Radmila Maksimović

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE

Banja Luka, 2010

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE
Autor: dr sci. fharm. Radmila Maksimović Recezenti: Prof. dr Rade Biočanin, expert Prof. dr sci. Jovica Jovanović Lektor: GORDANA Jovanović (Bilanović) Izdavač: Panevropski univerzitet "APEIRON" Banja Luka 1. izdanje, godina 2010. Odgovorno lice izdavača, DARKO Uremović Glavni i odgovorni urednik: Mr ALEKSANDRA Vidović Prelom teksta i crteži JELENA Maksimović Dizajn korica: TIJANA Maksimović Štampa: "ART-PRINT", Banja Luka, d.o.o., grafika - dizajn - marketing Banja Luka Odgovorno lice štamparije: VLADIMIRA Stijak- Ilisić Tiraž 200 primjeraka EDICIJA: Medicinske bazične nauke – Libra Medica Basis knj. 15 ISBN 978-99955-49-37-4

Predgovor:
Poštovane kolege, U ovom udžbeniku su izloženi gradivo i problemi medicinske biohemije. To je složeno gradivo u koje su uključena saznanja mnogih nauka, kao što su hemija, biologija i medicina. Zato su u udžbeniku pomenuti mnogi za studente novi pojmovi. Nije neophodno da studenti odmah prihvate svo gradivo iz udžbenika, ali se nadam da će ih radoznalost da saznaju kakvi se to procesi svakodnevno odvijaju u našem organizmu, i kad smo zdravi i kad smo bolesni, nagnati da se ozbiljnije zainteresuju za biohemiju. Nadam se da će studenti učeći iz ove knjige, shvatiti da je ljudski organizam jedan od najsloženijih, ali ujedno i jedan od najlepših funkcionalnih mehanizama. Verujem da će shvatiti da svaka živa ćelija, kao osnovna funkcionalna jedinica tela, u svom jezgru sadrži sve genske informacije potrebne za nastanak celog ljudskog bića, te da, istovremeno, geni čine zapravo mnoštvo kontrolnih sistema koji regulišu, podešavaju i diriguju doslovno hiljadu hemijskih reakcija unutar svake ćelije. Svesna sam da sam neka poglavlja obradila detaljnije dok su druga prikazana kraće. To je, između ostalog, tako, jer sam se trudila da udžbenik ne bude obiman, a da ipak student dobije osnovna znanja iz medicinske biohemije. Ako sam u tom vaganju prilikom odabira šta reći, a šta izostaviti, našla pravu meru, ovaj se udžbenik može smatrati delom vrednim truda. Ugodna mi je dužnost da se na ovom mestu zahvalim recenzentima prof. dr. Radetu Biočaninu i prof. dr. Jovici Jovanoviću koji su mi dali korisne primedbe i savete. Posebnu zahvalnost dugujem Nikoli i Jeleni Maksimović koji su mi pružili svekoliku pomoć tokom pisanja knjige.

U Banja Luci 16. 04. 2010.

dr sci. Radmila Maksimović, specijalista medicinske biohemije

RECENZIJA Čovečanstvo se danas nalazi pred sudbonosnim pitanjima svoje dalje egzistencije i ušao je u treći milenijum sa velikim globalnim, ekološkim, zdravstvenim i drugim problemima. Međunarodna javnost, naučnici i aktivisti mnogobrojnih visokoškolskih, naučnoistraživačkih, zdravstvenih i ekoloških udruženja-organizacija širom sveta sve brojnije i ozbiljno upozoravaju na uzroke i sve teže posledice, koji prouzrokuju morbiditet, kao posledicu devastacije radne i životne sredine i mentalnog zagađenja stanovništva planete Zemlje. Dosadašnji razvoj industrijskih društava, naglašen ekonomiskim faktorima i zasnovan na neodgovornom i neracionalnom korišćenju prirodnih bogatstava narušava prirodnu ravnotežu i iscrpljuje ograničene prirodne resurse. Takav razvoj je neodrživ, jer prouzrokuje sve veće zagađivanje zemljišta, voda i vazduha, uništavanjem ekosistema i potrošnjom velikih količina prirodnih resursa. Otuda, doc. dr Radmila Maksimović, autor udžbenika pod nazivom “OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE" za studente Fakulteta zdravstvenih nauka u sedištu svih zbivanja stavlja čoveka, u jednom biocenoznom okruženju, ali sa razmatranjem vitalnih elemenata organizma i svih uticajnih faktora. Ovu, sve aktuelniju naučnu oblast biohemijskih i medicinskih nauka autor obrazlaže kroz sledeću strukturu: uvod, 11 celina i 73 podceline, zaključak, literatura, uz odgovarajuće priloge, šeme i fotografije, saglasno sadržaju i cilju predmeta, koji se realizuje na Panevropskom univerzitetu “APEIRON” u Banja Luci. Obzirom na specifičnost buduće profesije studenata, slušalaca i nastavnika ove visokoškolske i naučne ustanove, autor je nastojao da nađe sredinu tretirane problematike, sa prikazom specifičnosti i potreba ove renomirane nastavno-naučne ustanove i u tome je u potpunosti uspeo. Ovaj udžbenik je jedno, za savremene uslove života, narušavnja zdravlja, zagađenja i degradacije životne sredine u miru, u vanrednim situacijama i ratnim uslovima, dosta značajno, aktuelno, složeno i kompleksno područje obrazovanja i vaspitanja studenata, slušalaca, nastavnika i ostalih pripadnika u sistemu školstva, u oblasti zdravstvenih nauka, eko-bezbednosti, kvaliteta života i bezbednosti i zdravlja na radu, gde nema granice posmatranja i istraživanja. Poseban kvalitet materijala koji je pripremljen za štampu, jeste da je napisan na savremen način, prilagođen budućim zdravstvenim, inženjerima sanitarnog i biohemijskog inženjeringa, nastavnicima, vaspitačima, referentima, načelnicima i ostalim korisnicima na zadacima zaštite i unapređenja zdravlja, zaštite radne i životne sredine. Naravno, neophodna je lektorska recenzija i ponovni detaljan pregled sadržaja knjige od strane autora, urednika i saradnika redakcije, vodeći računa da se ne ponovi negde isti pasus ili fotografija, što je meni

kao recenzentu bilo teško da ovde primetim i iznesem tu primedbu. Naučno-stručne literature nema dovoljno, a ona je neophodna u sve većem obimu, savremenog dizajna i sa novim podacima. Sve se to mora imati u vidu, kada se pokušava lapidarno ocenjivati autorov rad, visoke pažnje vredan, napor i višegodišnji uloženi trud i prikupljanje domaće i strane bio-hemijske i medicinske građe, radi sveukupnog sagledavanja i prezentovanja studentima i ostalim korisnicina ove izuzetno značajne i nedovoljno istražene problematike. Ova knjiga je od izuzetne koristi svim onima, koji se bave zdravstvenom negom, pre svega, ali i zaštitom radne i životne sredine u školstvu, preduzećima, zdravstvenim ustanovama, civilnoj zaštiti, institutima, referentima bezbednosti i zdravlja na radu na nivou preduzeća, zavoda, instituta, lokalnih samouprava i svim ostalim, koji žele i kojima je neophodno poznavanje ove, sve aktuelnije problematike. Sve u svemu, ovim izuzetnim naučno-stručnim delom, započet je ili se nastavlja jedan veliki poduhvat u edukciji studenata, čije ćemo konačne rezultate sagledavati, stalno ocenjivati i osavremenjavati kroz nastavnu praksu. Svakako, ova knjiga je „živa“ materija, koja je podložna promenama i stalnom unapređenju, s hodno vremenu življenja u posmodernom ambijentu. 22. 04. 2010. godine Banja Luka RECENZENT prof. dr Rade Biočanin Viši naučni saradnik

SADRŽAJ
UVOD 1 1. BIOHEMIJA ĆELIJE......................................................... 1-1 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 1.7 2. 2.1 2.2 2.3 2.4 3. UVOD................................................................................... 1-2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA.......................... 1-2 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA.................1-2 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI............................................... 1-3 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA...................................................... 1-4 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE.............................................. 1-9 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA....................................... 1-12 UVOD................................................................................... 2-2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE........................ 2-2 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA.................................................. 2-4 POREMEĆAJ PROMETA VODE................................................ 2-7

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA............2-1

ENZIMI........................................................................ 3-1 3.1 UVOD................................................................................... 3-2 3.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA................................................. 3-2 3.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE........................................ 3-5 3.3.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE....................................................................... 3-8 3.3.2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID SPECIFIČNE OKSIDOREDUKTAZE................................................................................ 3-9 3.3.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM..3-10 3.4 KARAKTERISTLČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE.............3-10 3.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA.................................. 3-11 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO....................................................... 3-15 3.7 KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA.......................................... 3-18 3.8 MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA................................... 3-18 3.9 UTICAJ PH I TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA...........3-22 3.10 INHIBITORI......................................................................... 3-23 3.11 ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI................................ 3-24 3.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI.................................................... 3-25 3.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI................................. 3-27 3.14 IZOENZIMI.......................................................................... 3-29 3.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA...................................... 3-30 3.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA...........................3-30 3.16.1 OKSIDOREDUKTAZE....................................................... 3-32 3.16.2 TRANSFERAZE............................................................... 3-34 3.16.3 HIDROLAZE.................................................................... 3-35 3.16.4 LIAZE.............................................................................. 3-36 3.16.5 IZOMERAZE.................................................................... 3-37

3.16.6 LIGAZE........................................................................... 3-37 4. UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM...................... 4-1 4.1 UGLJENI HIDRATI.................................................................. 4-2 4.1.1 MONOSAHARIDI................................................................. 4-4 4.1.2 AMINOŠEĆERI.................................................................. 4-13 4.1.3 ASKORBINSKA KISELINA.................................................. 4-13 4.1.4 INOZITOLI........................................................................ 4-14 4.1.5 GLIKOZIDI........................................................................ 4-15 4.1.6 OLIGOSAHARIDI............................................................... 4-16 4.1.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI................................................ 4-20 4.1.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI)....................... 4-21 4.1.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI)..425 4.1.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI)..................... 4-26 4.1.11 HETEROGLIKANI............................................................. 4-27 4.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA.................................... 4-28 4.2.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA........................................... 4-29 4.2.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA..................................... 4-30 4.2.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA)....................... 4-31 4.2.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA). .434 4.2.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA.................4-35 4.2.6 GLIKOLIZA....................................................................... 4-36 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE........................................................ 4-42 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE....................................... 4-43 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA......................... 4-43 4.2.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE....................... 4-46 4.2.11 METABOLIZAM GLICEROLA............................................ 4-47 4.2.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA........................................................ 4-47 4.2.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA............................. 4-50 4.2.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA 4-52 4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE. 455 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA............................ 4-55 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE............4-57 5. MASTI ILI LIPIDI........................................................... 5-1 5.1 MASTI................................................................................... 5-2 5.1.1 KLASIFIKACIJA MASTI......................................................... 5-2 5.1.2 FOSFATIDI........................................................................ 5-12 5.1.3 SFINGOLIPIDI................................................................... 5-17 5.1.4 CEREBROZIDI.................................................................. 5-18 5.1.5 MICELE, MONO - I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA 5-20 5.1.6 STEROIDI I KAROTINOIDI.................................................. 5-22 5.1.7 KAROTINOIDI................................................................... 5-38

5.2 METABOLIZAM LIPIDA........................................................ 5-45 5.2.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI....................... 5-45 5.2.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA................................ 5-47 5.2.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA...................................... 5-47 5.2.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH)..................................................................... 5-51 5.2.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA..................................... 5-52 5.2.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA....................... 5-53 5.2.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA........................ 5-58 5.2.8 BIOSINTEZA TRIGLICERIDA, GLICEROFOSFATIDA I SFINGOLIPIDA........................................................................... 5-59 5.2.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA............................................. 5-62 6. AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA.........6-1 6.1 AMINOKISELINE........................................................................ 6-2 6.1.1 UVOD................................................................................. 6-2 6.1.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA................................ 6-3 6.1.3 PODELA AMINOKISELINA.................................................... 6-4 6.1.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA...............6-5 6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE........................................... 6-13 6.1.6 POLARNE AMINOKISELINE................................................ 6-18 6.1.7 KISELE AMINOKISELINE.................................................... 6-22 6.1.8 BAZNE AMINOKISELINE.................................................... 6-24 6.1.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA........................................... 6-27 6.1.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA.............................. 6-29 6.2 PEPTIDI.............................................................................. 6-34 6.2.1 PEPTEDNA VEZA.............................................................. 6-34 6.2.2 NOMENKLATURA PEPTIDA................................................ 6-36 6.2.3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA. .6-37 6.2.4 PRIRODNI PEPTIDI............................................................ 6-38 6.2.5 PEPTIDNI HORMONI......................................................... 6-39 6.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE.............................................. 6-40 6.3.1 UVOD............................................................................... 6-40 6.3.2 OSOBINE PROTEINA......................................................... 6-43 6.3.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA.................................... 6-45 6.3.4 STRUKTURA PROTEINA.................................................... 6-46 6.3.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA................................... 6-48 6.3.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA, IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA 6-52 6.3.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA............................. 6-55 6.3.8 STRUKTURA α―HELIKSA.................................................. 6-57 6.3.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA............................. 6-59 6.3.10 STRUKTURA KOLAGENA................................................. 6-60 6.3.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA.......6-61 6.3.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA.......................... 6-65 6.3.13 DENATURACIJA PROTEINA.............................................. 6-66 6.3.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI........................................... 6-69 6.3.16 ELEKTROFOREZA........................................................... 6-72

6.3.17 TALOŽENJE PROTEINA.................................................... 6-73 6.3.18 PLAZMA―PROTEINI....................................................... 6-74 6.3.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA............................................... 6-76 6.3.20 PROSTI PROTEINI........................................................... 6-77 6.3.21 SLOŽENI PROTEINI......................................................... 6-78 6.4 HROMOPROTEINI................................................................ 6-80 6.4.1 UVOD............................................................................... 6-80 6.4.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA...................................... 6-82 6.4.3 OSOBINE PORFIRINA........................................................ 6-83 6.4.4 HEMOGLOBIN.................................................................. 6-85 6.4.5 ŽUČNE BOJE.................................................................... 6-89 6.4.6 CITOHROMI...................................................................... 6-90 6.4.7 HLOROFIL........................................................................ 6-93 6.4.8 FLAVOPROTEINI............................................................... 6-94 6.5 METABOLIZAM AZOTA........................................................ 6-96 6.5.1 VARENJE PROTEINA......................................................... 6-96 6.5.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA)............................................... 6-99 6.5.3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA...........6-100 6.5.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA..................................... 6-101 6.5.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE............6-103 6.5.6 SUDBINA AMONIJAKA..................................................... 6-107 6.5.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA.............................. 6-111 6.5.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA......6-112 6.5.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI................................ 6-119 7. NUKLEINSKE KISELINE.................................................. 7-1 7.1 7.2 7.3 7.4 7.5 7.6 8. 8.1 8.3 8.4 8.5 8.6 8.7 8.8 8.9 8.10 9. UVOD................................................................................... 7-2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA............................................ 7-2 NUKLEOZID 5'-DIFOSFATI (NDP) I 5'-TRIFOSFATI (NTP)......7-10 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA....................................... 7-11 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA.............7-13 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA...............7-17 UVOD................................................................................... 8-2 VITAMINI B–GRUPE............................................................... 8-3 NIACIN, LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA......................... 8-3 TIAMIN................................................................................. 8-6 PANTOTENSKA KISELINA...................................................... 8-8 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6)..................................................... 8-9 BIOTIN................................................................................ 8-11 FOLNA KISELINA................................................................. 8-12 VITAMIN B12........................................................................ 8-13

KOENZIMI I VITAMINI.................................................... 8-1

HORMONI.................................................................... 9-1 9.1 UVOD................................................................................... 9-2 9.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE.................................... 9-2 9.3 DELOVANJE HORMONA......................................................... 9-5 9.3.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE..........................9-5

...8 ŽENSKI POLNI HORMONI ... 11-36 11..........................................................................4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA......................3.. 10-16 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA 10-19 10.................. 11-14 11...........................11-36 11.........5 ...10-13 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE...............7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI.3 10............. 11-4 11.......... 9-34 9.... 11-16 11.................................... 11-38 12.................................. 9-17 9...............3 BIOHEMIJA JETRE................3.....................3....8 ŽUČNE KISELINE........................... 10-9 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU.... 10-7 REDOKS-POTENCIJALI..3.................. 11-8 11.. 12-1 .......2.................................................1 FUNKCIJA BUBREGA..........................6.............3...............................................1 10....................2 PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA U BOLESTIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA.....2 10.................. 9-16 9.............................................1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA I FUNKCIJE HEPATOBILIJARNOG TRAKTA.2................... 9-27 9... 9-43 10..............2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI.................10 PROTEINSKI HORMONI......... 11-17 11......1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA..................... 11-31 11.............................6 10......... BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA 11-1 11............................................................................3...............................................3 ŽUTICA (ICTERUS)........... NEPROTEINSKA JEDINJENJA 11-34 11................. LITERATURA:........................... 11-7 11......... 10-5 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE............................................ 11-25 11...........6......7 MITOHONDRIJE...................4 10......3. BIOLOŠKE OKSIDACIJE............................... 9-10 9.................................... 9-5 9................5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE.....3......6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA..... STEROIDNI HORMONI......................7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA.................2..........4 PODELA HORMONA... 10-22 11.................................9 PROGESTERON................................ 11-2 11.ESTROGENI..........................................3 FUNKCIJA TUBULA.................................... 9-11 9..................3............2 BIOHEMIJA BUBREGA............................................9..... 10-1 10.............................2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE......... 11-6 11................ 9-39 9...................1 BIOHEMIJA KRVI...............................8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM.............5 10.....2 FUNKCIJA GLOMERULA..........6........................... 9-7 9..... 10-2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA.........

. koji čine ANABOLIZAM. kao i za rad i reprodukciju. Ovakve promene mogu dovesti do stvaranja uslova za nastanak bolesti.UVOD Živa bića se sastoje iz raznovrsnih organa i tkiva. Kompleksnost živih sistema može da zastraši i zbuni. Sa posebnim interesovanjem biohemija proučava način na koji se to čini i kako se ta energija koristi za izgradnju. Međutim. Dugo se već traži odgovor na pitanje na koji način hemijska jedinjenja u živoj materiji međusobno reaguju i po kojim zakonima čine. u čijoj građi i funkciji učestvuju mnogobrojna i raznovrsna hemijska jedinjenja. Živa bića jedina imaju sposobnost da akumuliraju energiju iz okoline. a tome još više doprinosi veliki broj komponenata koje ulaze u sastav živih organizama. Biohemija je. stoga. Kako su u osnovi svake bolesti poremećeni biohemijski procesi. STALNE PROMENE SASTOJAKA KOJE SE ODVIJAJU U ŽIVIM BIĆIMA ČINE NJEGOV METABOLIZAM. nauke koja tumači molekulsku osnovu života. ili sintetizuju u drugim. zbog toga je. obnavljanje i održavanje struktura. mikrobiologije. fundamentalna biološka i medicinska nauka. svi oblici života su sastavljeni od oko 50 osnovnih gradivnih blokova i poznavanje ovih komponenata u velikoj meri pojednostavljuje proučavanja kojima se bavi biohemija. uloga ove nauke je nezamenljiva u iznalaženju uzroka nastanka bolesti. farmakologije i ishrane na njihovom molekulskom nivou. održavaju i produžavaju život? Jedan od prvih zadataka biohemije. određivanje hemijskog sastava i građe živih bića i utvrđivanje uloge pojedinih sastojaka u složenim procesima koji se odigravaju u živom svetu. kao i mogućnosti u sprečavanju i lečenju iste. fiziologije. Sastojci se razgrađuju procesima koji se nazvaju KATABOLIZAM. Ponekad se dogodi da se neke hemijske reakcije odigravaju na nešto izmenjen način i nagrade se jedinjenja promenjenog hemijskog sastava. jer omogućava razumevanje biologije ćelije.

BIOHEMIJA ĆELIJE .

sve dok se njihov broj primereno ne popuni. Vanćelijska tečnost se stalno kreće po celom telu. jer nas glad tera da tražimo hranu. Među sastojcima rastvorenim u vanćelijskoj tečnosti nalaze se hranljivi sastojci i joni preko potrebni ćeliji za održavanje života. a sve ćelije predaju konačne produkte hemijskih reakcija u okolnu tečnost. amino kiselina i masti. prenos nervnih impulsa s jednog dela tela u drugi. automat. Tečnost u prostorima izvan ćelije naziva se vanćelijska ili ekstracelularna tečnost. Mada su oni najrasprostranjenije ćelije. sve one imaju neka zajednička svojstva.. sve ćelije koriste kiseonik. To što smo u životu gotovo da je izvan naše kontrole. 1. različitih jona. 1. Ćelije mogu živeti. Svaki organ je zapravo skup mnoštva različitih ćelija koje su povezane zajedno međućelijskim potpornim strukturama. preostale se ćelije te vrste obično neprekidno dele. eritrociti kojih ima ukupno 25 biliona prenose kiseonik iz pluća u tkivo. Opšti mehanizmi pretvaranja hemijskih sastojaka u energiju u osnovi su jednaki u svim ćelijama. Na primer.2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA Osnovna živa jedinica tela je ćelija. a strah da tražimo sklonište. osećaj za hladnoću tera nas da se grejemo itd. Kiseonik se spaja sa ugljenim hidratima. Ljudsko je biće u stvari. rasti i obnavljati svoje funkcije tako dugo dok u vanćelijskoj tečnosti postoji odgovarajuća koncentracija kiseonika. u telu postoji još i drugih 50 biliona ćelija. Kao jedan od glavnih sastojaka za dobijanje energije.. sve nam to omogućava da opstanemo u uslovima koji su vrlo promenljivi. itd. Prvi obuhvata kretanje krvi kroz cirkulacijski sistem. Deo te tečnosti nalazi se u ćelijama i naziva se ćelijska ili intracelularna tečnost. Prenos vanćelijske tečnosti u sve delove tela odvija se u dva različita stadijuma.1. Iako se ćelije u telu međusobno znatno razlikuju. Svaka vrsta ćelije posebno je prilagođena za obavljanje određene funkcije.1 UVOD Biohemijske reakcije koje se odigravaju u ćelijama.. mišićne kontrakcije.3 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA Približno 56% tela odraslog čoveka čini tečnost. razmnožavanje. mastima i belančevinama pri čemu se oslobađa energija potrebna za ćelijske funkcije. glukoze. pretvaranje svetlosne energije u hemijsku što nadražuje oči i omogućava nam da vidimo svet oko nas. a sve ćelije iskorišćavaju na gotovo jednak način iste vrste hranljivih sastojaka. Gotovo sve ćelije imaju sposobnost razmnožavanja i kad iz bilo kog razloga ćelije određene vrste budu uništene. a drugi . Tako svaka ćelija ima potrebu za hranom kako bi se održavala u životu.

4 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI Živi svet se sastoji iz veliko broja različitih hemijskih jedinjenja. fluor. Ovaj proces difuzije uzrokovan je kretanjem molekula u svim pravcima u plazmi i vanćelijskoj tečnosti. kalijum i hlor. fosfor i sumpor. Međutim. vanadijum i silicijum. a druga kroz sistemsku cirkulaciju. od kojih jedna tera krv kroz pluća. takođe stabilnim kovalentnim vezama. Jednu drugu grupu elemenata. U protoku krvi kroz organizam. kiseonik. Ovi se elementi nazivaju bioelementi. bakar. U živim bićima se pored njih. u elementarnom stanju (kao. odigrava se neprekidna izmena između krvne plazme i međućelijske tečnosti u prostorima koji okružuju kapilare. kao i štetne. sva hemijska jedinjenja koja izgrađuju živu materiju sastavljena su iz relativno malog broja hemijskih elemenata. To su elementi malog atomskog prečnika i imaju osobinu da grade jake kovalentne veze. Pored toga. srce zapravo ima ulogu dve odvojene pumpe. na primer kiseonik ili azot). bor. 1. magnezijum. Dok krv prolazi kroz kapilare. razgranate ili prstenaste. koje nazivamo . nalaze još 16 raznorodnih elemenata u minimalnim količinama. Od svih hemijskih elemenata koji se nalaze u prirodi samo 27 ulaze u sastav hemijskih jedinjenja koja čine živi svet. čine kalcijum. sva krv u cirkulaciji prođe celim cirkulacijskim krugom prosečno jednom u minutu. ugljenikov atom ima značajnu i neobičnu osobinu da gradi stabilne kovalentne veze sa drugim ugljenikovim atomima.gvožđe. kobalt. koja ulazi u sastav živih bića. hrom. iako brojna. Pored esencijalnih elemenata živa bića sadrže često i elemente bez značaja za život. ovi elementi nisu ništa manje značajni. a svakodnevno se izoluju i otkrivaju nova. nikal. molibden. selen. toksične elemente. Oni se nalaze u obliku jona i nazivaju se elektrolitima. cink. Kad čovek miruje. Iako prisutni u neznatnim količinama. Zato se ovi za život značajni sastojci nazivaju esencijalnim. mangan. Ovakvim vezama stvaraju se raznovrsne strukture organskih jedinjenja – pravolinijske. Najzastupljeniji bioelementi u građi većine organskih molekula su ugljenik. pa otuda i njihov naziv elementi u tragovima ili mikroelementi. U živom svetu bioelementi se retko nalaze slobodni. a učestvuju u svim metaboličkim procesima. azot.kretanje tečnosti između kapilara i ćelije. vodonik. arsen. a za vreme intenzivne mišićne aktivnosti čak i do šest puta u minutu. natrijum. Kapilari su porozni pa velike količine tečnosti difunduju tamo – amo između krvi i tkivnih prostora. kalaj. već su najčešće u obliku brojnih i raznovrsnih neorganskih i organskih jedinjenja. To su. na čije se osnovne skelete vezuju drugi bioelementi. jod. čije je prisustvo posledica življenja u zagađenoj životnoj sredini.

lipoproteini: Ili delovi ćelija. Međutim. Biomolekuli su veoma različiti. U živom svetu se često sreću ovakvi makromolekulski kompleksi.Ćelija . glukoza. dok se neki elementi nalaze vezani za organske biomolekule. na primer. monomerne jedinice nukleinskih kiselina. a samo pet aromatičnih baza gradi nukleotide. Biomakromolekuli i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu.5 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA Slika 1. raznovrsne građe i specifičnih uloga. Za životne procese veoma su važna organska jedinjenja koja se unose hranom ili se sintetizuju u organizmu. kao što su. lipidi. Najvažniji biomakromolekuli živih bića su proteini. gradi veoma velike molekule polisaharida. nekovalentne veze. a u njihovom vezivanju učestvuju i slabije. a palmitinska kiselina.biomolekuli. ćelijske organele. 1. iz ovog malog broja nastaju značajni i brojni. najčešće alkalnih i zemnoalkalnih metala. Živi organizam se sastoji iz relativno malog broja (oko 30) organskih biomolekula. strukturnu i funkcionalnu jedinicu. Samo 20 aminokiselina izgrađuje izuzetno velik broj raznovrsnih proteina.1 . glicerol i holin ulaze u sastav veoma raznovrsne grupe biomolekula. ćeliju. Neorganske sastojke živih bića čine razne soli. Biomakromolekuli se međusobno vezuju i grade složene komplekse. nukleinske kiseline i polisaharidi. veliki biomakromolekuli. lipida. Samo jedan monosaharid. Ova je u stanju da obavlja sve procese od značaja za održavanje života. od onih veoma proste građe. U biološkim sistemima značajne su četri vrste nekovalentnih veza. kakva je voda do jedinjenja krajnje složene strukture.

pod uslovom da tečnost kojom je okružena sadrži potrebnu hranu.Svaka od 75 biliona ćelija u ljudskom organizmu živa je struktura koja može trajno preživeti. Prisustvo proteina i tankog sloja mukopolisaharida na površinama čine membranu hidrofilnom. lizozoma. proteina. Gotovo sve fizičke strukture ćelije omeđene su membranom. Protoplazma je uglavnom sastavljena od: vode. Različite supstance od kojih je ćelija sastavljena nazivamo zajedničkim imenom protoplazma. Jezgro je od citoplazme odvojeno jezgrovom membranom. a između njih je širok prostor. Da bismo razumeli funkciju organa i drugih struktura u telu. Membrana jezgra je sastavljena od dve membranske jedinice. što znači da voda lako prianja uz membrane. raspršeni po lipidima. Veruje se da membrana poseduje mnogo sitnih pora kroz koje prolaze molekuli različitih veličina koje se razmenjuju između vanćelijke i ćelijske tečnosti. membranu endoplazmatičnog retikuluma. enzimi i hemijske supstance. Zbog lipida u njenom središtu. koje se nazivaju organele. Golžijevog kompleksa itd. a cotiplazmu od okolne tečnosti odvaja ćelijska membrana. Ćelijska membrana je tanka i elastična. Jedna od njih okružuje drugu. Pore u ćelijskoj membrani nastaju zbog velikih molekula proteina koje prekidaju lipidnu strukturu membrane i protežu se od jedne strane membrane do druge. Tako je omogućen direktan prolaz vode u međuprostorima proteinskih molekula. Među različite mebrane ubrajamo: ćelijsku membranu. membrana je uglavnom nepropustljiva za lipofobne supstance. moramo pre svega shvatiti osnovnu organizaciju ćelije i funkcije njenih sastavnih delova. te membrane mitohondrija. Građena je gotovo isključivo od proteina i lipida. membranu jezgra. elektrolita. Dva glavna sastojka ćelije su jezgro i citoplazma. Na taj način membrana je polarizovana pa se hemijska reaktivnost unutrašnje površine ćelije razlikuje od one na spoljnoj površini. a polarni deo molekula strči prema površinama membrane i elektrohemijski je vezan s proteinima u spoljnom i unutrašnjem sloju. prekriven s obe strane slojevima proteina. ali nema sloja mukopolisaharida. Svaka od tih jedinica gotovo je jednaka ćelijskoj membrani. Proteini su. Membrana jezgra sadrži velike rupe pa se gotovo sve rastvorene . Tanki sloj mukopolisaharida na spoljnoj površini ćelijske membrane doprinosi tome da se spoljna površina razlikuje od unutrašnje. Centralno mesto u strukturi zauzima sloj lipida. isto tako. Male okruglaste strukture koje leže na bazi proteinskog molekula jesu molekuli fosfolipida: masni deo molekula fosfolipida priljubljen je za unutrašnju lipidnu fazu ćelijske membrane. Ćelija nije samo džak u kojem se nalazi tečnost. lipida i ugljenih hidrata. Ona sadrži i visoko organizovane fizičke strukture. a u većini slučajeva može se čak i razmnožavati. sastavljenom uglavnom od lipida i proteina. Organele su za funkciju ćelije jednako tako važne kao i hemijski sastojci ćelije.

Citoplazma je ispunjena sitnim. Bistri tekući deo citoplazme u kojem su čestice raspršene naziva se hijaloplazma. Retikulum na čijoj se površini nalaze ribozomi često zovemo zrnasti endoplazmatični retikulum. Taj prostor nadovezuje se na prostor unutar Golžijevog kompleksa. Golžijev kompleks ( koga neki autori zovu Golžijev aparat ili Golžijevo telašce) je poseban deo endoplazmatičnog retikuluma. mitohondrije i lizozomi. zrnca glikogena. Golžijev kompleks sudeluje u stvaranju lizozoma. te u njihovoj konačnoj pripremi za sekreciju. citoplazmatičnih organela koje igraju važnu ulogu u varenju različitih sastojaka u ćeliji. Deo endoplazmatičnog retikuluma koji ne poseduje ribozome zovemo glatki endoplazmatični retikulum. Funkcija Golžijevog kompleksa sastoji se u privremenom pohranjivanju i kondenzaciji sastojaka koje se secerniraju. u kojima je smeštem na onoj strani na kojoj se supstance izlučuju. Na taj način nastaju glikoproteini koji su važni sekretorni sastojci mnogih ćelija. Među velikim česticama raspršenim u plazmi. Golžijev kompleks je jako razvijem u sekretornim ćelijama. sekretorna zrnca i dve važne organele. U njemu se osim toga sintetišu ugljeni hidrati te se vežu s proteinima u mehurićima kompleksa. Prostor unutar endoplazmatičnog retikuluma povezan je s prostorom unutar dvostruke membrane jezgra. elektrolite. Među glikoproteinima se naročito ističu mukopolisaharidi koji su glavni sastojci: 1) sluzi. a membrane su mu slične membanama glatog endoplazmatičnog retikuluma. Endoplazmatični retikulum (EPR) po građi izgleda kao mreža membrana cevastih i mehurastih struktura u citoplazmi. te esterifikovanih masnih kiselina. Ribozomi se najvećim delom sastoje od ribonukleinske kiseline koja ima važnu ulogu u sintezi proteina. Konačno. Prostor unutar cevčica i mehurića ispunjen je endoplazmatičnim matriksom. On sudeluje u sintezi lipida i verovatno igra važnu ulogu u resorpciji glikogena. 2) osnovni sastojci u intersticijskim prostorima i 3) osnovne sastojci hrskavice i kostiju. ali i većim dispergovanim česticama i organelama. Ona uglavnom sadrži rastvorene proteine. glukozu i malu količinu fosfolipida. tečnošću koja se razlikuje od one izvan endoplazmatičnog retikuluma.supstance s lakoćom kreću između tečnosti u jezgru i tečnosti u citoplazmi. nalaze se kapljice neutralnih masti. Deo citoplazme neposredno uz ćelijsku membranu često se nalazi u stanju polučvrstog gela a naziva se korteks ili endoplazma. . ribozomi. holesterola. Ponekad je endoplazmatični retikulum preko malih otvora direktno povezani s okolinom ćelije. Obično je sastavljen od četiri ili više slojeva tankih mehurića. Na spoljnoj površini mnogih delova endoplazmatičnog retikuluma nalaze se brojne male zrnaste tvorevine koje zovemo ribozomi.

a njihov broj se kreće od nekoliko stotina do mnogo hiljada. Da bi kontrolisali razmnožavanje geni se najpre sami udvoje. Hidrolitički enzimi cepaju organska jedinjenja na dva ili više delova. Geni određuju svojstva proteinskih enzima citoplazme i tako kontrolišu citoplazmatske aktivnosti. Ovi enzimi deluju zajedno sa oksidativnim enzimima na pregradama i uzrokuju oksidaciju hranljivih supstanci. Lizozom je okružen jednom membranskom jedinicom. Mitohondrije se uglavnom sastoje od dve membranske jedinice: spoljne membrane i unutrašnje membrane. Ispunjen je velikim brojem sitnih zrnaca. a nakon toga ćelija se podeli posebnim procesom koji zovemo mitoza. kao i razmnožavanje ćelije. na primer. kao što su na primer bakterije. Jezgra mnogih ćelija sadrže jednu ili više . a glavni sastojci koje oni razgrađuju su proteini. mukopolisaharidi i glikogen. međutim. Oslobođena energija služi za sintezu adenozin-trifosfata (ATP). Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sitem koji omogućuje ćeliji da ukloni nepoželjne supstance i strukture. jezgro sadrži dezoksiribonukleinske kiseline. Jezgro je kontrolni centar ćelije. naročito oštećene ili strane strukture. protein hidrolizuje u aminokiseline.U mitohondrijama se oslobađa energija iz hranljivih supstanci i kiseonika te se tako dobija najveći deo energije potreban ćeliji za obavljanje njenih funkcija. što zavisi od količine energije koja je potrebna ćeliji. tako da se vodonik iz molekula vode spoji sa jednim delom tog molekula. Mitohondrije su prisutne u citoplazmi svih ćelija. Različite okolnosti u ćeliji mogu. a sadrži velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije iz hranljivih supstanci. U lizozomu se nalazi više od desetak različitih kiselih hidrolaza. Osim toga unutrašnjost mitohondrija ispunjena je matriksom koji je u stanju gela. I veličina i oblik mitohondrija su takođe veoma promenljivi. Brojni nabori unutrašnje membrane čine pregrade na kojima se nalaze oksidativni enzimi ćelije. Membrana koja okružuje lizozom redovno sprečava da hidrolitički enzimi u lizozomu dođu u dodir sa ostalim supstancama u ćeliji. Tako se. Ukratko. To su proteinski skupovi hidrolitičkih enzima. što već mnogo godina nazivamo genima. a hidroksilna grupa s drugim delom. pri čemu nastaje ugljen dioksid i voda. od kojih svaka dobija jedan od dva kompleta gena. ATP zatim odlazi iz mitohondrija i difundira svuda po ćeliji te otpušta energiju kad je potrebna ćeliji za obavljanje njenih funkcija. supstance bogate energijom. Mitohondrije se verovatno mogu same razmnožavati i to se dešava uvek kad u ćeliji postoji potreba za povećanim količinama ATP. On kontroliše sve hemijske reakcije u ćeliji. nukleinske kiseline. pri čemu dolazi do oslobađanja enzima. Ti enzimi tada razgrađuju organske supstance s kojima dođu u dodir. dovesti do kidanja lizosomske membrane. Tako nastaju dve ćelije kćeri.

za razliku od ostalih organela. Geni jednog od hromosoma sintetizuju ribonukleinsku kiselinu koja se zatim pohranjuje u nukleotidu. . Ribozomi prelaze u citoplazmu. To je. jednostavno. Nukleotid se izrazito poveća kad ćelija aktivno sintetizuje proteine. proteinska struktura koja sadrži i određenu količinu ribonukleinske kiseline kakva se nalazi u ribozomima. gde se najvećim delom vežu na endoplazmatični retikulum. U početku je to fibrinalna RNA koja se kasnije kondenzuje stvarajući zrnaste ribozome. Nukleotid. nema graničnu membranu.svetlije obojenih struktura koje zovemo nukleotidi.

a iz citoplazme se kreću prema površini ćelije i izbacuju napolje. U mehanizam lučenja uključeni su EPR i Golžijev kompleks. Zrnca se osim toga nakupljaju i stvaraju združena zrnca koja se zatim kroz membranu Golžijevog kompleksa izlučuju u citoplazmu. takozvano ostatno telo izluči se ili se rastvori u citoplazmi. Površina čestice koja će biti fagocitovana mora biti takva da se može apsorbovati na ćelijsku membranu. 2) aktivnim prenosom kroz membranu. Tako nastaje probavni mehurić. Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri različita načina: 1) difuzijom. stvaranjem pinocitoznog mehurića. koji su čest sekretorni produkt. kao i do procesa glikogenolize.6 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE a) prenos supstanci kroz ćelijske membrane i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija. U njemu se proteini mogu konjugovati s ugljenim hidratima stvarajući glikoproteine. koji nastaje kao reakcija na dodir ćelijske membrane i samo nekih supstanci od kojih su dve najvažnije – protein i koncentrisani rastvori elektrolita. Velike čestice poput bakterija ulaze u ćeliju fagocitozom. Gotovo jednak mehanizam postoji i u lučenju lipida. Sintetizovani protein odmah ulazi u cevčice EPR gde stvara mala proteinska zrnca. Ribozomi na površini EPR sintetišu protein koji će se izlučiti. ona iz okolne tečnosti mora primati hranljive i druge supstance. U EPR dolazii do polimerizacje glukoze. jer je pinocitoza jedini način na koji proteini mogu proći kroz ćelijsku membranu. Gotovo odmah po pojavi ovih mehurića u ćeliji jedan ili više lizozoma prione uz njega i isprazne u njega svoje hidrolaze. Jako je značajno što protein uzrokuju pinocitozu. sličan pinocitoznom mehuriću. Dve najvažnije funkcije ćelije su: Mnoge ćelije .1. stvaraju posebne proteine koji se luče u okolinu ćelije. mehanizmom kojim ćelija “proguta” deo vanćelijske tečnosti i njen sadržaj. Tako nastaje fagocitozni mehurić. . kroz pore u membrane ili kroz sam membranski matriks. Pinocitoza se zbiva. naročito ćelije različitih žlezda u telu. Da bi ćelija mogla živeti i rasti. Mehanizam fagocitoze istovetan je mehanizmu pinocitoze. Ta se zrnca zatim polako kreću kroz cevčice prema Golžijevom kompleksu. s tim što se oni sintetizuju u glatkom delu EPR. Zbog toga lizozome možemo nazvati probavnim organima ćelije. iz kojeg se produkti delovanja hidrolaza mogu kroz membranu mehurića difundovati u citoplazmu. Ćelijska membrana jednostavno okruži bakteriju i uvrne je. mehanizmom u kojem enzimski sistem i posebne prenosne supstance “nose” supstancu kroz membranu i 3) pinocitozom. Ono što ostane od mehurića.

Na primer. Sinteze teku uz potrošnju energije koju dobijaju od ATP-a ili NADPH. Kataboličke reakcije su praćene oslobađanjem energije koja se „hvata“ i „ugrađuje”u energetski bogatu vezu adenozintrifosfata. pa nastaju adenozin difosfat. U reakcijama oksidacije organskih molekula oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa. Hidrolizom ATP-a mogu se izdvojiti jedna ili dve fosfatne grupe. uz izdvajanje znatne količine energije: ATP + H₂O = ADP + P + E ADP + H₂O = AMP + P +E Energija koja se oslobađa iz ATP-a koristi se za sintezu raznovrsnih jedinjenja ćelijskih sastojaka.Razgradnja ugljenih hidrata. nukleinskih kiselina. lipida i proteina u niskomolekulska jedinjenja: mlečnu i sirćetnu kiselinu. Hiljade ovih reakcija. U organizmu se odvija veoma velik broj hemijskih reakcija. a za njihovo odvijanje neophodni su specifični enzimi. koje se stalno dešavaju u živim bićima čine njegov metabolizam. ugljenih hidrata. u kojima se pored krajnjih proizvoda. Obično su to fosfatne veze nekih hemijskih jedinjenja.2) . uglavnom oksidativna. koja takođe učestvuju u ovim reakcijama. Metabolizam se obično deli na katabolizam i anabolizam. U kataboličkim i anaboličkim procesima ne učestvuju isti enzimi i oni se dešavaju u odvojenim delovima ćelije. ugljendioksid. a takve se veze nazivaju visoko energetskim. a njihova oksidativna razgradnja u mitohondrijama. koje su međusobno povezane. dobro usklađene i tačno kontrolisane. proteina i lipida. ugljen dioksida i vode oslobađa energija: (CH₂O)n + O₂ =CO₂ + H₂O + E Mnogobrojne su reakcije oksidacije organskih jedinjenja. Pod katabolizmom se podrazumeva enzimska razgradnja. ADP i adenozin monofosfat. koje se odigravaju u tri stepena: (slika 1. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. kao i za vršenje bilo koje vrste rada. AMP. masti i proteina teče preko niza povezanih reakcija. hranljivih sastojaka relativno velike molekulske težine: na primer. To su najčešće nikotinamidi I flavinski nukleotidi. amonijak i ureju. Anabolizam obuhvata enzimske sinteze mnogobrojnih ćelijskih komponenata: polisaharida. sinteza masnih kiselina se dešava u citoplazmi. a najvažnije od svih je adenozin trifosfat ili ATP. Za delovanje ovih enzima neophodno je prisustvo drugih jedinjenja.Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija.

na manji broj prostijih jedinjenja. koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. osnovne molekule. lipidi masne kiseline. a proteini dvadesetak amino kiselina. Tako polisaharidi daju heksoze ili pentoze. fumarat i oksalacetat. odigrava u tri stepena. takođe.2 – tri stepena katabolitičke(-) i anaboličke (…. Ova jednostavna jedinjenja ulaze u treći stepen katabolizma.) razgradnje hranljivih sastojaka U prvom stepenu hranljivi sastojci se cepaju na prostije.Slika 1. Tako . a to su: acetilkoenzim A.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). Dvadesetak aminokiselina se razgrađuje. glicerol i druge komponente. Tako heksoze. U drugom stepenu nastali produkti razgrađuju se dalje na manji broj još prostijih jedinjenja. koji ima samo dva C atoma. Četri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu. koji se dalje cepa u acetilkoenzim A. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. Anabolizam se. α-ketoglutarat. takođe. koji je zajednički za sve i u kome dolazi do njihove potpune oksidacije u CO₂ i četri para vodonikovih atoma.

Razgradnja supstrata do slobodnih atoma od kojih je izgrađen. a u visoko energetska. a radi sinteze nekog komplikovanijeg jedinjenja. Poznate su četiri vrste energetski bogatih jedinjenja: 1) Fosfatni estri (glukozo-6-fosfat. On omogućava potpunu oksidaciju razgrađenih produkata hrane. . acetilfosfat i dr.7 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA Organska jedinjenja koja se nalaze u hrani. Energija se dobija na nekoliko mesta u nizu reakcija u jednom od intermedijera. pa i celih molekula.3difosfoglicerat i fosfoenolpiruvat. Ovakvi nizovi reakcija omogućavaju nastajanje novih jedinjenja prenosom određenih grupa: metil. na konstantnoj temperaturi i pritisku. vodonikovih atoma. Kao što se vidi katabolizam i anabolizam imaju zajednički drugi stepen. Ova jedinjenja se dele prema promeni slobodne energije tokom njihove hidrolize na nisko i visoko energetska. proteinske aminokiseline nastaju transaminacijom α-ketokiselina. fosforil. Skoro sve metaboličke reakcije su međusobno povezane. bogata su vodonikom i zato sadrže veliku količinu hemijske enrgije. α-glicerolfosfat i dr. u procesu glikolize to su 1. Korišćenje energije pod ovakvim uslovima moguće je zato što se enzimsko razlaganje hrane odigrava u više stepeni. koji se zove amfibolički put. Produkt jedne je supstrat druge i tako redom.npr. acetil. bilo bi u energetskom pogledu vrlo neekonomično i izvan granica mogućnosti žive ćelije. 1. fosfoenolpiruvat i kreatinfosfat.) Derivati fosfaminske kiseline (kreatinfosfat) koji ne sadrže fosfornu kiselinu 4) Estri tioalkohola. (acetil-koenzim A). Na primer. Jedan od glavnih razloga što ADPATP sistem zauzima centralno mesto u prenosu energije je to što ima manje energije od visokoenergetskih jedinjenja. Hidrolizom ovih energetski bogatih jedinjenja oslobađa se znatna količina energije.) i enolni estri (fosfoenolpiruvat) 2) 3) Anhidridi kiselina (ATP. U zadnjem stepenu anabolizma aminokiseline se ugrađuju u protein. preko zajedničkih intermedijera. Najvažnija osobina živih bića je što mogu da koriste energiju hranljivih sastojaka sagorevajući ih do ugljendioksida i vode. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. Najvažnije energetski bogato jedinjenje je ATP koji sadrži dve anhidridne veze. a isto tako obezbeđuje osnovne sastojke potrebne za sintezu makromolekula. U prvu grupu spadaju αglicerolfosfat i glukozo – 6 – fosfat.

a ona prosto može da se definiše kao oblik energije koji može da vrši rad na određenoj temperaturi i pritisku. Koristan oblik energije koji ćelije uzimaju naziva se slobodna energija. Manje koristan vid energije koji ćelija vraća u spoljašnu sredinu sastoji se od toplote i drugih oblika koji se rasturaju po okolini povećavajući njenu neuređenost ili entropiju.3 . Na osnovu ovog može da se izvede izuzetno važan aksiom u . Živi organizmi energiju uzetu iz okoline iskorišćavaju pod određenim uslovima pritiska i temperature i vraćaju je u okolinu u obliku koji im je manje koristan.Slika 1.Strukturne formule energetski bogatih jedinjenja Prvi zakon termodinamike kaže da energija ne može ni da se stvori ni da se uništi. samo može da se prevede iz jednog oblika u drugi.

već bi se pre moglo reći da su one izotermalni hemijski motori. Osim toga. b) osmotski rad koji je potreban za transport materija u ćeliju i c) mehanički rad potreban za kontrakcije i kretanje.molekulskoj logici živog stanja: živi organizmi stvaraju i održavaju svoju esencijalnu uređenost na račun svoje okoline. Mnoštvo enzimski katalizovanih reakcija u ćeliji ne postoje same za sebe već su sekvence konsekutivnih reakcija. Ćelije apsorbuju energiju iz svoje okoline i pretvaraju je u hemijsku energiju. Mehanizam žive ćelije koji omogućava transformisanje energije zasnovan je na relativno nestabilnim i razgradljivim organskim molekulima koji ne mogu da izdrže visoke temperature. koji se ponaša kao mašina koja uzima energiju iz svoje okoline težeći da poveća njenu entropiju. Jezikom termodinamike rečeno. Veoma je značajno i to što su zbog toga te reakcije povezane zajedničkim intermedijerima. koja se tada transformiše u: a) hemijski rad uključen u biosintezu ćelijskih komponenata. Ćelija može da funkcioniše kao hemijska mašina zato što ima enzime koji znatno povećavaju brzinu hemijskih reakcija. ili izuzetno kiselo bazne uslove. čime čine da ona postane više neuređena i slučajna. Osim toga. Ovo stanje se karakteriše time da je brzina transfera materije i energije iz okoline u sistem u potpunoj ravnoteži sa brzinom transfera materije i energije iz sistema u okolinu. posebno u pretvaranju energije u rad. deo molekulske logike živog stanja je da je ćelija neuravnoteženi otvoreni sistem. žive ćelije su visoko efikasne u prometu energije i materije. nemaju značajne razlike u pritiscima između pojedinih delova ćelije. Posledica toga je da je obezbeđeno kanalisanje hemijskih reakcija po specifičnim putanjama. živi organizmi su „ otvoreni“ sistemi zato što sa spoljašnom okolinom izmenjuju energiju i materiju i u tom procesu ih transformišu. Karakteristika otvorenih sistema je da oni nisu u ravnoteži sa svojom okolinom. jake električne napone. Spoljašna okolina je apsolutno esencijalna za žive organizme. ne samo zato što iz nje uzimaju slobodnu energiju nego i zato što iz nje uzimaju i druge materije. . Zbog toga ćelije nisu u stanju da koriste toplotu kao izvor energije. To znači da proizvod prve predstavlja supstrat za sledeću itd. oni su ustvari u stanju koje se naziva stanje stabilne ravnoteže (steady state). Zato su hemijske reakcije koje se odvijaju u živoj ćeliji 100% efikasne. Dakle. zato što nema vidljive promene u jednom periodu vremena. Žive ćelije su esencijalno izotermne. u čemu prevazilaze većinu mašina koje je stvorio čovek.

Žive ćelije imaju sposobnost da regulišu sintezu sopstvenih katalizatora. mali Iako je broj reakcija vrlo velik. Ova sposobnost samo regulacije reakcija je fundamentalna u održavanju stanja stabilne ravnoteže uslova žive ćelije i esencijalna je za efikasno transformisanje energije. ovaj vid kontrole nazivamo mehanizam povratne sprege. broj reakcionih tipova je relativno 1.3. U najprostijem slučaju to znači da akumuliranje intermedijera ili metabolita iznad kritične koncentracije deluje kao signal da se smanji brzina reakcije u kojoj su oni nastali. .U povezivanju enzimski katalizovanih reakcija u konsekutivne sekvence nalazimo još jedan aksiom u molekulskoj logici živih organizama: brzina specifičnih reakcija u jednom delu kompleksne mreže enzimskih reakcija u ćeliji može biti kontrolisana ili modulirana brzinom reakcije u drugom delu mreže. Mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni 1.1. Reakcije koje se odigravaju u ćelijama imaju sledeće karakteristike: 1. Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost.2. a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata.

bor.4. polisaharidi i nukleinske kiseline.12. bakar.7. U citoplazmi su rastvorene i sve ostale supstance koje ulaze u sastav ćelije. 2. Mitohondrije sadrže velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije. Njima je ispunjena citoplazma. fosfor i sumpor. Najzastupljeniji bioelementi u organskim jedinjenjima su: ugljenik. ćelijskom mebranom. ćeliju.5. To su: gvožđe. nikal. mangan. 2. 2. . Ta jedinjenja izgrađuje samo 27 elemenata. a i cela ćelija omeđena je sopstvenom. strkturnu i funkcionalnu jedinicu. azot. kiseonik. lipidi. cink.9. 2. jod. Biomakromolekulski i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu. 2. hrom. fluor. 2. Ćelija je osnovna živa jedinica tela. 2.10. 2.1. Ovi elementi su retko slobodni. kobalt.6. Najvažniji su: proteini. te se zato zovu elementi u tragovima ili mikroelementi.11. Živi svet sastoji se od velikog broja različitih hemijskih jedinjenja. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sistem. 2. arsen. vodonik. Jezgro je kontrolni centar ćelije. Ovi elementi nazivaju se bioelementi. 2. Ćelija se sastoji od visoko organizovanih fizičkih struktura koje se nazivaju organele.UKRATKO: 2. Golžijev kompleks ima važnu ulogu u sintezi ugljenih hidrata i sekreciji. vanadijum i silicijum.2. kalaj. uglavnom su vezani u obliku raznih jedinjenja koje zovemo biomolekuli. Endoplazmatični retikulum (ERP) ima važnu ulogu u sintezi protein (zrnasti) i sintezi lipida (glatki).8.3. Od biomolekula nastaju veliki biomakromolekuli. Organele su gotovo sve omeđene membranama. Pored njih za život je značajno još 16 elemenata koji se u organizmu nalaze u minimalnim količinama. molibden. selen. 2.

.16. Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri načina: a) difuzijom. Obično su to fosfatne veze nekih jedinjenja.2. 2.13. c) Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline.17.18. a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata. vode i ugljen dioksida oslobađa energija. 2. Oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa. b) mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni. 2. kao i estri tioalkohola koji ne sadrže fosfornu kiselinu (acetil-koenzim A). Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. 2. 2. a takve se veze nazivaju visoko energetskim. a najvažnije od svih je.15. Reakcije koje se odigravaju u ćeliji imaju sledeće karakteristike: a) iako je broj reakcija velik. b) aktivnim prenosom i c) pinocitozom ( i u nekim slučajevima . u kojima se pored krajnjih proizvoda. broj reakcionih tipova je relativno mali. adenozin trifosfat (ATP).14. Dve najvažnije funkcije ćelije su: a) prenos supstanci kroz ćelijsku membranu i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija.d) fagocitozom). Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija.

.

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA .

amino kiseline. čiji je molekul dipolaran i ima osobinu da gradi vodoničnu vezu. voda učestvuje u apsorpciji i transportu mnogih jedinjenja ili izlučivanju ekskreta. a ne i molekuli rastvorene supstance. a u nekim voda i aktivno učestvuje. Sve mnogobrojne uloge vode u živim sistemima omogućene su posebnim osobinama vode. dok je sastav tkivne tečnosti i krvne plazme često podložan promenama. kao što su. kao i stvaranjem vode. optimalne zapremine telesnih tečnosti. Zato nastaje difuzija vode kroz membranu. na primer. Živa bića se sastoje pretežno iz vode. Osobine većine biomolekula zavise od vode. tako i njene optimalne raspodele unutar ćelija ili van njih. najviše u obliku mokraće. kako celokupne zapremine. Za dobro funkcionisanje organizma neophodno je održavanje stalnog sastava i stalne. Posebni fiziološki mehanizmi regulišu koliko će se vode u organizmu zadržati ili iz njega izlučiti i kako će se i koliko vode raspodeliti unutar i van ćelija. U njima je voda obavezan sastojak ćelija i tkiva.2. na primer. Ona je jedinstven rastvarač. Značaj vode za žive organizme je veliki. voda rastvara i nepolarna jedinjenja koja mogu graditi vodoničnu vezu. Ako se dva vodena rastvora različitih koncentracija neke supstance nalaze međusobno odvojeni samo polupropustljivom membranom. One su hidrofobne. a dnevno gubi izlučivanjem 1. Približno polovina ovih vodenih rastvora nalazi se u ćelijama. limfa i druge. kao što su krv. Unutarćelijska tečnost je relativno stalnog sastava. pa i neki biomolekuli u obliku vodenih rastvora. 2.2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE Čovekov organizam sadrži malu zalihu vode. Rastvaranjem sastojaka hrane. Kroz polupropustljive membrane mogu difundovati samo molekuli vode. 60% telesne težine muškarca i 55% žena čini voda. Međutim. kao unutarćelijska tečnost . a u znatnom delu i raznih telesnih tečnosti. Nepolarne supstance koje nisu u stanju da grade vodoničnu vezu nerastvorne su u vodi. Supstance koje se lako rastvaraju u vodi su hidrofilne. . postoji težnja da se koncentracije oba rastvora izjednače.1 UVOD Voda je najrasprostranjenije i za život neophodno hemijsko jedinjenje. Ovaj se gubitak nadoknađuje unošenjem vode hranom i pićem. u kojemu se najbolje rastvaraju polarna jedinjenja. Biohemijske reakcije telesnih sastojaka odvijaju se u vodenim rastvorima. lipidi. Svaka promena zapremine telesnih tečnosti i/ili promena koncentracije elektrolita u njima podstiču ove regulacione mehanizme u osnovi kojih leže osmotske zakonitosti. U čovekovom organizmu nalaze se mnoga organska i neorganska jedinjenja.5 do 2 litra tečnosti. oksidacijom organskih molekula.

Glavni proizvod ćelijskog disanja je ugljena kiselina. hipertonična. Razlika u osmotskim pritiscima dovodi do izmene tečnosti između ćelija i vanćelijskog prostora sa jedne i plazme sa druge strane. one mogu imati različite osmotske pritiske. nastaje difuzija vode iz ćelija i dolazi do ćelijske dehidratacije. hidratacije. Hrana koju konzumiramo sadrži pretežno neutralne ili slabo kisele sastojke. Ako je hidratacija jako izražena ćelije bubre. ili do smanjenja zapremine tečnosti. kalijuma. varenjem hrane i metaboličkim promenama svarenih sastojaka nastaju razne kiseline. difuzija prestaje. Celokupna zapremina tečnosti u organizmu zavisi od unosa i izlučivanja. Ovakva difuzija dovodi do hidratacije ćelija. One postaju hipotonične u odnosu na ćelijske rastvore. Za živa bića veoma je značajno održavanje optimalne količine tečnosti. Ako kontrolni mehanizmi otkažu. Na taj način stvaranje ugljene kiseline neće znatno uticati na promene koncentracije H-jona telesnih tečnosti. Takav je slučaj. Veličina osmotskog pritiska vanćelijskih tečnosti. Ova se kiselina lako razlaže na vodu i ugljen-dioksid. na primer. Kako su telesne tečnosti unutar ćelija i izvan njih vodeni rastvori mnogobrojnih sastojaka. kada postanu izotonični ili izoosmotski. one se raspadaju. Obrnuto. Unutarćelijski i vanćelijski rastvori odvojeni membranama pri normalnim uslovima nalaze se u osmotskoj ravnoteži. Međutim. U organizmu se neprekidno stvaraju kiseli proizvodi oksidacijom organskih jedinjenja ili ćelijskim disanjem. Značajne promene pH vrednosti telesnih tečnosti mogu nastati stvaranjem većih količina sumporne ili fosforne kiseline. u organizmu može doći do opšteg nakupljanja tečnosti.Voda će difundovati iz razblaženijeg ili hipotoničnog u koncentrovaniji ili hipertonični rastvor. Sve telesne tečnosti i tkiva živih bića sadrže vodonične jone. uglavnom natrijuma i hlora. fosfata i proteina. magnezijuma. zavisiće od najobilnijih jona u ovim rastvorima. U ovom održavanju učestvuje više mehanizama. Promene u sastavu telesnih tečnosti znatno su češće u vanćelijskim tečnostima. veća će biti i difuzija vode kroz membrane. plazme ili tkivne tečnosti. Različite tečnosti sadrže i različite i karakteristične koncentracije . u slučajevima kada vanćelijska tečnost postane koncentrovanija. kod razblaživanja vanćelijskih tečnosti. a kad ćelijska membrana popusti. Ovu ravnotežu narušava promena koncentracije rastvorenih sastojaka. kao i od drugih faktora. zavisno od koncentracije tih rastvorenih sastojaka u telesnim tečnostima. Kada se između ova dva rastvora na ovaj način uspostavi dinamička ravnoteža. Osmotski pritisak unutarćelijskih rastvora zavisi od koncentracije najobilnijih sastojaka rastvora. pa ova promena izaziva difuziju vode iz vanćelijskog prostora u ćelijski. odnosno do dehidratacije. a osnovu čine osmotske zakonitosti. kalcijuma. koji se može izbaciti izdisajem. Glavno mesto gde se vrši regulacija balansa tečnosti su bubrezi. To je slučaj kod hemolize eritrocita. Što je veća razlika u koncentracijama dva rastvora.

Održavanje acido-bazne ravnoteže postiže se na više načina uz učestvovanje više telesnih puferskih sistema i uz značajnu ulogu fizioloških procesa koji se odigravaju u nekim organima. odnosno promeni pH vrednosti. mokraća slabo kisela. . u plućima i bubrezima. i pored svakodnevnog stvaranja velikih količina ugljene i neisparljivih kiselina. neke hemijske reakcije u živim bićima katalizovane su H-jonima. Optimalne koncentracije H-jona potrebne su za održavanje strukture i funkcije brojnih proteina. pankreasni sok i sadržaj tankog creva su alkalni. a za funkcionisanje mnogih ćelijskih struktura potrebne su. Osim toga. puferuje.35 do 7. pH krvi se kreće u uskom intervalu od 7. Želudačni sok je kisele reakcije. kao što je to slučaj. kod mokraće. da bi održao acido-baznu ravnotežu. Tako se kod zdravih osoba. Ako se dogodi povećanje koncentracije H-jona ono se odmah neutrališe. a krv je neutralne reakcije.0. a gornja 7. na primer. koncentracija H-jona u krvnoj plazmi održava se u granicama normalnih vrednosti. U nekim telesnim tečnostima koncentracije H-jona su promenljive. 2.45. kao i za pravilno odvijanje biohemijskih reakcija.8. Donja granica pH vrednosti u krvi pri kojoj čovek ne može živeti duže od nekoliko minuta je 7. takođe.3 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA Čovekov organizam pruža otpor promeni koncentracije H-jona. tačno kontrolisanim vrednostima. optimalne koncentracije H-jona. U drugim tečnostima pH vrednosti se održavaju u određenim. pre svega. posebno onih koje katalizuju enzimi.H-jona. kao što je pH krvi. što je od posebnog značaja za održanje života.

za održavanje acido-bazne ravnoteže značajne su samo tri vrste pufera.1 . Pored bikarbonatnog. Za održavanje acido-bazne ravnoteže u krvi najvažniji je bikarbonatni puferski sistem. Ugljena kiselina. količine sastojaka koje ga čine regulišu sa dva telesna sistema. iako slaba. kao i još jedan neorganski. disosuje stvarajući HCO.Održavanje acido-bazne ravnoteže U čovekovom organizmu postoje mnoge slabe kiseline i baze koje bi mogle činiti puferske sisteme.jon.Slika 2. primaoci. . davaoc protona i bikarbonatni joni. Ovo ne samo zbog svoje puferske uloge već i zato što se puferski kapacitet tj. fosfatni puferski sistem. Međutim. plućima i bubrezima. Bikarbonatni pufer čine ugljena kiselina. značajni su i proteinski puferi od kojih je najvažniji hemoglobin u eritrocitima.

ovi reaguju sa ugljenom kiselinom pri čemu nastaju bikarbonati: OH‾+ H2CO3 → H2O + HCO3Ovako nastao višak bikarbonata neutrališe se drugim telesnim sistemom. Prema potrebi bubrezi su u stanju da luče više ili manje kiselu mokraću. -NH₂ + H+ ↔ NH₃+ . Ako se u telesnim tečnostima poveća koncentracija kiseline ili H-jona. relativno je malog puferskog kapaciteta. Takve se promene u koncentraciji ugljen-dioksida brzo koriguju izdisanjem i efikasno se održava acido-bazna ravnoteža u krvi. značajno. tj. Ovaj reversibilan proces u živim bićima katalizovan je jednim značajnim enzimom. plućnom i bubrežnom regulacijom.+ H+ ↔ H₂POMeđutim. Bubrezi filtriraju krvnu plazmu i nastaje mokraća. a primaoca HPO₄² . Bikarbonatni puferski sistem je veoma pogodan za održavanje acidobazne ravnoteže.i karboksilnih grupa. Razlika u kiselosti između krvi i mokraće posledica su različitog hemijskog sastava ove dve telesne tečnosti.↔ H2CO3 ↔ H2O + CO2 U zatvorenom sistemu ne postoji mogućnost za izdvajanje gasovitog ugljen-dioksida. Ukoliko u organizmu dođe do nagomilavanja hidroksilnih jona. regulaciji acido-bazne ravnoteže.koji se kao nepostojano jedinjenje razlaže na vodu i ugljen-dioksid. međutim. Pri tome nastaje ugljena kiselina koja se kao nestabilna razlaže oslobađajući gasoviti ugljen dioksid: H++ HCO3. ovaj pufer je jedinstven po svojoj povezanosti sa dva fiziološka mehanizma. karboanhidrazom. To je pufer znatnog kapaciteta pošto plazma sadrži dovoljne količine bikarbonata. koje mogu jonizovati pod određenim uslovima: -COOH ↔ H-+ COO. pa bi se pH vrednosti zbog nakupljanja ugljene kiseline postepeno smanjivale. Male promene u parcijalnom pritisku ugljendioksida ili koncentraciji H-jona.jon. ugljen-dioksid plućima izdiše ovo se nakupljanje otklanja. doprinoseći.. Fosfatni pufer čine neorganski fosfati plazme i eritrocita. bubrezima. Ovaj pufer je značajan za održavanje acido-bazne ravnoteže u unutarćelijskim tečnostima i bubrezima.jon: HPO₄² . koji su takođe uključeni u održavanje acido-bazne ravnoteže. baza. Proteini sadrže veliki broj amino. kako je koncentracija fosfata niska. ove se neutrališu sa HCO ₃⁻ jonom bikarbonatnog pufera. utiču na respiratorni centar. Pored toga. Jedan drugi neorganski puferski sistem je fosfatni pufer. Ulogu davaoca protona ima H₂PO. Kako se. koji kontroliše ventilaciju.

Ekstracelularna dehidratacija nastaje kao posledica nedostatka tečnosti i soli u ekstracelularnom prostoru u izotoničnoj srazmeri. Celularna (hipertonična) dehidratacija nastaje zbog nedostatka tečnosti u organizmu koja je posledica slabog unosa vode. Najvažniji proteinski pufer je hemoglobin. 2. Ako je acidoza posledica promena u plućnoj ventilaciji. a korekcija koncentracije bikarbonata u bubrezima u toku 2-3 sata. Ako se naruše kontrolni mehanizmi. . Ovde se zato nadoknada tečnosti samo dodatkom vode smatra kontraproduktivnom. a pri lečenju treba voditi računa o patološkoj podlozi stanja. koji je naročito značajan za održavanje optimalnih vrednosti pH krvi. Ona može biti posledica povećanog unosa ili proizvodnje kiselina ili njihovog smanjenog izlučivanja. Ovakva acidoza je metabolička. U ćelijama se stalno stvaraju kisela i bazna jedinjenja koja se neutrališu puferima. postoje i drugi brojni metabolički poremećaji koji mogu dovesti do acidoze. dok su fiziološki mehanizmi. a iz shematskih razloga se dele na ekstracelularne. a može trajati i danima. Ako je plućna ventilacija dobra.I delovati kao proteinski puferi. dolazi do poremećaja koji mogu imati za posledicu povećanje ili smanjenje koncentracije H-jona u telesnim tečnostima. pluća ili bubrega. Isto tako poremećaji u acido-baznoj ravnoteži mogu biti posledica promena u funkciji organa. celularne i globalne. disanjem i ekskrecijom preko bubrega. Potrebno ih je razlikovati budući da je i mehanizam različit. nešto sporiji. Oni to čine u toku 2-3 sekunde. Hipotonična dehidratacija je posledica deficita natrijuma. te nastaju acidoza ili alkaloza. Usled većeg gubitka kiselina ili većeg unosa baza mogu nastati povećanja vrednosti pH krvi i pojava alkaloze. Tako se korekcija koncentracije ugljen-dioksida u plućima odvija u toku 2-3 minuta. ne dolazi do suštinske izmene u ICP. volumena međućelijskog prostora i kako nema osmotske razlike između ECP i ICP. Acidoza nastaje kod povećane koncentracije H-jona u krvnoj plazmi. Nužno je pacijentu tečnost nadoknaditi hipertoničnim NaCl. onda se ona naziva respiratorna acidoza. Dehidratacionih sindroma ima više. plućna i bubrežna regulacija. Iz istih razloga kao kod acidoze i alkaloza može biti respiratorna ili metabolička.4 POREMEĆAJ PROMETA VODE Promet vode prati promet natrijuma pa se najčešće i razmatraju zajedno. Puferi telesnih tečnosti najbrže reaguju na promene pH vrednosti. Acidoza se može javiti i kao posledica većeg gubitka baza. To ima za posledicu smanjenje volumena krvi.

intoksikaciju vodom. podjednaka je retencija vode i Na. . hiperhidratacija izaziva višak vode.Hiperhidrataciona stanja nastaju zbog zadržavanja vode i karakterišu ga tri osnovna mehanizma. ona je posledica zadržavanja u organizmu prekomernih količina natrijuma. u drugom slučaju je zadržavanje vode hipotoničnog tipa. Retencija vode je u ovom poslednjem slučaju sekundarna. U jednom slučaju je prekomerno zadržavanje vode izotoničnog tipa. Treći tip hiperhidratacije nastaje zbog viška natrijuma.

nedovoljne apsorpcije proteina zbog npr.4 Nasuprot kvalitativno jednakom hemijskom sastavu ekstracelularne tečnosti. međućelijsku ili intersticijsku i krvnu ili vaskularnu tečnost 4. limfi i unutar krvnih sudova pa je delimo na: 1.5 Promena zapremine eksrtacelularne tečnosti ispoljava se u pojavi edema ili dehidrataciji. stvaranja ascitične tečnosti.UKRATKO: 4. On zavisi od koncentracije rastvorenih supstanci i stepena njihove disocijacije. anemija. proliva. 4. Eritrociti sadrže npr. gladovanja. 4. prolivi itd. Osmotski pritisak. specifičan protein hemoglobin. a od anjona ima najviše fosfata. insuficijencije jetre itd. 4. Celokupna voda u telu raspodeljena je u: 1.6 Sva telesna tečnost. jer ćelijske membrane propuštaju vodu i ona difunduje iz tečnosti manje osmolalne koncentracije u tečnost veće osmolalne koncentracije izjednačavajući ih. Dominantni elektroliti u vanćelijskoj tečnosti su: Na⁺. Deficit aldosterona takođe ima za posledicu dehidrataciju. razlike u strukturi i funkciji ćelija raznih tkiva odražavaju se i na hemijski sastav intracelularne tečnosti u pojedinim ćelijama.1 Voda čini oko 60% telesne mase čovekovog tela. koja uglavnom ima isti kvalitativni sastav ali postoje kvantitativne razlike. 4. npr. ćelijsku ili intracelularnu tečnost koja čini 50% telesne mase i vanćelijsku ili ekstracelularnu tečnost koja čini oko 20% telesne mase. Edemi se javljaju kod srčanih mana. Cl⁻ i HCO₃⁻. intracelularna i ekstracelularna ima određen osmotski pritisak. a mišićne ćelije mioglobin. 2. povraćanje.3 Sve su ćelije okružene vanćelijskom tečnošću. jednak je u ćelijskoj i vanćelijskoj tečnosti. Dehidratacija nastaje kao posledica gubitka tečnosti iz raznih razloga. Glavni katjon u intracelularnoj tečnosti je K ⁺. 2. . tromboflebitisa. kompresija vena. nedovoljne sinteze proteina zbog infekcija.2 Vanćelijska tečnost nalazi se u međućelijskim prostorima. proteinurije.

količina i raspodela tečnosti u telu.7 Balans vode. HPO₄²⁻ i SO₄²⁻. K⁺.8 Elektroliti imaju važni funkciju u: a) održavanju ravnoteže i raspodele vode. HCO₃⁻. 4. b) održavanju normalnog osmotskog pritiska. a od toga zavisi osmotski pritisak i acidobazna ravnoteža. što je temelj normalnog odvijanja metaboličkih procesa i fizioloških funkcija u čovekovom telu. Ca²⁺ i Mg²⁺. a od anjona Cl⁻. tj. Glavni katjoni u organizmu su: Na⁺.4. stoji u tesnoj vezi sa sastavom elektolita u toj tečnosti. c) održavanju acidobazne ravnoteže i d) održavanju neuromuskulaturne nadražljivosti .

ENZIMI .

3. Ako tu istu glukozu damo životinji. Napredak proteinske hemije omogućio je da se upozna primarna. Jedan od enzima kome je određena struktura je himotripsin (slika 3. a postoje genetske osnove da još mnoge treba otkriti. rad bubrega itd. mehanički rad itd. pod uslovima koji se nalaze u ćeliji. ona će je sagoreti bez plamena vrlo brzo na konstantnoj temperaturi od 37°C i pritisku ili kako se to kaže izotermno. Molekulska težina enzima kreće ss u vrlo širokim granicama. danima i mesecima.1). Tako npr. molekulska težina ribonukleaze iznosi 12 000. sinteze.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA Hemijska priroda enzima nije bila poznata sve dok Sumner (1926. kada su prva saznanja o njima dobijena ispitivanjem fermentacije kvasca. životinja će i energiju dobijenu sagorevanjem glukoze da iskoristi za svoje potrebe (transport kroz membranu. g.1 UVOD Enzimi su najveća i specijalna klasa proteina.) nije uspeo da izoluje i dobije u kristalnom stanju enzim-ureazu. Oni u deliću sekunde pokreću hiljade komplikovanih hemijskih reakcija. Tek kada povisimo temperaturu na 300°C ona će sagoreti u CO ₂ i H2O. Posle toga je sve do danas identifikovano preko 1 000 različitih enzima.3. Sve biološke promene i fiziološke funkcije živih bića (disanje. odnosno na 37°C i u neutralnoj sredini. On se sastoji od . Iz iskustva znamo npr. a mnogi su oligomerne strukture. zbog kojeg ih nazivamo »Biološki katalizatori«. koje bi inače bez njih tekle vrlo sporo. u CO 2 i H2O.) dešavaju se pod katalitičkim dejstvom enzima. Preko 200 enzima je dobijeno u kristalnom stanju. Supstanca čiju promenu enzim katalizuje naziva se supstrat: Supstrat produkt reakcije Ime enzim znači na grčkom »u kvascu« i kao i ime ferment potiče iz vremena. Najvažnija osobina enzima je njihovo katalitičko dejstvo. kontrakcija mišića prenošenje nervnih impulsa. Danas je ime enzim prihvaćeno za sve biološke katalizatore. Zbog toga ćemo se upoznati sa najosnovnijim osobinama enzima i biološke katalize. bez obzira na njihovo poreklo. Oni su onaj biološki mehanizam koji omogućava živim organizmima da koriste energiju svoje okoline. Svi do danas poznati enzimi su prosti ili složeni proteini. Pored toga. a L-glutamat dehidrogenaze oko 1 000 000. sekundama i tercijarna struktura enzima. Pokazalo se da je ureaza protein. da glukoza ostaje godinama nepromenjena na običnoj temperaturi.).

koja su posledica nedostatka odgovarajućih enzima. Aktivni centar obrazuju ostaci histidina na polužaju 57 i serina na položaju 195. koji mu odgovara kao ključ u bravi. koja su međusobno vezana preko dve —S—S— veze. Prva takva osobina je da enzimski katalizovane reakcije teku bez nastajanja sporednih produkata. odnosno sa 100% prinosom.završetci tri peptidna lanca: A. Mnogobrojna ispitivanja su pokazala da u enzimskom molekulu postoji jedno mesto.1 . Na slici su označeni N.presavijenu strukturu.i C. Redosled aminokiselina u enzimima je kao i u svim proteinima genetski dirigovan.Trodimenzionalni model α-himotripsina određen merenjem difrakcije X-zrakova. Posle . To objašnjava činjenicu da se kompleksne reakcije životnih procesa prenose iz generacije u generaciju. Da je to tačno potvrđuje i otkrivanie naslednih oboljenja (galaktozemija i neke anemije).tri peptidna Ianca. Ove osobine enzima počivaju na strukturnoj komplementarnosti proteinskog molekula enzima sa njegovim supstratom. Druga osobina je specifičnost enzimske katalize koja se sastoji u tome da ubrzavaju samo jedan od mogućih puteva razlaganja ili sinteze određenog jedinjenja. B i C. Zbog ovih osobina enzima mogu u ćeliji da teku istovremeno najrazličitije hemijske reakcije a da ih ne uspore i ne zakoče sporedni produkti. Najveći deo peptidnih lanaca ima β. i asparaginska kiseiina 102 verovatno je uključena u katalitički proces. Poznavanje hemijske strukture enzima omogućilo je da se objasne njihove karakteristične osobine katalizatora. koje vezuje samo onaj supstrat. Slika 3.

2. aktivni centar αhimotripsina sastoji od ostatka histidina na položaju 57 i serina na položaju 195 (slika 3. Dokazano je da najmanje dve strukturne osobine supstrata i enzima određuju specifičnost reakcije. ali koje su približene jedna drugoj zbog presavijanja lanaca usled specifične konformacije enzima. Ove grupe su bočni lanci amino-kiselina (npr. Na slici 3. Ovo objašnjava veliku osetljivost enzima na promenu njihove tercijerne strukture odnosno na denaturaciju. aktivni centar je sastavljen od izvesnog broja blisko grupisanih funkcionalnih grupa. koje učestvuju u vezivanju supstrata i nastajanju enzim-supstrat kompleksa. Na taj način je omogućen kontakt supstrata sa katalitičkim . Uzmimo kao primer reakciju acetilholin-esteraze. Prvo supstrat mora da ima određenu hemijsku vezu.1). Pošto su enzimi proteinskog karaktera. serina.) ili metalni joni metalo-enzima. ima ostatak serina. Pozitivno naelektrisana kvaternerna amonijum-grupa acetilholina je ona kojom se vezuje supstrat za enzim. koje se zove »aktivni centar« enzima. Vrlo često grupe pripadaju ostacima aminokiselina s udaljenih delova peptidnog lanca. Veza se ostvaruje za negativni anjonski položaj na enzimu tako da se ostatak acetilholina tačno upravi na katalitičko mesto enzima. mora da ima neku drugu funkcionalnu grupu pomoću koje se vezuje za enzim. cisteina i dr.vezivanja supstrata to mesto. Slika 3. To katalitičko mesto. koja teče na sledeći način: Veza koju napada enzim je estarska veza između holina i sirćetne kiseline.2 Aktivni centar acetilholin-esteraze Iz ovog primera vidimo da aktivni centar omogućava da se supstrat veže za enzim slabom nekovalentnom vezom (u našem primeru jonskom). Slobodni elektronski par na -OH grupi serina aktivno učestvuje u reakciji. histidina. Tako se npr. koju može da napadne enzim i drugo. koje se naziva estarski položaj. aktivno učestvuje u katalizovanoj reakciji. predstavljen je aktivni centar acetilholin-esteraze.

međutim složeni (konjugovani) proteini. koji su vezani za strukturne elemente ćelije. Najlakše se talože kod izoelektrične tačke. lizozim i ribonukleaza.centrom. koji se sastoje od proteinske komponente i neproteinske kofaktora. Enzim vezuje svoj faktor različitom jačinom afiniteta. dok je većina proteina labilna. Zbog velike molekulske težine mogu dijalizom da se odvoje od soli i jedinjenja manje molekulske težine. Katalitička aktivnost enzima zavisi od pH sredine i svaki enzim pokazuje optimalnu aktivnost kod određenog pH. koji se sastoje samo od polipeptidnog lanca. Kofaktor može da bude metalni jon ili kompleksni organski molekul. Kofaktori su obično stabilni pri zagrevanju. naziva se koenzim Proteinski deo se zove apoenzim. Detaljni mehanizmi enzimski katalizovanih reakcija opisani su u udžbenicima enzimolcgije. koji se naziva koenzim ili prostetična grupa. a posle završetka reakcije nastali produkt se oslobađa. tripsin. 3. kao i svi proteini. tada se naziva prostetična grupa i smatra se da je integralni deo enzima. Enzimi su amfoliti. U slučaju kada se kofaktor vezuje za enzim slabim nekovalentnim vezama i lako se i reverzibilno odvaja od enzima. Ako se kofaktor teško odvaja od enzima i u toku izolovanja ostaje vezan za enzim. oni se uglavnom rastvaraju u vodi i razblaženim rastvorima soli. Spadaju u globularne proteine i na površini svoga molekula sadrže pozitivne i negativne naboje. kod koje je broj pozitivnih i negativnih naboja jednak. Koenzim + apoenzim → holoenzim . Mnogi enzimi su.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE Neki enzimi su prosti proteini. U ovu grupu spadaju hidrolitički enzimi: pepsin. Izuzimajući enzime.

H2) ili različite funkcionalne grupe (amino. pa i čitave molekule (monosaharid. Postoji principijelna razlika u metaboličkoj ulozi između koenzima i prostetične grupe. koji imaju metal kao kofaktor. Koenzimi ne odgovaraju strogoj definiciji katalizatora.1 dat je pregled koenzima i prostetičnih grupa metaloporfirinskog i nukleotidnog karaktera. Tabe la 3. Oni obično tokom reakcije oduzimaju ili predaju supstratu neke atome (npr.). Koenzimi i prostetične grupe omogućavaju da enzimske reakcije teku stehiometrijski. koja ubrzava razgradnju H2O₂. Iako imaju iste kofaktore. Vrlo često su i di-nukleotidnog karaktera. Znači da se tokom enzimske reakcije ne menja samo supstrat. Na osnovu gornjeg možemo da kažemo da različiti enzimi mogu da imaju iste koenzime ili prostetične grupe. jer reaguju sa supstratom mol pro mol. Tako su npr. sudeluje isključivo samo u jednoj reakciji specifičnoj za taj enzim. Koenzim može da učestvuje u reakcijama svih enzima određenog ćelijskog prostora.U tabeli 3. čiju promenu katalizuje odgovarajući enzim. već i koenzim. U tabeli 3.4). atomi gvožđa u katalazi. Koenzimi i prostetične grupe su pored metala i metalo-porfirina. zavisiće od njegove stacionarne koncentracije i standardnog redukcionog potencijala reakcije E'o. a drugi je adenilna kiselina. Prostetična grupa međutim. od kojih jedan nukleotid sa-drži kao bazu neki vitamin B-grupe. pa bila ona i dvostepena (slika 3.1 Enzi . u kojoj će meri pojedini koenzim učestvovati u reakciji. takvi enzimi katalizuju različite reakcije. najčešće nukleotidnog karaktera. Može da služi kao most za vezivanje supstrata i enzima stvarajući koordinacioni kompleks ili može da ima ulogu katalitičke grupe. uronsku kiselinu i sl. sastavni deo njenog katalitičkog centra. formil i dr.1 navedeni su enzimi. jer specifičnost enzima zavisi samo od proteinske komponente. koji se zbog toga često naziva kosupstrat. metil. koji koristi isti koenzim.). jer se vraćaju u prvobitno stanje tek pošto reaguju sa drugim supstratom. U takvim enzimima metalni jon može da ima jednu od dve moguće uloge. Takvi kofaktori se kao i svi nukleotidi sastoje od : baze + riboze + fosforne kiseline. koji su na njega specifični.

uronske kiseline fosforil-holin i slične grupe ostatak H2SO4 metil-grupu C2-aldehidnu grupu.Uzmimo nekoliko primera enzima koji imaju isti koenzim. sinteza i oksidacija masnih kis. oksidativne dekarboksilacije amino grupu. Biotin Kobalamin .8-ditio-n-oktanonska (liponska) kiselina Tetrahidrofolna kiselina (KoF) Biotin Kobamid Pantotenska kiselina Liponska kiselina Folna kis. aktivne grupe katalaze. Tabela 3. dekarboksilacije amino kiselina i racemaze acetil i druge kiselinske ostatke. akceptor vcdonika i acil grupa.2 . kao i primer enzima koji sadrži prostetičnu grupu i kofaktor metal.Koenzimi i prostetične grupe Ime i skraćenica Nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) Nikotinamid-adenin dinukleotid fosfat (NADP)+ Flavin nukleotidi (FMN i FAD) Gvožđe-protoporfirini Grupa koju prenosi i tip reakcije vodonik vodonik vodonik elektrone. oksidativna dekarboksilacija formil grupu CO2 pomera karboksilnu grupu unutar molekula Sadrži vitamin Niacinamid Niacinamid Riboflavin Ne Adenozin trifosfat (ATP) Uridin difosfat (UDP) Citidin dfosfat (CDP) Fosfo-adeniI-suIfat Adenozil-metionin Tiamin pirofosfat (TPP) Ne Ne Ne Ne (metionin) Tiamin Piridoksal fosfat Piridoksin Koenzim A (Ko-A) 6. peroksidaza i citohroma ostatak H3PO4 sa energijom šećer.

Struktura NAD data je na slici 3. Značaj koenzima u metabolizmu je baš u tome što posreduju između različitih enzima i na taj način povezuju čitav niz metaboličnih promena.3. U prvoj reakciji koenzim NAD+ prima vodonik od glicerinaldehida i redukuje se u NADH. iz koje se vidi da se primanje i otpuštanje vodonika odnosno oksido-redukcija. dešava na delu nikotinamida. Slika 3. kada je koenzim adenozin- .1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE Veliki broj enzima koji katalizuju oksidaciju različitih supstrata (oksidoreduktaze) imaju isti koenzim nikotinamid-adenin-dinukleotid NAD.4). koji reverzibilno prima i otpušta dva atoma vodonika. Neka nam kao primer dva enzima sa istim koenzimom posluže: fosfotriozo-dehidrogenaza (enzim I) i dehidrogenaza mlečne kiseline (enzim II). U velikom broju slučajeva.Struktura oksidovanog NAD (a) i mesto oksido-redukcije (b) Enzimska reakcija supstrata (X) se obično piše: XH2 + NAD+ ↔ X + NADH + H+ U toku reakcije NAD se redukovao u NADH i oslobođen je jedan ekvivalent kiseline odnosno H+. a drugi redukciju pirogrožđane kiseline.3 .3.3. a u drugoj reakciji se oksiduje predajući vodonik pirogrožđanoj kiselini (slika 3. Prvi enzim katalizuje oksidaciju glicerinaldehid-3-fosfata.

trifosfat (ATP).5 .Učestvovanje istog koenzima (NAD+) u dve oksidoredukcione reakcije 3.4 . prostetična grupa prvo prima dva atoma vodonika od aminokiseline. Slika 3. aminokiselina se oksiduje u ketokiselinu preko iminokiseline (slika 3. on se vraća u oksidovani oblik tako što predaje vodonik drugom supstratu. U toj reakciji. on i energetski obogaćuje supstrat i na taj način omogućava endergonske procese.Reakcija oksidativne desaminacije D-aminokiselina (Učestvovanje istog enzima u dve reakcije) Iz strukture FAD i FMN se vidi da se oksido-redukcija odigrava na izoaloksazinskom prstenu. Na primeru oksidativne desaminacije D-aminokiseline pod dejstvom oksidaze. a ponovo se vraća u oksidovano stanje (FAD) predajući vodonikove atome drugom supstratu u ovom slučaju kiseoniku.3. .2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID REDUKTAZE SPECIFIČNE OKSIDO- Veliki broj oksidoreduktaza ima za prostetičnu grupu flavinadenindinukleotid (FAD) ili mononukleotid (FMN).5). Slika 3. Reakcija oksidacije supstrata teče tako da prostetična grupa prima vodonik i redukuje se: XH2 + FDA ↔ X + FDAH2 Pošto je prostetična grupa čvrsto vezana za supstrat.

Naprotiv. Prema Ostwald-ovoj definiciji količina i hemijski sastav katalizatora se ne menja posle hemijske reakcije. + 1/2 O₂→ redukovana askorbinska kis.U poglavlju biosinteze masnih kiselina dat je još jedan primer reagovanja prostetične grupe (biotina) sa dva supstrata u reakciji koju katalizuje acetil-koenzim A. poznata pojava u hemiji. Tako vrlo mala količina platine katalizuje sjedinjavanje skoro neograničene količine vodonika i kiseonika u vodu. koja ih sama i stvara. Katalitička efikasnost enzima je vrlo velika. da bi izvršili svoju funkciju. Kataliza je. da se ne dešava ništa što bi dovelo do promene katalitičkih osobina platine. jer 1 mol enzima katalizuje promenu 10 000 do 1 000 000 mola substrata u jedinici vremena. međutim. 3. Pod katalizatorom se podrazumeva supstanca koja ubrzava jednu hemijsku reakciju. . Efikasnost katalizatora se izražava u broju molova substrata koji se menja u jedinici vremena. Naravno. U toku oksidacije bakar prelazi iz dvovalentnog u jednovalentno stanje primanjem jednog elektrona: Cu2+ Cu+ U ovakvom slučaju prostetična grupa metala služi kao prenosilac elektrona.3. pod uslovom. koju je katalizovao. koji sadrži 8 atoma bakra čvrsto vezanih za proteinsku komponentu. 3. kod velikog broja katalizatora se opazilo. a ne pojavljuje se kao krajnji proizvod reakcije. Čisti enzim je plavo obojeni protein. Međutim.4 KARAKTERISTlČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE Enzimi su katalizatori žive materije. + H2O. Pored toga aktivnost bioloških katalizatora opada tokom reakcije. da vremenom toliko promene svoje fizičke osobine.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM Reakcija aerobne oksidacije askorbinske kiseline (vitamin C). Vrlo upadljiva osobina enzima kao i svih katalizatora je da su efikasni u malim količinama. Na primer: 2H2 + O2 2H2O Na osnovu ove definicije ne sme se zaključiti da katalizatori ne učestvuju u reakciji. koju katalizuje specifična oksidaza teče na sledeći način: askorbinska kis. jer nastali proizvodi koče (inhibiraju) njegovo dejstvo.karboksilaza. oni moraju na neki način da reaguju sa supstratom. da izgube katalitičko dejstvo.

aspartaza katalizuje reverzibilnu adiciju NH3 na dvogubu vezu fumarata pri čemu nastaje L-aspartat.6). međutim. u kom će pravcu katalizator da ubrzava uspostavljanje ravnoteže zavisi od promene slobodne energije. Prema rečima Dixon-a. peptida odnosno glikozida. Enzimi. peptidnu ili glikozidnu vezu različitih estara. Nisko specifični su oni enzimi koji deluju samo na određenu hemijsku vezu: hidrolizuju estarsku. jer je fumarna kiselina optički inaktivna. (Slika 3.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA Sve hemijske i biohemijske reakcije su teorijski reverzibilne i teže ka jednom ravnotežnom stanju. apsolutno specifični su oni koji katalizuju samo jednu reakciju određenog suptrata. Slika 3. ali ne utiče na njen položaj. Npr.Reakcija aspartaze 3. Međutim. platina može da katalizuje redukciju s molekulskim vodonikom desetine i hiljade jedinjenja različite strukture. a i sam život bi bio nemoguć«. katalizuju samo jednu vrstu promene i to često samo jednog supstrata. Naprotiv. On teorijski može da ubrza reakciju oba pravca. Ona ne katalizuje adiciju na slična jedinjenja: estar ili amid fumarne kiseline. .Jedna od najvažnijih osobina enzima je njihova specifičnost. Ovaj enzim pokazuje i stereospecifičnost. i Webb-a: »Specifičnost enzima je najvažniji biološki fenomen bez koga normalni metabolizam žive materije ne bi mogao da postoji. iako postoji teorijska mogućnost da nastane Daspartat. koja počiva na strukturnoj komplementarnosti enzima i supstrata. Kod takvih reakcija uspostavljanje ravnotežnog stanja moguće je u oba pravca: Katalizator ubrzava uspostavljanje ravnoteže reverzibilnih reakcija. Produkt reakcije je L-aspartat pri čemu se ostvaruje asimetrična sinteza.6 . Neorganski katalizator npr.

jer kamen pada na niži nivo potencijalne energije. Pod slobodnom energijom podrazumeva se ona količina energije koja na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno) može da pređe u maksimalni rad: mehanički. električni i hemijski. Polazne supstance spontanih reakcija sadrže više energije od krajnjih proizvoda i baš zbog toga takve reakcije teku u pravcu smanjenja slobodne energije. koja se oslobađa. Hemijske reakcije tokom kojih dolazi do oslobađanja energije. Razlog je isti. ako je K> 1. Ravnotežno stanje reverzibilne reakcije okarakterisano je konstantom ravnoteže. U svim slučajevima dolazi do smanjenja slobodne energije. ravnoteža ss nalazi na sredini. a hemijska reakcija spontano teče u pravcu nastajanja jedinjenja sa manjim sadržajem slobodne energije.Za vreme svake hemijske reakcije dolazi do promene slobodne energije. Slobodna energija se obeležava sa ΔG. U ravnotežnom stanju je taj odnos molarnih koncentracija svih članova reverzibilne reakcije konstantan i ne zavisi od početnih koncentracija. Ako je konstanta ravnoteže K= 1. one teku same od sebe. onda je pomerena na levu stranu. Ona pokazuje kakav je odnos molarnih koncentracija krajnjih i početnih supstanci u momentu ravnoteže. to znači — kad počnu da teku. jer između njih postoji sledeća povezanost: . Obrnuto. Uobičajeno je da se krajnji proizvodi reakcije pišu u brojitelju. a dodata energija ima pozitivni znak (+ΔG). a promena slobodne energije ima negativni znak (-ΔG). nazivaju se egzergonske reakcije. Katalizator može da ubrza samo spontane reakcije da teku brže. a ako je K< 1. ravnoteža je pomerena u desno. kao i kod kotrljanja kamena niz strmu ravan ili prelaženja vodene pare na hladnije mesto. Egzergonske reakcije su spontane. Iz konstante ravnoteža reverzibilne reakcije može da se izračuna promena slobodne energije. reakcije kojima treba dodati energiju nazivaju se endergonske. a polazne supstance u imenitelju. osmotski. To je konstanta ravnoteže i prema definiciji je za gornju reakciju data odnosom: K= Vrednosti u srednjim zagradama označavaju molarne koncentracije.

Svaka enzimski katalizovana reakcija teče dok se ne uspostavi ravnoteža. U slučaju kada međusobno reaguju jedinice aktivnosti svih komponenata (=1 M). u momentu ravnoteže njihov odnos će biti 1 :4. Ukoliko je konstanta ravnoteže veća. Katalizator ne može da pomeri krajnje ravnotežno stanje. Eksperimentalno se može da dokaže da je reakcija reverzibilna. Vrednost slobodne energije. tada je gornji izraz jednak jedinici: Pošto je logaritam od 1 jednak nuli. a to znači bilo da započne reakcija sa fumaratom.3. a izraz je odnos molarnih koncentracija na početku reakcije. utoliko dolazi do većeg oslobađanja energije kada reakcija teče s leva na desno i obrnuto. koja je mogućna i bez katalizatora.575 T log K Iz iste jednačine se vidi da promena slobodne energije zavisi od konstante ravnoteže i odnosa koncentracija na početku reakcije. sledeća reakcija: . koja se dobija pod takvim uslovima naziva se »standardna promena slobodne energije« i obeležava se sa ΔG° ΔG°= -RT ln K U dekadnom sistemu je ΔG°= -4. to ceo drugi sabirak u jednačini otpada. bilo sa jabučnom kiselinom.U jednačini R je gasna konstanta. jer je ΔG=-RT ln K+ RT ln K=0 Znači da hemijski sistem u ravnotežnom stanju ne može da daje energiju. a odnos molarnih koncentracija manji. Primenimo gornje izlaganje na reakciju koju katalizuje fumaraza: HOOC-CH = CH-COOH + H2O ↔ HOOC-CH2-CH(OH)-COOH fumarna kiselina jabučna kiselina ΔG° = . Međutim. T apsolutna temperatura. Kada odnos molarnih koncentracija tokom reakcije postane jednak konstanti ravnoteže date reverzibilne reakcije: tada je promena slobodne energije jednaka nuli. Konstanta ravnoteže =4.62 kJ.

svaka od njih je praćena sebi svojstvenom promenom slobodne energije. glikolitički. fosfoenol-piruvat + ADP piruvat + ATP. koje imaju zajedničke intermedijere tako da je proizvod jedne reakcije supstrat druge. pošto proizvod dalje reaguje i druga ga reakcija mora stalno da nadoknađuje. a konstanta ravnoteže 2. međutim reći. ravnoteža pomera. lanac disanja. čija veličina ne zavisi od prisustva druge.0kJ. Životinje i čovek koriste energiju. da se ravnoteža nikada ne postiže. Takvi nizovi kao npr. Jedina mogućnost pomeranja ravnoteže neke reakcije postoji ako se spregnu dve enzimski katalizovane reakcije na taj način. . da se praktično može smatrati ireverzibilnom. Obično se tada kaže da se uklanjanjem jednog proizvoda reakcije. Izotermno korišćenje hemijske energije je mogućno jedino povezivanjem enzimskih rekacija. ΔG° = . onda se ona preko njega prenosi na drugu reakciju: A→B→C→D. Bolje je. ATP+α-D-glukoza ADP+α-D-glukozo-6-fosfat . koja je hemijski vezana u sastojcima hrane. ciklus limunske kiseline. One su povezane u nizove (od 2—20). Jedan od najvažnijih osobina živih bića je da mogu da koriste energiju svoje okoline pod izotermnim uslovima. . Životinje su jedna vrsta izotermne hemijske mašine. reakcije povezane zajedničkim intermedijerom koji sadrži određenu količinu energije.fosofo-enolpiruvat +H2O ↔ piruvat + fosfat čija je vrednost ΔG°-62. da se u jednoj reakciji neprekidno troši proizvod druge reakcije. Ako su. Stotine enzimskih reakcija u ćeliji ne teku nezavisno jedna od druge. Na ovaj način mogućno je kanalisanje i regulisanje enzimskih reakcija.31. Ako dve rekacije teku A→B C→D nezavisno jedna od druge.45 kJ 2. su međusobno povezani i grade mrežu konvergentnih ili divergentnih puteva.9 x 10 pomerena je toliko na desnu stranu u momentu ravnoteže. Uzmimo kao primer dve reakcije glikolitičkog niza: 1. međutim.

ΔG°= -16,7kJ Velika vrednost promene standardne slobodne energije pokazuje da su reakcije pomerene na desnu stranu i da nisu reverzibilne pod intracelularnim uslovima. Produkt prve reakcije ATP u kome je konzervirana njena slobodna energija je supstrat druge reakcije, koji je na taj način snabdeva energijom i čini spontanom. Zbog povezivanja enzimski katalizovanih reakcija u živoj materiji nikada ne dolazi do hemijske ravnoteže, već se naprotiv ravnoteža stalno pomera, tako da se energija maksimalno koristi. U ćeliji vlada »stacionarna« ravnoteža između energije koju prima (u vidu hrane) i energije koju troši za najrazličitije životne potrebe. 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO

Iz običnog života nam je poznato da mnoge zapaljive i reaktivne supstance, kao što je benzin ili praskavi gas, mogu da stoje vrlo dugo da se ne zapale i da ne nastupi reakcija. Međutim, kada unesemo varnicu ili katalizator, benzin će se zapaliti, a praskavi gas će uz burnu eksploziju preći u vodu. Slično će i vodonik-peroksid početi da se raspada na vodu i kiseonik, ako povisimo temperaturu ili ako dodamo neki katalizator (platinu ili enzim katalazu) 2 H2O2 2 H2O + O2

Znači da za odigravanje jedne energetski mogućne hemijske reakcije nije dovoljno da molekuli dođu samo u kontakt, nego im treba dodati izvesnu početnu energiju, koja će ih aktivisati toliko, da pri njihovom sudaru dođe do hemijske promene. Kinetička energija molekula u jednom sistemu nije ravnomerno raspoređena (slika 3.7). Neki imaju manju, neki veću količinu energije. Do hemijske reakcije dolazi samo kada se sudare »aktivni« molekuli tj. takvi koji sadrže znatniju količinu kinetičke energije. To mogu da budu i »nadraženi« molekuli, čiji se pojedini elektroni nalaze na većem energetskom nivou ili takvi, čija se unutrašnja struktura razlikuje od najpostojanije. Početna energija, koju je potrebno dodati za aktivisanje molekula naziva se energija aktivacije. Ukoliko je za neku reakciju potrebna veća energija aktivacije, utoliko je ta reakcija tromija. Za vrlo reaktivne supstance energija aktivacije je mala (tabela 3.3)
Slika 3.7 Rasp odel

Potrebu da se doda izvesna količina energije aktivacije za pokretanje hemijskih reakcija objašnjava teorija prelaznog stanja. Prema ovoj teoriji da bi jedna reakcija krenula između X i Y, treba prvo da se stvori

aktivni kompleks (X—Y), koji može da nastane sjedinjavanjem aktivisanih molekula. Njihov broj je mali (šrafirani deo na slici 3.7). Aktivni kompleks sadrži veću količinu slobodne energije i sposoban je da savlada energetsku barijeru za pokretanje reakcije (slika 3.8).

Slika 3.8 - Energetska barijera između polaznih supstanci (X+Y) i krajnjeg produkta Z

Rekli smo da raspadanje H2O2 može da se ubrza ne povisujući temperaturu, ako se doda katalizator (Pt ili enzim katalaza). Dodatak katalizatora, formalno gledano, je analogan povišenju temperature, jer i u jednom i u drugom slučaju dolazi do ubrzanja reakcije. U suštini, međutim, postoje duboke principijelne razlike između ubrzanja reakcije izazvane povišenjem temperature i dodatkom katalizatora. U prvom slučaju se energija dodaje spolja do one vrednosti koliko iznosi energija aktivacije za datu reakciju. Osim toga pri povišenju temperature dolazi kod povratnih reakcija i do pomeranja ravnoteže. Ubrzanje reakcije dodatkom katalizatora posledica je baš snižavanja energije aktivacije.

Tabela 3.3 - Zavisnost poluvremena trajanja monomolekulske reakcije od potrebne energije aktivacije

Iz tabele 3.3 se vidi da sniženje aktivacije za samo 20 kJ (od 120 na 100 kJ) skraćuje njeno trajanje od jedne godine na 3 časa. Energija aktivacije enzima kreće se od 25 do 5,5 kJ (katalaza), to znači da se one odigravaju u milionitom delu sekunde. Munjevito dejstvo enzima ostvaruje se nastajanjem serije aktivnih intermedijera (slika 3.9; Tako je npr. dokazano da postoje četiri prelazna aktivna kompleksa kod enzima peroksidaze. Objašnjenje tačnog mehanizma akcije pojedinih enzima zahteva poznavanje njegovog aktivnog centra. U svakom slučaju ubrzanje se postiže vezivanjem supstrata i njegovom pogodnom orijentacijom u aktivnom centru.

Slika 3.9 - Smanjenje energije aktivacije enzimskih reakcija

3.7

KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA

Sve što je u vezi sa brzinom hemijskih reakcija, njihovim tokom i mehanizmom obrađuje hemijska kinetika. Enzimi su okarakterisani hemijskom reakcijom koju katalizuju. Svaka promena enzimskog molekula odražava se na brzinu katalizovane reakcije. Zbog toga je merenje brzine enzimskih reakcija od izuzetne vrednosti posebno za kliničku dijagnostiku, jer omogućava praćenje normalnog metabolizma i otkrivanje metaboličnih poremećaja. Brzina se u fizici definiše kao promena puta u jedinici vremena, a u hemiji kao promena koncentracije u jedinici vremena: Za reakciju : A

→ P, ona može da se izrazi smanjenjem koncentracije polazne supstance ili povećanjem koncentracije produkta (P): ili Brzina hemijske reakcije zavisi od: prirode reagujućih supstanci, njihove koncentracije, temperature, pritiska, prisustva katalizatora. U ćeliji se

reakcije odigravaju na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno). Pod tim uslovima brzina reakcije je upravo proporcionalna njenoj konstanti i koncentraciji reagujućih supstanci: A predstavlja molarnu koncentraciju. Kada je A = 1 M, v = k. Prema tome konstanta brzine (k) odgovara onoj brzini date reakcije kada reaguju jedinice koncentracije (=1M). Ako je brzina reakcije proporcionalna koncentraciji jednog reaktanta, kažemo da je to reakcija prvog reda. Ako zavisi od koncentracije dvaju reaktanata, onda je to reakcija drugog reda itd. Kada brzina reakcije ne zavisi od koncentracije reaktanata, to je reakcija nultog reda. Za reakcije prvog reda poluvreme reakcije, odnosno momenat kada početna koncentracija padne na polovinu, ne zavisi od početne koncentracije, već samo od konstante brzine

3.8

MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA

Brzina enzimski katalizovanih reakcija, na konstantnoj temperaturi i pH, zavisi i od koncentracije supstrata (S) i enzima (E). Kod konstantne koncentracije enzima, brzina katalizovane reakcije ne raste linearno sa povećanjem koncentracije supstrata, kao što je to slučaj kod ne-enzimskih reakcija. Na slici 3.10 prikazan je uticaj povećane koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije pri E = konst. Iz slike se vidi da brzina enzimske reakcije raste sa povećanjem koncentracije supstrata po hiperboli, a ne linearno. Kod jedne određene koncentracije supstrata postiže se zasićenje i maksimalna brzina (Vmax). Na osnovu gornjih zapažanja Michaelis i Menten-ova izneli su svoju teoriju o međusobnom delovanju enzima i supstrata i enzimskoj kinetici. Njihova teorija predstavlja osnovu kvantitativne analize enzimske kinetike i inhibicije. Prema toj teoriji tok enzimske reakcije

…1

teče na sledeći način: Enzim prvo reaguje sa supstratom i gradi enzim-supstrat kompleks:

k₁ je konstanta brzine nastajanja kompleksa (ES) i zavisi od osobine enzima i supstrata, a k2 je konstanta brzine razlaganja kompleksa (obmuta reakcija) i zavisi od osobine ES. U drugom stupnju, enzimsupstrat kompleks se razlaže na produkt P, a enzim se oslobađa:

…2
I ovaj proces zavisi od konstante brzine razlaganja kompleksa (k ₃) i konstante brzine obrnute reakcije k4. Smatra se da su obe reakcije reverzibilne.

Slika 3.10 - Uticaj koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije

Michaelis i Menten-ova. su zapazili da je postizanje maksimalne brzine, odnosno moment zasićenja enzima sa supstratom, karakterističan parametar za svaki enzim i njegov supstrat. Ova vrednost nije ništa drugo nego odnos konstanti brzina reakcije razlaganja enzim-supstrata kompleksa i njegovog nastajanja:

…3
Ukoliko su brzine razlaganja kompleksa veće (jednačine 1 i 2) utoliko je afinitet enzima prema supstratu manji, a vrednost Km je veća. Pošto nastajanje enzim-supstrat kompleksa od slobodnog enzima i produkta reakcije, eksperimentalno ne može da se registruje, smatra se da je vrednost konstante brzine te reakcije k4 tako mala da može u jednačini 3. da se izostavi pa dobijamo izraz odnosa konstanti, koji se naziva Michaelis-ova konstanta. Njena jedinica je Mol/1 pošto i konstante brzine imaju jedinicu Mol/litra:

…4
Michaelis-ova. konstanta se za različite enzime kreće u granicama od 10-2 do 10-5 mola na litar (10 do 0,01 mM). Vrednost Km može eksperimentalno da se odredi merenjem brzine reakcije y i iznalaženjem maksimalne brzine Vmax kod poznatih koncentracija supstrata. Ako detaljno posmatramo jednačine 1 i 2, onda će brzina nastajanja kompleksa [ES] da bude proporcionalna koncentraciji slobodnog enzima [E—ES] i koncentraciji supstrata:

…5
Pošto se razlaganje supstrata dešava i u reakciji 1 i 2, to će brzina iznositi:

…6
Znak (—) je stavljen jer se smanjuje koncentracija [ES] U momentu ravnoteže dolazi do izjednačavanja brzina razlaganja i nastajanja [ES], pa ćemo izjednačiti jednačine 5 i 6:

ako u ovoj jednačini prenesemo konstante na desnu stranu dobićemo:

…7
Na osnovu jednačine 7. koncentracija enzim-supstrat kompleksa iznosi:

…8
Brzina koju mi eksperimentalno merimo je brzina nastajanja produkta (jednačina 2), a ona je proporcionalna koncentraciji [ES]:

…9
Ako u jednačinu 9. uvedemo vednost za [ES] (jednačina 8) dobićemo da je:

…10
Pošto je maksimalna brzina proporcionalna prisutnoj koncentraciji enzima:

…11
Zamenom ove vrednosti u jednačinu 10, dobijamo MichaelisMentenovu jednačinu, koja nam omogućava da odredimo Km merenjem brzine reakcije:

…12
Ako se na slici grafički iznađe ona koncentracija supstrata, kod koje je postignuta polovina maksimalne brzine:

skraćivanjem Vmax, jer se nalazi i s leve i desne strane dobijamo: odnosno

Tabela 3.4 - Vrednosti Km nekih enzima
Enzim i (supstrat) Katalaza (H2O2) Heksokinaza (glukoza) (fruktoza) glutamat-dehidrogenaza (glutamat) (αketoglutarat) (NH+4) 0,12 2,0 57 0,15 1,5 25 Km (mM)

Michaelisova konstanta Km odgovara, dakle, onoj konccntraciji sapstrata sa kojom se postiže polovina rnaksimalne brzine. Njena vrednost ne zavisi od koncentracije enzima. U tabeli 3.4 date su vrednosti Km za razne enzime. Njena vrednost zavisi od strukture supstrata, pH i temperature. Michaelis-Mentenova jednačina može da se transformiše u druge oblike. Najpoznatiji je oblik Lineweaver—Burk, pomoću koje može tačnije da se odredi Vmax. Detalji se mogu naći u udžbenicima i

praktikumima enzimologije. 3.9 UTICAJ pH i TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA

Aktivnost enzima zavisi od jonskog sastava sredine, a naročito od koncentracije vodonikovih jona. Svaki enzim pokazuje maksimalnu aktivnost kod jedne određene koncentracije vodonikovih jona, koja se zove optimalni pH. Iznad i ispod ove vrednosti, aktivnost se smanjuje. Najveći broj enzima ima optimalni pH u blizini neutralne tačke, ali ima takvih koji su aktivni u kiseloj (npr. pepsin) odnosno u alkalnoj sredini (npr. alkalna fosfataza, arginaza).

Slika 3.11 - pH-optimum pepsina, papaina i tripsina (a) holinesteraze i arginaze (b)

3.10

INHIBITORI

Inhibitori su supstance koje inaktivišu enzime ili smanjuju njihovu sposobnost da katalizuju specifičnu reakciju. Njihovo dejstvo može da bude reverzibilno i ireverzibilno. Reverzibilni inhibitor se obično veže za enzim nekovalentnom vezom u kompleks enzim-inhibitor (EI), koji može da disosuje u slobodni enzim i inhibitor. Ireverzibilni inhibitor se po pravilu, kovalentno vezuje za enzim bilo na mestu aktivnog centra, ili neko drugo, koje utiče na aktivni centar enzima. Ispitivanjem inhibicije može da se odredi čitav niz osobina jednog enzima, kao što su specifičnost, priroda aktivnog centra itd. Pomoću inhibitora su objašnjeni mnogi metabolički putevi, npr. glikoliza. Štaviše, ćelija pomoću svojih celularnih inhibitora reguliše sve metabolične puteve. Razlikujemo dve nekompetitivnu. vrste reverzibilne inhibicije: kompetitivnu i

Kompetitivna inhibicija se javlja kod enzima, koji nisu strogo specifični prema supstratu. Za njihov aktivni centar mogu da se vežu supstance koje su hemijski slične supstratu. Na taj način nastaje, pored enzim-supstrat kompleksa i enzim-inhibitor kompleks (E+I↔EI). Klasičan primer kompetitivne inhibicije je inhibicija malonske kiseline na sukcinat-dehidrogenazu. Ovaj enzim katalizuje oksidaciju sukcinata u fumarat, odstranjivanjem dva vodonikova atoma. Malonat liči na sukcinat, ima dva karboksilatna anjona, ali nema vodonikove atome na susednim C-atomima. Pošto i supstrat i inhibitor konkurišu ili kompetiraju za isto mesto na enzimu, ova pojava se zove kompetitivna inhibicija. Veličina kompetitivne inhibicije zavisi od relativnih koncentracija supstrata i inhibitora. Povećanjem koncentracije supstrata (ćilibarne kiseline) može inhibicija da se prevaziđe.

Slika 3.12 - Reakcija sukcinat-dehidrogenaze i formula inhibitora

Nekompetitivna inhibicija zavisi samo od koncentracije inhibitora i ne može da se spreči povećanjem koncentracije supstrata. Inhibitor_se,

dakle, vezuje za mesto na enzimu koje nije specifično za supstrat. Nekompetitivni inhibitori nemaju nikakve strukturne sličnosti sa supstratom. lako se ne vezuju za aktivni centar, oni smanjuju aktivnost enzima menjajući mu, verovatno, konformaciju ili neki deo koji je bitan za njegovu aktivnost. Najpoznatiji nekompetitivni inhibitori su supstance koje se reverzibilno vezuju na —SH grupu cisteina, koja je bitna za katalitičku aktivnost mnogih enzima. Joni teških metala (Cu 2+, Hg2+ i Ag+) reaguju reverzibilno sa —SH grupom, dajući merkaptide: Enzim – SH + Ag+ ↔ Enzim – S – Ag + H+ Enzime, koji imaju metalni jon kao kofaktor, inhibiraju reagensi koji vezuju metale. Tako cijanidi grade komplekse sa gvožđem i zbog toga inhibiraju enzime koji imaju ferohem kao prostetičnu grupu. Helirajući agensi (npr. EDTA = etilen-diamin-tetra-acetat) su nekompetitivni inhibitori. Ireverzibilna inhibicija, kao što samo ime kaže, se javlja kao posledica trajne promene enzimskog molekula ili funkcionalnih grupa bitnih za njegovu aktivnost. Najpoznatiji ireverzibilni inhibitori su alkilirajući agensi, kao što je jodoacetamid i toksična organofosforna jedinjenja, koja ireverzibilno reaguju, prvi sa —SH grupom, a drugi sa -OH grupom serinskog ostatka:

3.11

ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI

Količina enzima odnosno njegova aktivnost u nekom biološkom materijalu određuje se merenjem brzine hemijske reakcije, koju dati enzim katalizuje. Merenje enzimske aktivnosti se radi na konstantnoj temperaturi (obično 30°C) i određenom pH. Obično se na vodenom kupatilu inkubira test-sistem koji sadrži:1. pufer, 2. supstrat i to se uzima koncentracija sa kojom se postiže zasićenje enzima, što znači da je potrebno znati Km enzima; 3. kofaktor ili metalne jone, u slučaju kada su potrebni. Za određivanje treba dakle, obezbediti optimalne uslove i odabrati takvu koncentraciju supstrata, da je početna reakcija proporcionalna samo koncentraciji enzima. Test počinje da se meri posle dodatka enzima, odnosno materijala u kome se on nalazi (serum, citozol, homogenat itd.). Tok reakcije se prati merenjem brzine

Ovi enzimi nisu. .nastajanja produkta. Specifična aktivnost se definiše u jedinicama na mg proteina. Konvencionalan način izražavanja aktivnosti je u jedinicama (J. od 0 do 5 mM. koje se naziva preobražajni broj. Nova jedinica se zove katal. jer je to mnogo tačnije. U takvim sistemima mali molekuli supstrata difuzijom brzo nalaze svoj put od jednog enzima do drugog. Bolje se registruje rast koncentracije npr. verovatno. nego smanjenje od npr. Tako je preobražajni broj enzima karboanhidraze 36 000 000 na minut. 1 katal odgovara 6 x 107 intemacionalnih jedinica. Prelaskom na nove jedinice uzeta je kao mera ona količina enzima koja katalizuje promenu 1 mola supstrata u sekundi pod optimalnim uslovima. Ređe se koristila tzv. 200 na 195 mM. Najjednostavniji je tip kada se individualni enzimi nalaze rastvoreni u citoplazmi u obliku nezavisnih molekulskih jedinki. internacionalna jedinica (IJ) pod kojom se podrazumevala ona količina enzima koja katalizuje promenu 1mM supstrata u minuti. Warburg je predložio da se za jedinicu aktivnosti uzme molarno dejstvo. najduže pola sata). 3. Promena koncentracije se registruje u što je moguće kraćim vremenskim intervalima (nekoliko minuta. fizički asocirani ni u jednom momentu svoje akcije. On pokazuje koliko se molova supstrata promeni dejstvom jednog molekula enzima (jednog aktivnog centra). tako da je proizvod prve enzimske reakcije supstrat druge i tako redom.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI U intaktnoj ćeliji enzimi deluju zajedno u uzastopnom nizu reakcija. U). engl. pod standardnim uslovima. Povećanje koncentracije produkta se meri specifičnim hemijskim ili spektrofotometrijskim metodama. a ne nestajanje supstrata. Ona se povećava u toku prečišćavanja enzima. Poznate su tri vrste kompleksne molekulske organizacije multienzimskih sistema. Količina enzima se definiše prema katalitičkoj aktivnosti.

koja katalizuje sintezu masnih kiselina iz acetil-koenzima A. koji su asocirani u velikim supramolekulskim strukturama. Npr. Svakako da povezivanje enzima u kompleks ima svoj biološki smisao. Ovaj kompleks ne disosuje lako u pojedinačne enzimske molekule.13 . Brzina pojedinih reakcija . u lancu respiratornih enzima molekuli pojedinih enzima vezani za unutrašnju membranu mitohondrija i u stvari obrazuju deo njene strukture. Ukoliko je enzimski sistem kompleksniji. utoliko je verovatnije da je ugrađen u neku organelu ili drugu intracelularnu strukturu.Slika 3. Svaki član multienzimskog sistema ima karakterističan Km za svoj supstrat i kofaktor.Tipovi multienzimskih sistema: a) rastvoreni multienzimski sistem u kojem intermedijeri difunduju. U stvari u sistemu sintetaze masnih kiselina supstrati nikad ne napuštaju kompleks. sastoji se iz sedam vrsta enzima. Ispitivanje kinetike multienzimskih sistema mnogo je složenije nego kinetike prostih enzima. b) multienzimski kompleks (intermedijeri se ne odvajaju od kompleksa): c) enzimski sistem asociran sa membranom. kao što su membrane ili ribosomi. Drugi multienzimski sistemi su tako organizovani da su pojedini enzimi fizički povezani i zajedno funkcionišu kao enzimski kompleks. Tako su npr. Najorganizovaniji je treći tip enzimskih sistema. čvrsto povezanih u obliku grozda. a u stvari odvojeni enzimi nisu ni aktivni. jer se time ograničava razdaljina koju supstrat treba da pređe u toku niza reakcija. sintetaza masnih kiselina kvasca.

da ona teče samo s leva nadesno. produkt P će se sintetizovati sve dok ima početne supstance A. U mnogim takvim sistemima prvu reakciju u nizu inhibira krajnji proizvod. Znači da sam produkt automatski usporava sopstvenu sintezu.određena je stacionarnom koncentracijom svakog intermedijera u nizu. Međutim. Ovaj prvi enzim u nizu se naziva regulatorni ili alosterni enzim. a krajnji proizvod koji utiče na enzim.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI Najkarakterističnija osobina multienzimskih sistema je da sami regulišu brzinu reakcije celog niza. koju ćelija može da koristi u druge svrhe. kao i količinom svakog enzima u reakcionom lancu. da bi podesila njegovu sintezu svojim potrebama. Produkt obično inhibira enzim na početku niza reakcija. ako je stepen B ↔ C ireverzibilan i ako bi produkt inhibirao stepen 3. ako umesto toga produkt inhibira prvi stepen. ona koristi genijalan mehanizam povratnog sprega.) Nađeno je da su obično energetski uslovi niza reakcija takvi. pretpostavimo da u ćeliji teče sinteza produkta P u nizu reakcija: Svaki stepen ovog niza katalizuje cdgovarajući enzim (E 1. Inhibicija je reverzibilna. . nastali kompleks enzim-produkt (E—P) disosuje. odmah čim njegova koncentracija pređe određenu granicu. ostajaće polazna supstanca A. tako da sinteza P može ponova da počne. jer je ili koncentracija tog enzima ili njegovog supstrata ona koja ograničava brzinu sistema. Kada ćeliji nisu potrebne velike količine produkta P. Ako su svi potrebni kofaktori prisutni i svi enzimi niza aktivni. E2 itd. odnosno pre nego što počnu ireverzibilni stepeni. tada bi došlo do nagomilavanja beskorisnog intermedijera C. efektor ili modulator. kojom teče biosinteza citidin-trifosfata (CTP) od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. jer su neki stepeni ireverzibilni i zbog toga se ukupan položaj ravnoteže ne dostiže. On funkcioniše tako što produkt P inhibira jedan od enzima u nizu reakcija. Na donjoj slici je dat primer kontrole povratnog sprega na nizu reakcija. Npr. odnosno kada koncentracija produkta P padne. Da bi ovaj mehanizam samoregulacije dobro objasnili. Obično jedna reakcija u nizu određuje brzinu celokupnog kompleksa. 3.

14 . homotropno-hetero-tropne. koju inhibira velika koncentracija samog CTP. Potvrđeno je da oni mogu da disosuju u više manjih subjedinica. regulišu i supstrat i specifični modulator. To su homotropni enzimi. Prema tome . koje nije supstrat. koja je član multienzimskog puta i tako kontroliše svoju sopstvenu sintezu. ovde je mehanizam inhibicije drukčiji od kompetitivne inhibicije. reguliše specifično niskomolekulsko jedinjenje. U prvu grupu spadaju takvi.15 Šem . a drugi nije aktivan. Treću grupu. Npr. Drugu grupu. ali na njega ne deluje CTP. koji se sastoje od više polipeptidnih lanaca. Količina supstrata reguliše (modulira) njihovu brzinu. od kojih je Slika 3. transkarbamilaza disosuje u osam subjedinica dva tipa. koji su osetljivi na svoj supstrat. I ne ulazeći u egzaktne formule ovog niza reakcija. heterotropni. Svi do sada poznati regulatorni enzimi su oligomerni proteini. kod koje su supstrat i inhibitor hemijski slična jedinjenja. Zbog toga se pretpostavlja da regulatorni enzimi imaju više mesta za vezivanje supstrata. ali vezuje CTP. Do sada su poznate tri vrste regulatornih enzima. Jedan je aktivan.Biosinteza citidin-trifosfata (CTP).Slika 3. odmah se uočava da nema nikakve hemijske sličnosti između CTP-a i asparaginske kiseline. dejstvujući na alosterni enzim na početku sinteze Kao što se vidi na slici krajnji produkt reakcije CTP inhibira prvi enzim (as-paratat-transkarbamilazu).

Na slici 3. .najmanje jedno katalitičko.14 IZOENZIMI Neki enzimi mogu metodom elektroforeze da se odvoje u više frakcija. a posebno za vezivanje modulatora. koja se nalaze u raznim subjednicama enzima. svaki ima svoju odgovarajuću vrednost Km. od kojih je svaka aktivna. H4. Ovakvi različiti multipli oblici jednog enzima nazivaju se izoenzimi.16 je dat elektroferogram izoenzima laktat-dehidrogenaze iz različitih organa belog pacova. Pojednostavljena šema ovog kontrolnog mehanizma data je na slici 3. Određivanjem Michaelis-ove konstante izoenzima laktat-dehidrogenaze. Heterotropni enzimi imaju posebno mesto za vezivanje supstrata. pokazalo je da. M3H. zbog koje dolazi do promene njegove katalitičke aktivnosti. Efekat modulatora se pripisuje promeni konformacije enzima. Izoenzime srčanog mišića (MH3 i H4) inhibira laktat. Vidi se da se u jetri i mišićima nalazi uglavnom izoenzim M4. izoenzimi skeletnih mišića. Na taj način se u srčanom mišiću forsira dobijanje energije od aerobne oksidacije. što omogućava dobijanje energije iz procesa glikolize. koji su energetski zavisni od glikolize. Izoenzimi predstavljaju u ćeliji još jedan mehanizam regulisanja određenih procesa. U različitim organima jedne vrste nalaze se različite frakcije ili samo određena frakcija izoenzima. M2H2. Ova pojava je prvo opažena kod laktatdehidrogenaze (1957 g) koja redukuje piruvat u laktat. Obrnuto. 3.15. tako da je nastajanje laktata od piruvata vrlo malo. nisu osetljivi na veće koncentracije laktata. a u srčanom mišiću ima najviše izoenzima MH3 i H4. Pokazano je da se svaka frakcija sastoji od četiri peptidna lanca dva tipa u raznim kombinacijama: M4. MH3.

kao npr. pepsin i dr.JET RA MIŠ IĆI DIJ AFR AG MA Slika 3. tripsin. dobijali su trivijalna imena koja su se i danas zadržala. emulzin. 3. glutamat oksalacetat-transaminaze itd. kreatin-kinaze. da bi se na taj način tkivo žlezde sačuvalo od proteolize. Utvrđeno je da su kod zimogenih oblika aktivni centri enzima zakriveni jednim oligopeptidom. Takav je slučaj kod tripsina. tripsin kao tripsinogen. Tako se pepsin luči u formi pepsinogena.16 . Hidrolitičkim dejstvom sone kiseline u stomaku ili proteolitičkim uticanjem enzima u tankom crevu (enterokinaza) odvaja se maska oligopeptida i aktiviše enzim. Davanje trivijalnih imena sve većem i većem broju enzima dovelo je do . 3.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA Neki proteolitički enzimi se luče u neaktivnom obliku. Neaktivni oblik enzima zove se »zimogen«. a preteča enzima »proenzim«.Elektroforetska slika izoenzima laktat-dehidrogenaze u raznim organima belog pacova. koji razlaže. čim se oslobode prve količine enzima. Ovaj tip aktivisanja zove se demaskiranje. Kod nekih enzima postoji mogućnost i autokatalitičkog aktivisanja. Pored laktat-dehidrogenaze poznati su izoenzimi: malatdehidrogenaze. himotripsin kao himotripsinogen. koji kao maska zaklanja aktivni centar od prisustva supstrata. pod određenim uslovima i sopstvene molekule (autoliza). izo-citrat-dehidrogenaze.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA Enzimi koji su među prvima otkriveni.

1. Detaljna klasifikacija enzima može se naći u udžbenicima enzimologije. koja učestvuje u reakciji.7.1. treća da je koenzim NAD. međutim. Za sistematizaciju je uzeta kao osnova krajnja hemijska promena. Npr. npr. prema supstratu koji se menja. za poznatije enzime se još uvek koriste trivijalna imena.1. koje katalizuju prelaženje jednog izomera u drugi. Posle toga su enzimi dobijali imena prema tipu reakcije. . enzim ATP : D-glukozo-6-fosfotransferaza (EC 2. dekarboksilaze.6. ima trivijalno ime glukokinaza. Tako su se počele da razlikuju klase enzima. Prema numeričkoj klasifikaciji svaki enzim je okarakterisan sa četiri broja i ima svoje sistematsko ime. enzim glicerol-NAD-oksidoreduktaza ima broj EC 1. Klase se dalje klasifikuju na podklase. druga.2) iz čijeg se imena vidi da se odigrava reakcija prenosa fosforil-grupe sa ATP-a na alkoholnu grupu šestog ugljenikovog atoma D-glukoze. a i zbog otkrivanja sve većeg i većeg broja enzima Internacionalna Unija Biohemičara predložila je sistematsku nomenklaturu i sistematizaciju enzima. tako da je 1883 g. da jedno jedinjenje može da podleže različitim promenama kao supstrat različitih enzima. dehidrogenaze koje katalizuju oksidaciju gubljenjem vodonika itd. koji hidrolizuje skrob (amylum). saharaza hidrolizuje saharozu itd. Prema ovom sistemu svi enzimi su klasifikovani u šest glavnih rodova: 1) OKSIDOREDUKTAZE 2) TRANSFERAZE 3) HIDROLAZE 4) LIAZE 5) IZOMERAZE 6) LIGAZE Svaki od ovih šest rodova je podeljen na klase. prema kofermentu ili prostetičnoj grupi. uz dodatak nastavka -aza. Tako je amilaza enzim. Pokazalo se. Ovakav način klasifikacije omogućio je numeričku klasifikaciju enzima i sistematsku nomenklaturu. izomeraze. I na kraju svaki enzim ima svoj serijski broj prema redu pronalaženja. Pošto su sistematska imena dugačka. prvu sistematiku pokušao da uvede Duclaux. koju katalizuju. Prva jedinica znači da enzim katalizuje oksidoredukciju. Zbog toga. On je predložio da enzimi dobijaju ime prema supstratu čiju promenu katalizuju. da se oksiduje alkoholna grupa glicerola. a šestica je serijski broj enzima ovog tipa. koje cepaju CO2 od karbonskih kiselina. Npr.konfuzije. koju enzim katalizuje.

aldehidnu i keto) grupu (primarnu amino) c) na —CH = CH— grupu (desaturacija C-C veze) e) na —CH—NH— grupu (sekundarnu amino) na NADH i NADPH Svi enzimi ovog roda sadrže koenzim ili prostetičnu grupu. koji preuzima koenzim NAD+ i pri tome se redukuje. Dok je broj enzima ovog roda veliki. odnosno samog bitisanja. kiseonikom kao 2. malatdehidrogenaza. Prema vrsti jedinjenja koje se oksiduje. Uzmimo kao primer oksidaciju alkohola (alkohol oksidoreduktaze) sa različitim akceptorima. NAD -specifična izocitrat- .1): CH3CH2OH + NAD+ = CH₃CHO + NADH + H+ Najveći broj bioloških oksidacija pod anaerobnim uslovima ima NAD+ i NADP+ kao akceptor vodonika.1. oksidoreduktaze kod kojih su akceptori elektrona citohromi i oksidoreduktaze sa molekulskim akceptorom vodonika ili elektrona.16. koja u toku oksidoredukcije prima ili daje vodonikove atome ili elektrone. Oni igraju u metabolizmu važnu ulogu. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: laktatdehidrogenaza. Oksidacija alkohola gubljenjem vodonika. teče na sledeći način dejstvom alkohol-dehidro-geneze (EC 1. jer iz oksidacionih procesa živa bića crpe energiju za zadovoljavanje svojih životnih potreba. oksidoreduktaze se dele na one koje deluju: a) na —CH—OH b) na — C=O d) na —CH—NH2 f) grupu (alkoholnu) grupu (karbonilnu.1. samo nekoliko koenzima i prostetičnih grupa sudeluju u oksidativnim procesima. oksidoreduktaze kod kojih je akceptor vodonika nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) i nikotinamidadenin dinukleotid fosfat (NADP+). Znači da različiti enzimi imaju iste koenzime.3. svaka klasa oksidoreduktaza deli se prema vrsti akceptora na: 1. koji katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja. Pošto kod svake oksidoredukcije dolazi do gubljenja vodonika ili elektrona. 3.1 OKSIDOREDUKTAZE Oksidoreduktaze su veliki rod enzima. Ovaj rod enzima se ranije zvao dehidrogenaze.

2. Opširnije informacije o tome se nalaze u udžbenicima enzimologije. koji tada predaje kiseoniku: β -D-glukoza + enzim-FAD=glukonska kiselina + enzim-FADH2 Enzim-FADH2 + O2=enzim-FAD + H2O2 U grupu oksidoreduktaza spadaju i katalaza (EC 1. što je karakteristično za najveći broj bioloških oksidacija.1.1. onda se odigrava proces raspadanja H2O2. Enzimi čiji je akceptor vodonika kiseonik. Naime.1.7).).1.6) i peroksidaze (EC 1. imamo na primeru oksidacije sekundarne alkoholne grupe mlečne kiseline: CH3–CHOH–COO¯ + 2 fericitohrom c=CH3–CO–COO¯ + 2 ferocitohrom Enzim koji katalizuje ovu promenu je laktat-dehidrogenaza kvasca (EC 1. koja se razlikuje od laktat-dehidrogenaze mišićnog tkiva (EC 1. alkoholna grupa (β-D-glukoze oksiduje se u glukonsku kiselinu (odnosno lakton) u reakciji glukozo oksidaze (EC 1.3. Sam proces se odvija u više stepena.1. Prvi učestvuje u procesu glikolize. koje preuzimaju citohromi.9.1. poznati su i pod imenom oksidaze. Npr. glukozo oksidaze. I na kraju. Raspadanje peroksida katalizuje katalaza: .11. jer je flavo-protein (identičan sa citohromom b₂). alkoholna grupa može da se oksiduje direktnom predajom vodonika odnosno elektrona molekulskom kiseoniku.3). koje katalizuju reakcije tipa: RH2 + H2O2 = R + 2H2O (peroksidaze) oksi dova nsus ptrat susp trat U slučaju kada je R molekulski kiseonik (O₂). β-D-glukoza + O₂ = glukonska kiselina + H₂O₂ I ovaj proces teče postupno. prvo prostetična grupa flavinadenin dinukleotid (FAD) enzima. Glukozo-6-fosfat dehidrogenaza ili »Zwischenferment« je enzim pentozofosfatnog puta razgradnje glukoze. a druga dva u ciklusu limunske kiseline. preuzima vodonik od glukoze.11.dehidrogenaza.27). Oksidacija alkoholne grupe gubljenjem elektrona.

ovde ćemo samo da naglasimo ulogu fosfotransferaza (2. koje prenose grupu koja ima jedan C-atom (–CH3. a katalaza oslobađanje nascentnog kiseonika iz vodonikperoksida. transferaze se dele na: a.7. katalizuju oksidacije sa vodonikperoksidom. –CHO itd. –CH2OH. da bi je organizam koristio za svoje potrebe. .3) prenosi energiju. uridilna (UTP) i citidilna kiselina (CTP). ATP). dakle. one je prenose. poznate su pod imenom kinaze.) 5.6.).) 1. enzim fosfoglicerat-kinaza (EC 2. Na taj način se oslobođena energija hvata i čuva. 2. Kadgod se u nekom procesu oslobađa energija. ADP.) 3. Koenzimi ove grupe enzima su adenilne kiseline (AMP. Npr. alanin-aminotransferaza.) 2. Fosfotransferaze prenose ostatak fosforne kiseline zajedno sa oslobođenom energijom. gradeći energetski bogato jedinjenje adenozintrifosfat (ATP). čije je sistematsko ime: L-alanin: 2-ketoglutarat aminotransferaza (EC 2. Tako npr. čije prostetične grupe preuzimaju radikale koji se prenose.) katalizuje prenošenje amino grupe od alanina na αketoglutarnu kiselinu: Transferaze su složeni proteini.2.2 TRANSFERAZE Transferaze katalizuju prenošenje funkcionalnih grupa ili celih molekula od supstrata na neki akceptor.1.Peroksidaze.7. Najveći broj prostetičnih grupa ove grupe enzima spadaju u vitamine B grupe ili u sistem adenilnih kiselina.) 4.16. Prema grupi koja se prenosi. 3.) koje prenose aldehidnu ili keto-grupu koje prenose acilnu grupu (ostatke kiselina) koje prenose glikozilnu grupu (ostatke monosoharida) koje prenose fosfatne grupe sa energijom (kinaze) koje prenose grupe koje imaju sumpora Bez obzira na veliki značaj svih transferaza.

16. fosfotransferaze.) Hidrolaze glikozidnih veza Hidrolaze etarskih veza Hidrolaze peptidnih veza i drugih C-N jedinjenja (npr.3-difbsfoglicerinsku kiselinu. One katalizuju hidrolitičko cepanje raz ličitih jedinjenja. može da uđe u metabolizam tek pošto se energetski obogati.) prenosi se energija sa adenozintrifosata (ATP) na glukozu. glukoza. Prema tome koja se hemijska veza hidrolizuje. Međutim.3 HIDROLAZE Hidrolaze su najbrojniji enzimi. mnoge hidrolaze su aktivne jedino u prisustvu metalnih jona. omogućavaju mnogobrojne endergonske reakcije. 3. kao i sva druga jedinjenja. koje ne mogu da teku bez dodatka energije. mono i di-estre fosforne kiseline itd. Tako npr. Karakteritsično je da ova grupa enzima ne sadrži koenzime ili prostetične grupe. hidrolaze se dele na: a) b) c) d) e) Hidrolaze različitih estara (karboksilne. amida) . na akceptor adenozindifosfat (ADP): S druge strane.7. Dejstvom enzima heksokinaze (EC 2. glicerol-estre ili lipaze. tioestara.nastalu oksidacijom glicerinaldehid-3-fosfata u 1.1. 1.

pod dejstvom aldolaze cepa se veza između trećeg i četvrtog ugljenikovog atoma u fruktozo-l. liaze se dela na: a) b) Ugljenik-ugljenik (—C = C—) liaze Ugljenik-kiseonik (—C = O) liaze . Tako se belančevine hidrolizuju pod dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. Na primer. da bi mogli dalje da se metabolišu u jetri i ostalom tkivu. Na pr. cepa pirogrožđaru kiselinu na aldehid i CO2: Prema vrsti hemijskih veza. enzim kvasca.16.f) g) Hidrolaze anhidrida kiselina Hidrolaze koje u prisustvu vode kidaju vezu između dva ugljenikova atoma (C—C hidrolaze) Hidrolaze hemijske veze ugljenika i halogena i h) i)Hidrolaze hemijske veze fosfora i azota Biološka uloga hidrolaza sastoji se u tome. tripsin. što pripremaju hranu za apsorpciju u stomaku i crevima. čije cepanje katalizuju. piruvat dekarboksilaza. 6-difosfatu i nastaju dve trioze (Lohmann-ovi estri). Slično dejstvuju i dekarboksilaze. koje cepaju veze između dva ugljenikova atoma (C—C veze) u aldehidnim. jer samo tako mogu da uđu u krvotok. Polisaharidi (skrob i glikogen) i oligosaharidi hidrolizuju se u toku varenja do monosaharida. keto aminokiselinama. 3.4 LIAZE Liaze katalizuju cepanje različitih hemijskih veza bez prisustva vode. himotripsin) do aminokiselina.

ova grupa enzima deluje samo u prisustvu nekog davaoca energije.16.6 LIGAZE Ligaze ili sintetaze su enzimi koji katalizuju neku sintezu.9) katalizuje prelaz glukozo-6-fosfata u fruktozo-6-fosfat u procesu glikolize: Maleat izomeraza utiče na ravnotežu između dva cis-trans izomera: Izmomeraze se dele na: 1) Racemaze i epimeraze 2) Cis-trans izomeraze 3) Intramolekulske oksidoreduktaze 4) Intramolekulske transferaze 5) Intramolekulske liaze 6) Druge izomeraze. glukozofosfat-izomeraza (EC 5.16. Npr. najčešće adenozintrifosfata. Pošto su sintetske reakcije endergonskog karaktera.c) d) Ugljenik-azot (—C=N-) liaze Ugljenik-sumpor (—C=S) liaze 3.3.5 IZOMERAZE Izomeraze su enzimi koji katalizuju prelaz jednog izomernog jedinjenja u drugo. 3.1. .

prvi međuproizvod malonil-koenzitn A. ligaze se dele na: (—C = O) (—C=S) ligaze (—C=N-) ligaze ligaze (—C = C—) ligaze . koju katalizije acetil-koenzim Akarboksilaza. u sintezi viših masnih kiselina. Prema tome koja vrsta nove veze nastaje. nastaje u prisustvu ATP-a: Ovaj enzim ima kao prostetičnu grupu vitamin B-grupe.Npr.

6) Enzimima je često potrebno da se aktiviraju da bi imali puno dejstvo. Ona je jednaka koncentraciji supstrata pri kojoj je brzina reakcije jednaka polovini maksimalne brzine. a grafički se može odrediti prema Lineweaver-Burku. Zn²+ itd. nekompetitivna i akompetitivna. Mn²+. 2) Mehanizam kojim enzim smanjuje potrebnu aktivacionu energiju Koshland hipotetički tumači time da se spajanjem enzima sa supstratom menja i supstrat i konformacija enzima. Najčešći aktivatori enzima su razni joni na primer: Cl ¯. Ireverzibilnu inhibiciju ili „trovanje“ enzima izazivaju mnogi teški metali (živa. kompleks enzim-produkt (EP).UKRATKO: 1) Enzimi su biološki katalizatori. Mg²+. U matematičkoj interpretaciji enzimske reakcije koju su izveli Michaelis i Mentenova dobija se jednačina u kojoj centralno mesto ima Michaelis-ova konstanta Km. . te se tako smanjuje potrebna energija aktivacije i omogućava reakcija. 3) Prema Michaelis-Mentenovoj teoriji koja tumaču mehanizam enzimske reakcije. brzina cele enzimske reakcije zavisi od: 1) brzine stvaranja kompleksa enzim supstrat i 2) brzine stvaranja produkta uz razlaganje kompleksa ES. Deo enzimske proteinske molekule na koji se veže supstrat naziva se aktivni centar enzima. 5) Inhibicija enzima može biti reverzibilna i ireverzibilna. Kao katalizatori pospešuju hemijske reakcije. a može biti kompetitivna. 4) Brzina enzimske reakcije zavisi od uslova pod kojima se ta reakcija odvija. Faktori koji utiču na brzinu enzimske reakcije su: pH. koncentracija supstrata. Co²+.). neki katjoni i anjoni (pesticidi i otrovi na bazi organofosfata i dr. aktivatora i inhibitora. Km je karakteristična za svaki enzim i supstrat. 7) Temperatura i pH enzimskih reakcija su u fiziološkim okvirima jer su enzimi proteini i denaturisali bi se i na visokim i na niskim temperaturama i pH vrednostima. a po hemijskoj strukturi to su proteini. bakar i dr. prisutnost koenzima. koncentracija i jonska snaga pufera. Reverzibilna inhibicija posledica je delovanja inhibitora na kinetiku reakcije između enzima i supstrata. Vezivanjem supstrata za aktivni centar pomoću kontaktnih amino kiselina stvara se kompleks emzimsuptrat (ES) i delovanjem katalitičkih amino kiselina.). koji se dalje raspada na produkt (P) i enzim (E). a da se pri tome sami ne troše i ne menjaju.

( amilaza. oksidacije glukoze i disanja. peptidaza itd. 17) Stečeni deficit enzima. što dovodi do povećane aktivnosti tih enzima. Ovu grupu bolesti nazivamo urođene greške metabolizma. 9) Prema toj klasifikaciji postoji 6 rodova enzima: a) oksidoreduktaze. Enzim deluje na svoj specifični supstrat i nakon toga se meri koncentracija nastalog proizvoda reakcije. .). ili smanjenje koncentracije supstrata. dok je u jetri LDH5 i nešto LDH4. 14) Metode za određivanje enzima u osnovi se temelje na istom principu. 12) Organospecifični enzimi. LDH u miokardu nalazi u obliku LDH1 i nešto LDH2. 18) Razna patoločka stanja u kojima dolazi do oštećenja. smanjenje sinteze enzima u jetri. To su nasledne genetski uslovljene bolesti. e) izomeraze i f) ligaze/sintetaze. To su enzimi koji se nalaze samo u određenim organima i sudeluju u metaboličkim procesima koji se odvijaju samo u određenim organima. npr. lezija ćelija koje sadrže enzime. lipaza itd. b) transferaze. 15) Određivanje enzimske aktivnosti koristi se danas u dijagnostici brojnih patoloških stanja i poremećaja: 16) Bolesti koje zbog potpunog nedostatka ili deficita nekog enzima. To su enzimi koji sudeluju u procesima u kojima se stvara energija. d) liaze. obično zbog oštećenja funkcije organa. Tako se nrp. menjaju normalni tok metaboličkih procesa.8) Nazivi enzima su nastali bez nekih pravila i obično su ih davali sami pronalazači većinom prema supstratu na koji enzim deluje uz sufiks aza (lipaza. tripsin. To su enzimi glikolize. c) hidrolaze. 13) Organospecifični izoenzimi. 10) Prema rasprostranjenosti u organizmu enzimi se mogu podeliti u tri grupe: 11) Organski nespecifični enzimi. pa enzimi izlaze u ekstracelularnu tečnost. Drugi su enzimi imali trivijalna imena npr.). Sve je to unosilo zbrku pa je enzimska komisija IUB-a donela preporuku o nomenklaturi i klasifikaciji enzima. Pojedini izoenzimi nekog enzima su specifični za određene organe.

UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM .

jednaka molekulskom ekvivalentu kiseonika. koja je potebna da iz ugljendioksida i vode nastanu ugljeni hidrati. biosintezom. Ugljeni hidrati (šećeri. koju apsorbuju zelene biljke. Ovu biosintezu zovemo fotosinteza. masti i vitamina neophodni sastojci hrane.hidrati ugljenika (otuda im i ime). čije hemijske osobine ne odgovaraju . Za asimilaciju jednog mola ugljendioksida potrebno je oko 473 J. Fotosinteza se može predstaviti sledećom jednačinom: 6CO2+12H2O→sunčeva energija→C6H12O6+6O2+6H2O Iz gornje jednačine se vidi: 1) Da je to jedan oksido redukcioni proces. koji one izdišu. gde je voda davalac vodonika i 2) Da je količina CO2. saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika. Zbog toga se ranije mislilo da su ugljeni hidrati .1 UGLJENI HIDRATI Ugljenihidrati su pored proteina. Životinje tako deponuju suvišne količine glukoze u jetri i mišićima u obliku glikogena. Odnos ovih elemenata je (1 : 2 : 1) tako da je opšta formula ugljenih hidrata Cn(H2O)n. koji se uprkos svojoj velikoj molekulskoj težini lako hidrolizuje ponovo u glukozu i služi životinji kao vrlo pristupačan izvor i rezerva energije. Ona je od prvorazrednog značaja za održavanje života na zemlji. vodonika i kiseonika. Nalaze se u znatnim količinama u biljnom i životinjskom organizmu. Međutim njihova empirijska formula nije karakteristična samo za ovu grupu jedinjenja. U ugljene hidrate se ubrajaju supstance koje se po svojim fizičkim osobinama jako razlikuju.4. U životinjskom organizmu odigrava se proces obrnut fotosintezi i pri njemu se oslobađa energija dobijena od sunčeve svetlosti. Svetlosna energija posle komplikovanog niza hemijskih reakcija pretvara se u hemijsku energiju. nepotrošeni deo odlaže se kao rezervna hrana. podloga su za izgradnju svih ostalih sastojaka a preostali. već istu formula imaju i neka hemijska jedinjenja. Ova jedinjenja nastaju u zelenim biljkama od ugljen dioksida i vode. gde imaju različite i karakteristične funkcije. Ovu energiju apsorbuje biljka posredstvom hlorofila od sunčeve svetlosti. Animalni organizmi se hrane ovim biljnim rezervnim ugljenim hidratima i glavni deo svoje životne energije dobijaju metaboličkom oksidacijom ugljenih hidrata u ugljendioksid i vodu. Na ovaj način stvoreni ugljeni hidrati u biljci. koja direktno iskorišćava sunčevu svetlosnu energiju.

Prema položaju OH-grupe. tetroze. heksoze itd. nastaje α-glukoza. . pentoze. nastaje β. a sa – za levo skretanje šećera. a oni kojima je ona s leve strane L-izomer. S druge strane neka jedinjenja. Oligosaharidi su ugljeni hidrati koji su izgrađeni najviše od šest molekula monosaharida. optička aktivnost koju šećeri poseduju označava se sa + za desno. ne odgovaraju gornjoj definiciji. U organizmu se nalaze većinom šećeri D-reda.glukoza. prelaze u enolni oblik. Unutar šećera aldehidna i hidroksilna grupa međusobno reaguju i stvaraju poluacetate. koja su nesumljivi ugljeni hidrati po svom hemijskom ponašanju. trioze. Od monosaharida. Imena većine ugljenih hidrata imaju nastavak -oza. odnosno ako je OH-grupa levo. Oni mogu u svom molekulu da imaju aldehidnu grupu. tada govorimo o ketozama. najvažnije su heksoze. na C-1 atomu. prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi : 1. ako je ova desno. polisaharide Monosaharidi se hidrolizom ne cepaju u prostija analogno građena jedinjenja. 2. i fruktoza kao predstavnik ketoza. Ugljene hidrate delimo na tri osnovne grupe. Ugljeni hidrati čiji su molekuli izgrađeni od više od šest monosaharida zovu se polisaharidi. i to svojstvo se koristi za dokazivanje i određivanje u laboratoriji. Oni se hidrolizom cepaju na monosaharide iz kojih su izgrađeni. sirćetna kiselina i mlečna kiselina. Time se stvaraju petočlani ili šestočlani prstenovi tipa furana ili pirana. jer skreće ravan polarizovane svetlosti na levo). a koren reči ukazuje na poreklo (laktoza) ili neku drugu osobinu (levuloza. U alkalnoj sredini aldoze. kao što su na primer formaldehid. na primer glukoza. Po broju kiseonikovih atoma oni se dele na: bioze. kao predstavnik aldoza. monosaharide. no najbolje ih je okarakterisati kao primarne oksidacione proizvode -aldehide i ketone .osobinama ugljenih hidrata. Zbog toga je jednom definicijom teško obuhvatiti pojam ugljenih hidrata. Monosharidi imaju dva izomerna oblika. a ne mora da bude jednak broju ugljenikovih atoma. a među njima naročito glukoza. U slučaju glukoze reaguju aldehidna grupa na C-1 i hidroksilna grupa na C-5 atomu.polivalentnih alkohola. tada govorimo o aldozama ili keto grupu. Broj kiseonikovih atoma može. oligosaharide i 3. Oni koji imaju OH-grupu do zadnjeg C-atoma (CH2OH) s desne strane označavaju se kao D-izomer. U obliku enolnog anjona glukoza deluje kao jak reducens. Monosaharidi su najprostiji šećeri. Dok oznake D i L označavaju konfiguraciju. koja imaju karakter ugljenih hidrata.

a β-D-glukoza + 19. Umesto fosforna kiselina nekog šećera često se kaže jednostavno fosfat. U metabolizmu monosaharida najvažniju ulogu igraju estri sa fosfornom kiselinom. tek kada se dejstvom odgovarajućeg enzima (heksokinaze) glukoza fosforiliše u glukozo-6-fosfat. jer u rastvoru praktično nema aldehidnog oblika šećera. Glukoza je biološki najvažniji šečer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. u vodenom rastvoru obe su forme u ekvilibrijumu i glukoza ima ugao skretanja polarizovanog svetla + 52. Etri monosaharida: Hidroksilne grupe šećera daju etre sa alkoholima ili nekim drugim jedinjenjima koja imaju alkoholnu funkciju. Vezivanjem za trobaznu fosfornu kiselinu šećeri postaju elektroliti (kiseline) i time iz osnova menjaju svoje fizičko-hemijske osobine u pogledu pokretljivosti u električnom polju.oblici skreću različito ravnu polarizovane svetlosti.1 Hemijske osobine monosaharida Hemijska reaktivnost monosaharida odraz je prisustva većeg broja OH grupa u njihovom molekulu. Oni ne pokazuju sve karakteristične reakcije aldehida i ketona. Prema tome. što znači fosforni estar šećera. Takođe se u formulama pojednostavljuje pisanje ostataka fosforne kiseline simbolom (P). Monosaharidi ulaze u anaerobnu metaboličnu razgradnju.1. Međutim. u urinu. 4. Kao polihidroksilna jedinjenja monosaharidi se rastvaraju u vodi. analogno kao što amilbutirat znači da se radi o estru buterne kiseline.α i β.1. Tako na primer glukozo-6-fosfat označava estar glukoze čija je hidroksilna grupa na šestom ugljenikovom atomu esterifikovana fosfornom kiselinom. α-D-glukoza ima specifičnu rotaciju {α}25 + 113°. na primer. Estri monosaharida: Karakteristična osobina alkoholne grupe da sa kiselinama daje estre javlja se i kod hidroksilnih grupa šećera. Fosforni estri šećera su otkriveni u kvascu i mišiću kao polazni međuproizvodi prometa šećera.1. permeabilnosti i reaktivnosti. nazivi kao glukozo-1-fosforna kiselina i glukozo-1-fosfat su sinonimi. a ne rastvaraju se u organskim rastvaračima i mastima.7°.5°. U monosaharidu .1 MONOSAHARIDI 4. slatkog su ukusa. To svojstvo glukoze da skreće polarizovano svetlo koristi se za polarimetrijsko određivanje koncentracije glukoze. Estri monosaharida sa sirćetnom ili benzoevom kiselinom koriste se u organskoj hemiji kao polazne supstance za sintezu različitih monosaharida. već samo poluacetalnog (α i β). Imena fosfornih estara šećera grade se tako što se imenu monosaharida doda broj hidroksilne grupe koja je esterifikovana i reč fosfat.

se najlakše eterifikuje poluacetalna hidroksilna grupa. . koji dobro kristališu. jer su osazoni sadržavali dva ostatka fenilhidrazina. Primarni proizvod s fenilhidrazinom (hidrazon) kod gornja tri šećera je različit. Zato je za identifikaciju i izolovanje šećera od naročite važnosti dobijanje fenilhidrazona i osazona. Reakcija fenilhidrazina sa šećerima vršila se na neočekivani način. Ovaj reagens je u hemiju šećera uveo Emil Fischer 1884 godine. Etri poluacetalne grupe monosaharida zovu se glikozidi. jer u njihovom rastvoru ima malo aldehidnog oblika (0. na osnovu kojih mogu lako da se razlikuju pojedini šećeri. Reakcija teče već na sobnoj temperaturi: Stvaranjem osazona nestaju prostorne razlike na prvom i drugom ugljenikovom atomu. manoza i fruktoza. pošto je nastajanje glikozidne veze od prvenstvene važnosti u hemiji oligo i polisaharida. Fenilhidrazoni i osazoni nastaju dejstvom fenilhidrazina na šećere. O glikozidima će kasnije biti opširnije govora. Naročito osazoni pojedinih šećera imaju oštru tačku topljenja i karakterističan oblik kristala. a u reakciji je potrošeno tri mola fenilhidrazina na jedan mol heksoze. zbog čega epimerni šećeri daju identične osazone kao npr. naročito kada nisu čisti. glukoza. odnosno ona koja je nastala na prvom ugljenikovom atomu aldoza. koja se zovu oksimi. Osim toga većina šećera se raspada već ispod tačke topljenja. Obrazovanjem oksima ili osazona monosaharida može se aldehidni oblik izdvojiti. Fenilhidrazin je poznati reagens za karbonilnu grupu.01%). Oksimi šećera su značajniji po tome što se preko njih izvodi skraćivanje lanca ugljenikovih atoma i na taj način dobijaju šećeri s manjim brojem ugljenikovih atoma. i izdvajaju se u obliku sirupa. Derivati karbonilne grupe šećera: Mnoge reakcije koje su karakteristične za aldehide i ketone ne daju monosaharidi. Fenilhidrazoni i osazoni monosaharida:Šećeri teško kristališu. Dejstvom hidroksilamina na aldoze nastaju aldoksimi. Oksimi monosaharida: Šećeri kao aldehidi i ketoni višehidroksilnih alkohola daju s hidroksilaminom jedinjenja.

Reakcija služi za dokazivanje pentoza (Tollens-ove reakcije s floroglucinolom i orcinolom). Ovakva promena na prva dva ugljenikova atoma zove se epimerizacija. Za dokazivanje fruktoze poznata je reakcija po Seliwanqff-us rezorcinolom. Dejstvo baza na monosaharide: Slabe alkalije izazivaju sasvim drugačije promene kod šećera.Dejstvo kiselina na monosaharide: Zagrevanjem rastvora pentoza i heksoza s jakim kiselinama (npr. a od heksoza oksimetilfurfural. koji do danas nije mogao da se izoluje. Dejstvom jakih alkalija šećeri se raspadaju i među proizvodima raspadanja pojavljuje se mlečna kiselina. Ovaj poslednji prima vodu i raspada se na levulinsku i mravlju kiselinu. HCl) odvajaju se tri mola vode. a poluacetalni oblik gubi dva vodonikova atoma dajući lakton odgovarajuće kiseline. Od pentoza tako nastaje furfural. a šećeri koji se konfigurativno razlikuju samo na drugom ugljenikovom atomu. Reakcija ne teče brzo. pa je potrebno povisiti temperaturu. a druge uronske. pojaviće se posle izvesnog vremena i ostali epimeri. zovu se epimerni šećeri. Furfural i oksimetilfurfural (OMF). koji nastaju dejstvom jakih kiselina na šećere. Kod aldoza i ketoza dolazi do intramolekularnog premeštanja H i OH grupe i karbonilne na prvom i drugom ugljenikovom atomu. a posle uspostavljanja ravnoteže. Pod biološkim uslovima može da se sačuva aldehidna grupa. Ostavimo li u alkalnom rastvoru bilo koji od tri moguća epimerna šećera. Na primer: . Pri oksidaciji i aldehidne i poslednje alkoholne grupe dobijaju se dvobazne dikarbonske ili šećerne kiseline. Oksidacija monosaharida: Blagim oksidacionim sredstvima prvo aldehidna grupa prelazi u karboksilnu. nalaze se u rastvoru stereoizomeri i odgovarajuća ketoza. nego što smo ih dosad upoznali. Premeštanje ide preko jednog međuproizvoda. a za dokazivanje glukoze Molisch-eva sa α-naftolom. mogu lako da se kondenzuju s različitim fenolima u boje. a u alkalnoj sredini so te kiseline. U oba slučaja dobijamo monokarbonske kiseline: prve su onske. a krajnja alkoholna grupa da se oksidiše u karboksilnu.

koji spontano prelazi u crveni kupro-oksid. Bi). Redukcija monosaharida: KarboniIna grupa aldoza i ketoza može da se redukuje u alkoholnu. jer ne oksiduje urate i kreatinin. zatim Borfoed-ov. manoza manitol. . Treba da se naglasi da kod svih oksido-redukcionih reakcija šećera sudeluju osim karbonilne i druge redukcione grupe. keto i alkoholnih grupa. a sve ketoze ekvimolekularne smese steoizomernih polialkohola.Ostale važnije heksoze daju sledeće dikarbonske kiseline: galaktoza — sluznu. manoza — manošećernu kiselinu. Čitava analitika šećera zasniva se na ovim reakcijama. kod koje se dejstvom šećera vrši redukcija kupri-kalijum-natrijum-tartarata s izlučivanjem kuprohidroksida. Najpoznatije su sledeće reakcije: Fehling-ov.5 mg glukoze u prisustvu četrdeset puta veće količine laktoze ili maltoze i šesdeset puta veće koncentracije saharoze. Pri oksidaciji glukoze Fehling-ovim rastvorom oksidacija se vrši duž niza (počev od aldehidne grupe). zbog čega se troši više ekvivalenata reagensa. U gore navedenim oksidacionim reakcijama šećera dolaze do izraza jake redukcione osobine aldehidne. a pozitivna reakcija se pri dokazivanju vidi po promeni boje. Kao oksidaciona sredstva služe alkalni rastvori metalnih jona (Cu. Za dokazivanje šećera u mokraći koristi se Benedict-ov reagens. Iz tog razloga sve ovakve metode za kvantitativno određivanje šećera su empirijske i ne mogu se prikazati hemijskim jednačinama. kojim se može dokazati 0. a kod ketoza je to slučaj pri svakoj oksidaciji. Dejstvom jakih oksidacionih sredstava na aldoze cepa se lanac ugljenikovih atoma. Glukoza daje redukcijom sorbitol. pri čemu nastaju polialkoholi. Zato se u praksi koriste empirijske tabele za kvantitativno određivanje šećera. postupnim aktiviranjem položaja.

Glicerinaldehid i dioksiaceton. Dobijene su samo sintetičkim putem. izolovanoj iz grudne žljezde.1.i D-treoza i L. Pentozani prate celulozu kao sastavni deo . Ona je derivat riboze. Nastaju dva prostorna izomera: glukonitril i manonitril. . jer se nastajanjem sekundarne alkoholne grupe na drugom ugljenikovom atomu formira novi centar asimetrije. Biološki najvažnija tetroza je D(—)-dezoksiriboza ili 2-ribodesoza. To su dva para enantiomera L. Tako aldopentoza (arabinoza) u reakciji sa HCN daje smesu od dva cijanhidrina. . ili glikoloza (CHO-CH2OH) je laboratorijski proizvod. Pentoze.Sve četiri moguće aldotetroze nisu biološki važne. Aldoze dejstvom HCN prelaze u cijanhidrine. poznati su pod imenom Lohmann-ovi estri.2 Podela monosaharida prema broju ugljenikovih atoma Bioze. Fosforni estri trioza. koja je prvi put nađena u timonukleinskoj kiselini. 4. jer se na taj način mogu od šećera s manjim brojem ugljenikovih atoma da dobiju šećeri sa većim brojem ugljenikovih atoma. Glikoaldehid. glicerinaldehid-fosfat i dioksiaceton-fosfat. da jedinke s dva ugljenikova atoma postoje kao važni međuproizvodi metabolizma u oksidacionom razlaganju glukoze i fotosintezi. itd.pentozana. Po sličnoj reakcionoj šemi može se od heksoze dobiti heptoza. Vezanih ima u biljnom materijalu u većim količinama u obliku polisaharida . međutim.Cijanhidrinska sinteza: Poznata reakcija dobijanja oksikiselina od velike je važnosti za hemiju šećera. . Tetroze.i D-eritroza. Ova dva nitrila saponifikacijom daju smesu glukonske i manonske kiseline i konačno redukcijom svojih laktona ekvimolarnu smesu glukoze i manoze.Slobodne pentoze nalazimo jedino povremeno u mokraći.1. takođe.Šećer sa dva ugljenikova atoma nije nađen u prirodi. Sigurno je. Nastaju tokom anaerobnog razlaganja glukoze. . koji imaju jedan ugljenikov atom više u molekulu. nisu dosad nađeni kao slobodni sastojci biološkog materijala. od heptoze oktoza. Trioze.

D. D-ksiloza je pentoza. koji nastaju od nukleotida odvajanjem fosfata. čiji su fosfatni estri nađeni kao međuproizvodi fotosinteze i u biološkim prelazima šećera jednih u druge. Ribuloza je ketopentoza. Jedan tip nukleinskih kiselina je karakterističan po svom sadržaju riboze. U drugom tipu nukleinskih kiselina nalazi se tetroza 2-dezoksiriboza. U pentoze ubrajamo i metilpentoze. jer je riboza jedina pentoza u takvom sastavu. inozinskoj kiselini). paratifusa. izolovana iz kininove kore. Nalaze se i u gumoznim smolama (trešnja. u tzv. Nalazi se u većim količinama u polisaharidima. pa su po tome i dobile ime — ribonukleinske kiseline (RNA). koje imaju šest ugljenikovih atoma. pa se po njoj zovu dezoksiribonukleinske kiseline (DNA). . odnosno njen fosfatni estar. digitaloza. Arabinoza se deset puta teže resorbuje od glukoze. Metilpentoze ulaze u metabolizam samo nekih bakterija. arapska guma) i pektinima. gvanilnoj. je nezamenljiva pentoza u čitavom nizu nukleotida (adenilnoj. Sisari je ne mogu fosforilisati i zato ne ulaze u njihov metabolizam. koja je prilično rasprostranjena u bilju u obliku polimera ksilana. To su L-ramnoza. Slobodna riboza se nalazi u piranoznom obliku. arabanima (arapska guma).biljnog skeleta. sluzima i pektinima. koja ima konfiguraciju L-manoze. po nekima i PNA. »pentozo-fosfatnom ciklusu«. šećer iz digitalis glikozida sa strukturom D-fukoze i kinovoza. D-(—)-riboza.i L-arabinoza je šećer koji može služiti kao primer da u prirodi nalazimo levi i desni oblik istog šećera. npr. kao i u odgovarajućim nukleozidima.

Glukoza koja nastaje u toku varenja enzimskim cepanjem skroba. D (+ ) Glukoza zove se i grožđani šećer (saccharum uvae).GLUKOZA α. Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. pri mlečno-kiselom vrenju (Bacillus acidi lactici) nastaje D-mlečna kiselina. Većina polisaharida u biljkama i životinjama daje hidrolizom samo heksoze. . Topi se na 81°C. kvasac). Glukoza se u vodi rastvara vrlo lako.7°. u ljudskom i životinjskom organizmu identična je s alkoholnim vrenjem kvasca (Saharomiceta). ćelijskom soku. a različiti sojevi daju razne konačne proizvode: alkohol. prelazi iz tankog creva u krv i deponuje se u jetri i mišićima u obliku polisaharida glikogena. U prirodi se nalazi zajedno s fruktozom u medu. Anaerobno razlaganje glukoze. inulin — fruktozu. Biološki je važna i ketoza L-sorboza. slabije u metanolu i piridinu. glikogen i celuloza daju samo glukozu. ali konstantnoj koncentraciji. buternu kiselinu.Ovoj grupi pripadaju najvažniji i najpoznatiji prosti šećeri — monosaharidi. fermentacija ili glikoliza. slatkom voću. manani i galaktani — manozu i galaktozu. U mišiću nastaje L-mlečna kiselina. samo se razlikuje po krajnjem proizvodu. a vrlo malo u etanolu. a posle uspostavljanja ravnoteže specifični ugao skretanja polarizovane ravni iznosi = +25. tako skrob.D. α. I mikroorganizmi deponuju glukozu u obliku glikogena (npr. i dekstroza.D. sirćetnu kiselinu.Heksoze. U manjim količinama nalaze se slobodne heksoze: glukoza i fruktoza. Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robison-ov estar). jer se nalazi u grožđu. D-glukoza kristališe s jednim molom vode (monohidrat) ili bez nje (glucosum anhydricum).GLUKOZO -1-FOSFAT GLUKOZO-6-FOSFAT . jer je desnogira. Poznata je i pod imenom krvni šećer. koju sintetišu izvesne bakterije. semenkama i korenju. Vodeni rastvor glukoze pokazuje mutarotaciju. jer se nalazi u krvi u maloj.

U biljkama se nalazi u obliku polisaharida galaktana. Oksidacijom aldehidne grupe nastaje iz glukoze glukonska kiselina iz koje se dekarboksilacijom i oksidacijom dobija arabinoza. Manoza se topi na 133°C. a specifični ugao skretanja ima = +14. D (+) Manoza je epimerna s glukozom tj. čitav niz cerebrozida i galaktolipida ima galaktozu glikozidno vezanu za jedan aminoalkohol (sfingol).6-difosfata. Redukcijom prelazi glukoza u šestovalentni alkohol D-sorbitol. Glukozo-6-fosfat nastaje iz glukoze i adenozintrifosfata (ATP) uz katalitičko dejstvo enzima heksokinaze. morfin). Može da nastane i iz glukozo-1fosfata preko međuprodukta glukozo-l. Glukuronska kiselina nastaje u organizmu enzimskom oksidacijom glukoze. Poluacetalni hidroksil u glukuronskoj kiselini može da se veže s nekim alkoholom ili kiselinom. prema tome razlikujemo glikozidne (etarske) i estarske glukuronide. Prirodni glukuronidi su β-oblika. Vezivanje na glukuronsku kiselinu je samo jedan tip detoksikacije. Manoza se ne nalazi slobodna u prirodi. Agar-agar. D (+) Galaktoza zajedno s glukozom gradi disaharid laktozu ili mlečni šećer. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance. . razlikuje se samo po položaju -OH grupe na drugom ugljenikovom atomu. Oksidacijom primarne alkoholne grupe na šestom ugljenikovom atomu dobija se glukuronska kiselina.5° Kao epimer glukoze i fruktoze daje isti osazon. degradirani hormoni. koji od galaktoze. a totalnom oksidacijom obeju krajnjih grupa u molekulu glukoze nastaje dvobazna šećerna kiselina.Glukozo-1-fosfat (G-l-P) nastaje fosforolitičkim razlaganjem skroba i pri razlaganju glikogena u jetri i mišiću (glikogenoliza). ali se može razlikovati po fenil-hidrazonu i hromatografski. već samo u polisaharidima (manan) i u nekim glikoproteinima (ovomukoid). lekovi i otrovi (npr. koje nastaju od hrane tokom varenja. Ova pojava zove se detoksikacija ili zaštitna sinteza.

Galaktoza lako kristališe iz vodenog rastvora. No ona skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo = . U medu se nalazi ekvimolekulska smeša fruktoze i glukoze. Kvasac lako previre fruktozu. zato pišemo u njenoj formuli -OH grupu na petom ugljenikovom atomu na desnoj strani. Fruktoza sa glukozom izgrađuje disaharid saharozu. 4. — Od monosaharida sa sedam ugljenikovih atoma treba spomenuti ketozu sedoheptulozu. a specifični ugao skretanja =+80°. testis) ima slobodne fruktoze. U nekim organima životinjskog organizma (mozak. a u kultivisanim biljkama šećernoj repi i šećernoj trsci — i to do 10%. Kiselom . a i drugi šećeri. U disaharidima fruktoza je obično u furanoznom obliku. po čemu je i dobila ime. D (—) Fruktoza (levuloza ili voćni šećer) nalazi se u raznom voću. skeletnu supstancu koja se nalazi u oklopu rakova i drugih beskičmenjaka. U semenskoj tečnosti (ejakulatu) fruktoza služi spermatozoidima kao izvor energije za održavanje njihove pokretljivosti. Heptoze. po čemu je i dobila ime levuloza. koja se nalazi gotovo u svim biljkama u manjoj količini.93°. tačka topljenja bezvodne galaktoze je 171°C.2 AMINOŠEĆERI Na aminošećere prvi put se naišlo ispitujući hitin. Fruktoza redukuje isto kao i glukoza. Fruktoza je najslađi šećer.1. Topi se na 103°C. što se koristi za identifikaciju galaktoze. Galaktoza daje oksidacijom sluznu kiselinu (dikarbonska kiselina) koja je optički inaktivna (unutrašnja kompenzacija) i teško se rastvara u vodi.6-difosfat (Harden-Young-ov estar) su biohemijski najvažniji međuproizvodi anaerobnog razlaganja glukoze. čiji fosfatni estar nastaje iz ribozo-5fosfata i aktivnog glikolaldehida. Polisaharid inulin je polimer fruktoze (fruktozan). U voću se pored fruktoze nalazi vrlo često i glukoza. Po svojoj građi prirodna fruktoza je desne konfiguracije (D). Dijabetičari podnose bolje fruktozu od glukoze. zato je med tako sladak. Dva fosforna estra fruktoze: fruktozo-6-fosfat (Neuberg-ov estar) i fruktozo-1.

koji je nađen kao sastavni deo glikolipida ćelijskih membrana (gangliozida) i oligosaharida mleka (»Bifundus faktoren«). kao sastavni deo glikoproteina. crevnoj sluzokoži) zajedno s glukuronskom kiselinom. Nalazi se u životinjskoj sluzi (pljuvački.1. jedinjenje kod kojeg je -OH grupa glukoze na drugom ugljenikovom atomu zamenjena aminogrupom. Amino-grupa glukozamina je obično acetilirana. N-metil derivat L-glukozamina nalazi se u streptomicinu. D-Glukozamin zove se po svom poreklu i hitozamin. Glukozamin redukuje Fehling-ov reagens kao i glukoza i daje isti osazon.3 ASKORBINSKA KISELINA L (+) askorbinska kiselina ili vitamin C. I amino-grupa galaktozamina je acetilovana (acetil—galaktozamin). žuči. D-Galaktozamin je strukturno sličan galaktozi. po tome se i zove hondrozamin. u supstancama krvnih grupa i drugim komplikovano građenim polisaharidima.hidrolizom hitina dobija se glukozamin. Ona je derivat manozamina iz koga se dobija aldolnom kondenzacijom s pirogrožđanom kiselinom. 4. D-galaktozamin se dobija hidrolizom polisaharida hondroitinsumporne kiseline. kvasac ne previre glukozamin. . želudačnom soku. zatim u glikolipidima. Neuraminska kiselina je aminošećer. je po svojoj hemijskoj konstituciji najbliža šećerima. nešto komplikovanije strukture. jedino se na drugom ugljenikovom atomu nalazi amino-grupa mesto -OH grupe.

4 INOZITOLI Inozitoli su biološki vrlo bliski šećerima. Kalijumova ili magnezijumova so heksafosfornog derivata mezoinozitola zove se fitin (phvtic acid). 4. Heksaoksi-derivati cikloheksana grade niz stereoizomera. Danas se askorbinska kiselina dobija naveliko sintezom. Mezoinozitola ima i u biljkama. gde se 75 do 85% fosfora nalazi vezano u fitinu.). Ova bolest se prvo manifestuje krvavljenjem desni (gingiva). Mezoinozitol je optički neaktivan oblik inozitola i nalazi se u mišićima i unutrašnjim organima. Askorbinska kiselina je lakton 2-keto-L-gulonske kiseline. Ima ga u leukocitima. Nedostatak askorbinske kiseline dovodi u organizmu do teških smetnji. Szent Gyorgyi (1927 g. Sa žitaricama dolazi u hleb. isti autor je konstatovao da ima u rukama dugo traženi vitamin C.) je izolovao iz nadbubrežne žlezde čistu. ali ni do danas nije poznata uloga i mesto delovanja vitamina C. koje su i nosioci reduktivnih osobina.1. slezini. Dejstvom raznih oksidoredukcionih enzima u tkivu prelaz askorbat– dehidroaskorbat je potpuno reverzibilan i važan je prirodni redoks-sistem određenog oksidacionog potencijala (Eo = + 0. šipka (Rosa canina) i paprike (Capsicum vulgare).Odavno je bilo poznato da su ljudi. jetri. Tek četiri godine posle izolovanja i mnogih eksperimenata. jer stvara teško . Blagom oksidacijom askorbinska kiselina gubi dva vodonika i prelazi u dehidroaskorbinsku kiselinu. kristalnu supstancu. Kiseli karakter vitamina C dolazi isključivo od enolnih grupa (dve hidroksilne grupe na -C=C-). od kojih je mezoinozitol ili izoinozitol najrasprostranjeniji oblik. plućima i mozgu. heksaoksi-derivati cikloheksana. Prvi je Reichstein uspeo da sintetiše askorbinsku kiselinu (1934 g. bubregu. i to fosforilisanog.390 V). koja je jako redukovala. koji su se hranili duže vremena konzervisanom hranom bez svežeg voća i povrća (mornari i zatvorenici) oboljevali od skorbuta. Fitin otežava resorpciju kalcijuma. Posle toga je vitamin C izolovan iz limuna i drugih agruma. a kao polazni materijal služi sorbitol. Po svojoj hemijskoj građi inozitoli su izociklična jedinjenja.

kojih ima u mozgu i u nekim semenkama(soja). Inozitola ima u kvascu i drugim mikroorganizmima. U njima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. fosfatida. od kojih prvi nastaje od α-D-glukoze. tada organizam nema dovoljno kalcijuma. na primer. Glikozidi su vrlo rasprostranjeni u biljnom svetu. Tako se. Kod raznih životinja dokazana je metabolična veza inozitola s ugljenim hidratima. Ova dva jedinjenja su najprostiji predstavnici glikozida i ne nalaze se u prirodi. manozidi — manoze.5 GLIKOZIDI Poluacetalna grupa monosaharida je vrlo aktivna i stupa u reakciju s različitim alkoholima. fenolima. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon. a poznati su i animalni glikozidi. zatim se sa α— ili β — označi konfiguracija poluacetalnog hidroksila i na kraju stavi ime šećeta s nastavkom»ozid«. ne daje osazone. U ovakvom slučaju je i aglikon šećer i takvi glikozidi se zovu holozidi. Glikozidi su jedinjenja tipa acetala. a danas se zovu opštim imenom glikozidi. U jaje ubrizgan šećer prelazi u inozitol. fruktozidi — fruktoze. Kada se reduktivna poluacetalna grupa veže na ovaj način u glikozid. a sa β-glukopiranozom: metil-β-glukopiranozid. Inozitol je sastavni deo lipozitola. a glukozidi su glikozidi glukoze. a za razliku od heterozida kod njih aglikon nije šećer. koji stimulišu rad srca. a nastala veza naziva se glikozidnom vezom. a konfiguracija prstena u molekulu šećera je stabilizovana u α ili β-obliku. Glikozidna veza može da nastane i između dva molekula monosaharida. . glikozid koji je nastao od metilalkohola i αglukopiranoze zove: metil-α-glukopiranozid. a od životinjskih poznati su cerebrozidi. karbonskim kiselinama. kada poluacetalna grupa jednog šećera reaguje sa hidroksilnom grupom drugog. prirodne boje (indigo). a drugi od β-D-glukoze. Ako je takav hleb glavni izvor ishrane. itd. Imena glikozida grade se tako što se prvo stavi ime aglikona.rastvorni kalcijumfosfat. Tu pre svega spadaju za ishranu ljudi i životinja važni oligo i polisaharidi zatim farmakološki aktivni glikozidi. 4. U starijoj literaturi ova jedinjenja nazivana su glukozidi. Prirodu glikozidne veze objasnićemo na jednostavnom primeru. zove se bios ili fitohormon rastenja kvasca. ona više ne redukuje Fehling-ov rastvor.1. dajući jedinjenja poznata pod imenom glikozidi. pigmenti cveća. Kada se glukoza zagreva sa metanolom i HCl dobijaju se dva glikozida: α i βmetilglukozid.

Oni nastaju kada poluacetalna grupa monosaharida reaguje sa amino grupom nekog jedinjenja. Pored takozvanih O-glikozida.Kao i svi acetali. trščani šećer saharoza. ne redukuju Fehling-ov rastvor. i glikozidi se lako hidrolizuju dejstvom kiselina ili enzima. U takvim je disaharidima poluacetalni .44%.6. na primer βglikozidaza iz gorkih badema. molekulska težina 342.laktoza. Ovakvi disaharidi nemaju slobodne poluacetalne grupe. pa ih često označavamo narodnim trivijalnim imenima. koji nastaju spajanjem n (dva. Izdvajanjem jednog molekula ovde nastaje N-glikozidna veza. nastalih reakcijom šećera sa hidroksilnom grupom alkohola. poznati su i Nglikozidi.51. gradeći glikozidne veze. Prema tome. ne pokazuju . Disaharidi. koja često ukazuju na poreklo: sladni šećer . nekoliko trisaharida i tetra-saharida. Prema broju monosaharida.2 i pro-centni sastav C-42. H . Tako. Ovi enzimi mogu da posluže za dokazivanje konfiguracije glikozidne veze.6 OLIGOSAHARIDI Oligosaharidi su glikozidi. Razlikujemo dva tipa saharida: a) Tip maltoze. ako enzim hidrolizuje α-glikozid.48%. — Najvažniji disaharidi sastoje se od dve heksoze. kod kojih je poluacetalni -OH jednog šećera reagovao s bilo kojom alkoholnom grupom drugog šećera. pri rastvaranju mutarotiraju i grade osazone. a β-glikozid β-glikozidaza. koji se zovu glikozidaze.1. karboksilne grupe neke kiseline.08%. dokazuje prisustvo β-glikozida. nukleozidi i polinukleotidi o kojima će kasnije biti govora. Dosad je tačno ispitan samo mali broj disaharida. tetrasaharide. U ovu grupu jedinjenja spadaju cerebrozidi. mlečni šećer . O . Neki oligosaharidi poznati su već odavno. poznata pod imenom emulzin. trisaharide. tri do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode: C6H12O6 + C6H12O6-H2O = C12H22O11 (disaharidi) 3 C6H12O6 –2 H2O = C18H32O16 (trisaharidi) Principijelno pri sjedinjavanju monosaharida u oligosaharid u reakciju stupa poluacetalna grupa jednog šećera s alkoholnom grupom drugog. koji nastaje sjedinjavanjem isključivo poluacetalnih hidroksila oba šećera. fenola. Zbog toga disaharidi tipa maltoze redukuju Fehling-ov rastvor. b) Tip trehaloze.maltoza. 4. itd. zove se α-glikozidaza.OH drugog šećera ostao slobodan. Takvim disa-haridima zajednička je bruto formula C12H22O11. oligosaharide delimo na disaharide.

dobija nastavak »id«. pa imamo tri mogućnosti: α-α. na primer. Tip veze α ili β stavlja se ispred imena disaharida. Hemijsko ime maltoze je α-D-glukozido —(l. Poslednji slučaj imamo kod običnog šećera saharoze.mutarotaciju i ne grade osazone. Maltoza se dejstvom enzima maltaza razlaže na dve glukoze. na primer kod maltoze odnosno celobioze. Zato se hemijskom nomenklaturom označava i raspon kiseonikovog mosta. koji nam služi za hranu. dobio je ime po sladu. Kod disaharida drugog tipa mora se uzeti u obzir orijentacija i jednog i drugog poluacetalnog .5)-4-D-glukoza-(1. a monosaharid koji se vezao za alkoholni hidroksil ostaje s nepromenjenim imenom. Broj 4 znači da se poluacetalni hidroksil jednog šećera vezao na alkoholnu grupu na 4-ugljenikovom atomu drugog šećera.5). između kojih postoji kiseonična veza: na primer: (1. trehaloza). Umesto brojeva u . a laktoza galaktozido-glukoza: Pošto u momentu nastajanja disaharida poluacetalni hidroksil ima određenu prostornu konfiguraciju. to disaharidna veza prvog tipa može biti α ili β glikozidna. laktoza. Imena disaharida grade se tako da ime monosaharida. Maltaza iz creva razlaže ne samo maltozu nego celu grupu α-glukozida. a (1. tako da se u zagradu stave brojevi ugljenikovih atoma. proizvodu industrije vrenja. Maltaze mogu biti vrlo specifične (slad) ili manje specifične (crevni sok). Maltoza ili sladni šećer. celulozu) ili su sastavni deo nekog glikozida. čiji poluacetalni hidroksil ulazi u jedinjenje. I raspon kiseonikovog mosta u svakom pojedinom šećeru oligosaharida igra ulogu u nastajanju izomernih oblika. β-β i α-β. Neki disaharidi se nalaze slobodni u prirodi (saharoza.4) za furanoze.5) za piranoze. a drugi izgrađuju polisaharide (skrob. maltoza je glukozido-glukoza. Maltoza nastaje i razgradnjom skroba i glikogena u digestivnom traktu.OH. pa je za nju ispravniji naziv α-glukozidaza.

potamni i daje karamel.5). Ne redukuje Fehling-ov reagens. Maltoza redukuje Fehling-ov rastvor. Celobioza je β-D-glukozido —(1. trščani šećer. Saharoza je vrlo rasprostranjena u biljnom svetu. koji označavaju raspon kiseonikovog mosta.zagradi. a najviše je ima u šećernoj trsci i šećernoj repi. Njena teorijska važnost je velika jer izgrađuje polisaharid celulozu. Kvasac ne previre celobiozu. Saharoza. možemo staviti piranozido ili furanozido. Dejstvom enzima invertaze saharoza se cepa . šećer iz repe. Lako se rastvara u vodi. Celobioza se ne nalazi slobodna u prirodi. kvasac previre saharozu. Hemijsko ime saharoze je α-D-glukozido (1. U svetu se proizvodi oko 30 miliona tona saharoze. Saharoza se topi na 184°. koje se u tu svrhu kultivišu. iz koje se može dobiti pod povoljnim uslovima hidrolize. je disaharid koji se sastoji od glukoze i fruktoze. Maltoza kristališe kao monohidrat. na primer emulzin iz gorkih badema. maltoza bi se tada zvala α-D-glukopiranozido-4D-glukopiranoza. a specifični ugao skretanja polarizovane ravni posle uspostavljanja ravnoteže je = 138. raspada se iznad tačke topljenja.5). stvara osazon i podržava vrenje kvaščevih gljivica. lako se rastvara u vodi i alkoholu.5)—β-Dfruktozid (2. a razlikuje se od maltoze samo po β-glukozidnoj vezi. Proizvodi se ekstrakcijom i kristalizacijom iz ovih biljaka.8°. Pokazuje mutarotaciju.5) 4-D-glukoza-(l. nju razlažu β-gluko-zidaze.

— Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. ne rastvaraju se u vodi. jer smesa glukoze (52. Od ostalih disaharida spomenućemo neke samo po imenu: Genciobioza.5)-4-D-glukoza (1. Čisti sojevi kvasca ne previru laktozu. čija se veličina gomila (kumulira) više ili manje oko iste vrednosti.na glukozu i fruktozu. preobraća »invertira«. i na »hranljive« koji su rezervna hrana. Pčelinji med je prirodni invertni šećer.5). 4. a pri sirenju ostaje u surutki. Ima čitav niz polisaharida koji se ne mogu uvrstiti u ovu klasifikaciju. Ime dolazi zbog toga što se optičko skretanje saharoze ( + 66. Od njih zavisi koji se šećer kondenzuje i na koji način. koji hidrolizuje mlečni šećer na sastavne monosaharide. sastavni deo glikozida amigdalina iz gorkih badema (β-glukozido-6glukoza). koji se onda lako resorbuju. . nego samo bubre i imaju sve osobine koloidnih velikih »molekula«. Laktoza se posle partusa nalazi u urinu porodilja.7°) i fruktoze (—93°) skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo. Struktura polisaharida. a sam proces inverzija. Iz tih razloga je struktura pojedinih polisaharida strogo određena. Laktoza ili mlečni šećer je β-D-galaktozido-(l.1. Ovde su stavljeni znakovi navoda. Nagomilavanjem tako velikog broja molekula u jednu veliku česticu menjaju se osnovne osobine šećera: polisaharidi nisu slatkog ukusa. Mlečni šećer se rastvara u šest delova hladne vode. izgrađenih od istog broja atoma. Prirodni polisaharidi se dele na »skeletne« ili »strukturne«. a ne rastvara se u etru i hladnom alkoholu. a kiseline je razlažu na glukozu i galaktozu. U tankom crevu postoji enzim laktaza (β-galaktozidaza). Daje obične redukcione probe na šećere. meli bioza se nalazi u biljnim eksudatima i sastavni je deo trisaharida rafinoze (α-gala-tozido-6-glukoza). jer se kod polisaharida ne radi u koloidnim rastvorima o česticama iste veličine. furanoza. Dobijena masa se zove invertni šećer. sastavni deo trisaharida melecitoze (α-glukozido-3-fruktoza).5) posle hidrolize menja. već o česticama istog načina unutrašnje građe. Topi se na 202°C. Za vreme varenja saharoza se cepa u tankom crevu.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI Polisaharidi nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. Nastaje u mlečnoj žlezdi sisara. koji služe biljci ili životinji kao potporno tkivo za održavanje čvrste mehaničke strukture.

kada postoje dva ili tri načina međusobnog vezivanja monosaharida. takvi polisaharidi imaju razgranat lanac i globularnu strukturu. D-galaktozamin ili uronske kiseline (D-glukuronska. onda grade jednolične lance.1 prikazani su načini međusobnog vezivanja molekula šećera predstavljenih u obliku kružića. ali su one u raznim polisaharidima. Svi monosaharidi su u pojedinim polimerima raspoređeni po jednom određenom planu. kao što je to slučaj kod celuloze. Tako se kod amiloze molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno α-glukozidno-1. 4. Vrlo često se polisaharidi sastoje samo od jedne vrste monosaharida. L i D-arabinoza. kao što smo već naglasili.Od velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. U slučaju kada se molekuli monosaharida međusobno vezuju samo na jedan način. . Međutim. Način vezivanja je vrlo određen za svaki pojedini polisaharid. i to pre svega zbog različitog načina međusobnog vezivanja jedinica D-glukopiranoze. kao na primer skrob. D-galakturonska). koje su povezane β-glikozidno. Neki se polisaharidi sastoje od derivata šećera kao što su: D-glukozamin. kao i njihova biohemijska funkcija u biljci vrlo su različite. D-fruktoze. Na slici br. strogo određene. polisaharidi koji se sastoje od D-manoze. Kod celuloze se molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno (β-glukozidno 1. Poznati su zatim. Kod takvih polisaharida se hidroksilna grupa jednog šećera u glavnom lancu vezuje s poluacetalnim grupama šećera u bočnom lancu. kao kod celobioze. Pri kondenzaciji monosaharida poluacetalni hidroksil uvek učestvuje. i to može da se vezuje bilo za alkoholne grupe drugog šećera bilo za njegov poluacetalni hidroksil. Od pentoza grade polisaharide D-ksiloza. Mogućne su razne kombinacije. kao kod maltoze. D-galaktoze.4.4. Fizičke osobine amiloze i celuloze. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica Dglukoze.

koji nastaje oksidativnom polimerizacijom supstance slične koniferilnom alkoholu. U celuloznom vlaknu može lanac jednog »molekula« da sadrži i do 3. kelj. Celuloza »puni« hranu. koja je β-1. naročito ih ima mnogo u nekom voću kao dunji. Celuloza je građena isključivo od celobioze. a delimičnom hidrolizom celobioza. Od celuloze se sastoji oko polovina materijala. polimeri D-manoze. koje se sastoje od uronskih kiselina. životni prostor. i manani. Kod procesa prelaza zelene biljke u drvo. Pri dobijanju celuloze drvo se prvo kuva kiselinama ili alkalijama. a preživari u predželucima. Biljojedima.1 . Upotrebljava se u medicini. Pektini takođe izgrađuju ćelijske membrane biljaka. kojima celuloza služi kao hrana. a životinje uopšte nemaju celuloze. . Gossypium depuratum) je skoro 100% celuloza vlakana pamučne semenke.4 glukozidnim vezama spojena u dugačke lance. U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI) Celuloza je najvažniji predstavnik strukturnih polisaharida u biljkama. jer može da upije velike količine tečnosti. algama i lišajevima je beznačajna.1. Potpunom hidrolizom celuloze mineralnim kiselinama dobija se D-glukoza. Produkti mikrobiološke razgradnje jesu niže masne kiseline. zatim kisele hemiceluloze. u celuloznu strukturu se inkrustira lignin. Filter hartija je jako prečišćena celuloza. Odatle se i dobijaju. Količina celuloze u nekim mikroorganizmima. Pamuk (medicinska vata. Tu spadaju ksilani koji se sastoje od jedinica Dksiloze.200 ostataka glukoze.Slika 4. kupus. i njih ima najviše. poznati pod imenom hemiceluloze. pomažu mikroorganizmi. jer se u njima ne rastvara celuloza. koji izgrađuje ćelijske zidove kod drveta i drugih biljnih proizvoda. pojačava peristaltiku creva i daje volumen fekalijama. Činjenica da u ljudskoj hrani ima dosta celuloze (spanać. Životinja im pruža u svom debelom crevu. jabuci i dr. sočiva) ne znači da čovek može da vari celulozu. limunu. a ona koristi njihovu sposobnost da razlažu celulozu.Načini međusobnog vezivanja jedinica monosaharida u polisaharidima: A — lančasta struktura: S—jedno grananje: C—sa više tačaka grananja i D—višestruko grananje 4. Životinje ne mogu da vare celulozu.

Misli se zato da enzim α-amilaza odjednom otcepljuje jedinke od šest ostataka glukoze. raži. Prema predlogu našeg naučnika Samec-a. Nalazi se u skrobnom zrncu obavijena amilopektinom i za svaku biljku je karakterističan odnos amiloze i amilopektina. Iako je po veličini čestica. Enzimskim razlaganjem amiloze dobija se maltoza. Amiloza je jednostavnije građena od amilopektina. kukuruza). pirinča. a naročito u embrionalnom tkivu (krtola krompira.Nalaze se uvek u embrionalnom tkivu višeg bilja. Ima jedinstevenu osobinu da se nalazi u obliku zrna razne veličine i oblika. ječma. a u prisustvu šećera daju čvrsti gel (želirano voće). Pošto maltoza ima α-1. Amilopektin je polisaharid. Tako u krompirovom skrobu ima 20% amiloze.4 glukozidnu vezu to se smatra da je amiloza isključivo lančasto građena. a u nekim specijalnim vrstama graška i 75%. semenke žitarica: pšenice.4--poligalakturonske kiseline. koji su karakteristični za svaku biljku. objašnjava se adsorpcijom atoma joda unutar spirale amiloze. koji je mnogo komplikovanije građen od amiloze. Zbog te svoje osobine pektini se upotrebljavaju u prehrambenoj industriji. sve su one jednake unutrašnje građe. U skrobnom zrncu ima ga oko tri puta više od amiloze. iako je taj lanac uvijen u obliku spirale sa po šest ostataka glukoze u jednom zavoju. Zrna su slične hemijske građe: spoljni deo (omotač) sastoji se od polisaharida amilopektina. Pektini zrelog voća rastvaraju se u vodi. Amilopektin jako bubri i lepljiv je. zato ćemo prvo o njoj govoriti. za amilopektin je prihvaćen naziv izo-amiloza. jer svojim aktivnim grupama obuhvata celi jedan zavoj u spirali.000. amilopektin ljubičastu. a srž od amiloze. amiloza nehomogena. Po svojoj hemijskoj građi pektini su kalcijumove i magnezijumove soli α1. Amiloza daje plavu boju s jodom. Oba polisaharida daju potpunom hidrolizom D-glukozu. Skrob je glavna rezervna hrana biljnog organizma. . Pektin stalno prate arabani i galaktani. Čestice krompirove amiloze imaju molekulsku težinu od 4. I pojava tamno plave boje koju amiloza daje s jodom. polimeri D-arabinoze odnosno D-galaktoze. a molekulska težina nekih amiloza iz semenja je 400 000. Skrob se nalazi u obliku sitnih zrnaca u različitim delovima biljke. a ima i takvih vrsta kukuruza i pirinča gde je skrobno zrno isključivo građeno od amilopektina.000 do 150.

kalijum i natrijum. β-amilaze i maltaze. I glikogen. Pojedinačno. Amilopektin daje s jodom ljubičastu ili mrku boju.Spirale amiloze Amilopektin ima račvastu i razgranatu strukturu: na glavne lance α-1. krompir). je slične razgranate strukture kao i amilopektin. koja nije tako intenzivna kao plava boja. fosforne kiseline i katjone: kalcijum.3 . Slika 4. skrob se kvantitativno razlaže do glukoze.6-glikozidno (mesto račvanja). . Samo je fosoforna kiselina hemijski vezana sa skrobom (na 6-C atomu jedinica glukoze). već daju jedinjenja niže molekulske težine.Slika 4. Razlika između amilopektina i glikogena postoji očigledno u broju molekula glukoze u običnim lancima i mestima grananja u glavnom lancu.Amilopektin (deo molekula) Zrnca skroba imaju uvek male količine stranih tela: masne kiseline. magnezijum. gore navedeni enzimi ne hidrolizuju skrob potpuno. globularnu građu.2. koju daje amiloza s jodom i koja pokriva sve druge nijanse. rezervni polisaharid životinja. tako da amilopektin ima trodimenzionalnu.4glikozidno povezanih jedinica glukoze nadovezuju se bočni lanci vezani α-1. i to uglavnom kod skroba podzemnih delova biljaka (npr. Kiselom hidrolizom ili zajedničkim dejstvom nekoliko enzima kao αamilaze (iz ječmenog slada). koja se .

Potpuna struktura mu još nije poznata. zatim bakterijelni levani i sekalin iz roščića raži (Secale cornutum) zaražene gljivicom (Claviceps purpurea). a i suvim zagrevanjem (kora hleba). Najduže je poznat i odavno ispitan glikogen ili — kako ga često zovu — životinjski skrob. graminin.nazivaju dekstrinima. koji specifično reaguju s antitelom. Najviše ga ima u korenima glavočika (Compositae). To su jedinjenja različite molekuske težine i prema tome kako se boje s jodom. Inulin je ciklične građe i ima trideset ostataka fruktoze u molekulu. B. Već 2% rastvor agara lako želatinizuje i upotrebljava se za čvrste podloge u mikrobiologiji. Ovi polisaharidi su hapteni. Po svom sastavu agar spada u grupu mineralnih estara-polisaharida.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI) Poznat je veliki broj zoopolisaharida različitog hemijskog sastava i fiziološke uloge. reproduktivne organe. koje su međusobno vezane β-2. poznat pod imenom agaragar. Od bakterijskih polisaharida važni su serološki specifični polisaharidi. a . ali sami ne mogu izazivati organizam da stvara antitela.4glikozidno. Agar je galaktozan u kome su jedinice galaktoze povezane 1. Bakterijski polisaharidi su različitog sastava.1-fruktozidno. koje je izolovao Heidelberger iz filtrata nekih bakterija. antracis imaju aminošećere kao jedinice. Treba spomenuti polisaharid. delimo ih na: amilodekstrine. Skrob → amilodekstrini → eritrodekstrini → ahrodekstrini → maltoza → glukoza Shema postepenog razlaganja skroba Dekstrini nastaju i dejstvom kiselina na skrob. koji su dobili ime po biljkama u kojima su nađeni: asparagozin. Ostali polisaharidi.3 i 1. dysenteriae i B. pa i kao lepak. On je metabolična i energetska rezerva skoro svih ćelija.1. koji se dobija iz crvenih algi (Rhodophvceae). Niskomolekularni ahrodekstrini ne boje se s jodom. tako se specifični polisaharidi pneumokoka sastoje od glukoze i glukuronske kiseline. a neki pentoze. Dekstrini imaju raznu tehničku primenu. Inulin spada u grupu rezervnih polisaharida i sastoji se od jedinica Dfruktofuranoze (fruktan). Oni pokrivaju i štite respiratorni i digestivni trakt. koji daju plavu boju s jodom i najveće su molekulske težine. sinistrin. a naročito ćelija jetre i mišića. Cholerae. 4. koji daju crvenu do mrku boju s jodom. U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi viskoznih sekreta »sluzi«. Daljom razgradnjom nastaju eritrodekstrini. kao V. — Postoji čitav niz fruktana. Ostaci sumporne kiseline neutralisani su kalcijumom i magnezijumom. Primarna alkoholna grupa na 6-C atomu galaktoze je esterifikovana sumpornom kiselinom.

pa ga je tako i otkrio Claude Bernard. U tkivu koje je bogato glikogenom. Pošto se neki od njih nalaze slobodni. Danas još nema jedne opšte prihvaćene klasifikacije ove velike grupe ugljenih hidrata. polisaharidi krvnih grupa). I tireoglobulin ima u svom molekulu glukozamina. Komplekse s proteinima (mukoproteine i glikoproteine). neki hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. heparin. Iz ovih nekoliko primera vidi se od kolike su važnosti animalni polisaharidi. Tako hormon prednjeg režnja hipofize. Po svojoj funkciji i strukturi vrlo je sličan skrobu. Zoopolisaharide Homozoopolisaharide ili homoglikane (glikogen i hitin).naročito ih mnogo ima u embrionalnom tkivu. c. Tek delovanjem alkohola glikogen se taloži. ima heksozamina. glavna strukturna i zaštitna supstanca je polisaharid hitin. koji stimuliše rad folikula (FSH). vezanih α-l. b. a drugi vezani u obliku nestabilnih kompleksa tipa soli ili hemijski vezani za proteine ili lipide. podelićemo ih u dve velike grupe: I. Kod mnogih nižih životinja. Osim toga. Molekul mu se sastoji od lanaca jedinica glukoze. Glikogen je polisaharid račvasto-globularne strukture. Jaki antikoagulans heparin je polisaharid. Za izolovanje glikogena tkivo se prvo razara toplim alkalijama. ne mogu se videti mikroskopom zrnca glikogena. jer one ne utiču na njega. a. b. Zooglikolipoproteine. kvascima i bakterijama.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI) Glikogen je glavni rezervni polisaharid životinja. Heterozoopolisaharide ili heteroglikane (hialuronska kiselina. galaktoze i manoze. gonadotropin urina trudnih žena (HCG) i gonadotropin krvnog seruma kobila (PMSG) imaju galaktozu i heksozamin. Zooglikolipide II. Komplekse zoopolisaharida a.4-glukozidno sa . kao što su insekti i ljuskari.1. jer je on rastvoren u protoplazmi. Glikogena ima u nekim gljivama. hondroitin-sulfat. Vezivno i rskavičavo tkivo sastoji se od znatnih količina kiselih polisaharida. 4. koji se sastoje samo od jednog tipa monosaharida. u čijem su molekulu polimerizovana dva ili više monosaharida. O kompleksnim zoopolisaharidima biće govora u poglavlju o Složenim belančevinama. Životinjski organizam nagomilava rezerve glikogena u jetri i mišiću.

Proces se zove glikogenoliza.4 . Molekuli hitina su vlaknaste strukture i po tome liči na celulozu.grananjima α-l. glukozo-1-fosfat (G-l-P). Molekulska težina glikogena kreće se od jednog do nekoliko miliona. glikogen se nalazi tokom metabolizma u ravnoteži s drugim komponentama životinjskog organizma. Enzimsko razlaganje glikogena analogno je kao i kod skroba. Od njega se sastoji oklop rakova. a nalazi se i u ćelijama nekih gljiva. Slika 4.Šematski izgled molekula glikogena . a u bočnim lancima ima 25 do 27 jedinica. Molekule N-acetil-D-glukozamina povezane su u hitinu—1. Tako nastaje Corijev estar. Kao rezerva glukoze. Glavni lanac se sastoji od 12 do 18 jedinica glukoze (u zavisnosti od porekla glikogena). Potpunom hidrolizom hitina dobijaju se skoro teorijske vrednosti Dglukozamina i sirćetne kiseline.6-glukozidno. slično kao i kod amilopektina. Hitin je polimer N-acetil-D-glukozamina.4—glikozidno. Hitin je strukturna supstanca nižih životinja i insekata.

gradeći dugačke lančaste molekule. Hialuronska kiselina sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i N-acetil-D-glukozamina. a viskozitet joj je proporcionalan sa stepenom polimerizacije.4. U neutralnim rastvorima je vrlo viskozna. vezivnog kožnog tkiva.1. a docnije iz pupčane vrpce. sinovijalne tečnosti. Amino-grupa amino-šećera je uvek acetilovana ili sulfatirana. hondroitin-sumporna kiselina i heparin. Ovakve osnovne disaharidne jedinice vezuju se međusobno β-1. Najpoznatiji polisaharidi ove grupe su: Hialuronska kiselina. Ima ih u patogenim organizmima i u otrovima zmija i insekata. dolazi do razlaganja hialuronske kiseline. Hialuronska kiselina je prvo izolovana iz staklastog tela oka. Osnovne jedinice ove grupe polisaharida su disaharidi. Ovi enzimi su vrlo rasprostranjeni i od velike biološke važnosti. pevčeve kreste i drugog materijala. koji se sastoje od jedne uronske kiseline vezane β-glikozidno za treći ugljenikov atom aminošećera (l→3). Pošto su to vrlo viskozne i sluzave supstance dato im je ime mukopolisaharidi. u testisima. hialuronidaza. koji se sastoje od amino šećera (D-glukozamina ili D-galaktozamina) i uronskih kiselina.4-glikozidno. Nalazi se i slobodna. Pri prodiranju patogenih organizama u životinjsko telo (infekciji) hialuronidaza im olakšava ulaz. Pod dejstvom hidrolitičkih enzima.11 HETEROGLIKANI U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi. jer cepajući hialuronsku kiselinu . ali je vrlo često vezana za proteine. Mukopolisaharidi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. Druga važna funkcija hialuronske kiseline je da u sinovijalnoj tečnosti služi kao neka vrsta podmazivača u zglobovima. Hialuronidaze ima i u životinjskom organizmu npr. Hialuronska kiselina je u životinjskom organizmu cementna supstanca subkutanog i drugog tkiva. Molekulska težina hialuronske kiseline iz pupčane vrpce iznosi 4 do 8 miliona.

2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA Metabolizam ugljenih hidrata. a disaharidnih jedinica I→4. Rh-faktor sastoje od polisaharida vezanih za proteine. Međutim. Heparin (α-heparin). 4. β-l→4). Na sličan način hialuronidaza testisa olakšava spermijama ulaz u neoplođeno jaje. timusu. predstavlja zajedničku i povezanu aktivnost mnogobrojnih multienzimskih organizacija koje učestvuju u razmeni materije i energije između ćelije i njene okoline. Sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i D-glukozamin-N-sumporne kiseline. Hialuronidaza testisa hidrolizuje i hondroitin-sulfat. N-acetilgalaktozamin i Lfukoza u specifičnim supstancma izolovanim iz mucina želudca. pljuvački. Vezivanje u disaharidu je l→3. O (H). Pod intermedijernim metabolizmom se podrazumeva celokupni splet metaboličkih procesa. Krvne grupe A. plućima. tečnostima ovarijalnih cista i drugim sekretima. kao i metabolizam masti i proteina. Njegova funkcija se sastoji: . krvni antikoagulans. Tako je dokazana D-galaktoza. mucinu želudca. B i C hondroitinsulfat. Hondroitin-sumpoma kiselina ili hondroitin-sulfat izgrađuje osnovnu supstancu životinjskog vezivnog tkiva i rskavica. Metabolizam obuhvata stotine enzimskih reakcija koje se obično prikazuju nepreglednim shemama i daju utisak beznadežne složenosti. centarlni metabolički putevi su jednostavni i slični za sve oblike života. B. Molekulska težina heparina kreće se između 17 000 do 20 000.smanjuje viskozitet tkiva. Do danas su izolovani A. Polisaharidi raznih krvnih grupa mogu da se sastoje od istih osnovnih monosaharida. Pored toga su i alkoholne grupe amino šećera esterifikovane sumpornom kiselinom. Disaharidna jedinica hondroitin sulfata C sastoji se od glukuronske kiseline i N-acetil-D-galaktozamin-6-sulfata (β-l→3. slezini i krvi. Vrlo lako može da se preparira iz nosne rskavice. Polisaharidi krvnih grupa nađeni su u eritrocitima. nađen je u jetri. Interesantno je da sve ove supstance gube svoje specifično dejstvo otcepljenjem acetilnih grupa.

U prvom hranljivi se sastojci cepaju na prostije. bitnim ugljenim hidratom. naročito posle varenja nukleinskih kiselina i voćnih pentozana. lipide i druge karakteristične ćelijske komponente i 4) Da formira i razgrađuje one biomolekule koji imaju specijalne funkcije. 4.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. heksoze (glukoza. nema nikakve dijetalne potrebe za nekim specifičnim. Čovek ne vari celulozu.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA Pod normalnim uslovima. bilo u obliku hrane bilo u obliku sunčeve energije. koji ima samo dva C atoma. takođe. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. U trećem stepenu katabolizma. 3) Da od uzete hrane sintetiše sastavne opeke ćelije i da ih ugradi u proteine. Četiri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. jer se svi oblici potrebni organizmu sintetišu od glukoze. Prema tome. na primer hormone. osnovne molekule.2) Da preuzima hemijsku energiju okoline. Tako heksoze. nukleinske kiseline. dolazi do potpune oksidacije u ugljendioksid i četiri atoma vodonika. gliko-proteini. Sve heksoze u organizmu lako prelaze u glukozu. Za održavanja života i normalnog metabolizma jedino je potrebna glukoza ili bilo koji njen svarljivi polimer. fruktoza) u manjim količinama. Anabolizam se. čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima. Sa ugljenim hidratima se pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma. sem toga ima i pentoza. U drugom stepenu nastali produkt razgrađuje se do još prostijih jedinjenja. glikogen. odigrava u tri stepena. a za novorođenče je najvažnija laktoza. Polisaharidi na haksoze ili pentoze. koji bi bio sposoban da je hidrolizuje. U hrani se nalaze pored spomenutih polisaharida i prosti šećeri. Razgradnja ugljenih hidrata teče preko niza povezanih reakcija koje se odigravaju u tri stepena. koji se nalaze u najpristupačnijim biljnim proizvodima (žitaricama i krompiru). Pored skroba i šećera u hrani se nalaze i drugi ugljeni hidrati: celuloza.2. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. jer njegov digestivni trakt ne luči nikakav enzim. jer njihovi simbiotični mikroorganizmi započinju njeno razlaganje. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu. Preživari i životinje sa dobro razvijenim slepim crevom (caecum) mogu da koriste i celulozu. Sama glukoza može da se sintetiše od . Prosečna kalorična vrednosti ugljenih hidrata iznosi 17 kJ po gramu. koji se dalje cepa u acetil -koenzim A.

Molekulska težina glikogena varira od 0. gde se manja količina hidrolizuje pod dejstvom stomačne HCl.4-α-D-glukan 4-glukanohidrolaza 3. kao što je skrob.drugih organskih jedinjenja npr.6-glukozidne veze.2. naziva se endo-amilaza. koje su povezane α-1. Homoglikani. koji ostaju posle dejstva α-amilaze. kompaktan i zauzima malo prostora. α-Amilaza se nalazi i u pljuvački i u pankreasnom soku.6-glikozidnim vezama. jer hidrolizuje veze unutar lanca. čija je struktura fiziološki vrlo povoljna. Udeo pljuvačne amilaze u varenju ugljenih hidrata je nesiguran. tako da posle hidrolize amilopektina ostaju niži oligosaharidi. jer se hrana zadržava u ustima vrlo kratko.1.1). takođe. Hidroliza maltoze.6 je takav da se nizovi glukoze račvaju posle svakih 10 do 12 jedinica. u srednjem delu tankog creva. Za razliku od varenja proteina i lipida.1. koja ulazi verovatno.4 i α-l. sastavljeni su samo od jedinica D-glukoze. α-l.10). Ona ne hidrolizuje α-1. Pošto je pH optimum amilaze u području pH=7.1. To je odraz relativne jednostavnosti njihove hemijske strukture. Zbog grananja. može da se sastoji od 3 000 do 30 000 jedinica glukoze.2. Najveći deo razgradnje ugljenih hidrata se dešava u tankom crevu dejstvom pankreasne amilaze.4 veza prema α-1. odn.4 i α-1.6-glukozidnom vezom. Zato se ona zove i dekstrinogena amilaza. prostom difuzijom. pa se kao krajnji proizvod javlja najvećim delom samo maltoza. molekul glikogenaje loptastog izgleda. u tankom crevu dejstvom niskospecifičnih enzima: α-glukozidaze. β-galaktozidaze i β-fruktozidaze. pre nego što se apsorbuju. u kojima su ove veze netaknute (dekstrini). u digestivnom traktu hidrolizuju do monosaharida. Za njenu punu aktivnost su potrebni Cl¯ i Ca2+joni. Ugljeni hidrati se dakle. Apsorpcija se dešava. laktoze i saharoze odigrava se. dejstvo enzima prestaje čim hrana dođe u kontakt sa kiselim sadržajem stomaka. Odnos α1. Apsorbovani šećeri ulaze u portalnu cirkulaciju i prenose se u jetru.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena. Od monosaharida najlakše se apsorbuje galaktoza. U probavnom traktu se skrob i glikogen razlažu dejstvom enzima αamilaze (1.6glukozidaza (3. Ona se nalazi u tankom crevu i hidrolizuje i neke disaharide. koje su međusobno povezane α-1. Iz istog razloga. zatim redom glukoza i fruktoza. uglavnom.5 —5 x 106 . cepa enzim izomaltaza ili oligo-l. Konformacija aktivnog centra α-amilaze je takva da može da se cepa svaka druga veza. 4.2. piruvata ili aminokiselina — ovaj proces se zove glukoneogeneza. broj jedinica .6-glukozidne veze na mestima grananja u amilopektinu i dekstrinima. probava ugljenih hidrata nije komplikovan proces.

Putevi razgradnje i sinteze su isti i za jetreni i za mišićni glikogen. transferni enzimi (glukozil-transferaze 2.4. a povećava za vreme mirovanja. dakle. od kojih je fosforoliza najbolje proučena. Mobilni oblik ugljenih hidrata u krvi je glukoza.Položaj glikogena jetre i mišića u metabolizmu ugljenih hidrata 4. Koncentracija glikogena se smanjuje u toku napornog rada.1. sa slobodnom —OH grupom na četvrtom C-atomu. Usled velike dimenzije čestica. Glikogen.1).glukoze (5—10%) se nalazi spolja na krajevima.4 glukozidnu vezu i prenosi ostatak glukoze na fosfornu kiselinu.5 . Potpuna razgradnja glikogena do glukoze odvija se u tri stepena.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA) Razlaganje glikogena. . životinjama i mikroorganizmima. Međutim. koji se nalaze u biljkama. Fosforilaze su. a drugo u prugastim mišićima koja se razlikuju po ulozi i korišćenju.U glikogenu postoji samo jedna slobodna »reducirajuća« poluacetalna glupa (C—1). To su aktivna mesta u molekulu glikogena na kojima počinje njegovo razlaganje (fosforobza) a isto tako i vezivanje daljnih molekula glukoze kada teče obrnuti proces. jedno u jetri. odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene (ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. kad god njihovo snabdevanje glukozom iz krvi nije dovoljno. pa se razlaže u ćeliji gde je uskladišten. On obezbeđuje energiju za mišiće. Fosforilaze su vrlo rasprostranjeni enzimi. Mišićni glikogen ne prelazi u krvnu glukozu. cepa α-1. glikogeneza. glikogenoliza. Dejstvo fosforilaze se sastoji u tome da otkida ostatke glukoze sa nereducirajućeg kraja glikogena. postoje dva odvojena mesta. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima. Kao što se na slici 4. deponovan u jetri održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou između obroka. Slika 4. glikogen ne može da se transportuje sa jednog mesta na drugo.6 vidi proizvod reakcije je D-glukozo-1-fosfat.2.

zbog čega aktivni tetramer enzima prelazi u dva . Aktivni oblik (fosforilaza a) prelazi u neaktivni dejstvom enzima fosforilaza-fosfataza.4. Da bi se razlaganje glikogena nastavilo. prenosi tri (ili dva) ostatka glukoze sa prikraćenog spoljnog lanca na drugi lanac amiloznog tipa (α-1. održava se pomoću homeostatskog procesa. jedna oligotransferaza. a sastoji se od četiri identične jedinice.6-glikozidno (slika 4. koji se javlja u dva oblika: aktivni (fosforilaza a) i neaktivni (fosforilaza b). koji se pojavio na površini.1. glukanskog lanca Potrošnja energije deponovane u obliku glikogena i održavanje koncentracije glukoze u krvi na normalnom nivou i pod uslovima gladovanja.7 .Fosforolitično cepanje ostataka glukoze sa neredukujućeg kraja glikogena dejstvom fosforilaze Slika 4.6 glukozidaza (3.Intramolekulski prenos triostatka glukoze i produžavanje amiloznog α-1. stupaju u akciju još dva enzima. Svaka jedinica sadrži ostatak fosfoserina.6 . U ovom kontrolnom mehanizmu. koji je bitan za katalitičku aktivnost i jedan koenzim piridoksal-fosfat. Zbog takve strukture mišićna fosforilaza je regulatorni enzim. koji reaguje prilikom iznenadnih potreba povećanog mišićnog rada i omogućava regulaciju potrošnje glikogena. fosforilaza može opet da dejstvuje na novi lanac.6-glukozidne veze.2. Na taj način.7). koju hidrolitički cepa drugi enzim. Njena molekulska težina iznosi 380 000. Posle njenog dejstva ostaje samo jedna glukoza vezana α-l. Slika 4. pa njeno dejstvo prestaje kada se približi mestu račvanja.4).33). Prvi.Fosforilaza ne može da cepa α-l. bitnu ulogu igra oligomerna struktura enzima fosforilaze. α-1. koji sprečava rasipanje rezervi i gubitak energije. Ona otkida orto-fosfatne ostatke od serinskih ostataka. koji je kovalentno vezan za ostatak lizina. Aktivna fosforilaza a je kristalizovana.

naime. U jetri se nalazi enzim glukozo-6-fosfataza (a nema ga u mišićima) koja hidrolitički cepa ostatak fosforne kiseline iz G-6-fosfata: D-glukozo-6-fosfat+H2O→D-glukoza + Pi 4. tako da nastaje glukozo-6-fosfat. fosforilazakinaza.8 . . Kao što smo videli krajnji produkt fos-forolitičkog razlaganja glikogena i skroba u ćeliji je glukozo-1-fosfat (slika 4. u ovom slučaju c-AMP-a. reguliše se potrošnja glikogena. Modulator ove regulacije je sistem ATP—ADP. U vezi s tim u regulaciji učestvuje hormon glukagon. Enzim–OH+glukozo-1. da održava nivo glukoze u krvi. fosforilaza javlja u aktivnom i neaktivnom obliku. Isto tako kontrolni mehanizam je podešen sa funkcijom jetrenog glikogena. takođe. koji počinje preko adrenergičnih vlakana.8) Dejstvom fosfoglukomutaze dolazi do premeštanja orto-fosfatnog ostatka sa položaja 1-glukoze na položaj 6. U jetri se. Međutim.6-di fosfata. čiji je odnos kontrolisan.2. Aktivaciju katalizuje poseban enzim. koga luči pankreas kada se koncentracija glukoze u krvi smanji. Na ovaj način. koja analogno svim kinazama zahteva prisustvo Mg2+ jona. Reakcija se odvija u dva stepena: Slika 4. koji predstavljaju neaktivni enzim.Reverzibilno prelaženje aktivne fosforilaze a u neaktivnu fosforilazu b 1.dimera. Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat→Enzim–OH+glukozo-1. fosforilazu b. fosfoglukomutaza sadrži. koji aktivno učestvuje u reakciji prenošenja orto-fosfata sa enzimskog molekula. pomeranjem odnosa aktivne i neaktivne fosforilaze. koji su bitni za enzimsku aktivnost. jetrena fosforilaza se strukturno razlikuje od mišićne. U jetri je prelaz glukozo-1-fosfata u glukozo-6-fosfat reakcija koja joj omogućava da održava koncentraciju glukoze u krvi na normalnom nivou. Fosforilaza b može da pređe u aktivnu fosforilazu dejstvom pozitivnog modulatora. ostatke fosfoserina. Regulacija aktivnosti fosforilaze je samo jedan stepen kontrolnog mehanizma razgradnje glikogena.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA) Sinteza glikogena od glukoze odigrava se u jetri i mišićima na isti način. Za aktivnost enzima je potrebno prisustvo Mg-+ jona i kofaktora glukozo-1.6-difosfat→Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat U obliku G–6–P ulaze jedinice glukoze (glikozilni ostaci) iz glikogena u metabolički proces anaerobne razgradnje.6-difosfat 2.

U drugom stepenu sinteze nastaje pravolinijski α-1.Glukoza ulazi i u katabolične (glikoliza) i u anabolične procese (sinteza glikogena) u obliku svog fosfatnog estra glukozo-6-fosfata (G-6-P). Reakciju katalizuje fosfoglukomutaza. Sledeći korak u sintezi glikogena je prevođenje glukozo-6-fosfata u glukozo1-fosfat. izlazi iz reakcije i ravnoteža se pomera na desnu stranu. u šećernoj bolesti) glukokinaza: Heksokinaza i glukokinaza su transferni enzimi. o kojoj je već bilo govora. odigrava se prenošenjem celih molekula glukoze (tačnije glukozila). Njihov kosupstrat je MgATP2-. koju katalizuje pirofosforilaza. koji prenose energiju sa ATP-a zajedno sa fosforil-ostatkom kao i sve kinaze. a i ostalih disaharida i oligosaharida. koja prenosi glukozilne ostatke od UDP-glukoze na 4 OH-grupu glukoze u postojećem amiloznom lancu (primer): UDP-glukoza+(glukoza)n→UDP+(glukoza)n+1 . kod normalne koncentracije glukoze u krvi reakciju katalizuje heksokinaza. Sam UTP nastaje prenošenjem energije sa ATP-a na uridin-difosfat (UDP) dejstvom nukleozid-difosfokinaze: ATP + UDP ↔ ADP+UTP Sinteza glikogena.4 vezom katalizuje enzim glikogensintetaza. Sinteza glikogena od glukozo-1-fosfata (G—I —P) ne ide na isti način kao njegova razgradnja: Ona se odvija u tri stepena. koji se prvo energetski obogaćuju primanjem energije od UTP-a: G – 1 – P + UTP → uridin-difosfat-glukoza+ PPi U reakciji. nastaje uridin-difosfat glukoza (UDPG) i pirofosfat. a kod povećane (npr. Za formiranje svake glukozidne veze potrebna je energija. Pirofosfat se vrlo brzo hidrolizuje u dva molekula fosfata. koju u ovom slučaju neposredno daje uridin-trifosfat (UTP). Povezivanje jedinica glukoze α-1.4 amilozni deo glikogena. Fosforilaciju glukoze u prisustvu ATP-a i Mg2+ jona katalizuju dva enzima. To je transferaza. U mišićima se nalazi samo heksokinaza.

amilo-l.9). jer je vrlo dugo poznato da su pod endokrinom kontrolom insulina.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA Faktori koji kontrolišu sintezu i fosforolizu glikogena su detaljno ispitivani. . Oni dejstvuju na različitim mestima u meta-bolizmu glukoze. epinefrina i hormona rasta. Slika 4. On skida završne glikozilne ostatke sa amiloznog dela (oko 6 ostataka) i prenosi ih na šestu OH-grupu glukoze u istom lancu ili na neki drugi pored njega (slika 4. koji regulišu aktivnost glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri. Produživanje ovog novog lanca ide opet dejstvom glikogensintetaza. počinje proces grananja.4-l.Kada se na ovaj način izgradi lanac od 10-12 molekula glukoze.9 . glukagona. Na slici 4. Ovaj treći stepen sinteze glikogena katalizuje enzim »račvanja« (ili grananja).6-transglikozilaza. steroidnih hormona.2.Grananje glikogena 4.10 su dati najvažniji faktori.

Glikogen-sintetaza kao i fosforilaza postoji u dva oblika: »aktivni« I(inde-pendent=nezavisna) i »neaktivni« D-oblik (dependent=zavisna). Nazivi »nezavis-na« i »zavisna« odnose se na to da li je aktivna ili nije u prisustvu alosternog akti-vatora glukozo-6-fosfata, jer je glikogen sintetaza I alosterni enzim. Obrnuto, nego što je slučaj kod fosforilaze, sintetaza je

aktivna u defosforilisanom obliku. Ona se aktiviše dejstvom fosfataze, a inaktiviše kada se fosforilira dejstvom kinaze. Ki-naza, koju opet aktivira ciklični 3,5-adenozin monofosfat, verovatno je ista protein-kinaza, koja katalizuje aktivaciju fosforilaze b kinaze. I ovde postoji ste-penasti regulacioni mehanizam, kojemu je početni signal hormonalna aktivacija adenil-ciklaze. Ovaj enzim je lociran u ćelijskoj membrani. Na ovaj način, adrenalin u mišićima i glukagon i adrenalin u jetri smanjuju brzinu sinteze glikogena istovre-meno kad pojačavaju njegovu razgradnju.
Slika 4.10 - Najvažniji faktori regulacije aktivnosti glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri

4.2.6 GLIKOLIZA Razlaganje skroba i glikogena je samo priprema rezervnih ugljenih hidrata da uđu u metabolični proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno.

Anaerobna razgradnja glukoze ili fermentacija je najprimitivniji proces, koji se zadržao po filogenetskom nasleđu i u visoko diferenciranim organizmima. Naime život je na zemlji nastao kada u atmosferi nije bilo kiseonika, nego azota, amoni-jaka i CO2, pa su se živa bića morala da prilagode anaerobnim uslovima. Zbog toga je anaerobna razgradnja glukoze, koja se naziva i glikoliza, najprostiji biološki proces i jedini koji u anaerobnim organizmima dobija energiju iz glukoze. Viši organizmi su zadržali glikolitički put, kao početak aerobnog cepanja glukoze. Glikoliza je u njih, pored toga, i rezervni, uvek prisutan proces, da u nedostatku kise-onika ili krajnjem naporu mišići mogu da se snabde energijom: Anaerobni uslovi: glukoza Aerobni uslovi: glukoza fermentacioni produkti CO2+H2O fermentacioni produkti

Fermentacija je kao i respiracija oksido-redukcioni proces u kome dolazi do prenosa elektrona. Oni se razlikuju po krajnjem primaocu elektrona: u fermentaciji je to neko organsko jedinjenje, koje nastaje u toku samo fermentacije (npr. pirogrožđana kiselina), a u respiraciji je krajnji primalac elektrona kiseonik. Zbog toga što se dešava anaerobno, u fermentaciji dolazi samo do intramolekulske oksido-redukcije, a krajnji proizvod se nalazi na istom oksido-redukcionom stepenu kao i početni supstrat — glukoza. To jasno proizlazi iz sadržaja vodonika u molekulu: glukoza sadrži dva vodonika na atom ugljenika (C6H12O6), kao i krajnji proizvod mlečno-kiselinskog vrenja, mlečna kiselina (C3H6O3). Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. Putevi razgradnje glukoze su identični u oba, razlika postoji samo u krajnjem proizvodu. U mlečno-kiselinskom vrenju krajnji proizvod je mlečna kiselina: C6H12O5 → 2 CH3CHOHCOOH a u alkoholnom, etanol i CO2: C6H12O6 → 2CH3CH2OH + 2CO2 I u jednom i drugom oslobađa se dovoljno energije, tako da nastaju dva mola ade-nozin-trifosfata pro mol glukoze. Na osnovu toga, reakcije glikolize su pomerene u pravcu nastajanja laktata. Videćemo, međutim, kasnije da mnoge reakcije glikolize prati mala promena slobodne energije i da mogu da teku reverzibilno u pravcu bio-sinteze glukoze od laktata. Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija, od kojih su samo tri ireverzibilne. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u

citoplazmi. U toku glikolitičnog razlaganja glukoze izdvajaju se dva stepena. U prvom se unosi energija u obliku dva mola ATP-a, a u drugom dolazi do oslobađanja 4 mola ATP-a. I stepen glikolize (početne reakcije) U početnom stepenu glikolize pripremaju se glukoza i drugi monosaharidi (manoza, galaktoza, pentoze) za ulazak u razgradnju, koji se sastoji u tome da se neutralni molekul monosaharida prevede u energetski bogatije jedinjenje. Ćelija uvek radi ekonomično, pa tako i ovde sve monosaharide prevodi u jedno zajedničko jedinjenje glukozo-6-fosfat (G6-P). Kao što je već ranije rečeno ovu reakciju katalizuje heksokinaza pod normalnim uslovima: ATP + α-D-glukoza → ADP+G-6-P ΔG°' = -16,7 kJ heksokinaza je nisko specifičan enzim, tako da može da fosforiliše i manozu i fruktozu na položaju šest. Reakcija heksokinaze je ireverzibilna, jer je egzergonska i teče uz potrošnju ATP-a. Glukozo-1-fosfat, koji nastaje razgradnjom glikogena, nalazi se na istom ener-getskom nivou kao i glukozo 6-fosfat. G-l-P prelazi u G-6-P dejstvom fosfogluko-mutaze, o kojoj je bilo govora kod razgradnje glikogena.

Slika 4.11 - Prvi stepen glikolitičke razgradnje monosaharida

U drugoj reakciji glikolize, glukozo-6-fosfat (G-6-P) prelazi u izomerni fruktozo-6-fosfat (F-6-P). Reakciju katalizuje jedna izomeraza, glukozofosfat-izomeraza (5.3.1.9): α-D-glukozo-6-fosfat ↔ α-D-fruktozo-6-fosfat Fruktozo-6-fosfat ima kao derivat fruktoze petočlani prsten, pa je reaktivniji od glukozo-6-fosfata. Reakcija je reverzibilna. Treća reakcija glikolize je slična prvoj, po tome što je to još jedno mesto aktivacije uz potrošnju drugog mola ATP-a. Energija se prenosi dejstvom fosfofruktokinaze (2.7.1.11) koja kao i sve kinaze, radi u prisustvu Mg2+jona. Fruktozo-6-fosfat prelazi u energetski bogatije jedinjenje fruktozo-l,6-difosfat: ATP+D-fruktozo-6-fosfat ↔ ADP+D-fruktozo-l,6-difosfat ΔG° = -14,2 kJ Reakcija je iz energetskih razloga ireverzibilna. Jedan drugi enzim (fruktozo-1,6-fosfataza) prevodi fruktozo-l,6-difosfat u fruktozo-6-fosfat.

Fosfofruktokinaza je regulatorni enzim, koji ima bitnu ulogu u regulaciji glikolize. Njegovi pozitivni modulatori su ADP i AMP. Energijom bogati fruktozo-l,6-difosfat, u sledećoj reakciji glikolize, razlaže se u dva šećera sa tri C-atoma D-fruktozo-l,6-difosfat ↔ dihidroksiaceton fosfat+D-glicerinaldehid-3-fosfat ΔG°' = + 30kJ Reakciju katalizuje jedna liaza, aldolaza (4.1.2.13). To je vrlo rasprostranjeni enzim, za čiju su katalitičku aktivnost bitne slobodne— SH grupe. Prema promeni slobodne energije, ravnoteža reakcije aldolaze bi trebala da bude na strani fruktozo-l,6-difosfata. Međutim, ravnoteža je na strani trioza, jer je jedna od njih, glicerinaldehid-3-fosfat, supstrat sledeće reakcije. Kao takav, on stalno izlazi iz reakcije, usled čega se ravnoteža stalno pomera na desnu stranu. Iz istog razloga, odnosno da bi se obezbedile dovoljne količine glicerinaldehid-3-fosfata za daljnu razgradnju, i dihidroksiaceton-fosfat reverzibilno prelazi u glicerinaldehid-3-fosfat dihidroksiaceton-fosfat ↔D-glicerinaldehid-3-fosfat Ovu reverzibilnu izomerizaciju katalizuje triozofosfat-izomeraza (5.3.1.1). Cepanjem fruktozo-l,6-difosfata u dve trioze završava se prvi stepen glikolize. U njemu se sve heksoze prevode u zajednički produkt Dglicerinaldehid-3-fosfat, što znači da su od jedinjenja sa 6 C-atoma (heksoza) nastala dva sa po 3 C-atoma (trioze). Za ovu razgradnju utrošena su dva mola adenozin-trifosfata. II stepen glikolize U drugom delu glikolize dolazi do oslobađanja energije u obliku 4 mola ATP-a (od svake jedinice sa 3 C-atoma po dva ATP-a). Prva reakcija počinje oksidacijom D-glicerinaldehid-3-fosfata u 1,3difosfo-glicerinsku kiselinu: D-glicerinaldehid-3-fosfat + NAD+Pi → 1,3-difosfoglicerat + NADH + H+ ΔG°' = + 6,3kJ Reakciju katalizuje NAD specifična glicerinaldehid-3-fosfat dehidrogenaza. Oksidaciono sredstvo ove reakcije je koenzim NAD, koji se redukuje u NADH preuzimanjem vodonika. Ova reakcija je već prodiskutovana u poglavlju o enzimima. U gornjoj reakciji proizvod oksidacije D-glicerinaldehid-3-fosfata, nije slobona kiselina, već njen anhidrid sa fosfornom kiselinom, 1,3difosfoglicerat. Znači da se istovremeno sa oksidacijom odigravao i proces

fosforilacije produkta. Ovako spregnuti procesi, se nazivaju oksidativna fosforilacija na nivou supstrata. Pomoću njih ćelija ne dozvoljava da se energija oksidacija gubi u vidu toplote, već ih hvata (konzerviše) u vidu energetski bogatih jedinjenja, kao što je u našem primeru 1,3-difosfoglicerat. Pokušaćemo da objasnimo ovaj proces, uzimajući da se odigravaju dve reakcije povezane preko zajedničkog intermedijera: 1. oksidacija aldehida u kiselinu R–CHO+H2O+NAD+→COO-+NADH+2H+ Reakcija je egzergonska, oslobađa se energija ΔG°' = – 43 kJ 2. fosforilacija nastale kiseline u produkt u koji je ugrađena energija oksidacije: Reakcija je endergonska i teče samo spregnuta sa reakcijom oksidacije.

Zbirna promena energije iznosi: ΔG0l = -43 + 49,4 = 6,3kJ Mehanizam ove reakcije je detaljno studiran i može se naći u udžbenicima enzimologije. Energija može u ćeliji da se prenosi sa kataboličnih na anabolične procese jedino pomoću sistema ATP-ADP. Zato se i u procesu glikolize energija sadržana u 1,3-difosfogliceratu prenosi na ADP: 1,3-difosfoglicerat+ADP → 3-fosfoglicerat+ATP DG°'=–18,8 kJ Prenošenje energije katalizuje jedna kinaza, fosfoglicerat-kinaza (2.7.2.3). Ovom reakcijom je završen proces oksidacije glicerinaldehid-3fosfata i dobijen prvi mol ATP-a, odnosno od svake trioze po jedan. Sledeća reakcija je u stvari priprema 3-fosfoglicerata za drugu, intramolekulsku oksidaciju, premeštanjem ostatka fosforne kiseline sa položaja 3 na položaj 2:

Ovu reverzibilnu reakciju katalizuje jedna izomeraza, fosfogliceromutaza (5.4.2.1).

Druga reakcija glikolize u kojoj se dobija energija, je odvajanje molekula vode iz 2-fosfoglicerata. Produkt reakcije je energetski bogato jedinjenje, fosfoenolpiruvat, koje hidrolizom oslobađa —62 kJ:

Reakciju katalizuje enolaza (4.2.1.11), koja pripada rodu liaza. Ako pogledamo formulu fosfoenolpiruvata vidimo da je gubitkom vode došlo do intramolekulske oksidacije na drugom C-atomu i to na račun redukcije prvog C-atoma. Karboksilna grupa je najviši oksidacioni stepen ugljenika i ona se u toj reakciji nije promenila (treći C-atom)., Energija se sa fosfoenolpiruvata prenosi, dejstvom piruvat kinaze (2.7.1.40), na ADP, tako da se u ovoj reakciji dobija drugi mol ATP-a od jedne trioze: fosfoenolpiruvat+ADP → piruvat+ATP ΔG°' = - 31,4 kJ Reakcija je egzergonska i ireverzibilna pod intracelularnim uslovima. To znači da sintezu fosfoenolpiruvata od piruvata katalizuju drugi enzimi. Piruvat kinazu inhibišu NADH, citrat i ATP. Ireverzibilne reakcije glikolize su, dakle, reakcija: heksokinaze, fosfofrukto kinaze i piruvat kinaze. Prve dve troše po jedan ATP, a u trećoj se dobija. U poslednjoj reakciji glikolize piruvat se redukuje u laktat, dejstvom NAD specifične laktat-dehidrogenaze:

Redukciono sredstvo u gornjoj reakciji je NADH, koji je nastao prilikom oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata (prva reakcija II stepena). Na osnovu promene slobodne energije, vidi se da je ravnoteža pomerena na strani laktata. Poslednja reakcija glikolize, nastajanje laktata od piruvata, odigrava se samo pod anaerobnim uslovima, odnosno kada je ćeliji potrebno više energije, nego što može da dobije aerobnom oksidacijom piruvata u mitohondrijama. Dobar primer nastajanja takve situacije je kod napornog fizičkog rada, kada su se rezerve glikogena razgradile do piruvata, a nastali NADH ne može, zbog nedostatka kiseonika da se reoksidiše u NAD. Da bi se omogućilo da glikoliza teče, NADH se reoksidiše u reakciji laktat-dehidrogenaze.

Koncentracija laktata u krvi čoveka, u stanju mirovanja, iznosi 0,5-1,5 mmol/1 Za vreme fizičkog rada, ona može da poraste i do 20 mmol/1. Od nagomilanog laktata nastaje u jetri glukoza (glukoneogeneza). Na taj način se nadoknađuju zalihe glikogena u mišićima, kad kontrakcija prestane. Kao što je ranije rečeno identifikovano je pet izoenzima laktatdehidrogenaze. Njihove relativne koncentracije variraju u zavisnosti od funkcije tkiva ili organa. 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE Alkoholno vrenje se razlikuje od glikolize (mlečno-kiselinskog vrenja) po krajnjem produktu. U prvom je krajnji produkt alkohol, a u drugom mlečna kiselina:

Kao što se vidi iz toka reakcija, u alkoholnoj fermentaciji sudeluju još dva enzima.-piruvat-dekarboksilaza (4.1.1.1) i alkohol-dehidrogenaza (1.1.1.1). Dejstvom prvog enzima, koji ima za prostetičnu grupu tiamin pirofosfat (TPP piruvat se dekar-boksilira, gubi CO 2, i prelazi u acetaldehid. U drugoj reakciji acetaldehid se redukuje u etanol, a redukciono sredstvo je NADH. Kao što se vidi u alkoholnoj fermentaciji je nastajanje etanola direktno analogno nastajanju laktata, jer i u jednoj i drugoj reakciji dolazi do reoksidacije NAD. Ovim reakcijama se obnavlja NAD+ za reakciju oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata, a time ponovni tok glikolize. 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE U toku anaerobne glikolize, kada je laktat krajnji proizvod, dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. Pod aerobnim uslovima, kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline, nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog nikotinamid dinukleotida (NADH). Ta dva mola NADH su energetski ekvivalentna sa šest mola ATP-a, kada se oksiduju u lancu disanja. Zbog toga je celokupni dobitak ATP- pod aerobnim uslovima 8 mola ATP-a na svaki mol glukoze.

U slučaju kada je glikogen supstrat glikolize, pa se glukozo-6-fosfat stvara bez utroška jednog ATP-a, onda je dobitak energije veći za jedan mol ATP-a. On tada iznosi za anaerobne uslove tri mola, a za aerobne devet mola ATP-a po metabolizovanom glukozilnom ostatku. 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA Pod glukoneogenezom se podrazumeva sinteza glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja, kao što su laktat, piruvat i proizvodi nastali dezaminacijom aminokiselina. Glikoneogeneza ili tačnije glikogenogeneza, je sinteza glikogena iz tih istih jedinjenja. Glikoneogeneza je u suštini obratni proces od glikolize i mnogi intermedijeri i enzimi su zajednički u oba puta. Glukoneogeneza se odvija u jetri, mada i neki drugi organi, a naročito bubreg, mogu da sintetišu glukozu na taj način. U skeletnim mišićima praktično nema enzima specifičnih za glukoneogenezu, pa zato laktat, koji nastaje za vreme kontrakcije, mora krvotokom da dospe u jetru da bi poslužio kao supstrat za sintezu glukoze. Videli smo da su u toku anaerobne razgradnje glukoze tri reakcije (zbog velike promene slobodne energije), ireverzibilne: 1.) prelaženje glukoze u glukozo-6-fosfat, 2.) nastajanje fruktoze-l,6-difosfata od fruktozo-6fosfata i 3.) fosfoenolpiruvata od piruvata. Zbog toga u sintezi postoje posebni enzimi, koji zaobilaze gornje ireverzibilne reakcije. Nastajanje fosfoenolpiruvata od piruvata. - Fosforilacija piruvata u fosfoenol-piruvat odigrava se u nizu reakcija, dejstvom enzima koji se nalaze i u mitohondrijama i u citoplazmi. Prvo dolazi do karboksilacije piruvata (vezivanja CO2) pri čemu nastaje oksalacetat:

Ovu reakciju katalizuje mitohondrijalni enzim, piruvat karboksilaza, čija je prostetična grupa biotin. Enzim je aktivan samo u prisustvu acetil-KoA. Energiju za karboksilaciju piruvata daje ATP. Nastali oksalacetat, konačno reaguje sa GTP-om prelazeći u fosfoenolpiruvat:

Enzim koji katalizuje ovu reakciju, fosfoenolkarboksikinaza, nalazi se u citoplazmi, a oksalacetat nastaje u mitohondrijama. Pošto je mitohondrijalna membrana nepermeabilna za oksalacetat, postoji zaobilazni mehanizam, koji omogućava njegov izlaz u citoplazmu. U ovom prenosu učestvuju dva razna enzima, koja katalizuju istu reakciju i koja su smeštena s obe strane membrane, a to su mitohondrijalna i citoplazmatska malat-dehidrogenaza. U mitohondrijama se nastali oksalacetat prvo redukuje u prisustvu mitohondrijalnog NADH u malat: Malat difunduje iz mitohondrija u citoplazmu, gde se ponova oksiduje u oksalacet dejstvom citoplazmatskog enzima.

Slika 4.12 - Nastajanje fosofoenolpiruvata iz piruvata, zaobilaznim prenosom oksalacetata kroz mitohondrijalnu membranu

Ukupna promena nastajanja fosfoenolpiruvata može se izraziti sledećom reakcijom: piruvat + ATP + GTP→fosfoenolpiruvat + ADP + GDP + Pi Promena slobodne energije ove reakcije je mala (ΔG°' = + 0,8 kJ) i ona je reverzibilna. Znači da će se fosfoenolpiruvat stvarati kada god ima dovoljno piruvata i kada je odnos ATP/ADP veliki. Ne treba da se zaboravi da je u toku reakcije došlo i do prenosa dva vodonikova atoma od mitohondrijalnog NADH (vezanih za malat) na citoplazmatski NAD+.

a u citozolu za oksidaciju malata u oksalacetat. On svoju funkciju obavlja bez obzira da li je glukozo-6-fosfat intermedijer u razgradnji glikogena ili je nastao u procesu glukoneogeneze. Dejstvom specifične fruktokinaze uz utrošak jednog ATP-a nastaje fruktozo-1-fosfat: D-fruktoza + ATP→D-fruktozo-1-fosfat+ADP Tako nastali fruktozo-1-fosfat se cepa u D-gliceraldehid i dihidroksiaceton-fosfat dejstvom enzima.2. Zbog toga su u mitohodrijama pogodni uslovi za redukciju oksalacetata u malat. Zatim. glukozo-6-fosfata: fruktozo-l.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE Pored glukoze u hrani se nalaze još dve veoma važne heksoze. posle fosforilacije u 3-fosfogliceraldehid. Kao što se na slici vidi prvo dolazi do fosforilacije u galaktozo-1-fosfat.13).U mitohondrijama ima više redukovanog NADH. koji se nalazi samo u jetri (fruktozo-1-fosfat aldolaza): fruktozo-1-fosfat → D-gliceraldehid + dihidroksiaceton-fosfat D-Gliceraldehid ulazi. O njegovoj ulozi u snabdevanju krvi glukozom bilo je već ranije opisano. . a druga od mlečne laktoze. ulazi u metabolizam u obliku glukoze-1-fosfat (slika 4. dejstvom specifične galaktokinaze i utrošak jednog ATP-a. Ovaj prelaz se ostvaruje dejstvom hidrolitičnog enzima fruktozo-6-fosfataze: fruktozo-l. a u citozolu oksidovanog oblika NAD+.6-difosfat+H2O → fruktozo-6-fosfat + Pi Ne sličan način se i treće mesto glukoneogeneze zaobilazi. se dejstvom jedne transferaze (fosfogalaktozo-uridiltransferaza) prenosi galaktoza na uridindifosfat (UDP). U toj reakciji nastaje UDP-galaktoza i glukozo-1-fosfat. Međutim. 4. najveći deo fruktoze ulazi drugim putem u glikolizu. pa je njen metabolizam važan u prvoj godini života. Prva potiče uglavnom od saharoze. Dejstvom jedne epimeraze dolazi do promene položaja OH-grupa na 4 C-atomu galaktoze i UDP-galaktoza se epimerizuje u UDP-glukozu.6-difosfat+H2O → glukoza+Pi Ovaj enzim se nalazi samo u jetri. Fruktoza može dejstvom heksokinaze da se fosforiliše u fruktozo-6-fosfat i tako uđe u proces glikolize.6-difosfata nastane fruktozo-6-fosfat. fruktoza i galaktoza. koja oslobađa glukozu iz njenog estra. dejstvom glukozo-6-fosfataze. u proces glikolize: D-gliceraldehid + ATP → 3-fosfoglicerladehid + ADP Galaktoza posle niza promena u kojima sudeluju tri enzima. Drugo mesto glukoneogeneze koje treba da se zaobiđe je da od fruktoze-1.

2. Dejstvom dva enzima. Za vreme te razgradnje oslobađa se samo mali deo energije koju sadrži glukoza (2 ATP-a). oslobađa se njenom potpunom oksidacijom u prisustvu kiseonika.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA Videli smo da se u toku anaerobne glikolize. jer je povezan sa reakcijama glikolize i glukoneogeneze. 4. glicerokinaze i α-glicerofosfat-dehidrogenaze prelazi glicerol u dihidroksiacetonfosfat: Glicerol može da se sintetiše obratnim smerom gornjih reakcija.7 kJ Slobodna energija. koju sadrži glukoza.Slika 4. glukoza (ili glikogen) razgrađuje u laktat.11 METABOLIZAM GLICEROLA O metabolizmu glicerola govorićemo na ovom mestu. izuzev što se fosforna grupa α-glicerofosfata hidrolitički odvaja dejstvom αglicerofosfataze.2.Nastajanje glukozo-1-fosfata od galaktoze-1-fosfata Kod male dece koja nemaju uridil-transferazu dolazi do nagomilavanja galaktoze i galaktozo-1-fosfata u krvi (galaktozemija).13 . a najveći deo ostaje vezan u laktatu: Glukoza → 2 laktata ΔG°'=-196. Glicerol je sastavni deo mnogih lipida i kao sastojak neutralnih masti unosi se s hranom u većim količinama. a to se dešava kada ćelija diše: glukoza+6 O2→6CO2 + 6H2O ΔG°'=-2 871 kJ . 4.

to male količine oksalsirćetne kiseline mogu da posluže za razgradnju neograničene količine ostataka sirćetne kiseline. a ni ATP. ona se usporava i prestaje nagomilavanje laktata. On se oksiduje u CO 2 i H-atome. Oksidacijom ćilibarne kiseline u oksalsirćetnu. limunsku kiselinu. Uvođenjem kiseonika. oksidacija acetil-ostatka (2 C-atoma) u CO 2 i H-atoma u ciklusu trikarbonskih kiselina i transport elektronskih ekvivalenata (4x2 H) do molekulskog kiseonika. Ovaj poslednji stepen je praćen dobijanjem energije u obliku ATP-a i zove se oksidativna fosforilacija. vrlo brzo u odsustvu kiseonika. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs (1937 g. Krebs-ov ciklus je kružni proces u koji ulaze ostaci od 2 C-atoma kondenzacijom sa jedinjenjem od 4 C-atoma (oksalsirćetnom kiselinom) u jedinjenje od 6 C-atoma. u kružnom procesu. da bi dobila potrebnu energiju. ćelija pod anaerobnim uslovima mora da potroši daleko veće količine glukoze. fumarat i oksalacetat iz amino-kiselina. . Organizacija aerobnog metabolizma prikazana je na slici 4. acetil-KoA iz masti. krug se završava i može ponova da uđe novi ostatak od 2 C-atoma. Glikoliza teče. Pošto je proces kružni.13. Njegova prvenstvena uloga sastoji se u tome da dehidrogenira (oduzme vodonikove atome) sirćetnu kiselinu do CO 2 i 8 H. koji se zove ciklus trikarbonskih kiselina ili ciklus limunske kiseline (CLK).) i po njemu se zove i Krebs-ov ciklus. i jedinjenje sa 4 Catoma. masnih i aminokiselina. Ona se odvija u tri stepena: 1) 2) 3) nastajanje acetil-KoA iz piruvata.Prema tome. Pojavu inhibicije glikolize (ili potrošnje glukoze) posle uvođenja kiseonika. 8 H-atoma. ni neorganski fosfat. Za razliku od glikolize. koja se odigrava u Krebs-ovom ciklusu je: CH3COOH + 2H2O→2CO2 + 8H Kao što se vidi iz jednačine u CLK ne sudeluje molekulski kiseonik. CLK je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličnih puteva: piruvat dobijen iz ugijenih hidrata. koji nastaju u CLK razgradnjom jednog ostatka sirćetne kiseline oksiduju se dalje u lancu disanja spajanjem s molekulskim kiseonikom u H2O i kod toga se dobija velika količina energije (11 ATP-a = 341 kJ / za 2 C-ostatka). svi hranljivi sastojci oksidativnom razgradnjom prelaze u jedan krajnji proizvod. dakle. ćilibarnu kiselinu. Ukupna promena. nego pod aerobnim. α-ketoglutarat. Ona se u ciklusu razgrađuje u dva molekula CO. Kao što se na slici 4. koji ima dva C-atoma: aktivnu sirćetnu kiselinu ili acetil-KoA. prvi je zapazio Pasteur i ona se po njemu zove Pasteur-ov efekt.14 vidi.

.

14 .Organizacija aerobnog metabolizma.Slika 4. Krajnji proizvod svakog stepena je zaokružen Za razliku od glikolize. oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. koja se odigrava u citozolu ili »rastvorljivoj« frakciji ćelije. Enzimi koji .

vezan kao E1-TPP. odnosno CLK. sastavni deo kompleksa: Prostetičnu grupu flavoenzima reoksiduje NAD +. Reakcija oksidacije počinje dekarboksilacijom piruvata.2. koji prelazi u acetil-KoA: Acetil-KoA otkida se s enzimskog kompleksa i ulazi u CLK.1.12) i flavoenzim dihidroliponil-dehidrogenaze (E3. naravno uz katalitičko dejstvo drugih enzima. 4. koji se sastoji od tri enzima: piruvat-dekarboksilaze (E1–4. Oksidaciju katalizuje multienzimski kompleks piruvat-dehidrogenaze. dakle.1. liponska kiselina vezana za E2.3).1). a neki čvrsto vezani za unutrašnju membranu .1. Ovakvo enzimsko dupliranje se javlja zbog nepermeabilnosti unutrašnje membrane mitohondrija za neke metabolite.4. koji se redukuje u NADH. a njegov ostatak se vezuje za TPP u obliku hidroksietil derivata: 1) E1-TPP+CH3COCOOH→E1-TPP-CHOH-CO3+CO2 Dejstvom drugog enzima hidroksietil-ostatak se prenosi na liponsku kiselinu. koja ga istovremeno oksiduje u acetil-ostatak: U ovoj oksidacionoj reakciji liponska kiselina se redukovala. koenzim A. Redukovanu liponsku kiselinu reoksiduje treći flavoenzim.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA Oksidacija piruvata u acetil-KoA je jedini put uključivanja ugljenih hidrata u aerobni metabolizam. liponil-reduktazatransacetilaze (E2–2.6. Nastala acetilna grupa za E2 prenosi se na tiolnu grupu koenzima A. Pojedine reakcije CLK mogu da se odigraju i van mitohondrija.1.a njegovom oksidacijom u respiratornom lancu dobijaju se 3 ATP-a.katalizuju respiraciju nalaze se. . u mitohondrijama i to neki u matriksu.3. U reakcijama učestvuju pet koenzima: tiamin-pirofosfat (TPP). flavinadenin-dinukleotid (E3-FAD) i nikotinamid adenin-dinukleotid (NAD+).

KOA+NADH+H+ CO2 Oksidativna dekarboksilacija je praćena velikom promenom slobodne energije (ΔG°'= 33.Inicijalna reakcija ciklusa trikarbonskih kiselina koja daje početnu energiju.5 kJ). je aldolna kondenzacija acetil-KoA i oksalacetata (OA) u limunsku kiselinu: .Odigravanje ovog niza reakcija predstavljeno je na slici 4.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA Stvaranja citrata.Liponska kiselina vezana za peptidni lanac liponilreduktazetransacetilaze (E2) prenosi acetilni ostatak na HS-KoA.15 .2. pa je prema tome ireverzibilna.15 iz koje se vidi da liponska kiselina vezana za peptidni lanac enzima (E2). 4. Oksidacija piruvata je potpuno analogna oksidaciji α-ketoglutarne kiseline u: sukcinil-KoA. U oba slučaja dolazi do dekarboksilacije jedne ketokiseline i nastajanja derivata koenzima A. Zato se ugljeni hidrati ne mogu da sintetišu od acetil-KoA ili od masnih kiselina. a vodonikove atome na E3 flavoenzim (E3-FAD). Slika 4. Iz toga proizlazi da acetil-KoA ne može da pređe u piruvat karboksilacijom i da tako posluži kao supstrat za glukoneogenezu. čija razgradnja ide preko acetil-KoA. a elektrone (H) na flavoenzim(E3-FAB) Zbirna reakcija oksidativne dekarboksilacije piruvata je CH3COCOOH+NAD++HS-KOA→CH3CO-S. . prenosi kao neka poluga ostatak piruvata sa piruvat dekarboksilaze (E1) na koenzim A.

Fe2+joni aktivišu akonitazu.Ravnoteža akonitoze Zvezdicama su obeleženi C-atomi. O ovome će biti kasnije govora. da od simetričnog molekula citrata nastaje asimetrični L-izocitrat. za čiju je punu aktivnost potrebno prisustvo Mg 2+ ili Mn2+ jona. . koji potiču od acetil-K oA Pretpostavlja se da u toku reakcije.16 . jer mu krajnje (—CH2—COOH) grupe nisu ekvivalentne.Reakcija je egzergonska (DG°'=–32. Jaki inhibitor ove reakcije u većini organizma je ATP. Ravnoteža akonitaze. Fe2+ koje ima šest koordinativnih veza gradi kompleks i sa enzimom i citratom i učestvuje u prenošenju Hatoma i OH. Reakcija NAD specifične izocitrat-dehidrogenaze Oksidaciju L-izocitrata u α-ketoglutarat katalizuju dva enzima: NAD i NADP specifične izocitrat-dehidrogenaze: Izocitrat + NAD+(NADP+) → α-ketoglutarat+NADH(NADPH) + CO2 + H+ NAD specifičan enzim se nalazi samo u mitohondrijama i on katalizuje oksidaciju izocitrata u Krebs-ovom ciklusu.grupe vode sa trećeg C-atoma citrata na drugi. To je regulatorni enzim. preko nezasićene cis-akonitne kiseline. pa prema tome i brzina rada ciklusa zavisi od odnosa koncentracija ATP : ADP i NADH : NAD+. Reakciju katalizuje regulatorni enzim citrat-sintaza.Enzim akonitaza katalizuje reverzibilno prelaženje citrata u L-izocitrat. Slika 4.2 kJ). a u E. . jer se dešava hidroliza tioestarske veze acetil-KoA a pomerena je na stranu citrata. Pozitivni modulator NAD-specifične izocitrat-dehidrogenaze je ADP.Coli i NADH. U Krebs-ovom ciklusu se simetrični molekul citrata ponaša kao asimetričan. U reakciji dolazi do intramolekulskog premeštanja molekula vode tako.

U gornjoj reakciji nastali GTP lako predaje energiju krajnjeg fosforilostatka adenozin-difosfatu dejstvom nukleozid-difosfat-kinaze : GTP + ADP → GDP + ATP Sukcinil-KoA sudeluje takođe i u reakcijama prenosa koenzima A na druge karbonske kiseline. . Drugi stepen oksidacije α-keto-glutarata je prenos energije na gvanidin-difosfat u prisustvu neorganskog fosfata (Pi): sukcinil-KoA+Pi + GDP → sukcinat +GTP + HS – KoA Reakciju katalizuje sukcinil-tiokinaza. a nalazi se i u citozolu. liponska kiselina.Dejstvom flavoenzima sukcinatdehidro-genaze.NADP-specifična izocitrat-dehidrogenaza nije alosterni enzim. FAD i NAD +. Ovo je primer fosforilacije na nivou supstrata u CLK. Razlika između ova dva derivata koenzima A je u tome što acetil-KoA obezbeđuje energiju za inicijalnu reakciju Krebs-ovog ciklusa (reakciju citrat-sintaze).5 kJ) i ireverzibilna. sukcinat se oksiduje u fumarat. Reakcija sukcinat-dehidrogenaze. U reakciji učestvuju isti koenzimi: TPP. koja se na kraju odlaže u obliku ATP-a. HS—KoA. Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat odigrava se u dva stepena: prvo se α-ketoglutarat oksidativno dekarboksilira u sukcinil-KoA: α-ketoglutarat + NAD+ + HS . a koenzim FAD se redukuje u FADH2: .KoA→sukcinil-KoA + CO2 + NADH + H+ Reakcija je egzergonska (ΔG°' = -33. Sličan primer smo imali kod glikolize u reakciji piruvatkinaze. Kranji produkt gornje reakcije sukcinil-KoA sadrži energetski bogatu tioestarsku vezu kao i acetil-KoA. Tako je npr. a drugi predaje energiju. Mehanizam reakcije je analogan oksidativnoj dekarboksilaciji piruvata. Ona igra ulogu u biosintetskim reakcijama za koje obezbeđuje dovoljne količine redukovanog NADH. kao i α-ketoglutarat za procese transaminacije. sledeća reakcija prenosa na acetoacetat bitna u metabolizmu ketonskih tela.

Prenosom vodonika u lancu disanja od FAD dobijaju se samo dva mola ATP-a. a ne NAD. a dikarbonske kiseline (malonska i oksal-sirćetna) je kompetitivno inhibiraju. ona teče u pravcu nastajanja oksalacetata. ponovnim nastajanjem oksalacetata. reguliše kao kompetitivni inhibitor svoju sopstvenu sintezu. Nagomilavanje oksalsirćetne kiseline.Oksidacija sukcinata razlikuje se od ostalih oksidacija u CLK. koja. Sukcinat-dehidrogenaza ima neke osobine alosternih enzima. Oksidacija malata u oksalacetat. nastaje u zadnjoj reakciji ciklusa trikarbonskih kiselina. jer se stvara (a i dehidrira) samo Lstereoizomer malata.malat: Fumaraza deluje stereospecifično. . Fumaraza katalizije reverzibilnu hidrataciju fumarata u L. što u njoj učestvuje FAD. sukcinat i malat.dehidrogenaza katalizuje oksidaciju L-malata u oksalacetat: Iako je reakcija endergonska. jer on odmah reaguje s acetil-KoA i reakcija se pomera na desnu stranu. Kružni proces oksidacije acetil-KoA završava se.U zadnjoj reakciji ciklusa NADspecifična malat . Aktivišu je fosfati. dakle. . Zbog toga male količine ove kiseline omogućuju oksidaciju veoma velikih količina piruvata. ili tačnije acetil-KoA.

4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE Videli smo da se piruvat oksiduje u CLK do C0 2, u pet oksidacionih reakcija. U svakom oksidacionom stepenu izgubi po jedan par vodonikovih atoma, ukupno 5x2H. Ovi vodonikovi atomi se u lancu disanja prenose do kiseonika i oksiduju u vodu. Četiri para vodonika ulaze vezani za NADH, a jedan za FADH2 sukcinat-dehidrogenaze. U prvom prenosu nastaju oksidativnom fosforilacijom 3 ATP-a na svaki par vodonika, a u drugom 2 ATP-a, ukupno 12 ATP-a. Ako ovome dodamo i onaj ATP-koji se dobija prilikom oksidativne dekarboksilacije αketoglutarne kiseline, prenosom energije sa sukcinil-KoA na GDP, onda je ukupan dobitak energije15 mola ATP-a pro mol piruvata. Ako se setimo da smo ranije izračunali, da se u toku glikolize do piruvata dobija 8 mola ATP-a pro mol glukoze i ako ovo dodamo broju mola ATPa oslobođenih u toku oksidacije dva mola piruvata, onda to iznosi 38 mola ATP-a pro mol glukoze. Ako uporedimo energiju koju sadrže 38 mola ATP-a sa energijom 2 ATPa, koja nastaju anaerobnom razgradnjom glukoze, očito je da se aerobnom razgradnjom dobija daleko više energije. 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA Videli smo da ciklus trikarbonskih kiselina omogućuje dobijanje velike količine energije u obliku ATP-a. Pored toga CLK ima važnu ulogu u biosintezi.jer su mnogi intermedijeri ciklusa polazni materijal za nastajanje velikog broja metabolita potrebnih za biosintezu makromolekula. Da spomenemo samo nekoliko primera, a važnije ćemo kasnije opisati. Tako glutaminska i asparaginska kiselina nastaju transaminacijom α-ketoglutarata, odnosno oksalacetata. Ove aminokiseline, pored toga što se ugrađuju u proteine, učestvuju u biosintezi prolina i pirimidinskih baza. Slično tome sukcinil-KoA je polazna supstancija za sintezu porfirina, koji izgrađuju hemoglobin i citohrome. Jedno od najvažnijih jedinjenja CLK je oksalacetat, koji je ključni intermedijer za sintezu glukoze (glukoneogeneza). On je prema tome glukogena supstanca, kako se nazivaju jedinjenja iz kojih može da nastane glukoza (ili glikogen). Preko oksalacetata su i svi ostali intermedijeri ciklusa glukogeni. Reakcija koja povezuje ciklus trikarbonskih kiselina sa biosintezom glukoze je reakcija piruvatkarboksilaze, o kojoj je u poglavlju o glukoneogenezi bilo govora. U slučaju kada u ciklusu nedostaje oksalacetat, piruvat se karboksilira u oksalacetat. Obrnuto kada nastaju veće količine oksalacetata, on se

dekarboksilira u piruvat. Pošto je acetil-KoA alosterni aktivator piruvatkarboksilaze, to je ujedno mehanizam kojim se stimuliše sinteza oksalacetata, neophodnog za funkcionisanja CLK. Na prvi pogled dve uloge CLK, obezbeđivanje energije oksidacijom acetil-KoA i davanje materijala za biosinteze odlaženjem intermedijera iz ciklusa, izgledaju nespojive. Uklanjanje oksalacetata bi značilo prestanak rada ciklusa. Ova prividna protivrečnost se rešava tako što i druga jedinjenja, sem acetil-KoA ulaze u ciklus i kompenzuju manjak intermedijera. Tako mnoge aminokiseline (aspartat, glutamat, histidin) mogu direktno da daju intermedijere. To su glukogene aminokiseline. Alanin i serin ulaze preko piruvata u CLK. Pod izvesnim uslovima može da nastane u jetri toliko acetil-KoA, da prevaziđe kapacitet CLK da sav oksiduje. U tim slučajevima se javlja višak ketonskih tela. Zbog toga se acetil-KoA i jedinjenja iz kojih on nastaje nazivaju ketogena. Tako su masti ketogene, jer se pretežno razgrađuju u acetil-KoA. Leucin je, takođe, ketogeno jedinjenje, dok su brojne druge aminokiseline delom ketogene, a delom glukogene. Odnos trikarbonskih kiselina prema glikolizi, glukoneogenezi kao i metabolizmu krajnjih proizvoda proteina i masti dat je na slikama 4.12. i 4.13. Na njima se uočava važnost ciklusa u metabolizmu velikog broja jedinjenja, pored njegove uloge u oksidaciji acetil-KoA. U CLK oksiduje se još jedan derivat koenzima A: propionil-KoA. On nastaje u toku razgradnje aminokiselina metionina i izoleucina, a i kao završni metabolit oksidacije masnih kiselina sa neparnim brojem Catoma. Propionil-KoA ulazi u CLK preko sukcinil-KoA; na taj način što se prvo karboksilira u metilraalonil KoA:

Reakciju katalizuje propionil-KoA karboksilaza i troši se jedan ATP. Nastali metilmalonil-KoA ima jedan C-atom više, intramolekulskim premeštanjem prelazi u sukcinil-KoA.

U ovoj reakciji učestvuje kao kofaktor vitamin B 12. Smetnja u apsorpciji ovog vitamina u crevima, koja se javlja usled nedostatka »unutrašnjeg faktora« (koji se normalno luči u stomaku) dovodi do pojave perniciozne anemije. Iako se nedostatak enzima, koji katalizuje gornju reakciju (metilmalonil-mutaza) klinički ne manifestuje, svejedno pacijenti koji pate od perniciozne anemije izlučuju u mokraći velike količine propionske i metilmaionske kiseline. 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE Mnoge ćelije mogu da oksiduju glukozu do C02 ne samo u CLK, već i na drugi način. Alternativni put razgradnje glukoze naziva se po početnoj reakciji fosfoglukonatni put ili pentozo-fosfatni odvojak. U većini tkiva glikoliza i pentozni odvojak funkcionišu jedan pored drugog. Karakteristične osobine pentozo-fosfatnog odvojka su: prvo da se svi enzimi odvojka nalaze u rastvornom delu ćelije, citozolu, i drugo da je njegov zadatak da obezbedi ekstramitohondrijalne redukcione ekvivalente u obliku nikotinamid-adenin--dinukleotidfosfata NADPH. Ova njegova funkcija je naročito važna za tkiva u kojima se odigrava reduktivna sinteza masnih kiseiina i steroida, kao što su: jetra, mlečna žlezda, adipozno i!i masno tkivo i kora nadbubrežne žlezde. U ovim tkivima glikoliza i pentozo-fosfatni put postoje jedan pored drugog. U skeletnim mišićima se glukoza ne razlaže na ovaj način, jer se u njima ne odigrava sinteza masnih kiselina. Pored NADPH, fosfoglukonatni put stvara i pentoze, naročito D-ribozu, koja je potrebna za sinteze nukleinskih kiselina. Nastajanje glukoze fotosintezom odigrava se fiksiranjem CO2, koje se odigrava fosfoglukonatnim putem. Radi lakšeg razumevanja oksidacije glukoze u pentozo-fosfatnom putu, pratićemo sudbinu šest molekula glukoze, a ne jednog. Reakcije odvojka se mogu podeliti u dva stepena: prvi u kojima dolazi do oksidacije glukoze do pentoze, i drugi u kome se dešava »pregrupisavanje« šest molekula pentoze u pet molekula heksoze. 1) 6 heksoza + 6 H2O → 6 pentoza + 6 CO2 + 24 H 2) 6 pentoza → 5 heksoza Ukupna promena: heksoza +6H2O→6CO2 + 24H Zbog jednostavnosti i kratkoće pisali smo ovde i govorili o heksozama i pentozama, mada i ovde kao i u glikolizi učestvuju fosfatni estri šećera. Pentozni odvojak je prikazan na slici 4.17 u vrlo pojednostavljenom obliku. Pošto se enzimi glikolize i pentoznog odvojka nalaze zajedno u

mnogim tkivima, moguće je da se 3-fosfogliceraldehid oksiduje u piruvat. Ovaj metabolit nastaje u znatnim količinama u odvojku.

Slika 4.17 Reakcije pentozo fosfatnog puta.

Sleđećim brojevima su obeleženi enzimi odvojka: b. glukozo—6—fosfatdehidrogenaza (DH), c. glukonolaktonaza, d. 6-fosfog!ukonat-DH, e. fosfopentozo-epimeraza, f.fosfopentozo-izomeraza, g. transketolaza i h. transaldolaza. Enzimi glikolize i glukoneogeneze obeleženi su sa: a. heksokinaza, i. triozo-fosfat-izomeraza, j. aldolaza, k. frukto-zo-6fosfataza i 1. fosfoglukoizomeraza. Arapski brojevi u zagradama pokazuju koliko molekula ulazi u reakciju. Pentozo-fosfatni put počinje oksidacijom glukoze u 6-fosfoglukonsku kiselinu, koja se javlja u obliku laktona (6-fosfoglukonolakton). Ovu reakciju katalizuje NADP-specifična glukozo-6-fosfat dehidrogenaza (b.), ranije poznata kao »Zwischenferment«. Oksidaciono sredstvo je NADP, koji se redukuje u NADPH. Glukozo-6-fosfat + NADP+ ↔ 6-fosfoglukonolakton + NAD PH + H+ Nastali 6-fosfoglukonolakton je vrlo nestabilan i hidrolizuje se dejstvom specifične laktonaze u slobodnu kiselinu, 6-fosfoglukonat (c). NADP-specifična 6-fosfoglukonat-dehidrogenaza (d) katalizuje oksidaciju 6-fosfoglukonata, koji se istovremeno i dekarboksilira. Proizvod reakcije je šećer sa 5 C-atoma, ribulozo-5-fosfat. U toku ove oksidacije nastaje drugi mol NADPH: 6-fosfoglukonat + NADP+ → ribulozo-5-fosfat + CO2 + NAD FH + H+ U reakcijama drugog stepena pentozo-fosfatnog odvojka dolazi do resinteze glukozo-6-fosfata (5 molekula) iz ribulozo-5-fosfata (6 molekula). Reakcije počinju dejstvom fosfopentoze-epimeraze (e), koja

katalizuje reverzibilno prelaženje ribulozo-5-fosfata i njen epimer ksilulozo-5-fosfat. Ova keto-pentoza može da pređe i u drugi izomer u aldo-pentozu, D-ribozo-5-fosfat, dejstvom fosfopentoze-izomeraze (f.). Pod izvesnim okolnostima fosfoglukonatni put se završava na ovom mestu, tako da nastali D-ribozo-5-fosfat odlazi za sintezu RNK. U prisustvu dva enzima, transketolaze (g) i transaldolaze (b) fosfoglukonatni put se nastavlja. Transketolaza, koja ima tiamin-pirofosfat (TPP) za prostetičnu grupu, prenosi krajnja dva C-atoma sa jedne pentoze (ksilulozo-5-fosfata) na drugu. Oni se prenose u obliku glikolaldehida vezani za prostetičnu grupu E-TPP. Proizvod reakcije je šećer sa 7 C-atoma, sedoheptulozo-7-fosfat i 3-fosfogliceraldehid:

Gliceraldehid-3-fosfat je mesto sa kojim je povezan pentozo-fosfatni put sa glikolizom. Dejstvom transaldolaze prenose se prva 3 C-atoma (dihidroacetonska grupa) sa sedoheptulozo-7-fosfata na gliceraldehid 3-fosfat. Proizvod reakcije je fruktozo-6-fosfat (jedna heksoza) i šećer sa 4 C-atoma, D-eritozo4-fosfat. Fruktozo-6-fosfat je drugo mesto vezivanja pentozo-fosfatnog puta sa glikolizom. Uopšte je karakteristično za pentozo-fosfatni put da omogućava, zajedno s enzimima glikolize, reverzibilno prelaženje šećera sa 3, 4, 5, 6 i 7 C-atoma, bilo prenošenjem ostatka od 2 ili C-atoma. Tako na kraju transketolaza katalizuje prenos 2 C-atoma sa D-ksilulozo-5-fosfata na eritrozo-4-fosfat. I u ovoj reakciji nastaje fruktozo-6-fosfat, koji dejstvom fosfoglukomutaze prelazi u glukozo-6-fosfat (1.). Ukupna promena u fosfoglukonatnom putu je sledeća: 6 glukozo-6-fosfat+7 H2O + 12 NADP+ → 5 glukozo-6-fosfat +12 NADPH + +12 H+ + 6 CO2 + Pi Ako skratimo s desne i leve strane, dobijamo, da se jedan mol glukozo-6fosfata oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH:

glukozo-6-fosfat+7 H2O+12 NADP+ → 6 CO2+12 NADPH + H2 + Pi Na kraju da zaključimo da pentozo fosfatni put omogućava sintezu i razgradnju ostalih šećera sem heksoza, posebno pentoza, a najvažnija mu je funkcija da obezbedi redukcione ekvivalente NADPH za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja.

UKRATKO: • PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE, JE ALTERNATIVNI PUT RAZGRADNJE GLUKOZE, KARAKTERISTIKE OVOG PUTA SU: A) DA SE SVI ENZIMI TOG PROCESA NALAZE U CITOSOLU I B) DA JE NJEGOV
ZADATAK DA OBEZBEDI EKSTRAMITOHONDRIJALNE REDUKCIONE EKVIVALENTE U OBLIKU NADPH. UKUPNA PROMENA U FOSFOGLUKONATNOM PUTU JE SLEDEĆA:

G-6-P +7H2O + 12 NADP → 12 NADPH + H2 + 6CO2 + Pi Vidi se da se jedan mol G-6-P oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH. Ovim se obezbeđuje NADPH koji je neophodan za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja. • REGULACIJA ŠEĆERA U KRVI JE SLOŽEN PROCES U KOME SUDELUJE VIŠE FAKTORA. POD NORMALNIM USLOVIMA KONCENTRACIJA GLUKOZE U KRVI REZULTAT JE DELOVANJA INSULINA, GLUKAGONA I HORMONA RASTA I NJIHOVIH MEĐUSOBNIH ODNOSA. NA KONCENTRACIJU GLUKOZE UTIČU I ADRENALIN, ACTH, GLUKOKORTIKOIDI I TIROKSIN, NAROČITO U STRESU. INSULIN JEDINI SNIŽAVA NIVO GLUKOZE, DOK SVI OSTALI POVISUJU KRVNI ŠEĆER.

Najveći uzrok hiperglikemije je šećerna bolest ili dijabetes melitus. Uzrok te bolesti je manjak insulina. Hipoglikemija se pojavljuje zbog raznih uzroka, iako je ređa od hiperglikemije.

Ugljeni hidrati (šećeri, saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika, vodonika i kiseonika. Odnos ovih elemenata je 1: 2 : 1, a opšta formula im je Cn(H 2O)n. Dele se na aldoze i ketoze, zavisno od toga da li su nastali blagom oksidacijom primarne ili sekundarne alkoholne grupe polihidroksilnih alkohola.

Prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi ugljeni hidrati se dele na: Monosaharide, Oligosaharide i

Polisaharide MONOSAHARIDI SU NAJPROSTIJI ŠEĆERI KOJI SE DALJE NE MOGU CEPATI, A DA PRI TOME NE IZGUBE KARAKTERISTIČNE OSOBINE ŠEĆERA. PO BROJU KISEONIKOVIH ATOMA MONOSAHARIDI SE DELE NA: BIOZE, TRIOZE, TETROZE, PENTOZE, HEKSOZE ITD. U slobodnom stanju monosaharidi se nalaze u piranoznom obliku, a furanozni oblik šećera sreće se kod oligo i polisaharida.

Na predlog Haworth-a ciklični oblici šećera predstavljaju se perspektivnim formulama iz kojih se jasno vidi njihova peto ili šestočlana građa. Pri pisanju ovih formula treba imati na umu: a) kada kiseonik leži na ravni hartije, a prvi ugljenik desno, tada kod svih desnih šećera -CH₂OH grupa leži gore i b) kod β-D-glukoze sve –OH grupe imaju trans položaj.

U vodenim rastvorima najvažniji monosaharid D-glukoza ima α i β oblik, koji se nalaze u ravnotežnom položaju i prelaze jedan u drugi.

Šećeri imaju u svom molekulu asimetrične ugljenikove atome, te zbog toga skreću ravan polarizovane svetlosti. Ova osobina se koristi za polarimetrijsko određivanje šećera. (npr. glukoza u urinu).

Monosaharidi su veoma reaktivna jedinjenja. Grade: a) estre; b) etre; c) oksime; d) fenilhidrazone i osazone; e) furfural i oksimetilfurfural; f) epimerne šećere; h) šećerne ili dikarbonske kiseline; g) polialkohole; i) šećere sa većim brojem ugljenikovih atoma.

Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. Anaerobnim razlaganjem glukoze (glikoliza) u mišićima nastaje L-mlečna kiselina.

Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robisonov estar).

Enzimskom oksidacijom glukoze nastaje glukuronska kiselina. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance.

Od aminošećera najznačajniji su: D-glukozamin, D-galaktozamin i neuraminsku kiselinu.

Jedinjenja vrlo bliska šećerima su: askorbinska kiselina (vitamin C) i inozitoli.

Glikozidi nastaju kad poluacetalna grupa monosaharida stupi u reakciju s različitim alkoholima, fenolima ili karboksilnim kiselinama. To su jedinjenja tipa acetala u kojima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon, a nastala veza glikozidnom vezom. Ova veza može nastati i između dva šećera.

Oligosaharidi su glikozidi, koji nastaju spajanjem n (dva ili više, do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode.

Od oligosaharida treba izdvojiti maltozu, celobiozu, saharozu, laktozu i druge.

Polisaharidi ili glikani nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. Od

velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica glukoze, koje su povezane β-glikozidno.

U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. Tu spadaju: pektini, inulin, agar-agar, skrob (koji se sastoji od amilopektina i amiloza) i drugi.

Polisaharidi animalnog porekla (zoopolisaharidi) su veoma brojni, različitog su hemijskog sastava i fiziološke uloge. Najduže je poznat i odavno je ispitan glikogen (životinjski skrob). On je metabolička i energetska rezerva skoro svih ćelija. Osim njega mnogi hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. Npr. FSH, HCG.

Zoopolisaharidi se dele na homoglikane (glikogen, hitin) i heteroglikane ili mukopolisaharide (hialuronska kiselina, hondroitin-sumporna kiselina, heparin, polisaharidi krvnih grupa itd.).

Pod normalnim uslovima čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima, i na taj način pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma.

Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena. On je loptastog izgleda, kompaktan i zauzima malo prostora. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima, a najviše u jetri i mišićima. Glikogen iz jetre održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou. Mišićni glikogen obezbeđuje energiju za mišiće.

Razlaganje glikogena (fosforoliza) ili glikogenoliza odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene(ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. Krajnji proizvod fosfolitičkog razlaganja glikogena u

• Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija. dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. tj. od kojih su samo tri ireverzibilne. pored fermentacije imamo i respiraciju. U jerti enzim glukozo-6-fosfataza cepa G-6-P na ostatak fosforne kiseline i vodu. pa potom počinje granjanje. • Glikogenogeneza je proces sinteze glikogena od glukoze i odvija se u jetri i mišićima. te se na ovaj način izgradi lanac od 10 do 12 molekula glukoze. tako da nastaju dva molekula ATP-a pro mol glukoze. U prvom je krajnji proizvod mlečna kiselina. ovaj prelazi u glukozo-6-fosfat (G-6-P).ćeliji je glukozo-1-fosfat (G-1-P). . • Sinteza i fosforoliza glikogena su pod endokrinom kontrolom insulina. a u drugom etanol i CO₂. Sinteza se odvija prenošenjem celih molekula glukoze koja se prvo energetski obogaćuje sa UTP (uridiltrifosfat). steroidnih hormona. Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. oksido-redukcioni proces. a u aerobnim uslovima. Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno. epinefrina i hormona rasta. • U toku anaerobne glikolize kad je laktat krajnji proizvod. U oba se oslobađa dovoljno energije. Dejstvom fosfoglukomutaze. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u citoplazmi. U anaerobnim uslovima procesom fermentacije nastaju fermentacioni proizvodi. • Glikoliza je metabolički proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). glukagona.

. nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog NADH. acetil-koenzim-A iz masti. • KAO ŠTO SE VIDI U CTK NE SUDELUJU MOLEKULI KISEONIKA. • Ciklus trikarbonskih kiselina (CTK) je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličkih puteva: piruvat dobijen iz ugljenih hidrata. Ta dva mola NADH ekvivalentna su sa šest mola ATP-a. NJEGOVA PRVENSTVENA ULOGA JE DA IZVRŠI DEHIDROGENIZACIJU SIRĆETNU KISELINU DO CO₂ I H. kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline. kada se oksiduju u lancu disanja. NI NEORGANSKI FOSFOR. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs i po njemu se zove Krebsov ciklus. • • Glukoneogeneza je proces sinteze glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja. piruvat i proizvodi dezaminacije aminokiselina. KOJI NASTAJU U CLK OKSIDUJU SE DALJE U LANCU DISANJA SPAJANJEM SA MOLEKULSKIM KISEONIKOM U VODU I PRI TOM SE DOBIJA VELIKA KOLIČINA ENERGIJE. Glikoneogeneza je obrnut proces od glikolize. fumarat i oksalacetat iz aminokiselina. Ukupna promena koja se odigrava u Krebsovom ciklusu je : CH₃COOH + 2H₂O → 2CO₂ + 8H. NI ATP. kao što su laktat. Zato je celokupni dobitak 8 mola ATP na svaki mol glukoze. 8 HATOMA. α-ketoglutarat.• Pod aerobnim uslovima.

.

.

MASTI ILI LIPIDI .

Masti ili lipide delimo na: 1.i trigliceride: . Steroide i njihove derivate 6. koja se nalaze u biljkama. Glicerol može da se jedini s jednom. jer kvalitativno i kvantitativno variraju s promenom ishrane. benzol i drugi rastvarači za masti (Fett-loesungsmittel. Prave masti 2. koja su strukturno hemijski vezana za neke lipide. hloroform. iako imaju sasvim druge osobine.5. koje su bitni sastojci protoplazme i ćelijske membrene. a ujedinjuje ih samo njihova fizička osobina da se ne rastvaraju u vodi. Danas se prema Bloor-u ubrajaju u lipide sva ona jedinjenja.1.1 MASTI 5. Francuzi nazivaju rezervne ili deponovane masti »element variable«. aceton. di. Saharolipide (glikolipide) 5. jer između njih postoji povezanost u metabolizmu. fat solvents). Voskove 3.1.1. a strukturne masti »element constant«. da mogu da ih upotrebljavaju živi organizmi. Osim toga u ovom poglavlju biće govora o čitavom nizu jedinjenja. Po svom hemijskom sastavu masti su vrlo heterogena jedinjenja.2 PRAVE MASTI Prave masti su estri trovalentnog alkohola glicerola s višim masnim kiselinama. Karotinoide i njima srodna jedinjenja 5. koja imaju sledeće osobine • ne rastvaraju se u vodi. jer je njihov sadržaj u tkivu prilično konstantan i pri promeni ishrane.1 KLASIFIKACIJA MASTI Masti ili lipidi su velika grupa prirodnih jedinjenja. dve ili tri masne kiseline i da gradi mono-. Zbog toga je teško definisati šta su to lipidi. Fosfatide 4. životinjama i mikroorganizmima. pa i gladovanju. a rastvaraju se u jednom ili više organskih rastvarača kao što su: etar. • • da su estri viših masnih kiselina bilo stvarni bilo potencijalni. To je s biohemijskog gledišta opravdano. U lipide spadaju rezervne masti životinjskog i biljnog porekla i strukturne masti.

6% . Eksperimentalno je dokazano da sastav deponovane masti jako varira promenom hrane. Kao primer dajemo sadržaj masnih kiselina u deponovanoj goveđoj masti: Palmitinske kiseline 33% Stearinske kiseline 21% Oleinske kiseline 35% Miristinske kiseline 2. Pošto pojedine životinje biraju određenu hranu. onda i način ishrane mora biti značajan faktor u formiranju specifične masti jedne vrste. Homogeno građeni trigliceridi . rezervnih ili deponovanih masti.4% Arahinske kiseline 1. Svaka životinja deponuje mast karakterističnih osobina.3% Drugih nezasićenih kiselina 3. Priroda rezervne masti zavisi od životinjske vrste i od hrane. koje mogu da uđu u sastav pravih masti. vrste i načina života. β položaju imaju ostatke različitih masnih kiselina trebalo bi da budu optički aktivni.Prirodne masti su smeše triglicerida u kojima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane raznim masnim kiselinama. tj. Veliki broj masnih kiselina. jer im je srednji ugljenikov atom asimetričan. objašnjava činjenicu da je broj kombinacija u mastima različitog porekla vrlo veliki. kao i mogućnost nastajanja različitih triglicerida. tristearin i triolein . Trigliceridi koji u α. Sigurno da to zavisi i od specifičnog metabolizma.tri-palmitin.sačinjavaju samo mali deo prirodne smeše glicerida. α'. mirisa i sastava. Rezervne masti biljnog i životinjskog porekla su smeša triglicerida.

gde je temperatura viša i u potkožnom tkivu. kao na primer triolein. Potkožna mast ima nižu tačku topljenja od rezervne masti u abdominalnoj šupljini. Najnižu tačku topljenja imaju gliceridi nezasićenih masnih kiselina. Stvarni biološki značaj masti sastoji se u tome što su one rezervna hrana koju organizam životinja deponuje i koristi kada mu je potrebno. proteini. a masti toplokrvnih životinja su čvrste. Svaka kapljica masti okružena je slojem proteina u koji je ugrađen sloj lecitinskih kapljica (haptogena membrana). mada u malim količinama. U ishrani ljudi i mnogih životinja masti imaju značajnu ulogu. sapuni. gde su masti izložene spoljnom hlađenju. 5. Usled toga se povećanje tačke topljenja kreće paralelno sa smanjenjem jodnog broja.2 kJ/g) Prekomerno unete hranljive materije.0. Masti se ne rastvaraju u vodi. pored fosfatida. Tačka topljenja prirodnih masti nije oštra. Najlakše i najbrže se koristi mast deponovana u jetri. Tako se masnoće jetre menjaju svakih 1-2 dana kod pacova. pošto su one smeša raznih triglicerida. stearinska i oleinska kiselina zauzimaju 90% raspoloživih mesta na hidroksilima glicerola. sterola i dr.4 HIDROLIZA MASTI Dejstvom pregrejane vodene pare. Mnogi od njih su.9 kJ (ugljeni hidrati i proteini imaju 17. sastavni delovi membranske strukture ćelija. Hidroliza masti s koncentrovanim . koje imaju manji broj ugljenikovih atoma. ali se mogu dobiti stabilne emulzije dodatkom supstanci. Masti su osim toga.Iz ovih podataka se vidi da palmitinska. U tankom crevu žučne kiseline emulguju masti i na taj način omogućavaju njihovo varenje i apsorpciju.3 FIZIČKE OSOBINE PRAVIH MASTI Specifična težina svih masti je manja od 1. kao na primer.1. 1 g masti oslobađa oko 38.1. alkalija ili specifičnih enzima (lipaza) masti se hidrolizuju. Mleko je primer emulzije masti stabilizovane proteinom. Gliceridi masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma tope se na višoj temperaturi od glicerida masnih kiselina. 5. deterdženti i dr. organizam pretvara u masti i deponuje u pojedinim tkivima.1. Mehaničkim razbijanjem membrane oslobađa se mast mleka i dobija buter. Masti hladnokrvnih životinja i bilja su tečne na sobnoj temperaturi. Priroda na taj način osigurava istu konzistenciju i viskozitet masti u unutrašnjim delovima tela. Tečne masti se zovu ulja. To se postiže selektivnim ugrađivanjem nezasićenih masnih kiselina. a potkožne 15-20 dana. tečni na sobnoj temperaturi. žučne kiseline. One su važan izvor energije. Postoji razlika u tački topljenja masti i u istom organizmu.1. koje smanjuju površinski napon.

crevnom zidu i u jetri. tako da prvo nastaju digliceridi. Hidrolizom pravih masti dobijaju se. poznat i pod imenom glicerin. Hidroliza masti dejstvom lipaza iz pankreasa i creva Lipaza ima u visokoj koncentraciji u pankreasu. jer se pri podesnom razblaženju dobijeni proizvodi rastvaraju u vodi. slobodne masne kiseline ili sapuni (ako je hidroliza izvršena alkalijama) i glicerol. a posle dužeg dejstva oslobađa se i drugi i treći molekul masne kiseline. Saponifikacija je najduže poznati proces hidrolize masti od čega i dolazi opšti termin saponifikacija. gusta (d = l. Saponifikacijom se menja rastvorljivost. koji se nazivaju lipaze. ne samo za alkalnu hidrolizu masti nego i za hidrolitičko cepanje bilo kog estra.alkalijama ili alkalnim karbonatima. Kao i od drugih polivalentnih alkohola i od glicerola . 2. Meša se s vodom u svakom odnosu. nije samo stalni sastojak masti (triglicerida) nego i lecitina i kefalina. poznata pod imenom saponifikacija. Glicerol. koje se nalaze u položaju α i α'. Saponifikacija (. Lipaze deluju na emulgirane masti. a isto tako i sa etanolom i acetonom. To je bezbojna. a lipaze crevnih zidova cepaju β-gliceride. odavno se primenjuje za dobijanje sapuna koji su alkalne soli viših masnih kiselina. dakle. Po svom hemijskom sastavu glicerol je pro-pantriol-1.26).hidroliza) masti pod dejstvom alkalija Lipidi koji se mogu hidrolizovati nazivaju se osapunjivim lipidima. vrlo viskozna tečnost slatkog ukusa. 3. Ovi enzimi cepaju estarske veze postepeno. Lipaze pankreasa otcepljuju masne kiseline. Hidroliza masti u probavnom traktu vrši se pod katalitičkim dejstvom enzima.

Slobodni i esterifikovani ghcerol daje akroleinsku reakciju zagrevanjem s kiselim kalijum sulfatom (KHSO4) ili bezvodnim CaCl2. . U mastima su najviše zastupljene masne kiseline sa šesnaest i osamnaest ugljenikovih atoma: palmitinska (C16H32O2) i stearinska kiselina (C18H36O2).5 MASNE KISELINE PRIRODNIH GLICERIDA Sve masne kiseline koje se nalaze u prirodnim mastima imaju po pravilu prav lanac i paran broj ugljenikovih atoma. Ima masnih kiselina i sa trogubom vezom. Većina od njih se nalazi u kravljem buteru. koje se nazivaju aktivni ostaci sirćetne kiseline. Ovo je potpuno razumljivo. Sam glicerol je sporedni proizvod alkoholnog vrenja.1. a nezasićenim s jednom dvogubom vezom C nH2n — 2O2 sa dve dvogube veze CnH2n—4O2.1. Zasićenim masnim kiselinama odgovara bruto formula C nH2nO2. U niže navedenoj tabeli date su najvažnije prirodne zasićene masne kiseline. U rezervnim mastima nalaze se pored zasićenih masnih kiselina i takve sa nezasićenim ugljovodonikovim lancem. 5. C2 jedinica.nastaju šećeri (trioze) biološkom oksidacijom. sa tri C nH2n—6O2. i to često u većoj količini. pošto se danas zna da masne kiseline nastaju biološkom kondenzacijom dva po dva ugljenikova atoma tzv.

koja ima jednu dvogubu vezu i 18 ugljenikovih atoma.Zasićene masne kiseline Palmatinska kiselina C 16H32O2 formula skraćena Palmatinska kiselina C 18H32O2 formula skraćena Od nezasićenih masnih kiselina najrasprostranjenija je oleinska kiselina. što . Dvoguba veza se nalazi na sredini lanca između 9 i 10 ugljenikovog atoma ( ∆ 9): Oksidacijom oleinske kiseline dobija se pelargonska kiselina CH 3— (CH 2) 7COOH i azelainska kiselina HOOC—(CH 2 ) 7 COOH.

U ricinusovom ulju ona iznosi 80% ukupnih masnih kiselina. koja je čvrsta na sobnoj temperaturi i lako kristališe. Docnije ćemo se susresti sa nervonskom kiselinom. suncokreta. .potvrđuje da se dvoguba veza nalazi na sredini lanca. Pored oleinske. koja ima 24 ugljenikova atoma i dvogubu vezu na ∆ 15. Gliceridi ovih nezasićenih masnih kiselina nalaze se u lanenom ulju (Oleum lini) i drugim sušivim uljima (semenki hmelja. 12. Dve dvogube veze ima linolna kiselina ( ∆ 9. dejstvom azotaste kiseline. Oleinska kiselina je cis-oblik. 15). postoji i palmitoleinska kiselina C 15H29COOH (∆9).12): a tri nezasićene veze ima linolenska kiselina ( ∆9. koja hidrogenizacijom daje palmitinsku kiselinu. Adiranjem dva vodonikova atoma (hidrogeniranjem) oleinska kiselina prelazi u stearinsku kiselinu. Jednu dvogubu vezu ima i ricinolna kiselina. azotne kiseline ili zagrevanjem sa NaHSO 3 ona prelazi u trans-oblik elaidinsku kiselinu.

kokosa. 14) spomenućemo arahidonsku kiselinu sa 20 ugljenikovih atoma: Na svakoj dvoguboj vezi u molekulu nezasićenih masnih kiselina postoji mogućnost izomerije. koja više nije masna i ne rastvara se u acetonu. aloje). taricinska kiselina koja ima 18 ugljenikovih atoma i trogubu vezu između 9 i 10 ugljenikovog atoma. Nedostatak nekih masnih kiselina u hrani.6 KVARENJE MASTI Izolovane iz svoje prirodne sredine. Prirodna linolna kiselina je smeša od najmanje dva izomera. ketoni i masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma. pri čemu se oslobađaju isparljive masne kiseline neprijatnog mirisa. Istovremeno se dešava oksidacija nezasićenih masnih kiselina na dvoguboj vezi. kao što su linolna. već mora da ih dobija s hranom. pokazalo se da su izvesne masne kiseline.1. linolenska. Ova njihova osobina je od bitne važnosti za bojenje i lakiranje. na primer. . trans-trans. arhidonska i druge. dolazi do slabe hidrolize. požute ili posmeđe. Slučaj oleinske kiseline i elaidinske kiseline već smo spomenuli.tikve.1. 9 trans12 cis. U mnogim uljima nalaze se mnogostruko nezasićene masne kiseline. One promene boju. U narodu se kaže mast se pokvarila. među njima i sa trogubom acetilenskom vezom kao. Ovakve masne kiseline. Ova ulja se na vazduhu oksidišu i daju smolu. dovodi do oboljenja životinja (na primer: pojava lezija na koži kod pacova). Od masnih kiselina koje imaju četiri dvogube veze ( ∆ 5. zovu se esencijalne ili bitne masne kiseline. užegla. neprijatnog su mirisa i ukusa. Tokom kvarenja masti. Od linolne kiseline koja ima dve dvogube veze postoje četiri izomera: cis-cis. 9 cis-12 trans. i to nezasićene. 11. upalila. koje organizam ne može sam da sintetiše. od naročite važnosti za ishranu. masti se kvare pod uticajem atmosferilija i mikroorganizama. Pri tome se preko peroksidnih derivata stvaraju aldehidi. 8. Pored toga što su masti za živi organizam vrlo bogat izvor energije. 5.

Za ispitivanje masti i ulja postoje fizičke i hemijske metode. Masti koje imaju masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma imaće više karboksilnih grupa u 1 g masti. glutationa i sl. Kiselost masti može se povećati i stajanjem ili kvarenjem masti. Broj potrošenih mg KOH za neutralisanje 1 g masti je »kiselinski broj« ispitivane masti. Fizičkim metodama se određuje tačka topljenja. Količina slobodnih masnih kiselina u mastima i uljima određuje se titiranjem sa KOH. . Masti i ulja se hidrogenizuju u prisustvu katalizatora (Ni). . koliko imaju zasićenih. 5. Kao npr. tačka očvršćavanja. jodnog broja.1. Od hemijskih metoda najvažnije su: određivanje kiselinskog broja. . Saponifikacioni broj. Definiše se kao broj mg KOH. Tokom zagrevanja saponifikuju se i slobodne i vezane masne kiseline.1. Kiselinski broj. a koliko nezasićenih masnih kiselina i da li imaju slobodnih masnih kiselina.Zagrevanjem masti sa standardnim alkoholnim rastvorom KOH na vodenom kupatilu određuje se saponifikacioni broj. moraju da se oslobode slobodnih masnih kiselina. potrebnih da se saponifikuje 1 g masti ili ulja. specifična težina.Prirodne masti. koje sadrže više nezasićenih masnih kiselina. Nezasićene masne kiseline u tom procesu adiraju vodonik na mestima gde se nalaze dvogube veze i tada nastaju od ulja čvrste masti. indeks prelamanja.7 ISPITIVANJE MASTI I ULJA Vrlo često je potrebno da se zna iz kojih su triglicerida sastavljene prirodne masti i ulja.Lakše se kvare masti. Kvarenje masti može da se spreči i dodavanjem različitih antioksidansa.: vitamina E. sadrže i slobodne masne kiseline. saponifikacionog broja. Reichert-Meissl-ovog broja i acetilnog broja. U tu svrhu se mast analizira. vitamina C. a naročito ulja.Moderna tehnologija prehrambene industrije daje na tržište hidrogenizovane masti. nego one koje su . Pošto pri saponifikaciji svaka karboksilna grupa masne kiseline reaguje s jednim molekulom KOH ili NaOH. Zbog toga se ovaj postupak zove proces očvršćavanja. jasno je da nam količina potrošenog KOH daje podatak o broju karboksilnih grupa. Kad se ulja rafinišu za jelo. Hidrogenizacija masti.

Količina nezasićenih masnih kiselina u ispitivanoj masti određuje se merenjem količine joda koju mast može da veže. koji sadrži više masnih kiselina s kraćim lancem ima saponifikacioni broj 220-230. a zatim se predestiluju vodenom parom isparljive masne kiseline. Broj mililitara 0. Veliki saponifikacioni broj ukazuje da je mast sastavljena od masnih kiselina s kraćim lancem.8 VOSKOVI Voskovi su slični pravim mastima po svom estarskom karakteru. a margarin koji ima više masnih kiselina s dužim lancem oko 195.T. Stepen nezasićenosti masti i ulja je najvažniji faktor od koga zavise i fizičke i hemijske osobine masti. a mali saponifikacioni broj da je mast sastavljena od masnih kiselina s dužim lancem. 5. iz dobijenih sapuna se oslobode masne kiseline dodavanjem neke anorganske kiseline. koje prelaze u zasićene halogenske derivate: Jodni broj se definiše kao broj grama J 2 koje vezuje 100 g masti.1. Nezasićene masne kiseline lako podležu oksidaciji na mestu dvogube veze i zbog toga dolazi do kvarenja masti. jeste Reichert-Meissl-ov broj Acetilni broj određuje količinu slobodnih hidroksilnih grupa u ulju ili masti. možemo iz saponifikacionog broja da izračunamo i prosečnu molekulsku težinu smeše triglicerida iz sledeće formule: Tako. Reichert-Meissl -ov broj nam daje podatak o količini isparljivih masnih kiselina (sa manje od dvanaest ugljenikovih atoma) u ispitivanoj masti. ali zbog toga što nemaju glicerola. Jodni broj. nego su monoestri masnih kiselina .sastavljene od masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma. Određuje se na taj način što se mast prvo saponifikuje. potrebnih za neutralisanje isparljivih masnih kiselina u destilatu dobijenom od 5 g masti.1. na primer buter. pošto ekvivalenat triglicerida troši tri ekvivalenata KOH (M.1 N KOH. = 56). Jod se pri tome adira na dvogubim vezama nezasićenih masnih kiselina. Šta više.

U mišićima je sadržaj fosfatida proporcionalan s važnošću njihove funkcije: najviše ih ima u srčanom mišiću.t.pravog lanca s isto takvim jednovalentnim alkoholima. a naročito je bogato nervno tkivo i žumance jajeta. koje se nalazi u »anthrum cranii« nekih vrsta kitova. jodni broj 5. Najbolje ih je podeliti prema glavnoj alkoholnoj komponenti na: glicero-fosfatide i sfingolipide.0. Pčelinji vosak . saponifikacioni broj 84. Vosak se lako rastvara u etru. jer može da veže dvostruko veću količinu vode od svoje težine. Kod životinja je uloga voskova epitela funkcionalno ista. a voskovi se redovno nalaze na epidermi. Voskovima slične materije nalaze se u lanolinu. 64°. .2 FOSFATIDI Fosfatidi. Spermacet se upotrebljava u medicini i kozmetici za pripremu masnih podloga i kremova. Cetaceum ili spermacet je sastavni deo ulja. I on se obilno koristi u medicini i kozmetici.8. Ima mnogo vrsta pčela (naša domaća vrsta je Apis mellifica). hloroformu i ugljentetrahloridu. palmitooleinsku. Fosfatida ima u svim organima. Miricilalkohol je vezan za palmitinsku. C 31 H 62 ). U pčelinjem vosku ima do 12% ugljovodonika (C 19 H 38 . Na taj način se biljke čuvaju od gubitka vode i od prodiranja plesni-parazita. hidroksipalmitinsku ili cerotinsku kiselinu. masti ovčije vune. Prave masti služe kao rezervna hrana i izvor energije u ćelijama. no vosak im se malo razlikuje po fizičkim i hemijskim karakteristikama: kiselinski broj 17. Alkoholna komponenta jedne estarske veze je glicerol ili sfingol. poznati i pod imenom fosfolipidi su komplikovanije građeni od neutralnih masti. oni su po svojim fizičkim i hemijskim osobinama sasvim odvojena grupa jedinjenja. Treba imati na umu da je vosak prirodni proiz vod i da nije homogeno građen. To je smesa holesterol-palmitata. Sastoji se od palmitinskog estra cetilnog alkohola CH3(CH2)14CO · OCH2(CH2)14CH3. Fosfatidi su po svojoj hemijskoj strukturi diestri fosforne kiseline. a druge amino alkoholi . 5. Danas se skoro isključivo dobija sintetički. aminokiselina . Tako ptice plivačice maste perje voskom (stearinolni oleat) iz specijalne žlezde. t.1.4. On je uglavnom estar miricilalkohola C30H61OH. stearata i oleata. koja ih luči da bi sprečila prolaz vlage.holin i holamin.serin i inozitol. a po svojoj biološkoj funkciji spadaju u »konstantni element« životinjskog tkiva. Nezamenjiva je njihova uloga u izgradnji ćelijske membrane i unutrašnje strukture ćelija.

One su derivati glicerinfosforne kiseline. pa i prirodne fosfatidne kiseline imaju L-α-konfiguraciju: R 1 i R 2 su ostaci viših masnih kiselina. Prema položaju fosfome kiseline. čije su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama. Lecitini imaju u svom molekulu amino-alkohol holin. Pored toga su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama. Amino-alkohol holin spada u kvarternerne amonijumne baze. . nalazi se u lipidnoj frakciji za koju se smatra da daje pozitivnu reakciju kod Wassermann-ove probe na sifilis. Smatra se da su one prethodnici drugih krvnih fosfatida i da iz njih nastaju drugi fosfatidi. Hemijsko ime mu je: etanol-trimetil-amonijum-hidroksid i kao sve baze toga tipa ima pozitivno naelektrisanje na azotovom atomu.1 GLICERO FOSFATIDI Fosfatidne kiseline su najprostiji fosfatidi. razlikujemo α i β derivate glicerinfosforne kiseline: Mnogi fosfatidi imaju u svom molekulu glicerinfosfornu kiselinu.5. godine izolovao iz goveđeg srca jednu fosfatidnu kiselinu. Dokazano je (Baer) da svi prirodni fosfatidi. kojoj je dao ime kardiolipin. Pangborn je 1941. Fosfatidnih kiselina ima u maloj količini u mnogim biljnim i životinjskim organima.1. koji je estarski vezan za fosfornu kiselinu. To je jedna polifosfatidna kiselina. U krvi su nađene u obliku kalcijumove soli.2.

se zbog prisustva nezasićenih masnih kiselina lako oksidišu vazduhu. Preostali deo lecitinskog molekula. imaju enzime (lecitinaze). Kefalini se uvek nalaze zajedno s lecitinima u životinjskim organima. jer su masne kiseline i fosforna kiselina estarski vezane sa glicerolom. Lecitini se rastvaraju u etru. Slabo se rastvaraju u alkoholu i na taj način se mogu odvojiti od lecitina. a zasićene na α. koji se zove lizolecitin. je jako hemolitičko sredstvo. igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. Oni su bitni sastojci ćelija. I kod ovih jedinjenja fosforna kiselina može da se veže na α ili β ugljenikov atom glicerola i prema njenom položaju razlikujemo α i β-lecitine. Izolovanje lecitina je vrlo teško. kao i naših otrovnica.Lecitini se hidrolizuju dejstvom baza. Tako lecitini iz jetre raznih životinja imaju vrlo specifično raspoređene masne kiseline: nezasićene masne kiseline se obično nalaze na β-ugljenikovom atomu glicerola. Otrovi egzotičnih zmija. hloroformu i toplom alkoholu. Dokazano je da su prirodni glicerofosfatidi optički aktivni L-α-lecitini i Lα-kefalini. ne od jer na Biološka važnost lecitina je mnogostruka. kiselina i hidrolitičkih enzima. prema tome. Ujed zmija otrovnica izaziva. jaku hemolizu. Lecitini iz pojedinih životinjskih organa imaju različite zasićene i nezasićene masne kiseline. koji specifično hidrolizuju samo estarsku vezu sa nezasićenim masnim kiselinama u lecitinima. Na taj način mogu da se izoluju lecitini ostalih masti taloženjem acetonom. a rastvaraju se u acetonu. Baza je u glicerin-fosfatidima vezana na ostatak fosforne kiseline. Oni su posle lecitina najrasprostranjeniji .

Dejstvom sublimata ili sumporne kiseline oslobađaju se iz plazmalogena aldehidne grupe. Biološkom metilacijom vodonikovih atoma u amino-grupi holamina sa aktivnim metioninom prelaze holamin-kefalini u lecitine. Ca i Mg. Kao i lecitini vrlo su osetljivi na svetlost i oksidaciju.8% zasićenih i 51. Holamin-kefalini kao i lecitini igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. Odnos nezasićenih masnih kiselina prema zasićenim masnim kiselinama u holamin-kefalinima izolovanim iz raznih organa je različit. Tako je Rapoport sa saradnicima 1957. Prvi sadrže azotnu bazu holamin (HO—CH 2—CH2NH2 = etanolamin). Na osnovu ovakvog ponašanja smatralo se da plazmalogeni nemaju u svom molekulu više masne kiseline.glicerofosfatidi. nego jedan viši masni aldehid. godine. jer sadrže nezasićene masne kiseline. a drugi aminokiselinu serin. Po svojoj hemijskoj strukturi su vrlo slični lecitinima. Serin-kefalini se nalaze uvek u obliku soli Na. koje se boje crveno sa fuksin-sumporastom kiselinom (plazmal-reakcija). godine dokazao da se plazmalogeni . izuzev što imaju drugu bazu. Aminokiselina serin je biološki prethodnik holamina.2% nezasićenih masnih kiselina. Plazmalogeni su vrlo rasprostranjeni glicerofosfatidi. resorpciji i metabolizmu masnih kiselina. a sadrže uglavnom stearinsku i oleinsku kiselinu. Otkrio ih je Feulgen 1924. K. Tako je Debuch našao da holamin-kefalini moždanog tkiva imaju 48. Prirodni kefalini imaju levu konfinguraciju (L-α-kefalini). transportu. Dokazano je da su oni neophodni za metabolizam katjona u eritrocitima. Holamin-kefalini mogu da se odvoje od serin-kefalina na osnovu njihove različite rastvorljivosti u organskim rastvaračima (hloroformu i etanolu). Poznate su dve vrste kefalina: holamin-kefalin i serin-kefalin.

koja može biti etanolamin ili holin. a posle toga su nađeni i u drugom životinjskom i biljnom materijalu. Inozitolfosfatidi sadrže umesto aminoalkohola. inozitola i jedan ili više mola fosforne kiseline. Plazmalogen Plazmalogena ima u srčanom i skeletnim mišićima. jetri i jajima. a u α-položaju ostatak fosforne kiseline sa azotnom bazom. Izolovani su. inozitolfosfatidi velike molekulske težine koji sadrže holamin. jer sadrže glicerol. Na β -položaju se nalazi ostatak nezasićene masne kiseline. koji je vezan samo za α-položaj glicerola enoletarskom vezora. ciklični šestovalentni alkohol mezo-inozitol.sastoje iz jednog mola aldehida. Inozitolfosfatidi spadaju takođe u glicerofosfatide. Izolovao ih je Anderson 1930. godine iz bacila tuberkuloze. mozgu. galaktozu i vinsku kiselinu. . osim toga. dva mola masnih kiselina.

U starijoj literaturi poznati su pod imenom diaminofosfatidi. jer sadrže dva amino-alkohola: sfingol i holin. Izolovao ih je Thudichum još 1884. Inozitolfosfatidi. Sfingolfosfatidi se nalaze u mielinskoj ovojnici nervnog tkiva i po tome se nazivaju sfingomielini. godine iz mozga. svinje. amino-grupa na drugom. u kvascu i soji. a ostatak fosforilholina estarski sa primarnom alkoholnom grupom sfingola.3 SFINGOLIPIDI Glavna alkoholna komponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol. Hidrolizom sfingolfosfatida dobija se pored sfingola. goveda. jedan mol masne kiseline i fosforil-holin.3-dihidroksi-2-amino-oktadecen-4. Hemijsko ime sfingola je: l. dvostruka veza se nalazi između 4 i 5 ugljenikovog atoma.Inozitolfosfatidi su kiselog karaktera i u prirodi se nalaze u obliku mineralnih soli (X = Na. Ca). a alkoholne grupe na prvom i trećem ugljenikovom atomu. K. četvrti deo lipida mikrozoma sastoji se od inozitolfosfatida. . Ima ih u srčanom mišiću (5-10% od ukupnih fosfolipida). u jetri pacova. koji sadrže dva mola fosforne kiseline (difosfoi-nozitidi) nađeni su u moždanom tkivu. Prema podacima Claude-a.1. Sfingol ima 18 ugljenikovih atoma. Mg. 5. Masna kiselina je vezana amidno za amino-grupu sfingola.

1. plućima. slezini. Sfingomielini su mnogo stabilniji od drugih fosfatida. dolazi do nagomilavanja sfingomielina u jetri. Kod urođene smetnje u metabolizmu lipida. a sfingomielini iz pluća i jetre imaju palmitinsku i lignocerinsku kiselinu. bolest). odnosno galaktolipidi. nadbubrežnoj žlezdi. benzolu i toplom alkoholu. Mozak je najpogodniji materijal za izolovanje cerebrozida. Od sfingomielina se razlikuju po tome što umesto fosforilholina imaju jedan mol šećera. Cerebrozidi spadaju u sfingolipide. bubregu.4 CEREBROZIDI Cerebrozidi su prvo izolovani iz mozga (Thudichum 1874. Ne rastvaraju se u etru i hladnom alkoholu. ali ne sadrže fosfornu kiselinu i holin. Molekul šećera je glikozidno vezan za primarnu alkoholnu grupu sfingola. slezini i mozgu (NiemannPieck. Zbog toga što sadrže šećer nazivaju se i saharolipidi.ova . 5. ako sadrže galaktozu. mada se nalaze i u drugim tkivima: jetri. lignocerinska ili nervonska kiselina. žumancetu jajeta i ribljoj spermi. godine) i po latinskom nazivu cerebrum dobili su ime. timusu.U sfingomielinima iz moždanog tkiva nalazi se stearinska. obično galaktoze. . a rastvaraju se u hloroformu.

Nervon sadrži nezasićenu ( ∆ 15) nervonsku kiselinuCH 3 (CH 2 ) 7 -CH = CH-(CH 2 ) 13 -COOH d. COOH c. Oni su modulatori aktivnosti hormona.U ganglijama su nađeni sfingolipidi.Masna kiselina je u cerebrozidima vezana za amino-grupu sfingola na drugom ugljenikovom atomu. Poznate su četiri masne kiseline.Blix je 1933 godine izolovao iz goveđeg srca cerebrozide. koja sadrži pored heksoza. Oksinervon sadrži oksinervonsku kiselinu. Na donjoj slici je data formula najrasprostranjenijeg gangliozida G IV. . Sadrže uglavnom cerebronsku kiselinu. Različiti članovi ove grupe lipida stimulišu kontrakciju glatkih mišića i snižavaju krvni pritisak . a. koji su sadržavali ostatke sumporne kiseline. . Pojedini gangliozidi se razlikuju po šećernoj komponenti. Sumporna kiselina je u sulfatidima estarski vezana za treći ugljenikov atom galaktoze. čija se šećerna komponenta sastoji od polisaharida. medutim. Cerebron sadrži cerebfonsku kiselinu:CH3(CH2)21 CHOH . . Pokazalo se. Zbog toga su ovi lipidi kiselog karaktera i nalaze se obično u obliku kalijumove soli. da se nalaze i u drugim organima i tkivima u vrlo malim količinama. koje daju poseban karakter cerebrozidima. Sve one sadrže 24 ugljenikova atoma. . amino-šećere i neuraminsku kiselinu. Gangliozidi . Formula gangliozida Prostaglandini . Kerazin sadrži zasićenu lignocerinsku kiselinu:CH3(CH2)22COOH b. Sulfatidi.Prostaglandini su nedavno otkriveni u prostati ovnova i drugih sisara.

2). Takva jedinjenja se nazivaju amfipatična.Slika 5. Oni sadrže nepolarni ugljovodonični niz od 10 i više C-atoma. jer se njihovi nepolarni delovi odbijaju od vode. a u vodi obrazuju micele. a u unutrašnjem delu se zbijaju nepolarni lanci ugljovodnika.5 MICELE. MONO . Mnoge ćelijske komponente su amfipatičnog karaktera i grade čestice u kojima je nepolarni deo sakriven od vode (npr. 11.1. Zbog toga se molekuli sapuna grupišu u micele. Treba da se naglasi. 14-eikozatrienska kiselina Prostaglandini nastaju iz poli-nezasićenih masnih kiselina. . čiji se molekuli čvrsto drže međusobno povezani vodoničnim vezama. negativno naelektrisan anjon (slika 5.Nastajanje prostaglandina iz poli-nezasićene masne kiseline:8. upravljajući svoj polami deo prema vodi (odnosno površini micele).1 . da nema pravih stehiometrijskih veza između ugljovodoničnih lanaca u miceli i zbog toga je pravilnije reći hidrofobne međureakcije. Ovakva jedinjenja voda disperguje u micele. koji su soli viših masnih kiselina. oksidativnim zatvaranjem ciklopentanskog ili ciklopentenskog prstena na sredini ugljovodoničnog lanca kiseline (slika 5. 5. privlačeći se van der Waals-ovim silama.1).I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA Polarni lipidi se rastvaraju u organskim rastvaračima. a na vrhu polarni. koja imaju u svom molekulu i nepolarne (hidrofobne) i polarne (hidrofilne) grupe. Ovo je karakteristično za sva jedinjenja. čestice globularnih proteina). Najprostija amfipatična jedinjenja su sapuni.

vrlo slične ćelijskim membranama. Pored toga imaju veliki električni kapacitet i rezistentnost. pretpostavlja se da ćelijske membrane imaju lipidno dvoslojno jezgro.Slika 5. alifatični lanac se proteže unutar dvosloja. da ćelijska membrana sadrži 40% i više polarnih lipida. što znatno utiče na strukturu micela. Njihovi ostaci fosforne kiseline su negativno naelektrisani kod pH=7. U takvim dvoslojima. Bimolekulski slojevi lipida lako nastaju.2 Micele. a polarni delovi štrče prema vodenoj fazi. jer je alifatični lanac izuzetno slab provodnik. . U sloju su alifatični lanci upravljeni prema vazdušnoj. kao i mono-i bimolekulskih slojeva lipida koji čine membranu ćelije. Oni slobodno propuštaju molekule vode.3). Pojedini fosfogliceridi se razlikuju u veličini i broju naelektrisanja. a polarni deo lipida se nalazi prema vodenoj površini. etanolamina) i amino-grupa serina. Polarni lipidi mogu da se rasprše po vodenoj površini gradeći monomolekulski sloj. a nepermeabilni su za proste katjone (Na+ i K+) i anjone (Clˉ). ako se stave u pukotinu između dva vodena prostora. pozitivno. gasnoj fazi koja je relativno hidrofobna. a ostatak amino-alkohola (holina. Pošto fosfolipidi spontano grade dvosloje.i bimolekulski slojevi lipida u vodi Fosfogliceridi spadaju u najpolarnije lipide. Ovakav tip fosfolipidnih slojeva ima osobine. U vezi s tim ne treba da se zaboravi. mono. Jedino plazma-membrane viših životinja sadrže dosta i holesterola (slika 5.

Ustanovljeno je da biološka sinteza steroida i karotinoida ide preko »aktivnog izoprena«.6.Slika 5. PE-fosfatidiletanolamin. Ružičkinu »izoprensku hipotezu« su pre tridesetak godina dokazali Lynen.1. godine pretpostavio da biološka sinteza svih ovih jedinjenja ide preko jednog zajedničkog prethodnika.1 UVOD Steroidi i karotinoidi su derivati nezasićenog ugljovodonika izoprena. Steroidi se dele na: Sterole 1) 2) 3) Zoosterole.2 PODELA STEROIDA Steroidi su velika grupa prirodnih jedinjenja s vrlo šarolikim fiziološkim dejstvom. životinjskog porekla Fitosterole. Bloch. pored steroida i karotinoida. Popjak i Folkers. Svi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. Najvažniji predstavnici ove grupe jedinjenja su.1. Ružička je još 1922. biljnog porekla i Mikosterole iz gljivica . Jedinjenja izoprenske strukture vrlo su rasprostranjena u biljnom i životinjskom svetu.C ~ S – CoA) 5.1. terpeni i kamfori. koji nastaje od aktivne sirćetne kiseline odnosno koenzima O // A (CH 3 .Lipidni sastav membrane eritrocita različitih životinja: H-holesterol.6. PC-fosfatidilholin i SP-sfingomielin 5. posle dejstva alkalija zadržavaju lipoidni karakter.3 .6 STEROIDI I KAROTINOIDI 5. Spadaju u lipide koji ne mogu da se saponifikuju tj.

6. seksualni hormoni i hormoni kore nadbubrežne žljezde jeste ciklopentano-perhidrofenantren.hormone kore nadbubrežne sledećoj tabeli dat je pregled najvažnijih steroida. koji se zove steran. žljezde. 5. Steran je zasićeni alicikličan ugljovodonik.1. gestagene ili progestacione i androgene Kortikosteroide .Vitamine D grupe Žučne kiseline Saponine Kardiaka biljnog porekla Seksualne hormone: estrogene. žučne kiseline. U .3 STEROLI Osnovni ugljovodonik iz koga se izvode steroli.

Steroli Predstavnik Holesterol Mesto nalaženja i funkcija nalazi se u svim životinjskim ćelijama i plazmi. a pojedini prstenovi obeleženi velikim slovima na sledeći način: . izgraduje ćelijsku membranu i polazni je materijal za sintezu mnogih steroida nalazi se u koži. provitamin D 2.Estradiol hormon folikula Radi lakše klasifikacije i nomenklature mnogobrojnih derivata sterana. provitamin D ∆7-dehidroholesterol Ergosterol nalazi se u kvascu. Žučne kiseline Holna kiselina nalazi se u žuči i crevima.Testosteron hormoni kore nadbubrežne žlezde hormon testisa C. olakšava resorpciju masti hormon Corpus luteuma Hormoni sa Progesteron 21 C-atoma sa 19 Catoma sa 18 C-atoma Kortekson Kortizol sa 19 atoma sa 18 atoma C.Steroidi i njihova biološka funkcija Grupa 1. ugljenikovi atomi u prstenu su numerisani.

Ime mu je dao Chevreuil. U serumu je odnos obratan. a najviše u mozgu (do 10%). od čega je oko 35% esterifikovano masnim kiselinama (estri holesterola). U krvi ima oko 200 mg% holesterola. Alkoholna grupa se u sterolima često nalazi na trećem ugljenikovom atomu. Holesterol je čvrsta kristalna supstanca. Kod čitavog niza oboljenja (masna degeneracija jetre. tumori.Steroli su alkoholni derivati sterana. a na 10 i 13 ugljenikovom atomu metil-grupu (— CH3). Ima ga u svim životinjskim organima. koji na 17 ugljenikovom atomu imaju bočni lanac. To je i prvi steroid koji je pronađen i izolovan iz žučnih kamenaca krajem 18. dobijaju se posle hlađenja relativno čisti kristali holesterola. rastvara se u organskim rastvaračima i optički je aktivan. Iz formule holesterola se vidi da bočni niz ima osam ugljenikovih atoma i da se u prstenu B nalazi dvoguba veza između 5 i 6 ugljenikovog atoma. Zajedno sa fosfatidima izgrađuje ćelijske membrane. . a znači mast iz žuči (Cholestearin). Kada se mozak razriba sa peskom i ekstrahuje toplim alkoholom. Katalitičkom hidrogenizacijom dvogube veze u prstenu B holesterola dobijaju se dva izomerna sterola: holestanol i koprostanol. atheroskleroza) dolazi do nagomilavanja holesterol-estara. Pojedini steroli se međusobno razlikuju po dužini i srtukturi bočnog lanca na 17 C-atomu i stepenu zasićenja steranovih prstenova. Prema mestu nalaženja mogu se podeliti na: 1) Zoosterole — životinjskog porekla 2) Fitosterole — biljnog porekla 3) Mikosterole — iz gljivica Holesterol (C27H46O) ili holesterin je najvažniji sterol životinjskog porekla. koje se nalaze u neosapunjivoj frakciji biljnih i životinjskih masti. Steroli su čvrste kristalne supstance. veka.

Holestanol i koprostanol su cis: trans-izomeri. a —OH grupa je u položaju cis (β) kod svih prirodnih sterola. U prirodnim steroidima su prstenovi B. 8 i 9 i 13 i 14 ugljenikov atom. Zbog toga su samo oni steroidi sastavni delovi membrana čiji molekuli imaju određeni izgled u prostoru. Molekuli . a cis punom. Iz tog razloga je kod steroida dogovorno uzeto da kao fiksna tačka za obeležavanje izomera bude metil-grupa (CH3) na 10 ugljenikovom atomu. Treći ugljenikov atom sterola na kome se nalazi hidroksilna grupa je asimetričan. a ako se nalaze jedan ispod a drugi iznad ravni prstena. Tako su u steranovom prstenu fiksirani 5 i 10. Trans položaj se u formulama obeležava isprekidanom linijom. U slučaju kada se oba supstituenta nalaze na istoj strani ravni (iznad ili ispod) radi se o cis. Kada se na ovakvim ugljenikovim atomima nalaze dva različita supstituenta. a samo prstenovi A i B mogu da zauzimaju cis i trans-položaj. Ovde se susrećemo sa geometrijskom izomerijom. a trans sa α. Cisizomer se obeležava sa β. C i D uvek u trans-položaju. koja se uvek piše iznad prstena (cis). koja nastaje zbog toga što su zajednički ugljenikovi atomi kondenzovanih prstenova fiksirani i supstituenti na njihovim valencama ne rotiraju slobodno u prostoru. onda se radi o trans-izomeru. Pošto steroidi izgrađuju ćelijske membrane od bitne je važnosti da molekuli steroida priležu uz membranu. oni mogu da leže iznad ili ispod ravni prstena.

Tako se hloroformski rastvor holesterola oboji postepeno ljubičasto dodatkom koncentrovane sumporne kiseline. Prečišćena se upotrebljava u medicini i kozmetici pod imenom lanolin (Adeps lanae).steroida se sastoje od cikloheksanskih prstenova. jer je hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu esterifikovana masnom kiselinom. Na donjoj slici se jasno vidi da samo molekul holestanola može da prileže uz membranu. koji ne leže u jednoj ravni. već mogu da imaju izgled stolice ili korita. To je reakcija po Salkowskom. Po ovim metodama određuje se ukupna količina holesterola (slobodnog i esterifikovanog). Esterifikovani holesterol se ne taloži.Prostorni izgled molekula sterola sa različitim položajem prstenova A : B Holesterol daje čitav niz bojenih reakcija. Kokoška sintetiše celokupni holesterol koga snese u jajima. Životinjski organizam sintetiše holesterol. Odvajanje slobodnog od esterifikovanog postiže se taloženjem sa digitoninom.4 .ova reakcija. a verovatno i u drugim organima. Holesterola ima u velikoj količini u kožnoj masti. drugi oblik imaju molekuli čiji prstenovi (A i B) zauzimaju trans-položaj. Ta mast se industrijski dobija iz ovčije vune. Kod njih se prstenovi A i B nalaze u cis-položaju i zbog toga prsten A štrči Slika 5. Digitonin taloži specifično samo β-sterole. In vitro je dokazano da se sinteza holesterola dešava u jetri. dok molekuli koprostanola ne mogu. Za kvantitativno određivanje holesterola upotrebljava se Libermann-Burchard. od onih kod kojih su ovi prstenovi u cis-položaju. Iako u prirodnim sterolima svi prstenovi imaju izgled stolice. koje se upotrebljavaju za njegovo određivanje. Na eksperimentalnim životinjama takođe je dokazano da iz holesterola .

Holestanol i koprostanol . Verovatno nastaje enzimskom hidrogenizacijom holesterola u tkivu. Holestanol se teško apsorbuje. razlikuje se samo po etilnoj grupi. odakle je prvi put izolovan. To su spinasterol iz spanaća. ∆ 7-Dehidro-holesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži a sadrži u prstenu B dve konjugovane dvogube veze. sinhol iz kininove kore i sitosteroli iz raznih biljaka. Stigmasterol je postao od industrijskog i medicinskog značaja od kako se uzima kao polazni materijal za sintezu progesterona i dezoksikortikosterona. . brasikasterol iz slačice. koja se nalazi na 24 ugljenikovom atomu u bočnom lancu i jednoj dvoguboj vezi na 22 ugljenikovom atomu ( ∆22). fukosterol iz smeđih algi.nastaju žučne kiseline i čitav niz hormona ciklo-pentano-perhidrofenantrenske strukture. Većina fitosterola ima 29 ugljenikovih atoma i dve nezasićene veze. — Koprostanol nastaje iz holesterola u crevima dejstvom bakterija (bakterijska redukcija) i zbog toga se nalazi redovno u fekalijama (kopros — izmet). Najviše ga ima u soji — do 25% ukupnih sterola. STIGMASTEROL C29H48O Stigmasterol je dobio ime po Stigmata Maydis (dugački vratovi tučkova kukuruznog cveta). On je provitamin vitamina D 3 . ∆ 7-DEHIDROHOLESTEROL VITAMIN D3 (HOLE).KALCIFEROL Slika 5. a u osnovi i istu strukturu.5 .Nastajanje vitamina D3 iz provitamina dejstvom ultravioletne svetlosti Stigmasterol (biljni sterol) ima istu konfiguraciju kao i holesterol. Holestanol se nalazi stalno pored holesterola u životinjskom organizmu. stoga ga ima u izmetu daleko više od holesterola.

Kod rahitičnih životinja (svinja) pojavljuju se rahitične kvržice na rebrima. D. a dejstvom ultravioletne svetlosti na ergosterol dobijen je antirahitični princip i nazvan vitamin. . Preduslov za te promene je postojanje konjugovane dvogube veze u prstenu B (provitamini D grupe) koju svetlosna energija otvara između 9 i 10 ugljenikovog atoma. Kod dece koja su prohodala savijaju se duge kosti nogu i dobijaju O oblik.Ergosterol je jedini steroid mikroorganizma. Neurospora i u lišajevima. Nalazi se u kvascu odakle se tehnički i dobija. Taloži se digitoninom (3— β-ol) i ima tri nezasićene veze. a u kvascu — zimosterol. što služi kao biološki test na eksperimentalnim životinjama.7) karakteristične su za provitamine D grupe. Kalciferol . Ergosterola ima i u plesni Aspergillus. Rendgenski se vidi rskavičast karakter kostiju u blizini zglobova. čija je struktura poznata. Konjugovane dvogube veze u prstenu B ( ∆ —5. U glavnici postoji još jedan steroid — fungisterol. Hopkins je već 1906 godine pretpostavio da je ova patološka pojava u vezi s nedostatkom »akcesornih« sastojaka hrane. 5. koja nastaje kad se neoplođeni cvet raži zarazi gljivicom Claviceps purpurea.ove škola utvrdila da zračenje životnih namirnica može da zameni sunčanje pacijenata. — Dejstvom fotona ultravioletne svetlosti određene frekvencije na ergosterol nastaju u njegovom molekulu strukturne promene. Jedinjenja iz kojih mogu da nastanu vitamini zovu se provitamini. Razinsky je smatrao da rahitis nastaje usled nedostatka sunčeve svetlosti.4 VITAMINI D GRUPE Rahitis ili engleska bolest je pojava usporene kalcifikacije kostiju kod dece i kod mladunaca domaćih sisara i pilića.1.6. Docnije je Windaus. Prvo je dobijen iz glavnice raži (francuski ergot = Secale cornutum). a kod manje dece rahitis se lako opaža po zakasnelom zarašćivanju fontanele i ispupčenom čelu.

tako da pored kalciferola nastaju i sporedni proizvodi kao: lumisterol. a Windaus je sintezom dobio njegov provitamin iz holesterola → 7-dehidroholestrol.Slika 5. gde se leti dejstvom sunčeve svetlosti akumuliraju rezerve potrebne za zimu. jer pomaže mineralizaciju kostiju. Nižim životinjama je kalciferol verovatno prirodni D vitamin. 1 mg ovog rastvora ima jednu I. tune.6 — Nastajanje vitamina D2 iz ergosterola dejstvom ultravioletne svetlosti Proces unutrašnjih strukturnih promena u molekulu provitamina nije tako jednostavan.025 µg vitamina D2 ili 0. Ona sadrži pored boja.5 ŽUČNE KISELINE Žuč koju izlučuje jetra izliva se u duodenum zajedno sa sokom pankreasa. Englezi su prvi napravili čist preparat vitamina D 2 . tahisterol i dr. Vitamin D određuje se biološkim i hemijskim metodama. (internacionalnu jedinicu). holesterola. Iako vitatnin D 2 ima potpuno antirahitično dejstvo. kome su dali ime kalciferol. 5. Kao standard služi 0.6. One su kod sisara konjugovane sa glicinom ili taurinom. a to je identično sa 0. 7-dehidroholesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži. mucina i žučne kiseline.1% rastvor kristalnog.1. zračenog ergosterola u maslinovom ulju. prvo je izolovao Brockmann hromatografijom u koloni iz ribljeg ulja. J. halibut) u velikim količinama (0. Najpoznatija hemijska metoda je po Carr-Price-u sa SbCl 3.2 mg%). vertebrati imaju jedan drugi vitamin. Nalaze se u uljima jetre (Oleum jecoris) riba (bakalara. Taj vitamin. Vitamini D grupe rastvaraju se isključivo u mastima.1 µg zračenog ergosterola. nazvan D 3. Žučne kiseline su oksidacioni produkti steroida. . Za čovekovu ishranu i profilaksu zanimljiv je sadržaj provitamina D 3 (7-dehidro-holesterola) u svinjskim kožicama. Poznat je i vitamin D 4 i D5.

Konjugovana sa glicinom zove se glikoholna. Hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu je u položaju trans (α) kod svih žučnih kiselina.CH 2 -CO O H glicin H 2 N-CH 2 -CH 2 —SO 2 OH taurin Sve žučne kiseline smatramo teorijski derivatima holanske kiseline C 23 H 39 COOH. Holna i dezoksiholna kiselina razlikuju se po rastvorljivosti njihovih barijumovih soli u alkoholu.holna kiselina Dezoksiholna kiselina je dioksiholanska kiselina (3α.holna kiselina tauro . Holna kiselina je 3. a i kod drugih vertebrata. Isto se tako nalazi u žuči konjugovana sa taurinom odnosno glicinom (dezoksiholna i glikodezoksiholna kiselina). 12α trioksiholanska kiselina. 7. koje nema u žuči: U holanskoj kiselini vodonik na 5 ugljenikovom atomu nalazi se u cis-položaju i prema tome žučne kiseline imaju koprostansku strukturu. One se mogu odvojiti i hromatografski. Bočni lanac na 17 ugljenikovom atomu je valerijanska kiselina. Ima je u čovečijoj i goveđoj žuči. tako da nijedna ne reaguje sa digitoninom.H 2 N. . Holne kiseline ima u žuči u daleko većoj koncentraciji od ostalih žučnih kiselina. 12α). a sa taurinom tauroholna kiselina: gliko . Prati holnu kiselinu kod svih spomenutih životinjskih vrsta.

koji specifično taloži steroide s 3 β-hidroksilom (trans). Žučne kiseline i njihove soli smanjuju površinski napon.01—0. U žuči je ima malo 0. Vezivanje sa glicinom i taurinom dešava se »in situ«. jer se njena barijumova so teško rastvara. U neznatnoj količini ima je i u ljudskoj žuči.1.holna kiselina litoholna kiselina Hiodezoksiholna kiselina (3α. 5. Može lako da se izoluje.6. 6α-dioksiholanska kiselina) nađena je prvi put u svinjskoj žuči (hys = svinja) vezana za glicin. deluju kao emulgatori. Mućkanjem njihovih rastvora dobija se intenzivna i trajna pena kao kod sapuna.6 SAPONINI Saponini su glikozidi.dezoksi . Henodezoksiholna kiselina je izolovana prvo iz kokošije i guščije žuči. što je dokazano sa izotopno obeleženim jedinjenjima. Najinteresantniji saponin je digitonin iz lišća digitalis vrsta. . Saponini imaju do 5 molekula glikozidno vezanih monosaharida. Žučne kiseline nastaju u jetri iz holesterola. Litoholna kiselina je 3α-holanska kiselina. Izgleda da je to žučna kiselina zajednička gmizavcima i pticama. Ona je 3α 7αdioksiholanska kiselina. Posle otcepljenja šećera ostaju genini (aglikoni) sa 27 ugljenikovih atoma. Rastvori saponina dejstvuju hemolitički.02%. koji smanjuju površinski napon vode. Kvalitet saponina različitog porekla određuje se po jačini hemolize eritrocita u fiziološkom rastvoru. stabilizuju emulzije lipida i na taj način direktno i indirektno aktiviraju delovanje lipaza i apsorpciju masnih kiselina u crevima. Litoholna kiselina je dobila ime po tome što se nalazi u žučnim konkrementima (lithos = kamen).

kortikosteron. corpus luteumu. DIGITOKSIGENIN Drugi važni glikozidi koji deluju na rad srca su strofantidin i konvalatoksin u listovima đurđevka (Convallaria maialis).7 KARDIACI BILJNOG POREKLA U biljkama se pored saponina nalaze često i steroidni glikozidi. 2) Hormone sa 19 ugljenikovih atoma. i 21. nastaju od holesterola steroidni hormoni. gde je ono i najraznovrsnije. treba da ih podelimo prema broju ugljenikovih atoma na: 1) Hormone sa 21 ugljenikovim atomom. testisima. zbog toga što sadrže keto-grupu u bočnom lancu i dvogube veze između 20. U ovu grupu spada hormon corpusluteuma — progesteron i hormoni kore nadbubrežue žlezde: kortekson. 5.5. purpurea glikozidi. ovo ugljenikovog atoma. kortizol.1. Njihovi genini su gitoksigenin i digitoksigenin. Najvažniji hormon ove grupe je hormon testisa — testosteron. koji na specifičan način stimulišu rad srca. Radi boljeg razumevanja stmkture steroidnih hormona i njihove biološke sinteze. 3) Hormone sa 18 ugljenikovih atoma. Ovakve aktivne supstance zovu se hormoni. Primitivni narodi stavljaju ekstrakte takvih biljaka na vrhove strela radi otrovnog delovanja. a šećeri digitoksoza i glukoza. Glikozidi domaće biljke Digitalis purpurea i Digitalis lanata.6. U većim dozama prekidaju rad srca u sistoli. koje u vrlo malim količinama imaju specifično fiziološko dejstvo. U ovu grupu spadaju ženski seksualnihonnoni poznati pod imenom estrogeni. aldosteron i dr.6. U nadbubrežnoj žlezdi. Najbolje je ispitano nastajanje steroidnih hormona u nadbubrežnoj žlezdi.ovu reakciju na aceton. ovariju. gitoksin i digitoksin izolovani su u kristalnom stanju i upotrebljavaju se u medicini.8 STEROIDNI HORMONI Žlezde s unutrašnjom sekrecijom izlučuju supstance. Svi srčani glikozidi daju Legal.1. digilanid. Predstavnik ove .

C21 — Steroidni hormoni. Poznata je 17-oksigenaza. Slika 5. -oksigenaza i 11oksigenaza. skraćivanjem njegovog bočnog lanca na 17-tom ugljenikovom atomu. masti i proteina. metabolizam ugljenih hidrata. Do danas je otkriveno oko tridesetak kortikosterona od kojih su najvažniji: aldosteron. odigrava se na principu oksigeniranja sa O2 uz NADP i katalitičkim dejstvom enzima steroid-oksigenaza. Prvi međuproizvod je pregnenolon. PREGNAN Progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde su po svojoj hemijskoj strukturi derivati zasićenog alicikličnog ugljovodonika — pregnana. Hemijsko ime pregnenolona je: pregnen-3β-ol-20-on.. 21. — U ovu grupu spada progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde. keto-grupu. Progesteron je hormon corpus luteuma. kortizol i kortizon.grupe je estradiol. ugljenikov atom u molekulu progesterona. 21. kortikosteron. ugljenikov atom. ravnotežu vode. koje katalizuju uvođenje —OH grupa na 17. kortekson. 17 i 11. koji još uvek ima —OH grupu na trećem ugljenikovom atomu. i 11. Hidroksilacija progesterona odnosno uvođenje —OH na 21.7 — Nastajanje progesterona iz holesterola Hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju iz progesterona uvođenjem jedne ili više —OH grupa u njegov molekul. Biosinteza C21 steroidnih hormona polazi od holesterola. koji priprema mukozu uterasa da se oplođeno jaje smesti. Njihova fiziološka uloga je vrlo raznovrsna: regulišu metabolizam elektrolita. Dejstvom oksigenaza jedne za drugom . a na 20. Dehidrogenizacijom pregnenolona nastaje najvažnije jedinjenje ove sinteze progesteron. poznati pod imenom kortikosteroni.

sadrži na 18. koji na 11. . tada ne može više da se dobije steroid sa —OH grupom na 17. Od progesterona nastaje u tom slučaju kortikosteron (levi deo sheme). ugljenikovom atomu imaju hidroksilnu grupu reverzibilno prelaze u 11-ketosteroid. Tako kortizol reverabilno prelazi u kortizon. preko hidroksi-progesterona. – Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Steroidi. jedan od vrlo aktivnih kortikosterona. Ona ne dejstvuje.nastaje kortizol. Slika 5. Aldosteron . dakle posle 21-oksigenaze nego samo pre nje. Ona nastaje verovatno oksidacijom —CH 3 grupe na 18. ugljenikovom atomu nalazi — OH grupa. Intetesantno je napomenuti da 17-oksigenaza ne dejstvuje na 21-hidroksi jedinjenje progesterona. C-atomu. ugljenikovom atomu aldehidnu grupu. Ako se na 21.8. već gradi poluacetalni prsten sa — OH grupom na 11. Aldehidna grupa u aldosteronu nije slobodna. ugljenikovom atomu. ugljenikovom atomu.

Testosteron nastaje od progesterona preko međuproizvoda 17α-hidroksiprogesterona i androstendiona. C-atomu steranovog prstena imaju keto grupu. rogova kod ovna i bika. Normalni čovek izlučuje dnevno 10—20 mg 17-ketosteroida. ugljenikovom atomu za dva ugljenikova atoma. gde se inaktivirani hormoni i detoksiciraju vezivanjem za glukuronsku kiselinu. što označava da ona na 17.9.Biosinteza testosterona i androsterona Androsteron je prvi put izolovan iz mokraće u kojoj ga normalno ima 1—2 mg u litri.17-Ketosteroidi su proizvodi raspadanja steroidnih hormona. Androsteron je 17. Slika 5. gde se i odvija njegova sinteza. . — Najvažniji steroidni hormon sa 19 ugljenikovih atoma je testosteron. Pri tome dolazi do skraćivanja bočnog lanca na 17.ketosteroid i može da nastane razlaganjem kortikosterona. itd. Ovi procesi se dešavaju u jetri. Nalazi se u testisima. . Inaktivisanjem steroidnih hormona nastaju jedinjenja poznata pod imenom 17-ketosteroidi. Sastavni i neophodni stepen u procesu hormonalne regulacije je stalno inaktiviranje i izlučivanje hormona mokraćom. Testosteron i njegov derivat androsteron dejstvuju na muški genitalni trakt i direktno utiču na pojavu sekundaraih muških karakteristika: porast brade. Određivanje i praćenje koncentracije 17-ketosteroida u mokraći je za dijagnostiku u humanoj medicini od velikog značaja. rast petlove kreste. C19-Steroidni hormoni. Oni se u obliku glukuronida izlučuju u mokraći. Prilikom inaktiviranja hormona dolazi do promena u njihovoj hemijskoj strukturi.

Steroidni hormoni sa 18 ugljenikovih atoma . Estriol se izlučuje u mokraći kao glukuronid. pretpostavlja se da su ekvilin i ekvilenin nastali metaboličnom desaturacijom estrona. Zovu se i folikularni hormoni. placenti. samo je prsten A aromatičnog karaktera (benzenov). Estrogeni su nađeni u folikulima ovarija. Supstance sa estrogenim dejstvom nemaju specifičnu konstituciju ili bar hemijsku grupaciju (funkciju) odgovornu za hormonalnu . Interesantno je da estrona ima i u biljnom materijalu (jezgra kokosovih oraha). estradiol i estriol. nadbubrežnoj žlezdi. U mokraći kobila (equus — lat. Pošto se nalaze samo u moraći. konj) otkrivena su još dva estrogena hormona: ekvilin i ekvilenin. zbog dvogube veze između 5 i 10 ugljenikovog atoma u prstenu A. naglo sazrevanje i seksualni nagon. Najvažniji estrogeni hormoni su: estron. Estradiol je najaktivniji i reverzibilno prelazi u estron pod dejstvom enzima estradiol-NAD-17-β-oksidoreduktaze. jer nastaju u folikulama ovarija za vreme menstrualnog ciklusa. U ovu grupu spadaju ženski seksualni hormoni — estrogeni . estrogeni nemaju —CH 3 grupu na 10 ugljenikovom atomu. Zbog toga —OH grupa na trećem ugljenikovom atomu ima osobine fenola. Svi estrogeni su derivati ugljovodonika sterana. Estron prelazi u estriol ireverzibilno. Osim toga. ali se nalaze i u mokraći trudnica. Estrogeni izazivaju estrus kod nezrelih ženki pacova tj.

nego naročito iz činjenice da su u raznom biološkom materijalu nađene supstance estrogenog dejstva: biljnim klicama. Molekuli karotinoida sadrže veliki broj konjugovanih dvogubih veza. nafti. kao što je bio slučaj kod izolovanja iz palmine masti. Primenjujući hromatografiju na koloni po Cvet-u. pa se ubrajaju u tetraterpene. Uneseni u životinjski organizam doprinose pigmentaciji kože. Postoje. imaju 40 ugljenikovih atoma tj. Karotinoidi se mogu podeliti na: a) Ugljovodonike — karotine b) Hidroksilne derivate ugljovodonika — ksantofile i c) Karotinoidne kiseline Po svom hemijskom karakteru karotinoidi su derivati izoprena. Nije se moglo dokazati da su te supstance identične sa estronom i estriolom. koja se sastoji u tome što se kroz stub napunjen nekim adsorbensom (CaCO3. od kojih je najpoznatiji skvalen.1. cvetovima. osam ostataka izoprena. Zbog velikog broja dvogubih veza u molekulima karotinoida postoji mogućnost cis-trans izomerije na svakoj dvoguboj vezi. žuta boja kukuruza (zeaksantin) i dr. mrkom i kamenom uglju. Od njih potiče crvena boja paradajza (likopin). 5. takođe i životinjski karotinoidi. plodovima. narandžasta boja šargarepe (α i β-karotin). To se vidi ne samo iz strukture estrogenih hormona. Al2O3 i dr.aktivnost. Ime su dobili po tome što su prvi put izolovani iz šargarepe (Daucus carota). Dokazano je da većina prirodnih karotinoida ima trans-konfiguraciju. izolovano je do danas preko 60 karotinoida.7 KAROTINOIDI Karotinoidi ili lipohromi su obojene supstance masnog karaktera.) propušta petrol-etarski ekstrakt različitog biljnog materijala. Postoje i sintetički preparati estrogenog dejstva kojima se sličnost s prirodnim hormonima jedva naslućuje. Jedan od njih je stilbestrol (bis-p-oksifenil-dietileten). tresetu. koje se uglavnom nalaze u biljnim uljima. Biljni karotinoidi igraju važnu ulogu u selektivnoj apsorpciji svetlosti kod fotosinteze. corpus luteuma i krvnog seruma. .

pitomom kestenu. zelenom lišću (industrijski se ekstrahuje iz trave). Poznata su tri izomerna karotina: α. koja se nalazi u lancu. Pošto su karotinoidi simetrično građeni. pretpostavlja se da u toku biosinteze dolazi do kondenzacije dva ugljovodonika od 20 ugljenikovih atoma (geranil-geranil-pirofosfat) u C40 ugljovodonik. Ovakav položaj dvogubih veza je od fiziološkog značaja. γ-karotina ima u kajsijama. Prsteni karotina strukturno odgovaraju terpenima. jer samo od β-jononske strukture može da nastane vitamin A. koji plodovima paradajza daje lepu crvenu boju (Solanum lycopersicum). paprici. Karotini su strukturno izomerni s likopinom. ima 13 nezasićenih veza. lančasti ugljovodonik. preko mevalonske kiseline. α-karotin je nađen u šargarepi. Likopin je nezasićeni. kokosovim orasima. od kojih su 11 konjugovane. Kod β-karotina su dvogube veze u prstenu konjugovane sa dvogubom vezom. . U formuli je tačkastim linijama podeljen molekul likopina na ostatke izoprena. Molekul mu je simetričan. β i γ-karotin.Biološka sinteza karotinoida polazi od jedinica sa dva ugljenikova atoma (acetil-koenzima A). α i β jononu. Od njega se razlikuju po tome što im se lanci završavaju šestočlanim prstenom. koji se u likopinu samo nazire. β-karotin se nalazi prvenstveno u šargarepi. katalizom specifičnih biljnih enzima.

β-karotin ima na oba kraja lanca βjononski prsten. Fitol je primarni alkohol sa 20 ugljenikovih atoma i dvogubom vezom u položaju 2. γ-karotin ima pored jednog β-jononskog prstena otvoreni završetak lanca kao likopin. Ksanotofili . a lanac se završava sa α-jononskim prstenom. Na ovom mestu treba da spomenemo skoro potpuno zasićeni alkohol fitol.α-karotin ima s jedne strane molekula β-jononski prsten. Sastoji se od četiri ostataka izoprena. . — Veliki broj karotinoida ima hidroksilnu grupu u jononskom prstenu i to u para-položaju prema ugljovodoničnom lancu. astacin (crveni pigment rakova) rubiksantin (crvena boja šipka). koji se dobija razlaganjem hlorofila. Karotini su važni zbog toga što su prirodni izvori provitamina grupe A vitamina. Poznat je veliki broj oksi-derivata β-karotina među žutim i crvenim pigmentima: zeaksantin (kukuruz) violaksantin (cvet dan i noć). Ostatak fitola je sastavni deo molekula hlorofila i vitamina E i K grupe.

1 VITAMINI A GRUPE Vitamin A 1 (Axerophtol) je primarni alkohol. Ostali provitamini (α i γ-karotin i kriptoksantin) daju jedan molekul vitamina. Pošto je molekul β-korotina simetričan. godine. Osetljivi su prema kiseoniku i ultraljubičastoj svetlosti. Vitamin A 1 nastaje iz β-karotina oksidacionim cepanjem centralne etilenske veze i primanjem dva molekula vode. . koji ima β-jononski prsten.5.1. od njega se dobijaju dva molekula vitamina A 1 .7. On sadrži u β-jonskom prstenu konjugovane dvogube veze. Prvi proizvod cepanja karotina je aldehid vitamina A 1 —trans-retinin 1 . Redukcijom aldehida retinina nastaje vitamin A 1 . U odsustvu vazduha dosta su otporni pri zagrevanju. Izolovao ga je Karrer 1931. Vitamini A spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima. Slatkovodne ribe sadrže vitamin A 2 . pet dvogubih veza od kojih su dve konjugovane. koji nije važan u ishrani sisara. jer samo na jednom kraju lanca sadrže β-jononski prsten.

325 —328 nm) i potpuno različit od karotina. reakcija). Boll je 1877. ako u hrani nema vitamina A.7. što se koristi za kvantitativno određivanje A vitamina (Carr — Price-ova. Oksidaciona sredstva ih razaraju. . E vitamini su uljaste tečnosti. Poznati su pod imenom tokoferoli. postojane pri zagrevanju u odsustvu vazduha do 200° i otporne prema kiselinama i alkalijama.1. 5. njegova koncentracija se u krvi ne menja znatno i po nekoliko meseci. koje dolazi od grčkih reči tokos — porođaj i fero — nosim. koja je aldehidni derivat vitamina A 1 (11-cis-retinin ili neoretinin b). Ovo jedinjenje je osetljivo na svetlost. Jetra održava konstantnu koncentraciju vitamina A u krvnoj plazmi.2 VITAMINI E GRUPE Vitamini E grupe spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima. Poznata su četiri tokoferola: α. Vrlo bogat izvor A 1 vitamina su jetrena ulja morskih riba. nalaze se u jetri. Danas je poznata samo njihova uloga u fiziologiji vida.Vitamini A grupe imaju karakterističan apsorpcioni spektar (max. γ. β-. antikseroftalmični i antiinfektivni vitamini. Sa SbCl 3 daju lepu plavu boju. Biološki je najaktivniji α-tokoferol. Rezerve vitamina A esterifikovanog sa višim masnim kiselinama.i δ-tokoferol. Nalaze se samo u hrani životinjskog porekla. Vitamini A su zaštitni vitamini epitela. Vitamini E nalaze se rastvoreni u biljnim uljima. godine. Sastoji se iz dve komponente: belančevine opsina i prostetične grupe. naročito onima koja se dobijaju iz pšeničnih klica. izolovao iz oka žabe vidni purpur ili rodopsin.

3 FILOHINON I UBIHINON Filohinon ili vitamini K1 nađen je u zelenom bilju (filos — list). Svi vitamini K grupe imaju isti aromatični deo — 1.Tokoferoli se sastoje iz dve komponente: aromatičnog jezgra (metilovani hidrohinon) i karotinoidnog alkohola — fitola.4-naftohinonski prsten. .7. koji dejstvuju razorno na celularne enzime. a druga ostaje slobodna.4-naftohinon) pokazuje biološku aktivnost kao i vitamini ove grupe. Dokazano je da i sam menadion (2-metil-l. koji štite mnoge supstance od ireverzibilne oksidacije.1. koji na položaju 3 ima ostatak alkohola fitola. sterilitetom i akutnom muskularnom distrofijom. sprečavaju stvaranje peroksidnih derivata nezasićenih masnih kiselina. Tako vitamin K2 ima umesto ostatka fitola difarnezilni ostatak. Pri ovom vezivanju nastaje hromanski prsten. jer su bitni za normalnu sposobnost reprodukcije. a ostatak alkohola fitola nalazi se u bočnom lancu: Vitamini E su antioksidansi. Vitamini E su poznati i pod imenom antisterilitetni vitamini. koja se razlikuju po bočnom lancu. Njihov nedostatak manifestuje se na različit način kao: resorpcijom fetusa. 5. Tako na primer. Fitol se vezuje preko jedne fenolne grupe. Derivat je naftohinona. Pored vitamina K1 nađena su još dva vitamina ove grupe.

vrlo je rasprostranjen i to kako u životinjskom tako i u biljnom svetu. Za ubihinon nije dokazano vitaminsko dejstvo. U relativno velikoj koncentraciji ga ima u mitohondrijama. Poznat je i pod imenom koenzim Q. Vitamin K2 sintetišu bakterije crevne flore.Vitamini K grupe sprečavaju da dođe do krvavljenja. Bočni lanac nastaje u organizmu od mevalonske kiseline. sastoji se iz aromatičnog odnosno hinonskog prstena. kojima mikroorganizmi u crevima još nisu stvorili potrebne rezerve K vitamina. . za koji je vezan bočni izoprenski lanac. kao što mu samo ime kaže. što je povezano s njihovom ulogom u sintezi protrombina (antihemoragični vitamini). Ubihinon. Nedostatak K vitamina javlja se kad se bakterije crevne flore unište antibioticima ili kod novorođenčađi. Ubihinoni različitog porekla razlikuju se po broju izoprenskih ostataka u bočnom lancu. Naime. Po svojoj hemijskoj strukturi je sličan filohinonu i tokoferolima. Međutim postoje indicije da učestvuje u respiratomom lancu kao prenosilac vodonika.

Neutralne masti imaju veću kaloričnu vrednost (oko 37 kJ/g) od glikogena i skroba. i u stvari su kompleks lipida s proteinom. Utvrđeno je da kičmenjaci dobijaju polovinu svoje energije oksidacijom masnih kiselina u jetri.2.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI Lipaze pankreasnog soka i creva hidrolizuju emulgovane masti. Jedino se u moždanom tkivu ne vrši oksidacija masnih kiselina. Glavni produkti hidrolize masti su slobodne masne kiseline i βmonogliceridi. jer ne sadrže vode. Oni sadrže oko 2% proteina i 7% fosfolipida. Unutar ćelija. Emulgovanjem se jako povećava površina masnih čestica i olakšava (ubrzava) dejstvo lipaza. neutralne masti su po količini glavna hrana za većinu životinja i vrlo važan izvor energije. U svakom slučaju slobodne masne kiseline se energetski obogaćuju prelazeći u derivat acil-KoA: α-Glicerofosfat može da nastane bilo od glicerola bilo od glukoze: glicerol kinaza a) b) Resintetizovani trigliceridi se oblikuju u kapi prečnika 100—500 nm koje se nazivaju hilomikroni. Oni. zajedno sa žučnim solima i žučnim fosfolipidima ulaze u ćelije intestinalne mukoze. zimskom snu prezimara i godišnjoj seobi ptica. 5.5. srcu i skeletnim mišićima u stanju mirovanja. Masti su jedini izvor energije u gladovanju. nastaju u prisustvu žučnih soli i fosfolipida duodenuma.10). Hilomikroni prolaze kroz . bubrezima. Stabilne emulzije triglicerida. većina slobodnih masnih kiselina iz micela ponova se pretvara u trigliceride. Biosinteza triglicerida u intestinalnim ćelijama ide tako da kao supstrat služe bilo monogliceridi bilo α-glicerofosfat (slika 5. jer je njegov jedini izvor energije glukoza. raspršeni u micele prečnika 3—8 nm. Više životinje i biljke mogu da odlažu velike količine neutralnih masti. čije čestice imaju 500—1000 nm u prečniku. da bi im služile kao energetska rezerva.2 METABOLIZAM LIPIDA Posle ugljenih hidrata.

D.10 . . E i K i u ograničenoj količini i holesterol. koja se jako smanjuje ako se sprečava stvaranje micela. kod koje se koncentracija žučnih soli u lumenu creva smanjuje. ali je apsorpcija vitamina prosto zanemarljiva. često prati i nedostatak vitamina A. Vitamini rastvorljivi u mastima A. Nešto se triglicerida apsorbuje i u odsustvu žuči.bazu mukoznih ćelija u ekstracelularnu tečnost i odatle u limfni sistem. Fina disperzija u micele u tankom crevu izgleda da je preduslov za apsorpciju. Nalaze se u krvnoj plazmi zdravih životinja samo za vreme apsorptivnog stanja. ali se manji deo ne esterifikuje ponova u mukozi i ulazi u portalni krvotok gde se veže na albumin. Slika 5.Biosinteza Triglicerida u intestinalnim ćelijama Veći deo viših masnih kiselina se apsorbuje u limfu kao hilomikroni. D i naročito K. Tako opstruktivnu žuticu. verovatno ulaze u intestinalne ćelije sa fosfolipidima u obliku micela različitog tipa od micela masnih kiselina.

One su nekovalentno vezane za serum-albumin.2.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA Masne kiseline koje treba da se oksiduju u tkivima viših životinja dolaze ili iz ekstracelularne tečnosti ili iz endogenih intracelularnih lipida. Pokazalo se tačnim da razgradnja masnih kiselina ide postepenim odvajanjem dva ugljenikova atoma. Međutim. Iako su oni relativno konstantnog sastava. 5. Relativno malo je poznato o detaljima i redosledu intracelularne hidrolize lipida. i direktno se oksiduju u srcu i mišićima. One se nalaze u obliku masnih kapljica u citoplazmi i sastoje se uglavnom od triglicerida. trigliceridi se prvo hidrolizuju dejstvom intracelularnih lipaza. Utvrđeno je da je brzina hidrolize intracelularnih lipida podešena prema brzini potrošnje masnih kiselina. pod normalnim uslovima ne dolazi do nagomilavanja slobodnih masnih kiselina ili drugih hidrolitičkih produkata. Rezervne masti su glavni endogeni izvor masnih kiselina. koje su na β-položaju oksidovane (acetsirćetna=CH 3COCH2COOH i βhidroksibuterna = CH3CHOHCH2COOH). Zbog toga se dugo naslućivalo da sinteza i razgradnja masnih kiselina ide dodavanjem odnosno oduzimanjem dva ugljenikova atoma. da bi mogle metabolički da se upotrebe.5. adenozin-trifosfata. nalaze se u stalnom metaboličnom prometu u ćelijama viših životinja. Esterifikacijom sa . Zbog toga se razgradnja masnih kiselina i naziva β-oksidacija. doprinosila je gornjem mišljenju.2. one se prvo energetski obogaćuju prelazeći u »aktivne« masne kiseline. a) Aktivacija i ulazak masnih kiselina u mitohondrije Pošto su masne kiseline hemijski inertna jedinjenja. jer se oksidacija odigrava na β-položaju. U krvi kičmenjaka nalaze se znatne količine triglicerida i fosfoglicerida. Dejstvom fosfolipaza oslobađaju se masne kiseline fosfoglicerida. kao što su lizofosfatidi. koji razaraju strukturu membrana i vrlo su toksični. NAD + i Mg2+ jona. a vrlo malo slobodnih masnih kiselina. Pošto se jedino slobodne masne kiseline mogu da oksiduju.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA Poznato nam je da sve prirodne masne kiseline imaju paran broj ugljenikovih atoma. Činjenica da u krvi i urinu životinja koje gladuju dolazi do nagomilavanja kiselina sa 4—C atoma. Drugi izvor masnih kiselina su one koje se nalaze vezane u fosfogliceridima ćelijskih membrana. Masne kiseline se oksiduju u matriksu mitohondrija dejstvom čitavog niza enzima u prisustvu koenzima A.

masne kiseline daju tiolski estar. Do sada je izolovano najmanje tri tiokinaza. dejstvom pirofosfataze. U mitohondrijama se nalazi drugi tip tiokinaze. Reakcija se odigrava u citoplazmi u prisustvu ATP-a.ekstramitohondrijalnim koenzimom A. odnosno acil-KoA. U mitohondrijama se ostatak masne kiseline ponova prenosi sa karnitina na mitohondrijalni koenzim A: acil-karnitin + HS—KoA → acil—KoA + karnitin Masne kiseline ulaze u ciklus β-oksidacije u obliku acil-KoA. uz katalitičko dejstvo tiokinaze masne kiseline. Najvažnija je tiokinaza dugolančanih masnih kiselina. koje su specifične na dužinu C-lanca masne kiseline. βoksidacija masnih kiselina odigrava se u ciklusu od četiri reakcije. energetski bogato jedinjenje. u neorganski fosfat: PPi + H 2 O —> 2P i Ova reakcija osigurava da aktivacija masnih kiselina teče samo u pravcu nastajanja „aktivne" masne kiseline. U toku reakcije aktivacije ATP se cepa u pirofosfat (PPi). koji se odmah hidrolizuje. Zbog toga se ostatak masne kiseline prenosi na specifični prenosilac karnitin ( γ -trimetilamino βhidroksibuterna kiselina): Karnitin karnitin Acil-KoA Acil Reakciju katalizuje jedna transferaza. koja aktiviše kiseline sa C 12—C22 atoma. koji aktiviše masne kiseline u prisustvu mitohondrijalnog GTP-a. Masne kiseline vezane u obliku acil-KoA vrlo teško mogu da prođu kroz unutrašnju membranu mitohondrija. . On nastaje u mitohondrijama oksidacijom α-ketoglutarata.

β dejstvom FAD-specifične acil-KoA dehidrogenaze (1. β-nezasićenu vezu adira se molekul vode. koji prenosi elektrone (ETF) citohromu c.5) Gubitkom dva vodonikova atoma. 2) U drugoj reakciji ciklusa. na α. nastaje α. βtrans nezasićena masna kiselina ili tačnije α.2.14.17). β-enoil-KoA. tako da nastaje L-β-hidroksiacil-KoA: Ovu asimetričnu sintezu L-izomera katalizuje enoil-hidrataza (=βhidroksiacil-KoA hidroliaza (4.11. koje preuzima FADH 2.99. . FADH2 predaje vodonikove atome drugom flavoenzimu.Slika 5.1. β-oksidacija masnih kiselina po Lynen-u 1) Prva dehidrogenacija acil-KoA odigrava se na položaju α.

Kod oleinske kiseline posle odvajanja tri acetil-KoA: ostaje kiselina. Oduzimanjem drugog para vodonikovih atoma. NADH predaje vodonikove atome NADHdehidrogenazi respiratornog lanca.35). Dva C-atoma preuzima slobodni koenzim A. kao što je oleinska. i oni se odvajaju u obliku acetil-KoA (CH 3 C-S-KoA): Ova reakcija je egzergonska. Pošto je njegova koncentracija u mitohondrijama mala. Za svaki ciklus β-oksidacije potreban je po jedan molekul koenzima A. u obliku estra sa koenzimom A.3. Oksidacija nezasićenih viših masnih kiselina. sve dok se u toku odcepljivanja po dva C-atoma razgradnja ne približi dvoguboj vezi. propionil-KoA (CH 3 CH 2 CO—KoA). Za dva C-atoma kraći ostatak masne kiseline ulazi u novi ciklus. odigrava se na isti način kao i zasićenih masnih kiselina. koje preuzima NAD. 4) β-ketomasna kiselina-KoA je vrlo reaktivno i nepostojano jedinjenje.1. krajnji produkt β-oksidacije je ostatak od tri C-atoma. Zbog toga se molekul cepa na β-položaju. acetil-KoA mora brzo da se oksiduje u ciklusu trikarbonskih kiselina. dejstvom tiolaze (= βketotiolaza 2.1. nastaje β-ketoacil-KoA. apsolutno su specifični na L-stereoizomer (1. na masnu kiselinu sa dva C-atoma manje. jer se u neposrednoj blizini nalaze —C=O i tioestarska veza. U slučaju da masna kiselina sadrži neparan broj C-atoma.16). da bi se oslobodio koenzim A.1. što znači da je ravnoteža pomerena u pravcu tioklastičnog cepanja. koja na β-položaju ima cis-dvogubu vezu: CH3(CH2)7-CH=CH-CH2CO-SKoA .3) Enzimi. koji katalizuju drugu dehidrogenaciju.

oksidacija gornje nezasićene kiseline će se nastaviti kada ona pređe u izomernu trans-nezasićenu kiselinu. Prema tome. Svaki ciklus odvajanja dva C-atoma.7kJ = 3991 kJ. fosforilacijom na nivou supstrata i oksidativnom fosforilacijom. Palmitoil-KoA + 7Ko-A + 7FAD + 7NAD+ + 7H2O → 8 acetil-KoA + 7FADH2 +7NADH + 7H + Sedam pari vodonikovih atoma ulazi u respiratorni lanac u obliku FADH2. kompletnom oksidacijom palmitinske kiseline do CO 2 i H 2 O dobijaju se: 35 + 8x12=131 molekul ATP-a. . a sedam u obliku NADH + H +.3 : 4—cis—dodecenoil—KoA Pošto enoilhidrataza katalizuje adiciju vode samo na trans-dvoguboj vezi. Pošto se na početku za aktivaciju masne kiseline utroši samo jedan ATP. Na osnovu toga može da se napiše jednačina.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH) U toku jednog ciklusa β-oksidacije dobija se jedan molekul acetilKoA (CH3CO—KoA) i dva para vodonikovih atoma (=4H). Prenos elektrona do kiseonika od FADH2 daje dva molekula ATP-a. linolenske) zahteva da sve dvogube veze iz cis-oblika pređu u trans. Slično. koja uključuje i fosforilaciju: Palmitoil-KoA + 7Ko-A+7O 2 + 35Pi + 35ADP → 8 acetil-KoA + 5ATP+42H2O Oksidacijom jednog molekula acetil-KoA u ciklusu trikarbonskih kiselina (CLK) dobijaju se 12 molekula ATP-a. a to iznosi 130x x30. to se oksidacijom palmitinske kiseline dobija 130 molekula ATPa. Njenom oksidacijom će se dobiti 8 molekula acetil-KoA i 14 pari vodonikovih atoma. izlazi da se 40% ove energije prevodi u energetski bogate pokretne molekule ATP-a. a od NADH tri. Imajući u vidu da je promena standardne slobodne energije u toku kompletne oksidacije palmitinske kiseline 9 830 kJ. oksidacija višestruko nezasićenih masnih kiselina (npr. daje 5 ATP-a.2. 5. Za kompletnu oksidaciju palmitinske kiseline potrebno je da ona prođe kroz sedam takvih ciklusa. Izomerizaciju katalizuje trans: enoil-izomeraza.

a dejstvom NAD-specifične β-hidroksibutirat dehidrogenaze u D-β-hidroksibuternu kiselinu (CH 3CHOHCH 2COOH). Jedan katalizuje tiokinaza i odigrava se utroškom jednog ATP-a: . ali ona za razliku od drugih organa i tkiva ne može da ih koristi. Osnovno jedinjenje ove grupe acetsirćetna kiselina.2. Acetsirćetna kiselina prelazi pod fiziološkim uslovima spontano u aceton. β-hidroksibuterna kiselina i aceton se tradicionalno i netačno nazivaju ketonska tela. Ketonska tela difunduju iz ćelija jetre u krv koja ih odnosi u periferna tkiva. a krvotokom dospevaju u periferna tkiva koje ih oksiduje u CLK. Jetra je glavno mesto u kojem nastaju ketonska tela. odnosno acetoacetil-KoA. je polazni supstrat za sintezu holesterola i steroida uopšte. Ona nastaju u neznatnim količinama u jetri.5.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA Acetosirćetna kiselina. nastaje kondenzacijom dva acetil -KoA: 2CH 3 CO-SKoA → CH 3 COCH 2 CO-SKoA + KoA-SH acetoacetil—KoA Reakciju katalizuje β-ketotiolaza. Periferno tkivo i srčani mišić pretvaraju acetosirćetnu kiselinu u estar sa koenzimom A na dva načina. Oslobađanje acetsirćetne kiseline iz njenog estra sa koenzimom A ide preko β-hidroksi-β-metil-glutarilKoA (HMG—KoA): Intermedijerno jedinjenje koje nastaje u gornjem procesu HMGKoA.

Klinička slika ove pojave zove se ketoza. odmah se pretvara u masne kiseline. životinje sintetišu mnoge. koji ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina gde se oksiduje. ograničen. koje unose hranom. Kod gladovanja i nekontrolisanog »diabetes mellitus-a« povećava se koncentracija ketonskih tela u krvi. znatne količine se pojavljuju u mokraći (ketonurija). ali ne sve. nastupa ketonemija. Međutim. potrebne gliceride i masne kiseline. modifikuju biljne gliceride. a ne u mitohondrijama. One. takođe.2.Nastali acetoacetil-KoA se tiolitički cepa na dva acetil-KoA. koji ulazi u masnu kiselinu . One se odlažu u velikim količinama kao trigliceridi u adipoznom tkivu. obrnutim smerom istih enzimskih procesa. U tim slučajevima je brzina njihovog nastajanja u jetri veća. eksperimentalno je dokazano: 1) sinteza masnih kiselina odigrava se u citoplazmi. Oni su dokazali da neposredni prethodnik dva C-atoma. plesni.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA Biljke. glikogena. nego što periferno tkivo može da ih oksiduje. Pošto je kapacitet životinja u odlaganju rezervnog ugljenog hidrata. Dugo je poznato da mnogi organizmi glukozu mogu da pretvore u mast. kvasci i bakterije sintetišu i gliceride i njihove sastavne masne kiseline. sav višak ugljenih hidrata koji ne može da se odloži. 2) citrat maksimalno ubrzava sintezu masnih kiselina. 5. Posle otkrića da se oksidacija masnih kiselina odigrava u mitohondrijama i objašnjenja uloge koenzima A. a sam se ne ugrađuje u masne kiseline niti služi kao redukciono sredstvo. Ako ona dostigne bubrežni prag. Kada koncentracija ketonskih tela u krvi pređe normalnu granicu. mnogi su mislili da se i biosinteza masnih kiselina odigrava u mitohondrijama. Ovu neočekivanu i neobičnu ulogu CO2 objasnio je Wakil sa sar. a izotopno obeleženi CO2 se ne ugrađuje u masne kiseline. 3) CO2 i bikarbonati su bitni u sintezi masnih kiselina.

Intermedijerni ostaci (acil) masnih kiselina različite dužine C-lanaca (C4. ACP je ugrađen u kompleks sintetaze masnih kiselina tako da njegova —SH grupa 4'-fosfopantetina štrči van. nego su vezani tioestarski za SH grupu jednog proteina male molekulske težine. U mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu. kao što je to bio slučaj kod β-oksidacije. izolovan je i određena mu je primarna struktura. nego derivat sa tri C-atoma. Njen lanac počinje da raste od karbonilne grupe acetil-KoA sukcesivnom adicijom acetil-ostataka. C6 sve do C16) koji nastaju u toku sinteze nisu vezani tioestarski za koenzim A. Sinteza palmitinske kiseline Sintetaza masne kiseline katalizuje celokupnu sintezu palmitinske kiseline. Vodonikove atome daje redukciono sredstvo NADPH. za svoju-SH grupu gradeći tioestarsku vezu.nije acetil-KoA. koja se odigrava u rastvornom delu citoplazme. malonil KoA: HOOC—CH2 —CO—S—KoA. koja nastaje od jednog molekula acetil-KoA i sedam molekula malonil-KoA.de novo" sinteza viših masnih kiselina. Zbirna reakcija sinteze je: acetil-KoA+7 malonil-KoA+14NADPH+14H + → CH3(CH2)14COOH+7 CO2 + 8 KoA-SH+14 NADP+ +6 H2O Jedini molekul acetil-KoA potreban za početak sinteze služi kao primer ili starter (=seme). koji se zove kompleks sintetaze masnih kiselina. koji nastaju u toku sinteze. tako da može da obavlja funkciju prenosioca acil-ostataka. . Sintezu katalizuje kompleks od sedam enzima. Njegova funkcija je analogna funkciji koenzima A u β-oksidaciji. On se naziva acil-prenosni protein (ACP) otporan je pri zagrevanju. Danas je objašnjena kompletna . —SH grupa AC Proteina je vezana za 4'-pantetein kao i u koenzimu A. i njegova dva C-atoma se nalaze na početku lanca masne kiseline.. Oni vezuju ostatke. a ne može da se odigra njena kompletna sinteza. može samo da se produži lanac neke masne kiseline (C12 do C16). bez koga sinteza ne može da počne. CO2 je bitan jer se ugrađuje u malonil-KoA.

on se aldolnom kondenzacijom s oksalacetatom pretvara u citrat. Ranije je konstatovano da acetil-KoA nastaje u mitohondrijama oksidativnom dekarboksilacijom piruvata. za koga smo rekli da je polazno jedinjenje u sintezi masnih kiselina. nastaje ugrađivanjem CO2 u acetil-KoA. Acetil grupe mogu da se prenose i vezivanjem za karnitin. ali to nije glavni put. a videli smo da nastaje i β-oksidacijom masnih kiselina. Malonil-KoA. Citrat u citoplazmi reaguje sa koenzimom A dajući ponovo acetil-KoA i oksalacetat: citrat+KoA—SH + ATP → CH 3 CO—S—KoA+ADP+Pi + oksalacetat Citrat je prema tome prenosilac acetil-grupa iz mitohondrija u citoplazmu.Slika 5. Reakciju .12).12 . Pošto acetil-KoA ne može da prođe kroz mitohondrijalnu membranu.Enzimski kompleks sintetaze masnih kiselina Svi ugljenikovi atomi masnih kiselina potiču od citoplazmatskog acetilKoA. koji dolazi iz mitohondrija indirektnim putem. koji je permeabilan i ulazi u citoplazmu (slika 5.

čiji se acetilni ostatak prenosi na ACP. dejstvom maloniltransacelaze: malonil-KoA + ACP—SH → malonil—S—ACP+KoA—SH Acetil—S—ACP i malonil—S—ACP reaguju na taj način da se drugi i treći C-atom malonil-ostatka adira na karbonilnu (CO) grupu acetil koenzima A. U sledećoj reakciji sinteze acetoacetil-ostatak se redukuje sa NADPH u β-hidroksibutiril—S—ACP.katalizuje acetil-KoA karboksilaza. U sintezi palmitinske kiseline učestvuje 7 molekula malonil-KoA.A CP + K oA S H Sledeći parovi C-atoma potiču od drugog i trećeg C atoma malonil-KoA. Prva dva C-atoma masne kiseline nastaju. koji istovremeno istiskuje karboksilnu grupu u obliku CO2 Oslobođeni molekul CO 2 je onaj isti koji se. ugradio u malonil-KoA u toku njegove sinteze. pa je prema tome acetil-KoA karboksilaza regulatorni enzim. Redukciju katalizuje β-ketoacil-ACPreduktaza: . on je potreban samo za sintezu malonil-KoA. Uloga CO 2 u sintezi masnih kiselina je sada jasna.S . dejstvom acetil-KoA karboksilaze. i to objašnjava njihovu ranije zapaženu ulogu u sintezi masnih kiselina. Biotin intermedijerni prenosilac CO2 u sledećoj dvostepenoj reakciji: je Nastajanje malonil-KoA je reakcija koja određuje celokupnu brzinu sinteze masnih kiselina. dejstvom acetil-transacilaze: acetil -S -K oA + A CP -S H → ac et i l. kao što smo već rekli. Pozitivni modulatori ovog enzima su citrat i izocitrat. koji se takođe vezuje na ACP. biotin-enzim. od starter (primer) molekula acetil-KoA.

koja se odigrava u citoplazmi. koje sadrže 12—16 ugljenikovih atoma. jer normalno u ćelijama ima vrlo malo slobodnih masnih kiselina. u sledećoj reakciji gubi molekul H 2O. Ostaci masnih kiselina. Produžavanje C-lanca masnih kiselina. Kada se lanac produži do 16 C-atoma. reakcijom drugog molekula malonil-KoA sa sada nastalim butiril—S—ACP uz izlaženje CO 2. dejstvom NADPspecifične krotonil-reduktaze u ostatak buterne kiseline (C 4 ): CH3CH=CHCO-S-ACP + NADPH + H+→ CH3CH2CH2CO-S -ACP + NADP+ butiril-S-ACP Ovom reakcijom se završava prvi od sedam ciklusa sinteze palmitinske kiseline. Brzina biosinteze masnih kiselina je prilagođena brzini sinteze triglicerida i fosfoglicerida. ide sukcesivnim ugrađivanjem acetil-KoA. β-nezasićene krotonske kiseline (trans): CH3CHOHCH2CO-S-ACP→ CH3CH = CHCO-S-ACP + H 2O krotonil . Drugi izvor NADPH za sintezu masnih kiselina u jetri je od oksidacije malata u piruvat i CO 2 dejstvom »jabučnog« (»malic«) enzima. slobodna palmitinska kiselina se odcepi od ACProteina Za sintezu palmitinske kiseline potrebno je 14 molekula redukovanog NADPH koji se dobija uglavnom oksidacijom glukozo-6-fosfata u citoplazmi. čiji se lanac produžuje. Zbog toga je pentozo-fosfatni put vrlo aktivan u svim onim tkivima. gde je brzina sinteze masnih kiselina velika. Posle niza reakcija dobija se ostatak masne kiseline sa 2 C-atoma više. nalaze se u obliku estra s . prelazeći u ostatak α.dejstvom NADP-specifičnih enzima pentozo-fosfatnog puta. Sedam molekula glukozo-6-fosfata moraju se oksidovati u ribulozo-5fosfat i CO2.CH3COCH2CO-S-ACP +NADPH + H+→ CH 3 CHOHCH 2 CO-SACP+NADP + D-β-hidroksibutiril—S—ACP. Njen lanac može i još da se produži. Palmitinska kiselina je normalni krajnji produkat sinteze masnih kiselina. Ovaj proces se odigrava u mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu dejstvom odgovarajućih enzima. odnosno kapronil—S—ACP (C 6). kao što su jetra i adipozno tkivo. da bi se dobilo dovoljno NADPH za sintezu jednog molekula palmitinske kiseline.SACP Nastali krotonil ostatak se na kraju ciklusa redukuje. Drugi ciklus počinje slično.

koje su asocirane s endoplazmatskim retikulumom. odnosno palmitinske kiseline dejstvom specifičnih oksigenaza. kao i oleinska kiselina.) u položaju cis. . 3) grupa tipa linolna kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)4-CH=CH. One nastaju ili produžavanjem C-lanca ili desaturacijom.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA U organizmu sisara se nalaze četiri tipa nezasićenih masnih kiselina: 1) grupa tipa palmitoleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)5—CH = CH— kao i sama palmitolenska kiselina 2) grupa tipa oleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)7—CH=CH—. β-dvogube veze katalizuje NADP-specifična reduktaza.koenzimom A (acil-KoA). Dvoguba veza se obrazuje tako da molekulski kiseonik prima dva elektrona. Oleinska i palmitinska kiselina nastaju u životinjskom organizmu od stearinske.kao i linolna kiselina 4) grupa tipa linolenske kiseline ostatkom:CH3CH2—CH = CH— kao linolenska kiselina. One imaju dvogubu vezu između 9 : 10 C-atoma ( ∆ 9. Produžavanje lanca u mitohondrijama je direktno obrnuti proces β-oksidacije masnih kiselina. a drugi od NADPH: Četiri tipa poli-nezasićenih masnih kiselina su prethodnici svih polinezasićenih kiselina u sisara. naročito u ćelijama jetre i adipoznog tkiva. 5. Jedan elektron dobija od supstrata u kome nastaje dvoguba veza (acil-KoA). a ne flavoenzim.2. s i Oleinska i palmitoleinska kiselina su najrasprostranjenije masne kiseline. Jedina je razlika što redukciju α.

i triglicerid. koji su sastavni delovi ćelijske membrane. Kao i kod svih biosinteza i ovde se polazni supstrat energetski obogaćuje.2.13).8 BIOSINTEZA SFINGOLIPIDA TRIGLICERIDA. koja sadrži četiri konjugovane dvogube veze. GLICEROFOSFATIDA I a) Biosinteza triglicerida Trigliceridi. Od poli-nezasićenih masnih kiselina najviše ima arahidonske. b) Biosinteza glicerofosfatida Najvažniji glicerofosfatidi. Ona nastaje u životinjskom organizmu od linolne kiseline. Biljke sintetišu poli-nezasićene masne kiseline.Linolnu i linolensku kiselinu ne mogu da sintetišu sisari i one su za njih bitne masne kiseline. sintetišu se od L-glicerol 3-fosfata i acil-KoA. koji obrazuju biljne i životinjske rezervne masti. a jedino ćelije intestinalne mukoze mogu direktno da aciluju monoglicerid u di. Ona se nalazi u ćelijama u vrlo malim količinama (tragovima). Fosfatidna kiselina je intermedijer i u sintezi glicerofosfatida. nastaju od fosfatidne kiseline (slika 5. 5. U jetri i adipoznom tkivu sinteza teče uvek preko intermedijerne fosfatidne kiseline. Vezivanjem za citidintrifosfat fosfatidna kiselina prelazi na viši energetski nivo: . koje treba uneti hranom.

Biosinteza najvažnijih glicerofosfatida Biosinteza teče tako da se u CDP-gliceridu CDP zamenjuje sa jednim od sledeća tri alkohola: serinom (vezuje se na mestu CH 2OH grupe). uvode tri —CH 3 grupe. inozitolom ili glicerol-fosfatom. tako da prvo nastaju monometil i dimetil-derivati. Vezivanjem ovih alkohola za fosfatidnu kiselinu nastaju odgovarajući glicerofosfatidi: lecitin. Donor metil-grupa je »aktivni« metionin (S- adenozilmetionin): Fosfatidil-etanolamin + 3 S-adenozilmetionin → lecitin (fosfatidil-holin) + 3 S-adenozinhomocistein Uvođenje metil grupa u ostatak etanolamina ide postepeno. Kao što se na slici 5. serin-kefalin. . inozitol-fosfatid i kardiolipin.13 vidi lecitin nastaje od serin-kefalina u dvostepenoj reakciji. Prvo se ostatak serina dekarboksilira u etanolamin: serin-kefalin → fosfatidil-etanolamin + CO2 a zatim se u molekul etanolamina transmetilacijom.13 .Slika 5.

On nastaje od palmitinske kiseline odnosno njenog estra s koenzimom A. Holin se prenosi sa aktivnog citidin difosfat holina (CDP-holin): . Sinteza teče tako da se prvo palmitoil-KoA redukuje u aldehid. Uvođenje holina u ova jedinjenja nastaju sfingolipidi. palmitoil-KoA. koji kondenzacijom sa serinom daje dihidro sfingozin.c) Biosinteza sfingolipida Alkoholna konponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol koji ima 18 C-atoma. Aciliranjem sfingola sa acil-KoA nastaju prvo jedinjenja poznata pod imenom ceramidi. Redukcijom sa flavo-enzimom ovaj zasićeni derivat prelazi u nezasićeni sfingozin ( = sfingol): Amino grupa sfingozina je u svim sfingolipidima acilirana s višim masnim kiselinama.

Cerebrozidi. To je intermedijer od koga se odvaja sinteza holesterola i steroida u organizmu sisara. Slika 5. β-hidroksi-β-metil glutaril-KoA prelazi u mevalonsku kiselinu. Ako se formula skvalena napiše onako kako stvarao izgleda u prostoru. a terpena i njihovih derivata u biljkama (slika 5. koji sa trećim molekulom acetil-KoA prelazi u β-hidroksi-β-metil-glutaril-KoA (HMGKoA). a odvija se u najmanje dva stepena.Početne reakcije biosinteze holesterola Skvalen je simetrično građeni nezasićeni ugljovodonik. Prvo se kondenzuju dva molekula acetil-KoA u acetoacetil-KoA. koja redukuje —CO—S—KoA grupu i odcepljenjem koenzima A. Prvo je izolovan iz jetre ajkula. dolazi do kondenzacije ova dva izomerna izoprenil-pirofosfata i posle niza reakcionih proizvoda nastaje derivat izoprena skvalen. vidi se da lako dolazi do ciklizacije. Fosforilacijom u tri koraka sa tri molekula ATP-a pretvara se mevalonska kiselina u »aktivni izopren« izopentenil-pirofosfat. Redukcija HMG—KoA je ireverzibilna. sintetišu se reakcijom ceramida sa uridin difosfat glukozom (UDPG) ili UDPgalaktozom. To je i kontrolno mesto u sintezi holesterola.14 . Zatvaranjem ugljenikovog lanca . derivati ceramida koji sadrže glukozu i galaktozu. U sledećem nizu reakcija. koji se sastoji od šest ostataka izoprena (C30H50).9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA Biosinteza holesterola počinje na isti način kao i sinteza ketonskih tela.2. 5. Ovo jedinjenje prelazi u svoj izomer 3.14).3'-dimetil-alil-pirofosfat. dejstvom jedne reduktaze.

skvalena u steranov prstenasti sistem nastaju steroidi lanosterol i holesterol.Ciklizacija skvalena Pre zatvaranja prstena jedan atom kiseonika se vezuje na dvogubu vezu skvalena u položaju 3.15 . Slika 5. gde ostaje u obliku OH grupe u holesterolu i njegovim derivatima. Reakcija je praćena premeštanjem dvostrukih veza i metilnih grupa u molekulu skvalena. .

hloroform i sl. od kojih je barem jedna nezasićena). Mogu se podeliti i na sledeći način: 11 jednostavni lipidi: a) trigliceridi ili neutralne masti b) voskovi 12 složeni lipidi: a) fosfolipidi b) glikolipidi c) neosaponifikovane supstance 3) Jednostavne masti sadrže samo masne kiseline i neki alkohol. a u voskovima je to neki alkohol veće molekulske mase (cetilni. U mastima je alkohol glicerol. Prema tome koje od navedenih azotnih jedinjenja sadrže. kao što su etar. Kao azotne baze u fosfolipidima su holamin i holin te aminokiselina serin. Fosfolipidi su sastavljeni iz glicerola (esterifikovanog s dve masne kiseline. i fosforne kiseline na koju je vezana još jedna azotna baza. fosfolipidi se dele na: 2) 4) 5) 6) 7) 8) . linolenska i arahidonska kiselina za organizam su esencijalne. Sve masne kiseline koje se nalaze u organizmu su nezasićene (jedno i višestruko nezasićene) i zasićene masne kiseline s parnim brojem C atoma. Ima nekoliko klasifikacija lipida. potrebne su za pravilan rast i prekursori su prostaglandina. miricilni). a one s više C atoma su čvrste. U čovekovom telu najviše su zastupljene palmitinska. a rastvorljivi u nepolarnim organskim rastvaračima. nazvane još i vitamin F.UKRATKO: 1) Pod nazivom lipidi podrazumeva se skup raznolikih hemijskih supstanci kojima je zajedničko svojstvo da su nerastvorljivi u vodi. Višestruko nezasićene linolna. s 8-12 C atoma imaju uljnu konzistenciju. Te višestruko nezasićene kiseline. Masne kiseline s 4-8 C atoma su tekuće. stearinska i oleinska kiselina. U trigliceridima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane istom ili različitim masnim kiselinama.

a) cefaline (fosfatidil holamin). sadrže i azotovu bazu vezanu za fosfornu kiselinu. fosforne i jedne masne kiseline. Gangliozidi sadrže masnu kiselinu s 22 i 24 C atoma. Fosfolipidi koji ne sadrže azotovu bazu su inozitolfosfatidi ili lipozitoli. a i metabolizam im je tesno vezan sa metabolizmom lipida. Glikolipidi su složeni lipidi građeni od sfingozina. a masna kiselina je vezana amidskom vezom. nego aminoalkohol sfingozin. te heksozu vezanu preko primarne OH-grupe sfingozina. njihovo fiziološko delovanje. U neosaponifikovane supstance ubrajaju se steroli. 9) Fosfolipida ima u gotovo svim ćelijama.lipoproteini). Osim alkohola. sadrže masne kiseline s 24 C atoma u lancu. Cerebrozida ima u malim koncentracijama u mnogim tkivima. steroidni vitamini i steroidni hormoni. heksoze. U tu grupu ubrajaju se cerebrozidi. ciklopentano-perhidrofenantrensko jezgo. glukoze i galaktoze te heksozamina. (steroidi) holesterol. Oni umesto glicerola imaju hidroaromatični alkohol inozitol esterifikovan s dve molekule fosforne kiseline. naročito za hormone tj. a najviše ih ima u lipoproteinima visoke gustoće (α . 10) 11) 12) 13) 14) 15) . sulfolipidi i gangliozidi. a najviše u ćelijama CNS-a. Sulfolipidi sadrže iste sastojke kao i cerebrozidi. U sfingomijelinima je fosforna kiselina estarski vezana na primarnu OH-grupu sfingozina. samo je na C6 atom galaktoze vezana još jedna sumporna kiselina. b) lecitine (fosfatidil holin) i c) fosfatidil-serine. heksozamin i neuraminsku ili sijalinsku kiselinu. To je od velike važnosti. U krvi se transportuju vezani za lipoproteine. Sva ta jedinjenja imaju u osnovi opštu policikličnu strukturu tzv. na koju su opet vezane dve masne kiseline. Cerebrozidi su dobili ime po tome što ih ima u mozgu. U raznim gangliozidima različiti su odnosi i vrste heksoza. Zajedničko im je sa lipidima da se rastvaraju u organskim rastvaračima. zatim sfingozin. a ređe od glukoze. žučne kiseline. masne kiseline i šećera galaktoze. koje su vezane amidskom vezom na sfingozin. Sfingomijelini su diaminofosfatidi koji ne sadrže glicerol. Steroidna struktura sadrži više centara aktuelne i potencijalne asimetrije. a velike količine se akumuliraju (posebno u jetri i slezini) u Gaucher-ovoj bolesti.

gladovanju ili ishrani s mnogo masti a malo ugljenih hidrata mogu se u krvi i urinu pojaviti ketonska ili acetonska tela. a lanac se skraćuje za dva C atoma. U određenim patološkim stanjima. a u koprostanonu je A prsten pod pravim uglom u odnosu na B prsten. razlažu u procesu β-oksidacije. U β-oksidaciji učestvuju acil-koenzim A (CoA) i ATP. prsten A i B mogu zauzeti dve prostorne konfiguracije. One se razlažu oksidacijom na drugom C atomu (β-položaj) od karboksilne grupe. Razni steroli i steroidi razlikuju se po dvostrukim vezama i supstituentima (najčešće OH i CH ₃ grupama) u osnovnom steranskom prstenu. a krajnji proizvod acetil-koenzim A veže se delovanjem enzima sa oksalsirćetnom kiselinom nastalom metabolizmom glukoze i nastaje limunska kiselina koja ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina. što određuje njihovu hemijsku reaktivnost. iznad ili ispod ravni prstena. označava se kao β. prema Knoop-u. koji se u mitohondrijama jetre karboksiluje i prelazi u jantarnu kiselinu. npr. Do ketonemije i ketonurije dolazi zbog: a) nedostatka metaboličkih produkata ugljenih hidrata. piruvata odnosno oksalacetata. dok ponavljanjem tog procesa ne ostane acetat. Ako je supstituent iznad ravni. Supstituenti na steranskom prstenu mogu takođe imati različitu prostornu orjentaciju. koja onda ulazi u trikarbonski ciklus. Masne kiseline s neparnim brojem C atoma razgrađuju se isto uz CoA β-oksidacijom i odvajanjem acetil-CoA. a ako je ispod ravni kao α-izomer. te se metabolizuje u piruvat i laktat ili se iz njega stvara glikogen. koji je potreban za konačnu okslidaciju acetil-CoA nastalog u toku β-oksidacije masnih kiselina ili b) nedostatka potrebne količine energije za sintezu masnih kiselina iz acetil-CoA. a kao steroidi derivati s hormonskom aktivnošću. U holestanonu su u ravni. Masne kiseline se. Kad se lanac masne kiseline skrati na 5 C atoma iz njega pored acetil CoA nastaje i ostatak propionil-CoA. Pri katabolizmu lipida glicerol se veže sa fosfatom u glicerolfosfat. Ako se redukuje dvostruka veza na C-5 atomu holesterola. dijabetesu. Acetonska tela nastaju iz masnih kiselina zbog njihove nepotpune oksidacije. kao i po alifatičnom lancu na C-17 atomu. te se na taj način odvaja ostatak od dva C atoma u formi acetata. 17) 18) 19) 20) 21) . koji se dalje oksiduje u fosfoglicerinaldehid i ulazi u lanac glikolize. Ova β-oksidacija odvija se u mitohondrijama.16) Kao steroli označavaju se alkoholni derivati sterana koji nemaju hormonsko delovanje.

fiziološkog stanja. a produžavanjem lanca za 2 C atoma nastaju buterna. fosfolipidima. deluje hidrolitički pankreasna lipaza. koji se kondenzuje u β-hidroksi-βmetilglutaril-CoA koji se enzimski cepa na acetil CoA i acetsirćetnu kiselinu. Sinteza započinje s acetil-CoA. One se apsorbuju da se vežu sa žučnim kiselinama i holesterolom. masne kiseline se oslobađaju i vežu ponovo sa glicerolom 23) 24) 25) 26) 27) . a iz ovog se odvaja fosfat i ostaje glicerol. te se preko jednog intermedijera reduktivno dekarboksiluje u butiril-CoA. Njihovo nagomilavanje u krvi izaziva metaboličku acidozu te može dovesti do kome i smrti. rastvorljiv u vodi. glikolipidima i holesterol estrima. kapronska. a samo u vrlo malim količinama kao slobodne masne kiseline. a retko su sve tri OH-grupe esterifikovane s istom masnom kiselinom. pa njihove koncentracije rastu u krvi. Glicerol nastaje od međuprodukata tokom glikolize: 3fosfogliceraldehida koji redukcijom prelazi u glicerolfosfat. Masti mogu nastati i od ugljenih hidrata i ostataka amino kiselina nakon deaminacije. Osim CoA u tom procesu sudeluju NADH₂. biotina i CoA u tome još sudeluju ATP. Ova se može redukovati u β-hidroksibuternu kiselinu ili spontano dekarboksilovati u aceton. i to u mitohondrijama. Dalje butiril-CoA veže ponovo malonil-CoA i tako se produžava lanac masne kiseline. NADPH₂ i Mn²+. U citoplazmi se sintetizuju masne kiseline kratkih i srednjih lanaca. Lipidi se unose u telo hranom. NADPH₂ i ATP. Sinteza masti u organizmu zavisi od više faktora: ishrane. lako se resorbuje dok je resorpcija masnih kiselina složeniji proces. i nastaje malonil-CoA koji veže dalje molekul acetil-CoA.22) Kad nedostaju ugljeni hidrati ne stvara se dovoljno piruvata pa se nagomilava acetil-CoA. za što je potrebno prisustvo biotina. Osim CO₂. Glicerol. Vežu se sa glicerolom obično u mešane trigliceride. Glavni proces probave i resorpcije lipida odigrava se u tankom crevu. Dospevši u eritrocite. fizičke aktivnosti. kaprilna i tako do palmitinske i ostalih kiselina dužeg lanca. Masne kiseline sa dužim lancem sintetizuju se u jetri. Delovanjem žučnih kiselina iz žuči i alkalija pankreasnog soka lipidi se u crevu prvo emulguju i na te fino emulgovane čestice s velikom površinom. Sinteza započinje karboksilacijom acetil-CoA. U organizmu se masne kiseline nalaze esterifikovane u neutralnim mastima. koji osigurava potrebnu energiju.

naročito fosfolipidima. Holesterol i trigliceridi su naročito sniženi u degenerativnom teškom hepatitisu. Hipolipemija se nalazi kod hiperfunkcije štitne žlezde. Funkcija rezervnih lipida je da organizmu osigura rezervni materijal za sagorevanje. tj. integralni. Lipidi krvne plazme i krvnih ćelija međusobno se razlikuju. Neki lekovi i hemikalije takođe utiču na koncentraciju lipida u serumu. uz nešto holesterola. a nedostatak insulina uzrokuje povišenje njihove koncentracije.stvarajući trigliceride. Ukupni lipidi u eritrocitima nešto su niži nego u krvnoj plazmi. poremećaja metabolizma lipida. 28) Treba razlikovati rezervnu mast. minimalno esterifikovanog holesterola. koji se limfom prenose u cirkulaciju te krvlju u jetru i masne ćelije. Poremećaji u vezi sa lipotropnim faktorima mogu dovesti do nakupljanja lipida u jetri tzv. Povišena koncentracija lipida nalazi se kod hipofunkcije štitne žlezde. tuberkulozi hroničnim insuficijencijama i šizofreniji. Ovi egzogeni trigliceridi. a sniženi u hiperfunkciji tiroideje. U krvnim ćelijama lipidi su strukturalni. opstruktivnog ikterusa. tj. akutnih infekcija. dok masne kiseline s kratkim lancem ulaze u portalni krvotok i jetru. hroničnih bolesti bubrega. deo tih ćelija. Tako se transportuju masne kiseline dužih lanaca. anemiji. Estrogeni hormoni snizuju serumske lipide. 29) 30) 31) 32) . Leukociti su bogati lipidima. Na koncentraciju lipida u serumu utiču i endokrine žlezde. Sadrže manje triglicerida. dok lipidi krvne plazme ili seruma predstavljaju lipide u transportu i u tkivo i iz tkiva. masne infiltracije (steatoze) jetre i do promene koncentracije lipida u krvi. depresivnih bolesti. cirozi jetre. Tiroksin iz tiroideje utiče na koncentraciju lipida tako što su povišeni u hipofunkciji. fosfolipida i tragova proteina stvaraju hilomikrone. Insulin snižava koncentraciju lipida u serumu. energiju. nefroze. Eritrociti sadrže gotovo dva puta više fosfolipida nego plazma. dijabetes melitusa. trigliceride u mezenhimalnim ćelijama ili masnim ćelijama od lipida koji čine strukturni deo ćelije.

AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA .

van Slyke―ova metoda. jer se neke aminokiseline raspadaju pri kiseloj odnosno baznoj hidrolizi. Struktura aminokiselina dokazana je razgradnjom i sintezom u toku sto godina rada na ovom polju. one takođe imaju važnu ulogu u prometu materija. tripsin i dr. s kojom α―aminokiseline reaguju kvantitativno.1. aminokiseline. hem). Hidrolitičko cepanje proteina na aminokiseline izvodi se na taj način što se proteinski rastvor zagreva sa 6—12 N hlorovodoničnom ili sumpornom kiselinom 24 časa na 100°C. BRACONNOT (1820 god. Svih 25 aminokiselina ne mora da se nalaze u hidrolizatu svakog proteina. Tok hidrolize proteina i završetak može se konstatovati reakcijom sa azotastom kiselinom. a i količina im varira od proteina do proteina. . Danas je poznato oko 25 proteinskih aminokiselina. može se iz zapremine izdvojenog azota da izračuna količina aminokiselina.1 AMINOKISELINE 6. Pošto se iz 1 g―mola aminokiseline razvije 1 g―mol azota. već aminokiselina. koje je nazvao glikokol. Posle njegovog otkrića hemičari su obratili pažnju na različita niskomolekularna jedinjenja. Pored toga što su aminokiseline osnovni sastojci proteina. Ovo je poznata Donald D. koji se hvata i meri. Hidroliza se može raditi i sa bazama. Tako od njih mogu da nastanu razna druga za organizam važna jedinjenja (npr. Pri digestiji proteina u gastrointestinalnom traktu viših životinja proteini se hidrolizuju na amokiseline dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. što znači želatinski šećer.6. odgovarajuća oksikiselina i elementarni azot. koje se dobijaju hidrolizom proteina.) je prvi izvršio hidrolizu želatina i dobio kristale slatkog ukusa. kao i svi primarni amini: Pri reakciji se oslobađa voda. Enzimska hidroliza se upotrebljava nekad i u analitičke svrhe. Pokazalo se da glikokol nije šećer.1 UVOD Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijaju se jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. jedinjenje koje ima amino i karboksilnu funkciju.) pri blagim uslovima temperature i kiselosti.

Skretanje ravni polarizovane svetlosti je fizička osobina koja zavisi i od pH sredine.U hidrolizatu proteina nalazi se mešavina različitih aminokiselina.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da je α―ugljenikov atom asimetričan. Sve proteinske aminokiseline su α―amino.1. 6. nađene aminokiselme D―konfiguracije. sem glicina. Izuzetak su prolin i oksiprolin koji su sekundarni amini. . između ostalog sintezom i razgradnjom alanina do L(—) glicerinaldehida: Iako su proteinske aminokiseline leve konfiguracije. kao gramicidinu (iz Bacillus brevis) i polimiksinu. su optički aktivna jedinjenja leve (L) prostorne konfiguracije. Odvajanje pojedinih aminokiselina iz ove smese predstavljalo je ranije velike teškoće. U prirodi se nalaze i aminokiseline desne (D) prostome konfiguracije. Pri pisanju formula L―aminokiselina. neke kao alanin obrću ravan polarizovane svetlosti nadesno. Tako su u nekim antibioticima. Sve proteinske aminokiseline. a neke kao fenilalanin nalevo. a danas je vrlo dobro rešeno hromatografskim metodama. a prostorna konfiguracija je stalna osobina molekula. Leva konfiguracija proteinskih aminokiselina dokazana je na razne načine. karboksilna grupa se piše gore a amino grupa levo. α―karbonske kiseline čija je opšta formula: R u formuli označava karakteristični bočni lanac.

One su potrošile samo desnogiri oblik. zbog asimetrične strukture bioloških katalizatora (enzima).Optički aktivna jedinjenja su asimetrično građena odnosno njihovi molekuli nemaju ravan simetrije. I viši organizmi. Iz tog razloga se aminokiseline klasifikuju prema kiselinsko―baznom karakteru bočne grupe —R na: 1) nepolarne ili hidrofobne aminokiseline 2) polarne. godine) kada je pustio da gljivice rastu u rastvoru racemske smeše vinskih kiselina. obliku i polarnosti bočne grupe R. a pri sintezi proteina bočne grupe su onaj genetski »znak« raspoznavanja. čija je bočna grupa negativno naelektrisana u područjupH 6―7 i bazne aminokiseline. Ona određuje izgled proteina u prostoru. koriste u svojoj ishrani samo određene stereoizomerne oblike šećera. ali bez naboja u području intracelularnog pH 1) 2) kisele aminokiseline. a levi je ostao.3 PODELA AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da se one razlikuju po veličini. čija je bočna grupa pozitivno naelektrisana kod pH 6―7 Tabela. jer nije bio odgovarajuće prostorne konfiguracije. Funkcionalni značaj bočne grupe R je u tome što je ona slobodna u peptidnim lancima proteina. koji su proteinskog karaktera i čije su osnovne jedinice aminokiseline. Ovu pojavu je prvi uočio Pasteur (1857. 6. 6. koji omogućava reproducibilnost genetskih informacija.Nepolarne ili hidrofobne aminokiseline . Karakteristična osobina asimetričnih molekula je da mogu hemijski da reaguju samo sa odgovarajućim drugim asimetričnim jedinjenjem na principu prostorne komplementarnosti (ili »ključa i brave«). aminokiselina i drugih potrebnih sastojaka.1. njegovu biološku funkciju i aktivnost. Ova osobina aminokiselina objašnjava stereospecifičnost bioloških katalizatora.1 .

.

Polarne aminokiseline Tabela 6. norvalin.2. β―alanin i druge. Za razliku od tipičnih organskih kiselina koje sve isteruju CO 2 iz karbonata jer su jače od ugljene kiseline: .4 . To su: ornitin. 6. citrulin. Osim toga svi načini odvajanja.1.Kisele aminokiseline Tabela 6. glicin 232°). homocistein.3 . Aminokiseline su na sobnoj temperaturi kristalne supstancije sa relativno visokom tačkom topljenja (npr.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA Poznavanje kiselinsko―baznih osobina aminokiselina je bitno za objašnjenje strukture proteina i svih njihovih karakterističnih osobina. dobro se rastvaraju u vodi ali se ne rastvaraju u organskim rastvaračima (izuzev prolina). koje imaju značajnu ulogu u intermedijemom metabolizmu.Bazne aminokiseline Pored proteinskih aminokiselina u tkivu se nalazi još 15―tak aminokiselina. identifikovanja i određivanja aminokiselina baziraju se na ovim osobinama.Tabela 6.

aminokiseline su u neutralnoj sredini slabije od ugljene kiseline i ne oslobađaju CO2 iz njenih soli:

Aminokiseline pokazuju dakle osobine soli organskih kiselina (npr. Na―acetata) i to kako po svom fizičkom kristalnom izgledu tako i po hemijskoj reakciji sa bikarbonatom:

Na osnovu ovakvog ponašanja aminokiselina, njihove velike dielektrične konstante i drugih osobina utvrđeno je, da su one unutrašnje soli u kojima je došlo do prelaza protona sa karboksilne na amino―grupu:

Aminokiseline se u neutralnoj sredini nalaze u obliku dipolarnih jona i ne sadrže ni slobodnu karboksilnu niti slobodnu amino―grupu. Dipolarna struktura aminokiselina objašnjava mnoge njihove osobine. Tako se dobra rastvorljivost u vodi objašnjava reakcijom dipolarnog jona aminokiseline sa dipolima vode, koji prodiru u kristalnu rešetku i razlažu je. Isto tako aminokiseline zbog svoje dipolarne strukture imaju osobine i slabih kiselina i slabih baza. One su dakle — elektroliti amfoternog karaktera. Kiselinsko―bazne osobine aminokiselina biće nam jasnije ako pojam kiseline i baze proširimo primenjujući definiciju Bronsted―Lowry―a. koja glasi: kiseline su jedinjenja koja oslobađaju protone u rastvoru, a baze su jedinjenja koja vezuju protone. Tako npr. u reakciji između natrijum―acetata i hlorovodonične kiseline, acetatni jon se ponaša kao baza, jer vezuje protone:

U kiselinsko — baznim reakcijama uvek zajedno učestvuje konjugovani par (kiselina i njoj odgovarajuća konjugovana baza):

Iz gornjih jednačina se vidi da je konjugovana baza sirćetne kiseline acetatni jon, a da je konjugovana kiselina amonijaka―amonijum jon (NH+4). U rastvorima slabih kiselina nalazi se i njena konjugovana baza. Njihov međusobni odnos zavisi od koncentracije H + jona i konstante disocijacije kiseline. Konstanta disocijacije kiseline je mera njene jačine, odnosno njenog afiniteta prema protonu. Ukoliko je afinitet prema protonu manji, utoliko je to jača kiselina i obrnuto. Konstanta disocijacije predstavlja se odnosom molarnih koncentracija u momentu ravnoteže: …1 Zagrade u gornjoj jednačini označavaju molarne koncentracije. Veličina konstante disocijacije pokazuje jačinu kiseline odnosno kolika je njena tendenca da disosuje na H+ jon i konjugovanu bazu (A‾ ). Ukoliko konjugovana baza ima veći afinitet prema protonu (H +), utoliko se u rastvoru nalazi više nedisosovanih molekula kiseline (HA) i utoliko je ona slabija. Iz toga proizlazi: da ukoliko je kiselina jača utoliko je njena konjugovana baza slabija i obrnuto. Ako jednačinu 1. logaritmujemo dobićemo :

Prebacimo log H+ na levu, a log K na desnu stranu, pa ćemo dobiti da je:

Znamo da je ―log [H+] = pH, a analogno se i negativni logaritam konstante disocijacije obeležava sa pK= —log K. Ako ove izraze zamenimo, dobićemo poznatu Henderson―Hasselbalch―ova jednačinu,

koja je od fundamentalnog značaja za kvantitativno ispitivanje kiselinsko―baznih ravnoteža u biološkim sistemima: …2 Pošto pH može lako da se izmeri eksperimentalno, a koncentracija konjugovane kiseline (HA) i baze (A‾) da se odredi (titracijom), gornja jednačina omogućava da se eksperimentalno nađe konstanta disocijacije, odnosno pK (slika 5.1). Prema titracionoj krivulji pK odgovara onoj koncentraciji [H+] jona, kada se u rastvoru nalaze iste količine akceptora (A‾) i davaoca protona (kiseline HA), jer je tada drugi izraz u jednačini 2 jednak 0:

Slika 6.1 -Titracione kriva sirćetne kiseline

Ta tačka se nalazi na sredini krivulje neutralizacije. Za sirćetnu kiselinu pK=4,76 (slika 6.1). Iz slike 6.1 se vidi da se u toku neutralizacije sirćetne kiseline vrednost pH naglo menja u početku dodavanja NaOH. U sredini neutralizacije, kada se u rastvoru nalaze iste količine kiseline i njene konjugovane baze (CH3COO―), pH je konstantan. To je njeno područje puferovanja. U tabeli 5.5 date su konstante disocijacije nekih kiselina. Prema gornjem izlaganju ne treba da nas zbuni što smo za NH+ 4 stavili da je kiselina, jer je to prema definiciji davalac protona. Vidi se da je daleko praktičnije izraziti konstantu disocijacije u obliku celih brojeva kao pK, nego u

obliku negativnih stepena. Iz tabele se vidi da ukoliko je pK veći utoliko je kiselina slabija, jer je vrednost K manja.
Tabela 6.5 - Eksperimentalno određene konstante disocijacije nekih kiselina na 25°

Iz opšte formule aminokiselina: vidi se da one sadrže dva konjugovana kiselinsko―bazna para: prvi je:―COOH ↔ COO-, + H+, a drugi —NH+3 ↔ NH2 + H+. Zbog toga u vodenim rastvorima aminokiselina postoje sledeći jonski oblici, koji se nalaze u ravnoteži:

Položaj ove ravnoteže zavisi od koncentracije H+ jona. U neutralnoj sredini aminokiseline su amfoliti, pokazuju osobine i slabe kiseline i slabe baze. U kiseloj sredini, one su dvobazne kiseline, a u baznoj dvokisele baze. Onaj pH kod koga se u rastvoru nalazi maksimalna koncentracija dipolarnih jona naziva se izoelektrična tačka (I.T.). Svaka aminokiselina ima svoju karakterističnu izoelektričnu tačku, koja zavisi od karaktera bočne grupe —R. U izolektričnoj tački aminokiseline ne provode električnu struju, rastvorljivost u vodi im se smanjuje, a pravac skretanja polarizovane svetlosti se pomera ulevo. Iz svega toga proizlazi da osobine aminokiselina jako zavise od pH sredine.

U neutralnoj sredini je nosilac kiselih osobina dipolarnog jona (II)—NH3+, a baznih osobina karboksilatni anjon —COO¯. Pošto je konstanta disocijacije konjugovane kiseline — NH3+ → H2 + H+ vrlo mala (pK=9,25), jasno je zašto su aminokiseline u neutralnoj sredini slabije od ugljene. Na sličan način kao kod slabe sirćetne kiseline, možemo i kod aminokiselina da odredimo titracijom pK vrednosti njihovih kiselinsko―baznih parova. Ako titrujemo kiseli rastvor aminokiseline alanina, u kome se ona nalazi u protoniranom obliku (I), videćemo da će se u toku neutralizacije osloboditi dva mola protona (H+), kao i kod svake dvobazne kiseline. Dodatak prvog mola NaOH trošiće se u sledećoj reakciji:

a dodatak drugog mola u reakciji:

Iz titracione krive alanina (slika 6.2) se vidi da pH na sredini prve neutralizacije iznosi 2,34 i on odgovara konstanti disocijacije (pK 1) prve kisele grupe — COOH → COO + H+; isto tako, pH na sredini druge neutralizacije alanina iznosi 9,69 i on odgovara negativnom logaritmu konstante disocijacije (pK2) grupe H3N+—, druge kisele grupe alanina. Na slici 6.2 se vidi da se u tim područjima pH slabo menja dodatkom NaOH. Kod tih pH vrednosti (2,34 i 9,69) alanin ima puferne sposobnosti. U uslovima fiziološkog pH alanin ne puferuje. Kao što je katjonski oblik alanina (I) dvobazna kiselina, tako je njegov anjonski oblik (III) dvokisela baza, koja na dva mesta može da veže piotone: na —NH2 grupu i karboksilatni anjon —COO. Amino―grupa je jača baza od — COO.

Slika 6.2 - Titraciona kriva alanina

Titraciona krivulja aminokiselina čija bočna grupa može da jonizuje (kisele i bazne aminokiseline) ima oblik titiacione krive trobazne kiseline (slika 6.4). One sadrže tri mesta koja mogu da otpuštaju i primaju protone. U tabeli 6.6 date su pK vrednosti jonizabilnih grupa proteinskih aminokiselina.
Tabela 6.6 - pK vrednosti jonizabilnih grupa aminokiselina

Aminokiseline čije bočne grupe jonizuju nalaze se u rastvoru u četiri razna jonska oblika. Uzmimo kao primer histidin:

Slika 6.3 - Jonski oblici histidina (Shema)

Slika. 6.4 - Titraciona krivulja histidina

Iz tabele 6.6 i titracione krivulje histidina se vidi da konstanta disocijacije bočne imidazolske grupe iznosi 6,0. Iz toga proizlazi da bočna grupa histidina puferuje u neutralnom području. Ova osobina bočne grupe histidina je od izvanrednog značaja za puferni kapacitet onih proteina koji sadrže ovu aminokiselinu (npr. hemoglobin). Izolektrična tačka baznih aminokiselina leži između pKR (bočne grupe) i pK2 (amonijum―grupe). Tako je izoelektrična tačka histidina kod pH 7,58. I.T. kiselih aminokiselina leži između pK1 (karboksilne grupe) i pKR. Tako je za asparaginsku kiselinu:

6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE

U nepolarne aminokiseline, čija je bočna grupa —R hidrofobna spadaju: glicin, alanin, valin, leucin, izoleucin, prolin, fenilalanin, triptofan i metionin. Prvih šest aminokiselina su alifatične, a bočna grupa fenilalanina i triptofana je aromatičnog karaktera. Metioninska bočna grupa se sastoji iz sumpora, koji je tioetarski vezan za metil―grupu (—S —CH3). Sve nepolarne aminokiseline, izuzev glicina, manje se rastvaraju u vodi od ostalih grupa. Glicin ima u bočnoj grupi vodonikov atom, koji je vrlo mali i zbog toga ne može da utiče na polarnost molekula. To je najprostija aminokiselina i jedina koja nije optički aktivna. Glicina ima u mnogim proteinima, a u velikim količinama se nalazi u bidrolizatu skeletnih proteina: kolagena (tetive, kože) i elastina (ligamenata). Želatin, koji se dobija kuvanjem kostiju, sadrži 25% glicina, a fibroin svile do 40%. Glicin može da sintetiše većina živih organizama, zbog tog ga ubrajamo među nebitne ili neesencijalne aminokiseline. Pilići ne mogu da sintetišu glicin. Glicin je u direktnoj vezi s nizom biološki važnih jedinjenja. Zamenom jednog vodonikovog atoma u primarnoj amino―grupi s metil―grupom nastaje sarkozin: CH3NH—CH2—COOH. Nalazi se slobodan u krvnom serumu i mišićima, a nema ga u hidrolizatima proteina animalnog porekla. Sarkozin je nađen u biljnom proteinu iz semenki kikirikija.

Daljim metilovanjem sarkozina nastaje betain, koji se nalazi ili u obliku dipolnog jona ili kao so; ima ga u mnogim biljkama naročito u korenu repe. Jedan od najvažnijih derivata glicina je mišićni kreatin (metilgvanidino sirćetna kiselina). Kreatina ima naročito u mišićnom i nervnom tkivu gde je vezan za fosfornu kiselinu u obliku kreatin―fosfata (fosfagen), a u testisima se nalazi slobodan. Fosfagen igra vrlo važnu ulogu u radu mišića.

Izdvajanjem jednog molekula vode (dehidiatacijom) kreatin prelazi u kreatinin, koji se redovno nalazi u mokraći. Izlučivanje kreatinina je merilo mišićne aktivnosti. Povećane količine kreatinina javljaju se u mokraći pri oboljenju mišićnog tkiva (muskularna distrofija). Sa žučnim kiselinama glicin gradi složene kiseline: glikoholnu, glikodezoksiholnu, glikolitoholnu i dr. U procesima detoksikacije (zaštitne sinteze) glicin služi za uklanjanje štetnih materija iz organizma, naročito aromatičnih jedinjenja. Tako se npr. benzojeva kiselina izlučuje u mokraći biljoždera kao benzoilglicin ili hipurna kiselina (hipos = konj). Fenilsirćetna kiselina izlučuje se kao fenaceturna, a nikotin kao nikotinurna kiselina:

L―Alanin. — Prirodna α―aminopropionska kiselina nalazi se u hidrolizatu većine proteina. Ima L―konfiguraciju, a obrće ravan polarizovane svetlosti nadesno (+). Samo u fibroinu svile ima alanina u većoj količini (20%), odakle ga je Weyl izolovao (1888 godine). Pirogrožđana kiselina, koja se nalazi u najrazličitijem biološkom materijalu, transaminacijom lako prelazi u alanin (glutamat:piruvat―transaminaza). To objašnjava činjenicu da se alanin može izostaviti iz dijete svih životinja i podloga za kulturu svih mikroorganizama. Metabolična povezanost s piruvatom pokazuje da od alanina mogu da nastanu ugljeni hidrati i zbog toga, spada u takozvane glikogene amino kiseline. U nekim mikroorganizmima (Lactobacillus casei, Straeptococcus faecalis) nalazi se alanin D―konfiguracije.

Alanin ima pored optičkog izomera i položajni izomer β―alanin: H 2N— CH2— —CH2—COOH, koji se nalazi u dipeptidima karnozinu i anserinu. Pantotenska kiselina, vitamin B grupe, je pantoil―β―alanin. Ona je sastavni deo koenzima A. L―Valin. — Valin je pronašao u ekstraktu pankreasa Gorup―Besanez 1856. godine. Posle toga je nađen u hidrolizatu albumina, a E. Fischer mu je definitivno odredio strukturu. Valin je α―amino―izovalerijanska kiselina:

Ova se aminokiselina ne nalazi ni u jednom proteinu u većoj količini. U hemijskom pogledu valin se ne razlikuje od ostalih aminokiselina sa ugljovodoničnim lancem bez drugih funkcionalnih grupa. U metabolizmu se, međutim, bitno razlikuje od glicina i alanina, jer pripada grupi bitnih ili esencijalnih aminokiselina. Eksperimentalne životinje zaostaju u rastenju ako u hrani nema valina. Uzrok te pojave je nesposobnost viših životinja da sintetišu aminokiseline s račvastim lancem tolikom brzinom, koliko je potrebna mladim životinjama, koje rastu. L―Leucin. — Proust je izolovao leucin iz hidrolizata sira 1819. godine. Kri―stalnu aminokiselinu je dobio Braconnot iz hidrolizata mesa i vune. Leucin je α―amino―izokapronska kiselina:

Spada u esencijalne aminokiseline, jer je račvaste strukture. Nalazi se u mnogim proteinima i to u većim količinama, na primer: u tireoglobulinu, hemoglobinu, γ―globulinu, kazeinu i keratinu vune. L―Izoleucin. — Izoleucin je α―amino―β―metilvalerijanska kiselina. F. Ehrlich je našao izoleucin u melasi šećerne repe 1904. godine. Posle toga je izolovao ovu aminokiselinu iz enzimskog hidrolizata fibrina, pšeničnog glutena, albumina kokošijeg jajeta i goveđeg mesa. Izolovana

a naročito u prolaminima.. od kojeg se nije razlikovala po hemijskom sastavu. — (pirolidin―2―karbonska kiselina). Kod nekih poremećaja u metabolizmu fenilalanina izlučuje se u mokraći fenilpirogrožđana kiselina.). ostali proteini je retko sadrže i to u malim količinama. a docnije je izolovana iz hidrolizata belančevina. . — Fischer je našao prolin u hidrolizatu kazeina (1901. primarne aminogrupe uopšte nema. Izoleucin je takođe esencijalna aminokiselina. Tirozin ne može da zameni fenilalanin. jer se nalazi u hidrolizatima proteina s ostalim α―aminokiselinama. hromatografijom). Ipak se ubraja u aminokiseline. god. L―Oksiprolin je 2―karboksi―4―hidroksipirolidin―karbonska kiselina. L―Prolin. L―Fenilalanin. Prolina ima u nekim skleroproteinima. Ona se jedino u želatinu nalazi u većoj količini (cca 14%). koji se rastvaraju u 70% alkoholu. Ove dve aminokiseline razdvajaju se teško i vrlo osetljivim fizičko―hemijskim metodama (npr. Izolovao ju je Schulre iz biljnih klica 1879 god. kao i prolin. Izoleucina ima po pravilu uvek manje od leucina u raznim proteinima. Najprostija aromatična aminokiselina je α―amino―β―fenilpropionska kiselina. Redukcijom alkoholne grupe prelazi u prolin.aminokiselina je imala različitu rastvorljivost i tačku topljenja od leucina. Ova aminokiselina je vrlo rasprostranjena i neophodna u hrani mladih životinja. Derivat prolina je oksiprolin. Prolin sadrži sekundarnu amino―grupu u pirolidinskom prstenu. ili fenilalanin. koji je polarnog karaktera jer ima alkoholnu —OH grupu u pirolidinskom prstenu. Više životinje ne mogu da sintetišu aromatični prsten.

L― FENILALANIN (Phe) Pošto ima aromatični prsten. reakcija). Smatra se da crevne bakterije mogu od triptofana da sintetišu amid nikotinske kiseline i osiguraju životinji potrebne količine ovog vitamina. Hopkins i Cole našli su triptofan posle enzimske hidrolize s tripsinom. Ovo je poznata bojena reakcija na fenilalanin. Ovu aminokiselinu pronašao je Muller (1922) tražeći faktor rastenja za neke mikroorganizme u hidrolizatu kazeina. Ona može potpuno da snabdeva organizam sumporom i sasvim da zameni cistein i cistin. L―Metionin je α―amino―γ―metil―tiobuterna kiselina. u hidrolizatu kazeina. a nalazi se vezan i u moždanoj kori i trombocitima. Belančevine koje sadrže triptofana glacijalne sirćetne i sumporne kiseline (Adamkiewicz―eva. Struktura metionina je docnije potvrđena sintezom. fenilalanin se može nitrovati. . U ekstraktu crevne sluzokože nađen je derivat triptofana — serotonin (5―hidroksitriptamin). Bakterije dekarboksiluju triptofan u triptamin. a nastali dinitro―derivat daje s hidroksilaminom u amonijačnom rastvoru tamnoljubičasto obojenje. s kiselinama triptofan daju sa mešavinom ljubičasto obojenje Triptofan je esencijalna aminokiselina. Hidrolizom se razara. L―Triptofan. Serotonin pojačava krvni pritisak.

Sve se one dobro rastvaraju u vodi. Gubljenjem metil―grupe metionin prelazi u homocistein. tirozin. . — Serin ili α―amino―β―hidroksi propionska kiselina. da je vezan u metilnom tioetru metionina. proteinu želatinskog karaktera. histamin u N―metilhistamin i čitav niz metilovanja kod detoksikacija. cistein. za koji se utvrdilo.01%).Osborne je primetio da je sumpor u proteinima dvojakog karaktera: nestabilan prema alkalijama. npr. koje imaju ostatak fosfornu kiseline estarski vezan baš za hidroksilnu grupu serina. asparagin i glutamin. ali ga ima u malim količinama. Serin je dobio ime po sericinu. 6. treonin. Kazein mleka i vitelin iz žumanceta takođe su bogati serinom. Pronašao ga je Cramer (1865) u hidrolizatu sericina. kod neutralnog pH njihova jonizacija je vrlo mala (oko 0. Bočna fenolna grupa tirozina i tioalkoholna (—SH) grupa cisteina imaju najveću polarnost. i stabilan prema alkalijama.1. Obe ove grupe u kiselom području pH gube proton i prelaze u jonsko stanje (negativno se naelektrišu). jer njihove polarne grupe grade sa vodom vodonične veze. Po tome što ima važnu funkciju davaoca metil―grupa. etanolamin u holin. Specifični enzimi (metil―transferaze) katalizuju prenošenje metil―grupe sa metionina na čitav niz jedinjenja. metionin se ne može zameniti ni cisteinom ni cistinom. složene belančevine. kao u cisteinu i cistinu. Metil―etar merkaptana ne daje samo poseban karakter vezanom sumporu. koja se biološki metiluju. L―Serin. Serin―fosfat zove se fosfoserin.6 POLARNE AMINOKISELINE U aminokiseline čija je bočna grupa —R polarnog karaktera spadaju: serin. koji zajedno s fibroinom gradi svilenu nit. Metionin je vrlo rasprostranjen u proteinima. može se hemijski smatrati alkoholnim derivatom alanina. To su fosfoproteidi. noraderenalin u adrenalin. Međutim. nego i metil―grupa metionina ima karakteristične osobine i funkcije.

Mnogi enzimi imaju u svom aktivnom centru aminokiselinu serin (acetil―holin esteraza. 6. Slično kao i serin. jer više životinje ne mogu da sintetišu prostornu konfiguraciju kakvu imaju dva susedna ugljenikova atoma u treoninu. treonin se u nekim proteinima nalazi u obliku fosfatnog estra. Aktivnost ovih enzima smanjuju i potpuno inhibiraju organofosforna jedinjenja. dinamički gledano. tako da nastaje estar i na taj način se blokira aktivni centar enzima. Smatra se da je Rose odatle uzeo ime za ovu aminokiselinu. pošto su to. — Treonin (α―amino―β―hidroksibutema kiselina) ima dva asimetrična ugljenikova atoma. Sika.5 . samo dva oblika jedne aminokiseline. Treonin je esencijalna aminokiselina.). L―Cistein i L―Cistin. koja se zbog toga ubrajaju u jake otrove. . tripsin.Reakcija serina u aktivnom centru enzima sa organofosfatima L―Treonin. čije su karakteristične funkcije raspoređene u prostoru isto kao i kod šećera treoze. — Cistein i cistin opisuju se zajedno. bimotripsin i dr. Njihova toksičnost osniva se na tome što reaguju sa alkoholnom grupom serina.

Gornjom reakcijom cistein sudeluje u mnogim biološkim procesima održavanja određenog oksidoredukcionog potencijala. Tretiranjem takvih SH―enzima sa teškim metalima. Bočna —SH grupa cisteina je slabo kiselog karaktera i hemijski je vrlo reaktivna. Cistein biološkom oksidacijom prelazi u cisteinsku kiselinu. što se ona nalazi u aktivnim centrima biološki aktivnih proteina — enzima. Ova osobina —SH grupe je važna zbog toga. Cistin je glavni sastojak keratina (u vodi nerastvornih proteina) i vrlo lako se izoluje iz kose . Cistein daje merkaptide sa tragovima teških metala (kao i sumporovodonična kiselina —H2S). Hemijsko ime cisteina je α―amino―β―merkapto propionska kiselina. Docnije je nađen u hidrolizatima raznih proteina. indoksilsulfat). blokiraju se slobodne —SH grupe i enzim se inaktiviše: Slobodne —SH grupe cisteina dokazuju se jednostavnom reakcijom s natrijumnitroprusidom. a ova u taurin: Cistein učestvuje kod detoksikacije. U mokraći se nalaze merkapturne kiseline (=N―acetilcistein vezan za otrovna jedinjenja) ili prosto sulfat (nastao metabolizmom od cisteina) vezan za otrovna jedinjenja (npr. Cistin je izolovao Wollaston još 1810 godine iz mokraćnih kamenaca.

hormon insulin) za čiju je aktivnost bitan integritet —S—S mosta. amonijak. vodoniksulfid i sumpor: Prisustvo cistinskih disulfidnih veza —S—S— je bitno za strukturne proteine.4 g/1). Tirozin se teško rastvara u vodi (0. a u biljkama alkaloidi: .(12%). jer je tirozin važna aminokiselina. Tirozin reaguje i s Pauly―jevim reagensom kao i histidin. Neke biljne belančevine nemaju tirozina i zato su one slabe hranljive vrednosti. jer se pomoću njih mogu da povežu dva peptidna lanca. L―Tirozin. Nju jedino može da zameni fenilalanin. Međutim. nokti). srži nadbubrežne žlezde i pigmenti (melanin). pri čemu nastaje pirogrožđana kiselina. Ovu reakciju daju i suvi proteini (koža. Od tirozina nastaju u životinjskom organizmu hormoni tireoideje. Alkalnom hidrolizom potpuno se razaraju obe aminokiseline. ima proteina i peptida (npr. Cistinski —S—S— most obezbeđuje čvrstinu strukturnih proteina. U većini proteina ima malo tirozina. — Tirozin ili α―amino―β―hidroksifenilpropionska kiselina dobila je svoje ime po siru (grčki = tyros) iz koga je prvi put izdvojena. Prostija je ksantoproteinska reakcija (žuto obojenje — nitrotirozin) s koncentrovanom azotnom kiselinom. Tirozin se kvalitativno dokazuje sa smešom merkuro― i merkurinitrata u azotnoj kiselini (Millonova reakcija). a jedino u fibroinu svile ima ga do 10%.

U novije vreme nađen je još jedan sastojak tireoglobulina — tri―joditironin. Bočna grupa ovih aminokiselina je u području pH 6. 6. To je samo jedan oblik vezanog joda u tom organu. On je 10. Jodgorgonska kiselina ili 3.5―dijodtirozin nađen je u koralu Gorgonia.4―dihidroksifenil―etanol―metilamin: Slika 6.0 negativno naelektrisana. Adrenalin. koji jače deluje od tiroksina. Alkalnom hidrolizom tireoidne žljezde dobija se tiroksin. papaverin.7 KISELE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju L―asparaginska i L―glutaminska kiselina.000 puta aktivniji od dijodtirozina.6 .0—7. jer se veći deo nalazi vezan u tiroksinu. Hormoni tiroksin i trijodtirozin nalaze se i u slobodnom stanju i vezani za tireoglobulin. o njima će biti reči u okviru tih kiselina. Kod drugih pH vrednosti.4―dihidroksifenilalanina (»Dopa«). Tiroksin se teško rastvara u vodi. asparaginska kiselina ima sledeće jonske oblike: . Kod poremećaja u metabolizmu tirozina dolazi do različitih patoloških pojava (alkaptonurija i druge). Pošto su to amidi asparaginske odnosno glutaminske kiseline. meskalin. zatim u sunđerima i konačno u tireoglobulinu štitne žlezde (tireoideje). hormon srži nadbubrežne žlezde.1.laudanozin. Fiziološki je aktivan samo levi oblik (L―).Biosinteza adrenalina (shema) U polarne amino kiseline spadaju i L―asparagin i L―glutamin. Adrenalin je po svom hemijskom sastavu 3. nastaje biološkom oksidacijom tirozina preko intermedijernog jedinjenja 3.

Kod fotosinteze i asimilacije azota asparaginska kiselina je jedno od prvih azotnih jedinjenja. — Vauguelin i Robiquet su nasli u špargli (Asparagus officinalis) supstancu. . Nalazi se skoro u svim proteinima. koju su po biljci nazvali asparagin. koje nastaje biološkom sintezom.7 . Hidrolizom je dobijena slobodna asparaginska kiselina. koja je L(+) aminoćilibarna kiselina. L―Asparaginska kiselina i asparagin. 1868). a dve karboksilne grupe. Asparagin je rezerva azota u biljnom tkivu. Fumarna kiselina Asparaginska kiselina se teško rastvara u vodi (0.8. može se izolovati iz nekih proteina. Asparaginska kiselina je posle toga nađena u proteinskom hidrolizatu. Lakše se rastvara dodatkom hlorovodonične kiseline. zbog toga i njega ubrajamo u proteinske aminokiseline. Rastvor je izrazito kiselog ukusa.424%).Jonski oblici asparaginske kiseline kod različitih pH sredina Kisele amino kiseline su monoaminodikarbonske jer imaju jednu amino. U mikroorganizmima nastaje direktno od fumarne kiseline dejstvorn enzima aspartaze: Asparaginska kiselina igra važnu ulogu u procesima transaminacije i pri tome revizibilno prelazi u oksalsirćetnu kiselinu.Slika 6. L(—) Asparagin koji je β―amid asparaginske kiseline. Asparaginska kiselina je neesencijalna glikogena aminokiselina. To je najkiselija aminokiselina s izoelektričnom tačkom kod pH 2. (Ritthausen.

6. gde predstavlja azotnu rezervu. On prelazi u ciklično jedinjenje pirolidonkarbonsku kiselinu. lizin se nalazi u sledećim jonskim oblicima. U vodenom rastvoru je mnogo manje kisela od asparaginske. naročito prolamini. imaju u hidrolizatu do 45% glutaminske kiseline. . Glutamin je γ―amid glutaminske kiseline. a asparagin se ne menja: Pirolidon―karbonska kiselina redukcijom prelazi u prolin.L―Glutaminska kiselina i glutamin. arginin i histidin. Slobodan glutamin se nagomilava u bilju. Bočna grupa ovih aminokiselina je kod pH 6. koje ima u pšeničnom zrnu i po njoj dao ime. Prvo je nađen u soku od repe. Izolovao ju je Ritthausen (1866) iz belančevine glutena. odatle lako kristališe dodatkom hlorovodonične kiseline. — Neki semenski proteini. pošto se njen hidrohlorid vrlo teško rastvara. Glutamin se različito ponaša od asparagina pri zagrevanju njihovog vodenog rastvora.0—7. Ima ga i u krvi i tkivu životinja.0 pozitivno naelektrisana. Kod raznih vrednosti pH.8 BAZNE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju lizin. a docnije u hidrolizatima proteina.1. Glutaminska ili α―aminoglutarna kiselina je najčešća arninokiselina i zauzima centralno mesto u metabolizmu aminokiselina.

— Drechsel je izolovao lizin iz hidrolizata kazeina (1889 god. kadaverin: Slika 6. zein. a većina biljnih belančevina nema lizina. Lizin pod uticajem mikroorganizama gubi CO2 (dekarboksilacija) i prelazi u pentametilendiamin. serin i treonin. želatin).Deksarboksilacija lizina L―Hidroksilizin. Hidroksilizin se nalazi u malom broju proteina (kolagen. Otkrivena je zahvaljujući osobini. Lizin ili α. — α―ε―diamino―δ hidroksikapronska kiselina dodana je listi proteinskih aminokiselina tek pre pedeset godina.Jonski oblici lizina kod različitih pH vrednosti L―Lizin. .8 . To su belančevine male hranljive vrednosti (npr. Za izolovanje lizina koristi se slaba rastvorljivost njegovog pikrata. D. koju imaju i druge oksikiseline.Slika 6. godine. gliadin). e―diaminokapronska kiselina je esencijalna aminokiselina.). Ta je reakcija bila pozitivna i u materijalu gde nije bilo serina i treonina. Nalazi se u manjim količinama u proteinima animalnog porekla.9 . van Slyke je obratio pažnju na tu frakciju i izolovao do tada nepoznatu aminokiselinu iz želatina 1938. da reaguju s perjodnom kiselinom.

Arginin se dobro rastvara u vodi. Pošto je arginin jedina aminokiselina s guanidinskom grupom.L―Arginin. Nađena je prvo u semenkama lupina (Schulze i Steiger. postaje citrulin. Ornitin i citrulin nisu proteinske aminokiseline. Ako se uzme ekvimolekulska količina Ba(OH)2. — Arginin je α―amino―δ―guanidinovalerijanska kiselina. rastvor reaguje jako alkalno. . Zagrevanjem arginina s alkalijama nastaje karbamid (urea) i ornitin. a deset godina posle toga Kossel je pokazao da proteini ćelijskih jedra (protamini i histoni) daju hidrolizom velike količine ove aminokiseline (80 do 90%). U jetri čoveka i primata nastaje od arginina urea u poznatom Krebs―Henseleit―ovom ciklusu. Reakciju daje guanidinska grupa. 1886). Dejstvom α―naftola ili β―oksihinolina i natrijumhipohlorita vodeni rastvor arginina oboji se crveno. Sakaguchi je upotrebio ovu reakciju za fotometrijsko određivanje arginina.

Može se smatrati i derivatom alanina. U čovečjoj jetri je put razlaganja histidina isti. Histamin se oslobađa pri alergičnim procesima u toku reakcije antigena sa antitelima vezanim za ćelije. samo se nastavlja do glutaminske kiseline: .Argininfosfat učestvuje u kontrakciji mišića kod beskičmenjaka (analogno kreatinfosfatu — fosfagenu — kod vertebrata).10 . a vezan se nalazi u većim količinama u tkivu (pluća. Slika 6. Većina proteina sadrži histidin. Histidin je α―amino―β―imidazolilpropionska kiselina. koji na mesto jednog vodonika ima imidazolov prsten (imidazolil — alanin). (Pauly―jeva reakcija). a u hemoglobinu se nalazi u relativno velikoj količini odakle se lako izoluje. Histamin je snažni vazodilatator.). — Histidin su našli istovremeno: Kossel u kiselom hidrolizatu sturina (protamina spermatozoa štuke) i Hedin u proteinskom hidrolizatu (1896 god. nalazi se u vrlo malim količinama u krvi. U organizmu pasa histidin gubi amonijak i izlučuje se u mokraći kao urokaninska kiselina. L―Histidin. Pauly je dokazao imidazolov prsten u strukturi histidina i našao da zato daje reakciju s diazotovanom sulfanilnom kiselinom.Dekarboksilacija histidina Gubitkom CO2 (dekarboksilacijom) histidin prelazi u histamin. mišići).

Tabela. leucin. nasuprot neesencijalnim koje organizam sam sintetiše. oksalsirćetna i α―ketoglutarna kiselina. pacova).Poreklo pojedinih atoma aminokiselina . arginin i histidin su poznati i pod imenom heksuronske baze (imaju 6 ugljenikovih atoma). a organizam čoveka i većine životinja ne može da sintetiše sve potrebne aminokiseline. 6.Lizin. 6. Esencijalne aminokiseline za većinu životinja su: valin. tako i enzimskom hidrolizom proteina hrane. Biljke i mnogi mikrooroganizmi mogu da sintetišu sve aminokiseline. triptofan. fenilalanin. izoleucin. Takve aminokiseline nazivaju se bitne ili esencijalne. Histidin je bitan samo za neke vrste (npr.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA Aminokiseline nastaju u organizmu kako biosintezom. Smatramo da je ovo vrlo instruktivno da student vidi da i aminokiseline nastaju od jednostavnih jedinjenja kao što su: pirogrožđana.1.7 . metionin i lizin. ali ćemo dati tabelarni pregled porekla pojedinih atoma aminokiselina. U ovoj knjizi ne možemo da se upuštamo u detalje biosinteze pojedinih aminokiselina. treonin. tirozin.

.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA Videli smo da aminokiseline imaju u svom molekulu amino― i karboksilnu grupu i zbog toga daju sve karakteristične reakcije ovih grupa.6.1. kao i njenu primenu. Poznatu reakciju primarnih amina s azotastom kiselinom već smo spomenuli i kod aminokiselina.

Ona se vrlo često koristi za praćenje procesa hidrolize proteina dejstvom proteolitičkih enzima. stabilne samo u obliku svojih soli —NHCOO Na+. Jedino prolin i hidroksiprolin koji imaju supstituisanu amino―grupu daju pigment žute boje. daju sa ninhidrinom intenzivno plavo obojeni produkt. . pri čemu nastaju karbaminokiseline. vezivanjem za slobodne aminogrupe proteina. Poznata formolna titracija aminokiselina po Sorensen―u osniva se na reakciji slobodne (neprotonirane) amino―grupe sa formaldehidom. koji se zatim iztitrira sa NaOH uz fenolftalein kao indikator: Najpoznatija i najosetljivija reakcija na amino―grupu je ninhidrinska reakcija. U toku reakcije višak formaldehida prouzrokuje gubitak protona (H+). Vrlo je važna reakcija aminogrupe sa CO2. koji imaju slobodnu amino―grupu. Sve aminokiseline i peptidi.Kao i sva jedinjenja sa amino― i iminogrupom. Kod životinja se na ovaj način prenosi CO2 iz tkiva u pluća. Acetilhlorid reaguje u alkalnom rastvoru na sledeći način: Acetilovanjem. aminogrupa gubi svoje bazne osobine. tako i aminokiseline reaguju s hloridima kiselina ili kako se kaže mogu se acilovati.

Slika 6.4― dinitrobenzena (FDNB) Danas se za određivanje slobodnih α―amino―grupa upotrebljava fenil―izo―tiocijanat. Slika 6.Reakcija fenil―izo―tiocianata sa slobodnom α―amino grupom .12 . Sanger za obeležavanje krajnjih α―amino―grupa u peptidima. poznat pod imenom Edman―ov reagens.4―dinitrobenzen (FDNB) je reagens na slobodnu α―amino―grupu. Ovaj reagens je koristio F.Reakcija l―fluoro―2. Zbog toga je ovaj reagens vrlo pogodan za određivanje redosleda aminokiselina u peptidnim lancima.13 . Dejstvom ovog reagensa krajnja aminokiselina prelazi u feniltio―karbamilamino―derivat. koji se zovu dinitrofenil―aminokiseline (DNP―aminokiseline). Slobodne a―amino―grupe daju u slabo alkalnom rastvoru sa FDNB žuto obojene derivate.Slika 6.Hemijska formula plavog pigmenta ninhidrinske reakcije l―Fluoro―2.11 . koji u kiselom rastvoru ciklizira i odvaja se od ostalog peptidnog lanca.

Tako s alkoholima daje estre. do rastavljanja smeše boja u pojedine komponente. Na slici je shematski predstavljeno odvajanje tri različite supstance u koloni tokom razvijanja hromatograma. Pored reakcija na amino― i karboksilnu grupu. S amonijakom nastaju nesupstituisani amidi (I).Amino―grupa reaguje reverzibilno s aldehidom dajući vrlo labilno jedinjenje poznato pod imenom Schiff―ove baze. Reakcije bočnih grupa opisane su kod pojedinih aminokiselina. Metoda se sastojala u sledećem: jedna staklena cev (kolona) napuni se aluminijum――oksidom ili nekim drugim adsorbensom i u nju se sipa petroletarski ekstrakt biljnog materijala.Reakcija amino – grupe sa aldehidom α―Karboksilna grupa aminokiselina pokazuje sve karakteristične reakcije organskih kiselina. s aminima amide a gubitkom vode prelazi u anhidride. koji se zovu peptidi. 6. Naknadnim sipanjem benzola ili nekog drugog organskog rastvarača dolazi do razvijanja hromatograma tj. Od derivata aminokiselina s biohemijskog stanovišta su najvažniji amidi aminokiselina. . aminokiseline daju i reakcije na prisutnu bočnu —R grupu: —SH grupu. Ono nastaje i u toku enzimskog prenošenja amino―grupa u procesima transaminacije. Ovom metodom je Cvet uspeo da dokaže da se u biljnom materijalu nalaze različiti karotinoidi. fenolnu grupu (tirozin). a sa drugim aminima supstituisani amidi (II).11 HROMATOGRAFIJA AMINOKISELINA Hromatografija je dobila ime po tome što je poljski naučnik Cvet prvi put primenio ovu metodu za odvajanje obojenih supstanci (karotinoida ili lipohroma).1. gvanidinsku grupu (arginin) itd. Slika 6.14 .

uveli metodu podeone hromatografije. Pri tome će jedan deo rastvorenih supstanci da pređe u fenolni sloj. a posle mnogostrukog dodavanja i one koje se teže rastvaraju. hloroformom i sl. koja se rastvaraju u vodi. sa fenolom (etrom.) pomeša. na primer. Slike a. kada se vodeni rastvor polarnih organskih jedinjenja (aminokiselina. god. a razlikuju se samo po ostatku —R. šećeri i sl. Tražeći pogodnu metodu za odvajanje hemijski sličnih jedinjenja. Naime. Klasičnim hemijskim metodama je bilo vrlo teško i skoro neizvodljivo da se iz smeše izdvoje slična jedinjenja.Slika 6. Ako ovaj postupak ponovimo više puta. Gordon i Synge su 1941. Ova metoda se naziva i adsorpciona hromatografija. Adsorpciona hromatografija se primenjuje samo za odvajanje lipofilnih jedinjenja. već prema tome kolika je njihova rastvorljivost u fenolu. jer do odvajanja komponenata iz smeše dolazi zbog različite adsorpcije supstancija na koloni od aluminijum―oksida. b. Odvajanjem fenola i ponovnim dodavanjem sveže količine.15 . Sve one imaju iste funkcionalne grupe. koja se rastvaraju u vodi (aminokiseline. Ona se zasniva na poznatom Nernst-ovom zakonu raspodele supstanci između dva rastvarača. preći će iz vodenog rastvora u fenol prvo one komponente koje se najbolje u njemu rastvaraju.) stvoriće se dva sloja. opet će jedan deo supstanci da pređe u fenol.Shematski predstavljeno odvajanje tri supstancije na koloni adsorbensa. odnosno takvih koja se rastvaraju samo u organskim rastvaračima. godine postupak dodavanja svežeg organskog .) Martin. Pored toga one se posle hidrolize proteina nalaze u hidrolizatu u vrlo malim količinama. c i d prikazuju odvajanje tokom razvijanja hromatograma prolaženjem organskog rastvarača kroz kolonu. mono― i disaharida i sl. Isti autori su 1944. koji se ne mešaju. kao što su aminokiseline.

pa tako redom do onih koje se u organskom rastvaraču najmanje rastvaraju. Papir se zatim postavi u komoru za hromatografiju tako da mu jedan kraj (blizu mesta nanašanja probe) uroni u posudicu sa rastvaračem. višak kiseline se odstrani ponovljenim uparavanjem i dodavanjem vode. Postupak: Pošto su aminokiseline vezane u belančevinama. Kada se organski rastvarač. U hidrolizatu se nalazi smeša svih aminokiselina i pre nego što se pristupi kvalitativnoj hromatografskoj analizi.rastvarača neobično uprostili.010 ml odnosno 30— 50 mg = 0. odvoji se od vodenog sloja i nalije u posudicu. Posle ponovnog sušenja u sušnici pojavljuju se ljubičasto obojene mrlje pojedinih aminokiselina. Rastvarač počinje da ulazi u hartiju i polako se širi. noseći sa sobom prvo one aminokiseline. sirćetna kiselina (10 ml) i voda (50 ml). Sada se uzme jedna traka specijalne filter hartije za hromatografiranje (Whatman). opere destilovanom vodom i osuši. Obično se u levak za odvajanje sipa n―butanol (40 ml). . Kada dođe skoro do gornje ivice hartije (3—4 cm do kraja) traka se izvadi. Pošto se radi na čvrstoj podlozi (hartija). zasiti vodom. Isto tako se priprema rastvor za razvijanje hromatograma. pored posudice sa rastvaračem da bi se cela komora zasitila vodenom parom. prilikom hromatografisanja igraju izvesnu ulogu i adsorpcione pojave. osuši i poprska rastvorom ninhidrina. koja se nalazi na dnu komore. a sveže količine organskog rastvarača stalno ulaze (mobilna faza). a drugi kraj se zakači tako da slobodno visi. što su ceo postupak izvodili na koloni i na kraju su kolonu zamenili trakom filtracione hartije. ne zahteva skupocenu aparaturu. Vodeni sloj se stavi na dno komore. Ova metoda se odlikuje jednostavnošću. Za hromatografiju se pripremi komora u kojoj će se raditi. Vodeni rastvor upija hartija (stacionarna faza). a pomoću nje mogu da se dokažu vrlo male količine (10 µg. Hromatografija na filtracionoj hartiji je jedna od metoda za odvajanje aminokiselina iz proteinskog hidrolizata. Hidrolitičkim razlaganjem belančevina dolazi do oslobađanja aminokiselina. To može da bude visoki stakleni cilindar ili neka druga pogodna posuda odgovarajućih dimenzija. koje se u njemu najbolje rastvaraju. Na 3—4 cm od kraja trake nanese se rastvor aminokiselina (oko 10 µ1 = 0. prvo se izvrši hidroliza zagrevanjem u vakuumu (sa 6—10 M HCl) na 100°C. u ovom slučaju n―butanol.030 mg) pomoću fine pipete ili kapilare i osuši u struji toplog vazduha.).

16 . baza ili smeše proteolitičkih enzima hidrolitički razlažu na aminokiseline.a ) Aparatura za uzlaznu hromatografiju b) Hromoatogram aminokiselina posle prskanja ( detekcije) sa ninhidrinom Pored hromatografije na filtracionoj hartiji. godine pretpostavili da su aminokiseline povezane u proteinima amidnom vezom.2 PEPTIDI 6.2. primenjuju vrlo precizne metode hromatografije na jonskim izmenjivačima.1 PEPTEDNA VEZA Posle saznanja da se svi proteini dejstvom razblaženih kiselina. Slika 6. E. koja nastaje reakcijom karboksilne grupe jedne aminokiseline s amino grupom druge: . danas se za kvantitativno određivanje aminokiselina. Fischer i F. 6. postavilo se pitanje na koji su način aminokiseline vezane u proteinima. Hofmeister su 1912.Dužina putovanja svake aminokiseline (A) podeljena sa dužinom putovanja rastvarača (B) (Rf=A/B) je konstantna vrednost za svaku aminokiseiinu u datom rastvaraču i uvek je manja od jedan.

složena jedinjenja koja se sastoje iz više aminokiselina vezanih međusobno peptidnom vezom. Kako polipeptid još uvek ima slobodne krajnje grupe. penta― i polipeptidi. Peptidi su. Pored toga izolovan je veliki broj prirodnih peptida specifičnog fiziološkog dejstva (peptidni hormoni.Nastajanje dipeptida glicil―alanin Oni su prvi uspeli da iz dva molekula glicina uz izdvajanje molekula vode dobiju dipeptid glicil―glicin. Karakteristična reakcija na peptidnu vezu je biuretska proba.glicilalanin Slika 6. pet i više aminokiselina nastaju tetra―. a nastalu amidnu vezu — peptidna veza. Nazvali su ga dipeptid. Na ovaj način povezivanjem četiri.). Reakcija je nazvana po jedinjenju »biuret«. Oni se dobijaju nepotpunim hidrolitičkim razlaganjem proteina. ovaj proces može da se ponavlja stotinama puta. koje nastaje zagrevanjem ureje: . jer se sastojao iz dva ostatka glicina.17 . antibiotici i sl. dakle. kao i svaka aminokiselina sadrži jednu slobodnu amino― i jednu karboksilnu grupu. On može sa svojim slobodnim grupama ponova da stupi u reakciju sa nekom trećom aminokiselinom i da nagradi tripeptid. Dipeptid.

dakle. Peptidna veza je. atomi koji ostvaruju peptidnu vezu ne mogu slobodno da rotiraju u prostoru. Zbog ove tzv. tripeptidi.18 .Raspored atoma peptidne veze u prostoru 6. raspored elektrona oko atoma peptidne veze je simetričan i ona je zbog toga vrlo stabilna. Polipeptidi sadrže cca 50 aminokiselina. Ova osobina peptidne veze je od posebne važnosti s obzirom na trodimenzionalnu konformaciju peptidnog lanca. na primer: .2. i na kraju se doda nepromenjeno ime aminokiseline sa slobodnom karboksilnom grupom. veza između ugljenika i azota (C―N) ima 40% osobina dvogube veze. peptidi se dele na: oligopeptide i polipeptide. rezonantne stabilizacije. Tu spadaju dipeptidi.Biuret i sva jedinjenja. koja imaju jednu ili više peptidnih veza daju karakteterističnu ljubičastu boju sa bakar―sulfatom i natrijum―hidroksidom.2 NOMENKLATURA PEPTIDA Prema broju aminokiselina koje sadrže. Imena peptida grade se tako da se jedno za drugim navode imena ostataka aminokiselina sa nastavkom ―il. a dvoguba veza između ugljenika i kiseonika (C=0) ima 40% osobina jednogube veze. Oligopeptidi se sastoje od najviše 10 aminokiselina. Jedinjenja koja se sastoje od 100 i više ostataka aminokiselina spadaju u proteine. tetrapeptidi. supstituisana amidna veza. Slika 6. itd. Kao i kod proste amidne veze. Pored toga.

Jedino poznavanje redosleda omogućava da se i sintetiše dati peptid. Manji peptidi se hromatografski razdvoje i odredi im se sekvenca. danas se prema zvaničnoj nomenklaturi IUPAC―a1[1] pišu samo prva tri slova iz imena aminokiselina. Poslednjih dvadeset godina uvedeno je više analitičkih metoda za određivanje sekvence aminokiselina. a ona sa slobodnom karboksilnom grupom na desnoj strani. a da ne dolazi do cepanja drugih peptidnih veza unutar peptidnog lanca. Određivanje sekvence aminokiselina u polipeptidima zahteva da se polipeptidni lanac hidrolitički cepa na manje peptide dejstvom proteaza (tripsina. Tako bi skraćeno ime gore napisanog peptida bilo: Ala―Gln―His―Gly. N―krajnje aminokiseline). pepsina. a posebne za određivanje krajnjih karboksilnih grupa (C―krajnje aminokiseline).2. Zbog različitog redosleda aminokiselina dipeptidi imaju dva izomera AB i BA.Da bi se izbeglo pisanje dugačkih imena polipeptida. 1 . Određivanje redosleda aminokiselina u peptidima pomoću Edman―ovog reagensa je danas automatizovano. Za određivanje N―krajnjih aminokiselina poznati su različiti reagensi koji reaguju sa amino grupom. Dugo vremena su hemičari pokušavali da nađu analitičke metode za određivanje redosleda aminokiselina u peptidima i proteinima. već i po kom su redu one međusobno vezane. Redosled vezivanja pojedinih aminokiselina u peptidima i proteinima naziva se sekvenca aminokiselina. tripeptidi šest ABC. Za potpuno poznavanje hemijskog sastava nekog peptida nije dovoljno samo da se zna iz kojih se aminokiselina sastoji. BCA. tetrapeptidi 24. koji ima tu prednost što se krajnja aminokiselina posle reakcije odvaja od peptida. odvajaju se hromatografski i identifikuju. Pomoću ovog reagensa može da se odredi na jednom uzorku peptida redosled pedesetak uzastopnih aminokiselina. 6. itd. Danas se uglavnom upotrebljava fenilizotiocijanat (Edman―ov). Posebne metode se koriste za određivanje krajnjih amino grupa (tzv. himotripsina).3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA Kod određivanja sekvence ili redosleda aminokiselina prvo se odrede krajnje aminokiseline peptidnog lanca. C―krajnje aminokiseline se otkidaju iz peptidnog lanca dejstvom enzima karboksilaza. Krajnja aminokiselina sa slobodnom amino grupom piše se uvek na levoj strani niza. CAB i CBA. BAC. Mi smo spomenuli dva takva reagensa: l―fluoro―2.4―dinitrobenzen i fenil―izotiocijanat. ACB.

god. Hopkins ga je prvi izolovao iz kvasca 1921. . Jedan od najpoznatijih i najrasprostranjenijih je tripeptid — glutation. jer se izvode od sumporovodonične kiseline (H2S). Glutation je γ―L― glutamil―L―cisteinil―glicin. U mišićima vertebrata nalaze se peptidi karnozin (β―alanil―L―histidin) i anserin (β―alanil―N―metil―L―histidin).4 PRIRODNI PEPTIDI Poznat je veliki broj prirodnih peptida. Zbog toga glutation ima ulogu biološkog »redox« sistema. Imajući u vidu da sva —SH jedinjenja imaju slabo kisele osobine. Dva mola glutationa gube dva vodonika i prelaze u disulfidni oblik: G—S—S—G (oksidovani glutation). Skraćeno se piše: G—SH.6.2. I jedan i drugi imaju u svom sastavu neproteinsku aminokiselinu β―alanin. možemo glutation da napišemo u jonskom obliku: Prelaženje glutationa (G—SH — redukovani glutation) u oksidovani oblik G—S—S—G je reverzibilni oksido―redukcioni proces.

3x12 000 i 4x12 000. Hormon pankreasa glukagon je takođe polipeptid. Najpoznatiji među njima su penicilini. koji sadrže osam aminokiselina od kojih je jedna cistin.5 PEPTIDNI HORMONI Hormoni zadnjeg režnja hipofize oksitocin i vazopresin su ciklični peptidi. aktinomicin i dr.2. Du Vigneaud je prvi uspeo da sintetiše oksitocin. Oni nastaju od aminokiselina valina i cisteina. polimiksini. a koji deluju antibakterijelno na druge mikroorganizme. Antibiotik gramicidin je polipeptid koji sadrži D―fenilalanin. Asocijacija proteinskih molekula u veće agregate (»molekule«) je danas opažena kod velikog broja proteina. gramicidin. Prvi sadrži 39 aminokiselina. . Tu spadaju: penicilini. Zbog toga i ne postoje oštre granice između polipeptida i proteina. Molekulska težina insulina iznosi 6 000. Pošto su prvi rezultati određivanja molekulske težine insulina davali vrednost od 36 000 i 48 000. hormon pankreasa. a drugi 13—22 u zavisnosti od vrste sisara. Kortikotropin (ACTH) adrenokortikotropni hormon prednjeg režnja hipofize i melanotropin. 6. Sadrži 29 ostataka aminokiselina. ali u prisustvu metalnih jona molekuli insulina asociraju u jedinice molekulske težine od 2 x 6 000. koje sintetišu razni mikroorganizmi. Insulin. a to je bila i prva sinteza jednog prirodnog peptida. je visokomolekularni polipeptid sastavljen od 51 aminokiseline.Poznat je čitav niz polipeptida. melano―stimulišući (MSH) hormon srednjeg režnja hipofize su polipeptidi lančaste strukture. čija je sekvenca određena. insulin se ranije ubrajao u proteine.

raznolikost i organizovanost živih bića počiva na osobinama proteina. Tabela 6. Iz tabele se vidi da 50% suve supstance otpada na proteine. što znači od prvenstvene važnosti. Ona je uglavnom ista u svim ćelijama (izuzev u kostima. a u čoveku se računa da ima oko 5 miliona različitih proteina.8 . kosi. Escherichia coli sadrži oko 3 000 vrsta proteina.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE 6. od grčke reči »proteinos«. Mnogobrojnost.1 UVOD Proteini su najbitniji sastojci žive materije. U prirodi se nalazi veliki broj proteina. coli Ukupna težina u % Broj svake Procenat od ukupne težine Voda Proteini nukleinske kiseline dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) ribonukleinske kiseline ugljenih hidrata Masti nisko molekulskih biomolekula (osnovnih i intennedijera) neorganskih jona 2 1 oko 500 oko 12 1 6 3 2 1 oko 1000 oko 50 oko 40 70 15 oko 3 000 grupe .Molekulske komponente ćelije E.3. Ime im je dao Berzelius. Zastupljenost glavnih grupa bioloških makromolekula data je u donjoj tabeli. Mala i prosta ćelija bakterija kao npr. masnim ćelijama).6.

poznata pod imenom enzimi. Tabela 6. U tabeli prva grupa proteina. Enzimi: Ribonukleaza citohrom c tripsin 2 . proteini su vrlo specifični. igra ulogu bioloških katalizatora. iako mogu da vrše istu funkciju. Svaki od njih katalizuje jedan tip ili samo jednu reakciju.mioglobin serumski albumin Nalaženje i funkcija hidrolizuje RNK prenosi elektrone hidrolizuje peptidnu vezu sastavni delovi membrane koža. U donjoj tabeli dat je pregled i podela proteina na osnovu njihove biološke aktivnosti. održavanje i reprodukciju. Svaka životinjska i biljna vrsta ima svoje specifične proteine. ceruloplazmin . jer obavljaju najrazličitije biološke funkcije. β―lipoprotein. 4 . sinovijalna tečnost stacionarni filament miofibrila pokretni filamenti miofibrila proteini belanceta proteini mleka proteini sa rezervama gvožđa proteini pšenice i kukuruza 3 . odnosno da može da koristi energiju okoline za svoj rast. coli nije identičan sa proteinima čoveka. Oni između ostalog omogućavaju ćeliji da funkcioniše kao hemijska mašina. u milionitom delu sekunde. Tako nijedan protein E. kosti hrskavica ligamenti sluzavi sekreti. nokti. a kod viših organizama i svaka individua ima svoje specifične proteine.9 . Strukturni proteini strukturni proteini membrane α―keratin kolagen elastin mukoproteini Kontraktilni proteini miozin aktin Transportni proteini hemoglobin. i to vrlo efikasno i brzo.Za razliku od većine drugih sastojaka živog organizma. Poznato je oko 2 000 različitih enzima koji se odlikuju po svojoj specifičnosti i efikasnosti. Proteini su biološki najaktivniji molekuli.Biološke funkcije proteina Proteini 1 . perje tetive.

grade komplekse sa stranim proteinima prethodnik fibrina u krvnom koagulumu učesnik u procesu zgrušavanja izazivač bakterijalnih trovanja hranom bakterijelni toksin enzimi koji hidrolizuju fosfogliceride 7 . Neki proteini služe kao rezerva i obezbeđuju neometano razviće jedinke: na . Glavni ekstracelularni strukturni protein vezivnog tkiva i kostiju viših životinjskih vrsta je lančasti protein kolagen. Treća grupa proteina čini bitne elemente kontraktivnih i pokretnih sistema. ceruloplazmin — bakar. Hrskavica se sastoji iz proteina konjugovanog sa polisaharidom — hondroitinsulfatom.5 . 8 . čine srž membranske strukture. Druga grupa obuhvata proteine koji izgrađuju strukturne elemente organizma i ona je po količini najveća. kompleksno vezani sa polarnim lipidima. itd. Oni igraju veliku ulogu u prenosu jona i manjih organskih molekula kroz membranu. Fibrini kolagena takođe povezuju grupe ćelija u tkivo. β1―lipoprotein — lipide. albumin — slobodne masne kiseline. na primer: aktin i miozin u mišićima. Rezervni proteini albutnin jajeta kazein feritin gliadini i zeini Hormoni insulin adrenokortikotropni hormon hormon rasta Zaštitni proteini u krvi kičmenjaka antitela fibrinogen trombin Toksini toksin Clostridium botulinum toksin difterije zmijski otrov reguliše metabolizam glukoze reguliše sintezu kortikosteroida stimuliše rast kostiju 6 . Različiti nerastvorni proteini ćelijske membrane. Tako hemoglobin prenosi kiseonik. Grupa transportnih proteina može da prenosi različite molekule putem krvotoka.

alkaloidnih reagenasa. Dobijeni kaogulum se ne rastvara. a fibrinogen i trombin ih čuvaju da kod ranjavanja ne iskrvare. U proteinima su aminokiseline vezane peptidno samo svojim α―amino i α―karboksilnim grupama. jeste njihova velika osetljivost prema svemu što ubija živa bića. kazein mleka. naročito albumin imaju odlučujuću ulogu u održavanju standardnih uslova u ćeliji i tkivima. Zaštitni proteini kao što su antitela štite kičmenjake od stranih supstanci. sastavljeni su od samo dvadesetak aminokiselina. gliadini i zeini u klici pšenice i kukuruza. Mnogi hormoni kao što je insulin. po kojoj se razlikuju od drugih biohemijskih sastojaka. Vrlo rano je zapaženo da se supstance kao: belance jajeta. čiju promenu katalizuju.primer albumin u jajetu. Danas je objašnjeno kako povezivanje aminokiselina u proteinske čestice različitog oblika i dimenzija omogućava da proteini mogu da vrše toliko različitih i važnih funkcija. koagulišu pri zagrevanju. 6. Pod pojmom denaturacije podrazumeva se niz promena koje se odigravaju u komplikovanoj strukturi proteinskih . uključujući i one aktivne i toksične. Zajednička i karakteristična osobina proteina. za razliku od taloga koji se dobija isoljavanjem proteina neutralnim solima i alkoholom. Plazmaproteini. koje same po sebi nisu ni biološki aktivne niti toksične supstance. Zagrevanjem proteini se menjaju ili kako se to kaže »denaturišu«. One su zajedničke za sva živa bića. krvni serum.2 OSOBINE PROTEINA Upadljiva osobina proteina je da mogu da grade kompleksna jedinjenja sa raznim supstancama i to na principu strakturne komplementarnosti. antitela su komplementarna sa svojim antigenom. kao što je održavanje osmotskog pritiska i pH. koji je prouzrokovao njihovo nastajanje.3. Svi proteini. Enzimski molekuli su komplementarni sa supstratom. Strukturna komplementarnost omogućava proteinima da mogu da vrše tolike raznolike funkcije. transportni proteini su komplementarni sa supstancama koje prenose. Pored enzima biološki je aktivna i grupa proteina koja pokazuje hormonsko dejstvo. kisele i bazne grupe različitih aminokiselina su slobodne i čine bočne grupe peptidnog lanca. Druge polarne. ugrušano mleko. dejstvom kiselina i tzv. hormon rasta i drugi su proteinskog karaktera.

a poznaje se odmah po promeni njegove rastvorljivosti.Molekulske težine nekih proteina Proteini Insulin goveđi Ribonukleaza Lizozim (belanceta) Mioglobin (goveđeg srca) Hemoglobin (ljudski) Albumin (ljudskog seruma) Y―globulin (konjski) Glikogen fosforilaza (iz mišića kunića) Sintetaza masnih kiselina (iz kvasca) Virus duvana 495 000 2 300 000 40 000 000 Oko 4100 oko 20 000 336 500 4 oko 21 oko 2130 Molekulska težina Broj aminokiselinskih ostataka Broj proteina 5 733 12 640 13 930 16 890 64 500 68 500 149 900 51 124 129 153 574 oko 550 Oko 1 250 2 1 1 1 4 1 4 Proteini istog tipa i funkcije mogu da imaju različite molekulske težine.10 . Njihova molekulska težina kreće se u širokim granicama i može da dostigne jedan milion daltona2[2] (vidi tabelu). Svi regulatorni enzimi sastoje se od više enzimskih molekula: na primer. Neki proteini postoje u obliku oligomera tj. Oni se sastoje od 2 . Do denaturisanja proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature već i dejstvom visokog pritiska mehaničkim tretiranjem. a ceo kompleks se sastoji od 21 protomera. čija molekulska težina prelazi i 40 miliona. baza i organskih rastvarača i raznih zračenja. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. Ispitivanje proteina je koraknulo napred. izolovanje nativnih proteina je vrlo težak i osetljiv posao. To je razlog da je živi svet toliko osetljiv na radioaktivnost. sastoje se iz nekoliko proteinskih molekula (protomera). dejstvom kiselina. Najveći supramolekulski kompleksi su virusi. Pri tome se naročita pažnja obraća na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. Tabela 6. tek kada su pronađene fizičke metode. Denaturisanjem protein gubi svoje fiziološko dejstvo.molekula. Tada se pokazalo da su proteini makromolekuli. koje nisu izazivale njihovu denaturaciju. sintetaza masnih kiselina ima sedam aktivnih enzima. Tako se hemoglobin sastoji od četiri protomera.

U analitičkom određivanju proteina krvne plazme dogovorno je uzeto da proteini imaju cca 16% azota i na osnovu toga se proračunava sadržaj proteina. Prilikom sagorevanja azot koji se nalazi u proteinima prelazi u amonijum―sulfat. Naravno ovako dobijeni rezultati su samo približni. Pri tome se neutrališe jedan deo kiseline.25 (100/16 = 2. poznatih pod imenom antitela ili imunoglobulini. a titracijom se odredi koliko je amonijaka predestilovalo. molekula. H 2O2). Znači da se hemoglobini različitih sisara i uopšte homologi proteini razlikuju po svojoj strukturi i obliku. našao je da svi imaju 12—19% azota. Zasada je važno da naglasimo da veličina i oblik svake vrste zavisi od veličine i oblika proteina koji ih izgrađuje. je prvi počeo sistematsko ispitivanje proteina.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA Gerardus Johannes Mulder (1839) god. Dakle. homologi proteini) nisu imunološki identični. množenjem postotka dobijenog azota s faktorom 6. koji nastaju u krvi kičmenjaka posle injekcije nekog proteina stranom tom organizmu. Mi ćemo kasnije opširnije govoriti o strukturnim razlikama homologih proteina na primeru insulina i hemoglobina. Hg. 6. Prema ovom karakterističnom elementu i danas se izračunava i procenjuje proteinski sastav tkiva i hrane.25). povezanih međusobno Kao i sva jedinjenja ugljenika molekuli proteina su trodimenzionalni i svaki od njih ima svoj karakterističan oblik u prostoru. pokazalo se da proteini sa istom fiziološkom funkcijom (tzv. Na primer hemoglobini različitih sisara ubrizgani eksperimentalnoj životinji izazivaju nastajanje različitih antitela. molekularna osnova raznolikosti živih bića počiva na raznolikosti izgleda i veličine proteina specifičnih za datu vrstu.3. Primenjujući elementarnu analizu na proteine svile. krvnog fibrina. . Ispitivanjem zaštitnih proteina. belanceta jajeta. Princip određivanja azota u proteinima sastoji se u tome što se proteini sagore uz dodatak konc.hiljadu i više proteinskih nekovalentnom vezom. H2SO4 i u prisustvu katalizatora (Cu. H2SO4 se neutrališe i dodatkom jake baze NaOH oslobodi se amonijak iz nastalog amonijum―sulfata: (NH4)2SO4 + 2NaOH=Na2SO4 + 2NH3 + 3H2O Oslobođeni amonijak se kvantitativno hvata destilacijom u struji vodene pare u rastvor kiseline poznate koncentracije. Posle sagorevanja višak konc. želatina.

6. Fibrili proteina su ugrađeni u amorfnu masu. Ima proteina koji se sastoje samo od jednog peptidnog lanca (protomer). Utvrđeno je da su one osnovne strukturne jedinice iz kojih se sastoje svi proteini. a veliki broj se sastoji od više. obično parnog broja. slično čeličnim štapovima u betonski temelj. Prema obliku i strukturi molekula proteini se dele na dve velike grupe: A. 6—7% vodonika. svaki tip proteina okarakterisan je: 1) svojim specifičnim hemijskim sastavom.Pored azota proteini sadrže 50—55% ugljenika. Fibrilarni proteini imaju molekule u obliku vlakna (fibrila) dužine nekoliko stotina jedinica angstrema*3[3]. peptidnih lanaca. Fibrilarne belančevine su osnovni strukturni elementi vezivnog tkiva viših životinja. perje su izgrađeni od keratina. koji je genetski dirigovan. Sumpora imaju 0. Kosa. To su oligomerni proteini. Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijena su jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. kolageni i elastini.3. Najpoznatiji proteini ove grupe su keratini. Proteini nisu slučajni polimeri različite dužine lanca. koji nazivamo KONFORMACIJA. Principijelna razlika između keratina različitih životinja je u načinu pakovanja filamenata i količini i sastavu amorfnog matriksa. U proteinima su aminokiseline vezane peptidnom vezom. Njihovi polipeptidni lanci su paralelno smešteni duž jedne jedine osovine. a fosfora 0—6%. Keratini se sastoje iz dve vrste belančevina: fibrilarne komponente koja ima malu količinu sumpora i amorfnog globularnog proteina bogatog sumporom. Globularne ili sferoidne proteine. nokti. magnezijuma. 3 .4 STRUKTURA PROTEINA njegovom Svaki protein u nativnom stanju ima svoj specifičan i karakterističan trodimenzionalni oblik u prostoru. 20— 23% kiseonika. Naprotiv. Fibrilarne ili lančaste proteine i B. bakra. 2) molekulskom težinom i 3) redosledom (sekvencijom) aminokiselina u polipeptidnom lancu. gradeći peptidni lanac (ili lance). cinka i drugih elemenata.2—3%. Neki proteini imaju u svom molekulu gvožđa (kao na primer hemoglobin). rogovi. koža.

Javlja se u različitim oblicima. Slika 6. Globularni proteini koji se sastoje iz više peptidnih lanaca nazivaju se oligomerni proteini. tetiva. niti u razblaženim kiselinama i bazama. kostiju. Talasna dužina X―zrakova je istog reda veličine kao i razdaljina atoma u kristalima. Prostorna organizacija peptidnih lanaca u proteinima ispituje se uglavnom merenjem difrakcije X―zrakova. slično fibrilarnim proteinima. virusi i dr. oni difraktuju. koji se po svojoj konformaciji nalaze između fibrilarnih i globularnih. belancetu jajeta. ali se rastvaraju u vodi i rastvorima neutralnih soli. hrskavica i zubi. U ovu grupu spadaju miozin mišića i fibrinogen. hormoni. Sastavni peptidni lanci se zovu protomeri. Globularni proteini se nalaze u krvnoj plazmi. Prema tome. strukturni element ugruška krvi. ne rastvaraju se ni u jednom neutralnom rastvaraču. Rastvaraju se u vodi i rastvorima neutralnih soli.Konformacija fibrilarnih (a) i globularnih (b) proteina Ima proteina. kada su atomi pravilno razmešteni u jednom kristalu. mleku i svim tkivnim tečnostima. antitela. ugibaju X―zrakove kao i . Globularni proteini imaju molekule manje ili više elipsoidnog oblika.Kolageni su bitne komponente vezivnog tkiva kože. Njihovi molekuli su lančasti. Hemijske i biološke osobine proteina jedino mogu da se objasne egzaktnim opisom njihove konformacije.19 . U ovu grupu spadaju biološki vrlo aktivni proteini: enzimi. Elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva. Njihovi peptidni lanci su čvrsto sklupčani unutar globularne čestice. Karakteristična osobina ove grupe proteina je da su fizički i hemijski vrlo otporni.

Kvaterna struktura obuhvata prostornu organizaciju više peptidnih lanaca. Leuso. His4. Ovu strukturu imaju samo oligomerni proteini. 6. U ovoj formuli grupacije od tri slova označavaju pojedine aminokiseline. Met9. Odvajanje se radi elektroforetski ili hromatografski. lanci se odvajaju cepanjem ove veze oksidacijom sa perhlornom kiselinom. Dosta dobar uvid u sastav proteina daju formule. Daljnji korak je da se u slučaju oligomernog proteina njegovi sastavni peptidni lanci (monomeri) odvoje i izoluju u čistom stanju. U slučaju kada su peptidni ianci povezani kovalentnom —S—S— vezom preko ostataka cisteina. Cys4. jer se redosled može da odredi samo na manjim peptidima. Cepanje na manje peptide može da se radi hemijskim ili enzimskim metodama. tercijerna i kvarterna. Arg7. Ser20. naročito onakav kakav se nalazi u fibrilarnim proteinima. Thr21. Tercijarna struktura objašnjava način na koji se peptidni lanac presavija i uklupčava da bi se stvorila kompaktna struktura globularnih proteina. oni se prvo cepaju na manje peptide. Od . Tako se na osnovu difrakcionih merenja može da ustanovi položaj pojedinih atoma peptidnog lanca i njihova međusobna razdaljina. Sastav β―laktoglobulina bi bio: Gly8. Ala29. Pošto se peptidni lanci u proteinima sastoje od stotine aminokiselinskih ostataka. Try4. (NH3)32. Sekundarna struktura obuhvata način prostiranja peptidnih lanaca (izduženi ili spiralni). Fibrilarni proteini nemaju tercijernu strukturu. Tyr9.optička rešetka. Asp36. Određivanje sekvence aminokiselina Kod utvrđivanja redosleda odnosno sekvence aminokiselina prvo treba da se odredi da li se protein sastoji iz jednog ili više peptidnih lanaca. a indeks pored njih znači da ima toliko ostataka dotične aminokiseline u molekulu. koje su danas automatizovane.3. Primama struktura obuhvata samo kovalentnu kičmu polipeptidnog lanca i karakterističan redosled ostataka aminokiselina (sekvencu). Cys―Cys8. sekundarna. U oba slučaja treba da se zna između kojih aminokiselina je došlo do kidanja peptidne veze. Na2SO4. Pro15. Phe19. Glu26. U molekulima proteina postoje četiri nivoa strukturne organizacije peptidnih lanaca: primarna. Ile27.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA Aminokiselinski sastav proteina određuje se u hidrolizatu pomoću raznih hromatografskih metoda. koje u principu odgovaraju opštim formulama neorganskih jedinjenja npr. Val21. Ovo može da se konstatuje određivanjem broja krajnjih aminogrupa u intaktnom proteinu pomoću reakcije sa fluorodinitrobenzenom.

tako da nastaju peptidi čija je krajnja aminokiselina triptofan. Slika 6. Himotripsin cepa na mestu aromatičnih aminokiselina. . Kod enzimske hidrolize koristi se osobina enzima da hidrolizuju veze samo između određenih aminokiselina. Nastali manji peptid ima kao krajnju aminokiselinu homoserin (derivat metionina). tirozin ili fenilalanin.Redosled aminokiselina u goveđem insulinu položaj —S—S— veza između A i B lanca. koji cepa na mestu metionina. koje se nalaze u homologim insulinima. Tako hidroliza sa tripsinom daje peptide koji imaju kao krajnju C―aminokiselinu lizin ili arginin. Podvučene su one aminokiseline.20 . Pored ova dva enzima koristi se pronaza i suptilizin i papain.hemijskih reagenasa za sada se najviše upotrebljava cijanogenbromid.

Cepanje peptidnog lanca sa cijanogenom i tripsinom. se vidi da je peptid od 28 aminokiselinskih ostataka prvo hidrolizovan sa cijanogenbromidom na dva peptida: Peptid 1 i 2. Cepanjem sa cijanogenbromidom na mestu gde se nalazi metionim (M) nastaje: N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―D―N―I―T―N―N―I ―M jedan peptid br. 2—2 i 2—3. Iz slike 6. Niz aminokiselina u peptidnom lancu α―laktalbumina (velika slova označavaju ostatke aminokiseliina) A. npr. Enzimskim cepanjem dobijenih peptida sa tripsinom dobija se od peptida br. 2 B. Hidrolizom ovih manjih peptida sa tripsinom dobijeno pet još manjih: 1 — 1.21. velika slova označavaju aminokiseline. 2 C―A―K i slobodan lizin (K) I―L―D―I―K G―I―N―O―W―L―A―H―K Peptid 2―1 Peptid 2―2 Peptid 2―3 Peptid 1―1 i Peptid 1―2 Slika 6. .21 . 2—1. 1: N―I―C―D―I―S―C―D―K F―L―N―D―N―I―T―N―N―I―M a od peptida br. 1 C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H―K . drugi peptid br. 1— 2. M―metionin.N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―N―I―T―N―N―I― M―C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H ―K. K―Iizin.

a sastoji se od 39 aminokiselina. za njega je docnije pokazano da je peptid. Sekvencu insulina je utvrdio Sanger sa saradnicima 1953. Na shemi su podvučene aminokiseline. koji se nalazi u mišićima i koji kao i hemoglobin može da vezuje kiseonik. Na sledećoj shemi dat je redosled aminokiselina u alfa― i beta― lancu adultnog hemoglobina HbA. za šta je dobio Nobelovu nagradu. Prvi je izgrađen iz 21 aminokiseline. čija je molekulska težina 4 600. Ona se sastoji od 124 aminokiselina. godine. Lanac A i B su povezani sa dva —S—S— mosta. a drugi od 30. Prvi protein kome je određena sekvenca je bio insulin. sa položajem četiri—S—S— mosta Do danas je relativno malom broju proteina određena sekvenca aminokiselina. Pojava istih aminokiselina na istim mestima u različitim peptidima naziva se homologija sekvence. Prvi oligomerni protein kome je određena sekvenca aminokiselina bio je normalni hemoglobin odraslog čoveka Hb A. povezanih u jedan peptidni lanac koji na četiri mesta ima —S—S— mostove. pokazuje s . Alfa―lanac ima 141 ostataka aminokiselina. koje se na istom mestu javljaju u oba lanca. a beta 146. On se sastoji od četiri peptidna lanca: dva alfa i dva beta. Protein mioglobin.Slika 6. Ribonukleaza je prvi enzim kome je određena sekvenca. Određena je i sekvenca enzima tripsinogena (229 aminokiselina) himotripsinogena (245 aminokiselina) gliceraldehid―3―fosfat dehidrogenaze (333 aminokiselina).Peptidni lanac goveđe ribonukleaze. Iz sheme se vidi da se insulin sastoji iz dva peptidna lanca: A i B.22 . Posle insulina određena je sekvenca hormona adrenokortikotropina.

a zaokruže su one koje se na istom mestu javljaju i u miglobinu.Sekvenca aminokiselina u α i β lancu čovečijeg adultnog hemoglobina.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA. Slika 6.23 . Konstatovano je . 6.3. IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA Određivanje sekvence aminokiselina u proteinima otkrilo je mnoge značajne činjenice i proširilo naše znanje o proteinima.alfa― i beta― lancem hemoglobina homologiju sekvence (na shemi zaokružene aminokiseline). Iste aminokiseline u oba lanca su podvučene. Mioglobin se sastoji samo od jednog peptidnog lanca.

kod lančastih proteina ima periodičnog ponavljanja nekih aminokiselina. a. Tako se u kolagenu ostaci alanina. prolina i hidroksi―prolina periodično javljaju. . prema tome različiti proteini. koji se sastoji od 104 aminokiseline. takođe je pokazalo da su to različiti proteini.da u proteinima postoje sve moguće kombinacije aminokiselina. glicina. a u lancu A postoje razlike samo na položajima 8. Oni samo na pojedinim mestima u svojim polipeptidnim lancima (ili lancu) imaju iste aminokiseline (homologija sekvence). Svaki imunoglobulin reaguje sa svojim antigenom na specifičan način. što je prikazano na donjoj shemi. Imunoglobulini Većina antitela su proteini molekulske težine od 150 000 daltona. b. Međutim. Kod globularnih proteina nema periodičnog ponavljanja redosleda aminokiselina kao ABABABABAB ili ABCDABCDABCD. Homologi proteini Proteini koji vrše istu fiziološku funkciju kod različitih životinja nazivaju se homologi proteini. Enzimi obično imaju isti redosled na onom delu peptidnog lanca za koji se veže supstrat. Kad su filogenetske razlike manje onda je i razlika u sekvenci pojedinih proteina manja. Ispitivanje homologih proteina pokazalo je da se oni razlikuju u sekvenci aminokiselina i da su. ovce. 9 i 10. Tako se citohrom c konja i kvasca razlikuje na 48 mesta u peptidnom lancu. Ispitivanjem sekvence enzima tripsina i himotripsina različitih životinja. koze i konja imaju identičan redosled aminokiselina u lancu B. svinje. Oni obično imaju istu molekulsku težinu. Razlika u sekveneci varira od vrste do vrste i ukoliko je veća filogenetska razlika utoliko je i veća razlika u sekvenci. Tako je pokazano da insulini izolovani iz pankreasa: krave. koji pokazuju homologiju na pojedinim mestima u peptidnom lancu.

Lakši lanci imaju molekulsku težinu 20 000 daltona.Specifična reakcija antigena s molekulima antitela i nastajanje nerastvornog kompleksa Ispitivanje sekvence različitih imunoglobulina (antitela) pokazala su da se njihov molekul sastoji od dva laka i dva teška lanca.Slika 6. Pokazalo se da imunoglobulini imaju u pojedinim delovima molekule iste aminokiseline. a teški 50 000. Slika 6. Sekvenca aminokiselina na kraju lanca gde se nalazi slobodna ―NH2 grupa varira kod različitih anti―tela (šrafirani deo) dok je u ostalim delovima ista (nešrafirani deo).Struktura imunoglobulina (IgG): sastavljen je od dva teška lanca i dva laka lanca.24 . Verovatno je da ova razlika u sekvenci prouzrokuje i fine razlike u obliku mesta u koje treba da se . (N―krajnje aminokiseline) razlikuju u sekvenci. Sekvenca svih 1 300 aminokiselina u jednom tipičnom imunoglobulinu je određena i upoređena sa sekvencom drugih imunoglobulina specifičnih na različite antigene. To je zapravo onaj deo molekula koji specifično reaguje s antigenom.25 . koji su blizu krajnjoj aminokiselini sa slobodnom —NH2 grupom. Samo se oni delovi lakog i teškog peptidnog lanca.

c. Pauling i H.uglavi antigen. Itano su izolovali hemoglobin osoba obolelih od jedne nasledne anemije. sporije je putovao u električnom polju. Na ovaj način je dokazano da je »srpasta« anemija nasledno oboljenje. čija je sekvenca aminokiselina promenjena zbog mutacije odgovarajućih gena. Do danas je otkriveno nekoliko stotina tzv. koji diriguje sintezu (β ―peptidnog lanca hemoglobina. Oni su posledica genetskih promena. koje obično prouzrokuju zamenu samo jedne aminokiseline u alfa― ili beta― lancu hemoglobina. Tabela 6. Izolovani hemoglobin S (HbS) razlikovao se po svojim fizičko―hemijskim osobinama od normalnog hemoglobina A čoveka (HbA). znači mora da prileže kao ključ u bravi. Antigen mora da bude komplementaran s antitelom. Zbog toga HbS ima jedan negativan naboj manje kod neutralnog pH i sporije se kreće u električnom polju. poznate pod imenom »srpasta« anemija. koja nastaju zbog promene sekvence . Zbog toga što HbS ima drukčije osobine od normalnog hemoglobina on prouzrokuje promenu bikonkavnog oblika normalnih eritrocita.Deo β―polipeptidnog lanca u hemoglobinima A. Patološki nasledni proteini L. Kod ljudi je do danas otkriveno oko 150 patoloških hemoglobina. itd. po tome što na položaju šest umesto glutaminske kiseline ima valin. On se teže rastvarao nego normalni. koje nastaje zbog mutacije DNK molekula. Određivanje sekvence HbS pokazalo je da se njegov β―peptidni lanac razlikuje od istog lanca HbA.11 . »molekulskih oboljenja«. S i C Ispitivanja patoloških hemoglobina ukazalo je na mogućnost postojanja i drugih patoloških proteina.

zbog gustine elektrona.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA Pod sekundarnom strukturom proteina se podrazumeva način prostiranja njegovog peptidnog lanca. i 6. 6. Strukturu proteina određuje na prvom mestu prostorni raspored atoma u peptidnoj vezi. Jedan alfa―ugljenikov atom je vezan jednogubom vezom za ugljenik —CO grupe (2. promena u sastavu njihovog molekula reflektuje se na njihovu enzimsku aktivnost u određenom metaboličkom procesu. jer imaju najprostiju strukturu. fibroina svile i kolagena).) —NH grupe.C) 1―C i 6―C su alfa―ugljenikovi atomi aminokiselina između kojih se nalazi peptidna veza i za koje su vezani ostaci R' i R". koja je u prostoru nepokretna . to se peptidni lanac može samo na tim mestima da savija gradeći spiralu.). koja može da se izmeri ili konstatuje na odgovarajući način. Nasuprot tome. veza između ugljenika CO grupe (2―C) i azota —NH (5―N) grupe. jer je osnovna struktura proteina polipeptidna.Raspored atoma peptidne veze i mesta rotacije oko α―ugljenikovih atoma (1. Pošto atomi povezani jednogubom vezom slobodno rotiraju. odnosno međusobni položaj aminokiselina.3.normalnog proteina. Ranije je rečeno da je raspored elektrona oko atoma peptidne veze simetričan i da zbog toga njena šest atoma Cα―CO―NH―Cα leže u jednoj ravni. a drugi za azot (5. Ova oboljenja se najlakše otkrivaju kod proteina koji su enzimski aktivni.26 . Naime. Najbolje je ispitana sekundaraa struktura fibrilarnih proteina (α―keratina. ima karakter dvogube veze. Slika 6.

Atomi kiseonika i vodonika nalaze se u položaju trans.8 STRUKTURA α―HELIKSA Ispitivanja strukture α―keratina su pokazala da peptidni lanac ovog fibrilarnog proteina nije pravolinijski izdužen.0—5. Vodonik gradi most između kiseonika jedne peptidne veze i azota četvrte i na taj način povezuje delove α―heliksa. Na osnovu prostornog položaja atoma peptidne veze kičma polipeptidnog lanca u proteinima je planarna i sastoji se od serije relativno nepokretnih površina odvojenih supstituisanim metilenskim grupama za koje su vezani ostaci aminokiselina. nego je dužina identičnih perioda skraćena i kreće se od 5. Spirala α―heliksa čini kičmu peptidnog lanca iz koje štrče prema spolja isturene bočne grupe aminokiselina (slika 7. U α―heliksu je svaka aminokiselina povezana vodoničnom vezom sa sledećom četvrtom aminokiselinom.27 .3. tako da se zavoj sastoji od 3.6 ostataka aminokiselina.(fiksirana). Vodonik je prostorno udaljen od elektronegativnog kiseonika i zbog toga ne može da daje proton. Ona je stabilnija od svih drugih koje bi lanac mogao da zauzme. Vodonične veze se nalaze na svakoj peptidnoj vezi. Slika 6. a strelicom su označena mesta na kojima lanac može da se savije Zbog nesavitljivosti peptidnih veza postavilo se pitanje kakav oblik imaju peptidni lanci. Pokazalo se da peptidni lanci.10). Iz tog razloga polipeptidni lanci imaju samo jedan prirodni oblik u prostoru. koji nazivamo sekundarna struktura. 6. α―Helikoidni oblik peptidnog lanca je najpovoljniji .Kičma polipeptidnog lanca: šrafirane su površine prostorno fiksirane peptidne veze. uglavnom. koja ima s jedne strane vodonik vezan za azot (—N : H). Pomoću konstruisanih modela Pauling i Corey su utvrdili da peptidni lanac α―keratina ima oblik α―heliksa.5 angstrema. zauzimaju dva oblika ili kako kažemo sekundarne strukture: A) oblik desne α―spirale (ili α―heliks) i B) oblik presavijenih površina (cik―cak struktura). a s druge strane elektronegativni kiseonik (—C=O).

onoliko vodoničnih veza. vune grade desne helikse. Električni vektori sila vodoničnih veza su tako orijentisani da osiguravaju maksimalnu jačinu α―heliksu. dakle. Tako npr. Treba da se naglasi da ne može svaki peptidni lanac da se spiralizuje u α―heliks. koliko i peptidnih. Nastajanje stabilnih helikoidnih struktura zavisi od primarne strukture proteina. U α―heliksu ima. jer je to najstabilnija struktura. koji su međusobno upleteni u trostruke ili sedmorostruke niti. one stabilizuju datu molekulsku strukturu. Zbog toga se i pretpostavlja da se peptidni lanac spontano spiralizuje u α―heliks. a koje je narušavaju. kada peptidni lanac sadrži mnogobojne ostatke lizina. noktiju. Peptidni lanac može da se spiralizuje u α―heliks ako je sastavljen samo od L―ili samo od D―aminokiselina. Tako α―keratini kose. sa najmanjim sadržajem slobodne energije. jer je on stabilniji. spirala će se odviti. Proteinske L―aminokiseline grade uglavnom desni α―heliks. U tabeli 6. koji su kod pH 7 pozitivno naelektrisani. . jer je za njeno kidanje dovoljno samo 5 000 cal/mol (20 920 J/mol) kada ih ima više stotina. zbog međusobnog odbijanja pozitivnih bočnih grupa.12 je dato koje aminokiseline pogoduju spiralizaciji α―heliksa.od svih drugih mogućih obiika. perja. Samo određeni raspored bočnih — R grupa omogućava spiralizaciju peptidnog lanca. odnosno njegovog aminokiselinskog sastava i sekvencije. Iako jačina vodonične veze iznosi samo 5—10% jačine kovalentne veze. jer omogućava postojanje maksimalnog broja vodoničnih veza.

Kada kisele bočne grupe izgube naboj povećaniem H+ jona (kod pH 2). . koji nose negativne naboje kod pH 7.28 . Slično se ponaša peptidni lanac sa ostacima asparaginske kiseline. koje ne mogu da se uklope u α―heliks su prolin i oksiprolin.Slika 6.Shema α―heliksa sa tačkasto oznsčenim vodoničnim vezama Gubitkom pozitivnog naboja (kod pH 12) ovakav peptid će spontano da spiralizuje. već je njihov azot sastavni deo nesavitljivog pirolidinskog prstena. peptid će da nagradi α―heliks. Jedine aminokiseline. One nemaju primarnu aminogrupu.

koji se obeležva sa β―oblik. povezmi brojnim međulančanim vodoničnim vezama. .3.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA Astbury je našao da se fibrile α―keratina na dvostruko rastegnuti zagrevanjem u vlažnoj atmosferi. Površine obrazuju mnogobrojni peptidni lanci. pokazalo se da je položaj atoma u njima različit. je vrlo sličan fibroinu svile.12 .Tabela 6. Rentgenskim ispitivanjem rastegnutih i nerastegnutih fibrila keratina. Bočne grupe aminokiselina štrče iznad i ispod površine. Nerastegnuti oblik ima strukturu α―heliksa. On se sastoji iz serije polipeptidnih lanaca povezanih mnogobrojnim vodoničnim vezama. a rastegnuti. do promene njegove konformacije prešao je iz α―helikoidnog oblika u β―oblik koji se naziva oblik presavijenih površina ili cik―cak. kojih ima onoliko koliko i peptidnih veza. dakle. Zagrevanjem keratina došlo je.Uticaj aminokiselina na nastajanje α―heliksa aminokiseline koje stabilizuju α―heliks Alanin Leucin Fenilalanin Tirozin Triptofan Cistein Metionin Histidin asparagin i glutamin Valin aminokiseline koje destabilizuju α―heliks serin izoleucin treonin glutaminska kiselina asparaginska kiselina lizin arginin glicin Aminokiseline koje cepaju α―heliks Prolin Oksiprolin 6.

a glomazne bočne grupe prolina i . COOH. Poznato je da ove aminokiseline utiču na odvijanje α―heliksa i prema tome fibrili kolagena ne mogu da budu helikoidne strukture.10 STRUKTURA KOLAGENA Kolagen je pored keratina po količini najzastupljeniji telesni protein. koji posle izlaska iz ćelije menja svoju strukturu prelazeći u nerastvorne f ibrile. U slučaju da su R―grupe glomazne ili nose istoimene električne naboje β―struktura postaje nestabilna i prelazi spontano u α―heliks. koji lako adsorbuje vodu i zagrevanjem se skvrči. ali je za sve kolagene karakteristično da sadrže mnogo hidroksiprolina i hidroksilizina (oko 22%) i oko 33% glicina. Tačkastim linijama su označene vodonične veze. Pored kolagena intracelularni prostor sadrži mukopolisaharide. Kolagen se sintetiše u ćeliji u rastvornom obliku. Peptidni lanci presavijenih. Kolagen se nalazi u više oblika. Ispitivanja sa X―zrakovima su pokazala da peptidni lanci kolagena grade izdužene trostruke spirale. Bitni je sastojak vezivnog tkiva. Između lanca spirale postoje vodonične veze.β―Struktura presavijenih površina sa R―grupama ispod i iznad površina. Trostruka spirala kolagena naziva se tropokolagen. da teku u istom smeru (β―keratin) ili antiparalelni (fibroin svile). Ona je tako uvijena da se ostaci glicina nalaze unutar spirale. Aminokiselinski sastav kolagena varira prema poreklu.3. površina mogu da budu paralelni tj.Slika 6.. lanac ima sledeću sekvencu aminokiselina: H2N. Gly—X—Y—Gly—X—Y—Gly.. što daje čvrstinu fibrilima kolagena i otpornosti na zagrevanje. Pošto je svaka treća aminokiselina glicin. . 6. .29 . Njegova struktura liči na porozni sunđer. kompleksno vezane za proteine i nekolagenske proteine.

proteina imaju reakcije koje se odigravaju između bočnih R―ostataka aminokiselina njihovog peptidnog lanca ili lanaca.3.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA Većina nativnih globularnih proteina ima čvrstu kompaktnu strukturu u obliku manje ili više izdužene loptice. Presudni uticaj na tercijernu strukturu globularnih. jer se sintetiše samo dok životinja raste. Pošto oblik i veličina čestice globularnog proteina zavisi od vrste i broja određenih bočnih grupa u peptidnom lancu.Konformacija polipeptidnih lanaca tropokolagena 6. Tako kod čoveka njegova sinteza pada na minimum posle 18―te godine. Tercijerna struktura je kod nekih globularnih proteina poznata na osnovu podataka. jer se one razlikuju po svojim fizičko―hemijskim osobinama. Peptidni lanci trostruke spirale su povezani i drugim vrstama nekovalentnih veza. Do međusobnih reakcija bočnih R―grupa dolazi. koji su dobijeni merenjem difrakcije X―zrakova na njihovim kristalima. Pod tercijernom strukturom se podrazumeva kako su unutar takve loptaste čestice smešteni peptidni lanci. znači da je primarna struktura ona koja određuje tercijernu.30 . Zbog tih međusobnih reakcija dolazi do umotavanja peptidnog lanca na tačno određeni način i nastajanja čestice preciznih dimenzija. odnosno krajnji izgled u prostoru. Bočne grupe mogu da budu . ali kod trudnica se javlja ponova u uterusu. Slika 6.hidroksiprolina štrče iz spirale. Sa metaboličke tačke gledišta kolagen je interesantan.

. koji formiraju jednu vrstu kutije za hem grupu. G i H.31 Slika 6. On u mišićima ima ulogu prenosioca kiseonika. a sa ―NH 2 aminokiselina sa slobodnom amino grupom. Prvi protein kome je ispitana tercijerna struktura je bio mioglobin i zato ćemo na njegovom primeru pokušati da objasnimo tercijernu strukturu globularnih proteina.31 . odnosno samo 10% kod pH = 7. Molekul je izgrađen od 8 spiralnih peptidnih lanaca (α―helikoidnih peptidnih lanaca). mogu da budu polarne ali nejonizovane. samo 77% polipeptida je u obliku spirale. podnožje (osnovicu) B. G2 i H. a 23% nije. Hem―grupa je levo i desno vezana za histidin. U njegovom molekulu nema —S—S— veza. Mioglobin se inače sastoji samo od jednog peptidnog lanca sa 153 aminokiselinskih ostataka.nepolarnog ili hidrofobnog karaktera. Zidove kutije obrazuju spirale E i F. Struktura mioglobina je prikazana na donjoj slici 6. C. ima kao prostetičnu grupu jedan hem za koji je vezan atom gvožđa. Sa COOH je označena krajnja aminokiselina sa slobodnom karboksilnom grupom. Molekulska težina mioglobina iznosi 17 500 daltona. Kiseonik se nalazi na mestu W. a lanac C i D zatvara ugao gornjeg dela kutije. E. B. Tačnije. Da se podsetimo da je bočna grupa histidina kod pH = 6 jonizovana 50%. Na slici su pojedini Ianci obeleženi slovima: A. zatim kisele i bazne.Tercijerna struktura mioglobina. F. Merenjem difrakcije X―zrakova na kristalima mioglobina se pokazalo da pojedini delovi njegovog peptidnog lanca imaju oblik α―heliksa. a bazne pozitivno. Kisele bočne grupe su kod fiziološkog pH negativno naelektrisane.

Slika 6. lizina.) nalaze se na površini proteinskog molekula. Bočne grupe (―R) ovih aminokiselina ponašaju se kao i ugljovodonični lanci masnih kiselina. Ispitivanje mioglobina je pokazalo da je njegova tercijerna struktura takva da je vrlo pogodna za reakciju sa kiseonikom. izložene dejstvu molekula vode u rastvoru. uključujući naelektrisane (npr. hem je sam po sebi hidrofobnog karaktera i drži se u hidrofobnom mediju nepolarnih aminokiselina. Opšte osobine koje proizlaze su sledeće: 1) Molekul je tako kompaktan da unutra ima mesta za mali broj molekula vode. Nezavisno od toga što je vezan za gvožđe i histidin.Shematski prikazani različiti tipovi veza koje nastaju međureakeijama bočiih . leucin. koji bi omogućavao kod enzima da reaguju sa njihovim supstratima. One su. prema tome. One se međusobno povezane hidrofobnim vezama. ovo objašnjava uticaj promene pH sredine na rastvorljivost proteina. koje prouzrokuju asocijaciju i zbijanje proteinske čestice. Molekul globularnog proteina liči zbog toga na kapljicu ulja sa polarnom membranom. histidina i dr. izoleucin i fenilalanin). Istovremeno je to i model strukture. To je razlog što jonske sile malo utiču na kompaktnost (celinu) proteinske čestice. Skoro svi polarni ostaci aminokiselina.32 . Medutim.Atom Fe je u mioglobinu koordinativno vezan za azotove atome porfinskog prstena kao i za azot histidinskog ostatka u polipeptidnom lancu. arginina. Kiseonik asocira sa gvožđem na način koji još nije tačno određen. U unutrašnjem delu proteinske čestice smeštene su nepolarne aminokiseline (valin.

dobijeni su ispitivanjem enzima koji lako kristalizuju. i shema konformacije polipeptidnog lanca (b) . himotripsinogen i dr.33 . Prvi enzim.Struktura lizozima iz belanceta jajeta. Naime. sa označenim položajima četiri disulfidne veze (a). čija je struktura ispitana bio je lizozim. Slika 6. Spomenuti enzimi su se razlikovali od mioglobina i hemoglobina po sekundarnoj strukturi. a zatim ribonukleaza. koji su enzimski aktivni. karboksipeptidaza.grupa aminokiselina. Opšti pojmovi o strukturi globularnih proteina. veći deo njihovog polipeptidnog lanca ima oblik β―presavijene površine. a manji deo je u obliku α―heliksa.

da se četiri protomera hemoglobina drže međusobno vezama tipa soli. i pomeranje protomera. Kod oligomernih enzima vezivanje modulatora. Prvi oligomerni protein kome je određena kvaternerna struktura je hemoglobin i na njegovom primeru ćemo da objasnimo prostornu organizaciju oligomernih proteina. Vezivanjem određenih niskomolekulskih jedinjenja (modulatora) za oligomerni protein. Hemoglobin A se sastoji od četiri peptidna lanca. . tada se njegova razdaljina prema drugom β―lancu smanji. Oni se obično sastoje od parnog broja protomera. naime za jedan α―lanac hemoglobina veže kiseonik. Kada se. Kod nekih mogu da se odvoje kad se protein suspenduje u rastvor koncentrovane ureje. Ova pojava im omogućava da mogu da regulišu brzinu niza enzimskih reakcija. Ovo je indirektan dokaz da su u oligomernim proteinima protomeri povezani silama nekovalentnog tipa. Tako je dokazano. Slika 6. kao što su jonske i vodonične veze. koja kida vodonične veze. širine 55 i visine od 50 Å. Helikoidni delovi peptidnih lanaca hemoglobina presavijeni su u obliku dvostruke mašne i priležu oko prostetične grupe.34 . koji su međusobno povezani silama nekovalentnog tipa.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA Pod kvaternernom strukturom se podrazumeva prostorna organizacija oligomernih proteina.Prostorna orijentacija α― i β―peptidnog lanca hemoglobina Protomeri oligomernih proteina vrlo se teško odvajaju i izoluju. dva α i dva β.3. odnosno metaboličkih puteva. reflektuje se na njihovu aktivnost.6. Ova pojava je prvo zapažena kod hemoglobina. Ova četiri lanca priležu medusobno tako da grade kompaktnu česticu dužine 64. razdaljine između njegovih protomera se menjaju. Ovo pomeranje protomera olakšava vezivanje daljnja tri molekula kiseonika za hemoglobin.

Pod denaturacijom proteina se podrazumeva promena konformacije proteina preko određene granice. Zbog promene rastvorljivosti iz rastvora ispada koagulum. Za protein se kaže da je DENATURISAN. On bi mogao da se uporedi sa harmonikom. a razlikuju se u afinitetu prema svom supstratu i imaju osobine da najbolje udovolje potrebi tkiva u kome se nalaze. koje pojačavaju njihovu čvrstoću. Neki se proteini denaturišu zagrevanjem njihovog rastvora u slabo kiseloj sredini. Ona je posebno podešena da odgovara njegovoj biološkoj funkciji. E. Koagulacija proteina. Takvi oligomerni enzimi se nazivaju izoenzimi.Neki oligomerni proteini. bilo bi pogrešno misliti da je struktura globularnog proteina fiksirana.Coli). sastoje se iz raznih kombinacija istih protomera. 6. Tako npr. AABB i AAAB. već i dejstvom visokog pritiska. Laktatdehidrogenaza se sastoji iz četiri lanca tipa A i B u raznim kombinacijama.3. BBBB. može da izazove denaturaciju.13 DENATURACIJA PROTEINA Iz opisa različitih nivoa strukturne organizacije proteinskih molekula može se zaključiti da svaki protein ima sebi svojstvenu konformaciju tj. usled denaturacije. ABBB. što bi se moglo zaključiti iz ispitivanja njihovih kristala. S druge strane. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. Da ne bi došlo do toga proteini koji su izoloženi nepovoljnoj sredini imaju u svom molekulu —S—S— veze. U raznim tkivima čovečijeg organizma nađene su sledeće kombinacije: AAAA. Međutim. u ribonukleazi. koji se ne rastvara niti u suvišku kiseline niti baze. kao što je laktatdehidrogenaza. raznih zračenja. izolovanje . se bitno razlikuje od taloženja proteina neutralnim solima ili alkoholom na niskoj temperaturi. One se nalaze i u proteinima životinjskih ćelija kao npr. Do denaturacije proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature. Sve kombinacije odnosno svi izoenzimi laktatdehidrogenaze katalizuju istu reakciju. strukturni proteini imaju mnogo S—S — veza. dejstvom organskih rastvarača i sl. izgled u prostoru. Na ovaj način istaloženi protein ne gubi svoje biološke osobine i ne menja rastvorljivost. dok intracelularni proteini bakterija nemaju —S—S— veza (npr. Čak i jako potresivanje proteinskog rastvora tako da nastane pena. Narušavanje strukture proteina preko određene granice prouzrokuje gubitak njegove biološke aktivnosti. Denaturaciju proteina prati smanjena rastvorljivost i gubitak biološke aktivnosti. ekstremnom promenom pH. protein je u rastvoru vrlo pokretan i može da menja svoju strukturu u prilično širokim granicama.

on se ponovo formirao u nativni oblik. kao što smo ranije rekli. primarna struktura proteina se ne menja tokom denaturacije. Zbog toga je i mogućno ponovono reaktiviranje. kao što su : tripsin. Kod enzima se denaturisanje najlakše ustanovljava. merenjem viskoziteta. Peptidne veze denaturisanih proteina mnogo lakše i brže cepaju hidrolitički enzimi jer su pristupačnije usled odmotavanja peptidnog lanca. jer primarna struktura određuje sekundarnu i tercijernu strukturu proteina. rastvorljivosti. peptidni lanac zauzima termodinamički najstabilniji oblik i strukturu koja je biološki aktivna. Ova pojava se naziva reverzibilna denaturacija ili renaturacija. Isto tako. Postoji više načina da se ustanovi da li je došlo do denaturacije kao npr. jer oni gube aktivnost. Pri tome naročitu pažnju treba obratiti na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. Ona je pokazana na više enzima. amilaza i lizozim.35 . koja je bitna za njegovu aktivnost.Denaturacija i renaturacija globularnog proteina. Tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. Denaturisani proteini lako ispadaju iz rastvora. Drugim rečima. Pošto se pesptidni lanac odvio — povišenjem temperature ili ekstremnom promenom pH.proteina je komplikovano. ribonukleaza gubi aktivnost ako se tretira sa koncentrovanim rastvorom ureje ili sa redukcionim sredstvima kao što je merkaptoetanol. Ako se ureja i merkaptoetanol odstrane dijalizom. koji njene —S—S— veze redukuje u —SH. Ureja. promene difuzionog i sedimentacionog koeficijenta itd. cepa vodonične veze i time narušava sekundarnu i tercijernu strukturu enzima. Slika 6. Pojava ponovnog aktiviranja globularnih proteina odnosno renaturacija ukazuje da tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. renaturacija proteina potvrđuje mišljenje da u zavisnosti od primarne strukture. koagulišu. Daleko češće se dešava da je denaturacija ireverzibilna i da se protein nikad više ne vraća u nativno stanje. . mogu da se ponovo uspostave vodonične i —S—S veze i sam enzim da se reaktivira. Tako npr.

to je znak da se stvorila oštra granica između proteinskih čestica i rastvarača. Brzine koje se postižu ultracentrifugom dostižu 60 000 obrtaja u minuti. Pomoću vrlo preciznih optičkih instrumenata prate se promene indeksa prelamanja proteinskog rastvora za vreme centrifugovanja.Odvajanje proteina različite molekulske težine na koloni dekstrana Švedski hemičar Svedberg je prvi konstruisao i primenio ultracentrifugu za određivanje molekulskih težina proteina.14 ODREĐIVANJE MOLEKULSKE TEŽINE PROTEINA Proteini imaju veliku molekulsku težinu.6. Molekulska težina ne može da se odredi uobičajenim metodama (merenjem gasne gustine. Veličina indeksa prelamanja na graničnom sloju određuje istovremeno i koncentraciju proteina. Najbrža je i najčešće se radi metoda merenja brzine .3. određivanjem sniženja tačke mržnjenja ili povećanja tačke ključanja) nego samo specijalnim fizičkim metodama. koja se kreće u granicama od 20 000— 20 000 000. Kada indeks prelamanja pokaže nagli skok. Postoji više metoda za odredivanje molekulskih težina proteina sa ultracentrifugom. Slika 6.36 . Centrifugovanjem velikim brzinama talože se proteinske čestice iz koloidnog rastvora.

3. Sedimentacioni koeficijent je funkcija i molekulske težine proteina. Protein je u baznoj sredini naelektrisan negativno (višak —COOˉ) i ponaša se kao slaba polivalentna baza. baznih i polarnih bočnih grupa. jedne vrste polisaharida. Električni naboj proteina potiče od slobodnih kiselih. Menjajući pH sredine od pH = l do pH=13 naići će se za svaki protein na jednu vrednost pH. U kiseloj sredini sve slobodne grupe proteina vezuju vodonične jone: a) bazna negativno naleketrisana —COO―+H+→ COOH prelazi u neutralnu karboksilnu grupu. Znak i veličina njihovog električnog naboja zavisi od prirode bočnih grupa i koncentracije vodoničnih jona. Dekstran je umrežen tako da obrazuju sito.). čije pore imaju određene dimenzije. . ali i njegovog oblika. Ova vrednost pH naziva se izoelektrična tačka proteina (I. Protein je u kiseloj sredini naelektrisan pozitivno (višak —NH3+ i ostaci histidina) i ponaša se kao višebazna kiselina. Prolaženjem kroz kolonu dekstrana. može se priličnom tačnošću da se odredi molekulska težina nepoznatog proteina. Proteini su zbog toga polivalenti joni. Krajnja amino― i karboksilna grupa peptidnog lanca neznatno utiče na ovu njihovu osobinu. a b) bazna amino―grupa — NH2 + H+→ ― NH3+ prelazi u pozitivno naelektrisanu grupu.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI Proteini su u vodenom rastvoru dipolarni joni i zbog toga se ponašaju kao slabe kiseline ili baze. Vrednost od 1 x 103 s. Gel Fìltracija je vrlo pogodna metoda za određivanje molekulske težine proteina. zavisno od pH sredine. Prema ovoj metodi rastvor proteina se propušta kroz kolonu dekstrana. sve slobodne grupe oslobađaju protone: a) neutralna karboksilna grupa —COOH →H+ + —COO― prelazi u negativno nalektrisanu konjugovanu bazu —COO―. koje se nalaze na površini molekula. Ovom metodom se meri brzina kojom se proteinske čestice kreću u centrifugalnom polju takvog intenziteta. a veći prolaze pored njih i izlaze iz kolone. Poređenjem sa standardima poznate molekulske težine. mali molekuli ulaze u čestice dekstrana. Smanjenjem koncentracije vodoničnih jona. kod koje on ima isti broj pozitivnih i negativnih naboja. 6. koja ne zahteva skupu aparaturu.T.sedimentacije. da je proces sedimentacije brži od slobodne difuzije. naziva se Svedberg―eva jedinica i obeležava sa S. u baznoj sredini. a b) pozitivno naelektrisana ―NH+3 → H―+H—NH2 prelazi u neutralnugrupu —NH2.

utoliko ima nižu izoelektričnu tačku. Serumalbumin.13 .Ona zavisi od broja baznih i kiselih grupa. 6. jer mogu da vezuju i otpuštaju protone. čija je izoelektrična tačka kod pH=4. Tabela 6. ponaša se kao slaba kiselina. slaba kiselina kod pH = 3. Kod fiziološkog pH. Sl. Tako je npr. U donjoj tabeli su date izoelektrične tačke nekih proteina. Obrnuto protein kao što je citohrom c ima izoelektričnu tačku kod velikog pH.37 .0 a slaba baza kod pH = 6.Bočne grupe koje nose naboj u proteinu.Izoelektrčcne tačke poznatijih proteina Kod pH nižih od izoelektrične tačke protein je naelektrisan pozitivno. pufersku sposobnost pokazuju samo oni proteini koji imaju veći broj histidinskih ostataka jer se područje njegove disocijacije . Proteini imaju puferne osobine.7. Brojevi pored svake grupe označvaju pK područje u kome disosuju. a kod pH višeg od izoelektrične tačke naelektrisan je negativno i ponaša se kao slaba baza. Ukoliko se neki protein sastoji više od kiselih aminokiselina. jer se sastoji iz više baznih aminokiselina.

Neorganski katjoni se. Vezivanje katjona Ca2+ i K+ je fiziološki značajno. za ostatke fosforne kiseline. Proteini koji imaju pozitivne naboje mogu da vezuju anjone organskih i neogranskih kiselina.proteina. Pošto proteini nose pozitivne i negativne naboje. vezuju za karboksilatni anjon ili u slučaju fosfoproteina.Promena naelektrisanja histidinskog ostatka kod različitih koncentracija H jona. To je slučaj kod velikog broja tzv. proteini vrlo često grade helate sa jonima. koji se nalazi ispod njihove izoelektrične tačke. Co. Slika 6. Pored prostog vezivanja anjona i katjona. Cink helira sa glutaminskom kiselinom na položaj 72.(pKa) nalazi između pH = 6—7. Na donjoj slici je data shema vezivanja cinka (Zn) u enzimu karboksipeptidazi A. Iz istog razloga može da veže i različite boje. Na ovaj način vezuju se za protein različiti metali kao sto su Cu. tri za aminokiselinske ostatke peptidnog lanca. Na donjoj slici je predstavljena promena naelektrisanja histidinskog ostatka u raznim područjima pH.38 . histidinom na položaju 69 i lizinom na položaju 196 u peptidnom lancu . uopšte. sulfosalicilnom i trihlorsirćetnom kiselinom kod pH. oni mogu da vezuju jone. Isto tako je veliki deo K+ u eritrocitima vezan za hemoglobin.Vezivanje Zn za karboksipeptidazu A.39 . jer je 30—50% neorganskog Ca2+ vezano u krvi za proteine. Metalo. Iz sheme se vidi da se cink. Zbog toga se proteini talože sa pikrinskom. vezuje na četiri mesta. Zn i dr. pošto ima koordinativni broj 4. a jednom za supstrat. Mg. Slika 6.

T. jonske jačine i provodljivosti. Proteinske čestice putuju u rastvoru čiji je pH manji od izoelektrične tačke (I. Ta konstrantnost se održava tako da se radi u puferima pogodnog pH. koji se ne poklapa s njihovom izoelektričnom tačkom putovati raznim brzinama. jer će imati različite veličine naboja. Na taj način rastavlja se smeša proteina.) prema katodi. Tokom elektroforeze proteini ne menjaju ni svoje fizičke ni hemijske osobine. Danas je elektroforeza jedna od najboljih metoda za ispitivanje proteina. Mnogi lekovi cirkulišu u krvi vezani za plazma proteine. a najsporije γ―globulini. da će najbrže putovati albumin. koji imaju različite izoelektrične tačke. videćemo: 1). ugljovodonici. Pošto pojedini proteini imaju različite izoelektrične tačke. Elektroforetski možemo. prema anodi.T. .Pored jona. Pokretljivost proteinskih čestica u električnom polju biće utoliko veća ukoliko imaju veći naboj.16 ELEKTROFOREZA Kretanje naelektrisanih čestica u električnom polju prema suprotno naelektrisanoj elektrodi zove se elektroforeza. a kad je pH viši od I. 6. Pri elektroforetskim eksperimentima najvažnije je da naboj proteinskih čestica bude konstantan tokom rada. to je svakako najveće preimućstvo elektroforeze. a imajući u vidu veliku osetljivost proteina.3.64) i pH radne sredine (8—9). jer je najveća razlika između njegove izoelektrične tačke (4. proteini vezuju čitav niz različitih jedinjenja kao sto su: steroidi. odnosno ukoliko je veća razlika između njihove izoelektrične tačke i pH sredine u kojoj čestica putuje. pa zatim redom α1 i α2―globulini. viši alkoholi i masne kiseline. β―globulini. da će svi u puferu pH 8—9 putovati anodno i 2). fibrinogen. oni će kod izvesnog pH. Ako pogledamo u tabeli izoelektrične tačke proteina plazme. dakle. da rastavimo smešu proteina plazme na šest frakcija.

Svi globularni proteini su najmanje rastvorljivi u izoeletričnoj tački. jer kod tog pH nemaju naboja.41 je prikazan uticaj pH na rastvorljivost β―laktoglobulina u rastvoru NaCl različite koncentracije.40 .3 koji odgovara izoelektričnoj tački laktoglobulina. Na obe strane kritičnog pH.41 . prisustva soli (jonske jačine).17 TALOŽENJE PROTEINA Rastvorljivost globularnih proteina je različita i zavisi od: pH sredine. Iz slike se vidi da je rastvorljivost najmanja kod pH 5.7 dostiže maksimum. Slika 6.Elektroferogram proteina plazme 6. Na slici 6. dielektričnih osobina rastvarača i temperature.9 i 5.2—5.3. Na svakcj krivi je naznačena koncentracija NaCl .Uticaj pH i koncentracije soli na rastvorljivost β―laktoglobulina na 25°C. rastvorljivost naglo raste i kod pH 4.Slika 6.

Smanjenjem jonske jačine povećava se rastvorljivost mnogih proteina. što dovodi do njihovog ispadanja iz rastvora. a za taloženje globulina je dovoljna upola manja koncentracija soli tj. Proteini mogu da se istalože iz rastvora i dodatkom organskih rastvarača. Najpogodniji je amonijum―sulfat. Albumin se taloži zasićenjem rastvora amonijum sulfatom. Kada se koncentracija soli poveća. Ovakav postupak se vrlo često koristi za prečišćavanje i izolovanje proteina iz smeše. Prva izolovanja pojedinih proteina vršena su taloženjem sa neutralnim solima. Iz slike 6. Fizičko―hemijska osnova isoljavanja nije još potpuno objašnjena. Od neutralnih soli se za taloženje proteina najviše upotrebljavaju natrijum―sulfat (Na2SO4). kuhinjska so (NaCl). Taloženje proteina neutralnim solima zove se »isoljavanje«. pa se i ova činjenica koristi za odvajanje proteina iz smeše.41 se vidi da neutralne soli utiču na rastvorljivost globularnih proteina. pH rastvora u kome se nalazi smeša proteina dotera na vrednost izoelektrične tačke jednog od njih. Soli koje imaju dvovalentne jone npr. poluzasićenje rastvora. Neki proteini su odsustvu soli potpuno nerastvorni kod pH izoelektrične tačke. naime. Taloženjem proteina alkoholom na niskoj temperaturi ne dolazi do njihovog . taj će da se istaloži. NH4Cl i KCl. Tako se iz krvnog seruma može da odvoji albumin od globulina. Svaki protein se taloži kod određene koncentracije soli. Kod pH nižih i viših od izoelektrične tačke proteini su naelektrisani istoimenim električnim nabojem (pozitivnim ili negativnim). Pošto proteini imaju različite izoelektrične tačke. rastvorljivost proteina se smanjuje i kod jedne određene koncentracije. Pogodnim menjanjem koncentracije soli i pH sredine mogu se frakciono istaložiti pojedini proteini. MgCl2 i MgSO4 povoljnije utiču na rastvaranje proteina nego NaCl. Organski rastvarači smanjuju dielektričnu konstantu sredine i time i hidrataciju jonskih grupa proteina. Kada se. amonijum―sulfat [(NH4)2SO4. karakteristične za pojedine proteine. a ostali će ostati u rastvoru.Zbog toga između njihovih čestica nema elektrostatskog odbijanja i one ispadaju iz rastvora (preciptacija). pošto se neutralne soli odstrane dijalizom. dolazi do taloženja. jer mu je rastvorljivost u vodi velika (750 g na 1 000 ml). Pažljivim isoljavanjem protein se ne denaturiše i može ponova da se rastvori. njihove čestice se međusobno odbijaju i ne dolazi do preciptacije. oni mogu da se odvoje jedan od drugog primenom postupka. koji se mešaju sa vodom kao što su alkohol i aceton. koji se naziva »izoelektrična precipitacija«.

Druga grupa. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela. Zbog toga on najbrže putuje. serum―albumin ima 18 negativnih naboja. kada se elektroforeza radi kod pH = 8. koji sadrži 575 aminokiselina. Prvi se rastvaraju u vodi i talože se potpunim zasićenjem njihovog rastvora amonijum―sulfatom. su uspeli da izoluju oko 30 proteina iz krvne plazme primenjujući frakciono taloženje alkoholom na niskoj temperaturi i kod različitog pH. dok frakcije α1. od čega preko polovine otpada na albumin (oko 4%). Rastvorljivost proteina raste povišenjem temperature. Daljnim povišenjem. Danas je identifikovano preko 200 proteina u krvnoj plazmi. Cohn i sar. takođe.8.18 PLAZMA―PROTEINI Prvi istraživači na polju proteina delili su globularne proteine prema njihovoj rastvorljivosti na dve velike grupe : albumine i globuline. Izoelektrična tačka albumina se nalazi kod pH 4. Elektroforetska frakcija albumina je vrlo homogena.3. Čestice albumina su simetričnog. globulini. ne rastvaraju se u vodi. Jedna od najvažnijih funkcija serum―albumina je njegova osobina da može da vezuje različite supstance. Kod fziološkog pH. Odvajanje proteina krvne plazme isoljavanjem. α2 i β―globulina sadrže smešu različitih proteina. Sa današnjeg gledišta ova definicija nije egzaktna. on reguliše osmotski pritisak krvi. ali se zadržala i nalazi se u mnogim udžbenicima. Zbog toga i podela plazma proteina prema brzini putovanja u električnom polju. njegovu dobru rastvorljivost u vodi (do 40%). Serum―albumin ima molekulsku težinu 69 000 i sastoji se od samo jednog peptidnog lanca. alfa2. nije više pogodna. takođe. već u rastvorima neutralnih soli. može da se postigne frakciono taloženje pojedinih proteina iz smeše. ali samo u granicama od 0 do 40°C. pa ne opterećuje rad srca. Ovo objašnjava. U krvnom serumu ima oko 7% belančevina. jer rastvor albumina ima zbog toga mali viskozitet. naročito masne kiseline i prenosi ih s jednog mesta na drugo. dobijaju se dve frakcije: albumin i globulini. elipsoidnog oblika što je vrlo bitno. Pošto u serumu ima najviše albumina.6. U najskorijoj budućnosti plazma proteini će se klasifikovati prema njihovoj funkciji. Elektroforezom se globulini rastavljaju: na alfa1. od kojih je 70 dobijeno u čistom stanju. beta i gama globuline.denaturisanja. . dolazi do promene konformacije proteina i denaturacije. Pošto se svaki protein taloži sa određenom količinom alkohola. 6.

koji vezuje bilirubin. Kao što je ranije rečeno. hemijskih i bioloških osobina. osm. On se vrlo lako vezuje na površini bakterija i neutralizuje njihove toksine. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela o čijoj je strukturi ranije bilo govora. oko tri četvrtine cirkulirajućih. čija se koncentracija povećava kod tumora. koji imaju antigena svojstva. Najviše je prisutan imunoglobulin IgG. U tabeli su date najvažnije osobine serum globulina. 29% fosfolipida.Albumini. koji prenosi gvožđe (transferin) i onaj koji prenosi bakar (ceruloplazmin). U istoj frakciji se javlja i jedan glikoprotein. kao i jedan lipoprotein.04). takode se nalazi u ovoj frakciji. U α2―globulinskoj frakciji nalaze se drugi glikoproteini i haptoglobini. koji posle centrifugovanja seruma isplivaju na površini. aglutinini Antitela β―Giobulini γ―Globulini 1300 000 150 000 5.8 5. tacka Rei. Tabela 6.14 -Osobine plazma―proteina Proteinska frakcija Mol. prethodnik trombina. koji vezuju hemoglobin. U α1―globulinskoj frakciji se nalazi protein. težina Izoel. Oni se nalaze u kolostrumu i salivi. . 9% slobodnog holesterola.0 52―62% 3―5% 6—9% Reg. iste molekulske težine. β ―Lipoprotein ima molekulsku težinu 1 300 000 i sadrzi 39% holesterolskih estara.0 5.12 6. Pored imunoglobulina IgG. sa β―globulinskom frakcijom putuje protein. najzastupljeniji su imunoglobulini IgM i IgA. Protrombin. β―globulinska frakcija obuhvata β―lipoproteine niske specifične težine (oko 1. nalaze se i u mleku i belancetu jajeta. protrombin. Molekulske težine globulina se kreću od 130 000 do 1 300 000. % Sastav i funkcija Albumin α1―Globulini α2―Globulini 69 000 130 000 200 000 4.3 9―14% 11—17% Globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih.8― 7. pritisak prenosilac Gliko i lipoproteidi prenosioci Lipoproteidi. svaka klasa imunoglobulina se razlikuje u primarnoj strukturi. a samo 23% peptidnih lanca.

kolageni u vezivnom tkivu. gliadini i prolamini. niti u razblaženim kiselinama i bazama.— Globularne ili steroidne čiji molekuli izgledaju kao elipsoidi. Keratini se nalaze u epidermi (koža. rastvaraju se u rastvorima neutralnih soli Biljne belančevine: glutelini. elastini i kolageni. koja nazivamo prostetične grupe. Prema karakteru prostetične grupe dele se na: 1.3. Kod podele globularnih proteina kao osnova služi njihova različita rastvorljivost u vodi i drugim rastvaračima. fibrinogen prelazi u fibrin: trombin fibrinogen -----------------------► fibrin + fibrinopeptidi A i B proteoliza 6. a elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva. nokti.Fibrinogen se nalazi samo u krvnoj plazmi. koja se izdvaja kada se u krv doda neki antikoagulans (npr. — Fosfoproteine 2. Osim toga globularni proteini se dele prema predlogu američkog i engleskog Udruženja Fiziologa od 1911. u kome učestvuje veliki broj proteolitičnih enzima i faktora. Najpoznatiji predstavnici ove grupe belančevina su : keratini. rogovi).— Lančaste ili fibrilarne čiji molekuli imaju izduženi oblik i B. koji su baznog karaktera Albumini. heparin). Složeni proteini sadrže pored aminokiselina i druga jedinjenja ili grupe jedinjenja. U ovu grupu spadaju: Histoni i protamini. Fibrilarne belančevine se ne rastvaraju ni u jednom neutralnom rastvaraču. Prosti proteini sastoje se isključivo od aminokiselina i razlikuju se po svojoj rastvorljivosti. U procesu zgrušavanja krvi. koži i kostima. — Lipoproteine 3. Njegov molekul je vrlo izduženog oblika. kosa.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA Do danas ne postoji jedna opšte prihvaćena klasifikacija proteina. Prema obliku molekula proteini se dele na: A. g. na: Proste i složene ili konjugovane proteine. — Glikoproteine . rastvorljivi u vodi Globulini.

koja se teško određuje. — Hromoproteine i 6. jer sadrže velike količine baznih aminokiselina: arginina. koja je estarski vezana za alkoholne grupe serina. Za razliku od histona molekulska težina protamina je mala (oko 5 000) i zbog toga ih ubrajamo u peptide. koji se rastvaraju u vodi i koji se talože potpunim zasićenjem amonijum―sulfatom. Elektroforetski se kazein rastavlja na tri frakcije α. Tipičan predstavnik fosfoproteina je kazein mleka. žutoj tečnosti koja se izdvaja kada se krv ugruša. najbolje su ispitani albumini jajeta. Histoni su belančevine baznog karaktera. mleka (laktoglobulini) i krvnog seruma. To su vrlo rasprostranjene belančevine. Nalaze se uglavnom u jedrima ćelija vezani za nukleinske kiseline. je jedan histon. jer . Za razliku od albumina. Većina globulina rastvara se samo u razblaženim rastvorima neutralnih soli.4. najrasprostranjeniji proteini. jer sadrže sve esencijalne aminokisjline. globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih. Albumini su potpune belančevine. Protamini su takođe baznog karaktera i nalaze se vezani s nukleinskim kiselinama. taloženjem s amonijum―sulfatom ili alkoholom. koje imaju za prostetičnu grupu ortofosfornu kiselinu. Razlikuju se po molekulskoj težini. U albumine ubrajamo sve proteine. Karakteristično je da albumini različitog porekla imaju približno istu molekulsku težinu (69 000). Izolovani su prvo iz riblje sperme. mleka (laktalbumin) i krvnog seruma. Veče količine albumina se i dobijaju iz krvnog seruma. ali postoje i takvi koji se rastvaraju u vodi — pseudoglobulini I i II.3. Svi sadrže oko 0. U krvnom serumu.3. hemijskih i bioloških osobina. U prirodi su proteini često vezani s nekom prostetičnom grupom. Najbolje su ispitani globulini jajeta. I proteinska komponenta hemoglobina. pored albumina. ima oko 7 g% belančevina. — Nukleoproteine 5. 6. globin.8% fosfora. β i γ―kazein. a od toga oko 4 g% albumina.20 PROSTI PROTEINI Treba naglasiti da su prosti proteini dobijeni izolovanjem. — Metaloproteine 6. lizina i histidina.21 SLOŽENI PROTEINI Fosfoproteini su složene belančevine. Globulini su.

). Dejstvom labfermenta u prisustvu kalcijumovih jona. Neki regulatorni enzimi kao što su glikogen―fosforilaza i glikogen―sintetaza postoje u fosforilisanom i nefosforilisanom obliku. Polisaharid prve grupe je neutralnog karaktera i sastoji se od više jedinica monosaharida ili aminosećera. poznate i pod imenom mukoproteini.vrlo lako grade veće agregate. serin ili treonin). Glikoproteini su vrlo različitog sastava i osobina. pupčanoj vrpci. hondroitin―sumporna kìselina ili se sastoji od više jedinica heksuronskih kiselina. Prema karakteru polisaharida delimo ih na neutralne i kisele. želudačnom soku. čija je prostetična grupa neki šećer. tako da se dobijaju vrednosti od 24 000 do 400000. likvoru) su rastvorni. crevnoj sluzokoži itd. serumu. Zgrušavanje mleka dejstvom enzima bitno se razlikuje od zgrušavanja izazvanog dodavanjem kiseline. Kazeini se razlikuju i po % fosfora. Polisaharid kiselih glikoproteina je hialuronska kiselina. Šećerna komponenta je vezana za neku aminokiselinu peptidnog lanca (obično asparagin. Lipoproteini su kompleksi proteina s različitim lipidima: fosfolipidima. Taloži se kada se mleko zakiseli: Ca—kazeinat + 2HC1 → kazein + CaCl2 Razni proteolitički enzimi. Fosfoproteina ima u većoj količini i u žumancetu jajeta. koji sadrzi 10% fosfora. zgrušavaju mleko. eritrocitima (krvne grupe) i vezivnom tkivu. U novije vreme se pokazalo da je to lipoprotein. Oni igraju ulogu prenosilaca lipida. Najpoznatiji je vitelin. O ovim kiselim polisaharidima (mukopolisaharidima) bilo je govora u poglavlju o ugljenim hidratima. u mleku se nalazi u obliku soli kalcijum―kazeinata. a naročito labferment. Glikoproteini su složeni proteini. staklenom telu oka. u hrskavici. taloži se kalcijum— parakazeinat: Ca — kazeinat + labferment → Ca—parakazeinat + peptid Pored kazeina u mleku se nalazi i laktalbumin i laktoglobulin. karotinoidima i dr. Nalaze se u svim sekretima (pljuvački. . jer dolazi do cepanja molekula kazeina. sinovijalnoj tečnosti. Ova grupa se razlikuje prema svojoj specifičnoj težini. Lipoproteini koji se nalaze u telesnim tečnostima (serumu. Kazein je potpuna belančevina. rožnjači. Glikoproteini su vrlo viskozne i sluzave supstancije. koji se sastoji od fosfatida i proteina nazvanog fosvitin. Glikoproteini su vrlo rasprostranjeni u životinjskom organizmu. estrima holesterola.

Slika 6. . koji su kao grozd nanizani oko nukleinske kiseline. Metaloproteini imaju kao prostetičnu grupu neki metal. Takav lipoprotein je vidni purpur. Najrasprostranjeniji su hemoproteini i flavoproteini. histonima i protaminima. Nukleoproteini imaju kao prostetičnu grupu nukleinsku kiselinu. O njima je bilo govora kod plazma―proteina. Flavoproteini sadrže flavin―mononukleotid (FMN) ili flavindinukleotid (FAD) kao prostetičnu grupu. O njima će biti opširno govora kasnije. Tako alkohol―dehidrogenaza ima cink.42 . fosfotransferaze magnezijum. Tako je u nukleusu ćelija dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) asocirana s baznim proteinima. Prvi imaju kao prostetičnu grupu hem. Kompleksi proteina s karotinima su obojeni. koji je kompleksno jedinjenje gvožđa sa protoporfirinom. koji katalizuje biološke oksidacije. ćelijska membrana i strukturni elementi ćelije (granule. U ovu grupu spada veliki broj enzima. tirozinaza bakar itd. mitohondrije) izgrađeni su od nerastvornih lipoproteina .Tako postoji grupa α―lipoproteina i grupa β―lipoproteina.Čestica virusa duvana sa oko 2 200 peptidnih lanaca Hromoproteini imaju za prostetičnu grupu neki pigment. U ovu grupu spada veliki broj enzima. Virusi su sličnog hemijskog sastava s tim što se njihova proteinska komponenta sastoji od velikog broja peptidnih lanaca (oko 2 000). Ribosomi se sastoje od ribonukleinske kiseline (RNK) i proteina.

4 HROMOPROTEINI 6. Hemproteini su fiziološki vrlo aktivni. Njena prostetična grupa je hemin u kome je gvožđe trovalentno. Neki od njih. Najrasprostranjeniji hromoproteini imaju za prostetičnu grupu obojeno kompleksno jedinjenje gvožđa s porfirinom. C.1 UVOD Hromoproteini su složene belančevine. Gvožđe u trovalentnom stanju. kao citohrom b i c. a može i reverzibilno da prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje. koje se zove hem. sadrže kao prostetičnu grupu hemin (Fe3+— protoporfirin). 6. trovalentno (ferihem ili hemin). Prema valentnosti gvožđa razlikujemo sledeće porfirinoproteine: A. Gvožđe u hemu može da bude dvovalentno (fenohem ili samo hem).4. Katalaza i peroksidaze — vrlo rasprostranjene belančevine enzimskog karaktera. koji se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama. zatim intracelularni pigmenti (citohromi). Gvožđe u prostetičnoj grupi reverzibilno prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje (Fe+++ = = Fe++ + e) : 4. a citohrom a (poznat i pod imenom citohrom―oksidaza ili ferment disanja) ima za prostetičnu grupu citohemin. koji prenose elektrone tokom bioloških oksidacija i čitav niz enzima. koji katalizuju oksido-redukcione procese.Rezerve gvožđa se nalaze u jetri vezane za protein »feritin«. U ovu grupu spada hemoglobin od koga potiče crvena boja eritrocita i koji prenosi kiseonik iz pluća u tkivo. Katalaza ubrzava raspadanje vodonik―superoksida na vodu i kiseonik: 2H2O2→ 2H2O + O2. Citohromi — intracelularni pigmenti. B. Gvožđe u dvovalentnom stanju: Hemoglobini — respiratorni pigmenti vertebrata Eritrokruorini — odgovarajući respiratorni pigmenti u krvi i tkivnim tečnostima invertrebrata. . Mioglobini — respiratorni pigmenti koji se nalaze u mišićima vertebrata i invertebrata.: 5. čija je prostetična grupa neki pigment (hromos — boja).

obeleženi su brojevima od 1 do 8. ―CH2―COOH. Zato ćemo prvo da objasnimo hemijski sastav i osobine hema. Biljna peroksidaza ima za prostetičnu grupu hemin. ―CH = CH2. Ferohem ili samo hem je kompleksno jedinjenje gvožđa s protoporfirinom IX. . Fiziološka aktivnost navedenih hemproteina zavisi od proteinske komponente. a prostetična grupa je ista (hem ili hemin) ili slične strukture. —CH 2―CH2―COOH). Zamenom vodonikovih atoma na mestima od 1 do 8 raznim organskim radikalima (—CH 3.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA Nobelovac H. koji se nalaze na četiri pirolova prstena. koji se zovu porfirini. γ i δ. Navedeni hemproteini razlikuju se po specifičnoj strukturi proteinske komponente. koja određuje fiziološku aktivnost. Fischer je tokom svog dugogodišnjeg rada (1920—1940) objasnio strukturu hema. a životinjska zeleni hematin. Izomerija porfirina zavisi kako od broja grupa. nastaju derivati porfina. jednim od mnogih derivata kondenzovanog cikličnog jezgra — porfina. Zamenom vodonikovih atoma sa dve grupe nastaju četiri izomera. sa tri razne grupe — petnaest itd. β. tako i od njihovog položaja. koje zamenjuju vodonikove atome.Peroksidaze katalizuju oksidacije sa vodonik―peroksidom kao oksidacionim sredstvom. Porfinsko jezgro je sastavljeno od četiri pirolova prstena vezana medusobno preko četiri metinske grupe: Osam vodonikovih atoma. a vodonikovi atomi metinskih grupa grčkim slovima: α. 6.4. ―C2H5.

V = ―CH = CH 2. na 2 i 4 i sa dva ostatka propjonske — CH2—CH2—COOH (tačnije karboksietana) kiseline na mestima 6 i 7.Vodonikovi atomi u protoporfirinu IX zamenjeni su sa četiri metil―grupe —CH3 na mestima 1. Pr= U životinjskom organizmu nalaze se različiti izomerni porfirini. U perju nekih ptica (Turaco corythaix) ima uroporfirina III. Raspored ovih grupa u protoporfirinu IX odgovara jednom od 15 mogućih izomera. kao na primer. prvi je takođe nađen i u kvascu. Često se formule porfirina pišu skraćeno. za protoporfirin IX: U gornjoj formuli Me= ―CH2―CH2―COOH. koji nastaju ili prilikom sinteze ili razlaganja hemoglobina. 3. . 5 i 8. Tako se u ljudskom fecesu nalaze koproporfirin I i koproporfirin III. koji se zajedno s izomernim uroporfirinom i izlučuje u mokraći osoba koje imaju poremećen metabolizam porfirina (porphyria). sa dve vinilne grupe —CH = CH 2. ―CH3.

6. koje su karakteristične za svaki porfirin. Co. obično preko aminokiseline histidina. Hem je planarne strukture i u njemu su samo četiri valence gvožđa vezane za azotove atome pirolovih prstenova. zbog velikog broja nezasićenih veza u porfinskom jezgru.4. koji se zove »Soret band«. Cu. Mg. kao sto je Fe. a na šestoj valenci se nalazi molekul vode ili kiseonika (kod oksihemoglobina).3 OSOBINE PORFIRINA Porfirini su crveno obojeni pigmenti s karakterističnim apsorpcionim spektrima. . Svi porfirini su obojeni i imaju karakteristični apsorpcioni maksimum na 400 nm. Pošto je koordinativni broj gvožđa šest. to peta i šesta valenca gvožđa leže uspravno na ravan prstena. Kompleksno jedinjenje dvovalentnog gvožđa s protoporfirinom IX zove se ferohem ili samo hem. Pored ovog maksimuma. Mn. Pri sjedinjavanju porfirina s metalima menjaju se njihovi apsorpcioni spektri. porfirini pokazuju apsorpciju i kod drugih talasnih dužina. sto se koristi za njihovu identifikaciju. daju kompleksna jedinjenja — metaloporfirine. Porfirini fluoresciraju i vrlo su osetljivi na svetlost. U metalo―porfirinima metalni jon je vezan za azotne atome pirolskih prstenova i nalazi se u centru planarne strukture. Jednom od njih se vezuje hem za proteinsku komponentu. Najkarakterističnija osobina porfirina je da sa mnogim metalima.

koji se zove hematin.43 .Vezivanje hema za proteinsku komponentu u hemoglobinu Oksidacijom ferogvožđa u feri. tako da u molekulu hemoglobina ima četiri hema.4 HEMOGLOBIN Hemoglobin je složena belančevina. Molekulska težina hemoglobina iznosi 67 000. histidin. Skraćeno se obeležava sa Hb. kao što su: primarni amini. Ferihem gradi hidroksid. koja se sastoji od proteinske komponente globina i prostetične grupe hema. dajući hemohromogene. Hem i drugi ferokompleksi porfirina reaguju s različitim azotnim bazama.Slika 6. .4. 6. Proteinska komponenta je sastavljena od četiri polipeptidna lanca dva α i dva β. pirimidin. hem. hem prelazi u ferihem ili hemin. Svaki od njih sadrži po jednu prostetičnu grupu.

Jedna koordinativna veza gvožđa u svakom hemu vezana je za globin preko histidina. Hemoglobini raznih životinja kristališu u raznim kristalnim oblicima i različito se rastvaraju. Ova fiziološki najvažnija osobina hemoglobina osniva se na tome što se hemoglobin jedini s vazdušnim kiseonikom i daje labilno jedinjenje oksihemoglobin. Pored toga i iste vrste životinja sadrže različite hemoglobine. ali je proteinska komponenta. Hemoglobini i njihovi derivati imaju karakteristične apsorpcione spektre. a hemoglobin A2 od dva α i dva δ. U životinjskom organizmu hemoglobin ima respiratornu funkciju. U oksihemoglobinu je molekul kiseonika koordinativno vezan za gvožđe hema. a pošto u hemoglobinu ima četiri hema. γ i δ od 146. Poslednja tri se razlikuju što na pojedinim mestima polipeptidnog lanca imaju različite aminokiseline. α lanac se sastoji od 141 aminokiseline. Svaki atom gvožđa vezuje jedan molekul kiseonika. a ne oksidacioni proizvod hemoglobina. globin. specifičnog za pojedine vrste. Hemoglobini raznih životinja imaju istu prostetičnu grupu (hem). a β. imajući u vidu 1 /4 molekula hemoglobina : . već ostaje dvovalentno.44 . tako da mogu lako da se identifikuju. drugog sastava. u krvi odraslog čoveka nalaze dva hemoglobina: adultni hemoglobin (HbA) i hemoglobin A2 (HbA2).Uprošćena formula hemoglobina A Gvožđe se u hemoglobinu nalazi u obliku dvovalentnog jona Fe++. koji je sastavljen od dva α i dva γ polipeptidna lanca. Pored toga i dve karboksilne grupe propionske kiseline hema vezane su za globin. Oba se sastoje od četiri polipeptidna lanca i to hemoglobin A od dva α i dva β. koje ne menja svoju valentnost. Taj proces se zove oksigenacija. Hemoglobin čovečijeg fetusa sadrži fetalni hemoglobin HbF. Tako se npr. Oksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina s kiseonikom. reakcija respiracije je sledeća: GLOBIN (FEROHEM)4 + 4O2→ globin (ferohem―O2)4hemoglobin (Hb) oksihemoglobin (HbO2) a često se piše i jednostavno.GLOBIN Slika 6.

a na apscisu parcijalne pritiske kiseonika. Radi lakšeg razumevanja. Oksigenacija hemoglobina. mioglobina i eritrokruorina je reverzibilna reakcija koja ima svoju konstantu ravnoteže. Reakcija mioglobina s kiseonikom je: Mb + O2—>MbO2 Konstanta ravnoteže ove reakcije je: K= _(MbO2)_ Mb = mioglobin (Mb) x (O2) MbO2 = oksimioglobin Koncentracija kiseonika je proporcionalna njegovom parcijalnom pritisku i zato možemo umesto (O2) da pišemo pO2. a smanjiti koncentracija hemoglobina i obrnuto. Povećavanjem pritiska kiseonika. povećaće se koncentracija oksihemoglobina.I drugi respiratomi pigmenti — eritrokruorini i mioglobini — grade molekulsko jedinjenje s kiseonikom. dobićemo krivu disocijacije oksihemoglobina: . Ako u koordinatni sistem nanesemo na ordinatu koncentraciju oksihemoglobina. uzećemo oksigenaciju mioglobina koji ima jedan atom gvožđa i vezuje jedan molekul kiseonika kada daje oksimioglobin. To isto važi i za hemoglobin. pod uslovom da je gvožđe hema dvovalentno. a za hemoglobin (HbO2) (Hb) =K * (pO2) n Dobili smo da odnos koncentracija oksimioglobina i mioglobina zavisi od parcijalnog pritiska kiseonika.

ima osobine pufera. Pošto u krvi ima najviše hemoglobina (10—14g%).Slika 6. koje reaguju s katjonima dajući soli: KHb i KHbO2. a smanjenjem pritiska kiseonika u tkivu. Kod pH krvi oni se ponašaju kao slabe kiseline. Povećavanje koncentracije CO2 u tkivu. pored smanjenog pO ₂. U tkivu se oslobađa toliko CO 2 da bi pH krvi trebalo da se smanji od 7. Oksihemoglobin je slaba kiselina. Hemoglobin.8 odnosno 6. što se dešava u plućnim alveolama (pO2 oko 105 mm Hg)*4[4]).Kriva disocijacija hemoglobina (A) i mioglobina (B) Iz krive disocijacije vidi se da povećavanjem pritiska kiseonika. povoljno utiče. a ugljena kiselina prelazi u bikarbonat: KHb+H2CO3―> HHb + KHCO3 U krvi se najveći deo CO2 nalazi u obliku bikarbonata i pH krvi ostaje konstantan. Hemoglobin i oksihemoglobin imaju izoelektrične tačke kod pH 6. oksihemoglobin se potpuno disosuje u hemoglobin i slobodni kiseonik.45 .65. Hemoglobin ljudi ima veći afinitet od psećeg i kokošijeg. Hemoglobini raznih životinja imaju različiti afinitet prema kiseoniku. 95% hemoglobina se nalazi u obliku oksihemoglobina.0 a to se ne dešava. koje prati i povećana koncentracija vodonikovih jona. to 60% ukupnog puferskog kapaciteta krvi dolazi na hemoglobin. 4 . koja povećavanjem koncentracije vodonikovih jona disosuje na hemoglobin i kiseonik. oslobađa se hemoglobin. na oslobođenje kiseonika iz oksihemoglobina. Kada na ove soli dejstvuje ugljena kiselina.4 na 4. kao i sve belančevine.

oslobađa CO2 i prelazi u hemoglobin. Karboksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina i ugljenmonoksida. dvovalentno gvožđe hemoglobina prelazi u trovalentno i nastaje methemoglobin. Prostetična grupa methemoglobina je feriprotoporfirin IX (ferihem ili hematin).Pored toga što hemoglobin kao pufer sprečava da ne dođe do promene koncentracije vodonikovih jona u krvi. Zove se hemiglobin (Hi) ili ferihemoglobin. Methemoglobin ne prenosi kiseonik a povećanje njegove koncentracije u krvi preko 2% (methemoglobinemija) je znak . dobija se ferihem―hlorid ili hemin. Methemogiobin je oksidacioni proizvod hemoglobina. U plućima karbaminohemoglobin dejstvom jače oksihemoglobina.03% deluje smrtonosno za 15 minuta. dajući karbaminohemoglobin: HbNH2 + CO2→ HbNH―COOH Hemoglobin Karbaminohemoglobin kiseline. kao K3Fe(CN)6. Dejstvom KCN ili NaCN na alkalni rastvor hemoglobina dobija se cijanmethemoglobin. u kojem je molekulski kiseonik labilno vezan za dvovalentno gvožđe. Afinitet hemoglobina prema ugljenmonoksidu je 210 puta jači nego prema kiseoniku. on takođe i jedan deo CO 2 vezuje hemijski na globin. Kao i svi derivati hemoglobina ima karakterističan apsorpcioni spektar. Ovo je poznata Teichmann―ova. Methemoglobin se potpuno razlikuje od oksihemoglobina. Kada na hemoglobin dejstvujemo sirćetnom kiselinom i natrijumhloridom. koji se odvaja u obliku lepih kristala. Ugljenmonoksid je jedan od najjačih krvnih otrova. Karboksihemoglobin disosuje pod uticajem svetlosti. Zbog toga povećanje koncentracije ugljenmonoksida u vazduhu od 0. koja je dugo vremena služila u sudskoj medicini za identifikaciju krvnih mrlja. po kome se lako raspoznaje (na 571 i 538 nm). reakcija. Zove se ugljenmonoksidhemoglobin ili karbonilhemoglobin. Dejstvom slabih oksidacionih sredstava.

5 ŽUČNE BOJE Život eritrocita traje 120 do 130 dana. Dejstvom raznih hemikalija. Proizvodi raspadanja hemoglobina su žučne boje — biliverdin i bilirubin. Slika 6. nitrita.bolesti. One se sastoje iz četiri pirolova prstena povezana u lancu. povećava se koncentracija methemoglobina u krvi. sulfamida i dr.. joda. V―vinil.4. 6. zbog čega se na tom mestu prsten otvara. Posle toga se odvaja globin i gvožđe i nastaje zelena žučna boja biliverdin. kao hlorata. Enzimskom redukcijom biliverdin prelazi u crvenu žučnu boju bilirubin.46 .Nastajanje žučnih boja (M―metil. jetri i koštanoj srži). Posle toga se hemoglobin eritrocita raspada u retikuloendotelnom sistemu (uglavnom u slezini. P―karboksietil grupa) . Raspadanje hemoglobina počinje oksidacijom na α položaju porfirina. nitrobenzola.

6 CITOHROMI Citohromi se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama i to vezani za mitohondrije ili slične strukturne elemente ćelije. U ovim jedinjenjima su pirolovi prstenovi povezani — CH2 grupama. . a na vazduhu se oksiduju u obojeni urobilin i sterkobilin. On se nalazi u malim količinama i u krvnom serumu kompleksno vezan za albumin.4. Sastoje se iz prostetične grupe i proteinske komponente. Bilinogen jedinjenja su bezbojna. Ona omogućava prenošenje elektrona u lancu disanja pri čemu metal (obično gvožđe) reverzibilno prelazi iz višeg na niži oksidacioni stepen.).U žuči ima najviše bilirubina i to kako slobodnog tako i vezanog za glukuronsku kiselinu. citohemin i dr. narandžasto crvene pigmente urina i fecesa. 6. enzimi crevne flore redukuju bilirubin u urobilinogen i sterkobilinogen. Kada žuč uđe u duodenum. Prostetična grupa je metaloporfirinskog karaktera (Fe―protoporofirin.

jer je čvrsto vezan za strukturne elemente ćelije. Citohromi a i a3 su razni oblici enzima citohrom―oksidaze (Warburg―ov ferment disanja). a 3. Sastoji se najmanje od 6 proteinskih jedinica. postoje najmanje tri vrste citohroma: a. biljkama) otkriveno preko trideset vrsti citohroma. Posle toga je u raznom biološkom materijalu (bakterijama. Citohrom―oksidaza je protein vrlo komplikovanog sastava. mikroorganizmima. c1 i c nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. da prema apsorpcionim spektrima.Spektri redukovanih citohroma Citohromi imaju karakteristične apsorpcione spektre. od kojih se samo pet: a.Slika 6. Spektar citohroma potiče od njihove prostetične grupe. b i c. Tako su prva ispitivanja citohroma iz srčanog mišića (Keilin 1925) pokazala. na osnovu kojih su i otkriveni (McMunn 1882). Svaka jedinica sadrži jednu prostetičnu grupu— hemina a(=citohemin) i . Teško se ekstrahuje iz tkiva. b.47 .

Od svih poznatih citohroma ona jedino može direktno da redukuje kiseonik predajući mu 4 elektrona: Vrlo verovatno da elektroni potiču od dva atoma Fe ++ i dva atoma Cu+. Dobijen je u kristalnom stanju iz različitog biološkog materijala. za ostatke cisteina u peptidnom lancu. Redukovana (fero) citohrom―oksidaza vezuje CO. Citohrom―oksidaza se u lancu disanja nalazi između citohroma c i kiseonika. Prema apsorpcionom spektru prostetična grupa citohroma b je verovatno protohemin. Citohrom b je vrlo nestabilan i teško se ekstrahuje iz tkiva. Hemin a je zeleno obojeni derivat hema. jer je dosta stabilan i lako se ekstrahuje. ali ne reaguje sa CO niti sa CN ― jonima. koji se sastoji od jednog peptidnog lanca izgrađenog od 104 aminokiselina i jednog hema. Molekulska težina mu iznosi 12 000. koji ga .jedan atom bakra. Hem je smešten duboko unutar peptidnog lanca. koji na položaju 2 ima ostatak farnezilalkohola. Zbog toga su CN― joni jako otrovni. a na položaju 8 formil grupu. preko dve vinilne grupe. Autooksidabilan je. slično kao hemoglobin. Hem je vezan za peptidni lanac dvojako. Posle mnogo godina određeno mu je i mesto u respiratornom lancu. Oksidovana (feri) citohrom―oksidaza se jedini sa CN ― jonima. koordinativnom vezom gvožđa za ostatak histidina i kovalentno. Citohrom―oksidaza se direktno jedini sa kiseonikom u prisustvu citohroma c. Citohrom c je najbolje ispitan. Citohrom c je bazni protein. posle čega ne može da se redukuje i da učestvuje u prenosu elektrona.

4. nalaze se hlorofilni pigmenti. jer omogućavaju korišćenje svetlosne energije kod fotosinteze.48 . Wilstatter i Stoll su 1913 g. niti direktno reaguje sa kiseonikom.opkoljava s obe strane. Slika 6. a hlorofil b žutozelene. Fischer. izolovali iz lišća hlorofil a i hlorofil b. Isto tako oksidovani (feri) citohrom c ne vezuje CN― jon. samo mesto gvožđa sadrže kompleksno vezan magnezijum. Hlorofili su kao i hem metaloporfirini. Oni su neobično važni. Strukturu hlorofila je objasnio H.Vezivanje hema preko —SH grupa cisieina u citohromu c 6. Zbog toga redukovani (fero) citohrom c ne može da veže ni CO.7 HLOROFIL U zelenim delovima svih autotrofnih biljaka. Hlorofil a je plavozelene boje. Hlorofil A .

dehidrogenaza L(+) mlečne kiseline).). Fitol je estarski vezan za ostatak propionske kiseline na položaju 7 porfirinskog prstena.8 FLAVOPROTEINI Flavoproteini su velika grupa biolški vrlo aktivnih proteina. Neki od njih sadrže pored toga i metal (Mo. što znači da se u lišću hlorofil nalazi kao prostetična grupa jednog hlorofil―proteina. 6. ili riboflavin jer je žuto obojen. Flavoproteini su složene belančevine. Poznati su hemoflavoproteini.4. koje imaju za prostetičnu grupu Flavin―mononukleotid (fmn) ili flavin―adenin―dinukleotid (fad). oksidaze različitih aminokiselina. Fe ili Cu). čitav niz enzima koji učestvuju u respiratornom lancu. metaloflavoproteini (npr. Laktoflavin se sastoji iz izoaloksazinskog . koji pored flavin―nukleotida sadrže i hem (npr. ksantin―oksidaza. to su tzv. Sastavni deo flavin―nukleotida je vitamin B2.Hlorofili su materije voštane konsistencije. U hloroplastima je hlorofil vezan za protein. jer imaju u svom molekulu visokomolekularni alkohol fitol (C20H39OH)). enzimi ciklusa β―oksidacije masnih kiselina i dr. U ovu grupu spada veliki broj oksidoredukcionih enzima kao što je Warburgov »stari žuti ferment«. dehidrogenaza ćilibarne kiseline i dr. jer ga ima u mleku. Hlorofil b se razlikuje od hlorofila a u tome što na položaju 3 porfirinskog prstena ima aldehidnu (―CHO) grupu namesto metil―grupe. nazvan laktoflavin.

Svi flavoproteini katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja.prstena. Njih preuzima prostetična grupa. kao u nukleotidima. za koji je vezan alkohol D―ribitol. Hemijsko ime mu je Flavin―mononukleotid (FMN) sadrži ostatak fosforne kiseline. oduzimajući im jedan par vodonikovih atoma. Reverzibilno primanje i odpuštanje vodonika dešava se na izoaloksazinskom prstenu laktoflavina. koja je estarski vezana za primarnu alkoholnu grupu ribitola. 6. koji se sastoji iz dva nukleotida: riboflavin―fosfata i adenozin―monofosfata. zadržao je ime nukleotid. kako je u gornjoj formuli prikazano. Iako ne postoji N―glikozidna veza. radi sličnosti sa njima.7―dimetil―9―N―ribitil―izoaloksazin. koje nije vezano kao u hemu i koje se zato zove »nehemsko gvožđe«. U ovim mitohondrijalnim flavoproteinima Fe3+ služi kao akceptor elektrona i reverzibilno prelazi u Fe2 + . Neki flavoproteini sadrže metal. obično gvožđe. Oni su međusobno povezani preko fosforne kiseline. koja se pri tome redukuje. Većina flavoproteina ima za prostetičnu grupu flavinadenin―dinukleotid (FAD).

To su npr. Hidroliza peptidne veze je u stvarnosti komplikovanija. Proteini ne mogu da se apsorbuju kroz zidove gastro―intestinalnog trakta. Teorijski bi samo jedan enzim specifičan za peptidnu vezu bio dovoljan za varenje proteina. koji se nalaze u mitohondrijama. tripsin. U hrani se nalazi više miliona različitih proteina.5. aminokiseline povezane peptidnom vezom. oni. koje se zovu peroksisomi ili mikro―tela.Flavoenzimi. 6. jer su digestivni enzimi nešto specifičniji. amino―. sukcinat―dehidrogenaza.5 METABOLIZAM AZOTA 6. koji se nalaze u drugim delovima ćelije. himotripsin. čijom se hidrolizom dobija smeša slobodnih aminokiselina. mogu direktno da se oksiduju sa O2. jer se slobodna energija smanjuje za oko 15 kJ po vezi. ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom. Za razliku od mitohondrijalnih flavoenzima. Kod toga nastaje vodonik―peroksid. kao i prirodu aminokiselina koje ostvaruju peptidnu vezu (odnosno njihove bočne grupe). ali se mogu svariti usklađenim dejstvom malog broja proteolitičkih enzima (oko dvanaestak). U proteinima su. Flavoproteini koji prenose elektrone (ETF) i dehidrogenaze masnih kiselina čine zajedno 80% mitohondrijalnih proteina. elastin. pre nego što pređemo na metabolizam azota. karboksi―. odraslih životinja. U ovu grupu spadaju: dehidrogenaza nikotinamid―dinukleotida (NADH―DH). dehidrogenaza masna kiselina―koenzim A. U ovu grupu spadaju: pepsin.1 VARENJE PROTEINA Najveći deo azotnih jedinjenja koja se unose hranom su u obliku proteina. Endo―peptidaze obično hidrolizuju peptidne veze unutar lanca. kao što znamo. Za hidrolizu peptidne veze su termodinamični uslovi povoljni. Zato će biti korisno da ukratko prikažemo njihovo varenje. lipoil―dehidrogenaza i dr. Njihova ponovna oksidacija u respiratornom lancu ide preko ubihinona. Neki od ovih flavoenzima npr. Oni se mogu klasifikovati u dve grupe: Egzo―peptidaze koje hidrolizuju krajnje peptidne veze i odvajaju jednu po jednu aminokiselinu. oksidaza D―aminokiselina i urat―oksidaza se nalaze u organelama. sem u retkim i izuzetnim slučajevima. . da se prvo razgrade u svoje sastavne aminokiseline ili manje peptide. dakle. di i tri―peptidaze. a i osetljivi na veličinu peptidnog lanca. Oni moraju. tako da posle njihovog dejstva ostaju manji polipeptidi.

Slobodna karboksilna grupa supstrata smeštena je prema argininskom ostatku enzima tako da je poslednja peptidna veza tako orijentisana da lako podleže hidrolizi.U prvu grupu enzima spadaju karboksipeptidaze A i B. Pepsin tako načinje razgradnju proteinskih lanaca do polipeptida različite veličine. Treba reći da pepsin spada u retke enzime. pa enzim nastavlja da »gricka« peptidni lanac otkidajući jednu po jednu aminokiselinu. bio vrlo spori proces. Kao što se iz imena naslućuje enzim najbrže hidrolizuje peptide koji imaju leucin u N―završetku. Posle reakcije ostaje opet slobodna nova ―COOH grupa. koji aktivira pepsin u crevu. Karboksipeptidaze A i B deluju samo na C―završetak. Značaj endo―peptidaze je baš u tome što one ubrzavaju hidrolizu proteina na taj način što dugačke peptidne lance cepaju u male fragmente usled čega se jako povećava broj slobodnih završetaka. Svaki polipeptid ima na jednom kraju lanca (N―završetak) amino―grupu.23. Obe karboksipeptidaze se sintetišu u zimogenom obliku. kao što su fenilalanin. koji imaju pH optimum oko 2. tirozin i leucin. koji luče mnogobrojne žlezde sluzokože tankog creva. . Egzo―peptidaze bi mogle hidrolitičkim cepanjem sa oba kraja da potpuno svare proteinski molekul. samo što otkidaju aminokiseline sa N―završetka peptidnog lanca. tako da ostaje dipeptid. Najpoznatiji enzim ove grupe je leucin―aminopeptidaza (3. koje ga hidrolitički cepaju na dve aminokiseline. čiji je bočni lanac aromatičan ili rašljasti alifatičan. Karboksipeptidaza A skida aminokiseline. Ova endo―peptidaza je vrlo široke specifičnosti. One se sintetišu u pankreasu. zavisno od dužine trajanja njegovog dejstva. Prvi proteolitički enzim koji u probavi deluje na proteine hrane je pepsin (3. Karboksipeptidaza dejstvuje na peptide čije su krajnje aminokiseline lizin ili arginin. koje odlepljuju jednu aminokiselinu sa tripeptida.4. Njen aktivni centar ima »džep« u koji paše bočni lanac aminokiseline C―završetka. sa koga hidrolitički otkidaju aminokiselinu sa slobodnom ―COOH grupom.1) u stomaku. Trodimenzionalna struktura karboksipeptidaze A je poznata. a na drugom (C―završetak) slobodnu karboksilnu grupu. Na ovaj deluju dipeptidaze crevnog soka. koje cepaju egzo―peptidaze. a luče se u crevo u sastavu pankreasnog soka. One deluju na sličan način kao i karboksipeptidaze.11. U crevnom soku.4. to je sadržaj stomaka vrlo povoljan za aktivnost pepsina. Može da hidrolizuje i N―završetke drugih aminokiselina nešto sporije.1). dakle. U crevnom soku se nalaze i tripeptidaze. nalaze se aminopeptidaze. daleko od neutralne tačke. a najosetljivija na hidrolizu pepsinom je peptidna veza izmedu hidrofobnih aminokiselina. Pošto mukoza želuca luči HC1. To bi međutim. Supstrat i enzim grade kompleks preko atoma Zn u enzimu.0.

crevnim sokom i žuči. Mlečni kazein dejstvom renina prelazi u parakazein. Dobijen je i sintezom. pepsin R2 = fenilalanin. kada se kiselina neutrališe. lučenje sekretina se smanjuje. Sam hormon se oslobađa u krvotok posle dejstva nekih sastojaka u hrani (»sekretagogum«) na mukozu stomaka. Pankreasni sok koji se oslobađa posle stimulacije izazvane sekretinom. koji se koristi za proizvodnju sirišta. Stimulacijom drugim hormonom. . enzim koji aktivno učestvuje u koagulaciji mleka. Luči se obilno u četvrtom stomaku teladi. javlja se u stomačnom soku dece. On koaguliše mleko i time usporava prolaz mlečne hrane kroz digestivni trakt. koji sadrži pepsinogen. himozin). Pepsin se luči u obliku neaktivnog zimogena. pankreoziminom. čiji je optimalni pH = 3. triptofan. sadrži malo enzima. takođe. asparaginska i glutaminska kis. pepsinogena. a onda autokatalitički prisutnim pepsinom. HC1 i sluz. Hormon gastrin stimuliše izlivanje stomačnog soka. sekretin se prenosi krvotokom do pankreasa gde stimuliše pojačani tok alkalnog soka. arginin himotripsin. Gastrin je polipeptid koji se sastoji od 17 aminokiselinskih ostataka. koji se sastoji od 27 aminokiselinskih ostataka.tripsin R1=lizin. U odsustvu Ca2+ jona ne dolazi do koagulacije. koji se početno aktiviše sa HC1. Postoji u dva oblika: sulfatiranom (koji je aktivniji) i nesulfatiranom. Renin (labfement. Njihov pH je između 7 i 8. ali ga nema u soku odraslog čoveka. Injicirani histamin. čija je kalcijumova so nerastvorljiva i odvaja se kao ugrušak. Sekretin nestaje iz krvi posle kratkog vremena. Polu―varena hrana (himus). Mogućno je da od ovog zimogena nastaje u čoveka više srodnih pepsina i jedan pepsinu sličan enzim gastriksin. gde se meša sa tri sekreta: pankreasnim sokom. a mnogo bikarbonata. jako stimuliše sekreciju stomačnog soka. jer su bogati bikarbonatom koji neutrališe stomačni HCl u poluvarenoj hrani i pomera joj pH bliže optimumu digestivnih enzima pankreasnog i intestinalnog soka. pa se time i usporava tok alkalnog soka. leucin. Sekretin je polipeptid. triptofan. stvara se sok u kome ima dosta enzima. kad napusti stomak ulazi u dvanaestopalačno i tanko crevo. R1 = fenilalanin. Ova titracija kiseline izgleda da se reguliše na sledeći način: kiselina u himusu deluje na mukozu duodenuma i izaziva lučenje hormona sekretina u krvotok.tirozin.

Da je njihova resorpcija prosta difuzija. jer hidrolizuju peptidne veze između različitih aminokiselina. kao što su alanin.4.21. može novorođenče da resorbuje nepromenjena u prvim danima života. npr. Tripsin je vrlo specifičan za veze karboksilnih grupa arginina i lizina. koju luči intestinalna mukoza. To je protein koji se nalazi u žutom vezivnom tkivu i koji je veoma bogat glicinom i alaninom i zbog toga je dobar supstrat za elastazu. Elastaza je dobila ime po tome što razgrađuje elastin. konja. koji ih nosi u jetru da se metabolizuju. Antitela. luče se u pankreasnom soku i izlivaju u crevo. glicin i serin. himotripsin (3. U toku aktivacije tripsinogena skida se heksapeptid sa N―završetka. Ona mu obezbeđuju pasivni imunitet. Posle dejstva ova tri enzima ostaje smeša malih peptida i nešto slobodnih aminokiselina. tirozina i fenilalanina. proteinskog porekla.U sledeću digestiju proteina se uključuju tri važne endo―peptidaze: tripsin (3. koji ulaze u krvotok.1) i elastaza (3. Razlika u brzini resorpcije L― i D―oblika pokazuje da je u to uključen neki selektivni transportni sistem. dok himotripsin uglavnom hidrolizuje peptidne veze karboksilnih grupa aromatičnih aminokiselina triptofana.4). gde se odigrava njihova aktivacija. Struktura ova tri enzima na mnogim mestima pokazuje homologiju sekvence. mada brže cepa peptidne veze aminokiselina sa kratkim hidrofobnim bočnim lancima.5. Specifičnost elastaze je veoma široka. Neke osobe su alergične na izvesne sastojke hrane. . Tripsinogen se početno aktivira specifičnim enzimom. Tripsin i himotripsin uopšte ne deluju na elastin. koji pumpa L―aminokiseline kroz intestinalnu mukozu.21. Navedene tri endo―peptidaze se nadopunjuju međusobno. on aktivira još više tripsinogena i proces teče autokatalitički kao prelaženje pepsinogena u pepsin. Svi se slažu da intaktni proteinski molekuli prolaze kroz crevni zid u krv vrlo retko i pod specijalnim okolnostima. Zbog toga njih inhibira DFP i druga organofosforna jedinjenja. Sva tri se stvaraju u pankreasu u obliku zimogena. Misli se da su ova tri enzima nastala od nekog zajedničkog pretka― endopeptidaze.4. Himotripsinogen i proelastaza prelaze u aktivne enzime cepanjem nekih peptidnih veza tripsinom. 6. ima sličan položaj disulfidnih mostova i svi imaju u aktivnom centru ostatak serina. Kad se jednom stvori slobodni tripsin.11).21. Proteinske L―aminokiseline resorbuju se daleko brže od neproteinskih D―aminokiselina. enterokinazom.4. one bi se resorbovale istom brzinom. kojih ima u kolostrumu izvesnih životinja.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA) Proizvodi proteinskog varenja se resorbuju kroz crevni zid i ulaze u portalni krvotok. koji sakriva aktivni centar tripsina.

49 .Verovatno je da se prolaz makromolekula u cirkulaciju dešava i u respiratornom traktu. Zadnji stepen varenja.49 Slika 6.5 g. Kod toga cela količina ostaje nepromenjena. Srednja koncentracija slobodnih aminokiselina u krvi čoveka je oko 50 mg%. Nedavno je potvrđeno da se mali peptidi resorbuju brže od aminokiselina iz kojih su izgrađeni. Slobodne aminokiseline napuštaju ove ćelije i ulaze u krvotok. kao ni kod gravidnih ženki ili u laktacionom periodu. ove dve veličine nisu uravnotežene u mladunčeta. To je dokaz da postoje aktivni transportni mehanizmi ne samo za slobodne aminokiseline. odnosno u celoj krvi oko 2. U odraslih osoba prinos fondu aminokiselina od razgradnje telesnih proteina je u ravnoteži sa potrošnjom za njihovu resintezu. koza proizvode do 300 g .3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA Smatra se da celokupna količina slobodnih aminokiselina u krvi i drugim telesnim tečnostima obrazuje »zalihu ili fond« (pool). koje raste.5. kao što su: relativni odnos količine resorbovanih aminokiselina prema peptidima. U vezi sa resorpcijom ostaje još mnogo nerazjašnjenih pitanja. ne zna se mesto gde se hidrolizuju manji peptidi. U ovaj fond se aminokiseline neprestano dodaju i iz njega uzimaju. koji se resorbuju. Retki slučajevi nastajanja antitela samo od nekih od nebrojenog broja proteina je jak dokaz da se intaktni protein vrlo retko direktno resorbuje. Najvažniji putevi snabdevanja i potrošnje fonda aminokiselina dati su na slici 6. tako da je on prilično na konstantnom nivou. Veličina zalihe se menja u toku dana. tako da njihovi molekuli imaju ograničeno vreme trajanja. Stalnim varenjem proteina ulazi u fond oko 70 g. da li na površini ćelija ili intracelularno i kakav je mehanizam njihovog transporta. Medutim. odnosno hidroliza malih peptida. već i za manje peptide. kao i u crevu. Tako npr. To je sigurno dokazano za izvesne viruse kao što je virus poliomielitis―a.Procesi koji učestvuju u održavanju fonda aminokiselina Ispitivanja aminokiselina obeleženih izotopima pokazala su da se proteini neprestano razgrađuju i resintetizuju. odigrava se unutar epitelijalnih ćelija debelog creva. 6. Izgleda da se posle varenja u crevu dobijaju pored slobodnih aminokiselina i manji peptidi.

5. Manji deo aminokiselina se uključuje u sporedni put. 6. Pošto sve . Aminokiseline se vrlo često koriste za biosinteze drugih sastojaka. Slika 6. Višak aminokiselina ulazi u energetski metabolizam. koje se mogu odlagati u adipozno tkivo ili ugljenih hidrata koji se čuvaju u obliku glikogena. prstenaste sisteme i reaktivne grupe. koji je specijalni za svaku aminokiselinu. Na slici 6. koje uzima iz fonda aminokiselina.50 su dati primeri učestvovanja aminokiselina u sintezi nekih biomolekula.Biomolekuli koji nastaju od aminokiselina Izlučivanjem u urinu gubi se nešto malo aminokiselina. To je neznatno u odnosu na dnevno unošenje hranom.mlečnih proteina dnevno. ako ih ima više nego što mu je potrebno.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA Metabolizam aminokiselina je vrlo komplikovan. Prvi stepen u oksidaciji aminokiselina je odvajanje amino―grupe i njena zamena keto―grupom. vode i amonijaka. Svi proteini se sintetišu za specifične potrebe.50 . a osim toga mnoge aminokiseline mogu da se metabolišu na više načina. Za razliku od masti. i njima nastaju korisna i organizmu neophodna jedinjenja. organizam ne odlaže aminokiseline. One obezbeđuju različite nizove ugljenikovih atoma. oko 1. Taj proces se zove desaminacija. a koncentracija aminokiselina u krvi se održava na prilično konstantnom nivou.5 g dnevno u čoveka. Glavni metabolični put vodi do potpune razgradnje aminokiselina do CO2. Iako male količine aminokiselina se metabolišu ovim sporednim putevima. jer se one međusobno veoma razlikuju. U njemu nema nikad više od nekoliko grama u bilo koje doba. a ne kao rezerva za dobijanje aminokiselina.

Metionin. razgradnja triptofana do acetil―KoA odvija se u 14 reakcija. Svaka ketokiselina se dalje zato individualno metabolizuje. histidin i arginin prvo prelaze u glutamat.proteinske aminokiseline (izuzev prolina i oksiprolina) imaju opštu formulu R―CH(NH3+)COO-. Npr. sukcinil―KoA). koji se.51 . Na donjoj slici 6. pa zatim u α―ketoglutarnu kiselinu. Nastale keto―kiseline su različite strukture. Mogu imati ravan niz C―atoma. Asparagin prvo gubi amidnu grupu i daje aspartat. Razgradnja ketokiselina je često prilično komplikovana. oksalacetata. koji je takođe intermedijer CLK. koji se uključuju u ciklus. Slika 6.51 je prikazan ulaz različitih aminokiselina u CLK. kao što je već rečeno.Putevi ulaženja aminokiselina u ciklus trikarbonskih kiselina . acetil―KoA ili u neki od intermedijera ciklusa (npr. glutamin. Zadatak svih metaboličnih puteva aminokiselina je da se one pretvore u takvo prosto jedinjenje. To su α―ketoglutama i oksalsirćetna kiselina. Prolin. koje može da uđe u CLK. koje se kao intermedijeri ciklusa trikarbonskih kiselina uključuju u oksidativni metabolizam. Razgradnja aminokiselinskih ostataka ide do piruvata. Prosta i jednostavna je razgradnja ketokiselina. rašljasti ili aromatične i heterociklične prstenove. pretvara u oksalacetat. one koriste prilično isti način za početnu (primarnu) desaminaciju. Sudbina dvadesetak proteinskih aminokiselina može se sažeti na sledeći način: Aspartat i glutamat desaminacijom daju oksalacetat i α―ketoglutarat. koje nastaju transaminacijom glutaminske i asparaginske kiseline. izoleucin i valin pretvaraju se u sukcinil―KoA. intermedijere CLK.

One se vrlo retko javljaju u prirodi. koji nastaje u toku reakcije oksidaze. serin i treonin.4. glicin.3. Na slici 6.5. koji posle oksidativne dekarboksilacije u obliku acetil―KoA ulazi u CLK.2) i glutamat―dehidrogenaza (1. lizin i triptofan se pretvaraju u acetoacetil―KoA. tirozin. On jedino oksidativno desaminira lizin. ulazi u oksidativnu razgradnju.3).3. Oksidaza L―aminokiselina katalizuje sličnu reakciju kao oksidaza L―aminokiselina. alanin. Glutamat―dehidrogenaza je najvažniji enzim i to ne samo zbog njene uloge u metabolizmu glutamata. Fenilalanin. Npr.2). To je enzim kojiima za prostetičnu grupu FAD. a) Oksidativna desaminacija Najvažniji enzimi koji učestvuju u oksidativnoj desaminaciji su: oksidaza D―aminokiselina (1. Oksidaza D―aminokiselina se nalazi u specijalnim organelama. Aminokiseline koje se pretvaraju u piruvat nazivaju se »glukogene«. ćelijskim mikro―telešcima (peroksizomima). koji pošto pređe u acetil―KoA. a ne FAD. Aktivnost ovog enzima je mala u ćelijama sisara i smatra se da nema značajnu ulogu u metabolizmu aminokiselina. Oni sadrže i katalazu. Prostetična grupa ovog enzima je flavin mononukleotid (FMN). Samo od glukogenih može da se sintetiše glukoza. na koga ne deluju drugi enzimi. a one koje daju acetoacetil―KoA su »ketogene«. a koji mora prethodno da pređe u ε―acetil―derivat.1. oksidaza L―aminokiselina (1. s tom razlikom što su njeni supstrati proteinske L―aminokiseline.51 se vidi da su neke aminokiseline i glukogene i ketogene. tako npr. enzim koji razlaže vodonik―peroksid. jer su njegovi supstrati neproteinske D―aminokiseline.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE Dva najvažnija i opšta procesa kojima se postiže pretvaranje aminokiselina u ketokiseline su: oksidativna desaminacija i transaminacija.51 se vidi da se pet aminokiselina razgrađuju do piruvata. leucin. To su cistein. od devet C―atoma tirozina četiri daju acetoacetat. 6. a katalizuje sledeću reakciju: Prisustvo ovog enzima je prilično misteriozno.4. već što može da desaminira većinu . a 3 C―atoma piruvat.Na slici 6. O oksidazi D―amino kiselina je već bilo govora.4. se nalaze u ćelijskom zidu nekih bakterija.

. oligomerne je strukture. fenilalanin. asparagin.aminokiselina. Enzim ima molekulsku težinu oko 312 000. Glutamat je najbolji supstrat za ovaj enzim. Ona katalizuje sledeću reakciju: Reakcija glutamat―dehidrogenaze je reverzibilna i služi kako za sintezu glutamata. b) Transaminacija U reakcijama transaminacije prenosi se amino―grupa aminokiselina na jednu od sledeće tri α―ketokiseline: piruvat. Aktivan je samo oligomerni oblik. Različita jedinjenja kao gvanozin―trifosfat (GTP). Protomeri za razliku od oligomera pokazuju aktivnost alanin―dehidrogenaze. kad se poveže sa procesom transaminacije. lizin. tirozin i valin. Najmanje 11 proteinskih aminokiselina može da se transaminira: alanin. Ove promene u specifičnosti ukazuju da enzim može da postoji u raznim oblicima u zavisnosti od prisustva izvesnih manjih molekula. Glutamat―dehidrogenaza zbog alosterne strukture je regulatorni enzim metabolizma aminokiselina. asparaginska kiselina. Slabija aktivnost može da se dokaže i za neke monokarbonske aminokiseline. cistein. = 52 000). izoelucin. NADH i neki steroidni hormoni izazivaju desagregaciju oligomera. tako i za njegovu oksidativnu desaminaciju. α―ketoglutarat i oksalacetat. što izaziva smanjenje aktivnosti glutamat―dehidrogenaze. triptofan. I njegove protomerne jedinice se sastoje od šest peptidnih lanaca (M. arginin. koga ADP i izvesne aminokiseline štite da ne pređe u sastavne protomere. kao što je alanin.T.

ređe je to asparaginska i alanin. ona mora da se prenese na α ―ketoglutarat dejstvom GOT: Krajnji primalac α―ketoglutarat. U matriksu mitohondrija se nalazi . On ulazi u mitohondrije posredstvom specifičnih prenosilaca. U organizmima gde dominira GPT u sakupljanju amino―grupa.2)—GPT: α―aminokiselina + pirogrožđana ↔ α―ketokiselina+alanin glutamat―trans―aminaza (2.6.6. Transaminaze se nalaze i u citoplazmi i u mitohondrijama. amino―grupa od većine aminokiselina je Povezivanjem transaminacije sa oksidativnom desaminacijom. koje se odigravaju u i citoplazmi povezane su s onima u mitohondrijama. aglutamat dehidrogenaza za par glutamat―α―ketoglutarat. obično glutaminske. dolazi do oslobađanja NH4+. jer se ne oslobađa amonijak. Alanin―transaminaza (GPT) je specifična za par: piruvat―alanin. Zadatak transaminaza je da sakupe amino―grupe različitih aminokiselina u obliku jedne aminokiseline.1.1)— GOT: i U reakcijama transaminacije ne dolazi do prave »transaminacije«.Transaminacija se može predstaviti sledećom shemom: Najvažnije transaminaze su alanin―transaminaza (2.1. Transaminacije. Dokazano je da se amino―grupe sakupljaju u citoplazmi u obliku glutamata. koju katalizuje glutamat―dehidrogenaza.

piridoksal―fosfat. On igra ključnu ulogu u prenošenju amino―grupa.Uloga pirodoksal―fosfata u transaminaciji. kao kinaze u energetskom metabolizmu. već i dejstvom specifičnijih dehidrataza i desulfhidraza.52 . Na slici je označena samo aldehidna grupa koenzima H—C=O c) Neoksidativna desaminacija Aminokiseline mogu da izgube amino―grupu ne samo dejstvom transaminaza i dehidrogenaza. Oni katalizuju sledeće reakcije: . Transaminaze imaju analognu ulogu u metabolizmu amino―grupa. Slika 6. To su enzimi koji otkidaju molekul vode od supstrata.52). dejstvom molekula H2O. odnosno H2S. nastaje ketokiselina (A) i oslobađa se koenzim (slika 6. Sve transaminaze izgleda da imaju isti koenzim. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: serin i treonin―dehidrataza i cistein―desulfhidraza. Kondenzacijom s aminokiselinom koenzim prelazi u Schiff―ovu bazu u kojoj dolazi do premeštanja i posle hidrolize.aspartat―glutamat―transaminaza.

da otklanjaju amonijak istom brzinom.1 do 0. izlučuju amonijak u obliku nerastvorne mokraćne kiseline (to su urikotelni organizmi). jer se njena sinteza može da indukuje i kod viših životinja. Treonin―dehidrataza je naročito interesantna. Životinje moraju. Životinje kao što su ptice. Amonijak je vrlo toksičan i njegova koncentracija u krvi mora da se održava na vrlo niskom nivou (u tragovima). u koju dospeva krvotokom. ali njima stoje na raspolaganju neograničene količine vode u kojoj žive. Kod sisara je to ureja (ureotelne).2 mg/100ml. U čoveka iznosi 0. prelaženje u ureju se odigrava u jetri. reptili i neke muve koje moraju da čuvaju vodu. prevodi u glutamin: . a njegova detoksikacija. kojom ga i proizvode. a naročito u bubrezima stvaraju se znatne količine amonijaka.Sva tri enzima imaju piridoksal―fosfat kao koenzim. kazeinom. on se u tkivu. u obliku NH4+ jona.6 SUDBINA AMONIJAKA Desaminacijom aminokiselina u jetri i drugim organima. Da ne bi došlo do povećanja koncentracije amonijaka u krvi. amonijak nastaje u većini tkiva. dejstvom glutamin―sintetaze. npr. Kopnene životinje detoksiciraju amonijak na taj način što ga pretvaraju u neko neškodljivo jedinjenje. dakle. čije izlučivanje zahteva veliku količinu vode. 6.5. Glukoza reprimira sintezu ovog enzima. koje se lako izlučuje. Neke ribe izlučuju slobodan amonijak. Kao što smo već rekli.

Glutamin. što služi za transport amonijaka. kod toga se ornitin regeneriše. Ovaj deo ciklusa odigrava se kod svih životinja koje mogu da sintetišu arginin. pored toga. koji bi se inače potrošili za neutralizaciju kiselina. One zajedno sa molekulom CO2 prevode aminokiselinu ornitin u arginin. Danas se smatra da prva amino―grupa koja ulazi u ciklus nastaje oksidativnom desaminacijom glutamata u mitohondrijama: Nastali slobodni amonijak zajedno sa CO2 karbamil―fosfat sintetaze u karbamil―fosfat: prelazi dejstvom . Male količine ornitina učestvuju u »urea«―ciklusu (1 ornitin: 20 ureje). Od svih aminokiselina u krvi ima najviše slobodnog glutamina (oko četvrtine slobodnog amino―azota u krvi). NH4+ jonima. U bubregu se neutrališu kiseline urina (sumporna i fosforna iz proteinske hrane). koji se dobijaju hidrolizom glutamina. U ciklus ulaze dve amino―grupe. nastale desaminacijom aminokiselina. predstavlja i jedinu rezervu azota u organizmu. Ona katalizuje ireverzibilno hidrolizu arginina u ureju. Ona se odigrava u ciklusu povezanih reakcija i zato se naziva ciklus ureje. ali samo ureotelne životinja sadrže enzim arginazu. Sintezu ureje u jetri su objasnili Krebs i Henseleit 1931 g. Reakciju katalizuje glutaminaza: glutamin + H2O → glutamat + NH3 Na ovaj način organizam čuva Na+ jone plazme.

Reakciju u prisustvu ATP―a katalizuje argininosukcinat―sintetaza: . za koju se vezuje CO 2 (aktivni CO2.Enzim sadrži biotin kao prostetičnu grupu. Reakcija je ireverzibilna. a karbamil―fosfat je visokoenergetsko jedinjenje. On nastaje od glutamata dejstvom aspartat―glutamat―transaminaze: Amino―grupa apsartata se vezuje na karbonilni C―atom citrulina dajući arginino―sukcinat. dajući citrulin.) i tek onda reaguje s amonijakom. Druga amino―grupa ulazi u ciklus u obliku aspartata. On prenosi karbamil―grupu na ornitin. Dva molekula ATP―a su potreba za nastajanje jednog molekula karbamil―fosfata.

Argininosukcinat se reverzibilno razlaže. Ovaj niz reakcija koriste ćelije za sintezu arginina. Urotelne životinje imaju arginazu. dejstvom argininosukcinaze. . na slobodni arginin i fumarat. Ukupna promena u ciklusu ureje je sledeća: 2NH3 + CO2 + 3 ATP + 2H2O → urea +2ADP+2Pi + AMP+PPi G°' = oko ―40kJ Pošto se nastali pirofosfat hidrolizuje u fosfat. dajući ornitin: Arginin + H2O → ureja + ornitin Posle ove reakcije počinje ponova sinteza arginina. koja otkida ureju od arginina. Nastali fumarat ulazi u CLK kao intermedijer. to su za nastajanje jednog mola ureje u stvari potrebne četiri visoko energetske fosfatne veze.

posebno centralnog nervnog sistema. da bi se sprečilo nagomilavanje amonijaka u krvi. karbamilfosfat sintetaza. širi kapilare. histidin dekarboksilira u histamin. koje ih oksiduju u aldehide. koji katalizuju dekarboksilacije aminokiselina: Produkti dekarboksilacije su primarni amini. pojačava sekreciju stomačnog soka itd.Mnogi enzimi koji snabdevaju ciklus amino―grupama. glutamat―aspartat transaminaza. koji je vrlo jak otrov. kao što su glutamat―transaminaza. koji jako stimuliše glatku muskulaturu. moraju da detoksiciraju. Drugi primeri su: CO2 glutaminska kiselina-------→ γ―aminobutirat (aktivan u CNS) CO2 5―hidroksi―triptofan --------→ serotonin (vazokonstriktor i sinaptički transmiter) 3 :4―dihidroksi―fenilalanin → dopamin (preteča adrenalina) —CO2 Tirozin ---------→ tiramin (sužava krvne sudove i dovodi do povišenja krvnog pritiska) Sve ove supstance se posle izvršene akcije. nalaze se u mitohondrijama jetre. Nedavna ispitivanja su pokazala da su enzimi ciklusa prostorno odvojeni. kao i enzimi četiri glavnih reakcija ciklusa. Tako se npr. mono― i diamin―oksidaze.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA U mnogim tkivima se nalaze enzimi. koji često imaju snažno fiziološko dejstvo.5. 6. Za njihovu detoksikaciju postoje enzimi. npr. .

6.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA Da bi mogli da objasnimo poreklo nekih azotnih jedinjenja u urinu. purinskih i pirimidinskih baza. a) Glicin i serin Glicin je jedina proteinska aminokiselina koja nema asimetričan C―atom i nije supstrat za oksidaze ni D― niti L― aminokiselina. Formijat se koristi kao izvor C―l čestica (aktivni formijat). koja katalizuje reakciju: Glioksalat može takođe da nastane i transaminacijom glicina. C—1 ostaci se aktivišu vezivanjem za tetrahidrofolne kiseline (THFA). odnosno na raznim . cisteina i metionina.5. potrebno je da detaljno prodiskutujemo metabolizam glicina i serina. kojih ima u nekoliko međupromenljivih oblika. On se vrlo brzo oksiduje u jetri u formijat i CO2. fenilalanina i tirozina. Za oksidaciju glicina postoji specifična glicin―oksidaza (flavoenzim). a i triptofana. za biointezu npr.

Pretpostavlja se da biosinteza glicina i serina u jetri ide na sledeći način: Od serina može da nastane dekarboksilacijom etanolamin. One se preko piruvata uključuju u metabolizam ugljenih hidrata. Svaki oksidacioni oblik prenosi određeni C—1 ostatak: formil —CHO. oksimetil —CH2OH i metil ―CH3. to su obe aminokiselina glukogene. N10 ―metilen THFA. Dokazano je da glicin i serin prelaze jedan u drugi. a acetilholin igra ključnu ulogu u prenosu nervnih impulsa. Dva C― atoma serina (α i β) vode poreklo od α―C―atoma glicina: Donor C—1 ostataka odnosno —CH2OH grupe je N5. komponente fosfoglicerida. koji metilacijom daje holin. gubi vodu i prelazi u piruvat. .oksidacionim nivoima. Pošto serin ne―oksidativnom desaminacijom . Poznato nam je da su ova dva amina.

koristeći ugljenikove i azotove atome glicina. Osam C―atoma i četiri N―atoma porfirinskog prstena (debelo ucrtani) potiču od osam molekula glicina. benzojeve i nikotinske kiseline.53 . Od glicina i sukcinata nastaje prostetična grupa hem. Glavni put metabolizma viška cisteina vodi do piruvata i neorganskog sulfata . kao i N―atom na položaju 7 potiču od glicina. Slika 6. Životinski organizam može da sintetiše purinske baze.Molekul glicina ima dakle mnogostranu ulogu u biosintezi ćelijskih sastojaka i biološki aktivnih jedinjenja. npr. Ranije je. Biosinteza ovih jedinjenja je do detalja objašnjena. takođe bilo govora da glicin učestvuje u detoksikaciji aromatičnih jedinjenja. C―atomi purinskog prstena na položaju 4 i 5. O važnosti —SH grupe za aktivnost mnogih enzima bilo je ranije govora.Skelet porfirinskog prstena hema (C― i N―atomi. b) Aminokiseline sa sumporom (cistein i metionin) Cistein je analog serina u kojem je kiseonikov atom alkoholne grupe zamenjen sumporom. Tiolska ―SH (ili sulfhidrilna) grupa je vrlo reaktivna. koji potiču od glicina zadebljani su). Dve ―SH grupe se oksiduju u disulfidnu —S—S— grupu.

On je sastavni deo žučnih kiselina i doprinosi polarnosti ove grupe lipida svojom —SO3H grupom. koja se koristi za biosintezu mnogih sastojaka. Aktivni davalac ―CH3 grupa je »aktivni metionin« koji se zove S .Slika 6. Metionin je aminokiselina koja sadrži metil―grupu.54 . taurin. U biološkim metilacijama metil―grupa se prvo energetski obogaćuje sa ATP―om.adenozilmetionin .Oksidacija cisteina Oksidacioni proizvod cisteina. nastaje kao sporedni proizvod.

Sinteza cisteina ide tako da se koristi samo atom sumpora homocisteina. koji se prenosi na serin. Ona ne može direktno da se odstrani da bi nastao cistein. metilovane purinske baze. Od njegovog demetilovanog derivata. histamin. Homocistein ima jednu —CH2 grupu više nego cistein. sintetiše se u organizmu cistein. Tako trans―metilacijom nastaje od gvanidino―sirćetne kiseline kreatin: Na sličan način nastaju N1―metil―nikotinamid. adrenalin. katehol.Metilna grupa se prenosi (reakcije transmetilacije) na razne akceptore kao što su: gvanidino―sirćetna kiselina. . Metionin može potpuno da snabdeva organizam sumporom. homocisteina. fosfatitil―etanolamin itd.

Ova metabolična greška. Razgradnja aromatičnog prstena je medicinski vrlo interesantna. Na slici 6. jer je hidroksilacija ireverzibilan proces. jer životinjski organizam nije u stanju da sintetiše benzolov prsten. B. Tirozin nastaje iz fenilalanina hidroksilacijom (uvođenjem hidroksilne grupe). tako da ona skreće u pravcu nastajanja fenilpiruvata. Tirozin ne može da pređe u fenilalanin. koja mogu da budu genetski defektna. i za regeneraciju metionina. Tirozinoza je vrlo redak genetski defekt. kada u hrani ima dosta fenilalanina. koji se nagomilava. takođe. poznata kao fenilketonurija. C i D označena mesta. jer su u čoveka već odavno poznata nasledna oboljenja. . Homocistein služi. na kojoj su sa A. c) Fenilalanin i tirozin Fenilalanin je esencijelna aminokiselina. On zbog toga nije esencijelna aminokiselina.Ostatak homocisteina se transaminacijom pretvara u α―ketobuternu kiselinu. koja nastaju kada je ova razgradnja poremećena. prouzrokuje mentalno zaostajanje bolesnika. U nedostatku enzima A dolazi do blokade glavnog puta razgradnje. Ona se poznaju po nagomilavanju intermedijera.55 je data shema razgradnje aromatičnog prstena. Zbog genetskog defekta u sintezi enzima dolazi na mestima njihovog dejstva do prekida razgradnje i nagomilavanja intermedijera. koja se kompletno metabolizira. Njegova metilacija ide sa derivatima tetrahidro―folne kiseline. kada se mokraćom izlučuje tirozin i p―hidroksifenil―pirogrožđana kiselina.

naziva se alkaptonurija. koje apsorbuju u vidljivom delu spektra i zbog toga su vrlo tamno obojeni .55 . Albino životinje ne mogu da sintetišu pigmente melanine.Šema razgradnje fenilalanina i tirozina sa označenim genetski :defektnim mestima . Ona se javlja u nedostatku enzima koji razgrađuju homogentizinsku kiselinu. Pigmenti se sastoje od dugačkog C―lanca. Slika 6. Različite oksidaze u prisustvu kiseonika pretvaraju tirozin u reaktivni hinon. sa velikim brojem konjugovanih dvogubih veza. koja zbog toga stajanjem pocrni.Izlučivanje homogentizinske kiseline u mokraći. koji polimerizuje u pigmente melanine. On sadrži indolov prsten. zbog nedostatka enzima na mestu D.

iz koje bakterije crevne flore sintetišu amid nikotinske kiseline. koji je proporcionalan njenoj mišićnoj razvijenosti. glicin i metionin u obliku S―adenozilmetionina: Slika 6. izlučuje se i dosta kreatinina (u čoveka 1—3 g dnevno).Biosinteza kreatin―fosfata i nastajanje kreatinina . Celokupna količina kreatina plus kreatin―fosfata jedne individue održava se na prilično konstantnom nivou. tako da je njegovo izlučivanje takođe konstantno.5. Jedan deo ovog kreatina i kreatin―fosfata (oko 20%) se svakog dana pretvara u kreatinin. Mokraćni kreatinin je endogenog porekla. Dnevni gubitak kreatina se nadoknađuje sintezom u kojoj učestvuju tri aminokiseline: arginin. odnosno ne potiče iz hrane.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI U mokraći životinja pored veće količine ureje.56 . 6.d) Triptofan Triptofan je esencijelna aminokiselina.

cistein. mogu se ponašati i kao kiseline i kao baze. kisele i bazne. Zbog karboksilne i aminogrupe što ih sadrže. Kisele aminokiseline imaju dve COOH grupe. Na kraju postoje i jonizovane. Enormna strukturna i funkcionalna složenost proteina proizilazi iz različitih kombinacija 20 proteinogenih aminokiselina koje se vezuju u polimere. označavaju se kao L-aminokiseline. kao i dodatne NH ₂ i COOH grupe. koje imaju alifatične. Aminokiseline koje sadrže SH. To su asparaginska i glutaminska kiselina. a takve su i neke aminokiseline sa aromatičnim R-ostacima. aminokiseline su amfoterna jedinjenja. karboksilnu i amino-grupu. Bazne aminokiseline imaju. pozitivno i negativno naelektrisane aminokiseline. samo one koje imaju –NH₂ grupu vezanu na C atomu uz karboksilnu grupu. arginin i histidin. tkivima i organima. alanin. prolin i fenilalanin) ili polaran (triptofan. metionin). aromatične ili heterociklične bočne nizove. Aminokiseline pokazuju sve hemijske reakcije karakteristične za obe funkcionalne grupe. a one s NH₂ grupom desno kao D-aminokiseline. ostale amino kiseline mogu biti u dva izomerna oblika. tj. još jednu baznu grupu. koje sadrže još i SH. serin. treonin. a ostatak R može biti nepolaran (glicin.Ukratko: Aminokiseline su osnovna strukturna jedinica protina i čine više od 20% suve mase organskih molekula koji se nalaze u ćelijama. izoleucin. Neutralne aminokiseline imaju jednu COOH i jednu NH ₂ grupu. Kako aminokiseline . Tako se glicin obično nalazi u regionima uvrtanja lanca gde polipeptidna kičma pravi oštre zaokrete. Konformaciono važne aminokiseline su glicin i prolin. cistin.i OH-. Aminokiseline sa alifatičnim bočnim nizovima su nepolarne ili hidrofobne. tirozin. Tu spadaju lizin. valin. U organizmu čoveka nalaze se α-aminokiseline. One aminokiseline čija se amino grupa nalazi levo od α-C atoma. tj. Prema osobinama bočnih nizova mogu se razlikovati više grupa aminokiselina. osim α-NH₂ grupe. Osim glicina.i OHgrupe su hidrofilne i polarne ali nisu jonizovane. Aminokiseline sadrže karboksilnu (COOH) grupu i amino grupu (-NH ₂). Prema hemijskoj strukturi aminokiseline se dele na neutralne. leucin. Glicin nema bočni lanac i može da se prilagođava konformacijama koje su sterno nedostupne za druge aminokiseline.

Tokovi metabolizma aminokiselina omogućavaju da one nakon deaminacije mogu: a) oksidacijom preći konačno u CO₂ i H₂O i poslužiti kao izvor energije. peptidnom vezom između karboksline grupe jedne aminokiseline i aminogrupe druge . Najvažnija osobina aminokiselina je stvaranje peptidne veze. OH. metionin. Ključnu ulogu u metabolizmu aminokiselina imaju procesi transaminacije. a time i glikogena ili masti. a takve su leucin. izoleucin. iz aminokiselina nastaju odgovarajući amini.ili SH-). Transaminacija je reverzibilni proces i predstavlja vezu između metabolizma proteina. b) acilovanje. u neutralnim rastvorima većina aminokiselina se nalazi u obliku dipolarnog ili cviter (zwitter) jona. d) preći u druge aminokiseline. Od oslobođenog amonijaka nastaje ureja koja se urinom izlučuje iz organizma. od kojih su neki (biogeni amini) vrlo važni za organizam. c) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje glukoze. već u kiselim ili baznim sredinama. odnosno metabolizma aminokiselina i metabolizma ugljenih hidrata i lipida. prelazi u odgovarajuću ketokiselinu. tj. Pored -NH₂ i COOH-grupa u sastav nekih aminokiselina ulaze i druge funkcionalne grupe (imidazolova. Zato za svaku aminokiselinu postoji određena pH-vrednost na kojoj se ova nalazi u rastvoru u obliku dipolarnog jona. f) stvaranje soli. a iz ketokiseline koja je primila -NH ₂ nastaje aminokiselina. Kao akceptor aminogrupe obično služi 2oksoglutarna kiselina. Delovanjem enzima aminotransferaza (transaminaza) prenosi se aminogrupa na ketokiselinu i pri tome aminokiselina. Neke aminokiseline čovek može sam sintetizovati. Ova pH-vrednost se naziva izoelektrična tačka (pI). Oksidativnom deaminacijom nastaju takođe iz aminokiselina ketokiseline. a neke mora unositi hranom (esencijalne). Dekarboksilacijom koju katalizuju dekarboksilaze s piridoksal-fosfatom kao koenzimom. donor -NH₂ grupe. valin. međusobnog vezivanja aminokiselina tzv. d) oksidativna dezaminacija. a delimično i arginin. triptofan i fenilalanin. b) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje acetsirćetne kiseline. treonin. uz oslobađanje amonijaka. c) dekarboksilacija. histidin i lizin. g) stvaranje peptidne veze.sadrže najmanje dve funkcionalne grupe koje mogu da se jonizuju. e) transaminacija. Najvažnije hemijske osobine aminokiselina su: a) esterifikacija. U ovakvim slučajevima dipolarni joni nastaju ne u neutralnim.

Ako se peptid sastoji od dve aminokiseline zove se dipetid. Raznim fizičkim i hemijskim metodama proteini se mogu frakcionisati i to: a) frakcionisanje taloženjem sa solima ili rastvorima (temelji se na razlikama u rastvorljivosti pojedinih vrsta proteina u prisustvu jona ili dehidrirajućih rastvora kakvi su . ali takođe i kovalentnim vezama. kolagen vezivnog tkiva. miozin iz mišića i fibrinogen iz krvi). lipoproteini.aminokiseline. osim svoje proteinske strukture. sekundarnoj i tercijalnoj strukturi. a heliksi su međusobno vezani prvenstveno vodonikovim. Na taj način nastaju peptidi. uvojnica. koji sadrže lipide. Peptidi s više od 6 i manje od 50 aminokiselina nazivaju se polipeptidi. Struktura proteina uslovljava i njihova fizičko-hemijska svojstva. hemoproteini koji sadrže hem kao prostetičnu grupu. sadrže i tzv. Fibrilarnu strukturu u kojoj su α-heliksi međusobno isprepleteni poput konopca poseduju nerastvorljivi skleroproteini ( to su keratin iz kose i noktiju. veoma važnih uloga. Prema prostetičnoj grupi imaju proteidi i svoje nazive. elastin iz tetiva. neproteinsku ili prostetičnu grupu. Ranije se govorilo o primarnoj.veze. Primarna struktura označavala je sekvencu aminokiselina. Nabiranjem ili uvijanjem lanaca nastaju razni oblici proteina koji mogu da se podele u: a) fibrilne (ili nitaste) i b) globularne. Jednostavni su izgrađeni samo od aminokiselina. Proteinski lanci su nabrani i međusobno uvijeni (α-uvojnica. npr. U živim bićima proteini su najbrojnija jedinjenja. od tri tripeptid itd. Takvi su npr. Proteini se lako denaturišu. Prostorni raspored lanca aminokiselina naziva se lančana konformacija. elektrostatičke veze između slobodnih grupa (R). α-heliks). sekundarna je označavala raspored lanaca. U globularnim proteinima proteinski lanac je prvenstveno vezan disulfidnim vezama i na određeni način zavrnut. najrazličitijih. a tercijalna izgradnju globularnih proteina. najraznovrsnijih struktura i brojnih. svaki protein ima određeni redosled ili sekvencu aminokiselina. Kvatenarnom strukturom označava se agregacija više polipeptidnih lanaca u molekulu proteina. Proteini su sastavljeni od aminokiselinskog niza karakterističnog za svaki protein. recimo već zagrevanjem na 60 d0 70°C. Prema sastavu proteine delimo na jednostavne i složene proteine. među kojima prevladavaju jonske. mioglobin i lizozom. glukoproteini koji sadrže ugljene hidrate. dok složeni. te disulfidne veze. hemoglobin. jer se kidaju -S-S. Proteini su osnovni i najvažniji sastojci ćelije. tj.

Razgradnja ćelijskih proteina je enzimski proces. Regulacija metabolizma proteina je nervna i hormonska.natrijum sulfat i sulfit. Proteini se unose u organizam hranom. Stvaranje određenog proteina. Tada se u jetri stvara više proteina. alkohol ili etar). sekvenca aminokiselina u polipeptidnom lancu određena je genima. . a nastali peptidi razgrađuju se dalje delovanjem karboksipeptidaza. b) odbrani živih sistema od raznih uticaja ( imunoglobulini i faktori koagulacije). Oslobođene aminokiseline resorbuju se iz intestinalnog trakta i prelaze krvotokom u jetru i ostala tkiva.učestvuju u održanju i kontroli svih životnih procesa). insulin i androgeni koji stimulišu sintezu proteina u mišićima. Promenu oblika ćelija nekih tkiva obezbeđuju kontraktilni proteini. naboju i rastvorljivosti). Svaki od navedenih enzima deluje samo na određene peptidne veze. d) ultracentrifugiranjem ( temelji se na razlikama u relativnoj molekularnoj masi i obliku molekula proteina). Obrnuto deluju hormon rasta. odnosno ureje koja je konačni proizvod metabolizma proteina. hormoni i receptori . koje se (zajedno sa aminokiselinama iz hrane koje nisu bile korišćene za biosintezu proteina) metaboliziraju dalje do amonijaka.enzimi. magnezijum i amonijum sulfat . aminopeptidaza i konačno dipeptidaza do aminokiselina. U tkivnim ćelijama nalaze se u lizozomima proteolitički enzimi koji razgrađuju proteine do aminokiselina. gde se iz njih sintetizuju specifični peptidi i proteini pojedinih organa i tkiva. pa u jetru dolazi krvotokom više aminokiselina. čijom razgradnjom nastaje više ureje. Tako su oni strukturne komponente ćelije. gde ih razgrađuju nekoliko proteolitičkih enzima (proteaze). Razgradnja se nastavlja u tankom crevu delovanjem tripsina i himotripsina. Proteini na razne načine učestvuju u: a) održavanju homeostaze (od naročitog značaja su transportni proteini). b) elektroforezom ( temelji se na razlikama u električnom naboju pojedinih proteinskih frakcija). obliku. Proteini su osnovni sastojci živih bića i u njima igraju najraznovrsnije i značajne uloge. kada dolazi do kaheksije. Nadbubrežna žlezda. c) hromatografijom ( temelji se na razlikama u veličini. c) regulisanju metabolizma ( regulatorni proteini . tj. Na njih tu deluje pepsin. To se isto događa i kod malignih bolesti. Želudac je mesto početka razgradnje proteina. tiroidna žlezda i estrogeni stimulišu razgradnju mišićnih proteina.

Promene koncentacije proteinskih frakcija u raznim bolestima treba posmatrati povezano. enzimi. gubitku proteina iz organizma. U njih se ubrajaju hemoglobin. enzimi koji kataliziraju vezivanje kiseonika sa vodonikom iz metaboličkih supstrata te enzimi katalaze i peroksidaze. koji prenosi kiseonik iz pluća do tkiva. . Plazma sadrži albumine. Aktivirana jantarna kiselina (sukcinil CoA) potrebna za ovu sintezu može nastati na više načina: 1) iz ciklusa trikarbonskih kiselina od α-ketoglutarata ili trasaminacijom iz glutamina. 2) iz sukcinata i koenzima A (CoA) uz guanozin-trifosfat i enzim sukcinil-CoAsintetazu. Smanjenje koncentracije proteina (hipoproteinemija) javlja se pri prekomernoj hidrataciji. d) imaju transportnu funkciju. hroničnih upala i autoimunih bolesti (reumatoidni ili eritematozni lupus). gde se stvara i manji deo globulina (α. smanjenoj sintezi proteina ili pojačanom katabolizmu proteina. sarkoma. transferin i dr.U krvnoj plazmi proteini imaju razne funkcije: a) imaju zaštitnu ulogu od infekcija. zbog čega su važni za održavanje acidobazne ravnoteže. koji se nalazi u mišićima i može takođe vezati kiseonik i tako ga povremeno spremati u mišićima. hormoni.). mioglobin. neki hormoni. e) pojedini proteini imaju specifične funkcije. citohromi i citohromoksidaza. b) utiču na koloidno-osmotski pritisak i time raspodelu vode između vaskularnog i međućelijskog prostora (pre svih albumini). c) deluju kao puferi. npr. paraproteinemije i mijeloma. Albumin i fibrinogen stvaraju se isključivo u jetri. Oni su složeni proteini čija je prostetična grupa porfirinski prsten s inkorporiranim gvožđem. 3) iz acetoacetil-CoA i sukcinata delovanjem enzima sukcinil-CoA-transferaza ili 4) iz valina i izoleucina preko propionil-CoA i metil-malonil-CoA.i β-globulini). oligoelementi i elektroliti u cirkulaciji vežu na pojedine proteine (albumin. u hipertireozi ili dijabetesu melitusu. hemoglobin itd. Sinteza hema započinje reakcijom između sukcinil-koenzima A i glicina. Povećanje koncentracije ukupnih proteina (hiperproteinemija) javlja se prilikom dehidratacije. jer se razni lekovi. inhibitori enzima. npr. dok serum ne sadrži fibrinogen. dok se veći deo globulina (γglobulini) stvara u plazma-ćelijama i ćelijama RES-a. Ti se proteini sintetizuju u telu iz aminokiselina. komplement. Koncentracija ukupnih proteina može biti i normalna. a da koncentracija pojedinih frakcija bude promenjena. Posebnu grupu proteina čine hemoproteini. globuline i fibrinogen. vitamini. a ponekad i kod ciroze jetre. faktori koagulacije. Proteinski deo hemoglobina.

Porfirije su nasledne bolesti. porfinurije i porfinemije. ali se taj proces produžava sve do stadijuma retikulocita. Razlikuju se dva tipa. na određivanje porfobilinogena i d-aminolevulinske kiseline. U kliničkim poremećajima biosinteze hema dolazi do porfirija. sintetiše se u ćelijskim ribozomima i zavisi od sekvence nukleotida hromozomske DNA. odvija se u eritroblastima. Biosinteza hemoglobina. nizom reakcija. Laboratorijsko ispitivanje poremećaja metabolizma porfirina započinje kvalitativnim testovima na porfirine i porfobilinogen. eritropoetske i hepatične porfirije.globin. . Ako su nalazi pozitivni analiza se proširuje na kvantitativno određivanje i diferenciranje uroporfirina i koproporfirina.

.

NUKLEINSKE KISELINE .

Slično kao što se belančevine sastoje iz velikog broja aminokiselina. Nukleoproteini čija je prostetična grupa dezoksiribonukleinska kiselina. nukleinske kiseline se sastoje iz velikog broja nukleotida odnosno od polinukleotida. dakle osnovne jedinice iz kojih su sastavljene ribonukleinske (RNK) i dezoksiribonukleinske (DNK) kiseline. dobijaju se prostija jedinjenja nukleotidi.1 UVOD Nukleoproteini su složene belančevine. Nukleotidi su. koja se prenosi i replikuje iz generacije u generaciju jedne vrste i individue. Naročito ih ima mnogo u ćelijama. Mononukleotidi imaju i druge uloge u ćeliji (npr. koje imaju za prostetičnu grupu neku nukleinsku kiselinu. a vezana je za nukleinsku kiselinu vezom tipa soli. Proteinska komponenta većine nukleoproteina je baznog karaktera (protamin ili histon). kao koenzimi transferaza) naročito u njenom energetskom metabolizmu i u reakcijama prenosa grupa (koenzimi transferaza). slezine i drugih zlezda.7. na primer: ćelije sperme. na Hidrolizom nukleinskih kiselina. a u citoplazmi ima i slobodnih ribonukleinskih kiselina. . Nukleoproteini. Dejstvom razblaženih kiselina razlažu se nukleoproteini belančevinu (protamin ili histon) i nukleinsku kiselinu. koje imaju veliko jedro u poređenju sa citoplazmom. nalaze se i izvan nukleusa i to delom vezani za strukturu ribozoma. bilo dejstvom enzima (polinukleotidaza) ili sa N-rastvorom NaOH. Njihov redosled u DNK predstavlja molekulski mehanizam u kome se ostavlja genetska informacija. bilja i mikroorganizama. nalaze se u jedrima svih ćelija životinja. timusa. pankreasa. čija je prostetična grupa ribonukleinska kiselina.

2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA Nukleotidi se sastoje od po jednog molekula baze. koji su međusobno povezani na sledeći način: Otcepljenjem fosforne kiseline nukleotid prelazi u nukleozid. U nukleotidima se nalaze pirimidinske i purinske baze. koje sadrže D-ribozu. nukleinske kiseline se dele na: a. Purinske baze su derivati purina. a riboza ne daje. One se skraćeno obeležavaju RNK. b. kiseline (DNK) sadrže D-2- Ova hemijska podela se slaže i sa njihovom različitom biološkom funkcijom. takode heterocikličnog jedinjenja. Ribonukleinske kiseline učestvuju u sintezi proteina. U sastav nukleotida ulaze dve pentoze: D-RIBOZA i D-2DEZOKSIRIBOZA. koje se sastoji od kondenzovanog . a dezoksiribonukleinske kiseline su genetski materijal. Obe se nalaze u furanoidnom obliku: Prema vrsti šećera koji se nalazi u nukleotidima. dezoksiribonukleinske dezoksiribozu. Pirimidinske baze su derivati pirimidina. bitan za prenošenje naslednih osobina. Dezoksiriboza daje boju s redukovanim fuksinom. ribonukleinske kiseline.7. šećera i fosforne kiseline. Ovo je poznata Feulgen-ova proba na dezoksiribonukleinske kiseline. heterocikličnog jedinjenja sa dva atoma azota u šestočlanom prstenu. Posle blage hidrolize. ribonukleinske kiseline se različito ponašaju od dezoksi-ribonukleinskih kiselina prema redukovanom fuksinu.

a ima je u malim količinama i u čovečijoj krvi. a timina u dezoksiribonukleinskim kiselinama. . god. Radi lakše orijentacije o prirodi derivata. koju je izolovao Schede . U nukleotidima se obično nalaze tri pirimidinske baze: uracil (2.1776. pojedini atomi u pirimidinskom i purinskom prstenu obeleženi su brojevima. Najduže poznat derivati purina je mokraćna kiselina. Pored ovih baza.4dioksipiri-midin). One se označavaju velikim slovima: U-uracil. Nalazi se u mokraći.pirimidinskog i imidazolovog prstena. Od purinskih baza u sastav nukleinskih kiselina ulaze samo aminopurini: Adenin (6-aminopurin) i Gvanin (2-amino-6-oksipurin). Uracila ima uglavnom u ribonukleinskim. koji se obeležavaju sa A •odnosno G.4-dioksi-5-metilpirimidin) i citozin (2-oksi-4-amino-pirimidin). ređe se nalaze i : 5-metilcitozin i 5-hidroksi-metil citozin. T-timin i C-citozin. timin (5-metiluracil ili 2.

god. prema tome ciklični amidi nastali gubljenjem molekula vode i zatvaranjem prstena. Slobodan se nalazi u krljuštima riba. odakle mu dolazi i ime. Pirimidinski prsten je planarne strukture. Purinske i pirimidinske baze imaju vrlo slične hemijske osobine. pirimidinskog odnosno na polozaju 9.). kao i purini. U nukleotidima se pojavljuju samo oni tautomerni oblici koji imaju vodonik (NH) na položaju 3. uracil i timin su. Gvanin je izolovan iz »guane« (ekskremenata ptica). jer imaju na položaju 2. purinskog prstena.Adenin je izolovao Kossel (1885. Oni su laktamskog karaktera. reptilija i amfibija. Nalazi se uglavnom vezan u nukleinskim kiselinama. . I on se uglavnom nalazi vezan u nukleinskim kiselinama. čiji sjaj potiče od kristalnog gvanina. Slobodan adenin može se naći u nekim biljkama (čaj. šećerna repa i dr. koji se nalaze u ravnoteži. kiseonikov atom. Purinske i pirimidinske baze imaju — NH—CO— grupu i reaguju u više tautomernih oblika. U nekim nukleotidima se mogu naći i 2-metiladenin i 1-metilgvanin. U nukleotidima su derivati pirimidina sekundarni amini.) iz pankreasa. a purinski je planaran sa malim ispupčenjima (naborima). Citozin.

6. nukleozida i nukleotida.Kod pH oko 7 preovlađuje uvek »laktam« oblik.6-dioksipurin) i mokraćnu kiselinu (2. Tokom metaboličkog razlaganja prelaze amino purini u oksipurine: Hipoksantin (6-oksipurin). Kod čoveka i antropoidnih majmuna mokraćna kiselina je krajnji proizvod metabolizma purinskih baza. U kafi.3. kakau nalaze se metilovani derivati purina: Kofein (1. tako i nukleinskih kiselina.7-dimetilksantin) i Teofilin (1.7-tri metilksantin). čaju. Sve purinske i pirimidinske baze nukleinskih kiselina jako absorbuju ultravioletnu svetlost u području 260—280 nm. Ova njihova osobina se koristi za dokazivanje i kvantitativnu analizu kako slobodnih baza. Teobromin (3. ksantin (2. . Kod ostalih sisara razlaganje ide dalje dejstvom enzima urikaze do alantoina.8-trioksi-purin).3-dimetilksantin).

koja se nalazi u njihovom molekulu. Pirimidinski derivati imaju nastavak -idin. a kada nukleozid ima purinsku bazu. Imena nukleozida se grade prema imenu baze. U nukleozidima i nukleotidima ugljenikovi atomi šećera obeleženi su brojevima od 1' do 5'.Nukleozidi. onda na položaju 9 purinskog prstena. Nukleozidi spadaju u glikozide. — Pod imenom nukleozid podrazumeva se jedinjenje. jer nastaju sjedinjavanjem baze i šećera izdvajanjem jednog molekula vode: Nukleozidi su N-glikozidi u kojima je prvi C-atom šećera β-glikozidno vezan za azotov atom pirimidinskog prstena na položaju 3. koje se sastoji od neke baze i šećera. Evo imena najpoznatijih nukleozida: Baza Nukleozid Baza Nukleozid . a purinski -ozin.

Specifični enzimi (nukleozidaze) ubrzavaju hidrolitičko razlaganje nukleozida. Nukleozidi se bolje rastvaraju u vodi nego same baze. da razdvoje hromatografskim metodama. . koja se nalazi u hidrolizatu.Citozin Uracil Timin Citidin Uridin Timidin Adenin Gvanin Hipoksantin Adenozin Gvanozin Inozin Imena dezoksiribonukleozida imaju prefiks -dezoksi: 2'-dezoksicitidin. Kao i svi glikozidi oni su relativno stabilni u baznoj sredini i lako se hidrolizuju u prisustvu kiselina. produkti hidrolize su slobodne baze i pentoze. 2'-dezoksiuridin itd. Pirimidinski i purinski nukleozidi mogu se iz smese.

slobodni ćelijski nukleotidi imaju . U ćeliji ima slobodnih nukleotida u znatnim količinama. 3' ili 5' riboze. U dezoksiribo-nukleotidima fosforna kiselina može da esterifikuje hidroksilnu grupu na položaju 3' ili 5' dezoksiriboze.Nukleotidi. Oni se dobijaju parcijalnom hidrolizom nukleinskih kiselina dejstvom enzimanukleaza. a oni koji imaju 2-dezoksiribozu nazivaju se dezoksi-ribonukleotidi. a kod ribonukleotida na položaju 2'. Nukleotidi koji sadrže D-ribozu zovu se ribonukleoti di. — Nukleotidi sadrže pored baze i šećera i fosfornu kiselinu. Međutim. koja je estarski vezana za jednu od alkoholnih grupa šećera.

1) Tabela 7. Poznati su. Inozin-5'-monofosfat(IMP) ili Inozinska kis. .opšta formula ribonukleotid 5-monofosfata i ciklične adenilne kiseline (C-AMP) Na donjoj slici je data opšta formula nukleozid 5'-monofosfata i cikličnog adenozin-monofosfata (ciklične adenilne kiseline). Imena nukleotida grade se na dva načina kako je prikazano u tabeli (7.1 Baza Citozin Uracil Timin Ribonukleotid Citidin-moncfosfat (CMP) Citidilna kiselina Uridin-monofosfat (UMP) Uridilna kiselina Timidin-monofosfat (TMP) Timidilna kiselina Adenozin-5'monofosfat(AMP) ili Adenilna kis.1 . takođe. Dezoksiribonukleotid Dezoksi-citidin monofosfat (d-CMP) Dezoksi-uridin monofosfat (d-UMP) Dezoksi-timidin monofosfat (d-TMP) Dezoksi-adenozin-5'monofosfat (d-AMP) Dezoksi-guanozin-5'monofosfat (d-GMP) Dezoksi-inozin-5'monofosfat (d-IMP) Adenin Guanin Hipoksantin Slika 7. i ciklični monofosfatni estri adenozina. Guanozin-5'monofosfat(GMP) ili Guanilna kis.ostatak fosforne kiseline na položaju 5' i riboze i dezoksiriboze.

Tako uridin-trifosfat aktiviše molekule glukoze. Kod fiziološkog pH slobodni nukleotidi se nalaze u obliku: R—O—PO32gde R predstavlja nukleozidni ostatak. MgATP).2). . koja daje protone u rastvoru (pK''~ 1. O ovim jedinjenjima biće kasnije govora. 2+ odnosno nalaze se u obliku MgNTP (npr.3 NUKLEOZID 5'-DlFOSFATI (NDP) i 5'-TRIFOSFATI (NTP) Svi poznati ribonukleozidi i 2'-dezoksiribonukleozidi nalaze se slobodni u ćeliji u obliku 5'-difosfata i 5'-trifosfata. 7. Mnogi nukleozid difosfati i trifosfati igraju ulogu koenzima u reakcijama gde se prenose pojedine grupe i celi molekuli sa jednog jedinjenja na drugo. Ostaci fosforne kiseline u ovim jedinjenjima se obeležavaju simbolima α. jer sadrže fosfornu kiselinu.0—6. kao jedini prenosilac hemijske energije. U njima je drugi i treći ostatak fosforne kiseline vezan visoko energetskiom vezom. koja u obliku uridin-difosfat-glukoze prenosi kod sinteze glikogena. Visokoenergetske veze obeležavaju se znakom ~. β i γ. Nukleozid 5’-difosfati i trifosfati igraju važnu ulogu u intermedijernom metabolizmu. Prelaz ATPa u ADP je reverzibilan. Naročito je važan sistem ATP-ADP. I u ovim jedinjenjima ostaci fosforne kiseline disosuju i daju tri i četiri protona u rastvor.Mononukleotidi su jake kiseline. Najvažniji su adenozin-difosfat (ADP) i adenozin--trifosfat (ATP). Iz istog razloga oni grade komplekse sa dvovalentnim katjonima Ca 2+ i Mg.

4 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA Purinske i pirimidinske baze i odgovarajući nukleotidi nastaju u organizmu od prostih jedinjenja. U toku sinteze nukleozid 5'-trifosfati gube pirofosfatnu grupu (krajnje dve fosforne kiseline) i u obliku nukleozid 5'-mono-fosfata ugrađuju se u lanac RNK i DNK.i dezok-siribo-nukleinskih kiselina (RNK i DNK). Ispitivanjem sa jedinjenjima obeleženim radioaktivnim elementima (C14 i N15) ustanovljeno je.Slično je citidin-difosfat holin prenosilac holina u biosintezi lecitina. Svi koenzimi su nukleotidnog karaktera i o njima će biti opširno govora u poglavlju o koenzimima. asparaginske kiseline. aktivne mravlje kiseline. Ne treba da se zaboravi da su NTP polazni materijal za sintezu ribo. glutamina i ugljendioksida. . koji sadrže kao bazu jedan od vitamina B grupe. 7. flavin-mononukleotid ima za bazu vitamin B2. Pored pirimidinskih i purinskih nukleotida poznati su i takvi. da pojedini atomi u purinskom prstenu potiču od: glicina. Tako nikotinamid mononukleotid ima za bazu amid nikotinske kiseline (vitamin-PP).

Prvi proizvod sinteze je inozinska kiselina.Slika 7.Poreklo pojedinih atoma u purinskom prstenu Sinteza purinskih nukleotida polazi od riboze-5'-fosfata na koji se postepeno nadograđuje purinski prsten. koja se nalazi slobodna u mišićima. Od nje nastaju i adenozin-5'fosfat i guanozin-5'-fosfat. Energija za ovu sintezu dobija se od adenozintrifosfata.2 . Nastajanje adenilne i guanilne kiseline od inozinske kiseline .

5 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA Dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) sastoje se od velikog broja mononukleotida povezanih u obliku dugačkog lanca.Pirimidinske baze nastaju od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. Jedan od najvažnijih proizvoda ove sinteze je orotska kiselina. Fosforna kiselina jednog nukleotida estarski je vezàna sa 3'-alkoholnom grupom dezoksiriboze drugog nukleotida. . Vezivanjem orotske kiseline sa ribozilpirofosfatom nastaje njen nukleotid. 7. Pojedini nukleotidi u lancu DNK spojeni su preko fosforne kiseline. koji dekarboksilacijom prelazi u uridin-5'-fosfat. Svi ostali pirimidinski nukleotidi nastaju od uridin-5'-trifosfata. Molekulska težina polinukleotidnih lanaca u dezoksiribonukleinskim kiselinama dostiže vrednost od preko 100 miliona.

Pojedine dezoksiribonukleinske kiseline razlikuju se po sadržaju baza i njihovom redosledu.3 13.Dezoksiribonukleinske kiseline sadrže od purinskih baza: adenin i gvanin.4 Dezoksiribonukleinske kiseline životinjskog porekla sadrže više adenina i timina nego guanina i citozina. Koliko ima adenina. toliko ima i timina. a uracila za RNK (ribonukleinske kiseline). Analizom DNK različitog porekla nađeno je da one sadrže jednake količine purinskih i pirimidinskih baza.3 27. Sigurno je.1 17. međutim.1 30. Do danas nisu pronađene metode koje bi omogućile da se odredi redosled (sekvenca) baza u DNK i zbog toga se danas ne zna mnogo o njihovoj primarnoj strukturi.4 19. SADRŽAJ BAZA U DNK RAZLIČITOG POREKLA Adenina Gvanina Citozina Timina sadržaj u % DNK iz čovečije jetre DNK iz žita DNK iz Sarcina lutea 30. da redosled baza u dezoksiribonukleinskim kiselinama (primarna struktura) određuje koja se genetska informacija prenosi.9 22.3 27. a gvanina imaju koliko i citozina.8 37. dok je kod bakterija odnos obrnut.1 19.7 37. Prisustvo timina je karakteristično za DNK. od pirimidinskih citozin i timin.5 22. .

Sparivanje baza (timin-adenin i citozin-gvanin) vodoničnim vezama Zbog sparivanja baza preko vodoničnih veza svaka spirala je kopija druge.i C-citozin) . Spirale DNK su međusobno povezane vodoničnim vezama.Dezoksiribonukleinska kiselina (deo lanca) Molekulska težina DNK je vrlo velika i iznosi preko 100 miliona. Na primer neka bude redosled: I spirale A–G–T–G–A–A–G–T–C–G–G–C onda je redosled u II spirali: T–C–A–C–T–T–C–A–G–C–C–G (A-adenin. Isto tako gvanin i citozin povezuju dve spirale preko svojih vodoničnih veza. koje nastaju između baza jedne i druge spirale. a gvanina koliko i citozina. molekuli mogu se videti pod elektronskim mikroskopom kao dugačke niti.Slika 7. Znači da svakom adeninu jedne spirale odgovara timin u drugoj. a svakom gvaninu citozin.3 . odnosno redosled baza jedne spirale je komplementaran redosledu druge. G-gvanin. Građene su u obliku dvostrukih spirala. Tako velike čestice tj. Adenin iz jedne spirale gradi vodoničnu vezu sa timinom druge i obrnuto. Slika 7.4 . T-timin. Ovo objašnjava zašto DNK sadrže iste količine adenina i timina.

a drugog ne. 5-D-dezoksiriboza. Ovu sintezu možemo da predstavimo hemijski: enzim → Komplementarna DNK+4 n pirofosfata . a ostatak fosforne kiseline tačkom. Isto tako tamo gde je bio gvanin u polaznoj. koja je služila kao model (matrica) novonastaloj DNK. Baze jednog lanca su šrafirane. u novoj je bio citozin i obrnuto.Dvostruka spirala DNK po Watson-u i Crick-u. dGTP. koje se međusobno povezuju vodoničnim vezama i tako daju kompaktnost molekula DNK. dTTP i dCTP) pod dejstvom enzima DNK— polimeraze. tamo gde je u lancu polazne bio adenin u novoj je bio timin i obrnuto.5 je šematski predstavljena dvostruka spirala DNK — dezoksiribonukleinske kisline.5 . Slika 7. Iz lanca obe spirale vire baze. Postatak fosforne Prvu sintezu DNK »in vitro« uspeo je da izvede Kornberg 1956 godine iz dezoksiribonukleotid-trifosfata (dATP. ostatak D-dezoksiriboze je predstavljen znakom š. Za sintezu DNK je bilo takođe potrebno prisustvo »starter« (polazne) DNK.Na slici 7. Redosled baza u novonastaloj DNK bio je komplemen-taran početnoj DNK. Naime. koji je izolovao iz ekstrakta Escherichia coli.

jetre. Pošto se adenin sparuje sa timinom. koje imaju veliku molekulsku težinu i niskomolekularne. koji ima isti redosled baza kao što je bio u lancu od koga se odvojio. Interesantno je spomenuti da se pažljivim hlađenjem takvog rastvora DNK može postići. U RNK se nikada ne nalazi timin. ribonukleinske kiseline (t-RNK). RNK učestvuju u sintezi proteina. Pri zagrevanju se menjaju i fizičke osobine DNK. čija se količina dvostruko povećava pre mitoze ćelije. Sastoje se od velikog broja nukleotida koji sadrže D-ribozu. Na taj način nastaju od jednog molekula DNK dva nova potpuno identična molekula DNK. tako da se ne može sa sigurnošću reći da se sastoje od dvostruko spiralizovanih lanaca nukleotida. citozin ili uracil. Prema biološkoj funkciji poznate su tri vrste RNK: ribozomske (rRNK) i informacione (m-RNK). svaki odvojeni lanac DNK »majke« dobija novi lanac. Dejstvom enzima polimeraza dolazi do sparivanja slobodnih nukleotida sa nukleotidima odvijenih lanaca DNK »majke«. kao što su ćelije koštane srži. smanjuje se viskozitet.Poznato je da je najvažnija karakteristika naslednih faktora ili gena identično udvajanje. Pošto je svaki gen izgrađan od samo njemu specifične DNK ili je segment molekula DNK specifične strukture. U ćeliji se nalaze slobodni dezoksi-nukleotidtrifosfati. pankreasa i dr. Prilikom identičnog udvajanja (tj. 7. a citozin sa gvaninom. gvanin. fosfornu kiselinu i jednu bazu: adenin. Izgled njihovih molekula nije tako dobro ispitan kao molekula DNK. menja ugao skretanja polarizovane ravni i dr. Zagrevanjem DNK u rastvoru soli na 70°— 80° dolazi do cepanja vodoničnih veza između spirala i one se odvajaju. Slično kao što se proteini denaturišu zagrevanjem i DNK su osetljive na povišenje temperature. Ima ih vrlo mnogo u ćelijama u kojima se vrši sinteza proteina. transferne ili prenosilačke. Zbog te njihove sposobnosti prenose se kroz hiljade generacija karakteristične osobine jedne vrste. da te dva odvojena lanca ponovo spiralizuju.6 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA Ribonukleinske kiseline (RNK) su po svojoj strukturi vrlo slične DNK. to je posle Kornberg-ovog otkrića i na osnovu Watson-Crick-ovog modela molekula DNK identično udvajanje gena dobilo svoje biohemijsko objašnjenje. . pre deobe ćelije) dolazi do odvijanja spirale DNK »majke« i dva lanca se odvajaju.

= 1 100 000.Ribozomske r-RNK. koje se mogu izolovati na ultracentrifugi kao 30 S odnos-no 50 S čestice. Na taj način nastaje RNK čiji je redosled baza komplementaran redosledu baza na tom mestu DNK. koje odgovara genu. nalaze se u ribozomima. se po principu sparivanja baza vezuju na odvijenoj spirali DNK. To su submikroskopske čestice ergastoplazme. . One se sintetišu u jedru na taj način što se dvostruka spirla jedne od DNK odvije na mestu. Slobodni nukleotidi. proteina i male količine niskomolekulskih jedinjenja. Molekulska težina normalnih ribozoma iznosi oko 3 miliona. kao što im samo ime kaže. Informacione (»messenger« = glasnik) m-RNK imaju molekulsku težinu od 100 000 do 1 miliona. Nalaze se u jedru (nukleusu) i u citoplazmi labilno vzane za ribozome. Redosled baza u m-RNK je kopija odgovarajućih gena ili segmenat molekula DNK specifične strukture. kojih ima u jedru. koje se sastoje najvećim delom od r-RNK.T. Oni pod određenim uslovima (različite koncentracije Mg++ jona) reverzibilno prelaze u čestice molekulske težine 550 000 i čestice M.

T-timin. gde služi kao radna kopija za sintezu proteina. Nastala m-RNK odlazi iz jedra u citoplazmu.6 .Slika 7. . A-adenin. U poslednjih dvadesetak godina je eksperimentalno dokazano da redosled baza u m-RNK određuje koje će se aminokiseline međusobno povezati.Shematski predstavljeno udvajanje (replikacija) DNK na odvijenim lancima DNK »majke« (P-ostatak fosforile kiseline D-dezoksiriboze. G-gvanin i C-citozin).

151 Slika 7. Tako su Nierenberg. Jedna tako sintetizovana RNK sadržavala je 12 molekula uridin-monofosfata (uracil-riboza-fosforna kiselina: U—R—P).Deo molekula ribonukleinskek kiseline Slika 7. i po kom redosledu. drugim rečima. koje su se sastojale od desetak istih nukleotida.7 . Matthaei.Odvijanje spirale DNK i nastajanje mesta (engl. »pufì«) prema kojem se sintetišu m-RNK (Weiss i Hurwitz 1960). Njena uprošćena napisana formula je: . i Ochoa prvi uspeli da in vitro sintetišu proste RNK.8 . m-RNK diriguje sintezu proteina.

»POZNATE ŠIFRE« (tripleti baza) u m-RNK Ova istraživanja su objasnila na koji način živi organizmi sintetišu proteine uvek istog sastava. jer teku pod dejstvom bioloških katalizatora-enzima. koji su izneti u sledećoj tabeli. to je sinteza proteina genetski dirigovana. Sličnim ispitivanjima su otkriveni tripleti baza i drugih aminokiselina. Pošto su m-RNK kopije gena. Svaka m-RNK diriguje sintezu njoj odgovarajućeg proteina. C-citozin. Tripleti baza u mRNK se nazivaju »code« (»sifre«). Na ovaj način su pokazali da triplet baza: uracil-uracil-uracil u m-RNK diriguje ugrađivanje aminokiseline fenilalanina u peptidni lanac. U tabeli znači: U-uracil. Isto tako su i svi hemijski procesi u živoj materiji genetski dirigovani. Svaki redosled od po tri baze u m-RNK određuje kojim će se redom ugrađivati određene aminokiseline u proteinima. koji su proteinskog . Iz donje tabele proizlazi da pojedinim aminokiselinama odgovara po nekoliko tripleta baza. A-adenin.Stavljajući ovu RNK u smešu aminokiselina i u prisustvu odgovarajućih enzima. G-gvanin. dokazali su da je posle izvesnog vremena nastao sledeći tetrapeptid: fenilalanil-fenilanil-fenilalanil-fenilalanin.

9 . pri čemu aminokiselina prelazi na t-RNK. Kao što im samo ime kaže one prenose aminokiseline do m-RNK. koje se nalaze u citoplazmi. Slobodne aminokiseline. aminokiseline se prvo obogaćuju energijom ili kako se to obično kaže dovode se na viši energetski nivo.Odnos između DNK. Aminokiselina+ATP+enzim→aminokiselina–adenilat– enzim+pirofosfat. 7. .9. Energiju za ovu aktivaciju daje adenozin-trifosfat (ATP).karaktera. Povezanost između DNK i RNK u sintezi proteina prikazana je na sl. Aminokiselina–adenilat–enzim+t-RNK→aminokiselina–tRNK+AMP+ enzim. postaju aktivne vezivanjem za aktivirajući enzim. Njihova molekulska težina je relativno mala i kreće se od 20. 2. koji takođe učestvuje u reakciji: 1. Prenošenje aminokiselina se odvija u više stepena.000 do 30 000. tako i kod sinteze proteina. Kao i kod svih sinteza. koje se odigravaju u živoj materiji. gradeći s njima intermedijerna jedinjenja. To je način da se hemijski aktivišu i postanu reaktivne. RNK i sinteze proteina Prenosilačke (transferne) ribonukleinske kiseline (t-RNK) se nalaze rastvorene u citoplazmi. Siika 7. Tako nastali aktivni kompleks aminokiselina-adenilat-enzim reaguje sa odgo-varajućom t-RNK.

Energiju za kretanje ribozoma po lančastom molekulu m-RNK daje gvanozin-trifosfat. Na primer: t-RNK koja prenosi aminokiselinu fenilalanin sadrži triplet adenin-adenin-adenin. koji odgovara tripletu baza na m-RNK. koji se sastoje od čestica veličine 50S i 30S. Isto tako svakoj aminokiselini odgovara bar jedna t-RNK. . koji se nalaze u citoplazmi. Mada mnoge činjenice o toku sinteze proteina nisu objašnjene kao npr. a njena t-RNK se oslobađa. Postupak se tako ponavlja i nastaju tetra.10 šematski je prikazano nastajanje peptidnog lanca iz kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozomu. Na veću česticu se vezuje kompleks amino kiseline-t-RNK sa kojom počinje peptidni lanac. koja glasi uracil-uracil-uracil. 7.Za svaku aminokiselinu postoji njoj specifičan aktivirajući enzim. Energiju za prenošenje daje gvanozin trifosfat (GTP) tako da se za prenošenje svakog ekvivalenta aminokiseline troši ekvivalenat gvanozin-trifosfata. Na sl. Sinteza proteina iz kompleksa aminokiselina-t-RNK odvija se na polizomima (=ergozomi). Peptidni lanac ostaje vezan za veću ribozomalnu česticu. zatim da jedna ista mRNK može da služi kao matrica vise peptidnih lanaca itd. Na molekul m-RNK vezuju se ribozomi. I ona prelazi na veću česticu gradeći sa prethodno nastalim dipeptidom tripeptid. koja sadrži triplet baza komplementaran tripletu za tu aminokiselinu na mRNK. osnovne konture sinteze su eksperimentalno dokazane. Na manju ribozomalnu česticu se vezuje kompleks sledeće aminokiseline peptidnog lanca. koja se pri ugrađivanju svake nove amino kiseline pomera za tri baze na m-RNK. prenosni enzimi. Nastali dipeptid ostaje na većoj ribozomalnoj čestici. To su agregati od tri do deset ribozoma vezanih za lančasti molekul m-RNK. penta odnosno polipeptid. Jedino takav triplet može da se spari sa »code« (šifrom) za tu aminokiselinu na m-RNK. Sada se na manju česticu (30S) vezuje sledeći kompleks aminokiseline-t-RNK. Prenošenje kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozome katalizuju tzv. Ona prelazi na veću ribozomalnu česticu (50 S). pri čemu nastaje peptidna veza sa prvom amino kiselinom. počinjanje i završavanje peptidnog lanca. koji katali-zuje obe reakcije: aktivaciju i vezivanje aminokiseline za tRNK.

10 .Svaka sledeća aminokiselina-t-RNK mora da odgovara šifri na m-RNK po kojoj se pomeraju ribozomalne čestice. viših biljaka ili životinja. Na kraju je važno da se napomene da su šifre (»code«) za pojedine amino-kiseline na m-RNK univerzalne (zajedničke) za sve žive organizme. naime.Shema ugrađivanja aktivisanih aminokiselina-t-RNK u peptidni lanac na česticama ribozoma.Slika 7. vezana je za veću česticu (50 S). da dodavanjem sintetisanih ribonukleinskih kiselina (nazvanih poli-uridin ili poli-citozin) bezćelijskim ekstraktima bakterija. Dokazano je. Polipeptidna-t-RNK. a za manju česticu (30 S) je vezana sledeća aminokiselina-t-RNK . . nastaju isti peptidi.

Heterociklične baze koje ulaze u sastav nukleinskih kiselina su derivati purina i pirimidina. a u RNA uracil. prirodni polimerni makromolekuli. Od iskazivanja genetske informacije do sinteze biološki aktivnih proteina uključeni su mnogi. nose posebna hemijska jedinjenja. a od pirimidinskih: citozin (C). Ovako nastala jedinjenja su nukleozidi. a pirimidinskih ureja. pa i njenih osobina. Takav je nrp. citozin. Kao krajnji proizvod katabolizma purinskih baza nastaje mokraćna kiselina. tzv. veoma složeni i dobro regulisani procesi. purinske i pirimidinske baze. Tako se u DNA nalaze timin. adenozin i guanin.UKRATKO: Zapis o redosledu aminokiselinskih ostataka proteina jedinke. Katabolizmom sintetizovanih nukleoproteina ili nukleoproteina hrane nastaju nukleinske kiseline. Adenozin trifosfat (ATP). monomera. sastavni delovi nukleotida: monosaharidi. monomeri nukleinskih kiselina. grupa heterocikličnih baza i fosforna kiselina. nukleinske kiseline. kiselina ili enzima. riboza i dezoksiriboza. Vezivanjem fosforne kiseline estarskom vezom za C-5 atom pentoze u nukleozidima nastaju nukleotidi. To su ključni molekuli života u kojima su „deponovane“ genetske informacije. Postoje i nukleotidi sa više ostataka fosforne kiseline. Pod uticajem baza. koje se razgrađuju hidrolizom do purinskih i pirimidinskih baza. adenozin i guanin. . Nukleotidi su važni sastojci. Ako sadrže tri ostatka ove kiseline vezane za nukleozid nazivaju se nukleozid trifosfati. Od purinskih baza tu su: adenozin (A) i guanin (G). Od monosaharida tu su dve pentoze. za ribozu u RNA i dezoksiribozu u DNA. Nukleinske kiseline su polimeri koji se satoje od osnovnih jedinica . uracil (U) i timin (T). nukleotida. U nukleinskim kiselinama azotne baze su kovalentno vezane za pentoze. pa se njihova sinteza odvija u svim ćelijama. (a po njima i kiseline koje ih sadrže nazivamo ribonukleinska (RNA) i dezoksiribonukleinska (DNA) kiselina). citozin. a koje se prenose sintezom proteina. DNA i RNA sadrže različite vrste azotnih baza. Esterifikacijom nukleozida adenina fosfornom kiselinom nastaje nukleotid adenilna kiselina. nukleotidi hidrolizuju i nastaju tri vrste proizvoda.

dok su azotne baze smeštene bočno. Transkripcija se vrši sa jednog dela DNA i sastoji u sintezi ribonukleinskih kiselina (RNA). On se kondenzuje sa asparaginskom kiselinom a zatim se zatvara prsten i posle oksidacije nastaje orotonska kiselina. Pored primarne strukture značajan je i prostorni raspored ovih makromolekula. dvostruka spirala se na tom mestu delimično . Postoje više vrsta RNA. glutamina. a prenose na potomke procesom koji se naziva replikacija. a sinteza koja se vrši prema dobijenoj informaciji je translacija. Osnovna uloga DNA je da čuva i prenosi genetske informacije. Nukleotidi su u nukleinskim kiselinama međusobno vezani fosfodiestarskim vezama. Prvi proizvod u nizu međuproizvoda je karbamoil fosfat. Fosforna kiselina je istovremeno esterifikovana hidroksilnom grupom dezoksiriboze (u položaju 5´) i hidroksilnom grupom sledećeg nukleotida (u položaju 3´). Da bi počela transkripcija genetskog zapisa sa određenog dela DNA. redosledu azotnih baza. Tako nastaje „kičma“ nukleinskih kiselina koju čine naizmenično raspoređeni ostaci fosforne kiseline i pentoza. njihova sekundarna i tercijarna struktura. C. ribozomalna RNA (rRNA) i transportna RNA (tRNA). Nukleinske kiseline se međusobno razlikuju prema sekvenci. Redosled ugrađivanja 4 azotne baze (A. One se razlikuju po hemijskoj strukturi i biološkoj ulozi. Vatson i Crick su pretpostavili da se molekuli DNA sastoje iz dve polinukleotidne niti koje međusobno grade spiralu orjentisanu oko iste ose. T) u molekul DNA predstavlja „zapis“ koji na određen način daje podatke o redosledu aminokiselinskih ostataka u proteinima koje treba sintetizovati.Pirimidinski nukleotidi se sintetizuju iz prostih prekursora. To je proces „kopiranja“ kojim nastaju molekuli DNA-potomaka i koji nosi iste genetske informacije kao i DNA-roditelji. G. To su informaciona RNA (iRNA ili mRNA). Ove se informacije nalaze zapisane u redosledu azotnih baza. O tome kakav protein treba da se sintetizuje informacije se čitaju sa DNA. Ovo čitanje zapisa sa DNA naziva se transkripcija. Ove se niti drže vezane vodoničnim vezama koje se grade između azotnih baza i to adenina i timina ili citozina i guanina. Replikacija DNA je proces samoproizvodnje ove nukleinske kiseline. ATP i CO₂. Iz orotonske kiseline nastaju timidin (TMP) i citidin monofosfat (CMP).

Prevođenje informacije sadržane u kodonima na iRNA u sekvencu aminokiselina vrši se uz učešće ribozoma. koja se sastoji iz tri azotne baze ili tripleta koji nazivamo kodon. „aparata“ za sintezu u kome se nalazi rRNA. spontano ili pod uticajem različitih hemijskih i fizičkih agenasa. Slobodni nukleotidi se ređaju kao po „kalupu“ i vezuju za nit vodoničnim vezama prema principu o sparivanju baza. Za sintezu proteina pored informacije koju nosi iRNA. transportne RNA (tRNA). a u osnovi je sparivanje baza. Mutacije mogu nastati prirodnim putem. Za ovo biranje i dopremanje aminokiselina odgovorne su posebne RNA. tako i jedna posebna vrsta RNA. Noseći zapis iRNA izlazi iz jedra u odlazi do ribozoma. Ovakve greške nazivaju se mutacijama i sastoje se najčešće u zameni pojedinih azotnih baza u genetskom kodu. „Aktivirane“ aminokiseline se vezuju za transportne RNA. U procesima replikacija DNA ili transkripcije i sinteze proteina mogu se dogoditi greške. funkcionalne jedinice. Translacija je proces biosinteze proteina koji se sastoji u prevođenju sekvence baza zapisane u iRNA u sekvencu aminokiselina u molekulu proteina. Proteini se mogu sintetizovati iz slobodnih aminokiselina samo se one prethodno moraju „aktivirati“ uz učešće ATP-a i posebnih enzima. Kodoni svih aminokielina čine genetski kod. Na razdvojenom delu započinje i vršu se sinteza novog polinukleotidnog lanca. Svaka aminokiselina u ovim zapisima označena je posebnom „šifrom“. Antikodon prepoznaje . Ovaj triplet baza koji prepoznaje svoj kodon naziva se antikodon. Kako nastali ribonukleinski lanci nose „prepisane“ informacije sa dela DNA ova se RNA naziva informaciona RNA. triplet.razdvaja. neophodan je i način efikasnog i tačnog dopremanja odgovarajućih aminokiselina potrebnih za sintezu proteina. Za prepisivanje svakog posebnog gena stvara se posebna iRNA. Poređani nukleotidi se spajaju fosfodiestarskim vezama uz katalitičko delovanje DNA-zavisne RNA polimeraze. Proces biosinteze se odvija na ribozomima i predstavlja jedan od najsloženijih procesa u kojem učestvuje velik broj enzima i drugih biomolekula. koje služe za prepoznavanje „mesta“ na iRNA. odnosno kodona gde aminokiselinu treba dopremiti. U sastav ribozoma ulazi kako veći broj proteina i drugih supstanci. ribozomalna RNA (rRNA). Sekvenca aminokiselina proteina nalazi se zapisana u molekulima DNA redosledom azotnih baza. U svakom tRNA postoji posebna grupa od tri azotne baze.

ogledaju u sintezi promenjenih proteina. Ove se promene.odgovarajući kodon i dovodi potrebnu aminokiselinu na odgovarajuće mesto. . Oko 2000 bolesti čoveka su direktno ili indirektno posledica promena u informacijama koje nose i koje se prepisuju sa DNA. od kojih su posebno značajne izmenjene aktivnosti enzima. pre svega.

.

KOENZIMI I VITAMINI .

koji se na svojim dugotrajnim putovanjima ne hrane svežim voćem i povrćem. Osborne. Iz toga proizlazi da vitamini nisu hranljive materije u običnom smislu reči. C. vita=život). Funk je 1911 g. dokazali na eksperimentalnim životinjama. su male. Izolovana supstanca je imala karakter amina i Funk joj je dao ime vitamin (lat. 8. da od beri–beri oboljevaju osobe. Međutim. masti. Pekelharing. da nedostatak vitamina izaziva metaboličke poremećaje. Količine vitamina koje su svakodnevno potrebne. izolovao iz opne i spoljne površine pirinča jednu kristalnu supstancu. One su vrlo različitog hemijskog sastava.8. mineralnih materija. a svih ostalih ispod ili najviše par miligrama. belančevina. oboljevaju od skorbuta.2 PODELA . koji u malim količinama pomažu i održavaju normalni razvoj životinja i mikroorganizama. već da imaju katalitičke funkcije kao sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. Početkom XIX veka su Hopkins. odavno je bilo poznato da mornari. da potpuna hrana mora da sadrži — pored ugljenih hidrata. Organizam ne može sam da ih sintetiše. ali se ime vitamin zadržalo za celu grupu ovih jedinjenja. koje se hrane poliranim pirinčem. za koje se pokazalo da su bitne za normalni razvoj životinja. Danski lekar Eijkman konstatovao je (1897 g.1 UVOD Vitamini su bitni organski sastojci hrane. Neke vitamine sintetišu bakterije crevne flore. Jedino je vitamina C potrebno 75 mg dnevno. Posle toga je otkriven u raznim vrstama hrane čitav niz ovakvih akcesornih supstanci. McCollum i dr. Vitamini su otkriveni relativno kasno. osim iz njihovih direktnih prethodnika — provitamina. Nedostatak vitamina dovodi do zastoja normalnog razvoja i rastenja životinja. koja je lečila bolest beri–beri.). Mendel. i avitaminoznih stanja. Isto tako je bolest beri–beri bila poznata kod istočnih naroda. mnoge nisu amini. koji se javljaju pre pojave simptoma avitaminoze. itd. a mnogi od njih su vrlo nestabilni. jer se u hrani nalaze u malim količinama. Usvojeno je da se vitamini obeležavaju početnim slovima latinske azbuke: A. Upadljivo je da se kod mnogih avitaminoza javljaju promene na koži i sluzokožama. B. Na eksperimentalnim životinjama je pokazano. vode — i male količine izvesnih akcesornih ili dijetalnih faktora.

koja se javlja kao posledica nedostatka samo jednog vitamina B–grupe. Zatim sve one koji su sastavni delovi transfernih koenzima. pa je to.3 VITAMINI B–GRUPE U vitamine B–grupe (B kompleks) spadaju vrlo različita jedinjenja. po svom hemijskom sastavu. Vitamine rastvorljive u mastima U prvu grupu spada vitamin C (=askorbinska kiselina) i vitamini B– grupe. Na osnovu ove definicije u B vitamine ubrajamo: niacin. Tu spadaju: Nikotinamid– adenin–dinukleotid (NAD+). prema njihovoj rastvorljivosti. Zbog toga je kod ljudi i životinja nepoznata avitaminoza. koenzimi izomeraza. nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). takođe. laktoflavin (=B2) i liponsku kiselinu. piridoksal– fosfat) ili pirofosforne kiseline (kao tiamin–pirofosfat). flavin–nukleotidi (FMN i FAD). . Za razliku od vitamina rastvornih u mastima. Vitamini A. J. Veliki broj koenzima je nukleotidnog karaktera. jer učestvuju u istom tipu enzimskih reakcija — oksidoredukcijama. Tu spadaju: tiamin. liaza i ligaza. Williams–a u grupu B vitamina ubrajaju se svi oni akcesorni faktori. kao i adenozin–trifosfat (ATP). biotin i folna kiselina. Vitamini B–grupe nalaze se obično u hrani zajedno. pantotenska kiselina.Vitamine klasifikujemo. s hemijijskog gledišta. rezerve vitamina rastvornih u vodi su neznatne. Vitamine rastvorljive u vodi i II. čije rezerve može životinja da čuva i u jetri. već vezan u obliku koenzima.4 NIACIN. piridoksin. Koenzim može. D. Neki od njih su. uridin–trifosfat (UTP) i citidin–trifosfat (CTP) 8. E i K grupe su vitamini rastvorljivi u mastima. najnehomogenija grupa vitamina. LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA Ova tri vitamina B–grupe obradićemo zajedno. u dve grupe: I. U B vitamine spada i kobalamin (=B 12 ) kao koenzim jedne intramolekulske izomeraze. Prema predlogu R. 8. Najveći broj vitamina B–grupe ne nalaze se u organizmu slobodan. koenzim A i koenzim kobalamin. koji su sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. da bude estar fosforne kiseline i vitamina (npr. koji učestvuju u prenošenju vodonika kod raznih bioloških oksidoredukcija.

NADP + je izolovan iz crvenih krvnih zrnaca (Warburg i Christian 1934 g. a u biljnim ga nema (kao npr. zeinu iz kukuruza). Ona nastaje zbog nedostatka niacina. Do danas su poznata dva koenzima. a nema je u belom brašnu. Nikotinska kiselina i njen amid (niacinamid) nastaju u organizmu iz aminokiseline triptofana. laktoflavin. NAD+ se ranije zvao difosfopiridin–nukleotid (DPN). koja sadrže amid nikotinske kiseline: nikotinamid–adenin–dinukleotid (NAD +) i nikotinamid– adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). a NADP + tri–foslopiridin–nukleotid. nepoliranom pirinču. koje su N — glikozidnom vezom vezane za ribozu. NAD+ je otkrio Harden kao kofaktor alkoholnog vrenja. Nikotinamid se nalazi u obliku piridinijum soli. Oba koenzima imaju istu osnovnu strukturu nukleotida: sadrže dve baze nikotinamid i adenin.Niacin se ne nalazi u organizmu slobodan. jetri. Pošto triptofana ima samo u potpunim belaručevinama. ljudi čija je glavna hrana kukuruzno brašno oboljevaju od jedne bolesti poznate pod imenom pelagra. kvascu. Nikotinska kiselina je bela kristalna supstranca. . a Euler sa saradnicima ga je izolovao iz bezćelijskog ekstrakta kvasca. piridoksin). već vezan u obliku koenzima nikotinamid–adenin–dinukleotida (NAD +) i + nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfata (NADP ). Nalazi se u mesu. Niacin je poznat i pod imenom P—P faktor (=pelagra preventive factor). Nikotinamid–adenin– dinukleotid–fosfat ima treći ostatak fosforne kiseline vezan na ribozu adenozina u položaju 2'. njihova skraćena formula se piše NAD+ i NADP+ kad su u oksidovanom stanju. Zbog pozitivnog naelektrisanja piridinskog prstena u oba dinukleotida.). koji je praćen i nedostatkom drugih vitamina B– grupe (tiamin. Hemijsko ime niacina je nikotinska kiselina (piridin–3–karbonska kiselina). Preko pirofosforne kiseline povezana su oba nukleozida u dinukleotid. rastvorna u vodi i stabilna na vazduhu i višoj temperaturi.

Ova osobina ss koristi za određivanje aktivnosti enzima. Npr. čiji su koenzimi NAD+ ili NADP+ (Warbug–ov optički test). pri oksidaciji primarnih ili sekundarnih alkohola. Redukcija može da se prati merenjem absorpcije svetlosti na 340 nm gde redukovani koenzimi imaju maksimum. vodonik preuzima NAD+: . koji na taj način gubi aromatični karakter.Prilikom redukcija NAD + i NADP + dolazi do vezivanja vodonika za piridinski prsten. a azot u prstenu pozitivno nalektrisanje. Oksido–redukcija koenzima piše se skraćeno: Funkcija NAD+ i NADP+ sastoji se u reverzibilnom primanju i otpuštanju vodonika u različitim procesima biološke oksidacije.

koja se dobro rastvara u vodi. je antiberi–beri ili antineuritični faktor. Hemijsko ime riboflavina je: 6. Liponska ili tio–oktanska kiselina je prvo otkrivena kao faktor rastenja izvesnih mikroorganizama. slabije u etanolu. rastvorna u vodi i stabilna na povišenoj temperaturi. ranije poznat pod imenom aneurin ( = vitamin B 1 ).Riboflavin (=vitamin B2) poznat i pod imenom laktoflavin sastavni je deo flavin–nukleotida (FMN i FAD). Tiamin se danas dobija na veliko sintetskim putem. preuzimajući ostatak sirćetne kiseline i vodonik. koji u bočnom lancu sadrži karboksilnu grupu. zbog toga se kuvanjem hrane neznatno razara. Vodeni rastvor riboflavina fluorescira žuto–zeleno. voću i lisnatom povrću. a ne rastvara se u etru i hloroformu. mesu. Ona u ovom komplikovanom procesu učestvuje u oksidaciji »aktivnog acetaldehida«. . Liponska kiselina je kofaktor oksidativnih dekarboksilacija. jajima. Riboflavin je vrlo rasprostranjen u prirodi. Riboflavin se sastoji iz dimetilizoaloksazinskog prstena za koji je na položaju 9 vezan alkohol D–ribitol. U suvom stanju je stabilan pri zagrevanju do 100°. Tiamin je bela kristalna supstanca.7–dimetil–9 N–ribitil–izo– aloksazin. Liponska kiselina je ciklični disulfid. Mnoge bakterije. Nalazi se u mleku. gljivice i plesni ga sintetišu. Preko karboksilne grupe je kiselinsko–amidnom vezom vezana za enzim.5 TIAMIN Tiamin. Prvi ga je izolovao Funk iz pirindžane ljuske. Riboflavin je narandžasto–žuta kristalna supstanca. Primanjem vodonika se redukuje u derivat dihidroliponske kiseline 8. naročito u kiseloj sredini.

Tako bakterije crevne flore mogu potpuno da zadovolje potrebe životinje u ovom vitaminu. Zbog toga je ranije nazivan »kodekarboksilaza«. takođe. što je danas zamenjeno pravilnijim imenom »kodekarboksilaza«. Mnoge bakterije sintetišu tiamin. nekim bakterijama i biljkama postoji enzim (tiaminaza). - Pored slobodnog tiamina u organizmu se nalazi i pirofosfat vitamina.Molekul tiamina se sastoji iz pirimidinskog i tiazolovog prstena. Tiamin je. koji se zove tiaminpirofosfat i skraćeno se obeležava TPP. Prstenovi su međusobno povezani preko kvarternernog azota tiazola. jedan od najranije poznatih koenzima. pored NAD + i NADP +. U sirovom ribljem mesu. koenzim transketolaza. On u procesu oksidativne dekarboksilacije piruvata učestvuje u dekarboksilaciji i prenosu »aktivnog acetaldehida«. Pirofosforna kiselina je u tiaminpirofosfatu estarski vezana za alkoholnu grupu tiazolovog prstena. Nedostatak tiamina dovodi do poremećaja u metabolizmu glukoze. tako da je tiamin uvek pozitivno naelektrisan. enzima fosfoglukonatnog puta. jer se radi o gubitku CO 2 . koji cepa vezu između pirimidinskog i tiazolovog prstena u tiaminu: . Tiaminpirofosfat je. zbog nagomilavanja pirogrožđane kiseline.

poznato i pod imenom »aktivna sirćetna kiselina«. sprečava slepilo miševa i depigmentaciju pacova. Pantotenska kiselina je žuta. J.6 PANTOTENSKA KISELINA R.5'–difosfata: Najvažnije jedinjenje koenzima A je acetil–koenzima A. koje se hrane sirovim ribljim mesom ili hranom. β–dimetil–α. koji se sastoji od pantetein––fosfata i adenozin–3'. koja sadrži antitiaminske supstance.Zato se pojavljuju simptomi polineuritisa (=B 1 avitaminoza) kod životinja. Pantotenska kiselina je vrlo rasprostranjena. koji je peptidno vezan za pantoinsku kiselinu (=β. karfiolu. U njemu je ostatak sirćetne . Kasnije se pokazalo da ona leči dermatitis pilića. kupusu. U živoinjskom organizmu pantotenska kiselina je sastavni deo koenzima A. γ–dihidroksibuterna kiselina): Pantotenska kiselina se ne nalazi slobodna u prirodi. koje nisu enzimskog karaktera. bubrezima. Williams je izolovao pantotensku kiselinu i dokazao. da je ona faktor rastenja kvasca. To je dinukleotid. viskozna. Ona je derivat β–alanina. obranom mleku. Neke bakterije sadrže antitiaminske supstance. U nekim bakterijama (Lactobacillus bulgaris) je vezana za cisteamin ( = β– aminoetantiol) gradeći jedinjenje poznato pod imenom pantetein. stabilna pri za–grevanju i prema oksidacionim i redukcionim sredstvima. zejtinjava supstanca. Nalazi se u jetri. 8. paradajzu i kvascu.

8. Piridoksin. N–acetil–šećera i dr. kiselina i sterola. ribljem mesu). imaju aktivnost vitamina B 6 . poznat i pod imenom adermin. Piridoksal je aldehidni.7 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6) Piridoksin i njegova dva derivata. Vitamini B6 su derivati piridina. je bela kristalna supstanca rastvorna u vodi i alkoholu. Osetljiv je na svetlost i prema alkalijama. a piridoksamin amino derivat piridoksina ( = 2–metil–3–hidroksi– 4. mleku. »Aktivna sirćetna kiselina« učestvuje.5 kJ/mol).kiseline vezan za koenzim visoko–energetskom tioestarskom vezom (33. koji u obliku acetil–koenzima A ulaze u ciklus trikarbonskih kiselina (=ciklus limunske kiseline).). mesu. nastajanje acetsirćetne kiseline kao i različitih acetiliranih derivata (acetilholina. dok se njegovi derivati. a acetil– koenzim A: H 3 C—CO—S—KoA. raspadaju. Sva tri derivata se nalaze u životinjskoj i biljnoj hrani (žumancetu jajeta. u mnogobrojnim biološkim procesima kao što su: biosinteza masnih. piridoksal i piridoksamin. Sam piridoksin je stabilan pri zagrevanju. Koenzim A se skraćeno piše KoA–SH. piridoksal i piridoksamin. Acetil–koenzim A nastaje u organizmu iz glukoze ili masnih kiselina.5–di (hidroksimetil)–piridin): .

U toku enzimskog razlaganja aminokiselina piridoksal–fosfat gradi sa amino kiselinom intermedijerno jedinjenje tipa Schiff–ove baze. a dejstvom okzidaza se oksiduje. Tako se dejstvom amino– transferaza aminokiselina transaminira. su prostetične grupe velikog broja enzima (amino–transferaza. Nastalo jedinjenje se dalje razlaže na različite načine u zavisnosti za koji je apoenzim vezan piridoksal–fosfat. dekarboksilaza.Fosfatna jedinjenja vitamina B 6. piridoksal–fosfat i piridoksamin– fosfat. Eksperimentalno je dokazano da piridoksal–fosfat igra bitnu ulogu i u metabolizmu nezasićenih masnih kiselina. kao i u biološkoj sintezi masti iz proteina. . različitih liaza i sintetaza). dejstvom dekarboksilaza gubi CO 2 i daje amin.

Vrlo je rasprostranjen. piruvat karboksilaza i dr. tankih iglica. Postojan je pri zagrevanju. ali zbog toga što ga sintetišu bakterije crevne flore. odakle je prvo i izolovan (Du Vigneaud i sar.). a ne rastvara ss u etru i hloroformu. koji katalizuju vezivanje CO 2 (acetil–KoA karboksilaza. Rhizobium. Staphylococcus i dr. retko dolazi do avitaminoze biotina. On je faktor rastenja izvesnih vrsta kvasaca i bakterija: Clostridium. Ona se javlja kad se životinje hrane duže vremena sirovim belancetom. Biotin se obično nalazi vezan s lizinom (biocitin). bubrezima. jer se biotin vezuje za jedan protein belanceta (avidin) gubeći svoje vitaminsko dejstvo. a naročito ga ima mnogo u jetri. Biotin je prostetična grupa mnogobrojnih enzima (karboksilaza). a u proteinima je peptidno vezan za ε–amino grupu lizina. rastvara se u vodi i etanolu.8 BIOTIN Biotin je poznat kao vitamin H ili koenzim R (Ko—R). Biotin je dijetalni faktor i ljudi i viših životinja. biotin je ciklični derivat uree. koji sadrži tiofenski prsten (=2'–keto–3.8. Biotin kristališe u obliku duguljastih. Nedostatak ovog vitamina kod pacova poznat je kao »bolest belanceta jajeta«.4–imidazolidotiofan–2–n–valerijanska kiselina). Po svojoj hemijskoj strukturi.) .

koja je faktor rastenja mnogih mikroorganizama i 3. ureje. kunića) sintetišu ove vitamine.) Azotne baze pteridina. Molekul folne kiseline sastavljen je od tri komponente: 1. koja je peptidno vezana na pteroilnu grupu Vitamini ove grupe razlikuju se međusobno ili po broju ostataka glutaminske kiseline ili po strukturi pteridinskog prstena. koje lako predaje CO 2 supitratu.) p–amino benzojeve kiseline. Biotin u obliku »aktivnog ugljen dioksida« učestvuje u sintezi masnih kiselina.U toku reakcije. Bakterije crevne flore nekih životinja (svinje. a naročito ih ima u lisnatom povrću (spanaću. Pteridini su žuti pigmenti. Ima ih i u kvascu. 2. . jetri.9 FOLNA KISELINA Vitamini folne kiseline su vrlo rasprostranjeni u prirodi.) glutaminske kiseline. oksalsirćetne kiseline. Biološke fiksacije CO2 su endergonske reakcije i zbog toga se odvijaju u prisustvu davaoca energije ATP–a. koji su prvi put izolovani iz leptirovih krila. Svi vitamini ove grupe su derivati pteroil–glutaminske ili folne kiseline. labilno jedinjenje. faktor rasta Leuconostoc citrovorum bakterija. bubrezima. CO 2 se vezuje s biotinom gradeći „aktivni ugljen dioksid" (karboksi–biotin enzim"). purina kao i u metabolizmu triptofana. a mnoga životinjska tkiva sedam ostataka glutaminske kiseline. karfiolu) po čemu su i dobili ime (foliage = lišće). Tako folna kiselina nekih bakterija sadrži tri. U ovu grupu vitanina spada i Leucovorin. 8. koja se sastoji od pirimidinskog i pirazinskog prstena.

Rastvara se u vodi. Posle toga dobijeni su vitamini B12 kao sporedni proizvodi iz tečnosti. acetonu i optički je aktivan. Stabilan je pri zagrevanju u neutralnoj sredini.Leucovorin je redukovani oblik folne kiseline. aktivan je njen tetrahidro– derivat. a u kiseloj i alkalnoj se raspada. 8. Smith). To je aktivna grupa hidroksi– metil i formil–transferaza. fosfora i kobalt. koja sadrži azota. izolovan je iz ekstrakta jetre 1948 g. trombocita i svih drugih ćelija. ne oslobađaju se u obliku mravlje kiseline. već se odmah vezuju za koenzim F. . L. Ostaci od jednog ugljenikovog atoma. zajedo sa B 12 vitaminima. Zbog toga su od velike važnosti za normalni razvoj eritrocita.10 VITAMIN B12 Vitamin B12a (kobalamin). Vitamini folne kiseline. koji nastaju razlaganjem histidina i serina. bitnih za sintezu DNK. koja je po svojoj hemijskoj strukturi N 10–formil– tetrahidrofolna kiselina. Tako nastaje »aktivni C ₁« ili »aktivna mravlja kiselina«. enzima koji prenose C 1–ostatak. granulocita. (E. koji na N 5 ima ostatak mravlje kiseline . poznat pod imenom koenzim F. jajima i mesu. Danas se za medicinske svrhe dobijaju iz tih tečnosti veće količine vitamina B 12. poznat prvo kao faktor antiperniciozne anemije. Vitamina B 12 ima najviše u jetri. Cijankobalamin (sadrži cijanidni jon) je crveno obojena kristalna supstanca. koja ostaje posle fermentacije Streptomyces griseus i drugih specijalnih mikroorganizama. alkoholu. imaju ulogu koenzima u biosintezi purina i timina. manje u mleku. Pod pogodnim uslovima bakterije crevne flore mogu da sintetišu ovaj vitamin. Iako se folna kiselina ubraja u vitamine. a u biljnoj hrani ih nema.

vezuje na mesto 5'– desoksiadenozina. dobijaju se drugi vitamini ove grupe. B12 c nitritokobalamin. jer se na svetlosti i u prisustvu anjona kobalt oksiduje u trovaletno stanje. enzima koji katalizuju premeštanje atomskih grupa unutar .hidroksokobalamin. U kobalamid–koenzimu kobalt je u dvovalentnom stanju. njegova funkcija u nizu na izgled različitih biohemijskih reakcija je poznata. Svi sadrže prsten sličan porfirinu. Pri tome se anjon. Kobalamid–koenzim se vrlo teško izoluje. Zamenom cijanidnog jona u cijankobalaminu nekim drugim anjonom. Kobalt je kovalentno vezan za četiri pirolova prstena.Struktura vitamina B 12 je vrlo komplikovana. Naprotiv. za 5. sa kobaltom u centru. Kobalamin je koenzim intramolekulskih transferaza.6–dimetil–benzimidazol i u koenzimu za 5'– desoksiadenozin. Tako je vitamin B 12 b . a najlakše cijanidni jon. Na koji načinn vitamini B₁₂ sprečavaju pojavu perniciozne anemije nije još potpuno objašnjeno.

pri redukciji ribonukleotid––trifosfata u odgovarajuće dezoksiribonukleotid–trifosfate. takođe. Npr. Prisustvo kobalamin–koenzima je neophodno. .molekula i nastajanje izomernih jedinjenja. pri prelazu metil– malonil–koenzima A u sukcinil––koenzim A dolazi do premeštanja —CO —S—KoA grupe: Isto tako kobalamin učestvuje u dismutaciji vicinalnih glikola u odgovarajući al–dehid. Tako npr.

pantotenska kiselina. Uloga vitamina u metabolizmu je u tome što su mnogi od njih koenzimi ili prostetične grupe enzima. kokošje slepilo. piruvat dehidrogenaze. Nastaje iz karotina. već mora njih i njihove prekursore unositi hranom. Nedostatak riboflavina izaziva pojavu fisura u uglovima usana. Biološka mu je funkcija da kao FMN i FAD sudeluje kao koenzim nekih oksido-reduktaza koje se zajedničkim imenom nazivaju flavoproteini. nemogućnost adaptacije vida u mraku. Vitamini su hemijski veoma različita jedinjenja. dermatitis. i K) i one rastvorljive u vodi (tiamin. Niacin je derivat piridina. lipoična kiselina. riboflavin. Biološka mu je funkcija – koenzim dekarboksilaze α-ketokiselina i koenzim aldehid-transferaze. Nedostatak izaziva poremećaj sličan epilepsiji verovatno zbog smetnji u metabolizmu glutaminske kiseline. Može nastati iz triptofana. Čovekov organizam ne može sam sintetizovati vitamine. Vitamin A (Akseroftol) je po hemijskoj strukturi izoprenoid koji sadrži βjononski prsten na koji se nastavlja ugljenikov lanac od 9 C atoma. Deo je koenzima NAD i NADP. pa su potrebni za održavanje aktivnosti mnogih enzima. niacin. piridoksin. Njegov deficit izaziva pelagru. Hipovitaminoza A izaziva tzv. E. . pucanjem noktiju. poremećaj vida. dehidrogenaze D-aminokiselina i ksantin dehidrogenaze. Vitamin B1 (Tiamin) se sastoji od pirimidinskog prstena i tiazolskog prstena koji su vezani preko kvarternog N-atoma. Kod dece izaziva smetnje u rastu. Hipervitaminoza A izaziva toksične efekte s gubitkom kose. koenzim je aminotransferaza i dekarboksilaza aminokiselina. Vitamin B6 (Piridoksin) je derivat piridina. Tako je potreban za aktivnost NADH dehidrogenaze u lancu disanja. α-ketoglutarat dehidrogenaze.UKRATKO: Vitamini su potrebni čoveku za normalan rast i razvoj i normalno odvijanje metaboličkih procesa. a ponekad i zastoj u rastu. a prema rastvorljivosti dele se na one rastvorljive u mastima (A. D. inozitol i askorbinska kiselina). Njegov deficit odražava se u raznim organima s najtežim oštećenjem neuromuskularnog sistema. abdominalnim tegobama. Vitamin B2 (Riboflavin) se satoji iz izoaloksazina na koji je vezan D-ribitol. cijanokobalamin. tj. folna kiselina. Izaziva bolest beri-beri.

Hemijski su slični hinonima s izoprenoidnim bočnim lancem. Folna kiselina se sastoji od pteridinskog prstena. Njegov deficit izaziva sklonost krvarenju i smetnje u koagulaciji krvi. što se postiže stimulacijom apsorpcije kalcijuma i fosfora u crevu. Funkcija kalciferola je da pospešuje mineralizaciju kosti. Biološka joj je uloga da služi kao koenzim enzima u metabolizmu jednokarbonskog ostatka. Biološka mu je uloga da služi kao koenzim nekih enzima koji sudeluju u pretvaranju metilmalonil-koenzima A u sukcinil-koenzim A i sintezi metionina iz homocisteina i metiltetrahidrofolata. Biološka uloga mu je da je prostetična grupa enzima koji katalizuju karboksilacije. a kod dece rahitisom. U metabolizmu askorbinska kiselina deluje kao donor vodonika u nekim enzimskim reakcijama. Vitamin B12 (Kobalamin) je hemijski kompleksno jedinjenje koje sadrži porfirinu sličan korinski prsten s helatno vezanim centralnim atomom kobalta. DOPA i nekih intermedijera adrenokortikoida. megaloblastna anemija. Deficit folne kiseline može se javiti kod slabe apsorpcije u crevima. jer se reverzibilno lako oksiduje u dehidroaskorbinsku kiselinu. Deficit kobalamina izaziva pernicioznu anemiju. Deficit ovog vitamina izaziva poremećaj u mineralizaciji kostiju. što kod odraslih rezultira pojavom osteomalacije. a njegov nedostatak se može dovesti u vezu sa mišićnom distrofijom. Ne zna mu se tačno biološka uloga. metabolizmu metionina i histidina te biosintezi purina i pirimidina. p-aminobenzojeve kiseline i peptidno vezane glutaminske kiseline. tirozina. a svi oni imaju izraženo antioksidativno delovanje. Isto tako nedostatak kobalamina izaziva i subakutnu kombinovanu degeneraciju leđne moždine. Vitamin K (Filohinon) ima strukturu naftohinonskog prstena s bočnim izoprenoidnim lancem. Njegov deficit dovodi do skorbuta. te u pretvaranju ribonukleotida u dezoksiribonukleotide. Vitamin D (Kalciferol) je sterolne strukture u kojoj je B-prsten otvoren. Vitamin E (Tokoferol) je sastavljen od osam sličnih jedinjenja. U deficitu se javlja makrocitna. Vitamin C (Askorbinska kiselina) je jak reducent. Ovaj vitamin je potreban za hidroksilaciju prolina. .Vitamin H (Biotin) je derivat ureje vezan s tiofanskim prstenom.

.Pantotenska kiselina sa cisteaminom stvara pantetin koji je deo koenzima A i multienzimskog kompleksa za sintezu masnih kiselina. Deficit se retko javlja. a simptomi su mu poremećaji nervnog sistema.

.

HORMONI .

Ali. često je regulacija metaboličkih procesa rezultat delovanja više hormona. Svako narušavanje tog sklada izaziva poremećaje u regulaciji što se manifestuje u obliku raznih bolesti. kortikotropin i somatropin iz hipofize. Hormoni održavaju i regulišu celokupni metabolizam i time održavaju homeostazu. Za razliku od ostalih žlezda koje svoje produkte luče putem kanalića. u čemu sudeluju inzulin i glukagon iz pankreasa. ekscitirajući). Ključnu ulogu u tome ima hipofiza koja se zato i naziva nadređena žlezda (master gland). koji deluju na lučenje drugih. konstantnost hemijskog sastava krvne plazme i ostalih telesnih tečnosti. To se može videti na već spomenutom održavanju ravnoteže vode i soli. Svaki tropni hormon deluje na određenu perifernu endokrinu žlezdu. Zato se nazivaju žlezde s unutarnjim izlučivanjem ili endokrine žlezde. u kojem sudeluju hormoni kore nadbubrežne žlezde. pa i tiroksin iz tiroideje. glukokortikoidi i adrenalin iz nadbubrežne žlezde. 9. osim hormona. Funkcija endokrinog tesno je povezana s funkcijom nervnog sistema i samo se zajedničkom neurohumoralnom regulacijom održava konstantnost unutrašnje sredine organizma. Tako seksualni hormoni regulišu razvoj polnih karakteristika. U njima se stvaraju aktivne supstance. zbog čega su jako vaskularizirane. ove žlezde nemaju takvih odvodnih kanalića nego svoje sekrete luče direktno u krv. što sve reguliše nervni sistem. u održavanju balansa sudeluju krvni pritisak. za normalnu funkciju organizma i odvijanje metaboličkog procesa svi endokrini i nervni faktori moraju biti usklađeni. normalnu funkciju organizma te kontrolišu rast i razvoj pojedinih delova tela. Međutim. Najbolji je primer regulacija metabolizma ugljikohidrata i koncentracije glukoze u krvi. tj. . tropnih ili trofičnih hormona. Prednji režanj hipofize (adenohipofiza) luči nekoliko tzv. Hormoni se iz žlezda izlučuju direktno u cirkulaciju s kojom se prenose u druge delove tela i tamo deluju na organizam.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE Regulacija lučenja nekih hormona obuhvata funkciju na tri nivoa.1 UVOD Endokrinologija je nauka o produktima strukturno i funkcionalno specijaliziranih žlezda i njihovom delovanju u održavanju biohemijskog i fiziološkog integriteta organizma. koja u odnosu na tropni hormon predstavlja njegovu ciljnu (target) žlezdu.9. brzina cirkulacije i dilatacija odnosno vazokonstrikcija krvnih sudova. Svaki hormon ima svoje specifične funkcije. perifernih endokrinih žlezda. hormoni (od grčkog hormon — stimulišejući. Prema tome. aldosteron iz nadbubrežne žlezde kontroliše ravnotežu vode i soli u organizmu itd.

TSH) Kortikotropin (adrenokortikotropni hormon. a ova lučenje perifernih endokrinih žlezda. Slika 9.1 . LTH) Ciljna endokrina žlezda tiroideja nadbubrežna žlezda (kora) nema posebne žlezde. kortikotropni relizing-faktor. CRF) prenosi se u prednji režanj hipofize CRF stimuliše u hipofizi lučenje kortikotropina (ACTH). a ovaj deluje u nadbubrežnoj (suprarenalnoj) žlezdi i stimuliše u njoj lučenje kortikosteroidnih hormona u krv.Tabela 9. celi organizam jajnik jajnik mlečne žlezde Na izlučivanje hipofiznih tropnih hormona utiče hipotalamus.Regulacija lučenja kortikosteroida hipofizno-nadbubrežnim sistemom . U hipotalamusu se stvaraju specifični peptidi.).Tropni hormoni i njihove ciljne žlezde Hormon prednjeg režnja hipofize Tirotropin (tiroidni stimulišejući hormon. TRF-tirotropni relizing-faktor itd. regulacije lučenja hormona kore nadbubrežne žlezde: neurosekret (kortikoliberin. laktogeni hormon.1 . tj. FSH) Lutropin (luteinizirajući hormon. liberini ili releasing-faktori koji se prenose u hipofizu putem hipotalamo-hipofiznog vaskularnog sistema i izazivaju u hipofizi otpuštanje odgovarajućih tropnih hormona (CRF. ACTH) Somatropin (somatotropni hormon. LH) Prolaktin (luteotropni hormon. tzv. Na taj način hipotalamus kontroliše lučenje hipofize. STH) Folitropin (folikularni stimulišejući hormon. hormon rasta. To ćemo ilustrovati na primeru hipofizno-nadbubrežnog sistema.

i to pre svega negativna. a kortizol mehanizmom negativne povratne sprege deluje na smanjenje lučenja ACTH.3. povišenje B može povratno uticati na A na dva načina: ili povišenje B uzrokuje dalje povišenje A. Koliko je danas poznato. 9. hemijsko delovanje hormona izaziva dve vrste reakcije: 9.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE Na ovaj način deluju hormoni čije je delovanje brzo. Viša koncenracija kortizola u krvi deluje inhibitorno. što smanjuje lučenje ACTH i konačno kortikosteroida. Navedeni mehanizam povratne sprege iziskuje dodatno tumačenje. u kojem slučaju je to negativna regulacija povratnom spregom (negativni feedback). tj. Hormon menja specifični receptor na membrani tako da se adenilat-ciklaza alosterički aktivira te prevodi ATP u 3'. Ako neki agens (stimulus) X povisuje varijablu A koja sa svoje strane povisuje drugu varijablu B. second messenger) izaziva u ćeliji aktivaciju nekih . vrlo je važna ne samo u kontroli hormonalne sekrecije nego uopšteno u metaboličkim procesima. a delom deluje direktno na hipofizu da luči više ACTH. sniženje A snizuje B. Regulacija povratnom spregom (feedback-regulacija) može biti pozitivna ili negativna. odnosno indukciju genske aktivnosti reakcije u organizmu. Takvi su hormoni insulin. Regulacija mehanizmom povratne sprege. glukagon i neki peptidni hormoni kao vazopresin. ili povišenje B izaziva smanjenje A. Kortikotropni hormon pak sa svoje strane uzrokuje pojačanu aktivnost nadbubrežne žlezde da luči više kortikosteroida u krv. ili sniženje A snizuje B koji onda povratno povisuje A u slučaju negativne regulacije povratnom spregom.Ta regulacija vrši se mehanizmom negativne povratne sprege. U slučaju regulacije kortizola kortikoliberin (X) stimuliše ACTH (A) koji izaziva pojačano lučenje kortizola (B). Regulacija povratnom spregom. 5'-ciklo AMP (cAMP). što opet stimuliše lučenje ACTH iz hipofize. a ovaj onda snizuje A u slučaju pozitivne regulacije.3 DELOVANJE HORMONA Hormoni deluju hemijski izazivajući fiziološke aktivaciju adenilat-ciklaznog sistema i kontrolu. Naravno da se pozitivna ili negativna regulacija odnose i na suprotan slučaj. deluje na hipotalamus da smanji sekreciju neurosekreta. u kojem slučaju je to pozitivna regulacija povratnom spregom (pozitivni feedback). Ti hormoni stimulišu adenilat-ciklazni sistem u ćelijskoj membrani. Stvoreni cAMP (naziva se još drugi glasnik. Smanjena koncentracija kortikosteroida u krvi delom stimuliše hipotalamus da luči više neurosekreta.

propusnost Stvoreni cAMP se brzo razgrađuje u ćeliji delovanjem jedne fosfodiesteraze na AMP i zato mu je delovanje brzo i kratko. tj. Kofein i teofilin su inhibitori fosfodiesteraze i time produžavaju delovanje cAMP jer sprečavaju njegovu razgradnju (tome se pripisuje i terapeutsko delovanje kofeina).enzima i deluje na prenos u ćelijskoj membrani povećavajući membrane. Smatra se da na taj način deluju neki steroidni hormoni. Slika 9.3 .2 .3. 9.Delovanje hormona na indukciju proteina . pojačanu sintezu odredjenih proteina i enzima u ciljnom organu.Delovanje hormona preko sistema adenilat-ciklaze Slika 9.2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI Neki hormoni deluju na indukciju.

i indukcijom i aktivacijom adenilatciklaze. ulazak jedne metilne grupe u aminogrupu noradrenalina menja ovaj u adrenalin. Za hormone je karakteristično da deluju u vrlo malim količinama. Prema građi. tirotropin i dr. prolaktin. hormoni se dele na: steroidne hormone (seksualni hormoni. Isti je slučaj s vrlo aktivnim estradiolom. Najmanje promene u toj strukturi izazivaju promene u delovanju. a delovanje im je zavisno upravo od hemijske strukture. Na taj se način DNA deblokira i omogućava sintezu informacione RNA (mRNA). hormone nastale od aminokiselina (tiroksin. Tako npr.Hormon se preko citoplazmatskog receptora translocira na receptor u ćelijskom jezgru i veže s molekulom proteinskog represora koja blokira DNA. koji hidroksilacijom na C 16 atomu prelazi u vrlo slabo aktivni estriol. peptidne hormone (vazopresin. čija je aktivnost mnogo slabija. odgovarajućih žlezda koje ih luče te njihovih ciljnih organa i načina delovanja prikazan je u tabeli 9. itd. adrenalin).4 PODELA HORMONA Hormoni su po hemijskoj građi vrlo različiti jedinjenja. glukagon). kortikosteroidi).2. 9.) Pregled raznih hormona. insulin. . proteinske hormone (somatropin. Izgleda da neki hormoni deluju preko oba navedena mehanizma. koja prelazi u citoplazmu i na ribosomima služi kao kalup za sintezu proteina i enzima.

glukoneogeneza metabolizam ugljenohidrata. celo telo celo telo testosteron aldosteron kortizol Aminokiselinski hormoni tiroksin (T4) trijoditironin (T3) adrenalin štitnjača štitnjača nadbubrežna žlezda (srž) celo telo celo telo stimulacija oksidacije. masti. fakultativna reapsorpcija vode glatki mišići (uterus. bubrežni kanali stimulacija tropnih hormona stimulacija stvaranja i sekrecije kortikosterioda povišenje krvnog pritiska.masno tkivo delovanje simpatikusa.retencija Na.protein. etra. ciljni organi i delovanje Hormon Žlezda Ciljni organ Steroidni hormoni estrogeni (E2. laktacija .Hormoni. metabolička aktivnost organa simpatički receptori.Tabela 9. rezistencija na infekcije jajnik (žuto telo) semenik nadbubrežna žlezda (kora) nadbubrežna žlezda (kora) ženski akcesorne reproduktivne strukture muški akcesorni organi bubrežni tubuli. mlečne žlezde) kontrakcije uterusa.E3) progesteron jajnik (folikul) ženski akcesorni organi Delovanje proliferacija uterusa.antiimflamatorno.mišići. razvoj sekundarnih polnih karakteristika priprema jajne stanice za implantaciju.2 . transport sperme. otpuštanje masti noradrenalin Peptidni hormoni liberini kortikotropin (ACTH) vazopresin antidiuretski hormon (ADH) oksitocin hipotalamus hipofiza (prednji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (prednji režanj) kora nadbubrežne žlezde arteriole. endokrine žlezde. održanje trudnoće razvoj sekundarnih polnih karakteristika metabolizam soli . glikogenoliza.

LMTH) eritropoetin sekretin pankreozimin mlečna žlezda stimulacija mlečnih žlezda i sekrecija mleka bubreg gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt koštana srž gušterača gušterača sazrevanje eritrocita izlučivanje alkalnog soka sekrecija enzima Tabela 9.STH) tirotropin (TSH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) celo telo rast. semenik prolaktin (laktogeni hormone LTH. gastroin-testinalni trakt regulacija i mobilizacija kalcijuma i fosfora snižavanje kalcijuma u krvi kalcitonin (tirokalcitonin) relaksin inzulin glukagon štitnjača jajnik gušterača gušterača simfiza. lipogeneza povisuje koncentraciju glukoze u krvi Proteinski hormoni somatropin (hormon rasta. spermatogeneza stvaranje žutog tela. Nastavak Hormon melanotropin (melanoforni stimulišejući hormon MSH) režanj) Žlezda hipofiza (srednji koža Ciljni organ Delovanje tamnjenje kože parathormon (PTH) paratiroideja kosti.2. Nastavak .2. metabolizam. uterus razna tkiva jetra relaksacija. metabolizam glukoze štitnjača stimulacija stvaranja i sekrecije tiroidnih hormona rast folikula. semenik lutropin (LH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) jajnik. izlučivanje androgena folitropin (FSH) hipofiza (prednji režanj) jajnik. porodaj snižavanje glukoze u krvi. bubreg. sekrecija estrogena i ovulacija. islučivanje progesterona.Tabela 9.

test s deksametazonom koji inhibira izlučivanje kortikotropina. to dokazuje da nema primarnog defekta žlezde.Hormon holecistokinin Žlezda gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt posteljica Ciljni organ žučni mehur Delovanje kontrakcija i pražnjene enterogastrin želudac inhibicija sekrecije lučenje kiseline stimulacija stvaranja seksualnih hormona gastrin koriogonadotropin posteljica (HCG) želudac jajnik 9. na primer. a ako takav učinak izostane. U tu svrhu se bolesniku daje odgovarajući preparat tropnog hormona. Utvrdivanje uzroka poremećaja. Ako se pak sekrecija hormona ne intenzivira i žlezda ne reaguje. radi li se o defektu same žlezde ili o poremećaju kontrolnog mehanizma. to pokazuje da je kontrolni mehanizam delatan. Laboratorijski nalazi su pri tome vrlo važni. to ukazuje da je prisutan poremećaj kontrolnog mehanizma. koji normalno stimuliše izlučivanje i nakon toga meri koncentracija hormona. a često je potrebno izvesti i tzv. Kod supresivnih testova bolesniku se daje preparat koji inhibira sekreciju ispitivanog hormona. Određuje se koncentracija pojedinih hormona u krvi i urinu. Ako se sekrecija ne smanji. Ako se pri tome sekrecija hormona pojača. Ako se posle toga smanji sekrecija kortizola ili ukupnih 17-oksosteroida. zbog poremećaja u kontrolnom mehanizmu lučenja nekog hormona. feohromocitom). ili sekundarni. primarni je zadatak endokrinološke dijagnostike. to ukazuje da je defekt u samoj endokrinoj žlezdi. to pokazuje da je poremećen kontrolni mehanizam hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda. Uzroci takođe mogu biti dvojaki.5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE Poremećaji hormonalnog izlučivanja mogu biti dvojaki. Takav je test. a zatim meri koncentracija hormona. Ti se testovi rade kod prekomernog izlučivanja hormona. Ili se luči suviše hormona ili premalo. kao što je slučaj prekomernog lučenja hormona kod tumora žlezda (npr. . Poremećaj može izazvati primarni defekt u samoj endokrinoj žlezdi. stimulativne i supresivne testove. Stimulativni testovi rade se za ispitivanje nedovoljne sekrecije hormona.

Catomu steroidnog prstena vezane su metilne grupe. Na 10. i 13. Taj prsten sadrži tri hidrirana šesteročlana prstena.6. U steroidne hormone ubrajaju se polni hormoni i kortikosteroidi. fenantren.3). Prsteni se označavaju velikim početnim slovima. C-atomu sporedni lanac po kojem se pojedine grupe sterola i steroida međusobno razlikuju (tabela 9.9. na koje je vezan još jedan peteročlani prsten. STEROIDNI HORMONI Svi steroidni hormoni imaju osnovnu strukturu koja se sastoji od ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. . Steroidni hormoni imaju do 21 C-atom. a C-atomi brojevima: Ova osnovna struktura steroida ima prostornu konfiguraciju stolice: Istu osnovnu strukturu imaju steroli i žučne kiseline. a na 17. Polni hormoni su androgeni. estrogeni i progesteron.

označava se kao β-konfiguracija i s punom crtom. Razni steroidni hormoni su derivati tri osnovna ugljovodonika. koje leže uvek iznad ravni prstena. postoje 2 izomerna oblika. androstana i pregnana. onda je to trans ili alo-izomer. Prsteni A i B imaju dva zajednička C-atoma (5. ali oni su kod prirodnih steroidnih hormona uvek u trans-obliku. Isto je i s B/C i C/D-prstenima. i C-19. i CH3 grupe na C-10. Cis-položaj. Kada se upotrebljavaju hemijski nazivi za steroidne hormone. što je vrlo važno za njihovo fiziološko delovanje.Tabela 9. i 10. Ako je H ispod ravni prstena.Broj C-atoma u pojedinim steroidnim jedinjenjima Dužina lanca na 17.). Taj prostorni smeštaj supstituenata označava se prema položaju metilnih grupa (C-18. atomu u odnosu na ravan prstena. to se smatra normalnom ili cis-formom. uzimaju se razni prefiksi kojima se označavaju karakteristike prstena i prisutnost supstituenata.). Atomu ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. .3 . dok je α-konfiguracija označena isprekidanom crtom i označava da je supstituent orijentisan ispod ravni ciklopentanoperhidrofenantrena. iznad ravni prstena. C-atomu Ukupni broj C-atoma u molekuli 27-29 24 21 19 18 Steroli (holesterol) Zučne kiseline Kortikosteroidi i progesteron Androgeni Estrogeni 8-10 5 2 — — Trodimenzionalna struktura steroida rezultira u pojavi različitih izomera. Ako su H i CH3 grupa obe iznad ravni prstena. iz kojih nastaju uvođenjem dvostrukih veza i supstituenata na mesto vodikovih atoma ili bočnog lanca na C-17. estrana. te s obzirom na položaj H-atoma na C-5.

izomerija na nekom C-atomu koji nije zajednički dvama prstenima Δn položaj dvostruke veze u molekulu (n označava broj C-atoma na kojem je dvostruka veza) Sufiks -al -ol -on -an -en aldehidna grupa hidroksilna grupa ketonska grupa zasićeni ugljikovodonik nezasićeni ugljikovodonik .4 .Tabela 9.ili oksiketo. supstituent u cis-položaju prema CH3 na C-10.ili okso deoksi-ili dezoksidehidrodihidro- prisutnost hidroksilne grupe prisutnost ketonske grupe zamena OH-grupe s vodonikom gubitak vodonikovih atoma sa susednih C-atoma adicija dva vodonikova atoma prostorna konfiguracija supstituenta cistransαβepi- prostorna konfiguracija supstituenta supstituent u trans-položaju prema CH3 na C-10.Prefiksi i sufiksi u označavanju steroida Prefiksi i sufiksi Prefiks Šta označava hidroksi.

5/10/ trien-3.17β /Estra-1. Ima dve CH3 grupe 5a-androstan Androsteron /3α — hidroksi — 5α — androstan— 17 —on C19 5β-androstan Etiokolanolon /3α-hidroksi-5β-androstan -17-on Broj C Matični ugljovodonik Hormon Napomena .3.5/10/-trien Androstan nema bočnog lanca na C —17.Broj C atoma Matični ugljovodonik Hormon Napomena Estran ima samo jednu CH3 grupu i nema bočnog lanca.3. To su jedini steroidi koji poseduju aromatični prsten /A/ 5α —estran Estradiol .17p-diol/ C18 5β-estran Estratrien /Estra-1.

20α diol / Slika 9. 17. dok je OH na 17.17β /Estra-1. i C-5.1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA Steroidni hormoni nastaju iz holesterola. i 21.3α. 9. a kako biosinteza holesterola započinje od acetata. atoma dvostruka veza (4-en) te da su na trećem i dvadesetom C-atomu dve ketonske grupe (3. C-atomu u β-položaju.5/10/ trien-3.atom a Pregnan ima dve CH3 grupe i etilnu grupu na C-17 koja je u cis položaju prema metilnim grupama 5α —pregnan Estradiol .17p-diol/ C21 5β-pregnan Pregnandiol /5β . da je između C-4. 21-trihidroksipregn-4-en-3.pregnan . i to da je OH na 11.3.6. C- atomu u α-položaju. to se acetat i holesterol podjednako mogu smatrati .20-dion (kortizol) Iz navedene hemijske oznake za kortizol vidi se da su na osnovnom pregnanskom ugljovodoniku (pregn) tri vodonika zamenjena hidroksilnim grupama u položaju 11. 17α.20-dion).Osnovni ugljovodonici i hormoni koji iz njih nastaju Upotrebu navedenih prefiksa i sufiksa prikazujemo na primeru kortizola: 11β.4 .

2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE Kora nadbubrežne žlezde luči niz hormona. 22 desmolaze razlaže se veza izmedu 20. Pod kontrolom hipotalamusa iz adenohipofize se izlučuje kortikotropin (ACTH). čime im se povećava rastvorljivost u vodi. steroidi s 19 Catoma. C-atoma. 9. Izomeraze kataliziraju premeštaj dvostruke veze. 20desmolaze otcepljuje se celi lanac pa nastaju androgeni. i 5. 11 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. a delovanjem 20. dehidrogenaza. i 22. Slika 9. Tako se kortikosteroidi stvaraju samo u nadbubrežnoj žlezdi. 17 α-hidroksisteroid dehidrogenaza i dr. C-atoma u poziciju između 4. jer samo kora nadbubrežne žlezde sadrži dve hidroksilaze.pretečama steroida. Tako postoje 3 a -hidroksisteroid dehidrogenaza. Posebno je važna Δ-ketosteroid-izomeraza koja premešta dvostruku vezu izmedu 5. Metabolizam steroidnih hormona. potrebne za sintezu kortikosterona. Bočni lanac holesterola na 17. za sintezu kortizona i kortizola potrebna je i 17 α-hidroksilaza. Delovanjem 17. koji stimuliše nadbubrežnu žlezdu na stvaranje nekoliko . Delovanje tih enzima može se videti na primeru stvaranja progesterone. C-atoma. koji osim konjugacije obuhvata procese hidroksilacije i dehidrogenacije. Dehidrogenaze katalizuju reverzibilne oksidoredukcijske reakcije u kojima sudeluju NAD ili NADP. C-atomu otcepljuje se katalitičkim delovanjem desmolaza. 11-hidroksilazu i 21-hidroksilazu. odnosno njihove redukovane forme. U nadbubrežnim žlezdama.6. Upravo o prisutnosti pojedinih enzima u pojedinim od navedenih endokrinih žlezda zavisi koji se hormoni sintetizuju u toj žlezdi. a manjim i u bubregu te gastrointestinalnom traktu. izomeraza i desmolaza (liaza). Metaboličkim se procesima hormoni većinom inaktiviraju. pa nastaje pregnenolon steroid s 21 C-atomom. Osim ovih hidroksilaza. odvija se najvećim delom u jetri. i 6. -Biosinteza progesterona iz holesterola U jetri se steroidni hormoni konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom.5. jajnicima i semenicima steroidni se hormoni stvaraju od acetata ili holesterola nizom reakcija u kojima sudeluju razni enzimi iz grupe hidroksilaza. 3 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. te se tako konjugovani izlučuju iz tela urinom.

osim aldosterona kojem je metilna grupa na C-13. ketonsku grupu na C-3. bočni lanac — CO —CH2OH u β-položaju. Svi imaju metilne grupe vezane na C-10. tu se manjim delom stvaraju još androgeni. koji se inače većim delom stvaraju u testisima (androgeni) i ovariju (estrogeni. estrogeni i progesteron. Neki imaju na C-17. progesteron). Svi kortikosteroidi sadrže 21 C-atom. i C-13.hormona što ih zajednički nazivamo kortikosteroidi. atomu zamenjena aldehidnom grupom. atomu i na C-17. Međutim. uz kortikosteroide koji se stvaraju samo u korteksu nadbubrežne žlezde. atomu još OHgrupu u a-položaju te ketonsku ili β-hidroksi grupu na 11-atomu. atomu. . te svi imaju dvostruku vezu između 4 i 5 atoma (Δ4).

Fiziološko delovanje na metabolizam ugljenohidrata. razgradnje lipida i proteina imaju sledeći glukokortikoidi: kortikosteron. Catomu kod aldosterona. dele se na glukokortikoide i mineralokortikoide. soli i vode. iako su strukturno svi vrlo slični. imaju različito fiziološko delovanje. Prema tome na koji od tih procesa deluju. Mineralokortikoidi su aldosteron i 11-dezoksikortikosteron. suprotno insulinu. odnosno 13.6 . 11dehidrokortikosteron.Hemijska struktura kortikosteroida Razni kortikosteroidi. Oni kontrolišu promet vode i soli. delujući na prolaz natrijuma i kalijuma kroz ćelijske . i to u smislu stimulacije glukoneogeneze. Te razlike u biološkoj aktivnosti uzrokovane su supstituentima na 11. kortizol i kortizon. i 17.Slika 9. Kortikosteroidi ispoljavaju regulatorno delovanje na metabolizam ugljenohidrata. ugljinikovom atomu.

Od pregnenolona daljnje reakcije mogu teći u dva smera. androgena i estrogena. a ovaj daljnjom hidroksilacijom na C-ll. Kontrola aldosterona nije samo zavisna od ACTH. Hormone koji nastaju tim putem određujemo zajedno kao tzv. prelazi u pregnenolon. Zato se još nazivaju salt and water-hormonima. Ta dva hormona ispoljavaju samo blago androgeno delovanje.22-dezmolaze. pa svi oni mogu biti prekursori kortikosteroida. nego i od jetrenog angiotenzina i bubrežnog renina. a deluju i anabolički. Jedan je put da dehidrogenacijom i izomerizacijom pregnenolon prelazi u progesteron. Glavni androgeni hormoni nadbubrežne žlezde su androstendion i dehidroepiandrosteron. Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Svi hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju preko holesterola iz aktivnog acetata. koji daljnjom hidroksilacijom prelazi u 11-dezoksikortizol i ponovnom hidroksilacijom u kortizol.20-desmolaze iz ovog nastaju androgeni. Ako na progesteron prvo deluje 17 α-hidroksilaza. i to prvo . Nemaju bočnog lanca na C-17. te delovanjem 18-hidroksilaze i 18-dehidrogenaze njegova metilna grupa na C-18. koji svojim delovanjem na krvni pritisak sudeluju u regulaciji prometa vode i soli.membrane. atomu prelazi u aldehidnu grupu i tako nastaje aldosteron. na reapsorpciju natrijuma i ekskreciju kalijuma u bubrezima. 17-oksogene steroide. Drugi put je da hidroksilacijom pregnenolona na C-17. Kortizol konačno prelazi u kortizon. Od navedenih kortikosteroida samo koncentracija kortizola deluje pomoću mehanizma negativne povratne sprege na lučenje ACTH. atomu u kortikosteron. Delovanjem 17. U biosintezi ovih hormona sudeluje niz enzima. nastaje iz progesterona 17α-hidroksiprogesteron. Holesterol. Ova se reakcija odvija tako da se deo bočnog lanca holesterola otcepi katalitičkim delovanjem enzima 20. Holesterol nastao iz acetata preko mevalonske kiseline. atomu nastaje 17β-hidroksipregnenolon. koji hidroksilacijom na C-21. atomu ima ketonsku grupu. pregnenolon i progesteron su na raznim stupenima u metaboličkom procesu od acetata. koji umesto hidroksilne grupe na C-ll. atomu prelazi u 11-deoksikortikosteron. atomu pa sadrže samo 19 C-atoma.

Transkortin se stvara u jetri. koji nastaju daljnjom redukcijom keto-grupe na C-20. Cortisol binding globulin). Kortizol se luči pet do deset minuta nakon stimulacije ACTH-om. kojeg ima u plazmi oko 6% ukupnog kortizola. Kortizol se u plazmi nalazi delom vezan za albumine i jedan α-globulin koji ga-specifično veže i naziva se transkortin (CBG. kada se zbog toga stvara više metabolita koji se pod normalnim uslovima inače stvaraju samo u vrlo malim količinama. Tu se uz Δ4-5βreduktazu i 3α-dehidrogenazu redukuje dvostruka veza izmedu 4. aldosteron. atomu. te nastaju tetrahidroderivati (3α-hidroksi-5β-dihidro jedinjenja) koji se konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom i izlučuju mokraćom. Testosteron se redukuje i dehidrogenizuje u androsteron odnosno etioholanolon. Fiziološki je aktivan samo slobodni. koji nastaju otcepljenjem lanca na C-17. Takav je slučaj u adrenogenitalnom sindromu. Na kraju androstendion i testosteron aromatizacijom A-prstena mogu preći u estron ili estradiol. Hipotalamus.Razmaci u lučenju ACTH kraći su ujutro. ovaj se poslednji nekontrolisano luči i stimuliše nadbubrežnu žlezdu izazivajući njezinu hiperplaziju i pojačano stvaranje drugih C-21 hormona i androgena. Metabolizam hormona kore nadbubrežne žlezde Inaktivacija i razgradnja kortikosteroida zbiva se u jetri. Time se osigurava dovoljno kortizola u cirkulaciji. adenohipofiza i kora nadbubrežne žlezde čine tzv. a ovaj delovanjem 17-β dehidrogenaze u testosteron. . atomu. Kortikosteroidi u krvi Od svih 17-hidroksikortikosteroida u krvi na kortizol otpada oko 80%. ACTH se iz hipotalamusa pod uticajem kortikoliberina (CRF) izlučuje periodično. U pomanjkanju 21-hidroksilaze. nevezani kortizol.8 prikazan je metabolizam kortizola.dehidroepiandrosteron koji izomerizuje u androstendion. a na isti se način metaboliziraju kortizon. osovinu hipotalamushipofiza-nadbubrežna žlezda. 11-dezoksi kortizol i 11dezoksikortikosteron. a duži naveče. budući da se ne stvara kortizol koji negativnom povratnom spregom koči izlučivanje ACTH. te malo 11-oksi ili 11-keto17-ketosteroida. koja katalizira prelaz 17α-hidroksiprogesterona u kortizol. nastaje tako pregnantriol i nje-govi derivati. Osim toga. salt loosing sindroma. i 5. Njegova je funkcija da štiti kortizol od inaktivacije i konjugacije u jetri. Na slici 9. što dovodi do gubitka Na i CI. C-atoma i keto-grupa na C-3. kortikosteron. Navedeni se metabolitički put menja u slučaju deficita enzima potrebnih za normalnu sintezu kortikosteroida. Ti se androgeni odredjuju zajedno kao 17-oksosteroidi . Izlučuje se i nešto heksahidro-jedinjenja ili kortola. atomu. tzv. Isto se tako u nedostatku 21-hidroksilaze ne stvara aldosteron.

Biosinteza hormona nadbubrežne žlezde .Slika 9.7 .

izazivaju porast koncentracije transkortina u plazmi. između 7 — 9 sati. Estrogeni u trudnoći. Određivanjem koncentracije u plazmi utvrđuje se intenzivnost lučenja i delovanja na tkiva. Taj se ritam gubi kod hiperfunkcije nadbubrežne žlezde. pa zato i koncentracije kortizola. pri uzimanju kontraceptiva i terapiji. Kortikosteroidi se određuju i u krvi i u urinu.Slika 9. ali je taj kortizol vezan i nije fiziološki aktivan. . dok podaci o dnevnom izlučivanju kortikosteroida u urinu daju uvid u funkclju kore nadbubrežne žlezde. a najniža pre spavanja.8 – Metabolizam kortizola Zato je koncentracija kortizola u plazmi veća ujutro.

9 .Slika 9.Stvaranje pregnantriola i njegovih derivata u adrenogenitalnom sindromu zbog deficita 21-hidroksilaze i blokiranog pretvaranja hidroksiprogesterona u kortizol .

Međutim. za razliku od mogućih normalnih vrednosti kod hiperfunkcije hipofize ili adenoma nadbubrežne žlezde. da bi se ispitao ritam lučenja. Slobodni kortizol ili 11hidroksikosterodi su povišeni u urinu. Hipofunkcija nadbubrežne žlezde. androgenih hormona i ACTH te supresivni i stimulativni testovi važni su za evaluaciju funkcije nadbubrežne žlezde i hipofize. .Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde Određivanje kortikosteroida. idiopatske atrofije kao posledice autoimunih procesa. posledica je propadanja kore nadbubrežne žlezde zbog tuberkuloze. Disfunkcija nadbubrežnih žlezda u adrenogenitalnom sindromu rezultat je deficita pojedinih enzima. do čega dolazi kod bazofilnog adenoma hipofize te ektopičnog stvaranja ACTH u bronhijalnom adenomu ili karcinomu. Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde mogu izazvati hiperfunkciju ili hipofunkciju žlezde. Normalna je koncentracija kortizola u serumu uveče oko polovine koncentracije ujutro. iako se može ujutro naći i normalna koncentracija. Laboratorijski nalazi u bolestima nadbubrežne žlezde Krv za odredivanje kortizola ili 17-hidroksikortikosteroida uzima se u 8 ili 9 sati ujutro i oko 20 ili 23 sata naveče. ili amiloidoze. Sličnu sliku u urinu daju i 17-oksosteroidi. a deksametazon ne suprimira koncentraciju u serumu. Addisonova bolest. adenomu pankreasnih ostrvaca multiplih endokrinoloških adenoma ili Zollinger-Ellisonova sindroma Hiperaktivnost suprarenalnih žlezda može rezultirati i pojačanim lučenjem aldosterona u primarnom aldosteronizmu (Connov sindrom) ili prekomernim izlučivanjem androgena kod hiperplazije ili karcinoma nadbubrežne žlezde. potrebnih za sintezu kortizola. infekcije ili metastaza u nadbubrežnoj žlezdi. Kod Cushingova sindroma jutarnje su i večernje koncentracije povišene. Uzrok toj bolesti može biti karcinom ili adenom kore nadbubrežne žlezde ili hiperplazija nadbubrežnih žlezda zbog prekomernog lučenja ACTH. osim ako je uzrok bolesti hiperfunkcija hipofize. a hipofunkcija može biti primarna zbog poremećaja same nadbubrežne žlezde ili sekundarna zbog nedostatka ACTH i poremećaja kontrolnog mehanizma. Izlučivanje 17-oksogenih steroida jako je povećano u urinu ako je uzrok bolesti karcinom nadbubrežne žlezde ili ektopično lučenje ACTH (adenom bronha). izostaje ritam lučenja. Hiperfunkcija nadbubrežne žlezde očituje se u prekomernom lučenju kortizola. što je slučaj kod Cushingova sindroma.

U krizama kod te bolesti postoji deficit aldosterona. dok kod hiperplazije reakcija je normalna ili malo intenzivnija. Koncentracija mu je jako snižena u tumoru nadbubrežne žlezde. Test s metopironom obično izaziva pojačano izlučivanje kortikosteroida mokraćom ako je Cushlngov sindrom izazvan hiperplazijom nadbubrežne žlezde.4 . tumor) u hipofizi. pa to izaziva gubitak natrijuma u urinu i često hiponatremiju. dok je osetno povišena ako je uzrok bolesti ektopično stvaranje ACTH. Stimulacija s ACTH ili tetrakozaktrinom ne izaziva reakciju u slučaju tumora nadbubrežne žlezde. pa se ponekad ne može ni registrovati. ili umereno povišena ako je uzrok bolesti poremećaj hipofize. Takode. dok je kod sekundarne hipofunkcije ACTH u serumu snižen. Kod hipofunkcije nadbubrežne žlezde treba utvrditi je li hipofunkcija primarna. bilo u hipotalamusu. dok u sekundarnoj hipofunkciji reakcija nastupa tek postupno. a reakcija obično izostaje. ako je uzrok karcinom ili adenom nadbubrežne žlezde. stimulacijom s ACTH ili tetrakozaktrinom kod Addisonove bolesti izostaje reakcija. Osim tih endokrinoloških testova za dijagnozu Addisonove bolesti važno je određivanje elektrolita.Za difefenciranje uzroka Cushingova sindroma vrlo je korisno odredivanje koncentracije ACTH u serumu. U Addisonovoj je bolesti koncentracija ACTH visoka zbog niske koncentracije kortizola u serumu (kontrola povratnom spregom). hiperkalemiju i metaboličku acidozu. Addisonova bolest. a isto tako i izlučivanje 17-oksogenih i 17-oksosteroida. ili sekundarna. tj. Pregled biokemijskih promena i karakterističnih nalaza u poremećajima funkcije nadbubrežne žlezde prikazan je u tabeli 9. bilo da je poremećaj (npr. Za diferencijalnu dijagnozu ključni je test odredivanje koncentracije ACTH u serumu. U oba slučaja koncentracija je kortizola odnosno 11-hidroksikortikosteroida u serumu niska.

.

osim u testisima i nadbubrežnoj žlezdi.7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI Androgeni deluju na polni sistem muškaraca i uzrokuju razvoj muških sekundarnih polnih karakteristika. Androgeni se stvaraju u semenicima. . Androstendion se stvara. C-atoma.9. Testosteron se stvara uglavnom u semenicima. nadbubrežnoj žlezdi i jajniku. a na C-3. poseduju samo oko 12 % odnosno 10 % biološke aktivnosti testosterone.10 . i 5.Hemijske strukture androgena Biološki je najaktivniji testosteron. androstendion. kao što je to kod epitestosterona. androstan i dehidroepiandrosteron. Po hemijskoj strukturi. atomu. Promenom prostornog položaja ove hidroksilne grupe u α-položaj. Neki od ovih hormona. ali ne svi. Izlučuju se pod kontrolom hipofize. atomu imaju hidroksilnu ili ketonsku grupu. epitestosteron. imaju dvostruku vezu izmedu 4. dok se dehidroepiandrosteron stvara samo u nadbubrežnoj žlezdi. i u ovariju. to su steroidi s 19 C-atoma. a tu aktivnost odreduje OH-grupa na C-17. Slika 9. atomu u βpoložaju. Glavni androgeni hormoni su testosteron. koja luči hormon što stimuliše intersticijske ćelije (LH) testisa na stvaranje androgena. jako se smanjuje aktivnost dok ketonsku grupu. Biološka aktivnost im zavisi od suptituenta na C-17.

iz acetata i holesterola koji su zajednički prekursori svih steroidnih hormona. Na isti se način u nadbubrežnoj žlezdi iz_17αhidroksipregnenolona sintetizuje dehidroepiandrosteron.11. a ravnoteža reverzibilne reakcije u testisima pomaknuta je u smeru stvaranja testosterona. Androstendion se dalje redukuje u testosteron delovanjem 17 βhidroksisteroidne dehidrogenaze. Ova zadnja reakcija je reverzibilna. Katalitičkim delovanjem 17. koji se može dalje oksidovati u .20-dezmolaze odvaja se bočni lanac na C-17. androstendion i preći u testosteron.Biosinteza androgenih hormona Kao što je prikazano na slici 9. androgeni nastaju preko pregnenolona i progesterona. dok je u ovariju jako pomaknuta u smeru stvaranja androstendiona. atomu hidroksiprogesterona i nastaju androgeni.

Slika 9.11 .Biosinteza androgenih hormona .

Metabolizam androgenih hormona Testosteron i dehidroepiandrosteron prelaze. Biološki je aktivan samo slobodni testosteron. Katalitičkim delovanjem 3β- hidroksisteroid dehidrogenaze nastaje pak epiandrosteron s OH-grupom na C-3. atomu u β-položaju. atomu u β-položaju. C-atoma i dehidrogenacijom na C-3. dok se androsteron. a na dehidroepiandrosteron izomeraza i 3β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. kao što se vidi. koji se dalje metabolizuju u tetrahidroderivate. androsteron i 11β-hidroksiandrostendion.oksosteroidi (17-ketosteroidi. Svi ti metaboliti androgena u urinu nazivaju se zajedničkim imenom 17.. te se kao sulfati i glukuronidi izlučuju urinom. atomu nastaju 2 izomera: a -izomerni oblik ili androsteron i etioholanolon koji ima H na C-5. Dehidroepiandrosteron se konjuguje sa sumpornom kiselinom. U jetri se metaboliti androgena konjuguju sa sumpornom ili glukuronskom kiselinom. u androstendion. i 5. Redukcijom dvostruke veze u androstendionu između 4. a ovi mogu nastati i iz kortizola i kortizona. . Pri tome na testosteron deluje 17β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. etioholanolon i 11-oksigenirani 17-oksosteroidi izlučuju većinom kao glukuronidi.) U krvi je oko 98 % (muški) do 99 % (žene) cirkulirajućeg testosterona vezano za albumine i globuline. Delovanjem 11-hidroksilaze metabolički nastaju 11-oksigenirani 17ketosteroidi.

Metabolizam androgena .Slika 9.12 .

a njegova niska koncentracija je. Povećano izlučivanje 17-oksosteroida pojavljuje se u muškaraca kod tumora testisa. Ta jedinjenja u urinu nazivamo zajedničkim imenom 17oksosteroidi. human choriogonadotropic hormone). a u žena u hirsutizmu odnosno virilizmu. Radioimunološki testovi omogućuju danas i određivanje testosterona u krvnom serumu. jer je u njih nadbubrežna žlezda relativno više zastupljena kao izvor androgena. ipak u nekim slučajevima valja odredivati oboje. Vidimo da promene koncentracije serumskog testosterona i urinom izlučenih 17-oksosteroida uglavnom koreliraju. Budući da se testosteron u muškarca stvara i izlučuje iz testisa. nalazi ukupnih 17-oksosteroida u urinu nisu uvek dovoljni za diferencijalnu dijagnostiku disfunkcije gonada ili nadbubrežne žlezde te ovarija.7 nmol/L. a žene oko 35 μmola dnevno . Izlučivanje androsterona i etioholanolona. karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde. klomifenom ili lutropinom (LH). u žena s hirsutizmom i virilizmom ovi mogu biti posledica tumora ovarija. kao i u funkciju nadbubrežne žlezde u oba spola. Muškarci normalno izlučuju oko 45 μmola. Smanjeno izlučivanje 17-oksosteroida nalazi se u muškaraca u primarnom (Klinefelterov sindrom) i sekundarnom hipogonadizmu (panhipopituitarizam) te u Addisonovoj bolesti. Stimulativni testovi provode se stimulacijom korionskim gonadotropinom (HCG. a u žena oko 1. dok je izlučivanje dehidroepiandrosterona pokazatelj funkcije nadbubrežne žlezde. onemogućenog stvaranja kortizola. Naprimer. Ako je testosteron u serumu visok. a izlučivanje 17-oksosteroida normalno ili malo povećano.10 —0.Dijagnostičko značenje ispitivanja androgenih hormona Izlučivanje androgenih hormona i njihovih metabolita u urinu daje uvid u funkciju muških gonada. osim niskog gonadotropina. u impotenciji prvi znak poremećaja u osi hipotalamus-hipofiza i poremećene kontrole lučenja androgena. pa se pretrage proširuju i na određivanje pojedinih androgena. Kod žena je povišen u hirsutizmu i virilizmu zbog tumora nadbubrežne žlezde i ovarija te kod bolesti policističnih jajnika. Medutim. povećan (normalno 0. U žena je u Addisonovoj bolesti to sniženje još jače izraženo. koji nastaju pre svega u semenicima. zbog toga. te samog testosterona u serumu ukazuje na funkciju testisa. koji je kod blokirane 11β-hidroksilacije i. Takođe je snižena koncentracija testosterona u zakasnelom pubertetu dečaka. enzimski defekti sinteze androgena). gonadotropina (LH) i stimulativne testove te na određivanje testosterona u serumu. njegova je koncentracija zavisna od funkcije Leydig-ovih ćelija. hipopituitarizam. Testosterona u serumu muškaraca ima prosečno oko 23 nmol/L. Kod žena nastaje metabolički iz ostalih androgena i zavisi od funkcije nadbubrežne žlezde i ovarija. Testosteron je u serumu muškaraca snižen u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu različite geneze (Klinefelterov sindrom i druge hromosomalne promene. te kod hiperplazije i karcinoma nadbubrežne žlezde muškaraca i žena.62). androgeni obično potiču iz ovarija. . Za dijagnozu adrenogenitalnog sindroma važan je odnos 17-ketosteroida i 11 β-oksigeniranih -17ketosteroida. Povišena koncentracija testosterona nalazi se u malignim tumorima testisa i hiperplaziji te u tumoru nadbubrežne žlezde kod muškaraca i žena. dok su kod karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde i testosteron u serumu i 17-oksosteroidi u urinu visoki.

i vodonik sa C-l. atoma otcepljuju kao formaldehid. pa je glavni prekursor placentarnog estradiola 16αdehidroepiandrosteron koji luči suprarenalka fetusa kao sulfatni konjugat. nego koristi već stvoreni testosteron i androstendion u organizmu majke ili fetusa. Međutim. Nastali 3okso-androst-l(10). govorimo o fetoplacentarnoj jedinici koja stvara estriol. pa je izlučivanje estriola u urinu dobar pokazatelj fetoplacentarnog statusa. I dok se u jajniku najvećim delom stvara estradiol-17β. holesterola i progesterona. ipak je put nastanka estradiola iz testosterona važniji. atomu. a izmedu C-l.8 ŽENSKI POLNI HORMONI . placenta poseduje i vrlo aktivnu sulfatazu i Δ53β-hidroksisteroid dehidrogenazu-izomerazu potrebne za hidrolizu konjugovanog 16α-hidroksidehidroepiandrosterona i pretvaranje Δ5 u Δ4 derivat. Iako su reakcije izmedu testosterona i androstendiona kao i estradiol-17β i estrona reverzibilne. U trudnoći ie glavni izvor estrogena placenta. pa se C-19. nastaje dvostruka veza. . Kako se u fetusu stvara prekursor 16a-hidroksidehidroepian-drosteron sulfat. Na 19-oksotestosteron deluje zatim enzim 10. U posteljici se samo izvodi aromatizacija A-prstena za koju posteljica poseduje potrebne enzime. Placenta ne poseduje ni enzim 16αhidroksilazu.19 desmolaza. Sinteza progesterona i testosterona već je pre opisana. 4-dien spontano se aromatizuje u estradiol-17β. a izlučivanje estrogena tokom trudnoće postupno raste i do deseterostrukih količina. Biosinteza estrogena u trudnoći razlikuje se od one u negravidnih žena. Zato će poremećaji u fetusu ili u placenti rezultirati smanjenom produkcijom estriola. što katalizira enzim 19-hidroksilaza. Time nastaje 19hidroksitestosteron na koji dalje deluje enzim 19-oksidaza i prevodi ga u 19-oksotestosteron. Daljnji put biosinteze estrogena odvija se na taj način da se prsten A steroidne strukture aromatizuje. a u placenti nastavlja daljnje pretvaranje u estriol.9. Pri tome se prvo hidroksiluje CH3 grupa na C-19. koji se tek metabolizuje u krajni svoj produkt estriol. Osim enzima potrebnih za aromatiziranje A-prstena. placenta nema potrebnih enzima za sintezu estrogena iz prekursora acetata. i C-10. placenta najvećim delom luči već stvoreni estriol.ESTROGENI Biosinteza estrogena Estrogeni nastaju na jedinstvenom putu biogeneze steroidnih hormona iz acetata preko holesterola i progesterona. Tako placenta prima već gotovi prekursor hidroksiliran na C-16. atomu potreban za stvaranje estriola. nego se ta nalazi u suprarenalci i jetri fetusa. Na analogan način nastaje iz androsten-diona estron. a mogu nastati i iz androgena.

14 .Biosinteza estrogena .Slika 9.

Stvaranje estriola tokom trudnoće .Slika 9.15 .

2-hidroksiestriol i njihovi odgovarajući metoksi derivati). ali stvaranje ova dva epimera estriola je neznatno. Tokom prvih 6-7 dana ciklusa koncentracija estradiola-17β u serumu je uglavnom niska i konstantna. U poslednje se vreme utvrdilo da se estron u negravidnih žena metabolizira dalje i hidroksilacijom na C-2. dok se u trudnoći. Koncentracija estrona u serumu se tokom menstrualnog ciklusa ne menja znatnije zbog njegova ekstragonadalnog stvaranja. pa postaju bolje rastvorljivi u vodi i kao takvi mogu se izlučivati u urinu. jer nastaje uglavnom iz estradiola. u kojem se stvara niz derivata koji su otkriveni tek zadnjih nekoliko godina. Posle ovulacije koncentracija estradiol-17β se snizuje. a nakon toga sledi ponovni porast kad se stvori . Smatra se da upravo porast estradiol-17β pospešuje otpuštanje LH. Kliničko značenje Estrogeni se određuju u serumu i urinu. Taj metabolički put je intenzivniji u hipertireoidizmu. kao što smo videli. koji se najvećim delom redukuje direktno u estriol.Metabolizam estrogena Metabolizam estrogena dosta je složen proces. Krajnji metabolički produkti se konačno konjuguju u jetri s glukuronskom ili sumpornom kiselinom. 2-hidroksiestradiol. pa daje korisne podatke o ovarijalnoj funkciji u negravidnih žena. Dijagnostički se najvredniji podaci dobijaju određivanjem biološki najaktivnijeg estrogena. pa nema nekog većeg kliničkog značenja. Koncentracija estradiola-7β tokom ciklusa pokazuje 2 maksimuma. estriol stvara iz fetalnog 16 ahidroksidehidroepiandrosterona. Metaboliziranjem se takođe stvaraju 17-epiestriol (17α-hidroksi-jedinjenje) i 16. a dijagnostički značaj nekih od tih jedinjenja nije još ni danas sasvim jasan. Direktna hidroksilacija estradiola u estriol je neznatna. Nakon toga počinje polagano rasti. koji se luči iz jajnika.17-epiestriol (16β-OH i 17α-OH) iz njihovih prekursora 16α-hidroksiestrona i 16βhidroksiestrona. estradiol-17β oksiduje se u estron. a imaju kliničko značenje i u trudnoći i za procenu funkcionalnog stanja jajnika negravidnih žena. Drugi put je oksidacija estriola u 16-okso-estradiol-17β kao i stvaranje l6β-hidroksiestrona koji se redukuje u 16-epiestriol. atomu i da se tako stvaraju katehol-estrogeni (2-hidroksiestron. estradiola-17β. da bi dosegla maksimum dan pre otpustanja LH. Takođe nema većeg značaja ni određivanje koncentracije estriola u serumu tokom ciklusa. a ovaj se dalje hidroksilira u 16α-hidroksiestron.

a za vreme trudnoće je glavni izvor tog hormona placenta. Nešto malo progesterona stvara se i u suprarenalci i testisima. i C-5. atomu i dvostruku vezu izmedu C-4. To je ženski polni hormon koji zajedno s estrogenima sudeluje u regulaciji menstrualnog ciklusa. jer je koncentracija najviša tokom 35-36. Snižena koncentracija estradiola-17β nalazi se u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu i Turnerovu sindromu. atoma. U tu se svrhu najviše određuje estriol u urinu. nedelja trudnoće. Sadrži keto-grupu na C-3. . pa se na osnovu koncentracije u serumu može odrediti i starost fetusa. ali u nekim slučajevima i u serumu. koji uzrokuju njegovu biološku aktivnost. atomu nije toliko važan za njegovo biološko delovanje. a može se gdekad naći i u cirozi jetre. Kod negravidnih žena progesteron se stvara i luči iz žutog tela (corpus luteum). Zadatak progesterona je da pripremi uterus za primitak muških semenih ćelija kao i da kasnije reguliše trudnoću. nekonjugovani estriol raste u serumu tokom trudnoće. 9.9 PROGESTERON Progesteron je steroid s 21 C-atomom. ginekomastiji i tumorima koji produciraju estrogene. Abnormalnosti u koncentraciji serumskog estradiola-17β nalaze se i pri poremećaju menstrualnog ciklusa u žena. Određivanje estrogena posebno je važno u žena u trudnoći za ocenu placentarne funkcije. Posle ovog drugog maksimuma koncentracija se ponovno smanjuje. jer se progesteron stvara kao intermedijer tokom biosinteze kortikosteroida i androgenih hormona. ali tokom lutealne faze ciklusa ostaje ipak malo viša nego u proliferativnoj fazi. Slobodni. Radikal CH3CO.žuto telo. Patološki povećane koncentracije nalaze se u feminizaciji kod muškaraca. Abnormalno visoka koncentracija estriola u serumu upozorava na opasnost prevremenog porođaja.koji se nalazi na C-17.

Zato je određivanje pregnandiola u urinu dobar pokazatelj sinteze progesterone . . U tim procesima redukcije sudeluje nekoliko enzima. atomu. Redukovati se mogu keto-grupe na C-3 i C--20. C-atoma. Kao konačni produkt najvećim delom stvara se pregnandiol koji se u jetri konjuguje s glukuronskom kiselinom i kao takav izlučuje urinom. te konačno. pa nastaju izomeri s OHgrupama u α odnosno β položaju. pa nastaju pregnandion i alopregnandion. redukcijom na C-20 atomu nastaju pregnandiol i alopregnandiol. Redukcijom keto-grupa i dvostruke veze nastaju uvek po 2 izomera koji se razlikuju po prostornoj orijentaciji vodonika na C-5. atomu te dvostruka veza (Δ4). Redukcijom i konjugacijom hormon gubi svoju fiziološku aktivnost. Zatim se redukuje keto-grupa na C-3. a delovanjem Δ-4-5a-reduktaze njegov izomer alopregnandion. atomu. Tokom metaboliziranja progesterona prvo se redukuje dvostruka veza izmedu 4. i 5. pa nastaju pregnanolon i alopregnanolon. Nastali progesteron se zatim redukuje.Biosinteza i metabolizam progesterona Progesteron nastaje iz acetata preko holesterola i pregnenolona. odnosno 20a i 20β-hidroksisteroid dehidrogenaza. Katalitičkim delovanjem Δ-4-5β-reduktaze nastaje pregnandion. Redukciju keto-grupa kataliziraju 3a-hidroksisteroid dehidrogenaza i 3β-hidroksisteroid dehidrogenaza.

16 .Slika 9.Metabolizam progesterona .

ali u lutealnoj fazi nakon ovulacije i stvaranja žutog tela izlučivanje pregnandiola se povećava i dostiže maksimum. a u graviditetu o funkciji placente. Kod žena s normalnim menstrualnim ciklusom tokom folikularne faze izlučuje se slično kao i kod muškaraca. dana ciklusa. glavnog produkta metabolizma progesterona. Ako ne dode do ovulacije. ako ne dođe do ovulacije. pa kako trudnoća napreduje. Nakon ovulacije. lutealne ciste jajnika i korionepitelioma. čak i do vise od 600 nmol/L pre poroda. U trudnoći je tokom prvog trimestra urinarni pregnandiol nešto veći nego u lutealnoj . kada stvoreno žuto telo sintetizuje progesteron. lutealni maksimum.Kliničko značenje. Muškarci izlučuju samo do oko 2 (μmol/L pregnandiola koji se stvara iz progesterona i 11-deoksikortikosterona u suprarenalci.06 do 2. koncentracija se u serumu tokom 3 do 5 dana naglo povisuje na vrednosti oko 19 do 95 nmol/L i zadržava narednih 6 dana. Slične podatke koji se dobivaju direktnim određivanjem progesterona. izmedu 21. podatke o ovulaciji i funkciji žutog tela tokom menstrualnog ciklusa. Koncentracija progesterona u serumu snižena je kod insuficijencije žutog tela. niska je i kreće se od 0. tj. kao i kod tumora jajnika. Onda se naglo smanjuje i dan pre menstruacije doseže vrednosti kao u folikularnoj fazi. Zato se odredivanjem koncentracije progesterona u serumu dobivaju podaci o ovulaciji i funkciji žutog tela. Kako koncentracija u serumu dosta varira od dana do dana. tako raste i koncentracija progesterona u serumu. dobivaju se i određivanjem urinarnog izlučivanja prognandiola. U trudnoći se progesteron stvara u placenti. Povećano izlučivanje pregnandiola u urinu nalazi se u kongenitalnoj hiperplaziji nadbubrežne žlezde usled deficita 17 β i 21 β-hidroksilaze. izostaje i porast urinarnog pregnandiola. membranozne dismenoreje. Isto kao što je slučaj s progesteronom u serumu. potrebno je progesteron u serumu češće odredivati da bi mogle da se procene smetnje u ciklusu ili abnormalnoj trudnoći. tumora jajnika. izostaje i porast koncentracije progesterona. Povećana koncentracija progesterona u serumu nalazi se pak kod kongenitalne hiperplazije nadbubrežne žlezde uzrokovane deficitom 11 β. kada u serum dospeva samo hormon nastao u nadbubrežnoj žlezdi. ljuštenja endometrija ili premenstrualne tenzije.86 nmol/L. i 24. Koncentracija progesterona u serumu (plazmi) u toku folikularne faze. 17β ili 21β-hidroksilaze koje sudeluju u metabolizmu progesterona.

da bi se 4 do 5 dana posle porođaja snizio na vrednosti kao u negravidnih žena. Folikularni stimulirajući hormoni. Pospešuje mobilizaciju masti iz depoa i oksidaciju masnih kiselina te sintezu glikogena. Hormon rasta Hormon rasta ili somatotropin (STH) je kiseli protein. Najveći broj proteinskih i polipeptidnih hormona luči hipofiza. koncentracija glukoze. posle adrenalektomije. intrauterine smrti fetusa. može izazvati hipoglikemiju. Kortokotropin Kortikotropin (ACTH) je polipeptid sastavljen od 39 aminokiselina. Luči se pod dejstvom liberina za STH iz hipotalamusa. prolaktin. nakon čega se počinje lagano smanjivati. Druga dva hormona. nedelje trudnoće. Maksimum doseže oko 32. Manje izlučivanje pregnandiola nego što je normalno za razne faze trudnoće nalazi se kod toksemije i eklampsije. Zbog uticaja na glikogenezu. hiperplaziji nadbubrega. tirotropin i kortikotropin. lutropin. nazivaju se zajedničkim imenom gonadotropini. luči zadnji režanj hipofize.10 PROTEINSKI HORMONI Hipofiza. stres. Koncentracija STH u serumu povišena je u akromegaliji i gigantizmu. ACTH reguliše funkciju nadbubrežne žlezde i lučenje kortikosteroida. a kako se lučenje progesterona iz placente povećava. tako raste i izlučivanje pregnandiola u urinu. pankreas i paratireoidna žlezda luče mnoštvo hormona koji su proteinske prirode. do 36. lutropin i prolaktin. insulin i glukagon.fazi ciklusa. te ima anaboličko i dijabetogeno delovanje. Na koncentraciju STH u serumu utiče: ishrana. Prednji režanj luči sedam hormona: hormon rasta. STH stimuliše rast kostiju i drugih tkiva. 9. esencijalne hipertenzije ili dijabetesa te bolesti jajnika. molekulske mase oko 21000. insuficijencije placente zbog hroničnog nefritisa. vazopresin i oksitocin. u stresu. u hipoglikemiji kod insulinske terapije i posle davanja metirapona. Povišene koncentracije ACTH u serumu ili plazmi nalaze se u Adisonovoj bolesti. a snižena kod dvarfizma. san. fizička aktivnost. folitropin. Niske koncentracije ACTH nalaze se kod karcinoma nadbubrega i kod panhipopituitarizma. Tirotropin . NEFA. melanoforni stimulirajući hormon.

Vrednost FSH raste do petog dana folikularne faze ciklusa.Tirotropin (TSH) je glikoprotein molekulske mase oko 25000. hipofize i gonada. Kod muškaraca se regulacija lučenja FSH i LH takođe zasniva na negativnoj povratnoj sprezi s testosteronom iz testisa. te uz malo LH deluje na lučenje estrogena iz folikula. dok je porast FSH u tom razdoblju manji. a kod muškaraca LH stimuliše stvaranje testosterona u ćelijama testisa. Time završava sazrevanje folikula i dolazi do porasta progesterona u serumu. Kod žena LH izaziva ovulaciju folikula i lučenje progesterone iz žutog tela. Istovremeno počinje porast LH koji povišeni estradiol ne suprimira. FSH kod žena utiče na rast folikula. U toku poslednjih dana ciklusa koncentracija FSH je nešto viša nego LH. dok estradiol iz jajnika raste. Naročito je brz i visok porast LH u toku periovulacionog razdoblja. a molekularni se oblici u hipofizi izgleda razlikuju od onih u cirkulaciji. Time se reguliše u narednom ciklusu rast i razvoj folikula. koji prethodi ovulaciji. U toku normalnog menstrualnog ciklusa promene nivoa FSH i LH uslovljavaju fiziologiju reprodukcije. Sinteza i lučenje gonadotropina regulisani su kompleksnim odnosom hipotalamusa. Luči se iz prednjeg režnja hipofize pod dejstvom tiroliberina (TRF) iz hipotalamusa. FSH i LH su glikoproteini sastavljeni od nekovalentno vezanih α i βpodjedinica. U prednjem režnju hipofize stvaraju se folitropin (FSH) i lutropin (LH). Kod dece i odraslih (sem žena u postmenopauzi) sekreciju FSH i LH kontroliše negativna povratna sprega hormona iz gonada. U trofoblastima posteljice stvara se korijski gonadotropin (HCG) koji se fiziološki izlučuje samo u trudnoći. Kod muškaraca FSH stimuliše spermatogenezu. Gonadotropini Humani gonadotropini stvaraju se u hipofizi i placenti. a zatim opada. FSH I LH iz hipofize izlučuju bazofilne ćelije u prednjem režnju koje označavamo kao gonadotropne ćelije. TSH kontroliše lučenje hormona štitne žlezde. Gonadotropini se u cirkulaciji javljaju u najmanje 4 molekularna oblika. koji se zajedno nazivaju humani hipofizni gonadotropini (HPG). Izlučivanje gonadotropina iz hipofize reguliše se međusobnim delovanjem gonadoliberina (GnRH) iz hipotalamusa i hormona iz jajnika odnosno semenika. LH stimuliše . oslobađanje jajne ćelije iz folikula i stvaranje žutog tela i menstruacija.

a ovaj zatim suprimira LH. Snižene vrednosti FSH I LH ukazuju na poremećaj sistema hipotalamus-hipofiza ili pojavu tumora koji producira steroidne hormone. insulin deluje i na promet lipida pojačavajući lipogenezu i smanjujući lipolizu u masnom tkivu. On je polipeptid. Hipoglikemija i hipotireoza uzrokuju porast prolaktina u cirkulaciji. Insulin Insulin se stvara u β-ćelijama Langerhansovih ostrvaca u pankreasu. Izgleda da dopamin deluje na oslobađanje PIF-a. ali su ove potonje ređe. dovodi do inhibicije izlučivanja prolaktina. Molekulska masa mu je 6000. . Po građi je polipeptid molekulske mase oko 20000. S druge strane L-Dopa. kao prekursor dopamina i kateholamina u specifičnim hipotalamusnim centrima. iz hipotalamusa. Povišene koncentracije gonadotropina. Takođe sprečava stvaranje ketonskih tela. Insulin deluje na ciljne organe. verovatno inhibirajući prolaktostatin preko serotoninergičnih puteva. osim perovulacionog porasta. Insulin snižava koncentraciju glukoze u krvi. akromegalije i gigantizma. Smanjena koncentracija se nalazi u dijabetesu. Deficit insulin uzrokuje dijabetes melitus. Sastoji se od dva lanca. Osim delovanja na metabolizam ugljenih hidrata. dok regulacija FSH još nije sasvim razjašnjena. To se događa u jetri delovanjem glutationa. te tako vezan preko jednog “drugog glasnika” uzrokuje promene u membrani i njenoj propustljivosti. Redukcijom disulfidnih veza insulin se inaktivira. Fiziološko delovanje insulina je u kontroli metabolizma ugljenih hidrata. koji su spojeni sa dva disulfidna mosta. Dominantna regulacija sekrecije prolaktina iz laktotropnih ćelija adenohipofize je inhibitorno delovanje prolaktostatina (PIF). ukazuju na ispad funkcije gonada ili poremećaje u osovini hipotalamushipofiza.Leydigove ćelije testisa na stvaranje testosterona. jetru. Povišena koncentracija insulina u plazmi nalazi se kod tumora pankreasa. Prolaktin Prolaktin je vrlo važan hormon u reprodukcionom ciklusu čoveka. mišiće i masno tkivo vezujući se za specifične insulinske receptore na plazma membranama.

5. Tiroksin ili. tirotropina. Lobusi su oko 4 cm visoki. što onda rezultira manjim lučenjem T4 i T3 iz štitne žlezde.Regulacija stvaranja i lučenja tiroidnih hormona Tiroidni relizing faktor TRH ili tiroliberin iz hipotalamusa stimuliše lučenje TSH iz adenohipofize. Cćelijama. TSH (thyroid stimulating hormone). stvara se treći hormon štitne žlezde. u kstracelularnoj tečnosi koči lučenje TSH. Ima oblik leptira s dva lobusa koje povezuje istmus.3'. hipofiza. izolovao ga je 1915. a njegovu hemijsku strukturu razjasnio je 1928. tireoideja i koncentracija slobodnog T4 i T3 u cirkulaciji (slika 9. kalcitonin deluje na metabolizam kalcijuma. kako se još naziva. U folikulama se stvaraju dva hormona. a luči ga prednji režanj hipofize (adenohipofiza). Porast koncentracije slobodnog tiroksina. a ovaj stimuliše stvaranje i lučenje T3 i T4. tiroksin i trijodtironin. kalcitonin ili tireokalcitonin. sniženje koncentracije hormona u cirkulaciji stimuliše lučenje TSH iz hipofize. 1. godine Kendal.17 .3'-trijodtironin. U posebnim ćelijama. a verojatno i trijodtironina. pa se luči više hormona iz štitne žlezde.5. U epitelnim ćelijama folikula stvaraju se tiroidni hormoni vezani za protein-tiroglobulin. Dok tiroksin i trijodtironin deluju na metabolizam celog organizma. a u nju su uključeni hipotalamus. Slika 9. Regulacija lučenja tiroidnih hormona predstavlja negativnu regulaciju mehanizmom povratne sprege.5 cm široki i oko 2 do 4 cm debeli. T4 je 3.17). Teška je oko 25 do 30 g.Hormoni štitne žlezde Štitna žlezda ili tiroideja je mala endokrina žlezda ispred dušnika i grla. godine Harington. Tiroksin je već dugo poznat. a sadrže sferične folikule od oko 300 μ. Obratno. α trijodtironin ili T3 je 3. Funkcija tiroideje ispituje se određivanjem prva dva navedena hormona i ovde ćemo govoriti samo o njima. glavni sastojak koloida u folikulama.5'-tetrajodtironin. Oba hormona nastaju iz tirozina pod kontrolom polipeptidnog hormona koji stimuliše njihovo lučenje. .

Delovanjem jedne peroksidaze jodid se oksiduje u aktivni jod i veže na tirozilne ostatke tiroglobulina.Biosinteza i metabolizam hormona tiroideje. Na slici su navedeni agensi koji koče stvaranje hormona .18 . Akumulacija jodida u tiroideji je enzimski proces.Biosinteza hormona tiroideje. Jod se brzo apsorbuje u crevu i u obliku jodida prelazi u krv. iz koje ih tiroideja apsorbuje pa se jod akumulira tako da tiroideja sadrži oko 20 puta veću koncentraciju nego krvna plazma. Za sintezu hormona štitne žlezde potreban je jod. Slika 9.

Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa. Kateholamini se u telu stvaraju iz tirozina. ili davanja joda. . pojava čvorova u tiroideji. Osim nedostatka joda. prekomerno davanje hormona štitne žlezde. Potrebni su za rast. To su hormoni: adrenalin. a deluju i na razvoj i polno sazrevanje. Stvaraju se u hromafinskim i nervnim ćelijama u srži nadbubrega. Oni deluju na ceo organizam pospešujući utrošak kiseonika i stvaranje toplote. Hipertiroidizam se javlja kad su produkcija i lučenje tiroidnih hormona povećani.Fiziološko delovanje hormona štitne žlezde je kompleksno. Kateholamini Kateholamini su zajednički naziv za aktivne amine koji sadrže benzolski prsten s dve hidroksilne grupe (katehol). Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. nedostatak joda u hrani izaziva miksedem ili eutiroidnu gušu. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. noradrenalin i dopamin. kao i tumori hipofize. Utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. hipotiroidizam se javlja i u Hashimotovoj bolesti zbog prisustva antitiroidnih antitela. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. Kako je za biosintezu hormona potreban jod. Uzroci hipertireoze su Basedovljeva bolest.

To su posebna tkiva. Hemijski glasnici. b) derivate aminokiselina i c) steroidne hormone. a druge posebne ćelije sintetizuju „klasične“ hormone.UKRATKO: Da bi organizam dobro funkcionisao potrebna je dobra međusobna usklađenost raznih procesa. Da bi se ostvarila kvalitetna koordinacija neophodan je prenos potrebnih „poruka“ od jednog do drugog organa. ciljna tkiva. tj. Hipofiza se sastoji od prednjeg i zadnjeg režnja. Neki se hormoni izlučuju u aktivnom obliku. Ova kontrola hipotalamusa ostvaruje se sekrecijom posebnih hemijskih jedinjenja kroz nervna vlakna i krvne sudove. Prenos ovih poruka ostvaruje se posebnim signalima nervnog i endokrinog sistema. reaguju na specifičan način i nizom hemijskih reakcija izazivaju metabolički efekat u ćeliji. do mesta delovanja. Glavnu ulogu u regulaciji lučenja. endokrinim žlezdama. normalno funkcionisanje organa. pa i delovanja većine hormona imaju hipotalamus i hipofiza. Najjednostavnije strukture (tripeptid) je hormon . Ovi sistemi imaju osobinu da sintetizuje i izlučuju posebna hemijska jedinjenja koje nazivamo hemijski glasnici. Na ćelijama ciljnih tkiva nalaze se receptori sa kojima hormoni „prepoznajući“ ih. hormoni oslobodioci ili liberali. Skoro da nema procesa koji nije posredno ili neposredno pod uticajem jednog ili više hormona. organa i celokupnog organizma. Hormoni se sintetizuju u vrlo malim količinama u posebnim organima. neuro-sekretorne supstance koje čine vezu između nervne i humoralne regulacije. koje sintetizuju neuroni čine neuro-hormone. Hipofiza je anatomski povezana sa hipotalamusom koji kontroliše i reguliše njen rad. Po hemijskoj strukturi hormoni se dele na: a) oligopeptidne i proteinske. Liberini su mali peptidi koji se satoje od 3 do 12 aminokiselinskih ostataka. Hormoni se krvlju prenose do mesta gde treba dostaviti „poruku“. koji imaju različite endokrine uloge. a neki kao neaktivni prethodnici. vrše kontrolu i obezbeđuju rast i razvoj različitih tkiva. Iz ovih žlezda se direktno izlučuju u krv. Hipotalamus sintetizuje 8 do 9 faktora oslobađanja. Hormoni regulišu i održavaju celokupan metabolizam. Hipotalamus reaguje na signale koji dolaze i iz viših moždanih centara tako što se u posebnim ćelijama hipotalamusa sintetuzuju specifična hemijska jedinjenja hipotalamusni faktori oslobađanja. specifična za svaki hornom. sastav krvi i drugih telesnih tečnosti.

5-ciklični monofosfat (cAMP). obično u citoplazmi. hipofize i perifernih endokrinih žlezda regulisan je u većini slučajeva fiziološkim mehanizmima od kojih je najčešći mehanizam povratne sprege. Za biološku aktivnost odgovorna je βpodjedinica. Jedan deo su tropni hormoni. CRH→ACTH→kora nadbubrega→kortikosteroidi. . Mnogi hormoni ostvaruju svoje delovanje vezivanjem za membranske receptore. kortikotropni i tireotropni hormoni. Ovi tropni hormoni sastoje se iz dve α i β-podjedinice. a drugi deluju direktno na metabolizam u ćelijama mnogih organa (hormon rasta i prolaktin). Ovaj enzim katalizuje reakciju pretvaranja ATP-a u adenozin-3. međusobno vezane nekovalentnim vezama. Intenzitet sinteze hormona hipotalamusa. Postoje i hormoni takve hemijske strukture da lako ulaze u ćeliju. a svaki tropni hormon na sintezu specifičnog hormona u perifernoj endokrinoj žlezdi. deluje kao antagonist insulinu. Npr. Vezivanjem ovakvih hormona za membranske receptore stimuliše se aktivnost enzima adenilat ciklaze. On stimuliše sintezu proteina i katabolizam lipida. nedostatak do patuljastog rasta. Svi hormoni oslobodioci prenose se krvlju do hipofize gde u prednjem režnju ovog organa stimulišu sintezu i lučenje jedne druge grupe polipeptidnih hormona.oslobodioc tireotropnog hormona (TRH).TRH→TSH→tiroideja→tiroksin. Ovakvi hormoni pronalaze svoje receptore u samoj ćeliji. Najsloženije građe (10 aminokiselinskih ostataka) je hormon oslobodioc genadotropnih hornoma (GnRH). Adenofiza (prednji režanj) luči veći broj hormona. Ovaj proizvod dovodi do aktiviranja potrebnih enzima unutar ćelije i do potrebnog odgovora promenom ćelijskog metabolizma.GnRH→FSH→testisi→testos teron ili GnRH→LH→ovarije→estrogeni hormoni ili GnRH→LH→žuto telo→ progesteron. To su tropni hormoni čija je uloga da pronađu ciljna tkiva druge endokrine žlezde i prenesu „poruku“ o sintezi odgovarajućeg hormona. Od tropnih hormona najjednostavnije strukture je kortikotropni hormon (ACTH) koji utiče na rad nadbubrega. proteina složene strukture. Preterana sekrecija hormona rasta dovodi do gigantizma. Takvi su npr. kao što su tireotropni hormon (TSH) koji podstiče rad tireoideje i sintezu gonadotropnih hormona (FSH i LH). Hormon rasta je značajan za rast i razvoj. Drugi tropni hormoni su glikoproteini. Svaki hormon oslobodioc utiče na sekreciju specifičnog tropnog hormona.

Glavna uloga mu je u regulaciji metabolizma kalcijuma i fosfora. koncentrišu u ćelijama tiroideje i da se pretvore u oblik pogodan za ugrađivanje u molekul tiroidnih hormona. Poremećaji u metabolizmu kalcijuma i fosfora dovode do povećanja ili smanjenja koncentracije ovih elemenata u krvi. pod uticajem parathormona intenzivnija je i sinteza aktivnog oblika vitamina D.Zadnji režanj hipofize (neurohipofiza) luči dva hormona oligopeptida: antidiuretički hormon (ADH) ili vazopresin i oksitocin. Nastali hormoni tiroideje prelaze direktno u krv. sintezu i katabolizam proteina ili lipolizu. Najčešća posledica je nestvaranje ili gubitak koštane mase. time kontroliše i krvni pritisak. kao i vitamin D. Na metabolizam ovih utiče i kalcitonin koji je antagonist parathormonu. rahitis kod dece. Najduže poznata bolest je Bazedovljeva (ili Graveova) bolest. Ovo stanje karakterišu povećane aktivnosti oksidativnih procesa. Tako su povećane koncentracije kalcijuma u krvi posledica povećane sekrecije parathormona ili intoksikacije vitaminom D. Parathormon stimuliše veću apsorpciju Ca i P u crevima. tiroksin (T4) i trijodtironin (T3). povećava reapsorpciju Ca u bubrezima i resorpciju kostiju. Usled povećanja lučenja hormona tiroidne žlezde nastaje hipertiroidizam. Hipotiroidizam može biti posledica poremećaja u radu hipofize. a kalcitonin je njihov antagonist. Vitamin D deluje na metabolizam Ca i fosfora slično parathormonu. osteomalacija ili osteoporoza kod odraslih. Štitna žlezda ili tiroideja proizvodi i luči dva hormona. Takve bolesti su. Paratiroidni hormon je osnovni proizvod lučenja paratireoideje. ali . Povećane koncentracije fosfora su posledica povećanih koncentracija vitamina D ili smanjene sekrecije parathormona. Usled smanjene sekrecije nastaje hipotiroidizam. ADH ima važnu ulogu u kontroli zapremine vanćelijske tečnosti. Tireotropni hormon stimuliše ulaženje joda u ćelije tiroideje. Oksitocin deluje na mišiće maternice izazivajući njihovo grčenje i upotrebljava se u ginekologiji. Hormoni tireoideje stimulišu mnoge metaboličke procese. Sinteza ovih hormona je složena i da bi se ostvarila neophodno je da se određene količine joda. Ovaj proces se odvija uz utrošak energije i nasuprot koncentracijonom gradijentu. Poremećaji u metabolizmu Ca i P preduslov su mnogih bolesti. Osim toga. U krvi se vežu za poseban protein tiroksin vezujući globin. sve dok ih ne apsorbuju ciljna tkiva. katabolizam proteina. masti i ugljenih hidrata. na primer. Usled loše ishrane ili neizlaganja UV zracima ili smanjenja sekrecije parathormona u krvi se smanjuje količina kalcijuma.

srednji za mineralokortikoide. Glukokortikoidi se sintetišu takođe iz progesterona. prvo se gradi progesteron. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata u jetri i mišićima povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. Kora sintetizuje steroidne hormone. Kateholamini utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. Od svih reakcija posebno je značajna oksidacija metil grupe u položaju 18. progesteron). Iz ovog intermedijata sintetizuju se i adrenalni polni hormoni. estron). Svi steroidni hormoni sadrže u osnovi steroidno jezgro a međusobno se razlikuju po vrsti i broju supstituenata. Posledice su povećanje štitne žlezde i gušavost (struma). aldosteron. Sintetizuju se odvajanjem metil grupe u položaju 18 i obrazovanjem jednog aromatičnog prstena. Od holesterola počinje sinteza svih steroidnih hormona. Mnogi hormoni su po hemijskom sastavu steroidi. b) androgeni (C19 – testosteron) i c) estrogeni ( C18 – estradiol. Iz aminokiselina fenilanalina i tirozina sintetizuju se adrenalin i noradrenalin. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa. noradrenalin i dopa nazivaju se zajedničkim imenom kateholamini. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. Ovaj deo biosintetičkog puta je zajednički za sve steroidne hormone. Iz holesterola nastaje u prvoj reakciji pregnenolon. Razlikujemo tri grupe steroidnih hormona: a) kortikosteroidi (C21 – kortizol. Estrogeni su hormoni sa najmanjim brojem C-atoma u molekulu. dok su glavna mesta sinteze androgena i estrogena muške i ženske polne žlezde.i nedostatka joda u ishrani. Kora nadbubrega se sastoji iz tri sloja ćelija a svaki sloj je odgovoran za sintezu druge vrste steroida. Sinteza steroidnih hormona je složeni proces koji obuhvata veći broj reakcija. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. Kortikosteroidi se sintetizuju u kori nadbubrega. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. a unutrašnji za adrenalne androgene. a iz ovog intermedijata nastaje kortizol. Da bi se sintetizovali mineralokortikosteroidi. a srž hormone derivata aminokiselina. Adrenalin. koji se hidroksiluje u položaju 17. glavni predstavnik ove grupe hormona. On se menja tokom niza reakcija i kao krajnji proizvod nastaje aldosteron. . spoljašni za glukokotrikoide. katalizovanih mnogim enzimima. Nadbubreg je ednokrina žlezda koja se satoji od srži i kore. androgeni i estrogeni.

Kontrola glukoregulacije je pod uticajem i drugih hormona. Usled nedostatka 17αhidroksilaze ne odvija se sinteza kortizola. kortizol značajno utiče na metabolizam ugljenih hidrata ali i proteina i lipida. Delimični ili potpuni nedostatak funkcije nadbubrega javlja se kao posledica tumora. U jetri stimuliše glikogenolizu i sintezu glukoze iz aminokiselina. Takva je Adisonova bolest koju karakteriše nedostatak gluko. a kabolizmom androgena. a kod žena se zapaža i pojava maskulinizacije. Najvažniji mineralokortikoid je aldosteron. dokazuje se i poremećaj aktivnosti određenog enzima. tuberkuloznih ili autoimunih procesa. Kod Cushingove bolesti dolazi do hiperprodukcije kako gluko. Najčešće nedostaje 21-hidroksilaza. Tako dovodi do. retenciji natrijuma. Poznate su nasledne bolesti koje nastaju kao posledica delimičnog ili potounog nedostatka nekog od enzima u biosintezi steroidnih hormona. Pored antizapaljenskog i imunosupresivnog delovanja. Glavni glukokortikoidni hormon je kortizol. Regulacija sinteze i . Tako se koncentracija kortizola u krvi reguliše mehanizmom povratne sprege i sintezom hormona hipotalamusa i hipofize dok se koncentracija mineralokortikoida kontroliše drugim mehanizmima. pa nastaje hipoglikemija. potrebnog u stresu. Poznate su mnoge bolesti u čijoj osnovi leže poremećaji u sintezi i sekreciji steroidnih hormona nadbubrega. Posebno zato što utiče na mnoge procese koji predstavljaju odgovor organizma na stres. povećanja nivoa glukoze u krvi. u krvi ili mokraći. Zavisno od toga koja je vrsta intermedijata povećana. On učestvuje u regulaciji optimalnog sadržaja eletrolita i zapremine telesnih tešnosti. zbog čega nastaju poremećaji u glukoregulaciji. 17-ketosteroidi. Katabolizmom glukokortikoida nastaju 17hidroksikortikosteroidi. gubitak elektrolita i teška dehidratacija. Jetra je važan organ u kome se odigrava katabolizam steroidnih hormona. Kortizol je veoma značajan hormon.Način regulisanja biosinteze nije isti za sve grupe steroidnih hormona nadbubrega. pa je više stimulisana sinteza aldosterona. pa nastaje enzimski „blok“ i dolazi do nagomilavanja 17α-hidroksiprogesterona. Zbog značaja koji imaju u metabolizmu ugljenih hidrata ova grupa hormona je nazvana glukokortikoidima.i mineralokortikoida. Ovaj hormon stimuliše u distalnim tubulima reapsorpciju natrijuma i zajedno sa njim pasivnu reapsorpciju vode.tako i mineralokortikoida i adrenalnih androgena. Za ove bolesti karakteristični su: određena klinička slika i povećanje koncentracije nekih steroidnih hormona ili intermedijata.

Glavno mesto sinteze androgena su muške polne žlezde. Jajnike stimulišu na sekreciju estrogena hormoni hipotalamusa i hipofize. testosteron. Male količine estrogena stvaraju se i u testisima i nadbubregu. reninangiotenzinskog sistema. a FSH spermatogenezu. Najvažniji estrogeni su estron i estradiol. Androgeni hormoni određuju primarne i sekundarne muške karakteristike. androgeni se sintetuzuju i u kori nadbubrega. Estrogeni utiču na razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika. Nedostatak estrogena posle menopauze dovodi do povećanja LDL i osteoporoze.delovanja aldosterona značajno se razlikuje od one kod glukokortikoida. testisi i semenici. Retki su poremećaji praćeni povećanom sintezom estrogena. Muški polni hormoni su androgeni. Tokom trudnoće koncentracije estrogena i progesterona rastu da bi bile najveće u toku porođaja. On se stvara u određenim fazama menstrualnog ciklusa i za vreme trudnoće. čiji je A prsten steroidnog jezgra aromatičnog karaktera. Određivanje androgena i metabolita značajni su za dijagnozu virilizacije kod žena i naslednih defekata u steroidogenezi. Glavni androgeni nadbubrega su dehidroepiandrosteron i androsteron. Smanjen sadržaj progesterona u trudnoći ukazuje da preti pobačaj ploda. Progesteron je još jedan značajan steroidni hormon koji sintetizuje žuto telo jajnika. Utiču i na druge metaboličke procese dovodeći do povećanih koncentracija lipoproteina. hemoglobina ili erotrocita. ekstraćelijske tečnosti i sniženi krvni pritisak. . Međutim. Pored toga on je značajan intermedijat u biosintezi svih steroidnih hormona. Ovde se sintetizuje najvažniji predstavnik androgena. Signali za sintezu aldosterona su smanjenje količine natrijuma. Ovi signali dovode do aktiviranja posebnog regulacionog. iako u manjim količinama. Sinteza u testisima počinje kada se iz hipofize sekretiraju folikulostimulišejući (FSH) i luteinizirajući (LH) hormoni. Ženski polni hormoni ili estrogeni sintetizuju se u jajnicima a za vreme trudnoće i u placenti. LH stimuliše sintezu androgena. Oni su C-18 steroidi.

BIOLOŠKE OKSIDACIJE .

U jetrenim ćelijama su elipsastog skoro okruglog oblika. mrkog masnog tkiva mnogobrojne. Najbolje su ispitane mitohondrije jetre pacova. tako da ispunjavaju unutrašnji lumen mitohondrija (slika 10. u bubrežnim i srčanim su cilindrične u fibroblastima su končaste.Struktura kristi u mitohondrijama jetre (a) i mrkog masnog tkiva pacova (b) Zbog nabrane strukture. U mitohondrijama jetre kriste su retke i nepravilne. kreću se po citoplazmi. Npr. Mitohondrije se vrlo mnogo razlikuju po veličini.1). 1 ml mitohondrija mišića slepog miša ima površinu sobe od 50 m 2. koji se zovu kriste (cristae). a širina nešto manje od 1μ5[5]. Spoljna membrana je obavija. Njihov broj je relativno konstantan za svaki određeni tip ćelija. u mišićnim ćelijama su smeštene uz miofibrile. kristi. Jedna jedina ćelija jetre pacova ima preko 1 000 mitohondrija. Npr. obliku. jetre. Unutrašnja membrana mitohondrija je kontinuirana i obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermembranski prostor. One imaju iste dimenzije kao bakterije. Unutrašnja membrana gradi mnogobrojne uzdužne nabore. Zapremina kristi se menja u toku disanja. Unutar ćelije one su smeštene u neposrednoj blizini struktura koje troše energiju odnosno ATP. nije naborana već glatka. površina unutrašnje membrane je vrlo velika. čija dužina iznosi 2 μ.10. koje se nalaze u citoplazmi svih eukariotskih ćelija. dok su u ćelijama srca.1 . izuzev eritrocita sisara i anaerobnih plesni. U nekim ćelijama npr. Mitohondrije imaju dve membrane: spoljnu i unutrašnju. bubrega. dok su u mišićnim ćelijama manje ili više fiksirane.1 MITOHONDRIJE Biološke oksidacije i proizvodnja adenozintrifosfata odigrava se u mitohondrijama. Mitohondrije su najbolje ispitane ćelijske organele. strukturi i smeštaju. Ona je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. Matriks je gelu 5 . Slika 10.

U nekim mitohondrijama se nalaze ribozomi. Njih nema na spoljnoj strani unutrašnje membrane. Ovo 6 . koja se sastoji od više odvojenih prostora.Ultrastruktura mitohondrija: skematski (a) i slikovno prikazana (b) Aktivnost mitohondrija dolazi od mnogobrojnih enzima i drugih faktora.slična. koje imaju mnogo kristi. Struktura mitohondrija. čiji je prečnik 80—90 Å 6[6]. niti na spoljnoj membrani. Mitohondrije. Slika 10. koji su smešteni unutar njihove strukture i na obema membranama. koja sadrži oko 50% proteina. Na unutrašnjoj strani unutrašnje membrane nalaze se pravilno raspoređene sferne čestice. Ove čestice se nazivaju elementarne čestice. polučvrsta faza. omogućava da su pojedini enzimski sistemi međusobno odvojeni. imaju malo matriksa i obrnuto.2 . Ultrastruktura spoljne i unutrašnje membrane je različita.

dehidrogenaza glutaminske kis. neke stupnjeve glukoneogeneze. β-hidroksi-buterne kiseline i α-glicero-fosfata.ima velikih prednosti: 1) postiže se veća lokalna koncentracija reaktanata.enzimi sinteze ATP-a transfere karnitin-masne kiselineKoenzim A. mitohondrije primaju i oslobađaju mnogobrojne metabolite. Tabela 10. Zbog velike metaboličke aktivnosti. piruvat. acetoacetat i β-hidrok-sibutirat prolaze bez prepreka kroz membrane mitohondrija. CO₂. piruvat-karboksilaza PEPkarboksikinaza U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. nego da su enzimi ravnomerno raspoređeni. monoamin-oksidaza Miokinaza (ATP+AMP → 2 ADP) nukleozid-difosfat-kinaza: (ATP + UDP → ADP +UTP) citohromi.i tri-karbonske . ureja. 2) mogućno je njihovo usmereno kretanje prema jednoj ili drugoj strani unutrašnje membrane i 3) može da se podesi redosled reakcija. Unutrašnja membra matriks citratsintaza. malat-dehidrogenaza. U unutrašnjoj membrani mitohondrija su smeštene sve važne dehidrogenaze.dehidrogenaza ćilibarne kiseline..1 Raspored enzima u mitohondrijama Mesto nalaženja Spoljna membrana prostor između membrana Funkcija aktivacija masnih kiselina reakcije između nukleotida Prenos vodonika i elektrona dobijanje ATP-a prenošenje masnih kiselina drugi transportni sistemi dehidrogenaze i drugi enzimi CLK oksidacija masnih kiselina desaminacije i transaminacije sinteza ureje inicijalne reakcije glukoneogeneze Enzimi Tiokinaza masnih kiselina. dehidrogenaze NADH. U tabeli 13. transaminaze enzimi ciklusa ureje. Neki od njih kao O₂. koji učestvuju u sintezi ATP-a.fumaraza. Oni katalizuju većinu reakcija ciklusa limunske kiseline (CLK). di. svi citohromi i faktori. β-oksidaciju masnih kiselina i metabolizam aminokiselina sve do nastajanja ureje.1 je dat raspored enzima odnosno funkcionalna organizacije mitohondrija. akonitaza enzimi (β-oksidacije masti. Drugi metaboliti kao što su: nukleotidi. izocitratdehidrogenaza. iako su neki od njih kompleksni enzimski sistemi.

koja oksiduje citohrom c. β-hidroksibuterne kiseline i αglicerofosfata. Kompleks I je flavoenzim koji vrši reoksidaciju NADH koji pritiče iz CLK. c. dehidrogenazu ćilibarne. 10.kiseline. Tako su frakcionisanjem unutrašnje membrane odvojena četiri kompleksna enzimska sistema. o kojima će kasnije biti govora. . Organizacija sastavnih delova respiratornog lanca objašnjena je na više načina. Kompleks III oksiduje redukovani ubihinon (UQH2) na račun citohroma c. U unutrašnjoj membrani su identifikovani i enzimi sinteze ATP-a. a i a₃.konzerviše u obliku ATP-a. pomoću kiseonika. pošto prvo razmotrimo procese biološke oksidacije i oksidativne fosforilacije. i citohrome b. pokazalo je da ona sadrži enzime respiratornog lanca: dehidrogenazu NADH. Kompleks II vrši oksidaciju ćilibarne kiseline (sukcinata). koji se redukovao u kompleksu III. Njihovo ulaženje i izlaženje kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu reguliše nekoliko mehanizama. pomoću ubihinona (UQ). koja se oslobađa u toku oksidacije. koji omogućavaju da se energija. a kompleks IV je citohrom oksidaza.2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA Odvajanje unutrašnje membrane mitohondrija od spoljne i matriksa. masne kiseline i katjoni nisu permeabilni.

3 . Isto tako. već njihovu reoksidaciju vrši ubihinon (UQ). Zbog toga se pretpostavlja da su kompleksi I—IV. . koji učestvuju samo u oksidaciji NADH i sukcinata. povezani preko ubihinona i citohroma c. Verovatno je da elektron-transferni flavoproteini povezuju neke enzime matriksa. glicerolfosfat dehidrogenazu i druge flavoenzime. njihov odnos prema delovima respiratornog lanca je od velikog značaja. sa ubihinonom.Funkcije kompleksa enzima I-IV izolovanih iz mitohondrija (Fp: flavoenzim NHFe: nehemsko gvožće) Pomoću specifičnih inhibitora ustanovljeno je da flavoenzimi respiratornog lanca nisu autonomni u transportu elektrona. dehidrogenaze masnih kiselina. Oni isto tako ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom.Slika 10. odnosno vodonika (H°). već su povezani sa citohromima. .pošto ETF i dehidrogenaze masnih kiselina čine 80% mitohondrijalnih proteina. ubihinonom i elektrontransfernim flavoproteinima (ETF)).

Mada je oksidacija prvobitno značila sjedinjavanje sa kiseonikom. Kod svih tipova oksido-redukcije dolazi do prenosa elektrona ili kako se kaže redukcionih ekvivalenata. U toku oksido- .3 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE Oksidacija i redukcija su nerazdvojan. Slika 10. kao neka vrsta cementa. koji enzimske komplekse respiratornog lanca. hidrofobnog karaktera.Pored toga u mitohondrijama se nalaze »strukturni proteini«. prima elektrone.Struktura respiratornog lanca 10. Supstranca koja se oksiduje gubi elektrone. povezuju po jednom određenom redu.4 . komplementaran proces: u reakciji oksidacije jedne supstancije mora istovremeno da se redukuje druga. a ona koja se redukuje. ovaj proces je u organskoj hemiji obuhvatio više tipova hemijskih promena.

to je dehidrogenacija oksidativan proces. Po redu njihovog učešća. U transportu elektrona od organskih supstrata do kiseonika učestvuju tri glavne grupe oksido-reduktaza. to je adicija jednog kiseonika ekvivalentna gubitku dva elektrona. Oksidaciono sredstvo je. . Enzimi (oksidoreduktaze) koji katalizuju biološke oksidacije deluju u zajednici sa grupom koenzima. jer dolazi do gubitka elektrona: Većina oksidacija u biološkim uslovima se dešava uz prenos ekvivalenata od dva elektrona. znači i gubitak njegovog elektrona. U respiratornom lancu su zastupljene piridin -nukleotid (PN) specifične dehidrogenaze. gde se broj kiseonikovih atoma povećava za jedan: Pošto kiseonik ima težnju da primi dva elektrona. akceptor vodonika. čija je prostetična grupa neki hem. I u jednom i u drugom slučaju dolazi do prenosa elektrona. tzv. Obrnuti proces. gubitak kiseonika. u ovom slučaju. Oksidativan je i proces pri kome organsko jedinjenje gubi vodonik (dehidro-genacija). to su: Dehidrogenaze koje imaju koenzim NAD ili NADP. prostetičnih grupa ili prenosilaca elektrona. Na osnovu gornjeg izlaganja. piridin specifične dehidrogenaze. i Citohromi.redukcije oksidaciono sredstvo prima elektrone i redukuje se. odnosno kiseonikovih i vodonikovih atoma. Primeri PN-specifičnih dehidrogenaza opisani su u procesima glikolize i CLK. je redukcija. kao pri oksidaciji etanola u acetaldehid: Kod dehidrogenacije je prenos elektrona povezan s prenosom vodonika (H°). povećanje pozitivne valence metala je oksidativan proces. Dehidrogenaze koje sadrže FAD ili FMN kao prostetičnu grupu. Pošto gubitak vodonika. a redukciono sredstvo gubi elektrone i oksiduje se: Prvobitni pojam oksidacije može se predstaviti oksidacijom acetaldehida u sirćetnu kiselinu.

kao što je na slici 10.6 predstavljeno. respiratorni lanac mitohondrija liči na tekuću traku u fabrici. Znači da početni članovi lako daju elektrone. Pošto svaki prenosilac ima karakteristični apsorpcioni spektar. molekuli svakog prenosioca su naizmenično u redukovanom i oksidovanom stanju. tako da je u svakom momentu odnos svakog prenosioca u oksidovanom i redukovanom obliku konstantan.5 dato je stacionarno stanje respiratornog lanca iz koga se vidi. odnosno njen redoks potencijal. koji se menja kada on prelazi iz redukovanog u oksidovano stanje. da bi se struja elektrona održavala. koja prima iz citozola tekuće obroke supstrata. može da se izmeri pomoću pogodnog električnog kruga. sve do kiseonika kao krajnjeg akceptora elektrona. koji se nalaze na početku lanca. a na kraju lanca preovladava oksidovani oblik.4 REDOKS-POTENCIJALI Utvrđivanje redosleda komponenata respiratornog lanca izvršeno je merenjem redoks-potencijala svakog člana. Proces je dinamičan. prerađuje ih i oslobađa produkte.5 . 10.Procesi oksidacije teku u mitohondrijama. Težnja neke supstance X da daje elektrone. da se prenosioci. Na slici 10. kao i njihov redosled. vrednost redoks potencijala određuje dve veličine: 1) redukujuću sposobnost jednog člana i 2) koliko se energije dobija kod njegovog prelaska u oksidovani oblik. Analogno je izražavanju jačine kiseline na osnovu njenog pK. Kada radi optimalno. Slika 10. Najjednostavnije je da se dve posude povežu.Stacionarno stanje respiratornog lanca Svaki stepen procesa oksidacije radi konstantnom brzinom. pretežno nalaze u redukovanom stanju. U posudi A . Redoks potencijal je kvantitativna mera sposobnosti jedne supstance da redukcuje drugi. U slučaju respiratornog lanca. a oni krajnji ih primaju. može da se izmeri redoks-stanje svakog učesnika.

Struju elektrona će da registruje galvanometar. ako ona lakše prima elektrone. Ona pokazuje redukcioni potencijal reakcije: H2↔2H+ + 2e pod pritiskom vodonika od 1 atmosfere na 25°C. U tom slučaju je vodonik redukciono sredstvo i elektroni će teći prema pozitivnoj elektrodi u kojoj će se dešavati redukcija. Obično se uzima standardna vodonična elektroda. kao što je na slici prikazano.j. flavoproteini i citohromi. Izmereni potencijal se izražava kao redoks potencijal i obeležava sa Eh. koja se sastoji od komadića platine uronjene u 1 M. svog potencijala. Treba naglasiti da redoks par: voda/kiseonik: ima vrlo pozitivni standardni redukcioni potencijal od +0. Voda prema tome ima malu težnju da gubi elektrone i daje molekulski kiseonik. naravno. Drukčije rečeno.815 V. lakše predaje elektrone vodoničnoj ćeliji. Ako je poznat apsolutni elektrodni potencijal EA i EB u dva suda. označene kao oksidaciono sredstvo. HCl). koji je veći od bioloških akceptora elektrona kao što su NAD. tada će EMS biti jednaka razlici elektrodnih potencijala: ΔE = EA . jer može da prima elektrone. Po definiciji potencijal vodonične elektrode pod tim uslovima (pH = 0. Povezivanjem dve posude. ona ima negativni elektrodni potencijal. U slučaju da druga ćelija (A). kiseonik ima veliki afinitet prema elektronima. tada je njen potencijal pozitivniji od vodonične elektrode.EB U praksi se uvek mora u polućeliji B da uzme poznata referentna elektroda. a u B rastvor supstance Y.se nalazi rastvor supstance X (»redukujućeg sredstva«). Znači da svaka polućelija može da se redukuje ili oksiduje u zavisnosti od redokspotencijala druge ćelije i. 7 .1 atm)7[7] iznosi 0. koji ustvari meri elektromotronu silu (EMS). Obrnuto. 25°C.rastvor H+jona (t. počeće da se kreću elektroni iz posude A u B.

. Elektroni će normalno da teku od jednog para na drugi. koji su najjača redukciona sredstva. Na vrhu liste su oni. Redosled komponenata respiratornog lancaje u saglasnosti sa ovim vrednostima standardnih redukcionih potencijala i izgleda ovako: NADH → Fp → UQ → b → c1 → c → a → a3 Prema tome.Redoks merenje potencijala U tabeli 10. NAD+ je pogodan akceptor elektrona od piruvata. gde elektroni teku od onih sa negativnijim potencijalom prema onima sa pozitivnijim.2 su dati redoks potencijali nekih supstrata i prenosilaca elektrona. sve do kiseonika.Slika 10. Npr. odnosno oni koji lako gube elektrone. ali ne od sukcinata.6 . po redu datom u tabeli. koji ih prima gradeći vodu. respiratorni lanac je neka vrsta kompleksa polućelija različitog redoks-potencijala. Na dnu liste su oni koji lako primaju elektrone.

7 liči na titracionu krivu slabe kiseline za koju važi Henderson-Hasselbalch-ova jednačina: Poznata Nernstova jednačina redoks potencijala ima isti oblik: .2 .Standardni redukcioni potencijali nekih bioloških redoks sistema Veličina redoks potencijala zavisi od temperature. pH i koncentracije X.7 je prikazan odnos veličine redoks-potencijala (Eh) u zavisnosti od procenta redukovanog oblika u polućeliji. pH = 7 i 1 M koncentracije X red. Kada se ove vrednosti standardizuju: 25°C.7 . Slika 10. Na slici 10. dobijeni potencijal se naziva standardni redoks-potencijal i obeležava se Eo'. ili tačnije od odnosa koncentracija redukovanog i oksidovanog oblika (X red/X oks..Veličina redoks-potencijala u odnosu na procenat redukcije Кriva na slici 10.Tabela 10.). i X oks. Iz defmicije je jasno da je to srednji potencijal kada se u polućeliji nalazi 50% oksidovanog i 50% redukovanog oblika.

prema redukovanom (25%) tri. jer su se svi vodonikovi atomi glukoze oksidovali u H2O. ako ima više oksidovanog oblika. koji su se vezali za NAD i redukovali ga u NADH. redoks-potencijal daje pozitivniji. odnosno -2 880kJ: Glukoza → 2 laktata ΔG = -197 kJ Glukoza + 6 O2→ 6CO2 + 6H2O ΔG = -2880 kJ Pod aerobnim uslovima se. koristeći standardni redoks potencijal i uzimajući stvarni odnos redukovanog i oksidovanog oblika prenosioca elektrona u mitohondrijama može da se izračuna postojeći redoks potencijal. masnih i aminokiselina.25+0. a u mitohondrijama iznosi +0. Vidimo. dobija daleko više energije.31 J K-1 mol-1 gasna konstanta. ako bi bilo više redukovanog.25 V. Pomoću gornje jednačine. prenošenjem njegovih elektrona u respiratornom lancu sve do kiseonika. a to su: Nastajanje acetil-Koenzima A oksidativnom razgradnjom piruvata.5 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU Za sve svoje životne potrebe ćelija dobija energiju oksidacijom hranljivih sastojaka do CO2 i H20.25V. dobija se da je: Vrednosti [Xoks] i [Xred] označavaju molarne koncentracije oksidovanog i redukovanog oblika. 10.059 log 3 = + 0. kao što smo u ranijim izlaganjima videli. pa je Eh=+0. F=9. Tako je npr. Oksidativna razgradnja ili respiracija odigrava se u tri stupnja. Oksidacija acetil-ostatka do CO2 i četiri para vodonika u Krebs-ovom ciklusu i Oksidacija četiri para vodonika. Tako se oksidacijom glukoze do laktata dobija -197 kJ. standardni potencijal citohroma c Eo= +0. dakle.gde je R=8. a oksidacijom do CO 2 i H20 skoro 15 puta više. T=temperatura u °K.28 V. . bio bi negativniji. jer je odnos oksidovanog citohroma c (75%).65x104 Cmol-1 — Faraday-ova konstanta. Zamenom ovih vrednosti u gornju jednačinu i prevođenjem u dekadne logaritme. n = broju izgubljenih elektrona pro mol.

U ćeliji centralno mesto u ekonomisanju energijom ima ATP. polazeći od supstrata pa sve do kiseonika. elektrona dovoljno velika. raspoređena na pojedine prenosioce elektrona. broju prenesenih elektrona (n) i konstanti F (Faraday-eva konstanta): ΔG = -nF·Eh ili ako uzmemo standardne uslove: ΔG°'= -nF·E°' Pomoću ove jednačine može da se izračuna promena slobodne energije za svaki stupanj prenosa elektrona u respiratornom lancu. Pojavu. Sistem ATP/ADP povezuje procese u kojima se oslobađa energija. Pomoću gornje reakcije se slobodna energija oksidacija hvata i čuva vezana u obliku ATP-a. Povezivanje egzergonskih s endergonskim reakcijama zove se u biohemiji kuplovanje. a zovu se adenozin-trifosfataze. koji se nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. Energija oksidacija se ne oslobađa u vidu toplote. Energija se postupno oslobađa u više »paketa«. Ona može da se odigrava na nivou supstrata i u respiratornom lancu. koja iznosi —220 kJ. koji su negde veći (strmiji). To je jedino jedinjenje.Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala (Eh) . a negde manji. Ovaj proces se zove oksidativna fosforilacija. koje preuzetu energiju može dalje da preda endergonskim reakcijama. jer se svi procesi u ćeliji (odnosno u mitohondrijama) odigravaju na konstantnoj temperaturi. s onima. U respiratornom lancu je na tri mesta promena slobodne energije prenošenja. u kome iz adenozin difosfata i neorganskog fosfata (Pi) nastaje adenozin-trifosfat (ATP): ADP + Pi → ATP + H2O ΔG° = + 31kJ Ovu sintezu katalizuju enzimi. da je korišćenje energije bioloških oksidacija povezano sa fosforilacijom opazili su Warburg i Christian 1939 g. da može da obezbedi energiju za . Na slici 10. Ova energija se ugrađuje u jedan endergonski proces. koji je troše.6 se vidi kako je ukupna promena slobodne energije oksidacije NADH.

8 . koji . a zato je potrebna energija od 15 x 31 kJ = 465 kJ. piruvata). od kojih se sačuva u obliku ATP-a 465 kJ odnosno 39%. vezan za ATP. 10. Tri mesta fosforilisanja se vide na slici.sintezu jednog mola ATPa To su mesta fosforilisanja.P/O za svaki stepen oksidacije piruata u ciklusu limunske kiseline Iz tabele se vidi da oksidacijom piruvata nastaje 15 mola ATP-a. Eksperimentalno je utvrđeno da je odnos nastalog ATP-a po atomu utrošenog kiseonika (P/O) u proseku 3. Na taj način je potvrđeno da u respiratornom lancu postoje tri mesta na kome se dobija energija. Na drugim mestima u lancuje promena slobodne energije relativno mala i možda nije dovoljna za sintezu ATP-a. Slika 10. dodani neorganski fosfat prelazi u organski. U toku kompletne oksidacije glukoze do CO 2 i H2O u procesu glikolize i CLK nastaje 36 mola ATP-a: U procesu glikolize: Glukoza+2 Pi+2 ADP+2 NAD+ → 2 piruvata+2 NADH+2 H++2 ATP+2 H2O U ciklusu limunske kiseline: 2 piruvata+5 O2 + 30 ADP + 30 Pi → 6 CO2 + 30 ATP + 34 H2O Pored toga nastaju još 4 ATP-a oksidacijom dva molekula NADH. kada se meri potrošnja kiseonika u toku disanja homogenata jetre u prisustvu supstrata (npr.Oslobađanje energije tokom prenosa dva elektrona u respiratornom lancu Belitser je prvi primetio da. Da spomenemo da postoji još jedan alternativni proces. U tabeli 10.3 je dat odnos P/O za svaki od stepena oksidacije piruvata u ciklusu limunske kiseline. koji se stvara kod aerobnog prelaženja glukoze u piruvat: 2 NADH+2 H++O2+4 Pi+4 ADP → 2 NAD++4 ATP+6 H2O Iskorišćenje promene slobodne energije. Oksidacijom piruvata do CO 2 i H2O oslobodi se — 1190 kJ. Tabela 10.6 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE Videli smo da se znatan deo slobodne energije oksidacija može da sačuva u obliku ATP-a. koja se dobija oksidacijom glukoze (–2880kJ) iznosi 39%.3 .

Postoje takođe i drugi putevi koji kompetiraju sa fosforilacijom ATP-a. Protoni se pojavljuju u respiratornom lancu na svakom mestu. Oksidacijom — SH grupe nastaje tio-acilna veza RCO~ S — E.7). Ovi inhibitori onemogućuju povezani rad oksidacije sa fosforilacijom i zato se nazivaju dekopulatori oksidativne fosforilacije.4-dinitrofenol. To je primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata (slika 10. Onaje vrlo osetljiva na specifične inhibitore npr. za šta je dobio Nobelovu nagradu 1978 g. Ona se odigrava u unutrašnjoj membrani mitohondrija.8). koji aktivira enzime sinteze ATP-a. pod katalitičkim dejstvom kompleksa adenozin-trifosfataza. stvaraju protoni: 2H → 2H+ + 2e Pošto je unutrašnja membrana mitohondrija nepermeabilna za protone stvara se gradijent protona. za koji je neophodno da je unutrašnja membrana mitohondrija intaktna. Ona se u prisustvu neorganskog fosfata cepa u drugi energetski bogati intermedijer R-CO-P (1. koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. Mehanizam oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu objasnio je Mitchel. Mitchel-ovo objašnjenje oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu polazi od činjenice da se pri prenošenju elektrona od vodonikovih atoma.troši energiju. koja je bogata energijom (~). Ukupna reakcija je egzergonska. U svim tim slučajevima mora da postoji neki mehanizam pomoću koga se slobodna energija oksidacija prevodi u druge oblike energije. a to je prenos katjona kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu. 2. Oksidativna fosforilacija u mitohondrijama je vrlo osetljiv proces. Mehanizam nastajanja ATP-a u oksidativnom stupnju glikolize objašnjenje pre 50 godina. Bitnu ulogu u ovom procesu imaju SH-grupe enzima. Oni se pojavljuju u jednom pravcu: Npr: FADH2 + 2Fe3+ → FAD + 2Fe2++2H+ a troše se u suprotnom: 2Fe2++ ½ O2+2H+ → 2 Fe3++2 H2O . gde je prenos vodonika povezan sa prenosom elektrona (slika 10. Oni takođe inhibiraju bubrenje izolovanih mitohondrija u prisustvu ATPa. Jedan od njih je prenošenje vodonika od NAD + na NADPH. gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. tako da nastaje ATP.3-difosfoglicerat).

9 .Slika 10.Gliceraldehid-3-fosfat dehidrogenaza (primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata) .

Slika 10. Na slici 10. Pri tome se tri para protona potroše na strani okrenutoj matriksu. onda se najednoj dešava potrošnja protona. sa jedne na drugu stranu membrane. 10. Rezultat ovakvog kretanja protona je povećanje pH (suvišak OH-) na strani matriksa.1 aparata 0Pre Ako procesi u respiratornom lancu teku od jedne strane unutrašnje membrane prema drugoj. mitohondrije moraju da budu na neki . koja se odigrava u dva prelaženja četiri protona. Zbog ovakvog kretanja protona od jedne na drugu stranu membrane stvara se gradijent elektrona preko membrane: Svaki gradijent stvara silu. Mitchel je dokazao da gradijent protona daje energiju za nastajanje ATP-a. –SH2 na slici 10. Međutim.9 označava oksidaciju sukcinata. a na spoljnoj stran membrane smanjenje pH (višak H+) Mitchel je pomoću osetljivih registrovao ove promene pH.10 je pokazano kako u toku oksidacije NADH respiratorni niz tri puta savija. a izbace se na spoljnu stranu.7 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA Unutrašnja membrana nije permeabilna za sve rastvorne supstance. a brzine njihovih reakcija su vrlo velike. i zbog toga je njihova koncentracija unutar matriksa veća. Rezultat oksidacije jednog NADH je prenos 6H+ od unutrašnje strane membrane prema spoljnoj. a na drugoj njihovo otpuštanje. koja teži da tera protone natrag u matriks (protonmotorne i elektromotorne sile).

a ne fosfat. Dikarbonske i trikarbonske kiseline ciklusa limunske kiseline (CLK) ne prolaze slobodno kroz unutrašnju membranu.11 je prikazan transport intermedijera CLK i fosfata kroz unutrašnju membranu Slika mitohondrija.1 1suprotni anjon koji neutrališe prolaz malata i sukcinata. masne kiseline i ketonska tela.način povezane sa svojom intracelularnom okolinom i zato postoji selektivni transport kroz unutrašnju membranu. koji je specifičan prema supstratu koji prenosi ili nekoj njegovoj strukturnoj osobini. One. Ove monokarbonske kiseline prolaze u obliku nedisosovanih molekula: Nedisosovani molekuli ovih kiselina ne utiču na jonsku ravnotežu membrane i. Videli smo da je dobijanje ATP-a u mitohondrijama jedna od njihovih primarnih funkcija. Zbog toga je ulaženje ADP-a u . Spoljna membrana je permeabilna za sve molekule. izuzev onih najvećih. izo-citrat i α-ketoglutarat. Citrat. Neke rastvorene supstancije kao što su: piruvat. Na slici 10. moraju da se transportuju u obliku svojih anjona. mora jedan drugi anjon da se kreće u suprotnom pravcu. kao monokarbonske kiseline. takođe. prolaze kroz unutrašnju membranu bez specifičnog prenosioca. Fumarat i Tran oksalacetat ne mogu da prođu kroz unutrašnju mitohondrijalnu sport membranu. one ne utiču ni na osmotsku ravnotežu. koje su osnovni supstrat mitohondrijalnih oksidacija. Njihov suprotni anjon je malat. Selektivni transport je osetljiv na specifične inhibitore. pošto se potpuno oksiduju do CO2 i H2O. pored toga. slično brzini enzimskih reakcija dostiže maksimum kod jedne određene koncentracije supstrata koji prelazi. dakle. Da bi se održala elektroneutralnost membrane. prolaze kao anjoni. nalaze se uglavnom u obliku jona. Pošto su one jače kiseline. Brzina prenosa. Selektivni transport kroz membranu odigrava se posredstvom permeaza ili prenosioca. U ovom slučaju je fosfat 10.

I ovaj prenosni sistem radi na principu suprotnog jona. CN–) inhibiraju i ulaženje Ca2+ u mitohondrije. . Jedan negativan naboj više ATP-u kompenziran je potencijalnim gradijentom protona.mitohondrije i izlaženje ATP-a iz mitohondrija važan proces. On odvaja prenos elektrona od oksidativne fosforilacije (dekopulator). a sprečava sintezu ATP-a. Zapaženo je da dolazi do taloženja kalcijum fosfata u matriksu. U odsustvu kiseonika ili ATP-a. Zbog ovog recipročnog pomeranja koncentracija ADP+ATP unutar mitohondrija se održava na konstantnom nivou. I drugi katjoni (Na+ i K+) mogu aktivno da se nagomilavaju u mitohondrijama. Ovde se recipročno pomeraju dva anjona ADP3. Ca2+joni se ne nagomilavaju u matriksu. samo je njihov transport neznatan u odnosu na Ca2+. koji ubrzava disanje mitohondrija. Pokazano je da se i on odigrava posredstvom specifičnih permeaza (prenosilaca) osetljivih na ihibitor atraktilozid. koja troše energiju disanja.K+ ili Mg2+) i anjonima (Cl–. Br–. NO3–). Unutrašnja membrana mitohondrija je nepermeabilna prema katjonima (Na+. koji se vidi pod elektronskim mikroskopom. odnosno izlaženjem H+. Pošto inhibitori prenosa elektrona (npr.u mitohondrije.iz mitohondrije u odnosu 1:1. a ATP4. to je dokaz da je to aktivni proces. energetski zavisan od sinteze ATP-a. U svakom slučaju prenos katjona i oksidativna fosforilacija su dva alternativna procesa. Vrlo mnogo je studiran uticaj Ca2+ jona.

koji zaobilaze nepermeabilnost membrane prema NADH. prenose se u mitohondrije pomoću glicerol-fosfatnog puta.Glicerolfosfatni i malatni zaobilazni put („shuttle“) prenošenje redukcionih ekvivalenata (NADH) iz citoplazme u mitohondrije Kada se povećaju zalihe NADH u citoplazmi. Oni povezuju tri glavna metabolična puta: glikolizu. Slika 10. acetil i acil-koenzima A. U ovakvim situacijama postoje putevi. Ova jedinjenja se nalaze i u matriksu i u citoplazmi odvojeni unutrašnjom membranom. Ona se. dakle. njegovi redukcioni ekvivalenti (H°). intra. koji preuzima reduk-cione ekvivalente .i ekstra-mitohondrijalnom »pool«-u. da NADH prvo reaguje sa dihiroksiaceton-fosfatom. nalaze u dva rezervoara (»pool«-a). oksidaciju i sintezu masnih kiselina.10. koenzim-A i acil koenzim A. Ovi putevi se nazivaju »shuttle« (šatl) sistemi. Vrlo često je potrebno da ova jedinjenja pređu iz jednog rezervoara u drugi.12 . NADH. Ovaj zaobilazni put ide tako.8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM Unutrašnja membrana je nepermeabilna za: NAD+.

prelazeći u glicerol-3-fosfat.13 . Ponovo nastali dihidroksiacetonfosfat izlazi iz mitohondrija i može ponova da prenese vodonik citoplazmatskog NADH (slika 10.12) Ovaj zaobilazni put unosi redukcione ekvivalente iz citoplazme u mitohondrije. postoji malatni »shuttle«. dehidrogenaza: Reakciju katalizuje glicerol-fosfat- Slika 10. a ne u suprotnom smeru. znači koji radi reverzibilno.Acetil-koenzim A zaobilazni („shuttle“) sistemi Nastali glicerol-3-fosfat prolazi kroz unutrašnju membranu i dejstvom mitohondrijalnog enzima (glicerol-3-fosfat dehidrogenaze) prelazi ponova u dihidroksiaceton--fosfat. Svoje redukcione ekvivalente je predao flavoenzimu i oni će se oksidovati do H 20. . Za prenošenje redukcionih ekvivalenata sa NADH iz mitohondrija u citoplazmu i obrnuto.

13. karnitinski »shuttle« prikazanje na slici 10.13) . koja se nalazi na spoljnoj membrani mitohondrija. one se prvo »aktivišu« dejstvom tiokinaze. Oksidacija masnih kiselina. omogućava citratni »shuttle«. Malat ulazi u mitohondriju. koje prenose kiselinski ostatak masne kiseline sa koeazima A na karnitin. Unutar mitohondrija dejstvom ci-trat-sintaze. koje se mobilizuju iz adipoznog tkiva. Aktivne masne kiseline vezane za koenzim A ne mogu da prođu unutrašnju membranu. Da bi se oksidovale. One se nalaze sa svake strane unutrašnje membrane Prenošenje acetil-koenzima A iz mitohondrija u citoplazmu. dešava se u mitohondrijama. koji se redukuje u malat. Unutar mitohondrija oksalacetat se transaminacijom prevodi u aspartat. acetil-koenzim A se kondenzuje s oksalacetatom gradeći citrat. Citrat izlazi iz mitohondrija pomoću specifičnog prenosioca.Malatni »Shuttle« zbog toga radi u oba pravca. gde se odigrava sinteza masnih kiselina.Dejstvom citoplazmatične malat-dehidrogenaze. NADH predaje vodonikove atome oksalacetatu. pomoću specifičnog prenosioca i prelazi dejstvom mitohondrijalne malatdehidrogenaze ponova u oksalacetat. U ovom zaobilaznom putu dejstvuju dve acil-transferaze. koji može da prođe membranu preko specifičnog prenosioca. Slična transaminaza se nalazi i u citoplazmi. i ostaje oksalacetat (slika 10. Zaobilazni put prenošenja viših masnih kiselina. U citoplazmi citrat predaje acetil-ostatak koenzimu A dejstvom specifične ligaze.

UKRATKO: Oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. Oksidacijom SH-grupa nastaje tio-acilna veza koja je bogata energijom. U unutrašnjoj membrani mitohondrija smeštene su sve važne dehidrogenaze. svi citohromi i faktori koji učestvuju u sintezi ATPa. neke stepene glukoneogeneze i metabolizam aminokiselina. U mehanizmu nastajanja ATP-a bitnu ulogu imaju SH-grupe enzima gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. Spoljna je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. Unutrašnja membrana obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermolekulski prostor. Unutrašnja gradi mnogobrojne uzdužne nabore (kriste) i zbog toga joj je površina jako velika. Mitohondrije imaju dve membrane.3-difosfoglicerat koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. . spoljnu i unutrašnju. Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala. Ona se u prisustvu neorganskog fosfora cepa u 1. Oni katalizuju većinu reakcija CKL. β-oksidaciju masnih kiselina. U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. Dobijanje ATP-a je primarna funkcija mitohondrija. broju prenesenih elektrona i Faradejevoj konstanti.

.

BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA .

dakle. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. stvaraju još nekoliko dana hemoglobin. Alfa-globulini i beta-globulini obavljaju u cirkulaciji različite funkcije: vežu se sa drugim supstancama i tako ih prenose. 0. približno 65% tog gvožđa nalazi se u hemoglobinu. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. a tečnost u ćelijama je deo intracelularne tečnosti. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. citohrom-oksidaza. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća. Antitela štite organizam od infekcija i toksičnih agenasa te ga na taj način čine imunim. Ukupna količina gvožđa u telu iznosi oko 4 gr. Ako. Čak i mladi eritrociti. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. pošto napuste koštanu srž i pređu u krvotok. mioglobina i drugih supstanci kao što su citohromi. globuline i fibrinogen. ćelijskih ekskreta. Gama-globulini. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. oko 4% ima ga u mioglobinu. nazvan koloidno-osmotski pritisak.11. Sinteza hemoglobina počinje u eritroblastima i nastavlja se u normoblastima. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. prenose se kao belančevine iz jednog dela tela u drugi. Plazma je deo ekstracelularne tečnosti. imaju posebnu ulogu u odbrani organizma od infekcija. a ostakat od 60% čini plazma. Taj pritisak. Gvožđe je veoma labavo vezano za globulin pa se . Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. predstavljaju supstrate iz kojih nastaju druga jedinjenja.1% u transferinu u plazmi. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. jer grade većinu antitela. Belančevine plazme dele se na albumin. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. hormona. što je on veći to je veća viskoznost. Budući da je gvožđe važno za sintezu hemoglobina. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. a 15 do 30% usladišteno je uglavnom u obliku feritina. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore.1 BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. beta i gama. 1% u različim jedinjenjima koja sadrže hem i koja kontrolišu intracelularnu oksidaciju. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. to znači da 40% volumena krvi čine ćelije. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. peroksidaza i katalaza potrebno je razumeti kako se gvožđe iskorištava u organizmu. a donekle i beta-globulini. kažemo da neko ima hematokrit 40. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. Gvožđe se nakon apsorpcije iz tankog creva veže odmah za beta-globulin transferin kojim se prenosi u plazmu.

Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. polimorfonuklearni bazofilni leukociti. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. U krvi ima i mnogo trombocita. Jedan oblik delovanja limfocita je prianjanje uz štetne uzročnike i njihovo razaranje. to su delovi šeste vrste leukocita. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. koga ima svuda po telu. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. naslednih bolesti. zove se rezervno gvožđe. Delom nastaju u koštanoj srži. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). To gvožđe odloženo u feritnu. kad postane veoma krhka. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. Kad je ukupna količina gvožđa u telu veća od količine koju može primiti feritin. ono se skladišti u veoma teško rastvorljivom obliku zvanom hemosiderin. Hem se u ćelijama EPR pretavara u nekoliko faza u žučni pigment bilirubin koji se zatim otpušta u krv i putem jetre izlučuje u žuč. Osim leukocita. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. U ćelijama se gvožđe veže sa apoferitinom s kojim gradi feritin. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. fetalne eritroblastoze. Čim se hemoglobin oslobodi iz eritrocita on se odmah fagocituje i razgradi. zbog čega se nazivaju granulocitima. naročito u ćelijama jetre gde ga ima oko 60%. značajan doprinos odbrani organizma daje retukilo-ednoplazmatični sistem. Gvožđe se transferinom prenosi bilo do koštane srži gde služi za sintezu novih erotrocita. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. Starenjem eritrocita njihova membrana slabi. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. Konačno. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako smanjuje. iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. Višak gvožđa može se uskladištiti u svim ćelijama. Pojavljuje se hipoksija. b) aplazija koštane srži. megakariocita. Protein apoferitin ima veliku molekulsku težinu te se za njega mogu vezati bilo male bilo velike količine gvožđa.lako može predati bilo kojoj ćeliji u telu. ona može prsnuti pri prolasku kroz neko suženo mesto u cirkulaciji. bilo u jetru gde se skladišti u obliku feritina. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. monociti i limfociti. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. Sve tri vrste polimorfonuklearnih leukocita pokazuju zrnastu strukturu. Granulociti i monociti štite organizam od uzročnika zaraza fagocitozom. trombociti pokreću mehanizam zgrušavanja krvi. U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su . ta uloga pripada imunološkom sistemu. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. Svaka od tih funkcija na svoj način doprinosi zaštiti organizma.

Prvo se prilepe za zid oštećenog kapilara. Kad dođe do oštećenja neutrofili se kreću ka oštećenom području. širok 5 cm. Leuhemičke se ćelije u koštanoj srži mogu tako brzo deliti da prodiru u okolnu kost koja zbog toga postaje lako lomljiva. Za organizam je možda najvažnija posledica leuhemije da maligne ćelije iskorišćavaju za svoj rast goleme količine metaboličkih suptrata. Leuhemično tkivo stvara tako brzo nove ćelije da mu je potrebna silna količina hranljivih supstanci. 11. Nalazi se retroperitonealno u lumbalnom predelu. što u krajnjem dovodi do smrti. što uzrokuje izlaženje velike količine tečnosti i proteina u tkivo. gotovo sve leuhemije zahvataju slezinu. Kad u koštanoj srži. Zato dok leukemično tkivo raste. ima ih u različitim tkivima. iz oštećenog tkiva oslobađa se u okolnu tečnost histamin i drugi humoralni faktori. To se u krvi manifestuje povećanjem broja leukocita. zatim dolazi do hemotaksije neutrofila prema oštećenom području. debljine oko 3 cm. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe.povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. te se stvaraju lokalni edemi. kao što su limfni čvorovi. što otežava širenje bakterija. Kad dođe do oštećenja.bez obzira na to potiču li iz koštane srži ili iz limfnih čvorova. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. jetru i druge dobro prokrvljene delove tela. naročito aminokiselina i vitamina. a težak oko 120 — 200 grama. To povećava lokalni protok krvi i propustljivost kapilara. Dug je oko 11 — 12 cm. U tim područjima ćelije brzo rastu i prodiru u okolno tkivo. Jedna od prvih posledica upale je „ograđivanje“ oštećenog područja. što dovodi do njegovog razaranja..2 BIOHEMIJA BUBREGA Bubreg je vrlo važan organ za život. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. druga propadaju. Celi bubreg obavijen je vezivnom čaurom oko koje je sloj masnog tkiva koji ga učvršćuje. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. limfne čvorove. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. Prva je posledica metastatičkog rasta leuhemičkih ćelija na neuobičajenim mestima u telu. . ako se ne leči. čovek najčešće umire veoma brzo. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. nastalo kliničko stanje naziva se leukocitoza.

Bubrežna kora je građena od žućkaste supstance. bubrežna kora) i medularne (medula.Bubrezi Bubreg je građen od kortikalne (cortex. Splet kapilara sastoji se od dovodne arteriole (vas afferens) i odvodne arteriole (vas efferens). Uzlazni krak se vraća u koru i nastavlja u zavinuti tubul. U njoj su crvenkasta Malpighijeva telešca sastavljena od spleta kapilara koje tvore glomerule i Bowmanove čaure koja obavija glomerule. Iz glomerula izlazi proksimalni tubul. a između piramida nalaze se izdanci kortikalne mase. Glomerul zajedno s tubulima čini nefron. Iz kore tubul silazi i nastavlja se u Henleovu petlju koja kroz kortikalni izdanak ulazi u piramidu medule. U piramidama se nalaze bubrežni kanalići koji završavaju na vrhu u papili kanalićem sa sitnim otvorom. distalni tubul. . a ovaj ulazi u kanalić koji u vrhu piramide prelazi u ductus papilaris. Henleova petlja je na silaznom kraku uža.1 . srž) supstance. Bubrežna medula sastavljena je od bubrežnih piramida s vrhovima prema hilusu. a na uzlaznom šira.Slika 11.

AAP. metabolizma. U patološkim stanjima prelazak tih enzima u mokraću i kao rezultat toga pojačana enzimurija imaju dijagnostičko značenje. Preko bubrega se obavlja: eliminacija vode. eliminacija neisparljivih produkata metabolizma azotovih jedinjenja.Nefron U proksimalnim tubulima epitelne ćelije imaju četkast pokrov (Brush border) koji je bogat enzimima (GGT. .. npr.Slika 11. od nepotrebnih i štetnih supstanci.2. stranih proteina.1 FUNKCIJA BUBREGA Osnovna funkcija bubrega je uklanjanje nepotrebnih i zadržavanje supstanci potrebnih organizmu.2 . zadržavanje supstanci potrebnih organizmu: krvnih proteina. boja. 11. Prolaskom kroz bubrege krvna se tečnost »pročišćava« (odatle i pojam klirensa). eliminacija soli. aminokiselina itd. elektrolita. glukoze. stvaranje amonijaka. otrova. lekova. Sve to obavljaju funkcionalno sposobni glomeruli i tubuli bubrega. AP). prevenstveno eliminacija štetnih i organizmu stranih supstanci. jer ukazuju na bubrežno oštećenje.

osim filtracionog pritiska. Smanjenje glomerularne filtracije zbog sniženog efektivnog filtracionog pritiska nalazi se u stanjima praćenim dehidracijom ili hemokoncentracijom te u izrazito sniženom krvnom pritisku.2 FUNKCIJA GLOMERULA Ultrafiltracijom krvne tečnosti u glomerulima stvara se glomerularni filtrat ili primarni urin. jer je obično samo deo od ukupnog broja glomerula u funkciji.56 m 2) i minutni volumen krvnog protoka kroz bubrege (normalno oko 700 ml krvne plazme. Zbog veličine molekule. s jedne strane. teške opekotine. U bubrezima se nadalje reguliše ekskrecija katjona i anjona te stvara amonijak u tubularnom epitelu. koji se naziva efektivni filtracioni pritisak. s druge strane. Kako se urinom uklanjaju produkti metabolizma azotnih jedinjenja. osim tragova proteina relativne molekularne mase manje od 70 000. lezije bubrega i nefroskleroza. Ovaj pritisak. primarni urin prelaskom vode i niskomolekularnih jedinjenja koji se stvaraju tokom metaboličkih procesa.2. javljaju se poremećaji koji obično rezultiraju smanjenjem glomerularne filtracije. a time i u održavanju osmotske ravnoteže između krvne tečnosti i tkiva 3) U regulaciji acidobazne ravnoteže. glomerularna filtracija kreće se između 2 i 2. 11. toliko se stvara glomerularnog filtrata u 1 sekundi. teški prolivi ili povraćanja itd. tj.17 ml/s (120 do 130 ml/min). za život organizma važnim procesima: 1) U uklanjanju toksičnihsupstanci i otpadnih produkata metabolizma. Kada su svi navedeni faktori normalni. hemoragija. Taj se proces filtracije vrši pod određenim pritiskom.Ultrafiltracijom u glomerulima stvara se tzv. Na glomerularnu filtraciju utiču. U slučajevima kada je neki od spomenutih faktora promenjen.73 m 2 površine tela). Zato je filtraciona površina promenjiva i prilagođava se potrebama veće ili manje filtracije. zbog čega se smanjuje filtraciona površina. koja izazivaju morfološke promene. Zato se ona javlja u stanjima kakva su glomerulonefritis. srčane bolesti. rezultat je krvnog pritiska u glomerularnim kapilarama. što uzrokuje njihovo zadržavanje ili retenciju. Na taj se način izlučuju iz organizma neki lekovi i otrovi. Zbog smanjene glomerularne filtracije manje se izlučuju otpadni produkti metabolizma iz organizma. Na taj način bubrezi sudeluju u sledećim. Takva su stanja: šok. . proteini normalno ne prolaze glomerularni filtar. i koloidnog osmotskog pritiska krvne plazme te pritiska u Bowmanovoj kapsuli. 2) U regulaciji ravnoteže vode i soli. filtraciona površina preko koje se filtracija vrši (normalno 1. odnosno 1200 ml krvi na 1. Filtraciona površina zavisi od broja glomerula koji su u određenom času u funkciji.

oko 1. mokraćna kiselina ili uopšteno NPN–azot). stvoreni amonijak. zbog toga. a ostatak od oko 19% reapsorbuje se pod uticajem antidiuretskog hormona. kao kalijum. čak se neke (neki lekovi. jer je ona varijabilna i reguliše se fiziološkim potrebama organizma. ona je konstantna. Prolaskom kroz bubrežne tubule iz glomerularnog filtrata se reapsorbuje oko 99% vode. Osim vode. To se nalazi u bolesti nazvanoj diabetes insipidus. Oko 80% vode koja ulazi u tubule reapsorbuje se u proksimalnom delu tubula. tj.28 mmol (220 — 230 mg) u minuti. glukoza i neki druge supstance. te se luče velike količine. . kreatinin. hipostenurijom. U proksimalnim tubulima reapsorbuju se natrijum. Glukoza se u proksimalnim tubulima reapsorbuje do koncentracije od oko 10 mmol/L (180 g/dl) u krvi.017 ml/s. Aminokiseline i joni se većim delom reapsorbuju. 11. boje) i secerniraju u tubulima. Izlučivanje takvog urina naziva se izostenurija. dok se neke supstance i secerniraju. Pri potpunom pomanjkanju antidiuretskog hormona izostaje potpuno fakultativna reapsorpcija u tubulima. kalcijum. izlučivanja većih količina urina nego što je normalno. tj. ureja oko 40%. Obligatna reapsorpcija vode određena je reapsorpcijom krutih supstanci. specifične težine jednake krvnoj plazmi. u ekstremnim slučajevima i do 30 L urina na dan. u tubulima se reapsorbiraju i druge supstance sadržane u primarnom urinu. U distalnim tubulima reapsorbiraju se hloridi. a neke otpadne i štetne supstance se uopšte ne reapsorbuju. Smanjenje fakultativne reapsorpcije usled smanjenog delovanja antidiuretskog hormona rezultira lučenjem urina manje specifične težine.2. aminokiseline. pa povrede hipofize ili hipotalamusa mogu smanjiti njegovo lučenje i.3 FUNKCIJA TUBULA Filtracijom stvoreni primarni urin prolazi kroz tubule. a od fakultativne reapsorpcije zavisi stvaranje urina sa specifičnom težinom većom od krvne plazme.22 do 1. što dovodi do pojave poliurije. To je tzv. izoosmotski u toku reapsorpcije raznih niskomolekularnih supstanci. hloridi. kalijum. u silaznom delu Henleove petlje. nego potpuno prelaze u konačni urin. Na taj način bubreg reguliše koncentracije mnogih supstanci u krvi. što se obično odigrava u distalnim tubulima. što predstavlja bubrežni prag za glukozu.upravo je najizraženija retencija tih jedinjenja (ureja. Ova reapsorpcija može varirati i naziva se fakultativna reapsorpcija. tako da od 125 ml primarnog urina u mokraćnu bešiku dospeva samo oko 1 ml konačnog urina u minuti. sposobnost tubularnog epitela da fakultativno reapsorbuje deo tečnost. a tu se vrši i izmena jona i zakišeljavanje urina. Sekrecija antidiuretskog hormona iz zadnjeg režnja hipofize pod kontrolom je hipotalamusa. obligatna reapsorpcija vode. ili 0. fosfor.

Prostaglandini se stvaraju u bubrežnoj meduli i deluju takođe vazodilatatorski snizujući krvni pritisak. spoj vazodilatatorskog i natriuretskog djelovanja.Konačni produkt svih tih procesa u bubrezima je izlučivanje oko 1 do 2 litre konačnog urina sa oko 60 g suve supstance (ureja. Pošto se bikarbonat može sačuvati samo uz izlučivanje vodonikovih jona smanjiće se udeo bikarbonata u plazmi. Nadalje u bubregu se razgrađuju inzulin. pa ga se manje može zameniti sa kalijumovim ili vodonikovim jonima. Takva će reakcija distalnog dela nefrona biti samo u prisustvu ADH. urati i dr. NaCl. U kori bubrega stvara se i kalikrein koji deluje na kininogenski supstrat pa nastaje kalidin. Pri razgradnji ćelija oslobađaju se fosfat i urat. Zbog toga se često kod insuficijencije bubrega javlja i anemija. njihova koncentracija u plazmi će se povećati. Konačan sastav plazme i urina kod bubrežnih bolesti zavisi od odnosa između oštećenih glomerula i tubula i od broja oštećenih nefrona. jer se u njemu stvaraju ili aktiviraju neki hormoni. Kad brzina filtracije nije u ravnoteži s brzinom produkcije ovih supstanci. glukagon i aldosteron. Visoka osmolalnost urina potiče uglavnom od supstanci na koje tubuli aktivno ne deluju. Bubreg ima i endokrine funkcije. soli kalija i kalcija. a deluju i na stvaranje renina. Udeo izlučivanja ureje i kreatinina zavisi od brzine glomerularne filtracije. Na primer. Kada ADH deluje na distalni nefron. prostaglandini i eritropoetin. Eritropoetin pospešuje proliferaciju i sazrevanje ćelija crvene krvne loze u koštanoj moždini. Kad je smanjena zapremina filtrata dolazi do reapsorpcije natrijuma sa izoosnotskim mehanizmima. koncentracije u plazmi im rastu jer se abnormalno malo izlučuju filtracijom. a u bubregu se takođe stvara 1. . U bubregu se stvaraju renin. Kad imamo: A ) Smanjenu funkciju glomerula a normalnu funkciju tubula Kod osoba sa niskom glomerularnom filtracijom moglo bi biti stimulisano izlučivanje ADH. a kalikrein je u vezi i s renin–angiotenzin sistemom koji utiče na aldosteron i time na koncentracije natrijuma i kalijuma u plazmi. koncentracija ureje je mnogo veća u urinu nego u plazmi. Do proksimalnih tubula stiže ih manje. a ta se količina može reapsorbovati. krea–tinin. Renin i prostaglandini sudeluju u regulaciji krvnog pritiska. može se reapsorbovati relativno više vode nego rastvorenih supstanci. aktivni oblik vitamina D.).25 (OH)2D3. To ima dve važne posledice: Smanjenje izlučivanja vodonikovih jona u celom nefronu. time se umanjuje zapremina i stvara se urin s mnogo većim osmolalitetom nego što ga ima plazma.

te u urinu ostane malo natrijuma. samo kada je usporen protok krvi kroz bubrege (koji stimuliše izlučivanje aldosterona). Kalijum sei dalje može reapsorbovati proksimalno. U takvim se slučajevima u distalnom nefronu reapsorbuje gotovo sav natrijum u zamenu za kalijumove i vodonikove jone. samo kada je stimulisano izlučivanje ADH.Smanjenje izlučivanja kalijuma u distalnom nefronu. Ometena je i reapsorpcija glukoze. Hiperurihemija i hiperfosfatemija. U plazmi mogu biti smanjenje koncentracije fosfata. Niska koncentracija natrijuma. zbog čega će se stvarati velika zapremina prekomerno razređenog urina. otežana je regulacija sastava i zapremine urina. fosfata. Smanjena reapsorpcija rastvorenih supstanci iz proksimalnih tubula umanjuje izoosmotsku reapsorpciju vode na tom mestu. pa ne mogu normalno apsorbovati bikarbonate ni zakiseliti urin. magnezijuma i urata. Što će dovesti do sledećih rezultata: U plazmi: . Visoka koncentracija ureje i zbog toga visoka osmolalnost. magnezijuma. Niska koncntracija bikarbonata i nizak pH. Tubuli ne mogu izlučivati vodonikove jone. Smetnje se mogu pojaviti u smanjenoj sposobnosti reagovanja na ADH. U mokraći: Smanjem volumen. što ima za posledicu zadržavanje kalijuma. urata i aminokiselina. B ) Smanjenu funkciju tubula uz normalnu funkciju glomerula Kada su oštećene ćelije tubula. Lučenje aldosterona u sistemu biće maksimalno samo kada nisku glomerularnu filtraciju prati smanjen protok krvi u bubrezima. Hiperkalemija. Zbog toga će rezultati analiza venske plazme i mokraće iz obolelog nefrona biti sledeći: U plazmi: Visoke koncentracije ureje i kreatinina.

hipomagnezemija i hipourihemija. Na glomerularnoj fazi odvaja se filtracijom tako malo da koncentracije u plazmi rastu premda je zakazala reapsorpcija.Normalna koncentracija ureje i kreatinina. Koncentracije u plazmi mogu biti normalne ili čak niske. kao i hipokalemija. dok je u tubulima reapsorpcija kalijuma. povišen pH u odnosu na pH plazme. ( zbog normalne funkcije glomerula). urata i fosfata doduše smanjena. sve dok brzina glomerularne filtracije nije približno 30% niža od normalne. Zapremina urina na sličan način zavisi od ravnoteže između volumena filtrata i dela tečnosti reapsorbovane u tubulima. urata i fosfata zavisi od ravnoteže između stepena glomerularne retencije i gubitka zbog smanjene reapsorpcije u proksimalnim tubulima. Klinički sindromi bolesti bubrega Postoji spektar stanja s promenljivim odnosima između disfunkcije tubula i glomerula. U urinu: Zbog defekta proksimalnih i/ili distalnih tubula: povećana zapremina urina. Stepen retencije kalijuma. koncentracija Zbog defekta proksimalnih tubula: hipofosfatemija. zadržava će se supstance na koje tubuli mnogo ne utiču. na primer ureja i kreatinin. a na tubulima se i pored nedovoljne filtracije može toliko zaustaviti reapsorpcija da on trpi od poliurije. Njihov klirens pada. Budući da se normalno reapsorbuje . Filtracija u glomerulima prestaje i bolesnik postaje anuričan. Kada se brzina glomerularne filtracije smanjuje. Usled defekta proksimalnih tubula: opšta aminoacidurija. ali ipak više nego dovoljna za izjednačavanje retencije izazvane nedovoljnom filtracijom. iako retko prelaze referentne vrednosti. glikozurija. fosfaturija. Zbog defekta proksimalnih ili distalnih tubula: niska bikarbonata i nizak pH. a njihove koncentracije u plazmi rastu. neadekvatno niska koncentracija ureje i zbog toga niska osmolalnost i pored stimulišenog lučenja ADH. Zbog defekta distalnih tubula: neadekvatno visoka koncentracija natrijuma.

uz relativno normalnu funkciju bubrega. Kako god bio mali volumen glomerularnog filtrata. on uvek ima sastav ultrafiltrata plazme. to su koncentracije urina sličnije koncentraciji plazme. Akutno oligurično zatajivanje bubrega često sledi posle razdoblja redukovane glomerularne filtracije zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubreg. Najčešći uzrok ovog sindoma je nizak pritisak u kapilarima. Obično nastaje kad je volumen cirkulacije smanjen usled krvarenja ili gubitka tečnosti u probavnom traktu. koncentracija tih supstanci u urinu gotovo potpuno zavisi od tubula. a može biti izazvana i: septihemijom. i ređe uratima i kalcijumkarbonatom. kontrakcije ili hipertrofija prostate. Taj se sastav menja samo delovanjem tubula. Akutnu oliguriju sa neznatnim oštećenjem bubrega. Izlučivanje aldosterona bit će visoko samo kada je cirkulacija krvi kroz bubrege usporena. mioglobinom. izazivaju mehanički faktori koji umanjuju gradijent hidrostatičkog pritiska između bubrežnih kapilara i lumena tubula. Smanjenog pritiska zbog širenja krvnih sudova u šoku. volumena plazme (zbog gastrointestinalnih gubitaka ili smanjenjog unosa). neoplazme. Akutna oligurija zbog oštećenja bubrega nastaje često zbog nekog od napred navedenih stanja. . Ti slučajevi opstrukcije cilindrima ili edemom tubularnih ćelija obično su posledica direktnog oštećenja bubrega. ali usporenom glomerularnom filtracijom. To može biti vanbubrežna ili unutarbubrežna prepreka protoku tečnosti. Uremiju zbog disfunkcije bubrega pojačava intenzivna razgradnja proteina. To obično znači da je glomerularna filtracija usporena. Ređa je oligurija izazvana porastom pritiska u lumenu tubula. Uzroci ekstrarenalne opsrtukcije mogu biti kamenci. različitim otrovima i akutnim glomerulonefritisom. To se naziva renalna cirkulacijska insuficijencija i može biti posledica: Intravaskularnih gubitaka pune krvi (krvarenja). Akutna oligurija O oliguriji se govori kad je zapremina urina odrasle osobe manja od 400 ml na dan.99% filtrirane vode. Cirkulacijska insuficijencija bubrega je verovatno najčešći uzrok usporenog glomerularnog filtriranja. Intrarenalna opstrukcija može nastati kad je lumen tubula začepljen hemoglobinom. vrlo mali pad reapsorpcije može izazvati velik porast zapremine urina. Što je jače oštećena funkcija tubula. Dok koncentracija ureje i kreatinina u plazmi najviše zavisi od funkcije glomerula.

nalaze se: galaktozemija (galaktoza-1-fosfat) i nasledna nepodnošljivost fruktoze (fruktoza-1-fosfat) kao i Vilsonova bolest (bakar). no s vremenom propada celi nefron. Sindrom pretežnog oštećenja bubrega U nekim su patološkim stanjima tubuli u većoj meri zahvaćeni nego glomeruli. cistinoza (cistin) i Fabrieva bolest (glikosfingolipidi). među njima teškim metalima. Niska koncentracija ureje u plazmi je posledica pojačane glomerularne filtracije. U početku mogu glomeruli delovati dovoljno dobro da bi se održala koncentracija ureje i kreatinina u plazmi u okviru normalnih vrednosti. ciklosporin itd. Nefrotični sindrom Povećana je propustljivost glomerula u nefrotičnom sindromu. . nefrotoksičnim lekovima. amfotercin.Hronični zastoj bubrega nastaje posle epizode akutnog oliguričnog zastoja bubrega. pa raste brzina izlučivanja ureje a time i njena koncentracija u plazmi. kod trudnica ili smanjenja sinteze naročito kod dece. Bubrežni kamenci Bubrežni se kamenci obično sastoje od normalnih produkata metabolizma kojima je glomerularni filtrate često gotovo zasićen. Kroz glomerule prolaze svi proteini sem onih sa najvećim molekulskim masama. Ako se pacijent ne leči kraj mu je blizu. ali je često i rezultat različih drugih patoloških stanja. Faktori koji stvaraju predispodiciju za to su: hiperkalcemija. hiperurikemija. Među uzročnicima koji zbog oštećenja bubrega izazivaju nagomilavanje metabolita ili neke druge toksične supstance u ćelijama. Bens Džonsova proteinurija. Oštećenja egzogenim otrovima. napr. Ako se propadanje nefrona nastavlja. Drugim otrovima. zastoja mokraće. često usled delovanja bakterija. napr. stanje se sve više približava glomerularnom kraju spektra. U većini slučajeva akutnih oliguričnih stanja bubrezi su difuzno oštećeni i obuhvaćena je glavnina nefrona. Ćelije tubula mogu biti oštećene na različite načine: Taloženjem teško rastvorljivih supstanci u njima i oko njih. kao što su aminoglikozidi. Kamenci nastaju kad je visoka koncentracija jednog ili nekoliko sastojaka u glomerularnom filtrate i to zbog: normalne funkcije bubrega. ali s vremenom broj oštećenih glomerula raste. zbog smetnji u pražnjenju bešike. nedostatka normalnih inhibitora. promene pH mokraće. dok konačno oligurija ne izazove nagli porast koncentracije ureje i kalijuma u plazmi. ali male zapremine urina.

a sastoji se od dva režnja. Kupfferove ćelije.3 BIOHEMIJA JETRE Jetra je parenhimatozni organ smešten na desnoj strani abdominalne šupljine. ductus hepatici. izmedu desnog i levog režnja. žučni kanali i limfni sudovi. lobusa. Portalna vena i jetrena arterija dovode krv koja protiče kroz posebne kapilare. Osim toga. rasporedene su uz zidove . kolangiole. ulaze grane jetrene arterije i portalne vene. Jetra je na taj način bogato snabdevena krvlju. u jetri je i mreža limfnih sudova kojom intersticijska tečnost i limfa dospevaju iz jetre u opštu cirkulaciju. kapilare jetrene arterije i portalne vene. cistina ili ksantina. Sredinom lobula prolazi centralna vena i paralelno portalnim delom grane portalne vene. a odatle u sabirne vene. kalcijumfosfata. poseduje dvostruki cirkulacijski sistem. hepatične arterije. Oko 80% krvi ulazi u jetru portalnim krvotokom kroz portalnu venu.5 hepatičnih vena koje na gornjoj strani jetre ulaze u donju šuplju venu. čiji traci ulaze u dubinu. 70% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum. Sistemom žučnih kanala izlučuje se žuč i u njoj supstance iz jetre u žučnu kesu. vena cava inferior . odakle teče u centralnu jetrenu venu. Ti kanalići su omotani vezivnim tkivom i izlaze iz jetre te se spajaju u 5 — 6 cm dugi glavni kanal. Ogranci portalne vene ulaze u prostore izmedu lobula i dalje se granaju u kapilare koje zrakasto ulaze u lobule i formiraju kapilarnu mrežu. Kroz jetrena vrata na donjem rubu. Jetra. od kojih je desni oko šest puta veći od levog. Iz jetrenih ćelija izlaze žučne kapilare. Jetra odraslog čoveka teži oko 1200 do 1600 g. sinusoide. capsula fibrosa perivascularis. 11. Iz venoznih kapilara krv odlazi u centralnu venu koja prolazi sredinom lobula. a portalnim krvotokom dospevaju u jetru većinom sastojci koji se tu metaboliziraju.Bubrežni kamenci mogu biti od kalcijumoksalata. Hepatičnom arterijom jetra dobija hranu i kiseonik. Jetra je ovijena vezivnom ovojnicom. Jetra je sastavljena od velikog broja lobula. i na kraju u 4 . a oko 20% kroz hepatičnu arteriju. od mokraćne kiseline. Druga vrsta ćelija. ductus hepaticus communis. naime. Ovaj pak s izvodnim kanalom žučne kese stvara ductus choledochus. Iz tih kanalića teče žuč u veće. koje takode čine mrežu između redova ćelija te izlaze iz lobula formirajući interlobularne kanaliće. Ćelije jetrenog parenhima raspoređene su zrakasto od sredine prema periferiji lobula i dele sinusoide.

dok su Kupfferove ćelije deo retikuloendotelnog sistema i imaju sposobnost fagocitiranja. Metaboličke funkcije vrše se u parenhimatoznim ćelijama hepatocitima. Jetra ima vrlo važnu ulogu u nizu metaboličkih. U jetri se takode vrše procesi detoksikacije. Odnos Kupfferovih i parenhimatoznih ćelija u tkivu jetre je 3 : 17. kako kataboličkih tako i anaboličkih procesa. Danas je već poznato i koje subcelularne frakcije vrše pojedine od navedenih funkcija.3 . proteina i drugih azotnih jedinjenja. U njoj se odvija veliki deo metabolizma ugljenohidrata.Jetra sinusoida i pripadaju retikuloendotelnom sistemu. konjugacije i esterifikacije.Slika 11. lipida. . pa se stoga naziva »centralnom laboratorijom« organizma.

jetra je u svojoj funkcionalnoj delatnosti usko vezana i s drugim organima. Na taj način se može razdvojiti citosolska frakcija (citoplazma). gvožđa i bakra. Takođe. proteaze. Međutim. mikrozomalna frakcija (ribozomi. kisele hidrolaze. zrnasti i glatki endoplazmatski retikulum). pa je ponekad . proteina i lipida. Lizozomi sadrže razne enzime. jer se često dogada da sve funkcije jetre ne budu pogođene ili barem ne u istoj meri. U zrnastim i glatkim membranama endoplazmatskog retikuluma i ribozomima aktiviraju se aminokiseline za sintezu proteina. U njima se odvijaju procesi oksidativne fosforilacije i stvaranja energetski bogatih jedinjenja (ATP). centrifugiranjem na raznim brzinama 11. Osim toga. Na primer. Do tih se saznanja došlo na temelju proučavanja pojedinih supcelularnih frakcija dobijenih frakcioniranim centrifugiranjem. dok se transport i sekrecija bilirubina pripisuje Golžijevom aparatu. dobija se uvid u njenu funkcionalnu sposobnost.3.1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA I FUNKCIJE Ispitujući kako jetra obavlja sve pomenute procese. potrebna su različita ispitivanja. vrši se sinteza holesterola. mitohondrije i lizozomi. a neki od njih sudeluju u metabolizmu žučnih boja. može se smanjiti detoksikaciona sposobnost jetre a da je metabolizam ugljenohidrata još normalan i sl. Ribozomi sadrže ribonukleinsku kiselinu (RNA) i tu se vrše procesi sinteze proteina i procesi konjugacije. Takvo frakcioniranje izvodi se pomoću ultracentrifuge.Ćelija parenhima jetre Mitohondrije sadrže enzime potrebne u metaboličkim reakcijama ugljenohidrata.4 . upravo zbog mnogostrukosti njene funkcije. jezgro. jetra poseduje veliku regenerativnu sposobnost i funkcionalnu rezervu. konjugacija bilirubina i detoksikacija lekova i drugih organizmu stranih supstanci. npr. pa je kadšto teško odvojiti hepatalni od ekstrahepatalnih faktora.Slika 11.

Dok su se pre laboratorijskim testovima mogli uglavnom registrirati samo funkcionalni poremećaji. pa se time povećavaju aktivnosti tih . razvojem kliničke enzimologije. za koje se uvrežio naziv jetrene ili hepatalne probe. zbog njihove relativne polagane progresije. Na propustljivost i integritet jetrenih ćelija ukazuju aktivnosti nekih enzima što pri procesima koji uzrokuju promene propustljivosti ćelijskih membrana ili nekrozu ćelija prelaze iz oštećenih ćelija u cirkulaciju. Upravo zbog kompleksnosti problematike ispitivanja hepatobilijarnog trakta.funkcionalno sposobna i pored uznapredovalih primarnih anatomskih promena ili sekundarnih promena zbog procesa u žučnim vodovima. Poslednjih 30 godina. dakle već na samu leziju. u svakom slučaju tek nakon lezije tkiva.Testovi za ispitivanje funkcije jetre PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA U BOLESTIMA Određivanje aktivnosti raznih enzima u krvnom serumu ima u bolestima jetre i žučnih vodova vrlo veliku dijagnostičku vrednost. jetra može neko vreme kompenzatorno održavati funkcionalnu sposobnost. u tim se ispitivanjima upotrebljava celi niz ili. kako se to kaže baterije testova. Slika11.5 . a koji se katkad javljaju dosta kasno. Čak i kod ciroze jetre ili malignih tumora hepatobilijarnog trakta. mnogo su se povećale mogućnosti ispitivanja hepatobilijarnog trakta i poboljšala diferencijalna dijagnostika tih bolesti. enzimatski testovi većinom ukazuju na anatomske promene.

63. Ti enzimi. γ– glutamiltransferaze. AST– a do 50. ceruloplazmina. prelaze u većim količinama iz ćelija u krvnu cirkulaciju.a veća od aktivnosti AST-a tj. 5–nukleotidaze. izocitrat dehidrogenaze. Kliničko značenje. guanaze. Najviše raste aktivnost serumskih aminotransferaza. može u serumu porasti i do 70 puta iznad normale. Pri tome je karakteristično da je aktivnost ALT. Aktivnost aldolaze i glutamat–dehidrogenaze mogu porasti 10 — 15 puta iznad granice referentnih vrednosti. dolazi do promena aktivnosti mnogih enzima. Aktivnost ostalih indikatorskih enzima u serumu takođe je povišena. aldolaze. malat–dehidrogenaze. a laktat– dehidrogenaze i G–glutamiltransferaze nešto manje. Za prognozu i ocenu težine bolesti značajan je upravo intenzitet porasta aktivnosti SDH i GLDH. već prema vrsti oštećenja tkiva. DeRitisovog kvocijenta.enzima u serumu ili plazmi. leucin–aminopeptidaze. nalazi se inverzija kvocijenta AST/ALT. kao aminotransferaza. U infektivnom hepatitisu znatno je povećana aktivnost indi–katorskih enzima u serumu. pa je ovaj u infektivnom hepatitisu manji od 1. indikatorski enzimi i enzimi lokalizirani u epitelu žučnih vodova. . zbog promene propusnosti ćelijske membrane i oštećenja tkiva uzrokovanih upalnim procesom. tzv. enzima karakterističnog za jetru. i u proseku iznosi oko 0. glutamat–dehidrogenaze. ali ne toliko kao aminotransferaza. laktat–dehidrogenaze. adenozin–deaminaze i dr. sorbit–dehidrogenaze. Enzimi hepatobilijarnog trakta mogu se svrstati u 3 grupe: enzimi koji se sintetizuju u jetri. Na osnovu enzimske slike može se zato upoznati priroda i intenzitet patološkog procesa. glukoza–6–fosfat–dehidrogenaze. što izaziva porast njihove aktivnosti u krvnom serumu. funkcionalnoj insuficijenciji ili prisutnosti holostaze koja onemogućava normalnu sekreciju žuči. Aktivnost sorbit– dehidrogenaze. ornitin–karbamiltransferaze. alkalne fosfataze. a ALT–a i do 100 puta više od granice referentnih vrednosti. U bolestima hepatobilijarnog trakta.

promena odnosa proteinskih frakcija koje se vide u elferogramu i flokulacionim testovima i dr. to i porast aktivnosti enzima. . porast koncentracije bilirubina u serumu. Kako lezija ćelija prethodi slabljenju funkcije jetre.Slika 11. a to je važno za ranu dijagnozu akutnog hepatitisa. počinje pre nego što se pojave patološki ispadi »klasičnih« testova.Aktivnosti AST–a i ALT–a u jednom slučaju infektivnog hepatitisa U teškim slučajevima bolesti aktivnosti tih enzima u serumu vrlo su velike. GLDH je veća od 20 U/L. npr. a SDH od 50 U/L.6 . naročito aminotransferaza. Tako aktivnost aminotransferaza u serumu počinje rasti i do 3 nedelje pre ostalih laboratorijskih pokazatelja.

Slika 11.7 -Tok promena aktivnosti enzima u serumu u lakšem slučaju infektivnog hepatitisa .

. snizuje se aktivnost holinesteraze. ali je nešto ima i u jetrenom parenhimu. poraste nešto više.Tok promena aktivnosti enzima u serumu u teškom slučaju infektivnog hepatitisa Aktivnosti enzima koji se nalaze u epitelu žučnih vodova ili se izlučuju putem žuči. Aktivnosti enzima u serumu obično su normalne ili granične u perzistirajućem hroničnom hepatitisu. Nešto mogu biti povišene u serumu aktivnosti GGT i ornitin–karbamiltransferaze. U nekrotskim krizama (nekrotischer Schub) aktivnosti aminotransferaza. GLDH. Nasuprot tome. a naročito u hepatitisu uzrokovanom alkoholom. Aktivnost GGT. budući da se nalazi uglavnom u epitelu žučnih vodova. DeRitisov kvocijent AST/ALT obično je iznad 1. nalaze i normalne aktivnosti. iako ređe. SDH mogu biti vrlo visoke. Aktivnost GGT je visoka. ali retko preko 200 U/L. malo se povisuju.Slika 11. u agresivnom hroničnom hepatitisu aktivnosti indikatorskih enzima u serumu rastu slično kao i u cirozi jetre. Porast aktivnosti GLDH i veći porast aktivnosti AST–a od ALT–a ukazuju na nekrotične krize. kao alkalne fosfataze ili LAP–a u akutnom' hepatitisu. 2 . npr.3 puta.8 . tek ukoliko se funkcionalna sposobnost jetre smanji. a ponekad se. GGT. Inače se uopšteno porast aktivnosti GGT u serumu smatra jednim od najosetljivijih znakova oštećenja jetre. alkalne fosfataze. Aktivnost holinesteraze ne pokazuje neke značajnije promene.

U hroničnom hepatitisu nalazi se već oslabljena funkcija jetre. i to je karakterističan nalaz u cirozi jetre. za cirozu je karakterističan jači porast aktivnosti GGT i GLDH. kao aldolaza. a to zavisi od faze u kojoj se bolest nalazi. Medutim. u cirozi alkoholičara.Aktivnosti enzima u serumu u bolesnika s kroničnim hepatitisom. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U cirozi jetre povisuju se aktivnosti aminotransferaza do oko 5 puta. u cirozi aktivnosti enzima mogu biti i slabije povišene. Ali što više funkciia jetre slabi. nešto manje. nemaju se više odakle enzimi izlučivati u cirkulaciju. pa se njihove aktivnosti u serumu snizuju. i do 1000 U 7 L . i obično AST–a više od ALT–a. nekad čak i normalne. kada je funkcionalno aktivno tkivo već umnogome redukovano. a ostalih indikatorskih enzima. SDH. Taj porast GGT u cirozi alkoholičara posledica je toksičnog efekta alkohola na mikrosome i indukcije tog enzima alkoholom. ponekad i više. sve se više snizuje aktivnost serumske holinesteraze. Međutim.9 . a to uzrokuje često sniženu aktivnost holinesteraze. U terminalnoj fazi. . Slika 11. LDH. Aktivnost GGT je naročito vlsoka. Aktivnost alkalne fosfataze takođe se umereno povisuje.

Slika 11. u opstruktivnoj žutici taj je odnos obično oko 1 ili nešto veći ili manji.su već prisutne metastaze. pa čak i od 50. Dok je ALT/AP u akutnom hepatitisu veći od 25. Ako. uz jači porast aktivnosti alkalne fosfataze. aktivnost AST–a je veća od ALT–a. LAP i ceruloplazmina. često se nalazi i jači porast aktivnosti aldolaze i LDH. U opstruktivnoj žutici obično su aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima umereno povišene u serumu. Enzimska slika katkad omogućava da se opstruktivni ikterus izazvan konkrementima razlikuje od onog izazvanog malignim procesom. u opstruktivnoj žutici obično je DeRitisov kvocijent normalan. Za razliku od hepatocelularne. tj. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) Enzimski testovi vrlo su korisni za razlikovanje hepatocelularnog i opstruktivnog ikterusa. . Za diferencijalnu dijagnozu je od važnosti i odnos aminotransferaza i alkalne fosfataze.Aktivnosti enzima u serumu u cirozi jetre.10 . GGT. jer je u ovom poslednjem slučaju obično snižena aktivnost holinesteraze i jače povišena aktivnost alkalne fosfataze.

Korisne podatke u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta daje određivanje aktivnosti više enzima i njihovi međusobni odnosi . b) tumorom. uz visoke aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima i relativno visoke aktivnosti alkalne fosfataze. GGT i LAP. Aktivnosti enzima u serumu u opstruktivnoj žutici izazvanoj : a) kamencima.11.Slika 11. tj. pa nalazimo aktivnosti enzima u serumu koje ukazuju i na oštećenje jetre i na holostazu. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U hepatocelularnom ikterusu s holostazom slika je mešana.

.Tabela 11.3 ŽUTICA (ICTERUS) Povišenje koncentracije bilirubina u krvnom serumu (hiperbilirubinemija) ima za posledicu pojavu žute boje kože ili žutice. 11.2 .3. Prema uzroku hiperbilirubinemije razlikujemo razne tipove žutice. a diferenciranje žutice jedno je od osnovnih problema u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta. To se prvo zapaža po žutim beloočnicama (sklere) i sluznici.Aktivnosti enzima u bolestima hepatobilijarnog trakta Grup Enzim a II a ++ + ++ + ++ + + 0 0 + 0 0 b + 0 + + 0 0 0 + + c + + + Sindrom d e ++ + ++ ++ + ++ + ++ 0 + 0 ++ ++ ++ + ++ + ++ 0 0 f + 0 + + + + + + + + 0 0 a+ e ++ + ++ + ++ + + ++ + ++ + ++ 0 0 Aspartat– aminotransferaza Alanin–aminotransferaza Ornitin–karbamil– transferaza Glutamat–dehidrogenaza ++ + + + ++ III Alkalna fosfataza Ceruloplazrain g–glutamiltransferaza I Holinesteraza Faktori koagulacije — 0 Sindrom: akutno difuzno oštećenje membrane (tip: akutnihepatitis) + povišeno — sniženo kronično difuzno oštećenje parenhima (tip: kompenzirana ciroza) diseminirane nekroze (tip: nekrotizirajući napad kod ciroze) — BEZ PROMENE distrofija parenhimskih ćelija (tip: supakutna distrofija) opstrukcija žučnih vodova (tip: ekstrahepatalna opstrukcija) lokalna ekstrahepatalna opstrukcija (tip: metastaze u jetri) a + e) (tip: holangioiitični oblik akutnog hepatitisa).

Time nerastvorljivi bilirubin prelazi u rastvorljivi oblik. prvo se bilirubin vezan još za albumin koncentruje na površini sinusoidne membrane i onda ulazi u ćeliju i veže reverzibilno za dva proteina. lizosomi i Golžijev aparat.85 — 6.Tu se odvaja albumin. . Zatim se u organelama mikrosomalne frakcije (ribosomi.5 do 4 mg) dnevno. uzrokovana povećanim raspadom eritrocita i razgradnjom hemoglobina. u čemu igraju ulogu neke supcelularne frakcije. vakuole. Sa žuči bilirubin dospeva u tanko crevo. uzrokovana zastojem u bilijarnom traktu. koštanoj srži i jetri. Ovaj konjugovani bilirubin pre se nazivao direktni bilirubin. Naime. prvenstveno u slezini.76 μmol (0. Ovu reakciju katalizuje mikrosomalni enzim bilirubin–UDP–glukuronil– transteraza. ligandin i Z protein. Iz ćelija RES–a bilirubin dospeva u cirkulaciju te se u krvi veže na albumin i kao takav (pre se nazivao indirektni bilirubin) posebnim aktivnim transportnim sistemom ulazi u jetrene sinusoide i iz njih u ćelije jetrenog parenhima. a sam biliverdin redukuje u bilirubin delovanjem enzima biliverdin–reduktaze. a bilirubin se konjuguje u endoplazmatičnom retikulumu glukuronskom kiselinom u bilirubin— mono– I di–glukuronid. Urobilinogen se delom izlučuje preko debelog creva u stolici. Pri spomenutim procesima važan je aktivan transport bilirubina od sinusoida kroz jetrenu ćeliju do žučnih kanalića. koji se naziva još koleglobin ili verdohemoglobin.Razlikujemo četiri tipa žutice: hemolitička žutica. Sve te reakcije odvijaju se u retikuloendotelnom sistemu (RES). hepatocelularna ili parenhimatozna funkcije jetrenih ćelija i žutica. a drugi deo urobilinogena vraća se enterohepatalnom cifkulacijom. uzrokovana poremećajem ekskretorne funkcionalna žutica. Iz jetre se ponovo lzlučuje u tanko crevo. Metabolizam i lučenje bilirubina Bilirubin nastaje nizom reakcija iz hemoglobina. endoplazmatični retikulum) odvaja od transportnih proteina i konjuguje u glukuronid. Cepanjem metenskog mosta između prvog i drugog pirolnog prstena otvara se porfirinski prsten i nastaje biliverdin–gvožđe––globin. te se takav preko Golžijevog aparata koncentruje na površini membrane žučnih kanalića i izlučuje u žuč. a delom preko plexusa hemorrhoidalesa u opštu cirkulaciju i dospeva u bubrege i izlučuje kao mokraćni urobilinogen u količini od 0. Tada se otcepljuje gvožđe i globin. Reakciju katalizuje enzim hemoksigenaza uz kiseonik i NADPH 2. opstruktivna žutica. gde se oslobodi iz glukuronida delovanjem glukuronidaze i pod uticajem delovanja anaerobne crevne flore redukuje u urobilinogen. Hemoglobin se oslobađa prilikom dezintegracije eritrocita u ćelijama retikuloendotelnog sistema. portalnim krvotokom u jetru.

Ako produkcija bilirubina u RES–u poraste trostruko više od normalnog. Zbog toga raste i fekalni sterkobilinogen. jetra. pa dolazi do žutice. koncentracija se povećava na račun konjugovanog bilirubina. pa se vraća u krv i koncentracija mu raste. Međutim.Slika 11. usled opstrukcije žučnih puteva (intrahepatalnih ili ekstrahepatalnih) ne može se izlučivati putem žuči u crevo. Normalni metabolizam izlučivanje bilirubina U hemolitičkoj žutici hemoglobin se razgrađuje u većoj količini u RES–u zbog hemolize eritrocita.13 . Zbog toga se povećava koncentracija bilirubina vezanog za proteine u cirkulaciji. Jetra opet ne može svu tu količinu primiti i ponovo izlučiti. što izaziva tamnu boju stolice.12. Jetra pojačano me–abolizira bilirubin i izlučuje ga konjugovanog s glukuronatom u žuč i preko nje u crevo. U žuči se takođe povećava koncentracija bilirubina I to izaziva predispoziciju za stvaranje žučnih kamenaca Sterkobilinogen se u većoj količini vraća enterohepatičnom cirkulacijom u jetru. Kako je to bilirubin koji se u jetri već konjugovao s glukuronatom. ne može više svu tu količinu bilirubina primati i dalje metabolizirati.Metabolizam bilirubina u hemolitičkoj žutici U opstruktivnoj žutici stvara se normalno bilirubin u RES–u i dospeva putem krvi u jetru koja ga normalno konjuguje. pa više žučne boje dospeva krvotokom u bubrege te se više urobilinogena izlučuje urinom. Kako se bilirubin ne može izlučivati . iako zdrava i funkcionalno sposobna. Slika 11.

15 .Metabolizam bilirubina u hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici . Zato je smanjen i fekalni sterkobilinogen i stolica je blede boje.14. uprkos normalnom metabolizmu hemoglobin u RES–u.u crevo. Iz krvi prelazi i u urin. prolazi kroz ćelije vraća se natrag u jetrene sinusoide i odatle u cirkulaciju. gde se zato njegova koncentracija povećava. aholična. Nema ni enterohepatične cirkulacije urobilinogena. osim u vrlo teškom oštećenju jetre. to više žučne boje prelazi u opšti krvotok i iz njega putem bubrega u urin. pa ni urobilinogena u urinu. Metabolizam bilirubina u opstruktivnoj žutici U hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici. Ovaj dospeva u jetru. Slika 11. ali kako je ova nesposobna da ga normalno ponovo primi i izluči u crevo. tu se ne stvara urobilinogen. jer serum sadrži visoku koncentraciju konjugovanog bilirubina koji pri prolazu krvi kroz bubrege lagano prolazi glomerularni filtar. pa urin ima karakterističnu boju i žutu penu. Slika 11. Iz creva se sterkobilinogen enterohepatičnom cirkulacijom vraća portalnim krvotokom u jetru. ali retko aholična. funkcionalno insuficijentne ćelije jetre ne mogu metabolizirati i izlučiti sav nastali bilirubin. Funkcionalno nesposobne ćelije izlučuju i manje bilirubina u žuč i crevo. pa je stolica bleda. u urinu se pojavljuje bilirubin. Medutim.

Crigler–Najjarova hiperbilirubinemija je vrlo retka. i bolesnici obično umiru u prvoj godini života (tip I) ili kasnije (tip II). Poremećaj ekskrecije konjugovanog bilirubina iz mikrosoma u žučne kapilare uzrok je Dubin–Johnsonove funkcionalne hiperbilirubinemije. u kojem jedan inhibitorni faktor u krvi majke i deteta inhibira konjugaciju bilirubina. šant. šant hiperbilirubinemija). kojoj je uzrok prerano oslobađanje bilirubina u koštanoj srži. pa je povećana koncentracija nekonjugovanog bilirubina u krvotoku. upalni procesi). šant hiperbilirubinemija. mogu se podeliti i na: konjugovane (opstruktivni i hepatocelularni ikterus. Smanjena je aktivnost bilirubin –UDP– glukuronil transferaze i konjugacija bilirubina. pa je u serumu povećana koncentracija uglavnom nekonjugovanog bilirubina. dok su ostali laboratorijski nalazi normalni. a uzrok joj je manjak bilirubin – UDP–glukuronil transferaze i rezultirajuća nemogućnost konjugacije bilirubina. Tabela 11. prognoza je u toj bolesti loša. U pojedinim tipovima žutice nalaze se karakteristični laboratorijski nalazi žučnih boja u krvnom serumu. pa su osim bilirubina laboratorijski nalazi normalni. Lucy–Driscollov sindrom. stolici i urinu u raznim tipovima žutice Bilirubin u serumu Tip žutice Urin ukupni konjugovan Stofica urobilinog bilirubin nekonjugova boja en n smanjen povišen tamna povišen negativa n pozitiva Hemolitična blago povišen Opstruktivna jako povišen aholičn negativan . Osim navedene podele hiperbilirubinemija.3 .Žučne boje u serumu. Prema uzrocima moguća je podela hiperbilirubinemija i na: premikrosomska (hemolitična. Dok su ostale funkcionalne hiperbilirubinemije relativno bezopasne. mokraći i stolici. Crigler– Najjarova bolest. Dubin– Johnsonov sindrom) nekonjugovane (hemolitični ikterus. Dubin–Johnson. povećana je i retencija BSP–a. postmikrosomska (opstruktivna žutica. Za tu je bolest zato karakteristična visoka koncentracija konjugovanog bilirubina u serumu (i do 180umol/L). Gilbertova bolest. Zbog poremećaja ekskrecije. sindromu poremećen je prenos bilirubina kroz ćelijske membrane do mesta konjugacije u mikrosomskom području. U funkcionalne hiperbilirubinemije ubrajaju se još tzv.U funkcionalnoj hiperbilirubinemiji nema U Gilbertovom patoloških promena u jetri već ih uzrokuju promene u intracelularnom metabolizmu bilirubina. Zato se u serumu povećava koncentracija nekonjugovanog bilirubina do vrlo visokih vrednosti. Odmah posle rođenja bilirubin se taloži u ganglijskim ćelijama mozga pa se pojavljuju neurološki simptomi. I Lucey–Driscollov sindrom. zavisno od toga koji je bilirubin povećan. i do 80 μmol/L. Gilbertova bolest).

Sniženje pak albumina u serumu posledica je nesposobnosti jetre da ih normalno sintetizuje. Pre su se u tu svrhu više koristili razni flokulacioni testovi. Isto tako. budući da se fibrinogen sintetizuje u jetri. nego više zavise od intenziteta smanjenja jetrene funkcije.3. uz relativni porast koncentracije globulina. ali ubrzo porastu α2 –globulini koji se uopšteno povisuju u akutnim stanjima. fibrinogen. Stoga. pa su nalazi blaže patološki promenjeni ili čak i normalni.4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA Kad se govori o »jetrenim« probama. koji su nosioci antitiiela. zavisno od funkcionalne sposobnosti jetre. Zbog povišenja lipida u serumu. U jetri se takođe odvijaju procesi transaminacije i deaminacije aminokiselina. i preko 400 umol/L. U hroničnoj bilijarnoj opstrukciji smanjuje . lakše oštećenje jetre kakvo se može javiti kod upalnog procesa u hepatitisu. kao α–globulini koji sadrže glukoproteine te lipoproteini iz α i β–globulina. amonsulfat–test. do čega dolazi kod opstrukcije žućnih puteva. U opstruktivnoj žutici. protrombin i delomično neki globulini. Flokulacioni testovi koji ukazuju na takve promene su povišeni sublimat–test. dok se γ–globulini. to su isključivo pokazatelji funkcionalne sposobnosti jetre i ne mogu se sasvim strogo klasifikovati po bolestima. 11. U infektivnom hepatitisu javlja se i porast koncentracije β–lipoproteina u serumu. a danas elektroforeza proteina. proteini i raspodela njihovih frakcija mogu biti i normalni. Spomenute promene nisu tako izražene u hroničnom hepatitisu. i povećanje γ–globulina. tu se uvek podrazumevaju razni testovi koji ukazuju na raspodelu proteinskih frakcija u serumu. Kod teških i dugotrajnih bolesti javlja se i apsolutni porast koncentracije γ–globulina usled reakcije retikuloendotela. dok tek smanjena jetrena funkcija. cink–sulfat–test. od funkcionalne sposobnosti jetre zavisi i koncentracija fibrinogena u plazmi. Međutim u dobro kompenzovanoj cirozi mogu proteini biti i normalni. Obično je u akutnom hepatitisu malo snižena koncentracija albumina u serumu. Na primer. i apsolutno. pa je to važno i prognostički. stvaraju uopšteno u ćelijama retikuloendotelnog sistema. u ranoj fazi i ako još nema oštećenja jetrenih ćelija.a Hepatocelularna povišen povišen n povišen pozitiva n varira proporcional no težini oštećenja Treba napomenuti da u opstruktivnoj žutici hiperbilirubinemija može biti vrlo intenzivna. Intenzitet hipoalbuminemije i povećanje γ–globulina zavise od težine oštećenja jetre. raste i koncentracija β–lipoproteina. elferogram serumskih proteina u infektivnom hepatitisu obično pokazuje povišenje frakcije β i α– globulina. pa se to katkad može zapaziti i u porastu β––globulina. ima za posledicu smanjenje te sinteze i rezultira padom koncentracije fibrinogena u plazmi. obično izaziva čak blago povišenje fibrinogena. ali se to ne mora uvek javljati. samo relativno. odnosno na elferogramu se vidi smanjenje albumina. U cirozi jetre obično se nalazi inverzija albuminsko–glubulinskog kvocijenta. Povišenje globulina koje se nalazi u pojedinim bolestima hepatobilijarnog trakta može biti odgovor na sniženje koncentracije albumina. te povišeni timol– test zamućenja i flokulacija zbog povećanja β–lipoproteina. ili odgovor retikulo–endotela na oštećenje jetrenog parenhima. produženi Weltmannov koagulacioni niz — svi oni pokazuju povećanje γ–globulina. a pogotovo u malignim bolestima. Prema tome. prvenstveno holesterola. odnosno β–globulina. dok se kod hepatocelularne vrl retko susreću tako visoke koncentracije bilirubina. ili češće. do kojeg dolazi zbog smanjene sposobnosti jetre da ih sintetizuje. U jetri se sintetizuju albumini.

što je već znak sekundarnog oštećenja jetre. U alkoholnoj cirozi raste uglavnom koncentracija IgG i IgA.16. Novijeg je datuma i test na lipoprotein X. IgM i IgA–a koncentracije ta tri imunoglobulina nešto je u porastu i u perzistentnom kroničnom hepatitisu. Elferogrami proteina u bolestima hepatobilijarnog trakta Ovde su spomenuti proteini i njihove promene koncentracija u krvnoj tečnosti samo u vezi s bolesti jetre i žučnih vodova. . u hroničnom agresivnom hepatitisu IgG. kao u agresivnom hroničnom hepatitisu. U portalnoj cirozi IgG. pa se određivanje prealbumina može takođe koristiti za ispitivanje funkcije jetre. To se još bolje može pratiti određivanjem koncentracije pojedinih imunoglobulina. Elektroforetski se retko može dokazati. koji je pozitivan u serumu kod opstrukcije žučnih puteva.se i koncentracija albumina raste koncentracija γ-globulina. a u hepatalnim bolestima praćenim i oštećenjem bubrega koncentracija β2– mikroglobulina. Mezenhimalna reakcija rezultira u povećanoj koncentraciji γ– globulina u hroničnim infekcijama ili kao posledica stvaranja homolognih antitela izazvanih dezintegracijom tkiva kod hepatocelularne nekroze. Tako je zadnjih godina nađeno. ali ga se može odrediti imunohemijskim metodama. Razvojem imunohemijskih tehnika omogućeno je određivanje raznih proteina koji se u serumu nalaze u vrlo malim koncentracijama. da u akutnom hepatitisu i primarnom karcinomu jetre raste koncentracija ligandina u serumu . U infektivnom hepatitisu i primarnoj bilijarnoj cirozi nalazi se povišen IgM. U jetri se sintetizuje i pralbumin čije je poluvreme života vrlo kratko. Prema novijim podacima je koncentracija prealbumina u serumu smanjena u poremećajima jetrene funkcije. Slika 11.

5 NEPROTEINSKA JEDINJENJA Razgradnjom proteina nastaju u organizmu aminokiseline koje se u jetri deaminiraju te se stvara amonijak. Nešto amonijaka nastaje i delovanjem glutaminaze II u bubregu trag u krv.11. detoksikuje se u jetri na taj način što sa CO2 stvara ureju. Ta reakcija je ireverzibilna. suvišak prelazi na Slika 11. Taj proces sinteze ureje putem Krebsova ciklusa odvija se samo u jetri. Nastali karbamil–fosfat veže se s ornitinom preko njegove – aminogrupe uz enzim ornitin–karbamil–transferaza (OCT) i stvara se citrulin.Krebsov ciklus sinteze ureje Nastali amonijak. a katalizuje je enzim karbamil–fosfat–sintetaza čiji je koenzim N– acetil–glutaminska kiselina.17 . koji ie vrlo toksičan za organizam. Ovaj se sa asparaginskom . te iako se ovaj izlučuje urinom. iz glntarnina.3. Kao što se vidi iz slike iz NH4 i CO2 nastaje uz utrošak 2 mola ATP karbamil–fosfat.

ciklus limunske kiseline. . Tek kod teških oštećenja jetre slabi sinteza ureje. jedan iz glutaminske kiseline i drugi iz asparaginske kiseline vežu s CO2. u ureju: Za reakciju je potreban utrošak energije oko 59 kJ (14 kcal/mol). glikoliza. galaktozom (GALTTl fruktozom (FTT) c) s m a n j e noj glikogenolizi nakon opterećenja adrenalinom (ATT) d) glikozuriji. međutim. istaći da je funkcija jetre u metabolizmu ugljenohidrata obično poremećena tek kod teškog oštećenja jetre. 11. Ureja nastaje u tautomernoj formi i izoureja spontano prelazi u ureju. Povišenje krvnog amonijaka nalazi se u teškoj cirozi jetre i hepatičnoj komi. pa je povišenje koncentracije amonijaka u krvi loš prognostički znak. Normalno se u krvnom serumu nalazi 2. U teškim oštećenjima jetre koncentracija može porasti i do 18 mmol/L odnosno 25 mg/dl. daje ureju i ornitin koji ulazi ponovno u ciklus i veže se s novom molekulom karbamil–fosfata. Cela reakcija može se prikazati da se dva mola amonijaka. Vraćanjem ornitina u reakciju s novim karbamil–fosfatom zatvara se ovaj metabolički ciklus nazvan Krebs–Henseleitov ciklus sinteze ureje.6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA Jetra ima ključnu ulogu i u metabolizmu ugljenohidrata. Smanjenje sadržaja glutaminske kiseline i drugih međuprodukata ciklusa limunske kiseline uzrokuje smanjenje oksidativnog metabolizma u mozgu te nastupa koma. U terminalnoj fazi ciroze.28 — 3.mol/L (11 do 70 g/dl). Koncentracija ureje u lakšim oštećenjima jetre može čak i nešto porasti usled kompenzacijske sposobnosti jetre. Zbog pojačane sinteze glutamina u mozgu (iz amonijaka i glutaminske kiseline) povećava se koncentracija glutamina u krvi. u krvi normalno nalazi samo oko 11—47 u. a fruktoza i galaktoza se isključivo u jetri pretvaraju u glukozu i njene fosfatne estere. slabi sposobnost jetre da se u njoj normalno vrši deaminacija aminokiselina i sinteza ureje. Treba. glikoneogeneza. a u mozgu se smanjuje sadržaj glutaminske kiseline. ali u teškim oštećenjima slabi sinteza ureje i njena je koncentracija smanjena.3. b) smanjenoj toleranciji prema opterećenju glukozom (GTT).kiselinom uz utrošak jednog mola ATP–a kondenzuje u arginino–jantarnu kiselinu. e) povećanoj koncentraciji mlečne kiseline. Metode određivanja aminokiselina su fotometrijske s ninhidrinom i hromatografske. Nadalje se u jetri metabolizuju laktat i piruvat. i ta se sinteza poja čava kad se zbog smanjenja sinteze ureje u jetri poveća koncentracija amonijaka u krvi.93 mmol/L ili 3 do 6 mg/dl aminokiselinskog N. arsenovim jedinjenjima ili fosforom. Tu reakciju katalizira enzim–sintetaza arginino–jantarne kiseline. te stvaraju ketonska tela. Nešto amonijaka uklanja se i sintezom glutamina u mozgu. uprkos stvaranju relativno mnogo amonijaka. Sinteza ureje je efikasan put uklanjanja amonijaka tako da ga se. Ti poremećaji mogu se zapaziti u : a ) 'tendenciji prema niskoj koncentraciji glukoze u krvi natašte. Delovanjem arginin– sukcinat–dehidrogenaze razgrađuje se arginino–jantarna kiselina u arginin i fumarnu kiselinu. glikogenoliza. Konačno arginin delovanjem enzima arginaze. a danas se uglavnom rade enzimske metode i titracija po Conwayu. uz utrošak 3 mola ATP–a. Za određivanje amonijaka u krvi koriste se razne metode. trovanja hepatotoksičnim agensima kao CC14. U jetri se vrši glikogeneza.

Smanjena tolerancija galaktoze i fruktoze javlja se u teškoj aktivnoj cirozi jetre. koncentracija glukoze u krvi natašte je varijabilna i ponekad izrazito snižena. nadalje. on se najvećim delom sintetizuje u jetri iz aktivnog acetata. a jetra je takođe organ preko kojeg se holesterol izlučuje u žuč. zbog smanjene glikogenolize. U jetri se.18. te stvaranje ketonskih tela. npr. 11. može se naći smanjena tolerancija glukoze i smanjena glikogeneza. U opstruktivnom . cirozi jetre. Prema tome. Esterifikacija holesterola Određivanje koncentracije ukupnog holesterola u serumu korisno je. atom holesterola. Zbog toga se mogu očekivati promene tih parametara pri smanjenom funkcionalnom kapacitetu jetre. Nadalje se u jetri vrši esterifikacija holesterola i stvaranje žučnih kiselina kao i metabolička razgradnja masnih kiselina. a nekad i u opstruktivnom ikterusu s teškim sekundarnim oštećenjima jetre. taj proces se odvija uz sudelovanje enzima acil–holesterol–acil–transferaze (ACAT). kako na GTT utiču i mnogi drugi faktori. Međutim. vrši esterifikacija holesterola s masnim kiselinama. taj se test malo koristi u dijagnostici hepatalnih bolesti. ispod 2. holesterola i lipoproteina. U praksi se međutim u dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta najviše određuje koncentracija holesterola i njegovih frakcija.2 mmol/L. a vrednosti mogu doseći i oko 11 mmol/L (oko 200 mg/dl). Kriva GTT se može strmo uzdizati i dostiže maksimum unutar jednog sata. za diferenciranje opstruktivnog i hepatocelularnog ikterusa. a i promene se nalaze samo u vrlo teškim funkcionalnim poremećajima jetre. Slika 11.U teškim funkcionalnim oštećenjima jetre. ali se zatim polagano spuste i na hipoglikemične vrednosti. Iako se holesterol sintetizuje u raznim organima. dok u krvi sudeluje enzim lecitin–holesterol–acil–transferaza (LCAT). U tom se organu vrši sinteza masnih kiselina. pri čemu se masna kiselina prenosi s lecitina i veže na C–3. Bolje je raditi u tu svrhu galaktoza ili fruktoza––tolerans–test. koji su specifični za jetru. holesterol je pokazatelj i sintetske i ekskretorne funkcije jetre.3. fosfolipida. pored ostalih laboratorijskih testova.7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA Jetra ima važnu ulogu u metabolizmu lipida. Međutim.

u ranoj fazi akutnog hepatitisa). Medutim._Nasuprot tome. Hidroksilne grupe su sve u α-položaju. Pri tome raste uglavnom slobodni holesterol. kakva se mogu naći u cirozi jetre ili toksičnom hepatitisu. Budući da se u jetri stvaraju fosfolipidi. Iako ta pojava još nije sasvim razjašnjena.8 ŽUČNE KISELINE Žučne kiseline su steroidi s 24 C–atoma. kod opstruktivnog ikterusa uzrokovanog malignom bolesti. iz kojih u crevu delovanjem crevnih bakterija nastaju sekundarne žučne kiseline. Utiču na rastvorljivost holesterola u žuči i stimulišu lučenje jetrene žuči u žučnu kesu. desoksiholna i litoholna kiselina. Teška oštećenja jetre. i to naročito esterificiranog holesterola. pa čak može biti normalan ili snižen. danas su ti testovi uglavnom napušteni. pa se u tim stanjima mogu ponekad naći vrlo niske koncentracije holesterola. Sve su to hidroksilirani derivati matične holanske kiseline.holna i henodezoksiholna kiselina. te postoji značajna torelacija i s povišenjem koncentracije bilirubina i aktivnosti alkalne fostataze. što se u Nemačkoj literaturi označava kao »Estersturtz« (nagli pad estera). U jetri se sintetizuju tzv. pa mogu biti i manje od 20%. čak ispod 2. Prsteni A i B su im u cis–položaju.ikterusu koncentracija holesterola u serumu raste do visokih vrednosti. 11. Uopšteno se kod malignih bolesti često nalazi niska koncentracija holesterola. obično izostaje porast serumskog holesterola.3.6 mmol/L. Stvaraju se u jetri iz holesterola i imaju važnu ulogu pri varenju masti. Medutim. smanjuju sintetsku i esterifikacijsku funkciju jetre. pre se i odredivanje koncentracije fosfolipida koristilo u oceni funkcionalne sposobnosti jetre. a bočni im se lanac sastoji od 5 C– atoma i završava karboksilnom grupom. U žuči se nalaze u mnogo većoj koncentraciji nego u plazmi. pogotovo odnos koncentracije fosfolipida i ukupnog holesterola. kod hepatocelularnog ikterusa holesterol je normalan ili tek slabije povišen (npr. primarne žučne kiseline. . neki autori to tumače neishranjenošću takvih bolesnika. Takav je nalaz uvek znak vrlo teškog oštećenja s jako oslabljenom funkcionalnom sposobnošću jetre.

atomu. . i to predstavlia glavni put uklanjanja holesterola. dihidroksi i trihidroksi–derivati holanske kiseline. Biosinteza žučnih kiselina u jetri započinje hidroksilacijom holesterola na C–7. Nakon redukcije. a delomično i nakon hidroksilacije na C–12. 18.Slika 11. metabolizuje se u jetri u žučne kiseline.19. položaju (kao intermedijer nastaje keton). Nakon toga se prsten redukuje i dolazi do epimerizacije u C–3.. oko 80 — 90%. položaju dolazi do okidativnog skraćenja bočnog lanca: krajnja se metilna grupa hidroksiluje i oksiduje u karboksilnu te skrati mehanizmom β–oksidacije. b) sekundarne žučne kiseline Kao što se vidi na slici 11. to su monohidroksi. Struktura žučnih kiselina: a)primarne. Najveći deo holesterola. Nastale slobodne žučne kiseline zatim se aktiviraju s ATP–om i koenzimom A te vežu s glicinom ili taurinom preko njihovih NH2 grupa).

i to više ukupnim žučnim kiselinama nego pojedinima od njih. gde delovanjem 7α–dehidroksilaze iz crevnih bakterija prelaze u sekundarne žučne kiseline. vraćaju u jetru. portalnim krvotokom. Dnevno se na taj način stolicom izlučuje 294 — 551–μmola (120 — 225 mg) žučnih kiselina. Soli žučnih kiselina izlučuju se dalje sa žuči u tanko crevo. Međutim. Deo žučnih kiselina u crevu sudeluje kao emulgator u cepanju masti i zajedno sa oslobođenim masnim kiselinama ponovno se resorbuje kroz crevnu sluzokožu. Biosinteza žučnih kiselina u jetri Konjugovane žučne kiseline se putem žuči izlučuju iz jetre u žučnu kesu. Kliničko značenje. pa je neki prihvataju i kao test za diferencijafnu dijagnostiku ikterusa.5 do 6. U jetri se ponovno hidroksiluju u primarne žučne kiseline i izlučuju u žuč.20. naročito kod hroničnih bolesti kao što je ciroza jetre. Tako se snizuje pH žuči od 7. a enzimskim metodama nađeno je 2.5 na oko 6 i time smanjuje stabilnost njihovih micelarnih kompleksa s holesterolom u žuči. . manjim delom i za globuline. izlučuje se stolicom iz tela. Koncentracija ukupnih žučnih kiselina u serumu povisuje se kod oštećenja jetre.8 umol/L (125 — 341 g/dl) seruma. Drugi deo žučnih kiselina. Referentne vrednosti zavise dosta od metode određivanja. gde se u koncentriraju. Slobodne žučne kiseline se u plazmi vežu za albumine. a ponekad i kod hepatocelularne žutice i oštećenia jetre.Slika 11. nakon dekonjugacije u kolonu. ali se pojavljuju u opstruktivnoj žutici. U urinu normalno nema žučnih kiselina. Zadnjih godina pridaje se žučnim kiselinama sve veće dijagnostičko značenje. najviše se povećava njihova koncentracija kod opstruktivne žutice. Tu se te kiseline oslobađaju iz jedinjenja s taurinom i glicinom (uglavnom u kolonu) te enterohepatičnom cirkulacijom.

naslednih bolesti. što je on veći to je veća viskoznost. Taj pritisak. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. globuline i fibrinogen. ćelijskih ekskreta. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako . fetalne eritroblastoze. beta i gama. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. Belančevine plazme dele se na albumin. Krv je prenosioc hranljivih supstanci.UKRATKO: BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. b) aplazija koštane srži. hormona. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. nazvan koloidno-osmotski pritisak. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina.

Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. .smanjuje. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. Delom nastaju u koštanoj srži. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. Kad u koštanoj srži. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. kao što su limfni čvorovi. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. Pojavljuje se hipoksija. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. to su delovi šeste vrste leukocita. ako se ne leči. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. monociti i limfociti. U krvi ima i mnogo trombocita. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. megakariocita. polimorfonuklearni bazofilni leukociti. ima ih u različitim tkivima. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. čovek najčešće umire veoma brzo.

Kada se smatra da bi ipak trebalo izvršiti labotarorijske analize. hipokalemiju. U većini bolesti bubrega postoje istovremeno smetnje u funkciji glomerula i tubula. Oštećenje tubula izaziva: poliuriju. Ali nalaz je značajan samo kad je bubrežna cirkulacija u času izlučivanja urina takođe bila niska. plazme u kapilarama i tečnosti u lumenu tubula. najbolji je indikator koncentracija natrijuma u urinu. hiperkalemiju. Usporena glomerularna filtracija bez značajnog oštećenja bubrega može biti posledica smanjenja razlike između hidrostatičkog pritiska. među njima kreatinina. uremiju i zastoj izlučivanja drugih konačnih produkata metabolizma azota. Koncentracije ureje i kreatinina u plazmi su u većini slučajeva odrazi promena bubrežnog klirensa. snižen sadržaj bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. Manifestacije bolesti zavise od njihovog odnosa i od ukupnog broja zahvaćenih nefrona. hipofosfatemiju i hipourikemiju. Funkcija tubula . Takvo stanje može nastati zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubrege. Oliguriju zbog nedovoljne bubrežne cirkulacije uz srazmerno dobru funkciju tubula možemo od akutnog oliguričnog zastoja bubrega najbolje razlikovati pomoću kliničkih podataka. I jedni i drugi podaci su dovoljni za dijagnozu i praćenje razvoja disfunkcije glomerula. Mokraća je suviše razređena i sadrži više natrijuma nego što odgovara stanju hidratacije bolesnika. urata i fosfata.BIOHEMIJA BUBREGA: Normalna funkcija bubrega zavisi od normalne brzine filtracije i normalne funkcije tubula Usporena glomerularna filtracija izaziva: oliguriju. ali i zbog postglomeluralne opstrukcije. Na temelju analiza plazme ne može se razlikovati akutno oligurično oštećenje bubrega od nedovoljne cirkulacije. nisku koncentraciju bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu.

i zastoja urina. . ali treba isključiti mogućnost da su nastali zbog hiperkalcemije. i retko od cistina. bilo zbog oligurije. pH mokraće pri kojem se sastojci lako talože. posebno one primarnog hiperparatireoidizma.može se ispitati merenjem sposobnosti bubrega da koncentruje mokraću. Klirens testovi su manje precizni i tačni od analiza plazme. Bubrežni kamenci nastaju zbog: visoke koncentracije njihovih sastojaka u urinu. Kamenci s kalcijumom su najčešće idiopatskog porekla. bilo zbog toga što ih se mnogo izlučuje. Imamo još kamence od mokraćne kiseline. ksantina i oksalata. Od 70% do 90% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum.

te se zatim izlučuje u žuči. sorbitol dehidrogenaze. ali sindrom Crigler-Najjara može izazvati kernikterus. fruktozo-1-fosfat aldolaze. što je najčešće kod odraslih. Hiperbilirubinemija nekonjugovanog bilirubina bez konjugovanog. ali ne mora. Uz svaki od tih procesa može. Metabolizam bilirubina može se ispitati merenjem koncentracije bilirubina u plazmi i pregledom stolice i mokraće. Bilirubin nastaje iz hemoglobina. Određivanje enzimske aktivnosti od velikog je značaja za diferencijalnu dijagnostiku. pa slobodni nekonjugovani bilirubin može prodreti u ćelije mozga te izazvati kernikterus. postojati žutica. Žutica je posledica povišene koncentracije bilirubina u plazmi. U crevu se pretvara u sterkobilinogen (fekalni urobilinogen). Povišena može biti samo nekonjugovana frakcija ili obe frakcije. holestazu i smanjenu masu funkcionalnog tkiva. Nešto reapsorbovanog urobilinogena izlučuje se mokraćom. Poznato je nekoliko urođenih mana u kojima postoji hiperbilirubinemija. Rezultati prvih biohemijskih analiza mogu biti tipični za jedan od tri patološka procesa ili za kombinovane poremećaje: oštećenje ćelija jetre.BIOHEMIJA JETRE: Jetri pripada centralna uloga u mnogim metaboličkim procesima. konjuguje se u jetri. . LAP i ornitin-karbomil transferaze u plazmi. Kod novorođenčeta može hiperbilirubinemija biti prevelika za kapacitet vezivanja proteina. Kliničko-hemijski testovi koji se koriste za ispitivanje funkcije jetre prema patomehanizmima mogu se grubo klasifikovati u testove: Kojim se identifikuje poremećaj permeabilnosti parenhimskih ćelija jetre: povećanje ALT. obično je znak hemolize. AST. Većinom su srazmerno bezazlene.

nekih faktora koagulacije i fibrinogena u plazmi.ili ekstra-hepatičnih žučnih vodova: povećanje AP. ceruloplazmina i izvesnih žučnih kiselina u plazmi. Koji ukazuju na opstrukciju u oblasti intra. U svrhu “screening” testova za otkrivanje oboljenja jetre i sekundarnih poremećaja najbolje mogu poslužiti AST. LAP. γ-GT I ChE. jetre: pojava GLDH i Koji ukazuju na insuficijenciju mehanizma koji produkuju protein u EPR-u parenhinskih ćelija: smanjenje holinesteraze. ALT. Koji ukazuju na proliferaciju mezenhinalnih frakcija u jetri: povećanje α2 i γ-globulina na elektroferogramu i patološki rezultati labilitetnih testova. albumina. .Koji ukazuju na nekrozu ćelije mitohondrijalne AST u plazmi.

.

Portland Press. Pannall PR. Štraus B. Berlin.. Patološka fiziologija. Textbook of Endocrinology. 1982. Zavet. Medicinska biohemija. W. 1980. Willey and Soons. Molecular Biology of the Cell.. .B. Sodeman W. Saunders Company. Springer Verlag. Pratt C. Willey-Liss. Oxford. 2005. A. 1959. Biochemistry. Budecke E. Granner DK. 1975. Medicinska knjiga. Devlin TM. Principle of Biochemistry: Life at the Molecular Level. Medicinska biohemija. Harperov pregled biohemije. Biochemistry. Oxford University Press. London. C. Zagreb. Rodwell VW. Watson J. New York. Beograd-Zagreb. Gerland Publishing. Opšta i medicinska enzimologija. Klinička kemija u dijagnostici I terapiji. Saunders.Literatura: Guyton A. 1992. Berlin. Alberts O. Springer Verlag. Školska knjiga. Voet D. New York.Willey and Soons. Berkeš-Tomašević P. Beograd-Zagreb. 1995. Voet JG. J.Willey and Soons.B. New York. 2008. Elliott DC. Temelji fiziologije čovjeka. 1989. Textbook of Biochemistry. Metabolic Regulation. 1996. 1979. J. Martin DW. New York. Walter de Gruyter. Williams RH. JUMELA. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. J. Problems and Approaches. Devlin TM. Riggs T. W. Zagreb. Chandler AM. Berkeš I. Lewis J. Voet D. Zagreb. Mayes PA. Beograd. Beograd. Zagreb. Raff M. Roberts K. Philladelphia. VI izd. Frayn KN. 1988. 1997. 1996. Biokemija. Đurđić V. Matić G. Bray D. 1997. Human genetics. 1995. 1994. JUMELA. Biochemistry. Grundriss der Biochemie. Motulsky V. Savremena administracija. Berlin. Školska knjiga. Roskoski R. Voet JG. Zilva JF. 1996. Osnovi molekularne biologije. A Human Perspective. 2009. Elliott WH. XI izd. Medicinska knjiga. 1989. Textbook of Biochemistry with Clinical Correlations. New York. Beograd. Karlson P. Biochemistry and Molecular Biology.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful