P. 1
Radmila Maksimović.doc

Radmila Maksimović.doc

|Views: 1,186|Likes:
Published by zerohajduk
biohemija
biohemija

More info:

Published by: zerohajduk on Oct 24, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

10/07/2015

pdf

text

original

Radmila Maksimović

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE

Banja Luka, 2010

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE
Autor: dr sci. fharm. Radmila Maksimović Recezenti: Prof. dr Rade Biočanin, expert Prof. dr sci. Jovica Jovanović Lektor: GORDANA Jovanović (Bilanović) Izdavač: Panevropski univerzitet "APEIRON" Banja Luka 1. izdanje, godina 2010. Odgovorno lice izdavača, DARKO Uremović Glavni i odgovorni urednik: Mr ALEKSANDRA Vidović Prelom teksta i crteži JELENA Maksimović Dizajn korica: TIJANA Maksimović Štampa: "ART-PRINT", Banja Luka, d.o.o., grafika - dizajn - marketing Banja Luka Odgovorno lice štamparije: VLADIMIRA Stijak- Ilisić Tiraž 200 primjeraka EDICIJA: Medicinske bazične nauke – Libra Medica Basis knj. 15 ISBN 978-99955-49-37-4

Predgovor:
Poštovane kolege, U ovom udžbeniku su izloženi gradivo i problemi medicinske biohemije. To je složeno gradivo u koje su uključena saznanja mnogih nauka, kao što su hemija, biologija i medicina. Zato su u udžbeniku pomenuti mnogi za studente novi pojmovi. Nije neophodno da studenti odmah prihvate svo gradivo iz udžbenika, ali se nadam da će ih radoznalost da saznaju kakvi se to procesi svakodnevno odvijaju u našem organizmu, i kad smo zdravi i kad smo bolesni, nagnati da se ozbiljnije zainteresuju za biohemiju. Nadam se da će studenti učeći iz ove knjige, shvatiti da je ljudski organizam jedan od najsloženijih, ali ujedno i jedan od najlepših funkcionalnih mehanizama. Verujem da će shvatiti da svaka živa ćelija, kao osnovna funkcionalna jedinica tela, u svom jezgru sadrži sve genske informacije potrebne za nastanak celog ljudskog bića, te da, istovremeno, geni čine zapravo mnoštvo kontrolnih sistema koji regulišu, podešavaju i diriguju doslovno hiljadu hemijskih reakcija unutar svake ćelije. Svesna sam da sam neka poglavlja obradila detaljnije dok su druga prikazana kraće. To je, između ostalog, tako, jer sam se trudila da udžbenik ne bude obiman, a da ipak student dobije osnovna znanja iz medicinske biohemije. Ako sam u tom vaganju prilikom odabira šta reći, a šta izostaviti, našla pravu meru, ovaj se udžbenik može smatrati delom vrednim truda. Ugodna mi je dužnost da se na ovom mestu zahvalim recenzentima prof. dr. Radetu Biočaninu i prof. dr. Jovici Jovanoviću koji su mi dali korisne primedbe i savete. Posebnu zahvalnost dugujem Nikoli i Jeleni Maksimović koji su mi pružili svekoliku pomoć tokom pisanja knjige.

U Banja Luci 16. 04. 2010.

dr sci. Radmila Maksimović, specijalista medicinske biohemije

RECENZIJA Čovečanstvo se danas nalazi pred sudbonosnim pitanjima svoje dalje egzistencije i ušao je u treći milenijum sa velikim globalnim, ekološkim, zdravstvenim i drugim problemima. Međunarodna javnost, naučnici i aktivisti mnogobrojnih visokoškolskih, naučnoistraživačkih, zdravstvenih i ekoloških udruženja-organizacija širom sveta sve brojnije i ozbiljno upozoravaju na uzroke i sve teže posledice, koji prouzrokuju morbiditet, kao posledicu devastacije radne i životne sredine i mentalnog zagađenja stanovništva planete Zemlje. Dosadašnji razvoj industrijskih društava, naglašen ekonomiskim faktorima i zasnovan na neodgovornom i neracionalnom korišćenju prirodnih bogatstava narušava prirodnu ravnotežu i iscrpljuje ograničene prirodne resurse. Takav razvoj je neodrživ, jer prouzrokuje sve veće zagađivanje zemljišta, voda i vazduha, uništavanjem ekosistema i potrošnjom velikih količina prirodnih resursa. Otuda, doc. dr Radmila Maksimović, autor udžbenika pod nazivom “OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE" za studente Fakulteta zdravstvenih nauka u sedištu svih zbivanja stavlja čoveka, u jednom biocenoznom okruženju, ali sa razmatranjem vitalnih elemenata organizma i svih uticajnih faktora. Ovu, sve aktuelniju naučnu oblast biohemijskih i medicinskih nauka autor obrazlaže kroz sledeću strukturu: uvod, 11 celina i 73 podceline, zaključak, literatura, uz odgovarajuće priloge, šeme i fotografije, saglasno sadržaju i cilju predmeta, koji se realizuje na Panevropskom univerzitetu “APEIRON” u Banja Luci. Obzirom na specifičnost buduće profesije studenata, slušalaca i nastavnika ove visokoškolske i naučne ustanove, autor je nastojao da nađe sredinu tretirane problematike, sa prikazom specifičnosti i potreba ove renomirane nastavno-naučne ustanove i u tome je u potpunosti uspeo. Ovaj udžbenik je jedno, za savremene uslove života, narušavnja zdravlja, zagađenja i degradacije životne sredine u miru, u vanrednim situacijama i ratnim uslovima, dosta značajno, aktuelno, složeno i kompleksno područje obrazovanja i vaspitanja studenata, slušalaca, nastavnika i ostalih pripadnika u sistemu školstva, u oblasti zdravstvenih nauka, eko-bezbednosti, kvaliteta života i bezbednosti i zdravlja na radu, gde nema granice posmatranja i istraživanja. Poseban kvalitet materijala koji je pripremljen za štampu, jeste da je napisan na savremen način, prilagođen budućim zdravstvenim, inženjerima sanitarnog i biohemijskog inženjeringa, nastavnicima, vaspitačima, referentima, načelnicima i ostalim korisnicima na zadacima zaštite i unapređenja zdravlja, zaštite radne i životne sredine. Naravno, neophodna je lektorska recenzija i ponovni detaljan pregled sadržaja knjige od strane autora, urednika i saradnika redakcije, vodeći računa da se ne ponovi negde isti pasus ili fotografija, što je meni

kao recenzentu bilo teško da ovde primetim i iznesem tu primedbu. Naučno-stručne literature nema dovoljno, a ona je neophodna u sve većem obimu, savremenog dizajna i sa novim podacima. Sve se to mora imati u vidu, kada se pokušava lapidarno ocenjivati autorov rad, visoke pažnje vredan, napor i višegodišnji uloženi trud i prikupljanje domaće i strane bio-hemijske i medicinske građe, radi sveukupnog sagledavanja i prezentovanja studentima i ostalim korisnicina ove izuzetno značajne i nedovoljno istražene problematike. Ova knjiga je od izuzetne koristi svim onima, koji se bave zdravstvenom negom, pre svega, ali i zaštitom radne i životne sredine u školstvu, preduzećima, zdravstvenim ustanovama, civilnoj zaštiti, institutima, referentima bezbednosti i zdravlja na radu na nivou preduzeća, zavoda, instituta, lokalnih samouprava i svim ostalim, koji žele i kojima je neophodno poznavanje ove, sve aktuelnije problematike. Sve u svemu, ovim izuzetnim naučno-stručnim delom, započet je ili se nastavlja jedan veliki poduhvat u edukciji studenata, čije ćemo konačne rezultate sagledavati, stalno ocenjivati i osavremenjavati kroz nastavnu praksu. Svakako, ova knjiga je „živa“ materija, koja je podložna promenama i stalnom unapređenju, s hodno vremenu življenja u posmodernom ambijentu. 22. 04. 2010. godine Banja Luka RECENZENT prof. dr Rade Biočanin Viši naučni saradnik

SADRŽAJ
UVOD 1 1. BIOHEMIJA ĆELIJE......................................................... 1-1 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 1.7 2. 2.1 2.2 2.3 2.4 3. UVOD................................................................................... 1-2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA.......................... 1-2 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA.................1-2 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI............................................... 1-3 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA...................................................... 1-4 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE.............................................. 1-9 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA....................................... 1-12 UVOD................................................................................... 2-2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE........................ 2-2 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA.................................................. 2-4 POREMEĆAJ PROMETA VODE................................................ 2-7

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA............2-1

ENZIMI........................................................................ 3-1 3.1 UVOD................................................................................... 3-2 3.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA................................................. 3-2 3.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE........................................ 3-5 3.3.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE....................................................................... 3-8 3.3.2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID SPECIFIČNE OKSIDOREDUKTAZE................................................................................ 3-9 3.3.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM..3-10 3.4 KARAKTERISTLČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE.............3-10 3.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA.................................. 3-11 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO....................................................... 3-15 3.7 KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA.......................................... 3-18 3.8 MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA................................... 3-18 3.9 UTICAJ PH I TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA...........3-22 3.10 INHIBITORI......................................................................... 3-23 3.11 ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI................................ 3-24 3.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI.................................................... 3-25 3.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI................................. 3-27 3.14 IZOENZIMI.......................................................................... 3-29 3.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA...................................... 3-30 3.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA...........................3-30 3.16.1 OKSIDOREDUKTAZE....................................................... 3-32 3.16.2 TRANSFERAZE............................................................... 3-34 3.16.3 HIDROLAZE.................................................................... 3-35 3.16.4 LIAZE.............................................................................. 3-36 3.16.5 IZOMERAZE.................................................................... 3-37

3.16.6 LIGAZE........................................................................... 3-37 4. UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM...................... 4-1 4.1 UGLJENI HIDRATI.................................................................. 4-2 4.1.1 MONOSAHARIDI................................................................. 4-4 4.1.2 AMINOŠEĆERI.................................................................. 4-13 4.1.3 ASKORBINSKA KISELINA.................................................. 4-13 4.1.4 INOZITOLI........................................................................ 4-14 4.1.5 GLIKOZIDI........................................................................ 4-15 4.1.6 OLIGOSAHARIDI............................................................... 4-16 4.1.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI................................................ 4-20 4.1.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI)....................... 4-21 4.1.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI)..425 4.1.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI)..................... 4-26 4.1.11 HETEROGLIKANI............................................................. 4-27 4.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA.................................... 4-28 4.2.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA........................................... 4-29 4.2.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA..................................... 4-30 4.2.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA)....................... 4-31 4.2.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA). .434 4.2.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA.................4-35 4.2.6 GLIKOLIZA....................................................................... 4-36 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE........................................................ 4-42 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE....................................... 4-43 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA......................... 4-43 4.2.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE....................... 4-46 4.2.11 METABOLIZAM GLICEROLA............................................ 4-47 4.2.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA........................................................ 4-47 4.2.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA............................. 4-50 4.2.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA 4-52 4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE. 455 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA............................ 4-55 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE............4-57 5. MASTI ILI LIPIDI........................................................... 5-1 5.1 MASTI................................................................................... 5-2 5.1.1 KLASIFIKACIJA MASTI......................................................... 5-2 5.1.2 FOSFATIDI........................................................................ 5-12 5.1.3 SFINGOLIPIDI................................................................... 5-17 5.1.4 CEREBROZIDI.................................................................. 5-18 5.1.5 MICELE, MONO - I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA 5-20 5.1.6 STEROIDI I KAROTINOIDI.................................................. 5-22 5.1.7 KAROTINOIDI................................................................... 5-38

5.2 METABOLIZAM LIPIDA........................................................ 5-45 5.2.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI....................... 5-45 5.2.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA................................ 5-47 5.2.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA...................................... 5-47 5.2.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH)..................................................................... 5-51 5.2.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA..................................... 5-52 5.2.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA....................... 5-53 5.2.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA........................ 5-58 5.2.8 BIOSINTEZA TRIGLICERIDA, GLICEROFOSFATIDA I SFINGOLIPIDA........................................................................... 5-59 5.2.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA............................................. 5-62 6. AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA.........6-1 6.1 AMINOKISELINE........................................................................ 6-2 6.1.1 UVOD................................................................................. 6-2 6.1.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA................................ 6-3 6.1.3 PODELA AMINOKISELINA.................................................... 6-4 6.1.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA...............6-5 6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE........................................... 6-13 6.1.6 POLARNE AMINOKISELINE................................................ 6-18 6.1.7 KISELE AMINOKISELINE.................................................... 6-22 6.1.8 BAZNE AMINOKISELINE.................................................... 6-24 6.1.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA........................................... 6-27 6.1.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA.............................. 6-29 6.2 PEPTIDI.............................................................................. 6-34 6.2.1 PEPTEDNA VEZA.............................................................. 6-34 6.2.2 NOMENKLATURA PEPTIDA................................................ 6-36 6.2.3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA. .6-37 6.2.4 PRIRODNI PEPTIDI............................................................ 6-38 6.2.5 PEPTIDNI HORMONI......................................................... 6-39 6.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE.............................................. 6-40 6.3.1 UVOD............................................................................... 6-40 6.3.2 OSOBINE PROTEINA......................................................... 6-43 6.3.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA.................................... 6-45 6.3.4 STRUKTURA PROTEINA.................................................... 6-46 6.3.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA................................... 6-48 6.3.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA, IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA 6-52 6.3.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA............................. 6-55 6.3.8 STRUKTURA α―HELIKSA.................................................. 6-57 6.3.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA............................. 6-59 6.3.10 STRUKTURA KOLAGENA................................................. 6-60 6.3.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA.......6-61 6.3.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA.......................... 6-65 6.3.13 DENATURACIJA PROTEINA.............................................. 6-66 6.3.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI........................................... 6-69 6.3.16 ELEKTROFOREZA........................................................... 6-72

6.3.17 TALOŽENJE PROTEINA.................................................... 6-73 6.3.18 PLAZMA―PROTEINI....................................................... 6-74 6.3.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA............................................... 6-76 6.3.20 PROSTI PROTEINI........................................................... 6-77 6.3.21 SLOŽENI PROTEINI......................................................... 6-78 6.4 HROMOPROTEINI................................................................ 6-80 6.4.1 UVOD............................................................................... 6-80 6.4.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA...................................... 6-82 6.4.3 OSOBINE PORFIRINA........................................................ 6-83 6.4.4 HEMOGLOBIN.................................................................. 6-85 6.4.5 ŽUČNE BOJE.................................................................... 6-89 6.4.6 CITOHROMI...................................................................... 6-90 6.4.7 HLOROFIL........................................................................ 6-93 6.4.8 FLAVOPROTEINI............................................................... 6-94 6.5 METABOLIZAM AZOTA........................................................ 6-96 6.5.1 VARENJE PROTEINA......................................................... 6-96 6.5.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA)............................................... 6-99 6.5.3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA...........6-100 6.5.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA..................................... 6-101 6.5.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE............6-103 6.5.6 SUDBINA AMONIJAKA..................................................... 6-107 6.5.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA.............................. 6-111 6.5.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA......6-112 6.5.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI................................ 6-119 7. NUKLEINSKE KISELINE.................................................. 7-1 7.1 7.2 7.3 7.4 7.5 7.6 8. 8.1 8.3 8.4 8.5 8.6 8.7 8.8 8.9 8.10 9. UVOD................................................................................... 7-2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA............................................ 7-2 NUKLEOZID 5'-DIFOSFATI (NDP) I 5'-TRIFOSFATI (NTP)......7-10 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA....................................... 7-11 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA.............7-13 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA...............7-17 UVOD................................................................................... 8-2 VITAMINI B–GRUPE............................................................... 8-3 NIACIN, LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA......................... 8-3 TIAMIN................................................................................. 8-6 PANTOTENSKA KISELINA...................................................... 8-8 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6)..................................................... 8-9 BIOTIN................................................................................ 8-11 FOLNA KISELINA................................................................. 8-12 VITAMIN B12........................................................................ 8-13

KOENZIMI I VITAMINI.................................................... 8-1

HORMONI.................................................................... 9-1 9.1 UVOD................................................................................... 9-2 9.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE.................................... 9-2 9.3 DELOVANJE HORMONA......................................................... 9-5 9.3.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE..........................9-5

......................3.......................................................................3. 9-27 9.............4 10.........3........... 11-17 11... 11-8 11.......... 9-17 9.............................8 ŽUČNE KISELINE................... NEPROTEINSKA JEDINJENJA 11-34 11...... 10-1 10....... 11-38 12..................... 10-7 REDOKS-POTENCIJALI.....2 FUNKCIJA GLOMERULA....3 BIOHEMIJA JETRE......... 10-5 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE............2 PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA U BOLESTIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA..............3 ŽUTICA (ICTERUS)...................4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA................................ 9-10 9.....3......................10-13 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE.......................................................................10 PROTEINSKI HORMONI................2 10....5 .................1 10............................. LITERATURA:................................ 11-4 11.................5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE.... 9-16 9.............................................5 10......... 10-16 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA 10-19 10...........3..............................2..............3.... 11-31 11............................... 9-11 9............................... STEROIDNI HORMONI......6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA............. 11-6 11........................7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA.......................................2................7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI. 11-25 11......................................3 FUNKCIJA TUBULA..............6....... 12-1 ................2 BIOHEMIJA BUBREGA...... 9-43 10........................................... 10-9 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU.......... 9-5 9.....................................................................9 PROGESTERON...8 ŽENSKI POLNI HORMONI .........7 MITOHONDRIJE...........1 FUNKCIJA BUBREGA...................... 11-14 11..3................................. 11-16 11...........................3 10............................... 10-22 11... 9-34 9...........................2............ BIOLOŠKE OKSIDACIJE....1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA I FUNKCIJE HEPATOBILIJARNOG TRAKTA..3.....................6 10................................................................... 9-39 9.....................3...............................................6.....................ESTROGENI. 11-2 11.......2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI..1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA.................................6......................... BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA 11-1 11...... 11-7 11..1 BIOHEMIJA KRVI........... 9-7 9................ 10-2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA...2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE...................................8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM......4 PODELA HORMONA. 11-36 11...............................11-36 11........9.

. Biohemija je. stoga. Sa posebnim interesovanjem biohemija proučava način na koji se to čini i kako se ta energija koristi za izgradnju. Živa bića jedina imaju sposobnost da akumuliraju energiju iz okoline. Sastojci se razgrađuju procesima koji se nazvaju KATABOLIZAM. održavaju i produžavaju život? Jedan od prvih zadataka biohemije. Ponekad se dogodi da se neke hemijske reakcije odigravaju na nešto izmenjen način i nagrade se jedinjenja promenjenog hemijskog sastava. nauke koja tumači molekulsku osnovu života. obnavljanje i održavanje struktura. određivanje hemijskog sastava i građe živih bića i utvrđivanje uloge pojedinih sastojaka u složenim procesima koji se odigravaju u živom svetu. Ovakve promene mogu dovesti do stvaranja uslova za nastanak bolesti. koji čine ANABOLIZAM. STALNE PROMENE SASTOJAKA KOJE SE ODVIJAJU U ŽIVIM BIĆIMA ČINE NJEGOV METABOLIZAM. zbog toga je. jer omogućava razumevanje biologije ćelije.UVOD Živa bića se sastoje iz raznovrsnih organa i tkiva. u čijoj građi i funkciji učestvuju mnogobrojna i raznovrsna hemijska jedinjenja. fundamentalna biološka i medicinska nauka. a tome još više doprinosi veliki broj komponenata koje ulaze u sastav živih organizama. uloga ove nauke je nezamenljiva u iznalaženju uzroka nastanka bolesti. Kompleksnost živih sistema može da zastraši i zbuni. svi oblici života su sastavljeni od oko 50 osnovnih gradivnih blokova i poznavanje ovih komponenata u velikoj meri pojednostavljuje proučavanja kojima se bavi biohemija. kao i za rad i reprodukciju. mikrobiologije. Međutim. Dugo se već traži odgovor na pitanje na koji način hemijska jedinjenja u živoj materiji međusobno reaguju i po kojim zakonima čine. ili sintetizuju u drugim. kao i mogućnosti u sprečavanju i lečenju iste. fiziologije. Kako su u osnovi svake bolesti poremećeni biohemijski procesi. farmakologije i ishrane na njihovom molekulskom nivou.

BIOHEMIJA ĆELIJE .

Svaki organ je zapravo skup mnoštva različitih ćelija koje su povezane zajedno međućelijskim potpornim strukturama. 1. a strah da tražimo sklonište. različitih jona. amino kiselina i masti. itd. Mada su oni najrasprostranjenije ćelije.. Prenos vanćelijske tečnosti u sve delove tela odvija se u dva različita stadijuma. a sve ćelije predaju konačne produkte hemijskih reakcija u okolnu tečnost. Tečnost u prostorima izvan ćelije naziva se vanćelijska ili ekstracelularna tečnost. pretvaranje svetlosne energije u hemijsku što nadražuje oči i omogućava nam da vidimo svet oko nas. jer nas glad tera da tražimo hranu. Opšti mehanizmi pretvaranja hemijskih sastojaka u energiju u osnovi su jednaki u svim ćelijama. rasti i obnavljati svoje funkcije tako dugo dok u vanćelijskoj tečnosti postoji odgovarajuća koncentracija kiseonika. Ćelije mogu živeti. sve ćelije koriste kiseonik. Prvi obuhvata kretanje krvi kroz cirkulacijski sistem. Na primer. 1.1 UVOD Biohemijske reakcije koje se odigravaju u ćelijama. glukoze. sve nam to omogućava da opstanemo u uslovima koji su vrlo promenljivi. Iako se ćelije u telu međusobno znatno razlikuju. sve dok se njihov broj primereno ne popuni. sve one imaju neka zajednička svojstva. Svaka vrsta ćelije posebno je prilagođena za obavljanje određene funkcije. Kao jedan od glavnih sastojaka za dobijanje energije. Gotovo sve ćelije imaju sposobnost razmnožavanja i kad iz bilo kog razloga ćelije određene vrste budu uništene. Među sastojcima rastvorenim u vanćelijskoj tečnosti nalaze se hranljivi sastojci i joni preko potrebni ćeliji za održavanje života. To što smo u životu gotovo da je izvan naše kontrole. Tako svaka ćelija ima potrebu za hranom kako bi se održavala u životu. prenos nervnih impulsa s jednog dela tela u drugi.. razmnožavanje. preostale se ćelije te vrste obično neprekidno dele. osećaj za hladnoću tera nas da se grejemo itd. a drugi . Deo te tečnosti nalazi se u ćelijama i naziva se ćelijska ili intracelularna tečnost. u telu postoji još i drugih 50 biliona ćelija. Ljudsko je biće u stvari.2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA Osnovna živa jedinica tela je ćelija.3 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA Približno 56% tela odraslog čoveka čini tečnost.1. a sve ćelije iskorišćavaju na gotovo jednak način iste vrste hranljivih sastojaka.. Vanćelijska tečnost se stalno kreće po celom telu. mastima i belančevinama pri čemu se oslobađa energija potrebna za ćelijske funkcije. Kiseonik se spaja sa ugljenim hidratima. mišićne kontrakcije. automat. eritrociti kojih ima ukupno 25 biliona prenose kiseonik iz pluća u tkivo.

U živom svetu bioelementi se retko nalaze slobodni. jod. odigrava se neprekidna izmena između krvne plazme i međućelijske tečnosti u prostorima koji okružuju kapilare. kalaj. bakar. Pored toga. selen. koje nazivamo . vanadijum i silicijum. ugljenikov atom ima značajnu i neobičnu osobinu da gradi stabilne kovalentne veze sa drugim ugljenikovim atomima. kiseonik. a svakodnevno se izoluju i otkrivaju nova. vodonik. molibden. Međutim. sva hemijska jedinjenja koja izgrađuju živu materiju sastavljena su iz relativno malog broja hemijskih elemenata. Kapilari su porozni pa velike količine tečnosti difunduju tamo – amo između krvi i tkivnih prostora. na primer kiseonik ili azot). na čije se osnovne skelete vezuju drugi bioelementi. To su. Ovi se elementi nazivaju bioelementi. fluor. Ovaj proces difuzije uzrokovan je kretanjem molekula u svim pravcima u plazmi i vanćelijskoj tečnosti. hrom. Dok krv prolazi kroz kapilare.4 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI Živi svet se sastoji iz veliko broja različitih hemijskih jedinjenja. a za vreme intenzivne mišićne aktivnosti čak i do šest puta u minutu. nikal. toksične elemente. U protoku krvi kroz organizam. Ovakvim vezama stvaraju se raznovrsne strukture organskih jedinjenja – pravolinijske. srce zapravo ima ulogu dve odvojene pumpe. bor. kobalt. Od svih hemijskih elemenata koji se nalaze u prirodi samo 27 ulaze u sastav hemijskih jedinjenja koja čine živi svet. od kojih jedna tera krv kroz pluća. Jednu drugu grupu elemenata.kretanje tečnosti između kapilara i ćelije. Iako prisutni u neznatnim količinama. u elementarnom stanju (kao. razgranate ili prstenaste. Zato se ovi za život značajni sastojci nazivaju esencijalnim. čije je prisustvo posledica življenja u zagađenoj životnoj sredini. natrijum. koja ulazi u sastav živih bića. fosfor i sumpor. U živim bićima se pored njih. magnezijum. kalijum i hlor. mangan. Oni se nalaze u obliku jona i nazivaju se elektrolitima. sva krv u cirkulaciji prođe celim cirkulacijskim krugom prosečno jednom u minutu. Pored esencijalnih elemenata živa bića sadrže često i elemente bez značaja za život. 1. iako brojna. cink. To su elementi malog atomskog prečnika i imaju osobinu da grade jake kovalentne veze.gvožđe. azot. takođe stabilnim kovalentnim vezama. čine kalcijum. već su najčešće u obliku brojnih i raznovrsnih neorganskih i organskih jedinjenja. kao i štetne. arsen. nalaze još 16 raznorodnih elemenata u minimalnim količinama. ovi elementi nisu ništa manje značajni. a druga kroz sistemsku cirkulaciju. Kad čovek miruje. Najzastupljeniji bioelementi u građi većine organskih molekula su ugljenik. pa otuda i njihov naziv elementi u tragovima ili mikroelementi. a učestvuju u svim metaboličkim procesima.

Ćelija . monomerne jedinice nukleinskih kiselina.biomolekuli.5 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA Slika 1. nekovalentne veze. U živom svetu se često sreću ovakvi makromolekulski kompleksi. na primer. a palmitinska kiselina. ćelijske organele. Samo jedan monosaharid. najčešće alkalnih i zemnoalkalnih metala. kao što su. gradi veoma velike molekule polisaharida. Najvažniji biomakromolekuli živih bića su proteini. nukleinske kiseline i polisaharidi. od onih veoma proste građe. a samo pet aromatičnih baza gradi nukleotide. veliki biomakromolekuli. U biološkim sistemima značajne su četri vrste nekovalentnih veza. Samo 20 aminokiselina izgrađuje izuzetno velik broj raznovrsnih proteina. glukoza. Za životne procese veoma su važna organska jedinjenja koja se unose hranom ili se sintetizuju u organizmu. Biomakromolekuli i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu. glicerol i holin ulaze u sastav veoma raznovrsne grupe biomolekula. lipoproteini: Ili delovi ćelija. 1. ćeliju. strukturnu i funkcionalnu jedinicu. Neorganske sastojke živih bića čine razne soli. dok se neki elementi nalaze vezani za organske biomolekule. Ova je u stanju da obavlja sve procese od značaja za održavanje života. kakva je voda do jedinjenja krajnje složene strukture. Živi organizam se sastoji iz relativno malog broja (oko 30) organskih biomolekula. Biomolekuli su veoma različiti.1 . Međutim. raznovrsne građe i specifičnih uloga. a u njihovom vezivanju učestvuju i slabije. iz ovog malog broja nastaju značajni i brojni. lipida. Biomakromolekuli se međusobno vezuju i grade složene komplekse. lipidi.

te membrane mitohondrija. Pore u ćelijskoj membrani nastaju zbog velikih molekula proteina koje prekidaju lipidnu strukturu membrane i protežu se od jedne strane membrane do druge. Tanki sloj mukopolisaharida na spoljnoj površini ćelijske membrane doprinosi tome da se spoljna površina razlikuje od unutrašnje. Među različite mebrane ubrajamo: ćelijsku membranu. a u većini slučajeva može se čak i razmnožavati. Gotovo sve fizičke strukture ćelije omeđene su membranom. Membrana jezgra sadrži velike rupe pa se gotovo sve rastvorene . a između njih je širok prostor. lipida i ugljenih hidrata. Ćelija nije samo džak u kojem se nalazi tečnost. Centralno mesto u strukturi zauzima sloj lipida. prekriven s obe strane slojevima proteina. Proteini su. membranu endoplazmatičnog retikuluma. Veruje se da membrana poseduje mnogo sitnih pora kroz koje prolaze molekuli različitih veličina koje se razmenjuju između vanćelijke i ćelijske tečnosti. Tako je omogućen direktan prolaz vode u međuprostorima proteinskih molekula. raspršeni po lipidima.Svaka od 75 biliona ćelija u ljudskom organizmu živa je struktura koja može trajno preživeti. Protoplazma je uglavnom sastavljena od: vode. što znači da voda lako prianja uz membrane. Organele su za funkciju ćelije jednako tako važne kao i hemijski sastojci ćelije. ali nema sloja mukopolisaharida. Prisustvo proteina i tankog sloja mukopolisaharida na površinama čine membranu hidrofilnom. koje se nazivaju organele. a polarni deo molekula strči prema površinama membrane i elektrohemijski je vezan s proteinima u spoljnom i unutrašnjem sloju. Ona sadrži i visoko organizovane fizičke strukture. Na taj način membrana je polarizovana pa se hemijska reaktivnost unutrašnje površine ćelije razlikuje od one na spoljnoj površini. Jedna od njih okružuje drugu. membrana je uglavnom nepropustljiva za lipofobne supstance. Različite supstance od kojih je ćelija sastavljena nazivamo zajedničkim imenom protoplazma. isto tako. Golžijevog kompleksa itd. sastavljenom uglavnom od lipida i proteina. Dva glavna sastojka ćelije su jezgro i citoplazma. enzimi i hemijske supstance. Membrana jezgra je sastavljena od dve membranske jedinice. Svaka od tih jedinica gotovo je jednaka ćelijskoj membrani. Građena je gotovo isključivo od proteina i lipida. membranu jezgra. Ćelijska membrana je tanka i elastična. Da bismo razumeli funkciju organa i drugih struktura u telu. pod uslovom da tečnost kojom je okružena sadrži potrebnu hranu. Jezgro je od citoplazme odvojeno jezgrovom membranom. a cotiplazmu od okolne tečnosti odvaja ćelijska membrana. Male okruglaste strukture koje leže na bazi proteinskog molekula jesu molekuli fosfolipida: masni deo molekula fosfolipida priljubljen je za unutrašnju lipidnu fazu ćelijske membrane. Zbog lipida u njenom središtu. proteina. moramo pre svega shvatiti osnovnu organizaciju ćelije i funkcije njenih sastavnih delova. elektrolita. lizozoma.

citoplazmatičnih organela koje igraju važnu ulogu u varenju različitih sastojaka u ćeliji. glukozu i malu količinu fosfolipida. On sudeluje u sintezi lipida i verovatno igra važnu ulogu u resorpciji glikogena. Golžijev kompleks sudeluje u stvaranju lizozoma. tečnošću koja se razlikuje od one izvan endoplazmatičnog retikuluma. Među glikoproteinima se naročito ističu mukopolisaharidi koji su glavni sastojci: 1) sluzi. a membrane su mu slične membanama glatog endoplazmatičnog retikuluma. Na spoljnoj površini mnogih delova endoplazmatičnog retikuluma nalaze se brojne male zrnaste tvorevine koje zovemo ribozomi. Među velikim česticama raspršenim u plazmi. Taj prostor nadovezuje se na prostor unutar Golžijevog kompleksa. Deo citoplazme neposredno uz ćelijsku membranu često se nalazi u stanju polučvrstog gela a naziva se korteks ili endoplazma. Konačno. Endoplazmatični retikulum (EPR) po građi izgleda kao mreža membrana cevastih i mehurastih struktura u citoplazmi. Citoplazma je ispunjena sitnim. Ribozomi se najvećim delom sastoje od ribonukleinske kiseline koja ima važnu ulogu u sintezi proteina. u kojima je smeštem na onoj strani na kojoj se supstance izlučuju. . Prostor unutar cevčica i mehurića ispunjen je endoplazmatičnim matriksom. te esterifikovanih masnih kiselina.supstance s lakoćom kreću između tečnosti u jezgru i tečnosti u citoplazmi. Golžijev kompleks je jako razvijem u sekretornim ćelijama. elektrolite. Prostor unutar endoplazmatičnog retikuluma povezan je s prostorom unutar dvostruke membrane jezgra. mitohondrije i lizozomi. ali i većim dispergovanim česticama i organelama. sekretorna zrnca i dve važne organele. Ona uglavnom sadrži rastvorene proteine. 2) osnovni sastojci u intersticijskim prostorima i 3) osnovne sastojci hrskavice i kostiju. nalaze se kapljice neutralnih masti. holesterola. U njemu se osim toga sintetišu ugljeni hidrati te se vežu s proteinima u mehurićima kompleksa. Retikulum na čijoj se površini nalaze ribozomi često zovemo zrnasti endoplazmatični retikulum. ribozomi. Na taj način nastaju glikoproteini koji su važni sekretorni sastojci mnogih ćelija. Deo endoplazmatičnog retikuluma koji ne poseduje ribozome zovemo glatki endoplazmatični retikulum. Funkcija Golžijevog kompleksa sastoji se u privremenom pohranjivanju i kondenzaciji sastojaka koje se secerniraju. Bistri tekući deo citoplazme u kojem su čestice raspršene naziva se hijaloplazma. Golžijev kompleks ( koga neki autori zovu Golžijev aparat ili Golžijevo telašce) je poseban deo endoplazmatičnog retikuluma. zrnca glikogena. te u njihovoj konačnoj pripremi za sekreciju. Ponekad je endoplazmatični retikulum preko malih otvora direktno povezani s okolinom ćelije. Obično je sastavljen od četiri ili više slojeva tankih mehurića.

U lizozomu se nalazi više od desetak različitih kiselih hidrolaza. kao i razmnožavanje ćelije. jezgro sadrži dezoksiribonukleinske kiseline. I veličina i oblik mitohondrija su takođe veoma promenljivi. od kojih svaka dobija jedan od dva kompleta gena.U mitohondrijama se oslobađa energija iz hranljivih supstanci i kiseonika te se tako dobija najveći deo energije potreban ćeliji za obavljanje njenih funkcija. Lizozom je okružen jednom membranskom jedinicom. a sadrži velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije iz hranljivih supstanci. Ispunjen je velikim brojem sitnih zrnaca. Različite okolnosti u ćeliji mogu. tako da se vodonik iz molekula vode spoji sa jednim delom tog molekula. Hidrolitički enzimi cepaju organska jedinjenja na dva ili više delova. a njihov broj se kreće od nekoliko stotina do mnogo hiljada. Brojni nabori unutrašnje membrane čine pregrade na kojima se nalaze oksidativni enzimi ćelije. Geni određuju svojstva proteinskih enzima citoplazme i tako kontrolišu citoplazmatske aktivnosti. dovesti do kidanja lizosomske membrane. međutim. Tako nastaju dve ćelije kćeri. supstance bogate energijom. Tako se. Mitohondrije se uglavnom sastoje od dve membranske jedinice: spoljne membrane i unutrašnje membrane. nukleinske kiseline. To su proteinski skupovi hidrolitičkih enzima. Da bi kontrolisali razmnožavanje geni se najpre sami udvoje. ATP zatim odlazi iz mitohondrija i difundira svuda po ćeliji te otpušta energiju kad je potrebna ćeliji za obavljanje njenih funkcija. na primer. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sitem koji omogućuje ćeliji da ukloni nepoželjne supstance i strukture. kao što su na primer bakterije. Mitohondrije se verovatno mogu same razmnožavati i to se dešava uvek kad u ćeliji postoji potreba za povećanim količinama ATP. Ti enzimi tada razgrađuju organske supstance s kojima dođu u dodir. Osim toga unutrašnjost mitohondrija ispunjena je matriksom koji je u stanju gela. a nakon toga ćelija se podeli posebnim procesom koji zovemo mitoza. Jezgra mnogih ćelija sadrže jednu ili više . On kontroliše sve hemijske reakcije u ćeliji. a glavni sastojci koje oni razgrađuju su proteini. pri čemu nastaje ugljen dioksid i voda. Mitohondrije su prisutne u citoplazmi svih ćelija. Oslobođena energija služi za sintezu adenozin-trifosfata (ATP). Membrana koja okružuje lizozom redovno sprečava da hidrolitički enzimi u lizozomu dođu u dodir sa ostalim supstancama u ćeliji. mukopolisaharidi i glikogen. što zavisi od količine energije koja je potrebna ćeliji. Ukratko. a hidroksilna grupa s drugim delom. što već mnogo godina nazivamo genima. protein hidrolizuje u aminokiseline. Jezgro je kontrolni centar ćelije. naročito oštećene ili strane strukture. pri čemu dolazi do oslobađanja enzima. Ovi enzimi deluju zajedno sa oksidativnim enzimima na pregradama i uzrokuju oksidaciju hranljivih supstanci.

proteinska struktura koja sadrži i određenu količinu ribonukleinske kiseline kakva se nalazi u ribozomima. Ribozomi prelaze u citoplazmu. Nukleotid se izrazito poveća kad ćelija aktivno sintetizuje proteine. U početku je to fibrinalna RNA koja se kasnije kondenzuje stvarajući zrnaste ribozome. jednostavno. gde se najvećim delom vežu na endoplazmatični retikulum. . za razliku od ostalih organela. To je.svetlije obojenih struktura koje zovemo nukleotidi. Geni jednog od hromosoma sintetizuju ribonukleinsku kiselinu koja se zatim pohranjuje u nukleotidu. nema graničnu membranu. Nukleotid.

ona iz okolne tečnosti mora primati hranljive i druge supstance. Da bi ćelija mogla živeti i rasti. mehanizmom kojim ćelija “proguta” deo vanćelijske tečnosti i njen sadržaj. Ćelijska membrana jednostavno okruži bakteriju i uvrne je. . mehanizmom u kojem enzimski sistem i posebne prenosne supstance “nose” supstancu kroz membranu i 3) pinocitozom. 2) aktivnim prenosom kroz membranu.1. Tako nastaje fagocitozni mehurić. a iz citoplazme se kreću prema površini ćelije i izbacuju napolje. Sintetizovani protein odmah ulazi u cevčice EPR gde stvara mala proteinska zrnca. Dve najvažnije funkcije ćelije su: Mnoge ćelije . koji su čest sekretorni produkt. koji nastaje kao reakcija na dodir ćelijske membrane i samo nekih supstanci od kojih su dve najvažnije – protein i koncentrisani rastvori elektrolita. s tim što se oni sintetizuju u glatkom delu EPR. Zrnca se osim toga nakupljaju i stvaraju združena zrnca koja se zatim kroz membranu Golžijevog kompleksa izlučuju u citoplazmu. Gotovo jednak mehanizam postoji i u lučenju lipida. kroz pore u membrane ili kroz sam membranski matriks. Ta se zrnca zatim polako kreću kroz cevčice prema Golžijevom kompleksu. stvaraju posebne proteine koji se luče u okolinu ćelije. takozvano ostatno telo izluči se ili se rastvori u citoplazmi. sličan pinocitoznom mehuriću. Ribozomi na površini EPR sintetišu protein koji će se izlučiti.6 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE a) prenos supstanci kroz ćelijske membrane i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija. kao i do procesa glikogenolize. jer je pinocitoza jedini način na koji proteini mogu proći kroz ćelijsku membranu. naročito ćelije različitih žlezda u telu. U EPR dolazii do polimerizacje glukoze. Ono što ostane od mehurića. Površina čestice koja će biti fagocitovana mora biti takva da se može apsorbovati na ćelijsku membranu. stvaranjem pinocitoznog mehurića. iz kojeg se produkti delovanja hidrolaza mogu kroz membranu mehurića difundovati u citoplazmu. Jako je značajno što protein uzrokuju pinocitozu. Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri različita načina: 1) difuzijom. Pinocitoza se zbiva. Mehanizam fagocitoze istovetan je mehanizmu pinocitoze. U mehanizam lučenja uključeni su EPR i Golžijev kompleks. Velike čestice poput bakterija ulaze u ćeliju fagocitozom. Zbog toga lizozome možemo nazvati probavnim organima ćelije. Gotovo odmah po pojavi ovih mehurića u ćeliji jedan ili više lizozoma prione uz njega i isprazne u njega svoje hidrolaze. U njemu se proteini mogu konjugovati s ugljenim hidratima stvarajući glikoproteine. Tako nastaje probavni mehurić.

u kojima se pored krajnjih proizvoda.Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija. Za delovanje ovih enzima neophodno je prisustvo drugih jedinjenja. Kataboličke reakcije su praćene oslobađanjem energije koja se „hvata“ i „ugrađuje”u energetski bogatu vezu adenozintrifosfata. U kataboličkim i anaboličkim procesima ne učestvuju isti enzimi i oni se dešavaju u odvojenim delovima ćelije. sinteza masnih kiselina se dešava u citoplazmi. koja takođe učestvuju u ovim reakcijama. koje se odigravaju u tri stepena: (slika 1. ugljenih hidrata.Razgradnja ugljenih hidrata. lipida i proteina u niskomolekulska jedinjenja: mlečnu i sirćetnu kiselinu. koje su međusobno povezane. uz izdvajanje znatne količine energije: ATP + H₂O = ADP + P + E ADP + H₂O = AMP + P +E Energija koja se oslobađa iz ATP-a koristi se za sintezu raznovrsnih jedinjenja ćelijskih sastojaka. a njihova oksidativna razgradnja u mitohondrijama. Anabolizam obuhvata enzimske sinteze mnogobrojnih ćelijskih komponenata: polisaharida. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. pa nastaju adenozin difosfat. a takve se veze nazivaju visoko energetskim. a za njihovo odvijanje neophodni su specifični enzimi. dobro usklađene i tačno kontrolisane. uglavnom oksidativna. masti i proteina teče preko niza povezanih reakcija.2) . a najvažnije od svih je adenozin trifosfat ili ATP. Sinteze teku uz potrošnju energije koju dobijaju od ATP-a ili NADPH. ugljendioksid. kao i za vršenje bilo koje vrste rada. Na primer. ADP i adenozin monofosfat. koje se stalno dešavaju u živim bićima čine njegov metabolizam. nukleinskih kiselina. amonijak i ureju. Hidrolizom ATP-a mogu se izdvojiti jedna ili dve fosfatne grupe. proteina i lipida. Hiljade ovih reakcija. ugljen dioksida i vode oslobađa energija: (CH₂O)n + O₂ =CO₂ + H₂O + E Mnogobrojne su reakcije oksidacije organskih jedinjenja. AMP. Obično su to fosfatne veze nekih hemijskih jedinjenja. Metabolizam se obično deli na katabolizam i anabolizam. To su najčešće nikotinamidi I flavinski nukleotidi. Pod katabolizmom se podrazumeva enzimska razgradnja. U reakcijama oksidacije organskih molekula oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa. hranljivih sastojaka relativno velike molekulske težine: na primer. U organizmu se odvija veoma velik broj hemijskih reakcija.

Anabolizam se. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. takođe. Tako heksoze. na manji broj prostijih jedinjenja. takođe. Četri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. Dvadesetak aminokiselina se razgrađuje. Ova jednostavna jedinjenja ulaze u treći stepen katabolizma. koji ima samo dva C atoma. fumarat i oksalacetat. a proteini dvadesetak amino kiselina. koji se dalje cepa u acetilkoenzim A.Slika 1. koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). lipidi masne kiseline. a to su: acetilkoenzim A. Tako . koji je zajednički za sve i u kome dolazi do njihove potpune oksidacije u CO₂ i četri para vodonikovih atoma. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu.2 – tri stepena katabolitičke(-) i anaboličke (…. glicerol i druge komponente. osnovne molekule. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. Tako polisaharidi daju heksoze ili pentoze. odigrava u tri stepena.) razgradnje hranljivih sastojaka U prvom stepenu hranljivi sastojci se cepaju na prostije. U drugom stepenu nastali produkti razgrađuju se dalje na manji broj još prostijih jedinjenja. α-ketoglutarat.

U zadnjem stepenu anabolizma aminokiseline se ugrađuju u protein. Hidrolizom ovih energetski bogatih jedinjenja oslobađa se znatna količina energije.) i enolni estri (fosfoenolpiruvat) 2) 3) Anhidridi kiselina (ATP. Na primer.npr.3difosfoglicerat i fosfoenolpiruvat. 1. Ovakvi nizovi reakcija omogućavaju nastajanje novih jedinjenja prenosom određenih grupa: metil. Produkt jedne je supstrat druge i tako redom. a isto tako obezbeđuje osnovne sastojke potrebne za sintezu makromolekula. Korišćenje energije pod ovakvim uslovima moguće je zato što se enzimsko razlaganje hrane odigrava u više stepeni. koji se zove amfibolički put. acetil. Ova jedinjenja se dele prema promeni slobodne energije tokom njihove hidrolize na nisko i visoko energetska. vodonikovih atoma. fosfoenolpiruvat i kreatinfosfat. fosforil. a radi sinteze nekog komplikovanijeg jedinjenja.) Derivati fosfaminske kiseline (kreatinfosfat) koji ne sadrže fosfornu kiselinu 4) Estri tioalkohola. U prvu grupu spadaju αglicerolfosfat i glukozo – 6 – fosfat. na konstantnoj temperaturi i pritisku. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. Najvažnija osobina živih bića je što mogu da koriste energiju hranljivih sastojaka sagorevajući ih do ugljendioksida i vode. proteinske aminokiseline nastaju transaminacijom α-ketokiselina. Energija se dobija na nekoliko mesta u nizu reakcija u jednom od intermedijera. Jedan od glavnih razloga što ADPATP sistem zauzima centralno mesto u prenosu energije je to što ima manje energije od visokoenergetskih jedinjenja. (acetil-koenzim A).7 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA Organska jedinjenja koja se nalaze u hrani. pa i celih molekula. On omogućava potpunu oksidaciju razgrađenih produkata hrane. u procesu glikolize to su 1. Poznate su četiri vrste energetski bogatih jedinjenja: 1) Fosfatni estri (glukozo-6-fosfat. Skoro sve metaboličke reakcije su međusobno povezane. a u visoko energetska. α-glicerolfosfat i dr. Najvažnije energetski bogato jedinjenje je ATP koji sadrži dve anhidridne veze. preko zajedničkih intermedijera. bilo bi u energetskom pogledu vrlo neekonomično i izvan granica mogućnosti žive ćelije. acetilfosfat i dr. . bogata su vodonikom i zato sadrže veliku količinu hemijske enrgije. Kao što se vidi katabolizam i anabolizam imaju zajednički drugi stepen. Razgradnja supstrata do slobodnih atoma od kojih je izgrađen.

Slika 1.Strukturne formule energetski bogatih jedinjenja Prvi zakon termodinamike kaže da energija ne može ni da se stvori ni da se uništi. Manje koristan vid energije koji ćelija vraća u spoljašnu sredinu sastoji se od toplote i drugih oblika koji se rasturaju po okolini povećavajući njenu neuređenost ili entropiju. Živi organizmi energiju uzetu iz okoline iskorišćavaju pod određenim uslovima pritiska i temperature i vraćaju je u okolinu u obliku koji im je manje koristan. Koristan oblik energije koji ćelije uzimaju naziva se slobodna energija.3 . a ona prosto može da se definiše kao oblik energije koji može da vrši rad na određenoj temperaturi i pritisku. Na osnovu ovog može da se izvede izuzetno važan aksiom u . samo može da se prevede iz jednog oblika u drugi.

u čemu prevazilaze većinu mašina koje je stvorio čovek. Spoljašna okolina je apsolutno esencijalna za žive organizme. nemaju značajne razlike u pritiscima između pojedinih delova ćelije. već bi se pre moglo reći da su one izotermalni hemijski motori. Mehanizam žive ćelije koji omogućava transformisanje energije zasnovan je na relativno nestabilnim i razgradljivim organskim molekulima koji ne mogu da izdrže visoke temperature. Zato su hemijske reakcije koje se odvijaju u živoj ćeliji 100% efikasne. Osim toga.molekulskoj logici živog stanja: živi organizmi stvaraju i održavaju svoju esencijalnu uređenost na račun svoje okoline. Mnoštvo enzimski katalizovanih reakcija u ćeliji ne postoje same za sebe već su sekvence konsekutivnih reakcija. koji se ponaša kao mašina koja uzima energiju iz svoje okoline težeći da poveća njenu entropiju. oni su ustvari u stanju koje se naziva stanje stabilne ravnoteže (steady state). Posledica toga je da je obezbeđeno kanalisanje hemijskih reakcija po specifičnim putanjama. Karakteristika otvorenih sistema je da oni nisu u ravnoteži sa svojom okolinom. ne samo zato što iz nje uzimaju slobodnu energiju nego i zato što iz nje uzimaju i druge materije. b) osmotski rad koji je potreban za transport materija u ćeliju i c) mehanički rad potreban za kontrakcije i kretanje. jake električne napone. Osim toga. To znači da proizvod prve predstavlja supstrat za sledeću itd. . živi organizmi su „ otvoreni“ sistemi zato što sa spoljašnom okolinom izmenjuju energiju i materiju i u tom procesu ih transformišu. žive ćelije su visoko efikasne u prometu energije i materije. Ovo stanje se karakteriše time da je brzina transfera materije i energije iz okoline u sistem u potpunoj ravnoteži sa brzinom transfera materije i energije iz sistema u okolinu. deo molekulske logike živog stanja je da je ćelija neuravnoteženi otvoreni sistem. Ćelije apsorbuju energiju iz svoje okoline i pretvaraju je u hemijsku energiju. koja se tada transformiše u: a) hemijski rad uključen u biosintezu ćelijskih komponenata. Ćelija može da funkcioniše kao hemijska mašina zato što ima enzime koji znatno povećavaju brzinu hemijskih reakcija. ili izuzetno kiselo bazne uslove. Zbog toga ćelije nisu u stanju da koriste toplotu kao izvor energije. Veoma je značajno i to što su zbog toga te reakcije povezane zajedničkim intermedijerima. posebno u pretvaranju energije u rad. čime čine da ona postane više neuređena i slučajna. Dakle. zato što nema vidljive promene u jednom periodu vremena. Žive ćelije su esencijalno izotermne. Jezikom termodinamike rečeno.

2. mali Iako je broj reakcija vrlo velik. .3. Ova sposobnost samo regulacije reakcija je fundamentalna u održavanju stanja stabilne ravnoteže uslova žive ćelije i esencijalna je za efikasno transformisanje energije. a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata. Žive ćelije imaju sposobnost da regulišu sintezu sopstvenih katalizatora.1. ovaj vid kontrole nazivamo mehanizam povratne sprege. U najprostijem slučaju to znači da akumuliranje intermedijera ili metabolita iznad kritične koncentracije deluje kao signal da se smanji brzina reakcije u kojoj su oni nastali. Mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni 1. broj reakcionih tipova je relativno 1. Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost.U povezivanju enzimski katalizovanih reakcija u konsekutivne sekvence nalazimo još jedan aksiom u molekulskoj logici živih organizama: brzina specifičnih reakcija u jednom delu kompleksne mreže enzimskih reakcija u ćeliji može biti kontrolisana ili modulirana brzinom reakcije u drugom delu mreže. Reakcije koje se odigravaju u ćelijama imaju sledeće karakteristike: 1.

11. 2. Ta jedinjenja izgrađuje samo 27 elemenata. Ćelija se sastoji od visoko organizovanih fizičkih struktura koje se nazivaju organele. bor. ćeliju. mangan. kalaj. selen. 2. arsen.1. Ovi elementi nazivaju se bioelementi. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sistem. Najvažniji su: proteini. jod. 2. To su: gvožđe. Endoplazmatični retikulum (ERP) ima važnu ulogu u sintezi protein (zrnasti) i sintezi lipida (glatki). kiseonik. 2. hrom. 2. Najzastupljeniji bioelementi u organskim jedinjenjima su: ugljenik. Mitohondrije sadrže velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije. azot. cink. 2. lipidi. 2.5. uglavnom su vezani u obliku raznih jedinjenja koje zovemo biomolekuli.8.12. nikal. molibden. Njima je ispunjena citoplazma.9.7.3. bakar.6.UKRATKO: 2.4. 2. Ćelija je osnovna živa jedinica tela. 2. vanadijum i silicijum. 2. Ovi elementi su retko slobodni. te se zato zovu elementi u tragovima ili mikroelementi. a i cela ćelija omeđena je sopstvenom. fluor.2. . vodonik. Golžijev kompleks ima važnu ulogu u sintezi ugljenih hidrata i sekreciji. Jezgro je kontrolni centar ćelije. Pored njih za život je značajno još 16 elemenata koji se u organizmu nalaze u minimalnim količinama. 2. polisaharidi i nukleinske kiseline. kobalt. Živi svet sastoji se od velikog broja različitih hemijskih jedinjenja. U citoplazmi su rastvorene i sve ostale supstance koje ulaze u sastav ćelije. fosfor i sumpor. ćelijskom mebranom.10. Organele su gotovo sve omeđene membranama. strkturnu i funkcionalnu jedinicu. Biomakromolekulski i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu. Od biomolekula nastaju veliki biomakromolekuli.

2. Oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa. a takve se veze nazivaju visoko energetskim. . 2. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. 2. u kojima se pored krajnjih proizvoda. kao i estri tioalkohola koji ne sadrže fosfornu kiselinu (acetil-koenzim A). b) mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni.14. Obično su to fosfatne veze nekih jedinjenja.2. Dve najvažnije funkcije ćelije su: a) prenos supstanci kroz ćelijsku membranu i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija. broj reakcionih tipova je relativno mali. adenozin trifosfat (ATP).18. Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri načina: a) difuzijom. 2.17. a najvažnije od svih je. 2. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline.16. Reakcije koje se odigravaju u ćeliji imaju sledeće karakteristike: a) iako je broj reakcija velik. a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata.15. vode i ugljen dioksida oslobađa energija. c) Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost. b) aktivnim prenosom i c) pinocitozom ( i u nekim slučajevima .d) fagocitozom). Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija.13.

.

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA .

kao što su. na primer. Kroz polupropustljive membrane mogu difundovati samo molekuli vode. Unutarćelijska tečnost je relativno stalnog sastava. tako i njene optimalne raspodele unutar ćelija ili van njih. . kao što su krv. 2. Biohemijske reakcije telesnih sastojaka odvijaju se u vodenim rastvorima. One su hidrofobne. Nepolarne supstance koje nisu u stanju da grade vodoničnu vezu nerastvorne su u vodi. oksidacijom organskih molekula. Ovaj se gubitak nadoknađuje unošenjem vode hranom i pićem. a dnevno gubi izlučivanjem 1. U njima je voda obavezan sastojak ćelija i tkiva.2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE Čovekov organizam sadrži malu zalihu vode.2. amino kiseline. Rastvaranjem sastojaka hrane. Svaka promena zapremine telesnih tečnosti i/ili promena koncentracije elektrolita u njima podstiču ove regulacione mehanizme u osnovi kojih leže osmotske zakonitosti. Osobine većine biomolekula zavise od vode. lipidi. 60% telesne težine muškarca i 55% žena čini voda. Živa bića se sastoje pretežno iz vode.5 do 2 litra tečnosti. Ona je jedinstven rastvarač. postoji težnja da se koncentracije oba rastvora izjednače. čiji je molekul dipolaran i ima osobinu da gradi vodoničnu vezu. Posebni fiziološki mehanizmi regulišu koliko će se vode u organizmu zadržati ili iz njega izlučiti i kako će se i koliko vode raspodeliti unutar i van ćelija. kako celokupne zapremine. Sve mnogobrojne uloge vode u živim sistemima omogućene su posebnim osobinama vode. a u znatnom delu i raznih telesnih tečnosti. Za dobro funkcionisanje organizma neophodno je održavanje stalnog sastava i stalne. optimalne zapremine telesnih tečnosti. kao i stvaranjem vode.1 UVOD Voda je najrasprostranjenije i za život neophodno hemijsko jedinjenje. Značaj vode za žive organizme je veliki. Zato nastaje difuzija vode kroz membranu. a u nekim voda i aktivno učestvuje. limfa i druge. a ne i molekuli rastvorene supstance. dok je sastav tkivne tečnosti i krvne plazme često podložan promenama. Supstance koje se lako rastvaraju u vodi su hidrofilne. Približno polovina ovih vodenih rastvora nalazi se u ćelijama. na primer. najviše u obliku mokraće. voda učestvuje u apsorpciji i transportu mnogih jedinjenja ili izlučivanju ekskreta. Ako se dva vodena rastvora različitih koncentracija neke supstance nalaze međusobno odvojeni samo polupropustljivom membranom. U čovekovom organizmu nalaze se mnoga organska i neorganska jedinjenja. u kojemu se najbolje rastvaraju polarna jedinjenja. voda rastvara i nepolarna jedinjenja koja mogu graditi vodoničnu vezu. kao unutarćelijska tečnost . pa i neki biomolekuli u obliku vodenih rastvora. Međutim.

Glavni proizvod ćelijskog disanja je ugljena kiselina. Značajne promene pH vrednosti telesnih tečnosti mogu nastati stvaranjem većih količina sumporne ili fosforne kiseline. plazme ili tkivne tečnosti. u slučajevima kada vanćelijska tečnost postane koncentrovanija. a osnovu čine osmotske zakonitosti. One postaju hipotonične u odnosu na ćelijske rastvore. kao i od drugih faktora.Voda će difundovati iz razblaženijeg ili hipotoničnog u koncentrovaniji ili hipertonični rastvor. koji se može izbaciti izdisajem. Sve telesne tečnosti i tkiva živih bića sadrže vodonične jone. Veličina osmotskog pritiska vanćelijskih tečnosti. ili do smanjenja zapremine tečnosti. hipertonična. Za živa bića veoma je značajno održavanje optimalne količine tečnosti. Različite tečnosti sadrže i različite i karakteristične koncentracije . pa ova promena izaziva difuziju vode iz vanćelijskog prostora u ćelijski. Promene u sastavu telesnih tečnosti znatno su češće u vanćelijskim tečnostima. U organizmu se neprekidno stvaraju kiseli proizvodi oksidacijom organskih jedinjenja ili ćelijskim disanjem. difuzija prestaje. odnosno do dehidratacije. Na taj način stvaranje ugljene kiseline neće znatno uticati na promene koncentracije H-jona telesnih tečnosti. Kako su telesne tečnosti unutar ćelija i izvan njih vodeni rastvori mnogobrojnih sastojaka. Ako je hidratacija jako izražena ćelije bubre. To je slučaj kod hemolize eritrocita. Ovakva difuzija dovodi do hidratacije ćelija. Celokupna zapremina tečnosti u organizmu zavisi od unosa i izlučivanja. Što je veća razlika u koncentracijama dva rastvora. Kada se između ova dva rastvora na ovaj način uspostavi dinamička ravnoteža. Osmotski pritisak unutarćelijskih rastvora zavisi od koncentracije najobilnijih sastojaka rastvora. varenjem hrane i metaboličkim promenama svarenih sastojaka nastaju razne kiseline. Ako kontrolni mehanizmi otkažu. na primer. Razlika u osmotskim pritiscima dovodi do izmene tečnosti između ćelija i vanćelijskog prostora sa jedne i plazme sa druge strane. Ova se kiselina lako razlaže na vodu i ugljen-dioksid. u organizmu može doći do opšteg nakupljanja tečnosti. Ovu ravnotežu narušava promena koncentracije rastvorenih sastojaka. Takav je slučaj. U ovom održavanju učestvuje više mehanizama. kalijuma. one mogu imati različite osmotske pritiske. one se raspadaju. magnezijuma. Unutarćelijski i vanćelijski rastvori odvojeni membranama pri normalnim uslovima nalaze se u osmotskoj ravnoteži. zavisiće od najobilnijih jona u ovim rastvorima. kod razblaživanja vanćelijskih tečnosti. kalcijuma. hidratacije. Obrnuto. fosfata i proteina. veća će biti i difuzija vode kroz membrane. kada postanu izotonični ili izoosmotski. Glavno mesto gde se vrši regulacija balansa tečnosti su bubrezi. Hrana koju konzumiramo sadrži pretežno neutralne ili slabo kisele sastojke. a kad ćelijska membrana popusti. zavisno od koncentracije tih rastvorenih sastojaka u telesnim tečnostima. Međutim. nastaje difuzija vode iz ćelija i dolazi do ćelijske dehidratacije. uglavnom natrijuma i hlora.

8.0. a za funkcionisanje mnogih ćelijskih struktura potrebne su. puferuje. Optimalne koncentracije H-jona potrebne su za održavanje strukture i funkcije brojnih proteina. i pored svakodnevnog stvaranja velikih količina ugljene i neisparljivih kiselina.H-jona. u plućima i bubrezima. Donja granica pH vrednosti u krvi pri kojoj čovek ne može živeti duže od nekoliko minuta je 7.35 do 7. što je od posebnog značaja za održanje života. odnosno promeni pH vrednosti. tačno kontrolisanim vrednostima.45. Želudačni sok je kisele reakcije. da bi održao acido-baznu ravnotežu. a krv je neutralne reakcije.3 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA Čovekov organizam pruža otpor promeni koncentracije H-jona. 2. kao i za pravilno odvijanje biohemijskih reakcija. a gornja 7. Tako se kod zdravih osoba. Osim toga. kod mokraće. pH krvi se kreće u uskom intervalu od 7. na primer. optimalne koncentracije H-jona. pankreasni sok i sadržaj tankog creva su alkalni. posebno onih koje katalizuju enzimi. koncentracija H-jona u krvnoj plazmi održava se u granicama normalnih vrednosti. kao što je pH krvi. neke hemijske reakcije u živim bićima katalizovane su H-jonima. . pre svega. U drugim tečnostima pH vrednosti se održavaju u određenim. U nekim telesnim tečnostima koncentracije H-jona su promenljive. kao što je to slučaj. takođe. Održavanje acido-bazne ravnoteže postiže se na više načina uz učestvovanje više telesnih puferskih sistema i uz značajnu ulogu fizioloških procesa koji se odigravaju u nekim organima. Ako se dogodi povećanje koncentracije H-jona ono se odmah neutrališe. mokraća slabo kisela.

Slika 2.Održavanje acido-bazne ravnoteže U čovekovom organizmu postoje mnoge slabe kiseline i baze koje bi mogle činiti puferske sisteme. za održavanje acido-bazne ravnoteže značajne su samo tri vrste pufera. iako slaba. Ugljena kiselina. Za održavanje acido-bazne ravnoteže u krvi najvažniji je bikarbonatni puferski sistem. fosfatni puferski sistem. . kao i još jedan neorganski. količine sastojaka koje ga čine regulišu sa dva telesna sistema. Ovo ne samo zbog svoje puferske uloge već i zato što se puferski kapacitet tj. disosuje stvarajući HCO. primaoci. Međutim.jon. davaoc protona i bikarbonatni joni. plućima i bubrezima. Pored bikarbonatnog. Bikarbonatni pufer čine ugljena kiselina. značajni su i proteinski puferi od kojih je najvažniji hemoglobin u eritrocitima.1 .

Takve se promene u koncentraciji ugljen-dioksida brzo koriguju izdisanjem i efikasno se održava acido-bazna ravnoteža u krvi. relativno je malog puferskog kapaciteta. tj. -NH₂ + H+ ↔ NH₃+ .. Ulogu davaoca protona ima H₂PO. utiču na respiratorni centar. Pored toga. Prema potrebi bubrezi su u stanju da luče više ili manje kiselu mokraću. doprinoseći. Fosfatni pufer čine neorganski fosfati plazme i eritrocita. Kako se.jon. Bikarbonatni puferski sistem je veoma pogodan za održavanje acidobazne ravnoteže. koji kontroliše ventilaciju. Ovaj pufer je značajan za održavanje acido-bazne ravnoteže u unutarćelijskim tečnostima i bubrezima. Jedan drugi neorganski puferski sistem je fosfatni pufer. ugljen-dioksid plućima izdiše ovo se nakupljanje otklanja. Ako se u telesnim tečnostima poveća koncentracija kiseline ili H-jona. Ukoliko u organizmu dođe do nagomilavanja hidroksilnih jona. ovi reaguju sa ugljenom kiselinom pri čemu nastaju bikarbonati: OH‾+ H2CO3 → H2O + HCO3Ovako nastao višak bikarbonata neutrališe se drugim telesnim sistemom. regulaciji acido-bazne ravnoteže. kako je koncentracija fosfata niska. koji su takođe uključeni u održavanje acido-bazne ravnoteže. plućnom i bubrežnom regulacijom.+ H+ ↔ H₂POMeđutim. a primaoca HPO₄² . Pri tome nastaje ugljena kiselina koja se kao nestabilna razlaže oslobađajući gasoviti ugljen dioksid: H++ HCO3. bubrezima. značajno. ovaj pufer je jedinstven po svojoj povezanosti sa dva fiziološka mehanizma. karboanhidrazom. baza. Ovaj reversibilan proces u živim bićima katalizovan je jednim značajnim enzimom. ove se neutrališu sa HCO ₃⁻ jonom bikarbonatnog pufera.koji se kao nepostojano jedinjenje razlaže na vodu i ugljen-dioksid. To je pufer znatnog kapaciteta pošto plazma sadrži dovoljne količine bikarbonata. međutim. Proteini sadrže veliki broj amino. Razlika u kiselosti između krvi i mokraće posledica su različitog hemijskog sastava ove dve telesne tečnosti. Male promene u parcijalnom pritisku ugljendioksida ili koncentraciji H-jona. pa bi se pH vrednosti zbog nakupljanja ugljene kiseline postepeno smanjivale.i karboksilnih grupa.jon: HPO₄² .↔ H2CO3 ↔ H2O + CO2 U zatvorenom sistemu ne postoji mogućnost za izdvajanje gasovitog ugljen-dioksida. koje mogu jonizovati pod određenim uslovima: -COOH ↔ H-+ COO. Bubrezi filtriraju krvnu plazmu i nastaje mokraća.

te nastaju acidoza ili alkaloza. pluća ili bubrega. Ekstracelularna dehidratacija nastaje kao posledica nedostatka tečnosti i soli u ekstracelularnom prostoru u izotoničnoj srazmeri. Acidoza se može javiti i kao posledica većeg gubitka baza. disanjem i ekskrecijom preko bubrega. Nužno je pacijentu tečnost nadoknaditi hipertoničnim NaCl. Acidoza nastaje kod povećane koncentracije H-jona u krvnoj plazmi. a korekcija koncentracije bikarbonata u bubrezima u toku 2-3 sata. Potrebno ih je razlikovati budući da je i mehanizam različit. 2. dolazi do poremećaja koji mogu imati za posledicu povećanje ili smanjenje koncentracije H-jona u telesnim tečnostima. a pri lečenju treba voditi računa o patološkoj podlozi stanja. To ima za posledicu smanjenje volumena krvi. onda se ona naziva respiratorna acidoza. a iz shematskih razloga se dele na ekstracelularne. plućna i bubrežna regulacija. Dehidratacionih sindroma ima više. U ćelijama se stalno stvaraju kisela i bazna jedinjenja koja se neutrališu puferima. Ona može biti posledica povećanog unosa ili proizvodnje kiselina ili njihovog smanjenog izlučivanja. a može trajati i danima. Celularna (hipertonična) dehidratacija nastaje zbog nedostatka tečnosti u organizmu koja je posledica slabog unosa vode. Iz istih razloga kao kod acidoze i alkaloza može biti respiratorna ili metabolička. Najvažniji proteinski pufer je hemoglobin. Ako je plućna ventilacija dobra.4 POREMEĆAJ PROMETA VODE Promet vode prati promet natrijuma pa se najčešće i razmatraju zajedno. celularne i globalne. Ovakva acidoza je metabolička. Tako se korekcija koncentracije ugljen-dioksida u plućima odvija u toku 2-3 minuta. Isto tako poremećaji u acido-baznoj ravnoteži mogu biti posledica promena u funkciji organa. volumena međućelijskog prostora i kako nema osmotske razlike između ECP i ICP. Ako se naruše kontrolni mehanizmi. postoje i drugi brojni metabolički poremećaji koji mogu dovesti do acidoze. ne dolazi do suštinske izmene u ICP. Ako je acidoza posledica promena u plućnoj ventilaciji. .I delovati kao proteinski puferi. nešto sporiji. koji je naročito značajan za održavanje optimalnih vrednosti pH krvi. dok su fiziološki mehanizmi. Hipotonična dehidratacija je posledica deficita natrijuma. Puferi telesnih tečnosti najbrže reaguju na promene pH vrednosti. Usled većeg gubitka kiselina ili većeg unosa baza mogu nastati povećanja vrednosti pH krvi i pojava alkaloze. Oni to čine u toku 2-3 sekunde. Ovde se zato nadoknada tečnosti samo dodatkom vode smatra kontraproduktivnom.

Retencija vode je u ovom poslednjem slučaju sekundarna. Treći tip hiperhidratacije nastaje zbog viška natrijuma.Hiperhidrataciona stanja nastaju zbog zadržavanja vode i karakterišu ga tri osnovna mehanizma. intoksikaciju vodom. podjednaka je retencija vode i Na. u drugom slučaju je zadržavanje vode hipotoničnog tipa. hiperhidratacija izaziva višak vode. . ona je posledica zadržavanja u organizmu prekomernih količina natrijuma. U jednom slučaju je prekomerno zadržavanje vode izotoničnog tipa.

koja uglavnom ima isti kvalitativni sastav ali postoje kvantitativne razlike. Eritrociti sadrže npr. Cl⁻ i HCO₃⁻. intracelularna i ekstracelularna ima određen osmotski pritisak. nedovoljne apsorpcije proteina zbog npr. proliva. insuficijencije jetre itd. . a od anjona ima najviše fosfata. Edemi se javljaju kod srčanih mana. jednak je u ćelijskoj i vanćelijskoj tečnosti. razlike u strukturi i funkciji ćelija raznih tkiva odražavaju se i na hemijski sastav intracelularne tečnosti u pojedinim ćelijama. povraćanje. 2.1 Voda čini oko 60% telesne mase čovekovog tela. jer ćelijske membrane propuštaju vodu i ona difunduje iz tečnosti manje osmolalne koncentracije u tečnost veće osmolalne koncentracije izjednačavajući ih. gladovanja.3 Sve su ćelije okružene vanćelijskom tečnošću. npr. ćelijsku ili intracelularnu tečnost koja čini 50% telesne mase i vanćelijsku ili ekstracelularnu tečnost koja čini oko 20% telesne mase. Deficit aldosterona takođe ima za posledicu dehidrataciju.4 Nasuprot kvalitativno jednakom hemijskom sastavu ekstracelularne tečnosti. 4. 4. a mišićne ćelije mioglobin. 2. Dehidratacija nastaje kao posledica gubitka tečnosti iz raznih razloga. anemija. On zavisi od koncentracije rastvorenih supstanci i stepena njihove disocijacije. nedovoljne sinteze proteina zbog infekcija. limfi i unutar krvnih sudova pa je delimo na: 1. 4. Osmotski pritisak. 4.UKRATKO: 4.6 Sva telesna tečnost. proteinurije. specifičan protein hemoglobin. Celokupna voda u telu raspodeljena je u: 1.2 Vanćelijska tečnost nalazi se u međućelijskim prostorima. Glavni katjon u intracelularnoj tečnosti je K ⁺. kompresija vena. međućelijsku ili intersticijsku i krvnu ili vaskularnu tečnost 4.5 Promena zapremine eksrtacelularne tečnosti ispoljava se u pojavi edema ili dehidrataciji. prolivi itd. stvaranja ascitične tečnosti. Dominantni elektroliti u vanćelijskoj tečnosti su: Na⁺. tromboflebitisa.

stoji u tesnoj vezi sa sastavom elektolita u toj tečnosti. a od toga zavisi osmotski pritisak i acidobazna ravnoteža. HCO₃⁻. količina i raspodela tečnosti u telu. a od anjona Cl⁻.8 Elektroliti imaju važni funkciju u: a) održavanju ravnoteže i raspodele vode. 4. K⁺. b) održavanju normalnog osmotskog pritiska.7 Balans vode. tj. Glavni katjoni u organizmu su: Na⁺. Ca²⁺ i Mg²⁺. što je temelj normalnog odvijanja metaboličkih procesa i fizioloških funkcija u čovekovom telu. HPO₄²⁻ i SO₄²⁻.4. c) održavanju acidobazne ravnoteže i d) održavanju neuromuskulaturne nadražljivosti .

ENZIMI .

Preko 200 enzima je dobijeno u kristalnom stanju. sinteze. Sve biološke promene i fiziološke funkcije živih bića (disanje. a mnogi su oligomerne strukture.). danima i mesecima. Pokazalo se da je ureaza protein. g. a L-glutamat dehidrogenaze oko 1 000 000. Pored toga. Posle toga je sve do danas identifikovano preko 1 000 različitih enzima. Tako npr.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA Hemijska priroda enzima nije bila poznata sve dok Sumner (1926.3.) dešavaju se pod katalitičkim dejstvom enzima. Svi do danas poznati enzimi su prosti ili složeni proteini.) nije uspeo da izoluje i dobije u kristalnom stanju enzim-ureazu. Ako tu istu glukozu damo životinji.1 UVOD Enzimi su najveća i specijalna klasa proteina. mehanički rad itd. kontrakcija mišića prenošenje nervnih impulsa. On se sastoji od . Molekulska težina enzima kreće ss u vrlo širokim granicama. Oni u deliću sekunde pokreću hiljade komplikovanih hemijskih reakcija. 3. bez obzira na njihovo poreklo. ona će je sagoreti bez plamena vrlo brzo na konstantnoj temperaturi od 37°C i pritisku ili kako se to kaže izotermno. Supstanca čiju promenu enzim katalizuje naziva se supstrat: Supstrat produkt reakcije Ime enzim znači na grčkom »u kvascu« i kao i ime ferment potiče iz vremena. Zbog toga ćemo se upoznati sa najosnovnijim osobinama enzima i biološke katalize. da glukoza ostaje godinama nepromenjena na običnoj temperaturi.1). u CO 2 i H2O. a postoje genetske osnove da još mnoge treba otkriti. Iz iskustva znamo npr. koje bi inače bez njih tekle vrlo sporo. odnosno na 37°C i u neutralnoj sredini. Jedan od enzima kome je određena struktura je himotripsin (slika 3. kada su prva saznanja o njima dobijena ispitivanjem fermentacije kvasca. Oni su onaj biološki mehanizam koji omogućava živim organizmima da koriste energiju svoje okoline. rad bubrega itd. pod uslovima koji se nalaze u ćeliji. zbog kojeg ih nazivamo »Biološki katalizatori«. Danas je ime enzim prihvaćeno za sve biološke katalizatore. Napredak proteinske hemije omogućio je da se upozna primarna. Tek kada povisimo temperaturu na 300°C ona će sagoreti u CO ₂ i H2O. sekundama i tercijarna struktura enzima. životinja će i energiju dobijenu sagorevanjem glukoze da iskoristi za svoje potrebe (transport kroz membranu. Najvažnija osobina enzima je njihovo katalitičko dejstvo. molekulska težina ribonukleaze iznosi 12 000.

koja su međusobno vezana preko dve —S—S— veze. Aktivni centar obrazuju ostaci histidina na polužaju 57 i serina na položaju 195. Da je to tačno potvrđuje i otkrivanie naslednih oboljenja (galaktozemija i neke anemije).i C. koji mu odgovara kao ključ u bravi. Mnogobrojna ispitivanja su pokazala da u enzimskom molekulu postoji jedno mesto. To objašnjava činjenicu da se kompleksne reakcije životnih procesa prenose iz generacije u generaciju. Prva takva osobina je da enzimski katalizovane reakcije teku bez nastajanja sporednih produkata. odnosno sa 100% prinosom.presavijenu strukturu. Ove osobine enzima počivaju na strukturnoj komplementarnosti proteinskog molekula enzima sa njegovim supstratom.završetci tri peptidna lanca: A. i asparaginska kiseiina 102 verovatno je uključena u katalitički proces.1 . Na slici su označeni N. koje vezuje samo onaj supstrat. Poznavanje hemijske strukture enzima omogućilo je da se objasne njihove karakteristične osobine katalizatora. Druga osobina je specifičnost enzimske katalize koja se sastoji u tome da ubrzavaju samo jedan od mogućih puteva razlaganja ili sinteze određenog jedinjenja. Zbog ovih osobina enzima mogu u ćeliji da teku istovremeno najrazličitije hemijske reakcije a da ih ne uspore i ne zakoče sporedni produkti. Slika 3.Trodimenzionalni model α-himotripsina određen merenjem difrakcije X-zrakova.tri peptidna Ianca. Najveći deo peptidnih lanaca ima β. B i C. Posle . koja su posledica nedostatka odgovarajućih enzima. Redosled aminokiselina u enzimima je kao i u svim proteinima genetski dirigovan.

Tako se npr. Ovo objašnjava veliku osetljivost enzima na promenu njihove tercijerne strukture odnosno na denaturaciju. Na taj način je omogućen kontakt supstrata sa katalitičkim . To katalitičko mesto. Dokazano je da najmanje dve strukturne osobine supstrata i enzima određuju specifičnost reakcije.2. Pozitivno naelektrisana kvaternerna amonijum-grupa acetilholina je ona kojom se vezuje supstrat za enzim. ima ostatak serina. koja teče na sledeći način: Veza koju napada enzim je estarska veza između holina i sirćetne kiseline. Ove grupe su bočni lanci amino-kiselina (npr. koje se zove »aktivni centar« enzima. Uzmimo kao primer reakciju acetilholin-esteraze.1). koju može da napadne enzim i drugo. Veza se ostvaruje za negativni anjonski položaj na enzimu tako da se ostatak acetilholina tačno upravi na katalitičko mesto enzima. serina. Slobodni elektronski par na -OH grupi serina aktivno učestvuje u reakciji. koje učestvuju u vezivanju supstrata i nastajanju enzim-supstrat kompleksa. Pošto su enzimi proteinskog karaktera. aktivno učestvuje u katalizovanoj reakciji. Slika 3. histidina. mora da ima neku drugu funkcionalnu grupu pomoću koje se vezuje za enzim. aktivni centar αhimotripsina sastoji od ostatka histidina na položaju 57 i serina na položaju 195 (slika 3. cisteina i dr. predstavljen je aktivni centar acetilholin-esteraze. koje se naziva estarski položaj. Na slici 3. Prvo supstrat mora da ima određenu hemijsku vezu.) ili metalni joni metalo-enzima.2 Aktivni centar acetilholin-esteraze Iz ovog primera vidimo da aktivni centar omogućava da se supstrat veže za enzim slabom nekovalentnom vezom (u našem primeru jonskom). aktivni centar je sastavljen od izvesnog broja blisko grupisanih funkcionalnih grupa. ali koje su približene jedna drugoj zbog presavijanja lanaca usled specifične konformacije enzima. Vrlo često grupe pripadaju ostacima aminokiselina s udaljenih delova peptidnog lanca.vezivanja supstrata to mesto.

tripsin. koji su vezani za strukturne elemente ćelije. 3. U slučaju kada se kofaktor vezuje za enzim slabim nekovalentnim vezama i lako se i reverzibilno odvaja od enzima. Enzimi su amfoliti. Zbog velike molekulske težine mogu dijalizom da se odvoje od soli i jedinjenja manje molekulske težine. kod koje je broj pozitivnih i negativnih naboja jednak. oni se uglavnom rastvaraju u vodi i razblaženim rastvorima soli. koji se naziva koenzim ili prostetična grupa. koji se sastoje od proteinske komponente i neproteinske kofaktora. Enzim vezuje svoj faktor različitom jačinom afiniteta. tada se naziva prostetična grupa i smatra se da je integralni deo enzima. koji se sastoje samo od polipeptidnog lanca. a posle završetka reakcije nastali produkt se oslobađa.centrom. Detaljni mehanizmi enzimski katalizovanih reakcija opisani su u udžbenicima enzimolcgije. Spadaju u globularne proteine i na površini svoga molekula sadrže pozitivne i negativne naboje. naziva se koenzim Proteinski deo se zove apoenzim. lizozim i ribonukleaza. međutim složeni (konjugovani) proteini. Koenzim + apoenzim → holoenzim . Kofaktori su obično stabilni pri zagrevanju. Katalitička aktivnost enzima zavisi od pH sredine i svaki enzim pokazuje optimalnu aktivnost kod određenog pH. Mnogi enzimi su. dok je većina proteina labilna.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE Neki enzimi su prosti proteini. U ovu grupu spadaju hidrolitički enzimi: pepsin. Najlakše se talože kod izoelektrične tačke. Izuzimajući enzime. kao i svi proteini. Kofaktor može da bude metalni jon ili kompleksni organski molekul. Ako se kofaktor teško odvaja od enzima i u toku izolovanja ostaje vezan za enzim.

čiju promenu katalizuje odgovarajući enzim.U tabeli 3. Tako su npr. u kojoj će meri pojedini koenzim učestvovati u reakciji. H2) ili različite funkcionalne grupe (amino. sudeluje isključivo samo u jednoj reakciji specifičnoj za taj enzim. jer reaguju sa supstratom mol pro mol. Vrlo često su i di-nukleotidnog karaktera. Iako imaju iste kofaktore.1 navedeni su enzimi. Koenzimi ne odgovaraju strogoj definiciji katalizatora. koji se zbog toga često naziva kosupstrat. Koenzimi i prostetične grupe omogućavaju da enzimske reakcije teku stehiometrijski. koji imaju metal kao kofaktor. Prostetična grupa međutim. U tabeli 3. koja ubrzava razgradnju H2O₂.1 Enzi .). sastavni deo njenog katalitičkog centra. formil i dr.4). koji su na njega specifični. već i koenzim. od kojih jedan nukleotid sa-drži kao bazu neki vitamin B-grupe.). Koenzimi i prostetične grupe su pored metala i metalo-porfirina. pa bila ona i dvostepena (slika 3. jer se vraćaju u prvobitno stanje tek pošto reaguju sa drugim supstratom. najčešće nukleotidnog karaktera. zavisiće od njegove stacionarne koncentracije i standardnog redukcionog potencijala reakcije E'o. Znači da se tokom enzimske reakcije ne menja samo supstrat. Na osnovu gornjeg možemo da kažemo da različiti enzimi mogu da imaju iste koenzime ili prostetične grupe. Takvi kofaktori se kao i svi nukleotidi sastoje od : baze + riboze + fosforne kiseline. koji koristi isti koenzim.1 dat je pregled koenzima i prostetičnih grupa metaloporfirinskog i nukleotidnog karaktera. pa i čitave molekule (monosaharid. jer specifičnost enzima zavisi samo od proteinske komponente. metil. takvi enzimi katalizuju različite reakcije. uronsku kiselinu i sl. Tabe la 3. Oni obično tokom reakcije oduzimaju ili predaju supstratu neke atome (npr. Koenzim može da učestvuje u reakcijama svih enzima određenog ćelijskog prostora. Može da služi kao most za vezivanje supstrata i enzima stvarajući koordinacioni kompleks ili može da ima ulogu katalitičke grupe. U takvim enzimima metalni jon može da ima jednu od dve moguće uloge. atomi gvožđa u katalazi. Postoji principijelna razlika u metaboličkoj ulozi između koenzima i prostetične grupe. a drugi je adenilna kiselina.

kao i primer enzima koji sadrži prostetičnu grupu i kofaktor metal.Uzmimo nekoliko primera enzima koji imaju isti koenzim. dekarboksilacije amino kiselina i racemaze acetil i druge kiselinske ostatke. oksidativna dekarboksilacija formil grupu CO2 pomera karboksilnu grupu unutar molekula Sadrži vitamin Niacinamid Niacinamid Riboflavin Ne Adenozin trifosfat (ATP) Uridin difosfat (UDP) Citidin dfosfat (CDP) Fosfo-adeniI-suIfat Adenozil-metionin Tiamin pirofosfat (TPP) Ne Ne Ne Ne (metionin) Tiamin Piridoksal fosfat Piridoksin Koenzim A (Ko-A) 6. sinteza i oksidacija masnih kis. Biotin Kobalamin .2 . uronske kiseline fosforil-holin i slične grupe ostatak H2SO4 metil-grupu C2-aldehidnu grupu.8-ditio-n-oktanonska (liponska) kiselina Tetrahidrofolna kiselina (KoF) Biotin Kobamid Pantotenska kiselina Liponska kiselina Folna kis.Koenzimi i prostetične grupe Ime i skraćenica Nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) Nikotinamid-adenin dinukleotid fosfat (NADP)+ Flavin nukleotidi (FMN i FAD) Gvožđe-protoporfirini Grupa koju prenosi i tip reakcije vodonik vodonik vodonik elektrone. akceptor vcdonika i acil grupa. peroksidaza i citohroma ostatak H3PO4 sa energijom šećer. oksidativne dekarboksilacije amino grupu. aktivne grupe katalaze. Tabela 3.

1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE Veliki broj enzima koji katalizuju oksidaciju različitih supstrata (oksidoreduktaze) imaju isti koenzim nikotinamid-adenin-dinukleotid NAD. iz koje se vidi da se primanje i otpuštanje vodonika odnosno oksido-redukcija.3.3 . a drugi redukciju pirogrožđane kiseline.Struktura oksidovanog NAD (a) i mesto oksido-redukcije (b) Enzimska reakcija supstrata (X) se obično piše: XH2 + NAD+ ↔ X + NADH + H+ U toku reakcije NAD se redukovao u NADH i oslobođen je jedan ekvivalent kiseline odnosno H+. kada je koenzim adenozin- .4). Slika 3.3. dešava na delu nikotinamida. Prvi enzim katalizuje oksidaciju glicerinaldehid-3-fosfata. Neka nam kao primer dva enzima sa istim koenzimom posluže: fosfotriozo-dehidrogenaza (enzim I) i dehidrogenaza mlečne kiseline (enzim II). koji reverzibilno prima i otpušta dva atoma vodonika. Struktura NAD data je na slici 3. a u drugoj reakciji se oksiduje predajući vodonik pirogrožđanoj kiselini (slika 3. U prvoj reakciji koenzim NAD+ prima vodonik od glicerinaldehida i redukuje se u NADH. U velikom broju slučajeva. Značaj koenzima u metabolizmu je baš u tome što posreduju između različitih enzima i na taj način povezuju čitav niz metaboličnih promena.3.

5).2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID REDUKTAZE SPECIFIČNE OKSIDO- Veliki broj oksidoreduktaza ima za prostetičnu grupu flavinadenindinukleotid (FAD) ili mononukleotid (FMN). Slika 3. aminokiselina se oksiduje u ketokiselinu preko iminokiseline (slika 3.3. . on i energetski obogaćuje supstrat i na taj način omogućava endergonske procese.Reakcija oksidativne desaminacije D-aminokiselina (Učestvovanje istog enzima u dve reakcije) Iz strukture FAD i FMN se vidi da se oksido-redukcija odigrava na izoaloksazinskom prstenu. prostetična grupa prvo prima dva atoma vodonika od aminokiseline. Reakcija oksidacije supstrata teče tako da prostetična grupa prima vodonik i redukuje se: XH2 + FDA ↔ X + FDAH2 Pošto je prostetična grupa čvrsto vezana za supstrat. Na primeru oksidativne desaminacije D-aminokiseline pod dejstvom oksidaze.Učestvovanje istog koenzima (NAD+) u dve oksidoredukcione reakcije 3.5 . Slika 3.4 .trifosfat (ATP). a ponovo se vraća u oksidovano stanje (FAD) predajući vodonikove atome drugom supstratu u ovom slučaju kiseoniku. on se vraća u oksidovani oblik tako što predaje vodonik drugom supstratu. U toj reakciji.

oni moraju na neki način da reaguju sa supstratom. Pored toga aktivnost bioloških katalizatora opada tokom reakcije. da vremenom toliko promene svoje fizičke osobine. a ne pojavljuje se kao krajnji proizvod reakcije. Naprotiv. . Vrlo upadljiva osobina enzima kao i svih katalizatora je da su efikasni u malim količinama. Katalitička efikasnost enzima je vrlo velika. da bi izvršili svoju funkciju. Na primer: 2H2 + O2 2H2O Na osnovu ove definicije ne sme se zaključiti da katalizatori ne učestvuju u reakciji. Čisti enzim je plavo obojeni protein. Kataliza je. jer 1 mol enzima katalizuje promenu 10 000 do 1 000 000 mola substrata u jedinici vremena. poznata pojava u hemiji. Efikasnost katalizatora se izražava u broju molova substrata koji se menja u jedinici vremena. da izgube katalitičko dejstvo. + H2O. jer nastali proizvodi koče (inhibiraju) njegovo dejstvo. koju je katalizovao. U toku oksidacije bakar prelazi iz dvovalentnog u jednovalentno stanje primanjem jednog elektrona: Cu2+ Cu+ U ovakvom slučaju prostetična grupa metala služi kao prenosilac elektrona.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM Reakcija aerobne oksidacije askorbinske kiseline (vitamin C). kod velikog broja katalizatora se opazilo.3. + 1/2 O₂→ redukovana askorbinska kis. da se ne dešava ništa što bi dovelo do promene katalitičkih osobina platine. međutim.U poglavlju biosinteze masnih kiselina dat je još jedan primer reagovanja prostetične grupe (biotina) sa dva supstrata u reakciji koju katalizuje acetil-koenzim A. koji sadrži 8 atoma bakra čvrsto vezanih za proteinsku komponentu. koju katalizuje specifična oksidaza teče na sledeći način: askorbinska kis. Međutim. Pod katalizatorom se podrazumeva supstanca koja ubrzava jednu hemijsku reakciju. 3. Tako vrlo mala količina platine katalizuje sjedinjavanje skoro neograničene količine vodonika i kiseonika u vodu.4 KARAKTERISTlČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE Enzimi su katalizatori žive materije. Naravno. 3. koja ih sama i stvara. pod uslovom. Prema Ostwald-ovoj definiciji količina i hemijski sastav katalizatora se ne menja posle hemijske reakcije.karboksilaza.

Naprotiv. . jer je fumarna kiselina optički inaktivna.Reakcija aspartaze 3. Slika 3. peptida odnosno glikozida. iako postoji teorijska mogućnost da nastane Daspartat.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA Sve hemijske i biohemijske reakcije su teorijski reverzibilne i teže ka jednom ravnotežnom stanju. Ovaj enzim pokazuje i stereospecifičnost.6). Kod takvih reakcija uspostavljanje ravnotežnog stanja moguće je u oba pravca: Katalizator ubrzava uspostavljanje ravnoteže reverzibilnih reakcija. u kom će pravcu katalizator da ubrzava uspostavljanje ravnoteže zavisi od promene slobodne energije. Međutim. a i sam život bi bio nemoguć«. koja počiva na strukturnoj komplementarnosti enzima i supstrata. (Slika 3. Produkt reakcije je L-aspartat pri čemu se ostvaruje asimetrična sinteza. Npr. katalizuju samo jednu vrstu promene i to često samo jednog supstrata. i Webb-a: »Specifičnost enzima je najvažniji biološki fenomen bez koga normalni metabolizam žive materije ne bi mogao da postoji. ali ne utiče na njen položaj. Enzimi. peptidnu ili glikozidnu vezu različitih estara. Nisko specifični su oni enzimi koji deluju samo na određenu hemijsku vezu: hidrolizuju estarsku.6 . platina može da katalizuje redukciju s molekulskim vodonikom desetine i hiljade jedinjenja različite strukture. apsolutno specifični su oni koji katalizuju samo jednu reakciju određenog suptrata.Jedna od najvažnijih osobina enzima je njihova specifičnost. Prema rečima Dixon-a. Ona ne katalizuje adiciju na slična jedinjenja: estar ili amid fumarne kiseline. Neorganski katalizator npr. aspartaza katalizuje reverzibilnu adiciju NH3 na dvogubu vezu fumarata pri čemu nastaje L-aspartat. međutim. On teorijski može da ubrza reakciju oba pravca.

a hemijska reakcija spontano teče u pravcu nastajanja jedinjenja sa manjim sadržajem slobodne energije. Slobodna energija se obeležava sa ΔG.Za vreme svake hemijske reakcije dolazi do promene slobodne energije. U ravnotežnom stanju je taj odnos molarnih koncentracija svih članova reverzibilne reakcije konstantan i ne zavisi od početnih koncentracija. nazivaju se egzergonske reakcije. Polazne supstance spontanih reakcija sadrže više energije od krajnjih proizvoda i baš zbog toga takve reakcije teku u pravcu smanjenja slobodne energije. a ako je K< 1. Katalizator može da ubrza samo spontane reakcije da teku brže. onda je pomerena na levu stranu. Uobičajeno je da se krajnji proizvodi reakcije pišu u brojitelju. koja se oslobađa. a polazne supstance u imenitelju. osmotski. Razlog je isti. ravnoteža je pomerena u desno. Obrnuto. kao i kod kotrljanja kamena niz strmu ravan ili prelaženja vodene pare na hladnije mesto. ravnoteža ss nalazi na sredini. jer kamen pada na niži nivo potencijalne energije. U svim slučajevima dolazi do smanjenja slobodne energije. Ona pokazuje kakav je odnos molarnih koncentracija krajnjih i početnih supstanci u momentu ravnoteže. električni i hemijski. to znači — kad počnu da teku. a promena slobodne energije ima negativni znak (-ΔG). a dodata energija ima pozitivni znak (+ΔG). Iz konstante ravnoteža reverzibilne reakcije može da se izračuna promena slobodne energije. ako je K> 1. Ako je konstanta ravnoteže K= 1. jer između njih postoji sledeća povezanost: . Hemijske reakcije tokom kojih dolazi do oslobađanja energije. To je konstanta ravnoteže i prema definiciji je za gornju reakciju data odnosom: K= Vrednosti u srednjim zagradama označavaju molarne koncentracije. reakcije kojima treba dodati energiju nazivaju se endergonske. Ravnotežno stanje reverzibilne reakcije okarakterisano je konstantom ravnoteže. Pod slobodnom energijom podrazumeva se ona količina energije koja na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno) može da pređe u maksimalni rad: mehanički. Egzergonske reakcije su spontane. one teku same od sebe.

jer je ΔG=-RT ln K+ RT ln K=0 Znači da hemijski sistem u ravnotežnom stanju ne može da daje energiju. to ceo drugi sabirak u jednačini otpada. Konstanta ravnoteže =4. a odnos molarnih koncentracija manji.3. U slučaju kada međusobno reaguju jedinice aktivnosti svih komponenata (=1 M).575 T log K Iz iste jednačine se vidi da promena slobodne energije zavisi od konstante ravnoteže i odnosa koncentracija na početku reakcije. a to znači bilo da započne reakcija sa fumaratom. T apsolutna temperatura. a izraz je odnos molarnih koncentracija na početku reakcije. koja se dobija pod takvim uslovima naziva se »standardna promena slobodne energije« i obeležava se sa ΔG° ΔG°= -RT ln K U dekadnom sistemu je ΔG°= -4. Eksperimentalno se može da dokaže da je reakcija reverzibilna. Katalizator ne može da pomeri krajnje ravnotežno stanje. tada je gornji izraz jednak jedinici: Pošto je logaritam od 1 jednak nuli. u momentu ravnoteže njihov odnos će biti 1 :4. Svaka enzimski katalizovana reakcija teče dok se ne uspostavi ravnoteža. Ukoliko je konstanta ravnoteže veća. sledeća reakcija: .62 kJ. bilo sa jabučnom kiselinom. Međutim. Vrednost slobodne energije. Primenimo gornje izlaganje na reakciju koju katalizuje fumaraza: HOOC-CH = CH-COOH + H2O ↔ HOOC-CH2-CH(OH)-COOH fumarna kiselina jabučna kiselina ΔG° = . utoliko dolazi do većeg oslobađanja energije kada reakcija teče s leva na desno i obrnuto.U jednačini R je gasna konstanta. koja je mogućna i bez katalizatora. Kada odnos molarnih koncentracija tokom reakcije postane jednak konstanti ravnoteže date reverzibilne reakcije: tada je promena slobodne energije jednaka nuli.

a konstanta ravnoteže 2. da se u jednoj reakciji neprekidno troši proizvod druge reakcije. lanac disanja. ciklus limunske kiseline. svaka od njih je praćena sebi svojstvenom promenom slobodne energije. Uzmimo kao primer dve reakcije glikolitičkog niza: 1. Ako dve rekacije teku A→B C→D nezavisno jedna od druge.31. da se ravnoteža nikada ne postiže. Obično se tada kaže da se uklanjanjem jednog proizvoda reakcije. Stotine enzimskih reakcija u ćeliji ne teku nezavisno jedna od druge. Životinje su jedna vrsta izotermne hemijske mašine. Jedan od najvažnijih osobina živih bića je da mogu da koriste energiju svoje okoline pod izotermnim uslovima. fosfoenol-piruvat + ADP piruvat + ATP. Životinje i čovek koriste energiju.9 x 10 pomerena je toliko na desnu stranu u momentu ravnoteže. Bolje je. onda se ona preko njega prenosi na drugu reakciju: A→B→C→D. Na ovaj način mogućno je kanalisanje i regulisanje enzimskih reakcija. glikolitički. međutim. koja je hemijski vezana u sastojcima hrane. Izotermno korišćenje hemijske energije je mogućno jedino povezivanjem enzimskih rekacija.fosofo-enolpiruvat +H2O ↔ piruvat + fosfat čija je vrednost ΔG°-62.45 kJ 2. da se praktično može smatrati ireverzibilnom. su međusobno povezani i grade mrežu konvergentnih ili divergentnih puteva. reakcije povezane zajedničkim intermedijerom koji sadrži određenu količinu energije. ΔG° = . čija veličina ne zavisi od prisustva druge. koje imaju zajedničke intermedijere tako da je proizvod jedne reakcije supstrat druge. Takvi nizovi kao npr. One su povezane u nizove (od 2—20). . Ako su. ATP+α-D-glukoza ADP+α-D-glukozo-6-fosfat . Jedina mogućnost pomeranja ravnoteže neke reakcije postoji ako se spregnu dve enzimski katalizovane reakcije na taj način. pošto proizvod dalje reaguje i druga ga reakcija mora stalno da nadoknađuje. ravnoteža pomera. . međutim reći.0kJ.

ΔG°= -16,7kJ Velika vrednost promene standardne slobodne energije pokazuje da su reakcije pomerene na desnu stranu i da nisu reverzibilne pod intracelularnim uslovima. Produkt prve reakcije ATP u kome je konzervirana njena slobodna energija je supstrat druge reakcije, koji je na taj način snabdeva energijom i čini spontanom. Zbog povezivanja enzimski katalizovanih reakcija u živoj materiji nikada ne dolazi do hemijske ravnoteže, već se naprotiv ravnoteža stalno pomera, tako da se energija maksimalno koristi. U ćeliji vlada »stacionarna« ravnoteža između energije koju prima (u vidu hrane) i energije koju troši za najrazličitije životne potrebe. 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO

Iz običnog života nam je poznato da mnoge zapaljive i reaktivne supstance, kao što je benzin ili praskavi gas, mogu da stoje vrlo dugo da se ne zapale i da ne nastupi reakcija. Međutim, kada unesemo varnicu ili katalizator, benzin će se zapaliti, a praskavi gas će uz burnu eksploziju preći u vodu. Slično će i vodonik-peroksid početi da se raspada na vodu i kiseonik, ako povisimo temperaturu ili ako dodamo neki katalizator (platinu ili enzim katalazu) 2 H2O2 2 H2O + O2

Znači da za odigravanje jedne energetski mogućne hemijske reakcije nije dovoljno da molekuli dođu samo u kontakt, nego im treba dodati izvesnu početnu energiju, koja će ih aktivisati toliko, da pri njihovom sudaru dođe do hemijske promene. Kinetička energija molekula u jednom sistemu nije ravnomerno raspoređena (slika 3.7). Neki imaju manju, neki veću količinu energije. Do hemijske reakcije dolazi samo kada se sudare »aktivni« molekuli tj. takvi koji sadrže znatniju količinu kinetičke energije. To mogu da budu i »nadraženi« molekuli, čiji se pojedini elektroni nalaze na većem energetskom nivou ili takvi, čija se unutrašnja struktura razlikuje od najpostojanije. Početna energija, koju je potrebno dodati za aktivisanje molekula naziva se energija aktivacije. Ukoliko je za neku reakciju potrebna veća energija aktivacije, utoliko je ta reakcija tromija. Za vrlo reaktivne supstance energija aktivacije je mala (tabela 3.3)
Slika 3.7 Rasp odel

Potrebu da se doda izvesna količina energije aktivacije za pokretanje hemijskih reakcija objašnjava teorija prelaznog stanja. Prema ovoj teoriji da bi jedna reakcija krenula između X i Y, treba prvo da se stvori

aktivni kompleks (X—Y), koji može da nastane sjedinjavanjem aktivisanih molekula. Njihov broj je mali (šrafirani deo na slici 3.7). Aktivni kompleks sadrži veću količinu slobodne energije i sposoban je da savlada energetsku barijeru za pokretanje reakcije (slika 3.8).

Slika 3.8 - Energetska barijera između polaznih supstanci (X+Y) i krajnjeg produkta Z

Rekli smo da raspadanje H2O2 može da se ubrza ne povisujući temperaturu, ako se doda katalizator (Pt ili enzim katalaza). Dodatak katalizatora, formalno gledano, je analogan povišenju temperature, jer i u jednom i u drugom slučaju dolazi do ubrzanja reakcije. U suštini, međutim, postoje duboke principijelne razlike između ubrzanja reakcije izazvane povišenjem temperature i dodatkom katalizatora. U prvom slučaju se energija dodaje spolja do one vrednosti koliko iznosi energija aktivacije za datu reakciju. Osim toga pri povišenju temperature dolazi kod povratnih reakcija i do pomeranja ravnoteže. Ubrzanje reakcije dodatkom katalizatora posledica je baš snižavanja energije aktivacije.

Tabela 3.3 - Zavisnost poluvremena trajanja monomolekulske reakcije od potrebne energije aktivacije

Iz tabele 3.3 se vidi da sniženje aktivacije za samo 20 kJ (od 120 na 100 kJ) skraćuje njeno trajanje od jedne godine na 3 časa. Energija aktivacije enzima kreće se od 25 do 5,5 kJ (katalaza), to znači da se one odigravaju u milionitom delu sekunde. Munjevito dejstvo enzima ostvaruje se nastajanjem serije aktivnih intermedijera (slika 3.9; Tako je npr. dokazano da postoje četiri prelazna aktivna kompleksa kod enzima peroksidaze. Objašnjenje tačnog mehanizma akcije pojedinih enzima zahteva poznavanje njegovog aktivnog centra. U svakom slučaju ubrzanje se postiže vezivanjem supstrata i njegovom pogodnom orijentacijom u aktivnom centru.

Slika 3.9 - Smanjenje energije aktivacije enzimskih reakcija

3.7

KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA

Sve što je u vezi sa brzinom hemijskih reakcija, njihovim tokom i mehanizmom obrađuje hemijska kinetika. Enzimi su okarakterisani hemijskom reakcijom koju katalizuju. Svaka promena enzimskog molekula odražava se na brzinu katalizovane reakcije. Zbog toga je merenje brzine enzimskih reakcija od izuzetne vrednosti posebno za kliničku dijagnostiku, jer omogućava praćenje normalnog metabolizma i otkrivanje metaboličnih poremećaja. Brzina se u fizici definiše kao promena puta u jedinici vremena, a u hemiji kao promena koncentracije u jedinici vremena: Za reakciju : A

→ P, ona može da se izrazi smanjenjem koncentracije polazne supstance ili povećanjem koncentracije produkta (P): ili Brzina hemijske reakcije zavisi od: prirode reagujućih supstanci, njihove koncentracije, temperature, pritiska, prisustva katalizatora. U ćeliji se

reakcije odigravaju na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno). Pod tim uslovima brzina reakcije je upravo proporcionalna njenoj konstanti i koncentraciji reagujućih supstanci: A predstavlja molarnu koncentraciju. Kada je A = 1 M, v = k. Prema tome konstanta brzine (k) odgovara onoj brzini date reakcije kada reaguju jedinice koncentracije (=1M). Ako je brzina reakcije proporcionalna koncentraciji jednog reaktanta, kažemo da je to reakcija prvog reda. Ako zavisi od koncentracije dvaju reaktanata, onda je to reakcija drugog reda itd. Kada brzina reakcije ne zavisi od koncentracije reaktanata, to je reakcija nultog reda. Za reakcije prvog reda poluvreme reakcije, odnosno momenat kada početna koncentracija padne na polovinu, ne zavisi od početne koncentracije, već samo od konstante brzine

3.8

MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA

Brzina enzimski katalizovanih reakcija, na konstantnoj temperaturi i pH, zavisi i od koncentracije supstrata (S) i enzima (E). Kod konstantne koncentracije enzima, brzina katalizovane reakcije ne raste linearno sa povećanjem koncentracije supstrata, kao što je to slučaj kod ne-enzimskih reakcija. Na slici 3.10 prikazan je uticaj povećane koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije pri E = konst. Iz slike se vidi da brzina enzimske reakcije raste sa povećanjem koncentracije supstrata po hiperboli, a ne linearno. Kod jedne određene koncentracije supstrata postiže se zasićenje i maksimalna brzina (Vmax). Na osnovu gornjih zapažanja Michaelis i Menten-ova izneli su svoju teoriju o međusobnom delovanju enzima i supstrata i enzimskoj kinetici. Njihova teorija predstavlja osnovu kvantitativne analize enzimske kinetike i inhibicije. Prema toj teoriji tok enzimske reakcije

…1

teče na sledeći način: Enzim prvo reaguje sa supstratom i gradi enzim-supstrat kompleks:

k₁ je konstanta brzine nastajanja kompleksa (ES) i zavisi od osobine enzima i supstrata, a k2 je konstanta brzine razlaganja kompleksa (obmuta reakcija) i zavisi od osobine ES. U drugom stupnju, enzimsupstrat kompleks se razlaže na produkt P, a enzim se oslobađa:

…2
I ovaj proces zavisi od konstante brzine razlaganja kompleksa (k ₃) i konstante brzine obrnute reakcije k4. Smatra se da su obe reakcije reverzibilne.

Slika 3.10 - Uticaj koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije

Michaelis i Menten-ova. su zapazili da je postizanje maksimalne brzine, odnosno moment zasićenja enzima sa supstratom, karakterističan parametar za svaki enzim i njegov supstrat. Ova vrednost nije ništa drugo nego odnos konstanti brzina reakcije razlaganja enzim-supstrata kompleksa i njegovog nastajanja:

…3
Ukoliko su brzine razlaganja kompleksa veće (jednačine 1 i 2) utoliko je afinitet enzima prema supstratu manji, a vrednost Km je veća. Pošto nastajanje enzim-supstrat kompleksa od slobodnog enzima i produkta reakcije, eksperimentalno ne može da se registruje, smatra se da je vrednost konstante brzine te reakcije k4 tako mala da može u jednačini 3. da se izostavi pa dobijamo izraz odnosa konstanti, koji se naziva Michaelis-ova konstanta. Njena jedinica je Mol/1 pošto i konstante brzine imaju jedinicu Mol/litra:

…4
Michaelis-ova. konstanta se za različite enzime kreće u granicama od 10-2 do 10-5 mola na litar (10 do 0,01 mM). Vrednost Km može eksperimentalno da se odredi merenjem brzine reakcije y i iznalaženjem maksimalne brzine Vmax kod poznatih koncentracija supstrata. Ako detaljno posmatramo jednačine 1 i 2, onda će brzina nastajanja kompleksa [ES] da bude proporcionalna koncentraciji slobodnog enzima [E—ES] i koncentraciji supstrata:

…5
Pošto se razlaganje supstrata dešava i u reakciji 1 i 2, to će brzina iznositi:

…6
Znak (—) je stavljen jer se smanjuje koncentracija [ES] U momentu ravnoteže dolazi do izjednačavanja brzina razlaganja i nastajanja [ES], pa ćemo izjednačiti jednačine 5 i 6:

ako u ovoj jednačini prenesemo konstante na desnu stranu dobićemo:

…7
Na osnovu jednačine 7. koncentracija enzim-supstrat kompleksa iznosi:

…8
Brzina koju mi eksperimentalno merimo je brzina nastajanja produkta (jednačina 2), a ona je proporcionalna koncentraciji [ES]:

…9
Ako u jednačinu 9. uvedemo vednost za [ES] (jednačina 8) dobićemo da je:

…10
Pošto je maksimalna brzina proporcionalna prisutnoj koncentraciji enzima:

…11
Zamenom ove vrednosti u jednačinu 10, dobijamo MichaelisMentenovu jednačinu, koja nam omogućava da odredimo Km merenjem brzine reakcije:

…12
Ako se na slici grafički iznađe ona koncentracija supstrata, kod koje je postignuta polovina maksimalne brzine:

skraćivanjem Vmax, jer se nalazi i s leve i desne strane dobijamo: odnosno

Tabela 3.4 - Vrednosti Km nekih enzima
Enzim i (supstrat) Katalaza (H2O2) Heksokinaza (glukoza) (fruktoza) glutamat-dehidrogenaza (glutamat) (αketoglutarat) (NH+4) 0,12 2,0 57 0,15 1,5 25 Km (mM)

Michaelisova konstanta Km odgovara, dakle, onoj konccntraciji sapstrata sa kojom se postiže polovina rnaksimalne brzine. Njena vrednost ne zavisi od koncentracije enzima. U tabeli 3.4 date su vrednosti Km za razne enzime. Njena vrednost zavisi od strukture supstrata, pH i temperature. Michaelis-Mentenova jednačina može da se transformiše u druge oblike. Najpoznatiji je oblik Lineweaver—Burk, pomoću koje može tačnije da se odredi Vmax. Detalji se mogu naći u udžbenicima i

praktikumima enzimologije. 3.9 UTICAJ pH i TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA

Aktivnost enzima zavisi od jonskog sastava sredine, a naročito od koncentracije vodonikovih jona. Svaki enzim pokazuje maksimalnu aktivnost kod jedne određene koncentracije vodonikovih jona, koja se zove optimalni pH. Iznad i ispod ove vrednosti, aktivnost se smanjuje. Najveći broj enzima ima optimalni pH u blizini neutralne tačke, ali ima takvih koji su aktivni u kiseloj (npr. pepsin) odnosno u alkalnoj sredini (npr. alkalna fosfataza, arginaza).

Slika 3.11 - pH-optimum pepsina, papaina i tripsina (a) holinesteraze i arginaze (b)

3.10

INHIBITORI

Inhibitori su supstance koje inaktivišu enzime ili smanjuju njihovu sposobnost da katalizuju specifičnu reakciju. Njihovo dejstvo može da bude reverzibilno i ireverzibilno. Reverzibilni inhibitor se obično veže za enzim nekovalentnom vezom u kompleks enzim-inhibitor (EI), koji može da disosuje u slobodni enzim i inhibitor. Ireverzibilni inhibitor se po pravilu, kovalentno vezuje za enzim bilo na mestu aktivnog centra, ili neko drugo, koje utiče na aktivni centar enzima. Ispitivanjem inhibicije može da se odredi čitav niz osobina jednog enzima, kao što su specifičnost, priroda aktivnog centra itd. Pomoću inhibitora su objašnjeni mnogi metabolički putevi, npr. glikoliza. Štaviše, ćelija pomoću svojih celularnih inhibitora reguliše sve metabolične puteve. Razlikujemo dve nekompetitivnu. vrste reverzibilne inhibicije: kompetitivnu i

Kompetitivna inhibicija se javlja kod enzima, koji nisu strogo specifični prema supstratu. Za njihov aktivni centar mogu da se vežu supstance koje su hemijski slične supstratu. Na taj način nastaje, pored enzim-supstrat kompleksa i enzim-inhibitor kompleks (E+I↔EI). Klasičan primer kompetitivne inhibicije je inhibicija malonske kiseline na sukcinat-dehidrogenazu. Ovaj enzim katalizuje oksidaciju sukcinata u fumarat, odstranjivanjem dva vodonikova atoma. Malonat liči na sukcinat, ima dva karboksilatna anjona, ali nema vodonikove atome na susednim C-atomima. Pošto i supstrat i inhibitor konkurišu ili kompetiraju za isto mesto na enzimu, ova pojava se zove kompetitivna inhibicija. Veličina kompetitivne inhibicije zavisi od relativnih koncentracija supstrata i inhibitora. Povećanjem koncentracije supstrata (ćilibarne kiseline) može inhibicija da se prevaziđe.

Slika 3.12 - Reakcija sukcinat-dehidrogenaze i formula inhibitora

Nekompetitivna inhibicija zavisi samo od koncentracije inhibitora i ne može da se spreči povećanjem koncentracije supstrata. Inhibitor_se,

dakle, vezuje za mesto na enzimu koje nije specifično za supstrat. Nekompetitivni inhibitori nemaju nikakve strukturne sličnosti sa supstratom. lako se ne vezuju za aktivni centar, oni smanjuju aktivnost enzima menjajući mu, verovatno, konformaciju ili neki deo koji je bitan za njegovu aktivnost. Najpoznatiji nekompetitivni inhibitori su supstance koje se reverzibilno vezuju na —SH grupu cisteina, koja je bitna za katalitičku aktivnost mnogih enzima. Joni teških metala (Cu 2+, Hg2+ i Ag+) reaguju reverzibilno sa —SH grupom, dajući merkaptide: Enzim – SH + Ag+ ↔ Enzim – S – Ag + H+ Enzime, koji imaju metalni jon kao kofaktor, inhibiraju reagensi koji vezuju metale. Tako cijanidi grade komplekse sa gvožđem i zbog toga inhibiraju enzime koji imaju ferohem kao prostetičnu grupu. Helirajući agensi (npr. EDTA = etilen-diamin-tetra-acetat) su nekompetitivni inhibitori. Ireverzibilna inhibicija, kao što samo ime kaže, se javlja kao posledica trajne promene enzimskog molekula ili funkcionalnih grupa bitnih za njegovu aktivnost. Najpoznatiji ireverzibilni inhibitori su alkilirajući agensi, kao što je jodoacetamid i toksična organofosforna jedinjenja, koja ireverzibilno reaguju, prvi sa —SH grupom, a drugi sa -OH grupom serinskog ostatka:

3.11

ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI

Količina enzima odnosno njegova aktivnost u nekom biološkom materijalu određuje se merenjem brzine hemijske reakcije, koju dati enzim katalizuje. Merenje enzimske aktivnosti se radi na konstantnoj temperaturi (obično 30°C) i određenom pH. Obično se na vodenom kupatilu inkubira test-sistem koji sadrži:1. pufer, 2. supstrat i to se uzima koncentracija sa kojom se postiže zasićenje enzima, što znači da je potrebno znati Km enzima; 3. kofaktor ili metalne jone, u slučaju kada su potrebni. Za određivanje treba dakle, obezbediti optimalne uslove i odabrati takvu koncentraciju supstrata, da je početna reakcija proporcionalna samo koncentraciji enzima. Test počinje da se meri posle dodatka enzima, odnosno materijala u kome se on nalazi (serum, citozol, homogenat itd.). Tok reakcije se prati merenjem brzine

3. tako da je proizvod prve enzimske reakcije supstrat druge i tako redom. On pokazuje koliko se molova supstrata promeni dejstvom jednog molekula enzima (jednog aktivnog centra). Nova jedinica se zove katal. Ovi enzimi nisu. Prelaskom na nove jedinice uzeta je kao mera ona količina enzima koja katalizuje promenu 1 mola supstrata u sekundi pod optimalnim uslovima. Promena koncentracije se registruje u što je moguće kraćim vremenskim intervalima (nekoliko minuta. koje se naziva preobražajni broj. Poznate su tri vrste kompleksne molekulske organizacije multienzimskih sistema. Najjednostavniji je tip kada se individualni enzimi nalaze rastvoreni u citoplazmi u obliku nezavisnih molekulskih jedinki. jer je to mnogo tačnije. U takvim sistemima mali molekuli supstrata difuzijom brzo nalaze svoj put od jednog enzima do drugog. internacionalna jedinica (IJ) pod kojom se podrazumevala ona količina enzima koja katalizuje promenu 1mM supstrata u minuti. 1 katal odgovara 6 x 107 intemacionalnih jedinica. najduže pola sata). 200 na 195 mM. engl. od 0 do 5 mM. U). nego smanjenje od npr. . fizički asocirani ni u jednom momentu svoje akcije. Ona se povećava u toku prečišćavanja enzima. Tako je preobražajni broj enzima karboanhidraze 36 000 000 na minut. Warburg je predložio da se za jedinicu aktivnosti uzme molarno dejstvo.nastajanja produkta. pod standardnim uslovima. Količina enzima se definiše prema katalitičkoj aktivnosti. Konvencionalan način izražavanja aktivnosti je u jedinicama (J.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI U intaktnoj ćeliji enzimi deluju zajedno u uzastopnom nizu reakcija. Bolje se registruje rast koncentracije npr. verovatno. a ne nestajanje supstrata. Povećanje koncentracije produkta se meri specifičnim hemijskim ili spektrofotometrijskim metodama. Ređe se koristila tzv. Specifična aktivnost se definiše u jedinicama na mg proteina.

koja katalizuje sintezu masnih kiselina iz acetil-koenzima A. b) multienzimski kompleks (intermedijeri se ne odvajaju od kompleksa): c) enzimski sistem asociran sa membranom. čvrsto povezanih u obliku grozda. Tako su npr. U stvari u sistemu sintetaze masnih kiselina supstrati nikad ne napuštaju kompleks.Tipovi multienzimskih sistema: a) rastvoreni multienzimski sistem u kojem intermedijeri difunduju.Slika 3.13 . u lancu respiratornih enzima molekuli pojedinih enzima vezani za unutrašnju membranu mitohondrija i u stvari obrazuju deo njene strukture. sastoji se iz sedam vrsta enzima. Drugi multienzimski sistemi su tako organizovani da su pojedini enzimi fizički povezani i zajedno funkcionišu kao enzimski kompleks. a u stvari odvojeni enzimi nisu ni aktivni. Brzina pojedinih reakcija . Ovaj kompleks ne disosuje lako u pojedinačne enzimske molekule. sintetaza masnih kiselina kvasca. kao što su membrane ili ribosomi. Najorganizovaniji je treći tip enzimskih sistema. Ispitivanje kinetike multienzimskih sistema mnogo je složenije nego kinetike prostih enzima. Svakako da povezivanje enzima u kompleks ima svoj biološki smisao. Npr. Svaki član multienzimskog sistema ima karakterističan Km za svoj supstrat i kofaktor. jer se time ograničava razdaljina koju supstrat treba da pređe u toku niza reakcija. koji su asocirani u velikim supramolekulskim strukturama. Ukoliko je enzimski sistem kompleksniji. utoliko je verovatnije da je ugrađen u neku organelu ili drugu intracelularnu strukturu.

Međutim. tako da sinteza P može ponova da počne. odmah čim njegova koncentracija pređe određenu granicu. . Znači da sam produkt automatski usporava sopstvenu sintezu. tada bi došlo do nagomilavanja beskorisnog intermedijera C. jer su neki stepeni ireverzibilni i zbog toga se ukupan položaj ravnoteže ne dostiže.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI Najkarakterističnija osobina multienzimskih sistema je da sami regulišu brzinu reakcije celog niza. produkt P će se sintetizovati sve dok ima početne supstance A. Obično jedna reakcija u nizu određuje brzinu celokupnog kompleksa. a krajnji proizvod koji utiče na enzim.) Nađeno je da su obično energetski uslovi niza reakcija takvi. da ona teče samo s leva nadesno. jer je ili koncentracija tog enzima ili njegovog supstrata ona koja ograničava brzinu sistema. Ako su svi potrebni kofaktori prisutni i svi enzimi niza aktivni. odnosno pre nego što počnu ireverzibilni stepeni. efektor ili modulator. odnosno kada koncentracija produkta P padne. kao i količinom svakog enzima u reakcionom lancu. pretpostavimo da u ćeliji teče sinteza produkta P u nizu reakcija: Svaki stepen ovog niza katalizuje cdgovarajući enzim (E 1. Da bi ovaj mehanizam samoregulacije dobro objasnili. On funkcioniše tako što produkt P inhibira jedan od enzima u nizu reakcija. Npr. Kada ćeliji nisu potrebne velike količine produkta P. ona koristi genijalan mehanizam povratnog sprega. Na donjoj slici je dat primer kontrole povratnog sprega na nizu reakcija. ako je stepen B ↔ C ireverzibilan i ako bi produkt inhibirao stepen 3. Inhibicija je reverzibilna. E2 itd. da bi podesila njegovu sintezu svojim potrebama. Ovaj prvi enzim u nizu se naziva regulatorni ili alosterni enzim. 3. ako umesto toga produkt inhibira prvi stepen.određena je stacionarnom koncentracijom svakog intermedijera u nizu. Produkt obično inhibira enzim na početku niza reakcija. nastali kompleks enzim-produkt (E—P) disosuje. U mnogim takvim sistemima prvu reakciju u nizu inhibira krajnji proizvod. kojom teče biosinteza citidin-trifosfata (CTP) od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. ostajaće polazna supstanca A. koju ćelija može da koristi u druge svrhe.

dejstvujući na alosterni enzim na početku sinteze Kao što se vidi na slici krajnji produkt reakcije CTP inhibira prvi enzim (as-paratat-transkarbamilazu). koje nije supstrat. U prvu grupu spadaju takvi. kod koje su supstrat i inhibitor hemijski slična jedinjenja. heterotropni. odmah se uočava da nema nikakve hemijske sličnosti između CTP-a i asparaginske kiseline. koji se sastoje od više polipeptidnih lanaca. To su homotropni enzimi. Zbog toga se pretpostavlja da regulatorni enzimi imaju više mesta za vezivanje supstrata.Biosinteza citidin-trifosfata (CTP). ali na njega ne deluje CTP. od kojih je Slika 3. Svi do sada poznati regulatorni enzimi su oligomerni proteini.14 . Prema tome . koju inhibira velika koncentracija samog CTP. ali vezuje CTP. koja je član multienzimskog puta i tako kontroliše svoju sopstvenu sintezu. koji su osetljivi na svoj supstrat. transkarbamilaza disosuje u osam subjedinica dva tipa.Slika 3. Npr. Jedan je aktivan. regulišu i supstrat i specifični modulator. a drugi nije aktivan. Potvrđeno je da oni mogu da disosuju u više manjih subjedinica.15 Šem . reguliše specifično niskomolekulsko jedinjenje. ovde je mehanizam inhibicije drukčiji od kompetitivne inhibicije. Do sada su poznate tri vrste regulatornih enzima. Količina supstrata reguliše (modulira) njihovu brzinu. Drugu grupu. I ne ulazeći u egzaktne formule ovog niza reakcija. Treću grupu. homotropno-hetero-tropne.

15. MH3. M2H2. Na taj način se u srčanom mišiću forsira dobijanje energije od aerobne oksidacije. Ova pojava je prvo opažena kod laktatdehidrogenaze (1957 g) koja redukuje piruvat u laktat. koja se nalaze u raznim subjednicama enzima. svaki ima svoju odgovarajuću vrednost Km.najmanje jedno katalitičko. Izoenzimi predstavljaju u ćeliji još jedan mehanizam regulisanja određenih procesa.16 je dat elektroferogram izoenzima laktat-dehidrogenaze iz različitih organa belog pacova. Heterotropni enzimi imaju posebno mesto za vezivanje supstrata.14 IZOENZIMI Neki enzimi mogu metodom elektroforeze da se odvoje u više frakcija. Određivanjem Michaelis-ove konstante izoenzima laktat-dehidrogenaze. tako da je nastajanje laktata od piruvata vrlo malo. M3H. 3. pokazalo je da. od kojih je svaka aktivna. Izoenzime srčanog mišića (MH3 i H4) inhibira laktat. Vidi se da se u jetri i mišićima nalazi uglavnom izoenzim M4. koji su energetski zavisni od glikolize. što omogućava dobijanje energije iz procesa glikolize. nisu osetljivi na veće koncentracije laktata. a u srčanom mišiću ima najviše izoenzima MH3 i H4. Pokazano je da se svaka frakcija sastoji od četiri peptidna lanca dva tipa u raznim kombinacijama: M4. Obrnuto. Na slici 3. Ovakvi različiti multipli oblici jednog enzima nazivaju se izoenzimi. izoenzimi skeletnih mišića. Pojednostavljena šema ovog kontrolnog mehanizma data je na slici 3. zbog koje dolazi do promene njegove katalitičke aktivnosti. a posebno za vezivanje modulatora. U različitim organima jedne vrste nalaze se različite frakcije ili samo određena frakcija izoenzima. H4. Efekat modulatora se pripisuje promeni konformacije enzima. .

3. Takav je slučaj kod tripsina.JET RA MIŠ IĆI DIJ AFR AG MA Slika 3. pod određenim uslovima i sopstvene molekule (autoliza). glutamat oksalacetat-transaminaze itd.Elektroforetska slika izoenzima laktat-dehidrogenaze u raznim organima belog pacova. dobijali su trivijalna imena koja su se i danas zadržala. tripsin kao tripsinogen. koji kao maska zaklanja aktivni centar od prisustva supstrata. Pored laktat-dehidrogenaze poznati su izoenzimi: malatdehidrogenaze. Ovaj tip aktivisanja zove se demaskiranje. Neaktivni oblik enzima zove se »zimogen«. 3.16 . tripsin. kreatin-kinaze. Utvrđeno je da su kod zimogenih oblika aktivni centri enzima zakriveni jednim oligopeptidom. Tako se pepsin luči u formi pepsinogena. izo-citrat-dehidrogenaze. emulzin. koji razlaže. kao npr. čim se oslobode prve količine enzima. himotripsin kao himotripsinogen. Kod nekih enzima postoji mogućnost i autokatalitičkog aktivisanja. a preteča enzima »proenzim«. Hidrolitičkim dejstvom sone kiseline u stomaku ili proteolitičkim uticanjem enzima u tankom crevu (enterokinaza) odvaja se maska oligopeptida i aktiviše enzim. da bi se na taj način tkivo žlezde sačuvalo od proteolize. Davanje trivijalnih imena sve većem i većem broju enzima dovelo je do .15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA Neki proteolitički enzimi se luče u neaktivnom obliku.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA Enzimi koji su među prvima otkriveni. pepsin i dr.

2) iz čijeg se imena vidi da se odigrava reakcija prenosa fosforil-grupe sa ATP-a na alkoholnu grupu šestog ugljenikovog atoma D-glukoze.7. enzim ATP : D-glukozo-6-fosfotransferaza (EC 2. za poznatije enzime se još uvek koriste trivijalna imena.6. Zbog toga. tako da je 1883 g. druga.konfuzije. da se oksiduje alkoholna grupa glicerola. Posle toga su enzimi dobijali imena prema tipu reakcije. prema kofermentu ili prostetičnoj grupi. da jedno jedinjenje može da podleže različitim promenama kao supstrat različitih enzima. Prema ovom sistemu svi enzimi su klasifikovani u šest glavnih rodova: 1) OKSIDOREDUKTAZE 2) TRANSFERAZE 3) HIDROLAZE 4) LIAZE 5) IZOMERAZE 6) LIGAZE Svaki od ovih šest rodova je podeljen na klase. Npr.1. a i zbog otkrivanja sve većeg i većeg broja enzima Internacionalna Unija Biohemičara predložila je sistematsku nomenklaturu i sistematizaciju enzima. Tako je amilaza enzim. Detaljna klasifikacija enzima može se naći u udžbenicima enzimologije. treća da je koenzim NAD. enzim glicerol-NAD-oksidoreduktaza ima broj EC 1. npr. . koju katalizuju. Prva jedinica znači da enzim katalizuje oksidoredukciju. koja učestvuje u reakciji. Prema numeričkoj klasifikaciji svaki enzim je okarakterisan sa četiri broja i ima svoje sistematsko ime. uz dodatak nastavka -aza. koji hidrolizuje skrob (amylum). dekarboksilaze. ima trivijalno ime glukokinaza. Npr. Ovakav način klasifikacije omogućio je numeričku klasifikaciju enzima i sistematsku nomenklaturu. On je predložio da enzimi dobijaju ime prema supstratu čiju promenu katalizuju. prema supstratu koji se menja. a šestica je serijski broj enzima ovog tipa. koje cepaju CO2 od karbonskih kiselina.1. koju enzim katalizuje. koje katalizuju prelaženje jednog izomera u drugi. saharaza hidrolizuje saharozu itd. dehidrogenaze koje katalizuju oksidaciju gubljenjem vodonika itd. Za sistematizaciju je uzeta kao osnova krajnja hemijska promena. Pošto su sistematska imena dugačka. prvu sistematiku pokušao da uvede Duclaux. I na kraju svaki enzim ima svoj serijski broj prema redu pronalaženja. Klase se dalje klasifikuju na podklase.1. Tako su se počele da razlikuju klase enzima. međutim. Pokazalo se. izomeraze.

teče na sledeći način dejstvom alkohol-dehidro-geneze (EC 1. oksidoreduktaze kod kojih su akceptori elektrona citohromi i oksidoreduktaze sa molekulskim akceptorom vodonika ili elektrona. kiseonikom kao 2. malatdehidrogenaza. Oni igraju u metabolizmu važnu ulogu.1. Ovaj rod enzima se ranije zvao dehidrogenaze. koji preuzima koenzim NAD+ i pri tome se redukuje. svaka klasa oksidoreduktaza deli se prema vrsti akceptora na: 1. Prema vrsti jedinjenja koje se oksiduje.1): CH3CH2OH + NAD+ = CH₃CHO + NADH + H+ Najveći broj bioloških oksidacija pod anaerobnim uslovima ima NAD+ i NADP+ kao akceptor vodonika.aldehidnu i keto) grupu (primarnu amino) c) na —CH = CH— grupu (desaturacija C-C veze) e) na —CH—NH— grupu (sekundarnu amino) na NADH i NADPH Svi enzimi ovog roda sadrže koenzim ili prostetičnu grupu. koja u toku oksidoredukcije prima ili daje vodonikove atome ili elektrone. jer iz oksidacionih procesa živa bića crpe energiju za zadovoljavanje svojih životnih potreba. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: laktatdehidrogenaza. odnosno samog bitisanja. Znači da različiti enzimi imaju iste koenzime.1.16.1 OKSIDOREDUKTAZE Oksidoreduktaze su veliki rod enzima. oksidoreduktaze se dele na one koje deluju: a) na —CH—OH b) na — C=O d) na —CH—NH2 f) grupu (alkoholnu) grupu (karbonilnu. samo nekoliko koenzima i prostetičnih grupa sudeluju u oksidativnim procesima. NAD -specifična izocitrat- .3. koji katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja. Pošto kod svake oksidoredukcije dolazi do gubljenja vodonika ili elektrona. Uzmimo kao primer oksidaciju alkohola (alkohol oksidoreduktaze) sa različitim akceptorima. Dok je broj enzima ovog roda veliki. oksidoreduktaze kod kojih je akceptor vodonika nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) i nikotinamidadenin dinukleotid fosfat (NADP+). Oksidacija alkohola gubljenjem vodonika. 3.

alkoholna grupa može da se oksiduje direktnom predajom vodonika odnosno elektrona molekulskom kiseoniku.3.). koja se razlikuje od laktat-dehidrogenaze mišićnog tkiva (EC 1.6) i peroksidaze (EC 1. Prvi učestvuje u procesu glikolize. prvo prostetična grupa flavinadenin dinukleotid (FAD) enzima. Oksidacija alkoholne grupe gubljenjem elektrona. Sam proces se odvija u više stepena. koje preuzimaju citohromi.27). Glukozo-6-fosfat dehidrogenaza ili »Zwischenferment« je enzim pentozofosfatnog puta razgradnje glukoze.9. koji tada predaje kiseoniku: β -D-glukoza + enzim-FAD=glukonska kiselina + enzim-FADH2 Enzim-FADH2 + O2=enzim-FAD + H2O2 U grupu oksidoreduktaza spadaju i katalaza (EC 1. Npr.11. što je karakteristično za najveći broj bioloških oksidacija. a druga dva u ciklusu limunske kiseline.3). imamo na primeru oksidacije sekundarne alkoholne grupe mlečne kiseline: CH3–CHOH–COO¯ + 2 fericitohrom c=CH3–CO–COO¯ + 2 ferocitohrom Enzim koji katalizuje ovu promenu je laktat-dehidrogenaza kvasca (EC 1.1. Raspadanje peroksida katalizuje katalaza: . Enzimi čiji je akceptor vodonika kiseonik. Opširnije informacije o tome se nalaze u udžbenicima enzimologije. β-D-glukoza + O₂ = glukonska kiselina + H₂O₂ I ovaj proces teče postupno. Naime. onda se odigrava proces raspadanja H2O2.1.7). poznati su i pod imenom oksidaze. I na kraju.1.1.1.1.11.2.dehidrogenaza. koje katalizuju reakcije tipa: RH2 + H2O2 = R + 2H2O (peroksidaze) oksi dova nsus ptrat susp trat U slučaju kada je R molekulski kiseonik (O₂). preuzima vodonik od glukoze. jer je flavo-protein (identičan sa citohromom b₂). alkoholna grupa (β-D-glukoze oksiduje se u glukonsku kiselinu (odnosno lakton) u reakciji glukozo oksidaze (EC 1. glukozo oksidaze.

. Npr. ADP. gradeći energetski bogato jedinjenje adenozintrifosfat (ATP). poznate su pod imenom kinaze. Na taj način se oslobođena energija hvata i čuva. –CHO itd.) katalizuje prenošenje amino grupe od alanina na αketoglutarnu kiselinu: Transferaze su složeni proteini. čije je sistematsko ime: L-alanin: 2-ketoglutarat aminotransferaza (EC 2. 3.Peroksidaze.) 4. Fosfotransferaze prenose ostatak fosforne kiseline zajedno sa oslobođenom energijom.) 5. ovde ćemo samo da naglasimo ulogu fosfotransferaza (2. enzim fosfoglicerat-kinaza (EC 2.7. Prema grupi koja se prenosi.6. alanin-aminotransferaza.7. da bi je organizam koristio za svoje potrebe. čije prostetične grupe preuzimaju radikale koji se prenose.2 TRANSFERAZE Transferaze katalizuju prenošenje funkcionalnih grupa ili celih molekula od supstrata na neki akceptor. Kadgod se u nekom procesu oslobađa energija. transferaze se dele na: a. Tako npr. 2. Koenzimi ove grupe enzima su adenilne kiseline (AMP. ATP). Najveći broj prostetičnih grupa ove grupe enzima spadaju u vitamine B grupe ili u sistem adenilnih kiselina.1.) koje prenose aldehidnu ili keto-grupu koje prenose acilnu grupu (ostatke kiselina) koje prenose glikozilnu grupu (ostatke monosoharida) koje prenose fosfatne grupe sa energijom (kinaze) koje prenose grupe koje imaju sumpora Bez obzira na veliki značaj svih transferaza.3) prenosi energiju.16.) 2. –CH2OH. katalizuju oksidacije sa vodonikperoksidom. one je prenose.) 1. dakle.) 3.2.). uridilna (UTP) i citidilna kiselina (CTP). koje prenose grupu koja ima jedan C-atom (–CH3. a katalaza oslobađanje nascentnog kiseonika iz vodonikperoksida.

7. 1. mono i di-estre fosforne kiseline itd.nastalu oksidacijom glicerinaldehid-3-fosfata u 1. glukoza. mnoge hidrolaze su aktivne jedino u prisustvu metalnih jona. Dejstvom enzima heksokinaze (EC 2.3-difbsfoglicerinsku kiselinu. Prema tome koja se hemijska veza hidrolizuje. koje ne mogu da teku bez dodatka energije. može da uđe u metabolizam tek pošto se energetski obogati. na akceptor adenozindifosfat (ADP): S druge strane. One katalizuju hidrolitičko cepanje raz ličitih jedinjenja. Međutim. hidrolaze se dele na: a) b) c) d) e) Hidrolaze različitih estara (karboksilne. kao i sva druga jedinjenja.1.) prenosi se energija sa adenozintrifosata (ATP) na glukozu.16.3 HIDROLAZE Hidrolaze su najbrojniji enzimi. Karakteritsično je da ova grupa enzima ne sadrži koenzime ili prostetične grupe. Tako npr. fosfotransferaze.) Hidrolaze glikozidnih veza Hidrolaze etarskih veza Hidrolaze peptidnih veza i drugih C-N jedinjenja (npr. 3. glicerol-estre ili lipaze. tioestara. amida) . omogućavaju mnogobrojne endergonske reakcije.

pod dejstvom aldolaze cepa se veza između trećeg i četvrtog ugljenikovog atoma u fruktozo-l. piruvat dekarboksilaza. jer samo tako mogu da uđu u krvotok. 3. Tako se belančevine hidrolizuju pod dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. čije cepanje katalizuju.4 LIAZE Liaze katalizuju cepanje različitih hemijskih veza bez prisustva vode. što pripremaju hranu za apsorpciju u stomaku i crevima. himotripsin) do aminokiselina. enzim kvasca. keto aminokiselinama.16. Na pr.f) g) Hidrolaze anhidrida kiselina Hidrolaze koje u prisustvu vode kidaju vezu između dva ugljenikova atoma (C—C hidrolaze) Hidrolaze hemijske veze ugljenika i halogena i h) i)Hidrolaze hemijske veze fosfora i azota Biološka uloga hidrolaza sastoji se u tome. tripsin. Polisaharidi (skrob i glikogen) i oligosaharidi hidrolizuju se u toku varenja do monosaharida. Slično dejstvuju i dekarboksilaze. cepa pirogrožđaru kiselinu na aldehid i CO2: Prema vrsti hemijskih veza. Na primer. liaze se dela na: a) b) Ugljenik-ugljenik (—C = C—) liaze Ugljenik-kiseonik (—C = O) liaze . koje cepaju veze između dva ugljenikova atoma (C—C veze) u aldehidnim. da bi mogli dalje da se metabolišu u jetri i ostalom tkivu. 6-difosfatu i nastaju dve trioze (Lohmann-ovi estri).

3. najčešće adenozintrifosfata.5 IZOMERAZE Izomeraze su enzimi koji katalizuju prelaz jednog izomernog jedinjenja u drugo. . 3. Npr. ova grupa enzima deluje samo u prisustvu nekog davaoca energije.1.16. Pošto su sintetske reakcije endergonskog karaktera.6 LIGAZE Ligaze ili sintetaze su enzimi koji katalizuju neku sintezu.16.c) d) Ugljenik-azot (—C=N-) liaze Ugljenik-sumpor (—C=S) liaze 3. glukozofosfat-izomeraza (EC 5.9) katalizuje prelaz glukozo-6-fosfata u fruktozo-6-fosfat u procesu glikolize: Maleat izomeraza utiče na ravnotežu između dva cis-trans izomera: Izmomeraze se dele na: 1) Racemaze i epimeraze 2) Cis-trans izomeraze 3) Intramolekulske oksidoreduktaze 4) Intramolekulske transferaze 5) Intramolekulske liaze 6) Druge izomeraze.

nastaje u prisustvu ATP-a: Ovaj enzim ima kao prostetičnu grupu vitamin B-grupe. prvi međuproizvod malonil-koenzitn A.Npr. Prema tome koja vrsta nove veze nastaje. ligaze se dele na: (—C = O) (—C=S) ligaze (—C=N-) ligaze ligaze (—C = C—) ligaze . u sintezi viših masnih kiselina. koju katalizije acetil-koenzim Akarboksilaza.

aktivatora i inhibitora. Faktori koji utiču na brzinu enzimske reakcije su: pH. Km je karakteristična za svaki enzim i supstrat. koncentracija i jonska snaga pufera. koji se dalje raspada na produkt (P) i enzim (E). nekompetitivna i akompetitivna.UKRATKO: 1) Enzimi su biološki katalizatori. a grafički se može odrediti prema Lineweaver-Burku. 2) Mehanizam kojim enzim smanjuje potrebnu aktivacionu energiju Koshland hipotetički tumači time da se spajanjem enzima sa supstratom menja i supstrat i konformacija enzima. prisutnost koenzima. bakar i dr. Ireverzibilnu inhibiciju ili „trovanje“ enzima izazivaju mnogi teški metali (živa. Mn²+. Deo enzimske proteinske molekule na koji se veže supstrat naziva se aktivni centar enzima. Najčešći aktivatori enzima su razni joni na primer: Cl ¯. . 3) Prema Michaelis-Mentenovoj teoriji koja tumaču mehanizam enzimske reakcije. 5) Inhibicija enzima može biti reverzibilna i ireverzibilna. kompleks enzim-produkt (EP). 7) Temperatura i pH enzimskih reakcija su u fiziološkim okvirima jer su enzimi proteini i denaturisali bi se i na visokim i na niskim temperaturama i pH vrednostima. a po hemijskoj strukturi to su proteini. U matematičkoj interpretaciji enzimske reakcije koju su izveli Michaelis i Mentenova dobija se jednačina u kojoj centralno mesto ima Michaelis-ova konstanta Km.). te se tako smanjuje potrebna energija aktivacije i omogućava reakcija.). Ona je jednaka koncentraciji supstrata pri kojoj je brzina reakcije jednaka polovini maksimalne brzine. Reverzibilna inhibicija posledica je delovanja inhibitora na kinetiku reakcije između enzima i supstrata. 4) Brzina enzimske reakcije zavisi od uslova pod kojima se ta reakcija odvija. Mg²+. Vezivanjem supstrata za aktivni centar pomoću kontaktnih amino kiselina stvara se kompleks emzimsuptrat (ES) i delovanjem katalitičkih amino kiselina. neki katjoni i anjoni (pesticidi i otrovi na bazi organofosfata i dr. Co²+. Zn²+ itd. a može biti kompetitivna. 6) Enzimima je često potrebno da se aktiviraju da bi imali puno dejstvo. koncentracija supstrata. a da se pri tome sami ne troše i ne menjaju. brzina cele enzimske reakcije zavisi od: 1) brzine stvaranja kompleksa enzim supstrat i 2) brzine stvaranja produkta uz razlaganje kompleksa ES. Kao katalizatori pospešuju hemijske reakcije.

ili smanjenje koncentracije supstrata. smanjenje sinteze enzima u jetri. . e) izomeraze i f) ligaze/sintetaze. LDH u miokardu nalazi u obliku LDH1 i nešto LDH2. lipaza itd. 12) Organospecifični enzimi. dok je u jetri LDH5 i nešto LDH4. npr. 9) Prema toj klasifikaciji postoji 6 rodova enzima: a) oksidoreduktaze. 15) Određivanje enzimske aktivnosti koristi se danas u dijagnostici brojnih patoloških stanja i poremećaja: 16) Bolesti koje zbog potpunog nedostatka ili deficita nekog enzima. To su enzimi glikolize. Sve je to unosilo zbrku pa je enzimska komisija IUB-a donela preporuku o nomenklaturi i klasifikaciji enzima. 14) Metode za određivanje enzima u osnovi se temelje na istom principu. Tako se nrp. To su enzimi koji sudeluju u procesima u kojima se stvara energija. tripsin. oksidacije glukoze i disanja. b) transferaze. 17) Stečeni deficit enzima. peptidaza itd. d) liaze. Enzim deluje na svoj specifični supstrat i nakon toga se meri koncentracija nastalog proizvoda reakcije.). pa enzimi izlaze u ekstracelularnu tečnost. što dovodi do povećane aktivnosti tih enzima. c) hidrolaze. menjaju normalni tok metaboličkih procesa.).8) Nazivi enzima su nastali bez nekih pravila i obično su ih davali sami pronalazači većinom prema supstratu na koji enzim deluje uz sufiks aza (lipaza. Pojedini izoenzimi nekog enzima su specifični za određene organe. Drugi su enzimi imali trivijalna imena npr. To su enzimi koji se nalaze samo u određenim organima i sudeluju u metaboličkim procesima koji se odvijaju samo u određenim organima. To su nasledne genetski uslovljene bolesti. 13) Organospecifični izoenzimi. 18) Razna patoločka stanja u kojima dolazi do oštećenja. ( amilaza. lezija ćelija koje sadrže enzime. 10) Prema rasprostranjenosti u organizmu enzimi se mogu podeliti u tri grupe: 11) Organski nespecifični enzimi. Ovu grupu bolesti nazivamo urođene greške metabolizma. obično zbog oštećenja funkcije organa.

UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM .

Fotosinteza se može predstaviti sledećom jednačinom: 6CO2+12H2O→sunčeva energija→C6H12O6+6O2+6H2O Iz gornje jednačine se vidi: 1) Da je to jedan oksido redukcioni proces. Na ovaj način stvoreni ugljeni hidrati u biljci. gde imaju različite i karakteristične funkcije. Životinje tako deponuju suvišne količine glukoze u jetri i mišićima u obliku glikogena. saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika. U ugljene hidrate se ubrajaju supstance koje se po svojim fizičkim osobinama jako razlikuju. Animalni organizmi se hrane ovim biljnim rezervnim ugljenim hidratima i glavni deo svoje životne energije dobijaju metaboličkom oksidacijom ugljenih hidrata u ugljendioksid i vodu. koju apsorbuju zelene biljke. Za asimilaciju jednog mola ugljendioksida potrebno je oko 473 J. Međutim njihova empirijska formula nije karakteristična samo za ovu grupu jedinjenja.1 UGLJENI HIDRATI Ugljenihidrati su pored proteina. Ovu energiju apsorbuje biljka posredstvom hlorofila od sunčeve svetlosti. vodonika i kiseonika. Ovu biosintezu zovemo fotosinteza. koji se uprkos svojoj velikoj molekulskoj težini lako hidrolizuje ponovo u glukozu i služi životinji kao vrlo pristupačan izvor i rezerva energije. podloga su za izgradnju svih ostalih sastojaka a preostali. koja direktno iskorišćava sunčevu svetlosnu energiju. U životinjskom organizmu odigrava se proces obrnut fotosintezi i pri njemu se oslobađa energija dobijena od sunčeve svetlosti. biosintezom. Nalaze se u znatnim količinama u biljnom i životinjskom organizmu. Ova jedinjenja nastaju u zelenim biljkama od ugljen dioksida i vode. već istu formula imaju i neka hemijska jedinjenja. koja je potebna da iz ugljendioksida i vode nastanu ugljeni hidrati. Odnos ovih elemenata je (1 : 2 : 1) tako da je opšta formula ugljenih hidrata Cn(H2O)n.hidrati ugljenika (otuda im i ime). koji one izdišu. masti i vitamina neophodni sastojci hrane.4. nepotrošeni deo odlaže se kao rezervna hrana. Svetlosna energija posle komplikovanog niza hemijskih reakcija pretvara se u hemijsku energiju. Zbog toga se ranije mislilo da su ugljeni hidrati . čije hemijske osobine ne odgovaraju . Ona je od prvorazrednog značaja za održavanje života na zemlji. Ugljeni hidrati (šećeri. gde je voda davalac vodonika i 2) Da je količina CO2. jednaka molekulskom ekvivalentu kiseonika.

glukoza. jer skreće ravan polarizovane svetlosti na levo). najvažnije su heksoze. trioze. Dok oznake D i L označavaju konfiguraciju. kao što su na primer formaldehid. Oni se hidrolizom cepaju na monosaharide iz kojih su izgrađeni. Monosaharidi su najprostiji šećeri. U slučaju glukoze reaguju aldehidna grupa na C-1 i hidroksilna grupa na C-5 atomu. pentoze. a ne mora da bude jednak broju ugljenikovih atoma.osobinama ugljenih hidrata. a među njima naročito glukoza. Prema položaju OH-grupe. tada govorimo o aldozama ili keto grupu. 2. odnosno ako je OH-grupa levo. Po broju kiseonikovih atoma oni se dele na: bioze. a koren reči ukazuje na poreklo (laktoza) ili neku drugu osobinu (levuloza. prelaze u enolni oblik. Monosharidi imaju dva izomerna oblika. tada govorimo o ketozama. U obliku enolnog anjona glukoza deluje kao jak reducens. Oni koji imaju OH-grupu do zadnjeg C-atoma (CH2OH) s desne strane označavaju se kao D-izomer. ako je ova desno. Unutar šećera aldehidna i hidroksilna grupa međusobno reaguju i stvaraju poluacetate. ne odgovaraju gornjoj definiciji. S druge strane neka jedinjenja. Oni mogu u svom molekulu da imaju aldehidnu grupu. Broj kiseonikovih atoma može. a sa – za levo skretanje šećera. heksoze itd. monosaharide. nastaje α-glukoza. U organizmu se nalaze većinom šećeri D-reda. Ugljene hidrate delimo na tri osnovne grupe. Time se stvaraju petočlani ili šestočlani prstenovi tipa furana ili pirana. Oligosaharidi su ugljeni hidrati koji su izgrađeni najviše od šest molekula monosaharida. polisaharide Monosaharidi se hidrolizom ne cepaju u prostija analogno građena jedinjenja. oligosaharide i 3. Imena većine ugljenih hidrata imaju nastavak -oza. na C-1 atomu. i to svojstvo se koristi za dokazivanje i određivanje u laboratoriji. sirćetna kiselina i mlečna kiselina. i fruktoza kao predstavnik ketoza. Zbog toga je jednom definicijom teško obuhvatiti pojam ugljenih hidrata. nastaje β. no najbolje ih je okarakterisati kao primarne oksidacione proizvode -aldehide i ketone . optička aktivnost koju šećeri poseduju označava se sa + za desno. tetroze.polivalentnih alkohola. Od monosaharida. Ugljeni hidrati čiji su molekuli izgrađeni od više od šest monosaharida zovu se polisaharidi. a oni kojima je ona s leve strane L-izomer. koja imaju karakter ugljenih hidrata. kao predstavnik aldoza. . U alkalnoj sredini aldoze. prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi : 1. koja su nesumljivi ugljeni hidrati po svom hemijskom ponašanju. na primer glukoza.

jer u rastvoru praktično nema aldehidnog oblika šećera. Imena fosfornih estara šećera grade se tako što se imenu monosaharida doda broj hidroksilne grupe koja je esterifikovana i reč fosfat. Estri monosaharida: Karakteristična osobina alkoholne grupe da sa kiselinama daje estre javlja se i kod hidroksilnih grupa šećera.1.1 MONOSAHARIDI 4. u vodenom rastvoru obe su forme u ekvilibrijumu i glukoza ima ugao skretanja polarizovanog svetla + 52. u urinu. U monosaharidu .α i β. Glukoza je biološki najvažniji šečer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. Tako na primer glukozo-6-fosfat označava estar glukoze čija je hidroksilna grupa na šestom ugljenikovom atomu esterifikovana fosfornom kiselinom.1 Hemijske osobine monosaharida Hemijska reaktivnost monosaharida odraz je prisustva većeg broja OH grupa u njihovom molekulu. Estri monosaharida sa sirćetnom ili benzoevom kiselinom koriste se u organskoj hemiji kao polazne supstance za sintezu različitih monosaharida. što znači fosforni estar šećera.oblici skreću različito ravnu polarizovane svetlosti.7°. Oni ne pokazuju sve karakteristične reakcije aldehida i ketona. a ne rastvaraju se u organskim rastvaračima i mastima. Međutim.1. nazivi kao glukozo-1-fosforna kiselina i glukozo-1-fosfat su sinonimi. To svojstvo glukoze da skreće polarizovano svetlo koristi se za polarimetrijsko određivanje koncentracije glukoze. na primer. Vezivanjem za trobaznu fosfornu kiselinu šećeri postaju elektroliti (kiseline) i time iz osnova menjaju svoje fizičko-hemijske osobine u pogledu pokretljivosti u električnom polju. već samo poluacetalnog (α i β). α-D-glukoza ima specifičnu rotaciju {α}25 + 113°. U metabolizmu monosaharida najvažniju ulogu igraju estri sa fosfornom kiselinom.5°. a β-D-glukoza + 19. tek kada se dejstvom odgovarajućeg enzima (heksokinaze) glukoza fosforiliše u glukozo-6-fosfat. Fosforni estri šećera su otkriveni u kvascu i mišiću kao polazni međuproizvodi prometa šećera. 4. Etri monosaharida: Hidroksilne grupe šećera daju etre sa alkoholima ili nekim drugim jedinjenjima koja imaju alkoholnu funkciju. Kao polihidroksilna jedinjenja monosaharidi se rastvaraju u vodi. Monosaharidi ulaze u anaerobnu metaboličnu razgradnju. slatkog su ukusa. permeabilnosti i reaktivnosti. analogno kao što amilbutirat znači da se radi o estru buterne kiseline.1. Takođe se u formulama pojednostavljuje pisanje ostataka fosforne kiseline simbolom (P). Prema tome. Umesto fosforna kiselina nekog šećera često se kaže jednostavno fosfat.

Oksimi šećera su značajniji po tome što se preko njih izvodi skraćivanje lanca ugljenikovih atoma i na taj način dobijaju šećeri s manjim brojem ugljenikovih atoma. Osim toga većina šećera se raspada već ispod tačke topljenja. glukoza. pošto je nastajanje glikozidne veze od prvenstvene važnosti u hemiji oligo i polisaharida. i izdvajaju se u obliku sirupa. Naročito osazoni pojedinih šećera imaju oštru tačku topljenja i karakterističan oblik kristala. Ovaj reagens je u hemiju šećera uveo Emil Fischer 1884 godine. Derivati karbonilne grupe šećera: Mnoge reakcije koje su karakteristične za aldehide i ketone ne daju monosaharidi. koji dobro kristališu.se najlakše eterifikuje poluacetalna hidroksilna grupa. Fenilhidrazoni i osazoni monosaharida:Šećeri teško kristališu. Reakcija teče već na sobnoj temperaturi: Stvaranjem osazona nestaju prostorne razlike na prvom i drugom ugljenikovom atomu. manoza i fruktoza. Oksimi monosaharida: Šećeri kao aldehidi i ketoni višehidroksilnih alkohola daju s hidroksilaminom jedinjenja. jer su osazoni sadržavali dva ostatka fenilhidrazina. Fenilhidrazoni i osazoni nastaju dejstvom fenilhidrazina na šećere. Dejstvom hidroksilamina na aldoze nastaju aldoksimi. jer u njihovom rastvoru ima malo aldehidnog oblika (0. Primarni proizvod s fenilhidrazinom (hidrazon) kod gornja tri šećera je različit. koja se zovu oksimi. Reakcija fenilhidrazina sa šećerima vršila se na neočekivani način. na osnovu kojih mogu lako da se razlikuju pojedini šećeri. Zato je za identifikaciju i izolovanje šećera od naročite važnosti dobijanje fenilhidrazona i osazona.01%). naročito kada nisu čisti. odnosno ona koja je nastala na prvom ugljenikovom atomu aldoza. . Fenilhidrazin je poznati reagens za karbonilnu grupu. zbog čega epimerni šećeri daju identične osazone kao npr. Obrazovanjem oksima ili osazona monosaharida može se aldehidni oblik izdvojiti. a u reakciji je potrošeno tri mola fenilhidrazina na jedan mol heksoze. Etri poluacetalne grupe monosaharida zovu se glikozidi. O glikozidima će kasnije biti opširnije govora.

a za dokazivanje glukoze Molisch-eva sa α-naftolom.Dejstvo kiselina na monosaharide: Zagrevanjem rastvora pentoza i heksoza s jakim kiselinama (npr. mogu lako da se kondenzuju s različitim fenolima u boje. a krajnja alkoholna grupa da se oksidiše u karboksilnu. a poluacetalni oblik gubi dva vodonikova atoma dajući lakton odgovarajuće kiseline. Oksidacija monosaharida: Blagim oksidacionim sredstvima prvo aldehidna grupa prelazi u karboksilnu. Ostavimo li u alkalnom rastvoru bilo koji od tri moguća epimerna šećera. a šećeri koji se konfigurativno razlikuju samo na drugom ugljenikovom atomu. zovu se epimerni šećeri. nego što smo ih dosad upoznali. Dejstvom jakih alkalija šećeri se raspadaju i među proizvodima raspadanja pojavljuje se mlečna kiselina. Na primer: . Ovaj poslednji prima vodu i raspada se na levulinsku i mravlju kiselinu. Za dokazivanje fruktoze poznata je reakcija po Seliwanqff-us rezorcinolom. Reakcija ne teče brzo. Pod biološkim uslovima može da se sačuva aldehidna grupa. HCl) odvajaju se tri mola vode. Dejstvo baza na monosaharide: Slabe alkalije izazivaju sasvim drugačije promene kod šećera. Ovakva promena na prva dva ugljenikova atoma zove se epimerizacija. Furfural i oksimetilfurfural (OMF). koji do danas nije mogao da se izoluje. a od heksoza oksimetilfurfural. nalaze se u rastvoru stereoizomeri i odgovarajuća ketoza. Reakcija služi za dokazivanje pentoza (Tollens-ove reakcije s floroglucinolom i orcinolom). a posle uspostavljanja ravnoteže. Od pentoza tako nastaje furfural. a druge uronske. Premeštanje ide preko jednog međuproizvoda. U oba slučaja dobijamo monokarbonske kiseline: prve su onske. Kod aldoza i ketoza dolazi do intramolekularnog premeštanja H i OH grupe i karbonilne na prvom i drugom ugljenikovom atomu. Pri oksidaciji i aldehidne i poslednje alkoholne grupe dobijaju se dvobazne dikarbonske ili šećerne kiseline. pojaviće se posle izvesnog vremena i ostali epimeri. pa je potrebno povisiti temperaturu. koji nastaju dejstvom jakih kiselina na šećere. a u alkalnoj sredini so te kiseline.

Zato se u praksi koriste empirijske tabele za kvantitativno određivanje šećera. Za dokazivanje šećera u mokraći koristi se Benedict-ov reagens. Bi). postupnim aktiviranjem položaja. Glukoza daje redukcijom sorbitol. a kod ketoza je to slučaj pri svakoj oksidaciji. Kao oksidaciona sredstva služe alkalni rastvori metalnih jona (Cu. a sve ketoze ekvimolekularne smese steoizomernih polialkohola. Iz tog razloga sve ovakve metode za kvantitativno određivanje šećera su empirijske i ne mogu se prikazati hemijskim jednačinama. zbog čega se troši više ekvivalenata reagensa. Dejstvom jakih oksidacionih sredstava na aldoze cepa se lanac ugljenikovih atoma. keto i alkoholnih grupa. Treba da se naglasi da kod svih oksido-redukcionih reakcija šećera sudeluju osim karbonilne i druge redukcione grupe. koji spontano prelazi u crveni kupro-oksid. U gore navedenim oksidacionim reakcijama šećera dolaze do izraza jake redukcione osobine aldehidne.5 mg glukoze u prisustvu četrdeset puta veće količine laktoze ili maltoze i šesdeset puta veće koncentracije saharoze. manoza manitol. kod koje se dejstvom šećera vrši redukcija kupri-kalijum-natrijum-tartarata s izlučivanjem kuprohidroksida. a pozitivna reakcija se pri dokazivanju vidi po promeni boje. jer ne oksiduje urate i kreatinin. Redukcija monosaharida: KarboniIna grupa aldoza i ketoza može da se redukuje u alkoholnu. . manoza — manošećernu kiselinu. Najpoznatije su sledeće reakcije: Fehling-ov. Čitava analitika šećera zasniva se na ovim reakcijama. Pri oksidaciji glukoze Fehling-ovim rastvorom oksidacija se vrši duž niza (počev od aldehidne grupe). zatim Borfoed-ov.Ostale važnije heksoze daju sledeće dikarbonske kiseline: galaktoza — sluznu. kojim se može dokazati 0. pri čemu nastaju polialkoholi.

međutim. Nastaju dva prostorna izomera: glukonitril i manonitril.Šećer sa dva ugljenikova atoma nije nađen u prirodi. ili glikoloza (CHO-CH2OH) je laboratorijski proizvod. To su dva para enantiomera L.1. 4. . jer se nastajanjem sekundarne alkoholne grupe na drugom ugljenikovom atomu formira novi centar asimetrije.Cijanhidrinska sinteza: Poznata reakcija dobijanja oksikiselina od velike je važnosti za hemiju šećera. itd. . takođe. od heptoze oktoza.Glicerinaldehid i dioksiaceton. Tetroze.2 Podela monosaharida prema broju ugljenikovih atoma Bioze. jer se na taj način mogu od šećera s manjim brojem ugljenikovih atoma da dobiju šećeri sa većim brojem ugljenikovih atoma. Sigurno je. Ova dva nitrila saponifikacijom daju smesu glukonske i manonske kiseline i konačno redukcijom svojih laktona ekvimolarnu smesu glukoze i manoze. Glikoaldehid. Fosforni estri trioza. nisu dosad nađeni kao slobodni sastojci biološkog materijala.i D-treoza i L.i D-eritroza. Biološki najvažnija tetroza je D(—)-dezoksiriboza ili 2-ribodesoza. Dobijene su samo sintetičkim putem. . Vezanih ima u biljnom materijalu u većim količinama u obliku polisaharida . Trioze.1. Ona je derivat riboze.pentozana. poznati su pod imenom Lohmann-ovi estri.Slobodne pentoze nalazimo jedino povremeno u mokraći. Pentoze. Tako aldopentoza (arabinoza) u reakciji sa HCN daje smesu od dva cijanhidrina. .Sve četiri moguće aldotetroze nisu biološki važne. glicerinaldehid-fosfat i dioksiaceton-fosfat. Aldoze dejstvom HCN prelaze u cijanhidrine. koja je prvi put nađena u timonukleinskoj kiselini. Pentozani prate celulozu kao sastavni deo . Nastaju tokom anaerobnog razlaganja glukoze. izolovanoj iz grudne žljezde. da jedinke s dva ugljenikova atoma postoje kao važni međuproizvodi metabolizma u oksidacionom razlaganju glukoze i fotosintezi. Po sličnoj reakcionoj šemi može se od heksoze dobiti heptoza. koji imaju jedan ugljenikov atom više u molekulu.

koji nastaju od nukleotida odvajanjem fosfata. D. Slobodna riboza se nalazi u piranoznom obliku.i L-arabinoza je šećer koji može služiti kao primer da u prirodi nalazimo levi i desni oblik istog šećera. paratifusa. Nalaze se i u gumoznim smolama (trešnja. U drugom tipu nukleinskih kiselina nalazi se tetroza 2-dezoksiriboza. Nalazi se u većim količinama u polisaharidima. sluzima i pektinima. To su L-ramnoza. Ribuloza je ketopentoza. odnosno njen fosfatni estar. arabanima (arapska guma). jer je riboza jedina pentoza u takvom sastavu. koje imaju šest ugljenikovih atoma. arapska guma) i pektinima. pa se po njoj zovu dezoksiribonukleinske kiseline (DNA). po nekima i PNA. D-ksiloza je pentoza. U pentoze ubrajamo i metilpentoze. . Jedan tip nukleinskih kiselina je karakterističan po svom sadržaju riboze. koja je prilično rasprostranjena u bilju u obliku polimera ksilana. D-(—)-riboza. inozinskoj kiselini). kao i u odgovarajućim nukleozidima. pa su po tome i dobile ime — ribonukleinske kiseline (RNA). šećer iz digitalis glikozida sa strukturom D-fukoze i kinovoza. koja ima konfiguraciju L-manoze. izolovana iz kininove kore. npr. »pentozo-fosfatnom ciklusu«. gvanilnoj. Metilpentoze ulaze u metabolizam samo nekih bakterija. digitaloza. Arabinoza se deset puta teže resorbuje od glukoze. Sisari je ne mogu fosforilisati i zato ne ulaze u njihov metabolizam. u tzv. čiji su fosfatni estri nađeni kao međuproizvodi fotosinteze i u biološkim prelazima šećera jednih u druge. je nezamenljiva pentoza u čitavom nizu nukleotida (adenilnoj.biljnog skeleta.

pri mlečno-kiselom vrenju (Bacillus acidi lactici) nastaje D-mlečna kiselina. Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu.GLUKOZA α. i dekstroza. a različiti sojevi daju razne konačne proizvode: alkohol. Glukoza se u vodi rastvara vrlo lako. U manjim količinama nalaze se slobodne heksoze: glukoza i fruktoza. samo se razlikuje po krajnjem proizvodu. koju sintetišu izvesne bakterije. α. fermentacija ili glikoliza. Biološki je važna i ketoza L-sorboza. Glukoza koja nastaje u toku varenja enzimskim cepanjem skroba.D. inulin — fruktozu. slatkom voću. sirćetnu kiselinu. jer se nalazi u krvi u maloj. D (+ ) Glukoza zove se i grožđani šećer (saccharum uvae). u ljudskom i životinjskom organizmu identična je s alkoholnim vrenjem kvasca (Saharomiceta). manani i galaktani — manozu i galaktozu. a posle uspostavljanja ravnoteže specifični ugao skretanja polarizovane ravni iznosi = +25. jer se nalazi u grožđu. Vodeni rastvor glukoze pokazuje mutarotaciju. tako skrob. ćelijskom soku. Anaerobno razlaganje glukoze. semenkama i korenju. Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robison-ov estar). buternu kiselinu. U prirodi se nalazi zajedno s fruktozom u medu. kvasac). U mišiću nastaje L-mlečna kiselina. .Ovoj grupi pripadaju najvažniji i najpoznatiji prosti šećeri — monosaharidi. a vrlo malo u etanolu. prelazi iz tankog creva u krv i deponuje se u jetri i mišićima u obliku polisaharida glikogena. Topi se na 81°C. slabije u metanolu i piridinu. D-glukoza kristališe s jednim molom vode (monohidrat) ili bez nje (glucosum anhydricum).D. glikogen i celuloza daju samo glukozu. ali konstantnoj koncentraciji. Poznata je i pod imenom krvni šećer.7°. I mikroorganizmi deponuju glukozu u obliku glikogena (npr.Heksoze. jer je desnogira.GLUKOZO -1-FOSFAT GLUKOZO-6-FOSFAT . Većina polisaharida u biljkama i životinjama daje hidrolizom samo heksoze.

D (+) Galaktoza zajedno s glukozom gradi disaharid laktozu ili mlečni šećer. lekovi i otrovi (npr.5° Kao epimer glukoze i fruktoze daje isti osazon. Agar-agar. Oksidacijom aldehidne grupe nastaje iz glukoze glukonska kiselina iz koje se dekarboksilacijom i oksidacijom dobija arabinoza. Manoza se topi na 133°C. a specifični ugao skretanja ima = +14. Glukuronska kiselina nastaje u organizmu enzimskom oksidacijom glukoze. Vezivanje na glukuronsku kiselinu je samo jedan tip detoksikacije. D (+) Manoza je epimerna s glukozom tj. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance. ali se može razlikovati po fenil-hidrazonu i hromatografski. čitav niz cerebrozida i galaktolipida ima galaktozu glikozidno vezanu za jedan aminoalkohol (sfingol). a totalnom oksidacijom obeju krajnjih grupa u molekulu glukoze nastaje dvobazna šećerna kiselina. već samo u polisaharidima (manan) i u nekim glikoproteinima (ovomukoid). morfin).Glukozo-1-fosfat (G-l-P) nastaje fosforolitičkim razlaganjem skroba i pri razlaganju glikogena u jetri i mišiću (glikogenoliza). Može da nastane i iz glukozo-1fosfata preko međuprodukta glukozo-l. Poluacetalni hidroksil u glukuronskoj kiselini može da se veže s nekim alkoholom ili kiselinom.6-difosfata. degradirani hormoni. prema tome razlikujemo glikozidne (etarske) i estarske glukuronide. U biljkama se nalazi u obliku polisaharida galaktana. Glukozo-6-fosfat nastaje iz glukoze i adenozintrifosfata (ATP) uz katalitičko dejstvo enzima heksokinaze. Redukcijom prelazi glukoza u šestovalentni alkohol D-sorbitol. Prirodni glukuronidi su β-oblika. koji od galaktoze. . koje nastaju od hrane tokom varenja. razlikuje se samo po položaju -OH grupe na drugom ugljenikovom atomu. Ova pojava zove se detoksikacija ili zaštitna sinteza. Oksidacijom primarne alkoholne grupe na šestom ugljenikovom atomu dobija se glukuronska kiselina. Manoza se ne nalazi slobodna u prirodi.

1. No ona skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo = .Galaktoza lako kristališe iz vodenog rastvora. U nekim organima životinjskog organizma (mozak. U disaharidima fruktoza je obično u furanoznom obliku. zato je med tako sladak. Po svojoj građi prirodna fruktoza je desne konfiguracije (D). testis) ima slobodne fruktoze. Galaktoza daje oksidacijom sluznu kiselinu (dikarbonska kiselina) koja je optički inaktivna (unutrašnja kompenzacija) i teško se rastvara u vodi. U semenskoj tečnosti (ejakulatu) fruktoza služi spermatozoidima kao izvor energije za održavanje njihove pokretljivosti. Dva fosforna estra fruktoze: fruktozo-6-fosfat (Neuberg-ov estar) i fruktozo-1. skeletnu supstancu koja se nalazi u oklopu rakova i drugih beskičmenjaka.6-difosfat (Harden-Young-ov estar) su biohemijski najvažniji međuproizvodi anaerobnog razlaganja glukoze. U voću se pored fruktoze nalazi vrlo često i glukoza. a u kultivisanim biljkama šećernoj repi i šećernoj trsci — i to do 10%. a i drugi šećeri. Kvasac lako previre fruktozu. što se koristi za identifikaciju galaktoze. Topi se na 103°C. Dijabetičari podnose bolje fruktozu od glukoze. Polisaharid inulin je polimer fruktoze (fruktozan).2 AMINOŠEĆERI Na aminošećere prvi put se naišlo ispitujući hitin.93°. čiji fosfatni estar nastaje iz ribozo-5fosfata i aktivnog glikolaldehida. — Od monosaharida sa sedam ugljenikovih atoma treba spomenuti ketozu sedoheptulozu. a specifični ugao skretanja =+80°. tačka topljenja bezvodne galaktoze je 171°C. D (—) Fruktoza (levuloza ili voćni šećer) nalazi se u raznom voću. po čemu je i dobila ime. U medu se nalazi ekvimolekulska smeša fruktoze i glukoze. zato pišemo u njenoj formuli -OH grupu na petom ugljenikovom atomu na desnoj strani. po čemu je i dobila ime levuloza. Fruktoza sa glukozom izgrađuje disaharid saharozu. Kiselom . koja se nalazi gotovo u svim biljkama u manjoj količini. Fruktoza redukuje isto kao i glukoza. Heptoze. 4. Fruktoza je najslađi šećer.

D-Glukozamin zove se po svom poreklu i hitozamin. Nalazi se u životinjskoj sluzi (pljuvački. je po svojoj hemijskoj konstituciji najbliža šećerima. kvasac ne previre glukozamin. kao sastavni deo glikoproteina.hidrolizom hitina dobija se glukozamin. Amino-grupa glukozamina je obično acetilirana. D-Galaktozamin je strukturno sličan galaktozi. žuči. jedino se na drugom ugljenikovom atomu nalazi amino-grupa mesto -OH grupe. jedinjenje kod kojeg je -OH grupa glukoze na drugom ugljenikovom atomu zamenjena aminogrupom. koji je nađen kao sastavni deo glikolipida ćelijskih membrana (gangliozida) i oligosaharida mleka (»Bifundus faktoren«). po tome se i zove hondrozamin. crevnoj sluzokoži) zajedno s glukuronskom kiselinom.1. nešto komplikovanije strukture. Neuraminska kiselina je aminošećer. zatim u glikolipidima. Ona je derivat manozamina iz koga se dobija aldolnom kondenzacijom s pirogrožđanom kiselinom. . D-galaktozamin se dobija hidrolizom polisaharida hondroitinsumporne kiseline.3 ASKORBINSKA KISELINA L (+) askorbinska kiselina ili vitamin C. 4. u supstancama krvnih grupa i drugim komplikovano građenim polisaharidima. želudačnom soku. Glukozamin redukuje Fehling-ov reagens kao i glukoza i daje isti osazon. N-metil derivat L-glukozamina nalazi se u streptomicinu. I amino-grupa galaktozamina je acetilovana (acetil—galaktozamin).

jetri. Askorbinska kiselina je lakton 2-keto-L-gulonske kiseline.390 V). Dejstvom raznih oksidoredukcionih enzima u tkivu prelaz askorbat– dehidroaskorbat je potpuno reverzibilan i važan je prirodni redoks-sistem određenog oksidacionog potencijala (Eo = + 0. Prvi je Reichstein uspeo da sintetiše askorbinsku kiselinu (1934 g.). Ima ga u leukocitima. heksaoksi-derivati cikloheksana. Mezoinozitola ima i u biljkama. Blagom oksidacijom askorbinska kiselina gubi dva vodonika i prelazi u dehidroaskorbinsku kiselinu. jer stvara teško . Sa žitaricama dolazi u hleb. kristalnu supstancu. Po svojoj hemijskoj građi inozitoli su izociklična jedinjenja. gde se 75 do 85% fosfora nalazi vezano u fitinu. slezini. Mezoinozitol je optički neaktivan oblik inozitola i nalazi se u mišićima i unutrašnjim organima. Heksaoksi-derivati cikloheksana grade niz stereoizomera. koja je jako redukovala. 4.4 INOZITOLI Inozitoli su biološki vrlo bliski šećerima. šipka (Rosa canina) i paprike (Capsicum vulgare). Szent Gyorgyi (1927 g. koji su se hranili duže vremena konzervisanom hranom bez svežeg voća i povrća (mornari i zatvorenici) oboljevali od skorbuta.1. Posle toga je vitamin C izolovan iz limuna i drugih agruma. isti autor je konstatovao da ima u rukama dugo traženi vitamin C. Nedostatak askorbinske kiseline dovodi u organizmu do teških smetnji.) je izolovao iz nadbubrežne žlezde čistu. Kiseli karakter vitamina C dolazi isključivo od enolnih grupa (dve hidroksilne grupe na -C=C-). Tek četiri godine posle izolovanja i mnogih eksperimenata. bubregu. a kao polazni materijal služi sorbitol. koje su i nosioci reduktivnih osobina. od kojih je mezoinozitol ili izoinozitol najrasprostranjeniji oblik.Odavno je bilo poznato da su ljudi. Danas se askorbinska kiselina dobija naveliko sintezom. plućima i mozgu. Fitin otežava resorpciju kalcijuma. ali ni do danas nije poznata uloga i mesto delovanja vitamina C. i to fosforilisanog. Ova bolest se prvo manifestuje krvavljenjem desni (gingiva). Kalijumova ili magnezijumova so heksafosfornog derivata mezoinozitola zove se fitin (phvtic acid).

a nastala veza naziva se glikozidnom vezom. ona više ne redukuje Fehling-ov rastvor. Kada se reduktivna poluacetalna grupa veže na ovaj način u glikozid. karbonskim kiselinama. Tu pre svega spadaju za ishranu ljudi i životinja važni oligo i polisaharidi zatim farmakološki aktivni glikozidi. zove se bios ili fitohormon rastenja kvasca. a od životinjskih poznati su cerebrozidi. U njima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Glikozidi su vrlo rasprostranjeni u biljnom svetu. itd. . Inozitol je sastavni deo lipozitola. kada poluacetalna grupa jednog šećera reaguje sa hidroksilnom grupom drugog. zatim se sa α— ili β — označi konfiguracija poluacetalnog hidroksila i na kraju stavi ime šećeta s nastavkom»ozid«. Kod raznih životinja dokazana je metabolična veza inozitola s ugljenim hidratima. a poznati su i animalni glikozidi. Kada se glukoza zagreva sa metanolom i HCl dobijaju se dva glikozida: α i βmetilglukozid. U jaje ubrizgan šećer prelazi u inozitol. prirodne boje (indigo). koji stimulišu rad srca. Ako je takav hleb glavni izvor ishrane. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon.1. fosfatida. Ova dva jedinjenja su najprostiji predstavnici glikozida i ne nalaze se u prirodi. U starijoj literaturi ova jedinjenja nazivana su glukozidi. na primer. a danas se zovu opštim imenom glikozidi. a sa β-glukopiranozom: metil-β-glukopiranozid. dajući jedinjenja poznata pod imenom glikozidi. Glikozidna veza može da nastane i između dva molekula monosaharida. a za razliku od heterozida kod njih aglikon nije šećer. U ovakvom slučaju je i aglikon šećer i takvi glikozidi se zovu holozidi. 4. pigmenti cveća. a drugi od β-D-glukoze. fruktozidi — fruktoze. od kojih prvi nastaje od α-D-glukoze. tada organizam nema dovoljno kalcijuma. Inozitola ima u kvascu i drugim mikroorganizmima. Prirodu glikozidne veze objasnićemo na jednostavnom primeru. ne daje osazone.5 GLIKOZIDI Poluacetalna grupa monosaharida je vrlo aktivna i stupa u reakciju s različitim alkoholima. a konfiguracija prstena u molekulu šećera je stabilizovana u α ili β-obliku. glikozid koji je nastao od metilalkohola i αglukopiranoze zove: metil-α-glukopiranozid. a glukozidi su glikozidi glukoze. fenolima. Imena glikozida grade se tako što se prvo stavi ime aglikona. kojih ima u mozgu i u nekim semenkama(soja).rastvorni kalcijumfosfat. Glikozidi su jedinjenja tipa acetala. manozidi — manoze. Tako se.

O . tri do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode: C6H12O6 + C6H12O6-H2O = C12H22O11 (disaharidi) 3 C6H12O6 –2 H2O = C18H32O16 (trisaharidi) Principijelno pri sjedinjavanju monosaharida u oligosaharid u reakciju stupa poluacetalna grupa jednog šećera s alkoholnom grupom drugog. b) Tip trehaloze. i glikozidi se lako hidrolizuju dejstvom kiselina ili enzima. trščani šećer saharoza.2 i pro-centni sastav C-42. U ovu grupu jedinjenja spadaju cerebrozidi. nastalih reakcijom šećera sa hidroksilnom grupom alkohola. oligosaharide delimo na disaharide. Oni nastaju kada poluacetalna grupa monosaharida reaguje sa amino grupom nekog jedinjenja. dokazuje prisustvo β-glikozida.laktoza. mlečni šećer . Neki oligosaharidi poznati su već odavno. Prema tome.08%. trisaharide. Ovi enzimi mogu da posluže za dokazivanje konfiguracije glikozidne veze. karboksilne grupe neke kiseline. fenola.48%. Prema broju monosaharida. koji se zovu glikozidaze. pa ih često označavamo narodnim trivijalnim imenima.Kao i svi acetali. Zbog toga disaharidi tipa maltoze redukuju Fehling-ov rastvor. koji nastaju spajanjem n (dva. gradeći glikozidne veze. Tako. Razlikujemo dva tipa saharida: a) Tip maltoze. a β-glikozid β-glikozidaza. nekoliko trisaharida i tetra-saharida. na primer βglikozidaza iz gorkih badema. koji nastaje sjedinjavanjem isključivo poluacetalnih hidroksila oba šećera. ne pokazuju . pri rastvaranju mutarotiraju i grade osazone.OH drugog šećera ostao slobodan. Izdvajanjem jednog molekula ovde nastaje N-glikozidna veza. poznata pod imenom emulzin. U takvim je disaharidima poluacetalni . 4. koja često ukazuju na poreklo: sladni šećer . kod kojih je poluacetalni -OH jednog šećera reagovao s bilo kojom alkoholnom grupom drugog šećera. zove se α-glikozidaza.51.maltoza. Takvim disa-haridima zajednička je bruto formula C12H22O11. Disaharidi. molekulska težina 342. Pored takozvanih O-glikozida. itd.44%. nukleozidi i polinukleotidi o kojima će kasnije biti govora. ako enzim hidrolizuje α-glikozid. — Najvažniji disaharidi sastoje se od dve heksoze. Dosad je tačno ispitan samo mali broj disaharida. ne redukuju Fehling-ov rastvor.6. poznati su i Nglikozidi. Ovakvi disaharidi nemaju slobodne poluacetalne grupe. tetrasaharide. H .6 OLIGOSAHARIDI Oligosaharidi su glikozidi.1.

Maltaza iz creva razlaže ne samo maltozu nego celu grupu α-glukozida. dobio je ime po sladu.5).mutarotaciju i ne grade osazone.5) za piranoze. I raspon kiseonikovog mosta u svakom pojedinom šećeru oligosaharida igra ulogu u nastajanju izomernih oblika. Hemijsko ime maltoze je α-D-glukozido —(l. Imena disaharida grade se tako da ime monosaharida. tako da se u zagradu stave brojevi ugljenikovih atoma. Umesto brojeva u . a (1. a monosaharid koji se vezao za alkoholni hidroksil ostaje s nepromenjenim imenom. maltoza je glukozido-glukoza.OH. laktoza. pa je za nju ispravniji naziv α-glukozidaza. Kod disaharida drugog tipa mora se uzeti u obzir orijentacija i jednog i drugog poluacetalnog . Maltoza nastaje i razgradnjom skroba i glikogena u digestivnom traktu. Neki disaharidi se nalaze slobodni u prirodi (saharoza. trehaloza). između kojih postoji kiseonična veza: na primer: (1.5)-4-D-glukoza-(1. Maltoza se dejstvom enzima maltaza razlaže na dve glukoze. proizvodu industrije vrenja.4) za furanoze. na primer. β-β i α-β. Tip veze α ili β stavlja se ispred imena disaharida. Zato se hemijskom nomenklaturom označava i raspon kiseonikovog mosta. a laktoza galaktozido-glukoza: Pošto u momentu nastajanja disaharida poluacetalni hidroksil ima određenu prostornu konfiguraciju. to disaharidna veza prvog tipa može biti α ili β glikozidna. čiji poluacetalni hidroksil ulazi u jedinjenje. Maltaze mogu biti vrlo specifične (slad) ili manje specifične (crevni sok). celulozu) ili su sastavni deo nekog glikozida. dobija nastavak »id«. Broj 4 znači da se poluacetalni hidroksil jednog šećera vezao na alkoholnu grupu na 4-ugljenikovom atomu drugog šećera. Poslednji slučaj imamo kod običnog šećera saharoze. pa imamo tri mogućnosti: α-α. na primer kod maltoze odnosno celobioze. Maltoza ili sladni šećer. koji nam služi za hranu. a drugi izgrađuju polisaharide (skrob.

potamni i daje karamel.5)—β-Dfruktozid (2. je disaharid koji se sastoji od glukoze i fruktoze. Dejstvom enzima invertaze saharoza se cepa . maltoza bi se tada zvala α-D-glukopiranozido-4D-glukopiranoza. Proizvodi se ekstrakcijom i kristalizacijom iz ovih biljaka. Lako se rastvara u vodi. nju razlažu β-gluko-zidaze. Kvasac ne previre celobiozu. a najviše je ima u šećernoj trsci i šećernoj repi. raspada se iznad tačke topljenja. Ne redukuje Fehling-ov reagens. koje se u tu svrhu kultivišu. U svetu se proizvodi oko 30 miliona tona saharoze.5). a specifični ugao skretanja polarizovane ravni posle uspostavljanja ravnoteže je = 138. kvasac previre saharozu. Maltoza kristališe kao monohidrat. Saharoza. lako se rastvara u vodi i alkoholu. iz koje se može dobiti pod povoljnim uslovima hidrolize. a razlikuje se od maltoze samo po β-glukozidnoj vezi.zagradi. na primer emulzin iz gorkih badema.5).8°. Celobioza je β-D-glukozido —(1. Pokazuje mutarotaciju. Saharoza je vrlo rasprostranjena u biljnom svetu. trščani šećer. Maltoza redukuje Fehling-ov rastvor. stvara osazon i podržava vrenje kvaščevih gljivica.5) 4-D-glukoza-(l. možemo staviti piranozido ili furanozido. koji označavaju raspon kiseonikovog mosta. Hemijsko ime saharoze je α-D-glukozido (1. Njena teorijska važnost je velika jer izgrađuje polisaharid celulozu. šećer iz repe. Celobioza se ne nalazi slobodna u prirodi. Saharoza se topi na 184°.

4. a ne rastvara se u etru i hladnom alkoholu. koji hidrolizuje mlečni šećer na sastavne monosaharide. U tankom crevu postoji enzim laktaza (β-galaktozidaza).na glukozu i fruktozu.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI Polisaharidi nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. Mlečni šećer se rastvara u šest delova hladne vode. a sam proces inverzija. nego samo bubre i imaju sve osobine koloidnih velikih »molekula«. Pčelinji med je prirodni invertni šećer.5)-4-D-glukoza (1. Prirodni polisaharidi se dele na »skeletne« ili »strukturne«. izgrađenih od istog broja atoma. Od ostalih disaharida spomenućemo neke samo po imenu: Genciobioza. koji se onda lako resorbuju. ne rastvaraju se u vodi. Daje obične redukcione probe na šećere. Nastaje u mlečnoj žlezdi sisara. Ovde su stavljeni znakovi navoda. jer smesa glukoze (52. Struktura polisaharida. Ima čitav niz polisaharida koji se ne mogu uvrstiti u ovu klasifikaciju.5) posle hidrolize menja. već o česticama istog načina unutrašnje građe. Za vreme varenja saharoza se cepa u tankom crevu. furanoza. meli bioza se nalazi u biljnim eksudatima i sastavni je deo trisaharida rafinoze (α-gala-tozido-6-glukoza).1. Nagomilavanjem tako velikog broja molekula u jednu veliku česticu menjaju se osnovne osobine šećera: polisaharidi nisu slatkog ukusa. Od njih zavisi koji se šećer kondenzuje i na koji način. jer se kod polisaharida ne radi u koloidnim rastvorima o česticama iste veličine. Ime dolazi zbog toga što se optičko skretanje saharoze ( + 66.7°) i fruktoze (—93°) skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo. — Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. Topi se na 202°C. a kiseline je razlažu na glukozu i galaktozu. . Dobijena masa se zove invertni šećer. sastavni deo trisaharida melecitoze (α-glukozido-3-fruktoza). sastavni deo glikozida amigdalina iz gorkih badema (β-glukozido-6glukoza). Laktoza ili mlečni šećer je β-D-galaktozido-(l. a pri sirenju ostaje u surutki.5). preobraća »invertira«. koji služe biljci ili životinji kao potporno tkivo za održavanje čvrste mehaničke strukture. i na »hranljive« koji su rezervna hrana. Čisti sojevi kvasca ne previru laktozu. Laktoza se posle partusa nalazi u urinu porodilja. Iz tih razloga je struktura pojedinih polisaharida strogo određena. čija se veličina gomila (kumulira) više ili manje oko iste vrednosti.

polisaharidi koji se sastoje od D-manoze. D-galakturonska). takvi polisaharidi imaju razgranat lanac i globularnu strukturu. Vrlo često se polisaharidi sastoje samo od jedne vrste monosaharida. . kada postoje dva ili tri načina međusobnog vezivanja monosaharida. 4.4. Na slici br.Od velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida.4. strogo određene. Mogućne su razne kombinacije. kao i njihova biohemijska funkcija u biljci vrlo su različite. koje su povezane β-glikozidno. D-fruktoze.1 prikazani su načini međusobnog vezivanja molekula šećera predstavljenih u obliku kružića. Međutim. onda grade jednolične lance. ali su one u raznim polisaharidima. D-galaktoze. Način vezivanja je vrlo određen za svaki pojedini polisaharid. Tako se kod amiloze molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno α-glukozidno-1. U slučaju kada se molekuli monosaharida međusobno vezuju samo na jedan način. i to može da se vezuje bilo za alkoholne grupe drugog šećera bilo za njegov poluacetalni hidroksil. Fizičke osobine amiloze i celuloze. Neki se polisaharidi sastoje od derivata šećera kao što su: D-glukozamin. L i D-arabinoza. Pri kondenzaciji monosaharida poluacetalni hidroksil uvek učestvuje. Kod takvih polisaharida se hidroksilna grupa jednog šećera u glavnom lancu vezuje s poluacetalnim grupama šećera u bočnom lancu. kao što je to slučaj kod celuloze. kao na primer skrob. kao kod celobioze. Kod celuloze se molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno (β-glukozidno 1. i to pre svega zbog različitog načina međusobnog vezivanja jedinica D-glukopiranoze. kao što smo već naglasili. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica Dglukoze. Svi monosaharidi su u pojedinim polimerima raspoređeni po jednom određenom planu. Poznati su zatim. D-galaktozamin ili uronske kiseline (D-glukuronska. kao kod maltoze. Od pentoza grade polisaharide D-ksiloza.

1. a ona koristi njihovu sposobnost da razlažu celulozu. a delimičnom hidrolizom celobioza. Celuloza je građena isključivo od celobioze. naročito ih ima mnogo u nekom voću kao dunji. životni prostor. Tu spadaju ksilani koji se sastoje od jedinica Dksiloze. kupus. koji nastaje oksidativnom polimerizacijom supstance slične koniferilnom alkoholu. a preživari u predželucima. Pektini takođe izgrađuju ćelijske membrane biljaka. Odatle se i dobijaju. Gossypium depuratum) je skoro 100% celuloza vlakana pamučne semenke. Pri dobijanju celuloze drvo se prvo kuva kiselinama ili alkalijama. Količina celuloze u nekim mikroorganizmima. Od celuloze se sastoji oko polovina materijala. limunu. koja je β-1. poznati pod imenom hemiceluloze. kelj. Upotrebljava se u medicini. koji izgrađuje ćelijske zidove kod drveta i drugih biljnih proizvoda.200 ostataka glukoze. polimeri D-manoze.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI) Celuloza je najvažniji predstavnik strukturnih polisaharida u biljkama. Pamuk (medicinska vata. i manani. a životinje uopšte nemaju celuloze.4 glukozidnim vezama spojena u dugačke lance. kojima celuloza služi kao hrana. koje se sastoje od uronskih kiselina. Potpunom hidrolizom celuloze mineralnim kiselinama dobija se D-glukoza. Celuloza »puni« hranu. i njih ima najviše. Životinje ne mogu da vare celulozu. zatim kisele hemiceluloze. Životinja im pruža u svom debelom crevu. . jer se u njima ne rastvara celuloza. algama i lišajevima je beznačajna. U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. Kod procesa prelaza zelene biljke u drvo.1 .Slika 4. Biljojedima. sočiva) ne znači da čovek može da vari celulozu. pojačava peristaltiku creva i daje volumen fekalijama. Produkti mikrobiološke razgradnje jesu niže masne kiseline. jer može da upije velike količine tečnosti. u celuloznu strukturu se inkrustira lignin. jabuci i dr. pomažu mikroorganizmi. U celuloznom vlaknu može lanac jednog »molekula« da sadrži i do 3. Filter hartija je jako prečišćena celuloza.Načini međusobnog vezivanja jedinica monosaharida u polisaharidima: A — lančasta struktura: S—jedno grananje: C—sa više tačaka grananja i D—višestruko grananje 4. Činjenica da u ljudskoj hrani ima dosta celuloze (spanać.

amiloza nehomogena. Pošto maltoza ima α-1. jer svojim aktivnim grupama obuhvata celi jedan zavoj u spirali. Po svojoj hemijskoj građi pektini su kalcijumove i magnezijumove soli α1. . ječma. Čestice krompirove amiloze imaju molekulsku težinu od 4. kukuruza). a u prisustvu šećera daju čvrsti gel (želirano voće). objašnjava se adsorpcijom atoma joda unutar spirale amiloze. Amilopektin jako bubri i lepljiv je.000. Iako je po veličini čestica. amilopektin ljubičastu. pirinča.000 do 150. Zrna su slične hemijske građe: spoljni deo (omotač) sastoji se od polisaharida amilopektina.4--poligalakturonske kiseline. za amilopektin je prihvaćen naziv izo-amiloza.4 glukozidnu vezu to se smatra da je amiloza isključivo lančasto građena. koji je mnogo komplikovanije građen od amiloze. Pektini zrelog voća rastvaraju se u vodi. Amiloza daje plavu boju s jodom. Skrob je glavna rezervna hrana biljnog organizma. Misli se zato da enzim α-amilaza odjednom otcepljuje jedinke od šest ostataka glukoze. Skrob se nalazi u obliku sitnih zrnaca u različitim delovima biljke. a ima i takvih vrsta kukuruza i pirinča gde je skrobno zrno isključivo građeno od amilopektina. zato ćemo prvo o njoj govoriti. Oba polisaharida daju potpunom hidrolizom D-glukozu. U skrobnom zrncu ima ga oko tri puta više od amiloze. semenke žitarica: pšenice. polimeri D-arabinoze odnosno D-galaktoze. a srž od amiloze. sve su one jednake unutrašnje građe. Tako u krompirovom skrobu ima 20% amiloze. koji su karakteristični za svaku biljku. a naročito u embrionalnom tkivu (krtola krompira. Ima jedinstevenu osobinu da se nalazi u obliku zrna razne veličine i oblika. Zbog te svoje osobine pektini se upotrebljavaju u prehrambenoj industriji. a molekulska težina nekih amiloza iz semenja je 400 000. Amilopektin je polisaharid. a u nekim specijalnim vrstama graška i 75%. iako je taj lanac uvijen u obliku spirale sa po šest ostataka glukoze u jednom zavoju. Amiloza je jednostavnije građena od amilopektina. I pojava tamno plave boje koju amiloza daje s jodom. Nalazi se u skrobnom zrncu obavijena amilopektinom i za svaku biljku je karakterističan odnos amiloze i amilopektina. Prema predlogu našeg naučnika Samec-a.Nalaze se uvek u embrionalnom tkivu višeg bilja. Pektin stalno prate arabani i galaktani. raži. Enzimskim razlaganjem amiloze dobija se maltoza.

magnezijum. I glikogen. rezervni polisaharid životinja. kalijum i natrijum.3 .Slika 4. globularnu građu. krompir). skrob se kvantitativno razlaže do glukoze. i to uglavnom kod skroba podzemnih delova biljaka (npr. je slične razgranate strukture kao i amilopektin.6-glikozidno (mesto račvanja). koja nije tako intenzivna kao plava boja. koja se . Samo je fosoforna kiselina hemijski vezana sa skrobom (na 6-C atomu jedinica glukoze). Kiselom hidrolizom ili zajedničkim dejstvom nekoliko enzima kao αamilaze (iz ječmenog slada). koju daje amiloza s jodom i koja pokriva sve druge nijanse. fosforne kiseline i katjone: kalcijum. Pojedinačno.4glikozidno povezanih jedinica glukoze nadovezuju se bočni lanci vezani α-1. već daju jedinjenja niže molekulske težine. β-amilaze i maltaze. . Slika 4. tako da amilopektin ima trodimenzionalnu. Amilopektin daje s jodom ljubičastu ili mrku boju.2. gore navedeni enzimi ne hidrolizuju skrob potpuno.Amilopektin (deo molekula) Zrnca skroba imaju uvek male količine stranih tela: masne kiseline. Razlika između amilopektina i glikogena postoji očigledno u broju molekula glukoze u običnim lancima i mestima grananja u glavnom lancu.Spirale amiloze Amilopektin ima račvastu i razgranatu strukturu: na glavne lance α-1.

sinistrin. koji daju plavu boju s jodom i najveće su molekulske težine.3 i 1. koji daju crvenu do mrku boju s jodom. koje su međusobno vezane β-2. dysenteriae i B. To su jedinjenja različite molekuske težine i prema tome kako se boje s jodom. Najduže je poznat i odavno ispitan glikogen ili — kako ga često zovu — životinjski skrob. Daljom razgradnjom nastaju eritrodekstrini. U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi viskoznih sekreta »sluzi«. tako se specifični polisaharidi pneumokoka sastoje od glukoze i glukuronske kiseline. Inulin je ciklične građe i ima trideset ostataka fruktoze u molekulu. koje je izolovao Heidelberger iz filtrata nekih bakterija. reproduktivne organe. antracis imaju aminošećere kao jedinice. Ostali polisaharidi. Dekstrini imaju raznu tehničku primenu. Treba spomenuti polisaharid. Niskomolekularni ahrodekstrini ne boje se s jodom. a . Ovi polisaharidi su hapteni. Potpuna struktura mu još nije poznata. poznat pod imenom agaragar.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI) Poznat je veliki broj zoopolisaharida različitog hemijskog sastava i fiziološke uloge. Po svom sastavu agar spada u grupu mineralnih estara-polisaharida. ali sami ne mogu izazivati organizam da stvara antitela. a neki pentoze.1-fruktozidno. Primarna alkoholna grupa na 6-C atomu galaktoze je esterifikovana sumpornom kiselinom. delimo ih na: amilodekstrine. Od bakterijskih polisaharida važni su serološki specifični polisaharidi. koji su dobili ime po biljkama u kojima su nađeni: asparagozin. koji specifično reaguju s antitelom. zatim bakterijelni levani i sekalin iz roščića raži (Secale cornutum) zaražene gljivicom (Claviceps purpurea). 4. B. Agar je galaktozan u kome su jedinice galaktoze povezane 1. Skrob → amilodekstrini → eritrodekstrini → ahrodekstrini → maltoza → glukoza Shema postepenog razlaganja skroba Dekstrini nastaju i dejstvom kiselina na skrob. koji se dobija iz crvenih algi (Rhodophvceae). kao V.1.nazivaju dekstrinima. Već 2% rastvor agara lako želatinizuje i upotrebljava se za čvrste podloge u mikrobiologiji. Cholerae. a naročito ćelija jetre i mišića. Inulin spada u grupu rezervnih polisaharida i sastoji se od jedinica Dfruktofuranoze (fruktan). Najviše ga ima u korenima glavočika (Compositae). Bakterijski polisaharidi su različitog sastava. Oni pokrivaju i štite respiratorni i digestivni trakt.4glikozidno. a i suvim zagrevanjem (kora hleba). — Postoji čitav niz fruktana. graminin. pa i kao lepak. On je metabolična i energetska rezerva skoro svih ćelija. Ostaci sumporne kiseline neutralisani su kalcijumom i magnezijumom.

I tireoglobulin ima u svom molekulu glukozamina. galaktoze i manoze. Komplekse s proteinima (mukoproteine i glikoproteine).naročito ih mnogo ima u embrionalnom tkivu. Zooglikolipoproteine. jer one ne utiču na njega. O kompleksnim zoopolisaharidima biće govora u poglavlju o Složenim belančevinama. Iz ovih nekoliko primera vidi se od kolike su važnosti animalni polisaharidi. Glikogena ima u nekim gljivama. Vezivno i rskavičavo tkivo sastoji se od znatnih količina kiselih polisaharida. Heterozoopolisaharide ili heteroglikane (hialuronska kiselina. podelićemo ih u dve velike grupe: I. heparin. pa ga je tako i otkrio Claude Bernard. polisaharidi krvnih grupa). Zoopolisaharide Homozoopolisaharide ili homoglikane (glikogen i hitin). Komplekse zoopolisaharida a.4-glukozidno sa . u čijem su molekulu polimerizovana dva ili više monosaharida. koji se sastoje samo od jednog tipa monosaharida. Pošto se neki od njih nalaze slobodni. Za izolovanje glikogena tkivo se prvo razara toplim alkalijama. Danas još nema jedne opšte prihvaćene klasifikacije ove velike grupe ugljenih hidrata. U tkivu koje je bogato glikogenom. glavna strukturna i zaštitna supstanca je polisaharid hitin. vezanih α-l. Životinjski organizam nagomilava rezerve glikogena u jetri i mišiću. hondroitin-sulfat. Zooglikolipide II. Tek delovanjem alkohola glikogen se taloži. koji stimuliše rad folikula (FSH). Jaki antikoagulans heparin je polisaharid. Tako hormon prednjeg režnja hipofize. c. gonadotropin urina trudnih žena (HCG) i gonadotropin krvnog seruma kobila (PMSG) imaju galaktozu i heksozamin. kao što su insekti i ljuskari. ima heksozamina. Molekul mu se sastoji od lanaca jedinica glukoze. ne mogu se videti mikroskopom zrnca glikogena. Glikogen je polisaharid račvasto-globularne strukture. kvascima i bakterijama.1. Kod mnogih nižih životinja. neki hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. a. 4. Po svojoj funkciji i strukturi vrlo je sličan skrobu. a drugi vezani u obliku nestabilnih kompleksa tipa soli ili hemijski vezani za proteine ili lipide. b. b. jer je on rastvoren u protoplazmi.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI) Glikogen je glavni rezervni polisaharid životinja. Osim toga.

Molekule N-acetil-D-glukozamina povezane su u hitinu—1. Potpunom hidrolizom hitina dobijaju se skoro teorijske vrednosti Dglukozamina i sirćetne kiseline. Od njega se sastoji oklop rakova. Hitin je strukturna supstanca nižih životinja i insekata. Hitin je polimer N-acetil-D-glukozamina. Slika 4. glikogen se nalazi tokom metabolizma u ravnoteži s drugim komponentama životinjskog organizma.grananjima α-l. Kao rezerva glukoze. Tako nastaje Corijev estar. Proces se zove glikogenoliza. a u bočnim lancima ima 25 do 27 jedinica. slično kao i kod amilopektina.6-glukozidno. glukozo-1-fosfat (G-l-P). Glavni lanac se sastoji od 12 do 18 jedinica glukoze (u zavisnosti od porekla glikogena).4—glikozidno. Enzimsko razlaganje glikogena analogno je kao i kod skroba. Molekuli hitina su vlaknaste strukture i po tome liči na celulozu.4 . a nalazi se i u ćelijama nekih gljiva. Molekulska težina glikogena kreće se od jednog do nekoliko miliona.Šematski izgled molekula glikogena .

Pošto su to vrlo viskozne i sluzave supstance dato im je ime mukopolisaharidi. Ovi enzimi su vrlo rasprostranjeni i od velike biološke važnosti. a docnije iz pupčane vrpce. Hialuronidaze ima i u životinjskom organizmu npr. sinovijalne tečnosti. Najpoznatiji polisaharidi ove grupe su: Hialuronska kiselina. hondroitin-sumporna kiselina i heparin. gradeći dugačke lančaste molekule. u testisima.1. ali je vrlo često vezana za proteine. jer cepajući hialuronsku kiselinu . Osnovne jedinice ove grupe polisaharida su disaharidi. Amino-grupa amino-šećera je uvek acetilovana ili sulfatirana. Hialuronska kiselina je prvo izolovana iz staklastog tela oka. a viskozitet joj je proporcionalan sa stepenom polimerizacije. U neutralnim rastvorima je vrlo viskozna.11 HETEROGLIKANI U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi. koji se sastoje od jedne uronske kiseline vezane β-glikozidno za treći ugljenikov atom aminošećera (l→3). Ovakve osnovne disaharidne jedinice vezuju se međusobno β-1. pevčeve kreste i drugog materijala. Nalazi se i slobodna. Ima ih u patogenim organizmima i u otrovima zmija i insekata.4. koji se sastoje od amino šećera (D-glukozamina ili D-galaktozamina) i uronskih kiselina. hialuronidaza. vezivnog kožnog tkiva. Hialuronska kiselina je u životinjskom organizmu cementna supstanca subkutanog i drugog tkiva. Hialuronska kiselina sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i N-acetil-D-glukozamina. Molekulska težina hialuronske kiseline iz pupčane vrpce iznosi 4 do 8 miliona. Druga važna funkcija hialuronske kiseline je da u sinovijalnoj tečnosti služi kao neka vrsta podmazivača u zglobovima. Pod dejstvom hidrolitičkih enzima. dolazi do razlaganja hialuronske kiseline.4-glikozidno. Mukopolisaharidi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. Pri prodiranju patogenih organizama u životinjsko telo (infekciji) hialuronidaza im olakšava ulaz.

Vezivanje u disaharidu je l→3.smanjuje viskozitet tkiva. Njegova funkcija se sastoji: . Pored toga su i alkoholne grupe amino šećera esterifikovane sumpornom kiselinom. Na sličan način hialuronidaza testisa olakšava spermijama ulaz u neoplođeno jaje. predstavlja zajedničku i povezanu aktivnost mnogobrojnih multienzimskih organizacija koje učestvuju u razmeni materije i energije između ćelije i njene okoline.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA Metabolizam ugljenih hidrata. B i C hondroitinsulfat. pljuvački. Krvne grupe A. krvni antikoagulans. Međutim. Metabolizam obuhvata stotine enzimskih reakcija koje se obično prikazuju nepreglednim shemama i daju utisak beznadežne složenosti. Polisaharidi raznih krvnih grupa mogu da se sastoje od istih osnovnih monosaharida. O (H). Disaharidna jedinica hondroitin sulfata C sastoji se od glukuronske kiseline i N-acetil-D-galaktozamin-6-sulfata (β-l→3. β-l→4). Sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i D-glukozamin-N-sumporne kiseline. Hialuronidaza testisa hidrolizuje i hondroitin-sulfat. mucinu želudca. nađen je u jetri. Rh-faktor sastoje od polisaharida vezanih za proteine. Heparin (α-heparin). Tako je dokazana D-galaktoza. centarlni metabolički putevi su jednostavni i slični za sve oblike života. timusu. Polisaharidi krvnih grupa nađeni su u eritrocitima. B. kao i metabolizam masti i proteina. Vrlo lako može da se preparira iz nosne rskavice. Do danas su izolovani A. Interesantno je da sve ove supstance gube svoje specifično dejstvo otcepljenjem acetilnih grupa. a disaharidnih jedinica I→4. Hondroitin-sumpoma kiselina ili hondroitin-sulfat izgrađuje osnovnu supstancu životinjskog vezivnog tkiva i rskavica. Molekulska težina heparina kreće se između 17 000 do 20 000. tečnostima ovarijalnih cista i drugim sekretima. plućima. slezini i krvi. 4. N-acetilgalaktozamin i Lfukoza u specifičnim supstancma izolovanim iz mucina želudca. Pod intermedijernim metabolizmom se podrazumeva celokupni splet metaboličkih procesa.

koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. bitnim ugljenim hidratom. čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. a za novorođenče je najvažnija laktoza.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA Pod normalnim uslovima. Sama glukoza može da se sintetiše od . U hrani se nalaze pored spomenutih polisaharida i prosti šećeri. jer njihovi simbiotični mikroorganizmi započinju njeno razlaganje. Razgradnja ugljenih hidrata teče preko niza povezanih reakcija koje se odigravaju u tri stepena. Prema tome. lipide i druge karakteristične ćelijske komponente i 4) Da formira i razgrađuje one biomolekule koji imaju specijalne funkcije. Za održavanja života i normalnog metabolizma jedino je potrebna glukoza ili bilo koji njen svarljivi polimer. nema nikakve dijetalne potrebe za nekim specifičnim. naročito posle varenja nukleinskih kiselina i voćnih pentozana. koji bi bio sposoban da je hidrolizuje. Pored skroba i šećera u hrani se nalaze i drugi ugljeni hidrati: celuloza. koji se nalaze u najpristupačnijim biljnim proizvodima (žitaricama i krompiru). Čovek ne vari celulozu. U drugom stepenu nastali produkt razgrađuje se do još prostijih jedinjenja. Prosečna kalorična vrednosti ugljenih hidrata iznosi 17 kJ po gramu.2. Anabolizam se.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). bilo u obliku hrane bilo u obliku sunčeve energije. koji ima samo dva C atoma. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu.2) Da preuzima hemijsku energiju okoline. sem toga ima i pentoza. Sve heksoze u organizmu lako prelaze u glukozu. Četiri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. osnovne molekule. heksoze (glukoza. glikogen. Sa ugljenim hidratima se pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma. fruktoza) u manjim količinama. U trećem stepenu katabolizma. U prvom hranljivi se sastojci cepaju na prostije. odigrava u tri stepena. 4. Preživari i životinje sa dobro razvijenim slepim crevom (caecum) mogu da koriste i celulozu. na primer hormone. takođe. gliko-proteini. Tako heksoze. koji se dalje cepa u acetil -koenzim A. dolazi do potpune oksidacije u ugljendioksid i četiri atoma vodonika. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. 3) Da od uzete hrane sintetiše sastavne opeke ćelije i da ih ugradi u proteine. Polisaharidi na haksoze ili pentoze. jer se svi oblici potrebni organizmu sintetišu od glukoze. nukleinske kiseline. jer njegov digestivni trakt ne luči nikakav enzim.

čija je struktura fiziološki vrlo povoljna. Iz istog razloga. sastavljeni su samo od jedinica D-glukoze. Najveći deo razgradnje ugljenih hidrata se dešava u tankom crevu dejstvom pankreasne amilaze. Molekulska težina glikogena varira od 0. u tankom crevu dejstvom niskospecifičnih enzima: α-glukozidaze. Konformacija aktivnog centra α-amilaze je takva da može da se cepa svaka druga veza. Udeo pljuvačne amilaze u varenju ugljenih hidrata je nesiguran.5 —5 x 106 . zatim redom glukoza i fruktoza. naziva se endo-amilaza. koje su povezane α-1. Zato se ona zove i dekstrinogena amilaza. Apsorpcija se dešava. Od monosaharida najlakše se apsorbuje galaktoza. uglavnom.2. koja ulazi verovatno. jer se hrana zadržava u ustima vrlo kratko. Pošto je pH optimum amilaze u području pH=7. u kojima su ove veze netaknute (dekstrini).2. u srednjem delu tankog creva.6-glukozidne veze. Za razliku od varenja proteina i lipida. takođe. koji ostaju posle dejstva α-amilaze. molekul glikogenaje loptastog izgleda. tako da posle hidrolize amilopektina ostaju niži oligosaharidi. pre nego što se apsorbuju. kompaktan i zauzima malo prostora. može da se sastoji od 3 000 do 30 000 jedinica glukoze.6-glukozidne veze na mestima grananja u amilopektinu i dekstrinima. probava ugljenih hidrata nije komplikovan proces. gde se manja količina hidrolizuje pod dejstvom stomačne HCl. Homoglikani.1.4-α-D-glukan 4-glukanohidrolaza 3. 4.4 i α-l.drugih organskih jedinjenja npr. koje su međusobno povezane α-1. α-Amilaza se nalazi i u pljuvački i u pankreasnom soku.4 veza prema α-1.6 je takav da se nizovi glukoze račvaju posle svakih 10 do 12 jedinica. prostom difuzijom. Hidroliza maltoze. kao što je skrob.10).4 i α-1. dejstvo enzima prestaje čim hrana dođe u kontakt sa kiselim sadržajem stomaka. Apsorbovani šećeri ulaze u portalnu cirkulaciju i prenose se u jetru.6-glikozidnim vezama. broj jedinica . Ona se nalazi u tankom crevu i hidrolizuje i neke disaharide. Zbog grananja. Odnos α1.6-glukozidnom vezom. Za njenu punu aktivnost su potrebni Cl¯ i Ca2+joni.1. β-galaktozidaze i β-fruktozidaze. u digestivnom traktu hidrolizuju do monosaharida. Ugljeni hidrati se dakle. To je odraz relativne jednostavnosti njihove hemijske strukture. cepa enzim izomaltaza ili oligo-l. piruvata ili aminokiselina — ovaj proces se zove glukoneogeneza. pa se kao krajnji proizvod javlja najvećim delom samo maltoza.6glukozidaza (3. laktoze i saharoze odigrava se. α-l. Ona ne hidrolizuje α-1.1). odn. jer hidrolizuje veze unutar lanca.1.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena.2. U probavnom traktu se skrob i glikogen razlažu dejstvom enzima αamilaze (1.

Fosforilaze su vrlo rasprostranjeni enzimi. kad god njihovo snabdevanje glukozom iz krvi nije dovoljno. Međutim. Glikogen. Fosforilaze su. Kao što se na slici 4.glukoze (5—10%) se nalazi spolja na krajevima. Mišićni glikogen ne prelazi u krvnu glukozu. glikogenoliza. deponovan u jetri održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou između obroka. Putevi razgradnje i sinteze su isti i za jetreni i za mišićni glikogen. . postoje dva odvojena mesta.1).3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA) Razlaganje glikogena. transferni enzimi (glukozil-transferaze 2. a drugo u prugastim mišićima koja se razlikuju po ulozi i korišćenju. Dejstvo fosforilaze se sastoji u tome da otkida ostatke glukoze sa nereducirajućeg kraja glikogena.U glikogenu postoji samo jedna slobodna »reducirajuća« poluacetalna glupa (C—1). Koncentracija glikogena se smanjuje u toku napornog rada.4. sa slobodnom —OH grupom na četvrtom C-atomu. koji se nalaze u biljkama. pa se razlaže u ćeliji gde je uskladišten.5 .Položaj glikogena jetre i mišića u metabolizmu ugljenih hidrata 4. Usled velike dimenzije čestica.1. a povećava za vreme mirovanja. To su aktivna mesta u molekulu glikogena na kojima počinje njegovo razlaganje (fosforobza) a isto tako i vezivanje daljnih molekula glukoze kada teče obrnuti proces. dakle. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima. Mobilni oblik ugljenih hidrata u krvi je glukoza. glikogeneza. cepa α-1.2. glikogen ne može da se transportuje sa jednog mesta na drugo. On obezbeđuje energiju za mišiće. od kojih je fosforoliza najbolje proučena. životinjama i mikroorganizmima. Potpuna razgradnja glikogena do glukoze odvija se u tri stepena. odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene (ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. jedno u jetri. Slika 4.6 vidi proizvod reakcije je D-glukozo-1-fosfat.4 glukozidnu vezu i prenosi ostatak glukoze na fosfornu kiselinu.

stupaju u akciju još dva enzima. U ovom kontrolnom mehanizmu. jedna oligotransferaza.6-glukozidne veze. glukanskog lanca Potrošnja energije deponovane u obliku glikogena i održavanje koncentracije glukoze u krvi na normalnom nivou i pod uslovima gladovanja.1. bitnu ulogu igra oligomerna struktura enzima fosforilaze. Njena molekulska težina iznosi 380 000. Na taj način. koji sprečava rasipanje rezervi i gubitak energije. koji je kovalentno vezan za ostatak lizina. a sastoji se od četiri identične jedinice.6 .6 glukozidaza (3. zbog čega aktivni tetramer enzima prelazi u dva . Da bi se razlaganje glikogena nastavilo. prenosi tri (ili dva) ostatka glukoze sa prikraćenog spoljnog lanca na drugi lanac amiloznog tipa (α-1. Slika 4.7). fosforilaza može opet da dejstvuje na novi lanac.Fosforolitično cepanje ostataka glukoze sa neredukujućeg kraja glikogena dejstvom fosforilaze Slika 4. Ona otkida orto-fosfatne ostatke od serinskih ostataka. Aktivni oblik (fosforilaza a) prelazi u neaktivni dejstvom enzima fosforilaza-fosfataza.6-glikozidno (slika 4.Intramolekulski prenos triostatka glukoze i produžavanje amiloznog α-1.7 . koji se pojavio na površini.Fosforilaza ne može da cepa α-l. koji je bitan za katalitičku aktivnost i jedan koenzim piridoksal-fosfat. Zbog takve strukture mišićna fosforilaza je regulatorni enzim. održava se pomoću homeostatskog procesa.4). Posle njenog dejstva ostaje samo jedna glukoza vezana α-l. Prvi. koju hidrolitički cepa drugi enzim.4. koji reaguje prilikom iznenadnih potreba povećanog mišićnog rada i omogućava regulaciju potrošnje glikogena. pa njeno dejstvo prestaje kada se približi mestu račvanja. Svaka jedinica sadrži ostatak fosfoserina. koji se javlja u dva oblika: aktivni (fosforilaza a) i neaktivni (fosforilaza b). Aktivna fosforilaza a je kristalizovana.33).2. α-1.

Isto tako kontrolni mehanizam je podešen sa funkcijom jetrenog glikogena.2. da održava nivo glukoze u krvi. Modulator ove regulacije je sistem ATP—ADP. koji predstavljaju neaktivni enzim. naime.6-difosfat→Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat U obliku G–6–P ulaze jedinice glukoze (glikozilni ostaci) iz glikogena u metabolički proces anaerobne razgradnje.8 . koji su bitni za enzimsku aktivnost. Enzim–OH+glukozo-1. U vezi s tim u regulaciji učestvuje hormon glukagon.dimera.8) Dejstvom fosfoglukomutaze dolazi do premeštanja orto-fosfatnog ostatka sa položaja 1-glukoze na položaj 6. Aktivaciju katalizuje poseban enzim. koji aktivno učestvuje u reakciji prenošenja orto-fosfata sa enzimskog molekula. Za aktivnost enzima je potrebno prisustvo Mg-+ jona i kofaktora glukozo-1. tako da nastaje glukozo-6-fosfat. koji počinje preko adrenergičnih vlakana. U jetri se nalazi enzim glukozo-6-fosfataza (a nema ga u mišićima) koja hidrolitički cepa ostatak fosforne kiseline iz G-6-fosfata: D-glukozo-6-fosfat+H2O→D-glukoza + Pi 4. U jetri se. koga luči pankreas kada se koncentracija glukoze u krvi smanji. pomeranjem odnosa aktivne i neaktivne fosforilaze. fosforilazakinaza. U jetri je prelaz glukozo-1-fosfata u glukozo-6-fosfat reakcija koja joj omogućava da održava koncentraciju glukoze u krvi na normalnom nivou. Na ovaj način. Regulacija aktivnosti fosforilaze je samo jedan stepen kontrolnog mehanizma razgradnje glikogena. Međutim. takođe. fosfoglukomutaza sadrži. ostatke fosfoserina. Kao što smo videli krajnji produkt fos-forolitičkog razlaganja glikogena i skroba u ćeliji je glukozo-1-fosfat (slika 4. fosforilazu b.6-difosfat 2.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA) Sinteza glikogena od glukoze odigrava se u jetri i mišićima na isti način. Fosforilaza b može da pređe u aktivnu fosforilazu dejstvom pozitivnog modulatora. čiji je odnos kontrolisan. reguliše se potrošnja glikogena. u ovom slučaju c-AMP-a. fosforilaza javlja u aktivnom i neaktivnom obliku.Reverzibilno prelaženje aktivne fosforilaze a u neaktivnu fosforilazu b 1. Reakcija se odvija u dva stepena: Slika 4. jetrena fosforilaza se strukturno razlikuje od mišićne. .6-di fosfata. Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat→Enzim–OH+glukozo-1. koja analogno svim kinazama zahteva prisustvo Mg2+ jona.

Njihov kosupstrat je MgATP2-. Povezivanje jedinica glukoze α-1. Sledeći korak u sintezi glikogena je prevođenje glukozo-6-fosfata u glukozo1-fosfat. Sam UTP nastaje prenošenjem energije sa ATP-a na uridin-difosfat (UDP) dejstvom nukleozid-difosfokinaze: ATP + UDP ↔ ADP+UTP Sinteza glikogena. koju katalizuje pirofosforilaza. koji prenose energiju sa ATP-a zajedno sa fosforil-ostatkom kao i sve kinaze. odigrava se prenošenjem celih molekula glukoze (tačnije glukozila). u šećernoj bolesti) glukokinaza: Heksokinaza i glukokinaza su transferni enzimi. Sinteza glikogena od glukozo-1-fosfata (G—I —P) ne ide na isti način kao njegova razgradnja: Ona se odvija u tri stepena. U mišićima se nalazi samo heksokinaza. a i ostalih disaharida i oligosaharida. Reakciju katalizuje fosfoglukomutaza.4 amilozni deo glikogena. Fosforilaciju glukoze u prisustvu ATP-a i Mg2+ jona katalizuju dva enzima. kod normalne koncentracije glukoze u krvi reakciju katalizuje heksokinaza. izlazi iz reakcije i ravnoteža se pomera na desnu stranu.Glukoza ulazi i u katabolične (glikoliza) i u anabolične procese (sinteza glikogena) u obliku svog fosfatnog estra glukozo-6-fosfata (G-6-P). o kojoj je već bilo govora. nastaje uridin-difosfat glukoza (UDPG) i pirofosfat. koji se prvo energetski obogaćuju primanjem energije od UTP-a: G – 1 – P + UTP → uridin-difosfat-glukoza+ PPi U reakciji. koju u ovom slučaju neposredno daje uridin-trifosfat (UTP). Za formiranje svake glukozidne veze potrebna je energija. a kod povećane (npr.4 vezom katalizuje enzim glikogensintetaza. U drugom stepenu sinteze nastaje pravolinijski α-1. To je transferaza. koja prenosi glukozilne ostatke od UDP-glukoze na 4 OH-grupu glukoze u postojećem amiloznom lancu (primer): UDP-glukoza+(glukoza)n→UDP+(glukoza)n+1 . Pirofosfat se vrlo brzo hidrolizuje u dva molekula fosfata.

amilo-l.6-transglikozilaza. steroidnih hormona.Grananje glikogena 4.2. glukagona. Na slici 4. On skida završne glikozilne ostatke sa amiloznog dela (oko 6 ostataka) i prenosi ih na šestu OH-grupu glukoze u istom lancu ili na neki drugi pored njega (slika 4. Produživanje ovog novog lanca ide opet dejstvom glikogensintetaza.Kada se na ovaj način izgradi lanac od 10-12 molekula glukoze. počinje proces grananja.4-l. jer je vrlo dugo poznato da su pod endokrinom kontrolom insulina. epinefrina i hormona rasta. . Oni dejstvuju na različitim mestima u meta-bolizmu glukoze.10 su dati najvažniji faktori.9 .9).5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA Faktori koji kontrolišu sintezu i fosforolizu glikogena su detaljno ispitivani. Ovaj treći stepen sinteze glikogena katalizuje enzim »račvanja« (ili grananja). Slika 4. koji regulišu aktivnost glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri.

Glikogen-sintetaza kao i fosforilaza postoji u dva oblika: »aktivni« I(inde-pendent=nezavisna) i »neaktivni« D-oblik (dependent=zavisna). Nazivi »nezavis-na« i »zavisna« odnose se na to da li je aktivna ili nije u prisustvu alosternog akti-vatora glukozo-6-fosfata, jer je glikogen sintetaza I alosterni enzim. Obrnuto, nego što je slučaj kod fosforilaze, sintetaza je

aktivna u defosforilisanom obliku. Ona se aktiviše dejstvom fosfataze, a inaktiviše kada se fosforilira dejstvom kinaze. Ki-naza, koju opet aktivira ciklični 3,5-adenozin monofosfat, verovatno je ista protein-kinaza, koja katalizuje aktivaciju fosforilaze b kinaze. I ovde postoji ste-penasti regulacioni mehanizam, kojemu je početni signal hormonalna aktivacija adenil-ciklaze. Ovaj enzim je lociran u ćelijskoj membrani. Na ovaj način, adrenalin u mišićima i glukagon i adrenalin u jetri smanjuju brzinu sinteze glikogena istovre-meno kad pojačavaju njegovu razgradnju.
Slika 4.10 - Najvažniji faktori regulacije aktivnosti glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri

4.2.6 GLIKOLIZA Razlaganje skroba i glikogena je samo priprema rezervnih ugljenih hidrata da uđu u metabolični proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno.

Anaerobna razgradnja glukoze ili fermentacija je najprimitivniji proces, koji se zadržao po filogenetskom nasleđu i u visoko diferenciranim organizmima. Naime život je na zemlji nastao kada u atmosferi nije bilo kiseonika, nego azota, amoni-jaka i CO2, pa su se živa bića morala da prilagode anaerobnim uslovima. Zbog toga je anaerobna razgradnja glukoze, koja se naziva i glikoliza, najprostiji biološki proces i jedini koji u anaerobnim organizmima dobija energiju iz glukoze. Viši organizmi su zadržali glikolitički put, kao početak aerobnog cepanja glukoze. Glikoliza je u njih, pored toga, i rezervni, uvek prisutan proces, da u nedostatku kise-onika ili krajnjem naporu mišići mogu da se snabde energijom: Anaerobni uslovi: glukoza Aerobni uslovi: glukoza fermentacioni produkti CO2+H2O fermentacioni produkti

Fermentacija je kao i respiracija oksido-redukcioni proces u kome dolazi do prenosa elektrona. Oni se razlikuju po krajnjem primaocu elektrona: u fermentaciji je to neko organsko jedinjenje, koje nastaje u toku samo fermentacije (npr. pirogrožđana kiselina), a u respiraciji je krajnji primalac elektrona kiseonik. Zbog toga što se dešava anaerobno, u fermentaciji dolazi samo do intramolekulske oksido-redukcije, a krajnji proizvod se nalazi na istom oksido-redukcionom stepenu kao i početni supstrat — glukoza. To jasno proizlazi iz sadržaja vodonika u molekulu: glukoza sadrži dva vodonika na atom ugljenika (C6H12O6), kao i krajnji proizvod mlečno-kiselinskog vrenja, mlečna kiselina (C3H6O3). Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. Putevi razgradnje glukoze su identični u oba, razlika postoji samo u krajnjem proizvodu. U mlečno-kiselinskom vrenju krajnji proizvod je mlečna kiselina: C6H12O5 → 2 CH3CHOHCOOH a u alkoholnom, etanol i CO2: C6H12O6 → 2CH3CH2OH + 2CO2 I u jednom i drugom oslobađa se dovoljno energije, tako da nastaju dva mola ade-nozin-trifosfata pro mol glukoze. Na osnovu toga, reakcije glikolize su pomerene u pravcu nastajanja laktata. Videćemo, međutim, kasnije da mnoge reakcije glikolize prati mala promena slobodne energije i da mogu da teku reverzibilno u pravcu bio-sinteze glukoze od laktata. Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija, od kojih su samo tri ireverzibilne. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u

citoplazmi. U toku glikolitičnog razlaganja glukoze izdvajaju se dva stepena. U prvom se unosi energija u obliku dva mola ATP-a, a u drugom dolazi do oslobađanja 4 mola ATP-a. I stepen glikolize (početne reakcije) U početnom stepenu glikolize pripremaju se glukoza i drugi monosaharidi (manoza, galaktoza, pentoze) za ulazak u razgradnju, koji se sastoji u tome da se neutralni molekul monosaharida prevede u energetski bogatije jedinjenje. Ćelija uvek radi ekonomično, pa tako i ovde sve monosaharide prevodi u jedno zajedničko jedinjenje glukozo-6-fosfat (G6-P). Kao što je već ranije rečeno ovu reakciju katalizuje heksokinaza pod normalnim uslovima: ATP + α-D-glukoza → ADP+G-6-P ΔG°' = -16,7 kJ heksokinaza je nisko specifičan enzim, tako da može da fosforiliše i manozu i fruktozu na položaju šest. Reakcija heksokinaze je ireverzibilna, jer je egzergonska i teče uz potrošnju ATP-a. Glukozo-1-fosfat, koji nastaje razgradnjom glikogena, nalazi se na istom ener-getskom nivou kao i glukozo 6-fosfat. G-l-P prelazi u G-6-P dejstvom fosfogluko-mutaze, o kojoj je bilo govora kod razgradnje glikogena.

Slika 4.11 - Prvi stepen glikolitičke razgradnje monosaharida

U drugoj reakciji glikolize, glukozo-6-fosfat (G-6-P) prelazi u izomerni fruktozo-6-fosfat (F-6-P). Reakciju katalizuje jedna izomeraza, glukozofosfat-izomeraza (5.3.1.9): α-D-glukozo-6-fosfat ↔ α-D-fruktozo-6-fosfat Fruktozo-6-fosfat ima kao derivat fruktoze petočlani prsten, pa je reaktivniji od glukozo-6-fosfata. Reakcija je reverzibilna. Treća reakcija glikolize je slična prvoj, po tome što je to još jedno mesto aktivacije uz potrošnju drugog mola ATP-a. Energija se prenosi dejstvom fosfofruktokinaze (2.7.1.11) koja kao i sve kinaze, radi u prisustvu Mg2+jona. Fruktozo-6-fosfat prelazi u energetski bogatije jedinjenje fruktozo-l,6-difosfat: ATP+D-fruktozo-6-fosfat ↔ ADP+D-fruktozo-l,6-difosfat ΔG° = -14,2 kJ Reakcija je iz energetskih razloga ireverzibilna. Jedan drugi enzim (fruktozo-1,6-fosfataza) prevodi fruktozo-l,6-difosfat u fruktozo-6-fosfat.

Fosfofruktokinaza je regulatorni enzim, koji ima bitnu ulogu u regulaciji glikolize. Njegovi pozitivni modulatori su ADP i AMP. Energijom bogati fruktozo-l,6-difosfat, u sledećoj reakciji glikolize, razlaže se u dva šećera sa tri C-atoma D-fruktozo-l,6-difosfat ↔ dihidroksiaceton fosfat+D-glicerinaldehid-3-fosfat ΔG°' = + 30kJ Reakciju katalizuje jedna liaza, aldolaza (4.1.2.13). To je vrlo rasprostranjeni enzim, za čiju su katalitičku aktivnost bitne slobodne— SH grupe. Prema promeni slobodne energije, ravnoteža reakcije aldolaze bi trebala da bude na strani fruktozo-l,6-difosfata. Međutim, ravnoteža je na strani trioza, jer je jedna od njih, glicerinaldehid-3-fosfat, supstrat sledeće reakcije. Kao takav, on stalno izlazi iz reakcije, usled čega se ravnoteža stalno pomera na desnu stranu. Iz istog razloga, odnosno da bi se obezbedile dovoljne količine glicerinaldehid-3-fosfata za daljnu razgradnju, i dihidroksiaceton-fosfat reverzibilno prelazi u glicerinaldehid-3-fosfat dihidroksiaceton-fosfat ↔D-glicerinaldehid-3-fosfat Ovu reverzibilnu izomerizaciju katalizuje triozofosfat-izomeraza (5.3.1.1). Cepanjem fruktozo-l,6-difosfata u dve trioze završava se prvi stepen glikolize. U njemu se sve heksoze prevode u zajednički produkt Dglicerinaldehid-3-fosfat, što znači da su od jedinjenja sa 6 C-atoma (heksoza) nastala dva sa po 3 C-atoma (trioze). Za ovu razgradnju utrošena su dva mola adenozin-trifosfata. II stepen glikolize U drugom delu glikolize dolazi do oslobađanja energije u obliku 4 mola ATP-a (od svake jedinice sa 3 C-atoma po dva ATP-a). Prva reakcija počinje oksidacijom D-glicerinaldehid-3-fosfata u 1,3difosfo-glicerinsku kiselinu: D-glicerinaldehid-3-fosfat + NAD+Pi → 1,3-difosfoglicerat + NADH + H+ ΔG°' = + 6,3kJ Reakciju katalizuje NAD specifična glicerinaldehid-3-fosfat dehidrogenaza. Oksidaciono sredstvo ove reakcije je koenzim NAD, koji se redukuje u NADH preuzimanjem vodonika. Ova reakcija je već prodiskutovana u poglavlju o enzimima. U gornjoj reakciji proizvod oksidacije D-glicerinaldehid-3-fosfata, nije slobona kiselina, već njen anhidrid sa fosfornom kiselinom, 1,3difosfoglicerat. Znači da se istovremeno sa oksidacijom odigravao i proces

fosforilacije produkta. Ovako spregnuti procesi, se nazivaju oksidativna fosforilacija na nivou supstrata. Pomoću njih ćelija ne dozvoljava da se energija oksidacija gubi u vidu toplote, već ih hvata (konzerviše) u vidu energetski bogatih jedinjenja, kao što je u našem primeru 1,3-difosfoglicerat. Pokušaćemo da objasnimo ovaj proces, uzimajući da se odigravaju dve reakcije povezane preko zajedničkog intermedijera: 1. oksidacija aldehida u kiselinu R–CHO+H2O+NAD+→COO-+NADH+2H+ Reakcija je egzergonska, oslobađa se energija ΔG°' = – 43 kJ 2. fosforilacija nastale kiseline u produkt u koji je ugrađena energija oksidacije: Reakcija je endergonska i teče samo spregnuta sa reakcijom oksidacije.

Zbirna promena energije iznosi: ΔG0l = -43 + 49,4 = 6,3kJ Mehanizam ove reakcije je detaljno studiran i može se naći u udžbenicima enzimologije. Energija može u ćeliji da se prenosi sa kataboličnih na anabolične procese jedino pomoću sistema ATP-ADP. Zato se i u procesu glikolize energija sadržana u 1,3-difosfogliceratu prenosi na ADP: 1,3-difosfoglicerat+ADP → 3-fosfoglicerat+ATP DG°'=–18,8 kJ Prenošenje energije katalizuje jedna kinaza, fosfoglicerat-kinaza (2.7.2.3). Ovom reakcijom je završen proces oksidacije glicerinaldehid-3fosfata i dobijen prvi mol ATP-a, odnosno od svake trioze po jedan. Sledeća reakcija je u stvari priprema 3-fosfoglicerata za drugu, intramolekulsku oksidaciju, premeštanjem ostatka fosforne kiseline sa položaja 3 na položaj 2:

Ovu reverzibilnu reakciju katalizuje jedna izomeraza, fosfogliceromutaza (5.4.2.1).

Druga reakcija glikolize u kojoj se dobija energija, je odvajanje molekula vode iz 2-fosfoglicerata. Produkt reakcije je energetski bogato jedinjenje, fosfoenolpiruvat, koje hidrolizom oslobađa —62 kJ:

Reakciju katalizuje enolaza (4.2.1.11), koja pripada rodu liaza. Ako pogledamo formulu fosfoenolpiruvata vidimo da je gubitkom vode došlo do intramolekulske oksidacije na drugom C-atomu i to na račun redukcije prvog C-atoma. Karboksilna grupa je najviši oksidacioni stepen ugljenika i ona se u toj reakciji nije promenila (treći C-atom)., Energija se sa fosfoenolpiruvata prenosi, dejstvom piruvat kinaze (2.7.1.40), na ADP, tako da se u ovoj reakciji dobija drugi mol ATP-a od jedne trioze: fosfoenolpiruvat+ADP → piruvat+ATP ΔG°' = - 31,4 kJ Reakcija je egzergonska i ireverzibilna pod intracelularnim uslovima. To znači da sintezu fosfoenolpiruvata od piruvata katalizuju drugi enzimi. Piruvat kinazu inhibišu NADH, citrat i ATP. Ireverzibilne reakcije glikolize su, dakle, reakcija: heksokinaze, fosfofrukto kinaze i piruvat kinaze. Prve dve troše po jedan ATP, a u trećoj se dobija. U poslednjoj reakciji glikolize piruvat se redukuje u laktat, dejstvom NAD specifične laktat-dehidrogenaze:

Redukciono sredstvo u gornjoj reakciji je NADH, koji je nastao prilikom oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata (prva reakcija II stepena). Na osnovu promene slobodne energije, vidi se da je ravnoteža pomerena na strani laktata. Poslednja reakcija glikolize, nastajanje laktata od piruvata, odigrava se samo pod anaerobnim uslovima, odnosno kada je ćeliji potrebno više energije, nego što može da dobije aerobnom oksidacijom piruvata u mitohondrijama. Dobar primer nastajanja takve situacije je kod napornog fizičkog rada, kada su se rezerve glikogena razgradile do piruvata, a nastali NADH ne može, zbog nedostatka kiseonika da se reoksidiše u NAD. Da bi se omogućilo da glikoliza teče, NADH se reoksidiše u reakciji laktat-dehidrogenaze.

Koncentracija laktata u krvi čoveka, u stanju mirovanja, iznosi 0,5-1,5 mmol/1 Za vreme fizičkog rada, ona može da poraste i do 20 mmol/1. Od nagomilanog laktata nastaje u jetri glukoza (glukoneogeneza). Na taj način se nadoknađuju zalihe glikogena u mišićima, kad kontrakcija prestane. Kao što je ranije rečeno identifikovano je pet izoenzima laktatdehidrogenaze. Njihove relativne koncentracije variraju u zavisnosti od funkcije tkiva ili organa. 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE Alkoholno vrenje se razlikuje od glikolize (mlečno-kiselinskog vrenja) po krajnjem produktu. U prvom je krajnji produkt alkohol, a u drugom mlečna kiselina:

Kao što se vidi iz toka reakcija, u alkoholnoj fermentaciji sudeluju još dva enzima.-piruvat-dekarboksilaza (4.1.1.1) i alkohol-dehidrogenaza (1.1.1.1). Dejstvom prvog enzima, koji ima za prostetičnu grupu tiamin pirofosfat (TPP piruvat se dekar-boksilira, gubi CO 2, i prelazi u acetaldehid. U drugoj reakciji acetaldehid se redukuje u etanol, a redukciono sredstvo je NADH. Kao što se vidi u alkoholnoj fermentaciji je nastajanje etanola direktno analogno nastajanju laktata, jer i u jednoj i drugoj reakciji dolazi do reoksidacije NAD. Ovim reakcijama se obnavlja NAD+ za reakciju oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata, a time ponovni tok glikolize. 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE U toku anaerobne glikolize, kada je laktat krajnji proizvod, dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. Pod aerobnim uslovima, kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline, nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog nikotinamid dinukleotida (NADH). Ta dva mola NADH su energetski ekvivalentna sa šest mola ATP-a, kada se oksiduju u lancu disanja. Zbog toga je celokupni dobitak ATP- pod aerobnim uslovima 8 mola ATP-a na svaki mol glukoze.

U slučaju kada je glikogen supstrat glikolize, pa se glukozo-6-fosfat stvara bez utroška jednog ATP-a, onda je dobitak energije veći za jedan mol ATP-a. On tada iznosi za anaerobne uslove tri mola, a za aerobne devet mola ATP-a po metabolizovanom glukozilnom ostatku. 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA Pod glukoneogenezom se podrazumeva sinteza glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja, kao što su laktat, piruvat i proizvodi nastali dezaminacijom aminokiselina. Glikoneogeneza ili tačnije glikogenogeneza, je sinteza glikogena iz tih istih jedinjenja. Glikoneogeneza je u suštini obratni proces od glikolize i mnogi intermedijeri i enzimi su zajednički u oba puta. Glukoneogeneza se odvija u jetri, mada i neki drugi organi, a naročito bubreg, mogu da sintetišu glukozu na taj način. U skeletnim mišićima praktično nema enzima specifičnih za glukoneogenezu, pa zato laktat, koji nastaje za vreme kontrakcije, mora krvotokom da dospe u jetru da bi poslužio kao supstrat za sintezu glukoze. Videli smo da su u toku anaerobne razgradnje glukoze tri reakcije (zbog velike promene slobodne energije), ireverzibilne: 1.) prelaženje glukoze u glukozo-6-fosfat, 2.) nastajanje fruktoze-l,6-difosfata od fruktozo-6fosfata i 3.) fosfoenolpiruvata od piruvata. Zbog toga u sintezi postoje posebni enzimi, koji zaobilaze gornje ireverzibilne reakcije. Nastajanje fosfoenolpiruvata od piruvata. - Fosforilacija piruvata u fosfoenol-piruvat odigrava se u nizu reakcija, dejstvom enzima koji se nalaze i u mitohondrijama i u citoplazmi. Prvo dolazi do karboksilacije piruvata (vezivanja CO2) pri čemu nastaje oksalacetat:

Ovu reakciju katalizuje mitohondrijalni enzim, piruvat karboksilaza, čija je prostetična grupa biotin. Enzim je aktivan samo u prisustvu acetil-KoA. Energiju za karboksilaciju piruvata daje ATP. Nastali oksalacetat, konačno reaguje sa GTP-om prelazeći u fosfoenolpiruvat:

Enzim koji katalizuje ovu reakciju, fosfoenolkarboksikinaza, nalazi se u citoplazmi, a oksalacetat nastaje u mitohondrijama. Pošto je mitohondrijalna membrana nepermeabilna za oksalacetat, postoji zaobilazni mehanizam, koji omogućava njegov izlaz u citoplazmu. U ovom prenosu učestvuju dva razna enzima, koja katalizuju istu reakciju i koja su smeštena s obe strane membrane, a to su mitohondrijalna i citoplazmatska malat-dehidrogenaza. U mitohondrijama se nastali oksalacetat prvo redukuje u prisustvu mitohondrijalnog NADH u malat: Malat difunduje iz mitohondrija u citoplazmu, gde se ponova oksiduje u oksalacet dejstvom citoplazmatskog enzima.

Slika 4.12 - Nastajanje fosofoenolpiruvata iz piruvata, zaobilaznim prenosom oksalacetata kroz mitohondrijalnu membranu

Ukupna promena nastajanja fosfoenolpiruvata može se izraziti sledećom reakcijom: piruvat + ATP + GTP→fosfoenolpiruvat + ADP + GDP + Pi Promena slobodne energije ove reakcije je mala (ΔG°' = + 0,8 kJ) i ona je reverzibilna. Znači da će se fosfoenolpiruvat stvarati kada god ima dovoljno piruvata i kada je odnos ATP/ADP veliki. Ne treba da se zaboravi da je u toku reakcije došlo i do prenosa dva vodonikova atoma od mitohondrijalnog NADH (vezanih za malat) na citoplazmatski NAD+.

posle fosforilacije u 3-fosfogliceraldehid. pa je njen metabolizam važan u prvoj godini života. dejstvom glukozo-6-fosfataze. Fruktoza može dejstvom heksokinaze da se fosforiliše u fruktozo-6-fosfat i tako uđe u proces glikolize. Ovaj prelaz se ostvaruje dejstvom hidrolitičnog enzima fruktozo-6-fosfataze: fruktozo-l.2.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE Pored glukoze u hrani se nalaze još dve veoma važne heksoze. . najveći deo fruktoze ulazi drugim putem u glikolizu. Zbog toga su u mitohodrijama pogodni uslovi za redukciju oksalacetata u malat. Međutim. ulazi u metabolizam u obliku glukoze-1-fosfat (slika 4. U toj reakciji nastaje UDP-galaktoza i glukozo-1-fosfat. O njegovoj ulozi u snabdevanju krvi glukozom bilo je već ranije opisano. glukozo-6-fosfata: fruktozo-l. Dejstvom jedne epimeraze dolazi do promene položaja OH-grupa na 4 C-atomu galaktoze i UDP-galaktoza se epimerizuje u UDP-glukozu. Dejstvom specifične fruktokinaze uz utrošak jednog ATP-a nastaje fruktozo-1-fosfat: D-fruktoza + ATP→D-fruktozo-1-fosfat+ADP Tako nastali fruktozo-1-fosfat se cepa u D-gliceraldehid i dihidroksiaceton-fosfat dejstvom enzima. 4. a druga od mlečne laktoze. koji se nalazi samo u jetri (fruktozo-1-fosfat aldolaza): fruktozo-1-fosfat → D-gliceraldehid + dihidroksiaceton-fosfat D-Gliceraldehid ulazi. se dejstvom jedne transferaze (fosfogalaktozo-uridiltransferaza) prenosi galaktoza na uridindifosfat (UDP). fruktoza i galaktoza.6-difosfat+H2O → glukoza+Pi Ovaj enzim se nalazi samo u jetri.U mitohondrijama ima više redukovanog NADH. Prva potiče uglavnom od saharoze.6-difosfata nastane fruktozo-6-fosfat. koja oslobađa glukozu iz njenog estra.6-difosfat+H2O → fruktozo-6-fosfat + Pi Ne sličan način se i treće mesto glukoneogeneze zaobilazi. Drugo mesto glukoneogeneze koje treba da se zaobiđe je da od fruktoze-1. a u citozolu za oksidaciju malata u oksalacetat. Kao što se na slici vidi prvo dolazi do fosforilacije u galaktozo-1-fosfat. Zatim. u proces glikolize: D-gliceraldehid + ATP → 3-fosfoglicerladehid + ADP Galaktoza posle niza promena u kojima sudeluju tri enzima. a u citozolu oksidovanog oblika NAD+. On svoju funkciju obavlja bez obzira da li je glukozo-6-fosfat intermedijer u razgradnji glikogena ili je nastao u procesu glukoneogeneze. dejstvom specifične galaktokinaze i utrošak jednog ATP-a.13).

glicerokinaze i α-glicerofosfat-dehidrogenaze prelazi glicerol u dihidroksiacetonfosfat: Glicerol može da se sintetiše obratnim smerom gornjih reakcija.Slika 4.11 METABOLIZAM GLICEROLA O metabolizmu glicerola govorićemo na ovom mestu. koju sadrži glukoza. a najveći deo ostaje vezan u laktatu: Glukoza → 2 laktata ΔG°'=-196.13 . a to se dešava kada ćelija diše: glukoza+6 O2→6CO2 + 6H2O ΔG°'=-2 871 kJ . Za vreme te razgradnje oslobađa se samo mali deo energije koju sadrži glukoza (2 ATP-a). oslobađa se njenom potpunom oksidacijom u prisustvu kiseonika.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA Videli smo da se u toku anaerobne glikolize. 4.7 kJ Slobodna energija.Nastajanje glukozo-1-fosfata od galaktoze-1-fosfata Kod male dece koja nemaju uridil-transferazu dolazi do nagomilavanja galaktoze i galaktozo-1-fosfata u krvi (galaktozemija).2. izuzev što se fosforna grupa α-glicerofosfata hidrolitički odvaja dejstvom αglicerofosfataze. Dejstvom dva enzima. glukoza (ili glikogen) razgrađuje u laktat. jer je povezan sa reakcijama glikolize i glukoneogeneze.2. 4. Glicerol je sastavni deo mnogih lipida i kao sastojak neutralnih masti unosi se s hranom u većim količinama.

fumarat i oksalacetat iz amino-kiselina. u kružnom procesu. koji nastaju u CLK razgradnjom jednog ostatka sirćetne kiseline oksiduju se dalje u lancu disanja spajanjem s molekulskim kiseonikom u H2O i kod toga se dobija velika količina energije (11 ATP-a = 341 kJ / za 2 C-ostatka). Ovaj poslednji stepen je praćen dobijanjem energije u obliku ATP-a i zove se oksidativna fosforilacija. α-ketoglutarat. dakle.Prema tome.14 vidi. to male količine oksalsirćetne kiseline mogu da posluže za razgradnju neograničene količine ostataka sirćetne kiseline. a ni ATP. Oksidacijom ćilibarne kiseline u oksalsirćetnu. krug se završava i može ponova da uđe novi ostatak od 2 C-atoma. Njegova prvenstvena uloga sastoji se u tome da dehidrogenira (oduzme vodonikove atome) sirćetnu kiselinu do CO 2 i 8 H. Za razliku od glikolize. Organizacija aerobnog metabolizma prikazana je na slici 4. i jedinjenje sa 4 Catoma. oksidacija acetil-ostatka (2 C-atoma) u CO 2 i H-atoma u ciklusu trikarbonskih kiselina i transport elektronskih ekvivalenata (4x2 H) do molekulskog kiseonika. ona se usporava i prestaje nagomilavanje laktata. Kao što se na slici 4. koji se zove ciklus trikarbonskih kiselina ili ciklus limunske kiseline (CLK). masnih i aminokiselina.13. ćilibarnu kiselinu. svi hranljivi sastojci oksidativnom razgradnjom prelaze u jedan krajnji proizvod. Pošto je proces kružni. CLK je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličnih puteva: piruvat dobijen iz ugijenih hidrata. vrlo brzo u odsustvu kiseonika. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs (1937 g. prvi je zapazio Pasteur i ona se po njemu zove Pasteur-ov efekt. ni neorganski fosfat. Ona se odvija u tri stepena: 1) 2) 3) nastajanje acetil-KoA iz piruvata. koji ima dva C-atoma: aktivnu sirćetnu kiselinu ili acetil-KoA. On se oksiduje u CO 2 i H-atome. Ukupna promena. Glikoliza teče. Ona se u ciklusu razgrađuje u dva molekula CO. nego pod aerobnim. limunsku kiselinu. Uvođenjem kiseonika. 8 H-atoma. . Pojavu inhibicije glikolize (ili potrošnje glukoze) posle uvođenja kiseonika.) i po njemu se zove i Krebs-ov ciklus. Krebs-ov ciklus je kružni proces u koji ulaze ostaci od 2 C-atoma kondenzacijom sa jedinjenjem od 4 C-atoma (oksalsirćetnom kiselinom) u jedinjenje od 6 C-atoma. da bi dobila potrebnu energiju. ćelija pod anaerobnim uslovima mora da potroši daleko veće količine glukoze. koja se odigrava u Krebs-ovom ciklusu je: CH3COOH + 2H2O→2CO2 + 8H Kao što se vidi iz jednačine u CLK ne sudeluje molekulski kiseonik. acetil-KoA iz masti.

.

Slika 4. koja se odigrava u citozolu ili »rastvorljivoj« frakciji ćelije. Enzimi koji . oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. Krajnji proizvod svakog stepena je zaokružen Za razliku od glikolize.14 .Organizacija aerobnog metabolizma.

1.3).4.2. vezan kao E1-TPP. Redukovanu liponsku kiselinu reoksiduje treći flavoenzim. u mitohondrijama i to neki u matriksu.1. koji se redukuje u NADH. liponil-reduktazatransacetilaze (E2–2. a neki čvrsto vezani za unutrašnju membranu . U reakcijama učestvuju pet koenzima: tiamin-pirofosfat (TPP). koji se sastoji od tri enzima: piruvat-dekarboksilaze (E1–4.6.3. Reakcija oksidacije počinje dekarboksilacijom piruvata.a njegovom oksidacijom u respiratornom lancu dobijaju se 3 ATP-a. koenzim A. Nastala acetilna grupa za E2 prenosi se na tiolnu grupu koenzima A. odnosno CLK. . Pojedine reakcije CLK mogu da se odigraju i van mitohondrija.1. dakle. naravno uz katalitičko dejstvo drugih enzima. koja ga istovremeno oksiduje u acetil-ostatak: U ovoj oksidacionoj reakciji liponska kiselina se redukovala. 4.12) i flavoenzim dihidroliponil-dehidrogenaze (E3. koji prelazi u acetil-KoA: Acetil-KoA otkida se s enzimskog kompleksa i ulazi u CLK. Ovakvo enzimsko dupliranje se javlja zbog nepermeabilnosti unutrašnje membrane mitohondrija za neke metabolite. liponska kiselina vezana za E2.1).1. flavinadenin-dinukleotid (E3-FAD) i nikotinamid adenin-dinukleotid (NAD+). sastavni deo kompleksa: Prostetičnu grupu flavoenzima reoksiduje NAD +. Oksidaciju katalizuje multienzimski kompleks piruvat-dehidrogenaze.katalizuju respiraciju nalaze se.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA Oksidacija piruvata u acetil-KoA je jedini put uključivanja ugljenih hidrata u aerobni metabolizam. a njegov ostatak se vezuje za TPP u obliku hidroksietil derivata: 1) E1-TPP+CH3COCOOH→E1-TPP-CHOH-CO3+CO2 Dejstvom drugog enzima hidroksietil-ostatak se prenosi na liponsku kiselinu.

14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA Stvaranja citrata.15 iz koje se vidi da liponska kiselina vezana za peptidni lanac enzima (E2). čija razgradnja ide preko acetil-KoA.Inicijalna reakcija ciklusa trikarbonskih kiselina koja daje početnu energiju.Liponska kiselina vezana za peptidni lanac liponilreduktazetransacetilaze (E2) prenosi acetilni ostatak na HS-KoA.15 .2. Slika 4. Oksidacija piruvata je potpuno analogna oksidaciji α-ketoglutarne kiseline u: sukcinil-KoA. . Iz toga proizlazi da acetil-KoA ne može da pređe u piruvat karboksilacijom i da tako posluži kao supstrat za glukoneogenezu.5 kJ).Odigravanje ovog niza reakcija predstavljeno je na slici 4. pa je prema tome ireverzibilna. a vodonikove atome na E3 flavoenzim (E3-FAD). je aldolna kondenzacija acetil-KoA i oksalacetata (OA) u limunsku kiselinu: . 4. a elektrone (H) na flavoenzim(E3-FAB) Zbirna reakcija oksidativne dekarboksilacije piruvata je CH3COCOOH+NAD++HS-KOA→CH3CO-S.KOA+NADH+H+ CO2 Oksidativna dekarboksilacija je praćena velikom promenom slobodne energije (ΔG°'= 33. prenosi kao neka poluga ostatak piruvata sa piruvat dekarboksilaze (E1) na koenzim A. Zato se ugljeni hidrati ne mogu da sintetišu od acetil-KoA ili od masnih kiselina. U oba slučaja dolazi do dekarboksilacije jedne ketokiseline i nastajanja derivata koenzima A.

preko nezasićene cis-akonitne kiseline. Reakcija NAD specifične izocitrat-dehidrogenaze Oksidaciju L-izocitrata u α-ketoglutarat katalizuju dva enzima: NAD i NADP specifične izocitrat-dehidrogenaze: Izocitrat + NAD+(NADP+) → α-ketoglutarat+NADH(NADPH) + CO2 + H+ NAD specifičan enzim se nalazi samo u mitohondrijama i on katalizuje oksidaciju izocitrata u Krebs-ovom ciklusu. To je regulatorni enzim. jer se dešava hidroliza tioestarske veze acetil-KoA a pomerena je na stranu citrata.16 . koji potiču od acetil-K oA Pretpostavlja se da u toku reakcije.Reakcija je egzergonska (DG°'=–32. . Ravnoteža akonitaze. Reakciju katalizuje regulatorni enzim citrat-sintaza. za čiju je punu aktivnost potrebno prisustvo Mg 2+ ili Mn2+ jona.grupe vode sa trećeg C-atoma citrata na drugi.2 kJ).Ravnoteža akonitoze Zvezdicama su obeleženi C-atomi. . jer mu krajnje (—CH2—COOH) grupe nisu ekvivalentne. Pozitivni modulator NAD-specifične izocitrat-dehidrogenaze je ADP. Slika 4. a u E. Fe2+joni aktivišu akonitazu. pa prema tome i brzina rada ciklusa zavisi od odnosa koncentracija ATP : ADP i NADH : NAD+. Jaki inhibitor ove reakcije u većini organizma je ATP. da od simetričnog molekula citrata nastaje asimetrični L-izocitrat. U reakciji dolazi do intramolekulskog premeštanja molekula vode tako. Fe2+ koje ima šest koordinativnih veza gradi kompleks i sa enzimom i citratom i učestvuje u prenošenju Hatoma i OH.Coli i NADH.Enzim akonitaza katalizuje reverzibilno prelaženje citrata u L-izocitrat. U Krebs-ovom ciklusu se simetrični molekul citrata ponaša kao asimetričan. O ovome će biti kasnije govora.

FAD i NAD +. Drugi stepen oksidacije α-keto-glutarata je prenos energije na gvanidin-difosfat u prisustvu neorganskog fosfata (Pi): sukcinil-KoA+Pi + GDP → sukcinat +GTP + HS – KoA Reakciju katalizuje sukcinil-tiokinaza.Dejstvom flavoenzima sukcinatdehidro-genaze. a koenzim FAD se redukuje u FADH2: .5 kJ) i ireverzibilna. Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat odigrava se u dva stepena: prvo se α-ketoglutarat oksidativno dekarboksilira u sukcinil-KoA: α-ketoglutarat + NAD+ + HS . Ovo je primer fosforilacije na nivou supstrata u CLK. a nalazi se i u citozolu. koja se na kraju odlaže u obliku ATP-a. U gornjoj reakciji nastali GTP lako predaje energiju krajnjeg fosforilostatka adenozin-difosfatu dejstvom nukleozid-difosfat-kinaze : GTP + ADP → GDP + ATP Sukcinil-KoA sudeluje takođe i u reakcijama prenosa koenzima A na druge karbonske kiseline. HS—KoA. a drugi predaje energiju. liponska kiselina. kao i α-ketoglutarat za procese transaminacije. Ona igra ulogu u biosintetskim reakcijama za koje obezbeđuje dovoljne količine redukovanog NADH. Reakcija sukcinat-dehidrogenaze. Kranji produkt gornje reakcije sukcinil-KoA sadrži energetski bogatu tioestarsku vezu kao i acetil-KoA. Mehanizam reakcije je analogan oksidativnoj dekarboksilaciji piruvata. U reakciji učestvuju isti koenzimi: TPP. sledeća reakcija prenosa na acetoacetat bitna u metabolizmu ketonskih tela. . Razlika između ova dva derivata koenzima A je u tome što acetil-KoA obezbeđuje energiju za inicijalnu reakciju Krebs-ovog ciklusa (reakciju citrat-sintaze).KoA→sukcinil-KoA + CO2 + NADH + H+ Reakcija je egzergonska (ΔG°' = -33. Sličan primer smo imali kod glikolize u reakciji piruvatkinaze. Tako je npr.NADP-specifična izocitrat-dehidrogenaza nije alosterni enzim. sukcinat se oksiduje u fumarat.

ponovnim nastajanjem oksalacetata. Zbog toga male količine ove kiseline omogućuju oksidaciju veoma velikih količina piruvata. Kružni proces oksidacije acetil-KoA završava se. dakle. sukcinat i malat. jer on odmah reaguje s acetil-KoA i reakcija se pomera na desnu stranu. koja. što u njoj učestvuje FAD. Aktivišu je fosfati.Oksidacija sukcinata razlikuje se od ostalih oksidacija u CLK. Oksidacija malata u oksalacetat. nastaje u zadnjoj reakciji ciklusa trikarbonskih kiselina.U zadnjoj reakciji ciklusa NADspecifična malat . Nagomilavanje oksalsirćetne kiseline. Fumaraza katalizije reverzibilnu hidrataciju fumarata u L. ili tačnije acetil-KoA.malat: Fumaraza deluje stereospecifično. a dikarbonske kiseline (malonska i oksal-sirćetna) je kompetitivno inhibiraju. . Prenosom vodonika u lancu disanja od FAD dobijaju se samo dva mola ATP-a. jer se stvara (a i dehidrira) samo Lstereoizomer malata. Sukcinat-dehidrogenaza ima neke osobine alosternih enzima. reguliše kao kompetitivni inhibitor svoju sopstvenu sintezu. ona teče u pravcu nastajanja oksalacetata. . a ne NAD.dehidrogenaza katalizuje oksidaciju L-malata u oksalacetat: Iako je reakcija endergonska.

4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE Videli smo da se piruvat oksiduje u CLK do C0 2, u pet oksidacionih reakcija. U svakom oksidacionom stepenu izgubi po jedan par vodonikovih atoma, ukupno 5x2H. Ovi vodonikovi atomi se u lancu disanja prenose do kiseonika i oksiduju u vodu. Četiri para vodonika ulaze vezani za NADH, a jedan za FADH2 sukcinat-dehidrogenaze. U prvom prenosu nastaju oksidativnom fosforilacijom 3 ATP-a na svaki par vodonika, a u drugom 2 ATP-a, ukupno 12 ATP-a. Ako ovome dodamo i onaj ATP-koji se dobija prilikom oksidativne dekarboksilacije αketoglutarne kiseline, prenosom energije sa sukcinil-KoA na GDP, onda je ukupan dobitak energije15 mola ATP-a pro mol piruvata. Ako se setimo da smo ranije izračunali, da se u toku glikolize do piruvata dobija 8 mola ATP-a pro mol glukoze i ako ovo dodamo broju mola ATPa oslobođenih u toku oksidacije dva mola piruvata, onda to iznosi 38 mola ATP-a pro mol glukoze. Ako uporedimo energiju koju sadrže 38 mola ATP-a sa energijom 2 ATPa, koja nastaju anaerobnom razgradnjom glukoze, očito je da se aerobnom razgradnjom dobija daleko više energije. 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA Videli smo da ciklus trikarbonskih kiselina omogućuje dobijanje velike količine energije u obliku ATP-a. Pored toga CLK ima važnu ulogu u biosintezi.jer su mnogi intermedijeri ciklusa polazni materijal za nastajanje velikog broja metabolita potrebnih za biosintezu makromolekula. Da spomenemo samo nekoliko primera, a važnije ćemo kasnije opisati. Tako glutaminska i asparaginska kiselina nastaju transaminacijom α-ketoglutarata, odnosno oksalacetata. Ove aminokiseline, pored toga što se ugrađuju u proteine, učestvuju u biosintezi prolina i pirimidinskih baza. Slično tome sukcinil-KoA je polazna supstancija za sintezu porfirina, koji izgrađuju hemoglobin i citohrome. Jedno od najvažnijih jedinjenja CLK je oksalacetat, koji je ključni intermedijer za sintezu glukoze (glukoneogeneza). On je prema tome glukogena supstanca, kako se nazivaju jedinjenja iz kojih može da nastane glukoza (ili glikogen). Preko oksalacetata su i svi ostali intermedijeri ciklusa glukogeni. Reakcija koja povezuje ciklus trikarbonskih kiselina sa biosintezom glukoze je reakcija piruvatkarboksilaze, o kojoj je u poglavlju o glukoneogenezi bilo govora. U slučaju kada u ciklusu nedostaje oksalacetat, piruvat se karboksilira u oksalacetat. Obrnuto kada nastaju veće količine oksalacetata, on se

dekarboksilira u piruvat. Pošto je acetil-KoA alosterni aktivator piruvatkarboksilaze, to je ujedno mehanizam kojim se stimuliše sinteza oksalacetata, neophodnog za funkcionisanja CLK. Na prvi pogled dve uloge CLK, obezbeđivanje energije oksidacijom acetil-KoA i davanje materijala za biosinteze odlaženjem intermedijera iz ciklusa, izgledaju nespojive. Uklanjanje oksalacetata bi značilo prestanak rada ciklusa. Ova prividna protivrečnost se rešava tako što i druga jedinjenja, sem acetil-KoA ulaze u ciklus i kompenzuju manjak intermedijera. Tako mnoge aminokiseline (aspartat, glutamat, histidin) mogu direktno da daju intermedijere. To su glukogene aminokiseline. Alanin i serin ulaze preko piruvata u CLK. Pod izvesnim uslovima može da nastane u jetri toliko acetil-KoA, da prevaziđe kapacitet CLK da sav oksiduje. U tim slučajevima se javlja višak ketonskih tela. Zbog toga se acetil-KoA i jedinjenja iz kojih on nastaje nazivaju ketogena. Tako su masti ketogene, jer se pretežno razgrađuju u acetil-KoA. Leucin je, takođe, ketogeno jedinjenje, dok su brojne druge aminokiseline delom ketogene, a delom glukogene. Odnos trikarbonskih kiselina prema glikolizi, glukoneogenezi kao i metabolizmu krajnjih proizvoda proteina i masti dat je na slikama 4.12. i 4.13. Na njima se uočava važnost ciklusa u metabolizmu velikog broja jedinjenja, pored njegove uloge u oksidaciji acetil-KoA. U CLK oksiduje se još jedan derivat koenzima A: propionil-KoA. On nastaje u toku razgradnje aminokiselina metionina i izoleucina, a i kao završni metabolit oksidacije masnih kiselina sa neparnim brojem Catoma. Propionil-KoA ulazi u CLK preko sukcinil-KoA; na taj način što se prvo karboksilira u metilraalonil KoA:

Reakciju katalizuje propionil-KoA karboksilaza i troši se jedan ATP. Nastali metilmalonil-KoA ima jedan C-atom više, intramolekulskim premeštanjem prelazi u sukcinil-KoA.

U ovoj reakciji učestvuje kao kofaktor vitamin B 12. Smetnja u apsorpciji ovog vitamina u crevima, koja se javlja usled nedostatka »unutrašnjeg faktora« (koji se normalno luči u stomaku) dovodi do pojave perniciozne anemije. Iako se nedostatak enzima, koji katalizuje gornju reakciju (metilmalonil-mutaza) klinički ne manifestuje, svejedno pacijenti koji pate od perniciozne anemije izlučuju u mokraći velike količine propionske i metilmaionske kiseline. 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE Mnoge ćelije mogu da oksiduju glukozu do C02 ne samo u CLK, već i na drugi način. Alternativni put razgradnje glukoze naziva se po početnoj reakciji fosfoglukonatni put ili pentozo-fosfatni odvojak. U većini tkiva glikoliza i pentozni odvojak funkcionišu jedan pored drugog. Karakteristične osobine pentozo-fosfatnog odvojka su: prvo da se svi enzimi odvojka nalaze u rastvornom delu ćelije, citozolu, i drugo da je njegov zadatak da obezbedi ekstramitohondrijalne redukcione ekvivalente u obliku nikotinamid-adenin--dinukleotidfosfata NADPH. Ova njegova funkcija je naročito važna za tkiva u kojima se odigrava reduktivna sinteza masnih kiseiina i steroida, kao što su: jetra, mlečna žlezda, adipozno i!i masno tkivo i kora nadbubrežne žlezde. U ovim tkivima glikoliza i pentozo-fosfatni put postoje jedan pored drugog. U skeletnim mišićima se glukoza ne razlaže na ovaj način, jer se u njima ne odigrava sinteza masnih kiselina. Pored NADPH, fosfoglukonatni put stvara i pentoze, naročito D-ribozu, koja je potrebna za sinteze nukleinskih kiselina. Nastajanje glukoze fotosintezom odigrava se fiksiranjem CO2, koje se odigrava fosfoglukonatnim putem. Radi lakšeg razumevanja oksidacije glukoze u pentozo-fosfatnom putu, pratićemo sudbinu šest molekula glukoze, a ne jednog. Reakcije odvojka se mogu podeliti u dva stepena: prvi u kojima dolazi do oksidacije glukoze do pentoze, i drugi u kome se dešava »pregrupisavanje« šest molekula pentoze u pet molekula heksoze. 1) 6 heksoza + 6 H2O → 6 pentoza + 6 CO2 + 24 H 2) 6 pentoza → 5 heksoza Ukupna promena: heksoza +6H2O→6CO2 + 24H Zbog jednostavnosti i kratkoće pisali smo ovde i govorili o heksozama i pentozama, mada i ovde kao i u glikolizi učestvuju fosfatni estri šećera. Pentozni odvojak je prikazan na slici 4.17 u vrlo pojednostavljenom obliku. Pošto se enzimi glikolize i pentoznog odvojka nalaze zajedno u

mnogim tkivima, moguće je da se 3-fosfogliceraldehid oksiduje u piruvat. Ovaj metabolit nastaje u znatnim količinama u odvojku.

Slika 4.17 Reakcije pentozo fosfatnog puta.

Sleđećim brojevima su obeleženi enzimi odvojka: b. glukozo—6—fosfatdehidrogenaza (DH), c. glukonolaktonaza, d. 6-fosfog!ukonat-DH, e. fosfopentozo-epimeraza, f.fosfopentozo-izomeraza, g. transketolaza i h. transaldolaza. Enzimi glikolize i glukoneogeneze obeleženi su sa: a. heksokinaza, i. triozo-fosfat-izomeraza, j. aldolaza, k. frukto-zo-6fosfataza i 1. fosfoglukoizomeraza. Arapski brojevi u zagradama pokazuju koliko molekula ulazi u reakciju. Pentozo-fosfatni put počinje oksidacijom glukoze u 6-fosfoglukonsku kiselinu, koja se javlja u obliku laktona (6-fosfoglukonolakton). Ovu reakciju katalizuje NADP-specifična glukozo-6-fosfat dehidrogenaza (b.), ranije poznata kao »Zwischenferment«. Oksidaciono sredstvo je NADP, koji se redukuje u NADPH. Glukozo-6-fosfat + NADP+ ↔ 6-fosfoglukonolakton + NAD PH + H+ Nastali 6-fosfoglukonolakton je vrlo nestabilan i hidrolizuje se dejstvom specifične laktonaze u slobodnu kiselinu, 6-fosfoglukonat (c). NADP-specifična 6-fosfoglukonat-dehidrogenaza (d) katalizuje oksidaciju 6-fosfoglukonata, koji se istovremeno i dekarboksilira. Proizvod reakcije je šećer sa 5 C-atoma, ribulozo-5-fosfat. U toku ove oksidacije nastaje drugi mol NADPH: 6-fosfoglukonat + NADP+ → ribulozo-5-fosfat + CO2 + NAD FH + H+ U reakcijama drugog stepena pentozo-fosfatnog odvojka dolazi do resinteze glukozo-6-fosfata (5 molekula) iz ribulozo-5-fosfata (6 molekula). Reakcije počinju dejstvom fosfopentoze-epimeraze (e), koja

katalizuje reverzibilno prelaženje ribulozo-5-fosfata i njen epimer ksilulozo-5-fosfat. Ova keto-pentoza može da pređe i u drugi izomer u aldo-pentozu, D-ribozo-5-fosfat, dejstvom fosfopentoze-izomeraze (f.). Pod izvesnim okolnostima fosfoglukonatni put se završava na ovom mestu, tako da nastali D-ribozo-5-fosfat odlazi za sintezu RNK. U prisustvu dva enzima, transketolaze (g) i transaldolaze (b) fosfoglukonatni put se nastavlja. Transketolaza, koja ima tiamin-pirofosfat (TPP) za prostetičnu grupu, prenosi krajnja dva C-atoma sa jedne pentoze (ksilulozo-5-fosfata) na drugu. Oni se prenose u obliku glikolaldehida vezani za prostetičnu grupu E-TPP. Proizvod reakcije je šećer sa 7 C-atoma, sedoheptulozo-7-fosfat i 3-fosfogliceraldehid:

Gliceraldehid-3-fosfat je mesto sa kojim je povezan pentozo-fosfatni put sa glikolizom. Dejstvom transaldolaze prenose se prva 3 C-atoma (dihidroacetonska grupa) sa sedoheptulozo-7-fosfata na gliceraldehid 3-fosfat. Proizvod reakcije je fruktozo-6-fosfat (jedna heksoza) i šećer sa 4 C-atoma, D-eritozo4-fosfat. Fruktozo-6-fosfat je drugo mesto vezivanja pentozo-fosfatnog puta sa glikolizom. Uopšte je karakteristično za pentozo-fosfatni put da omogućava, zajedno s enzimima glikolize, reverzibilno prelaženje šećera sa 3, 4, 5, 6 i 7 C-atoma, bilo prenošenjem ostatka od 2 ili C-atoma. Tako na kraju transketolaza katalizuje prenos 2 C-atoma sa D-ksilulozo-5-fosfata na eritrozo-4-fosfat. I u ovoj reakciji nastaje fruktozo-6-fosfat, koji dejstvom fosfoglukomutaze prelazi u glukozo-6-fosfat (1.). Ukupna promena u fosfoglukonatnom putu je sledeća: 6 glukozo-6-fosfat+7 H2O + 12 NADP+ → 5 glukozo-6-fosfat +12 NADPH + +12 H+ + 6 CO2 + Pi Ako skratimo s desne i leve strane, dobijamo, da se jedan mol glukozo-6fosfata oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH:

glukozo-6-fosfat+7 H2O+12 NADP+ → 6 CO2+12 NADPH + H2 + Pi Na kraju da zaključimo da pentozo fosfatni put omogućava sintezu i razgradnju ostalih šećera sem heksoza, posebno pentoza, a najvažnija mu je funkcija da obezbedi redukcione ekvivalente NADPH za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja.

UKRATKO: • PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE, JE ALTERNATIVNI PUT RAZGRADNJE GLUKOZE, KARAKTERISTIKE OVOG PUTA SU: A) DA SE SVI ENZIMI TOG PROCESA NALAZE U CITOSOLU I B) DA JE NJEGOV
ZADATAK DA OBEZBEDI EKSTRAMITOHONDRIJALNE REDUKCIONE EKVIVALENTE U OBLIKU NADPH. UKUPNA PROMENA U FOSFOGLUKONATNOM PUTU JE SLEDEĆA:

G-6-P +7H2O + 12 NADP → 12 NADPH + H2 + 6CO2 + Pi Vidi se da se jedan mol G-6-P oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH. Ovim se obezbeđuje NADPH koji je neophodan za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja. • REGULACIJA ŠEĆERA U KRVI JE SLOŽEN PROCES U KOME SUDELUJE VIŠE FAKTORA. POD NORMALNIM USLOVIMA KONCENTRACIJA GLUKOZE U KRVI REZULTAT JE DELOVANJA INSULINA, GLUKAGONA I HORMONA RASTA I NJIHOVIH MEĐUSOBNIH ODNOSA. NA KONCENTRACIJU GLUKOZE UTIČU I ADRENALIN, ACTH, GLUKOKORTIKOIDI I TIROKSIN, NAROČITO U STRESU. INSULIN JEDINI SNIŽAVA NIVO GLUKOZE, DOK SVI OSTALI POVISUJU KRVNI ŠEĆER.

Najveći uzrok hiperglikemije je šećerna bolest ili dijabetes melitus. Uzrok te bolesti je manjak insulina. Hipoglikemija se pojavljuje zbog raznih uzroka, iako je ređa od hiperglikemije.

Ugljeni hidrati (šećeri, saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika, vodonika i kiseonika. Odnos ovih elemenata je 1: 2 : 1, a opšta formula im je Cn(H 2O)n. Dele se na aldoze i ketoze, zavisno od toga da li su nastali blagom oksidacijom primarne ili sekundarne alkoholne grupe polihidroksilnih alkohola.

Prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi ugljeni hidrati se dele na: Monosaharide, Oligosaharide i

Polisaharide MONOSAHARIDI SU NAJPROSTIJI ŠEĆERI KOJI SE DALJE NE MOGU CEPATI, A DA PRI TOME NE IZGUBE KARAKTERISTIČNE OSOBINE ŠEĆERA. PO BROJU KISEONIKOVIH ATOMA MONOSAHARIDI SE DELE NA: BIOZE, TRIOZE, TETROZE, PENTOZE, HEKSOZE ITD. U slobodnom stanju monosaharidi se nalaze u piranoznom obliku, a furanozni oblik šećera sreće se kod oligo i polisaharida.

Na predlog Haworth-a ciklični oblici šećera predstavljaju se perspektivnim formulama iz kojih se jasno vidi njihova peto ili šestočlana građa. Pri pisanju ovih formula treba imati na umu: a) kada kiseonik leži na ravni hartije, a prvi ugljenik desno, tada kod svih desnih šećera -CH₂OH grupa leži gore i b) kod β-D-glukoze sve –OH grupe imaju trans položaj.

U vodenim rastvorima najvažniji monosaharid D-glukoza ima α i β oblik, koji se nalaze u ravnotežnom položaju i prelaze jedan u drugi.

Šećeri imaju u svom molekulu asimetrične ugljenikove atome, te zbog toga skreću ravan polarizovane svetlosti. Ova osobina se koristi za polarimetrijsko određivanje šećera. (npr. glukoza u urinu).

Monosaharidi su veoma reaktivna jedinjenja. Grade: a) estre; b) etre; c) oksime; d) fenilhidrazone i osazone; e) furfural i oksimetilfurfural; f) epimerne šećere; h) šećerne ili dikarbonske kiseline; g) polialkohole; i) šećere sa većim brojem ugljenikovih atoma.

Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. Anaerobnim razlaganjem glukoze (glikoliza) u mišićima nastaje L-mlečna kiselina.

Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robisonov estar).

Enzimskom oksidacijom glukoze nastaje glukuronska kiselina. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance.

Od aminošećera najznačajniji su: D-glukozamin, D-galaktozamin i neuraminsku kiselinu.

Jedinjenja vrlo bliska šećerima su: askorbinska kiselina (vitamin C) i inozitoli.

Glikozidi nastaju kad poluacetalna grupa monosaharida stupi u reakciju s različitim alkoholima, fenolima ili karboksilnim kiselinama. To su jedinjenja tipa acetala u kojima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon, a nastala veza glikozidnom vezom. Ova veza može nastati i između dva šećera.

Oligosaharidi su glikozidi, koji nastaju spajanjem n (dva ili više, do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode.

Od oligosaharida treba izdvojiti maltozu, celobiozu, saharozu, laktozu i druge.

Polisaharidi ili glikani nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. Od

velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica glukoze, koje su povezane β-glikozidno.

U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. Tu spadaju: pektini, inulin, agar-agar, skrob (koji se sastoji od amilopektina i amiloza) i drugi.

Polisaharidi animalnog porekla (zoopolisaharidi) su veoma brojni, različitog su hemijskog sastava i fiziološke uloge. Najduže je poznat i odavno je ispitan glikogen (životinjski skrob). On je metabolička i energetska rezerva skoro svih ćelija. Osim njega mnogi hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. Npr. FSH, HCG.

Zoopolisaharidi se dele na homoglikane (glikogen, hitin) i heteroglikane ili mukopolisaharide (hialuronska kiselina, hondroitin-sumporna kiselina, heparin, polisaharidi krvnih grupa itd.).

Pod normalnim uslovima čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima, i na taj način pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma.

Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena. On je loptastog izgleda, kompaktan i zauzima malo prostora. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima, a najviše u jetri i mišićima. Glikogen iz jetre održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou. Mišićni glikogen obezbeđuje energiju za mišiće.

Razlaganje glikogena (fosforoliza) ili glikogenoliza odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene(ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. Krajnji proizvod fosfolitičkog razlaganja glikogena u

. • Glikogenogeneza je proces sinteze glikogena od glukoze i odvija se u jetri i mišićima. tj. tako da nastaju dva molekula ATP-a pro mol glukoze. epinefrina i hormona rasta. steroidnih hormona.ćeliji je glukozo-1-fosfat (G-1-P). Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u citoplazmi. pa potom počinje granjanje. • Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija. U jerti enzim glukozo-6-fosfataza cepa G-6-P na ostatak fosforne kiseline i vodu. U prvom je krajnji proizvod mlečna kiselina. Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno. te se na ovaj način izgradi lanac od 10 do 12 molekula glukoze. pored fermentacije imamo i respiraciju. • Sinteza i fosforoliza glikogena su pod endokrinom kontrolom insulina. Sinteza se odvija prenošenjem celih molekula glukoze koja se prvo energetski obogaćuje sa UTP (uridiltrifosfat). oksido-redukcioni proces. Dejstvom fosfoglukomutaze. ovaj prelazi u glukozo-6-fosfat (G-6-P). a u aerobnim uslovima. Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. • Glikoliza je metabolički proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). • U toku anaerobne glikolize kad je laktat krajnji proizvod. glukagona. U anaerobnim uslovima procesom fermentacije nastaju fermentacioni proizvodi. U oba se oslobađa dovoljno energije. a u drugom etanol i CO₂. dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. od kojih su samo tri ireverzibilne.

NI NEORGANSKI FOSFOR. nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog NADH. Ta dva mola NADH ekvivalentna su sa šest mola ATP-a. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs i po njemu se zove Krebsov ciklus. 8 HATOMA. kao što su laktat. fumarat i oksalacetat iz aminokiselina. Glikoneogeneza je obrnut proces od glikolize. Zato je celokupni dobitak 8 mola ATP na svaki mol glukoze. kada se oksiduju u lancu disanja. KOJI NASTAJU U CLK OKSIDUJU SE DALJE U LANCU DISANJA SPAJANJEM SA MOLEKULSKIM KISEONIKOM U VODU I PRI TOM SE DOBIJA VELIKA KOLIČINA ENERGIJE. acetil-koenzim-A iz masti. . α-ketoglutarat. NJEGOVA PRVENSTVENA ULOGA JE DA IZVRŠI DEHIDROGENIZACIJU SIRĆETNU KISELINU DO CO₂ I H. piruvat i proizvodi dezaminacije aminokiselina. • • Glukoneogeneza je proces sinteze glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja. NI ATP. kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline. • KAO ŠTO SE VIDI U CTK NE SUDELUJU MOLEKULI KISEONIKA.• Pod aerobnim uslovima. • Ciklus trikarbonskih kiselina (CTK) je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličkih puteva: piruvat dobijen iz ugljenih hidrata. Ukupna promena koja se odigrava u Krebsovom ciklusu je : CH₃COOH + 2H₂O → 2CO₂ + 8H.

.

.

MASTI ILI LIPIDI .

1 KLASIFIKACIJA MASTI Masti ili lipidi su velika grupa prirodnih jedinjenja.2 PRAVE MASTI Prave masti su estri trovalentnog alkohola glicerola s višim masnim kiselinama.5. benzol i drugi rastvarači za masti (Fett-loesungsmittel. Francuzi nazivaju rezervne ili deponovane masti »element variable«. Danas se prema Bloor-u ubrajaju u lipide sva ona jedinjenja. a rastvaraju se u jednom ili više organskih rastvarača kao što su: etar. Glicerol može da se jedini s jednom. iako imaju sasvim druge osobine. fat solvents). Prave masti 2. životinjama i mikroorganizmima. koja imaju sledeće osobine • ne rastvaraju se u vodi. Karotinoide i njima srodna jedinjenja 5. jer između njih postoji povezanost u metabolizmu. dve ili tri masne kiseline i da gradi mono-. Saharolipide (glikolipide) 5. a ujedinjuje ih samo njihova fizička osobina da se ne rastvaraju u vodi. Steroide i njihove derivate 6. koja su strukturno hemijski vezana za neke lipide. aceton. koja se nalaze u biljkama. pa i gladovanju. To je s biohemijskog gledišta opravdano. jer je njihov sadržaj u tkivu prilično konstantan i pri promeni ishrane. Fosfatide 4. • • da su estri viših masnih kiselina bilo stvarni bilo potencijalni. Po svom hemijskom sastavu masti su vrlo heterogena jedinjenja. hloroform. da mogu da ih upotrebljavaju živi organizmi. a strukturne masti »element constant«. U lipide spadaju rezervne masti životinjskog i biljnog porekla i strukturne masti.1. Osim toga u ovom poglavlju biće govora o čitavom nizu jedinjenja. di. Zbog toga je teško definisati šta su to lipidi. koje su bitni sastojci protoplazme i ćelijske membrene.1.1 MASTI 5.1. Voskove 3. jer kvalitativno i kvantitativno variraju s promenom ishrane. Masti ili lipide delimo na: 1.i trigliceride: .

kao i mogućnost nastajanja različitih triglicerida. objašnjava činjenicu da je broj kombinacija u mastima različitog porekla vrlo veliki. Pošto pojedine životinje biraju određenu hranu. onda i način ishrane mora biti značajan faktor u formiranju specifične masti jedne vrste. Svaka životinja deponuje mast karakterističnih osobina.sačinjavaju samo mali deo prirodne smeše glicerida. β položaju imaju ostatke različitih masnih kiselina trebalo bi da budu optički aktivni.tri-palmitin.6% . jer im je srednji ugljenikov atom asimetričan. Rezervne masti biljnog i životinjskog porekla su smeša triglicerida. Kao primer dajemo sadržaj masnih kiselina u deponovanoj goveđoj masti: Palmitinske kiseline 33% Stearinske kiseline 21% Oleinske kiseline 35% Miristinske kiseline 2. mirisa i sastava. Priroda rezervne masti zavisi od životinjske vrste i od hrane.Prirodne masti su smeše triglicerida u kojima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane raznim masnim kiselinama. Veliki broj masnih kiselina. koje mogu da uđu u sastav pravih masti. Sigurno da to zavisi i od specifičnog metabolizma. rezervnih ili deponovanih masti. Eksperimentalno je dokazano da sastav deponovane masti jako varira promenom hrane. tj.4% Arahinske kiseline 1. α'. vrste i načina života. tristearin i triolein . Trigliceridi koji u α.3% Drugih nezasićenih kiselina 3. Homogeno građeni trigliceridi .

Gliceridi masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma tope se na višoj temperaturi od glicerida masnih kiselina. Hidroliza masti s koncentrovanim . Mleko je primer emulzije masti stabilizovane proteinom. Tečne masti se zovu ulja. tečni na sobnoj temperaturi.1.1. a potkožne 15-20 dana.4 HIDROLIZA MASTI Dejstvom pregrejane vodene pare. a masti toplokrvnih životinja su čvrste. deterdženti i dr. Masti se ne rastvaraju u vodi. Najlakše i najbrže se koristi mast deponovana u jetri. 1 g masti oslobađa oko 38. sastavni delovi membranske strukture ćelija. Usled toga se povećanje tačke topljenja kreće paralelno sa smanjenjem jodnog broja. stearinska i oleinska kiselina zauzimaju 90% raspoloživih mesta na hidroksilima glicerola.2 kJ/g) Prekomerno unete hranljive materije. U ishrani ljudi i mnogih životinja masti imaju značajnu ulogu. proteini.1. ali se mogu dobiti stabilne emulzije dodatkom supstanci. gde je temperatura viša i u potkožnom tkivu. 5.3 FIZIČKE OSOBINE PRAVIH MASTI Specifična težina svih masti je manja od 1. Mnogi od njih su. Najnižu tačku topljenja imaju gliceridi nezasićenih masnih kiselina. Svaka kapljica masti okružena je slojem proteina u koji je ugrađen sloj lecitinskih kapljica (haptogena membrana). Mehaničkim razbijanjem membrane oslobađa se mast mleka i dobija buter. Tačka topljenja prirodnih masti nije oštra.9 kJ (ugljeni hidrati i proteini imaju 17.Iz ovih podataka se vidi da palmitinska. Masti su osim toga. koje imaju manji broj ugljenikovih atoma. kao na primer triolein. Tako se masnoće jetre menjaju svakih 1-2 dana kod pacova.1. pošto su one smeša raznih triglicerida. One su važan izvor energije. koje smanjuju površinski napon. alkalija ili specifičnih enzima (lipaza) masti se hidrolizuju. sapuni. Potkožna mast ima nižu tačku topljenja od rezervne masti u abdominalnoj šupljini. pored fosfatida. Priroda na taj način osigurava istu konzistenciju i viskozitet masti u unutrašnjim delovima tela. gde su masti izložene spoljnom hlađenju. mada u malim količinama. žučne kiseline. U tankom crevu žučne kiseline emulguju masti i na taj način omogućavaju njihovo varenje i apsorpciju. Masti hladnokrvnih životinja i bilja su tečne na sobnoj temperaturi. Stvarni biološki značaj masti sastoji se u tome što su one rezervna hrana koju organizam životinja deponuje i koristi kada mu je potrebno. kao na primer. 5. To se postiže selektivnim ugrađivanjem nezasićenih masnih kiselina.0. Postoji razlika u tački topljenja masti i u istom organizmu. sterola i dr. organizam pretvara u masti i deponuje u pojedinim tkivima.

Saponifikacija (. Saponifikacijom se menja rastvorljivost. tako da prvo nastaju digliceridi. Saponifikacija je najduže poznati proces hidrolize masti od čega i dolazi opšti termin saponifikacija. Glicerol. ne samo za alkalnu hidrolizu masti nego i za hidrolitičko cepanje bilo kog estra. 2. a posle dužeg dejstva oslobađa se i drugi i treći molekul masne kiseline. jer se pri podesnom razblaženju dobijeni proizvodi rastvaraju u vodi. Hidroliza masti dejstvom lipaza iz pankreasa i creva Lipaza ima u visokoj koncentraciji u pankreasu. crevnom zidu i u jetri. koje se nalaze u položaju α i α'. a isto tako i sa etanolom i acetonom. Kao i od drugih polivalentnih alkohola i od glicerola . Meša se s vodom u svakom odnosu. Lipaze deluju na emulgirane masti. Hidroliza masti u probavnom traktu vrši se pod katalitičkim dejstvom enzima. slobodne masne kiseline ili sapuni (ako je hidroliza izvršena alkalijama) i glicerol. poznat i pod imenom glicerin. To je bezbojna.alkalijama ili alkalnim karbonatima. nije samo stalni sastojak masti (triglicerida) nego i lecitina i kefalina. Lipaze pankreasa otcepljuju masne kiseline. Ovi enzimi cepaju estarske veze postepeno.hidroliza) masti pod dejstvom alkalija Lipidi koji se mogu hidrolizovati nazivaju se osapunjivim lipidima. gusta (d = l.26). koji se nazivaju lipaze. dakle. Po svom hemijskom sastavu glicerol je pro-pantriol-1. 3. poznata pod imenom saponifikacija. Hidrolizom pravih masti dobijaju se. odavno se primenjuje za dobijanje sapuna koji su alkalne soli viših masnih kiselina. a lipaze crevnih zidova cepaju β-gliceride. vrlo viskozna tečnost slatkog ukusa.

. U rezervnim mastima nalaze se pored zasićenih masnih kiselina i takve sa nezasićenim ugljovodonikovim lancem.1.1. U niže navedenoj tabeli date su najvažnije prirodne zasićene masne kiseline. koje se nazivaju aktivni ostaci sirćetne kiseline. U mastima su najviše zastupljene masne kiseline sa šesnaest i osamnaest ugljenikovih atoma: palmitinska (C16H32O2) i stearinska kiselina (C18H36O2). Sam glicerol je sporedni proizvod alkoholnog vrenja. C2 jedinica. a nezasićenim s jednom dvogubom vezom C nH2n — 2O2 sa dve dvogube veze CnH2n—4O2.5 MASNE KISELINE PRIRODNIH GLICERIDA Sve masne kiseline koje se nalaze u prirodnim mastima imaju po pravilu prav lanac i paran broj ugljenikovih atoma. 5. Slobodni i esterifikovani ghcerol daje akroleinsku reakciju zagrevanjem s kiselim kalijum sulfatom (KHSO4) ili bezvodnim CaCl2. Većina od njih se nalazi u kravljem buteru. i to često u većoj količini. Ima masnih kiselina i sa trogubom vezom.nastaju šećeri (trioze) biološkom oksidacijom. Ovo je potpuno razumljivo. sa tri C nH2n—6O2. Zasićenim masnim kiselinama odgovara bruto formula C nH2nO2. pošto se danas zna da masne kiseline nastaju biološkom kondenzacijom dva po dva ugljenikova atoma tzv.

Zasićene masne kiseline Palmatinska kiselina C 16H32O2 formula skraćena Palmatinska kiselina C 18H32O2 formula skraćena Od nezasićenih masnih kiselina najrasprostranjenija je oleinska kiselina. što . Dvoguba veza se nalazi na sredini lanca između 9 i 10 ugljenikovog atoma ( ∆ 9): Oksidacijom oleinske kiseline dobija se pelargonska kiselina CH 3— (CH 2) 7COOH i azelainska kiselina HOOC—(CH 2 ) 7 COOH. koja ima jednu dvogubu vezu i 18 ugljenikovih atoma.

postoji i palmitoleinska kiselina C 15H29COOH (∆9).potvrđuje da se dvoguba veza nalazi na sredini lanca. koja je čvrsta na sobnoj temperaturi i lako kristališe. koja hidrogenizacijom daje palmitinsku kiselinu. suncokreta. Gliceridi ovih nezasićenih masnih kiselina nalaze se u lanenom ulju (Oleum lini) i drugim sušivim uljima (semenki hmelja. Jednu dvogubu vezu ima i ricinolna kiselina. . dejstvom azotaste kiseline. Adiranjem dva vodonikova atoma (hidrogeniranjem) oleinska kiselina prelazi u stearinsku kiselinu. Pored oleinske. Dve dvogube veze ima linolna kiselina ( ∆ 9. 15). Docnije ćemo se susresti sa nervonskom kiselinom.12): a tri nezasićene veze ima linolenska kiselina ( ∆9. azotne kiseline ili zagrevanjem sa NaHSO 3 ona prelazi u trans-oblik elaidinsku kiselinu. 12. koja ima 24 ugljenikova atoma i dvogubu vezu na ∆ 15. U ricinusovom ulju ona iznosi 80% ukupnih masnih kiselina. Oleinska kiselina je cis-oblik.

One promene boju. neprijatnog su mirisa i ukusa.6 KVARENJE MASTI Izolovane iz svoje prirodne sredine. koja više nije masna i ne rastvara se u acetonu. U mnogim uljima nalaze se mnogostruko nezasićene masne kiseline. trans-trans. Od masnih kiselina koje imaju četiri dvogube veze ( ∆ 5. užegla. . na primer. dolazi do slabe hidrolize. aloje). koje organizam ne može sam da sintetiše. Slučaj oleinske kiseline i elaidinske kiseline već smo spomenuli. arhidonska i druge. Nedostatak nekih masnih kiselina u hrani. pokazalo se da su izvesne masne kiseline. kao što su linolna. 14) spomenućemo arahidonsku kiselinu sa 20 ugljenikovih atoma: Na svakoj dvoguboj vezi u molekulu nezasićenih masnih kiselina postoji mogućnost izomerije. Ova njihova osobina je od bitne važnosti za bojenje i lakiranje.1. Ova ulja se na vazduhu oksidišu i daju smolu. dovodi do oboljenja životinja (na primer: pojava lezija na koži kod pacova). već mora da ih dobija s hranom. zovu se esencijalne ili bitne masne kiseline. Pored toga što su masti za živi organizam vrlo bogat izvor energije. linolenska. požute ili posmeđe. Tokom kvarenja masti.1. pri čemu se oslobađaju isparljive masne kiseline neprijatnog mirisa. 5. 9 cis-12 trans. Ovakve masne kiseline. taricinska kiselina koja ima 18 ugljenikovih atoma i trogubu vezu između 9 i 10 ugljenikovog atoma. od naročite važnosti za ishranu. upalila. među njima i sa trogubom acetilenskom vezom kao. Istovremeno se dešava oksidacija nezasićenih masnih kiselina na dvoguboj vezi. i to nezasićene. 8. Od linolne kiseline koja ima dve dvogube veze postoje četiri izomera: cis-cis.tikve. kokosa. ketoni i masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma. 11. Pri tome se preko peroksidnih derivata stvaraju aldehidi. masti se kvare pod uticajem atmosferilija i mikroorganizama. 9 trans12 cis. U narodu se kaže mast se pokvarila. Prirodna linolna kiselina je smeša od najmanje dva izomera.

jodnog broja. indeks prelamanja. Kvarenje masti može da se spreči i dodavanjem različitih antioksidansa. specifična težina. Reichert-Meissl-ovog broja i acetilnog broja. Pošto pri saponifikaciji svaka karboksilna grupa masne kiseline reaguje s jednim molekulom KOH ili NaOH. Masti i ulja se hidrogenizuju u prisustvu katalizatora (Ni). vitamina C.: vitamina E.Zagrevanjem masti sa standardnim alkoholnim rastvorom KOH na vodenom kupatilu određuje se saponifikacioni broj. Tokom zagrevanja saponifikuju se i slobodne i vezane masne kiseline. potrebnih da se saponifikuje 1 g masti ili ulja. glutationa i sl. Kao npr. . Hidrogenizacija masti. Od hemijskih metoda najvažnije su: određivanje kiselinskog broja. Kiselinski broj. sadrže i slobodne masne kiseline.Prirodne masti. Broj potrošenih mg KOH za neutralisanje 1 g masti je »kiselinski broj« ispitivane masti. 5. a koliko nezasićenih masnih kiselina i da li imaju slobodnih masnih kiselina.1.Lakše se kvare masti. tačka očvršćavanja. Fizičkim metodama se određuje tačka topljenja.1. Kad se ulja rafinišu za jelo. nego one koje su . Kiselost masti može se povećati i stajanjem ili kvarenjem masti. U tu svrhu se mast analizira. Definiše se kao broj mg KOH. jasno je da nam količina potrošenog KOH daje podatak o broju karboksilnih grupa.Moderna tehnologija prehrambene industrije daje na tržište hidrogenizovane masti. Saponifikacioni broj.7 ISPITIVANJE MASTI I ULJA Vrlo često je potrebno da se zna iz kojih su triglicerida sastavljene prirodne masti i ulja. koliko imaju zasićenih. saponifikacionog broja. Količina slobodnih masnih kiselina u mastima i uljima određuje se titiranjem sa KOH. Masti koje imaju masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma imaće više karboksilnih grupa u 1 g masti. Za ispitivanje masti i ulja postoje fizičke i hemijske metode. Zbog toga se ovaj postupak zove proces očvršćavanja. koje sadrže više nezasićenih masnih kiselina. . . moraju da se oslobode slobodnih masnih kiselina. Nezasićene masne kiseline u tom procesu adiraju vodonik na mestima gde se nalaze dvogube veze i tada nastaju od ulja čvrste masti. a naročito ulja.

potrebnih za neutralisanje isparljivih masnih kiselina u destilatu dobijenom od 5 g masti. možemo iz saponifikacionog broja da izračunamo i prosečnu molekulsku težinu smeše triglicerida iz sledeće formule: Tako. a mali saponifikacioni broj da je mast sastavljena od masnih kiselina s dužim lancem.1. Šta više. Veliki saponifikacioni broj ukazuje da je mast sastavljena od masnih kiselina s kraćim lancem. Jod se pri tome adira na dvogubim vezama nezasićenih masnih kiselina. 5. pošto ekvivalenat triglicerida troši tri ekvivalenata KOH (M. Broj mililitara 0. na primer buter. iz dobijenih sapuna se oslobode masne kiseline dodavanjem neke anorganske kiseline. Stepen nezasićenosti masti i ulja je najvažniji faktor od koga zavise i fizičke i hemijske osobine masti. koji sadrži više masnih kiselina s kraćim lancem ima saponifikacioni broj 220-230. Količina nezasićenih masnih kiselina u ispitivanoj masti određuje se merenjem količine joda koju mast može da veže.8 VOSKOVI Voskovi su slični pravim mastima po svom estarskom karakteru. a margarin koji ima više masnih kiselina s dužim lancem oko 195. nego su monoestri masnih kiselina .T.sastavljene od masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma. Nezasićene masne kiseline lako podležu oksidaciji na mestu dvogube veze i zbog toga dolazi do kvarenja masti. koje prelaze u zasićene halogenske derivate: Jodni broj se definiše kao broj grama J 2 koje vezuje 100 g masti. Reichert-Meissl -ov broj nam daje podatak o količini isparljivih masnih kiselina (sa manje od dvanaest ugljenikovih atoma) u ispitivanoj masti.1 N KOH. Jodni broj.1. Određuje se na taj način što se mast prvo saponifikuje. jeste Reichert-Meissl-ov broj Acetilni broj određuje količinu slobodnih hidroksilnih grupa u ulju ili masti. = 56). ali zbog toga što nemaju glicerola. a zatim se predestiluju vodenom parom isparljive masne kiseline.

a po svojoj biološkoj funkciji spadaju u »konstantni element« životinjskog tkiva.serin i inozitol.1. Najbolje ih je podeliti prema glavnoj alkoholnoj komponenti na: glicero-fosfatide i sfingolipide. Alkoholna komponenta jedne estarske veze je glicerol ili sfingol. aminokiselina .8. C 31 H 62 ). jodni broj 5. U mišićima je sadržaj fosfatida proporcionalan s važnošću njihove funkcije: najviše ih ima u srčanom mišiću. koje se nalazi u »anthrum cranii« nekih vrsta kitova. Fosfatida ima u svim organima. . Pčelinji vosak . Treba imati na umu da je vosak prirodni proiz vod i da nije homogeno građen. no vosak im se malo razlikuje po fizičkim i hemijskim karakteristikama: kiselinski broj 17. Fosfatidi su po svojoj hemijskoj strukturi diestri fosforne kiseline. t. Voskovima slične materije nalaze se u lanolinu. saponifikacioni broj 84. To je smesa holesterol-palmitata. Danas se skoro isključivo dobija sintetički. Ima mnogo vrsta pčela (naša domaća vrsta je Apis mellifica). U pčelinjem vosku ima do 12% ugljovodonika (C 19 H 38 .4. Sastoji se od palmitinskog estra cetilnog alkohola CH3(CH2)14CO · OCH2(CH2)14CH3.2 FOSFATIDI Fosfatidi. oni su po svojim fizičkim i hemijskim osobinama sasvim odvojena grupa jedinjenja. I on se obilno koristi u medicini i kozmetici. a druge amino alkoholi . stearata i oleata.0.pravog lanca s isto takvim jednovalentnim alkoholima. masti ovčije vune. a naročito je bogato nervno tkivo i žumance jajeta. koja ih luči da bi sprečila prolaz vlage. On je uglavnom estar miricilalkohola C30H61OH. Tako ptice plivačice maste perje voskom (stearinolni oleat) iz specijalne žlezde. Cetaceum ili spermacet je sastavni deo ulja. hloroformu i ugljentetrahloridu. Miricilalkohol je vezan za palmitinsku. Kod životinja je uloga voskova epitela funkcionalno ista. jer može da veže dvostruko veću količinu vode od svoje težine. Spermacet se upotrebljava u medicini i kozmetici za pripremu masnih podloga i kremova. palmitooleinsku. Prave masti služe kao rezervna hrana i izvor energije u ćelijama. Na taj način se biljke čuvaju od gubitka vode i od prodiranja plesni-parazita.holin i holamin. 64°. Vosak se lako rastvara u etru. Nezamenjiva je njihova uloga u izgradnji ćelijske membrane i unutrašnje strukture ćelija. 5. hidroksipalmitinsku ili cerotinsku kiselinu. a voskovi se redovno nalaze na epidermi. poznati i pod imenom fosfolipidi su komplikovanije građeni od neutralnih masti.t.

Pangborn je 1941. Smatra se da su one prethodnici drugih krvnih fosfatida i da iz njih nastaju drugi fosfatidi. razlikujemo α i β derivate glicerinfosforne kiseline: Mnogi fosfatidi imaju u svom molekulu glicerinfosfornu kiselinu. Prema položaju fosfome kiseline. čije su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama.1. kojoj je dao ime kardiolipin. Amino-alkohol holin spada u kvarternerne amonijumne baze. . pa i prirodne fosfatidne kiseline imaju L-α-konfiguraciju: R 1 i R 2 su ostaci viših masnih kiselina.5. Dokazano je (Baer) da svi prirodni fosfatidi. U krvi su nađene u obliku kalcijumove soli.2. nalazi se u lipidnoj frakciji za koju se smatra da daje pozitivnu reakciju kod Wassermann-ove probe na sifilis. To je jedna polifosfatidna kiselina. godine izolovao iz goveđeg srca jednu fosfatidnu kiselinu.1 GLICERO FOSFATIDI Fosfatidne kiseline su najprostiji fosfatidi. Pored toga su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama. One su derivati glicerinfosforne kiseline. Fosfatidnih kiselina ima u maloj količini u mnogim biljnim i životinjskim organima. Hemijsko ime mu je: etanol-trimetil-amonijum-hidroksid i kao sve baze toga tipa ima pozitivno naelektrisanje na azotovom atomu. koji je estarski vezan za fosfornu kiselinu. Lecitini imaju u svom molekulu amino-alkohol holin.

I kod ovih jedinjenja fosforna kiselina može da se veže na α ili β ugljenikov atom glicerola i prema njenom položaju razlikujemo α i β-lecitine. Lecitini iz pojedinih životinjskih organa imaju različite zasićene i nezasićene masne kiseline. koji specifično hidrolizuju samo estarsku vezu sa nezasićenim masnim kiselinama u lecitinima. Preostali deo lecitinskog molekula. Oni su posle lecitina najrasprostranjeniji . Kefalini se uvek nalaze zajedno s lecitinima u životinjskim organima. Otrovi egzotičnih zmija. Izolovanje lecitina je vrlo teško. kiselina i hidrolitičkih enzima. se zbog prisustva nezasićenih masnih kiselina lako oksidišu vazduhu. Tako lecitini iz jetre raznih životinja imaju vrlo specifično raspoređene masne kiseline: nezasićene masne kiseline se obično nalaze na β-ugljenikovom atomu glicerola. imaju enzime (lecitinaze). Slabo se rastvaraju u alkoholu i na taj način se mogu odvojiti od lecitina. hloroformu i toplom alkoholu. Ujed zmija otrovnica izaziva. jer su masne kiseline i fosforna kiselina estarski vezane sa glicerolom. je jako hemolitičko sredstvo. Baza je u glicerin-fosfatidima vezana na ostatak fosforne kiseline. prema tome. Dokazano je da su prirodni glicerofosfatidi optički aktivni L-α-lecitini i Lα-kefalini. jaku hemolizu. koji se zove lizolecitin.Lecitini se hidrolizuju dejstvom baza. kao i naših otrovnica. a rastvaraju se u acetonu. Oni su bitni sastojci ćelija. Na taj način mogu da se izoluju lecitini ostalih masti taloženjem acetonom. a zasićene na α. igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. Lecitini se rastvaraju u etru. ne od jer na Biološka važnost lecitina je mnogostruka.

Poznate su dve vrste kefalina: holamin-kefalin i serin-kefalin. izuzev što imaju drugu bazu. Dejstvom sublimata ili sumporne kiseline oslobađaju se iz plazmalogena aldehidne grupe. transportu. godine. Holamin-kefalini kao i lecitini igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi.2% nezasićenih masnih kiselina. Tako je Debuch našao da holamin-kefalini moždanog tkiva imaju 48. godine dokazao da se plazmalogeni . Prvi sadrže azotnu bazu holamin (HO—CH 2—CH2NH2 = etanolamin). Ca i Mg.glicerofosfatidi. koje se boje crveno sa fuksin-sumporastom kiselinom (plazmal-reakcija). a drugi aminokiselinu serin. Po svojoj hemijskoj strukturi su vrlo slični lecitinima. resorpciji i metabolizmu masnih kiselina. K. Holamin-kefalini mogu da se odvoje od serin-kefalina na osnovu njihove različite rastvorljivosti u organskim rastvaračima (hloroformu i etanolu). Odnos nezasićenih masnih kiselina prema zasićenim masnim kiselinama u holamin-kefalinima izolovanim iz raznih organa je različit. Plazmalogeni su vrlo rasprostranjeni glicerofosfatidi. Na osnovu ovakvog ponašanja smatralo se da plazmalogeni nemaju u svom molekulu više masne kiseline. Otkrio ih je Feulgen 1924. a sadrže uglavnom stearinsku i oleinsku kiselinu. nego jedan viši masni aldehid.8% zasićenih i 51. jer sadrže nezasićene masne kiseline. Aminokiselina serin je biološki prethodnik holamina. Tako je Rapoport sa saradnicima 1957. Serin-kefalini se nalaze uvek u obliku soli Na. Biološkom metilacijom vodonikovih atoma u amino-grupi holamina sa aktivnim metioninom prelaze holamin-kefalini u lecitine. Kao i lecitini vrlo su osetljivi na svetlost i oksidaciju. Prirodni kefalini imaju levu konfinguraciju (L-α-kefalini). Dokazano je da su oni neophodni za metabolizam katjona u eritrocitima.

koja može biti etanolamin ili holin. ciklični šestovalentni alkohol mezo-inozitol. Izolovani su. osim toga. . jer sadrže glicerol. dva mola masnih kiselina. Plazmalogen Plazmalogena ima u srčanom i skeletnim mišićima. galaktozu i vinsku kiselinu. Inozitolfosfatidi sadrže umesto aminoalkohola. inozitola i jedan ili više mola fosforne kiseline. koji je vezan samo za α-položaj glicerola enoletarskom vezora. inozitolfosfatidi velike molekulske težine koji sadrže holamin. Izolovao ih je Anderson 1930. jetri i jajima. Inozitolfosfatidi spadaju takođe u glicerofosfatide. mozgu. a u α-položaju ostatak fosforne kiseline sa azotnom bazom. Na β -položaju se nalazi ostatak nezasićene masne kiseline. a posle toga su nađeni i u drugom životinjskom i biljnom materijalu.sastoje iz jednog mola aldehida. godine iz bacila tuberkuloze.

Prema podacima Claude-a. Mg. Ca). a alkoholne grupe na prvom i trećem ugljenikovom atomu. koji sadrže dva mola fosforne kiseline (difosfoi-nozitidi) nađeni su u moždanom tkivu. Sfingolfosfatidi se nalaze u mielinskoj ovojnici nervnog tkiva i po tome se nazivaju sfingomielini. Hidrolizom sfingolfosfatida dobija se pored sfingola.3-dihidroksi-2-amino-oktadecen-4. a ostatak fosforilholina estarski sa primarnom alkoholnom grupom sfingola. 5. godine iz mozga. Masna kiselina je vezana amidno za amino-grupu sfingola.Inozitolfosfatidi su kiselog karaktera i u prirodi se nalaze u obliku mineralnih soli (X = Na. dvostruka veza se nalazi između 4 i 5 ugljenikovog atoma. jer sadrže dva amino-alkohola: sfingol i holin. u jetri pacova. Hemijsko ime sfingola je: l. Izolovao ih je Thudichum još 1884. K. u kvascu i soji. Inozitolfosfatidi. jedan mol masne kiseline i fosforil-holin.1. amino-grupa na drugom. svinje.3 SFINGOLIPIDI Glavna alkoholna komponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol. goveda. . Sfingol ima 18 ugljenikovih atoma. četvrti deo lipida mikrozoma sastoji se od inozitolfosfatida. U starijoj literaturi poznati su pod imenom diaminofosfatidi. Ima ih u srčanom mišiću (5-10% od ukupnih fosfolipida).

mada se nalaze i u drugim tkivima: jetri. bolest). benzolu i toplom alkoholu. nadbubrežnoj žlezdi.ova . ali ne sadrže fosfornu kiselinu i holin. a rastvaraju se u hloroformu. godine) i po latinskom nazivu cerebrum dobili su ime. timusu.4 CEREBROZIDI Cerebrozidi su prvo izolovani iz mozga (Thudichum 1874. a sfingomielini iz pluća i jetre imaju palmitinsku i lignocerinsku kiselinu. Cerebrozidi spadaju u sfingolipide. bubregu. plućima. Od sfingomielina se razlikuju po tome što umesto fosforilholina imaju jedan mol šećera.U sfingomielinima iz moždanog tkiva nalazi se stearinska. slezini. 5. lignocerinska ili nervonska kiselina. obično galaktoze. dolazi do nagomilavanja sfingomielina u jetri. Molekul šećera je glikozidno vezan za primarnu alkoholnu grupu sfingola. Kod urođene smetnje u metabolizmu lipida. Sfingomielini su mnogo stabilniji od drugih fosfatida. .1. Ne rastvaraju se u etru i hladnom alkoholu. ako sadrže galaktozu. Zbog toga što sadrže šećer nazivaju se i saharolipidi. Mozak je najpogodniji materijal za izolovanje cerebrozida. žumancetu jajeta i ribljoj spermi. odnosno galaktolipidi. slezini i mozgu (NiemannPieck.

Oni su modulatori aktivnosti hormona. .Prostaglandini su nedavno otkriveni u prostati ovnova i drugih sisara.U ganglijama su nađeni sfingolipidi. a. amino-šećere i neuraminsku kiselinu. čija se šećerna komponenta sastoji od polisaharida. COOH c. Sadrže uglavnom cerebronsku kiselinu. Oksinervon sadrži oksinervonsku kiselinu. Pojedini gangliozidi se razlikuju po šećernoj komponenti. da se nalaze i u drugim organima i tkivima u vrlo malim količinama. Gangliozidi . Cerebron sadrži cerebfonsku kiselinu:CH3(CH2)21 CHOH . koji su sadržavali ostatke sumporne kiseline. Zbog toga su ovi lipidi kiselog karaktera i nalaze se obično u obliku kalijumove soli. . Sulfatidi. Pokazalo se. Nervon sadrži nezasićenu ( ∆ 15) nervonsku kiselinuCH 3 (CH 2 ) 7 -CH = CH-(CH 2 ) 13 -COOH d.Blix je 1933 godine izolovao iz goveđeg srca cerebrozide. Sve one sadrže 24 ugljenikova atoma. . Kerazin sadrži zasićenu lignocerinsku kiselinu:CH3(CH2)22COOH b. Poznate su četiri masne kiseline. Različiti članovi ove grupe lipida stimulišu kontrakciju glatkih mišića i snižavaju krvni pritisak . . Formula gangliozida Prostaglandini . Sumporna kiselina je u sulfatidima estarski vezana za treći ugljenikov atom galaktoze. koja sadrži pored heksoza. Na donjoj slici je data formula najrasprostranjenijeg gangliozida G IV. medutim.Masna kiselina je u cerebrozidima vezana za amino-grupu sfingola na drugom ugljenikovom atomu. koje daju poseban karakter cerebrozidima.

14-eikozatrienska kiselina Prostaglandini nastaju iz poli-nezasićenih masnih kiselina. 5. oksidativnim zatvaranjem ciklopentanskog ili ciklopentenskog prstena na sredini ugljovodoničnog lanca kiseline (slika 5. čestice globularnih proteina). upravljajući svoj polami deo prema vodi (odnosno površini micele).2). da nema pravih stehiometrijskih veza između ugljovodoničnih lanaca u miceli i zbog toga je pravilnije reći hidrofobne međureakcije. . koja imaju u svom molekulu i nepolarne (hidrofobne) i polarne (hidrofilne) grupe.1 .1). negativno naelektrisan anjon (slika 5. Zbog toga se molekuli sapuna grupišu u micele. Oni sadrže nepolarni ugljovodonični niz od 10 i više C-atoma.Slika 5. MONO . jer se njihovi nepolarni delovi odbijaju od vode. a u vodi obrazuju micele. Treba da se naglasi.5 MICELE. Najprostija amfipatična jedinjenja su sapuni. privlačeći se van der Waals-ovim silama. Takva jedinjenja se nazivaju amfipatična. Ovakva jedinjenja voda disperguje u micele. čiji se molekuli čvrsto drže međusobno povezani vodoničnim vezama. koji su soli viših masnih kiselina. Ovo je karakteristično za sva jedinjenja. 11.1.I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA Polarni lipidi se rastvaraju u organskim rastvaračima. a na vrhu polarni. Mnoge ćelijske komponente su amfipatičnog karaktera i grade čestice u kojima je nepolarni deo sakriven od vode (npr. a u unutrašnjem delu se zbijaju nepolarni lanci ugljovodnika.Nastajanje prostaglandina iz poli-nezasićene masne kiseline:8.

Oni slobodno propuštaju molekule vode. mono. Jedino plazma-membrane viših životinja sadrže dosta i holesterola (slika 5. jer je alifatični lanac izuzetno slab provodnik.Slika 5. što znatno utiče na strukturu micela. a polarni deo lipida se nalazi prema vodenoj površini. vrlo slične ćelijskim membranama. etanolamina) i amino-grupa serina. Pojedini fosfogliceridi se razlikuju u veličini i broju naelektrisanja. U vezi s tim ne treba da se zaboravi. Ovakav tip fosfolipidnih slojeva ima osobine.2 Micele. ako se stave u pukotinu između dva vodena prostora. a ostatak amino-alkohola (holina. U sloju su alifatični lanci upravljeni prema vazdušnoj. pretpostavlja se da ćelijske membrane imaju lipidno dvoslojno jezgro.3). kao i mono-i bimolekulskih slojeva lipida koji čine membranu ćelije. Njihovi ostaci fosforne kiseline su negativno naelektrisani kod pH=7. gasnoj fazi koja je relativno hidrofobna. a polarni delovi štrče prema vodenoj fazi.i bimolekulski slojevi lipida u vodi Fosfogliceridi spadaju u najpolarnije lipide. U takvim dvoslojima. a nepermeabilni su za proste katjone (Na+ i K+) i anjone (Clˉ). . Polarni lipidi mogu da se rasprše po vodenoj površini gradeći monomolekulski sloj. pozitivno. Bimolekulski slojevi lipida lako nastaju. Pošto fosfolipidi spontano grade dvosloje. Pored toga imaju veliki električni kapacitet i rezistentnost. alifatični lanac se proteže unutar dvosloja. da ćelijska membrana sadrži 40% i više polarnih lipida.

6.1.Slika 5.3 . biljnog porekla i Mikosterole iz gljivica . Spadaju u lipide koji ne mogu da se saponifikuju tj. PE-fosfatidiletanolamin.6 STEROIDI I KAROTINOIDI 5. godine pretpostavio da biološka sinteza svih ovih jedinjenja ide preko jednog zajedničkog prethodnika. koji nastaje od aktivne sirćetne kiseline odnosno koenzima O // A (CH 3 . PC-fosfatidilholin i SP-sfingomielin 5. Jedinjenja izoprenske strukture vrlo su rasprostranjena u biljnom i životinjskom svetu. Steroidi se dele na: Sterole 1) 2) 3) Zoosterole. životinjskog porekla Fitosterole. Svi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. Bloch. terpeni i kamfori.1.2 PODELA STEROIDA Steroidi su velika grupa prirodnih jedinjenja s vrlo šarolikim fiziološkim dejstvom. Ustanovljeno je da biološka sinteza steroida i karotinoida ide preko »aktivnog izoprena«.1 UVOD Steroidi i karotinoidi su derivati nezasićenog ugljovodonika izoprena.1. Popjak i Folkers.6.C ~ S – CoA) 5. Ružička je još 1922. Ružičkinu »izoprensku hipotezu« su pre tridesetak godina dokazali Lynen. Najvažniji predstavnici ove grupe jedinjenja su. pored steroida i karotinoida.Lipidni sastav membrane eritrocita različitih životinja: H-holesterol. posle dejstva alkalija zadržavaju lipoidni karakter.

žljezde. U .Vitamine D grupe Žučne kiseline Saponine Kardiaka biljnog porekla Seksualne hormone: estrogene.hormone kore nadbubrežne sledećoj tabeli dat je pregled najvažnijih steroida. žučne kiseline. 5.1. koji se zove steran. seksualni hormoni i hormoni kore nadbubrežne žljezde jeste ciklopentano-perhidrofenantren. Steran je zasićeni alicikličan ugljovodonik.6.3 STEROLI Osnovni ugljovodonik iz koga se izvode steroli. gestagene ili progestacione i androgene Kortikosteroide .

Estradiol hormon folikula Radi lakše klasifikacije i nomenklature mnogobrojnih derivata sterana. provitamin D 2. Žučne kiseline Holna kiselina nalazi se u žuči i crevima. izgraduje ćelijsku membranu i polazni je materijal za sintezu mnogih steroida nalazi se u koži. ugljenikovi atomi u prstenu su numerisani. a pojedini prstenovi obeleženi velikim slovima na sledeći način: .Steroidi i njihova biološka funkcija Grupa 1.Testosteron hormoni kore nadbubrežne žlezde hormon testisa C. provitamin D ∆7-dehidroholesterol Ergosterol nalazi se u kvascu. Steroli Predstavnik Holesterol Mesto nalaženja i funkcija nalazi se u svim životinjskim ćelijama i plazmi. olakšava resorpciju masti hormon Corpus luteuma Hormoni sa Progesteron 21 C-atoma sa 19 Catoma sa 18 C-atoma Kortekson Kortizol sa 19 atoma sa 18 atoma C.

Pojedini steroli se međusobno razlikuju po dužini i srtukturi bočnog lanca na 17 C-atomu i stepenu zasićenja steranovih prstenova. tumori.Steroli su alkoholni derivati sterana. od čega je oko 35% esterifikovano masnim kiselinama (estri holesterola). a znači mast iz žuči (Cholestearin). Alkoholna grupa se u sterolima često nalazi na trećem ugljenikovom atomu. Ima ga u svim životinjskim organima. atheroskleroza) dolazi do nagomilavanja holesterol-estara. veka. U krvi ima oko 200 mg% holesterola. Ime mu je dao Chevreuil. rastvara se u organskim rastvaračima i optički je aktivan. . koji na 17 ugljenikovom atomu imaju bočni lanac. Zajedno sa fosfatidima izgrađuje ćelijske membrane. a najviše u mozgu (do 10%). To je i prvi steroid koji je pronađen i izolovan iz žučnih kamenaca krajem 18. koje se nalaze u neosapunjivoj frakciji biljnih i životinjskih masti. Prema mestu nalaženja mogu se podeliti na: 1) Zoosterole — životinjskog porekla 2) Fitosterole — biljnog porekla 3) Mikosterole — iz gljivica Holesterol (C27H46O) ili holesterin je najvažniji sterol životinjskog porekla. Kod čitavog niza oboljenja (masna degeneracija jetre. Katalitičkom hidrogenizacijom dvogube veze u prstenu B holesterola dobijaju se dva izomerna sterola: holestanol i koprostanol. dobijaju se posle hlađenja relativno čisti kristali holesterola. a na 10 i 13 ugljenikovom atomu metil-grupu (— CH3). Holesterol je čvrsta kristalna supstanca. Kada se mozak razriba sa peskom i ekstrahuje toplim alkoholom. Iz formule holesterola se vidi da bočni niz ima osam ugljenikovih atoma i da se u prstenu B nalazi dvoguba veza između 5 i 6 ugljenikovog atoma. Steroli su čvrste kristalne supstance. U serumu je odnos obratan.

onda se radi o trans-izomeru. Ovde se susrećemo sa geometrijskom izomerijom. Zbog toga su samo oni steroidi sastavni delovi membrana čiji molekuli imaju određeni izgled u prostoru. Iz tog razloga je kod steroida dogovorno uzeto da kao fiksna tačka za obeležavanje izomera bude metil-grupa (CH3) na 10 ugljenikovom atomu. Kada se na ovakvim ugljenikovim atomima nalaze dva različita supstituenta. koja nastaje zbog toga što su zajednički ugljenikovi atomi kondenzovanih prstenova fiksirani i supstituenti na njihovim valencama ne rotiraju slobodno u prostoru. C i D uvek u trans-položaju. Cisizomer se obeležava sa β. Molekuli . a trans sa α. 8 i 9 i 13 i 14 ugljenikov atom. a ako se nalaze jedan ispod a drugi iznad ravni prstena. Trans položaj se u formulama obeležava isprekidanom linijom. a samo prstenovi A i B mogu da zauzimaju cis i trans-položaj.Holestanol i koprostanol su cis: trans-izomeri. a cis punom. koja se uvek piše iznad prstena (cis). Pošto steroidi izgrađuju ćelijske membrane od bitne je važnosti da molekuli steroida priležu uz membranu. U prirodnim steroidima su prstenovi B. U slučaju kada se oba supstituenta nalaze na istoj strani ravni (iznad ili ispod) radi se o cis. Tako su u steranovom prstenu fiksirani 5 i 10. Treći ugljenikov atom sterola na kome se nalazi hidroksilna grupa je asimetričan. oni mogu da leže iznad ili ispod ravni prstena. a —OH grupa je u položaju cis (β) kod svih prirodnih sterola.

dok molekuli koprostanola ne mogu. Digitonin taloži specifično samo β-sterole. Odvajanje slobodnog od esterifikovanog postiže se taloženjem sa digitoninom. jer je hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu esterifikovana masnom kiselinom. koji ne leže u jednoj ravni.steroida se sastoje od cikloheksanskih prstenova. koje se upotrebljavaju za njegovo određivanje. Na donjoj slici se jasno vidi da samo molekul holestanola može da prileže uz membranu.ova reakcija. drugi oblik imaju molekuli čiji prstenovi (A i B) zauzimaju trans-položaj. Životinjski organizam sintetiše holesterol. od onih kod kojih su ovi prstenovi u cis-položaju. Holesterola ima u velikoj količini u kožnoj masti. Kokoška sintetiše celokupni holesterol koga snese u jajima. a verovatno i u drugim organima. Iako u prirodnim sterolima svi prstenovi imaju izgled stolice. Na eksperimentalnim životinjama takođe je dokazano da iz holesterola . Prečišćena se upotrebljava u medicini i kozmetici pod imenom lanolin (Adeps lanae). Kod njih se prstenovi A i B nalaze u cis-položaju i zbog toga prsten A štrči Slika 5. Esterifikovani holesterol se ne taloži. Tako se hloroformski rastvor holesterola oboji postepeno ljubičasto dodatkom koncentrovane sumporne kiseline. Za kvantitativno određivanje holesterola upotrebljava se Libermann-Burchard. Ta mast se industrijski dobija iz ovčije vune. već mogu da imaju izgled stolice ili korita. To je reakcija po Salkowskom. In vitro je dokazano da se sinteza holesterola dešava u jetri. Po ovim metodama određuje se ukupna količina holesterola (slobodnog i esterifikovanog).4 .Prostorni izgled molekula sterola sa različitim položajem prstenova A : B Holesterol daje čitav niz bojenih reakcija.

Nastajanje vitamina D3 iz provitamina dejstvom ultravioletne svetlosti Stigmasterol (biljni sterol) ima istu konfiguraciju kao i holesterol. brasikasterol iz slačice. Stigmasterol je postao od industrijskog i medicinskog značaja od kako se uzima kao polazni materijal za sintezu progesterona i dezoksikortikosterona. On je provitamin vitamina D 3 . ∆ 7-DEHIDROHOLESTEROL VITAMIN D3 (HOLE). Holestanol se nalazi stalno pored holesterola u životinjskom organizmu. sinhol iz kininove kore i sitosteroli iz raznih biljaka.KALCIFEROL Slika 5. . — Koprostanol nastaje iz holesterola u crevima dejstvom bakterija (bakterijska redukcija) i zbog toga se nalazi redovno u fekalijama (kopros — izmet). To su spinasterol iz spanaća.nastaju žučne kiseline i čitav niz hormona ciklo-pentano-perhidrofenantrenske strukture. razlikuje se samo po etilnoj grupi. fukosterol iz smeđih algi. Većina fitosterola ima 29 ugljenikovih atoma i dve nezasićene veze. koja se nalazi na 24 ugljenikovom atomu u bočnom lancu i jednoj dvoguboj vezi na 22 ugljenikovom atomu ( ∆22). Najviše ga ima u soji — do 25% ukupnih sterola. Verovatno nastaje enzimskom hidrogenizacijom holesterola u tkivu. STIGMASTEROL C29H48O Stigmasterol je dobio ime po Stigmata Maydis (dugački vratovi tučkova kukuruznog cveta). stoga ga ima u izmetu daleko više od holesterola. odakle je prvi put izolovan. ∆ 7-Dehidro-holesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži a sadrži u prstenu B dve konjugovane dvogube veze. Holestanol se teško apsorbuje. a u osnovi i istu strukturu.5 . Holestanol i koprostanol .

Jedinjenja iz kojih mogu da nastanu vitamini zovu se provitamini. koja nastaje kad se neoplođeni cvet raži zarazi gljivicom Claviceps purpurea. Docnije je Windaus. što služi kao biološki test na eksperimentalnim životinjama.4 VITAMINI D GRUPE Rahitis ili engleska bolest je pojava usporene kalcifikacije kostiju kod dece i kod mladunaca domaćih sisara i pilića.ove škola utvrdila da zračenje životnih namirnica može da zameni sunčanje pacijenata.Ergosterol je jedini steroid mikroorganizma. Kod dece koja su prohodala savijaju se duge kosti nogu i dobijaju O oblik. Kod rahitičnih životinja (svinja) pojavljuju se rahitične kvržice na rebrima. Hopkins je već 1906 godine pretpostavio da je ova patološka pojava u vezi s nedostatkom »akcesornih« sastojaka hrane. 5. Neurospora i u lišajevima. Rendgenski se vidi rskavičast karakter kostiju u blizini zglobova. Taloži se digitoninom (3— β-ol) i ima tri nezasićene veze.1. Prvo je dobijen iz glavnice raži (francuski ergot = Secale cornutum).6. Razinsky je smatrao da rahitis nastaje usled nedostatka sunčeve svetlosti. Ergosterola ima i u plesni Aspergillus.7) karakteristične su za provitamine D grupe. U glavnici postoji još jedan steroid — fungisterol. — Dejstvom fotona ultravioletne svetlosti određene frekvencije na ergosterol nastaju u njegovom molekulu strukturne promene. . D. a u kvascu — zimosterol. Preduslov za te promene je postojanje konjugovane dvogube veze u prstenu B (provitamini D grupe) koju svetlosna energija otvara između 9 i 10 ugljenikovog atoma. Konjugovane dvogube veze u prstenu B ( ∆ —5. Kalciferol . Nalazi se u kvascu odakle se tehnički i dobija. a kod manje dece rahitis se lako opaža po zakasnelom zarašćivanju fontanele i ispupčenom čelu. a dejstvom ultravioletne svetlosti na ergosterol dobijen je antirahitični princip i nazvan vitamin. čija je struktura poznata.

Poznat je i vitamin D 4 i D5. Nalaze se u uljima jetre (Oleum jecoris) riba (bakalara. J. vertebrati imaju jedan drugi vitamin.6 — Nastajanje vitamina D2 iz ergosterola dejstvom ultravioletne svetlosti Proces unutrašnjih strukturnih promena u molekulu provitamina nije tako jednostavan. One su kod sisara konjugovane sa glicinom ili taurinom. kome su dali ime kalciferol. 5. a Windaus je sintezom dobio njegov provitamin iz holesterola → 7-dehidroholestrol. nazvan D 3. 1 mg ovog rastvora ima jednu I. Iako vitatnin D 2 ima potpuno antirahitično dejstvo. Ona sadrži pored boja. jer pomaže mineralizaciju kostiju. (internacionalnu jedinicu).Slika 5.1% rastvor kristalnog.6. . Vitamin D određuje se biološkim i hemijskim metodama. halibut) u velikim količinama (0.5 ŽUČNE KISELINE Žuč koju izlučuje jetra izliva se u duodenum zajedno sa sokom pankreasa. Nižim životinjama je kalciferol verovatno prirodni D vitamin.025 µg vitamina D2 ili 0. gde se leti dejstvom sunčeve svetlosti akumuliraju rezerve potrebne za zimu. a to je identično sa 0.2 mg%). zračenog ergosterola u maslinovom ulju. Za čovekovu ishranu i profilaksu zanimljiv je sadržaj provitamina D 3 (7-dehidro-holesterola) u svinjskim kožicama.1 µg zračenog ergosterola. holesterola. Vitamini D grupe rastvaraju se isključivo u mastima. tune. prvo je izolovao Brockmann hromatografijom u koloni iz ribljeg ulja. Englezi su prvi napravili čist preparat vitamina D 2 . Taj vitamin. Kao standard služi 0. 7-dehidroholesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži. mucina i žučne kiseline.1. Žučne kiseline su oksidacioni produkti steroida. tako da pored kalciferola nastaju i sporedni proizvodi kao: lumisterol. Najpoznatija hemijska metoda je po Carr-Price-u sa SbCl 3. tahisterol i dr.

Holne kiseline ima u žuči u daleko većoj koncentraciji od ostalih žučnih kiselina. .holna kiselina Dezoksiholna kiselina je dioksiholanska kiselina (3α. a i kod drugih vertebrata. a sa taurinom tauroholna kiselina: gliko .CH 2 -CO O H glicin H 2 N-CH 2 -CH 2 —SO 2 OH taurin Sve žučne kiseline smatramo teorijski derivatima holanske kiseline C 23 H 39 COOH. koje nema u žuči: U holanskoj kiselini vodonik na 5 ugljenikovom atomu nalazi se u cis-položaju i prema tome žučne kiseline imaju koprostansku strukturu. 12α trioksiholanska kiselina. One se mogu odvojiti i hromatografski. 7. 12α). Bočni lanac na 17 ugljenikovom atomu je valerijanska kiselina. Prati holnu kiselinu kod svih spomenutih životinjskih vrsta. Holna kiselina je 3.holna kiselina tauro . tako da nijedna ne reaguje sa digitoninom. Isto se tako nalazi u žuči konjugovana sa taurinom odnosno glicinom (dezoksiholna i glikodezoksiholna kiselina). Konjugovana sa glicinom zove se glikoholna. Holna i dezoksiholna kiselina razlikuju se po rastvorljivosti njihovih barijumovih soli u alkoholu. Ima je u čovečijoj i goveđoj žuči. Hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu je u položaju trans (α) kod svih žučnih kiselina.H 2 N.

koji specifično taloži steroide s 3 β-hidroksilom (trans). Najinteresantniji saponin je digitonin iz lišća digitalis vrsta. Litoholna kiselina je dobila ime po tome što se nalazi u žučnim konkrementima (lithos = kamen). jer se njena barijumova so teško rastvara.01—0. Henodezoksiholna kiselina je izolovana prvo iz kokošije i guščije žuči.holna kiselina litoholna kiselina Hiodezoksiholna kiselina (3α. 5. što je dokazano sa izotopno obeleženim jedinjenjima. Litoholna kiselina je 3α-holanska kiselina. Žučne kiseline nastaju u jetri iz holesterola. Kvalitet saponina različitog porekla određuje se po jačini hemolize eritrocita u fiziološkom rastvoru. Rastvori saponina dejstvuju hemolitički. deluju kao emulgatori. U žuči je ima malo 0.6 SAPONINI Saponini su glikozidi. Može lako da se izoluje. 6α-dioksiholanska kiselina) nađena je prvi put u svinjskoj žuči (hys = svinja) vezana za glicin. Saponini imaju do 5 molekula glikozidno vezanih monosaharida. Izgleda da je to žučna kiselina zajednička gmizavcima i pticama. Mućkanjem njihovih rastvora dobija se intenzivna i trajna pena kao kod sapuna. Žučne kiseline i njihove soli smanjuju površinski napon.1. stabilizuju emulzije lipida i na taj način direktno i indirektno aktiviraju delovanje lipaza i apsorpciju masnih kiselina u crevima.6. Posle otcepljenja šećera ostaju genini (aglikoni) sa 27 ugljenikovih atoma. koji smanjuju površinski napon vode. U neznatnoj količini ima je i u ljudskoj žuči. . Vezivanje sa glicinom i taurinom dešava se »in situ«. Ona je 3α 7αdioksiholanska kiselina.dezoksi .02%.

Radi boljeg razumevanja stmkture steroidnih hormona i njihove biološke sinteze. U većim dozama prekidaju rad srca u sistoli. ovariju. Svi srčani glikozidi daju Legal. ovo ugljenikovog atoma. 5.ovu reakciju na aceton. Glikozidi domaće biljke Digitalis purpurea i Digitalis lanata. a šećeri digitoksoza i glukoza. zbog toga što sadrže keto-grupu u bočnom lancu i dvogube veze između 20. Primitivni narodi stavljaju ekstrakte takvih biljaka na vrhove strela radi otrovnog delovanja. digilanid. koji na specifičan način stimulišu rad srca. koje u vrlo malim količinama imaju specifično fiziološko dejstvo.5.1. U ovu grupu spada hormon corpusluteuma — progesteron i hormoni kore nadbubrežue žlezde: kortekson. treba da ih podelimo prema broju ugljenikovih atoma na: 1) Hormone sa 21 ugljenikovim atomom. aldosteron i dr. gitoksin i digitoksin izolovani su u kristalnom stanju i upotrebljavaju se u medicini. Najbolje je ispitano nastajanje steroidnih hormona u nadbubrežnoj žlezdi.6. kortikosteron. testisima. 2) Hormone sa 19 ugljenikovih atoma.7 KARDIACI BILJNOG POREKLA U biljkama se pored saponina nalaze često i steroidni glikozidi.6. purpurea glikozidi. U ovu grupu spadaju ženski seksualnihonnoni poznati pod imenom estrogeni.8 STEROIDNI HORMONI Žlezde s unutrašnjom sekrecijom izlučuju supstance. kortizol.1. Najvažniji hormon ove grupe je hormon testisa — testosteron. U nadbubrežnoj žlezdi. Ovakve aktivne supstance zovu se hormoni. 3) Hormone sa 18 ugljenikovih atoma. i 21. corpus luteumu. Njihovi genini su gitoksigenin i digitoksigenin. DIGITOKSIGENIN Drugi važni glikozidi koji deluju na rad srca su strofantidin i konvalatoksin u listovima đurđevka (Convallaria maialis). nastaju od holesterola steroidni hormoni. gde je ono i najraznovrsnije. Predstavnik ove .

koji priprema mukozu uterasa da se oplođeno jaje smesti. 17 i 11. ugljenikov atom u molekulu progesterona. Slika 5. PREGNAN Progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde su po svojoj hemijskoj strukturi derivati zasićenog alicikličnog ugljovodonika — pregnana.. — U ovu grupu spada progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde. -oksigenaza i 11oksigenaza. Njihova fiziološka uloga je vrlo raznovrsna: regulišu metabolizam elektrolita. kortikosteron. odigrava se na principu oksigeniranja sa O2 uz NADP i katalitičkim dejstvom enzima steroid-oksigenaza. Dejstvom oksigenaza jedne za drugom . i 11. ravnotežu vode. ugljenikov atom. poznati pod imenom kortikosteroni. Prvi međuproizvod je pregnenolon. metabolizam ugljenih hidrata. a na 20.7 — Nastajanje progesterona iz holesterola Hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju iz progesterona uvođenjem jedne ili više —OH grupa u njegov molekul. kortekson. Biosinteza C21 steroidnih hormona polazi od holesterola. C21 — Steroidni hormoni. Hidroksilacija progesterona odnosno uvođenje —OH na 21. Progesteron je hormon corpus luteuma. koji još uvek ima —OH grupu na trećem ugljenikovom atomu. keto-grupu. 21. kortizol i kortizon. 21. Do danas je otkriveno oko tridesetak kortikosterona od kojih su najvažniji: aldosteron. Dehidrogenizacijom pregnenolona nastaje najvažnije jedinjenje ove sinteze progesteron. Hemijsko ime pregnenolona je: pregnen-3β-ol-20-on. skraćivanjem njegovog bočnog lanca na 17-tom ugljenikovom atomu. Poznata je 17-oksigenaza. masti i proteina. koje katalizuju uvođenje —OH grupa na 17.grupe je estradiol.

nastaje kortizol. Ona nastaje verovatno oksidacijom —CH 3 grupe na 18. Slika 5. ugljenikovom atomu aldehidnu grupu. sadrži na 18. ugljenikovom atomu imaju hidroksilnu grupu reverzibilno prelaze u 11-ketosteroid. koji na 11.8. . Intetesantno je napomenuti da 17-oksigenaza ne dejstvuje na 21-hidroksi jedinjenje progesterona. ugljenikovom atomu. Ako se na 21. Tako kortizol reverabilno prelazi u kortizon. – Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Steroidi. Od progesterona nastaje u tom slučaju kortikosteron (levi deo sheme). tada ne može više da se dobije steroid sa —OH grupom na 17. preko hidroksi-progesterona. Aldehidna grupa u aldosteronu nije slobodna. ugljenikovom atomu nalazi — OH grupa. Ona ne dejstvuje. Aldosteron . dakle posle 21-oksigenaze nego samo pre nje. ugljenikovom atomu. jedan od vrlo aktivnih kortikosterona. C-atomu. već gradi poluacetalni prsten sa — OH grupom na 11.

ugljenikovom atomu za dva ugljenikova atoma. . Oni se u obliku glukuronida izlučuju u mokraći. gde se i odvija njegova sinteza. Prilikom inaktiviranja hormona dolazi do promena u njihovoj hemijskoj strukturi. Inaktivisanjem steroidnih hormona nastaju jedinjenja poznata pod imenom 17-ketosteroidi. rogova kod ovna i bika. Ovi procesi se dešavaju u jetri. itd. Androsteron je 17. Slika 5. Pri tome dolazi do skraćivanja bočnog lanca na 17. što označava da ona na 17. — Najvažniji steroidni hormon sa 19 ugljenikovih atoma je testosteron. Određivanje i praćenje koncentracije 17-ketosteroida u mokraći je za dijagnostiku u humanoj medicini od velikog značaja.Biosinteza testosterona i androsterona Androsteron je prvi put izolovan iz mokraće u kojoj ga normalno ima 1—2 mg u litri. gde se inaktivirani hormoni i detoksiciraju vezivanjem za glukuronsku kiselinu.17-Ketosteroidi su proizvodi raspadanja steroidnih hormona. Normalni čovek izlučuje dnevno 10—20 mg 17-ketosteroida. C-atomu steranovog prstena imaju keto grupu. rast petlove kreste. Testosteron nastaje od progesterona preko međuproizvoda 17α-hidroksiprogesterona i androstendiona. . Nalazi se u testisima. Sastavni i neophodni stepen u procesu hormonalne regulacije je stalno inaktiviranje i izlučivanje hormona mokraćom. C19-Steroidni hormoni.ketosteroid i može da nastane razlaganjem kortikosterona.9. Testosteron i njegov derivat androsteron dejstvuju na muški genitalni trakt i direktno utiču na pojavu sekundaraih muških karakteristika: porast brade.

Estrogeni su nađeni u folikulima ovarija.Steroidni hormoni sa 18 ugljenikovih atoma . Osim toga. Zovu se i folikularni hormoni. estrogeni nemaju —CH 3 grupu na 10 ugljenikovom atomu. Pošto se nalaze samo u moraći. estradiol i estriol. nadbubrežnoj žlezdi. Estradiol je najaktivniji i reverzibilno prelazi u estron pod dejstvom enzima estradiol-NAD-17-β-oksidoreduktaze. Zbog toga —OH grupa na trećem ugljenikovom atomu ima osobine fenola. jer nastaju u folikulama ovarija za vreme menstrualnog ciklusa. zbog dvogube veze između 5 i 10 ugljenikovog atoma u prstenu A. Estriol se izlučuje u mokraći kao glukuronid. samo je prsten A aromatičnog karaktera (benzenov). pretpostavlja se da su ekvilin i ekvilenin nastali metaboličnom desaturacijom estrona. ali se nalaze i u mokraći trudnica. konj) otkrivena su još dva estrogena hormona: ekvilin i ekvilenin. Supstance sa estrogenim dejstvom nemaju specifičnu konstituciju ili bar hemijsku grupaciju (funkciju) odgovornu za hormonalnu . naglo sazrevanje i seksualni nagon. U mokraći kobila (equus — lat. Najvažniji estrogeni hormoni su: estron. U ovu grupu spadaju ženski seksualni hormoni — estrogeni . Estron prelazi u estriol ireverzibilno. Estrogeni izazivaju estrus kod nezrelih ženki pacova tj. Interesantno je da estrona ima i u biljnom materijalu (jezgra kokosovih oraha). placenti. Svi estrogeni su derivati ugljovodonika sterana.

Molekuli karotinoida sadrže veliki broj konjugovanih dvogubih veza. Od njih potiče crvena boja paradajza (likopin). Karotinoidi se mogu podeliti na: a) Ugljovodonike — karotine b) Hidroksilne derivate ugljovodonika — ksantofile i c) Karotinoidne kiseline Po svom hemijskom karakteru karotinoidi su derivati izoprena. mrkom i kamenom uglju. koja se sastoji u tome što se kroz stub napunjen nekim adsorbensom (CaCO3. Dokazano je da većina prirodnih karotinoida ima trans-konfiguraciju. kao što je bio slučaj kod izolovanja iz palmine masti. koje se uglavnom nalaze u biljnim uljima. narandžasta boja šargarepe (α i β-karotin). imaju 40 ugljenikovih atoma tj. To se vidi ne samo iz strukture estrogenih hormona. Jedan od njih je stilbestrol (bis-p-oksifenil-dietileten). izolovano je do danas preko 60 karotinoida. Uneseni u životinjski organizam doprinose pigmentaciji kože. plodovima.) propušta petrol-etarski ekstrakt različitog biljnog materijala. Primenjujući hromatografiju na koloni po Cvet-u. Postoje. 5. od kojih je najpoznatiji skvalen.7 KAROTINOIDI Karotinoidi ili lipohromi su obojene supstance masnog karaktera. cvetovima. . nego naročito iz činjenice da su u raznom biološkom materijalu nađene supstance estrogenog dejstva: biljnim klicama. Biljni karotinoidi igraju važnu ulogu u selektivnoj apsorpciji svetlosti kod fotosinteze. osam ostataka izoprena.aktivnost. Zbog velikog broja dvogubih veza u molekulima karotinoida postoji mogućnost cis-trans izomerije na svakoj dvoguboj vezi. tresetu. takođe i životinjski karotinoidi.1. Nije se moglo dokazati da su te supstance identične sa estronom i estriolom. žuta boja kukuruza (zeaksantin) i dr. Postoje i sintetički preparati estrogenog dejstva kojima se sličnost s prirodnim hormonima jedva naslućuje. Ime su dobili po tome što su prvi put izolovani iz šargarepe (Daucus carota). Al2O3 i dr. pa se ubrajaju u tetraterpene. corpus luteuma i krvnog seruma. nafti.

Likopin je nezasićeni. pretpostavlja se da u toku biosinteze dolazi do kondenzacije dva ugljovodonika od 20 ugljenikovih atoma (geranil-geranil-pirofosfat) u C40 ugljovodonik. Karotini su strukturno izomerni s likopinom. . koja se nalazi u lancu. β i γ-karotin. β-karotin se nalazi prvenstveno u šargarepi. katalizom specifičnih biljnih enzima. Kod β-karotina su dvogube veze u prstenu konjugovane sa dvogubom vezom. Ovakav položaj dvogubih veza je od fiziološkog značaja. lančasti ugljovodonik. koji plodovima paradajza daje lepu crvenu boju (Solanum lycopersicum).Biološka sinteza karotinoida polazi od jedinica sa dva ugljenikova atoma (acetil-koenzima A). α i β jononu. Od njega se razlikuju po tome što im se lanci završavaju šestočlanim prstenom. γ-karotina ima u kajsijama. kokosovim orasima. preko mevalonske kiseline. zelenom lišću (industrijski se ekstrahuje iz trave). Prsteni karotina strukturno odgovaraju terpenima. Poznata su tri izomerna karotina: α. koji se u likopinu samo nazire. α-karotin je nađen u šargarepi. pitomom kestenu. Pošto su karotinoidi simetrično građeni. U formuli je tačkastim linijama podeljen molekul likopina na ostatke izoprena. od kojih su 11 konjugovane. Molekul mu je simetričan. paprici. ima 13 nezasićenih veza. jer samo od β-jononske strukture može da nastane vitamin A.

Na ovom mestu treba da spomenemo skoro potpuno zasićeni alkohol fitol. Fitol je primarni alkohol sa 20 ugljenikovih atoma i dvogubom vezom u položaju 2. Karotini su važni zbog toga što su prirodni izvori provitamina grupe A vitamina. . a lanac se završava sa α-jononskim prstenom. Sastoji se od četiri ostataka izoprena.α-karotin ima s jedne strane molekula β-jononski prsten. astacin (crveni pigment rakova) rubiksantin (crvena boja šipka). koji se dobija razlaganjem hlorofila. — Veliki broj karotinoida ima hidroksilnu grupu u jononskom prstenu i to u para-položaju prema ugljovodoničnom lancu. β-karotin ima na oba kraja lanca βjononski prsten. Poznat je veliki broj oksi-derivata β-karotina među žutim i crvenim pigmentima: zeaksantin (kukuruz) violaksantin (cvet dan i noć). Ksanotofili . γ-karotin ima pored jednog β-jononskog prstena otvoreni završetak lanca kao likopin. Ostatak fitola je sastavni deo molekula hlorofila i vitamina E i K grupe.

7. Prvi proizvod cepanja karotina je aldehid vitamina A 1 —trans-retinin 1 . jer samo na jednom kraju lanca sadrže β-jononski prsten. Redukcijom aldehida retinina nastaje vitamin A 1 .1 VITAMINI A GRUPE Vitamin A 1 (Axerophtol) je primarni alkohol. Vitamin A 1 nastaje iz β-karotina oksidacionim cepanjem centralne etilenske veze i primanjem dva molekula vode. pet dvogubih veza od kojih su dve konjugovane. koji nije važan u ishrani sisara. Slatkovodne ribe sadrže vitamin A 2 . od njega se dobijaju dva molekula vitamina A 1 . Vitamini A spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima. . Pošto je molekul β-korotina simetričan. koji ima β-jononski prsten. On sadrži u β-jonskom prstenu konjugovane dvogube veze. godine. Izolovao ga je Karrer 1931. U odsustvu vazduha dosta su otporni pri zagrevanju.5. Osetljivi su prema kiseoniku i ultraljubičastoj svetlosti. Ostali provitamini (α i γ-karotin i kriptoksantin) daju jedan molekul vitamina.1.

2 VITAMINI E GRUPE Vitamini E grupe spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima. postojane pri zagrevanju u odsustvu vazduha do 200° i otporne prema kiselinama i alkalijama. Poznata su četiri tokoferola: α. Vrlo bogat izvor A 1 vitamina su jetrena ulja morskih riba. Boll je 1877. E vitamini su uljaste tečnosti. Vitamini E nalaze se rastvoreni u biljnim uljima. reakcija). Oksidaciona sredstva ih razaraju. Jetra održava konstantnu koncentraciju vitamina A u krvnoj plazmi. Sa SbCl 3 daju lepu plavu boju. izolovao iz oka žabe vidni purpur ili rodopsin. Vitamini A su zaštitni vitamini epitela.1. Rezerve vitamina A esterifikovanog sa višim masnim kiselinama. Nalaze se samo u hrani životinjskog porekla. 325 —328 nm) i potpuno različit od karotina. njegova koncentracija se u krvi ne menja znatno i po nekoliko meseci. Poznati su pod imenom tokoferoli. koja je aldehidni derivat vitamina A 1 (11-cis-retinin ili neoretinin b). Ovo jedinjenje je osetljivo na svetlost. godine. . nalaze se u jetri.7. što se koristi za kvantitativno određivanje A vitamina (Carr — Price-ova. ako u hrani nema vitamina A. γ. koje dolazi od grčkih reči tokos — porođaj i fero — nosim. Danas je poznata samo njihova uloga u fiziologiji vida. Biološki je najaktivniji α-tokoferol. 5.i δ-tokoferol. antikseroftalmični i antiinfektivni vitamini. naročito onima koja se dobijaju iz pšeničnih klica. Sastoji se iz dve komponente: belančevine opsina i prostetične grupe. β-.Vitamini A grupe imaju karakterističan apsorpcioni spektar (max.

. Tako na primer. koja se razlikuju po bočnom lancu. a druga ostaje slobodna. 5. Vitamini E su poznati i pod imenom antisterilitetni vitamini. Pored vitamina K1 nađena su još dva vitamina ove grupe. koji štite mnoge supstance od ireverzibilne oksidacije. Pri ovom vezivanju nastaje hromanski prsten. Derivat je naftohinona.4-naftohinon) pokazuje biološku aktivnost kao i vitamini ove grupe. koji dejstvuju razorno na celularne enzime.3 FILOHINON I UBIHINON Filohinon ili vitamini K1 nađen je u zelenom bilju (filos — list). Tako vitamin K2 ima umesto ostatka fitola difarnezilni ostatak. a ostatak alkohola fitola nalazi se u bočnom lancu: Vitamini E su antioksidansi. jer su bitni za normalnu sposobnost reprodukcije.Tokoferoli se sastoje iz dve komponente: aromatičnog jezgra (metilovani hidrohinon) i karotinoidnog alkohola — fitola. Svi vitamini K grupe imaju isti aromatični deo — 1. Dokazano je da i sam menadion (2-metil-l. Fitol se vezuje preko jedne fenolne grupe. Njihov nedostatak manifestuje se na različit način kao: resorpcijom fetusa.7. koji na položaju 3 ima ostatak alkohola fitola.1. sterilitetom i akutnom muskularnom distrofijom. sprečavaju stvaranje peroksidnih derivata nezasićenih masnih kiselina.4-naftohinonski prsten.

sastoji se iz aromatičnog odnosno hinonskog prstena. U relativno velikoj koncentraciji ga ima u mitohondrijama.Vitamini K grupe sprečavaju da dođe do krvavljenja. vrlo je rasprostranjen i to kako u životinjskom tako i u biljnom svetu. kojima mikroorganizmi u crevima još nisu stvorili potrebne rezerve K vitamina. kao što mu samo ime kaže. Ubihinon. Naime. . Međutim postoje indicije da učestvuje u respiratomom lancu kao prenosilac vodonika. Poznat je i pod imenom koenzim Q. Za ubihinon nije dokazano vitaminsko dejstvo. što je povezano s njihovom ulogom u sintezi protrombina (antihemoragični vitamini). Bočni lanac nastaje u organizmu od mevalonske kiseline. Ubihinoni različitog porekla razlikuju se po broju izoprenskih ostataka u bočnom lancu. Po svojoj hemijskoj strukturi je sličan filohinonu i tokoferolima. za koji je vezan bočni izoprenski lanac. Vitamin K2 sintetišu bakterije crevne flore. Nedostatak K vitamina javlja se kad se bakterije crevne flore unište antibioticima ili kod novorođenčađi.

Emulgovanjem se jako povećava površina masnih čestica i olakšava (ubrzava) dejstvo lipaza. bubrezima. Masti su jedini izvor energije u gladovanju.5. Utvrđeno je da kičmenjaci dobijaju polovinu svoje energije oksidacijom masnih kiselina u jetri.2. Oni.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI Lipaze pankreasnog soka i creva hidrolizuju emulgovane masti. U svakom slučaju slobodne masne kiseline se energetski obogaćuju prelazeći u derivat acil-KoA: α-Glicerofosfat može da nastane bilo od glicerola bilo od glukoze: glicerol kinaza a) b) Resintetizovani trigliceridi se oblikuju u kapi prečnika 100—500 nm koje se nazivaju hilomikroni. Unutar ćelija. raspršeni u micele prečnika 3—8 nm. Glavni produkti hidrolize masti su slobodne masne kiseline i βmonogliceridi. Stabilne emulzije triglicerida. i u stvari su kompleks lipida s proteinom. čije čestice imaju 500—1000 nm u prečniku.2 METABOLIZAM LIPIDA Posle ugljenih hidrata. Jedino se u moždanom tkivu ne vrši oksidacija masnih kiselina. neutralne masti su po količini glavna hrana za većinu životinja i vrlo važan izvor energije. Biosinteza triglicerida u intestinalnim ćelijama ide tako da kao supstrat služe bilo monogliceridi bilo α-glicerofosfat (slika 5. 5. zajedno sa žučnim solima i žučnim fosfolipidima ulaze u ćelije intestinalne mukoze. srcu i skeletnim mišićima u stanju mirovanja. nastaju u prisustvu žučnih soli i fosfolipida duodenuma. zimskom snu prezimara i godišnjoj seobi ptica. Neutralne masti imaju veću kaloričnu vrednost (oko 37 kJ/g) od glikogena i skroba. da bi im služile kao energetska rezerva. većina slobodnih masnih kiselina iz micela ponova se pretvara u trigliceride. Hilomikroni prolaze kroz . jer je njegov jedini izvor energije glukoza. Oni sadrže oko 2% proteina i 7% fosfolipida. jer ne sadrže vode.10). Više životinje i biljke mogu da odlažu velike količine neutralnih masti.

Nalaze se u krvnoj plazmi zdravih životinja samo za vreme apsorptivnog stanja. D i naročito K.bazu mukoznih ćelija u ekstracelularnu tečnost i odatle u limfni sistem. kod koje se koncentracija žučnih soli u lumenu creva smanjuje. . Slika 5. D. verovatno ulaze u intestinalne ćelije sa fosfolipidima u obliku micela različitog tipa od micela masnih kiselina. često prati i nedostatak vitamina A. Tako opstruktivnu žuticu. E i K i u ograničenoj količini i holesterol. Vitamini rastvorljivi u mastima A. Fina disperzija u micele u tankom crevu izgleda da je preduslov za apsorpciju.10 . Nešto se triglicerida apsorbuje i u odsustvu žuči. ali se manji deo ne esterifikuje ponova u mukozi i ulazi u portalni krvotok gde se veže na albumin. ali je apsorpcija vitamina prosto zanemarljiva.Biosinteza Triglicerida u intestinalnim ćelijama Veći deo viših masnih kiselina se apsorbuje u limfu kao hilomikroni. koja se jako smanjuje ako se sprečava stvaranje micela.

One se nalaze u obliku masnih kapljica u citoplazmi i sastoje se uglavnom od triglicerida. Relativno malo je poznato o detaljima i redosledu intracelularne hidrolize lipida. doprinosila je gornjem mišljenju. Dejstvom fosfolipaza oslobađaju se masne kiseline fosfoglicerida. Zbog toga se razgradnja masnih kiselina i naziva β-oksidacija. pod normalnim uslovima ne dolazi do nagomilavanja slobodnih masnih kiselina ili drugih hidrolitičkih produkata.5. jer se oksidacija odigrava na β-položaju. kao što su lizofosfatidi. Utvrđeno je da je brzina hidrolize intracelularnih lipida podešena prema brzini potrošnje masnih kiselina. nalaze se u stalnom metaboličnom prometu u ćelijama viših životinja.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA Poznato nam je da sve prirodne masne kiseline imaju paran broj ugljenikovih atoma. a) Aktivacija i ulazak masnih kiselina u mitohondrije Pošto su masne kiseline hemijski inertna jedinjenja. one se prvo energetski obogaćuju prelazeći u »aktivne« masne kiseline. NAD + i Mg2+ jona. adenozin-trifosfata. i direktno se oksiduju u srcu i mišićima. Esterifikacijom sa . koje su na β-položaju oksidovane (acetsirćetna=CH 3COCH2COOH i βhidroksibuterna = CH3CHOHCH2COOH). Drugi izvor masnih kiselina su one koje se nalaze vezane u fosfogliceridima ćelijskih membrana. Iako su oni relativno konstantnog sastava. Činjenica da u krvi i urinu životinja koje gladuju dolazi do nagomilavanja kiselina sa 4—C atoma.2.2. Pokazalo se tačnim da razgradnja masnih kiselina ide postepenim odvajanjem dva ugljenikova atoma.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA Masne kiseline koje treba da se oksiduju u tkivima viših životinja dolaze ili iz ekstracelularne tečnosti ili iz endogenih intracelularnih lipida. Pošto se jedino slobodne masne kiseline mogu da oksiduju. a vrlo malo slobodnih masnih kiselina. 5. Zbog toga se dugo naslućivalo da sinteza i razgradnja masnih kiselina ide dodavanjem odnosno oduzimanjem dva ugljenikova atoma. Međutim. One su nekovalentno vezane za serum-albumin. U krvi kičmenjaka nalaze se znatne količine triglicerida i fosfoglicerida. trigliceridi se prvo hidrolizuju dejstvom intracelularnih lipaza. Masne kiseline se oksiduju u matriksu mitohondrija dejstvom čitavog niza enzima u prisustvu koenzima A. da bi mogle metabolički da se upotrebe. koji razaraju strukturu membrana i vrlo su toksični. Rezervne masti su glavni endogeni izvor masnih kiselina.

βoksidacija masnih kiselina odigrava se u ciklusu od četiri reakcije. Najvažnija je tiokinaza dugolančanih masnih kiselina. koje su specifične na dužinu C-lanca masne kiseline. koji aktiviše masne kiseline u prisustvu mitohondrijalnog GTP-a. koja aktiviše kiseline sa C 12—C22 atoma. uz katalitičko dejstvo tiokinaze masne kiseline. masne kiseline daju tiolski estar. U mitohondrijama se nalazi drugi tip tiokinaze. . dejstvom pirofosfataze. Masne kiseline vezane u obliku acil-KoA vrlo teško mogu da prođu kroz unutrašnju membranu mitohondrija. u neorganski fosfat: PPi + H 2 O —> 2P i Ova reakcija osigurava da aktivacija masnih kiselina teče samo u pravcu nastajanja „aktivne" masne kiseline. On nastaje u mitohondrijama oksidacijom α-ketoglutarata. energetski bogato jedinjenje. U toku reakcije aktivacije ATP se cepa u pirofosfat (PPi). Do sada je izolovano najmanje tri tiokinaza. koji se odmah hidrolizuje. odnosno acil-KoA. U mitohondrijama se ostatak masne kiseline ponova prenosi sa karnitina na mitohondrijalni koenzim A: acil-karnitin + HS—KoA → acil—KoA + karnitin Masne kiseline ulaze u ciklus β-oksidacije u obliku acil-KoA. Reakcija se odigrava u citoplazmi u prisustvu ATP-a.ekstramitohondrijalnim koenzimom A. Zbog toga se ostatak masne kiseline prenosi na specifični prenosilac karnitin ( γ -trimetilamino βhidroksibuterna kiselina): Karnitin karnitin Acil-KoA Acil Reakciju katalizuje jedna transferaza.

β-nezasićenu vezu adira se molekul vode. FADH2 predaje vodonikove atome drugom flavoenzimu. β dejstvom FAD-specifične acil-KoA dehidrogenaze (1. β-oksidacija masnih kiselina po Lynen-u 1) Prva dehidrogenacija acil-KoA odigrava se na položaju α. koje preuzima FADH 2.5) Gubitkom dva vodonikova atoma.17).11.1. na α.99. 2) U drugoj reakciji ciklusa. nastaje α.Slika 5.2. koji prenosi elektrone (ETF) citohromu c. tako da nastaje L-β-hidroksiacil-KoA: Ovu asimetričnu sintezu L-izomera katalizuje enoil-hidrataza (=βhidroksiacil-KoA hidroliaza (4. . βtrans nezasićena masna kiselina ili tačnije α.14. β-enoil-KoA.

Za svaki ciklus β-oksidacije potreban je po jedan molekul koenzima A. da bi se oslobodio koenzim A. Dva C-atoma preuzima slobodni koenzim A. na masnu kiselinu sa dva C-atoma manje.1. Oksidacija nezasićenih viših masnih kiselina. odigrava se na isti način kao i zasićenih masnih kiselina. krajnji produkt β-oksidacije je ostatak od tri C-atoma.3. što znači da je ravnoteža pomerena u pravcu tioklastičnog cepanja. propionil-KoA (CH 3 CH 2 CO—KoA).3) Enzimi.35). acetil-KoA mora brzo da se oksiduje u ciklusu trikarbonskih kiselina. Za dva C-atoma kraći ostatak masne kiseline ulazi u novi ciklus.1. jer se u neposrednoj blizini nalaze —C=O i tioestarska veza. koja na β-položaju ima cis-dvogubu vezu: CH3(CH2)7-CH=CH-CH2CO-SKoA . u obliku estra sa koenzimom A. U slučaju da masna kiselina sadrži neparan broj C-atoma.16). Zbog toga se molekul cepa na β-položaju. koje preuzima NAD. nastaje β-ketoacil-KoA.1. apsolutno su specifični na L-stereoizomer (1. 4) β-ketomasna kiselina-KoA je vrlo reaktivno i nepostojano jedinjenje. Pošto je njegova koncentracija u mitohondrijama mala. dejstvom tiolaze (= βketotiolaza 2. kao što je oleinska. koji katalizuju drugu dehidrogenaciju. sve dok se u toku odcepljivanja po dva C-atoma razgradnja ne približi dvoguboj vezi. Oduzimanjem drugog para vodonikovih atoma. i oni se odvajaju u obliku acetil-KoA (CH 3 C-S-KoA): Ova reakcija je egzergonska. Kod oleinske kiseline posle odvajanja tri acetil-KoA: ostaje kiselina. NADH predaje vodonikove atome NADHdehidrogenazi respiratornog lanca.

Prenos elektrona do kiseonika od FADH2 daje dva molekula ATP-a. Palmitoil-KoA + 7Ko-A + 7FAD + 7NAD+ + 7H2O → 8 acetil-KoA + 7FADH2 +7NADH + 7H + Sedam pari vodonikovih atoma ulazi u respiratorni lanac u obliku FADH2.2. oksidacija višestruko nezasićenih masnih kiselina (npr. a od NADH tri. Imajući u vidu da je promena standardne slobodne energije u toku kompletne oksidacije palmitinske kiseline 9 830 kJ.7kJ = 3991 kJ. . Svaki ciklus odvajanja dva C-atoma. to se oksidacijom palmitinske kiseline dobija 130 molekula ATPa.3 : 4—cis—dodecenoil—KoA Pošto enoilhidrataza katalizuje adiciju vode samo na trans-dvoguboj vezi. Njenom oksidacijom će se dobiti 8 molekula acetil-KoA i 14 pari vodonikovih atoma. Izomerizaciju katalizuje trans: enoil-izomeraza. Pošto se na početku za aktivaciju masne kiseline utroši samo jedan ATP. koja uključuje i fosforilaciju: Palmitoil-KoA + 7Ko-A+7O 2 + 35Pi + 35ADP → 8 acetil-KoA + 5ATP+42H2O Oksidacijom jednog molekula acetil-KoA u ciklusu trikarbonskih kiselina (CLK) dobijaju se 12 molekula ATP-a. Za kompletnu oksidaciju palmitinske kiseline potrebno je da ona prođe kroz sedam takvih ciklusa.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH) U toku jednog ciklusa β-oksidacije dobija se jedan molekul acetilKoA (CH3CO—KoA) i dva para vodonikovih atoma (=4H). kompletnom oksidacijom palmitinske kiseline do CO 2 i H 2 O dobijaju se: 35 + 8x12=131 molekul ATP-a. 5. fosforilacijom na nivou supstrata i oksidativnom fosforilacijom. a to iznosi 130x x30. Slično. daje 5 ATP-a. a sedam u obliku NADH + H +. Na osnovu toga može da se napiše jednačina. Prema tome. linolenske) zahteva da sve dvogube veze iz cis-oblika pređu u trans. oksidacija gornje nezasićene kiseline će se nastaviti kada ona pređe u izomernu trans-nezasićenu kiselinu. izlazi da se 40% ove energije prevodi u energetski bogate pokretne molekule ATP-a.

odnosno acetoacetil-KoA. a dejstvom NAD-specifične β-hidroksibutirat dehidrogenaze u D-β-hidroksibuternu kiselinu (CH 3CHOHCH 2COOH). ali ona za razliku od drugih organa i tkiva ne može da ih koristi. β-hidroksibuterna kiselina i aceton se tradicionalno i netačno nazivaju ketonska tela. je polazni supstrat za sintezu holesterola i steroida uopšte.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA Acetosirćetna kiselina. Ketonska tela difunduju iz ćelija jetre u krv koja ih odnosi u periferna tkiva. Jedan katalizuje tiokinaza i odigrava se utroškom jednog ATP-a: . Ona nastaju u neznatnim količinama u jetri. Jetra je glavno mesto u kojem nastaju ketonska tela. nastaje kondenzacijom dva acetil -KoA: 2CH 3 CO-SKoA → CH 3 COCH 2 CO-SKoA + KoA-SH acetoacetil—KoA Reakciju katalizuje β-ketotiolaza.5. Acetsirćetna kiselina prelazi pod fiziološkim uslovima spontano u aceton. Periferno tkivo i srčani mišić pretvaraju acetosirćetnu kiselinu u estar sa koenzimom A na dva načina. a krvotokom dospevaju u periferna tkiva koje ih oksiduje u CLK. Osnovno jedinjenje ove grupe acetsirćetna kiselina. Oslobađanje acetsirćetne kiseline iz njenog estra sa koenzimom A ide preko β-hidroksi-β-metil-glutarilKoA (HMG—KoA): Intermedijerno jedinjenje koje nastaje u gornjem procesu HMGKoA.2.

takođe. koji ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina gde se oksiduje. odmah se pretvara u masne kiseline. potrebne gliceride i masne kiseline. ali ne sve. Kada koncentracija ketonskih tela u krvi pređe normalnu granicu. obrnutim smerom istih enzimskih procesa.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA Biljke. životinje sintetišu mnoge. mnogi su mislili da se i biosinteza masnih kiselina odigrava u mitohondrijama. 3) CO2 i bikarbonati su bitni u sintezi masnih kiselina. znatne količine se pojavljuju u mokraći (ketonurija). sav višak ugljenih hidrata koji ne može da se odloži. nastupa ketonemija. One se odlažu u velikim količinama kao trigliceridi u adipoznom tkivu. kvasci i bakterije sintetišu i gliceride i njihove sastavne masne kiseline. nego što periferno tkivo može da ih oksiduje. 2) citrat maksimalno ubrzava sintezu masnih kiselina. Ovu neočekivanu i neobičnu ulogu CO2 objasnio je Wakil sa sar. glikogena. koje unose hranom. 5. Klinička slika ove pojave zove se ketoza. U tim slučajevima je brzina njihovog nastajanja u jetri veća. koji ulazi u masnu kiselinu .2. eksperimentalno je dokazano: 1) sinteza masnih kiselina odigrava se u citoplazmi. ograničen. Pošto je kapacitet životinja u odlaganju rezervnog ugljenog hidrata. Kod gladovanja i nekontrolisanog »diabetes mellitus-a« povećava se koncentracija ketonskih tela u krvi. plesni. Dugo je poznato da mnogi organizmi glukozu mogu da pretvore u mast. Međutim. Oni su dokazali da neposredni prethodnik dva C-atoma. a ne u mitohondrijama. Ako ona dostigne bubrežni prag. Posle otkrića da se oksidacija masnih kiselina odigrava u mitohondrijama i objašnjenja uloge koenzima A. modifikuju biljne gliceride.Nastali acetoacetil-KoA se tiolitički cepa na dva acetil-KoA. a izotopno obeleženi CO2 se ne ugrađuje u masne kiseline. One. a sam se ne ugrađuje u masne kiseline niti služi kao redukciono sredstvo.

On se naziva acil-prenosni protein (ACP) otporan je pri zagrevanju. CO2 je bitan jer se ugrađuje u malonil-KoA. Oni vezuju ostatke. tako da može da obavlja funkciju prenosioca acil-ostataka. Sintezu katalizuje kompleks od sedam enzima. i njegova dva C-atoma se nalaze na početku lanca masne kiseline. koji se zove kompleks sintetaze masnih kiselina. izolovan je i određena mu je primarna struktura. bez koga sinteza ne može da počne. U mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu. Intermedijerni ostaci (acil) masnih kiselina različite dužine C-lanaca (C4. može samo da se produži lanac neke masne kiseline (C12 do C16). nego derivat sa tri C-atoma. ACP je ugrađen u kompleks sintetaze masnih kiselina tako da njegova —SH grupa 4'-fosfopantetina štrči van. za svoju-SH grupu gradeći tioestarsku vezu. koja nastaje od jednog molekula acetil-KoA i sedam molekula malonil-KoA. a ne može da se odigra njena kompletna sinteza. Zbirna reakcija sinteze je: acetil-KoA+7 malonil-KoA+14NADPH+14H + → CH3(CH2)14COOH+7 CO2 + 8 KoA-SH+14 NADP+ +6 H2O Jedini molekul acetil-KoA potreban za početak sinteze služi kao primer ili starter (=seme). koji nastaju u toku sinteze. nego su vezani tioestarski za SH grupu jednog proteina male molekulske težine.de novo" sinteza viših masnih kiselina. kao što je to bio slučaj kod β-oksidacije. Njegova funkcija je analogna funkciji koenzima A u β-oksidaciji. koja se odigrava u rastvornom delu citoplazme.. Njen lanac počinje da raste od karbonilne grupe acetil-KoA sukcesivnom adicijom acetil-ostataka. Sinteza palmitinske kiseline Sintetaza masne kiseline katalizuje celokupnu sintezu palmitinske kiseline. Danas je objašnjena kompletna . —SH grupa AC Proteina je vezana za 4'-pantetein kao i u koenzimu A. malonil KoA: HOOC—CH2 —CO—S—KoA. . C6 sve do C16) koji nastaju u toku sinteze nisu vezani tioestarski za koenzim A.nije acetil-KoA. Vodonikove atome daje redukciono sredstvo NADPH.

Citrat u citoplazmi reaguje sa koenzimom A dajući ponovo acetil-KoA i oksalacetat: citrat+KoA—SH + ATP → CH 3 CO—S—KoA+ADP+Pi + oksalacetat Citrat je prema tome prenosilac acetil-grupa iz mitohondrija u citoplazmu.Slika 5. a videli smo da nastaje i β-oksidacijom masnih kiselina. koji je permeabilan i ulazi u citoplazmu (slika 5. Pošto acetil-KoA ne može da prođe kroz mitohondrijalnu membranu. Malonil-KoA. koji dolazi iz mitohondrija indirektnim putem. Ranije je konstatovano da acetil-KoA nastaje u mitohondrijama oksidativnom dekarboksilacijom piruvata. Reakciju .Enzimski kompleks sintetaze masnih kiselina Svi ugljenikovi atomi masnih kiselina potiču od citoplazmatskog acetilKoA. nastaje ugrađivanjem CO2 u acetil-KoA. ali to nije glavni put.12 . Acetil grupe mogu da se prenose i vezivanjem za karnitin. za koga smo rekli da je polazno jedinjenje u sintezi masnih kiselina.12). on se aldolnom kondenzacijom s oksalacetatom pretvara u citrat.

S .katalizuje acetil-KoA karboksilaza. Biotin intermedijerni prenosilac CO2 u sledećoj dvostepenoj reakciji: je Nastajanje malonil-KoA je reakcija koja određuje celokupnu brzinu sinteze masnih kiselina. koji istovremeno istiskuje karboksilnu grupu u obliku CO2 Oslobođeni molekul CO 2 je onaj isti koji se. pa je prema tome acetil-KoA karboksilaza regulatorni enzim. kao što smo već rekli. on je potreban samo za sintezu malonil-KoA. U sledećoj reakciji sinteze acetoacetil-ostatak se redukuje sa NADPH u β-hidroksibutiril—S—ACP. i to objašnjava njihovu ranije zapaženu ulogu u sintezi masnih kiselina. od starter (primer) molekula acetil-KoA. koji se takođe vezuje na ACP. dejstvom maloniltransacelaze: malonil-KoA + ACP—SH → malonil—S—ACP+KoA—SH Acetil—S—ACP i malonil—S—ACP reaguju na taj način da se drugi i treći C-atom malonil-ostatka adira na karbonilnu (CO) grupu acetil koenzima A. Prva dva C-atoma masne kiseline nastaju. biotin-enzim. Pozitivni modulatori ovog enzima su citrat i izocitrat. ugradio u malonil-KoA u toku njegove sinteze. Redukciju katalizuje β-ketoacil-ACPreduktaza: . čiji se acetilni ostatak prenosi na ACP. dejstvom acetil-transacilaze: acetil -S -K oA + A CP -S H → ac et i l. Uloga CO 2 u sintezi masnih kiselina je sada jasna.A CP + K oA S H Sledeći parovi C-atoma potiču od drugog i trećeg C atoma malonil-KoA. dejstvom acetil-KoA karboksilaze. U sintezi palmitinske kiseline učestvuje 7 molekula malonil-KoA.

β-nezasićene krotonske kiseline (trans): CH3CHOHCH2CO-S-ACP→ CH3CH = CHCO-S-ACP + H 2O krotonil . Zbog toga je pentozo-fosfatni put vrlo aktivan u svim onim tkivima. Brzina biosinteze masnih kiselina je prilagođena brzini sinteze triglicerida i fosfoglicerida.CH3COCH2CO-S-ACP +NADPH + H+→ CH 3 CHOHCH 2 CO-SACP+NADP + D-β-hidroksibutiril—S—ACP.SACP Nastali krotonil ostatak se na kraju ciklusa redukuje. reakcijom drugog molekula malonil-KoA sa sada nastalim butiril—S—ACP uz izlaženje CO 2. koja se odigrava u citoplazmi. odnosno kapronil—S—ACP (C 6). koje sadrže 12—16 ugljenikovih atoma. kao što su jetra i adipozno tkivo. Drugi ciklus počinje slično. jer normalno u ćelijama ima vrlo malo slobodnih masnih kiselina. Posle niza reakcija dobija se ostatak masne kiseline sa 2 C-atoma više. Kada se lanac produži do 16 C-atoma. Palmitinska kiselina je normalni krajnji produkat sinteze masnih kiselina. u sledećoj reakciji gubi molekul H 2O. Njen lanac može i još da se produži. Drugi izvor NADPH za sintezu masnih kiselina u jetri je od oksidacije malata u piruvat i CO 2 dejstvom »jabučnog« (»malic«) enzima. ide sukcesivnim ugrađivanjem acetil-KoA. gde je brzina sinteze masnih kiselina velika. Ovaj proces se odigrava u mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu dejstvom odgovarajućih enzima. čiji se lanac produžuje. Ostaci masnih kiselina. prelazeći u ostatak α. Sedam molekula glukozo-6-fosfata moraju se oksidovati u ribulozo-5fosfat i CO2. Produžavanje C-lanca masnih kiselina. da bi se dobilo dovoljno NADPH za sintezu jednog molekula palmitinske kiseline. slobodna palmitinska kiselina se odcepi od ACProteina Za sintezu palmitinske kiseline potrebno je 14 molekula redukovanog NADPH koji se dobija uglavnom oksidacijom glukozo-6-fosfata u citoplazmi. nalaze se u obliku estra s . dejstvom NADPspecifične krotonil-reduktaze u ostatak buterne kiseline (C 4 ): CH3CH=CHCO-S-ACP + NADPH + H+→ CH3CH2CH2CO-S -ACP + NADP+ butiril-S-ACP Ovom reakcijom se završava prvi od sedam ciklusa sinteze palmitinske kiseline.dejstvom NADP-specifičnih enzima pentozo-fosfatnog puta.

One nastaju ili produžavanjem C-lanca ili desaturacijom. a ne flavoenzim. Dvoguba veza se obrazuje tako da molekulski kiseonik prima dva elektrona. Produžavanje lanca u mitohondrijama je direktno obrnuti proces β-oksidacije masnih kiselina. Jedan elektron dobija od supstrata u kome nastaje dvoguba veza (acil-KoA). 3) grupa tipa linolna kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)4-CH=CH. β-dvogube veze katalizuje NADP-specifična reduktaza. naročito u ćelijama jetre i adipoznog tkiva. One imaju dvogubu vezu između 9 : 10 C-atoma ( ∆ 9. odnosno palmitinske kiseline dejstvom specifičnih oksigenaza. Oleinska i palmitinska kiselina nastaju u životinjskom organizmu od stearinske.koenzimom A (acil-KoA).7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA U organizmu sisara se nalaze četiri tipa nezasićenih masnih kiselina: 1) grupa tipa palmitoleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)5—CH = CH— kao i sama palmitolenska kiselina 2) grupa tipa oleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)7—CH=CH—.kao i linolna kiselina 4) grupa tipa linolenske kiseline ostatkom:CH3CH2—CH = CH— kao linolenska kiselina. koje su asocirane s endoplazmatskim retikulumom. s i Oleinska i palmitoleinska kiselina su najrasprostranjenije masne kiseline.) u položaju cis. a drugi od NADPH: Četiri tipa poli-nezasićenih masnih kiselina su prethodnici svih polinezasićenih kiselina u sisara. kao i oleinska kiselina.2. Jedina je razlika što redukciju α. 5. .

Kao i kod svih biosinteza i ovde se polazni supstrat energetski obogaćuje. koji obrazuju biljne i životinjske rezervne masti. b) Biosinteza glicerofosfatida Najvažniji glicerofosfatidi.8 BIOSINTEZA SFINGOLIPIDA TRIGLICERIDA. sintetišu se od L-glicerol 3-fosfata i acil-KoA. koje treba uneti hranom. 5.Linolnu i linolensku kiselinu ne mogu da sintetišu sisari i one su za njih bitne masne kiseline. koji su sastavni delovi ćelijske membrane. GLICEROFOSFATIDA I a) Biosinteza triglicerida Trigliceridi.i triglicerid. nastaju od fosfatidne kiseline (slika 5. a jedino ćelije intestinalne mukoze mogu direktno da aciluju monoglicerid u di.13). U jetri i adipoznom tkivu sinteza teče uvek preko intermedijerne fosfatidne kiseline.2. Vezivanjem za citidintrifosfat fosfatidna kiselina prelazi na viši energetski nivo: . Ona nastaje u životinjskom organizmu od linolne kiseline. Fosfatidna kiselina je intermedijer i u sintezi glicerofosfatida. Biljke sintetišu poli-nezasićene masne kiseline. Od poli-nezasićenih masnih kiselina najviše ima arahidonske. Ona se nalazi u ćelijama u vrlo malim količinama (tragovima). koja sadrži četiri konjugovane dvogube veze.

inozitolom ili glicerol-fosfatom. Kao što se na slici 5. serin-kefalin. . Vezivanjem ovih alkohola za fosfatidnu kiselinu nastaju odgovarajući glicerofosfatidi: lecitin.13 . uvode tri —CH 3 grupe. Prvo se ostatak serina dekarboksilira u etanolamin: serin-kefalin → fosfatidil-etanolamin + CO2 a zatim se u molekul etanolamina transmetilacijom. tako da prvo nastaju monometil i dimetil-derivati.Biosinteza najvažnijih glicerofosfatida Biosinteza teče tako da se u CDP-gliceridu CDP zamenjuje sa jednim od sledeća tri alkohola: serinom (vezuje se na mestu CH 2OH grupe).13 vidi lecitin nastaje od serin-kefalina u dvostepenoj reakciji.Slika 5. Donor metil-grupa je »aktivni« metionin (S- adenozilmetionin): Fosfatidil-etanolamin + 3 S-adenozilmetionin → lecitin (fosfatidil-holin) + 3 S-adenozinhomocistein Uvođenje metil grupa u ostatak etanolamina ide postepeno. inozitol-fosfatid i kardiolipin.

koji kondenzacijom sa serinom daje dihidro sfingozin. Redukcijom sa flavo-enzimom ovaj zasićeni derivat prelazi u nezasićeni sfingozin ( = sfingol): Amino grupa sfingozina je u svim sfingolipidima acilirana s višim masnim kiselinama.c) Biosinteza sfingolipida Alkoholna konponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol koji ima 18 C-atoma. On nastaje od palmitinske kiseline odnosno njenog estra s koenzimom A. Uvođenje holina u ova jedinjenja nastaju sfingolipidi. palmitoil-KoA. Sinteza teče tako da se prvo palmitoil-KoA redukuje u aldehid. Aciliranjem sfingola sa acil-KoA nastaju prvo jedinjenja poznata pod imenom ceramidi. Holin se prenosi sa aktivnog citidin difosfat holina (CDP-holin): .

Početne reakcije biosinteze holesterola Skvalen je simetrično građeni nezasićeni ugljovodonik.2. β-hidroksi-β-metil glutaril-KoA prelazi u mevalonsku kiselinu. a odvija se u najmanje dva stepena. Fosforilacijom u tri koraka sa tri molekula ATP-a pretvara se mevalonska kiselina u »aktivni izopren« izopentenil-pirofosfat. To je intermedijer od koga se odvaja sinteza holesterola i steroida u organizmu sisara. koji se sastoji od šest ostataka izoprena (C30H50).3'-dimetil-alil-pirofosfat. Ako se formula skvalena napiše onako kako stvarao izgleda u prostoru.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA Biosinteza holesterola počinje na isti način kao i sinteza ketonskih tela. U sledećem nizu reakcija. koji sa trećim molekulom acetil-KoA prelazi u β-hidroksi-β-metil-glutaril-KoA (HMGKoA). sintetišu se reakcijom ceramida sa uridin difosfat glukozom (UDPG) ili UDPgalaktozom. vidi se da lako dolazi do ciklizacije. a terpena i njihovih derivata u biljkama (slika 5.14 . dejstvom jedne reduktaze. Prvo se kondenzuju dva molekula acetil-KoA u acetoacetil-KoA. Ovo jedinjenje prelazi u svoj izomer 3. Zatvaranjem ugljenikovog lanca . derivati ceramida koji sadrže glukozu i galaktozu. To je i kontrolno mesto u sintezi holesterola. dolazi do kondenzacije ova dva izomerna izoprenil-pirofosfata i posle niza reakcionih proizvoda nastaje derivat izoprena skvalen. Redukcija HMG—KoA je ireverzibilna. 5. Slika 5. Prvo je izolovan iz jetre ajkula.Cerebrozidi. koja redukuje —CO—S—KoA grupu i odcepljenjem koenzima A.14).

skvalena u steranov prstenasti sistem nastaju steroidi lanosterol i holesterol. gde ostaje u obliku OH grupe u holesterolu i njegovim derivatima. . Reakcija je praćena premeštanjem dvostrukih veza i metilnih grupa u molekulu skvalena.15 .Ciklizacija skvalena Pre zatvaranja prstena jedan atom kiseonika se vezuje na dvogubu vezu skvalena u položaju 3. Slika 5.

Mogu se podeliti i na sledeći način: 11 jednostavni lipidi: a) trigliceridi ili neutralne masti b) voskovi 12 složeni lipidi: a) fosfolipidi b) glikolipidi c) neosaponifikovane supstance 3) Jednostavne masti sadrže samo masne kiseline i neki alkohol. kao što su etar. Kao azotne baze u fosfolipidima su holamin i holin te aminokiselina serin. Te višestruko nezasićene kiseline. Fosfolipidi su sastavljeni iz glicerola (esterifikovanog s dve masne kiseline. s 8-12 C atoma imaju uljnu konzistenciju. nazvane još i vitamin F. stearinska i oleinska kiselina.UKRATKO: 1) Pod nazivom lipidi podrazumeva se skup raznolikih hemijskih supstanci kojima je zajedničko svojstvo da su nerastvorljivi u vodi. Prema tome koje od navedenih azotnih jedinjenja sadrže. a one s više C atoma su čvrste. od kojih je barem jedna nezasićena). i fosforne kiseline na koju je vezana još jedna azotna baza. Ima nekoliko klasifikacija lipida. Višestruko nezasićene linolna. miricilni). Masne kiseline s 4-8 C atoma su tekuće. U mastima je alkohol glicerol. U trigliceridima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane istom ili različitim masnim kiselinama. a rastvorljivi u nepolarnim organskim rastvaračima. hloroform i sl. fosfolipidi se dele na: 2) 4) 5) 6) 7) 8) . Sve masne kiseline koje se nalaze u organizmu su nezasićene (jedno i višestruko nezasićene) i zasićene masne kiseline s parnim brojem C atoma. potrebne su za pravilan rast i prekursori su prostaglandina. linolenska i arahidonska kiselina za organizam su esencijalne. U čovekovom telu najviše su zastupljene palmitinska. a u voskovima je to neki alkohol veće molekulske mase (cetilni.

a masna kiselina je vezana amidskom vezom. Osim alkohola. 9) Fosfolipida ima u gotovo svim ćelijama. Fosfolipidi koji ne sadrže azotovu bazu su inozitolfosfatidi ili lipozitoli.a) cefaline (fosfatidil holamin). glukoze i galaktoze te heksozamina. 10) 11) 12) 13) 14) 15) . Oni umesto glicerola imaju hidroaromatični alkohol inozitol esterifikovan s dve molekule fosforne kiseline. Glikolipidi su složeni lipidi građeni od sfingozina. ciklopentano-perhidrofenantrensko jezgo. sadrže i azotovu bazu vezanu za fosfornu kiselinu. samo je na C6 atom galaktoze vezana još jedna sumporna kiselina. sadrže masne kiseline s 24 C atoma u lancu. fosforne i jedne masne kiseline. a i metabolizam im je tesno vezan sa metabolizmom lipida. koje su vezane amidskom vezom na sfingozin. U sfingomijelinima je fosforna kiselina estarski vezana na primarnu OH-grupu sfingozina. žučne kiseline. (steroidi) holesterol. a velike količine se akumuliraju (posebno u jetri i slezini) u Gaucher-ovoj bolesti. te heksozu vezanu preko primarne OH-grupe sfingozina. zatim sfingozin.lipoproteini). Sva ta jedinjenja imaju u osnovi opštu policikličnu strukturu tzv. Gangliozidi sadrže masnu kiselinu s 22 i 24 C atoma. Cerebrozidi su dobili ime po tome što ih ima u mozgu. To je od velike važnosti. a najviše ih ima u lipoproteinima visoke gustoće (α . njihovo fiziološko delovanje. nego aminoalkohol sfingozin. Steroidna struktura sadrži više centara aktuelne i potencijalne asimetrije. sulfolipidi i gangliozidi. a najviše u ćelijama CNS-a. na koju su opet vezane dve masne kiseline. U tu grupu ubrajaju se cerebrozidi. Cerebrozida ima u malim koncentracijama u mnogim tkivima. U krvi se transportuju vezani za lipoproteine. a ređe od glukoze. naročito za hormone tj. Zajedničko im je sa lipidima da se rastvaraju u organskim rastvaračima. heksozamin i neuraminsku ili sijalinsku kiselinu. steroidni vitamini i steroidni hormoni. Sfingomijelini su diaminofosfatidi koji ne sadrže glicerol. Sulfolipidi sadrže iste sastojke kao i cerebrozidi. U raznim gangliozidima različiti su odnosi i vrste heksoza. U neosaponifikovane supstance ubrajaju se steroli. masne kiseline i šećera galaktoze. heksoze. b) lecitine (fosfatidil holin) i c) fosfatidil-serine.

koji se u mitohondrijama jetre karboksiluje i prelazi u jantarnu kiselinu. prema Knoop-u. piruvata odnosno oksalacetata. a ako je ispod ravni kao α-izomer. Ako je supstituent iznad ravni. Supstituenti na steranskom prstenu mogu takođe imati različitu prostornu orjentaciju. koji je potreban za konačnu okslidaciju acetil-CoA nastalog u toku β-oksidacije masnih kiselina ili b) nedostatka potrebne količine energije za sintezu masnih kiselina iz acetil-CoA. a lanac se skraćuje za dva C atoma.16) Kao steroli označavaju se alkoholni derivati sterana koji nemaju hormonsko delovanje. a krajnji proizvod acetil-koenzim A veže se delovanjem enzima sa oksalsirćetnom kiselinom nastalom metabolizmom glukoze i nastaje limunska kiselina koja ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina. 17) 18) 19) 20) 21) . a kao steroidi derivati s hormonskom aktivnošću. npr. a u koprostanonu je A prsten pod pravim uglom u odnosu na B prsten. prsten A i B mogu zauzeti dve prostorne konfiguracije. koja onda ulazi u trikarbonski ciklus. Do ketonemije i ketonurije dolazi zbog: a) nedostatka metaboličkih produkata ugljenih hidrata. Ako se redukuje dvostruka veza na C-5 atomu holesterola. što određuje njihovu hemijsku reaktivnost. U β-oksidaciji učestvuju acil-koenzim A (CoA) i ATP. Kad se lanac masne kiseline skrati na 5 C atoma iz njega pored acetil CoA nastaje i ostatak propionil-CoA. U holestanonu su u ravni. Razni steroli i steroidi razlikuju se po dvostrukim vezama i supstituentima (najčešće OH i CH ₃ grupama) u osnovnom steranskom prstenu. te se na taj način odvaja ostatak od dva C atoma u formi acetata. iznad ili ispod ravni prstena. gladovanju ili ishrani s mnogo masti a malo ugljenih hidrata mogu se u krvi i urinu pojaviti ketonska ili acetonska tela. U određenim patološkim stanjima. razlažu u procesu β-oksidacije. dijabetesu. kao i po alifatičnom lancu na C-17 atomu. Pri katabolizmu lipida glicerol se veže sa fosfatom u glicerolfosfat. Ova β-oksidacija odvija se u mitohondrijama. Acetonska tela nastaju iz masnih kiselina zbog njihove nepotpune oksidacije. Masne kiseline se. Masne kiseline s neparnim brojem C atoma razgrađuju se isto uz CoA β-oksidacijom i odvajanjem acetil-CoA. te se metabolizuje u piruvat i laktat ili se iz njega stvara glikogen. dok ponavljanjem tog procesa ne ostane acetat. označava se kao β. One se razlažu oksidacijom na drugom C atomu (β-položaj) od karboksilne grupe. koji se dalje oksiduje u fosfoglicerinaldehid i ulazi u lanac glikolize.

Dospevši u eritrocite. NADPH₂ i Mn²+. koji osigurava potrebnu energiju. biotina i CoA u tome još sudeluju ATP. lako se resorbuje dok je resorpcija masnih kiselina složeniji proces. fosfolipidima. te se preko jednog intermedijera reduktivno dekarboksiluje u butiril-CoA. Glavni proces probave i resorpcije lipida odigrava se u tankom crevu. Osim CoA u tom procesu sudeluju NADH₂. One se apsorbuju da se vežu sa žučnim kiselinama i holesterolom. a produžavanjem lanca za 2 C atoma nastaju buterna. i nastaje malonil-CoA koji veže dalje molekul acetil-CoA. Dalje butiril-CoA veže ponovo malonil-CoA i tako se produžava lanac masne kiseline. za što je potrebno prisustvo biotina. deluje hidrolitički pankreasna lipaza. Glicerol. koji se kondenzuje u β-hidroksi-βmetilglutaril-CoA koji se enzimski cepa na acetil CoA i acetsirćetnu kiselinu. masne kiseline se oslobađaju i vežu ponovo sa glicerolom 23) 24) 25) 26) 27) . Sinteza započinje karboksilacijom acetil-CoA. glikolipidima i holesterol estrima. rastvorljiv u vodi. pa njihove koncentracije rastu u krvi. Glicerol nastaje od međuprodukata tokom glikolize: 3fosfogliceraldehida koji redukcijom prelazi u glicerolfosfat. U organizmu se masne kiseline nalaze esterifikovane u neutralnim mastima. U citoplazmi se sintetizuju masne kiseline kratkih i srednjih lanaca. Sinteza započinje s acetil-CoA. kaprilna i tako do palmitinske i ostalih kiselina dužeg lanca. Lipidi se unose u telo hranom. fiziološkog stanja. Vežu se sa glicerolom obično u mešane trigliceride.22) Kad nedostaju ugljeni hidrati ne stvara se dovoljno piruvata pa se nagomilava acetil-CoA. Njihovo nagomilavanje u krvi izaziva metaboličku acidozu te može dovesti do kome i smrti. NADPH₂ i ATP. a retko su sve tri OH-grupe esterifikovane s istom masnom kiselinom. a samo u vrlo malim količinama kao slobodne masne kiseline. Masne kiseline sa dužim lancem sintetizuju se u jetri. a iz ovog se odvaja fosfat i ostaje glicerol. fizičke aktivnosti. i to u mitohondrijama. Sinteza masti u organizmu zavisi od više faktora: ishrane. Osim CO₂. Masti mogu nastati i od ugljenih hidrata i ostataka amino kiselina nakon deaminacije. kapronska. Ova se može redukovati u β-hidroksibuternu kiselinu ili spontano dekarboksilovati u aceton. Delovanjem žučnih kiselina iz žuči i alkalija pankreasnog soka lipidi se u crevu prvo emulguju i na te fino emulgovane čestice s velikom površinom.

Na koncentraciju lipida u serumu utiču i endokrine žlezde. Tiroksin iz tiroideje utiče na koncentraciju lipida tako što su povišeni u hipofunkciji. Leukociti su bogati lipidima. Sadrže manje triglicerida. masne infiltracije (steatoze) jetre i do promene koncentracije lipida u krvi. koji se limfom prenose u cirkulaciju te krvlju u jetru i masne ćelije. opstruktivnog ikterusa. a nedostatak insulina uzrokuje povišenje njihove koncentracije. U krvnim ćelijama lipidi su strukturalni. cirozi jetre. 29) 30) 31) 32) . anemiji. dok lipidi krvne plazme ili seruma predstavljaju lipide u transportu i u tkivo i iz tkiva. Ukupni lipidi u eritrocitima nešto su niži nego u krvnoj plazmi. depresivnih bolesti. 28) Treba razlikovati rezervnu mast. Hipolipemija se nalazi kod hiperfunkcije štitne žlezde. Insulin snižava koncentraciju lipida u serumu. Eritrociti sadrže gotovo dva puta više fosfolipida nego plazma. tj. poremećaja metabolizma lipida. a sniženi u hiperfunkciji tiroideje. Holesterol i trigliceridi su naročito sniženi u degenerativnom teškom hepatitisu. nefroze. minimalno esterifikovanog holesterola. dok masne kiseline s kratkim lancem ulaze u portalni krvotok i jetru. hroničnih bolesti bubrega. naročito fosfolipidima. fosfolipida i tragova proteina stvaraju hilomikrone. Poremećaji u vezi sa lipotropnim faktorima mogu dovesti do nakupljanja lipida u jetri tzv. Tako se transportuju masne kiseline dužih lanaca. dijabetes melitusa. trigliceride u mezenhimalnim ćelijama ili masnim ćelijama od lipida koji čine strukturni deo ćelije. Funkcija rezervnih lipida je da organizmu osigura rezervni materijal za sagorevanje. uz nešto holesterola. Ovi egzogeni trigliceridi.stvarajući trigliceride. Povišena koncentracija lipida nalazi se kod hipofunkcije štitne žlezde. akutnih infekcija. energiju. deo tih ćelija. tj. Estrogeni hormoni snizuju serumske lipide. Lipidi krvne plazme i krvnih ćelija međusobno se razlikuju. integralni. tuberkulozi hroničnim insuficijencijama i šizofreniji. Neki lekovi i hemikalije takođe utiču na koncentraciju lipida u serumu.

AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA .

Hidroliza se može raditi i sa bazama. kao i svi primarni amini: Pri reakciji se oslobađa voda. koje je nazvao glikokol. one takođe imaju važnu ulogu u prometu materija. s kojom α―aminokiseline reaguju kvantitativno. Pored toga što su aminokiseline osnovni sastojci proteina. može se iz zapremine izdvojenog azota da izračuna količina aminokiselina. Pri digestiji proteina u gastrointestinalnom traktu viših životinja proteini se hidrolizuju na amokiseline dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. jer se neke aminokiseline raspadaju pri kiseloj odnosno baznoj hidrolizi. jedinjenje koje ima amino i karboksilnu funkciju. Svih 25 aminokiselina ne mora da se nalaze u hidrolizatu svakog proteina.6.) je prvi izvršio hidrolizu želatina i dobio kristale slatkog ukusa.) pri blagim uslovima temperature i kiselosti. a i količina im varira od proteina do proteina. Danas je poznato oko 25 proteinskih aminokiselina. Hidrolitičko cepanje proteina na aminokiseline izvodi se na taj način što se proteinski rastvor zagreva sa 6—12 N hlorovodoničnom ili sumpornom kiselinom 24 časa na 100°C. što znači želatinski šećer. Struktura aminokiselina dokazana je razgradnjom i sintezom u toku sto godina rada na ovom polju. Pokazalo se da glikokol nije šećer.1. Posle njegovog otkrića hemičari su obratili pažnju na različita niskomolekularna jedinjenja. Tako od njih mogu da nastanu razna druga za organizam važna jedinjenja (npr. van Slyke―ova metoda. . aminokiseline. Ovo je poznata Donald D. koje se dobijaju hidrolizom proteina. odgovarajuća oksikiselina i elementarni azot. tripsin i dr. Pošto se iz 1 g―mola aminokiseline razvije 1 g―mol azota.1 AMINOKISELINE 6. već aminokiselina. koji se hvata i meri. Tok hidrolize proteina i završetak može se konstatovati reakcijom sa azotastom kiselinom.1 UVOD Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijaju se jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. hem). Enzimska hidroliza se upotrebljava nekad i u analitičke svrhe. BRACONNOT (1820 god.

su optički aktivna jedinjenja leve (L) prostorne konfiguracije. Leva konfiguracija proteinskih aminokiselina dokazana je na razne načine. α―karbonske kiseline čija je opšta formula: R u formuli označava karakteristični bočni lanac. 6. Sve proteinske aminokiseline. a prostorna konfiguracija je stalna osobina molekula. Tako su u nekim antibioticima. Skretanje ravni polarizovane svetlosti je fizička osobina koja zavisi i od pH sredine.U hidrolizatu proteina nalazi se mešavina različitih aminokiselina.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da je α―ugljenikov atom asimetričan. . kao gramicidinu (iz Bacillus brevis) i polimiksinu. a neke kao fenilalanin nalevo. Odvajanje pojedinih aminokiselina iz ove smese predstavljalo je ranije velike teškoće. Izuzetak su prolin i oksiprolin koji su sekundarni amini. U prirodi se nalaze i aminokiseline desne (D) prostome konfiguracije. između ostalog sintezom i razgradnjom alanina do L(—) glicerinaldehida: Iako su proteinske aminokiseline leve konfiguracije. karboksilna grupa se piše gore a amino grupa levo. neke kao alanin obrću ravan polarizovane svetlosti nadesno.1. Sve proteinske aminokiseline su α―amino. nađene aminokiselme D―konfiguracije. sem glicina. Pri pisanju formula L―aminokiselina. a danas je vrlo dobro rešeno hromatografskim metodama.

6. a pri sintezi proteina bočne grupe su onaj genetski »znak« raspoznavanja. One su potrošile samo desnogiri oblik.1. 6. ali bez naboja u području intracelularnog pH 1) 2) kisele aminokiseline. zbog asimetrične strukture bioloških katalizatora (enzima). Iz tog razloga se aminokiseline klasifikuju prema kiselinsko―baznom karakteru bočne grupe —R na: 1) nepolarne ili hidrofobne aminokiseline 2) polarne. aminokiselina i drugih potrebnih sastojaka. I viši organizmi. Karakteristična osobina asimetričnih molekula je da mogu hemijski da reaguju samo sa odgovarajućim drugim asimetričnim jedinjenjem na principu prostorne komplementarnosti (ili »ključa i brave«). koriste u svojoj ishrani samo određene stereoizomerne oblike šećera. Ova osobina aminokiselina objašnjava stereospecifičnost bioloških katalizatora.1 . čija je bočna grupa pozitivno naelektrisana kod pH 6―7 Tabela.3 PODELA AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da se one razlikuju po veličini. koji omogućava reproducibilnost genetskih informacija. čija je bočna grupa negativno naelektrisana u područjupH 6―7 i bazne aminokiseline. jer nije bio odgovarajuće prostorne konfiguracije. obliku i polarnosti bočne grupe R. Ona određuje izgled proteina u prostoru. njegovu biološku funkciju i aktivnost. godine) kada je pustio da gljivice rastu u rastvoru racemske smeše vinskih kiselina.Optički aktivna jedinjenja su asimetrično građena odnosno njihovi molekuli nemaju ravan simetrije. a levi je ostao. Funkcionalni značaj bočne grupe R je u tome što je ona slobodna u peptidnim lancima proteina. Ovu pojavu je prvi uočio Pasteur (1857.Nepolarne ili hidrofobne aminokiseline . koji su proteinskog karaktera i čije su osnovne jedinice aminokiseline.

.

3 .Tabela 6. glicin 232°). Za razliku od tipičnih organskih kiselina koje sve isteruju CO 2 iz karbonata jer su jače od ugljene kiseline: . To su: ornitin. Aminokiseline su na sobnoj temperaturi kristalne supstancije sa relativno visokom tačkom topljenja (npr. identifikovanja i određivanja aminokiselina baziraju se na ovim osobinama.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA Poznavanje kiselinsko―baznih osobina aminokiselina je bitno za objašnjenje strukture proteina i svih njihovih karakterističnih osobina. dobro se rastvaraju u vodi ali se ne rastvaraju u organskim rastvaračima (izuzev prolina).2. norvalin. Polarne aminokiseline Tabela 6.1. β―alanin i druge. 6.Kisele aminokiseline Tabela 6.Bazne aminokiseline Pored proteinskih aminokiselina u tkivu se nalazi još 15―tak aminokiselina. citrulin.4 . Osim toga svi načini odvajanja. homocistein. koje imaju značajnu ulogu u intermedijemom metabolizmu.

aminokiseline su u neutralnoj sredini slabije od ugljene kiseline i ne oslobađaju CO2 iz njenih soli:

Aminokiseline pokazuju dakle osobine soli organskih kiselina (npr. Na―acetata) i to kako po svom fizičkom kristalnom izgledu tako i po hemijskoj reakciji sa bikarbonatom:

Na osnovu ovakvog ponašanja aminokiselina, njihove velike dielektrične konstante i drugih osobina utvrđeno je, da su one unutrašnje soli u kojima je došlo do prelaza protona sa karboksilne na amino―grupu:

Aminokiseline se u neutralnoj sredini nalaze u obliku dipolarnih jona i ne sadrže ni slobodnu karboksilnu niti slobodnu amino―grupu. Dipolarna struktura aminokiselina objašnjava mnoge njihove osobine. Tako se dobra rastvorljivost u vodi objašnjava reakcijom dipolarnog jona aminokiseline sa dipolima vode, koji prodiru u kristalnu rešetku i razlažu je. Isto tako aminokiseline zbog svoje dipolarne strukture imaju osobine i slabih kiselina i slabih baza. One su dakle — elektroliti amfoternog karaktera. Kiselinsko―bazne osobine aminokiselina biće nam jasnije ako pojam kiseline i baze proširimo primenjujući definiciju Bronsted―Lowry―a. koja glasi: kiseline su jedinjenja koja oslobađaju protone u rastvoru, a baze su jedinjenja koja vezuju protone. Tako npr. u reakciji između natrijum―acetata i hlorovodonične kiseline, acetatni jon se ponaša kao baza, jer vezuje protone:

U kiselinsko — baznim reakcijama uvek zajedno učestvuje konjugovani par (kiselina i njoj odgovarajuća konjugovana baza):

Iz gornjih jednačina se vidi da je konjugovana baza sirćetne kiseline acetatni jon, a da je konjugovana kiselina amonijaka―amonijum jon (NH+4). U rastvorima slabih kiselina nalazi se i njena konjugovana baza. Njihov međusobni odnos zavisi od koncentracije H + jona i konstante disocijacije kiseline. Konstanta disocijacije kiseline je mera njene jačine, odnosno njenog afiniteta prema protonu. Ukoliko je afinitet prema protonu manji, utoliko je to jača kiselina i obrnuto. Konstanta disocijacije predstavlja se odnosom molarnih koncentracija u momentu ravnoteže: …1 Zagrade u gornjoj jednačini označavaju molarne koncentracije. Veličina konstante disocijacije pokazuje jačinu kiseline odnosno kolika je njena tendenca da disosuje na H+ jon i konjugovanu bazu (A‾ ). Ukoliko konjugovana baza ima veći afinitet prema protonu (H +), utoliko se u rastvoru nalazi više nedisosovanih molekula kiseline (HA) i utoliko je ona slabija. Iz toga proizlazi: da ukoliko je kiselina jača utoliko je njena konjugovana baza slabija i obrnuto. Ako jednačinu 1. logaritmujemo dobićemo :

Prebacimo log H+ na levu, a log K na desnu stranu, pa ćemo dobiti da je:

Znamo da je ―log [H+] = pH, a analogno se i negativni logaritam konstante disocijacije obeležava sa pK= —log K. Ako ove izraze zamenimo, dobićemo poznatu Henderson―Hasselbalch―ova jednačinu,

koja je od fundamentalnog značaja za kvantitativno ispitivanje kiselinsko―baznih ravnoteža u biološkim sistemima: …2 Pošto pH može lako da se izmeri eksperimentalno, a koncentracija konjugovane kiseline (HA) i baze (A‾) da se odredi (titracijom), gornja jednačina omogućava da se eksperimentalno nađe konstanta disocijacije, odnosno pK (slika 5.1). Prema titracionoj krivulji pK odgovara onoj koncentraciji [H+] jona, kada se u rastvoru nalaze iste količine akceptora (A‾) i davaoca protona (kiseline HA), jer je tada drugi izraz u jednačini 2 jednak 0:

Slika 6.1 -Titracione kriva sirćetne kiseline

Ta tačka se nalazi na sredini krivulje neutralizacije. Za sirćetnu kiselinu pK=4,76 (slika 6.1). Iz slike 6.1 se vidi da se u toku neutralizacije sirćetne kiseline vrednost pH naglo menja u početku dodavanja NaOH. U sredini neutralizacije, kada se u rastvoru nalaze iste količine kiseline i njene konjugovane baze (CH3COO―), pH je konstantan. To je njeno područje puferovanja. U tabeli 5.5 date su konstante disocijacije nekih kiselina. Prema gornjem izlaganju ne treba da nas zbuni što smo za NH+ 4 stavili da je kiselina, jer je to prema definiciji davalac protona. Vidi se da je daleko praktičnije izraziti konstantu disocijacije u obliku celih brojeva kao pK, nego u

obliku negativnih stepena. Iz tabele se vidi da ukoliko je pK veći utoliko je kiselina slabija, jer je vrednost K manja.
Tabela 6.5 - Eksperimentalno određene konstante disocijacije nekih kiselina na 25°

Iz opšte formule aminokiselina: vidi se da one sadrže dva konjugovana kiselinsko―bazna para: prvi je:―COOH ↔ COO-, + H+, a drugi —NH+3 ↔ NH2 + H+. Zbog toga u vodenim rastvorima aminokiselina postoje sledeći jonski oblici, koji se nalaze u ravnoteži:

Položaj ove ravnoteže zavisi od koncentracije H+ jona. U neutralnoj sredini aminokiseline su amfoliti, pokazuju osobine i slabe kiseline i slabe baze. U kiseloj sredini, one su dvobazne kiseline, a u baznoj dvokisele baze. Onaj pH kod koga se u rastvoru nalazi maksimalna koncentracija dipolarnih jona naziva se izoelektrična tačka (I.T.). Svaka aminokiselina ima svoju karakterističnu izoelektričnu tačku, koja zavisi od karaktera bočne grupe —R. U izolektričnoj tački aminokiseline ne provode električnu struju, rastvorljivost u vodi im se smanjuje, a pravac skretanja polarizovane svetlosti se pomera ulevo. Iz svega toga proizlazi da osobine aminokiselina jako zavise od pH sredine.

U neutralnoj sredini je nosilac kiselih osobina dipolarnog jona (II)—NH3+, a baznih osobina karboksilatni anjon —COO¯. Pošto je konstanta disocijacije konjugovane kiseline — NH3+ → H2 + H+ vrlo mala (pK=9,25), jasno je zašto su aminokiseline u neutralnoj sredini slabije od ugljene. Na sličan način kao kod slabe sirćetne kiseline, možemo i kod aminokiselina da odredimo titracijom pK vrednosti njihovih kiselinsko―baznih parova. Ako titrujemo kiseli rastvor aminokiseline alanina, u kome se ona nalazi u protoniranom obliku (I), videćemo da će se u toku neutralizacije osloboditi dva mola protona (H+), kao i kod svake dvobazne kiseline. Dodatak prvog mola NaOH trošiće se u sledećoj reakciji:

a dodatak drugog mola u reakciji:

Iz titracione krive alanina (slika 6.2) se vidi da pH na sredini prve neutralizacije iznosi 2,34 i on odgovara konstanti disocijacije (pK 1) prve kisele grupe — COOH → COO + H+; isto tako, pH na sredini druge neutralizacije alanina iznosi 9,69 i on odgovara negativnom logaritmu konstante disocijacije (pK2) grupe H3N+—, druge kisele grupe alanina. Na slici 6.2 se vidi da se u tim područjima pH slabo menja dodatkom NaOH. Kod tih pH vrednosti (2,34 i 9,69) alanin ima puferne sposobnosti. U uslovima fiziološkog pH alanin ne puferuje. Kao što je katjonski oblik alanina (I) dvobazna kiselina, tako je njegov anjonski oblik (III) dvokisela baza, koja na dva mesta može da veže piotone: na —NH2 grupu i karboksilatni anjon —COO. Amino―grupa je jača baza od — COO.

Slika 6.2 - Titraciona kriva alanina

Titraciona krivulja aminokiselina čija bočna grupa može da jonizuje (kisele i bazne aminokiseline) ima oblik titiacione krive trobazne kiseline (slika 6.4). One sadrže tri mesta koja mogu da otpuštaju i primaju protone. U tabeli 6.6 date su pK vrednosti jonizabilnih grupa proteinskih aminokiselina.
Tabela 6.6 - pK vrednosti jonizabilnih grupa aminokiselina

Aminokiseline čije bočne grupe jonizuju nalaze se u rastvoru u četiri razna jonska oblika. Uzmimo kao primer histidin:

Slika 6.3 - Jonski oblici histidina (Shema)

Slika. 6.4 - Titraciona krivulja histidina

Iz tabele 6.6 i titracione krivulje histidina se vidi da konstanta disocijacije bočne imidazolske grupe iznosi 6,0. Iz toga proizlazi da bočna grupa histidina puferuje u neutralnom području. Ova osobina bočne grupe histidina je od izvanrednog značaja za puferni kapacitet onih proteina koji sadrže ovu aminokiselinu (npr. hemoglobin). Izolektrična tačka baznih aminokiselina leži između pKR (bočne grupe) i pK2 (amonijum―grupe). Tako je izoelektrična tačka histidina kod pH 7,58. I.T. kiselih aminokiselina leži između pK1 (karboksilne grupe) i pKR. Tako je za asparaginsku kiselinu:

6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE

U nepolarne aminokiseline, čija je bočna grupa —R hidrofobna spadaju: glicin, alanin, valin, leucin, izoleucin, prolin, fenilalanin, triptofan i metionin. Prvih šest aminokiselina su alifatične, a bočna grupa fenilalanina i triptofana je aromatičnog karaktera. Metioninska bočna grupa se sastoji iz sumpora, koji je tioetarski vezan za metil―grupu (—S —CH3). Sve nepolarne aminokiseline, izuzev glicina, manje se rastvaraju u vodi od ostalih grupa. Glicin ima u bočnoj grupi vodonikov atom, koji je vrlo mali i zbog toga ne može da utiče na polarnost molekula. To je najprostija aminokiselina i jedina koja nije optički aktivna. Glicina ima u mnogim proteinima, a u velikim količinama se nalazi u bidrolizatu skeletnih proteina: kolagena (tetive, kože) i elastina (ligamenata). Želatin, koji se dobija kuvanjem kostiju, sadrži 25% glicina, a fibroin svile do 40%. Glicin može da sintetiše većina živih organizama, zbog tog ga ubrajamo među nebitne ili neesencijalne aminokiseline. Pilići ne mogu da sintetišu glicin. Glicin je u direktnoj vezi s nizom biološki važnih jedinjenja. Zamenom jednog vodonikovog atoma u primarnoj amino―grupi s metil―grupom nastaje sarkozin: CH3NH—CH2—COOH. Nalazi se slobodan u krvnom serumu i mišićima, a nema ga u hidrolizatima proteina animalnog porekla. Sarkozin je nađen u biljnom proteinu iz semenki kikirikija.

Daljim metilovanjem sarkozina nastaje betain, koji se nalazi ili u obliku dipolnog jona ili kao so; ima ga u mnogim biljkama naročito u korenu repe. Jedan od najvažnijih derivata glicina je mišićni kreatin (metilgvanidino sirćetna kiselina). Kreatina ima naročito u mišićnom i nervnom tkivu gde je vezan za fosfornu kiselinu u obliku kreatin―fosfata (fosfagen), a u testisima se nalazi slobodan. Fosfagen igra vrlo važnu ulogu u radu mišića.

Izdvajanjem jednog molekula vode (dehidiatacijom) kreatin prelazi u kreatinin, koji se redovno nalazi u mokraći. Izlučivanje kreatinina je merilo mišićne aktivnosti. Povećane količine kreatinina javljaju se u mokraći pri oboljenju mišićnog tkiva (muskularna distrofija). Sa žučnim kiselinama glicin gradi složene kiseline: glikoholnu, glikodezoksiholnu, glikolitoholnu i dr. U procesima detoksikacije (zaštitne sinteze) glicin služi za uklanjanje štetnih materija iz organizma, naročito aromatičnih jedinjenja. Tako se npr. benzojeva kiselina izlučuje u mokraći biljoždera kao benzoilglicin ili hipurna kiselina (hipos = konj). Fenilsirćetna kiselina izlučuje se kao fenaceturna, a nikotin kao nikotinurna kiselina:

L―Alanin. — Prirodna α―aminopropionska kiselina nalazi se u hidrolizatu većine proteina. Ima L―konfiguraciju, a obrće ravan polarizovane svetlosti nadesno (+). Samo u fibroinu svile ima alanina u većoj količini (20%), odakle ga je Weyl izolovao (1888 godine). Pirogrožđana kiselina, koja se nalazi u najrazličitijem biološkom materijalu, transaminacijom lako prelazi u alanin (glutamat:piruvat―transaminaza). To objašnjava činjenicu da se alanin može izostaviti iz dijete svih životinja i podloga za kulturu svih mikroorganizama. Metabolična povezanost s piruvatom pokazuje da od alanina mogu da nastanu ugljeni hidrati i zbog toga, spada u takozvane glikogene amino kiseline. U nekim mikroorganizmima (Lactobacillus casei, Straeptococcus faecalis) nalazi se alanin D―konfiguracije.

Alanin ima pored optičkog izomera i položajni izomer β―alanin: H 2N— CH2— —CH2—COOH, koji se nalazi u dipeptidima karnozinu i anserinu. Pantotenska kiselina, vitamin B grupe, je pantoil―β―alanin. Ona je sastavni deo koenzima A. L―Valin. — Valin je pronašao u ekstraktu pankreasa Gorup―Besanez 1856. godine. Posle toga je nađen u hidrolizatu albumina, a E. Fischer mu je definitivno odredio strukturu. Valin je α―amino―izovalerijanska kiselina:

Ova se aminokiselina ne nalazi ni u jednom proteinu u većoj količini. U hemijskom pogledu valin se ne razlikuje od ostalih aminokiselina sa ugljovodoničnim lancem bez drugih funkcionalnih grupa. U metabolizmu se, međutim, bitno razlikuje od glicina i alanina, jer pripada grupi bitnih ili esencijalnih aminokiselina. Eksperimentalne životinje zaostaju u rastenju ako u hrani nema valina. Uzrok te pojave je nesposobnost viših životinja da sintetišu aminokiseline s račvastim lancem tolikom brzinom, koliko je potrebna mladim životinjama, koje rastu. L―Leucin. — Proust je izolovao leucin iz hidrolizata sira 1819. godine. Kri―stalnu aminokiselinu je dobio Braconnot iz hidrolizata mesa i vune. Leucin je α―amino―izokapronska kiselina:

Spada u esencijalne aminokiseline, jer je račvaste strukture. Nalazi se u mnogim proteinima i to u većim količinama, na primer: u tireoglobulinu, hemoglobinu, γ―globulinu, kazeinu i keratinu vune. L―Izoleucin. — Izoleucin je α―amino―β―metilvalerijanska kiselina. F. Ehrlich je našao izoleucin u melasi šećerne repe 1904. godine. Posle toga je izolovao ovu aminokiselinu iz enzimskog hidrolizata fibrina, pšeničnog glutena, albumina kokošijeg jajeta i goveđeg mesa. Izolovana

. Izolovao ju je Schulre iz biljnih klica 1879 god. L―Fenilalanin. — Fischer je našao prolin u hidrolizatu kazeina (1901. Ona se jedino u želatinu nalazi u većoj količini (cca 14%). a docnije je izolovana iz hidrolizata belančevina. Prolina ima u nekim skleroproteinima. Redukcijom alkoholne grupe prelazi u prolin. Kod nekih poremećaja u metabolizmu fenilalanina izlučuje se u mokraći fenilpirogrožđana kiselina. Izoleucina ima po pravilu uvek manje od leucina u raznim proteinima. ostali proteini je retko sadrže i to u malim količinama. koji se rastvaraju u 70% alkoholu. L―Prolin. a naročito u prolaminima. — (pirolidin―2―karbonska kiselina). od kojeg se nije razlikovala po hemijskom sastavu.). Tirozin ne može da zameni fenilalanin. Izoleucin je takođe esencijalna aminokiselina. Više životinje ne mogu da sintetišu aromatični prsten. Najprostija aromatična aminokiselina je α―amino―β―fenilpropionska kiselina. Ipak se ubraja u aminokiseline. kao i prolin. Ove dve aminokiseline razdvajaju se teško i vrlo osetljivim fizičko―hemijskim metodama (npr. god. Ova aminokiselina je vrlo rasprostranjena i neophodna u hrani mladih životinja. Prolin sadrži sekundarnu amino―grupu u pirolidinskom prstenu. . primarne aminogrupe uopšte nema.aminokiselina je imala različitu rastvorljivost i tačku topljenja od leucina. hromatografijom). ili fenilalanin. jer se nalazi u hidrolizatima proteina s ostalim α―aminokiselinama. L―Oksiprolin je 2―karboksi―4―hidroksipirolidin―karbonska kiselina. koji je polarnog karaktera jer ima alkoholnu —OH grupu u pirolidinskom prstenu. Derivat prolina je oksiprolin.

a nastali dinitro―derivat daje s hidroksilaminom u amonijačnom rastvoru tamnoljubičasto obojenje. Bakterije dekarboksiluju triptofan u triptamin. Smatra se da crevne bakterije mogu od triptofana da sintetišu amid nikotinske kiseline i osiguraju životinji potrebne količine ovog vitamina. s kiselinama triptofan daju sa mešavinom ljubičasto obojenje Triptofan je esencijalna aminokiselina. reakcija). U ekstraktu crevne sluzokože nađen je derivat triptofana — serotonin (5―hidroksitriptamin). fenilalanin se može nitrovati. u hidrolizatu kazeina. Struktura metionina je docnije potvrđena sintezom. a nalazi se vezan i u moždanoj kori i trombocitima. Ona može potpuno da snabdeva organizam sumporom i sasvim da zameni cistein i cistin. Belančevine koje sadrže triptofana glacijalne sirćetne i sumporne kiseline (Adamkiewicz―eva. L―Triptofan. Ovu aminokiselinu pronašao je Muller (1922) tražeći faktor rastenja za neke mikroorganizme u hidrolizatu kazeina. Hopkins i Cole našli su triptofan posle enzimske hidrolize s tripsinom. Ovo je poznata bojena reakcija na fenilalanin. L―Metionin je α―amino―γ―metil―tiobuterna kiselina. Serotonin pojačava krvni pritisak. Hidrolizom se razara. .L― FENILALANIN (Phe) Pošto ima aromatični prsten.

za koji se utvrdilo. Serin―fosfat zove se fosfoserin. Po tome što ima važnu funkciju davaoca metil―grupa. Metil―etar merkaptana ne daje samo poseban karakter vezanom sumporu. npr. etanolamin u holin. treonin. jer njihove polarne grupe grade sa vodom vodonične veze. — Serin ili α―amino―β―hidroksi propionska kiselina. koji zajedno s fibroinom gradi svilenu nit. tirozin. Serin je dobio ime po sericinu. koje imaju ostatak fosfornu kiseline estarski vezan baš za hidroksilnu grupu serina. . asparagin i glutamin.01%). i stabilan prema alkalijama.Osborne je primetio da je sumpor u proteinima dvojakog karaktera: nestabilan prema alkalijama. Specifični enzimi (metil―transferaze) katalizuju prenošenje metil―grupe sa metionina na čitav niz jedinjenja. L―Serin.1. Sve se one dobro rastvaraju u vodi. cistein. Bočna fenolna grupa tirozina i tioalkoholna (—SH) grupa cisteina imaju najveću polarnost. proteinu želatinskog karaktera. kao u cisteinu i cistinu. koja se biološki metiluju.6 POLARNE AMINOKISELINE U aminokiseline čija je bočna grupa —R polarnog karaktera spadaju: serin. da je vezan u metilnom tioetru metionina. noraderenalin u adrenalin. nego i metil―grupa metionina ima karakteristične osobine i funkcije. Metionin je vrlo rasprostranjen u proteinima. Obe ove grupe u kiselom području pH gube proton i prelaze u jonsko stanje (negativno se naelektrišu). kod neutralnog pH njihova jonizacija je vrlo mala (oko 0. složene belančevine. ali ga ima u malim količinama. može se hemijski smatrati alkoholnim derivatom alanina. Kazein mleka i vitelin iz žumanceta takođe su bogati serinom. Međutim. To su fosfoproteidi. Pronašao ga je Cramer (1865) u hidrolizatu sericina. histamin u N―metilhistamin i čitav niz metilovanja kod detoksikacija. Gubljenjem metil―grupe metionin prelazi u homocistein. metionin se ne može zameniti ni cisteinom ni cistinom. 6.

Reakcija serina u aktivnom centru enzima sa organofosfatima L―Treonin. treonin se u nekim proteinima nalazi u obliku fosfatnog estra. Treonin je esencijalna aminokiselina. . 6.Mnogi enzimi imaju u svom aktivnom centru aminokiselinu serin (acetil―holin esteraza. Slično kao i serin. Aktivnost ovih enzima smanjuju i potpuno inhibiraju organofosforna jedinjenja. — Cistein i cistin opisuju se zajedno. L―Cistein i L―Cistin. tripsin. dinamički gledano. Sika. čije su karakteristične funkcije raspoređene u prostoru isto kao i kod šećera treoze. tako da nastaje estar i na taj način se blokira aktivni centar enzima. Njihova toksičnost osniva se na tome što reaguju sa alkoholnom grupom serina. jer više životinje ne mogu da sintetišu prostornu konfiguraciju kakvu imaju dva susedna ugljenikova atoma u treoninu. koja se zbog toga ubrajaju u jake otrove.5 . — Treonin (α―amino―β―hidroksibutema kiselina) ima dva asimetrična ugljenikova atoma. samo dva oblika jedne aminokiseline. pošto su to. bimotripsin i dr.). Smatra se da je Rose odatle uzeo ime za ovu aminokiselinu.

Cistein biološkom oksidacijom prelazi u cisteinsku kiselinu. Tretiranjem takvih SH―enzima sa teškim metalima.Gornjom reakcijom cistein sudeluje u mnogim biološkim procesima održavanja određenog oksidoredukcionog potencijala. indoksilsulfat). Ova osobina —SH grupe je važna zbog toga. U mokraći se nalaze merkapturne kiseline (=N―acetilcistein vezan za otrovna jedinjenja) ili prosto sulfat (nastao metabolizmom od cisteina) vezan za otrovna jedinjenja (npr. Docnije je nađen u hidrolizatima raznih proteina. blokiraju se slobodne —SH grupe i enzim se inaktiviše: Slobodne —SH grupe cisteina dokazuju se jednostavnom reakcijom s natrijumnitroprusidom. Hemijsko ime cisteina je α―amino―β―merkapto propionska kiselina. Cistin je glavni sastojak keratina (u vodi nerastvornih proteina) i vrlo lako se izoluje iz kose . a ova u taurin: Cistein učestvuje kod detoksikacije. Cistein daje merkaptide sa tragovima teških metala (kao i sumporovodonična kiselina —H2S). Cistin je izolovao Wollaston još 1810 godine iz mokraćnih kamenaca. što se ona nalazi u aktivnim centrima biološki aktivnih proteina — enzima. Bočna —SH grupa cisteina je slabo kiselog karaktera i hemijski je vrlo reaktivna.

Tirozin se teško rastvara u vodi (0. L―Tirozin. Nju jedino može da zameni fenilalanin. a u biljkama alkaloidi: .4 g/1). Ovu reakciju daju i suvi proteini (koža. jer se pomoću njih mogu da povežu dva peptidna lanca. a jedino u fibroinu svile ima ga do 10%. srži nadbubrežne žlezde i pigmenti (melanin). Tirozin reaguje i s Pauly―jevim reagensom kao i histidin.(12%). hormon insulin) za čiju je aktivnost bitan integritet —S—S mosta. Neke biljne belančevine nemaju tirozina i zato su one slabe hranljive vrednosti. jer je tirozin važna aminokiselina. ima proteina i peptida (npr. Prostija je ksantoproteinska reakcija (žuto obojenje — nitrotirozin) s koncentrovanom azotnom kiselinom. Alkalnom hidrolizom potpuno se razaraju obe aminokiseline. Tirozin se kvalitativno dokazuje sa smešom merkuro― i merkurinitrata u azotnoj kiselini (Millonova reakcija). — Tirozin ili α―amino―β―hidroksifenilpropionska kiselina dobila je svoje ime po siru (grčki = tyros) iz koga je prvi put izdvojena. nokti). Cistinski —S—S— most obezbeđuje čvrstinu strukturnih proteina. pri čemu nastaje pirogrožđana kiselina. Od tirozina nastaju u životinjskom organizmu hormoni tireoideje. U većini proteina ima malo tirozina. Međutim. amonijak. vodoniksulfid i sumpor: Prisustvo cistinskih disulfidnih veza —S—S— je bitno za strukturne proteine.

Bočna grupa ovih aminokiselina je u području pH 6. 6.5―dijodtirozin nađen je u koralu Gorgonia. meskalin. papaverin. Fiziološki je aktivan samo levi oblik (L―).4―dihidroksifenilalanina (»Dopa«). Kod poremećaja u metabolizmu tirozina dolazi do različitih patoloških pojava (alkaptonurija i druge).000 puta aktivniji od dijodtirozina. Jodgorgonska kiselina ili 3. jer se veći deo nalazi vezan u tiroksinu. Kod drugih pH vrednosti. Adrenalin je po svom hemijskom sastavu 3. Adrenalin. Hormoni tiroksin i trijodtirozin nalaze se i u slobodnom stanju i vezani za tireoglobulin. On je 10.0 negativno naelektrisana. To je samo jedan oblik vezanog joda u tom organu. asparaginska kiselina ima sledeće jonske oblike: .Biosinteza adrenalina (shema) U polarne amino kiseline spadaju i L―asparagin i L―glutamin.laudanozin. o njima će biti reči u okviru tih kiselina. Pošto su to amidi asparaginske odnosno glutaminske kiseline. Alkalnom hidrolizom tireoidne žljezde dobija se tiroksin. hormon srži nadbubrežne žlezde. U novije vreme nađen je još jedan sastojak tireoglobulina — tri―joditironin. nastaje biološkom oksidacijom tirozina preko intermedijernog jedinjenja 3.4―dihidroksifenil―etanol―metilamin: Slika 6.1. koji jače deluje od tiroksina.0—7.6 .7 KISELE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju L―asparaginska i L―glutaminska kiselina. zatim u sunđerima i konačno u tireoglobulinu štitne žlezde (tireoideje). Tiroksin se teško rastvara u vodi.

koje nastaje biološkom sintezom.7 . L(—) Asparagin koji je β―amid asparaginske kiseline.424%).Slika 6. može se izolovati iz nekih proteina. koja je L(+) aminoćilibarna kiselina. Hidrolizom je dobijena slobodna asparaginska kiselina. . — Vauguelin i Robiquet su nasli u špargli (Asparagus officinalis) supstancu. a dve karboksilne grupe. Lakše se rastvara dodatkom hlorovodonične kiseline.Jonski oblici asparaginske kiseline kod različitih pH sredina Kisele amino kiseline su monoaminodikarbonske jer imaju jednu amino. Asparaginska kiselina je neesencijalna glikogena aminokiselina. Asparaginska kiselina je posle toga nađena u proteinskom hidrolizatu. Rastvor je izrazito kiselog ukusa. koju su po biljci nazvali asparagin. Nalazi se skoro u svim proteinima.8. Kod fotosinteze i asimilacije azota asparaginska kiselina je jedno od prvih azotnih jedinjenja. (Ritthausen. 1868). U mikroorganizmima nastaje direktno od fumarne kiseline dejstvorn enzima aspartaze: Asparaginska kiselina igra važnu ulogu u procesima transaminacije i pri tome revizibilno prelazi u oksalsirćetnu kiselinu. zbog toga i njega ubrajamo u proteinske aminokiseline. Asparagin je rezerva azota u biljnom tkivu. L―Asparaginska kiselina i asparagin. To je najkiselija aminokiselina s izoelektričnom tačkom kod pH 2. Fumarna kiselina Asparaginska kiselina se teško rastvara u vodi (0.

pošto se njen hidrohlorid vrlo teško rastvara. . Bočna grupa ovih aminokiselina je kod pH 6. a docnije u hidrolizatima proteina. naročito prolamini.1.L―Glutaminska kiselina i glutamin. Prvo je nađen u soku od repe. On prelazi u ciklično jedinjenje pirolidonkarbonsku kiselinu. lizin se nalazi u sledećim jonskim oblicima. U vodenom rastvoru je mnogo manje kisela od asparaginske. Ima ga i u krvi i tkivu životinja. Glutamin se različito ponaša od asparagina pri zagrevanju njihovog vodenog rastvora. Slobodan glutamin se nagomilava u bilju. Kod raznih vrednosti pH. 6.0—7. arginin i histidin. Glutamin je γ―amid glutaminske kiseline. Izolovao ju je Ritthausen (1866) iz belančevine glutena. odatle lako kristališe dodatkom hlorovodonične kiseline.0 pozitivno naelektrisana. Glutaminska ili α―aminoglutarna kiselina je najčešća arninokiselina i zauzima centralno mesto u metabolizmu aminokiselina. a asparagin se ne menja: Pirolidon―karbonska kiselina redukcijom prelazi u prolin. imaju u hidrolizatu do 45% glutaminske kiseline.8 BAZNE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju lizin. koje ima u pšeničnom zrnu i po njoj dao ime. gde predstavlja azotnu rezervu. — Neki semenski proteini.

da reaguju s perjodnom kiselinom. serin i treonin. Lizin ili α.Slika 6.Jonski oblici lizina kod različitih pH vrednosti L―Lizin. — α―ε―diamino―δ hidroksikapronska kiselina dodana je listi proteinskih aminokiselina tek pre pedeset godina. — Drechsel je izolovao lizin iz hidrolizata kazeina (1889 god.8 . a većina biljnih belančevina nema lizina. To su belančevine male hranljive vrednosti (npr. e―diaminokapronska kiselina je esencijalna aminokiselina. Lizin pod uticajem mikroorganizama gubi CO2 (dekarboksilacija) i prelazi u pentametilendiamin.). želatin). Hidroksilizin se nalazi u malom broju proteina (kolagen. Otkrivena je zahvaljujući osobini. kadaverin: Slika 6. koju imaju i druge oksikiseline. .9 . zein. Za izolovanje lizina koristi se slaba rastvorljivost njegovog pikrata. gliadin).Deksarboksilacija lizina L―Hidroksilizin. Ta je reakcija bila pozitivna i u materijalu gde nije bilo serina i treonina. D. Nalazi se u manjim količinama u proteinima animalnog porekla. godine. van Slyke je obratio pažnju na tu frakciju i izolovao do tada nepoznatu aminokiselinu iz želatina 1938.

postaje citrulin. Zagrevanjem arginina s alkalijama nastaje karbamid (urea) i ornitin. — Arginin je α―amino―δ―guanidinovalerijanska kiselina. . Ako se uzme ekvimolekulska količina Ba(OH)2.L―Arginin. Arginin se dobro rastvara u vodi. Dejstvom α―naftola ili β―oksihinolina i natrijumhipohlorita vodeni rastvor arginina oboji se crveno. Nađena je prvo u semenkama lupina (Schulze i Steiger. rastvor reaguje jako alkalno. 1886). Reakciju daje guanidinska grupa. U jetri čoveka i primata nastaje od arginina urea u poznatom Krebs―Henseleit―ovom ciklusu. a deset godina posle toga Kossel je pokazao da proteini ćelijskih jedra (protamini i histoni) daju hidrolizom velike količine ove aminokiseline (80 do 90%). Pošto je arginin jedina aminokiselina s guanidinskom grupom. Sakaguchi je upotrebio ovu reakciju za fotometrijsko određivanje arginina. Ornitin i citrulin nisu proteinske aminokiseline.

Slika 6. Histidin je α―amino―β―imidazolilpropionska kiselina.Dekarboksilacija histidina Gubitkom CO2 (dekarboksilacijom) histidin prelazi u histamin. Histamin je snažni vazodilatator. Histamin se oslobađa pri alergičnim procesima u toku reakcije antigena sa antitelima vezanim za ćelije.10 .Argininfosfat učestvuje u kontrakciji mišića kod beskičmenjaka (analogno kreatinfosfatu — fosfagenu — kod vertebrata). a u hemoglobinu se nalazi u relativno velikoj količini odakle se lako izoluje. Može se smatrati i derivatom alanina. L―Histidin. U čovečjoj jetri je put razlaganja histidina isti. nalazi se u vrlo malim količinama u krvi. (Pauly―jeva reakcija). koji na mesto jednog vodonika ima imidazolov prsten (imidazolil — alanin).). Pauly je dokazao imidazolov prsten u strukturi histidina i našao da zato daje reakciju s diazotovanom sulfanilnom kiselinom. U organizmu pasa histidin gubi amonijak i izlučuje se u mokraći kao urokaninska kiselina. a vezan se nalazi u većim količinama u tkivu (pluća. — Histidin su našli istovremeno: Kossel u kiselom hidrolizatu sturina (protamina spermatozoa štuke) i Hedin u proteinskom hidrolizatu (1896 god. samo se nastavlja do glutaminske kiseline: . mišići). Većina proteina sadrži histidin.

6. pacova). fenilalanin. Takve aminokiseline nazivaju se bitne ili esencijalne.Lizin. Tabela.7 . ali ćemo dati tabelarni pregled porekla pojedinih atoma aminokiselina. Biljke i mnogi mikrooroganizmi mogu da sintetišu sve aminokiseline. oksalsirćetna i α―ketoglutarna kiselina. tirozin.Poreklo pojedinih atoma aminokiselina . a organizam čoveka i većine životinja ne može da sintetiše sve potrebne aminokiseline. tako i enzimskom hidrolizom proteina hrane. triptofan. Esencijalne aminokiseline za većinu životinja su: valin. leucin. U ovoj knjizi ne možemo da se upuštamo u detalje biosinteze pojedinih aminokiselina. arginin i histidin su poznati i pod imenom heksuronske baze (imaju 6 ugljenikovih atoma). treonin.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA Aminokiseline nastaju u organizmu kako biosintezom. Smatramo da je ovo vrlo instruktivno da student vidi da i aminokiseline nastaju od jednostavnih jedinjenja kao što su: pirogrožđana. Histidin je bitan samo za neke vrste (npr. izoleucin. 6. nasuprot neesencijalnim koje organizam sam sintetiše. metionin i lizin.1.

Poznatu reakciju primarnih amina s azotastom kiselinom već smo spomenuli i kod aminokiselina. kao i njenu primenu.6.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA Videli smo da aminokiseline imaju u svom molekulu amino― i karboksilnu grupu i zbog toga daju sve karakteristične reakcije ovih grupa. .1.

koji imaju slobodnu amino―grupu. pri čemu nastaju karbaminokiseline. vezivanjem za slobodne aminogrupe proteina. Jedino prolin i hidroksiprolin koji imaju supstituisanu amino―grupu daju pigment žute boje. Poznata formolna titracija aminokiselina po Sorensen―u osniva se na reakciji slobodne (neprotonirane) amino―grupe sa formaldehidom. Vrlo je važna reakcija aminogrupe sa CO2. koji se zatim iztitrira sa NaOH uz fenolftalein kao indikator: Najpoznatija i najosetljivija reakcija na amino―grupu je ninhidrinska reakcija. Ona se vrlo često koristi za praćenje procesa hidrolize proteina dejstvom proteolitičkih enzima. Sve aminokiseline i peptidi. . stabilne samo u obliku svojih soli —NHCOO Na+. daju sa ninhidrinom intenzivno plavo obojeni produkt. Acetilhlorid reaguje u alkalnom rastvoru na sledeći način: Acetilovanjem.Kao i sva jedinjenja sa amino― i iminogrupom. Kod životinja se na ovaj način prenosi CO2 iz tkiva u pluća. U toku reakcije višak formaldehida prouzrokuje gubitak protona (H+). tako i aminokiseline reaguju s hloridima kiselina ili kako se kaže mogu se acilovati. aminogrupa gubi svoje bazne osobine.

4― dinitrobenzena (FDNB) Danas se za određivanje slobodnih α―amino―grupa upotrebljava fenil―izo―tiocijanat. koji u kiselom rastvoru ciklizira i odvaja se od ostalog peptidnog lanca. koji se zovu dinitrofenil―aminokiseline (DNP―aminokiseline).Hemijska formula plavog pigmenta ninhidrinske reakcije l―Fluoro―2.12 . Ovaj reagens je koristio F.4―dinitrobenzen (FDNB) je reagens na slobodnu α―amino―grupu. Sanger za obeležavanje krajnjih α―amino―grupa u peptidima.Reakcija fenil―izo―tiocianata sa slobodnom α―amino grupom . Slika 6.Reakcija l―fluoro―2. Dejstvom ovog reagensa krajnja aminokiselina prelazi u feniltio―karbamilamino―derivat.11 . Slika 6. poznat pod imenom Edman―ov reagens. Zbog toga je ovaj reagens vrlo pogodan za određivanje redosleda aminokiselina u peptidnim lancima. Slobodne a―amino―grupe daju u slabo alkalnom rastvoru sa FDNB žuto obojene derivate.13 .Slika 6.

Tako s alkoholima daje estre. s aminima amide a gubitkom vode prelazi u anhidride. koji se zovu peptidi.11 HROMATOGRAFIJA AMINOKISELINA Hromatografija je dobila ime po tome što je poljski naučnik Cvet prvi put primenio ovu metodu za odvajanje obojenih supstanci (karotinoida ili lipohroma). Na slici je shematski predstavljeno odvajanje tri različite supstance u koloni tokom razvijanja hromatograma. Slika 6. Reakcije bočnih grupa opisane su kod pojedinih aminokiselina. gvanidinsku grupu (arginin) itd.1. Od derivata aminokiselina s biohemijskog stanovišta su najvažniji amidi aminokiselina. . 6. Ovom metodom je Cvet uspeo da dokaže da se u biljnom materijalu nalaze različiti karotinoidi. Naknadnim sipanjem benzola ili nekog drugog organskog rastvarača dolazi do razvijanja hromatograma tj. do rastavljanja smeše boja u pojedine komponente. fenolnu grupu (tirozin). aminokiseline daju i reakcije na prisutnu bočnu —R grupu: —SH grupu. Pored reakcija na amino― i karboksilnu grupu. Ono nastaje i u toku enzimskog prenošenja amino―grupa u procesima transaminacije.Reakcija amino – grupe sa aldehidom α―Karboksilna grupa aminokiselina pokazuje sve karakteristične reakcije organskih kiselina.Amino―grupa reaguje reverzibilno s aldehidom dajući vrlo labilno jedinjenje poznato pod imenom Schiff―ove baze. a sa drugim aminima supstituisani amidi (II). S amonijakom nastaju nesupstituisani amidi (I). Metoda se sastojala u sledećem: jedna staklena cev (kolona) napuni se aluminijum――oksidom ili nekim drugim adsorbensom i u nju se sipa petroletarski ekstrakt biljnog materijala.14 .

kada se vodeni rastvor polarnih organskih jedinjenja (aminokiselina. Naime. Ova metoda se naziva i adsorpciona hromatografija. Slike a.) Martin. Odvajanjem fenola i ponovnim dodavanjem sveže količine. već prema tome kolika je njihova rastvorljivost u fenolu. jer do odvajanja komponenata iz smeše dolazi zbog različite adsorpcije supstancija na koloni od aluminijum―oksida. a posle mnogostrukog dodavanja i one koje se teže rastvaraju. opet će jedan deo supstanci da pređe u fenol. hloroformom i sl.) stvoriće se dva sloja. Pri tome će jedan deo rastvorenih supstanci da pređe u fenolni sloj. Gordon i Synge su 1941. odnosno takvih koja se rastvaraju samo u organskim rastvaračima. Adsorpciona hromatografija se primenjuje samo za odvajanje lipofilnih jedinjenja. Ako ovaj postupak ponovimo više puta. kao što su aminokiseline. god.15 . c i d prikazuju odvajanje tokom razvijanja hromatograma prolaženjem organskog rastvarača kroz kolonu. na primer. mono― i disaharida i sl. koji se ne mešaju. b. Isti autori su 1944. Tražeći pogodnu metodu za odvajanje hemijski sličnih jedinjenja. šećeri i sl. koja se rastvaraju u vodi (aminokiseline. preći će iz vodenog rastvora u fenol prvo one komponente koje se najbolje u njemu rastvaraju. Klasičnim hemijskim metodama je bilo vrlo teško i skoro neizvodljivo da se iz smeše izdvoje slična jedinjenja. Pored toga one se posle hidrolize proteina nalaze u hidrolizatu u vrlo malim količinama.Slika 6. uveli metodu podeone hromatografije. sa fenolom (etrom. a razlikuju se samo po ostatku —R. godine postupak dodavanja svežeg organskog . koja se rastvaraju u vodi. Sve one imaju iste funkcionalne grupe. Ona se zasniva na poznatom Nernst-ovom zakonu raspodele supstanci između dva rastvarača.) pomeša.Shematski predstavljeno odvajanje tri supstancije na koloni adsorbensa.

opere destilovanom vodom i osuši. u ovom slučaju n―butanol. prvo se izvrši hidroliza zagrevanjem u vakuumu (sa 6—10 M HCl) na 100°C. zasiti vodom.). Za hromatografiju se pripremi komora u kojoj će se raditi. koja se nalazi na dnu komore. Na 3—4 cm od kraja trake nanese se rastvor aminokiselina (oko 10 µ1 = 0. Hidrolitičkim razlaganjem belančevina dolazi do oslobađanja aminokiselina. odvoji se od vodenog sloja i nalije u posudicu. a sveže količine organskog rastvarača stalno ulaze (mobilna faza). Sada se uzme jedna traka specijalne filter hartije za hromatografiranje (Whatman). Isto tako se priprema rastvor za razvijanje hromatograma. Obično se u levak za odvajanje sipa n―butanol (40 ml). Papir se zatim postavi u komoru za hromatografiju tako da mu jedan kraj (blizu mesta nanašanja probe) uroni u posudicu sa rastvaračem. Hromatografija na filtracionoj hartiji je jedna od metoda za odvajanje aminokiselina iz proteinskog hidrolizata. a pomoću nje mogu da se dokažu vrlo male količine (10 µg. osuši i poprska rastvorom ninhidrina. Vodeni rastvor upija hartija (stacionarna faza). Ova metoda se odlikuje jednostavnošću. višak kiseline se odstrani ponovljenim uparavanjem i dodavanjem vode. Pošto se radi na čvrstoj podlozi (hartija).030 mg) pomoću fine pipete ili kapilare i osuši u struji toplog vazduha. noseći sa sobom prvo one aminokiseline.010 ml odnosno 30— 50 mg = 0. pa tako redom do onih koje se u organskom rastvaraču najmanje rastvaraju. Posle ponovnog sušenja u sušnici pojavljuju se ljubičasto obojene mrlje pojedinih aminokiselina. prilikom hromatografisanja igraju izvesnu ulogu i adsorpcione pojave. Postupak: Pošto su aminokiseline vezane u belančevinama. sirćetna kiselina (10 ml) i voda (50 ml).rastvarača neobično uprostili. ne zahteva skupocenu aparaturu. Vodeni sloj se stavi na dno komore. a drugi kraj se zakači tako da slobodno visi. . To može da bude visoki stakleni cilindar ili neka druga pogodna posuda odgovarajućih dimenzija. U hidrolizatu se nalazi smeša svih aminokiselina i pre nego što se pristupi kvalitativnoj hromatografskoj analizi. Kada dođe skoro do gornje ivice hartije (3—4 cm do kraja) traka se izvadi. Kada se organski rastvarač. pored posudice sa rastvaračem da bi se cela komora zasitila vodenom parom. Rastvarač počinje da ulazi u hartiju i polako se širi. koje se u njemu najbolje rastvaraju. što su ceo postupak izvodili na koloni i na kraju su kolonu zamenili trakom filtracione hartije.

Fischer i F.16 .2. Slika 6. postavilo se pitanje na koji su način aminokiseline vezane u proteinima. baza ili smeše proteolitičkih enzima hidrolitički razlažu na aminokiseline.Dužina putovanja svake aminokiseline (A) podeljena sa dužinom putovanja rastvarača (B) (Rf=A/B) je konstantna vrednost za svaku aminokiseiinu u datom rastvaraču i uvek je manja od jedan.2 PEPTIDI 6.a ) Aparatura za uzlaznu hromatografiju b) Hromoatogram aminokiselina posle prskanja ( detekcije) sa ninhidrinom Pored hromatografije na filtracionoj hartiji. 6. E.1 PEPTEDNA VEZA Posle saznanja da se svi proteini dejstvom razblaženih kiselina. godine pretpostavili da su aminokiseline povezane u proteinima amidnom vezom. danas se za kvantitativno određivanje aminokiselina. primenjuju vrlo precizne metode hromatografije na jonskim izmenjivačima. Hofmeister su 1912. koja nastaje reakcijom karboksilne grupe jedne aminokiseline s amino grupom druge: .

Na ovaj način povezivanjem četiri.). koje nastaje zagrevanjem ureje: .Nastajanje dipeptida glicil―alanin Oni su prvi uspeli da iz dva molekula glicina uz izdvajanje molekula vode dobiju dipeptid glicil―glicin. pet i više aminokiselina nastaju tetra―. penta― i polipeptidi. a nastalu amidnu vezu — peptidna veza. složena jedinjenja koja se sastoje iz više aminokiselina vezanih međusobno peptidnom vezom. Peptidi su. Nazvali su ga dipeptid.17 . Karakteristična reakcija na peptidnu vezu je biuretska proba. jer se sastojao iz dva ostatka glicina. dakle. Reakcija je nazvana po jedinjenju »biuret«.glicilalanin Slika 6. Kako polipeptid još uvek ima slobodne krajnje grupe. Oni se dobijaju nepotpunim hidrolitičkim razlaganjem proteina. Pored toga izolovan je veliki broj prirodnih peptida specifičnog fiziološkog dejstva (peptidni hormoni. ovaj proces može da se ponavlja stotinama puta. On može sa svojim slobodnim grupama ponova da stupi u reakciju sa nekom trećom aminokiselinom i da nagradi tripeptid. antibiotici i sl. kao i svaka aminokiselina sadrži jednu slobodnu amino― i jednu karboksilnu grupu. Dipeptid.

tripeptidi. Peptidna veza je. dakle. Pored toga. Ova osobina peptidne veze je od posebne važnosti s obzirom na trodimenzionalnu konformaciju peptidnog lanca. Kao i kod proste amidne veze. Slika 6. Imena peptida grade se tako da se jedno za drugim navode imena ostataka aminokiselina sa nastavkom ―il. a dvoguba veza između ugljenika i kiseonika (C=0) ima 40% osobina jednogube veze. atomi koji ostvaruju peptidnu vezu ne mogu slobodno da rotiraju u prostoru. koja imaju jednu ili više peptidnih veza daju karakteterističnu ljubičastu boju sa bakar―sulfatom i natrijum―hidroksidom.2 NOMENKLATURA PEPTIDA Prema broju aminokiselina koje sadrže.18 . raspored elektrona oko atoma peptidne veze je simetričan i ona je zbog toga vrlo stabilna. veza između ugljenika i azota (C―N) ima 40% osobina dvogube veze. Zbog ove tzv. Jedinjenja koja se sastoje od 100 i više ostataka aminokiselina spadaju u proteine.Biuret i sva jedinjenja. rezonantne stabilizacije. tetrapeptidi. Oligopeptidi se sastoje od najviše 10 aminokiselina. supstituisana amidna veza. Polipeptidi sadrže cca 50 aminokiselina. itd. na primer: . i na kraju se doda nepromenjeno ime aminokiseline sa slobodnom karboksilnom grupom. peptidi se dele na: oligopeptide i polipeptide. Tu spadaju dipeptidi.Raspored atoma peptidne veze u prostoru 6.2.

C―krajnje aminokiseline se otkidaju iz peptidnog lanca dejstvom enzima karboksilaza. Dugo vremena su hemičari pokušavali da nađu analitičke metode za određivanje redosleda aminokiselina u peptidima i proteinima. itd. a ona sa slobodnom karboksilnom grupom na desnoj strani.2. ACB. već i po kom su redu one međusobno vezane. tetrapeptidi 24. Posebne metode se koriste za određivanje krajnjih amino grupa (tzv. 1 . Danas se uglavnom upotrebljava fenilizotiocijanat (Edman―ov). Mi smo spomenuli dva takva reagensa: l―fluoro―2. Za određivanje N―krajnjih aminokiselina poznati su različiti reagensi koji reaguju sa amino grupom. Jedino poznavanje redosleda omogućava da se i sintetiše dati peptid.3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA Kod određivanja sekvence ili redosleda aminokiselina prvo se odrede krajnje aminokiseline peptidnog lanca. koji ima tu prednost što se krajnja aminokiselina posle reakcije odvaja od peptida. Zbog različitog redosleda aminokiselina dipeptidi imaju dva izomera AB i BA. pepsina. BAC. Određivanje sekvence aminokiselina u polipeptidima zahteva da se polipeptidni lanac hidrolitički cepa na manje peptide dejstvom proteaza (tripsina.4―dinitrobenzen i fenil―izotiocijanat. danas se prema zvaničnoj nomenklaturi IUPAC―a1[1] pišu samo prva tri slova iz imena aminokiselina. Za potpuno poznavanje hemijskog sastava nekog peptida nije dovoljno samo da se zna iz kojih se aminokiselina sastoji. odvajaju se hromatografski i identifikuju. Poslednjih dvadeset godina uvedeno je više analitičkih metoda za određivanje sekvence aminokiselina. Tako bi skraćeno ime gore napisanog peptida bilo: Ala―Gln―His―Gly. N―krajnje aminokiseline).Da bi se izbeglo pisanje dugačkih imena polipeptida. a da ne dolazi do cepanja drugih peptidnih veza unutar peptidnog lanca. Manji peptidi se hromatografski razdvoje i odredi im se sekvenca. himotripsina). Pomoću ovog reagensa može da se odredi na jednom uzorku peptida redosled pedesetak uzastopnih aminokiselina. 6. BCA. CAB i CBA. a posebne za određivanje krajnjih karboksilnih grupa (C―krajnje aminokiseline). Određivanje redosleda aminokiselina u peptidima pomoću Edman―ovog reagensa je danas automatizovano. tripeptidi šest ABC. Krajnja aminokiselina sa slobodnom amino grupom piše se uvek na levoj strani niza. Redosled vezivanja pojedinih aminokiselina u peptidima i proteinima naziva se sekvenca aminokiselina.

Skraćeno se piše: G—SH.2. možemo glutation da napišemo u jonskom obliku: Prelaženje glutationa (G—SH — redukovani glutation) u oksidovani oblik G—S—S—G je reverzibilni oksido―redukcioni proces. Hopkins ga je prvi izolovao iz kvasca 1921. U mišićima vertebrata nalaze se peptidi karnozin (β―alanil―L―histidin) i anserin (β―alanil―N―metil―L―histidin). Jedan od najpoznatijih i najrasprostranjenijih je tripeptid — glutation. Glutation je γ―L― glutamil―L―cisteinil―glicin. jer se izvode od sumporovodonične kiseline (H2S). god. I jedan i drugi imaju u svom sastavu neproteinsku aminokiselinu β―alanin. Dva mola glutationa gube dva vodonika i prelaze u disulfidni oblik: G—S—S—G (oksidovani glutation).6.4 PRIRODNI PEPTIDI Poznat je veliki broj prirodnih peptida. . Imajući u vidu da sva —SH jedinjenja imaju slabo kisele osobine. Zbog toga glutation ima ulogu biološkog »redox« sistema.

je visokomolekularni polipeptid sastavljen od 51 aminokiseline.2. a drugi 13—22 u zavisnosti od vrste sisara. melano―stimulišući (MSH) hormon srednjeg režnja hipofize su polipeptidi lančaste strukture. gramicidin. . Prvi sadrži 39 aminokiselina. Du Vigneaud je prvi uspeo da sintetiše oksitocin. ali u prisustvu metalnih jona molekuli insulina asociraju u jedinice molekulske težine od 2 x 6 000. a koji deluju antibakterijelno na druge mikroorganizme. Antibiotik gramicidin je polipeptid koji sadrži D―fenilalanin. koji sadrže osam aminokiselina od kojih je jedna cistin.Poznat je čitav niz polipeptida. aktinomicin i dr. Oni nastaju od aminokiselina valina i cisteina. Asocijacija proteinskih molekula u veće agregate (»molekule«) je danas opažena kod velikog broja proteina. polimiksini. insulin se ranije ubrajao u proteine. Zbog toga i ne postoje oštre granice između polipeptida i proteina. Hormon pankreasa glukagon je takođe polipeptid. Insulin. čija je sekvenca određena. Sadrži 29 ostataka aminokiselina. 6. Pošto su prvi rezultati određivanja molekulske težine insulina davali vrednost od 36 000 i 48 000.5 PEPTIDNI HORMONI Hormoni zadnjeg režnja hipofize oksitocin i vazopresin su ciklični peptidi. Najpoznatiji među njima su penicilini. koje sintetišu razni mikroorganizmi. a to je bila i prva sinteza jednog prirodnog peptida. Tu spadaju: penicilini. hormon pankreasa. 3x12 000 i 4x12 000. Molekulska težina insulina iznosi 6 000. Kortikotropin (ACTH) adrenokortikotropni hormon prednjeg režnja hipofize i melanotropin.

6. Iz tabele se vidi da 50% suve supstance otpada na proteine.Molekulske komponente ćelije E. Tabela 6. Ime im je dao Berzelius.8 . coli Ukupna težina u % Broj svake Procenat od ukupne težine Voda Proteini nukleinske kiseline dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) ribonukleinske kiseline ugljenih hidrata Masti nisko molekulskih biomolekula (osnovnih i intennedijera) neorganskih jona 2 1 oko 500 oko 12 1 6 3 2 1 oko 1000 oko 50 oko 40 70 15 oko 3 000 grupe . Mala i prosta ćelija bakterija kao npr. kosi. raznolikost i organizovanost živih bića počiva na osobinama proteina. a u čoveku se računa da ima oko 5 miliona različitih proteina.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE 6.1 UVOD Proteini su najbitniji sastojci žive materije. Escherichia coli sadrži oko 3 000 vrsta proteina. Zastupljenost glavnih grupa bioloških makromolekula data je u donjoj tabeli. Ona je uglavnom ista u svim ćelijama (izuzev u kostima. Mnogobrojnost. U prirodi se nalazi veliki broj proteina. što znači od prvenstvene važnosti. masnim ćelijama).3. od grčke reči »proteinos«.

Poznato je oko 2 000 različitih enzima koji se odlikuju po svojoj specifičnosti i efikasnosti.Biološke funkcije proteina Proteini 1 . β―lipoprotein. Enzimi: Ribonukleaza citohrom c tripsin 2 . Strukturni proteini strukturni proteini membrane α―keratin kolagen elastin mukoproteini Kontraktilni proteini miozin aktin Transportni proteini hemoglobin. odnosno da može da koristi energiju okoline za svoj rast. nokti. ceruloplazmin . Proteini su biološki najaktivniji molekuli. sinovijalna tečnost stacionarni filament miofibrila pokretni filamenti miofibrila proteini belanceta proteini mleka proteini sa rezervama gvožđa proteini pšenice i kukuruza 3 . u milionitom delu sekunde. poznata pod imenom enzimi. Oni između ostalog omogućavaju ćeliji da funkcioniše kao hemijska mašina. 4 . Svaka životinjska i biljna vrsta ima svoje specifične proteine. iako mogu da vrše istu funkciju. coli nije identičan sa proteinima čoveka. perje tetive. igra ulogu bioloških katalizatora. proteini su vrlo specifični. U tabeli prva grupa proteina. a kod viših organizama i svaka individua ima svoje specifične proteine. i to vrlo efikasno i brzo. kosti hrskavica ligamenti sluzavi sekreti. Tako nijedan protein E.mioglobin serumski albumin Nalaženje i funkcija hidrolizuje RNK prenosi elektrone hidrolizuje peptidnu vezu sastavni delovi membrane koža. Svaki od njih katalizuje jedan tip ili samo jednu reakciju. održavanje i reprodukciju.Za razliku od većine drugih sastojaka živog organizma. Tabela 6. U donjoj tabeli dat je pregled i podela proteina na osnovu njihove biološke aktivnosti. jer obavljaju najrazličitije biološke funkcije.9 .

Grupa transportnih proteina može da prenosi različite molekule putem krvotoka. Fibrini kolagena takođe povezuju grupe ćelija u tkivo. Rezervni proteini albutnin jajeta kazein feritin gliadini i zeini Hormoni insulin adrenokortikotropni hormon hormon rasta Zaštitni proteini u krvi kičmenjaka antitela fibrinogen trombin Toksini toksin Clostridium botulinum toksin difterije zmijski otrov reguliše metabolizam glukoze reguliše sintezu kortikosteroida stimuliše rast kostiju 6 . β1―lipoprotein — lipide. čine srž membranske strukture. Glavni ekstracelularni strukturni protein vezivnog tkiva i kostiju viših životinjskih vrsta je lančasti protein kolagen. Hrskavica se sastoji iz proteina konjugovanog sa polisaharidom — hondroitinsulfatom. kompleksno vezani sa polarnim lipidima. Treća grupa proteina čini bitne elemente kontraktivnih i pokretnih sistema. Druga grupa obuhvata proteine koji izgrađuju strukturne elemente organizma i ona je po količini najveća. Oni igraju veliku ulogu u prenosu jona i manjih organskih molekula kroz membranu. Neki proteini služe kao rezerva i obezbeđuju neometano razviće jedinke: na . ceruloplazmin — bakar. albumin — slobodne masne kiseline. grade komplekse sa stranim proteinima prethodnik fibrina u krvnom koagulumu učesnik u procesu zgrušavanja izazivač bakterijalnih trovanja hranom bakterijelni toksin enzimi koji hidrolizuju fosfogliceride 7 . na primer: aktin i miozin u mišićima. Tako hemoglobin prenosi kiseonik. itd.5 . 8 . Različiti nerastvorni proteini ćelijske membrane.

Plazmaproteini. dejstvom kiselina i tzv. kao što je održavanje osmotskog pritiska i pH. naročito albumin imaju odlučujuću ulogu u održavanju standardnih uslova u ćeliji i tkivima. Svi proteini. Dobijeni kaogulum se ne rastvara. Danas je objašnjeno kako povezivanje aminokiselina u proteinske čestice različitog oblika i dimenzija omogućava da proteini mogu da vrše toliko različitih i važnih funkcija. transportni proteini su komplementarni sa supstancama koje prenose. One su zajedničke za sva živa bića. 6. ugrušano mleko. Mnogi hormoni kao što je insulin. krvni serum. hormon rasta i drugi su proteinskog karaktera. Enzimski molekuli su komplementarni sa supstratom. koagulišu pri zagrevanju. koje same po sebi nisu ni biološki aktivne niti toksične supstance. uključujući i one aktivne i toksične. za razliku od taloga koji se dobija isoljavanjem proteina neutralnim solima i alkoholom. Druge polarne. Pod pojmom denaturacije podrazumeva se niz promena koje se odigravaju u komplikovanoj strukturi proteinskih . U proteinima su aminokiseline vezane peptidno samo svojim α―amino i α―karboksilnim grupama. Pored enzima biološki je aktivna i grupa proteina koja pokazuje hormonsko dejstvo.primer albumin u jajetu. sastavljeni su od samo dvadesetak aminokiselina. Zagrevanjem proteini se menjaju ili kako se to kaže »denaturišu«. jeste njihova velika osetljivost prema svemu što ubija živa bića. Zajednička i karakteristična osobina proteina. Strukturna komplementarnost omogućava proteinima da mogu da vrše tolike raznolike funkcije. kazein mleka. a fibrinogen i trombin ih čuvaju da kod ranjavanja ne iskrvare. antitela su komplementarna sa svojim antigenom. alkaloidnih reagenasa. čiju promenu katalizuju.2 OSOBINE PROTEINA Upadljiva osobina proteina je da mogu da grade kompleksna jedinjenja sa raznim supstancama i to na principu strakturne komplementarnosti. po kojoj se razlikuju od drugih biohemijskih sastojaka.3. kisele i bazne grupe različitih aminokiselina su slobodne i čine bočne grupe peptidnog lanca. Zaštitni proteini kao što su antitela štite kičmenjake od stranih supstanci. Vrlo rano je zapaženo da se supstance kao: belance jajeta. koji je prouzrokovao njihovo nastajanje. gliadini i zeini u klici pšenice i kukuruza.

Denaturisanjem protein gubi svoje fiziološko dejstvo. dejstvom kiselina. Pri tome se naročita pažnja obraća na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. a ceo kompleks se sastoji od 21 protomera. To je razlog da je živi svet toliko osetljiv na radioaktivnost. Ispitivanje proteina je koraknulo napred. Neki proteini postoje u obliku oligomera tj. Tako se hemoglobin sastoji od četiri protomera. Oni se sastoje od 2 .10 . tek kada su pronađene fizičke metode. čija molekulska težina prelazi i 40 miliona. Najveći supramolekulski kompleksi su virusi. izolovanje nativnih proteina je vrlo težak i osetljiv posao. Do denaturisanja proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature već i dejstvom visokog pritiska mehaničkim tretiranjem.molekula. Svi regulatorni enzimi sastoje se od više enzimskih molekula: na primer. a poznaje se odmah po promeni njegove rastvorljivosti. sastoje se iz nekoliko proteinskih molekula (protomera). Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. koje nisu izazivale njihovu denaturaciju. baza i organskih rastvarača i raznih zračenja.Molekulske težine nekih proteina Proteini Insulin goveđi Ribonukleaza Lizozim (belanceta) Mioglobin (goveđeg srca) Hemoglobin (ljudski) Albumin (ljudskog seruma) Y―globulin (konjski) Glikogen fosforilaza (iz mišića kunića) Sintetaza masnih kiselina (iz kvasca) Virus duvana 495 000 2 300 000 40 000 000 Oko 4100 oko 20 000 336 500 4 oko 21 oko 2130 Molekulska težina Broj aminokiselinskih ostataka Broj proteina 5 733 12 640 13 930 16 890 64 500 68 500 149 900 51 124 129 153 574 oko 550 Oko 1 250 2 1 1 1 4 1 4 Proteini istog tipa i funkcije mogu da imaju različite molekulske težine. Njihova molekulska težina kreće se u širokim granicama i može da dostigne jedan milion daltona2[2] (vidi tabelu). Tada se pokazalo da su proteini makromolekuli. Tabela 6. sintetaza masnih kiselina ima sedam aktivnih enzima.

Hg. molekula. poznatih pod imenom antitela ili imunoglobulini. H2SO4 i u prisustvu katalizatora (Cu.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA Gerardus Johannes Mulder (1839) god. krvnog fibrina. množenjem postotka dobijenog azota s faktorom 6. povezanih međusobno Kao i sva jedinjenja ugljenika molekuli proteina su trodimenzionalni i svaki od njih ima svoj karakterističan oblik u prostoru. Prema ovom karakterističnom elementu i danas se izračunava i procenjuje proteinski sastav tkiva i hrane.hiljadu i više proteinskih nekovalentnom vezom. homologi proteini) nisu imunološki identični. a titracijom se odredi koliko je amonijaka predestilovalo. želatina. našao je da svi imaju 12—19% azota. . Na primer hemoglobini različitih sisara ubrizgani eksperimentalnoj životinji izazivaju nastajanje različitih antitela. Naravno ovako dobijeni rezultati su samo približni. Dakle. H2SO4 se neutrališe i dodatkom jake baze NaOH oslobodi se amonijak iz nastalog amonijum―sulfata: (NH4)2SO4 + 2NaOH=Na2SO4 + 2NH3 + 3H2O Oslobođeni amonijak se kvantitativno hvata destilacijom u struji vodene pare u rastvor kiseline poznate koncentracije. molekularna osnova raznolikosti živih bića počiva na raznolikosti izgleda i veličine proteina specifičnih za datu vrstu. Mi ćemo kasnije opširnije govoriti o strukturnim razlikama homologih proteina na primeru insulina i hemoglobina. Prilikom sagorevanja azot koji se nalazi u proteinima prelazi u amonijum―sulfat. H 2O2).25). 6. Princip određivanja azota u proteinima sastoji se u tome što se proteini sagore uz dodatak konc. koji nastaju u krvi kičmenjaka posle injekcije nekog proteina stranom tom organizmu. Posle sagorevanja višak konc. U analitičkom određivanju proteina krvne plazme dogovorno je uzeto da proteini imaju cca 16% azota i na osnovu toga se proračunava sadržaj proteina. Primenjujući elementarnu analizu na proteine svile. Zasada je važno da naglasimo da veličina i oblik svake vrste zavisi od veličine i oblika proteina koji ih izgrađuje. Znači da se hemoglobini različitih sisara i uopšte homologi proteini razlikuju po svojoj strukturi i obliku. Pri tome se neutrališe jedan deo kiseline.25 (100/16 = 2. Ispitivanjem zaštitnih proteina. je prvi počeo sistematsko ispitivanje proteina.3. belanceta jajeta. pokazalo se da proteini sa istom fiziološkom funkcijom (tzv.

Njihovi polipeptidni lanci su paralelno smešteni duž jedne jedine osovine. Utvrđeno je da su one osnovne strukturne jedinice iz kojih se sastoje svi proteini. Keratini se sastoje iz dve vrste belančevina: fibrilarne komponente koja ima malu količinu sumpora i amorfnog globularnog proteina bogatog sumporom. gradeći peptidni lanac (ili lance). a veliki broj se sastoji od više.Pored azota proteini sadrže 50—55% ugljenika. perje su izgrađeni od keratina. Naprotiv. kolageni i elastini. Fibrili proteina su ugrađeni u amorfnu masu. 20— 23% kiseonika. Fibrilarne ili lančaste proteine i B. 3 . Najpoznatiji proteini ove grupe su keratini. svaki tip proteina okarakterisan je: 1) svojim specifičnim hemijskim sastavom. 2) molekulskom težinom i 3) redosledom (sekvencijom) aminokiselina u polipeptidnom lancu. Prema obliku i strukturi molekula proteini se dele na dve velike grupe: A. Fibrilarne belančevine su osnovni strukturni elementi vezivnog tkiva viših životinja. Proteini nisu slučajni polimeri različite dužine lanca. 6—7% vodonika. bakra.3. Fibrilarni proteini imaju molekule u obliku vlakna (fibrila) dužine nekoliko stotina jedinica angstrema*3[3]. peptidnih lanaca. Sumpora imaju 0. magnezijuma. Globularne ili sferoidne proteine. a fosfora 0—6%. obično parnog broja. Ima proteina koji se sastoje samo od jednog peptidnog lanca (protomer). Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijena su jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. koji je genetski dirigovan. nokti. U proteinima su aminokiseline vezane peptidnom vezom. koji nazivamo KONFORMACIJA. cinka i drugih elemenata. slično čeličnim štapovima u betonski temelj.4 STRUKTURA PROTEINA njegovom Svaki protein u nativnom stanju ima svoj specifičan i karakterističan trodimenzionalni oblik u prostoru. 6. Principijelna razlika između keratina različitih životinja je u načinu pakovanja filamenata i količini i sastavu amorfnog matriksa. Kosa. koža. To su oligomerni proteini. rogovi. Neki proteini imaju u svom molekulu gvožđa (kao na primer hemoglobin).2—3%.

Slika 6. niti u razblaženim kiselinama i bazama. hormoni. kada su atomi pravilno razmešteni u jednom kristalu. hrskavica i zubi. antitela. Elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva. Rastvaraju se u vodi i rastvorima neutralnih soli. U ovu grupu spadaju biološki vrlo aktivni proteini: enzimi. oni difraktuju.19 . Karakteristična osobina ove grupe proteina je da su fizički i hemijski vrlo otporni. Njihovi molekuli su lančasti. Prostorna organizacija peptidnih lanaca u proteinima ispituje se uglavnom merenjem difrakcije X―zrakova. U ovu grupu spadaju miozin mišića i fibrinogen. koji se po svojoj konformaciji nalaze između fibrilarnih i globularnih. Globularni proteini imaju molekule manje ili više elipsoidnog oblika. tetiva. ugibaju X―zrakove kao i . virusi i dr. Hemijske i biološke osobine proteina jedino mogu da se objasne egzaktnim opisom njihove konformacije.Konformacija fibrilarnih (a) i globularnih (b) proteina Ima proteina. belancetu jajeta.Kolageni su bitne komponente vezivnog tkiva kože. strukturni element ugruška krvi. slično fibrilarnim proteinima. ali se rastvaraju u vodi i rastvorima neutralnih soli. Globularni proteini se nalaze u krvnoj plazmi. ne rastvaraju se ni u jednom neutralnom rastvaraču. Sastavni peptidni lanci se zovu protomeri. Talasna dužina X―zrakova je istog reda veličine kao i razdaljina atoma u kristalima. Javlja se u različitim oblicima. mleku i svim tkivnim tečnostima. kostiju. Prema tome. Njihovi peptidni lanci su čvrsto sklupčani unutar globularne čestice. Globularni proteini koji se sastoje iz više peptidnih lanaca nazivaju se oligomerni proteini.

Kvaterna struktura obuhvata prostornu organizaciju više peptidnih lanaca. Ile27. Sekundarna struktura obuhvata način prostiranja peptidnih lanaca (izduženi ili spiralni). jer se redosled može da odredi samo na manjim peptidima. Ovu strukturu imaju samo oligomerni proteini. koje su danas automatizovane.optička rešetka. Phe19. His4. U ovoj formuli grupacije od tri slova označavaju pojedine aminokiseline. Tyr9. Od . Sastav β―laktoglobulina bi bio: Gly8. Thr21. Odvajanje se radi elektroforetski ili hromatografski. a indeks pored njih znači da ima toliko ostataka dotične aminokiseline u molekulu. Tako se na osnovu difrakcionih merenja može da ustanovi položaj pojedinih atoma peptidnog lanca i njihova međusobna razdaljina. Ala29. sekundarna. Asp36. lanci se odvajaju cepanjem ove veze oksidacijom sa perhlornom kiselinom. Određivanje sekvence aminokiselina Kod utvrđivanja redosleda odnosno sekvence aminokiselina prvo treba da se odredi da li se protein sastoji iz jednog ili više peptidnih lanaca. Cys―Cys8. Fibrilarni proteini nemaju tercijernu strukturu. U slučaju kada su peptidni ianci povezani kovalentnom —S—S— vezom preko ostataka cisteina. Glu26. U oba slučaja treba da se zna između kojih aminokiselina je došlo do kidanja peptidne veze. Val21. Try4. 6. naročito onakav kakav se nalazi u fibrilarnim proteinima. Arg7. oni se prvo cepaju na manje peptide. Tercijarna struktura objašnjava način na koji se peptidni lanac presavija i uklupčava da bi se stvorila kompaktna struktura globularnih proteina. Primama struktura obuhvata samo kovalentnu kičmu polipeptidnog lanca i karakterističan redosled ostataka aminokiselina (sekvencu). Pošto se peptidni lanci u proteinima sastoje od stotine aminokiselinskih ostataka. (NH3)32. Ser20. Cepanje na manje peptide može da se radi hemijskim ili enzimskim metodama. tercijerna i kvarterna. Daljnji korak je da se u slučaju oligomernog proteina njegovi sastavni peptidni lanci (monomeri) odvoje i izoluju u čistom stanju.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA Aminokiselinski sastav proteina određuje se u hidrolizatu pomoću raznih hromatografskih metoda. Dosta dobar uvid u sastav proteina daju formule. Ovo može da se konstatuje određivanjem broja krajnjih aminogrupa u intaktnom proteinu pomoću reakcije sa fluorodinitrobenzenom.3. koje u principu odgovaraju opštim formulama neorganskih jedinjenja npr. Met9. Leuso. Cys4. U molekulima proteina postoje četiri nivoa strukturne organizacije peptidnih lanaca: primarna. Pro15. Na2SO4.

tirozin ili fenilalanin. koje se nalaze u homologim insulinima. tako da nastaju peptidi čija je krajnja aminokiselina triptofan. Kod enzimske hidrolize koristi se osobina enzima da hidrolizuju veze samo između određenih aminokiselina.20 . koji cepa na mestu metionina. Podvučene su one aminokiseline. Himotripsin cepa na mestu aromatičnih aminokiselina.Redosled aminokiselina u goveđem insulinu položaj —S—S— veza između A i B lanca. Tako hidroliza sa tripsinom daje peptide koji imaju kao krajnju C―aminokiselinu lizin ili arginin. Slika 6.hemijskih reagenasa za sada se najviše upotrebljava cijanogenbromid. Nastali manji peptid ima kao krajnju aminokiselinu homoserin (derivat metionina). . Pored ova dva enzima koristi se pronaza i suptilizin i papain.

21 . 2—1. Cepanjem sa cijanogenbromidom na mestu gde se nalazi metionim (M) nastaje: N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―D―N―I―T―N―N―I ―M jedan peptid br. 2 B. Iz slike 6. se vidi da je peptid od 28 aminokiselinskih ostataka prvo hidrolizovan sa cijanogenbromidom na dva peptida: Peptid 1 i 2. npr. Niz aminokiselina u peptidnom lancu α―laktalbumina (velika slova označavaju ostatke aminokiseliina) A. 1 C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H―K . .21. K―Iizin. M―metionin. 2—2 i 2—3.Cepanje peptidnog lanca sa cijanogenom i tripsinom. 2 C―A―K i slobodan lizin (K) I―L―D―I―K G―I―N―O―W―L―A―H―K Peptid 2―1 Peptid 2―2 Peptid 2―3 Peptid 1―1 i Peptid 1―2 Slika 6. 1— 2. velika slova označavaju aminokiseline. Enzimskim cepanjem dobijenih peptida sa tripsinom dobija se od peptida br. 1: N―I―C―D―I―S―C―D―K F―L―N―D―N―I―T―N―N―I―M a od peptida br.N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―N―I―T―N―N―I― M―C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H ―K. drugi peptid br. Hidrolizom ovih manjih peptida sa tripsinom dobijeno pet još manjih: 1 — 1.

pokazuje s . Posle insulina određena je sekvenca hormona adrenokortikotropina. Sekvencu insulina je utvrdio Sanger sa saradnicima 1953. Protein mioglobin. a drugi od 30. Prvi protein kome je određena sekvenca je bio insulin.Peptidni lanac goveđe ribonukleaze. koji se nalazi u mišićima i koji kao i hemoglobin može da vezuje kiseonik. Pojava istih aminokiselina na istim mestima u različitim peptidima naziva se homologija sekvence.Slika 6. Alfa―lanac ima 141 ostataka aminokiselina. a beta 146. Na sledećoj shemi dat je redosled aminokiselina u alfa― i beta― lancu adultnog hemoglobina HbA. Na shemi su podvučene aminokiseline. Određena je i sekvenca enzima tripsinogena (229 aminokiselina) himotripsinogena (245 aminokiselina) gliceraldehid―3―fosfat dehidrogenaze (333 aminokiselina). On se sastoji od četiri peptidna lanca: dva alfa i dva beta. sa položajem četiri—S—S— mosta Do danas je relativno malom broju proteina određena sekvenca aminokiselina. Prvi oligomerni protein kome je određena sekvenca aminokiselina bio je normalni hemoglobin odraslog čoveka Hb A. Ribonukleaza je prvi enzim kome je određena sekvenca. povezanih u jedan peptidni lanac koji na četiri mesta ima —S—S— mostove. Iz sheme se vidi da se insulin sastoji iz dva peptidna lanca: A i B.22 . čija je molekulska težina 4 600. koje se na istom mestu javljaju u oba lanca. Ona se sastoji od 124 aminokiselina. Lanac A i B su povezani sa dva —S—S— mosta. godine. za šta je dobio Nobelovu nagradu. za njega je docnije pokazano da je peptid. a sastoji se od 39 aminokiselina. Prvi je izgrađen iz 21 aminokiseline.

6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA.23 . Mioglobin se sastoji samo od jednog peptidnog lanca.3. a zaokruže su one koje se na istom mestu javljaju i u miglobinu. Iste aminokiseline u oba lanca su podvučene. Slika 6. 6.alfa― i beta― lancem hemoglobina homologiju sekvence (na shemi zaokružene aminokiseline). IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA Određivanje sekvence aminokiselina u proteinima otkrilo je mnoge značajne činjenice i proširilo naše znanje o proteinima. Konstatovano je .Sekvenca aminokiselina u α i β lancu čovečijeg adultnog hemoglobina.

Tako je pokazano da insulini izolovani iz pankreasa: krave. 9 i 10. Tako se u kolagenu ostaci alanina. a u lancu A postoje razlike samo na položajima 8. svinje. Oni obično imaju istu molekulsku težinu. prema tome različiti proteini. Kod globularnih proteina nema periodičnog ponavljanja redosleda aminokiselina kao ABABABABAB ili ABCDABCDABCD. Razlika u sekveneci varira od vrste do vrste i ukoliko je veća filogenetska razlika utoliko je i veća razlika u sekvenci.da u proteinima postoje sve moguće kombinacije aminokiselina. Oni samo na pojedinim mestima u svojim polipeptidnim lancima (ili lancu) imaju iste aminokiseline (homologija sekvence). ovce. koze i konja imaju identičan redosled aminokiselina u lancu B. kod lančastih proteina ima periodičnog ponavljanja nekih aminokiselina. Međutim. glicina. Imunoglobulini Većina antitela su proteini molekulske težine od 150 000 daltona. Enzimi obično imaju isti redosled na onom delu peptidnog lanca za koji se veže supstrat. Kad su filogenetske razlike manje onda je i razlika u sekvenci pojedinih proteina manja. Svaki imunoglobulin reaguje sa svojim antigenom na specifičan način. Ispitivanje homologih proteina pokazalo je da se oni razlikuju u sekvenci aminokiselina i da su. takođe je pokazalo da su to različiti proteini. koji pokazuju homologiju na pojedinim mestima u peptidnom lancu. Tako se citohrom c konja i kvasca razlikuje na 48 mesta u peptidnom lancu. Ispitivanjem sekvence enzima tripsina i himotripsina različitih životinja. b. što je prikazano na donjoj shemi. Homologi proteini Proteini koji vrše istu fiziološku funkciju kod različitih životinja nazivaju se homologi proteini. koji se sastoji od 104 aminokiseline. prolina i hidroksi―prolina periodično javljaju. . a.

Pokazalo se da imunoglobulini imaju u pojedinim delovima molekule iste aminokiseline.Struktura imunoglobulina (IgG): sastavljen je od dva teška lanca i dva laka lanca.25 . Verovatno je da ova razlika u sekvenci prouzrokuje i fine razlike u obliku mesta u koje treba da se . (N―krajnje aminokiseline) razlikuju u sekvenci. Slika 6. koji su blizu krajnjoj aminokiselini sa slobodnom —NH2 grupom. Samo se oni delovi lakog i teškog peptidnog lanca. a teški 50 000.24 . Sekvenca aminokiselina na kraju lanca gde se nalazi slobodna ―NH2 grupa varira kod različitih anti―tela (šrafirani deo) dok je u ostalim delovima ista (nešrafirani deo).Slika 6. Sekvenca svih 1 300 aminokiselina u jednom tipičnom imunoglobulinu je određena i upoređena sa sekvencom drugih imunoglobulina specifičnih na različite antigene.Specifična reakcija antigena s molekulima antitela i nastajanje nerastvornog kompleksa Ispitivanje sekvence različitih imunoglobulina (antitela) pokazala su da se njihov molekul sastoji od dva laka i dva teška lanca. To je zapravo onaj deo molekula koji specifično reaguje s antigenom. Lakši lanci imaju molekulsku težinu 20 000 daltona.

koje nastaje zbog mutacije DNK molekula. po tome što na položaju šest umesto glutaminske kiseline ima valin. Patološki nasledni proteini L. Oni su posledica genetskih promena. Određivanje sekvence HbS pokazalo je da se njegov β―peptidni lanac razlikuje od istog lanca HbA. koje obično prouzrokuju zamenu samo jedne aminokiseline u alfa― ili beta― lancu hemoglobina. itd.Deo β―polipeptidnog lanca u hemoglobinima A. Itano su izolovali hemoglobin osoba obolelih od jedne nasledne anemije. S i C Ispitivanja patoloških hemoglobina ukazalo je na mogućnost postojanja i drugih patoloških proteina. čija je sekvenca aminokiselina promenjena zbog mutacije odgovarajućih gena. poznate pod imenom »srpasta« anemija. znači mora da prileže kao ključ u bravi. sporije je putovao u električnom polju. c. »molekulskih oboljenja«. Na ovaj način je dokazano da je »srpasta« anemija nasledno oboljenje.11 . Antigen mora da bude komplementaran s antitelom. Tabela 6. Izolovani hemoglobin S (HbS) razlikovao se po svojim fizičko―hemijskim osobinama od normalnog hemoglobina A čoveka (HbA). On se teže rastvarao nego normalni. Zbog toga HbS ima jedan negativan naboj manje kod neutralnog pH i sporije se kreće u električnom polju. koji diriguje sintezu (β ―peptidnog lanca hemoglobina.uglavi antigen. Zbog toga što HbS ima drukčije osobine od normalnog hemoglobina on prouzrokuje promenu bikonkavnog oblika normalnih eritrocita. Do danas je otkriveno nekoliko stotina tzv. Kod ljudi je do danas otkriveno oko 150 patoloških hemoglobina. koja nastaju zbog promene sekvence . Pauling i H.

C) 1―C i 6―C su alfa―ugljenikovi atomi aminokiselina između kojih se nalazi peptidna veza i za koje su vezani ostaci R' i R".Raspored atoma peptidne veze i mesta rotacije oko α―ugljenikovih atoma (1.normalnog proteina. Ova oboljenja se najlakše otkrivaju kod proteina koji su enzimski aktivni. Naime. ima karakter dvogube veze. Slika 6. jer imaju najprostiju strukturu. Nasuprot tome. 6.) —NH grupe. Ranije je rečeno da je raspored elektrona oko atoma peptidne veze simetričan i da zbog toga njena šest atoma Cα―CO―NH―Cα leže u jednoj ravni.3. a drugi za azot (5. koja može da se izmeri ili konstatuje na odgovarajući način. Jedan alfa―ugljenikov atom je vezan jednogubom vezom za ugljenik —CO grupe (2. zbog gustine elektrona.). i 6. fibroina svile i kolagena). koja je u prostoru nepokretna . to se peptidni lanac može samo na tim mestima da savija gradeći spiralu. promena u sastavu njihovog molekula reflektuje se na njihovu enzimsku aktivnost u određenom metaboličkom procesu. Najbolje je ispitana sekundaraa struktura fibrilarnih proteina (α―keratina. veza između ugljenika CO grupe (2―C) i azota —NH (5―N) grupe.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA Pod sekundarnom strukturom proteina se podrazumeva način prostiranja njegovog peptidnog lanca. odnosno međusobni položaj aminokiselina. jer je osnovna struktura proteina polipeptidna. Strukturu proteina određuje na prvom mestu prostorni raspored atoma u peptidnoj vezi.26 . Pošto atomi povezani jednogubom vezom slobodno rotiraju.

Vodonik gradi most između kiseonika jedne peptidne veze i azota četvrte i na taj način povezuje delove α―heliksa.27 .6 ostataka aminokiselina. Spirala α―heliksa čini kičmu peptidnog lanca iz koje štrče prema spolja isturene bočne grupe aminokiselina (slika 7. α―Helikoidni oblik peptidnog lanca je najpovoljniji . Pomoću konstruisanih modela Pauling i Corey su utvrdili da peptidni lanac α―keratina ima oblik α―heliksa. Na osnovu prostornog položaja atoma peptidne veze kičma polipeptidnog lanca u proteinima je planarna i sastoji se od serije relativno nepokretnih površina odvojenih supstituisanim metilenskim grupama za koje su vezani ostaci aminokiselina. Vodonik je prostorno udaljen od elektronegativnog kiseonika i zbog toga ne može da daje proton. a s druge strane elektronegativni kiseonik (—C=O). U α―heliksu je svaka aminokiselina povezana vodoničnom vezom sa sledećom četvrtom aminokiselinom. 6. koja ima s jedne strane vodonik vezan za azot (—N : H). tako da se zavoj sastoji od 3.(fiksirana). nego je dužina identičnih perioda skraćena i kreće se od 5. Pokazalo se da peptidni lanci. zauzimaju dva oblika ili kako kažemo sekundarne strukture: A) oblik desne α―spirale (ili α―heliks) i B) oblik presavijenih površina (cik―cak struktura). uglavnom. Ona je stabilnija od svih drugih koje bi lanac mogao da zauzme. koji nazivamo sekundarna struktura.0—5.8 STRUKTURA α―HELIKSA Ispitivanja strukture α―keratina su pokazala da peptidni lanac ovog fibrilarnog proteina nije pravolinijski izdužen.10). Vodonične veze se nalaze na svakoj peptidnoj vezi. Slika 6.5 angstrema.Kičma polipeptidnog lanca: šrafirane su površine prostorno fiksirane peptidne veze. Atomi kiseonika i vodonika nalaze se u položaju trans. a strelicom su označena mesta na kojima lanac može da se savije Zbog nesavitljivosti peptidnih veza postavilo se pitanje kakav oblik imaju peptidni lanci. Iz tog razloga polipeptidni lanci imaju samo jedan prirodni oblik u prostoru.3.

koji su kod pH 7 pozitivno naelektrisani. koji su međusobno upleteni u trostruke ili sedmorostruke niti. jer je za njeno kidanje dovoljno samo 5 000 cal/mol (20 920 J/mol) kada ih ima više stotina. a koje je narušavaju. Električni vektori sila vodoničnih veza su tako orijentisani da osiguravaju maksimalnu jačinu α―heliksu. sa najmanjim sadržajem slobodne energije. onoliko vodoničnih veza. kada peptidni lanac sadrži mnogobojne ostatke lizina. Nastajanje stabilnih helikoidnih struktura zavisi od primarne strukture proteina. koliko i peptidnih. one stabilizuju datu molekulsku strukturu. Peptidni lanac može da se spiralizuje u α―heliks ako je sastavljen samo od L―ili samo od D―aminokiselina.od svih drugih mogućih obiika. Samo određeni raspored bočnih — R grupa omogućava spiralizaciju peptidnog lanca. jer je on stabilniji. jer je to najstabilnija struktura. Proteinske L―aminokiseline grade uglavnom desni α―heliks. dakle. vune grade desne helikse. noktiju. Tako npr. Iako jačina vodonične veze iznosi samo 5—10% jačine kovalentne veze. U tabeli 6. . perja.12 je dato koje aminokiseline pogoduju spiralizaciji α―heliksa. U α―heliksu ima. Zbog toga se i pretpostavlja da se peptidni lanac spontano spiralizuje u α―heliks. spirala će se odviti. odnosno njegovog aminokiselinskog sastava i sekvencije. jer omogućava postojanje maksimalnog broja vodoničnih veza. Tako α―keratini kose. Treba da se naglasi da ne može svaki peptidni lanac da se spiralizuje u α―heliks. zbog međusobnog odbijanja pozitivnih bočnih grupa.

One nemaju primarnu aminogrupu.Shema α―heliksa sa tačkasto oznsčenim vodoničnim vezama Gubitkom pozitivnog naboja (kod pH 12) ovakav peptid će spontano da spiralizuje. peptid će da nagradi α―heliks.Slika 6. koje ne mogu da se uklope u α―heliks su prolin i oksiprolin. Kada kisele bočne grupe izgube naboj povećaniem H+ jona (kod pH 2). . Jedine aminokiseline. koji nose negativne naboje kod pH 7. Slično se ponaša peptidni lanac sa ostacima asparaginske kiseline. već je njihov azot sastavni deo nesavitljivog pirolidinskog prstena.28 .

Nerastegnuti oblik ima strukturu α―heliksa.12 .9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA Astbury je našao da se fibrile α―keratina na dvostruko rastegnuti zagrevanjem u vlažnoj atmosferi. koji se obeležva sa β―oblik.Tabela 6. dakle. povezmi brojnim međulančanim vodoničnim vezama. je vrlo sličan fibroinu svile. pokazalo se da je položaj atoma u njima različit. a rastegnuti. Bočne grupe aminokiselina štrče iznad i ispod površine. kojih ima onoliko koliko i peptidnih veza. Površine obrazuju mnogobrojni peptidni lanci.Uticaj aminokiselina na nastajanje α―heliksa aminokiseline koje stabilizuju α―heliks Alanin Leucin Fenilalanin Tirozin Triptofan Cistein Metionin Histidin asparagin i glutamin Valin aminokiseline koje destabilizuju α―heliks serin izoleucin treonin glutaminska kiselina asparaginska kiselina lizin arginin glicin Aminokiseline koje cepaju α―heliks Prolin Oksiprolin 6.3. do promene njegove konformacije prešao je iz α―helikoidnog oblika u β―oblik koji se naziva oblik presavijenih površina ili cik―cak. Zagrevanjem keratina došlo je. Rentgenskim ispitivanjem rastegnutih i nerastegnutih fibrila keratina. On se sastoji iz serije polipeptidnih lanaca povezanih mnogobrojnim vodoničnim vezama. .

ali je za sve kolagene karakteristično da sadrže mnogo hidroksiprolina i hidroksilizina (oko 22%) i oko 33% glicina. a glomazne bočne grupe prolina i . Trostruka spirala kolagena naziva se tropokolagen. Njegova struktura liči na porozni sunđer.10 STRUKTURA KOLAGENA Kolagen je pored keratina po količini najzastupljeniji telesni protein. da teku u istom smeru (β―keratin) ili antiparalelni (fibroin svile). Kolagen se nalazi u više oblika. Ona je tako uvijena da se ostaci glicina nalaze unutar spirale.29 . što daje čvrstinu fibrilima kolagena i otpornosti na zagrevanje. Pored kolagena intracelularni prostor sadrži mukopolisaharide.. . Između lanca spirale postoje vodonične veze. lanac ima sledeću sekvencu aminokiselina: H2N. Peptidni lanci presavijenih. U slučaju da su R―grupe glomazne ili nose istoimene električne naboje β―struktura postaje nestabilna i prelazi spontano u α―heliks. Tačkastim linijama su označene vodonične veze. . Pošto je svaka treća aminokiselina glicin. koji lako adsorbuje vodu i zagrevanjem se skvrči. površina mogu da budu paralelni tj. koji posle izlaska iz ćelije menja svoju strukturu prelazeći u nerastvorne f ibrile. kompleksno vezane za proteine i nekolagenske proteine.. Gly—X—Y—Gly—X—Y—Gly. Ispitivanja sa X―zrakovima su pokazala da peptidni lanci kolagena grade izdužene trostruke spirale. Bitni je sastojak vezivnog tkiva. Kolagen se sintetiše u ćeliji u rastvornom obliku. Poznato je da ove aminokiseline utiču na odvijanje α―heliksa i prema tome fibrili kolagena ne mogu da budu helikoidne strukture.3. 6.β―Struktura presavijenih površina sa R―grupama ispod i iznad površina. Aminokiselinski sastav kolagena varira prema poreklu. COOH.Slika 6.

Zbog tih međusobnih reakcija dolazi do umotavanja peptidnog lanca na tačno određeni način i nastajanja čestice preciznih dimenzija.hidroksiprolina štrče iz spirale. koji su dobijeni merenjem difrakcije X―zrakova na njihovim kristalima. Sa metaboličke tačke gledišta kolagen je interesantan. Presudni uticaj na tercijernu strukturu globularnih. Pošto oblik i veličina čestice globularnog proteina zavisi od vrste i broja određenih bočnih grupa u peptidnom lancu. Peptidni lanci trostruke spirale su povezani i drugim vrstama nekovalentnih veza. ali kod trudnica se javlja ponova u uterusu.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA Većina nativnih globularnih proteina ima čvrstu kompaktnu strukturu u obliku manje ili više izdužene loptice. jer se one razlikuju po svojim fizičko―hemijskim osobinama. jer se sintetiše samo dok životinja raste. Pod tercijernom strukturom se podrazumeva kako su unutar takve loptaste čestice smešteni peptidni lanci. Tercijerna struktura je kod nekih globularnih proteina poznata na osnovu podataka.Konformacija polipeptidnih lanaca tropokolagena 6. znači da je primarna struktura ona koja određuje tercijernu. Do međusobnih reakcija bočnih R―grupa dolazi.30 . odnosno krajnji izgled u prostoru.3. Tako kod čoveka njegova sinteza pada na minimum posle 18―te godine. Bočne grupe mogu da budu . Slika 6. proteina imaju reakcije koje se odigravaju između bočnih R―ostataka aminokiselina njihovog peptidnog lanca ili lanaca.

U njegovom molekulu nema —S—S— veza. C. G2 i H. podnožje (osnovicu) B. Tačnije. E. zatim kisele i bazne. Zidove kutije obrazuju spirale E i F. G i H. Prvi protein kome je ispitana tercijerna struktura je bio mioglobin i zato ćemo na njegovom primeru pokušati da objasnimo tercijernu strukturu globularnih proteina. koji formiraju jednu vrstu kutije za hem grupu. B.31 Slika 6. a lanac C i D zatvara ugao gornjeg dela kutije. Molekul je izgrađen od 8 spiralnih peptidnih lanaca (α―helikoidnih peptidnih lanaca). Kiseonik se nalazi na mestu W. Na slici su pojedini Ianci obeleženi slovima: A. Sa COOH je označena krajnja aminokiselina sa slobodnom karboksilnom grupom. Molekulska težina mioglobina iznosi 17 500 daltona. Merenjem difrakcije X―zrakova na kristalima mioglobina se pokazalo da pojedini delovi njegovog peptidnog lanca imaju oblik α―heliksa.31 . Mioglobin se inače sastoji samo od jednog peptidnog lanca sa 153 aminokiselinskih ostataka. Struktura mioglobina je prikazana na donjoj slici 6. F. a sa ―NH 2 aminokiselina sa slobodnom amino grupom.nepolarnog ili hidrofobnog karaktera. a bazne pozitivno. Hem―grupa je levo i desno vezana za histidin. Kisele bočne grupe su kod fiziološkog pH negativno naelektrisane.Tercijerna struktura mioglobina. Da se podsetimo da je bočna grupa histidina kod pH = 6 jonizovana 50%. ima kao prostetičnu grupu jedan hem za koji je vezan atom gvožđa. . a 23% nije. On u mišićima ima ulogu prenosioca kiseonika. mogu da budu polarne ali nejonizovane. samo 77% polipeptida je u obliku spirale. odnosno samo 10% kod pH = 7.

One su.) nalaze se na površini proteinskog molekula. izoleucin i fenilalanin). Medutim. Kiseonik asocira sa gvožđem na način koji još nije tačno određen.32 . Istovremeno je to i model strukture. Opšte osobine koje proizlaze su sledeće: 1) Molekul je tako kompaktan da unutra ima mesta za mali broj molekula vode. prema tome. histidina i dr. Bočne grupe (―R) ovih aminokiselina ponašaju se kao i ugljovodonični lanci masnih kiselina. koji bi omogućavao kod enzima da reaguju sa njihovim supstratima.Atom Fe je u mioglobinu koordinativno vezan za azotove atome porfinskog prstena kao i za azot histidinskog ostatka u polipeptidnom lancu. hem je sam po sebi hidrofobnog karaktera i drži se u hidrofobnom mediju nepolarnih aminokiselina. koje prouzrokuju asocijaciju i zbijanje proteinske čestice. Ispitivanje mioglobina je pokazalo da je njegova tercijerna struktura takva da je vrlo pogodna za reakciju sa kiseonikom. Nezavisno od toga što je vezan za gvožđe i histidin. uključujući naelektrisane (npr. Skoro svi polarni ostaci aminokiselina. ovo objašnjava uticaj promene pH sredine na rastvorljivost proteina. Slika 6. One se međusobno povezane hidrofobnim vezama. arginina. leucin. lizina. U unutrašnjem delu proteinske čestice smeštene su nepolarne aminokiseline (valin. To je razlog što jonske sile malo utiču na kompaktnost (celinu) proteinske čestice. Molekul globularnog proteina liči zbog toga na kapljicu ulja sa polarnom membranom. izložene dejstvu molekula vode u rastvoru.Shematski prikazani različiti tipovi veza koje nastaju međureakeijama bočiih .

sa označenim položajima četiri disulfidne veze (a). karboksipeptidaza. Naime. himotripsinogen i dr.Struktura lizozima iz belanceta jajeta. i shema konformacije polipeptidnog lanca (b) . koji su enzimski aktivni. a manji deo je u obliku α―heliksa. Spomenuti enzimi su se razlikovali od mioglobina i hemoglobina po sekundarnoj strukturi. čija je struktura ispitana bio je lizozim. Prvi enzim. veći deo njihovog polipeptidnog lanca ima oblik β―presavijene površine. Opšti pojmovi o strukturi globularnih proteina. dobijeni su ispitivanjem enzima koji lako kristalizuju.grupa aminokiselina.33 . Slika 6. a zatim ribonukleaza.

Hemoglobin A se sastoji od četiri peptidna lanca. naime za jedan α―lanac hemoglobina veže kiseonik. širine 55 i visine od 50 Å. Kod nekih mogu da se odvoje kad se protein suspenduje u rastvor koncentrovane ureje. Ovo je indirektan dokaz da su u oligomernim proteinima protomeri povezani silama nekovalentnog tipa. Kod oligomernih enzima vezivanje modulatora. Helikoidni delovi peptidnih lanaca hemoglobina presavijeni su u obliku dvostruke mašne i priležu oko prostetične grupe. tada se njegova razdaljina prema drugom β―lancu smanji. Kada se. razdaljine između njegovih protomera se menjaju. Vezivanjem određenih niskomolekulskih jedinjenja (modulatora) za oligomerni protein. Slika 6. Tako je dokazano. i pomeranje protomera.3.Prostorna orijentacija α― i β―peptidnog lanca hemoglobina Protomeri oligomernih proteina vrlo se teško odvajaju i izoluju. Ovo pomeranje protomera olakšava vezivanje daljnja tri molekula kiseonika za hemoglobin. reflektuje se na njihovu aktivnost. Oni se obično sastoje od parnog broja protomera. koja kida vodonične veze. odnosno metaboličkih puteva.6. koji su međusobno povezani silama nekovalentnog tipa. dva α i dva β.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA Pod kvaternernom strukturom se podrazumeva prostorna organizacija oligomernih proteina. Prvi oligomerni protein kome je određena kvaternerna struktura je hemoglobin i na njegovom primeru ćemo da objasnimo prostornu organizaciju oligomernih proteina. kao što su jonske i vodonične veze. . da se četiri protomera hemoglobina drže međusobno vezama tipa soli. Ova pojava je prvo zapažena kod hemoglobina.34 . Ova četiri lanca priležu medusobno tako da grade kompaktnu česticu dužine 64. Ova pojava im omogućava da mogu da regulišu brzinu niza enzimskih reakcija.

može da izazove denaturaciju. u ribonukleazi. Tako npr. koje pojačavaju njihovu čvrstoću. E. usled denaturacije. Pod denaturacijom proteina se podrazumeva promena konformacije proteina preko određene granice. BBBB. koji se ne rastvara niti u suvišku kiseline niti baze. Takvi oligomerni enzimi se nazivaju izoenzimi.Coli). Laktatdehidrogenaza se sastoji iz četiri lanca tipa A i B u raznim kombinacijama. S druge strane. Da ne bi došlo do toga proteini koji su izoloženi nepovoljnoj sredini imaju u svom molekulu —S—S— veze. One se nalaze i u proteinima životinjskih ćelija kao npr. bilo bi pogrešno misliti da je struktura globularnog proteina fiksirana.3. dejstvom organskih rastvarača i sl. izgled u prostoru. raznih zračenja. Za protein se kaže da je DENATURISAN. Čak i jako potresivanje proteinskog rastvora tako da nastane pena. AABB i AAAB. Na ovaj način istaloženi protein ne gubi svoje biološke osobine i ne menja rastvorljivost. Neki se proteini denaturišu zagrevanjem njihovog rastvora u slabo kiseloj sredini. Denaturaciju proteina prati smanjena rastvorljivost i gubitak biološke aktivnosti. Sve kombinacije odnosno svi izoenzimi laktatdehidrogenaze katalizuju istu reakciju. dok intracelularni proteini bakterija nemaju —S—S— veza (npr. strukturni proteini imaju mnogo S—S — veza.Neki oligomerni proteini. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. sastoje se iz raznih kombinacija istih protomera. protein je u rastvoru vrlo pokretan i može da menja svoju strukturu u prilično širokim granicama. a razlikuju se u afinitetu prema svom supstratu i imaju osobine da najbolje udovolje potrebi tkiva u kome se nalaze. Zbog promene rastvorljivosti iz rastvora ispada koagulum. Koagulacija proteina. izolovanje . kao što je laktatdehidrogenaza. ABBB. što bi se moglo zaključiti iz ispitivanja njihovih kristala.13 DENATURACIJA PROTEINA Iz opisa različitih nivoa strukturne organizacije proteinskih molekula može se zaključiti da svaki protein ima sebi svojstvenu konformaciju tj. Međutim. Narušavanje strukture proteina preko određene granice prouzrokuje gubitak njegove biološke aktivnosti. se bitno razlikuje od taloženja proteina neutralnim solima ili alkoholom na niskoj temperaturi. Ona je posebno podešena da odgovara njegovoj biološkoj funkciji. ekstremnom promenom pH. U raznim tkivima čovečijeg organizma nađene su sledeće kombinacije: AAAA. Do denaturacije proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature. 6. već i dejstvom visokog pritiska. On bi mogao da se uporedi sa harmonikom.

amilaza i lizozim. koagulišu. cepa vodonične veze i time narušava sekundarnu i tercijernu strukturu enzima. Pojava ponovnog aktiviranja globularnih proteina odnosno renaturacija ukazuje da tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. Tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. rastvorljivosti. koji njene —S—S— veze redukuje u —SH. promene difuzionog i sedimentacionog koeficijenta itd. Postoji više načina da se ustanovi da li je došlo do denaturacije kao npr. Ona je pokazana na više enzima. mogu da se ponovo uspostave vodonične i —S—S veze i sam enzim da se reaktivira. Daleko češće se dešava da je denaturacija ireverzibilna i da se protein nikad više ne vraća u nativno stanje.Denaturacija i renaturacija globularnog proteina. jer oni gube aktivnost. Isto tako. jer primarna struktura određuje sekundarnu i tercijernu strukturu proteina. Ako se ureja i merkaptoetanol odstrane dijalizom. Drugim rečima. Pošto se pesptidni lanac odvio — povišenjem temperature ili ekstremnom promenom pH. Ureja. Slika 6. renaturacija proteina potvrđuje mišljenje da u zavisnosti od primarne strukture. Pri tome naročitu pažnju treba obratiti na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. kao što su : tripsin. peptidni lanac zauzima termodinamički najstabilniji oblik i strukturu koja je biološki aktivna.proteina je komplikovano. on se ponovo formirao u nativni oblik. merenjem viskoziteta. koja je bitna za njegovu aktivnost. Kod enzima se denaturisanje najlakše ustanovljava. Peptidne veze denaturisanih proteina mnogo lakše i brže cepaju hidrolitički enzimi jer su pristupačnije usled odmotavanja peptidnog lanca. Denaturisani proteini lako ispadaju iz rastvora. ribonukleaza gubi aktivnost ako se tretira sa koncentrovanim rastvorom ureje ili sa redukcionim sredstvima kao što je merkaptoetanol. primarna struktura proteina se ne menja tokom denaturacije. Ova pojava se naziva reverzibilna denaturacija ili renaturacija. Zbog toga je i mogućno ponovono reaktiviranje. kao što smo ranije rekli.35 . . Tako npr.

Veličina indeksa prelamanja na graničnom sloju određuje istovremeno i koncentraciju proteina. Brzine koje se postižu ultracentrifugom dostižu 60 000 obrtaja u minuti. Pomoću vrlo preciznih optičkih instrumenata prate se promene indeksa prelamanja proteinskog rastvora za vreme centrifugovanja.14 ODREĐIVANJE MOLEKULSKE TEŽINE PROTEINA Proteini imaju veliku molekulsku težinu. Postoji više metoda za odredivanje molekulskih težina proteina sa ultracentrifugom. Kada indeks prelamanja pokaže nagli skok. određivanjem sniženja tačke mržnjenja ili povećanja tačke ključanja) nego samo specijalnim fizičkim metodama.3. Slika 6. koja se kreće u granicama od 20 000— 20 000 000. Centrifugovanjem velikim brzinama talože se proteinske čestice iz koloidnog rastvora.Odvajanje proteina različite molekulske težine na koloni dekstrana Švedski hemičar Svedberg je prvi konstruisao i primenio ultracentrifugu za određivanje molekulskih težina proteina. to je znak da se stvorila oštra granica između proteinskih čestica i rastvarača. Najbrža je i najčešće se radi metoda merenja brzine .6.36 . Molekulska težina ne može da se odredi uobičajenim metodama (merenjem gasne gustine.

zavisno od pH sredine. a veći prolaze pored njih i izlaze iz kolone. Menjajući pH sredine od pH = l do pH=13 naići će se za svaki protein na jednu vrednost pH. Proteini su zbog toga polivalenti joni. sve slobodne grupe oslobađaju protone: a) neutralna karboksilna grupa —COOH →H+ + —COO― prelazi u negativno nalektrisanu konjugovanu bazu —COO―.). Protein je u kiseloj sredini naelektrisan pozitivno (višak —NH3+ i ostaci histidina) i ponaša se kao višebazna kiselina. Prolaženjem kroz kolonu dekstrana. Gel Fìltracija je vrlo pogodna metoda za određivanje molekulske težine proteina. Protein je u baznoj sredini naelektrisan negativno (višak —COOˉ) i ponaša se kao slaba polivalentna baza. može se priličnom tačnošću da se odredi molekulska težina nepoznatog proteina.T. Ovom metodom se meri brzina kojom se proteinske čestice kreću u centrifugalnom polju takvog intenziteta. u baznoj sredini. Znak i veličina njihovog električnog naboja zavisi od prirode bočnih grupa i koncentracije vodoničnih jona. a b) pozitivno naelektrisana ―NH+3 → H―+H—NH2 prelazi u neutralnugrupu —NH2. naziva se Svedberg―eva jedinica i obeležava sa S. koje se nalaze na površini molekula.sedimentacije. Električni naboj proteina potiče od slobodnih kiselih. Sedimentacioni koeficijent je funkcija i molekulske težine proteina. a b) bazna amino―grupa — NH2 + H+→ ― NH3+ prelazi u pozitivno naelektrisanu grupu. kod koje on ima isti broj pozitivnih i negativnih naboja. jedne vrste polisaharida. 6. . koja ne zahteva skupu aparaturu. U kiseloj sredini sve slobodne grupe proteina vezuju vodonične jone: a) bazna negativno naleketrisana —COO―+H+→ COOH prelazi u neutralnu karboksilnu grupu. baznih i polarnih bočnih grupa. Poređenjem sa standardima poznate molekulske težine. Smanjenjem koncentracije vodoničnih jona. čije pore imaju određene dimenzije. da je proces sedimentacije brži od slobodne difuzije. Krajnja amino― i karboksilna grupa peptidnog lanca neznatno utiče na ovu njihovu osobinu. mali molekuli ulaze u čestice dekstrana.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI Proteini su u vodenom rastvoru dipolarni joni i zbog toga se ponašaju kao slabe kiseline ili baze.3. Dekstran je umrežen tako da obrazuju sito. ali i njegovog oblika. Vrednost od 1 x 103 s. Ova vrednost pH naziva se izoelektrična tačka proteina (I. Prema ovoj metodi rastvor proteina se propušta kroz kolonu dekstrana.

Proteini imaju puferne osobine. U donjoj tabeli su date izoelektrične tačke nekih proteina. Sl.37 . jer mogu da vezuju i otpuštaju protone. a kod pH višeg od izoelektrične tačke naelektrisan je negativno i ponaša se kao slaba baza. jer se sastoji iz više baznih aminokiselina.0 a slaba baza kod pH = 6. Brojevi pored svake grupe označvaju pK područje u kome disosuju. Serumalbumin.7. ponaša se kao slaba kiselina. slaba kiselina kod pH = 3.Bočne grupe koje nose naboj u proteinu. Kod fiziološkog pH. Tabela 6.Ona zavisi od broja baznih i kiselih grupa. čija je izoelektrična tačka kod pH=4. Obrnuto protein kao što je citohrom c ima izoelektričnu tačku kod velikog pH. utoliko ima nižu izoelektričnu tačku. Ukoliko se neki protein sastoji više od kiselih aminokiselina. Tako je npr.Izoelektrčcne tačke poznatijih proteina Kod pH nižih od izoelektrične tačke protein je naelektrisan pozitivno. pufersku sposobnost pokazuju samo oni proteini koji imaju veći broj histidinskih ostataka jer se područje njegove disocijacije . 6.13 .

jer je 30—50% neorganskog Ca2+ vezano u krvi za proteine. To je slučaj kod velikog broja tzv. koji se nalazi ispod njihove izoelektrične tačke. histidinom na položaju 69 i lizinom na položaju 196 u peptidnom lancu .(pKa) nalazi između pH = 6—7. Iz sheme se vidi da se cink. Mg. Metalo. Co. Cink helira sa glutaminskom kiselinom na položaj 72. Iz istog razloga može da veže i različite boje. sulfosalicilnom i trihlorsirćetnom kiselinom kod pH. Slika 6. Slika 6. pošto ima koordinativni broj 4.proteina. Na donjoj slici je predstavljena promena naelektrisanja histidinskog ostatka u raznim područjima pH. Proteini koji imaju pozitivne naboje mogu da vezuju anjone organskih i neogranskih kiselina. Zn i dr.Promena naelektrisanja histidinskog ostatka kod različitih koncentracija H jona. vezuje na četiri mesta. za ostatke fosforne kiseline. Vezivanje katjona Ca2+ i K+ je fiziološki značajno. Pored prostog vezivanja anjona i katjona. Na ovaj način vezuju se za protein različiti metali kao sto su Cu. a jednom za supstrat. Isto tako je veliki deo K+ u eritrocitima vezan za hemoglobin. Na donjoj slici je data shema vezivanja cinka (Zn) u enzimu karboksipeptidazi A. vezuju za karboksilatni anjon ili u slučaju fosfoproteina. uopšte.38 . Pošto proteini nose pozitivne i negativne naboje. oni mogu da vezuju jone.39 .Vezivanje Zn za karboksipeptidazu A. Neorganski katjoni se. proteini vrlo često grade helate sa jonima. Zbog toga se proteini talože sa pikrinskom. tri za aminokiselinske ostatke peptidnog lanca.

Elektroforetski možemo. Pokretljivost proteinskih čestica u električnom polju biće utoliko veća ukoliko imaju veći naboj.Pored jona. Danas je elektroforeza jedna od najboljih metoda za ispitivanje proteina. koji se ne poklapa s njihovom izoelektričnom tačkom putovati raznim brzinama. 6. Ako pogledamo u tabeli izoelektrične tačke proteina plazme. a imajući u vidu veliku osetljivost proteina. koji imaju različite izoelektrične tačke. Pošto pojedini proteini imaju različite izoelektrične tačke. to je svakako najveće preimućstvo elektroforeze.T. .T.3. jonske jačine i provodljivosti. prema anodi. Tokom elektroforeze proteini ne menjaju ni svoje fizičke ni hemijske osobine. pa zatim redom α1 i α2―globulini. oni će kod izvesnog pH. videćemo: 1). da rastavimo smešu proteina plazme na šest frakcija. ugljovodonici. proteini vezuju čitav niz različitih jedinjenja kao sto su: steroidi. Proteinske čestice putuju u rastvoru čiji je pH manji od izoelektrične tačke (I. a kad je pH viši od I. viši alkoholi i masne kiseline.16 ELEKTROFOREZA Kretanje naelektrisanih čestica u električnom polju prema suprotno naelektrisanoj elektrodi zove se elektroforeza. dakle. Pri elektroforetskim eksperimentima najvažnije je da naboj proteinskih čestica bude konstantan tokom rada. β―globulini. Mnogi lekovi cirkulišu u krvi vezani za plazma proteine. Ta konstrantnost se održava tako da se radi u puferima pogodnog pH.) prema katodi. jer je najveća razlika između njegove izoelektrične tačke (4. da će svi u puferu pH 8—9 putovati anodno i 2). odnosno ukoliko je veća razlika između njihove izoelektrične tačke i pH sredine u kojoj čestica putuje. a najsporije γ―globulini. fibrinogen. jer će imati različite veličine naboja. Na taj način rastavlja se smeša proteina.64) i pH radne sredine (8—9). da će najbrže putovati albumin.

Elektroferogram proteina plazme 6.41 . jer kod tog pH nemaju naboja.2—5. rastvorljivost naglo raste i kod pH 4.3 koji odgovara izoelektričnoj tački laktoglobulina. Na slici 6. Iz slike se vidi da je rastvorljivost najmanja kod pH 5.17 TALOŽENJE PROTEINA Rastvorljivost globularnih proteina je različita i zavisi od: pH sredine.40 . Slika 6.Uticaj pH i koncentracije soli na rastvorljivost β―laktoglobulina na 25°C. dielektričnih osobina rastvarača i temperature.Slika 6.3. Na obe strane kritičnog pH.9 i 5.7 dostiže maksimum. Na svakcj krivi je naznačena koncentracija NaCl .41 je prikazan uticaj pH na rastvorljivost β―laktoglobulina u rastvoru NaCl različite koncentracije. Svi globularni proteini su najmanje rastvorljivi u izoeletričnoj tački. prisustva soli (jonske jačine).

Tako se iz krvnog seruma može da odvoji albumin od globulina. Soli koje imaju dvovalentne jone npr. pošto se neutralne soli odstrane dijalizom. Smanjenjem jonske jačine povećava se rastvorljivost mnogih proteina. Fizičko―hemijska osnova isoljavanja nije još potpuno objašnjena. Proteini mogu da se istalože iz rastvora i dodatkom organskih rastvarača. Svaki protein se taloži kod određene koncentracije soli. Prva izolovanja pojedinih proteina vršena su taloženjem sa neutralnim solima. Taloženjem proteina alkoholom na niskoj temperaturi ne dolazi do njihovog . Pošto proteini imaju različite izoelektrične tačke. amonijum―sulfat [(NH4)2SO4. naime. dolazi do taloženja. kuhinjska so (NaCl). Neki proteini su odsustvu soli potpuno nerastvorni kod pH izoelektrične tačke. a ostali će ostati u rastvoru. Iz slike 6. poluzasićenje rastvora. Od neutralnih soli se za taloženje proteina najviše upotrebljavaju natrijum―sulfat (Na2SO4). Ovakav postupak se vrlo često koristi za prečišćavanje i izolovanje proteina iz smeše. Kada se. pa se i ova činjenica koristi za odvajanje proteina iz smeše. pH rastvora u kome se nalazi smeša proteina dotera na vrednost izoelektrične tačke jednog od njih. a za taloženje globulina je dovoljna upola manja koncentracija soli tj.Zbog toga između njihovih čestica nema elektrostatskog odbijanja i one ispadaju iz rastvora (preciptacija). taj će da se istaloži. NH4Cl i KCl. MgCl2 i MgSO4 povoljnije utiču na rastvaranje proteina nego NaCl. Pažljivim isoljavanjem protein se ne denaturiše i može ponova da se rastvori. Taloženje proteina neutralnim solima zove se »isoljavanje«. njihove čestice se međusobno odbijaju i ne dolazi do preciptacije. što dovodi do njihovog ispadanja iz rastvora.41 se vidi da neutralne soli utiču na rastvorljivost globularnih proteina. karakteristične za pojedine proteine. jer mu je rastvorljivost u vodi velika (750 g na 1 000 ml). koji se naziva »izoelektrična precipitacija«. rastvorljivost proteina se smanjuje i kod jedne određene koncentracije. Najpogodniji je amonijum―sulfat. Organski rastvarači smanjuju dielektričnu konstantu sredine i time i hidrataciju jonskih grupa proteina. Kod pH nižih i viših od izoelektrične tačke proteini su naelektrisani istoimenim električnim nabojem (pozitivnim ili negativnim). Albumin se taloži zasićenjem rastvora amonijum sulfatom. Kada se koncentracija soli poveća. koji se mešaju sa vodom kao što su alkohol i aceton. Pogodnim menjanjem koncentracije soli i pH sredine mogu se frakciono istaložiti pojedini proteini. oni mogu da se odvoje jedan od drugog primenom postupka.

njegovu dobru rastvorljivost u vodi (do 40%).6. Čestice albumina su simetričnog. Pošto u serumu ima najviše albumina. Zbog toga i podela plazma proteina prema brzini putovanja u električnom polju. dobijaju se dve frakcije: albumin i globulini. 6. već u rastvorima neutralnih soli. od kojih je 70 dobijeno u čistom stanju. pa ne opterećuje rad srca. Elektroforetska frakcija albumina je vrlo homogena.8. elipsoidnog oblika što je vrlo bitno. ali se zadržala i nalazi se u mnogim udžbenicima. Ovo objašnjava. Izoelektrična tačka albumina se nalazi kod pH 4. ne rastvaraju se u vodi. ali samo u granicama od 0 do 40°C.3. Pošto se svaki protein taloži sa određenom količinom alkohola. Daljnim povišenjem. Odvajanje proteina krvne plazme isoljavanjem. naročito masne kiseline i prenosi ih s jednog mesta na drugo. su uspeli da izoluju oko 30 proteina iz krvne plazme primenjujući frakciono taloženje alkoholom na niskoj temperaturi i kod različitog pH. kada se elektroforeza radi kod pH = 8. Rastvorljivost proteina raste povišenjem temperature. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela. α2 i β―globulina sadrže smešu različitih proteina. Serum―albumin ima molekulsku težinu 69 000 i sastoji se od samo jednog peptidnog lanca.18 PLAZMA―PROTEINI Prvi istraživači na polju proteina delili su globularne proteine prema njihovoj rastvorljivosti na dve velike grupe : albumine i globuline. Kod fziološkog pH. dolazi do promene konformacije proteina i denaturacije. . Danas je identifikovano preko 200 proteina u krvnoj plazmi. beta i gama globuline. globulini. od čega preko polovine otpada na albumin (oko 4%). U najskorijoj budućnosti plazma proteini će se klasifikovati prema njihovoj funkciji. Prvi se rastvaraju u vodi i talože se potpunim zasićenjem njihovog rastvora amonijum―sulfatom.denaturisanja. Jedna od najvažnijih funkcija serum―albumina je njegova osobina da može da vezuje različite supstance. može da se postigne frakciono taloženje pojedinih proteina iz smeše. alfa2. Zbog toga on najbrže putuje. U krvnom serumu ima oko 7% belančevina. nije više pogodna. takođe. dok frakcije α1. serum―albumin ima 18 negativnih naboja. takođe. Cohn i sar. jer rastvor albumina ima zbog toga mali viskozitet. Elektroforezom se globulini rastavljaju: na alfa1. Druga grupa. Sa današnjeg gledišta ova definicija nije egzaktna. on reguliše osmotski pritisak krvi. koji sadrži 575 aminokiselina.

9% slobodnog holesterola. U α2―globulinskoj frakciji nalaze se drugi glikoproteini i haptoglobini. sa β―globulinskom frakcijom putuje protein. % Sastav i funkcija Albumin α1―Globulini α2―Globulini 69 000 130 000 200 000 4. koji vezuju hemoglobin.8― 7. Tabela 6. . koji posle centrifugovanja seruma isplivaju na površini.04). U istoj frakciji se javlja i jedan glikoprotein. tacka Rei. aglutinini Antitela β―Giobulini γ―Globulini 1300 000 150 000 5. oko tri četvrtine cirkulirajućih.8 5. U α1―globulinskoj frakciji se nalazi protein. kao i jedan lipoprotein. β―globulinska frakcija obuhvata β―lipoproteine niske specifične težine (oko 1. Kao što je ranije rečeno. 29% fosfolipida. protrombin. prethodnik trombina.0 5. hemijskih i bioloških osobina. U tabeli su date najvažnije osobine serum globulina. težina Izoel. osm. Protrombin. koji vezuje bilirubin. a samo 23% peptidnih lanca. čija se koncentracija povećava kod tumora.3 9―14% 11—17% Globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih. Oni se nalaze u kolostrumu i salivi. pritisak prenosilac Gliko i lipoproteidi prenosioci Lipoproteidi. Molekulske težine globulina se kreću od 130 000 do 1 300 000. svaka klasa imunoglobulina se razlikuje u primarnoj strukturi. takode se nalazi u ovoj frakciji.0 52―62% 3―5% 6—9% Reg.12 6.14 -Osobine plazma―proteina Proteinska frakcija Mol.Albumini. nalaze se i u mleku i belancetu jajeta. koji prenosi gvožđe (transferin) i onaj koji prenosi bakar (ceruloplazmin). Pored imunoglobulina IgG. On se vrlo lako vezuje na površini bakterija i neutralizuje njihove toksine. najzastupljeniji su imunoglobulini IgM i IgA. Najviše je prisutan imunoglobulin IgG. koji imaju antigena svojstva. β ―Lipoprotein ima molekulsku težinu 1 300 000 i sadrzi 39% holesterolskih estara. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela o čijoj je strukturi ranije bilo govora. iste molekulske težine.

rastvaraju se u rastvorima neutralnih soli Biljne belančevine: glutelini. elastini i kolageni. U procesu zgrušavanja krvi. koja se izdvaja kada se u krv doda neki antikoagulans (npr. kolageni u vezivnom tkivu. U ovu grupu spadaju: Histoni i protamini. kosa. g. Prema karakteru prostetične grupe dele se na: 1. a elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva.Fibrinogen se nalazi samo u krvnoj plazmi. — Lipoproteine 3. Osim toga globularni proteini se dele prema predlogu američkog i engleskog Udruženja Fiziologa od 1911. heparin). Složeni proteini sadrže pored aminokiselina i druga jedinjenja ili grupe jedinjenja. na: Proste i složene ili konjugovane proteine. gliadini i prolamini. Prema obliku molekula proteini se dele na: A. Keratini se nalaze u epidermi (koža.— Lančaste ili fibrilarne čiji molekuli imaju izduženi oblik i B. koja nazivamo prostetične grupe.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA Do danas ne postoji jedna opšte prihvaćena klasifikacija proteina. Prosti proteini sastoje se isključivo od aminokiselina i razlikuju se po svojoj rastvorljivosti. — Fosfoproteine 2. Fibrilarne belančevine se ne rastvaraju ni u jednom neutralnom rastvaraču. niti u razblaženim kiselinama i bazama. rogovi). rastvorljivi u vodi Globulini. koji su baznog karaktera Albumini.3. nokti. — Glikoproteine . fibrinogen prelazi u fibrin: trombin fibrinogen -----------------------► fibrin + fibrinopeptidi A i B proteoliza 6.— Globularne ili steroidne čiji molekuli izgledaju kao elipsoidi. Najpoznatiji predstavnici ove grupe belančevina su : keratini. u kome učestvuje veliki broj proteolitičnih enzima i faktora. Kod podele globularnih proteina kao osnova služi njihova različita rastvorljivost u vodi i drugim rastvaračima. koži i kostima. Njegov molekul je vrlo izduženog oblika.

3. Albumini su potpune belančevine. taloženjem s amonijum―sulfatom ili alkoholom. lizina i histidina. jer . Protamini su takođe baznog karaktera i nalaze se vezani s nukleinskim kiselinama. koje imaju za prostetičnu grupu ortofosfornu kiselinu. 6. ali postoje i takvi koji se rastvaraju u vodi — pseudoglobulini I i II. najbolje su ispitani albumini jajeta. koja je estarski vezana za alkoholne grupe serina. Svi sadrže oko 0. Karakteristično je da albumini različitog porekla imaju približno istu molekulsku težinu (69 000). je jedan histon. koja se teško određuje.4. Veče količine albumina se i dobijaju iz krvnog seruma. Za razliku od albumina. koji se rastvaraju u vodi i koji se talože potpunim zasićenjem amonijum―sulfatom. a od toga oko 4 g% albumina.8% fosfora. Razlikuju se po molekulskoj težini. U albumine ubrajamo sve proteine. globin. I proteinska komponenta hemoglobina. globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih. U prirodi su proteini često vezani s nekom prostetičnom grupom. jer sadrže sve esencijalne aminokisjline. Izolovani su prvo iz riblje sperme. — Nukleoproteine 5. — Hromoproteine i 6. U krvnom serumu. To su vrlo rasprostranjene belančevine. najrasprostranjeniji proteini. ima oko 7 g% belančevina. Nalaze se uglavnom u jedrima ćelija vezani za nukleinske kiseline. hemijskih i bioloških osobina. — Metaloproteine 6. Tipičan predstavnik fosfoproteina je kazein mleka. Većina globulina rastvara se samo u razblaženim rastvorima neutralnih soli. žutoj tečnosti koja se izdvaja kada se krv ugruša. Najbolje su ispitani globulini jajeta. jer sadrže velike količine baznih aminokiselina: arginina.21 SLOŽENI PROTEINI Fosfoproteini su složene belančevine. mleka (laktoglobulini) i krvnog seruma. mleka (laktalbumin) i krvnog seruma. Histoni su belančevine baznog karaktera. pored albumina.3. β i γ―kazein. Elektroforetski se kazein rastavlja na tri frakcije α. Globulini su.20 PROSTI PROTEINI Treba naglasiti da su prosti proteini dobijeni izolovanjem. Za razliku od histona molekulska težina protamina je mala (oko 5 000) i zbog toga ih ubrajamo u peptide.

tako da se dobijaju vrednosti od 24 000 do 400000. estrima holesterola. Glikoproteini su vrlo različitog sastava i osobina. hondroitin―sumporna kìselina ili se sastoji od više jedinica heksuronskih kiselina. Ova grupa se razlikuje prema svojoj specifičnoj težini. rožnjači. Lipoproteini su kompleksi proteina s različitim lipidima: fosfolipidima. želudačnom soku. Neki regulatorni enzimi kao što su glikogen―fosforilaza i glikogen―sintetaza postoje u fosforilisanom i nefosforilisanom obliku. pupčanoj vrpci. Šećerna komponenta je vezana za neku aminokiselinu peptidnog lanca (obično asparagin. a naročito labferment. Lipoproteini koji se nalaze u telesnim tečnostima (serumu. zgrušavaju mleko. . Prema karakteru polisaharida delimo ih na neutralne i kisele. Fosfoproteina ima u većoj količini i u žumancetu jajeta. taloži se kalcijum— parakazeinat: Ca — kazeinat + labferment → Ca—parakazeinat + peptid Pored kazeina u mleku se nalazi i laktalbumin i laktoglobulin. poznate i pod imenom mukoproteini.). sinovijalnoj tečnosti. Oni igraju ulogu prenosilaca lipida. u hrskavici. Kazeini se razlikuju i po % fosfora. Zgrušavanje mleka dejstvom enzima bitno se razlikuje od zgrušavanja izazvanog dodavanjem kiseline. crevnoj sluzokoži itd. Glikoproteini su složeni proteini. U novije vreme se pokazalo da je to lipoprotein. O ovim kiselim polisaharidima (mukopolisaharidima) bilo je govora u poglavlju o ugljenim hidratima. koji sadrzi 10% fosfora. Glikoproteini su vrlo rasprostranjeni u životinjskom organizmu. jer dolazi do cepanja molekula kazeina. serin ili treonin). eritrocitima (krvne grupe) i vezivnom tkivu. likvoru) su rastvorni. karotinoidima i dr.vrlo lako grade veće agregate. Kazein je potpuna belančevina. Dejstvom labfermenta u prisustvu kalcijumovih jona. Najpoznatiji je vitelin. staklenom telu oka. Nalaze se u svim sekretima (pljuvački. u mleku se nalazi u obliku soli kalcijum―kazeinata. Polisaharid prve grupe je neutralnog karaktera i sastoji se od više jedinica monosaharida ili aminosećera. čija je prostetična grupa neki šećer. serumu. Polisaharid kiselih glikoproteina je hialuronska kiselina. Glikoproteini su vrlo viskozne i sluzave supstancije. Taloži se kada se mleko zakiseli: Ca—kazeinat + 2HC1 → kazein + CaCl2 Razni proteolitički enzimi. koji se sastoji od fosfatida i proteina nazvanog fosvitin.

tirozinaza bakar itd. koji katalizuje biološke oksidacije. Tako je u nukleusu ćelija dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) asocirana s baznim proteinima. Tako alkohol―dehidrogenaza ima cink. O njima je bilo govora kod plazma―proteina. koji su kao grozd nanizani oko nukleinske kiseline.Čestica virusa duvana sa oko 2 200 peptidnih lanaca Hromoproteini imaju za prostetičnu grupu neki pigment. . fosfotransferaze magnezijum. U ovu grupu spada veliki broj enzima. Virusi su sličnog hemijskog sastava s tim što se njihova proteinska komponenta sastoji od velikog broja peptidnih lanaca (oko 2 000). mitohondrije) izgrađeni su od nerastvornih lipoproteina . Kompleksi proteina s karotinima su obojeni. histonima i protaminima.42 . koji je kompleksno jedinjenje gvožđa sa protoporfirinom. Metaloproteini imaju kao prostetičnu grupu neki metal. Flavoproteini sadrže flavin―mononukleotid (FMN) ili flavindinukleotid (FAD) kao prostetičnu grupu. ćelijska membrana i strukturni elementi ćelije (granule. Ribosomi se sastoje od ribonukleinske kiseline (RNK) i proteina. Prvi imaju kao prostetičnu grupu hem. Takav lipoprotein je vidni purpur. U ovu grupu spada veliki broj enzima. Najrasprostranjeniji su hemoproteini i flavoproteini. Slika 6. O njima će biti opširno govora kasnije.Tako postoji grupa α―lipoproteina i grupa β―lipoproteina. Nukleoproteini imaju kao prostetičnu grupu nukleinsku kiselinu.

U ovu grupu spada hemoglobin od koga potiče crvena boja eritrocita i koji prenosi kiseonik iz pluća u tkivo. koji katalizuju oksido-redukcione procese. Citohromi — intracelularni pigmenti.1 UVOD Hromoproteini su složene belančevine.4 HROMOPROTEINI 6.: 5. koje se zove hem. 6. a može i reverzibilno da prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje. kao citohrom b i c. koji prenose elektrone tokom bioloških oksidacija i čitav niz enzima. sadrže kao prostetičnu grupu hemin (Fe3+— protoporfirin). Gvožđe u prostetičnoj grupi reverzibilno prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje (Fe+++ = = Fe++ + e) : 4. Gvožđe u dvovalentnom stanju: Hemoglobini — respiratorni pigmenti vertebrata Eritrokruorini — odgovarajući respiratorni pigmenti u krvi i tkivnim tečnostima invertrebrata. B. Mioglobini — respiratorni pigmenti koji se nalaze u mišićima vertebrata i invertebrata. C. a citohrom a (poznat i pod imenom citohrom―oksidaza ili ferment disanja) ima za prostetičnu grupu citohemin. Najrasprostranjeniji hromoproteini imaju za prostetičnu grupu obojeno kompleksno jedinjenje gvožđa s porfirinom. Katalaza i peroksidaze — vrlo rasprostranjene belančevine enzimskog karaktera. Katalaza ubrzava raspadanje vodonik―superoksida na vodu i kiseonik: 2H2O2→ 2H2O + O2. Hemproteini su fiziološki vrlo aktivni. Njena prostetična grupa je hemin u kome je gvožđe trovalentno.4.Rezerve gvožđa se nalaze u jetri vezane za protein »feritin«. Gvožđe u hemu može da bude dvovalentno (fenohem ili samo hem). . Neki od njih. Prema valentnosti gvožđa razlikujemo sledeće porfirinoproteine: A. zatim intracelularni pigmenti (citohromi). koji se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama. čija je prostetična grupa neki pigment (hromos — boja). Gvožđe u trovalentnom stanju. trovalentno (ferihem ili hemin).

Fischer je tokom svog dugogodišnjeg rada (1920—1940) objasnio strukturu hema. Fiziološka aktivnost navedenih hemproteina zavisi od proteinske komponente. jednim od mnogih derivata kondenzovanog cikličnog jezgra — porfina. nastaju derivati porfina. sa tri razne grupe — petnaest itd. Ferohem ili samo hem je kompleksno jedinjenje gvožđa s protoporfirinom IX. ―CH2―COOH. Navedeni hemproteini razlikuju se po specifičnoj strukturi proteinske komponente. Biljna peroksidaza ima za prostetičnu grupu hemin. tako i od njihovog položaja. Zato ćemo prvo da objasnimo hemijski sastav i osobine hema. Izomerija porfirina zavisi kako od broja grupa. . γ i δ. koji se zovu porfirini. β. koje zamenjuju vodonikove atome.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA Nobelovac H.4. a prostetična grupa je ista (hem ili hemin) ili slične strukture. 6. Zamenom vodonikovih atoma na mestima od 1 do 8 raznim organskim radikalima (—CH 3. Porfinsko jezgro je sastavljeno od četiri pirolova prstena vezana medusobno preko četiri metinske grupe: Osam vodonikovih atoma. a životinjska zeleni hematin. koji se nalaze na četiri pirolova prstena. ―C2H5. —CH 2―CH2―COOH). a vodonikovi atomi metinskih grupa grčkim slovima: α. obeleženi su brojevima od 1 do 8. koja određuje fiziološku aktivnost. ―CH = CH2.Peroksidaze katalizuju oksidacije sa vodonik―peroksidom kao oksidacionim sredstvom. Zamenom vodonikovih atoma sa dve grupe nastaju četiri izomera.

za protoporfirin IX: U gornjoj formuli Me= ―CH2―CH2―COOH. prvi je takođe nađen i u kvascu. koji nastaju ili prilikom sinteze ili razlaganja hemoglobina. ―CH3. U perju nekih ptica (Turaco corythaix) ima uroporfirina III. Često se formule porfirina pišu skraćeno. Raspored ovih grupa u protoporfirinu IX odgovara jednom od 15 mogućih izomera. kao na primer. Tako se u ljudskom fecesu nalaze koproporfirin I i koproporfirin III. . 3. Pr= U životinjskom organizmu nalaze se različiti izomerni porfirini. koji se zajedno s izomernim uroporfirinom i izlučuje u mokraći osoba koje imaju poremećen metabolizam porfirina (porphyria). sa dve vinilne grupe —CH = CH 2. na 2 i 4 i sa dva ostatka propjonske — CH2—CH2—COOH (tačnije karboksietana) kiseline na mestima 6 i 7.Vodonikovi atomi u protoporfirinu IX zamenjeni su sa četiri metil―grupe —CH3 na mestima 1. V = ―CH = CH 2. 5 i 8.

6. Jednom od njih se vezuje hem za proteinsku komponentu. Najkarakterističnija osobina porfirina je da sa mnogim metalima. Co. a na šestoj valenci se nalazi molekul vode ili kiseonika (kod oksihemoglobina). Kompleksno jedinjenje dvovalentnog gvožđa s protoporfirinom IX zove se ferohem ili samo hem. kao sto je Fe. Pored ovog maksimuma. Pošto je koordinativni broj gvožđa šest. koji se zove »Soret band«. sto se koristi za njihovu identifikaciju. . Hem je planarne strukture i u njemu su samo četiri valence gvožđa vezane za azotove atome pirolovih prstenova. Mn. Cu. Svi porfirini su obojeni i imaju karakteristični apsorpcioni maksimum na 400 nm.4.3 OSOBINE PORFIRINA Porfirini su crveno obojeni pigmenti s karakterističnim apsorpcionim spektrima. to peta i šesta valenca gvožđa leže uspravno na ravan prstena. koje su karakteristične za svaki porfirin. obično preko aminokiseline histidina. Mg. daju kompleksna jedinjenja — metaloporfirine. Pri sjedinjavanju porfirina s metalima menjaju se njihovi apsorpcioni spektri. Porfirini fluoresciraju i vrlo su osetljivi na svetlost. U metalo―porfirinima metalni jon je vezan za azotne atome pirolskih prstenova i nalazi se u centru planarne strukture. zbog velikog broja nezasićenih veza u porfinskom jezgru. porfirini pokazuju apsorpciju i kod drugih talasnih dužina.

Svaki od njih sadrži po jednu prostetičnu grupu. tako da u molekulu hemoglobina ima četiri hema. Skraćeno se obeležava sa Hb. Ferihem gradi hidroksid. hem prelazi u ferihem ili hemin.4.4 HEMOGLOBIN Hemoglobin je složena belančevina.Vezivanje hema za proteinsku komponentu u hemoglobinu Oksidacijom ferogvožđa u feri. hem. histidin. Proteinska komponenta je sastavljena od četiri polipeptidna lanca dva α i dva β. 6. koja se sastoji od proteinske komponente globina i prostetične grupe hema. pirimidin.Slika 6. . Hem i drugi ferokompleksi porfirina reaguju s različitim azotnim bazama.43 . dajući hemohromogene. kao što su: primarni amini. koji se zove hematin. Molekulska težina hemoglobina iznosi 67 000.

Ova fiziološki najvažnija osobina hemoglobina osniva se na tome što se hemoglobin jedini s vazdušnim kiseonikom i daje labilno jedinjenje oksihemoglobin. Taj proces se zove oksigenacija. Poslednja tri se razlikuju što na pojedinim mestima polipeptidnog lanca imaju različite aminokiseline. globin. Pored toga i dve karboksilne grupe propionske kiseline hema vezane su za globin. γ i δ od 146. drugog sastava. Tako se npr. Hemoglobini raznih životinja imaju istu prostetičnu grupu (hem). a pošto u hemoglobinu ima četiri hema.Uprošćena formula hemoglobina A Gvožđe se u hemoglobinu nalazi u obliku dvovalentnog jona Fe++. U oksihemoglobinu je molekul kiseonika koordinativno vezan za gvožđe hema. koji je sastavljen od dva α i dva γ polipeptidna lanca. Oksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina s kiseonikom. a hemoglobin A2 od dva α i dva δ. Oba se sastoje od četiri polipeptidna lanca i to hemoglobin A od dva α i dva β. specifičnog za pojedine vrste. Pored toga i iste vrste životinja sadrže različite hemoglobine. reakcija respiracije je sledeća: GLOBIN (FEROHEM)4 + 4O2→ globin (ferohem―O2)4hemoglobin (Hb) oksihemoglobin (HbO2) a često se piše i jednostavno.GLOBIN Slika 6. koje ne menja svoju valentnost. Jedna koordinativna veza gvožđa u svakom hemu vezana je za globin preko histidina. Hemoglobini i njihovi derivati imaju karakteristične apsorpcione spektre.44 . u krvi odraslog čoveka nalaze dva hemoglobina: adultni hemoglobin (HbA) i hemoglobin A2 (HbA2). a ne oksidacioni proizvod hemoglobina. već ostaje dvovalentno. U životinjskom organizmu hemoglobin ima respiratornu funkciju. Svaki atom gvožđa vezuje jedan molekul kiseonika. Hemoglobini raznih životinja kristališu u raznim kristalnim oblicima i različito se rastvaraju. α lanac se sastoji od 141 aminokiseline. tako da mogu lako da se identifikuju. Hemoglobin čovečijeg fetusa sadrži fetalni hemoglobin HbF. ali je proteinska komponenta. a β. imajući u vidu 1 /4 molekula hemoglobina : .

a za hemoglobin (HbO2) (Hb) =K * (pO2) n Dobili smo da odnos koncentracija oksimioglobina i mioglobina zavisi od parcijalnog pritiska kiseonika. a smanjiti koncentracija hemoglobina i obrnuto. Povećavanjem pritiska kiseonika. mioglobina i eritrokruorina je reverzibilna reakcija koja ima svoju konstantu ravnoteže. To isto važi i za hemoglobin. Radi lakšeg razumevanja. Reakcija mioglobina s kiseonikom je: Mb + O2—>MbO2 Konstanta ravnoteže ove reakcije je: K= _(MbO2)_ Mb = mioglobin (Mb) x (O2) MbO2 = oksimioglobin Koncentracija kiseonika je proporcionalna njegovom parcijalnom pritisku i zato možemo umesto (O2) da pišemo pO2. Oksigenacija hemoglobina. a na apscisu parcijalne pritiske kiseonika. dobićemo krivu disocijacije oksihemoglobina: . povećaće se koncentracija oksihemoglobina. uzećemo oksigenaciju mioglobina koji ima jedan atom gvožđa i vezuje jedan molekul kiseonika kada daje oksimioglobin. pod uslovom da je gvožđe hema dvovalentno. Ako u koordinatni sistem nanesemo na ordinatu koncentraciju oksihemoglobina.I drugi respiratomi pigmenti — eritrokruorini i mioglobini — grade molekulsko jedinjenje s kiseonikom.

Kriva disocijacija hemoglobina (A) i mioglobina (B) Iz krive disocijacije vidi se da povećavanjem pritiska kiseonika. Hemoglobin.65. to 60% ukupnog puferskog kapaciteta krvi dolazi na hemoglobin. koje prati i povećana koncentracija vodonikovih jona. Hemoglobini raznih životinja imaju različiti afinitet prema kiseoniku. Hemoglobin i oksihemoglobin imaju izoelektrične tačke kod pH 6. koje reaguju s katjonima dajući soli: KHb i KHbO2. Pošto u krvi ima najviše hemoglobina (10—14g%). U tkivu se oslobađa toliko CO 2 da bi pH krvi trebalo da se smanji od 7. što se dešava u plućnim alveolama (pO2 oko 105 mm Hg)*4[4]). na oslobođenje kiseonika iz oksihemoglobina. oksihemoglobin se potpuno disosuje u hemoglobin i slobodni kiseonik. 4 . kao i sve belančevine. Oksihemoglobin je slaba kiselina. Povećavanje koncentracije CO2 u tkivu. povoljno utiče. Hemoglobin ljudi ima veći afinitet od psećeg i kokošijeg.0 a to se ne dešava. a smanjenjem pritiska kiseonika u tkivu. oslobađa se hemoglobin.45 .4 na 4. Kada na ove soli dejstvuje ugljena kiselina. ima osobine pufera. koja povećavanjem koncentracije vodonikovih jona disosuje na hemoglobin i kiseonik. pored smanjenog pO ₂. a ugljena kiselina prelazi u bikarbonat: KHb+H2CO3―> HHb + KHCO3 U krvi se najveći deo CO2 nalazi u obliku bikarbonata i pH krvi ostaje konstantan.Slika 6. 95% hemoglobina se nalazi u obliku oksihemoglobina. Kod pH krvi oni se ponašaju kao slabe kiseline.8 odnosno 6.

Pored toga što hemoglobin kao pufer sprečava da ne dođe do promene koncentracije vodonikovih jona u krvi. po kome se lako raspoznaje (na 571 i 538 nm).03% deluje smrtonosno za 15 minuta. reakcija. Methemoglobin se potpuno razlikuje od oksihemoglobina. Ovo je poznata Teichmann―ova. oslobađa CO2 i prelazi u hemoglobin. koji se odvaja u obliku lepih kristala. dobija se ferihem―hlorid ili hemin. Methemogiobin je oksidacioni proizvod hemoglobina. dajući karbaminohemoglobin: HbNH2 + CO2→ HbNH―COOH Hemoglobin Karbaminohemoglobin kiseline. Dejstvom KCN ili NaCN na alkalni rastvor hemoglobina dobija se cijanmethemoglobin. Prostetična grupa methemoglobina je feriprotoporfirin IX (ferihem ili hematin). Dejstvom slabih oksidacionih sredstava. Karboksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina i ugljenmonoksida. Afinitet hemoglobina prema ugljenmonoksidu je 210 puta jači nego prema kiseoniku. Zove se hemiglobin (Hi) ili ferihemoglobin. u kojem je molekulski kiseonik labilno vezan za dvovalentno gvožđe. Kao i svi derivati hemoglobina ima karakterističan apsorpcioni spektar. Karboksihemoglobin disosuje pod uticajem svetlosti. Zove se ugljenmonoksidhemoglobin ili karbonilhemoglobin. koja je dugo vremena služila u sudskoj medicini za identifikaciju krvnih mrlja. kao K3Fe(CN)6. Ugljenmonoksid je jedan od najjačih krvnih otrova. dvovalentno gvožđe hemoglobina prelazi u trovalentno i nastaje methemoglobin. on takođe i jedan deo CO 2 vezuje hemijski na globin. U plućima karbaminohemoglobin dejstvom jače oksihemoglobina. Kada na hemoglobin dejstvujemo sirćetnom kiselinom i natrijumhloridom. Methemoglobin ne prenosi kiseonik a povećanje njegove koncentracije u krvi preko 2% (methemoglobinemija) je znak . Zbog toga povećanje koncentracije ugljenmonoksida u vazduhu od 0.

sulfamida i dr. povećava se koncentracija methemoglobina u krvi. jetri i koštanoj srži). P―karboksietil grupa) . Raspadanje hemoglobina počinje oksidacijom na α položaju porfirina. Dejstvom raznih hemikalija.4. Slika 6.46 . nitrita.5 ŽUČNE BOJE Život eritrocita traje 120 do 130 dana. nitrobenzola. 6. Enzimskom redukcijom biliverdin prelazi u crvenu žučnu boju bilirubin. One se sastoje iz četiri pirolova prstena povezana u lancu. kao hlorata. zbog čega se na tom mestu prsten otvara.Nastajanje žučnih boja (M―metil.. V―vinil. Posle toga se hemoglobin eritrocita raspada u retikuloendotelnom sistemu (uglavnom u slezini. joda.bolesti. Proizvodi raspadanja hemoglobina su žučne boje — biliverdin i bilirubin. Posle toga se odvaja globin i gvožđe i nastaje zelena žučna boja biliverdin.

narandžasto crvene pigmente urina i fecesa. citohemin i dr. Kada žuč uđe u duodenum.6 CITOHROMI Citohromi se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama i to vezani za mitohondrije ili slične strukturne elemente ćelije. Sastoje se iz prostetične grupe i proteinske komponente. a na vazduhu se oksiduju u obojeni urobilin i sterkobilin. . 6.). Bilinogen jedinjenja su bezbojna. U ovim jedinjenjima su pirolovi prstenovi povezani — CH2 grupama. Prostetična grupa je metaloporfirinskog karaktera (Fe―protoporofirin. enzimi crevne flore redukuju bilirubin u urobilinogen i sterkobilinogen.4. On se nalazi u malim količinama i u krvnom serumu kompleksno vezan za albumin. Ona omogućava prenošenje elektrona u lancu disanja pri čemu metal (obično gvožđe) reverzibilno prelazi iz višeg na niži oksidacioni stepen.U žuči ima najviše bilirubina i to kako slobodnog tako i vezanog za glukuronsku kiselinu.

Spektri redukovanih citohroma Citohromi imaju karakteristične apsorpcione spektre. Tako su prva ispitivanja citohroma iz srčanog mišića (Keilin 1925) pokazala. na osnovu kojih su i otkriveni (McMunn 1882). jer je čvrsto vezan za strukturne elemente ćelije.Slika 6. Spektar citohroma potiče od njihove prostetične grupe. Teško se ekstrahuje iz tkiva. a 3. mikroorganizmima. b i c.47 . Posle toga je u raznom biološkom materijalu (bakterijama. Sastoji se najmanje od 6 proteinskih jedinica. da prema apsorpcionim spektrima. Svaka jedinica sadrži jednu prostetičnu grupu— hemina a(=citohemin) i . b. od kojih se samo pet: a. biljkama) otkriveno preko trideset vrsti citohroma. Citohromi a i a3 su razni oblici enzima citohrom―oksidaze (Warburg―ov ferment disanja). c1 i c nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. postoje najmanje tri vrste citohroma: a. Citohrom―oksidaza je protein vrlo komplikovanog sastava.

jer je dosta stabilan i lako se ekstrahuje. Redukovana (fero) citohrom―oksidaza vezuje CO. Oksidovana (feri) citohrom―oksidaza se jedini sa CN ― jonima. Dobijen je u kristalnom stanju iz različitog biološkog materijala. koordinativnom vezom gvožđa za ostatak histidina i kovalentno. Prema apsorpcionom spektru prostetična grupa citohroma b je verovatno protohemin. Citohrom―oksidaza se direktno jedini sa kiseonikom u prisustvu citohroma c. Citohrom c je bazni protein. a na položaju 8 formil grupu.jedan atom bakra. Posle mnogo godina određeno mu je i mesto u respiratornom lancu. Hem je smešten duboko unutar peptidnog lanca. Citohrom b je vrlo nestabilan i teško se ekstrahuje iz tkiva. koji se sastoji od jednog peptidnog lanca izgrađenog od 104 aminokiselina i jednog hema. Zbog toga su CN― joni jako otrovni. Autooksidabilan je. koji ga . preko dve vinilne grupe. ali ne reaguje sa CO niti sa CN ― jonima. koji na položaju 2 ima ostatak farnezilalkohola. Citohrom c je najbolje ispitan. Hem je vezan za peptidni lanac dvojako. slično kao hemoglobin. posle čega ne može da se redukuje i da učestvuje u prenosu elektrona. za ostatke cisteina u peptidnom lancu. Hemin a je zeleno obojeni derivat hema. Citohrom―oksidaza se u lancu disanja nalazi između citohroma c i kiseonika. Od svih poznatih citohroma ona jedino može direktno da redukuje kiseonik predajući mu 4 elektrona: Vrlo verovatno da elektroni potiču od dva atoma Fe ++ i dva atoma Cu+. Molekulska težina mu iznosi 12 000.

7 HLOROFIL U zelenim delovima svih autotrofnih biljaka. Slika 6. Strukturu hlorofila je objasnio H. izolovali iz lišća hlorofil a i hlorofil b. a hlorofil b žutozelene.opkoljava s obe strane. jer omogućavaju korišćenje svetlosne energije kod fotosinteze. Zbog toga redukovani (fero) citohrom c ne može da veže ni CO.4. nalaze se hlorofilni pigmenti. Hlorofil A . Isto tako oksidovani (feri) citohrom c ne vezuje CN― jon. niti direktno reaguje sa kiseonikom. samo mesto gvožđa sadrže kompleksno vezan magnezijum.48 . Oni su neobično važni.Vezivanje hema preko —SH grupa cisieina u citohromu c 6. Fischer. Hlorofil a je plavozelene boje. Hlorofili su kao i hem metaloporfirini. Wilstatter i Stoll su 1913 g.

U hloroplastima je hlorofil vezan za protein. Sastavni deo flavin―nukleotida je vitamin B2.4. Hlorofil b se razlikuje od hlorofila a u tome što na položaju 3 porfirinskog prstena ima aldehidnu (―CHO) grupu namesto metil―grupe. nazvan laktoflavin. ksantin―oksidaza. ili riboflavin jer je žuto obojen. čitav niz enzima koji učestvuju u respiratornom lancu. jer imaju u svom molekulu visokomolekularni alkohol fitol (C20H39OH)). oksidaze različitih aminokiselina. enzimi ciklusa β―oksidacije masnih kiselina i dr.). koji pored flavin―nukleotida sadrže i hem (npr. koje imaju za prostetičnu grupu Flavin―mononukleotid (fmn) ili flavin―adenin―dinukleotid (fad).Hlorofili su materije voštane konsistencije. jer ga ima u mleku. U ovu grupu spada veliki broj oksidoredukcionih enzima kao što je Warburgov »stari žuti ferment«. Neki od njih sadrže pored toga i metal (Mo. to su tzv. Laktoflavin se sastoji iz izoaloksazinskog .8 FLAVOPROTEINI Flavoproteini su velika grupa biolški vrlo aktivnih proteina. dehidrogenaza L(+) mlečne kiseline). Flavoproteini su složene belančevine. što znači da se u lišću hlorofil nalazi kao prostetična grupa jednog hlorofil―proteina. dehidrogenaza ćilibarne kiseline i dr. 6. metaloflavoproteini (npr. Fitol je estarski vezan za ostatak propionske kiseline na položaju 7 porfirinskog prstena. Fe ili Cu). Poznati su hemoflavoproteini.

koja je estarski vezana za primarnu alkoholnu grupu ribitola. Hemijsko ime mu je Flavin―mononukleotid (FMN) sadrži ostatak fosforne kiseline. Oni su međusobno povezani preko fosforne kiseline. 6. za koji je vezan alkohol D―ribitol. Reverzibilno primanje i odpuštanje vodonika dešava se na izoaloksazinskom prstenu laktoflavina. koji se sastoji iz dva nukleotida: riboflavin―fosfata i adenozin―monofosfata. Neki flavoproteini sadrže metal. Većina flavoproteina ima za prostetičnu grupu flavinadenin―dinukleotid (FAD). obično gvožđe. Svi flavoproteini katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja. Iako ne postoji N―glikozidna veza. radi sličnosti sa njima.prstena. kao u nukleotidima. zadržao je ime nukleotid. kako je u gornjoj formuli prikazano. oduzimajući im jedan par vodonikovih atoma. U ovim mitohondrijalnim flavoproteinima Fe3+ služi kao akceptor elektrona i reverzibilno prelazi u Fe2 + . koja se pri tome redukuje. Njih preuzima prostetična grupa.7―dimetil―9―N―ribitil―izoaloksazin. koje nije vezano kao u hemu i koje se zato zove »nehemsko gvožđe«.

Kod toga nastaje vodonik―peroksid. aminokiseline povezane peptidnom vezom. tripsin. Flavoproteini koji prenose elektrone (ETF) i dehidrogenaze masnih kiselina čine zajedno 80% mitohondrijalnih proteina. Teorijski bi samo jedan enzim specifičan za peptidnu vezu bio dovoljan za varenje proteina. kao i prirodu aminokiselina koje ostvaruju peptidnu vezu (odnosno njihove bočne grupe). jer su digestivni enzimi nešto specifičniji. . sukcinat―dehidrogenaza. pre nego što pređemo na metabolizam azota. amino―. U hrani se nalazi više miliona različitih proteina. jer se slobodna energija smanjuje za oko 15 kJ po vezi. Hidroliza peptidne veze je u stvarnosti komplikovanija. kao što znamo. karboksi―. elastin. Zato će biti korisno da ukratko prikažemo njihovo varenje.5. oni. odraslih životinja. himotripsin. da se prvo razgrade u svoje sastavne aminokiseline ili manje peptide. ali se mogu svariti usklađenim dejstvom malog broja proteolitičkih enzima (oko dvanaestak). koji se nalaze u drugim delovima ćelije. di i tri―peptidaze. čijom se hidrolizom dobija smeša slobodnih aminokiselina. sem u retkim i izuzetnim slučajevima. U proteinima su. Oni se mogu klasifikovati u dve grupe: Egzo―peptidaze koje hidrolizuju krajnje peptidne veze i odvajaju jednu po jednu aminokiselinu. a i osetljivi na veličinu peptidnog lanca. Endo―peptidaze obično hidrolizuju peptidne veze unutar lanca. Oni moraju. dehidrogenaza masna kiselina―koenzim A. koje se zovu peroksisomi ili mikro―tela. dakle. U ovu grupu spadaju: pepsin. Njihova ponovna oksidacija u respiratornom lancu ide preko ubihinona.5 METABOLIZAM AZOTA 6. Neki od ovih flavoenzima npr. lipoil―dehidrogenaza i dr. tako da posle njihovog dejstva ostaju manji polipeptidi. koji se nalaze u mitohondrijama. oksidaza D―aminokiselina i urat―oksidaza se nalaze u organelama. Za razliku od mitohondrijalnih flavoenzima.Flavoenzimi. U ovu grupu spadaju: dehidrogenaza nikotinamid―dinukleotida (NADH―DH). To su npr. ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom. mogu direktno da se oksiduju sa O2. Za hidrolizu peptidne veze su termodinamični uslovi povoljni.1 VARENJE PROTEINA Najveći deo azotnih jedinjenja koja se unose hranom su u obliku proteina. Proteini ne mogu da se apsorbuju kroz zidove gastro―intestinalnog trakta. 6.

Prvi proteolitički enzim koji u probavi deluje na proteine hrane je pepsin (3. bio vrlo spori proces. koji imaju pH optimum oko 2. dakle. Na ovaj deluju dipeptidaze crevnog soka. Slobodna karboksilna grupa supstrata smeštena je prema argininskom ostatku enzima tako da je poslednja peptidna veza tako orijentisana da lako podleže hidrolizi. sa koga hidrolitički otkidaju aminokiselinu sa slobodnom ―COOH grupom. a najosetljivija na hidrolizu pepsinom je peptidna veza izmedu hidrofobnih aminokiselina. Ova endo―peptidaza je vrlo široke specifičnosti. zavisno od dužine trajanja njegovog dejstva.1). to je sadržaj stomaka vrlo povoljan za aktivnost pepsina. Supstrat i enzim grade kompleks preko atoma Zn u enzimu. koji aktivira pepsin u crevu. Egzo―peptidaze bi mogle hidrolitičkim cepanjem sa oba kraja da potpuno svare proteinski molekul. Njen aktivni centar ima »džep« u koji paše bočni lanac aminokiseline C―završetka. One se sintetišu u pankreasu.1) u stomaku. Pepsin tako načinje razgradnju proteinskih lanaca do polipeptida različite veličine. pa enzim nastavlja da »gricka« peptidni lanac otkidajući jednu po jednu aminokiselinu. koje cepaju egzo―peptidaze. One deluju na sličan način kao i karboksipeptidaze. koje odlepljuju jednu aminokiselinu sa tripeptida.11. Karboksipeptidaza A skida aminokiseline. Karboksipeptidaze A i B deluju samo na C―završetak.0. tako da ostaje dipeptid. Posle reakcije ostaje opet slobodna nova ―COOH grupa. Pošto mukoza želuca luči HC1. To bi međutim. Svaki polipeptid ima na jednom kraju lanca (N―završetak) amino―grupu. a luče se u crevo u sastavu pankreasnog soka. . koji luče mnogobrojne žlezde sluzokože tankog creva. a na drugom (C―završetak) slobodnu karboksilnu grupu. tirozin i leucin. Trodimenzionalna struktura karboksipeptidaze A je poznata. Najpoznatiji enzim ove grupe je leucin―aminopeptidaza (3. Značaj endo―peptidaze je baš u tome što one ubrzavaju hidrolizu proteina na taj način što dugačke peptidne lance cepaju u male fragmente usled čega se jako povećava broj slobodnih završetaka.23. nalaze se aminopeptidaze.4. daleko od neutralne tačke. Treba reći da pepsin spada u retke enzime. čiji je bočni lanac aromatičan ili rašljasti alifatičan. Može da hidrolizuje i N―završetke drugih aminokiselina nešto sporije. U crevnom soku se nalaze i tripeptidaze.U prvu grupu enzima spadaju karboksipeptidaze A i B. Obe karboksipeptidaze se sintetišu u zimogenom obliku. samo što otkidaju aminokiseline sa N―završetka peptidnog lanca. koje ga hidrolitički cepaju na dve aminokiseline.4. Kao što se iz imena naslućuje enzim najbrže hidrolizuje peptide koji imaju leucin u N―završetku. kao što su fenilalanin. U crevnom soku. Karboksipeptidaza dejstvuje na peptide čije su krajnje aminokiseline lizin ili arginin.

a onda autokatalitički prisutnim pepsinom. a mnogo bikarbonata. čija je kalcijumova so nerastvorljiva i odvaja se kao ugrušak. Sam hormon se oslobađa u krvotok posle dejstva nekih sastojaka u hrani (»sekretagogum«) na mukozu stomaka. sekretin se prenosi krvotokom do pankreasa gde stimuliše pojačani tok alkalnog soka. ali ga nema u soku odraslog čoveka. gde se meša sa tri sekreta: pankreasnim sokom. sadrži malo enzima. javlja se u stomačnom soku dece. pankreoziminom. Injicirani histamin. . Mogućno je da od ovog zimogena nastaje u čoveka više srodnih pepsina i jedan pepsinu sličan enzim gastriksin. Dobijen je i sintezom. Pankreasni sok koji se oslobađa posle stimulacije izazvane sekretinom. koji se sastoji od 27 aminokiselinskih ostataka. Polu―varena hrana (himus). čiji je optimalni pH = 3. crevnim sokom i žuči. pepsinogena. Njihov pH je između 7 i 8. triptofan. enzim koji aktivno učestvuje u koagulaciji mleka. On koaguliše mleko i time usporava prolaz mlečne hrane kroz digestivni trakt. lučenje sekretina se smanjuje.tirozin. koji se koristi za proizvodnju sirišta. HC1 i sluz. stvara se sok u kome ima dosta enzima. Sekretin nestaje iz krvi posle kratkog vremena. takođe. Sekretin je polipeptid. Pepsin se luči u obliku neaktivnog zimogena. koji sadrži pepsinogen.tripsin R1=lizin. Hormon gastrin stimuliše izlivanje stomačnog soka. R1 = fenilalanin. himozin). triptofan. pepsin R2 = fenilalanin. kada se kiselina neutrališe. Mlečni kazein dejstvom renina prelazi u parakazein. pa se time i usporava tok alkalnog soka. Postoji u dva oblika: sulfatiranom (koji je aktivniji) i nesulfatiranom. jer su bogati bikarbonatom koji neutrališe stomačni HCl u poluvarenoj hrani i pomera joj pH bliže optimumu digestivnih enzima pankreasnog i intestinalnog soka. Luči se obilno u četvrtom stomaku teladi. Renin (labfement. jako stimuliše sekreciju stomačnog soka. Stimulacijom drugim hormonom. kad napusti stomak ulazi u dvanaestopalačno i tanko crevo. asparaginska i glutaminska kis. leucin. U odsustvu Ca2+ jona ne dolazi do koagulacije. arginin himotripsin. Ova titracija kiseline izgleda da se reguliše na sledeći način: kiselina u himusu deluje na mukozu duodenuma i izaziva lučenje hormona sekretina u krvotok. Gastrin je polipeptid koji se sastoji od 17 aminokiselinskih ostataka. koji se početno aktiviše sa HC1.

tirozina i fenilalanina.21. može novorođenče da resorbuje nepromenjena u prvim danima života. koji ih nosi u jetru da se metabolizuju. Himotripsinogen i proelastaza prelaze u aktivne enzime cepanjem nekih peptidnih veza tripsinom. on aktivira još više tripsinogena i proces teče autokatalitički kao prelaženje pepsinogena u pepsin. npr. Razlika u brzini resorpcije L― i D―oblika pokazuje da je u to uključen neki selektivni transportni sistem. proteinskog porekla. Tripsin je vrlo specifičan za veze karboksilnih grupa arginina i lizina. konja. Navedene tri endo―peptidaze se nadopunjuju međusobno. ima sličan položaj disulfidnih mostova i svi imaju u aktivnom centru ostatak serina. 6. one bi se resorbovale istom brzinom. Elastaza je dobila ime po tome što razgrađuje elastin. koji ulaze u krvotok. Specifičnost elastaze je veoma široka. Sva tri se stvaraju u pankreasu u obliku zimogena. Zbog toga njih inhibira DFP i druga organofosforna jedinjenja. Svi se slažu da intaktni proteinski molekuli prolaze kroz crevni zid u krv vrlo retko i pod specijalnim okolnostima. Tripsin i himotripsin uopšte ne deluju na elastin. Posle dejstva ova tri enzima ostaje smeša malih peptida i nešto slobodnih aminokiselina. U toku aktivacije tripsinogena skida se heksapeptid sa N―završetka.U sledeću digestiju proteina se uključuju tri važne endo―peptidaze: tripsin (3. To je protein koji se nalazi u žutom vezivnom tkivu i koji je veoma bogat glicinom i alaninom i zbog toga je dobar supstrat za elastazu. Tripsinogen se početno aktivira specifičnim enzimom.21. mada brže cepa peptidne veze aminokiselina sa kratkim hidrofobnim bočnim lancima. Ona mu obezbeđuju pasivni imunitet. kojih ima u kolostrumu izvesnih životinja. enterokinazom.4. Struktura ova tri enzima na mnogim mestima pokazuje homologiju sekvence. Misli se da su ova tri enzima nastala od nekog zajedničkog pretka― endopeptidaze. kao što su alanin. Neke osobe su alergične na izvesne sastojke hrane.21. glicin i serin. koji pumpa L―aminokiseline kroz intestinalnu mukozu.1) i elastaza (3. himotripsin (3. luče se u pankreasnom soku i izlivaju u crevo. koju luči intestinalna mukoza.4.4). gde se odigrava njihova aktivacija. koji sakriva aktivni centar tripsina.5. Kad se jednom stvori slobodni tripsin.11).4. Proteinske L―aminokiseline resorbuju se daleko brže od neproteinskih D―aminokiselina.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA) Proizvodi proteinskog varenja se resorbuju kroz crevni zid i ulaze u portalni krvotok. dok himotripsin uglavnom hidrolizuje peptidne veze karboksilnih grupa aromatičnih aminokiselina triptofana. . Antitela. jer hidrolizuju peptidne veze između različitih aminokiselina. Da je njihova resorpcija prosta difuzija.

U vezi sa resorpcijom ostaje još mnogo nerazjašnjenih pitanja. kao i u crevu. Srednja koncentracija slobodnih aminokiselina u krvi čoveka je oko 50 mg%.49 Slika 6. Stalnim varenjem proteina ulazi u fond oko 70 g. koji se resorbuju. To je dokaz da postoje aktivni transportni mehanizmi ne samo za slobodne aminokiseline. U odraslih osoba prinos fondu aminokiselina od razgradnje telesnih proteina je u ravnoteži sa potrošnjom za njihovu resintezu. ne zna se mesto gde se hidrolizuju manji peptidi.Verovatno je da se prolaz makromolekula u cirkulaciju dešava i u respiratornom traktu. U ovaj fond se aminokiseline neprestano dodaju i iz njega uzimaju. Zadnji stepen varenja. Nedavno je potvrđeno da se mali peptidi resorbuju brže od aminokiselina iz kojih su izgrađeni. Izgleda da se posle varenja u crevu dobijaju pored slobodnih aminokiselina i manji peptidi. Veličina zalihe se menja u toku dana. odigrava se unutar epitelijalnih ćelija debelog creva. To je sigurno dokazano za izvesne viruse kao što je virus poliomielitis―a. Tako npr. odnosno hidroliza malih peptida.Procesi koji učestvuju u održavanju fonda aminokiselina Ispitivanja aminokiselina obeleženih izotopima pokazala su da se proteini neprestano razgrađuju i resintetizuju. koza proizvode do 300 g . koje raste. tako da je on prilično na konstantnom nivou. 6. kao što su: relativni odnos količine resorbovanih aminokiselina prema peptidima. Medutim.5 g. ove dve veličine nisu uravnotežene u mladunčeta. tako da njihovi molekuli imaju ograničeno vreme trajanja. kao ni kod gravidnih ženki ili u laktacionom periodu. Najvažniji putevi snabdevanja i potrošnje fonda aminokiselina dati su na slici 6. da li na površini ćelija ili intracelularno i kakav je mehanizam njihovog transporta.49 . odnosno u celoj krvi oko 2. već i za manje peptide. Kod toga cela količina ostaje nepromenjena. Retki slučajevi nastajanja antitela samo od nekih od nebrojenog broja proteina je jak dokaz da se intaktni protein vrlo retko direktno resorbuje.5. Slobodne aminokiseline napuštaju ove ćelije i ulaze u krvotok.3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA Smatra se da celokupna količina slobodnih aminokiselina u krvi i drugim telesnim tečnostima obrazuje »zalihu ili fond« (pool).

Glavni metabolični put vodi do potpune razgradnje aminokiselina do CO2. oko 1. Na slici 6. jer se one međusobno veoma razlikuju. a ne kao rezerva za dobijanje aminokiselina. Taj proces se zove desaminacija. Slika 6. koje uzima iz fonda aminokiselina. i njima nastaju korisna i organizmu neophodna jedinjenja. organizam ne odlaže aminokiseline. Iako male količine aminokiselina se metabolišu ovim sporednim putevima. koje se mogu odlagati u adipozno tkivo ili ugljenih hidrata koji se čuvaju u obliku glikogena.5. a koncentracija aminokiselina u krvi se održava na prilično konstantnom nivou. To je neznatno u odnosu na dnevno unošenje hranom.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA Metabolizam aminokiselina je vrlo komplikovan. vode i amonijaka.Biomolekuli koji nastaju od aminokiselina Izlučivanjem u urinu gubi se nešto malo aminokiselina.mlečnih proteina dnevno. Aminokiseline se vrlo često koriste za biosinteze drugih sastojaka. U njemu nema nikad više od nekoliko grama u bilo koje doba. Manji deo aminokiselina se uključuje u sporedni put.50 su dati primeri učestvovanja aminokiselina u sintezi nekih biomolekula. One obezbeđuju različite nizove ugljenikovih atoma. prstenaste sisteme i reaktivne grupe.5 g dnevno u čoveka. Višak aminokiselina ulazi u energetski metabolizam. koji je specijalni za svaku aminokiselinu. Svi proteini se sintetišu za specifične potrebe. Prvi stepen u oksidaciji aminokiselina je odvajanje amino―grupe i njena zamena keto―grupom. ako ih ima više nego što mu je potrebno. Za razliku od masti. a osim toga mnoge aminokiseline mogu da se metabolišu na više načina.50 . Pošto sve . 6.

Na donjoj slici 6. sukcinil―KoA). koje nastaju transaminacijom glutaminske i asparaginske kiseline. Npr. koje se kao intermedijeri ciklusa trikarbonskih kiselina uključuju u oksidativni metabolizam. Metionin. Prolin. Asparagin prvo gubi amidnu grupu i daje aspartat. Svaka ketokiselina se dalje zato individualno metabolizuje. To su α―ketoglutama i oksalsirćetna kiselina.51 je prikazan ulaz različitih aminokiselina u CLK. Nastale keto―kiseline su različite strukture.proteinske aminokiseline (izuzev prolina i oksiprolina) imaju opštu formulu R―CH(NH3+)COO-. Razgradnja ketokiselina je često prilično komplikovana. razgradnja triptofana do acetil―KoA odvija se u 14 reakcija. Prosta i jednostavna je razgradnja ketokiselina. koji je takođe intermedijer CLK. Zadatak svih metaboličnih puteva aminokiselina je da se one pretvore u takvo prosto jedinjenje. izoleucin i valin pretvaraju se u sukcinil―KoA. oksalacetata. acetil―KoA ili u neki od intermedijera ciklusa (npr. pretvara u oksalacetat. histidin i arginin prvo prelaze u glutamat. koji se uključuju u ciklus. rašljasti ili aromatične i heterociklične prstenove.Putevi ulaženja aminokiselina u ciklus trikarbonskih kiselina . glutamin. koji se. pa zatim u α―ketoglutarnu kiselinu. Sudbina dvadesetak proteinskih aminokiselina može se sažeti na sledeći način: Aspartat i glutamat desaminacijom daju oksalacetat i α―ketoglutarat. intermedijere CLK. one koriste prilično isti način za početnu (primarnu) desaminaciju. koje može da uđe u CLK.51 . Mogu imati ravan niz C―atoma. Slika 6. kao što je već rečeno. Razgradnja aminokiselinskih ostataka ide do piruvata.

One se vrlo retko javljaju u prirodi. koji posle oksidativne dekarboksilacije u obliku acetil―KoA ulazi u CLK.4. glicin. se nalaze u ćelijskom zidu nekih bakterija.2). leucin. To je enzim kojiima za prostetičnu grupu FAD. Samo od glukogenih može da se sintetiše glukoza. Na slici 6.2) i glutamat―dehidrogenaza (1. Oksidaza D―aminokiselina se nalazi u specijalnim organelama. na koga ne deluju drugi enzimi. a koji mora prethodno da pređe u ε―acetil―derivat. tirozin. lizin i triptofan se pretvaraju u acetoacetil―KoA. Npr.3.4. O oksidazi D―amino kiselina je već bilo govora. koji nastaje u toku reakcije oksidaze. Fenilalanin.5. a ne FAD. serin i treonin. Prostetična grupa ovog enzima je flavin mononukleotid (FMN). a 3 C―atoma piruvat. Oni sadrže i katalazu.3). Oksidaza L―aminokiselina katalizuje sličnu reakciju kao oksidaza L―aminokiselina. Aminokiseline koje se pretvaraju u piruvat nazivaju se »glukogene«.3.51 se vidi da se pet aminokiselina razgrađuju do piruvata. alanin. On jedino oksidativno desaminira lizin. oksidaza L―aminokiselina (1. a) Oksidativna desaminacija Najvažniji enzimi koji učestvuju u oksidativnoj desaminaciji su: oksidaza D―aminokiselina (1.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE Dva najvažnija i opšta procesa kojima se postiže pretvaranje aminokiselina u ketokiseline su: oksidativna desaminacija i transaminacija. ćelijskim mikro―telešcima (peroksizomima). To su cistein. ulazi u oksidativnu razgradnju.1. a one koje daju acetoacetil―KoA su »ketogene«. Aktivnost ovog enzima je mala u ćelijama sisara i smatra se da nema značajnu ulogu u metabolizmu aminokiselina. Glutamat―dehidrogenaza je najvažniji enzim i to ne samo zbog njene uloge u metabolizmu glutamata. već što može da desaminira većinu . a katalizuje sledeću reakciju: Prisustvo ovog enzima je prilično misteriozno.51 se vidi da su neke aminokiseline i glukogene i ketogene. 6.4.Na slici 6. koji pošto pređe u acetil―KoA. enzim koji razlaže vodonik―peroksid. od devet C―atoma tirozina četiri daju acetoacetat. s tom razlikom što su njeni supstrati proteinske L―aminokiseline. tako npr. jer su njegovi supstrati neproteinske D―aminokiseline.

α―ketoglutarat i oksalacetat. kad se poveže sa procesom transaminacije. izoelucin. asparaginska kiselina. . arginin. cistein. lizin. fenilalanin. oligomerne je strukture. Protomeri za razliku od oligomera pokazuju aktivnost alanin―dehidrogenaze. Različita jedinjenja kao gvanozin―trifosfat (GTP). Ona katalizuje sledeću reakciju: Reakcija glutamat―dehidrogenaze je reverzibilna i služi kako za sintezu glutamata. triptofan. Glutamat―dehidrogenaza zbog alosterne strukture je regulatorni enzim metabolizma aminokiselina. I njegove protomerne jedinice se sastoje od šest peptidnih lanaca (M.T. Enzim ima molekulsku težinu oko 312 000. tako i za njegovu oksidativnu desaminaciju. Ove promene u specifičnosti ukazuju da enzim može da postoji u raznim oblicima u zavisnosti od prisustva izvesnih manjih molekula. Glutamat je najbolji supstrat za ovaj enzim. Najmanje 11 proteinskih aminokiselina može da se transaminira: alanin. Slabija aktivnost može da se dokaže i za neke monokarbonske aminokiseline. Aktivan je samo oligomerni oblik. NADH i neki steroidni hormoni izazivaju desagregaciju oligomera. tirozin i valin. asparagin.aminokiselina. = 52 000). kao što je alanin. što izaziva smanjenje aktivnosti glutamat―dehidrogenaze. b) Transaminacija U reakcijama transaminacije prenosi se amino―grupa aminokiselina na jednu od sledeće tri α―ketokiseline: piruvat. koga ADP i izvesne aminokiseline štite da ne pređe u sastavne protomere.

ona mora da se prenese na α ―ketoglutarat dejstvom GOT: Krajnji primalac α―ketoglutarat.Transaminacija se može predstaviti sledećom shemom: Najvažnije transaminaze su alanin―transaminaza (2. amino―grupa od većine aminokiselina je Povezivanjem transaminacije sa oksidativnom desaminacijom.1)— GOT: i U reakcijama transaminacije ne dolazi do prave »transaminacije«.1. obično glutaminske. Zadatak transaminaza je da sakupe amino―grupe različitih aminokiselina u obliku jedne aminokiseline. jer se ne oslobađa amonijak. dolazi do oslobađanja NH4+. U matriksu mitohondrija se nalazi . koju katalizuje glutamat―dehidrogenaza.2)—GPT: α―aminokiselina + pirogrožđana ↔ α―ketokiselina+alanin glutamat―trans―aminaza (2. Transaminacije. U organizmima gde dominira GPT u sakupljanju amino―grupa. Alanin―transaminaza (GPT) je specifična za par: piruvat―alanin.6. koje se odigravaju u i citoplazmi povezane su s onima u mitohondrijama. On ulazi u mitohondrije posredstvom specifičnih prenosilaca.1.6. Transaminaze se nalaze i u citoplazmi i u mitohondrijama. Dokazano je da se amino―grupe sakupljaju u citoplazmi u obliku glutamata. aglutamat dehidrogenaza za par glutamat―α―ketoglutarat. ređe je to asparaginska i alanin.

On igra ključnu ulogu u prenošenju amino―grupa. Transaminaze imaju analognu ulogu u metabolizmu amino―grupa. Oni katalizuju sledeće reakcije: . Na slici je označena samo aldehidna grupa koenzima H—C=O c) Neoksidativna desaminacija Aminokiseline mogu da izgube amino―grupu ne samo dejstvom transaminaza i dehidrogenaza. Slika 6. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: serin i treonin―dehidrataza i cistein―desulfhidraza. već i dejstvom specifičnijih dehidrataza i desulfhidraza.52 . dejstvom molekula H2O. Sve transaminaze izgleda da imaju isti koenzim.Uloga pirodoksal―fosfata u transaminaciji. To su enzimi koji otkidaju molekul vode od supstrata.52).aspartat―glutamat―transaminaza. nastaje ketokiselina (A) i oslobađa se koenzim (slika 6. kao kinaze u energetskom metabolizmu. odnosno H2S. piridoksal―fosfat. Kondenzacijom s aminokiselinom koenzim prelazi u Schiff―ovu bazu u kojoj dolazi do premeštanja i posle hidrolize.

Amonijak je vrlo toksičan i njegova koncentracija u krvi mora da se održava na vrlo niskom nivou (u tragovima). Kao što smo već rekli. kazeinom. Kod sisara je to ureja (ureotelne). prevodi u glutamin: . Kopnene životinje detoksiciraju amonijak na taj način što ga pretvaraju u neko neškodljivo jedinjenje. a njegova detoksikacija. on se u tkivu. koje se lako izlučuje.Sva tri enzima imaju piridoksal―fosfat kao koenzim. Glukoza reprimira sintezu ovog enzima. Neke ribe izlučuju slobodan amonijak. čije izlučivanje zahteva veliku količinu vode. izlučuju amonijak u obliku nerastvorne mokraćne kiseline (to su urikotelni organizmi).5. Životinje moraju. Životinje kao što su ptice. U čoveka iznosi 0. dejstvom glutamin―sintetaze. u obliku NH4+ jona. u koju dospeva krvotokom. reptili i neke muve koje moraju da čuvaju vodu. Treonin―dehidrataza je naročito interesantna. da otklanjaju amonijak istom brzinom. a naročito u bubrezima stvaraju se znatne količine amonijaka. kojom ga i proizvode. 6. Da ne bi došlo do povećanja koncentracije amonijaka u krvi. prelaženje u ureju se odigrava u jetri.6 SUDBINA AMONIJAKA Desaminacijom aminokiselina u jetri i drugim organima. dakle.2 mg/100ml. amonijak nastaje u većini tkiva. npr.1 do 0. jer se njena sinteza može da indukuje i kod viših životinja. ali njima stoje na raspolaganju neograničene količine vode u kojoj žive.

Glutamin. Reakciju katalizuje glutaminaza: glutamin + H2O → glutamat + NH3 Na ovaj način organizam čuva Na+ jone plazme. Od svih aminokiselina u krvi ima najviše slobodnog glutamina (oko četvrtine slobodnog amino―azota u krvi). ali samo ureotelne životinja sadrže enzim arginazu. pored toga. Ona katalizuje ireverzibilno hidrolizu arginina u ureju. Ovaj deo ciklusa odigrava se kod svih životinja koje mogu da sintetišu arginin. U ciklus ulaze dve amino―grupe. Male količine ornitina učestvuju u »urea«―ciklusu (1 ornitin: 20 ureje). One zajedno sa molekulom CO2 prevode aminokiselinu ornitin u arginin. Ona se odigrava u ciklusu povezanih reakcija i zato se naziva ciklus ureje. Danas se smatra da prva amino―grupa koja ulazi u ciklus nastaje oksidativnom desaminacijom glutamata u mitohondrijama: Nastali slobodni amonijak zajedno sa CO2 karbamil―fosfat sintetaze u karbamil―fosfat: prelazi dejstvom . koji se dobijaju hidrolizom glutamina. što služi za transport amonijaka. nastale desaminacijom aminokiselina. U bubregu se neutrališu kiseline urina (sumporna i fosforna iz proteinske hrane). predstavlja i jedinu rezervu azota u organizmu. kod toga se ornitin regeneriše. Sintezu ureje u jetri su objasnili Krebs i Henseleit 1931 g. NH4+ jonima. koji bi se inače potrošili za neutralizaciju kiselina.

On nastaje od glutamata dejstvom aspartat―glutamat―transaminaze: Amino―grupa apsartata se vezuje na karbonilni C―atom citrulina dajući arginino―sukcinat. a karbamil―fosfat je visokoenergetsko jedinjenje.Enzim sadrži biotin kao prostetičnu grupu. Reakciju u prisustvu ATP―a katalizuje argininosukcinat―sintetaza: .) i tek onda reaguje s amonijakom. dajući citrulin. Dva molekula ATP―a su potreba za nastajanje jednog molekula karbamil―fosfata. Reakcija je ireverzibilna. za koju se vezuje CO 2 (aktivni CO2. On prenosi karbamil―grupu na ornitin. Druga amino―grupa ulazi u ciklus u obliku aspartata.

Ovaj niz reakcija koriste ćelije za sintezu arginina. dejstvom argininosukcinaze. Urotelne životinje imaju arginazu.Argininosukcinat se reverzibilno razlaže. koja otkida ureju od arginina. Nastali fumarat ulazi u CLK kao intermedijer. Ukupna promena u ciklusu ureje je sledeća: 2NH3 + CO2 + 3 ATP + 2H2O → urea +2ADP+2Pi + AMP+PPi G°' = oko ―40kJ Pošto se nastali pirofosfat hidrolizuje u fosfat. to su za nastajanje jednog mola ureje u stvari potrebne četiri visoko energetske fosfatne veze. dajući ornitin: Arginin + H2O → ureja + ornitin Posle ove reakcije počinje ponova sinteza arginina. . na slobodni arginin i fumarat.

koji katalizuju dekarboksilacije aminokiselina: Produkti dekarboksilacije su primarni amini. Tako se npr. Nedavna ispitivanja su pokazala da su enzimi ciklusa prostorno odvojeni. da bi se sprečilo nagomilavanje amonijaka u krvi. širi kapilare. moraju da detoksiciraju. . Drugi primeri su: CO2 glutaminska kiselina-------→ γ―aminobutirat (aktivan u CNS) CO2 5―hidroksi―triptofan --------→ serotonin (vazokonstriktor i sinaptički transmiter) 3 :4―dihidroksi―fenilalanin → dopamin (preteča adrenalina) —CO2 Tirozin ---------→ tiramin (sužava krvne sudove i dovodi do povišenja krvnog pritiska) Sve ove supstance se posle izvršene akcije. koji često imaju snažno fiziološko dejstvo. glutamat―aspartat transaminaza. koji jako stimuliše glatku muskulaturu. Za njihovu detoksikaciju postoje enzimi. kao i enzimi četiri glavnih reakcija ciklusa.Mnogi enzimi koji snabdevaju ciklus amino―grupama. koje ih oksiduju u aldehide. posebno centralnog nervnog sistema. nalaze se u mitohondrijama jetre.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA U mnogim tkivima se nalaze enzimi. mono― i diamin―oksidaze. karbamilfosfat sintetaza.5. kao što su glutamat―transaminaza. 6. npr. pojačava sekreciju stomačnog soka itd. koji je vrlo jak otrov. histidin dekarboksilira u histamin.

potrebno je da detaljno prodiskutujemo metabolizam glicina i serina. On se vrlo brzo oksiduje u jetri u formijat i CO2. fenilalanina i tirozina.6. a) Glicin i serin Glicin je jedina proteinska aminokiselina koja nema asimetričan C―atom i nije supstrat za oksidaze ni D― niti L― aminokiselina. Za oksidaciju glicina postoji specifična glicin―oksidaza (flavoenzim). a i triptofana. cisteina i metionina.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA Da bi mogli da objasnimo poreklo nekih azotnih jedinjenja u urinu. Formijat se koristi kao izvor C―l čestica (aktivni formijat). odnosno na raznim . purinskih i pirimidinskih baza. C—1 ostaci se aktivišu vezivanjem za tetrahidrofolne kiseline (THFA). koja katalizuje reakciju: Glioksalat može takođe da nastane i transaminacijom glicina.5. kojih ima u nekoliko međupromenljivih oblika. za biointezu npr.

Svaki oksidacioni oblik prenosi određeni C—1 ostatak: formil —CHO. Pretpostavlja se da biosinteza glicina i serina u jetri ide na sledeći način: Od serina može da nastane dekarboksilacijom etanolamin.oksidacionim nivoima. N10 ―metilen THFA. koji metilacijom daje holin. to su obe aminokiselina glukogene. Pošto serin ne―oksidativnom desaminacijom . . Dva C― atoma serina (α i β) vode poreklo od α―C―atoma glicina: Donor C—1 ostataka odnosno —CH2OH grupe je N5. Poznato nam je da su ova dva amina. oksimetil —CH2OH i metil ―CH3. gubi vodu i prelazi u piruvat. Dokazano je da glicin i serin prelaze jedan u drugi. a acetilholin igra ključnu ulogu u prenosu nervnih impulsa. One se preko piruvata uključuju u metabolizam ugljenih hidrata. komponente fosfoglicerida.

53 . Slika 6. Od glicina i sukcinata nastaje prostetična grupa hem.Molekul glicina ima dakle mnogostranu ulogu u biosintezi ćelijskih sastojaka i biološki aktivnih jedinjenja.Skelet porfirinskog prstena hema (C― i N―atomi. O važnosti —SH grupe za aktivnost mnogih enzima bilo je ranije govora. benzojeve i nikotinske kiseline. C―atomi purinskog prstena na položaju 4 i 5. koji potiču od glicina zadebljani su). Životinski organizam može da sintetiše purinske baze. takođe bilo govora da glicin učestvuje u detoksikaciji aromatičnih jedinjenja. Osam C―atoma i četiri N―atoma porfirinskog prstena (debelo ucrtani) potiču od osam molekula glicina. Dve ―SH grupe se oksiduju u disulfidnu —S—S— grupu. Glavni put metabolizma viška cisteina vodi do piruvata i neorganskog sulfata . Tiolska ―SH (ili sulfhidrilna) grupa je vrlo reaktivna. Ranije je. kao i N―atom na položaju 7 potiču od glicina. b) Aminokiseline sa sumporom (cistein i metionin) Cistein je analog serina u kojem je kiseonikov atom alkoholne grupe zamenjen sumporom. koristeći ugljenikove i azotove atome glicina. Biosinteza ovih jedinjenja je do detalja objašnjena. npr.

Slika 6. On je sastavni deo žučnih kiselina i doprinosi polarnosti ove grupe lipida svojom —SO3H grupom.54 . taurin. koja se koristi za biosintezu mnogih sastojaka. Metionin je aminokiselina koja sadrži metil―grupu.adenozilmetionin . nastaje kao sporedni proizvod. Aktivni davalac ―CH3 grupa je »aktivni metionin« koji se zove S .Oksidacija cisteina Oksidacioni proizvod cisteina. U biološkim metilacijama metil―grupa se prvo energetski obogaćuje sa ATP―om.

histamin. metilovane purinske baze. homocisteina. Tako trans―metilacijom nastaje od gvanidino―sirćetne kiseline kreatin: Na sličan način nastaju N1―metil―nikotinamid.Metilna grupa se prenosi (reakcije transmetilacije) na razne akceptore kao što su: gvanidino―sirćetna kiselina. Od njegovog demetilovanog derivata. Homocistein ima jednu —CH2 grupu više nego cistein. adrenalin. Metionin može potpuno da snabdeva organizam sumporom. Sinteza cisteina ide tako da se koristi samo atom sumpora homocisteina. katehol. sintetiše se u organizmu cistein. . fosfatitil―etanolamin itd. koji se prenosi na serin. Ona ne može direktno da se odstrani da bi nastao cistein.

On zbog toga nije esencijelna aminokiselina. koji se nagomilava. C i D označena mesta. poznata kao fenilketonurija. jer su u čoveka već odavno poznata nasledna oboljenja. jer je hidroksilacija ireverzibilan proces. Na slici 6. tako da ona skreće u pravcu nastajanja fenilpiruvata. koja mogu da budu genetski defektna. .55 je data shema razgradnje aromatičnog prstena. U nedostatku enzima A dolazi do blokade glavnog puta razgradnje. c) Fenilalanin i tirozin Fenilalanin je esencijelna aminokiselina. takođe. kada se mokraćom izlučuje tirozin i p―hidroksifenil―pirogrožđana kiselina. Ona se poznaju po nagomilavanju intermedijera. Ova metabolična greška. Homocistein služi. kada u hrani ima dosta fenilalanina. i za regeneraciju metionina. Tirozin ne može da pređe u fenilalanin.Ostatak homocisteina se transaminacijom pretvara u α―ketobuternu kiselinu. Njegova metilacija ide sa derivatima tetrahidro―folne kiseline. jer životinjski organizam nije u stanju da sintetiše benzolov prsten. B. prouzrokuje mentalno zaostajanje bolesnika. koja se kompletno metabolizira. Razgradnja aromatičnog prstena je medicinski vrlo interesantna. na kojoj su sa A. Zbog genetskog defekta u sintezi enzima dolazi na mestima njihovog dejstva do prekida razgradnje i nagomilavanja intermedijera. Tirozinoza je vrlo redak genetski defekt. koja nastaju kada je ova razgradnja poremećena. Tirozin nastaje iz fenilalanina hidroksilacijom (uvođenjem hidroksilne grupe).

Albino životinje ne mogu da sintetišu pigmente melanine. koje apsorbuju u vidljivom delu spektra i zbog toga su vrlo tamno obojeni . zbog nedostatka enzima na mestu D. On sadrži indolov prsten. Različite oksidaze u prisustvu kiseonika pretvaraju tirozin u reaktivni hinon.Šema razgradnje fenilalanina i tirozina sa označenim genetski :defektnim mestima . Ona se javlja u nedostatku enzima koji razgrađuju homogentizinsku kiselinu. sa velikim brojem konjugovanih dvogubih veza. Pigmenti se sastoje od dugačkog C―lanca. Slika 6. koja zbog toga stajanjem pocrni.Izlučivanje homogentizinske kiseline u mokraći. koji polimerizuje u pigmente melanine.55 . naziva se alkaptonurija.

5. Mokraćni kreatinin je endogenog porekla. odnosno ne potiče iz hrane. Celokupna količina kreatina plus kreatin―fosfata jedne individue održava se na prilično konstantnom nivou. glicin i metionin u obliku S―adenozilmetionina: Slika 6. izlučuje se i dosta kreatinina (u čoveka 1—3 g dnevno). 6.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI U mokraći životinja pored veće količine ureje. koji je proporcionalan njenoj mišićnoj razvijenosti. Dnevni gubitak kreatina se nadoknađuje sintezom u kojoj učestvuju tri aminokiseline: arginin. tako da je njegovo izlučivanje takođe konstantno.56 .Biosinteza kreatin―fosfata i nastajanje kreatinina . Jedan deo ovog kreatina i kreatin―fosfata (oko 20%) se svakog dana pretvara u kreatinin.d) Triptofan Triptofan je esencijelna aminokiselina. iz koje bakterije crevne flore sintetišu amid nikotinske kiseline.

i OH-. kisele i bazne. ostale amino kiseline mogu biti u dva izomerna oblika. koje imaju alifatične. alanin. a takve su i neke aminokiseline sa aromatičnim R-ostacima. Na kraju postoje i jonizovane. tkivima i organima. a ostatak R može biti nepolaran (glicin. Prema osobinama bočnih nizova mogu se razlikovati više grupa aminokiselina. osim α-NH₂ grupe. To su asparaginska i glutaminska kiselina. metionin). još jednu baznu grupu. Osim glicina.Ukratko: Aminokiseline su osnovna strukturna jedinica protina i čine više od 20% suve mase organskih molekula koji se nalaze u ćelijama. izoleucin. Neutralne aminokiseline imaju jednu COOH i jednu NH ₂ grupu. Enormna strukturna i funkcionalna složenost proteina proizilazi iz različitih kombinacija 20 proteinogenih aminokiselina koje se vezuju u polimere. samo one koje imaju –NH₂ grupu vezanu na C atomu uz karboksilnu grupu. Aminokiseline pokazuju sve hemijske reakcije karakteristične za obe funkcionalne grupe. Bazne aminokiseline imaju. Glicin nema bočni lanac i može da se prilagođava konformacijama koje su sterno nedostupne za druge aminokiseline. aromatične ili heterociklične bočne nizove. mogu se ponašati i kao kiseline i kao baze. Zbog karboksilne i aminogrupe što ih sadrže. Aminokiseline koje sadrže SH. cistein.i OHgrupe su hidrofilne i polarne ali nisu jonizovane. tj. Tu spadaju lizin. karboksilnu i amino-grupu. prolin i fenilalanin) ili polaran (triptofan. serin. a one s NH₂ grupom desno kao D-aminokiseline. kao i dodatne NH ₂ i COOH grupe. pozitivno i negativno naelektrisane aminokiseline. Tako se glicin obično nalazi u regionima uvrtanja lanca gde polipeptidna kičma pravi oštre zaokrete. Kako aminokiseline . One aminokiseline čija se amino grupa nalazi levo od α-C atoma. Aminokiseline sadrže karboksilnu (COOH) grupu i amino grupu (-NH ₂). tirozin. treonin. U organizmu čoveka nalaze se α-aminokiseline. cistin. arginin i histidin. koje sadrže još i SH. Kisele aminokiseline imaju dve COOH grupe. Konformaciono važne aminokiseline su glicin i prolin. Prema hemijskoj strukturi aminokiseline se dele na neutralne. označavaju se kao L-aminokiseline. Aminokiseline sa alifatičnim bočnim nizovima su nepolarne ili hidrofobne. leucin. tj. valin. aminokiseline su amfoterna jedinjenja.

Ključnu ulogu u metabolizmu aminokiselina imaju procesi transaminacije. c) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje glukoze. od kojih su neki (biogeni amini) vrlo važni za organizam. tj. donor -NH₂ grupe. a takve su leucin. međusobnog vezivanja aminokiselina tzv. valin. U ovakvim slučajevima dipolarni joni nastaju ne u neutralnim. triptofan i fenilalanin. Neke aminokiseline čovek može sam sintetizovati. g) stvaranje peptidne veze. Najvažnije hemijske osobine aminokiselina su: a) esterifikacija. a time i glikogena ili masti. Kao akceptor aminogrupe obično služi 2oksoglutarna kiselina. izoleucin. d) preći u druge aminokiseline. histidin i lizin. Tokovi metabolizma aminokiselina omogućavaju da one nakon deaminacije mogu: a) oksidacijom preći konačno u CO₂ i H₂O i poslužiti kao izvor energije. Od oslobođenog amonijaka nastaje ureja koja se urinom izlučuje iz organizma. Transaminacija je reverzibilni proces i predstavlja vezu između metabolizma proteina. d) oksidativna dezaminacija. metionin. Zato za svaku aminokiselinu postoji određena pH-vrednost na kojoj se ova nalazi u rastvoru u obliku dipolarnog jona. u neutralnim rastvorima većina aminokiselina se nalazi u obliku dipolarnog ili cviter (zwitter) jona. a neke mora unositi hranom (esencijalne). odnosno metabolizma aminokiselina i metabolizma ugljenih hidrata i lipida. Pored -NH₂ i COOH-grupa u sastav nekih aminokiselina ulaze i druge funkcionalne grupe (imidazolova.ili SH-). iz aminokiselina nastaju odgovarajući amini. c) dekarboksilacija. peptidnom vezom između karboksline grupe jedne aminokiseline i aminogrupe druge . uz oslobađanje amonijaka. a iz ketokiseline koja je primila -NH ₂ nastaje aminokiselina. Delovanjem enzima aminotransferaza (transaminaza) prenosi se aminogrupa na ketokiselinu i pri tome aminokiselina. OH. Najvažnija osobina aminokiselina je stvaranje peptidne veze. Oksidativnom deaminacijom nastaju takođe iz aminokiselina ketokiseline. e) transaminacija. b) acilovanje. Ova pH-vrednost se naziva izoelektrična tačka (pI). već u kiselim ili baznim sredinama. Dekarboksilacijom koju katalizuju dekarboksilaze s piridoksal-fosfatom kao koenzimom.sadrže najmanje dve funkcionalne grupe koje mogu da se jonizuju. a delimično i arginin. prelazi u odgovarajuću ketokiselinu. b) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje acetsirćetne kiseline. treonin. f) stvaranje soli.

Prema sastavu proteine delimo na jednostavne i složene proteine. Nabiranjem ili uvijanjem lanaca nastaju razni oblici proteina koji mogu da se podele u: a) fibrilne (ili nitaste) i b) globularne. neproteinsku ili prostetičnu grupu.aminokiseline. lipoproteini. Ranije se govorilo o primarnoj. a heliksi su međusobno vezani prvenstveno vodonikovim. Proteini se lako denaturišu. osim svoje proteinske strukture. Struktura proteina uslovljava i njihova fizičko-hemijska svojstva. miozin iz mišića i fibrinogen iz krvi). svaki protein ima određeni redosled ili sekvencu aminokiselina. Na taj način nastaju peptidi. U globularnim proteinima proteinski lanac je prvenstveno vezan disulfidnim vezama i na određeni način zavrnut. elastin iz tetiva. ali takođe i kovalentnim vezama. kolagen vezivnog tkiva. elektrostatičke veze između slobodnih grupa (R). Takvi su npr. Proteini su osnovni i najvažniji sastojci ćelije. α-heliks). Proteinski lanci su nabrani i međusobno uvijeni (α-uvojnica. najraznovrsnijih struktura i brojnih. U živim bićima proteini su najbrojnija jedinjenja. hemoproteini koji sadrže hem kao prostetičnu grupu.veze. Kvatenarnom strukturom označava se agregacija više polipeptidnih lanaca u molekulu proteina. tj. Peptidi s više od 6 i manje od 50 aminokiselina nazivaju se polipeptidi. sekundarna je označavala raspored lanaca. npr. jer se kidaju -S-S. te disulfidne veze. Ako se peptid sastoji od dve aminokiseline zove se dipetid. od tri tripeptid itd. Primarna struktura označavala je sekvencu aminokiselina. dok složeni. Fibrilarnu strukturu u kojoj su α-heliksi međusobno isprepleteni poput konopca poseduju nerastvorljivi skleroproteini ( to su keratin iz kose i noktiju. a tercijalna izgradnju globularnih proteina. Jednostavni su izgrađeni samo od aminokiselina. Proteini su sastavljeni od aminokiselinskog niza karakterističnog za svaki protein. hemoglobin. među kojima prevladavaju jonske. najrazličitijih. sekundarnoj i tercijalnoj strukturi. sadrže i tzv. Raznim fizičkim i hemijskim metodama proteini se mogu frakcionisati i to: a) frakcionisanje taloženjem sa solima ili rastvorima (temelji se na razlikama u rastvorljivosti pojedinih vrsta proteina u prisustvu jona ili dehidrirajućih rastvora kakvi su . Prostorni raspored lanca aminokiselina naziva se lančana konformacija. glukoproteini koji sadrže ugljene hidrate. mioglobin i lizozom. recimo već zagrevanjem na 60 d0 70°C. koji sadrže lipide. uvojnica. Prema prostetičnoj grupi imaju proteidi i svoje nazive. veoma važnih uloga.

tiroidna žlezda i estrogeni stimulišu razgradnju mišićnih proteina. alkohol ili etar). Promenu oblika ćelija nekih tkiva obezbeđuju kontraktilni proteini. Tako su oni strukturne komponente ćelije. gde se iz njih sintetizuju specifični peptidi i proteini pojedinih organa i tkiva. Regulacija metabolizma proteina je nervna i hormonska. Svaki od navedenih enzima deluje samo na određene peptidne veze. Razgradnja se nastavlja u tankom crevu delovanjem tripsina i himotripsina. gde ih razgrađuju nekoliko proteolitičkih enzima (proteaze). magnezijum i amonijum sulfat . insulin i androgeni koji stimulišu sintezu proteina u mišićima. Tada se u jetri stvara više proteina.učestvuju u održanju i kontroli svih životnih procesa). To se isto događa i kod malignih bolesti. Nadbubrežna žlezda. obliku. koje se (zajedno sa aminokiselinama iz hrane koje nisu bile korišćene za biosintezu proteina) metaboliziraju dalje do amonijaka.natrijum sulfat i sulfit. Proteini na razne načine učestvuju u: a) održavanju homeostaze (od naročitog značaja su transportni proteini). kada dolazi do kaheksije. a nastali peptidi razgrađuju se dalje delovanjem karboksipeptidaza. c) regulisanju metabolizma ( regulatorni proteini . Želudac je mesto početka razgradnje proteina. odnosno ureje koja je konačni proizvod metabolizma proteina. Stvaranje određenog proteina. . b) elektroforezom ( temelji se na razlikama u električnom naboju pojedinih proteinskih frakcija). Proteini su osnovni sastojci živih bića i u njima igraju najraznovrsnije i značajne uloge. U tkivnim ćelijama nalaze se u lizozomima proteolitički enzimi koji razgrađuju proteine do aminokiselina. Proteini se unose u organizam hranom. Oslobođene aminokiseline resorbuju se iz intestinalnog trakta i prelaze krvotokom u jetru i ostala tkiva. tj. Obrnuto deluju hormon rasta. Na njih tu deluje pepsin. c) hromatografijom ( temelji se na razlikama u veličini. hormoni i receptori . Razgradnja ćelijskih proteina je enzimski proces. b) odbrani živih sistema od raznih uticaja ( imunoglobulini i faktori koagulacije). čijom razgradnjom nastaje više ureje. aminopeptidaza i konačno dipeptidaza do aminokiselina. d) ultracentrifugiranjem ( temelji se na razlikama u relativnoj molekularnoj masi i obliku molekula proteina). sekvenca aminokiselina u polipeptidnom lancu određena je genima.enzimi. pa u jetru dolazi krvotokom više aminokiselina. naboju i rastvorljivosti).

smanjenoj sintezi proteina ili pojačanom katabolizmu proteina. enzimi koji kataliziraju vezivanje kiseonika sa vodonikom iz metaboličkih supstrata te enzimi katalaze i peroksidaze. citohromi i citohromoksidaza. hroničnih upala i autoimunih bolesti (reumatoidni ili eritematozni lupus). 3) iz acetoacetil-CoA i sukcinata delovanjem enzima sukcinil-CoA-transferaza ili 4) iz valina i izoleucina preko propionil-CoA i metil-malonil-CoA. gde se stvara i manji deo globulina (α.U krvnoj plazmi proteini imaju razne funkcije: a) imaju zaštitnu ulogu od infekcija. komplement. npr. enzimi. paraproteinemije i mijeloma. dok se veći deo globulina (γglobulini) stvara u plazma-ćelijama i ćelijama RES-a. Albumin i fibrinogen stvaraju se isključivo u jetri. . jer se razni lekovi. faktori koagulacije. a ponekad i kod ciroze jetre. dok serum ne sadrži fibrinogen. koji prenosi kiseonik iz pluća do tkiva. hormoni. koji se nalazi u mišićima i može takođe vezati kiseonik i tako ga povremeno spremati u mišićima. 2) iz sukcinata i koenzima A (CoA) uz guanozin-trifosfat i enzim sukcinil-CoAsintetazu. Promene koncentacije proteinskih frakcija u raznim bolestima treba posmatrati povezano. e) pojedini proteini imaju specifične funkcije. b) utiču na koloidno-osmotski pritisak i time raspodelu vode između vaskularnog i međućelijskog prostora (pre svih albumini). Proteinski deo hemoglobina. gubitku proteina iz organizma. a da koncentracija pojedinih frakcija bude promenjena. Sinteza hema započinje reakcijom između sukcinil-koenzima A i glicina. Povećanje koncentracije ukupnih proteina (hiperproteinemija) javlja se prilikom dehidratacije. transferin i dr. Aktivirana jantarna kiselina (sukcinil CoA) potrebna za ovu sintezu može nastati na više načina: 1) iz ciklusa trikarbonskih kiselina od α-ketoglutarata ili trasaminacijom iz glutamina.i β-globulini). globuline i fibrinogen. Ti se proteini sintetizuju u telu iz aminokiselina. neki hormoni. inhibitori enzima. Plazma sadrži albumine.). U njih se ubrajaju hemoglobin. oligoelementi i elektroliti u cirkulaciji vežu na pojedine proteine (albumin. Oni su složeni proteini čija je prostetična grupa porfirinski prsten s inkorporiranim gvožđem. sarkoma. u hipertireozi ili dijabetesu melitusu. vitamini. zbog čega su važni za održavanje acidobazne ravnoteže. Smanjenje koncentracije proteina (hipoproteinemija) javlja se pri prekomernoj hidrataciji. c) deluju kao puferi. hemoglobin itd. npr. mioglobin. Posebnu grupu proteina čine hemoproteini. d) imaju transportnu funkciju. Koncentracija ukupnih proteina može biti i normalna.

porfinurije i porfinemije.globin. sintetiše se u ćelijskim ribozomima i zavisi od sekvence nukleotida hromozomske DNA. U kliničkim poremećajima biosinteze hema dolazi do porfirija. Biosinteza hemoglobina. na određivanje porfobilinogena i d-aminolevulinske kiseline. Porfirije su nasledne bolesti. Ako su nalazi pozitivni analiza se proširuje na kvantitativno određivanje i diferenciranje uroporfirina i koproporfirina. . ali se taj proces produžava sve do stadijuma retikulocita. eritropoetske i hepatične porfirije. odvija se u eritroblastima. Laboratorijsko ispitivanje poremećaja metabolizma porfirina započinje kvalitativnim testovima na porfirine i porfobilinogen. Razlikuju se dva tipa. nizom reakcija.

.

NUKLEINSKE KISELINE .

a vezana je za nukleinsku kiselinu vezom tipa soli. Naročito ih ima mnogo u ćelijama. Nukleotidi su. Nukleoproteini. nukleinske kiseline se sastoje iz velikog broja nukleotida odnosno od polinukleotida.1 UVOD Nukleoproteini su složene belančevine. kao koenzimi transferaza) naročito u njenom energetskom metabolizmu i u reakcijama prenosa grupa (koenzimi transferaza).7. Nukleoproteini čija je prostetična grupa dezoksiribonukleinska kiselina. Dejstvom razblaženih kiselina razlažu se nukleoproteini belančevinu (protamin ili histon) i nukleinsku kiselinu. bilja i mikroorganizama. koje imaju veliko jedro u poređenju sa citoplazmom. čija je prostetična grupa ribonukleinska kiselina. pankreasa. na primer: ćelije sperme. nalaze se i izvan nukleusa i to delom vezani za strukturu ribozoma. nalaze se u jedrima svih ćelija životinja. koje imaju za prostetičnu grupu neku nukleinsku kiselinu. Mononukleotidi imaju i druge uloge u ćeliji (npr. dobijaju se prostija jedinjenja nukleotidi. Slično kao što se belančevine sastoje iz velikog broja aminokiselina. na Hidrolizom nukleinskih kiselina. slezine i drugih zlezda. Njihov redosled u DNK predstavlja molekulski mehanizam u kome se ostavlja genetska informacija. a u citoplazmi ima i slobodnih ribonukleinskih kiselina. dakle osnovne jedinice iz kojih su sastavljene ribonukleinske (RNK) i dezoksiribonukleinske (DNK) kiseline. bilo dejstvom enzima (polinukleotidaza) ili sa N-rastvorom NaOH. timusa. . koja se prenosi i replikuje iz generacije u generaciju jedne vrste i individue. Proteinska komponenta većine nukleoproteina je baznog karaktera (protamin ili histon).

bitan za prenošenje naslednih osobina. Ovo je poznata Feulgen-ova proba na dezoksiribonukleinske kiseline. dezoksiribonukleinske dezoksiribozu. takode heterocikličnog jedinjenja. koje sadrže D-ribozu. a dezoksiribonukleinske kiseline su genetski materijal. Pirimidinske baze su derivati pirimidina. U nukleotidima se nalaze pirimidinske i purinske baze. heterocikličnog jedinjenja sa dva atoma azota u šestočlanom prstenu. Ribonukleinske kiseline učestvuju u sintezi proteina. šećera i fosforne kiseline. U sastav nukleotida ulaze dve pentoze: D-RIBOZA i D-2DEZOKSIRIBOZA. Obe se nalaze u furanoidnom obliku: Prema vrsti šećera koji se nalazi u nukleotidima. ribonukleinske kiseline se različito ponašaju od dezoksi-ribonukleinskih kiselina prema redukovanom fuksinu. One se skraćeno obeležavaju RNK. Posle blage hidrolize. koje se sastoji od kondenzovanog . Purinske baze su derivati purina. Dezoksiriboza daje boju s redukovanim fuksinom. nukleinske kiseline se dele na: a. koji su međusobno povezani na sledeći način: Otcepljenjem fosforne kiseline nukleotid prelazi u nukleozid.7.2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA Nukleotidi se sastoje od po jednog molekula baze. b. a riboza ne daje. ribonukleinske kiseline. kiseline (DNK) sadrže D-2- Ova hemijska podela se slaže i sa njihovom različitom biološkom funkcijom.

a timina u dezoksiribonukleinskim kiselinama. koji se obeležavaju sa A •odnosno G. Pored ovih baza. ređe se nalaze i : 5-metilcitozin i 5-hidroksi-metil citozin. One se označavaju velikim slovima: U-uracil. T-timin i C-citozin.4dioksipiri-midin). Od purinskih baza u sastav nukleinskih kiselina ulaze samo aminopurini: Adenin (6-aminopurin) i Gvanin (2-amino-6-oksipurin). timin (5-metiluracil ili 2.4-dioksi-5-metilpirimidin) i citozin (2-oksi-4-amino-pirimidin). Uracila ima uglavnom u ribonukleinskim. U nukleotidima se obično nalaze tri pirimidinske baze: uracil (2.1776. Radi lakše orijentacije o prirodi derivata. Nalazi se u mokraći. god. .pirimidinskog i imidazolovog prstena. pojedini atomi u pirimidinskom i purinskom prstenu obeleženi su brojevima. a ima je u malim količinama i u čovečijoj krvi. Najduže poznat derivati purina je mokraćna kiselina. koju je izolovao Schede .

U nukleotidima su derivati pirimidina sekundarni amini. I on se uglavnom nalazi vezan u nukleinskim kiselinama.). pirimidinskog odnosno na polozaju 9. purinskog prstena. god. šećerna repa i dr. a purinski je planaran sa malim ispupčenjima (naborima). kao i purini. uracil i timin su.) iz pankreasa. jer imaju na položaju 2. Pirimidinski prsten je planarne strukture. reptilija i amfibija. Purinske i pirimidinske baze imaju vrlo slične hemijske osobine. Gvanin je izolovan iz »guane« (ekskremenata ptica). koji se nalaze u ravnoteži. U nekim nukleotidima se mogu naći i 2-metiladenin i 1-metilgvanin. prema tome ciklični amidi nastali gubljenjem molekula vode i zatvaranjem prstena. Slobodan adenin može se naći u nekim biljkama (čaj. odakle mu dolazi i ime. Oni su laktamskog karaktera. . Nalazi se uglavnom vezan u nukleinskim kiselinama. kiseonikov atom. čiji sjaj potiče od kristalnog gvanina. Purinske i pirimidinske baze imaju — NH—CO— grupu i reaguju u više tautomernih oblika. Slobodan se nalazi u krljuštima riba.Adenin je izolovao Kossel (1885. U nukleotidima se pojavljuju samo oni tautomerni oblici koji imaju vodonik (NH) na položaju 3. Citozin.

3. . čaju. nukleozida i nukleotida. Kod čoveka i antropoidnih majmuna mokraćna kiselina je krajnji proizvod metabolizma purinskih baza. Sve purinske i pirimidinske baze nukleinskih kiselina jako absorbuju ultravioletnu svetlost u području 260—280 nm. kakau nalaze se metilovani derivati purina: Kofein (1. Tokom metaboličkog razlaganja prelaze amino purini u oksipurine: Hipoksantin (6-oksipurin). U kafi. Ova njihova osobina se koristi za dokazivanje i kvantitativnu analizu kako slobodnih baza.6.6-dioksipurin) i mokraćnu kiselinu (2.8-trioksi-purin). ksantin (2. tako i nukleinskih kiselina. Teobromin (3.3-dimetilksantin). Kod ostalih sisara razlaganje ide dalje dejstvom enzima urikaze do alantoina.7-dimetilksantin) i Teofilin (1.Kod pH oko 7 preovlađuje uvek »laktam« oblik.7-tri metilksantin).

onda na položaju 9 purinskog prstena. koje se sastoji od neke baze i šećera. — Pod imenom nukleozid podrazumeva se jedinjenje.Nukleozidi. jer nastaju sjedinjavanjem baze i šećera izdvajanjem jednog molekula vode: Nukleozidi su N-glikozidi u kojima je prvi C-atom šećera β-glikozidno vezan za azotov atom pirimidinskog prstena na položaju 3. Pirimidinski derivati imaju nastavak -idin. a kada nukleozid ima purinsku bazu. koja se nalazi u njihovom molekulu. Nukleozidi spadaju u glikozide. Evo imena najpoznatijih nukleozida: Baza Nukleozid Baza Nukleozid . Imena nukleozida se grade prema imenu baze. U nukleozidima i nukleotidima ugljenikovi atomi šećera obeleženi su brojevima od 1' do 5'. a purinski -ozin.

koja se nalazi u hidrolizatu.Citozin Uracil Timin Citidin Uridin Timidin Adenin Gvanin Hipoksantin Adenozin Gvanozin Inozin Imena dezoksiribonukleozida imaju prefiks -dezoksi: 2'-dezoksicitidin. 2'-dezoksiuridin itd. produkti hidrolize su slobodne baze i pentoze. da razdvoje hromatografskim metodama. . Nukleozidi se bolje rastvaraju u vodi nego same baze. Pirimidinski i purinski nukleozidi mogu se iz smese. Kao i svi glikozidi oni su relativno stabilni u baznoj sredini i lako se hidrolizuju u prisustvu kiselina. Specifični enzimi (nukleozidaze) ubrzavaju hidrolitičko razlaganje nukleozida.

slobodni ćelijski nukleotidi imaju . U dezoksiribo-nukleotidima fosforna kiselina može da esterifikuje hidroksilnu grupu na položaju 3' ili 5' dezoksiriboze. 3' ili 5' riboze. Nukleotidi koji sadrže D-ribozu zovu se ribonukleoti di. Međutim. a kod ribonukleotida na položaju 2'. koja je estarski vezana za jednu od alkoholnih grupa šećera. — Nukleotidi sadrže pored baze i šećera i fosfornu kiselinu. Oni se dobijaju parcijalnom hidrolizom nukleinskih kiselina dejstvom enzimanukleaza. a oni koji imaju 2-dezoksiribozu nazivaju se dezoksi-ribonukleotidi. U ćeliji ima slobodnih nukleotida u znatnim količinama.Nukleotidi.

1 Baza Citozin Uracil Timin Ribonukleotid Citidin-moncfosfat (CMP) Citidilna kiselina Uridin-monofosfat (UMP) Uridilna kiselina Timidin-monofosfat (TMP) Timidilna kiselina Adenozin-5'monofosfat(AMP) ili Adenilna kis. takođe.ostatak fosforne kiseline na položaju 5' i riboze i dezoksiriboze.opšta formula ribonukleotid 5-monofosfata i ciklične adenilne kiseline (C-AMP) Na donjoj slici je data opšta formula nukleozid 5'-monofosfata i cikličnog adenozin-monofosfata (ciklične adenilne kiseline). Poznati su. . Guanozin-5'monofosfat(GMP) ili Guanilna kis.1) Tabela 7.1 . Dezoksiribonukleotid Dezoksi-citidin monofosfat (d-CMP) Dezoksi-uridin monofosfat (d-UMP) Dezoksi-timidin monofosfat (d-TMP) Dezoksi-adenozin-5'monofosfat (d-AMP) Dezoksi-guanozin-5'monofosfat (d-GMP) Dezoksi-inozin-5'monofosfat (d-IMP) Adenin Guanin Hipoksantin Slika 7. Inozin-5'-monofosfat(IMP) ili Inozinska kis. Imena nukleotida grade se na dva načina kako je prikazano u tabeli (7. i ciklični monofosfatni estri adenozina.

Najvažniji su adenozin-difosfat (ADP) i adenozin--trifosfat (ATP).0—6. Ostaci fosforne kiseline u ovim jedinjenjima se obeležavaju simbolima α.2).3 NUKLEOZID 5'-DlFOSFATI (NDP) i 5'-TRIFOSFATI (NTP) Svi poznati ribonukleozidi i 2'-dezoksiribonukleozidi nalaze se slobodni u ćeliji u obliku 5'-difosfata i 5'-trifosfata. 2+ odnosno nalaze se u obliku MgNTP (npr. Mnogi nukleozid difosfati i trifosfati igraju ulogu koenzima u reakcijama gde se prenose pojedine grupe i celi molekuli sa jednog jedinjenja na drugo. 7. koja daje protone u rastvoru (pK''~ 1. kao jedini prenosilac hemijske energije.Mononukleotidi su jake kiseline. I u ovim jedinjenjima ostaci fosforne kiseline disosuju i daju tri i četiri protona u rastvor. Tako uridin-trifosfat aktiviše molekule glukoze. Naročito je važan sistem ATP-ADP. β i γ. Prelaz ATPa u ADP je reverzibilan. koja u obliku uridin-difosfat-glukoze prenosi kod sinteze glikogena. Iz istog razloga oni grade komplekse sa dvovalentnim katjonima Ca 2+ i Mg. jer sadrže fosfornu kiselinu. O ovim jedinjenjima biće kasnije govora. . MgATP). Nukleozid 5’-difosfati i trifosfati igraju važnu ulogu u intermedijernom metabolizmu. U njima je drugi i treći ostatak fosforne kiseline vezan visoko energetskiom vezom. Kod fiziološkog pH slobodni nukleotidi se nalaze u obliku: R—O—PO32gde R predstavlja nukleozidni ostatak. Visokoenergetske veze obeležavaju se znakom ~.

Ne treba da se zaboravi da su NTP polazni materijal za sintezu ribo.Slično je citidin-difosfat holin prenosilac holina u biosintezi lecitina. 7. .4 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA Purinske i pirimidinske baze i odgovarajući nukleotidi nastaju u organizmu od prostih jedinjenja. flavin-mononukleotid ima za bazu vitamin B2. glutamina i ugljendioksida.i dezok-siribo-nukleinskih kiselina (RNK i DNK). aktivne mravlje kiseline. koji sadrže kao bazu jedan od vitamina B grupe. Svi koenzimi su nukleotidnog karaktera i o njima će biti opširno govora u poglavlju o koenzimima. asparaginske kiseline. Ispitivanjem sa jedinjenjima obeleženim radioaktivnim elementima (C14 i N15) ustanovljeno je. U toku sinteze nukleozid 5'-trifosfati gube pirofosfatnu grupu (krajnje dve fosforne kiseline) i u obliku nukleozid 5'-mono-fosfata ugrađuju se u lanac RNK i DNK. Pored pirimidinskih i purinskih nukleotida poznati su i takvi. Tako nikotinamid mononukleotid ima za bazu amid nikotinske kiseline (vitamin-PP). da pojedini atomi u purinskom prstenu potiču od: glicina.

Od nje nastaju i adenozin-5'fosfat i guanozin-5'-fosfat.Poreklo pojedinih atoma u purinskom prstenu Sinteza purinskih nukleotida polazi od riboze-5'-fosfata na koji se postepeno nadograđuje purinski prsten. Prvi proizvod sinteze je inozinska kiselina.2 . koja se nalazi slobodna u mišićima.Slika 7. Nastajanje adenilne i guanilne kiseline od inozinske kiseline . Energija za ovu sintezu dobija se od adenozintrifosfata.

. Fosforna kiselina jednog nukleotida estarski je vezàna sa 3'-alkoholnom grupom dezoksiriboze drugog nukleotida. koji dekarboksilacijom prelazi u uridin-5'-fosfat.5 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA Dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) sastoje se od velikog broja mononukleotida povezanih u obliku dugačkog lanca. Pojedini nukleotidi u lancu DNK spojeni su preko fosforne kiseline. Svi ostali pirimidinski nukleotidi nastaju od uridin-5'-trifosfata. 7. Jedan od najvažnijih proizvoda ove sinteze je orotska kiselina.Pirimidinske baze nastaju od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. Molekulska težina polinukleotidnih lanaca u dezoksiribonukleinskim kiselinama dostiže vrednost od preko 100 miliona. Vezivanjem orotske kiseline sa ribozilpirofosfatom nastaje njen nukleotid.

8 37. Do danas nisu pronađene metode koje bi omogućile da se odredi redosled (sekvenca) baza u DNK i zbog toga se danas ne zna mnogo o njihovoj primarnoj strukturi.5 22.3 27. . SADRŽAJ BAZA U DNK RAZLIČITOG POREKLA Adenina Gvanina Citozina Timina sadržaj u % DNK iz čovečije jetre DNK iz žita DNK iz Sarcina lutea 30. a gvanina imaju koliko i citozina.7 37. da redosled baza u dezoksiribonukleinskim kiselinama (primarna struktura) određuje koja se genetska informacija prenosi. Analizom DNK različitog porekla nađeno je da one sadrže jednake količine purinskih i pirimidinskih baza.1 17.9 22. toliko ima i timina.1 30.4 19.4 Dezoksiribonukleinske kiseline životinjskog porekla sadrže više adenina i timina nego guanina i citozina. a uracila za RNK (ribonukleinske kiseline).3 13. Pojedine dezoksiribonukleinske kiseline razlikuju se po sadržaju baza i njihovom redosledu. Sigurno je.1 19.Dezoksiribonukleinske kiseline sadrže od purinskih baza: adenin i gvanin. Koliko ima adenina. Prisustvo timina je karakteristično za DNK. dok je kod bakterija odnos obrnut. međutim.3 27. od pirimidinskih citozin i timin.

Spirale DNK su međusobno povezane vodoničnim vezama. G-gvanin.Sparivanje baza (timin-adenin i citozin-gvanin) vodoničnim vezama Zbog sparivanja baza preko vodoničnih veza svaka spirala je kopija druge. Isto tako gvanin i citozin povezuju dve spirale preko svojih vodoničnih veza. a gvanina koliko i citozina.Dezoksiribonukleinska kiselina (deo lanca) Molekulska težina DNK je vrlo velika i iznosi preko 100 miliona. Slika 7. Na primer neka bude redosled: I spirale A–G–T–G–A–A–G–T–C–G–G–C onda je redosled u II spirali: T–C–A–C–T–T–C–A–G–C–C–G (A-adenin.4 . Adenin iz jedne spirale gradi vodoničnu vezu sa timinom druge i obrnuto. Tako velike čestice tj. Ovo objašnjava zašto DNK sadrže iste količine adenina i timina.3 . koje nastaju između baza jedne i druge spirale. T-timin. a svakom gvaninu citozin.Slika 7. molekuli mogu se videti pod elektronskim mikroskopom kao dugačke niti. odnosno redosled baza jedne spirale je komplementaran redosledu druge. Građene su u obliku dvostrukih spirala.i C-citozin) . Znači da svakom adeninu jedne spirale odgovara timin u drugoj.

Za sintezu DNK je bilo takođe potrebno prisustvo »starter« (polazne) DNK.Dvostruka spirala DNK po Watson-u i Crick-u. dGTP. Iz lanca obe spirale vire baze. Ovu sintezu možemo da predstavimo hemijski: enzim → Komplementarna DNK+4 n pirofosfata . ostatak D-dezoksiriboze je predstavljen znakom š.5 . Postatak fosforne Prvu sintezu DNK »in vitro« uspeo je da izvede Kornberg 1956 godine iz dezoksiribonukleotid-trifosfata (dATP. koja je služila kao model (matrica) novonastaloj DNK. 5-D-dezoksiriboza. koji je izolovao iz ekstrakta Escherichia coli. Slika 7.Na slici 7. Naime. Redosled baza u novonastaloj DNK bio je komplemen-taran početnoj DNK. koje se međusobno povezuju vodoničnim vezama i tako daju kompaktnost molekula DNK. Baze jednog lanca su šrafirane. dTTP i dCTP) pod dejstvom enzima DNK— polimeraze. a ostatak fosforne kiseline tačkom. Isto tako tamo gde je bio gvanin u polaznoj. a drugog ne.5 je šematski predstavljena dvostruka spirala DNK — dezoksiribonukleinske kisline. u novoj je bio citozin i obrnuto. tamo gde je u lancu polazne bio adenin u novoj je bio timin i obrnuto.

Slično kao što se proteini denaturišu zagrevanjem i DNK su osetljive na povišenje temperature. Zagrevanjem DNK u rastvoru soli na 70°— 80° dolazi do cepanja vodoničnih veza između spirala i one se odvajaju. koji ima isti redosled baza kao što je bio u lancu od koga se odvojio. U ćeliji se nalaze slobodni dezoksi-nukleotidtrifosfati. Pri zagrevanju se menjaju i fizičke osobine DNK. Ima ih vrlo mnogo u ćelijama u kojima se vrši sinteza proteina.Poznato je da je najvažnija karakteristika naslednih faktora ili gena identično udvajanje. Zbog te njihove sposobnosti prenose se kroz hiljade generacija karakteristične osobine jedne vrste. . pre deobe ćelije) dolazi do odvijanja spirale DNK »majke« i dva lanca se odvajaju. koje imaju veliku molekulsku težinu i niskomolekularne. Izgled njihovih molekula nije tako dobro ispitan kao molekula DNK. Pošto se adenin sparuje sa timinom. U RNK se nikada ne nalazi timin. jetre. tako da se ne može sa sigurnošću reći da se sastoje od dvostruko spiralizovanih lanaca nukleotida. Dejstvom enzima polimeraza dolazi do sparivanja slobodnih nukleotida sa nukleotidima odvijenih lanaca DNK »majke«. kao što su ćelije koštane srži. svaki odvojeni lanac DNK »majke« dobija novi lanac. ribonukleinske kiseline (t-RNK). to je posle Kornberg-ovog otkrića i na osnovu Watson-Crick-ovog modela molekula DNK identično udvajanje gena dobilo svoje biohemijsko objašnjenje. transferne ili prenosilačke.6 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA Ribonukleinske kiseline (RNK) su po svojoj strukturi vrlo slične DNK. 7. Pošto je svaki gen izgrađan od samo njemu specifične DNK ili je segment molekula DNK specifične strukture. Sastoje se od velikog broja nukleotida koji sadrže D-ribozu. menja ugao skretanja polarizovane ravni i dr. Na taj način nastaju od jednog molekula DNK dva nova potpuno identična molekula DNK. gvanin. a citozin sa gvaninom. Prilikom identičnog udvajanja (tj. Prema biološkoj funkciji poznate su tri vrste RNK: ribozomske (rRNK) i informacione (m-RNK). da te dva odvojena lanca ponovo spiralizuju. fosfornu kiselinu i jednu bazu: adenin. čija se količina dvostruko povećava pre mitoze ćelije. pankreasa i dr. citozin ili uracil. Interesantno je spomenuti da se pažljivim hlađenjem takvog rastvora DNK može postići. smanjuje se viskozitet. RNK učestvuju u sintezi proteina.

To su submikroskopske čestice ergastoplazme. One se sintetišu u jedru na taj način što se dvostruka spirla jedne od DNK odvije na mestu. Slobodni nukleotidi. koje odgovara genu. Nalaze se u jedru (nukleusu) i u citoplazmi labilno vzane za ribozome. kao što im samo ime kaže. = 1 100 000. Na taj način nastaje RNK čiji je redosled baza komplementaran redosledu baza na tom mestu DNK. koje se mogu izolovati na ultracentrifugi kao 30 S odnos-no 50 S čestice. kojih ima u jedru. . Molekulska težina normalnih ribozoma iznosi oko 3 miliona. Informacione (»messenger« = glasnik) m-RNK imaju molekulsku težinu od 100 000 do 1 miliona. Redosled baza u m-RNK je kopija odgovarajućih gena ili segmenat molekula DNK specifične strukture.T. koje se sastoje najvećim delom od r-RNK. nalaze se u ribozomima. Oni pod određenim uslovima (različite koncentracije Mg++ jona) reverzibilno prelaze u čestice molekulske težine 550 000 i čestice M. se po principu sparivanja baza vezuju na odvijenoj spirali DNK. proteina i male količine niskomolekulskih jedinjenja.Ribozomske r-RNK.

gde služi kao radna kopija za sintezu proteina. U poslednjih dvadesetak godina je eksperimentalno dokazano da redosled baza u m-RNK određuje koje će se aminokiseline međusobno povezati. G-gvanin i C-citozin). A-adenin.6 . . Nastala m-RNK odlazi iz jedra u citoplazmu.Slika 7. T-timin.Shematski predstavljeno udvajanje (replikacija) DNK na odvijenim lancima DNK »majke« (P-ostatak fosforile kiseline D-dezoksiriboze.

koje su se sastojale od desetak istih nukleotida. Njena uprošćena napisana formula je: . Matthaei.Deo molekula ribonukleinskek kiseline Slika 7.151 Slika 7. Jedna tako sintetizovana RNK sadržavala je 12 molekula uridin-monofosfata (uracil-riboza-fosforna kiselina: U—R—P). Tako su Nierenberg.Odvijanje spirale DNK i nastajanje mesta (engl. drugim rečima. m-RNK diriguje sintezu proteina.8 . »pufì«) prema kojem se sintetišu m-RNK (Weiss i Hurwitz 1960). i po kom redosledu. i Ochoa prvi uspeli da in vitro sintetišu proste RNK.7 .

G-gvanin. C-citozin. Tripleti baza u mRNK se nazivaju »code« (»sifre«). jer teku pod dejstvom bioloških katalizatora-enzima. koji su izneti u sledećoj tabeli. to je sinteza proteina genetski dirigovana. dokazali su da je posle izvesnog vremena nastao sledeći tetrapeptid: fenilalanil-fenilanil-fenilalanil-fenilalanin. koji su proteinskog . U tabeli znači: U-uracil. A-adenin. Svaka m-RNK diriguje sintezu njoj odgovarajućeg proteina. Pošto su m-RNK kopije gena. »POZNATE ŠIFRE« (tripleti baza) u m-RNK Ova istraživanja su objasnila na koji način živi organizmi sintetišu proteine uvek istog sastava. Sličnim ispitivanjima su otkriveni tripleti baza i drugih aminokiselina. Na ovaj način su pokazali da triplet baza: uracil-uracil-uracil u m-RNK diriguje ugrađivanje aminokiseline fenilalanina u peptidni lanac. Iz donje tabele proizlazi da pojedinim aminokiselinama odgovara po nekoliko tripleta baza. Isto tako su i svi hemijski procesi u živoj materiji genetski dirigovani. Svaki redosled od po tri baze u m-RNK određuje kojim će se redom ugrađivati određene aminokiseline u proteinima.Stavljajući ovu RNK u smešu aminokiselina i u prisustvu odgovarajućih enzima.

Povezanost između DNK i RNK u sintezi proteina prikazana je na sl. RNK i sinteze proteina Prenosilačke (transferne) ribonukleinske kiseline (t-RNK) se nalaze rastvorene u citoplazmi. Siika 7. Slobodne aminokiseline. 2. To je način da se hemijski aktivišu i postanu reaktivne. koje se nalaze u citoplazmi. Kao što im samo ime kaže one prenose aminokiseline do m-RNK. aminokiseline se prvo obogaćuju energijom ili kako se to obično kaže dovode se na viši energetski nivo. 7. pri čemu aminokiselina prelazi na t-RNK. Aminokiselina+ATP+enzim→aminokiselina–adenilat– enzim+pirofosfat. koje se odigravaju u živoj materiji.Odnos između DNK. postaju aktivne vezivanjem za aktivirajući enzim.000 do 30 000.9. Tako nastali aktivni kompleks aminokiselina-adenilat-enzim reaguje sa odgo-varajućom t-RNK. koji takođe učestvuje u reakciji: 1. Kao i kod svih sinteza. tako i kod sinteze proteina. Energiju za ovu aktivaciju daje adenozin-trifosfat (ATP). gradeći s njima intermedijerna jedinjenja. . Prenošenje aminokiselina se odvija u više stepena.9 .karaktera. Aminokiselina–adenilat–enzim+t-RNK→aminokiselina–tRNK+AMP+ enzim. Njihova molekulska težina je relativno mala i kreće se od 20.

Peptidni lanac ostaje vezan za veću ribozomalnu česticu. Na sl. Na molekul m-RNK vezuju se ribozomi. osnovne konture sinteze su eksperimentalno dokazane. koji katali-zuje obe reakcije: aktivaciju i vezivanje aminokiseline za tRNK. Na veću česticu se vezuje kompleks amino kiseline-t-RNK sa kojom počinje peptidni lanac. koji se nalaze u citoplazmi. Ona prelazi na veću ribozomalnu česticu (50 S). To su agregati od tri do deset ribozoma vezanih za lančasti molekul m-RNK. I ona prelazi na veću česticu gradeći sa prethodno nastalim dipeptidom tripeptid. penta odnosno polipeptid. Mada mnoge činjenice o toku sinteze proteina nisu objašnjene kao npr. a njena t-RNK se oslobađa.Za svaku aminokiselinu postoji njoj specifičan aktivirajući enzim. Sada se na manju česticu (30S) vezuje sledeći kompleks aminokiseline-t-RNK. 7. Nastali dipeptid ostaje na većoj ribozomalnoj čestici. Energiju za prenošenje daje gvanozin trifosfat (GTP) tako da se za prenošenje svakog ekvivalenta aminokiseline troši ekvivalenat gvanozin-trifosfata. Na primer: t-RNK koja prenosi aminokiselinu fenilalanin sadrži triplet adenin-adenin-adenin. Isto tako svakoj aminokiselini odgovara bar jedna t-RNK. Postupak se tako ponavlja i nastaju tetra. koji se sastoje od čestica veličine 50S i 30S. Prenošenje kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozome katalizuju tzv. zatim da jedna ista mRNK može da služi kao matrica vise peptidnih lanaca itd. pri čemu nastaje peptidna veza sa prvom amino kiselinom. Na manju ribozomalnu česticu se vezuje kompleks sledeće aminokiseline peptidnog lanca.10 šematski je prikazano nastajanje peptidnog lanca iz kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozomu. . Jedino takav triplet može da se spari sa »code« (šifrom) za tu aminokiselinu na m-RNK. Sinteza proteina iz kompleksa aminokiselina-t-RNK odvija se na polizomima (=ergozomi). koja glasi uracil-uracil-uracil. koji odgovara tripletu baza na m-RNK. počinjanje i završavanje peptidnog lanca. prenosni enzimi. koja se pri ugrađivanju svake nove amino kiseline pomera za tri baze na m-RNK. Energiju za kretanje ribozoma po lančastom molekulu m-RNK daje gvanozin-trifosfat. koja sadrži triplet baza komplementaran tripletu za tu aminokiselinu na mRNK.

Shema ugrađivanja aktivisanih aminokiselina-t-RNK u peptidni lanac na česticama ribozoma. a za manju česticu (30 S) je vezana sledeća aminokiselina-t-RNK . Dokazano je. viših biljaka ili životinja.10 . vezana je za veću česticu (50 S). naime. nastaju isti peptidi. da dodavanjem sintetisanih ribonukleinskih kiselina (nazvanih poli-uridin ili poli-citozin) bezćelijskim ekstraktima bakterija. Polipeptidna-t-RNK.Svaka sledeća aminokiselina-t-RNK mora da odgovara šifri na m-RNK po kojoj se pomeraju ribozomalne čestice. Na kraju je važno da se napomene da su šifre (»code«) za pojedine amino-kiseline na m-RNK univerzalne (zajedničke) za sve žive organizme.Slika 7. .

a u RNA uracil. monomeri nukleinskih kiselina. To su ključni molekuli života u kojima su „deponovane“ genetske informacije. adenozin i guanin. pa i njenih osobina.UKRATKO: Zapis o redosledu aminokiselinskih ostataka proteina jedinke. Pod uticajem baza. U nukleinskim kiselinama azotne baze su kovalentno vezane za pentoze. a koje se prenose sintezom proteina. monomera. nukleotidi hidrolizuju i nastaju tri vrste proizvoda. riboza i dezoksiriboza. nukleinske kiseline. veoma složeni i dobro regulisani procesi. Vezivanjem fosforne kiseline estarskom vezom za C-5 atom pentoze u nukleozidima nastaju nukleotidi. Ovako nastala jedinjenja su nukleozidi. Ako sadrže tri ostatka ove kiseline vezane za nukleozid nazivaju se nukleozid trifosfati. citozin. DNA i RNA sadrže različite vrste azotnih baza. a pirimidinskih ureja. a od pirimidinskih: citozin (C). Od purinskih baza tu su: adenozin (A) i guanin (G). Nukleinske kiseline su polimeri koji se satoje od osnovnih jedinica . (a po njima i kiseline koje ih sadrže nazivamo ribonukleinska (RNA) i dezoksiribonukleinska (DNA) kiselina). za ribozu u RNA i dezoksiribozu u DNA. pa se njihova sinteza odvija u svim ćelijama. adenozin i guanin. Tako se u DNA nalaze timin. Katabolizmom sintetizovanih nukleoproteina ili nukleoproteina hrane nastaju nukleinske kiseline. Adenozin trifosfat (ATP). citozin. koje se razgrađuju hidrolizom do purinskih i pirimidinskih baza. Takav je nrp. Od iskazivanja genetske informacije do sinteze biološki aktivnih proteina uključeni su mnogi. Postoje i nukleotidi sa više ostataka fosforne kiseline. Heterociklične baze koje ulaze u sastav nukleinskih kiselina su derivati purina i pirimidina. Od monosaharida tu su dve pentoze. nose posebna hemijska jedinjenja. Kao krajnji proizvod katabolizma purinskih baza nastaje mokraćna kiselina. grupa heterocikličnih baza i fosforna kiselina. Esterifikacijom nukleozida adenina fosfornom kiselinom nastaje nukleotid adenilna kiselina. . tzv. uracil (U) i timin (T). nukleotida. purinske i pirimidinske baze. prirodni polimerni makromolekuli. sastavni delovi nukleotida: monosaharidi. Nukleotidi su važni sastojci. kiselina ili enzima.

Postoje više vrsta RNA. O tome kakav protein treba da se sintetizuje informacije se čitaju sa DNA. T) u molekul DNA predstavlja „zapis“ koji na određen način daje podatke o redosledu aminokiselinskih ostataka u proteinima koje treba sintetizovati. Redosled ugrađivanja 4 azotne baze (A. Vatson i Crick su pretpostavili da se molekuli DNA sastoje iz dve polinukleotidne niti koje međusobno grade spiralu orjentisanu oko iste ose. Pored primarne strukture značajan je i prostorni raspored ovih makromolekula. Nukleotidi su u nukleinskim kiselinama međusobno vezani fosfodiestarskim vezama. Tako nastaje „kičma“ nukleinskih kiselina koju čine naizmenično raspoređeni ostaci fosforne kiseline i pentoza. On se kondenzuje sa asparaginskom kiselinom a zatim se zatvara prsten i posle oksidacije nastaje orotonska kiselina. redosledu azotnih baza. Prvi proizvod u nizu međuproizvoda je karbamoil fosfat. ATP i CO₂. Osnovna uloga DNA je da čuva i prenosi genetske informacije. C. dok su azotne baze smeštene bočno. a prenose na potomke procesom koji se naziva replikacija. njihova sekundarna i tercijarna struktura. Ovo čitanje zapisa sa DNA naziva se transkripcija. Nukleinske kiseline se međusobno razlikuju prema sekvenci. a sinteza koja se vrši prema dobijenoj informaciji je translacija. Replikacija DNA je proces samoproizvodnje ove nukleinske kiseline. Transkripcija se vrši sa jednog dela DNA i sastoji u sintezi ribonukleinskih kiselina (RNA). Da bi počela transkripcija genetskog zapisa sa određenog dela DNA. To su informaciona RNA (iRNA ili mRNA). Ove se informacije nalaze zapisane u redosledu azotnih baza. Fosforna kiselina je istovremeno esterifikovana hidroksilnom grupom dezoksiriboze (u položaju 5´) i hidroksilnom grupom sledećeg nukleotida (u položaju 3´). Iz orotonske kiseline nastaju timidin (TMP) i citidin monofosfat (CMP). One se razlikuju po hemijskoj strukturi i biološkoj ulozi. ribozomalna RNA (rRNA) i transportna RNA (tRNA). G. glutamina. Ove se niti drže vezane vodoničnim vezama koje se grade između azotnih baza i to adenina i timina ili citozina i guanina. To je proces „kopiranja“ kojim nastaju molekuli DNA-potomaka i koji nosi iste genetske informacije kao i DNA-roditelji.Pirimidinski nukleotidi se sintetizuju iz prostih prekursora. dvostruka spirala se na tom mestu delimično .

tako i jedna posebna vrsta RNA. a u osnovi je sparivanje baza. „Aktivirane“ aminokiseline se vezuju za transportne RNA. U svakom tRNA postoji posebna grupa od tri azotne baze. Sekvenca aminokiselina proteina nalazi se zapisana u molekulima DNA redosledom azotnih baza. Za sintezu proteina pored informacije koju nosi iRNA. Ovaj triplet baza koji prepoznaje svoj kodon naziva se antikodon. koja se sastoji iz tri azotne baze ili tripleta koji nazivamo kodon. Svaka aminokiselina u ovim zapisima označena je posebnom „šifrom“. Slobodni nukleotidi se ređaju kao po „kalupu“ i vezuju za nit vodoničnim vezama prema principu o sparivanju baza. Proteini se mogu sintetizovati iz slobodnih aminokiselina samo se one prethodno moraju „aktivirati“ uz učešće ATP-a i posebnih enzima. Proces biosinteze se odvija na ribozomima i predstavlja jedan od najsloženijih procesa u kojem učestvuje velik broj enzima i drugih biomolekula. funkcionalne jedinice. neophodan je i način efikasnog i tačnog dopremanja odgovarajućih aminokiselina potrebnih za sintezu proteina. Translacija je proces biosinteze proteina koji se sastoji u prevođenju sekvence baza zapisane u iRNA u sekvencu aminokiselina u molekulu proteina. Noseći zapis iRNA izlazi iz jedra u odlazi do ribozoma. transportne RNA (tRNA). Na razdvojenom delu započinje i vršu se sinteza novog polinukleotidnog lanca. U sastav ribozoma ulazi kako veći broj proteina i drugih supstanci. Antikodon prepoznaje . Mutacije mogu nastati prirodnim putem. Za ovo biranje i dopremanje aminokiselina odgovorne su posebne RNA. Poređani nukleotidi se spajaju fosfodiestarskim vezama uz katalitičko delovanje DNA-zavisne RNA polimeraze.razdvaja. ribozomalna RNA (rRNA). Prevođenje informacije sadržane u kodonima na iRNA u sekvencu aminokiselina vrši se uz učešće ribozoma. Kodoni svih aminokielina čine genetski kod. triplet. U procesima replikacija DNA ili transkripcije i sinteze proteina mogu se dogoditi greške. Kako nastali ribonukleinski lanci nose „prepisane“ informacije sa dela DNA ova se RNA naziva informaciona RNA. Za prepisivanje svakog posebnog gena stvara se posebna iRNA. „aparata“ za sintezu u kome se nalazi rRNA. Ovakve greške nazivaju se mutacijama i sastoje se najčešće u zameni pojedinih azotnih baza u genetskom kodu. koje služe za prepoznavanje „mesta“ na iRNA. odnosno kodona gde aminokiselinu treba dopremiti. spontano ili pod uticajem različitih hemijskih i fizičkih agenasa.

Ove se promene. od kojih su posebno značajne izmenjene aktivnosti enzima. Oko 2000 bolesti čoveka su direktno ili indirektno posledica promena u informacijama koje nose i koje se prepisuju sa DNA.odgovarajući kodon i dovodi potrebnu aminokiselinu na odgovarajuće mesto. ogledaju u sintezi promenjenih proteina. pre svega. .

.

KOENZIMI I VITAMINI .

Posle toga je otkriven u raznim vrstama hrane čitav niz ovakvih akcesornih supstanci. C. Neke vitamine sintetišu bakterije crevne flore. Na eksperimentalnim životinjama je pokazano. B. One su vrlo različitog hemijskog sastava. Pekelharing. Osborne. a mnogi od njih su vrlo nestabilni. Organizam ne može sam da ih sintetiše. da potpuna hrana mora da sadrži — pored ugljenih hidrata. Jedino je vitamina C potrebno 75 mg dnevno. Upadljivo je da se kod mnogih avitaminoza javljaju promene na koži i sluzokožama. masti. Međutim. koja je lečila bolest beri–beri. McCollum i dr. Danski lekar Eijkman konstatovao je (1897 g. Usvojeno je da se vitamini obeležavaju početnim slovima latinske azbuke: A. oboljevaju od skorbuta. 8. da nedostatak vitamina izaziva metaboličke poremećaje. Mendel. koji se javljaju pre pojave simptoma avitaminoze. izolovao iz opne i spoljne površine pirinča jednu kristalnu supstancu. odavno je bilo poznato da mornari. već da imaju katalitičke funkcije kao sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. i avitaminoznih stanja. mineralnih materija. Iz toga proizlazi da vitamini nisu hranljive materije u običnom smislu reči. a svih ostalih ispod ili najviše par miligrama. dokazali na eksperimentalnim životinjama.8. Izolovana supstanca je imala karakter amina i Funk joj je dao ime vitamin (lat. koji u malim količinama pomažu i održavaju normalni razvoj životinja i mikroorganizama. koji se na svojim dugotrajnim putovanjima ne hrane svežim voćem i povrćem. jer se u hrani nalaze u malim količinama. za koje se pokazalo da su bitne za normalni razvoj životinja. Količine vitamina koje su svakodnevno potrebne. itd.1 UVOD Vitamini su bitni organski sastojci hrane.). Funk je 1911 g. vode — i male količine izvesnih akcesornih ili dijetalnih faktora. da od beri–beri oboljevaju osobe. Nedostatak vitamina dovodi do zastoja normalnog razvoja i rastenja životinja. osim iz njihovih direktnih prethodnika — provitamina. koje se hrane poliranim pirinčem.2 PODELA . mnoge nisu amini. belančevina. Isto tako je bolest beri–beri bila poznata kod istočnih naroda. vita=život). ali se ime vitamin zadržalo za celu grupu ovih jedinjenja. su male. Vitamini su otkriveni relativno kasno. Početkom XIX veka su Hopkins.

U B vitamine spada i kobalamin (=B 12 ) kao koenzim jedne intramolekulske izomeraze. Vitamini A. koenzim A i koenzim kobalamin. već vezan u obliku koenzima. Vitamini B–grupe nalaze se obično u hrani zajedno. Najveći broj vitamina B–grupe ne nalaze se u organizmu slobodan. liaza i ligaza. koji su sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. Koenzim može. LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA Ova tri vitamina B–grupe obradićemo zajedno. Zbog toga je kod ljudi i životinja nepoznata avitaminoza. u dve grupe: I. 8. flavin–nukleotidi (FMN i FAD). pa je to. pantotenska kiselina. najnehomogenija grupa vitamina. koji učestvuju u prenošenju vodonika kod raznih bioloških oksidoredukcija. Zatim sve one koji su sastavni delovi transfernih koenzima. čije rezerve može životinja da čuva i u jetri. uridin–trifosfat (UTP) i citidin–trifosfat (CTP) 8. piridoksin. Prema predlogu R. nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). Tu spadaju: Nikotinamid– adenin–dinukleotid (NAD+). Vitamine rastvorljive u vodi i II. Veliki broj koenzima je nukleotidnog karaktera. D.4 NIACIN. takođe. J. piridoksal– fosfat) ili pirofosforne kiseline (kao tiamin–pirofosfat). Tu spadaju: tiamin. s hemijijskog gledišta. Vitamine rastvorljive u mastima U prvu grupu spada vitamin C (=askorbinska kiselina) i vitamini B– grupe. Neki od njih su. jer učestvuju u istom tipu enzimskih reakcija — oksidoredukcijama. koenzimi izomeraza.Vitamine klasifikujemo. prema njihovoj rastvorljivosti. Za razliku od vitamina rastvornih u mastima. E i K grupe su vitamini rastvorljivi u mastima. po svom hemijskom sastavu. rezerve vitamina rastvornih u vodi su neznatne. biotin i folna kiselina. . da bude estar fosforne kiseline i vitamina (npr. laktoflavin (=B2) i liponsku kiselinu. kao i adenozin–trifosfat (ATP).3 VITAMINI B–GRUPE U vitamine B–grupe (B kompleks) spadaju vrlo različita jedinjenja. Williams–a u grupu B vitamina ubrajaju se svi oni akcesorni faktori. koja se javlja kao posledica nedostatka samo jednog vitamina B–grupe. Na osnovu ove definicije u B vitamine ubrajamo: niacin.

Oba koenzima imaju istu osnovnu strukturu nukleotida: sadrže dve baze nikotinamid i adenin. NAD+ je otkrio Harden kao kofaktor alkoholnog vrenja. koji je praćen i nedostatkom drugih vitamina B– grupe (tiamin. piridoksin). a NADP + tri–foslopiridin–nukleotid. kvascu. Nikotinamid se nalazi u obliku piridinijum soli. Nikotinamid–adenin– dinukleotid–fosfat ima treći ostatak fosforne kiseline vezan na ribozu adenozina u položaju 2'. Ona nastaje zbog nedostatka niacina. a Euler sa saradnicima ga je izolovao iz bezćelijskog ekstrakta kvasca. već vezan u obliku koenzima nikotinamid–adenin–dinukleotida (NAD +) i + nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfata (NADP ). ljudi čija je glavna hrana kukuruzno brašno oboljevaju od jedne bolesti poznate pod imenom pelagra. Pošto triptofana ima samo u potpunim belaručevinama. NADP + je izolovan iz crvenih krvnih zrnaca (Warburg i Christian 1934 g. Nikotinska kiselina i njen amid (niacinamid) nastaju u organizmu iz aminokiseline triptofana. Zbog pozitivnog naelektrisanja piridinskog prstena u oba dinukleotida.Niacin se ne nalazi u organizmu slobodan. laktoflavin. NAD+ se ranije zvao difosfopiridin–nukleotid (DPN).). . Nalazi se u mesu. Do danas su poznata dva koenzima. njihova skraćena formula se piše NAD+ i NADP+ kad su u oksidovanom stanju. rastvorna u vodi i stabilna na vazduhu i višoj temperaturi. Preko pirofosforne kiseline povezana su oba nukleozida u dinukleotid. koje su N — glikozidnom vezom vezane za ribozu. koja sadrže amid nikotinske kiseline: nikotinamid–adenin–dinukleotid (NAD +) i nikotinamid– adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). a nema je u belom brašnu. Hemijsko ime niacina je nikotinska kiselina (piridin–3–karbonska kiselina). nepoliranom pirinču. jetri. a u biljnim ga nema (kao npr. Niacin je poznat i pod imenom P—P faktor (=pelagra preventive factor). Nikotinska kiselina je bela kristalna supstranca. zeinu iz kukuruza).

vodonik preuzima NAD+: .Prilikom redukcija NAD + i NADP + dolazi do vezivanja vodonika za piridinski prsten. pri oksidaciji primarnih ili sekundarnih alkohola. Redukcija može da se prati merenjem absorpcije svetlosti na 340 nm gde redukovani koenzimi imaju maksimum. koji na taj način gubi aromatični karakter. Npr. a azot u prstenu pozitivno nalektrisanje. Ova osobina ss koristi za određivanje aktivnosti enzima. čiji su koenzimi NAD+ ili NADP+ (Warbug–ov optički test). Oksido–redukcija koenzima piše se skraćeno: Funkcija NAD+ i NADP+ sastoji se u reverzibilnom primanju i otpuštanju vodonika u različitim procesima biološke oksidacije.

zbog toga se kuvanjem hrane neznatno razara. Riboflavin je vrlo rasprostranjen u prirodi.7–dimetil–9 N–ribitil–izo– aloksazin. koji u bočnom lancu sadrži karboksilnu grupu. preuzimajući ostatak sirćetne kiseline i vodonik. naročito u kiseloj sredini.5 TIAMIN Tiamin. Riboflavin je narandžasto–žuta kristalna supstanca. Primanjem vodonika se redukuje u derivat dihidroliponske kiseline 8. gljivice i plesni ga sintetišu. Liponska kiselina je kofaktor oksidativnih dekarboksilacija. mesu. Preko karboksilne grupe je kiselinsko–amidnom vezom vezana za enzim. jajima. koja se dobro rastvara u vodi. Tiamin se danas dobija na veliko sintetskim putem. rastvorna u vodi i stabilna na povišenoj temperaturi. Vodeni rastvor riboflavina fluorescira žuto–zeleno. slabije u etanolu. je antiberi–beri ili antineuritični faktor. ranije poznat pod imenom aneurin ( = vitamin B 1 ). . Mnoge bakterije. Liponska kiselina je ciklični disulfid. Tiamin je bela kristalna supstanca. Liponska ili tio–oktanska kiselina je prvo otkrivena kao faktor rastenja izvesnih mikroorganizama. Prvi ga je izolovao Funk iz pirindžane ljuske. Ona u ovom komplikovanom procesu učestvuje u oksidaciji »aktivnog acetaldehida«. U suvom stanju je stabilan pri zagrevanju do 100°. Nalazi se u mleku. Riboflavin se sastoji iz dimetilizoaloksazinskog prstena za koji je na položaju 9 vezan alkohol D–ribitol. voću i lisnatom povrću. a ne rastvara se u etru i hloroformu.Riboflavin (=vitamin B2) poznat i pod imenom laktoflavin sastavni je deo flavin–nukleotida (FMN i FAD). Hemijsko ime riboflavina je: 6.

pored NAD + i NADP +. Mnoge bakterije sintetišu tiamin. Pirofosforna kiselina je u tiaminpirofosfatu estarski vezana za alkoholnu grupu tiazolovog prstena. enzima fosfoglukonatnog puta. U sirovom ribljem mesu. Tako bakterije crevne flore mogu potpuno da zadovolje potrebe životinje u ovom vitaminu. zbog nagomilavanja pirogrožđane kiseline. Tiaminpirofosfat je. Zbog toga je ranije nazivan »kodekarboksilaza«. On u procesu oksidativne dekarboksilacije piruvata učestvuje u dekarboksilaciji i prenosu »aktivnog acetaldehida«. tako da je tiamin uvek pozitivno naelektrisan. - Pored slobodnog tiamina u organizmu se nalazi i pirofosfat vitamina. koenzim transketolaza. takođe. koji cepa vezu između pirimidinskog i tiazolovog prstena u tiaminu: . Tiamin je. što je danas zamenjeno pravilnijim imenom »kodekarboksilaza«. nekim bakterijama i biljkama postoji enzim (tiaminaza). jer se radi o gubitku CO 2 . Prstenovi su međusobno povezani preko kvarternernog azota tiazola. koji se zove tiaminpirofosfat i skraćeno se obeležava TPP. jedan od najranije poznatih koenzima.Molekul tiamina se sastoji iz pirimidinskog i tiazolovog prstena. Nedostatak tiamina dovodi do poremećaja u metabolizmu glukoze.

paradajzu i kvascu. koje se hrane sirovim ribljim mesom ili hranom. poznato i pod imenom »aktivna sirćetna kiselina«. viskozna. da je ona faktor rastenja kvasca. 8. U njemu je ostatak sirćetne .6 PANTOTENSKA KISELINA R. bubrezima. Pantotenska kiselina je vrlo rasprostranjena. Pantotenska kiselina je žuta.5'–difosfata: Najvažnije jedinjenje koenzima A je acetil–koenzima A. β–dimetil–α. zejtinjava supstanca. U živoinjskom organizmu pantotenska kiselina je sastavni deo koenzima A. karfiolu. Nalazi se u jetri. stabilna pri za–grevanju i prema oksidacionim i redukcionim sredstvima. Williams je izolovao pantotensku kiselinu i dokazao. U nekim bakterijama (Lactobacillus bulgaris) je vezana za cisteamin ( = β– aminoetantiol) gradeći jedinjenje poznato pod imenom pantetein. koje nisu enzimskog karaktera. To je dinukleotid. kupusu. γ–dihidroksibuterna kiselina): Pantotenska kiselina se ne nalazi slobodna u prirodi. J. Neke bakterije sadrže antitiaminske supstance. Ona je derivat β–alanina. koja sadrži antitiaminske supstance. sprečava slepilo miševa i depigmentaciju pacova.Zato se pojavljuju simptomi polineuritisa (=B 1 avitaminoza) kod životinja. obranom mleku. koji se sastoji od pantetein––fosfata i adenozin–3'. Kasnije se pokazalo da ona leči dermatitis pilića. koji je peptidno vezan za pantoinsku kiselinu (=β.

5–di (hidroksimetil)–piridin): . raspadaju. a acetil– koenzim A: H 3 C—CO—S—KoA.5 kJ/mol). mesu. Piridoksal je aldehidni. Acetil–koenzim A nastaje u organizmu iz glukoze ili masnih kiselina. imaju aktivnost vitamina B 6 . ribljem mesu). piridoksal i piridoksamin. 8. poznat i pod imenom adermin. Osetljiv je na svetlost i prema alkalijama. Koenzim A se skraćeno piše KoA–SH.7 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6) Piridoksin i njegova dva derivata.kiseline vezan za koenzim visoko–energetskom tioestarskom vezom (33. N–acetil–šećera i dr. Sam piridoksin je stabilan pri zagrevanju. piridoksal i piridoksamin. mleku. dok se njegovi derivati. a piridoksamin amino derivat piridoksina ( = 2–metil–3–hidroksi– 4. »Aktivna sirćetna kiselina« učestvuje. kiselina i sterola. Sva tri derivata se nalaze u životinjskoj i biljnoj hrani (žumancetu jajeta. je bela kristalna supstanca rastvorna u vodi i alkoholu. u mnogobrojnim biološkim procesima kao što su: biosinteza masnih. Vitamini B6 su derivati piridina. Piridoksin. nastajanje acetsirćetne kiseline kao i različitih acetiliranih derivata (acetilholina.). koji u obliku acetil–koenzima A ulaze u ciklus trikarbonskih kiselina (=ciklus limunske kiseline).

a dejstvom okzidaza se oksiduje.Fosfatna jedinjenja vitamina B 6. Tako se dejstvom amino– transferaza aminokiselina transaminira. različitih liaza i sintetaza). kao i u biološkoj sintezi masti iz proteina. dekarboksilaza. piridoksal–fosfat i piridoksamin– fosfat. Eksperimentalno je dokazano da piridoksal–fosfat igra bitnu ulogu i u metabolizmu nezasićenih masnih kiselina. U toku enzimskog razlaganja aminokiselina piridoksal–fosfat gradi sa amino kiselinom intermedijerno jedinjenje tipa Schiff–ove baze. su prostetične grupe velikog broja enzima (amino–transferaza. dejstvom dekarboksilaza gubi CO 2 i daje amin. . Nastalo jedinjenje se dalje razlaže na različite načine u zavisnosti za koji je apoenzim vezan piridoksal–fosfat.

a naročito ga ima mnogo u jetri.). a u proteinima je peptidno vezan za ε–amino grupu lizina. On je faktor rastenja izvesnih vrsta kvasaca i bakterija: Clostridium. Nedostatak ovog vitamina kod pacova poznat je kao »bolest belanceta jajeta«. Rhizobium. koji sadrži tiofenski prsten (=2'–keto–3. retko dolazi do avitaminoze biotina. rastvara se u vodi i etanolu. Postojan je pri zagrevanju.8. koji katalizuju vezivanje CO 2 (acetil–KoA karboksilaza. Biotin kristališe u obliku duguljastih.8 BIOTIN Biotin je poznat kao vitamin H ili koenzim R (Ko—R). jer se biotin vezuje za jedan protein belanceta (avidin) gubeći svoje vitaminsko dejstvo. Vrlo je rasprostranjen. Po svojoj hemijskoj strukturi. bubrezima. Biotin je dijetalni faktor i ljudi i viših životinja. biotin je ciklični derivat uree. odakle je prvo i izolovan (Du Vigneaud i sar.4–imidazolidotiofan–2–n–valerijanska kiselina). tankih iglica. a ne rastvara ss u etru i hloroformu. Ona se javlja kad se životinje hrane duže vremena sirovim belancetom. piruvat karboksilaza i dr. ali zbog toga što ga sintetišu bakterije crevne flore. Staphylococcus i dr. Biotin se obično nalazi vezan s lizinom (biocitin).) . Biotin je prostetična grupa mnogobrojnih enzima (karboksilaza).

kunića) sintetišu ove vitamine. koja je peptidno vezana na pteroilnu grupu Vitamini ove grupe razlikuju se međusobno ili po broju ostataka glutaminske kiseline ili po strukturi pteridinskog prstena. labilno jedinjenje.U toku reakcije. koja se sastoji od pirimidinskog i pirazinskog prstena. karfiolu) po čemu su i dobili ime (foliage = lišće). Biološke fiksacije CO2 su endergonske reakcije i zbog toga se odvijaju u prisustvu davaoca energije ATP–a. CO 2 se vezuje s biotinom gradeći „aktivni ugljen dioksid" (karboksi–biotin enzim"). 8. . purina kao i u metabolizmu triptofana. jetri. ureje.) p–amino benzojeve kiseline. oksalsirćetne kiseline. Bakterije crevne flore nekih životinja (svinje. koji su prvi put izolovani iz leptirovih krila. bubrezima. Biotin u obliku »aktivnog ugljen dioksida« učestvuje u sintezi masnih kiselina. a mnoga životinjska tkiva sedam ostataka glutaminske kiseline. Tako folna kiselina nekih bakterija sadrži tri. a naročito ih ima u lisnatom povrću (spanaću. koje lako predaje CO 2 supitratu.) Azotne baze pteridina. faktor rasta Leuconostoc citrovorum bakterija. U ovu grupu vitanina spada i Leucovorin. koja je faktor rastenja mnogih mikroorganizama i 3. Svi vitamini ove grupe su derivati pteroil–glutaminske ili folne kiseline.) glutaminske kiseline. Ima ih i u kvascu. Molekul folne kiseline sastavljen je od tri komponente: 1. Pteridini su žuti pigmenti. 2.9 FOLNA KISELINA Vitamini folne kiseline su vrlo rasprostranjeni u prirodi.

zajedo sa B 12 vitaminima. ne oslobađaju se u obliku mravlje kiseline. Stabilan je pri zagrevanju u neutralnoj sredini. L. već se odmah vezuju za koenzim F. poznat prvo kao faktor antiperniciozne anemije. Pod pogodnim uslovima bakterije crevne flore mogu da sintetišu ovaj vitamin.10 VITAMIN B12 Vitamin B12a (kobalamin). granulocita. To je aktivna grupa hidroksi– metil i formil–transferaza. jajima i mesu. manje u mleku. trombocita i svih drugih ćelija.Leucovorin je redukovani oblik folne kiseline. Tako nastaje »aktivni C ₁« ili »aktivna mravlja kiselina«. Vitamina B 12 ima najviše u jetri. Zbog toga su od velike važnosti za normalni razvoj eritrocita. alkoholu. koji na N 5 ima ostatak mravlje kiseline . Cijankobalamin (sadrži cijanidni jon) je crveno obojena kristalna supstanca. poznat pod imenom koenzim F. koja sadrži azota. (E. 8. Ostaci od jednog ugljenikovog atoma. imaju ulogu koenzima u biosintezi purina i timina. koja je po svojoj hemijskoj strukturi N 10–formil– tetrahidrofolna kiselina. Smith). Iako se folna kiselina ubraja u vitamine. Danas se za medicinske svrhe dobijaju iz tih tečnosti veće količine vitamina B 12. Posle toga dobijeni su vitamini B12 kao sporedni proizvodi iz tečnosti. aktivan je njen tetrahidro– derivat. acetonu i optički je aktivan. enzima koji prenose C 1–ostatak. koji nastaju razlaganjem histidina i serina. a u kiseloj i alkalnoj se raspada. Rastvara se u vodi. izolovan je iz ekstrakta jetre 1948 g. a u biljnoj hrani ih nema. bitnih za sintezu DNK. Vitamini folne kiseline. koja ostaje posle fermentacije Streptomyces griseus i drugih specijalnih mikroorganizama. fosfora i kobalt. .

Na koji načinn vitamini B₁₂ sprečavaju pojavu perniciozne anemije nije još potpuno objašnjeno. a najlakše cijanidni jon. sa kobaltom u centru.6–dimetil–benzimidazol i u koenzimu za 5'– desoksiadenozin. Kobalt je kovalentno vezan za četiri pirolova prstena. Kobalamin je koenzim intramolekulskih transferaza. jer se na svetlosti i u prisustvu anjona kobalt oksiduje u trovaletno stanje. Zamenom cijanidnog jona u cijankobalaminu nekim drugim anjonom. enzima koji katalizuju premeštanje atomskih grupa unutar . vezuje na mesto 5'– desoksiadenozina. dobijaju se drugi vitamini ove grupe. Svi sadrže prsten sličan porfirinu.hidroksokobalamin. Pri tome se anjon. za 5. Kobalamid–koenzim se vrlo teško izoluje. U kobalamid–koenzimu kobalt je u dvovalentnom stanju. Tako je vitamin B 12 b . Naprotiv.Struktura vitamina B 12 je vrlo komplikovana. B12 c nitritokobalamin. njegova funkcija u nizu na izgled različitih biohemijskih reakcija je poznata.

molekula i nastajanje izomernih jedinjenja. pri redukciji ribonukleotid––trifosfata u odgovarajuće dezoksiribonukleotid–trifosfate. Prisustvo kobalamin–koenzima je neophodno. pri prelazu metil– malonil–koenzima A u sukcinil––koenzim A dolazi do premeštanja —CO —S—KoA grupe: Isto tako kobalamin učestvuje u dismutaciji vicinalnih glikola u odgovarajući al–dehid. Tako npr. takođe. Npr. .

abdominalnim tegobama. Njegov deficit odražava se u raznim organima s najtežim oštećenjem neuromuskularnog sistema. Tako je potreban za aktivnost NADH dehidrogenaze u lancu disanja. E. Vitamin B1 (Tiamin) se sastoji od pirimidinskog prstena i tiazolskog prstena koji su vezani preko kvarternog N-atoma. i K) i one rastvorljive u vodi (tiamin. inozitol i askorbinska kiselina). Biološka mu je funkcija – koenzim dekarboksilaze α-ketokiselina i koenzim aldehid-transferaze. . Kod dece izaziva smetnje u rastu. Vitamin B6 (Piridoksin) je derivat piridina. Vitamin A (Akseroftol) je po hemijskoj strukturi izoprenoid koji sadrži βjononski prsten na koji se nastavlja ugljenikov lanac od 9 C atoma. niacin. piruvat dehidrogenaze. a prema rastvorljivosti dele se na one rastvorljive u mastima (A. Čovekov organizam ne može sam sintetizovati vitamine. Nedostatak izaziva poremećaj sličan epilepsiji verovatno zbog smetnji u metabolizmu glutaminske kiseline. Njegov deficit izaziva pelagru. pa su potrebni za održavanje aktivnosti mnogih enzima. lipoična kiselina. Deo je koenzima NAD i NADP. Nedostatak riboflavina izaziva pojavu fisura u uglovima usana.UKRATKO: Vitamini su potrebni čoveku za normalan rast i razvoj i normalno odvijanje metaboličkih procesa. dermatitis. pantotenska kiselina. Hipervitaminoza A izaziva toksične efekte s gubitkom kose. Nastaje iz karotina. Niacin je derivat piridina. nemogućnost adaptacije vida u mraku. Vitamini su hemijski veoma različita jedinjenja. piridoksin. dehidrogenaze D-aminokiselina i ksantin dehidrogenaze. a ponekad i zastoj u rastu. pucanjem noktiju. riboflavin. kokošje slepilo. već mora njih i njihove prekursore unositi hranom. folna kiselina. Biološka mu je funkcija da kao FMN i FAD sudeluje kao koenzim nekih oksido-reduktaza koje se zajedničkim imenom nazivaju flavoproteini. koenzim je aminotransferaza i dekarboksilaza aminokiselina. tj. Hipovitaminoza A izaziva tzv. cijanokobalamin. D. α-ketoglutarat dehidrogenaze. Vitamin B2 (Riboflavin) se satoji iz izoaloksazina na koji je vezan D-ribitol. Uloga vitamina u metabolizmu je u tome što su mnogi od njih koenzimi ili prostetične grupe enzima. poremećaj vida. Može nastati iz triptofana. Izaziva bolest beri-beri.

metabolizmu metionina i histidina te biosintezi purina i pirimidina. Deficit ovog vitamina izaziva poremećaj u mineralizaciji kostiju. a svi oni imaju izraženo antioksidativno delovanje. Deficit kobalamina izaziva pernicioznu anemiju. Biološka uloga mu je da je prostetična grupa enzima koji katalizuju karboksilacije. U metabolizmu askorbinska kiselina deluje kao donor vodonika u nekim enzimskim reakcijama. što kod odraslih rezultira pojavom osteomalacije. Funkcija kalciferola je da pospešuje mineralizaciju kosti. Ovaj vitamin je potreban za hidroksilaciju prolina. Vitamin K (Filohinon) ima strukturu naftohinonskog prstena s bočnim izoprenoidnim lancem. a njegov nedostatak se može dovesti u vezu sa mišićnom distrofijom. Njegov deficit dovodi do skorbuta. tirozina. DOPA i nekih intermedijera adrenokortikoida. Vitamin E (Tokoferol) je sastavljen od osam sličnih jedinjenja. . Deficit folne kiseline može se javiti kod slabe apsorpcije u crevima. te u pretvaranju ribonukleotida u dezoksiribonukleotide. jer se reverzibilno lako oksiduje u dehidroaskorbinsku kiselinu. a kod dece rahitisom. Biološka joj je uloga da služi kao koenzim enzima u metabolizmu jednokarbonskog ostatka.Vitamin H (Biotin) je derivat ureje vezan s tiofanskim prstenom. Njegov deficit izaziva sklonost krvarenju i smetnje u koagulaciji krvi. Vitamin C (Askorbinska kiselina) je jak reducent. što se postiže stimulacijom apsorpcije kalcijuma i fosfora u crevu. Folna kiselina se sastoji od pteridinskog prstena. Ne zna mu se tačno biološka uloga. Hemijski su slični hinonima s izoprenoidnim bočnim lancem. U deficitu se javlja makrocitna. Isto tako nedostatak kobalamina izaziva i subakutnu kombinovanu degeneraciju leđne moždine. Biološka mu je uloga da služi kao koenzim nekih enzima koji sudeluju u pretvaranju metilmalonil-koenzima A u sukcinil-koenzim A i sintezi metionina iz homocisteina i metiltetrahidrofolata. Vitamin B12 (Kobalamin) je hemijski kompleksno jedinjenje koje sadrži porfirinu sličan korinski prsten s helatno vezanim centralnim atomom kobalta. Vitamin D (Kalciferol) je sterolne strukture u kojoj je B-prsten otvoren. p-aminobenzojeve kiseline i peptidno vezane glutaminske kiseline. megaloblastna anemija.

Deficit se retko javlja.Pantotenska kiselina sa cisteaminom stvara pantetin koji je deo koenzima A i multienzimskog kompleksa za sintezu masnih kiselina. a simptomi su mu poremećaji nervnog sistema. .

.

HORMONI .

što sve reguliše nervni sistem. Hormoni se iz žlezda izlučuju direktno u cirkulaciju s kojom se prenose u druge delove tela i tamo deluju na organizam. Ali. Funkcija endokrinog tesno je povezana s funkcijom nervnog sistema i samo se zajedničkom neurohumoralnom regulacijom održava konstantnost unutrašnje sredine organizma. koja u odnosu na tropni hormon predstavlja njegovu ciljnu (target) žlezdu.9. zbog čega su jako vaskularizirane. 9. ekscitirajući). u čemu sudeluju inzulin i glukagon iz pankreasa. Ključnu ulogu u tome ima hipofiza koja se zato i naziva nadređena žlezda (master gland). Najbolji je primer regulacija metabolizma ugljikohidrata i koncentracije glukoze u krvi. Zato se nazivaju žlezde s unutarnjim izlučivanjem ili endokrine žlezde. koji deluju na lučenje drugih. Svaki hormon ima svoje specifične funkcije.1 UVOD Endokrinologija je nauka o produktima strukturno i funkcionalno specijaliziranih žlezda i njihovom delovanju u održavanju biohemijskog i fiziološkog integriteta organizma. u kojem sudeluju hormoni kore nadbubrežne žlezde. hormoni (od grčkog hormon — stimulišejući. Međutim. u održavanju balansa sudeluju krvni pritisak. za normalnu funkciju organizma i odvijanje metaboličkog procesa svi endokrini i nervni faktori moraju biti usklađeni. Prema tome.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE Regulacija lučenja nekih hormona obuhvata funkciju na tri nivoa. Svaki tropni hormon deluje na određenu perifernu endokrinu žlezdu. pa i tiroksin iz tiroideje. tropnih ili trofičnih hormona. često je regulacija metaboličkih procesa rezultat delovanja više hormona. tj. . kortikotropin i somatropin iz hipofize. aldosteron iz nadbubrežne žlezde kontroliše ravnotežu vode i soli u organizmu itd. Hormoni održavaju i regulišu celokupni metabolizam i time održavaju homeostazu. Za razliku od ostalih žlezda koje svoje produkte luče putem kanalića. konstantnost hemijskog sastava krvne plazme i ostalih telesnih tečnosti. ove žlezde nemaju takvih odvodnih kanalića nego svoje sekrete luče direktno u krv. perifernih endokrinih žlezda. Svako narušavanje tog sklada izaziva poremećaje u regulaciji što se manifestuje u obliku raznih bolesti. brzina cirkulacije i dilatacija odnosno vazokonstrikcija krvnih sudova. Prednji režanj hipofize (adenohipofiza) luči nekoliko tzv. glukokortikoidi i adrenalin iz nadbubrežne žlezde. To se može videti na već spomenutom održavanju ravnoteže vode i soli. Tako seksualni hormoni regulišu razvoj polnih karakteristika. U njima se stvaraju aktivne supstance. normalnu funkciju organizma te kontrolišu rast i razvoj pojedinih delova tela. osim hormona.

hormon rasta. FSH) Lutropin (luteinizirajući hormon. U hipotalamusu se stvaraju specifični peptidi.). Na taj način hipotalamus kontroliše lučenje hipofize. tzv. Slika 9. kortikotropni relizing-faktor. LH) Prolaktin (luteotropni hormon. LTH) Ciljna endokrina žlezda tiroideja nadbubrežna žlezda (kora) nema posebne žlezde. liberini ili releasing-faktori koji se prenose u hipofizu putem hipotalamo-hipofiznog vaskularnog sistema i izazivaju u hipofizi otpuštanje odgovarajućih tropnih hormona (CRF. TSH) Kortikotropin (adrenokortikotropni hormon. TRF-tirotropni relizing-faktor itd.1 . a ovaj deluje u nadbubrežnoj (suprarenalnoj) žlezdi i stimuliše u njoj lučenje kortikosteroidnih hormona u krv. regulacije lučenja hormona kore nadbubrežne žlezde: neurosekret (kortikoliberin. laktogeni hormon. CRF) prenosi se u prednji režanj hipofize CRF stimuliše u hipofizi lučenje kortikotropina (ACTH). To ćemo ilustrovati na primeru hipofizno-nadbubrežnog sistema.Regulacija lučenja kortikosteroida hipofizno-nadbubrežnim sistemom . celi organizam jajnik jajnik mlečne žlezde Na izlučivanje hipofiznih tropnih hormona utiče hipotalamus. STH) Folitropin (folikularni stimulišejući hormon.Tropni hormoni i njihove ciljne žlezde Hormon prednjeg režnja hipofize Tirotropin (tiroidni stimulišejući hormon.Tabela 9. ACTH) Somatropin (somatotropni hormon.1 . tj. a ova lučenje perifernih endokrinih žlezda.

Kortikotropni hormon pak sa svoje strane uzrokuje pojačanu aktivnost nadbubrežne žlezde da luči više kortikosteroida u krv. Ti hormoni stimulišu adenilat-ciklazni sistem u ćelijskoj membrani. Koliko je danas poznato. tj. 9. povišenje B može povratno uticati na A na dva načina: ili povišenje B uzrokuje dalje povišenje A. što opet stimuliše lučenje ACTH iz hipofize. Regulacija povratnom spregom. a ovaj onda snizuje A u slučaju pozitivne regulacije. U slučaju regulacije kortizola kortikoliberin (X) stimuliše ACTH (A) koji izaziva pojačano lučenje kortizola (B).3. Hormon menja specifični receptor na membrani tako da se adenilat-ciklaza alosterički aktivira te prevodi ATP u 3'. second messenger) izaziva u ćeliji aktivaciju nekih . Ako neki agens (stimulus) X povisuje varijablu A koja sa svoje strane povisuje drugu varijablu B.Ta regulacija vrši se mehanizmom negativne povratne sprege. Viša koncenracija kortizola u krvi deluje inhibitorno. Regulacija povratnom spregom (feedback-regulacija) može biti pozitivna ili negativna. ili sniženje A snizuje B koji onda povratno povisuje A u slučaju negativne regulacije povratnom spregom. a delom deluje direktno na hipofizu da luči više ACTH. a kortizol mehanizmom negativne povratne sprege deluje na smanjenje lučenja ACTH. Naravno da se pozitivna ili negativna regulacija odnose i na suprotan slučaj.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE Na ovaj način deluju hormoni čije je delovanje brzo. 5'-ciklo AMP (cAMP). u kojem slučaju je to negativna regulacija povratnom spregom (negativni feedback). Takvi su hormoni insulin. Stvoreni cAMP (naziva se još drugi glasnik. hemijsko delovanje hormona izaziva dve vrste reakcije: 9. glukagon i neki peptidni hormoni kao vazopresin. odnosno indukciju genske aktivnosti reakcije u organizmu. u kojem slučaju je to pozitivna regulacija povratnom spregom (pozitivni feedback). Regulacija mehanizmom povratne sprege. što smanjuje lučenje ACTH i konačno kortikosteroida. i to pre svega negativna. sniženje A snizuje B. deluje na hipotalamus da smanji sekreciju neurosekreta. Navedeni mehanizam povratne sprege iziskuje dodatno tumačenje. vrlo je važna ne samo u kontroli hormonalne sekrecije nego uopšteno u metaboličkim procesima.3 DELOVANJE HORMONA Hormoni deluju hemijski izazivajući fiziološke aktivaciju adenilat-ciklaznog sistema i kontrolu. ili povišenje B izaziva smanjenje A. Smanjena koncentracija kortikosteroida u krvi delom stimuliše hipotalamus da luči više neurosekreta.

Smatra se da na taj način deluju neki steroidni hormoni. 9.enzima i deluje na prenos u ćelijskoj membrani povećavajući membrane. tj.Delovanje hormona na indukciju proteina . Kofein i teofilin su inhibitori fosfodiesteraze i time produžavaju delovanje cAMP jer sprečavaju njegovu razgradnju (tome se pripisuje i terapeutsko delovanje kofeina).2 .2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI Neki hormoni deluju na indukciju.3. pojačanu sintezu odredjenih proteina i enzima u ciljnom organu.3 .Delovanje hormona preko sistema adenilat-ciklaze Slika 9. propusnost Stvoreni cAMP se brzo razgrađuje u ćeliji delovanjem jedne fosfodiesteraze na AMP i zato mu je delovanje brzo i kratko. Slika 9.

hormone nastale od aminokiselina (tiroksin. . Tako npr. koji hidroksilacijom na C 16 atomu prelazi u vrlo slabo aktivni estriol. kortikosteroidi). prolaktin. insulin. glukagon). proteinske hormone (somatropin. odgovarajućih žlezda koje ih luče te njihovih ciljnih organa i načina delovanja prikazan je u tabeli 9. tirotropin i dr. peptidne hormone (vazopresin. Najmanje promene u toj strukturi izazivaju promene u delovanju. koja prelazi u citoplazmu i na ribosomima služi kao kalup za sintezu proteina i enzima. Isti je slučaj s vrlo aktivnim estradiolom. ulazak jedne metilne grupe u aminogrupu noradrenalina menja ovaj u adrenalin.) Pregled raznih hormona. i indukcijom i aktivacijom adenilatciklaze. Za hormone je karakteristično da deluju u vrlo malim količinama. 9. Izgleda da neki hormoni deluju preko oba navedena mehanizma. čija je aktivnost mnogo slabija.4 PODELA HORMONA Hormoni su po hemijskoj građi vrlo različiti jedinjenja. Na taj se način DNA deblokira i omogućava sintezu informacione RNA (mRNA). hormoni se dele na: steroidne hormone (seksualni hormoni. a delovanje im je zavisno upravo od hemijske strukture.2. adrenalin). Prema građi.Hormon se preko citoplazmatskog receptora translocira na receptor u ćelijskom jezgru i veže s molekulom proteinskog represora koja blokira DNA. itd.

otpuštanje masti noradrenalin Peptidni hormoni liberini kortikotropin (ACTH) vazopresin antidiuretski hormon (ADH) oksitocin hipotalamus hipofiza (prednji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (prednji režanj) kora nadbubrežne žlezde arteriole.E3) progesteron jajnik (folikul) ženski akcesorni organi Delovanje proliferacija uterusa. transport sperme. rezistencija na infekcije jajnik (žuto telo) semenik nadbubrežna žlezda (kora) nadbubrežna žlezda (kora) ženski akcesorne reproduktivne strukture muški akcesorni organi bubrežni tubuli. endokrine žlezde.Tabela 9. ciljni organi i delovanje Hormon Žlezda Ciljni organ Steroidni hormoni estrogeni (E2. laktacija . glukoneogeneza metabolizam ugljenohidrata. mlečne žlezde) kontrakcije uterusa. razvoj sekundarnih polnih karakteristika priprema jajne stanice za implantaciju.2 .Hormoni.antiimflamatorno. celo telo celo telo testosteron aldosteron kortizol Aminokiselinski hormoni tiroksin (T4) trijoditironin (T3) adrenalin štitnjača štitnjača nadbubrežna žlezda (srž) celo telo celo telo stimulacija oksidacije.protein. glikogenoliza. fakultativna reapsorpcija vode glatki mišići (uterus. održanje trudnoće razvoj sekundarnih polnih karakteristika metabolizam soli .masno tkivo delovanje simpatikusa. masti.mišići. metabolička aktivnost organa simpatički receptori.retencija Na. etra. bubrežni kanali stimulacija tropnih hormona stimulacija stvaranja i sekrecije kortikosterioda povišenje krvnog pritiska.

spermatogeneza stvaranje žutog tela. bubreg. semenik prolaktin (laktogeni hormone LTH. semenik lutropin (LH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) jajnik.Tabela 9.2. Nastavak .STH) tirotropin (TSH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) celo telo rast. metabolizam glukoze štitnjača stimulacija stvaranja i sekrecije tiroidnih hormona rast folikula. sekrecija estrogena i ovulacija. lipogeneza povisuje koncentraciju glukoze u krvi Proteinski hormoni somatropin (hormon rasta. islučivanje progesterona. LMTH) eritropoetin sekretin pankreozimin mlečna žlezda stimulacija mlečnih žlezda i sekrecija mleka bubreg gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt koštana srž gušterača gušterača sazrevanje eritrocita izlučivanje alkalnog soka sekrecija enzima Tabela 9.2. metabolizam. izlučivanje androgena folitropin (FSH) hipofiza (prednji režanj) jajnik. uterus razna tkiva jetra relaksacija. gastroin-testinalni trakt regulacija i mobilizacija kalcijuma i fosfora snižavanje kalcijuma u krvi kalcitonin (tirokalcitonin) relaksin inzulin glukagon štitnjača jajnik gušterača gušterača simfiza. Nastavak Hormon melanotropin (melanoforni stimulišejući hormon MSH) režanj) Žlezda hipofiza (srednji koža Ciljni organ Delovanje tamnjenje kože parathormon (PTH) paratiroideja kosti. porodaj snižavanje glukoze u krvi.

Utvrdivanje uzroka poremećaja. Ti se testovi rade kod prekomernog izlučivanja hormona. stimulativne i supresivne testove. na primer. Kod supresivnih testova bolesniku se daje preparat koji inhibira sekreciju ispitivanog hormona. to pokazuje da je poremećen kontrolni mehanizam hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda. to ukazuje da je defekt u samoj endokrinoj žlezdi. to ukazuje da je prisutan poremećaj kontrolnog mehanizma. kao što je slučaj prekomernog lučenja hormona kod tumora žlezda (npr. test s deksametazonom koji inhibira izlučivanje kortikotropina. Laboratorijski nalazi su pri tome vrlo važni. koji normalno stimuliše izlučivanje i nakon toga meri koncentracija hormona. Takav je test. Ili se luči suviše hormona ili premalo. Ako se pri tome sekrecija hormona pojača.Hormon holecistokinin Žlezda gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt posteljica Ciljni organ žučni mehur Delovanje kontrakcija i pražnjene enterogastrin želudac inhibicija sekrecije lučenje kiseline stimulacija stvaranja seksualnih hormona gastrin koriogonadotropin posteljica (HCG) želudac jajnik 9. a ako takav učinak izostane. a često je potrebno izvesti i tzv. U tu svrhu se bolesniku daje odgovarajući preparat tropnog hormona. Uzroci takođe mogu biti dvojaki. Ako se posle toga smanji sekrecija kortizola ili ukupnih 17-oksosteroida. primarni je zadatak endokrinološke dijagnostike.5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE Poremećaji hormonalnog izlučivanja mogu biti dvojaki. to pokazuje da je kontrolni mehanizam delatan. zbog poremećaja u kontrolnom mehanizmu lučenja nekog hormona. a zatim meri koncentracija hormona. Ako se pak sekrecija hormona ne intenzivira i žlezda ne reaguje. Poremećaj može izazvati primarni defekt u samoj endokrinoj žlezdi. Određuje se koncentracija pojedinih hormona u krvi i urinu. . ili sekundarni. radi li se o defektu same žlezde ili o poremećaju kontrolnog mehanizma. feohromocitom). Stimulativni testovi rade se za ispitivanje nedovoljne sekrecije hormona. Ako se sekrecija ne smanji. to dokazuje da nema primarnog defekta žlezde.

a na 17. U steroidne hormone ubrajaju se polni hormoni i kortikosteroidi. Catomu steroidnog prstena vezane su metilne grupe. i 13. Steroidni hormoni imaju do 21 C-atom. a C-atomi brojevima: Ova osnovna struktura steroida ima prostornu konfiguraciju stolice: Istu osnovnu strukturu imaju steroli i žučne kiseline.3). fenantren. Prsteni se označavaju velikim početnim slovima.9. estrogeni i progesteron. na koje je vezan još jedan peteročlani prsten. C-atomu sporedni lanac po kojem se pojedine grupe sterola i steroida međusobno razlikuju (tabela 9. Polni hormoni su androgeni. Taj prsten sadrži tri hidrirana šesteročlana prstena. STEROIDNI HORMONI Svi steroidni hormoni imaju osnovnu strukturu koja se sastoji od ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena.6. Na 10. .

estrana.Tabela 9. Cis-položaj. postoje 2 izomerna oblika. koje leže uvek iznad ravni prstena. to se smatra normalnom ili cis-formom. onda je to trans ili alo-izomer.). Atomu ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. Taj prostorni smeštaj supstituenata označava se prema položaju metilnih grupa (C-18. Kada se upotrebljavaju hemijski nazivi za steroidne hormone. iznad ravni prstena.Broj C-atoma u pojedinim steroidnim jedinjenjima Dužina lanca na 17. Ako su H i CH3 grupa obe iznad ravni prstena. što je vrlo važno za njihovo fiziološko delovanje. i C-19. Prsteni A i B imaju dva zajednička C-atoma (5. dok je α-konfiguracija označena isprekidanom crtom i označava da je supstituent orijentisan ispod ravni ciklopentanoperhidrofenantrena. Isto je i s B/C i C/D-prstenima. ali oni su kod prirodnih steroidnih hormona uvek u trans-obliku. androstana i pregnana.3 .). i 10. označava se kao β-konfiguracija i s punom crtom. iz kojih nastaju uvođenjem dvostrukih veza i supstituenata na mesto vodikovih atoma ili bočnog lanca na C-17. C-atomu Ukupni broj C-atoma u molekuli 27-29 24 21 19 18 Steroli (holesterol) Zučne kiseline Kortikosteroidi i progesteron Androgeni Estrogeni 8-10 5 2 — — Trodimenzionalna struktura steroida rezultira u pojavi različitih izomera. te s obzirom na položaj H-atoma na C-5. i CH3 grupe na C-10. Razni steroidni hormoni su derivati tri osnovna ugljovodonika. atomu u odnosu na ravan prstena. . Ako je H ispod ravni prstena. uzimaju se razni prefiksi kojima se označavaju karakteristike prstena i prisutnost supstituenata.

Tabela 9.ili oksiketo.4 .Prefiksi i sufiksi u označavanju steroida Prefiksi i sufiksi Prefiks Šta označava hidroksi. supstituent u cis-položaju prema CH3 na C-10. izomerija na nekom C-atomu koji nije zajednički dvama prstenima Δn položaj dvostruke veze u molekulu (n označava broj C-atoma na kojem je dvostruka veza) Sufiks -al -ol -on -an -en aldehidna grupa hidroksilna grupa ketonska grupa zasićeni ugljikovodonik nezasićeni ugljikovodonik .ili okso deoksi-ili dezoksidehidrodihidro- prisutnost hidroksilne grupe prisutnost ketonske grupe zamena OH-grupe s vodonikom gubitak vodonikovih atoma sa susednih C-atoma adicija dva vodonikova atoma prostorna konfiguracija supstituenta cistransαβepi- prostorna konfiguracija supstituenta supstituent u trans-položaju prema CH3 na C-10.

To su jedini steroidi koji poseduju aromatični prsten /A/ 5α —estran Estradiol .3.5/10/-trien Androstan nema bočnog lanca na C —17.17p-diol/ C18 5β-estran Estratrien /Estra-1.3.5/10/ trien-3.17β /Estra-1. Ima dve CH3 grupe 5a-androstan Androsteron /3α — hidroksi — 5α — androstan— 17 —on C19 5β-androstan Etiokolanolon /3α-hidroksi-5β-androstan -17-on Broj C Matični ugljovodonik Hormon Napomena .Broj C atoma Matični ugljovodonik Hormon Napomena Estran ima samo jednu CH3 grupu i nema bočnog lanca.

pregnan . 9.17β /Estra-1.atom a Pregnan ima dve CH3 grupe i etilnu grupu na C-17 koja je u cis položaju prema metilnim grupama 5α —pregnan Estradiol .3. 17α. a kako biosinteza holesterola započinje od acetata. to se acetat i holesterol podjednako mogu smatrati .20α diol / Slika 9. i C-5. C- atomu u α-položaju. da je između C-4. i 21. dok je OH na 17.4 .20-dion).6.Osnovni ugljovodonici i hormoni koji iz njih nastaju Upotrebu navedenih prefiksa i sufiksa prikazujemo na primeru kortizola: 11β. atoma dvostruka veza (4-en) te da su na trećem i dvadesetom C-atomu dve ketonske grupe (3. 21-trihidroksipregn-4-en-3.1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA Steroidni hormoni nastaju iz holesterola. C-atomu u β-položaju.20-dion (kortizol) Iz navedene hemijske oznake za kortizol vidi se da su na osnovnom pregnanskom ugljovodoniku (pregn) tri vodonika zamenjena hidroksilnim grupama u položaju 11. 17. i to da je OH na 11.3α.5/10/ trien-3.17p-diol/ C21 5β-pregnan Pregnandiol /5β .

te se tako konjugovani izlučuju iz tela urinom. Bočni lanac holesterola na 17. a manjim i u bubregu te gastrointestinalnom traktu. Izomeraze kataliziraju premeštaj dvostruke veze. Metaboličkim se procesima hormoni većinom inaktiviraju. odvija se najvećim delom u jetri. -Biosinteza progesterona iz holesterola U jetri se steroidni hormoni konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom. i 22. 22 desmolaze razlaže se veza izmedu 20. koji osim konjugacije obuhvata procese hidroksilacije i dehidrogenacije. jer samo kora nadbubrežne žlezde sadrži dve hidroksilaze. i 5. C-atoma. za sintezu kortizona i kortizola potrebna je i 17 α-hidroksilaza. Osim ovih hidroksilaza. Upravo o prisutnosti pojedinih enzima u pojedinim od navedenih endokrinih žlezda zavisi koji se hormoni sintetizuju u toj žlezdi. 9. U nadbubrežnim žlezdama. Pod kontrolom hipotalamusa iz adenohipofize se izlučuje kortikotropin (ACTH).6. a delovanjem 20. steroidi s 19 Catoma. odnosno njihove redukovane forme. potrebne za sintezu kortikosterona. 3 β-hidroksisteroid dehidrogenaza.5. C-atoma. Metabolizam steroidnih hormona. izomeraza i desmolaza (liaza). dehidrogenaza. Tako postoje 3 a -hidroksisteroid dehidrogenaza. i 6. čime im se povećava rastvorljivost u vodi. Slika 9. Posebno je važna Δ-ketosteroid-izomeraza koja premešta dvostruku vezu izmedu 5. 20desmolaze otcepljuje se celi lanac pa nastaju androgeni. pa nastaje pregnenolon steroid s 21 C-atomom. 11 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. Delovanjem 17.2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE Kora nadbubrežne žlezde luči niz hormona. 11-hidroksilazu i 21-hidroksilazu. 17 α-hidroksisteroid dehidrogenaza i dr. koji stimuliše nadbubrežnu žlezdu na stvaranje nekoliko . C-atoma u poziciju između 4. Dehidrogenaze katalizuju reverzibilne oksidoredukcijske reakcije u kojima sudeluju NAD ili NADP. jajnicima i semenicima steroidni se hormoni stvaraju od acetata ili holesterola nizom reakcija u kojima sudeluju razni enzimi iz grupe hidroksilaza. Tako se kortikosteroidi stvaraju samo u nadbubrežnoj žlezdi.pretečama steroida. C-atomu otcepljuje se katalitičkim delovanjem desmolaza. Delovanje tih enzima može se videti na primeru stvaranja progesterone.

bočni lanac — CO —CH2OH u β-položaju. Neki imaju na C-17. . te svi imaju dvostruku vezu između 4 i 5 atoma (Δ4). uz kortikosteroide koji se stvaraju samo u korteksu nadbubrežne žlezde.hormona što ih zajednički nazivamo kortikosteroidi. atomu zamenjena aldehidnom grupom. tu se manjim delom stvaraju još androgeni. Međutim. atomu. koji se inače većim delom stvaraju u testisima (androgeni) i ovariju (estrogeni. atomu još OHgrupu u a-položaju te ketonsku ili β-hidroksi grupu na 11-atomu. atomu i na C-17. progesteron). osim aldosterona kojem je metilna grupa na C-13. estrogeni i progesteron. Svi imaju metilne grupe vezane na C-10. ketonsku grupu na C-3. Svi kortikosteroidi sadrže 21 C-atom. i C-13.

delujući na prolaz natrijuma i kalijuma kroz ćelijske .Slika 9. odnosno 13. 11dehidrokortikosteron. Fiziološko delovanje na metabolizam ugljenohidrata. Te razlike u biološkoj aktivnosti uzrokovane su supstituentima na 11. soli i vode. kortizol i kortizon. i to u smislu stimulacije glukoneogeneze. ugljinikovom atomu. Catomu kod aldosterona. i 17. dele se na glukokortikoide i mineralokortikoide.Hemijska struktura kortikosteroida Razni kortikosteroidi. Mineralokortikoidi su aldosteron i 11-dezoksikortikosteron. iako su strukturno svi vrlo slični. razgradnje lipida i proteina imaju sledeći glukokortikoidi: kortikosteron. imaju različito fiziološko delovanje. Kortikosteroidi ispoljavaju regulatorno delovanje na metabolizam ugljenohidrata. Oni kontrolišu promet vode i soli.6 . Prema tome na koji od tih procesa deluju. suprotno insulinu.

Holesterol nastao iz acetata preko mevalonske kiseline.membrane. Hormone koji nastaju tim putem određujemo zajedno kao tzv. Ta dva hormona ispoljavaju samo blago androgeno delovanje. koji umesto hidroksilne grupe na C-ll. Ova se reakcija odvija tako da se deo bočnog lanca holesterola otcepi katalitičkim delovanjem enzima 20. Kortizol konačno prelazi u kortizon. a deluju i anabolički. Kontrola aldosterona nije samo zavisna od ACTH. koji hidroksilacijom na C-21. Od pregnenolona daljnje reakcije mogu teći u dva smera. Zato se još nazivaju salt and water-hormonima. pregnenolon i progesteron su na raznim stupenima u metaboličkom procesu od acetata. Ako na progesteron prvo deluje 17 α-hidroksilaza. Nemaju bočnog lanca na C-17. atomu prelazi u aldehidnu grupu i tako nastaje aldosteron. Delovanjem 17. a ovaj daljnjom hidroksilacijom na C-ll. nastaje iz progesterona 17α-hidroksiprogesteron. Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Svi hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju preko holesterola iz aktivnog acetata. atomu nastaje 17β-hidroksipregnenolon.20-desmolaze iz ovog nastaju androgeni. na reapsorpciju natrijuma i ekskreciju kalijuma u bubrezima. androgena i estrogena. Jedan je put da dehidrogenacijom i izomerizacijom pregnenolon prelazi u progesteron. prelazi u pregnenolon. Glavni androgeni hormoni nadbubrežne žlezde su androstendion i dehidroepiandrosteron. U biosintezi ovih hormona sudeluje niz enzima. atomu u kortikosteron. te delovanjem 18-hidroksilaze i 18-dehidrogenaze njegova metilna grupa na C-18. koji daljnjom hidroksilacijom prelazi u 11-dezoksikortizol i ponovnom hidroksilacijom u kortizol. Drugi put je da hidroksilacijom pregnenolona na C-17. atomu prelazi u 11-deoksikortikosteron. atomu pa sadrže samo 19 C-atoma. atomu ima ketonsku grupu. i to prvo .22-dezmolaze. koji svojim delovanjem na krvni pritisak sudeluju u regulaciji prometa vode i soli. 17-oksogene steroide. nego i od jetrenog angiotenzina i bubrežnog renina. pa svi oni mogu biti prekursori kortikosteroida. Holesterol. Od navedenih kortikosteroida samo koncentracija kortizola deluje pomoću mehanizma negativne povratne sprege na lučenje ACTH.

. što dovodi do gubitka Na i CI. te malo 11-oksi ili 11-keto17-ketosteroida. salt loosing sindroma. Na slici 9. adenohipofiza i kora nadbubrežne žlezde čine tzv. ACTH se iz hipotalamusa pod uticajem kortikoliberina (CRF) izlučuje periodično. kortikosteron. Kortizol se luči pet do deset minuta nakon stimulacije ACTH-om. 11-dezoksi kortizol i 11dezoksikortikosteron. Takav je slučaj u adrenogenitalnom sindromu. koja katalizira prelaz 17α-hidroksiprogesterona u kortizol. a na isti se način metaboliziraju kortizon. kojeg ima u plazmi oko 6% ukupnog kortizola. i 5. a ovaj delovanjem 17-β dehidrogenaze u testosteron. Na kraju androstendion i testosteron aromatizacijom A-prstena mogu preći u estron ili estradiol. te nastaju tetrahidroderivati (3α-hidroksi-5β-dihidro jedinjenja) koji se konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom i izlučuju mokraćom. Ti se androgeni odredjuju zajedno kao 17-oksosteroidi . Tu se uz Δ4-5βreduktazu i 3α-dehidrogenazu redukuje dvostruka veza izmedu 4. kada se zbog toga stvara više metabolita koji se pod normalnim uslovima inače stvaraju samo u vrlo malim količinama. koji nastaju daljnjom redukcijom keto-grupe na C-20. Njegova je funkcija da štiti kortizol od inaktivacije i konjugacije u jetri. C-atoma i keto-grupa na C-3. Kortizol se u plazmi nalazi delom vezan za albumine i jedan α-globulin koji ga-specifično veže i naziva se transkortin (CBG. Isto se tako u nedostatku 21-hidroksilaze ne stvara aldosteron. nevezani kortizol. Transkortin se stvara u jetri. Izlučuje se i nešto heksahidro-jedinjenja ili kortola. osovinu hipotalamushipofiza-nadbubrežna žlezda. Metabolizam hormona kore nadbubrežne žlezde Inaktivacija i razgradnja kortikosteroida zbiva se u jetri. nastaje tako pregnantriol i nje-govi derivati.dehidroepiandrosteron koji izomerizuje u androstendion. budući da se ne stvara kortizol koji negativnom povratnom spregom koči izlučivanje ACTH. U pomanjkanju 21-hidroksilaze. Time se osigurava dovoljno kortizola u cirkulaciji. Cortisol binding globulin). Navedeni se metabolitički put menja u slučaju deficita enzima potrebnih za normalnu sintezu kortikosteroida. ovaj se poslednji nekontrolisano luči i stimuliše nadbubrežnu žlezdu izazivajući njezinu hiperplaziju i pojačano stvaranje drugih C-21 hormona i androgena. a duži naveče.8 prikazan je metabolizam kortizola. aldosteron. koji nastaju otcepljenjem lanca na C-17. Hipotalamus.Razmaci u lučenju ACTH kraći su ujutro. Osim toga. Kortikosteroidi u krvi Od svih 17-hidroksikortikosteroida u krvi na kortizol otpada oko 80%. atomu. Fiziološki je aktivan samo slobodni. Testosteron se redukuje i dehidrogenizuje u androsteron odnosno etioholanolon. atomu. tzv. atomu.

Slika 9.7 .Biosinteza hormona nadbubrežne žlezde .

a najniža pre spavanja. pa zato i koncentracije kortizola.Slika 9. između 7 — 9 sati. Određivanjem koncentracije u plazmi utvrđuje se intenzivnost lučenja i delovanja na tkiva. pri uzimanju kontraceptiva i terapiji. izazivaju porast koncentracije transkortina u plazmi. . Kortikosteroidi se određuju i u krvi i u urinu.8 – Metabolizam kortizola Zato je koncentracija kortizola u plazmi veća ujutro. dok podaci o dnevnom izlučivanju kortikosteroida u urinu daju uvid u funkclju kore nadbubrežne žlezde. Taj se ritam gubi kod hiperfunkcije nadbubrežne žlezde. ali je taj kortizol vezan i nije fiziološki aktivan. Estrogeni u trudnoći.

Slika 9.9 .Stvaranje pregnantriola i njegovih derivata u adrenogenitalnom sindromu zbog deficita 21-hidroksilaze i blokiranog pretvaranja hidroksiprogesterona u kortizol .

a hipofunkcija može biti primarna zbog poremećaja same nadbubrežne žlezde ili sekundarna zbog nedostatka ACTH i poremećaja kontrolnog mehanizma. idiopatske atrofije kao posledice autoimunih procesa. androgenih hormona i ACTH te supresivni i stimulativni testovi važni su za evaluaciju funkcije nadbubrežne žlezde i hipofize. Izlučivanje 17-oksogenih steroida jako je povećano u urinu ako je uzrok bolesti karcinom nadbubrežne žlezde ili ektopično lučenje ACTH (adenom bronha). Disfunkcija nadbubrežnih žlezda u adrenogenitalnom sindromu rezultat je deficita pojedinih enzima. adenomu pankreasnih ostrvaca multiplih endokrinoloških adenoma ili Zollinger-Ellisonova sindroma Hiperaktivnost suprarenalnih žlezda može rezultirati i pojačanim lučenjem aldosterona u primarnom aldosteronizmu (Connov sindrom) ili prekomernim izlučivanjem androgena kod hiperplazije ili karcinoma nadbubrežne žlezde. Normalna je koncentracija kortizola u serumu uveče oko polovine koncentracije ujutro. Međutim. da bi se ispitao ritam lučenja. Uzrok toj bolesti može biti karcinom ili adenom kore nadbubrežne žlezde ili hiperplazija nadbubrežnih žlezda zbog prekomernog lučenja ACTH. potrebnih za sintezu kortizola. za razliku od mogućih normalnih vrednosti kod hiperfunkcije hipofize ili adenoma nadbubrežne žlezde. Sličnu sliku u urinu daju i 17-oksosteroidi. iako se može ujutro naći i normalna koncentracija. ili amiloidoze. do čega dolazi kod bazofilnog adenoma hipofize te ektopičnog stvaranja ACTH u bronhijalnom adenomu ili karcinomu. Slobodni kortizol ili 11hidroksikosterodi su povišeni u urinu. Kod Cushingova sindroma jutarnje su i večernje koncentracije povišene. Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde mogu izazvati hiperfunkciju ili hipofunkciju žlezde.Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde Određivanje kortikosteroida. . Laboratorijski nalazi u bolestima nadbubrežne žlezde Krv za odredivanje kortizola ili 17-hidroksikortikosteroida uzima se u 8 ili 9 sati ujutro i oko 20 ili 23 sata naveče. Hiperfunkcija nadbubrežne žlezde očituje se u prekomernom lučenju kortizola. posledica je propadanja kore nadbubrežne žlezde zbog tuberkuloze. osim ako je uzrok bolesti hiperfunkcija hipofize. Addisonova bolest. a deksametazon ne suprimira koncentraciju u serumu. što je slučaj kod Cushingova sindroma. infekcije ili metastaza u nadbubrežnoj žlezdi. izostaje ritam lučenja. Hipofunkcija nadbubrežne žlezde.

Za difefenciranje uzroka Cushingova sindroma vrlo je korisno odredivanje koncentracije ACTH u serumu. Osim tih endokrinoloških testova za dijagnozu Addisonove bolesti važno je određivanje elektrolita. tj. Pregled biokemijskih promena i karakterističnih nalaza u poremećajima funkcije nadbubrežne žlezde prikazan je u tabeli 9. Takode. dok u sekundarnoj hipofunkciji reakcija nastupa tek postupno. U Addisonovoj je bolesti koncentracija ACTH visoka zbog niske koncentracije kortizola u serumu (kontrola povratnom spregom). tumor) u hipofizi. Koncentracija mu je jako snižena u tumoru nadbubrežne žlezde. Za diferencijalnu dijagnozu ključni je test odredivanje koncentracije ACTH u serumu. U oba slučaja koncentracija je kortizola odnosno 11-hidroksikortikosteroida u serumu niska.4 . ili sekundarna. hiperkalemiju i metaboličku acidozu. pa se ponekad ne može ni registrovati. dok je kod sekundarne hipofunkcije ACTH u serumu snižen. Stimulacija s ACTH ili tetrakozaktrinom ne izaziva reakciju u slučaju tumora nadbubrežne žlezde. Test s metopironom obično izaziva pojačano izlučivanje kortikosteroida mokraćom ako je Cushlngov sindrom izazvan hiperplazijom nadbubrežne žlezde. a isto tako i izlučivanje 17-oksogenih i 17-oksosteroida. ili umereno povišena ako je uzrok bolesti poremećaj hipofize. ako je uzrok karcinom ili adenom nadbubrežne žlezde. stimulacijom s ACTH ili tetrakozaktrinom kod Addisonove bolesti izostaje reakcija. bilo da je poremećaj (npr. Kod hipofunkcije nadbubrežne žlezde treba utvrditi je li hipofunkcija primarna. U krizama kod te bolesti postoji deficit aldosterona. bilo u hipotalamusu. dok kod hiperplazije reakcija je normalna ili malo intenzivnija. a reakcija obično izostaje. pa to izaziva gubitak natrijuma u urinu i često hiponatremiju. Addisonova bolest. dok je osetno povišena ako je uzrok bolesti ektopično stvaranje ACTH.

.

osim u testisima i nadbubrežnoj žlezdi. i 5.10 .9. poseduju samo oko 12 % odnosno 10 % biološke aktivnosti testosterone. androstan i dehidroepiandrosteron. epitestosteron. . Androstendion se stvara. jako se smanjuje aktivnost dok ketonsku grupu. Testosteron se stvara uglavnom u semenicima. Glavni androgeni hormoni su testosteron. Androgeni se stvaraju u semenicima. C-atoma. Neki od ovih hormona. a na C-3. ali ne svi. Promenom prostornog položaja ove hidroksilne grupe u α-položaj. Po hemijskoj strukturi. dok se dehidroepiandrosteron stvara samo u nadbubrežnoj žlezdi. nadbubrežnoj žlezdi i jajniku. to su steroidi s 19 C-atoma. kao što je to kod epitestosterona. atomu u βpoložaju. imaju dvostruku vezu izmedu 4. a tu aktivnost odreduje OH-grupa na C-17. i u ovariju. Izlučuju se pod kontrolom hipofize. koja luči hormon što stimuliše intersticijske ćelije (LH) testisa na stvaranje androgena. Slika 9.7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI Androgeni deluju na polni sistem muškaraca i uzrokuju razvoj muških sekundarnih polnih karakteristika. androstendion. Biološka aktivnost im zavisi od suptituenta na C-17. atomu.Hemijske strukture androgena Biološki je najaktivniji testosteron. atomu imaju hidroksilnu ili ketonsku grupu.

Na isti se način u nadbubrežnoj žlezdi iz_17αhidroksipregnenolona sintetizuje dehidroepiandrosteron. androstendion i preći u testosteron. androgeni nastaju preko pregnenolona i progesterona. Ova zadnja reakcija je reverzibilna. iz acetata i holesterola koji su zajednički prekursori svih steroidnih hormona. dok je u ovariju jako pomaknuta u smeru stvaranja androstendiona. atomu hidroksiprogesterona i nastaju androgeni. a ravnoteža reverzibilne reakcije u testisima pomaknuta je u smeru stvaranja testosterona. Androstendion se dalje redukuje u testosteron delovanjem 17 βhidroksisteroidne dehidrogenaze.11.Biosinteza androgenih hormona Kao što je prikazano na slici 9.20-dezmolaze odvaja se bočni lanac na C-17. koji se može dalje oksidovati u . Katalitičkim delovanjem 17.

Slika 9.Biosinteza androgenih hormona .11 .

u androstendion. i 5. Svi ti metaboliti androgena u urinu nazivaju se zajedničkim imenom 17. atomu u β-položaju. atomu u β-položaju. Delovanjem 11-hidroksilaze metabolički nastaju 11-oksigenirani 17ketosteroidi.Metabolizam androgenih hormona Testosteron i dehidroepiandrosteron prelaze. androsteron i 11β-hidroksiandrostendion. Dehidroepiandrosteron se konjuguje sa sumpornom kiselinom. te se kao sulfati i glukuronidi izlučuju urinom. dok se androsteron. . atomu nastaju 2 izomera: a -izomerni oblik ili androsteron i etioholanolon koji ima H na C-5. a ovi mogu nastati i iz kortizola i kortizona. Biološki je aktivan samo slobodni testosteron. Katalitičkim delovanjem 3β- hidroksisteroid dehidrogenaze nastaje pak epiandrosteron s OH-grupom na C-3. Redukcijom dvostruke veze u androstendionu između 4. U jetri se metaboliti androgena konjuguju sa sumpornom ili glukuronskom kiselinom. koji se dalje metabolizuju u tetrahidroderivate.oksosteroidi (17-ketosteroidi. a na dehidroepiandrosteron izomeraza i 3β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. etioholanolon i 11-oksigenirani 17-oksosteroidi izlučuju većinom kao glukuronidi. Pri tome na testosteron deluje 17β-hidroksisteroidna dehidrogenaza..) U krvi je oko 98 % (muški) do 99 % (žene) cirkulirajućeg testosterona vezano za albumine i globuline. kao što se vidi. C-atoma i dehidrogenacijom na C-3.

Slika 9.12 .Metabolizam androgena .

Dijagnostičko značenje ispitivanja androgenih hormona Izlučivanje androgenih hormona i njihovih metabolita u urinu daje uvid u funkciju muških gonada. Kod žena nastaje metabolički iz ostalih androgena i zavisi od funkcije nadbubrežne žlezde i ovarija. Povišena koncentracija testosterona nalazi se u malignim tumorima testisa i hiperplaziji te u tumoru nadbubrežne žlezde kod muškaraca i žena. u žena s hirsutizmom i virilizmom ovi mogu biti posledica tumora ovarija. klomifenom ili lutropinom (LH). . Povećano izlučivanje 17-oksosteroida pojavljuje se u muškaraca kod tumora testisa. Izlučivanje androsterona i etioholanolona. a žene oko 35 μmola dnevno . Ta jedinjenja u urinu nazivamo zajedničkim imenom 17oksosteroidi. Takođe je snižena koncentracija testosterona u zakasnelom pubertetu dečaka. povećan (normalno 0. Ako je testosteron u serumu visok. jer je u njih nadbubrežna žlezda relativno više zastupljena kao izvor androgena. kao i u funkciju nadbubrežne žlezde u oba spola. pa se pretrage proširuju i na određivanje pojedinih androgena.62). Stimulativni testovi provode se stimulacijom korionskim gonadotropinom (HCG. a izlučivanje 17-oksosteroida normalno ili malo povećano. njegova je koncentracija zavisna od funkcije Leydig-ovih ćelija. u impotenciji prvi znak poremećaja u osi hipotalamus-hipofiza i poremećene kontrole lučenja androgena. dok je izlučivanje dehidroepiandrosterona pokazatelj funkcije nadbubrežne žlezde. Smanjeno izlučivanje 17-oksosteroida nalazi se u muškaraca u primarnom (Klinefelterov sindrom) i sekundarnom hipogonadizmu (panhipopituitarizam) te u Addisonovoj bolesti. androgeni obično potiču iz ovarija. Naprimer. te kod hiperplazije i karcinoma nadbubrežne žlezde muškaraca i žena. enzimski defekti sinteze androgena). a u žena u hirsutizmu odnosno virilizmu. Radioimunološki testovi omogućuju danas i određivanje testosterona u krvnom serumu. a njegova niska koncentracija je. Budući da se testosteron u muškarca stvara i izlučuje iz testisa. zbog toga. Vidimo da promene koncentracije serumskog testosterona i urinom izlučenih 17-oksosteroida uglavnom koreliraju. nalazi ukupnih 17-oksosteroida u urinu nisu uvek dovoljni za diferencijalnu dijagnostiku disfunkcije gonada ili nadbubrežne žlezde te ovarija. Medutim. gonadotropina (LH) i stimulativne testove te na određivanje testosterona u serumu.10 —0. karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde. onemogućenog stvaranja kortizola. Testosteron je u serumu muškaraca snižen u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu različite geneze (Klinefelterov sindrom i druge hromosomalne promene. dok su kod karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde i testosteron u serumu i 17-oksosteroidi u urinu visoki. koji nastaju pre svega u semenicima. osim niskog gonadotropina. Kod žena je povišen u hirsutizmu i virilizmu zbog tumora nadbubrežne žlezde i ovarija te kod bolesti policističnih jajnika.7 nmol/L. U žena je u Addisonovoj bolesti to sniženje još jače izraženo. koji je kod blokirane 11β-hidroksilacije i. Testosterona u serumu muškaraca ima prosečno oko 23 nmol/L. ipak u nekim slučajevima valja odredivati oboje. a u žena oko 1. Za dijagnozu adrenogenitalnog sindroma važan je odnos 17-ketosteroida i 11 β-oksigeniranih -17ketosteroida. human choriogonadotropic hormone). Muškarci normalno izlučuju oko 45 μmola. hipopituitarizam. te samog testosterona u serumu ukazuje na funkciju testisa.

Tako placenta prima već gotovi prekursor hidroksiliran na C-16. placenta poseduje i vrlo aktivnu sulfatazu i Δ53β-hidroksisteroid dehidrogenazu-izomerazu potrebne za hidrolizu konjugovanog 16α-hidroksidehidroepiandrosterona i pretvaranje Δ5 u Δ4 derivat. Placenta ne poseduje ni enzim 16αhidroksilazu. Nastali 3okso-androst-l(10). 4-dien spontano se aromatizuje u estradiol-17β. Kako se u fetusu stvara prekursor 16a-hidroksidehidroepian-drosteron sulfat. I dok se u jajniku najvećim delom stvara estradiol-17β. Iako su reakcije izmedu testosterona i androstendiona kao i estradiol-17β i estrona reverzibilne. placenta nema potrebnih enzima za sintezu estrogena iz prekursora acetata. holesterola i progesterona. a izlučivanje estrogena tokom trudnoće postupno raste i do deseterostrukih količina. pa je glavni prekursor placentarnog estradiola 16αdehidroepiandrosteron koji luči suprarenalka fetusa kao sulfatni konjugat. Daljnji put biosinteze estrogena odvija se na taj način da se prsten A steroidne strukture aromatizuje. Osim enzima potrebnih za aromatiziranje A-prstena.8 ŽENSKI POLNI HORMONI . pa je izlučivanje estriola u urinu dobar pokazatelj fetoplacentarnog statusa.9.19 desmolaza. atomu. koji se tek metabolizuje u krajni svoj produkt estriol. a izmedu C-l. atoma otcepljuju kao formaldehid. što katalizira enzim 19-hidroksilaza. Na 19-oksotestosteron deluje zatim enzim 10. ipak je put nastanka estradiola iz testosterona važniji. Time nastaje 19hidroksitestosteron na koji dalje deluje enzim 19-oksidaza i prevodi ga u 19-oksotestosteron. placenta najvećim delom luči već stvoreni estriol.ESTROGENI Biosinteza estrogena Estrogeni nastaju na jedinstvenom putu biogeneze steroidnih hormona iz acetata preko holesterola i progesterona. a u placenti nastavlja daljnje pretvaranje u estriol. U posteljici se samo izvodi aromatizacija A-prstena za koju posteljica poseduje potrebne enzime. pa se C-19. Zato će poremećaji u fetusu ili u placenti rezultirati smanjenom produkcijom estriola. nego koristi već stvoreni testosteron i androstendion u organizmu majke ili fetusa. i C-10. Pri tome se prvo hidroksiluje CH3 grupa na C-19. govorimo o fetoplacentarnoj jedinici koja stvara estriol. i vodonik sa C-l. U trudnoći ie glavni izvor estrogena placenta. . Na analogan način nastaje iz androsten-diona estron. atomu potreban za stvaranje estriola. a mogu nastati i iz androgena. nastaje dvostruka veza. Međutim. nego se ta nalazi u suprarenalci i jetri fetusa. Biosinteza estrogena u trudnoći razlikuje se od one u negravidnih žena. Sinteza progesterona i testosterona već je pre opisana.

Biosinteza estrogena .Slika 9.14 .

Stvaranje estriola tokom trudnoće .Slika 9.15 .

Direktna hidroksilacija estradiola u estriol je neznatna. 2-hidroksiestradiol. 2-hidroksiestriol i njihovi odgovarajući metoksi derivati). Drugi put je oksidacija estriola u 16-okso-estradiol-17β kao i stvaranje l6β-hidroksiestrona koji se redukuje u 16-epiestriol. Krajnji metabolički produkti se konačno konjuguju u jetri s glukuronskom ili sumpornom kiselinom. jer nastaje uglavnom iz estradiola. kao što smo videli. U poslednje se vreme utvrdilo da se estron u negravidnih žena metabolizira dalje i hidroksilacijom na C-2. a ovaj se dalje hidroksilira u 16α-hidroksiestron. Nakon toga počinje polagano rasti. koji se najvećim delom redukuje direktno u estriol. a dijagnostički značaj nekih od tih jedinjenja nije još ni danas sasvim jasan. Dijagnostički se najvredniji podaci dobijaju određivanjem biološki najaktivnijeg estrogena. Kliničko značenje Estrogeni se određuju u serumu i urinu. Takođe nema većeg značaja ni određivanje koncentracije estriola u serumu tokom ciklusa. Taj metabolički put je intenzivniji u hipertireoidizmu. pa daje korisne podatke o ovarijalnoj funkciji u negravidnih žena. estradiola-17β. ali stvaranje ova dva epimera estriola je neznatno. Koncentracija estradiola-7β tokom ciklusa pokazuje 2 maksimuma. a nakon toga sledi ponovni porast kad se stvori . a imaju kliničko značenje i u trudnoći i za procenu funkcionalnog stanja jajnika negravidnih žena.Metabolizam estrogena Metabolizam estrogena dosta je složen proces.17-epiestriol (16β-OH i 17α-OH) iz njihovih prekursora 16α-hidroksiestrona i 16βhidroksiestrona. atomu i da se tako stvaraju katehol-estrogeni (2-hidroksiestron. dok se u trudnoći. da bi dosegla maksimum dan pre otpustanja LH. Koncentracija estrona u serumu se tokom menstrualnog ciklusa ne menja znatnije zbog njegova ekstragonadalnog stvaranja. estradiol-17β oksiduje se u estron. Smatra se da upravo porast estradiol-17β pospešuje otpuštanje LH. Metaboliziranjem se takođe stvaraju 17-epiestriol (17α-hidroksi-jedinjenje) i 16. u kojem se stvara niz derivata koji su otkriveni tek zadnjih nekoliko godina. Posle ovulacije koncentracija estradiol-17β se snizuje. pa postaju bolje rastvorljivi u vodi i kao takvi mogu se izlučivati u urinu. Tokom prvih 6-7 dana ciklusa koncentracija estradiola-17β u serumu je uglavnom niska i konstantna. koji se luči iz jajnika. pa nema nekog većeg kliničkog značenja. estriol stvara iz fetalnog 16 ahidroksidehidroepiandrosterona.

atomu i dvostruku vezu izmedu C-4. . a može se gdekad naći i u cirozi jetre. Abnormalno visoka koncentracija estriola u serumu upozorava na opasnost prevremenog porođaja. Abnormalnosti u koncentraciji serumskog estradiola-17β nalaze se i pri poremećaju menstrualnog ciklusa u žena. atomu nije toliko važan za njegovo biološko delovanje.9 PROGESTERON Progesteron je steroid s 21 C-atomom. jer se progesteron stvara kao intermedijer tokom biosinteze kortikosteroida i androgenih hormona. Određivanje estrogena posebno je važno u žena u trudnoći za ocenu placentarne funkcije. Posle ovog drugog maksimuma koncentracija se ponovno smanjuje. Kod negravidnih žena progesteron se stvara i luči iz žutog tela (corpus luteum). U tu se svrhu najviše određuje estriol u urinu.žuto telo. ali u nekim slučajevima i u serumu. jer je koncentracija najviša tokom 35-36. pa se na osnovu koncentracije u serumu može odrediti i starost fetusa. Slobodni. ginekomastiji i tumorima koji produciraju estrogene. Radikal CH3CO. i C-5. a za vreme trudnoće je glavni izvor tog hormona placenta. Zadatak progesterona je da pripremi uterus za primitak muških semenih ćelija kao i da kasnije reguliše trudnoću. Sadrži keto-grupu na C-3. nedelja trudnoće. nekonjugovani estriol raste u serumu tokom trudnoće. ali tokom lutealne faze ciklusa ostaje ipak malo viša nego u proliferativnoj fazi. Snižena koncentracija estradiola-17β nalazi se u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu i Turnerovu sindromu. To je ženski polni hormon koji zajedno s estrogenima sudeluje u regulaciji menstrualnog ciklusa. atoma. Patološki povećane koncentracije nalaze se u feminizaciji kod muškaraca. 9. koji uzrokuju njegovu biološku aktivnost.koji se nalazi na C-17. Nešto malo progesterona stvara se i u suprarenalci i testisima.

a delovanjem Δ-4-5a-reduktaze njegov izomer alopregnandion. Redukciju keto-grupa kataliziraju 3a-hidroksisteroid dehidrogenaza i 3β-hidroksisteroid dehidrogenaza. Nastali progesteron se zatim redukuje. pa nastaju izomeri s OHgrupama u α odnosno β položaju. te konačno. Kao konačni produkt najvećim delom stvara se pregnandiol koji se u jetri konjuguje s glukuronskom kiselinom i kao takav izlučuje urinom. Zatim se redukuje keto-grupa na C-3.Biosinteza i metabolizam progesterona Progesteron nastaje iz acetata preko holesterola i pregnenolona. pa nastaju pregnandion i alopregnandion. Redukcijom i konjugacijom hormon gubi svoju fiziološku aktivnost. atomu. . Katalitičkim delovanjem Δ-4-5β-reduktaze nastaje pregnandion. i 5. Zato je određivanje pregnandiola u urinu dobar pokazatelj sinteze progesterone . Redukcijom keto-grupa i dvostruke veze nastaju uvek po 2 izomera koji se razlikuju po prostornoj orijentaciji vodonika na C-5. C-atoma. odnosno 20a i 20β-hidroksisteroid dehidrogenaza. atomu te dvostruka veza (Δ4). redukcijom na C-20 atomu nastaju pregnandiol i alopregnandiol. Tokom metaboliziranja progesterona prvo se redukuje dvostruka veza izmedu 4. atomu. Redukovati se mogu keto-grupe na C-3 i C--20. U tim procesima redukcije sudeluje nekoliko enzima. pa nastaju pregnanolon i alopregnanolon.

Slika 9.16 .Metabolizam progesterona .

Povećana koncentracija progesterona u serumu nalazi se pak kod kongenitalne hiperplazije nadbubrežne žlezde uzrokovane deficitom 11 β. Koncentracija progesterona u serumu (plazmi) u toku folikularne faze. niska je i kreće se od 0. Muškarci izlučuju samo do oko 2 (μmol/L pregnandiola koji se stvara iz progesterona i 11-deoksikortikosterona u suprarenalci. membranozne dismenoreje. Zato se odredivanjem koncentracije progesterona u serumu dobivaju podaci o ovulaciji i funkciji žutog tela. U trudnoći se progesteron stvara u placenti. Isto kao što je slučaj s progesteronom u serumu. pa kako trudnoća napreduje. ali u lutealnoj fazi nakon ovulacije i stvaranja žutog tela izlučivanje pregnandiola se povećava i dostiže maksimum. izostaje i porast koncentracije progesterona. potrebno je progesteron u serumu češće odredivati da bi mogle da se procene smetnje u ciklusu ili abnormalnoj trudnoći. Ako ne dode do ovulacije. Nakon ovulacije. ljuštenja endometrija ili premenstrualne tenzije. dana ciklusa. izmedu 21. čak i do vise od 600 nmol/L pre poroda.06 do 2. i 24. Onda se naglo smanjuje i dan pre menstruacije doseže vrednosti kao u folikularnoj fazi. podatke o ovulaciji i funkciji žutog tela tokom menstrualnog ciklusa. tumora jajnika. U trudnoći je tokom prvog trimestra urinarni pregnandiol nešto veći nego u lutealnoj . Slične podatke koji se dobivaju direktnim određivanjem progesterona. dobivaju se i određivanjem urinarnog izlučivanja prognandiola. ako ne dođe do ovulacije. Kako koncentracija u serumu dosta varira od dana do dana. Koncentracija progesterona u serumu snižena je kod insuficijencije žutog tela. kada u serum dospeva samo hormon nastao u nadbubrežnoj žlezdi.86 nmol/L. kao i kod tumora jajnika. izostaje i porast urinarnog pregnandiola. lutealne ciste jajnika i korionepitelioma. Povećano izlučivanje pregnandiola u urinu nalazi se u kongenitalnoj hiperplaziji nadbubrežne žlezde usled deficita 17 β i 21 β-hidroksilaze.Kliničko značenje. 17β ili 21β-hidroksilaze koje sudeluju u metabolizmu progesterona. glavnog produkta metabolizma progesterona. kada stvoreno žuto telo sintetizuje progesteron. a u graviditetu o funkciji placente. koncentracija se u serumu tokom 3 do 5 dana naglo povisuje na vrednosti oko 19 do 95 nmol/L i zadržava narednih 6 dana. tako raste i koncentracija progesterona u serumu. tj. lutealni maksimum. Kod žena s normalnim menstrualnim ciklusom tokom folikularne faze izlučuje se slično kao i kod muškaraca.

Koncentracija STH u serumu povišena je u akromegaliji i gigantizmu. insulin i glukagon. Luči se pod dejstvom liberina za STH iz hipotalamusa. STH stimuliše rast kostiju i drugih tkiva. Manje izlučivanje pregnandiola nego što je normalno za razne faze trudnoće nalazi se kod toksemije i eklampsije. a kako se lučenje progesterona iz placente povećava. Prednji režanj luči sedam hormona: hormon rasta. nedelje trudnoće. Niske koncentracije ACTH nalaze se kod karcinoma nadbubrega i kod panhipopituitarizma. Maksimum doseže oko 32. melanoforni stimulirajući hormon. te ima anaboličko i dijabetogeno delovanje. da bi se 4 do 5 dana posle porođaja snizio na vrednosti kao u negravidnih žena. NEFA. intrauterine smrti fetusa. hiperplaziji nadbubrega. Tirotropin . tirotropin i kortikotropin. Folikularni stimulirajući hormoni. do 36. koncentracija glukoze. nazivaju se zajedničkim imenom gonadotropini.fazi ciklusa. tako raste i izlučivanje pregnandiola u urinu.10 PROTEINSKI HORMONI Hipofiza. lutropin i prolaktin. Druga dva hormona. stres. u hipoglikemiji kod insulinske terapije i posle davanja metirapona. nakon čega se počinje lagano smanjivati. san. esencijalne hipertenzije ili dijabetesa te bolesti jajnika. fizička aktivnost. lutropin. molekulske mase oko 21000. ACTH reguliše funkciju nadbubrežne žlezde i lučenje kortikosteroida. prolaktin. Na koncentraciju STH u serumu utiče: ishrana. vazopresin i oksitocin. Zbog uticaja na glikogenezu. posle adrenalektomije. Pospešuje mobilizaciju masti iz depoa i oksidaciju masnih kiselina te sintezu glikogena. luči zadnji režanj hipofize. folitropin. pankreas i paratireoidna žlezda luče mnoštvo hormona koji su proteinske prirode. može izazvati hipoglikemiju. u stresu. Najveći broj proteinskih i polipeptidnih hormona luči hipofiza. a snižena kod dvarfizma. insuficijencije placente zbog hroničnog nefritisa. Kortokotropin Kortikotropin (ACTH) je polipeptid sastavljen od 39 aminokiselina. Povišene koncentracije ACTH u serumu ili plazmi nalaze se u Adisonovoj bolesti. 9. Hormon rasta Hormon rasta ili somatotropin (STH) je kiseli protein.

hipofize i gonada. a molekularni se oblici u hipofizi izgleda razlikuju od onih u cirkulaciji. Luči se iz prednjeg režnja hipofize pod dejstvom tiroliberina (TRF) iz hipotalamusa. Kod žena LH izaziva ovulaciju folikula i lučenje progesterone iz žutog tela. Kod muškaraca se regulacija lučenja FSH i LH takođe zasniva na negativnoj povratnoj sprezi s testosteronom iz testisa. Kod dece i odraslih (sem žena u postmenopauzi) sekreciju FSH i LH kontroliše negativna povratna sprega hormona iz gonada. Istovremeno počinje porast LH koji povišeni estradiol ne suprimira. a kod muškaraca LH stimuliše stvaranje testosterona u ćelijama testisa. dok estradiol iz jajnika raste. Izlučivanje gonadotropina iz hipofize reguliše se međusobnim delovanjem gonadoliberina (GnRH) iz hipotalamusa i hormona iz jajnika odnosno semenika. Vrednost FSH raste do petog dana folikularne faze ciklusa. FSH i LH su glikoproteini sastavljeni od nekovalentno vezanih α i βpodjedinica. Kod muškaraca FSH stimuliše spermatogenezu. FSH kod žena utiče na rast folikula. Naročito je brz i visok porast LH u toku periovulacionog razdoblja. U trofoblastima posteljice stvara se korijski gonadotropin (HCG) koji se fiziološki izlučuje samo u trudnoći. Sinteza i lučenje gonadotropina regulisani su kompleksnim odnosom hipotalamusa. oslobađanje jajne ćelije iz folikula i stvaranje žutog tela i menstruacija. FSH I LH iz hipofize izlučuju bazofilne ćelije u prednjem režnju koje označavamo kao gonadotropne ćelije. Time završava sazrevanje folikula i dolazi do porasta progesterona u serumu. Time se reguliše u narednom ciklusu rast i razvoj folikula. TSH kontroliše lučenje hormona štitne žlezde. te uz malo LH deluje na lučenje estrogena iz folikula. U toku normalnog menstrualnog ciklusa promene nivoa FSH i LH uslovljavaju fiziologiju reprodukcije. koji se zajedno nazivaju humani hipofizni gonadotropini (HPG). Gonadotropini Humani gonadotropini stvaraju se u hipofizi i placenti. U prednjem režnju hipofize stvaraju se folitropin (FSH) i lutropin (LH). a zatim opada. U toku poslednjih dana ciklusa koncentracija FSH je nešto viša nego LH. LH stimuliše . dok je porast FSH u tom razdoblju manji. koji prethodi ovulaciji. Gonadotropini se u cirkulaciji javljaju u najmanje 4 molekularna oblika.Tirotropin (TSH) je glikoprotein molekulske mase oko 25000.

Leydigove ćelije testisa na stvaranje testosterona. te tako vezan preko jednog “drugog glasnika” uzrokuje promene u membrani i njenoj propustljivosti. Deficit insulin uzrokuje dijabetes melitus. insulin deluje i na promet lipida pojačavajući lipogenezu i smanjujući lipolizu u masnom tkivu. Takođe sprečava stvaranje ketonskih tela. dovodi do inhibicije izlučivanja prolaktina. dok regulacija FSH još nije sasvim razjašnjena. iz hipotalamusa. . Snižene vrednosti FSH I LH ukazuju na poremećaj sistema hipotalamus-hipofiza ili pojavu tumora koji producira steroidne hormone. Povišene koncentracije gonadotropina. Hipoglikemija i hipotireoza uzrokuju porast prolaktina u cirkulaciji. Fiziološko delovanje insulina je u kontroli metabolizma ugljenih hidrata. Osim delovanja na metabolizam ugljenih hidrata. Molekulska masa mu je 6000. Insulin snižava koncentraciju glukoze u krvi. S druge strane L-Dopa. Redukcijom disulfidnih veza insulin se inaktivira. Prolaktin Prolaktin je vrlo važan hormon u reprodukcionom ciklusu čoveka. To se događa u jetri delovanjem glutationa. Insulin deluje na ciljne organe. verovatno inhibirajući prolaktostatin preko serotoninergičnih puteva. mišiće i masno tkivo vezujući se za specifične insulinske receptore na plazma membranama. On je polipeptid. Povišena koncentracija insulina u plazmi nalazi se kod tumora pankreasa. kao prekursor dopamina i kateholamina u specifičnim hipotalamusnim centrima. koji su spojeni sa dva disulfidna mosta. akromegalije i gigantizma. a ovaj zatim suprimira LH. Po građi je polipeptid molekulske mase oko 20000. ali su ove potonje ređe. osim perovulacionog porasta. Izgleda da dopamin deluje na oslobađanje PIF-a. ukazuju na ispad funkcije gonada ili poremećaje u osovini hipotalamushipofiza. Sastoji se od dva lanca. jetru. Insulin Insulin se stvara u β-ćelijama Langerhansovih ostrvaca u pankreasu. Smanjena koncentracija se nalazi u dijabetesu. Dominantna regulacija sekrecije prolaktina iz laktotropnih ćelija adenohipofize je inhibitorno delovanje prolaktostatina (PIF).

kalcitonin ili tireokalcitonin. tiroksin i trijodtironin. U posebnim ćelijama. Cćelijama. kalcitonin deluje na metabolizam kalcijuma. . stvara se treći hormon štitne žlezde. Teška je oko 25 do 30 g. a sadrže sferične folikule od oko 300 μ. u kstracelularnoj tečnosi koči lučenje TSH. Tiroksin ili.Regulacija stvaranja i lučenja tiroidnih hormona Tiroidni relizing faktor TRH ili tiroliberin iz hipotalamusa stimuliše lučenje TSH iz adenohipofize. pa se luči više hormona iz štitne žlezde. Dok tiroksin i trijodtironin deluju na metabolizam celog organizma. Regulacija lučenja tiroidnih hormona predstavlja negativnu regulaciju mehanizmom povratne sprege.17 . a u nju su uključeni hipotalamus.3'-trijodtironin. Ima oblik leptira s dva lobusa koje povezuje istmus. Porast koncentracije slobodnog tiroksina. godine Kendal. a njegovu hemijsku strukturu razjasnio je 1928. što onda rezultira manjim lučenjem T4 i T3 iz štitne žlezde. T4 je 3.5.3'. izolovao ga je 1915. tirotropina. tireoideja i koncentracija slobodnog T4 i T3 u cirkulaciji (slika 9. Lobusi su oko 4 cm visoki. 1. Slika 9. U epitelnim ćelijama folikula stvaraju se tiroidni hormoni vezani za protein-tiroglobulin. α trijodtironin ili T3 je 3. a verojatno i trijodtironina. godine Harington. hipofiza.Hormoni štitne žlezde Štitna žlezda ili tiroideja je mala endokrina žlezda ispred dušnika i grla. Obratno. Funkcija tiroideje ispituje se određivanjem prva dva navedena hormona i ovde ćemo govoriti samo o njima. sniženje koncentracije hormona u cirkulaciji stimuliše lučenje TSH iz hipofize.5 cm široki i oko 2 do 4 cm debeli. Tiroksin je već dugo poznat.17). kako se još naziva. a ovaj stimuliše stvaranje i lučenje T3 i T4.5. glavni sastojak koloida u folikulama. U folikulama se stvaraju dva hormona. TSH (thyroid stimulating hormone). a luči ga prednji režanj hipofize (adenohipofiza). Oba hormona nastaju iz tirozina pod kontrolom polipeptidnog hormona koji stimuliše njihovo lučenje.5'-tetrajodtironin.

Biosinteza hormona tiroideje. Jod se brzo apsorbuje u crevu i u obliku jodida prelazi u krv. Za sintezu hormona štitne žlezde potreban je jod.18 . Slika 9. iz koje ih tiroideja apsorbuje pa se jod akumulira tako da tiroideja sadrži oko 20 puta veću koncentraciju nego krvna plazma. Akumulacija jodida u tiroideji je enzimski proces. Na slici su navedeni agensi koji koče stvaranje hormona . Delovanjem jedne peroksidaze jodid se oksiduje u aktivni jod i veže na tirozilne ostatke tiroglobulina.Biosinteza i metabolizam hormona tiroideje.

Kako je za biosintezu hormona potreban jod. nedostatak joda u hrani izaziva miksedem ili eutiroidnu gušu. noradrenalin i dopamin. Utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. Hipertiroidizam se javlja kad su produkcija i lučenje tiroidnih hormona povećani. Oni deluju na ceo organizam pospešujući utrošak kiseonika i stvaranje toplote. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. kao i tumori hipofize. a deluju i na razvoj i polno sazrevanje. prekomerno davanje hormona štitne žlezde. Uzroci hipertireoze su Basedovljeva bolest. . ili davanja joda. hipotiroidizam se javlja i u Hashimotovoj bolesti zbog prisustva antitiroidnih antitela. To su hormoni: adrenalin.Fiziološko delovanje hormona štitne žlezde je kompleksno. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. Potrebni su za rast. Kateholamini se u telu stvaraju iz tirozina. Stvaraju se u hromafinskim i nervnim ćelijama u srži nadbubrega. Osim nedostatka joda. Kateholamini Kateholamini su zajednički naziv za aktivne amine koji sadrže benzolski prsten s dve hidroksilne grupe (katehol). Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. pojava čvorova u tiroideji.

vrše kontrolu i obezbeđuju rast i razvoj različitih tkiva. Najjednostavnije strukture (tripeptid) je hormon . normalno funkcionisanje organa. Liberini su mali peptidi koji se satoje od 3 do 12 aminokiselinskih ostataka. Hormoni regulišu i održavaju celokupan metabolizam. Na ćelijama ciljnih tkiva nalaze se receptori sa kojima hormoni „prepoznajući“ ih. Ovi sistemi imaju osobinu da sintetizuje i izlučuju posebna hemijska jedinjenja koje nazivamo hemijski glasnici. Hipofiza se sastoji od prednjeg i zadnjeg režnja. specifična za svaki hornom. neuro-sekretorne supstance koje čine vezu između nervne i humoralne regulacije. b) derivate aminokiselina i c) steroidne hormone. ciljna tkiva. Prenos ovih poruka ostvaruje se posebnim signalima nervnog i endokrinog sistema. hormoni oslobodioci ili liberali. To su posebna tkiva. Glavnu ulogu u regulaciji lučenja. Skoro da nema procesa koji nije posredno ili neposredno pod uticajem jednog ili više hormona. Hipotalamus sintetizuje 8 do 9 faktora oslobađanja. Po hemijskoj strukturi hormoni se dele na: a) oligopeptidne i proteinske. Iz ovih žlezda se direktno izlučuju u krv. pa i delovanja većine hormona imaju hipotalamus i hipofiza. tj. endokrinim žlezdama. koji imaju različite endokrine uloge. Neki se hormoni izlučuju u aktivnom obliku. reaguju na specifičan način i nizom hemijskih reakcija izazivaju metabolički efekat u ćeliji. a neki kao neaktivni prethodnici. Da bi se ostvarila kvalitetna koordinacija neophodan je prenos potrebnih „poruka“ od jednog do drugog organa. sastav krvi i drugih telesnih tečnosti.UKRATKO: Da bi organizam dobro funkcionisao potrebna je dobra međusobna usklađenost raznih procesa. do mesta delovanja. Ova kontrola hipotalamusa ostvaruje se sekrecijom posebnih hemijskih jedinjenja kroz nervna vlakna i krvne sudove. Hormoni se sintetizuju u vrlo malim količinama u posebnim organima. Hipotalamus reaguje na signale koji dolaze i iz viših moždanih centara tako što se u posebnim ćelijama hipotalamusa sintetuzuju specifična hemijska jedinjenja hipotalamusni faktori oslobađanja. Hemijski glasnici. Hormoni se krvlju prenose do mesta gde treba dostaviti „poruku“. koje sintetizuju neuroni čine neuro-hormone. organa i celokupnog organizma. Hipofiza je anatomski povezana sa hipotalamusom koji kontroliše i reguliše njen rad. a druge posebne ćelije sintetizuju „klasične“ hormone.

a svaki tropni hormon na sintezu specifičnog hormona u perifernoj endokrinoj žlezdi.TRH→TSH→tiroideja→tiroksin. kortikotropni i tireotropni hormoni. Intenzitet sinteze hormona hipotalamusa. proteina složene strukture. a drugi deluju direktno na metabolizam u ćelijama mnogih organa (hormon rasta i prolaktin). Najsloženije građe (10 aminokiselinskih ostataka) je hormon oslobodioc genadotropnih hornoma (GnRH). obično u citoplazmi.oslobodioc tireotropnog hormona (TRH). Ovi tropni hormoni sastoje se iz dve α i β-podjedinice. Vezivanjem ovakvih hormona za membranske receptore stimuliše se aktivnost enzima adenilat ciklaze. Npr. hipofize i perifernih endokrinih žlezda regulisan je u većini slučajeva fiziološkim mehanizmima od kojih je najčešći mehanizam povratne sprege. Mnogi hormoni ostvaruju svoje delovanje vezivanjem za membranske receptore. On stimuliše sintezu proteina i katabolizam lipida. CRH→ACTH→kora nadbubrega→kortikosteroidi. Postoje i hormoni takve hemijske strukture da lako ulaze u ćeliju. međusobno vezane nekovalentnim vezama. Ovaj enzim katalizuje reakciju pretvaranja ATP-a u adenozin-3. kao što su tireotropni hormon (TSH) koji podstiče rad tireoideje i sintezu gonadotropnih hormona (FSH i LH). nedostatak do patuljastog rasta.5-ciklični monofosfat (cAMP). Adenofiza (prednji režanj) luči veći broj hormona. . Svaki hormon oslobodioc utiče na sekreciju specifičnog tropnog hormona. Preterana sekrecija hormona rasta dovodi do gigantizma.GnRH→FSH→testisi→testos teron ili GnRH→LH→ovarije→estrogeni hormoni ili GnRH→LH→žuto telo→ progesteron. Od tropnih hormona najjednostavnije strukture je kortikotropni hormon (ACTH) koji utiče na rad nadbubrega. Takvi su npr. deluje kao antagonist insulinu. Ovakvi hormoni pronalaze svoje receptore u samoj ćeliji. Ovaj proizvod dovodi do aktiviranja potrebnih enzima unutar ćelije i do potrebnog odgovora promenom ćelijskog metabolizma. Svi hormoni oslobodioci prenose se krvlju do hipofize gde u prednjem režnju ovog organa stimulišu sintezu i lučenje jedne druge grupe polipeptidnih hormona. Jedan deo su tropni hormoni. To su tropni hormoni čija je uloga da pronađu ciljna tkiva druge endokrine žlezde i prenesu „poruku“ o sintezi odgovarajućeg hormona. Drugi tropni hormoni su glikoproteini. Hormon rasta je značajan za rast i razvoj. Za biološku aktivnost odgovorna je βpodjedinica.

Hormoni tireoideje stimulišu mnoge metaboličke procese. Usled smanjene sekrecije nastaje hipotiroidizam. Vitamin D deluje na metabolizam Ca i fosfora slično parathormonu. ADH ima važnu ulogu u kontroli zapremine vanćelijske tečnosti. Takve bolesti su. Osim toga. masti i ugljenih hidrata. Na metabolizam ovih utiče i kalcitonin koji je antagonist parathormonu. a kalcitonin je njihov antagonist.Zadnji režanj hipofize (neurohipofiza) luči dva hormona oligopeptida: antidiuretički hormon (ADH) ili vazopresin i oksitocin. Parathormon stimuliše veću apsorpciju Ca i P u crevima. osteomalacija ili osteoporoza kod odraslih. Povećane koncentracije fosfora su posledica povećanih koncentracija vitamina D ili smanjene sekrecije parathormona. U krvi se vežu za poseban protein tiroksin vezujući globin. na primer. Nastali hormoni tiroideje prelaze direktno u krv. Tireotropni hormon stimuliše ulaženje joda u ćelije tiroideje. koncentrišu u ćelijama tiroideje i da se pretvore u oblik pogodan za ugrađivanje u molekul tiroidnih hormona. time kontroliše i krvni pritisak. kao i vitamin D. pod uticajem parathormona intenzivnija je i sinteza aktivnog oblika vitamina D. Paratiroidni hormon je osnovni proizvod lučenja paratireoideje. Glavna uloga mu je u regulaciji metabolizma kalcijuma i fosfora. sintezu i katabolizam proteina ili lipolizu. Hipotiroidizam može biti posledica poremećaja u radu hipofize. ali . tiroksin (T4) i trijodtironin (T3). Oksitocin deluje na mišiće maternice izazivajući njihovo grčenje i upotrebljava se u ginekologiji. rahitis kod dece. Poremećaji u metabolizmu kalcijuma i fosfora dovode do povećanja ili smanjenja koncentracije ovih elemenata u krvi. povećava reapsorpciju Ca u bubrezima i resorpciju kostiju. sve dok ih ne apsorbuju ciljna tkiva. Poremećaji u metabolizmu Ca i P preduslov su mnogih bolesti. Ovo stanje karakterišu povećane aktivnosti oksidativnih procesa. Sinteza ovih hormona je složena i da bi se ostvarila neophodno je da se određene količine joda. Najčešća posledica je nestvaranje ili gubitak koštane mase. Ovaj proces se odvija uz utrošak energije i nasuprot koncentracijonom gradijentu. Tako su povećane koncentracije kalcijuma u krvi posledica povećane sekrecije parathormona ili intoksikacije vitaminom D. Usled loše ishrane ili neizlaganja UV zracima ili smanjenja sekrecije parathormona u krvi se smanjuje količina kalcijuma. katabolizam proteina. Usled povećanja lučenja hormona tiroidne žlezde nastaje hipertiroidizam. Najduže poznata bolest je Bazedovljeva (ili Graveova) bolest. Štitna žlezda ili tiroideja proizvodi i luči dva hormona.

Iz ovog intermedijata sintetizuju se i adrenalni polni hormoni. aldosteron. Od svih reakcija posebno je značajna oksidacija metil grupe u položaju 18. Nadbubreg je ednokrina žlezda koja se satoji od srži i kore. androgeni i estrogeni. Posledice su povećanje štitne žlezde i gušavost (struma). srednji za mineralokortikoide. . a unutrašnji za adrenalne androgene. Kateholamini utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. prvo se gradi progesteron. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. Kora nadbubrega se sastoji iz tri sloja ćelija a svaki sloj je odgovoran za sintezu druge vrste steroida. b) androgeni (C19 – testosteron) i c) estrogeni ( C18 – estradiol. Glukokortikoidi se sintetišu takođe iz progesterona.i nedostatka joda u ishrani. Ovaj deo biosintetičkog puta je zajednički za sve steroidne hormone. estron). koji se hidroksiluje u položaju 17. Kora sintetizuje steroidne hormone. Svi steroidni hormoni sadrže u osnovi steroidno jezgro a međusobno se razlikuju po vrsti i broju supstituenata. Mnogi hormoni su po hemijskom sastavu steroidi. a iz ovog intermedijata nastaje kortizol. spoljašni za glukokotrikoide. dok su glavna mesta sinteze androgena i estrogena muške i ženske polne žlezde. Sinteza steroidnih hormona je složeni proces koji obuhvata veći broj reakcija. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa. noradrenalin i dopa nazivaju se zajedničkim imenom kateholamini. Od holesterola počinje sinteza svih steroidnih hormona. progesteron). Estrogeni su hormoni sa najmanjim brojem C-atoma u molekulu. Sintetizuju se odvajanjem metil grupe u položaju 18 i obrazovanjem jednog aromatičnog prstena. Iz holesterola nastaje u prvoj reakciji pregnenolon. Adrenalin. glavni predstavnik ove grupe hormona. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata u jetri i mišićima povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. Kortikosteroidi se sintetizuju u kori nadbubrega. Razlikujemo tri grupe steroidnih hormona: a) kortikosteroidi (C21 – kortizol. a srž hormone derivata aminokiselina. On se menja tokom niza reakcija i kao krajnji proizvod nastaje aldosteron. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. Iz aminokiselina fenilanalina i tirozina sintetizuju se adrenalin i noradrenalin. Da bi se sintetizovali mineralokortikosteroidi. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. katalizovanih mnogim enzimima.

kortizol značajno utiče na metabolizam ugljenih hidrata ali i proteina i lipida. dokazuje se i poremećaj aktivnosti određenog enzima. Regulacija sinteze i .i mineralokortikoida. Kortizol je veoma značajan hormon. Poznate su mnoge bolesti u čijoj osnovi leže poremećaji u sintezi i sekreciji steroidnih hormona nadbubrega. Pored antizapaljenskog i imunosupresivnog delovanja. gubitak elektrolita i teška dehidratacija. pa je više stimulisana sinteza aldosterona. Najvažniji mineralokortikoid je aldosteron. U jetri stimuliše glikogenolizu i sintezu glukoze iz aminokiselina. potrebnog u stresu. 17-ketosteroidi. a kod žena se zapaža i pojava maskulinizacije. povećanja nivoa glukoze u krvi. Za ove bolesti karakteristični su: određena klinička slika i povećanje koncentracije nekih steroidnih hormona ili intermedijata. Takva je Adisonova bolest koju karakteriše nedostatak gluko. Delimični ili potpuni nedostatak funkcije nadbubrega javlja se kao posledica tumora. Tako se koncentracija kortizola u krvi reguliše mehanizmom povratne sprege i sintezom hormona hipotalamusa i hipofize dok se koncentracija mineralokortikoida kontroliše drugim mehanizmima. Posebno zato što utiče na mnoge procese koji predstavljaju odgovor organizma na stres. Kontrola glukoregulacije je pod uticajem i drugih hormona. zbog čega nastaju poremećaji u glukoregulaciji. retenciji natrijuma. Zavisno od toga koja je vrsta intermedijata povećana.tako i mineralokortikoida i adrenalnih androgena. u krvi ili mokraći. Ovaj hormon stimuliše u distalnim tubulima reapsorpciju natrijuma i zajedno sa njim pasivnu reapsorpciju vode.Način regulisanja biosinteze nije isti za sve grupe steroidnih hormona nadbubrega. Najčešće nedostaje 21-hidroksilaza. pa nastaje enzimski „blok“ i dolazi do nagomilavanja 17α-hidroksiprogesterona. Katabolizmom glukokortikoida nastaju 17hidroksikortikosteroidi. tuberkuloznih ili autoimunih procesa. pa nastaje hipoglikemija. a kabolizmom androgena. Zbog značaja koji imaju u metabolizmu ugljenih hidrata ova grupa hormona je nazvana glukokortikoidima. Tako dovodi do. Poznate su nasledne bolesti koje nastaju kao posledica delimičnog ili potounog nedostatka nekog od enzima u biosintezi steroidnih hormona. Kod Cushingove bolesti dolazi do hiperprodukcije kako gluko. Usled nedostatka 17αhidroksilaze ne odvija se sinteza kortizola. Glavni glukokortikoidni hormon je kortizol. Jetra je važan organ u kome se odigrava katabolizam steroidnih hormona. On učestvuje u regulaciji optimalnog sadržaja eletrolita i zapremine telesnih tešnosti.

ekstraćelijske tečnosti i sniženi krvni pritisak. Međutim. Jajnike stimulišu na sekreciju estrogena hormoni hipotalamusa i hipofize. On se stvara u određenim fazama menstrualnog ciklusa i za vreme trudnoće. reninangiotenzinskog sistema. čiji je A prsten steroidnog jezgra aromatičnog karaktera. Progesteron je još jedan značajan steroidni hormon koji sintetizuje žuto telo jajnika. Sinteza u testisima počinje kada se iz hipofize sekretiraju folikulostimulišejući (FSH) i luteinizirajući (LH) hormoni. Tokom trudnoće koncentracije estrogena i progesterona rastu da bi bile najveće u toku porođaja. . a FSH spermatogenezu. Signali za sintezu aldosterona su smanjenje količine natrijuma. Najvažniji estrogeni su estron i estradiol. Oni su C-18 steroidi. Muški polni hormoni su androgeni. testisi i semenici. Utiču i na druge metaboličke procese dovodeći do povećanih koncentracija lipoproteina. testosteron. Nedostatak estrogena posle menopauze dovodi do povećanja LDL i osteoporoze. Estrogeni utiču na razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika. Glavni androgeni nadbubrega su dehidroepiandrosteron i androsteron. Male količine estrogena stvaraju se i u testisima i nadbubregu. androgeni se sintetuzuju i u kori nadbubrega. Ovi signali dovode do aktiviranja posebnog regulacionog. Određivanje androgena i metabolita značajni su za dijagnozu virilizacije kod žena i naslednih defekata u steroidogenezi. LH stimuliše sintezu androgena. Androgeni hormoni određuju primarne i sekundarne muške karakteristike. Retki su poremećaji praćeni povećanom sintezom estrogena. Pored toga on je značajan intermedijat u biosintezi svih steroidnih hormona. Smanjen sadržaj progesterona u trudnoći ukazuje da preti pobačaj ploda.delovanja aldosterona značajno se razlikuje od one kod glukokortikoida. iako u manjim količinama. Ovde se sintetizuje najvažniji predstavnik androgena. Glavno mesto sinteze androgena su muške polne žlezde. hemoglobina ili erotrocita. Ženski polni hormoni ili estrogeni sintetizuju se u jajnicima a za vreme trudnoće i u placenti.

BIOLOŠKE OKSIDACIJE .

izuzev eritrocita sisara i anaerobnih plesni. a širina nešto manje od 1μ5[5]. bubrega. u bubrežnim i srčanim su cilindrične u fibroblastima su končaste. koje se nalaze u citoplazmi svih eukariotskih ćelija.1 . Njihov broj je relativno konstantan za svaki određeni tip ćelija.1).Struktura kristi u mitohondrijama jetre (a) i mrkog masnog tkiva pacova (b) Zbog nabrane strukture. Npr.10. jetre. U mitohondrijama jetre kriste su retke i nepravilne. Unutrašnja membrana gradi mnogobrojne uzdužne nabore. koji se zovu kriste (cristae). Najbolje su ispitane mitohondrije jetre pacova. obliku. 1 ml mitohondrija mišića slepog miša ima površinu sobe od 50 m 2. U jetrenim ćelijama su elipsastog skoro okruglog oblika. Unutrašnja membrana mitohondrija je kontinuirana i obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermembranski prostor. U nekim ćelijama npr. tako da ispunjavaju unutrašnji lumen mitohondrija (slika 10. dok su u ćelijama srca. Npr. mrkog masnog tkiva mnogobrojne. kreću se po citoplazmi. One imaju iste dimenzije kao bakterije. Zapremina kristi se menja u toku disanja. čija dužina iznosi 2 μ. u mišićnim ćelijama su smeštene uz miofibrile. nije naborana već glatka. Jedna jedina ćelija jetre pacova ima preko 1 000 mitohondrija.1 MITOHONDRIJE Biološke oksidacije i proizvodnja adenozintrifosfata odigrava se u mitohondrijama. Mitohondrije su najbolje ispitane ćelijske organele. Spoljna membrana je obavija. dok su u mišićnim ćelijama manje ili više fiksirane. površina unutrašnje membrane je vrlo velika. Mitohondrije imaju dve membrane: spoljnu i unutrašnju. strukturi i smeštaju. Ona je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. Mitohondrije se vrlo mnogo razlikuju po veličini. Unutar ćelije one su smeštene u neposrednoj blizini struktura koje troše energiju odnosno ATP. Matriks je gelu 5 . kristi. Slika 10.

koja se sastoji od više odvojenih prostora. Slika 10. Mitohondrije. čiji je prečnik 80—90 Å 6[6]. Struktura mitohondrija.2 .slična. Ultrastruktura spoljne i unutrašnje membrane je različita. imaju malo matriksa i obrnuto.Ultrastruktura mitohondrija: skematski (a) i slikovno prikazana (b) Aktivnost mitohondrija dolazi od mnogobrojnih enzima i drugih faktora. Na unutrašnjoj strani unutrašnje membrane nalaze se pravilno raspoređene sferne čestice. niti na spoljnoj membrani. Ovo 6 . polučvrsta faza. U nekim mitohondrijama se nalaze ribozomi. Njih nema na spoljnoj strani unutrašnje membrane. koja sadrži oko 50% proteina. koji su smešteni unutar njihove strukture i na obema membranama. Ove čestice se nazivaju elementarne čestice. koje imaju mnogo kristi. omogućava da su pojedini enzimski sistemi međusobno odvojeni.

iako su neki od njih kompleksni enzimski sistemi. Oni katalizuju većinu reakcija ciklusa limunske kiseline (CLK). Unutrašnja membra matriks citratsintaza. mitohondrije primaju i oslobađaju mnogobrojne metabolite. 2) mogućno je njihovo usmereno kretanje prema jednoj ili drugoj strani unutrašnje membrane i 3) može da se podesi redosled reakcija.ima velikih prednosti: 1) postiže se veća lokalna koncentracija reaktanata. piruvat. β-oksidaciju masnih kiselina i metabolizam aminokiselina sve do nastajanja ureje.. akonitaza enzimi (β-oksidacije masti. acetoacetat i β-hidrok-sibutirat prolaze bez prepreka kroz membrane mitohondrija. Neki od njih kao O₂. dehidrogenaza glutaminske kis. β-hidroksi-buterne kiseline i α-glicero-fosfata. svi citohromi i faktori. U tabeli 13.i tri-karbonske .1 je dat raspored enzima odnosno funkcionalna organizacije mitohondrija.enzimi sinteze ATP-a transfere karnitin-masne kiselineKoenzim A. neke stupnjeve glukoneogeneze. Drugi metaboliti kao što su: nukleotidi. nego da su enzimi ravnomerno raspoređeni. piruvat-karboksilaza PEPkarboksikinaza U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. di. malat-dehidrogenaza. U unutrašnjoj membrani mitohondrija su smeštene sve važne dehidrogenaze. CO₂. koji učestvuju u sintezi ATP-a. monoamin-oksidaza Miokinaza (ATP+AMP → 2 ADP) nukleozid-difosfat-kinaza: (ATP + UDP → ADP +UTP) citohromi.dehidrogenaza ćilibarne kiseline. izocitratdehidrogenaza.1 Raspored enzima u mitohondrijama Mesto nalaženja Spoljna membrana prostor između membrana Funkcija aktivacija masnih kiselina reakcije između nukleotida Prenos vodonika i elektrona dobijanje ATP-a prenošenje masnih kiselina drugi transportni sistemi dehidrogenaze i drugi enzimi CLK oksidacija masnih kiselina desaminacije i transaminacije sinteza ureje inicijalne reakcije glukoneogeneze Enzimi Tiokinaza masnih kiselina. dehidrogenaze NADH.fumaraza. ureja. Zbog velike metaboličke aktivnosti. transaminaze enzimi ciklusa ureje. Tabela 10.

2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA Odvajanje unutrašnje membrane mitohondrija od spoljne i matriksa. pošto prvo razmotrimo procese biološke oksidacije i oksidativne fosforilacije. β-hidroksibuterne kiseline i αglicerofosfata. a i a₃. o kojima će kasnije biti govora. 10. Kompleks III oksiduje redukovani ubihinon (UQH2) na račun citohroma c. Kompleks II vrši oksidaciju ćilibarne kiseline (sukcinata). c. koji se redukovao u kompleksu III. Kompleks I je flavoenzim koji vrši reoksidaciju NADH koji pritiče iz CLK. pomoću kiseonika. a kompleks IV je citohrom oksidaza. Njihovo ulaženje i izlaženje kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu reguliše nekoliko mehanizama. Organizacija sastavnih delova respiratornog lanca objašnjena je na više načina.kiseline.konzerviše u obliku ATP-a. dehidrogenazu ćilibarne. U unutrašnjoj membrani su identifikovani i enzimi sinteze ATP-a. i citohrome b. koja oksiduje citohrom c. koja se oslobađa u toku oksidacije. masne kiseline i katjoni nisu permeabilni. . pokazalo je da ona sadrži enzime respiratornog lanca: dehidrogenazu NADH. pomoću ubihinona (UQ). koji omogućavaju da se energija. Tako su frakcionisanjem unutrašnje membrane odvojena četiri kompleksna enzimska sistema.

Oni isto tako ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom.pošto ETF i dehidrogenaze masnih kiselina čine 80% mitohondrijalnih proteina. .Slika 10. koji učestvuju samo u oksidaciji NADH i sukcinata. glicerolfosfat dehidrogenazu i druge flavoenzime.3 . već njihovu reoksidaciju vrši ubihinon (UQ).Funkcije kompleksa enzima I-IV izolovanih iz mitohondrija (Fp: flavoenzim NHFe: nehemsko gvožće) Pomoću specifičnih inhibitora ustanovljeno je da flavoenzimi respiratornog lanca nisu autonomni u transportu elektrona. Isto tako. već su povezani sa citohromima. povezani preko ubihinona i citohroma c. dehidrogenaze masnih kiselina. njihov odnos prema delovima respiratornog lanca je od velikog značaja. . ubihinonom i elektrontransfernim flavoproteinima (ETF)). sa ubihinonom. Verovatno je da elektron-transferni flavoproteini povezuju neke enzime matriksa. odnosno vodonika (H°). Zbog toga se pretpostavlja da su kompleksi I—IV.

hidrofobnog karaktera. koji enzimske komplekse respiratornog lanca.4 .3 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE Oksidacija i redukcija su nerazdvojan. Kod svih tipova oksido-redukcije dolazi do prenosa elektrona ili kako se kaže redukcionih ekvivalenata. prima elektrone. a ona koja se redukuje. Slika 10. Mada je oksidacija prvobitno značila sjedinjavanje sa kiseonikom.Struktura respiratornog lanca 10. kao neka vrsta cementa.Pored toga u mitohondrijama se nalaze »strukturni proteini«. komplementaran proces: u reakciji oksidacije jedne supstancije mora istovremeno da se redukuje druga. ovaj proces je u organskoj hemiji obuhvatio više tipova hemijskih promena. povezuju po jednom određenom redu. U toku oksido- . Supstranca koja se oksiduje gubi elektrone.

gubitak kiseonika. Oksidaciono sredstvo je. i Citohromi. piridin specifične dehidrogenaze. Pošto gubitak vodonika. znači i gubitak njegovog elektrona. čija je prostetična grupa neki hem. U respiratornom lancu su zastupljene piridin -nukleotid (PN) specifične dehidrogenaze. to je dehidrogenacija oksidativan proces. Na osnovu gornjeg izlaganja. Obrnuti proces. u ovom slučaju. . je redukcija.redukcije oksidaciono sredstvo prima elektrone i redukuje se. odnosno kiseonikovih i vodonikovih atoma. I u jednom i u drugom slučaju dolazi do prenosa elektrona. kao pri oksidaciji etanola u acetaldehid: Kod dehidrogenacije je prenos elektrona povezan s prenosom vodonika (H°). povećanje pozitivne valence metala je oksidativan proces. gde se broj kiseonikovih atoma povećava za jedan: Pošto kiseonik ima težnju da primi dva elektrona. jer dolazi do gubitka elektrona: Većina oksidacija u biološkim uslovima se dešava uz prenos ekvivalenata od dva elektrona. tzv. akceptor vodonika. Primeri PN-specifičnih dehidrogenaza opisani su u procesima glikolize i CLK. Po redu njihovog učešća. Oksidativan je i proces pri kome organsko jedinjenje gubi vodonik (dehidro-genacija). Enzimi (oksidoreduktaze) koji katalizuju biološke oksidacije deluju u zajednici sa grupom koenzima. to je adicija jednog kiseonika ekvivalentna gubitku dva elektrona. prostetičnih grupa ili prenosilaca elektrona. to su: Dehidrogenaze koje imaju koenzim NAD ili NADP. Dehidrogenaze koje sadrže FAD ili FMN kao prostetičnu grupu. a redukciono sredstvo gubi elektrone i oksiduje se: Prvobitni pojam oksidacije može se predstaviti oksidacijom acetaldehida u sirćetnu kiselinu. U transportu elektrona od organskih supstrata do kiseonika učestvuju tri glavne grupe oksido-reduktaza.

tako da je u svakom momentu odnos svakog prenosioca u oksidovanom i redukovanom obliku konstantan. Najjednostavnije je da se dve posude povežu. sve do kiseonika kao krajnjeg akceptora elektrona. Proces je dinamičan. prerađuje ih i oslobađa produkte.6 predstavljeno. Pošto svaki prenosilac ima karakteristični apsorpcioni spektar. U slučaju respiratornog lanca. pretežno nalaze u redukovanom stanju. molekuli svakog prenosioca su naizmenično u redukovanom i oksidovanom stanju. vrednost redoks potencijala određuje dve veličine: 1) redukujuću sposobnost jednog člana i 2) koliko se energije dobija kod njegovog prelaska u oksidovani oblik. kao i njihov redosled. respiratorni lanac mitohondrija liči na tekuću traku u fabrici. Analogno je izražavanju jačine kiseline na osnovu njenog pK. koji se nalaze na početku lanca.5 dato je stacionarno stanje respiratornog lanca iz koga se vidi. 10. Težnja neke supstance X da daje elektrone. a oni krajnji ih primaju. koja prima iz citozola tekuće obroke supstrata. odnosno njen redoks potencijal. Kada radi optimalno.Stacionarno stanje respiratornog lanca Svaki stepen procesa oksidacije radi konstantnom brzinom.4 REDOKS-POTENCIJALI Utvrđivanje redosleda komponenata respiratornog lanca izvršeno je merenjem redoks-potencijala svakog člana. da se prenosioci. Na slici 10. koji se menja kada on prelazi iz redukovanog u oksidovano stanje. Znači da početni članovi lako daju elektrone. U posudi A .5 .Procesi oksidacije teku u mitohondrijama. a na kraju lanca preovladava oksidovani oblik. da bi se struja elektrona održavala. Slika 10. kao što je na slici 10. može da se izmeri redoks-stanje svakog učesnika. može da se izmeri pomoću pogodnog električnog kruga. Redoks potencijal je kvantitativna mera sposobnosti jedne supstance da redukcuje drugi.

25°C. koji je veći od bioloških akceptora elektrona kao što su NAD. ona ima negativni elektrodni potencijal. Struju elektrona će da registruje galvanometar. koji ustvari meri elektromotronu silu (EMS). koja se sastoji od komadića platine uronjene u 1 M.815 V. lakše predaje elektrone vodoničnoj ćeliji. Ako je poznat apsolutni elektrodni potencijal EA i EB u dva suda. kao što je na slici prikazano. Znači da svaka polućelija može da se redukuje ili oksiduje u zavisnosti od redokspotencijala druge ćelije i.j. počeće da se kreću elektroni iz posude A u B. Obično se uzima standardna vodonična elektroda. HCl). Treba naglasiti da redoks par: voda/kiseonik: ima vrlo pozitivni standardni redukcioni potencijal od +0. tada će EMS biti jednaka razlici elektrodnih potencijala: ΔE = EA . U slučaju da druga ćelija (A). Izmereni potencijal se izražava kao redoks potencijal i obeležava sa Eh. Drukčije rečeno. ako ona lakše prima elektrone. Povezivanjem dve posude.se nalazi rastvor supstance X (»redukujućeg sredstva«). 7 .rastvor H+jona (t. flavoproteini i citohromi. tada je njen potencijal pozitivniji od vodonične elektrode. U tom slučaju je vodonik redukciono sredstvo i elektroni će teći prema pozitivnoj elektrodi u kojoj će se dešavati redukcija. kiseonik ima veliki afinitet prema elektronima. svog potencijala. Voda prema tome ima malu težnju da gubi elektrone i daje molekulski kiseonik.1 atm)7[7] iznosi 0. označene kao oksidaciono sredstvo. Ona pokazuje redukcioni potencijal reakcije: H2↔2H+ + 2e pod pritiskom vodonika od 1 atmosfere na 25°C. naravno. jer može da prima elektrone. Po definiciji potencijal vodonične elektrode pod tim uslovima (pH = 0. a u B rastvor supstance Y. Obrnuto.EB U praksi se uvek mora u polućeliji B da uzme poznata referentna elektroda.

respiratorni lanac je neka vrsta kompleksa polućelija različitog redoks-potencijala. koji ih prima gradeći vodu. koji su najjača redukciona sredstva. NAD+ je pogodan akceptor elektrona od piruvata. po redu datom u tabeli. odnosno oni koji lako gube elektrone. Elektroni će normalno da teku od jednog para na drugi. . ali ne od sukcinata.Slika 10.2 su dati redoks potencijali nekih supstrata i prenosilaca elektrona. sve do kiseonika.6 . Na dnu liste su oni koji lako primaju elektrone. gde elektroni teku od onih sa negativnijim potencijalom prema onima sa pozitivnijim. Redosled komponenata respiratornog lancaje u saglasnosti sa ovim vrednostima standardnih redukcionih potencijala i izgleda ovako: NADH → Fp → UQ → b → c1 → c → a → a3 Prema tome. Na vrhu liste su oni. Npr.Redoks merenje potencijala U tabeli 10.

pH = 7 i 1 M koncentracije X red. Slika 10.Standardni redukcioni potencijali nekih bioloških redoks sistema Veličina redoks potencijala zavisi od temperature.. pH i koncentracije X. i X oks.2 .7 liči na titracionu krivu slabe kiseline za koju važi Henderson-Hasselbalch-ova jednačina: Poznata Nernstova jednačina redoks potencijala ima isti oblik: . Iz defmicije je jasno da je to srednji potencijal kada se u polućeliji nalazi 50% oksidovanog i 50% redukovanog oblika.Tabela 10. Na slici 10. Kada se ove vrednosti standardizuju: 25°C.).7 je prikazan odnos veličine redoks-potencijala (Eh) u zavisnosti od procenta redukovanog oblika u polućeliji.7 . dobijeni potencijal se naziva standardni redoks-potencijal i obeležava se Eo'. ili tačnije od odnosa koncentracija redukovanog i oksidovanog oblika (X red/X oks.Veličina redoks-potencijala u odnosu na procenat redukcije Кriva na slici 10.

kao što smo u ranijim izlaganjima videli. standardni potencijal citohroma c Eo= +0. bio bi negativniji. a u mitohondrijama iznosi +0. prenošenjem njegovih elektrona u respiratornom lancu sve do kiseonika. ako bi bilo više redukovanog. koji su se vezali za NAD i redukovali ga u NADH.25V. F=9.25 V. prema redukovanom (25%) tri. jer su se svi vodonikovi atomi glukoze oksidovali u H2O.65x104 Cmol-1 — Faraday-ova konstanta.31 J K-1 mol-1 gasna konstanta. . masnih i aminokiselina. dobija daleko više energije. dobija se da je: Vrednosti [Xoks] i [Xred] označavaju molarne koncentracije oksidovanog i redukovanog oblika. pa je Eh=+0. dakle. redoks-potencijal daje pozitivniji. Oksidativna razgradnja ili respiracija odigrava se u tri stupnja. Pomoću gornje jednačine. koristeći standardni redoks potencijal i uzimajući stvarni odnos redukovanog i oksidovanog oblika prenosioca elektrona u mitohondrijama može da se izračuna postojeći redoks potencijal.28 V. Zamenom ovih vrednosti u gornju jednačinu i prevođenjem u dekadne logaritme. a oksidacijom do CO 2 i H20 skoro 15 puta više. ako ima više oksidovanog oblika.059 log 3 = + 0. Tako se oksidacijom glukoze do laktata dobija -197 kJ. n = broju izgubljenih elektrona pro mol. Tako je npr. 10. jer je odnos oksidovanog citohroma c (75%).5 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU Za sve svoje životne potrebe ćelija dobija energiju oksidacijom hranljivih sastojaka do CO2 i H20. T=temperatura u °K. Vidimo. odnosno -2 880kJ: Glukoza → 2 laktata ΔG = -197 kJ Glukoza + 6 O2→ 6CO2 + 6H2O ΔG = -2880 kJ Pod aerobnim uslovima se.25+0. a to su: Nastajanje acetil-Koenzima A oksidativnom razgradnjom piruvata.gde je R=8. Oksidacija acetil-ostatka do CO2 i četiri para vodonika u Krebs-ovom ciklusu i Oksidacija četiri para vodonika.

6 se vidi kako je ukupna promena slobodne energije oksidacije NADH. u kome iz adenozin difosfata i neorganskog fosfata (Pi) nastaje adenozin-trifosfat (ATP): ADP + Pi → ATP + H2O ΔG° = + 31kJ Ovu sintezu katalizuju enzimi. Ovaj proces se zove oksidativna fosforilacija. Ova energija se ugrađuje u jedan endergonski proces. koji su negde veći (strmiji). jer se svi procesi u ćeliji (odnosno u mitohondrijama) odigravaju na konstantnoj temperaturi. koja iznosi —220 kJ. raspoređena na pojedine prenosioce elektrona. U ćeliji centralno mesto u ekonomisanju energijom ima ATP. Energija se postupno oslobađa u više »paketa«. koji je troše. Energija oksidacija se ne oslobađa u vidu toplote. a negde manji. s onima. Pojavu. da je korišćenje energije bioloških oksidacija povezano sa fosforilacijom opazili su Warburg i Christian 1939 g. koje preuzetu energiju može dalje da preda endergonskim reakcijama. To je jedino jedinjenje. koji se nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. Povezivanje egzergonskih s endergonskim reakcijama zove se u biohemiji kuplovanje. Ona može da se odigrava na nivou supstrata i u respiratornom lancu. U respiratornom lancu je na tri mesta promena slobodne energije prenošenja. polazeći od supstrata pa sve do kiseonika. broju prenesenih elektrona (n) i konstanti F (Faraday-eva konstanta): ΔG = -nF·Eh ili ako uzmemo standardne uslove: ΔG°'= -nF·E°' Pomoću ove jednačine može da se izračuna promena slobodne energije za svaki stupanj prenosa elektrona u respiratornom lancu. Pomoću gornje reakcije se slobodna energija oksidacija hvata i čuva vezana u obliku ATP-a. elektrona dovoljno velika. a zovu se adenozin-trifosfataze. Na slici 10. Sistem ATP/ADP povezuje procese u kojima se oslobađa energija. da može da obezbedi energiju za .Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala (Eh) .

U toku kompletne oksidacije glukoze do CO 2 i H2O u procesu glikolize i CLK nastaje 36 mola ATP-a: U procesu glikolize: Glukoza+2 Pi+2 ADP+2 NAD+ → 2 piruvata+2 NADH+2 H++2 ATP+2 H2O U ciklusu limunske kiseline: 2 piruvata+5 O2 + 30 ADP + 30 Pi → 6 CO2 + 30 ATP + 34 H2O Pored toga nastaju još 4 ATP-a oksidacijom dva molekula NADH. Da spomenemo da postoji još jedan alternativni proces. koja se dobija oksidacijom glukoze (–2880kJ) iznosi 39%.8 . a zato je potrebna energija od 15 x 31 kJ = 465 kJ. dodani neorganski fosfat prelazi u organski. piruvata).6 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE Videli smo da se znatan deo slobodne energije oksidacija može da sačuva u obliku ATP-a.Oslobađanje energije tokom prenosa dva elektrona u respiratornom lancu Belitser je prvi primetio da.P/O za svaki stepen oksidacije piruata u ciklusu limunske kiseline Iz tabele se vidi da oksidacijom piruvata nastaje 15 mola ATP-a. Na taj način je potvrđeno da u respiratornom lancu postoje tri mesta na kome se dobija energija. kada se meri potrošnja kiseonika u toku disanja homogenata jetre u prisustvu supstrata (npr. vezan za ATP. Oksidacijom piruvata do CO 2 i H2O oslobodi se — 1190 kJ. koji . Slika 10. od kojih se sačuva u obliku ATP-a 465 kJ odnosno 39%. Na drugim mestima u lancuje promena slobodne energije relativno mala i možda nije dovoljna za sintezu ATP-a. 10. U tabeli 10.3 .sintezu jednog mola ATPa To su mesta fosforilisanja. Tri mesta fosforilisanja se vide na slici. Eksperimentalno je utvrđeno da je odnos nastalog ATP-a po atomu utrošenog kiseonika (P/O) u proseku 3. koji se stvara kod aerobnog prelaženja glukoze u piruvat: 2 NADH+2 H++O2+4 Pi+4 ADP → 2 NAD++4 ATP+6 H2O Iskorišćenje promene slobodne energije.3 je dat odnos P/O za svaki od stepena oksidacije piruvata u ciklusu limunske kiseline. Tabela 10.

gde je prenos vodonika povezan sa prenosom elektrona (slika 10. Postoje takođe i drugi putevi koji kompetiraju sa fosforilacijom ATP-a. za koji je neophodno da je unutrašnja membrana mitohondrija intaktna.3-difosfoglicerat). Ukupna reakcija je egzergonska. Mitchel-ovo objašnjenje oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu polazi od činjenice da se pri prenošenju elektrona od vodonikovih atoma. Oni se pojavljuju u jednom pravcu: Npr: FADH2 + 2Fe3+ → FAD + 2Fe2++2H+ a troše se u suprotnom: 2Fe2++ ½ O2+2H+ → 2 Fe3++2 H2O . tako da nastaje ATP. Mehanizam oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu objasnio je Mitchel.8).troši energiju. Mehanizam nastajanja ATP-a u oksidativnom stupnju glikolize objašnjenje pre 50 godina. koja je bogata energijom (~). pod katalitičkim dejstvom kompleksa adenozin-trifosfataza. koji aktivira enzime sinteze ATP-a. Oni takođe inhibiraju bubrenje izolovanih mitohondrija u prisustvu ATPa. stvaraju protoni: 2H → 2H+ + 2e Pošto je unutrašnja membrana mitohondrija nepermeabilna za protone stvara se gradijent protona. Oksidativna fosforilacija u mitohondrijama je vrlo osetljiv proces. Bitnu ulogu u ovom procesu imaju SH-grupe enzima. gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. Jedan od njih je prenošenje vodonika od NAD + na NADPH. 2. Ovi inhibitori onemogućuju povezani rad oksidacije sa fosforilacijom i zato se nazivaju dekopulatori oksidativne fosforilacije. za šta je dobio Nobelovu nagradu 1978 g. Onaje vrlo osetljiva na specifične inhibitore npr.7). Ona se odigrava u unutrašnjoj membrani mitohondrija. a to je prenos katjona kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu.4-dinitrofenol. U svim tim slučajevima mora da postoji neki mehanizam pomoću koga se slobodna energija oksidacija prevodi u druge oblike energije. koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. Protoni se pojavljuju u respiratornom lancu na svakom mestu. Ona se u prisustvu neorganskog fosfata cepa u drugi energetski bogati intermedijer R-CO-P (1. Oksidacijom — SH grupe nastaje tio-acilna veza RCO~ S — E. To je primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata (slika 10.

Slika 10.Gliceraldehid-3-fosfat dehidrogenaza (primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata) .9 .

Rezultat oksidacije jednog NADH je prenos 6H+ od unutrašnje strane membrane prema spoljnoj. mitohondrije moraju da budu na neki . Zbog ovakvog kretanja protona od jedne na drugu stranu membrane stvara se gradijent elektrona preko membrane: Svaki gradijent stvara silu.10 je pokazano kako u toku oksidacije NADH respiratorni niz tri puta savija. Međutim. a na spoljnoj stran membrane smanjenje pH (višak H+) Mitchel je pomoću osetljivih registrovao ove promene pH. a brzine njihovih reakcija su vrlo velike. a na drugoj njihovo otpuštanje. Na slici 10. sa jedne na drugu stranu membrane.7 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA Unutrašnja membrana nije permeabilna za sve rastvorne supstance.9 označava oksidaciju sukcinata. Mitchel je dokazao da gradijent protona daje energiju za nastajanje ATP-a. 10. onda se najednoj dešava potrošnja protona. Pri tome se tri para protona potroše na strani okrenutoj matriksu. Rezultat ovakvog kretanja protona je povećanje pH (suvišak OH-) na strani matriksa. a izbace se na spoljnu stranu. koja se odigrava u dva prelaženja četiri protona. i zbog toga je njihova koncentracija unutar matriksa veća. koja teži da tera protone natrag u matriks (protonmotorne i elektromotorne sile).1 aparata 0Pre Ako procesi u respiratornom lancu teku od jedne strane unutrašnje membrane prema drugoj.Slika 10. –SH2 na slici 10.

mora jedan drugi anjon da se kreće u suprotnom pravcu. pošto se potpuno oksiduju do CO2 i H2O. Citrat. Ove monokarbonske kiseline prolaze u obliku nedisosovanih molekula: Nedisosovani molekuli ovih kiselina ne utiču na jonsku ravnotežu membrane i. Njihov suprotni anjon je malat. U ovom slučaju je fosfat 10. prolaze kroz unutrašnju membranu bez specifičnog prenosioca. Videli smo da je dobijanje ATP-a u mitohondrijama jedna od njihovih primarnih funkcija. pored toga. Spoljna membrana je permeabilna za sve molekule. nalaze se uglavnom u obliku jona. Zbog toga je ulaženje ADP-a u .način povezane sa svojom intracelularnom okolinom i zato postoji selektivni transport kroz unutrašnju membranu. moraju da se transportuju u obliku svojih anjona. Brzina prenosa. koje su osnovni supstrat mitohondrijalnih oksidacija. prolaze kao anjoni. izo-citrat i α-ketoglutarat. Selektivni transport je osetljiv na specifične inhibitore. Selektivni transport kroz membranu odigrava se posredstvom permeaza ili prenosioca. Fumarat i Tran oksalacetat ne mogu da prođu kroz unutrašnju mitohondrijalnu sport membranu. a ne fosfat. Dikarbonske i trikarbonske kiseline ciklusa limunske kiseline (CLK) ne prolaze slobodno kroz unutrašnju membranu.11 je prikazan transport intermedijera CLK i fosfata kroz unutrašnju membranu Slika mitohondrija. dakle. Pošto su one jače kiseline. takođe. kao monokarbonske kiseline.1 1suprotni anjon koji neutrališe prolaz malata i sukcinata. koji je specifičan prema supstratu koji prenosi ili nekoj njegovoj strukturnoj osobini. Neke rastvorene supstancije kao što su: piruvat. Na slici 10. one ne utiču ni na osmotsku ravnotežu. izuzev onih najvećih. One. slično brzini enzimskih reakcija dostiže maksimum kod jedne određene koncentracije supstrata koji prelazi. masne kiseline i ketonska tela. Da bi se održala elektroneutralnost membrane.

On odvaja prenos elektrona od oksidativne fosforilacije (dekopulator). Pokazano je da se i on odigrava posredstvom specifičnih permeaza (prenosilaca) osetljivih na ihibitor atraktilozid. Br–. a sprečava sintezu ATP-a. I drugi katjoni (Na+ i K+) mogu aktivno da se nagomilavaju u mitohondrijama. Ovde se recipročno pomeraju dva anjona ADP3. odnosno izlaženjem H+.mitohondrije i izlaženje ATP-a iz mitohondrija važan proces. NO3–). Zbog ovog recipročnog pomeranja koncentracija ADP+ATP unutar mitohondrija se održava na konstantnom nivou. Ca2+joni se ne nagomilavaju u matriksu. Jedan negativan naboj više ATP-u kompenziran je potencijalnim gradijentom protona. samo je njihov transport neznatan u odnosu na Ca2+. . U svakom slučaju prenos katjona i oksidativna fosforilacija su dva alternativna procesa.iz mitohondrije u odnosu 1:1. Zapaženo je da dolazi do taloženja kalcijum fosfata u matriksu. to je dokaz da je to aktivni proces. U odsustvu kiseonika ili ATP-a. koji ubrzava disanje mitohondrija. Unutrašnja membrana mitohondrija je nepermeabilna prema katjonima (Na+. CN–) inhibiraju i ulaženje Ca2+ u mitohondrije.u mitohondrije.K+ ili Mg2+) i anjonima (Cl–. Pošto inhibitori prenosa elektrona (npr. I ovaj prenosni sistem radi na principu suprotnog jona. energetski zavisan od sinteze ATP-a. koja troše energiju disanja. Vrlo mnogo je studiran uticaj Ca2+ jona. a ATP4. koji se vidi pod elektronskim mikroskopom.

U ovakvim situacijama postoje putevi. koenzim-A i acil koenzim A. oksidaciju i sintezu masnih kiselina. Ona se. Slika 10.12 . acetil i acil-koenzima A.i ekstra-mitohondrijalnom »pool«-u. Ovi putevi se nazivaju »shuttle« (šatl) sistemi. dakle. koji zaobilaze nepermeabilnost membrane prema NADH. Ova jedinjenja se nalaze i u matriksu i u citoplazmi odvojeni unutrašnjom membranom. intra. prenose se u mitohondrije pomoću glicerol-fosfatnog puta. da NADH prvo reaguje sa dihiroksiaceton-fosfatom.Glicerolfosfatni i malatni zaobilazni put („shuttle“) prenošenje redukcionih ekvivalenata (NADH) iz citoplazme u mitohondrije Kada se povećaju zalihe NADH u citoplazmi. Ovaj zaobilazni put ide tako.8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM Unutrašnja membrana je nepermeabilna za: NAD+. nalaze u dva rezervoara (»pool«-a). njegovi redukcioni ekvivalenti (H°). NADH. koji preuzima reduk-cione ekvivalente . Oni povezuju tri glavna metabolična puta: glikolizu. Vrlo često je potrebno da ova jedinjenja pređu iz jednog rezervoara u drugi.10.

znači koji radi reverzibilno. dehidrogenaza: Reakciju katalizuje glicerol-fosfat- Slika 10. Za prenošenje redukcionih ekvivalenata sa NADH iz mitohondrija u citoplazmu i obrnuto. postoji malatni »shuttle«.Acetil-koenzim A zaobilazni („shuttle“) sistemi Nastali glicerol-3-fosfat prolazi kroz unutrašnju membranu i dejstvom mitohondrijalnog enzima (glicerol-3-fosfat dehidrogenaze) prelazi ponova u dihidroksiaceton--fosfat. Ponovo nastali dihidroksiacetonfosfat izlazi iz mitohondrija i može ponova da prenese vodonik citoplazmatskog NADH (slika 10. Svoje redukcione ekvivalente je predao flavoenzimu i oni će se oksidovati do H 20.12) Ovaj zaobilazni put unosi redukcione ekvivalente iz citoplazme u mitohondrije.13 . a ne u suprotnom smeru.prelazeći u glicerol-3-fosfat. .

koja se nalazi na spoljnoj membrani mitohondrija. Slična transaminaza se nalazi i u citoplazmi. One se nalaze sa svake strane unutrašnje membrane Prenošenje acetil-koenzima A iz mitohondrija u citoplazmu. koje prenose kiselinski ostatak masne kiseline sa koeazima A na karnitin. NADH predaje vodonikove atome oksalacetatu. i ostaje oksalacetat (slika 10. koji može da prođe membranu preko specifičnog prenosioca. omogućava citratni »shuttle«.13) .Malatni »Shuttle« zbog toga radi u oba pravca. Malat ulazi u mitohondriju. koje se mobilizuju iz adipoznog tkiva. Oksidacija masnih kiselina. Zaobilazni put prenošenja viših masnih kiselina. one se prvo »aktivišu« dejstvom tiokinaze. Unutar mitohondrija oksalacetat se transaminacijom prevodi u aspartat. U citoplazmi citrat predaje acetil-ostatak koenzimu A dejstvom specifične ligaze.13. gde se odigrava sinteza masnih kiselina. Unutar mitohondrija dejstvom ci-trat-sintaze. acetil-koenzim A se kondenzuje s oksalacetatom gradeći citrat.Dejstvom citoplazmatične malat-dehidrogenaze. pomoću specifičnog prenosioca i prelazi dejstvom mitohondrijalne malatdehidrogenaze ponova u oksalacetat. U ovom zaobilaznom putu dejstvuju dve acil-transferaze. Aktivne masne kiseline vezane za koenzim A ne mogu da prođu unutrašnju membranu. dešava se u mitohondrijama. koji se redukuje u malat. Citrat izlazi iz mitohondrija pomoću specifičnog prenosioca. Da bi se oksidovale. karnitinski »shuttle« prikazanje na slici 10.

U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. Unutrašnja membrana obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermolekulski prostor. Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala. broju prenesenih elektrona i Faradejevoj konstanti. svi citohromi i faktori koji učestvuju u sintezi ATPa. β-oksidaciju masnih kiselina. Mitohondrije imaju dve membrane. spoljnu i unutrašnju. neke stepene glukoneogeneze i metabolizam aminokiselina. Unutrašnja gradi mnogobrojne uzdužne nabore (kriste) i zbog toga joj je površina jako velika. Dobijanje ATP-a je primarna funkcija mitohondrija. U mehanizmu nastajanja ATP-a bitnu ulogu imaju SH-grupe enzima gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. Oksidacijom SH-grupa nastaje tio-acilna veza koja je bogata energijom.3-difosfoglicerat koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. . Ona se u prisustvu neorganskog fosfora cepa u 1. U unutrašnjoj membrani mitohondrija smeštene su sve važne dehidrogenaze.UKRATKO: Oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. Oni katalizuju većinu reakcija CKL. Spoljna je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja.

.

BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA .

Gvožđe je veoma labavo vezano za globulin pa se . Ukupna količina gvožđa u telu iznosi oko 4 gr. peroksidaza i katalaza potrebno je razumeti kako se gvožđe iskorištava u organizmu. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća. hormona. globuline i fibrinogen. Alfa-globulini i beta-globulini obavljaju u cirkulaciji različite funkcije: vežu se sa drugim supstancama i tako ih prenose. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. beta i gama. mioglobina i drugih supstanci kao što su citohromi. oko 4% ima ga u mioglobinu. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. Ako. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. prenose se kao belančevine iz jednog dela tela u drugi. predstavljaju supstrate iz kojih nastaju druga jedinjenja. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. Belančevine plazme dele se na albumin. Sinteza hemoglobina počinje u eritroblastima i nastavlja se u normoblastima. što je on veći to je veća viskoznost. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. jer grade većinu antitela. a 15 do 30% usladišteno je uglavnom u obliku feritina. citohrom-oksidaza. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. to znači da 40% volumena krvi čine ćelije. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. 1% u različim jedinjenjima koja sadrže hem i koja kontrolišu intracelularnu oksidaciju. Antitela štite organizam od infekcija i toksičnih agenasa te ga na taj način čine imunim. Taj pritisak. Čak i mladi eritrociti. Plazma je deo ekstracelularne tečnosti. a donekle i beta-globulini. 0. približno 65% tog gvožđa nalazi se u hemoglobinu. stvaraju još nekoliko dana hemoglobin. pošto napuste koštanu srž i pređu u krvotok. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. imaju posebnu ulogu u odbrani organizma od infekcija.11. nazvan koloidno-osmotski pritisak. Gvožđe se nakon apsorpcije iz tankog creva veže odmah za beta-globulin transferin kojim se prenosi u plazmu. dakle.1 BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. a tečnost u ćelijama je deo intracelularne tečnosti. a ostakat od 60% čini plazma. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. Budući da je gvožđe važno za sintezu hemoglobina. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija.1% u transferinu u plazmi. ćelijskih ekskreta. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. Gama-globulini. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. kažemo da neko ima hematokrit 40. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore.

Delom nastaju u koštanoj srži. značajan doprinos odbrani organizma daje retukilo-ednoplazmatični sistem. Konačno. b) aplazija koštane srži. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako smanjuje. Starenjem eritrocita njihova membrana slabi. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. Čim se hemoglobin oslobodi iz eritrocita on se odmah fagocituje i razgradi. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. Granulociti i monociti štite organizam od uzročnika zaraza fagocitozom. Višak gvožđa može se uskladištiti u svim ćelijama. megakariocita. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. koga ima svuda po telu. U ćelijama se gvožđe veže sa apoferitinom s kojim gradi feritin. bilo u jetru gde se skladišti u obliku feritina. Jedan oblik delovanja limfocita je prianjanje uz štetne uzročnike i njihovo razaranje. zove se rezervno gvožđe. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. ono se skladišti u veoma teško rastvorljivom obliku zvanom hemosiderin. monociti i limfociti. Osim leukocita. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. Sve tri vrste polimorfonuklearnih leukocita pokazuju zrnastu strukturu. U krvi ima i mnogo trombocita. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). polimorfonuklearni bazofilni leukociti. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. fetalne eritroblastoze. Svaka od tih funkcija na svoj način doprinosi zaštiti organizma. kad postane veoma krhka. To gvožđe odloženo u feritnu. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. Hem se u ćelijama EPR pretavara u nekoliko faza u žučni pigment bilirubin koji se zatim otpušta u krv i putem jetre izlučuje u žuč. ona može prsnuti pri prolasku kroz neko suženo mesto u cirkulaciji. trombociti pokreću mehanizam zgrušavanja krvi.lako može predati bilo kojoj ćeliji u telu. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. zbog čega se nazivaju granulocitima. naslednih bolesti. Pojavljuje se hipoksija. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. Kad je ukupna količina gvožđa u telu veća od količine koju može primiti feritin. Protein apoferitin ima veliku molekulsku težinu te se za njega mogu vezati bilo male bilo velike količine gvožđa. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su . naročito u ćelijama jetre gde ga ima oko 60%. Gvožđe se transferinom prenosi bilo do koštane srži gde služi za sintezu novih erotrocita. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. ta uloga pripada imunološkom sistemu. to su delovi šeste vrste leukocita.

Kad dođe do oštećenja. jetru i druge dobro prokrvljene delove tela. te se stvaraju lokalni edemi. ako se ne leči. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima.bez obzira na to potiču li iz koštane srži ili iz limfnih čvorova. što u krajnjem dovodi do smrti. što uzrokuje izlaženje velike količine tečnosti i proteina u tkivo. druga propadaju. Prva je posledica metastatičkog rasta leuhemičkih ćelija na neuobičajenim mestima u telu. gotovo sve leuhemije zahvataju slezinu.povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi.. To se u krvi manifestuje povećanjem broja leukocita. kao što su limfni čvorovi. čovek najčešće umire veoma brzo. Leuhemično tkivo stvara tako brzo nove ćelije da mu je potrebna silna količina hranljivih supstanci. nastalo kliničko stanje naziva se leukocitoza. Leuhemičke se ćelije u koštanoj srži mogu tako brzo deliti da prodiru u okolnu kost koja zbog toga postaje lako lomljiva. limfne čvorove. Dug je oko 11 — 12 cm. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. Zato dok leukemično tkivo raste. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. što dovodi do njegovog razaranja. Prvo se prilepe za zid oštećenog kapilara. U tim područjima ćelije brzo rastu i prodiru u okolno tkivo. Nalazi se retroperitonealno u lumbalnom predelu. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi. . zatim dolazi do hemotaksije neutrofila prema oštećenom području. To povećava lokalni protok krvi i propustljivost kapilara. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. Za organizam je možda najvažnija posledica leuhemije da maligne ćelije iskorišćavaju za svoj rast goleme količine metaboličkih suptrata. što otežava širenje bakterija. iz oštećenog tkiva oslobađa se u okolnu tečnost histamin i drugi humoralni faktori. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. Jedna od prvih posledica upale je „ograđivanje“ oštećenog područja. ima ih u različitim tkivima.2 BIOHEMIJA BUBREGA Bubreg je vrlo važan organ za život. 11. širok 5 cm. naročito aminokiselina i vitamina. a težak oko 120 — 200 grama. Kad u koštanoj srži. Kad dođe do oštećenja neutrofili se kreću ka oštećenom području. Celi bubreg obavijen je vezivnom čaurom oko koje je sloj masnog tkiva koji ga učvršćuje. debljine oko 3 cm.

Glomerul zajedno s tubulima čini nefron. . U piramidama se nalaze bubrežni kanalići koji završavaju na vrhu u papili kanalićem sa sitnim otvorom.Bubrezi Bubreg je građen od kortikalne (cortex. srž) supstance. U njoj su crvenkasta Malpighijeva telešca sastavljena od spleta kapilara koje tvore glomerule i Bowmanove čaure koja obavija glomerule. Henleova petlja je na silaznom kraku uža. distalni tubul. Bubrežna kora je građena od žućkaste supstance. a između piramida nalaze se izdanci kortikalne mase. Splet kapilara sastoji se od dovodne arteriole (vas afferens) i odvodne arteriole (vas efferens). Bubrežna medula sastavljena je od bubrežnih piramida s vrhovima prema hilusu. Iz glomerula izlazi proksimalni tubul.Slika 11. a na uzlaznom šira. Iz kore tubul silazi i nastavlja se u Henleovu petlju koja kroz kortikalni izdanak ulazi u piramidu medule. Uzlazni krak se vraća u koru i nastavlja u zavinuti tubul. a ovaj ulazi u kanalić koji u vrhu piramide prelazi u ductus papilaris. bubrežna kora) i medularne (medula.1 .

glukoze. eliminacija neisparljivih produkata metabolizma azotovih jedinjenja.2 . lekova.2. 11. AP). elektrolita. eliminacija soli. boja.. stranih proteina. U patološkim stanjima prelazak tih enzima u mokraću i kao rezultat toga pojačana enzimurija imaju dijagnostičko značenje.Nefron U proksimalnim tubulima epitelne ćelije imaju četkast pokrov (Brush border) koji je bogat enzimima (GGT. aminokiselina itd. . Preko bubrega se obavlja: eliminacija vode. AAP. Sve to obavljaju funkcionalno sposobni glomeruli i tubuli bubrega. od nepotrebnih i štetnih supstanci. zadržavanje supstanci potrebnih organizmu: krvnih proteina. prevenstveno eliminacija štetnih i organizmu stranih supstanci. Prolaskom kroz bubrege krvna se tečnost »pročišćava« (odatle i pojam klirensa).1 FUNKCIJA BUBREGA Osnovna funkcija bubrega je uklanjanje nepotrebnih i zadržavanje supstanci potrebnih organizmu. npr. metabolizma.Slika 11. jer ukazuju na bubrežno oštećenje. stvaranje amonijaka. otrova.

zbog čega se smanjuje filtraciona površina. Smanjenje glomerularne filtracije zbog sniženog efektivnog filtracionog pritiska nalazi se u stanjima praćenim dehidracijom ili hemokoncentracijom te u izrazito sniženom krvnom pritisku. tj.2 FUNKCIJA GLOMERULA Ultrafiltracijom krvne tečnosti u glomerulima stvara se glomerularni filtrat ili primarni urin. U slučajevima kada je neki od spomenutih faktora promenjen. hemoragija. za život organizma važnim procesima: 1) U uklanjanju toksičnihsupstanci i otpadnih produkata metabolizma. jer je obično samo deo od ukupnog broja glomerula u funkciji. Kada su svi navedeni faktori normalni. Na glomerularnu filtraciju utiču. Filtraciona površina zavisi od broja glomerula koji su u određenom času u funkciji. Taj se proces filtracije vrši pod određenim pritiskom. Takva su stanja: šok. . i koloidnog osmotskog pritiska krvne plazme te pritiska u Bowmanovoj kapsuli. a time i u održavanju osmotske ravnoteže između krvne tečnosti i tkiva 3) U regulaciji acidobazne ravnoteže. Ovaj pritisak. Na taj se način izlučuju iz organizma neki lekovi i otrovi. Zbog veličine molekule. lezije bubrega i nefroskleroza. primarni urin prelaskom vode i niskomolekularnih jedinjenja koji se stvaraju tokom metaboličkih procesa. Na taj način bubrezi sudeluju u sledećim. Zbog smanjene glomerularne filtracije manje se izlučuju otpadni produkti metabolizma iz organizma. toliko se stvara glomerularnog filtrata u 1 sekundi. osim tragova proteina relativne molekularne mase manje od 70 000.Ultrafiltracijom u glomerulima stvara se tzv. rezultat je krvnog pritiska u glomerularnim kapilarama.56 m 2) i minutni volumen krvnog protoka kroz bubrege (normalno oko 700 ml krvne plazme. odnosno 1200 ml krvi na 1. koji se naziva efektivni filtracioni pritisak.73 m 2 površine tela). koja izazivaju morfološke promene. proteini normalno ne prolaze glomerularni filtar. osim filtracionog pritiska.2.17 ml/s (120 do 130 ml/min). U bubrezima se nadalje reguliše ekskrecija katjona i anjona te stvara amonijak u tubularnom epitelu. s druge strane. Zato je filtraciona površina promenjiva i prilagođava se potrebama veće ili manje filtracije. što uzrokuje njihovo zadržavanje ili retenciju. Zato se ona javlja u stanjima kakva su glomerulonefritis. s jedne strane. 2) U regulaciji ravnoteže vode i soli. glomerularna filtracija kreće se između 2 i 2. filtraciona površina preko koje se filtracija vrši (normalno 1. 11. Kako se urinom uklanjaju produkti metabolizma azotnih jedinjenja. teške opekotine. srčane bolesti. javljaju se poremećaji koji obično rezultiraju smanjenjem glomerularne filtracije. teški prolivi ili povraćanja itd.

Sekrecija antidiuretskog hormona iz zadnjeg režnja hipofize pod kontrolom je hipotalamusa. ili 0.22 do 1. što predstavlja bubrežni prag za glukozu.upravo je najizraženija retencija tih jedinjenja (ureja. u silaznom delu Henleove petlje. boje) i secerniraju u tubulima. a ostatak od oko 19% reapsorbuje se pod uticajem antidiuretskog hormona. To je tzv. stvoreni amonijak. hloridi. te se luče velike količine. izlučivanja većih količina urina nego što je normalno.2. u tubulima se reapsorbiraju i druge supstance sadržane u primarnom urinu. čak se neke (neki lekovi. pa povrede hipofize ili hipotalamusa mogu smanjiti njegovo lučenje i. što dovodi do pojave poliurije. a tu se vrši i izmena jona i zakišeljavanje urina. Na taj način bubreg reguliše koncentracije mnogih supstanci u krvi.017 ml/s. Osim vode. u ekstremnim slučajevima i do 30 L urina na dan. . Izlučivanje takvog urina naziva se izostenurija. Smanjenje fakultativne reapsorpcije usled smanjenog delovanja antidiuretskog hormona rezultira lučenjem urina manje specifične težine. fosfor. hipostenurijom. To se nalazi u bolesti nazvanoj diabetes insipidus. kreatinin. sposobnost tubularnog epitela da fakultativno reapsorbuje deo tečnost. oko 1. tj. U distalnim tubulima reapsorbiraju se hloridi. kalcijum. Prolaskom kroz bubrežne tubule iz glomerularnog filtrata se reapsorbuje oko 99% vode. izoosmotski u toku reapsorpcije raznih niskomolekularnih supstanci. zbog toga. 11. mokraćna kiselina ili uopšteno NPN–azot). a neke otpadne i štetne supstance se uopšte ne reapsorbuju. glukoza i neki druge supstance. Aminokiseline i joni se većim delom reapsorbuju. Pri potpunom pomanjkanju antidiuretskog hormona izostaje potpuno fakultativna reapsorpcija u tubulima. tj. što se obično odigrava u distalnim tubulima. kalijum. Obligatna reapsorpcija vode određena je reapsorpcijom krutih supstanci. Ova reapsorpcija može varirati i naziva se fakultativna reapsorpcija. jer je ona varijabilna i reguliše se fiziološkim potrebama organizma. obligatna reapsorpcija vode. aminokiseline.28 mmol (220 — 230 mg) u minuti. Glukoza se u proksimalnim tubulima reapsorbuje do koncentracije od oko 10 mmol/L (180 g/dl) u krvi. U proksimalnim tubulima reapsorbuju se natrijum.3 FUNKCIJA TUBULA Filtracijom stvoreni primarni urin prolazi kroz tubule. nego potpuno prelaze u konačni urin. ona je konstantna. tako da od 125 ml primarnog urina u mokraćnu bešiku dospeva samo oko 1 ml konačnog urina u minuti. a od fakultativne reapsorpcije zavisi stvaranje urina sa specifičnom težinom većom od krvne plazme. Oko 80% vode koja ulazi u tubule reapsorbuje se u proksimalnom delu tubula. dok se neke supstance i secerniraju. kao kalijum. specifične težine jednake krvnoj plazmi. ureja oko 40%.

Na primer. Visoka osmolalnost urina potiče uglavnom od supstanci na koje tubuli aktivno ne deluju. Udeo izlučivanja ureje i kreatinina zavisi od brzine glomerularne filtracije.25 (OH)2D3. jer se u njemu stvaraju ili aktiviraju neki hormoni. Prostaglandini se stvaraju u bubrežnoj meduli i deluju takođe vazodilatatorski snizujući krvni pritisak. Bubreg ima i endokrine funkcije. Nadalje u bubregu se razgrađuju inzulin. Renin i prostaglandini sudeluju u regulaciji krvnog pritiska. soli kalija i kalcija. Pošto se bikarbonat može sačuvati samo uz izlučivanje vodonikovih jona smanjiće se udeo bikarbonata u plazmi. a kalikrein je u vezi i s renin–angiotenzin sistemom koji utiče na aldosteron i time na koncentracije natrijuma i kalijuma u plazmi. Kad je smanjena zapremina filtrata dolazi do reapsorpcije natrijuma sa izoosnotskim mehanizmima. koncentracije u plazmi im rastu jer se abnormalno malo izlučuju filtracijom. može se reapsorbovati relativno više vode nego rastvorenih supstanci. urati i dr. NaCl. Zbog toga se često kod insuficijencije bubrega javlja i anemija. njihova koncentracija u plazmi će se povećati. Takva će reakcija distalnog dela nefrona biti samo u prisustvu ADH. aktivni oblik vitamina D.). a ta se količina može reapsorbovati. a deluju i na stvaranje renina. Eritropoetin pospešuje proliferaciju i sazrevanje ćelija crvene krvne loze u koštanoj moždini. Kad brzina filtracije nije u ravnoteži s brzinom produkcije ovih supstanci. . a u bubregu se takođe stvara 1. U kori bubrega stvara se i kalikrein koji deluje na kininogenski supstrat pa nastaje kalidin. koncentracija ureje je mnogo veća u urinu nego u plazmi. U bubregu se stvaraju renin. pa ga se manje može zameniti sa kalijumovim ili vodonikovim jonima. Konačan sastav plazme i urina kod bubrežnih bolesti zavisi od odnosa između oštećenih glomerula i tubula i od broja oštećenih nefrona. Do proksimalnih tubula stiže ih manje.Konačni produkt svih tih procesa u bubrezima je izlučivanje oko 1 do 2 litre konačnog urina sa oko 60 g suve supstance (ureja. krea–tinin. time se umanjuje zapremina i stvara se urin s mnogo većim osmolalitetom nego što ga ima plazma. prostaglandini i eritropoetin. Pri razgradnji ćelija oslobađaju se fosfat i urat. Kada ADH deluje na distalni nefron. To ima dve važne posledice: Smanjenje izlučivanja vodonikovih jona u celom nefronu. spoj vazodilatatorskog i natriuretskog djelovanja. Kad imamo: A ) Smanjenu funkciju glomerula a normalnu funkciju tubula Kod osoba sa niskom glomerularnom filtracijom moglo bi biti stimulisano izlučivanje ADH. glukagon i aldosteron.

te u urinu ostane malo natrijuma. Niska koncntracija bikarbonata i nizak pH. pa ne mogu normalno apsorbovati bikarbonate ni zakiseliti urin. Niska koncentracija natrijuma. samo kada je stimulisano izlučivanje ADH. Hiperurihemija i hiperfosfatemija. Visoka koncentracija ureje i zbog toga visoka osmolalnost. U mokraći: Smanjem volumen. Ometena je i reapsorpcija glukoze. magnezijuma i urata. urata i aminokiselina. Kalijum sei dalje može reapsorbovati proksimalno. Smetnje se mogu pojaviti u smanjenoj sposobnosti reagovanja na ADH. otežana je regulacija sastava i zapremine urina. fosfata. U plazmi mogu biti smanjenje koncentracije fosfata. magnezijuma. Lučenje aldosterona u sistemu biće maksimalno samo kada nisku glomerularnu filtraciju prati smanjen protok krvi u bubrezima. Zbog toga će rezultati analiza venske plazme i mokraće iz obolelog nefrona biti sledeći: U plazmi: Visoke koncentracije ureje i kreatinina. Što će dovesti do sledećih rezultata: U plazmi: . Smanjena reapsorpcija rastvorenih supstanci iz proksimalnih tubula umanjuje izoosmotsku reapsorpciju vode na tom mestu. Tubuli ne mogu izlučivati vodonikove jone. B ) Smanjenu funkciju tubula uz normalnu funkciju glomerula Kada su oštećene ćelije tubula. samo kada je usporen protok krvi kroz bubrege (koji stimuliše izlučivanje aldosterona). U takvim se slučajevima u distalnom nefronu reapsorbuje gotovo sav natrijum u zamenu za kalijumove i vodonikove jone. zbog čega će se stvarati velika zapremina prekomerno razređenog urina. što ima za posledicu zadržavanje kalijuma.Smanjenje izlučivanja kalijuma u distalnom nefronu. Hiperkalemija.

Kada se brzina glomerularne filtracije smanjuje. urata i fosfata doduše smanjena. zadržava će se supstance na koje tubuli mnogo ne utiču. Filtracija u glomerulima prestaje i bolesnik postaje anuričan. Budući da se normalno reapsorbuje . Zapremina urina na sličan način zavisi od ravnoteže između volumena filtrata i dela tečnosti reapsorbovane u tubulima. kao i hipokalemija. urata i fosfata zavisi od ravnoteže između stepena glomerularne retencije i gubitka zbog smanjene reapsorpcije u proksimalnim tubulima. Stepen retencije kalijuma. Zbog defekta proksimalnih ili distalnih tubula: niska bikarbonata i nizak pH. ali ipak više nego dovoljna za izjednačavanje retencije izazvane nedovoljnom filtracijom. ( zbog normalne funkcije glomerula). U urinu: Zbog defekta proksimalnih i/ili distalnih tubula: povećana zapremina urina. a njihove koncentracije u plazmi rastu. hipomagnezemija i hipourihemija. a na tubulima se i pored nedovoljne filtracije može toliko zaustaviti reapsorpcija da on trpi od poliurije. fosfaturija. iako retko prelaze referentne vrednosti. na primer ureja i kreatinin. povišen pH u odnosu na pH plazme.Normalna koncentracija ureje i kreatinina. Na glomerularnoj fazi odvaja se filtracijom tako malo da koncentracije u plazmi rastu premda je zakazala reapsorpcija. Zbog defekta distalnih tubula: neadekvatno visoka koncentracija natrijuma. koncentracija Zbog defekta proksimalnih tubula: hipofosfatemija. Klinički sindromi bolesti bubrega Postoji spektar stanja s promenljivim odnosima između disfunkcije tubula i glomerula. Usled defekta proksimalnih tubula: opšta aminoacidurija. glikozurija. Njihov klirens pada. neadekvatno niska koncentracija ureje i zbog toga niska osmolalnost i pored stimulišenog lučenja ADH. Koncentracije u plazmi mogu biti normalne ili čak niske. dok je u tubulima reapsorpcija kalijuma. sve dok brzina glomerularne filtracije nije približno 30% niža od normalne.

Akutna oligurija zbog oštećenja bubrega nastaje često zbog nekog od napred navedenih stanja. To se naziva renalna cirkulacijska insuficijencija i može biti posledica: Intravaskularnih gubitaka pune krvi (krvarenja). neoplazme. To obično znači da je glomerularna filtracija usporena. Kako god bio mali volumen glomerularnog filtrata. Akutno oligurično zatajivanje bubrega često sledi posle razdoblja redukovane glomerularne filtracije zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubreg. Ređa je oligurija izazvana porastom pritiska u lumenu tubula. kontrakcije ili hipertrofija prostate. Ti slučajevi opstrukcije cilindrima ili edemom tubularnih ćelija obično su posledica direktnog oštećenja bubrega. Uremiju zbog disfunkcije bubrega pojačava intenzivna razgradnja proteina.99% filtrirane vode. različitim otrovima i akutnim glomerulonefritisom. a može biti izazvana i: septihemijom. i ređe uratima i kalcijumkarbonatom. Akutna oligurija O oliguriji se govori kad je zapremina urina odrasle osobe manja od 400 ml na dan. volumena plazme (zbog gastrointestinalnih gubitaka ili smanjenjog unosa). uz relativno normalnu funkciju bubrega. Akutnu oliguriju sa neznatnim oštećenjem bubrega. Uzroci ekstrarenalne opsrtukcije mogu biti kamenci. vrlo mali pad reapsorpcije može izazvati velik porast zapremine urina. . Obično nastaje kad je volumen cirkulacije smanjen usled krvarenja ili gubitka tečnosti u probavnom traktu. Dok koncentracija ureje i kreatinina u plazmi najviše zavisi od funkcije glomerula. Intrarenalna opstrukcija može nastati kad je lumen tubula začepljen hemoglobinom. Izlučivanje aldosterona bit će visoko samo kada je cirkulacija krvi kroz bubrege usporena. Što je jače oštećena funkcija tubula. Smanjenog pritiska zbog širenja krvnih sudova u šoku. To može biti vanbubrežna ili unutarbubrežna prepreka protoku tečnosti. to su koncentracije urina sličnije koncentraciji plazme. Cirkulacijska insuficijencija bubrega je verovatno najčešći uzrok usporenog glomerularnog filtriranja. koncentracija tih supstanci u urinu gotovo potpuno zavisi od tubula. mioglobinom. Najčešći uzrok ovog sindoma je nizak pritisak u kapilarima. on uvek ima sastav ultrafiltrata plazme. izazivaju mehanički faktori koji umanjuju gradijent hidrostatičkog pritiska između bubrežnih kapilara i lumena tubula. ali usporenom glomerularnom filtracijom. Taj se sastav menja samo delovanjem tubula.

nedostatka normalnih inhibitora. promene pH mokraće. hiperurikemija. dok konačno oligurija ne izazove nagli porast koncentracije ureje i kalijuma u plazmi. no s vremenom propada celi nefron. zastoja mokraće. amfotercin. Među uzročnicima koji zbog oštećenja bubrega izazivaju nagomilavanje metabolita ili neke druge toksične supstance u ćelijama. napr.Hronični zastoj bubrega nastaje posle epizode akutnog oliguričnog zastoja bubrega. kod trudnica ili smanjenja sinteze naročito kod dece. među njima teškim metalima. nefrotoksičnim lekovima. nalaze se: galaktozemija (galaktoza-1-fosfat) i nasledna nepodnošljivost fruktoze (fruktoza-1-fosfat) kao i Vilsonova bolest (bakar). Nefrotični sindrom Povećana je propustljivost glomerula u nefrotičnom sindromu. Ako se propadanje nefrona nastavlja. pa raste brzina izlučivanja ureje a time i njena koncentracija u plazmi. Sindrom pretežnog oštećenja bubrega U nekim su patološkim stanjima tubuli u većoj meri zahvaćeni nego glomeruli. Bens Džonsova proteinurija. Niska koncentracija ureje u plazmi je posledica pojačane glomerularne filtracije. Kroz glomerule prolaze svi proteini sem onih sa najvećim molekulskim masama. U većini slučajeva akutnih oliguričnih stanja bubrezi su difuzno oštećeni i obuhvaćena je glavnina nefrona. Oštećenja egzogenim otrovima. Faktori koji stvaraju predispodiciju za to su: hiperkalcemija. stanje se sve više približava glomerularnom kraju spektra. Kamenci nastaju kad je visoka koncentracija jednog ili nekoliko sastojaka u glomerularnom filtrate i to zbog: normalne funkcije bubrega. ali male zapremine urina. cistinoza (cistin) i Fabrieva bolest (glikosfingolipidi). ali je često i rezultat različih drugih patoloških stanja. često usled delovanja bakterija. Ako se pacijent ne leči kraj mu je blizu. ciklosporin itd. Bubrežni kamenci Bubrežni se kamenci obično sastoje od normalnih produkata metabolizma kojima je glomerularni filtrate često gotovo zasićen. Ćelije tubula mogu biti oštećene na različite načine: Taloženjem teško rastvorljivih supstanci u njima i oko njih. U početku mogu glomeruli delovati dovoljno dobro da bi se održala koncentracija ureje i kreatinina u plazmi u okviru normalnih vrednosti. Drugim otrovima. zbog smetnji u pražnjenju bešike. ali s vremenom broj oštećenih glomerula raste. kao što su aminoglikozidi. . napr.

od kojih je desni oko šest puta veći od levog. a portalnim krvotokom dospevaju u jetru većinom sastojci koji se tu metaboliziraju. Sredinom lobula prolazi centralna vena i paralelno portalnim delom grane portalne vene. Ovaj pak s izvodnim kanalom žučne kese stvara ductus choledochus. Oko 80% krvi ulazi u jetru portalnim krvotokom kroz portalnu venu. Jetra je sastavljena od velikog broja lobula. kapilare jetrene arterije i portalne vene. kolangiole. Hepatičnom arterijom jetra dobija hranu i kiseonik.3 BIOHEMIJA JETRE Jetra je parenhimatozni organ smešten na desnoj strani abdominalne šupljine. izmedu desnog i levog režnja. poseduje dvostruki cirkulacijski sistem. lobusa. Ti kanalići su omotani vezivnim tkivom i izlaze iz jetre te se spajaju u 5 — 6 cm dugi glavni kanal. Portalna vena i jetrena arterija dovode krv koja protiče kroz posebne kapilare. Iz tih kanalića teče žuč u veće.Bubrežni kamenci mogu biti od kalcijumoksalata. Kupfferove ćelije. ductus hepaticus communis. Jetra odraslog čoveka teži oko 1200 do 1600 g. Ćelije jetrenog parenhima raspoređene su zrakasto od sredine prema periferiji lobula i dele sinusoide. capsula fibrosa perivascularis. koje takode čine mrežu između redova ćelija te izlaze iz lobula formirajući interlobularne kanaliće. cistina ili ksantina. Ogranci portalne vene ulaze u prostore izmedu lobula i dalje se granaju u kapilare koje zrakasto ulaze u lobule i formiraju kapilarnu mrežu. Kroz jetrena vrata na donjem rubu. 11. Sistemom žučnih kanala izlučuje se žuč i u njoj supstance iz jetre u žučnu kesu. sinusoide. kalcijumfosfata. Jetra je na taj način bogato snabdevena krvlju. odakle teče u centralnu jetrenu venu. Iz jetrenih ćelija izlaze žučne kapilare. Jetra je ovijena vezivnom ovojnicom. a sastoji se od dva režnja. ductus hepatici. a oko 20% kroz hepatičnu arteriju. vena cava inferior . Druga vrsta ćelija. Osim toga. od mokraćne kiseline. i na kraju u 4 . u jetri je i mreža limfnih sudova kojom intersticijska tečnost i limfa dospevaju iz jetre u opštu cirkulaciju. rasporedene su uz zidove .5 hepatičnih vena koje na gornjoj strani jetre ulaze u donju šuplju venu. hepatične arterije. a odatle u sabirne vene. Iz venoznih kapilara krv odlazi u centralnu venu koja prolazi sredinom lobula. čiji traci ulaze u dubinu. žučni kanali i limfni sudovi. ulaze grane jetrene arterije i portalne vene. Jetra. naime. 70% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum.

konjugacije i esterifikacije. U jetri se takode vrše procesi detoksikacije. Jetra ima vrlo važnu ulogu u nizu metaboličkih. Metaboličke funkcije vrše se u parenhimatoznim ćelijama hepatocitima. lipida. Odnos Kupfferovih i parenhimatoznih ćelija u tkivu jetre je 3 : 17. kako kataboličkih tako i anaboličkih procesa.3 . Danas je već poznato i koje subcelularne frakcije vrše pojedine od navedenih funkcija.Jetra sinusoida i pripadaju retikuloendotelnom sistemu. dok su Kupfferove ćelije deo retikuloendotelnog sistema i imaju sposobnost fagocitiranja. pa se stoga naziva »centralnom laboratorijom« organizma. U njoj se odvija veliki deo metabolizma ugljenohidrata. proteina i drugih azotnih jedinjenja. .Slika 11.

jetra je u svojoj funkcionalnoj delatnosti usko vezana i s drugim organima. gvožđa i bakra. jezgro. Lizozomi sadrže razne enzime. centrifugiranjem na raznim brzinama 11. Do tih se saznanja došlo na temelju proučavanja pojedinih supcelularnih frakcija dobijenih frakcioniranim centrifugiranjem. Ribozomi sadrže ribonukleinsku kiselinu (RNA) i tu se vrše procesi sinteze proteina i procesi konjugacije. zrnasti i glatki endoplazmatski retikulum). Na taj način se može razdvojiti citosolska frakcija (citoplazma). Osim toga.Slika 11.Ćelija parenhima jetre Mitohondrije sadrže enzime potrebne u metaboličkim reakcijama ugljenohidrata. mikrozomalna frakcija (ribozomi.3. proteaze. dobija se uvid u njenu funkcionalnu sposobnost. proteina i lipida. Takođe. jetra poseduje veliku regenerativnu sposobnost i funkcionalnu rezervu. mitohondrije i lizozomi. Na primer. Međutim. može se smanjiti detoksikaciona sposobnost jetre a da je metabolizam ugljenohidrata još normalan i sl. potrebna su različita ispitivanja. npr. dok se transport i sekrecija bilirubina pripisuje Golžijevom aparatu. a neki od njih sudeluju u metabolizmu žučnih boja. pa je ponekad . vrši se sinteza holesterola.4 . kisele hidrolaze. konjugacija bilirubina i detoksikacija lekova i drugih organizmu stranih supstanci. U zrnastim i glatkim membranama endoplazmatskog retikuluma i ribozomima aktiviraju se aminokiseline za sintezu proteina. pa je kadšto teško odvojiti hepatalni od ekstrahepatalnih faktora.1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA I FUNKCIJE Ispitujući kako jetra obavlja sve pomenute procese. Takvo frakcioniranje izvodi se pomoću ultracentrifuge. upravo zbog mnogostrukosti njene funkcije. jer se često dogada da sve funkcije jetre ne budu pogođene ili barem ne u istoj meri. U njima se odvijaju procesi oksidativne fosforilacije i stvaranja energetski bogatih jedinjenja (ATP).

pa se time povećavaju aktivnosti tih . Čak i kod ciroze jetre ili malignih tumora hepatobilijarnog trakta. Na propustljivost i integritet jetrenih ćelija ukazuju aktivnosti nekih enzima što pri procesima koji uzrokuju promene propustljivosti ćelijskih membrana ili nekrozu ćelija prelaze iz oštećenih ćelija u cirkulaciju. enzimatski testovi većinom ukazuju na anatomske promene. jetra može neko vreme kompenzatorno održavati funkcionalnu sposobnost. dakle već na samu leziju. Poslednjih 30 godina.Testovi za ispitivanje funkcije jetre PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA U BOLESTIMA Određivanje aktivnosti raznih enzima u krvnom serumu ima u bolestima jetre i žučnih vodova vrlo veliku dijagnostičku vrednost. mnogo su se povećale mogućnosti ispitivanja hepatobilijarnog trakta i poboljšala diferencijalna dijagnostika tih bolesti. zbog njihove relativne polagane progresije. Upravo zbog kompleksnosti problematike ispitivanja hepatobilijarnog trakta.funkcionalno sposobna i pored uznapredovalih primarnih anatomskih promena ili sekundarnih promena zbog procesa u žučnim vodovima. u tim se ispitivanjima upotrebljava celi niz ili. razvojem kliničke enzimologije. Dok su se pre laboratorijskim testovima mogli uglavnom registrirati samo funkcionalni poremećaji.5 . Slika11. a koji se katkad javljaju dosta kasno. u svakom slučaju tek nakon lezije tkiva. kako se to kaže baterije testova. za koje se uvrežio naziv jetrene ili hepatalne probe.

adenozin–deaminaze i dr. Najviše raste aktivnost serumskih aminotransferaza. zbog promene propusnosti ćelijske membrane i oštećenja tkiva uzrokovanih upalnim procesom. indikatorski enzimi i enzimi lokalizirani u epitelu žučnih vodova. γ– glutamiltransferaze. tzv. a ALT–a i do 100 puta više od granice referentnih vrednosti.a veća od aktivnosti AST-a tj. Pri tome je karakteristično da je aktivnost ALT. funkcionalnoj insuficijenciji ili prisutnosti holostaze koja onemogućava normalnu sekreciju žuči. dolazi do promena aktivnosti mnogih enzima. U bolestima hepatobilijarnog trakta. guanaze. aldolaze. već prema vrsti oštećenja tkiva. ali ne toliko kao aminotransferaza. što izaziva porast njihove aktivnosti u krvnom serumu. 5–nukleotidaze. malat–dehidrogenaze. enzima karakterističnog za jetru. Na osnovu enzimske slike može se zato upoznati priroda i intenzitet patološkog procesa. prelaze u većim količinama iz ćelija u krvnu cirkulaciju. izocitrat dehidrogenaze. Ti enzimi. alkalne fosfataze.63. Enzimi hepatobilijarnog trakta mogu se svrstati u 3 grupe: enzimi koji se sintetizuju u jetri. . Kliničko značenje. DeRitisovog kvocijenta. leucin–aminopeptidaze. Aktivnost ostalih indikatorskih enzima u serumu takođe je povišena. nalazi se inverzija kvocijenta AST/ALT. a laktat– dehidrogenaze i G–glutamiltransferaze nešto manje. U infektivnom hepatitisu znatno je povećana aktivnost indi–katorskih enzima u serumu. Aktivnost aldolaze i glutamat–dehidrogenaze mogu porasti 10 — 15 puta iznad granice referentnih vrednosti. sorbit–dehidrogenaze. Za prognozu i ocenu težine bolesti značajan je upravo intenzitet porasta aktivnosti SDH i GLDH.enzima u serumu ili plazmi. ceruloplazmina. laktat–dehidrogenaze. AST– a do 50. može u serumu porasti i do 70 puta iznad normale. ornitin–karbamiltransferaze. glukoza–6–fosfat–dehidrogenaze. glutamat–dehidrogenaze. Aktivnost sorbit– dehidrogenaze. i u proseku iznosi oko 0. pa je ovaj u infektivnom hepatitisu manji od 1. kao aminotransferaza.

Slika 11.Aktivnosti AST–a i ALT–a u jednom slučaju infektivnog hepatitisa U teškim slučajevima bolesti aktivnosti tih enzima u serumu vrlo su velike. GLDH je veća od 20 U/L. naročito aminotransferaza. to i porast aktivnosti enzima. Kako lezija ćelija prethodi slabljenju funkcije jetre. porast koncentracije bilirubina u serumu. a SDH od 50 U/L. a to je važno za ranu dijagnozu akutnog hepatitisa. . promena odnosa proteinskih frakcija koje se vide u elferogramu i flokulacionim testovima i dr. počinje pre nego što se pojave patološki ispadi »klasičnih« testova. Tako aktivnost aminotransferaza u serumu počinje rasti i do 3 nedelje pre ostalih laboratorijskih pokazatelja. npr.6 .

Slika 11.7 -Tok promena aktivnosti enzima u serumu u lakšem slučaju infektivnog hepatitisa .

budući da se nalazi uglavnom u epitelu žučnih vodova. ali je nešto ima i u jetrenom parenhimu. SDH mogu biti vrlo visoke. u agresivnom hroničnom hepatitisu aktivnosti indikatorskih enzima u serumu rastu slično kao i u cirozi jetre. snizuje se aktivnost holinesteraze. nalaze i normalne aktivnosti.8 . malo se povisuju. kao alkalne fosfataze ili LAP–a u akutnom' hepatitisu. DeRitisov kvocijent AST/ALT obično je iznad 1. Aktivnost GGT. npr. tek ukoliko se funkcionalna sposobnost jetre smanji.Tok promena aktivnosti enzima u serumu u teškom slučaju infektivnog hepatitisa Aktivnosti enzima koji se nalaze u epitelu žučnih vodova ili se izlučuju putem žuči. a naročito u hepatitisu uzrokovanom alkoholom.3 puta. poraste nešto više. Aktivnost GGT je visoka. iako ređe. Nešto mogu biti povišene u serumu aktivnosti GGT i ornitin–karbamiltransferaze. U nekrotskim krizama (nekrotischer Schub) aktivnosti aminotransferaza. alkalne fosfataze. GLDH. ali retko preko 200 U/L.Slika 11. a ponekad se. Porast aktivnosti GLDH i veći porast aktivnosti AST–a od ALT–a ukazuju na nekrotične krize. 2 . GGT. Inače se uopšteno porast aktivnosti GGT u serumu smatra jednim od najosetljivijih znakova oštećenja jetre. . Aktivnost holinesteraze ne pokazuje neke značajnije promene. Nasuprot tome. Aktivnosti enzima u serumu obično su normalne ili granične u perzistirajućem hroničnom hepatitisu.

Aktivnost GGT je naročito vlsoka. a ostalih indikatorskih enzima. Međutim.U hroničnom hepatitisu nalazi se već oslabljena funkcija jetre. kada je funkcionalno aktivno tkivo već umnogome redukovano.9 . sve se više snizuje aktivnost serumske holinesteraze. SDH. nemaju se više odakle enzimi izlučivati u cirkulaciju. Taj porast GGT u cirozi alkoholičara posledica je toksičnog efekta alkohola na mikrosome i indukcije tog enzima alkoholom. U terminalnoj fazi. i obično AST–a više od ALT–a. Ali što više funkciia jetre slabi. Medutim. u cirozi aktivnosti enzima mogu biti i slabije povišene. za cirozu je karakterističan jači porast aktivnosti GGT i GLDH. a to zavisi od faze u kojoj se bolest nalazi. pa se njihove aktivnosti u serumu snizuju. Aktivnost alkalne fosfataze takođe se umereno povisuje. u cirozi alkoholičara. nekad čak i normalne. Slika 11. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U cirozi jetre povisuju se aktivnosti aminotransferaza do oko 5 puta.Aktivnosti enzima u serumu u bolesnika s kroničnim hepatitisom. ponekad i više. kao aldolaza. i to je karakterističan nalaz u cirozi jetre. . a to uzrokuje često sniženu aktivnost holinesteraze. i do 1000 U 7 L . nešto manje. LDH.

Enzimska slika katkad omogućava da se opstruktivni ikterus izazvan konkrementima razlikuje od onog izazvanog malignim procesom.Slika 11. uz jači porast aktivnosti alkalne fosfataze. aktivnost AST–a je veća od ALT–a. U opstruktivnoj žutici obično su aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima umereno povišene u serumu. u opstruktivnoj žutici obično je DeRitisov kvocijent normalan. GGT.su već prisutne metastaze. Za diferencijalnu dijagnozu je od važnosti i odnos aminotransferaza i alkalne fosfataze. jer je u ovom poslednjem slučaju obično snižena aktivnost holinesteraze i jače povišena aktivnost alkalne fosfataze. . Ako. Za razliku od hepatocelularne. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) Enzimski testovi vrlo su korisni za razlikovanje hepatocelularnog i opstruktivnog ikterusa. u opstruktivnoj žutici taj je odnos obično oko 1 ili nešto veći ili manji.Aktivnosti enzima u serumu u cirozi jetre. pa čak i od 50.10 . tj. LAP i ceruloplazmina. Dok je ALT/AP u akutnom hepatitisu veći od 25. često se nalazi i jači porast aktivnosti aldolaze i LDH.

Slika 11. Korisne podatke u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta daje određivanje aktivnosti više enzima i njihovi međusobni odnosi . (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U hepatocelularnom ikterusu s holostazom slika je mešana. Aktivnosti enzima u serumu u opstruktivnoj žutici izazvanoj : a) kamencima.11. GGT i LAP. uz visoke aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima i relativno visoke aktivnosti alkalne fosfataze. tj. b) tumorom. pa nalazimo aktivnosti enzima u serumu koje ukazuju i na oštećenje jetre i na holostazu.

To se prvo zapaža po žutim beloočnicama (sklere) i sluznici. 11.Tabela 11.3 ŽUTICA (ICTERUS) Povišenje koncentracije bilirubina u krvnom serumu (hiperbilirubinemija) ima za posledicu pojavu žute boje kože ili žutice. Prema uzroku hiperbilirubinemije razlikujemo razne tipove žutice. a diferenciranje žutice jedno je od osnovnih problema u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta.3.2 .Aktivnosti enzima u bolestima hepatobilijarnog trakta Grup Enzim a II a ++ + ++ + ++ + + 0 0 + 0 0 b + 0 + + 0 0 0 + + c + + + Sindrom d e ++ + ++ ++ + ++ + ++ 0 + 0 ++ ++ ++ + ++ + ++ 0 0 f + 0 + + + + + + + + 0 0 a+ e ++ + ++ + ++ + + ++ + ++ + ++ 0 0 Aspartat– aminotransferaza Alanin–aminotransferaza Ornitin–karbamil– transferaza Glutamat–dehidrogenaza ++ + + + ++ III Alkalna fosfataza Ceruloplazrain g–glutamiltransferaza I Holinesteraza Faktori koagulacije — 0 Sindrom: akutno difuzno oštećenje membrane (tip: akutnihepatitis) + povišeno — sniženo kronično difuzno oštećenje parenhima (tip: kompenzirana ciroza) diseminirane nekroze (tip: nekrotizirajući napad kod ciroze) — BEZ PROMENE distrofija parenhimskih ćelija (tip: supakutna distrofija) opstrukcija žučnih vodova (tip: ekstrahepatalna opstrukcija) lokalna ekstrahepatalna opstrukcija (tip: metastaze u jetri) a + e) (tip: holangioiitični oblik akutnog hepatitisa). .

Cepanjem metenskog mosta između prvog i drugog pirolnog prstena otvara se porfirinski prsten i nastaje biliverdin–gvožđe––globin. vakuole. lizosomi i Golžijev aparat.85 — 6. te se takav preko Golžijevog aparata koncentruje na površini membrane žučnih kanalića i izlučuje u žuč. uzrokovana poremećajem ekskretorne funkcionalna žutica. uzrokovana zastojem u bilijarnom traktu. prvenstveno u slezini. Pri spomenutim procesima važan je aktivan transport bilirubina od sinusoida kroz jetrenu ćeliju do žučnih kanalića. portalnim krvotokom u jetru. ligandin i Z protein. opstruktivna žutica. hepatocelularna ili parenhimatozna funkcije jetrenih ćelija i žutica. . Urobilinogen se delom izlučuje preko debelog creva u stolici. Naime. koji se naziva još koleglobin ili verdohemoglobin. uzrokovana povećanim raspadom eritrocita i razgradnjom hemoglobina. endoplazmatični retikulum) odvaja od transportnih proteina i konjuguje u glukuronid. Zatim se u organelama mikrosomalne frakcije (ribosomi.Razlikujemo četiri tipa žutice: hemolitička žutica. Reakciju katalizuje enzim hemoksigenaza uz kiseonik i NADPH 2. Ovu reakciju katalizuje mikrosomalni enzim bilirubin–UDP–glukuronil– transteraza. a bilirubin se konjuguje u endoplazmatičnom retikulumu glukuronskom kiselinom u bilirubin— mono– I di–glukuronid. Tada se otcepljuje gvožđe i globin. koštanoj srži i jetri. Ovaj konjugovani bilirubin pre se nazivao direktni bilirubin. u čemu igraju ulogu neke supcelularne frakcije. Metabolizam i lučenje bilirubina Bilirubin nastaje nizom reakcija iz hemoglobina.76 μmol (0. gde se oslobodi iz glukuronida delovanjem glukuronidaze i pod uticajem delovanja anaerobne crevne flore redukuje u urobilinogen.Tu se odvaja albumin. Iz jetre se ponovo lzlučuje u tanko crevo. prvo se bilirubin vezan još za albumin koncentruje na površini sinusoidne membrane i onda ulazi u ćeliju i veže reverzibilno za dva proteina. a drugi deo urobilinogena vraća se enterohepatalnom cifkulacijom. Sve te reakcije odvijaju se u retikuloendotelnom sistemu (RES). a delom preko plexusa hemorrhoidalesa u opštu cirkulaciju i dospeva u bubrege i izlučuje kao mokraćni urobilinogen u količini od 0. a sam biliverdin redukuje u bilirubin delovanjem enzima biliverdin–reduktaze. Iz ćelija RES–a bilirubin dospeva u cirkulaciju te se u krvi veže na albumin i kao takav (pre se nazivao indirektni bilirubin) posebnim aktivnim transportnim sistemom ulazi u jetrene sinusoide i iz njih u ćelije jetrenog parenhima. Hemoglobin se oslobađa prilikom dezintegracije eritrocita u ćelijama retikuloendotelnog sistema. Sa žuči bilirubin dospeva u tanko crevo.5 do 4 mg) dnevno. Time nerastvorljivi bilirubin prelazi u rastvorljivi oblik.

Zbog toga se povećava koncentracija bilirubina vezanog za proteine u cirkulaciji.13 .Metabolizam bilirubina u hemolitičkoj žutici U opstruktivnoj žutici stvara se normalno bilirubin u RES–u i dospeva putem krvi u jetru koja ga normalno konjuguje. Međutim. Jetra opet ne može svu tu količinu primiti i ponovo izlučiti. pa se vraća u krv i koncentracija mu raste. U žuči se takođe povećava koncentracija bilirubina I to izaziva predispoziciju za stvaranje žučnih kamenaca Sterkobilinogen se u većoj količini vraća enterohepatičnom cirkulacijom u jetru. Kako je to bilirubin koji se u jetri već konjugovao s glukuronatom. Zbog toga raste i fekalni sterkobilinogen. Slika 11. jetra. usled opstrukcije žučnih puteva (intrahepatalnih ili ekstrahepatalnih) ne može se izlučivati putem žuči u crevo.12. iako zdrava i funkcionalno sposobna.Slika 11. Ako produkcija bilirubina u RES–u poraste trostruko više od normalnog. pa dolazi do žutice. Jetra pojačano me–abolizira bilirubin i izlučuje ga konjugovanog s glukuronatom u žuč i preko nje u crevo. koncentracija se povećava na račun konjugovanog bilirubina. ne može više svu tu količinu bilirubina primati i dalje metabolizirati. Normalni metabolizam izlučivanje bilirubina U hemolitičkoj žutici hemoglobin se razgrađuje u većoj količini u RES–u zbog hemolize eritrocita. pa više žučne boje dospeva krvotokom u bubrege te se više urobilinogena izlučuje urinom. što izaziva tamnu boju stolice. Kako se bilirubin ne može izlučivati .

Metabolizam bilirubina u opstruktivnoj žutici U hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici. Iz krvi prelazi i u urin. Ovaj dospeva u jetru. pa urin ima karakterističnu boju i žutu penu. Funkcionalno nesposobne ćelije izlučuju i manje bilirubina u žuč i crevo. funkcionalno insuficijentne ćelije jetre ne mogu metabolizirati i izlučiti sav nastali bilirubin.u crevo. to više žučne boje prelazi u opšti krvotok i iz njega putem bubrega u urin. ali kako je ova nesposobna da ga normalno ponovo primi i izluči u crevo. Slika 11. uprkos normalnom metabolizmu hemoglobin u RES–u. jer serum sadrži visoku koncentraciju konjugovanog bilirubina koji pri prolazu krvi kroz bubrege lagano prolazi glomerularni filtar.15 . Iz creva se sterkobilinogen enterohepatičnom cirkulacijom vraća portalnim krvotokom u jetru. Zato je smanjen i fekalni sterkobilinogen i stolica je blede boje.14. aholična. osim u vrlo teškom oštećenju jetre. pa je stolica bleda. prolazi kroz ćelije vraća se natrag u jetrene sinusoide i odatle u cirkulaciju.Metabolizam bilirubina u hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici . tu se ne stvara urobilinogen. pa ni urobilinogena u urinu. Nema ni enterohepatične cirkulacije urobilinogena. Medutim. Slika 11. ali retko aholična. gde se zato njegova koncentracija povećava. u urinu se pojavljuje bilirubin.

I Lucey–Driscollov sindrom. Prema uzrocima moguća je podela hiperbilirubinemija i na: premikrosomska (hemolitična. Osim navedene podele hiperbilirubinemija. stolici i urinu u raznim tipovima žutice Bilirubin u serumu Tip žutice Urin ukupni konjugovan Stofica urobilinog bilirubin nekonjugova boja en n smanjen povišen tamna povišen negativa n pozitiva Hemolitična blago povišen Opstruktivna jako povišen aholičn negativan . Zato se u serumu povećava koncentracija nekonjugovanog bilirubina do vrlo visokih vrednosti. zavisno od toga koji je bilirubin povećan. kojoj je uzrok prerano oslobađanje bilirubina u koštanoj srži. mogu se podeliti i na: konjugovane (opstruktivni i hepatocelularni ikterus. a uzrok joj je manjak bilirubin – UDP–glukuronil transferaze i rezultirajuća nemogućnost konjugacije bilirubina. Lucy–Driscollov sindrom. Tabela 11. Crigler–Najjarova hiperbilirubinemija je vrlo retka. Zbog poremećaja ekskrecije. Crigler– Najjarova bolest. Gilbertova bolest). Smanjena je aktivnost bilirubin –UDP– glukuronil transferaze i konjugacija bilirubina. postmikrosomska (opstruktivna žutica. pa je u serumu povećana koncentracija uglavnom nekonjugovanog bilirubina. Dok su ostale funkcionalne hiperbilirubinemije relativno bezopasne. i do 80 μmol/L. prognoza je u toj bolesti loša. i bolesnici obično umiru u prvoj godini života (tip I) ili kasnije (tip II). šant. Odmah posle rođenja bilirubin se taloži u ganglijskim ćelijama mozga pa se pojavljuju neurološki simptomi. povećana je i retencija BSP–a. dok su ostali laboratorijski nalazi normalni. u kojem jedan inhibitorni faktor u krvi majke i deteta inhibira konjugaciju bilirubina. pa je povećana koncentracija nekonjugovanog bilirubina u krvotoku. mokraći i stolici. Poremećaj ekskrecije konjugovanog bilirubina iz mikrosoma u žučne kapilare uzrok je Dubin–Johnsonove funkcionalne hiperbilirubinemije.U funkcionalnoj hiperbilirubinemiji nema U Gilbertovom patoloških promena u jetri već ih uzrokuju promene u intracelularnom metabolizmu bilirubina. sindromu poremećen je prenos bilirubina kroz ćelijske membrane do mesta konjugacije u mikrosomskom području. pa su osim bilirubina laboratorijski nalazi normalni.Žučne boje u serumu. Za tu je bolest zato karakteristična visoka koncentracija konjugovanog bilirubina u serumu (i do 180umol/L). U funkcionalne hiperbilirubinemije ubrajaju se još tzv. šant hiperbilirubinemija. upalni procesi). Dubin– Johnsonov sindrom) nekonjugovane (hemolitični ikterus. Dubin–Johnson. šant hiperbilirubinemija). Gilbertova bolest.3 . U pojedinim tipovima žutice nalaze se karakteristični laboratorijski nalazi žučnih boja u krvnom serumu.

elferogram serumskih proteina u infektivnom hepatitisu obično pokazuje povišenje frakcije β i α– globulina. od funkcionalne sposobnosti jetre zavisi i koncentracija fibrinogena u plazmi. Pre su se u tu svrhu više koristili razni flokulacioni testovi. odnosno β–globulina. prvenstveno holesterola. te povišeni timol– test zamućenja i flokulacija zbog povećanja β–lipoproteina. pa su nalazi blaže patološki promenjeni ili čak i normalni. U jetri se sintetizuju albumini. ili odgovor retikulo–endotela na oštećenje jetrenog parenhima. amonsulfat–test. ali se to ne mora uvek javljati. U opstruktivnoj žutici. to su isključivo pokazatelji funkcionalne sposobnosti jetre i ne mogu se sasvim strogo klasifikovati po bolestima. pa se to katkad može zapaziti i u porastu β––globulina. ali ubrzo porastu α2 –globulini koji se uopšteno povisuju u akutnim stanjima. Intenzitet hipoalbuminemije i povećanje γ–globulina zavise od težine oštećenja jetre. budući da se fibrinogen sintetizuje u jetri. dok tek smanjena jetrena funkcija. i apsolutno. a danas elektroforeza proteina. ili češće. Prema tome. U cirozi jetre obično se nalazi inverzija albuminsko–glubulinskog kvocijenta. lakše oštećenje jetre kakvo se može javiti kod upalnog procesa u hepatitisu. koji su nosioci antitiiela. samo relativno. odnosno na elferogramu se vidi smanjenje albumina. ima za posledicu smanjenje te sinteze i rezultira padom koncentracije fibrinogena u plazmi.3. dok se γ–globulini. u ranoj fazi i ako još nema oštećenja jetrenih ćelija. Spomenute promene nisu tako izražene u hroničnom hepatitisu. Isto tako. kao α–globulini koji sadrže glukoproteine te lipoproteini iz α i β–globulina. do kojeg dolazi zbog smanjene sposobnosti jetre da ih sintetizuje. raste i koncentracija β–lipoproteina. uz relativni porast koncentracije globulina. Zbog povišenja lipida u serumu. Stoga. Međutim u dobro kompenzovanoj cirozi mogu proteini biti i normalni. U hroničnoj bilijarnoj opstrukciji smanjuje . Povišenje globulina koje se nalazi u pojedinim bolestima hepatobilijarnog trakta može biti odgovor na sniženje koncentracije albumina. Obično je u akutnom hepatitisu malo snižena koncentracija albumina u serumu. fibrinogen. cink–sulfat–test. do čega dolazi kod opstrukcije žućnih puteva. Na primer. produženi Weltmannov koagulacioni niz — svi oni pokazuju povećanje γ–globulina. pa je to važno i prognostički. zavisno od funkcionalne sposobnosti jetre.4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA Kad se govori o »jetrenim« probama. 11. dok se kod hepatocelularne vrl retko susreću tako visoke koncentracije bilirubina. Sniženje pak albumina u serumu posledica je nesposobnosti jetre da ih normalno sintetizuje. U jetri se takođe odvijaju procesi transaminacije i deaminacije aminokiselina.a Hepatocelularna povišen povišen n povišen pozitiva n varira proporcional no težini oštećenja Treba napomenuti da u opstruktivnoj žutici hiperbilirubinemija može biti vrlo intenzivna. Flokulacioni testovi koji ukazuju na takve promene su povišeni sublimat–test. nego više zavise od intenziteta smanjenja jetrene funkcije. proteini i raspodela njihovih frakcija mogu biti i normalni. obično izaziva čak blago povišenje fibrinogena. protrombin i delomično neki globulini. U infektivnom hepatitisu javlja se i porast koncentracije β–lipoproteina u serumu. tu se uvek podrazumevaju razni testovi koji ukazuju na raspodelu proteinskih frakcija u serumu. Kod teških i dugotrajnih bolesti javlja se i apsolutni porast koncentracije γ–globulina usled reakcije retikuloendotela. i povećanje γ–globulina. a pogotovo u malignim bolestima. i preko 400 umol/L. stvaraju uopšteno u ćelijama retikuloendotelnog sistema.

IgM i IgA–a koncentracije ta tri imunoglobulina nešto je u porastu i u perzistentnom kroničnom hepatitisu. Prema novijim podacima je koncentracija prealbumina u serumu smanjena u poremećajima jetrene funkcije. a u hepatalnim bolestima praćenim i oštećenjem bubrega koncentracija β2– mikroglobulina. Mezenhimalna reakcija rezultira u povećanoj koncentraciji γ– globulina u hroničnim infekcijama ili kao posledica stvaranja homolognih antitela izazvanih dezintegracijom tkiva kod hepatocelularne nekroze.se i koncentracija albumina raste koncentracija γ-globulina. U infektivnom hepatitisu i primarnoj bilijarnoj cirozi nalazi se povišen IgM. Elektroforetski se retko može dokazati.16. U portalnoj cirozi IgG. što je već znak sekundarnog oštećenja jetre. To se još bolje može pratiti određivanjem koncentracije pojedinih imunoglobulina. ali ga se može odrediti imunohemijskim metodama. . Razvojem imunohemijskih tehnika omogućeno je određivanje raznih proteina koji se u serumu nalaze u vrlo malim koncentracijama. Elferogrami proteina u bolestima hepatobilijarnog trakta Ovde su spomenuti proteini i njihove promene koncentracija u krvnoj tečnosti samo u vezi s bolesti jetre i žučnih vodova. kao u agresivnom hroničnom hepatitisu. da u akutnom hepatitisu i primarnom karcinomu jetre raste koncentracija ligandina u serumu . Tako je zadnjih godina nađeno. U alkoholnoj cirozi raste uglavnom koncentracija IgG i IgA. pa se određivanje prealbumina može takođe koristiti za ispitivanje funkcije jetre. Slika 11. u hroničnom agresivnom hepatitisu IgG. koji je pozitivan u serumu kod opstrukcije žučnih puteva. U jetri se sintetizuje i pralbumin čije je poluvreme života vrlo kratko. Novijeg je datuma i test na lipoprotein X.

iz glntarnina.Krebsov ciklus sinteze ureje Nastali amonijak.3. Ovaj se sa asparaginskom . Taj proces sinteze ureje putem Krebsova ciklusa odvija se samo u jetri. te iako se ovaj izlučuje urinom. koji ie vrlo toksičan za organizam. Kao što se vidi iz slike iz NH4 i CO2 nastaje uz utrošak 2 mola ATP karbamil–fosfat.17 . Nastali karbamil–fosfat veže se s ornitinom preko njegove – aminogrupe uz enzim ornitin–karbamil–transferaza (OCT) i stvara se citrulin. a katalizuje je enzim karbamil–fosfat–sintetaza čiji je koenzim N– acetil–glutaminska kiselina. Ta reakcija je ireverzibilna. Nešto amonijaka nastaje i delovanjem glutaminaze II u bubregu trag u krv. detoksikuje se u jetri na taj način što sa CO2 stvara ureju. suvišak prelazi na Slika 11.5 NEPROTEINSKA JEDINJENJA Razgradnjom proteina nastaju u organizmu aminokiseline koje se u jetri deaminiraju te se stvara amonijak.11.

Vraćanjem ornitina u reakciju s novim karbamil–fosfatom zatvara se ovaj metabolički ciklus nazvan Krebs–Henseleitov ciklus sinteze ureje. Smanjenje sadržaja glutaminske kiseline i drugih međuprodukata ciklusa limunske kiseline uzrokuje smanjenje oksidativnog metabolizma u mozgu te nastupa koma. a fruktoza i galaktoza se isključivo u jetri pretvaraju u glukozu i njene fosfatne estere.6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA Jetra ima ključnu ulogu i u metabolizmu ugljenohidrata. . U terminalnoj fazi ciroze. slabi sposobnost jetre da se u njoj normalno vrši deaminacija aminokiselina i sinteza ureje. U teškim oštećenjima jetre koncentracija može porasti i do 18 mmol/L odnosno 25 mg/dl. ciklus limunske kiseline. u ureju: Za reakciju je potreban utrošak energije oko 59 kJ (14 kcal/mol). Treba. Povišenje krvnog amonijaka nalazi se u teškoj cirozi jetre i hepatičnoj komi. u krvi normalno nalazi samo oko 11—47 u. 11. ali u teškim oštećenjima slabi sinteza ureje i njena je koncentracija smanjena. trovanja hepatotoksičnim agensima kao CC14. te stvaraju ketonska tela. pa je povišenje koncentracije amonijaka u krvi loš prognostički znak. Delovanjem arginin– sukcinat–dehidrogenaze razgrađuje se arginino–jantarna kiselina u arginin i fumarnu kiselinu.3. Nešto amonijaka uklanja se i sintezom glutamina u mozgu. uz utrošak 3 mola ATP–a. uprkos stvaranju relativno mnogo amonijaka. Normalno se u krvnom serumu nalazi 2.28 — 3. Tek kod teških oštećenja jetre slabi sinteza ureje. i ta se sinteza poja čava kad se zbog smanjenja sinteze ureje u jetri poveća koncentracija amonijaka u krvi. Nadalje se u jetri metabolizuju laktat i piruvat. Koncentracija ureje u lakšim oštećenjima jetre može čak i nešto porasti usled kompenzacijske sposobnosti jetre. Zbog pojačane sinteze glutamina u mozgu (iz amonijaka i glutaminske kiseline) povećava se koncentracija glutamina u krvi. Metode određivanja aminokiselina su fotometrijske s ninhidrinom i hromatografske. b) smanjenoj toleranciji prema opterećenju glukozom (GTT). međutim. a danas se uglavnom rade enzimske metode i titracija po Conwayu. Sinteza ureje je efikasan put uklanjanja amonijaka tako da ga se. jedan iz glutaminske kiseline i drugi iz asparaginske kiseline vežu s CO2. U jetri se vrši glikogeneza. glikoliza. Cela reakcija može se prikazati da se dva mola amonijaka. e) povećanoj koncentraciji mlečne kiseline. arsenovim jedinjenjima ili fosforom. a u mozgu se smanjuje sadržaj glutaminske kiseline.93 mmol/L ili 3 do 6 mg/dl aminokiselinskog N. daje ureju i ornitin koji ulazi ponovno u ciklus i veže se s novom molekulom karbamil–fosfata. Za određivanje amonijaka u krvi koriste se razne metode. Tu reakciju katalizira enzim–sintetaza arginino–jantarne kiseline. Ureja nastaje u tautomernoj formi i izoureja spontano prelazi u ureju. Konačno arginin delovanjem enzima arginaze. Ti poremećaji mogu se zapaziti u : a ) 'tendenciji prema niskoj koncentraciji glukoze u krvi natašte.mol/L (11 do 70 g/dl). glikogenoliza. glikoneogeneza. istaći da je funkcija jetre u metabolizmu ugljenohidrata obično poremećena tek kod teškog oštećenja jetre.kiselinom uz utrošak jednog mola ATP–a kondenzuje u arginino–jantarnu kiselinu. galaktozom (GALTTl fruktozom (FTT) c) s m a n j e noj glikogenolizi nakon opterećenja adrenalinom (ATT) d) glikozuriji.

za diferenciranje opstruktivnog i hepatocelularnog ikterusa. atom holesterola. Smanjena tolerancija galaktoze i fruktoze javlja se u teškoj aktivnoj cirozi jetre. U tom se organu vrši sinteza masnih kiselina. Međutim. može se naći smanjena tolerancija glukoze i smanjena glikogeneza. cirozi jetre. fosfolipida. vrši esterifikacija holesterola s masnim kiselinama. U opstruktivnom . ispod 2. holesterola i lipoproteina. holesterol je pokazatelj i sintetske i ekskretorne funkcije jetre. 11. Međutim. a vrednosti mogu doseći i oko 11 mmol/L (oko 200 mg/dl).18.7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA Jetra ima važnu ulogu u metabolizmu lipida. a jetra je takođe organ preko kojeg se holesterol izlučuje u žuč. Bolje je raditi u tu svrhu galaktoza ili fruktoza––tolerans–test. dok u krvi sudeluje enzim lecitin–holesterol–acil–transferaza (LCAT). kako na GTT utiču i mnogi drugi faktori. Kriva GTT se može strmo uzdizati i dostiže maksimum unutar jednog sata. taj proces se odvija uz sudelovanje enzima acil–holesterol–acil–transferaze (ACAT). pri čemu se masna kiselina prenosi s lecitina i veže na C–3. U praksi se međutim u dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta najviše određuje koncentracija holesterola i njegovih frakcija. zbog smanjene glikogenolize. Iako se holesterol sintetizuje u raznim organima.2 mmol/L. on se najvećim delom sintetizuje u jetri iz aktivnog acetata. te stvaranje ketonskih tela. koji su specifični za jetru. a nekad i u opstruktivnom ikterusu s teškim sekundarnim oštećenjima jetre. Prema tome. taj se test malo koristi u dijagnostici hepatalnih bolesti. a i promene se nalaze samo u vrlo teškim funkcionalnim poremećajima jetre.U teškim funkcionalnim oštećenjima jetre. koncentracija glukoze u krvi natašte je varijabilna i ponekad izrazito snižena. pored ostalih laboratorijskih testova. nadalje. ali se zatim polagano spuste i na hipoglikemične vrednosti. Nadalje se u jetri vrši esterifikacija holesterola i stvaranje žučnih kiselina kao i metabolička razgradnja masnih kiselina. U jetri se. Zbog toga se mogu očekivati promene tih parametara pri smanjenom funkcionalnom kapacitetu jetre. Slika 11.3. Esterifikacija holesterola Određivanje koncentracije ukupnog holesterola u serumu korisno je. npr.

3. kakva se mogu naći u cirozi jetre ili toksičnom hepatitisu. Teška oštećenja jetre. Utiču na rastvorljivost holesterola u žuči i stimulišu lučenje jetrene žuči u žučnu kesu. . primarne žučne kiseline. Takav je nalaz uvek znak vrlo teškog oštećenja s jako oslabljenom funkcionalnom sposobnošću jetre. U jetri se sintetizuju tzv. kod hepatocelularnog ikterusa holesterol je normalan ili tek slabije povišen (npr. 11. pogotovo odnos koncentracije fosfolipida i ukupnog holesterola.holna i henodezoksiholna kiselina. što se u Nemačkoj literaturi označava kao »Estersturtz« (nagli pad estera). pa mogu biti i manje od 20%. Medutim. pre se i odredivanje koncentracije fosfolipida koristilo u oceni funkcionalne sposobnosti jetre. desoksiholna i litoholna kiselina. Stvaraju se u jetri iz holesterola i imaju važnu ulogu pri varenju masti. kod opstruktivnog ikterusa uzrokovanog malignom bolesti. a bočni im se lanac sastoji od 5 C– atoma i završava karboksilnom grupom. Uopšteno se kod malignih bolesti često nalazi niska koncentracija holesterola. Medutim. smanjuju sintetsku i esterifikacijsku funkciju jetre. Iako ta pojava još nije sasvim razjašnjena. neki autori to tumače neishranjenošću takvih bolesnika. Hidroksilne grupe su sve u α-položaju. pa se u tim stanjima mogu ponekad naći vrlo niske koncentracije holesterola.ikterusu koncentracija holesterola u serumu raste do visokih vrednosti._Nasuprot tome. danas su ti testovi uglavnom napušteni. i to naročito esterificiranog holesterola. Budući da se u jetri stvaraju fosfolipidi. te postoji značajna torelacija i s povišenjem koncentracije bilirubina i aktivnosti alkalne fostataze.6 mmol/L. Sve su to hidroksilirani derivati matične holanske kiseline.8 ŽUČNE KISELINE Žučne kiseline su steroidi s 24 C–atoma. u ranoj fazi akutnog hepatitisa). obično izostaje porast serumskog holesterola. U žuči se nalaze u mnogo većoj koncentraciji nego u plazmi. čak ispod 2. iz kojih u crevu delovanjem crevnih bakterija nastaju sekundarne žučne kiseline. pa čak može biti normalan ili snižen. Prsteni A i B su im u cis–položaju. Pri tome raste uglavnom slobodni holesterol.

oko 80 — 90%. Najveći deo holesterola.. b) sekundarne žučne kiseline Kao što se vidi na slici 11.Slika 11. a delomično i nakon hidroksilacije na C–12. Biosinteza žučnih kiselina u jetri započinje hidroksilacijom holesterola na C–7. položaju (kao intermedijer nastaje keton). atomu. Struktura žučnih kiselina: a)primarne. Nakon redukcije.19. Nakon toga se prsten redukuje i dolazi do epimerizacije u C–3. 18. dihidroksi i trihidroksi–derivati holanske kiseline. i to predstavlia glavni put uklanjanja holesterola. . to su monohidroksi. položaju dolazi do okidativnog skraćenja bočnog lanca: krajnja se metilna grupa hidroksiluje i oksiduje u karboksilnu te skrati mehanizmom β–oksidacije. Nastale slobodne žučne kiseline zatim se aktiviraju s ATP–om i koenzimom A te vežu s glicinom ili taurinom preko njihovih NH2 grupa). metabolizuje se u jetri u žučne kiseline.

Tu se te kiseline oslobađaju iz jedinjenja s taurinom i glicinom (uglavnom u kolonu) te enterohepatičnom cirkulacijom. Tako se snizuje pH žuči od 7. Međutim. Dnevno se na taj način stolicom izlučuje 294 — 551–μmola (120 — 225 mg) žučnih kiselina. U urinu normalno nema žučnih kiselina.5 do 6. portalnim krvotokom. Biosinteza žučnih kiselina u jetri Konjugovane žučne kiseline se putem žuči izlučuju iz jetre u žučnu kesu. a enzimskim metodama nađeno je 2. manjim delom i za globuline. U jetri se ponovno hidroksiluju u primarne žučne kiseline i izlučuju u žuč.8 umol/L (125 — 341 g/dl) seruma.20. Soli žučnih kiselina izlučuju se dalje sa žuči u tanko crevo.5 na oko 6 i time smanjuje stabilnost njihovih micelarnih kompleksa s holesterolom u žuči. . gde delovanjem 7α–dehidroksilaze iz crevnih bakterija prelaze u sekundarne žučne kiseline. Drugi deo žučnih kiselina. Koncentracija ukupnih žučnih kiselina u serumu povisuje se kod oštećenja jetre. ali se pojavljuju u opstruktivnoj žutici. izlučuje se stolicom iz tela. gde se u koncentriraju. Zadnjih godina pridaje se žučnim kiselinama sve veće dijagnostičko značenje.Slika 11. vraćaju u jetru. Referentne vrednosti zavise dosta od metode određivanja. a ponekad i kod hepatocelularne žutice i oštećenia jetre. i to više ukupnim žučnim kiselinama nego pojedinima od njih. nakon dekonjugacije u kolonu. naročito kod hroničnih bolesti kao što je ciroza jetre. Slobodne žučne kiseline se u plazmi vežu za albumine. najviše se povećava njihova koncentracija kod opstruktivne žutice. pa je neki prihvataju i kao test za diferencijafnu dijagnostiku ikterusa. Kliničko značenje. Deo žučnih kiselina u crevu sudeluje kao emulgator u cepanju masti i zajedno sa oslobođenim masnim kiselinama ponovno se resorbuje kroz crevnu sluzokožu.

ćelijskih ekskreta. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. nazvan koloidno-osmotski pritisak. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. što je on veći to je veća viskoznost. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. Belančevine plazme dele se na albumin. fetalne eritroblastoze. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. naslednih bolesti. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća.UKRATKO: BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. beta i gama. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako . Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. Taj pritisak. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. hormona. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. globuline i fibrinogen. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. b) aplazija koštane srži. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima.

ako se ne leči. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. Pojavljuje se hipoksija. to su delovi šeste vrste leukocita. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe.smanjuje. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. Kad u koštanoj srži. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. ima ih u različitim tkivima. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. monociti i limfociti. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. polimorfonuklearni bazofilni leukociti. kao što su limfni čvorovi. čovek najčešće umire veoma brzo. Delom nastaju u koštanoj srži. U krvi ima i mnogo trombocita. megakariocita. . Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje.

Takvo stanje može nastati zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubrege. hiperkalemiju. nisku koncentraciju bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. uremiju i zastoj izlučivanja drugih konačnih produkata metabolizma azota. najbolji je indikator koncentracija natrijuma u urinu. Manifestacije bolesti zavise od njihovog odnosa i od ukupnog broja zahvaćenih nefrona.BIOHEMIJA BUBREGA: Normalna funkcija bubrega zavisi od normalne brzine filtracije i normalne funkcije tubula Usporena glomerularna filtracija izaziva: oliguriju. među njima kreatinina. hipokalemiju. Oliguriju zbog nedovoljne bubrežne cirkulacije uz srazmerno dobru funkciju tubula možemo od akutnog oliguričnog zastoja bubrega najbolje razlikovati pomoću kliničkih podataka. I jedni i drugi podaci su dovoljni za dijagnozu i praćenje razvoja disfunkcije glomerula. Funkcija tubula . Kada se smatra da bi ipak trebalo izvršiti labotarorijske analize. urata i fosfata. ali i zbog postglomeluralne opstrukcije. Oštećenje tubula izaziva: poliuriju. Ali nalaz je značajan samo kad je bubrežna cirkulacija u času izlučivanja urina takođe bila niska. Mokraća je suviše razređena i sadrži više natrijuma nego što odgovara stanju hidratacije bolesnika. Koncentracije ureje i kreatinina u plazmi su u većini slučajeva odrazi promena bubrežnog klirensa. plazme u kapilarama i tečnosti u lumenu tubula. Usporena glomerularna filtracija bez značajnog oštećenja bubrega može biti posledica smanjenja razlike između hidrostatičkog pritiska. U većini bolesti bubrega postoje istovremeno smetnje u funkciji glomerula i tubula. Na temelju analiza plazme ne može se razlikovati akutno oligurično oštećenje bubrega od nedovoljne cirkulacije. snižen sadržaj bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. hipofosfatemiju i hipourikemiju.

bilo zbog toga što ih se mnogo izlučuje. ali treba isključiti mogućnost da su nastali zbog hiperkalcemije. Kamenci s kalcijumom su najčešće idiopatskog porekla. i zastoja urina. pH mokraće pri kojem se sastojci lako talože. ksantina i oksalata. i retko od cistina.može se ispitati merenjem sposobnosti bubrega da koncentruje mokraću. posebno one primarnog hiperparatireoidizma. Klirens testovi su manje precizni i tačni od analiza plazme. bilo zbog oligurije. Bubrežni kamenci nastaju zbog: visoke koncentracije njihovih sastojaka u urinu. Od 70% do 90% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum. Imamo još kamence od mokraćne kiseline. .

ali ne mora. AST. Nešto reapsorbovanog urobilinogena izlučuje se mokraćom. postojati žutica. . Poznato je nekoliko urođenih mana u kojima postoji hiperbilirubinemija. što je najčešće kod odraslih. Povišena može biti samo nekonjugovana frakcija ili obe frakcije. holestazu i smanjenu masu funkcionalnog tkiva. fruktozo-1-fosfat aldolaze. pa slobodni nekonjugovani bilirubin može prodreti u ćelije mozga te izazvati kernikterus.BIOHEMIJA JETRE: Jetri pripada centralna uloga u mnogim metaboličkim procesima. Većinom su srazmerno bezazlene. ali sindrom Crigler-Najjara može izazvati kernikterus. obično je znak hemolize. konjuguje se u jetri. Bilirubin nastaje iz hemoglobina. Hiperbilirubinemija nekonjugovanog bilirubina bez konjugovanog. Rezultati prvih biohemijskih analiza mogu biti tipični za jedan od tri patološka procesa ili za kombinovane poremećaje: oštećenje ćelija jetre. Uz svaki od tih procesa može. Žutica je posledica povišene koncentracije bilirubina u plazmi. Kliničko-hemijski testovi koji se koriste za ispitivanje funkcije jetre prema patomehanizmima mogu se grubo klasifikovati u testove: Kojim se identifikuje poremećaj permeabilnosti parenhimskih ćelija jetre: povećanje ALT. Kod novorođenčeta može hiperbilirubinemija biti prevelika za kapacitet vezivanja proteina. sorbitol dehidrogenaze. Metabolizam bilirubina može se ispitati merenjem koncentracije bilirubina u plazmi i pregledom stolice i mokraće. U crevu se pretvara u sterkobilinogen (fekalni urobilinogen). LAP i ornitin-karbomil transferaze u plazmi. te se zatim izlučuje u žuči. Određivanje enzimske aktivnosti od velikog je značaja za diferencijalnu dijagnostiku.

U svrhu “screening” testova za otkrivanje oboljenja jetre i sekundarnih poremećaja najbolje mogu poslužiti AST. nekih faktora koagulacije i fibrinogena u plazmi. jetre: pojava GLDH i Koji ukazuju na insuficijenciju mehanizma koji produkuju protein u EPR-u parenhinskih ćelija: smanjenje holinesteraze. ceruloplazmina i izvesnih žučnih kiselina u plazmi. . albumina. ALT.Koji ukazuju na nekrozu ćelije mitohondrijalne AST u plazmi. LAP. γ-GT I ChE.ili ekstra-hepatičnih žučnih vodova: povećanje AP. Koji ukazuju na proliferaciju mezenhinalnih frakcija u jetri: povećanje α2 i γ-globulina na elektroferogramu i patološki rezultati labilitetnih testova. Koji ukazuju na opstrukciju u oblasti intra.

.

Beograd. 1996. Zagreb. Alberts O. Lewis J.. Oxford University Press. New York.Willey and Soons. Temelji fiziologije čovjeka. 1982. Osnovi molekularne biologije. 1992. Granner DK. Bray D. Riggs T. Biochemistry. New York. Klinička kemija u dijagnostici I terapiji. Martin DW. Berkeš-Tomašević P. 1997. 2005. Willey and Soons. Principle of Biochemistry: Life at the Molecular Level. Biochemistry and Molecular Biology. Rodwell VW. Medicinska biohemija. J. Matić G. Oxford. Saunders. Williams RH. Molecular Biology of the Cell. VI izd. Walter de Gruyter. Biokemija. C. Portland Press. Voet D. Roberts K. 1975. Grundriss der Biochemie. Metabolic Regulation. Zagreb. Problems and Approaches. Medicinska knjiga. Elliott DC. Budecke E. Berlin. 1995. Beograd-Zagreb. Školska knjiga. 1980. Biochemistry. XI izd. 1997.B. 1996. Willey-Liss. Devlin TM. Gerland Publishing. Textbook of Biochemistry with Clinical Correlations. Patološka fiziologija. Školska knjiga. Springer Verlag. JUMELA. Voet JG. Voet D. 1979. Berlin. 1994. Beograd. J. 1996. Beograd-Zagreb. Raff M. Watson J. . Opšta i medicinska enzimologija. Berlin. Pannall PR. Zagreb. Voet JG. Harperov pregled biohemije. Roskoski R. Karlson P. Chandler AM. Elliott WH. Berkeš I. 1989. 2009. Textbook of Biochemistry. Zavet. W. New York. 1988. Motulsky V.. Springer Verlag. 1989.B. Saunders Company. New York. 2008. 1995. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Sodeman W. W. 1959. JUMELA. Biochemistry. New York. Frayn KN. Zilva JF.Literatura: Guyton A. Zagreb. Beograd. Savremena administracija. Human genetics. J. Pratt C. Đurđić V. Philladelphia. London. Medicinska knjiga. A Human Perspective. Devlin TM. Mayes PA.Willey and Soons. Štraus B. Medicinska biohemija. A. Textbook of Endocrinology.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->