Radmila Maksimović

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE

Banja Luka, 2010

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE
Autor: dr sci. fharm. Radmila Maksimović Recezenti: Prof. dr Rade Biočanin, expert Prof. dr sci. Jovica Jovanović Lektor: GORDANA Jovanović (Bilanović) Izdavač: Panevropski univerzitet "APEIRON" Banja Luka 1. izdanje, godina 2010. Odgovorno lice izdavača, DARKO Uremović Glavni i odgovorni urednik: Mr ALEKSANDRA Vidović Prelom teksta i crteži JELENA Maksimović Dizajn korica: TIJANA Maksimović Štampa: "ART-PRINT", Banja Luka, d.o.o., grafika - dizajn - marketing Banja Luka Odgovorno lice štamparije: VLADIMIRA Stijak- Ilisić Tiraž 200 primjeraka EDICIJA: Medicinske bazične nauke – Libra Medica Basis knj. 15 ISBN 978-99955-49-37-4

Predgovor:
Poštovane kolege, U ovom udžbeniku su izloženi gradivo i problemi medicinske biohemije. To je složeno gradivo u koje su uključena saznanja mnogih nauka, kao što su hemija, biologija i medicina. Zato su u udžbeniku pomenuti mnogi za studente novi pojmovi. Nije neophodno da studenti odmah prihvate svo gradivo iz udžbenika, ali se nadam da će ih radoznalost da saznaju kakvi se to procesi svakodnevno odvijaju u našem organizmu, i kad smo zdravi i kad smo bolesni, nagnati da se ozbiljnije zainteresuju za biohemiju. Nadam se da će studenti učeći iz ove knjige, shvatiti da je ljudski organizam jedan od najsloženijih, ali ujedno i jedan od najlepših funkcionalnih mehanizama. Verujem da će shvatiti da svaka živa ćelija, kao osnovna funkcionalna jedinica tela, u svom jezgru sadrži sve genske informacije potrebne za nastanak celog ljudskog bića, te da, istovremeno, geni čine zapravo mnoštvo kontrolnih sistema koji regulišu, podešavaju i diriguju doslovno hiljadu hemijskih reakcija unutar svake ćelije. Svesna sam da sam neka poglavlja obradila detaljnije dok su druga prikazana kraće. To je, između ostalog, tako, jer sam se trudila da udžbenik ne bude obiman, a da ipak student dobije osnovna znanja iz medicinske biohemije. Ako sam u tom vaganju prilikom odabira šta reći, a šta izostaviti, našla pravu meru, ovaj se udžbenik može smatrati delom vrednim truda. Ugodna mi je dužnost da se na ovom mestu zahvalim recenzentima prof. dr. Radetu Biočaninu i prof. dr. Jovici Jovanoviću koji su mi dali korisne primedbe i savete. Posebnu zahvalnost dugujem Nikoli i Jeleni Maksimović koji su mi pružili svekoliku pomoć tokom pisanja knjige.

U Banja Luci 16. 04. 2010.

dr sci. Radmila Maksimović, specijalista medicinske biohemije

RECENZIJA Čovečanstvo se danas nalazi pred sudbonosnim pitanjima svoje dalje egzistencije i ušao je u treći milenijum sa velikim globalnim, ekološkim, zdravstvenim i drugim problemima. Međunarodna javnost, naučnici i aktivisti mnogobrojnih visokoškolskih, naučnoistraživačkih, zdravstvenih i ekoloških udruženja-organizacija širom sveta sve brojnije i ozbiljno upozoravaju na uzroke i sve teže posledice, koji prouzrokuju morbiditet, kao posledicu devastacije radne i životne sredine i mentalnog zagađenja stanovništva planete Zemlje. Dosadašnji razvoj industrijskih društava, naglašen ekonomiskim faktorima i zasnovan na neodgovornom i neracionalnom korišćenju prirodnih bogatstava narušava prirodnu ravnotežu i iscrpljuje ograničene prirodne resurse. Takav razvoj je neodrživ, jer prouzrokuje sve veće zagađivanje zemljišta, voda i vazduha, uništavanjem ekosistema i potrošnjom velikih količina prirodnih resursa. Otuda, doc. dr Radmila Maksimović, autor udžbenika pod nazivom “OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE" za studente Fakulteta zdravstvenih nauka u sedištu svih zbivanja stavlja čoveka, u jednom biocenoznom okruženju, ali sa razmatranjem vitalnih elemenata organizma i svih uticajnih faktora. Ovu, sve aktuelniju naučnu oblast biohemijskih i medicinskih nauka autor obrazlaže kroz sledeću strukturu: uvod, 11 celina i 73 podceline, zaključak, literatura, uz odgovarajuće priloge, šeme i fotografije, saglasno sadržaju i cilju predmeta, koji se realizuje na Panevropskom univerzitetu “APEIRON” u Banja Luci. Obzirom na specifičnost buduće profesije studenata, slušalaca i nastavnika ove visokoškolske i naučne ustanove, autor je nastojao da nađe sredinu tretirane problematike, sa prikazom specifičnosti i potreba ove renomirane nastavno-naučne ustanove i u tome je u potpunosti uspeo. Ovaj udžbenik je jedno, za savremene uslove života, narušavnja zdravlja, zagađenja i degradacije životne sredine u miru, u vanrednim situacijama i ratnim uslovima, dosta značajno, aktuelno, složeno i kompleksno područje obrazovanja i vaspitanja studenata, slušalaca, nastavnika i ostalih pripadnika u sistemu školstva, u oblasti zdravstvenih nauka, eko-bezbednosti, kvaliteta života i bezbednosti i zdravlja na radu, gde nema granice posmatranja i istraživanja. Poseban kvalitet materijala koji je pripremljen za štampu, jeste da je napisan na savremen način, prilagođen budućim zdravstvenim, inženjerima sanitarnog i biohemijskog inženjeringa, nastavnicima, vaspitačima, referentima, načelnicima i ostalim korisnicima na zadacima zaštite i unapređenja zdravlja, zaštite radne i životne sredine. Naravno, neophodna je lektorska recenzija i ponovni detaljan pregled sadržaja knjige od strane autora, urednika i saradnika redakcije, vodeći računa da se ne ponovi negde isti pasus ili fotografija, što je meni

kao recenzentu bilo teško da ovde primetim i iznesem tu primedbu. Naučno-stručne literature nema dovoljno, a ona je neophodna u sve većem obimu, savremenog dizajna i sa novim podacima. Sve se to mora imati u vidu, kada se pokušava lapidarno ocenjivati autorov rad, visoke pažnje vredan, napor i višegodišnji uloženi trud i prikupljanje domaće i strane bio-hemijske i medicinske građe, radi sveukupnog sagledavanja i prezentovanja studentima i ostalim korisnicina ove izuzetno značajne i nedovoljno istražene problematike. Ova knjiga je od izuzetne koristi svim onima, koji se bave zdravstvenom negom, pre svega, ali i zaštitom radne i životne sredine u školstvu, preduzećima, zdravstvenim ustanovama, civilnoj zaštiti, institutima, referentima bezbednosti i zdravlja na radu na nivou preduzeća, zavoda, instituta, lokalnih samouprava i svim ostalim, koji žele i kojima je neophodno poznavanje ove, sve aktuelnije problematike. Sve u svemu, ovim izuzetnim naučno-stručnim delom, započet je ili se nastavlja jedan veliki poduhvat u edukciji studenata, čije ćemo konačne rezultate sagledavati, stalno ocenjivati i osavremenjavati kroz nastavnu praksu. Svakako, ova knjiga je „živa“ materija, koja je podložna promenama i stalnom unapređenju, s hodno vremenu življenja u posmodernom ambijentu. 22. 04. 2010. godine Banja Luka RECENZENT prof. dr Rade Biočanin Viši naučni saradnik

SADRŽAJ
UVOD 1 1. BIOHEMIJA ĆELIJE......................................................... 1-1 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 1.7 2. 2.1 2.2 2.3 2.4 3. UVOD................................................................................... 1-2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA.......................... 1-2 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA.................1-2 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI............................................... 1-3 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA...................................................... 1-4 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE.............................................. 1-9 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA....................................... 1-12 UVOD................................................................................... 2-2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE........................ 2-2 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA.................................................. 2-4 POREMEĆAJ PROMETA VODE................................................ 2-7

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA............2-1

ENZIMI........................................................................ 3-1 3.1 UVOD................................................................................... 3-2 3.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA................................................. 3-2 3.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE........................................ 3-5 3.3.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE....................................................................... 3-8 3.3.2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID SPECIFIČNE OKSIDOREDUKTAZE................................................................................ 3-9 3.3.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM..3-10 3.4 KARAKTERISTLČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE.............3-10 3.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA.................................. 3-11 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO....................................................... 3-15 3.7 KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA.......................................... 3-18 3.8 MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA................................... 3-18 3.9 UTICAJ PH I TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA...........3-22 3.10 INHIBITORI......................................................................... 3-23 3.11 ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI................................ 3-24 3.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI.................................................... 3-25 3.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI................................. 3-27 3.14 IZOENZIMI.......................................................................... 3-29 3.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA...................................... 3-30 3.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA...........................3-30 3.16.1 OKSIDOREDUKTAZE....................................................... 3-32 3.16.2 TRANSFERAZE............................................................... 3-34 3.16.3 HIDROLAZE.................................................................... 3-35 3.16.4 LIAZE.............................................................................. 3-36 3.16.5 IZOMERAZE.................................................................... 3-37

3.16.6 LIGAZE........................................................................... 3-37 4. UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM...................... 4-1 4.1 UGLJENI HIDRATI.................................................................. 4-2 4.1.1 MONOSAHARIDI................................................................. 4-4 4.1.2 AMINOŠEĆERI.................................................................. 4-13 4.1.3 ASKORBINSKA KISELINA.................................................. 4-13 4.1.4 INOZITOLI........................................................................ 4-14 4.1.5 GLIKOZIDI........................................................................ 4-15 4.1.6 OLIGOSAHARIDI............................................................... 4-16 4.1.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI................................................ 4-20 4.1.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI)....................... 4-21 4.1.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI)..425 4.1.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI)..................... 4-26 4.1.11 HETEROGLIKANI............................................................. 4-27 4.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA.................................... 4-28 4.2.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA........................................... 4-29 4.2.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA..................................... 4-30 4.2.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA)....................... 4-31 4.2.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA). .434 4.2.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA.................4-35 4.2.6 GLIKOLIZA....................................................................... 4-36 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE........................................................ 4-42 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE....................................... 4-43 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA......................... 4-43 4.2.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE....................... 4-46 4.2.11 METABOLIZAM GLICEROLA............................................ 4-47 4.2.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA........................................................ 4-47 4.2.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA............................. 4-50 4.2.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA 4-52 4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE. 455 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA............................ 4-55 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE............4-57 5. MASTI ILI LIPIDI........................................................... 5-1 5.1 MASTI................................................................................... 5-2 5.1.1 KLASIFIKACIJA MASTI......................................................... 5-2 5.1.2 FOSFATIDI........................................................................ 5-12 5.1.3 SFINGOLIPIDI................................................................... 5-17 5.1.4 CEREBROZIDI.................................................................. 5-18 5.1.5 MICELE, MONO - I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA 5-20 5.1.6 STEROIDI I KAROTINOIDI.................................................. 5-22 5.1.7 KAROTINOIDI................................................................... 5-38

5.2 METABOLIZAM LIPIDA........................................................ 5-45 5.2.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI....................... 5-45 5.2.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA................................ 5-47 5.2.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA...................................... 5-47 5.2.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH)..................................................................... 5-51 5.2.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA..................................... 5-52 5.2.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA....................... 5-53 5.2.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA........................ 5-58 5.2.8 BIOSINTEZA TRIGLICERIDA, GLICEROFOSFATIDA I SFINGOLIPIDA........................................................................... 5-59 5.2.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA............................................. 5-62 6. AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA.........6-1 6.1 AMINOKISELINE........................................................................ 6-2 6.1.1 UVOD................................................................................. 6-2 6.1.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA................................ 6-3 6.1.3 PODELA AMINOKISELINA.................................................... 6-4 6.1.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA...............6-5 6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE........................................... 6-13 6.1.6 POLARNE AMINOKISELINE................................................ 6-18 6.1.7 KISELE AMINOKISELINE.................................................... 6-22 6.1.8 BAZNE AMINOKISELINE.................................................... 6-24 6.1.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA........................................... 6-27 6.1.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA.............................. 6-29 6.2 PEPTIDI.............................................................................. 6-34 6.2.1 PEPTEDNA VEZA.............................................................. 6-34 6.2.2 NOMENKLATURA PEPTIDA................................................ 6-36 6.2.3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA. .6-37 6.2.4 PRIRODNI PEPTIDI............................................................ 6-38 6.2.5 PEPTIDNI HORMONI......................................................... 6-39 6.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE.............................................. 6-40 6.3.1 UVOD............................................................................... 6-40 6.3.2 OSOBINE PROTEINA......................................................... 6-43 6.3.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA.................................... 6-45 6.3.4 STRUKTURA PROTEINA.................................................... 6-46 6.3.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA................................... 6-48 6.3.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA, IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA 6-52 6.3.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA............................. 6-55 6.3.8 STRUKTURA α―HELIKSA.................................................. 6-57 6.3.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA............................. 6-59 6.3.10 STRUKTURA KOLAGENA................................................. 6-60 6.3.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA.......6-61 6.3.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA.......................... 6-65 6.3.13 DENATURACIJA PROTEINA.............................................. 6-66 6.3.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI........................................... 6-69 6.3.16 ELEKTROFOREZA........................................................... 6-72

6.3.17 TALOŽENJE PROTEINA.................................................... 6-73 6.3.18 PLAZMA―PROTEINI....................................................... 6-74 6.3.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA............................................... 6-76 6.3.20 PROSTI PROTEINI........................................................... 6-77 6.3.21 SLOŽENI PROTEINI......................................................... 6-78 6.4 HROMOPROTEINI................................................................ 6-80 6.4.1 UVOD............................................................................... 6-80 6.4.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA...................................... 6-82 6.4.3 OSOBINE PORFIRINA........................................................ 6-83 6.4.4 HEMOGLOBIN.................................................................. 6-85 6.4.5 ŽUČNE BOJE.................................................................... 6-89 6.4.6 CITOHROMI...................................................................... 6-90 6.4.7 HLOROFIL........................................................................ 6-93 6.4.8 FLAVOPROTEINI............................................................... 6-94 6.5 METABOLIZAM AZOTA........................................................ 6-96 6.5.1 VARENJE PROTEINA......................................................... 6-96 6.5.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA)............................................... 6-99 6.5.3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA...........6-100 6.5.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA..................................... 6-101 6.5.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE............6-103 6.5.6 SUDBINA AMONIJAKA..................................................... 6-107 6.5.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA.............................. 6-111 6.5.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA......6-112 6.5.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI................................ 6-119 7. NUKLEINSKE KISELINE.................................................. 7-1 7.1 7.2 7.3 7.4 7.5 7.6 8. 8.1 8.3 8.4 8.5 8.6 8.7 8.8 8.9 8.10 9. UVOD................................................................................... 7-2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA............................................ 7-2 NUKLEOZID 5'-DIFOSFATI (NDP) I 5'-TRIFOSFATI (NTP)......7-10 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA....................................... 7-11 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA.............7-13 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA...............7-17 UVOD................................................................................... 8-2 VITAMINI B–GRUPE............................................................... 8-3 NIACIN, LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA......................... 8-3 TIAMIN................................................................................. 8-6 PANTOTENSKA KISELINA...................................................... 8-8 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6)..................................................... 8-9 BIOTIN................................................................................ 8-11 FOLNA KISELINA................................................................. 8-12 VITAMIN B12........................................................................ 8-13

KOENZIMI I VITAMINI.................................................... 8-1

HORMONI.................................................................... 9-1 9.1 UVOD................................................................................... 9-2 9.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE.................................... 9-2 9.3 DELOVANJE HORMONA......................................................... 9-5 9.3.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE..........................9-5

..................6.....2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE.....5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE..... 11-16 11.....................4 10..1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA I FUNKCIJE HEPATOBILIJARNOG TRAKTA.1 10. STEROIDNI HORMONI..........................................4 PODELA HORMONA...3 FUNKCIJA TUBULA........ 11-38 12.......................................... 9-16 9................................................... 11-7 11.......10 PROTEINSKI HORMONI.....1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA.........3 BIOHEMIJA JETRE...............................................3............................10-13 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE........................................................................................7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI...........2 BIOHEMIJA BUBREGA.7 MITOHONDRIJE............................................2 FUNKCIJA GLOMERULA. 9-17 9... 10-5 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE....................................................................................5 .............................................................. 10-1 10.. LITERATURA:...... 11-25 11............. 9-27 9................... 10-9 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU.............6........... 10-16 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA 10-19 10....................................2 PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA U BOLESTIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA.............8 ŽUČNE KISELINE............................... 11-4 11...................3...9............ 10-7 REDOKS-POTENCIJALI..............................................2............ 9-43 10........................6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA........... 11-17 11.2..................9 PROGESTERON................. BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA 11-1 11........................ 11-31 11.......................................... BIOLOŠKE OKSIDACIJE..........................3.................................................3........ 10-22 11..... 11-2 11.......3. 11-6 11...................................................................8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM................................3......... 10-2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA.3.......2 10.. 11-36 11.... NEPROTEINSKA JEDINJENJA 11-34 11..........3 10..................4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA... 12-1 .................6.........2......................ESTROGENI..........3............................ 9-7 9.......................2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI..........6 10............. 9-39 9...................................................................................8 ŽENSKI POLNI HORMONI ..11-36 11..7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA...... 9-34 9....... 11-8 11............ 9-10 9.....................3............................ 11-14 11.......... 9-5 9............................ 9-11 9........1 BIOHEMIJA KRVI....5 10.1 FUNKCIJA BUBREGA.3 ŽUTICA (ICTERUS).

nauke koja tumači molekulsku osnovu života. u čijoj građi i funkciji učestvuju mnogobrojna i raznovrsna hemijska jedinjenja. . uloga ove nauke je nezamenljiva u iznalaženju uzroka nastanka bolesti. obnavljanje i održavanje struktura. kao i mogućnosti u sprečavanju i lečenju iste. STALNE PROMENE SASTOJAKA KOJE SE ODVIJAJU U ŽIVIM BIĆIMA ČINE NJEGOV METABOLIZAM. Sa posebnim interesovanjem biohemija proučava način na koji se to čini i kako se ta energija koristi za izgradnju. a tome još više doprinosi veliki broj komponenata koje ulaze u sastav živih organizama. Kompleksnost živih sistema može da zastraši i zbuni.UVOD Živa bića se sastoje iz raznovrsnih organa i tkiva. jer omogućava razumevanje biologije ćelije. Kako su u osnovi svake bolesti poremećeni biohemijski procesi. svi oblici života su sastavljeni od oko 50 osnovnih gradivnih blokova i poznavanje ovih komponenata u velikoj meri pojednostavljuje proučavanja kojima se bavi biohemija. Ovakve promene mogu dovesti do stvaranja uslova za nastanak bolesti. stoga. farmakologije i ishrane na njihovom molekulskom nivou. Biohemija je. održavaju i produžavaju život? Jedan od prvih zadataka biohemije. kao i za rad i reprodukciju. mikrobiologije. zbog toga je. Sastojci se razgrađuju procesima koji se nazvaju KATABOLIZAM. ili sintetizuju u drugim. fiziologije. fundamentalna biološka i medicinska nauka. Ponekad se dogodi da se neke hemijske reakcije odigravaju na nešto izmenjen način i nagrade se jedinjenja promenjenog hemijskog sastava. koji čine ANABOLIZAM. Međutim. Živa bića jedina imaju sposobnost da akumuliraju energiju iz okoline. Dugo se već traži odgovor na pitanje na koji način hemijska jedinjenja u živoj materiji međusobno reaguju i po kojim zakonima čine. određivanje hemijskog sastava i građe živih bića i utvrđivanje uloge pojedinih sastojaka u složenim procesima koji se odigravaju u živom svetu.

BIOHEMIJA ĆELIJE .

Ljudsko je biće u stvari. sve ćelije koriste kiseonik. Ćelije mogu živeti. Opšti mehanizmi pretvaranja hemijskih sastojaka u energiju u osnovi su jednaki u svim ćelijama.. sve one imaju neka zajednička svojstva.3 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA Približno 56% tela odraslog čoveka čini tečnost. itd. Iako se ćelije u telu međusobno znatno razlikuju. mastima i belančevinama pri čemu se oslobađa energija potrebna za ćelijske funkcije.2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA Osnovna živa jedinica tela je ćelija. Kao jedan od glavnih sastojaka za dobijanje energije. 1. mišićne kontrakcije. preostale se ćelije te vrste obično neprekidno dele. Svaki organ je zapravo skup mnoštva različitih ćelija koje su povezane zajedno međućelijskim potpornim strukturama. različitih jona. 1. a sve ćelije predaju konačne produkte hemijskih reakcija u okolnu tečnost. sve nam to omogućava da opstanemo u uslovima koji su vrlo promenljivi. Vanćelijska tečnost se stalno kreće po celom telu. sve dok se njihov broj primereno ne popuni. jer nas glad tera da tražimo hranu. prenos nervnih impulsa s jednog dela tela u drugi. amino kiselina i masti. Tečnost u prostorima izvan ćelije naziva se vanćelijska ili ekstracelularna tečnost. Na primer. Mada su oni najrasprostranjenije ćelije. Deo te tečnosti nalazi se u ćelijama i naziva se ćelijska ili intracelularna tečnost. automat. a sve ćelije iskorišćavaju na gotovo jednak način iste vrste hranljivih sastojaka. Među sastojcima rastvorenim u vanćelijskoj tečnosti nalaze se hranljivi sastojci i joni preko potrebni ćeliji za održavanje života. razmnožavanje. To što smo u životu gotovo da je izvan naše kontrole. rasti i obnavljati svoje funkcije tako dugo dok u vanćelijskoj tečnosti postoji odgovarajuća koncentracija kiseonika. Kiseonik se spaja sa ugljenim hidratima. a drugi .1 UVOD Biohemijske reakcije koje se odigravaju u ćelijama.. eritrociti kojih ima ukupno 25 biliona prenose kiseonik iz pluća u tkivo. a strah da tražimo sklonište. Gotovo sve ćelije imaju sposobnost razmnožavanja i kad iz bilo kog razloga ćelije određene vrste budu uništene. Prenos vanćelijske tečnosti u sve delove tela odvija se u dva različita stadijuma.1.. Svaka vrsta ćelije posebno je prilagođena za obavljanje određene funkcije. glukoze. Prvi obuhvata kretanje krvi kroz cirkulacijski sistem. osećaj za hladnoću tera nas da se grejemo itd. pretvaranje svetlosne energije u hemijsku što nadražuje oči i omogućava nam da vidimo svet oko nas. Tako svaka ćelija ima potrebu za hranom kako bi se održavala u životu. u telu postoji još i drugih 50 biliona ćelija.

kiseonik. ovi elementi nisu ništa manje značajni. Od svih hemijskih elemenata koji se nalaze u prirodi samo 27 ulaze u sastav hemijskih jedinjenja koja čine živi svet. od kojih jedna tera krv kroz pluća. To su elementi malog atomskog prečnika i imaju osobinu da grade jake kovalentne veze. Pored toga. bor. kalaj. nalaze još 16 raznorodnih elemenata u minimalnim količinama. natrijum. ugljenikov atom ima značajnu i neobičnu osobinu da gradi stabilne kovalentne veze sa drugim ugljenikovim atomima. bakar. Zato se ovi za život značajni sastojci nazivaju esencijalnim. Ovakvim vezama stvaraju se raznovrsne strukture organskih jedinjenja – pravolinijske. Kad čovek miruje. mangan. čije je prisustvo posledica življenja u zagađenoj životnoj sredini. arsen. Ovi se elementi nazivaju bioelementi. srce zapravo ima ulogu dve odvojene pumpe. Jednu drugu grupu elemenata. azot. U živim bićima se pored njih.kretanje tečnosti između kapilara i ćelije. kalijum i hlor. već su najčešće u obliku brojnih i raznovrsnih neorganskih i organskih jedinjenja. čine kalcijum. sva hemijska jedinjenja koja izgrađuju živu materiju sastavljena su iz relativno malog broja hemijskih elemenata. jod. hrom. Oni se nalaze u obliku jona i nazivaju se elektrolitima. a za vreme intenzivne mišićne aktivnosti čak i do šest puta u minutu. Međutim. Najzastupljeniji bioelementi u građi većine organskih molekula su ugljenik. molibden. iako brojna. a druga kroz sistemsku cirkulaciju. u elementarnom stanju (kao. koja ulazi u sastav živih bića. nikal. fosfor i sumpor. sva krv u cirkulaciji prođe celim cirkulacijskim krugom prosečno jednom u minutu.gvožđe. a učestvuju u svim metaboličkim procesima. fluor. a svakodnevno se izoluju i otkrivaju nova. kao i štetne. razgranate ili prstenaste. Ovaj proces difuzije uzrokovan je kretanjem molekula u svim pravcima u plazmi i vanćelijskoj tečnosti. Iako prisutni u neznatnim količinama. Kapilari su porozni pa velike količine tečnosti difunduju tamo – amo između krvi i tkivnih prostora. odigrava se neprekidna izmena između krvne plazme i međućelijske tečnosti u prostorima koji okružuju kapilare. 1. To su. cink. Pored esencijalnih elemenata živa bića sadrže često i elemente bez značaja za život. selen. vodonik. takođe stabilnim kovalentnim vezama. magnezijum.4 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI Živi svet se sastoji iz veliko broja različitih hemijskih jedinjenja. na čije se osnovne skelete vezuju drugi bioelementi. vanadijum i silicijum. toksične elemente. na primer kiseonik ili azot). Dok krv prolazi kroz kapilare. pa otuda i njihov naziv elementi u tragovima ili mikroelementi. koje nazivamo . kobalt. U živom svetu bioelementi se retko nalaze slobodni. U protoku krvi kroz organizam.

lipidi. ćeliju. kao što su. Biomakromolekuli i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu. Samo 20 aminokiselina izgrađuje izuzetno velik broj raznovrsnih proteina. lipoproteini: Ili delovi ćelija. monomerne jedinice nukleinskih kiselina. raznovrsne građe i specifičnih uloga. U živom svetu se često sreću ovakvi makromolekulski kompleksi. gradi veoma velike molekule polisaharida. dok se neki elementi nalaze vezani za organske biomolekule. a palmitinska kiselina. nukleinske kiseline i polisaharidi. nekovalentne veze. lipida. Živi organizam se sastoji iz relativno malog broja (oko 30) organskih biomolekula.1 .5 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA Slika 1. Samo jedan monosaharid. najčešće alkalnih i zemnoalkalnih metala. a samo pet aromatičnih baza gradi nukleotide. kakva je voda do jedinjenja krajnje složene strukture. Ova je u stanju da obavlja sve procese od značaja za održavanje života. 1. strukturnu i funkcionalnu jedinicu. glicerol i holin ulaze u sastav veoma raznovrsne grupe biomolekula. U biološkim sistemima značajne su četri vrste nekovalentnih veza.biomolekuli. od onih veoma proste građe. na primer. Za životne procese veoma su važna organska jedinjenja koja se unose hranom ili se sintetizuju u organizmu. iz ovog malog broja nastaju značajni i brojni. Biomolekuli su veoma različiti. Biomakromolekuli se međusobno vezuju i grade složene komplekse. ćelijske organele. Neorganske sastojke živih bića čine razne soli.Ćelija . a u njihovom vezivanju učestvuju i slabije. Najvažniji biomakromolekuli živih bića su proteini. glukoza. Međutim. veliki biomakromolekuli.

Prisustvo proteina i tankog sloja mukopolisaharida na površinama čine membranu hidrofilnom. Među različite mebrane ubrajamo: ćelijsku membranu. a polarni deo molekula strči prema površinama membrane i elektrohemijski je vezan s proteinima u spoljnom i unutrašnjem sloju. Svaka od tih jedinica gotovo je jednaka ćelijskoj membrani. Ćelijska membrana je tanka i elastična. Jedna od njih okružuje drugu. Membrana jezgra je sastavljena od dve membranske jedinice. Da bismo razumeli funkciju organa i drugih struktura u telu. Gotovo sve fizičke strukture ćelije omeđene su membranom. Dva glavna sastojka ćelije su jezgro i citoplazma. Na taj način membrana je polarizovana pa se hemijska reaktivnost unutrašnje površine ćelije razlikuje od one na spoljnoj površini. a između njih je širok prostor. lizozoma. Zbog lipida u njenom središtu. pod uslovom da tečnost kojom je okružena sadrži potrebnu hranu. lipida i ugljenih hidrata. koje se nazivaju organele. te membrane mitohondrija. elektrolita. Tako je omogućen direktan prolaz vode u međuprostorima proteinskih molekula. a cotiplazmu od okolne tečnosti odvaja ćelijska membrana. proteina. Jezgro je od citoplazme odvojeno jezgrovom membranom.Svaka od 75 biliona ćelija u ljudskom organizmu živa je struktura koja može trajno preživeti. Organele su za funkciju ćelije jednako tako važne kao i hemijski sastojci ćelije. prekriven s obe strane slojevima proteina. Membrana jezgra sadrži velike rupe pa se gotovo sve rastvorene . raspršeni po lipidima. ali nema sloja mukopolisaharida. Golžijevog kompleksa itd. Ćelija nije samo džak u kojem se nalazi tečnost. membranu jezgra. Pore u ćelijskoj membrani nastaju zbog velikih molekula proteina koje prekidaju lipidnu strukturu membrane i protežu se od jedne strane membrane do druge. Veruje se da membrana poseduje mnogo sitnih pora kroz koje prolaze molekuli različitih veličina koje se razmenjuju između vanćelijke i ćelijske tečnosti. Građena je gotovo isključivo od proteina i lipida. enzimi i hemijske supstance. moramo pre svega shvatiti osnovnu organizaciju ćelije i funkcije njenih sastavnih delova. Protoplazma je uglavnom sastavljena od: vode. Centralno mesto u strukturi zauzima sloj lipida. Male okruglaste strukture koje leže na bazi proteinskog molekula jesu molekuli fosfolipida: masni deo molekula fosfolipida priljubljen je za unutrašnju lipidnu fazu ćelijske membrane. Ona sadrži i visoko organizovane fizičke strukture. Proteini su. što znači da voda lako prianja uz membrane. a u većini slučajeva može se čak i razmnožavati. isto tako. membranu endoplazmatičnog retikuluma. membrana je uglavnom nepropustljiva za lipofobne supstance. sastavljenom uglavnom od lipida i proteina. Tanki sloj mukopolisaharida na spoljnoj površini ćelijske membrane doprinosi tome da se spoljna površina razlikuje od unutrašnje. Različite supstance od kojih je ćelija sastavljena nazivamo zajedničkim imenom protoplazma.

Prostor unutar endoplazmatičnog retikuluma povezan je s prostorom unutar dvostruke membrane jezgra. Konačno. u kojima je smeštem na onoj strani na kojoj se supstance izlučuju. ali i većim dispergovanim česticama i organelama. U njemu se osim toga sintetišu ugljeni hidrati te se vežu s proteinima u mehurićima kompleksa. te esterifikovanih masnih kiselina. Golžijev kompleks sudeluje u stvaranju lizozoma. Funkcija Golžijevog kompleksa sastoji se u privremenom pohranjivanju i kondenzaciji sastojaka koje se secerniraju. Prostor unutar cevčica i mehurića ispunjen je endoplazmatičnim matriksom. Na taj način nastaju glikoproteini koji su važni sekretorni sastojci mnogih ćelija. 2) osnovni sastojci u intersticijskim prostorima i 3) osnovne sastojci hrskavice i kostiju.supstance s lakoćom kreću između tečnosti u jezgru i tečnosti u citoplazmi. mitohondrije i lizozomi. elektrolite. holesterola. citoplazmatičnih organela koje igraju važnu ulogu u varenju različitih sastojaka u ćeliji. Taj prostor nadovezuje se na prostor unutar Golžijevog kompleksa. Golžijev kompleks je jako razvijem u sekretornim ćelijama. Golžijev kompleks ( koga neki autori zovu Golžijev aparat ili Golžijevo telašce) je poseban deo endoplazmatičnog retikuluma. Ponekad je endoplazmatični retikulum preko malih otvora direktno povezani s okolinom ćelije. Ona uglavnom sadrži rastvorene proteine. Deo endoplazmatičnog retikuluma koji ne poseduje ribozome zovemo glatki endoplazmatični retikulum. Bistri tekući deo citoplazme u kojem su čestice raspršene naziva se hijaloplazma. Citoplazma je ispunjena sitnim. Među velikim česticama raspršenim u plazmi. glukozu i malu količinu fosfolipida. Ribozomi se najvećim delom sastoje od ribonukleinske kiseline koja ima važnu ulogu u sintezi proteina. zrnca glikogena. Obično je sastavljen od četiri ili više slojeva tankih mehurića. a membrane su mu slične membanama glatog endoplazmatičnog retikuluma. Retikulum na čijoj se površini nalaze ribozomi često zovemo zrnasti endoplazmatični retikulum. ribozomi. nalaze se kapljice neutralnih masti. . Deo citoplazme neposredno uz ćelijsku membranu često se nalazi u stanju polučvrstog gela a naziva se korteks ili endoplazma. On sudeluje u sintezi lipida i verovatno igra važnu ulogu u resorpciji glikogena. sekretorna zrnca i dve važne organele. te u njihovoj konačnoj pripremi za sekreciju. tečnošću koja se razlikuje od one izvan endoplazmatičnog retikuluma. Endoplazmatični retikulum (EPR) po građi izgleda kao mreža membrana cevastih i mehurastih struktura u citoplazmi. Među glikoproteinima se naročito ističu mukopolisaharidi koji su glavni sastojci: 1) sluzi. Na spoljnoj površini mnogih delova endoplazmatičnog retikuluma nalaze se brojne male zrnaste tvorevine koje zovemo ribozomi.

Oslobođena energija služi za sintezu adenozin-trifosfata (ATP). To su proteinski skupovi hidrolitičkih enzima. U lizozomu se nalazi više od desetak različitih kiselih hidrolaza. Ispunjen je velikim brojem sitnih zrnaca.U mitohondrijama se oslobađa energija iz hranljivih supstanci i kiseonika te se tako dobija najveći deo energije potreban ćeliji za obavljanje njenih funkcija. ATP zatim odlazi iz mitohondrija i difundira svuda po ćeliji te otpušta energiju kad je potrebna ćeliji za obavljanje njenih funkcija. Ovi enzimi deluju zajedno sa oksidativnim enzimima na pregradama i uzrokuju oksidaciju hranljivih supstanci. On kontroliše sve hemijske reakcije u ćeliji. supstance bogate energijom. jezgro sadrži dezoksiribonukleinske kiseline. Ukratko. a sadrži velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije iz hranljivih supstanci. Lizozom je okružen jednom membranskom jedinicom. Geni određuju svojstva proteinskih enzima citoplazme i tako kontrolišu citoplazmatske aktivnosti. protein hidrolizuje u aminokiseline. Hidrolitički enzimi cepaju organska jedinjenja na dva ili više delova. dovesti do kidanja lizosomske membrane. mukopolisaharidi i glikogen. što već mnogo godina nazivamo genima. Osim toga unutrašnjost mitohondrija ispunjena je matriksom koji je u stanju gela. Membrana koja okružuje lizozom redovno sprečava da hidrolitički enzimi u lizozomu dođu u dodir sa ostalim supstancama u ćeliji. Jezgra mnogih ćelija sadrže jednu ili više . a hidroksilna grupa s drugim delom. međutim. Jezgro je kontrolni centar ćelije. naročito oštećene ili strane strukture. kao što su na primer bakterije. Brojni nabori unutrašnje membrane čine pregrade na kojima se nalaze oksidativni enzimi ćelije. Tako nastaju dve ćelije kćeri. pri čemu nastaje ugljen dioksid i voda. Ti enzimi tada razgrađuju organske supstance s kojima dođu u dodir. od kojih svaka dobija jedan od dva kompleta gena. Mitohondrije se verovatno mogu same razmnožavati i to se dešava uvek kad u ćeliji postoji potreba za povećanim količinama ATP. Tako se. Različite okolnosti u ćeliji mogu. pri čemu dolazi do oslobađanja enzima. što zavisi od količine energije koja je potrebna ćeliji. Mitohondrije su prisutne u citoplazmi svih ćelija. Mitohondrije se uglavnom sastoje od dve membranske jedinice: spoljne membrane i unutrašnje membrane. I veličina i oblik mitohondrija su takođe veoma promenljivi. kao i razmnožavanje ćelije. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sitem koji omogućuje ćeliji da ukloni nepoželjne supstance i strukture. tako da se vodonik iz molekula vode spoji sa jednim delom tog molekula. a njihov broj se kreće od nekoliko stotina do mnogo hiljada. a nakon toga ćelija se podeli posebnim procesom koji zovemo mitoza. nukleinske kiseline. na primer. a glavni sastojci koje oni razgrađuju su proteini. Da bi kontrolisali razmnožavanje geni se najpre sami udvoje.

. nema graničnu membranu.svetlije obojenih struktura koje zovemo nukleotidi. Nukleotid se izrazito poveća kad ćelija aktivno sintetizuje proteine. U početku je to fibrinalna RNA koja se kasnije kondenzuje stvarajući zrnaste ribozome. To je. Geni jednog od hromosoma sintetizuju ribonukleinsku kiselinu koja se zatim pohranjuje u nukleotidu. Nukleotid. Ribozomi prelaze u citoplazmu. gde se najvećim delom vežu na endoplazmatični retikulum. za razliku od ostalih organela. jednostavno. proteinska struktura koja sadrži i određenu količinu ribonukleinske kiseline kakva se nalazi u ribozomima.

Ta se zrnca zatim polako kreću kroz cevčice prema Golžijevom kompleksu. Pinocitoza se zbiva. Ćelijska membrana jednostavno okruži bakteriju i uvrne je. sličan pinocitoznom mehuriću. U njemu se proteini mogu konjugovati s ugljenim hidratima stvarajući glikoproteine. jer je pinocitoza jedini način na koji proteini mogu proći kroz ćelijsku membranu. . Ribozomi na površini EPR sintetišu protein koji će se izlučiti. Jako je značajno što protein uzrokuju pinocitozu. ona iz okolne tečnosti mora primati hranljive i druge supstance. stvaranjem pinocitoznog mehurića. Da bi ćelija mogla živeti i rasti. Ono što ostane od mehurića. kao i do procesa glikogenolize. iz kojeg se produkti delovanja hidrolaza mogu kroz membranu mehurića difundovati u citoplazmu.6 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE a) prenos supstanci kroz ćelijske membrane i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija.1. takozvano ostatno telo izluči se ili se rastvori u citoplazmi. Mehanizam fagocitoze istovetan je mehanizmu pinocitoze. Zbog toga lizozome možemo nazvati probavnim organima ćelije. koji nastaje kao reakcija na dodir ćelijske membrane i samo nekih supstanci od kojih su dve najvažnije – protein i koncentrisani rastvori elektrolita. Dve najvažnije funkcije ćelije su: Mnoge ćelije . Velike čestice poput bakterija ulaze u ćeliju fagocitozom. Gotovo odmah po pojavi ovih mehurića u ćeliji jedan ili više lizozoma prione uz njega i isprazne u njega svoje hidrolaze. a iz citoplazme se kreću prema površini ćelije i izbacuju napolje. naročito ćelije različitih žlezda u telu. Sintetizovani protein odmah ulazi u cevčice EPR gde stvara mala proteinska zrnca. s tim što se oni sintetizuju u glatkom delu EPR. koji su čest sekretorni produkt. U EPR dolazii do polimerizacje glukoze. Zrnca se osim toga nakupljaju i stvaraju združena zrnca koja se zatim kroz membranu Golžijevog kompleksa izlučuju u citoplazmu. mehanizmom u kojem enzimski sistem i posebne prenosne supstance “nose” supstancu kroz membranu i 3) pinocitozom. Površina čestice koja će biti fagocitovana mora biti takva da se može apsorbovati na ćelijsku membranu. Gotovo jednak mehanizam postoji i u lučenju lipida. kroz pore u membrane ili kroz sam membranski matriks. Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri različita načina: 1) difuzijom. mehanizmom kojim ćelija “proguta” deo vanćelijske tečnosti i njen sadržaj. stvaraju posebne proteine koji se luče u okolinu ćelije. U mehanizam lučenja uključeni su EPR i Golžijev kompleks. Tako nastaje fagocitozni mehurić. Tako nastaje probavni mehurić. 2) aktivnim prenosom kroz membranu.

Razgradnja ugljenih hidrata. Hiljade ovih reakcija. masti i proteina teče preko niza povezanih reakcija. hranljivih sastojaka relativno velike molekulske težine: na primer. sinteza masnih kiselina se dešava u citoplazmi. Kataboličke reakcije su praćene oslobađanjem energije koja se „hvata“ i „ugrađuje”u energetski bogatu vezu adenozintrifosfata. koje se stalno dešavaju u živim bićima čine njegov metabolizam. a najvažnije od svih je adenozin trifosfat ili ATP. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. a njihova oksidativna razgradnja u mitohondrijama. Za delovanje ovih enzima neophodno je prisustvo drugih jedinjenja. koje se odigravaju u tri stepena: (slika 1. Metabolizam se obično deli na katabolizam i anabolizam.Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija. U organizmu se odvija veoma velik broj hemijskih reakcija. AMP. pa nastaju adenozin difosfat. Na primer. proteina i lipida. To su najčešće nikotinamidi I flavinski nukleotidi. ugljendioksid. Pod katabolizmom se podrazumeva enzimska razgradnja. Hidrolizom ATP-a mogu se izdvojiti jedna ili dve fosfatne grupe. U kataboličkim i anaboličkim procesima ne učestvuju isti enzimi i oni se dešavaju u odvojenim delovima ćelije. ADP i adenozin monofosfat. u kojima se pored krajnjih proizvoda. amonijak i ureju. koje su međusobno povezane. koja takođe učestvuju u ovim reakcijama. kao i za vršenje bilo koje vrste rada. uz izdvajanje znatne količine energije: ATP + H₂O = ADP + P + E ADP + H₂O = AMP + P +E Energija koja se oslobađa iz ATP-a koristi se za sintezu raznovrsnih jedinjenja ćelijskih sastojaka. Anabolizam obuhvata enzimske sinteze mnogobrojnih ćelijskih komponenata: polisaharida. dobro usklađene i tačno kontrolisane. Obično su to fosfatne veze nekih hemijskih jedinjenja. Sinteze teku uz potrošnju energije koju dobijaju od ATP-a ili NADPH. U reakcijama oksidacije organskih molekula oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa. lipida i proteina u niskomolekulska jedinjenja: mlečnu i sirćetnu kiselinu. a za njihovo odvijanje neophodni su specifični enzimi. nukleinskih kiselina. ugljen dioksida i vode oslobađa energija: (CH₂O)n + O₂ =CO₂ + H₂O + E Mnogobrojne su reakcije oksidacije organskih jedinjenja. uglavnom oksidativna.2) . a takve se veze nazivaju visoko energetskim. ugljenih hidrata.

takođe. lipidi masne kiseline. na manji broj prostijih jedinjenja. Dvadesetak aminokiselina se razgrađuje. α-ketoglutarat. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. a proteini dvadesetak amino kiselina.) razgradnje hranljivih sastojaka U prvom stepenu hranljivi sastojci se cepaju na prostije. Ova jednostavna jedinjenja ulaze u treći stepen katabolizma. Četri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. koji se dalje cepa u acetilkoenzim A. koji ima samo dva C atoma.2 – tri stepena katabolitičke(-) i anaboličke (….Slika 1. takođe. Anabolizam se. osnovne molekule. Tako . Tako polisaharidi daju heksoze ili pentoze. fumarat i oksalacetat.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. U drugom stepenu nastali produkti razgrađuju se dalje na manji broj još prostijih jedinjenja. odigrava u tri stepena. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu. glicerol i druge komponente. Tako heksoze. a to su: acetilkoenzim A. koji je zajednički za sve i u kome dolazi do njihove potpune oksidacije u CO₂ i četri para vodonikovih atoma.

fosforil. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. U zadnjem stepenu anabolizma aminokiseline se ugrađuju u protein. Najvažnije energetski bogato jedinjenje je ATP koji sadrži dve anhidridne veze. acetilfosfat i dr. a u visoko energetska. fosfoenolpiruvat i kreatinfosfat. bilo bi u energetskom pogledu vrlo neekonomično i izvan granica mogućnosti žive ćelije. bogata su vodonikom i zato sadrže veliku količinu hemijske enrgije. a radi sinteze nekog komplikovanijeg jedinjenja. Ovakvi nizovi reakcija omogućavaju nastajanje novih jedinjenja prenosom određenih grupa: metil.3difosfoglicerat i fosfoenolpiruvat. preko zajedničkih intermedijera. . a isto tako obezbeđuje osnovne sastojke potrebne za sintezu makromolekula.) i enolni estri (fosfoenolpiruvat) 2) 3) Anhidridi kiselina (ATP. Produkt jedne je supstrat druge i tako redom. koji se zove amfibolički put. Hidrolizom ovih energetski bogatih jedinjenja oslobađa se znatna količina energije. Poznate su četiri vrste energetski bogatih jedinjenja: 1) Fosfatni estri (glukozo-6-fosfat. Na primer. vodonikovih atoma. Skoro sve metaboličke reakcije su međusobno povezane. Najvažnija osobina živih bića je što mogu da koriste energiju hranljivih sastojaka sagorevajući ih do ugljendioksida i vode. Energija se dobija na nekoliko mesta u nizu reakcija u jednom od intermedijera. Ova jedinjenja se dele prema promeni slobodne energije tokom njihove hidrolize na nisko i visoko energetska.) Derivati fosfaminske kiseline (kreatinfosfat) koji ne sadrže fosfornu kiselinu 4) Estri tioalkohola. pa i celih molekula.7 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA Organska jedinjenja koja se nalaze u hrani. Jedan od glavnih razloga što ADPATP sistem zauzima centralno mesto u prenosu energije je to što ima manje energije od visokoenergetskih jedinjenja. proteinske aminokiseline nastaju transaminacijom α-ketokiselina. 1. na konstantnoj temperaturi i pritisku. α-glicerolfosfat i dr. acetil. Korišćenje energije pod ovakvim uslovima moguće je zato što se enzimsko razlaganje hrane odigrava u više stepeni. Razgradnja supstrata do slobodnih atoma od kojih je izgrađen.npr. (acetil-koenzim A). u procesu glikolize to su 1. On omogućava potpunu oksidaciju razgrađenih produkata hrane. U prvu grupu spadaju αglicerolfosfat i glukozo – 6 – fosfat. Kao što se vidi katabolizam i anabolizam imaju zajednički drugi stepen.

Slika 1. Na osnovu ovog može da se izvede izuzetno važan aksiom u .3 . Živi organizmi energiju uzetu iz okoline iskorišćavaju pod određenim uslovima pritiska i temperature i vraćaju je u okolinu u obliku koji im je manje koristan.Strukturne formule energetski bogatih jedinjenja Prvi zakon termodinamike kaže da energija ne može ni da se stvori ni da se uništi. Manje koristan vid energije koji ćelija vraća u spoljašnu sredinu sastoji se od toplote i drugih oblika koji se rasturaju po okolini povećavajući njenu neuređenost ili entropiju. Koristan oblik energije koji ćelije uzimaju naziva se slobodna energija. a ona prosto može da se definiše kao oblik energije koji može da vrši rad na određenoj temperaturi i pritisku. samo može da se prevede iz jednog oblika u drugi.

Jezikom termodinamike rečeno. . deo molekulske logike živog stanja je da je ćelija neuravnoteženi otvoreni sistem. Dakle. u čemu prevazilaze većinu mašina koje je stvorio čovek. Zato su hemijske reakcije koje se odvijaju u živoj ćeliji 100% efikasne. Zbog toga ćelije nisu u stanju da koriste toplotu kao izvor energije. Mnoštvo enzimski katalizovanih reakcija u ćeliji ne postoje same za sebe već su sekvence konsekutivnih reakcija. Osim toga. Veoma je značajno i to što su zbog toga te reakcije povezane zajedničkim intermedijerima. Ovo stanje se karakteriše time da je brzina transfera materije i energije iz okoline u sistem u potpunoj ravnoteži sa brzinom transfera materije i energije iz sistema u okolinu.molekulskoj logici živog stanja: živi organizmi stvaraju i održavaju svoju esencijalnu uređenost na račun svoje okoline. jake električne napone. Osim toga. To znači da proizvod prve predstavlja supstrat za sledeću itd. čime čine da ona postane više neuređena i slučajna. koji se ponaša kao mašina koja uzima energiju iz svoje okoline težeći da poveća njenu entropiju. Mehanizam žive ćelije koji omogućava transformisanje energije zasnovan je na relativno nestabilnim i razgradljivim organskim molekulima koji ne mogu da izdrže visoke temperature. Spoljašna okolina je apsolutno esencijalna za žive organizme. Posledica toga je da je obezbeđeno kanalisanje hemijskih reakcija po specifičnim putanjama. živi organizmi su „ otvoreni“ sistemi zato što sa spoljašnom okolinom izmenjuju energiju i materiju i u tom procesu ih transformišu. Ćelija može da funkcioniše kao hemijska mašina zato što ima enzime koji znatno povećavaju brzinu hemijskih reakcija. oni su ustvari u stanju koje se naziva stanje stabilne ravnoteže (steady state). nemaju značajne razlike u pritiscima između pojedinih delova ćelije. koja se tada transformiše u: a) hemijski rad uključen u biosintezu ćelijskih komponenata. b) osmotski rad koji je potreban za transport materija u ćeliju i c) mehanički rad potreban za kontrakcije i kretanje. Žive ćelije su esencijalno izotermne. već bi se pre moglo reći da su one izotermalni hemijski motori. žive ćelije su visoko efikasne u prometu energije i materije. Karakteristika otvorenih sistema je da oni nisu u ravnoteži sa svojom okolinom. posebno u pretvaranju energije u rad. ne samo zato što iz nje uzimaju slobodnu energiju nego i zato što iz nje uzimaju i druge materije. Ćelije apsorbuju energiju iz svoje okoline i pretvaraju je u hemijsku energiju. zato što nema vidljive promene u jednom periodu vremena. ili izuzetno kiselo bazne uslove.

3. Mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni 1. Reakcije koje se odigravaju u ćelijama imaju sledeće karakteristike: 1. a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata.2. ovaj vid kontrole nazivamo mehanizam povratne sprege.U povezivanju enzimski katalizovanih reakcija u konsekutivne sekvence nalazimo još jedan aksiom u molekulskoj logici živih organizama: brzina specifičnih reakcija u jednom delu kompleksne mreže enzimskih reakcija u ćeliji može biti kontrolisana ili modulirana brzinom reakcije u drugom delu mreže. mali Iako je broj reakcija vrlo velik. Žive ćelije imaju sposobnost da regulišu sintezu sopstvenih katalizatora.1. broj reakcionih tipova je relativno 1. U najprostijem slučaju to znači da akumuliranje intermedijera ili metabolita iznad kritične koncentracije deluje kao signal da se smanji brzina reakcije u kojoj su oni nastali. . Ova sposobnost samo regulacije reakcija je fundamentalna u održavanju stanja stabilne ravnoteže uslova žive ćelije i esencijalna je za efikasno transformisanje energije. Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost.

3. To su: gvožđe. kalaj. molibden. 2. 2. hrom. te se zato zovu elementi u tragovima ili mikroelementi. cink. fosfor i sumpor. 2.9. Ćelija je osnovna živa jedinica tela. uglavnom su vezani u obliku raznih jedinjenja koje zovemo biomolekuli. ćeliju. Najzastupljeniji bioelementi u organskim jedinjenjima su: ugljenik. lipidi.12.6. Organele su gotovo sve omeđene membranama.7. Biomakromolekulski i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu. selen. Od biomolekula nastaju veliki biomakromolekuli. 2.8. ćelijskom mebranom.4. Njima je ispunjena citoplazma.5. Ovi elementi su retko slobodni. 2. Ta jedinjenja izgrađuje samo 27 elemenata. 2. Golžijev kompleks ima važnu ulogu u sintezi ugljenih hidrata i sekreciji. vodonik. U citoplazmi su rastvorene i sve ostale supstance koje ulaze u sastav ćelije. azot. Ovi elementi nazivaju se bioelementi. jod. a i cela ćelija omeđena je sopstvenom. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sistem. Živi svet sastoji se od velikog broja različitih hemijskih jedinjenja. fluor. Najvažniji su: proteini. 2. . 2. 2. 2. Pored njih za život je značajno još 16 elemenata koji se u organizmu nalaze u minimalnim količinama. kiseonik. arsen. Mitohondrije sadrže velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije. Ćelija se sastoji od visoko organizovanih fizičkih struktura koje se nazivaju organele.2. bakar.11. bor. mangan.UKRATKO: 2. Endoplazmatični retikulum (ERP) ima važnu ulogu u sintezi protein (zrnasti) i sintezi lipida (glatki). 2. strkturnu i funkcionalnu jedinicu. polisaharidi i nukleinske kiseline. vanadijum i silicijum. Jezgro je kontrolni centar ćelije. kobalt.10. nikal.1.

2. Dve najvažnije funkcije ćelije su: a) prenos supstanci kroz ćelijsku membranu i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija. Reakcije koje se odigravaju u ćeliji imaju sledeće karakteristike: a) iako je broj reakcija velik. u kojima se pored krajnjih proizvoda. broj reakcionih tipova je relativno mali. Obično su to fosfatne veze nekih jedinjenja. vode i ugljen dioksida oslobađa energija.d) fagocitozom). c) Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost.16. adenozin trifosfat (ATP). 2.18. b) aktivnim prenosom i c) pinocitozom ( i u nekim slučajevima .13. 2. a najvažnije od svih je. a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata. Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija. Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri načina: a) difuzijom. 2. a takve se veze nazivaju visoko energetskim. kao i estri tioalkohola koji ne sadrže fosfornu kiselinu (acetil-koenzim A). Oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa.14. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja.15. . Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. 2.17. 2. b) mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni.

.

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA .

na primer. a dnevno gubi izlučivanjem 1. voda rastvara i nepolarna jedinjenja koja mogu graditi vodoničnu vezu. Unutarćelijska tečnost je relativno stalnog sastava. Supstance koje se lako rastvaraju u vodi su hidrofilne. One su hidrofobne. Kroz polupropustljive membrane mogu difundovati samo molekuli vode. kao što su. najviše u obliku mokraće. kako celokupne zapremine. kao što su krv.2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE Čovekov organizam sadrži malu zalihu vode. Za dobro funkcionisanje organizma neophodno je održavanje stalnog sastava i stalne. Nepolarne supstance koje nisu u stanju da grade vodoničnu vezu nerastvorne su u vodi. Međutim. oksidacijom organskih molekula. Ovaj se gubitak nadoknađuje unošenjem vode hranom i pićem. Rastvaranjem sastojaka hrane. lipidi. na primer. Približno polovina ovih vodenih rastvora nalazi se u ćelijama. Sve mnogobrojne uloge vode u živim sistemima omogućene su posebnim osobinama vode. Ona je jedinstven rastvarač. Značaj vode za žive organizme je veliki. voda učestvuje u apsorpciji i transportu mnogih jedinjenja ili izlučivanju ekskreta. Svaka promena zapremine telesnih tečnosti i/ili promena koncentracije elektrolita u njima podstiču ove regulacione mehanizme u osnovi kojih leže osmotske zakonitosti. U njima je voda obavezan sastojak ćelija i tkiva. optimalne zapremine telesnih tečnosti. dok je sastav tkivne tečnosti i krvne plazme često podložan promenama. pa i neki biomolekuli u obliku vodenih rastvora. 2. u kojemu se najbolje rastvaraju polarna jedinjenja. amino kiseline. 60% telesne težine muškarca i 55% žena čini voda. tako i njene optimalne raspodele unutar ćelija ili van njih. Posebni fiziološki mehanizmi regulišu koliko će se vode u organizmu zadržati ili iz njega izlučiti i kako će se i koliko vode raspodeliti unutar i van ćelija. Živa bića se sastoje pretežno iz vode. kao i stvaranjem vode.1 UVOD Voda je najrasprostranjenije i za život neophodno hemijsko jedinjenje. a ne i molekuli rastvorene supstance. U čovekovom organizmu nalaze se mnoga organska i neorganska jedinjenja. kao unutarćelijska tečnost .5 do 2 litra tečnosti. čiji je molekul dipolaran i ima osobinu da gradi vodoničnu vezu. Biohemijske reakcije telesnih sastojaka odvijaju se u vodenim rastvorima. limfa i druge. .2. postoji težnja da se koncentracije oba rastvora izjednače. Osobine većine biomolekula zavise od vode. Zato nastaje difuzija vode kroz membranu. Ako se dva vodena rastvora različitih koncentracija neke supstance nalaze međusobno odvojeni samo polupropustljivom membranom. a u nekim voda i aktivno učestvuje. a u znatnom delu i raznih telesnih tečnosti.

Obrnuto. Značajne promene pH vrednosti telesnih tečnosti mogu nastati stvaranjem većih količina sumporne ili fosforne kiseline. hidratacije. plazme ili tkivne tečnosti. Glavni proizvod ćelijskog disanja je ugljena kiselina. Sve telesne tečnosti i tkiva živih bića sadrže vodonične jone. nastaje difuzija vode iz ćelija i dolazi do ćelijske dehidratacije. varenjem hrane i metaboličkim promenama svarenih sastojaka nastaju razne kiseline. kao i od drugih faktora. Unutarćelijski i vanćelijski rastvori odvojeni membranama pri normalnim uslovima nalaze se u osmotskoj ravnoteži. Što je veća razlika u koncentracijama dva rastvora. Razlika u osmotskim pritiscima dovodi do izmene tečnosti između ćelija i vanćelijskog prostora sa jedne i plazme sa druge strane. One postaju hipotonične u odnosu na ćelijske rastvore. u slučajevima kada vanćelijska tečnost postane koncentrovanija. Ako kontrolni mehanizmi otkažu. Veličina osmotskog pritiska vanćelijskih tečnosti. zavisno od koncentracije tih rastvorenih sastojaka u telesnim tečnostima. Ovakva difuzija dovodi do hidratacije ćelija. U ovom održavanju učestvuje više mehanizama. veća će biti i difuzija vode kroz membrane. one mogu imati različite osmotske pritiske. Kada se između ova dva rastvora na ovaj način uspostavi dinamička ravnoteža. Hrana koju konzumiramo sadrži pretežno neutralne ili slabo kisele sastojke. Osmotski pritisak unutarćelijskih rastvora zavisi od koncentracije najobilnijih sastojaka rastvora. Različite tečnosti sadrže i različite i karakteristične koncentracije . magnezijuma. kalcijuma. Ovu ravnotežu narušava promena koncentracije rastvorenih sastojaka. U organizmu se neprekidno stvaraju kiseli proizvodi oksidacijom organskih jedinjenja ili ćelijskim disanjem. hipertonična. na primer. uglavnom natrijuma i hlora. fosfata i proteina. Takav je slučaj. zavisiće od najobilnijih jona u ovim rastvorima. Za živa bića veoma je značajno održavanje optimalne količine tečnosti. koji se može izbaciti izdisajem. To je slučaj kod hemolize eritrocita. u organizmu može doći do opšteg nakupljanja tečnosti. Celokupna zapremina tečnosti u organizmu zavisi od unosa i izlučivanja. Glavno mesto gde se vrši regulacija balansa tečnosti su bubrezi. Kako su telesne tečnosti unutar ćelija i izvan njih vodeni rastvori mnogobrojnih sastojaka. kada postanu izotonični ili izoosmotski. a osnovu čine osmotske zakonitosti. Međutim. Ova se kiselina lako razlaže na vodu i ugljen-dioksid. one se raspadaju. Promene u sastavu telesnih tečnosti znatno su češće u vanćelijskim tečnostima. kalijuma.Voda će difundovati iz razblaženijeg ili hipotoničnog u koncentrovaniji ili hipertonični rastvor. odnosno do dehidratacije. ili do smanjenja zapremine tečnosti. difuzija prestaje. pa ova promena izaziva difuziju vode iz vanćelijskog prostora u ćelijski. Ako je hidratacija jako izražena ćelije bubre. a kad ćelijska membrana popusti. Na taj način stvaranje ugljene kiseline neće znatno uticati na promene koncentracije H-jona telesnih tečnosti. kod razblaživanja vanćelijskih tečnosti.

Održavanje acido-bazne ravnoteže postiže se na više načina uz učestvovanje više telesnih puferskih sistema i uz značajnu ulogu fizioloških procesa koji se odigravaju u nekim organima. .H-jona. kao što je to slučaj. a krv je neutralne reakcije. tačno kontrolisanim vrednostima.8.35 do 7. Donja granica pH vrednosti u krvi pri kojoj čovek ne može živeti duže od nekoliko minuta je 7.0. Želudačni sok je kisele reakcije. i pored svakodnevnog stvaranja velikih količina ugljene i neisparljivih kiselina. da bi održao acido-baznu ravnotežu. pankreasni sok i sadržaj tankog creva su alkalni.45. optimalne koncentracije H-jona. U drugim tečnostima pH vrednosti se održavaju u određenim. 2. kao i za pravilno odvijanje biohemijskih reakcija.3 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA Čovekov organizam pruža otpor promeni koncentracije H-jona. pre svega. u plućima i bubrezima. posebno onih koje katalizuju enzimi. na primer. a za funkcionisanje mnogih ćelijskih struktura potrebne su. puferuje. takođe. odnosno promeni pH vrednosti. Ako se dogodi povećanje koncentracije H-jona ono se odmah neutrališe. kao što je pH krvi. Tako se kod zdravih osoba. kod mokraće. U nekim telesnim tečnostima koncentracije H-jona su promenljive. Osim toga. pH krvi se kreće u uskom intervalu od 7. koncentracija H-jona u krvnoj plazmi održava se u granicama normalnih vrednosti. što je od posebnog značaja za održanje života. neke hemijske reakcije u živim bićima katalizovane su H-jonima. mokraća slabo kisela. a gornja 7. Optimalne koncentracije H-jona potrebne su za održavanje strukture i funkcije brojnih proteina.

fosfatni puferski sistem. Bikarbonatni pufer čine ugljena kiselina. disosuje stvarajući HCO. . kao i još jedan neorganski. za održavanje acido-bazne ravnoteže značajne su samo tri vrste pufera. Međutim. količine sastojaka koje ga čine regulišu sa dva telesna sistema. značajni su i proteinski puferi od kojih je najvažniji hemoglobin u eritrocitima. davaoc protona i bikarbonatni joni.Održavanje acido-bazne ravnoteže U čovekovom organizmu postoje mnoge slabe kiseline i baze koje bi mogle činiti puferske sisteme. Za održavanje acido-bazne ravnoteže u krvi najvažniji je bikarbonatni puferski sistem. Ugljena kiselina.jon. Ovo ne samo zbog svoje puferske uloge već i zato što se puferski kapacitet tj.Slika 2. plućima i bubrezima. iako slaba. primaoci.1 . Pored bikarbonatnog.

karboanhidrazom. Razlika u kiselosti između krvi i mokraće posledica su različitog hemijskog sastava ove dve telesne tečnosti.jon: HPO₄² . Pored toga.. Ako se u telesnim tečnostima poveća koncentracija kiseline ili H-jona. doprinoseći. Takve se promene u koncentraciji ugljen-dioksida brzo koriguju izdisanjem i efikasno se održava acido-bazna ravnoteža u krvi. pa bi se pH vrednosti zbog nakupljanja ugljene kiseline postepeno smanjivale. Kako se. ugljen-dioksid plućima izdiše ovo se nakupljanje otklanja. Jedan drugi neorganski puferski sistem je fosfatni pufer. značajno. koji su takođe uključeni u održavanje acido-bazne ravnoteže.jon. koje mogu jonizovati pod određenim uslovima: -COOH ↔ H-+ COO. ovi reaguju sa ugljenom kiselinom pri čemu nastaju bikarbonati: OH‾+ H2CO3 → H2O + HCO3Ovako nastao višak bikarbonata neutrališe se drugim telesnim sistemom. -NH₂ + H+ ↔ NH₃+ . relativno je malog puferskog kapaciteta. Bubrezi filtriraju krvnu plazmu i nastaje mokraća. Pri tome nastaje ugljena kiselina koja se kao nestabilna razlaže oslobađajući gasoviti ugljen dioksid: H++ HCO3. Male promene u parcijalnom pritisku ugljendioksida ili koncentraciji H-jona. ove se neutrališu sa HCO ₃⁻ jonom bikarbonatnog pufera.i karboksilnih grupa. bubrezima. regulaciji acido-bazne ravnoteže. Fosfatni pufer čine neorganski fosfati plazme i eritrocita. Ukoliko u organizmu dođe do nagomilavanja hidroksilnih jona. kako je koncentracija fosfata niska. koji kontroliše ventilaciju.koji se kao nepostojano jedinjenje razlaže na vodu i ugljen-dioksid. tj. a primaoca HPO₄² . Ulogu davaoca protona ima H₂PO.+ H+ ↔ H₂POMeđutim. međutim. Ovaj reversibilan proces u živim bićima katalizovan je jednim značajnim enzimom. To je pufer znatnog kapaciteta pošto plazma sadrži dovoljne količine bikarbonata. baza. plućnom i bubrežnom regulacijom.↔ H2CO3 ↔ H2O + CO2 U zatvorenom sistemu ne postoji mogućnost za izdvajanje gasovitog ugljen-dioksida. Bikarbonatni puferski sistem je veoma pogodan za održavanje acidobazne ravnoteže. Proteini sadrže veliki broj amino. Prema potrebi bubrezi su u stanju da luče više ili manje kiselu mokraću. ovaj pufer je jedinstven po svojoj povezanosti sa dva fiziološka mehanizma. Ovaj pufer je značajan za održavanje acido-bazne ravnoteže u unutarćelijskim tečnostima i bubrezima. utiču na respiratorni centar.

plućna i bubrežna regulacija. Ako se naruše kontrolni mehanizmi. a pri lečenju treba voditi računa o patološkoj podlozi stanja. a može trajati i danima. celularne i globalne. Dehidratacionih sindroma ima više. disanjem i ekskrecijom preko bubrega. Hipotonična dehidratacija je posledica deficita natrijuma. Isto tako poremećaji u acido-baznoj ravnoteži mogu biti posledica promena u funkciji organa.4 POREMEĆAJ PROMETA VODE Promet vode prati promet natrijuma pa se najčešće i razmatraju zajedno. koji je naročito značajan za održavanje optimalnih vrednosti pH krvi.I delovati kao proteinski puferi. Acidoza se može javiti i kao posledica većeg gubitka baza. Nužno je pacijentu tečnost nadoknaditi hipertoničnim NaCl. Ona može biti posledica povećanog unosa ili proizvodnje kiselina ili njihovog smanjenog izlučivanja. Tako se korekcija koncentracije ugljen-dioksida u plućima odvija u toku 2-3 minuta. Iz istih razloga kao kod acidoze i alkaloza može biti respiratorna ili metabolička. Ovde se zato nadoknada tečnosti samo dodatkom vode smatra kontraproduktivnom. 2. Ovakva acidoza je metabolička. te nastaju acidoza ili alkaloza. a korekcija koncentracije bikarbonata u bubrezima u toku 2-3 sata. pluća ili bubrega. onda se ona naziva respiratorna acidoza. Celularna (hipertonična) dehidratacija nastaje zbog nedostatka tečnosti u organizmu koja je posledica slabog unosa vode. Ekstracelularna dehidratacija nastaje kao posledica nedostatka tečnosti i soli u ekstracelularnom prostoru u izotoničnoj srazmeri. Potrebno ih je razlikovati budući da je i mehanizam različit. nešto sporiji. Najvažniji proteinski pufer je hemoglobin. ne dolazi do suštinske izmene u ICP. dok su fiziološki mehanizmi. postoje i drugi brojni metabolički poremećaji koji mogu dovesti do acidoze. U ćelijama se stalno stvaraju kisela i bazna jedinjenja koja se neutrališu puferima. Ako je acidoza posledica promena u plućnoj ventilaciji. volumena međućelijskog prostora i kako nema osmotske razlike između ECP i ICP. To ima za posledicu smanjenje volumena krvi. Acidoza nastaje kod povećane koncentracije H-jona u krvnoj plazmi. a iz shematskih razloga se dele na ekstracelularne. Ako je plućna ventilacija dobra. . dolazi do poremećaja koji mogu imati za posledicu povećanje ili smanjenje koncentracije H-jona u telesnim tečnostima. Oni to čine u toku 2-3 sekunde. Usled većeg gubitka kiselina ili većeg unosa baza mogu nastati povećanja vrednosti pH krvi i pojava alkaloze. Puferi telesnih tečnosti najbrže reaguju na promene pH vrednosti.

intoksikaciju vodom. Treći tip hiperhidratacije nastaje zbog viška natrijuma. ona je posledica zadržavanja u organizmu prekomernih količina natrijuma. u drugom slučaju je zadržavanje vode hipotoničnog tipa. . U jednom slučaju je prekomerno zadržavanje vode izotoničnog tipa. hiperhidratacija izaziva višak vode.Hiperhidrataciona stanja nastaju zbog zadržavanja vode i karakterišu ga tri osnovna mehanizma. Retencija vode je u ovom poslednjem slučaju sekundarna. podjednaka je retencija vode i Na.

limfi i unutar krvnih sudova pa je delimo na: 1. nedovoljne apsorpcije proteina zbog npr.2 Vanćelijska tečnost nalazi se u međućelijskim prostorima. Eritrociti sadrže npr. gladovanja. Cl⁻ i HCO₃⁻. Edemi se javljaju kod srčanih mana. Celokupna voda u telu raspodeljena je u: 1. specifičan protein hemoglobin. intracelularna i ekstracelularna ima određen osmotski pritisak. proteinurije. proliva. jer ćelijske membrane propuštaju vodu i ona difunduje iz tečnosti manje osmolalne koncentracije u tečnost veće osmolalne koncentracije izjednačavajući ih.3 Sve su ćelije okružene vanćelijskom tečnošću. nedovoljne sinteze proteina zbog infekcija. koja uglavnom ima isti kvalitativni sastav ali postoje kvantitativne razlike. 4.1 Voda čini oko 60% telesne mase čovekovog tela. prolivi itd. jednak je u ćelijskoj i vanćelijskoj tečnosti. Dehidratacija nastaje kao posledica gubitka tečnosti iz raznih razloga. 2. stvaranja ascitične tečnosti. anemija. npr. kompresija vena. 4. 2.4 Nasuprot kvalitativno jednakom hemijskom sastavu ekstracelularne tečnosti. a mišićne ćelije mioglobin. povraćanje. . Osmotski pritisak. 4.5 Promena zapremine eksrtacelularne tečnosti ispoljava se u pojavi edema ili dehidrataciji. Deficit aldosterona takođe ima za posledicu dehidrataciju. Glavni katjon u intracelularnoj tečnosti je K ⁺.UKRATKO: 4. razlike u strukturi i funkciji ćelija raznih tkiva odražavaju se i na hemijski sastav intracelularne tečnosti u pojedinim ćelijama.6 Sva telesna tečnost. međućelijsku ili intersticijsku i krvnu ili vaskularnu tečnost 4. Dominantni elektroliti u vanćelijskoj tečnosti su: Na⁺. a od anjona ima najviše fosfata. tromboflebitisa. 4. ćelijsku ili intracelularnu tečnost koja čini 50% telesne mase i vanćelijsku ili ekstracelularnu tečnost koja čini oko 20% telesne mase. On zavisi od koncentracije rastvorenih supstanci i stepena njihove disocijacije. insuficijencije jetre itd.

7 Balans vode. količina i raspodela tečnosti u telu. stoji u tesnoj vezi sa sastavom elektolita u toj tečnosti.4. tj. 4. b) održavanju normalnog osmotskog pritiska. HPO₄²⁻ i SO₄²⁻. a od anjona Cl⁻. K⁺. Ca²⁺ i Mg²⁺. a od toga zavisi osmotski pritisak i acidobazna ravnoteža. Glavni katjoni u organizmu su: Na⁺.8 Elektroliti imaju važni funkciju u: a) održavanju ravnoteže i raspodele vode. c) održavanju acidobazne ravnoteže i d) održavanju neuromuskulaturne nadražljivosti . HCO₃⁻. što je temelj normalnog odvijanja metaboličkih procesa i fizioloških funkcija u čovekovom telu.

ENZIMI .

a mnogi su oligomerne strukture. danima i mesecima. Tako npr. u CO 2 i H2O. On se sastoji od . Danas je ime enzim prihvaćeno za sve biološke katalizatore. da glukoza ostaje godinama nepromenjena na običnoj temperaturi.) nije uspeo da izoluje i dobije u kristalnom stanju enzim-ureazu.). životinja će i energiju dobijenu sagorevanjem glukoze da iskoristi za svoje potrebe (transport kroz membranu. a L-glutamat dehidrogenaze oko 1 000 000. kada su prva saznanja o njima dobijena ispitivanjem fermentacije kvasca. kontrakcija mišića prenošenje nervnih impulsa. Molekulska težina enzima kreće ss u vrlo širokim granicama. sekundama i tercijarna struktura enzima. Svi do danas poznati enzimi su prosti ili složeni proteini. Preko 200 enzima je dobijeno u kristalnom stanju. 3. Zbog toga ćemo se upoznati sa najosnovnijim osobinama enzima i biološke katalize. molekulska težina ribonukleaze iznosi 12 000. Pored toga. Tek kada povisimo temperaturu na 300°C ona će sagoreti u CO ₂ i H2O. Ako tu istu glukozu damo životinji. odnosno na 37°C i u neutralnoj sredini. Oni u deliću sekunde pokreću hiljade komplikovanih hemijskih reakcija.3. Iz iskustva znamo npr. Oni su onaj biološki mehanizam koji omogućava živim organizmima da koriste energiju svoje okoline. Pokazalo se da je ureaza protein. rad bubrega itd. Najvažnija osobina enzima je njihovo katalitičko dejstvo. Sve biološke promene i fiziološke funkcije živih bića (disanje. Napredak proteinske hemije omogućio je da se upozna primarna. Jedan od enzima kome je određena struktura je himotripsin (slika 3. bez obzira na njihovo poreklo. koje bi inače bez njih tekle vrlo sporo. sinteze.) dešavaju se pod katalitičkim dejstvom enzima. pod uslovima koji se nalaze u ćeliji.1).2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA Hemijska priroda enzima nije bila poznata sve dok Sumner (1926. Posle toga je sve do danas identifikovano preko 1 000 različitih enzima.1 UVOD Enzimi su najveća i specijalna klasa proteina. mehanički rad itd. g. ona će je sagoreti bez plamena vrlo brzo na konstantnoj temperaturi od 37°C i pritisku ili kako se to kaže izotermno. zbog kojeg ih nazivamo »Biološki katalizatori«. Supstanca čiju promenu enzim katalizuje naziva se supstrat: Supstrat produkt reakcije Ime enzim znači na grčkom »u kvascu« i kao i ime ferment potiče iz vremena. a postoje genetske osnove da još mnoge treba otkriti.

završetci tri peptidna lanca: A. Ove osobine enzima počivaju na strukturnoj komplementarnosti proteinskog molekula enzima sa njegovim supstratom. i asparaginska kiseiina 102 verovatno je uključena u katalitički proces. Redosled aminokiselina u enzimima je kao i u svim proteinima genetski dirigovan. Na slici su označeni N. Najveći deo peptidnih lanaca ima β. Prva takva osobina je da enzimski katalizovane reakcije teku bez nastajanja sporednih produkata. Poznavanje hemijske strukture enzima omogućilo je da se objasne njihove karakteristične osobine katalizatora. koja su posledica nedostatka odgovarajućih enzima. Mnogobrojna ispitivanja su pokazala da u enzimskom molekulu postoji jedno mesto.i C. koji mu odgovara kao ključ u bravi. odnosno sa 100% prinosom. Zbog ovih osobina enzima mogu u ćeliji da teku istovremeno najrazličitije hemijske reakcije a da ih ne uspore i ne zakoče sporedni produkti. koja su međusobno vezana preko dve —S—S— veze.tri peptidna Ianca. To objašnjava činjenicu da se kompleksne reakcije životnih procesa prenose iz generacije u generaciju.presavijenu strukturu. B i C.Trodimenzionalni model α-himotripsina određen merenjem difrakcije X-zrakova. Aktivni centar obrazuju ostaci histidina na polužaju 57 i serina na položaju 195. Druga osobina je specifičnost enzimske katalize koja se sastoji u tome da ubrzavaju samo jedan od mogućih puteva razlaganja ili sinteze određenog jedinjenja. Da je to tačno potvrđuje i otkrivanie naslednih oboljenja (galaktozemija i neke anemije). koje vezuje samo onaj supstrat. Slika 3.1 . Posle .

Tako se npr. Pozitivno naelektrisana kvaternerna amonijum-grupa acetilholina je ona kojom se vezuje supstrat za enzim. ima ostatak serina.vezivanja supstrata to mesto.2 Aktivni centar acetilholin-esteraze Iz ovog primera vidimo da aktivni centar omogućava da se supstrat veže za enzim slabom nekovalentnom vezom (u našem primeru jonskom). Vrlo često grupe pripadaju ostacima aminokiselina s udaljenih delova peptidnog lanca. Ovo objašnjava veliku osetljivost enzima na promenu njihove tercijerne strukture odnosno na denaturaciju.1). koja teče na sledeći način: Veza koju napada enzim je estarska veza između holina i sirćetne kiseline.) ili metalni joni metalo-enzima. To katalitičko mesto. ali koje su približene jedna drugoj zbog presavijanja lanaca usled specifične konformacije enzima. koje učestvuju u vezivanju supstrata i nastajanju enzim-supstrat kompleksa. histidina. Uzmimo kao primer reakciju acetilholin-esteraze. Slobodni elektronski par na -OH grupi serina aktivno učestvuje u reakciji. Dokazano je da najmanje dve strukturne osobine supstrata i enzima određuju specifičnost reakcije. Veza se ostvaruje za negativni anjonski položaj na enzimu tako da se ostatak acetilholina tačno upravi na katalitičko mesto enzima. Na slici 3. koje se naziva estarski položaj. cisteina i dr. Pošto su enzimi proteinskog karaktera. koje se zove »aktivni centar« enzima. aktivno učestvuje u katalizovanoj reakciji. aktivni centar αhimotripsina sastoji od ostatka histidina na položaju 57 i serina na položaju 195 (slika 3. serina. Slika 3. aktivni centar je sastavljen od izvesnog broja blisko grupisanih funkcionalnih grupa. predstavljen je aktivni centar acetilholin-esteraze.2. Na taj način je omogućen kontakt supstrata sa katalitičkim . mora da ima neku drugu funkcionalnu grupu pomoću koje se vezuje za enzim. Ove grupe su bočni lanci amino-kiselina (npr. Prvo supstrat mora da ima određenu hemijsku vezu. koju može da napadne enzim i drugo.

U slučaju kada se kofaktor vezuje za enzim slabim nekovalentnim vezama i lako se i reverzibilno odvaja od enzima. dok je većina proteina labilna. kod koje je broj pozitivnih i negativnih naboja jednak. 3. tripsin. tada se naziva prostetična grupa i smatra se da je integralni deo enzima. Spadaju u globularne proteine i na površini svoga molekula sadrže pozitivne i negativne naboje. U ovu grupu spadaju hidrolitički enzimi: pepsin. koji se sastoje samo od polipeptidnog lanca. Enzim vezuje svoj faktor različitom jačinom afiniteta. naziva se koenzim Proteinski deo se zove apoenzim. Mnogi enzimi su. Enzimi su amfoliti. a posle završetka reakcije nastali produkt se oslobađa. kao i svi proteini. Katalitička aktivnost enzima zavisi od pH sredine i svaki enzim pokazuje optimalnu aktivnost kod određenog pH. koji se naziva koenzim ili prostetična grupa. Kofaktori su obično stabilni pri zagrevanju. Izuzimajući enzime.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE Neki enzimi su prosti proteini. lizozim i ribonukleaza. koji su vezani za strukturne elemente ćelije. Najlakše se talože kod izoelektrične tačke.centrom. oni se uglavnom rastvaraju u vodi i razblaženim rastvorima soli. Koenzim + apoenzim → holoenzim . međutim složeni (konjugovani) proteini. Zbog velike molekulske težine mogu dijalizom da se odvoje od soli i jedinjenja manje molekulske težine. koji se sastoje od proteinske komponente i neproteinske kofaktora. Detaljni mehanizmi enzimski katalizovanih reakcija opisani su u udžbenicima enzimolcgije. Ako se kofaktor teško odvaja od enzima i u toku izolovanja ostaje vezan za enzim. Kofaktor može da bude metalni jon ili kompleksni organski molekul.

1 dat je pregled koenzima i prostetičnih grupa metaloporfirinskog i nukleotidnog karaktera. atomi gvožđa u katalazi. Koenzimi i prostetične grupe omogućavaju da enzimske reakcije teku stehiometrijski.1 Enzi . Vrlo često su i di-nukleotidnog karaktera. u kojoj će meri pojedini koenzim učestvovati u reakciji. a drugi je adenilna kiselina. Može da služi kao most za vezivanje supstrata i enzima stvarajući koordinacioni kompleks ili može da ima ulogu katalitičke grupe. pa i čitave molekule (monosaharid. Takvi kofaktori se kao i svi nukleotidi sastoje od : baze + riboze + fosforne kiseline.). već i koenzim. U tabeli 3. koji imaju metal kao kofaktor. jer specifičnost enzima zavisi samo od proteinske komponente. jer se vraćaju u prvobitno stanje tek pošto reaguju sa drugim supstratom. zavisiće od njegove stacionarne koncentracije i standardnog redukcionog potencijala reakcije E'o.). koji koristi isti koenzim. Postoji principijelna razlika u metaboličkoj ulozi između koenzima i prostetične grupe.1 navedeni su enzimi. koji su na njega specifični. H2) ili različite funkcionalne grupe (amino. U takvim enzimima metalni jon može da ima jednu od dve moguće uloge. Znači da se tokom enzimske reakcije ne menja samo supstrat.U tabeli 3. Prostetična grupa međutim. Koenzimi i prostetične grupe su pored metala i metalo-porfirina. metil. sastavni deo njenog katalitičkog centra. najčešće nukleotidnog karaktera. sudeluje isključivo samo u jednoj reakciji specifičnoj za taj enzim. pa bila ona i dvostepena (slika 3. Koenzimi ne odgovaraju strogoj definiciji katalizatora. Oni obično tokom reakcije oduzimaju ili predaju supstratu neke atome (npr. jer reaguju sa supstratom mol pro mol. čiju promenu katalizuje odgovarajući enzim.4). koja ubrzava razgradnju H2O₂. takvi enzimi katalizuju različite reakcije. koji se zbog toga često naziva kosupstrat. Tabe la 3. od kojih jedan nukleotid sa-drži kao bazu neki vitamin B-grupe. Iako imaju iste kofaktore. Koenzim može da učestvuje u reakcijama svih enzima određenog ćelijskog prostora. formil i dr. uronsku kiselinu i sl. Tako su npr. Na osnovu gornjeg možemo da kažemo da različiti enzimi mogu da imaju iste koenzime ili prostetične grupe.

oksidativna dekarboksilacija formil grupu CO2 pomera karboksilnu grupu unutar molekula Sadrži vitamin Niacinamid Niacinamid Riboflavin Ne Adenozin trifosfat (ATP) Uridin difosfat (UDP) Citidin dfosfat (CDP) Fosfo-adeniI-suIfat Adenozil-metionin Tiamin pirofosfat (TPP) Ne Ne Ne Ne (metionin) Tiamin Piridoksal fosfat Piridoksin Koenzim A (Ko-A) 6. Biotin Kobalamin . uronske kiseline fosforil-holin i slične grupe ostatak H2SO4 metil-grupu C2-aldehidnu grupu. oksidativne dekarboksilacije amino grupu. sinteza i oksidacija masnih kis. dekarboksilacije amino kiselina i racemaze acetil i druge kiselinske ostatke. akceptor vcdonika i acil grupa. kao i primer enzima koji sadrži prostetičnu grupu i kofaktor metal.Uzmimo nekoliko primera enzima koji imaju isti koenzim.8-ditio-n-oktanonska (liponska) kiselina Tetrahidrofolna kiselina (KoF) Biotin Kobamid Pantotenska kiselina Liponska kiselina Folna kis.2 . Tabela 3. peroksidaza i citohroma ostatak H3PO4 sa energijom šećer. aktivne grupe katalaze.Koenzimi i prostetične grupe Ime i skraćenica Nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) Nikotinamid-adenin dinukleotid fosfat (NADP)+ Flavin nukleotidi (FMN i FAD) Gvožđe-protoporfirini Grupa koju prenosi i tip reakcije vodonik vodonik vodonik elektrone.

3. Neka nam kao primer dva enzima sa istim koenzimom posluže: fosfotriozo-dehidrogenaza (enzim I) i dehidrogenaza mlečne kiseline (enzim II). dešava na delu nikotinamida. a drugi redukciju pirogrožđane kiseline.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE Veliki broj enzima koji katalizuju oksidaciju različitih supstrata (oksidoreduktaze) imaju isti koenzim nikotinamid-adenin-dinukleotid NAD. Prvi enzim katalizuje oksidaciju glicerinaldehid-3-fosfata.3. U prvoj reakciji koenzim NAD+ prima vodonik od glicerinaldehida i redukuje se u NADH.3. Struktura NAD data je na slici 3. U velikom broju slučajeva. a u drugoj reakciji se oksiduje predajući vodonik pirogrožđanoj kiselini (slika 3.Struktura oksidovanog NAD (a) i mesto oksido-redukcije (b) Enzimska reakcija supstrata (X) se obično piše: XH2 + NAD+ ↔ X + NADH + H+ U toku reakcije NAD se redukovao u NADH i oslobođen je jedan ekvivalent kiseline odnosno H+. kada je koenzim adenozin- .3 . Značaj koenzima u metabolizmu je baš u tome što posreduju između različitih enzima i na taj način povezuju čitav niz metaboličnih promena. iz koje se vidi da se primanje i otpuštanje vodonika odnosno oksido-redukcija. koji reverzibilno prima i otpušta dva atoma vodonika. Slika 3.4).

5 . U toj reakciji. a ponovo se vraća u oksidovano stanje (FAD) predajući vodonikove atome drugom supstratu u ovom slučaju kiseoniku.3. Na primeru oksidativne desaminacije D-aminokiseline pod dejstvom oksidaze.4 .trifosfat (ATP).2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID REDUKTAZE SPECIFIČNE OKSIDO- Veliki broj oksidoreduktaza ima za prostetičnu grupu flavinadenindinukleotid (FAD) ili mononukleotid (FMN). Slika 3. on i energetski obogaćuje supstrat i na taj način omogućava endergonske procese.Učestvovanje istog koenzima (NAD+) u dve oksidoredukcione reakcije 3. Slika 3. Reakcija oksidacije supstrata teče tako da prostetična grupa prima vodonik i redukuje se: XH2 + FDA ↔ X + FDAH2 Pošto je prostetična grupa čvrsto vezana za supstrat.Reakcija oksidativne desaminacije D-aminokiselina (Učestvovanje istog enzima u dve reakcije) Iz strukture FAD i FMN se vidi da se oksido-redukcija odigrava na izoaloksazinskom prstenu. prostetična grupa prvo prima dva atoma vodonika od aminokiseline. .5). on se vraća u oksidovani oblik tako što predaje vodonik drugom supstratu. aminokiselina se oksiduje u ketokiselinu preko iminokiseline (slika 3.

Tako vrlo mala količina platine katalizuje sjedinjavanje skoro neograničene količine vodonika i kiseonika u vodu. + 1/2 O₂→ redukovana askorbinska kis. Pod katalizatorom se podrazumeva supstanca koja ubrzava jednu hemijsku reakciju.karboksilaza. koju je katalizovao. jer 1 mol enzima katalizuje promenu 10 000 do 1 000 000 mola substrata u jedinici vremena. Kataliza je. 3.U poglavlju biosinteze masnih kiselina dat je još jedan primer reagovanja prostetične grupe (biotina) sa dva supstrata u reakciji koju katalizuje acetil-koenzim A. Pored toga aktivnost bioloških katalizatora opada tokom reakcije. Naprotiv. Efikasnost katalizatora se izražava u broju molova substrata koji se menja u jedinici vremena. + H2O. koji sadrži 8 atoma bakra čvrsto vezanih za proteinsku komponentu. pod uslovom.3. Prema Ostwald-ovoj definiciji količina i hemijski sastav katalizatora se ne menja posle hemijske reakcije. poznata pojava u hemiji.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM Reakcija aerobne oksidacije askorbinske kiseline (vitamin C). koju katalizuje specifična oksidaza teče na sledeći način: askorbinska kis. .4 KARAKTERISTlČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE Enzimi su katalizatori žive materije. da bi izvršili svoju funkciju. koja ih sama i stvara. jer nastali proizvodi koče (inhibiraju) njegovo dejstvo. oni moraju na neki način da reaguju sa supstratom. da izgube katalitičko dejstvo. Čisti enzim je plavo obojeni protein. Vrlo upadljiva osobina enzima kao i svih katalizatora je da su efikasni u malim količinama. da se ne dešava ništa što bi dovelo do promene katalitičkih osobina platine. Katalitička efikasnost enzima je vrlo velika. Na primer: 2H2 + O2 2H2O Na osnovu ove definicije ne sme se zaključiti da katalizatori ne učestvuju u reakciji. 3. Međutim. kod velikog broja katalizatora se opazilo. a ne pojavljuje se kao krajnji proizvod reakcije. međutim. Naravno. da vremenom toliko promene svoje fizičke osobine. U toku oksidacije bakar prelazi iz dvovalentnog u jednovalentno stanje primanjem jednog elektrona: Cu2+ Cu+ U ovakvom slučaju prostetična grupa metala služi kao prenosilac elektrona.

i Webb-a: »Specifičnost enzima je najvažniji biološki fenomen bez koga normalni metabolizam žive materije ne bi mogao da postoji. Nisko specifični su oni enzimi koji deluju samo na određenu hemijsku vezu: hidrolizuju estarsku. peptida odnosno glikozida. platina može da katalizuje redukciju s molekulskim vodonikom desetine i hiljade jedinjenja različite strukture. apsolutno specifični su oni koji katalizuju samo jednu reakciju određenog suptrata. Produkt reakcije je L-aspartat pri čemu se ostvaruje asimetrična sinteza. . Ona ne katalizuje adiciju na slična jedinjenja: estar ili amid fumarne kiseline.6 .5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA Sve hemijske i biohemijske reakcije su teorijski reverzibilne i teže ka jednom ravnotežnom stanju. ali ne utiče na njen položaj.6). iako postoji teorijska mogućnost da nastane Daspartat. a i sam život bi bio nemoguć«. u kom će pravcu katalizator da ubrzava uspostavljanje ravnoteže zavisi od promene slobodne energije. Neorganski katalizator npr. Kod takvih reakcija uspostavljanje ravnotežnog stanja moguće je u oba pravca: Katalizator ubrzava uspostavljanje ravnoteže reverzibilnih reakcija. Npr. međutim. Enzimi. Ovaj enzim pokazuje i stereospecifičnost. Prema rečima Dixon-a. koja počiva na strukturnoj komplementarnosti enzima i supstrata. Slika 3.Reakcija aspartaze 3. Međutim. peptidnu ili glikozidnu vezu različitih estara. jer je fumarna kiselina optički inaktivna.Jedna od najvažnijih osobina enzima je njihova specifičnost. katalizuju samo jednu vrstu promene i to često samo jednog supstrata. aspartaza katalizuje reverzibilnu adiciju NH3 na dvogubu vezu fumarata pri čemu nastaje L-aspartat. Naprotiv. On teorijski može da ubrza reakciju oba pravca. (Slika 3.

Obrnuto. a dodata energija ima pozitivni znak (+ΔG). onda je pomerena na levu stranu. a polazne supstance u imenitelju. one teku same od sebe. Hemijske reakcije tokom kojih dolazi do oslobađanja energije. osmotski. To je konstanta ravnoteže i prema definiciji je za gornju reakciju data odnosom: K= Vrednosti u srednjim zagradama označavaju molarne koncentracije. U ravnotežnom stanju je taj odnos molarnih koncentracija svih članova reverzibilne reakcije konstantan i ne zavisi od početnih koncentracija. Ravnotežno stanje reverzibilne reakcije okarakterisano je konstantom ravnoteže. U svim slučajevima dolazi do smanjenja slobodne energije. Ako je konstanta ravnoteže K= 1. Razlog je isti. a ako je K< 1. to znači — kad počnu da teku. Ona pokazuje kakav je odnos molarnih koncentracija krajnjih i početnih supstanci u momentu ravnoteže. koja se oslobađa.Za vreme svake hemijske reakcije dolazi do promene slobodne energije. Pod slobodnom energijom podrazumeva se ona količina energije koja na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno) može da pređe u maksimalni rad: mehanički. električni i hemijski. Katalizator može da ubrza samo spontane reakcije da teku brže. ravnoteža je pomerena u desno. a hemijska reakcija spontano teče u pravcu nastajanja jedinjenja sa manjim sadržajem slobodne energije. Iz konstante ravnoteža reverzibilne reakcije može da se izračuna promena slobodne energije. Egzergonske reakcije su spontane. ako je K> 1. nazivaju se egzergonske reakcije. Uobičajeno je da se krajnji proizvodi reakcije pišu u brojitelju. Slobodna energija se obeležava sa ΔG. kao i kod kotrljanja kamena niz strmu ravan ili prelaženja vodene pare na hladnije mesto. jer između njih postoji sledeća povezanost: . ravnoteža ss nalazi na sredini. jer kamen pada na niži nivo potencijalne energije. reakcije kojima treba dodati energiju nazivaju se endergonske. Polazne supstance spontanih reakcija sadrže više energije od krajnjih proizvoda i baš zbog toga takve reakcije teku u pravcu smanjenja slobodne energije. a promena slobodne energije ima negativni znak (-ΔG).

U slučaju kada međusobno reaguju jedinice aktivnosti svih komponenata (=1 M).3. a izraz je odnos molarnih koncentracija na početku reakcije. bilo sa jabučnom kiselinom. Kada odnos molarnih koncentracija tokom reakcije postane jednak konstanti ravnoteže date reverzibilne reakcije: tada je promena slobodne energije jednaka nuli. Konstanta ravnoteže =4. Ukoliko je konstanta ravnoteže veća. to ceo drugi sabirak u jednačini otpada. a to znači bilo da započne reakcija sa fumaratom. jer je ΔG=-RT ln K+ RT ln K=0 Znači da hemijski sistem u ravnotežnom stanju ne može da daje energiju. Primenimo gornje izlaganje na reakciju koju katalizuje fumaraza: HOOC-CH = CH-COOH + H2O ↔ HOOC-CH2-CH(OH)-COOH fumarna kiselina jabučna kiselina ΔG° = . Međutim. a odnos molarnih koncentracija manji.62 kJ. sledeća reakcija: . tada je gornji izraz jednak jedinici: Pošto je logaritam od 1 jednak nuli. Vrednost slobodne energije.575 T log K Iz iste jednačine se vidi da promena slobodne energije zavisi od konstante ravnoteže i odnosa koncentracija na početku reakcije. utoliko dolazi do većeg oslobađanja energije kada reakcija teče s leva na desno i obrnuto. u momentu ravnoteže njihov odnos će biti 1 :4. T apsolutna temperatura. Eksperimentalno se može da dokaže da je reakcija reverzibilna.U jednačini R je gasna konstanta. Katalizator ne može da pomeri krajnje ravnotežno stanje. koja je mogućna i bez katalizatora. Svaka enzimski katalizovana reakcija teče dok se ne uspostavi ravnoteža. koja se dobija pod takvim uslovima naziva se »standardna promena slobodne energije« i obeležava se sa ΔG° ΔG°= -RT ln K U dekadnom sistemu je ΔG°= -4.

lanac disanja. da se ravnoteža nikada ne postiže. reakcije povezane zajedničkim intermedijerom koji sadrži određenu količinu energije. Bolje je. Životinje i čovek koriste energiju. ciklus limunske kiseline. onda se ona preko njega prenosi na drugu reakciju: A→B→C→D. su međusobno povezani i grade mrežu konvergentnih ili divergentnih puteva. . čija veličina ne zavisi od prisustva druge. Na ovaj način mogućno je kanalisanje i regulisanje enzimskih reakcija. Izotermno korišćenje hemijske energije je mogućno jedino povezivanjem enzimskih rekacija. a konstanta ravnoteže 2. međutim. Ako su. koje imaju zajedničke intermedijere tako da je proizvod jedne reakcije supstrat druge. pošto proizvod dalje reaguje i druga ga reakcija mora stalno da nadoknađuje.0kJ. Ako dve rekacije teku A→B C→D nezavisno jedna od druge. . fosfoenol-piruvat + ADP piruvat + ATP.9 x 10 pomerena je toliko na desnu stranu u momentu ravnoteže. Stotine enzimskih reakcija u ćeliji ne teku nezavisno jedna od druge. ΔG° = . međutim reći. Jedina mogućnost pomeranja ravnoteže neke reakcije postoji ako se spregnu dve enzimski katalizovane reakcije na taj način. da se praktično može smatrati ireverzibilnom.45 kJ 2. svaka od njih je praćena sebi svojstvenom promenom slobodne energije.31. Obično se tada kaže da se uklanjanjem jednog proizvoda reakcije. One su povezane u nizove (od 2—20). glikolitički. ATP+α-D-glukoza ADP+α-D-glukozo-6-fosfat . Jedan od najvažnijih osobina živih bića je da mogu da koriste energiju svoje okoline pod izotermnim uslovima.fosofo-enolpiruvat +H2O ↔ piruvat + fosfat čija je vrednost ΔG°-62. Uzmimo kao primer dve reakcije glikolitičkog niza: 1. Životinje su jedna vrsta izotermne hemijske mašine. Takvi nizovi kao npr. da se u jednoj reakciji neprekidno troši proizvod druge reakcije. koja je hemijski vezana u sastojcima hrane. ravnoteža pomera.

ΔG°= -16,7kJ Velika vrednost promene standardne slobodne energije pokazuje da su reakcije pomerene na desnu stranu i da nisu reverzibilne pod intracelularnim uslovima. Produkt prve reakcije ATP u kome je konzervirana njena slobodna energija je supstrat druge reakcije, koji je na taj način snabdeva energijom i čini spontanom. Zbog povezivanja enzimski katalizovanih reakcija u živoj materiji nikada ne dolazi do hemijske ravnoteže, već se naprotiv ravnoteža stalno pomera, tako da se energija maksimalno koristi. U ćeliji vlada »stacionarna« ravnoteža između energije koju prima (u vidu hrane) i energije koju troši za najrazličitije životne potrebe. 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO

Iz običnog života nam je poznato da mnoge zapaljive i reaktivne supstance, kao što je benzin ili praskavi gas, mogu da stoje vrlo dugo da se ne zapale i da ne nastupi reakcija. Međutim, kada unesemo varnicu ili katalizator, benzin će se zapaliti, a praskavi gas će uz burnu eksploziju preći u vodu. Slično će i vodonik-peroksid početi da se raspada na vodu i kiseonik, ako povisimo temperaturu ili ako dodamo neki katalizator (platinu ili enzim katalazu) 2 H2O2 2 H2O + O2

Znači da za odigravanje jedne energetski mogućne hemijske reakcije nije dovoljno da molekuli dođu samo u kontakt, nego im treba dodati izvesnu početnu energiju, koja će ih aktivisati toliko, da pri njihovom sudaru dođe do hemijske promene. Kinetička energija molekula u jednom sistemu nije ravnomerno raspoređena (slika 3.7). Neki imaju manju, neki veću količinu energije. Do hemijske reakcije dolazi samo kada se sudare »aktivni« molekuli tj. takvi koji sadrže znatniju količinu kinetičke energije. To mogu da budu i »nadraženi« molekuli, čiji se pojedini elektroni nalaze na većem energetskom nivou ili takvi, čija se unutrašnja struktura razlikuje od najpostojanije. Početna energija, koju je potrebno dodati za aktivisanje molekula naziva se energija aktivacije. Ukoliko je za neku reakciju potrebna veća energija aktivacije, utoliko je ta reakcija tromija. Za vrlo reaktivne supstance energija aktivacije je mala (tabela 3.3)
Slika 3.7 Rasp odel

Potrebu da se doda izvesna količina energije aktivacije za pokretanje hemijskih reakcija objašnjava teorija prelaznog stanja. Prema ovoj teoriji da bi jedna reakcija krenula između X i Y, treba prvo da se stvori

aktivni kompleks (X—Y), koji može da nastane sjedinjavanjem aktivisanih molekula. Njihov broj je mali (šrafirani deo na slici 3.7). Aktivni kompleks sadrži veću količinu slobodne energije i sposoban je da savlada energetsku barijeru za pokretanje reakcije (slika 3.8).

Slika 3.8 - Energetska barijera između polaznih supstanci (X+Y) i krajnjeg produkta Z

Rekli smo da raspadanje H2O2 može da se ubrza ne povisujući temperaturu, ako se doda katalizator (Pt ili enzim katalaza). Dodatak katalizatora, formalno gledano, je analogan povišenju temperature, jer i u jednom i u drugom slučaju dolazi do ubrzanja reakcije. U suštini, međutim, postoje duboke principijelne razlike između ubrzanja reakcije izazvane povišenjem temperature i dodatkom katalizatora. U prvom slučaju se energija dodaje spolja do one vrednosti koliko iznosi energija aktivacije za datu reakciju. Osim toga pri povišenju temperature dolazi kod povratnih reakcija i do pomeranja ravnoteže. Ubrzanje reakcije dodatkom katalizatora posledica je baš snižavanja energije aktivacije.

Tabela 3.3 - Zavisnost poluvremena trajanja monomolekulske reakcije od potrebne energije aktivacije

Iz tabele 3.3 se vidi da sniženje aktivacije za samo 20 kJ (od 120 na 100 kJ) skraćuje njeno trajanje od jedne godine na 3 časa. Energija aktivacije enzima kreće se od 25 do 5,5 kJ (katalaza), to znači da se one odigravaju u milionitom delu sekunde. Munjevito dejstvo enzima ostvaruje se nastajanjem serije aktivnih intermedijera (slika 3.9; Tako je npr. dokazano da postoje četiri prelazna aktivna kompleksa kod enzima peroksidaze. Objašnjenje tačnog mehanizma akcije pojedinih enzima zahteva poznavanje njegovog aktivnog centra. U svakom slučaju ubrzanje se postiže vezivanjem supstrata i njegovom pogodnom orijentacijom u aktivnom centru.

Slika 3.9 - Smanjenje energije aktivacije enzimskih reakcija

3.7

KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA

Sve što je u vezi sa brzinom hemijskih reakcija, njihovim tokom i mehanizmom obrađuje hemijska kinetika. Enzimi su okarakterisani hemijskom reakcijom koju katalizuju. Svaka promena enzimskog molekula odražava se na brzinu katalizovane reakcije. Zbog toga je merenje brzine enzimskih reakcija od izuzetne vrednosti posebno za kliničku dijagnostiku, jer omogućava praćenje normalnog metabolizma i otkrivanje metaboličnih poremećaja. Brzina se u fizici definiše kao promena puta u jedinici vremena, a u hemiji kao promena koncentracije u jedinici vremena: Za reakciju : A

→ P, ona može da se izrazi smanjenjem koncentracije polazne supstance ili povećanjem koncentracije produkta (P): ili Brzina hemijske reakcije zavisi od: prirode reagujućih supstanci, njihove koncentracije, temperature, pritiska, prisustva katalizatora. U ćeliji se

reakcije odigravaju na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno). Pod tim uslovima brzina reakcije je upravo proporcionalna njenoj konstanti i koncentraciji reagujućih supstanci: A predstavlja molarnu koncentraciju. Kada je A = 1 M, v = k. Prema tome konstanta brzine (k) odgovara onoj brzini date reakcije kada reaguju jedinice koncentracije (=1M). Ako je brzina reakcije proporcionalna koncentraciji jednog reaktanta, kažemo da je to reakcija prvog reda. Ako zavisi od koncentracije dvaju reaktanata, onda je to reakcija drugog reda itd. Kada brzina reakcije ne zavisi od koncentracije reaktanata, to je reakcija nultog reda. Za reakcije prvog reda poluvreme reakcije, odnosno momenat kada početna koncentracija padne na polovinu, ne zavisi od početne koncentracije, već samo od konstante brzine

3.8

MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA

Brzina enzimski katalizovanih reakcija, na konstantnoj temperaturi i pH, zavisi i od koncentracije supstrata (S) i enzima (E). Kod konstantne koncentracije enzima, brzina katalizovane reakcije ne raste linearno sa povećanjem koncentracije supstrata, kao što je to slučaj kod ne-enzimskih reakcija. Na slici 3.10 prikazan je uticaj povećane koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije pri E = konst. Iz slike se vidi da brzina enzimske reakcije raste sa povećanjem koncentracije supstrata po hiperboli, a ne linearno. Kod jedne određene koncentracije supstrata postiže se zasićenje i maksimalna brzina (Vmax). Na osnovu gornjih zapažanja Michaelis i Menten-ova izneli su svoju teoriju o međusobnom delovanju enzima i supstrata i enzimskoj kinetici. Njihova teorija predstavlja osnovu kvantitativne analize enzimske kinetike i inhibicije. Prema toj teoriji tok enzimske reakcije

…1

teče na sledeći način: Enzim prvo reaguje sa supstratom i gradi enzim-supstrat kompleks:

k₁ je konstanta brzine nastajanja kompleksa (ES) i zavisi od osobine enzima i supstrata, a k2 je konstanta brzine razlaganja kompleksa (obmuta reakcija) i zavisi od osobine ES. U drugom stupnju, enzimsupstrat kompleks se razlaže na produkt P, a enzim se oslobađa:

…2
I ovaj proces zavisi od konstante brzine razlaganja kompleksa (k ₃) i konstante brzine obrnute reakcije k4. Smatra se da su obe reakcije reverzibilne.

Slika 3.10 - Uticaj koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije

Michaelis i Menten-ova. su zapazili da je postizanje maksimalne brzine, odnosno moment zasićenja enzima sa supstratom, karakterističan parametar za svaki enzim i njegov supstrat. Ova vrednost nije ništa drugo nego odnos konstanti brzina reakcije razlaganja enzim-supstrata kompleksa i njegovog nastajanja:

…3
Ukoliko su brzine razlaganja kompleksa veće (jednačine 1 i 2) utoliko je afinitet enzima prema supstratu manji, a vrednost Km je veća. Pošto nastajanje enzim-supstrat kompleksa od slobodnog enzima i produkta reakcije, eksperimentalno ne može da se registruje, smatra se da je vrednost konstante brzine te reakcije k4 tako mala da može u jednačini 3. da se izostavi pa dobijamo izraz odnosa konstanti, koji se naziva Michaelis-ova konstanta. Njena jedinica je Mol/1 pošto i konstante brzine imaju jedinicu Mol/litra:

…4
Michaelis-ova. konstanta se za različite enzime kreće u granicama od 10-2 do 10-5 mola na litar (10 do 0,01 mM). Vrednost Km može eksperimentalno da se odredi merenjem brzine reakcije y i iznalaženjem maksimalne brzine Vmax kod poznatih koncentracija supstrata. Ako detaljno posmatramo jednačine 1 i 2, onda će brzina nastajanja kompleksa [ES] da bude proporcionalna koncentraciji slobodnog enzima [E—ES] i koncentraciji supstrata:

…5
Pošto se razlaganje supstrata dešava i u reakciji 1 i 2, to će brzina iznositi:

…6
Znak (—) je stavljen jer se smanjuje koncentracija [ES] U momentu ravnoteže dolazi do izjednačavanja brzina razlaganja i nastajanja [ES], pa ćemo izjednačiti jednačine 5 i 6:

ako u ovoj jednačini prenesemo konstante na desnu stranu dobićemo:

…7
Na osnovu jednačine 7. koncentracija enzim-supstrat kompleksa iznosi:

…8
Brzina koju mi eksperimentalno merimo je brzina nastajanja produkta (jednačina 2), a ona je proporcionalna koncentraciji [ES]:

…9
Ako u jednačinu 9. uvedemo vednost za [ES] (jednačina 8) dobićemo da je:

…10
Pošto je maksimalna brzina proporcionalna prisutnoj koncentraciji enzima:

…11
Zamenom ove vrednosti u jednačinu 10, dobijamo MichaelisMentenovu jednačinu, koja nam omogućava da odredimo Km merenjem brzine reakcije:

…12
Ako se na slici grafički iznađe ona koncentracija supstrata, kod koje je postignuta polovina maksimalne brzine:

skraćivanjem Vmax, jer se nalazi i s leve i desne strane dobijamo: odnosno

Tabela 3.4 - Vrednosti Km nekih enzima
Enzim i (supstrat) Katalaza (H2O2) Heksokinaza (glukoza) (fruktoza) glutamat-dehidrogenaza (glutamat) (αketoglutarat) (NH+4) 0,12 2,0 57 0,15 1,5 25 Km (mM)

Michaelisova konstanta Km odgovara, dakle, onoj konccntraciji sapstrata sa kojom se postiže polovina rnaksimalne brzine. Njena vrednost ne zavisi od koncentracije enzima. U tabeli 3.4 date su vrednosti Km za razne enzime. Njena vrednost zavisi od strukture supstrata, pH i temperature. Michaelis-Mentenova jednačina može da se transformiše u druge oblike. Najpoznatiji je oblik Lineweaver—Burk, pomoću koje može tačnije da se odredi Vmax. Detalji se mogu naći u udžbenicima i

praktikumima enzimologije. 3.9 UTICAJ pH i TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA

Aktivnost enzima zavisi od jonskog sastava sredine, a naročito od koncentracije vodonikovih jona. Svaki enzim pokazuje maksimalnu aktivnost kod jedne određene koncentracije vodonikovih jona, koja se zove optimalni pH. Iznad i ispod ove vrednosti, aktivnost se smanjuje. Najveći broj enzima ima optimalni pH u blizini neutralne tačke, ali ima takvih koji su aktivni u kiseloj (npr. pepsin) odnosno u alkalnoj sredini (npr. alkalna fosfataza, arginaza).

Slika 3.11 - pH-optimum pepsina, papaina i tripsina (a) holinesteraze i arginaze (b)

3.10

INHIBITORI

Inhibitori su supstance koje inaktivišu enzime ili smanjuju njihovu sposobnost da katalizuju specifičnu reakciju. Njihovo dejstvo može da bude reverzibilno i ireverzibilno. Reverzibilni inhibitor se obično veže za enzim nekovalentnom vezom u kompleks enzim-inhibitor (EI), koji može da disosuje u slobodni enzim i inhibitor. Ireverzibilni inhibitor se po pravilu, kovalentno vezuje za enzim bilo na mestu aktivnog centra, ili neko drugo, koje utiče na aktivni centar enzima. Ispitivanjem inhibicije može da se odredi čitav niz osobina jednog enzima, kao što su specifičnost, priroda aktivnog centra itd. Pomoću inhibitora su objašnjeni mnogi metabolički putevi, npr. glikoliza. Štaviše, ćelija pomoću svojih celularnih inhibitora reguliše sve metabolične puteve. Razlikujemo dve nekompetitivnu. vrste reverzibilne inhibicije: kompetitivnu i

Kompetitivna inhibicija se javlja kod enzima, koji nisu strogo specifični prema supstratu. Za njihov aktivni centar mogu da se vežu supstance koje su hemijski slične supstratu. Na taj način nastaje, pored enzim-supstrat kompleksa i enzim-inhibitor kompleks (E+I↔EI). Klasičan primer kompetitivne inhibicije je inhibicija malonske kiseline na sukcinat-dehidrogenazu. Ovaj enzim katalizuje oksidaciju sukcinata u fumarat, odstranjivanjem dva vodonikova atoma. Malonat liči na sukcinat, ima dva karboksilatna anjona, ali nema vodonikove atome na susednim C-atomima. Pošto i supstrat i inhibitor konkurišu ili kompetiraju za isto mesto na enzimu, ova pojava se zove kompetitivna inhibicija. Veličina kompetitivne inhibicije zavisi od relativnih koncentracija supstrata i inhibitora. Povećanjem koncentracije supstrata (ćilibarne kiseline) može inhibicija da se prevaziđe.

Slika 3.12 - Reakcija sukcinat-dehidrogenaze i formula inhibitora

Nekompetitivna inhibicija zavisi samo od koncentracije inhibitora i ne može da se spreči povećanjem koncentracije supstrata. Inhibitor_se,

dakle, vezuje za mesto na enzimu koje nije specifično za supstrat. Nekompetitivni inhibitori nemaju nikakve strukturne sličnosti sa supstratom. lako se ne vezuju za aktivni centar, oni smanjuju aktivnost enzima menjajući mu, verovatno, konformaciju ili neki deo koji je bitan za njegovu aktivnost. Najpoznatiji nekompetitivni inhibitori su supstance koje se reverzibilno vezuju na —SH grupu cisteina, koja je bitna za katalitičku aktivnost mnogih enzima. Joni teških metala (Cu 2+, Hg2+ i Ag+) reaguju reverzibilno sa —SH grupom, dajući merkaptide: Enzim – SH + Ag+ ↔ Enzim – S – Ag + H+ Enzime, koji imaju metalni jon kao kofaktor, inhibiraju reagensi koji vezuju metale. Tako cijanidi grade komplekse sa gvožđem i zbog toga inhibiraju enzime koji imaju ferohem kao prostetičnu grupu. Helirajući agensi (npr. EDTA = etilen-diamin-tetra-acetat) su nekompetitivni inhibitori. Ireverzibilna inhibicija, kao što samo ime kaže, se javlja kao posledica trajne promene enzimskog molekula ili funkcionalnih grupa bitnih za njegovu aktivnost. Najpoznatiji ireverzibilni inhibitori su alkilirajući agensi, kao što je jodoacetamid i toksična organofosforna jedinjenja, koja ireverzibilno reaguju, prvi sa —SH grupom, a drugi sa -OH grupom serinskog ostatka:

3.11

ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI

Količina enzima odnosno njegova aktivnost u nekom biološkom materijalu određuje se merenjem brzine hemijske reakcije, koju dati enzim katalizuje. Merenje enzimske aktivnosti se radi na konstantnoj temperaturi (obično 30°C) i određenom pH. Obično se na vodenom kupatilu inkubira test-sistem koji sadrži:1. pufer, 2. supstrat i to se uzima koncentracija sa kojom se postiže zasićenje enzima, što znači da je potrebno znati Km enzima; 3. kofaktor ili metalne jone, u slučaju kada su potrebni. Za određivanje treba dakle, obezbediti optimalne uslove i odabrati takvu koncentraciju supstrata, da je početna reakcija proporcionalna samo koncentraciji enzima. Test počinje da se meri posle dodatka enzima, odnosno materijala u kome se on nalazi (serum, citozol, homogenat itd.). Tok reakcije se prati merenjem brzine

U). Konvencionalan način izražavanja aktivnosti je u jedinicama (J. Najjednostavniji je tip kada se individualni enzimi nalaze rastvoreni u citoplazmi u obliku nezavisnih molekulskih jedinki. Tako je preobražajni broj enzima karboanhidraze 36 000 000 na minut. Ona se povećava u toku prečišćavanja enzima. internacionalna jedinica (IJ) pod kojom se podrazumevala ona količina enzima koja katalizuje promenu 1mM supstrata u minuti. tako da je proizvod prve enzimske reakcije supstrat druge i tako redom. Ovi enzimi nisu. Promena koncentracije se registruje u što je moguće kraćim vremenskim intervalima (nekoliko minuta. pod standardnim uslovima. On pokazuje koliko se molova supstrata promeni dejstvom jednog molekula enzima (jednog aktivnog centra). fizički asocirani ni u jednom momentu svoje akcije. nego smanjenje od npr. 1 katal odgovara 6 x 107 intemacionalnih jedinica. Bolje se registruje rast koncentracije npr. Specifična aktivnost se definiše u jedinicama na mg proteina. Ređe se koristila tzv.nastajanja produkta.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI U intaktnoj ćeliji enzimi deluju zajedno u uzastopnom nizu reakcija. engl. Poznate su tri vrste kompleksne molekulske organizacije multienzimskih sistema. a ne nestajanje supstrata. koje se naziva preobražajni broj. Količina enzima se definiše prema katalitičkoj aktivnosti. Warburg je predložio da se za jedinicu aktivnosti uzme molarno dejstvo. . Nova jedinica se zove katal. najduže pola sata). Prelaskom na nove jedinice uzeta je kao mera ona količina enzima koja katalizuje promenu 1 mola supstrata u sekundi pod optimalnim uslovima. verovatno. jer je to mnogo tačnije. Povećanje koncentracije produkta se meri specifičnim hemijskim ili spektrofotometrijskim metodama. 200 na 195 mM. od 0 do 5 mM. 3. U takvim sistemima mali molekuli supstrata difuzijom brzo nalaze svoj put od jednog enzima do drugog.

Ukoliko je enzimski sistem kompleksniji. Npr. koji su asocirani u velikim supramolekulskim strukturama. Ispitivanje kinetike multienzimskih sistema mnogo je složenije nego kinetike prostih enzima. sastoji se iz sedam vrsta enzima.Slika 3. kao što su membrane ili ribosomi. Najorganizovaniji je treći tip enzimskih sistema. a u stvari odvojeni enzimi nisu ni aktivni. Drugi multienzimski sistemi su tako organizovani da su pojedini enzimi fizički povezani i zajedno funkcionišu kao enzimski kompleks. čvrsto povezanih u obliku grozda. Brzina pojedinih reakcija . koja katalizuje sintezu masnih kiselina iz acetil-koenzima A. Ovaj kompleks ne disosuje lako u pojedinačne enzimske molekule. Tako su npr. u lancu respiratornih enzima molekuli pojedinih enzima vezani za unutrašnju membranu mitohondrija i u stvari obrazuju deo njene strukture.Tipovi multienzimskih sistema: a) rastvoreni multienzimski sistem u kojem intermedijeri difunduju. Svaki član multienzimskog sistema ima karakterističan Km za svoj supstrat i kofaktor. sintetaza masnih kiselina kvasca. b) multienzimski kompleks (intermedijeri se ne odvajaju od kompleksa): c) enzimski sistem asociran sa membranom. U stvari u sistemu sintetaze masnih kiselina supstrati nikad ne napuštaju kompleks. Svakako da povezivanje enzima u kompleks ima svoj biološki smisao. jer se time ograničava razdaljina koju supstrat treba da pređe u toku niza reakcija.13 . utoliko je verovatnije da je ugrađen u neku organelu ili drugu intracelularnu strukturu.

ona koristi genijalan mehanizam povratnog sprega. Obično jedna reakcija u nizu određuje brzinu celokupnog kompleksa. da bi podesila njegovu sintezu svojim potrebama. Ako su svi potrebni kofaktori prisutni i svi enzimi niza aktivni. Kada ćeliji nisu potrebne velike količine produkta P. Međutim. Produkt obično inhibira enzim na početku niza reakcija.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI Najkarakterističnija osobina multienzimskih sistema je da sami regulišu brzinu reakcije celog niza. efektor ili modulator. Ovaj prvi enzim u nizu se naziva regulatorni ili alosterni enzim. pretpostavimo da u ćeliji teče sinteza produkta P u nizu reakcija: Svaki stepen ovog niza katalizuje cdgovarajući enzim (E 1. kojom teče biosinteza citidin-trifosfata (CTP) od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. E2 itd. 3. Da bi ovaj mehanizam samoregulacije dobro objasnili. On funkcioniše tako što produkt P inhibira jedan od enzima u nizu reakcija. Na donjoj slici je dat primer kontrole povratnog sprega na nizu reakcija. ostajaće polazna supstanca A.određena je stacionarnom koncentracijom svakog intermedijera u nizu. Npr. da ona teče samo s leva nadesno. . kao i količinom svakog enzima u reakcionom lancu. odnosno pre nego što počnu ireverzibilni stepeni. ako umesto toga produkt inhibira prvi stepen. jer je ili koncentracija tog enzima ili njegovog supstrata ona koja ograničava brzinu sistema. tada bi došlo do nagomilavanja beskorisnog intermedijera C. odmah čim njegova koncentracija pređe određenu granicu. koju ćelija može da koristi u druge svrhe. Znači da sam produkt automatski usporava sopstvenu sintezu. tako da sinteza P može ponova da počne. jer su neki stepeni ireverzibilni i zbog toga se ukupan položaj ravnoteže ne dostiže.) Nađeno je da su obično energetski uslovi niza reakcija takvi. Inhibicija je reverzibilna. a krajnji proizvod koji utiče na enzim. U mnogim takvim sistemima prvu reakciju u nizu inhibira krajnji proizvod. ako je stepen B ↔ C ireverzibilan i ako bi produkt inhibirao stepen 3. nastali kompleks enzim-produkt (E—P) disosuje. odnosno kada koncentracija produkta P padne. produkt P će se sintetizovati sve dok ima početne supstance A.

ovde je mehanizam inhibicije drukčiji od kompetitivne inhibicije. a drugi nije aktivan. Jedan je aktivan. heterotropni.14 . Svi do sada poznati regulatorni enzimi su oligomerni proteini. Treću grupu. regulišu i supstrat i specifični modulator. dejstvujući na alosterni enzim na početku sinteze Kao što se vidi na slici krajnji produkt reakcije CTP inhibira prvi enzim (as-paratat-transkarbamilazu). koja je član multienzimskog puta i tako kontroliše svoju sopstvenu sintezu. Zbog toga se pretpostavlja da regulatorni enzimi imaju više mesta za vezivanje supstrata. koju inhibira velika koncentracija samog CTP. To su homotropni enzimi. kod koje su supstrat i inhibitor hemijski slična jedinjenja. odmah se uočava da nema nikakve hemijske sličnosti između CTP-a i asparaginske kiseline. Do sada su poznate tri vrste regulatornih enzima. ali na njega ne deluje CTP. transkarbamilaza disosuje u osam subjedinica dva tipa. Količina supstrata reguliše (modulira) njihovu brzinu. homotropno-hetero-tropne. reguliše specifično niskomolekulsko jedinjenje. Prema tome .Slika 3. Drugu grupu. Potvrđeno je da oni mogu da disosuju u više manjih subjedinica. U prvu grupu spadaju takvi. koji se sastoje od više polipeptidnih lanaca. koje nije supstrat. koji su osetljivi na svoj supstrat. I ne ulazeći u egzaktne formule ovog niza reakcija. Npr. od kojih je Slika 3.15 Šem .Biosinteza citidin-trifosfata (CTP). ali vezuje CTP.

H4. Ovakvi različiti multipli oblici jednog enzima nazivaju se izoenzimi. Na taj način se u srčanom mišiću forsira dobijanje energije od aerobne oksidacije. zbog koje dolazi do promene njegove katalitičke aktivnosti. koja se nalaze u raznim subjednicama enzima. Heterotropni enzimi imaju posebno mesto za vezivanje supstrata. tako da je nastajanje laktata od piruvata vrlo malo. Obrnuto. M3H. što omogućava dobijanje energije iz procesa glikolize. Pojednostavljena šema ovog kontrolnog mehanizma data je na slici 3. Izoenzimi predstavljaju u ćeliji još jedan mehanizam regulisanja određenih procesa.15.najmanje jedno katalitičko.14 IZOENZIMI Neki enzimi mogu metodom elektroforeze da se odvoje u više frakcija. nisu osetljivi na veće koncentracije laktata. Izoenzime srčanog mišića (MH3 i H4) inhibira laktat. svaki ima svoju odgovarajuću vrednost Km. izoenzimi skeletnih mišića. MH3. Pokazano je da se svaka frakcija sastoji od četiri peptidna lanca dva tipa u raznim kombinacijama: M4. od kojih je svaka aktivna. U različitim organima jedne vrste nalaze se različite frakcije ili samo određena frakcija izoenzima. 3. Vidi se da se u jetri i mišićima nalazi uglavnom izoenzim M4. Određivanjem Michaelis-ove konstante izoenzima laktat-dehidrogenaze. pokazalo je da. M2H2. Efekat modulatora se pripisuje promeni konformacije enzima. koji su energetski zavisni od glikolize. . Na slici 3. a posebno za vezivanje modulatora. a u srčanom mišiću ima najviše izoenzima MH3 i H4.16 je dat elektroferogram izoenzima laktat-dehidrogenaze iz različitih organa belog pacova. Ova pojava je prvo opažena kod laktatdehidrogenaze (1957 g) koja redukuje piruvat u laktat.

Neaktivni oblik enzima zove se »zimogen«. Pored laktat-dehidrogenaze poznati su izoenzimi: malatdehidrogenaze. dobijali su trivijalna imena koja su se i danas zadržala. 3. a preteča enzima »proenzim«. tripsin. kao npr.JET RA MIŠ IĆI DIJ AFR AG MA Slika 3. emulzin. glutamat oksalacetat-transaminaze itd. Takav je slučaj kod tripsina. kreatin-kinaze. Ovaj tip aktivisanja zove se demaskiranje. izo-citrat-dehidrogenaze.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA Enzimi koji su među prvima otkriveni. Hidrolitičkim dejstvom sone kiseline u stomaku ili proteolitičkim uticanjem enzima u tankom crevu (enterokinaza) odvaja se maska oligopeptida i aktiviše enzim. pepsin i dr. Utvrđeno je da su kod zimogenih oblika aktivni centri enzima zakriveni jednim oligopeptidom. Tako se pepsin luči u formi pepsinogena. Kod nekih enzima postoji mogućnost i autokatalitičkog aktivisanja. tripsin kao tripsinogen. 3. koji razlaže. čim se oslobode prve količine enzima.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA Neki proteolitički enzimi se luče u neaktivnom obliku. koji kao maska zaklanja aktivni centar od prisustva supstrata. himotripsin kao himotripsinogen. pod određenim uslovima i sopstvene molekule (autoliza).Elektroforetska slika izoenzima laktat-dehidrogenaze u raznim organima belog pacova.16 . Davanje trivijalnih imena sve većem i većem broju enzima dovelo je do . da bi se na taj način tkivo žlezde sačuvalo od proteolize.

uz dodatak nastavka -aza. koje katalizuju prelaženje jednog izomera u drugi. prvu sistematiku pokušao da uvede Duclaux.1. dehidrogenaze koje katalizuju oksidaciju gubljenjem vodonika itd.konfuzije. izomeraze. ima trivijalno ime glukokinaza. a šestica je serijski broj enzima ovog tipa. Klase se dalje klasifikuju na podklase. tako da je 1883 g. I na kraju svaki enzim ima svoj serijski broj prema redu pronalaženja. koji hidrolizuje skrob (amylum). Posle toga su enzimi dobijali imena prema tipu reakcije. dekarboksilaze. Ovakav način klasifikacije omogućio je numeričku klasifikaciju enzima i sistematsku nomenklaturu. Prva jedinica znači da enzim katalizuje oksidoredukciju. da se oksiduje alkoholna grupa glicerola. Prema numeričkoj klasifikaciji svaki enzim je okarakterisan sa četiri broja i ima svoje sistematsko ime.2) iz čijeg se imena vidi da se odigrava reakcija prenosa fosforil-grupe sa ATP-a na alkoholnu grupu šestog ugljenikovog atoma D-glukoze. a i zbog otkrivanja sve većeg i većeg broja enzima Internacionalna Unija Biohemičara predložila je sistematsku nomenklaturu i sistematizaciju enzima. Npr. koje cepaju CO2 od karbonskih kiselina. Tako su se počele da razlikuju klase enzima. Npr.7. enzim glicerol-NAD-oksidoreduktaza ima broj EC 1. druga. Pokazalo se. koju katalizuju. enzim ATP : D-glukozo-6-fosfotransferaza (EC 2. Zbog toga. prema kofermentu ili prostetičnoj grupi. treća da je koenzim NAD. Za sistematizaciju je uzeta kao osnova krajnja hemijska promena. koja učestvuje u reakciji. On je predložio da enzimi dobijaju ime prema supstratu čiju promenu katalizuju. koju enzim katalizuje. da jedno jedinjenje može da podleže različitim promenama kao supstrat različitih enzima. Detaljna klasifikacija enzima može se naći u udžbenicima enzimologije. npr. za poznatije enzime se još uvek koriste trivijalna imena. prema supstratu koji se menja. . Pošto su sistematska imena dugačka. Prema ovom sistemu svi enzimi su klasifikovani u šest glavnih rodova: 1) OKSIDOREDUKTAZE 2) TRANSFERAZE 3) HIDROLAZE 4) LIAZE 5) IZOMERAZE 6) LIGAZE Svaki od ovih šest rodova je podeljen na klase. Tako je amilaza enzim.1. međutim.1.6. saharaza hidrolizuje saharozu itd.

3. Znači da različiti enzimi imaju iste koenzime. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: laktatdehidrogenaza. Prema vrsti jedinjenja koje se oksiduje. Pošto kod svake oksidoredukcije dolazi do gubljenja vodonika ili elektrona. Oksidacija alkohola gubljenjem vodonika. Uzmimo kao primer oksidaciju alkohola (alkohol oksidoreduktaze) sa različitim akceptorima. oksidoreduktaze kod kojih je akceptor vodonika nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) i nikotinamidadenin dinukleotid fosfat (NADP+).1.1): CH3CH2OH + NAD+ = CH₃CHO + NADH + H+ Najveći broj bioloških oksidacija pod anaerobnim uslovima ima NAD+ i NADP+ kao akceptor vodonika. oksidoreduktaze se dele na one koje deluju: a) na —CH—OH b) na — C=O d) na —CH—NH2 f) grupu (alkoholnu) grupu (karbonilnu. malatdehidrogenaza. NAD -specifična izocitrat- . Oni igraju u metabolizmu važnu ulogu. odnosno samog bitisanja. koji preuzima koenzim NAD+ i pri tome se redukuje. samo nekoliko koenzima i prostetičnih grupa sudeluju u oksidativnim procesima.3. kiseonikom kao 2.1 OKSIDOREDUKTAZE Oksidoreduktaze su veliki rod enzima. jer iz oksidacionih procesa živa bića crpe energiju za zadovoljavanje svojih životnih potreba. svaka klasa oksidoreduktaza deli se prema vrsti akceptora na: 1. Ovaj rod enzima se ranije zvao dehidrogenaze.1.aldehidnu i keto) grupu (primarnu amino) c) na —CH = CH— grupu (desaturacija C-C veze) e) na —CH—NH— grupu (sekundarnu amino) na NADH i NADPH Svi enzimi ovog roda sadrže koenzim ili prostetičnu grupu. koja u toku oksidoredukcije prima ili daje vodonikove atome ili elektrone. oksidoreduktaze kod kojih su akceptori elektrona citohromi i oksidoreduktaze sa molekulskim akceptorom vodonika ili elektrona. teče na sledeći način dejstvom alkohol-dehidro-geneze (EC 1.16. Dok je broj enzima ovog roda veliki. koji katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja.

). Oksidacija alkoholne grupe gubljenjem elektrona.dehidrogenaza.11.27). prvo prostetična grupa flavinadenin dinukleotid (FAD) enzima.9.7). što je karakteristično za najveći broj bioloških oksidacija.6) i peroksidaze (EC 1. Enzimi čiji je akceptor vodonika kiseonik.3. koje preuzimaju citohromi.1.1. koja se razlikuje od laktat-dehidrogenaze mišićnog tkiva (EC 1.2. Glukozo-6-fosfat dehidrogenaza ili »Zwischenferment« je enzim pentozofosfatnog puta razgradnje glukoze. jer je flavo-protein (identičan sa citohromom b₂). Sam proces se odvija u više stepena. Opširnije informacije o tome se nalaze u udžbenicima enzimologije. β-D-glukoza + O₂ = glukonska kiselina + H₂O₂ I ovaj proces teče postupno. imamo na primeru oksidacije sekundarne alkoholne grupe mlečne kiseline: CH3–CHOH–COO¯ + 2 fericitohrom c=CH3–CO–COO¯ + 2 ferocitohrom Enzim koji katalizuje ovu promenu je laktat-dehidrogenaza kvasca (EC 1. Raspadanje peroksida katalizuje katalaza: .3). koje katalizuju reakcije tipa: RH2 + H2O2 = R + 2H2O (peroksidaze) oksi dova nsus ptrat susp trat U slučaju kada je R molekulski kiseonik (O₂). alkoholna grupa (β-D-glukoze oksiduje se u glukonsku kiselinu (odnosno lakton) u reakciji glukozo oksidaze (EC 1.1.1.1.1. I na kraju. alkoholna grupa može da se oksiduje direktnom predajom vodonika odnosno elektrona molekulskom kiseoniku. Npr. a druga dva u ciklusu limunske kiseline. poznati su i pod imenom oksidaze.11. glukozo oksidaze. preuzima vodonik od glukoze. Naime. koji tada predaje kiseoniku: β -D-glukoza + enzim-FAD=glukonska kiselina + enzim-FADH2 Enzim-FADH2 + O2=enzim-FAD + H2O2 U grupu oksidoreduktaza spadaju i katalaza (EC 1. onda se odigrava proces raspadanja H2O2. Prvi učestvuje u procesu glikolize.

16. Npr.Peroksidaze.) 4.) katalizuje prenošenje amino grupe od alanina na αketoglutarnu kiselinu: Transferaze su složeni proteini.7.3) prenosi energiju. Najveći broj prostetičnih grupa ove grupe enzima spadaju u vitamine B grupe ili u sistem adenilnih kiselina. Prema grupi koja se prenosi.1. transferaze se dele na: a. uridilna (UTP) i citidilna kiselina (CTP). čije je sistematsko ime: L-alanin: 2-ketoglutarat aminotransferaza (EC 2. 3. 2.) koje prenose aldehidnu ili keto-grupu koje prenose acilnu grupu (ostatke kiselina) koje prenose glikozilnu grupu (ostatke monosoharida) koje prenose fosfatne grupe sa energijom (kinaze) koje prenose grupe koje imaju sumpora Bez obzira na veliki značaj svih transferaza. poznate su pod imenom kinaze. one je prenose. Kadgod se u nekom procesu oslobađa energija. –CH2OH.) 3. .2.7.). koje prenose grupu koja ima jedan C-atom (–CH3. gradeći energetski bogato jedinjenje adenozintrifosfat (ATP). dakle. –CHO itd. a katalaza oslobađanje nascentnog kiseonika iz vodonikperoksida.) 2. ADP. katalizuju oksidacije sa vodonikperoksidom.6. ATP). Tako npr. enzim fosfoglicerat-kinaza (EC 2. Fosfotransferaze prenose ostatak fosforne kiseline zajedno sa oslobođenom energijom. čije prostetične grupe preuzimaju radikale koji se prenose. da bi je organizam koristio za svoje potrebe.2 TRANSFERAZE Transferaze katalizuju prenošenje funkcionalnih grupa ili celih molekula od supstrata na neki akceptor. Na taj način se oslobođena energija hvata i čuva. ovde ćemo samo da naglasimo ulogu fosfotransferaza (2.) 5.) 1. alanin-aminotransferaza. Koenzimi ove grupe enzima su adenilne kiseline (AMP.

glukoza. kao i sva druga jedinjenja. hidrolaze se dele na: a) b) c) d) e) Hidrolaze različitih estara (karboksilne. Prema tome koja se hemijska veza hidrolizuje. mono i di-estre fosforne kiseline itd. može da uđe u metabolizam tek pošto se energetski obogati. Međutim. tioestara.3 HIDROLAZE Hidrolaze su najbrojniji enzimi. Dejstvom enzima heksokinaze (EC 2.16. omogućavaju mnogobrojne endergonske reakcije.1. One katalizuju hidrolitičko cepanje raz ličitih jedinjenja. mnoge hidrolaze su aktivne jedino u prisustvu metalnih jona.3-difbsfoglicerinsku kiselinu. glicerol-estre ili lipaze. Karakteritsično je da ova grupa enzima ne sadrži koenzime ili prostetične grupe. koje ne mogu da teku bez dodatka energije.) prenosi se energija sa adenozintrifosata (ATP) na glukozu. amida) . 3. Tako npr.) Hidrolaze glikozidnih veza Hidrolaze etarskih veza Hidrolaze peptidnih veza i drugih C-N jedinjenja (npr. 1. fosfotransferaze.nastalu oksidacijom glicerinaldehid-3-fosfata u 1. na akceptor adenozindifosfat (ADP): S druge strane.7.

što pripremaju hranu za apsorpciju u stomaku i crevima. Na pr. Slično dejstvuju i dekarboksilaze. 6-difosfatu i nastaju dve trioze (Lohmann-ovi estri). Tako se belančevine hidrolizuju pod dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. liaze se dela na: a) b) Ugljenik-ugljenik (—C = C—) liaze Ugljenik-kiseonik (—C = O) liaze . da bi mogli dalje da se metabolišu u jetri i ostalom tkivu. piruvat dekarboksilaza. Polisaharidi (skrob i glikogen) i oligosaharidi hidrolizuju se u toku varenja do monosaharida.f) g) Hidrolaze anhidrida kiselina Hidrolaze koje u prisustvu vode kidaju vezu između dva ugljenikova atoma (C—C hidrolaze) Hidrolaze hemijske veze ugljenika i halogena i h) i)Hidrolaze hemijske veze fosfora i azota Biološka uloga hidrolaza sastoji se u tome.16. keto aminokiselinama.4 LIAZE Liaze katalizuju cepanje različitih hemijskih veza bez prisustva vode. koje cepaju veze između dva ugljenikova atoma (C—C veze) u aldehidnim. 3. čije cepanje katalizuju. jer samo tako mogu da uđu u krvotok. pod dejstvom aldolaze cepa se veza između trećeg i četvrtog ugljenikovog atoma u fruktozo-l. enzim kvasca. cepa pirogrožđaru kiselinu na aldehid i CO2: Prema vrsti hemijskih veza. himotripsin) do aminokiselina. tripsin. Na primer.

.6 LIGAZE Ligaze ili sintetaze su enzimi koji katalizuju neku sintezu. glukozofosfat-izomeraza (EC 5.16.3.9) katalizuje prelaz glukozo-6-fosfata u fruktozo-6-fosfat u procesu glikolize: Maleat izomeraza utiče na ravnotežu između dva cis-trans izomera: Izmomeraze se dele na: 1) Racemaze i epimeraze 2) Cis-trans izomeraze 3) Intramolekulske oksidoreduktaze 4) Intramolekulske transferaze 5) Intramolekulske liaze 6) Druge izomeraze. najčešće adenozintrifosfata.1. Npr.16. ova grupa enzima deluje samo u prisustvu nekog davaoca energije.c) d) Ugljenik-azot (—C=N-) liaze Ugljenik-sumpor (—C=S) liaze 3.5 IZOMERAZE Izomeraze su enzimi koji katalizuju prelaz jednog izomernog jedinjenja u drugo. Pošto su sintetske reakcije endergonskog karaktera. 3.

nastaje u prisustvu ATP-a: Ovaj enzim ima kao prostetičnu grupu vitamin B-grupe. ligaze se dele na: (—C = O) (—C=S) ligaze (—C=N-) ligaze ligaze (—C = C—) ligaze . koju katalizije acetil-koenzim Akarboksilaza.Npr. prvi međuproizvod malonil-koenzitn A. u sintezi viših masnih kiselina. Prema tome koja vrsta nove veze nastaje.

Mn²+. Najčešći aktivatori enzima su razni joni na primer: Cl ¯. Reverzibilna inhibicija posledica je delovanja inhibitora na kinetiku reakcije između enzima i supstrata. Deo enzimske proteinske molekule na koji se veže supstrat naziva se aktivni centar enzima. a grafički se može odrediti prema Lineweaver-Burku. 5) Inhibicija enzima može biti reverzibilna i ireverzibilna.UKRATKO: 1) Enzimi su biološki katalizatori. koncentracija i jonska snaga pufera. 3) Prema Michaelis-Mentenovoj teoriji koja tumaču mehanizam enzimske reakcije. Zn²+ itd. 6) Enzimima je često potrebno da se aktiviraju da bi imali puno dejstvo.). brzina cele enzimske reakcije zavisi od: 1) brzine stvaranja kompleksa enzim supstrat i 2) brzine stvaranja produkta uz razlaganje kompleksa ES.). 4) Brzina enzimske reakcije zavisi od uslova pod kojima se ta reakcija odvija. te se tako smanjuje potrebna energija aktivacije i omogućava reakcija. . koncentracija supstrata. Ona je jednaka koncentraciji supstrata pri kojoj je brzina reakcije jednaka polovini maksimalne brzine. kompleks enzim-produkt (EP). neki katjoni i anjoni (pesticidi i otrovi na bazi organofosfata i dr. Ireverzibilnu inhibiciju ili „trovanje“ enzima izazivaju mnogi teški metali (živa. 7) Temperatura i pH enzimskih reakcija su u fiziološkim okvirima jer su enzimi proteini i denaturisali bi se i na visokim i na niskim temperaturama i pH vrednostima. Co²+. U matematičkoj interpretaciji enzimske reakcije koju su izveli Michaelis i Mentenova dobija se jednačina u kojoj centralno mesto ima Michaelis-ova konstanta Km. prisutnost koenzima. Vezivanjem supstrata za aktivni centar pomoću kontaktnih amino kiselina stvara se kompleks emzimsuptrat (ES) i delovanjem katalitičkih amino kiselina. a po hemijskoj strukturi to su proteini. Mg²+. koji se dalje raspada na produkt (P) i enzim (E). Faktori koji utiču na brzinu enzimske reakcije su: pH. nekompetitivna i akompetitivna. bakar i dr. 2) Mehanizam kojim enzim smanjuje potrebnu aktivacionu energiju Koshland hipotetički tumači time da se spajanjem enzima sa supstratom menja i supstrat i konformacija enzima. Kao katalizatori pospešuju hemijske reakcije. a da se pri tome sami ne troše i ne menjaju. Km je karakteristična za svaki enzim i supstrat. aktivatora i inhibitora. a može biti kompetitivna.

). 9) Prema toj klasifikaciji postoji 6 rodova enzima: a) oksidoreduktaze. oksidacije glukoze i disanja. c) hidrolaze. Drugi su enzimi imali trivijalna imena npr. To su nasledne genetski uslovljene bolesti. Ovu grupu bolesti nazivamo urođene greške metabolizma. ili smanjenje koncentracije supstrata. npr. 18) Razna patoločka stanja u kojima dolazi do oštećenja. e) izomeraze i f) ligaze/sintetaze. dok je u jetri LDH5 i nešto LDH4. d) liaze. Sve je to unosilo zbrku pa je enzimska komisija IUB-a donela preporuku o nomenklaturi i klasifikaciji enzima. Tako se nrp. To su enzimi glikolize. . što dovodi do povećane aktivnosti tih enzima. 12) Organospecifični enzimi.). 14) Metode za određivanje enzima u osnovi se temelje na istom principu. menjaju normalni tok metaboličkih procesa. To su enzimi koji se nalaze samo u određenim organima i sudeluju u metaboličkim procesima koji se odvijaju samo u određenim organima. peptidaza itd. ( amilaza. 13) Organospecifični izoenzimi. Pojedini izoenzimi nekog enzima su specifični za određene organe.8) Nazivi enzima su nastali bez nekih pravila i obično su ih davali sami pronalazači većinom prema supstratu na koji enzim deluje uz sufiks aza (lipaza. pa enzimi izlaze u ekstracelularnu tečnost. To su enzimi koji sudeluju u procesima u kojima se stvara energija. lipaza itd. LDH u miokardu nalazi u obliku LDH1 i nešto LDH2. tripsin. 17) Stečeni deficit enzima. obično zbog oštećenja funkcije organa. 10) Prema rasprostranjenosti u organizmu enzimi se mogu podeliti u tri grupe: 11) Organski nespecifični enzimi. Enzim deluje na svoj specifični supstrat i nakon toga se meri koncentracija nastalog proizvoda reakcije. 15) Određivanje enzimske aktivnosti koristi se danas u dijagnostici brojnih patoloških stanja i poremećaja: 16) Bolesti koje zbog potpunog nedostatka ili deficita nekog enzima. lezija ćelija koje sadrže enzime. smanjenje sinteze enzima u jetri. b) transferaze.

UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM .

Ova jedinjenja nastaju u zelenim biljkama od ugljen dioksida i vode. saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika.4. koji one izdišu. Odnos ovih elemenata je (1 : 2 : 1) tako da je opšta formula ugljenih hidrata Cn(H2O)n. Na ovaj način stvoreni ugljeni hidrati u biljci. Animalni organizmi se hrane ovim biljnim rezervnim ugljenim hidratima i glavni deo svoje životne energije dobijaju metaboličkom oksidacijom ugljenih hidrata u ugljendioksid i vodu. gde je voda davalac vodonika i 2) Da je količina CO2.1 UGLJENI HIDRATI Ugljenihidrati su pored proteina. koja direktno iskorišćava sunčevu svetlosnu energiju. U životinjskom organizmu odigrava se proces obrnut fotosintezi i pri njemu se oslobađa energija dobijena od sunčeve svetlosti. jednaka molekulskom ekvivalentu kiseonika. Međutim njihova empirijska formula nije karakteristična samo za ovu grupu jedinjenja. podloga su za izgradnju svih ostalih sastojaka a preostali. vodonika i kiseonika. Ona je od prvorazrednog značaja za održavanje života na zemlji. biosintezom. masti i vitamina neophodni sastojci hrane. Ovu energiju apsorbuje biljka posredstvom hlorofila od sunčeve svetlosti. koja je potebna da iz ugljendioksida i vode nastanu ugljeni hidrati. nepotrošeni deo odlaže se kao rezervna hrana. Fotosinteza se može predstaviti sledećom jednačinom: 6CO2+12H2O→sunčeva energija→C6H12O6+6O2+6H2O Iz gornje jednačine se vidi: 1) Da je to jedan oksido redukcioni proces. Ugljeni hidrati (šećeri. već istu formula imaju i neka hemijska jedinjenja. Nalaze se u znatnim količinama u biljnom i životinjskom organizmu. Životinje tako deponuju suvišne količine glukoze u jetri i mišićima u obliku glikogena. koju apsorbuju zelene biljke. koji se uprkos svojoj velikoj molekulskoj težini lako hidrolizuje ponovo u glukozu i služi životinji kao vrlo pristupačan izvor i rezerva energije. čije hemijske osobine ne odgovaraju .hidrati ugljenika (otuda im i ime). Ovu biosintezu zovemo fotosinteza. Zbog toga se ranije mislilo da su ugljeni hidrati . U ugljene hidrate se ubrajaju supstance koje se po svojim fizičkim osobinama jako razlikuju. Svetlosna energija posle komplikovanog niza hemijskih reakcija pretvara se u hemijsku energiju. Za asimilaciju jednog mola ugljendioksida potrebno je oko 473 J. gde imaju različite i karakteristične funkcije.

a ne mora da bude jednak broju ugljenikovih atoma. tetroze. Po broju kiseonikovih atoma oni se dele na: bioze. tada govorimo o aldozama ili keto grupu. pentoze. polisaharide Monosaharidi se hidrolizom ne cepaju u prostija analogno građena jedinjenja. Od monosaharida. Oligosaharidi su ugljeni hidrati koji su izgrađeni najviše od šest molekula monosaharida. nastaje β. prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi : 1. a sa – za levo skretanje šećera. kao predstavnik aldoza. Time se stvaraju petočlani ili šestočlani prstenovi tipa furana ili pirana. no najbolje ih je okarakterisati kao primarne oksidacione proizvode -aldehide i ketone . Ugljene hidrate delimo na tri osnovne grupe. sirćetna kiselina i mlečna kiselina. Oni koji imaju OH-grupu do zadnjeg C-atoma (CH2OH) s desne strane označavaju se kao D-izomer. i fruktoza kao predstavnik ketoza. Zbog toga je jednom definicijom teško obuhvatiti pojam ugljenih hidrata. trioze. a oni kojima je ona s leve strane L-izomer. jer skreće ravan polarizovane svetlosti na levo). . nastaje α-glukoza. monosaharide. koja su nesumljivi ugljeni hidrati po svom hemijskom ponašanju. heksoze itd. prelaze u enolni oblik. oligosaharide i 3. tada govorimo o ketozama. 2. S druge strane neka jedinjenja. Monosharidi imaju dva izomerna oblika. a koren reči ukazuje na poreklo (laktoza) ili neku drugu osobinu (levuloza. na primer glukoza. Oni mogu u svom molekulu da imaju aldehidnu grupu. Monosaharidi su najprostiji šećeri. optička aktivnost koju šećeri poseduju označava se sa + za desno. Broj kiseonikovih atoma može.polivalentnih alkohola. odnosno ako je OH-grupa levo. a među njima naročito glukoza. Oni se hidrolizom cepaju na monosaharide iz kojih su izgrađeni.glukoza. U obliku enolnog anjona glukoza deluje kao jak reducens. Prema položaju OH-grupe. i to svojstvo se koristi za dokazivanje i određivanje u laboratoriji. kao što su na primer formaldehid. najvažnije su heksoze. U organizmu se nalaze većinom šećeri D-reda. ako je ova desno. Imena većine ugljenih hidrata imaju nastavak -oza.osobinama ugljenih hidrata. U alkalnoj sredini aldoze. U slučaju glukoze reaguju aldehidna grupa na C-1 i hidroksilna grupa na C-5 atomu. koja imaju karakter ugljenih hidrata. na C-1 atomu. Ugljeni hidrati čiji su molekuli izgrađeni od više od šest monosaharida zovu se polisaharidi. Dok oznake D i L označavaju konfiguraciju. Unutar šećera aldehidna i hidroksilna grupa međusobno reaguju i stvaraju poluacetate. ne odgovaraju gornjoj definiciji.

u vodenom rastvoru obe su forme u ekvilibrijumu i glukoza ima ugao skretanja polarizovanog svetla + 52. tek kada se dejstvom odgovarajućeg enzima (heksokinaze) glukoza fosforiliše u glukozo-6-fosfat. a β-D-glukoza + 19. Kao polihidroksilna jedinjenja monosaharidi se rastvaraju u vodi. Etri monosaharida: Hidroksilne grupe šećera daju etre sa alkoholima ili nekim drugim jedinjenjima koja imaju alkoholnu funkciju. Vezivanjem za trobaznu fosfornu kiselinu šećeri postaju elektroliti (kiseline) i time iz osnova menjaju svoje fizičko-hemijske osobine u pogledu pokretljivosti u električnom polju.1. Estri monosaharida sa sirćetnom ili benzoevom kiselinom koriste se u organskoj hemiji kao polazne supstance za sintezu različitih monosaharida.1.α i β. što znači fosforni estar šećera. Takođe se u formulama pojednostavljuje pisanje ostataka fosforne kiseline simbolom (P). 4. analogno kao što amilbutirat znači da se radi o estru buterne kiseline. Prema tome. U metabolizmu monosaharida najvažniju ulogu igraju estri sa fosfornom kiselinom. u urinu. jer u rastvoru praktično nema aldehidnog oblika šećera. permeabilnosti i reaktivnosti. Umesto fosforna kiselina nekog šećera često se kaže jednostavno fosfat.1 Hemijske osobine monosaharida Hemijska reaktivnost monosaharida odraz je prisustva većeg broja OH grupa u njihovom molekulu. Estri monosaharida: Karakteristična osobina alkoholne grupe da sa kiselinama daje estre javlja se i kod hidroksilnih grupa šećera. α-D-glukoza ima specifičnu rotaciju {α}25 + 113°. Međutim. na primer. slatkog su ukusa. Oni ne pokazuju sve karakteristične reakcije aldehida i ketona. a ne rastvaraju se u organskim rastvaračima i mastima. Glukoza je biološki najvažniji šečer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. U monosaharidu . To svojstvo glukoze da skreće polarizovano svetlo koristi se za polarimetrijsko određivanje koncentracije glukoze. Monosaharidi ulaze u anaerobnu metaboličnu razgradnju. Fosforni estri šećera su otkriveni u kvascu i mišiću kao polazni međuproizvodi prometa šećera. već samo poluacetalnog (α i β). nazivi kao glukozo-1-fosforna kiselina i glukozo-1-fosfat su sinonimi.oblici skreću različito ravnu polarizovane svetlosti. Imena fosfornih estara šećera grade se tako što se imenu monosaharida doda broj hidroksilne grupe koja je esterifikovana i reč fosfat.5°.7°.1 MONOSAHARIDI 4.1. Tako na primer glukozo-6-fosfat označava estar glukoze čija je hidroksilna grupa na šestom ugljenikovom atomu esterifikovana fosfornom kiselinom.

Derivati karbonilne grupe šećera: Mnoge reakcije koje su karakteristične za aldehide i ketone ne daju monosaharidi. naročito kada nisu čisti. Primarni proizvod s fenilhidrazinom (hidrazon) kod gornja tri šećera je različit. Obrazovanjem oksima ili osazona monosaharida može se aldehidni oblik izdvojiti. Reakcija fenilhidrazina sa šećerima vršila se na neočekivani način. manoza i fruktoza. i izdvajaju se u obliku sirupa. jer su osazoni sadržavali dva ostatka fenilhidrazina. Oksimi monosaharida: Šećeri kao aldehidi i ketoni višehidroksilnih alkohola daju s hidroksilaminom jedinjenja. Oksimi šećera su značajniji po tome što se preko njih izvodi skraćivanje lanca ugljenikovih atoma i na taj način dobijaju šećeri s manjim brojem ugljenikovih atoma. jer u njihovom rastvoru ima malo aldehidnog oblika (0.01%). Reakcija teče već na sobnoj temperaturi: Stvaranjem osazona nestaju prostorne razlike na prvom i drugom ugljenikovom atomu. Fenilhidrazin je poznati reagens za karbonilnu grupu. Etri poluacetalne grupe monosaharida zovu se glikozidi. odnosno ona koja je nastala na prvom ugljenikovom atomu aldoza. O glikozidima će kasnije biti opširnije govora. Dejstvom hidroksilamina na aldoze nastaju aldoksimi.se najlakše eterifikuje poluacetalna hidroksilna grupa. Osim toga većina šećera se raspada već ispod tačke topljenja. Ovaj reagens je u hemiju šećera uveo Emil Fischer 1884 godine. . pošto je nastajanje glikozidne veze od prvenstvene važnosti u hemiji oligo i polisaharida. glukoza. koji dobro kristališu. koja se zovu oksimi. a u reakciji je potrošeno tri mola fenilhidrazina na jedan mol heksoze. Fenilhidrazoni i osazoni nastaju dejstvom fenilhidrazina na šećere. na osnovu kojih mogu lako da se razlikuju pojedini šećeri. zbog čega epimerni šećeri daju identične osazone kao npr. Naročito osazoni pojedinih šećera imaju oštru tačku topljenja i karakterističan oblik kristala. Fenilhidrazoni i osazoni monosaharida:Šećeri teško kristališu. Zato je za identifikaciju i izolovanje šećera od naročite važnosti dobijanje fenilhidrazona i osazona.

a poluacetalni oblik gubi dva vodonikova atoma dajući lakton odgovarajuće kiseline. pa je potrebno povisiti temperaturu. a druge uronske. a šećeri koji se konfigurativno razlikuju samo na drugom ugljenikovom atomu. nalaze se u rastvoru stereoizomeri i odgovarajuća ketoza. zovu se epimerni šećeri. Dejstvom jakih alkalija šećeri se raspadaju i među proizvodima raspadanja pojavljuje se mlečna kiselina. Furfural i oksimetilfurfural (OMF). U oba slučaja dobijamo monokarbonske kiseline: prve su onske. Pod biološkim uslovima može da se sačuva aldehidna grupa. Od pentoza tako nastaje furfural. mogu lako da se kondenzuju s različitim fenolima u boje. a za dokazivanje glukoze Molisch-eva sa α-naftolom. Ovaj poslednji prima vodu i raspada se na levulinsku i mravlju kiselinu. Oksidacija monosaharida: Blagim oksidacionim sredstvima prvo aldehidna grupa prelazi u karboksilnu. a posle uspostavljanja ravnoteže. Premeštanje ide preko jednog međuproizvoda. pojaviće se posle izvesnog vremena i ostali epimeri. Ovakva promena na prva dva ugljenikova atoma zove se epimerizacija. a u alkalnoj sredini so te kiseline. Ostavimo li u alkalnom rastvoru bilo koji od tri moguća epimerna šećera. nego što smo ih dosad upoznali. HCl) odvajaju se tri mola vode. Reakcija služi za dokazivanje pentoza (Tollens-ove reakcije s floroglucinolom i orcinolom). a krajnja alkoholna grupa da se oksidiše u karboksilnu. Kod aldoza i ketoza dolazi do intramolekularnog premeštanja H i OH grupe i karbonilne na prvom i drugom ugljenikovom atomu.Dejstvo kiselina na monosaharide: Zagrevanjem rastvora pentoza i heksoza s jakim kiselinama (npr. a od heksoza oksimetilfurfural. Na primer: . Za dokazivanje fruktoze poznata je reakcija po Seliwanqff-us rezorcinolom. Dejstvo baza na monosaharide: Slabe alkalije izazivaju sasvim drugačije promene kod šećera. Reakcija ne teče brzo. koji do danas nije mogao da se izoluje. koji nastaju dejstvom jakih kiselina na šećere. Pri oksidaciji i aldehidne i poslednje alkoholne grupe dobijaju se dvobazne dikarbonske ili šećerne kiseline.

koji spontano prelazi u crveni kupro-oksid. manoza manitol. Za dokazivanje šećera u mokraći koristi se Benedict-ov reagens. kojim se može dokazati 0. postupnim aktiviranjem položaja. Glukoza daje redukcijom sorbitol. Najpoznatije su sledeće reakcije: Fehling-ov. Čitava analitika šećera zasniva se na ovim reakcijama. U gore navedenim oksidacionim reakcijama šećera dolaze do izraza jake redukcione osobine aldehidne.Ostale važnije heksoze daju sledeće dikarbonske kiseline: galaktoza — sluznu. Iz tog razloga sve ovakve metode za kvantitativno određivanje šećera su empirijske i ne mogu se prikazati hemijskim jednačinama. Redukcija monosaharida: KarboniIna grupa aldoza i ketoza može da se redukuje u alkoholnu. Pri oksidaciji glukoze Fehling-ovim rastvorom oksidacija se vrši duž niza (počev od aldehidne grupe). a pozitivna reakcija se pri dokazivanju vidi po promeni boje. Dejstvom jakih oksidacionih sredstava na aldoze cepa se lanac ugljenikovih atoma. a sve ketoze ekvimolekularne smese steoizomernih polialkohola.5 mg glukoze u prisustvu četrdeset puta veće količine laktoze ili maltoze i šesdeset puta veće koncentracije saharoze. . Kao oksidaciona sredstva služe alkalni rastvori metalnih jona (Cu. jer ne oksiduje urate i kreatinin. zbog čega se troši više ekvivalenata reagensa. kod koje se dejstvom šećera vrši redukcija kupri-kalijum-natrijum-tartarata s izlučivanjem kuprohidroksida. pri čemu nastaju polialkoholi. Treba da se naglasi da kod svih oksido-redukcionih reakcija šećera sudeluju osim karbonilne i druge redukcione grupe. Bi). Zato se u praksi koriste empirijske tabele za kvantitativno određivanje šećera. keto i alkoholnih grupa. a kod ketoza je to slučaj pri svakoj oksidaciji. zatim Borfoed-ov. manoza — manošećernu kiselinu.

Aldoze dejstvom HCN prelaze u cijanhidrine. od heptoze oktoza. poznati su pod imenom Lohmann-ovi estri. nisu dosad nađeni kao slobodni sastojci biološkog materijala.pentozana. . Biološki najvažnija tetroza je D(—)-dezoksiriboza ili 2-ribodesoza. Ona je derivat riboze. To su dva para enantiomera L. Pentozani prate celulozu kao sastavni deo . Tetroze. Tako aldopentoza (arabinoza) u reakciji sa HCN daje smesu od dva cijanhidrina.i D-eritroza. Vezanih ima u biljnom materijalu u većim količinama u obliku polisaharida . međutim. itd. izolovanoj iz grudne žljezde.Sve četiri moguće aldotetroze nisu biološki važne.i D-treoza i L. Sigurno je. Nastaju dva prostorna izomera: glukonitril i manonitril. 4. Ova dva nitrila saponifikacijom daju smesu glukonske i manonske kiseline i konačno redukcijom svojih laktona ekvimolarnu smesu glukoze i manoze. . da jedinke s dva ugljenikova atoma postoje kao važni međuproizvodi metabolizma u oksidacionom razlaganju glukoze i fotosintezi. Dobijene su samo sintetičkim putem.Slobodne pentoze nalazimo jedino povremeno u mokraći. ili glikoloza (CHO-CH2OH) je laboratorijski proizvod. Nastaju tokom anaerobnog razlaganja glukoze. .1.2 Podela monosaharida prema broju ugljenikovih atoma Bioze. jer se nastajanjem sekundarne alkoholne grupe na drugom ugljenikovom atomu formira novi centar asimetrije. Glikoaldehid. takođe. jer se na taj način mogu od šećera s manjim brojem ugljenikovih atoma da dobiju šećeri sa većim brojem ugljenikovih atoma. .Glicerinaldehid i dioksiaceton.Cijanhidrinska sinteza: Poznata reakcija dobijanja oksikiselina od velike je važnosti za hemiju šećera.Šećer sa dva ugljenikova atoma nije nađen u prirodi. glicerinaldehid-fosfat i dioksiaceton-fosfat.1. Pentoze. Po sličnoj reakcionoj šemi može se od heksoze dobiti heptoza. Fosforni estri trioza. koja je prvi put nađena u timonukleinskoj kiselini. koji imaju jedan ugljenikov atom više u molekulu. Trioze.

koje imaju šest ugljenikovih atoma. šećer iz digitalis glikozida sa strukturom D-fukoze i kinovoza. paratifusa. jer je riboza jedina pentoza u takvom sastavu. . arabanima (arapska guma). npr. kao i u odgovarajućim nukleozidima. D-ksiloza je pentoza. Jedan tip nukleinskih kiselina je karakterističan po svom sadržaju riboze. gvanilnoj. U pentoze ubrajamo i metilpentoze.biljnog skeleta. inozinskoj kiselini). je nezamenljiva pentoza u čitavom nizu nukleotida (adenilnoj. Slobodna riboza se nalazi u piranoznom obliku. Metilpentoze ulaze u metabolizam samo nekih bakterija. Nalazi se u većim količinama u polisaharidima. koja ima konfiguraciju L-manoze. izolovana iz kininove kore. D. po nekima i PNA. Sisari je ne mogu fosforilisati i zato ne ulaze u njihov metabolizam. pa se po njoj zovu dezoksiribonukleinske kiseline (DNA). D-(—)-riboza. U drugom tipu nukleinskih kiselina nalazi se tetroza 2-dezoksiriboza. Nalaze se i u gumoznim smolama (trešnja. odnosno njen fosfatni estar.i L-arabinoza je šećer koji može služiti kao primer da u prirodi nalazimo levi i desni oblik istog šećera. pa su po tome i dobile ime — ribonukleinske kiseline (RNA). Arabinoza se deset puta teže resorbuje od glukoze. Ribuloza je ketopentoza. sluzima i pektinima. digitaloza. čiji su fosfatni estri nađeni kao međuproizvodi fotosinteze i u biološkim prelazima šećera jednih u druge. koja je prilično rasprostranjena u bilju u obliku polimera ksilana. To su L-ramnoza. koji nastaju od nukleotida odvajanjem fosfata. »pentozo-fosfatnom ciklusu«. u tzv. arapska guma) i pektinima.

semenkama i korenju. a posle uspostavljanja ravnoteže specifični ugao skretanja polarizovane ravni iznosi = +25. manani i galaktani — manozu i galaktozu. koju sintetišu izvesne bakterije. Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robison-ov estar). D-glukoza kristališe s jednim molom vode (monohidrat) ili bez nje (glucosum anhydricum).7°. pri mlečno-kiselom vrenju (Bacillus acidi lactici) nastaje D-mlečna kiselina.GLUKOZA α.D. samo se razlikuje po krajnjem proizvodu. U mišiću nastaje L-mlečna kiselina. Anaerobno razlaganje glukoze. slabije u metanolu i piridinu. Vodeni rastvor glukoze pokazuje mutarotaciju.Heksoze. Glukoza koja nastaje u toku varenja enzimskim cepanjem skroba. jer se nalazi u krvi u maloj. jer je desnogira. i dekstroza. jer se nalazi u grožđu. a vrlo malo u etanolu. I mikroorganizmi deponuju glukozu u obliku glikogena (npr. glikogen i celuloza daju samo glukozu. Topi se na 81°C. buternu kiselinu. prelazi iz tankog creva u krv i deponuje se u jetri i mišićima u obliku polisaharida glikogena. Glukoza se u vodi rastvara vrlo lako. .D.GLUKOZO -1-FOSFAT GLUKOZO-6-FOSFAT . Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu.Ovoj grupi pripadaju najvažniji i najpoznatiji prosti šećeri — monosaharidi. ali konstantnoj koncentraciji. U prirodi se nalazi zajedno s fruktozom u medu. inulin — fruktozu. Biološki je važna i ketoza L-sorboza. ćelijskom soku. kvasac). u ljudskom i životinjskom organizmu identična je s alkoholnim vrenjem kvasca (Saharomiceta). tako skrob. U manjim količinama nalaze se slobodne heksoze: glukoza i fruktoza. α. D (+ ) Glukoza zove se i grožđani šećer (saccharum uvae). Većina polisaharida u biljkama i životinjama daje hidrolizom samo heksoze. fermentacija ili glikoliza. sirćetnu kiselinu. slatkom voću. Poznata je i pod imenom krvni šećer. a različiti sojevi daju razne konačne proizvode: alkohol.

koji od galaktoze.5° Kao epimer glukoze i fruktoze daje isti osazon. Glukozo-6-fosfat nastaje iz glukoze i adenozintrifosfata (ATP) uz katalitičko dejstvo enzima heksokinaze.Glukozo-1-fosfat (G-l-P) nastaje fosforolitičkim razlaganjem skroba i pri razlaganju glikogena u jetri i mišiću (glikogenoliza). Oksidacijom primarne alkoholne grupe na šestom ugljenikovom atomu dobija se glukuronska kiselina. Manoza se topi na 133°C. morfin). Prirodni glukuronidi su β-oblika. Agar-agar. Vezivanje na glukuronsku kiselinu je samo jedan tip detoksikacije. Ova pojava zove se detoksikacija ili zaštitna sinteza. degradirani hormoni. a totalnom oksidacijom obeju krajnjih grupa u molekulu glukoze nastaje dvobazna šećerna kiselina. ali se može razlikovati po fenil-hidrazonu i hromatografski. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance. U biljkama se nalazi u obliku polisaharida galaktana. Glukuronska kiselina nastaje u organizmu enzimskom oksidacijom glukoze. razlikuje se samo po položaju -OH grupe na drugom ugljenikovom atomu. a specifični ugao skretanja ima = +14. čitav niz cerebrozida i galaktolipida ima galaktozu glikozidno vezanu za jedan aminoalkohol (sfingol). već samo u polisaharidima (manan) i u nekim glikoproteinima (ovomukoid). Manoza se ne nalazi slobodna u prirodi. D (+) Galaktoza zajedno s glukozom gradi disaharid laktozu ili mlečni šećer. D (+) Manoza je epimerna s glukozom tj. koje nastaju od hrane tokom varenja. Redukcijom prelazi glukoza u šestovalentni alkohol D-sorbitol.6-difosfata. Može da nastane i iz glukozo-1fosfata preko međuprodukta glukozo-l. Poluacetalni hidroksil u glukuronskoj kiselini može da se veže s nekim alkoholom ili kiselinom. . prema tome razlikujemo glikozidne (etarske) i estarske glukuronide. lekovi i otrovi (npr. Oksidacijom aldehidne grupe nastaje iz glukoze glukonska kiselina iz koje se dekarboksilacijom i oksidacijom dobija arabinoza.

koja se nalazi gotovo u svim biljkama u manjoj količini. Fruktoza redukuje isto kao i glukoza.Galaktoza lako kristališe iz vodenog rastvora. U voću se pored fruktoze nalazi vrlo često i glukoza. Kiselom . U nekim organima životinjskog organizma (mozak. čiji fosfatni estar nastaje iz ribozo-5fosfata i aktivnog glikolaldehida. Topi se na 103°C. Heptoze. Kvasac lako previre fruktozu. zato pišemo u njenoj formuli -OH grupu na petom ugljenikovom atomu na desnoj strani. tačka topljenja bezvodne galaktoze je 171°C. Dva fosforna estra fruktoze: fruktozo-6-fosfat (Neuberg-ov estar) i fruktozo-1. Po svojoj građi prirodna fruktoza je desne konfiguracije (D). testis) ima slobodne fruktoze. — Od monosaharida sa sedam ugljenikovih atoma treba spomenuti ketozu sedoheptulozu. No ona skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo = . a specifični ugao skretanja =+80°. a u kultivisanim biljkama šećernoj repi i šećernoj trsci — i to do 10%. po čemu je i dobila ime. Dijabetičari podnose bolje fruktozu od glukoze. 4.93°.2 AMINOŠEĆERI Na aminošećere prvi put se naišlo ispitujući hitin. Polisaharid inulin je polimer fruktoze (fruktozan). skeletnu supstancu koja se nalazi u oklopu rakova i drugih beskičmenjaka. što se koristi za identifikaciju galaktoze. D (—) Fruktoza (levuloza ili voćni šećer) nalazi se u raznom voću. a i drugi šećeri.6-difosfat (Harden-Young-ov estar) su biohemijski najvažniji međuproizvodi anaerobnog razlaganja glukoze.1. po čemu je i dobila ime levuloza. U medu se nalazi ekvimolekulska smeša fruktoze i glukoze. U semenskoj tečnosti (ejakulatu) fruktoza služi spermatozoidima kao izvor energije za održavanje njihove pokretljivosti. Galaktoza daje oksidacijom sluznu kiselinu (dikarbonska kiselina) koja je optički inaktivna (unutrašnja kompenzacija) i teško se rastvara u vodi. Fruktoza je najslađi šećer. Fruktoza sa glukozom izgrađuje disaharid saharozu. U disaharidima fruktoza je obično u furanoznom obliku. zato je med tako sladak.

Nalazi se u životinjskoj sluzi (pljuvački. zatim u glikolipidima. Amino-grupa glukozamina je obično acetilirana. je po svojoj hemijskoj konstituciji najbliža šećerima. koji je nađen kao sastavni deo glikolipida ćelijskih membrana (gangliozida) i oligosaharida mleka (»Bifundus faktoren«). u supstancama krvnih grupa i drugim komplikovano građenim polisaharidima.hidrolizom hitina dobija se glukozamin. jedinjenje kod kojeg je -OH grupa glukoze na drugom ugljenikovom atomu zamenjena aminogrupom. Neuraminska kiselina je aminošećer. N-metil derivat L-glukozamina nalazi se u streptomicinu. želudačnom soku. Ona je derivat manozamina iz koga se dobija aldolnom kondenzacijom s pirogrožđanom kiselinom. crevnoj sluzokoži) zajedno s glukuronskom kiselinom. nešto komplikovanije strukture. I amino-grupa galaktozamina je acetilovana (acetil—galaktozamin). D-Galaktozamin je strukturno sličan galaktozi. žuči. jedino se na drugom ugljenikovom atomu nalazi amino-grupa mesto -OH grupe. kvasac ne previre glukozamin. D-galaktozamin se dobija hidrolizom polisaharida hondroitinsumporne kiseline.1. kao sastavni deo glikoproteina. 4. po tome se i zove hondrozamin. Glukozamin redukuje Fehling-ov reagens kao i glukoza i daje isti osazon. D-Glukozamin zove se po svom poreklu i hitozamin. .3 ASKORBINSKA KISELINA L (+) askorbinska kiselina ili vitamin C.

1. Nedostatak askorbinske kiseline dovodi u organizmu do teških smetnji. Mezoinozitola ima i u biljkama. 4.Odavno je bilo poznato da su ljudi. Po svojoj hemijskoj građi inozitoli su izociklična jedinjenja. Tek četiri godine posle izolovanja i mnogih eksperimenata. Ima ga u leukocitima.390 V). i to fosforilisanog. Szent Gyorgyi (1927 g. koji su se hranili duže vremena konzervisanom hranom bez svežeg voća i povrća (mornari i zatvorenici) oboljevali od skorbuta. od kojih je mezoinozitol ili izoinozitol najrasprostranjeniji oblik. kristalnu supstancu. isti autor je konstatovao da ima u rukama dugo traženi vitamin C. Sa žitaricama dolazi u hleb. Prvi je Reichstein uspeo da sintetiše askorbinsku kiselinu (1934 g. a kao polazni materijal služi sorbitol. šipka (Rosa canina) i paprike (Capsicum vulgare).). slezini. ali ni do danas nije poznata uloga i mesto delovanja vitamina C. Mezoinozitol je optički neaktivan oblik inozitola i nalazi se u mišićima i unutrašnjim organima. jer stvara teško . jetri. Kiseli karakter vitamina C dolazi isključivo od enolnih grupa (dve hidroksilne grupe na -C=C-). Posle toga je vitamin C izolovan iz limuna i drugih agruma. Blagom oksidacijom askorbinska kiselina gubi dva vodonika i prelazi u dehidroaskorbinsku kiselinu. bubregu. Ova bolest se prvo manifestuje krvavljenjem desni (gingiva).4 INOZITOLI Inozitoli su biološki vrlo bliski šećerima. heksaoksi-derivati cikloheksana. Danas se askorbinska kiselina dobija naveliko sintezom. Kalijumova ili magnezijumova so heksafosfornog derivata mezoinozitola zove se fitin (phvtic acid). gde se 75 do 85% fosfora nalazi vezano u fitinu. Askorbinska kiselina je lakton 2-keto-L-gulonske kiseline. plućima i mozgu. Fitin otežava resorpciju kalcijuma.) je izolovao iz nadbubrežne žlezde čistu. koja je jako redukovala. koje su i nosioci reduktivnih osobina. Heksaoksi-derivati cikloheksana grade niz stereoizomera. Dejstvom raznih oksidoredukcionih enzima u tkivu prelaz askorbat– dehidroaskorbat je potpuno reverzibilan i važan je prirodni redoks-sistem određenog oksidacionog potencijala (Eo = + 0.

rastvorni kalcijumfosfat. fenolima. a nastala veza naziva se glikozidnom vezom.1. kojih ima u mozgu i u nekim semenkama(soja). kada poluacetalna grupa jednog šećera reaguje sa hidroksilnom grupom drugog. Glikozidi su jedinjenja tipa acetala. a za razliku od heterozida kod njih aglikon nije šećer. ne daje osazone. U ovakvom slučaju je i aglikon šećer i takvi glikozidi se zovu holozidi. a drugi od β-D-glukoze. Ova dva jedinjenja su najprostiji predstavnici glikozida i ne nalaze se u prirodi. fosfatida. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon. dajući jedinjenja poznata pod imenom glikozidi. Prirodu glikozidne veze objasnićemo na jednostavnom primeru. ona više ne redukuje Fehling-ov rastvor. Ako je takav hleb glavni izvor ishrane. 4. pigmenti cveća. od kojih prvi nastaje od α-D-glukoze. Glikozidi su vrlo rasprostranjeni u biljnom svetu. zatim se sa α— ili β — označi konfiguracija poluacetalnog hidroksila i na kraju stavi ime šećeta s nastavkom»ozid«. a poznati su i animalni glikozidi. Kada se reduktivna poluacetalna grupa veže na ovaj način u glikozid. manozidi — manoze. Tu pre svega spadaju za ishranu ljudi i životinja važni oligo i polisaharidi zatim farmakološki aktivni glikozidi. Glikozidna veza može da nastane i između dva molekula monosaharida. fruktozidi — fruktoze. Inozitola ima u kvascu i drugim mikroorganizmima. U njima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Tako se. zove se bios ili fitohormon rastenja kvasca. itd. koji stimulišu rad srca. a sa β-glukopiranozom: metil-β-glukopiranozid. Kod raznih životinja dokazana je metabolična veza inozitola s ugljenim hidratima. Imena glikozida grade se tako što se prvo stavi ime aglikona. . prirodne boje (indigo). Kada se glukoza zagreva sa metanolom i HCl dobijaju se dva glikozida: α i βmetilglukozid. na primer.5 GLIKOZIDI Poluacetalna grupa monosaharida je vrlo aktivna i stupa u reakciju s različitim alkoholima. Inozitol je sastavni deo lipozitola. tada organizam nema dovoljno kalcijuma. a konfiguracija prstena u molekulu šećera je stabilizovana u α ili β-obliku. a glukozidi su glikozidi glukoze. U starijoj literaturi ova jedinjenja nazivana su glukozidi. karbonskim kiselinama. U jaje ubrizgan šećer prelazi u inozitol. a od životinjskih poznati su cerebrozidi. glikozid koji je nastao od metilalkohola i αglukopiranoze zove: metil-α-glukopiranozid. a danas se zovu opštim imenom glikozidi.

Oni nastaju kada poluacetalna grupa monosaharida reaguje sa amino grupom nekog jedinjenja. Zbog toga disaharidi tipa maltoze redukuju Fehling-ov rastvor. Izdvajanjem jednog molekula ovde nastaje N-glikozidna veza. Prema tome. tetrasaharide. poznata pod imenom emulzin.08%.laktoza.6. nukleozidi i polinukleotidi o kojima će kasnije biti govora.48%. Razlikujemo dva tipa saharida: a) Tip maltoze. ne pokazuju . poznati su i Nglikozidi. mlečni šećer .2 i pro-centni sastav C-42. koji nastaju spajanjem n (dva.1. U ovu grupu jedinjenja spadaju cerebrozidi. dokazuje prisustvo β-glikozida. itd. ne redukuju Fehling-ov rastvor. pa ih često označavamo narodnim trivijalnim imenima. koji se zovu glikozidaze.maltoza. pri rastvaranju mutarotiraju i grade osazone. U takvim je disaharidima poluacetalni . H . — Najvažniji disaharidi sastoje se od dve heksoze. zove se α-glikozidaza. kod kojih je poluacetalni -OH jednog šećera reagovao s bilo kojom alkoholnom grupom drugog šećera. a β-glikozid β-glikozidaza. i glikozidi se lako hidrolizuju dejstvom kiselina ili enzima.Kao i svi acetali. Disaharidi. nastalih reakcijom šećera sa hidroksilnom grupom alkohola.6 OLIGOSAHARIDI Oligosaharidi su glikozidi. Pored takozvanih O-glikozida. b) Tip trehaloze. O . oligosaharide delimo na disaharide. Prema broju monosaharida. karboksilne grupe neke kiseline. Ovi enzimi mogu da posluže za dokazivanje konfiguracije glikozidne veze. 4. Neki oligosaharidi poznati su već odavno. trščani šećer saharoza.44%. Takvim disa-haridima zajednička je bruto formula C12H22O11. nekoliko trisaharida i tetra-saharida. molekulska težina 342. na primer βglikozidaza iz gorkih badema.OH drugog šećera ostao slobodan. ako enzim hidrolizuje α-glikozid. koji nastaje sjedinjavanjem isključivo poluacetalnih hidroksila oba šećera. fenola. gradeći glikozidne veze.51. Ovakvi disaharidi nemaju slobodne poluacetalne grupe. koja često ukazuju na poreklo: sladni šećer . Tako. Dosad je tačno ispitan samo mali broj disaharida. trisaharide. tri do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode: C6H12O6 + C6H12O6-H2O = C12H22O11 (disaharidi) 3 C6H12O6 –2 H2O = C18H32O16 (trisaharidi) Principijelno pri sjedinjavanju monosaharida u oligosaharid u reakciju stupa poluacetalna grupa jednog šećera s alkoholnom grupom drugog.

Maltoza se dejstvom enzima maltaza razlaže na dve glukoze. Maltaze mogu biti vrlo specifične (slad) ili manje specifične (crevni sok). a monosaharid koji se vezao za alkoholni hidroksil ostaje s nepromenjenim imenom. Maltaza iz creva razlaže ne samo maltozu nego celu grupu α-glukozida. a laktoza galaktozido-glukoza: Pošto u momentu nastajanja disaharida poluacetalni hidroksil ima određenu prostornu konfiguraciju. celulozu) ili su sastavni deo nekog glikozida.mutarotaciju i ne grade osazone. tako da se u zagradu stave brojevi ugljenikovih atoma. Kod disaharida drugog tipa mora se uzeti u obzir orijentacija i jednog i drugog poluacetalnog . I raspon kiseonikovog mosta u svakom pojedinom šećeru oligosaharida igra ulogu u nastajanju izomernih oblika. laktoza. Maltoza nastaje i razgradnjom skroba i glikogena u digestivnom traktu. Zato se hemijskom nomenklaturom označava i raspon kiseonikovog mosta. Hemijsko ime maltoze je α-D-glukozido —(l.5). dobija nastavak »id«. proizvodu industrije vrenja.5)-4-D-glukoza-(1. pa je za nju ispravniji naziv α-glukozidaza. β-β i α-β. Maltoza ili sladni šećer. trehaloza).OH. Neki disaharidi se nalaze slobodni u prirodi (saharoza. Imena disaharida grade se tako da ime monosaharida. na primer. između kojih postoji kiseonična veza: na primer: (1. Tip veze α ili β stavlja se ispred imena disaharida. to disaharidna veza prvog tipa može biti α ili β glikozidna. na primer kod maltoze odnosno celobioze. Umesto brojeva u . a (1. maltoza je glukozido-glukoza. koji nam služi za hranu. Broj 4 znači da se poluacetalni hidroksil jednog šećera vezao na alkoholnu grupu na 4-ugljenikovom atomu drugog šećera. pa imamo tri mogućnosti: α-α. čiji poluacetalni hidroksil ulazi u jedinjenje. dobio je ime po sladu.5) za piranoze. a drugi izgrađuju polisaharide (skrob.4) za furanoze. Poslednji slučaj imamo kod običnog šećera saharoze.

Proizvodi se ekstrakcijom i kristalizacijom iz ovih biljaka. kvasac previre saharozu.5). Maltoza redukuje Fehling-ov rastvor. a specifični ugao skretanja polarizovane ravni posle uspostavljanja ravnoteže je = 138. Kvasac ne previre celobiozu. Maltoza kristališe kao monohidrat. koji označavaju raspon kiseonikovog mosta. Saharoza se topi na 184°. iz koje se može dobiti pod povoljnim uslovima hidrolize. šećer iz repe. Njena teorijska važnost je velika jer izgrađuje polisaharid celulozu.5)—β-Dfruktozid (2. Hemijsko ime saharoze je α-D-glukozido (1. na primer emulzin iz gorkih badema. Pokazuje mutarotaciju. maltoza bi se tada zvala α-D-glukopiranozido-4D-glukopiranoza.zagradi. Saharoza je vrlo rasprostranjena u biljnom svetu. Celobioza je β-D-glukozido —(1. a razlikuje se od maltoze samo po β-glukozidnoj vezi. Saharoza. možemo staviti piranozido ili furanozido.5). potamni i daje karamel. Celobioza se ne nalazi slobodna u prirodi. U svetu se proizvodi oko 30 miliona tona saharoze.5) 4-D-glukoza-(l. Dejstvom enzima invertaze saharoza se cepa . Ne redukuje Fehling-ov reagens. lako se rastvara u vodi i alkoholu. nju razlažu β-gluko-zidaze. je disaharid koji se sastoji od glukoze i fruktoze. raspada se iznad tačke topljenja. trščani šećer. Lako se rastvara u vodi. stvara osazon i podržava vrenje kvaščevih gljivica. a najviše je ima u šećernoj trsci i šećernoj repi.8°. koje se u tu svrhu kultivišu.

5). Od njih zavisi koji se šećer kondenzuje i na koji način. i na »hranljive« koji su rezervna hrana. Ovde su stavljeni znakovi navoda. Za vreme varenja saharoza se cepa u tankom crevu. furanoza. 4. Daje obične redukcione probe na šećere. sastavni deo trisaharida melecitoze (α-glukozido-3-fruktoza).7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI Polisaharidi nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom.5)-4-D-glukoza (1. koji se onda lako resorbuju.5) posle hidrolize menja. izgrađenih od istog broja atoma. nego samo bubre i imaju sve osobine koloidnih velikih »molekula«. koji služe biljci ili životinji kao potporno tkivo za održavanje čvrste mehaničke strukture. a sam proces inverzija. jer se kod polisaharida ne radi u koloidnim rastvorima o česticama iste veličine. U tankom crevu postoji enzim laktaza (β-galaktozidaza). koji hidrolizuje mlečni šećer na sastavne monosaharide. Laktoza se posle partusa nalazi u urinu porodilja. a kiseline je razlažu na glukozu i galaktozu. preobraća »invertira«. meli bioza se nalazi u biljnim eksudatima i sastavni je deo trisaharida rafinoze (α-gala-tozido-6-glukoza). Mlečni šećer se rastvara u šest delova hladne vode. — Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. Struktura polisaharida. Ime dolazi zbog toga što se optičko skretanje saharoze ( + 66. Od ostalih disaharida spomenućemo neke samo po imenu: Genciobioza. . Prirodni polisaharidi se dele na »skeletne« ili »strukturne«.7°) i fruktoze (—93°) skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo. Topi se na 202°C. Ima čitav niz polisaharida koji se ne mogu uvrstiti u ovu klasifikaciju. a pri sirenju ostaje u surutki.na glukozu i fruktozu. Nagomilavanjem tako velikog broja molekula u jednu veliku česticu menjaju se osnovne osobine šećera: polisaharidi nisu slatkog ukusa. a ne rastvara se u etru i hladnom alkoholu. Pčelinji med je prirodni invertni šećer. Laktoza ili mlečni šećer je β-D-galaktozido-(l. sastavni deo glikozida amigdalina iz gorkih badema (β-glukozido-6glukoza). jer smesa glukoze (52. već o česticama istog načina unutrašnje građe. Iz tih razloga je struktura pojedinih polisaharida strogo određena. Čisti sojevi kvasca ne previru laktozu.1. ne rastvaraju se u vodi. Dobijena masa se zove invertni šećer. čija se veličina gomila (kumulira) više ili manje oko iste vrednosti. Nastaje u mlečnoj žlezdi sisara.

Međutim. 4. strogo određene. Način vezivanja je vrlo određen za svaki pojedini polisaharid. D-fruktoze. Na slici br. D-galaktoze. kada postoje dva ili tri načina međusobnog vezivanja monosaharida. D-galakturonska). kao što je to slučaj kod celuloze. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica Dglukoze.Od velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. kao kod celobioze. Tako se kod amiloze molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno α-glukozidno-1.1 prikazani su načini međusobnog vezivanja molekula šećera predstavljenih u obliku kružića. kao na primer skrob. . Kod celuloze se molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno (β-glukozidno 1. Poznati su zatim. onda grade jednolične lance. L i D-arabinoza. i to može da se vezuje bilo za alkoholne grupe drugog šećera bilo za njegov poluacetalni hidroksil. ali su one u raznim polisaharidima.4. i to pre svega zbog različitog načina međusobnog vezivanja jedinica D-glukopiranoze. Kod takvih polisaharida se hidroksilna grupa jednog šećera u glavnom lancu vezuje s poluacetalnim grupama šećera u bočnom lancu. kao što smo već naglasili. takvi polisaharidi imaju razgranat lanac i globularnu strukturu. kao i njihova biohemijska funkcija u biljci vrlo su različite. kao kod maltoze. koje su povezane β-glikozidno. Vrlo često se polisaharidi sastoje samo od jedne vrste monosaharida. Pri kondenzaciji monosaharida poluacetalni hidroksil uvek učestvuje. polisaharidi koji se sastoje od D-manoze.4. D-galaktozamin ili uronske kiseline (D-glukuronska. Neki se polisaharidi sastoje od derivata šećera kao što su: D-glukozamin. U slučaju kada se molekuli monosaharida međusobno vezuju samo na jedan način. Fizičke osobine amiloze i celuloze. Svi monosaharidi su u pojedinim polimerima raspoređeni po jednom određenom planu. Mogućne su razne kombinacije. Od pentoza grade polisaharide D-ksiloza.

Pri dobijanju celuloze drvo se prvo kuva kiselinama ili alkalijama. Životinje ne mogu da vare celulozu. jabuci i dr. Upotrebljava se u medicini. životni prostor.4 glukozidnim vezama spojena u dugačke lance. naročito ih ima mnogo u nekom voću kao dunji. a delimičnom hidrolizom celobioza. koja je β-1. Biljojedima. Odatle se i dobijaju. Filter hartija je jako prečišćena celuloza. Potpunom hidrolizom celuloze mineralnim kiselinama dobija se D-glukoza. pojačava peristaltiku creva i daje volumen fekalijama. Celuloza »puni« hranu. koji nastaje oksidativnom polimerizacijom supstance slične koniferilnom alkoholu. poznati pod imenom hemiceluloze.1. algama i lišajevima je beznačajna. Od celuloze se sastoji oko polovina materijala. Pektini takođe izgrađuju ćelijske membrane biljaka. Tu spadaju ksilani koji se sastoje od jedinica Dksiloze. . limunu. a životinje uopšte nemaju celuloze.Načini međusobnog vezivanja jedinica monosaharida u polisaharidima: A — lančasta struktura: S—jedno grananje: C—sa više tačaka grananja i D—višestruko grananje 4. a preživari u predželucima. U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. Činjenica da u ljudskoj hrani ima dosta celuloze (spanać. i manani.Slika 4. jer može da upije velike količine tečnosti.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI) Celuloza je najvažniji predstavnik strukturnih polisaharida u biljkama. a ona koristi njihovu sposobnost da razlažu celulozu. Produkti mikrobiološke razgradnje jesu niže masne kiseline. Količina celuloze u nekim mikroorganizmima. polimeri D-manoze. kojima celuloza služi kao hrana. Gossypium depuratum) je skoro 100% celuloza vlakana pamučne semenke. koje se sastoje od uronskih kiselina. Pamuk (medicinska vata. jer se u njima ne rastvara celuloza.1 . i njih ima najviše. u celuloznu strukturu se inkrustira lignin. kelj. Celuloza je građena isključivo od celobioze. pomažu mikroorganizmi.200 ostataka glukoze. zatim kisele hemiceluloze. U celuloznom vlaknu može lanac jednog »molekula« da sadrži i do 3. koji izgrađuje ćelijske zidove kod drveta i drugih biljnih proizvoda. sočiva) ne znači da čovek može da vari celulozu. Kod procesa prelaza zelene biljke u drvo. Životinja im pruža u svom debelom crevu. kupus.

Skrob se nalazi u obliku sitnih zrnaca u različitim delovima biljke. Čestice krompirove amiloze imaju molekulsku težinu od 4. Amilopektin je polisaharid.4--poligalakturonske kiseline. zato ćemo prvo o njoj govoriti.000 do 150. Amiloza je jednostavnije građena od amilopektina. a naročito u embrionalnom tkivu (krtola krompira.Nalaze se uvek u embrionalnom tkivu višeg bilja. a u prisustvu šećera daju čvrsti gel (želirano voće). Zrna su slične hemijske građe: spoljni deo (omotač) sastoji se od polisaharida amilopektina. Amilopektin jako bubri i lepljiv je. Pektini zrelog voća rastvaraju se u vodi. amiloza nehomogena. . a molekulska težina nekih amiloza iz semenja je 400 000. pirinča. Enzimskim razlaganjem amiloze dobija se maltoza. iako je taj lanac uvijen u obliku spirale sa po šest ostataka glukoze u jednom zavoju. Po svojoj hemijskoj građi pektini su kalcijumove i magnezijumove soli α1. Amiloza daje plavu boju s jodom. Skrob je glavna rezervna hrana biljnog organizma. koji je mnogo komplikovanije građen od amiloze. kukuruza). a srž od amiloze.4 glukozidnu vezu to se smatra da je amiloza isključivo lančasto građena. Pošto maltoza ima α-1. semenke žitarica: pšenice. I pojava tamno plave boje koju amiloza daje s jodom. objašnjava se adsorpcijom atoma joda unutar spirale amiloze. raži. Nalazi se u skrobnom zrncu obavijena amilopektinom i za svaku biljku je karakterističan odnos amiloze i amilopektina. sve su one jednake unutrašnje građe. a u nekim specijalnim vrstama graška i 75%. ječma. Oba polisaharida daju potpunom hidrolizom D-glukozu. Tako u krompirovom skrobu ima 20% amiloze. Zbog te svoje osobine pektini se upotrebljavaju u prehrambenoj industriji. Ima jedinstevenu osobinu da se nalazi u obliku zrna razne veličine i oblika.000. a ima i takvih vrsta kukuruza i pirinča gde je skrobno zrno isključivo građeno od amilopektina. U skrobnom zrncu ima ga oko tri puta više od amiloze. koji su karakteristični za svaku biljku. Pektin stalno prate arabani i galaktani. Prema predlogu našeg naučnika Samec-a. jer svojim aktivnim grupama obuhvata celi jedan zavoj u spirali. za amilopektin je prihvaćen naziv izo-amiloza. amilopektin ljubičastu. Misli se zato da enzim α-amilaza odjednom otcepljuje jedinke od šest ostataka glukoze. Iako je po veličini čestica. polimeri D-arabinoze odnosno D-galaktoze.

već daju jedinjenja niže molekulske težine. Slika 4. Kiselom hidrolizom ili zajedničkim dejstvom nekoliko enzima kao αamilaze (iz ječmenog slada). magnezijum. . Pojedinačno. Amilopektin daje s jodom ljubičastu ili mrku boju. rezervni polisaharid životinja. Razlika između amilopektina i glikogena postoji očigledno u broju molekula glukoze u običnim lancima i mestima grananja u glavnom lancu.4glikozidno povezanih jedinica glukoze nadovezuju se bočni lanci vezani α-1.3 .Amilopektin (deo molekula) Zrnca skroba imaju uvek male količine stranih tela: masne kiseline. I glikogen. i to uglavnom kod skroba podzemnih delova biljaka (npr. koja nije tako intenzivna kao plava boja. kalijum i natrijum.2. je slične razgranate strukture kao i amilopektin. skrob se kvantitativno razlaže do glukoze. globularnu građu. fosforne kiseline i katjone: kalcijum. Samo je fosoforna kiselina hemijski vezana sa skrobom (na 6-C atomu jedinica glukoze). β-amilaze i maltaze. koja se .Slika 4. koju daje amiloza s jodom i koja pokriva sve druge nijanse.6-glikozidno (mesto račvanja).Spirale amiloze Amilopektin ima račvastu i razgranatu strukturu: na glavne lance α-1. krompir). tako da amilopektin ima trodimenzionalnu. gore navedeni enzimi ne hidrolizuju skrob potpuno.

a neki pentoze. To su jedinjenja različite molekuske težine i prema tome kako se boje s jodom.1. Cholerae. Bakterijski polisaharidi su različitog sastava. a . kao V. Dekstrini imaju raznu tehničku primenu.4glikozidno. Ostali polisaharidi. B. graminin.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI) Poznat je veliki broj zoopolisaharida različitog hemijskog sastava i fiziološke uloge. poznat pod imenom agaragar. koje su međusobno vezane β-2. Već 2% rastvor agara lako želatinizuje i upotrebljava se za čvrste podloge u mikrobiologiji.3 i 1. Daljom razgradnjom nastaju eritrodekstrini. Primarna alkoholna grupa na 6-C atomu galaktoze je esterifikovana sumpornom kiselinom. ali sami ne mogu izazivati organizam da stvara antitela. Po svom sastavu agar spada u grupu mineralnih estara-polisaharida. antracis imaju aminošećere kao jedinice. Ovi polisaharidi su hapteni. Ostaci sumporne kiseline neutralisani su kalcijumom i magnezijumom. reproduktivne organe. koji daju crvenu do mrku boju s jodom. koji specifično reaguju s antitelom.1-fruktozidno. U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi viskoznih sekreta »sluzi«. koji daju plavu boju s jodom i najveće su molekulske težine. Oni pokrivaju i štite respiratorni i digestivni trakt.nazivaju dekstrinima. tako se specifični polisaharidi pneumokoka sastoje od glukoze i glukuronske kiseline. koje je izolovao Heidelberger iz filtrata nekih bakterija. Skrob → amilodekstrini → eritrodekstrini → ahrodekstrini → maltoza → glukoza Shema postepenog razlaganja skroba Dekstrini nastaju i dejstvom kiselina na skrob. — Postoji čitav niz fruktana. 4. Treba spomenuti polisaharid. koji se dobija iz crvenih algi (Rhodophvceae). Potpuna struktura mu još nije poznata. Od bakterijskih polisaharida važni su serološki specifični polisaharidi. Inulin je ciklične građe i ima trideset ostataka fruktoze u molekulu. zatim bakterijelni levani i sekalin iz roščića raži (Secale cornutum) zaražene gljivicom (Claviceps purpurea). Agar je galaktozan u kome su jedinice galaktoze povezane 1. dysenteriae i B. a i suvim zagrevanjem (kora hleba). pa i kao lepak. sinistrin. koji su dobili ime po biljkama u kojima su nađeni: asparagozin. a naročito ćelija jetre i mišića. Najduže je poznat i odavno ispitan glikogen ili — kako ga često zovu — životinjski skrob. On je metabolična i energetska rezerva skoro svih ćelija. Inulin spada u grupu rezervnih polisaharida i sastoji se od jedinica Dfruktofuranoze (fruktan). delimo ih na: amilodekstrine. Najviše ga ima u korenima glavočika (Compositae). Niskomolekularni ahrodekstrini ne boje se s jodom.

Heterozoopolisaharide ili heteroglikane (hialuronska kiselina. Komplekse zoopolisaharida a. Jaki antikoagulans heparin je polisaharid. Osim toga. I tireoglobulin ima u svom molekulu glukozamina. ne mogu se videti mikroskopom zrnca glikogena. a. Vezivno i rskavičavo tkivo sastoji se od znatnih količina kiselih polisaharida. koji se sastoje samo od jednog tipa monosaharida. Tako hormon prednjeg režnja hipofize. Kod mnogih nižih životinja. vezanih α-l. Molekul mu se sastoji od lanaca jedinica glukoze. jer one ne utiču na njega. Za izolovanje glikogena tkivo se prvo razara toplim alkalijama.4-glukozidno sa . gonadotropin urina trudnih žena (HCG) i gonadotropin krvnog seruma kobila (PMSG) imaju galaktozu i heksozamin. Pošto se neki od njih nalaze slobodni. Zoopolisaharide Homozoopolisaharide ili homoglikane (glikogen i hitin). Danas još nema jedne opšte prihvaćene klasifikacije ove velike grupe ugljenih hidrata. polisaharidi krvnih grupa). pa ga je tako i otkrio Claude Bernard. heparin. U tkivu koje je bogato glikogenom. kao što su insekti i ljuskari. Tek delovanjem alkohola glikogen se taloži. Glikogen je polisaharid račvasto-globularne strukture.naročito ih mnogo ima u embrionalnom tkivu. a drugi vezani u obliku nestabilnih kompleksa tipa soli ili hemijski vezani za proteine ili lipide. b. O kompleksnim zoopolisaharidima biće govora u poglavlju o Složenim belančevinama. 4. Zooglikolipide II. ima heksozamina. jer je on rastvoren u protoplazmi. c. podelićemo ih u dve velike grupe: I. Glikogena ima u nekim gljivama. u čijem su molekulu polimerizovana dva ili više monosaharida. Životinjski organizam nagomilava rezerve glikogena u jetri i mišiću. koji stimuliše rad folikula (FSH). hondroitin-sulfat. Po svojoj funkciji i strukturi vrlo je sličan skrobu.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI) Glikogen je glavni rezervni polisaharid životinja.1. glavna strukturna i zaštitna supstanca je polisaharid hitin. neki hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. kvascima i bakterijama. Iz ovih nekoliko primera vidi se od kolike su važnosti animalni polisaharidi. b. galaktoze i manoze. Komplekse s proteinima (mukoproteine i glikoproteine). Zooglikolipoproteine.

Od njega se sastoji oklop rakova.grananjima α-l. Molekule N-acetil-D-glukozamina povezane su u hitinu—1. Tako nastaje Corijev estar.4—glikozidno. slično kao i kod amilopektina. Slika 4.6-glukozidno. Glavni lanac se sastoji od 12 do 18 jedinica glukoze (u zavisnosti od porekla glikogena). Hitin je strukturna supstanca nižih životinja i insekata. a u bočnim lancima ima 25 do 27 jedinica. Molekuli hitina su vlaknaste strukture i po tome liči na celulozu.Šematski izgled molekula glikogena . glukozo-1-fosfat (G-l-P). Enzimsko razlaganje glikogena analogno je kao i kod skroba. Proces se zove glikogenoliza. glikogen se nalazi tokom metabolizma u ravnoteži s drugim komponentama životinjskog organizma.4 . Kao rezerva glukoze. Hitin je polimer N-acetil-D-glukozamina. a nalazi se i u ćelijama nekih gljiva. Potpunom hidrolizom hitina dobijaju se skoro teorijske vrednosti Dglukozamina i sirćetne kiseline. Molekulska težina glikogena kreće se od jednog do nekoliko miliona.

Ovi enzimi su vrlo rasprostranjeni i od velike biološke važnosti.4-glikozidno. Amino-grupa amino-šećera je uvek acetilovana ili sulfatirana. gradeći dugačke lančaste molekule. pevčeve kreste i drugog materijala. Ovakve osnovne disaharidne jedinice vezuju se međusobno β-1. U neutralnim rastvorima je vrlo viskozna. Pri prodiranju patogenih organizama u životinjsko telo (infekciji) hialuronidaza im olakšava ulaz. Molekulska težina hialuronske kiseline iz pupčane vrpce iznosi 4 do 8 miliona. hondroitin-sumporna kiselina i heparin. Mukopolisaharidi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. Hialuronska kiselina je u životinjskom organizmu cementna supstanca subkutanog i drugog tkiva. sinovijalne tečnosti. vezivnog kožnog tkiva. Hialuronidaze ima i u životinjskom organizmu npr. Nalazi se i slobodna. a docnije iz pupčane vrpce. koji se sastoje od amino šećera (D-glukozamina ili D-galaktozamina) i uronskih kiselina. a viskozitet joj je proporcionalan sa stepenom polimerizacije. Hialuronska kiselina je prvo izolovana iz staklastog tela oka. Najpoznatiji polisaharidi ove grupe su: Hialuronska kiselina. hialuronidaza. dolazi do razlaganja hialuronske kiseline. Pošto su to vrlo viskozne i sluzave supstance dato im je ime mukopolisaharidi. Ima ih u patogenim organizmima i u otrovima zmija i insekata. Pod dejstvom hidrolitičkih enzima. ali je vrlo često vezana za proteine.4. Hialuronska kiselina sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i N-acetil-D-glukozamina. u testisima. koji se sastoje od jedne uronske kiseline vezane β-glikozidno za treći ugljenikov atom aminošećera (l→3). Osnovne jedinice ove grupe polisaharida su disaharidi.11 HETEROGLIKANI U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi.1. jer cepajući hialuronsku kiselinu . Druga važna funkcija hialuronske kiseline je da u sinovijalnoj tečnosti služi kao neka vrsta podmazivača u zglobovima.

Vrlo lako može da se preparira iz nosne rskavice. Tako je dokazana D-galaktoza. Pored toga su i alkoholne grupe amino šećera esterifikovane sumpornom kiselinom.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA Metabolizam ugljenih hidrata. kao i metabolizam masti i proteina. B i C hondroitinsulfat. mucinu želudca.smanjuje viskozitet tkiva. β-l→4). Hialuronidaza testisa hidrolizuje i hondroitin-sulfat. slezini i krvi. N-acetilgalaktozamin i Lfukoza u specifičnim supstancma izolovanim iz mucina želudca. a disaharidnih jedinica I→4. Pod intermedijernim metabolizmom se podrazumeva celokupni splet metaboličkih procesa. 4. O (H). Disaharidna jedinica hondroitin sulfata C sastoji se od glukuronske kiseline i N-acetil-D-galaktozamin-6-sulfata (β-l→3. Na sličan način hialuronidaza testisa olakšava spermijama ulaz u neoplođeno jaje. Metabolizam obuhvata stotine enzimskih reakcija koje se obično prikazuju nepreglednim shemama i daju utisak beznadežne složenosti. timusu. Sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i D-glukozamin-N-sumporne kiseline. predstavlja zajedničku i povezanu aktivnost mnogobrojnih multienzimskih organizacija koje učestvuju u razmeni materije i energije između ćelije i njene okoline. tečnostima ovarijalnih cista i drugim sekretima. centarlni metabolički putevi su jednostavni i slični za sve oblike života. B. pljuvački. Vezivanje u disaharidu je l→3. krvni antikoagulans. Polisaharidi krvnih grupa nađeni su u eritrocitima. Interesantno je da sve ove supstance gube svoje specifično dejstvo otcepljenjem acetilnih grupa. Hondroitin-sumpoma kiselina ili hondroitin-sulfat izgrađuje osnovnu supstancu životinjskog vezivnog tkiva i rskavica. Međutim. Do danas su izolovani A. Molekulska težina heparina kreće se između 17 000 do 20 000. Njegova funkcija se sastoji: . plućima. Polisaharidi raznih krvnih grupa mogu da se sastoje od istih osnovnih monosaharida. Krvne grupe A. nađen je u jetri. Heparin (α-heparin). Rh-faktor sastoje od polisaharida vezanih za proteine.

odigrava u tri stepena. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). lipide i druge karakteristične ćelijske komponente i 4) Da formira i razgrađuje one biomolekule koji imaju specijalne funkcije. jer njegov digestivni trakt ne luči nikakav enzim. gliko-proteini. 4. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. fruktoza) u manjim količinama. na primer hormone. jer njihovi simbiotični mikroorganizmi započinju njeno razlaganje. Prema tome. Pored skroba i šećera u hrani se nalaze i drugi ugljeni hidrati: celuloza. Prosečna kalorična vrednosti ugljenih hidrata iznosi 17 kJ po gramu. naročito posle varenja nukleinskih kiselina i voćnih pentozana. Za održavanja života i normalnog metabolizma jedino je potrebna glukoza ili bilo koji njen svarljivi polimer. glikogen. osnovne molekule. Tako heksoze. koji ima samo dva C atoma. dolazi do potpune oksidacije u ugljendioksid i četiri atoma vodonika. čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima. Čovek ne vari celulozu. Razgradnja ugljenih hidrata teče preko niza povezanih reakcija koje se odigravaju u tri stepena. jer se svi oblici potrebni organizmu sintetišu od glukoze.2) Da preuzima hemijsku energiju okoline. bilo u obliku hrane bilo u obliku sunčeve energije. heksoze (glukoza. Preživari i životinje sa dobro razvijenim slepim crevom (caecum) mogu da koriste i celulozu. bitnim ugljenim hidratom. koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. takođe. nukleinske kiseline. koji se nalaze u najpristupačnijim biljnim proizvodima (žitaricama i krompiru). Sa ugljenim hidratima se pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA Pod normalnim uslovima. U prvom hranljivi se sastojci cepaju na prostije. koji bi bio sposoban da je hidrolizuje. U drugom stepenu nastali produkt razgrađuje se do još prostijih jedinjenja. Sama glukoza može da se sintetiše od . nema nikakve dijetalne potrebe za nekim specifičnim. Polisaharidi na haksoze ili pentoze. sem toga ima i pentoza. Anabolizam se. Sve heksoze u organizmu lako prelaze u glukozu. U trećem stepenu katabolizma. U hrani se nalaze pored spomenutih polisaharida i prosti šećeri. a za novorođenče je najvažnija laktoza. koji se dalje cepa u acetil -koenzim A. 3) Da od uzete hrane sintetiše sastavne opeke ćelije i da ih ugradi u proteine. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu. Četiri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja.2.

4 i α-l. Apsorbovani šećeri ulaze u portalnu cirkulaciju i prenose se u jetru. uglavnom. u kojima su ove veze netaknute (dekstrini). gde se manja količina hidrolizuje pod dejstvom stomačne HCl.6-glukozidnom vezom. Udeo pljuvačne amilaze u varenju ugljenih hidrata je nesiguran. Za razliku od varenja proteina i lipida.drugih organskih jedinjenja npr. prostom difuzijom.6glukozidaza (3. koje su međusobno povezane α-1.4 i α-1. Hidroliza maltoze. α-Amilaza se nalazi i u pljuvački i u pankreasnom soku. u srednjem delu tankog creva. kompaktan i zauzima malo prostora. koji ostaju posle dejstva α-amilaze.2. Konformacija aktivnog centra α-amilaze je takva da može da se cepa svaka druga veza. čija je struktura fiziološki vrlo povoljna. jer hidrolizuje veze unutar lanca. naziva se endo-amilaza. Najveći deo razgradnje ugljenih hidrata se dešava u tankom crevu dejstvom pankreasne amilaze. jer se hrana zadržava u ustima vrlo kratko. može da se sastoji od 3 000 do 30 000 jedinica glukoze. odn. koja ulazi verovatno.1. Zato se ona zove i dekstrinogena amilaza. sastavljeni su samo od jedinica D-glukoze. cepa enzim izomaltaza ili oligo-l.1. broj jedinica . piruvata ili aminokiselina — ovaj proces se zove glukoneogeneza. probava ugljenih hidrata nije komplikovan proces.1. Iz istog razloga.4 veza prema α-1. pa se kao krajnji proizvod javlja najvećim delom samo maltoza. tako da posle hidrolize amilopektina ostaju niži oligosaharidi. Od monosaharida najlakše se apsorbuje galaktoza. u digestivnom traktu hidrolizuju do monosaharida.2. zatim redom glukoza i fruktoza. Ona se nalazi u tankom crevu i hidrolizuje i neke disaharide. 4. Pošto je pH optimum amilaze u području pH=7.6 je takav da se nizovi glukoze račvaju posle svakih 10 do 12 jedinica.1). α-l. Molekulska težina glikogena varira od 0. koje su povezane α-1.4-α-D-glukan 4-glukanohidrolaza 3.2. u tankom crevu dejstvom niskospecifičnih enzima: α-glukozidaze. laktoze i saharoze odigrava se. U probavnom traktu se skrob i glikogen razlažu dejstvom enzima αamilaze (1.5 —5 x 106 . Apsorpcija se dešava. molekul glikogenaje loptastog izgleda. β-galaktozidaze i β-fruktozidaze. Ugljeni hidrati se dakle.10). Zbog grananja.6-glukozidne veze. Homoglikani. Ona ne hidrolizuje α-1. kao što je skrob. To je odraz relativne jednostavnosti njihove hemijske strukture. pre nego što se apsorbuju. Za njenu punu aktivnost su potrebni Cl¯ i Ca2+joni.6-glukozidne veze na mestima grananja u amilopektinu i dekstrinima.6-glikozidnim vezama. takođe. dejstvo enzima prestaje čim hrana dođe u kontakt sa kiselim sadržajem stomaka. Odnos α1.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena.

Mobilni oblik ugljenih hidrata u krvi je glukoza. Fosforilaze su vrlo rasprostranjeni enzimi.4. transferni enzimi (glukozil-transferaze 2.4 glukozidnu vezu i prenosi ostatak glukoze na fosfornu kiselinu. dakle. Međutim. Kao što se na slici 4.6 vidi proizvod reakcije je D-glukozo-1-fosfat. glikogenoliza. pa se razlaže u ćeliji gde je uskladišten. To su aktivna mesta u molekulu glikogena na kojima počinje njegovo razlaganje (fosforobza) a isto tako i vezivanje daljnih molekula glukoze kada teče obrnuti proces. koji se nalaze u biljkama. Potpuna razgradnja glikogena do glukoze odvija se u tri stepena. životinjama i mikroorganizmima.1). kad god njihovo snabdevanje glukozom iz krvi nije dovoljno.1. . a drugo u prugastim mišićima koja se razlikuju po ulozi i korišćenju. postoje dva odvojena mesta. Slika 4. cepa α-1. Usled velike dimenzije čestica. glikogeneza. On obezbeđuje energiju za mišiće. deponovan u jetri održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou između obroka. Putevi razgradnje i sinteze su isti i za jetreni i za mišićni glikogen. a povećava za vreme mirovanja.glukoze (5—10%) se nalazi spolja na krajevima. Fosforilaze su.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA) Razlaganje glikogena. Dejstvo fosforilaze se sastoji u tome da otkida ostatke glukoze sa nereducirajućeg kraja glikogena. Koncentracija glikogena se smanjuje u toku napornog rada. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima.5 . Glikogen. glikogen ne može da se transportuje sa jednog mesta na drugo. od kojih je fosforoliza najbolje proučena. Mišićni glikogen ne prelazi u krvnu glukozu. jedno u jetri. sa slobodnom —OH grupom na četvrtom C-atomu.U glikogenu postoji samo jedna slobodna »reducirajuća« poluacetalna glupa (C—1).2.Položaj glikogena jetre i mišića u metabolizmu ugljenih hidrata 4. odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene (ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze.

jedna oligotransferaza. Prvi. Ona otkida orto-fosfatne ostatke od serinskih ostataka. zbog čega aktivni tetramer enzima prelazi u dva . α-1.7 . prenosi tri (ili dva) ostatka glukoze sa prikraćenog spoljnog lanca na drugi lanac amiloznog tipa (α-1. glukanskog lanca Potrošnja energije deponovane u obliku glikogena i održavanje koncentracije glukoze u krvi na normalnom nivou i pod uslovima gladovanja. Slika 4. Svaka jedinica sadrži ostatak fosfoserina. Posle njenog dejstva ostaje samo jedna glukoza vezana α-l.Intramolekulski prenos triostatka glukoze i produžavanje amiloznog α-1.Fosforilaza ne može da cepa α-l. Da bi se razlaganje glikogena nastavilo.4).6 . Aktivna fosforilaza a je kristalizovana. koji je kovalentno vezan za ostatak lizina. a sastoji se od četiri identične jedinice. bitnu ulogu igra oligomerna struktura enzima fosforilaze. Aktivni oblik (fosforilaza a) prelazi u neaktivni dejstvom enzima fosforilaza-fosfataza. koji sprečava rasipanje rezervi i gubitak energije.7).2.1. fosforilaza može opet da dejstvuje na novi lanac.33). održava se pomoću homeostatskog procesa. Zbog takve strukture mišićna fosforilaza je regulatorni enzim. stupaju u akciju još dva enzima. Njena molekulska težina iznosi 380 000. koju hidrolitički cepa drugi enzim.4. koji reaguje prilikom iznenadnih potreba povećanog mišićnog rada i omogućava regulaciju potrošnje glikogena. koji se pojavio na površini. koji je bitan za katalitičku aktivnost i jedan koenzim piridoksal-fosfat. U ovom kontrolnom mehanizmu.Fosforolitično cepanje ostataka glukoze sa neredukujućeg kraja glikogena dejstvom fosforilaze Slika 4.6-glukozidne veze.6 glukozidaza (3. Na taj način. pa njeno dejstvo prestaje kada se približi mestu račvanja. koji se javlja u dva oblika: aktivni (fosforilaza a) i neaktivni (fosforilaza b).6-glikozidno (slika 4.

6-difosfat 2. . koja analogno svim kinazama zahteva prisustvo Mg2+ jona.2. koga luči pankreas kada se koncentracija glukoze u krvi smanji. Enzim–OH+glukozo-1. fosfoglukomutaza sadrži. fosforilaza javlja u aktivnom i neaktivnom obliku.8) Dejstvom fosfoglukomutaze dolazi do premeštanja orto-fosfatnog ostatka sa položaja 1-glukoze na položaj 6. Kao što smo videli krajnji produkt fos-forolitičkog razlaganja glikogena i skroba u ćeliji je glukozo-1-fosfat (slika 4. jetrena fosforilaza se strukturno razlikuje od mišićne.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA) Sinteza glikogena od glukoze odigrava se u jetri i mišićima na isti način. takođe. ostatke fosfoserina. Reakcija se odvija u dva stepena: Slika 4. koji predstavljaju neaktivni enzim. reguliše se potrošnja glikogena.Reverzibilno prelaženje aktivne fosforilaze a u neaktivnu fosforilazu b 1. U jetri se.6-di fosfata. U jetri se nalazi enzim glukozo-6-fosfataza (a nema ga u mišićima) koja hidrolitički cepa ostatak fosforne kiseline iz G-6-fosfata: D-glukozo-6-fosfat+H2O→D-glukoza + Pi 4. fosforilazakinaza. naime. Regulacija aktivnosti fosforilaze je samo jedan stepen kontrolnog mehanizma razgradnje glikogena. koji aktivno učestvuje u reakciji prenošenja orto-fosfata sa enzimskog molekula. fosforilazu b. da održava nivo glukoze u krvi. Međutim. Modulator ove regulacije je sistem ATP—ADP.dimera. Aktivaciju katalizuje poseban enzim. u ovom slučaju c-AMP-a. U jetri je prelaz glukozo-1-fosfata u glukozo-6-fosfat reakcija koja joj omogućava da održava koncentraciju glukoze u krvi na normalnom nivou. Fosforilaza b može da pređe u aktivnu fosforilazu dejstvom pozitivnog modulatora. U vezi s tim u regulaciji učestvuje hormon glukagon. čiji je odnos kontrolisan. Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat→Enzim–OH+glukozo-1. Na ovaj način. Za aktivnost enzima je potrebno prisustvo Mg-+ jona i kofaktora glukozo-1.6-difosfat→Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat U obliku G–6–P ulaze jedinice glukoze (glikozilni ostaci) iz glikogena u metabolički proces anaerobne razgradnje. pomeranjem odnosa aktivne i neaktivne fosforilaze. tako da nastaje glukozo-6-fosfat.8 . Isto tako kontrolni mehanizam je podešen sa funkcijom jetrenog glikogena. koji počinje preko adrenergičnih vlakana. koji su bitni za enzimsku aktivnost.

koji se prvo energetski obogaćuju primanjem energije od UTP-a: G – 1 – P + UTP → uridin-difosfat-glukoza+ PPi U reakciji. Pirofosfat se vrlo brzo hidrolizuje u dva molekula fosfata. nastaje uridin-difosfat glukoza (UDPG) i pirofosfat. a kod povećane (npr. Fosforilaciju glukoze u prisustvu ATP-a i Mg2+ jona katalizuju dva enzima. koji prenose energiju sa ATP-a zajedno sa fosforil-ostatkom kao i sve kinaze.Glukoza ulazi i u katabolične (glikoliza) i u anabolične procese (sinteza glikogena) u obliku svog fosfatnog estra glukozo-6-fosfata (G-6-P). Njihov kosupstrat je MgATP2-. izlazi iz reakcije i ravnoteža se pomera na desnu stranu. Sam UTP nastaje prenošenjem energije sa ATP-a na uridin-difosfat (UDP) dejstvom nukleozid-difosfokinaze: ATP + UDP ↔ ADP+UTP Sinteza glikogena. Reakciju katalizuje fosfoglukomutaza. Povezivanje jedinica glukoze α-1. To je transferaza.4 amilozni deo glikogena. Sledeći korak u sintezi glikogena je prevođenje glukozo-6-fosfata u glukozo1-fosfat. U drugom stepenu sinteze nastaje pravolinijski α-1. koju katalizuje pirofosforilaza. a i ostalih disaharida i oligosaharida.4 vezom katalizuje enzim glikogensintetaza. kod normalne koncentracije glukoze u krvi reakciju katalizuje heksokinaza. koja prenosi glukozilne ostatke od UDP-glukoze na 4 OH-grupu glukoze u postojećem amiloznom lancu (primer): UDP-glukoza+(glukoza)n→UDP+(glukoza)n+1 . u šećernoj bolesti) glukokinaza: Heksokinaza i glukokinaza su transferni enzimi. o kojoj je već bilo govora. odigrava se prenošenjem celih molekula glukoze (tačnije glukozila). Za formiranje svake glukozidne veze potrebna je energija. Sinteza glikogena od glukozo-1-fosfata (G—I —P) ne ide na isti način kao njegova razgradnja: Ona se odvija u tri stepena. U mišićima se nalazi samo heksokinaza. koju u ovom slučaju neposredno daje uridin-trifosfat (UTP).

On skida završne glikozilne ostatke sa amiloznog dela (oko 6 ostataka) i prenosi ih na šestu OH-grupu glukoze u istom lancu ili na neki drugi pored njega (slika 4.Grananje glikogena 4. koji regulišu aktivnost glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri. Na slici 4.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA Faktori koji kontrolišu sintezu i fosforolizu glikogena su detaljno ispitivani. epinefrina i hormona rasta. amilo-l.9 . .Kada se na ovaj način izgradi lanac od 10-12 molekula glukoze.2.10 su dati najvažniji faktori. glukagona. počinje proces grananja. jer je vrlo dugo poznato da su pod endokrinom kontrolom insulina. steroidnih hormona. Slika 4. Produživanje ovog novog lanca ide opet dejstvom glikogensintetaza.9).6-transglikozilaza.4-l. Ovaj treći stepen sinteze glikogena katalizuje enzim »račvanja« (ili grananja). Oni dejstvuju na različitim mestima u meta-bolizmu glukoze.

Glikogen-sintetaza kao i fosforilaza postoji u dva oblika: »aktivni« I(inde-pendent=nezavisna) i »neaktivni« D-oblik (dependent=zavisna). Nazivi »nezavis-na« i »zavisna« odnose se na to da li je aktivna ili nije u prisustvu alosternog akti-vatora glukozo-6-fosfata, jer je glikogen sintetaza I alosterni enzim. Obrnuto, nego što je slučaj kod fosforilaze, sintetaza je

aktivna u defosforilisanom obliku. Ona se aktiviše dejstvom fosfataze, a inaktiviše kada se fosforilira dejstvom kinaze. Ki-naza, koju opet aktivira ciklični 3,5-adenozin monofosfat, verovatno je ista protein-kinaza, koja katalizuje aktivaciju fosforilaze b kinaze. I ovde postoji ste-penasti regulacioni mehanizam, kojemu je početni signal hormonalna aktivacija adenil-ciklaze. Ovaj enzim je lociran u ćelijskoj membrani. Na ovaj način, adrenalin u mišićima i glukagon i adrenalin u jetri smanjuju brzinu sinteze glikogena istovre-meno kad pojačavaju njegovu razgradnju.
Slika 4.10 - Najvažniji faktori regulacije aktivnosti glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri

4.2.6 GLIKOLIZA Razlaganje skroba i glikogena je samo priprema rezervnih ugljenih hidrata da uđu u metabolični proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno.

Anaerobna razgradnja glukoze ili fermentacija je najprimitivniji proces, koji se zadržao po filogenetskom nasleđu i u visoko diferenciranim organizmima. Naime život je na zemlji nastao kada u atmosferi nije bilo kiseonika, nego azota, amoni-jaka i CO2, pa su se živa bića morala da prilagode anaerobnim uslovima. Zbog toga je anaerobna razgradnja glukoze, koja se naziva i glikoliza, najprostiji biološki proces i jedini koji u anaerobnim organizmima dobija energiju iz glukoze. Viši organizmi su zadržali glikolitički put, kao početak aerobnog cepanja glukoze. Glikoliza je u njih, pored toga, i rezervni, uvek prisutan proces, da u nedostatku kise-onika ili krajnjem naporu mišići mogu da se snabde energijom: Anaerobni uslovi: glukoza Aerobni uslovi: glukoza fermentacioni produkti CO2+H2O fermentacioni produkti

Fermentacija je kao i respiracija oksido-redukcioni proces u kome dolazi do prenosa elektrona. Oni se razlikuju po krajnjem primaocu elektrona: u fermentaciji je to neko organsko jedinjenje, koje nastaje u toku samo fermentacije (npr. pirogrožđana kiselina), a u respiraciji je krajnji primalac elektrona kiseonik. Zbog toga što se dešava anaerobno, u fermentaciji dolazi samo do intramolekulske oksido-redukcije, a krajnji proizvod se nalazi na istom oksido-redukcionom stepenu kao i početni supstrat — glukoza. To jasno proizlazi iz sadržaja vodonika u molekulu: glukoza sadrži dva vodonika na atom ugljenika (C6H12O6), kao i krajnji proizvod mlečno-kiselinskog vrenja, mlečna kiselina (C3H6O3). Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. Putevi razgradnje glukoze su identični u oba, razlika postoji samo u krajnjem proizvodu. U mlečno-kiselinskom vrenju krajnji proizvod je mlečna kiselina: C6H12O5 → 2 CH3CHOHCOOH a u alkoholnom, etanol i CO2: C6H12O6 → 2CH3CH2OH + 2CO2 I u jednom i drugom oslobađa se dovoljno energije, tako da nastaju dva mola ade-nozin-trifosfata pro mol glukoze. Na osnovu toga, reakcije glikolize su pomerene u pravcu nastajanja laktata. Videćemo, međutim, kasnije da mnoge reakcije glikolize prati mala promena slobodne energije i da mogu da teku reverzibilno u pravcu bio-sinteze glukoze od laktata. Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija, od kojih su samo tri ireverzibilne. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u

citoplazmi. U toku glikolitičnog razlaganja glukoze izdvajaju se dva stepena. U prvom se unosi energija u obliku dva mola ATP-a, a u drugom dolazi do oslobađanja 4 mola ATP-a. I stepen glikolize (početne reakcije) U početnom stepenu glikolize pripremaju se glukoza i drugi monosaharidi (manoza, galaktoza, pentoze) za ulazak u razgradnju, koji se sastoji u tome da se neutralni molekul monosaharida prevede u energetski bogatije jedinjenje. Ćelija uvek radi ekonomično, pa tako i ovde sve monosaharide prevodi u jedno zajedničko jedinjenje glukozo-6-fosfat (G6-P). Kao što je već ranije rečeno ovu reakciju katalizuje heksokinaza pod normalnim uslovima: ATP + α-D-glukoza → ADP+G-6-P ΔG°' = -16,7 kJ heksokinaza je nisko specifičan enzim, tako da može da fosforiliše i manozu i fruktozu na položaju šest. Reakcija heksokinaze je ireverzibilna, jer je egzergonska i teče uz potrošnju ATP-a. Glukozo-1-fosfat, koji nastaje razgradnjom glikogena, nalazi se na istom ener-getskom nivou kao i glukozo 6-fosfat. G-l-P prelazi u G-6-P dejstvom fosfogluko-mutaze, o kojoj je bilo govora kod razgradnje glikogena.

Slika 4.11 - Prvi stepen glikolitičke razgradnje monosaharida

U drugoj reakciji glikolize, glukozo-6-fosfat (G-6-P) prelazi u izomerni fruktozo-6-fosfat (F-6-P). Reakciju katalizuje jedna izomeraza, glukozofosfat-izomeraza (5.3.1.9): α-D-glukozo-6-fosfat ↔ α-D-fruktozo-6-fosfat Fruktozo-6-fosfat ima kao derivat fruktoze petočlani prsten, pa je reaktivniji od glukozo-6-fosfata. Reakcija je reverzibilna. Treća reakcija glikolize je slična prvoj, po tome što je to još jedno mesto aktivacije uz potrošnju drugog mola ATP-a. Energija se prenosi dejstvom fosfofruktokinaze (2.7.1.11) koja kao i sve kinaze, radi u prisustvu Mg2+jona. Fruktozo-6-fosfat prelazi u energetski bogatije jedinjenje fruktozo-l,6-difosfat: ATP+D-fruktozo-6-fosfat ↔ ADP+D-fruktozo-l,6-difosfat ΔG° = -14,2 kJ Reakcija je iz energetskih razloga ireverzibilna. Jedan drugi enzim (fruktozo-1,6-fosfataza) prevodi fruktozo-l,6-difosfat u fruktozo-6-fosfat.

Fosfofruktokinaza je regulatorni enzim, koji ima bitnu ulogu u regulaciji glikolize. Njegovi pozitivni modulatori su ADP i AMP. Energijom bogati fruktozo-l,6-difosfat, u sledećoj reakciji glikolize, razlaže se u dva šećera sa tri C-atoma D-fruktozo-l,6-difosfat ↔ dihidroksiaceton fosfat+D-glicerinaldehid-3-fosfat ΔG°' = + 30kJ Reakciju katalizuje jedna liaza, aldolaza (4.1.2.13). To je vrlo rasprostranjeni enzim, za čiju su katalitičku aktivnost bitne slobodne— SH grupe. Prema promeni slobodne energije, ravnoteža reakcije aldolaze bi trebala da bude na strani fruktozo-l,6-difosfata. Međutim, ravnoteža je na strani trioza, jer je jedna od njih, glicerinaldehid-3-fosfat, supstrat sledeće reakcije. Kao takav, on stalno izlazi iz reakcije, usled čega se ravnoteža stalno pomera na desnu stranu. Iz istog razloga, odnosno da bi se obezbedile dovoljne količine glicerinaldehid-3-fosfata za daljnu razgradnju, i dihidroksiaceton-fosfat reverzibilno prelazi u glicerinaldehid-3-fosfat dihidroksiaceton-fosfat ↔D-glicerinaldehid-3-fosfat Ovu reverzibilnu izomerizaciju katalizuje triozofosfat-izomeraza (5.3.1.1). Cepanjem fruktozo-l,6-difosfata u dve trioze završava se prvi stepen glikolize. U njemu se sve heksoze prevode u zajednički produkt Dglicerinaldehid-3-fosfat, što znači da su od jedinjenja sa 6 C-atoma (heksoza) nastala dva sa po 3 C-atoma (trioze). Za ovu razgradnju utrošena su dva mola adenozin-trifosfata. II stepen glikolize U drugom delu glikolize dolazi do oslobađanja energije u obliku 4 mola ATP-a (od svake jedinice sa 3 C-atoma po dva ATP-a). Prva reakcija počinje oksidacijom D-glicerinaldehid-3-fosfata u 1,3difosfo-glicerinsku kiselinu: D-glicerinaldehid-3-fosfat + NAD+Pi → 1,3-difosfoglicerat + NADH + H+ ΔG°' = + 6,3kJ Reakciju katalizuje NAD specifična glicerinaldehid-3-fosfat dehidrogenaza. Oksidaciono sredstvo ove reakcije je koenzim NAD, koji se redukuje u NADH preuzimanjem vodonika. Ova reakcija je već prodiskutovana u poglavlju o enzimima. U gornjoj reakciji proizvod oksidacije D-glicerinaldehid-3-fosfata, nije slobona kiselina, već njen anhidrid sa fosfornom kiselinom, 1,3difosfoglicerat. Znači da se istovremeno sa oksidacijom odigravao i proces

fosforilacije produkta. Ovako spregnuti procesi, se nazivaju oksidativna fosforilacija na nivou supstrata. Pomoću njih ćelija ne dozvoljava da se energija oksidacija gubi u vidu toplote, već ih hvata (konzerviše) u vidu energetski bogatih jedinjenja, kao što je u našem primeru 1,3-difosfoglicerat. Pokušaćemo da objasnimo ovaj proces, uzimajući da se odigravaju dve reakcije povezane preko zajedničkog intermedijera: 1. oksidacija aldehida u kiselinu R–CHO+H2O+NAD+→COO-+NADH+2H+ Reakcija je egzergonska, oslobađa se energija ΔG°' = – 43 kJ 2. fosforilacija nastale kiseline u produkt u koji je ugrađena energija oksidacije: Reakcija je endergonska i teče samo spregnuta sa reakcijom oksidacije.

Zbirna promena energije iznosi: ΔG0l = -43 + 49,4 = 6,3kJ Mehanizam ove reakcije je detaljno studiran i može se naći u udžbenicima enzimologije. Energija može u ćeliji da se prenosi sa kataboličnih na anabolične procese jedino pomoću sistema ATP-ADP. Zato se i u procesu glikolize energija sadržana u 1,3-difosfogliceratu prenosi na ADP: 1,3-difosfoglicerat+ADP → 3-fosfoglicerat+ATP DG°'=–18,8 kJ Prenošenje energije katalizuje jedna kinaza, fosfoglicerat-kinaza (2.7.2.3). Ovom reakcijom je završen proces oksidacije glicerinaldehid-3fosfata i dobijen prvi mol ATP-a, odnosno od svake trioze po jedan. Sledeća reakcija je u stvari priprema 3-fosfoglicerata za drugu, intramolekulsku oksidaciju, premeštanjem ostatka fosforne kiseline sa položaja 3 na položaj 2:

Ovu reverzibilnu reakciju katalizuje jedna izomeraza, fosfogliceromutaza (5.4.2.1).

Druga reakcija glikolize u kojoj se dobija energija, je odvajanje molekula vode iz 2-fosfoglicerata. Produkt reakcije je energetski bogato jedinjenje, fosfoenolpiruvat, koje hidrolizom oslobađa —62 kJ:

Reakciju katalizuje enolaza (4.2.1.11), koja pripada rodu liaza. Ako pogledamo formulu fosfoenolpiruvata vidimo da je gubitkom vode došlo do intramolekulske oksidacije na drugom C-atomu i to na račun redukcije prvog C-atoma. Karboksilna grupa je najviši oksidacioni stepen ugljenika i ona se u toj reakciji nije promenila (treći C-atom)., Energija se sa fosfoenolpiruvata prenosi, dejstvom piruvat kinaze (2.7.1.40), na ADP, tako da se u ovoj reakciji dobija drugi mol ATP-a od jedne trioze: fosfoenolpiruvat+ADP → piruvat+ATP ΔG°' = - 31,4 kJ Reakcija je egzergonska i ireverzibilna pod intracelularnim uslovima. To znači da sintezu fosfoenolpiruvata od piruvata katalizuju drugi enzimi. Piruvat kinazu inhibišu NADH, citrat i ATP. Ireverzibilne reakcije glikolize su, dakle, reakcija: heksokinaze, fosfofrukto kinaze i piruvat kinaze. Prve dve troše po jedan ATP, a u trećoj se dobija. U poslednjoj reakciji glikolize piruvat se redukuje u laktat, dejstvom NAD specifične laktat-dehidrogenaze:

Redukciono sredstvo u gornjoj reakciji je NADH, koji je nastao prilikom oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata (prva reakcija II stepena). Na osnovu promene slobodne energije, vidi se da je ravnoteža pomerena na strani laktata. Poslednja reakcija glikolize, nastajanje laktata od piruvata, odigrava se samo pod anaerobnim uslovima, odnosno kada je ćeliji potrebno više energije, nego što može da dobije aerobnom oksidacijom piruvata u mitohondrijama. Dobar primer nastajanja takve situacije je kod napornog fizičkog rada, kada su se rezerve glikogena razgradile do piruvata, a nastali NADH ne može, zbog nedostatka kiseonika da se reoksidiše u NAD. Da bi se omogućilo da glikoliza teče, NADH se reoksidiše u reakciji laktat-dehidrogenaze.

Koncentracija laktata u krvi čoveka, u stanju mirovanja, iznosi 0,5-1,5 mmol/1 Za vreme fizičkog rada, ona može da poraste i do 20 mmol/1. Od nagomilanog laktata nastaje u jetri glukoza (glukoneogeneza). Na taj način se nadoknađuju zalihe glikogena u mišićima, kad kontrakcija prestane. Kao što je ranije rečeno identifikovano je pet izoenzima laktatdehidrogenaze. Njihove relativne koncentracije variraju u zavisnosti od funkcije tkiva ili organa. 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE Alkoholno vrenje se razlikuje od glikolize (mlečno-kiselinskog vrenja) po krajnjem produktu. U prvom je krajnji produkt alkohol, a u drugom mlečna kiselina:

Kao što se vidi iz toka reakcija, u alkoholnoj fermentaciji sudeluju još dva enzima.-piruvat-dekarboksilaza (4.1.1.1) i alkohol-dehidrogenaza (1.1.1.1). Dejstvom prvog enzima, koji ima za prostetičnu grupu tiamin pirofosfat (TPP piruvat se dekar-boksilira, gubi CO 2, i prelazi u acetaldehid. U drugoj reakciji acetaldehid se redukuje u etanol, a redukciono sredstvo je NADH. Kao što se vidi u alkoholnoj fermentaciji je nastajanje etanola direktno analogno nastajanju laktata, jer i u jednoj i drugoj reakciji dolazi do reoksidacije NAD. Ovim reakcijama se obnavlja NAD+ za reakciju oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata, a time ponovni tok glikolize. 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE U toku anaerobne glikolize, kada je laktat krajnji proizvod, dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. Pod aerobnim uslovima, kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline, nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog nikotinamid dinukleotida (NADH). Ta dva mola NADH su energetski ekvivalentna sa šest mola ATP-a, kada se oksiduju u lancu disanja. Zbog toga je celokupni dobitak ATP- pod aerobnim uslovima 8 mola ATP-a na svaki mol glukoze.

U slučaju kada je glikogen supstrat glikolize, pa se glukozo-6-fosfat stvara bez utroška jednog ATP-a, onda je dobitak energije veći za jedan mol ATP-a. On tada iznosi za anaerobne uslove tri mola, a za aerobne devet mola ATP-a po metabolizovanom glukozilnom ostatku. 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA Pod glukoneogenezom se podrazumeva sinteza glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja, kao što su laktat, piruvat i proizvodi nastali dezaminacijom aminokiselina. Glikoneogeneza ili tačnije glikogenogeneza, je sinteza glikogena iz tih istih jedinjenja. Glikoneogeneza je u suštini obratni proces od glikolize i mnogi intermedijeri i enzimi su zajednički u oba puta. Glukoneogeneza se odvija u jetri, mada i neki drugi organi, a naročito bubreg, mogu da sintetišu glukozu na taj način. U skeletnim mišićima praktično nema enzima specifičnih za glukoneogenezu, pa zato laktat, koji nastaje za vreme kontrakcije, mora krvotokom da dospe u jetru da bi poslužio kao supstrat za sintezu glukoze. Videli smo da su u toku anaerobne razgradnje glukoze tri reakcije (zbog velike promene slobodne energije), ireverzibilne: 1.) prelaženje glukoze u glukozo-6-fosfat, 2.) nastajanje fruktoze-l,6-difosfata od fruktozo-6fosfata i 3.) fosfoenolpiruvata od piruvata. Zbog toga u sintezi postoje posebni enzimi, koji zaobilaze gornje ireverzibilne reakcije. Nastajanje fosfoenolpiruvata od piruvata. - Fosforilacija piruvata u fosfoenol-piruvat odigrava se u nizu reakcija, dejstvom enzima koji se nalaze i u mitohondrijama i u citoplazmi. Prvo dolazi do karboksilacije piruvata (vezivanja CO2) pri čemu nastaje oksalacetat:

Ovu reakciju katalizuje mitohondrijalni enzim, piruvat karboksilaza, čija je prostetična grupa biotin. Enzim je aktivan samo u prisustvu acetil-KoA. Energiju za karboksilaciju piruvata daje ATP. Nastali oksalacetat, konačno reaguje sa GTP-om prelazeći u fosfoenolpiruvat:

Enzim koji katalizuje ovu reakciju, fosfoenolkarboksikinaza, nalazi se u citoplazmi, a oksalacetat nastaje u mitohondrijama. Pošto je mitohondrijalna membrana nepermeabilna za oksalacetat, postoji zaobilazni mehanizam, koji omogućava njegov izlaz u citoplazmu. U ovom prenosu učestvuju dva razna enzima, koja katalizuju istu reakciju i koja su smeštena s obe strane membrane, a to su mitohondrijalna i citoplazmatska malat-dehidrogenaza. U mitohondrijama se nastali oksalacetat prvo redukuje u prisustvu mitohondrijalnog NADH u malat: Malat difunduje iz mitohondrija u citoplazmu, gde se ponova oksiduje u oksalacet dejstvom citoplazmatskog enzima.

Slika 4.12 - Nastajanje fosofoenolpiruvata iz piruvata, zaobilaznim prenosom oksalacetata kroz mitohondrijalnu membranu

Ukupna promena nastajanja fosfoenolpiruvata može se izraziti sledećom reakcijom: piruvat + ATP + GTP→fosfoenolpiruvat + ADP + GDP + Pi Promena slobodne energije ove reakcije je mala (ΔG°' = + 0,8 kJ) i ona je reverzibilna. Znači da će se fosfoenolpiruvat stvarati kada god ima dovoljno piruvata i kada je odnos ATP/ADP veliki. Ne treba da se zaboravi da je u toku reakcije došlo i do prenosa dva vodonikova atoma od mitohondrijalnog NADH (vezanih za malat) na citoplazmatski NAD+.

4.6-difosfat+H2O → glukoza+Pi Ovaj enzim se nalazi samo u jetri. se dejstvom jedne transferaze (fosfogalaktozo-uridiltransferaza) prenosi galaktoza na uridindifosfat (UDP). U toj reakciji nastaje UDP-galaktoza i glukozo-1-fosfat. najveći deo fruktoze ulazi drugim putem u glikolizu. u proces glikolize: D-gliceraldehid + ATP → 3-fosfoglicerladehid + ADP Galaktoza posle niza promena u kojima sudeluju tri enzima. a u citozolu za oksidaciju malata u oksalacetat.6-difosfata nastane fruktozo-6-fosfat. a druga od mlečne laktoze. ulazi u metabolizam u obliku glukoze-1-fosfat (slika 4. Drugo mesto glukoneogeneze koje treba da se zaobiđe je da od fruktoze-1. dejstvom glukozo-6-fosfataze. a u citozolu oksidovanog oblika NAD+. Međutim. koja oslobađa glukozu iz njenog estra. pa je njen metabolizam važan u prvoj godini života. Zbog toga su u mitohodrijama pogodni uslovi za redukciju oksalacetata u malat. Dejstvom specifične fruktokinaze uz utrošak jednog ATP-a nastaje fruktozo-1-fosfat: D-fruktoza + ATP→D-fruktozo-1-fosfat+ADP Tako nastali fruktozo-1-fosfat se cepa u D-gliceraldehid i dihidroksiaceton-fosfat dejstvom enzima.13). posle fosforilacije u 3-fosfogliceraldehid. On svoju funkciju obavlja bez obzira da li je glukozo-6-fosfat intermedijer u razgradnji glikogena ili je nastao u procesu glukoneogeneze. O njegovoj ulozi u snabdevanju krvi glukozom bilo je već ranije opisano. Zatim. fruktoza i galaktoza. koji se nalazi samo u jetri (fruktozo-1-fosfat aldolaza): fruktozo-1-fosfat → D-gliceraldehid + dihidroksiaceton-fosfat D-Gliceraldehid ulazi.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE Pored glukoze u hrani se nalaze još dve veoma važne heksoze. . glukozo-6-fosfata: fruktozo-l. dejstvom specifične galaktokinaze i utrošak jednog ATP-a. Ovaj prelaz se ostvaruje dejstvom hidrolitičnog enzima fruktozo-6-fosfataze: fruktozo-l.2. Dejstvom jedne epimeraze dolazi do promene položaja OH-grupa na 4 C-atomu galaktoze i UDP-galaktoza se epimerizuje u UDP-glukozu.6-difosfat+H2O → fruktozo-6-fosfat + Pi Ne sličan način se i treće mesto glukoneogeneze zaobilazi.U mitohondrijama ima više redukovanog NADH. Kao što se na slici vidi prvo dolazi do fosforilacije u galaktozo-1-fosfat. Prva potiče uglavnom od saharoze. Fruktoza može dejstvom heksokinaze da se fosforiliše u fruktozo-6-fosfat i tako uđe u proces glikolize.

izuzev što se fosforna grupa α-glicerofosfata hidrolitički odvaja dejstvom αglicerofosfataze. Dejstvom dva enzima. Glicerol je sastavni deo mnogih lipida i kao sastojak neutralnih masti unosi se s hranom u većim količinama. jer je povezan sa reakcijama glikolize i glukoneogeneze.Slika 4. oslobađa se njenom potpunom oksidacijom u prisustvu kiseonika. a to se dešava kada ćelija diše: glukoza+6 O2→6CO2 + 6H2O ΔG°'=-2 871 kJ .12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA Videli smo da se u toku anaerobne glikolize. 4. Za vreme te razgradnje oslobađa se samo mali deo energije koju sadrži glukoza (2 ATP-a). glukoza (ili glikogen) razgrađuje u laktat.13 . glicerokinaze i α-glicerofosfat-dehidrogenaze prelazi glicerol u dihidroksiacetonfosfat: Glicerol može da se sintetiše obratnim smerom gornjih reakcija.2.2. 4. koju sadrži glukoza.7 kJ Slobodna energija.Nastajanje glukozo-1-fosfata od galaktoze-1-fosfata Kod male dece koja nemaju uridil-transferazu dolazi do nagomilavanja galaktoze i galaktozo-1-fosfata u krvi (galaktozemija). a najveći deo ostaje vezan u laktatu: Glukoza → 2 laktata ΔG°'=-196.11 METABOLIZAM GLICEROLA O metabolizmu glicerola govorićemo na ovom mestu.

koji ima dva C-atoma: aktivnu sirćetnu kiselinu ili acetil-KoA. ni neorganski fosfat. fumarat i oksalacetat iz amino-kiselina. Organizacija aerobnog metabolizma prikazana je na slici 4. . koja se odigrava u Krebs-ovom ciklusu je: CH3COOH + 2H2O→2CO2 + 8H Kao što se vidi iz jednačine u CLK ne sudeluje molekulski kiseonik. limunsku kiselinu. Krebs-ov ciklus je kružni proces u koji ulaze ostaci od 2 C-atoma kondenzacijom sa jedinjenjem od 4 C-atoma (oksalsirćetnom kiselinom) u jedinjenje od 6 C-atoma. oksidacija acetil-ostatka (2 C-atoma) u CO 2 i H-atoma u ciklusu trikarbonskih kiselina i transport elektronskih ekvivalenata (4x2 H) do molekulskog kiseonika. koji nastaju u CLK razgradnjom jednog ostatka sirćetne kiseline oksiduju se dalje u lancu disanja spajanjem s molekulskim kiseonikom u H2O i kod toga se dobija velika količina energije (11 ATP-a = 341 kJ / za 2 C-ostatka). Kao što se na slici 4. 8 H-atoma. Ona se odvija u tri stepena: 1) 2) 3) nastajanje acetil-KoA iz piruvata. Uvođenjem kiseonika. i jedinjenje sa 4 Catoma.Prema tome. to male količine oksalsirćetne kiseline mogu da posluže za razgradnju neograničene količine ostataka sirćetne kiseline. Oksidacijom ćilibarne kiseline u oksalsirćetnu. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs (1937 g. Njegova prvenstvena uloga sastoji se u tome da dehidrogenira (oduzme vodonikove atome) sirćetnu kiselinu do CO 2 i 8 H. masnih i aminokiselina. ćelija pod anaerobnim uslovima mora da potroši daleko veće količine glukoze. u kružnom procesu. koji se zove ciklus trikarbonskih kiselina ili ciklus limunske kiseline (CLK). dakle. ona se usporava i prestaje nagomilavanje laktata.13. acetil-KoA iz masti. CLK je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličnih puteva: piruvat dobijen iz ugijenih hidrata.) i po njemu se zove i Krebs-ov ciklus. a ni ATP. Pošto je proces kružni. Ukupna promena. Ona se u ciklusu razgrađuje u dva molekula CO. Za razliku od glikolize. Glikoliza teče. On se oksiduje u CO 2 i H-atome.14 vidi. α-ketoglutarat. da bi dobila potrebnu energiju. Ovaj poslednji stepen je praćen dobijanjem energije u obliku ATP-a i zove se oksidativna fosforilacija. krug se završava i može ponova da uđe novi ostatak od 2 C-atoma. Pojavu inhibicije glikolize (ili potrošnje glukoze) posle uvođenja kiseonika. nego pod aerobnim. ćilibarnu kiselinu. prvi je zapazio Pasteur i ona se po njemu zove Pasteur-ov efekt. vrlo brzo u odsustvu kiseonika. svi hranljivi sastojci oksidativnom razgradnjom prelaze u jedan krajnji proizvod.

.

Krajnji proizvod svakog stepena je zaokružen Za razliku od glikolize. oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. koja se odigrava u citozolu ili »rastvorljivoj« frakciji ćelije.Organizacija aerobnog metabolizma. Enzimi koji .14 .Slika 4.

13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA Oksidacija piruvata u acetil-KoA je jedini put uključivanja ugljenih hidrata u aerobni metabolizam. Redukovanu liponsku kiselinu reoksiduje treći flavoenzim.3. koji se sastoji od tri enzima: piruvat-dekarboksilaze (E1–4. vezan kao E1-TPP.1.6.4.katalizuju respiraciju nalaze se.2. sastavni deo kompleksa: Prostetičnu grupu flavoenzima reoksiduje NAD +. koji se redukuje u NADH. naravno uz katalitičko dejstvo drugih enzima.a njegovom oksidacijom u respiratornom lancu dobijaju se 3 ATP-a. odnosno CLK.1). liponska kiselina vezana za E2.3). a njegov ostatak se vezuje za TPP u obliku hidroksietil derivata: 1) E1-TPP+CH3COCOOH→E1-TPP-CHOH-CO3+CO2 Dejstvom drugog enzima hidroksietil-ostatak se prenosi na liponsku kiselinu. koji prelazi u acetil-KoA: Acetil-KoA otkida se s enzimskog kompleksa i ulazi u CLK. koenzim A.1.1. dakle. flavinadenin-dinukleotid (E3-FAD) i nikotinamid adenin-dinukleotid (NAD+). u mitohondrijama i to neki u matriksu. . koja ga istovremeno oksiduje u acetil-ostatak: U ovoj oksidacionoj reakciji liponska kiselina se redukovala. 4.12) i flavoenzim dihidroliponil-dehidrogenaze (E3. liponil-reduktazatransacetilaze (E2–2. Oksidaciju katalizuje multienzimski kompleks piruvat-dehidrogenaze. Reakcija oksidacije počinje dekarboksilacijom piruvata. U reakcijama učestvuju pet koenzima: tiamin-pirofosfat (TPP). a neki čvrsto vezani za unutrašnju membranu .1. Ovakvo enzimsko dupliranje se javlja zbog nepermeabilnosti unutrašnje membrane mitohondrija za neke metabolite. Nastala acetilna grupa za E2 prenosi se na tiolnu grupu koenzima A. Pojedine reakcije CLK mogu da se odigraju i van mitohondrija.

Oksidacija piruvata je potpuno analogna oksidaciji α-ketoglutarne kiseline u: sukcinil-KoA.Odigravanje ovog niza reakcija predstavljeno je na slici 4. .5 kJ).Inicijalna reakcija ciklusa trikarbonskih kiselina koja daje početnu energiju. a vodonikove atome na E3 flavoenzim (E3-FAD). čija razgradnja ide preko acetil-KoA.15 .14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA Stvaranja citrata. Zato se ugljeni hidrati ne mogu da sintetišu od acetil-KoA ili od masnih kiselina. Iz toga proizlazi da acetil-KoA ne može da pređe u piruvat karboksilacijom i da tako posluži kao supstrat za glukoneogenezu.KOA+NADH+H+ CO2 Oksidativna dekarboksilacija je praćena velikom promenom slobodne energije (ΔG°'= 33. je aldolna kondenzacija acetil-KoA i oksalacetata (OA) u limunsku kiselinu: .2. Slika 4. a elektrone (H) na flavoenzim(E3-FAB) Zbirna reakcija oksidativne dekarboksilacije piruvata je CH3COCOOH+NAD++HS-KOA→CH3CO-S. prenosi kao neka poluga ostatak piruvata sa piruvat dekarboksilaze (E1) na koenzim A. U oba slučaja dolazi do dekarboksilacije jedne ketokiseline i nastajanja derivata koenzima A. 4.15 iz koje se vidi da liponska kiselina vezana za peptidni lanac enzima (E2).Liponska kiselina vezana za peptidni lanac liponilreduktazetransacetilaze (E2) prenosi acetilni ostatak na HS-KoA. pa je prema tome ireverzibilna.

pa prema tome i brzina rada ciklusa zavisi od odnosa koncentracija ATP : ADP i NADH : NAD+. To je regulatorni enzim.2 kJ). da od simetričnog molekula citrata nastaje asimetrični L-izocitrat. U Krebs-ovom ciklusu se simetrični molekul citrata ponaša kao asimetričan.Ravnoteža akonitoze Zvezdicama su obeleženi C-atomi. Slika 4. koji potiču od acetil-K oA Pretpostavlja se da u toku reakcije. jer mu krajnje (—CH2—COOH) grupe nisu ekvivalentne. jer se dešava hidroliza tioestarske veze acetil-KoA a pomerena je na stranu citrata.16 . U reakciji dolazi do intramolekulskog premeštanja molekula vode tako. Reakciju katalizuje regulatorni enzim citrat-sintaza. Jaki inhibitor ove reakcije u većini organizma je ATP. Pozitivni modulator NAD-specifične izocitrat-dehidrogenaze je ADP. Fe2+joni aktivišu akonitazu. Ravnoteža akonitaze. a u E. . preko nezasićene cis-akonitne kiseline.Coli i NADH. Fe2+ koje ima šest koordinativnih veza gradi kompleks i sa enzimom i citratom i učestvuje u prenošenju Hatoma i OH.Enzim akonitaza katalizuje reverzibilno prelaženje citrata u L-izocitrat.grupe vode sa trećeg C-atoma citrata na drugi. za čiju je punu aktivnost potrebno prisustvo Mg 2+ ili Mn2+ jona. . Reakcija NAD specifične izocitrat-dehidrogenaze Oksidaciju L-izocitrata u α-ketoglutarat katalizuju dva enzima: NAD i NADP specifične izocitrat-dehidrogenaze: Izocitrat + NAD+(NADP+) → α-ketoglutarat+NADH(NADPH) + CO2 + H+ NAD specifičan enzim se nalazi samo u mitohondrijama i on katalizuje oksidaciju izocitrata u Krebs-ovom ciklusu.Reakcija je egzergonska (DG°'=–32. O ovome će biti kasnije govora.

Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat odigrava se u dva stepena: prvo se α-ketoglutarat oksidativno dekarboksilira u sukcinil-KoA: α-ketoglutarat + NAD+ + HS . U gornjoj reakciji nastali GTP lako predaje energiju krajnjeg fosforilostatka adenozin-difosfatu dejstvom nukleozid-difosfat-kinaze : GTP + ADP → GDP + ATP Sukcinil-KoA sudeluje takođe i u reakcijama prenosa koenzima A na druge karbonske kiseline. Reakcija sukcinat-dehidrogenaze. a drugi predaje energiju. . Kranji produkt gornje reakcije sukcinil-KoA sadrži energetski bogatu tioestarsku vezu kao i acetil-KoA.NADP-specifična izocitrat-dehidrogenaza nije alosterni enzim. FAD i NAD +. sledeća reakcija prenosa na acetoacetat bitna u metabolizmu ketonskih tela. a koenzim FAD se redukuje u FADH2: . HS—KoA. kao i α-ketoglutarat za procese transaminacije. Ovo je primer fosforilacije na nivou supstrata u CLK.KoA→sukcinil-KoA + CO2 + NADH + H+ Reakcija je egzergonska (ΔG°' = -33. Ona igra ulogu u biosintetskim reakcijama za koje obezbeđuje dovoljne količine redukovanog NADH. koja se na kraju odlaže u obliku ATP-a.Dejstvom flavoenzima sukcinatdehidro-genaze. sukcinat se oksiduje u fumarat. Sličan primer smo imali kod glikolize u reakciji piruvatkinaze. U reakciji učestvuju isti koenzimi: TPP.5 kJ) i ireverzibilna. Razlika između ova dva derivata koenzima A je u tome što acetil-KoA obezbeđuje energiju za inicijalnu reakciju Krebs-ovog ciklusa (reakciju citrat-sintaze). liponska kiselina. Tako je npr. a nalazi se i u citozolu. Mehanizam reakcije je analogan oksidativnoj dekarboksilaciji piruvata. Drugi stepen oksidacije α-keto-glutarata je prenos energije na gvanidin-difosfat u prisustvu neorganskog fosfata (Pi): sukcinil-KoA+Pi + GDP → sukcinat +GTP + HS – KoA Reakciju katalizuje sukcinil-tiokinaza.

ona teče u pravcu nastajanja oksalacetata.dehidrogenaza katalizuje oksidaciju L-malata u oksalacetat: Iako je reakcija endergonska. koja. a ne NAD. Sukcinat-dehidrogenaza ima neke osobine alosternih enzima.U zadnjoj reakciji ciklusa NADspecifična malat . Oksidacija malata u oksalacetat. jer on odmah reaguje s acetil-KoA i reakcija se pomera na desnu stranu. Fumaraza katalizije reverzibilnu hidrataciju fumarata u L. ili tačnije acetil-KoA. sukcinat i malat. Nagomilavanje oksalsirćetne kiseline. Kružni proces oksidacije acetil-KoA završava se. dakle. nastaje u zadnjoj reakciji ciklusa trikarbonskih kiselina. Zbog toga male količine ove kiseline omogućuju oksidaciju veoma velikih količina piruvata. . . a dikarbonske kiseline (malonska i oksal-sirćetna) je kompetitivno inhibiraju.Oksidacija sukcinata razlikuje se od ostalih oksidacija u CLK.malat: Fumaraza deluje stereospecifično. ponovnim nastajanjem oksalacetata. reguliše kao kompetitivni inhibitor svoju sopstvenu sintezu. Aktivišu je fosfati. što u njoj učestvuje FAD. Prenosom vodonika u lancu disanja od FAD dobijaju se samo dva mola ATP-a. jer se stvara (a i dehidrira) samo Lstereoizomer malata.

4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE Videli smo da se piruvat oksiduje u CLK do C0 2, u pet oksidacionih reakcija. U svakom oksidacionom stepenu izgubi po jedan par vodonikovih atoma, ukupno 5x2H. Ovi vodonikovi atomi se u lancu disanja prenose do kiseonika i oksiduju u vodu. Četiri para vodonika ulaze vezani za NADH, a jedan za FADH2 sukcinat-dehidrogenaze. U prvom prenosu nastaju oksidativnom fosforilacijom 3 ATP-a na svaki par vodonika, a u drugom 2 ATP-a, ukupno 12 ATP-a. Ako ovome dodamo i onaj ATP-koji se dobija prilikom oksidativne dekarboksilacije αketoglutarne kiseline, prenosom energije sa sukcinil-KoA na GDP, onda je ukupan dobitak energije15 mola ATP-a pro mol piruvata. Ako se setimo da smo ranije izračunali, da se u toku glikolize do piruvata dobija 8 mola ATP-a pro mol glukoze i ako ovo dodamo broju mola ATPa oslobođenih u toku oksidacije dva mola piruvata, onda to iznosi 38 mola ATP-a pro mol glukoze. Ako uporedimo energiju koju sadrže 38 mola ATP-a sa energijom 2 ATPa, koja nastaju anaerobnom razgradnjom glukoze, očito je da se aerobnom razgradnjom dobija daleko više energije. 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA Videli smo da ciklus trikarbonskih kiselina omogućuje dobijanje velike količine energije u obliku ATP-a. Pored toga CLK ima važnu ulogu u biosintezi.jer su mnogi intermedijeri ciklusa polazni materijal za nastajanje velikog broja metabolita potrebnih za biosintezu makromolekula. Da spomenemo samo nekoliko primera, a važnije ćemo kasnije opisati. Tako glutaminska i asparaginska kiselina nastaju transaminacijom α-ketoglutarata, odnosno oksalacetata. Ove aminokiseline, pored toga što se ugrađuju u proteine, učestvuju u biosintezi prolina i pirimidinskih baza. Slično tome sukcinil-KoA je polazna supstancija za sintezu porfirina, koji izgrađuju hemoglobin i citohrome. Jedno od najvažnijih jedinjenja CLK je oksalacetat, koji je ključni intermedijer za sintezu glukoze (glukoneogeneza). On je prema tome glukogena supstanca, kako se nazivaju jedinjenja iz kojih može da nastane glukoza (ili glikogen). Preko oksalacetata su i svi ostali intermedijeri ciklusa glukogeni. Reakcija koja povezuje ciklus trikarbonskih kiselina sa biosintezom glukoze je reakcija piruvatkarboksilaze, o kojoj je u poglavlju o glukoneogenezi bilo govora. U slučaju kada u ciklusu nedostaje oksalacetat, piruvat se karboksilira u oksalacetat. Obrnuto kada nastaju veće količine oksalacetata, on se

dekarboksilira u piruvat. Pošto je acetil-KoA alosterni aktivator piruvatkarboksilaze, to je ujedno mehanizam kojim se stimuliše sinteza oksalacetata, neophodnog za funkcionisanja CLK. Na prvi pogled dve uloge CLK, obezbeđivanje energije oksidacijom acetil-KoA i davanje materijala za biosinteze odlaženjem intermedijera iz ciklusa, izgledaju nespojive. Uklanjanje oksalacetata bi značilo prestanak rada ciklusa. Ova prividna protivrečnost se rešava tako što i druga jedinjenja, sem acetil-KoA ulaze u ciklus i kompenzuju manjak intermedijera. Tako mnoge aminokiseline (aspartat, glutamat, histidin) mogu direktno da daju intermedijere. To su glukogene aminokiseline. Alanin i serin ulaze preko piruvata u CLK. Pod izvesnim uslovima može da nastane u jetri toliko acetil-KoA, da prevaziđe kapacitet CLK da sav oksiduje. U tim slučajevima se javlja višak ketonskih tela. Zbog toga se acetil-KoA i jedinjenja iz kojih on nastaje nazivaju ketogena. Tako su masti ketogene, jer se pretežno razgrađuju u acetil-KoA. Leucin je, takođe, ketogeno jedinjenje, dok su brojne druge aminokiseline delom ketogene, a delom glukogene. Odnos trikarbonskih kiselina prema glikolizi, glukoneogenezi kao i metabolizmu krajnjih proizvoda proteina i masti dat je na slikama 4.12. i 4.13. Na njima se uočava važnost ciklusa u metabolizmu velikog broja jedinjenja, pored njegove uloge u oksidaciji acetil-KoA. U CLK oksiduje se još jedan derivat koenzima A: propionil-KoA. On nastaje u toku razgradnje aminokiselina metionina i izoleucina, a i kao završni metabolit oksidacije masnih kiselina sa neparnim brojem Catoma. Propionil-KoA ulazi u CLK preko sukcinil-KoA; na taj način što se prvo karboksilira u metilraalonil KoA:

Reakciju katalizuje propionil-KoA karboksilaza i troši se jedan ATP. Nastali metilmalonil-KoA ima jedan C-atom više, intramolekulskim premeštanjem prelazi u sukcinil-KoA.

U ovoj reakciji učestvuje kao kofaktor vitamin B 12. Smetnja u apsorpciji ovog vitamina u crevima, koja se javlja usled nedostatka »unutrašnjeg faktora« (koji se normalno luči u stomaku) dovodi do pojave perniciozne anemije. Iako se nedostatak enzima, koji katalizuje gornju reakciju (metilmalonil-mutaza) klinički ne manifestuje, svejedno pacijenti koji pate od perniciozne anemije izlučuju u mokraći velike količine propionske i metilmaionske kiseline. 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE Mnoge ćelije mogu da oksiduju glukozu do C02 ne samo u CLK, već i na drugi način. Alternativni put razgradnje glukoze naziva se po početnoj reakciji fosfoglukonatni put ili pentozo-fosfatni odvojak. U većini tkiva glikoliza i pentozni odvojak funkcionišu jedan pored drugog. Karakteristične osobine pentozo-fosfatnog odvojka su: prvo da se svi enzimi odvojka nalaze u rastvornom delu ćelije, citozolu, i drugo da je njegov zadatak da obezbedi ekstramitohondrijalne redukcione ekvivalente u obliku nikotinamid-adenin--dinukleotidfosfata NADPH. Ova njegova funkcija je naročito važna za tkiva u kojima se odigrava reduktivna sinteza masnih kiseiina i steroida, kao što su: jetra, mlečna žlezda, adipozno i!i masno tkivo i kora nadbubrežne žlezde. U ovim tkivima glikoliza i pentozo-fosfatni put postoje jedan pored drugog. U skeletnim mišićima se glukoza ne razlaže na ovaj način, jer se u njima ne odigrava sinteza masnih kiselina. Pored NADPH, fosfoglukonatni put stvara i pentoze, naročito D-ribozu, koja je potrebna za sinteze nukleinskih kiselina. Nastajanje glukoze fotosintezom odigrava se fiksiranjem CO2, koje se odigrava fosfoglukonatnim putem. Radi lakšeg razumevanja oksidacije glukoze u pentozo-fosfatnom putu, pratićemo sudbinu šest molekula glukoze, a ne jednog. Reakcije odvojka se mogu podeliti u dva stepena: prvi u kojima dolazi do oksidacije glukoze do pentoze, i drugi u kome se dešava »pregrupisavanje« šest molekula pentoze u pet molekula heksoze. 1) 6 heksoza + 6 H2O → 6 pentoza + 6 CO2 + 24 H 2) 6 pentoza → 5 heksoza Ukupna promena: heksoza +6H2O→6CO2 + 24H Zbog jednostavnosti i kratkoće pisali smo ovde i govorili o heksozama i pentozama, mada i ovde kao i u glikolizi učestvuju fosfatni estri šećera. Pentozni odvojak je prikazan na slici 4.17 u vrlo pojednostavljenom obliku. Pošto se enzimi glikolize i pentoznog odvojka nalaze zajedno u

mnogim tkivima, moguće je da se 3-fosfogliceraldehid oksiduje u piruvat. Ovaj metabolit nastaje u znatnim količinama u odvojku.

Slika 4.17 Reakcije pentozo fosfatnog puta.

Sleđećim brojevima su obeleženi enzimi odvojka: b. glukozo—6—fosfatdehidrogenaza (DH), c. glukonolaktonaza, d. 6-fosfog!ukonat-DH, e. fosfopentozo-epimeraza, f.fosfopentozo-izomeraza, g. transketolaza i h. transaldolaza. Enzimi glikolize i glukoneogeneze obeleženi su sa: a. heksokinaza, i. triozo-fosfat-izomeraza, j. aldolaza, k. frukto-zo-6fosfataza i 1. fosfoglukoizomeraza. Arapski brojevi u zagradama pokazuju koliko molekula ulazi u reakciju. Pentozo-fosfatni put počinje oksidacijom glukoze u 6-fosfoglukonsku kiselinu, koja se javlja u obliku laktona (6-fosfoglukonolakton). Ovu reakciju katalizuje NADP-specifična glukozo-6-fosfat dehidrogenaza (b.), ranije poznata kao »Zwischenferment«. Oksidaciono sredstvo je NADP, koji se redukuje u NADPH. Glukozo-6-fosfat + NADP+ ↔ 6-fosfoglukonolakton + NAD PH + H+ Nastali 6-fosfoglukonolakton je vrlo nestabilan i hidrolizuje se dejstvom specifične laktonaze u slobodnu kiselinu, 6-fosfoglukonat (c). NADP-specifična 6-fosfoglukonat-dehidrogenaza (d) katalizuje oksidaciju 6-fosfoglukonata, koji se istovremeno i dekarboksilira. Proizvod reakcije je šećer sa 5 C-atoma, ribulozo-5-fosfat. U toku ove oksidacije nastaje drugi mol NADPH: 6-fosfoglukonat + NADP+ → ribulozo-5-fosfat + CO2 + NAD FH + H+ U reakcijama drugog stepena pentozo-fosfatnog odvojka dolazi do resinteze glukozo-6-fosfata (5 molekula) iz ribulozo-5-fosfata (6 molekula). Reakcije počinju dejstvom fosfopentoze-epimeraze (e), koja

katalizuje reverzibilno prelaženje ribulozo-5-fosfata i njen epimer ksilulozo-5-fosfat. Ova keto-pentoza može da pređe i u drugi izomer u aldo-pentozu, D-ribozo-5-fosfat, dejstvom fosfopentoze-izomeraze (f.). Pod izvesnim okolnostima fosfoglukonatni put se završava na ovom mestu, tako da nastali D-ribozo-5-fosfat odlazi za sintezu RNK. U prisustvu dva enzima, transketolaze (g) i transaldolaze (b) fosfoglukonatni put se nastavlja. Transketolaza, koja ima tiamin-pirofosfat (TPP) za prostetičnu grupu, prenosi krajnja dva C-atoma sa jedne pentoze (ksilulozo-5-fosfata) na drugu. Oni se prenose u obliku glikolaldehida vezani za prostetičnu grupu E-TPP. Proizvod reakcije je šećer sa 7 C-atoma, sedoheptulozo-7-fosfat i 3-fosfogliceraldehid:

Gliceraldehid-3-fosfat je mesto sa kojim je povezan pentozo-fosfatni put sa glikolizom. Dejstvom transaldolaze prenose se prva 3 C-atoma (dihidroacetonska grupa) sa sedoheptulozo-7-fosfata na gliceraldehid 3-fosfat. Proizvod reakcije je fruktozo-6-fosfat (jedna heksoza) i šećer sa 4 C-atoma, D-eritozo4-fosfat. Fruktozo-6-fosfat je drugo mesto vezivanja pentozo-fosfatnog puta sa glikolizom. Uopšte je karakteristično za pentozo-fosfatni put da omogućava, zajedno s enzimima glikolize, reverzibilno prelaženje šećera sa 3, 4, 5, 6 i 7 C-atoma, bilo prenošenjem ostatka od 2 ili C-atoma. Tako na kraju transketolaza katalizuje prenos 2 C-atoma sa D-ksilulozo-5-fosfata na eritrozo-4-fosfat. I u ovoj reakciji nastaje fruktozo-6-fosfat, koji dejstvom fosfoglukomutaze prelazi u glukozo-6-fosfat (1.). Ukupna promena u fosfoglukonatnom putu je sledeća: 6 glukozo-6-fosfat+7 H2O + 12 NADP+ → 5 glukozo-6-fosfat +12 NADPH + +12 H+ + 6 CO2 + Pi Ako skratimo s desne i leve strane, dobijamo, da se jedan mol glukozo-6fosfata oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH:

glukozo-6-fosfat+7 H2O+12 NADP+ → 6 CO2+12 NADPH + H2 + Pi Na kraju da zaključimo da pentozo fosfatni put omogućava sintezu i razgradnju ostalih šećera sem heksoza, posebno pentoza, a najvažnija mu je funkcija da obezbedi redukcione ekvivalente NADPH za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja.

UKRATKO: • PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE, JE ALTERNATIVNI PUT RAZGRADNJE GLUKOZE, KARAKTERISTIKE OVOG PUTA SU: A) DA SE SVI ENZIMI TOG PROCESA NALAZE U CITOSOLU I B) DA JE NJEGOV
ZADATAK DA OBEZBEDI EKSTRAMITOHONDRIJALNE REDUKCIONE EKVIVALENTE U OBLIKU NADPH. UKUPNA PROMENA U FOSFOGLUKONATNOM PUTU JE SLEDEĆA:

G-6-P +7H2O + 12 NADP → 12 NADPH + H2 + 6CO2 + Pi Vidi se da se jedan mol G-6-P oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH. Ovim se obezbeđuje NADPH koji je neophodan za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja. • REGULACIJA ŠEĆERA U KRVI JE SLOŽEN PROCES U KOME SUDELUJE VIŠE FAKTORA. POD NORMALNIM USLOVIMA KONCENTRACIJA GLUKOZE U KRVI REZULTAT JE DELOVANJA INSULINA, GLUKAGONA I HORMONA RASTA I NJIHOVIH MEĐUSOBNIH ODNOSA. NA KONCENTRACIJU GLUKOZE UTIČU I ADRENALIN, ACTH, GLUKOKORTIKOIDI I TIROKSIN, NAROČITO U STRESU. INSULIN JEDINI SNIŽAVA NIVO GLUKOZE, DOK SVI OSTALI POVISUJU KRVNI ŠEĆER.

Najveći uzrok hiperglikemije je šećerna bolest ili dijabetes melitus. Uzrok te bolesti je manjak insulina. Hipoglikemija se pojavljuje zbog raznih uzroka, iako je ređa od hiperglikemije.

Ugljeni hidrati (šećeri, saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika, vodonika i kiseonika. Odnos ovih elemenata je 1: 2 : 1, a opšta formula im je Cn(H 2O)n. Dele se na aldoze i ketoze, zavisno od toga da li su nastali blagom oksidacijom primarne ili sekundarne alkoholne grupe polihidroksilnih alkohola.

Prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi ugljeni hidrati se dele na: Monosaharide, Oligosaharide i

Polisaharide MONOSAHARIDI SU NAJPROSTIJI ŠEĆERI KOJI SE DALJE NE MOGU CEPATI, A DA PRI TOME NE IZGUBE KARAKTERISTIČNE OSOBINE ŠEĆERA. PO BROJU KISEONIKOVIH ATOMA MONOSAHARIDI SE DELE NA: BIOZE, TRIOZE, TETROZE, PENTOZE, HEKSOZE ITD. U slobodnom stanju monosaharidi se nalaze u piranoznom obliku, a furanozni oblik šećera sreće se kod oligo i polisaharida.

Na predlog Haworth-a ciklični oblici šećera predstavljaju se perspektivnim formulama iz kojih se jasno vidi njihova peto ili šestočlana građa. Pri pisanju ovih formula treba imati na umu: a) kada kiseonik leži na ravni hartije, a prvi ugljenik desno, tada kod svih desnih šećera -CH₂OH grupa leži gore i b) kod β-D-glukoze sve –OH grupe imaju trans položaj.

U vodenim rastvorima najvažniji monosaharid D-glukoza ima α i β oblik, koji se nalaze u ravnotežnom položaju i prelaze jedan u drugi.

Šećeri imaju u svom molekulu asimetrične ugljenikove atome, te zbog toga skreću ravan polarizovane svetlosti. Ova osobina se koristi za polarimetrijsko određivanje šećera. (npr. glukoza u urinu).

Monosaharidi su veoma reaktivna jedinjenja. Grade: a) estre; b) etre; c) oksime; d) fenilhidrazone i osazone; e) furfural i oksimetilfurfural; f) epimerne šećere; h) šećerne ili dikarbonske kiseline; g) polialkohole; i) šećere sa većim brojem ugljenikovih atoma.

Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. Anaerobnim razlaganjem glukoze (glikoliza) u mišićima nastaje L-mlečna kiselina.

Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robisonov estar).

Enzimskom oksidacijom glukoze nastaje glukuronska kiselina. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance.

Od aminošećera najznačajniji su: D-glukozamin, D-galaktozamin i neuraminsku kiselinu.

Jedinjenja vrlo bliska šećerima su: askorbinska kiselina (vitamin C) i inozitoli.

Glikozidi nastaju kad poluacetalna grupa monosaharida stupi u reakciju s različitim alkoholima, fenolima ili karboksilnim kiselinama. To su jedinjenja tipa acetala u kojima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon, a nastala veza glikozidnom vezom. Ova veza može nastati i između dva šećera.

Oligosaharidi su glikozidi, koji nastaju spajanjem n (dva ili više, do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode.

Od oligosaharida treba izdvojiti maltozu, celobiozu, saharozu, laktozu i druge.

Polisaharidi ili glikani nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. Od

velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica glukoze, koje su povezane β-glikozidno.

U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. Tu spadaju: pektini, inulin, agar-agar, skrob (koji se sastoji od amilopektina i amiloza) i drugi.

Polisaharidi animalnog porekla (zoopolisaharidi) su veoma brojni, različitog su hemijskog sastava i fiziološke uloge. Najduže je poznat i odavno je ispitan glikogen (životinjski skrob). On je metabolička i energetska rezerva skoro svih ćelija. Osim njega mnogi hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. Npr. FSH, HCG.

Zoopolisaharidi se dele na homoglikane (glikogen, hitin) i heteroglikane ili mukopolisaharide (hialuronska kiselina, hondroitin-sumporna kiselina, heparin, polisaharidi krvnih grupa itd.).

Pod normalnim uslovima čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima, i na taj način pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma.

Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena. On je loptastog izgleda, kompaktan i zauzima malo prostora. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima, a najviše u jetri i mišićima. Glikogen iz jetre održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou. Mišićni glikogen obezbeđuje energiju za mišiće.

Razlaganje glikogena (fosforoliza) ili glikogenoliza odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene(ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. Krajnji proizvod fosfolitičkog razlaganja glikogena u

glukagona. Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje.ćeliji je glukozo-1-fosfat (G-1-P). dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. U jerti enzim glukozo-6-fosfataza cepa G-6-P na ostatak fosforne kiseline i vodu. U oba se oslobađa dovoljno energije. steroidnih hormona. Dejstvom fosfoglukomutaze. pored fermentacije imamo i respiraciju. tj. pa potom počinje granjanje. a u aerobnim uslovima. oksido-redukcioni proces. • U toku anaerobne glikolize kad je laktat krajnji proizvod. • Glikogenogeneza je proces sinteze glikogena od glukoze i odvija se u jetri i mišićima. • Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija. ovaj prelazi u glukozo-6-fosfat (G-6-P). Sinteza se odvija prenošenjem celih molekula glukoze koja se prvo energetski obogaćuje sa UTP (uridiltrifosfat). te se na ovaj način izgradi lanac od 10 do 12 molekula glukoze. a u drugom etanol i CO₂. od kojih su samo tri ireverzibilne. U anaerobnim uslovima procesom fermentacije nastaju fermentacioni proizvodi. • Sinteza i fosforoliza glikogena su pod endokrinom kontrolom insulina. epinefrina i hormona rasta. U prvom je krajnji proizvod mlečna kiselina. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u citoplazmi. • Glikoliza je metabolički proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno. tako da nastaju dva molekula ATP-a pro mol glukoze. .

kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline. Zato je celokupni dobitak 8 mola ATP na svaki mol glukoze. NI ATP. • • Glukoneogeneza je proces sinteze glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja. Ta dva mola NADH ekvivalentna su sa šest mola ATP-a. • Ciklus trikarbonskih kiselina (CTK) je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličkih puteva: piruvat dobijen iz ugljenih hidrata. NJEGOVA PRVENSTVENA ULOGA JE DA IZVRŠI DEHIDROGENIZACIJU SIRĆETNU KISELINU DO CO₂ I H. Ukupna promena koja se odigrava u Krebsovom ciklusu je : CH₃COOH + 2H₂O → 2CO₂ + 8H. piruvat i proizvodi dezaminacije aminokiselina. 8 HATOMA. α-ketoglutarat. KOJI NASTAJU U CLK OKSIDUJU SE DALJE U LANCU DISANJA SPAJANJEM SA MOLEKULSKIM KISEONIKOM U VODU I PRI TOM SE DOBIJA VELIKA KOLIČINA ENERGIJE. nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog NADH. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs i po njemu se zove Krebsov ciklus. acetil-koenzim-A iz masti. kao što su laktat. • KAO ŠTO SE VIDI U CTK NE SUDELUJU MOLEKULI KISEONIKA. .• Pod aerobnim uslovima. fumarat i oksalacetat iz aminokiselina. NI NEORGANSKI FOSFOR. Glikoneogeneza je obrnut proces od glikolize. kada se oksiduju u lancu disanja.

.

.

MASTI ILI LIPIDI .

koja su strukturno hemijski vezana za neke lipide.1. da mogu da ih upotrebljavaju živi organizmi.5. a strukturne masti »element constant«. a ujedinjuje ih samo njihova fizička osobina da se ne rastvaraju u vodi. pa i gladovanju. dve ili tri masne kiseline i da gradi mono-. benzol i drugi rastvarači za masti (Fett-loesungsmittel. To je s biohemijskog gledišta opravdano. Glicerol može da se jedini s jednom.1. jer kvalitativno i kvantitativno variraju s promenom ishrane. Steroide i njihove derivate 6. Osim toga u ovom poglavlju biće govora o čitavom nizu jedinjenja. Karotinoide i njima srodna jedinjenja 5. koja se nalaze u biljkama.1. iako imaju sasvim druge osobine. koje su bitni sastojci protoplazme i ćelijske membrene. U lipide spadaju rezervne masti životinjskog i biljnog porekla i strukturne masti. životinjama i mikroorganizmima. hloroform. di. Zbog toga je teško definisati šta su to lipidi. Masti ili lipide delimo na: 1. Saharolipide (glikolipide) 5. Fosfatide 4.1 MASTI 5. Prave masti 2. jer između njih postoji povezanost u metabolizmu. Francuzi nazivaju rezervne ili deponovane masti »element variable«. Danas se prema Bloor-u ubrajaju u lipide sva ona jedinjenja.2 PRAVE MASTI Prave masti su estri trovalentnog alkohola glicerola s višim masnim kiselinama. Po svom hemijskom sastavu masti su vrlo heterogena jedinjenja. aceton. fat solvents). Voskove 3. jer je njihov sadržaj u tkivu prilično konstantan i pri promeni ishrane. • • da su estri viših masnih kiselina bilo stvarni bilo potencijalni. a rastvaraju se u jednom ili više organskih rastvarača kao što su: etar.i trigliceride: . koja imaju sledeće osobine • ne rastvaraju se u vodi.1 KLASIFIKACIJA MASTI Masti ili lipidi su velika grupa prirodnih jedinjenja.

3% Drugih nezasićenih kiselina 3. tj. koje mogu da uđu u sastav pravih masti. mirisa i sastava.6% . Rezervne masti biljnog i životinjskog porekla su smeša triglicerida. tristearin i triolein . Eksperimentalno je dokazano da sastav deponovane masti jako varira promenom hrane. Pošto pojedine životinje biraju određenu hranu. Kao primer dajemo sadržaj masnih kiselina u deponovanoj goveđoj masti: Palmitinske kiseline 33% Stearinske kiseline 21% Oleinske kiseline 35% Miristinske kiseline 2. rezervnih ili deponovanih masti.Prirodne masti su smeše triglicerida u kojima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane raznim masnim kiselinama. α'. β položaju imaju ostatke različitih masnih kiselina trebalo bi da budu optički aktivni. kao i mogućnost nastajanja različitih triglicerida. onda i način ishrane mora biti značajan faktor u formiranju specifične masti jedne vrste. jer im je srednji ugljenikov atom asimetričan. Veliki broj masnih kiselina. Trigliceridi koji u α. Svaka životinja deponuje mast karakterističnih osobina.tri-palmitin. Priroda rezervne masti zavisi od životinjske vrste i od hrane.sačinjavaju samo mali deo prirodne smeše glicerida. Homogeno građeni trigliceridi . vrste i načina života.4% Arahinske kiseline 1. Sigurno da to zavisi i od specifičnog metabolizma. objašnjava činjenicu da je broj kombinacija u mastima različitog porekla vrlo veliki.

Najnižu tačku topljenja imaju gliceridi nezasićenih masnih kiselina. 5. Mleko je primer emulzije masti stabilizovane proteinom. Hidroliza masti s koncentrovanim . sapuni. deterdženti i dr. alkalija ili specifičnih enzima (lipaza) masti se hidrolizuju. 1 g masti oslobađa oko 38. Najlakše i najbrže se koristi mast deponovana u jetri. U tankom crevu žučne kiseline emulguju masti i na taj način omogućavaju njihovo varenje i apsorpciju. proteini. Stvarni biološki značaj masti sastoji se u tome što su one rezervna hrana koju organizam životinja deponuje i koristi kada mu je potrebno. Masti su osim toga. Potkožna mast ima nižu tačku topljenja od rezervne masti u abdominalnoj šupljini. Tačka topljenja prirodnih masti nije oštra.2 kJ/g) Prekomerno unete hranljive materije. koje imaju manji broj ugljenikovih atoma. Masti hladnokrvnih životinja i bilja su tečne na sobnoj temperaturi. Svaka kapljica masti okružena je slojem proteina u koji je ugrađen sloj lecitinskih kapljica (haptogena membrana).1. Mnogi od njih su. kao na primer triolein. Usled toga se povećanje tačke topljenja kreće paralelno sa smanjenjem jodnog broja. sterola i dr. organizam pretvara u masti i deponuje u pojedinim tkivima. Masti se ne rastvaraju u vodi. Mehaničkim razbijanjem membrane oslobađa se mast mleka i dobija buter. žučne kiseline. Gliceridi masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma tope se na višoj temperaturi od glicerida masnih kiselina. a potkožne 15-20 dana. a masti toplokrvnih životinja su čvrste. Priroda na taj način osigurava istu konzistenciju i viskozitet masti u unutrašnjim delovima tela. pored fosfatida.3 FIZIČKE OSOBINE PRAVIH MASTI Specifična težina svih masti je manja od 1. Tečne masti se zovu ulja.1.9 kJ (ugljeni hidrati i proteini imaju 17. pošto su one smeša raznih triglicerida. koje smanjuju površinski napon. Postoji razlika u tački topljenja masti i u istom organizmu.1. To se postiže selektivnim ugrađivanjem nezasićenih masnih kiselina. ali se mogu dobiti stabilne emulzije dodatkom supstanci.1. mada u malim količinama. Tako se masnoće jetre menjaju svakih 1-2 dana kod pacova.Iz ovih podataka se vidi da palmitinska. sastavni delovi membranske strukture ćelija. kao na primer. One su važan izvor energije. tečni na sobnoj temperaturi.4 HIDROLIZA MASTI Dejstvom pregrejane vodene pare. 5.0. U ishrani ljudi i mnogih životinja masti imaju značajnu ulogu. stearinska i oleinska kiselina zauzimaju 90% raspoloživih mesta na hidroksilima glicerola. gde je temperatura viša i u potkožnom tkivu. gde su masti izložene spoljnom hlađenju.

a isto tako i sa etanolom i acetonom. nije samo stalni sastojak masti (triglicerida) nego i lecitina i kefalina. Kao i od drugih polivalentnih alkohola i od glicerola . Ovi enzimi cepaju estarske veze postepeno. Saponifikacija (. a posle dužeg dejstva oslobađa se i drugi i treći molekul masne kiseline. To je bezbojna. Hidroliza masti dejstvom lipaza iz pankreasa i creva Lipaza ima u visokoj koncentraciji u pankreasu. Glicerol. Saponifikacija je najduže poznati proces hidrolize masti od čega i dolazi opšti termin saponifikacija. poznat i pod imenom glicerin. slobodne masne kiseline ili sapuni (ako je hidroliza izvršena alkalijama) i glicerol. 3. Saponifikacijom se menja rastvorljivost. Hidrolizom pravih masti dobijaju se. Lipaze pankreasa otcepljuju masne kiseline. dakle. gusta (d = l. Lipaze deluju na emulgirane masti. odavno se primenjuje za dobijanje sapuna koji su alkalne soli viših masnih kiselina. Meša se s vodom u svakom odnosu. Hidroliza masti u probavnom traktu vrši se pod katalitičkim dejstvom enzima. crevnom zidu i u jetri. ne samo za alkalnu hidrolizu masti nego i za hidrolitičko cepanje bilo kog estra. 2. vrlo viskozna tečnost slatkog ukusa. koji se nazivaju lipaze. tako da prvo nastaju digliceridi. poznata pod imenom saponifikacija.26). Po svom hemijskom sastavu glicerol je pro-pantriol-1. koje se nalaze u položaju α i α'.alkalijama ili alkalnim karbonatima.hidroliza) masti pod dejstvom alkalija Lipidi koji se mogu hidrolizovati nazivaju se osapunjivim lipidima. a lipaze crevnih zidova cepaju β-gliceride. jer se pri podesnom razblaženju dobijeni proizvodi rastvaraju u vodi.

sa tri C nH2n—6O2. Ovo je potpuno razumljivo. U niže navedenoj tabeli date su najvažnije prirodne zasićene masne kiseline. . a nezasićenim s jednom dvogubom vezom C nH2n — 2O2 sa dve dvogube veze CnH2n—4O2. koje se nazivaju aktivni ostaci sirćetne kiseline. Slobodni i esterifikovani ghcerol daje akroleinsku reakciju zagrevanjem s kiselim kalijum sulfatom (KHSO4) ili bezvodnim CaCl2. 5. U rezervnim mastima nalaze se pored zasićenih masnih kiselina i takve sa nezasićenim ugljovodonikovim lancem. Većina od njih se nalazi u kravljem buteru. U mastima su najviše zastupljene masne kiseline sa šesnaest i osamnaest ugljenikovih atoma: palmitinska (C16H32O2) i stearinska kiselina (C18H36O2). Zasićenim masnim kiselinama odgovara bruto formula C nH2nO2. C2 jedinica.5 MASNE KISELINE PRIRODNIH GLICERIDA Sve masne kiseline koje se nalaze u prirodnim mastima imaju po pravilu prav lanac i paran broj ugljenikovih atoma.nastaju šećeri (trioze) biološkom oksidacijom. Ima masnih kiselina i sa trogubom vezom. i to često u većoj količini.1.1. pošto se danas zna da masne kiseline nastaju biološkom kondenzacijom dva po dva ugljenikova atoma tzv. Sam glicerol je sporedni proizvod alkoholnog vrenja.

što .Zasićene masne kiseline Palmatinska kiselina C 16H32O2 formula skraćena Palmatinska kiselina C 18H32O2 formula skraćena Od nezasićenih masnih kiselina najrasprostranjenija je oleinska kiselina. koja ima jednu dvogubu vezu i 18 ugljenikovih atoma. Dvoguba veza se nalazi na sredini lanca između 9 i 10 ugljenikovog atoma ( ∆ 9): Oksidacijom oleinske kiseline dobija se pelargonska kiselina CH 3— (CH 2) 7COOH i azelainska kiselina HOOC—(CH 2 ) 7 COOH.

Docnije ćemo se susresti sa nervonskom kiselinom. Dve dvogube veze ima linolna kiselina ( ∆ 9. azotne kiseline ili zagrevanjem sa NaHSO 3 ona prelazi u trans-oblik elaidinsku kiselinu. U ricinusovom ulju ona iznosi 80% ukupnih masnih kiselina. . 12. postoji i palmitoleinska kiselina C 15H29COOH (∆9). koja je čvrsta na sobnoj temperaturi i lako kristališe. Gliceridi ovih nezasićenih masnih kiselina nalaze se u lanenom ulju (Oleum lini) i drugim sušivim uljima (semenki hmelja. koja hidrogenizacijom daje palmitinsku kiselinu.potvrđuje da se dvoguba veza nalazi na sredini lanca. koja ima 24 ugljenikova atoma i dvogubu vezu na ∆ 15. Jednu dvogubu vezu ima i ricinolna kiselina. dejstvom azotaste kiseline. Oleinska kiselina je cis-oblik. suncokreta.12): a tri nezasićene veze ima linolenska kiselina ( ∆9. 15). Adiranjem dva vodonikova atoma (hidrogeniranjem) oleinska kiselina prelazi u stearinsku kiselinu. Pored oleinske.

pokazalo se da su izvesne masne kiseline. među njima i sa trogubom acetilenskom vezom kao. Od masnih kiselina koje imaju četiri dvogube veze ( ∆ 5. U mnogim uljima nalaze se mnogostruko nezasićene masne kiseline. upalila. kao što su linolna. aloje). linolenska. 9 cis-12 trans. U narodu se kaže mast se pokvarila. Nedostatak nekih masnih kiselina u hrani. Pri tome se preko peroksidnih derivata stvaraju aldehidi. Tokom kvarenja masti. ketoni i masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma. Ovakve masne kiseline. 9 trans12 cis. 11. dolazi do slabe hidrolize. 14) spomenućemo arahidonsku kiselinu sa 20 ugljenikovih atoma: Na svakoj dvoguboj vezi u molekulu nezasićenih masnih kiselina postoji mogućnost izomerije. već mora da ih dobija s hranom. koje organizam ne može sam da sintetiše. 8.1. zovu se esencijalne ili bitne masne kiseline. Ova ulja se na vazduhu oksidišu i daju smolu. masti se kvare pod uticajem atmosferilija i mikroorganizama. trans-trans. 5. arhidonska i druge. Od linolne kiseline koja ima dve dvogube veze postoje četiri izomera: cis-cis.1. i to nezasićene. dovodi do oboljenja životinja (na primer: pojava lezija na koži kod pacova). Prirodna linolna kiselina je smeša od najmanje dva izomera. pri čemu se oslobađaju isparljive masne kiseline neprijatnog mirisa. požute ili posmeđe. taricinska kiselina koja ima 18 ugljenikovih atoma i trogubu vezu između 9 i 10 ugljenikovog atoma. Pored toga što su masti za živi organizam vrlo bogat izvor energije. kokosa. užegla. koja više nije masna i ne rastvara se u acetonu. od naročite važnosti za ishranu.6 KVARENJE MASTI Izolovane iz svoje prirodne sredine. .tikve. neprijatnog su mirisa i ukusa. na primer. Istovremeno se dešava oksidacija nezasićenih masnih kiselina na dvoguboj vezi. Slučaj oleinske kiseline i elaidinske kiseline već smo spomenuli. Ova njihova osobina je od bitne važnosti za bojenje i lakiranje. One promene boju.

Lakše se kvare masti.Zagrevanjem masti sa standardnim alkoholnim rastvorom KOH na vodenom kupatilu određuje se saponifikacioni broj. Pošto pri saponifikaciji svaka karboksilna grupa masne kiseline reaguje s jednim molekulom KOH ili NaOH. Kad se ulja rafinišu za jelo. nego one koje su . Količina slobodnih masnih kiselina u mastima i uljima određuje se titiranjem sa KOH. vitamina C. a koliko nezasićenih masnih kiselina i da li imaju slobodnih masnih kiselina. U tu svrhu se mast analizira. potrebnih da se saponifikuje 1 g masti ili ulja. tačka očvršćavanja.Moderna tehnologija prehrambene industrije daje na tržište hidrogenizovane masti. Saponifikacioni broj. Hidrogenizacija masti.1. Broj potrošenih mg KOH za neutralisanje 1 g masti je »kiselinski broj« ispitivane masti. indeks prelamanja. Reichert-Meissl-ovog broja i acetilnog broja. . 5. Kiselost masti može se povećati i stajanjem ili kvarenjem masti. Tokom zagrevanja saponifikuju se i slobodne i vezane masne kiseline. Kiselinski broj. .: vitamina E. . Za ispitivanje masti i ulja postoje fizičke i hemijske metode. koje sadrže više nezasićenih masnih kiselina. Masti i ulja se hidrogenizuju u prisustvu katalizatora (Ni). saponifikacionog broja. jasno je da nam količina potrošenog KOH daje podatak o broju karboksilnih grupa. specifična težina. moraju da se oslobode slobodnih masnih kiselina. Fizičkim metodama se određuje tačka topljenja. Od hemijskih metoda najvažnije su: određivanje kiselinskog broja. sadrže i slobodne masne kiseline. jodnog broja. Kvarenje masti može da se spreči i dodavanjem različitih antioksidansa.7 ISPITIVANJE MASTI I ULJA Vrlo često je potrebno da se zna iz kojih su triglicerida sastavljene prirodne masti i ulja. a naročito ulja.Prirodne masti.1. Masti koje imaju masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma imaće više karboksilnih grupa u 1 g masti. glutationa i sl. Zbog toga se ovaj postupak zove proces očvršćavanja. Nezasićene masne kiseline u tom procesu adiraju vodonik na mestima gde se nalaze dvogube veze i tada nastaju od ulja čvrste masti. Definiše se kao broj mg KOH. koliko imaju zasićenih. Kao npr.

koje prelaze u zasićene halogenske derivate: Jodni broj se definiše kao broj grama J 2 koje vezuje 100 g masti. Stepen nezasićenosti masti i ulja je najvažniji faktor od koga zavise i fizičke i hemijske osobine masti.1.1. Broj mililitara 0. Jod se pri tome adira na dvogubim vezama nezasićenih masnih kiselina. možemo iz saponifikacionog broja da izračunamo i prosečnu molekulsku težinu smeše triglicerida iz sledeće formule: Tako. ali zbog toga što nemaju glicerola.sastavljene od masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma. Nezasićene masne kiseline lako podležu oksidaciji na mestu dvogube veze i zbog toga dolazi do kvarenja masti. nego su monoestri masnih kiselina . Reichert-Meissl -ov broj nam daje podatak o količini isparljivih masnih kiselina (sa manje od dvanaest ugljenikovih atoma) u ispitivanoj masti.8 VOSKOVI Voskovi su slični pravim mastima po svom estarskom karakteru. = 56). koji sadrži više masnih kiselina s kraćim lancem ima saponifikacioni broj 220-230. a margarin koji ima više masnih kiselina s dužim lancem oko 195. na primer buter. iz dobijenih sapuna se oslobode masne kiseline dodavanjem neke anorganske kiseline. Količina nezasićenih masnih kiselina u ispitivanoj masti određuje se merenjem količine joda koju mast može da veže. a mali saponifikacioni broj da je mast sastavljena od masnih kiselina s dužim lancem. Određuje se na taj način što se mast prvo saponifikuje.1 N KOH. Jodni broj.T. a zatim se predestiluju vodenom parom isparljive masne kiseline. 5. potrebnih za neutralisanje isparljivih masnih kiselina u destilatu dobijenom od 5 g masti. jeste Reichert-Meissl-ov broj Acetilni broj određuje količinu slobodnih hidroksilnih grupa u ulju ili masti. pošto ekvivalenat triglicerida troši tri ekvivalenata KOH (M. Šta više. Veliki saponifikacioni broj ukazuje da je mast sastavljena od masnih kiselina s kraćim lancem.

holin i holamin. oni su po svojim fizičkim i hemijskim osobinama sasvim odvojena grupa jedinjenja.2 FOSFATIDI Fosfatidi. Voskovima slične materije nalaze se u lanolinu. Na taj način se biljke čuvaju od gubitka vode i od prodiranja plesni-parazita. On je uglavnom estar miricilalkohola C30H61OH. no vosak im se malo razlikuje po fizičkim i hemijskim karakteristikama: kiselinski broj 17. To je smesa holesterol-palmitata. Fosfatida ima u svim organima. U pčelinjem vosku ima do 12% ugljovodonika (C 19 H 38 . Cetaceum ili spermacet je sastavni deo ulja. aminokiselina . masti ovčije vune. a voskovi se redovno nalaze na epidermi. koja ih luči da bi sprečila prolaz vlage.0.t. Miricilalkohol je vezan za palmitinsku. hidroksipalmitinsku ili cerotinsku kiselinu. Tako ptice plivačice maste perje voskom (stearinolni oleat) iz specijalne žlezde. jer može da veže dvostruko veću količinu vode od svoje težine. poznati i pod imenom fosfolipidi su komplikovanije građeni od neutralnih masti.4. I on se obilno koristi u medicini i kozmetici. 5. t. Danas se skoro isključivo dobija sintetički. . palmitooleinsku. 64°. koje se nalazi u »anthrum cranii« nekih vrsta kitova. jodni broj 5. C 31 H 62 ).pravog lanca s isto takvim jednovalentnim alkoholima. Najbolje ih je podeliti prema glavnoj alkoholnoj komponenti na: glicero-fosfatide i sfingolipide. a naročito je bogato nervno tkivo i žumance jajeta. a po svojoj biološkoj funkciji spadaju u »konstantni element« životinjskog tkiva.serin i inozitol.1. stearata i oleata. Ima mnogo vrsta pčela (naša domaća vrsta je Apis mellifica). a druge amino alkoholi . Fosfatidi su po svojoj hemijskoj strukturi diestri fosforne kiseline.8. Alkoholna komponenta jedne estarske veze je glicerol ili sfingol. Treba imati na umu da je vosak prirodni proiz vod i da nije homogeno građen. Nezamenjiva je njihova uloga u izgradnji ćelijske membrane i unutrašnje strukture ćelija. Prave masti služe kao rezervna hrana i izvor energije u ćelijama. Spermacet se upotrebljava u medicini i kozmetici za pripremu masnih podloga i kremova. U mišićima je sadržaj fosfatida proporcionalan s važnošću njihove funkcije: najviše ih ima u srčanom mišiću. Pčelinji vosak . Sastoji se od palmitinskog estra cetilnog alkohola CH3(CH2)14CO · OCH2(CH2)14CH3. saponifikacioni broj 84. Kod životinja je uloga voskova epitela funkcionalno ista. hloroformu i ugljentetrahloridu. Vosak se lako rastvara u etru.

kojoj je dao ime kardiolipin. razlikujemo α i β derivate glicerinfosforne kiseline: Mnogi fosfatidi imaju u svom molekulu glicerinfosfornu kiselinu.1 GLICERO FOSFATIDI Fosfatidne kiseline su najprostiji fosfatidi.1.5. Dokazano je (Baer) da svi prirodni fosfatidi. nalazi se u lipidnoj frakciji za koju se smatra da daje pozitivnu reakciju kod Wassermann-ove probe na sifilis. čije su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama. Hemijsko ime mu je: etanol-trimetil-amonijum-hidroksid i kao sve baze toga tipa ima pozitivno naelektrisanje na azotovom atomu. . To je jedna polifosfatidna kiselina. Prema položaju fosfome kiseline. Pangborn je 1941. koji je estarski vezan za fosfornu kiselinu. Fosfatidnih kiselina ima u maloj količini u mnogim biljnim i životinjskim organima. Lecitini imaju u svom molekulu amino-alkohol holin. Pored toga su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama. U krvi su nađene u obliku kalcijumove soli.2. Smatra se da su one prethodnici drugih krvnih fosfatida i da iz njih nastaju drugi fosfatidi. godine izolovao iz goveđeg srca jednu fosfatidnu kiselinu. Amino-alkohol holin spada u kvarternerne amonijumne baze. pa i prirodne fosfatidne kiseline imaju L-α-konfiguraciju: R 1 i R 2 su ostaci viših masnih kiselina. One su derivati glicerinfosforne kiseline.

koji se zove lizolecitin. Preostali deo lecitinskog molekula. Slabo se rastvaraju u alkoholu i na taj način se mogu odvojiti od lecitina. Kefalini se uvek nalaze zajedno s lecitinima u životinjskim organima. jer su masne kiseline i fosforna kiselina estarski vezane sa glicerolom. I kod ovih jedinjenja fosforna kiselina može da se veže na α ili β ugljenikov atom glicerola i prema njenom položaju razlikujemo α i β-lecitine. ne od jer na Biološka važnost lecitina je mnogostruka. Tako lecitini iz jetre raznih životinja imaju vrlo specifično raspoređene masne kiseline: nezasićene masne kiseline se obično nalaze na β-ugljenikovom atomu glicerola. koji specifično hidrolizuju samo estarsku vezu sa nezasićenim masnim kiselinama u lecitinima. imaju enzime (lecitinaze). prema tome. Lecitini iz pojedinih životinjskih organa imaju različite zasićene i nezasićene masne kiseline. hloroformu i toplom alkoholu. kao i naših otrovnica. Otrovi egzotičnih zmija.Lecitini se hidrolizuju dejstvom baza. Dokazano je da su prirodni glicerofosfatidi optički aktivni L-α-lecitini i Lα-kefalini. Na taj način mogu da se izoluju lecitini ostalih masti taloženjem acetonom. a zasićene na α. a rastvaraju se u acetonu. Izolovanje lecitina je vrlo teško. Baza je u glicerin-fosfatidima vezana na ostatak fosforne kiseline. Ujed zmija otrovnica izaziva. jaku hemolizu. igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. je jako hemolitičko sredstvo. Oni su bitni sastojci ćelija. se zbog prisustva nezasićenih masnih kiselina lako oksidišu vazduhu. Lecitini se rastvaraju u etru. Oni su posle lecitina najrasprostranjeniji . kiselina i hidrolitičkih enzima.

Ca i Mg. jer sadrže nezasićene masne kiseline. Dokazano je da su oni neophodni za metabolizam katjona u eritrocitima. Poznate su dve vrste kefalina: holamin-kefalin i serin-kefalin. izuzev što imaju drugu bazu. Plazmalogeni su vrlo rasprostranjeni glicerofosfatidi. Po svojoj hemijskoj strukturi su vrlo slični lecitinima. Prirodni kefalini imaju levu konfinguraciju (L-α-kefalini). a drugi aminokiselinu serin. Holamin-kefalini kao i lecitini igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. nego jedan viši masni aldehid. transportu. a sadrže uglavnom stearinsku i oleinsku kiselinu.glicerofosfatidi. Holamin-kefalini mogu da se odvoje od serin-kefalina na osnovu njihove različite rastvorljivosti u organskim rastvaračima (hloroformu i etanolu). Kao i lecitini vrlo su osetljivi na svetlost i oksidaciju. godine. resorpciji i metabolizmu masnih kiselina. Tako je Rapoport sa saradnicima 1957. Serin-kefalini se nalaze uvek u obliku soli Na. Na osnovu ovakvog ponašanja smatralo se da plazmalogeni nemaju u svom molekulu više masne kiseline. godine dokazao da se plazmalogeni .2% nezasićenih masnih kiselina. K. Otkrio ih je Feulgen 1924.8% zasićenih i 51. koje se boje crveno sa fuksin-sumporastom kiselinom (plazmal-reakcija). Prvi sadrže azotnu bazu holamin (HO—CH 2—CH2NH2 = etanolamin). Odnos nezasićenih masnih kiselina prema zasićenim masnim kiselinama u holamin-kefalinima izolovanim iz raznih organa je različit. Biološkom metilacijom vodonikovih atoma u amino-grupi holamina sa aktivnim metioninom prelaze holamin-kefalini u lecitine. Dejstvom sublimata ili sumporne kiseline oslobađaju se iz plazmalogena aldehidne grupe. Aminokiselina serin je biološki prethodnik holamina. Tako je Debuch našao da holamin-kefalini moždanog tkiva imaju 48.

jer sadrže glicerol. osim toga. Inozitolfosfatidi sadrže umesto aminoalkohola. . koja može biti etanolamin ili holin. a posle toga su nađeni i u drugom životinjskom i biljnom materijalu. Na β -položaju se nalazi ostatak nezasićene masne kiseline. Plazmalogen Plazmalogena ima u srčanom i skeletnim mišićima. Izolovao ih je Anderson 1930. koji je vezan samo za α-položaj glicerola enoletarskom vezora. mozgu. galaktozu i vinsku kiselinu. ciklični šestovalentni alkohol mezo-inozitol. Izolovani su. a u α-položaju ostatak fosforne kiseline sa azotnom bazom.sastoje iz jednog mola aldehida. inozitolfosfatidi velike molekulske težine koji sadrže holamin. jetri i jajima. godine iz bacila tuberkuloze. inozitola i jedan ili više mola fosforne kiseline. Inozitolfosfatidi spadaju takođe u glicerofosfatide. dva mola masnih kiselina.

3-dihidroksi-2-amino-oktadecen-4. Sfingol ima 18 ugljenikovih atoma. a ostatak fosforilholina estarski sa primarnom alkoholnom grupom sfingola. četvrti deo lipida mikrozoma sastoji se od inozitolfosfatida. K. godine iz mozga. Masna kiselina je vezana amidno za amino-grupu sfingola. svinje. amino-grupa na drugom. Ima ih u srčanom mišiću (5-10% od ukupnih fosfolipida). Mg.1. Prema podacima Claude-a. koji sadrže dva mola fosforne kiseline (difosfoi-nozitidi) nađeni su u moždanom tkivu. u jetri pacova. goveda.3 SFINGOLIPIDI Glavna alkoholna komponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol. Inozitolfosfatidi. 5. U starijoj literaturi poznati su pod imenom diaminofosfatidi. Hemijsko ime sfingola je: l. Ca). u kvascu i soji. Sfingolfosfatidi se nalaze u mielinskoj ovojnici nervnog tkiva i po tome se nazivaju sfingomielini.Inozitolfosfatidi su kiselog karaktera i u prirodi se nalaze u obliku mineralnih soli (X = Na. . jer sadrže dva amino-alkohola: sfingol i holin. jedan mol masne kiseline i fosforil-holin. dvostruka veza se nalazi između 4 i 5 ugljenikovog atoma. Izolovao ih je Thudichum još 1884. a alkoholne grupe na prvom i trećem ugljenikovom atomu. Hidrolizom sfingolfosfatida dobija se pored sfingola.

Od sfingomielina se razlikuju po tome što umesto fosforilholina imaju jedan mol šećera.ova . bubregu. nadbubrežnoj žlezdi.4 CEREBROZIDI Cerebrozidi su prvo izolovani iz mozga (Thudichum 1874. slezini i mozgu (NiemannPieck. dolazi do nagomilavanja sfingomielina u jetri. plućima. a rastvaraju se u hloroformu. . benzolu i toplom alkoholu. 5. mada se nalaze i u drugim tkivima: jetri. Cerebrozidi spadaju u sfingolipide. slezini. godine) i po latinskom nazivu cerebrum dobili su ime. Sfingomielini su mnogo stabilniji od drugih fosfatida. timusu.U sfingomielinima iz moždanog tkiva nalazi se stearinska. Ne rastvaraju se u etru i hladnom alkoholu. lignocerinska ili nervonska kiselina. obično galaktoze. a sfingomielini iz pluća i jetre imaju palmitinsku i lignocerinsku kiselinu. Molekul šećera je glikozidno vezan za primarnu alkoholnu grupu sfingola. ako sadrže galaktozu. žumancetu jajeta i ribljoj spermi.1. odnosno galaktolipidi. ali ne sadrže fosfornu kiselinu i holin. Kod urođene smetnje u metabolizmu lipida. Mozak je najpogodniji materijal za izolovanje cerebrozida. bolest). Zbog toga što sadrže šećer nazivaju se i saharolipidi.

Cerebron sadrži cerebfonsku kiselinu:CH3(CH2)21 CHOH . Kerazin sadrži zasićenu lignocerinsku kiselinu:CH3(CH2)22COOH b.Prostaglandini su nedavno otkriveni u prostati ovnova i drugih sisara. Zbog toga su ovi lipidi kiselog karaktera i nalaze se obično u obliku kalijumove soli. . koji su sadržavali ostatke sumporne kiseline. Sadrže uglavnom cerebronsku kiselinu. Oni su modulatori aktivnosti hormona. koje daju poseban karakter cerebrozidima. Različiti članovi ove grupe lipida stimulišu kontrakciju glatkih mišića i snižavaju krvni pritisak .Blix je 1933 godine izolovao iz goveđeg srca cerebrozide. a. Pokazalo se. amino-šećere i neuraminsku kiselinu. . . Sulfatidi. Pojedini gangliozidi se razlikuju po šećernoj komponenti. Na donjoj slici je data formula najrasprostranjenijeg gangliozida G IV. Oksinervon sadrži oksinervonsku kiselinu. čija se šećerna komponenta sastoji od polisaharida. Nervon sadrži nezasićenu ( ∆ 15) nervonsku kiselinuCH 3 (CH 2 ) 7 -CH = CH-(CH 2 ) 13 -COOH d. koja sadrži pored heksoza. COOH c. Gangliozidi . da se nalaze i u drugim organima i tkivima u vrlo malim količinama. Sve one sadrže 24 ugljenikova atoma. . Formula gangliozida Prostaglandini .U ganglijama su nađeni sfingolipidi. medutim. Sumporna kiselina je u sulfatidima estarski vezana za treći ugljenikov atom galaktoze.Masna kiselina je u cerebrozidima vezana za amino-grupu sfingola na drugom ugljenikovom atomu. Poznate su četiri masne kiseline.

čiji se molekuli čvrsto drže međusobno povezani vodoničnim vezama. 5. Mnoge ćelijske komponente su amfipatičnog karaktera i grade čestice u kojima je nepolarni deo sakriven od vode (npr.2). da nema pravih stehiometrijskih veza između ugljovodoničnih lanaca u miceli i zbog toga je pravilnije reći hidrofobne međureakcije. 14-eikozatrienska kiselina Prostaglandini nastaju iz poli-nezasićenih masnih kiselina. a u unutrašnjem delu se zbijaju nepolarni lanci ugljovodnika.1 . negativno naelektrisan anjon (slika 5.Slika 5.5 MICELE. Najprostija amfipatična jedinjenja su sapuni. a u vodi obrazuju micele.1.Nastajanje prostaglandina iz poli-nezasićene masne kiseline:8. čestice globularnih proteina).1). koja imaju u svom molekulu i nepolarne (hidrofobne) i polarne (hidrofilne) grupe. privlačeći se van der Waals-ovim silama. Takva jedinjenja se nazivaju amfipatična. 11. koji su soli viših masnih kiselina. a na vrhu polarni. Treba da se naglasi. MONO . Ovo je karakteristično za sva jedinjenja.I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA Polarni lipidi se rastvaraju u organskim rastvaračima. Oni sadrže nepolarni ugljovodonični niz od 10 i više C-atoma. Zbog toga se molekuli sapuna grupišu u micele. upravljajući svoj polami deo prema vodi (odnosno površini micele). . jer se njihovi nepolarni delovi odbijaju od vode. Ovakva jedinjenja voda disperguje u micele. oksidativnim zatvaranjem ciklopentanskog ili ciklopentenskog prstena na sredini ugljovodoničnog lanca kiseline (slika 5.

što znatno utiče na strukturu micela. alifatični lanac se proteže unutar dvosloja. jer je alifatični lanac izuzetno slab provodnik. U vezi s tim ne treba da se zaboravi. Bimolekulski slojevi lipida lako nastaju. gasnoj fazi koja je relativno hidrofobna. vrlo slične ćelijskim membranama. Jedino plazma-membrane viših životinja sadrže dosta i holesterola (slika 5. a polarni delovi štrče prema vodenoj fazi. a nepermeabilni su za proste katjone (Na+ i K+) i anjone (Clˉ). a polarni deo lipida se nalazi prema vodenoj površini. Njihovi ostaci fosforne kiseline su negativno naelektrisani kod pH=7. Pored toga imaju veliki električni kapacitet i rezistentnost.Slika 5.3). Oni slobodno propuštaju molekule vode. U sloju su alifatični lanci upravljeni prema vazdušnoj. etanolamina) i amino-grupa serina. mono. da ćelijska membrana sadrži 40% i više polarnih lipida. . pretpostavlja se da ćelijske membrane imaju lipidno dvoslojno jezgro. a ostatak amino-alkohola (holina. Pošto fosfolipidi spontano grade dvosloje.i bimolekulski slojevi lipida u vodi Fosfogliceridi spadaju u najpolarnije lipide. pozitivno. Ovakav tip fosfolipidnih slojeva ima osobine. Pojedini fosfogliceridi se razlikuju u veličini i broju naelektrisanja. Polarni lipidi mogu da se rasprše po vodenoj površini gradeći monomolekulski sloj.2 Micele. U takvim dvoslojima. kao i mono-i bimolekulskih slojeva lipida koji čine membranu ćelije. ako se stave u pukotinu između dva vodena prostora.

Ružička je još 1922. terpeni i kamfori. posle dejstva alkalija zadržavaju lipoidni karakter.Lipidni sastav membrane eritrocita različitih životinja: H-holesterol.1. Bloch. Svi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. Najvažniji predstavnici ove grupe jedinjenja su.2 PODELA STEROIDA Steroidi su velika grupa prirodnih jedinjenja s vrlo šarolikim fiziološkim dejstvom. Popjak i Folkers.6 STEROIDI I KAROTINOIDI 5.1. Spadaju u lipide koji ne mogu da se saponifikuju tj.1. Ustanovljeno je da biološka sinteza steroida i karotinoida ide preko »aktivnog izoprena«. godine pretpostavio da biološka sinteza svih ovih jedinjenja ide preko jednog zajedničkog prethodnika.1 UVOD Steroidi i karotinoidi su derivati nezasićenog ugljovodonika izoprena. PC-fosfatidilholin i SP-sfingomielin 5. koji nastaje od aktivne sirćetne kiseline odnosno koenzima O // A (CH 3 .C ~ S – CoA) 5. Steroidi se dele na: Sterole 1) 2) 3) Zoosterole.6. Jedinjenja izoprenske strukture vrlo su rasprostranjena u biljnom i životinjskom svetu. PE-fosfatidiletanolamin. Ružičkinu »izoprensku hipotezu« su pre tridesetak godina dokazali Lynen. životinjskog porekla Fitosterole.6. pored steroida i karotinoida.Slika 5. biljnog porekla i Mikosterole iz gljivica .3 .

5. gestagene ili progestacione i androgene Kortikosteroide .hormone kore nadbubrežne sledećoj tabeli dat je pregled najvažnijih steroida. seksualni hormoni i hormoni kore nadbubrežne žljezde jeste ciklopentano-perhidrofenantren.Vitamine D grupe Žučne kiseline Saponine Kardiaka biljnog porekla Seksualne hormone: estrogene.6. Steran je zasićeni alicikličan ugljovodonik.1. U . žljezde. koji se zove steran.3 STEROLI Osnovni ugljovodonik iz koga se izvode steroli. žučne kiseline.

a pojedini prstenovi obeleženi velikim slovima na sledeći način: .Steroidi i njihova biološka funkcija Grupa 1. Steroli Predstavnik Holesterol Mesto nalaženja i funkcija nalazi se u svim životinjskim ćelijama i plazmi.Testosteron hormoni kore nadbubrežne žlezde hormon testisa C.Estradiol hormon folikula Radi lakše klasifikacije i nomenklature mnogobrojnih derivata sterana. provitamin D 2. provitamin D ∆7-dehidroholesterol Ergosterol nalazi se u kvascu. Žučne kiseline Holna kiselina nalazi se u žuči i crevima. izgraduje ćelijsku membranu i polazni je materijal za sintezu mnogih steroida nalazi se u koži. ugljenikovi atomi u prstenu su numerisani. olakšava resorpciju masti hormon Corpus luteuma Hormoni sa Progesteron 21 C-atoma sa 19 Catoma sa 18 C-atoma Kortekson Kortizol sa 19 atoma sa 18 atoma C.

Steroli su alkoholni derivati sterana. Kada se mozak razriba sa peskom i ekstrahuje toplim alkoholom. Zajedno sa fosfatidima izgrađuje ćelijske membrane. Ima ga u svim životinjskim organima. Pojedini steroli se međusobno razlikuju po dužini i srtukturi bočnog lanca na 17 C-atomu i stepenu zasićenja steranovih prstenova. tumori. Alkoholna grupa se u sterolima često nalazi na trećem ugljenikovom atomu. U krvi ima oko 200 mg% holesterola. dobijaju se posle hlađenja relativno čisti kristali holesterola. rastvara se u organskim rastvaračima i optički je aktivan. atheroskleroza) dolazi do nagomilavanja holesterol-estara. a najviše u mozgu (do 10%). Kod čitavog niza oboljenja (masna degeneracija jetre. Prema mestu nalaženja mogu se podeliti na: 1) Zoosterole — životinjskog porekla 2) Fitosterole — biljnog porekla 3) Mikosterole — iz gljivica Holesterol (C27H46O) ili holesterin je najvažniji sterol životinjskog porekla. veka. To je i prvi steroid koji je pronađen i izolovan iz žučnih kamenaca krajem 18. U serumu je odnos obratan. a na 10 i 13 ugljenikovom atomu metil-grupu (— CH3). od čega je oko 35% esterifikovano masnim kiselinama (estri holesterola). Steroli su čvrste kristalne supstance. koji na 17 ugljenikovom atomu imaju bočni lanac. koje se nalaze u neosapunjivoj frakciji biljnih i životinjskih masti. Ime mu je dao Chevreuil. a znači mast iz žuči (Cholestearin). Katalitičkom hidrogenizacijom dvogube veze u prstenu B holesterola dobijaju se dva izomerna sterola: holestanol i koprostanol. . Holesterol je čvrsta kristalna supstanca. Iz formule holesterola se vidi da bočni niz ima osam ugljenikovih atoma i da se u prstenu B nalazi dvoguba veza između 5 i 6 ugljenikovog atoma.

a trans sa α. C i D uvek u trans-položaju. U slučaju kada se oba supstituenta nalaze na istoj strani ravni (iznad ili ispod) radi se o cis. Cisizomer se obeležava sa β.Holestanol i koprostanol su cis: trans-izomeri. oni mogu da leže iznad ili ispod ravni prstena. Pošto steroidi izgrađuju ćelijske membrane od bitne je važnosti da molekuli steroida priležu uz membranu. onda se radi o trans-izomeru. a ako se nalaze jedan ispod a drugi iznad ravni prstena. a —OH grupa je u položaju cis (β) kod svih prirodnih sterola. Ovde se susrećemo sa geometrijskom izomerijom. koja nastaje zbog toga što su zajednički ugljenikovi atomi kondenzovanih prstenova fiksirani i supstituenti na njihovim valencama ne rotiraju slobodno u prostoru. koja se uvek piše iznad prstena (cis). a cis punom. Tako su u steranovom prstenu fiksirani 5 i 10. Zbog toga su samo oni steroidi sastavni delovi membrana čiji molekuli imaju određeni izgled u prostoru. Molekuli . Iz tog razloga je kod steroida dogovorno uzeto da kao fiksna tačka za obeležavanje izomera bude metil-grupa (CH3) na 10 ugljenikovom atomu. 8 i 9 i 13 i 14 ugljenikov atom. Kada se na ovakvim ugljenikovim atomima nalaze dva različita supstituenta. Trans položaj se u formulama obeležava isprekidanom linijom. a samo prstenovi A i B mogu da zauzimaju cis i trans-položaj. U prirodnim steroidima su prstenovi B. Treći ugljenikov atom sterola na kome se nalazi hidroksilna grupa je asimetričan.

već mogu da imaju izgled stolice ili korita. Kod njih se prstenovi A i B nalaze u cis-položaju i zbog toga prsten A štrči Slika 5. Iako u prirodnim sterolima svi prstenovi imaju izgled stolice. jer je hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu esterifikovana masnom kiselinom. Holesterola ima u velikoj količini u kožnoj masti. Po ovim metodama određuje se ukupna količina holesterola (slobodnog i esterifikovanog).ova reakcija. Na eksperimentalnim životinjama takođe je dokazano da iz holesterola .steroida se sastoje od cikloheksanskih prstenova. koje se upotrebljavaju za njegovo određivanje. Odvajanje slobodnog od esterifikovanog postiže se taloženjem sa digitoninom. a verovatno i u drugim organima. Ta mast se industrijski dobija iz ovčije vune. dok molekuli koprostanola ne mogu. Životinjski organizam sintetiše holesterol. koji ne leže u jednoj ravni. In vitro je dokazano da se sinteza holesterola dešava u jetri. To je reakcija po Salkowskom. od onih kod kojih su ovi prstenovi u cis-položaju.Prostorni izgled molekula sterola sa različitim položajem prstenova A : B Holesterol daje čitav niz bojenih reakcija. Tako se hloroformski rastvor holesterola oboji postepeno ljubičasto dodatkom koncentrovane sumporne kiseline. Kokoška sintetiše celokupni holesterol koga snese u jajima. Esterifikovani holesterol se ne taloži. Za kvantitativno određivanje holesterola upotrebljava se Libermann-Burchard. Na donjoj slici se jasno vidi da samo molekul holestanola može da prileže uz membranu. Prečišćena se upotrebljava u medicini i kozmetici pod imenom lanolin (Adeps lanae).4 . drugi oblik imaju molekuli čiji prstenovi (A i B) zauzimaju trans-položaj. Digitonin taloži specifično samo β-sterole.

stoga ga ima u izmetu daleko više od holesterola. Holestanol se nalazi stalno pored holesterola u životinjskom organizmu. razlikuje se samo po etilnoj grupi. ∆ 7-DEHIDROHOLESTEROL VITAMIN D3 (HOLE). a u osnovi i istu strukturu.Nastajanje vitamina D3 iz provitamina dejstvom ultravioletne svetlosti Stigmasterol (biljni sterol) ima istu konfiguraciju kao i holesterol. fukosterol iz smeđih algi.5 . Najviše ga ima u soji — do 25% ukupnih sterola. Većina fitosterola ima 29 ugljenikovih atoma i dve nezasićene veze. — Koprostanol nastaje iz holesterola u crevima dejstvom bakterija (bakterijska redukcija) i zbog toga se nalazi redovno u fekalijama (kopros — izmet). . brasikasterol iz slačice. To su spinasterol iz spanaća. ∆ 7-Dehidro-holesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži a sadrži u prstenu B dve konjugovane dvogube veze. sinhol iz kininove kore i sitosteroli iz raznih biljaka. On je provitamin vitamina D 3 . Verovatno nastaje enzimskom hidrogenizacijom holesterola u tkivu.KALCIFEROL Slika 5. koja se nalazi na 24 ugljenikovom atomu u bočnom lancu i jednoj dvoguboj vezi na 22 ugljenikovom atomu ( ∆22). Stigmasterol je postao od industrijskog i medicinskog značaja od kako se uzima kao polazni materijal za sintezu progesterona i dezoksikortikosterona.nastaju žučne kiseline i čitav niz hormona ciklo-pentano-perhidrofenantrenske strukture. Holestanol se teško apsorbuje. STIGMASTEROL C29H48O Stigmasterol je dobio ime po Stigmata Maydis (dugački vratovi tučkova kukuruznog cveta). odakle je prvi put izolovan. Holestanol i koprostanol .

Taloži se digitoninom (3— β-ol) i ima tri nezasićene veze. čija je struktura poznata. . Ergosterola ima i u plesni Aspergillus. Kod dece koja su prohodala savijaju se duge kosti nogu i dobijaju O oblik. Jedinjenja iz kojih mogu da nastanu vitamini zovu se provitamini. koja nastaje kad se neoplođeni cvet raži zarazi gljivicom Claviceps purpurea. Kod rahitičnih životinja (svinja) pojavljuju se rahitične kvržice na rebrima. Neurospora i u lišajevima. 5.1. Nalazi se u kvascu odakle se tehnički i dobija. U glavnici postoji još jedan steroid — fungisterol. — Dejstvom fotona ultravioletne svetlosti određene frekvencije na ergosterol nastaju u njegovom molekulu strukturne promene.6. Rendgenski se vidi rskavičast karakter kostiju u blizini zglobova. Hopkins je već 1906 godine pretpostavio da je ova patološka pojava u vezi s nedostatkom »akcesornih« sastojaka hrane.7) karakteristične su za provitamine D grupe. Razinsky je smatrao da rahitis nastaje usled nedostatka sunčeve svetlosti.4 VITAMINI D GRUPE Rahitis ili engleska bolest je pojava usporene kalcifikacije kostiju kod dece i kod mladunaca domaćih sisara i pilića. što služi kao biološki test na eksperimentalnim životinjama. a kod manje dece rahitis se lako opaža po zakasnelom zarašćivanju fontanele i ispupčenom čelu. Konjugovane dvogube veze u prstenu B ( ∆ —5. Kalciferol . a dejstvom ultravioletne svetlosti na ergosterol dobijen je antirahitični princip i nazvan vitamin.ove škola utvrdila da zračenje životnih namirnica može da zameni sunčanje pacijenata. D. a u kvascu — zimosterol. Prvo je dobijen iz glavnice raži (francuski ergot = Secale cornutum). Docnije je Windaus. Preduslov za te promene je postojanje konjugovane dvogube veze u prstenu B (provitamini D grupe) koju svetlosna energija otvara između 9 i 10 ugljenikovog atoma.Ergosterol je jedini steroid mikroorganizma.

6 — Nastajanje vitamina D2 iz ergosterola dejstvom ultravioletne svetlosti Proces unutrašnjih strukturnih promena u molekulu provitamina nije tako jednostavan. Najpoznatija hemijska metoda je po Carr-Price-u sa SbCl 3. One su kod sisara konjugovane sa glicinom ili taurinom. Kao standard služi 0.5 ŽUČNE KISELINE Žuč koju izlučuje jetra izliva se u duodenum zajedno sa sokom pankreasa. J.025 µg vitamina D2 ili 0. halibut) u velikim količinama (0. Poznat je i vitamin D 4 i D5. 7-dehidroholesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži. vertebrati imaju jedan drugi vitamin. Iako vitatnin D 2 ima potpuno antirahitično dejstvo. gde se leti dejstvom sunčeve svetlosti akumuliraju rezerve potrebne za zimu. Nižim životinjama je kalciferol verovatno prirodni D vitamin. Vitamini D grupe rastvaraju se isključivo u mastima. holesterola. Nalaze se u uljima jetre (Oleum jecoris) riba (bakalara. a Windaus je sintezom dobio njegov provitamin iz holesterola → 7-dehidroholestrol.1% rastvor kristalnog.2 mg%). . Taj vitamin. Englezi su prvi napravili čist preparat vitamina D 2 . 5. tako da pored kalciferola nastaju i sporedni proizvodi kao: lumisterol. Žučne kiseline su oksidacioni produkti steroida. tune.1. a to je identično sa 0. Za čovekovu ishranu i profilaksu zanimljiv je sadržaj provitamina D 3 (7-dehidro-holesterola) u svinjskim kožicama. nazvan D 3.1 µg zračenog ergosterola.6. (internacionalnu jedinicu). zračenog ergosterola u maslinovom ulju. jer pomaže mineralizaciju kostiju. 1 mg ovog rastvora ima jednu I.Slika 5. Vitamin D određuje se biološkim i hemijskim metodama. mucina i žučne kiseline. Ona sadrži pored boja. tahisterol i dr. kome su dali ime kalciferol. prvo je izolovao Brockmann hromatografijom u koloni iz ribljeg ulja.

koje nema u žuči: U holanskoj kiselini vodonik na 5 ugljenikovom atomu nalazi se u cis-položaju i prema tome žučne kiseline imaju koprostansku strukturu. 7.holna kiselina tauro . Isto se tako nalazi u žuči konjugovana sa taurinom odnosno glicinom (dezoksiholna i glikodezoksiholna kiselina).H 2 N. . a i kod drugih vertebrata. Prati holnu kiselinu kod svih spomenutih životinjskih vrsta. Holne kiseline ima u žuči u daleko većoj koncentraciji od ostalih žučnih kiselina.CH 2 -CO O H glicin H 2 N-CH 2 -CH 2 —SO 2 OH taurin Sve žučne kiseline smatramo teorijski derivatima holanske kiseline C 23 H 39 COOH. Hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu je u položaju trans (α) kod svih žučnih kiselina. 12α trioksiholanska kiselina. Ima je u čovečijoj i goveđoj žuči. Holna i dezoksiholna kiselina razlikuju se po rastvorljivosti njihovih barijumovih soli u alkoholu. Holna kiselina je 3.holna kiselina Dezoksiholna kiselina je dioksiholanska kiselina (3α. Konjugovana sa glicinom zove se glikoholna. tako da nijedna ne reaguje sa digitoninom. One se mogu odvojiti i hromatografski. Bočni lanac na 17 ugljenikovom atomu je valerijanska kiselina. 12α). a sa taurinom tauroholna kiselina: gliko .

Henodezoksiholna kiselina je izolovana prvo iz kokošije i guščije žuči. Vezivanje sa glicinom i taurinom dešava se »in situ«. Saponini imaju do 5 molekula glikozidno vezanih monosaharida. Rastvori saponina dejstvuju hemolitički. deluju kao emulgatori.01—0. Žučne kiseline nastaju u jetri iz holesterola. U neznatnoj količini ima je i u ljudskoj žuči. Litoholna kiselina je dobila ime po tome što se nalazi u žučnim konkrementima (lithos = kamen). Ona je 3α 7αdioksiholanska kiselina. što je dokazano sa izotopno obeleženim jedinjenjima. jer se njena barijumova so teško rastvara.dezoksi .02%. Kvalitet saponina različitog porekla određuje se po jačini hemolize eritrocita u fiziološkom rastvoru. Mućkanjem njihovih rastvora dobija se intenzivna i trajna pena kao kod sapuna. koji smanjuju površinski napon vode. 6α-dioksiholanska kiselina) nađena je prvi put u svinjskoj žuči (hys = svinja) vezana za glicin.holna kiselina litoholna kiselina Hiodezoksiholna kiselina (3α. stabilizuju emulzije lipida i na taj način direktno i indirektno aktiviraju delovanje lipaza i apsorpciju masnih kiselina u crevima. . Može lako da se izoluje. U žuči je ima malo 0.6. Posle otcepljenja šećera ostaju genini (aglikoni) sa 27 ugljenikovih atoma. Izgleda da je to žučna kiselina zajednička gmizavcima i pticama. Žučne kiseline i njihove soli smanjuju površinski napon. Litoholna kiselina je 3α-holanska kiselina. koji specifično taloži steroide s 3 β-hidroksilom (trans). 5.1.6 SAPONINI Saponini su glikozidi. Najinteresantniji saponin je digitonin iz lišća digitalis vrsta.

Glikozidi domaće biljke Digitalis purpurea i Digitalis lanata. digilanid.1. koji na specifičan način stimulišu rad srca. U ovu grupu spada hormon corpusluteuma — progesteron i hormoni kore nadbubrežue žlezde: kortekson. Svi srčani glikozidi daju Legal. 3) Hormone sa 18 ugljenikovih atoma.6.ovu reakciju na aceton. ovo ugljenikovog atoma. koje u vrlo malim količinama imaju specifično fiziološko dejstvo.7 KARDIACI BILJNOG POREKLA U biljkama se pored saponina nalaze često i steroidni glikozidi. purpurea glikozidi. a šećeri digitoksoza i glukoza. Ovakve aktivne supstance zovu se hormoni. ovariju.1.8 STEROIDNI HORMONI Žlezde s unutrašnjom sekrecijom izlučuju supstance. testisima. i 21. kortikosteron. U ovu grupu spadaju ženski seksualnihonnoni poznati pod imenom estrogeni. Radi boljeg razumevanja stmkture steroidnih hormona i njihove biološke sinteze. gde je ono i najraznovrsnije. Predstavnik ove . treba da ih podelimo prema broju ugljenikovih atoma na: 1) Hormone sa 21 ugljenikovim atomom. 5. zbog toga što sadrže keto-grupu u bočnom lancu i dvogube veze između 20. Njihovi genini su gitoksigenin i digitoksigenin. corpus luteumu.6. aldosteron i dr. Najbolje je ispitano nastajanje steroidnih hormona u nadbubrežnoj žlezdi.5. 2) Hormone sa 19 ugljenikovih atoma. DIGITOKSIGENIN Drugi važni glikozidi koji deluju na rad srca su strofantidin i konvalatoksin u listovima đurđevka (Convallaria maialis). Primitivni narodi stavljaju ekstrakte takvih biljaka na vrhove strela radi otrovnog delovanja. kortizol. U nadbubrežnoj žlezdi. nastaju od holesterola steroidni hormoni. U većim dozama prekidaju rad srca u sistoli. Najvažniji hormon ove grupe je hormon testisa — testosteron. gitoksin i digitoksin izolovani su u kristalnom stanju i upotrebljavaju se u medicini.

kortikosteron. 21. poznati pod imenom kortikosteroni. a na 20. Progesteron je hormon corpus luteuma. Slika 5. Njihova fiziološka uloga je vrlo raznovrsna: regulišu metabolizam elektrolita. ravnotežu vode. Poznata je 17-oksigenaza. kortekson. kortizol i kortizon. keto-grupu. odigrava se na principu oksigeniranja sa O2 uz NADP i katalitičkim dejstvom enzima steroid-oksigenaza.7 — Nastajanje progesterona iz holesterola Hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju iz progesterona uvođenjem jedne ili više —OH grupa u njegov molekul. i 11. metabolizam ugljenih hidrata. Dejstvom oksigenaza jedne za drugom . PREGNAN Progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde su po svojoj hemijskoj strukturi derivati zasićenog alicikličnog ugljovodonika — pregnana. -oksigenaza i 11oksigenaza.. koji još uvek ima —OH grupu na trećem ugljenikovom atomu. Hemijsko ime pregnenolona je: pregnen-3β-ol-20-on. ugljenikov atom u molekulu progesterona. Hidroksilacija progesterona odnosno uvođenje —OH na 21. skraćivanjem njegovog bočnog lanca na 17-tom ugljenikovom atomu. ugljenikov atom. Do danas je otkriveno oko tridesetak kortikosterona od kojih su najvažniji: aldosteron. koje katalizuju uvođenje —OH grupa na 17. 17 i 11. koji priprema mukozu uterasa da se oplođeno jaje smesti. C21 — Steroidni hormoni. 21.grupe je estradiol. — U ovu grupu spada progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde. masti i proteina. Dehidrogenizacijom pregnenolona nastaje najvažnije jedinjenje ove sinteze progesteron. Biosinteza C21 steroidnih hormona polazi od holesterola. Prvi međuproizvod je pregnenolon.

. Ako se na 21. dakle posle 21-oksigenaze nego samo pre nje. – Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Steroidi. Od progesterona nastaje u tom slučaju kortikosteron (levi deo sheme). ugljenikovom atomu nalazi — OH grupa. već gradi poluacetalni prsten sa — OH grupom na 11. ugljenikovom atomu aldehidnu grupu. Slika 5. Aldosteron . C-atomu. jedan od vrlo aktivnih kortikosterona. Ona nastaje verovatno oksidacijom —CH 3 grupe na 18. Aldehidna grupa u aldosteronu nije slobodna.nastaje kortizol. preko hidroksi-progesterona. Ona ne dejstvuje. sadrži na 18. Tako kortizol reverabilno prelazi u kortizon. ugljenikovom atomu. koji na 11. Intetesantno je napomenuti da 17-oksigenaza ne dejstvuje na 21-hidroksi jedinjenje progesterona.8. tada ne može više da se dobije steroid sa —OH grupom na 17. ugljenikovom atomu imaju hidroksilnu grupu reverzibilno prelaze u 11-ketosteroid. ugljenikovom atomu.

Oni se u obliku glukuronida izlučuju u mokraći. Slika 5. Prilikom inaktiviranja hormona dolazi do promena u njihovoj hemijskoj strukturi. Sastavni i neophodni stepen u procesu hormonalne regulacije je stalno inaktiviranje i izlučivanje hormona mokraćom. Određivanje i praćenje koncentracije 17-ketosteroida u mokraći je za dijagnostiku u humanoj medicini od velikog značaja.Biosinteza testosterona i androsterona Androsteron je prvi put izolovan iz mokraće u kojoj ga normalno ima 1—2 mg u litri. Testosteron nastaje od progesterona preko međuproizvoda 17α-hidroksiprogesterona i androstendiona. Androsteron je 17. Nalazi se u testisima. C19-Steroidni hormoni.ketosteroid i može da nastane razlaganjem kortikosterona.17-Ketosteroidi su proizvodi raspadanja steroidnih hormona. . ugljenikovom atomu za dva ugljenikova atoma. . gde se i odvija njegova sinteza.9. — Najvažniji steroidni hormon sa 19 ugljenikovih atoma je testosteron. rogova kod ovna i bika. Testosteron i njegov derivat androsteron dejstvuju na muški genitalni trakt i direktno utiču na pojavu sekundaraih muških karakteristika: porast brade. što označava da ona na 17. Ovi procesi se dešavaju u jetri. rast petlove kreste. Normalni čovek izlučuje dnevno 10—20 mg 17-ketosteroida. Pri tome dolazi do skraćivanja bočnog lanca na 17. Inaktivisanjem steroidnih hormona nastaju jedinjenja poznata pod imenom 17-ketosteroidi. itd. gde se inaktivirani hormoni i detoksiciraju vezivanjem za glukuronsku kiselinu. C-atomu steranovog prstena imaju keto grupu.

placenti.Steroidni hormoni sa 18 ugljenikovih atoma . Najvažniji estrogeni hormoni su: estron. Estrogeni izazivaju estrus kod nezrelih ženki pacova tj. Zbog toga —OH grupa na trećem ugljenikovom atomu ima osobine fenola. estradiol i estriol. U ovu grupu spadaju ženski seksualni hormoni — estrogeni . Estron prelazi u estriol ireverzibilno. konj) otkrivena su još dva estrogena hormona: ekvilin i ekvilenin. Estriol se izlučuje u mokraći kao glukuronid. Estradiol je najaktivniji i reverzibilno prelazi u estron pod dejstvom enzima estradiol-NAD-17-β-oksidoreduktaze. ali se nalaze i u mokraći trudnica. Osim toga. Supstance sa estrogenim dejstvom nemaju specifičnu konstituciju ili bar hemijsku grupaciju (funkciju) odgovornu za hormonalnu . jer nastaju u folikulama ovarija za vreme menstrualnog ciklusa. pretpostavlja se da su ekvilin i ekvilenin nastali metaboličnom desaturacijom estrona. nadbubrežnoj žlezdi. zbog dvogube veze između 5 i 10 ugljenikovog atoma u prstenu A. Pošto se nalaze samo u moraći. Estrogeni su nađeni u folikulima ovarija. U mokraći kobila (equus — lat. Interesantno je da estrona ima i u biljnom materijalu (jezgra kokosovih oraha). Zovu se i folikularni hormoni. naglo sazrevanje i seksualni nagon. samo je prsten A aromatičnog karaktera (benzenov). Svi estrogeni su derivati ugljovodonika sterana. estrogeni nemaju —CH 3 grupu na 10 ugljenikovom atomu.

nego naročito iz činjenice da su u raznom biološkom materijalu nađene supstance estrogenog dejstva: biljnim klicama. Postoje. Zbog velikog broja dvogubih veza u molekulima karotinoida postoji mogućnost cis-trans izomerije na svakoj dvoguboj vezi. takođe i životinjski karotinoidi.aktivnost. Al2O3 i dr. cvetovima. pa se ubrajaju u tetraterpene. Nije se moglo dokazati da su te supstance identične sa estronom i estriolom. od kojih je najpoznatiji skvalen. nafti. žuta boja kukuruza (zeaksantin) i dr. . koja se sastoji u tome što se kroz stub napunjen nekim adsorbensom (CaCO3. tresetu. To se vidi ne samo iz strukture estrogenih hormona. narandžasta boja šargarepe (α i β-karotin). Molekuli karotinoida sadrže veliki broj konjugovanih dvogubih veza. kao što je bio slučaj kod izolovanja iz palmine masti. izolovano je do danas preko 60 karotinoida. Karotinoidi se mogu podeliti na: a) Ugljovodonike — karotine b) Hidroksilne derivate ugljovodonika — ksantofile i c) Karotinoidne kiseline Po svom hemijskom karakteru karotinoidi su derivati izoprena. plodovima.1. Jedan od njih je stilbestrol (bis-p-oksifenil-dietileten).) propušta petrol-etarski ekstrakt različitog biljnog materijala. Primenjujući hromatografiju na koloni po Cvet-u. imaju 40 ugljenikovih atoma tj.7 KAROTINOIDI Karotinoidi ili lipohromi su obojene supstance masnog karaktera. osam ostataka izoprena. Ime su dobili po tome što su prvi put izolovani iz šargarepe (Daucus carota). koje se uglavnom nalaze u biljnim uljima. mrkom i kamenom uglju. 5. Uneseni u životinjski organizam doprinose pigmentaciji kože. Od njih potiče crvena boja paradajza (likopin). Biljni karotinoidi igraju važnu ulogu u selektivnoj apsorpciji svetlosti kod fotosinteze. corpus luteuma i krvnog seruma. Dokazano je da većina prirodnih karotinoida ima trans-konfiguraciju. Postoje i sintetički preparati estrogenog dejstva kojima se sličnost s prirodnim hormonima jedva naslućuje.

koji plodovima paradajza daje lepu crvenu boju (Solanum lycopersicum). Prsteni karotina strukturno odgovaraju terpenima. U formuli je tačkastim linijama podeljen molekul likopina na ostatke izoprena. kokosovim orasima. koja se nalazi u lancu. pretpostavlja se da u toku biosinteze dolazi do kondenzacije dva ugljovodonika od 20 ugljenikovih atoma (geranil-geranil-pirofosfat) u C40 ugljovodonik. lančasti ugljovodonik. od kojih su 11 konjugovane. paprici. Poznata su tri izomerna karotina: α. Od njega se razlikuju po tome što im se lanci završavaju šestočlanim prstenom.Biološka sinteza karotinoida polazi od jedinica sa dva ugljenikova atoma (acetil-koenzima A). Pošto su karotinoidi simetrično građeni. β-karotin se nalazi prvenstveno u šargarepi. preko mevalonske kiseline. Molekul mu je simetričan. α i β jononu. jer samo od β-jononske strukture može da nastane vitamin A. koji se u likopinu samo nazire. zelenom lišću (industrijski se ekstrahuje iz trave). . pitomom kestenu. Kod β-karotina su dvogube veze u prstenu konjugovane sa dvogubom vezom. Likopin je nezasićeni. α-karotin je nađen u šargarepi. γ-karotina ima u kajsijama. ima 13 nezasićenih veza. katalizom specifičnih biljnih enzima. Ovakav položaj dvogubih veza je od fiziološkog značaja. β i γ-karotin. Karotini su strukturno izomerni s likopinom.

— Veliki broj karotinoida ima hidroksilnu grupu u jononskom prstenu i to u para-položaju prema ugljovodoničnom lancu. Ksanotofili . .α-karotin ima s jedne strane molekula β-jononski prsten. Karotini su važni zbog toga što su prirodni izvori provitamina grupe A vitamina. Sastoji se od četiri ostataka izoprena. β-karotin ima na oba kraja lanca βjononski prsten. Fitol je primarni alkohol sa 20 ugljenikovih atoma i dvogubom vezom u položaju 2. Poznat je veliki broj oksi-derivata β-karotina među žutim i crvenim pigmentima: zeaksantin (kukuruz) violaksantin (cvet dan i noć). a lanac se završava sa α-jononskim prstenom. astacin (crveni pigment rakova) rubiksantin (crvena boja šipka). Ostatak fitola je sastavni deo molekula hlorofila i vitamina E i K grupe. koji se dobija razlaganjem hlorofila. Na ovom mestu treba da spomenemo skoro potpuno zasićeni alkohol fitol. γ-karotin ima pored jednog β-jononskog prstena otvoreni završetak lanca kao likopin.

Vitamin A 1 nastaje iz β-karotina oksidacionim cepanjem centralne etilenske veze i primanjem dva molekula vode. U odsustvu vazduha dosta su otporni pri zagrevanju. od njega se dobijaju dva molekula vitamina A 1 .7. Izolovao ga je Karrer 1931. koji nije važan u ishrani sisara. Pošto je molekul β-korotina simetričan. koji ima β-jononski prsten. . Prvi proizvod cepanja karotina je aldehid vitamina A 1 —trans-retinin 1 .5.1 VITAMINI A GRUPE Vitamin A 1 (Axerophtol) je primarni alkohol.1. pet dvogubih veza od kojih su dve konjugovane. jer samo na jednom kraju lanca sadrže β-jononski prsten. godine. Vitamini A spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima. Osetljivi su prema kiseoniku i ultraljubičastoj svetlosti. On sadrži u β-jonskom prstenu konjugovane dvogube veze. Redukcijom aldehida retinina nastaje vitamin A 1 . Slatkovodne ribe sadrže vitamin A 2 . Ostali provitamini (α i γ-karotin i kriptoksantin) daju jedan molekul vitamina.

Biološki je najaktivniji α-tokoferol. Poznati su pod imenom tokoferoli.2 VITAMINI E GRUPE Vitamini E grupe spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima. E vitamini su uljaste tečnosti. ako u hrani nema vitamina A. postojane pri zagrevanju u odsustvu vazduha do 200° i otporne prema kiselinama i alkalijama. Sastoji se iz dve komponente: belančevine opsina i prostetične grupe. Nalaze se samo u hrani životinjskog porekla. godine.1. 325 —328 nm) i potpuno različit od karotina.Vitamini A grupe imaju karakterističan apsorpcioni spektar (max. koje dolazi od grčkih reči tokos — porođaj i fero — nosim. Ovo jedinjenje je osetljivo na svetlost.i δ-tokoferol. Vitamini E nalaze se rastvoreni u biljnim uljima. što se koristi za kvantitativno određivanje A vitamina (Carr — Price-ova. Rezerve vitamina A esterifikovanog sa višim masnim kiselinama. njegova koncentracija se u krvi ne menja znatno i po nekoliko meseci. Vitamini A su zaštitni vitamini epitela. Jetra održava konstantnu koncentraciju vitamina A u krvnoj plazmi. nalaze se u jetri. Vrlo bogat izvor A 1 vitamina su jetrena ulja morskih riba. antikseroftalmični i antiinfektivni vitamini. Danas je poznata samo njihova uloga u fiziologiji vida. koja je aldehidni derivat vitamina A 1 (11-cis-retinin ili neoretinin b). reakcija). . Boll je 1877. Oksidaciona sredstva ih razaraju. izolovao iz oka žabe vidni purpur ili rodopsin. β-.7. Sa SbCl 3 daju lepu plavu boju. 5. naročito onima koja se dobijaju iz pšeničnih klica. γ. Poznata su četiri tokoferola: α.

Pri ovom vezivanju nastaje hromanski prsten. sterilitetom i akutnom muskularnom distrofijom. koji na položaju 3 ima ostatak alkohola fitola. Tako na primer. Fitol se vezuje preko jedne fenolne grupe. Vitamini E su poznati i pod imenom antisterilitetni vitamini. jer su bitni za normalnu sposobnost reprodukcije. 5.4-naftohinon) pokazuje biološku aktivnost kao i vitamini ove grupe. Tako vitamin K2 ima umesto ostatka fitola difarnezilni ostatak. Svi vitamini K grupe imaju isti aromatični deo — 1. a ostatak alkohola fitola nalazi se u bočnom lancu: Vitamini E su antioksidansi. koji dejstvuju razorno na celularne enzime. koji štite mnoge supstance od ireverzibilne oksidacije.1. Njihov nedostatak manifestuje se na različit način kao: resorpcijom fetusa. Dokazano je da i sam menadion (2-metil-l. sprečavaju stvaranje peroksidnih derivata nezasićenih masnih kiselina.4-naftohinonski prsten.Tokoferoli se sastoje iz dve komponente: aromatičnog jezgra (metilovani hidrohinon) i karotinoidnog alkohola — fitola. Derivat je naftohinona.7. a druga ostaje slobodna.3 FILOHINON I UBIHINON Filohinon ili vitamini K1 nađen je u zelenom bilju (filos — list). koja se razlikuju po bočnom lancu. Pored vitamina K1 nađena su još dva vitamina ove grupe. .

Za ubihinon nije dokazano vitaminsko dejstvo. Nedostatak K vitamina javlja se kad se bakterije crevne flore unište antibioticima ili kod novorođenčađi. Po svojoj hemijskoj strukturi je sličan filohinonu i tokoferolima. Bočni lanac nastaje u organizmu od mevalonske kiseline. kojima mikroorganizmi u crevima još nisu stvorili potrebne rezerve K vitamina. vrlo je rasprostranjen i to kako u životinjskom tako i u biljnom svetu. sastoji se iz aromatičnog odnosno hinonskog prstena. Poznat je i pod imenom koenzim Q. kao što mu samo ime kaže. Ubihinoni različitog porekla razlikuju se po broju izoprenskih ostataka u bočnom lancu.Vitamini K grupe sprečavaju da dođe do krvavljenja. U relativno velikoj koncentraciji ga ima u mitohondrijama. Naime. za koji je vezan bočni izoprenski lanac. Ubihinon. što je povezano s njihovom ulogom u sintezi protrombina (antihemoragični vitamini). . Vitamin K2 sintetišu bakterije crevne flore. Međutim postoje indicije da učestvuje u respiratomom lancu kao prenosilac vodonika.

5. bubrezima.2 METABOLIZAM LIPIDA Posle ugljenih hidrata. raspršeni u micele prečnika 3—8 nm. Utvrđeno je da kičmenjaci dobijaju polovinu svoje energije oksidacijom masnih kiselina u jetri. srcu i skeletnim mišićima u stanju mirovanja. 5. da bi im služile kao energetska rezerva. Biosinteza triglicerida u intestinalnim ćelijama ide tako da kao supstrat služe bilo monogliceridi bilo α-glicerofosfat (slika 5. jer je njegov jedini izvor energije glukoza. čije čestice imaju 500—1000 nm u prečniku. Neutralne masti imaju veću kaloričnu vrednost (oko 37 kJ/g) od glikogena i skroba. Hilomikroni prolaze kroz . U svakom slučaju slobodne masne kiseline se energetski obogaćuju prelazeći u derivat acil-KoA: α-Glicerofosfat može da nastane bilo od glicerola bilo od glukoze: glicerol kinaza a) b) Resintetizovani trigliceridi se oblikuju u kapi prečnika 100—500 nm koje se nazivaju hilomikroni.10). i u stvari su kompleks lipida s proteinom. zajedno sa žučnim solima i žučnim fosfolipidima ulaze u ćelije intestinalne mukoze. Oni sadrže oko 2% proteina i 7% fosfolipida. Emulgovanjem se jako povećava površina masnih čestica i olakšava (ubrzava) dejstvo lipaza. neutralne masti su po količini glavna hrana za većinu životinja i vrlo važan izvor energije. Masti su jedini izvor energije u gladovanju. većina slobodnih masnih kiselina iz micela ponova se pretvara u trigliceride.2. Glavni produkti hidrolize masti su slobodne masne kiseline i βmonogliceridi. Oni. Unutar ćelija. Više životinje i biljke mogu da odlažu velike količine neutralnih masti. zimskom snu prezimara i godišnjoj seobi ptica. nastaju u prisustvu žučnih soli i fosfolipida duodenuma. Jedino se u moždanom tkivu ne vrši oksidacija masnih kiselina. Stabilne emulzije triglicerida. jer ne sadrže vode.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI Lipaze pankreasnog soka i creva hidrolizuju emulgovane masti.

10 . ali je apsorpcija vitamina prosto zanemarljiva. D. ali se manji deo ne esterifikuje ponova u mukozi i ulazi u portalni krvotok gde se veže na albumin. Vitamini rastvorljivi u mastima A. Nalaze se u krvnoj plazmi zdravih životinja samo za vreme apsorptivnog stanja. Nešto se triglicerida apsorbuje i u odsustvu žuči. D i naročito K. Fina disperzija u micele u tankom crevu izgleda da je preduslov za apsorpciju. . Tako opstruktivnu žuticu. često prati i nedostatak vitamina A. kod koje se koncentracija žučnih soli u lumenu creva smanjuje. E i K i u ograničenoj količini i holesterol. koja se jako smanjuje ako se sprečava stvaranje micela. Slika 5.Biosinteza Triglicerida u intestinalnim ćelijama Veći deo viših masnih kiselina se apsorbuje u limfu kao hilomikroni.bazu mukoznih ćelija u ekstracelularnu tečnost i odatle u limfni sistem. verovatno ulaze u intestinalne ćelije sa fosfolipidima u obliku micela različitog tipa od micela masnih kiselina.

Činjenica da u krvi i urinu životinja koje gladuju dolazi do nagomilavanja kiselina sa 4—C atoma. i direktno se oksiduju u srcu i mišićima. U krvi kičmenjaka nalaze se znatne količine triglicerida i fosfoglicerida. Dejstvom fosfolipaza oslobađaju se masne kiseline fosfoglicerida. Pošto se jedino slobodne masne kiseline mogu da oksiduju. a vrlo malo slobodnih masnih kiselina.5. one se prvo energetski obogaćuju prelazeći u »aktivne« masne kiseline. Esterifikacijom sa . pod normalnim uslovima ne dolazi do nagomilavanja slobodnih masnih kiselina ili drugih hidrolitičkih produkata. Međutim. One se nalaze u obliku masnih kapljica u citoplazmi i sastoje se uglavnom od triglicerida. a) Aktivacija i ulazak masnih kiselina u mitohondrije Pošto su masne kiseline hemijski inertna jedinjenja. Zbog toga se dugo naslućivalo da sinteza i razgradnja masnih kiselina ide dodavanjem odnosno oduzimanjem dva ugljenikova atoma. adenozin-trifosfata. koji razaraju strukturu membrana i vrlo su toksični. Drugi izvor masnih kiselina su one koje se nalaze vezane u fosfogliceridima ćelijskih membrana.2. jer se oksidacija odigrava na β-položaju. da bi mogle metabolički da se upotrebe. Iako su oni relativno konstantnog sastava. Rezervne masti su glavni endogeni izvor masnih kiselina. doprinosila je gornjem mišljenju. Zbog toga se razgradnja masnih kiselina i naziva β-oksidacija. Pokazalo se tačnim da razgradnja masnih kiselina ide postepenim odvajanjem dva ugljenikova atoma. koje su na β-položaju oksidovane (acetsirćetna=CH 3COCH2COOH i βhidroksibuterna = CH3CHOHCH2COOH). One su nekovalentno vezane za serum-albumin.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA Masne kiseline koje treba da se oksiduju u tkivima viših životinja dolaze ili iz ekstracelularne tečnosti ili iz endogenih intracelularnih lipida. trigliceridi se prvo hidrolizuju dejstvom intracelularnih lipaza. nalaze se u stalnom metaboličnom prometu u ćelijama viših životinja. 5. NAD + i Mg2+ jona.2. kao što su lizofosfatidi. Utvrđeno je da je brzina hidrolize intracelularnih lipida podešena prema brzini potrošnje masnih kiselina.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA Poznato nam je da sve prirodne masne kiseline imaju paran broj ugljenikovih atoma. Relativno malo je poznato o detaljima i redosledu intracelularne hidrolize lipida. Masne kiseline se oksiduju u matriksu mitohondrija dejstvom čitavog niza enzima u prisustvu koenzima A.

U toku reakcije aktivacije ATP se cepa u pirofosfat (PPi). masne kiseline daju tiolski estar. odnosno acil-KoA. koje su specifične na dužinu C-lanca masne kiseline. energetski bogato jedinjenje. Do sada je izolovano najmanje tri tiokinaza. koja aktiviše kiseline sa C 12—C22 atoma.ekstramitohondrijalnim koenzimom A. . koji se odmah hidrolizuje. U mitohondrijama se nalazi drugi tip tiokinaze. On nastaje u mitohondrijama oksidacijom α-ketoglutarata. βoksidacija masnih kiselina odigrava se u ciklusu od četiri reakcije. Zbog toga se ostatak masne kiseline prenosi na specifični prenosilac karnitin ( γ -trimetilamino βhidroksibuterna kiselina): Karnitin karnitin Acil-KoA Acil Reakciju katalizuje jedna transferaza. Masne kiseline vezane u obliku acil-KoA vrlo teško mogu da prođu kroz unutrašnju membranu mitohondrija. dejstvom pirofosfataze. uz katalitičko dejstvo tiokinaze masne kiseline. Najvažnija je tiokinaza dugolančanih masnih kiselina. u neorganski fosfat: PPi + H 2 O —> 2P i Ova reakcija osigurava da aktivacija masnih kiselina teče samo u pravcu nastajanja „aktivne" masne kiseline. koji aktiviše masne kiseline u prisustvu mitohondrijalnog GTP-a. Reakcija se odigrava u citoplazmi u prisustvu ATP-a. U mitohondrijama se ostatak masne kiseline ponova prenosi sa karnitina na mitohondrijalni koenzim A: acil-karnitin + HS—KoA → acil—KoA + karnitin Masne kiseline ulaze u ciklus β-oksidacije u obliku acil-KoA.

14. 2) U drugoj reakciji ciklusa.1. na α.5) Gubitkom dva vodonikova atoma. FADH2 predaje vodonikove atome drugom flavoenzimu.11.Slika 5.17).2. βtrans nezasićena masna kiselina ili tačnije α. nastaje α. tako da nastaje L-β-hidroksiacil-KoA: Ovu asimetričnu sintezu L-izomera katalizuje enoil-hidrataza (=βhidroksiacil-KoA hidroliaza (4. .99. β-nezasićenu vezu adira se molekul vode. β-enoil-KoA. koji prenosi elektrone (ETF) citohromu c. β dejstvom FAD-specifične acil-KoA dehidrogenaze (1. β-oksidacija masnih kiselina po Lynen-u 1) Prva dehidrogenacija acil-KoA odigrava se na položaju α. koje preuzima FADH 2.

jer se u neposrednoj blizini nalaze —C=O i tioestarska veza.35). Za dva C-atoma kraći ostatak masne kiseline ulazi u novi ciklus. i oni se odvajaju u obliku acetil-KoA (CH 3 C-S-KoA): Ova reakcija je egzergonska. koje preuzima NAD. da bi se oslobodio koenzim A. Zbog toga se molekul cepa na β-položaju.3) Enzimi.1. dejstvom tiolaze (= βketotiolaza 2. 4) β-ketomasna kiselina-KoA je vrlo reaktivno i nepostojano jedinjenje. odigrava se na isti način kao i zasićenih masnih kiselina. Oduzimanjem drugog para vodonikovih atoma. na masnu kiselinu sa dva C-atoma manje. Za svaki ciklus β-oksidacije potreban je po jedan molekul koenzima A.1.16).3. nastaje β-ketoacil-KoA. koji katalizuju drugu dehidrogenaciju. koja na β-položaju ima cis-dvogubu vezu: CH3(CH2)7-CH=CH-CH2CO-SKoA . acetil-KoA mora brzo da se oksiduje u ciklusu trikarbonskih kiselina. NADH predaje vodonikove atome NADHdehidrogenazi respiratornog lanca. kao što je oleinska.1. Oksidacija nezasićenih viših masnih kiselina. Pošto je njegova koncentracija u mitohondrijama mala. apsolutno su specifični na L-stereoizomer (1. propionil-KoA (CH 3 CH 2 CO—KoA). u obliku estra sa koenzimom A. Dva C-atoma preuzima slobodni koenzim A. sve dok se u toku odcepljivanja po dva C-atoma razgradnja ne približi dvoguboj vezi. Kod oleinske kiseline posle odvajanja tri acetil-KoA: ostaje kiselina. krajnji produkt β-oksidacije je ostatak od tri C-atoma. što znači da je ravnoteža pomerena u pravcu tioklastičnog cepanja. U slučaju da masna kiselina sadrži neparan broj C-atoma.

Pošto se na početku za aktivaciju masne kiseline utroši samo jedan ATP. Prenos elektrona do kiseonika od FADH2 daje dva molekula ATP-a. Svaki ciklus odvajanja dva C-atoma. linolenske) zahteva da sve dvogube veze iz cis-oblika pređu u trans.3 : 4—cis—dodecenoil—KoA Pošto enoilhidrataza katalizuje adiciju vode samo na trans-dvoguboj vezi. Izomerizaciju katalizuje trans: enoil-izomeraza. a to iznosi 130x x30. Palmitoil-KoA + 7Ko-A + 7FAD + 7NAD+ + 7H2O → 8 acetil-KoA + 7FADH2 +7NADH + 7H + Sedam pari vodonikovih atoma ulazi u respiratorni lanac u obliku FADH2.2. fosforilacijom na nivou supstrata i oksidativnom fosforilacijom. Prema tome. . Za kompletnu oksidaciju palmitinske kiseline potrebno je da ona prođe kroz sedam takvih ciklusa.7kJ = 3991 kJ.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH) U toku jednog ciklusa β-oksidacije dobija se jedan molekul acetilKoA (CH3CO—KoA) i dva para vodonikovih atoma (=4H). daje 5 ATP-a. 5. koja uključuje i fosforilaciju: Palmitoil-KoA + 7Ko-A+7O 2 + 35Pi + 35ADP → 8 acetil-KoA + 5ATP+42H2O Oksidacijom jednog molekula acetil-KoA u ciklusu trikarbonskih kiselina (CLK) dobijaju se 12 molekula ATP-a. Na osnovu toga može da se napiše jednačina. a sedam u obliku NADH + H +. oksidacija gornje nezasićene kiseline će se nastaviti kada ona pređe u izomernu trans-nezasićenu kiselinu. to se oksidacijom palmitinske kiseline dobija 130 molekula ATPa. oksidacija višestruko nezasićenih masnih kiselina (npr. a od NADH tri. kompletnom oksidacijom palmitinske kiseline do CO 2 i H 2 O dobijaju se: 35 + 8x12=131 molekul ATP-a. Imajući u vidu da je promena standardne slobodne energije u toku kompletne oksidacije palmitinske kiseline 9 830 kJ. Slično. Njenom oksidacijom će se dobiti 8 molekula acetil-KoA i 14 pari vodonikovih atoma. izlazi da se 40% ove energije prevodi u energetski bogate pokretne molekule ATP-a.

nastaje kondenzacijom dva acetil -KoA: 2CH 3 CO-SKoA → CH 3 COCH 2 CO-SKoA + KoA-SH acetoacetil—KoA Reakciju katalizuje β-ketotiolaza. β-hidroksibuterna kiselina i aceton se tradicionalno i netačno nazivaju ketonska tela. je polazni supstrat za sintezu holesterola i steroida uopšte. Jetra je glavno mesto u kojem nastaju ketonska tela. ali ona za razliku od drugih organa i tkiva ne može da ih koristi. Ketonska tela difunduju iz ćelija jetre u krv koja ih odnosi u periferna tkiva. Acetsirćetna kiselina prelazi pod fiziološkim uslovima spontano u aceton. odnosno acetoacetil-KoA.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA Acetosirćetna kiselina. a krvotokom dospevaju u periferna tkiva koje ih oksiduje u CLK. Jedan katalizuje tiokinaza i odigrava se utroškom jednog ATP-a: . a dejstvom NAD-specifične β-hidroksibutirat dehidrogenaze u D-β-hidroksibuternu kiselinu (CH 3CHOHCH 2COOH). Oslobađanje acetsirćetne kiseline iz njenog estra sa koenzimom A ide preko β-hidroksi-β-metil-glutarilKoA (HMG—KoA): Intermedijerno jedinjenje koje nastaje u gornjem procesu HMGKoA.5.2. Osnovno jedinjenje ove grupe acetsirćetna kiselina. Ona nastaju u neznatnim količinama u jetri. Periferno tkivo i srčani mišić pretvaraju acetosirćetnu kiselinu u estar sa koenzimom A na dva načina.

Oni su dokazali da neposredni prethodnik dva C-atoma.Nastali acetoacetil-KoA se tiolitički cepa na dva acetil-KoA. obrnutim smerom istih enzimskih procesa. eksperimentalno je dokazano: 1) sinteza masnih kiselina odigrava se u citoplazmi. Ako ona dostigne bubrežni prag. odmah se pretvara u masne kiseline. ali ne sve. ograničen. One. Međutim. Kod gladovanja i nekontrolisanog »diabetes mellitus-a« povećava se koncentracija ketonskih tela u krvi. One se odlažu u velikim količinama kao trigliceridi u adipoznom tkivu. Klinička slika ove pojave zove se ketoza. a izotopno obeleženi CO2 se ne ugrađuje u masne kiseline. koji ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina gde se oksiduje. sav višak ugljenih hidrata koji ne može da se odloži. kvasci i bakterije sintetišu i gliceride i njihove sastavne masne kiseline. U tim slučajevima je brzina njihovog nastajanja u jetri veća. modifikuju biljne gliceride. Kada koncentracija ketonskih tela u krvi pređe normalnu granicu.2. a sam se ne ugrađuje u masne kiseline niti služi kao redukciono sredstvo. 5. Dugo je poznato da mnogi organizmi glukozu mogu da pretvore u mast. koji ulazi u masnu kiselinu . plesni. mnogi su mislili da se i biosinteza masnih kiselina odigrava u mitohondrijama. Posle otkrića da se oksidacija masnih kiselina odigrava u mitohondrijama i objašnjenja uloge koenzima A. takođe. Pošto je kapacitet životinja u odlaganju rezervnog ugljenog hidrata. nastupa ketonemija. koje unose hranom. životinje sintetišu mnoge. nego što periferno tkivo može da ih oksiduje. 2) citrat maksimalno ubrzava sintezu masnih kiselina. a ne u mitohondrijama. glikogena. potrebne gliceride i masne kiseline. Ovu neočekivanu i neobičnu ulogu CO2 objasnio je Wakil sa sar. znatne količine se pojavljuju u mokraći (ketonurija).6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA Biljke. 3) CO2 i bikarbonati su bitni u sintezi masnih kiselina.

nego derivat sa tri C-atoma. —SH grupa AC Proteina je vezana za 4'-pantetein kao i u koenzimu A. za svoju-SH grupu gradeći tioestarsku vezu. Zbirna reakcija sinteze je: acetil-KoA+7 malonil-KoA+14NADPH+14H + → CH3(CH2)14COOH+7 CO2 + 8 KoA-SH+14 NADP+ +6 H2O Jedini molekul acetil-KoA potreban za početak sinteze služi kao primer ili starter (=seme). može samo da se produži lanac neke masne kiseline (C12 do C16). Njegova funkcija je analogna funkciji koenzima A u β-oksidaciji. C6 sve do C16) koji nastaju u toku sinteze nisu vezani tioestarski za koenzim A. Sintezu katalizuje kompleks od sedam enzima.de novo" sinteza viših masnih kiselina.. i njegova dva C-atoma se nalaze na početku lanca masne kiseline. Njen lanac počinje da raste od karbonilne grupe acetil-KoA sukcesivnom adicijom acetil-ostataka. koja se odigrava u rastvornom delu citoplazme. Danas je objašnjena kompletna . a ne može da se odigra njena kompletna sinteza. malonil KoA: HOOC—CH2 —CO—S—KoA. ACP je ugrađen u kompleks sintetaze masnih kiselina tako da njegova —SH grupa 4'-fosfopantetina štrči van. nego su vezani tioestarski za SH grupu jednog proteina male molekulske težine. kao što je to bio slučaj kod β-oksidacije. koji nastaju u toku sinteze. tako da može da obavlja funkciju prenosioca acil-ostataka. Vodonikove atome daje redukciono sredstvo NADPH. koja nastaje od jednog molekula acetil-KoA i sedam molekula malonil-KoA. CO2 je bitan jer se ugrađuje u malonil-KoA. bez koga sinteza ne može da počne. Intermedijerni ostaci (acil) masnih kiselina različite dužine C-lanaca (C4. Oni vezuju ostatke. Sinteza palmitinske kiseline Sintetaza masne kiseline katalizuje celokupnu sintezu palmitinske kiseline. . On se naziva acil-prenosni protein (ACP) otporan je pri zagrevanju. U mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu. izolovan je i određena mu je primarna struktura.nije acetil-KoA. koji se zove kompleks sintetaze masnih kiselina.

Malonil-KoA. Reakciju .Slika 5. Pošto acetil-KoA ne može da prođe kroz mitohondrijalnu membranu. Ranije je konstatovano da acetil-KoA nastaje u mitohondrijama oksidativnom dekarboksilacijom piruvata.12). koji dolazi iz mitohondrija indirektnim putem. koji je permeabilan i ulazi u citoplazmu (slika 5. on se aldolnom kondenzacijom s oksalacetatom pretvara u citrat. ali to nije glavni put. Citrat u citoplazmi reaguje sa koenzimom A dajući ponovo acetil-KoA i oksalacetat: citrat+KoA—SH + ATP → CH 3 CO—S—KoA+ADP+Pi + oksalacetat Citrat je prema tome prenosilac acetil-grupa iz mitohondrija u citoplazmu. a videli smo da nastaje i β-oksidacijom masnih kiselina. za koga smo rekli da je polazno jedinjenje u sintezi masnih kiselina. nastaje ugrađivanjem CO2 u acetil-KoA.12 . Acetil grupe mogu da se prenose i vezivanjem za karnitin.Enzimski kompleks sintetaze masnih kiselina Svi ugljenikovi atomi masnih kiselina potiču od citoplazmatskog acetilKoA.

ugradio u malonil-KoA u toku njegove sinteze. dejstvom acetil-KoA karboksilaze.S .A CP + K oA S H Sledeći parovi C-atoma potiču od drugog i trećeg C atoma malonil-KoA. Prva dva C-atoma masne kiseline nastaju. Biotin intermedijerni prenosilac CO2 u sledećoj dvostepenoj reakciji: je Nastajanje malonil-KoA je reakcija koja određuje celokupnu brzinu sinteze masnih kiselina. koji se takođe vezuje na ACP. koji istovremeno istiskuje karboksilnu grupu u obliku CO2 Oslobođeni molekul CO 2 je onaj isti koji se. Redukciju katalizuje β-ketoacil-ACPreduktaza: . U sintezi palmitinske kiseline učestvuje 7 molekula malonil-KoA. dejstvom acetil-transacilaze: acetil -S -K oA + A CP -S H → ac et i l. on je potreban samo za sintezu malonil-KoA. kao što smo već rekli. pa je prema tome acetil-KoA karboksilaza regulatorni enzim. U sledećoj reakciji sinteze acetoacetil-ostatak se redukuje sa NADPH u β-hidroksibutiril—S—ACP. od starter (primer) molekula acetil-KoA. Pozitivni modulatori ovog enzima su citrat i izocitrat.katalizuje acetil-KoA karboksilaza. biotin-enzim. i to objašnjava njihovu ranije zapaženu ulogu u sintezi masnih kiselina. Uloga CO 2 u sintezi masnih kiselina je sada jasna. dejstvom maloniltransacelaze: malonil-KoA + ACP—SH → malonil—S—ACP+KoA—SH Acetil—S—ACP i malonil—S—ACP reaguju na taj način da se drugi i treći C-atom malonil-ostatka adira na karbonilnu (CO) grupu acetil koenzima A. čiji se acetilni ostatak prenosi na ACP.

dejstvom NADPspecifične krotonil-reduktaze u ostatak buterne kiseline (C 4 ): CH3CH=CHCO-S-ACP + NADPH + H+→ CH3CH2CH2CO-S -ACP + NADP+ butiril-S-ACP Ovom reakcijom se završava prvi od sedam ciklusa sinteze palmitinske kiseline. reakcijom drugog molekula malonil-KoA sa sada nastalim butiril—S—ACP uz izlaženje CO 2. kao što su jetra i adipozno tkivo. Zbog toga je pentozo-fosfatni put vrlo aktivan u svim onim tkivima.SACP Nastali krotonil ostatak se na kraju ciklusa redukuje. prelazeći u ostatak α. Ostaci masnih kiselina. Kada se lanac produži do 16 C-atoma. Njen lanac može i još da se produži. Drugi ciklus počinje slično. koja se odigrava u citoplazmi. gde je brzina sinteze masnih kiselina velika. odnosno kapronil—S—ACP (C 6).dejstvom NADP-specifičnih enzima pentozo-fosfatnog puta. Brzina biosinteze masnih kiselina je prilagođena brzini sinteze triglicerida i fosfoglicerida. koje sadrže 12—16 ugljenikovih atoma. Sedam molekula glukozo-6-fosfata moraju se oksidovati u ribulozo-5fosfat i CO2.CH3COCH2CO-S-ACP +NADPH + H+→ CH 3 CHOHCH 2 CO-SACP+NADP + D-β-hidroksibutiril—S—ACP. da bi se dobilo dovoljno NADPH za sintezu jednog molekula palmitinske kiseline. čiji se lanac produžuje. β-nezasićene krotonske kiseline (trans): CH3CHOHCH2CO-S-ACP→ CH3CH = CHCO-S-ACP + H 2O krotonil . Posle niza reakcija dobija se ostatak masne kiseline sa 2 C-atoma više. slobodna palmitinska kiselina se odcepi od ACProteina Za sintezu palmitinske kiseline potrebno je 14 molekula redukovanog NADPH koji se dobija uglavnom oksidacijom glukozo-6-fosfata u citoplazmi. Ovaj proces se odigrava u mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu dejstvom odgovarajućih enzima. ide sukcesivnim ugrađivanjem acetil-KoA. Produžavanje C-lanca masnih kiselina. u sledećoj reakciji gubi molekul H 2O. Drugi izvor NADPH za sintezu masnih kiselina u jetri je od oksidacije malata u piruvat i CO 2 dejstvom »jabučnog« (»malic«) enzima. Palmitinska kiselina je normalni krajnji produkat sinteze masnih kiselina. jer normalno u ćelijama ima vrlo malo slobodnih masnih kiselina. nalaze se u obliku estra s .

) u položaju cis. Dvoguba veza se obrazuje tako da molekulski kiseonik prima dva elektrona. a drugi od NADPH: Četiri tipa poli-nezasićenih masnih kiselina su prethodnici svih polinezasićenih kiselina u sisara.2. a ne flavoenzim. One nastaju ili produžavanjem C-lanca ili desaturacijom. . Produžavanje lanca u mitohondrijama je direktno obrnuti proces β-oksidacije masnih kiselina. β-dvogube veze katalizuje NADP-specifična reduktaza. kao i oleinska kiselina. 3) grupa tipa linolna kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)4-CH=CH.kao i linolna kiselina 4) grupa tipa linolenske kiseline ostatkom:CH3CH2—CH = CH— kao linolenska kiselina. 5.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA U organizmu sisara se nalaze četiri tipa nezasićenih masnih kiselina: 1) grupa tipa palmitoleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)5—CH = CH— kao i sama palmitolenska kiselina 2) grupa tipa oleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)7—CH=CH—.koenzimom A (acil-KoA). Oleinska i palmitinska kiselina nastaju u životinjskom organizmu od stearinske. naročito u ćelijama jetre i adipoznog tkiva. One imaju dvogubu vezu između 9 : 10 C-atoma ( ∆ 9. koje su asocirane s endoplazmatskim retikulumom. Jedina je razlika što redukciju α. odnosno palmitinske kiseline dejstvom specifičnih oksigenaza. Jedan elektron dobija od supstrata u kome nastaje dvoguba veza (acil-KoA). s i Oleinska i palmitoleinska kiselina su najrasprostranjenije masne kiseline.

Ona nastaje u životinjskom organizmu od linolne kiseline. nastaju od fosfatidne kiseline (slika 5. sintetišu se od L-glicerol 3-fosfata i acil-KoA. Fosfatidna kiselina je intermedijer i u sintezi glicerofosfatida.13). koji su sastavni delovi ćelijske membrane. Ona se nalazi u ćelijama u vrlo malim količinama (tragovima).2.8 BIOSINTEZA SFINGOLIPIDA TRIGLICERIDA. 5. a jedino ćelije intestinalne mukoze mogu direktno da aciluju monoglicerid u di. koje treba uneti hranom. Od poli-nezasićenih masnih kiselina najviše ima arahidonske. koja sadrži četiri konjugovane dvogube veze. b) Biosinteza glicerofosfatida Najvažniji glicerofosfatidi. U jetri i adipoznom tkivu sinteza teče uvek preko intermedijerne fosfatidne kiseline. koji obrazuju biljne i životinjske rezervne masti. Biljke sintetišu poli-nezasićene masne kiseline.i triglicerid. Kao i kod svih biosinteza i ovde se polazni supstrat energetski obogaćuje. Vezivanjem za citidintrifosfat fosfatidna kiselina prelazi na viši energetski nivo: .Linolnu i linolensku kiselinu ne mogu da sintetišu sisari i one su za njih bitne masne kiseline. GLICEROFOSFATIDA I a) Biosinteza triglicerida Trigliceridi.

13 vidi lecitin nastaje od serin-kefalina u dvostepenoj reakciji. Prvo se ostatak serina dekarboksilira u etanolamin: serin-kefalin → fosfatidil-etanolamin + CO2 a zatim se u molekul etanolamina transmetilacijom. Donor metil-grupa je »aktivni« metionin (S- adenozilmetionin): Fosfatidil-etanolamin + 3 S-adenozilmetionin → lecitin (fosfatidil-holin) + 3 S-adenozinhomocistein Uvođenje metil grupa u ostatak etanolamina ide postepeno. Kao što se na slici 5.13 .Biosinteza najvažnijih glicerofosfatida Biosinteza teče tako da se u CDP-gliceridu CDP zamenjuje sa jednim od sledeća tri alkohola: serinom (vezuje se na mestu CH 2OH grupe). uvode tri —CH 3 grupe. tako da prvo nastaju monometil i dimetil-derivati. .Slika 5. Vezivanjem ovih alkohola za fosfatidnu kiselinu nastaju odgovarajući glicerofosfatidi: lecitin. inozitolom ili glicerol-fosfatom. inozitol-fosfatid i kardiolipin. serin-kefalin.

koji kondenzacijom sa serinom daje dihidro sfingozin. palmitoil-KoA. Holin se prenosi sa aktivnog citidin difosfat holina (CDP-holin): . Aciliranjem sfingola sa acil-KoA nastaju prvo jedinjenja poznata pod imenom ceramidi. Redukcijom sa flavo-enzimom ovaj zasićeni derivat prelazi u nezasićeni sfingozin ( = sfingol): Amino grupa sfingozina je u svim sfingolipidima acilirana s višim masnim kiselinama. Uvođenje holina u ova jedinjenja nastaju sfingolipidi. Sinteza teče tako da se prvo palmitoil-KoA redukuje u aldehid. On nastaje od palmitinske kiseline odnosno njenog estra s koenzimom A.c) Biosinteza sfingolipida Alkoholna konponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol koji ima 18 C-atoma.

sintetišu se reakcijom ceramida sa uridin difosfat glukozom (UDPG) ili UDPgalaktozom. koja redukuje —CO—S—KoA grupu i odcepljenjem koenzima A. a odvija se u najmanje dva stepena. derivati ceramida koji sadrže glukozu i galaktozu. Ako se formula skvalena napiše onako kako stvarao izgleda u prostoru. vidi se da lako dolazi do ciklizacije.3'-dimetil-alil-pirofosfat. Fosforilacijom u tri koraka sa tri molekula ATP-a pretvara se mevalonska kiselina u »aktivni izopren« izopentenil-pirofosfat.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA Biosinteza holesterola počinje na isti način kao i sinteza ketonskih tela. To je i kontrolno mesto u sintezi holesterola. Prvo je izolovan iz jetre ajkula.14). β-hidroksi-β-metil glutaril-KoA prelazi u mevalonsku kiselinu. Slika 5. dejstvom jedne reduktaze. a terpena i njihovih derivata u biljkama (slika 5.14 . koji se sastoji od šest ostataka izoprena (C30H50).2.Početne reakcije biosinteze holesterola Skvalen je simetrično građeni nezasićeni ugljovodonik. Prvo se kondenzuju dva molekula acetil-KoA u acetoacetil-KoA.Cerebrozidi. koji sa trećim molekulom acetil-KoA prelazi u β-hidroksi-β-metil-glutaril-KoA (HMGKoA). 5. Redukcija HMG—KoA je ireverzibilna. U sledećem nizu reakcija. dolazi do kondenzacije ova dva izomerna izoprenil-pirofosfata i posle niza reakcionih proizvoda nastaje derivat izoprena skvalen. Zatvaranjem ugljenikovog lanca . Ovo jedinjenje prelazi u svoj izomer 3. To je intermedijer od koga se odvaja sinteza holesterola i steroida u organizmu sisara.

Ciklizacija skvalena Pre zatvaranja prstena jedan atom kiseonika se vezuje na dvogubu vezu skvalena u položaju 3. Reakcija je praćena premeštanjem dvostrukih veza i metilnih grupa u molekulu skvalena.skvalena u steranov prstenasti sistem nastaju steroidi lanosterol i holesterol. .15 . Slika 5. gde ostaje u obliku OH grupe u holesterolu i njegovim derivatima.

s 8-12 C atoma imaju uljnu konzistenciju. od kojih je barem jedna nezasićena). Te višestruko nezasićene kiseline. a one s više C atoma su čvrste. fosfolipidi se dele na: 2) 4) 5) 6) 7) 8) . stearinska i oleinska kiselina. Mogu se podeliti i na sledeći način: 11 jednostavni lipidi: a) trigliceridi ili neutralne masti b) voskovi 12 složeni lipidi: a) fosfolipidi b) glikolipidi c) neosaponifikovane supstance 3) Jednostavne masti sadrže samo masne kiseline i neki alkohol. miricilni). linolenska i arahidonska kiselina za organizam su esencijalne. a u voskovima je to neki alkohol veće molekulske mase (cetilni. Sve masne kiseline koje se nalaze u organizmu su nezasićene (jedno i višestruko nezasićene) i zasićene masne kiseline s parnim brojem C atoma. i fosforne kiseline na koju je vezana još jedna azotna baza. potrebne su za pravilan rast i prekursori su prostaglandina. Masne kiseline s 4-8 C atoma su tekuće. U mastima je alkohol glicerol. nazvane još i vitamin F. U trigliceridima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane istom ili različitim masnim kiselinama. hloroform i sl. Fosfolipidi su sastavljeni iz glicerola (esterifikovanog s dve masne kiseline. U čovekovom telu najviše su zastupljene palmitinska. a rastvorljivi u nepolarnim organskim rastvaračima. Prema tome koje od navedenih azotnih jedinjenja sadrže. Ima nekoliko klasifikacija lipida. Višestruko nezasićene linolna.UKRATKO: 1) Pod nazivom lipidi podrazumeva se skup raznolikih hemijskih supstanci kojima je zajedničko svojstvo da su nerastvorljivi u vodi. kao što su etar. Kao azotne baze u fosfolipidima su holamin i holin te aminokiselina serin.

heksozamin i neuraminsku ili sijalinsku kiselinu. masne kiseline i šećera galaktoze. naročito za hormone tj. U sfingomijelinima je fosforna kiselina estarski vezana na primarnu OH-grupu sfingozina. Glikolipidi su složeni lipidi građeni od sfingozina. koje su vezane amidskom vezom na sfingozin. heksoze. a i metabolizam im je tesno vezan sa metabolizmom lipida. sulfolipidi i gangliozidi. Cerebrozidi su dobili ime po tome što ih ima u mozgu. (steroidi) holesterol. a velike količine se akumuliraju (posebno u jetri i slezini) u Gaucher-ovoj bolesti. žučne kiseline. glukoze i galaktoze te heksozamina. Oni umesto glicerola imaju hidroaromatični alkohol inozitol esterifikovan s dve molekule fosforne kiseline. zatim sfingozin. To je od velike važnosti.a) cefaline (fosfatidil holamin). Cerebrozida ima u malim koncentracijama u mnogim tkivima. 10) 11) 12) 13) 14) 15) . samo je na C6 atom galaktoze vezana još jedna sumporna kiselina.lipoproteini). steroidni vitamini i steroidni hormoni. a najviše u ćelijama CNS-a. njihovo fiziološko delovanje. U neosaponifikovane supstance ubrajaju se steroli. a najviše ih ima u lipoproteinima visoke gustoće (α . a ređe od glukoze. fosforne i jedne masne kiseline. sadrže i azotovu bazu vezanu za fosfornu kiselinu. U krvi se transportuju vezani za lipoproteine. te heksozu vezanu preko primarne OH-grupe sfingozina. a masna kiselina je vezana amidskom vezom. nego aminoalkohol sfingozin. ciklopentano-perhidrofenantrensko jezgo. Sfingomijelini su diaminofosfatidi koji ne sadrže glicerol. U tu grupu ubrajaju se cerebrozidi. Fosfolipidi koji ne sadrže azotovu bazu su inozitolfosfatidi ili lipozitoli. Sva ta jedinjenja imaju u osnovi opštu policikličnu strukturu tzv. b) lecitine (fosfatidil holin) i c) fosfatidil-serine. Steroidna struktura sadrži više centara aktuelne i potencijalne asimetrije. Gangliozidi sadrže masnu kiselinu s 22 i 24 C atoma. Sulfolipidi sadrže iste sastojke kao i cerebrozidi. sadrže masne kiseline s 24 C atoma u lancu. Zajedničko im je sa lipidima da se rastvaraju u organskim rastvaračima. U raznim gangliozidima različiti su odnosi i vrste heksoza. na koju su opet vezane dve masne kiseline. 9) Fosfolipida ima u gotovo svim ćelijama. Osim alkohola.

Ako je supstituent iznad ravni. gladovanju ili ishrani s mnogo masti a malo ugljenih hidrata mogu se u krvi i urinu pojaviti ketonska ili acetonska tela. koja onda ulazi u trikarbonski ciklus. dijabetesu. koji je potreban za konačnu okslidaciju acetil-CoA nastalog u toku β-oksidacije masnih kiselina ili b) nedostatka potrebne količine energije za sintezu masnih kiselina iz acetil-CoA. piruvata odnosno oksalacetata. Masne kiseline se. Razni steroli i steroidi razlikuju se po dvostrukim vezama i supstituentima (najčešće OH i CH ₃ grupama) u osnovnom steranskom prstenu. Ova β-oksidacija odvija se u mitohondrijama. Pri katabolizmu lipida glicerol se veže sa fosfatom u glicerolfosfat. a ako je ispod ravni kao α-izomer. a lanac se skraćuje za dva C atoma. a krajnji proizvod acetil-koenzim A veže se delovanjem enzima sa oksalsirćetnom kiselinom nastalom metabolizmom glukoze i nastaje limunska kiselina koja ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina. Supstituenti na steranskom prstenu mogu takođe imati različitu prostornu orjentaciju. npr. te se metabolizuje u piruvat i laktat ili se iz njega stvara glikogen. koji se u mitohondrijama jetre karboksiluje i prelazi u jantarnu kiselinu. koji se dalje oksiduje u fosfoglicerinaldehid i ulazi u lanac glikolize. Masne kiseline s neparnim brojem C atoma razgrađuju se isto uz CoA β-oksidacijom i odvajanjem acetil-CoA. Do ketonemije i ketonurije dolazi zbog: a) nedostatka metaboličkih produkata ugljenih hidrata. Acetonska tela nastaju iz masnih kiselina zbog njihove nepotpune oksidacije. a u koprostanonu je A prsten pod pravim uglom u odnosu na B prsten. dok ponavljanjem tog procesa ne ostane acetat. U holestanonu su u ravni. te se na taj način odvaja ostatak od dva C atoma u formi acetata. One se razlažu oksidacijom na drugom C atomu (β-položaj) od karboksilne grupe. što određuje njihovu hemijsku reaktivnost. prsten A i B mogu zauzeti dve prostorne konfiguracije.16) Kao steroli označavaju se alkoholni derivati sterana koji nemaju hormonsko delovanje. a kao steroidi derivati s hormonskom aktivnošću. razlažu u procesu β-oksidacije. iznad ili ispod ravni prstena. 17) 18) 19) 20) 21) . kao i po alifatičnom lancu na C-17 atomu. Ako se redukuje dvostruka veza na C-5 atomu holesterola. prema Knoop-u. U određenim patološkim stanjima. Kad se lanac masne kiseline skrati na 5 C atoma iz njega pored acetil CoA nastaje i ostatak propionil-CoA. U β-oksidaciji učestvuju acil-koenzim A (CoA) i ATP. označava se kao β.

i to u mitohondrijama. fosfolipidima. Sinteza masti u organizmu zavisi od više faktora: ishrane. a iz ovog se odvaja fosfat i ostaje glicerol. kaprilna i tako do palmitinske i ostalih kiselina dužeg lanca. Lipidi se unose u telo hranom. Dalje butiril-CoA veže ponovo malonil-CoA i tako se produžava lanac masne kiseline. glikolipidima i holesterol estrima. za što je potrebno prisustvo biotina. a produžavanjem lanca za 2 C atoma nastaju buterna. a retko su sve tri OH-grupe esterifikovane s istom masnom kiselinom.22) Kad nedostaju ugljeni hidrati ne stvara se dovoljno piruvata pa se nagomilava acetil-CoA. deluje hidrolitički pankreasna lipaza. Sinteza započinje karboksilacijom acetil-CoA. Glavni proces probave i resorpcije lipida odigrava se u tankom crevu. Osim CO₂. i nastaje malonil-CoA koji veže dalje molekul acetil-CoA. koji se kondenzuje u β-hidroksi-βmetilglutaril-CoA koji se enzimski cepa na acetil CoA i acetsirćetnu kiselinu. NADPH₂ i Mn²+. Osim CoA u tom procesu sudeluju NADH₂. One se apsorbuju da se vežu sa žučnim kiselinama i holesterolom. U citoplazmi se sintetizuju masne kiseline kratkih i srednjih lanaca. Masti mogu nastati i od ugljenih hidrata i ostataka amino kiselina nakon deaminacije. Delovanjem žučnih kiselina iz žuči i alkalija pankreasnog soka lipidi se u crevu prvo emulguju i na te fino emulgovane čestice s velikom površinom. rastvorljiv u vodi. Masne kiseline sa dužim lancem sintetizuju se u jetri. masne kiseline se oslobađaju i vežu ponovo sa glicerolom 23) 24) 25) 26) 27) . Njihovo nagomilavanje u krvi izaziva metaboličku acidozu te može dovesti do kome i smrti. fizičke aktivnosti. fiziološkog stanja. kapronska. Ova se može redukovati u β-hidroksibuternu kiselinu ili spontano dekarboksilovati u aceton. Glicerol nastaje od međuprodukata tokom glikolize: 3fosfogliceraldehida koji redukcijom prelazi u glicerolfosfat. Dospevši u eritrocite. biotina i CoA u tome još sudeluju ATP. lako se resorbuje dok je resorpcija masnih kiselina složeniji proces. te se preko jednog intermedijera reduktivno dekarboksiluje u butiril-CoA. a samo u vrlo malim količinama kao slobodne masne kiseline. U organizmu se masne kiseline nalaze esterifikovane u neutralnim mastima. NADPH₂ i ATP. pa njihove koncentracije rastu u krvi. koji osigurava potrebnu energiju. Glicerol. Vežu se sa glicerolom obično u mešane trigliceride. Sinteza započinje s acetil-CoA.

naročito fosfolipidima. tj. Sadrže manje triglicerida. Poremećaji u vezi sa lipotropnim faktorima mogu dovesti do nakupljanja lipida u jetri tzv. U krvnim ćelijama lipidi su strukturalni. integralni. Estrogeni hormoni snizuju serumske lipide. dok masne kiseline s kratkim lancem ulaze u portalni krvotok i jetru. nefroze. Leukociti su bogati lipidima. Insulin snižava koncentraciju lipida u serumu. Tiroksin iz tiroideje utiče na koncentraciju lipida tako što su povišeni u hipofunkciji. akutnih infekcija. koji se limfom prenose u cirkulaciju te krvlju u jetru i masne ćelije. Holesterol i trigliceridi su naročito sniženi u degenerativnom teškom hepatitisu. opstruktivnog ikterusa. a sniženi u hiperfunkciji tiroideje. anemiji. hroničnih bolesti bubrega. Funkcija rezervnih lipida je da organizmu osigura rezervni materijal za sagorevanje. masne infiltracije (steatoze) jetre i do promene koncentracije lipida u krvi. tj. 28) Treba razlikovati rezervnu mast. tuberkulozi hroničnim insuficijencijama i šizofreniji. cirozi jetre. poremećaja metabolizma lipida. Na koncentraciju lipida u serumu utiču i endokrine žlezde. a nedostatak insulina uzrokuje povišenje njihove koncentracije. energiju. Neki lekovi i hemikalije takođe utiču na koncentraciju lipida u serumu. Povišena koncentracija lipida nalazi se kod hipofunkcije štitne žlezde. minimalno esterifikovanog holesterola.stvarajući trigliceride. Hipolipemija se nalazi kod hiperfunkcije štitne žlezde. Lipidi krvne plazme i krvnih ćelija međusobno se razlikuju. depresivnih bolesti. trigliceride u mezenhimalnim ćelijama ili masnim ćelijama od lipida koji čine strukturni deo ćelije. Ovi egzogeni trigliceridi. dijabetes melitusa. Eritrociti sadrže gotovo dva puta više fosfolipida nego plazma. uz nešto holesterola. deo tih ćelija. Tako se transportuju masne kiseline dužih lanaca. fosfolipida i tragova proteina stvaraju hilomikrone. dok lipidi krvne plazme ili seruma predstavljaju lipide u transportu i u tkivo i iz tkiva. Ukupni lipidi u eritrocitima nešto su niži nego u krvnoj plazmi. 29) 30) 31) 32) .

AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA .

aminokiseline. kao i svi primarni amini: Pri reakciji se oslobađa voda. može se iz zapremine izdvojenog azota da izračuna količina aminokiselina. koje se dobijaju hidrolizom proteina. što znači želatinski šećer. Enzimska hidroliza se upotrebljava nekad i u analitičke svrhe. tripsin i dr. Pored toga što su aminokiseline osnovni sastojci proteina. koji se hvata i meri.) pri blagim uslovima temperature i kiselosti. one takođe imaju važnu ulogu u prometu materija. BRACONNOT (1820 god. Svih 25 aminokiselina ne mora da se nalaze u hidrolizatu svakog proteina.1 UVOD Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijaju se jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. već aminokiselina. van Slyke―ova metoda.) je prvi izvršio hidrolizu želatina i dobio kristale slatkog ukusa. Hidroliza se može raditi i sa bazama. odgovarajuća oksikiselina i elementarni azot. a i količina im varira od proteina do proteina. Posle njegovog otkrića hemičari su obratili pažnju na različita niskomolekularna jedinjenja. jer se neke aminokiseline raspadaju pri kiseloj odnosno baznoj hidrolizi. Ovo je poznata Donald D.1 AMINOKISELINE 6. hem). .6. Tako od njih mogu da nastanu razna druga za organizam važna jedinjenja (npr. jedinjenje koje ima amino i karboksilnu funkciju. Pošto se iz 1 g―mola aminokiseline razvije 1 g―mol azota. Pri digestiji proteina u gastrointestinalnom traktu viših životinja proteini se hidrolizuju na amokiseline dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. Tok hidrolize proteina i završetak može se konstatovati reakcijom sa azotastom kiselinom.1. koje je nazvao glikokol. Danas je poznato oko 25 proteinskih aminokiselina. Struktura aminokiselina dokazana je razgradnjom i sintezom u toku sto godina rada na ovom polju. Hidrolitičko cepanje proteina na aminokiseline izvodi se na taj način što se proteinski rastvor zagreva sa 6—12 N hlorovodoničnom ili sumpornom kiselinom 24 časa na 100°C. Pokazalo se da glikokol nije šećer. s kojom α―aminokiseline reaguju kvantitativno.

α―karbonske kiseline čija je opšta formula: R u formuli označava karakteristični bočni lanac. Leva konfiguracija proteinskih aminokiselina dokazana je na razne načine. nađene aminokiselme D―konfiguracije. .U hidrolizatu proteina nalazi se mešavina različitih aminokiselina. neke kao alanin obrću ravan polarizovane svetlosti nadesno. Tako su u nekim antibioticima. sem glicina. Izuzetak su prolin i oksiprolin koji su sekundarni amini. a neke kao fenilalanin nalevo.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da je α―ugljenikov atom asimetričan. Sve proteinske aminokiseline. a prostorna konfiguracija je stalna osobina molekula. U prirodi se nalaze i aminokiseline desne (D) prostome konfiguracije. su optički aktivna jedinjenja leve (L) prostorne konfiguracije.1. Pri pisanju formula L―aminokiselina. između ostalog sintezom i razgradnjom alanina do L(—) glicerinaldehida: Iako su proteinske aminokiseline leve konfiguracije. 6. karboksilna grupa se piše gore a amino grupa levo. Sve proteinske aminokiseline su α―amino. Skretanje ravni polarizovane svetlosti je fizička osobina koja zavisi i od pH sredine. kao gramicidinu (iz Bacillus brevis) i polimiksinu. Odvajanje pojedinih aminokiselina iz ove smese predstavljalo je ranije velike teškoće. a danas je vrlo dobro rešeno hromatografskim metodama.

Ona određuje izgled proteina u prostoru. njegovu biološku funkciju i aktivnost. One su potrošile samo desnogiri oblik. zbog asimetrične strukture bioloških katalizatora (enzima). Ovu pojavu je prvi uočio Pasteur (1857. jer nije bio odgovarajuće prostorne konfiguracije. a levi je ostao. koji omogućava reproducibilnost genetskih informacija. Funkcionalni značaj bočne grupe R je u tome što je ona slobodna u peptidnim lancima proteina.3 PODELA AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da se one razlikuju po veličini. Ova osobina aminokiselina objašnjava stereospecifičnost bioloških katalizatora. čija je bočna grupa negativno naelektrisana u područjupH 6―7 i bazne aminokiseline. obliku i polarnosti bočne grupe R. 6.Optički aktivna jedinjenja su asimetrično građena odnosno njihovi molekuli nemaju ravan simetrije. godine) kada je pustio da gljivice rastu u rastvoru racemske smeše vinskih kiselina.1 .1. koji su proteinskog karaktera i čije su osnovne jedinice aminokiseline. Iz tog razloga se aminokiseline klasifikuju prema kiselinsko―baznom karakteru bočne grupe —R na: 1) nepolarne ili hidrofobne aminokiseline 2) polarne. Karakteristična osobina asimetričnih molekula je da mogu hemijski da reaguju samo sa odgovarajućim drugim asimetričnim jedinjenjem na principu prostorne komplementarnosti (ili »ključa i brave«). ali bez naboja u području intracelularnog pH 1) 2) kisele aminokiseline. koriste u svojoj ishrani samo određene stereoizomerne oblike šećera.Nepolarne ili hidrofobne aminokiseline . čija je bočna grupa pozitivno naelektrisana kod pH 6―7 Tabela. aminokiselina i drugih potrebnih sastojaka. I viši organizmi. a pri sintezi proteina bočne grupe su onaj genetski »znak« raspoznavanja. 6.

.

Polarne aminokiseline Tabela 6. Za razliku od tipičnih organskih kiselina koje sve isteruju CO 2 iz karbonata jer su jače od ugljene kiseline: . Osim toga svi načini odvajanja. citrulin.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA Poznavanje kiselinsko―baznih osobina aminokiselina je bitno za objašnjenje strukture proteina i svih njihovih karakterističnih osobina. homocistein. β―alanin i druge.Kisele aminokiseline Tabela 6. dobro se rastvaraju u vodi ali se ne rastvaraju u organskim rastvaračima (izuzev prolina). norvalin.2. identifikovanja i određivanja aminokiselina baziraju se na ovim osobinama. To su: ornitin.1.3 .Bazne aminokiseline Pored proteinskih aminokiselina u tkivu se nalazi još 15―tak aminokiselina. koje imaju značajnu ulogu u intermedijemom metabolizmu. glicin 232°). Aminokiseline su na sobnoj temperaturi kristalne supstancije sa relativno visokom tačkom topljenja (npr.Tabela 6.4 . 6.

aminokiseline su u neutralnoj sredini slabije od ugljene kiseline i ne oslobađaju CO2 iz njenih soli:

Aminokiseline pokazuju dakle osobine soli organskih kiselina (npr. Na―acetata) i to kako po svom fizičkom kristalnom izgledu tako i po hemijskoj reakciji sa bikarbonatom:

Na osnovu ovakvog ponašanja aminokiselina, njihove velike dielektrične konstante i drugih osobina utvrđeno je, da su one unutrašnje soli u kojima je došlo do prelaza protona sa karboksilne na amino―grupu:

Aminokiseline se u neutralnoj sredini nalaze u obliku dipolarnih jona i ne sadrže ni slobodnu karboksilnu niti slobodnu amino―grupu. Dipolarna struktura aminokiselina objašnjava mnoge njihove osobine. Tako se dobra rastvorljivost u vodi objašnjava reakcijom dipolarnog jona aminokiseline sa dipolima vode, koji prodiru u kristalnu rešetku i razlažu je. Isto tako aminokiseline zbog svoje dipolarne strukture imaju osobine i slabih kiselina i slabih baza. One su dakle — elektroliti amfoternog karaktera. Kiselinsko―bazne osobine aminokiselina biće nam jasnije ako pojam kiseline i baze proširimo primenjujući definiciju Bronsted―Lowry―a. koja glasi: kiseline su jedinjenja koja oslobađaju protone u rastvoru, a baze su jedinjenja koja vezuju protone. Tako npr. u reakciji između natrijum―acetata i hlorovodonične kiseline, acetatni jon se ponaša kao baza, jer vezuje protone:

U kiselinsko — baznim reakcijama uvek zajedno učestvuje konjugovani par (kiselina i njoj odgovarajuća konjugovana baza):

Iz gornjih jednačina se vidi da je konjugovana baza sirćetne kiseline acetatni jon, a da je konjugovana kiselina amonijaka―amonijum jon (NH+4). U rastvorima slabih kiselina nalazi se i njena konjugovana baza. Njihov međusobni odnos zavisi od koncentracije H + jona i konstante disocijacije kiseline. Konstanta disocijacije kiseline je mera njene jačine, odnosno njenog afiniteta prema protonu. Ukoliko je afinitet prema protonu manji, utoliko je to jača kiselina i obrnuto. Konstanta disocijacije predstavlja se odnosom molarnih koncentracija u momentu ravnoteže: …1 Zagrade u gornjoj jednačini označavaju molarne koncentracije. Veličina konstante disocijacije pokazuje jačinu kiseline odnosno kolika je njena tendenca da disosuje na H+ jon i konjugovanu bazu (A‾ ). Ukoliko konjugovana baza ima veći afinitet prema protonu (H +), utoliko se u rastvoru nalazi više nedisosovanih molekula kiseline (HA) i utoliko je ona slabija. Iz toga proizlazi: da ukoliko je kiselina jača utoliko je njena konjugovana baza slabija i obrnuto. Ako jednačinu 1. logaritmujemo dobićemo :

Prebacimo log H+ na levu, a log K na desnu stranu, pa ćemo dobiti da je:

Znamo da je ―log [H+] = pH, a analogno se i negativni logaritam konstante disocijacije obeležava sa pK= —log K. Ako ove izraze zamenimo, dobićemo poznatu Henderson―Hasselbalch―ova jednačinu,

koja je od fundamentalnog značaja za kvantitativno ispitivanje kiselinsko―baznih ravnoteža u biološkim sistemima: …2 Pošto pH može lako da se izmeri eksperimentalno, a koncentracija konjugovane kiseline (HA) i baze (A‾) da se odredi (titracijom), gornja jednačina omogućava da se eksperimentalno nađe konstanta disocijacije, odnosno pK (slika 5.1). Prema titracionoj krivulji pK odgovara onoj koncentraciji [H+] jona, kada se u rastvoru nalaze iste količine akceptora (A‾) i davaoca protona (kiseline HA), jer je tada drugi izraz u jednačini 2 jednak 0:

Slika 6.1 -Titracione kriva sirćetne kiseline

Ta tačka se nalazi na sredini krivulje neutralizacije. Za sirćetnu kiselinu pK=4,76 (slika 6.1). Iz slike 6.1 se vidi da se u toku neutralizacije sirćetne kiseline vrednost pH naglo menja u početku dodavanja NaOH. U sredini neutralizacije, kada se u rastvoru nalaze iste količine kiseline i njene konjugovane baze (CH3COO―), pH je konstantan. To je njeno područje puferovanja. U tabeli 5.5 date su konstante disocijacije nekih kiselina. Prema gornjem izlaganju ne treba da nas zbuni što smo za NH+ 4 stavili da je kiselina, jer je to prema definiciji davalac protona. Vidi se da je daleko praktičnije izraziti konstantu disocijacije u obliku celih brojeva kao pK, nego u

obliku negativnih stepena. Iz tabele se vidi da ukoliko je pK veći utoliko je kiselina slabija, jer je vrednost K manja.
Tabela 6.5 - Eksperimentalno određene konstante disocijacije nekih kiselina na 25°

Iz opšte formule aminokiselina: vidi se da one sadrže dva konjugovana kiselinsko―bazna para: prvi je:―COOH ↔ COO-, + H+, a drugi —NH+3 ↔ NH2 + H+. Zbog toga u vodenim rastvorima aminokiselina postoje sledeći jonski oblici, koji se nalaze u ravnoteži:

Položaj ove ravnoteže zavisi od koncentracije H+ jona. U neutralnoj sredini aminokiseline su amfoliti, pokazuju osobine i slabe kiseline i slabe baze. U kiseloj sredini, one su dvobazne kiseline, a u baznoj dvokisele baze. Onaj pH kod koga se u rastvoru nalazi maksimalna koncentracija dipolarnih jona naziva se izoelektrična tačka (I.T.). Svaka aminokiselina ima svoju karakterističnu izoelektričnu tačku, koja zavisi od karaktera bočne grupe —R. U izolektričnoj tački aminokiseline ne provode električnu struju, rastvorljivost u vodi im se smanjuje, a pravac skretanja polarizovane svetlosti se pomera ulevo. Iz svega toga proizlazi da osobine aminokiselina jako zavise od pH sredine.

U neutralnoj sredini je nosilac kiselih osobina dipolarnog jona (II)—NH3+, a baznih osobina karboksilatni anjon —COO¯. Pošto je konstanta disocijacije konjugovane kiseline — NH3+ → H2 + H+ vrlo mala (pK=9,25), jasno je zašto su aminokiseline u neutralnoj sredini slabije od ugljene. Na sličan način kao kod slabe sirćetne kiseline, možemo i kod aminokiselina da odredimo titracijom pK vrednosti njihovih kiselinsko―baznih parova. Ako titrujemo kiseli rastvor aminokiseline alanina, u kome se ona nalazi u protoniranom obliku (I), videćemo da će se u toku neutralizacije osloboditi dva mola protona (H+), kao i kod svake dvobazne kiseline. Dodatak prvog mola NaOH trošiće se u sledećoj reakciji:

a dodatak drugog mola u reakciji:

Iz titracione krive alanina (slika 6.2) se vidi da pH na sredini prve neutralizacije iznosi 2,34 i on odgovara konstanti disocijacije (pK 1) prve kisele grupe — COOH → COO + H+; isto tako, pH na sredini druge neutralizacije alanina iznosi 9,69 i on odgovara negativnom logaritmu konstante disocijacije (pK2) grupe H3N+—, druge kisele grupe alanina. Na slici 6.2 se vidi da se u tim područjima pH slabo menja dodatkom NaOH. Kod tih pH vrednosti (2,34 i 9,69) alanin ima puferne sposobnosti. U uslovima fiziološkog pH alanin ne puferuje. Kao što je katjonski oblik alanina (I) dvobazna kiselina, tako je njegov anjonski oblik (III) dvokisela baza, koja na dva mesta može da veže piotone: na —NH2 grupu i karboksilatni anjon —COO. Amino―grupa je jača baza od — COO.

Slika 6.2 - Titraciona kriva alanina

Titraciona krivulja aminokiselina čija bočna grupa može da jonizuje (kisele i bazne aminokiseline) ima oblik titiacione krive trobazne kiseline (slika 6.4). One sadrže tri mesta koja mogu da otpuštaju i primaju protone. U tabeli 6.6 date su pK vrednosti jonizabilnih grupa proteinskih aminokiselina.
Tabela 6.6 - pK vrednosti jonizabilnih grupa aminokiselina

Aminokiseline čije bočne grupe jonizuju nalaze se u rastvoru u četiri razna jonska oblika. Uzmimo kao primer histidin:

Slika 6.3 - Jonski oblici histidina (Shema)

Slika. 6.4 - Titraciona krivulja histidina

Iz tabele 6.6 i titracione krivulje histidina se vidi da konstanta disocijacije bočne imidazolske grupe iznosi 6,0. Iz toga proizlazi da bočna grupa histidina puferuje u neutralnom području. Ova osobina bočne grupe histidina je od izvanrednog značaja za puferni kapacitet onih proteina koji sadrže ovu aminokiselinu (npr. hemoglobin). Izolektrična tačka baznih aminokiselina leži između pKR (bočne grupe) i pK2 (amonijum―grupe). Tako je izoelektrična tačka histidina kod pH 7,58. I.T. kiselih aminokiselina leži između pK1 (karboksilne grupe) i pKR. Tako je za asparaginsku kiselinu:

6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE

U nepolarne aminokiseline, čija je bočna grupa —R hidrofobna spadaju: glicin, alanin, valin, leucin, izoleucin, prolin, fenilalanin, triptofan i metionin. Prvih šest aminokiselina su alifatične, a bočna grupa fenilalanina i triptofana je aromatičnog karaktera. Metioninska bočna grupa se sastoji iz sumpora, koji je tioetarski vezan za metil―grupu (—S —CH3). Sve nepolarne aminokiseline, izuzev glicina, manje se rastvaraju u vodi od ostalih grupa. Glicin ima u bočnoj grupi vodonikov atom, koji je vrlo mali i zbog toga ne može da utiče na polarnost molekula. To je najprostija aminokiselina i jedina koja nije optički aktivna. Glicina ima u mnogim proteinima, a u velikim količinama se nalazi u bidrolizatu skeletnih proteina: kolagena (tetive, kože) i elastina (ligamenata). Želatin, koji se dobija kuvanjem kostiju, sadrži 25% glicina, a fibroin svile do 40%. Glicin može da sintetiše većina živih organizama, zbog tog ga ubrajamo među nebitne ili neesencijalne aminokiseline. Pilići ne mogu da sintetišu glicin. Glicin je u direktnoj vezi s nizom biološki važnih jedinjenja. Zamenom jednog vodonikovog atoma u primarnoj amino―grupi s metil―grupom nastaje sarkozin: CH3NH—CH2—COOH. Nalazi se slobodan u krvnom serumu i mišićima, a nema ga u hidrolizatima proteina animalnog porekla. Sarkozin je nađen u biljnom proteinu iz semenki kikirikija.

Daljim metilovanjem sarkozina nastaje betain, koji se nalazi ili u obliku dipolnog jona ili kao so; ima ga u mnogim biljkama naročito u korenu repe. Jedan od najvažnijih derivata glicina je mišićni kreatin (metilgvanidino sirćetna kiselina). Kreatina ima naročito u mišićnom i nervnom tkivu gde je vezan za fosfornu kiselinu u obliku kreatin―fosfata (fosfagen), a u testisima se nalazi slobodan. Fosfagen igra vrlo važnu ulogu u radu mišića.

Izdvajanjem jednog molekula vode (dehidiatacijom) kreatin prelazi u kreatinin, koji se redovno nalazi u mokraći. Izlučivanje kreatinina je merilo mišićne aktivnosti. Povećane količine kreatinina javljaju se u mokraći pri oboljenju mišićnog tkiva (muskularna distrofija). Sa žučnim kiselinama glicin gradi složene kiseline: glikoholnu, glikodezoksiholnu, glikolitoholnu i dr. U procesima detoksikacije (zaštitne sinteze) glicin služi za uklanjanje štetnih materija iz organizma, naročito aromatičnih jedinjenja. Tako se npr. benzojeva kiselina izlučuje u mokraći biljoždera kao benzoilglicin ili hipurna kiselina (hipos = konj). Fenilsirćetna kiselina izlučuje se kao fenaceturna, a nikotin kao nikotinurna kiselina:

L―Alanin. — Prirodna α―aminopropionska kiselina nalazi se u hidrolizatu većine proteina. Ima L―konfiguraciju, a obrće ravan polarizovane svetlosti nadesno (+). Samo u fibroinu svile ima alanina u većoj količini (20%), odakle ga je Weyl izolovao (1888 godine). Pirogrožđana kiselina, koja se nalazi u najrazličitijem biološkom materijalu, transaminacijom lako prelazi u alanin (glutamat:piruvat―transaminaza). To objašnjava činjenicu da se alanin može izostaviti iz dijete svih životinja i podloga za kulturu svih mikroorganizama. Metabolična povezanost s piruvatom pokazuje da od alanina mogu da nastanu ugljeni hidrati i zbog toga, spada u takozvane glikogene amino kiseline. U nekim mikroorganizmima (Lactobacillus casei, Straeptococcus faecalis) nalazi se alanin D―konfiguracije.

Alanin ima pored optičkog izomera i položajni izomer β―alanin: H 2N— CH2— —CH2—COOH, koji se nalazi u dipeptidima karnozinu i anserinu. Pantotenska kiselina, vitamin B grupe, je pantoil―β―alanin. Ona je sastavni deo koenzima A. L―Valin. — Valin je pronašao u ekstraktu pankreasa Gorup―Besanez 1856. godine. Posle toga je nađen u hidrolizatu albumina, a E. Fischer mu je definitivno odredio strukturu. Valin je α―amino―izovalerijanska kiselina:

Ova se aminokiselina ne nalazi ni u jednom proteinu u većoj količini. U hemijskom pogledu valin se ne razlikuje od ostalih aminokiselina sa ugljovodoničnim lancem bez drugih funkcionalnih grupa. U metabolizmu se, međutim, bitno razlikuje od glicina i alanina, jer pripada grupi bitnih ili esencijalnih aminokiselina. Eksperimentalne životinje zaostaju u rastenju ako u hrani nema valina. Uzrok te pojave je nesposobnost viših životinja da sintetišu aminokiseline s račvastim lancem tolikom brzinom, koliko je potrebna mladim životinjama, koje rastu. L―Leucin. — Proust je izolovao leucin iz hidrolizata sira 1819. godine. Kri―stalnu aminokiselinu je dobio Braconnot iz hidrolizata mesa i vune. Leucin je α―amino―izokapronska kiselina:

Spada u esencijalne aminokiseline, jer je račvaste strukture. Nalazi se u mnogim proteinima i to u većim količinama, na primer: u tireoglobulinu, hemoglobinu, γ―globulinu, kazeinu i keratinu vune. L―Izoleucin. — Izoleucin je α―amino―β―metilvalerijanska kiselina. F. Ehrlich je našao izoleucin u melasi šećerne repe 1904. godine. Posle toga je izolovao ovu aminokiselinu iz enzimskog hidrolizata fibrina, pšeničnog glutena, albumina kokošijeg jajeta i goveđeg mesa. Izolovana

hromatografijom). Tirozin ne može da zameni fenilalanin. Ova aminokiselina je vrlo rasprostranjena i neophodna u hrani mladih životinja.aminokiselina je imala različitu rastvorljivost i tačku topljenja od leucina. Ona se jedino u želatinu nalazi u većoj količini (cca 14%). Kod nekih poremećaja u metabolizmu fenilalanina izlučuje se u mokraći fenilpirogrožđana kiselina. — (pirolidin―2―karbonska kiselina). Najprostija aromatična aminokiselina je α―amino―β―fenilpropionska kiselina. — Fischer je našao prolin u hidrolizatu kazeina (1901. Ipak se ubraja u aminokiseline. a naročito u prolaminima. Više životinje ne mogu da sintetišu aromatični prsten. Redukcijom alkoholne grupe prelazi u prolin. L―Prolin. kao i prolin. koji je polarnog karaktera jer ima alkoholnu —OH grupu u pirolidinskom prstenu. jer se nalazi u hidrolizatima proteina s ostalim α―aminokiselinama.. primarne aminogrupe uopšte nema. koji se rastvaraju u 70% alkoholu. L―Fenilalanin. Izoleucin je takođe esencijalna aminokiselina. ili fenilalanin. ostali proteini je retko sadrže i to u malim količinama.). Prolina ima u nekim skleroproteinima. Izolovao ju je Schulre iz biljnih klica 1879 god. god. a docnije je izolovana iz hidrolizata belančevina. Izoleucina ima po pravilu uvek manje od leucina u raznim proteinima. Derivat prolina je oksiprolin. Prolin sadrži sekundarnu amino―grupu u pirolidinskom prstenu. . L―Oksiprolin je 2―karboksi―4―hidroksipirolidin―karbonska kiselina. od kojeg se nije razlikovala po hemijskom sastavu. Ove dve aminokiseline razdvajaju se teško i vrlo osetljivim fizičko―hemijskim metodama (npr.

Struktura metionina je docnije potvrđena sintezom. Smatra se da crevne bakterije mogu od triptofana da sintetišu amid nikotinske kiseline i osiguraju životinji potrebne količine ovog vitamina. . Ovo je poznata bojena reakcija na fenilalanin. a nastali dinitro―derivat daje s hidroksilaminom u amonijačnom rastvoru tamnoljubičasto obojenje. reakcija). u hidrolizatu kazeina. U ekstraktu crevne sluzokože nađen je derivat triptofana — serotonin (5―hidroksitriptamin). Hopkins i Cole našli su triptofan posle enzimske hidrolize s tripsinom. a nalazi se vezan i u moždanoj kori i trombocitima. Bakterije dekarboksiluju triptofan u triptamin. fenilalanin se može nitrovati. L―Triptofan. L―Metionin je α―amino―γ―metil―tiobuterna kiselina. Ona može potpuno da snabdeva organizam sumporom i sasvim da zameni cistein i cistin.L― FENILALANIN (Phe) Pošto ima aromatični prsten. Serotonin pojačava krvni pritisak. Ovu aminokiselinu pronašao je Muller (1922) tražeći faktor rastenja za neke mikroorganizme u hidrolizatu kazeina. Hidrolizom se razara. s kiselinama triptofan daju sa mešavinom ljubičasto obojenje Triptofan je esencijalna aminokiselina. Belančevine koje sadrže triptofana glacijalne sirćetne i sumporne kiseline (Adamkiewicz―eva.

metionin se ne može zameniti ni cisteinom ni cistinom. Serin je dobio ime po sericinu. tirozin.Osborne je primetio da je sumpor u proteinima dvojakog karaktera: nestabilan prema alkalijama. L―Serin. kod neutralnog pH njihova jonizacija je vrlo mala (oko 0. Obe ove grupe u kiselom području pH gube proton i prelaze u jonsko stanje (negativno se naelektrišu). histamin u N―metilhistamin i čitav niz metilovanja kod detoksikacija. treonin. To su fosfoproteidi.01%). asparagin i glutamin. Po tome što ima važnu funkciju davaoca metil―grupa. Metionin je vrlo rasprostranjen u proteinima. kao u cisteinu i cistinu. može se hemijski smatrati alkoholnim derivatom alanina. Specifični enzimi (metil―transferaze) katalizuju prenošenje metil―grupe sa metionina na čitav niz jedinjenja. za koji se utvrdilo. 6.1. nego i metil―grupa metionina ima karakteristične osobine i funkcije. Sve se one dobro rastvaraju u vodi. Međutim. koji zajedno s fibroinom gradi svilenu nit. složene belančevine. noraderenalin u adrenalin. koja se biološki metiluju. koje imaju ostatak fosfornu kiseline estarski vezan baš za hidroksilnu grupu serina. Pronašao ga je Cramer (1865) u hidrolizatu sericina. cistein. etanolamin u holin. Serin―fosfat zove se fosfoserin. Kazein mleka i vitelin iz žumanceta takođe su bogati serinom. i stabilan prema alkalijama. npr. da je vezan u metilnom tioetru metionina.6 POLARNE AMINOKISELINE U aminokiseline čija je bočna grupa —R polarnog karaktera spadaju: serin. Metil―etar merkaptana ne daje samo poseban karakter vezanom sumporu. — Serin ili α―amino―β―hidroksi propionska kiselina. proteinu želatinskog karaktera. . ali ga ima u malim količinama. Bočna fenolna grupa tirozina i tioalkoholna (—SH) grupa cisteina imaju najveću polarnost. jer njihove polarne grupe grade sa vodom vodonične veze. Gubljenjem metil―grupe metionin prelazi u homocistein.

samo dva oblika jedne aminokiseline. — Treonin (α―amino―β―hidroksibutema kiselina) ima dva asimetrična ugljenikova atoma. jer više životinje ne mogu da sintetišu prostornu konfiguraciju kakvu imaju dva susedna ugljenikova atoma u treoninu. Njihova toksičnost osniva se na tome što reaguju sa alkoholnom grupom serina. L―Cistein i L―Cistin. Sika. . Slično kao i serin. tako da nastaje estar i na taj način se blokira aktivni centar enzima. Treonin je esencijalna aminokiselina. dinamički gledano.Reakcija serina u aktivnom centru enzima sa organofosfatima L―Treonin.5 .).Mnogi enzimi imaju u svom aktivnom centru aminokiselinu serin (acetil―holin esteraza. — Cistein i cistin opisuju se zajedno. čije su karakteristične funkcije raspoređene u prostoru isto kao i kod šećera treoze. treonin se u nekim proteinima nalazi u obliku fosfatnog estra. Smatra se da je Rose odatle uzeo ime za ovu aminokiselinu. koja se zbog toga ubrajaju u jake otrove. 6. tripsin. bimotripsin i dr. pošto su to. Aktivnost ovih enzima smanjuju i potpuno inhibiraju organofosforna jedinjenja.

U mokraći se nalaze merkapturne kiseline (=N―acetilcistein vezan za otrovna jedinjenja) ili prosto sulfat (nastao metabolizmom od cisteina) vezan za otrovna jedinjenja (npr. Tretiranjem takvih SH―enzima sa teškim metalima. Cistein biološkom oksidacijom prelazi u cisteinsku kiselinu. Ova osobina —SH grupe je važna zbog toga. Hemijsko ime cisteina je α―amino―β―merkapto propionska kiselina. a ova u taurin: Cistein učestvuje kod detoksikacije. Docnije je nađen u hidrolizatima raznih proteina. Cistin je izolovao Wollaston još 1810 godine iz mokraćnih kamenaca. blokiraju se slobodne —SH grupe i enzim se inaktiviše: Slobodne —SH grupe cisteina dokazuju se jednostavnom reakcijom s natrijumnitroprusidom. Bočna —SH grupa cisteina je slabo kiselog karaktera i hemijski je vrlo reaktivna. što se ona nalazi u aktivnim centrima biološki aktivnih proteina — enzima. Cistin je glavni sastojak keratina (u vodi nerastvornih proteina) i vrlo lako se izoluje iz kose .Gornjom reakcijom cistein sudeluje u mnogim biološkim procesima održavanja određenog oksidoredukcionog potencijala. indoksilsulfat). Cistein daje merkaptide sa tragovima teških metala (kao i sumporovodonična kiselina —H2S).

Tirozin se teško rastvara u vodi (0. a u biljkama alkaloidi: . Od tirozina nastaju u životinjskom organizmu hormoni tireoideje. jer je tirozin važna aminokiselina. amonijak. L―Tirozin. — Tirozin ili α―amino―β―hidroksifenilpropionska kiselina dobila je svoje ime po siru (grčki = tyros) iz koga je prvi put izdvojena.4 g/1). Tirozin reaguje i s Pauly―jevim reagensom kao i histidin. jer se pomoću njih mogu da povežu dva peptidna lanca. Prostija je ksantoproteinska reakcija (žuto obojenje — nitrotirozin) s koncentrovanom azotnom kiselinom. Alkalnom hidrolizom potpuno se razaraju obe aminokiseline. Ovu reakciju daju i suvi proteini (koža. ima proteina i peptida (npr. hormon insulin) za čiju je aktivnost bitan integritet —S—S mosta. Međutim. U većini proteina ima malo tirozina. Cistinski —S—S— most obezbeđuje čvrstinu strukturnih proteina. srži nadbubrežne žlezde i pigmenti (melanin). Tirozin se kvalitativno dokazuje sa smešom merkuro― i merkurinitrata u azotnoj kiselini (Millonova reakcija). nokti). a jedino u fibroinu svile ima ga do 10%. Neke biljne belančevine nemaju tirozina i zato su one slabe hranljive vrednosti.(12%). Nju jedino može da zameni fenilalanin. pri čemu nastaje pirogrožđana kiselina. vodoniksulfid i sumpor: Prisustvo cistinskih disulfidnih veza —S—S— je bitno za strukturne proteine.

Kod poremećaja u metabolizmu tirozina dolazi do različitih patoloških pojava (alkaptonurija i druge). koji jače deluje od tiroksina.0 negativno naelektrisana. Alkalnom hidrolizom tireoidne žljezde dobija se tiroksin. Pošto su to amidi asparaginske odnosno glutaminske kiseline. Adrenalin je po svom hemijskom sastavu 3. Kod drugih pH vrednosti.0—7. asparaginska kiselina ima sledeće jonske oblike: .4―dihidroksifenilalanina (»Dopa«). Hormoni tiroksin i trijodtirozin nalaze se i u slobodnom stanju i vezani za tireoglobulin. hormon srži nadbubrežne žlezde.4―dihidroksifenil―etanol―metilamin: Slika 6. meskalin. o njima će biti reči u okviru tih kiselina. zatim u sunđerima i konačno u tireoglobulinu štitne žlezde (tireoideje).5―dijodtirozin nađen je u koralu Gorgonia. papaverin. Tiroksin se teško rastvara u vodi.6 . Bočna grupa ovih aminokiselina je u području pH 6. U novije vreme nađen je još jedan sastojak tireoglobulina — tri―joditironin. nastaje biološkom oksidacijom tirozina preko intermedijernog jedinjenja 3. jer se veći deo nalazi vezan u tiroksinu. Fiziološki je aktivan samo levi oblik (L―). To je samo jedan oblik vezanog joda u tom organu. Jodgorgonska kiselina ili 3.Biosinteza adrenalina (shema) U polarne amino kiseline spadaju i L―asparagin i L―glutamin.laudanozin. On je 10. Adrenalin.7 KISELE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju L―asparaginska i L―glutaminska kiselina.000 puta aktivniji od dijodtirozina. 6.1.

Asparaginska kiselina je posle toga nađena u proteinskom hidrolizatu. Kod fotosinteze i asimilacije azota asparaginska kiselina je jedno od prvih azotnih jedinjenja. L―Asparaginska kiselina i asparagin.8.7 . koja je L(+) aminoćilibarna kiselina.Jonski oblici asparaginske kiseline kod različitih pH sredina Kisele amino kiseline su monoaminodikarbonske jer imaju jednu amino. zbog toga i njega ubrajamo u proteinske aminokiseline. koje nastaje biološkom sintezom. Rastvor je izrazito kiselog ukusa. L(—) Asparagin koji je β―amid asparaginske kiseline. . 1868). Nalazi se skoro u svim proteinima.Slika 6. To je najkiselija aminokiselina s izoelektričnom tačkom kod pH 2. Hidrolizom je dobijena slobodna asparaginska kiselina. Asparagin je rezerva azota u biljnom tkivu. (Ritthausen. a dve karboksilne grupe.424%). U mikroorganizmima nastaje direktno od fumarne kiseline dejstvorn enzima aspartaze: Asparaginska kiselina igra važnu ulogu u procesima transaminacije i pri tome revizibilno prelazi u oksalsirćetnu kiselinu. Asparaginska kiselina je neesencijalna glikogena aminokiselina. — Vauguelin i Robiquet su nasli u špargli (Asparagus officinalis) supstancu. može se izolovati iz nekih proteina. koju su po biljci nazvali asparagin. Fumarna kiselina Asparaginska kiselina se teško rastvara u vodi (0. Lakše se rastvara dodatkom hlorovodonične kiseline.

Kod raznih vrednosti pH.1. Bočna grupa ovih aminokiselina je kod pH 6. Slobodan glutamin se nagomilava u bilju. a asparagin se ne menja: Pirolidon―karbonska kiselina redukcijom prelazi u prolin. Izolovao ju je Ritthausen (1866) iz belančevine glutena. Prvo je nađen u soku od repe. arginin i histidin. gde predstavlja azotnu rezervu. 6. a docnije u hidrolizatima proteina. odatle lako kristališe dodatkom hlorovodonične kiseline.0 pozitivno naelektrisana.0—7. imaju u hidrolizatu do 45% glutaminske kiseline. U vodenom rastvoru je mnogo manje kisela od asparaginske. Ima ga i u krvi i tkivu životinja. naročito prolamini. Glutamin je γ―amid glutaminske kiseline. . Glutaminska ili α―aminoglutarna kiselina je najčešća arninokiselina i zauzima centralno mesto u metabolizmu aminokiselina. — Neki semenski proteini. lizin se nalazi u sledećim jonskim oblicima. koje ima u pšeničnom zrnu i po njoj dao ime. On prelazi u ciklično jedinjenje pirolidonkarbonsku kiselinu. pošto se njen hidrohlorid vrlo teško rastvara.L―Glutaminska kiselina i glutamin.8 BAZNE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju lizin. Glutamin se različito ponaša od asparagina pri zagrevanju njihovog vodenog rastvora.

Jonski oblici lizina kod različitih pH vrednosti L―Lizin.). serin i treonin. To su belančevine male hranljive vrednosti (npr. Nalazi se u manjim količinama u proteinima animalnog porekla. Ta je reakcija bila pozitivna i u materijalu gde nije bilo serina i treonina. D. a većina biljnih belančevina nema lizina. Hidroksilizin se nalazi u malom broju proteina (kolagen. e―diaminokapronska kiselina je esencijalna aminokiselina. — Drechsel je izolovao lizin iz hidrolizata kazeina (1889 god.Deksarboksilacija lizina L―Hidroksilizin.9 . Lizin pod uticajem mikroorganizama gubi CO2 (dekarboksilacija) i prelazi u pentametilendiamin.8 . da reaguju s perjodnom kiselinom. Lizin ili α. zein. . godine. kadaverin: Slika 6. gliadin). želatin).Slika 6. Za izolovanje lizina koristi se slaba rastvorljivost njegovog pikrata. Otkrivena je zahvaljujući osobini. van Slyke je obratio pažnju na tu frakciju i izolovao do tada nepoznatu aminokiselinu iz želatina 1938. koju imaju i druge oksikiseline. — α―ε―diamino―δ hidroksikapronska kiselina dodana je listi proteinskih aminokiselina tek pre pedeset godina.

Nađena je prvo u semenkama lupina (Schulze i Steiger.L―Arginin. Ako se uzme ekvimolekulska količina Ba(OH)2. Dejstvom α―naftola ili β―oksihinolina i natrijumhipohlorita vodeni rastvor arginina oboji se crveno. Arginin se dobro rastvara u vodi. rastvor reaguje jako alkalno. Zagrevanjem arginina s alkalijama nastaje karbamid (urea) i ornitin. — Arginin je α―amino―δ―guanidinovalerijanska kiselina. Ornitin i citrulin nisu proteinske aminokiseline. 1886). U jetri čoveka i primata nastaje od arginina urea u poznatom Krebs―Henseleit―ovom ciklusu. Pošto je arginin jedina aminokiselina s guanidinskom grupom. a deset godina posle toga Kossel je pokazao da proteini ćelijskih jedra (protamini i histoni) daju hidrolizom velike količine ove aminokiseline (80 do 90%). Sakaguchi je upotrebio ovu reakciju za fotometrijsko određivanje arginina. . Reakciju daje guanidinska grupa. postaje citrulin.

Dekarboksilacija histidina Gubitkom CO2 (dekarboksilacijom) histidin prelazi u histamin.Argininfosfat učestvuje u kontrakciji mišića kod beskičmenjaka (analogno kreatinfosfatu — fosfagenu — kod vertebrata). Slika 6. koji na mesto jednog vodonika ima imidazolov prsten (imidazolil — alanin). Histamin je snažni vazodilatator.).10 . a vezan se nalazi u većim količinama u tkivu (pluća. (Pauly―jeva reakcija). nalazi se u vrlo malim količinama u krvi. a u hemoglobinu se nalazi u relativno velikoj količini odakle se lako izoluje. Histidin je α―amino―β―imidazolilpropionska kiselina. mišići). Može se smatrati i derivatom alanina. U čovečjoj jetri je put razlaganja histidina isti. Histamin se oslobađa pri alergičnim procesima u toku reakcije antigena sa antitelima vezanim za ćelije. Pauly je dokazao imidazolov prsten u strukturi histidina i našao da zato daje reakciju s diazotovanom sulfanilnom kiselinom. — Histidin su našli istovremeno: Kossel u kiselom hidrolizatu sturina (protamina spermatozoa štuke) i Hedin u proteinskom hidrolizatu (1896 god. L―Histidin. U organizmu pasa histidin gubi amonijak i izlučuje se u mokraći kao urokaninska kiselina. Većina proteina sadrži histidin. samo se nastavlja do glutaminske kiseline: .

Lizin. nasuprot neesencijalnim koje organizam sam sintetiše. 6. ali ćemo dati tabelarni pregled porekla pojedinih atoma aminokiselina. oksalsirćetna i α―ketoglutarna kiselina.Poreklo pojedinih atoma aminokiselina . Biljke i mnogi mikrooroganizmi mogu da sintetišu sve aminokiseline. Histidin je bitan samo za neke vrste (npr. U ovoj knjizi ne možemo da se upuštamo u detalje biosinteze pojedinih aminokiselina. 6. Esencijalne aminokiseline za većinu životinja su: valin. pacova). tako i enzimskom hidrolizom proteina hrane. triptofan. Takve aminokiseline nazivaju se bitne ili esencijalne. arginin i histidin su poznati i pod imenom heksuronske baze (imaju 6 ugljenikovih atoma). tirozin. fenilalanin. leucin. Smatramo da je ovo vrlo instruktivno da student vidi da i aminokiseline nastaju od jednostavnih jedinjenja kao što su: pirogrožđana. izoleucin.1. metionin i lizin.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA Aminokiseline nastaju u organizmu kako biosintezom. treonin. Tabela.7 . a organizam čoveka i većine životinja ne može da sintetiše sve potrebne aminokiseline.

1. kao i njenu primenu.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA Videli smo da aminokiseline imaju u svom molekulu amino― i karboksilnu grupu i zbog toga daju sve karakteristične reakcije ovih grupa. . Poznatu reakciju primarnih amina s azotastom kiselinom već smo spomenuli i kod aminokiselina.6.

tako i aminokiseline reaguju s hloridima kiselina ili kako se kaže mogu se acilovati. Kod životinja se na ovaj način prenosi CO2 iz tkiva u pluća. Sve aminokiseline i peptidi. Acetilhlorid reaguje u alkalnom rastvoru na sledeći način: Acetilovanjem. daju sa ninhidrinom intenzivno plavo obojeni produkt. . Poznata formolna titracija aminokiselina po Sorensen―u osniva se na reakciji slobodne (neprotonirane) amino―grupe sa formaldehidom. vezivanjem za slobodne aminogrupe proteina. Ona se vrlo često koristi za praćenje procesa hidrolize proteina dejstvom proteolitičkih enzima. pri čemu nastaju karbaminokiseline. koji imaju slobodnu amino―grupu. stabilne samo u obliku svojih soli —NHCOO Na+. koji se zatim iztitrira sa NaOH uz fenolftalein kao indikator: Najpoznatija i najosetljivija reakcija na amino―grupu je ninhidrinska reakcija. Vrlo je važna reakcija aminogrupe sa CO2. aminogrupa gubi svoje bazne osobine. U toku reakcije višak formaldehida prouzrokuje gubitak protona (H+). Jedino prolin i hidroksiprolin koji imaju supstituisanu amino―grupu daju pigment žute boje.Kao i sva jedinjenja sa amino― i iminogrupom.

poznat pod imenom Edman―ov reagens.12 . Sanger za obeležavanje krajnjih α―amino―grupa u peptidima.Reakcija fenil―izo―tiocianata sa slobodnom α―amino grupom . Zbog toga je ovaj reagens vrlo pogodan za određivanje redosleda aminokiselina u peptidnim lancima. Slobodne a―amino―grupe daju u slabo alkalnom rastvoru sa FDNB žuto obojene derivate. Slika 6.Hemijska formula plavog pigmenta ninhidrinske reakcije l―Fluoro―2. Ovaj reagens je koristio F.Slika 6. koji se zovu dinitrofenil―aminokiseline (DNP―aminokiseline).4―dinitrobenzen (FDNB) je reagens na slobodnu α―amino―grupu.13 .Reakcija l―fluoro―2.4― dinitrobenzena (FDNB) Danas se za određivanje slobodnih α―amino―grupa upotrebljava fenil―izo―tiocijanat. Slika 6. koji u kiselom rastvoru ciklizira i odvaja se od ostalog peptidnog lanca.11 . Dejstvom ovog reagensa krajnja aminokiselina prelazi u feniltio―karbamilamino―derivat.

14 .1. Od derivata aminokiselina s biohemijskog stanovišta su najvažniji amidi aminokiselina. do rastavljanja smeše boja u pojedine komponente. aminokiseline daju i reakcije na prisutnu bočnu —R grupu: —SH grupu. Ovom metodom je Cvet uspeo da dokaže da se u biljnom materijalu nalaze različiti karotinoidi. fenolnu grupu (tirozin). Naknadnim sipanjem benzola ili nekog drugog organskog rastvarača dolazi do razvijanja hromatograma tj. Na slici je shematski predstavljeno odvajanje tri različite supstance u koloni tokom razvijanja hromatograma. Pored reakcija na amino― i karboksilnu grupu. koji se zovu peptidi. Slika 6.Amino―grupa reaguje reverzibilno s aldehidom dajući vrlo labilno jedinjenje poznato pod imenom Schiff―ove baze. a sa drugim aminima supstituisani amidi (II).11 HROMATOGRAFIJA AMINOKISELINA Hromatografija je dobila ime po tome što je poljski naučnik Cvet prvi put primenio ovu metodu za odvajanje obojenih supstanci (karotinoida ili lipohroma).Reakcija amino – grupe sa aldehidom α―Karboksilna grupa aminokiselina pokazuje sve karakteristične reakcije organskih kiselina. S amonijakom nastaju nesupstituisani amidi (I). s aminima amide a gubitkom vode prelazi u anhidride. Metoda se sastojala u sledećem: jedna staklena cev (kolona) napuni se aluminijum――oksidom ili nekim drugim adsorbensom i u nju se sipa petroletarski ekstrakt biljnog materijala. Reakcije bočnih grupa opisane su kod pojedinih aminokiselina. Tako s alkoholima daje estre. Ono nastaje i u toku enzimskog prenošenja amino―grupa u procesima transaminacije. . gvanidinsku grupu (arginin) itd. 6.

koja se rastvaraju u vodi. hloroformom i sl. Tražeći pogodnu metodu za odvajanje hemijski sličnih jedinjenja. Adsorpciona hromatografija se primenjuje samo za odvajanje lipofilnih jedinjenja. koja se rastvaraju u vodi (aminokiseline. opet će jedan deo supstanci da pređe u fenol. godine postupak dodavanja svežeg organskog . a razlikuju se samo po ostatku —R. sa fenolom (etrom. Klasičnim hemijskim metodama je bilo vrlo teško i skoro neizvodljivo da se iz smeše izdvoje slična jedinjenja. jer do odvajanja komponenata iz smeše dolazi zbog različite adsorpcije supstancija na koloni od aluminijum―oksida. preći će iz vodenog rastvora u fenol prvo one komponente koje se najbolje u njemu rastvaraju. koji se ne mešaju. već prema tome kolika je njihova rastvorljivost u fenolu. Ona se zasniva na poznatom Nernst-ovom zakonu raspodele supstanci između dva rastvarača. Ova metoda se naziva i adsorpciona hromatografija.Shematski predstavljeno odvajanje tri supstancije na koloni adsorbensa. Ako ovaj postupak ponovimo više puta. a posle mnogostrukog dodavanja i one koje se teže rastvaraju.15 . kada se vodeni rastvor polarnih organskih jedinjenja (aminokiselina. uveli metodu podeone hromatografije.) pomeša. Pored toga one se posle hidrolize proteina nalaze u hidrolizatu u vrlo malim količinama. god. odnosno takvih koja se rastvaraju samo u organskim rastvaračima. kao što su aminokiseline. Gordon i Synge su 1941. Sve one imaju iste funkcionalne grupe. c i d prikazuju odvajanje tokom razvijanja hromatograma prolaženjem organskog rastvarača kroz kolonu. Slike a. mono― i disaharida i sl. b. Isti autori su 1944. Pri tome će jedan deo rastvorenih supstanci da pređe u fenolni sloj. na primer. šećeri i sl.) stvoriće se dva sloja. Naime.Slika 6.) Martin. Odvajanjem fenola i ponovnim dodavanjem sveže količine.

opere destilovanom vodom i osuši. a sveže količine organskog rastvarača stalno ulaze (mobilna faza). Rastvarač počinje da ulazi u hartiju i polako se širi. Ova metoda se odlikuje jednostavnošću. a drugi kraj se zakači tako da slobodno visi. Isto tako se priprema rastvor za razvijanje hromatograma. a pomoću nje mogu da se dokažu vrlo male količine (10 µg. Hromatografija na filtracionoj hartiji je jedna od metoda za odvajanje aminokiselina iz proteinskog hidrolizata. pored posudice sa rastvaračem da bi se cela komora zasitila vodenom parom.). Na 3—4 cm od kraja trake nanese se rastvor aminokiselina (oko 10 µ1 = 0. prilikom hromatografisanja igraju izvesnu ulogu i adsorpcione pojave. Sada se uzme jedna traka specijalne filter hartije za hromatografiranje (Whatman). ne zahteva skupocenu aparaturu. Obično se u levak za odvajanje sipa n―butanol (40 ml). sirćetna kiselina (10 ml) i voda (50 ml). Posle ponovnog sušenja u sušnici pojavljuju se ljubičasto obojene mrlje pojedinih aminokiselina. Postupak: Pošto su aminokiseline vezane u belančevinama. Vodeni rastvor upija hartija (stacionarna faza). U hidrolizatu se nalazi smeša svih aminokiselina i pre nego što se pristupi kvalitativnoj hromatografskoj analizi. što su ceo postupak izvodili na koloni i na kraju su kolonu zamenili trakom filtracione hartije. .030 mg) pomoću fine pipete ili kapilare i osuši u struji toplog vazduha. To može da bude visoki stakleni cilindar ili neka druga pogodna posuda odgovarajućih dimenzija. prvo se izvrši hidroliza zagrevanjem u vakuumu (sa 6—10 M HCl) na 100°C. zasiti vodom. Pošto se radi na čvrstoj podlozi (hartija). Kada dođe skoro do gornje ivice hartije (3—4 cm do kraja) traka se izvadi.rastvarača neobično uprostili. Papir se zatim postavi u komoru za hromatografiju tako da mu jedan kraj (blizu mesta nanašanja probe) uroni u posudicu sa rastvaračem. pa tako redom do onih koje se u organskom rastvaraču najmanje rastvaraju. noseći sa sobom prvo one aminokiseline. Vodeni sloj se stavi na dno komore. Hidrolitičkim razlaganjem belančevina dolazi do oslobađanja aminokiselina.010 ml odnosno 30— 50 mg = 0. osuši i poprska rastvorom ninhidrina. odvoji se od vodenog sloja i nalije u posudicu. u ovom slučaju n―butanol. koja se nalazi na dnu komore. višak kiseline se odstrani ponovljenim uparavanjem i dodavanjem vode. Kada se organski rastvarač. Za hromatografiju se pripremi komora u kojoj će se raditi. koje se u njemu najbolje rastvaraju.

godine pretpostavili da su aminokiseline povezane u proteinima amidnom vezom.Dužina putovanja svake aminokiseline (A) podeljena sa dužinom putovanja rastvarača (B) (Rf=A/B) je konstantna vrednost za svaku aminokiseiinu u datom rastvaraču i uvek je manja od jedan. Fischer i F. baza ili smeše proteolitičkih enzima hidrolitički razlažu na aminokiseline. koja nastaje reakcijom karboksilne grupe jedne aminokiseline s amino grupom druge: . primenjuju vrlo precizne metode hromatografije na jonskim izmenjivačima.1 PEPTEDNA VEZA Posle saznanja da se svi proteini dejstvom razblaženih kiselina.a ) Aparatura za uzlaznu hromatografiju b) Hromoatogram aminokiselina posle prskanja ( detekcije) sa ninhidrinom Pored hromatografije na filtracionoj hartiji. 6. postavilo se pitanje na koji su način aminokiseline vezane u proteinima. Slika 6. E. danas se za kvantitativno određivanje aminokiselina.2. Hofmeister su 1912.2 PEPTIDI 6.16 .

penta― i polipeptidi. Kako polipeptid još uvek ima slobodne krajnje grupe. antibiotici i sl. složena jedinjenja koja se sastoje iz više aminokiselina vezanih međusobno peptidnom vezom.Nastajanje dipeptida glicil―alanin Oni su prvi uspeli da iz dva molekula glicina uz izdvajanje molekula vode dobiju dipeptid glicil―glicin. Oni se dobijaju nepotpunim hidrolitičkim razlaganjem proteina. Karakteristična reakcija na peptidnu vezu je biuretska proba.). Dipeptid. ovaj proces može da se ponavlja stotinama puta. Peptidi su. pet i više aminokiselina nastaju tetra―. a nastalu amidnu vezu — peptidna veza. jer se sastojao iz dva ostatka glicina. Nazvali su ga dipeptid. Reakcija je nazvana po jedinjenju »biuret«.17 . On može sa svojim slobodnim grupama ponova da stupi u reakciju sa nekom trećom aminokiselinom i da nagradi tripeptid. dakle. Pored toga izolovan je veliki broj prirodnih peptida specifičnog fiziološkog dejstva (peptidni hormoni.glicilalanin Slika 6. koje nastaje zagrevanjem ureje: . Na ovaj način povezivanjem četiri. kao i svaka aminokiselina sadrži jednu slobodnu amino― i jednu karboksilnu grupu.

Zbog ove tzv. dakle. rezonantne stabilizacije.18 . i na kraju se doda nepromenjeno ime aminokiseline sa slobodnom karboksilnom grupom. Ova osobina peptidne veze je od posebne važnosti s obzirom na trodimenzionalnu konformaciju peptidnog lanca. tripeptidi. itd. Jedinjenja koja se sastoje od 100 i više ostataka aminokiselina spadaju u proteine.Raspored atoma peptidne veze u prostoru 6. raspored elektrona oko atoma peptidne veze je simetričan i ona je zbog toga vrlo stabilna. Slika 6. veza između ugljenika i azota (C―N) ima 40% osobina dvogube veze. tetrapeptidi.2. koja imaju jednu ili više peptidnih veza daju karakteterističnu ljubičastu boju sa bakar―sulfatom i natrijum―hidroksidom. Polipeptidi sadrže cca 50 aminokiselina.2 NOMENKLATURA PEPTIDA Prema broju aminokiselina koje sadrže. a dvoguba veza između ugljenika i kiseonika (C=0) ima 40% osobina jednogube veze. peptidi se dele na: oligopeptide i polipeptide.Biuret i sva jedinjenja. supstituisana amidna veza. na primer: . Peptidna veza je. Kao i kod proste amidne veze. atomi koji ostvaruju peptidnu vezu ne mogu slobodno da rotiraju u prostoru. Pored toga. Tu spadaju dipeptidi. Oligopeptidi se sastoje od najviše 10 aminokiselina. Imena peptida grade se tako da se jedno za drugim navode imena ostataka aminokiselina sa nastavkom ―il.

3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA Kod određivanja sekvence ili redosleda aminokiselina prvo se odrede krajnje aminokiseline peptidnog lanca. Mi smo spomenuli dva takva reagensa: l―fluoro―2. a ona sa slobodnom karboksilnom grupom na desnoj strani. Poslednjih dvadeset godina uvedeno je više analitičkih metoda za određivanje sekvence aminokiselina. Posebne metode se koriste za određivanje krajnjih amino grupa (tzv. itd. već i po kom su redu one međusobno vezane. Tako bi skraćeno ime gore napisanog peptida bilo: Ala―Gln―His―Gly.4―dinitrobenzen i fenil―izotiocijanat. a da ne dolazi do cepanja drugih peptidnih veza unutar peptidnog lanca. 1 . BAC. Određivanje sekvence aminokiselina u polipeptidima zahteva da se polipeptidni lanac hidrolitički cepa na manje peptide dejstvom proteaza (tripsina. tetrapeptidi 24. pepsina. N―krajnje aminokiseline). BCA. Danas se uglavnom upotrebljava fenilizotiocijanat (Edman―ov). odvajaju se hromatografski i identifikuju. C―krajnje aminokiseline se otkidaju iz peptidnog lanca dejstvom enzima karboksilaza.2. Jedino poznavanje redosleda omogućava da se i sintetiše dati peptid. Pomoću ovog reagensa može da se odredi na jednom uzorku peptida redosled pedesetak uzastopnih aminokiselina. koji ima tu prednost što se krajnja aminokiselina posle reakcije odvaja od peptida. Zbog različitog redosleda aminokiselina dipeptidi imaju dva izomera AB i BA. CAB i CBA. himotripsina). Određivanje redosleda aminokiselina u peptidima pomoću Edman―ovog reagensa je danas automatizovano. Krajnja aminokiselina sa slobodnom amino grupom piše se uvek na levoj strani niza. Dugo vremena su hemičari pokušavali da nađu analitičke metode za određivanje redosleda aminokiselina u peptidima i proteinima. a posebne za određivanje krajnjih karboksilnih grupa (C―krajnje aminokiseline). Manji peptidi se hromatografski razdvoje i odredi im se sekvenca. ACB. 6. Za određivanje N―krajnjih aminokiselina poznati su različiti reagensi koji reaguju sa amino grupom. tripeptidi šest ABC. danas se prema zvaničnoj nomenklaturi IUPAC―a1[1] pišu samo prva tri slova iz imena aminokiselina.Da bi se izbeglo pisanje dugačkih imena polipeptida. Za potpuno poznavanje hemijskog sastava nekog peptida nije dovoljno samo da se zna iz kojih se aminokiselina sastoji. Redosled vezivanja pojedinih aminokiselina u peptidima i proteinima naziva se sekvenca aminokiselina.

Glutation je γ―L― glutamil―L―cisteinil―glicin. U mišićima vertebrata nalaze se peptidi karnozin (β―alanil―L―histidin) i anserin (β―alanil―N―metil―L―histidin). Hopkins ga je prvi izolovao iz kvasca 1921.4 PRIRODNI PEPTIDI Poznat je veliki broj prirodnih peptida. god. jer se izvode od sumporovodonične kiseline (H2S). Jedan od najpoznatijih i najrasprostranjenijih je tripeptid — glutation. Imajući u vidu da sva —SH jedinjenja imaju slabo kisele osobine. Dva mola glutationa gube dva vodonika i prelaze u disulfidni oblik: G—S—S—G (oksidovani glutation).2. . Zbog toga glutation ima ulogu biološkog »redox« sistema. I jedan i drugi imaju u svom sastavu neproteinsku aminokiselinu β―alanin. možemo glutation da napišemo u jonskom obliku: Prelaženje glutationa (G—SH — redukovani glutation) u oksidovani oblik G—S—S—G je reverzibilni oksido―redukcioni proces. Skraćeno se piše: G—SH.6.

koji sadrže osam aminokiselina od kojih je jedna cistin. a koji deluju antibakterijelno na druge mikroorganizme. a drugi 13—22 u zavisnosti od vrste sisara. 6. insulin se ranije ubrajao u proteine.5 PEPTIDNI HORMONI Hormoni zadnjeg režnja hipofize oksitocin i vazopresin su ciklični peptidi. Tu spadaju: penicilini. Pošto su prvi rezultati određivanja molekulske težine insulina davali vrednost od 36 000 i 48 000. je visokomolekularni polipeptid sastavljen od 51 aminokiseline.Poznat je čitav niz polipeptida. Hormon pankreasa glukagon je takođe polipeptid. Najpoznatiji među njima su penicilini. Antibiotik gramicidin je polipeptid koji sadrži D―fenilalanin. 3x12 000 i 4x12 000. Du Vigneaud je prvi uspeo da sintetiše oksitocin. Asocijacija proteinskih molekula u veće agregate (»molekule«) je danas opažena kod velikog broja proteina. čija je sekvenca određena. polimiksini. koje sintetišu razni mikroorganizmi. aktinomicin i dr. Oni nastaju od aminokiselina valina i cisteina. hormon pankreasa.2. Zbog toga i ne postoje oštre granice između polipeptida i proteina. Insulin. melano―stimulišući (MSH) hormon srednjeg režnja hipofize su polipeptidi lančaste strukture. Sadrži 29 ostataka aminokiselina. ali u prisustvu metalnih jona molekuli insulina asociraju u jedinice molekulske težine od 2 x 6 000. gramicidin. . a to je bila i prva sinteza jednog prirodnog peptida. Kortikotropin (ACTH) adrenokortikotropni hormon prednjeg režnja hipofize i melanotropin. Molekulska težina insulina iznosi 6 000. Prvi sadrži 39 aminokiselina.

Ona je uglavnom ista u svim ćelijama (izuzev u kostima. od grčke reči »proteinos«. Escherichia coli sadrži oko 3 000 vrsta proteina. Mnogobrojnost. masnim ćelijama).3 PROTEINI ILI BELANČEVINE 6. što znači od prvenstvene važnosti.1 UVOD Proteini su najbitniji sastojci žive materije. Iz tabele se vidi da 50% suve supstance otpada na proteine.6. raznolikost i organizovanost živih bića počiva na osobinama proteina. Tabela 6. U prirodi se nalazi veliki broj proteina. Mala i prosta ćelija bakterija kao npr. kosi.Molekulske komponente ćelije E.3. a u čoveku se računa da ima oko 5 miliona različitih proteina. coli Ukupna težina u % Broj svake Procenat od ukupne težine Voda Proteini nukleinske kiseline dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) ribonukleinske kiseline ugljenih hidrata Masti nisko molekulskih biomolekula (osnovnih i intennedijera) neorganskih jona 2 1 oko 500 oko 12 1 6 3 2 1 oko 1000 oko 50 oko 40 70 15 oko 3 000 grupe . Ime im je dao Berzelius. Zastupljenost glavnih grupa bioloških makromolekula data je u donjoj tabeli.8 .

održavanje i reprodukciju. u milionitom delu sekunde. Tabela 6. Proteini su biološki najaktivniji molekuli. β―lipoprotein. ceruloplazmin . perje tetive. U donjoj tabeli dat je pregled i podela proteina na osnovu njihove biološke aktivnosti.9 . Svaka životinjska i biljna vrsta ima svoje specifične proteine. i to vrlo efikasno i brzo. U tabeli prva grupa proteina. odnosno da može da koristi energiju okoline za svoj rast. kosti hrskavica ligamenti sluzavi sekreti. sinovijalna tečnost stacionarni filament miofibrila pokretni filamenti miofibrila proteini belanceta proteini mleka proteini sa rezervama gvožđa proteini pšenice i kukuruza 3 . Oni između ostalog omogućavaju ćeliji da funkcioniše kao hemijska mašina. 4 .mioglobin serumski albumin Nalaženje i funkcija hidrolizuje RNK prenosi elektrone hidrolizuje peptidnu vezu sastavni delovi membrane koža. jer obavljaju najrazličitije biološke funkcije. nokti. coli nije identičan sa proteinima čoveka. Strukturni proteini strukturni proteini membrane α―keratin kolagen elastin mukoproteini Kontraktilni proteini miozin aktin Transportni proteini hemoglobin. poznata pod imenom enzimi. Poznato je oko 2 000 različitih enzima koji se odlikuju po svojoj specifičnosti i efikasnosti. Tako nijedan protein E.Za razliku od većine drugih sastojaka živog organizma. igra ulogu bioloških katalizatora.Biološke funkcije proteina Proteini 1 . Enzimi: Ribonukleaza citohrom c tripsin 2 . a kod viših organizama i svaka individua ima svoje specifične proteine. Svaki od njih katalizuje jedan tip ili samo jednu reakciju. iako mogu da vrše istu funkciju. proteini su vrlo specifični.

Grupa transportnih proteina može da prenosi različite molekule putem krvotoka. Tako hemoglobin prenosi kiseonik. grade komplekse sa stranim proteinima prethodnik fibrina u krvnom koagulumu učesnik u procesu zgrušavanja izazivač bakterijalnih trovanja hranom bakterijelni toksin enzimi koji hidrolizuju fosfogliceride 7 . Fibrini kolagena takođe povezuju grupe ćelija u tkivo. Rezervni proteini albutnin jajeta kazein feritin gliadini i zeini Hormoni insulin adrenokortikotropni hormon hormon rasta Zaštitni proteini u krvi kičmenjaka antitela fibrinogen trombin Toksini toksin Clostridium botulinum toksin difterije zmijski otrov reguliše metabolizam glukoze reguliše sintezu kortikosteroida stimuliše rast kostiju 6 . kompleksno vezani sa polarnim lipidima. albumin — slobodne masne kiseline. 8 . Glavni ekstracelularni strukturni protein vezivnog tkiva i kostiju viših životinjskih vrsta je lančasti protein kolagen. Različiti nerastvorni proteini ćelijske membrane. Treća grupa proteina čini bitne elemente kontraktivnih i pokretnih sistema. Neki proteini služe kao rezerva i obezbeđuju neometano razviće jedinke: na . Oni igraju veliku ulogu u prenosu jona i manjih organskih molekula kroz membranu. Druga grupa obuhvata proteine koji izgrađuju strukturne elemente organizma i ona je po količini najveća. ceruloplazmin — bakar. itd. čine srž membranske strukture. Hrskavica se sastoji iz proteina konjugovanog sa polisaharidom — hondroitinsulfatom.5 . na primer: aktin i miozin u mišićima. β1―lipoprotein — lipide.

koje same po sebi nisu ni biološki aktivne niti toksične supstance. po kojoj se razlikuju od drugih biohemijskih sastojaka. Druge polarne. naročito albumin imaju odlučujuću ulogu u održavanju standardnih uslova u ćeliji i tkivima. Mnogi hormoni kao što je insulin.primer albumin u jajetu.2 OSOBINE PROTEINA Upadljiva osobina proteina je da mogu da grade kompleksna jedinjenja sa raznim supstancama i to na principu strakturne komplementarnosti. a fibrinogen i trombin ih čuvaju da kod ranjavanja ne iskrvare. čiju promenu katalizuju. krvni serum. Vrlo rano je zapaženo da se supstance kao: belance jajeta. Strukturna komplementarnost omogućava proteinima da mogu da vrše tolike raznolike funkcije. dejstvom kiselina i tzv. Zagrevanjem proteini se menjaju ili kako se to kaže »denaturišu«. Zaštitni proteini kao što su antitela štite kičmenjake od stranih supstanci. One su zajedničke za sva živa bića. kisele i bazne grupe različitih aminokiselina su slobodne i čine bočne grupe peptidnog lanca. kao što je održavanje osmotskog pritiska i pH. sastavljeni su od samo dvadesetak aminokiselina. antitela su komplementarna sa svojim antigenom. kazein mleka. U proteinima su aminokiseline vezane peptidno samo svojim α―amino i α―karboksilnim grupama. Dobijeni kaogulum se ne rastvara. transportni proteini su komplementarni sa supstancama koje prenose. koji je prouzrokovao njihovo nastajanje. Zajednička i karakteristična osobina proteina. Plazmaproteini. Enzimski molekuli su komplementarni sa supstratom. gliadini i zeini u klici pšenice i kukuruza. ugrušano mleko. 6. za razliku od taloga koji se dobija isoljavanjem proteina neutralnim solima i alkoholom.3. alkaloidnih reagenasa. uključujući i one aktivne i toksične. Danas je objašnjeno kako povezivanje aminokiselina u proteinske čestice različitog oblika i dimenzija omogućava da proteini mogu da vrše toliko različitih i važnih funkcija. Svi proteini. Pod pojmom denaturacije podrazumeva se niz promena koje se odigravaju u komplikovanoj strukturi proteinskih . hormon rasta i drugi su proteinskog karaktera. jeste njihova velika osetljivost prema svemu što ubija živa bića. koagulišu pri zagrevanju. Pored enzima biološki je aktivna i grupa proteina koja pokazuje hormonsko dejstvo.

Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. Neki proteini postoje u obliku oligomera tj. sintetaza masnih kiselina ima sedam aktivnih enzima. Tako se hemoglobin sastoji od četiri protomera. tek kada su pronađene fizičke metode. Do denaturisanja proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature već i dejstvom visokog pritiska mehaničkim tretiranjem.10 . Tada se pokazalo da su proteini makromolekuli. baza i organskih rastvarača i raznih zračenja.molekula. a poznaje se odmah po promeni njegove rastvorljivosti. Njihova molekulska težina kreće se u širokim granicama i može da dostigne jedan milion daltona2[2] (vidi tabelu). izolovanje nativnih proteina je vrlo težak i osetljiv posao. a ceo kompleks se sastoji od 21 protomera. Pri tome se naročita pažnja obraća na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. Ispitivanje proteina je koraknulo napred. sastoje se iz nekoliko proteinskih molekula (protomera). dejstvom kiselina. Tabela 6. čija molekulska težina prelazi i 40 miliona. Denaturisanjem protein gubi svoje fiziološko dejstvo. Najveći supramolekulski kompleksi su virusi. koje nisu izazivale njihovu denaturaciju. Svi regulatorni enzimi sastoje se od više enzimskih molekula: na primer.Molekulske težine nekih proteina Proteini Insulin goveđi Ribonukleaza Lizozim (belanceta) Mioglobin (goveđeg srca) Hemoglobin (ljudski) Albumin (ljudskog seruma) Y―globulin (konjski) Glikogen fosforilaza (iz mišića kunića) Sintetaza masnih kiselina (iz kvasca) Virus duvana 495 000 2 300 000 40 000 000 Oko 4100 oko 20 000 336 500 4 oko 21 oko 2130 Molekulska težina Broj aminokiselinskih ostataka Broj proteina 5 733 12 640 13 930 16 890 64 500 68 500 149 900 51 124 129 153 574 oko 550 Oko 1 250 2 1 1 1 4 1 4 Proteini istog tipa i funkcije mogu da imaju različite molekulske težine. To je razlog da je živi svet toliko osetljiv na radioaktivnost. Oni se sastoje od 2 .

molekula. povezanih međusobno Kao i sva jedinjenja ugljenika molekuli proteina su trodimenzionalni i svaki od njih ima svoj karakterističan oblik u prostoru. U analitičkom određivanju proteina krvne plazme dogovorno je uzeto da proteini imaju cca 16% azota i na osnovu toga se proračunava sadržaj proteina. koji nastaju u krvi kičmenjaka posle injekcije nekog proteina stranom tom organizmu. poznatih pod imenom antitela ili imunoglobulini. Princip određivanja azota u proteinima sastoji se u tome što se proteini sagore uz dodatak konc. Znači da se hemoglobini različitih sisara i uopšte homologi proteini razlikuju po svojoj strukturi i obliku. H2SO4 i u prisustvu katalizatora (Cu. homologi proteini) nisu imunološki identični. Ispitivanjem zaštitnih proteina. H2SO4 se neutrališe i dodatkom jake baze NaOH oslobodi se amonijak iz nastalog amonijum―sulfata: (NH4)2SO4 + 2NaOH=Na2SO4 + 2NH3 + 3H2O Oslobođeni amonijak se kvantitativno hvata destilacijom u struji vodene pare u rastvor kiseline poznate koncentracije. belanceta jajeta. množenjem postotka dobijenog azota s faktorom 6. Pri tome se neutrališe jedan deo kiseline. . H 2O2). Zasada je važno da naglasimo da veličina i oblik svake vrste zavisi od veličine i oblika proteina koji ih izgrađuje.25 (100/16 = 2. pokazalo se da proteini sa istom fiziološkom funkcijom (tzv. Prilikom sagorevanja azot koji se nalazi u proteinima prelazi u amonijum―sulfat.hiljadu i više proteinskih nekovalentnom vezom. Mi ćemo kasnije opširnije govoriti o strukturnim razlikama homologih proteina na primeru insulina i hemoglobina.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA Gerardus Johannes Mulder (1839) god. Primenjujući elementarnu analizu na proteine svile. Dakle. 6. našao je da svi imaju 12—19% azota. želatina. je prvi počeo sistematsko ispitivanje proteina.3. Na primer hemoglobini različitih sisara ubrizgani eksperimentalnoj životinji izazivaju nastajanje različitih antitela. molekularna osnova raznolikosti živih bića počiva na raznolikosti izgleda i veličine proteina specifičnih za datu vrstu. Prema ovom karakterističnom elementu i danas se izračunava i procenjuje proteinski sastav tkiva i hrane. Naravno ovako dobijeni rezultati su samo približni.25). krvnog fibrina. a titracijom se odredi koliko je amonijaka predestilovalo. Hg. Posle sagorevanja višak konc.

Naprotiv. Fibrilarne ili lančaste proteine i B. koža. Njihovi polipeptidni lanci su paralelno smešteni duž jedne jedine osovine. Ima proteina koji se sastoje samo od jednog peptidnog lanca (protomer). peptidnih lanaca. perje su izgrađeni od keratina. slično čeličnim štapovima u betonski temelj. 2) molekulskom težinom i 3) redosledom (sekvencijom) aminokiselina u polipeptidnom lancu. Prema obliku i strukturi molekula proteini se dele na dve velike grupe: A. koji nazivamo KONFORMACIJA. bakra. Najpoznatiji proteini ove grupe su keratini. obično parnog broja. gradeći peptidni lanac (ili lance). nokti. Fibrilarni proteini imaju molekule u obliku vlakna (fibrila) dužine nekoliko stotina jedinica angstrema*3[3].2—3%. U proteinima su aminokiseline vezane peptidnom vezom.4 STRUKTURA PROTEINA njegovom Svaki protein u nativnom stanju ima svoj specifičan i karakterističan trodimenzionalni oblik u prostoru. 20— 23% kiseonika. a veliki broj se sastoji od više. magnezijuma. koji je genetski dirigovan. Kosa.Pored azota proteini sadrže 50—55% ugljenika. Sumpora imaju 0. svaki tip proteina okarakterisan je: 1) svojim specifičnim hemijskim sastavom. kolageni i elastini. Neki proteini imaju u svom molekulu gvožđa (kao na primer hemoglobin). rogovi. 3 . a fosfora 0—6%. Globularne ili sferoidne proteine. Utvrđeno je da su one osnovne strukturne jedinice iz kojih se sastoje svi proteini. Fibrilarne belančevine su osnovni strukturni elementi vezivnog tkiva viših životinja. To su oligomerni proteini. 6. Keratini se sastoje iz dve vrste belančevina: fibrilarne komponente koja ima malu količinu sumpora i amorfnog globularnog proteina bogatog sumporom. Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijena su jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. Proteini nisu slučajni polimeri različite dužine lanca. Principijelna razlika između keratina različitih životinja je u načinu pakovanja filamenata i količini i sastavu amorfnog matriksa.3. 6—7% vodonika. cinka i drugih elemenata. Fibrili proteina su ugrađeni u amorfnu masu.

strukturni element ugruška krvi. koji se po svojoj konformaciji nalaze između fibrilarnih i globularnih. slično fibrilarnim proteinima. Rastvaraju se u vodi i rastvorima neutralnih soli. niti u razblaženim kiselinama i bazama. Elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva. Globularni proteini imaju molekule manje ili više elipsoidnog oblika. Prostorna organizacija peptidnih lanaca u proteinima ispituje se uglavnom merenjem difrakcije X―zrakova. hrskavica i zubi. Karakteristična osobina ove grupe proteina je da su fizički i hemijski vrlo otporni. Globularni proteini se nalaze u krvnoj plazmi. Njihovi peptidni lanci su čvrsto sklupčani unutar globularne čestice. Hemijske i biološke osobine proteina jedino mogu da se objasne egzaktnim opisom njihove konformacije.Kolageni su bitne komponente vezivnog tkiva kože.Konformacija fibrilarnih (a) i globularnih (b) proteina Ima proteina. tetiva. Javlja se u različitim oblicima.19 . Njihovi molekuli su lančasti. Talasna dužina X―zrakova je istog reda veličine kao i razdaljina atoma u kristalima. antitela. oni difraktuju. kostiju. Sastavni peptidni lanci se zovu protomeri. belancetu jajeta. kada su atomi pravilno razmešteni u jednom kristalu. virusi i dr. hormoni. Slika 6. ali se rastvaraju u vodi i rastvorima neutralnih soli. Prema tome. mleku i svim tkivnim tečnostima. ugibaju X―zrakove kao i . ne rastvaraju se ni u jednom neutralnom rastvaraču. Globularni proteini koji se sastoje iz više peptidnih lanaca nazivaju se oligomerni proteini. U ovu grupu spadaju miozin mišića i fibrinogen. U ovu grupu spadaju biološki vrlo aktivni proteini: enzimi.

His4. tercijerna i kvarterna. oni se prvo cepaju na manje peptide.optička rešetka. Ile27. Određivanje sekvence aminokiselina Kod utvrđivanja redosleda odnosno sekvence aminokiselina prvo treba da se odredi da li se protein sastoji iz jednog ili više peptidnih lanaca. Fibrilarni proteini nemaju tercijernu strukturu. Tako se na osnovu difrakcionih merenja može da ustanovi položaj pojedinih atoma peptidnog lanca i njihova međusobna razdaljina. koje u principu odgovaraju opštim formulama neorganskih jedinjenja npr. Ala29. Cys4. Pro15. Od . Sastav β―laktoglobulina bi bio: Gly8. Thr21. Primama struktura obuhvata samo kovalentnu kičmu polipeptidnog lanca i karakterističan redosled ostataka aminokiselina (sekvencu). 6. Dosta dobar uvid u sastav proteina daju formule. Met9. Ovu strukturu imaju samo oligomerni proteini. Cys―Cys8. Odvajanje se radi elektroforetski ili hromatografski.3. (NH3)32. U ovoj formuli grupacije od tri slova označavaju pojedine aminokiseline. sekundarna. Ser20. Val21. Leuso. koje su danas automatizovane. naročito onakav kakav se nalazi u fibrilarnim proteinima. Daljnji korak je da se u slučaju oligomernog proteina njegovi sastavni peptidni lanci (monomeri) odvoje i izoluju u čistom stanju. Sekundarna struktura obuhvata način prostiranja peptidnih lanaca (izduženi ili spiralni). U slučaju kada su peptidni ianci povezani kovalentnom —S—S— vezom preko ostataka cisteina. Kvaterna struktura obuhvata prostornu organizaciju više peptidnih lanaca. Na2SO4. Arg7. lanci se odvajaju cepanjem ove veze oksidacijom sa perhlornom kiselinom. Ovo može da se konstatuje određivanjem broja krajnjih aminogrupa u intaktnom proteinu pomoću reakcije sa fluorodinitrobenzenom. U molekulima proteina postoje četiri nivoa strukturne organizacije peptidnih lanaca: primarna. Tercijarna struktura objašnjava način na koji se peptidni lanac presavija i uklupčava da bi se stvorila kompaktna struktura globularnih proteina. Asp36. U oba slučaja treba da se zna između kojih aminokiselina je došlo do kidanja peptidne veze. a indeks pored njih znači da ima toliko ostataka dotične aminokiseline u molekulu. Cepanje na manje peptide može da se radi hemijskim ili enzimskim metodama.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA Aminokiselinski sastav proteina određuje se u hidrolizatu pomoću raznih hromatografskih metoda. Glu26. Pošto se peptidni lanci u proteinima sastoje od stotine aminokiselinskih ostataka. Tyr9. Try4. jer se redosled može da odredi samo na manjim peptidima. Phe19.

Pored ova dva enzima koristi se pronaza i suptilizin i papain. Himotripsin cepa na mestu aromatičnih aminokiselina. Tako hidroliza sa tripsinom daje peptide koji imaju kao krajnju C―aminokiselinu lizin ili arginin. tako da nastaju peptidi čija je krajnja aminokiselina triptofan.Redosled aminokiselina u goveđem insulinu položaj —S—S— veza između A i B lanca. koji cepa na mestu metionina. koje se nalaze u homologim insulinima. .hemijskih reagenasa za sada se najviše upotrebljava cijanogenbromid. Podvučene su one aminokiseline.20 . Slika 6. tirozin ili fenilalanin. Kod enzimske hidrolize koristi se osobina enzima da hidrolizuju veze samo između određenih aminokiselina. Nastali manji peptid ima kao krajnju aminokiselinu homoserin (derivat metionina).

1— 2. 2—1. Hidrolizom ovih manjih peptida sa tripsinom dobijeno pet još manjih: 1 — 1. se vidi da je peptid od 28 aminokiselinskih ostataka prvo hidrolizovan sa cijanogenbromidom na dva peptida: Peptid 1 i 2.N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―N―I―T―N―N―I― M―C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H ―K. npr. 2 B. M―metionin. Cepanjem sa cijanogenbromidom na mestu gde se nalazi metionim (M) nastaje: N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―D―N―I―T―N―N―I ―M jedan peptid br. drugi peptid br. 1 C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H―K . . 2—2 i 2—3. 1: N―I―C―D―I―S―C―D―K F―L―N―D―N―I―T―N―N―I―M a od peptida br.21 . velika slova označavaju aminokiseline. 2 C―A―K i slobodan lizin (K) I―L―D―I―K G―I―N―O―W―L―A―H―K Peptid 2―1 Peptid 2―2 Peptid 2―3 Peptid 1―1 i Peptid 1―2 Slika 6. Iz slike 6.Cepanje peptidnog lanca sa cijanogenom i tripsinom. Niz aminokiselina u peptidnom lancu α―laktalbumina (velika slova označavaju ostatke aminokiseliina) A. K―Iizin.21. Enzimskim cepanjem dobijenih peptida sa tripsinom dobija se od peptida br.

povezanih u jedan peptidni lanac koji na četiri mesta ima —S—S— mostove. Alfa―lanac ima 141 ostataka aminokiselina. za njega je docnije pokazano da je peptid.22 . a sastoji se od 39 aminokiselina. koje se na istom mestu javljaju u oba lanca. za šta je dobio Nobelovu nagradu. godine. Određena je i sekvenca enzima tripsinogena (229 aminokiselina) himotripsinogena (245 aminokiselina) gliceraldehid―3―fosfat dehidrogenaze (333 aminokiselina).Peptidni lanac goveđe ribonukleaze. Pojava istih aminokiselina na istim mestima u različitim peptidima naziva se homologija sekvence. Na shemi su podvučene aminokiseline.Slika 6. Prvi je izgrađen iz 21 aminokiseline. a beta 146. Posle insulina određena je sekvenca hormona adrenokortikotropina. Prvi oligomerni protein kome je određena sekvenca aminokiselina bio je normalni hemoglobin odraslog čoveka Hb A. pokazuje s . Sekvencu insulina je utvrdio Sanger sa saradnicima 1953. Lanac A i B su povezani sa dva —S—S— mosta. Protein mioglobin. a drugi od 30. čija je molekulska težina 4 600. koji se nalazi u mišićima i koji kao i hemoglobin može da vezuje kiseonik. sa položajem četiri—S—S— mosta Do danas je relativno malom broju proteina određena sekvenca aminokiselina. Na sledećoj shemi dat je redosled aminokiselina u alfa― i beta― lancu adultnog hemoglobina HbA. Ona se sastoji od 124 aminokiselina. Prvi protein kome je određena sekvenca je bio insulin. On se sastoji od četiri peptidna lanca: dva alfa i dva beta. Iz sheme se vidi da se insulin sastoji iz dva peptidna lanca: A i B. Ribonukleaza je prvi enzim kome je određena sekvenca.

IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA Određivanje sekvence aminokiselina u proteinima otkrilo je mnoge značajne činjenice i proširilo naše znanje o proteinima. Mioglobin se sastoji samo od jednog peptidnog lanca.23 . Slika 6. 6.alfa― i beta― lancem hemoglobina homologiju sekvence (na shemi zaokružene aminokiseline).3. Iste aminokiseline u oba lanca su podvučene.Sekvenca aminokiselina u α i β lancu čovečijeg adultnog hemoglobina. Konstatovano je .6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA. a zaokruže su one koje se na istom mestu javljaju i u miglobinu.

da u proteinima postoje sve moguće kombinacije aminokiselina. Kad su filogenetske razlike manje onda je i razlika u sekvenci pojedinih proteina manja. glicina. a. b. svinje. takođe je pokazalo da su to različiti proteini. Ispitivanje homologih proteina pokazalo je da se oni razlikuju u sekvenci aminokiselina i da su. prolina i hidroksi―prolina periodično javljaju. ovce. Imunoglobulini Većina antitela su proteini molekulske težine od 150 000 daltona. Tako se u kolagenu ostaci alanina. kod lančastih proteina ima periodičnog ponavljanja nekih aminokiselina. Razlika u sekveneci varira od vrste do vrste i ukoliko je veća filogenetska razlika utoliko je i veća razlika u sekvenci. Enzimi obično imaju isti redosled na onom delu peptidnog lanca za koji se veže supstrat. . koji se sastoji od 104 aminokiseline. Međutim. Svaki imunoglobulin reaguje sa svojim antigenom na specifičan način. prema tome različiti proteini. 9 i 10. Ispitivanjem sekvence enzima tripsina i himotripsina različitih životinja. koze i konja imaju identičan redosled aminokiselina u lancu B. što je prikazano na donjoj shemi. Tako se citohrom c konja i kvasca razlikuje na 48 mesta u peptidnom lancu. Tako je pokazano da insulini izolovani iz pankreasa: krave. Kod globularnih proteina nema periodičnog ponavljanja redosleda aminokiselina kao ABABABABAB ili ABCDABCDABCD. Oni samo na pojedinim mestima u svojim polipeptidnim lancima (ili lancu) imaju iste aminokiseline (homologija sekvence). Oni obično imaju istu molekulsku težinu. a u lancu A postoje razlike samo na položajima 8. koji pokazuju homologiju na pojedinim mestima u peptidnom lancu. Homologi proteini Proteini koji vrše istu fiziološku funkciju kod različitih životinja nazivaju se homologi proteini.

(N―krajnje aminokiseline) razlikuju u sekvenci. Samo se oni delovi lakog i teškog peptidnog lanca. a teški 50 000.25 . Sekvenca svih 1 300 aminokiselina u jednom tipičnom imunoglobulinu je određena i upoređena sa sekvencom drugih imunoglobulina specifičnih na različite antigene. Verovatno je da ova razlika u sekvenci prouzrokuje i fine razlike u obliku mesta u koje treba da se .Slika 6. koji su blizu krajnjoj aminokiselini sa slobodnom —NH2 grupom. To je zapravo onaj deo molekula koji specifično reaguje s antigenom.Specifična reakcija antigena s molekulima antitela i nastajanje nerastvornog kompleksa Ispitivanje sekvence različitih imunoglobulina (antitela) pokazala su da se njihov molekul sastoji od dva laka i dva teška lanca. Lakši lanci imaju molekulsku težinu 20 000 daltona.24 . Pokazalo se da imunoglobulini imaju u pojedinim delovima molekule iste aminokiseline.Struktura imunoglobulina (IgG): sastavljen je od dva teška lanca i dva laka lanca. Slika 6. Sekvenca aminokiselina na kraju lanca gde se nalazi slobodna ―NH2 grupa varira kod različitih anti―tela (šrafirani deo) dok je u ostalim delovima ista (nešrafirani deo).

»molekulskih oboljenja«. Do danas je otkriveno nekoliko stotina tzv. sporije je putovao u električnom polju. koje nastaje zbog mutacije DNK molekula. On se teže rastvarao nego normalni. Na ovaj način je dokazano da je »srpasta« anemija nasledno oboljenje. koje obično prouzrokuju zamenu samo jedne aminokiseline u alfa― ili beta― lancu hemoglobina.Deo β―polipeptidnog lanca u hemoglobinima A. S i C Ispitivanja patoloških hemoglobina ukazalo je na mogućnost postojanja i drugih patoloških proteina. Patološki nasledni proteini L. Itano su izolovali hemoglobin osoba obolelih od jedne nasledne anemije. itd. Antigen mora da bude komplementaran s antitelom. čija je sekvenca aminokiselina promenjena zbog mutacije odgovarajućih gena. Pauling i H. Zbog toga HbS ima jedan negativan naboj manje kod neutralnog pH i sporije se kreće u električnom polju. Zbog toga što HbS ima drukčije osobine od normalnog hemoglobina on prouzrokuje promenu bikonkavnog oblika normalnih eritrocita. Kod ljudi je do danas otkriveno oko 150 patoloških hemoglobina. koja nastaju zbog promene sekvence . Određivanje sekvence HbS pokazalo je da se njegov β―peptidni lanac razlikuje od istog lanca HbA. Oni su posledica genetskih promena. po tome što na položaju šest umesto glutaminske kiseline ima valin.uglavi antigen. Tabela 6. poznate pod imenom »srpasta« anemija. znači mora da prileže kao ključ u bravi. c. koji diriguje sintezu (β ―peptidnog lanca hemoglobina.11 . Izolovani hemoglobin S (HbS) razlikovao se po svojim fizičko―hemijskim osobinama od normalnog hemoglobina A čoveka (HbA).

C) 1―C i 6―C su alfa―ugljenikovi atomi aminokiselina između kojih se nalazi peptidna veza i za koje su vezani ostaci R' i R".26 . Pošto atomi povezani jednogubom vezom slobodno rotiraju. Naime. Strukturu proteina određuje na prvom mestu prostorni raspored atoma u peptidnoj vezi. koja može da se izmeri ili konstatuje na odgovarajući način. jer je osnovna struktura proteina polipeptidna. Ranije je rečeno da je raspored elektrona oko atoma peptidne veze simetričan i da zbog toga njena šest atoma Cα―CO―NH―Cα leže u jednoj ravni.) —NH grupe. Slika 6.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA Pod sekundarnom strukturom proteina se podrazumeva način prostiranja njegovog peptidnog lanca. Najbolje je ispitana sekundaraa struktura fibrilarnih proteina (α―keratina. jer imaju najprostiju strukturu.3. Ova oboljenja se najlakše otkrivaju kod proteina koji su enzimski aktivni. koja je u prostoru nepokretna . 6. ima karakter dvogube veze. fibroina svile i kolagena). zbog gustine elektrona. odnosno međusobni položaj aminokiselina. veza između ugljenika CO grupe (2―C) i azota —NH (5―N) grupe.normalnog proteina. i 6. Jedan alfa―ugljenikov atom je vezan jednogubom vezom za ugljenik —CO grupe (2. to se peptidni lanac može samo na tim mestima da savija gradeći spiralu. a drugi za azot (5.Raspored atoma peptidne veze i mesta rotacije oko α―ugljenikovih atoma (1.). Nasuprot tome. promena u sastavu njihovog molekula reflektuje se na njihovu enzimsku aktivnost u određenom metaboličkom procesu.

3.27 . koja ima s jedne strane vodonik vezan za azot (—N : H).0—5. a strelicom su označena mesta na kojima lanac može da se savije Zbog nesavitljivosti peptidnih veza postavilo se pitanje kakav oblik imaju peptidni lanci.(fiksirana). Ona je stabilnija od svih drugih koje bi lanac mogao da zauzme. Spirala α―heliksa čini kičmu peptidnog lanca iz koje štrče prema spolja isturene bočne grupe aminokiselina (slika 7. Atomi kiseonika i vodonika nalaze se u položaju trans. Iz tog razloga polipeptidni lanci imaju samo jedan prirodni oblik u prostoru.8 STRUKTURA α―HELIKSA Ispitivanja strukture α―keratina su pokazala da peptidni lanac ovog fibrilarnog proteina nije pravolinijski izdužen. Vodonik je prostorno udaljen od elektronegativnog kiseonika i zbog toga ne može da daje proton. Na osnovu prostornog položaja atoma peptidne veze kičma polipeptidnog lanca u proteinima je planarna i sastoji se od serije relativno nepokretnih površina odvojenih supstituisanim metilenskim grupama za koje su vezani ostaci aminokiselina. Vodonik gradi most između kiseonika jedne peptidne veze i azota četvrte i na taj način povezuje delove α―heliksa. tako da se zavoj sastoji od 3. Vodonične veze se nalaze na svakoj peptidnoj vezi. nego je dužina identičnih perioda skraćena i kreće se od 5. α―Helikoidni oblik peptidnog lanca je najpovoljniji . 6. Pomoću konstruisanih modela Pauling i Corey su utvrdili da peptidni lanac α―keratina ima oblik α―heliksa. uglavnom. U α―heliksu je svaka aminokiselina povezana vodoničnom vezom sa sledećom četvrtom aminokiselinom. a s druge strane elektronegativni kiseonik (—C=O). Pokazalo se da peptidni lanci.10). zauzimaju dva oblika ili kako kažemo sekundarne strukture: A) oblik desne α―spirale (ili α―heliks) i B) oblik presavijenih površina (cik―cak struktura). Slika 6.6 ostataka aminokiselina.Kičma polipeptidnog lanca: šrafirane su površine prostorno fiksirane peptidne veze.5 angstrema. koji nazivamo sekundarna struktura.

Iako jačina vodonične veze iznosi samo 5—10% jačine kovalentne veze. koliko i peptidnih.12 je dato koje aminokiseline pogoduju spiralizaciji α―heliksa. Tako α―keratini kose. Zbog toga se i pretpostavlja da se peptidni lanac spontano spiralizuje u α―heliks. a koje je narušavaju. Tako npr. Treba da se naglasi da ne može svaki peptidni lanac da se spiralizuje u α―heliks. zbog međusobnog odbijanja pozitivnih bočnih grupa. jer omogućava postojanje maksimalnog broja vodoničnih veza. dakle. jer je za njeno kidanje dovoljno samo 5 000 cal/mol (20 920 J/mol) kada ih ima više stotina. one stabilizuju datu molekulsku strukturu. U tabeli 6. Električni vektori sila vodoničnih veza su tako orijentisani da osiguravaju maksimalnu jačinu α―heliksu. jer je on stabilniji. . U α―heliksu ima. koji su kod pH 7 pozitivno naelektrisani. koji su međusobno upleteni u trostruke ili sedmorostruke niti. sa najmanjim sadržajem slobodne energije. kada peptidni lanac sadrži mnogobojne ostatke lizina. perja. noktiju. spirala će se odviti. Nastajanje stabilnih helikoidnih struktura zavisi od primarne strukture proteina. onoliko vodoničnih veza. Peptidni lanac može da se spiralizuje u α―heliks ako je sastavljen samo od L―ili samo od D―aminokiselina. jer je to najstabilnija struktura. vune grade desne helikse. Samo određeni raspored bočnih — R grupa omogućava spiralizaciju peptidnog lanca. odnosno njegovog aminokiselinskog sastava i sekvencije. Proteinske L―aminokiseline grade uglavnom desni α―heliks.od svih drugih mogućih obiika.

Slično se ponaša peptidni lanac sa ostacima asparaginske kiseline. koje ne mogu da se uklope u α―heliks su prolin i oksiprolin. Jedine aminokiseline. peptid će da nagradi α―heliks. .Slika 6. Kada kisele bočne grupe izgube naboj povećaniem H+ jona (kod pH 2). već je njihov azot sastavni deo nesavitljivog pirolidinskog prstena. koji nose negativne naboje kod pH 7.Shema α―heliksa sa tačkasto oznsčenim vodoničnim vezama Gubitkom pozitivnog naboja (kod pH 12) ovakav peptid će spontano da spiralizuje.28 . One nemaju primarnu aminogrupu.

a rastegnuti. Rentgenskim ispitivanjem rastegnutih i nerastegnutih fibrila keratina.3. koji se obeležva sa β―oblik. povezmi brojnim međulančanim vodoničnim vezama.Uticaj aminokiselina na nastajanje α―heliksa aminokiseline koje stabilizuju α―heliks Alanin Leucin Fenilalanin Tirozin Triptofan Cistein Metionin Histidin asparagin i glutamin Valin aminokiseline koje destabilizuju α―heliks serin izoleucin treonin glutaminska kiselina asparaginska kiselina lizin arginin glicin Aminokiseline koje cepaju α―heliks Prolin Oksiprolin 6.Tabela 6. je vrlo sličan fibroinu svile. kojih ima onoliko koliko i peptidnih veza. Nerastegnuti oblik ima strukturu α―heliksa. dakle. Površine obrazuju mnogobrojni peptidni lanci. Zagrevanjem keratina došlo je. Bočne grupe aminokiselina štrče iznad i ispod površine. pokazalo se da je položaj atoma u njima različit.12 .9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA Astbury je našao da se fibrile α―keratina na dvostruko rastegnuti zagrevanjem u vlažnoj atmosferi. On se sastoji iz serije polipeptidnih lanaca povezanih mnogobrojnim vodoničnim vezama. . do promene njegove konformacije prešao je iz α―helikoidnog oblika u β―oblik koji se naziva oblik presavijenih površina ili cik―cak.

ali je za sve kolagene karakteristično da sadrže mnogo hidroksiprolina i hidroksilizina (oko 22%) i oko 33% glicina. Kolagen se sintetiše u ćeliji u rastvornom obliku. 6. Gly—X—Y—Gly—X—Y—Gly. Aminokiselinski sastav kolagena varira prema poreklu.Slika 6. Bitni je sastojak vezivnog tkiva. Peptidni lanci presavijenih. lanac ima sledeću sekvencu aminokiselina: H2N. Pošto je svaka treća aminokiselina glicin. da teku u istom smeru (β―keratin) ili antiparalelni (fibroin svile). površina mogu da budu paralelni tj. Kolagen se nalazi u više oblika.. U slučaju da su R―grupe glomazne ili nose istoimene električne naboje β―struktura postaje nestabilna i prelazi spontano u α―heliks. Ispitivanja sa X―zrakovima su pokazala da peptidni lanci kolagena grade izdužene trostruke spirale. Ona je tako uvijena da se ostaci glicina nalaze unutar spirale. koji lako adsorbuje vodu i zagrevanjem se skvrči. . Trostruka spirala kolagena naziva se tropokolagen. . Njegova struktura liči na porozni sunđer. COOH.29 ..β―Struktura presavijenih površina sa R―grupama ispod i iznad površina. Pored kolagena intracelularni prostor sadrži mukopolisaharide.10 STRUKTURA KOLAGENA Kolagen je pored keratina po količini najzastupljeniji telesni protein. a glomazne bočne grupe prolina i .3. Poznato je da ove aminokiseline utiču na odvijanje α―heliksa i prema tome fibrili kolagena ne mogu da budu helikoidne strukture. Tačkastim linijama su označene vodonične veze. što daje čvrstinu fibrilima kolagena i otpornosti na zagrevanje. Između lanca spirale postoje vodonične veze. koji posle izlaska iz ćelije menja svoju strukturu prelazeći u nerastvorne f ibrile. kompleksno vezane za proteine i nekolagenske proteine.

jer se one razlikuju po svojim fizičko―hemijskim osobinama. Tercijerna struktura je kod nekih globularnih proteina poznata na osnovu podataka. Zbog tih međusobnih reakcija dolazi do umotavanja peptidnog lanca na tačno određeni način i nastajanja čestice preciznih dimenzija.hidroksiprolina štrče iz spirale. koji su dobijeni merenjem difrakcije X―zrakova na njihovim kristalima. Bočne grupe mogu da budu .3. Presudni uticaj na tercijernu strukturu globularnih. Sa metaboličke tačke gledišta kolagen je interesantan. znači da je primarna struktura ona koja određuje tercijernu. odnosno krajnji izgled u prostoru. Pošto oblik i veličina čestice globularnog proteina zavisi od vrste i broja određenih bočnih grupa u peptidnom lancu. jer se sintetiše samo dok životinja raste. proteina imaju reakcije koje se odigravaju između bočnih R―ostataka aminokiselina njihovog peptidnog lanca ili lanaca. Tako kod čoveka njegova sinteza pada na minimum posle 18―te godine.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA Većina nativnih globularnih proteina ima čvrstu kompaktnu strukturu u obliku manje ili više izdužene loptice. Slika 6.Konformacija polipeptidnih lanaca tropokolagena 6. Peptidni lanci trostruke spirale su povezani i drugim vrstama nekovalentnih veza. ali kod trudnica se javlja ponova u uterusu. Do međusobnih reakcija bočnih R―grupa dolazi.30 . Pod tercijernom strukturom se podrazumeva kako su unutar takve loptaste čestice smešteni peptidni lanci.

G i H. a 23% nije. Hem―grupa je levo i desno vezana za histidin. podnožje (osnovicu) B.31 Slika 6. Mioglobin se inače sastoji samo od jednog peptidnog lanca sa 153 aminokiselinskih ostataka. koji formiraju jednu vrstu kutije za hem grupu. a bazne pozitivno. ima kao prostetičnu grupu jedan hem za koji je vezan atom gvožđa. B. Sa COOH je označena krajnja aminokiselina sa slobodnom karboksilnom grupom. mogu da budu polarne ali nejonizovane. Zidove kutije obrazuju spirale E i F. Molekul je izgrađen od 8 spiralnih peptidnih lanaca (α―helikoidnih peptidnih lanaca). Na slici su pojedini Ianci obeleženi slovima: A.nepolarnog ili hidrofobnog karaktera.31 .Tercijerna struktura mioglobina. a sa ―NH 2 aminokiselina sa slobodnom amino grupom. F. Tačnije. U njegovom molekulu nema —S—S— veza. C. odnosno samo 10% kod pH = 7. Kisele bočne grupe su kod fiziološkog pH negativno naelektrisane. E. Molekulska težina mioglobina iznosi 17 500 daltona. Da se podsetimo da je bočna grupa histidina kod pH = 6 jonizovana 50%. Struktura mioglobina je prikazana na donjoj slici 6. Merenjem difrakcije X―zrakova na kristalima mioglobina se pokazalo da pojedini delovi njegovog peptidnog lanca imaju oblik α―heliksa. . samo 77% polipeptida je u obliku spirale. Prvi protein kome je ispitana tercijerna struktura je bio mioglobin i zato ćemo na njegovom primeru pokušati da objasnimo tercijernu strukturu globularnih proteina. a lanac C i D zatvara ugao gornjeg dela kutije. On u mišićima ima ulogu prenosioca kiseonika. Kiseonik se nalazi na mestu W. zatim kisele i bazne. G2 i H.

Opšte osobine koje proizlaze su sledeće: 1) Molekul je tako kompaktan da unutra ima mesta za mali broj molekula vode. izoleucin i fenilalanin). koji bi omogućavao kod enzima da reaguju sa njihovim supstratima. Slika 6. ovo objašnjava uticaj promene pH sredine na rastvorljivost proteina.32 .Shematski prikazani različiti tipovi veza koje nastaju međureakeijama bočiih . To je razlog što jonske sile malo utiču na kompaktnost (celinu) proteinske čestice.Atom Fe je u mioglobinu koordinativno vezan za azotove atome porfinskog prstena kao i za azot histidinskog ostatka u polipeptidnom lancu. leucin. One se međusobno povezane hidrofobnim vezama. prema tome. Molekul globularnog proteina liči zbog toga na kapljicu ulja sa polarnom membranom. Ispitivanje mioglobina je pokazalo da je njegova tercijerna struktura takva da je vrlo pogodna za reakciju sa kiseonikom. lizina. Bočne grupe (―R) ovih aminokiselina ponašaju se kao i ugljovodonični lanci masnih kiselina. hem je sam po sebi hidrofobnog karaktera i drži se u hidrofobnom mediju nepolarnih aminokiselina. histidina i dr.) nalaze se na površini proteinskog molekula. Skoro svi polarni ostaci aminokiselina. Medutim. Istovremeno je to i model strukture. U unutrašnjem delu proteinske čestice smeštene su nepolarne aminokiseline (valin. One su. arginina. uključujući naelektrisane (npr. Nezavisno od toga što je vezan za gvožđe i histidin. izložene dejstvu molekula vode u rastvoru. Kiseonik asocira sa gvožđem na način koji još nije tačno određen. koje prouzrokuju asocijaciju i zbijanje proteinske čestice.

Spomenuti enzimi su se razlikovali od mioglobina i hemoglobina po sekundarnoj strukturi. a zatim ribonukleaza.Struktura lizozima iz belanceta jajeta. Prvi enzim. Naime. veći deo njihovog polipeptidnog lanca ima oblik β―presavijene površine. himotripsinogen i dr. karboksipeptidaza. sa označenim položajima četiri disulfidne veze (a).grupa aminokiselina. Opšti pojmovi o strukturi globularnih proteina. i shema konformacije polipeptidnog lanca (b) . Slika 6. koji su enzimski aktivni. dobijeni su ispitivanjem enzima koji lako kristalizuju. čija je struktura ispitana bio je lizozim.33 . a manji deo je u obliku α―heliksa.

Oni se obično sastoje od parnog broja protomera. Ova četiri lanca priležu medusobno tako da grade kompaktnu česticu dužine 64. i pomeranje protomera. Vezivanjem određenih niskomolekulskih jedinjenja (modulatora) za oligomerni protein. Ova pojava je prvo zapažena kod hemoglobina. koja kida vodonične veze. reflektuje se na njihovu aktivnost. Kod nekih mogu da se odvoje kad se protein suspenduje u rastvor koncentrovane ureje. . Ova pojava im omogućava da mogu da regulišu brzinu niza enzimskih reakcija. širine 55 i visine od 50 Å. Helikoidni delovi peptidnih lanaca hemoglobina presavijeni su u obliku dvostruke mašne i priležu oko prostetične grupe. Slika 6.Prostorna orijentacija α― i β―peptidnog lanca hemoglobina Protomeri oligomernih proteina vrlo se teško odvajaju i izoluju. kao što su jonske i vodonične veze. Hemoglobin A se sastoji od četiri peptidna lanca. Kada se.34 . da se četiri protomera hemoglobina drže međusobno vezama tipa soli. naime za jedan α―lanac hemoglobina veže kiseonik. dva α i dva β. Prvi oligomerni protein kome je određena kvaternerna struktura je hemoglobin i na njegovom primeru ćemo da objasnimo prostornu organizaciju oligomernih proteina.6. koji su međusobno povezani silama nekovalentnog tipa. Ovo je indirektan dokaz da su u oligomernim proteinima protomeri povezani silama nekovalentnog tipa. Ovo pomeranje protomera olakšava vezivanje daljnja tri molekula kiseonika za hemoglobin. odnosno metaboličkih puteva. Tako je dokazano. Kod oligomernih enzima vezivanje modulatora. tada se njegova razdaljina prema drugom β―lancu smanji.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA Pod kvaternernom strukturom se podrazumeva prostorna organizacija oligomernih proteina.3. razdaljine između njegovih protomera se menjaju.

koje pojačavaju njihovu čvrstoću. izgled u prostoru. već i dejstvom visokog pritiska.3. dok intracelularni proteini bakterija nemaju —S—S— veza (npr. Neki se proteini denaturišu zagrevanjem njihovog rastvora u slabo kiseloj sredini. One se nalaze i u proteinima životinjskih ćelija kao npr. Narušavanje strukture proteina preko određene granice prouzrokuje gubitak njegove biološke aktivnosti. izolovanje . Čak i jako potresivanje proteinskog rastvora tako da nastane pena. u ribonukleazi. Laktatdehidrogenaza se sastoji iz četiri lanca tipa A i B u raznim kombinacijama. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. dejstvom organskih rastvarača i sl. raznih zračenja. Denaturaciju proteina prati smanjena rastvorljivost i gubitak biološke aktivnosti. protein je u rastvoru vrlo pokretan i može da menja svoju strukturu u prilično širokim granicama. Takvi oligomerni enzimi se nazivaju izoenzimi. Za protein se kaže da je DENATURISAN. 6. usled denaturacije.Neki oligomerni proteini. se bitno razlikuje od taloženja proteina neutralnim solima ili alkoholom na niskoj temperaturi. Na ovaj način istaloženi protein ne gubi svoje biološke osobine i ne menja rastvorljivost. E. Zbog promene rastvorljivosti iz rastvora ispada koagulum.13 DENATURACIJA PROTEINA Iz opisa različitih nivoa strukturne organizacije proteinskih molekula može se zaključiti da svaki protein ima sebi svojstvenu konformaciju tj. Sve kombinacije odnosno svi izoenzimi laktatdehidrogenaze katalizuju istu reakciju. a razlikuju se u afinitetu prema svom supstratu i imaju osobine da najbolje udovolje potrebi tkiva u kome se nalaze. Ona je posebno podešena da odgovara njegovoj biološkoj funkciji. S druge strane. ekstremnom promenom pH. ABBB. bilo bi pogrešno misliti da je struktura globularnog proteina fiksirana. što bi se moglo zaključiti iz ispitivanja njihovih kristala. On bi mogao da se uporedi sa harmonikom. koji se ne rastvara niti u suvišku kiseline niti baze. kao što je laktatdehidrogenaza. Da ne bi došlo do toga proteini koji su izoloženi nepovoljnoj sredini imaju u svom molekulu —S—S— veze. Međutim. BBBB. strukturni proteini imaju mnogo S—S — veza. Pod denaturacijom proteina se podrazumeva promena konformacije proteina preko određene granice. U raznim tkivima čovečijeg organizma nađene su sledeće kombinacije: AAAA. može da izazove denaturaciju. AABB i AAAB. sastoje se iz raznih kombinacija istih protomera. Tako npr. Koagulacija proteina. Do denaturacije proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature.Coli).

Peptidne veze denaturisanih proteina mnogo lakše i brže cepaju hidrolitički enzimi jer su pristupačnije usled odmotavanja peptidnog lanca. Daleko češće se dešava da je denaturacija ireverzibilna i da se protein nikad više ne vraća u nativno stanje. promene difuzionog i sedimentacionog koeficijenta itd. koagulišu. Ova pojava se naziva reverzibilna denaturacija ili renaturacija. koji njene —S—S— veze redukuje u —SH. Isto tako. .proteina je komplikovano. cepa vodonične veze i time narušava sekundarnu i tercijernu strukturu enzima. jer oni gube aktivnost. Drugim rečima. Tako npr. Pri tome naročitu pažnju treba obratiti na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. Denaturisani proteini lako ispadaju iz rastvora. Ako se ureja i merkaptoetanol odstrane dijalizom. Ona je pokazana na više enzima.Denaturacija i renaturacija globularnog proteina. Tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. kao što smo ranije rekli. primarna struktura proteina se ne menja tokom denaturacije. Pojava ponovnog aktiviranja globularnih proteina odnosno renaturacija ukazuje da tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. on se ponovo formirao u nativni oblik. Ureja. jer primarna struktura određuje sekundarnu i tercijernu strukturu proteina. koja je bitna za njegovu aktivnost. rastvorljivosti. Kod enzima se denaturisanje najlakše ustanovljava. Postoji više načina da se ustanovi da li je došlo do denaturacije kao npr. Pošto se pesptidni lanac odvio — povišenjem temperature ili ekstremnom promenom pH. Zbog toga je i mogućno ponovono reaktiviranje. mogu da se ponovo uspostave vodonične i —S—S veze i sam enzim da se reaktivira. peptidni lanac zauzima termodinamički najstabilniji oblik i strukturu koja je biološki aktivna.35 . amilaza i lizozim. ribonukleaza gubi aktivnost ako se tretira sa koncentrovanim rastvorom ureje ili sa redukcionim sredstvima kao što je merkaptoetanol. kao što su : tripsin. merenjem viskoziteta. renaturacija proteina potvrđuje mišljenje da u zavisnosti od primarne strukture. Slika 6.

Molekulska težina ne može da se odredi uobičajenim metodama (merenjem gasne gustine.3.Odvajanje proteina različite molekulske težine na koloni dekstrana Švedski hemičar Svedberg je prvi konstruisao i primenio ultracentrifugu za određivanje molekulskih težina proteina.6. Najbrža je i najčešće se radi metoda merenja brzine . Veličina indeksa prelamanja na graničnom sloju određuje istovremeno i koncentraciju proteina. Pomoću vrlo preciznih optičkih instrumenata prate se promene indeksa prelamanja proteinskog rastvora za vreme centrifugovanja. Postoji više metoda za odredivanje molekulskih težina proteina sa ultracentrifugom. koja se kreće u granicama od 20 000— 20 000 000.36 . Slika 6. to je znak da se stvorila oštra granica između proteinskih čestica i rastvarača. Centrifugovanjem velikim brzinama talože se proteinske čestice iz koloidnog rastvora. Kada indeks prelamanja pokaže nagli skok. određivanjem sniženja tačke mržnjenja ili povećanja tačke ključanja) nego samo specijalnim fizičkim metodama. Brzine koje se postižu ultracentrifugom dostižu 60 000 obrtaja u minuti.14 ODREĐIVANJE MOLEKULSKE TEŽINE PROTEINA Proteini imaju veliku molekulsku težinu.

sedimentacije. Protein je u kiseloj sredini naelektrisan pozitivno (višak —NH3+ i ostaci histidina) i ponaša se kao višebazna kiselina. a b) bazna amino―grupa — NH2 + H+→ ― NH3+ prelazi u pozitivno naelektrisanu grupu.). Ovom metodom se meri brzina kojom se proteinske čestice kreću u centrifugalnom polju takvog intenziteta. ali i njegovog oblika. Menjajući pH sredine od pH = l do pH=13 naići će se za svaki protein na jednu vrednost pH. Prema ovoj metodi rastvor proteina se propušta kroz kolonu dekstrana. . Proteini su zbog toga polivalenti joni. Protein je u baznoj sredini naelektrisan negativno (višak —COOˉ) i ponaša se kao slaba polivalentna baza. kod koje on ima isti broj pozitivnih i negativnih naboja. može se priličnom tačnošću da se odredi molekulska težina nepoznatog proteina. sve slobodne grupe oslobađaju protone: a) neutralna karboksilna grupa —COOH →H+ + —COO― prelazi u negativno nalektrisanu konjugovanu bazu —COO―.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI Proteini su u vodenom rastvoru dipolarni joni i zbog toga se ponašaju kao slabe kiseline ili baze. Poređenjem sa standardima poznate molekulske težine. koje se nalaze na površini molekula. Električni naboj proteina potiče od slobodnih kiselih. jedne vrste polisaharida. koja ne zahteva skupu aparaturu.3. Prolaženjem kroz kolonu dekstrana. da je proces sedimentacije brži od slobodne difuzije. Vrednost od 1 x 103 s. U kiseloj sredini sve slobodne grupe proteina vezuju vodonične jone: a) bazna negativno naleketrisana —COO―+H+→ COOH prelazi u neutralnu karboksilnu grupu. naziva se Svedberg―eva jedinica i obeležava sa S. Znak i veličina njihovog električnog naboja zavisi od prirode bočnih grupa i koncentracije vodoničnih jona. Dekstran je umrežen tako da obrazuju sito. čije pore imaju određene dimenzije.T. Smanjenjem koncentracije vodoničnih jona. u baznoj sredini. zavisno od pH sredine. mali molekuli ulaze u čestice dekstrana. 6. Sedimentacioni koeficijent je funkcija i molekulske težine proteina. Ova vrednost pH naziva se izoelektrična tačka proteina (I. Krajnja amino― i karboksilna grupa peptidnog lanca neznatno utiče na ovu njihovu osobinu. a b) pozitivno naelektrisana ―NH+3 → H―+H—NH2 prelazi u neutralnugrupu —NH2. Gel Fìltracija je vrlo pogodna metoda za određivanje molekulske težine proteina. baznih i polarnih bočnih grupa. a veći prolaze pored njih i izlaze iz kolone.

7. utoliko ima nižu izoelektričnu tačku. Sl. slaba kiselina kod pH = 3. Obrnuto protein kao što je citohrom c ima izoelektričnu tačku kod velikog pH.13 . Tako je npr. Ukoliko se neki protein sastoji više od kiselih aminokiselina.0 a slaba baza kod pH = 6. Tabela 6. 6. jer mogu da vezuju i otpuštaju protone. Proteini imaju puferne osobine. pufersku sposobnost pokazuju samo oni proteini koji imaju veći broj histidinskih ostataka jer se područje njegove disocijacije . jer se sastoji iz više baznih aminokiselina.37 . U donjoj tabeli su date izoelektrične tačke nekih proteina.Ona zavisi od broja baznih i kiselih grupa. Kod fiziološkog pH. a kod pH višeg od izoelektrične tačke naelektrisan je negativno i ponaša se kao slaba baza. Serumalbumin. čija je izoelektrična tačka kod pH=4. ponaša se kao slaba kiselina. Brojevi pored svake grupe označvaju pK područje u kome disosuju.Bočne grupe koje nose naboj u proteinu.Izoelektrčcne tačke poznatijih proteina Kod pH nižih od izoelektrične tačke protein je naelektrisan pozitivno.

Zbog toga se proteini talože sa pikrinskom. Co. Neorganski katjoni se. Metalo. Iz sheme se vidi da se cink. Zn i dr. Slika 6.Promena naelektrisanja histidinskog ostatka kod različitih koncentracija H jona.proteina. Isto tako je veliki deo K+ u eritrocitima vezan za hemoglobin. Na ovaj način vezuju se za protein različiti metali kao sto su Cu. To je slučaj kod velikog broja tzv. Cink helira sa glutaminskom kiselinom na položaj 72. za ostatke fosforne kiseline. Proteini koji imaju pozitivne naboje mogu da vezuju anjone organskih i neogranskih kiselina. Iz istog razloga može da veže i različite boje. jer je 30—50% neorganskog Ca2+ vezano u krvi za proteine. koji se nalazi ispod njihove izoelektrične tačke. uopšte.(pKa) nalazi između pH = 6—7. proteini vrlo često grade helate sa jonima. vezuje na četiri mesta. Slika 6. Pošto proteini nose pozitivne i negativne naboje. Na donjoj slici je data shema vezivanja cinka (Zn) u enzimu karboksipeptidazi A. vezuju za karboksilatni anjon ili u slučaju fosfoproteina. oni mogu da vezuju jone. Pored prostog vezivanja anjona i katjona.Vezivanje Zn za karboksipeptidazu A. Mg.38 . Vezivanje katjona Ca2+ i K+ je fiziološki značajno.39 . sulfosalicilnom i trihlorsirćetnom kiselinom kod pH. tri za aminokiselinske ostatke peptidnog lanca. pošto ima koordinativni broj 4. Na donjoj slici je predstavljena promena naelektrisanja histidinskog ostatka u raznim područjima pH. histidinom na položaju 69 i lizinom na položaju 196 u peptidnom lancu . a jednom za supstrat.

T.) prema katodi. jonske jačine i provodljivosti. Pošto pojedini proteini imaju različite izoelektrične tačke. da će svi u puferu pH 8—9 putovati anodno i 2). koji se ne poklapa s njihovom izoelektričnom tačkom putovati raznim brzinama. viši alkoholi i masne kiseline. 6. prema anodi.Pored jona. a najsporije γ―globulini. dakle. jer je najveća razlika između njegove izoelektrične tačke (4. da rastavimo smešu proteina plazme na šest frakcija. pa zatim redom α1 i α2―globulini. Proteinske čestice putuju u rastvoru čiji je pH manji od izoelektrične tačke (I. Elektroforetski možemo. Pokretljivost proteinskih čestica u električnom polju biće utoliko veća ukoliko imaju veći naboj.16 ELEKTROFOREZA Kretanje naelektrisanih čestica u električnom polju prema suprotno naelektrisanoj elektrodi zove se elektroforeza. da će najbrže putovati albumin. oni će kod izvesnog pH. fibrinogen. . Danas je elektroforeza jedna od najboljih metoda za ispitivanje proteina. β―globulini. koji imaju različite izoelektrične tačke. proteini vezuju čitav niz različitih jedinjenja kao sto su: steroidi. Ta konstrantnost se održava tako da se radi u puferima pogodnog pH. Ako pogledamo u tabeli izoelektrične tačke proteina plazme. videćemo: 1).64) i pH radne sredine (8—9). a kad je pH viši od I. ugljovodonici. Mnogi lekovi cirkulišu u krvi vezani za plazma proteine. a imajući u vidu veliku osetljivost proteina.3. to je svakako najveće preimućstvo elektroforeze. odnosno ukoliko je veća razlika između njihove izoelektrične tačke i pH sredine u kojoj čestica putuje. Pri elektroforetskim eksperimentima najvažnije je da naboj proteinskih čestica bude konstantan tokom rada. Tokom elektroforeze proteini ne menjaju ni svoje fizičke ni hemijske osobine.T. jer će imati različite veličine naboja. Na taj način rastavlja se smeša proteina.

3 koji odgovara izoelektričnoj tački laktoglobulina. rastvorljivost naglo raste i kod pH 4. prisustva soli (jonske jačine).40 . Slika 6. Svi globularni proteini su najmanje rastvorljivi u izoeletričnoj tački.41 .Slika 6.Uticaj pH i koncentracije soli na rastvorljivost β―laktoglobulina na 25°C.2—5. Na obe strane kritičnog pH. jer kod tog pH nemaju naboja. Na slici 6.9 i 5. Iz slike se vidi da je rastvorljivost najmanja kod pH 5. dielektričnih osobina rastvarača i temperature.17 TALOŽENJE PROTEINA Rastvorljivost globularnih proteina je različita i zavisi od: pH sredine.7 dostiže maksimum.Elektroferogram proteina plazme 6.41 je prikazan uticaj pH na rastvorljivost β―laktoglobulina u rastvoru NaCl različite koncentracije. Na svakcj krivi je naznačena koncentracija NaCl .3.

Pažljivim isoljavanjem protein se ne denaturiše i može ponova da se rastvori. koji se mešaju sa vodom kao što su alkohol i aceton. Neki proteini su odsustvu soli potpuno nerastvorni kod pH izoelektrične tačke. amonijum―sulfat [(NH4)2SO4. Smanjenjem jonske jačine povećava se rastvorljivost mnogih proteina. Soli koje imaju dvovalentne jone npr. pa se i ova činjenica koristi za odvajanje proteina iz smeše. Organski rastvarači smanjuju dielektričnu konstantu sredine i time i hidrataciju jonskih grupa proteina. Taloženje proteina neutralnim solima zove se »isoljavanje«. Proteini mogu da se istalože iz rastvora i dodatkom organskih rastvarača. dolazi do taloženja. Od neutralnih soli se za taloženje proteina najviše upotrebljavaju natrijum―sulfat (Na2SO4). Najpogodniji je amonijum―sulfat. Kod pH nižih i viših od izoelektrične tačke proteini su naelektrisani istoimenim električnim nabojem (pozitivnim ili negativnim). Fizičko―hemijska osnova isoljavanja nije još potpuno objašnjena. Ovakav postupak se vrlo često koristi za prečišćavanje i izolovanje proteina iz smeše. koji se naziva »izoelektrična precipitacija«. Albumin se taloži zasićenjem rastvora amonijum sulfatom. Pogodnim menjanjem koncentracije soli i pH sredine mogu se frakciono istaložiti pojedini proteini. Pošto proteini imaju različite izoelektrične tačke. Kada se. a ostali će ostati u rastvoru.41 se vidi da neutralne soli utiču na rastvorljivost globularnih proteina. što dovodi do njihovog ispadanja iz rastvora. MgCl2 i MgSO4 povoljnije utiču na rastvaranje proteina nego NaCl. naime. pH rastvora u kome se nalazi smeša proteina dotera na vrednost izoelektrične tačke jednog od njih. Svaki protein se taloži kod određene koncentracije soli. poluzasićenje rastvora. pošto se neutralne soli odstrane dijalizom. NH4Cl i KCl. Taloženjem proteina alkoholom na niskoj temperaturi ne dolazi do njihovog . njihove čestice se međusobno odbijaju i ne dolazi do preciptacije. jer mu je rastvorljivost u vodi velika (750 g na 1 000 ml). a za taloženje globulina je dovoljna upola manja koncentracija soli tj. taj će da se istaloži. karakteristične za pojedine proteine. Prva izolovanja pojedinih proteina vršena su taloženjem sa neutralnim solima. rastvorljivost proteina se smanjuje i kod jedne određene koncentracije. kuhinjska so (NaCl). Tako se iz krvnog seruma može da odvoji albumin od globulina.Zbog toga između njihovih čestica nema elektrostatskog odbijanja i one ispadaju iz rastvora (preciptacija). oni mogu da se odvoje jedan od drugog primenom postupka. Iz slike 6. Kada se koncentracija soli poveća.

takođe. Druga grupa. dobijaju se dve frakcije: albumin i globulini. Prvi se rastvaraju u vodi i talože se potpunim zasićenjem njihovog rastvora amonijum―sulfatom. njegovu dobru rastvorljivost u vodi (do 40%). U najskorijoj budućnosti plazma proteini će se klasifikovati prema njihovoj funkciji. serum―albumin ima 18 negativnih naboja. ali se zadržala i nalazi se u mnogim udžbenicima. Zbog toga i podela plazma proteina prema brzini putovanja u električnom polju. elipsoidnog oblika što je vrlo bitno. Elektroforezom se globulini rastavljaju: na alfa1.denaturisanja. su uspeli da izoluju oko 30 proteina iz krvne plazme primenjujući frakciono taloženje alkoholom na niskoj temperaturi i kod različitog pH. naročito masne kiseline i prenosi ih s jednog mesta na drugo. on reguliše osmotski pritisak krvi. Kod fziološkog pH. alfa2. nije više pogodna. U krvnom serumu ima oko 7% belančevina. Elektroforetska frakcija albumina je vrlo homogena. ali samo u granicama od 0 do 40°C. Cohn i sar. Odvajanje proteina krvne plazme isoljavanjem. jer rastvor albumina ima zbog toga mali viskozitet. ne rastvaraju se u vodi. od čega preko polovine otpada na albumin (oko 4%). koji sadrži 575 aminokiselina. pa ne opterećuje rad srca. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela. Jedna od najvažnijih funkcija serum―albumina je njegova osobina da može da vezuje različite supstance. takođe. može da se postigne frakciono taloženje pojedinih proteina iz smeše. Rastvorljivost proteina raste povišenjem temperature. Pošto se svaki protein taloži sa određenom količinom alkohola. Sa današnjeg gledišta ova definicija nije egzaktna. Pošto u serumu ima najviše albumina. Čestice albumina su simetričnog. Serum―albumin ima molekulsku težinu 69 000 i sastoji se od samo jednog peptidnog lanca.18 PLAZMA―PROTEINI Prvi istraživači na polju proteina delili su globularne proteine prema njihovoj rastvorljivosti na dve velike grupe : albumine i globuline. α2 i β―globulina sadrže smešu različitih proteina. .8.3. 6. dolazi do promene konformacije proteina i denaturacije. dok frakcije α1.6. Zbog toga on najbrže putuje. Danas je identifikovano preko 200 proteina u krvnoj plazmi. Ovo objašnjava. Daljnim povišenjem. Izoelektrična tačka albumina se nalazi kod pH 4. već u rastvorima neutralnih soli. beta i gama globuline. od kojih je 70 dobijeno u čistom stanju. kada se elektroforeza radi kod pH = 8. globulini.

Molekulske težine globulina se kreću od 130 000 do 1 300 000. β―globulinska frakcija obuhvata β―lipoproteine niske specifične težine (oko 1. pritisak prenosilac Gliko i lipoproteidi prenosioci Lipoproteidi. svaka klasa imunoglobulina se razlikuje u primarnoj strukturi. a samo 23% peptidnih lanca. tacka Rei. 29% fosfolipida. % Sastav i funkcija Albumin α1―Globulini α2―Globulini 69 000 130 000 200 000 4. koji imaju antigena svojstva.Albumini. čija se koncentracija povećava kod tumora. protrombin.14 -Osobine plazma―proteina Proteinska frakcija Mol. koji posle centrifugovanja seruma isplivaju na površini. Protrombin.0 52―62% 3―5% 6—9% Reg. kao i jedan lipoprotein. sa β―globulinskom frakcijom putuje protein. nalaze se i u mleku i belancetu jajeta. koji vezuje bilirubin.0 5. U istoj frakciji se javlja i jedan glikoprotein. Tabela 6. . Najviše je prisutan imunoglobulin IgG. Kao što je ranije rečeno.12 6. Oni se nalaze u kolostrumu i salivi. težina Izoel. oko tri četvrtine cirkulirajućih. iste molekulske težine. β ―Lipoprotein ima molekulsku težinu 1 300 000 i sadrzi 39% holesterolskih estara. U α1―globulinskoj frakciji se nalazi protein. U α2―globulinskoj frakciji nalaze se drugi glikoproteini i haptoglobini. aglutinini Antitela β―Giobulini γ―Globulini 1300 000 150 000 5. najzastupljeniji su imunoglobulini IgM i IgA. Pored imunoglobulina IgG. koji vezuju hemoglobin. osm. 9% slobodnog holesterola. U tabeli su date najvažnije osobine serum globulina. On se vrlo lako vezuje na površini bakterija i neutralizuje njihove toksine.04).3 9―14% 11—17% Globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih. koji prenosi gvožđe (transferin) i onaj koji prenosi bakar (ceruloplazmin). prethodnik trombina. hemijskih i bioloških osobina.8 5.8― 7. takode se nalazi u ovoj frakciji. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela o čijoj je strukturi ranije bilo govora.

Složeni proteini sadrže pored aminokiselina i druga jedinjenja ili grupe jedinjenja. Prema karakteru prostetične grupe dele se na: 1. U ovu grupu spadaju: Histoni i protamini. koja se izdvaja kada se u krv doda neki antikoagulans (npr. Osim toga globularni proteini se dele prema predlogu američkog i engleskog Udruženja Fiziologa od 1911. koži i kostima. kosa.— Globularne ili steroidne čiji molekuli izgledaju kao elipsoidi. niti u razblaženim kiselinama i bazama. heparin). Najpoznatiji predstavnici ove grupe belančevina su : keratini. nokti. Njegov molekul je vrlo izduženog oblika. koja nazivamo prostetične grupe. — Glikoproteine . elastini i kolageni. rastvaraju se u rastvorima neutralnih soli Biljne belančevine: glutelini. g. rogovi). a elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva. na: Proste i složene ili konjugovane proteine. Keratini se nalaze u epidermi (koža. u kome učestvuje veliki broj proteolitičnih enzima i faktora. fibrinogen prelazi u fibrin: trombin fibrinogen -----------------------► fibrin + fibrinopeptidi A i B proteoliza 6. Prosti proteini sastoje se isključivo od aminokiselina i razlikuju se po svojoj rastvorljivosti. koji su baznog karaktera Albumini. Kod podele globularnih proteina kao osnova služi njihova različita rastvorljivost u vodi i drugim rastvaračima.— Lančaste ili fibrilarne čiji molekuli imaju izduženi oblik i B. rastvorljivi u vodi Globulini. kolageni u vezivnom tkivu. Prema obliku molekula proteini se dele na: A. Fibrilarne belančevine se ne rastvaraju ni u jednom neutralnom rastvaraču. U procesu zgrušavanja krvi. — Lipoproteine 3.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA Do danas ne postoji jedna opšte prihvaćena klasifikacija proteina. gliadini i prolamini. — Fosfoproteine 2.3.Fibrinogen se nalazi samo u krvnoj plazmi.

lizina i histidina. Karakteristično je da albumini različitog porekla imaju približno istu molekulsku težinu (69 000). koje imaju za prostetičnu grupu ortofosfornu kiselinu. najbolje su ispitani albumini jajeta.3. β i γ―kazein. Histoni su belančevine baznog karaktera. Za razliku od histona molekulska težina protamina je mala (oko 5 000) i zbog toga ih ubrajamo u peptide. jer sadrže velike količine baznih aminokiselina: arginina. Elektroforetski se kazein rastavlja na tri frakcije α. Izolovani su prvo iz riblje sperme. Razlikuju se po molekulskoj težini. — Hromoproteine i 6. — Metaloproteine 6. U prirodi su proteini često vezani s nekom prostetičnom grupom.4. Nalaze se uglavnom u jedrima ćelija vezani za nukleinske kiseline. mleka (laktoglobulini) i krvnog seruma. globin. taloženjem s amonijum―sulfatom ili alkoholom. I proteinska komponenta hemoglobina. — Nukleoproteine 5. najrasprostranjeniji proteini. jer sadrže sve esencijalne aminokisjline. žutoj tečnosti koja se izdvaja kada se krv ugruša. Globulini su. koji se rastvaraju u vodi i koji se talože potpunim zasićenjem amonijum―sulfatom. ali postoje i takvi koji se rastvaraju u vodi — pseudoglobulini I i II. To su vrlo rasprostranjene belančevine. pored albumina.8% fosfora. a od toga oko 4 g% albumina. Većina globulina rastvara se samo u razblaženim rastvorima neutralnih soli. Veče količine albumina se i dobijaju iz krvnog seruma. 6. mleka (laktalbumin) i krvnog seruma. ima oko 7 g% belančevina. koja je estarski vezana za alkoholne grupe serina. globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih. U albumine ubrajamo sve proteine.3. Protamini su takođe baznog karaktera i nalaze se vezani s nukleinskim kiselinama. Tipičan predstavnik fosfoproteina je kazein mleka. Najbolje su ispitani globulini jajeta. koja se teško određuje. Za razliku od albumina. Svi sadrže oko 0.20 PROSTI PROTEINI Treba naglasiti da su prosti proteini dobijeni izolovanjem.21 SLOŽENI PROTEINI Fosfoproteini su složene belančevine. je jedan histon. jer . U krvnom serumu. hemijskih i bioloških osobina. Albumini su potpune belančevine.

Polisaharid kiselih glikoproteina je hialuronska kiselina. Oni igraju ulogu prenosilaca lipida. rožnjači. Lipoproteini koji se nalaze u telesnim tečnostima (serumu. Prema karakteru polisaharida delimo ih na neutralne i kisele. jer dolazi do cepanja molekula kazeina. Zgrušavanje mleka dejstvom enzima bitno se razlikuje od zgrušavanja izazvanog dodavanjem kiseline. Glikoproteini su vrlo viskozne i sluzave supstancije. želudačnom soku. eritrocitima (krvne grupe) i vezivnom tkivu. O ovim kiselim polisaharidima (mukopolisaharidima) bilo je govora u poglavlju o ugljenim hidratima. zgrušavaju mleko. čija je prostetična grupa neki šećer. u hrskavici. Najpoznatiji je vitelin. Kazein je potpuna belančevina. tako da se dobijaju vrednosti od 24 000 do 400000.). Polisaharid prve grupe je neutralnog karaktera i sastoji se od više jedinica monosaharida ili aminosećera. koji sadrzi 10% fosfora. staklenom telu oka. pupčanoj vrpci. Dejstvom labfermenta u prisustvu kalcijumovih jona. poznate i pod imenom mukoproteini. karotinoidima i dr. Fosfoproteina ima u većoj količini i u žumancetu jajeta. Glikoproteini su vrlo različitog sastava i osobina. Taloži se kada se mleko zakiseli: Ca—kazeinat + 2HC1 → kazein + CaCl2 Razni proteolitički enzimi. Neki regulatorni enzimi kao što su glikogen―fosforilaza i glikogen―sintetaza postoje u fosforilisanom i nefosforilisanom obliku. estrima holesterola. Nalaze se u svim sekretima (pljuvački. taloži se kalcijum— parakazeinat: Ca — kazeinat + labferment → Ca—parakazeinat + peptid Pored kazeina u mleku se nalazi i laktalbumin i laktoglobulin. likvoru) su rastvorni. u mleku se nalazi u obliku soli kalcijum―kazeinata. Glikoproteini su vrlo rasprostranjeni u životinjskom organizmu. hondroitin―sumporna kìselina ili se sastoji od više jedinica heksuronskih kiselina. Lipoproteini su kompleksi proteina s različitim lipidima: fosfolipidima. serin ili treonin). sinovijalnoj tečnosti. a naročito labferment. U novije vreme se pokazalo da je to lipoprotein. serumu. crevnoj sluzokoži itd. Kazeini se razlikuju i po % fosfora. koji se sastoji od fosfatida i proteina nazvanog fosvitin. Ova grupa se razlikuje prema svojoj specifičnoj težini. Šećerna komponenta je vezana za neku aminokiselinu peptidnog lanca (obično asparagin. Glikoproteini su složeni proteini.vrlo lako grade veće agregate. .

histonima i protaminima. tirozinaza bakar itd. O njima će biti opširno govora kasnije. Nukleoproteini imaju kao prostetičnu grupu nukleinsku kiselinu. Najrasprostranjeniji su hemoproteini i flavoproteini. U ovu grupu spada veliki broj enzima. Virusi su sličnog hemijskog sastava s tim što se njihova proteinska komponenta sastoji od velikog broja peptidnih lanaca (oko 2 000). O njima je bilo govora kod plazma―proteina. Ribosomi se sastoje od ribonukleinske kiseline (RNK) i proteina. koji je kompleksno jedinjenje gvožđa sa protoporfirinom. Tako je u nukleusu ćelija dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) asocirana s baznim proteinima. Takav lipoprotein je vidni purpur. ćelijska membrana i strukturni elementi ćelije (granule.42 . koji katalizuje biološke oksidacije. Kompleksi proteina s karotinima su obojeni. mitohondrije) izgrađeni su od nerastvornih lipoproteina .Tako postoji grupa α―lipoproteina i grupa β―lipoproteina. Tako alkohol―dehidrogenaza ima cink. Prvi imaju kao prostetičnu grupu hem. . Slika 6.Čestica virusa duvana sa oko 2 200 peptidnih lanaca Hromoproteini imaju za prostetičnu grupu neki pigment. fosfotransferaze magnezijum. U ovu grupu spada veliki broj enzima. Flavoproteini sadrže flavin―mononukleotid (FMN) ili flavindinukleotid (FAD) kao prostetičnu grupu. koji su kao grozd nanizani oko nukleinske kiseline. Metaloproteini imaju kao prostetičnu grupu neki metal.

6. B. Katalaza ubrzava raspadanje vodonik―superoksida na vodu i kiseonik: 2H2O2→ 2H2O + O2. Najrasprostranjeniji hromoproteini imaju za prostetičnu grupu obojeno kompleksno jedinjenje gvožđa s porfirinom. Mioglobini — respiratorni pigmenti koji se nalaze u mišićima vertebrata i invertebrata. Hemproteini su fiziološki vrlo aktivni.: 5. Gvožđe u hemu može da bude dvovalentno (fenohem ili samo hem). Njena prostetična grupa je hemin u kome je gvožđe trovalentno. Citohromi — intracelularni pigmenti.4 HROMOPROTEINI 6.Rezerve gvožđa se nalaze u jetri vezane za protein »feritin«. Gvožđe u prostetičnoj grupi reverzibilno prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje (Fe+++ = = Fe++ + e) : 4. U ovu grupu spada hemoglobin od koga potiče crvena boja eritrocita i koji prenosi kiseonik iz pluća u tkivo. a citohrom a (poznat i pod imenom citohrom―oksidaza ili ferment disanja) ima za prostetičnu grupu citohemin. zatim intracelularni pigmenti (citohromi). .4. Gvožđe u trovalentnom stanju. C. koji se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama. sadrže kao prostetičnu grupu hemin (Fe3+— protoporfirin). koji prenose elektrone tokom bioloških oksidacija i čitav niz enzima. čija je prostetična grupa neki pigment (hromos — boja). kao citohrom b i c. koji katalizuju oksido-redukcione procese. trovalentno (ferihem ili hemin). Gvožđe u dvovalentnom stanju: Hemoglobini — respiratorni pigmenti vertebrata Eritrokruorini — odgovarajući respiratorni pigmenti u krvi i tkivnim tečnostima invertrebrata. koje se zove hem. Katalaza i peroksidaze — vrlo rasprostranjene belančevine enzimskog karaktera.1 UVOD Hromoproteini su složene belančevine. Prema valentnosti gvožđa razlikujemo sledeće porfirinoproteine: A. a može i reverzibilno da prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje. Neki od njih.

koje zamenjuju vodonikove atome. Zato ćemo prvo da objasnimo hemijski sastav i osobine hema. Ferohem ili samo hem je kompleksno jedinjenje gvožđa s protoporfirinom IX. sa tri razne grupe — petnaest itd. ―CH = CH2. nastaju derivati porfina. Navedeni hemproteini razlikuju se po specifičnoj strukturi proteinske komponente. Porfinsko jezgro je sastavljeno od četiri pirolova prstena vezana medusobno preko četiri metinske grupe: Osam vodonikovih atoma. koji se zovu porfirini. a vodonikovi atomi metinskih grupa grčkim slovima: α. a životinjska zeleni hematin. Fiziološka aktivnost navedenih hemproteina zavisi od proteinske komponente. Zamenom vodonikovih atoma sa dve grupe nastaju četiri izomera. ―CH2―COOH. tako i od njihovog položaja. a prostetična grupa je ista (hem ili hemin) ili slične strukture. —CH 2―CH2―COOH). obeleženi su brojevima od 1 do 8. Fischer je tokom svog dugogodišnjeg rada (1920—1940) objasnio strukturu hema. ―C2H5. jednim od mnogih derivata kondenzovanog cikličnog jezgra — porfina. .2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA Nobelovac H. γ i δ. Izomerija porfirina zavisi kako od broja grupa. Biljna peroksidaza ima za prostetičnu grupu hemin.4. koja određuje fiziološku aktivnost.Peroksidaze katalizuju oksidacije sa vodonik―peroksidom kao oksidacionim sredstvom. koji se nalaze na četiri pirolova prstena. β. 6. Zamenom vodonikovih atoma na mestima od 1 do 8 raznim organskim radikalima (—CH 3.

na 2 i 4 i sa dva ostatka propjonske — CH2—CH2—COOH (tačnije karboksietana) kiseline na mestima 6 i 7. Tako se u ljudskom fecesu nalaze koproporfirin I i koproporfirin III. za protoporfirin IX: U gornjoj formuli Me= ―CH2―CH2―COOH. 5 i 8. U perju nekih ptica (Turaco corythaix) ima uroporfirina III. V = ―CH = CH 2. . Često se formule porfirina pišu skraćeno. sa dve vinilne grupe —CH = CH 2. ―CH3. kao na primer.Vodonikovi atomi u protoporfirinu IX zamenjeni su sa četiri metil―grupe —CH3 na mestima 1. Pr= U životinjskom organizmu nalaze se različiti izomerni porfirini. 3. prvi je takođe nađen i u kvascu. koji se zajedno s izomernim uroporfirinom i izlučuje u mokraći osoba koje imaju poremećen metabolizam porfirina (porphyria). koji nastaju ili prilikom sinteze ili razlaganja hemoglobina. Raspored ovih grupa u protoporfirinu IX odgovara jednom od 15 mogućih izomera.

Pored ovog maksimuma. obično preko aminokiseline histidina. Cu.4. U metalo―porfirinima metalni jon je vezan za azotne atome pirolskih prstenova i nalazi se u centru planarne strukture. Jednom od njih se vezuje hem za proteinsku komponentu. Co. . a na šestoj valenci se nalazi molekul vode ili kiseonika (kod oksihemoglobina). koji se zove »Soret band«. Mn. Porfirini fluoresciraju i vrlo su osetljivi na svetlost. koje su karakteristične za svaki porfirin. Hem je planarne strukture i u njemu su samo četiri valence gvožđa vezane za azotove atome pirolovih prstenova. Mg.3 OSOBINE PORFIRINA Porfirini su crveno obojeni pigmenti s karakterističnim apsorpcionim spektrima.6. porfirini pokazuju apsorpciju i kod drugih talasnih dužina. daju kompleksna jedinjenja — metaloporfirine. Kompleksno jedinjenje dvovalentnog gvožđa s protoporfirinom IX zove se ferohem ili samo hem. zbog velikog broja nezasićenih veza u porfinskom jezgru. Svi porfirini su obojeni i imaju karakteristični apsorpcioni maksimum na 400 nm. Pri sjedinjavanju porfirina s metalima menjaju se njihovi apsorpcioni spektri. kao sto je Fe. sto se koristi za njihovu identifikaciju. Pošto je koordinativni broj gvožđa šest. Najkarakterističnija osobina porfirina je da sa mnogim metalima. to peta i šesta valenca gvožđa leže uspravno na ravan prstena.

6. hem. Molekulska težina hemoglobina iznosi 67 000. histidin. Hem i drugi ferokompleksi porfirina reaguju s različitim azotnim bazama.Slika 6. koja se sastoji od proteinske komponente globina i prostetične grupe hema.43 . tako da u molekulu hemoglobina ima četiri hema.4 HEMOGLOBIN Hemoglobin je složena belančevina. . koji se zove hematin. pirimidin. Svaki od njih sadrži po jednu prostetičnu grupu. dajući hemohromogene.Vezivanje hema za proteinsku komponentu u hemoglobinu Oksidacijom ferogvožđa u feri.4. Skraćeno se obeležava sa Hb. Proteinska komponenta je sastavljena od četiri polipeptidna lanca dva α i dva β. hem prelazi u ferihem ili hemin. Ferihem gradi hidroksid. kao što su: primarni amini.

koji je sastavljen od dva α i dva γ polipeptidna lanca. U životinjskom organizmu hemoglobin ima respiratornu funkciju. Oksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina s kiseonikom. Taj proces se zove oksigenacija. Poslednja tri se razlikuju što na pojedinim mestima polipeptidnog lanca imaju različite aminokiseline. već ostaje dvovalentno. Hemoglobin čovečijeg fetusa sadrži fetalni hemoglobin HbF. Hemoglobini raznih životinja imaju istu prostetičnu grupu (hem). koje ne menja svoju valentnost. Hemoglobini i njihovi derivati imaju karakteristične apsorpcione spektre. Svaki atom gvožđa vezuje jedan molekul kiseonika. a hemoglobin A2 od dva α i dva δ. drugog sastava. Tako se npr. a ne oksidacioni proizvod hemoglobina. U oksihemoglobinu je molekul kiseonika koordinativno vezan za gvožđe hema. a pošto u hemoglobinu ima četiri hema.Uprošćena formula hemoglobina A Gvožđe se u hemoglobinu nalazi u obliku dvovalentnog jona Fe++. imajući u vidu 1 /4 molekula hemoglobina : . a β. γ i δ od 146. Oba se sastoje od četiri polipeptidna lanca i to hemoglobin A od dva α i dva β.GLOBIN Slika 6. u krvi odraslog čoveka nalaze dva hemoglobina: adultni hemoglobin (HbA) i hemoglobin A2 (HbA2). reakcija respiracije je sledeća: GLOBIN (FEROHEM)4 + 4O2→ globin (ferohem―O2)4hemoglobin (Hb) oksihemoglobin (HbO2) a često se piše i jednostavno. Pored toga i iste vrste životinja sadrže različite hemoglobine. Jedna koordinativna veza gvožđa u svakom hemu vezana je za globin preko histidina. α lanac se sastoji od 141 aminokiseline. Pored toga i dve karboksilne grupe propionske kiseline hema vezane su za globin.44 . Ova fiziološki najvažnija osobina hemoglobina osniva se na tome što se hemoglobin jedini s vazdušnim kiseonikom i daje labilno jedinjenje oksihemoglobin. specifičnog za pojedine vrste. Hemoglobini raznih životinja kristališu u raznim kristalnim oblicima i različito se rastvaraju. ali je proteinska komponenta. globin. tako da mogu lako da se identifikuju.

I drugi respiratomi pigmenti — eritrokruorini i mioglobini — grade molekulsko jedinjenje s kiseonikom. dobićemo krivu disocijacije oksihemoglobina: . a za hemoglobin (HbO2) (Hb) =K * (pO2) n Dobili smo da odnos koncentracija oksimioglobina i mioglobina zavisi od parcijalnog pritiska kiseonika. Oksigenacija hemoglobina. a na apscisu parcijalne pritiske kiseonika. Reakcija mioglobina s kiseonikom je: Mb + O2—>MbO2 Konstanta ravnoteže ove reakcije je: K= _(MbO2)_ Mb = mioglobin (Mb) x (O2) MbO2 = oksimioglobin Koncentracija kiseonika je proporcionalna njegovom parcijalnom pritisku i zato možemo umesto (O2) da pišemo pO2. a smanjiti koncentracija hemoglobina i obrnuto. uzećemo oksigenaciju mioglobina koji ima jedan atom gvožđa i vezuje jedan molekul kiseonika kada daje oksimioglobin. Ako u koordinatni sistem nanesemo na ordinatu koncentraciju oksihemoglobina. mioglobina i eritrokruorina je reverzibilna reakcija koja ima svoju konstantu ravnoteže. To isto važi i za hemoglobin. povećaće se koncentracija oksihemoglobina. Radi lakšeg razumevanja. Povećavanjem pritiska kiseonika. pod uslovom da je gvožđe hema dvovalentno.

oslobađa se hemoglobin.Slika 6. 4 . a smanjenjem pritiska kiseonika u tkivu. Pošto u krvi ima najviše hemoglobina (10—14g%).45 . U tkivu se oslobađa toliko CO 2 da bi pH krvi trebalo da se smanji od 7.8 odnosno 6. ima osobine pufera. što se dešava u plućnim alveolama (pO2 oko 105 mm Hg)*4[4]). koje reaguju s katjonima dajući soli: KHb i KHbO2.65. oksihemoglobin se potpuno disosuje u hemoglobin i slobodni kiseonik. Povećavanje koncentracije CO2 u tkivu. to 60% ukupnog puferskog kapaciteta krvi dolazi na hemoglobin. koja povećavanjem koncentracije vodonikovih jona disosuje na hemoglobin i kiseonik. povoljno utiče. pored smanjenog pO ₂. 95% hemoglobina se nalazi u obliku oksihemoglobina. Hemoglobin. Kod pH krvi oni se ponašaju kao slabe kiseline. Oksihemoglobin je slaba kiselina.Kriva disocijacija hemoglobina (A) i mioglobina (B) Iz krive disocijacije vidi se da povećavanjem pritiska kiseonika. na oslobođenje kiseonika iz oksihemoglobina. kao i sve belančevine. Hemoglobin ljudi ima veći afinitet od psećeg i kokošijeg. Hemoglobini raznih životinja imaju različiti afinitet prema kiseoniku.0 a to se ne dešava. Kada na ove soli dejstvuje ugljena kiselina.4 na 4. a ugljena kiselina prelazi u bikarbonat: KHb+H2CO3―> HHb + KHCO3 U krvi se najveći deo CO2 nalazi u obliku bikarbonata i pH krvi ostaje konstantan. koje prati i povećana koncentracija vodonikovih jona. Hemoglobin i oksihemoglobin imaju izoelektrične tačke kod pH 6.

u kojem je molekulski kiseonik labilno vezan za dvovalentno gvožđe. po kome se lako raspoznaje (na 571 i 538 nm). koja je dugo vremena služila u sudskoj medicini za identifikaciju krvnih mrlja. Dejstvom KCN ili NaCN na alkalni rastvor hemoglobina dobija se cijanmethemoglobin. Karboksihemoglobin disosuje pod uticajem svetlosti. Ovo je poznata Teichmann―ova. Prostetična grupa methemoglobina je feriprotoporfirin IX (ferihem ili hematin). Dejstvom slabih oksidacionih sredstava. reakcija. dvovalentno gvožđe hemoglobina prelazi u trovalentno i nastaje methemoglobin. dajući karbaminohemoglobin: HbNH2 + CO2→ HbNH―COOH Hemoglobin Karbaminohemoglobin kiseline. Ugljenmonoksid je jedan od najjačih krvnih otrova. Zbog toga povećanje koncentracije ugljenmonoksida u vazduhu od 0. Karboksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina i ugljenmonoksida. Methemoglobin ne prenosi kiseonik a povećanje njegove koncentracije u krvi preko 2% (methemoglobinemija) je znak . Kao i svi derivati hemoglobina ima karakterističan apsorpcioni spektar. oslobađa CO2 i prelazi u hemoglobin. Afinitet hemoglobina prema ugljenmonoksidu je 210 puta jači nego prema kiseoniku. on takođe i jedan deo CO 2 vezuje hemijski na globin. dobija se ferihem―hlorid ili hemin. Methemoglobin se potpuno razlikuje od oksihemoglobina. Zove se ugljenmonoksidhemoglobin ili karbonilhemoglobin. Methemogiobin je oksidacioni proizvod hemoglobina. Kada na hemoglobin dejstvujemo sirćetnom kiselinom i natrijumhloridom.03% deluje smrtonosno za 15 minuta. kao K3Fe(CN)6. U plućima karbaminohemoglobin dejstvom jače oksihemoglobina.Pored toga što hemoglobin kao pufer sprečava da ne dođe do promene koncentracije vodonikovih jona u krvi. koji se odvaja u obliku lepih kristala. Zove se hemiglobin (Hi) ili ferihemoglobin.

Dejstvom raznih hemikalija. joda.bolesti.5 ŽUČNE BOJE Život eritrocita traje 120 do 130 dana. sulfamida i dr. Slika 6. P―karboksietil grupa) . Posle toga se hemoglobin eritrocita raspada u retikuloendotelnom sistemu (uglavnom u slezini. Posle toga se odvaja globin i gvožđe i nastaje zelena žučna boja biliverdin. V―vinil. kao hlorata. Proizvodi raspadanja hemoglobina su žučne boje — biliverdin i bilirubin. nitrobenzola.46 .4.. 6. povećava se koncentracija methemoglobina u krvi. jetri i koštanoj srži). Raspadanje hemoglobina počinje oksidacijom na α položaju porfirina.Nastajanje žučnih boja (M―metil. zbog čega se na tom mestu prsten otvara. One se sastoje iz četiri pirolova prstena povezana u lancu. nitrita. Enzimskom redukcijom biliverdin prelazi u crvenu žučnu boju bilirubin.

6. Kada žuč uđe u duodenum. narandžasto crvene pigmente urina i fecesa.U žuči ima najviše bilirubina i to kako slobodnog tako i vezanog za glukuronsku kiselinu.4. . a na vazduhu se oksiduju u obojeni urobilin i sterkobilin. U ovim jedinjenjima su pirolovi prstenovi povezani — CH2 grupama. Ona omogućava prenošenje elektrona u lancu disanja pri čemu metal (obično gvožđe) reverzibilno prelazi iz višeg na niži oksidacioni stepen. Bilinogen jedinjenja su bezbojna. citohemin i dr.). enzimi crevne flore redukuju bilirubin u urobilinogen i sterkobilinogen. Sastoje se iz prostetične grupe i proteinske komponente.6 CITOHROMI Citohromi se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama i to vezani za mitohondrije ili slične strukturne elemente ćelije. Prostetična grupa je metaloporfirinskog karaktera (Fe―protoporofirin. On se nalazi u malim količinama i u krvnom serumu kompleksno vezan za albumin.

Citohrom―oksidaza je protein vrlo komplikovanog sastava. Svaka jedinica sadrži jednu prostetičnu grupu— hemina a(=citohemin) i . Teško se ekstrahuje iz tkiva. a 3. biljkama) otkriveno preko trideset vrsti citohroma. na osnovu kojih su i otkriveni (McMunn 1882). postoje najmanje tri vrste citohroma: a. Posle toga je u raznom biološkom materijalu (bakterijama. Sastoji se najmanje od 6 proteinskih jedinica. b i c. jer je čvrsto vezan za strukturne elemente ćelije. od kojih se samo pet: a. b. Tako su prva ispitivanja citohroma iz srčanog mišića (Keilin 1925) pokazala. mikroorganizmima. Citohromi a i a3 su razni oblici enzima citohrom―oksidaze (Warburg―ov ferment disanja). c1 i c nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. Spektar citohroma potiče od njihove prostetične grupe. da prema apsorpcionim spektrima.Spektri redukovanih citohroma Citohromi imaju karakteristične apsorpcione spektre.47 .Slika 6.

jedan atom bakra. a na položaju 8 formil grupu. Citohrom―oksidaza se u lancu disanja nalazi između citohroma c i kiseonika. Molekulska težina mu iznosi 12 000. Autooksidabilan je. slično kao hemoglobin. koji na položaju 2 ima ostatak farnezilalkohola. Hem je vezan za peptidni lanac dvojako. Citohrom c je najbolje ispitan. Hem je smešten duboko unutar peptidnog lanca. Dobijen je u kristalnom stanju iz različitog biološkog materijala. Posle mnogo godina određeno mu je i mesto u respiratornom lancu. koji se sastoji od jednog peptidnog lanca izgrađenog od 104 aminokiselina i jednog hema. preko dve vinilne grupe. posle čega ne može da se redukuje i da učestvuje u prenosu elektrona. Hemin a je zeleno obojeni derivat hema. Od svih poznatih citohroma ona jedino može direktno da redukuje kiseonik predajući mu 4 elektrona: Vrlo verovatno da elektroni potiču od dva atoma Fe ++ i dva atoma Cu+. ali ne reaguje sa CO niti sa CN ― jonima. koji ga . Prema apsorpcionom spektru prostetična grupa citohroma b je verovatno protohemin. koordinativnom vezom gvožđa za ostatak histidina i kovalentno. Citohrom c je bazni protein. Oksidovana (feri) citohrom―oksidaza se jedini sa CN ― jonima. za ostatke cisteina u peptidnom lancu. Zbog toga su CN― joni jako otrovni. Citohrom b je vrlo nestabilan i teško se ekstrahuje iz tkiva. Redukovana (fero) citohrom―oksidaza vezuje CO. jer je dosta stabilan i lako se ekstrahuje. Citohrom―oksidaza se direktno jedini sa kiseonikom u prisustvu citohroma c.

Oni su neobično važni.7 HLOROFIL U zelenim delovima svih autotrofnih biljaka. nalaze se hlorofilni pigmenti. samo mesto gvožđa sadrže kompleksno vezan magnezijum. Fischer. Isto tako oksidovani (feri) citohrom c ne vezuje CN― jon. Zbog toga redukovani (fero) citohrom c ne može da veže ni CO. a hlorofil b žutozelene. Hlorofil a je plavozelene boje. Strukturu hlorofila je objasnio H. niti direktno reaguje sa kiseonikom. Hlorofil A . Hlorofili su kao i hem metaloporfirini. Slika 6. Wilstatter i Stoll su 1913 g.48 .4. izolovali iz lišća hlorofil a i hlorofil b. jer omogućavaju korišćenje svetlosne energije kod fotosinteze.Vezivanje hema preko —SH grupa cisieina u citohromu c 6.opkoljava s obe strane.

Flavoproteini su složene belančevine. čitav niz enzima koji učestvuju u respiratornom lancu. to su tzv.8 FLAVOPROTEINI Flavoproteini su velika grupa biolški vrlo aktivnih proteina.Hlorofili su materije voštane konsistencije.4. ili riboflavin jer je žuto obojen. dehidrogenaza ćilibarne kiseline i dr. Poznati su hemoflavoproteini. jer ga ima u mleku. Laktoflavin se sastoji iz izoaloksazinskog . koje imaju za prostetičnu grupu Flavin―mononukleotid (fmn) ili flavin―adenin―dinukleotid (fad). Neki od njih sadrže pored toga i metal (Mo. oksidaze različitih aminokiselina. Sastavni deo flavin―nukleotida je vitamin B2. dehidrogenaza L(+) mlečne kiseline). metaloflavoproteini (npr. Fe ili Cu). U ovu grupu spada veliki broj oksidoredukcionih enzima kao što je Warburgov »stari žuti ferment«. Fitol je estarski vezan za ostatak propionske kiseline na položaju 7 porfirinskog prstena. jer imaju u svom molekulu visokomolekularni alkohol fitol (C20H39OH)). što znači da se u lišću hlorofil nalazi kao prostetična grupa jednog hlorofil―proteina.). Hlorofil b se razlikuje od hlorofila a u tome što na položaju 3 porfirinskog prstena ima aldehidnu (―CHO) grupu namesto metil―grupe. ksantin―oksidaza. enzimi ciklusa β―oksidacije masnih kiselina i dr. nazvan laktoflavin. U hloroplastima je hlorofil vezan za protein. 6. koji pored flavin―nukleotida sadrže i hem (npr.

zadržao je ime nukleotid. Reverzibilno primanje i odpuštanje vodonika dešava se na izoaloksazinskom prstenu laktoflavina. Njih preuzima prostetična grupa. koja se pri tome redukuje. Većina flavoproteina ima za prostetičnu grupu flavinadenin―dinukleotid (FAD). Oni su međusobno povezani preko fosforne kiseline. obično gvožđe. koje nije vezano kao u hemu i koje se zato zove »nehemsko gvožđe«. oduzimajući im jedan par vodonikovih atoma.7―dimetil―9―N―ribitil―izoaloksazin. kako je u gornjoj formuli prikazano. Hemijsko ime mu je Flavin―mononukleotid (FMN) sadrži ostatak fosforne kiseline.prstena. U ovim mitohondrijalnim flavoproteinima Fe3+ služi kao akceptor elektrona i reverzibilno prelazi u Fe2 + . koja je estarski vezana za primarnu alkoholnu grupu ribitola. Svi flavoproteini katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja. za koji je vezan alkohol D―ribitol. kao u nukleotidima. Neki flavoproteini sadrže metal. 6. Iako ne postoji N―glikozidna veza. koji se sastoji iz dva nukleotida: riboflavin―fosfata i adenozin―monofosfata. radi sličnosti sa njima.

aminokiseline povezane peptidnom vezom. 6. odraslih životinja. a i osetljivi na veličinu peptidnog lanca.5 METABOLIZAM AZOTA 6. karboksi―. dakle. koje se zovu peroksisomi ili mikro―tela. čijom se hidrolizom dobija smeša slobodnih aminokiselina. . kao i prirodu aminokiselina koje ostvaruju peptidnu vezu (odnosno njihove bočne grupe). di i tri―peptidaze. ali se mogu svariti usklađenim dejstvom malog broja proteolitičkih enzima (oko dvanaestak). himotripsin. Neki od ovih flavoenzima npr. U hrani se nalazi više miliona različitih proteina. Proteini ne mogu da se apsorbuju kroz zidove gastro―intestinalnog trakta. oksidaza D―aminokiselina i urat―oksidaza se nalaze u organelama. Za razliku od mitohondrijalnih flavoenzima. tako da posle njihovog dejstva ostaju manji polipeptidi. koji se nalaze u mitohondrijama. Flavoproteini koji prenose elektrone (ETF) i dehidrogenaze masnih kiselina čine zajedno 80% mitohondrijalnih proteina. da se prvo razgrade u svoje sastavne aminokiseline ili manje peptide. Oni moraju.1 VARENJE PROTEINA Najveći deo azotnih jedinjenja koja se unose hranom su u obliku proteina. Kod toga nastaje vodonik―peroksid. Oni se mogu klasifikovati u dve grupe: Egzo―peptidaze koje hidrolizuju krajnje peptidne veze i odvajaju jednu po jednu aminokiselinu. lipoil―dehidrogenaza i dr. sem u retkim i izuzetnim slučajevima. mogu direktno da se oksiduju sa O2. elastin. jer su digestivni enzimi nešto specifičniji. Zato će biti korisno da ukratko prikažemo njihovo varenje. pre nego što pređemo na metabolizam azota. U ovu grupu spadaju: pepsin. sukcinat―dehidrogenaza. oni.Flavoenzimi. dehidrogenaza masna kiselina―koenzim A. U proteinima su. ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom. U ovu grupu spadaju: dehidrogenaza nikotinamid―dinukleotida (NADH―DH). jer se slobodna energija smanjuje za oko 15 kJ po vezi. koji se nalaze u drugim delovima ćelije. Njihova ponovna oksidacija u respiratornom lancu ide preko ubihinona. Hidroliza peptidne veze je u stvarnosti komplikovanija. Endo―peptidaze obično hidrolizuju peptidne veze unutar lanca. tripsin. Teorijski bi samo jedan enzim specifičan za peptidnu vezu bio dovoljan za varenje proteina. Za hidrolizu peptidne veze su termodinamični uslovi povoljni. amino―.5. kao što znamo. To su npr.

Slobodna karboksilna grupa supstrata smeštena je prema argininskom ostatku enzima tako da je poslednja peptidna veza tako orijentisana da lako podleže hidrolizi. Posle reakcije ostaje opet slobodna nova ―COOH grupa. samo što otkidaju aminokiseline sa N―završetka peptidnog lanca. a na drugom (C―završetak) slobodnu karboksilnu grupu. a najosetljivija na hidrolizu pepsinom je peptidna veza izmedu hidrofobnih aminokiselina.23. Egzo―peptidaze bi mogle hidrolitičkim cepanjem sa oba kraja da potpuno svare proteinski molekul. bio vrlo spori proces.1) u stomaku. Značaj endo―peptidaze je baš u tome što one ubrzavaju hidrolizu proteina na taj način što dugačke peptidne lance cepaju u male fragmente usled čega se jako povećava broj slobodnih završetaka. sa koga hidrolitički otkidaju aminokiselinu sa slobodnom ―COOH grupom. tirozin i leucin.11. U crevnom soku se nalaze i tripeptidaze. Njen aktivni centar ima »džep« u koji paše bočni lanac aminokiseline C―završetka. One se sintetišu u pankreasu. koje ga hidrolitički cepaju na dve aminokiseline.0. čiji je bočni lanac aromatičan ili rašljasti alifatičan. Može da hidrolizuje i N―završetke drugih aminokiselina nešto sporije. koje cepaju egzo―peptidaze. Treba reći da pepsin spada u retke enzime. Pepsin tako načinje razgradnju proteinskih lanaca do polipeptida različite veličine. To bi međutim.1).4. dakle. Kao što se iz imena naslućuje enzim najbrže hidrolizuje peptide koji imaju leucin u N―završetku. daleko od neutralne tačke. One deluju na sličan način kao i karboksipeptidaze. koji aktivira pepsin u crevu. koji luče mnogobrojne žlezde sluzokože tankog creva.4. to je sadržaj stomaka vrlo povoljan za aktivnost pepsina. a luče se u crevo u sastavu pankreasnog soka. Obe karboksipeptidaze se sintetišu u zimogenom obliku. Supstrat i enzim grade kompleks preko atoma Zn u enzimu. Trodimenzionalna struktura karboksipeptidaze A je poznata. koji imaju pH optimum oko 2. Ova endo―peptidaza je vrlo široke specifičnosti. zavisno od dužine trajanja njegovog dejstva. koje odlepljuju jednu aminokiselinu sa tripeptida. U crevnom soku. Karboksipeptidaza A skida aminokiseline. Najpoznatiji enzim ove grupe je leucin―aminopeptidaza (3. Prvi proteolitički enzim koji u probavi deluje na proteine hrane je pepsin (3. Pošto mukoza želuca luči HC1. kao što su fenilalanin. . Karboksipeptidaza dejstvuje na peptide čije su krajnje aminokiseline lizin ili arginin. nalaze se aminopeptidaze. Svaki polipeptid ima na jednom kraju lanca (N―završetak) amino―grupu. tako da ostaje dipeptid. Na ovaj deluju dipeptidaze crevnog soka. Karboksipeptidaze A i B deluju samo na C―završetak.U prvu grupu enzima spadaju karboksipeptidaze A i B. pa enzim nastavlja da »gricka« peptidni lanac otkidajući jednu po jednu aminokiselinu.

HC1 i sluz. asparaginska i glutaminska kis. Pepsin se luči u obliku neaktivnog zimogena. Njihov pH je između 7 i 8. Mlečni kazein dejstvom renina prelazi u parakazein. koji se sastoji od 27 aminokiselinskih ostataka. Sam hormon se oslobađa u krvotok posle dejstva nekih sastojaka u hrani (»sekretagogum«) na mukozu stomaka. sadrži malo enzima. javlja se u stomačnom soku dece. himozin). Polu―varena hrana (himus). stvara se sok u kome ima dosta enzima. kada se kiselina neutrališe. . Injicirani histamin. koji se početno aktiviše sa HC1. sekretin se prenosi krvotokom do pankreasa gde stimuliše pojačani tok alkalnog soka. On koaguliše mleko i time usporava prolaz mlečne hrane kroz digestivni trakt. pa se time i usporava tok alkalnog soka. čiji je optimalni pH = 3. a mnogo bikarbonata. ali ga nema u soku odraslog čoveka. Hormon gastrin stimuliše izlivanje stomačnog soka. Dobijen je i sintezom. pepsin R2 = fenilalanin. pankreoziminom. leucin. Luči se obilno u četvrtom stomaku teladi. koji sadrži pepsinogen. Stimulacijom drugim hormonom.tirozin. pepsinogena. arginin himotripsin. kad napusti stomak ulazi u dvanaestopalačno i tanko crevo. gde se meša sa tri sekreta: pankreasnim sokom. R1 = fenilalanin. takođe. Sekretin je polipeptid. a onda autokatalitički prisutnim pepsinom. Pankreasni sok koji se oslobađa posle stimulacije izazvane sekretinom. Sekretin nestaje iz krvi posle kratkog vremena. triptofan. crevnim sokom i žuči. Gastrin je polipeptid koji se sastoji od 17 aminokiselinskih ostataka. Ova titracija kiseline izgleda da se reguliše na sledeći način: kiselina u himusu deluje na mukozu duodenuma i izaziva lučenje hormona sekretina u krvotok. U odsustvu Ca2+ jona ne dolazi do koagulacije. Mogućno je da od ovog zimogena nastaje u čoveka više srodnih pepsina i jedan pepsinu sličan enzim gastriksin. jako stimuliše sekreciju stomačnog soka.tripsin R1=lizin. jer su bogati bikarbonatom koji neutrališe stomačni HCl u poluvarenoj hrani i pomera joj pH bliže optimumu digestivnih enzima pankreasnog i intestinalnog soka. Renin (labfement. lučenje sekretina se smanjuje. enzim koji aktivno učestvuje u koagulaciji mleka. čija je kalcijumova so nerastvorljiva i odvaja se kao ugrušak. koji se koristi za proizvodnju sirišta. triptofan. Postoji u dva oblika: sulfatiranom (koji je aktivniji) i nesulfatiranom.

glicin i serin.1) i elastaza (3. mada brže cepa peptidne veze aminokiselina sa kratkim hidrofobnim bočnim lancima. jer hidrolizuju peptidne veze između različitih aminokiselina. Specifičnost elastaze je veoma široka. koju luči intestinalna mukoza. Tripsin i himotripsin uopšte ne deluju na elastin. . koji sakriva aktivni centar tripsina.4.4. koji ih nosi u jetru da se metabolizuju.4). Sva tri se stvaraju u pankreasu u obliku zimogena. Antitela.21. gde se odigrava njihova aktivacija. Ona mu obezbeđuju pasivni imunitet. Da je njihova resorpcija prosta difuzija. proteinskog porekla. on aktivira još više tripsinogena i proces teče autokatalitički kao prelaženje pepsinogena u pepsin.4. koji pumpa L―aminokiseline kroz intestinalnu mukozu. Tripsinogen se početno aktivira specifičnim enzimom.21. Misli se da su ova tri enzima nastala od nekog zajedničkog pretka― endopeptidaze. može novorođenče da resorbuje nepromenjena u prvim danima života. 6. himotripsin (3. konja.11). kojih ima u kolostrumu izvesnih životinja. Struktura ova tri enzima na mnogim mestima pokazuje homologiju sekvence. Himotripsinogen i proelastaza prelaze u aktivne enzime cepanjem nekih peptidnih veza tripsinom. Razlika u brzini resorpcije L― i D―oblika pokazuje da je u to uključen neki selektivni transportni sistem. U toku aktivacije tripsinogena skida se heksapeptid sa N―završetka. To je protein koji se nalazi u žutom vezivnom tkivu i koji je veoma bogat glicinom i alaninom i zbog toga je dobar supstrat za elastazu. kao što su alanin. Proteinske L―aminokiseline resorbuju se daleko brže od neproteinskih D―aminokiselina. koji ulaze u krvotok. one bi se resorbovale istom brzinom.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA) Proizvodi proteinskog varenja se resorbuju kroz crevni zid i ulaze u portalni krvotok. ima sličan položaj disulfidnih mostova i svi imaju u aktivnom centru ostatak serina.5. enterokinazom. Elastaza je dobila ime po tome što razgrađuje elastin. Neke osobe su alergične na izvesne sastojke hrane. tirozina i fenilalanina. Kad se jednom stvori slobodni tripsin.U sledeću digestiju proteina se uključuju tri važne endo―peptidaze: tripsin (3. Tripsin je vrlo specifičan za veze karboksilnih grupa arginina i lizina. dok himotripsin uglavnom hidrolizuje peptidne veze karboksilnih grupa aromatičnih aminokiselina triptofana. Zbog toga njih inhibira DFP i druga organofosforna jedinjenja. Svi se slažu da intaktni proteinski molekuli prolaze kroz crevni zid u krv vrlo retko i pod specijalnim okolnostima. luče se u pankreasnom soku i izlivaju u crevo. Posle dejstva ova tri enzima ostaje smeša malih peptida i nešto slobodnih aminokiselina.21. npr. Navedene tri endo―peptidaze se nadopunjuju međusobno.

koza proizvode do 300 g . U ovaj fond se aminokiseline neprestano dodaju i iz njega uzimaju.Procesi koji učestvuju u održavanju fonda aminokiselina Ispitivanja aminokiselina obeleženih izotopima pokazala su da se proteini neprestano razgrađuju i resintetizuju.49 Slika 6. ove dve veličine nisu uravnotežene u mladunčeta. tako da njihovi molekuli imaju ograničeno vreme trajanja.5 g. koji se resorbuju. Izgleda da se posle varenja u crevu dobijaju pored slobodnih aminokiselina i manji peptidi. Kod toga cela količina ostaje nepromenjena. To je dokaz da postoje aktivni transportni mehanizmi ne samo za slobodne aminokiseline. U odraslih osoba prinos fondu aminokiselina od razgradnje telesnih proteina je u ravnoteži sa potrošnjom za njihovu resintezu. odnosno hidroliza malih peptida. Nedavno je potvrđeno da se mali peptidi resorbuju brže od aminokiselina iz kojih su izgrađeni. Veličina zalihe se menja u toku dana. Srednja koncentracija slobodnih aminokiselina u krvi čoveka je oko 50 mg%.3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA Smatra se da celokupna količina slobodnih aminokiselina u krvi i drugim telesnim tečnostima obrazuje »zalihu ili fond« (pool). To je sigurno dokazano za izvesne viruse kao što je virus poliomielitis―a. U vezi sa resorpcijom ostaje još mnogo nerazjašnjenih pitanja. Retki slučajevi nastajanja antitela samo od nekih od nebrojenog broja proteina je jak dokaz da se intaktni protein vrlo retko direktno resorbuje.5. odnosno u celoj krvi oko 2. već i za manje peptide. da li na površini ćelija ili intracelularno i kakav je mehanizam njihovog transporta. koje raste. 6. kao ni kod gravidnih ženki ili u laktacionom periodu. tako da je on prilično na konstantnom nivou. kao što su: relativni odnos količine resorbovanih aminokiselina prema peptidima. Medutim. Zadnji stepen varenja. kao i u crevu.Verovatno je da se prolaz makromolekula u cirkulaciju dešava i u respiratornom traktu. Tako npr. Slobodne aminokiseline napuštaju ove ćelije i ulaze u krvotok. odigrava se unutar epitelijalnih ćelija debelog creva.49 . ne zna se mesto gde se hidrolizuju manji peptidi. Stalnim varenjem proteina ulazi u fond oko 70 g. Najvažniji putevi snabdevanja i potrošnje fonda aminokiselina dati su na slici 6.

a ne kao rezerva za dobijanje aminokiselina. U njemu nema nikad više od nekoliko grama u bilo koje doba.50 su dati primeri učestvovanja aminokiselina u sintezi nekih biomolekula. Svi proteini se sintetišu za specifične potrebe. koje uzima iz fonda aminokiselina. Višak aminokiselina ulazi u energetski metabolizam. Slika 6.mlečnih proteina dnevno. Pošto sve . Aminokiseline se vrlo često koriste za biosinteze drugih sastojaka. Na slici 6. koji je specijalni za svaku aminokiselinu.50 . Manji deo aminokiselina se uključuje u sporedni put. organizam ne odlaže aminokiseline. 6.5. jer se one međusobno veoma razlikuju. ako ih ima više nego što mu je potrebno. Za razliku od masti. Glavni metabolični put vodi do potpune razgradnje aminokiselina do CO2. oko 1. a koncentracija aminokiselina u krvi se održava na prilično konstantnom nivou.Biomolekuli koji nastaju od aminokiselina Izlučivanjem u urinu gubi se nešto malo aminokiselina. prstenaste sisteme i reaktivne grupe. Taj proces se zove desaminacija. To je neznatno u odnosu na dnevno unošenje hranom. a osim toga mnoge aminokiseline mogu da se metabolišu na više načina. Iako male količine aminokiselina se metabolišu ovim sporednim putevima. Prvi stepen u oksidaciji aminokiselina je odvajanje amino―grupe i njena zamena keto―grupom. koje se mogu odlagati u adipozno tkivo ili ugljenih hidrata koji se čuvaju u obliku glikogena. vode i amonijaka.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA Metabolizam aminokiselina je vrlo komplikovan. i njima nastaju korisna i organizmu neophodna jedinjenja.5 g dnevno u čoveka. One obezbeđuju različite nizove ugljenikovih atoma.

intermedijere CLK.51 . koji se uključuju u ciklus. glutamin. Razgradnja ketokiselina je često prilično komplikovana. koje može da uđe u CLK. acetil―KoA ili u neki od intermedijera ciklusa (npr. Npr. Prolin. Prosta i jednostavna je razgradnja ketokiselina. one koriste prilično isti način za početnu (primarnu) desaminaciju. histidin i arginin prvo prelaze u glutamat. izoleucin i valin pretvaraju se u sukcinil―KoA.proteinske aminokiseline (izuzev prolina i oksiprolina) imaju opštu formulu R―CH(NH3+)COO-. Zadatak svih metaboličnih puteva aminokiselina je da se one pretvore u takvo prosto jedinjenje. Mogu imati ravan niz C―atoma. pa zatim u α―ketoglutarnu kiselinu. Razgradnja aminokiselinskih ostataka ide do piruvata. koji se. Nastale keto―kiseline su različite strukture.Putevi ulaženja aminokiselina u ciklus trikarbonskih kiselina . kao što je već rečeno. sukcinil―KoA). koje se kao intermedijeri ciklusa trikarbonskih kiselina uključuju u oksidativni metabolizam. Metionin.51 je prikazan ulaz različitih aminokiselina u CLK. Svaka ketokiselina se dalje zato individualno metabolizuje. razgradnja triptofana do acetil―KoA odvija se u 14 reakcija. To su α―ketoglutama i oksalsirćetna kiselina. Asparagin prvo gubi amidnu grupu i daje aspartat. koje nastaju transaminacijom glutaminske i asparaginske kiseline. rašljasti ili aromatične i heterociklične prstenove. koji je takođe intermedijer CLK. Na donjoj slici 6. Sudbina dvadesetak proteinskih aminokiselina može se sažeti na sledeći način: Aspartat i glutamat desaminacijom daju oksalacetat i α―ketoglutarat. pretvara u oksalacetat. oksalacetata. Slika 6.

Samo od glukogenih može da se sintetiše glukoza. a koji mora prethodno da pređe u ε―acetil―derivat.2).3. ćelijskim mikro―telešcima (peroksizomima). već što može da desaminira većinu . s tom razlikom što su njeni supstrati proteinske L―aminokiseline. od devet C―atoma tirozina četiri daju acetoacetat. koji posle oksidativne dekarboksilacije u obliku acetil―KoA ulazi u CLK. a 3 C―atoma piruvat. a one koje daju acetoacetil―KoA su »ketogene«. lizin i triptofan se pretvaraju u acetoacetil―KoA. Oni sadrže i katalazu. glicin. jer su njegovi supstrati neproteinske D―aminokiseline. Aminokiseline koje se pretvaraju u piruvat nazivaju se »glukogene«.3). oksidaza L―aminokiselina (1. Glutamat―dehidrogenaza je najvažniji enzim i to ne samo zbog njene uloge u metabolizmu glutamata. Oksidaza D―aminokiselina se nalazi u specijalnim organelama. koji pošto pređe u acetil―KoA.3. alanin. tirozin.5. O oksidazi D―amino kiselina je već bilo govora. serin i treonin.1. Prostetična grupa ovog enzima je flavin mononukleotid (FMN). a) Oksidativna desaminacija Najvažniji enzimi koji učestvuju u oksidativnoj desaminaciji su: oksidaza D―aminokiselina (1. Aktivnost ovog enzima je mala u ćelijama sisara i smatra se da nema značajnu ulogu u metabolizmu aminokiselina. Na slici 6. na koga ne deluju drugi enzimi. 6.2) i glutamat―dehidrogenaza (1. a ne FAD.Na slici 6.51 se vidi da su neke aminokiseline i glukogene i ketogene. leucin.4. Fenilalanin. To su cistein. To je enzim kojiima za prostetičnu grupu FAD. a katalizuje sledeću reakciju: Prisustvo ovog enzima je prilično misteriozno.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE Dva najvažnija i opšta procesa kojima se postiže pretvaranje aminokiselina u ketokiseline su: oksidativna desaminacija i transaminacija. One se vrlo retko javljaju u prirodi. tako npr. koji nastaje u toku reakcije oksidaze.4.4. ulazi u oksidativnu razgradnju. enzim koji razlaže vodonik―peroksid. Npr. On jedino oksidativno desaminira lizin.51 se vidi da se pet aminokiselina razgrađuju do piruvata. se nalaze u ćelijskom zidu nekih bakterija. Oksidaza L―aminokiselina katalizuje sličnu reakciju kao oksidaza L―aminokiselina.

T. Glutamat je najbolji supstrat za ovaj enzim. Enzim ima molekulsku težinu oko 312 000. Ove promene u specifičnosti ukazuju da enzim može da postoji u raznim oblicima u zavisnosti od prisustva izvesnih manjih molekula. asparaginska kiselina. NADH i neki steroidni hormoni izazivaju desagregaciju oligomera. = 52 000). fenilalanin. što izaziva smanjenje aktivnosti glutamat―dehidrogenaze. cistein. arginin. Najmanje 11 proteinskih aminokiselina može da se transaminira: alanin. lizin. α―ketoglutarat i oksalacetat. Slabija aktivnost može da se dokaže i za neke monokarbonske aminokiseline. tako i za njegovu oksidativnu desaminaciju. Protomeri za razliku od oligomera pokazuju aktivnost alanin―dehidrogenaze. izoelucin. koga ADP i izvesne aminokiseline štite da ne pređe u sastavne protomere. oligomerne je strukture. triptofan.aminokiselina. Različita jedinjenja kao gvanozin―trifosfat (GTP). I njegove protomerne jedinice se sastoje od šest peptidnih lanaca (M. kad se poveže sa procesom transaminacije. Aktivan je samo oligomerni oblik. tirozin i valin. kao što je alanin. Glutamat―dehidrogenaza zbog alosterne strukture je regulatorni enzim metabolizma aminokiselina. asparagin. b) Transaminacija U reakcijama transaminacije prenosi se amino―grupa aminokiselina na jednu od sledeće tri α―ketokiseline: piruvat. . Ona katalizuje sledeću reakciju: Reakcija glutamat―dehidrogenaze je reverzibilna i služi kako za sintezu glutamata.

amino―grupa od većine aminokiselina je Povezivanjem transaminacije sa oksidativnom desaminacijom. ona mora da se prenese na α ―ketoglutarat dejstvom GOT: Krajnji primalac α―ketoglutarat.1. U matriksu mitohondrija se nalazi . Zadatak transaminaza je da sakupe amino―grupe različitih aminokiselina u obliku jedne aminokiseline. dolazi do oslobađanja NH4+. U organizmima gde dominira GPT u sakupljanju amino―grupa. jer se ne oslobađa amonijak.2)—GPT: α―aminokiselina + pirogrožđana ↔ α―ketokiselina+alanin glutamat―trans―aminaza (2. aglutamat dehidrogenaza za par glutamat―α―ketoglutarat. koju katalizuje glutamat―dehidrogenaza.1)— GOT: i U reakcijama transaminacije ne dolazi do prave »transaminacije«. Transaminaze se nalaze i u citoplazmi i u mitohondrijama.Transaminacija se može predstaviti sledećom shemom: Najvažnije transaminaze su alanin―transaminaza (2. ređe je to asparaginska i alanin. Transaminacije. Dokazano je da se amino―grupe sakupljaju u citoplazmi u obliku glutamata.6. koje se odigravaju u i citoplazmi povezane su s onima u mitohondrijama. Alanin―transaminaza (GPT) je specifična za par: piruvat―alanin. obično glutaminske.6. On ulazi u mitohondrije posredstvom specifičnih prenosilaca.1.

nastaje ketokiselina (A) i oslobađa se koenzim (slika 6.52 . piridoksal―fosfat. Transaminaze imaju analognu ulogu u metabolizmu amino―grupa.Uloga pirodoksal―fosfata u transaminaciji. kao kinaze u energetskom metabolizmu. On igra ključnu ulogu u prenošenju amino―grupa. Sve transaminaze izgleda da imaju isti koenzim. Oni katalizuju sledeće reakcije: . odnosno H2S. Kondenzacijom s aminokiselinom koenzim prelazi u Schiff―ovu bazu u kojoj dolazi do premeštanja i posle hidrolize. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: serin i treonin―dehidrataza i cistein―desulfhidraza. dejstvom molekula H2O. Slika 6.52). već i dejstvom specifičnijih dehidrataza i desulfhidraza. To su enzimi koji otkidaju molekul vode od supstrata. Na slici je označena samo aldehidna grupa koenzima H—C=O c) Neoksidativna desaminacija Aminokiseline mogu da izgube amino―grupu ne samo dejstvom transaminaza i dehidrogenaza.aspartat―glutamat―transaminaza.

Kao što smo već rekli. prevodi u glutamin: .2 mg/100ml. Amonijak je vrlo toksičan i njegova koncentracija u krvi mora da se održava na vrlo niskom nivou (u tragovima). kojom ga i proizvode. npr. jer se njena sinteza može da indukuje i kod viših životinja. reptili i neke muve koje moraju da čuvaju vodu. on se u tkivu. koje se lako izlučuje. Životinje kao što su ptice. Kod sisara je to ureja (ureotelne). izlučuju amonijak u obliku nerastvorne mokraćne kiseline (to su urikotelni organizmi). Treonin―dehidrataza je naročito interesantna. ali njima stoje na raspolaganju neograničene količine vode u kojoj žive. dejstvom glutamin―sintetaze. da otklanjaju amonijak istom brzinom. Glukoza reprimira sintezu ovog enzima. prelaženje u ureju se odigrava u jetri.1 do 0. U čoveka iznosi 0.6 SUDBINA AMONIJAKA Desaminacijom aminokiselina u jetri i drugim organima. a naročito u bubrezima stvaraju se znatne količine amonijaka. Kopnene životinje detoksiciraju amonijak na taj način što ga pretvaraju u neko neškodljivo jedinjenje. u obliku NH4+ jona. a njegova detoksikacija. dakle.5. Neke ribe izlučuju slobodan amonijak. Životinje moraju. kazeinom.Sva tri enzima imaju piridoksal―fosfat kao koenzim. 6. u koju dospeva krvotokom. čije izlučivanje zahteva veliku količinu vode. Da ne bi došlo do povećanja koncentracije amonijaka u krvi. amonijak nastaje u većini tkiva.

Ona se odigrava u ciklusu povezanih reakcija i zato se naziva ciklus ureje. U ciklus ulaze dve amino―grupe. Sintezu ureje u jetri su objasnili Krebs i Henseleit 1931 g. U bubregu se neutrališu kiseline urina (sumporna i fosforna iz proteinske hrane). One zajedno sa molekulom CO2 prevode aminokiselinu ornitin u arginin. koji se dobijaju hidrolizom glutamina. ali samo ureotelne životinja sadrže enzim arginazu.Glutamin. Ovaj deo ciklusa odigrava se kod svih životinja koje mogu da sintetišu arginin. predstavlja i jedinu rezervu azota u organizmu. NH4+ jonima. kod toga se ornitin regeneriše. što služi za transport amonijaka. Male količine ornitina učestvuju u »urea«―ciklusu (1 ornitin: 20 ureje). Ona katalizuje ireverzibilno hidrolizu arginina u ureju. pored toga. Reakciju katalizuje glutaminaza: glutamin + H2O → glutamat + NH3 Na ovaj način organizam čuva Na+ jone plazme. Od svih aminokiselina u krvi ima najviše slobodnog glutamina (oko četvrtine slobodnog amino―azota u krvi). koji bi se inače potrošili za neutralizaciju kiselina. nastale desaminacijom aminokiselina. Danas se smatra da prva amino―grupa koja ulazi u ciklus nastaje oksidativnom desaminacijom glutamata u mitohondrijama: Nastali slobodni amonijak zajedno sa CO2 karbamil―fosfat sintetaze u karbamil―fosfat: prelazi dejstvom .

a karbamil―fosfat je visokoenergetsko jedinjenje. Dva molekula ATP―a su potreba za nastajanje jednog molekula karbamil―fosfata.) i tek onda reaguje s amonijakom. Reakciju u prisustvu ATP―a katalizuje argininosukcinat―sintetaza: .Enzim sadrži biotin kao prostetičnu grupu. za koju se vezuje CO 2 (aktivni CO2. On nastaje od glutamata dejstvom aspartat―glutamat―transaminaze: Amino―grupa apsartata se vezuje na karbonilni C―atom citrulina dajući arginino―sukcinat. Druga amino―grupa ulazi u ciklus u obliku aspartata. Reakcija je ireverzibilna. dajući citrulin. On prenosi karbamil―grupu na ornitin.

Nastali fumarat ulazi u CLK kao intermedijer. Urotelne životinje imaju arginazu. na slobodni arginin i fumarat. to su za nastajanje jednog mola ureje u stvari potrebne četiri visoko energetske fosfatne veze. dajući ornitin: Arginin + H2O → ureja + ornitin Posle ove reakcije počinje ponova sinteza arginina. Ovaj niz reakcija koriste ćelije za sintezu arginina. .Argininosukcinat se reverzibilno razlaže. koja otkida ureju od arginina. dejstvom argininosukcinaze. Ukupna promena u ciklusu ureje je sledeća: 2NH3 + CO2 + 3 ATP + 2H2O → urea +2ADP+2Pi + AMP+PPi G°' = oko ―40kJ Pošto se nastali pirofosfat hidrolizuje u fosfat.

Tako se npr. koji jako stimuliše glatku muskulaturu.5. . 6. koje ih oksiduju u aldehide. Nedavna ispitivanja su pokazala da su enzimi ciklusa prostorno odvojeni. npr. širi kapilare.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA U mnogim tkivima se nalaze enzimi. koji katalizuju dekarboksilacije aminokiselina: Produkti dekarboksilacije su primarni amini.Mnogi enzimi koji snabdevaju ciklus amino―grupama. nalaze se u mitohondrijama jetre. da bi se sprečilo nagomilavanje amonijaka u krvi. koji je vrlo jak otrov. posebno centralnog nervnog sistema. kao i enzimi četiri glavnih reakcija ciklusa. pojačava sekreciju stomačnog soka itd. histidin dekarboksilira u histamin. Drugi primeri su: CO2 glutaminska kiselina-------→ γ―aminobutirat (aktivan u CNS) CO2 5―hidroksi―triptofan --------→ serotonin (vazokonstriktor i sinaptički transmiter) 3 :4―dihidroksi―fenilalanin → dopamin (preteča adrenalina) —CO2 Tirozin ---------→ tiramin (sužava krvne sudove i dovodi do povišenja krvnog pritiska) Sve ove supstance se posle izvršene akcije. kao što su glutamat―transaminaza. koji često imaju snažno fiziološko dejstvo. mono― i diamin―oksidaze. moraju da detoksiciraju. karbamilfosfat sintetaza. Za njihovu detoksikaciju postoje enzimi. glutamat―aspartat transaminaza.

odnosno na raznim .5. a) Glicin i serin Glicin je jedina proteinska aminokiselina koja nema asimetričan C―atom i nije supstrat za oksidaze ni D― niti L― aminokiselina.6. On se vrlo brzo oksiduje u jetri u formijat i CO2. fenilalanina i tirozina. za biointezu npr. cisteina i metionina. purinskih i pirimidinskih baza.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA Da bi mogli da objasnimo poreklo nekih azotnih jedinjenja u urinu. kojih ima u nekoliko međupromenljivih oblika. potrebno je da detaljno prodiskutujemo metabolizam glicina i serina. koja katalizuje reakciju: Glioksalat može takođe da nastane i transaminacijom glicina. C—1 ostaci se aktivišu vezivanjem za tetrahidrofolne kiseline (THFA). Formijat se koristi kao izvor C―l čestica (aktivni formijat). a i triptofana. Za oksidaciju glicina postoji specifična glicin―oksidaza (flavoenzim).

One se preko piruvata uključuju u metabolizam ugljenih hidrata. Pošto serin ne―oksidativnom desaminacijom . a acetilholin igra ključnu ulogu u prenosu nervnih impulsa. komponente fosfoglicerida. Pretpostavlja se da biosinteza glicina i serina u jetri ide na sledeći način: Od serina može da nastane dekarboksilacijom etanolamin. N10 ―metilen THFA. oksimetil —CH2OH i metil ―CH3.oksidacionim nivoima. to su obe aminokiselina glukogene. koji metilacijom daje holin. . Poznato nam je da su ova dva amina. gubi vodu i prelazi u piruvat. Dokazano je da glicin i serin prelaze jedan u drugi. Svaki oksidacioni oblik prenosi određeni C—1 ostatak: formil —CHO. Dva C― atoma serina (α i β) vode poreklo od α―C―atoma glicina: Donor C—1 ostataka odnosno —CH2OH grupe je N5.

Skelet porfirinskog prstena hema (C― i N―atomi. O važnosti —SH grupe za aktivnost mnogih enzima bilo je ranije govora. Glavni put metabolizma viška cisteina vodi do piruvata i neorganskog sulfata . takođe bilo govora da glicin učestvuje u detoksikaciji aromatičnih jedinjenja. C―atomi purinskog prstena na položaju 4 i 5. Osam C―atoma i četiri N―atoma porfirinskog prstena (debelo ucrtani) potiču od osam molekula glicina. Dve ―SH grupe se oksiduju u disulfidnu —S—S— grupu. koji potiču od glicina zadebljani su). benzojeve i nikotinske kiseline. kao i N―atom na položaju 7 potiču od glicina. Tiolska ―SH (ili sulfhidrilna) grupa je vrlo reaktivna.Molekul glicina ima dakle mnogostranu ulogu u biosintezi ćelijskih sastojaka i biološki aktivnih jedinjenja. koristeći ugljenikove i azotove atome glicina. Od glicina i sukcinata nastaje prostetična grupa hem.53 . Životinski organizam može da sintetiše purinske baze. Biosinteza ovih jedinjenja je do detalja objašnjena. npr. Slika 6. b) Aminokiseline sa sumporom (cistein i metionin) Cistein je analog serina u kojem je kiseonikov atom alkoholne grupe zamenjen sumporom. Ranije je.

Slika 6. Metionin je aminokiselina koja sadrži metil―grupu. U biološkim metilacijama metil―grupa se prvo energetski obogaćuje sa ATP―om. koja se koristi za biosintezu mnogih sastojaka.adenozilmetionin . On je sastavni deo žučnih kiselina i doprinosi polarnosti ove grupe lipida svojom —SO3H grupom.54 . Aktivni davalac ―CH3 grupa je »aktivni metionin« koji se zove S . nastaje kao sporedni proizvod.Oksidacija cisteina Oksidacioni proizvod cisteina. taurin.

Homocistein ima jednu —CH2 grupu više nego cistein. fosfatitil―etanolamin itd. . adrenalin. Ona ne može direktno da se odstrani da bi nastao cistein. homocisteina. sintetiše se u organizmu cistein. koji se prenosi na serin. Metionin može potpuno da snabdeva organizam sumporom. Sinteza cisteina ide tako da se koristi samo atom sumpora homocisteina. katehol. metilovane purinske baze. Tako trans―metilacijom nastaje od gvanidino―sirćetne kiseline kreatin: Na sličan način nastaju N1―metil―nikotinamid.Metilna grupa se prenosi (reakcije transmetilacije) na razne akceptore kao što su: gvanidino―sirćetna kiselina. histamin. Od njegovog demetilovanog derivata.

Tirozin nastaje iz fenilalanina hidroksilacijom (uvođenjem hidroksilne grupe). jer je hidroksilacija ireverzibilan proces. . koja se kompletno metabolizira. B.Ostatak homocisteina se transaminacijom pretvara u α―ketobuternu kiselinu. Ona se poznaju po nagomilavanju intermedijera. poznata kao fenilketonurija. c) Fenilalanin i tirozin Fenilalanin je esencijelna aminokiselina. kada u hrani ima dosta fenilalanina. Razgradnja aromatičnog prstena je medicinski vrlo interesantna. prouzrokuje mentalno zaostajanje bolesnika. jer životinjski organizam nije u stanju da sintetiše benzolov prsten. koja nastaju kada je ova razgradnja poremećena. tako da ona skreće u pravcu nastajanja fenilpiruvata. takođe. Njegova metilacija ide sa derivatima tetrahidro―folne kiseline. Na slici 6. U nedostatku enzima A dolazi do blokade glavnog puta razgradnje.55 je data shema razgradnje aromatičnog prstena. koja mogu da budu genetski defektna. i za regeneraciju metionina. Homocistein služi. C i D označena mesta. On zbog toga nije esencijelna aminokiselina. Ova metabolična greška. Tirozin ne može da pređe u fenilalanin. na kojoj su sa A. Tirozinoza je vrlo redak genetski defekt. kada se mokraćom izlučuje tirozin i p―hidroksifenil―pirogrožđana kiselina. Zbog genetskog defekta u sintezi enzima dolazi na mestima njihovog dejstva do prekida razgradnje i nagomilavanja intermedijera. jer su u čoveka već odavno poznata nasledna oboljenja. koji se nagomilava.

On sadrži indolov prsten. zbog nedostatka enzima na mestu D. Albino životinje ne mogu da sintetišu pigmente melanine. Pigmenti se sastoje od dugačkog C―lanca. sa velikim brojem konjugovanih dvogubih veza. koji polimerizuje u pigmente melanine. koje apsorbuju u vidljivom delu spektra i zbog toga su vrlo tamno obojeni . koja zbog toga stajanjem pocrni. naziva se alkaptonurija. Ona se javlja u nedostatku enzima koji razgrađuju homogentizinsku kiselinu. Slika 6.Šema razgradnje fenilalanina i tirozina sa označenim genetski :defektnim mestima .Izlučivanje homogentizinske kiseline u mokraći.55 . Različite oksidaze u prisustvu kiseonika pretvaraju tirozin u reaktivni hinon.

Dnevni gubitak kreatina se nadoknađuje sintezom u kojoj učestvuju tri aminokiseline: arginin. koji je proporcionalan njenoj mišićnoj razvijenosti. iz koje bakterije crevne flore sintetišu amid nikotinske kiseline. Jedan deo ovog kreatina i kreatin―fosfata (oko 20%) se svakog dana pretvara u kreatinin.5. Celokupna količina kreatina plus kreatin―fosfata jedne individue održava se na prilično konstantnom nivou. Mokraćni kreatinin je endogenog porekla.d) Triptofan Triptofan je esencijelna aminokiselina. izlučuje se i dosta kreatinina (u čoveka 1—3 g dnevno).9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI U mokraći životinja pored veće količine ureje. glicin i metionin u obliku S―adenozilmetionina: Slika 6.56 . odnosno ne potiče iz hrane.Biosinteza kreatin―fosfata i nastajanje kreatinina . 6. tako da je njegovo izlučivanje takođe konstantno.

ostale amino kiseline mogu biti u dva izomerna oblika. koje imaju alifatične. koje sadrže još i SH. Aminokiseline sa alifatičnim bočnim nizovima su nepolarne ili hidrofobne. Aminokiseline koje sadrže SH. cistein. karboksilnu i amino-grupu. Tako se glicin obično nalazi u regionima uvrtanja lanca gde polipeptidna kičma pravi oštre zaokrete. tirozin. alanin. a one s NH₂ grupom desno kao D-aminokiseline. To su asparaginska i glutaminska kiselina. Glicin nema bočni lanac i može da se prilagođava konformacijama koje su sterno nedostupne za druge aminokiseline. Kisele aminokiseline imaju dve COOH grupe. Zbog karboksilne i aminogrupe što ih sadrže. arginin i histidin. osim α-NH₂ grupe. tj. tkivima i organima. treonin. cistin. aminokiseline su amfoterna jedinjenja. U organizmu čoveka nalaze se α-aminokiseline. Osim glicina. Prema hemijskoj strukturi aminokiseline se dele na neutralne. Enormna strukturna i funkcionalna složenost proteina proizilazi iz različitih kombinacija 20 proteinogenih aminokiselina koje se vezuju u polimere. pozitivno i negativno naelektrisane aminokiseline. Neutralne aminokiseline imaju jednu COOH i jednu NH ₂ grupu. označavaju se kao L-aminokiseline. Kako aminokiseline . Konformaciono važne aminokiseline su glicin i prolin. leucin. prolin i fenilalanin) ili polaran (triptofan. izoleucin. samo one koje imaju –NH₂ grupu vezanu na C atomu uz karboksilnu grupu. metionin). Aminokiseline sadrže karboksilnu (COOH) grupu i amino grupu (-NH ₂). mogu se ponašati i kao kiseline i kao baze. kisele i bazne. Na kraju postoje i jonizovane. Aminokiseline pokazuju sve hemijske reakcije karakteristične za obe funkcionalne grupe. aromatične ili heterociklične bočne nizove. serin.Ukratko: Aminokiseline su osnovna strukturna jedinica protina i čine više od 20% suve mase organskih molekula koji se nalaze u ćelijama. Bazne aminokiseline imaju. tj. a takve su i neke aminokiseline sa aromatičnim R-ostacima. još jednu baznu grupu. Prema osobinama bočnih nizova mogu se razlikovati više grupa aminokiselina.i OHgrupe su hidrofilne i polarne ali nisu jonizovane. a ostatak R može biti nepolaran (glicin.i OH-. valin. Tu spadaju lizin. kao i dodatne NH ₂ i COOH grupe. One aminokiseline čija se amino grupa nalazi levo od α-C atoma.

b) acilovanje. Oksidativnom deaminacijom nastaju takođe iz aminokiselina ketokiseline. međusobnog vezivanja aminokiselina tzv. Kao akceptor aminogrupe obično služi 2oksoglutarna kiselina. a time i glikogena ili masti. treonin. peptidnom vezom između karboksline grupe jedne aminokiseline i aminogrupe druge . u neutralnim rastvorima većina aminokiselina se nalazi u obliku dipolarnog ili cviter (zwitter) jona. odnosno metabolizma aminokiselina i metabolizma ugljenih hidrata i lipida. d) oksidativna dezaminacija. Najvažnije hemijske osobine aminokiselina su: a) esterifikacija. e) transaminacija. izoleucin. tj. a neke mora unositi hranom (esencijalne). Ključnu ulogu u metabolizmu aminokiselina imaju procesi transaminacije. b) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje acetsirćetne kiseline. uz oslobađanje amonijaka. Zato za svaku aminokiselinu postoji određena pH-vrednost na kojoj se ova nalazi u rastvoru u obliku dipolarnog jona. Dekarboksilacijom koju katalizuju dekarboksilaze s piridoksal-fosfatom kao koenzimom.ili SH-). Tokovi metabolizma aminokiselina omogućavaju da one nakon deaminacije mogu: a) oksidacijom preći konačno u CO₂ i H₂O i poslužiti kao izvor energije. prelazi u odgovarajuću ketokiselinu. triptofan i fenilalanin. metionin. g) stvaranje peptidne veze. c) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje glukoze. d) preći u druge aminokiseline. a takve su leucin. Ova pH-vrednost se naziva izoelektrična tačka (pI). c) dekarboksilacija. Neke aminokiseline čovek može sam sintetizovati. valin. histidin i lizin. f) stvaranje soli. iz aminokiselina nastaju odgovarajući amini.sadrže najmanje dve funkcionalne grupe koje mogu da se jonizuju. donor -NH₂ grupe. Delovanjem enzima aminotransferaza (transaminaza) prenosi se aminogrupa na ketokiselinu i pri tome aminokiselina. već u kiselim ili baznim sredinama. Od oslobođenog amonijaka nastaje ureja koja se urinom izlučuje iz organizma. Najvažnija osobina aminokiselina je stvaranje peptidne veze. a delimično i arginin. Pored -NH₂ i COOH-grupa u sastav nekih aminokiselina ulaze i druge funkcionalne grupe (imidazolova. od kojih su neki (biogeni amini) vrlo važni za organizam. Transaminacija je reverzibilni proces i predstavlja vezu između metabolizma proteina. U ovakvim slučajevima dipolarni joni nastaju ne u neutralnim. OH. a iz ketokiseline koja je primila -NH ₂ nastaje aminokiselina.

Proteini su sastavljeni od aminokiselinskog niza karakterističnog za svaki protein. sadrže i tzv. elektrostatičke veze između slobodnih grupa (R). Nabiranjem ili uvijanjem lanaca nastaju razni oblici proteina koji mogu da se podele u: a) fibrilne (ili nitaste) i b) globularne. Na taj način nastaju peptidi. Fibrilarnu strukturu u kojoj su α-heliksi međusobno isprepleteni poput konopca poseduju nerastvorljivi skleroproteini ( to su keratin iz kose i noktiju. te disulfidne veze. Primarna struktura označavala je sekvencu aminokiselina. hemoproteini koji sadrže hem kao prostetičnu grupu. svaki protein ima određeni redosled ili sekvencu aminokiselina.aminokiseline. npr. hemoglobin. dok složeni. glukoproteini koji sadrže ugljene hidrate. od tri tripeptid itd. sekundarna je označavala raspored lanaca. Struktura proteina uslovljava i njihova fizičko-hemijska svojstva. Ako se peptid sastoji od dve aminokiseline zove se dipetid. Proteini se lako denaturišu. Ranije se govorilo o primarnoj. a tercijalna izgradnju globularnih proteina. sekundarnoj i tercijalnoj strukturi. Proteinski lanci su nabrani i međusobno uvijeni (α-uvojnica. Raznim fizičkim i hemijskim metodama proteini se mogu frakcionisati i to: a) frakcionisanje taloženjem sa solima ili rastvorima (temelji se na razlikama u rastvorljivosti pojedinih vrsta proteina u prisustvu jona ili dehidrirajućih rastvora kakvi su . a heliksi su međusobno vezani prvenstveno vodonikovim. kolagen vezivnog tkiva. Kvatenarnom strukturom označava se agregacija više polipeptidnih lanaca u molekulu proteina. lipoproteini. elastin iz tetiva. α-heliks). Prostorni raspored lanca aminokiselina naziva se lančana konformacija. mioglobin i lizozom. najrazličitijih. osim svoje proteinske strukture. najraznovrsnijih struktura i brojnih. recimo već zagrevanjem na 60 d0 70°C. uvojnica. U živim bićima proteini su najbrojnija jedinjenja. koji sadrže lipide. neproteinsku ili prostetičnu grupu. Proteini su osnovni i najvažniji sastojci ćelije. tj. Takvi su npr.veze. Prema prostetičnoj grupi imaju proteidi i svoje nazive. Prema sastavu proteine delimo na jednostavne i složene proteine. Jednostavni su izgrađeni samo od aminokiselina. Peptidi s više od 6 i manje od 50 aminokiselina nazivaju se polipeptidi. ali takođe i kovalentnim vezama. U globularnim proteinima proteinski lanac je prvenstveno vezan disulfidnim vezama i na određeni način zavrnut. miozin iz mišića i fibrinogen iz krvi). veoma važnih uloga. među kojima prevladavaju jonske. jer se kidaju -S-S.

Nadbubrežna žlezda. Promenu oblika ćelija nekih tkiva obezbeđuju kontraktilni proteini.natrijum sulfat i sulfit. b) odbrani živih sistema od raznih uticaja ( imunoglobulini i faktori koagulacije). Razgradnja se nastavlja u tankom crevu delovanjem tripsina i himotripsina. Tada se u jetri stvara više proteina. Proteini na razne načine učestvuju u: a) održavanju homeostaze (od naročitog značaja su transportni proteini). alkohol ili etar). Tako su oni strukturne komponente ćelije. Proteini su osnovni sastojci živih bića i u njima igraju najraznovrsnije i značajne uloge. . magnezijum i amonijum sulfat . Na njih tu deluje pepsin. tj. sekvenca aminokiselina u polipeptidnom lancu određena je genima. U tkivnim ćelijama nalaze se u lizozomima proteolitički enzimi koji razgrađuju proteine do aminokiselina. Želudac je mesto početka razgradnje proteina. gde se iz njih sintetizuju specifični peptidi i proteini pojedinih organa i tkiva. kada dolazi do kaheksije. tiroidna žlezda i estrogeni stimulišu razgradnju mišićnih proteina. Svaki od navedenih enzima deluje samo na određene peptidne veze. Obrnuto deluju hormon rasta. c) regulisanju metabolizma ( regulatorni proteini . naboju i rastvorljivosti). Oslobođene aminokiseline resorbuju se iz intestinalnog trakta i prelaze krvotokom u jetru i ostala tkiva. a nastali peptidi razgrađuju se dalje delovanjem karboksipeptidaza. čijom razgradnjom nastaje više ureje. c) hromatografijom ( temelji se na razlikama u veličini. pa u jetru dolazi krvotokom više aminokiselina.učestvuju u održanju i kontroli svih životnih procesa). odnosno ureje koja je konačni proizvod metabolizma proteina. obliku. aminopeptidaza i konačno dipeptidaza do aminokiselina. insulin i androgeni koji stimulišu sintezu proteina u mišićima. To se isto događa i kod malignih bolesti. Razgradnja ćelijskih proteina je enzimski proces. Regulacija metabolizma proteina je nervna i hormonska. gde ih razgrađuju nekoliko proteolitičkih enzima (proteaze). koje se (zajedno sa aminokiselinama iz hrane koje nisu bile korišćene za biosintezu proteina) metaboliziraju dalje do amonijaka. b) elektroforezom ( temelji se na razlikama u električnom naboju pojedinih proteinskih frakcija). Stvaranje određenog proteina.enzimi. hormoni i receptori . d) ultracentrifugiranjem ( temelji se na razlikama u relativnoj molekularnoj masi i obliku molekula proteina). Proteini se unose u organizam hranom.

Oni su složeni proteini čija je prostetična grupa porfirinski prsten s inkorporiranim gvožđem. Smanjenje koncentracije proteina (hipoproteinemija) javlja se pri prekomernoj hidrataciji. globuline i fibrinogen. hormoni. gde se stvara i manji deo globulina (α. transferin i dr.U krvnoj plazmi proteini imaju razne funkcije: a) imaju zaštitnu ulogu od infekcija. 3) iz acetoacetil-CoA i sukcinata delovanjem enzima sukcinil-CoA-transferaza ili 4) iz valina i izoleucina preko propionil-CoA i metil-malonil-CoA. a ponekad i kod ciroze jetre. enzimi. hemoglobin itd. e) pojedini proteini imaju specifične funkcije. neki hormoni. Povećanje koncentracije ukupnih proteina (hiperproteinemija) javlja se prilikom dehidratacije. d) imaju transportnu funkciju. gubitku proteina iz organizma. oligoelementi i elektroliti u cirkulaciji vežu na pojedine proteine (albumin. Aktivirana jantarna kiselina (sukcinil CoA) potrebna za ovu sintezu može nastati na više načina: 1) iz ciklusa trikarbonskih kiselina od α-ketoglutarata ili trasaminacijom iz glutamina.i β-globulini). u hipertireozi ili dijabetesu melitusu. citohromi i citohromoksidaza. b) utiču na koloidno-osmotski pritisak i time raspodelu vode između vaskularnog i međućelijskog prostora (pre svih albumini). smanjenoj sintezi proteina ili pojačanom katabolizmu proteina. jer se razni lekovi. komplement. hroničnih upala i autoimunih bolesti (reumatoidni ili eritematozni lupus). sarkoma. vitamini. Plazma sadrži albumine. 2) iz sukcinata i koenzima A (CoA) uz guanozin-trifosfat i enzim sukcinil-CoAsintetazu.). Sinteza hema započinje reakcijom između sukcinil-koenzima A i glicina. Albumin i fibrinogen stvaraju se isključivo u jetri. koji prenosi kiseonik iz pluća do tkiva. . Posebnu grupu proteina čine hemoproteini. dok se veći deo globulina (γglobulini) stvara u plazma-ćelijama i ćelijama RES-a. npr. c) deluju kao puferi. enzimi koji kataliziraju vezivanje kiseonika sa vodonikom iz metaboličkih supstrata te enzimi katalaze i peroksidaze. Promene koncentacije proteinskih frakcija u raznim bolestima treba posmatrati povezano. dok serum ne sadrži fibrinogen. koji se nalazi u mišićima i može takođe vezati kiseonik i tako ga povremeno spremati u mišićima. Ti se proteini sintetizuju u telu iz aminokiselina. U njih se ubrajaju hemoglobin. inhibitori enzima. mioglobin. npr. a da koncentracija pojedinih frakcija bude promenjena. Proteinski deo hemoglobina. faktori koagulacije. zbog čega su važni za održavanje acidobazne ravnoteže. Koncentracija ukupnih proteina može biti i normalna. paraproteinemije i mijeloma.

U kliničkim poremećajima biosinteze hema dolazi do porfirija. Porfirije su nasledne bolesti. eritropoetske i hepatične porfirije. Biosinteza hemoglobina. porfinurije i porfinemije. Razlikuju se dva tipa. Laboratorijsko ispitivanje poremećaja metabolizma porfirina započinje kvalitativnim testovima na porfirine i porfobilinogen. na određivanje porfobilinogena i d-aminolevulinske kiseline. Ako su nalazi pozitivni analiza se proširuje na kvantitativno određivanje i diferenciranje uroporfirina i koproporfirina. nizom reakcija. sintetiše se u ćelijskim ribozomima i zavisi od sekvence nukleotida hromozomske DNA.globin. odvija se u eritroblastima. . ali se taj proces produžava sve do stadijuma retikulocita.

.

NUKLEINSKE KISELINE .

pankreasa. nalaze se u jedrima svih ćelija životinja. bilja i mikroorganizama. timusa. a vezana je za nukleinsku kiselinu vezom tipa soli. Proteinska komponenta većine nukleoproteina je baznog karaktera (protamin ili histon). nalaze se i izvan nukleusa i to delom vezani za strukturu ribozoma. čija je prostetična grupa ribonukleinska kiselina.1 UVOD Nukleoproteini su složene belančevine.7. na primer: ćelije sperme. Naročito ih ima mnogo u ćelijama. dakle osnovne jedinice iz kojih su sastavljene ribonukleinske (RNK) i dezoksiribonukleinske (DNK) kiseline. koje imaju za prostetičnu grupu neku nukleinsku kiselinu. Slično kao što se belančevine sastoje iz velikog broja aminokiselina. a u citoplazmi ima i slobodnih ribonukleinskih kiselina. koje imaju veliko jedro u poređenju sa citoplazmom. Nukleotidi su. Mononukleotidi imaju i druge uloge u ćeliji (npr. koja se prenosi i replikuje iz generacije u generaciju jedne vrste i individue. Nukleoproteini. na Hidrolizom nukleinskih kiselina. slezine i drugih zlezda. bilo dejstvom enzima (polinukleotidaza) ili sa N-rastvorom NaOH. . nukleinske kiseline se sastoje iz velikog broja nukleotida odnosno od polinukleotida. Nukleoproteini čija je prostetična grupa dezoksiribonukleinska kiselina. kao koenzimi transferaza) naročito u njenom energetskom metabolizmu i u reakcijama prenosa grupa (koenzimi transferaza). Njihov redosled u DNK predstavlja molekulski mehanizam u kome se ostavlja genetska informacija. Dejstvom razblaženih kiselina razlažu se nukleoproteini belančevinu (protamin ili histon) i nukleinsku kiselinu. dobijaju se prostija jedinjenja nukleotidi.

U nukleotidima se nalaze pirimidinske i purinske baze.7. ribonukleinske kiseline se različito ponašaju od dezoksi-ribonukleinskih kiselina prema redukovanom fuksinu. heterocikličnog jedinjenja sa dva atoma azota u šestočlanom prstenu. koji su međusobno povezani na sledeći način: Otcepljenjem fosforne kiseline nukleotid prelazi u nukleozid. One se skraćeno obeležavaju RNK. U sastav nukleotida ulaze dve pentoze: D-RIBOZA i D-2DEZOKSIRIBOZA. kiseline (DNK) sadrže D-2- Ova hemijska podela se slaže i sa njihovom različitom biološkom funkcijom. ribonukleinske kiseline. Obe se nalaze u furanoidnom obliku: Prema vrsti šećera koji se nalazi u nukleotidima. dezoksiribonukleinske dezoksiribozu. Posle blage hidrolize. b. Ovo je poznata Feulgen-ova proba na dezoksiribonukleinske kiseline. a riboza ne daje. a dezoksiribonukleinske kiseline su genetski materijal.2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA Nukleotidi se sastoje od po jednog molekula baze. koje se sastoji od kondenzovanog . koje sadrže D-ribozu. nukleinske kiseline se dele na: a. Dezoksiriboza daje boju s redukovanim fuksinom. takode heterocikličnog jedinjenja. bitan za prenošenje naslednih osobina. šećera i fosforne kiseline. Purinske baze su derivati purina. Pirimidinske baze su derivati pirimidina. Ribonukleinske kiseline učestvuju u sintezi proteina.

timin (5-metiluracil ili 2. a ima je u malim količinama i u čovečijoj krvi. One se označavaju velikim slovima: U-uracil. koju je izolovao Schede . god. pojedini atomi u pirimidinskom i purinskom prstenu obeleženi su brojevima. Najduže poznat derivati purina je mokraćna kiselina. a timina u dezoksiribonukleinskim kiselinama.4-dioksi-5-metilpirimidin) i citozin (2-oksi-4-amino-pirimidin).1776.4dioksipiri-midin). Uracila ima uglavnom u ribonukleinskim. Radi lakše orijentacije o prirodi derivata. koji se obeležavaju sa A •odnosno G. U nukleotidima se obično nalaze tri pirimidinske baze: uracil (2.pirimidinskog i imidazolovog prstena. Od purinskih baza u sastav nukleinskih kiselina ulaze samo aminopurini: Adenin (6-aminopurin) i Gvanin (2-amino-6-oksipurin). . ređe se nalaze i : 5-metilcitozin i 5-hidroksi-metil citozin. Pored ovih baza. Nalazi se u mokraći. T-timin i C-citozin.

jer imaju na položaju 2. Purinske i pirimidinske baze imaju vrlo slične hemijske osobine. šećerna repa i dr. I on se uglavnom nalazi vezan u nukleinskim kiselinama. .) iz pankreasa. U nukleotidima se pojavljuju samo oni tautomerni oblici koji imaju vodonik (NH) na položaju 3. Citozin. odakle mu dolazi i ime. kao i purini. reptilija i amfibija. U nekim nukleotidima se mogu naći i 2-metiladenin i 1-metilgvanin. a purinski je planaran sa malim ispupčenjima (naborima). Purinske i pirimidinske baze imaju — NH—CO— grupu i reaguju u više tautomernih oblika. god. koji se nalaze u ravnoteži. Oni su laktamskog karaktera. uracil i timin su. Slobodan adenin može se naći u nekim biljkama (čaj. Gvanin je izolovan iz »guane« (ekskremenata ptica). čiji sjaj potiče od kristalnog gvanina. U nukleotidima su derivati pirimidina sekundarni amini. Pirimidinski prsten je planarne strukture. kiseonikov atom.Adenin je izolovao Kossel (1885. purinskog prstena. Slobodan se nalazi u krljuštima riba. prema tome ciklični amidi nastali gubljenjem molekula vode i zatvaranjem prstena. pirimidinskog odnosno na polozaju 9.). Nalazi se uglavnom vezan u nukleinskim kiselinama.

7-tri metilksantin).7-dimetilksantin) i Teofilin (1. nukleozida i nukleotida.Kod pH oko 7 preovlađuje uvek »laktam« oblik. tako i nukleinskih kiselina. Tokom metaboličkog razlaganja prelaze amino purini u oksipurine: Hipoksantin (6-oksipurin). U kafi. Kod ostalih sisara razlaganje ide dalje dejstvom enzima urikaze do alantoina.8-trioksi-purin).6. Teobromin (3. Sve purinske i pirimidinske baze nukleinskih kiselina jako absorbuju ultravioletnu svetlost u području 260—280 nm.3.6-dioksipurin) i mokraćnu kiselinu (2. . Kod čoveka i antropoidnih majmuna mokraćna kiselina je krajnji proizvod metabolizma purinskih baza. Ova njihova osobina se koristi za dokazivanje i kvantitativnu analizu kako slobodnih baza.3-dimetilksantin). čaju. ksantin (2. kakau nalaze se metilovani derivati purina: Kofein (1.

koje se sastoji od neke baze i šećera. Imena nukleozida se grade prema imenu baze. Evo imena najpoznatijih nukleozida: Baza Nukleozid Baza Nukleozid . Nukleozidi spadaju u glikozide.Nukleozidi. jer nastaju sjedinjavanjem baze i šećera izdvajanjem jednog molekula vode: Nukleozidi su N-glikozidi u kojima je prvi C-atom šećera β-glikozidno vezan za azotov atom pirimidinskog prstena na položaju 3. — Pod imenom nukleozid podrazumeva se jedinjenje. a purinski -ozin. U nukleozidima i nukleotidima ugljenikovi atomi šećera obeleženi su brojevima od 1' do 5'. Pirimidinski derivati imaju nastavak -idin. a kada nukleozid ima purinsku bazu. koja se nalazi u njihovom molekulu. onda na položaju 9 purinskog prstena.

2'-dezoksiuridin itd. produkti hidrolize su slobodne baze i pentoze. Kao i svi glikozidi oni su relativno stabilni u baznoj sredini i lako se hidrolizuju u prisustvu kiselina. . Specifični enzimi (nukleozidaze) ubrzavaju hidrolitičko razlaganje nukleozida. Nukleozidi se bolje rastvaraju u vodi nego same baze. Pirimidinski i purinski nukleozidi mogu se iz smese. koja se nalazi u hidrolizatu. da razdvoje hromatografskim metodama.Citozin Uracil Timin Citidin Uridin Timidin Adenin Gvanin Hipoksantin Adenozin Gvanozin Inozin Imena dezoksiribonukleozida imaju prefiks -dezoksi: 2'-dezoksicitidin.

U ćeliji ima slobodnih nukleotida u znatnim količinama. Nukleotidi koji sadrže D-ribozu zovu se ribonukleoti di. Oni se dobijaju parcijalnom hidrolizom nukleinskih kiselina dejstvom enzimanukleaza.Nukleotidi. a oni koji imaju 2-dezoksiribozu nazivaju se dezoksi-ribonukleotidi. U dezoksiribo-nukleotidima fosforna kiselina može da esterifikuje hidroksilnu grupu na položaju 3' ili 5' dezoksiriboze. koja je estarski vezana za jednu od alkoholnih grupa šećera. Međutim. slobodni ćelijski nukleotidi imaju . a kod ribonukleotida na položaju 2'. 3' ili 5' riboze. — Nukleotidi sadrže pored baze i šećera i fosfornu kiselinu.

1 Baza Citozin Uracil Timin Ribonukleotid Citidin-moncfosfat (CMP) Citidilna kiselina Uridin-monofosfat (UMP) Uridilna kiselina Timidin-monofosfat (TMP) Timidilna kiselina Adenozin-5'monofosfat(AMP) ili Adenilna kis.ostatak fosforne kiseline na položaju 5' i riboze i dezoksiriboze. Imena nukleotida grade se na dva načina kako je prikazano u tabeli (7. Dezoksiribonukleotid Dezoksi-citidin monofosfat (d-CMP) Dezoksi-uridin monofosfat (d-UMP) Dezoksi-timidin monofosfat (d-TMP) Dezoksi-adenozin-5'monofosfat (d-AMP) Dezoksi-guanozin-5'monofosfat (d-GMP) Dezoksi-inozin-5'monofosfat (d-IMP) Adenin Guanin Hipoksantin Slika 7.opšta formula ribonukleotid 5-monofosfata i ciklične adenilne kiseline (C-AMP) Na donjoj slici je data opšta formula nukleozid 5'-monofosfata i cikličnog adenozin-monofosfata (ciklične adenilne kiseline). i ciklični monofosfatni estri adenozina.1 . Poznati su. . Inozin-5'-monofosfat(IMP) ili Inozinska kis.1) Tabela 7. takođe. Guanozin-5'monofosfat(GMP) ili Guanilna kis.

7. Naročito je važan sistem ATP-ADP. Prelaz ATPa u ADP je reverzibilan.2). Visokoenergetske veze obeležavaju se znakom ~. I u ovim jedinjenjima ostaci fosforne kiseline disosuju i daju tri i četiri protona u rastvor.0—6. Ostaci fosforne kiseline u ovim jedinjenjima se obeležavaju simbolima α.Mononukleotidi su jake kiseline. 2+ odnosno nalaze se u obliku MgNTP (npr. koja u obliku uridin-difosfat-glukoze prenosi kod sinteze glikogena. Najvažniji su adenozin-difosfat (ADP) i adenozin--trifosfat (ATP).3 NUKLEOZID 5'-DlFOSFATI (NDP) i 5'-TRIFOSFATI (NTP) Svi poznati ribonukleozidi i 2'-dezoksiribonukleozidi nalaze se slobodni u ćeliji u obliku 5'-difosfata i 5'-trifosfata. β i γ. Mnogi nukleozid difosfati i trifosfati igraju ulogu koenzima u reakcijama gde se prenose pojedine grupe i celi molekuli sa jednog jedinjenja na drugo. Iz istog razloga oni grade komplekse sa dvovalentnim katjonima Ca 2+ i Mg. . O ovim jedinjenjima biće kasnije govora. Kod fiziološkog pH slobodni nukleotidi se nalaze u obliku: R—O—PO32gde R predstavlja nukleozidni ostatak. U njima je drugi i treći ostatak fosforne kiseline vezan visoko energetskiom vezom. Tako uridin-trifosfat aktiviše molekule glukoze. jer sadrže fosfornu kiselinu. kao jedini prenosilac hemijske energije. Nukleozid 5’-difosfati i trifosfati igraju važnu ulogu u intermedijernom metabolizmu. MgATP). koja daje protone u rastvoru (pK''~ 1.

Slično je citidin-difosfat holin prenosilac holina u biosintezi lecitina. glutamina i ugljendioksida. Ne treba da se zaboravi da su NTP polazni materijal za sintezu ribo.i dezok-siribo-nukleinskih kiselina (RNK i DNK). Ispitivanjem sa jedinjenjima obeleženim radioaktivnim elementima (C14 i N15) ustanovljeno je. flavin-mononukleotid ima za bazu vitamin B2. aktivne mravlje kiseline.4 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA Purinske i pirimidinske baze i odgovarajući nukleotidi nastaju u organizmu od prostih jedinjenja. . Tako nikotinamid mononukleotid ima za bazu amid nikotinske kiseline (vitamin-PP). Pored pirimidinskih i purinskih nukleotida poznati su i takvi. asparaginske kiseline. da pojedini atomi u purinskom prstenu potiču od: glicina. koji sadrže kao bazu jedan od vitamina B grupe. 7. Svi koenzimi su nukleotidnog karaktera i o njima će biti opširno govora u poglavlju o koenzimima. U toku sinteze nukleozid 5'-trifosfati gube pirofosfatnu grupu (krajnje dve fosforne kiseline) i u obliku nukleozid 5'-mono-fosfata ugrađuju se u lanac RNK i DNK.

2 . Prvi proizvod sinteze je inozinska kiselina. koja se nalazi slobodna u mišićima. Nastajanje adenilne i guanilne kiseline od inozinske kiseline .Poreklo pojedinih atoma u purinskom prstenu Sinteza purinskih nukleotida polazi od riboze-5'-fosfata na koji se postepeno nadograđuje purinski prsten.Slika 7. Od nje nastaju i adenozin-5'fosfat i guanozin-5'-fosfat. Energija za ovu sintezu dobija se od adenozintrifosfata.

Fosforna kiselina jednog nukleotida estarski je vezàna sa 3'-alkoholnom grupom dezoksiriboze drugog nukleotida. koji dekarboksilacijom prelazi u uridin-5'-fosfat. Vezivanjem orotske kiseline sa ribozilpirofosfatom nastaje njen nukleotid. 7. . Pojedini nukleotidi u lancu DNK spojeni su preko fosforne kiseline. Molekulska težina polinukleotidnih lanaca u dezoksiribonukleinskim kiselinama dostiže vrednost od preko 100 miliona. Svi ostali pirimidinski nukleotidi nastaju od uridin-5'-trifosfata. Jedan od najvažnijih proizvoda ove sinteze je orotska kiselina.Pirimidinske baze nastaju od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata.5 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA Dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) sastoje se od velikog broja mononukleotida povezanih u obliku dugačkog lanca.

9 22.1 30.4 19. međutim.4 Dezoksiribonukleinske kiseline životinjskog porekla sadrže više adenina i timina nego guanina i citozina.5 22. od pirimidinskih citozin i timin. da redosled baza u dezoksiribonukleinskim kiselinama (primarna struktura) određuje koja se genetska informacija prenosi.1 19. Sigurno je.3 13. toliko ima i timina. dok je kod bakterija odnos obrnut. Prisustvo timina je karakteristično za DNK. .8 37. a gvanina imaju koliko i citozina. Analizom DNK različitog porekla nađeno je da one sadrže jednake količine purinskih i pirimidinskih baza. Do danas nisu pronađene metode koje bi omogućile da se odredi redosled (sekvenca) baza u DNK i zbog toga se danas ne zna mnogo o njihovoj primarnoj strukturi.7 37.3 27. Koliko ima adenina. SADRŽAJ BAZA U DNK RAZLIČITOG POREKLA Adenina Gvanina Citozina Timina sadržaj u % DNK iz čovečije jetre DNK iz žita DNK iz Sarcina lutea 30.3 27. Pojedine dezoksiribonukleinske kiseline razlikuju se po sadržaju baza i njihovom redosledu.1 17.Dezoksiribonukleinske kiseline sadrže od purinskih baza: adenin i gvanin. a uracila za RNK (ribonukleinske kiseline).

Građene su u obliku dvostrukih spirala. odnosno redosled baza jedne spirale je komplementaran redosledu druge. a gvanina koliko i citozina.Sparivanje baza (timin-adenin i citozin-gvanin) vodoničnim vezama Zbog sparivanja baza preko vodoničnih veza svaka spirala je kopija druge. Znači da svakom adeninu jedne spirale odgovara timin u drugoj. Spirale DNK su međusobno povezane vodoničnim vezama. Isto tako gvanin i citozin povezuju dve spirale preko svojih vodoničnih veza. Adenin iz jedne spirale gradi vodoničnu vezu sa timinom druge i obrnuto.Dezoksiribonukleinska kiselina (deo lanca) Molekulska težina DNK je vrlo velika i iznosi preko 100 miliona.i C-citozin) . Ovo objašnjava zašto DNK sadrže iste količine adenina i timina. a svakom gvaninu citozin. molekuli mogu se videti pod elektronskim mikroskopom kao dugačke niti.4 . koje nastaju između baza jedne i druge spirale.3 . Na primer neka bude redosled: I spirale A–G–T–G–A–A–G–T–C–G–G–C onda je redosled u II spirali: T–C–A–C–T–T–C–A–G–C–C–G (A-adenin.Slika 7. Tako velike čestice tj. Slika 7. T-timin. G-gvanin.

koja je služila kao model (matrica) novonastaloj DNK. Baze jednog lanca su šrafirane. Za sintezu DNK je bilo takođe potrebno prisustvo »starter« (polazne) DNK. tamo gde je u lancu polazne bio adenin u novoj je bio timin i obrnuto. Iz lanca obe spirale vire baze. 5-D-dezoksiriboza. Isto tako tamo gde je bio gvanin u polaznoj. dTTP i dCTP) pod dejstvom enzima DNK— polimeraze.5 . koji je izolovao iz ekstrakta Escherichia coli. dGTP. Naime. Redosled baza u novonastaloj DNK bio je komplemen-taran početnoj DNK. koje se međusobno povezuju vodoničnim vezama i tako daju kompaktnost molekula DNK. Ovu sintezu možemo da predstavimo hemijski: enzim → Komplementarna DNK+4 n pirofosfata . Postatak fosforne Prvu sintezu DNK »in vitro« uspeo je da izvede Kornberg 1956 godine iz dezoksiribonukleotid-trifosfata (dATP.5 je šematski predstavljena dvostruka spirala DNK — dezoksiribonukleinske kisline. a ostatak fosforne kiseline tačkom.Na slici 7.Dvostruka spirala DNK po Watson-u i Crick-u. a drugog ne. u novoj je bio citozin i obrnuto. Slika 7. ostatak D-dezoksiriboze je predstavljen znakom š.

Dejstvom enzima polimeraza dolazi do sparivanja slobodnih nukleotida sa nukleotidima odvijenih lanaca DNK »majke«. pankreasa i dr. čija se količina dvostruko povećava pre mitoze ćelije. Zbog te njihove sposobnosti prenose se kroz hiljade generacija karakteristične osobine jedne vrste. svaki odvojeni lanac DNK »majke« dobija novi lanac. a citozin sa gvaninom. Izgled njihovih molekula nije tako dobro ispitan kao molekula DNK. Zagrevanjem DNK u rastvoru soli na 70°— 80° dolazi do cepanja vodoničnih veza između spirala i one se odvajaju. Interesantno je spomenuti da se pažljivim hlađenjem takvog rastvora DNK može postići. RNK učestvuju u sintezi proteina. 7. U ćeliji se nalaze slobodni dezoksi-nukleotidtrifosfati. menja ugao skretanja polarizovane ravni i dr. fosfornu kiselinu i jednu bazu: adenin. Ima ih vrlo mnogo u ćelijama u kojima se vrši sinteza proteina. Pošto se adenin sparuje sa timinom. ribonukleinske kiseline (t-RNK). jetre. gvanin. da te dva odvojena lanca ponovo spiralizuju. Sastoje se od velikog broja nukleotida koji sadrže D-ribozu. to je posle Kornberg-ovog otkrića i na osnovu Watson-Crick-ovog modela molekula DNK identično udvajanje gena dobilo svoje biohemijsko objašnjenje. Slično kao što se proteini denaturišu zagrevanjem i DNK su osetljive na povišenje temperature. transferne ili prenosilačke. pre deobe ćelije) dolazi do odvijanja spirale DNK »majke« i dva lanca se odvajaju.Poznato je da je najvažnija karakteristika naslednih faktora ili gena identično udvajanje. smanjuje se viskozitet. . tako da se ne može sa sigurnošću reći da se sastoje od dvostruko spiralizovanih lanaca nukleotida. Prema biološkoj funkciji poznate su tri vrste RNK: ribozomske (rRNK) i informacione (m-RNK). Pošto je svaki gen izgrađan od samo njemu specifične DNK ili je segment molekula DNK specifične strukture. kao što su ćelije koštane srži. Prilikom identičnog udvajanja (tj.6 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA Ribonukleinske kiseline (RNK) su po svojoj strukturi vrlo slične DNK. U RNK se nikada ne nalazi timin. citozin ili uracil. Pri zagrevanju se menjaju i fizičke osobine DNK. koji ima isti redosled baza kao što je bio u lancu od koga se odvojio. Na taj način nastaju od jednog molekula DNK dva nova potpuno identična molekula DNK. koje imaju veliku molekulsku težinu i niskomolekularne.

Informacione (»messenger« = glasnik) m-RNK imaju molekulsku težinu od 100 000 do 1 miliona. One se sintetišu u jedru na taj način što se dvostruka spirla jedne od DNK odvije na mestu. koje se mogu izolovati na ultracentrifugi kao 30 S odnos-no 50 S čestice. kojih ima u jedru. To su submikroskopske čestice ergastoplazme. koje odgovara genu. Oni pod određenim uslovima (različite koncentracije Mg++ jona) reverzibilno prelaze u čestice molekulske težine 550 000 i čestice M.T. = 1 100 000. Redosled baza u m-RNK je kopija odgovarajućih gena ili segmenat molekula DNK specifične strukture. Nalaze se u jedru (nukleusu) i u citoplazmi labilno vzane za ribozome. proteina i male količine niskomolekulskih jedinjenja. kao što im samo ime kaže. koje se sastoje najvećim delom od r-RNK.Ribozomske r-RNK. Slobodni nukleotidi. . se po principu sparivanja baza vezuju na odvijenoj spirali DNK. Molekulska težina normalnih ribozoma iznosi oko 3 miliona. nalaze se u ribozomima. Na taj način nastaje RNK čiji je redosled baza komplementaran redosledu baza na tom mestu DNK.

A-adenin.6 .Slika 7. Nastala m-RNK odlazi iz jedra u citoplazmu.Shematski predstavljeno udvajanje (replikacija) DNK na odvijenim lancima DNK »majke« (P-ostatak fosforile kiseline D-dezoksiriboze. . G-gvanin i C-citozin). U poslednjih dvadesetak godina je eksperimentalno dokazano da redosled baza u m-RNK određuje koje će se aminokiseline međusobno povezati. gde služi kao radna kopija za sintezu proteina. T-timin.

m-RNK diriguje sintezu proteina. i po kom redosledu. »pufì«) prema kojem se sintetišu m-RNK (Weiss i Hurwitz 1960). koje su se sastojale od desetak istih nukleotida. i Ochoa prvi uspeli da in vitro sintetišu proste RNK.Deo molekula ribonukleinskek kiseline Slika 7.151 Slika 7.Odvijanje spirale DNK i nastajanje mesta (engl.8 . drugim rečima. Njena uprošćena napisana formula je: . Matthaei.7 . Jedna tako sintetizovana RNK sadržavala je 12 molekula uridin-monofosfata (uracil-riboza-fosforna kiselina: U—R—P). Tako su Nierenberg.

»POZNATE ŠIFRE« (tripleti baza) u m-RNK Ova istraživanja su objasnila na koji način živi organizmi sintetišu proteine uvek istog sastava. dokazali su da je posle izvesnog vremena nastao sledeći tetrapeptid: fenilalanil-fenilanil-fenilalanil-fenilalanin. koji su proteinskog . C-citozin. Sličnim ispitivanjima su otkriveni tripleti baza i drugih aminokiselina. Na ovaj način su pokazali da triplet baza: uracil-uracil-uracil u m-RNK diriguje ugrađivanje aminokiseline fenilalanina u peptidni lanac. G-gvanin. Svaka m-RNK diriguje sintezu njoj odgovarajućeg proteina. jer teku pod dejstvom bioloških katalizatora-enzima. Iz donje tabele proizlazi da pojedinim aminokiselinama odgovara po nekoliko tripleta baza. A-adenin. Svaki redosled od po tri baze u m-RNK određuje kojim će se redom ugrađivati određene aminokiseline u proteinima. Tripleti baza u mRNK se nazivaju »code« (»sifre«). Isto tako su i svi hemijski procesi u živoj materiji genetski dirigovani. koji su izneti u sledećoj tabeli.Stavljajući ovu RNK u smešu aminokiselina i u prisustvu odgovarajućih enzima. U tabeli znači: U-uracil. Pošto su m-RNK kopije gena. to je sinteza proteina genetski dirigovana.

Prenošenje aminokiselina se odvija u više stepena. Siika 7. Aminokiselina–adenilat–enzim+t-RNK→aminokiselina–tRNK+AMP+ enzim. . To je način da se hemijski aktivišu i postanu reaktivne.9 . tako i kod sinteze proteina. Kao i kod svih sinteza. Povezanost između DNK i RNK u sintezi proteina prikazana je na sl. Aminokiselina+ATP+enzim→aminokiselina–adenilat– enzim+pirofosfat. RNK i sinteze proteina Prenosilačke (transferne) ribonukleinske kiseline (t-RNK) se nalaze rastvorene u citoplazmi. pri čemu aminokiselina prelazi na t-RNK.000 do 30 000. Njihova molekulska težina je relativno mala i kreće se od 20. gradeći s njima intermedijerna jedinjenja. 7. koje se odigravaju u živoj materiji.9. Kao što im samo ime kaže one prenose aminokiseline do m-RNK. postaju aktivne vezivanjem za aktivirajući enzim. 2.karaktera. Tako nastali aktivni kompleks aminokiselina-adenilat-enzim reaguje sa odgo-varajućom t-RNK. koji takođe učestvuje u reakciji: 1. Energiju za ovu aktivaciju daje adenozin-trifosfat (ATP). aminokiseline se prvo obogaćuju energijom ili kako se to obično kaže dovode se na viši energetski nivo. Slobodne aminokiseline. koje se nalaze u citoplazmi.Odnos između DNK.

a njena t-RNK se oslobađa. koji odgovara tripletu baza na m-RNK. prenosni enzimi. koji katali-zuje obe reakcije: aktivaciju i vezivanje aminokiseline za tRNK. . Na primer: t-RNK koja prenosi aminokiselinu fenilalanin sadrži triplet adenin-adenin-adenin. I ona prelazi na veću česticu gradeći sa prethodno nastalim dipeptidom tripeptid. Na molekul m-RNK vezuju se ribozomi. koji se nalaze u citoplazmi. To su agregati od tri do deset ribozoma vezanih za lančasti molekul m-RNK. 7. Sada se na manju česticu (30S) vezuje sledeći kompleks aminokiseline-t-RNK. osnovne konture sinteze su eksperimentalno dokazane. Mada mnoge činjenice o toku sinteze proteina nisu objašnjene kao npr. koja se pri ugrađivanju svake nove amino kiseline pomera za tri baze na m-RNK. Energiju za prenošenje daje gvanozin trifosfat (GTP) tako da se za prenošenje svakog ekvivalenta aminokiseline troši ekvivalenat gvanozin-trifosfata. koji se sastoje od čestica veličine 50S i 30S.10 šematski je prikazano nastajanje peptidnog lanca iz kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozomu. Ona prelazi na veću ribozomalnu česticu (50 S). pri čemu nastaje peptidna veza sa prvom amino kiselinom. Nastali dipeptid ostaje na većoj ribozomalnoj čestici. Prenošenje kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozome katalizuju tzv. Isto tako svakoj aminokiselini odgovara bar jedna t-RNK. koja glasi uracil-uracil-uracil.Za svaku aminokiselinu postoji njoj specifičan aktivirajući enzim. počinjanje i završavanje peptidnog lanca. Sinteza proteina iz kompleksa aminokiselina-t-RNK odvija se na polizomima (=ergozomi). Na manju ribozomalnu česticu se vezuje kompleks sledeće aminokiseline peptidnog lanca. Jedino takav triplet može da se spari sa »code« (šifrom) za tu aminokiselinu na m-RNK. Na veću česticu se vezuje kompleks amino kiseline-t-RNK sa kojom počinje peptidni lanac. Postupak se tako ponavlja i nastaju tetra. Na sl. koja sadrži triplet baza komplementaran tripletu za tu aminokiselinu na mRNK. Energiju za kretanje ribozoma po lančastom molekulu m-RNK daje gvanozin-trifosfat. Peptidni lanac ostaje vezan za veću ribozomalnu česticu. penta odnosno polipeptid. zatim da jedna ista mRNK može da služi kao matrica vise peptidnih lanaca itd.

Dokazano je. Na kraju je važno da se napomene da su šifre (»code«) za pojedine amino-kiseline na m-RNK univerzalne (zajedničke) za sve žive organizme. Polipeptidna-t-RNK.10 . nastaju isti peptidi.Svaka sledeća aminokiselina-t-RNK mora da odgovara šifri na m-RNK po kojoj se pomeraju ribozomalne čestice. naime.Shema ugrađivanja aktivisanih aminokiselina-t-RNK u peptidni lanac na česticama ribozoma. . da dodavanjem sintetisanih ribonukleinskih kiselina (nazvanih poli-uridin ili poli-citozin) bezćelijskim ekstraktima bakterija. a za manju česticu (30 S) je vezana sledeća aminokiselina-t-RNK . viših biljaka ili životinja.Slika 7. vezana je za veću česticu (50 S).

a u RNA uracil. nukleotida. U nukleinskim kiselinama azotne baze su kovalentno vezane za pentoze. citozin. Vezivanjem fosforne kiseline estarskom vezom za C-5 atom pentoze u nukleozidima nastaju nukleotidi. Od monosaharida tu su dve pentoze. grupa heterocikličnih baza i fosforna kiselina. Nukleotidi su važni sastojci. Ako sadrže tri ostatka ove kiseline vezane za nukleozid nazivaju se nukleozid trifosfati. Esterifikacijom nukleozida adenina fosfornom kiselinom nastaje nukleotid adenilna kiselina. purinske i pirimidinske baze. za ribozu u RNA i dezoksiribozu u DNA. Postoje i nukleotidi sa više ostataka fosforne kiseline. riboza i dezoksiriboza. Kao krajnji proizvod katabolizma purinskih baza nastaje mokraćna kiselina. DNA i RNA sadrže različite vrste azotnih baza.UKRATKO: Zapis o redosledu aminokiselinskih ostataka proteina jedinke. Heterociklične baze koje ulaze u sastav nukleinskih kiselina su derivati purina i pirimidina. a pirimidinskih ureja. prirodni polimerni makromolekuli. koje se razgrađuju hidrolizom do purinskih i pirimidinskih baza. pa i njenih osobina. Od purinskih baza tu su: adenozin (A) i guanin (G). Od iskazivanja genetske informacije do sinteze biološki aktivnih proteina uključeni su mnogi. Adenozin trifosfat (ATP). Katabolizmom sintetizovanih nukleoproteina ili nukleoproteina hrane nastaju nukleinske kiseline. To su ključni molekuli života u kojima su „deponovane“ genetske informacije. adenozin i guanin. monomera. monomeri nukleinskih kiselina. (a po njima i kiseline koje ih sadrže nazivamo ribonukleinska (RNA) i dezoksiribonukleinska (DNA) kiselina). kiselina ili enzima. Pod uticajem baza. veoma složeni i dobro regulisani procesi. adenozin i guanin. nose posebna hemijska jedinjenja. nukleotidi hidrolizuju i nastaju tri vrste proizvoda. a koje se prenose sintezom proteina. pa se njihova sinteza odvija u svim ćelijama. Takav je nrp. Tako se u DNA nalaze timin. tzv. Ovako nastala jedinjenja su nukleozidi. nukleinske kiseline. a od pirimidinskih: citozin (C). Nukleinske kiseline su polimeri koji se satoje od osnovnih jedinica . citozin. . sastavni delovi nukleotida: monosaharidi. uracil (U) i timin (T).

a sinteza koja se vrši prema dobijenoj informaciji je translacija. ATP i CO₂. Replikacija DNA je proces samoproizvodnje ove nukleinske kiseline. To je proces „kopiranja“ kojim nastaju molekuli DNA-potomaka i koji nosi iste genetske informacije kao i DNA-roditelji. Pored primarne strukture značajan je i prostorni raspored ovih makromolekula. Redosled ugrađivanja 4 azotne baze (A. C. glutamina. Vatson i Crick su pretpostavili da se molekuli DNA sastoje iz dve polinukleotidne niti koje međusobno grade spiralu orjentisanu oko iste ose. Tako nastaje „kičma“ nukleinskih kiselina koju čine naizmenično raspoređeni ostaci fosforne kiseline i pentoza.Pirimidinski nukleotidi se sintetizuju iz prostih prekursora. Ovo čitanje zapisa sa DNA naziva se transkripcija. Postoje više vrsta RNA. Da bi počela transkripcija genetskog zapisa sa određenog dela DNA. On se kondenzuje sa asparaginskom kiselinom a zatim se zatvara prsten i posle oksidacije nastaje orotonska kiselina. To su informaciona RNA (iRNA ili mRNA). One se razlikuju po hemijskoj strukturi i biološkoj ulozi. ribozomalna RNA (rRNA) i transportna RNA (tRNA). njihova sekundarna i tercijarna struktura. Ove se niti drže vezane vodoničnim vezama koje se grade između azotnih baza i to adenina i timina ili citozina i guanina. Osnovna uloga DNA je da čuva i prenosi genetske informacije. Prvi proizvod u nizu međuproizvoda je karbamoil fosfat. T) u molekul DNA predstavlja „zapis“ koji na određen način daje podatke o redosledu aminokiselinskih ostataka u proteinima koje treba sintetizovati. Nukleotidi su u nukleinskim kiselinama međusobno vezani fosfodiestarskim vezama. Transkripcija se vrši sa jednog dela DNA i sastoji u sintezi ribonukleinskih kiselina (RNA). redosledu azotnih baza. dvostruka spirala se na tom mestu delimično . a prenose na potomke procesom koji se naziva replikacija. dok su azotne baze smeštene bočno. Ove se informacije nalaze zapisane u redosledu azotnih baza. O tome kakav protein treba da se sintetizuje informacije se čitaju sa DNA. Fosforna kiselina je istovremeno esterifikovana hidroksilnom grupom dezoksiriboze (u položaju 5´) i hidroksilnom grupom sledećeg nukleotida (u položaju 3´). Iz orotonske kiseline nastaju timidin (TMP) i citidin monofosfat (CMP). G. Nukleinske kiseline se međusobno razlikuju prema sekvenci.

Za sintezu proteina pored informacije koju nosi iRNA. „aparata“ za sintezu u kome se nalazi rRNA. Slobodni nukleotidi se ređaju kao po „kalupu“ i vezuju za nit vodoničnim vezama prema principu o sparivanju baza. transportne RNA (tRNA). koje služe za prepoznavanje „mesta“ na iRNA. Kodoni svih aminokielina čine genetski kod. Svaka aminokiselina u ovim zapisima označena je posebnom „šifrom“. Na razdvojenom delu započinje i vršu se sinteza novog polinukleotidnog lanca. spontano ili pod uticajem različitih hemijskih i fizičkih agenasa. a u osnovi je sparivanje baza. ribozomalna RNA (rRNA). odnosno kodona gde aminokiselinu treba dopremiti. Mutacije mogu nastati prirodnim putem. Sekvenca aminokiselina proteina nalazi se zapisana u molekulima DNA redosledom azotnih baza.razdvaja. neophodan je i način efikasnog i tačnog dopremanja odgovarajućih aminokiselina potrebnih za sintezu proteina. Kako nastali ribonukleinski lanci nose „prepisane“ informacije sa dela DNA ova se RNA naziva informaciona RNA. Za prepisivanje svakog posebnog gena stvara se posebna iRNA. funkcionalne jedinice. U procesima replikacija DNA ili transkripcije i sinteze proteina mogu se dogoditi greške. „Aktivirane“ aminokiseline se vezuju za transportne RNA. Proteini se mogu sintetizovati iz slobodnih aminokiselina samo se one prethodno moraju „aktivirati“ uz učešće ATP-a i posebnih enzima. Za ovo biranje i dopremanje aminokiselina odgovorne su posebne RNA. U svakom tRNA postoji posebna grupa od tri azotne baze. Ovaj triplet baza koji prepoznaje svoj kodon naziva se antikodon. Poređani nukleotidi se spajaju fosfodiestarskim vezama uz katalitičko delovanje DNA-zavisne RNA polimeraze. U sastav ribozoma ulazi kako veći broj proteina i drugih supstanci. Translacija je proces biosinteze proteina koji se sastoji u prevođenju sekvence baza zapisane u iRNA u sekvencu aminokiselina u molekulu proteina. koja se sastoji iz tri azotne baze ili tripleta koji nazivamo kodon. Proces biosinteze se odvija na ribozomima i predstavlja jedan od najsloženijih procesa u kojem učestvuje velik broj enzima i drugih biomolekula. tako i jedna posebna vrsta RNA. Antikodon prepoznaje . Ovakve greške nazivaju se mutacijama i sastoje se najčešće u zameni pojedinih azotnih baza u genetskom kodu. Noseći zapis iRNA izlazi iz jedra u odlazi do ribozoma. triplet. Prevođenje informacije sadržane u kodonima na iRNA u sekvencu aminokiselina vrši se uz učešće ribozoma.

pre svega. Oko 2000 bolesti čoveka su direktno ili indirektno posledica promena u informacijama koje nose i koje se prepisuju sa DNA. ogledaju u sintezi promenjenih proteina. od kojih su posebno značajne izmenjene aktivnosti enzima.odgovarajući kodon i dovodi potrebnu aminokiselinu na odgovarajuće mesto. Ove se promene. .

.

KOENZIMI I VITAMINI .

koji se na svojim dugotrajnim putovanjima ne hrane svežim voćem i povrćem. 8. One su vrlo različitog hemijskog sastava. Početkom XIX veka su Hopkins. a mnogi od njih su vrlo nestabilni. B. ali se ime vitamin zadržalo za celu grupu ovih jedinjenja. Vitamini su otkriveni relativno kasno. Posle toga je otkriven u raznim vrstama hrane čitav niz ovakvih akcesornih supstanci. Funk je 1911 g.1 UVOD Vitamini su bitni organski sastojci hrane. McCollum i dr. Osborne. mnoge nisu amini. Iz toga proizlazi da vitamini nisu hranljive materije u običnom smislu reči.8. su male. već da imaju katalitičke funkcije kao sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. osim iz njihovih direktnih prethodnika — provitamina. Mendel. izolovao iz opne i spoljne površine pirinča jednu kristalnu supstancu.). Nedostatak vitamina dovodi do zastoja normalnog razvoja i rastenja životinja. koji u malim količinama pomažu i održavaju normalni razvoj životinja i mikroorganizama. odavno je bilo poznato da mornari. vita=život). Upadljivo je da se kod mnogih avitaminoza javljaju promene na koži i sluzokožama. jer se u hrani nalaze u malim količinama. koja je lečila bolest beri–beri. Pekelharing. dokazali na eksperimentalnim životinjama. Na eksperimentalnim životinjama je pokazano. Usvojeno je da se vitamini obeležavaju početnim slovima latinske azbuke: A. Količine vitamina koje su svakodnevno potrebne. vode — i male količine izvesnih akcesornih ili dijetalnih faktora. mineralnih materija. koji se javljaju pre pojave simptoma avitaminoze.2 PODELA . da od beri–beri oboljevaju osobe. C. oboljevaju od skorbuta. koje se hrane poliranim pirinčem. da potpuna hrana mora da sadrži — pored ugljenih hidrata. Neke vitamine sintetišu bakterije crevne flore. Izolovana supstanca je imala karakter amina i Funk joj je dao ime vitamin (lat. Danski lekar Eijkman konstatovao je (1897 g. a svih ostalih ispod ili najviše par miligrama. belančevina. itd. i avitaminoznih stanja. Jedino je vitamina C potrebno 75 mg dnevno. Međutim. masti. za koje se pokazalo da su bitne za normalni razvoj životinja. Isto tako je bolest beri–beri bila poznata kod istočnih naroda. Organizam ne može sam da ih sintetiše. da nedostatak vitamina izaziva metaboličke poremećaje.

koja se javlja kao posledica nedostatka samo jednog vitamina B–grupe. Zbog toga je kod ljudi i životinja nepoznata avitaminoza. piridoksal– fosfat) ili pirofosforne kiseline (kao tiamin–pirofosfat). kao i adenozin–trifosfat (ATP). koenzimi izomeraza. Neki od njih su. Tu spadaju: tiamin. pa je to. Vitamine rastvorljive u vodi i II. laktoflavin (=B2) i liponsku kiselinu. Koenzim može. koenzim A i koenzim kobalamin. koji su sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. takođe. piridoksin. jer učestvuju u istom tipu enzimskih reakcija — oksidoredukcijama.4 NIACIN. Vitamini B–grupe nalaze se obično u hrani zajedno. Za razliku od vitamina rastvornih u mastima. flavin–nukleotidi (FMN i FAD). nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). .3 VITAMINI B–GRUPE U vitamine B–grupe (B kompleks) spadaju vrlo različita jedinjenja. koji učestvuju u prenošenju vodonika kod raznih bioloških oksidoredukcija. Vitamini A. Tu spadaju: Nikotinamid– adenin–dinukleotid (NAD+). Na osnovu ove definicije u B vitamine ubrajamo: niacin. J. Najveći broj vitamina B–grupe ne nalaze se u organizmu slobodan. najnehomogenija grupa vitamina. čije rezerve može životinja da čuva i u jetri. Williams–a u grupu B vitamina ubrajaju se svi oni akcesorni faktori. D. E i K grupe su vitamini rastvorljivi u mastima. po svom hemijskom sastavu. Prema predlogu R. liaza i ligaza. 8. LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA Ova tri vitamina B–grupe obradićemo zajedno. da bude estar fosforne kiseline i vitamina (npr.Vitamine klasifikujemo. Zatim sve one koji su sastavni delovi transfernih koenzima. Vitamine rastvorljive u mastima U prvu grupu spada vitamin C (=askorbinska kiselina) i vitamini B– grupe. biotin i folna kiselina. U B vitamine spada i kobalamin (=B 12 ) kao koenzim jedne intramolekulske izomeraze. u dve grupe: I. uridin–trifosfat (UTP) i citidin–trifosfat (CTP) 8. s hemijijskog gledišta. Veliki broj koenzima je nukleotidnog karaktera. rezerve vitamina rastvornih u vodi su neznatne. pantotenska kiselina. već vezan u obliku koenzima. prema njihovoj rastvorljivosti.

Nikotinska kiselina i njen amid (niacinamid) nastaju u organizmu iz aminokiseline triptofana. rastvorna u vodi i stabilna na vazduhu i višoj temperaturi. kvascu. zeinu iz kukuruza). a u biljnim ga nema (kao npr. Nikotinamid–adenin– dinukleotid–fosfat ima treći ostatak fosforne kiseline vezan na ribozu adenozina u položaju 2'. nepoliranom pirinču. NAD+ je otkrio Harden kao kofaktor alkoholnog vrenja. Niacin je poznat i pod imenom P—P faktor (=pelagra preventive factor). a NADP + tri–foslopiridin–nukleotid. ljudi čija je glavna hrana kukuruzno brašno oboljevaju od jedne bolesti poznate pod imenom pelagra. piridoksin). Pošto triptofana ima samo u potpunim belaručevinama. Hemijsko ime niacina je nikotinska kiselina (piridin–3–karbonska kiselina). Nikotinamid se nalazi u obliku piridinijum soli. koje su N — glikozidnom vezom vezane za ribozu. koji je praćen i nedostatkom drugih vitamina B– grupe (tiamin.). jetri.Niacin se ne nalazi u organizmu slobodan. NADP + je izolovan iz crvenih krvnih zrnaca (Warburg i Christian 1934 g. a Euler sa saradnicima ga je izolovao iz bezćelijskog ekstrakta kvasca. koja sadrže amid nikotinske kiseline: nikotinamid–adenin–dinukleotid (NAD +) i nikotinamid– adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). Do danas su poznata dva koenzima. Zbog pozitivnog naelektrisanja piridinskog prstena u oba dinukleotida. Nalazi se u mesu. Preko pirofosforne kiseline povezana su oba nukleozida u dinukleotid. Ona nastaje zbog nedostatka niacina. već vezan u obliku koenzima nikotinamid–adenin–dinukleotida (NAD +) i + nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfata (NADP ). . a nema je u belom brašnu. laktoflavin. njihova skraćena formula se piše NAD+ i NADP+ kad su u oksidovanom stanju. NAD+ se ranije zvao difosfopiridin–nukleotid (DPN). Nikotinska kiselina je bela kristalna supstranca. Oba koenzima imaju istu osnovnu strukturu nukleotida: sadrže dve baze nikotinamid i adenin.

a azot u prstenu pozitivno nalektrisanje. koji na taj način gubi aromatični karakter. Ova osobina ss koristi za određivanje aktivnosti enzima.Prilikom redukcija NAD + i NADP + dolazi do vezivanja vodonika za piridinski prsten. čiji su koenzimi NAD+ ili NADP+ (Warbug–ov optički test). Redukcija može da se prati merenjem absorpcije svetlosti na 340 nm gde redukovani koenzimi imaju maksimum. pri oksidaciji primarnih ili sekundarnih alkohola. vodonik preuzima NAD+: . Npr. Oksido–redukcija koenzima piše se skraćeno: Funkcija NAD+ i NADP+ sastoji se u reverzibilnom primanju i otpuštanju vodonika u različitim procesima biološke oksidacije.

Riboflavin (=vitamin B2) poznat i pod imenom laktoflavin sastavni je deo flavin–nukleotida (FMN i FAD). Liponska kiselina je ciklični disulfid. U suvom stanju je stabilan pri zagrevanju do 100°. . Ona u ovom komplikovanom procesu učestvuje u oksidaciji »aktivnog acetaldehida«. ranije poznat pod imenom aneurin ( = vitamin B 1 ). preuzimajući ostatak sirćetne kiseline i vodonik. Nalazi se u mleku. Preko karboksilne grupe je kiselinsko–amidnom vezom vezana za enzim. koji u bočnom lancu sadrži karboksilnu grupu. Primanjem vodonika se redukuje u derivat dihidroliponske kiseline 8. Vodeni rastvor riboflavina fluorescira žuto–zeleno. Tiamin je bela kristalna supstanca. je antiberi–beri ili antineuritični faktor. gljivice i plesni ga sintetišu. Tiamin se danas dobija na veliko sintetskim putem. voću i lisnatom povrću. Riboflavin se sastoji iz dimetilizoaloksazinskog prstena za koji je na položaju 9 vezan alkohol D–ribitol. Hemijsko ime riboflavina je: 6. rastvorna u vodi i stabilna na povišenoj temperaturi. Riboflavin je narandžasto–žuta kristalna supstanca.7–dimetil–9 N–ribitil–izo– aloksazin. a ne rastvara se u etru i hloroformu. slabije u etanolu. jajima. Liponska ili tio–oktanska kiselina je prvo otkrivena kao faktor rastenja izvesnih mikroorganizama. naročito u kiseloj sredini. Mnoge bakterije. mesu. Riboflavin je vrlo rasprostranjen u prirodi.5 TIAMIN Tiamin. Liponska kiselina je kofaktor oksidativnih dekarboksilacija. zbog toga se kuvanjem hrane neznatno razara. koja se dobro rastvara u vodi. Prvi ga je izolovao Funk iz pirindžane ljuske.

što je danas zamenjeno pravilnijim imenom »kodekarboksilaza«. Tiamin je. koji cepa vezu između pirimidinskog i tiazolovog prstena u tiaminu: .Molekul tiamina se sastoji iz pirimidinskog i tiazolovog prstena. takođe. - Pored slobodnog tiamina u organizmu se nalazi i pirofosfat vitamina. nekim bakterijama i biljkama postoji enzim (tiaminaza). koenzim transketolaza. U sirovom ribljem mesu. koji se zove tiaminpirofosfat i skraćeno se obeležava TPP. enzima fosfoglukonatnog puta. Nedostatak tiamina dovodi do poremećaja u metabolizmu glukoze. Pirofosforna kiselina je u tiaminpirofosfatu estarski vezana za alkoholnu grupu tiazolovog prstena. zbog nagomilavanja pirogrožđane kiseline. jedan od najranije poznatih koenzima. Mnoge bakterije sintetišu tiamin. Zbog toga je ranije nazivan »kodekarboksilaza«. pored NAD + i NADP +. jer se radi o gubitku CO 2 . Tako bakterije crevne flore mogu potpuno da zadovolje potrebe životinje u ovom vitaminu. Prstenovi su međusobno povezani preko kvarternernog azota tiazola. On u procesu oksidativne dekarboksilacije piruvata učestvuje u dekarboksilaciji i prenosu »aktivnog acetaldehida«. Tiaminpirofosfat je. tako da je tiamin uvek pozitivno naelektrisan.

koje nisu enzimskog karaktera. poznato i pod imenom »aktivna sirćetna kiselina«. Pantotenska kiselina je vrlo rasprostranjena. bubrezima. sprečava slepilo miševa i depigmentaciju pacova. U nekim bakterijama (Lactobacillus bulgaris) je vezana za cisteamin ( = β– aminoetantiol) gradeći jedinjenje poznato pod imenom pantetein.6 PANTOTENSKA KISELINA R. Neke bakterije sadrže antitiaminske supstance. Nalazi se u jetri. koja sadrži antitiaminske supstance.5'–difosfata: Najvažnije jedinjenje koenzima A je acetil–koenzima A. stabilna pri za–grevanju i prema oksidacionim i redukcionim sredstvima. koje se hrane sirovim ribljim mesom ili hranom. koji se sastoji od pantetein––fosfata i adenozin–3'. β–dimetil–α. Williams je izolovao pantotensku kiselinu i dokazao. kupusu. da je ona faktor rastenja kvasca. zejtinjava supstanca. obranom mleku. U njemu je ostatak sirćetne .Zato se pojavljuju simptomi polineuritisa (=B 1 avitaminoza) kod životinja. 8. viskozna. J. U živoinjskom organizmu pantotenska kiselina je sastavni deo koenzima A. To je dinukleotid. paradajzu i kvascu. karfiolu. koji je peptidno vezan za pantoinsku kiselinu (=β. Kasnije se pokazalo da ona leči dermatitis pilića. Pantotenska kiselina je žuta. γ–dihidroksibuterna kiselina): Pantotenska kiselina se ne nalazi slobodna u prirodi. Ona je derivat β–alanina.

mleku. Osetljiv je na svetlost i prema alkalijama. piridoksal i piridoksamin.). je bela kristalna supstanca rastvorna u vodi i alkoholu.kiseline vezan za koenzim visoko–energetskom tioestarskom vezom (33. mesu. a piridoksamin amino derivat piridoksina ( = 2–metil–3–hidroksi– 4. Vitamini B6 su derivati piridina. koji u obliku acetil–koenzima A ulaze u ciklus trikarbonskih kiselina (=ciklus limunske kiseline).5 kJ/mol). Piridoksin. a acetil– koenzim A: H 3 C—CO—S—KoA. raspadaju. Piridoksal je aldehidni. Sva tri derivata se nalaze u životinjskoj i biljnoj hrani (žumancetu jajeta. Acetil–koenzim A nastaje u organizmu iz glukoze ili masnih kiselina. poznat i pod imenom adermin.7 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6) Piridoksin i njegova dva derivata. N–acetil–šećera i dr. Sam piridoksin je stabilan pri zagrevanju. dok se njegovi derivati. 8. »Aktivna sirćetna kiselina« učestvuje. u mnogobrojnim biološkim procesima kao što su: biosinteza masnih. kiselina i sterola. piridoksal i piridoksamin. imaju aktivnost vitamina B 6 .5–di (hidroksimetil)–piridin): . ribljem mesu). Koenzim A se skraćeno piše KoA–SH. nastajanje acetsirćetne kiseline kao i različitih acetiliranih derivata (acetilholina.

dekarboksilaza. piridoksal–fosfat i piridoksamin– fosfat. U toku enzimskog razlaganja aminokiselina piridoksal–fosfat gradi sa amino kiselinom intermedijerno jedinjenje tipa Schiff–ove baze. su prostetične grupe velikog broja enzima (amino–transferaza. Nastalo jedinjenje se dalje razlaže na različite načine u zavisnosti za koji je apoenzim vezan piridoksal–fosfat. a dejstvom okzidaza se oksiduje. Tako se dejstvom amino– transferaza aminokiselina transaminira. . Eksperimentalno je dokazano da piridoksal–fosfat igra bitnu ulogu i u metabolizmu nezasićenih masnih kiselina. različitih liaza i sintetaza). dejstvom dekarboksilaza gubi CO 2 i daje amin. kao i u biološkoj sintezi masti iz proteina.Fosfatna jedinjenja vitamina B 6.

koji katalizuju vezivanje CO 2 (acetil–KoA karboksilaza. jer se biotin vezuje za jedan protein belanceta (avidin) gubeći svoje vitaminsko dejstvo. Biotin je dijetalni faktor i ljudi i viših životinja. piruvat karboksilaza i dr. ali zbog toga što ga sintetišu bakterije crevne flore. Nedostatak ovog vitamina kod pacova poznat je kao »bolest belanceta jajeta«. Postojan je pri zagrevanju. Rhizobium.8 BIOTIN Biotin je poznat kao vitamin H ili koenzim R (Ko—R). rastvara se u vodi i etanolu. Biotin kristališe u obliku duguljastih. Biotin se obično nalazi vezan s lizinom (biocitin). tankih iglica. Ona se javlja kad se životinje hrane duže vremena sirovim belancetom. a ne rastvara ss u etru i hloroformu. Po svojoj hemijskoj strukturi. Staphylococcus i dr. bubrezima.) . biotin je ciklični derivat uree. On je faktor rastenja izvesnih vrsta kvasaca i bakterija: Clostridium. a naročito ga ima mnogo u jetri. a u proteinima je peptidno vezan za ε–amino grupu lizina.4–imidazolidotiofan–2–n–valerijanska kiselina).8. Biotin je prostetična grupa mnogobrojnih enzima (karboksilaza). Vrlo je rasprostranjen. koji sadrži tiofenski prsten (=2'–keto–3.). odakle je prvo i izolovan (Du Vigneaud i sar. retko dolazi do avitaminoze biotina.

Ima ih i u kvascu. U ovu grupu vitanina spada i Leucovorin. . bubrezima. labilno jedinjenje. Tako folna kiselina nekih bakterija sadrži tri. Biotin u obliku »aktivnog ugljen dioksida« učestvuje u sintezi masnih kiselina.) p–amino benzojeve kiseline.) Azotne baze pteridina. ureje. koje lako predaje CO 2 supitratu.) glutaminske kiseline. a naročito ih ima u lisnatom povrću (spanaću. Pteridini su žuti pigmenti. koja je peptidno vezana na pteroilnu grupu Vitamini ove grupe razlikuju se međusobno ili po broju ostataka glutaminske kiseline ili po strukturi pteridinskog prstena. Bakterije crevne flore nekih životinja (svinje.U toku reakcije. purina kao i u metabolizmu triptofana. koja se sastoji od pirimidinskog i pirazinskog prstena. Molekul folne kiseline sastavljen je od tri komponente: 1. Biološke fiksacije CO2 su endergonske reakcije i zbog toga se odvijaju u prisustvu davaoca energije ATP–a. Svi vitamini ove grupe su derivati pteroil–glutaminske ili folne kiseline. karfiolu) po čemu su i dobili ime (foliage = lišće). CO 2 se vezuje s biotinom gradeći „aktivni ugljen dioksid" (karboksi–biotin enzim"). oksalsirćetne kiseline. jetri. faktor rasta Leuconostoc citrovorum bakterija. kunića) sintetišu ove vitamine. 8. 2.9 FOLNA KISELINA Vitamini folne kiseline su vrlo rasprostranjeni u prirodi. koja je faktor rastenja mnogih mikroorganizama i 3. koji su prvi put izolovani iz leptirovih krila. a mnoga životinjska tkiva sedam ostataka glutaminske kiseline.

Smith). ne oslobađaju se u obliku mravlje kiseline. Posle toga dobijeni su vitamini B12 kao sporedni proizvodi iz tečnosti. poznat prvo kao faktor antiperniciozne anemije. Stabilan je pri zagrevanju u neutralnoj sredini. Pod pogodnim uslovima bakterije crevne flore mogu da sintetišu ovaj vitamin. Vitamina B 12 ima najviše u jetri. poznat pod imenom koenzim F. koja sadrži azota. koji nastaju razlaganjem histidina i serina.10 VITAMIN B12 Vitamin B12a (kobalamin).Leucovorin je redukovani oblik folne kiseline. Rastvara se u vodi. trombocita i svih drugih ćelija. zajedo sa B 12 vitaminima. imaju ulogu koenzima u biosintezi purina i timina. granulocita. jajima i mesu. koji na N 5 ima ostatak mravlje kiseline . enzima koji prenose C 1–ostatak. 8. manje u mleku. aktivan je njen tetrahidro– derivat. Zbog toga su od velike važnosti za normalni razvoj eritrocita. fosfora i kobalt. a u kiseloj i alkalnoj se raspada. To je aktivna grupa hidroksi– metil i formil–transferaza. acetonu i optički je aktivan. već se odmah vezuju za koenzim F. a u biljnoj hrani ih nema. Tako nastaje »aktivni C ₁« ili »aktivna mravlja kiselina«. izolovan je iz ekstrakta jetre 1948 g. Vitamini folne kiseline. bitnih za sintezu DNK. alkoholu. Cijankobalamin (sadrži cijanidni jon) je crveno obojena kristalna supstanca. koja ostaje posle fermentacije Streptomyces griseus i drugih specijalnih mikroorganizama. (E. Iako se folna kiselina ubraja u vitamine. L. koja je po svojoj hemijskoj strukturi N 10–formil– tetrahidrofolna kiselina. Danas se za medicinske svrhe dobijaju iz tih tečnosti veće količine vitamina B 12. . Ostaci od jednog ugljenikovog atoma.

enzima koji katalizuju premeštanje atomskih grupa unutar . Kobalamid–koenzim se vrlo teško izoluje.6–dimetil–benzimidazol i u koenzimu za 5'– desoksiadenozin. dobijaju se drugi vitamini ove grupe. Zamenom cijanidnog jona u cijankobalaminu nekim drugim anjonom. Svi sadrže prsten sličan porfirinu. Kobalamin je koenzim intramolekulskih transferaza.Struktura vitamina B 12 je vrlo komplikovana.hidroksokobalamin. Pri tome se anjon. jer se na svetlosti i u prisustvu anjona kobalt oksiduje u trovaletno stanje. Kobalt je kovalentno vezan za četiri pirolova prstena. U kobalamid–koenzimu kobalt je u dvovalentnom stanju. Naprotiv. a najlakše cijanidni jon. vezuje na mesto 5'– desoksiadenozina. Na koji načinn vitamini B₁₂ sprečavaju pojavu perniciozne anemije nije još potpuno objašnjeno. B12 c nitritokobalamin. sa kobaltom u centru. Tako je vitamin B 12 b . njegova funkcija u nizu na izgled različitih biohemijskih reakcija je poznata. za 5.

.molekula i nastajanje izomernih jedinjenja. takođe. Prisustvo kobalamin–koenzima je neophodno. pri prelazu metil– malonil–koenzima A u sukcinil––koenzim A dolazi do premeštanja —CO —S—KoA grupe: Isto tako kobalamin učestvuje u dismutaciji vicinalnih glikola u odgovarajući al–dehid. Npr. Tako npr. pri redukciji ribonukleotid––trifosfata u odgovarajuće dezoksiribonukleotid–trifosfate.

α-ketoglutarat dehidrogenaze. riboflavin. koenzim je aminotransferaza i dekarboksilaza aminokiselina. Biološka mu je funkcija – koenzim dekarboksilaze α-ketokiselina i koenzim aldehid-transferaze. i K) i one rastvorljive u vodi (tiamin. Hipovitaminoza A izaziva tzv. . piruvat dehidrogenaze. Njegov deficit izaziva pelagru. folna kiselina. Kod dece izaziva smetnje u rastu. piridoksin. Tako je potreban za aktivnost NADH dehidrogenaze u lancu disanja. inozitol i askorbinska kiselina). Niacin je derivat piridina. Uloga vitamina u metabolizmu je u tome što su mnogi od njih koenzimi ili prostetične grupe enzima. Može nastati iz triptofana. Hipervitaminoza A izaziva toksične efekte s gubitkom kose. dehidrogenaze D-aminokiselina i ksantin dehidrogenaze. Vitamin B2 (Riboflavin) se satoji iz izoaloksazina na koji je vezan D-ribitol. Vitamin B6 (Piridoksin) je derivat piridina. Čovekov organizam ne može sam sintetizovati vitamine. a prema rastvorljivosti dele se na one rastvorljive u mastima (A. nemogućnost adaptacije vida u mraku. pucanjem noktiju. Njegov deficit odražava se u raznim organima s najtežim oštećenjem neuromuskularnog sistema. Izaziva bolest beri-beri. Vitamini su hemijski veoma različita jedinjenja. već mora njih i njihove prekursore unositi hranom. D. lipoična kiselina. kokošje slepilo. tj. Vitamin A (Akseroftol) je po hemijskoj strukturi izoprenoid koji sadrži βjononski prsten na koji se nastavlja ugljenikov lanac od 9 C atoma. niacin. Nedostatak izaziva poremećaj sličan epilepsiji verovatno zbog smetnji u metabolizmu glutaminske kiseline. Biološka mu je funkcija da kao FMN i FAD sudeluje kao koenzim nekih oksido-reduktaza koje se zajedničkim imenom nazivaju flavoproteini. Vitamin B1 (Tiamin) se sastoji od pirimidinskog prstena i tiazolskog prstena koji su vezani preko kvarternog N-atoma. dermatitis.UKRATKO: Vitamini su potrebni čoveku za normalan rast i razvoj i normalno odvijanje metaboličkih procesa. E. abdominalnim tegobama. Deo je koenzima NAD i NADP. poremećaj vida. pa su potrebni za održavanje aktivnosti mnogih enzima. a ponekad i zastoj u rastu. pantotenska kiselina. cijanokobalamin. Nedostatak riboflavina izaziva pojavu fisura u uglovima usana. Nastaje iz karotina.

Vitamin C (Askorbinska kiselina) je jak reducent. Biološka mu je uloga da služi kao koenzim nekih enzima koji sudeluju u pretvaranju metilmalonil-koenzima A u sukcinil-koenzim A i sintezi metionina iz homocisteina i metiltetrahidrofolata. a kod dece rahitisom. te u pretvaranju ribonukleotida u dezoksiribonukleotide. Deficit kobalamina izaziva pernicioznu anemiju. Vitamin K (Filohinon) ima strukturu naftohinonskog prstena s bočnim izoprenoidnim lancem. što kod odraslih rezultira pojavom osteomalacije. p-aminobenzojeve kiseline i peptidno vezane glutaminske kiseline. Folna kiselina se sastoji od pteridinskog prstena. Deficit folne kiseline može se javiti kod slabe apsorpcije u crevima. Funkcija kalciferola je da pospešuje mineralizaciju kosti. Vitamin D (Kalciferol) je sterolne strukture u kojoj je B-prsten otvoren. U metabolizmu askorbinska kiselina deluje kao donor vodonika u nekim enzimskim reakcijama. Vitamin B12 (Kobalamin) je hemijski kompleksno jedinjenje koje sadrži porfirinu sličan korinski prsten s helatno vezanim centralnim atomom kobalta. . a njegov nedostatak se može dovesti u vezu sa mišićnom distrofijom. megaloblastna anemija. U deficitu se javlja makrocitna. Njegov deficit dovodi do skorbuta. metabolizmu metionina i histidina te biosintezi purina i pirimidina. Ne zna mu se tačno biološka uloga.Vitamin H (Biotin) je derivat ureje vezan s tiofanskim prstenom. Deficit ovog vitamina izaziva poremećaj u mineralizaciji kostiju. Biološka joj je uloga da služi kao koenzim enzima u metabolizmu jednokarbonskog ostatka. Isto tako nedostatak kobalamina izaziva i subakutnu kombinovanu degeneraciju leđne moždine. a svi oni imaju izraženo antioksidativno delovanje. DOPA i nekih intermedijera adrenokortikoida. Hemijski su slični hinonima s izoprenoidnim bočnim lancem. Njegov deficit izaziva sklonost krvarenju i smetnje u koagulaciji krvi. tirozina. Vitamin E (Tokoferol) je sastavljen od osam sličnih jedinjenja. jer se reverzibilno lako oksiduje u dehidroaskorbinsku kiselinu. što se postiže stimulacijom apsorpcije kalcijuma i fosfora u crevu. Biološka uloga mu je da je prostetična grupa enzima koji katalizuju karboksilacije. Ovaj vitamin je potreban za hidroksilaciju prolina.

Deficit se retko javlja. a simptomi su mu poremećaji nervnog sistema. .Pantotenska kiselina sa cisteaminom stvara pantetin koji je deo koenzima A i multienzimskog kompleksa za sintezu masnih kiselina.

.

HORMONI .

Svaki hormon ima svoje specifične funkcije. Međutim. To se može videti na već spomenutom održavanju ravnoteže vode i soli. U njima se stvaraju aktivne supstance. za normalnu funkciju organizma i odvijanje metaboličkog procesa svi endokrini i nervni faktori moraju biti usklađeni. ekscitirajući). Tako seksualni hormoni regulišu razvoj polnih karakteristika. Zato se nazivaju žlezde s unutarnjim izlučivanjem ili endokrine žlezde.1 UVOD Endokrinologija je nauka o produktima strukturno i funkcionalno specijaliziranih žlezda i njihovom delovanju u održavanju biohemijskog i fiziološkog integriteta organizma. koja u odnosu na tropni hormon predstavlja njegovu ciljnu (target) žlezdu. glukokortikoidi i adrenalin iz nadbubrežne žlezde. perifernih endokrinih žlezda. tj. Svaki tropni hormon deluje na određenu perifernu endokrinu žlezdu. Za razliku od ostalih žlezda koje svoje produkte luče putem kanalića. aldosteron iz nadbubrežne žlezde kontroliše ravnotežu vode i soli u organizmu itd. pa i tiroksin iz tiroideje. hormoni (od grčkog hormon — stimulišejući. kortikotropin i somatropin iz hipofize. osim hormona. Prema tome. Hormoni se iz žlezda izlučuju direktno u cirkulaciju s kojom se prenose u druge delove tela i tamo deluju na organizam. konstantnost hemijskog sastava krvne plazme i ostalih telesnih tečnosti. brzina cirkulacije i dilatacija odnosno vazokonstrikcija krvnih sudova. Svako narušavanje tog sklada izaziva poremećaje u regulaciji što se manifestuje u obliku raznih bolesti. normalnu funkciju organizma te kontrolišu rast i razvoj pojedinih delova tela. u održavanju balansa sudeluju krvni pritisak. 9. u čemu sudeluju inzulin i glukagon iz pankreasa. što sve reguliše nervni sistem.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE Regulacija lučenja nekih hormona obuhvata funkciju na tri nivoa. tropnih ili trofičnih hormona. Ali. . Ključnu ulogu u tome ima hipofiza koja se zato i naziva nadređena žlezda (master gland). Hormoni održavaju i regulišu celokupni metabolizam i time održavaju homeostazu. Najbolji je primer regulacija metabolizma ugljikohidrata i koncentracije glukoze u krvi. često je regulacija metaboličkih procesa rezultat delovanja više hormona. Prednji režanj hipofize (adenohipofiza) luči nekoliko tzv. zbog čega su jako vaskularizirane.9. ove žlezde nemaju takvih odvodnih kanalića nego svoje sekrete luče direktno u krv. u kojem sudeluju hormoni kore nadbubrežne žlezde. Funkcija endokrinog tesno je povezana s funkcijom nervnog sistema i samo se zajedničkom neurohumoralnom regulacijom održava konstantnost unutrašnje sredine organizma. koji deluju na lučenje drugih.

FSH) Lutropin (luteinizirajući hormon. TSH) Kortikotropin (adrenokortikotropni hormon. Na taj način hipotalamus kontroliše lučenje hipofize. a ova lučenje perifernih endokrinih žlezda. CRF) prenosi se u prednji režanj hipofize CRF stimuliše u hipofizi lučenje kortikotropina (ACTH). LH) Prolaktin (luteotropni hormon. To ćemo ilustrovati na primeru hipofizno-nadbubrežnog sistema.Tabela 9.). tzv. U hipotalamusu se stvaraju specifični peptidi. TRF-tirotropni relizing-faktor itd. ACTH) Somatropin (somatotropni hormon.Tropni hormoni i njihove ciljne žlezde Hormon prednjeg režnja hipofize Tirotropin (tiroidni stimulišejući hormon. a ovaj deluje u nadbubrežnoj (suprarenalnoj) žlezdi i stimuliše u njoj lučenje kortikosteroidnih hormona u krv.Regulacija lučenja kortikosteroida hipofizno-nadbubrežnim sistemom . hormon rasta. laktogeni hormon. STH) Folitropin (folikularni stimulišejući hormon.1 . liberini ili releasing-faktori koji se prenose u hipofizu putem hipotalamo-hipofiznog vaskularnog sistema i izazivaju u hipofizi otpuštanje odgovarajućih tropnih hormona (CRF. celi organizam jajnik jajnik mlečne žlezde Na izlučivanje hipofiznih tropnih hormona utiče hipotalamus. regulacije lučenja hormona kore nadbubrežne žlezde: neurosekret (kortikoliberin. tj.1 . LTH) Ciljna endokrina žlezda tiroideja nadbubrežna žlezda (kora) nema posebne žlezde. Slika 9. kortikotropni relizing-faktor.

U slučaju regulacije kortizola kortikoliberin (X) stimuliše ACTH (A) koji izaziva pojačano lučenje kortizola (B). a delom deluje direktno na hipofizu da luči više ACTH. a kortizol mehanizmom negativne povratne sprege deluje na smanjenje lučenja ACTH. Koliko je danas poznato. u kojem slučaju je to negativna regulacija povratnom spregom (negativni feedback). vrlo je važna ne samo u kontroli hormonalne sekrecije nego uopšteno u metaboličkim procesima. Stvoreni cAMP (naziva se još drugi glasnik. Regulacija povratnom spregom (feedback-regulacija) može biti pozitivna ili negativna. 9. Viša koncenracija kortizola u krvi deluje inhibitorno.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE Na ovaj način deluju hormoni čije je delovanje brzo. glukagon i neki peptidni hormoni kao vazopresin. Hormon menja specifični receptor na membrani tako da se adenilat-ciklaza alosterički aktivira te prevodi ATP u 3'. hemijsko delovanje hormona izaziva dve vrste reakcije: 9. Kortikotropni hormon pak sa svoje strane uzrokuje pojačanu aktivnost nadbubrežne žlezde da luči više kortikosteroida u krv. Smanjena koncentracija kortikosteroida u krvi delom stimuliše hipotalamus da luči više neurosekreta. second messenger) izaziva u ćeliji aktivaciju nekih . ili povišenje B izaziva smanjenje A. Regulacija mehanizmom povratne sprege. sniženje A snizuje B. što smanjuje lučenje ACTH i konačno kortikosteroida. Ako neki agens (stimulus) X povisuje varijablu A koja sa svoje strane povisuje drugu varijablu B. povišenje B može povratno uticati na A na dva načina: ili povišenje B uzrokuje dalje povišenje A. deluje na hipotalamus da smanji sekreciju neurosekreta.3. Naravno da se pozitivna ili negativna regulacija odnose i na suprotan slučaj. ili sniženje A snizuje B koji onda povratno povisuje A u slučaju negativne regulacije povratnom spregom. Ti hormoni stimulišu adenilat-ciklazni sistem u ćelijskoj membrani. odnosno indukciju genske aktivnosti reakcije u organizmu.Ta regulacija vrši se mehanizmom negativne povratne sprege. 5'-ciklo AMP (cAMP).3 DELOVANJE HORMONA Hormoni deluju hemijski izazivajući fiziološke aktivaciju adenilat-ciklaznog sistema i kontrolu. Regulacija povratnom spregom. u kojem slučaju je to pozitivna regulacija povratnom spregom (pozitivni feedback). tj. Takvi su hormoni insulin. i to pre svega negativna. a ovaj onda snizuje A u slučaju pozitivne regulacije. Navedeni mehanizam povratne sprege iziskuje dodatno tumačenje. što opet stimuliše lučenje ACTH iz hipofize.

propusnost Stvoreni cAMP se brzo razgrađuje u ćeliji delovanjem jedne fosfodiesteraze na AMP i zato mu je delovanje brzo i kratko.enzima i deluje na prenos u ćelijskoj membrani povećavajući membrane. 9.2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI Neki hormoni deluju na indukciju.3 .2 .Delovanje hormona na indukciju proteina .3.Delovanje hormona preko sistema adenilat-ciklaze Slika 9. Smatra se da na taj način deluju neki steroidni hormoni. tj. Kofein i teofilin su inhibitori fosfodiesteraze i time produžavaju delovanje cAMP jer sprečavaju njegovu razgradnju (tome se pripisuje i terapeutsko delovanje kofeina). Slika 9. pojačanu sintezu odredjenih proteina i enzima u ciljnom organu.

čija je aktivnost mnogo slabija.4 PODELA HORMONA Hormoni su po hemijskoj građi vrlo različiti jedinjenja. a delovanje im je zavisno upravo od hemijske strukture. prolaktin. 9. insulin. itd. odgovarajućih žlezda koje ih luče te njihovih ciljnih organa i načina delovanja prikazan je u tabeli 9. i indukcijom i aktivacijom adenilatciklaze. Najmanje promene u toj strukturi izazivaju promene u delovanju. Tako npr. adrenalin). hormone nastale od aminokiselina (tiroksin. proteinske hormone (somatropin. koji hidroksilacijom na C 16 atomu prelazi u vrlo slabo aktivni estriol.) Pregled raznih hormona.Hormon se preko citoplazmatskog receptora translocira na receptor u ćelijskom jezgru i veže s molekulom proteinskog represora koja blokira DNA. . hormoni se dele na: steroidne hormone (seksualni hormoni. koja prelazi u citoplazmu i na ribosomima služi kao kalup za sintezu proteina i enzima. Isti je slučaj s vrlo aktivnim estradiolom. Za hormone je karakteristično da deluju u vrlo malim količinama. Na taj se način DNA deblokira i omogućava sintezu informacione RNA (mRNA). glukagon). kortikosteroidi). peptidne hormone (vazopresin. tirotropin i dr. Izgleda da neki hormoni deluju preko oba navedena mehanizma. Prema građi.2. ulazak jedne metilne grupe u aminogrupu noradrenalina menja ovaj u adrenalin.

razvoj sekundarnih polnih karakteristika priprema jajne stanice za implantaciju. otpuštanje masti noradrenalin Peptidni hormoni liberini kortikotropin (ACTH) vazopresin antidiuretski hormon (ADH) oksitocin hipotalamus hipofiza (prednji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (prednji režanj) kora nadbubrežne žlezde arteriole.Tabela 9.masno tkivo delovanje simpatikusa. endokrine žlezde. etra. masti. održanje trudnoće razvoj sekundarnih polnih karakteristika metabolizam soli .antiimflamatorno. glikogenoliza.retencija Na. ciljni organi i delovanje Hormon Žlezda Ciljni organ Steroidni hormoni estrogeni (E2. glukoneogeneza metabolizam ugljenohidrata.mišići. bubrežni kanali stimulacija tropnih hormona stimulacija stvaranja i sekrecije kortikosterioda povišenje krvnog pritiska. celo telo celo telo testosteron aldosteron kortizol Aminokiselinski hormoni tiroksin (T4) trijoditironin (T3) adrenalin štitnjača štitnjača nadbubrežna žlezda (srž) celo telo celo telo stimulacija oksidacije.2 . metabolička aktivnost organa simpatički receptori. fakultativna reapsorpcija vode glatki mišići (uterus.protein.E3) progesteron jajnik (folikul) ženski akcesorni organi Delovanje proliferacija uterusa. rezistencija na infekcije jajnik (žuto telo) semenik nadbubrežna žlezda (kora) nadbubrežna žlezda (kora) ženski akcesorne reproduktivne strukture muški akcesorni organi bubrežni tubuli. transport sperme.Hormoni. mlečne žlezde) kontrakcije uterusa. laktacija .

lipogeneza povisuje koncentraciju glukoze u krvi Proteinski hormoni somatropin (hormon rasta. spermatogeneza stvaranje žutog tela. Nastavak . semenik lutropin (LH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) jajnik. semenik prolaktin (laktogeni hormone LTH. LMTH) eritropoetin sekretin pankreozimin mlečna žlezda stimulacija mlečnih žlezda i sekrecija mleka bubreg gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt koštana srž gušterača gušterača sazrevanje eritrocita izlučivanje alkalnog soka sekrecija enzima Tabela 9. izlučivanje androgena folitropin (FSH) hipofiza (prednji režanj) jajnik.2.2. bubreg. uterus razna tkiva jetra relaksacija. metabolizam glukoze štitnjača stimulacija stvaranja i sekrecije tiroidnih hormona rast folikula.STH) tirotropin (TSH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) celo telo rast. Nastavak Hormon melanotropin (melanoforni stimulišejući hormon MSH) režanj) Žlezda hipofiza (srednji koža Ciljni organ Delovanje tamnjenje kože parathormon (PTH) paratiroideja kosti. gastroin-testinalni trakt regulacija i mobilizacija kalcijuma i fosfora snižavanje kalcijuma u krvi kalcitonin (tirokalcitonin) relaksin inzulin glukagon štitnjača jajnik gušterača gušterača simfiza. metabolizam. porodaj snižavanje glukoze u krvi.Tabela 9. sekrecija estrogena i ovulacija. islučivanje progesterona.

to ukazuje da je defekt u samoj endokrinoj žlezdi. kao što je slučaj prekomernog lučenja hormona kod tumora žlezda (npr. feohromocitom). to pokazuje da je kontrolni mehanizam delatan. . Ako se posle toga smanji sekrecija kortizola ili ukupnih 17-oksosteroida. radi li se o defektu same žlezde ili o poremećaju kontrolnog mehanizma. Ako se pri tome sekrecija hormona pojača. Ako se sekrecija ne smanji. Ako se pak sekrecija hormona ne intenzivira i žlezda ne reaguje. ili sekundarni. Takav je test. a zatim meri koncentracija hormona. Stimulativni testovi rade se za ispitivanje nedovoljne sekrecije hormona. to dokazuje da nema primarnog defekta žlezde. Laboratorijski nalazi su pri tome vrlo važni. koji normalno stimuliše izlučivanje i nakon toga meri koncentracija hormona. a ako takav učinak izostane. to ukazuje da je prisutan poremećaj kontrolnog mehanizma.5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE Poremećaji hormonalnog izlučivanja mogu biti dvojaki. Ti se testovi rade kod prekomernog izlučivanja hormona. Utvrdivanje uzroka poremećaja. U tu svrhu se bolesniku daje odgovarajući preparat tropnog hormona. primarni je zadatak endokrinološke dijagnostike. Poremećaj može izazvati primarni defekt u samoj endokrinoj žlezdi. Određuje se koncentracija pojedinih hormona u krvi i urinu. Kod supresivnih testova bolesniku se daje preparat koji inhibira sekreciju ispitivanog hormona. stimulativne i supresivne testove. Uzroci takođe mogu biti dvojaki. to pokazuje da je poremećen kontrolni mehanizam hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda. na primer. Ili se luči suviše hormona ili premalo.Hormon holecistokinin Žlezda gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt posteljica Ciljni organ žučni mehur Delovanje kontrakcija i pražnjene enterogastrin želudac inhibicija sekrecije lučenje kiseline stimulacija stvaranja seksualnih hormona gastrin koriogonadotropin posteljica (HCG) želudac jajnik 9. zbog poremećaja u kontrolnom mehanizmu lučenja nekog hormona. test s deksametazonom koji inhibira izlučivanje kortikotropina. a često je potrebno izvesti i tzv.

Polni hormoni su androgeni. i 13. Catomu steroidnog prstena vezane su metilne grupe. U steroidne hormone ubrajaju se polni hormoni i kortikosteroidi. Steroidni hormoni imaju do 21 C-atom. . C-atomu sporedni lanac po kojem se pojedine grupe sterola i steroida međusobno razlikuju (tabela 9. estrogeni i progesteron.9. Na 10.6. a na 17. Taj prsten sadrži tri hidrirana šesteročlana prstena. na koje je vezan još jedan peteročlani prsten.3). fenantren. Prsteni se označavaju velikim početnim slovima. STEROIDNI HORMONI Svi steroidni hormoni imaju osnovnu strukturu koja se sastoji od ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. a C-atomi brojevima: Ova osnovna struktura steroida ima prostornu konfiguraciju stolice: Istu osnovnu strukturu imaju steroli i žučne kiseline.

Taj prostorni smeštaj supstituenata označava se prema položaju metilnih grupa (C-18.Broj C-atoma u pojedinim steroidnim jedinjenjima Dužina lanca na 17. androstana i pregnana. označava se kao β-konfiguracija i s punom crtom. te s obzirom na položaj H-atoma na C-5. i C-19. Cis-položaj. . koje leže uvek iznad ravni prstena. estrana. atomu u odnosu na ravan prstena.).3 . Ako su H i CH3 grupa obe iznad ravni prstena. Prsteni A i B imaju dva zajednička C-atoma (5. ali oni su kod prirodnih steroidnih hormona uvek u trans-obliku. iznad ravni prstena. i 10. što je vrlo važno za njihovo fiziološko delovanje. onda je to trans ili alo-izomer. dok je α-konfiguracija označena isprekidanom crtom i označava da je supstituent orijentisan ispod ravni ciklopentanoperhidrofenantrena. i CH3 grupe na C-10. Razni steroidni hormoni su derivati tri osnovna ugljovodonika. uzimaju se razni prefiksi kojima se označavaju karakteristike prstena i prisutnost supstituenata. Kada se upotrebljavaju hemijski nazivi za steroidne hormone. Isto je i s B/C i C/D-prstenima. C-atomu Ukupni broj C-atoma u molekuli 27-29 24 21 19 18 Steroli (holesterol) Zučne kiseline Kortikosteroidi i progesteron Androgeni Estrogeni 8-10 5 2 — — Trodimenzionalna struktura steroida rezultira u pojavi različitih izomera. iz kojih nastaju uvođenjem dvostrukih veza i supstituenata na mesto vodikovih atoma ili bočnog lanca na C-17. to se smatra normalnom ili cis-formom. Ako je H ispod ravni prstena. Atomu ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. postoje 2 izomerna oblika.).Tabela 9.

ili oksiketo.Tabela 9. supstituent u cis-položaju prema CH3 na C-10.4 . izomerija na nekom C-atomu koji nije zajednički dvama prstenima Δn položaj dvostruke veze u molekulu (n označava broj C-atoma na kojem je dvostruka veza) Sufiks -al -ol -on -an -en aldehidna grupa hidroksilna grupa ketonska grupa zasićeni ugljikovodonik nezasićeni ugljikovodonik .Prefiksi i sufiksi u označavanju steroida Prefiksi i sufiksi Prefiks Šta označava hidroksi.ili okso deoksi-ili dezoksidehidrodihidro- prisutnost hidroksilne grupe prisutnost ketonske grupe zamena OH-grupe s vodonikom gubitak vodonikovih atoma sa susednih C-atoma adicija dva vodonikova atoma prostorna konfiguracija supstituenta cistransαβepi- prostorna konfiguracija supstituenta supstituent u trans-položaju prema CH3 na C-10.

17p-diol/ C18 5β-estran Estratrien /Estra-1. To su jedini steroidi koji poseduju aromatični prsten /A/ 5α —estran Estradiol .5/10/ trien-3.Broj C atoma Matični ugljovodonik Hormon Napomena Estran ima samo jednu CH3 grupu i nema bočnog lanca.5/10/-trien Androstan nema bočnog lanca na C —17. Ima dve CH3 grupe 5a-androstan Androsteron /3α — hidroksi — 5α — androstan— 17 —on C19 5β-androstan Etiokolanolon /3α-hidroksi-5β-androstan -17-on Broj C Matični ugljovodonik Hormon Napomena .17β /Estra-1.3.3.

20-dion). i 21.3. 17.17p-diol/ C21 5β-pregnan Pregnandiol /5β . i C-5.6. 21-trihidroksipregn-4-en-3. da je između C-4. 17α.1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA Steroidni hormoni nastaju iz holesterola. 9.5/10/ trien-3. dok je OH na 17.20-dion (kortizol) Iz navedene hemijske oznake za kortizol vidi se da su na osnovnom pregnanskom ugljovodoniku (pregn) tri vodonika zamenjena hidroksilnim grupama u položaju 11.4 .3α. i to da je OH na 11.Osnovni ugljovodonici i hormoni koji iz njih nastaju Upotrebu navedenih prefiksa i sufiksa prikazujemo na primeru kortizola: 11β.pregnan . a kako biosinteza holesterola započinje od acetata. atoma dvostruka veza (4-en) te da su na trećem i dvadesetom C-atomu dve ketonske grupe (3. C- atomu u α-položaju.20α diol / Slika 9. C-atomu u β-položaju.atom a Pregnan ima dve CH3 grupe i etilnu grupu na C-17 koja je u cis položaju prema metilnim grupama 5α —pregnan Estradiol .17β /Estra-1. to se acetat i holesterol podjednako mogu smatrati .

a delovanjem 20. Dehidrogenaze katalizuju reverzibilne oksidoredukcijske reakcije u kojima sudeluju NAD ili NADP.2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE Kora nadbubrežne žlezde luči niz hormona. Bočni lanac holesterola na 17. Delovanje tih enzima može se videti na primeru stvaranja progesterone. koji osim konjugacije obuhvata procese hidroksilacije i dehidrogenacije. Upravo o prisutnosti pojedinih enzima u pojedinim od navedenih endokrinih žlezda zavisi koji se hormoni sintetizuju u toj žlezdi. 9. jer samo kora nadbubrežne žlezde sadrži dve hidroksilaze. Izomeraze kataliziraju premeštaj dvostruke veze. Osim ovih hidroksilaza. i 22. 11 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. Delovanjem 17. jajnicima i semenicima steroidni se hormoni stvaraju od acetata ili holesterola nizom reakcija u kojima sudeluju razni enzimi iz grupe hidroksilaza. Pod kontrolom hipotalamusa iz adenohipofize se izlučuje kortikotropin (ACTH). C-atoma. te se tako konjugovani izlučuju iz tela urinom. pa nastaje pregnenolon steroid s 21 C-atomom. C-atoma u poziciju između 4. Metaboličkim se procesima hormoni većinom inaktiviraju. 3 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. i 6. C-atomu otcepljuje se katalitičkim delovanjem desmolaza. U nadbubrežnim žlezdama. izomeraza i desmolaza (liaza). i 5.5. Posebno je važna Δ-ketosteroid-izomeraza koja premešta dvostruku vezu izmedu 5. 20desmolaze otcepljuje se celi lanac pa nastaju androgeni. C-atoma. za sintezu kortizona i kortizola potrebna je i 17 α-hidroksilaza. Tako postoje 3 a -hidroksisteroid dehidrogenaza. 17 α-hidroksisteroid dehidrogenaza i dr. -Biosinteza progesterona iz holesterola U jetri se steroidni hormoni konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom. Tako se kortikosteroidi stvaraju samo u nadbubrežnoj žlezdi. čime im se povećava rastvorljivost u vodi. odnosno njihove redukovane forme. steroidi s 19 Catoma. 22 desmolaze razlaže se veza izmedu 20. Metabolizam steroidnih hormona. odvija se najvećim delom u jetri. Slika 9. potrebne za sintezu kortikosterona. koji stimuliše nadbubrežnu žlezdu na stvaranje nekoliko .6.pretečama steroida. dehidrogenaza. 11-hidroksilazu i 21-hidroksilazu. a manjim i u bubregu te gastrointestinalnom traktu.

koji se inače većim delom stvaraju u testisima (androgeni) i ovariju (estrogeni. osim aldosterona kojem je metilna grupa na C-13. . Svi kortikosteroidi sadrže 21 C-atom. tu se manjim delom stvaraju još androgeni. atomu i na C-17. te svi imaju dvostruku vezu između 4 i 5 atoma (Δ4). uz kortikosteroide koji se stvaraju samo u korteksu nadbubrežne žlezde. progesteron). atomu zamenjena aldehidnom grupom. Svi imaju metilne grupe vezane na C-10. Međutim. ketonsku grupu na C-3. i C-13. estrogeni i progesteron. bočni lanac — CO —CH2OH u β-položaju. atomu. atomu još OHgrupu u a-položaju te ketonsku ili β-hidroksi grupu na 11-atomu.hormona što ih zajednički nazivamo kortikosteroidi. Neki imaju na C-17.

razgradnje lipida i proteina imaju sledeći glukokortikoidi: kortikosteron. suprotno insulinu. Catomu kod aldosterona. dele se na glukokortikoide i mineralokortikoide.Slika 9. Kortikosteroidi ispoljavaju regulatorno delovanje na metabolizam ugljenohidrata. Fiziološko delovanje na metabolizam ugljenohidrata. soli i vode. i 17. ugljinikovom atomu. Prema tome na koji od tih procesa deluju. kortizol i kortizon. Te razlike u biološkoj aktivnosti uzrokovane su supstituentima na 11.Hemijska struktura kortikosteroida Razni kortikosteroidi. 11dehidrokortikosteron. i to u smislu stimulacije glukoneogeneze. Mineralokortikoidi su aldosteron i 11-dezoksikortikosteron. odnosno 13. imaju različito fiziološko delovanje. Oni kontrolišu promet vode i soli. delujući na prolaz natrijuma i kalijuma kroz ćelijske .6 . iako su strukturno svi vrlo slični.

Kontrola aldosterona nije samo zavisna od ACTH. atomu u kortikosteron. atomu nastaje 17β-hidroksipregnenolon. nego i od jetrenog angiotenzina i bubrežnog renina. Ako na progesteron prvo deluje 17 α-hidroksilaza. pa svi oni mogu biti prekursori kortikosteroida. Hormone koji nastaju tim putem određujemo zajedno kao tzv. Ova se reakcija odvija tako da se deo bočnog lanca holesterola otcepi katalitičkim delovanjem enzima 20. U biosintezi ovih hormona sudeluje niz enzima. 17-oksogene steroide. atomu prelazi u 11-deoksikortikosteron. koji daljnjom hidroksilacijom prelazi u 11-dezoksikortizol i ponovnom hidroksilacijom u kortizol. atomu prelazi u aldehidnu grupu i tako nastaje aldosteron. pregnenolon i progesteron su na raznim stupenima u metaboličkom procesu od acetata. Zato se još nazivaju salt and water-hormonima. Nemaju bočnog lanca na C-17. Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Svi hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju preko holesterola iz aktivnog acetata. na reapsorpciju natrijuma i ekskreciju kalijuma u bubrezima. Jedan je put da dehidrogenacijom i izomerizacijom pregnenolon prelazi u progesteron.22-dezmolaze. Drugi put je da hidroksilacijom pregnenolona na C-17. a deluju i anabolički. a ovaj daljnjom hidroksilacijom na C-ll. Kortizol konačno prelazi u kortizon.membrane.20-desmolaze iz ovog nastaju androgeni. te delovanjem 18-hidroksilaze i 18-dehidrogenaze njegova metilna grupa na C-18. koji hidroksilacijom na C-21. koji umesto hidroksilne grupe na C-ll. Delovanjem 17. Holesterol. Od navedenih kortikosteroida samo koncentracija kortizola deluje pomoću mehanizma negativne povratne sprege na lučenje ACTH. nastaje iz progesterona 17α-hidroksiprogesteron. i to prvo . Od pregnenolona daljnje reakcije mogu teći u dva smera. koji svojim delovanjem na krvni pritisak sudeluju u regulaciji prometa vode i soli. Holesterol nastao iz acetata preko mevalonske kiseline. Glavni androgeni hormoni nadbubrežne žlezde su androstendion i dehidroepiandrosteron. prelazi u pregnenolon. atomu ima ketonsku grupu. atomu pa sadrže samo 19 C-atoma. androgena i estrogena. Ta dva hormona ispoljavaju samo blago androgeno delovanje.

kojeg ima u plazmi oko 6% ukupnog kortizola. Isto se tako u nedostatku 21-hidroksilaze ne stvara aldosteron. atomu. U pomanjkanju 21-hidroksilaze. Ti se androgeni odredjuju zajedno kao 17-oksosteroidi . Kortizol se luči pet do deset minuta nakon stimulacije ACTH-om. što dovodi do gubitka Na i CI. . Tu se uz Δ4-5βreduktazu i 3α-dehidrogenazu redukuje dvostruka veza izmedu 4. Transkortin se stvara u jetri. koji nastaju daljnjom redukcijom keto-grupe na C-20. Cortisol binding globulin). a ovaj delovanjem 17-β dehidrogenaze u testosteron. i 5. te nastaju tetrahidroderivati (3α-hidroksi-5β-dihidro jedinjenja) koji se konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom i izlučuju mokraćom.dehidroepiandrosteron koji izomerizuje u androstendion. salt loosing sindroma. Hipotalamus. a na isti se način metaboliziraju kortizon. ovaj se poslednji nekontrolisano luči i stimuliše nadbubrežnu žlezdu izazivajući njezinu hiperplaziju i pojačano stvaranje drugih C-21 hormona i androgena. koja katalizira prelaz 17α-hidroksiprogesterona u kortizol. atomu. Na slici 9. Kortizol se u plazmi nalazi delom vezan za albumine i jedan α-globulin koji ga-specifično veže i naziva se transkortin (CBG. Osim toga. Navedeni se metabolitički put menja u slučaju deficita enzima potrebnih za normalnu sintezu kortikosteroida. Fiziološki je aktivan samo slobodni. te malo 11-oksi ili 11-keto17-ketosteroida. adenohipofiza i kora nadbubrežne žlezde čine tzv. a duži naveče. Testosteron se redukuje i dehidrogenizuje u androsteron odnosno etioholanolon.8 prikazan je metabolizam kortizola.Razmaci u lučenju ACTH kraći su ujutro. nastaje tako pregnantriol i nje-govi derivati. Time se osigurava dovoljno kortizola u cirkulaciji. tzv. kada se zbog toga stvara više metabolita koji se pod normalnim uslovima inače stvaraju samo u vrlo malim količinama. Na kraju androstendion i testosteron aromatizacijom A-prstena mogu preći u estron ili estradiol. C-atoma i keto-grupa na C-3. Takav je slučaj u adrenogenitalnom sindromu. 11-dezoksi kortizol i 11dezoksikortikosteron. nevezani kortizol. aldosteron. kortikosteron. atomu. Izlučuje se i nešto heksahidro-jedinjenja ili kortola. Metabolizam hormona kore nadbubrežne žlezde Inaktivacija i razgradnja kortikosteroida zbiva se u jetri. Kortikosteroidi u krvi Od svih 17-hidroksikortikosteroida u krvi na kortizol otpada oko 80%. budući da se ne stvara kortizol koji negativnom povratnom spregom koči izlučivanje ACTH. koji nastaju otcepljenjem lanca na C-17. osovinu hipotalamushipofiza-nadbubrežna žlezda. ACTH se iz hipotalamusa pod uticajem kortikoliberina (CRF) izlučuje periodično. Njegova je funkcija da štiti kortizol od inaktivacije i konjugacije u jetri.

Biosinteza hormona nadbubrežne žlezde .7 .Slika 9.

dok podaci o dnevnom izlučivanju kortikosteroida u urinu daju uvid u funkclju kore nadbubrežne žlezde. . Estrogeni u trudnoći. pri uzimanju kontraceptiva i terapiji.Slika 9. a najniža pre spavanja. između 7 — 9 sati.8 – Metabolizam kortizola Zato je koncentracija kortizola u plazmi veća ujutro. ali je taj kortizol vezan i nije fiziološki aktivan. Taj se ritam gubi kod hiperfunkcije nadbubrežne žlezde. Određivanjem koncentracije u plazmi utvrđuje se intenzivnost lučenja i delovanja na tkiva. pa zato i koncentracije kortizola. izazivaju porast koncentracije transkortina u plazmi. Kortikosteroidi se određuju i u krvi i u urinu.

Stvaranje pregnantriola i njegovih derivata u adrenogenitalnom sindromu zbog deficita 21-hidroksilaze i blokiranog pretvaranja hidroksiprogesterona u kortizol .Slika 9.9 .

a deksametazon ne suprimira koncentraciju u serumu. za razliku od mogućih normalnih vrednosti kod hiperfunkcije hipofize ili adenoma nadbubrežne žlezde. ili amiloidoze. iako se može ujutro naći i normalna koncentracija. Kod Cushingova sindroma jutarnje su i večernje koncentracije povišene. potrebnih za sintezu kortizola. a hipofunkcija može biti primarna zbog poremećaja same nadbubrežne žlezde ili sekundarna zbog nedostatka ACTH i poremećaja kontrolnog mehanizma. što je slučaj kod Cushingova sindroma. izostaje ritam lučenja. Disfunkcija nadbubrežnih žlezda u adrenogenitalnom sindromu rezultat je deficita pojedinih enzima. do čega dolazi kod bazofilnog adenoma hipofize te ektopičnog stvaranja ACTH u bronhijalnom adenomu ili karcinomu. da bi se ispitao ritam lučenja. Laboratorijski nalazi u bolestima nadbubrežne žlezde Krv za odredivanje kortizola ili 17-hidroksikortikosteroida uzima se u 8 ili 9 sati ujutro i oko 20 ili 23 sata naveče. Međutim. osim ako je uzrok bolesti hiperfunkcija hipofize. posledica je propadanja kore nadbubrežne žlezde zbog tuberkuloze. Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde mogu izazvati hiperfunkciju ili hipofunkciju žlezde. adenomu pankreasnih ostrvaca multiplih endokrinoloških adenoma ili Zollinger-Ellisonova sindroma Hiperaktivnost suprarenalnih žlezda može rezultirati i pojačanim lučenjem aldosterona u primarnom aldosteronizmu (Connov sindrom) ili prekomernim izlučivanjem androgena kod hiperplazije ili karcinoma nadbubrežne žlezde. androgenih hormona i ACTH te supresivni i stimulativni testovi važni su za evaluaciju funkcije nadbubrežne žlezde i hipofize. Addisonova bolest. Uzrok toj bolesti može biti karcinom ili adenom kore nadbubrežne žlezde ili hiperplazija nadbubrežnih žlezda zbog prekomernog lučenja ACTH. Sličnu sliku u urinu daju i 17-oksosteroidi. Izlučivanje 17-oksogenih steroida jako je povećano u urinu ako je uzrok bolesti karcinom nadbubrežne žlezde ili ektopično lučenje ACTH (adenom bronha). Slobodni kortizol ili 11hidroksikosterodi su povišeni u urinu. Hipofunkcija nadbubrežne žlezde. . Hiperfunkcija nadbubrežne žlezde očituje se u prekomernom lučenju kortizola. Normalna je koncentracija kortizola u serumu uveče oko polovine koncentracije ujutro. idiopatske atrofije kao posledice autoimunih procesa. infekcije ili metastaza u nadbubrežnoj žlezdi.Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde Određivanje kortikosteroida.

U oba slučaja koncentracija je kortizola odnosno 11-hidroksikortikosteroida u serumu niska. Takode. pa to izaziva gubitak natrijuma u urinu i često hiponatremiju.4 . bilo u hipotalamusu. a isto tako i izlučivanje 17-oksogenih i 17-oksosteroida. Koncentracija mu je jako snižena u tumoru nadbubrežne žlezde. tj.Za difefenciranje uzroka Cushingova sindroma vrlo je korisno odredivanje koncentracije ACTH u serumu. Kod hipofunkcije nadbubrežne žlezde treba utvrditi je li hipofunkcija primarna. dok je kod sekundarne hipofunkcije ACTH u serumu snižen. dok kod hiperplazije reakcija je normalna ili malo intenzivnija. Za diferencijalnu dijagnozu ključni je test odredivanje koncentracije ACTH u serumu. stimulacijom s ACTH ili tetrakozaktrinom kod Addisonove bolesti izostaje reakcija. Osim tih endokrinoloških testova za dijagnozu Addisonove bolesti važno je određivanje elektrolita. Addisonova bolest. U krizama kod te bolesti postoji deficit aldosterona. tumor) u hipofizi. ili sekundarna. Pregled biokemijskih promena i karakterističnih nalaza u poremećajima funkcije nadbubrežne žlezde prikazan je u tabeli 9. ili umereno povišena ako je uzrok bolesti poremećaj hipofize. dok je osetno povišena ako je uzrok bolesti ektopično stvaranje ACTH. dok u sekundarnoj hipofunkciji reakcija nastupa tek postupno. U Addisonovoj je bolesti koncentracija ACTH visoka zbog niske koncentracije kortizola u serumu (kontrola povratnom spregom). pa se ponekad ne može ni registrovati. ako je uzrok karcinom ili adenom nadbubrežne žlezde. a reakcija obično izostaje. hiperkalemiju i metaboličku acidozu. bilo da je poremećaj (npr. Stimulacija s ACTH ili tetrakozaktrinom ne izaziva reakciju u slučaju tumora nadbubrežne žlezde. Test s metopironom obično izaziva pojačano izlučivanje kortikosteroida mokraćom ako je Cushlngov sindrom izazvan hiperplazijom nadbubrežne žlezde.

.

a tu aktivnost odreduje OH-grupa na C-17.10 . atomu u βpoložaju. koja luči hormon što stimuliše intersticijske ćelije (LH) testisa na stvaranje androgena. nadbubrežnoj žlezdi i jajniku. epitestosteron. i 5. Izlučuju se pod kontrolom hipofize. imaju dvostruku vezu izmedu 4. Androgeni se stvaraju u semenicima. atomu. osim u testisima i nadbubrežnoj žlezdi. Po hemijskoj strukturi. Promenom prostornog položaja ove hidroksilne grupe u α-položaj. poseduju samo oko 12 % odnosno 10 % biološke aktivnosti testosterone. i u ovariju. atomu imaju hidroksilnu ili ketonsku grupu.Hemijske strukture androgena Biološki je najaktivniji testosteron. Slika 9. Biološka aktivnost im zavisi od suptituenta na C-17. androstendion. Neki od ovih hormona. to su steroidi s 19 C-atoma. androstan i dehidroepiandrosteron.7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI Androgeni deluju na polni sistem muškaraca i uzrokuju razvoj muških sekundarnih polnih karakteristika. dok se dehidroepiandrosteron stvara samo u nadbubrežnoj žlezdi. kao što je to kod epitestosterona. C-atoma. jako se smanjuje aktivnost dok ketonsku grupu. . Androstendion se stvara. a na C-3. Testosteron se stvara uglavnom u semenicima. Glavni androgeni hormoni su testosteron.9. ali ne svi.

koji se može dalje oksidovati u . Na isti se način u nadbubrežnoj žlezdi iz_17αhidroksipregnenolona sintetizuje dehidroepiandrosteron. Katalitičkim delovanjem 17.Biosinteza androgenih hormona Kao što je prikazano na slici 9. iz acetata i holesterola koji su zajednički prekursori svih steroidnih hormona. atomu hidroksiprogesterona i nastaju androgeni.20-dezmolaze odvaja se bočni lanac na C-17. androstendion i preći u testosteron. androgeni nastaju preko pregnenolona i progesterona. Androstendion se dalje redukuje u testosteron delovanjem 17 βhidroksisteroidne dehidrogenaze. a ravnoteža reverzibilne reakcije u testisima pomaknuta je u smeru stvaranja testosterona. dok je u ovariju jako pomaknuta u smeru stvaranja androstendiona. Ova zadnja reakcija je reverzibilna.11.

Slika 9.Biosinteza androgenih hormona .11 .

dok se androsteron.. a na dehidroepiandrosteron izomeraza i 3β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. koji se dalje metabolizuju u tetrahidroderivate. kao što se vidi. Katalitičkim delovanjem 3β- hidroksisteroid dehidrogenaze nastaje pak epiandrosteron s OH-grupom na C-3. Svi ti metaboliti androgena u urinu nazivaju se zajedničkim imenom 17. C-atoma i dehidrogenacijom na C-3. atomu nastaju 2 izomera: a -izomerni oblik ili androsteron i etioholanolon koji ima H na C-5. etioholanolon i 11-oksigenirani 17-oksosteroidi izlučuju većinom kao glukuronidi. te se kao sulfati i glukuronidi izlučuju urinom.Metabolizam androgenih hormona Testosteron i dehidroepiandrosteron prelaze. Biološki je aktivan samo slobodni testosteron. u androstendion.oksosteroidi (17-ketosteroidi. Redukcijom dvostruke veze u androstendionu između 4. androsteron i 11β-hidroksiandrostendion. Delovanjem 11-hidroksilaze metabolički nastaju 11-oksigenirani 17ketosteroidi. Dehidroepiandrosteron se konjuguje sa sumpornom kiselinom. i 5. a ovi mogu nastati i iz kortizola i kortizona. Pri tome na testosteron deluje 17β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. . atomu u β-položaju. atomu u β-položaju.) U krvi je oko 98 % (muški) do 99 % (žene) cirkulirajućeg testosterona vezano za albumine i globuline. U jetri se metaboliti androgena konjuguju sa sumpornom ili glukuronskom kiselinom.

Metabolizam androgena .Slika 9.12 .

njegova je koncentracija zavisna od funkcije Leydig-ovih ćelija. Izlučivanje androsterona i etioholanolona. klomifenom ili lutropinom (LH). onemogućenog stvaranja kortizola. U žena je u Addisonovoj bolesti to sniženje još jače izraženo. te samog testosterona u serumu ukazuje na funkciju testisa. ipak u nekim slučajevima valja odredivati oboje. androgeni obično potiču iz ovarija. a izlučivanje 17-oksosteroida normalno ili malo povećano. koji je kod blokirane 11β-hidroksilacije i. Za dijagnozu adrenogenitalnog sindroma važan je odnos 17-ketosteroida i 11 β-oksigeniranih -17ketosteroida. te kod hiperplazije i karcinoma nadbubrežne žlezde muškaraca i žena. Kod žena je povišen u hirsutizmu i virilizmu zbog tumora nadbubrežne žlezde i ovarija te kod bolesti policističnih jajnika. Medutim. Kod žena nastaje metabolički iz ostalih androgena i zavisi od funkcije nadbubrežne žlezde i ovarija. Budući da se testosteron u muškarca stvara i izlučuje iz testisa. a u žena oko 1.10 —0. pa se pretrage proširuju i na određivanje pojedinih androgena. Povećano izlučivanje 17-oksosteroida pojavljuje se u muškaraca kod tumora testisa. Smanjeno izlučivanje 17-oksosteroida nalazi se u muškaraca u primarnom (Klinefelterov sindrom) i sekundarnom hipogonadizmu (panhipopituitarizam) te u Addisonovoj bolesti. human choriogonadotropic hormone). Povišena koncentracija testosterona nalazi se u malignim tumorima testisa i hiperplaziji te u tumoru nadbubrežne žlezde kod muškaraca i žena. a žene oko 35 μmola dnevno .62). dok je izlučivanje dehidroepiandrosterona pokazatelj funkcije nadbubrežne žlezde. . Stimulativni testovi provode se stimulacijom korionskim gonadotropinom (HCG. Ako je testosteron u serumu visok. nalazi ukupnih 17-oksosteroida u urinu nisu uvek dovoljni za diferencijalnu dijagnostiku disfunkcije gonada ili nadbubrežne žlezde te ovarija. povećan (normalno 0. Radioimunološki testovi omogućuju danas i određivanje testosterona u krvnom serumu. u žena s hirsutizmom i virilizmom ovi mogu biti posledica tumora ovarija. dok su kod karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde i testosteron u serumu i 17-oksosteroidi u urinu visoki. Naprimer.7 nmol/L. Muškarci normalno izlučuju oko 45 μmola.Dijagnostičko značenje ispitivanja androgenih hormona Izlučivanje androgenih hormona i njihovih metabolita u urinu daje uvid u funkciju muških gonada. karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde. Testosterona u serumu muškaraca ima prosečno oko 23 nmol/L. u impotenciji prvi znak poremećaja u osi hipotalamus-hipofiza i poremećene kontrole lučenja androgena. Testosteron je u serumu muškaraca snižen u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu različite geneze (Klinefelterov sindrom i druge hromosomalne promene. gonadotropina (LH) i stimulativne testove te na određivanje testosterona u serumu. Ta jedinjenja u urinu nazivamo zajedničkim imenom 17oksosteroidi. zbog toga. a njegova niska koncentracija je. jer je u njih nadbubrežna žlezda relativno više zastupljena kao izvor androgena. Takođe je snižena koncentracija testosterona u zakasnelom pubertetu dečaka. enzimski defekti sinteze androgena). hipopituitarizam. kao i u funkciju nadbubrežne žlezde u oba spola. a u žena u hirsutizmu odnosno virilizmu. osim niskog gonadotropina. Vidimo da promene koncentracije serumskog testosterona i urinom izlučenih 17-oksosteroida uglavnom koreliraju. koji nastaju pre svega u semenicima.

placenta nema potrebnih enzima za sintezu estrogena iz prekursora acetata. Daljnji put biosinteze estrogena odvija se na taj način da se prsten A steroidne strukture aromatizuje. ipak je put nastanka estradiola iz testosterona važniji. nego koristi već stvoreni testosteron i androstendion u organizmu majke ili fetusa.8 ŽENSKI POLNI HORMONI . Međutim. pa je glavni prekursor placentarnog estradiola 16αdehidroepiandrosteron koji luči suprarenalka fetusa kao sulfatni konjugat. placenta poseduje i vrlo aktivnu sulfatazu i Δ53β-hidroksisteroid dehidrogenazu-izomerazu potrebne za hidrolizu konjugovanog 16α-hidroksidehidroepiandrosterona i pretvaranje Δ5 u Δ4 derivat. 4-dien spontano se aromatizuje u estradiol-17β. nastaje dvostruka veza. govorimo o fetoplacentarnoj jedinici koja stvara estriol. pa se C-19. i vodonik sa C-l.9.ESTROGENI Biosinteza estrogena Estrogeni nastaju na jedinstvenom putu biogeneze steroidnih hormona iz acetata preko holesterola i progesterona. holesterola i progesterona. Pri tome se prvo hidroksiluje CH3 grupa na C-19. nego se ta nalazi u suprarenalci i jetri fetusa. koji se tek metabolizuje u krajni svoj produkt estriol. Na analogan način nastaje iz androsten-diona estron. Tako placenta prima već gotovi prekursor hidroksiliran na C-16. a izlučivanje estrogena tokom trudnoće postupno raste i do deseterostrukih količina. Kako se u fetusu stvara prekursor 16a-hidroksidehidroepian-drosteron sulfat. i C-10. Nastali 3okso-androst-l(10). a mogu nastati i iz androgena. a izmedu C-l. Biosinteza estrogena u trudnoći razlikuje se od one u negravidnih žena. placenta najvećim delom luči već stvoreni estriol. pa je izlučivanje estriola u urinu dobar pokazatelj fetoplacentarnog statusa. Na 19-oksotestosteron deluje zatim enzim 10. . atoma otcepljuju kao formaldehid. a u placenti nastavlja daljnje pretvaranje u estriol. Placenta ne poseduje ni enzim 16αhidroksilazu. U trudnoći ie glavni izvor estrogena placenta.19 desmolaza. Iako su reakcije izmedu testosterona i androstendiona kao i estradiol-17β i estrona reverzibilne. Zato će poremećaji u fetusu ili u placenti rezultirati smanjenom produkcijom estriola. atomu. U posteljici se samo izvodi aromatizacija A-prstena za koju posteljica poseduje potrebne enzime. Sinteza progesterona i testosterona već je pre opisana. Time nastaje 19hidroksitestosteron na koji dalje deluje enzim 19-oksidaza i prevodi ga u 19-oksotestosteron. I dok se u jajniku najvećim delom stvara estradiol-17β. što katalizira enzim 19-hidroksilaza. Osim enzima potrebnih za aromatiziranje A-prstena. atomu potreban za stvaranje estriola.

Slika 9.Biosinteza estrogena .14 .

Stvaranje estriola tokom trudnoće .Slika 9.15 .

Koncentracija estradiola-7β tokom ciklusa pokazuje 2 maksimuma. Nakon toga počinje polagano rasti. 2-hidroksiestradiol. a imaju kliničko značenje i u trudnoći i za procenu funkcionalnog stanja jajnika negravidnih žena.17-epiestriol (16β-OH i 17α-OH) iz njihovih prekursora 16α-hidroksiestrona i 16βhidroksiestrona. a nakon toga sledi ponovni porast kad se stvori . a dijagnostički značaj nekih od tih jedinjenja nije još ni danas sasvim jasan. Drugi put je oksidacija estriola u 16-okso-estradiol-17β kao i stvaranje l6β-hidroksiestrona koji se redukuje u 16-epiestriol. u kojem se stvara niz derivata koji su otkriveni tek zadnjih nekoliko godina. pa daje korisne podatke o ovarijalnoj funkciji u negravidnih žena. Metaboliziranjem se takođe stvaraju 17-epiestriol (17α-hidroksi-jedinjenje) i 16. Krajnji metabolički produkti se konačno konjuguju u jetri s glukuronskom ili sumpornom kiselinom. koji se najvećim delom redukuje direktno u estriol. atomu i da se tako stvaraju katehol-estrogeni (2-hidroksiestron. Koncentracija estrona u serumu se tokom menstrualnog ciklusa ne menja znatnije zbog njegova ekstragonadalnog stvaranja. Posle ovulacije koncentracija estradiol-17β se snizuje. estradiol-17β oksiduje se u estron. dok se u trudnoći.Metabolizam estrogena Metabolizam estrogena dosta je složen proces. da bi dosegla maksimum dan pre otpustanja LH. pa postaju bolje rastvorljivi u vodi i kao takvi mogu se izlučivati u urinu. Smatra se da upravo porast estradiol-17β pospešuje otpuštanje LH. a ovaj se dalje hidroksilira u 16α-hidroksiestron. ali stvaranje ova dva epimera estriola je neznatno. Dijagnostički se najvredniji podaci dobijaju određivanjem biološki najaktivnijeg estrogena. estradiola-17β. 2-hidroksiestriol i njihovi odgovarajući metoksi derivati). jer nastaje uglavnom iz estradiola. kao što smo videli. estriol stvara iz fetalnog 16 ahidroksidehidroepiandrosterona. Takođe nema većeg značaja ni određivanje koncentracije estriola u serumu tokom ciklusa. koji se luči iz jajnika. U poslednje se vreme utvrdilo da se estron u negravidnih žena metabolizira dalje i hidroksilacijom na C-2. Kliničko značenje Estrogeni se određuju u serumu i urinu. pa nema nekog većeg kliničkog značenja. Tokom prvih 6-7 dana ciklusa koncentracija estradiola-17β u serumu je uglavnom niska i konstantna. Taj metabolički put je intenzivniji u hipertireoidizmu. Direktna hidroksilacija estradiola u estriol je neznatna.

Snižena koncentracija estradiola-17β nalazi se u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu i Turnerovu sindromu. Sadrži keto-grupu na C-3. koji uzrokuju njegovu biološku aktivnost. pa se na osnovu koncentracije u serumu može odrediti i starost fetusa.žuto telo. Radikal CH3CO. Određivanje estrogena posebno je važno u žena u trudnoći za ocenu placentarne funkcije. Zadatak progesterona je da pripremi uterus za primitak muških semenih ćelija kao i da kasnije reguliše trudnoću. nedelja trudnoće. ali tokom lutealne faze ciklusa ostaje ipak malo viša nego u proliferativnoj fazi. atoma. Abnormalnosti u koncentraciji serumskog estradiola-17β nalaze se i pri poremećaju menstrualnog ciklusa u žena. 9. a za vreme trudnoće je glavni izvor tog hormona placenta. a može se gdekad naći i u cirozi jetre. Abnormalno visoka koncentracija estriola u serumu upozorava na opasnost prevremenog porođaja. jer je koncentracija najviša tokom 35-36. atomu i dvostruku vezu izmedu C-4. Posle ovog drugog maksimuma koncentracija se ponovno smanjuje. Kod negravidnih žena progesteron se stvara i luči iz žutog tela (corpus luteum). U tu se svrhu najviše određuje estriol u urinu.koji se nalazi na C-17.9 PROGESTERON Progesteron je steroid s 21 C-atomom. jer se progesteron stvara kao intermedijer tokom biosinteze kortikosteroida i androgenih hormona. ali u nekim slučajevima i u serumu. To je ženski polni hormon koji zajedno s estrogenima sudeluje u regulaciji menstrualnog ciklusa. i C-5. Nešto malo progesterona stvara se i u suprarenalci i testisima. ginekomastiji i tumorima koji produciraju estrogene. nekonjugovani estriol raste u serumu tokom trudnoće. Patološki povećane koncentracije nalaze se u feminizaciji kod muškaraca. . atomu nije toliko važan za njegovo biološko delovanje. Slobodni.

Zatim se redukuje keto-grupa na C-3. atomu. C-atoma. Redukciju keto-grupa kataliziraju 3a-hidroksisteroid dehidrogenaza i 3β-hidroksisteroid dehidrogenaza. Katalitičkim delovanjem Δ-4-5β-reduktaze nastaje pregnandion. atomu te dvostruka veza (Δ4). Kao konačni produkt najvećim delom stvara se pregnandiol koji se u jetri konjuguje s glukuronskom kiselinom i kao takav izlučuje urinom. a delovanjem Δ-4-5a-reduktaze njegov izomer alopregnandion. odnosno 20a i 20β-hidroksisteroid dehidrogenaza. pa nastaju pregnandion i alopregnandion. Redukcijom keto-grupa i dvostruke veze nastaju uvek po 2 izomera koji se razlikuju po prostornoj orijentaciji vodonika na C-5. U tim procesima redukcije sudeluje nekoliko enzima. Nastali progesteron se zatim redukuje. . i 5. redukcijom na C-20 atomu nastaju pregnandiol i alopregnandiol. te konačno. pa nastaju pregnanolon i alopregnanolon.Biosinteza i metabolizam progesterona Progesteron nastaje iz acetata preko holesterola i pregnenolona. Tokom metaboliziranja progesterona prvo se redukuje dvostruka veza izmedu 4. atomu. pa nastaju izomeri s OHgrupama u α odnosno β položaju. Redukcijom i konjugacijom hormon gubi svoju fiziološku aktivnost. Zato je određivanje pregnandiola u urinu dobar pokazatelj sinteze progesterone . Redukovati se mogu keto-grupe na C-3 i C--20.

Slika 9.16 .Metabolizam progesterona .

potrebno je progesteron u serumu češće odredivati da bi mogle da se procene smetnje u ciklusu ili abnormalnoj trudnoći. Ako ne dode do ovulacije. 17β ili 21β-hidroksilaze koje sudeluju u metabolizmu progesterona. kada u serum dospeva samo hormon nastao u nadbubrežnoj žlezdi. glavnog produkta metabolizma progesterona. tumora jajnika. niska je i kreće se od 0. izostaje i porast urinarnog pregnandiola. dana ciklusa. Zato se odredivanjem koncentracije progesterona u serumu dobivaju podaci o ovulaciji i funkciji žutog tela. kada stvoreno žuto telo sintetizuje progesteron. Kod žena s normalnim menstrualnim ciklusom tokom folikularne faze izlučuje se slično kao i kod muškaraca. Povećana koncentracija progesterona u serumu nalazi se pak kod kongenitalne hiperplazije nadbubrežne žlezde uzrokovane deficitom 11 β. koncentracija se u serumu tokom 3 do 5 dana naglo povisuje na vrednosti oko 19 do 95 nmol/L i zadržava narednih 6 dana. dobivaju se i određivanjem urinarnog izlučivanja prognandiola. pa kako trudnoća napreduje. podatke o ovulaciji i funkciji žutog tela tokom menstrualnog ciklusa. Koncentracija progesterona u serumu (plazmi) u toku folikularne faze. kao i kod tumora jajnika. ali u lutealnoj fazi nakon ovulacije i stvaranja žutog tela izlučivanje pregnandiola se povećava i dostiže maksimum. izmedu 21. U trudnoći je tokom prvog trimestra urinarni pregnandiol nešto veći nego u lutealnoj . Nakon ovulacije. lutealni maksimum.86 nmol/L. i 24. Slične podatke koji se dobivaju direktnim određivanjem progesterona. ljuštenja endometrija ili premenstrualne tenzije. izostaje i porast koncentracije progesterona. Muškarci izlučuju samo do oko 2 (μmol/L pregnandiola koji se stvara iz progesterona i 11-deoksikortikosterona u suprarenalci. tako raste i koncentracija progesterona u serumu.06 do 2. čak i do vise od 600 nmol/L pre poroda. Kako koncentracija u serumu dosta varira od dana do dana. lutealne ciste jajnika i korionepitelioma.Kliničko značenje. U trudnoći se progesteron stvara u placenti. Onda se naglo smanjuje i dan pre menstruacije doseže vrednosti kao u folikularnoj fazi. membranozne dismenoreje. Povećano izlučivanje pregnandiola u urinu nalazi se u kongenitalnoj hiperplaziji nadbubrežne žlezde usled deficita 17 β i 21 β-hidroksilaze. Koncentracija progesterona u serumu snižena je kod insuficijencije žutog tela. a u graviditetu o funkciji placente. tj. ako ne dođe do ovulacije. Isto kao što je slučaj s progesteronom u serumu.

pankreas i paratireoidna žlezda luče mnoštvo hormona koji su proteinske prirode. luči zadnji režanj hipofize. nakon čega se počinje lagano smanjivati. te ima anaboličko i dijabetogeno delovanje. STH stimuliše rast kostiju i drugih tkiva. do 36. Kortokotropin Kortikotropin (ACTH) je polipeptid sastavljen od 39 aminokiselina. Druga dva hormona. nazivaju se zajedničkim imenom gonadotropini. a kako se lučenje progesterona iz placente povećava. vazopresin i oksitocin. stres. Luči se pod dejstvom liberina za STH iz hipotalamusa. insulin i glukagon. Prednji režanj luči sedam hormona: hormon rasta. Najveći broj proteinskih i polipeptidnih hormona luči hipofiza. može izazvati hipoglikemiju. u stresu. 9. Povišene koncentracije ACTH u serumu ili plazmi nalaze se u Adisonovoj bolesti. u hipoglikemiji kod insulinske terapije i posle davanja metirapona. hiperplaziji nadbubrega. lutropin i prolaktin. Hormon rasta Hormon rasta ili somatotropin (STH) je kiseli protein. folitropin. fizička aktivnost. tirotropin i kortikotropin. molekulske mase oko 21000. lutropin. Maksimum doseže oko 32. nedelje trudnoće. ACTH reguliše funkciju nadbubrežne žlezde i lučenje kortikosteroida. Na koncentraciju STH u serumu utiče: ishrana. Zbog uticaja na glikogenezu. posle adrenalektomije. Manje izlučivanje pregnandiola nego što je normalno za razne faze trudnoće nalazi se kod toksemije i eklampsije. Niske koncentracije ACTH nalaze se kod karcinoma nadbubrega i kod panhipopituitarizma. insuficijencije placente zbog hroničnog nefritisa. Folikularni stimulirajući hormoni. san. da bi se 4 do 5 dana posle porođaja snizio na vrednosti kao u negravidnih žena.fazi ciklusa. Tirotropin . melanoforni stimulirajući hormon. a snižena kod dvarfizma. esencijalne hipertenzije ili dijabetesa te bolesti jajnika. intrauterine smrti fetusa. Koncentracija STH u serumu povišena je u akromegaliji i gigantizmu. Pospešuje mobilizaciju masti iz depoa i oksidaciju masnih kiselina te sintezu glikogena. tako raste i izlučivanje pregnandiola u urinu. NEFA. koncentracija glukoze. prolaktin.10 PROTEINSKI HORMONI Hipofiza.

U prednjem režnju hipofize stvaraju se folitropin (FSH) i lutropin (LH). Gonadotropini Humani gonadotropini stvaraju se u hipofizi i placenti. LH stimuliše . Sinteza i lučenje gonadotropina regulisani su kompleksnim odnosom hipotalamusa. FSH I LH iz hipofize izlučuju bazofilne ćelije u prednjem režnju koje označavamo kao gonadotropne ćelije. Vrednost FSH raste do petog dana folikularne faze ciklusa. te uz malo LH deluje na lučenje estrogena iz folikula. Istovremeno počinje porast LH koji povišeni estradiol ne suprimira. a kod muškaraca LH stimuliše stvaranje testosterona u ćelijama testisa. FSH kod žena utiče na rast folikula. Gonadotropini se u cirkulaciji javljaju u najmanje 4 molekularna oblika. a molekularni se oblici u hipofizi izgleda razlikuju od onih u cirkulaciji. Time se reguliše u narednom ciklusu rast i razvoj folikula. U toku normalnog menstrualnog ciklusa promene nivoa FSH i LH uslovljavaju fiziologiju reprodukcije. TSH kontroliše lučenje hormona štitne žlezde. FSH i LH su glikoproteini sastavljeni od nekovalentno vezanih α i βpodjedinica. a zatim opada. Naročito je brz i visok porast LH u toku periovulacionog razdoblja. Kod muškaraca FSH stimuliše spermatogenezu. koji se zajedno nazivaju humani hipofizni gonadotropini (HPG). Kod dece i odraslih (sem žena u postmenopauzi) sekreciju FSH i LH kontroliše negativna povratna sprega hormona iz gonada. hipofize i gonada. koji prethodi ovulaciji. U toku poslednjih dana ciklusa koncentracija FSH je nešto viša nego LH. U trofoblastima posteljice stvara se korijski gonadotropin (HCG) koji se fiziološki izlučuje samo u trudnoći. Time završava sazrevanje folikula i dolazi do porasta progesterona u serumu. oslobađanje jajne ćelije iz folikula i stvaranje žutog tela i menstruacija. Izlučivanje gonadotropina iz hipofize reguliše se međusobnim delovanjem gonadoliberina (GnRH) iz hipotalamusa i hormona iz jajnika odnosno semenika. dok je porast FSH u tom razdoblju manji.Tirotropin (TSH) je glikoprotein molekulske mase oko 25000. dok estradiol iz jajnika raste. Luči se iz prednjeg režnja hipofize pod dejstvom tiroliberina (TRF) iz hipotalamusa. Kod žena LH izaziva ovulaciju folikula i lučenje progesterone iz žutog tela. Kod muškaraca se regulacija lučenja FSH i LH takođe zasniva na negativnoj povratnoj sprezi s testosteronom iz testisa.

akromegalije i gigantizma. Smanjena koncentracija se nalazi u dijabetesu. Insulin deluje na ciljne organe. a ovaj zatim suprimira LH. Redukcijom disulfidnih veza insulin se inaktivira. insulin deluje i na promet lipida pojačavajući lipogenezu i smanjujući lipolizu u masnom tkivu. Molekulska masa mu je 6000. Sastoji se od dva lanca. Insulin Insulin se stvara u β-ćelijama Langerhansovih ostrvaca u pankreasu. Povišene koncentracije gonadotropina. Deficit insulin uzrokuje dijabetes melitus. Snižene vrednosti FSH I LH ukazuju na poremećaj sistema hipotalamus-hipofiza ili pojavu tumora koji producira steroidne hormone. Insulin snižava koncentraciju glukoze u krvi. dok regulacija FSH još nije sasvim razjašnjena.Leydigove ćelije testisa na stvaranje testosterona. verovatno inhibirajući prolaktostatin preko serotoninergičnih puteva. iz hipotalamusa. koji su spojeni sa dva disulfidna mosta. jetru. Izgleda da dopamin deluje na oslobađanje PIF-a. mišiće i masno tkivo vezujući se za specifične insulinske receptore na plazma membranama. ukazuju na ispad funkcije gonada ili poremećaje u osovini hipotalamushipofiza. osim perovulacionog porasta. dovodi do inhibicije izlučivanja prolaktina. ali su ove potonje ređe. Prolaktin Prolaktin je vrlo važan hormon u reprodukcionom ciklusu čoveka. kao prekursor dopamina i kateholamina u specifičnim hipotalamusnim centrima. Po građi je polipeptid molekulske mase oko 20000. Dominantna regulacija sekrecije prolaktina iz laktotropnih ćelija adenohipofize je inhibitorno delovanje prolaktostatina (PIF). Povišena koncentracija insulina u plazmi nalazi se kod tumora pankreasa. Fiziološko delovanje insulina je u kontroli metabolizma ugljenih hidrata. On je polipeptid. te tako vezan preko jednog “drugog glasnika” uzrokuje promene u membrani i njenoj propustljivosti. Osim delovanja na metabolizam ugljenih hidrata. . S druge strane L-Dopa. Takođe sprečava stvaranje ketonskih tela. Hipoglikemija i hipotireoza uzrokuju porast prolaktina u cirkulaciji. To se događa u jetri delovanjem glutationa.

α trijodtironin ili T3 je 3. Porast koncentracije slobodnog tiroksina. godine Harington. a ovaj stimuliše stvaranje i lučenje T3 i T4. što onda rezultira manjim lučenjem T4 i T3 iz štitne žlezde. U epitelnim ćelijama folikula stvaraju se tiroidni hormoni vezani za protein-tiroglobulin. Funkcija tiroideje ispituje se određivanjem prva dva navedena hormona i ovde ćemo govoriti samo o njima. Ima oblik leptira s dva lobusa koje povezuje istmus. Tiroksin je već dugo poznat.5'-tetrajodtironin. glavni sastojak koloida u folikulama. 1. hipofiza. . Cćelijama. Oba hormona nastaju iz tirozina pod kontrolom polipeptidnog hormona koji stimuliše njihovo lučenje.Hormoni štitne žlezde Štitna žlezda ili tiroideja je mala endokrina žlezda ispred dušnika i grla. sniženje koncentracije hormona u cirkulaciji stimuliše lučenje TSH iz hipofize. tiroksin i trijodtironin.17). Teška je oko 25 do 30 g. a sadrže sferične folikule od oko 300 μ. a u nju su uključeni hipotalamus. stvara se treći hormon štitne žlezde. godine Kendal. pa se luči više hormona iz štitne žlezde. T4 je 3. Dok tiroksin i trijodtironin deluju na metabolizam celog organizma. U posebnim ćelijama.5. kalcitonin deluje na metabolizam kalcijuma. kalcitonin ili tireokalcitonin. kako se još naziva. Obratno.3'. u kstracelularnoj tečnosi koči lučenje TSH. Lobusi su oko 4 cm visoki. U folikulama se stvaraju dva hormona. tireoideja i koncentracija slobodnog T4 i T3 u cirkulaciji (slika 9. a verojatno i trijodtironina.17 .5 cm široki i oko 2 do 4 cm debeli. Regulacija lučenja tiroidnih hormona predstavlja negativnu regulaciju mehanizmom povratne sprege. Tiroksin ili.3'-trijodtironin. a njegovu hemijsku strukturu razjasnio je 1928.Regulacija stvaranja i lučenja tiroidnih hormona Tiroidni relizing faktor TRH ili tiroliberin iz hipotalamusa stimuliše lučenje TSH iz adenohipofize. izolovao ga je 1915. tirotropina. a luči ga prednji režanj hipofize (adenohipofiza). Slika 9.5. TSH (thyroid stimulating hormone).

Delovanjem jedne peroksidaze jodid se oksiduje u aktivni jod i veže na tirozilne ostatke tiroglobulina.Biosinteza hormona tiroideje. iz koje ih tiroideja apsorbuje pa se jod akumulira tako da tiroideja sadrži oko 20 puta veću koncentraciju nego krvna plazma.Biosinteza i metabolizam hormona tiroideje. Slika 9. Na slici su navedeni agensi koji koče stvaranje hormona . Jod se brzo apsorbuje u crevu i u obliku jodida prelazi u krv.18 . Za sintezu hormona štitne žlezde potreban je jod. Akumulacija jodida u tiroideji je enzimski proces.

Kako je za biosintezu hormona potreban jod. To su hormoni: adrenalin. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. Potrebni su za rast. Kateholamini Kateholamini su zajednički naziv za aktivne amine koji sadrže benzolski prsten s dve hidroksilne grupe (katehol). Stvaraju se u hromafinskim i nervnim ćelijama u srži nadbubrega. Uzroci hipertireoze su Basedovljeva bolest. hipotiroidizam se javlja i u Hashimotovoj bolesti zbog prisustva antitiroidnih antitela. kao i tumori hipofize. Osim nedostatka joda. pojava čvorova u tiroideji. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa. nedostatak joda u hrani izaziva miksedem ili eutiroidnu gušu.Fiziološko delovanje hormona štitne žlezde je kompleksno. Kateholamini se u telu stvaraju iz tirozina. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. Hipertiroidizam se javlja kad su produkcija i lučenje tiroidnih hormona povećani. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. a deluju i na razvoj i polno sazrevanje. Utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. . ili davanja joda. Oni deluju na ceo organizam pospešujući utrošak kiseonika i stvaranje toplote. prekomerno davanje hormona štitne žlezde. noradrenalin i dopamin.

Po hemijskoj strukturi hormoni se dele na: a) oligopeptidne i proteinske. Neki se hormoni izlučuju u aktivnom obliku. Na ćelijama ciljnih tkiva nalaze se receptori sa kojima hormoni „prepoznajući“ ih. a druge posebne ćelije sintetizuju „klasične“ hormone. a neki kao neaktivni prethodnici. Liberini su mali peptidi koji se satoje od 3 do 12 aminokiselinskih ostataka. Da bi se ostvarila kvalitetna koordinacija neophodan je prenos potrebnih „poruka“ od jednog do drugog organa. b) derivate aminokiselina i c) steroidne hormone. Hipofiza se sastoji od prednjeg i zadnjeg režnja. pa i delovanja većine hormona imaju hipotalamus i hipofiza. normalno funkcionisanje organa. endokrinim žlezdama. specifična za svaki hornom. Hormoni regulišu i održavaju celokupan metabolizam. Hormoni se krvlju prenose do mesta gde treba dostaviti „poruku“. Glavnu ulogu u regulaciji lučenja. sastav krvi i drugih telesnih tečnosti. Hemijski glasnici. Najjednostavnije strukture (tripeptid) je hormon . tj. Hipofiza je anatomski povezana sa hipotalamusom koji kontroliše i reguliše njen rad. Prenos ovih poruka ostvaruje se posebnim signalima nervnog i endokrinog sistema. ciljna tkiva. koje sintetizuju neuroni čine neuro-hormone. Hipotalamus reaguje na signale koji dolaze i iz viših moždanih centara tako što se u posebnim ćelijama hipotalamusa sintetuzuju specifična hemijska jedinjenja hipotalamusni faktori oslobađanja. reaguju na specifičan način i nizom hemijskih reakcija izazivaju metabolički efekat u ćeliji. do mesta delovanja. hormoni oslobodioci ili liberali. Ovi sistemi imaju osobinu da sintetizuje i izlučuju posebna hemijska jedinjenja koje nazivamo hemijski glasnici. Ova kontrola hipotalamusa ostvaruje se sekrecijom posebnih hemijskih jedinjenja kroz nervna vlakna i krvne sudove. organa i celokupnog organizma. Skoro da nema procesa koji nije posredno ili neposredno pod uticajem jednog ili više hormona.UKRATKO: Da bi organizam dobro funkcionisao potrebna je dobra međusobna usklađenost raznih procesa. Hipotalamus sintetizuje 8 do 9 faktora oslobađanja. koji imaju različite endokrine uloge. Hormoni se sintetizuju u vrlo malim količinama u posebnim organima. neuro-sekretorne supstance koje čine vezu između nervne i humoralne regulacije. Iz ovih žlezda se direktno izlučuju u krv. To su posebna tkiva. vrše kontrolu i obezbeđuju rast i razvoj različitih tkiva.

Adenofiza (prednji režanj) luči veći broj hormona. On stimuliše sintezu proteina i katabolizam lipida. međusobno vezane nekovalentnim vezama. To su tropni hormoni čija je uloga da pronađu ciljna tkiva druge endokrine žlezde i prenesu „poruku“ o sintezi odgovarajućeg hormona. Ovakvi hormoni pronalaze svoje receptore u samoj ćeliji. Takvi su npr. CRH→ACTH→kora nadbubrega→kortikosteroidi. proteina složene strukture. Za biološku aktivnost odgovorna je βpodjedinica. . Vezivanjem ovakvih hormona za membranske receptore stimuliše se aktivnost enzima adenilat ciklaze. a svaki tropni hormon na sintezu specifičnog hormona u perifernoj endokrinoj žlezdi. Mnogi hormoni ostvaruju svoje delovanje vezivanjem za membranske receptore. Najsloženije građe (10 aminokiselinskih ostataka) je hormon oslobodioc genadotropnih hornoma (GnRH). Preterana sekrecija hormona rasta dovodi do gigantizma. kortikotropni i tireotropni hormoni. deluje kao antagonist insulinu. Svaki hormon oslobodioc utiče na sekreciju specifičnog tropnog hormona. Ovaj enzim katalizuje reakciju pretvaranja ATP-a u adenozin-3.5-ciklični monofosfat (cAMP). Intenzitet sinteze hormona hipotalamusa. a drugi deluju direktno na metabolizam u ćelijama mnogih organa (hormon rasta i prolaktin). Drugi tropni hormoni su glikoproteini. kao što su tireotropni hormon (TSH) koji podstiče rad tireoideje i sintezu gonadotropnih hormona (FSH i LH). Hormon rasta je značajan za rast i razvoj. Jedan deo su tropni hormoni. Ovi tropni hormoni sastoje se iz dve α i β-podjedinice. Ovaj proizvod dovodi do aktiviranja potrebnih enzima unutar ćelije i do potrebnog odgovora promenom ćelijskog metabolizma.TRH→TSH→tiroideja→tiroksin. obično u citoplazmi. Npr. nedostatak do patuljastog rasta. Od tropnih hormona najjednostavnije strukture je kortikotropni hormon (ACTH) koji utiče na rad nadbubrega.oslobodioc tireotropnog hormona (TRH). hipofize i perifernih endokrinih žlezda regulisan je u većini slučajeva fiziološkim mehanizmima od kojih je najčešći mehanizam povratne sprege.GnRH→FSH→testisi→testos teron ili GnRH→LH→ovarije→estrogeni hormoni ili GnRH→LH→žuto telo→ progesteron. Postoje i hormoni takve hemijske strukture da lako ulaze u ćeliju. Svi hormoni oslobodioci prenose se krvlju do hipofize gde u prednjem režnju ovog organa stimulišu sintezu i lučenje jedne druge grupe polipeptidnih hormona.

Najčešća posledica je nestvaranje ili gubitak koštane mase. pod uticajem parathormona intenzivnija je i sinteza aktivnog oblika vitamina D.Zadnji režanj hipofize (neurohipofiza) luči dva hormona oligopeptida: antidiuretički hormon (ADH) ili vazopresin i oksitocin. povećava reapsorpciju Ca u bubrezima i resorpciju kostiju. Poremećaji u metabolizmu kalcijuma i fosfora dovode do povećanja ili smanjenja koncentracije ovih elemenata u krvi. katabolizam proteina. Ovo stanje karakterišu povećane aktivnosti oksidativnih procesa. Tako su povećane koncentracije kalcijuma u krvi posledica povećane sekrecije parathormona ili intoksikacije vitaminom D. tiroksin (T4) i trijodtironin (T3). Povećane koncentracije fosfora su posledica povećanih koncentracija vitamina D ili smanjene sekrecije parathormona. Hipotiroidizam može biti posledica poremećaja u radu hipofize. time kontroliše i krvni pritisak. masti i ugljenih hidrata. Na metabolizam ovih utiče i kalcitonin koji je antagonist parathormonu. Tireotropni hormon stimuliše ulaženje joda u ćelije tiroideje. Vitamin D deluje na metabolizam Ca i fosfora slično parathormonu. Usled smanjene sekrecije nastaje hipotiroidizam. Ovaj proces se odvija uz utrošak energije i nasuprot koncentracijonom gradijentu. Hormoni tireoideje stimulišu mnoge metaboličke procese. kao i vitamin D. Osim toga. sintezu i katabolizam proteina ili lipolizu. koncentrišu u ćelijama tiroideje i da se pretvore u oblik pogodan za ugrađivanje u molekul tiroidnih hormona. Poremećaji u metabolizmu Ca i P preduslov su mnogih bolesti. U krvi se vežu za poseban protein tiroksin vezujući globin. sve dok ih ne apsorbuju ciljna tkiva. Usled loše ishrane ili neizlaganja UV zracima ili smanjenja sekrecije parathormona u krvi se smanjuje količina kalcijuma. Oksitocin deluje na mišiće maternice izazivajući njihovo grčenje i upotrebljava se u ginekologiji. ADH ima važnu ulogu u kontroli zapremine vanćelijske tečnosti. Najduže poznata bolest je Bazedovljeva (ili Graveova) bolest. Paratiroidni hormon je osnovni proizvod lučenja paratireoideje. Štitna žlezda ili tiroideja proizvodi i luči dva hormona. Nastali hormoni tiroideje prelaze direktno u krv. ali . Usled povećanja lučenja hormona tiroidne žlezde nastaje hipertiroidizam. Sinteza ovih hormona je složena i da bi se ostvarila neophodno je da se određene količine joda. osteomalacija ili osteoporoza kod odraslih. na primer. rahitis kod dece. Glavna uloga mu je u regulaciji metabolizma kalcijuma i fosfora. Parathormon stimuliše veću apsorpciju Ca i P u crevima. a kalcitonin je njihov antagonist. Takve bolesti su.

a srž hormone derivata aminokiselina. Mnogi hormoni su po hemijskom sastavu steroidi. srednji za mineralokortikoide. Estrogeni su hormoni sa najmanjim brojem C-atoma u molekulu. b) androgeni (C19 – testosteron) i c) estrogeni ( C18 – estradiol. Iz aminokiselina fenilanalina i tirozina sintetizuju se adrenalin i noradrenalin. Svi steroidni hormoni sadrže u osnovi steroidno jezgro a međusobno se razlikuju po vrsti i broju supstituenata. Kateholamini utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa. estron). spoljašni za glukokotrikoide. koji se hidroksiluje u položaju 17. On se menja tokom niza reakcija i kao krajnji proizvod nastaje aldosteron. Kortikosteroidi se sintetizuju u kori nadbubrega. progesteron). a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. prvo se gradi progesteron. katalizovanih mnogim enzimima. Od svih reakcija posebno je značajna oksidacija metil grupe u položaju 18. Sintetizuju se odvajanjem metil grupe u položaju 18 i obrazovanjem jednog aromatičnog prstena. Kora nadbubrega se sastoji iz tri sloja ćelija a svaki sloj je odgovoran za sintezu druge vrste steroida. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. Iz holesterola nastaje u prvoj reakciji pregnenolon. glavni predstavnik ove grupe hormona. androgeni i estrogeni. a iz ovog intermedijata nastaje kortizol. Da bi se sintetizovali mineralokortikosteroidi. Posledice su povećanje štitne žlezde i gušavost (struma). aldosteron. Glukokortikoidi se sintetišu takođe iz progesterona. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. . dok su glavna mesta sinteze androgena i estrogena muške i ženske polne žlezde. Nadbubreg je ednokrina žlezda koja se satoji od srži i kore.i nedostatka joda u ishrani. Ovaj deo biosintetičkog puta je zajednički za sve steroidne hormone. Od holesterola počinje sinteza svih steroidnih hormona. Iz ovog intermedijata sintetizuju se i adrenalni polni hormoni. Razlikujemo tri grupe steroidnih hormona: a) kortikosteroidi (C21 – kortizol. Adrenalin. Kora sintetizuje steroidne hormone. a unutrašnji za adrenalne androgene. Sinteza steroidnih hormona je složeni proces koji obuhvata veći broj reakcija. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata u jetri i mišićima povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. noradrenalin i dopa nazivaju se zajedničkim imenom kateholamini.

Poznate su nasledne bolesti koje nastaju kao posledica delimičnog ili potounog nedostatka nekog od enzima u biosintezi steroidnih hormona. Delimični ili potpuni nedostatak funkcije nadbubrega javlja se kao posledica tumora. Zavisno od toga koja je vrsta intermedijata povećana.i mineralokortikoida. Jetra je važan organ u kome se odigrava katabolizam steroidnih hormona. Tako se koncentracija kortizola u krvi reguliše mehanizmom povratne sprege i sintezom hormona hipotalamusa i hipofize dok se koncentracija mineralokortikoida kontroliše drugim mehanizmima. potrebnog u stresu. a kabolizmom androgena. Takva je Adisonova bolest koju karakteriše nedostatak gluko. Tako dovodi do. dokazuje se i poremećaj aktivnosti određenog enzima. Glavni glukokortikoidni hormon je kortizol. a kod žena se zapaža i pojava maskulinizacije. pa nastaje enzimski „blok“ i dolazi do nagomilavanja 17α-hidroksiprogesterona. 17-ketosteroidi. Kod Cushingove bolesti dolazi do hiperprodukcije kako gluko. U jetri stimuliše glikogenolizu i sintezu glukoze iz aminokiselina. Kortizol je veoma značajan hormon.tako i mineralokortikoida i adrenalnih androgena. povećanja nivoa glukoze u krvi. zbog čega nastaju poremećaji u glukoregulaciji. Zbog značaja koji imaju u metabolizmu ugljenih hidrata ova grupa hormona je nazvana glukokortikoidima. Najčešće nedostaje 21-hidroksilaza. gubitak elektrolita i teška dehidratacija. Katabolizmom glukokortikoida nastaju 17hidroksikortikosteroidi. tuberkuloznih ili autoimunih procesa. Najvažniji mineralokortikoid je aldosteron. pa je više stimulisana sinteza aldosterona. u krvi ili mokraći. On učestvuje u regulaciji optimalnog sadržaja eletrolita i zapremine telesnih tešnosti. Poznate su mnoge bolesti u čijoj osnovi leže poremećaji u sintezi i sekreciji steroidnih hormona nadbubrega. pa nastaje hipoglikemija. Za ove bolesti karakteristični su: određena klinička slika i povećanje koncentracije nekih steroidnih hormona ili intermedijata. kortizol značajno utiče na metabolizam ugljenih hidrata ali i proteina i lipida. retenciji natrijuma. Usled nedostatka 17αhidroksilaze ne odvija se sinteza kortizola. Kontrola glukoregulacije je pod uticajem i drugih hormona. Regulacija sinteze i . Posebno zato što utiče na mnoge procese koji predstavljaju odgovor organizma na stres. Pored antizapaljenskog i imunosupresivnog delovanja.Način regulisanja biosinteze nije isti za sve grupe steroidnih hormona nadbubrega. Ovaj hormon stimuliše u distalnim tubulima reapsorpciju natrijuma i zajedno sa njim pasivnu reapsorpciju vode.

Pored toga on je značajan intermedijat u biosintezi svih steroidnih hormona. Ženski polni hormoni ili estrogeni sintetizuju se u jajnicima a za vreme trudnoće i u placenti. Retki su poremećaji praćeni povećanom sintezom estrogena. Estrogeni utiču na razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika. Glavni androgeni nadbubrega su dehidroepiandrosteron i androsteron. Glavno mesto sinteze androgena su muške polne žlezde. Tokom trudnoće koncentracije estrogena i progesterona rastu da bi bile najveće u toku porođaja. Nedostatak estrogena posle menopauze dovodi do povećanja LDL i osteoporoze. Androgeni hormoni određuju primarne i sekundarne muške karakteristike. LH stimuliše sintezu androgena. Ovde se sintetizuje najvažniji predstavnik androgena. Signali za sintezu aldosterona su smanjenje količine natrijuma. Određivanje androgena i metabolita značajni su za dijagnozu virilizacije kod žena i naslednih defekata u steroidogenezi. On se stvara u određenim fazama menstrualnog ciklusa i za vreme trudnoće. Ovi signali dovode do aktiviranja posebnog regulacionog. Progesteron je još jedan značajan steroidni hormon koji sintetizuje žuto telo jajnika. testosteron. Utiču i na druge metaboličke procese dovodeći do povećanih koncentracija lipoproteina. ekstraćelijske tečnosti i sniženi krvni pritisak. Muški polni hormoni su androgeni. Oni su C-18 steroidi. Smanjen sadržaj progesterona u trudnoći ukazuje da preti pobačaj ploda. Male količine estrogena stvaraju se i u testisima i nadbubregu. čiji je A prsten steroidnog jezgra aromatičnog karaktera. . reninangiotenzinskog sistema. testisi i semenici. iako u manjim količinama. a FSH spermatogenezu. hemoglobina ili erotrocita.delovanja aldosterona značajno se razlikuje od one kod glukokortikoida. Sinteza u testisima počinje kada se iz hipofize sekretiraju folikulostimulišejući (FSH) i luteinizirajući (LH) hormoni. Međutim. Najvažniji estrogeni su estron i estradiol. Jajnike stimulišu na sekreciju estrogena hormoni hipotalamusa i hipofize. androgeni se sintetuzuju i u kori nadbubrega.

BIOLOŠKE OKSIDACIJE .

u mišićnim ćelijama su smeštene uz miofibrile. Npr. dok su u ćelijama srca. Njihov broj je relativno konstantan za svaki određeni tip ćelija. One imaju iste dimenzije kao bakterije. Mitohondrije su najbolje ispitane ćelijske organele. jetre. Zapremina kristi se menja u toku disanja. tako da ispunjavaju unutrašnji lumen mitohondrija (slika 10. Jedna jedina ćelija jetre pacova ima preko 1 000 mitohondrija.1 MITOHONDRIJE Biološke oksidacije i proizvodnja adenozintrifosfata odigrava se u mitohondrijama. Mitohondrije se vrlo mnogo razlikuju po veličini. Unutrašnja membrana mitohondrija je kontinuirana i obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermembranski prostor. Mitohondrije imaju dve membrane: spoljnu i unutrašnju. Unutrašnja membrana gradi mnogobrojne uzdužne nabore. izuzev eritrocita sisara i anaerobnih plesni.1 . koje se nalaze u citoplazmi svih eukariotskih ćelija. dok su u mišićnim ćelijama manje ili više fiksirane. Najbolje su ispitane mitohondrije jetre pacova.Struktura kristi u mitohondrijama jetre (a) i mrkog masnog tkiva pacova (b) Zbog nabrane strukture. površina unutrašnje membrane je vrlo velika.1). Ona je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. Npr. bubrega. U mitohondrijama jetre kriste su retke i nepravilne. u bubrežnim i srčanim su cilindrične u fibroblastima su končaste. Matriks je gelu 5 . mrkog masnog tkiva mnogobrojne. kristi. a širina nešto manje od 1μ5[5]. Slika 10. kreću se po citoplazmi.10. Spoljna membrana je obavija. obliku. U nekim ćelijama npr. 1 ml mitohondrija mišića slepog miša ima površinu sobe od 50 m 2. koji se zovu kriste (cristae). Unutar ćelije one su smeštene u neposrednoj blizini struktura koje troše energiju odnosno ATP. strukturi i smeštaju. U jetrenim ćelijama su elipsastog skoro okruglog oblika. čija dužina iznosi 2 μ. nije naborana već glatka.

U nekim mitohondrijama se nalaze ribozomi.2 .Ultrastruktura mitohondrija: skematski (a) i slikovno prikazana (b) Aktivnost mitohondrija dolazi od mnogobrojnih enzima i drugih faktora. Na unutrašnjoj strani unutrašnje membrane nalaze se pravilno raspoređene sferne čestice. Struktura mitohondrija. Ove čestice se nazivaju elementarne čestice. koji su smešteni unutar njihove strukture i na obema membranama. Ultrastruktura spoljne i unutrašnje membrane je različita.slična. Njih nema na spoljnoj strani unutrašnje membrane. koja se sastoji od više odvojenih prostora. omogućava da su pojedini enzimski sistemi međusobno odvojeni. koje imaju mnogo kristi. polučvrsta faza. Mitohondrije. niti na spoljnoj membrani. čiji je prečnik 80—90 Å 6[6]. Slika 10. Ovo 6 . koja sadrži oko 50% proteina. imaju malo matriksa i obrnuto.

monoamin-oksidaza Miokinaza (ATP+AMP → 2 ADP) nukleozid-difosfat-kinaza: (ATP + UDP → ADP +UTP) citohromi.fumaraza. ureja. svi citohromi i faktori. di. β-oksidaciju masnih kiselina i metabolizam aminokiselina sve do nastajanja ureje. piruvat-karboksilaza PEPkarboksikinaza U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. neke stupnjeve glukoneogeneze.1 je dat raspored enzima odnosno funkcionalna organizacije mitohondrija. Drugi metaboliti kao što su: nukleotidi. U unutrašnjoj membrani mitohondrija su smeštene sve važne dehidrogenaze.dehidrogenaza ćilibarne kiseline. Oni katalizuju većinu reakcija ciklusa limunske kiseline (CLK). dehidrogenaze NADH.enzimi sinteze ATP-a transfere karnitin-masne kiselineKoenzim A. malat-dehidrogenaza. izocitratdehidrogenaza. piruvat. transaminaze enzimi ciklusa ureje. U tabeli 13. nego da su enzimi ravnomerno raspoređeni. dehidrogenaza glutaminske kis.. 2) mogućno je njihovo usmereno kretanje prema jednoj ili drugoj strani unutrašnje membrane i 3) može da se podesi redosled reakcija. iako su neki od njih kompleksni enzimski sistemi.i tri-karbonske .1 Raspored enzima u mitohondrijama Mesto nalaženja Spoljna membrana prostor između membrana Funkcija aktivacija masnih kiselina reakcije između nukleotida Prenos vodonika i elektrona dobijanje ATP-a prenošenje masnih kiselina drugi transportni sistemi dehidrogenaze i drugi enzimi CLK oksidacija masnih kiselina desaminacije i transaminacije sinteza ureje inicijalne reakcije glukoneogeneze Enzimi Tiokinaza masnih kiselina. acetoacetat i β-hidrok-sibutirat prolaze bez prepreka kroz membrane mitohondrija. Neki od njih kao O₂. Unutrašnja membra matriks citratsintaza. akonitaza enzimi (β-oksidacije masti. koji učestvuju u sintezi ATP-a. β-hidroksi-buterne kiseline i α-glicero-fosfata. CO₂. Tabela 10. Zbog velike metaboličke aktivnosti.ima velikih prednosti: 1) postiže se veća lokalna koncentracija reaktanata. mitohondrije primaju i oslobađaju mnogobrojne metabolite.

2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA Odvajanje unutrašnje membrane mitohondrija od spoljne i matriksa. . pokazalo je da ona sadrži enzime respiratornog lanca: dehidrogenazu NADH. Njihovo ulaženje i izlaženje kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu reguliše nekoliko mehanizama.konzerviše u obliku ATP-a. a kompleks IV je citohrom oksidaza. koji se redukovao u kompleksu III. a i a₃. Tako su frakcionisanjem unutrašnje membrane odvojena četiri kompleksna enzimska sistema.kiseline. Kompleks II vrši oksidaciju ćilibarne kiseline (sukcinata). Kompleks I je flavoenzim koji vrši reoksidaciju NADH koji pritiče iz CLK. dehidrogenazu ćilibarne. c. Organizacija sastavnih delova respiratornog lanca objašnjena je na više načina. koja oksiduje citohrom c. masne kiseline i katjoni nisu permeabilni. pomoću kiseonika. Kompleks III oksiduje redukovani ubihinon (UQH2) na račun citohroma c. U unutrašnjoj membrani su identifikovani i enzimi sinteze ATP-a. i citohrome b. 10. pošto prvo razmotrimo procese biološke oksidacije i oksidativne fosforilacije. β-hidroksibuterne kiseline i αglicerofosfata. koji omogućavaju da se energija. o kojima će kasnije biti govora. koja se oslobađa u toku oksidacije. pomoću ubihinona (UQ).

odnosno vodonika (H°). Verovatno je da elektron-transferni flavoproteini povezuju neke enzime matriksa. Zbog toga se pretpostavlja da su kompleksi I—IV. Oni isto tako ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom. njihov odnos prema delovima respiratornog lanca je od velikog značaja. ubihinonom i elektrontransfernim flavoproteinima (ETF)).Slika 10. povezani preko ubihinona i citohroma c.3 . sa ubihinonom.pošto ETF i dehidrogenaze masnih kiselina čine 80% mitohondrijalnih proteina. već njihovu reoksidaciju vrši ubihinon (UQ). dehidrogenaze masnih kiselina. . glicerolfosfat dehidrogenazu i druge flavoenzime.Funkcije kompleksa enzima I-IV izolovanih iz mitohondrija (Fp: flavoenzim NHFe: nehemsko gvožće) Pomoću specifičnih inhibitora ustanovljeno je da flavoenzimi respiratornog lanca nisu autonomni u transportu elektrona. Isto tako. . koji učestvuju samo u oksidaciji NADH i sukcinata. već su povezani sa citohromima.

Slika 10. hidrofobnog karaktera.Pored toga u mitohondrijama se nalaze »strukturni proteini«. a ona koja se redukuje. kao neka vrsta cementa.4 . Supstranca koja se oksiduje gubi elektrone. ovaj proces je u organskoj hemiji obuhvatio više tipova hemijskih promena. povezuju po jednom određenom redu. komplementaran proces: u reakciji oksidacije jedne supstancije mora istovremeno da se redukuje druga.3 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE Oksidacija i redukcija su nerazdvojan. U toku oksido- . prima elektrone.Struktura respiratornog lanca 10. Kod svih tipova oksido-redukcije dolazi do prenosa elektrona ili kako se kaže redukcionih ekvivalenata. koji enzimske komplekse respiratornog lanca. Mada je oksidacija prvobitno značila sjedinjavanje sa kiseonikom.

tzv. je redukcija. U respiratornom lancu su zastupljene piridin -nukleotid (PN) specifične dehidrogenaze. Primeri PN-specifičnih dehidrogenaza opisani su u procesima glikolize i CLK. u ovom slučaju. jer dolazi do gubitka elektrona: Većina oksidacija u biološkim uslovima se dešava uz prenos ekvivalenata od dva elektrona. Obrnuti proces.redukcije oksidaciono sredstvo prima elektrone i redukuje se. I u jednom i u drugom slučaju dolazi do prenosa elektrona. to je adicija jednog kiseonika ekvivalentna gubitku dva elektrona. . Oksidaciono sredstvo je. piridin specifične dehidrogenaze. Pošto gubitak vodonika. U transportu elektrona od organskih supstrata do kiseonika učestvuju tri glavne grupe oksido-reduktaza. Oksidativan je i proces pri kome organsko jedinjenje gubi vodonik (dehidro-genacija). to su: Dehidrogenaze koje imaju koenzim NAD ili NADP. čija je prostetična grupa neki hem. odnosno kiseonikovih i vodonikovih atoma. znači i gubitak njegovog elektrona. Na osnovu gornjeg izlaganja. Po redu njihovog učešća. gde se broj kiseonikovih atoma povećava za jedan: Pošto kiseonik ima težnju da primi dva elektrona. prostetičnih grupa ili prenosilaca elektrona. gubitak kiseonika. akceptor vodonika. kao pri oksidaciji etanola u acetaldehid: Kod dehidrogenacije je prenos elektrona povezan s prenosom vodonika (H°). a redukciono sredstvo gubi elektrone i oksiduje se: Prvobitni pojam oksidacije može se predstaviti oksidacijom acetaldehida u sirćetnu kiselinu. Dehidrogenaze koje sadrže FAD ili FMN kao prostetičnu grupu. i Citohromi. Enzimi (oksidoreduktaze) koji katalizuju biološke oksidacije deluju u zajednici sa grupom koenzima. povećanje pozitivne valence metala je oksidativan proces. to je dehidrogenacija oksidativan proces.

sve do kiseonika kao krajnjeg akceptora elektrona. može da se izmeri pomoću pogodnog električnog kruga.4 REDOKS-POTENCIJALI Utvrđivanje redosleda komponenata respiratornog lanca izvršeno je merenjem redoks-potencijala svakog člana.6 predstavljeno. kao i njihov redosled. molekuli svakog prenosioca su naizmenično u redukovanom i oksidovanom stanju. a na kraju lanca preovladava oksidovani oblik. prerađuje ih i oslobađa produkte. Znači da početni članovi lako daju elektrone. 10. koji se nalaze na početku lanca. može da se izmeri redoks-stanje svakog učesnika.5 . da se prenosioci. odnosno njen redoks potencijal. a oni krajnji ih primaju. Na slici 10. pretežno nalaze u redukovanom stanju.5 dato je stacionarno stanje respiratornog lanca iz koga se vidi. Kada radi optimalno. da bi se struja elektrona održavala. respiratorni lanac mitohondrija liči na tekuću traku u fabrici. Analogno je izražavanju jačine kiseline na osnovu njenog pK. koji se menja kada on prelazi iz redukovanog u oksidovano stanje. Pošto svaki prenosilac ima karakteristični apsorpcioni spektar. U posudi A . Redoks potencijal je kvantitativna mera sposobnosti jedne supstance da redukcuje drugi. tako da je u svakom momentu odnos svakog prenosioca u oksidovanom i redukovanom obliku konstantan. vrednost redoks potencijala određuje dve veličine: 1) redukujuću sposobnost jednog člana i 2) koliko se energije dobija kod njegovog prelaska u oksidovani oblik. koja prima iz citozola tekuće obroke supstrata. U slučaju respiratornog lanca. Proces je dinamičan. kao što je na slici 10.Procesi oksidacije teku u mitohondrijama. Slika 10. Težnja neke supstance X da daje elektrone.Stacionarno stanje respiratornog lanca Svaki stepen procesa oksidacije radi konstantnom brzinom. Najjednostavnije je da se dve posude povežu.

Ona pokazuje redukcioni potencijal reakcije: H2↔2H+ + 2e pod pritiskom vodonika od 1 atmosfere na 25°C. tada će EMS biti jednaka razlici elektrodnih potencijala: ΔE = EA . Voda prema tome ima malu težnju da gubi elektrone i daje molekulski kiseonik. kiseonik ima veliki afinitet prema elektronima. tada je njen potencijal pozitivniji od vodonične elektrode. HCl). a u B rastvor supstance Y. Znači da svaka polućelija može da se redukuje ili oksiduje u zavisnosti od redokspotencijala druge ćelije i.815 V. lakše predaje elektrone vodoničnoj ćeliji. Ako je poznat apsolutni elektrodni potencijal EA i EB u dva suda. U tom slučaju je vodonik redukciono sredstvo i elektroni će teći prema pozitivnoj elektrodi u kojoj će se dešavati redukcija. koji je veći od bioloških akceptora elektrona kao što su NAD. Po definiciji potencijal vodonične elektrode pod tim uslovima (pH = 0.1 atm)7[7] iznosi 0. ako ona lakše prima elektrone. Treba naglasiti da redoks par: voda/kiseonik: ima vrlo pozitivni standardni redukcioni potencijal od +0. 7 . ona ima negativni elektrodni potencijal. koja se sastoji od komadića platine uronjene u 1 M. flavoproteini i citohromi. označene kao oksidaciono sredstvo.EB U praksi se uvek mora u polućeliji B da uzme poznata referentna elektroda. kao što je na slici prikazano.j. 25°C. Izmereni potencijal se izražava kao redoks potencijal i obeležava sa Eh. Struju elektrona će da registruje galvanometar. Drukčije rečeno.se nalazi rastvor supstance X (»redukujućeg sredstva«). Povezivanjem dve posude. jer može da prima elektrone. naravno. Obično se uzima standardna vodonična elektroda. počeće da se kreću elektroni iz posude A u B. svog potencijala. U slučaju da druga ćelija (A). koji ustvari meri elektromotronu silu (EMS).rastvor H+jona (t. Obrnuto.

sve do kiseonika. ali ne od sukcinata.Slika 10. respiratorni lanac je neka vrsta kompleksa polućelija različitog redoks-potencijala. gde elektroni teku od onih sa negativnijim potencijalom prema onima sa pozitivnijim. Npr. koji ih prima gradeći vodu. Elektroni će normalno da teku od jednog para na drugi. koji su najjača redukciona sredstva. Na vrhu liste su oni. . Redosled komponenata respiratornog lancaje u saglasnosti sa ovim vrednostima standardnih redukcionih potencijala i izgleda ovako: NADH → Fp → UQ → b → c1 → c → a → a3 Prema tome.Redoks merenje potencijala U tabeli 10. odnosno oni koji lako gube elektrone.2 su dati redoks potencijali nekih supstrata i prenosilaca elektrona. po redu datom u tabeli. Na dnu liste su oni koji lako primaju elektrone.6 . NAD+ je pogodan akceptor elektrona od piruvata.

Na slici 10.Veličina redoks-potencijala u odnosu na procenat redukcije Кriva na slici 10.).2 . ili tačnije od odnosa koncentracija redukovanog i oksidovanog oblika (X red/X oks.Tabela 10..7 je prikazan odnos veličine redoks-potencijala (Eh) u zavisnosti od procenta redukovanog oblika u polućeliji. pH = 7 i 1 M koncentracije X red.7 liči na titracionu krivu slabe kiseline za koju važi Henderson-Hasselbalch-ova jednačina: Poznata Nernstova jednačina redoks potencijala ima isti oblik: . i X oks. Iz defmicije je jasno da je to srednji potencijal kada se u polućeliji nalazi 50% oksidovanog i 50% redukovanog oblika. Kada se ove vrednosti standardizuju: 25°C. Slika 10.Standardni redukcioni potencijali nekih bioloških redoks sistema Veličina redoks potencijala zavisi od temperature. pH i koncentracije X. dobijeni potencijal se naziva standardni redoks-potencijal i obeležava se Eo'.7 .

jer su se svi vodonikovi atomi glukoze oksidovali u H2O.65x104 Cmol-1 — Faraday-ova konstanta. dobija se da je: Vrednosti [Xoks] i [Xred] označavaju molarne koncentracije oksidovanog i redukovanog oblika. odnosno -2 880kJ: Glukoza → 2 laktata ΔG = -197 kJ Glukoza + 6 O2→ 6CO2 + 6H2O ΔG = -2880 kJ Pod aerobnim uslovima se.25V.gde je R=8. koristeći standardni redoks potencijal i uzimajući stvarni odnos redukovanog i oksidovanog oblika prenosioca elektrona u mitohondrijama može da se izračuna postojeći redoks potencijal.28 V. . F=9. dakle. redoks-potencijal daje pozitivniji. ako bi bilo više redukovanog. Vidimo. Tako je npr. Pomoću gornje jednačine. koji su se vezali za NAD i redukovali ga u NADH.5 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU Za sve svoje životne potrebe ćelija dobija energiju oksidacijom hranljivih sastojaka do CO2 i H20. pa je Eh=+0. kao što smo u ranijim izlaganjima videli. a u mitohondrijama iznosi +0. n = broju izgubljenih elektrona pro mol. prema redukovanom (25%) tri. Oksidacija acetil-ostatka do CO2 i četiri para vodonika u Krebs-ovom ciklusu i Oksidacija četiri para vodonika. Tako se oksidacijom glukoze do laktata dobija -197 kJ. a oksidacijom do CO 2 i H20 skoro 15 puta više. prenošenjem njegovih elektrona u respiratornom lancu sve do kiseonika. Oksidativna razgradnja ili respiracija odigrava se u tri stupnja. Zamenom ovih vrednosti u gornju jednačinu i prevođenjem u dekadne logaritme. standardni potencijal citohroma c Eo= +0.25 V. T=temperatura u °K. dobija daleko više energije. masnih i aminokiselina. bio bi negativniji.31 J K-1 mol-1 gasna konstanta.059 log 3 = + 0. 10. a to su: Nastajanje acetil-Koenzima A oksidativnom razgradnjom piruvata. jer je odnos oksidovanog citohroma c (75%). ako ima više oksidovanog oblika.25+0.

koja iznosi —220 kJ. U ćeliji centralno mesto u ekonomisanju energijom ima ATP. To je jedino jedinjenje.6 se vidi kako je ukupna promena slobodne energije oksidacije NADH. Ona može da se odigrava na nivou supstrata i u respiratornom lancu. U respiratornom lancu je na tri mesta promena slobodne energije prenošenja. broju prenesenih elektrona (n) i konstanti F (Faraday-eva konstanta): ΔG = -nF·Eh ili ako uzmemo standardne uslove: ΔG°'= -nF·E°' Pomoću ove jednačine može da se izračuna promena slobodne energije za svaki stupanj prenosa elektrona u respiratornom lancu. a zovu se adenozin-trifosfataze. koji su negde veći (strmiji). polazeći od supstrata pa sve do kiseonika. koji se nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. raspoređena na pojedine prenosioce elektrona. Pojavu. jer se svi procesi u ćeliji (odnosno u mitohondrijama) odigravaju na konstantnoj temperaturi. Na slici 10. Ovaj proces se zove oksidativna fosforilacija. da je korišćenje energije bioloških oksidacija povezano sa fosforilacijom opazili su Warburg i Christian 1939 g. koji je troše. koje preuzetu energiju može dalje da preda endergonskim reakcijama. Energija oksidacija se ne oslobađa u vidu toplote. s onima. Povezivanje egzergonskih s endergonskim reakcijama zove se u biohemiji kuplovanje. Sistem ATP/ADP povezuje procese u kojima se oslobađa energija. Energija se postupno oslobađa u više »paketa«. a negde manji. elektrona dovoljno velika.Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala (Eh) . Ova energija se ugrađuje u jedan endergonski proces. u kome iz adenozin difosfata i neorganskog fosfata (Pi) nastaje adenozin-trifosfat (ATP): ADP + Pi → ATP + H2O ΔG° = + 31kJ Ovu sintezu katalizuju enzimi. da može da obezbedi energiju za . Pomoću gornje reakcije se slobodna energija oksidacija hvata i čuva vezana u obliku ATP-a.

3 je dat odnos P/O za svaki od stepena oksidacije piruvata u ciklusu limunske kiseline. Eksperimentalno je utvrđeno da je odnos nastalog ATP-a po atomu utrošenog kiseonika (P/O) u proseku 3. od kojih se sačuva u obliku ATP-a 465 kJ odnosno 39%. U tabeli 10. Oksidacijom piruvata do CO 2 i H2O oslobodi se — 1190 kJ. koja se dobija oksidacijom glukoze (–2880kJ) iznosi 39%. Tabela 10. U toku kompletne oksidacije glukoze do CO 2 i H2O u procesu glikolize i CLK nastaje 36 mola ATP-a: U procesu glikolize: Glukoza+2 Pi+2 ADP+2 NAD+ → 2 piruvata+2 NADH+2 H++2 ATP+2 H2O U ciklusu limunske kiseline: 2 piruvata+5 O2 + 30 ADP + 30 Pi → 6 CO2 + 30 ATP + 34 H2O Pored toga nastaju još 4 ATP-a oksidacijom dva molekula NADH. kada se meri potrošnja kiseonika u toku disanja homogenata jetre u prisustvu supstrata (npr.3 . Na drugim mestima u lancuje promena slobodne energije relativno mala i možda nije dovoljna za sintezu ATP-a. koji . dodani neorganski fosfat prelazi u organski. piruvata). a zato je potrebna energija od 15 x 31 kJ = 465 kJ.Oslobađanje energije tokom prenosa dva elektrona u respiratornom lancu Belitser je prvi primetio da. vezan za ATP. 10. koji se stvara kod aerobnog prelaženja glukoze u piruvat: 2 NADH+2 H++O2+4 Pi+4 ADP → 2 NAD++4 ATP+6 H2O Iskorišćenje promene slobodne energije. Tri mesta fosforilisanja se vide na slici.8 . Na taj način je potvrđeno da u respiratornom lancu postoje tri mesta na kome se dobija energija.P/O za svaki stepen oksidacije piruata u ciklusu limunske kiseline Iz tabele se vidi da oksidacijom piruvata nastaje 15 mola ATP-a. Slika 10.sintezu jednog mola ATPa To su mesta fosforilisanja.6 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE Videli smo da se znatan deo slobodne energije oksidacija može da sačuva u obliku ATP-a. Da spomenemo da postoji još jedan alternativni proces.

Oksidacijom — SH grupe nastaje tio-acilna veza RCO~ S — E. To je primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata (slika 10. Oni se pojavljuju u jednom pravcu: Npr: FADH2 + 2Fe3+ → FAD + 2Fe2++2H+ a troše se u suprotnom: 2Fe2++ ½ O2+2H+ → 2 Fe3++2 H2O . Bitnu ulogu u ovom procesu imaju SH-grupe enzima. koja je bogata energijom (~).troši energiju. za šta je dobio Nobelovu nagradu 1978 g.4-dinitrofenol. gde je prenos vodonika povezan sa prenosom elektrona (slika 10. Ukupna reakcija je egzergonska. Onaje vrlo osetljiva na specifične inhibitore npr. Ona se odigrava u unutrašnjoj membrani mitohondrija. gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. stvaraju protoni: 2H → 2H+ + 2e Pošto je unutrašnja membrana mitohondrija nepermeabilna za protone stvara se gradijent protona. 2. koji aktivira enzime sinteze ATP-a. a to je prenos katjona kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu. pod katalitičkim dejstvom kompleksa adenozin-trifosfataza. Protoni se pojavljuju u respiratornom lancu na svakom mestu. Mitchel-ovo objašnjenje oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu polazi od činjenice da se pri prenošenju elektrona od vodonikovih atoma. Jedan od njih je prenošenje vodonika od NAD + na NADPH. Mehanizam nastajanja ATP-a u oksidativnom stupnju glikolize objašnjenje pre 50 godina. Oksidativna fosforilacija u mitohondrijama je vrlo osetljiv proces. koji prenosi fosfatnu grupu na ADP.3-difosfoglicerat). Ona se u prisustvu neorganskog fosfata cepa u drugi energetski bogati intermedijer R-CO-P (1. tako da nastaje ATP. Ovi inhibitori onemogućuju povezani rad oksidacije sa fosforilacijom i zato se nazivaju dekopulatori oksidativne fosforilacije. Oni takođe inhibiraju bubrenje izolovanih mitohondrija u prisustvu ATPa.8).7). Postoje takođe i drugi putevi koji kompetiraju sa fosforilacijom ATP-a. Mehanizam oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu objasnio je Mitchel. za koji je neophodno da je unutrašnja membrana mitohondrija intaktna. U svim tim slučajevima mora da postoji neki mehanizam pomoću koga se slobodna energija oksidacija prevodi u druge oblike energije.

9 .Slika 10.Gliceraldehid-3-fosfat dehidrogenaza (primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata) .

10 je pokazano kako u toku oksidacije NADH respiratorni niz tri puta savija. koja teži da tera protone natrag u matriks (protonmotorne i elektromotorne sile). 10. Rezultat ovakvog kretanja protona je povećanje pH (suvišak OH-) na strani matriksa. a izbace se na spoljnu stranu.7 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA Unutrašnja membrana nije permeabilna za sve rastvorne supstance. a na spoljnoj stran membrane smanjenje pH (višak H+) Mitchel je pomoću osetljivih registrovao ove promene pH.9 označava oksidaciju sukcinata. Pri tome se tri para protona potroše na strani okrenutoj matriksu. Zbog ovakvog kretanja protona od jedne na drugu stranu membrane stvara se gradijent elektrona preko membrane: Svaki gradijent stvara silu. koja se odigrava u dva prelaženja četiri protona. mitohondrije moraju da budu na neki .Slika 10. onda se najednoj dešava potrošnja protona. Rezultat oksidacije jednog NADH je prenos 6H+ od unutrašnje strane membrane prema spoljnoj.1 aparata 0Pre Ako procesi u respiratornom lancu teku od jedne strane unutrašnje membrane prema drugoj. Mitchel je dokazao da gradijent protona daje energiju za nastajanje ATP-a. i zbog toga je njihova koncentracija unutar matriksa veća. a brzine njihovih reakcija su vrlo velike. –SH2 na slici 10. sa jedne na drugu stranu membrane. Na slici 10. a na drugoj njihovo otpuštanje. Međutim.

Brzina prenosa. Selektivni transport je osetljiv na specifične inhibitore. U ovom slučaju je fosfat 10. slično brzini enzimskih reakcija dostiže maksimum kod jedne određene koncentracije supstrata koji prelazi. takođe. a ne fosfat. Spoljna membrana je permeabilna za sve molekule. Dikarbonske i trikarbonske kiseline ciklusa limunske kiseline (CLK) ne prolaze slobodno kroz unutrašnju membranu. izuzev onih najvećih. koji je specifičan prema supstratu koji prenosi ili nekoj njegovoj strukturnoj osobini. koje su osnovni supstrat mitohondrijalnih oksidacija. Fumarat i Tran oksalacetat ne mogu da prođu kroz unutrašnju mitohondrijalnu sport membranu. dakle. izo-citrat i α-ketoglutarat. Citrat. Zbog toga je ulaženje ADP-a u . Neke rastvorene supstancije kao što su: piruvat.11 je prikazan transport intermedijera CLK i fosfata kroz unutrašnju membranu Slika mitohondrija. kao monokarbonske kiseline. prolaze kroz unutrašnju membranu bez specifičnog prenosioca. prolaze kao anjoni. one ne utiču ni na osmotsku ravnotežu.1 1suprotni anjon koji neutrališe prolaz malata i sukcinata. mora jedan drugi anjon da se kreće u suprotnom pravcu. Selektivni transport kroz membranu odigrava se posredstvom permeaza ili prenosioca. Pošto su one jače kiseline. masne kiseline i ketonska tela.način povezane sa svojom intracelularnom okolinom i zato postoji selektivni transport kroz unutrašnju membranu. pošto se potpuno oksiduju do CO2 i H2O. Na slici 10. moraju da se transportuju u obliku svojih anjona. Da bi se održala elektroneutralnost membrane. Njihov suprotni anjon je malat. One. pored toga. Ove monokarbonske kiseline prolaze u obliku nedisosovanih molekula: Nedisosovani molekuli ovih kiselina ne utiču na jonsku ravnotežu membrane i. Videli smo da je dobijanje ATP-a u mitohondrijama jedna od njihovih primarnih funkcija. nalaze se uglavnom u obliku jona.

CN–) inhibiraju i ulaženje Ca2+ u mitohondrije. Br–. Ca2+joni se ne nagomilavaju u matriksu.mitohondrije i izlaženje ATP-a iz mitohondrija važan proces. U svakom slučaju prenos katjona i oksidativna fosforilacija su dva alternativna procesa. Zapaženo je da dolazi do taloženja kalcijum fosfata u matriksu. NO3–). koji se vidi pod elektronskim mikroskopom. a sprečava sintezu ATP-a. U odsustvu kiseonika ili ATP-a. to je dokaz da je to aktivni proces. energetski zavisan od sinteze ATP-a. Jedan negativan naboj više ATP-u kompenziran je potencijalnim gradijentom protona. I ovaj prenosni sistem radi na principu suprotnog jona. Pošto inhibitori prenosa elektrona (npr.iz mitohondrije u odnosu 1:1. odnosno izlaženjem H+. Zbog ovog recipročnog pomeranja koncentracija ADP+ATP unutar mitohondrija se održava na konstantnom nivou. . a ATP4.K+ ili Mg2+) i anjonima (Cl–. samo je njihov transport neznatan u odnosu na Ca2+. Unutrašnja membrana mitohondrija je nepermeabilna prema katjonima (Na+. Pokazano je da se i on odigrava posredstvom specifičnih permeaza (prenosilaca) osetljivih na ihibitor atraktilozid. koji ubrzava disanje mitohondrija. Ovde se recipročno pomeraju dva anjona ADP3. koja troše energiju disanja. Vrlo mnogo je studiran uticaj Ca2+ jona.u mitohondrije. I drugi katjoni (Na+ i K+) mogu aktivno da se nagomilavaju u mitohondrijama. On odvaja prenos elektrona od oksidativne fosforilacije (dekopulator).

Ona se. Vrlo često je potrebno da ova jedinjenja pređu iz jednog rezervoara u drugi.10.8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM Unutrašnja membrana je nepermeabilna za: NAD+. dakle. NADH. nalaze u dva rezervoara (»pool«-a). Oni povezuju tri glavna metabolična puta: glikolizu. oksidaciju i sintezu masnih kiselina. U ovakvim situacijama postoje putevi. intra. koji zaobilaze nepermeabilnost membrane prema NADH. Slika 10. koji preuzima reduk-cione ekvivalente .12 .Glicerolfosfatni i malatni zaobilazni put („shuttle“) prenošenje redukcionih ekvivalenata (NADH) iz citoplazme u mitohondrije Kada se povećaju zalihe NADH u citoplazmi.i ekstra-mitohondrijalnom »pool«-u. Ova jedinjenja se nalaze i u matriksu i u citoplazmi odvojeni unutrašnjom membranom. acetil i acil-koenzima A. Ovaj zaobilazni put ide tako. da NADH prvo reaguje sa dihiroksiaceton-fosfatom. njegovi redukcioni ekvivalenti (H°). koenzim-A i acil koenzim A. Ovi putevi se nazivaju »shuttle« (šatl) sistemi. prenose se u mitohondrije pomoću glicerol-fosfatnog puta.

prelazeći u glicerol-3-fosfat.Acetil-koenzim A zaobilazni („shuttle“) sistemi Nastali glicerol-3-fosfat prolazi kroz unutrašnju membranu i dejstvom mitohondrijalnog enzima (glicerol-3-fosfat dehidrogenaze) prelazi ponova u dihidroksiaceton--fosfat. Za prenošenje redukcionih ekvivalenata sa NADH iz mitohondrija u citoplazmu i obrnuto. Ponovo nastali dihidroksiacetonfosfat izlazi iz mitohondrija i može ponova da prenese vodonik citoplazmatskog NADH (slika 10.13 .12) Ovaj zaobilazni put unosi redukcione ekvivalente iz citoplazme u mitohondrije. dehidrogenaza: Reakciju katalizuje glicerol-fosfat- Slika 10. znači koji radi reverzibilno. Svoje redukcione ekvivalente je predao flavoenzimu i oni će se oksidovati do H 20. . a ne u suprotnom smeru. postoji malatni »shuttle«.

koje se mobilizuju iz adipoznog tkiva. dešava se u mitohondrijama. omogućava citratni »shuttle«. U citoplazmi citrat predaje acetil-ostatak koenzimu A dejstvom specifične ligaze. koji može da prođe membranu preko specifičnog prenosioca. gde se odigrava sinteza masnih kiselina. koje prenose kiselinski ostatak masne kiseline sa koeazima A na karnitin. Oksidacija masnih kiselina. acetil-koenzim A se kondenzuje s oksalacetatom gradeći citrat. i ostaje oksalacetat (slika 10. Zaobilazni put prenošenja viših masnih kiselina.Malatni »Shuttle« zbog toga radi u oba pravca. koji se redukuje u malat. pomoću specifičnog prenosioca i prelazi dejstvom mitohondrijalne malatdehidrogenaze ponova u oksalacetat. Citrat izlazi iz mitohondrija pomoću specifičnog prenosioca. Slična transaminaza se nalazi i u citoplazmi. Da bi se oksidovale. U ovom zaobilaznom putu dejstvuju dve acil-transferaze.13. One se nalaze sa svake strane unutrašnje membrane Prenošenje acetil-koenzima A iz mitohondrija u citoplazmu.Dejstvom citoplazmatične malat-dehidrogenaze. NADH predaje vodonikove atome oksalacetatu. Aktivne masne kiseline vezane za koenzim A ne mogu da prođu unutrašnju membranu.13) . Unutar mitohondrija oksalacetat se transaminacijom prevodi u aspartat. koja se nalazi na spoljnoj membrani mitohondrija. Malat ulazi u mitohondriju. one se prvo »aktivišu« dejstvom tiokinaze. karnitinski »shuttle« prikazanje na slici 10. Unutar mitohondrija dejstvom ci-trat-sintaze.

UKRATKO: Oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. Unutrašnja membrana obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermolekulski prostor.3-difosfoglicerat koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. svi citohromi i faktori koji učestvuju u sintezi ATPa. Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala. Spoljna je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. Oksidacijom SH-grupa nastaje tio-acilna veza koja je bogata energijom. Mitohondrije imaju dve membrane. β-oksidaciju masnih kiselina. . Oni katalizuju većinu reakcija CKL. neke stepene glukoneogeneze i metabolizam aminokiselina. Dobijanje ATP-a je primarna funkcija mitohondrija. U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. spoljnu i unutrašnju. Unutrašnja gradi mnogobrojne uzdužne nabore (kriste) i zbog toga joj je površina jako velika. U mehanizmu nastajanja ATP-a bitnu ulogu imaju SH-grupe enzima gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. broju prenesenih elektrona i Faradejevoj konstanti. U unutrašnjoj membrani mitohondrija smeštene su sve važne dehidrogenaze. Ona se u prisustvu neorganskog fosfora cepa u 1.

.

BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA .

a 15 do 30% usladišteno je uglavnom u obliku feritina. to znači da 40% volumena krvi čine ćelije. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. predstavljaju supstrate iz kojih nastaju druga jedinjenja. jer grade većinu antitela. kažemo da neko ima hematokrit 40. hormona. Ako. Taj pritisak. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. 1% u različim jedinjenjima koja sadrže hem i koja kontrolišu intracelularnu oksidaciju. nazvan koloidno-osmotski pritisak. Plazma je deo ekstracelularne tečnosti. stvaraju još nekoliko dana hemoglobin. Čak i mladi eritrociti. a donekle i beta-globulini.1% u transferinu u plazmi. a tečnost u ćelijama je deo intracelularne tečnosti. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. Ukupna količina gvožđa u telu iznosi oko 4 gr. dakle. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. a ostakat od 60% čini plazma. imaju posebnu ulogu u odbrani organizma od infekcija. Alfa-globulini i beta-globulini obavljaju u cirkulaciji različite funkcije: vežu se sa drugim supstancama i tako ih prenose. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi.11. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća. Belančevine plazme dele se na albumin. ćelijskih ekskreta. Gvožđe je veoma labavo vezano za globulin pa se . Gama-globulini. prenose se kao belančevine iz jednog dela tela u drugi. pošto napuste koštanu srž i pređu u krvotok. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. Antitela štite organizam od infekcija i toksičnih agenasa te ga na taj način čine imunim. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. 0. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. približno 65% tog gvožđa nalazi se u hemoglobinu. citohrom-oksidaza. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. peroksidaza i katalaza potrebno je razumeti kako se gvožđe iskorištava u organizmu. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. oko 4% ima ga u mioglobinu. što je on veći to je veća viskoznost. Gvožđe se nakon apsorpcije iz tankog creva veže odmah za beta-globulin transferin kojim se prenosi u plazmu. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. beta i gama.1 BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. Budući da je gvožđe važno za sintezu hemoglobina. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. mioglobina i drugih supstanci kao što su citohromi. globuline i fibrinogen. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. Sinteza hemoglobina počinje u eritroblastima i nastavlja se u normoblastima.

d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. koga ima svuda po telu. Jedan oblik delovanja limfocita je prianjanje uz štetne uzročnike i njihovo razaranje. monociti i limfociti. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. naročito u ćelijama jetre gde ga ima oko 60%. Hem se u ćelijama EPR pretavara u nekoliko faza u žučni pigment bilirubin koji se zatim otpušta u krv i putem jetre izlučuje u žuč. Osim leukocita. trombociti pokreću mehanizam zgrušavanja krvi. naslednih bolesti. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. U ćelijama se gvožđe veže sa apoferitinom s kojim gradi feritin. kad postane veoma krhka. megakariocita. Protein apoferitin ima veliku molekulsku težinu te se za njega mogu vezati bilo male bilo velike količine gvožđa. Gvožđe se transferinom prenosi bilo do koštane srži gde služi za sintezu novih erotrocita. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako smanjuje. to su delovi šeste vrste leukocita. ono se skladišti u veoma teško rastvorljivom obliku zvanom hemosiderin. b) aplazija koštane srži. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. Granulociti i monociti štite organizam od uzročnika zaraza fagocitozom. To gvožđe odloženo u feritnu. Delom nastaju u koštanoj srži. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). fetalne eritroblastoze. Sve tri vrste polimorfonuklearnih leukocita pokazuju zrnastu strukturu. Svaka od tih funkcija na svoj način doprinosi zaštiti organizma. ta uloga pripada imunološkom sistemu. U krvi ima i mnogo trombocita. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. Kad je ukupna količina gvožđa u telu veća od količine koju može primiti feritin. značajan doprinos odbrani organizma daje retukilo-ednoplazmatični sistem. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. Konačno. Čim se hemoglobin oslobodi iz eritrocita on se odmah fagocituje i razgradi. bilo u jetru gde se skladišti u obliku feritina. zove se rezervno gvožđe. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. Pojavljuje se hipoksija. zbog čega se nazivaju granulocitima. U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su . polimorfonuklearni bazofilni leukociti. ona može prsnuti pri prolasku kroz neko suženo mesto u cirkulaciji. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita.lako može predati bilo kojoj ćeliji u telu. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. Starenjem eritrocita njihova membrana slabi. iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. Višak gvožđa može se uskladištiti u svim ćelijama.

jetru i druge dobro prokrvljene delove tela. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi.povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. Leuhemično tkivo stvara tako brzo nove ćelije da mu je potrebna silna količina hranljivih supstanci. Kad dođe do oštećenja.. 11. Zato dok leukemično tkivo raste. što u krajnjem dovodi do smrti. te se stvaraju lokalni edemi. Kad dođe do oštećenja neutrofili se kreću ka oštećenom području. To se u krvi manifestuje povećanjem broja leukocita. Jedna od prvih posledica upale je „ograđivanje“ oštećenog područja. zatim dolazi do hemotaksije neutrofila prema oštećenom području.2 BIOHEMIJA BUBREGA Bubreg je vrlo važan organ za život. limfne čvorove. nastalo kliničko stanje naziva se leukocitoza. U tim područjima ćelije brzo rastu i prodiru u okolno tkivo. naročito aminokiselina i vitamina. ako se ne leči. Nalazi se retroperitonealno u lumbalnom predelu. To povećava lokalni protok krvi i propustljivost kapilara. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. čovek najčešće umire veoma brzo. širok 5 cm. ima ih u različitim tkivima. Dug je oko 11 — 12 cm. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. Leuhemičke se ćelije u koštanoj srži mogu tako brzo deliti da prodiru u okolnu kost koja zbog toga postaje lako lomljiva. druga propadaju. a težak oko 120 — 200 grama. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. gotovo sve leuhemije zahvataju slezinu. Prva je posledica metastatičkog rasta leuhemičkih ćelija na neuobičajenim mestima u telu. kao što su limfni čvorovi. Za organizam je možda najvažnija posledica leuhemije da maligne ćelije iskorišćavaju za svoj rast goleme količine metaboličkih suptrata. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. Prvo se prilepe za zid oštećenog kapilara. debljine oko 3 cm. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. što otežava širenje bakterija. Kad u koštanoj srži. . što uzrokuje izlaženje velike količine tečnosti i proteina u tkivo. iz oštećenog tkiva oslobađa se u okolnu tečnost histamin i drugi humoralni faktori. što dovodi do njegovog razaranja.bez obzira na to potiču li iz koštane srži ili iz limfnih čvorova. Celi bubreg obavijen je vezivnom čaurom oko koje je sloj masnog tkiva koji ga učvršćuje.

1 . srž) supstance. distalni tubul. Glomerul zajedno s tubulima čini nefron. U piramidama se nalaze bubrežni kanalići koji završavaju na vrhu u papili kanalićem sa sitnim otvorom. a na uzlaznom šira. a između piramida nalaze se izdanci kortikalne mase. .Bubrezi Bubreg je građen od kortikalne (cortex. bubrežna kora) i medularne (medula. Henleova petlja je na silaznom kraku uža. Splet kapilara sastoji se od dovodne arteriole (vas afferens) i odvodne arteriole (vas efferens).Slika 11. Bubrežna medula sastavljena je od bubrežnih piramida s vrhovima prema hilusu. U njoj su crvenkasta Malpighijeva telešca sastavljena od spleta kapilara koje tvore glomerule i Bowmanove čaure koja obavija glomerule. Iz glomerula izlazi proksimalni tubul. Bubrežna kora je građena od žućkaste supstance. a ovaj ulazi u kanalić koji u vrhu piramide prelazi u ductus papilaris. Uzlazni krak se vraća u koru i nastavlja u zavinuti tubul. Iz kore tubul silazi i nastavlja se u Henleovu petlju koja kroz kortikalni izdanak ulazi u piramidu medule.

eliminacija neisparljivih produkata metabolizma azotovih jedinjenja. zadržavanje supstanci potrebnih organizmu: krvnih proteina. prevenstveno eliminacija štetnih i organizmu stranih supstanci. metabolizma. od nepotrebnih i štetnih supstanci. Sve to obavljaju funkcionalno sposobni glomeruli i tubuli bubrega. stranih proteina. AP). aminokiselina itd. . elektrolita. Prolaskom kroz bubrege krvna se tečnost »pročišćava« (odatle i pojam klirensa). lekova.2 . jer ukazuju na bubrežno oštećenje. Preko bubrega se obavlja: eliminacija vode.Nefron U proksimalnim tubulima epitelne ćelije imaju četkast pokrov (Brush border) koji je bogat enzimima (GGT.2. glukoze. eliminacija soli.. 11. otrova. U patološkim stanjima prelazak tih enzima u mokraću i kao rezultat toga pojačana enzimurija imaju dijagnostičko značenje. boja. AAP. npr.1 FUNKCIJA BUBREGA Osnovna funkcija bubrega je uklanjanje nepotrebnih i zadržavanje supstanci potrebnih organizmu. stvaranje amonijaka.Slika 11.

Kako se urinom uklanjaju produkti metabolizma azotnih jedinjenja. teški prolivi ili povraćanja itd.17 ml/s (120 do 130 ml/min). Zato se ona javlja u stanjima kakva su glomerulonefritis. Smanjenje glomerularne filtracije zbog sniženog efektivnog filtracionog pritiska nalazi se u stanjima praćenim dehidracijom ili hemokoncentracijom te u izrazito sniženom krvnom pritisku. jer je obično samo deo od ukupnog broja glomerula u funkciji. proteini normalno ne prolaze glomerularni filtar. osim filtracionog pritiska. glomerularna filtracija kreće se između 2 i 2. Zbog veličine molekule. primarni urin prelaskom vode i niskomolekularnih jedinjenja koji se stvaraju tokom metaboličkih procesa.73 m 2 površine tela). koji se naziva efektivni filtracioni pritisak. 2) U regulaciji ravnoteže vode i soli.Ultrafiltracijom u glomerulima stvara se tzv. U slučajevima kada je neki od spomenutih faktora promenjen.2. Na taj se način izlučuju iz organizma neki lekovi i otrovi. s druge strane. Taj se proces filtracije vrši pod određenim pritiskom. javljaju se poremećaji koji obično rezultiraju smanjenjem glomerularne filtracije. i koloidnog osmotskog pritiska krvne plazme te pritiska u Bowmanovoj kapsuli. lezije bubrega i nefroskleroza. tj. Ovaj pritisak. Filtraciona površina zavisi od broja glomerula koji su u određenom času u funkciji. Na taj način bubrezi sudeluju u sledećim. Zbog smanjene glomerularne filtracije manje se izlučuju otpadni produkti metabolizma iz organizma. Kada su svi navedeni faktori normalni. . filtraciona površina preko koje se filtracija vrši (normalno 1.56 m 2) i minutni volumen krvnog protoka kroz bubrege (normalno oko 700 ml krvne plazme. a time i u održavanju osmotske ravnoteže između krvne tečnosti i tkiva 3) U regulaciji acidobazne ravnoteže. Zato je filtraciona površina promenjiva i prilagođava se potrebama veće ili manje filtracije. 11. toliko se stvara glomerularnog filtrata u 1 sekundi. zbog čega se smanjuje filtraciona površina. U bubrezima se nadalje reguliše ekskrecija katjona i anjona te stvara amonijak u tubularnom epitelu. za život organizma važnim procesima: 1) U uklanjanju toksičnihsupstanci i otpadnih produkata metabolizma. hemoragija. odnosno 1200 ml krvi na 1. što uzrokuje njihovo zadržavanje ili retenciju. osim tragova proteina relativne molekularne mase manje od 70 000. rezultat je krvnog pritiska u glomerularnim kapilarama. Takva su stanja: šok. s jedne strane. Na glomerularnu filtraciju utiču.2 FUNKCIJA GLOMERULA Ultrafiltracijom krvne tečnosti u glomerulima stvara se glomerularni filtrat ili primarni urin. koja izazivaju morfološke promene. srčane bolesti. teške opekotine.

a od fakultativne reapsorpcije zavisi stvaranje urina sa specifičnom težinom većom od krvne plazme. Glukoza se u proksimalnim tubulima reapsorbuje do koncentracije od oko 10 mmol/L (180 g/dl) u krvi. hipostenurijom. To je tzv.22 do 1. Ova reapsorpcija može varirati i naziva se fakultativna reapsorpcija. u silaznom delu Henleove petlje. ili 0. fosfor.28 mmol (220 — 230 mg) u minuti. ureja oko 40%. a tu se vrši i izmena jona i zakišeljavanje urina. hloridi. obligatna reapsorpcija vode. kalcijum. pa povrede hipofize ili hipotalamusa mogu smanjiti njegovo lučenje i. glukoza i neki druge supstance.2. mokraćna kiselina ili uopšteno NPN–azot). a ostatak od oko 19% reapsorbuje se pod uticajem antidiuretskog hormona. Oko 80% vode koja ulazi u tubule reapsorbuje se u proksimalnom delu tubula. stvoreni amonijak. tj.3 FUNKCIJA TUBULA Filtracijom stvoreni primarni urin prolazi kroz tubule. To se nalazi u bolesti nazvanoj diabetes insipidus. kalijum. aminokiseline. izoosmotski u toku reapsorpcije raznih niskomolekularnih supstanci. Pri potpunom pomanjkanju antidiuretskog hormona izostaje potpuno fakultativna reapsorpcija u tubulima. što se obično odigrava u distalnim tubulima. te se luče velike količine. nego potpuno prelaze u konačni urin. zbog toga. Smanjenje fakultativne reapsorpcije usled smanjenog delovanja antidiuretskog hormona rezultira lučenjem urina manje specifične težine. tako da od 125 ml primarnog urina u mokraćnu bešiku dospeva samo oko 1 ml konačnog urina u minuti. a neke otpadne i štetne supstance se uopšte ne reapsorbuju. sposobnost tubularnog epitela da fakultativno reapsorbuje deo tečnost. oko 1. Aminokiseline i joni se većim delom reapsorbuju. kao kalijum.017 ml/s. u tubulima se reapsorbiraju i druge supstance sadržane u primarnom urinu. izlučivanja većih količina urina nego što je normalno.upravo je najizraženija retencija tih jedinjenja (ureja. U distalnim tubulima reapsorbiraju se hloridi. Obligatna reapsorpcija vode određena je reapsorpcijom krutih supstanci. ona je konstantna. specifične težine jednake krvnoj plazmi. . 11. Prolaskom kroz bubrežne tubule iz glomerularnog filtrata se reapsorbuje oko 99% vode. što predstavlja bubrežni prag za glukozu. tj. što dovodi do pojave poliurije. dok se neke supstance i secerniraju. čak se neke (neki lekovi. boje) i secerniraju u tubulima. u ekstremnim slučajevima i do 30 L urina na dan. jer je ona varijabilna i reguliše se fiziološkim potrebama organizma. Sekrecija antidiuretskog hormona iz zadnjeg režnja hipofize pod kontrolom je hipotalamusa. U proksimalnim tubulima reapsorbuju se natrijum. Na taj način bubreg reguliše koncentracije mnogih supstanci u krvi. Osim vode. kreatinin. Izlučivanje takvog urina naziva se izostenurija.

Eritropoetin pospešuje proliferaciju i sazrevanje ćelija crvene krvne loze u koštanoj moždini. Takva će reakcija distalnog dela nefrona biti samo u prisustvu ADH. U bubregu se stvaraju renin. Renin i prostaglandini sudeluju u regulaciji krvnog pritiska. soli kalija i kalcija. aktivni oblik vitamina D. Na primer. urati i dr. U kori bubrega stvara se i kalikrein koji deluje na kininogenski supstrat pa nastaje kalidin. prostaglandini i eritropoetin. Zbog toga se često kod insuficijencije bubrega javlja i anemija. pa ga se manje može zameniti sa kalijumovim ili vodonikovim jonima. koncentracije u plazmi im rastu jer se abnormalno malo izlučuju filtracijom. koncentracija ureje je mnogo veća u urinu nego u plazmi. krea–tinin. njihova koncentracija u plazmi će se povećati.Konačni produkt svih tih procesa u bubrezima je izlučivanje oko 1 do 2 litre konačnog urina sa oko 60 g suve supstance (ureja.25 (OH)2D3. Do proksimalnih tubula stiže ih manje. NaCl. Nadalje u bubregu se razgrađuju inzulin. a deluju i na stvaranje renina. glukagon i aldosteron. spoj vazodilatatorskog i natriuretskog djelovanja. Kad je smanjena zapremina filtrata dolazi do reapsorpcije natrijuma sa izoosnotskim mehanizmima. To ima dve važne posledice: Smanjenje izlučivanja vodonikovih jona u celom nefronu. a ta se količina može reapsorbovati. Kad brzina filtracije nije u ravnoteži s brzinom produkcije ovih supstanci. a u bubregu se takođe stvara 1. jer se u njemu stvaraju ili aktiviraju neki hormoni. Prostaglandini se stvaraju u bubrežnoj meduli i deluju takođe vazodilatatorski snizujući krvni pritisak. Kad imamo: A ) Smanjenu funkciju glomerula a normalnu funkciju tubula Kod osoba sa niskom glomerularnom filtracijom moglo bi biti stimulisano izlučivanje ADH. . Pri razgradnji ćelija oslobađaju se fosfat i urat. a kalikrein je u vezi i s renin–angiotenzin sistemom koji utiče na aldosteron i time na koncentracije natrijuma i kalijuma u plazmi. Udeo izlučivanja ureje i kreatinina zavisi od brzine glomerularne filtracije. Konačan sastav plazme i urina kod bubrežnih bolesti zavisi od odnosa između oštećenih glomerula i tubula i od broja oštećenih nefrona.). time se umanjuje zapremina i stvara se urin s mnogo većim osmolalitetom nego što ga ima plazma. Kada ADH deluje na distalni nefron. može se reapsorbovati relativno više vode nego rastvorenih supstanci. Pošto se bikarbonat može sačuvati samo uz izlučivanje vodonikovih jona smanjiće se udeo bikarbonata u plazmi. Bubreg ima i endokrine funkcije. Visoka osmolalnost urina potiče uglavnom od supstanci na koje tubuli aktivno ne deluju.

urata i aminokiselina. otežana je regulacija sastava i zapremine urina. Niska koncentracija natrijuma. te u urinu ostane malo natrijuma. pa ne mogu normalno apsorbovati bikarbonate ni zakiseliti urin. što ima za posledicu zadržavanje kalijuma. Tubuli ne mogu izlučivati vodonikove jone. zbog čega će se stvarati velika zapremina prekomerno razređenog urina.Smanjenje izlučivanja kalijuma u distalnom nefronu. U plazmi mogu biti smanjenje koncentracije fosfata. Ometena je i reapsorpcija glukoze. magnezijuma. Niska koncntracija bikarbonata i nizak pH. Smanjena reapsorpcija rastvorenih supstanci iz proksimalnih tubula umanjuje izoosmotsku reapsorpciju vode na tom mestu. Visoka koncentracija ureje i zbog toga visoka osmolalnost. Što će dovesti do sledećih rezultata: U plazmi: . Zbog toga će rezultati analiza venske plazme i mokraće iz obolelog nefrona biti sledeći: U plazmi: Visoke koncentracije ureje i kreatinina. Lučenje aldosterona u sistemu biće maksimalno samo kada nisku glomerularnu filtraciju prati smanjen protok krvi u bubrezima. fosfata. B ) Smanjenu funkciju tubula uz normalnu funkciju glomerula Kada su oštećene ćelije tubula. magnezijuma i urata. Smetnje se mogu pojaviti u smanjenoj sposobnosti reagovanja na ADH. U mokraći: Smanjem volumen. samo kada je usporen protok krvi kroz bubrege (koji stimuliše izlučivanje aldosterona). Kalijum sei dalje može reapsorbovati proksimalno. U takvim se slučajevima u distalnom nefronu reapsorbuje gotovo sav natrijum u zamenu za kalijumove i vodonikove jone. samo kada je stimulisano izlučivanje ADH. Hiperurihemija i hiperfosfatemija. Hiperkalemija.

ali ipak više nego dovoljna za izjednačavanje retencije izazvane nedovoljnom filtracijom. Klinički sindromi bolesti bubrega Postoji spektar stanja s promenljivim odnosima između disfunkcije tubula i glomerula. iako retko prelaze referentne vrednosti. na primer ureja i kreatinin. Usled defekta proksimalnih tubula: opšta aminoacidurija. urata i fosfata zavisi od ravnoteže između stepena glomerularne retencije i gubitka zbog smanjene reapsorpcije u proksimalnim tubulima. Zbog defekta distalnih tubula: neadekvatno visoka koncentracija natrijuma. zadržava će se supstance na koje tubuli mnogo ne utiču. glikozurija. hipomagnezemija i hipourihemija. sve dok brzina glomerularne filtracije nije približno 30% niža od normalne. Koncentracije u plazmi mogu biti normalne ili čak niske. neadekvatno niska koncentracija ureje i zbog toga niska osmolalnost i pored stimulišenog lučenja ADH. Zapremina urina na sličan način zavisi od ravnoteže između volumena filtrata i dela tečnosti reapsorbovane u tubulima. povišen pH u odnosu na pH plazme. Stepen retencije kalijuma. dok je u tubulima reapsorpcija kalijuma. ( zbog normalne funkcije glomerula). koncentracija Zbog defekta proksimalnih tubula: hipofosfatemija. Na glomerularnoj fazi odvaja se filtracijom tako malo da koncentracije u plazmi rastu premda je zakazala reapsorpcija. urata i fosfata doduše smanjena. Budući da se normalno reapsorbuje .Normalna koncentracija ureje i kreatinina. kao i hipokalemija. Zbog defekta proksimalnih ili distalnih tubula: niska bikarbonata i nizak pH. Filtracija u glomerulima prestaje i bolesnik postaje anuričan. fosfaturija. a na tubulima se i pored nedovoljne filtracije može toliko zaustaviti reapsorpcija da on trpi od poliurije. Njihov klirens pada. a njihove koncentracije u plazmi rastu. Kada se brzina glomerularne filtracije smanjuje. U urinu: Zbog defekta proksimalnih i/ili distalnih tubula: povećana zapremina urina.

kontrakcije ili hipertrofija prostate. Obično nastaje kad je volumen cirkulacije smanjen usled krvarenja ili gubitka tečnosti u probavnom traktu. različitim otrovima i akutnim glomerulonefritisom. Taj se sastav menja samo delovanjem tubula. Intrarenalna opstrukcija može nastati kad je lumen tubula začepljen hemoglobinom. Cirkulacijska insuficijencija bubrega je verovatno najčešći uzrok usporenog glomerularnog filtriranja. Izlučivanje aldosterona bit će visoko samo kada je cirkulacija krvi kroz bubrege usporena. izazivaju mehanički faktori koji umanjuju gradijent hidrostatičkog pritiska između bubrežnih kapilara i lumena tubula. Uremiju zbog disfunkcije bubrega pojačava intenzivna razgradnja proteina. mioglobinom. neoplazme. ali usporenom glomerularnom filtracijom. Akutnu oliguriju sa neznatnim oštećenjem bubrega. Ti slučajevi opstrukcije cilindrima ili edemom tubularnih ćelija obično su posledica direktnog oštećenja bubrega. i ređe uratima i kalcijumkarbonatom. Ređa je oligurija izazvana porastom pritiska u lumenu tubula. Dok koncentracija ureje i kreatinina u plazmi najviše zavisi od funkcije glomerula. To se naziva renalna cirkulacijska insuficijencija i može biti posledica: Intravaskularnih gubitaka pune krvi (krvarenja). vrlo mali pad reapsorpcije može izazvati velik porast zapremine urina. Akutno oligurično zatajivanje bubrega često sledi posle razdoblja redukovane glomerularne filtracije zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubreg.99% filtrirane vode. Najčešći uzrok ovog sindoma je nizak pritisak u kapilarima. Kako god bio mali volumen glomerularnog filtrata. Smanjenog pritiska zbog širenja krvnih sudova u šoku. a može biti izazvana i: septihemijom. . to su koncentracije urina sličnije koncentraciji plazme. uz relativno normalnu funkciju bubrega. on uvek ima sastav ultrafiltrata plazme. To obično znači da je glomerularna filtracija usporena. Akutna oligurija zbog oštećenja bubrega nastaje često zbog nekog od napred navedenih stanja. To može biti vanbubrežna ili unutarbubrežna prepreka protoku tečnosti. Uzroci ekstrarenalne opsrtukcije mogu biti kamenci. koncentracija tih supstanci u urinu gotovo potpuno zavisi od tubula. Akutna oligurija O oliguriji se govori kad je zapremina urina odrasle osobe manja od 400 ml na dan. Što je jače oštećena funkcija tubula. volumena plazme (zbog gastrointestinalnih gubitaka ili smanjenjog unosa).

ciklosporin itd. dok konačno oligurija ne izazove nagli porast koncentracije ureje i kalijuma u plazmi. Niska koncentracija ureje u plazmi je posledica pojačane glomerularne filtracije. zbog smetnji u pražnjenju bešike. U početku mogu glomeruli delovati dovoljno dobro da bi se održala koncentracija ureje i kreatinina u plazmi u okviru normalnih vrednosti. nefrotoksičnim lekovima.Hronični zastoj bubrega nastaje posle epizode akutnog oliguričnog zastoja bubrega. cistinoza (cistin) i Fabrieva bolest (glikosfingolipidi). Faktori koji stvaraju predispodiciju za to su: hiperkalcemija. napr. nalaze se: galaktozemija (galaktoza-1-fosfat) i nasledna nepodnošljivost fruktoze (fruktoza-1-fosfat) kao i Vilsonova bolest (bakar). Sindrom pretežnog oštećenja bubrega U nekim su patološkim stanjima tubuli u većoj meri zahvaćeni nego glomeruli. . Ako se propadanje nefrona nastavlja. nedostatka normalnih inhibitora. kod trudnica ili smanjenja sinteze naročito kod dece. napr. često usled delovanja bakterija. Bubrežni kamenci Bubrežni se kamenci obično sastoje od normalnih produkata metabolizma kojima je glomerularni filtrate često gotovo zasićen. Kroz glomerule prolaze svi proteini sem onih sa najvećim molekulskim masama. stanje se sve više približava glomerularnom kraju spektra. Nefrotični sindrom Povećana je propustljivost glomerula u nefrotičnom sindromu. Ako se pacijent ne leči kraj mu je blizu. Drugim otrovima. U većini slučajeva akutnih oliguričnih stanja bubrezi su difuzno oštećeni i obuhvaćena je glavnina nefrona. promene pH mokraće. no s vremenom propada celi nefron. Ćelije tubula mogu biti oštećene na različite načine: Taloženjem teško rastvorljivih supstanci u njima i oko njih. Oštećenja egzogenim otrovima. kao što su aminoglikozidi. hiperurikemija. ali male zapremine urina. među njima teškim metalima. amfotercin. Među uzročnicima koji zbog oštećenja bubrega izazivaju nagomilavanje metabolita ili neke druge toksične supstance u ćelijama. zastoja mokraće. pa raste brzina izlučivanja ureje a time i njena koncentracija u plazmi. Kamenci nastaju kad je visoka koncentracija jednog ili nekoliko sastojaka u glomerularnom filtrate i to zbog: normalne funkcije bubrega. Bens Džonsova proteinurija. ali je često i rezultat različih drugih patoloških stanja. ali s vremenom broj oštećenih glomerula raste.

čiji traci ulaze u dubinu. vena cava inferior . Ovaj pak s izvodnim kanalom žučne kese stvara ductus choledochus. 11. Druga vrsta ćelija.3 BIOHEMIJA JETRE Jetra je parenhimatozni organ smešten na desnoj strani abdominalne šupljine. Iz venoznih kapilara krv odlazi u centralnu venu koja prolazi sredinom lobula. a sastoji se od dva režnja. kapilare jetrene arterije i portalne vene. Hepatičnom arterijom jetra dobija hranu i kiseonik. i na kraju u 4 . odakle teče u centralnu jetrenu venu. Jetra odraslog čoveka teži oko 1200 do 1600 g. žučni kanali i limfni sudovi. koje takode čine mrežu između redova ćelija te izlaze iz lobula formirajući interlobularne kanaliće. ulaze grane jetrene arterije i portalne vene. Jetra je ovijena vezivnom ovojnicom. naime. Kupfferove ćelije. a odatle u sabirne vene. Ćelije jetrenog parenhima raspoređene su zrakasto od sredine prema periferiji lobula i dele sinusoide. Iz jetrenih ćelija izlaze žučne kapilare. lobusa. Sredinom lobula prolazi centralna vena i paralelno portalnim delom grane portalne vene.Bubrežni kamenci mogu biti od kalcijumoksalata. Portalna vena i jetrena arterija dovode krv koja protiče kroz posebne kapilare. u jetri je i mreža limfnih sudova kojom intersticijska tečnost i limfa dospevaju iz jetre u opštu cirkulaciju. sinusoide. ductus hepatici. Jetra je sastavljena od velikog broja lobula. hepatične arterije. Kroz jetrena vrata na donjem rubu. poseduje dvostruki cirkulacijski sistem. Oko 80% krvi ulazi u jetru portalnim krvotokom kroz portalnu venu.5 hepatičnih vena koje na gornjoj strani jetre ulaze u donju šuplju venu. izmedu desnog i levog režnja. ductus hepaticus communis. Jetra. a oko 20% kroz hepatičnu arteriju. Ti kanalići su omotani vezivnim tkivom i izlaze iz jetre te se spajaju u 5 — 6 cm dugi glavni kanal. kalcijumfosfata. a portalnim krvotokom dospevaju u jetru većinom sastojci koji se tu metaboliziraju. Sistemom žučnih kanala izlučuje se žuč i u njoj supstance iz jetre u žučnu kesu. capsula fibrosa perivascularis. Ogranci portalne vene ulaze u prostore izmedu lobula i dalje se granaju u kapilare koje zrakasto ulaze u lobule i formiraju kapilarnu mrežu. 70% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum. Osim toga. cistina ili ksantina. kolangiole. Jetra je na taj način bogato snabdevena krvlju. od kojih je desni oko šest puta veći od levog. Iz tih kanalića teče žuč u veće. od mokraćne kiseline. rasporedene su uz zidove .

pa se stoga naziva »centralnom laboratorijom« organizma. Metaboličke funkcije vrše se u parenhimatoznim ćelijama hepatocitima. Odnos Kupfferovih i parenhimatoznih ćelija u tkivu jetre je 3 : 17. proteina i drugih azotnih jedinjenja. Danas je već poznato i koje subcelularne frakcije vrše pojedine od navedenih funkcija.Jetra sinusoida i pripadaju retikuloendotelnom sistemu.Slika 11. lipida. U njoj se odvija veliki deo metabolizma ugljenohidrata. Jetra ima vrlo važnu ulogu u nizu metaboličkih. U jetri se takode vrše procesi detoksikacije. . dok su Kupfferove ćelije deo retikuloendotelnog sistema i imaju sposobnost fagocitiranja. kako kataboličkih tako i anaboličkih procesa.3 . konjugacije i esterifikacije.

jetra je u svojoj funkcionalnoj delatnosti usko vezana i s drugim organima. jezgro. dobija se uvid u njenu funkcionalnu sposobnost. npr. centrifugiranjem na raznim brzinama 11. mikrozomalna frakcija (ribozomi. kisele hidrolaze. gvožđa i bakra. jer se često dogada da sve funkcije jetre ne budu pogođene ili barem ne u istoj meri.1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA I FUNKCIJE Ispitujući kako jetra obavlja sve pomenute procese. proteaze. Na taj način se može razdvojiti citosolska frakcija (citoplazma). U njima se odvijaju procesi oksidativne fosforilacije i stvaranja energetski bogatih jedinjenja (ATP).3. upravo zbog mnogostrukosti njene funkcije. Osim toga. Takođe. pa je kadšto teško odvojiti hepatalni od ekstrahepatalnih faktora. a neki od njih sudeluju u metabolizmu žučnih boja. zrnasti i glatki endoplazmatski retikulum). dok se transport i sekrecija bilirubina pripisuje Golžijevom aparatu.4 . Međutim. može se smanjiti detoksikaciona sposobnost jetre a da je metabolizam ugljenohidrata još normalan i sl.Ćelija parenhima jetre Mitohondrije sadrže enzime potrebne u metaboličkim reakcijama ugljenohidrata. Ribozomi sadrže ribonukleinsku kiselinu (RNA) i tu se vrše procesi sinteze proteina i procesi konjugacije. Do tih se saznanja došlo na temelju proučavanja pojedinih supcelularnih frakcija dobijenih frakcioniranim centrifugiranjem. Lizozomi sadrže razne enzime. Takvo frakcioniranje izvodi se pomoću ultracentrifuge. vrši se sinteza holesterola.Slika 11. U zrnastim i glatkim membranama endoplazmatskog retikuluma i ribozomima aktiviraju se aminokiseline za sintezu proteina. jetra poseduje veliku regenerativnu sposobnost i funkcionalnu rezervu. pa je ponekad . proteina i lipida. Na primer. mitohondrije i lizozomi. potrebna su različita ispitivanja. konjugacija bilirubina i detoksikacija lekova i drugih organizmu stranih supstanci.

Slika11. a koji se katkad javljaju dosta kasno. za koje se uvrežio naziv jetrene ili hepatalne probe. enzimatski testovi većinom ukazuju na anatomske promene. pa se time povećavaju aktivnosti tih . Upravo zbog kompleksnosti problematike ispitivanja hepatobilijarnog trakta. kako se to kaže baterije testova.5 . mnogo su se povećale mogućnosti ispitivanja hepatobilijarnog trakta i poboljšala diferencijalna dijagnostika tih bolesti. Na propustljivost i integritet jetrenih ćelija ukazuju aktivnosti nekih enzima što pri procesima koji uzrokuju promene propustljivosti ćelijskih membrana ili nekrozu ćelija prelaze iz oštećenih ćelija u cirkulaciju. zbog njihove relativne polagane progresije. Dok su se pre laboratorijskim testovima mogli uglavnom registrirati samo funkcionalni poremećaji. u svakom slučaju tek nakon lezije tkiva. u tim se ispitivanjima upotrebljava celi niz ili. jetra može neko vreme kompenzatorno održavati funkcionalnu sposobnost. razvojem kliničke enzimologije.Testovi za ispitivanje funkcije jetre PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA U BOLESTIMA Određivanje aktivnosti raznih enzima u krvnom serumu ima u bolestima jetre i žučnih vodova vrlo veliku dijagnostičku vrednost. dakle već na samu leziju.funkcionalno sposobna i pored uznapredovalih primarnih anatomskih promena ili sekundarnih promena zbog procesa u žučnim vodovima. Čak i kod ciroze jetre ili malignih tumora hepatobilijarnog trakta. Poslednjih 30 godina.

Kliničko značenje. adenozin–deaminaze i dr. laktat–dehidrogenaze. može u serumu porasti i do 70 puta iznad normale. a ALT–a i do 100 puta više od granice referentnih vrednosti. i u proseku iznosi oko 0. γ– glutamiltransferaze. Aktivnost aldolaze i glutamat–dehidrogenaze mogu porasti 10 — 15 puta iznad granice referentnih vrednosti. već prema vrsti oštećenja tkiva. nalazi se inverzija kvocijenta AST/ALT. U infektivnom hepatitisu znatno je povećana aktivnost indi–katorskih enzima u serumu. indikatorski enzimi i enzimi lokalizirani u epitelu žučnih vodova. malat–dehidrogenaze. što izaziva porast njihove aktivnosti u krvnom serumu. Na osnovu enzimske slike može se zato upoznati priroda i intenzitet patološkog procesa.enzima u serumu ili plazmi. Za prognozu i ocenu težine bolesti značajan je upravo intenzitet porasta aktivnosti SDH i GLDH. U bolestima hepatobilijarnog trakta.a veća od aktivnosti AST-a tj. a laktat– dehidrogenaze i G–glutamiltransferaze nešto manje. dolazi do promena aktivnosti mnogih enzima. Pri tome je karakteristično da je aktivnost ALT. ceruloplazmina. ornitin–karbamiltransferaze. Enzimi hepatobilijarnog trakta mogu se svrstati u 3 grupe: enzimi koji se sintetizuju u jetri. pa je ovaj u infektivnom hepatitisu manji od 1. prelaze u većim količinama iz ćelija u krvnu cirkulaciju. Najviše raste aktivnost serumskih aminotransferaza. AST– a do 50. glukoza–6–fosfat–dehidrogenaze. Aktivnost sorbit– dehidrogenaze. guanaze. zbog promene propusnosti ćelijske membrane i oštećenja tkiva uzrokovanih upalnim procesom. alkalne fosfataze. izocitrat dehidrogenaze. aldolaze. ali ne toliko kao aminotransferaza. Aktivnost ostalih indikatorskih enzima u serumu takođe je povišena. glutamat–dehidrogenaze. leucin–aminopeptidaze.63. Ti enzimi. funkcionalnoj insuficijenciji ili prisutnosti holostaze koja onemogućava normalnu sekreciju žuči. tzv. enzima karakterističnog za jetru. . sorbit–dehidrogenaze. DeRitisovog kvocijenta. 5–nukleotidaze. kao aminotransferaza.

Aktivnosti AST–a i ALT–a u jednom slučaju infektivnog hepatitisa U teškim slučajevima bolesti aktivnosti tih enzima u serumu vrlo su velike. a to je važno za ranu dijagnozu akutnog hepatitisa. porast koncentracije bilirubina u serumu. Tako aktivnost aminotransferaza u serumu počinje rasti i do 3 nedelje pre ostalih laboratorijskih pokazatelja. naročito aminotransferaza. a SDH od 50 U/L. to i porast aktivnosti enzima. npr. Kako lezija ćelija prethodi slabljenju funkcije jetre. . GLDH je veća od 20 U/L. počinje pre nego što se pojave patološki ispadi »klasičnih« testova.6 . promena odnosa proteinskih frakcija koje se vide u elferogramu i flokulacionim testovima i dr.Slika 11.

7 -Tok promena aktivnosti enzima u serumu u lakšem slučaju infektivnog hepatitisa .Slika 11.

GLDH. Aktivnosti enzima u serumu obično su normalne ili granične u perzistirajućem hroničnom hepatitisu. SDH mogu biti vrlo visoke. ali je nešto ima i u jetrenom parenhimu. poraste nešto više. budući da se nalazi uglavnom u epitelu žučnih vodova.Slika 11. npr. 2 . u agresivnom hroničnom hepatitisu aktivnosti indikatorskih enzima u serumu rastu slično kao i u cirozi jetre. DeRitisov kvocijent AST/ALT obično je iznad 1. alkalne fosfataze. malo se povisuju. a ponekad se.8 . a naročito u hepatitisu uzrokovanom alkoholom. tek ukoliko se funkcionalna sposobnost jetre smanji. Inače se uopšteno porast aktivnosti GGT u serumu smatra jednim od najosetljivijih znakova oštećenja jetre. Nešto mogu biti povišene u serumu aktivnosti GGT i ornitin–karbamiltransferaze. Nasuprot tome. Aktivnost GGT je visoka. Aktivnost holinesteraze ne pokazuje neke značajnije promene. snizuje se aktivnost holinesteraze. iako ređe. GGT. . Aktivnost GGT. kao alkalne fosfataze ili LAP–a u akutnom' hepatitisu. nalaze i normalne aktivnosti.Tok promena aktivnosti enzima u serumu u teškom slučaju infektivnog hepatitisa Aktivnosti enzima koji se nalaze u epitelu žučnih vodova ili se izlučuju putem žuči.3 puta. U nekrotskim krizama (nekrotischer Schub) aktivnosti aminotransferaza. Porast aktivnosti GLDH i veći porast aktivnosti AST–a od ALT–a ukazuju na nekrotične krize. ali retko preko 200 U/L.

i to je karakterističan nalaz u cirozi jetre. LDH. U terminalnoj fazi. Ali što više funkciia jetre slabi. a to uzrokuje često sniženu aktivnost holinesteraze.Aktivnosti enzima u serumu u bolesnika s kroničnim hepatitisom. i do 1000 U 7 L . u cirozi aktivnosti enzima mogu biti i slabije povišene.9 . kada je funkcionalno aktivno tkivo već umnogome redukovano. pa se njihove aktivnosti u serumu snizuju. a to zavisi od faze u kojoj se bolest nalazi. Aktivnost GGT je naročito vlsoka. nekad čak i normalne. Taj porast GGT u cirozi alkoholičara posledica je toksičnog efekta alkohola na mikrosome i indukcije tog enzima alkoholom. kao aldolaza. Slika 11. Medutim.U hroničnom hepatitisu nalazi se već oslabljena funkcija jetre. u cirozi alkoholičara. Aktivnost alkalne fosfataze takođe se umereno povisuje. i obično AST–a više od ALT–a. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U cirozi jetre povisuju se aktivnosti aminotransferaza do oko 5 puta. za cirozu je karakterističan jači porast aktivnosti GGT i GLDH. SDH. sve se više snizuje aktivnost serumske holinesteraze. a ostalih indikatorskih enzima. ponekad i više. Međutim. . nešto manje. nemaju se više odakle enzimi izlučivati u cirkulaciju.

jer je u ovom poslednjem slučaju obično snižena aktivnost holinesteraze i jače povišena aktivnost alkalne fosfataze.10 . Za diferencijalnu dijagnozu je od važnosti i odnos aminotransferaza i alkalne fosfataze. Dok je ALT/AP u akutnom hepatitisu veći od 25. pa čak i od 50. Enzimska slika katkad omogućava da se opstruktivni ikterus izazvan konkrementima razlikuje od onog izazvanog malignim procesom.Slika 11.Aktivnosti enzima u serumu u cirozi jetre.su već prisutne metastaze. često se nalazi i jači porast aktivnosti aldolaze i LDH. . u opstruktivnoj žutici obično je DeRitisov kvocijent normalan. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) Enzimski testovi vrlo su korisni za razlikovanje hepatocelularnog i opstruktivnog ikterusa. U opstruktivnoj žutici obično su aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima umereno povišene u serumu. LAP i ceruloplazmina. Za razliku od hepatocelularne. aktivnost AST–a je veća od ALT–a. Ako. u opstruktivnoj žutici taj je odnos obično oko 1 ili nešto veći ili manji. uz jači porast aktivnosti alkalne fosfataze. tj. GGT.

(1 = gornja granica referentnih vrednosti) U hepatocelularnom ikterusu s holostazom slika je mešana. Aktivnosti enzima u serumu u opstruktivnoj žutici izazvanoj : a) kamencima. uz visoke aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima i relativno visoke aktivnosti alkalne fosfataze.Slika 11. GGT i LAP. tj. b) tumorom.11. Korisne podatke u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta daje određivanje aktivnosti više enzima i njihovi međusobni odnosi . pa nalazimo aktivnosti enzima u serumu koje ukazuju i na oštećenje jetre i na holostazu.

2 . a diferenciranje žutice jedno je od osnovnih problema u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta. Prema uzroku hiperbilirubinemije razlikujemo razne tipove žutice.Aktivnosti enzima u bolestima hepatobilijarnog trakta Grup Enzim a II a ++ + ++ + ++ + + 0 0 + 0 0 b + 0 + + 0 0 0 + + c + + + Sindrom d e ++ + ++ ++ + ++ + ++ 0 + 0 ++ ++ ++ + ++ + ++ 0 0 f + 0 + + + + + + + + 0 0 a+ e ++ + ++ + ++ + + ++ + ++ + ++ 0 0 Aspartat– aminotransferaza Alanin–aminotransferaza Ornitin–karbamil– transferaza Glutamat–dehidrogenaza ++ + + + ++ III Alkalna fosfataza Ceruloplazrain g–glutamiltransferaza I Holinesteraza Faktori koagulacije — 0 Sindrom: akutno difuzno oštećenje membrane (tip: akutnihepatitis) + povišeno — sniženo kronično difuzno oštećenje parenhima (tip: kompenzirana ciroza) diseminirane nekroze (tip: nekrotizirajući napad kod ciroze) — BEZ PROMENE distrofija parenhimskih ćelija (tip: supakutna distrofija) opstrukcija žučnih vodova (tip: ekstrahepatalna opstrukcija) lokalna ekstrahepatalna opstrukcija (tip: metastaze u jetri) a + e) (tip: holangioiitični oblik akutnog hepatitisa).3. 11.Tabela 11. .3 ŽUTICA (ICTERUS) Povišenje koncentracije bilirubina u krvnom serumu (hiperbilirubinemija) ima za posledicu pojavu žute boje kože ili žutice. To se prvo zapaža po žutim beloočnicama (sklere) i sluznici.

5 do 4 mg) dnevno. Sve te reakcije odvijaju se u retikuloendotelnom sistemu (RES). Iz jetre se ponovo lzlučuje u tanko crevo. te se takav preko Golžijevog aparata koncentruje na površini membrane žučnih kanalića i izlučuje u žuč. uzrokovana zastojem u bilijarnom traktu. Iz ćelija RES–a bilirubin dospeva u cirkulaciju te se u krvi veže na albumin i kao takav (pre se nazivao indirektni bilirubin) posebnim aktivnim transportnim sistemom ulazi u jetrene sinusoide i iz njih u ćelije jetrenog parenhima. . a bilirubin se konjuguje u endoplazmatičnom retikulumu glukuronskom kiselinom u bilirubin— mono– I di–glukuronid. Cepanjem metenskog mosta između prvog i drugog pirolnog prstena otvara se porfirinski prsten i nastaje biliverdin–gvožđe––globin. portalnim krvotokom u jetru. u čemu igraju ulogu neke supcelularne frakcije. Time nerastvorljivi bilirubin prelazi u rastvorljivi oblik. a delom preko plexusa hemorrhoidalesa u opštu cirkulaciju i dospeva u bubrege i izlučuje kao mokraćni urobilinogen u količini od 0. Sa žuči bilirubin dospeva u tanko crevo. Reakciju katalizuje enzim hemoksigenaza uz kiseonik i NADPH 2.Tu se odvaja albumin. opstruktivna žutica. uzrokovana poremećajem ekskretorne funkcionalna žutica. Ovu reakciju katalizuje mikrosomalni enzim bilirubin–UDP–glukuronil– transteraza. Pri spomenutim procesima važan je aktivan transport bilirubina od sinusoida kroz jetrenu ćeliju do žučnih kanalića.Razlikujemo četiri tipa žutice: hemolitička žutica. a drugi deo urobilinogena vraća se enterohepatalnom cifkulacijom. Zatim se u organelama mikrosomalne frakcije (ribosomi. Hemoglobin se oslobađa prilikom dezintegracije eritrocita u ćelijama retikuloendotelnog sistema. vakuole. prvenstveno u slezini. lizosomi i Golžijev aparat. Metabolizam i lučenje bilirubina Bilirubin nastaje nizom reakcija iz hemoglobina. uzrokovana povećanim raspadom eritrocita i razgradnjom hemoglobina. Ovaj konjugovani bilirubin pre se nazivao direktni bilirubin.85 — 6.76 μmol (0. hepatocelularna ili parenhimatozna funkcije jetrenih ćelija i žutica. endoplazmatični retikulum) odvaja od transportnih proteina i konjuguje u glukuronid. prvo se bilirubin vezan još za albumin koncentruje na površini sinusoidne membrane i onda ulazi u ćeliju i veže reverzibilno za dva proteina. Naime. Urobilinogen se delom izlučuje preko debelog creva u stolici. Tada se otcepljuje gvožđe i globin. koji se naziva još koleglobin ili verdohemoglobin. koštanoj srži i jetri. a sam biliverdin redukuje u bilirubin delovanjem enzima biliverdin–reduktaze. gde se oslobodi iz glukuronida delovanjem glukuronidaze i pod uticajem delovanja anaerobne crevne flore redukuje u urobilinogen. ligandin i Z protein.

Kako je to bilirubin koji se u jetri već konjugovao s glukuronatom. Ako produkcija bilirubina u RES–u poraste trostruko više od normalnog. što izaziva tamnu boju stolice.12. jetra. ne može više svu tu količinu bilirubina primati i dalje metabolizirati. Jetra opet ne može svu tu količinu primiti i ponovo izlučiti. usled opstrukcije žučnih puteva (intrahepatalnih ili ekstrahepatalnih) ne može se izlučivati putem žuči u crevo. pa više žučne boje dospeva krvotokom u bubrege te se više urobilinogena izlučuje urinom. Kako se bilirubin ne može izlučivati . iako zdrava i funkcionalno sposobna.Metabolizam bilirubina u hemolitičkoj žutici U opstruktivnoj žutici stvara se normalno bilirubin u RES–u i dospeva putem krvi u jetru koja ga normalno konjuguje. pa se vraća u krv i koncentracija mu raste. Zbog toga se povećava koncentracija bilirubina vezanog za proteine u cirkulaciji.Slika 11. koncentracija se povećava na račun konjugovanog bilirubina. U žuči se takođe povećava koncentracija bilirubina I to izaziva predispoziciju za stvaranje žučnih kamenaca Sterkobilinogen se u većoj količini vraća enterohepatičnom cirkulacijom u jetru. Međutim. Normalni metabolizam izlučivanje bilirubina U hemolitičkoj žutici hemoglobin se razgrađuje u većoj količini u RES–u zbog hemolize eritrocita. Zbog toga raste i fekalni sterkobilinogen.13 . pa dolazi do žutice. Jetra pojačano me–abolizira bilirubin i izlučuje ga konjugovanog s glukuronatom u žuč i preko nje u crevo. Slika 11.

Slika 11. Iz krvi prelazi i u urin. tu se ne stvara urobilinogen. funkcionalno insuficijentne ćelije jetre ne mogu metabolizirati i izlučiti sav nastali bilirubin. u urinu se pojavljuje bilirubin. uprkos normalnom metabolizmu hemoglobin u RES–u. gde se zato njegova koncentracija povećava. Nema ni enterohepatične cirkulacije urobilinogena.14. Iz creva se sterkobilinogen enterohepatičnom cirkulacijom vraća portalnim krvotokom u jetru. Metabolizam bilirubina u opstruktivnoj žutici U hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici. Funkcionalno nesposobne ćelije izlučuju i manje bilirubina u žuč i crevo. ali kako je ova nesposobna da ga normalno ponovo primi i izluči u crevo. Zato je smanjen i fekalni sterkobilinogen i stolica je blede boje. Slika 11. aholična.u crevo. osim u vrlo teškom oštećenju jetre. pa je stolica bleda.15 . prolazi kroz ćelije vraća se natrag u jetrene sinusoide i odatle u cirkulaciju. pa urin ima karakterističnu boju i žutu penu. to više žučne boje prelazi u opšti krvotok i iz njega putem bubrega u urin. ali retko aholična. Medutim. jer serum sadrži visoku koncentraciju konjugovanog bilirubina koji pri prolazu krvi kroz bubrege lagano prolazi glomerularni filtar. Ovaj dospeva u jetru.Metabolizam bilirubina u hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici . pa ni urobilinogena u urinu.

Gilbertova bolest. i do 80 μmol/L. Gilbertova bolest). Crigler–Najjarova hiperbilirubinemija je vrlo retka. povećana je i retencija BSP–a. Tabela 11. postmikrosomska (opstruktivna žutica. Prema uzrocima moguća je podela hiperbilirubinemija i na: premikrosomska (hemolitična. zavisno od toga koji je bilirubin povećan. Za tu je bolest zato karakteristična visoka koncentracija konjugovanog bilirubina u serumu (i do 180umol/L). Lucy–Driscollov sindrom. U pojedinim tipovima žutice nalaze se karakteristični laboratorijski nalazi žučnih boja u krvnom serumu. u kojem jedan inhibitorni faktor u krvi majke i deteta inhibira konjugaciju bilirubina. dok su ostali laboratorijski nalazi normalni. mogu se podeliti i na: konjugovane (opstruktivni i hepatocelularni ikterus. U funkcionalne hiperbilirubinemije ubrajaju se još tzv. Dok su ostale funkcionalne hiperbilirubinemije relativno bezopasne. upalni procesi). prognoza je u toj bolesti loša. pa su osim bilirubina laboratorijski nalazi normalni. sindromu poremećen je prenos bilirubina kroz ćelijske membrane do mesta konjugacije u mikrosomskom području. Osim navedene podele hiperbilirubinemija. Dubin–Johnson. kojoj je uzrok prerano oslobađanje bilirubina u koštanoj srži. Odmah posle rođenja bilirubin se taloži u ganglijskim ćelijama mozga pa se pojavljuju neurološki simptomi. pa je u serumu povećana koncentracija uglavnom nekonjugovanog bilirubina. stolici i urinu u raznim tipovima žutice Bilirubin u serumu Tip žutice Urin ukupni konjugovan Stofica urobilinog bilirubin nekonjugova boja en n smanjen povišen tamna povišen negativa n pozitiva Hemolitična blago povišen Opstruktivna jako povišen aholičn negativan . mokraći i stolici. I Lucey–Driscollov sindrom. pa je povećana koncentracija nekonjugovanog bilirubina u krvotoku.U funkcionalnoj hiperbilirubinemiji nema U Gilbertovom patoloških promena u jetri već ih uzrokuju promene u intracelularnom metabolizmu bilirubina. Zato se u serumu povećava koncentracija nekonjugovanog bilirubina do vrlo visokih vrednosti.3 .Žučne boje u serumu. Crigler– Najjarova bolest. šant hiperbilirubinemija). Zbog poremećaja ekskrecije. a uzrok joj je manjak bilirubin – UDP–glukuronil transferaze i rezultirajuća nemogućnost konjugacije bilirubina. Smanjena je aktivnost bilirubin –UDP– glukuronil transferaze i konjugacija bilirubina. Poremećaj ekskrecije konjugovanog bilirubina iz mikrosoma u žučne kapilare uzrok je Dubin–Johnsonove funkcionalne hiperbilirubinemije. Dubin– Johnsonov sindrom) nekonjugovane (hemolitični ikterus. šant. šant hiperbilirubinemija. i bolesnici obično umiru u prvoj godini života (tip I) ili kasnije (tip II).

odnosno β–globulina. Spomenute promene nisu tako izražene u hroničnom hepatitisu. stvaraju uopšteno u ćelijama retikuloendotelnog sistema. do kojeg dolazi zbog smanjene sposobnosti jetre da ih sintetizuje.3. do čega dolazi kod opstrukcije žućnih puteva. proteini i raspodela njihovih frakcija mogu biti i normalni. i preko 400 umol/L. protrombin i delomično neki globulini. te povišeni timol– test zamućenja i flokulacija zbog povećanja β–lipoproteina. lakše oštećenje jetre kakvo se može javiti kod upalnog procesa u hepatitisu. fibrinogen. i povećanje γ–globulina. dok tek smanjena jetrena funkcija. Flokulacioni testovi koji ukazuju na takve promene su povišeni sublimat–test. obično izaziva čak blago povišenje fibrinogena. U jetri se sintetizuju albumini. Povišenje globulina koje se nalazi u pojedinim bolestima hepatobilijarnog trakta može biti odgovor na sniženje koncentracije albumina. U opstruktivnoj žutici. ili odgovor retikulo–endotela na oštećenje jetrenog parenhima. U hroničnoj bilijarnoj opstrukciji smanjuje . Zbog povišenja lipida u serumu. Međutim u dobro kompenzovanoj cirozi mogu proteini biti i normalni. kao α–globulini koji sadrže glukoproteine te lipoproteini iz α i β–globulina.a Hepatocelularna povišen povišen n povišen pozitiva n varira proporcional no težini oštećenja Treba napomenuti da u opstruktivnoj žutici hiperbilirubinemija može biti vrlo intenzivna. ili češće. Obično je u akutnom hepatitisu malo snižena koncentracija albumina u serumu. Kod teških i dugotrajnih bolesti javlja se i apsolutni porast koncentracije γ–globulina usled reakcije retikuloendotela. ali se to ne mora uvek javljati. samo relativno. nego više zavise od intenziteta smanjenja jetrene funkcije. raste i koncentracija β–lipoproteina. pa je to važno i prognostički. i apsolutno.4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA Kad se govori o »jetrenim« probama. U cirozi jetre obično se nalazi inverzija albuminsko–glubulinskog kvocijenta. u ranoj fazi i ako još nema oštećenja jetrenih ćelija. dok se kod hepatocelularne vrl retko susreću tako visoke koncentracije bilirubina. odnosno na elferogramu se vidi smanjenje albumina. U infektivnom hepatitisu javlja se i porast koncentracije β–lipoproteina u serumu. Prema tome. Isto tako. ali ubrzo porastu α2 –globulini koji se uopšteno povisuju u akutnim stanjima. uz relativni porast koncentracije globulina. Intenzitet hipoalbuminemije i povećanje γ–globulina zavise od težine oštećenja jetre. Stoga. koji su nosioci antitiiela. amonsulfat–test. a danas elektroforeza proteina. od funkcionalne sposobnosti jetre zavisi i koncentracija fibrinogena u plazmi. Sniženje pak albumina u serumu posledica je nesposobnosti jetre da ih normalno sintetizuje. pa se to katkad može zapaziti i u porastu β––globulina. elferogram serumskih proteina u infektivnom hepatitisu obično pokazuje povišenje frakcije β i α– globulina. 11. zavisno od funkcionalne sposobnosti jetre. dok se γ–globulini. cink–sulfat–test. ima za posledicu smanjenje te sinteze i rezultira padom koncentracije fibrinogena u plazmi. to su isključivo pokazatelji funkcionalne sposobnosti jetre i ne mogu se sasvim strogo klasifikovati po bolestima. produženi Weltmannov koagulacioni niz — svi oni pokazuju povećanje γ–globulina. Na primer. tu se uvek podrazumevaju razni testovi koji ukazuju na raspodelu proteinskih frakcija u serumu. a pogotovo u malignim bolestima. prvenstveno holesterola. budući da se fibrinogen sintetizuje u jetri. Pre su se u tu svrhu više koristili razni flokulacioni testovi. pa su nalazi blaže patološki promenjeni ili čak i normalni. U jetri se takođe odvijaju procesi transaminacije i deaminacije aminokiselina.

Mezenhimalna reakcija rezultira u povećanoj koncentraciji γ– globulina u hroničnim infekcijama ili kao posledica stvaranja homolognih antitela izazvanih dezintegracijom tkiva kod hepatocelularne nekroze. Elferogrami proteina u bolestima hepatobilijarnog trakta Ovde su spomenuti proteini i njihove promene koncentracija u krvnoj tečnosti samo u vezi s bolesti jetre i žučnih vodova. U infektivnom hepatitisu i primarnoj bilijarnoj cirozi nalazi se povišen IgM. koji je pozitivan u serumu kod opstrukcije žučnih puteva.se i koncentracija albumina raste koncentracija γ-globulina. Razvojem imunohemijskih tehnika omogućeno je određivanje raznih proteina koji se u serumu nalaze u vrlo malim koncentracijama. Novijeg je datuma i test na lipoprotein X. Elektroforetski se retko može dokazati. Prema novijim podacima je koncentracija prealbumina u serumu smanjena u poremećajima jetrene funkcije. pa se određivanje prealbumina može takođe koristiti za ispitivanje funkcije jetre. U jetri se sintetizuje i pralbumin čije je poluvreme života vrlo kratko. što je već znak sekundarnog oštećenja jetre. da u akutnom hepatitisu i primarnom karcinomu jetre raste koncentracija ligandina u serumu . U portalnoj cirozi IgG. IgM i IgA–a koncentracije ta tri imunoglobulina nešto je u porastu i u perzistentnom kroničnom hepatitisu. To se još bolje može pratiti određivanjem koncentracije pojedinih imunoglobulina. u hroničnom agresivnom hepatitisu IgG. kao u agresivnom hroničnom hepatitisu. Tako je zadnjih godina nađeno. . U alkoholnoj cirozi raste uglavnom koncentracija IgG i IgA. Slika 11.16. a u hepatalnim bolestima praćenim i oštećenjem bubrega koncentracija β2– mikroglobulina. ali ga se može odrediti imunohemijskim metodama.

Ta reakcija je ireverzibilna. Nastali karbamil–fosfat veže se s ornitinom preko njegove – aminogrupe uz enzim ornitin–karbamil–transferaza (OCT) i stvara se citrulin. iz glntarnina.17 . Nešto amonijaka nastaje i delovanjem glutaminaze II u bubregu trag u krv. te iako se ovaj izlučuje urinom. suvišak prelazi na Slika 11.11. Kao što se vidi iz slike iz NH4 i CO2 nastaje uz utrošak 2 mola ATP karbamil–fosfat. a katalizuje je enzim karbamil–fosfat–sintetaza čiji je koenzim N– acetil–glutaminska kiselina. Taj proces sinteze ureje putem Krebsova ciklusa odvija se samo u jetri.5 NEPROTEINSKA JEDINJENJA Razgradnjom proteina nastaju u organizmu aminokiseline koje se u jetri deaminiraju te se stvara amonijak. koji ie vrlo toksičan za organizam. Ovaj se sa asparaginskom .3.Krebsov ciklus sinteze ureje Nastali amonijak. detoksikuje se u jetri na taj način što sa CO2 stvara ureju.

ciklus limunske kiseline. .kiselinom uz utrošak jednog mola ATP–a kondenzuje u arginino–jantarnu kiselinu. i ta se sinteza poja čava kad se zbog smanjenja sinteze ureje u jetri poveća koncentracija amonijaka u krvi. Tek kod teških oštećenja jetre slabi sinteza ureje. slabi sposobnost jetre da se u njoj normalno vrši deaminacija aminokiselina i sinteza ureje. Sinteza ureje je efikasan put uklanjanja amonijaka tako da ga se.3. uprkos stvaranju relativno mnogo amonijaka. arsenovim jedinjenjima ili fosforom. Koncentracija ureje u lakšim oštećenjima jetre može čak i nešto porasti usled kompenzacijske sposobnosti jetre. Smanjenje sadržaja glutaminske kiseline i drugih međuprodukata ciklusa limunske kiseline uzrokuje smanjenje oksidativnog metabolizma u mozgu te nastupa koma. a danas se uglavnom rade enzimske metode i titracija po Conwayu. Ti poremećaji mogu se zapaziti u : a ) 'tendenciji prema niskoj koncentraciji glukoze u krvi natašte. U terminalnoj fazi ciroze. Vraćanjem ornitina u reakciju s novim karbamil–fosfatom zatvara se ovaj metabolički ciklus nazvan Krebs–Henseleitov ciklus sinteze ureje. glikoneogeneza. trovanja hepatotoksičnim agensima kao CC14. u ureju: Za reakciju je potreban utrošak energije oko 59 kJ (14 kcal/mol). Ureja nastaje u tautomernoj formi i izoureja spontano prelazi u ureju. Treba. Povišenje krvnog amonijaka nalazi se u teškoj cirozi jetre i hepatičnoj komi.mol/L (11 do 70 g/dl). Delovanjem arginin– sukcinat–dehidrogenaze razgrađuje se arginino–jantarna kiselina u arginin i fumarnu kiselinu. Nadalje se u jetri metabolizuju laktat i piruvat.6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA Jetra ima ključnu ulogu i u metabolizmu ugljenohidrata. 11. e) povećanoj koncentraciji mlečne kiseline.28 — 3. u krvi normalno nalazi samo oko 11—47 u. U jetri se vrši glikogeneza. pa je povišenje koncentracije amonijaka u krvi loš prognostički znak. ali u teškim oštećenjima slabi sinteza ureje i njena je koncentracija smanjena. Cela reakcija može se prikazati da se dva mola amonijaka. glikogenoliza. U teškim oštećenjima jetre koncentracija može porasti i do 18 mmol/L odnosno 25 mg/dl. jedan iz glutaminske kiseline i drugi iz asparaginske kiseline vežu s CO2. Normalno se u krvnom serumu nalazi 2. Zbog pojačane sinteze glutamina u mozgu (iz amonijaka i glutaminske kiseline) povećava se koncentracija glutamina u krvi. glikoliza. galaktozom (GALTTl fruktozom (FTT) c) s m a n j e noj glikogenolizi nakon opterećenja adrenalinom (ATT) d) glikozuriji. Nešto amonijaka uklanja se i sintezom glutamina u mozgu. Tu reakciju katalizira enzim–sintetaza arginino–jantarne kiseline. te stvaraju ketonska tela. Konačno arginin delovanjem enzima arginaze.93 mmol/L ili 3 do 6 mg/dl aminokiselinskog N. a fruktoza i galaktoza se isključivo u jetri pretvaraju u glukozu i njene fosfatne estere. istaći da je funkcija jetre u metabolizmu ugljenohidrata obično poremećena tek kod teškog oštećenja jetre. Za određivanje amonijaka u krvi koriste se razne metode. međutim. Metode određivanja aminokiselina su fotometrijske s ninhidrinom i hromatografske. a u mozgu se smanjuje sadržaj glutaminske kiseline. uz utrošak 3 mola ATP–a. b) smanjenoj toleranciji prema opterećenju glukozom (GTT). daje ureju i ornitin koji ulazi ponovno u ciklus i veže se s novom molekulom karbamil–fosfata.

koji su specifični za jetru.18. pri čemu se masna kiselina prenosi s lecitina i veže na C–3. Esterifikacija holesterola Određivanje koncentracije ukupnog holesterola u serumu korisno je. holesterol je pokazatelj i sintetske i ekskretorne funkcije jetre. ispod 2. nadalje. kako na GTT utiču i mnogi drugi faktori.7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA Jetra ima važnu ulogu u metabolizmu lipida.U teškim funkcionalnim oštećenjima jetre. Nadalje se u jetri vrši esterifikacija holesterola i stvaranje žučnih kiselina kao i metabolička razgradnja masnih kiselina. Međutim. npr. taj se test malo koristi u dijagnostici hepatalnih bolesti. a vrednosti mogu doseći i oko 11 mmol/L (oko 200 mg/dl). a i promene se nalaze samo u vrlo teškim funkcionalnim poremećajima jetre. Iako se holesterol sintetizuje u raznim organima. fosfolipida. ali se zatim polagano spuste i na hipoglikemične vrednosti. 11. te stvaranje ketonskih tela. U jetri se. Smanjena tolerancija galaktoze i fruktoze javlja se u teškoj aktivnoj cirozi jetre. cirozi jetre. on se najvećim delom sintetizuje u jetri iz aktivnog acetata. a nekad i u opstruktivnom ikterusu s teškim sekundarnim oštećenjima jetre. Prema tome. koncentracija glukoze u krvi natašte je varijabilna i ponekad izrazito snižena. U praksi se međutim u dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta najviše određuje koncentracija holesterola i njegovih frakcija. a jetra je takođe organ preko kojeg se holesterol izlučuje u žuč. Slika 11.3.2 mmol/L. vrši esterifikacija holesterola s masnim kiselinama. Zbog toga se mogu očekivati promene tih parametara pri smanjenom funkcionalnom kapacitetu jetre. za diferenciranje opstruktivnog i hepatocelularnog ikterusa. zbog smanjene glikogenolize. Međutim. taj proces se odvija uz sudelovanje enzima acil–holesterol–acil–transferaze (ACAT). Kriva GTT se može strmo uzdizati i dostiže maksimum unutar jednog sata. Bolje je raditi u tu svrhu galaktoza ili fruktoza––tolerans–test. U opstruktivnom . holesterola i lipoproteina. dok u krvi sudeluje enzim lecitin–holesterol–acil–transferaza (LCAT). pored ostalih laboratorijskih testova. može se naći smanjena tolerancija glukoze i smanjena glikogeneza. U tom se organu vrši sinteza masnih kiselina. atom holesterola.

Medutim. neki autori to tumače neishranjenošću takvih bolesnika. Stvaraju se u jetri iz holesterola i imaju važnu ulogu pri varenju masti. smanjuju sintetsku i esterifikacijsku funkciju jetre. i to naročito esterificiranog holesterola. U jetri se sintetizuju tzv. Teška oštećenja jetre. Medutim.ikterusu koncentracija holesterola u serumu raste do visokih vrednosti. kod hepatocelularnog ikterusa holesterol je normalan ili tek slabije povišen (npr. što se u Nemačkoj literaturi označava kao »Estersturtz« (nagli pad estera). primarne žučne kiseline. pre se i odredivanje koncentracije fosfolipida koristilo u oceni funkcionalne sposobnosti jetre.holna i henodezoksiholna kiselina. Budući da se u jetri stvaraju fosfolipidi.8 ŽUČNE KISELINE Žučne kiseline su steroidi s 24 C–atoma. Hidroksilne grupe su sve u α-položaju. 11. iz kojih u crevu delovanjem crevnih bakterija nastaju sekundarne žučne kiseline. Pri tome raste uglavnom slobodni holesterol. kod opstruktivnog ikterusa uzrokovanog malignom bolesti. desoksiholna i litoholna kiselina. Takav je nalaz uvek znak vrlo teškog oštećenja s jako oslabljenom funkcionalnom sposobnošću jetre. pa mogu biti i manje od 20%.3. pa se u tim stanjima mogu ponekad naći vrlo niske koncentracije holesterola. danas su ti testovi uglavnom napušteni. čak ispod 2. . Uopšteno se kod malignih bolesti često nalazi niska koncentracija holesterola. u ranoj fazi akutnog hepatitisa). Prsteni A i B su im u cis–položaju. U žuči se nalaze u mnogo većoj koncentraciji nego u plazmi. kakva se mogu naći u cirozi jetre ili toksičnom hepatitisu._Nasuprot tome.6 mmol/L. a bočni im se lanac sastoji od 5 C– atoma i završava karboksilnom grupom. Iako ta pojava još nije sasvim razjašnjena. Utiču na rastvorljivost holesterola u žuči i stimulišu lučenje jetrene žuči u žučnu kesu. pa čak može biti normalan ili snižen. obično izostaje porast serumskog holesterola. te postoji značajna torelacija i s povišenjem koncentracije bilirubina i aktivnosti alkalne fostataze. pogotovo odnos koncentracije fosfolipida i ukupnog holesterola. Sve su to hidroksilirani derivati matične holanske kiseline.

Struktura žučnih kiselina: a)primarne. Nastale slobodne žučne kiseline zatim se aktiviraju s ATP–om i koenzimom A te vežu s glicinom ili taurinom preko njihovih NH2 grupa).19. položaju dolazi do okidativnog skraćenja bočnog lanca: krajnja se metilna grupa hidroksiluje i oksiduje u karboksilnu te skrati mehanizmom β–oksidacije. metabolizuje se u jetri u žučne kiseline. atomu. b) sekundarne žučne kiseline Kao što se vidi na slici 11. a delomično i nakon hidroksilacije na C–12. Najveći deo holesterola. . položaju (kao intermedijer nastaje keton). Nakon toga se prsten redukuje i dolazi do epimerizacije u C–3. to su monohidroksi..Slika 11. Biosinteza žučnih kiselina u jetri započinje hidroksilacijom holesterola na C–7. dihidroksi i trihidroksi–derivati holanske kiseline. oko 80 — 90%. i to predstavlia glavni put uklanjanja holesterola. 18. Nakon redukcije.

Tu se te kiseline oslobađaju iz jedinjenja s taurinom i glicinom (uglavnom u kolonu) te enterohepatičnom cirkulacijom. Deo žučnih kiselina u crevu sudeluje kao emulgator u cepanju masti i zajedno sa oslobođenim masnim kiselinama ponovno se resorbuje kroz crevnu sluzokožu. portalnim krvotokom. naročito kod hroničnih bolesti kao što je ciroza jetre.Slika 11.8 umol/L (125 — 341 g/dl) seruma. Međutim. manjim delom i za globuline. Zadnjih godina pridaje se žučnim kiselinama sve veće dijagnostičko značenje. najviše se povećava njihova koncentracija kod opstruktivne žutice. izlučuje se stolicom iz tela. U jetri se ponovno hidroksiluju u primarne žučne kiseline i izlučuju u žuč. Koncentracija ukupnih žučnih kiselina u serumu povisuje se kod oštećenja jetre. Slobodne žučne kiseline se u plazmi vežu za albumine. pa je neki prihvataju i kao test za diferencijafnu dijagnostiku ikterusa. a enzimskim metodama nađeno je 2.5 do 6. Dnevno se na taj način stolicom izlučuje 294 — 551–μmola (120 — 225 mg) žučnih kiselina. Referentne vrednosti zavise dosta od metode određivanja. Kliničko značenje. ali se pojavljuju u opstruktivnoj žutici. i to više ukupnim žučnim kiselinama nego pojedinima od njih. Biosinteza žučnih kiselina u jetri Konjugovane žučne kiseline se putem žuči izlučuju iz jetre u žučnu kesu. a ponekad i kod hepatocelularne žutice i oštećenia jetre. nakon dekonjugacije u kolonu.20. Tako se snizuje pH žuči od 7. . U urinu normalno nema žučnih kiselina. Drugi deo žučnih kiselina.5 na oko 6 i time smanjuje stabilnost njihovih micelarnih kompleksa s holesterolom u žuči. gde se u koncentriraju. Soli žučnih kiselina izlučuju se dalje sa žuči u tanko crevo. gde delovanjem 7α–dehidroksilaze iz crevnih bakterija prelaze u sekundarne žučne kiseline. vraćaju u jetru.

koji tkivima donosi kiseonik iz pluća. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. hormona.UKRATKO: BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. fetalne eritroblastoze. globuline i fibrinogen. naslednih bolesti. beta i gama. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. što je on veći to je veća viskoznost. Belančevine plazme dele se na albumin. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. Taj pritisak. nazvan koloidno-osmotski pritisak. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. b) aplazija koštane srži. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako . Krv je prenosioc hranljivih supstanci. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. ćelijskih ekskreta. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. Plazma je deo vanćelijske tečnosti.

to su delovi šeste vrste leukocita. Pojavljuje se hipoksija. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. megakariocita. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. ako se ne leči. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. U krvi ima i mnogo trombocita. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. Delom nastaju u koštanoj srži. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. Kad u koštanoj srži. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi. monociti i limfociti. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. polimorfonuklearni bazofilni leukociti. U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. kao što su limfni čvorovi. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. ima ih u različitim tkivima. .smanjuje. čovek najčešće umire veoma brzo. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva.

Takvo stanje može nastati zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubrege. najbolji je indikator koncentracija natrijuma u urinu. Manifestacije bolesti zavise od njihovog odnosa i od ukupnog broja zahvaćenih nefrona. Oštećenje tubula izaziva: poliuriju. Kada se smatra da bi ipak trebalo izvršiti labotarorijske analize. Funkcija tubula . hiperkalemiju. nisku koncentraciju bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. Usporena glomerularna filtracija bez značajnog oštećenja bubrega može biti posledica smanjenja razlike između hidrostatičkog pritiska. Oliguriju zbog nedovoljne bubrežne cirkulacije uz srazmerno dobru funkciju tubula možemo od akutnog oliguričnog zastoja bubrega najbolje razlikovati pomoću kliničkih podataka. Ali nalaz je značajan samo kad je bubrežna cirkulacija u času izlučivanja urina takođe bila niska. Na temelju analiza plazme ne može se razlikovati akutno oligurično oštećenje bubrega od nedovoljne cirkulacije. Koncentracije ureje i kreatinina u plazmi su u većini slučajeva odrazi promena bubrežnog klirensa. I jedni i drugi podaci su dovoljni za dijagnozu i praćenje razvoja disfunkcije glomerula. uremiju i zastoj izlučivanja drugih konačnih produkata metabolizma azota. hipokalemiju. U većini bolesti bubrega postoje istovremeno smetnje u funkciji glomerula i tubula. ali i zbog postglomeluralne opstrukcije. plazme u kapilarama i tečnosti u lumenu tubula. Mokraća je suviše razređena i sadrži više natrijuma nego što odgovara stanju hidratacije bolesnika. među njima kreatinina. snižen sadržaj bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. hipofosfatemiju i hipourikemiju.BIOHEMIJA BUBREGA: Normalna funkcija bubrega zavisi od normalne brzine filtracije i normalne funkcije tubula Usporena glomerularna filtracija izaziva: oliguriju. urata i fosfata.

Bubrežni kamenci nastaju zbog: visoke koncentracije njihovih sastojaka u urinu. posebno one primarnog hiperparatireoidizma. bilo zbog toga što ih se mnogo izlučuje. pH mokraće pri kojem se sastojci lako talože. ksantina i oksalata.može se ispitati merenjem sposobnosti bubrega da koncentruje mokraću. ali treba isključiti mogućnost da su nastali zbog hiperkalcemije. Imamo još kamence od mokraćne kiseline. Kamenci s kalcijumom su najčešće idiopatskog porekla. i zastoja urina. bilo zbog oligurije. i retko od cistina. Od 70% do 90% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum. . Klirens testovi su manje precizni i tačni od analiza plazme.

Nešto reapsorbovanog urobilinogena izlučuje se mokraćom. obično je znak hemolize. Većinom su srazmerno bezazlene. AST. . Rezultati prvih biohemijskih analiza mogu biti tipični za jedan od tri patološka procesa ili za kombinovane poremećaje: oštećenje ćelija jetre. što je najčešće kod odraslih. LAP i ornitin-karbomil transferaze u plazmi. postojati žutica. Povišena može biti samo nekonjugovana frakcija ili obe frakcije. Metabolizam bilirubina može se ispitati merenjem koncentracije bilirubina u plazmi i pregledom stolice i mokraće. Bilirubin nastaje iz hemoglobina. Poznato je nekoliko urođenih mana u kojima postoji hiperbilirubinemija. konjuguje se u jetri. Žutica je posledica povišene koncentracije bilirubina u plazmi. Određivanje enzimske aktivnosti od velikog je značaja za diferencijalnu dijagnostiku. sorbitol dehidrogenaze. fruktozo-1-fosfat aldolaze. te se zatim izlučuje u žuči. Kliničko-hemijski testovi koji se koriste za ispitivanje funkcije jetre prema patomehanizmima mogu se grubo klasifikovati u testove: Kojim se identifikuje poremećaj permeabilnosti parenhimskih ćelija jetre: povećanje ALT.BIOHEMIJA JETRE: Jetri pripada centralna uloga u mnogim metaboličkim procesima. Kod novorođenčeta može hiperbilirubinemija biti prevelika za kapacitet vezivanja proteina. U crevu se pretvara u sterkobilinogen (fekalni urobilinogen). Uz svaki od tih procesa može. ali sindrom Crigler-Najjara može izazvati kernikterus. Hiperbilirubinemija nekonjugovanog bilirubina bez konjugovanog. ali ne mora. holestazu i smanjenu masu funkcionalnog tkiva. pa slobodni nekonjugovani bilirubin može prodreti u ćelije mozga te izazvati kernikterus.

ALT. U svrhu “screening” testova za otkrivanje oboljenja jetre i sekundarnih poremećaja najbolje mogu poslužiti AST. jetre: pojava GLDH i Koji ukazuju na insuficijenciju mehanizma koji produkuju protein u EPR-u parenhinskih ćelija: smanjenje holinesteraze. Koji ukazuju na proliferaciju mezenhinalnih frakcija u jetri: povećanje α2 i γ-globulina na elektroferogramu i patološki rezultati labilitetnih testova. albumina. .ili ekstra-hepatičnih žučnih vodova: povećanje AP. Koji ukazuju na opstrukciju u oblasti intra.Koji ukazuju na nekrozu ćelije mitohondrijalne AST u plazmi. LAP. ceruloplazmina i izvesnih žučnih kiselina u plazmi. nekih faktora koagulacije i fibrinogena u plazmi. γ-GT I ChE.

.

Sodeman W. Roskoski R. Walter de Gruyter. Berlin. Oxford. Klinička kemija u dijagnostici I terapiji. Voet D. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Textbook of Biochemistry. Budecke E. 1959. 1995. Saunders. Biokemija. Biochemistry. Oxford University Press. Problems and Approaches. JUMELA. W. VI izd. 2005. Lewis J. . Alberts O. Devlin TM. Matić G. Riggs T. 1975.Willey and Soons. 1997. New York. C. Karlson P. Philladelphia. Martin DW. Berkeš I. Raff M. Willey-Liss. 1997. Voet D. Opšta i medicinska enzimologija. Pratt C. Saunders Company. W.B. Beograd-Zagreb. Medicinska biohemija. Osnovi molekularne biologije. Biochemistry and Molecular Biology. Portland Press. Beograd. Willey and Soons. Principle of Biochemistry: Life at the Molecular Level. Đurđić V. Biochemistry. Textbook of Endocrinology. Chandler AM. Zagreb. Rodwell VW. Grundriss der Biochemie. 1992. Školska knjiga. Bray D.. 2009. Metabolic Regulation. Elliott DC. Berlin.Willey and Soons. J. New York.Literatura: Guyton A. Medicinska biohemija. 1994. Beograd-Zagreb. New York. Patološka fiziologija. Harperov pregled biohemije.B. 1996. Devlin TM. Springer Verlag. Frayn KN. Zagreb. Berlin. Motulsky V. Medicinska knjiga. Williams RH. 1996. Savremena administracija. Biochemistry. 1979. J. Textbook of Biochemistry with Clinical Correlations. Pannall PR. 1982. Human genetics. Medicinska knjiga. A Human Perspective. Watson J.. XI izd. New York. Temelji fiziologije čovjeka. Školska knjiga. 1988. 1989. Zagreb. 1996. Zilva JF. Voet JG. Mayes PA. New York. Voet JG. 1980. JUMELA. Elliott WH. Štraus B. A. Zavet. Granner DK. Molecular Biology of the Cell. Berkeš-Tomašević P. 1989. Roberts K. 2008. J. Beograd. 1995. Beograd. London. Gerland Publishing. Springer Verlag. Zagreb.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful