanje na manje peptide može da se radi hemijskim ili enzimskim metodama. Sekundarna struktura obuhvata način prostiranja peptidnih lanaca (izduženi ili spiralni). Kvaterna struktura obuhvata prostornu organizaciju više peptidnih lanaca. Glu26. U oba slučaja treba da se zna između kojih aminokiselina je došlo do kidanja peptidne veze. Leuso.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA Aminokiselinski sastav proteina određuje se u hidrolizatu pomoću raznih hromatografskih metoda. Fibrilarni proteini nemaju tercijernu strukturu. sekundarna. Thr21. Ile27. U ovoj formuli grupacije od tri slova označavaju pojedine aminokiseline. koje u principu odgovaraju opštim formulama neorganskih jedinjenja npr. 6. Ovu strukturu imaju samo oligomerni proteini. Try4. U molekulima proteina postoje četiri nivoa strukturne organizacije peptidnih lanaca: primarna. (NH3)32. Ovo može da se konstatuje određivanjem broja krajnjih aminogrupa u intaktnom proteinu pomoću reakcije sa fluorodinitrobenzenom. Ala29. Određivanje sekvence aminokiselina Kod utvrđivanja redosleda odnosno sekvence aminokiselina prvo treba da se odredi da li se protein sastoji iz jednog ili više peptidnih lanaca. koje su danas automatizovane. naročito onakav kakav se nalazi u fibrilarnim proteinima. Ser20. Tako se na osnovu difrakcionih merenja može da ustanovi položaj pojedinih atoma peptidnog lanca i njihova međusobna razdaljina. Cys―Cys8. Pošto se peptidni lanci u proteinima sastoje od stotine aminokiselinskih ostataka. Arg7. lanci se odvajaju cepanjem ove veze oksidacijom sa perhlornom kiselinom. U slučaju kada su peptidni ianci povezani kovalentnom —S—S— vezom preko ostataka cisteina. Pro15. a indeks pored njih znači da ima toliko ostataka dotične aminokiseline u molekulu. Cys4.3. Od . Daljnji korak je da se u slučaju oligomernog proteina njegovi sastavni peptidni lanci (monomeri) odvoje i izoluju u čistom stanju. oni se prvo cepaju na manje peptide. His4. Na2SO4. Dosta dobar uvid u sastav proteina daju formule. Val21. tercijerna i kvarterna. Sastav β―laktoglobulina bi bio: Gly8.

Kod enzimske hidrolize koristi se osobina enzima da hidrolizuju veze samo između određenih aminokiselina.20 .hemijskih reagenasa za sada se najviše upotrebljava cijanogenbromid. Podvučene su one aminokiseline. koje se nalaze u homologim insulinima. . Slika 6. Pored ova dva enzima koristi se pronaza i suptilizin i papain.Redosled aminokiselina u goveđem insulinu položaj —S—S— veza između A i B lanca. Tako hidroliza sa tripsinom daje peptide koji imaju kao krajnju C―aminokiselinu lizin ili arginin. Nastali manji peptid ima kao krajnju aminokiselinu homoserin (derivat metionina). tirozin ili fenilalanin. Himotripsin cepa na mestu aromatičnih aminokiselina. tako da nastaju peptidi čija je krajnja aminokiselina triptofan. koji cepa na mestu metionina.

. 2—2 i 2—3. 1: N―I―C―D―I―S―C―D―K F―L―N―D―N―I―T―N―N―I―M a od peptida br.21. 1— 2. velika slova označavaju aminokiseline. se vidi da je peptid od 28 aminokiselinskih ostataka prvo hidrolizovan sa cijanogenbromidom na dva peptida: Peptid 1 i 2.21 . Iz slike 6. Cepanjem sa cijanogenbromidom na mestu gde se nalazi metionim (M) nastaje: N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―D―N―I―T―N―N―I ―M jedan peptid br. Hidrolizom ovih manjih peptida sa tripsinom dobijeno pet još manjih: 1 — 1. M―metionin. 2 B. 1 C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H―K . drugi peptid br.Cepanje peptidnog lanca sa cijanogenom i tripsinom.N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―N―I―T―N―N―I― M―C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H ―K. Niz aminokiselina u peptidnom lancu α―laktalbumina (velika slova označavaju ostatke aminokiseliina) A. 2—1. 2 C―A―K i slobodan lizin (K) I―L―D―I―K G―I―N―O―W―L―A―H―K Peptid 2―1 Peptid 2―2 Peptid 2―3 Peptid 1―1 i Peptid 1―2 Slika 6. Enzimskim cepanjem dobijenih peptida sa tripsinom dobija se od peptida br. K―Iizin. npr.

Na shemi su podvučene aminokiseline. Protein mioglobin. godine.Slika 6. On se sastoji od četiri peptidna lanca: dva alfa i dva beta.Peptidni lanac goveđe ribonukleaze. sa položajem četiri—S—S— mosta Do danas je relativno malom broju proteina određena sekvenca aminokiselina. za njega je docnije pokazano da je peptid. Prvi oligomerni protein kome je određena sekvenca aminokiselina bio je normalni hemoglobin odraslog čoveka Hb A. a drugi od 30. Iz sheme se vidi da se insulin sastoji iz dva peptidna lanca: A i B. za šta je dobio Nobelovu nagradu. Ona se sastoji od 124 aminokiselina. Određena je i sekvenca enzima tripsinogena (229 aminokiselina) himotripsinogena (245 aminokiselina) gliceraldehid―3―fosfat dehidrogenaze (333 aminokiselina). a beta 146. Lanac A i B su povezani sa dva —S—S— mosta. Na sledećoj shemi dat je redosled aminokiselina u alfa― i beta― lancu adultnog hemoglobina HbA. Prvi protein kome je određena sekvenca je bio insulin. Alfa―lanac ima 141 ostataka aminokiselina. Prvi je izgrađen iz 21 aminokiseline. koji se nalazi u mišićima i koji kao i hemoglobin može da vezuje kiseonik. koje se na istom mestu javljaju u oba lanca. pokazuje s . a sastoji se od 39 aminokiselina. Sekvencu insulina je utvrdio Sanger sa saradnicima 1953. Ribonukleaza je prvi enzim kome je određena sekvenca.22 . Posle insulina određena je sekvenca hormona adrenokortikotropina. Pojava istih aminokiselina na istim mestima u različitim peptidima naziva se homologija sekvence. povezanih u jedan peptidni lanac koji na četiri mesta ima —S—S— mostove. čija je molekulska težina 4 600.

IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA Određivanje sekvence aminokiselina u proteinima otkrilo je mnoge značajne činjenice i proširilo naše znanje o proteinima. Konstatovano je .23 . Slika 6. a zaokruže su one koje se na istom mestu javljaju i u miglobinu. Iste aminokiseline u oba lanca su podvučene.alfa― i beta― lancem hemoglobina homologiju sekvence (na shemi zaokružene aminokiseline).Sekvenca aminokiselina u α i β lancu čovečijeg adultnog hemoglobina.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA. 6.3. Mioglobin se sastoji samo od jednog peptidnog lanca.

Tako se u kolagenu ostaci alanina. što je prikazano na donjoj shemi. prema tome različiti proteini. Ispitivanjem sekvence enzima tripsina i himotripsina različitih životinja. kod lančastih proteina ima periodičnog ponavljanja nekih aminokiselina. koze i konja imaju identičan redosled aminokiselina u lancu B. Svaki imunoglobulin reaguje sa svojim antigenom na specifičan način. b.da u proteinima postoje sve moguće kombinacije aminokiselina. takođe je pokazalo da su to različiti proteini. ovce. Oni obično imaju istu molekulsku težinu. koji se sastoji od 104 aminokiseline. . Tako je pokazano da insulini izolovani iz pankreasa: krave. Kod globularnih proteina nema periodičnog ponavljanja redosleda aminokiselina kao ABABABABAB ili ABCDABCDABCD. 9 i 10. svinje. a. Tako se citohrom c konja i kvasca razlikuje na 48 mesta u peptidnom lancu. Međutim. a u lancu A postoje razlike samo na položajima 8. Oni samo na pojedinim mestima u svojim polipeptidnim lancima (ili lancu) imaju iste aminokiseline (homologija sekvence). koji pokazuju homologiju na pojedinim mestima u peptidnom lancu. Kad su filogenetske razlike manje onda je i razlika u sekvenci pojedinih proteina manja. prolina i hidroksi―prolina periodično javljaju. Ispitivanje homologih proteina pokazalo je da se oni razlikuju u sekvenci aminokiselina i da su. Imunoglobulini Većina antitela su proteini molekulske težine od 150 000 daltona. Enzimi obično imaju isti redosled na onom delu peptidnog lanca za koji se veže supstrat. Homologi proteini Proteini koji vrše istu fiziološku funkciju kod različitih životinja nazivaju se homologi proteini. Razlika u sekveneci varira od vrste do vrste i ukoliko je veća filogenetska razlika utoliko je i veća razlika u sekvenci. glicina.

Verovatno je da ova razlika u sekvenci prouzrokuje i fine razlike u obliku mesta u koje treba da se . (N―krajnje aminokiseline) razlikuju u sekvenci. To je zapravo onaj deo molekula koji specifično reaguje s antigenom.25 .24 .Slika 6. Sekvenca svih 1 300 aminokiselina u jednom tipičnom imunoglobulinu je određena i upoređena sa sekvencom drugih imunoglobulina specifičnih na različite antigene. Pokazalo se da imunoglobulini imaju u pojedinim delovima molekule iste aminokiseline. Lakši lanci imaju molekulsku težinu 20 000 daltona.Specifična reakcija antigena s molekulima antitela i nastajanje nerastvornog kompleksa Ispitivanje sekvence različitih imunoglobulina (antitela) pokazala su da se njihov molekul sastoji od dva laka i dva teška lanca.Struktura imunoglobulina (IgG): sastavljen je od dva teška lanca i dva laka lanca. Samo se oni delovi lakog i teškog peptidnog lanca. Slika 6. a teški 50 000. koji su blizu krajnjoj aminokiselini sa slobodnom —NH2 grupom. Sekvenca aminokiselina na kraju lanca gde se nalazi slobodna ―NH2 grupa varira kod različitih anti―tela (šrafirani deo) dok je u ostalim delovima ista (nešrafirani deo).

čija je sekvenca aminokiselina promenjena zbog mutacije odgovarajućih gena. Oni su posledica genetskih promena. »molekulskih oboljenja«. koji diriguje sintezu (β ―peptidnog lanca hemoglobina. Na ovaj način je dokazano da je »srpasta« anemija nasledno oboljenje. po tome što na položaju šest umesto glutaminske kiseline ima valin. Do danas je otkriveno nekoliko stotina tzv. Izolovani hemoglobin S (HbS) razlikovao se po svojim fizičko―hemijskim osobinama od normalnog hemoglobina A čoveka (HbA). itd. poznate pod imenom »srpasta« anemija.uglavi antigen. koja nastaju zbog promene sekvence .Deo β―polipeptidnog lanca u hemoglobinima A. Patološki nasledni proteini L. Zbog toga HbS ima jedan negativan naboj manje kod neutralnog pH i sporije se kreće u električnom polju. Antigen mora da bude komplementaran s antitelom. koje obično prouzrokuju zamenu samo jedne aminokiseline u alfa― ili beta― lancu hemoglobina. Pauling i H. koje nastaje zbog mutacije DNK molekula.11 . Itano su izolovali hemoglobin osoba obolelih od jedne nasledne anemije. Tabela 6. Kod ljudi je do danas otkriveno oko 150 patoloških hemoglobina. c. Određivanje sekvence HbS pokazalo je da se njegov β―peptidni lanac razlikuje od istog lanca HbA. znači mora da prileže kao ključ u bravi. On se teže rastvarao nego normalni. Zbog toga što HbS ima drukčije osobine od normalnog hemoglobina on prouzrokuje promenu bikonkavnog oblika normalnih eritrocita. S i C Ispitivanja patoloških hemoglobina ukazalo je na mogućnost postojanja i drugih patoloških proteina. sporije je putovao u električnom polju.

koja je u prostoru nepokretna . odnosno međusobni položaj aminokiselina. 6.C) 1―C i 6―C su alfa―ugljenikovi atomi aminokiselina između kojih se nalazi peptidna veza i za koje su vezani ostaci R' i R". jer je osnovna struktura proteina polipeptidna. Najbolje je ispitana sekundaraa struktura fibrilarnih proteina (α―keratina. veza između ugljenika CO grupe (2―C) i azota —NH (5―N) grupe. Pošto atomi povezani jednogubom vezom slobodno rotiraju.3.normalnog proteina. a drugi za azot (5. jer imaju najprostiju strukturu. zbog gustine elektrona. Ranije je rečeno da je raspored elektrona oko atoma peptidne veze simetričan i da zbog toga njena šest atoma Cα―CO―NH―Cα leže u jednoj ravni. fibroina svile i kolagena). to se peptidni lanac može samo na tim mestima da savija gradeći spiralu. Strukturu proteina određuje na prvom mestu prostorni raspored atoma u peptidnoj vezi. Naime. Slika 6.26 . i 6.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA Pod sekundarnom strukturom proteina se podrazumeva način prostiranja njegovog peptidnog lanca.Raspored atoma peptidne veze i mesta rotacije oko α―ugljenikovih atoma (1. Nasuprot tome. koja može da se izmeri ili konstatuje na odgovarajući način.). promena u sastavu njihovog molekula reflektuje se na njihovu enzimsku aktivnost u određenom metaboličkom procesu. ima karakter dvogube veze. Jedan alfa―ugljenikov atom je vezan jednogubom vezom za ugljenik —CO grupe (2.) —NH grupe. Ova oboljenja se najlakše otkrivaju kod proteina koji su enzimski aktivni.

Atomi kiseonika i vodonika nalaze se u položaju trans. Vodonične veze se nalaze na svakoj peptidnoj vezi. 6. Vodonik gradi most između kiseonika jedne peptidne veze i azota četvrte i na taj način povezuje delove α―heliksa. tako da se zavoj sastoji od 3. koji nazivamo sekundarna struktura. Na osnovu prostornog položaja atoma peptidne veze kičma polipeptidnog lanca u proteinima je planarna i sastoji se od serije relativno nepokretnih površina odvojenih supstituisanim metilenskim grupama za koje su vezani ostaci aminokiselina. a strelicom su označena mesta na kojima lanac može da se savije Zbog nesavitljivosti peptidnih veza postavilo se pitanje kakav oblik imaju peptidni lanci.27 . Slika 6. Spirala α―heliksa čini kičmu peptidnog lanca iz koje štrče prema spolja isturene bočne grupe aminokiselina (slika 7. a s druge strane elektronegativni kiseonik (—C=O). zauzimaju dva oblika ili kako kažemo sekundarne strukture: A) oblik desne α―spirale (ili α―heliks) i B) oblik presavijenih površina (cik―cak struktura). Pomoću konstruisanih modela Pauling i Corey su utvrdili da peptidni lanac α―keratina ima oblik α―heliksa. koja ima s jedne strane vodonik vezan za azot (—N : H). Vodonik je prostorno udaljen od elektronegativnog kiseonika i zbog toga ne može da daje proton.(fiksirana). Ona je stabilnija od svih drugih koje bi lanac mogao da zauzme. nego je dužina identičnih perioda skraćena i kreće se od 5.6 ostataka aminokiselina.8 STRUKTURA α―HELIKSA Ispitivanja strukture α―keratina su pokazala da peptidni lanac ovog fibrilarnog proteina nije pravolinijski izdužen.Kičma polipeptidnog lanca: šrafirane su površine prostorno fiksirane peptidne veze.10). uglavnom. U α―heliksu je svaka aminokiselina povezana vodoničnom vezom sa sledećom četvrtom aminokiselinom. Iz tog razloga polipeptidni lanci imaju samo jedan prirodni oblik u prostoru.5 angstrema. Pokazalo se da peptidni lanci. α―Helikoidni oblik peptidnog lanca je najpovoljniji .0—5.3.

.od svih drugih mogućih obiika. a koje je narušavaju. Treba da se naglasi da ne može svaki peptidni lanac da se spiralizuje u α―heliks. Iako jačina vodonične veze iznosi samo 5—10% jačine kovalentne veze. noktiju. Zbog toga se i pretpostavlja da se peptidni lanac spontano spiralizuje u α―heliks. dakle. koliko i peptidnih. onoliko vodoničnih veza. jer je za njeno kidanje dovoljno samo 5 000 cal/mol (20 920 J/mol) kada ih ima više stotina. U α―heliksu ima. sa najmanjim sadržajem slobodne energije. Samo određeni raspored bočnih — R grupa omogućava spiralizaciju peptidnog lanca.12 je dato koje aminokiseline pogoduju spiralizaciji α―heliksa. Električni vektori sila vodoničnih veza su tako orijentisani da osiguravaju maksimalnu jačinu α―heliksu. odnosno njegovog aminokiselinskog sastava i sekvencije. Tako α―keratini kose. perja. Nastajanje stabilnih helikoidnih struktura zavisi od primarne strukture proteina. spirala će se odviti. Proteinske L―aminokiseline grade uglavnom desni α―heliks. U tabeli 6. vune grade desne helikse. koji su međusobno upleteni u trostruke ili sedmorostruke niti. jer je on stabilniji. Tako npr. zbog međusobnog odbijanja pozitivnih bočnih grupa. one stabilizuju datu molekulsku strukturu. jer je to najstabilnija struktura. Peptidni lanac može da se spiralizuje u α―heliks ako je sastavljen samo od L―ili samo od D―aminokiselina. kada peptidni lanac sadrži mnogobojne ostatke lizina. koji su kod pH 7 pozitivno naelektrisani. jer omogućava postojanje maksimalnog broja vodoničnih veza.

Kada kisele bočne grupe izgube naboj povećaniem H+ jona (kod pH 2).Shema α―heliksa sa tačkasto oznsčenim vodoničnim vezama Gubitkom pozitivnog naboja (kod pH 12) ovakav peptid će spontano da spiralizuje. Jedine aminokiseline. peptid će da nagradi α―heliks. koje ne mogu da se uklope u α―heliks su prolin i oksiprolin. Slično se ponaša peptidni lanac sa ostacima asparaginske kiseline.28 . već je njihov azot sastavni deo nesavitljivog pirolidinskog prstena. . One nemaju primarnu aminogrupu. koji nose negativne naboje kod pH 7.Slika 6.

pokazalo se da je položaj atoma u njima različit. Bočne grupe aminokiselina štrče iznad i ispod površine. dakle. Zagrevanjem keratina došlo je. . Rentgenskim ispitivanjem rastegnutih i nerastegnutih fibrila keratina. a rastegnuti. Površine obrazuju mnogobrojni peptidni lanci. povezmi brojnim međulančanim vodoničnim vezama. je vrlo sličan fibroinu svile.12 . do promene njegove konformacije prešao je iz α―helikoidnog oblika u β―oblik koji se naziva oblik presavijenih površina ili cik―cak.3. Nerastegnuti oblik ima strukturu α―heliksa.Tabela 6. koji se obeležva sa β―oblik. On se sastoji iz serije polipeptidnih lanaca povezanih mnogobrojnim vodoničnim vezama.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA Astbury je našao da se fibrile α―keratina na dvostruko rastegnuti zagrevanjem u vlažnoj atmosferi. kojih ima onoliko koliko i peptidnih veza.Uticaj aminokiselina na nastajanje α―heliksa aminokiseline koje stabilizuju α―heliks Alanin Leucin Fenilalanin Tirozin Triptofan Cistein Metionin Histidin asparagin i glutamin Valin aminokiseline koje destabilizuju α―heliks serin izoleucin treonin glutaminska kiselina asparaginska kiselina lizin arginin glicin Aminokiseline koje cepaju α―heliks Prolin Oksiprolin 6.

.. . Bitni je sastojak vezivnog tkiva. Aminokiselinski sastav kolagena varira prema poreklu.3. 6. Trostruka spirala kolagena naziva se tropokolagen.Slika 6. lanac ima sledeću sekvencu aminokiselina: H2N. ali je za sve kolagene karakteristično da sadrže mnogo hidroksiprolina i hidroksilizina (oko 22%) i oko 33% glicina. da teku u istom smeru (β―keratin) ili antiparalelni (fibroin svile).29 . Pošto je svaka treća aminokiselina glicin. Ona je tako uvijena da se ostaci glicina nalaze unutar spirale. U slučaju da su R―grupe glomazne ili nose istoimene električne naboje β―struktura postaje nestabilna i prelazi spontano u α―heliks. Tačkastim linijama su označene vodonične veze. COOH.10 STRUKTURA KOLAGENA Kolagen je pored keratina po količini najzastupljeniji telesni protein. a glomazne bočne grupe prolina i . površina mogu da budu paralelni tj. Pored kolagena intracelularni prostor sadrži mukopolisaharide. . Poznato je da ove aminokiseline utiču na odvijanje α―heliksa i prema tome fibrili kolagena ne mogu da budu helikoidne strukture. kompleksno vezane za proteine i nekolagenske proteine. Njegova struktura liči na porozni sunđer.β―Struktura presavijenih površina sa R―grupama ispod i iznad površina. koji lako adsorbuje vodu i zagrevanjem se skvrči. što daje čvrstinu fibrilima kolagena i otpornosti na zagrevanje. Kolagen se nalazi u više oblika. Ispitivanja sa X―zrakovima su pokazala da peptidni lanci kolagena grade izdužene trostruke spirale. koji posle izlaska iz ćelije menja svoju strukturu prelazeći u nerastvorne f ibrile. Gly—X—Y—Gly—X—Y—Gly. Kolagen se sintetiše u ćeliji u rastvornom obliku. Peptidni lanci presavijenih. Između lanca spirale postoje vodonične veze.

Peptidni lanci trostruke spirale su povezani i drugim vrstama nekovalentnih veza. Pod tercijernom strukturom se podrazumeva kako su unutar takve loptaste čestice smešteni peptidni lanci. Do međusobnih reakcija bočnih R―grupa dolazi. Tercijerna struktura je kod nekih globularnih proteina poznata na osnovu podataka. jer se sintetiše samo dok životinja raste. odnosno krajnji izgled u prostoru.Konformacija polipeptidnih lanaca tropokolagena 6.3.30 . znači da je primarna struktura ona koja određuje tercijernu. ali kod trudnica se javlja ponova u uterusu.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA Većina nativnih globularnih proteina ima čvrstu kompaktnu strukturu u obliku manje ili više izdužene loptice. Sa metaboličke tačke gledišta kolagen je interesantan. Presudni uticaj na tercijernu strukturu globularnih. Zbog tih međusobnih reakcija dolazi do umotavanja peptidnog lanca na tačno određeni način i nastajanja čestice preciznih dimenzija.hidroksiprolina štrče iz spirale. Tako kod čoveka njegova sinteza pada na minimum posle 18―te godine. proteina imaju reakcije koje se odigravaju između bočnih R―ostataka aminokiselina njihovog peptidnog lanca ili lanaca. Bočne grupe mogu da budu . koji su dobijeni merenjem difrakcije X―zrakova na njihovim kristalima. Pošto oblik i veličina čestice globularnog proteina zavisi od vrste i broja određenih bočnih grupa u peptidnom lancu. jer se one razlikuju po svojim fizičko―hemijskim osobinama. Slika 6.

a bazne pozitivno. ima kao prostetičnu grupu jedan hem za koji je vezan atom gvožđa.nepolarnog ili hidrofobnog karaktera. odnosno samo 10% kod pH = 7. Hem―grupa je levo i desno vezana za histidin. Mioglobin se inače sastoji samo od jednog peptidnog lanca sa 153 aminokiselinskih ostataka. U njegovom molekulu nema —S—S— veza. Kiseonik se nalazi na mestu W. G i H. Da se podsetimo da je bočna grupa histidina kod pH = 6 jonizovana 50%. Molekulska težina mioglobina iznosi 17 500 daltona. B.31 Slika 6.Tercijerna struktura mioglobina. F. Kisele bočne grupe su kod fiziološkog pH negativno naelektrisane. G2 i H. zatim kisele i bazne. a lanac C i D zatvara ugao gornjeg dela kutije. . Sa COOH je označena krajnja aminokiselina sa slobodnom karboksilnom grupom. a 23% nije. Prvi protein kome je ispitana tercijerna struktura je bio mioglobin i zato ćemo na njegovom primeru pokušati da objasnimo tercijernu strukturu globularnih proteina. podnožje (osnovicu) B. samo 77% polipeptida je u obliku spirale. a sa ―NH 2 aminokiselina sa slobodnom amino grupom. C. On u mišićima ima ulogu prenosioca kiseonika. mogu da budu polarne ali nejonizovane. Merenjem difrakcije X―zrakova na kristalima mioglobina se pokazalo da pojedini delovi njegovog peptidnog lanca imaju oblik α―heliksa. Zidove kutije obrazuju spirale E i F. Molekul je izgrađen od 8 spiralnih peptidnih lanaca (α―helikoidnih peptidnih lanaca). Na slici su pojedini Ianci obeleženi slovima: A. koji formiraju jednu vrstu kutije za hem grupu. E. Tačnije. Struktura mioglobina je prikazana na donjoj slici 6.31 .

ovo objašnjava uticaj promene pH sredine na rastvorljivost proteina. Medutim. One su. Opšte osobine koje proizlaze su sledeće: 1) Molekul je tako kompaktan da unutra ima mesta za mali broj molekula vode. Molekul globularnog proteina liči zbog toga na kapljicu ulja sa polarnom membranom. koje prouzrokuju asocijaciju i zbijanje proteinske čestice. Nezavisno od toga što je vezan za gvožđe i histidin. U unutrašnjem delu proteinske čestice smeštene su nepolarne aminokiseline (valin. One se međusobno povezane hidrofobnim vezama. izoleucin i fenilalanin). Ispitivanje mioglobina je pokazalo da je njegova tercijerna struktura takva da je vrlo pogodna za reakciju sa kiseonikom.Shematski prikazani različiti tipovi veza koje nastaju međureakeijama bočiih .) nalaze se na površini proteinskog molekula.Atom Fe je u mioglobinu koordinativno vezan za azotove atome porfinskog prstena kao i za azot histidinskog ostatka u polipeptidnom lancu.32 . koji bi omogućavao kod enzima da reaguju sa njihovim supstratima. Skoro svi polarni ostaci aminokiselina. histidina i dr. Slika 6. arginina. izložene dejstvu molekula vode u rastvoru. Bočne grupe (―R) ovih aminokiselina ponašaju se kao i ugljovodonični lanci masnih kiselina. To je razlog što jonske sile malo utiču na kompaktnost (celinu) proteinske čestice. prema tome. uključujući naelektrisane (npr. Istovremeno je to i model strukture. hem je sam po sebi hidrofobnog karaktera i drži se u hidrofobnom mediju nepolarnih aminokiselina. lizina. leucin. Kiseonik asocira sa gvožđem na način koji još nije tačno određen.

Opšti pojmovi o strukturi globularnih proteina. sa označenim položajima četiri disulfidne veze (a). Naime.Struktura lizozima iz belanceta jajeta. dobijeni su ispitivanjem enzima koji lako kristalizuju. veći deo njihovog polipeptidnog lanca ima oblik β―presavijene površine. a zatim ribonukleaza. i shema konformacije polipeptidnog lanca (b) .grupa aminokiselina. Prvi enzim. karboksipeptidaza.33 . himotripsinogen i dr. a manji deo je u obliku α―heliksa. čija je struktura ispitana bio je lizozim. koji su enzimski aktivni. Slika 6. Spomenuti enzimi su se razlikovali od mioglobina i hemoglobina po sekundarnoj strukturi.

koja kida vodonične veze. Vezivanjem određenih niskomolekulskih jedinjenja (modulatora) za oligomerni protein. Ova pojava im omogućava da mogu da regulišu brzinu niza enzimskih reakcija. reflektuje se na njihovu aktivnost. Kod nekih mogu da se odvoje kad se protein suspenduje u rastvor koncentrovane ureje.34 . tada se njegova razdaljina prema drugom β―lancu smanji.Prostorna orijentacija α― i β―peptidnog lanca hemoglobina Protomeri oligomernih proteina vrlo se teško odvajaju i izoluju. Hemoglobin A se sastoji od četiri peptidna lanca. Kod oligomernih enzima vezivanje modulatora.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA Pod kvaternernom strukturom se podrazumeva prostorna organizacija oligomernih proteina. razdaljine između njegovih protomera se menjaju. i pomeranje protomera. Ova pojava je prvo zapažena kod hemoglobina. Ova četiri lanca priležu medusobno tako da grade kompaktnu česticu dužine 64.6. dva α i dva β. širine 55 i visine od 50 Å. Ovo je indirektan dokaz da su u oligomernim proteinima protomeri povezani silama nekovalentnog tipa. Tako je dokazano. . Prvi oligomerni protein kome je određena kvaternerna struktura je hemoglobin i na njegovom primeru ćemo da objasnimo prostornu organizaciju oligomernih proteina. kao što su jonske i vodonične veze. Slika 6. koji su međusobno povezani silama nekovalentnog tipa. naime za jedan α―lanac hemoglobina veže kiseonik. Oni se obično sastoje od parnog broja protomera. Helikoidni delovi peptidnih lanaca hemoglobina presavijeni su u obliku dvostruke mašne i priležu oko prostetične grupe. da se četiri protomera hemoglobina drže međusobno vezama tipa soli. odnosno metaboličkih puteva.3. Kada se. Ovo pomeranje protomera olakšava vezivanje daljnja tri molekula kiseonika za hemoglobin.

AABB i AAAB. sastoje se iz raznih kombinacija istih protomera. Čak i jako potresivanje proteinskog rastvora tako da nastane pena. Denaturaciju proteina prati smanjena rastvorljivost i gubitak biološke aktivnosti. izolovanje . koje pojačavaju njihovu čvrstoću. Sve kombinacije odnosno svi izoenzimi laktatdehidrogenaze katalizuju istu reakciju. strukturni proteini imaju mnogo S—S — veza. U raznim tkivima čovečijeg organizma nađene su sledeće kombinacije: AAAA. Na ovaj način istaloženi protein ne gubi svoje biološke osobine i ne menja rastvorljivost. Tako npr. koji se ne rastvara niti u suvišku kiseline niti baze. Pod denaturacijom proteina se podrazumeva promena konformacije proteina preko određene granice. u ribonukleazi. kao što je laktatdehidrogenaza. Zbog promene rastvorljivosti iz rastvora ispada koagulum. Za protein se kaže da je DENATURISAN.13 DENATURACIJA PROTEINA Iz opisa različitih nivoa strukturne organizacije proteinskih molekula može se zaključiti da svaki protein ima sebi svojstvenu konformaciju tj. dok intracelularni proteini bakterija nemaju —S—S— veza (npr. One se nalaze i u proteinima životinjskih ćelija kao npr.3. Narušavanje strukture proteina preko određene granice prouzrokuje gubitak njegove biološke aktivnosti. ABBB. dejstvom organskih rastvarača i sl. BBBB. Međutim. Ona je posebno podešena da odgovara njegovoj biološkoj funkciji.Coli). što bi se moglo zaključiti iz ispitivanja njihovih kristala. Koagulacija proteina. Do denaturacije proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature. raznih zračenja. usled denaturacije.Neki oligomerni proteini. On bi mogao da se uporedi sa harmonikom. bilo bi pogrešno misliti da je struktura globularnog proteina fiksirana. a razlikuju se u afinitetu prema svom supstratu i imaju osobine da najbolje udovolje potrebi tkiva u kome se nalaze. Da ne bi došlo do toga proteini koji su izoloženi nepovoljnoj sredini imaju u svom molekulu —S—S— veze. protein je u rastvoru vrlo pokretan i može da menja svoju strukturu u prilično širokim granicama. E. ekstremnom promenom pH. S druge strane. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. može da izazove denaturaciju. 6. Laktatdehidrogenaza se sastoji iz četiri lanca tipa A i B u raznim kombinacijama. Neki se proteini denaturišu zagrevanjem njihovog rastvora u slabo kiseloj sredini. se bitno razlikuje od taloženja proteina neutralnim solima ili alkoholom na niskoj temperaturi. već i dejstvom visokog pritiska. Takvi oligomerni enzimi se nazivaju izoenzimi. izgled u prostoru.

Postoji više načina da se ustanovi da li je došlo do denaturacije kao npr. Ona je pokazana na više enzima. Daleko češće se dešava da je denaturacija ireverzibilna i da se protein nikad više ne vraća u nativno stanje. Slika 6. Tako npr. peptidni lanac zauzima termodinamički najstabilniji oblik i strukturu koja je biološki aktivna. Kod enzima se denaturisanje najlakše ustanovljava. Tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. Pošto se pesptidni lanac odvio — povišenjem temperature ili ekstremnom promenom pH. on se ponovo formirao u nativni oblik.Denaturacija i renaturacija globularnog proteina. Pojava ponovnog aktiviranja globularnih proteina odnosno renaturacija ukazuje da tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. koagulišu. mogu da se ponovo uspostave vodonične i —S—S veze i sam enzim da se reaktivira. kao što su : tripsin. kao što smo ranije rekli. . promene difuzionog i sedimentacionog koeficijenta itd.proteina je komplikovano. renaturacija proteina potvrđuje mišljenje da u zavisnosti od primarne strukture. jer oni gube aktivnost. amilaza i lizozim. ribonukleaza gubi aktivnost ako se tretira sa koncentrovanim rastvorom ureje ili sa redukcionim sredstvima kao što je merkaptoetanol. cepa vodonične veze i time narušava sekundarnu i tercijernu strukturu enzima. rastvorljivosti. Ova pojava se naziva reverzibilna denaturacija ili renaturacija. Ako se ureja i merkaptoetanol odstrane dijalizom. Peptidne veze denaturisanih proteina mnogo lakše i brže cepaju hidrolitički enzimi jer su pristupačnije usled odmotavanja peptidnog lanca. Denaturisani proteini lako ispadaju iz rastvora. koja je bitna za njegovu aktivnost.35 . koji njene —S—S— veze redukuje u —SH. Pri tome naročitu pažnju treba obratiti na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. merenjem viskoziteta. Ureja. Isto tako. jer primarna struktura određuje sekundarnu i tercijernu strukturu proteina. Drugim rečima. primarna struktura proteina se ne menja tokom denaturacije. Zbog toga je i mogućno ponovono reaktiviranje.

6. Molekulska težina ne može da se odredi uobičajenim metodama (merenjem gasne gustine.36 . Centrifugovanjem velikim brzinama talože se proteinske čestice iz koloidnog rastvora. Veličina indeksa prelamanja na graničnom sloju određuje istovremeno i koncentraciju proteina. Pomoću vrlo preciznih optičkih instrumenata prate se promene indeksa prelamanja proteinskog rastvora za vreme centrifugovanja. Postoji više metoda za odredivanje molekulskih težina proteina sa ultracentrifugom.3. to je znak da se stvorila oštra granica između proteinskih čestica i rastvarača. Najbrža je i najčešće se radi metoda merenja brzine . koja se kreće u granicama od 20 000— 20 000 000. Slika 6.Odvajanje proteina različite molekulske težine na koloni dekstrana Švedski hemičar Svedberg je prvi konstruisao i primenio ultracentrifugu za određivanje molekulskih težina proteina. određivanjem sniženja tačke mržnjenja ili povećanja tačke ključanja) nego samo specijalnim fizičkim metodama. Kada indeks prelamanja pokaže nagli skok. Brzine koje se postižu ultracentrifugom dostižu 60 000 obrtaja u minuti.14 ODREĐIVANJE MOLEKULSKE TEŽINE PROTEINA Proteini imaju veliku molekulsku težinu.

čije pore imaju određene dimenzije. Gel Fìltracija je vrlo pogodna metoda za određivanje molekulske težine proteina. koje se nalaze na površini molekula. a b) pozitivno naelektrisana ―NH+3 → H―+H—NH2 prelazi u neutralnugrupu —NH2. Znak i veličina njihovog električnog naboja zavisi od prirode bočnih grupa i koncentracije vodoničnih jona. Krajnja amino― i karboksilna grupa peptidnog lanca neznatno utiče na ovu njihovu osobinu. koja ne zahteva skupu aparaturu. . zavisno od pH sredine. naziva se Svedberg―eva jedinica i obeležava sa S.T.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI Proteini su u vodenom rastvoru dipolarni joni i zbog toga se ponašaju kao slabe kiseline ili baze. Protein je u baznoj sredini naelektrisan negativno (višak —COOˉ) i ponaša se kao slaba polivalentna baza. Poređenjem sa standardima poznate molekulske težine. Protein je u kiseloj sredini naelektrisan pozitivno (višak —NH3+ i ostaci histidina) i ponaša se kao višebazna kiselina. u baznoj sredini. 6. Prema ovoj metodi rastvor proteina se propušta kroz kolonu dekstrana. da je proces sedimentacije brži od slobodne difuzije. Vrednost od 1 x 103 s. Električni naboj proteina potiče od slobodnih kiselih.). Prolaženjem kroz kolonu dekstrana. Proteini su zbog toga polivalenti joni. Menjajući pH sredine od pH = l do pH=13 naići će se za svaki protein na jednu vrednost pH. sve slobodne grupe oslobađaju protone: a) neutralna karboksilna grupa —COOH →H+ + —COO― prelazi u negativno nalektrisanu konjugovanu bazu —COO―. Ovom metodom se meri brzina kojom se proteinske čestice kreću u centrifugalnom polju takvog intenziteta. kod koje on ima isti broj pozitivnih i negativnih naboja. jedne vrste polisaharida. Ova vrednost pH naziva se izoelektrična tačka proteina (I. mali molekuli ulaze u čestice dekstrana. ali i njegovog oblika. Sedimentacioni koeficijent je funkcija i molekulske težine proteina. može se priličnom tačnošću da se odredi molekulska težina nepoznatog proteina. Dekstran je umrežen tako da obrazuju sito. a veći prolaze pored njih i izlaze iz kolone.3.sedimentacije. Smanjenjem koncentracije vodoničnih jona. a b) bazna amino―grupa — NH2 + H+→ ― NH3+ prelazi u pozitivno naelektrisanu grupu. U kiseloj sredini sve slobodne grupe proteina vezuju vodonične jone: a) bazna negativno naleketrisana —COO―+H+→ COOH prelazi u neutralnu karboksilnu grupu. baznih i polarnih bočnih grupa.

Tabela 6.0 a slaba baza kod pH = 6. utoliko ima nižu izoelektričnu tačku. a kod pH višeg od izoelektrične tačke naelektrisan je negativno i ponaša se kao slaba baza. pufersku sposobnost pokazuju samo oni proteini koji imaju veći broj histidinskih ostataka jer se područje njegove disocijacije . Brojevi pored svake grupe označvaju pK područje u kome disosuju.13 . Proteini imaju puferne osobine.37 . Sl.7. Ukoliko se neki protein sastoji više od kiselih aminokiselina. U donjoj tabeli su date izoelektrične tačke nekih proteina. čija je izoelektrična tačka kod pH=4. Tako je npr. 6.Bočne grupe koje nose naboj u proteinu. ponaša se kao slaba kiselina. jer mogu da vezuju i otpuštaju protone. Obrnuto protein kao što je citohrom c ima izoelektričnu tačku kod velikog pH. slaba kiselina kod pH = 3. Kod fiziološkog pH.Ona zavisi od broja baznih i kiselih grupa.Izoelektrčcne tačke poznatijih proteina Kod pH nižih od izoelektrične tačke protein je naelektrisan pozitivno. jer se sastoji iz više baznih aminokiselina. Serumalbumin.

Slika 6. Vezivanje katjona Ca2+ i K+ je fiziološki značajno. Iz istog razloga može da veže i različite boje. sulfosalicilnom i trihlorsirćetnom kiselinom kod pH. tri za aminokiselinske ostatke peptidnog lanca. Na donjoj slici je data shema vezivanja cinka (Zn) u enzimu karboksipeptidazi A. Na ovaj način vezuju se za protein različiti metali kao sto su Cu. oni mogu da vezuju jone. Neorganski katjoni se. vezuju za karboksilatni anjon ili u slučaju fosfoproteina. Metalo.Promena naelektrisanja histidinskog ostatka kod različitih koncentracija H jona. Cink helira sa glutaminskom kiselinom na položaj 72.38 . Zn i dr.Vezivanje Zn za karboksipeptidazu A. za ostatke fosforne kiseline. Zbog toga se proteini talože sa pikrinskom. a jednom za supstrat. proteini vrlo često grade helate sa jonima. Iz sheme se vidi da se cink.proteina.39 . Co. koji se nalazi ispod njihove izoelektrične tačke. Pored prostog vezivanja anjona i katjona. Na donjoj slici je predstavljena promena naelektrisanja histidinskog ostatka u raznim područjima pH. Proteini koji imaju pozitivne naboje mogu da vezuju anjone organskih i neogranskih kiselina.(pKa) nalazi između pH = 6—7. uopšte. pošto ima koordinativni broj 4. histidinom na položaju 69 i lizinom na položaju 196 u peptidnom lancu . To je slučaj kod velikog broja tzv. vezuje na četiri mesta. Mg. Slika 6. jer je 30—50% neorganskog Ca2+ vezano u krvi za proteine. Isto tako je veliki deo K+ u eritrocitima vezan za hemoglobin. Pošto proteini nose pozitivne i negativne naboje.

. Ako pogledamo u tabeli izoelektrične tačke proteina plazme. proteini vezuju čitav niz različitih jedinjenja kao sto su: steroidi. koji se ne poklapa s njihovom izoelektričnom tačkom putovati raznim brzinama. Tokom elektroforeze proteini ne menjaju ni svoje fizičke ni hemijske osobine.3. videćemo: 1). a kad je pH viši od I. a najsporije γ―globulini.16 ELEKTROFOREZA Kretanje naelektrisanih čestica u električnom polju prema suprotno naelektrisanoj elektrodi zove se elektroforeza. Mnogi lekovi cirkulišu u krvi vezani za plazma proteine.T. prema anodi.64) i pH radne sredine (8—9). Pri elektroforetskim eksperimentima najvažnije je da naboj proteinskih čestica bude konstantan tokom rada. Ta konstrantnost se održava tako da se radi u puferima pogodnog pH. Elektroforetski možemo. ugljovodonici. viši alkoholi i masne kiseline. jer je najveća razlika između njegove izoelektrične tačke (4. koji imaju različite izoelektrične tačke. Pokretljivost proteinskih čestica u električnom polju biće utoliko veća ukoliko imaju veći naboj. da će najbrže putovati albumin. β―globulini. pa zatim redom α1 i α2―globulini.Pored jona.T. fibrinogen. odnosno ukoliko je veća razlika između njihove izoelektrične tačke i pH sredine u kojoj čestica putuje. Proteinske čestice putuju u rastvoru čiji je pH manji od izoelektrične tačke (I. Na taj način rastavlja se smeša proteina. Pošto pojedini proteini imaju različite izoelektrične tačke. oni će kod izvesnog pH. to je svakako najveće preimućstvo elektroforeze. a imajući u vidu veliku osetljivost proteina. da će svi u puferu pH 8—9 putovati anodno i 2). da rastavimo smešu proteina plazme na šest frakcija. jonske jačine i provodljivosti.) prema katodi. jer će imati različite veličine naboja. 6. Danas je elektroforeza jedna od najboljih metoda za ispitivanje proteina. dakle.

Uticaj pH i koncentracije soli na rastvorljivost β―laktoglobulina na 25°C. Na svakcj krivi je naznačena koncentracija NaCl . Slika 6.Slika 6.Elektroferogram proteina plazme 6.41 . dielektričnih osobina rastvarača i temperature. prisustva soli (jonske jačine).2—5. Na obe strane kritičnog pH. rastvorljivost naglo raste i kod pH 4. Svi globularni proteini su najmanje rastvorljivi u izoeletričnoj tački.7 dostiže maksimum.9 i 5.40 . jer kod tog pH nemaju naboja.3.17 TALOŽENJE PROTEINA Rastvorljivost globularnih proteina je različita i zavisi od: pH sredine. Na slici 6.41 je prikazan uticaj pH na rastvorljivost β―laktoglobulina u rastvoru NaCl različite koncentracije.3 koji odgovara izoelektričnoj tački laktoglobulina. Iz slike se vidi da je rastvorljivost najmanja kod pH 5.

Kada se. koji se naziva »izoelektrična precipitacija«. rastvorljivost proteina se smanjuje i kod jedne određene koncentracije. Tako se iz krvnog seruma može da odvoji albumin od globulina. amonijum―sulfat [(NH4)2SO4. dolazi do taloženja. a ostali će ostati u rastvoru.41 se vidi da neutralne soli utiču na rastvorljivost globularnih proteina. jer mu je rastvorljivost u vodi velika (750 g na 1 000 ml). njihove čestice se međusobno odbijaju i ne dolazi do preciptacije. Soli koje imaju dvovalentne jone npr. Pogodnim menjanjem koncentracije soli i pH sredine mogu se frakciono istaložiti pojedini proteini. Iz slike 6. pH rastvora u kome se nalazi smeša proteina dotera na vrednost izoelektrične tačke jednog od njih. naime. kuhinjska so (NaCl). Pažljivim isoljavanjem protein se ne denaturiše i može ponova da se rastvori. Smanjenjem jonske jačine povećava se rastvorljivost mnogih proteina. što dovodi do njihovog ispadanja iz rastvora. pošto se neutralne soli odstrane dijalizom. Fizičko―hemijska osnova isoljavanja nije još potpuno objašnjena. Ovakav postupak se vrlo često koristi za prečišćavanje i izolovanje proteina iz smeše. karakteristične za pojedine proteine. Organski rastvarači smanjuju dielektričnu konstantu sredine i time i hidrataciju jonskih grupa proteina. Kod pH nižih i viših od izoelektrične tačke proteini su naelektrisani istoimenim električnim nabojem (pozitivnim ili negativnim). poluzasićenje rastvora. Neki proteini su odsustvu soli potpuno nerastvorni kod pH izoelektrične tačke. taj će da se istaloži. a za taloženje globulina je dovoljna upola manja koncentracija soli tj. Pošto proteini imaju različite izoelektrične tačke. Najpogodniji je amonijum―sulfat. Albumin se taloži zasićenjem rastvora amonijum sulfatom. oni mogu da se odvoje jedan od drugog primenom postupka. MgCl2 i MgSO4 povoljnije utiču na rastvaranje proteina nego NaCl. pa se i ova činjenica koristi za odvajanje proteina iz smeše.Zbog toga između njihovih čestica nema elektrostatskog odbijanja i one ispadaju iz rastvora (preciptacija). Taloženjem proteina alkoholom na niskoj temperaturi ne dolazi do njihovog . Taloženje proteina neutralnim solima zove se »isoljavanje«. NH4Cl i KCl. Kada se koncentracija soli poveća. Prva izolovanja pojedinih proteina vršena su taloženjem sa neutralnim solima. Od neutralnih soli se za taloženje proteina najviše upotrebljavaju natrijum―sulfat (Na2SO4). Svaki protein se taloži kod određene koncentracije soli. koji se mešaju sa vodom kao što su alkohol i aceton. Proteini mogu da se istalože iz rastvora i dodatkom organskih rastvarača.

on reguliše osmotski pritisak krvi. Odvajanje proteina krvne plazme isoljavanjem. Ovo objašnjava. Rastvorljivost proteina raste povišenjem temperature. U krvnom serumu ima oko 7% belančevina. koji sadrži 575 aminokiselina. njegovu dobru rastvorljivost u vodi (do 40%). Zbog toga i podela plazma proteina prema brzini putovanja u električnom polju. Cohn i sar. Izoelektrična tačka albumina se nalazi kod pH 4.18 PLAZMA―PROTEINI Prvi istraživači na polju proteina delili su globularne proteine prema njihovoj rastvorljivosti na dve velike grupe : albumine i globuline.8. ali samo u granicama od 0 do 40°C. Danas je identifikovano preko 200 proteina u krvnoj plazmi. . već u rastvorima neutralnih soli. 6. Pošto u serumu ima najviše albumina. Elektroforetska frakcija albumina je vrlo homogena. Sa današnjeg gledišta ova definicija nije egzaktna. dolazi do promene konformacije proteina i denaturacije.3. od kojih je 70 dobijeno u čistom stanju. alfa2. pa ne opterećuje rad srca. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela. takođe. elipsoidnog oblika što je vrlo bitno. α2 i β―globulina sadrže smešu različitih proteina. serum―albumin ima 18 negativnih naboja. dok frakcije α1. Čestice albumina su simetričnog. Serum―albumin ima molekulsku težinu 69 000 i sastoji se od samo jednog peptidnog lanca. globulini. Zbog toga on najbrže putuje. Elektroforezom se globulini rastavljaju: na alfa1. ne rastvaraju se u vodi. može da se postigne frakciono taloženje pojedinih proteina iz smeše. naročito masne kiseline i prenosi ih s jednog mesta na drugo. beta i gama globuline. jer rastvor albumina ima zbog toga mali viskozitet. Prvi se rastvaraju u vodi i talože se potpunim zasićenjem njihovog rastvora amonijum―sulfatom.denaturisanja. su uspeli da izoluju oko 30 proteina iz krvne plazme primenjujući frakciono taloženje alkoholom na niskoj temperaturi i kod različitog pH. takođe. Kod fziološkog pH.6. Pošto se svaki protein taloži sa određenom količinom alkohola. Jedna od najvažnijih funkcija serum―albumina je njegova osobina da može da vezuje različite supstance. U najskorijoj budućnosti plazma proteini će se klasifikovati prema njihovoj funkciji. ali se zadržala i nalazi se u mnogim udžbenicima. Daljnim povišenjem. Druga grupa. nije više pogodna. dobijaju se dve frakcije: albumin i globulini. od čega preko polovine otpada na albumin (oko 4%). kada se elektroforeza radi kod pH = 8.

kao i jedan lipoprotein. On se vrlo lako vezuje na površini bakterija i neutralizuje njihove toksine. hemijskih i bioloških osobina. 9% slobodnog holesterola. 29% fosfolipida. . Najviše je prisutan imunoglobulin IgG.3 9―14% 11—17% Globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih. a samo 23% peptidnih lanca. koji vezuju hemoglobin.Albumini. aglutinini Antitela β―Giobulini γ―Globulini 1300 000 150 000 5. Tabela 6. % Sastav i funkcija Albumin α1―Globulini α2―Globulini 69 000 130 000 200 000 4. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela o čijoj je strukturi ranije bilo govora. koji posle centrifugovanja seruma isplivaju na površini. Kao što je ranije rečeno. protrombin. iste molekulske težine. U tabeli su date najvažnije osobine serum globulina. koji prenosi gvožđe (transferin) i onaj koji prenosi bakar (ceruloplazmin). nalaze se i u mleku i belancetu jajeta.0 52―62% 3―5% 6—9% Reg. U istoj frakciji se javlja i jedan glikoprotein. takode se nalazi u ovoj frakciji. Pored imunoglobulina IgG. Protrombin. pritisak prenosilac Gliko i lipoproteidi prenosioci Lipoproteidi. β ―Lipoprotein ima molekulsku težinu 1 300 000 i sadrzi 39% holesterolskih estara. Molekulske težine globulina se kreću od 130 000 do 1 300 000. tacka Rei. Oni se nalaze u kolostrumu i salivi. prethodnik trombina.14 -Osobine plazma―proteina Proteinska frakcija Mol. najzastupljeniji su imunoglobulini IgM i IgA.0 5. koji imaju antigena svojstva. težina Izoel.8 5. sa β―globulinskom frakcijom putuje protein.12 6. čija se koncentracija povećava kod tumora.04).8― 7. oko tri četvrtine cirkulirajućih. β―globulinska frakcija obuhvata β―lipoproteine niske specifične težine (oko 1. osm. svaka klasa imunoglobulina se razlikuje u primarnoj strukturi. koji vezuje bilirubin. U α1―globulinskoj frakciji se nalazi protein. U α2―globulinskoj frakciji nalaze se drugi glikoproteini i haptoglobini.

Keratini se nalaze u epidermi (koža. elastini i kolageni. U ovu grupu spadaju: Histoni i protamini. Prema obliku molekula proteini se dele na: A. kolageni u vezivnom tkivu. nokti. g. Prema karakteru prostetične grupe dele se na: 1.3. rastvaraju se u rastvorima neutralnih soli Biljne belančevine: glutelini. fibrinogen prelazi u fibrin: trombin fibrinogen -----------------------► fibrin + fibrinopeptidi A i B proteoliza 6. — Glikoproteine . koži i kostima. heparin). Fibrilarne belančevine se ne rastvaraju ni u jednom neutralnom rastvaraču.— Lančaste ili fibrilarne čiji molekuli imaju izduženi oblik i B. Prosti proteini sastoje se isključivo od aminokiselina i razlikuju se po svojoj rastvorljivosti.— Globularne ili steroidne čiji molekuli izgledaju kao elipsoidi. — Lipoproteine 3.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA Do danas ne postoji jedna opšte prihvaćena klasifikacija proteina. — Fosfoproteine 2. Najpoznatiji predstavnici ove grupe belančevina su : keratini.Fibrinogen se nalazi samo u krvnoj plazmi. koji su baznog karaktera Albumini. koja se izdvaja kada se u krv doda neki antikoagulans (npr. Kod podele globularnih proteina kao osnova služi njihova različita rastvorljivost u vodi i drugim rastvaračima. kosa. gliadini i prolamini. rogovi). na: Proste i složene ili konjugovane proteine. rastvorljivi u vodi Globulini. Osim toga globularni proteini se dele prema predlogu američkog i engleskog Udruženja Fiziologa od 1911. niti u razblaženim kiselinama i bazama. U procesu zgrušavanja krvi. Složeni proteini sadrže pored aminokiselina i druga jedinjenja ili grupe jedinjenja. koja nazivamo prostetične grupe. Njegov molekul je vrlo izduženog oblika. a elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva. u kome učestvuje veliki broj proteolitičnih enzima i faktora.

β i γ―kazein.3. Za razliku od albumina. taloženjem s amonijum―sulfatom ili alkoholom. U prirodi su proteini često vezani s nekom prostetičnom grupom. Tipičan predstavnik fosfoproteina je kazein mleka. koja se teško određuje. globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih. Histoni su belančevine baznog karaktera. Nalaze se uglavnom u jedrima ćelija vezani za nukleinske kiseline.4. koja je estarski vezana za alkoholne grupe serina. lizina i histidina. Albumini su potpune belančevine. Najbolje su ispitani globulini jajeta. I proteinska komponenta hemoglobina. mleka (laktoglobulini) i krvnog seruma. Izolovani su prvo iz riblje sperme. Globulini su. Za razliku od histona molekulska težina protamina je mala (oko 5 000) i zbog toga ih ubrajamo u peptide. hemijskih i bioloških osobina.8% fosfora. U albumine ubrajamo sve proteine. koji se rastvaraju u vodi i koji se talože potpunim zasićenjem amonijum―sulfatom. jer sadrže sve esencijalne aminokisjline. Veče količine albumina se i dobijaju iz krvnog seruma. — Metaloproteine 6. je jedan histon. jer sadrže velike količine baznih aminokiselina: arginina. a od toga oko 4 g% albumina. jer . To su vrlo rasprostranjene belančevine. Elektroforetski se kazein rastavlja na tri frakcije α. — Nukleoproteine 5. — Hromoproteine i 6. 6. Većina globulina rastvara se samo u razblaženim rastvorima neutralnih soli. ali postoje i takvi koji se rastvaraju u vodi — pseudoglobulini I i II.21 SLOŽENI PROTEINI Fosfoproteini su složene belančevine. mleka (laktalbumin) i krvnog seruma. U krvnom serumu. globin.20 PROSTI PROTEINI Treba naglasiti da su prosti proteini dobijeni izolovanjem. koje imaju za prostetičnu grupu ortofosfornu kiselinu. ima oko 7 g% belančevina. Protamini su takođe baznog karaktera i nalaze se vezani s nukleinskim kiselinama. najrasprostranjeniji proteini. Svi sadrže oko 0. pored albumina. žutoj tečnosti koja se izdvaja kada se krv ugruša. Razlikuju se po molekulskoj težini. Karakteristično je da albumini različitog porekla imaju približno istu molekulsku težinu (69 000).3. najbolje su ispitani albumini jajeta.

crevnoj sluzokoži itd. serumu. taloži se kalcijum— parakazeinat: Ca — kazeinat + labferment → Ca—parakazeinat + peptid Pored kazeina u mleku se nalazi i laktalbumin i laktoglobulin. Oni igraju ulogu prenosilaca lipida. U novije vreme se pokazalo da je to lipoprotein. poznate i pod imenom mukoproteini. Glikoproteini su složeni proteini. Lipoproteini koji se nalaze u telesnim tečnostima (serumu. Glikoproteini su vrlo rasprostranjeni u životinjskom organizmu. želudačnom soku. rožnjači. tako da se dobijaju vrednosti od 24 000 do 400000. u hrskavici. staklenom telu oka. sinovijalnoj tečnosti. Glikoproteini su vrlo viskozne i sluzave supstancije. Fosfoproteina ima u većoj količini i u žumancetu jajeta. koji se sastoji od fosfatida i proteina nazvanog fosvitin. eritrocitima (krvne grupe) i vezivnom tkivu.). Taloži se kada se mleko zakiseli: Ca—kazeinat + 2HC1 → kazein + CaCl2 Razni proteolitički enzimi. zgrušavaju mleko. O ovim kiselim polisaharidima (mukopolisaharidima) bilo je govora u poglavlju o ugljenim hidratima. Kazeini se razlikuju i po % fosfora. Kazein je potpuna belančevina. Zgrušavanje mleka dejstvom enzima bitno se razlikuje od zgrušavanja izazvanog dodavanjem kiseline. estrima holesterola. serin ili treonin).vrlo lako grade veće agregate. Polisaharid kiselih glikoproteina je hialuronska kiselina. Neki regulatorni enzimi kao što su glikogen―fosforilaza i glikogen―sintetaza postoje u fosforilisanom i nefosforilisanom obliku. Šećerna komponenta je vezana za neku aminokiselinu peptidnog lanca (obično asparagin. pupčanoj vrpci. jer dolazi do cepanja molekula kazeina. Lipoproteini su kompleksi proteina s različitim lipidima: fosfolipidima. . a naročito labferment. hondroitin―sumporna kìselina ili se sastoji od više jedinica heksuronskih kiselina. karotinoidima i dr. Glikoproteini su vrlo različitog sastava i osobina. Dejstvom labfermenta u prisustvu kalcijumovih jona. Prema karakteru polisaharida delimo ih na neutralne i kisele. Polisaharid prve grupe je neutralnog karaktera i sastoji se od više jedinica monosaharida ili aminosećera. Ova grupa se razlikuje prema svojoj specifičnoj težini. čija je prostetična grupa neki šećer. likvoru) su rastvorni. Nalaze se u svim sekretima (pljuvački. u mleku se nalazi u obliku soli kalcijum―kazeinata. koji sadrzi 10% fosfora. Najpoznatiji je vitelin.

fosfotransferaze magnezijum. koji su kao grozd nanizani oko nukleinske kiseline. Nukleoproteini imaju kao prostetičnu grupu nukleinsku kiselinu. Metaloproteini imaju kao prostetičnu grupu neki metal. O njima će biti opširno govora kasnije. U ovu grupu spada veliki broj enzima. Flavoproteini sadrže flavin―mononukleotid (FMN) ili flavindinukleotid (FAD) kao prostetičnu grupu. Kompleksi proteina s karotinima su obojeni.Čestica virusa duvana sa oko 2 200 peptidnih lanaca Hromoproteini imaju za prostetičnu grupu neki pigment.Tako postoji grupa α―lipoproteina i grupa β―lipoproteina. Takav lipoprotein je vidni purpur. mitohondrije) izgrađeni su od nerastvornih lipoproteina . histonima i protaminima. O njima je bilo govora kod plazma―proteina. Slika 6. Prvi imaju kao prostetičnu grupu hem. tirozinaza bakar itd. koji je kompleksno jedinjenje gvožđa sa protoporfirinom. Ribosomi se sastoje od ribonukleinske kiseline (RNK) i proteina. Najrasprostranjeniji su hemoproteini i flavoproteini. U ovu grupu spada veliki broj enzima. Virusi su sličnog hemijskog sastava s tim što se njihova proteinska komponenta sastoji od velikog broja peptidnih lanaca (oko 2 000). Tako alkohol―dehidrogenaza ima cink.42 . . koji katalizuje biološke oksidacije. Tako je u nukleusu ćelija dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) asocirana s baznim proteinima. ćelijska membrana i strukturni elementi ćelije (granule.

sadrže kao prostetičnu grupu hemin (Fe3+— protoporfirin). koji se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama. Gvožđe u dvovalentnom stanju: Hemoglobini — respiratorni pigmenti vertebrata Eritrokruorini — odgovarajući respiratorni pigmenti u krvi i tkivnim tečnostima invertrebrata. 6. zatim intracelularni pigmenti (citohromi). trovalentno (ferihem ili hemin). a citohrom a (poznat i pod imenom citohrom―oksidaza ili ferment disanja) ima za prostetičnu grupu citohemin. Njena prostetična grupa je hemin u kome je gvožđe trovalentno.Rezerve gvožđa se nalaze u jetri vezane za protein »feritin«. Mioglobini — respiratorni pigmenti koji se nalaze u mišićima vertebrata i invertebrata. kao citohrom b i c. . Citohromi — intracelularni pigmenti.1 UVOD Hromoproteini su složene belančevine.: 5. B. Hemproteini su fiziološki vrlo aktivni. Najrasprostranjeniji hromoproteini imaju za prostetičnu grupu obojeno kompleksno jedinjenje gvožđa s porfirinom.4 HROMOPROTEINI 6. Katalaza ubrzava raspadanje vodonik―superoksida na vodu i kiseonik: 2H2O2→ 2H2O + O2. koji prenose elektrone tokom bioloških oksidacija i čitav niz enzima. Neki od njih. Katalaza i peroksidaze — vrlo rasprostranjene belančevine enzimskog karaktera. Gvožđe u hemu može da bude dvovalentno (fenohem ili samo hem).4. koje se zove hem. Gvožđe u trovalentnom stanju. a može i reverzibilno da prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje. Prema valentnosti gvožđa razlikujemo sledeće porfirinoproteine: A. U ovu grupu spada hemoglobin od koga potiče crvena boja eritrocita i koji prenosi kiseonik iz pluća u tkivo. C. čija je prostetična grupa neki pigment (hromos — boja). koji katalizuju oksido-redukcione procese. Gvožđe u prostetičnoj grupi reverzibilno prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje (Fe+++ = = Fe++ + e) : 4.

a vodonikovi atomi metinskih grupa grčkim slovima: α. obeleženi su brojevima od 1 do 8. Porfinsko jezgro je sastavljeno od četiri pirolova prstena vezana medusobno preko četiri metinske grupe: Osam vodonikovih atoma. koji se nalaze na četiri pirolova prstena. Navedeni hemproteini razlikuju se po specifičnoj strukturi proteinske komponente. tako i od njihovog položaja. Izomerija porfirina zavisi kako od broja grupa. Fischer je tokom svog dugogodišnjeg rada (1920—1940) objasnio strukturu hema. koja određuje fiziološku aktivnost. koje zamenjuju vodonikove atome. Fiziološka aktivnost navedenih hemproteina zavisi od proteinske komponente.Peroksidaze katalizuju oksidacije sa vodonik―peroksidom kao oksidacionim sredstvom. nastaju derivati porfina. Ferohem ili samo hem je kompleksno jedinjenje gvožđa s protoporfirinom IX. a životinjska zeleni hematin. ―CH2―COOH. ―C2H5. ―CH = CH2. Biljna peroksidaza ima za prostetičnu grupu hemin. a prostetična grupa je ista (hem ili hemin) ili slične strukture. koji se zovu porfirini.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA Nobelovac H. β. 6. —CH 2―CH2―COOH). γ i δ. Zamenom vodonikovih atoma sa dve grupe nastaju četiri izomera. . Zato ćemo prvo da objasnimo hemijski sastav i osobine hema. sa tri razne grupe — petnaest itd. Zamenom vodonikovih atoma na mestima od 1 do 8 raznim organskim radikalima (—CH 3.4. jednim od mnogih derivata kondenzovanog cikličnog jezgra — porfina.

Vodonikovi atomi u protoporfirinu IX zamenjeni su sa četiri metil―grupe —CH3 na mestima 1. . U perju nekih ptica (Turaco corythaix) ima uroporfirina III. 5 i 8. Pr= U životinjskom organizmu nalaze se različiti izomerni porfirini. Često se formule porfirina pišu skraćeno. 3. Tako se u ljudskom fecesu nalaze koproporfirin I i koproporfirin III. na 2 i 4 i sa dva ostatka propjonske — CH2—CH2—COOH (tačnije karboksietana) kiseline na mestima 6 i 7. koji nastaju ili prilikom sinteze ili razlaganja hemoglobina. koji se zajedno s izomernim uroporfirinom i izlučuje u mokraći osoba koje imaju poremećen metabolizam porfirina (porphyria). ―CH3. sa dve vinilne grupe —CH = CH 2. V = ―CH = CH 2. za protoporfirin IX: U gornjoj formuli Me= ―CH2―CH2―COOH. prvi je takođe nađen i u kvascu. Raspored ovih grupa u protoporfirinu IX odgovara jednom od 15 mogućih izomera. kao na primer.

zbog velikog broja nezasićenih veza u porfinskom jezgru. sto se koristi za njihovu identifikaciju. Jednom od njih se vezuje hem za proteinsku komponentu. obično preko aminokiseline histidina. Kompleksno jedinjenje dvovalentnog gvožđa s protoporfirinom IX zove se ferohem ili samo hem. Pošto je koordinativni broj gvožđa šest.4. Porfirini fluoresciraju i vrlo su osetljivi na svetlost. Pored ovog maksimuma.3 OSOBINE PORFIRINA Porfirini su crveno obojeni pigmenti s karakterističnim apsorpcionim spektrima. Mg. Cu. Co. kao sto je Fe. koje su karakteristične za svaki porfirin. to peta i šesta valenca gvožđa leže uspravno na ravan prstena. Pri sjedinjavanju porfirina s metalima menjaju se njihovi apsorpcioni spektri. porfirini pokazuju apsorpciju i kod drugih talasnih dužina. . a na šestoj valenci se nalazi molekul vode ili kiseonika (kod oksihemoglobina).6. Hem je planarne strukture i u njemu su samo četiri valence gvožđa vezane za azotove atome pirolovih prstenova. Najkarakterističnija osobina porfirina je da sa mnogim metalima. U metalo―porfirinima metalni jon je vezan za azotne atome pirolskih prstenova i nalazi se u centru planarne strukture. Svi porfirini su obojeni i imaju karakteristični apsorpcioni maksimum na 400 nm. daju kompleksna jedinjenja — metaloporfirine. Mn. koji se zove »Soret band«.

kao što su: primarni amini.Vezivanje hema za proteinsku komponentu u hemoglobinu Oksidacijom ferogvožđa u feri. Molekulska težina hemoglobina iznosi 67 000.4 HEMOGLOBIN Hemoglobin je složena belančevina. pirimidin. Svaki od njih sadrži po jednu prostetičnu grupu. Hem i drugi ferokompleksi porfirina reaguju s različitim azotnim bazama.4. Skraćeno se obeležava sa Hb. dajući hemohromogene.43 .Slika 6. 6. Proteinska komponenta je sastavljena od četiri polipeptidna lanca dva α i dva β. . Ferihem gradi hidroksid. koja se sastoji od proteinske komponente globina i prostetične grupe hema. tako da u molekulu hemoglobina ima četiri hema. hem prelazi u ferihem ili hemin. hem. koji se zove hematin. histidin.

globin. U životinjskom organizmu hemoglobin ima respiratornu funkciju. Jedna koordinativna veza gvožđa u svakom hemu vezana je za globin preko histidina. imajući u vidu 1 /4 molekula hemoglobina : . Oba se sastoje od četiri polipeptidna lanca i to hemoglobin A od dva α i dva β. reakcija respiracije je sledeća: GLOBIN (FEROHEM)4 + 4O2→ globin (ferohem―O2)4hemoglobin (Hb) oksihemoglobin (HbO2) a često se piše i jednostavno. a pošto u hemoglobinu ima četiri hema.44 . ali je proteinska komponenta. Hemoglobini raznih životinja imaju istu prostetičnu grupu (hem). koje ne menja svoju valentnost. Hemoglobin čovečijeg fetusa sadrži fetalni hemoglobin HbF. već ostaje dvovalentno. Pored toga i dve karboksilne grupe propionske kiseline hema vezane su za globin.Uprošćena formula hemoglobina A Gvožđe se u hemoglobinu nalazi u obliku dvovalentnog jona Fe++. γ i δ od 146. Pored toga i iste vrste životinja sadrže različite hemoglobine. specifičnog za pojedine vrste. Hemoglobini raznih životinja kristališu u raznim kristalnim oblicima i različito se rastvaraju. drugog sastava.GLOBIN Slika 6. a β. α lanac se sastoji od 141 aminokiseline. U oksihemoglobinu je molekul kiseonika koordinativno vezan za gvožđe hema. a hemoglobin A2 od dva α i dva δ. Ova fiziološki najvažnija osobina hemoglobina osniva se na tome što se hemoglobin jedini s vazdušnim kiseonikom i daje labilno jedinjenje oksihemoglobin. Svaki atom gvožđa vezuje jedan molekul kiseonika. Oksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina s kiseonikom. tako da mogu lako da se identifikuju. Hemoglobini i njihovi derivati imaju karakteristične apsorpcione spektre. koji je sastavljen od dva α i dva γ polipeptidna lanca. u krvi odraslog čoveka nalaze dva hemoglobina: adultni hemoglobin (HbA) i hemoglobin A2 (HbA2). Tako se npr. a ne oksidacioni proizvod hemoglobina. Taj proces se zove oksigenacija. Poslednja tri se razlikuju što na pojedinim mestima polipeptidnog lanca imaju različite aminokiseline.

mioglobina i eritrokruorina je reverzibilna reakcija koja ima svoju konstantu ravnoteže. Reakcija mioglobina s kiseonikom je: Mb + O2—>MbO2 Konstanta ravnoteže ove reakcije je: K= _(MbO2)_ Mb = mioglobin (Mb) x (O2) MbO2 = oksimioglobin Koncentracija kiseonika je proporcionalna njegovom parcijalnom pritisku i zato možemo umesto (O2) da pišemo pO2. To isto važi i za hemoglobin.I drugi respiratomi pigmenti — eritrokruorini i mioglobini — grade molekulsko jedinjenje s kiseonikom. Oksigenacija hemoglobina. Ako u koordinatni sistem nanesemo na ordinatu koncentraciju oksihemoglobina. povećaće se koncentracija oksihemoglobina. dobićemo krivu disocijacije oksihemoglobina: . Radi lakšeg razumevanja. Povećavanjem pritiska kiseonika. uzećemo oksigenaciju mioglobina koji ima jedan atom gvožđa i vezuje jedan molekul kiseonika kada daje oksimioglobin. a na apscisu parcijalne pritiske kiseonika. a za hemoglobin (HbO2) (Hb) =K * (pO2) n Dobili smo da odnos koncentracija oksimioglobina i mioglobina zavisi od parcijalnog pritiska kiseonika. a smanjiti koncentracija hemoglobina i obrnuto. pod uslovom da je gvožđe hema dvovalentno.

4 na 4. a ugljena kiselina prelazi u bikarbonat: KHb+H2CO3―> HHb + KHCO3 U krvi se najveći deo CO2 nalazi u obliku bikarbonata i pH krvi ostaje konstantan.45 . kao i sve belančevine. oslobađa se hemoglobin. Povećavanje koncentracije CO2 u tkivu. Hemoglobin. Hemoglobin ljudi ima veći afinitet od psećeg i kokošijeg. Hemoglobin i oksihemoglobin imaju izoelektrične tačke kod pH 6. koje prati i povećana koncentracija vodonikovih jona. Oksihemoglobin je slaba kiselina. što se dešava u plućnim alveolama (pO2 oko 105 mm Hg)*4[4]). povoljno utiče.Kriva disocijacija hemoglobina (A) i mioglobina (B) Iz krive disocijacije vidi se da povećavanjem pritiska kiseonika. Pošto u krvi ima najviše hemoglobina (10—14g%). a smanjenjem pritiska kiseonika u tkivu. U tkivu se oslobađa toliko CO 2 da bi pH krvi trebalo da se smanji od 7. na oslobođenje kiseonika iz oksihemoglobina. Kada na ove soli dejstvuje ugljena kiselina. oksihemoglobin se potpuno disosuje u hemoglobin i slobodni kiseonik. 4 .65. pored smanjenog pO ₂. to 60% ukupnog puferskog kapaciteta krvi dolazi na hemoglobin.Slika 6. 95% hemoglobina se nalazi u obliku oksihemoglobina. Hemoglobini raznih životinja imaju različiti afinitet prema kiseoniku. koje reaguju s katjonima dajući soli: KHb i KHbO2. ima osobine pufera. koja povećavanjem koncentracije vodonikovih jona disosuje na hemoglobin i kiseonik.0 a to se ne dešava.8 odnosno 6. Kod pH krvi oni se ponašaju kao slabe kiseline.

Ugljenmonoksid je jedan od najjačih krvnih otrova. oslobađa CO2 i prelazi u hemoglobin. dvovalentno gvožđe hemoglobina prelazi u trovalentno i nastaje methemoglobin. Zove se ugljenmonoksidhemoglobin ili karbonilhemoglobin.03% deluje smrtonosno za 15 minuta. Afinitet hemoglobina prema ugljenmonoksidu je 210 puta jači nego prema kiseoniku. Prostetična grupa methemoglobina je feriprotoporfirin IX (ferihem ili hematin). kao K3Fe(CN)6. u kojem je molekulski kiseonik labilno vezan za dvovalentno gvožđe. Zbog toga povećanje koncentracije ugljenmonoksida u vazduhu od 0. on takođe i jedan deo CO 2 vezuje hemijski na globin. dajući karbaminohemoglobin: HbNH2 + CO2→ HbNH―COOH Hemoglobin Karbaminohemoglobin kiseline. Dejstvom slabih oksidacionih sredstava. U plućima karbaminohemoglobin dejstvom jače oksihemoglobina. dobija se ferihem―hlorid ili hemin. Methemoglobin se potpuno razlikuje od oksihemoglobina. Methemogiobin je oksidacioni proizvod hemoglobina. Ovo je poznata Teichmann―ova. Dejstvom KCN ili NaCN na alkalni rastvor hemoglobina dobija se cijanmethemoglobin. Karboksihemoglobin disosuje pod uticajem svetlosti. Kada na hemoglobin dejstvujemo sirćetnom kiselinom i natrijumhloridom. Karboksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina i ugljenmonoksida. koji se odvaja u obliku lepih kristala. reakcija.Pored toga što hemoglobin kao pufer sprečava da ne dođe do promene koncentracije vodonikovih jona u krvi. Kao i svi derivati hemoglobina ima karakterističan apsorpcioni spektar. po kome se lako raspoznaje (na 571 i 538 nm). koja je dugo vremena služila u sudskoj medicini za identifikaciju krvnih mrlja. Methemoglobin ne prenosi kiseonik a povećanje njegove koncentracije u krvi preko 2% (methemoglobinemija) je znak . Zove se hemiglobin (Hi) ili ferihemoglobin.

bolesti. Posle toga se hemoglobin eritrocita raspada u retikuloendotelnom sistemu (uglavnom u slezini. nitrita. Proizvodi raspadanja hemoglobina su žučne boje — biliverdin i bilirubin. Enzimskom redukcijom biliverdin prelazi u crvenu žučnu boju bilirubin. povećava se koncentracija methemoglobina u krvi. Slika 6. P―karboksietil grupa) . kao hlorata. One se sastoje iz četiri pirolova prstena povezana u lancu. Dejstvom raznih hemikalija. joda.4.46 . jetri i koštanoj srži). sulfamida i dr.. zbog čega se na tom mestu prsten otvara. V―vinil. Raspadanje hemoglobina počinje oksidacijom na α položaju porfirina. nitrobenzola. Posle toga se odvaja globin i gvožđe i nastaje zelena žučna boja biliverdin. 6.5 ŽUČNE BOJE Život eritrocita traje 120 do 130 dana.Nastajanje žučnih boja (M―metil.

On se nalazi u malim količinama i u krvnom serumu kompleksno vezan za albumin.4. U ovim jedinjenjima su pirolovi prstenovi povezani — CH2 grupama. 6. Ona omogućava prenošenje elektrona u lancu disanja pri čemu metal (obično gvožđe) reverzibilno prelazi iz višeg na niži oksidacioni stepen. citohemin i dr. Sastoje se iz prostetične grupe i proteinske komponente. Prostetična grupa je metaloporfirinskog karaktera (Fe―protoporofirin. narandžasto crvene pigmente urina i fecesa.6 CITOHROMI Citohromi se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama i to vezani za mitohondrije ili slične strukturne elemente ćelije. a na vazduhu se oksiduju u obojeni urobilin i sterkobilin. .). Kada žuč uđe u duodenum.U žuči ima najviše bilirubina i to kako slobodnog tako i vezanog za glukuronsku kiselinu. Bilinogen jedinjenja su bezbojna. enzimi crevne flore redukuju bilirubin u urobilinogen i sterkobilinogen.

a 3. Citohrom―oksidaza je protein vrlo komplikovanog sastava.Spektri redukovanih citohroma Citohromi imaju karakteristične apsorpcione spektre. od kojih se samo pet: a. Citohromi a i a3 su razni oblici enzima citohrom―oksidaze (Warburg―ov ferment disanja). b. Teško se ekstrahuje iz tkiva.Slika 6. postoje najmanje tri vrste citohroma: a. na osnovu kojih su i otkriveni (McMunn 1882). Posle toga je u raznom biološkom materijalu (bakterijama. Sastoji se najmanje od 6 proteinskih jedinica. b i c.47 . jer je čvrsto vezan za strukturne elemente ćelije. c1 i c nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. Svaka jedinica sadrži jednu prostetičnu grupu— hemina a(=citohemin) i . da prema apsorpcionim spektrima. biljkama) otkriveno preko trideset vrsti citohroma. mikroorganizmima. Tako su prva ispitivanja citohroma iz srčanog mišića (Keilin 1925) pokazala. Spektar citohroma potiče od njihove prostetične grupe.

Citohrom c je najbolje ispitan. Autooksidabilan je. preko dve vinilne grupe. Hem je smešten duboko unutar peptidnog lanca. Dobijen je u kristalnom stanju iz različitog biološkog materijala. ali ne reaguje sa CO niti sa CN ― jonima. Posle mnogo godina određeno mu je i mesto u respiratornom lancu. Zbog toga su CN― joni jako otrovni. Citohrom―oksidaza se u lancu disanja nalazi između citohroma c i kiseonika. jer je dosta stabilan i lako se ekstrahuje. koji se sastoji od jednog peptidnog lanca izgrađenog od 104 aminokiselina i jednog hema.jedan atom bakra. slično kao hemoglobin. koordinativnom vezom gvožđa za ostatak histidina i kovalentno. Od svih poznatih citohroma ona jedino može direktno da redukuje kiseonik predajući mu 4 elektrona: Vrlo verovatno da elektroni potiču od dva atoma Fe ++ i dva atoma Cu+. koji ga . Citohrom c je bazni protein. Prema apsorpcionom spektru prostetična grupa citohroma b je verovatno protohemin. Hem je vezan za peptidni lanac dvojako. za ostatke cisteina u peptidnom lancu. Molekulska težina mu iznosi 12 000. Oksidovana (feri) citohrom―oksidaza se jedini sa CN ― jonima. Citohrom―oksidaza se direktno jedini sa kiseonikom u prisustvu citohroma c. koji na položaju 2 ima ostatak farnezilalkohola. Citohrom b je vrlo nestabilan i teško se ekstrahuje iz tkiva. posle čega ne može da se redukuje i da učestvuje u prenosu elektrona. a na položaju 8 formil grupu. Redukovana (fero) citohrom―oksidaza vezuje CO. Hemin a je zeleno obojeni derivat hema.

Oni su neobično važni. Wilstatter i Stoll su 1913 g.48 . Hlorofil A . Hlorofil a je plavozelene boje. Slika 6. nalaze se hlorofilni pigmenti. a hlorofil b žutozelene. Hlorofili su kao i hem metaloporfirini.4. izolovali iz lišća hlorofil a i hlorofil b.7 HLOROFIL U zelenim delovima svih autotrofnih biljaka. Isto tako oksidovani (feri) citohrom c ne vezuje CN― jon. Strukturu hlorofila je objasnio H.Vezivanje hema preko —SH grupa cisieina u citohromu c 6. Zbog toga redukovani (fero) citohrom c ne može da veže ni CO. niti direktno reaguje sa kiseonikom. samo mesto gvožđa sadrže kompleksno vezan magnezijum.opkoljava s obe strane. jer omogućavaju korišćenje svetlosne energije kod fotosinteze. Fischer.

Fitol je estarski vezan za ostatak propionske kiseline na položaju 7 porfirinskog prstena. to su tzv. U ovu grupu spada veliki broj oksidoredukcionih enzima kao što je Warburgov »stari žuti ferment«. dehidrogenaza L(+) mlečne kiseline). što znači da se u lišću hlorofil nalazi kao prostetična grupa jednog hlorofil―proteina. Poznati su hemoflavoproteini. enzimi ciklusa β―oksidacije masnih kiselina i dr. U hloroplastima je hlorofil vezan za protein. jer ga ima u mleku. koji pored flavin―nukleotida sadrže i hem (npr. oksidaze različitih aminokiselina. Laktoflavin se sastoji iz izoaloksazinskog . dehidrogenaza ćilibarne kiseline i dr. ksantin―oksidaza. metaloflavoproteini (npr. koje imaju za prostetičnu grupu Flavin―mononukleotid (fmn) ili flavin―adenin―dinukleotid (fad). Flavoproteini su složene belančevine.Hlorofili su materije voštane konsistencije. 6. Fe ili Cu). Hlorofil b se razlikuje od hlorofila a u tome što na položaju 3 porfirinskog prstena ima aldehidnu (―CHO) grupu namesto metil―grupe. Sastavni deo flavin―nukleotida je vitamin B2.).4. jer imaju u svom molekulu visokomolekularni alkohol fitol (C20H39OH)). ili riboflavin jer je žuto obojen. nazvan laktoflavin.8 FLAVOPROTEINI Flavoproteini su velika grupa biolški vrlo aktivnih proteina. Neki od njih sadrže pored toga i metal (Mo. čitav niz enzima koji učestvuju u respiratornom lancu.

koje nije vezano kao u hemu i koje se zato zove »nehemsko gvožđe«. kako je u gornjoj formuli prikazano. oduzimajući im jedan par vodonikovih atoma. U ovim mitohondrijalnim flavoproteinima Fe3+ služi kao akceptor elektrona i reverzibilno prelazi u Fe2 + .7―dimetil―9―N―ribitil―izoaloksazin. Njih preuzima prostetična grupa. Svi flavoproteini katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja. Iako ne postoji N―glikozidna veza. Većina flavoproteina ima za prostetičnu grupu flavinadenin―dinukleotid (FAD). Hemijsko ime mu je Flavin―mononukleotid (FMN) sadrži ostatak fosforne kiseline. Oni su međusobno povezani preko fosforne kiseline. kao u nukleotidima. zadržao je ime nukleotid. koja se pri tome redukuje. koji se sastoji iz dva nukleotida: riboflavin―fosfata i adenozin―monofosfata. za koji je vezan alkohol D―ribitol. obično gvožđe. koja je estarski vezana za primarnu alkoholnu grupu ribitola. Neki flavoproteini sadrže metal. 6.prstena. radi sličnosti sa njima. Reverzibilno primanje i odpuštanje vodonika dešava se na izoaloksazinskom prstenu laktoflavina.

Endo―peptidaze obično hidrolizuju peptidne veze unutar lanca. . mogu direktno da se oksiduju sa O2. Zato će biti korisno da ukratko prikažemo njihovo varenje. dehidrogenaza masna kiselina―koenzim A. koje se zovu peroksisomi ili mikro―tela. U hrani se nalazi više miliona različitih proteina. 6. sem u retkim i izuzetnim slučajevima. tripsin.1 VARENJE PROTEINA Najveći deo azotnih jedinjenja koja se unose hranom su u obliku proteina. kao i prirodu aminokiselina koje ostvaruju peptidnu vezu (odnosno njihove bočne grupe). Za hidrolizu peptidne veze su termodinamični uslovi povoljni. pre nego što pređemo na metabolizam azota.5. čijom se hidrolizom dobija smeša slobodnih aminokiselina.Flavoenzimi. da se prvo razgrade u svoje sastavne aminokiseline ili manje peptide. To su npr. di i tri―peptidaze. Kod toga nastaje vodonik―peroksid. aminokiseline povezane peptidnom vezom. jer se slobodna energija smanjuje za oko 15 kJ po vezi. ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom. amino―. koji se nalaze u drugim delovima ćelije. Oni se mogu klasifikovati u dve grupe: Egzo―peptidaze koje hidrolizuju krajnje peptidne veze i odvajaju jednu po jednu aminokiselinu. a i osetljivi na veličinu peptidnog lanca. oksidaza D―aminokiselina i urat―oksidaza se nalaze u organelama.5 METABOLIZAM AZOTA 6. Oni moraju. ali se mogu svariti usklađenim dejstvom malog broja proteolitičkih enzima (oko dvanaestak). Hidroliza peptidne veze je u stvarnosti komplikovanija. Za razliku od mitohondrijalnih flavoenzima. himotripsin. U ovu grupu spadaju: pepsin. Proteini ne mogu da se apsorbuju kroz zidove gastro―intestinalnog trakta. karboksi―. kao što znamo. odraslih životinja. dakle. Teorijski bi samo jedan enzim specifičan za peptidnu vezu bio dovoljan za varenje proteina. Flavoproteini koji prenose elektrone (ETF) i dehidrogenaze masnih kiselina čine zajedno 80% mitohondrijalnih proteina. lipoil―dehidrogenaza i dr. U proteinima su. koji se nalaze u mitohondrijama. oni. Neki od ovih flavoenzima npr. Njihova ponovna oksidacija u respiratornom lancu ide preko ubihinona. sukcinat―dehidrogenaza. U ovu grupu spadaju: dehidrogenaza nikotinamid―dinukleotida (NADH―DH). jer su digestivni enzimi nešto specifičniji. tako da posle njihovog dejstva ostaju manji polipeptidi. elastin.

Najpoznatiji enzim ove grupe je leucin―aminopeptidaza (3. čiji je bočni lanac aromatičan ili rašljasti alifatičan. tako da ostaje dipeptid. Karboksipeptidaze A i B deluju samo na C―završetak. Njen aktivni centar ima »džep« u koji paše bočni lanac aminokiseline C―završetka. Treba reći da pepsin spada u retke enzime. One deluju na sličan način kao i karboksipeptidaze. koji imaju pH optimum oko 2.11. Egzo―peptidaze bi mogle hidrolitičkim cepanjem sa oba kraja da potpuno svare proteinski molekul. tirozin i leucin. Na ovaj deluju dipeptidaze crevnog soka. zavisno od dužine trajanja njegovog dejstva. dakle. Trodimenzionalna struktura karboksipeptidaze A je poznata. To bi međutim. Kao što se iz imena naslućuje enzim najbrže hidrolizuje peptide koji imaju leucin u N―završetku. pa enzim nastavlja da »gricka« peptidni lanac otkidajući jednu po jednu aminokiselinu. Prvi proteolitički enzim koji u probavi deluje na proteine hrane je pepsin (3. samo što otkidaju aminokiseline sa N―završetka peptidnog lanca. Može da hidrolizuje i N―završetke drugih aminokiselina nešto sporije. daleko od neutralne tačke. Posle reakcije ostaje opet slobodna nova ―COOH grupa. Slobodna karboksilna grupa supstrata smeštena je prema argininskom ostatku enzima tako da je poslednja peptidna veza tako orijentisana da lako podleže hidrolizi. Svaki polipeptid ima na jednom kraju lanca (N―završetak) amino―grupu. koje cepaju egzo―peptidaze. to je sadržaj stomaka vrlo povoljan za aktivnost pepsina. a najosetljivija na hidrolizu pepsinom je peptidna veza izmedu hidrofobnih aminokiselina. Ova endo―peptidaza je vrlo široke specifičnosti. koje odlepljuju jednu aminokiselinu sa tripeptida. U crevnom soku.0. Značaj endo―peptidaze je baš u tome što one ubrzavaju hidrolizu proteina na taj način što dugačke peptidne lance cepaju u male fragmente usled čega se jako povećava broj slobodnih završetaka.4. U crevnom soku se nalaze i tripeptidaze.U prvu grupu enzima spadaju karboksipeptidaze A i B. . kao što su fenilalanin. nalaze se aminopeptidaze.4. Obe karboksipeptidaze se sintetišu u zimogenom obliku. a luče se u crevo u sastavu pankreasnog soka. koji aktivira pepsin u crevu. koji luče mnogobrojne žlezde sluzokože tankog creva. One se sintetišu u pankreasu. bio vrlo spori proces. sa koga hidrolitički otkidaju aminokiselinu sa slobodnom ―COOH grupom. Pepsin tako načinje razgradnju proteinskih lanaca do polipeptida različite veličine.23. Karboksipeptidaza dejstvuje na peptide čije su krajnje aminokiseline lizin ili arginin. Karboksipeptidaza A skida aminokiseline. a na drugom (C―završetak) slobodnu karboksilnu grupu.1). koje ga hidrolitički cepaju na dve aminokiseline. Pošto mukoza želuca luči HC1. Supstrat i enzim grade kompleks preko atoma Zn u enzimu.1) u stomaku.

Sekretin je polipeptid. Sekretin nestaje iz krvi posle kratkog vremena. Pepsin se luči u obliku neaktivnog zimogena. koji se koristi za proizvodnju sirišta. Postoji u dva oblika: sulfatiranom (koji je aktivniji) i nesulfatiranom. U odsustvu Ca2+ jona ne dolazi do koagulacije. jer su bogati bikarbonatom koji neutrališe stomačni HCl u poluvarenoj hrani i pomera joj pH bliže optimumu digestivnih enzima pankreasnog i intestinalnog soka. Dobijen je i sintezom. kad napusti stomak ulazi u dvanaestopalačno i tanko crevo. sekretin se prenosi krvotokom do pankreasa gde stimuliše pojačani tok alkalnog soka. Luči se obilno u četvrtom stomaku teladi. Mlečni kazein dejstvom renina prelazi u parakazein. leucin. Njihov pH je između 7 i 8. . triptofan. Renin (labfement.tirozin. asparaginska i glutaminska kis. crevnim sokom i žuči. Pankreasni sok koji se oslobađa posle stimulacije izazvane sekretinom. Injicirani histamin. čiji je optimalni pH = 3. lučenje sekretina se smanjuje. On koaguliše mleko i time usporava prolaz mlečne hrane kroz digestivni trakt. koji sadrži pepsinogen. R1 = fenilalanin. jako stimuliše sekreciju stomačnog soka. Sam hormon se oslobađa u krvotok posle dejstva nekih sastojaka u hrani (»sekretagogum«) na mukozu stomaka. arginin himotripsin. himozin). čija je kalcijumova so nerastvorljiva i odvaja se kao ugrušak. triptofan. koji se početno aktiviše sa HC1. ali ga nema u soku odraslog čoveka. takođe. pepsinogena. Ova titracija kiseline izgleda da se reguliše na sledeći način: kiselina u himusu deluje na mukozu duodenuma i izaziva lučenje hormona sekretina u krvotok. Polu―varena hrana (himus). kada se kiselina neutrališe.tripsin R1=lizin. javlja se u stomačnom soku dece. pepsin R2 = fenilalanin. HC1 i sluz. pa se time i usporava tok alkalnog soka. sadrži malo enzima. Mogućno je da od ovog zimogena nastaje u čoveka više srodnih pepsina i jedan pepsinu sličan enzim gastriksin. gde se meša sa tri sekreta: pankreasnim sokom. a onda autokatalitički prisutnim pepsinom. stvara se sok u kome ima dosta enzima. a mnogo bikarbonata. Gastrin je polipeptid koji se sastoji od 17 aminokiselinskih ostataka. pankreoziminom. enzim koji aktivno učestvuje u koagulaciji mleka. Hormon gastrin stimuliše izlivanje stomačnog soka. Stimulacijom drugim hormonom. koji se sastoji od 27 aminokiselinskih ostataka.

ima sličan položaj disulfidnih mostova i svi imaju u aktivnom centru ostatak serina. Zbog toga njih inhibira DFP i druga organofosforna jedinjenja. Ona mu obezbeđuju pasivni imunitet. Proteinske L―aminokiseline resorbuju se daleko brže od neproteinskih D―aminokiselina. Antitela. Sva tri se stvaraju u pankreasu u obliku zimogena.21. koji ulaze u krvotok.U sledeću digestiju proteina se uključuju tri važne endo―peptidaze: tripsin (3. kao što su alanin. on aktivira još više tripsinogena i proces teče autokatalitički kao prelaženje pepsinogena u pepsin.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA) Proizvodi proteinskog varenja se resorbuju kroz crevni zid i ulaze u portalni krvotok.4.4). jer hidrolizuju peptidne veze između različitih aminokiselina. Kad se jednom stvori slobodni tripsin. Posle dejstva ova tri enzima ostaje smeša malih peptida i nešto slobodnih aminokiselina.11). Svi se slažu da intaktni proteinski molekuli prolaze kroz crevni zid u krv vrlo retko i pod specijalnim okolnostima. himotripsin (3.21. To je protein koji se nalazi u žutom vezivnom tkivu i koji je veoma bogat glicinom i alaninom i zbog toga je dobar supstrat za elastazu. može novorođenče da resorbuje nepromenjena u prvim danima života. dok himotripsin uglavnom hidrolizuje peptidne veze karboksilnih grupa aromatičnih aminokiselina triptofana. Himotripsinogen i proelastaza prelaze u aktivne enzime cepanjem nekih peptidnih veza tripsinom. kojih ima u kolostrumu izvesnih životinja. Misli se da su ova tri enzima nastala od nekog zajedničkog pretka― endopeptidaze. gde se odigrava njihova aktivacija. tirozina i fenilalanina. Navedene tri endo―peptidaze se nadopunjuju međusobno. Elastaza je dobila ime po tome što razgrađuje elastin. Neke osobe su alergične na izvesne sastojke hrane. 6. Razlika u brzini resorpcije L― i D―oblika pokazuje da je u to uključen neki selektivni transportni sistem. one bi se resorbovale istom brzinom. proteinskog porekla. npr. U toku aktivacije tripsinogena skida se heksapeptid sa N―završetka. koju luči intestinalna mukoza. Tripsinogen se početno aktivira specifičnim enzimom. koji pumpa L―aminokiseline kroz intestinalnu mukozu. mada brže cepa peptidne veze aminokiselina sa kratkim hidrofobnim bočnim lancima. . enterokinazom. koji sakriva aktivni centar tripsina. Tripsin je vrlo specifičan za veze karboksilnih grupa arginina i lizina. Specifičnost elastaze je veoma široka.4.5. luče se u pankreasnom soku i izlivaju u crevo. glicin i serin. koji ih nosi u jetru da se metabolizuju. Da je njihova resorpcija prosta difuzija.4.1) i elastaza (3. Tripsin i himotripsin uopšte ne deluju na elastin.21. konja. Struktura ova tri enzima na mnogim mestima pokazuje homologiju sekvence.

5. koje raste. kao što su: relativni odnos količine resorbovanih aminokiselina prema peptidima. To je dokaz da postoje aktivni transportni mehanizmi ne samo za slobodne aminokiseline. Veličina zalihe se menja u toku dana. Zadnji stepen varenja. već i za manje peptide. da li na površini ćelija ili intracelularno i kakav je mehanizam njihovog transporta. U vezi sa resorpcijom ostaje još mnogo nerazjašnjenih pitanja. kao i u crevu. Srednja koncentracija slobodnih aminokiselina u krvi čoveka je oko 50 mg%. odigrava se unutar epitelijalnih ćelija debelog creva. ne zna se mesto gde se hidrolizuju manji peptidi. kao ni kod gravidnih ženki ili u laktacionom periodu. Nedavno je potvrđeno da se mali peptidi resorbuju brže od aminokiselina iz kojih su izgrađeni. Kod toga cela količina ostaje nepromenjena.49 Slika 6.49 .3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA Smatra se da celokupna količina slobodnih aminokiselina u krvi i drugim telesnim tečnostima obrazuje »zalihu ili fond« (pool). U odraslih osoba prinos fondu aminokiselina od razgradnje telesnih proteina je u ravnoteži sa potrošnjom za njihovu resintezu.5 g. odnosno u celoj krvi oko 2.Procesi koji učestvuju u održavanju fonda aminokiselina Ispitivanja aminokiselina obeleženih izotopima pokazala su da se proteini neprestano razgrađuju i resintetizuju. Najvažniji putevi snabdevanja i potrošnje fonda aminokiselina dati su na slici 6. tako da je on prilično na konstantnom nivou. ove dve veličine nisu uravnotežene u mladunčeta. Tako npr. Izgleda da se posle varenja u crevu dobijaju pored slobodnih aminokiselina i manji peptidi. tako da njihovi molekuli imaju ograničeno vreme trajanja.Verovatno je da se prolaz makromolekula u cirkulaciju dešava i u respiratornom traktu. U ovaj fond se aminokiseline neprestano dodaju i iz njega uzimaju. Retki slučajevi nastajanja antitela samo od nekih od nebrojenog broja proteina je jak dokaz da se intaktni protein vrlo retko direktno resorbuje. 6. To je sigurno dokazano za izvesne viruse kao što je virus poliomielitis―a. koza proizvode do 300 g . Medutim. odnosno hidroliza malih peptida. Stalnim varenjem proteina ulazi u fond oko 70 g. Slobodne aminokiseline napuštaju ove ćelije i ulaze u krvotok. koji se resorbuju.

One obezbeđuju različite nizove ugljenikovih atoma. koje se mogu odlagati u adipozno tkivo ili ugljenih hidrata koji se čuvaju u obliku glikogena. Iako male količine aminokiselina se metabolišu ovim sporednim putevima.50 su dati primeri učestvovanja aminokiselina u sintezi nekih biomolekula. organizam ne odlaže aminokiseline. ako ih ima više nego što mu je potrebno. Slika 6.50 . prstenaste sisteme i reaktivne grupe. Taj proces se zove desaminacija.5 g dnevno u čoveka. Aminokiseline se vrlo često koriste za biosinteze drugih sastojaka. a koncentracija aminokiselina u krvi se održava na prilično konstantnom nivou. To je neznatno u odnosu na dnevno unošenje hranom. Višak aminokiselina ulazi u energetski metabolizam. 6.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA Metabolizam aminokiselina je vrlo komplikovan. Prvi stepen u oksidaciji aminokiselina je odvajanje amino―grupe i njena zamena keto―grupom. Na slici 6. Za razliku od masti. oko 1. jer se one međusobno veoma razlikuju. a osim toga mnoge aminokiseline mogu da se metabolišu na više načina.5. koje uzima iz fonda aminokiselina. Svi proteini se sintetišu za specifične potrebe. Manji deo aminokiselina se uključuje u sporedni put. vode i amonijaka. i njima nastaju korisna i organizmu neophodna jedinjenja. Glavni metabolični put vodi do potpune razgradnje aminokiselina do CO2. Pošto sve . a ne kao rezerva za dobijanje aminokiselina.Biomolekuli koji nastaju od aminokiselina Izlučivanjem u urinu gubi se nešto malo aminokiselina.mlečnih proteina dnevno. koji je specijalni za svaku aminokiselinu. U njemu nema nikad više od nekoliko grama u bilo koje doba.

oksalacetata. Razgradnja aminokiselinskih ostataka ide do piruvata.51 . Metionin. glutamin. Nastale keto―kiseline su različite strukture. koji se uključuju u ciklus. Svaka ketokiselina se dalje zato individualno metabolizuje. histidin i arginin prvo prelaze u glutamat. koje se kao intermedijeri ciklusa trikarbonskih kiselina uključuju u oksidativni metabolizam. koji je takođe intermedijer CLK. koje nastaju transaminacijom glutaminske i asparaginske kiseline. razgradnja triptofana do acetil―KoA odvija se u 14 reakcija. Asparagin prvo gubi amidnu grupu i daje aspartat. sukcinil―KoA). koje može da uđe u CLK. Prolin. Mogu imati ravan niz C―atoma. one koriste prilično isti način za početnu (primarnu) desaminaciju. izoleucin i valin pretvaraju se u sukcinil―KoA. acetil―KoA ili u neki od intermedijera ciklusa (npr. koji se. Zadatak svih metaboličnih puteva aminokiselina je da se one pretvore u takvo prosto jedinjenje. intermedijere CLK.proteinske aminokiseline (izuzev prolina i oksiprolina) imaju opštu formulu R―CH(NH3+)COO-. Prosta i jednostavna je razgradnja ketokiselina. To su α―ketoglutama i oksalsirćetna kiselina. pretvara u oksalacetat. Npr. Na donjoj slici 6. pa zatim u α―ketoglutarnu kiselinu. Sudbina dvadesetak proteinskih aminokiselina može se sažeti na sledeći način: Aspartat i glutamat desaminacijom daju oksalacetat i α―ketoglutarat.51 je prikazan ulaz različitih aminokiselina u CLK. rašljasti ili aromatične i heterociklične prstenove. Razgradnja ketokiselina je često prilično komplikovana.Putevi ulaženja aminokiselina u ciklus trikarbonskih kiselina . kao što je već rečeno. Slika 6.

koji pošto pređe u acetil―KoA. Aminokiseline koje se pretvaraju u piruvat nazivaju se »glukogene«.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE Dva najvažnija i opšta procesa kojima se postiže pretvaranje aminokiselina u ketokiseline su: oksidativna desaminacija i transaminacija. On jedino oksidativno desaminira lizin. 6.51 se vidi da se pet aminokiselina razgrađuju do piruvata. One se vrlo retko javljaju u prirodi. se nalaze u ćelijskom zidu nekih bakterija. tirozin. a koji mora prethodno da pređe u ε―acetil―derivat.2).3).2) i glutamat―dehidrogenaza (1. a one koje daju acetoacetil―KoA su »ketogene«.3. jer su njegovi supstrati neproteinske D―aminokiseline. To je enzim kojiima za prostetičnu grupu FAD. Samo od glukogenih može da se sintetiše glukoza. od devet C―atoma tirozina četiri daju acetoacetat.Na slici 6. na koga ne deluju drugi enzimi. glicin. Na slici 6.5. Oksidaza D―aminokiselina se nalazi u specijalnim organelama. alanin.51 se vidi da su neke aminokiseline i glukogene i ketogene. serin i treonin. već što može da desaminira većinu . ulazi u oksidativnu razgradnju. ćelijskim mikro―telešcima (peroksizomima). a 3 C―atoma piruvat. koji nastaje u toku reakcije oksidaze. Oksidaza L―aminokiselina katalizuje sličnu reakciju kao oksidaza L―aminokiselina. enzim koji razlaže vodonik―peroksid. s tom razlikom što su njeni supstrati proteinske L―aminokiseline. a) Oksidativna desaminacija Najvažniji enzimi koji učestvuju u oksidativnoj desaminaciji su: oksidaza D―aminokiselina (1.4.4. Npr. Aktivnost ovog enzima je mala u ćelijama sisara i smatra se da nema značajnu ulogu u metabolizmu aminokiselina. Prostetična grupa ovog enzima je flavin mononukleotid (FMN). To su cistein. Glutamat―dehidrogenaza je najvažniji enzim i to ne samo zbog njene uloge u metabolizmu glutamata. Oni sadrže i katalazu.3. O oksidazi D―amino kiselina je već bilo govora. oksidaza L―aminokiselina (1. Fenilalanin. leucin.1.4. a ne FAD. tako npr. lizin i triptofan se pretvaraju u acetoacetil―KoA. koji posle oksidativne dekarboksilacije u obliku acetil―KoA ulazi u CLK. a katalizuje sledeću reakciju: Prisustvo ovog enzima je prilično misteriozno.

arginin. Ove promene u specifičnosti ukazuju da enzim može da postoji u raznim oblicima u zavisnosti od prisustva izvesnih manjih molekula. Različita jedinjenja kao gvanozin―trifosfat (GTP). što izaziva smanjenje aktivnosti glutamat―dehidrogenaze.aminokiselina. Enzim ima molekulsku težinu oko 312 000. tirozin i valin. cistein. = 52 000). oligomerne je strukture. asparagin. Glutamat je najbolji supstrat za ovaj enzim. Najmanje 11 proteinskih aminokiselina može da se transaminira: alanin. Protomeri za razliku od oligomera pokazuju aktivnost alanin―dehidrogenaze. kad se poveže sa procesom transaminacije. NADH i neki steroidni hormoni izazivaju desagregaciju oligomera.T. Slabija aktivnost može da se dokaže i za neke monokarbonske aminokiseline. tako i za njegovu oksidativnu desaminaciju. lizin. I njegove protomerne jedinice se sastoje od šest peptidnih lanaca (M. Glutamat―dehidrogenaza zbog alosterne strukture je regulatorni enzim metabolizma aminokiselina. koga ADP i izvesne aminokiseline štite da ne pređe u sastavne protomere. b) Transaminacija U reakcijama transaminacije prenosi se amino―grupa aminokiselina na jednu od sledeće tri α―ketokiseline: piruvat. fenilalanin. Ona katalizuje sledeću reakciju: Reakcija glutamat―dehidrogenaze je reverzibilna i služi kako za sintezu glutamata. α―ketoglutarat i oksalacetat. izoelucin. Aktivan je samo oligomerni oblik. triptofan. kao što je alanin. . asparaginska kiselina.

koju katalizuje glutamat―dehidrogenaza.Transaminacija se može predstaviti sledećom shemom: Najvažnije transaminaze su alanin―transaminaza (2. koje se odigravaju u i citoplazmi povezane su s onima u mitohondrijama. ona mora da se prenese na α ―ketoglutarat dejstvom GOT: Krajnji primalac α―ketoglutarat. Transaminaze se nalaze i u citoplazmi i u mitohondrijama. Transaminacije. dolazi do oslobađanja NH4+. jer se ne oslobađa amonijak. Alanin―transaminaza (GPT) je specifična za par: piruvat―alanin. ređe je to asparaginska i alanin.2)—GPT: α―aminokiselina + pirogrožđana ↔ α―ketokiselina+alanin glutamat―trans―aminaza (2.1. aglutamat dehidrogenaza za par glutamat―α―ketoglutarat.1)— GOT: i U reakcijama transaminacije ne dolazi do prave »transaminacije«. obično glutaminske. U matriksu mitohondrija se nalazi . amino―grupa od većine aminokiselina je Povezivanjem transaminacije sa oksidativnom desaminacijom. Dokazano je da se amino―grupe sakupljaju u citoplazmi u obliku glutamata.6. U organizmima gde dominira GPT u sakupljanju amino―grupa. On ulazi u mitohondrije posredstvom specifičnih prenosilaca.6. Zadatak transaminaza je da sakupe amino―grupe različitih aminokiselina u obliku jedne aminokiseline.1.

Uloga pirodoksal―fosfata u transaminaciji. Slika 6. piridoksal―fosfat. dejstvom molekula H2O. Sve transaminaze izgleda da imaju isti koenzim. nastaje ketokiselina (A) i oslobađa se koenzim (slika 6. Transaminaze imaju analognu ulogu u metabolizmu amino―grupa. već i dejstvom specifičnijih dehidrataza i desulfhidraza. odnosno H2S. Na slici je označena samo aldehidna grupa koenzima H—C=O c) Neoksidativna desaminacija Aminokiseline mogu da izgube amino―grupu ne samo dejstvom transaminaza i dehidrogenaza. kao kinaze u energetskom metabolizmu. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: serin i treonin―dehidrataza i cistein―desulfhidraza.52). On igra ključnu ulogu u prenošenju amino―grupa. To su enzimi koji otkidaju molekul vode od supstrata. Kondenzacijom s aminokiselinom koenzim prelazi u Schiff―ovu bazu u kojoj dolazi do premeštanja i posle hidrolize.aspartat―glutamat―transaminaza. Oni katalizuju sledeće reakcije: .52 .

2 mg/100ml. U čoveka iznosi 0. Životinje kao što su ptice.6 SUDBINA AMONIJAKA Desaminacijom aminokiselina u jetri i drugim organima.5. Kao što smo već rekli. Da ne bi došlo do povećanja koncentracije amonijaka u krvi. Treonin―dehidrataza je naročito interesantna. a naročito u bubrezima stvaraju se znatne količine amonijaka. dakle. Glukoza reprimira sintezu ovog enzima. npr. izlučuju amonijak u obliku nerastvorne mokraćne kiseline (to su urikotelni organizmi). ali njima stoje na raspolaganju neograničene količine vode u kojoj žive. kojom ga i proizvode. reptili i neke muve koje moraju da čuvaju vodu.1 do 0. Amonijak je vrlo toksičan i njegova koncentracija u krvi mora da se održava na vrlo niskom nivou (u tragovima). prevodi u glutamin: . čije izlučivanje zahteva veliku količinu vode. u obliku NH4+ jona. a njegova detoksikacija. prelaženje u ureju se odigrava u jetri. Životinje moraju. kazeinom. Kod sisara je to ureja (ureotelne). on se u tkivu. Kopnene životinje detoksiciraju amonijak na taj način što ga pretvaraju u neko neškodljivo jedinjenje. koje se lako izlučuje. da otklanjaju amonijak istom brzinom. dejstvom glutamin―sintetaze.Sva tri enzima imaju piridoksal―fosfat kao koenzim. u koju dospeva krvotokom. jer se njena sinteza može da indukuje i kod viših životinja. 6. Neke ribe izlučuju slobodan amonijak. amonijak nastaje u većini tkiva.

One zajedno sa molekulom CO2 prevode aminokiselinu ornitin u arginin.Glutamin. Ona se odigrava u ciklusu povezanih reakcija i zato se naziva ciklus ureje. Ovaj deo ciklusa odigrava se kod svih životinja koje mogu da sintetišu arginin. koji bi se inače potrošili za neutralizaciju kiselina. koji se dobijaju hidrolizom glutamina. Od svih aminokiselina u krvi ima najviše slobodnog glutamina (oko četvrtine slobodnog amino―azota u krvi). Sintezu ureje u jetri su objasnili Krebs i Henseleit 1931 g. kod toga se ornitin regeneriše. Reakciju katalizuje glutaminaza: glutamin + H2O → glutamat + NH3 Na ovaj način organizam čuva Na+ jone plazme. što služi za transport amonijaka. Ona katalizuje ireverzibilno hidrolizu arginina u ureju. U ciklus ulaze dve amino―grupe. predstavlja i jedinu rezervu azota u organizmu. NH4+ jonima. ali samo ureotelne životinja sadrže enzim arginazu. nastale desaminacijom aminokiselina. pored toga. U bubregu se neutrališu kiseline urina (sumporna i fosforna iz proteinske hrane). Male količine ornitina učestvuju u »urea«―ciklusu (1 ornitin: 20 ureje). Danas se smatra da prva amino―grupa koja ulazi u ciklus nastaje oksidativnom desaminacijom glutamata u mitohondrijama: Nastali slobodni amonijak zajedno sa CO2 karbamil―fosfat sintetaze u karbamil―fosfat: prelazi dejstvom .

) i tek onda reaguje s amonijakom. On nastaje od glutamata dejstvom aspartat―glutamat―transaminaze: Amino―grupa apsartata se vezuje na karbonilni C―atom citrulina dajući arginino―sukcinat. za koju se vezuje CO 2 (aktivni CO2. dajući citrulin. a karbamil―fosfat je visokoenergetsko jedinjenje. Dva molekula ATP―a su potreba za nastajanje jednog molekula karbamil―fosfata. Druga amino―grupa ulazi u ciklus u obliku aspartata. Reakciju u prisustvu ATP―a katalizuje argininosukcinat―sintetaza: .Enzim sadrži biotin kao prostetičnu grupu. Reakcija je ireverzibilna. On prenosi karbamil―grupu na ornitin.

Ovaj niz reakcija koriste ćelije za sintezu arginina. Urotelne životinje imaju arginazu. to su za nastajanje jednog mola ureje u stvari potrebne četiri visoko energetske fosfatne veze. dajući ornitin: Arginin + H2O → ureja + ornitin Posle ove reakcije počinje ponova sinteza arginina. . Ukupna promena u ciklusu ureje je sledeća: 2NH3 + CO2 + 3 ATP + 2H2O → urea +2ADP+2Pi + AMP+PPi G°' = oko ―40kJ Pošto se nastali pirofosfat hidrolizuje u fosfat. Nastali fumarat ulazi u CLK kao intermedijer.Argininosukcinat se reverzibilno razlaže. koja otkida ureju od arginina. dejstvom argininosukcinaze. na slobodni arginin i fumarat.

karbamilfosfat sintetaza. nalaze se u mitohondrijama jetre. Nedavna ispitivanja su pokazala da su enzimi ciklusa prostorno odvojeni. mono― i diamin―oksidaze. glutamat―aspartat transaminaza. koji je vrlo jak otrov. kao što su glutamat―transaminaza. širi kapilare. moraju da detoksiciraju. pojačava sekreciju stomačnog soka itd. 6.Mnogi enzimi koji snabdevaju ciklus amino―grupama. Za njihovu detoksikaciju postoje enzimi. . Tako se npr. npr. kao i enzimi četiri glavnih reakcija ciklusa.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA U mnogim tkivima se nalaze enzimi.5. Drugi primeri su: CO2 glutaminska kiselina-------→ γ―aminobutirat (aktivan u CNS) CO2 5―hidroksi―triptofan --------→ serotonin (vazokonstriktor i sinaptički transmiter) 3 :4―dihidroksi―fenilalanin → dopamin (preteča adrenalina) —CO2 Tirozin ---------→ tiramin (sužava krvne sudove i dovodi do povišenja krvnog pritiska) Sve ove supstance se posle izvršene akcije. koje ih oksiduju u aldehide. koji često imaju snažno fiziološko dejstvo. histidin dekarboksilira u histamin. posebno centralnog nervnog sistema. koji jako stimuliše glatku muskulaturu. koji katalizuju dekarboksilacije aminokiselina: Produkti dekarboksilacije su primarni amini. da bi se sprečilo nagomilavanje amonijaka u krvi.

purinskih i pirimidinskih baza. Formijat se koristi kao izvor C―l čestica (aktivni formijat). a) Glicin i serin Glicin je jedina proteinska aminokiselina koja nema asimetričan C―atom i nije supstrat za oksidaze ni D― niti L― aminokiselina.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA Da bi mogli da objasnimo poreklo nekih azotnih jedinjenja u urinu. kojih ima u nekoliko međupromenljivih oblika. On se vrlo brzo oksiduje u jetri u formijat i CO2.6. za biointezu npr. a i triptofana. potrebno je da detaljno prodiskutujemo metabolizam glicina i serina. Za oksidaciju glicina postoji specifična glicin―oksidaza (flavoenzim).5. koja katalizuje reakciju: Glioksalat može takođe da nastane i transaminacijom glicina. fenilalanina i tirozina. odnosno na raznim . C—1 ostaci se aktivišu vezivanjem za tetrahidrofolne kiseline (THFA). cisteina i metionina.

Dokazano je da glicin i serin prelaze jedan u drugi. koji metilacijom daje holin. One se preko piruvata uključuju u metabolizam ugljenih hidrata. oksimetil —CH2OH i metil ―CH3. Pošto serin ne―oksidativnom desaminacijom . Poznato nam je da su ova dva amina. N10 ―metilen THFA. gubi vodu i prelazi u piruvat. komponente fosfoglicerida. to su obe aminokiselina glukogene. . Dva C― atoma serina (α i β) vode poreklo od α―C―atoma glicina: Donor C—1 ostataka odnosno —CH2OH grupe je N5. Pretpostavlja se da biosinteza glicina i serina u jetri ide na sledeći način: Od serina može da nastane dekarboksilacijom etanolamin.oksidacionim nivoima. a acetilholin igra ključnu ulogu u prenosu nervnih impulsa. Svaki oksidacioni oblik prenosi određeni C—1 ostatak: formil —CHO.

Od glicina i sukcinata nastaje prostetična grupa hem. Osam C―atoma i četiri N―atoma porfirinskog prstena (debelo ucrtani) potiču od osam molekula glicina. takođe bilo govora da glicin učestvuje u detoksikaciji aromatičnih jedinjenja. Glavni put metabolizma viška cisteina vodi do piruvata i neorganskog sulfata . O važnosti —SH grupe za aktivnost mnogih enzima bilo je ranije govora. Životinski organizam može da sintetiše purinske baze.53 .Skelet porfirinskog prstena hema (C― i N―atomi. Tiolska ―SH (ili sulfhidrilna) grupa je vrlo reaktivna. Biosinteza ovih jedinjenja je do detalja objašnjena. Dve ―SH grupe se oksiduju u disulfidnu —S—S— grupu. b) Aminokiseline sa sumporom (cistein i metionin) Cistein je analog serina u kojem je kiseonikov atom alkoholne grupe zamenjen sumporom. kao i N―atom na položaju 7 potiču od glicina. koji potiču od glicina zadebljani su). C―atomi purinskog prstena na položaju 4 i 5. benzojeve i nikotinske kiseline. Ranije je.Molekul glicina ima dakle mnogostranu ulogu u biosintezi ćelijskih sastojaka i biološki aktivnih jedinjenja. npr. koristeći ugljenikove i azotove atome glicina. Slika 6.

Oksidacija cisteina Oksidacioni proizvod cisteina. Metionin je aminokiselina koja sadrži metil―grupu. taurin. Aktivni davalac ―CH3 grupa je »aktivni metionin« koji se zove S . U biološkim metilacijama metil―grupa se prvo energetski obogaćuje sa ATP―om.54 . nastaje kao sporedni proizvod. koja se koristi za biosintezu mnogih sastojaka.Slika 6.adenozilmetionin . On je sastavni deo žučnih kiselina i doprinosi polarnosti ove grupe lipida svojom —SO3H grupom.

Ona ne može direktno da se odstrani da bi nastao cistein. Tako trans―metilacijom nastaje od gvanidino―sirćetne kiseline kreatin: Na sličan način nastaju N1―metil―nikotinamid. Od njegovog demetilovanog derivata. adrenalin. Homocistein ima jednu —CH2 grupu više nego cistein. homocisteina. katehol. . histamin. koji se prenosi na serin. Metionin može potpuno da snabdeva organizam sumporom. metilovane purinske baze. fosfatitil―etanolamin itd. sintetiše se u organizmu cistein. Sinteza cisteina ide tako da se koristi samo atom sumpora homocisteina.Metilna grupa se prenosi (reakcije transmetilacije) na razne akceptore kao što su: gvanidino―sirćetna kiselina.

Razgradnja aromatičnog prstena je medicinski vrlo interesantna.Ostatak homocisteina se transaminacijom pretvara u α―ketobuternu kiselinu. . C i D označena mesta. Tirozin ne može da pređe u fenilalanin. koji se nagomilava. Na slici 6. na kojoj su sa A. Ona se poznaju po nagomilavanju intermedijera. Homocistein služi. kada u hrani ima dosta fenilalanina. Ova metabolična greška. takođe. poznata kao fenilketonurija. Tirozin nastaje iz fenilalanina hidroksilacijom (uvođenjem hidroksilne grupe). Zbog genetskog defekta u sintezi enzima dolazi na mestima njihovog dejstva do prekida razgradnje i nagomilavanja intermedijera. koja se kompletno metabolizira. Tirozinoza je vrlo redak genetski defekt. c) Fenilalanin i tirozin Fenilalanin je esencijelna aminokiselina. tako da ona skreće u pravcu nastajanja fenilpiruvata. i za regeneraciju metionina.55 je data shema razgradnje aromatičnog prstena. jer su u čoveka već odavno poznata nasledna oboljenja. On zbog toga nije esencijelna aminokiselina. jer životinjski organizam nije u stanju da sintetiše benzolov prsten. koja nastaju kada je ova razgradnja poremećena. U nedostatku enzima A dolazi do blokade glavnog puta razgradnje. koja mogu da budu genetski defektna. jer je hidroksilacija ireverzibilan proces. B. kada se mokraćom izlučuje tirozin i p―hidroksifenil―pirogrožđana kiselina. prouzrokuje mentalno zaostajanje bolesnika. Njegova metilacija ide sa derivatima tetrahidro―folne kiseline.

zbog nedostatka enzima na mestu D. Pigmenti se sastoje od dugačkog C―lanca.Izlučivanje homogentizinske kiseline u mokraći. On sadrži indolov prsten. Različite oksidaze u prisustvu kiseonika pretvaraju tirozin u reaktivni hinon.Šema razgradnje fenilalanina i tirozina sa označenim genetski :defektnim mestima . koji polimerizuje u pigmente melanine. Slika 6. naziva se alkaptonurija. Albino životinje ne mogu da sintetišu pigmente melanine. sa velikim brojem konjugovanih dvogubih veza.55 . Ona se javlja u nedostatku enzima koji razgrađuju homogentizinsku kiselinu. koje apsorbuju u vidljivom delu spektra i zbog toga su vrlo tamno obojeni . koja zbog toga stajanjem pocrni.

izlučuje se i dosta kreatinina (u čoveka 1—3 g dnevno). Celokupna količina kreatina plus kreatin―fosfata jedne individue održava se na prilično konstantnom nivou.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI U mokraći životinja pored veće količine ureje. glicin i metionin u obliku S―adenozilmetionina: Slika 6. koji je proporcionalan njenoj mišićnoj razvijenosti.Biosinteza kreatin―fosfata i nastajanje kreatinina .56 .5. tako da je njegovo izlučivanje takođe konstantno. Jedan deo ovog kreatina i kreatin―fosfata (oko 20%) se svakog dana pretvara u kreatinin. iz koje bakterije crevne flore sintetišu amid nikotinske kiseline. Dnevni gubitak kreatina se nadoknađuje sintezom u kojoj učestvuju tri aminokiseline: arginin.d) Triptofan Triptofan je esencijelna aminokiselina. Mokraćni kreatinin je endogenog porekla. odnosno ne potiče iz hrane. 6.

i OH-. označavaju se kao L-aminokiseline. tirozin. Prema osobinama bočnih nizova mogu se razlikovati više grupa aminokiselina. tj. serin. leucin. koje sadrže još i SH. cistin. Glicin nema bočni lanac i može da se prilagođava konformacijama koje su sterno nedostupne za druge aminokiseline. To su asparaginska i glutaminska kiselina. Kako aminokiseline . karboksilnu i amino-grupu. One aminokiseline čija se amino grupa nalazi levo od α-C atoma. Osim glicina. ostale amino kiseline mogu biti u dva izomerna oblika. tkivima i organima. mogu se ponašati i kao kiseline i kao baze. prolin i fenilalanin) ili polaran (triptofan. U organizmu čoveka nalaze se α-aminokiseline.i OHgrupe su hidrofilne i polarne ali nisu jonizovane. izoleucin.Ukratko: Aminokiseline su osnovna strukturna jedinica protina i čine više od 20% suve mase organskih molekula koji se nalaze u ćelijama. a ostatak R može biti nepolaran (glicin. aminokiseline su amfoterna jedinjenja. Aminokiseline koje sadrže SH. treonin. arginin i histidin. Prema hemijskoj strukturi aminokiseline se dele na neutralne. Aminokiseline sadrže karboksilnu (COOH) grupu i amino grupu (-NH ₂). a takve su i neke aminokiseline sa aromatičnim R-ostacima. pozitivno i negativno naelektrisane aminokiseline. Bazne aminokiseline imaju. a one s NH₂ grupom desno kao D-aminokiseline. samo one koje imaju –NH₂ grupu vezanu na C atomu uz karboksilnu grupu. još jednu baznu grupu. Konformaciono važne aminokiseline su glicin i prolin. metionin). Tu spadaju lizin. Aminokiseline pokazuju sve hemijske reakcije karakteristične za obe funkcionalne grupe. aromatične ili heterociklične bočne nizove. Zbog karboksilne i aminogrupe što ih sadrže. Kisele aminokiseline imaju dve COOH grupe. Na kraju postoje i jonizovane. kisele i bazne. kao i dodatne NH ₂ i COOH grupe. Aminokiseline sa alifatičnim bočnim nizovima su nepolarne ili hidrofobne. Enormna strukturna i funkcionalna složenost proteina proizilazi iz različitih kombinacija 20 proteinogenih aminokiselina koje se vezuju u polimere. Neutralne aminokiseline imaju jednu COOH i jednu NH ₂ grupu. koje imaju alifatične. Tako se glicin obično nalazi u regionima uvrtanja lanca gde polipeptidna kičma pravi oštre zaokrete. cistein. alanin. valin. osim α-NH₂ grupe. tj.

d) preći u druge aminokiseline. Tokovi metabolizma aminokiselina omogućavaju da one nakon deaminacije mogu: a) oksidacijom preći konačno u CO₂ i H₂O i poslužiti kao izvor energije. a takve su leucin. Neke aminokiseline čovek može sam sintetizovati. Oksidativnom deaminacijom nastaju takođe iz aminokiselina ketokiseline. histidin i lizin. f) stvaranje soli. izoleucin. tj. u neutralnim rastvorima većina aminokiselina se nalazi u obliku dipolarnog ili cviter (zwitter) jona. U ovakvim slučajevima dipolarni joni nastaju ne u neutralnim. Dekarboksilacijom koju katalizuju dekarboksilaze s piridoksal-fosfatom kao koenzimom.sadrže najmanje dve funkcionalne grupe koje mogu da se jonizuju. odnosno metabolizma aminokiselina i metabolizma ugljenih hidrata i lipida. b) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje acetsirćetne kiseline. Ova pH-vrednost se naziva izoelektrična tačka (pI). metionin. međusobnog vezivanja aminokiselina tzv. Delovanjem enzima aminotransferaza (transaminaza) prenosi se aminogrupa na ketokiselinu i pri tome aminokiselina. Najvažnije hemijske osobine aminokiselina su: a) esterifikacija. OH. iz aminokiselina nastaju odgovarajući amini. d) oksidativna dezaminacija. a neke mora unositi hranom (esencijalne). Zato za svaku aminokiselinu postoji određena pH-vrednost na kojoj se ova nalazi u rastvoru u obliku dipolarnog jona. Ključnu ulogu u metabolizmu aminokiselina imaju procesi transaminacije. Pored -NH₂ i COOH-grupa u sastav nekih aminokiselina ulaze i druge funkcionalne grupe (imidazolova. donor -NH₂ grupe. uz oslobađanje amonijaka. prelazi u odgovarajuću ketokiselinu. Od oslobođenog amonijaka nastaje ureja koja se urinom izlučuje iz organizma. peptidnom vezom između karboksline grupe jedne aminokiseline i aminogrupe druge . c) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje glukoze. a delimično i arginin. triptofan i fenilalanin. Najvažnija osobina aminokiselina je stvaranje peptidne veze. Kao akceptor aminogrupe obično služi 2oksoglutarna kiselina. valin. a time i glikogena ili masti. b) acilovanje. već u kiselim ili baznim sredinama. a iz ketokiseline koja je primila -NH ₂ nastaje aminokiselina.ili SH-). e) transaminacija. Transaminacija je reverzibilni proces i predstavlja vezu između metabolizma proteina. treonin. c) dekarboksilacija. g) stvaranje peptidne veze. od kojih su neki (biogeni amini) vrlo važni za organizam.

Kvatenarnom strukturom označava se agregacija više polipeptidnih lanaca u molekulu proteina. jer se kidaju -S-S. recimo već zagrevanjem na 60 d0 70°C. najrazličitijih. Fibrilarnu strukturu u kojoj su α-heliksi međusobno isprepleteni poput konopca poseduju nerastvorljivi skleroproteini ( to su keratin iz kose i noktiju. Proteini su osnovni i najvažniji sastojci ćelije. Primarna struktura označavala je sekvencu aminokiselina. dok složeni. Proteini se lako denaturišu. Proteinski lanci su nabrani i međusobno uvijeni (α-uvojnica. osim svoje proteinske strukture. elektrostatičke veze između slobodnih grupa (R). hemoglobin. a heliksi su međusobno vezani prvenstveno vodonikovim. sekundarnoj i tercijalnoj strukturi. od tri tripeptid itd. Ranije se govorilo o primarnoj. lipoproteini.veze. Na taj način nastaju peptidi. sadrže i tzv. najraznovrsnijih struktura i brojnih. Proteini su sastavljeni od aminokiselinskog niza karakterističnog za svaki protein. mioglobin i lizozom. veoma važnih uloga.aminokiseline. Prema sastavu proteine delimo na jednostavne i složene proteine. Raznim fizičkim i hemijskim metodama proteini se mogu frakcionisati i to: a) frakcionisanje taloženjem sa solima ili rastvorima (temelji se na razlikama u rastvorljivosti pojedinih vrsta proteina u prisustvu jona ili dehidrirajućih rastvora kakvi su . tj. glukoproteini koji sadrže ugljene hidrate. npr. Struktura proteina uslovljava i njihova fizičko-hemijska svojstva. kolagen vezivnog tkiva. α-heliks). Peptidi s više od 6 i manje od 50 aminokiselina nazivaju se polipeptidi. ali takođe i kovalentnim vezama. U globularnim proteinima proteinski lanac je prvenstveno vezan disulfidnim vezama i na određeni način zavrnut. hemoproteini koji sadrže hem kao prostetičnu grupu. Takvi su npr. te disulfidne veze. Jednostavni su izgrađeni samo od aminokiselina. Ako se peptid sastoji od dve aminokiseline zove se dipetid. među kojima prevladavaju jonske. elastin iz tetiva. a tercijalna izgradnju globularnih proteina. uvojnica. svaki protein ima određeni redosled ili sekvencu aminokiselina. koji sadrže lipide. U živim bićima proteini su najbrojnija jedinjenja. Nabiranjem ili uvijanjem lanaca nastaju razni oblici proteina koji mogu da se podele u: a) fibrilne (ili nitaste) i b) globularne. sekundarna je označavala raspored lanaca. miozin iz mišića i fibrinogen iz krvi). Prema prostetičnoj grupi imaju proteidi i svoje nazive. neproteinsku ili prostetičnu grupu. Prostorni raspored lanca aminokiselina naziva se lančana konformacija.

a nastali peptidi razgrađuju se dalje delovanjem karboksipeptidaza.natrijum sulfat i sulfit. gde ih razgrađuju nekoliko proteolitičkih enzima (proteaze). c) regulisanju metabolizma ( regulatorni proteini . aminopeptidaza i konačno dipeptidaza do aminokiselina. Na njih tu deluje pepsin. b) odbrani živih sistema od raznih uticaja ( imunoglobulini i faktori koagulacije). alkohol ili etar). kada dolazi do kaheksije. d) ultracentrifugiranjem ( temelji se na razlikama u relativnoj molekularnoj masi i obliku molekula proteina). Proteini su osnovni sastojci živih bića i u njima igraju najraznovrsnije i značajne uloge. obliku. Obrnuto deluju hormon rasta. sekvenca aminokiselina u polipeptidnom lancu određena je genima. odnosno ureje koja je konačni proizvod metabolizma proteina. Proteini na razne načine učestvuju u: a) održavanju homeostaze (od naročitog značaja su transportni proteini). insulin i androgeni koji stimulišu sintezu proteina u mišićima. Nadbubrežna žlezda. Stvaranje određenog proteina. koje se (zajedno sa aminokiselinama iz hrane koje nisu bile korišćene za biosintezu proteina) metaboliziraju dalje do amonijaka. Razgradnja se nastavlja u tankom crevu delovanjem tripsina i himotripsina. Promenu oblika ćelija nekih tkiva obezbeđuju kontraktilni proteini. Razgradnja ćelijskih proteina je enzimski proces. naboju i rastvorljivosti). Oslobođene aminokiseline resorbuju se iz intestinalnog trakta i prelaze krvotokom u jetru i ostala tkiva. Proteini se unose u organizam hranom. gde se iz njih sintetizuju specifični peptidi i proteini pojedinih organa i tkiva. To se isto događa i kod malignih bolesti. U tkivnim ćelijama nalaze se u lizozomima proteolitički enzimi koji razgrađuju proteine do aminokiselina. Tada se u jetri stvara više proteina. Tako su oni strukturne komponente ćelije. pa u jetru dolazi krvotokom više aminokiselina. Svaki od navedenih enzima deluje samo na određene peptidne veze. Želudac je mesto početka razgradnje proteina. hormoni i receptori . tiroidna žlezda i estrogeni stimulišu razgradnju mišićnih proteina. tj. Regulacija metabolizma proteina je nervna i hormonska. b) elektroforezom ( temelji se na razlikama u električnom naboju pojedinih proteinskih frakcija).enzimi. c) hromatografijom ( temelji se na razlikama u veličini. . magnezijum i amonijum sulfat . čijom razgradnjom nastaje više ureje.učestvuju u održanju i kontroli svih životnih procesa).

Aktivirana jantarna kiselina (sukcinil CoA) potrebna za ovu sintezu može nastati na više načina: 1) iz ciklusa trikarbonskih kiselina od α-ketoglutarata ili trasaminacijom iz glutamina. vitamini. zbog čega su važni za održavanje acidobazne ravnoteže. npr. Smanjenje koncentracije proteina (hipoproteinemija) javlja se pri prekomernoj hidrataciji.). koji se nalazi u mišićima i može takođe vezati kiseonik i tako ga povremeno spremati u mišićima. sarkoma. hemoglobin itd. hormoni. inhibitori enzima. Promene koncentacije proteinskih frakcija u raznim bolestima treba posmatrati povezano. mioglobin. Proteinski deo hemoglobina. oligoelementi i elektroliti u cirkulaciji vežu na pojedine proteine (albumin. 3) iz acetoacetil-CoA i sukcinata delovanjem enzima sukcinil-CoA-transferaza ili 4) iz valina i izoleucina preko propionil-CoA i metil-malonil-CoA. U njih se ubrajaju hemoglobin. a ponekad i kod ciroze jetre. Posebnu grupu proteina čine hemoproteini. Oni su složeni proteini čija je prostetična grupa porfirinski prsten s inkorporiranim gvožđem. gubitku proteina iz organizma. gde se stvara i manji deo globulina (α. enzimi. 2) iz sukcinata i koenzima A (CoA) uz guanozin-trifosfat i enzim sukcinil-CoAsintetazu. hroničnih upala i autoimunih bolesti (reumatoidni ili eritematozni lupus). transferin i dr. u hipertireozi ili dijabetesu melitusu. enzimi koji kataliziraju vezivanje kiseonika sa vodonikom iz metaboličkih supstrata te enzimi katalaze i peroksidaze. d) imaju transportnu funkciju. npr. e) pojedini proteini imaju specifične funkcije. dok serum ne sadrži fibrinogen. Plazma sadrži albumine. Ti se proteini sintetizuju u telu iz aminokiselina. Povećanje koncentracije ukupnih proteina (hiperproteinemija) javlja se prilikom dehidratacije. dok se veći deo globulina (γglobulini) stvara u plazma-ćelijama i ćelijama RES-a.i β-globulini). . globuline i fibrinogen. a da koncentracija pojedinih frakcija bude promenjena. neki hormoni. komplement. citohromi i citohromoksidaza.U krvnoj plazmi proteini imaju razne funkcije: a) imaju zaštitnu ulogu od infekcija. Albumin i fibrinogen stvaraju se isključivo u jetri. Sinteza hema započinje reakcijom između sukcinil-koenzima A i glicina. koji prenosi kiseonik iz pluća do tkiva. smanjenoj sintezi proteina ili pojačanom katabolizmu proteina. c) deluju kao puferi. b) utiču na koloidno-osmotski pritisak i time raspodelu vode između vaskularnog i međućelijskog prostora (pre svih albumini). paraproteinemije i mijeloma. faktori koagulacije. Koncentracija ukupnih proteina može biti i normalna. jer se razni lekovi.

odvija se u eritroblastima. Laboratorijsko ispitivanje poremećaja metabolizma porfirina započinje kvalitativnim testovima na porfirine i porfobilinogen. U kliničkim poremećajima biosinteze hema dolazi do porfirija. Razlikuju se dva tipa. Ako su nalazi pozitivni analiza se proširuje na kvantitativno određivanje i diferenciranje uroporfirina i koproporfirina. Porfirije su nasledne bolesti. ali se taj proces produžava sve do stadijuma retikulocita. porfinurije i porfinemije. nizom reakcija. . eritropoetske i hepatične porfirije.globin. Biosinteza hemoglobina. sintetiše se u ćelijskim ribozomima i zavisi od sekvence nukleotida hromozomske DNA. na određivanje porfobilinogena i d-aminolevulinske kiseline.

.

NUKLEINSKE KISELINE .

pankreasa. koje imaju za prostetičnu grupu neku nukleinsku kiselinu. dakle osnovne jedinice iz kojih su sastavljene ribonukleinske (RNK) i dezoksiribonukleinske (DNK) kiseline. a u citoplazmi ima i slobodnih ribonukleinskih kiselina. na Hidrolizom nukleinskih kiselina. bilja i mikroorganizama. Nukleotidi su. Nukleoproteini čija je prostetična grupa dezoksiribonukleinska kiselina. timusa. nalaze se u jedrima svih ćelija životinja. Nukleoproteini. . Dejstvom razblaženih kiselina razlažu se nukleoproteini belančevinu (protamin ili histon) i nukleinsku kiselinu. Njihov redosled u DNK predstavlja molekulski mehanizam u kome se ostavlja genetska informacija. koje imaju veliko jedro u poređenju sa citoplazmom. Proteinska komponenta većine nukleoproteina je baznog karaktera (protamin ili histon). dobijaju se prostija jedinjenja nukleotidi. Slično kao što se belančevine sastoje iz velikog broja aminokiselina. čija je prostetična grupa ribonukleinska kiselina. nalaze se i izvan nukleusa i to delom vezani za strukturu ribozoma. slezine i drugih zlezda. na primer: ćelije sperme. Naročito ih ima mnogo u ćelijama. nukleinske kiseline se sastoje iz velikog broja nukleotida odnosno od polinukleotida.1 UVOD Nukleoproteini su složene belančevine. bilo dejstvom enzima (polinukleotidaza) ili sa N-rastvorom NaOH. Mononukleotidi imaju i druge uloge u ćeliji (npr. a vezana je za nukleinsku kiselinu vezom tipa soli. kao koenzimi transferaza) naročito u njenom energetskom metabolizmu i u reakcijama prenosa grupa (koenzimi transferaza). koja se prenosi i replikuje iz generacije u generaciju jedne vrste i individue.7.

2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA Nukleotidi se sastoje od po jednog molekula baze. koji su međusobno povezani na sledeći način: Otcepljenjem fosforne kiseline nukleotid prelazi u nukleozid. a dezoksiribonukleinske kiseline su genetski materijal. U sastav nukleotida ulaze dve pentoze: D-RIBOZA i D-2DEZOKSIRIBOZA. Posle blage hidrolize. U nukleotidima se nalaze pirimidinske i purinske baze. kiseline (DNK) sadrže D-2- Ova hemijska podela se slaže i sa njihovom različitom biološkom funkcijom. Pirimidinske baze su derivati pirimidina. One se skraćeno obeležavaju RNK. nukleinske kiseline se dele na: a. Dezoksiriboza daje boju s redukovanim fuksinom. heterocikličnog jedinjenja sa dva atoma azota u šestočlanom prstenu. Obe se nalaze u furanoidnom obliku: Prema vrsti šećera koji se nalazi u nukleotidima. takode heterocikličnog jedinjenja. koje sadrže D-ribozu. b.7. Ribonukleinske kiseline učestvuju u sintezi proteina. koje se sastoji od kondenzovanog . bitan za prenošenje naslednih osobina. ribonukleinske kiseline se različito ponašaju od dezoksi-ribonukleinskih kiselina prema redukovanom fuksinu. šećera i fosforne kiseline. Purinske baze su derivati purina. a riboza ne daje. dezoksiribonukleinske dezoksiribozu. ribonukleinske kiseline. Ovo je poznata Feulgen-ova proba na dezoksiribonukleinske kiseline.

One se označavaju velikim slovima: U-uracil. U nukleotidima se obično nalaze tri pirimidinske baze: uracil (2.4-dioksi-5-metilpirimidin) i citozin (2-oksi-4-amino-pirimidin). Nalazi se u mokraći.4dioksipiri-midin). Najduže poznat derivati purina je mokraćna kiselina. Radi lakše orijentacije o prirodi derivata. god. ređe se nalaze i : 5-metilcitozin i 5-hidroksi-metil citozin. koju je izolovao Schede . timin (5-metiluracil ili 2. Pored ovih baza. Od purinskih baza u sastav nukleinskih kiselina ulaze samo aminopurini: Adenin (6-aminopurin) i Gvanin (2-amino-6-oksipurin). koji se obeležavaju sa A •odnosno G.1776. Uracila ima uglavnom u ribonukleinskim. a timina u dezoksiribonukleinskim kiselinama.pirimidinskog i imidazolovog prstena. a ima je u malim količinama i u čovečijoj krvi. pojedini atomi u pirimidinskom i purinskom prstenu obeleženi su brojevima. T-timin i C-citozin. .

purinskog prstena. prema tome ciklični amidi nastali gubljenjem molekula vode i zatvaranjem prstena.Adenin je izolovao Kossel (1885. U nekim nukleotidima se mogu naći i 2-metiladenin i 1-metilgvanin. Citozin. Oni su laktamskog karaktera. Nalazi se uglavnom vezan u nukleinskim kiselinama. . Slobodan se nalazi u krljuštima riba. uracil i timin su. šećerna repa i dr. pirimidinskog odnosno na polozaju 9. kiseonikov atom. god. a purinski je planaran sa malim ispupčenjima (naborima). odakle mu dolazi i ime. reptilija i amfibija. Purinske i pirimidinske baze imaju vrlo slične hemijske osobine.) iz pankreasa. kao i purini.). Purinske i pirimidinske baze imaju — NH—CO— grupu i reaguju u više tautomernih oblika. I on se uglavnom nalazi vezan u nukleinskim kiselinama. Pirimidinski prsten je planarne strukture. Gvanin je izolovan iz »guane« (ekskremenata ptica). Slobodan adenin može se naći u nekim biljkama (čaj. U nukleotidima su derivati pirimidina sekundarni amini. koji se nalaze u ravnoteži. jer imaju na položaju 2. čiji sjaj potiče od kristalnog gvanina. U nukleotidima se pojavljuju samo oni tautomerni oblici koji imaju vodonik (NH) na položaju 3.

Kod pH oko 7 preovlađuje uvek »laktam« oblik. Tokom metaboličkog razlaganja prelaze amino purini u oksipurine: Hipoksantin (6-oksipurin).8-trioksi-purin).7-tri metilksantin). Sve purinske i pirimidinske baze nukleinskih kiselina jako absorbuju ultravioletnu svetlost u području 260—280 nm. čaju. kakau nalaze se metilovani derivati purina: Kofein (1. Ova njihova osobina se koristi za dokazivanje i kvantitativnu analizu kako slobodnih baza.6.7-dimetilksantin) i Teofilin (1. Kod čoveka i antropoidnih majmuna mokraćna kiselina je krajnji proizvod metabolizma purinskih baza. Teobromin (3.3-dimetilksantin). .6-dioksipurin) i mokraćnu kiselinu (2. U kafi. nukleozida i nukleotida.3. tako i nukleinskih kiselina. ksantin (2. Kod ostalih sisara razlaganje ide dalje dejstvom enzima urikaze do alantoina.

Imena nukleozida se grade prema imenu baze. jer nastaju sjedinjavanjem baze i šećera izdvajanjem jednog molekula vode: Nukleozidi su N-glikozidi u kojima je prvi C-atom šećera β-glikozidno vezan za azotov atom pirimidinskog prstena na položaju 3. — Pod imenom nukleozid podrazumeva se jedinjenje. a purinski -ozin. a kada nukleozid ima purinsku bazu. U nukleozidima i nukleotidima ugljenikovi atomi šećera obeleženi su brojevima od 1' do 5'. onda na položaju 9 purinskog prstena. Evo imena najpoznatijih nukleozida: Baza Nukleozid Baza Nukleozid .Nukleozidi. Nukleozidi spadaju u glikozide. koje se sastoji od neke baze i šećera. Pirimidinski derivati imaju nastavak -idin. koja se nalazi u njihovom molekulu.

Pirimidinski i purinski nukleozidi mogu se iz smese.Citozin Uracil Timin Citidin Uridin Timidin Adenin Gvanin Hipoksantin Adenozin Gvanozin Inozin Imena dezoksiribonukleozida imaju prefiks -dezoksi: 2'-dezoksicitidin. Specifični enzimi (nukleozidaze) ubrzavaju hidrolitičko razlaganje nukleozida. koja se nalazi u hidrolizatu. Nukleozidi se bolje rastvaraju u vodi nego same baze. 2'-dezoksiuridin itd. . da razdvoje hromatografskim metodama. produkti hidrolize su slobodne baze i pentoze. Kao i svi glikozidi oni su relativno stabilni u baznoj sredini i lako se hidrolizuju u prisustvu kiselina.

a oni koji imaju 2-dezoksiribozu nazivaju se dezoksi-ribonukleotidi. Nukleotidi koji sadrže D-ribozu zovu se ribonukleoti di. 3' ili 5' riboze. U ćeliji ima slobodnih nukleotida u znatnim količinama. slobodni ćelijski nukleotidi imaju . U dezoksiribo-nukleotidima fosforna kiselina može da esterifikuje hidroksilnu grupu na položaju 3' ili 5' dezoksiriboze. Međutim. — Nukleotidi sadrže pored baze i šećera i fosfornu kiselinu. Oni se dobijaju parcijalnom hidrolizom nukleinskih kiselina dejstvom enzimanukleaza. a kod ribonukleotida na položaju 2'. koja je estarski vezana za jednu od alkoholnih grupa šećera.Nukleotidi.

1 .opšta formula ribonukleotid 5-monofosfata i ciklične adenilne kiseline (C-AMP) Na donjoj slici je data opšta formula nukleozid 5'-monofosfata i cikličnog adenozin-monofosfata (ciklične adenilne kiseline). i ciklični monofosfatni estri adenozina. Guanozin-5'monofosfat(GMP) ili Guanilna kis. Inozin-5'-monofosfat(IMP) ili Inozinska kis.ostatak fosforne kiseline na položaju 5' i riboze i dezoksiriboze. takođe.1) Tabela 7. Poznati su. .1 Baza Citozin Uracil Timin Ribonukleotid Citidin-moncfosfat (CMP) Citidilna kiselina Uridin-monofosfat (UMP) Uridilna kiselina Timidin-monofosfat (TMP) Timidilna kiselina Adenozin-5'monofosfat(AMP) ili Adenilna kis. Imena nukleotida grade se na dva načina kako je prikazano u tabeli (7. Dezoksiribonukleotid Dezoksi-citidin monofosfat (d-CMP) Dezoksi-uridin monofosfat (d-UMP) Dezoksi-timidin monofosfat (d-TMP) Dezoksi-adenozin-5'monofosfat (d-AMP) Dezoksi-guanozin-5'monofosfat (d-GMP) Dezoksi-inozin-5'monofosfat (d-IMP) Adenin Guanin Hipoksantin Slika 7.

2+ odnosno nalaze se u obliku MgNTP (npr. Prelaz ATPa u ADP je reverzibilan. Ostaci fosforne kiseline u ovim jedinjenjima se obeležavaju simbolima α. Visokoenergetske veze obeležavaju se znakom ~.0—6. MgATP). O ovim jedinjenjima biće kasnije govora. jer sadrže fosfornu kiselinu. Tako uridin-trifosfat aktiviše molekule glukoze.2). U njima je drugi i treći ostatak fosforne kiseline vezan visoko energetskiom vezom. Mnogi nukleozid difosfati i trifosfati igraju ulogu koenzima u reakcijama gde se prenose pojedine grupe i celi molekuli sa jednog jedinjenja na drugo.3 NUKLEOZID 5'-DlFOSFATI (NDP) i 5'-TRIFOSFATI (NTP) Svi poznati ribonukleozidi i 2'-dezoksiribonukleozidi nalaze se slobodni u ćeliji u obliku 5'-difosfata i 5'-trifosfata. Iz istog razloga oni grade komplekse sa dvovalentnim katjonima Ca 2+ i Mg. β i γ. koja u obliku uridin-difosfat-glukoze prenosi kod sinteze glikogena. . Najvažniji su adenozin-difosfat (ADP) i adenozin--trifosfat (ATP). 7. Naročito je važan sistem ATP-ADP.Mononukleotidi su jake kiseline. Kod fiziološkog pH slobodni nukleotidi se nalaze u obliku: R—O—PO32gde R predstavlja nukleozidni ostatak. kao jedini prenosilac hemijske energije. Nukleozid 5’-difosfati i trifosfati igraju važnu ulogu u intermedijernom metabolizmu. I u ovim jedinjenjima ostaci fosforne kiseline disosuju i daju tri i četiri protona u rastvor. koja daje protone u rastvoru (pK''~ 1.

Ispitivanjem sa jedinjenjima obeleženim radioaktivnim elementima (C14 i N15) ustanovljeno je. Svi koenzimi su nukleotidnog karaktera i o njima će biti opširno govora u poglavlju o koenzimima. 7. Ne treba da se zaboravi da su NTP polazni materijal za sintezu ribo. aktivne mravlje kiseline.Slično je citidin-difosfat holin prenosilac holina u biosintezi lecitina.i dezok-siribo-nukleinskih kiselina (RNK i DNK). da pojedini atomi u purinskom prstenu potiču od: glicina. glutamina i ugljendioksida. U toku sinteze nukleozid 5'-trifosfati gube pirofosfatnu grupu (krajnje dve fosforne kiseline) i u obliku nukleozid 5'-mono-fosfata ugrađuju se u lanac RNK i DNK. Tako nikotinamid mononukleotid ima za bazu amid nikotinske kiseline (vitamin-PP). flavin-mononukleotid ima za bazu vitamin B2. . asparaginske kiseline.4 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA Purinske i pirimidinske baze i odgovarajući nukleotidi nastaju u organizmu od prostih jedinjenja. koji sadrže kao bazu jedan od vitamina B grupe. Pored pirimidinskih i purinskih nukleotida poznati su i takvi.

Slika 7. Od nje nastaju i adenozin-5'fosfat i guanozin-5'-fosfat. Energija za ovu sintezu dobija se od adenozintrifosfata.Poreklo pojedinih atoma u purinskom prstenu Sinteza purinskih nukleotida polazi od riboze-5'-fosfata na koji se postepeno nadograđuje purinski prsten. Prvi proizvod sinteze je inozinska kiselina. koja se nalazi slobodna u mišićima. Nastajanje adenilne i guanilne kiseline od inozinske kiseline .2 .

.5 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA Dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) sastoje se od velikog broja mononukleotida povezanih u obliku dugačkog lanca. Molekulska težina polinukleotidnih lanaca u dezoksiribonukleinskim kiselinama dostiže vrednost od preko 100 miliona. koji dekarboksilacijom prelazi u uridin-5'-fosfat.Pirimidinske baze nastaju od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. Jedan od najvažnijih proizvoda ove sinteze je orotska kiselina. 7. Fosforna kiselina jednog nukleotida estarski je vezàna sa 3'-alkoholnom grupom dezoksiriboze drugog nukleotida. Vezivanjem orotske kiseline sa ribozilpirofosfatom nastaje njen nukleotid. Pojedini nukleotidi u lancu DNK spojeni su preko fosforne kiseline. Svi ostali pirimidinski nukleotidi nastaju od uridin-5'-trifosfata.

1 30.7 37. dok je kod bakterija odnos obrnut.4 Dezoksiribonukleinske kiseline životinjskog porekla sadrže više adenina i timina nego guanina i citozina. Sigurno je. Prisustvo timina je karakteristično za DNK. . od pirimidinskih citozin i timin.1 19. toliko ima i timina. Koliko ima adenina.1 17.3 27. a uracila za RNK (ribonukleinske kiseline). a gvanina imaju koliko i citozina. međutim.5 22. SADRŽAJ BAZA U DNK RAZLIČITOG POREKLA Adenina Gvanina Citozina Timina sadržaj u % DNK iz čovečije jetre DNK iz žita DNK iz Sarcina lutea 30.3 13.4 19. da redosled baza u dezoksiribonukleinskim kiselinama (primarna struktura) određuje koja se genetska informacija prenosi. Do danas nisu pronađene metode koje bi omogućile da se odredi redosled (sekvenca) baza u DNK i zbog toga se danas ne zna mnogo o njihovoj primarnoj strukturi.Dezoksiribonukleinske kiseline sadrže od purinskih baza: adenin i gvanin.9 22.8 37.3 27. Analizom DNK različitog porekla nađeno je da one sadrže jednake količine purinskih i pirimidinskih baza. Pojedine dezoksiribonukleinske kiseline razlikuju se po sadržaju baza i njihovom redosledu.

Ovo objašnjava zašto DNK sadrže iste količine adenina i timina. koje nastaju između baza jedne i druge spirale. Isto tako gvanin i citozin povezuju dve spirale preko svojih vodoničnih veza. Građene su u obliku dvostrukih spirala. T-timin. molekuli mogu se videti pod elektronskim mikroskopom kao dugačke niti. odnosno redosled baza jedne spirale je komplementaran redosledu druge.Slika 7.i C-citozin) .4 . Znači da svakom adeninu jedne spirale odgovara timin u drugoj. G-gvanin.Dezoksiribonukleinska kiselina (deo lanca) Molekulska težina DNK je vrlo velika i iznosi preko 100 miliona. Tako velike čestice tj. Adenin iz jedne spirale gradi vodoničnu vezu sa timinom druge i obrnuto. a gvanina koliko i citozina. Na primer neka bude redosled: I spirale A–G–T–G–A–A–G–T–C–G–G–C onda je redosled u II spirali: T–C–A–C–T–T–C–A–G–C–C–G (A-adenin. a svakom gvaninu citozin.3 . Slika 7. Spirale DNK su međusobno povezane vodoničnim vezama.Sparivanje baza (timin-adenin i citozin-gvanin) vodoničnim vezama Zbog sparivanja baza preko vodoničnih veza svaka spirala je kopija druge.

u novoj je bio citozin i obrnuto. dGTP. Baze jednog lanca su šrafirane. koje se međusobno povezuju vodoničnim vezama i tako daju kompaktnost molekula DNK. koja je služila kao model (matrica) novonastaloj DNK. Postatak fosforne Prvu sintezu DNK »in vitro« uspeo je da izvede Kornberg 1956 godine iz dezoksiribonukleotid-trifosfata (dATP. Ovu sintezu možemo da predstavimo hemijski: enzim → Komplementarna DNK+4 n pirofosfata . Redosled baza u novonastaloj DNK bio je komplemen-taran početnoj DNK.5 . Slika 7.5 je šematski predstavljena dvostruka spirala DNK — dezoksiribonukleinske kisline. a ostatak fosforne kiseline tačkom. tamo gde je u lancu polazne bio adenin u novoj je bio timin i obrnuto. dTTP i dCTP) pod dejstvom enzima DNK— polimeraze. 5-D-dezoksiriboza.Na slici 7. ostatak D-dezoksiriboze je predstavljen znakom š. Isto tako tamo gde je bio gvanin u polaznoj. a drugog ne. Naime.Dvostruka spirala DNK po Watson-u i Crick-u. Iz lanca obe spirale vire baze. koji je izolovao iz ekstrakta Escherichia coli. Za sintezu DNK je bilo takođe potrebno prisustvo »starter« (polazne) DNK.

Na taj način nastaju od jednog molekula DNK dva nova potpuno identična molekula DNK. tako da se ne može sa sigurnošću reći da se sastoje od dvostruko spiralizovanih lanaca nukleotida. to je posle Kornberg-ovog otkrića i na osnovu Watson-Crick-ovog modela molekula DNK identično udvajanje gena dobilo svoje biohemijsko objašnjenje. transferne ili prenosilačke. Zbog te njihove sposobnosti prenose se kroz hiljade generacija karakteristične osobine jedne vrste. Interesantno je spomenuti da se pažljivim hlađenjem takvog rastvora DNK može postići. a citozin sa gvaninom. da te dva odvojena lanca ponovo spiralizuju. Dejstvom enzima polimeraza dolazi do sparivanja slobodnih nukleotida sa nukleotidima odvijenih lanaca DNK »majke«. čija se količina dvostruko povećava pre mitoze ćelije. koje imaju veliku molekulsku težinu i niskomolekularne. Sastoje se od velikog broja nukleotida koji sadrže D-ribozu. ribonukleinske kiseline (t-RNK). RNK učestvuju u sintezi proteina. pankreasa i dr.6 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA Ribonukleinske kiseline (RNK) su po svojoj strukturi vrlo slične DNK. smanjuje se viskozitet. citozin ili uracil. Pošto se adenin sparuje sa timinom. . U ćeliji se nalaze slobodni dezoksi-nukleotidtrifosfati. fosfornu kiselinu i jednu bazu: adenin. Pri zagrevanju se menjaju i fizičke osobine DNK. Izgled njihovih molekula nije tako dobro ispitan kao molekula DNK. jetre. Ima ih vrlo mnogo u ćelijama u kojima se vrši sinteza proteina. gvanin. Zagrevanjem DNK u rastvoru soli na 70°— 80° dolazi do cepanja vodoničnih veza između spirala i one se odvajaju. U RNK se nikada ne nalazi timin. Slično kao što se proteini denaturišu zagrevanjem i DNK su osetljive na povišenje temperature. kao što su ćelije koštane srži. Prema biološkoj funkciji poznate su tri vrste RNK: ribozomske (rRNK) i informacione (m-RNK).Poznato je da je najvažnija karakteristika naslednih faktora ili gena identično udvajanje. menja ugao skretanja polarizovane ravni i dr. pre deobe ćelije) dolazi do odvijanja spirale DNK »majke« i dva lanca se odvajaju. svaki odvojeni lanac DNK »majke« dobija novi lanac. Pošto je svaki gen izgrađan od samo njemu specifične DNK ili je segment molekula DNK specifične strukture. Prilikom identičnog udvajanja (tj. 7. koji ima isti redosled baza kao što je bio u lancu od koga se odvojio.

Nalaze se u jedru (nukleusu) i u citoplazmi labilno vzane za ribozome.T. kojih ima u jedru. Slobodni nukleotidi. koje se sastoje najvećim delom od r-RNK. . proteina i male količine niskomolekulskih jedinjenja. To su submikroskopske čestice ergastoplazme. Molekulska težina normalnih ribozoma iznosi oko 3 miliona. = 1 100 000. Na taj način nastaje RNK čiji je redosled baza komplementaran redosledu baza na tom mestu DNK. koje odgovara genu. kao što im samo ime kaže. Redosled baza u m-RNK je kopija odgovarajućih gena ili segmenat molekula DNK specifične strukture.Ribozomske r-RNK. Oni pod određenim uslovima (različite koncentracije Mg++ jona) reverzibilno prelaze u čestice molekulske težine 550 000 i čestice M. Informacione (»messenger« = glasnik) m-RNK imaju molekulsku težinu od 100 000 do 1 miliona. se po principu sparivanja baza vezuju na odvijenoj spirali DNK. One se sintetišu u jedru na taj način što se dvostruka spirla jedne od DNK odvije na mestu. nalaze se u ribozomima. koje se mogu izolovati na ultracentrifugi kao 30 S odnos-no 50 S čestice.

gde služi kao radna kopija za sintezu proteina. U poslednjih dvadesetak godina je eksperimentalno dokazano da redosled baza u m-RNK određuje koje će se aminokiseline međusobno povezati. A-adenin. Nastala m-RNK odlazi iz jedra u citoplazmu. T-timin.6 . .Shematski predstavljeno udvajanje (replikacija) DNK na odvijenim lancima DNK »majke« (P-ostatak fosforile kiseline D-dezoksiriboze. G-gvanin i C-citozin).Slika 7.

Odvijanje spirale DNK i nastajanje mesta (engl. Matthaei. i Ochoa prvi uspeli da in vitro sintetišu proste RNK. Jedna tako sintetizovana RNK sadržavala je 12 molekula uridin-monofosfata (uracil-riboza-fosforna kiselina: U—R—P).151 Slika 7. m-RNK diriguje sintezu proteina. »pufì«) prema kojem se sintetišu m-RNK (Weiss i Hurwitz 1960). drugim rečima. Tako su Nierenberg. koje su se sastojale od desetak istih nukleotida.8 . i po kom redosledu.7 .Deo molekula ribonukleinskek kiseline Slika 7. Njena uprošćena napisana formula je: .

Stavljajući ovu RNK u smešu aminokiselina i u prisustvu odgovarajućih enzima. C-citozin. dokazali su da je posle izvesnog vremena nastao sledeći tetrapeptid: fenilalanil-fenilanil-fenilalanil-fenilalanin. Pošto su m-RNK kopije gena. Isto tako su i svi hemijski procesi u živoj materiji genetski dirigovani. G-gvanin. to je sinteza proteina genetski dirigovana. Svaka m-RNK diriguje sintezu njoj odgovarajućeg proteina. Iz donje tabele proizlazi da pojedinim aminokiselinama odgovara po nekoliko tripleta baza. A-adenin. U tabeli znači: U-uracil. Tripleti baza u mRNK se nazivaju »code« (»sifre«). koji su izneti u sledećoj tabeli. Sličnim ispitivanjima su otkriveni tripleti baza i drugih aminokiselina. Svaki redosled od po tri baze u m-RNK određuje kojim će se redom ugrađivati određene aminokiseline u proteinima. Na ovaj način su pokazali da triplet baza: uracil-uracil-uracil u m-RNK diriguje ugrađivanje aminokiseline fenilalanina u peptidni lanac. jer teku pod dejstvom bioloških katalizatora-enzima. koji su proteinskog . »POZNATE ŠIFRE« (tripleti baza) u m-RNK Ova istraživanja su objasnila na koji način živi organizmi sintetišu proteine uvek istog sastava.

koje se odigravaju u živoj materiji. postaju aktivne vezivanjem za aktivirajući enzim. tako i kod sinteze proteina.9 . Aminokiselina+ATP+enzim→aminokiselina–adenilat– enzim+pirofosfat. koji takođe učestvuje u reakciji: 1. Aminokiselina–adenilat–enzim+t-RNK→aminokiselina–tRNK+AMP+ enzim. Kao i kod svih sinteza. Kao što im samo ime kaže one prenose aminokiseline do m-RNK.000 do 30 000. pri čemu aminokiselina prelazi na t-RNK. RNK i sinteze proteina Prenosilačke (transferne) ribonukleinske kiseline (t-RNK) se nalaze rastvorene u citoplazmi. .karaktera.9. aminokiseline se prvo obogaćuju energijom ili kako se to obično kaže dovode se na viši energetski nivo. 2. Slobodne aminokiseline. 7. Prenošenje aminokiselina se odvija u više stepena. To je način da se hemijski aktivišu i postanu reaktivne. Njihova molekulska težina je relativno mala i kreće se od 20. Siika 7. gradeći s njima intermedijerna jedinjenja. Energiju za ovu aktivaciju daje adenozin-trifosfat (ATP).Odnos između DNK. Povezanost između DNK i RNK u sintezi proteina prikazana je na sl. koje se nalaze u citoplazmi. Tako nastali aktivni kompleks aminokiselina-adenilat-enzim reaguje sa odgo-varajućom t-RNK.

Energiju za kretanje ribozoma po lančastom molekulu m-RNK daje gvanozin-trifosfat. Peptidni lanac ostaje vezan za veću ribozomalnu česticu.10 šematski je prikazano nastajanje peptidnog lanca iz kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozomu. koji se nalaze u citoplazmi.Za svaku aminokiselinu postoji njoj specifičan aktivirajući enzim. koji se sastoje od čestica veličine 50S i 30S. Postupak se tako ponavlja i nastaju tetra. Sinteza proteina iz kompleksa aminokiselina-t-RNK odvija se na polizomima (=ergozomi). Na sl. koji odgovara tripletu baza na m-RNK. Na veću česticu se vezuje kompleks amino kiseline-t-RNK sa kojom počinje peptidni lanac. Sada se na manju česticu (30S) vezuje sledeći kompleks aminokiseline-t-RNK. Na molekul m-RNK vezuju se ribozomi. Energiju za prenošenje daje gvanozin trifosfat (GTP) tako da se za prenošenje svakog ekvivalenta aminokiseline troši ekvivalenat gvanozin-trifosfata. Na manju ribozomalnu česticu se vezuje kompleks sledeće aminokiseline peptidnog lanca. prenosni enzimi. Mada mnoge činjenice o toku sinteze proteina nisu objašnjene kao npr. a njena t-RNK se oslobađa. osnovne konture sinteze su eksperimentalno dokazane. 7. penta odnosno polipeptid. . Prenošenje kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozome katalizuju tzv. koja glasi uracil-uracil-uracil. zatim da jedna ista mRNK može da služi kao matrica vise peptidnih lanaca itd. I ona prelazi na veću česticu gradeći sa prethodno nastalim dipeptidom tripeptid. pri čemu nastaje peptidna veza sa prvom amino kiselinom. Nastali dipeptid ostaje na većoj ribozomalnoj čestici. Jedino takav triplet može da se spari sa »code« (šifrom) za tu aminokiselinu na m-RNK. koji katali-zuje obe reakcije: aktivaciju i vezivanje aminokiseline za tRNK. To su agregati od tri do deset ribozoma vezanih za lančasti molekul m-RNK. Isto tako svakoj aminokiselini odgovara bar jedna t-RNK. počinjanje i završavanje peptidnog lanca. koja se pri ugrađivanju svake nove amino kiseline pomera za tri baze na m-RNK. koja sadrži triplet baza komplementaran tripletu za tu aminokiselinu na mRNK. Na primer: t-RNK koja prenosi aminokiselinu fenilalanin sadrži triplet adenin-adenin-adenin. Ona prelazi na veću ribozomalnu česticu (50 S).

10 . a za manju česticu (30 S) je vezana sledeća aminokiselina-t-RNK .Svaka sledeća aminokiselina-t-RNK mora da odgovara šifri na m-RNK po kojoj se pomeraju ribozomalne čestice. viših biljaka ili životinja. vezana je za veću česticu (50 S). Polipeptidna-t-RNK. . da dodavanjem sintetisanih ribonukleinskih kiselina (nazvanih poli-uridin ili poli-citozin) bezćelijskim ekstraktima bakterija. Dokazano je. nastaju isti peptidi. Na kraju je važno da se napomene da su šifre (»code«) za pojedine amino-kiseline na m-RNK univerzalne (zajedničke) za sve žive organizme.Shema ugrađivanja aktivisanih aminokiselina-t-RNK u peptidni lanac na česticama ribozoma.Slika 7. naime.

Tako se u DNA nalaze timin. . Nukleotidi su važni sastojci. Heterociklične baze koje ulaze u sastav nukleinskih kiselina su derivati purina i pirimidina. prirodni polimerni makromolekuli. monomeri nukleinskih kiselina. Pod uticajem baza. a pirimidinskih ureja. Kao krajnji proizvod katabolizma purinskih baza nastaje mokraćna kiselina. Postoje i nukleotidi sa više ostataka fosforne kiseline. nose posebna hemijska jedinjenja. pa se njihova sinteza odvija u svim ćelijama.UKRATKO: Zapis o redosledu aminokiselinskih ostataka proteina jedinke. Ovako nastala jedinjenja su nukleozidi. Od purinskih baza tu su: adenozin (A) i guanin (G). pa i njenih osobina. U nukleinskim kiselinama azotne baze su kovalentno vezane za pentoze. za ribozu u RNA i dezoksiribozu u DNA. Katabolizmom sintetizovanih nukleoproteina ili nukleoproteina hrane nastaju nukleinske kiseline. adenozin i guanin. purinske i pirimidinske baze. Ako sadrže tri ostatka ove kiseline vezane za nukleozid nazivaju se nukleozid trifosfati. To su ključni molekuli života u kojima su „deponovane“ genetske informacije. a od pirimidinskih: citozin (C). Nukleinske kiseline su polimeri koji se satoje od osnovnih jedinica . tzv. citozin. Esterifikacijom nukleozida adenina fosfornom kiselinom nastaje nukleotid adenilna kiselina. kiselina ili enzima. nukleotida. monomera. Vezivanjem fosforne kiseline estarskom vezom za C-5 atom pentoze u nukleozidima nastaju nukleotidi. Od iskazivanja genetske informacije do sinteze biološki aktivnih proteina uključeni su mnogi. Takav je nrp. Od monosaharida tu su dve pentoze. koje se razgrađuju hidrolizom do purinskih i pirimidinskih baza. uracil (U) i timin (T). DNA i RNA sadrže različite vrste azotnih baza. riboza i dezoksiriboza. a u RNA uracil. adenozin i guanin. veoma složeni i dobro regulisani procesi. Adenozin trifosfat (ATP). nukleotidi hidrolizuju i nastaju tri vrste proizvoda. citozin. a koje se prenose sintezom proteina. nukleinske kiseline. (a po njima i kiseline koje ih sadrže nazivamo ribonukleinska (RNA) i dezoksiribonukleinska (DNA) kiselina). grupa heterocikličnih baza i fosforna kiselina. sastavni delovi nukleotida: monosaharidi.

Vatson i Crick su pretpostavili da se molekuli DNA sastoje iz dve polinukleotidne niti koje međusobno grade spiralu orjentisanu oko iste ose. Replikacija DNA je proces samoproizvodnje ove nukleinske kiseline. a sinteza koja se vrši prema dobijenoj informaciji je translacija. T) u molekul DNA predstavlja „zapis“ koji na određen način daje podatke o redosledu aminokiselinskih ostataka u proteinima koje treba sintetizovati. To su informaciona RNA (iRNA ili mRNA). On se kondenzuje sa asparaginskom kiselinom a zatim se zatvara prsten i posle oksidacije nastaje orotonska kiselina. Nukleinske kiseline se međusobno razlikuju prema sekvenci. To je proces „kopiranja“ kojim nastaju molekuli DNA-potomaka i koji nosi iste genetske informacije kao i DNA-roditelji. Prvi proizvod u nizu međuproizvoda je karbamoil fosfat. Iz orotonske kiseline nastaju timidin (TMP) i citidin monofosfat (CMP). Ovo čitanje zapisa sa DNA naziva se transkripcija. Ove se niti drže vezane vodoničnim vezama koje se grade između azotnih baza i to adenina i timina ili citozina i guanina.Pirimidinski nukleotidi se sintetizuju iz prostih prekursora. Fosforna kiselina je istovremeno esterifikovana hidroksilnom grupom dezoksiriboze (u položaju 5´) i hidroksilnom grupom sledećeg nukleotida (u položaju 3´). Transkripcija se vrši sa jednog dela DNA i sastoji u sintezi ribonukleinskih kiselina (RNA). redosledu azotnih baza. Tako nastaje „kičma“ nukleinskih kiselina koju čine naizmenično raspoređeni ostaci fosforne kiseline i pentoza. ATP i CO₂. Postoje više vrsta RNA. ribozomalna RNA (rRNA) i transportna RNA (tRNA). Osnovna uloga DNA je da čuva i prenosi genetske informacije. C. One se razlikuju po hemijskoj strukturi i biološkoj ulozi. G. O tome kakav protein treba da se sintetizuje informacije se čitaju sa DNA. a prenose na potomke procesom koji se naziva replikacija. Redosled ugrađivanja 4 azotne baze (A. glutamina. Da bi počela transkripcija genetskog zapisa sa određenog dela DNA. Pored primarne strukture značajan je i prostorni raspored ovih makromolekula. dvostruka spirala se na tom mestu delimično . dok su azotne baze smeštene bočno. njihova sekundarna i tercijarna struktura. Ove se informacije nalaze zapisane u redosledu azotnih baza. Nukleotidi su u nukleinskim kiselinama međusobno vezani fosfodiestarskim vezama.

Ovakve greške nazivaju se mutacijama i sastoje se najčešće u zameni pojedinih azotnih baza u genetskom kodu. Kako nastali ribonukleinski lanci nose „prepisane“ informacije sa dela DNA ova se RNA naziva informaciona RNA. odnosno kodona gde aminokiselinu treba dopremiti. Proteini se mogu sintetizovati iz slobodnih aminokiselina samo se one prethodno moraju „aktivirati“ uz učešće ATP-a i posebnih enzima. Za sintezu proteina pored informacije koju nosi iRNA. U procesima replikacija DNA ili transkripcije i sinteze proteina mogu se dogoditi greške. spontano ili pod uticajem različitih hemijskih i fizičkih agenasa. Sekvenca aminokiselina proteina nalazi se zapisana u molekulima DNA redosledom azotnih baza. Na razdvojenom delu započinje i vršu se sinteza novog polinukleotidnog lanca. ribozomalna RNA (rRNA). Ovaj triplet baza koji prepoznaje svoj kodon naziva se antikodon. „Aktivirane“ aminokiseline se vezuju za transportne RNA. neophodan je i način efikasnog i tačnog dopremanja odgovarajućih aminokiselina potrebnih za sintezu proteina. U sastav ribozoma ulazi kako veći broj proteina i drugih supstanci. tako i jedna posebna vrsta RNA. „aparata“ za sintezu u kome se nalazi rRNA. Translacija je proces biosinteze proteina koji se sastoji u prevođenju sekvence baza zapisane u iRNA u sekvencu aminokiselina u molekulu proteina. U svakom tRNA postoji posebna grupa od tri azotne baze. Za prepisivanje svakog posebnog gena stvara se posebna iRNA. Kodoni svih aminokielina čine genetski kod. Proces biosinteze se odvija na ribozomima i predstavlja jedan od najsloženijih procesa u kojem učestvuje velik broj enzima i drugih biomolekula. Mutacije mogu nastati prirodnim putem. transportne RNA (tRNA). Za ovo biranje i dopremanje aminokiselina odgovorne su posebne RNA. funkcionalne jedinice. koja se sastoji iz tri azotne baze ili tripleta koji nazivamo kodon. Prevođenje informacije sadržane u kodonima na iRNA u sekvencu aminokiselina vrši se uz učešće ribozoma. Slobodni nukleotidi se ređaju kao po „kalupu“ i vezuju za nit vodoničnim vezama prema principu o sparivanju baza. triplet. a u osnovi je sparivanje baza. koje služe za prepoznavanje „mesta“ na iRNA. Noseći zapis iRNA izlazi iz jedra u odlazi do ribozoma. Svaka aminokiselina u ovim zapisima označena je posebnom „šifrom“. Poređani nukleotidi se spajaju fosfodiestarskim vezama uz katalitičko delovanje DNA-zavisne RNA polimeraze. Antikodon prepoznaje .razdvaja.

ogledaju u sintezi promenjenih proteina. od kojih su posebno značajne izmenjene aktivnosti enzima. pre svega. Oko 2000 bolesti čoveka su direktno ili indirektno posledica promena u informacijama koje nose i koje se prepisuju sa DNA. . Ove se promene.odgovarajući kodon i dovodi potrebnu aminokiselinu na odgovarajuće mesto.

.

KOENZIMI I VITAMINI .

McCollum i dr. Količine vitamina koje su svakodnevno potrebne. Iz toga proizlazi da vitamini nisu hranljive materije u običnom smislu reči. Međutim. već da imaju katalitičke funkcije kao sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. Vitamini su otkriveni relativno kasno. mnoge nisu amini. Izolovana supstanca je imala karakter amina i Funk joj je dao ime vitamin (lat. osim iz njihovih direktnih prethodnika — provitamina. koja je lečila bolest beri–beri. Funk je 1911 g. za koje se pokazalo da su bitne za normalni razvoj životinja. vode — i male količine izvesnih akcesornih ili dijetalnih faktora.8. Organizam ne može sam da ih sintetiše. Osborne. Posle toga je otkriven u raznim vrstama hrane čitav niz ovakvih akcesornih supstanci. Pekelharing. Upadljivo je da se kod mnogih avitaminoza javljaju promene na koži i sluzokožama. Mendel. koje se hrane poliranim pirinčem. Početkom XIX veka su Hopkins. 8. C. Nedostatak vitamina dovodi do zastoja normalnog razvoja i rastenja životinja. dokazali na eksperimentalnim životinjama. One su vrlo različitog hemijskog sastava. Usvojeno je da se vitamini obeležavaju početnim slovima latinske azbuke: A. oboljevaju od skorbuta. su male. Na eksperimentalnim životinjama je pokazano. koji se na svojim dugotrajnim putovanjima ne hrane svežim voćem i povrćem. Isto tako je bolest beri–beri bila poznata kod istočnih naroda. vita=život). da nedostatak vitamina izaziva metaboličke poremećaje. jer se u hrani nalaze u malim količinama. koji u malim količinama pomažu i održavaju normalni razvoj životinja i mikroorganizama. da potpuna hrana mora da sadrži — pored ugljenih hidrata. da od beri–beri oboljevaju osobe. itd.1 UVOD Vitamini su bitni organski sastojci hrane. i avitaminoznih stanja. masti. Danski lekar Eijkman konstatovao je (1897 g. izolovao iz opne i spoljne površine pirinča jednu kristalnu supstancu. odavno je bilo poznato da mornari. Jedino je vitamina C potrebno 75 mg dnevno. mineralnih materija. Neke vitamine sintetišu bakterije crevne flore. a svih ostalih ispod ili najviše par miligrama. a mnogi od njih su vrlo nestabilni.2 PODELA . belančevina.). koji se javljaju pre pojave simptoma avitaminoze. B. ali se ime vitamin zadržalo za celu grupu ovih jedinjenja.

Prema predlogu R. da bude estar fosforne kiseline i vitamina (npr. laktoflavin (=B2) i liponsku kiselinu. koji učestvuju u prenošenju vodonika kod raznih bioloških oksidoredukcija. koja se javlja kao posledica nedostatka samo jednog vitamina B–grupe. piridoksin. 8. pantotenska kiselina. LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA Ova tri vitamina B–grupe obradićemo zajedno. nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). E i K grupe su vitamini rastvorljivi u mastima. J. Koenzim može. flavin–nukleotidi (FMN i FAD). kao i adenozin–trifosfat (ATP). Na osnovu ove definicije u B vitamine ubrajamo: niacin. Tu spadaju: tiamin. čije rezerve može životinja da čuva i u jetri. najnehomogenija grupa vitamina. pa je to. uridin–trifosfat (UTP) i citidin–trifosfat (CTP) 8. rezerve vitamina rastvornih u vodi su neznatne. jer učestvuju u istom tipu enzimskih reakcija — oksidoredukcijama.4 NIACIN. s hemijijskog gledišta. Zatim sve one koji su sastavni delovi transfernih koenzima. Vitamini A. Tu spadaju: Nikotinamid– adenin–dinukleotid (NAD+). . takođe.3 VITAMINI B–GRUPE U vitamine B–grupe (B kompleks) spadaju vrlo različita jedinjenja. D. koenzimi izomeraza. Vitamine rastvorljive u vodi i II. Vitamine rastvorljive u mastima U prvu grupu spada vitamin C (=askorbinska kiselina) i vitamini B– grupe. u dve grupe: I. biotin i folna kiselina. Veliki broj koenzima je nukleotidnog karaktera. Za razliku od vitamina rastvornih u mastima. Zbog toga je kod ljudi i životinja nepoznata avitaminoza.Vitamine klasifikujemo. prema njihovoj rastvorljivosti. Williams–a u grupu B vitamina ubrajaju se svi oni akcesorni faktori. koenzim A i koenzim kobalamin. već vezan u obliku koenzima. koji su sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. U B vitamine spada i kobalamin (=B 12 ) kao koenzim jedne intramolekulske izomeraze. Vitamini B–grupe nalaze se obično u hrani zajedno. piridoksal– fosfat) ili pirofosforne kiseline (kao tiamin–pirofosfat). liaza i ligaza. Najveći broj vitamina B–grupe ne nalaze se u organizmu slobodan. po svom hemijskom sastavu. Neki od njih su.

NAD+ se ranije zvao difosfopiridin–nukleotid (DPN). Nalazi se u mesu. a Euler sa saradnicima ga je izolovao iz bezćelijskog ekstrakta kvasca. Do danas su poznata dva koenzima. Pošto triptofana ima samo u potpunim belaručevinama. piridoksin). kvascu. rastvorna u vodi i stabilna na vazduhu i višoj temperaturi. Nikotinska kiselina je bela kristalna supstranca. . NAD+ je otkrio Harden kao kofaktor alkoholnog vrenja. Nikotinamid se nalazi u obliku piridinijum soli. Zbog pozitivnog naelektrisanja piridinskog prstena u oba dinukleotida. koje su N — glikozidnom vezom vezane za ribozu. a u biljnim ga nema (kao npr. nepoliranom pirinču. zeinu iz kukuruza). a NADP + tri–foslopiridin–nukleotid. Niacin je poznat i pod imenom P—P faktor (=pelagra preventive factor). već vezan u obliku koenzima nikotinamid–adenin–dinukleotida (NAD +) i + nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfata (NADP ). a nema je u belom brašnu. NADP + je izolovan iz crvenih krvnih zrnaca (Warburg i Christian 1934 g. koja sadrže amid nikotinske kiseline: nikotinamid–adenin–dinukleotid (NAD +) i nikotinamid– adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). Oba koenzima imaju istu osnovnu strukturu nukleotida: sadrže dve baze nikotinamid i adenin. koji je praćen i nedostatkom drugih vitamina B– grupe (tiamin. jetri. njihova skraćena formula se piše NAD+ i NADP+ kad su u oksidovanom stanju.Niacin se ne nalazi u organizmu slobodan. Preko pirofosforne kiseline povezana su oba nukleozida u dinukleotid. laktoflavin. ljudi čija je glavna hrana kukuruzno brašno oboljevaju od jedne bolesti poznate pod imenom pelagra. Ona nastaje zbog nedostatka niacina. Nikotinska kiselina i njen amid (niacinamid) nastaju u organizmu iz aminokiseline triptofana. Nikotinamid–adenin– dinukleotid–fosfat ima treći ostatak fosforne kiseline vezan na ribozu adenozina u položaju 2'.). Hemijsko ime niacina je nikotinska kiselina (piridin–3–karbonska kiselina).

koji na taj način gubi aromatični karakter. pri oksidaciji primarnih ili sekundarnih alkohola. a azot u prstenu pozitivno nalektrisanje. Redukcija može da se prati merenjem absorpcije svetlosti na 340 nm gde redukovani koenzimi imaju maksimum. Oksido–redukcija koenzima piše se skraćeno: Funkcija NAD+ i NADP+ sastoji se u reverzibilnom primanju i otpuštanju vodonika u različitim procesima biološke oksidacije. Ova osobina ss koristi za određivanje aktivnosti enzima. čiji su koenzimi NAD+ ili NADP+ (Warbug–ov optički test). vodonik preuzima NAD+: .Prilikom redukcija NAD + i NADP + dolazi do vezivanja vodonika za piridinski prsten. Npr.

voću i lisnatom povrću. Vodeni rastvor riboflavina fluorescira žuto–zeleno. Riboflavin je narandžasto–žuta kristalna supstanca. koja se dobro rastvara u vodi. Nalazi se u mleku.7–dimetil–9 N–ribitil–izo– aloksazin. mesu. gljivice i plesni ga sintetišu. Prvi ga je izolovao Funk iz pirindžane ljuske. Preko karboksilne grupe je kiselinsko–amidnom vezom vezana za enzim. je antiberi–beri ili antineuritični faktor. Riboflavin se sastoji iz dimetilizoaloksazinskog prstena za koji je na položaju 9 vezan alkohol D–ribitol. jajima. a ne rastvara se u etru i hloroformu.Riboflavin (=vitamin B2) poznat i pod imenom laktoflavin sastavni je deo flavin–nukleotida (FMN i FAD). preuzimajući ostatak sirćetne kiseline i vodonik. koji u bočnom lancu sadrži karboksilnu grupu. U suvom stanju je stabilan pri zagrevanju do 100°. . ranije poznat pod imenom aneurin ( = vitamin B 1 ). Ona u ovom komplikovanom procesu učestvuje u oksidaciji »aktivnog acetaldehida«.5 TIAMIN Tiamin. rastvorna u vodi i stabilna na povišenoj temperaturi. Liponska kiselina je kofaktor oksidativnih dekarboksilacija. Tiamin je bela kristalna supstanca. Riboflavin je vrlo rasprostranjen u prirodi. Hemijsko ime riboflavina je: 6. Primanjem vodonika se redukuje u derivat dihidroliponske kiseline 8. slabije u etanolu. Liponska ili tio–oktanska kiselina je prvo otkrivena kao faktor rastenja izvesnih mikroorganizama. Liponska kiselina je ciklični disulfid. naročito u kiseloj sredini. zbog toga se kuvanjem hrane neznatno razara. Mnoge bakterije. Tiamin se danas dobija na veliko sintetskim putem.

Tiaminpirofosfat je. što je danas zamenjeno pravilnijim imenom »kodekarboksilaza«. Zbog toga je ranije nazivan »kodekarboksilaza«. Tiamin je. zbog nagomilavanja pirogrožđane kiseline. nekim bakterijama i biljkama postoji enzim (tiaminaza). Prstenovi su međusobno povezani preko kvarternernog azota tiazola. Tako bakterije crevne flore mogu potpuno da zadovolje potrebe životinje u ovom vitaminu. takođe. U sirovom ribljem mesu. - Pored slobodnog tiamina u organizmu se nalazi i pirofosfat vitamina.Molekul tiamina se sastoji iz pirimidinskog i tiazolovog prstena. enzima fosfoglukonatnog puta. tako da je tiamin uvek pozitivno naelektrisan. koji cepa vezu između pirimidinskog i tiazolovog prstena u tiaminu: . Pirofosforna kiselina je u tiaminpirofosfatu estarski vezana za alkoholnu grupu tiazolovog prstena. jedan od najranije poznatih koenzima. koji se zove tiaminpirofosfat i skraćeno se obeležava TPP. Nedostatak tiamina dovodi do poremećaja u metabolizmu glukoze. On u procesu oksidativne dekarboksilacije piruvata učestvuje u dekarboksilaciji i prenosu »aktivnog acetaldehida«. pored NAD + i NADP +. jer se radi o gubitku CO 2 . koenzim transketolaza. Mnoge bakterije sintetišu tiamin.

kupusu. koji je peptidno vezan za pantoinsku kiselinu (=β. da je ona faktor rastenja kvasca. stabilna pri za–grevanju i prema oksidacionim i redukcionim sredstvima. β–dimetil–α. bubrezima. koje nisu enzimskog karaktera. zejtinjava supstanca. 8.6 PANTOTENSKA KISELINA R. Pantotenska kiselina je žuta. koje se hrane sirovim ribljim mesom ili hranom. obranom mleku. Williams je izolovao pantotensku kiselinu i dokazao. To je dinukleotid.Zato se pojavljuju simptomi polineuritisa (=B 1 avitaminoza) kod životinja. Neke bakterije sadrže antitiaminske supstance. koji se sastoji od pantetein––fosfata i adenozin–3'. poznato i pod imenom »aktivna sirćetna kiselina«. Ona je derivat β–alanina. γ–dihidroksibuterna kiselina): Pantotenska kiselina se ne nalazi slobodna u prirodi. koja sadrži antitiaminske supstance. U nekim bakterijama (Lactobacillus bulgaris) je vezana za cisteamin ( = β– aminoetantiol) gradeći jedinjenje poznato pod imenom pantetein. viskozna. sprečava slepilo miševa i depigmentaciju pacova. U živoinjskom organizmu pantotenska kiselina je sastavni deo koenzima A. karfiolu. Nalazi se u jetri. Pantotenska kiselina je vrlo rasprostranjena. U njemu je ostatak sirćetne . J. Kasnije se pokazalo da ona leči dermatitis pilića. paradajzu i kvascu.5'–difosfata: Najvažnije jedinjenje koenzima A je acetil–koenzima A.

). Piridoksin. a piridoksamin amino derivat piridoksina ( = 2–metil–3–hidroksi– 4. mesu. piridoksal i piridoksamin. ribljem mesu). »Aktivna sirćetna kiselina« učestvuje. dok se njegovi derivati. a acetil– koenzim A: H 3 C—CO—S—KoA. N–acetil–šećera i dr. Acetil–koenzim A nastaje u organizmu iz glukoze ili masnih kiselina. u mnogobrojnim biološkim procesima kao što su: biosinteza masnih. Sam piridoksin je stabilan pri zagrevanju.5 kJ/mol).5–di (hidroksimetil)–piridin): . Sva tri derivata se nalaze u životinjskoj i biljnoj hrani (žumancetu jajeta.7 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6) Piridoksin i njegova dva derivata. Piridoksal je aldehidni. Osetljiv je na svetlost i prema alkalijama. 8. kiselina i sterola. je bela kristalna supstanca rastvorna u vodi i alkoholu. imaju aktivnost vitamina B 6 . piridoksal i piridoksamin. mleku. nastajanje acetsirćetne kiseline kao i različitih acetiliranih derivata (acetilholina. poznat i pod imenom adermin.kiseline vezan za koenzim visoko–energetskom tioestarskom vezom (33. koji u obliku acetil–koenzima A ulaze u ciklus trikarbonskih kiselina (=ciklus limunske kiseline). Vitamini B6 su derivati piridina. raspadaju. Koenzim A se skraćeno piše KoA–SH.

Nastalo jedinjenje se dalje razlaže na različite načine u zavisnosti za koji je apoenzim vezan piridoksal–fosfat. . dekarboksilaza. Eksperimentalno je dokazano da piridoksal–fosfat igra bitnu ulogu i u metabolizmu nezasićenih masnih kiselina.Fosfatna jedinjenja vitamina B 6. a dejstvom okzidaza se oksiduje. piridoksal–fosfat i piridoksamin– fosfat. dejstvom dekarboksilaza gubi CO 2 i daje amin. različitih liaza i sintetaza). U toku enzimskog razlaganja aminokiselina piridoksal–fosfat gradi sa amino kiselinom intermedijerno jedinjenje tipa Schiff–ove baze. Tako se dejstvom amino– transferaza aminokiselina transaminira. kao i u biološkoj sintezi masti iz proteina. su prostetične grupe velikog broja enzima (amino–transferaza.

tankih iglica.8 BIOTIN Biotin je poznat kao vitamin H ili koenzim R (Ko—R). Biotin se obično nalazi vezan s lizinom (biocitin). piruvat karboksilaza i dr. Rhizobium. a ne rastvara ss u etru i hloroformu.). Vrlo je rasprostranjen. koji katalizuju vezivanje CO 2 (acetil–KoA karboksilaza.4–imidazolidotiofan–2–n–valerijanska kiselina). Nedostatak ovog vitamina kod pacova poznat je kao »bolest belanceta jajeta«.) . a naročito ga ima mnogo u jetri. On je faktor rastenja izvesnih vrsta kvasaca i bakterija: Clostridium. Ona se javlja kad se životinje hrane duže vremena sirovim belancetom. jer se biotin vezuje za jedan protein belanceta (avidin) gubeći svoje vitaminsko dejstvo. retko dolazi do avitaminoze biotina. Po svojoj hemijskoj strukturi. bubrezima. a u proteinima je peptidno vezan za ε–amino grupu lizina. ali zbog toga što ga sintetišu bakterije crevne flore. biotin je ciklični derivat uree. Staphylococcus i dr. Postojan je pri zagrevanju.8. Biotin je prostetična grupa mnogobrojnih enzima (karboksilaza). rastvara se u vodi i etanolu. koji sadrži tiofenski prsten (=2'–keto–3. odakle je prvo i izolovan (Du Vigneaud i sar. Biotin je dijetalni faktor i ljudi i viših životinja. Biotin kristališe u obliku duguljastih.

Molekul folne kiseline sastavljen je od tri komponente: 1. jetri. koja se sastoji od pirimidinskog i pirazinskog prstena.) glutaminske kiseline. koji su prvi put izolovani iz leptirovih krila. koja je faktor rastenja mnogih mikroorganizama i 3. koje lako predaje CO 2 supitratu.) p–amino benzojeve kiseline.9 FOLNA KISELINA Vitamini folne kiseline su vrlo rasprostranjeni u prirodi. purina kao i u metabolizmu triptofana. Pteridini su žuti pigmenti. koja je peptidno vezana na pteroilnu grupu Vitamini ove grupe razlikuju se međusobno ili po broju ostataka glutaminske kiseline ili po strukturi pteridinskog prstena. U ovu grupu vitanina spada i Leucovorin. a naročito ih ima u lisnatom povrću (spanaću.) Azotne baze pteridina. Tako folna kiselina nekih bakterija sadrži tri. 8. 2. Svi vitamini ove grupe su derivati pteroil–glutaminske ili folne kiseline. a mnoga životinjska tkiva sedam ostataka glutaminske kiseline. faktor rasta Leuconostoc citrovorum bakterija. Ima ih i u kvascu. labilno jedinjenje. Biotin u obliku »aktivnog ugljen dioksida« učestvuje u sintezi masnih kiselina. Bakterije crevne flore nekih životinja (svinje. CO 2 se vezuje s biotinom gradeći „aktivni ugljen dioksid" (karboksi–biotin enzim"). bubrezima. oksalsirćetne kiseline.U toku reakcije. ureje. . Biološke fiksacije CO2 su endergonske reakcije i zbog toga se odvijaju u prisustvu davaoca energije ATP–a. karfiolu) po čemu su i dobili ime (foliage = lišće). kunića) sintetišu ove vitamine.

granulocita. fosfora i kobalt. Rastvara se u vodi. Cijankobalamin (sadrži cijanidni jon) je crveno obojena kristalna supstanca. već se odmah vezuju za koenzim F. izolovan je iz ekstrakta jetre 1948 g. L. aktivan je njen tetrahidro– derivat. Posle toga dobijeni su vitamini B12 kao sporedni proizvodi iz tečnosti. Vitamina B 12 ima najviše u jetri. Pod pogodnim uslovima bakterije crevne flore mogu da sintetišu ovaj vitamin. Vitamini folne kiseline.Leucovorin je redukovani oblik folne kiseline. a u kiseloj i alkalnoj se raspada. koji na N 5 ima ostatak mravlje kiseline .10 VITAMIN B12 Vitamin B12a (kobalamin). a u biljnoj hrani ih nema. Zbog toga su od velike važnosti za normalni razvoj eritrocita. Stabilan je pri zagrevanju u neutralnoj sredini. (E. . koja sadrži azota. imaju ulogu koenzima u biosintezi purina i timina. Ostaci od jednog ugljenikovog atoma. enzima koji prenose C 1–ostatak. ne oslobađaju se u obliku mravlje kiseline. bitnih za sintezu DNK. koja je po svojoj hemijskoj strukturi N 10–formil– tetrahidrofolna kiselina. Iako se folna kiselina ubraja u vitamine. jajima i mesu. alkoholu. manje u mleku. To je aktivna grupa hidroksi– metil i formil–transferaza. 8. poznat pod imenom koenzim F. Smith). koji nastaju razlaganjem histidina i serina. acetonu i optički je aktivan. zajedo sa B 12 vitaminima. koja ostaje posle fermentacije Streptomyces griseus i drugih specijalnih mikroorganizama. Tako nastaje »aktivni C ₁« ili »aktivna mravlja kiselina«. Danas se za medicinske svrhe dobijaju iz tih tečnosti veće količine vitamina B 12. poznat prvo kao faktor antiperniciozne anemije. trombocita i svih drugih ćelija.

Kobalamin je koenzim intramolekulskih transferaza. za 5. Naprotiv. Svi sadrže prsten sličan porfirinu. Pri tome se anjon. dobijaju se drugi vitamini ove grupe. a najlakše cijanidni jon. U kobalamid–koenzimu kobalt je u dvovalentnom stanju.6–dimetil–benzimidazol i u koenzimu za 5'– desoksiadenozin. vezuje na mesto 5'– desoksiadenozina. B12 c nitritokobalamin. njegova funkcija u nizu na izgled različitih biohemijskih reakcija je poznata. Na koji načinn vitamini B₁₂ sprečavaju pojavu perniciozne anemije nije još potpuno objašnjeno.Struktura vitamina B 12 je vrlo komplikovana. jer se na svetlosti i u prisustvu anjona kobalt oksiduje u trovaletno stanje. sa kobaltom u centru. Kobalt je kovalentno vezan za četiri pirolova prstena. enzima koji katalizuju premeštanje atomskih grupa unutar . Kobalamid–koenzim se vrlo teško izoluje.hidroksokobalamin. Tako je vitamin B 12 b . Zamenom cijanidnog jona u cijankobalaminu nekim drugim anjonom.

Npr.molekula i nastajanje izomernih jedinjenja. pri prelazu metil– malonil–koenzima A u sukcinil––koenzim A dolazi do premeštanja —CO —S—KoA grupe: Isto tako kobalamin učestvuje u dismutaciji vicinalnih glikola u odgovarajući al–dehid. takođe. Prisustvo kobalamin–koenzima je neophodno. pri redukciji ribonukleotid––trifosfata u odgovarajuće dezoksiribonukleotid–trifosfate. . Tako npr.

α-ketoglutarat dehidrogenaze. Vitamin B6 (Piridoksin) je derivat piridina. kokošje slepilo. Biološka mu je funkcija – koenzim dekarboksilaze α-ketokiselina i koenzim aldehid-transferaze. Tako je potreban za aktivnost NADH dehidrogenaze u lancu disanja. Vitamin A (Akseroftol) je po hemijskoj strukturi izoprenoid koji sadrži βjononski prsten na koji se nastavlja ugljenikov lanac od 9 C atoma. Vitamini su hemijski veoma različita jedinjenja. piruvat dehidrogenaze. inozitol i askorbinska kiselina). Uloga vitamina u metabolizmu je u tome što su mnogi od njih koenzimi ili prostetične grupe enzima. koenzim je aminotransferaza i dekarboksilaza aminokiselina. Hipervitaminoza A izaziva toksične efekte s gubitkom kose. E. riboflavin. cijanokobalamin. poremećaj vida. Njegov deficit izaziva pelagru. Vitamin B1 (Tiamin) se sastoji od pirimidinskog prstena i tiazolskog prstena koji su vezani preko kvarternog N-atoma. folna kiselina. Kod dece izaziva smetnje u rastu. pa su potrebni za održavanje aktivnosti mnogih enzima. i K) i one rastvorljive u vodi (tiamin. Čovekov organizam ne može sam sintetizovati vitamine. Nastaje iz karotina.UKRATKO: Vitamini su potrebni čoveku za normalan rast i razvoj i normalno odvijanje metaboličkih procesa. već mora njih i njihove prekursore unositi hranom. Može nastati iz triptofana. Njegov deficit odražava se u raznim organima s najtežim oštećenjem neuromuskularnog sistema. abdominalnim tegobama. . D. dehidrogenaze D-aminokiselina i ksantin dehidrogenaze. tj. Hipovitaminoza A izaziva tzv. a prema rastvorljivosti dele se na one rastvorljive u mastima (A. Niacin je derivat piridina. Deo je koenzima NAD i NADP. Nedostatak izaziva poremećaj sličan epilepsiji verovatno zbog smetnji u metabolizmu glutaminske kiseline. Vitamin B2 (Riboflavin) se satoji iz izoaloksazina na koji je vezan D-ribitol. pucanjem noktiju. Nedostatak riboflavina izaziva pojavu fisura u uglovima usana. nemogućnost adaptacije vida u mraku. Izaziva bolest beri-beri. lipoična kiselina. dermatitis. pantotenska kiselina. piridoksin. Biološka mu je funkcija da kao FMN i FAD sudeluje kao koenzim nekih oksido-reduktaza koje se zajedničkim imenom nazivaju flavoproteini. niacin. a ponekad i zastoj u rastu.

Folna kiselina se sastoji od pteridinskog prstena. U deficitu se javlja makrocitna. a svi oni imaju izraženo antioksidativno delovanje. što kod odraslih rezultira pojavom osteomalacije. Njegov deficit izaziva sklonost krvarenju i smetnje u koagulaciji krvi. Njegov deficit dovodi do skorbuta. Deficit ovog vitamina izaziva poremećaj u mineralizaciji kostiju. Deficit folne kiseline može se javiti kod slabe apsorpcije u crevima. DOPA i nekih intermedijera adrenokortikoida. jer se reverzibilno lako oksiduje u dehidroaskorbinsku kiselinu. Biološka joj je uloga da služi kao koenzim enzima u metabolizmu jednokarbonskog ostatka. te u pretvaranju ribonukleotida u dezoksiribonukleotide. Biološka uloga mu je da je prostetična grupa enzima koji katalizuju karboksilacije. Deficit kobalamina izaziva pernicioznu anemiju. . U metabolizmu askorbinska kiselina deluje kao donor vodonika u nekim enzimskim reakcijama. tirozina. Funkcija kalciferola je da pospešuje mineralizaciju kosti. Ne zna mu se tačno biološka uloga. Isto tako nedostatak kobalamina izaziva i subakutnu kombinovanu degeneraciju leđne moždine. Vitamin K (Filohinon) ima strukturu naftohinonskog prstena s bočnim izoprenoidnim lancem. Vitamin C (Askorbinska kiselina) je jak reducent. p-aminobenzojeve kiseline i peptidno vezane glutaminske kiseline. Vitamin D (Kalciferol) je sterolne strukture u kojoj je B-prsten otvoren. a kod dece rahitisom.Vitamin H (Biotin) je derivat ureje vezan s tiofanskim prstenom. Hemijski su slični hinonima s izoprenoidnim bočnim lancem. megaloblastna anemija. Ovaj vitamin je potreban za hidroksilaciju prolina. a njegov nedostatak se može dovesti u vezu sa mišićnom distrofijom. metabolizmu metionina i histidina te biosintezi purina i pirimidina. Vitamin B12 (Kobalamin) je hemijski kompleksno jedinjenje koje sadrži porfirinu sličan korinski prsten s helatno vezanim centralnim atomom kobalta. Biološka mu je uloga da služi kao koenzim nekih enzima koji sudeluju u pretvaranju metilmalonil-koenzima A u sukcinil-koenzim A i sintezi metionina iz homocisteina i metiltetrahidrofolata. Vitamin E (Tokoferol) je sastavljen od osam sličnih jedinjenja. što se postiže stimulacijom apsorpcije kalcijuma i fosfora u crevu.

Pantotenska kiselina sa cisteaminom stvara pantetin koji je deo koenzima A i multienzimskog kompleksa za sintezu masnih kiselina. a simptomi su mu poremećaji nervnog sistema. . Deficit se retko javlja.

.

HORMONI .

pa i tiroksin iz tiroideje. Ali. Ključnu ulogu u tome ima hipofiza koja se zato i naziva nadređena žlezda (master gland). aldosteron iz nadbubrežne žlezde kontroliše ravnotežu vode i soli u organizmu itd.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE Regulacija lučenja nekih hormona obuhvata funkciju na tri nivoa. Prema tome. Najbolji je primer regulacija metabolizma ugljikohidrata i koncentracije glukoze u krvi. zbog čega su jako vaskularizirane.9. Za razliku od ostalih žlezda koje svoje produkte luče putem kanalića. Svako narušavanje tog sklada izaziva poremećaje u regulaciji što se manifestuje u obliku raznih bolesti. koji deluju na lučenje drugih. u čemu sudeluju inzulin i glukagon iz pankreasa. . Prednji režanj hipofize (adenohipofiza) luči nekoliko tzv. glukokortikoidi i adrenalin iz nadbubrežne žlezde. što sve reguliše nervni sistem. 9. To se može videti na već spomenutom održavanju ravnoteže vode i soli. perifernih endokrinih žlezda. Zato se nazivaju žlezde s unutarnjim izlučivanjem ili endokrine žlezde. U njima se stvaraju aktivne supstance. Svaki hormon ima svoje specifične funkcije. Svaki tropni hormon deluje na određenu perifernu endokrinu žlezdu.1 UVOD Endokrinologija je nauka o produktima strukturno i funkcionalno specijaliziranih žlezda i njihovom delovanju u održavanju biohemijskog i fiziološkog integriteta organizma. kortikotropin i somatropin iz hipofize. hormoni (od grčkog hormon — stimulišejući. često je regulacija metaboličkih procesa rezultat delovanja više hormona. tj. ekscitirajući). konstantnost hemijskog sastava krvne plazme i ostalih telesnih tečnosti. osim hormona. normalnu funkciju organizma te kontrolišu rast i razvoj pojedinih delova tela. Međutim. tropnih ili trofičnih hormona. Hormoni održavaju i regulišu celokupni metabolizam i time održavaju homeostazu. ove žlezde nemaju takvih odvodnih kanalića nego svoje sekrete luče direktno u krv. Tako seksualni hormoni regulišu razvoj polnih karakteristika. u održavanju balansa sudeluju krvni pritisak. Hormoni se iz žlezda izlučuju direktno u cirkulaciju s kojom se prenose u druge delove tela i tamo deluju na organizam. u kojem sudeluju hormoni kore nadbubrežne žlezde. za normalnu funkciju organizma i odvijanje metaboličkog procesa svi endokrini i nervni faktori moraju biti usklađeni. brzina cirkulacije i dilatacija odnosno vazokonstrikcija krvnih sudova. Funkcija endokrinog tesno je povezana s funkcijom nervnog sistema i samo se zajedničkom neurohumoralnom regulacijom održava konstantnost unutrašnje sredine organizma. koja u odnosu na tropni hormon predstavlja njegovu ciljnu (target) žlezdu.

Tropni hormoni i njihove ciljne žlezde Hormon prednjeg režnja hipofize Tirotropin (tiroidni stimulišejući hormon. celi organizam jajnik jajnik mlečne žlezde Na izlučivanje hipofiznih tropnih hormona utiče hipotalamus. tzv. kortikotropni relizing-faktor. To ćemo ilustrovati na primeru hipofizno-nadbubrežnog sistema. a ova lučenje perifernih endokrinih žlezda. Na taj način hipotalamus kontroliše lučenje hipofize. Slika 9. liberini ili releasing-faktori koji se prenose u hipofizu putem hipotalamo-hipofiznog vaskularnog sistema i izazivaju u hipofizi otpuštanje odgovarajućih tropnih hormona (CRF. STH) Folitropin (folikularni stimulišejući hormon.Regulacija lučenja kortikosteroida hipofizno-nadbubrežnim sistemom . FSH) Lutropin (luteinizirajući hormon. CRF) prenosi se u prednji režanj hipofize CRF stimuliše u hipofizi lučenje kortikotropina (ACTH).Tabela 9. LTH) Ciljna endokrina žlezda tiroideja nadbubrežna žlezda (kora) nema posebne žlezde. ACTH) Somatropin (somatotropni hormon. regulacije lučenja hormona kore nadbubrežne žlezde: neurosekret (kortikoliberin. U hipotalamusu se stvaraju specifični peptidi. hormon rasta. a ovaj deluje u nadbubrežnoj (suprarenalnoj) žlezdi i stimuliše u njoj lučenje kortikosteroidnih hormona u krv.).1 . laktogeni hormon. LH) Prolaktin (luteotropni hormon. TSH) Kortikotropin (adrenokortikotropni hormon.1 . TRF-tirotropni relizing-faktor itd. tj.

ili povišenje B izaziva smanjenje A. tj. hemijsko delovanje hormona izaziva dve vrste reakcije: 9. a kortizol mehanizmom negativne povratne sprege deluje na smanjenje lučenja ACTH. Regulacija povratnom spregom (feedback-regulacija) može biti pozitivna ili negativna. Stvoreni cAMP (naziva se još drugi glasnik. Takvi su hormoni insulin.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE Na ovaj način deluju hormoni čije je delovanje brzo. a delom deluje direktno na hipofizu da luči više ACTH.Ta regulacija vrši se mehanizmom negativne povratne sprege. glukagon i neki peptidni hormoni kao vazopresin. Regulacija povratnom spregom. a ovaj onda snizuje A u slučaju pozitivne regulacije. Naravno da se pozitivna ili negativna regulacija odnose i na suprotan slučaj. deluje na hipotalamus da smanji sekreciju neurosekreta. 9.3. ili sniženje A snizuje B koji onda povratno povisuje A u slučaju negativne regulacije povratnom spregom. Kortikotropni hormon pak sa svoje strane uzrokuje pojačanu aktivnost nadbubrežne žlezde da luči više kortikosteroida u krv. Smanjena koncentracija kortikosteroida u krvi delom stimuliše hipotalamus da luči više neurosekreta. Koliko je danas poznato. u kojem slučaju je to pozitivna regulacija povratnom spregom (pozitivni feedback). 5'-ciklo AMP (cAMP). second messenger) izaziva u ćeliji aktivaciju nekih . povišenje B može povratno uticati na A na dva načina: ili povišenje B uzrokuje dalje povišenje A. Regulacija mehanizmom povratne sprege. Hormon menja specifični receptor na membrani tako da se adenilat-ciklaza alosterički aktivira te prevodi ATP u 3'. sniženje A snizuje B.3 DELOVANJE HORMONA Hormoni deluju hemijski izazivajući fiziološke aktivaciju adenilat-ciklaznog sistema i kontrolu. odnosno indukciju genske aktivnosti reakcije u organizmu. u kojem slučaju je to negativna regulacija povratnom spregom (negativni feedback). Navedeni mehanizam povratne sprege iziskuje dodatno tumačenje. Ti hormoni stimulišu adenilat-ciklazni sistem u ćelijskoj membrani. što smanjuje lučenje ACTH i konačno kortikosteroida. što opet stimuliše lučenje ACTH iz hipofize. Ako neki agens (stimulus) X povisuje varijablu A koja sa svoje strane povisuje drugu varijablu B. Viša koncenracija kortizola u krvi deluje inhibitorno. i to pre svega negativna. vrlo je važna ne samo u kontroli hormonalne sekrecije nego uopšteno u metaboličkim procesima. U slučaju regulacije kortizola kortikoliberin (X) stimuliše ACTH (A) koji izaziva pojačano lučenje kortizola (B).

Smatra se da na taj način deluju neki steroidni hormoni.2 .Delovanje hormona na indukciju proteina . propusnost Stvoreni cAMP se brzo razgrađuje u ćeliji delovanjem jedne fosfodiesteraze na AMP i zato mu je delovanje brzo i kratko. Kofein i teofilin su inhibitori fosfodiesteraze i time produžavaju delovanje cAMP jer sprečavaju njegovu razgradnju (tome se pripisuje i terapeutsko delovanje kofeina). tj.enzima i deluje na prenos u ćelijskoj membrani povećavajući membrane. pojačanu sintezu odredjenih proteina i enzima u ciljnom organu.3 . 9.Delovanje hormona preko sistema adenilat-ciklaze Slika 9.2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI Neki hormoni deluju na indukciju.3. Slika 9.

Za hormone je karakteristično da deluju u vrlo malim količinama. hormoni se dele na: steroidne hormone (seksualni hormoni. itd. čija je aktivnost mnogo slabija. ulazak jedne metilne grupe u aminogrupu noradrenalina menja ovaj u adrenalin. glukagon). Prema građi. a delovanje im je zavisno upravo od hemijske strukture. proteinske hormone (somatropin.) Pregled raznih hormona. Tako npr. koja prelazi u citoplazmu i na ribosomima služi kao kalup za sintezu proteina i enzima. Izgleda da neki hormoni deluju preko oba navedena mehanizma.4 PODELA HORMONA Hormoni su po hemijskoj građi vrlo različiti jedinjenja. prolaktin. koji hidroksilacijom na C 16 atomu prelazi u vrlo slabo aktivni estriol. insulin. Isti je slučaj s vrlo aktivnim estradiolom. . Najmanje promene u toj strukturi izazivaju promene u delovanju. odgovarajućih žlezda koje ih luče te njihovih ciljnih organa i načina delovanja prikazan je u tabeli 9. hormone nastale od aminokiselina (tiroksin.2. adrenalin). peptidne hormone (vazopresin.Hormon se preko citoplazmatskog receptora translocira na receptor u ćelijskom jezgru i veže s molekulom proteinskog represora koja blokira DNA. i indukcijom i aktivacijom adenilatciklaze. Na taj se način DNA deblokira i omogućava sintezu informacione RNA (mRNA). kortikosteroidi). tirotropin i dr. 9.

mlečne žlezde) kontrakcije uterusa. celo telo celo telo testosteron aldosteron kortizol Aminokiselinski hormoni tiroksin (T4) trijoditironin (T3) adrenalin štitnjača štitnjača nadbubrežna žlezda (srž) celo telo celo telo stimulacija oksidacije. fakultativna reapsorpcija vode glatki mišići (uterus.mišići.Hormoni.masno tkivo delovanje simpatikusa. masti. održanje trudnoće razvoj sekundarnih polnih karakteristika metabolizam soli . rezistencija na infekcije jajnik (žuto telo) semenik nadbubrežna žlezda (kora) nadbubrežna žlezda (kora) ženski akcesorne reproduktivne strukture muški akcesorni organi bubrežni tubuli. endokrine žlezde.antiimflamatorno. transport sperme. glukoneogeneza metabolizam ugljenohidrata. etra.Tabela 9. metabolička aktivnost organa simpatički receptori. bubrežni kanali stimulacija tropnih hormona stimulacija stvaranja i sekrecije kortikosterioda povišenje krvnog pritiska. laktacija .2 .retencija Na. otpuštanje masti noradrenalin Peptidni hormoni liberini kortikotropin (ACTH) vazopresin antidiuretski hormon (ADH) oksitocin hipotalamus hipofiza (prednji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (prednji režanj) kora nadbubrežne žlezde arteriole.protein. ciljni organi i delovanje Hormon Žlezda Ciljni organ Steroidni hormoni estrogeni (E2.E3) progesteron jajnik (folikul) ženski akcesorni organi Delovanje proliferacija uterusa. glikogenoliza. razvoj sekundarnih polnih karakteristika priprema jajne stanice za implantaciju.

2.STH) tirotropin (TSH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) celo telo rast. Nastavak Hormon melanotropin (melanoforni stimulišejući hormon MSH) režanj) Žlezda hipofiza (srednji koža Ciljni organ Delovanje tamnjenje kože parathormon (PTH) paratiroideja kosti. LMTH) eritropoetin sekretin pankreozimin mlečna žlezda stimulacija mlečnih žlezda i sekrecija mleka bubreg gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt koštana srž gušterača gušterača sazrevanje eritrocita izlučivanje alkalnog soka sekrecija enzima Tabela 9. spermatogeneza stvaranje žutog tela. islučivanje progesterona. semenik lutropin (LH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) jajnik. gastroin-testinalni trakt regulacija i mobilizacija kalcijuma i fosfora snižavanje kalcijuma u krvi kalcitonin (tirokalcitonin) relaksin inzulin glukagon štitnjača jajnik gušterača gušterača simfiza. izlučivanje androgena folitropin (FSH) hipofiza (prednji režanj) jajnik. metabolizam glukoze štitnjača stimulacija stvaranja i sekrecije tiroidnih hormona rast folikula. lipogeneza povisuje koncentraciju glukoze u krvi Proteinski hormoni somatropin (hormon rasta.Tabela 9. Nastavak . bubreg. metabolizam. sekrecija estrogena i ovulacija. uterus razna tkiva jetra relaksacija. porodaj snižavanje glukoze u krvi. semenik prolaktin (laktogeni hormone LTH.2.

to pokazuje da je kontrolni mehanizam delatan. stimulativne i supresivne testove. a zatim meri koncentracija hormona. U tu svrhu se bolesniku daje odgovarajući preparat tropnog hormona. Uzroci takođe mogu biti dvojaki. Laboratorijski nalazi su pri tome vrlo važni. a često je potrebno izvesti i tzv. ili sekundarni. Ako se posle toga smanji sekrecija kortizola ili ukupnih 17-oksosteroida. test s deksametazonom koji inhibira izlučivanje kortikotropina. Ako se pak sekrecija hormona ne intenzivira i žlezda ne reaguje. Ako se sekrecija ne smanji. koji normalno stimuliše izlučivanje i nakon toga meri koncentracija hormona.Hormon holecistokinin Žlezda gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt posteljica Ciljni organ žučni mehur Delovanje kontrakcija i pražnjene enterogastrin želudac inhibicija sekrecije lučenje kiseline stimulacija stvaranja seksualnih hormona gastrin koriogonadotropin posteljica (HCG) želudac jajnik 9. kao što je slučaj prekomernog lučenja hormona kod tumora žlezda (npr. Ti se testovi rade kod prekomernog izlučivanja hormona. primarni je zadatak endokrinološke dijagnostike. to pokazuje da je poremećen kontrolni mehanizam hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda. to dokazuje da nema primarnog defekta žlezde. feohromocitom). Poremećaj može izazvati primarni defekt u samoj endokrinoj žlezdi. to ukazuje da je defekt u samoj endokrinoj žlezdi. Takav je test. to ukazuje da je prisutan poremećaj kontrolnog mehanizma. Stimulativni testovi rade se za ispitivanje nedovoljne sekrecije hormona. a ako takav učinak izostane. Ako se pri tome sekrecija hormona pojača. Utvrdivanje uzroka poremećaja. radi li se o defektu same žlezde ili o poremećaju kontrolnog mehanizma. na primer.5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE Poremećaji hormonalnog izlučivanja mogu biti dvojaki. Ili se luči suviše hormona ili premalo. . Kod supresivnih testova bolesniku se daje preparat koji inhibira sekreciju ispitivanog hormona. zbog poremećaja u kontrolnom mehanizmu lučenja nekog hormona. Određuje se koncentracija pojedinih hormona u krvi i urinu.

Catomu steroidnog prstena vezane su metilne grupe. U steroidne hormone ubrajaju se polni hormoni i kortikosteroidi. na koje je vezan još jedan peteročlani prsten.9. i 13. Na 10. a C-atomi brojevima: Ova osnovna struktura steroida ima prostornu konfiguraciju stolice: Istu osnovnu strukturu imaju steroli i žučne kiseline. Steroidni hormoni imaju do 21 C-atom. Polni hormoni su androgeni. a na 17.6. C-atomu sporedni lanac po kojem se pojedine grupe sterola i steroida međusobno razlikuju (tabela 9. fenantren. STEROIDNI HORMONI Svi steroidni hormoni imaju osnovnu strukturu koja se sastoji od ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. Prsteni se označavaju velikim početnim slovima. Taj prsten sadrži tri hidrirana šesteročlana prstena. . estrogeni i progesteron.3).

i CH3 grupe na C-10. Atomu ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. i C-19. Razni steroidni hormoni su derivati tri osnovna ugljovodonika. Cis-položaj. Taj prostorni smeštaj supstituenata označava se prema položaju metilnih grupa (C-18. što je vrlo važno za njihovo fiziološko delovanje. iznad ravni prstena. koje leže uvek iznad ravni prstena. te s obzirom na položaj H-atoma na C-5. to se smatra normalnom ili cis-formom. Ako je H ispod ravni prstena. i 10. ali oni su kod prirodnih steroidnih hormona uvek u trans-obliku. uzimaju se razni prefiksi kojima se označavaju karakteristike prstena i prisutnost supstituenata. Ako su H i CH3 grupa obe iznad ravni prstena. Isto je i s B/C i C/D-prstenima. atomu u odnosu na ravan prstena.3 . označava se kao β-konfiguracija i s punom crtom.Tabela 9. Kada se upotrebljavaju hemijski nazivi za steroidne hormone. estrana.Broj C-atoma u pojedinim steroidnim jedinjenjima Dužina lanca na 17. .). C-atomu Ukupni broj C-atoma u molekuli 27-29 24 21 19 18 Steroli (holesterol) Zučne kiseline Kortikosteroidi i progesteron Androgeni Estrogeni 8-10 5 2 — — Trodimenzionalna struktura steroida rezultira u pojavi različitih izomera. postoje 2 izomerna oblika.). onda je to trans ili alo-izomer. iz kojih nastaju uvođenjem dvostrukih veza i supstituenata na mesto vodikovih atoma ili bočnog lanca na C-17. Prsteni A i B imaju dva zajednička C-atoma (5. dok je α-konfiguracija označena isprekidanom crtom i označava da je supstituent orijentisan ispod ravni ciklopentanoperhidrofenantrena. androstana i pregnana.

Prefiksi i sufiksi u označavanju steroida Prefiksi i sufiksi Prefiks Šta označava hidroksi.ili okso deoksi-ili dezoksidehidrodihidro- prisutnost hidroksilne grupe prisutnost ketonske grupe zamena OH-grupe s vodonikom gubitak vodonikovih atoma sa susednih C-atoma adicija dva vodonikova atoma prostorna konfiguracija supstituenta cistransαβepi- prostorna konfiguracija supstituenta supstituent u trans-položaju prema CH3 na C-10. izomerija na nekom C-atomu koji nije zajednički dvama prstenima Δn položaj dvostruke veze u molekulu (n označava broj C-atoma na kojem je dvostruka veza) Sufiks -al -ol -on -an -en aldehidna grupa hidroksilna grupa ketonska grupa zasićeni ugljikovodonik nezasićeni ugljikovodonik .4 . supstituent u cis-položaju prema CH3 na C-10.Tabela 9.ili oksiketo.

3.17β /Estra-1.3.5/10/ trien-3.5/10/-trien Androstan nema bočnog lanca na C —17. Ima dve CH3 grupe 5a-androstan Androsteron /3α — hidroksi — 5α — androstan— 17 —on C19 5β-androstan Etiokolanolon /3α-hidroksi-5β-androstan -17-on Broj C Matični ugljovodonik Hormon Napomena .Broj C atoma Matični ugljovodonik Hormon Napomena Estran ima samo jednu CH3 grupu i nema bočnog lanca.17p-diol/ C18 5β-estran Estratrien /Estra-1. To su jedini steroidi koji poseduju aromatični prsten /A/ 5α —estran Estradiol .

3α.1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA Steroidni hormoni nastaju iz holesterola. to se acetat i holesterol podjednako mogu smatrati . da je između C-4.atom a Pregnan ima dve CH3 grupe i etilnu grupu na C-17 koja je u cis položaju prema metilnim grupama 5α —pregnan Estradiol .17β /Estra-1. dok je OH na 17. 17.17p-diol/ C21 5β-pregnan Pregnandiol /5β .20α diol / Slika 9.20-dion). i to da je OH na 11.3. 9.5/10/ trien-3. atoma dvostruka veza (4-en) te da su na trećem i dvadesetom C-atomu dve ketonske grupe (3. C-atomu u β-položaju.Osnovni ugljovodonici i hormoni koji iz njih nastaju Upotrebu navedenih prefiksa i sufiksa prikazujemo na primeru kortizola: 11β. i C-5.pregnan . i 21.4 . C- atomu u α-položaju.20-dion (kortizol) Iz navedene hemijske oznake za kortizol vidi se da su na osnovnom pregnanskom ugljovodoniku (pregn) tri vodonika zamenjena hidroksilnim grupama u položaju 11. 17α. a kako biosinteza holesterola započinje od acetata.6. 21-trihidroksipregn-4-en-3.

C-atoma u poziciju između 4. Pod kontrolom hipotalamusa iz adenohipofize se izlučuje kortikotropin (ACTH). Osim ovih hidroksilaza. 17 α-hidroksisteroid dehidrogenaza i dr. i 5. a manjim i u bubregu te gastrointestinalnom traktu. izomeraza i desmolaza (liaza). Dehidrogenaze katalizuju reverzibilne oksidoredukcijske reakcije u kojima sudeluju NAD ili NADP. Upravo o prisutnosti pojedinih enzima u pojedinim od navedenih endokrinih žlezda zavisi koji se hormoni sintetizuju u toj žlezdi. pa nastaje pregnenolon steroid s 21 C-atomom. U nadbubrežnim žlezdama. Tako postoje 3 a -hidroksisteroid dehidrogenaza. Bočni lanac holesterola na 17. 11-hidroksilazu i 21-hidroksilazu. Izomeraze kataliziraju premeštaj dvostruke veze. i 6. Tako se kortikosteroidi stvaraju samo u nadbubrežnoj žlezdi. 3 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. potrebne za sintezu kortikosterona. 20desmolaze otcepljuje se celi lanac pa nastaju androgeni. C-atomu otcepljuje se katalitičkim delovanjem desmolaza. jajnicima i semenicima steroidni se hormoni stvaraju od acetata ili holesterola nizom reakcija u kojima sudeluju razni enzimi iz grupe hidroksilaza. 11 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. koji stimuliše nadbubrežnu žlezdu na stvaranje nekoliko . za sintezu kortizona i kortizola potrebna je i 17 α-hidroksilaza. C-atoma. Delovanje tih enzima može se videti na primeru stvaranja progesterone. steroidi s 19 Catoma. Metaboličkim se procesima hormoni većinom inaktiviraju. Slika 9. Posebno je važna Δ-ketosteroid-izomeraza koja premešta dvostruku vezu izmedu 5. odvija se najvećim delom u jetri. 22 desmolaze razlaže se veza izmedu 20. Metabolizam steroidnih hormona.pretečama steroida. odnosno njihove redukovane forme.6. C-atoma. koji osim konjugacije obuhvata procese hidroksilacije i dehidrogenacije. jer samo kora nadbubrežne žlezde sadrži dve hidroksilaze. Delovanjem 17. čime im se povećava rastvorljivost u vodi. i 22.2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE Kora nadbubrežne žlezde luči niz hormona. te se tako konjugovani izlučuju iz tela urinom. 9.5. dehidrogenaza. a delovanjem 20. -Biosinteza progesterona iz holesterola U jetri se steroidni hormoni konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom.

Svi kortikosteroidi sadrže 21 C-atom. Svi imaju metilne grupe vezane na C-10. uz kortikosteroide koji se stvaraju samo u korteksu nadbubrežne žlezde.hormona što ih zajednički nazivamo kortikosteroidi. i C-13. estrogeni i progesteron. koji se inače većim delom stvaraju u testisima (androgeni) i ovariju (estrogeni. Neki imaju na C-17. osim aldosterona kojem je metilna grupa na C-13. atomu i na C-17. Međutim. te svi imaju dvostruku vezu između 4 i 5 atoma (Δ4). atomu. progesteron). bočni lanac — CO —CH2OH u β-položaju. . tu se manjim delom stvaraju još androgeni. ketonsku grupu na C-3. atomu još OHgrupu u a-položaju te ketonsku ili β-hidroksi grupu na 11-atomu. atomu zamenjena aldehidnom grupom.

i 17. dele se na glukokortikoide i mineralokortikoide. kortizol i kortizon. imaju različito fiziološko delovanje. odnosno 13. ugljinikovom atomu. i to u smislu stimulacije glukoneogeneze. delujući na prolaz natrijuma i kalijuma kroz ćelijske . Kortikosteroidi ispoljavaju regulatorno delovanje na metabolizam ugljenohidrata. iako su strukturno svi vrlo slični.6 . 11dehidrokortikosteron. soli i vode.Slika 9. Prema tome na koji od tih procesa deluju. suprotno insulinu.Hemijska struktura kortikosteroida Razni kortikosteroidi. Oni kontrolišu promet vode i soli. Fiziološko delovanje na metabolizam ugljenohidrata. Catomu kod aldosterona. Mineralokortikoidi su aldosteron i 11-dezoksikortikosteron. razgradnje lipida i proteina imaju sledeći glukokortikoidi: kortikosteron. Te razlike u biološkoj aktivnosti uzrokovane su supstituentima na 11.

Holesterol.22-dezmolaze. koji hidroksilacijom na C-21. atomu prelazi u aldehidnu grupu i tako nastaje aldosteron. Glavni androgeni hormoni nadbubrežne žlezde su androstendion i dehidroepiandrosteron. atomu prelazi u 11-deoksikortikosteron. Delovanjem 17. prelazi u pregnenolon. Hormone koji nastaju tim putem određujemo zajedno kao tzv. nego i od jetrenog angiotenzina i bubrežnog renina. Zato se još nazivaju salt and water-hormonima. pa svi oni mogu biti prekursori kortikosteroida. koji umesto hidroksilne grupe na C-ll. Kontrola aldosterona nije samo zavisna od ACTH. Jedan je put da dehidrogenacijom i izomerizacijom pregnenolon prelazi u progesteron. Holesterol nastao iz acetata preko mevalonske kiseline. koji svojim delovanjem na krvni pritisak sudeluju u regulaciji prometa vode i soli. Kortizol konačno prelazi u kortizon. 17-oksogene steroide. atomu ima ketonsku grupu.membrane. na reapsorpciju natrijuma i ekskreciju kalijuma u bubrezima.20-desmolaze iz ovog nastaju androgeni. Od pregnenolona daljnje reakcije mogu teći u dva smera. Ako na progesteron prvo deluje 17 α-hidroksilaza. Od navedenih kortikosteroida samo koncentracija kortizola deluje pomoću mehanizma negativne povratne sprege na lučenje ACTH. Ta dva hormona ispoljavaju samo blago androgeno delovanje. i to prvo . pregnenolon i progesteron su na raznim stupenima u metaboličkom procesu od acetata. a deluju i anabolički. Drugi put je da hidroksilacijom pregnenolona na C-17. U biosintezi ovih hormona sudeluje niz enzima. androgena i estrogena. a ovaj daljnjom hidroksilacijom na C-ll. nastaje iz progesterona 17α-hidroksiprogesteron. atomu nastaje 17β-hidroksipregnenolon. Nemaju bočnog lanca na C-17. Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Svi hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju preko holesterola iz aktivnog acetata. atomu u kortikosteron. atomu pa sadrže samo 19 C-atoma. koji daljnjom hidroksilacijom prelazi u 11-dezoksikortizol i ponovnom hidroksilacijom u kortizol. Ova se reakcija odvija tako da se deo bočnog lanca holesterola otcepi katalitičkim delovanjem enzima 20. te delovanjem 18-hidroksilaze i 18-dehidrogenaze njegova metilna grupa na C-18.

adenohipofiza i kora nadbubrežne žlezde čine tzv.Razmaci u lučenju ACTH kraći su ujutro. kortikosteron. a na isti se način metaboliziraju kortizon. Na kraju androstendion i testosteron aromatizacijom A-prstena mogu preći u estron ili estradiol. Time se osigurava dovoljno kortizola u cirkulaciji. Tu se uz Δ4-5βreduktazu i 3α-dehidrogenazu redukuje dvostruka veza izmedu 4. a duži naveče. salt loosing sindroma. ovaj se poslednji nekontrolisano luči i stimuliše nadbubrežnu žlezdu izazivajući njezinu hiperplaziju i pojačano stvaranje drugih C-21 hormona i androgena. Kortikosteroidi u krvi Od svih 17-hidroksikortikosteroida u krvi na kortizol otpada oko 80%. koji nastaju daljnjom redukcijom keto-grupe na C-20. Cortisol binding globulin). Izlučuje se i nešto heksahidro-jedinjenja ili kortola. Ti se androgeni odredjuju zajedno kao 17-oksosteroidi . U pomanjkanju 21-hidroksilaze. ACTH se iz hipotalamusa pod uticajem kortikoliberina (CRF) izlučuje periodično. tzv. a ovaj delovanjem 17-β dehidrogenaze u testosteron. Navedeni se metabolitički put menja u slučaju deficita enzima potrebnih za normalnu sintezu kortikosteroida. kada se zbog toga stvara više metabolita koji se pod normalnim uslovima inače stvaraju samo u vrlo malim količinama. te malo 11-oksi ili 11-keto17-ketosteroida. Hipotalamus. Na slici 9. Njegova je funkcija da štiti kortizol od inaktivacije i konjugacije u jetri. osovinu hipotalamushipofiza-nadbubrežna žlezda. Testosteron se redukuje i dehidrogenizuje u androsteron odnosno etioholanolon. koji nastaju otcepljenjem lanca na C-17. te nastaju tetrahidroderivati (3α-hidroksi-5β-dihidro jedinjenja) koji se konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom i izlučuju mokraćom. Metabolizam hormona kore nadbubrežne žlezde Inaktivacija i razgradnja kortikosteroida zbiva se u jetri. atomu. Kortizol se luči pet do deset minuta nakon stimulacije ACTH-om. 11-dezoksi kortizol i 11dezoksikortikosteron. atomu. koja katalizira prelaz 17α-hidroksiprogesterona u kortizol. budući da se ne stvara kortizol koji negativnom povratnom spregom koči izlučivanje ACTH. aldosteron. Fiziološki je aktivan samo slobodni. što dovodi do gubitka Na i CI. nastaje tako pregnantriol i nje-govi derivati. i 5. C-atoma i keto-grupa na C-3. Transkortin se stvara u jetri.8 prikazan je metabolizam kortizola. Osim toga. kojeg ima u plazmi oko 6% ukupnog kortizola.dehidroepiandrosteron koji izomerizuje u androstendion. atomu. Kortizol se u plazmi nalazi delom vezan za albumine i jedan α-globulin koji ga-specifično veže i naziva se transkortin (CBG. . Isto se tako u nedostatku 21-hidroksilaze ne stvara aldosteron. nevezani kortizol. Takav je slučaj u adrenogenitalnom sindromu.

7 .Biosinteza hormona nadbubrežne žlezde .Slika 9.

izazivaju porast koncentracije transkortina u plazmi. između 7 — 9 sati. dok podaci o dnevnom izlučivanju kortikosteroida u urinu daju uvid u funkclju kore nadbubrežne žlezde. Određivanjem koncentracije u plazmi utvrđuje se intenzivnost lučenja i delovanja na tkiva.8 – Metabolizam kortizola Zato je koncentracija kortizola u plazmi veća ujutro.Slika 9. . Taj se ritam gubi kod hiperfunkcije nadbubrežne žlezde. Estrogeni u trudnoći. Kortikosteroidi se određuju i u krvi i u urinu. a najniža pre spavanja. ali je taj kortizol vezan i nije fiziološki aktivan. pri uzimanju kontraceptiva i terapiji. pa zato i koncentracije kortizola.

Slika 9.Stvaranje pregnantriola i njegovih derivata u adrenogenitalnom sindromu zbog deficita 21-hidroksilaze i blokiranog pretvaranja hidroksiprogesterona u kortizol .9 .

Normalna je koncentracija kortizola u serumu uveče oko polovine koncentracije ujutro. Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde mogu izazvati hiperfunkciju ili hipofunkciju žlezde. posledica je propadanja kore nadbubrežne žlezde zbog tuberkuloze. Sličnu sliku u urinu daju i 17-oksosteroidi. Međutim. idiopatske atrofije kao posledice autoimunih procesa. a hipofunkcija može biti primarna zbog poremećaja same nadbubrežne žlezde ili sekundarna zbog nedostatka ACTH i poremećaja kontrolnog mehanizma. Hipofunkcija nadbubrežne žlezde. infekcije ili metastaza u nadbubrežnoj žlezdi. ili amiloidoze. što je slučaj kod Cushingova sindroma. a deksametazon ne suprimira koncentraciju u serumu. da bi se ispitao ritam lučenja. Disfunkcija nadbubrežnih žlezda u adrenogenitalnom sindromu rezultat je deficita pojedinih enzima. . Kod Cushingova sindroma jutarnje su i večernje koncentracije povišene. za razliku od mogućih normalnih vrednosti kod hiperfunkcije hipofize ili adenoma nadbubrežne žlezde. potrebnih za sintezu kortizola. Laboratorijski nalazi u bolestima nadbubrežne žlezde Krv za odredivanje kortizola ili 17-hidroksikortikosteroida uzima se u 8 ili 9 sati ujutro i oko 20 ili 23 sata naveče. izostaje ritam lučenja. androgenih hormona i ACTH te supresivni i stimulativni testovi važni su za evaluaciju funkcije nadbubrežne žlezde i hipofize. iako se može ujutro naći i normalna koncentracija. adenomu pankreasnih ostrvaca multiplih endokrinoloških adenoma ili Zollinger-Ellisonova sindroma Hiperaktivnost suprarenalnih žlezda može rezultirati i pojačanim lučenjem aldosterona u primarnom aldosteronizmu (Connov sindrom) ili prekomernim izlučivanjem androgena kod hiperplazije ili karcinoma nadbubrežne žlezde. Hiperfunkcija nadbubrežne žlezde očituje se u prekomernom lučenju kortizola. Uzrok toj bolesti može biti karcinom ili adenom kore nadbubrežne žlezde ili hiperplazija nadbubrežnih žlezda zbog prekomernog lučenja ACTH. osim ako je uzrok bolesti hiperfunkcija hipofize.Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde Određivanje kortikosteroida. Izlučivanje 17-oksogenih steroida jako je povećano u urinu ako je uzrok bolesti karcinom nadbubrežne žlezde ili ektopično lučenje ACTH (adenom bronha). Addisonova bolest. Slobodni kortizol ili 11hidroksikosterodi su povišeni u urinu. do čega dolazi kod bazofilnog adenoma hipofize te ektopičnog stvaranja ACTH u bronhijalnom adenomu ili karcinomu.

a reakcija obično izostaje. U Addisonovoj je bolesti koncentracija ACTH visoka zbog niske koncentracije kortizola u serumu (kontrola povratnom spregom). dok kod hiperplazije reakcija je normalna ili malo intenzivnija. Osim tih endokrinoloških testova za dijagnozu Addisonove bolesti važno je određivanje elektrolita. dok u sekundarnoj hipofunkciji reakcija nastupa tek postupno. Addisonova bolest. dok je osetno povišena ako je uzrok bolesti ektopično stvaranje ACTH. hiperkalemiju i metaboličku acidozu. Takode. pa to izaziva gubitak natrijuma u urinu i često hiponatremiju. tj. U oba slučaja koncentracija je kortizola odnosno 11-hidroksikortikosteroida u serumu niska. stimulacijom s ACTH ili tetrakozaktrinom kod Addisonove bolesti izostaje reakcija. ili umereno povišena ako je uzrok bolesti poremećaj hipofize. tumor) u hipofizi. U krizama kod te bolesti postoji deficit aldosterona. Koncentracija mu je jako snižena u tumoru nadbubrežne žlezde. ako je uzrok karcinom ili adenom nadbubrežne žlezde. Za diferencijalnu dijagnozu ključni je test odredivanje koncentracije ACTH u serumu. Kod hipofunkcije nadbubrežne žlezde treba utvrditi je li hipofunkcija primarna. pa se ponekad ne može ni registrovati. bilo u hipotalamusu. bilo da je poremećaj (npr. Pregled biokemijskih promena i karakterističnih nalaza u poremećajima funkcije nadbubrežne žlezde prikazan je u tabeli 9.4 . dok je kod sekundarne hipofunkcije ACTH u serumu snižen. a isto tako i izlučivanje 17-oksogenih i 17-oksosteroida.Za difefenciranje uzroka Cushingova sindroma vrlo je korisno odredivanje koncentracije ACTH u serumu. ili sekundarna. Test s metopironom obično izaziva pojačano izlučivanje kortikosteroida mokraćom ako je Cushlngov sindrom izazvan hiperplazijom nadbubrežne žlezde. Stimulacija s ACTH ili tetrakozaktrinom ne izaziva reakciju u slučaju tumora nadbubrežne žlezde.

.

jako se smanjuje aktivnost dok ketonsku grupu. androstan i dehidroepiandrosteron. kao što je to kod epitestosterona. Promenom prostornog položaja ove hidroksilne grupe u α-položaj. Slika 9. koja luči hormon što stimuliše intersticijske ćelije (LH) testisa na stvaranje androgena. dok se dehidroepiandrosteron stvara samo u nadbubrežnoj žlezdi. Po hemijskoj strukturi. atomu imaju hidroksilnu ili ketonsku grupu.7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI Androgeni deluju na polni sistem muškaraca i uzrokuju razvoj muških sekundarnih polnih karakteristika. imaju dvostruku vezu izmedu 4. . atomu u βpoložaju. i 5. ali ne svi. androstendion. Glavni androgeni hormoni su testosteron. Testosteron se stvara uglavnom u semenicima. a tu aktivnost odreduje OH-grupa na C-17. a na C-3. Neki od ovih hormona. nadbubrežnoj žlezdi i jajniku. atomu.Hemijske strukture androgena Biološki je najaktivniji testosteron. Izlučuju se pod kontrolom hipofize. epitestosteron.9. Androgeni se stvaraju u semenicima. to su steroidi s 19 C-atoma. poseduju samo oko 12 % odnosno 10 % biološke aktivnosti testosterone. Biološka aktivnost im zavisi od suptituenta na C-17. Androstendion se stvara. osim u testisima i nadbubrežnoj žlezdi. i u ovariju.10 . C-atoma.

a ravnoteža reverzibilne reakcije u testisima pomaknuta je u smeru stvaranja testosterona. Katalitičkim delovanjem 17. Androstendion se dalje redukuje u testosteron delovanjem 17 βhidroksisteroidne dehidrogenaze. Ova zadnja reakcija je reverzibilna. Na isti se način u nadbubrežnoj žlezdi iz_17αhidroksipregnenolona sintetizuje dehidroepiandrosteron. atomu hidroksiprogesterona i nastaju androgeni. iz acetata i holesterola koji su zajednički prekursori svih steroidnih hormona.20-dezmolaze odvaja se bočni lanac na C-17. dok je u ovariju jako pomaknuta u smeru stvaranja androstendiona. androstendion i preći u testosteron.11.Biosinteza androgenih hormona Kao što je prikazano na slici 9. androgeni nastaju preko pregnenolona i progesterona. koji se može dalje oksidovati u .

Slika 9.Biosinteza androgenih hormona .11 .

atomu u β-položaju. a na dehidroepiandrosteron izomeraza i 3β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. C-atoma i dehidrogenacijom na C-3..Metabolizam androgenih hormona Testosteron i dehidroepiandrosteron prelaze. koji se dalje metabolizuju u tetrahidroderivate. kao što se vidi. Dehidroepiandrosteron se konjuguje sa sumpornom kiselinom. dok se androsteron.) U krvi je oko 98 % (muški) do 99 % (žene) cirkulirajućeg testosterona vezano za albumine i globuline. etioholanolon i 11-oksigenirani 17-oksosteroidi izlučuju većinom kao glukuronidi. Katalitičkim delovanjem 3β- hidroksisteroid dehidrogenaze nastaje pak epiandrosteron s OH-grupom na C-3. a ovi mogu nastati i iz kortizola i kortizona. te se kao sulfati i glukuronidi izlučuju urinom. Pri tome na testosteron deluje 17β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. Svi ti metaboliti androgena u urinu nazivaju se zajedničkim imenom 17. . Redukcijom dvostruke veze u androstendionu između 4. u androstendion. Biološki je aktivan samo slobodni testosteron.oksosteroidi (17-ketosteroidi. i 5. atomu nastaju 2 izomera: a -izomerni oblik ili androsteron i etioholanolon koji ima H na C-5. U jetri se metaboliti androgena konjuguju sa sumpornom ili glukuronskom kiselinom. atomu u β-položaju. Delovanjem 11-hidroksilaze metabolički nastaju 11-oksigenirani 17ketosteroidi. androsteron i 11β-hidroksiandrostendion.

Metabolizam androgena .12 .Slika 9.

osim niskog gonadotropina. Ta jedinjenja u urinu nazivamo zajedničkim imenom 17oksosteroidi. Izlučivanje androsterona i etioholanolona. Takođe je snižena koncentracija testosterona u zakasnelom pubertetu dečaka. zbog toga.Dijagnostičko značenje ispitivanja androgenih hormona Izlučivanje androgenih hormona i njihovih metabolita u urinu daje uvid u funkciju muških gonada. te samog testosterona u serumu ukazuje na funkciju testisa. nalazi ukupnih 17-oksosteroida u urinu nisu uvek dovoljni za diferencijalnu dijagnostiku disfunkcije gonada ili nadbubrežne žlezde te ovarija. a u žena oko 1. klomifenom ili lutropinom (LH). a u žena u hirsutizmu odnosno virilizmu. Naprimer. Smanjeno izlučivanje 17-oksosteroida nalazi se u muškaraca u primarnom (Klinefelterov sindrom) i sekundarnom hipogonadizmu (panhipopituitarizam) te u Addisonovoj bolesti.10 —0. Stimulativni testovi provode se stimulacijom korionskim gonadotropinom (HCG. Radioimunološki testovi omogućuju danas i određivanje testosterona u krvnom serumu. u impotenciji prvi znak poremećaja u osi hipotalamus-hipofiza i poremećene kontrole lučenja androgena. Povećano izlučivanje 17-oksosteroida pojavljuje se u muškaraca kod tumora testisa. androgeni obično potiču iz ovarija. enzimski defekti sinteze androgena). . Testosterona u serumu muškaraca ima prosečno oko 23 nmol/L. karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde. povećan (normalno 0. Povišena koncentracija testosterona nalazi se u malignim tumorima testisa i hiperplaziji te u tumoru nadbubrežne žlezde kod muškaraca i žena.7 nmol/L. dok je izlučivanje dehidroepiandrosterona pokazatelj funkcije nadbubrežne žlezde. Vidimo da promene koncentracije serumskog testosterona i urinom izlučenih 17-oksosteroida uglavnom koreliraju. njegova je koncentracija zavisna od funkcije Leydig-ovih ćelija. Kod žena je povišen u hirsutizmu i virilizmu zbog tumora nadbubrežne žlezde i ovarija te kod bolesti policističnih jajnika. kao i u funkciju nadbubrežne žlezde u oba spola. Kod žena nastaje metabolički iz ostalih androgena i zavisi od funkcije nadbubrežne žlezde i ovarija. Medutim. hipopituitarizam. koji nastaju pre svega u semenicima.62). onemogućenog stvaranja kortizola. U žena je u Addisonovoj bolesti to sniženje još jače izraženo. te kod hiperplazije i karcinoma nadbubrežne žlezde muškaraca i žena. ipak u nekim slučajevima valja odredivati oboje. human choriogonadotropic hormone). Muškarci normalno izlučuju oko 45 μmola. a žene oko 35 μmola dnevno . a njegova niska koncentracija je. a izlučivanje 17-oksosteroida normalno ili malo povećano. pa se pretrage proširuju i na određivanje pojedinih androgena. jer je u njih nadbubrežna žlezda relativno više zastupljena kao izvor androgena. Budući da se testosteron u muškarca stvara i izlučuje iz testisa. u žena s hirsutizmom i virilizmom ovi mogu biti posledica tumora ovarija. koji je kod blokirane 11β-hidroksilacije i. gonadotropina (LH) i stimulativne testove te na određivanje testosterona u serumu. Za dijagnozu adrenogenitalnog sindroma važan je odnos 17-ketosteroida i 11 β-oksigeniranih -17ketosteroida. dok su kod karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde i testosteron u serumu i 17-oksosteroidi u urinu visoki. Testosteron je u serumu muškaraca snižen u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu različite geneze (Klinefelterov sindrom i druge hromosomalne promene. Ako je testosteron u serumu visok.

placenta poseduje i vrlo aktivnu sulfatazu i Δ53β-hidroksisteroid dehidrogenazu-izomerazu potrebne za hidrolizu konjugovanog 16α-hidroksidehidroepiandrosterona i pretvaranje Δ5 u Δ4 derivat. Na 19-oksotestosteron deluje zatim enzim 10.ESTROGENI Biosinteza estrogena Estrogeni nastaju na jedinstvenom putu biogeneze steroidnih hormona iz acetata preko holesterola i progesterona. placenta nema potrebnih enzima za sintezu estrogena iz prekursora acetata.9.8 ŽENSKI POLNI HORMONI . a izmedu C-l. govorimo o fetoplacentarnoj jedinici koja stvara estriol. i vodonik sa C-l. nego koristi već stvoreni testosteron i androstendion u organizmu majke ili fetusa. Na analogan način nastaje iz androsten-diona estron. U trudnoći ie glavni izvor estrogena placenta. Sinteza progesterona i testosterona već je pre opisana. U posteljici se samo izvodi aromatizacija A-prstena za koju posteljica poseduje potrebne enzime. Time nastaje 19hidroksitestosteron na koji dalje deluje enzim 19-oksidaza i prevodi ga u 19-oksotestosteron. nego se ta nalazi u suprarenalci i jetri fetusa. atomu potreban za stvaranje estriola. pa je izlučivanje estriola u urinu dobar pokazatelj fetoplacentarnog statusa. a izlučivanje estrogena tokom trudnoće postupno raste i do deseterostrukih količina. placenta najvećim delom luči već stvoreni estriol. Zato će poremećaji u fetusu ili u placenti rezultirati smanjenom produkcijom estriola. pa se C-19. Međutim. Osim enzima potrebnih za aromatiziranje A-prstena. Tako placenta prima već gotovi prekursor hidroksiliran na C-16. nastaje dvostruka veza. a u placenti nastavlja daljnje pretvaranje u estriol. . Nastali 3okso-androst-l(10). Pri tome se prvo hidroksiluje CH3 grupa na C-19. koji se tek metabolizuje u krajni svoj produkt estriol. Biosinteza estrogena u trudnoći razlikuje se od one u negravidnih žena. Placenta ne poseduje ni enzim 16αhidroksilazu. ipak je put nastanka estradiola iz testosterona važniji. 4-dien spontano se aromatizuje u estradiol-17β. a mogu nastati i iz androgena. što katalizira enzim 19-hidroksilaza. Kako se u fetusu stvara prekursor 16a-hidroksidehidroepian-drosteron sulfat. Daljnji put biosinteze estrogena odvija se na taj način da se prsten A steroidne strukture aromatizuje. holesterola i progesterona.19 desmolaza. I dok se u jajniku najvećim delom stvara estradiol-17β. i C-10. Iako su reakcije izmedu testosterona i androstendiona kao i estradiol-17β i estrona reverzibilne. atomu. pa je glavni prekursor placentarnog estradiola 16αdehidroepiandrosteron koji luči suprarenalka fetusa kao sulfatni konjugat. atoma otcepljuju kao formaldehid.

Slika 9.Biosinteza estrogena .14 .

Slika 9.Stvaranje estriola tokom trudnoće .15 .

Metaboliziranjem se takođe stvaraju 17-epiestriol (17α-hidroksi-jedinjenje) i 16. pa postaju bolje rastvorljivi u vodi i kao takvi mogu se izlučivati u urinu. U poslednje se vreme utvrdilo da se estron u negravidnih žena metabolizira dalje i hidroksilacijom na C-2. Drugi put je oksidacija estriola u 16-okso-estradiol-17β kao i stvaranje l6β-hidroksiestrona koji se redukuje u 16-epiestriol. estriol stvara iz fetalnog 16 ahidroksidehidroepiandrosterona. ali stvaranje ova dva epimera estriola je neznatno. Smatra se da upravo porast estradiol-17β pospešuje otpuštanje LH. a nakon toga sledi ponovni porast kad se stvori . koji se najvećim delom redukuje direktno u estriol. Kliničko značenje Estrogeni se određuju u serumu i urinu. a ovaj se dalje hidroksilira u 16α-hidroksiestron. kao što smo videli. Posle ovulacije koncentracija estradiol-17β se snizuje. pa nema nekog većeg kliničkog značenja. Krajnji metabolički produkti se konačno konjuguju u jetri s glukuronskom ili sumpornom kiselinom. u kojem se stvara niz derivata koji su otkriveni tek zadnjih nekoliko godina. jer nastaje uglavnom iz estradiola. Taj metabolički put je intenzivniji u hipertireoidizmu. dok se u trudnoći. 2-hidroksiestradiol. atomu i da se tako stvaraju katehol-estrogeni (2-hidroksiestron. Koncentracija estradiola-7β tokom ciklusa pokazuje 2 maksimuma. Tokom prvih 6-7 dana ciklusa koncentracija estradiola-17β u serumu je uglavnom niska i konstantna.Metabolizam estrogena Metabolizam estrogena dosta je složen proces. a imaju kliničko značenje i u trudnoći i za procenu funkcionalnog stanja jajnika negravidnih žena. 2-hidroksiestriol i njihovi odgovarajući metoksi derivati).17-epiestriol (16β-OH i 17α-OH) iz njihovih prekursora 16α-hidroksiestrona i 16βhidroksiestrona. a dijagnostički značaj nekih od tih jedinjenja nije još ni danas sasvim jasan. Dijagnostički se najvredniji podaci dobijaju određivanjem biološki najaktivnijeg estrogena. koji se luči iz jajnika. estradiol-17β oksiduje se u estron. Direktna hidroksilacija estradiola u estriol je neznatna. da bi dosegla maksimum dan pre otpustanja LH. Koncentracija estrona u serumu se tokom menstrualnog ciklusa ne menja znatnije zbog njegova ekstragonadalnog stvaranja. estradiola-17β. Takođe nema većeg značaja ni određivanje koncentracije estriola u serumu tokom ciklusa. pa daje korisne podatke o ovarijalnoj funkciji u negravidnih žena. Nakon toga počinje polagano rasti.

Abnormalno visoka koncentracija estriola u serumu upozorava na opasnost prevremenog porođaja. nekonjugovani estriol raste u serumu tokom trudnoće. a može se gdekad naći i u cirozi jetre.9 PROGESTERON Progesteron je steroid s 21 C-atomom. jer je koncentracija najviša tokom 35-36. Sadrži keto-grupu na C-3. ali tokom lutealne faze ciklusa ostaje ipak malo viša nego u proliferativnoj fazi. .žuto telo. To je ženski polni hormon koji zajedno s estrogenima sudeluje u regulaciji menstrualnog ciklusa. nedelja trudnoće. koji uzrokuju njegovu biološku aktivnost. i C-5. atomu nije toliko važan za njegovo biološko delovanje.koji se nalazi na C-17. Određivanje estrogena posebno je važno u žena u trudnoći za ocenu placentarne funkcije. ginekomastiji i tumorima koji produciraju estrogene. atoma. Nešto malo progesterona stvara se i u suprarenalci i testisima. pa se na osnovu koncentracije u serumu može odrediti i starost fetusa. jer se progesteron stvara kao intermedijer tokom biosinteze kortikosteroida i androgenih hormona. ali u nekim slučajevima i u serumu. Abnormalnosti u koncentraciji serumskog estradiola-17β nalaze se i pri poremećaju menstrualnog ciklusa u žena. Posle ovog drugog maksimuma koncentracija se ponovno smanjuje. Patološki povećane koncentracije nalaze se u feminizaciji kod muškaraca. Radikal CH3CO. Kod negravidnih žena progesteron se stvara i luči iz žutog tela (corpus luteum). Snižena koncentracija estradiola-17β nalazi se u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu i Turnerovu sindromu. atomu i dvostruku vezu izmedu C-4. a za vreme trudnoće je glavni izvor tog hormona placenta. Zadatak progesterona je da pripremi uterus za primitak muških semenih ćelija kao i da kasnije reguliše trudnoću. Slobodni. U tu se svrhu najviše određuje estriol u urinu. 9.

te konačno. Redukciju keto-grupa kataliziraju 3a-hidroksisteroid dehidrogenaza i 3β-hidroksisteroid dehidrogenaza. Redukcijom keto-grupa i dvostruke veze nastaju uvek po 2 izomera koji se razlikuju po prostornoj orijentaciji vodonika na C-5. atomu. atomu te dvostruka veza (Δ4). Nastali progesteron se zatim redukuje. pa nastaju izomeri s OHgrupama u α odnosno β položaju. U tim procesima redukcije sudeluje nekoliko enzima. redukcijom na C-20 atomu nastaju pregnandiol i alopregnandiol. . Redukcijom i konjugacijom hormon gubi svoju fiziološku aktivnost. Katalitičkim delovanjem Δ-4-5β-reduktaze nastaje pregnandion. pa nastaju pregnanolon i alopregnanolon. Redukovati se mogu keto-grupe na C-3 i C--20. Tokom metaboliziranja progesterona prvo se redukuje dvostruka veza izmedu 4. i 5. Zatim se redukuje keto-grupa na C-3. pa nastaju pregnandion i alopregnandion. atomu. Kao konačni produkt najvećim delom stvara se pregnandiol koji se u jetri konjuguje s glukuronskom kiselinom i kao takav izlučuje urinom. odnosno 20a i 20β-hidroksisteroid dehidrogenaza. a delovanjem Δ-4-5a-reduktaze njegov izomer alopregnandion. Zato je određivanje pregnandiola u urinu dobar pokazatelj sinteze progesterone . C-atoma.Biosinteza i metabolizam progesterona Progesteron nastaje iz acetata preko holesterola i pregnenolona.

16 .Slika 9.Metabolizam progesterona .

izmedu 21. Povećano izlučivanje pregnandiola u urinu nalazi se u kongenitalnoj hiperplaziji nadbubrežne žlezde usled deficita 17 β i 21 β-hidroksilaze. U trudnoći je tokom prvog trimestra urinarni pregnandiol nešto veći nego u lutealnoj . kada stvoreno žuto telo sintetizuje progesteron. podatke o ovulaciji i funkciji žutog tela tokom menstrualnog ciklusa. Muškarci izlučuju samo do oko 2 (μmol/L pregnandiola koji se stvara iz progesterona i 11-deoksikortikosterona u suprarenalci. ljuštenja endometrija ili premenstrualne tenzije.06 do 2. 17β ili 21β-hidroksilaze koje sudeluju u metabolizmu progesterona. ako ne dođe do ovulacije. Koncentracija progesterona u serumu (plazmi) u toku folikularne faze. i 24. Povećana koncentracija progesterona u serumu nalazi se pak kod kongenitalne hiperplazije nadbubrežne žlezde uzrokovane deficitom 11 β. Koncentracija progesterona u serumu snižena je kod insuficijencije žutog tela. Slične podatke koji se dobivaju direktnim određivanjem progesterona. pa kako trudnoća napreduje. glavnog produkta metabolizma progesterona. tj. a u graviditetu o funkciji placente. ali u lutealnoj fazi nakon ovulacije i stvaranja žutog tela izlučivanje pregnandiola se povećava i dostiže maksimum. Nakon ovulacije. izostaje i porast koncentracije progesterona. niska je i kreće se od 0. tako raste i koncentracija progesterona u serumu. koncentracija se u serumu tokom 3 do 5 dana naglo povisuje na vrednosti oko 19 do 95 nmol/L i zadržava narednih 6 dana. U trudnoći se progesteron stvara u placenti. lutealni maksimum. potrebno je progesteron u serumu češće odredivati da bi mogle da se procene smetnje u ciklusu ili abnormalnoj trudnoći. kada u serum dospeva samo hormon nastao u nadbubrežnoj žlezdi. Kako koncentracija u serumu dosta varira od dana do dana. čak i do vise od 600 nmol/L pre poroda.Kliničko značenje. Kod žena s normalnim menstrualnim ciklusom tokom folikularne faze izlučuje se slično kao i kod muškaraca. izostaje i porast urinarnog pregnandiola. kao i kod tumora jajnika. lutealne ciste jajnika i korionepitelioma. dana ciklusa. Zato se odredivanjem koncentracije progesterona u serumu dobivaju podaci o ovulaciji i funkciji žutog tela. Ako ne dode do ovulacije. dobivaju se i određivanjem urinarnog izlučivanja prognandiola.86 nmol/L. Onda se naglo smanjuje i dan pre menstruacije doseže vrednosti kao u folikularnoj fazi. tumora jajnika. membranozne dismenoreje. Isto kao što je slučaj s progesteronom u serumu.

Hormon rasta Hormon rasta ili somatotropin (STH) je kiseli protein. u hipoglikemiji kod insulinske terapije i posle davanja metirapona. Na koncentraciju STH u serumu utiče: ishrana. folitropin. do 36. prolaktin. Folikularni stimulirajući hormoni. Povišene koncentracije ACTH u serumu ili plazmi nalaze se u Adisonovoj bolesti. fizička aktivnost. Manje izlučivanje pregnandiola nego što je normalno za razne faze trudnoće nalazi se kod toksemije i eklampsije. Luči se pod dejstvom liberina za STH iz hipotalamusa. insulin i glukagon. može izazvati hipoglikemiju. Najveći broj proteinskih i polipeptidnih hormona luči hipofiza. Koncentracija STH u serumu povišena je u akromegaliji i gigantizmu. NEFA. ACTH reguliše funkciju nadbubrežne žlezde i lučenje kortikosteroida. te ima anaboličko i dijabetogeno delovanje. STH stimuliše rast kostiju i drugih tkiva. 9. nedelje trudnoće. u stresu. Druga dva hormona. nakon čega se počinje lagano smanjivati. vazopresin i oksitocin. hiperplaziji nadbubrega. Pospešuje mobilizaciju masti iz depoa i oksidaciju masnih kiselina te sintezu glikogena. a snižena kod dvarfizma. esencijalne hipertenzije ili dijabetesa te bolesti jajnika. da bi se 4 do 5 dana posle porođaja snizio na vrednosti kao u negravidnih žena. Niske koncentracije ACTH nalaze se kod karcinoma nadbubrega i kod panhipopituitarizma. tako raste i izlučivanje pregnandiola u urinu. koncentracija glukoze. stres. melanoforni stimulirajući hormon.fazi ciklusa. Tirotropin . intrauterine smrti fetusa. molekulske mase oko 21000. Zbog uticaja na glikogenezu. tirotropin i kortikotropin. insuficijencije placente zbog hroničnog nefritisa. Prednji režanj luči sedam hormona: hormon rasta. Kortokotropin Kortikotropin (ACTH) je polipeptid sastavljen od 39 aminokiselina. a kako se lučenje progesterona iz placente povećava. luči zadnji režanj hipofize. lutropin.10 PROTEINSKI HORMONI Hipofiza. san. Maksimum doseže oko 32. pankreas i paratireoidna žlezda luče mnoštvo hormona koji su proteinske prirode. lutropin i prolaktin. posle adrenalektomije. nazivaju se zajedničkim imenom gonadotropini.

Izlučivanje gonadotropina iz hipofize reguliše se međusobnim delovanjem gonadoliberina (GnRH) iz hipotalamusa i hormona iz jajnika odnosno semenika. Sinteza i lučenje gonadotropina regulisani su kompleksnim odnosom hipotalamusa. Naročito je brz i visok porast LH u toku periovulacionog razdoblja. Time se reguliše u narednom ciklusu rast i razvoj folikula. Istovremeno počinje porast LH koji povišeni estradiol ne suprimira. Vrednost FSH raste do petog dana folikularne faze ciklusa. Kod muškaraca se regulacija lučenja FSH i LH takođe zasniva na negativnoj povratnoj sprezi s testosteronom iz testisa. koji se zajedno nazivaju humani hipofizni gonadotropini (HPG). Kod dece i odraslih (sem žena u postmenopauzi) sekreciju FSH i LH kontroliše negativna povratna sprega hormona iz gonada. Time završava sazrevanje folikula i dolazi do porasta progesterona u serumu. koji prethodi ovulaciji. Luči se iz prednjeg režnja hipofize pod dejstvom tiroliberina (TRF) iz hipotalamusa. dok estradiol iz jajnika raste. oslobađanje jajne ćelije iz folikula i stvaranje žutog tela i menstruacija. a zatim opada. FSH I LH iz hipofize izlučuju bazofilne ćelije u prednjem režnju koje označavamo kao gonadotropne ćelije. LH stimuliše . U prednjem režnju hipofize stvaraju se folitropin (FSH) i lutropin (LH). a molekularni se oblici u hipofizi izgleda razlikuju od onih u cirkulaciji. TSH kontroliše lučenje hormona štitne žlezde. U trofoblastima posteljice stvara se korijski gonadotropin (HCG) koji se fiziološki izlučuje samo u trudnoći. hipofize i gonada. Gonadotropini se u cirkulaciji javljaju u najmanje 4 molekularna oblika.Tirotropin (TSH) je glikoprotein molekulske mase oko 25000. Gonadotropini Humani gonadotropini stvaraju se u hipofizi i placenti. U toku normalnog menstrualnog ciklusa promene nivoa FSH i LH uslovljavaju fiziologiju reprodukcije. a kod muškaraca LH stimuliše stvaranje testosterona u ćelijama testisa. FSH i LH su glikoproteini sastavljeni od nekovalentno vezanih α i βpodjedinica. U toku poslednjih dana ciklusa koncentracija FSH je nešto viša nego LH. te uz malo LH deluje na lučenje estrogena iz folikula. Kod žena LH izaziva ovulaciju folikula i lučenje progesterone iz žutog tela. Kod muškaraca FSH stimuliše spermatogenezu. dok je porast FSH u tom razdoblju manji. FSH kod žena utiče na rast folikula.

verovatno inhibirajući prolaktostatin preko serotoninergičnih puteva. Deficit insulin uzrokuje dijabetes melitus. Redukcijom disulfidnih veza insulin se inaktivira. Fiziološko delovanje insulina je u kontroli metabolizma ugljenih hidrata. osim perovulacionog porasta. To se događa u jetri delovanjem glutationa. Sastoji se od dva lanca. Insulin snižava koncentraciju glukoze u krvi. Prolaktin Prolaktin je vrlo važan hormon u reprodukcionom ciklusu čoveka. kao prekursor dopamina i kateholamina u specifičnim hipotalamusnim centrima. On je polipeptid. Po građi je polipeptid molekulske mase oko 20000. Dominantna regulacija sekrecije prolaktina iz laktotropnih ćelija adenohipofize je inhibitorno delovanje prolaktostatina (PIF). . te tako vezan preko jednog “drugog glasnika” uzrokuje promene u membrani i njenoj propustljivosti. Smanjena koncentracija se nalazi u dijabetesu. dok regulacija FSH još nije sasvim razjašnjena. Izgleda da dopamin deluje na oslobađanje PIF-a. Insulin deluje na ciljne organe. S druge strane L-Dopa. Hipoglikemija i hipotireoza uzrokuju porast prolaktina u cirkulaciji. Molekulska masa mu je 6000. ukazuju na ispad funkcije gonada ili poremećaje u osovini hipotalamushipofiza. jetru. Povišene koncentracije gonadotropina. akromegalije i gigantizma.Leydigove ćelije testisa na stvaranje testosterona. Osim delovanja na metabolizam ugljenih hidrata. Snižene vrednosti FSH I LH ukazuju na poremećaj sistema hipotalamus-hipofiza ili pojavu tumora koji producira steroidne hormone. mišiće i masno tkivo vezujući se za specifične insulinske receptore na plazma membranama. a ovaj zatim suprimira LH. insulin deluje i na promet lipida pojačavajući lipogenezu i smanjujući lipolizu u masnom tkivu. iz hipotalamusa. Povišena koncentracija insulina u plazmi nalazi se kod tumora pankreasa. Insulin Insulin se stvara u β-ćelijama Langerhansovih ostrvaca u pankreasu. Takođe sprečava stvaranje ketonskih tela. dovodi do inhibicije izlučivanja prolaktina. koji su spojeni sa dva disulfidna mosta. ali su ove potonje ređe.

Ima oblik leptira s dva lobusa koje povezuje istmus. 1. Cćelijama. Tiroksin ili. hipofiza. a luči ga prednji režanj hipofize (adenohipofiza). a u nju su uključeni hipotalamus. Oba hormona nastaju iz tirozina pod kontrolom polipeptidnog hormona koji stimuliše njihovo lučenje. Tiroksin je već dugo poznat. Funkcija tiroideje ispituje se određivanjem prva dva navedena hormona i ovde ćemo govoriti samo o njima. Lobusi su oko 4 cm visoki.17). a njegovu hemijsku strukturu razjasnio je 1928.Hormoni štitne žlezde Štitna žlezda ili tiroideja je mala endokrina žlezda ispred dušnika i grla. a verojatno i trijodtironina. U posebnim ćelijama. Obratno. Regulacija lučenja tiroidnih hormona predstavlja negativnu regulaciju mehanizmom povratne sprege. a sadrže sferične folikule od oko 300 μ.5. kako se još naziva. U epitelnim ćelijama folikula stvaraju se tiroidni hormoni vezani za protein-tiroglobulin.17 . stvara se treći hormon štitne žlezde. U folikulama se stvaraju dva hormona. kalcitonin ili tireokalcitonin.5 cm široki i oko 2 do 4 cm debeli.3'. pa se luči više hormona iz štitne žlezde. tireoideja i koncentracija slobodnog T4 i T3 u cirkulaciji (slika 9. izolovao ga je 1915. Dok tiroksin i trijodtironin deluju na metabolizam celog organizma. glavni sastojak koloida u folikulama. TSH (thyroid stimulating hormone). u kstracelularnoj tečnosi koči lučenje TSH. Teška je oko 25 do 30 g. . a ovaj stimuliše stvaranje i lučenje T3 i T4.5'-tetrajodtironin. tiroksin i trijodtironin. sniženje koncentracije hormona u cirkulaciji stimuliše lučenje TSH iz hipofize. Slika 9. tirotropina. godine Kendal. kalcitonin deluje na metabolizam kalcijuma. T4 je 3. α trijodtironin ili T3 je 3. godine Harington. Porast koncentracije slobodnog tiroksina. što onda rezultira manjim lučenjem T4 i T3 iz štitne žlezde.5.3'-trijodtironin.Regulacija stvaranja i lučenja tiroidnih hormona Tiroidni relizing faktor TRH ili tiroliberin iz hipotalamusa stimuliše lučenje TSH iz adenohipofize.

Biosinteza i metabolizam hormona tiroideje.Biosinteza hormona tiroideje. Akumulacija jodida u tiroideji je enzimski proces. Za sintezu hormona štitne žlezde potreban je jod. Na slici su navedeni agensi koji koče stvaranje hormona . Jod se brzo apsorbuje u crevu i u obliku jodida prelazi u krv.18 . iz koje ih tiroideja apsorbuje pa se jod akumulira tako da tiroideja sadrži oko 20 puta veću koncentraciju nego krvna plazma. Slika 9. Delovanjem jedne peroksidaze jodid se oksiduje u aktivni jod i veže na tirozilne ostatke tiroglobulina.

noradrenalin i dopamin. Hipertiroidizam se javlja kad su produkcija i lučenje tiroidnih hormona povećani. a deluju i na razvoj i polno sazrevanje. Uzroci hipertireoze su Basedovljeva bolest. To su hormoni: adrenalin. ili davanja joda. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. Stvaraju se u hromafinskim i nervnim ćelijama u srži nadbubrega. Potrebni su za rast.Fiziološko delovanje hormona štitne žlezde je kompleksno. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. . Kako je za biosintezu hormona potreban jod. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. pojava čvorova u tiroideji. prekomerno davanje hormona štitne žlezde. Utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. kao i tumori hipofize. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. Kateholamini Kateholamini su zajednički naziv za aktivne amine koji sadrže benzolski prsten s dve hidroksilne grupe (katehol). Oni deluju na ceo organizam pospešujući utrošak kiseonika i stvaranje toplote. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa. Kateholamini se u telu stvaraju iz tirozina. nedostatak joda u hrani izaziva miksedem ili eutiroidnu gušu. hipotiroidizam se javlja i u Hashimotovoj bolesti zbog prisustva antitiroidnih antitela. Osim nedostatka joda.

To su posebna tkiva. sastav krvi i drugih telesnih tečnosti. vrše kontrolu i obezbeđuju rast i razvoj različitih tkiva. Ova kontrola hipotalamusa ostvaruje se sekrecijom posebnih hemijskih jedinjenja kroz nervna vlakna i krvne sudove. normalno funkcionisanje organa. endokrinim žlezdama. a druge posebne ćelije sintetizuju „klasične“ hormone. Najjednostavnije strukture (tripeptid) je hormon . koji imaju različite endokrine uloge. do mesta delovanja.UKRATKO: Da bi organizam dobro funkcionisao potrebna je dobra međusobna usklađenost raznih procesa. specifična za svaki hornom. Hormoni se krvlju prenose do mesta gde treba dostaviti „poruku“. Liberini su mali peptidi koji se satoje od 3 do 12 aminokiselinskih ostataka. Hemijski glasnici. Na ćelijama ciljnih tkiva nalaze se receptori sa kojima hormoni „prepoznajući“ ih. organa i celokupnog organizma. hormoni oslobodioci ili liberali. Skoro da nema procesa koji nije posredno ili neposredno pod uticajem jednog ili više hormona. Hormoni se sintetizuju u vrlo malim količinama u posebnim organima. a neki kao neaktivni prethodnici. neuro-sekretorne supstance koje čine vezu između nervne i humoralne regulacije. Hipofiza je anatomski povezana sa hipotalamusom koji kontroliše i reguliše njen rad. Neki se hormoni izlučuju u aktivnom obliku. tj. Iz ovih žlezda se direktno izlučuju u krv. Po hemijskoj strukturi hormoni se dele na: a) oligopeptidne i proteinske. Hipotalamus reaguje na signale koji dolaze i iz viših moždanih centara tako što se u posebnim ćelijama hipotalamusa sintetuzuju specifična hemijska jedinjenja hipotalamusni faktori oslobađanja. Hipotalamus sintetizuje 8 do 9 faktora oslobađanja. reaguju na specifičan način i nizom hemijskih reakcija izazivaju metabolički efekat u ćeliji. pa i delovanja većine hormona imaju hipotalamus i hipofiza. Da bi se ostvarila kvalitetna koordinacija neophodan je prenos potrebnih „poruka“ od jednog do drugog organa. koje sintetizuju neuroni čine neuro-hormone. Ovi sistemi imaju osobinu da sintetizuje i izlučuju posebna hemijska jedinjenja koje nazivamo hemijski glasnici. Hipofiza se sastoji od prednjeg i zadnjeg režnja. Glavnu ulogu u regulaciji lučenja. Hormoni regulišu i održavaju celokupan metabolizam. Prenos ovih poruka ostvaruje se posebnim signalima nervnog i endokrinog sistema. b) derivate aminokiselina i c) steroidne hormone. ciljna tkiva.

kortikotropni i tireotropni hormoni. a drugi deluju direktno na metabolizam u ćelijama mnogih organa (hormon rasta i prolaktin). proteina složene strukture.5-ciklični monofosfat (cAMP). Vezivanjem ovakvih hormona za membranske receptore stimuliše se aktivnost enzima adenilat ciklaze. To su tropni hormoni čija je uloga da pronađu ciljna tkiva druge endokrine žlezde i prenesu „poruku“ o sintezi odgovarajućeg hormona. Preterana sekrecija hormona rasta dovodi do gigantizma. Npr. Svi hormoni oslobodioci prenose se krvlju do hipofize gde u prednjem režnju ovog organa stimulišu sintezu i lučenje jedne druge grupe polipeptidnih hormona. Ovaj enzim katalizuje reakciju pretvaranja ATP-a u adenozin-3. Ovi tropni hormoni sastoje se iz dve α i β-podjedinice. Postoje i hormoni takve hemijske strukture da lako ulaze u ćeliju. .TRH→TSH→tiroideja→tiroksin. Za biološku aktivnost odgovorna je βpodjedinica. hipofize i perifernih endokrinih žlezda regulisan je u većini slučajeva fiziološkim mehanizmima od kojih je najčešći mehanizam povratne sprege. obično u citoplazmi.oslobodioc tireotropnog hormona (TRH). On stimuliše sintezu proteina i katabolizam lipida. deluje kao antagonist insulinu. Adenofiza (prednji režanj) luči veći broj hormona. Ovaj proizvod dovodi do aktiviranja potrebnih enzima unutar ćelije i do potrebnog odgovora promenom ćelijskog metabolizma. Svaki hormon oslobodioc utiče na sekreciju specifičnog tropnog hormona. Ovakvi hormoni pronalaze svoje receptore u samoj ćeliji. Hormon rasta je značajan za rast i razvoj. Drugi tropni hormoni su glikoproteini. CRH→ACTH→kora nadbubrega→kortikosteroidi. Intenzitet sinteze hormona hipotalamusa. Takvi su npr.GnRH→FSH→testisi→testos teron ili GnRH→LH→ovarije→estrogeni hormoni ili GnRH→LH→žuto telo→ progesteron. Najsloženije građe (10 aminokiselinskih ostataka) je hormon oslobodioc genadotropnih hornoma (GnRH). Jedan deo su tropni hormoni. a svaki tropni hormon na sintezu specifičnog hormona u perifernoj endokrinoj žlezdi. međusobno vezane nekovalentnim vezama. Od tropnih hormona najjednostavnije strukture je kortikotropni hormon (ACTH) koji utiče na rad nadbubrega. nedostatak do patuljastog rasta. kao što su tireotropni hormon (TSH) koji podstiče rad tireoideje i sintezu gonadotropnih hormona (FSH i LH). Mnogi hormoni ostvaruju svoje delovanje vezivanjem za membranske receptore.

kao i vitamin D. Nastali hormoni tiroideje prelaze direktno u krv. pod uticajem parathormona intenzivnija je i sinteza aktivnog oblika vitamina D. a kalcitonin je njihov antagonist. Na metabolizam ovih utiče i kalcitonin koji je antagonist parathormonu. Sinteza ovih hormona je složena i da bi se ostvarila neophodno je da se određene količine joda. ADH ima važnu ulogu u kontroli zapremine vanćelijske tečnosti. Glavna uloga mu je u regulaciji metabolizma kalcijuma i fosfora. Usled povećanja lučenja hormona tiroidne žlezde nastaje hipertiroidizam. Štitna žlezda ili tiroideja proizvodi i luči dva hormona. Poremećaji u metabolizmu kalcijuma i fosfora dovode do povećanja ili smanjenja koncentracije ovih elemenata u krvi. koncentrišu u ćelijama tiroideje i da se pretvore u oblik pogodan za ugrađivanje u molekul tiroidnih hormona. osteomalacija ili osteoporoza kod odraslih. ali . Tireotropni hormon stimuliše ulaženje joda u ćelije tiroideje. Usled smanjene sekrecije nastaje hipotiroidizam.Zadnji režanj hipofize (neurohipofiza) luči dva hormona oligopeptida: antidiuretički hormon (ADH) ili vazopresin i oksitocin. na primer. Ovaj proces se odvija uz utrošak energije i nasuprot koncentracijonom gradijentu. Najduže poznata bolest je Bazedovljeva (ili Graveova) bolest. sintezu i katabolizam proteina ili lipolizu. Poremećaji u metabolizmu Ca i P preduslov su mnogih bolesti. povećava reapsorpciju Ca u bubrezima i resorpciju kostiju. Hormoni tireoideje stimulišu mnoge metaboličke procese. U krvi se vežu za poseban protein tiroksin vezujući globin. Usled loše ishrane ili neizlaganja UV zracima ili smanjenja sekrecije parathormona u krvi se smanjuje količina kalcijuma. time kontroliše i krvni pritisak. Najčešća posledica je nestvaranje ili gubitak koštane mase. katabolizam proteina. sve dok ih ne apsorbuju ciljna tkiva. Povećane koncentracije fosfora su posledica povećanih koncentracija vitamina D ili smanjene sekrecije parathormona. Takve bolesti su. Tako su povećane koncentracije kalcijuma u krvi posledica povećane sekrecije parathormona ili intoksikacije vitaminom D. tiroksin (T4) i trijodtironin (T3). Ovo stanje karakterišu povećane aktivnosti oksidativnih procesa. Oksitocin deluje na mišiće maternice izazivajući njihovo grčenje i upotrebljava se u ginekologiji. masti i ugljenih hidrata. rahitis kod dece. Osim toga. Parathormon stimuliše veću apsorpciju Ca i P u crevima. Paratiroidni hormon je osnovni proizvod lučenja paratireoideje. Vitamin D deluje na metabolizam Ca i fosfora slično parathormonu. Hipotiroidizam može biti posledica poremećaja u radu hipofize.

a iz ovog intermedijata nastaje kortizol. Mnogi hormoni su po hemijskom sastavu steroidi. Estrogeni su hormoni sa najmanjim brojem C-atoma u molekulu. Ovaj deo biosintetičkog puta je zajednički za sve steroidne hormone. Sinteza steroidnih hormona je složeni proces koji obuhvata veći broj reakcija. Kora sintetizuje steroidne hormone. noradrenalin i dopa nazivaju se zajedničkim imenom kateholamini. Od holesterola počinje sinteza svih steroidnih hormona. a unutrašnji za adrenalne androgene. b) androgeni (C19 – testosteron) i c) estrogeni ( C18 – estradiol. spoljašni za glukokotrikoide. Sintetizuju se odvajanjem metil grupe u položaju 18 i obrazovanjem jednog aromatičnog prstena. Kora nadbubrega se sastoji iz tri sloja ćelija a svaki sloj je odgovoran za sintezu druge vrste steroida. Glukokortikoidi se sintetišu takođe iz progesterona. Svi steroidni hormoni sadrže u osnovi steroidno jezgro a međusobno se razlikuju po vrsti i broju supstituenata. koji se hidroksiluje u položaju 17. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata u jetri i mišićima povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. a srž hormone derivata aminokiselina. Iz ovog intermedijata sintetizuju se i adrenalni polni hormoni. katalizovanih mnogim enzimima. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa. Posledice su povećanje štitne žlezde i gušavost (struma). Iz holesterola nastaje u prvoj reakciji pregnenolon. On se menja tokom niza reakcija i kao krajnji proizvod nastaje aldosteron. Kortikosteroidi se sintetizuju u kori nadbubrega. . Iz aminokiselina fenilanalina i tirozina sintetizuju se adrenalin i noradrenalin. progesteron). Adrenalin. Od svih reakcija posebno je značajna oksidacija metil grupe u položaju 18. androgeni i estrogeni. Razlikujemo tri grupe steroidnih hormona: a) kortikosteroidi (C21 – kortizol. glavni predstavnik ove grupe hormona. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. Nadbubreg je ednokrina žlezda koja se satoji od srži i kore. srednji za mineralokortikoide. estron). Pored delovanja na krvne sudove i rad srca.i nedostatka joda u ishrani. aldosteron. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. Kateholamini utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. dok su glavna mesta sinteze androgena i estrogena muške i ženske polne žlezde. prvo se gradi progesteron. Da bi se sintetizovali mineralokortikosteroidi.

U jetri stimuliše glikogenolizu i sintezu glukoze iz aminokiselina. gubitak elektrolita i teška dehidratacija. Glavni glukokortikoidni hormon je kortizol. pa nastaje hipoglikemija. a kabolizmom androgena. Delimični ili potpuni nedostatak funkcije nadbubrega javlja se kao posledica tumora. pa je više stimulisana sinteza aldosterona. tuberkuloznih ili autoimunih procesa. Poznate su mnoge bolesti u čijoj osnovi leže poremećaji u sintezi i sekreciji steroidnih hormona nadbubrega. dokazuje se i poremećaj aktivnosti određenog enzima. zbog čega nastaju poremećaji u glukoregulaciji. u krvi ili mokraći. Jetra je važan organ u kome se odigrava katabolizam steroidnih hormona.Način regulisanja biosinteze nije isti za sve grupe steroidnih hormona nadbubrega. potrebnog u stresu. pa nastaje enzimski „blok“ i dolazi do nagomilavanja 17α-hidroksiprogesterona. On učestvuje u regulaciji optimalnog sadržaja eletrolita i zapremine telesnih tešnosti. Kontrola glukoregulacije je pod uticajem i drugih hormona. Zavisno od toga koja je vrsta intermedijata povećana. kortizol značajno utiče na metabolizam ugljenih hidrata ali i proteina i lipida. Najčešće nedostaje 21-hidroksilaza. Pored antizapaljenskog i imunosupresivnog delovanja. a kod žena se zapaža i pojava maskulinizacije. Za ove bolesti karakteristični su: određena klinička slika i povećanje koncentracije nekih steroidnih hormona ili intermedijata. retenciji natrijuma. Posebno zato što utiče na mnoge procese koji predstavljaju odgovor organizma na stres.i mineralokortikoida. Ovaj hormon stimuliše u distalnim tubulima reapsorpciju natrijuma i zajedno sa njim pasivnu reapsorpciju vode. Usled nedostatka 17αhidroksilaze ne odvija se sinteza kortizola. Najvažniji mineralokortikoid je aldosteron. Kod Cushingove bolesti dolazi do hiperprodukcije kako gluko. Tako dovodi do. 17-ketosteroidi. Zbog značaja koji imaju u metabolizmu ugljenih hidrata ova grupa hormona je nazvana glukokortikoidima. Poznate su nasledne bolesti koje nastaju kao posledica delimičnog ili potounog nedostatka nekog od enzima u biosintezi steroidnih hormona. Regulacija sinteze i . Takva je Adisonova bolest koju karakteriše nedostatak gluko. Katabolizmom glukokortikoida nastaju 17hidroksikortikosteroidi. povećanja nivoa glukoze u krvi.tako i mineralokortikoida i adrenalnih androgena. Tako se koncentracija kortizola u krvi reguliše mehanizmom povratne sprege i sintezom hormona hipotalamusa i hipofize dok se koncentracija mineralokortikoida kontroliše drugim mehanizmima. Kortizol je veoma značajan hormon.

Ženski polni hormoni ili estrogeni sintetizuju se u jajnicima a za vreme trudnoće i u placenti. Sinteza u testisima počinje kada se iz hipofize sekretiraju folikulostimulišejući (FSH) i luteinizirajući (LH) hormoni. Tokom trudnoće koncentracije estrogena i progesterona rastu da bi bile najveće u toku porođaja. Jajnike stimulišu na sekreciju estrogena hormoni hipotalamusa i hipofize.delovanja aldosterona značajno se razlikuje od one kod glukokortikoida. . iako u manjim količinama. Smanjen sadržaj progesterona u trudnoći ukazuje da preti pobačaj ploda. Estrogeni utiču na razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika. Male količine estrogena stvaraju se i u testisima i nadbubregu. Najvažniji estrogeni su estron i estradiol. Nedostatak estrogena posle menopauze dovodi do povećanja LDL i osteoporoze. ekstraćelijske tečnosti i sniženi krvni pritisak. androgeni se sintetuzuju i u kori nadbubrega. Ovi signali dovode do aktiviranja posebnog regulacionog. Određivanje androgena i metabolita značajni su za dijagnozu virilizacije kod žena i naslednih defekata u steroidogenezi. čiji je A prsten steroidnog jezgra aromatičnog karaktera. testisi i semenici. Muški polni hormoni su androgeni. Progesteron je još jedan značajan steroidni hormon koji sintetizuje žuto telo jajnika. Retki su poremećaji praćeni povećanom sintezom estrogena. Utiču i na druge metaboličke procese dovodeći do povećanih koncentracija lipoproteina. Pored toga on je značajan intermedijat u biosintezi svih steroidnih hormona. Signali za sintezu aldosterona su smanjenje količine natrijuma. LH stimuliše sintezu androgena. Glavni androgeni nadbubrega su dehidroepiandrosteron i androsteron. testosteron. a FSH spermatogenezu. Glavno mesto sinteze androgena su muške polne žlezde. hemoglobina ili erotrocita. Međutim. Oni su C-18 steroidi. Ovde se sintetizuje najvažniji predstavnik androgena. Androgeni hormoni određuju primarne i sekundarne muške karakteristike. reninangiotenzinskog sistema. On se stvara u određenim fazama menstrualnog ciklusa i za vreme trudnoće.

BIOLOŠKE OKSIDACIJE .

površina unutrašnje membrane je vrlo velika. Spoljna membrana je obavija. 1 ml mitohondrija mišića slepog miša ima površinu sobe od 50 m 2.10.1). U mitohondrijama jetre kriste su retke i nepravilne. Unutar ćelije one su smeštene u neposrednoj blizini struktura koje troše energiju odnosno ATP. mrkog masnog tkiva mnogobrojne. čija dužina iznosi 2 μ. Zapremina kristi se menja u toku disanja. Unutrašnja membrana mitohondrija je kontinuirana i obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermembranski prostor. nije naborana već glatka. koji se zovu kriste (cristae). koje se nalaze u citoplazmi svih eukariotskih ćelija. a širina nešto manje od 1μ5[5]. Unutrašnja membrana gradi mnogobrojne uzdužne nabore. Mitohondrije se vrlo mnogo razlikuju po veličini. One imaju iste dimenzije kao bakterije. izuzev eritrocita sisara i anaerobnih plesni. U nekim ćelijama npr. Mitohondrije imaju dve membrane: spoljnu i unutrašnju. Ona je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja.1 . Njihov broj je relativno konstantan za svaki određeni tip ćelija. Slika 10. tako da ispunjavaju unutrašnji lumen mitohondrija (slika 10. Npr.Struktura kristi u mitohondrijama jetre (a) i mrkog masnog tkiva pacova (b) Zbog nabrane strukture. u bubrežnim i srčanim su cilindrične u fibroblastima su končaste. obliku. Matriks je gelu 5 . U jetrenim ćelijama su elipsastog skoro okruglog oblika. Mitohondrije su najbolje ispitane ćelijske organele. dok su u mišićnim ćelijama manje ili više fiksirane. bubrega. Jedna jedina ćelija jetre pacova ima preko 1 000 mitohondrija. Npr. kristi. kreću se po citoplazmi. strukturi i smeštaju. u mišićnim ćelijama su smeštene uz miofibrile. Najbolje su ispitane mitohondrije jetre pacova. dok su u ćelijama srca. jetre.1 MITOHONDRIJE Biološke oksidacije i proizvodnja adenozintrifosfata odigrava se u mitohondrijama.

Njih nema na spoljnoj strani unutrašnje membrane. niti na spoljnoj membrani. Ovo 6 . Na unutrašnjoj strani unutrašnje membrane nalaze se pravilno raspoređene sferne čestice. koja se sastoji od više odvojenih prostora. Ove čestice se nazivaju elementarne čestice.2 . imaju malo matriksa i obrnuto. Slika 10. Mitohondrije. omogućava da su pojedini enzimski sistemi međusobno odvojeni. polučvrsta faza. Ultrastruktura spoljne i unutrašnje membrane je različita.slična. čiji je prečnik 80—90 Å 6[6]. koji su smešteni unutar njihove strukture i na obema membranama. koja sadrži oko 50% proteina.Ultrastruktura mitohondrija: skematski (a) i slikovno prikazana (b) Aktivnost mitohondrija dolazi od mnogobrojnih enzima i drugih faktora. Struktura mitohondrija. U nekim mitohondrijama se nalaze ribozomi. koje imaju mnogo kristi.

U tabeli 13. svi citohromi i faktori. akonitaza enzimi (β-oksidacije masti. monoamin-oksidaza Miokinaza (ATP+AMP → 2 ADP) nukleozid-difosfat-kinaza: (ATP + UDP → ADP +UTP) citohromi.. dehidrogenaza glutaminske kis. Tabela 10. ureja. Unutrašnja membra matriks citratsintaza. acetoacetat i β-hidrok-sibutirat prolaze bez prepreka kroz membrane mitohondrija. nego da su enzimi ravnomerno raspoređeni. piruvat. Drugi metaboliti kao što su: nukleotidi. β-hidroksi-buterne kiseline i α-glicero-fosfata.ima velikih prednosti: 1) postiže se veća lokalna koncentracija reaktanata. CO₂. malat-dehidrogenaza. dehidrogenaze NADH.1 Raspored enzima u mitohondrijama Mesto nalaženja Spoljna membrana prostor između membrana Funkcija aktivacija masnih kiselina reakcije između nukleotida Prenos vodonika i elektrona dobijanje ATP-a prenošenje masnih kiselina drugi transportni sistemi dehidrogenaze i drugi enzimi CLK oksidacija masnih kiselina desaminacije i transaminacije sinteza ureje inicijalne reakcije glukoneogeneze Enzimi Tiokinaza masnih kiselina.fumaraza.1 je dat raspored enzima odnosno funkcionalna organizacije mitohondrija. izocitratdehidrogenaza. Zbog velike metaboličke aktivnosti. neke stupnjeve glukoneogeneze. piruvat-karboksilaza PEPkarboksikinaza U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. koji učestvuju u sintezi ATP-a. 2) mogućno je njihovo usmereno kretanje prema jednoj ili drugoj strani unutrašnje membrane i 3) može da se podesi redosled reakcija. di. Neki od njih kao O₂. mitohondrije primaju i oslobađaju mnogobrojne metabolite. U unutrašnjoj membrani mitohondrija su smeštene sve važne dehidrogenaze. Oni katalizuju većinu reakcija ciklusa limunske kiseline (CLK).i tri-karbonske . transaminaze enzimi ciklusa ureje. iako su neki od njih kompleksni enzimski sistemi. β-oksidaciju masnih kiselina i metabolizam aminokiselina sve do nastajanja ureje.enzimi sinteze ATP-a transfere karnitin-masne kiselineKoenzim A.dehidrogenaza ćilibarne kiseline.

Njihovo ulaženje i izlaženje kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu reguliše nekoliko mehanizama. pomoću ubihinona (UQ). Kompleks I je flavoenzim koji vrši reoksidaciju NADH koji pritiče iz CLK. Tako su frakcionisanjem unutrašnje membrane odvojena četiri kompleksna enzimska sistema. masne kiseline i katjoni nisu permeabilni. koja se oslobađa u toku oksidacije. Organizacija sastavnih delova respiratornog lanca objašnjena je na više načina. a kompleks IV je citohrom oksidaza. U unutrašnjoj membrani su identifikovani i enzimi sinteze ATP-a. pomoću kiseonika. o kojima će kasnije biti govora. koji omogućavaju da se energija.kiseline. i citohrome b. β-hidroksibuterne kiseline i αglicerofosfata. dehidrogenazu ćilibarne. pokazalo je da ona sadrži enzime respiratornog lanca: dehidrogenazu NADH. Kompleks II vrši oksidaciju ćilibarne kiseline (sukcinata). Kompleks III oksiduje redukovani ubihinon (UQH2) na račun citohroma c.konzerviše u obliku ATP-a. a i a₃.2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA Odvajanje unutrašnje membrane mitohondrija od spoljne i matriksa. c. . pošto prvo razmotrimo procese biološke oksidacije i oksidativne fosforilacije. 10. koja oksiduje citohrom c. koji se redukovao u kompleksu III.

ubihinonom i elektrontransfernim flavoproteinima (ETF)).Slika 10. dehidrogenaze masnih kiselina. već su povezani sa citohromima. Verovatno je da elektron-transferni flavoproteini povezuju neke enzime matriksa. Oni isto tako ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom. Isto tako. .Funkcije kompleksa enzima I-IV izolovanih iz mitohondrija (Fp: flavoenzim NHFe: nehemsko gvožće) Pomoću specifičnih inhibitora ustanovljeno je da flavoenzimi respiratornog lanca nisu autonomni u transportu elektrona. koji učestvuju samo u oksidaciji NADH i sukcinata. povezani preko ubihinona i citohroma c. Zbog toga se pretpostavlja da su kompleksi I—IV. već njihovu reoksidaciju vrši ubihinon (UQ). odnosno vodonika (H°). . sa ubihinonom. glicerolfosfat dehidrogenazu i druge flavoenzime. njihov odnos prema delovima respiratornog lanca je od velikog značaja.3 .pošto ETF i dehidrogenaze masnih kiselina čine 80% mitohondrijalnih proteina.

3 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE Oksidacija i redukcija su nerazdvojan. ovaj proces je u organskoj hemiji obuhvatio više tipova hemijskih promena. hidrofobnog karaktera. komplementaran proces: u reakciji oksidacije jedne supstancije mora istovremeno da se redukuje druga. a ona koja se redukuje. koji enzimske komplekse respiratornog lanca. povezuju po jednom određenom redu.4 .Pored toga u mitohondrijama se nalaze »strukturni proteini«.Struktura respiratornog lanca 10. kao neka vrsta cementa. Slika 10. Kod svih tipova oksido-redukcije dolazi do prenosa elektrona ili kako se kaže redukcionih ekvivalenata. Mada je oksidacija prvobitno značila sjedinjavanje sa kiseonikom. Supstranca koja se oksiduje gubi elektrone. prima elektrone. U toku oksido- .

. to su: Dehidrogenaze koje imaju koenzim NAD ili NADP. jer dolazi do gubitka elektrona: Većina oksidacija u biološkim uslovima se dešava uz prenos ekvivalenata od dva elektrona. Na osnovu gornjeg izlaganja. Dehidrogenaze koje sadrže FAD ili FMN kao prostetičnu grupu. akceptor vodonika. čija je prostetična grupa neki hem. U transportu elektrona od organskih supstrata do kiseonika učestvuju tri glavne grupe oksido-reduktaza. i Citohromi. tzv. je redukcija. Primeri PN-specifičnih dehidrogenaza opisani su u procesima glikolize i CLK. prostetičnih grupa ili prenosilaca elektrona. gubitak kiseonika. povećanje pozitivne valence metala je oksidativan proces. a redukciono sredstvo gubi elektrone i oksiduje se: Prvobitni pojam oksidacije može se predstaviti oksidacijom acetaldehida u sirćetnu kiselinu. piridin specifične dehidrogenaze. odnosno kiseonikovih i vodonikovih atoma. to je adicija jednog kiseonika ekvivalentna gubitku dva elektrona. znači i gubitak njegovog elektrona. Po redu njihovog učešća. Oksidativan je i proces pri kome organsko jedinjenje gubi vodonik (dehidro-genacija). Enzimi (oksidoreduktaze) koji katalizuju biološke oksidacije deluju u zajednici sa grupom koenzima. Pošto gubitak vodonika. U respiratornom lancu su zastupljene piridin -nukleotid (PN) specifične dehidrogenaze. Obrnuti proces. to je dehidrogenacija oksidativan proces. kao pri oksidaciji etanola u acetaldehid: Kod dehidrogenacije je prenos elektrona povezan s prenosom vodonika (H°). Oksidaciono sredstvo je. u ovom slučaju. I u jednom i u drugom slučaju dolazi do prenosa elektrona. gde se broj kiseonikovih atoma povećava za jedan: Pošto kiseonik ima težnju da primi dva elektrona.redukcije oksidaciono sredstvo prima elektrone i redukuje se.

U slučaju respiratornog lanca. 10. vrednost redoks potencijala određuje dve veličine: 1) redukujuću sposobnost jednog člana i 2) koliko se energije dobija kod njegovog prelaska u oksidovani oblik. Analogno je izražavanju jačine kiseline na osnovu njenog pK. U posudi A . Na slici 10. kao i njihov redosled. koja prima iz citozola tekuće obroke supstrata. Proces je dinamičan.Stacionarno stanje respiratornog lanca Svaki stepen procesa oksidacije radi konstantnom brzinom.5 . pretežno nalaze u redukovanom stanju. a na kraju lanca preovladava oksidovani oblik. molekuli svakog prenosioca su naizmenično u redukovanom i oksidovanom stanju. tako da je u svakom momentu odnos svakog prenosioca u oksidovanom i redukovanom obliku konstantan. a oni krajnji ih primaju. Kada radi optimalno. može da se izmeri pomoću pogodnog električnog kruga. prerađuje ih i oslobađa produkte.4 REDOKS-POTENCIJALI Utvrđivanje redosleda komponenata respiratornog lanca izvršeno je merenjem redoks-potencijala svakog člana. da se prenosioci. respiratorni lanac mitohondrija liči na tekuću traku u fabrici.5 dato je stacionarno stanje respiratornog lanca iz koga se vidi. Težnja neke supstance X da daje elektrone.6 predstavljeno. koji se menja kada on prelazi iz redukovanog u oksidovano stanje.Procesi oksidacije teku u mitohondrijama. koji se nalaze na početku lanca. sve do kiseonika kao krajnjeg akceptora elektrona. odnosno njen redoks potencijal. Pošto svaki prenosilac ima karakteristični apsorpcioni spektar. Najjednostavnije je da se dve posude povežu. može da se izmeri redoks-stanje svakog učesnika. Redoks potencijal je kvantitativna mera sposobnosti jedne supstance da redukcuje drugi. da bi se struja elektrona održavala. Slika 10. Znači da početni članovi lako daju elektrone. kao što je na slici 10.

jer može da prima elektrone. ona ima negativni elektrodni potencijal.j.se nalazi rastvor supstance X (»redukujućeg sredstva«). U tom slučaju je vodonik redukciono sredstvo i elektroni će teći prema pozitivnoj elektrodi u kojoj će se dešavati redukcija. koji je veći od bioloških akceptora elektrona kao što su NAD. kao što je na slici prikazano. Obrnuto. 25°C.rastvor H+jona (t. počeće da se kreću elektroni iz posude A u B. koji ustvari meri elektromotronu silu (EMS). označene kao oksidaciono sredstvo. Drukčije rečeno. 7 . svog potencijala. Struju elektrona će da registruje galvanometar. Po definiciji potencijal vodonične elektrode pod tim uslovima (pH = 0. Znači da svaka polućelija može da se redukuje ili oksiduje u zavisnosti od redokspotencijala druge ćelije i. Treba naglasiti da redoks par: voda/kiseonik: ima vrlo pozitivni standardni redukcioni potencijal od +0. ako ona lakše prima elektrone.EB U praksi se uvek mora u polućeliji B da uzme poznata referentna elektroda. Voda prema tome ima malu težnju da gubi elektrone i daje molekulski kiseonik. HCl). Povezivanjem dve posude. Ako je poznat apsolutni elektrodni potencijal EA i EB u dva suda. tada će EMS biti jednaka razlici elektrodnih potencijala: ΔE = EA . flavoproteini i citohromi.815 V. tada je njen potencijal pozitivniji od vodonične elektrode. Obično se uzima standardna vodonična elektroda. naravno. koja se sastoji od komadića platine uronjene u 1 M. Izmereni potencijal se izražava kao redoks potencijal i obeležava sa Eh. kiseonik ima veliki afinitet prema elektronima. a u B rastvor supstance Y. lakše predaje elektrone vodoničnoj ćeliji. Ona pokazuje redukcioni potencijal reakcije: H2↔2H+ + 2e pod pritiskom vodonika od 1 atmosfere na 25°C. U slučaju da druga ćelija (A).1 atm)7[7] iznosi 0.

sve do kiseonika. Elektroni će normalno da teku od jednog para na drugi. .2 su dati redoks potencijali nekih supstrata i prenosilaca elektrona. NAD+ je pogodan akceptor elektrona od piruvata. Redosled komponenata respiratornog lancaje u saglasnosti sa ovim vrednostima standardnih redukcionih potencijala i izgleda ovako: NADH → Fp → UQ → b → c1 → c → a → a3 Prema tome. respiratorni lanac je neka vrsta kompleksa polućelija različitog redoks-potencijala.6 .Redoks merenje potencijala U tabeli 10. ali ne od sukcinata. gde elektroni teku od onih sa negativnijim potencijalom prema onima sa pozitivnijim.Slika 10. koji su najjača redukciona sredstva. Na dnu liste su oni koji lako primaju elektrone. Na vrhu liste su oni. koji ih prima gradeći vodu. po redu datom u tabeli. odnosno oni koji lako gube elektrone. Npr.

Na slici 10.Tabela 10. ili tačnije od odnosa koncentracija redukovanog i oksidovanog oblika (X red/X oks. dobijeni potencijal se naziva standardni redoks-potencijal i obeležava se Eo'.2 . Kada se ove vrednosti standardizuju: 25°C.7 .7 je prikazan odnos veličine redoks-potencijala (Eh) u zavisnosti od procenta redukovanog oblika u polućeliji. Slika 10. pH = 7 i 1 M koncentracije X red. Iz defmicije je jasno da je to srednji potencijal kada se u polućeliji nalazi 50% oksidovanog i 50% redukovanog oblika.). i X oks.7 liči na titracionu krivu slabe kiseline za koju važi Henderson-Hasselbalch-ova jednačina: Poznata Nernstova jednačina redoks potencijala ima isti oblik: .Standardni redukcioni potencijali nekih bioloških redoks sistema Veličina redoks potencijala zavisi od temperature.Veličina redoks-potencijala u odnosu na procenat redukcije Кriva na slici 10.. pH i koncentracije X.

F=9. . masnih i aminokiselina. a oksidacijom do CO 2 i H20 skoro 15 puta više. Zamenom ovih vrednosti u gornju jednačinu i prevođenjem u dekadne logaritme.gde je R=8. koji su se vezali za NAD i redukovali ga u NADH. odnosno -2 880kJ: Glukoza → 2 laktata ΔG = -197 kJ Glukoza + 6 O2→ 6CO2 + 6H2O ΔG = -2880 kJ Pod aerobnim uslovima se. kao što smo u ranijim izlaganjima videli.25 V. Oksidacija acetil-ostatka do CO2 i četiri para vodonika u Krebs-ovom ciklusu i Oksidacija četiri para vodonika. Oksidativna razgradnja ili respiracija odigrava se u tri stupnja. prema redukovanom (25%) tri.31 J K-1 mol-1 gasna konstanta. redoks-potencijal daje pozitivniji. a u mitohondrijama iznosi +0. T=temperatura u °K. dobija daleko više energije. Vidimo. ako ima više oksidovanog oblika.059 log 3 = + 0.28 V.65x104 Cmol-1 — Faraday-ova konstanta. bio bi negativniji. ako bi bilo više redukovanog. Pomoću gornje jednačine. dobija se da je: Vrednosti [Xoks] i [Xred] označavaju molarne koncentracije oksidovanog i redukovanog oblika. jer je odnos oksidovanog citohroma c (75%). 10. n = broju izgubljenih elektrona pro mol. prenošenjem njegovih elektrona u respiratornom lancu sve do kiseonika. standardni potencijal citohroma c Eo= +0.5 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU Za sve svoje životne potrebe ćelija dobija energiju oksidacijom hranljivih sastojaka do CO2 i H20. a to su: Nastajanje acetil-Koenzima A oksidativnom razgradnjom piruvata. Tako se oksidacijom glukoze do laktata dobija -197 kJ. pa je Eh=+0. jer su se svi vodonikovi atomi glukoze oksidovali u H2O. dakle. Tako je npr.25V. koristeći standardni redoks potencijal i uzimajući stvarni odnos redukovanog i oksidovanog oblika prenosioca elektrona u mitohondrijama može da se izračuna postojeći redoks potencijal.25+0.

koji se nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. U ćeliji centralno mesto u ekonomisanju energijom ima ATP. da može da obezbedi energiju za . Pojavu. elektrona dovoljno velika. Sistem ATP/ADP povezuje procese u kojima se oslobađa energija. broju prenesenih elektrona (n) i konstanti F (Faraday-eva konstanta): ΔG = -nF·Eh ili ako uzmemo standardne uslove: ΔG°'= -nF·E°' Pomoću ove jednačine može da se izračuna promena slobodne energije za svaki stupanj prenosa elektrona u respiratornom lancu. koja iznosi —220 kJ. u kome iz adenozin difosfata i neorganskog fosfata (Pi) nastaje adenozin-trifosfat (ATP): ADP + Pi → ATP + H2O ΔG° = + 31kJ Ovu sintezu katalizuju enzimi. da je korišćenje energije bioloških oksidacija povezano sa fosforilacijom opazili su Warburg i Christian 1939 g. raspoređena na pojedine prenosioce elektrona. a negde manji. Energija se postupno oslobađa u više »paketa«. Pomoću gornje reakcije se slobodna energija oksidacija hvata i čuva vezana u obliku ATP-a. Povezivanje egzergonskih s endergonskim reakcijama zove se u biohemiji kuplovanje. koji je troše.Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala (Eh) . Ovaj proces se zove oksidativna fosforilacija. To je jedino jedinjenje. koje preuzetu energiju može dalje da preda endergonskim reakcijama. Ova energija se ugrađuje u jedan endergonski proces. s onima. U respiratornom lancu je na tri mesta promena slobodne energije prenošenja. Energija oksidacija se ne oslobađa u vidu toplote. polazeći od supstrata pa sve do kiseonika. Na slici 10.6 se vidi kako je ukupna promena slobodne energije oksidacije NADH. jer se svi procesi u ćeliji (odnosno u mitohondrijama) odigravaju na konstantnoj temperaturi. koji su negde veći (strmiji). a zovu se adenozin-trifosfataze. Ona može da se odigrava na nivou supstrata i u respiratornom lancu.

a zato je potrebna energija od 15 x 31 kJ = 465 kJ. Tabela 10. U toku kompletne oksidacije glukoze do CO 2 i H2O u procesu glikolize i CLK nastaje 36 mola ATP-a: U procesu glikolize: Glukoza+2 Pi+2 ADP+2 NAD+ → 2 piruvata+2 NADH+2 H++2 ATP+2 H2O U ciklusu limunske kiseline: 2 piruvata+5 O2 + 30 ADP + 30 Pi → 6 CO2 + 30 ATP + 34 H2O Pored toga nastaju još 4 ATP-a oksidacijom dva molekula NADH. koja se dobija oksidacijom glukoze (–2880kJ) iznosi 39%.sintezu jednog mola ATPa To su mesta fosforilisanja.3 . od kojih se sačuva u obliku ATP-a 465 kJ odnosno 39%. 10.8 . U tabeli 10.6 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE Videli smo da se znatan deo slobodne energije oksidacija može da sačuva u obliku ATP-a. Oksidacijom piruvata do CO 2 i H2O oslobodi se — 1190 kJ. Na drugim mestima u lancuje promena slobodne energije relativno mala i možda nije dovoljna za sintezu ATP-a.P/O za svaki stepen oksidacije piruata u ciklusu limunske kiseline Iz tabele se vidi da oksidacijom piruvata nastaje 15 mola ATP-a. vezan za ATP. Da spomenemo da postoji još jedan alternativni proces. piruvata). dodani neorganski fosfat prelazi u organski. Tri mesta fosforilisanja se vide na slici. kada se meri potrošnja kiseonika u toku disanja homogenata jetre u prisustvu supstrata (npr. koji . Eksperimentalno je utvrđeno da je odnos nastalog ATP-a po atomu utrošenog kiseonika (P/O) u proseku 3.3 je dat odnos P/O za svaki od stepena oksidacije piruvata u ciklusu limunske kiseline.Oslobađanje energije tokom prenosa dva elektrona u respiratornom lancu Belitser je prvi primetio da. koji se stvara kod aerobnog prelaženja glukoze u piruvat: 2 NADH+2 H++O2+4 Pi+4 ADP → 2 NAD++4 ATP+6 H2O Iskorišćenje promene slobodne energije. Slika 10. Na taj način je potvrđeno da u respiratornom lancu postoje tri mesta na kome se dobija energija.

7). Mehanizam oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu objasnio je Mitchel. koja je bogata energijom (~). Ona se u prisustvu neorganskog fosfata cepa u drugi energetski bogati intermedijer R-CO-P (1. pod katalitičkim dejstvom kompleksa adenozin-trifosfataza. za koji je neophodno da je unutrašnja membrana mitohondrija intaktna. koji aktivira enzime sinteze ATP-a. Mehanizam nastajanja ATP-a u oksidativnom stupnju glikolize objašnjenje pre 50 godina. Oni takođe inhibiraju bubrenje izolovanih mitohondrija u prisustvu ATPa. za šta je dobio Nobelovu nagradu 1978 g.troši energiju. Mitchel-ovo objašnjenje oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu polazi od činjenice da se pri prenošenju elektrona od vodonikovih atoma. 2.8).3-difosfoglicerat). To je primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata (slika 10. stvaraju protoni: 2H → 2H+ + 2e Pošto je unutrašnja membrana mitohondrija nepermeabilna za protone stvara se gradijent protona. Bitnu ulogu u ovom procesu imaju SH-grupe enzima. U svim tim slučajevima mora da postoji neki mehanizam pomoću koga se slobodna energija oksidacija prevodi u druge oblike energije. Oni se pojavljuju u jednom pravcu: Npr: FADH2 + 2Fe3+ → FAD + 2Fe2++2H+ a troše se u suprotnom: 2Fe2++ ½ O2+2H+ → 2 Fe3++2 H2O . Onaje vrlo osetljiva na specifične inhibitore npr. Postoje takođe i drugi putevi koji kompetiraju sa fosforilacijom ATP-a. Ukupna reakcija je egzergonska. tako da nastaje ATP. Ona se odigrava u unutrašnjoj membrani mitohondrija. Ovi inhibitori onemogućuju povezani rad oksidacije sa fosforilacijom i zato se nazivaju dekopulatori oksidativne fosforilacije. Oksidacijom — SH grupe nastaje tio-acilna veza RCO~ S — E.4-dinitrofenol. gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. Oksidativna fosforilacija u mitohondrijama je vrlo osetljiv proces. a to je prenos katjona kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu. Protoni se pojavljuju u respiratornom lancu na svakom mestu. gde je prenos vodonika povezan sa prenosom elektrona (slika 10. Jedan od njih je prenošenje vodonika od NAD + na NADPH.

Gliceraldehid-3-fosfat dehidrogenaza (primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata) .9 .Slika 10.

Slika 10.10 je pokazano kako u toku oksidacije NADH respiratorni niz tri puta savija. Zbog ovakvog kretanja protona od jedne na drugu stranu membrane stvara se gradijent elektrona preko membrane: Svaki gradijent stvara silu. a na drugoj njihovo otpuštanje. a brzine njihovih reakcija su vrlo velike. Rezultat oksidacije jednog NADH je prenos 6H+ od unutrašnje strane membrane prema spoljnoj. a na spoljnoj stran membrane smanjenje pH (višak H+) Mitchel je pomoću osetljivih registrovao ove promene pH. Mitchel je dokazao da gradijent protona daje energiju za nastajanje ATP-a. i zbog toga je njihova koncentracija unutar matriksa veća. a izbace se na spoljnu stranu.1 aparata 0Pre Ako procesi u respiratornom lancu teku od jedne strane unutrašnje membrane prema drugoj. koja teži da tera protone natrag u matriks (protonmotorne i elektromotorne sile). Pri tome se tri para protona potroše na strani okrenutoj matriksu. onda se najednoj dešava potrošnja protona. sa jedne na drugu stranu membrane. Rezultat ovakvog kretanja protona je povećanje pH (suvišak OH-) na strani matriksa. Međutim. –SH2 na slici 10. 10. Na slici 10.9 označava oksidaciju sukcinata. mitohondrije moraju da budu na neki . koja se odigrava u dva prelaženja četiri protona.7 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA Unutrašnja membrana nije permeabilna za sve rastvorne supstance.

Neke rastvorene supstancije kao što su: piruvat. pošto se potpuno oksiduju do CO2 i H2O. Selektivni transport je osetljiv na specifične inhibitore. moraju da se transportuju u obliku svojih anjona. Dikarbonske i trikarbonske kiseline ciklusa limunske kiseline (CLK) ne prolaze slobodno kroz unutrašnju membranu. Njihov suprotni anjon je malat. U ovom slučaju je fosfat 10. Spoljna membrana je permeabilna za sve molekule. nalaze se uglavnom u obliku jona. masne kiseline i ketonska tela. Videli smo da je dobijanje ATP-a u mitohondrijama jedna od njihovih primarnih funkcija. One. mora jedan drugi anjon da se kreće u suprotnom pravcu. Selektivni transport kroz membranu odigrava se posredstvom permeaza ili prenosioca. Na slici 10. Ove monokarbonske kiseline prolaze u obliku nedisosovanih molekula: Nedisosovani molekuli ovih kiselina ne utiču na jonsku ravnotežu membrane i. prolaze kao anjoni. slično brzini enzimskih reakcija dostiže maksimum kod jedne određene koncentracije supstrata koji prelazi. prolaze kroz unutrašnju membranu bez specifičnog prenosioca. koje su osnovni supstrat mitohondrijalnih oksidacija.način povezane sa svojom intracelularnom okolinom i zato postoji selektivni transport kroz unutrašnju membranu. a ne fosfat. Brzina prenosa. Citrat. Zbog toga je ulaženje ADP-a u . kao monokarbonske kiseline.1 1suprotni anjon koji neutrališe prolaz malata i sukcinata.11 je prikazan transport intermedijera CLK i fosfata kroz unutrašnju membranu Slika mitohondrija. Pošto su one jače kiseline. izo-citrat i α-ketoglutarat. one ne utiču ni na osmotsku ravnotežu. takođe. Da bi se održala elektroneutralnost membrane. dakle. pored toga. Fumarat i Tran oksalacetat ne mogu da prođu kroz unutrašnju mitohondrijalnu sport membranu. koji je specifičan prema supstratu koji prenosi ili nekoj njegovoj strukturnoj osobini. izuzev onih najvećih.

Unutrašnja membrana mitohondrija je nepermeabilna prema katjonima (Na+. Ca2+joni se ne nagomilavaju u matriksu. Jedan negativan naboj više ATP-u kompenziran je potencijalnim gradijentom protona. Pošto inhibitori prenosa elektrona (npr. Vrlo mnogo je studiran uticaj Ca2+ jona. a ATP4. to je dokaz da je to aktivni proces. On odvaja prenos elektrona od oksidativne fosforilacije (dekopulator). samo je njihov transport neznatan u odnosu na Ca2+.iz mitohondrije u odnosu 1:1. Zbog ovog recipročnog pomeranja koncentracija ADP+ATP unutar mitohondrija se održava na konstantnom nivou. I ovaj prenosni sistem radi na principu suprotnog jona. U svakom slučaju prenos katjona i oksidativna fosforilacija su dva alternativna procesa. I drugi katjoni (Na+ i K+) mogu aktivno da se nagomilavaju u mitohondrijama.mitohondrije i izlaženje ATP-a iz mitohondrija važan proces. koji ubrzava disanje mitohondrija.K+ ili Mg2+) i anjonima (Cl–. Ovde se recipročno pomeraju dva anjona ADP3. NO3–). . Br–. U odsustvu kiseonika ili ATP-a. Pokazano je da se i on odigrava posredstvom specifičnih permeaza (prenosilaca) osetljivih na ihibitor atraktilozid. odnosno izlaženjem H+.u mitohondrije. koja troše energiju disanja. energetski zavisan od sinteze ATP-a. a sprečava sintezu ATP-a. CN–) inhibiraju i ulaženje Ca2+ u mitohondrije. koji se vidi pod elektronskim mikroskopom. Zapaženo je da dolazi do taloženja kalcijum fosfata u matriksu.

U ovakvim situacijama postoje putevi. koji preuzima reduk-cione ekvivalente .i ekstra-mitohondrijalnom »pool«-u.10. Ona se. koenzim-A i acil koenzim A. Ovi putevi se nazivaju »shuttle« (šatl) sistemi. Ovaj zaobilazni put ide tako. Slika 10. koji zaobilaze nepermeabilnost membrane prema NADH. dakle. da NADH prvo reaguje sa dihiroksiaceton-fosfatom. intra. acetil i acil-koenzima A. NADH. njegovi redukcioni ekvivalenti (H°). nalaze u dva rezervoara (»pool«-a). Oni povezuju tri glavna metabolična puta: glikolizu.Glicerolfosfatni i malatni zaobilazni put („shuttle“) prenošenje redukcionih ekvivalenata (NADH) iz citoplazme u mitohondrije Kada se povećaju zalihe NADH u citoplazmi. prenose se u mitohondrije pomoću glicerol-fosfatnog puta.12 . Ova jedinjenja se nalaze i u matriksu i u citoplazmi odvojeni unutrašnjom membranom. Vrlo često je potrebno da ova jedinjenja pređu iz jednog rezervoara u drugi.8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM Unutrašnja membrana je nepermeabilna za: NAD+. oksidaciju i sintezu masnih kiselina.

12) Ovaj zaobilazni put unosi redukcione ekvivalente iz citoplazme u mitohondrije. Svoje redukcione ekvivalente je predao flavoenzimu i oni će se oksidovati do H 20.Acetil-koenzim A zaobilazni („shuttle“) sistemi Nastali glicerol-3-fosfat prolazi kroz unutrašnju membranu i dejstvom mitohondrijalnog enzima (glicerol-3-fosfat dehidrogenaze) prelazi ponova u dihidroksiaceton--fosfat.13 . dehidrogenaza: Reakciju katalizuje glicerol-fosfat- Slika 10. a ne u suprotnom smeru. Za prenošenje redukcionih ekvivalenata sa NADH iz mitohondrija u citoplazmu i obrnuto. znači koji radi reverzibilno. postoji malatni »shuttle«. . Ponovo nastali dihidroksiacetonfosfat izlazi iz mitohondrija i može ponova da prenese vodonik citoplazmatskog NADH (slika 10.prelazeći u glicerol-3-fosfat.

dešava se u mitohondrijama. omogućava citratni »shuttle«. one se prvo »aktivišu« dejstvom tiokinaze.13) . koji može da prođe membranu preko specifičnog prenosioca. pomoću specifičnog prenosioca i prelazi dejstvom mitohondrijalne malatdehidrogenaze ponova u oksalacetat. Unutar mitohondrija oksalacetat se transaminacijom prevodi u aspartat. karnitinski »shuttle« prikazanje na slici 10. koje prenose kiselinski ostatak masne kiseline sa koeazima A na karnitin. NADH predaje vodonikove atome oksalacetatu. koji se redukuje u malat. Da bi se oksidovale. Malat ulazi u mitohondriju. Citrat izlazi iz mitohondrija pomoću specifičnog prenosioca. koje se mobilizuju iz adipoznog tkiva. U citoplazmi citrat predaje acetil-ostatak koenzimu A dejstvom specifične ligaze.13. Oksidacija masnih kiselina. Aktivne masne kiseline vezane za koenzim A ne mogu da prođu unutrašnju membranu.Malatni »Shuttle« zbog toga radi u oba pravca. Slična transaminaza se nalazi i u citoplazmi.Dejstvom citoplazmatične malat-dehidrogenaze. koja se nalazi na spoljnoj membrani mitohondrija. i ostaje oksalacetat (slika 10. U ovom zaobilaznom putu dejstvuju dve acil-transferaze. acetil-koenzim A se kondenzuje s oksalacetatom gradeći citrat. One se nalaze sa svake strane unutrašnje membrane Prenošenje acetil-koenzima A iz mitohondrija u citoplazmu. Unutar mitohondrija dejstvom ci-trat-sintaze. Zaobilazni put prenošenja viših masnih kiselina. gde se odigrava sinteza masnih kiselina.

Unutrašnja gradi mnogobrojne uzdužne nabore (kriste) i zbog toga joj je površina jako velika. β-oksidaciju masnih kiselina. neke stepene glukoneogeneze i metabolizam aminokiselina. Oni katalizuju većinu reakcija CKL.3-difosfoglicerat koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. Dobijanje ATP-a je primarna funkcija mitohondrija.UKRATKO: Oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. U mehanizmu nastajanja ATP-a bitnu ulogu imaju SH-grupe enzima gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. broju prenesenih elektrona i Faradejevoj konstanti. Spoljna je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. . Oksidacijom SH-grupa nastaje tio-acilna veza koja je bogata energijom. Ona se u prisustvu neorganskog fosfora cepa u 1. Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala. Mitohondrije imaju dve membrane. U unutrašnjoj membrani mitohondrija smeštene su sve važne dehidrogenaze. Unutrašnja membrana obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermolekulski prostor. svi citohromi i faktori koji učestvuju u sintezi ATPa. spoljnu i unutrašnju.

.

BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA .

Taj pritisak. nazvan koloidno-osmotski pritisak. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. pošto napuste koštanu srž i pređu u krvotok. citohrom-oksidaza. oko 4% ima ga u mioglobinu. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. globuline i fibrinogen. Ako. a tečnost u ćelijama je deo intracelularne tečnosti. hormona. Belančevine plazme dele se na albumin. peroksidaza i katalaza potrebno je razumeti kako se gvožđe iskorištava u organizmu. imaju posebnu ulogu u odbrani organizma od infekcija. jer grade većinu antitela. Plazma je deo ekstracelularne tečnosti. što je on veći to je veća viskoznost. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. 0. a donekle i beta-globulini. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. Antitela štite organizam od infekcija i toksičnih agenasa te ga na taj način čine imunim. Čak i mladi eritrociti. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. beta i gama. 1% u različim jedinjenjima koja sadrže hem i koja kontrolišu intracelularnu oksidaciju. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. predstavljaju supstrate iz kojih nastaju druga jedinjenja. Gama-globulini. Gvožđe se nakon apsorpcije iz tankog creva veže odmah za beta-globulin transferin kojim se prenosi u plazmu. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. Ukupna količina gvožđa u telu iznosi oko 4 gr. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi.1 BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. a ostakat od 60% čini plazma. stvaraju još nekoliko dana hemoglobin. a 15 do 30% usladišteno je uglavnom u obliku feritina. Alfa-globulini i beta-globulini obavljaju u cirkulaciji različite funkcije: vežu se sa drugim supstancama i tako ih prenose. Sinteza hemoglobina počinje u eritroblastima i nastavlja se u normoblastima. prenose se kao belančevine iz jednog dela tela u drugi.11. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. dakle. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije.1% u transferinu u plazmi. Gvožđe je veoma labavo vezano za globulin pa se . Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. kažemo da neko ima hematokrit 40. Budući da je gvožđe važno za sintezu hemoglobina. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. mioglobina i drugih supstanci kao što su citohromi. to znači da 40% volumena krvi čine ćelije. približno 65% tog gvožđa nalazi se u hemoglobinu. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća. ćelijskih ekskreta.

To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. Kad je ukupna količina gvožđa u telu veća od količine koju može primiti feritin. Jedan oblik delovanja limfocita je prianjanje uz štetne uzročnike i njihovo razaranje. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. Pojavljuje se hipoksija. trombociti pokreću mehanizam zgrušavanja krvi. Granulociti i monociti štite organizam od uzročnika zaraza fagocitozom. bilo u jetru gde se skladišti u obliku feritina. To gvožđe odloženo u feritnu. zove se rezervno gvožđe. značajan doprinos odbrani organizma daje retukilo-ednoplazmatični sistem. Starenjem eritrocita njihova membrana slabi. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. ta uloga pripada imunološkom sistemu. U krvi ima i mnogo trombocita. polimorfonuklearni bazofilni leukociti. Protein apoferitin ima veliku molekulsku težinu te se za njega mogu vezati bilo male bilo velike količine gvožđa. naročito u ćelijama jetre gde ga ima oko 60%. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. koga ima svuda po telu. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). monociti i limfociti. naslednih bolesti. b) aplazija koštane srži. to su delovi šeste vrste leukocita. megakariocita. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita.lako može predati bilo kojoj ćeliji u telu. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. Svaka od tih funkcija na svoj način doprinosi zaštiti organizma. kad postane veoma krhka. Delom nastaju u koštanoj srži. Čim se hemoglobin oslobodi iz eritrocita on se odmah fagocituje i razgradi. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. Sve tri vrste polimorfonuklearnih leukocita pokazuju zrnastu strukturu. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. Višak gvožđa može se uskladištiti u svim ćelijama. Gvožđe se transferinom prenosi bilo do koštane srži gde služi za sintezu novih erotrocita. U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su . iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako smanjuje. ono se skladišti u veoma teško rastvorljivom obliku zvanom hemosiderin. fetalne eritroblastoze. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. zbog čega se nazivaju granulocitima. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. Osim leukocita. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. ona može prsnuti pri prolasku kroz neko suženo mesto u cirkulaciji. U ćelijama se gvožđe veže sa apoferitinom s kojim gradi feritin. Konačno. Hem se u ćelijama EPR pretavara u nekoliko faza u žučni pigment bilirubin koji se zatim otpušta u krv i putem jetre izlučuje u žuč.

a težak oko 120 — 200 grama. Kad u koštanoj srži. te se stvaraju lokalni edemi. Prva je posledica metastatičkog rasta leuhemičkih ćelija na neuobičajenim mestima u telu. gotovo sve leuhemije zahvataju slezinu. Leuhemičke se ćelije u koštanoj srži mogu tako brzo deliti da prodiru u okolnu kost koja zbog toga postaje lako lomljiva. Celi bubreg obavijen je vezivnom čaurom oko koje je sloj masnog tkiva koji ga učvršćuje. kao što su limfni čvorovi. što otežava širenje bakterija. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. jetru i druge dobro prokrvljene delove tela. što dovodi do njegovog razaranja. Kad dođe do oštećenja neutrofili se kreću ka oštećenom području. ako se ne leči. U tim područjima ćelije brzo rastu i prodiru u okolno tkivo. Prvo se prilepe za zid oštećenog kapilara. debljine oko 3 cm. Kad dođe do oštećenja. . Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije.bez obzira na to potiču li iz koštane srži ili iz limfnih čvorova. čovek najčešće umire veoma brzo. 11. ima ih u različitim tkivima. širok 5 cm. zatim dolazi do hemotaksije neutrofila prema oštećenom području. limfne čvorove. nastalo kliničko stanje naziva se leukocitoza. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. Dug je oko 11 — 12 cm.. iz oštećenog tkiva oslobađa se u okolnu tečnost histamin i drugi humoralni faktori.povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi. Jedna od prvih posledica upale je „ograđivanje“ oštećenog područja. To povećava lokalni protok krvi i propustljivost kapilara. naročito aminokiselina i vitamina. što uzrokuje izlaženje velike količine tečnosti i proteina u tkivo. To se u krvi manifestuje povećanjem broja leukocita. druga propadaju. Zato dok leukemično tkivo raste. Nalazi se retroperitonealno u lumbalnom predelu.2 BIOHEMIJA BUBREGA Bubreg je vrlo važan organ za život. Za organizam je možda najvažnija posledica leuhemije da maligne ćelije iskorišćavaju za svoj rast goleme količine metaboličkih suptrata. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. što u krajnjem dovodi do smrti. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. Leuhemično tkivo stvara tako brzo nove ćelije da mu je potrebna silna količina hranljivih supstanci.

. Glomerul zajedno s tubulima čini nefron. a ovaj ulazi u kanalić koji u vrhu piramide prelazi u ductus papilaris. Iz kore tubul silazi i nastavlja se u Henleovu petlju koja kroz kortikalni izdanak ulazi u piramidu medule.Slika 11. srž) supstance. bubrežna kora) i medularne (medula. Bubrežna medula sastavljena je od bubrežnih piramida s vrhovima prema hilusu. Bubrežna kora je građena od žućkaste supstance. Uzlazni krak se vraća u koru i nastavlja u zavinuti tubul. Henleova petlja je na silaznom kraku uža. a između piramida nalaze se izdanci kortikalne mase. Splet kapilara sastoji se od dovodne arteriole (vas afferens) i odvodne arteriole (vas efferens). distalni tubul. U piramidama se nalaze bubrežni kanalići koji završavaju na vrhu u papili kanalićem sa sitnim otvorom.1 .Bubrezi Bubreg je građen od kortikalne (cortex. a na uzlaznom šira. U njoj su crvenkasta Malpighijeva telešca sastavljena od spleta kapilara koje tvore glomerule i Bowmanove čaure koja obavija glomerule. Iz glomerula izlazi proksimalni tubul.

jer ukazuju na bubrežno oštećenje. Preko bubrega se obavlja: eliminacija vode. otrova. glukoze. U patološkim stanjima prelazak tih enzima u mokraću i kao rezultat toga pojačana enzimurija imaju dijagnostičko značenje. stranih proteina. Prolaskom kroz bubrege krvna se tečnost »pročišćava« (odatle i pojam klirensa). prevenstveno eliminacija štetnih i organizmu stranih supstanci. . zadržavanje supstanci potrebnih organizmu: krvnih proteina.Slika 11. od nepotrebnih i štetnih supstanci. AP). AAP. stvaranje amonijaka. lekova. boja.Nefron U proksimalnim tubulima epitelne ćelije imaju četkast pokrov (Brush border) koji je bogat enzimima (GGT.1 FUNKCIJA BUBREGA Osnovna funkcija bubrega je uklanjanje nepotrebnih i zadržavanje supstanci potrebnih organizmu. eliminacija neisparljivih produkata metabolizma azotovih jedinjenja.. eliminacija soli. npr. metabolizma. 11. Sve to obavljaju funkcionalno sposobni glomeruli i tubuli bubrega.2 .2. elektrolita. aminokiselina itd.

Zbog veličine molekule. Taj se proces filtracije vrši pod određenim pritiskom. koji se naziva efektivni filtracioni pritisak. Takva su stanja: šok. s jedne strane. lezije bubrega i nefroskleroza.2.17 ml/s (120 do 130 ml/min). Na glomerularnu filtraciju utiču. U slučajevima kada je neki od spomenutih faktora promenjen. osim filtracionog pritiska. Zato se ona javlja u stanjima kakva su glomerulonefritis. Ovaj pritisak. zbog čega se smanjuje filtraciona površina. Zato je filtraciona površina promenjiva i prilagođava se potrebama veće ili manje filtracije. . Smanjenje glomerularne filtracije zbog sniženog efektivnog filtracionog pritiska nalazi se u stanjima praćenim dehidracijom ili hemokoncentracijom te u izrazito sniženom krvnom pritisku. Na taj način bubrezi sudeluju u sledećim. rezultat je krvnog pritiska u glomerularnim kapilarama. teški prolivi ili povraćanja itd. koja izazivaju morfološke promene. glomerularna filtracija kreće se između 2 i 2.Ultrafiltracijom u glomerulima stvara se tzv. a time i u održavanju osmotske ravnoteže između krvne tečnosti i tkiva 3) U regulaciji acidobazne ravnoteže.73 m 2 površine tela). osim tragova proteina relativne molekularne mase manje od 70 000. Kada su svi navedeni faktori normalni. U bubrezima se nadalje reguliše ekskrecija katjona i anjona te stvara amonijak u tubularnom epitelu. i koloidnog osmotskog pritiska krvne plazme te pritiska u Bowmanovoj kapsuli. srčane bolesti. što uzrokuje njihovo zadržavanje ili retenciju. Zbog smanjene glomerularne filtracije manje se izlučuju otpadni produkti metabolizma iz organizma. javljaju se poremećaji koji obično rezultiraju smanjenjem glomerularne filtracije. s druge strane.2 FUNKCIJA GLOMERULA Ultrafiltracijom krvne tečnosti u glomerulima stvara se glomerularni filtrat ili primarni urin. hemoragija. Na taj se način izlučuju iz organizma neki lekovi i otrovi. proteini normalno ne prolaze glomerularni filtar. teške opekotine. toliko se stvara glomerularnog filtrata u 1 sekundi. za život organizma važnim procesima: 1) U uklanjanju toksičnihsupstanci i otpadnih produkata metabolizma. jer je obično samo deo od ukupnog broja glomerula u funkciji. tj. Kako se urinom uklanjaju produkti metabolizma azotnih jedinjenja. odnosno 1200 ml krvi na 1. primarni urin prelaskom vode i niskomolekularnih jedinjenja koji se stvaraju tokom metaboličkih procesa. 2) U regulaciji ravnoteže vode i soli. 11.56 m 2) i minutni volumen krvnog protoka kroz bubrege (normalno oko 700 ml krvne plazme. filtraciona površina preko koje se filtracija vrši (normalno 1. Filtraciona površina zavisi od broja glomerula koji su u određenom času u funkciji.

3 FUNKCIJA TUBULA Filtracijom stvoreni primarni urin prolazi kroz tubule. 11. specifične težine jednake krvnoj plazmi. dok se neke supstance i secerniraju. kao kalijum. Osim vode.upravo je najizraženija retencija tih jedinjenja (ureja. hipostenurijom. Izlučivanje takvog urina naziva se izostenurija. Prolaskom kroz bubrežne tubule iz glomerularnog filtrata se reapsorbuje oko 99% vode. a tu se vrši i izmena jona i zakišeljavanje urina. kreatinin. što dovodi do pojave poliurije. Na taj način bubreg reguliše koncentracije mnogih supstanci u krvi. tako da od 125 ml primarnog urina u mokraćnu bešiku dospeva samo oko 1 ml konačnog urina u minuti.28 mmol (220 — 230 mg) u minuti. oko 1. jer je ona varijabilna i reguliše se fiziološkim potrebama organizma. ureja oko 40%. čak se neke (neki lekovi. što se obično odigrava u distalnim tubulima. nego potpuno prelaze u konačni urin. To je tzv. a od fakultativne reapsorpcije zavisi stvaranje urina sa specifičnom težinom većom od krvne plazme. što predstavlja bubrežni prag za glukozu.017 ml/s. ili 0. tj. Obligatna reapsorpcija vode određena je reapsorpcijom krutih supstanci. izlučivanja većih količina urina nego što je normalno. Ova reapsorpcija može varirati i naziva se fakultativna reapsorpcija. aminokiseline. a ostatak od oko 19% reapsorbuje se pod uticajem antidiuretskog hormona. Glukoza se u proksimalnim tubulima reapsorbuje do koncentracije od oko 10 mmol/L (180 g/dl) u krvi. Pri potpunom pomanjkanju antidiuretskog hormona izostaje potpuno fakultativna reapsorpcija u tubulima. kalijum. U distalnim tubulima reapsorbiraju se hloridi. sposobnost tubularnog epitela da fakultativno reapsorbuje deo tečnost. u tubulima se reapsorbiraju i druge supstance sadržane u primarnom urinu. . kalcijum. ona je konstantna. U proksimalnim tubulima reapsorbuju se natrijum. pa povrede hipofize ili hipotalamusa mogu smanjiti njegovo lučenje i. te se luče velike količine. stvoreni amonijak. zbog toga. obligatna reapsorpcija vode. boje) i secerniraju u tubulima. Oko 80% vode koja ulazi u tubule reapsorbuje se u proksimalnom delu tubula. Smanjenje fakultativne reapsorpcije usled smanjenog delovanja antidiuretskog hormona rezultira lučenjem urina manje specifične težine. u silaznom delu Henleove petlje. Sekrecija antidiuretskog hormona iz zadnjeg režnja hipofize pod kontrolom je hipotalamusa. glukoza i neki druge supstance.2. a neke otpadne i štetne supstance se uopšte ne reapsorbuju.22 do 1. tj. To se nalazi u bolesti nazvanoj diabetes insipidus. izoosmotski u toku reapsorpcije raznih niskomolekularnih supstanci. mokraćna kiselina ili uopšteno NPN–azot). fosfor. u ekstremnim slučajevima i do 30 L urina na dan. Aminokiseline i joni se većim delom reapsorbuju. hloridi.

Eritropoetin pospešuje proliferaciju i sazrevanje ćelija crvene krvne loze u koštanoj moždini. Kad brzina filtracije nije u ravnoteži s brzinom produkcije ovih supstanci. NaCl. Bubreg ima i endokrine funkcije. Konačan sastav plazme i urina kod bubrežnih bolesti zavisi od odnosa između oštećenih glomerula i tubula i od broja oštećenih nefrona. U bubregu se stvaraju renin. Pošto se bikarbonat može sačuvati samo uz izlučivanje vodonikovih jona smanjiće se udeo bikarbonata u plazmi.Konačni produkt svih tih procesa u bubrezima je izlučivanje oko 1 do 2 litre konačnog urina sa oko 60 g suve supstance (ureja. prostaglandini i eritropoetin. spoj vazodilatatorskog i natriuretskog djelovanja. Na primer. Nadalje u bubregu se razgrađuju inzulin. Renin i prostaglandini sudeluju u regulaciji krvnog pritiska.). time se umanjuje zapremina i stvara se urin s mnogo većim osmolalitetom nego što ga ima plazma. koncentracije u plazmi im rastu jer se abnormalno malo izlučuju filtracijom. Kada ADH deluje na distalni nefron. njihova koncentracija u plazmi će se povećati. Takva će reakcija distalnog dela nefrona biti samo u prisustvu ADH. a kalikrein je u vezi i s renin–angiotenzin sistemom koji utiče na aldosteron i time na koncentracije natrijuma i kalijuma u plazmi. Zbog toga se često kod insuficijencije bubrega javlja i anemija. urati i dr. soli kalija i kalcija. a u bubregu se takođe stvara 1. Prostaglandini se stvaraju u bubrežnoj meduli i deluju takođe vazodilatatorski snizujući krvni pritisak. U kori bubrega stvara se i kalikrein koji deluje na kininogenski supstrat pa nastaje kalidin. jer se u njemu stvaraju ili aktiviraju neki hormoni. Do proksimalnih tubula stiže ih manje. pa ga se manje može zameniti sa kalijumovim ili vodonikovim jonima. glukagon i aldosteron. Kad je smanjena zapremina filtrata dolazi do reapsorpcije natrijuma sa izoosnotskim mehanizmima. . aktivni oblik vitamina D. koncentracija ureje je mnogo veća u urinu nego u plazmi. krea–tinin. Udeo izlučivanja ureje i kreatinina zavisi od brzine glomerularne filtracije. Pri razgradnji ćelija oslobađaju se fosfat i urat. Kad imamo: A ) Smanjenu funkciju glomerula a normalnu funkciju tubula Kod osoba sa niskom glomerularnom filtracijom moglo bi biti stimulisano izlučivanje ADH. može se reapsorbovati relativno više vode nego rastvorenih supstanci. a ta se količina može reapsorbovati.25 (OH)2D3. To ima dve važne posledice: Smanjenje izlučivanja vodonikovih jona u celom nefronu. Visoka osmolalnost urina potiče uglavnom od supstanci na koje tubuli aktivno ne deluju. a deluju i na stvaranje renina.

Zbog toga će rezultati analiza venske plazme i mokraće iz obolelog nefrona biti sledeći: U plazmi: Visoke koncentracije ureje i kreatinina. urata i aminokiselina. samo kada je stimulisano izlučivanje ADH. Smetnje se mogu pojaviti u smanjenoj sposobnosti reagovanja na ADH. te u urinu ostane malo natrijuma. Niska koncntracija bikarbonata i nizak pH. Hiperkalemija. Što će dovesti do sledećih rezultata: U plazmi: . fosfata. Smanjena reapsorpcija rastvorenih supstanci iz proksimalnih tubula umanjuje izoosmotsku reapsorpciju vode na tom mestu.Smanjenje izlučivanja kalijuma u distalnom nefronu. U plazmi mogu biti smanjenje koncentracije fosfata. U takvim se slučajevima u distalnom nefronu reapsorbuje gotovo sav natrijum u zamenu za kalijumove i vodonikove jone. Visoka koncentracija ureje i zbog toga visoka osmolalnost. pa ne mogu normalno apsorbovati bikarbonate ni zakiseliti urin. otežana je regulacija sastava i zapremine urina. što ima za posledicu zadržavanje kalijuma. Tubuli ne mogu izlučivati vodonikove jone. U mokraći: Smanjem volumen. zbog čega će se stvarati velika zapremina prekomerno razređenog urina. samo kada je usporen protok krvi kroz bubrege (koji stimuliše izlučivanje aldosterona). Niska koncentracija natrijuma. magnezijuma i urata. Hiperurihemija i hiperfosfatemija. Kalijum sei dalje može reapsorbovati proksimalno. Ometena je i reapsorpcija glukoze. magnezijuma. Lučenje aldosterona u sistemu biće maksimalno samo kada nisku glomerularnu filtraciju prati smanjen protok krvi u bubrezima. B ) Smanjenu funkciju tubula uz normalnu funkciju glomerula Kada su oštećene ćelije tubula.

sve dok brzina glomerularne filtracije nije približno 30% niža od normalne. ali ipak više nego dovoljna za izjednačavanje retencije izazvane nedovoljnom filtracijom. Na glomerularnoj fazi odvaja se filtracijom tako malo da koncentracije u plazmi rastu premda je zakazala reapsorpcija. glikozurija. urata i fosfata zavisi od ravnoteže između stepena glomerularne retencije i gubitka zbog smanjene reapsorpcije u proksimalnim tubulima. Zbog defekta proksimalnih ili distalnih tubula: niska bikarbonata i nizak pH. Koncentracije u plazmi mogu biti normalne ili čak niske. Zbog defekta distalnih tubula: neadekvatno visoka koncentracija natrijuma. iako retko prelaze referentne vrednosti. zadržava će se supstance na koje tubuli mnogo ne utiču. Filtracija u glomerulima prestaje i bolesnik postaje anuričan. Njihov klirens pada. koncentracija Zbog defekta proksimalnih tubula: hipofosfatemija. ( zbog normalne funkcije glomerula). neadekvatno niska koncentracija ureje i zbog toga niska osmolalnost i pored stimulišenog lučenja ADH.Normalna koncentracija ureje i kreatinina. kao i hipokalemija. hipomagnezemija i hipourihemija. Usled defekta proksimalnih tubula: opšta aminoacidurija. Klinički sindromi bolesti bubrega Postoji spektar stanja s promenljivim odnosima između disfunkcije tubula i glomerula. a njihove koncentracije u plazmi rastu. U urinu: Zbog defekta proksimalnih i/ili distalnih tubula: povećana zapremina urina. Zapremina urina na sličan način zavisi od ravnoteže između volumena filtrata i dela tečnosti reapsorbovane u tubulima. Stepen retencije kalijuma. a na tubulima se i pored nedovoljne filtracije može toliko zaustaviti reapsorpcija da on trpi od poliurije. dok je u tubulima reapsorpcija kalijuma. fosfaturija. Kada se brzina glomerularne filtracije smanjuje. povišen pH u odnosu na pH plazme. na primer ureja i kreatinin. Budući da se normalno reapsorbuje . urata i fosfata doduše smanjena.

uz relativno normalnu funkciju bubrega. vrlo mali pad reapsorpcije može izazvati velik porast zapremine urina. Izlučivanje aldosterona bit će visoko samo kada je cirkulacija krvi kroz bubrege usporena. izazivaju mehanički faktori koji umanjuju gradijent hidrostatičkog pritiska između bubrežnih kapilara i lumena tubula. Uremiju zbog disfunkcije bubrega pojačava intenzivna razgradnja proteina. Akutna oligurija O oliguriji se govori kad je zapremina urina odrasle osobe manja od 400 ml na dan. mioglobinom. Smanjenog pritiska zbog širenja krvnih sudova u šoku. koncentracija tih supstanci u urinu gotovo potpuno zavisi od tubula. i ređe uratima i kalcijumkarbonatom. ali usporenom glomerularnom filtracijom. Kako god bio mali volumen glomerularnog filtrata.99% filtrirane vode. neoplazme. on uvek ima sastav ultrafiltrata plazme. Što je jače oštećena funkcija tubula. Obično nastaje kad je volumen cirkulacije smanjen usled krvarenja ili gubitka tečnosti u probavnom traktu. Taj se sastav menja samo delovanjem tubula. Akutna oligurija zbog oštećenja bubrega nastaje često zbog nekog od napred navedenih stanja. Ti slučajevi opstrukcije cilindrima ili edemom tubularnih ćelija obično su posledica direktnog oštećenja bubrega. To obično znači da je glomerularna filtracija usporena. različitim otrovima i akutnim glomerulonefritisom. . a može biti izazvana i: septihemijom. Akutnu oliguriju sa neznatnim oštećenjem bubrega. Cirkulacijska insuficijencija bubrega je verovatno najčešći uzrok usporenog glomerularnog filtriranja. volumena plazme (zbog gastrointestinalnih gubitaka ili smanjenjog unosa). kontrakcije ili hipertrofija prostate. Najčešći uzrok ovog sindoma je nizak pritisak u kapilarima. To se naziva renalna cirkulacijska insuficijencija i može biti posledica: Intravaskularnih gubitaka pune krvi (krvarenja). To može biti vanbubrežna ili unutarbubrežna prepreka protoku tečnosti. Intrarenalna opstrukcija može nastati kad je lumen tubula začepljen hemoglobinom. Uzroci ekstrarenalne opsrtukcije mogu biti kamenci. Akutno oligurično zatajivanje bubrega često sledi posle razdoblja redukovane glomerularne filtracije zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubreg. Ređa je oligurija izazvana porastom pritiska u lumenu tubula. to su koncentracije urina sličnije koncentraciji plazme. Dok koncentracija ureje i kreatinina u plazmi najviše zavisi od funkcije glomerula.

Kamenci nastaju kad je visoka koncentracija jednog ili nekoliko sastojaka u glomerularnom filtrate i to zbog: normalne funkcije bubrega. zastoja mokraće. Oštećenja egzogenim otrovima.Hronični zastoj bubrega nastaje posle epizode akutnog oliguričnog zastoja bubrega. U početku mogu glomeruli delovati dovoljno dobro da bi se održala koncentracija ureje i kreatinina u plazmi u okviru normalnih vrednosti. nedostatka normalnih inhibitora. Bens Džonsova proteinurija. Ako se propadanje nefrona nastavlja. često usled delovanja bakterija. ali je često i rezultat različih drugih patoloških stanja. dok konačno oligurija ne izazove nagli porast koncentracije ureje i kalijuma u plazmi. Nefrotični sindrom Povećana je propustljivost glomerula u nefrotičnom sindromu. Ako se pacijent ne leči kraj mu je blizu. kod trudnica ili smanjenja sinteze naročito kod dece. hiperurikemija. U većini slučajeva akutnih oliguričnih stanja bubrezi su difuzno oštećeni i obuhvaćena je glavnina nefrona. napr. . Sindrom pretežnog oštećenja bubrega U nekim su patološkim stanjima tubuli u većoj meri zahvaćeni nego glomeruli. ali male zapremine urina. među njima teškim metalima. nalaze se: galaktozemija (galaktoza-1-fosfat) i nasledna nepodnošljivost fruktoze (fruktoza-1-fosfat) kao i Vilsonova bolest (bakar). pa raste brzina izlučivanja ureje a time i njena koncentracija u plazmi. ciklosporin itd. Ćelije tubula mogu biti oštećene na različite načine: Taloženjem teško rastvorljivih supstanci u njima i oko njih. kao što su aminoglikozidi. stanje se sve više približava glomerularnom kraju spektra. cistinoza (cistin) i Fabrieva bolest (glikosfingolipidi). Drugim otrovima. ali s vremenom broj oštećenih glomerula raste. Faktori koji stvaraju predispodiciju za to su: hiperkalcemija. no s vremenom propada celi nefron. Među uzročnicima koji zbog oštećenja bubrega izazivaju nagomilavanje metabolita ili neke druge toksične supstance u ćelijama. promene pH mokraće. Kroz glomerule prolaze svi proteini sem onih sa najvećim molekulskim masama. zbog smetnji u pražnjenju bešike. amfotercin. Niska koncentracija ureje u plazmi je posledica pojačane glomerularne filtracije. Bubrežni kamenci Bubrežni se kamenci obično sastoje od normalnih produkata metabolizma kojima je glomerularni filtrate često gotovo zasićen. napr. nefrotoksičnim lekovima.

Jetra. a odatle u sabirne vene. Hepatičnom arterijom jetra dobija hranu i kiseonik. Kupfferove ćelije. capsula fibrosa perivascularis. Ogranci portalne vene ulaze u prostore izmedu lobula i dalje se granaju u kapilare koje zrakasto ulaze u lobule i formiraju kapilarnu mrežu. Ovaj pak s izvodnim kanalom žučne kese stvara ductus choledochus. izmedu desnog i levog režnja. Portalna vena i jetrena arterija dovode krv koja protiče kroz posebne kapilare. a sastoji se od dva režnja. Oko 80% krvi ulazi u jetru portalnim krvotokom kroz portalnu venu. od mokraćne kiseline. vena cava inferior . u jetri je i mreža limfnih sudova kojom intersticijska tečnost i limfa dospevaju iz jetre u opštu cirkulaciju. naime. 70% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum. Iz tih kanalića teče žuč u veće. a oko 20% kroz hepatičnu arteriju. Iz venoznih kapilara krv odlazi u centralnu venu koja prolazi sredinom lobula. Ti kanalići su omotani vezivnim tkivom i izlaze iz jetre te se spajaju u 5 — 6 cm dugi glavni kanal. rasporedene su uz zidove .3 BIOHEMIJA JETRE Jetra je parenhimatozni organ smešten na desnoj strani abdominalne šupljine. koje takode čine mrežu između redova ćelija te izlaze iz lobula formirajući interlobularne kanaliće. od kojih je desni oko šest puta veći od levog. 11.Bubrežni kamenci mogu biti od kalcijumoksalata. Jetra odraslog čoveka teži oko 1200 do 1600 g. kalcijumfosfata. Kroz jetrena vrata na donjem rubu. i na kraju u 4 . sinusoide. ductus hepatici. Ćelije jetrenog parenhima raspoređene su zrakasto od sredine prema periferiji lobula i dele sinusoide. kapilare jetrene arterije i portalne vene. žučni kanali i limfni sudovi. odakle teče u centralnu jetrenu venu. čiji traci ulaze u dubinu. Iz jetrenih ćelija izlaze žučne kapilare. ductus hepaticus communis. a portalnim krvotokom dospevaju u jetru većinom sastojci koji se tu metaboliziraju. hepatične arterije.5 hepatičnih vena koje na gornjoj strani jetre ulaze u donju šuplju venu. Sredinom lobula prolazi centralna vena i paralelno portalnim delom grane portalne vene. cistina ili ksantina. Jetra je na taj način bogato snabdevena krvlju. Jetra je ovijena vezivnom ovojnicom. lobusa. poseduje dvostruki cirkulacijski sistem. ulaze grane jetrene arterije i portalne vene. Sistemom žučnih kanala izlučuje se žuč i u njoj supstance iz jetre u žučnu kesu. Osim toga. Jetra je sastavljena od velikog broja lobula. Druga vrsta ćelija. kolangiole.

lipida. U jetri se takode vrše procesi detoksikacije. konjugacije i esterifikacije.3 . Jetra ima vrlo važnu ulogu u nizu metaboličkih. pa se stoga naziva »centralnom laboratorijom« organizma. . Danas je već poznato i koje subcelularne frakcije vrše pojedine od navedenih funkcija.Jetra sinusoida i pripadaju retikuloendotelnom sistemu. kako kataboličkih tako i anaboličkih procesa. Odnos Kupfferovih i parenhimatoznih ćelija u tkivu jetre je 3 : 17.Slika 11. proteina i drugih azotnih jedinjenja. Metaboličke funkcije vrše se u parenhimatoznim ćelijama hepatocitima. dok su Kupfferove ćelije deo retikuloendotelnog sistema i imaju sposobnost fagocitiranja. U njoj se odvija veliki deo metabolizma ugljenohidrata.

4 . konjugacija bilirubina i detoksikacija lekova i drugih organizmu stranih supstanci. Ribozomi sadrže ribonukleinsku kiselinu (RNA) i tu se vrše procesi sinteze proteina i procesi konjugacije. vrši se sinteza holesterola. pa je ponekad . Lizozomi sadrže razne enzime. upravo zbog mnogostrukosti njene funkcije.3. centrifugiranjem na raznim brzinama 11.Slika 11. Na taj način se može razdvojiti citosolska frakcija (citoplazma). Do tih se saznanja došlo na temelju proučavanja pojedinih supcelularnih frakcija dobijenih frakcioniranim centrifugiranjem. Na primer. Takođe. dok se transport i sekrecija bilirubina pripisuje Golžijevom aparatu. jetra je u svojoj funkcionalnoj delatnosti usko vezana i s drugim organima. mikrozomalna frakcija (ribozomi. dobija se uvid u njenu funkcionalnu sposobnost. jetra poseduje veliku regenerativnu sposobnost i funkcionalnu rezervu. pa je kadšto teško odvojiti hepatalni od ekstrahepatalnih faktora.Ćelija parenhima jetre Mitohondrije sadrže enzime potrebne u metaboličkim reakcijama ugljenohidrata. Međutim. mitohondrije i lizozomi. potrebna su različita ispitivanja. može se smanjiti detoksikaciona sposobnost jetre a da je metabolizam ugljenohidrata još normalan i sl. a neki od njih sudeluju u metabolizmu žučnih boja. zrnasti i glatki endoplazmatski retikulum). jer se često dogada da sve funkcije jetre ne budu pogođene ili barem ne u istoj meri. Takvo frakcioniranje izvodi se pomoću ultracentrifuge. jezgro.1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA I FUNKCIJE Ispitujući kako jetra obavlja sve pomenute procese. gvožđa i bakra. proteaze. npr. proteina i lipida. U zrnastim i glatkim membranama endoplazmatskog retikuluma i ribozomima aktiviraju se aminokiseline za sintezu proteina. U njima se odvijaju procesi oksidativne fosforilacije i stvaranja energetski bogatih jedinjenja (ATP). Osim toga. kisele hidrolaze.

funkcionalno sposobna i pored uznapredovalih primarnih anatomskih promena ili sekundarnih promena zbog procesa u žučnim vodovima. u svakom slučaju tek nakon lezije tkiva. za koje se uvrežio naziv jetrene ili hepatalne probe. a koji se katkad javljaju dosta kasno. Na propustljivost i integritet jetrenih ćelija ukazuju aktivnosti nekih enzima što pri procesima koji uzrokuju promene propustljivosti ćelijskih membrana ili nekrozu ćelija prelaze iz oštećenih ćelija u cirkulaciju. mnogo su se povećale mogućnosti ispitivanja hepatobilijarnog trakta i poboljšala diferencijalna dijagnostika tih bolesti. razvojem kliničke enzimologije. Dok su se pre laboratorijskim testovima mogli uglavnom registrirati samo funkcionalni poremećaji. zbog njihove relativne polagane progresije. Poslednjih 30 godina. dakle već na samu leziju. pa se time povećavaju aktivnosti tih . enzimatski testovi većinom ukazuju na anatomske promene. kako se to kaže baterije testova. Upravo zbog kompleksnosti problematike ispitivanja hepatobilijarnog trakta. jetra može neko vreme kompenzatorno održavati funkcionalnu sposobnost. Čak i kod ciroze jetre ili malignih tumora hepatobilijarnog trakta. u tim se ispitivanjima upotrebljava celi niz ili. Slika11.5 .Testovi za ispitivanje funkcije jetre PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA U BOLESTIMA Određivanje aktivnosti raznih enzima u krvnom serumu ima u bolestima jetre i žučnih vodova vrlo veliku dijagnostičku vrednost.

guanaze.a veća od aktivnosti AST-a tj. aldolaze. Pri tome je karakteristično da je aktivnost ALT. može u serumu porasti i do 70 puta iznad normale. ceruloplazmina. Na osnovu enzimske slike može se zato upoznati priroda i intenzitet patološkog procesa. Aktivnost sorbit– dehidrogenaze. AST– a do 50. alkalne fosfataze. nalazi se inverzija kvocijenta AST/ALT. ali ne toliko kao aminotransferaza. leucin–aminopeptidaze. laktat–dehidrogenaze. a ALT–a i do 100 puta više od granice referentnih vrednosti. . indikatorski enzimi i enzimi lokalizirani u epitelu žučnih vodova. već prema vrsti oštećenja tkiva. funkcionalnoj insuficijenciji ili prisutnosti holostaze koja onemogućava normalnu sekreciju žuči. prelaze u većim količinama iz ćelija u krvnu cirkulaciju. što izaziva porast njihove aktivnosti u krvnom serumu. kao aminotransferaza. Ti enzimi. Aktivnost aldolaze i glutamat–dehidrogenaze mogu porasti 10 — 15 puta iznad granice referentnih vrednosti. Aktivnost ostalih indikatorskih enzima u serumu takođe je povišena. glukoza–6–fosfat–dehidrogenaze. Najviše raste aktivnost serumskih aminotransferaza.63. Enzimi hepatobilijarnog trakta mogu se svrstati u 3 grupe: enzimi koji se sintetizuju u jetri. a laktat– dehidrogenaze i G–glutamiltransferaze nešto manje.enzima u serumu ili plazmi. enzima karakterističnog za jetru. tzv. glutamat–dehidrogenaze. i u proseku iznosi oko 0. izocitrat dehidrogenaze. pa je ovaj u infektivnom hepatitisu manji od 1. Za prognozu i ocenu težine bolesti značajan je upravo intenzitet porasta aktivnosti SDH i GLDH. dolazi do promena aktivnosti mnogih enzima. Kliničko značenje. U bolestima hepatobilijarnog trakta. 5–nukleotidaze. DeRitisovog kvocijenta. zbog promene propusnosti ćelijske membrane i oštećenja tkiva uzrokovanih upalnim procesom. malat–dehidrogenaze. adenozin–deaminaze i dr. sorbit–dehidrogenaze. ornitin–karbamiltransferaze. γ– glutamiltransferaze. U infektivnom hepatitisu znatno je povećana aktivnost indi–katorskih enzima u serumu.

Slika 11. . porast koncentracije bilirubina u serumu.6 . a to je važno za ranu dijagnozu akutnog hepatitisa. GLDH je veća od 20 U/L. počinje pre nego što se pojave patološki ispadi »klasičnih« testova.Aktivnosti AST–a i ALT–a u jednom slučaju infektivnog hepatitisa U teškim slučajevima bolesti aktivnosti tih enzima u serumu vrlo su velike. promena odnosa proteinskih frakcija koje se vide u elferogramu i flokulacionim testovima i dr. to i porast aktivnosti enzima. Tako aktivnost aminotransferaza u serumu počinje rasti i do 3 nedelje pre ostalih laboratorijskih pokazatelja. naročito aminotransferaza. a SDH od 50 U/L. Kako lezija ćelija prethodi slabljenju funkcije jetre. npr.

7 -Tok promena aktivnosti enzima u serumu u lakšem slučaju infektivnog hepatitisa .Slika 11.

npr.8 . a naročito u hepatitisu uzrokovanom alkoholom. iako ređe. Aktivnosti enzima u serumu obično su normalne ili granične u perzistirajućem hroničnom hepatitisu. U nekrotskim krizama (nekrotischer Schub) aktivnosti aminotransferaza. GLDH. 2 . Aktivnost GGT je visoka. u agresivnom hroničnom hepatitisu aktivnosti indikatorskih enzima u serumu rastu slično kao i u cirozi jetre. SDH mogu biti vrlo visoke. a ponekad se. Porast aktivnosti GLDH i veći porast aktivnosti AST–a od ALT–a ukazuju na nekrotične krize. malo se povisuju. alkalne fosfataze. Aktivnost GGT. . snizuje se aktivnost holinesteraze.Slika 11. Inače se uopšteno porast aktivnosti GGT u serumu smatra jednim od najosetljivijih znakova oštećenja jetre. Aktivnost holinesteraze ne pokazuje neke značajnije promene. ali je nešto ima i u jetrenom parenhimu. kao alkalne fosfataze ili LAP–a u akutnom' hepatitisu. tek ukoliko se funkcionalna sposobnost jetre smanji. nalaze i normalne aktivnosti.Tok promena aktivnosti enzima u serumu u teškom slučaju infektivnog hepatitisa Aktivnosti enzima koji se nalaze u epitelu žučnih vodova ili se izlučuju putem žuči. DeRitisov kvocijent AST/ALT obično je iznad 1. budući da se nalazi uglavnom u epitelu žučnih vodova. Nešto mogu biti povišene u serumu aktivnosti GGT i ornitin–karbamiltransferaze. GGT. Nasuprot tome. poraste nešto više. ali retko preko 200 U/L.3 puta.

kao aldolaza. nešto manje. nekad čak i normalne. pa se njihove aktivnosti u serumu snizuju. za cirozu je karakterističan jači porast aktivnosti GGT i GLDH. Aktivnost GGT je naročito vlsoka. Aktivnost alkalne fosfataze takođe se umereno povisuje.Aktivnosti enzima u serumu u bolesnika s kroničnim hepatitisom. i to je karakterističan nalaz u cirozi jetre. Taj porast GGT u cirozi alkoholičara posledica je toksičnog efekta alkohola na mikrosome i indukcije tog enzima alkoholom.U hroničnom hepatitisu nalazi se već oslabljena funkcija jetre. Medutim. a ostalih indikatorskih enzima. SDH. u cirozi aktivnosti enzima mogu biti i slabije povišene. u cirozi alkoholičara.9 . . a to uzrokuje često sniženu aktivnost holinesteraze. kada je funkcionalno aktivno tkivo već umnogome redukovano. a to zavisi od faze u kojoj se bolest nalazi. ponekad i više. sve se više snizuje aktivnost serumske holinesteraze. i do 1000 U 7 L . LDH. i obično AST–a više od ALT–a. U terminalnoj fazi. nemaju se više odakle enzimi izlučivati u cirkulaciju. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U cirozi jetre povisuju se aktivnosti aminotransferaza do oko 5 puta. Slika 11. Međutim. Ali što više funkciia jetre slabi.

Za razliku od hepatocelularne. GGT. . uz jači porast aktivnosti alkalne fosfataze. LAP i ceruloplazmina. u opstruktivnoj žutici obično je DeRitisov kvocijent normalan. jer je u ovom poslednjem slučaju obično snižena aktivnost holinesteraze i jače povišena aktivnost alkalne fosfataze. tj. često se nalazi i jači porast aktivnosti aldolaze i LDH.Aktivnosti enzima u serumu u cirozi jetre.Slika 11. U opstruktivnoj žutici obično su aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima umereno povišene u serumu.su već prisutne metastaze.10 . Ako. Enzimska slika katkad omogućava da se opstruktivni ikterus izazvan konkrementima razlikuje od onog izazvanog malignim procesom. pa čak i od 50. aktivnost AST–a je veća od ALT–a. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) Enzimski testovi vrlo su korisni za razlikovanje hepatocelularnog i opstruktivnog ikterusa. Dok je ALT/AP u akutnom hepatitisu veći od 25. u opstruktivnoj žutici taj je odnos obično oko 1 ili nešto veći ili manji. Za diferencijalnu dijagnozu je od važnosti i odnos aminotransferaza i alkalne fosfataze.

GGT i LAP. b) tumorom. Aktivnosti enzima u serumu u opstruktivnoj žutici izazvanoj : a) kamencima. pa nalazimo aktivnosti enzima u serumu koje ukazuju i na oštećenje jetre i na holostazu.Slika 11. uz visoke aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima i relativno visoke aktivnosti alkalne fosfataze.11. Korisne podatke u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta daje određivanje aktivnosti više enzima i njihovi međusobni odnosi . tj. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U hepatocelularnom ikterusu s holostazom slika je mešana.

To se prvo zapaža po žutim beloočnicama (sklere) i sluznici.3 ŽUTICA (ICTERUS) Povišenje koncentracije bilirubina u krvnom serumu (hiperbilirubinemija) ima za posledicu pojavu žute boje kože ili žutice. Prema uzroku hiperbilirubinemije razlikujemo razne tipove žutice. a diferenciranje žutice jedno je od osnovnih problema u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta. 11.2 . .Aktivnosti enzima u bolestima hepatobilijarnog trakta Grup Enzim a II a ++ + ++ + ++ + + 0 0 + 0 0 b + 0 + + 0 0 0 + + c + + + Sindrom d e ++ + ++ ++ + ++ + ++ 0 + 0 ++ ++ ++ + ++ + ++ 0 0 f + 0 + + + + + + + + 0 0 a+ e ++ + ++ + ++ + + ++ + ++ + ++ 0 0 Aspartat– aminotransferaza Alanin–aminotransferaza Ornitin–karbamil– transferaza Glutamat–dehidrogenaza ++ + + + ++ III Alkalna fosfataza Ceruloplazrain g–glutamiltransferaza I Holinesteraza Faktori koagulacije — 0 Sindrom: akutno difuzno oštećenje membrane (tip: akutnihepatitis) + povišeno — sniženo kronično difuzno oštećenje parenhima (tip: kompenzirana ciroza) diseminirane nekroze (tip: nekrotizirajući napad kod ciroze) — BEZ PROMENE distrofija parenhimskih ćelija (tip: supakutna distrofija) opstrukcija žučnih vodova (tip: ekstrahepatalna opstrukcija) lokalna ekstrahepatalna opstrukcija (tip: metastaze u jetri) a + e) (tip: holangioiitični oblik akutnog hepatitisa).3.Tabela 11.

uzrokovana povećanim raspadom eritrocita i razgradnjom hemoglobina. Time nerastvorljivi bilirubin prelazi u rastvorljivi oblik. Urobilinogen se delom izlučuje preko debelog creva u stolici. u čemu igraju ulogu neke supcelularne frakcije. Cepanjem metenskog mosta između prvog i drugog pirolnog prstena otvara se porfirinski prsten i nastaje biliverdin–gvožđe––globin. uzrokovana zastojem u bilijarnom traktu. opstruktivna žutica. hepatocelularna ili parenhimatozna funkcije jetrenih ćelija i žutica. uzrokovana poremećajem ekskretorne funkcionalna žutica. Iz jetre se ponovo lzlučuje u tanko crevo. a sam biliverdin redukuje u bilirubin delovanjem enzima biliverdin–reduktaze. a delom preko plexusa hemorrhoidalesa u opštu cirkulaciju i dospeva u bubrege i izlučuje kao mokraćni urobilinogen u količini od 0. . a drugi deo urobilinogena vraća se enterohepatalnom cifkulacijom. a bilirubin se konjuguje u endoplazmatičnom retikulumu glukuronskom kiselinom u bilirubin— mono– I di–glukuronid. Metabolizam i lučenje bilirubina Bilirubin nastaje nizom reakcija iz hemoglobina. Reakciju katalizuje enzim hemoksigenaza uz kiseonik i NADPH 2. gde se oslobodi iz glukuronida delovanjem glukuronidaze i pod uticajem delovanja anaerobne crevne flore redukuje u urobilinogen. Ovu reakciju katalizuje mikrosomalni enzim bilirubin–UDP–glukuronil– transteraza. prvenstveno u slezini.Tu se odvaja albumin. endoplazmatični retikulum) odvaja od transportnih proteina i konjuguje u glukuronid. Ovaj konjugovani bilirubin pre se nazivao direktni bilirubin. portalnim krvotokom u jetru. koji se naziva još koleglobin ili verdohemoglobin. Hemoglobin se oslobađa prilikom dezintegracije eritrocita u ćelijama retikuloendotelnog sistema. Tada se otcepljuje gvožđe i globin. lizosomi i Golžijev aparat. ligandin i Z protein. Naime. prvo se bilirubin vezan još za albumin koncentruje na površini sinusoidne membrane i onda ulazi u ćeliju i veže reverzibilno za dva proteina. Pri spomenutim procesima važan je aktivan transport bilirubina od sinusoida kroz jetrenu ćeliju do žučnih kanalića. vakuole. te se takav preko Golžijevog aparata koncentruje na površini membrane žučnih kanalića i izlučuje u žuč.5 do 4 mg) dnevno. koštanoj srži i jetri. Sve te reakcije odvijaju se u retikuloendotelnom sistemu (RES).Razlikujemo četiri tipa žutice: hemolitička žutica.85 — 6. Sa žuči bilirubin dospeva u tanko crevo. Zatim se u organelama mikrosomalne frakcije (ribosomi. Iz ćelija RES–a bilirubin dospeva u cirkulaciju te se u krvi veže na albumin i kao takav (pre se nazivao indirektni bilirubin) posebnim aktivnim transportnim sistemom ulazi u jetrene sinusoide i iz njih u ćelije jetrenog parenhima.76 μmol (0.

jetra. Normalni metabolizam izlučivanje bilirubina U hemolitičkoj žutici hemoglobin se razgrađuje u većoj količini u RES–u zbog hemolize eritrocita. iako zdrava i funkcionalno sposobna. što izaziva tamnu boju stolice. usled opstrukcije žučnih puteva (intrahepatalnih ili ekstrahepatalnih) ne može se izlučivati putem žuči u crevo. pa se vraća u krv i koncentracija mu raste. koncentracija se povećava na račun konjugovanog bilirubina.12.13 . Zbog toga raste i fekalni sterkobilinogen. pa dolazi do žutice. U žuči se takođe povećava koncentracija bilirubina I to izaziva predispoziciju za stvaranje žučnih kamenaca Sterkobilinogen se u većoj količini vraća enterohepatičnom cirkulacijom u jetru. Kako se bilirubin ne može izlučivati . Jetra opet ne može svu tu količinu primiti i ponovo izlučiti. ne može više svu tu količinu bilirubina primati i dalje metabolizirati.Slika 11. Zbog toga se povećava koncentracija bilirubina vezanog za proteine u cirkulaciji. Slika 11.Metabolizam bilirubina u hemolitičkoj žutici U opstruktivnoj žutici stvara se normalno bilirubin u RES–u i dospeva putem krvi u jetru koja ga normalno konjuguje. pa više žučne boje dospeva krvotokom u bubrege te se više urobilinogena izlučuje urinom. Jetra pojačano me–abolizira bilirubin i izlučuje ga konjugovanog s glukuronatom u žuč i preko nje u crevo. Međutim. Ako produkcija bilirubina u RES–u poraste trostruko više od normalnog. Kako je to bilirubin koji se u jetri već konjugovao s glukuronatom.

14.u crevo. Funkcionalno nesposobne ćelije izlučuju i manje bilirubina u žuč i crevo. u urinu se pojavljuje bilirubin. Medutim. funkcionalno insuficijentne ćelije jetre ne mogu metabolizirati i izlučiti sav nastali bilirubin. Ovaj dospeva u jetru. gde se zato njegova koncentracija povećava. prolazi kroz ćelije vraća se natrag u jetrene sinusoide i odatle u cirkulaciju. Slika 11. tu se ne stvara urobilinogen. Iz creva se sterkobilinogen enterohepatičnom cirkulacijom vraća portalnim krvotokom u jetru.15 . pa ni urobilinogena u urinu. ali kako je ova nesposobna da ga normalno ponovo primi i izluči u crevo. Slika 11. Nema ni enterohepatične cirkulacije urobilinogena. osim u vrlo teškom oštećenju jetre. to više žučne boje prelazi u opšti krvotok i iz njega putem bubrega u urin. pa urin ima karakterističnu boju i žutu penu.Metabolizam bilirubina u hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici . aholična. jer serum sadrži visoku koncentraciju konjugovanog bilirubina koji pri prolazu krvi kroz bubrege lagano prolazi glomerularni filtar. Metabolizam bilirubina u opstruktivnoj žutici U hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici. Iz krvi prelazi i u urin. pa je stolica bleda. ali retko aholična. Zato je smanjen i fekalni sterkobilinogen i stolica je blede boje. uprkos normalnom metabolizmu hemoglobin u RES–u.

Crigler–Najjarova hiperbilirubinemija je vrlo retka. Crigler– Najjarova bolest. šant hiperbilirubinemija. u kojem jedan inhibitorni faktor u krvi majke i deteta inhibira konjugaciju bilirubina. I Lucey–Driscollov sindrom. Poremećaj ekskrecije konjugovanog bilirubina iz mikrosoma u žučne kapilare uzrok je Dubin–Johnsonove funkcionalne hiperbilirubinemije. Za tu je bolest zato karakteristična visoka koncentracija konjugovanog bilirubina u serumu (i do 180umol/L). Tabela 11. mokraći i stolici. zavisno od toga koji je bilirubin povećan. Osim navedene podele hiperbilirubinemija. Dubin– Johnsonov sindrom) nekonjugovane (hemolitični ikterus.Žučne boje u serumu. i bolesnici obično umiru u prvoj godini života (tip I) ili kasnije (tip II). Zato se u serumu povećava koncentracija nekonjugovanog bilirubina do vrlo visokih vrednosti. Gilbertova bolest. i do 80 μmol/L. kojoj je uzrok prerano oslobađanje bilirubina u koštanoj srži. Lucy–Driscollov sindrom. postmikrosomska (opstruktivna žutica. mogu se podeliti i na: konjugovane (opstruktivni i hepatocelularni ikterus. pa je povećana koncentracija nekonjugovanog bilirubina u krvotoku. pa je u serumu povećana koncentracija uglavnom nekonjugovanog bilirubina. U pojedinim tipovima žutice nalaze se karakteristični laboratorijski nalazi žučnih boja u krvnom serumu. Dubin–Johnson. Prema uzrocima moguća je podela hiperbilirubinemija i na: premikrosomska (hemolitična. šant hiperbilirubinemija). Smanjena je aktivnost bilirubin –UDP– glukuronil transferaze i konjugacija bilirubina. pa su osim bilirubina laboratorijski nalazi normalni. povećana je i retencija BSP–a. upalni procesi). Odmah posle rođenja bilirubin se taloži u ganglijskim ćelijama mozga pa se pojavljuju neurološki simptomi. Dok su ostale funkcionalne hiperbilirubinemije relativno bezopasne. šant. Gilbertova bolest). Zbog poremećaja ekskrecije. sindromu poremećen je prenos bilirubina kroz ćelijske membrane do mesta konjugacije u mikrosomskom području. stolici i urinu u raznim tipovima žutice Bilirubin u serumu Tip žutice Urin ukupni konjugovan Stofica urobilinog bilirubin nekonjugova boja en n smanjen povišen tamna povišen negativa n pozitiva Hemolitična blago povišen Opstruktivna jako povišen aholičn negativan . dok su ostali laboratorijski nalazi normalni. a uzrok joj je manjak bilirubin – UDP–glukuronil transferaze i rezultirajuća nemogućnost konjugacije bilirubina. prognoza je u toj bolesti loša.U funkcionalnoj hiperbilirubinemiji nema U Gilbertovom patoloških promena u jetri već ih uzrokuju promene u intracelularnom metabolizmu bilirubina. U funkcionalne hiperbilirubinemije ubrajaju se još tzv.3 .

U opstruktivnoj žutici. i preko 400 umol/L. ili češće. raste i koncentracija β–lipoproteina. a pogotovo u malignim bolestima. 11. U infektivnom hepatitisu javlja se i porast koncentracije β–lipoproteina u serumu. Kod teških i dugotrajnih bolesti javlja se i apsolutni porast koncentracije γ–globulina usled reakcije retikuloendotela. U jetri se sintetizuju albumini. ali ubrzo porastu α2 –globulini koji se uopšteno povisuju u akutnim stanjima. Spomenute promene nisu tako izražene u hroničnom hepatitisu. a danas elektroforeza proteina. obično izaziva čak blago povišenje fibrinogena. to su isključivo pokazatelji funkcionalne sposobnosti jetre i ne mogu se sasvim strogo klasifikovati po bolestima. te povišeni timol– test zamućenja i flokulacija zbog povećanja β–lipoproteina. Povišenje globulina koje se nalazi u pojedinim bolestima hepatobilijarnog trakta može biti odgovor na sniženje koncentracije albumina.3. budući da se fibrinogen sintetizuje u jetri. do kojeg dolazi zbog smanjene sposobnosti jetre da ih sintetizuje. fibrinogen. i apsolutno. Sniženje pak albumina u serumu posledica je nesposobnosti jetre da ih normalno sintetizuje. Stoga. Prema tome. samo relativno. pa se to katkad može zapaziti i u porastu β––globulina. kao α–globulini koji sadrže glukoproteine te lipoproteini iz α i β–globulina. ili odgovor retikulo–endotela na oštećenje jetrenog parenhima. ima za posledicu smanjenje te sinteze i rezultira padom koncentracije fibrinogena u plazmi. nego više zavise od intenziteta smanjenja jetrene funkcije. dok tek smanjena jetrena funkcija. koji su nosioci antitiiela. do čega dolazi kod opstrukcije žućnih puteva.4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA Kad se govori o »jetrenim« probama. Isto tako. dok se γ–globulini. Flokulacioni testovi koji ukazuju na takve promene su povišeni sublimat–test. amonsulfat–test. ali se to ne mora uvek javljati. Obično je u akutnom hepatitisu malo snižena koncentracija albumina u serumu. odnosno na elferogramu se vidi smanjenje albumina. Zbog povišenja lipida u serumu. stvaraju uopšteno u ćelijama retikuloendotelnog sistema. Međutim u dobro kompenzovanoj cirozi mogu proteini biti i normalni. U jetri se takođe odvijaju procesi transaminacije i deaminacije aminokiselina. U hroničnoj bilijarnoj opstrukciji smanjuje . odnosno β–globulina. protrombin i delomično neki globulini. prvenstveno holesterola. Pre su se u tu svrhu više koristili razni flokulacioni testovi. tu se uvek podrazumevaju razni testovi koji ukazuju na raspodelu proteinskih frakcija u serumu. i povećanje γ–globulina. od funkcionalne sposobnosti jetre zavisi i koncentracija fibrinogena u plazmi. proteini i raspodela njihovih frakcija mogu biti i normalni. U cirozi jetre obično se nalazi inverzija albuminsko–glubulinskog kvocijenta. elferogram serumskih proteina u infektivnom hepatitisu obično pokazuje povišenje frakcije β i α– globulina.a Hepatocelularna povišen povišen n povišen pozitiva n varira proporcional no težini oštećenja Treba napomenuti da u opstruktivnoj žutici hiperbilirubinemija može biti vrlo intenzivna. pa su nalazi blaže patološki promenjeni ili čak i normalni. zavisno od funkcionalne sposobnosti jetre. Intenzitet hipoalbuminemije i povećanje γ–globulina zavise od težine oštećenja jetre. lakše oštećenje jetre kakvo se može javiti kod upalnog procesa u hepatitisu. u ranoj fazi i ako još nema oštećenja jetrenih ćelija. uz relativni porast koncentracije globulina. Na primer. dok se kod hepatocelularne vrl retko susreću tako visoke koncentracije bilirubina. produženi Weltmannov koagulacioni niz — svi oni pokazuju povećanje γ–globulina. pa je to važno i prognostički. cink–sulfat–test.

kao u agresivnom hroničnom hepatitisu. IgM i IgA–a koncentracije ta tri imunoglobulina nešto je u porastu i u perzistentnom kroničnom hepatitisu. U portalnoj cirozi IgG. Elferogrami proteina u bolestima hepatobilijarnog trakta Ovde su spomenuti proteini i njihove promene koncentracija u krvnoj tečnosti samo u vezi s bolesti jetre i žučnih vodova. U jetri se sintetizuje i pralbumin čije je poluvreme života vrlo kratko. To se još bolje može pratiti određivanjem koncentracije pojedinih imunoglobulina. koji je pozitivan u serumu kod opstrukcije žučnih puteva. što je već znak sekundarnog oštećenja jetre. Mezenhimalna reakcija rezultira u povećanoj koncentraciji γ– globulina u hroničnim infekcijama ili kao posledica stvaranja homolognih antitela izazvanih dezintegracijom tkiva kod hepatocelularne nekroze. Razvojem imunohemijskih tehnika omogućeno je određivanje raznih proteina koji se u serumu nalaze u vrlo malim koncentracijama. pa se određivanje prealbumina može takođe koristiti za ispitivanje funkcije jetre.16. U alkoholnoj cirozi raste uglavnom koncentracija IgG i IgA. ali ga se može odrediti imunohemijskim metodama. u hroničnom agresivnom hepatitisu IgG.se i koncentracija albumina raste koncentracija γ-globulina. Novijeg je datuma i test na lipoprotein X. Slika 11. U infektivnom hepatitisu i primarnoj bilijarnoj cirozi nalazi se povišen IgM. a u hepatalnim bolestima praćenim i oštećenjem bubrega koncentracija β2– mikroglobulina. Tako je zadnjih godina nađeno. . da u akutnom hepatitisu i primarnom karcinomu jetre raste koncentracija ligandina u serumu . Prema novijim podacima je koncentracija prealbumina u serumu smanjena u poremećajima jetrene funkcije. Elektroforetski se retko može dokazati.

5 NEPROTEINSKA JEDINJENJA Razgradnjom proteina nastaju u organizmu aminokiseline koje se u jetri deaminiraju te se stvara amonijak. Ovaj se sa asparaginskom . Taj proces sinteze ureje putem Krebsova ciklusa odvija se samo u jetri. suvišak prelazi na Slika 11.17 . a katalizuje je enzim karbamil–fosfat–sintetaza čiji je koenzim N– acetil–glutaminska kiselina. koji ie vrlo toksičan za organizam. te iako se ovaj izlučuje urinom. detoksikuje se u jetri na taj način što sa CO2 stvara ureju.11. Nešto amonijaka nastaje i delovanjem glutaminaze II u bubregu trag u krv.Krebsov ciklus sinteze ureje Nastali amonijak. Ta reakcija je ireverzibilna.3. Kao što se vidi iz slike iz NH4 i CO2 nastaje uz utrošak 2 mola ATP karbamil–fosfat. iz glntarnina. Nastali karbamil–fosfat veže se s ornitinom preko njegove – aminogrupe uz enzim ornitin–karbamil–transferaza (OCT) i stvara se citrulin.

i ta se sinteza poja čava kad se zbog smanjenja sinteze ureje u jetri poveća koncentracija amonijaka u krvi. U terminalnoj fazi ciroze. glikogenoliza. U teškim oštećenjima jetre koncentracija može porasti i do 18 mmol/L odnosno 25 mg/dl. glikoneogeneza. Treba.kiselinom uz utrošak jednog mola ATP–a kondenzuje u arginino–jantarnu kiselinu. istaći da je funkcija jetre u metabolizmu ugljenohidrata obično poremećena tek kod teškog oštećenja jetre. slabi sposobnost jetre da se u njoj normalno vrši deaminacija aminokiselina i sinteza ureje. a danas se uglavnom rade enzimske metode i titracija po Conwayu. arsenovim jedinjenjima ili fosforom. Ureja nastaje u tautomernoj formi i izoureja spontano prelazi u ureju. a fruktoza i galaktoza se isključivo u jetri pretvaraju u glukozu i njene fosfatne estere. Povišenje krvnog amonijaka nalazi se u teškoj cirozi jetre i hepatičnoj komi. galaktozom (GALTTl fruktozom (FTT) c) s m a n j e noj glikogenolizi nakon opterećenja adrenalinom (ATT) d) glikozuriji. Vraćanjem ornitina u reakciju s novim karbamil–fosfatom zatvara se ovaj metabolički ciklus nazvan Krebs–Henseleitov ciklus sinteze ureje. u krvi normalno nalazi samo oko 11—47 u. Konačno arginin delovanjem enzima arginaze. Zbog pojačane sinteze glutamina u mozgu (iz amonijaka i glutaminske kiseline) povećava se koncentracija glutamina u krvi. Tek kod teških oštećenja jetre slabi sinteza ureje. Delovanjem arginin– sukcinat–dehidrogenaze razgrađuje se arginino–jantarna kiselina u arginin i fumarnu kiselinu.3. Koncentracija ureje u lakšim oštećenjima jetre može čak i nešto porasti usled kompenzacijske sposobnosti jetre. glikoliza. Nadalje se u jetri metabolizuju laktat i piruvat. uz utrošak 3 mola ATP–a. b) smanjenoj toleranciji prema opterećenju glukozom (GTT). u ureju: Za reakciju je potreban utrošak energije oko 59 kJ (14 kcal/mol). daje ureju i ornitin koji ulazi ponovno u ciklus i veže se s novom molekulom karbamil–fosfata. 11.93 mmol/L ili 3 do 6 mg/dl aminokiselinskog N. ali u teškim oštećenjima slabi sinteza ureje i njena je koncentracija smanjena. Nešto amonijaka uklanja se i sintezom glutamina u mozgu. Za određivanje amonijaka u krvi koriste se razne metode. trovanja hepatotoksičnim agensima kao CC14. U jetri se vrši glikogeneza. Metode određivanja aminokiselina su fotometrijske s ninhidrinom i hromatografske. pa je povišenje koncentracije amonijaka u krvi loš prognostički znak. Sinteza ureje je efikasan put uklanjanja amonijaka tako da ga se. . te stvaraju ketonska tela.mol/L (11 do 70 g/dl). međutim. uprkos stvaranju relativno mnogo amonijaka. Smanjenje sadržaja glutaminske kiseline i drugih međuprodukata ciklusa limunske kiseline uzrokuje smanjenje oksidativnog metabolizma u mozgu te nastupa koma. ciklus limunske kiseline. Cela reakcija može se prikazati da se dva mola amonijaka. Ti poremećaji mogu se zapaziti u : a ) 'tendenciji prema niskoj koncentraciji glukoze u krvi natašte. Tu reakciju katalizira enzim–sintetaza arginino–jantarne kiseline. jedan iz glutaminske kiseline i drugi iz asparaginske kiseline vežu s CO2.28 — 3.6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA Jetra ima ključnu ulogu i u metabolizmu ugljenohidrata. Normalno se u krvnom serumu nalazi 2. a u mozgu se smanjuje sadržaj glutaminske kiseline. e) povećanoj koncentraciji mlečne kiseline.

zbog smanjene glikogenolize. pri čemu se masna kiselina prenosi s lecitina i veže na C–3.18. Prema tome. može se naći smanjena tolerancija glukoze i smanjena glikogeneza. za diferenciranje opstruktivnog i hepatocelularnog ikterusa. holesterol je pokazatelj i sintetske i ekskretorne funkcije jetre.U teškim funkcionalnim oštećenjima jetre. U opstruktivnom . koji su specifični za jetru.7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA Jetra ima važnu ulogu u metabolizmu lipida. Bolje je raditi u tu svrhu galaktoza ili fruktoza––tolerans–test. taj se test malo koristi u dijagnostici hepatalnih bolesti. koncentracija glukoze u krvi natašte je varijabilna i ponekad izrazito snižena. a jetra je takođe organ preko kojeg se holesterol izlučuje u žuč. Međutim. dok u krvi sudeluje enzim lecitin–holesterol–acil–transferaza (LCAT). ali se zatim polagano spuste i na hipoglikemične vrednosti. atom holesterola. Kriva GTT se može strmo uzdizati i dostiže maksimum unutar jednog sata. pored ostalih laboratorijskih testova. Međutim. on se najvećim delom sintetizuje u jetri iz aktivnog acetata. taj proces se odvija uz sudelovanje enzima acil–holesterol–acil–transferaze (ACAT). Iako se holesterol sintetizuje u raznim organima. Nadalje se u jetri vrši esterifikacija holesterola i stvaranje žučnih kiselina kao i metabolička razgradnja masnih kiselina. 11. Smanjena tolerancija galaktoze i fruktoze javlja se u teškoj aktivnoj cirozi jetre. nadalje. cirozi jetre. Slika 11. a i promene se nalaze samo u vrlo teškim funkcionalnim poremećajima jetre. ispod 2. a nekad i u opstruktivnom ikterusu s teškim sekundarnim oštećenjima jetre. npr.3. a vrednosti mogu doseći i oko 11 mmol/L (oko 200 mg/dl). Esterifikacija holesterola Određivanje koncentracije ukupnog holesterola u serumu korisno je.2 mmol/L. fosfolipida. holesterola i lipoproteina. te stvaranje ketonskih tela. U tom se organu vrši sinteza masnih kiselina. Zbog toga se mogu očekivati promene tih parametara pri smanjenom funkcionalnom kapacitetu jetre. U praksi se međutim u dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta najviše određuje koncentracija holesterola i njegovih frakcija. U jetri se. kako na GTT utiču i mnogi drugi faktori. vrši esterifikacija holesterola s masnim kiselinama.

u ranoj fazi akutnog hepatitisa). pa se u tim stanjima mogu ponekad naći vrlo niske koncentracije holesterola._Nasuprot tome. a bočni im se lanac sastoji od 5 C– atoma i završava karboksilnom grupom. neki autori to tumače neishranjenošću takvih bolesnika. te postoji značajna torelacija i s povišenjem koncentracije bilirubina i aktivnosti alkalne fostataze.6 mmol/L.ikterusu koncentracija holesterola u serumu raste do visokih vrednosti. primarne žučne kiseline. što se u Nemačkoj literaturi označava kao »Estersturtz« (nagli pad estera). Uopšteno se kod malignih bolesti često nalazi niska koncentracija holesterola. Iako ta pojava još nije sasvim razjašnjena. i to naročito esterificiranog holesterola. čak ispod 2. U jetri se sintetizuju tzv. Prsteni A i B su im u cis–položaju. kakva se mogu naći u cirozi jetre ili toksičnom hepatitisu. pa čak može biti normalan ili snižen.8 ŽUČNE KISELINE Žučne kiseline su steroidi s 24 C–atoma. kod hepatocelularnog ikterusa holesterol je normalan ili tek slabije povišen (npr. pre se i odredivanje koncentracije fosfolipida koristilo u oceni funkcionalne sposobnosti jetre.3. pa mogu biti i manje od 20%. pogotovo odnos koncentracije fosfolipida i ukupnog holesterola. U žuči se nalaze u mnogo većoj koncentraciji nego u plazmi. . Medutim. Stvaraju se u jetri iz holesterola i imaju važnu ulogu pri varenju masti. danas su ti testovi uglavnom napušteni. Budući da se u jetri stvaraju fosfolipidi. 11. smanjuju sintetsku i esterifikacijsku funkciju jetre. obično izostaje porast serumskog holesterola. Takav je nalaz uvek znak vrlo teškog oštećenja s jako oslabljenom funkcionalnom sposobnošću jetre. Medutim. iz kojih u crevu delovanjem crevnih bakterija nastaju sekundarne žučne kiseline. Teška oštećenja jetre. Pri tome raste uglavnom slobodni holesterol. desoksiholna i litoholna kiselina. Utiču na rastvorljivost holesterola u žuči i stimulišu lučenje jetrene žuči u žučnu kesu. Sve su to hidroksilirani derivati matične holanske kiseline. Hidroksilne grupe su sve u α-položaju.holna i henodezoksiholna kiselina. kod opstruktivnog ikterusa uzrokovanog malignom bolesti.

Nakon toga se prsten redukuje i dolazi do epimerizacije u C–3. a delomično i nakon hidroksilacije na C–12.Slika 11. b) sekundarne žučne kiseline Kao što se vidi na slici 11.19. to su monohidroksi. položaju dolazi do okidativnog skraćenja bočnog lanca: krajnja se metilna grupa hidroksiluje i oksiduje u karboksilnu te skrati mehanizmom β–oksidacije. oko 80 — 90%. dihidroksi i trihidroksi–derivati holanske kiseline. Nastale slobodne žučne kiseline zatim se aktiviraju s ATP–om i koenzimom A te vežu s glicinom ili taurinom preko njihovih NH2 grupa). Biosinteza žučnih kiselina u jetri započinje hidroksilacijom holesterola na C–7. položaju (kao intermedijer nastaje keton). 18. . atomu. Struktura žučnih kiselina: a)primarne. i to predstavlia glavni put uklanjanja holesterola.. Nakon redukcije. metabolizuje se u jetri u žučne kiseline. Najveći deo holesterola.

8 umol/L (125 — 341 g/dl) seruma.5 do 6. naročito kod hroničnih bolesti kao što je ciroza jetre. gde se u koncentriraju. najviše se povećava njihova koncentracija kod opstruktivne žutice.20. Deo žučnih kiselina u crevu sudeluje kao emulgator u cepanju masti i zajedno sa oslobođenim masnim kiselinama ponovno se resorbuje kroz crevnu sluzokožu. a enzimskim metodama nađeno je 2. a ponekad i kod hepatocelularne žutice i oštećenia jetre. manjim delom i za globuline. U jetri se ponovno hidroksiluju u primarne žučne kiseline i izlučuju u žuč. Referentne vrednosti zavise dosta od metode određivanja. i to više ukupnim žučnim kiselinama nego pojedinima od njih. Kliničko značenje. nakon dekonjugacije u kolonu. Biosinteza žučnih kiselina u jetri Konjugovane žučne kiseline se putem žuči izlučuju iz jetre u žučnu kesu. Međutim. pa je neki prihvataju i kao test za diferencijafnu dijagnostiku ikterusa. Soli žučnih kiselina izlučuju se dalje sa žuči u tanko crevo. izlučuje se stolicom iz tela. Drugi deo žučnih kiselina. gde delovanjem 7α–dehidroksilaze iz crevnih bakterija prelaze u sekundarne žučne kiseline. Koncentracija ukupnih žučnih kiselina u serumu povisuje se kod oštećenja jetre.5 na oko 6 i time smanjuje stabilnost njihovih micelarnih kompleksa s holesterolom u žuči. vraćaju u jetru. Zadnjih godina pridaje se žučnim kiselinama sve veće dijagnostičko značenje. Tu se te kiseline oslobađaju iz jedinjenja s taurinom i glicinom (uglavnom u kolonu) te enterohepatičnom cirkulacijom. Dnevno se na taj način stolicom izlučuje 294 — 551–μmola (120 — 225 mg) žučnih kiselina. Slobodne žučne kiseline se u plazmi vežu za albumine. Tako se snizuje pH žuči od 7. U urinu normalno nema žučnih kiselina.Slika 11. . portalnim krvotokom. ali se pojavljuju u opstruktivnoj žutici.

to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. naslednih bolesti. Taj pritisak. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća. fetalne eritroblastoze. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. b) aplazija koštane srži. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. beta i gama. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. globuline i fibrinogen. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi.UKRATKO: BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako . Belančevine plazme dele se na albumin. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. hormona. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. ćelijskih ekskreta. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. što je on veći to je veća viskoznost. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. nazvan koloidno-osmotski pritisak.

U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. Kad u koštanoj srži. megakariocita. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. . Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. U krvi ima i mnogo trombocita. Delom nastaju u koštanoj srži. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. kao što su limfni čvorovi.smanjuje. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. polimorfonuklearni bazofilni leukociti. Pojavljuje se hipoksija. to su delovi šeste vrste leukocita. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. ima ih u različitim tkivima. čovek najčešće umire veoma brzo. monociti i limfociti. ako se ne leči.

Mokraća je suviše razređena i sadrži više natrijuma nego što odgovara stanju hidratacije bolesnika. Funkcija tubula . hipokalemiju. uremiju i zastoj izlučivanja drugih konačnih produkata metabolizma azota. snižen sadržaj bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. Oliguriju zbog nedovoljne bubrežne cirkulacije uz srazmerno dobru funkciju tubula možemo od akutnog oliguričnog zastoja bubrega najbolje razlikovati pomoću kliničkih podataka. hipofosfatemiju i hipourikemiju. U većini bolesti bubrega postoje istovremeno smetnje u funkciji glomerula i tubula. Takvo stanje može nastati zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubrege. I jedni i drugi podaci su dovoljni za dijagnozu i praćenje razvoja disfunkcije glomerula. među njima kreatinina. Oštećenje tubula izaziva: poliuriju. najbolji je indikator koncentracija natrijuma u urinu. Na temelju analiza plazme ne može se razlikovati akutno oligurično oštećenje bubrega od nedovoljne cirkulacije. plazme u kapilarama i tečnosti u lumenu tubula. ali i zbog postglomeluralne opstrukcije. nisku koncentraciju bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. Manifestacije bolesti zavise od njihovog odnosa i od ukupnog broja zahvaćenih nefrona. Usporena glomerularna filtracija bez značajnog oštećenja bubrega može biti posledica smanjenja razlike između hidrostatičkog pritiska. Koncentracije ureje i kreatinina u plazmi su u većini slučajeva odrazi promena bubrežnog klirensa. hiperkalemiju. urata i fosfata. Ali nalaz je značajan samo kad je bubrežna cirkulacija u času izlučivanja urina takođe bila niska.BIOHEMIJA BUBREGA: Normalna funkcija bubrega zavisi od normalne brzine filtracije i normalne funkcije tubula Usporena glomerularna filtracija izaziva: oliguriju. Kada se smatra da bi ipak trebalo izvršiti labotarorijske analize.

Klirens testovi su manje precizni i tačni od analiza plazme. Bubrežni kamenci nastaju zbog: visoke koncentracije njihovih sastojaka u urinu. i retko od cistina. .može se ispitati merenjem sposobnosti bubrega da koncentruje mokraću. Kamenci s kalcijumom su najčešće idiopatskog porekla. Imamo još kamence od mokraćne kiseline. ali treba isključiti mogućnost da su nastali zbog hiperkalcemije. pH mokraće pri kojem se sastojci lako talože. bilo zbog oligurije. bilo zbog toga što ih se mnogo izlučuje. Od 70% do 90% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum. i zastoja urina. ksantina i oksalata. posebno one primarnog hiperparatireoidizma.

Većinom su srazmerno bezazlene. Kod novorođenčeta može hiperbilirubinemija biti prevelika za kapacitet vezivanja proteina. AST. fruktozo-1-fosfat aldolaze. što je najčešće kod odraslih. ali ne mora. sorbitol dehidrogenaze. Hiperbilirubinemija nekonjugovanog bilirubina bez konjugovanog. LAP i ornitin-karbomil transferaze u plazmi. postojati žutica. te se zatim izlučuje u žuči. Bilirubin nastaje iz hemoglobina. Poznato je nekoliko urođenih mana u kojima postoji hiperbilirubinemija. Metabolizam bilirubina može se ispitati merenjem koncentracije bilirubina u plazmi i pregledom stolice i mokraće. Povišena može biti samo nekonjugovana frakcija ili obe frakcije. Žutica je posledica povišene koncentracije bilirubina u plazmi. Određivanje enzimske aktivnosti od velikog je značaja za diferencijalnu dijagnostiku. Kliničko-hemijski testovi koji se koriste za ispitivanje funkcije jetre prema patomehanizmima mogu se grubo klasifikovati u testove: Kojim se identifikuje poremećaj permeabilnosti parenhimskih ćelija jetre: povećanje ALT. Rezultati prvih biohemijskih analiza mogu biti tipični za jedan od tri patološka procesa ili za kombinovane poremećaje: oštećenje ćelija jetre. Nešto reapsorbovanog urobilinogena izlučuje se mokraćom. ali sindrom Crigler-Najjara može izazvati kernikterus. . holestazu i smanjenu masu funkcionalnog tkiva. U crevu se pretvara u sterkobilinogen (fekalni urobilinogen). pa slobodni nekonjugovani bilirubin može prodreti u ćelije mozga te izazvati kernikterus. obično je znak hemolize. konjuguje se u jetri.BIOHEMIJA JETRE: Jetri pripada centralna uloga u mnogim metaboličkim procesima. Uz svaki od tih procesa može.

. albumina.ili ekstra-hepatičnih žučnih vodova: povećanje AP. nekih faktora koagulacije i fibrinogena u plazmi.Koji ukazuju na nekrozu ćelije mitohondrijalne AST u plazmi. γ-GT I ChE. Koji ukazuju na opstrukciju u oblasti intra. Koji ukazuju na proliferaciju mezenhinalnih frakcija u jetri: povećanje α2 i γ-globulina na elektroferogramu i patološki rezultati labilitetnih testova. ALT. U svrhu “screening” testova za otkrivanje oboljenja jetre i sekundarnih poremećaja najbolje mogu poslužiti AST. jetre: pojava GLDH i Koji ukazuju na insuficijenciju mehanizma koji produkuju protein u EPR-u parenhinskih ćelija: smanjenje holinesteraze. LAP. ceruloplazmina i izvesnih žučnih kiselina u plazmi.

.

Zilva JF. 1996. Karlson P.Literatura: Guyton A. London. Biochemistry and Molecular Biology.B. Medicinska biohemija. JUMELA. J. Grundriss der Biochemie. Bray D. Devlin TM. Riggs T. Gerland Publishing. Školska knjiga. Temelji fiziologije čovjeka. Đurđić V. 1996. Portland Press. Principle of Biochemistry: Life at the Molecular Level. Zagreb. Raff M. Molecular Biology of the Cell. Saunders. Harperov pregled biohemije. W. 1995. 2005. Matić G. Elliott DC. Springer Verlag. Williams RH. 1996. 1980. Patološka fiziologija. Alberts O. Textbook of Biochemistry. 1982. J. Metabolic Regulation. Berkeš-Tomašević P. Savremena administracija.B. XI izd. Textbook of Endocrinology. Pannall PR. Zagreb. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Willey-Liss. New York. VI izd. Saunders Company. 1988. Medicinska knjiga. Mayes PA. Roskoski R. Voet JG. Opšta i medicinska enzimologija. Berlin. Osnovi molekularne biologije. 1994. Lewis J. . Biokemija. New York. Springer Verlag. Granner DK. Beograd-Zagreb. Philladelphia. Berlin. Biochemistry. Biochemistry. C.. Berkeš I. 1975. Pratt C. Štraus B. 1959. Beograd. Klinička kemija u dijagnostici I terapiji. Oxford. Voet JG. Voet D. Walter de Gruyter. Zavet. JUMELA. 1995. Berlin. New York.Willey and Soons.Willey and Soons. Frayn KN. Biochemistry. Chandler AM. Roberts K. 2009. Medicinska biohemija. A. Willey and Soons. Rodwell VW. Elliott WH. New York. 1992. Textbook of Biochemistry with Clinical Correlations.. Sodeman W. Oxford University Press. Beograd. 2008. Zagreb. Problems and Approaches. Budecke E. J. Watson J. 1989. New York. Motulsky V. Devlin TM. Martin DW. Beograd-Zagreb. Beograd. W. Zagreb. Voet D. Školska knjiga. Medicinska knjiga. 1989. Human genetics. 1997. A Human Perspective. 1979. 1997.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful