Radmila Maksimović

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE

Banja Luka, 2010

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE
Autor: dr sci. fharm. Radmila Maksimović Recezenti: Prof. dr Rade Biočanin, expert Prof. dr sci. Jovica Jovanović Lektor: GORDANA Jovanović (Bilanović) Izdavač: Panevropski univerzitet "APEIRON" Banja Luka 1. izdanje, godina 2010. Odgovorno lice izdavača, DARKO Uremović Glavni i odgovorni urednik: Mr ALEKSANDRA Vidović Prelom teksta i crteži JELENA Maksimović Dizajn korica: TIJANA Maksimović Štampa: "ART-PRINT", Banja Luka, d.o.o., grafika - dizajn - marketing Banja Luka Odgovorno lice štamparije: VLADIMIRA Stijak- Ilisić Tiraž 200 primjeraka EDICIJA: Medicinske bazične nauke – Libra Medica Basis knj. 15 ISBN 978-99955-49-37-4

Predgovor:
Poštovane kolege, U ovom udžbeniku su izloženi gradivo i problemi medicinske biohemije. To je složeno gradivo u koje su uključena saznanja mnogih nauka, kao što su hemija, biologija i medicina. Zato su u udžbeniku pomenuti mnogi za studente novi pojmovi. Nije neophodno da studenti odmah prihvate svo gradivo iz udžbenika, ali se nadam da će ih radoznalost da saznaju kakvi se to procesi svakodnevno odvijaju u našem organizmu, i kad smo zdravi i kad smo bolesni, nagnati da se ozbiljnije zainteresuju za biohemiju. Nadam se da će studenti učeći iz ove knjige, shvatiti da je ljudski organizam jedan od najsloženijih, ali ujedno i jedan od najlepših funkcionalnih mehanizama. Verujem da će shvatiti da svaka živa ćelija, kao osnovna funkcionalna jedinica tela, u svom jezgru sadrži sve genske informacije potrebne za nastanak celog ljudskog bića, te da, istovremeno, geni čine zapravo mnoštvo kontrolnih sistema koji regulišu, podešavaju i diriguju doslovno hiljadu hemijskih reakcija unutar svake ćelije. Svesna sam da sam neka poglavlja obradila detaljnije dok su druga prikazana kraće. To je, između ostalog, tako, jer sam se trudila da udžbenik ne bude obiman, a da ipak student dobije osnovna znanja iz medicinske biohemije. Ako sam u tom vaganju prilikom odabira šta reći, a šta izostaviti, našla pravu meru, ovaj se udžbenik može smatrati delom vrednim truda. Ugodna mi je dužnost da se na ovom mestu zahvalim recenzentima prof. dr. Radetu Biočaninu i prof. dr. Jovici Jovanoviću koji su mi dali korisne primedbe i savete. Posebnu zahvalnost dugujem Nikoli i Jeleni Maksimović koji su mi pružili svekoliku pomoć tokom pisanja knjige.

U Banja Luci 16. 04. 2010.

dr sci. Radmila Maksimović, specijalista medicinske biohemije

RECENZIJA Čovečanstvo se danas nalazi pred sudbonosnim pitanjima svoje dalje egzistencije i ušao je u treći milenijum sa velikim globalnim, ekološkim, zdravstvenim i drugim problemima. Međunarodna javnost, naučnici i aktivisti mnogobrojnih visokoškolskih, naučnoistraživačkih, zdravstvenih i ekoloških udruženja-organizacija širom sveta sve brojnije i ozbiljno upozoravaju na uzroke i sve teže posledice, koji prouzrokuju morbiditet, kao posledicu devastacije radne i životne sredine i mentalnog zagađenja stanovništva planete Zemlje. Dosadašnji razvoj industrijskih društava, naglašen ekonomiskim faktorima i zasnovan na neodgovornom i neracionalnom korišćenju prirodnih bogatstava narušava prirodnu ravnotežu i iscrpljuje ograničene prirodne resurse. Takav razvoj je neodrživ, jer prouzrokuje sve veće zagađivanje zemljišta, voda i vazduha, uništavanjem ekosistema i potrošnjom velikih količina prirodnih resursa. Otuda, doc. dr Radmila Maksimović, autor udžbenika pod nazivom “OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE" za studente Fakulteta zdravstvenih nauka u sedištu svih zbivanja stavlja čoveka, u jednom biocenoznom okruženju, ali sa razmatranjem vitalnih elemenata organizma i svih uticajnih faktora. Ovu, sve aktuelniju naučnu oblast biohemijskih i medicinskih nauka autor obrazlaže kroz sledeću strukturu: uvod, 11 celina i 73 podceline, zaključak, literatura, uz odgovarajuće priloge, šeme i fotografije, saglasno sadržaju i cilju predmeta, koji se realizuje na Panevropskom univerzitetu “APEIRON” u Banja Luci. Obzirom na specifičnost buduće profesije studenata, slušalaca i nastavnika ove visokoškolske i naučne ustanove, autor je nastojao da nađe sredinu tretirane problematike, sa prikazom specifičnosti i potreba ove renomirane nastavno-naučne ustanove i u tome je u potpunosti uspeo. Ovaj udžbenik je jedno, za savremene uslove života, narušavnja zdravlja, zagađenja i degradacije životne sredine u miru, u vanrednim situacijama i ratnim uslovima, dosta značajno, aktuelno, složeno i kompleksno područje obrazovanja i vaspitanja studenata, slušalaca, nastavnika i ostalih pripadnika u sistemu školstva, u oblasti zdravstvenih nauka, eko-bezbednosti, kvaliteta života i bezbednosti i zdravlja na radu, gde nema granice posmatranja i istraživanja. Poseban kvalitet materijala koji je pripremljen za štampu, jeste da je napisan na savremen način, prilagođen budućim zdravstvenim, inženjerima sanitarnog i biohemijskog inženjeringa, nastavnicima, vaspitačima, referentima, načelnicima i ostalim korisnicima na zadacima zaštite i unapređenja zdravlja, zaštite radne i životne sredine. Naravno, neophodna je lektorska recenzija i ponovni detaljan pregled sadržaja knjige od strane autora, urednika i saradnika redakcije, vodeći računa da se ne ponovi negde isti pasus ili fotografija, što je meni

kao recenzentu bilo teško da ovde primetim i iznesem tu primedbu. Naučno-stručne literature nema dovoljno, a ona je neophodna u sve većem obimu, savremenog dizajna i sa novim podacima. Sve se to mora imati u vidu, kada se pokušava lapidarno ocenjivati autorov rad, visoke pažnje vredan, napor i višegodišnji uloženi trud i prikupljanje domaće i strane bio-hemijske i medicinske građe, radi sveukupnog sagledavanja i prezentovanja studentima i ostalim korisnicina ove izuzetno značajne i nedovoljno istražene problematike. Ova knjiga je od izuzetne koristi svim onima, koji se bave zdravstvenom negom, pre svega, ali i zaštitom radne i životne sredine u školstvu, preduzećima, zdravstvenim ustanovama, civilnoj zaštiti, institutima, referentima bezbednosti i zdravlja na radu na nivou preduzeća, zavoda, instituta, lokalnih samouprava i svim ostalim, koji žele i kojima je neophodno poznavanje ove, sve aktuelnije problematike. Sve u svemu, ovim izuzetnim naučno-stručnim delom, započet je ili se nastavlja jedan veliki poduhvat u edukciji studenata, čije ćemo konačne rezultate sagledavati, stalno ocenjivati i osavremenjavati kroz nastavnu praksu. Svakako, ova knjiga je „živa“ materija, koja je podložna promenama i stalnom unapređenju, s hodno vremenu življenja u posmodernom ambijentu. 22. 04. 2010. godine Banja Luka RECENZENT prof. dr Rade Biočanin Viši naučni saradnik

SADRŽAJ
UVOD 1 1. BIOHEMIJA ĆELIJE......................................................... 1-1 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 1.7 2. 2.1 2.2 2.3 2.4 3. UVOD................................................................................... 1-2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA.......................... 1-2 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA.................1-2 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI............................................... 1-3 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA...................................................... 1-4 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE.............................................. 1-9 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA....................................... 1-12 UVOD................................................................................... 2-2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE........................ 2-2 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA.................................................. 2-4 POREMEĆAJ PROMETA VODE................................................ 2-7

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA............2-1

ENZIMI........................................................................ 3-1 3.1 UVOD................................................................................... 3-2 3.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA................................................. 3-2 3.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE........................................ 3-5 3.3.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE....................................................................... 3-8 3.3.2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID SPECIFIČNE OKSIDOREDUKTAZE................................................................................ 3-9 3.3.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM..3-10 3.4 KARAKTERISTLČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE.............3-10 3.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA.................................. 3-11 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO....................................................... 3-15 3.7 KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA.......................................... 3-18 3.8 MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA................................... 3-18 3.9 UTICAJ PH I TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA...........3-22 3.10 INHIBITORI......................................................................... 3-23 3.11 ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI................................ 3-24 3.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI.................................................... 3-25 3.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI................................. 3-27 3.14 IZOENZIMI.......................................................................... 3-29 3.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA...................................... 3-30 3.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA...........................3-30 3.16.1 OKSIDOREDUKTAZE....................................................... 3-32 3.16.2 TRANSFERAZE............................................................... 3-34 3.16.3 HIDROLAZE.................................................................... 3-35 3.16.4 LIAZE.............................................................................. 3-36 3.16.5 IZOMERAZE.................................................................... 3-37

3.16.6 LIGAZE........................................................................... 3-37 4. UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM...................... 4-1 4.1 UGLJENI HIDRATI.................................................................. 4-2 4.1.1 MONOSAHARIDI................................................................. 4-4 4.1.2 AMINOŠEĆERI.................................................................. 4-13 4.1.3 ASKORBINSKA KISELINA.................................................. 4-13 4.1.4 INOZITOLI........................................................................ 4-14 4.1.5 GLIKOZIDI........................................................................ 4-15 4.1.6 OLIGOSAHARIDI............................................................... 4-16 4.1.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI................................................ 4-20 4.1.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI)....................... 4-21 4.1.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI)..425 4.1.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI)..................... 4-26 4.1.11 HETEROGLIKANI............................................................. 4-27 4.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA.................................... 4-28 4.2.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA........................................... 4-29 4.2.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA..................................... 4-30 4.2.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA)....................... 4-31 4.2.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA). .434 4.2.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA.................4-35 4.2.6 GLIKOLIZA....................................................................... 4-36 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE........................................................ 4-42 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE....................................... 4-43 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA......................... 4-43 4.2.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE....................... 4-46 4.2.11 METABOLIZAM GLICEROLA............................................ 4-47 4.2.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA........................................................ 4-47 4.2.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA............................. 4-50 4.2.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA 4-52 4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE. 455 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA............................ 4-55 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE............4-57 5. MASTI ILI LIPIDI........................................................... 5-1 5.1 MASTI................................................................................... 5-2 5.1.1 KLASIFIKACIJA MASTI......................................................... 5-2 5.1.2 FOSFATIDI........................................................................ 5-12 5.1.3 SFINGOLIPIDI................................................................... 5-17 5.1.4 CEREBROZIDI.................................................................. 5-18 5.1.5 MICELE, MONO - I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA 5-20 5.1.6 STEROIDI I KAROTINOIDI.................................................. 5-22 5.1.7 KAROTINOIDI................................................................... 5-38

5.2 METABOLIZAM LIPIDA........................................................ 5-45 5.2.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI....................... 5-45 5.2.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA................................ 5-47 5.2.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA...................................... 5-47 5.2.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH)..................................................................... 5-51 5.2.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA..................................... 5-52 5.2.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA....................... 5-53 5.2.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA........................ 5-58 5.2.8 BIOSINTEZA TRIGLICERIDA, GLICEROFOSFATIDA I SFINGOLIPIDA........................................................................... 5-59 5.2.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA............................................. 5-62 6. AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA.........6-1 6.1 AMINOKISELINE........................................................................ 6-2 6.1.1 UVOD................................................................................. 6-2 6.1.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA................................ 6-3 6.1.3 PODELA AMINOKISELINA.................................................... 6-4 6.1.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA...............6-5 6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE........................................... 6-13 6.1.6 POLARNE AMINOKISELINE................................................ 6-18 6.1.7 KISELE AMINOKISELINE.................................................... 6-22 6.1.8 BAZNE AMINOKISELINE.................................................... 6-24 6.1.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA........................................... 6-27 6.1.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA.............................. 6-29 6.2 PEPTIDI.............................................................................. 6-34 6.2.1 PEPTEDNA VEZA.............................................................. 6-34 6.2.2 NOMENKLATURA PEPTIDA................................................ 6-36 6.2.3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA. .6-37 6.2.4 PRIRODNI PEPTIDI............................................................ 6-38 6.2.5 PEPTIDNI HORMONI......................................................... 6-39 6.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE.............................................. 6-40 6.3.1 UVOD............................................................................... 6-40 6.3.2 OSOBINE PROTEINA......................................................... 6-43 6.3.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA.................................... 6-45 6.3.4 STRUKTURA PROTEINA.................................................... 6-46 6.3.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA................................... 6-48 6.3.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA, IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA 6-52 6.3.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA............................. 6-55 6.3.8 STRUKTURA α―HELIKSA.................................................. 6-57 6.3.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA............................. 6-59 6.3.10 STRUKTURA KOLAGENA................................................. 6-60 6.3.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA.......6-61 6.3.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA.......................... 6-65 6.3.13 DENATURACIJA PROTEINA.............................................. 6-66 6.3.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI........................................... 6-69 6.3.16 ELEKTROFOREZA........................................................... 6-72

6.3.17 TALOŽENJE PROTEINA.................................................... 6-73 6.3.18 PLAZMA―PROTEINI....................................................... 6-74 6.3.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA............................................... 6-76 6.3.20 PROSTI PROTEINI........................................................... 6-77 6.3.21 SLOŽENI PROTEINI......................................................... 6-78 6.4 HROMOPROTEINI................................................................ 6-80 6.4.1 UVOD............................................................................... 6-80 6.4.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA...................................... 6-82 6.4.3 OSOBINE PORFIRINA........................................................ 6-83 6.4.4 HEMOGLOBIN.................................................................. 6-85 6.4.5 ŽUČNE BOJE.................................................................... 6-89 6.4.6 CITOHROMI...................................................................... 6-90 6.4.7 HLOROFIL........................................................................ 6-93 6.4.8 FLAVOPROTEINI............................................................... 6-94 6.5 METABOLIZAM AZOTA........................................................ 6-96 6.5.1 VARENJE PROTEINA......................................................... 6-96 6.5.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA)............................................... 6-99 6.5.3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA...........6-100 6.5.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA..................................... 6-101 6.5.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE............6-103 6.5.6 SUDBINA AMONIJAKA..................................................... 6-107 6.5.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA.............................. 6-111 6.5.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA......6-112 6.5.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI................................ 6-119 7. NUKLEINSKE KISELINE.................................................. 7-1 7.1 7.2 7.3 7.4 7.5 7.6 8. 8.1 8.3 8.4 8.5 8.6 8.7 8.8 8.9 8.10 9. UVOD................................................................................... 7-2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA............................................ 7-2 NUKLEOZID 5'-DIFOSFATI (NDP) I 5'-TRIFOSFATI (NTP)......7-10 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA....................................... 7-11 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA.............7-13 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA...............7-17 UVOD................................................................................... 8-2 VITAMINI B–GRUPE............................................................... 8-3 NIACIN, LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA......................... 8-3 TIAMIN................................................................................. 8-6 PANTOTENSKA KISELINA...................................................... 8-8 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6)..................................................... 8-9 BIOTIN................................................................................ 8-11 FOLNA KISELINA................................................................. 8-12 VITAMIN B12........................................................................ 8-13

KOENZIMI I VITAMINI.................................................... 8-1

HORMONI.................................................................... 9-1 9.1 UVOD................................................................................... 9-2 9.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE.................................... 9-2 9.3 DELOVANJE HORMONA......................................................... 9-5 9.3.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE..........................9-5

........10-13 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE................ BIOLOŠKE OKSIDACIJE.......9 PROGESTERON.................2...................6... 11-36 11................................... 9-39 9.........................................9............... 9-11 9...2 BIOHEMIJA BUBREGA.. 11-2 11........2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI.3............5 10................................................8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM............ BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA 11-1 11.......3 BIOHEMIJA JETRE....................... 9-27 9....................................................... 11-31 11....................................................3................................... 11-6 11...............6 10.11-36 11.................6.......................................................................6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA... NEPROTEINSKA JEDINJENJA 11-34 11................. 9-34 9.......................3 ŽUTICA (ICTERUS).5 ....................... 11-17 11...........................2 FUNKCIJA GLOMERULA..........2........7 MITOHONDRIJE........................................... 10-9 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU....2 PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA U BOLESTIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA................... 11-25 11................................... STEROIDNI HORMONI..................................................... 10-1 10.....7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA.......................................................1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA I FUNKCIJE HEPATOBILIJARNOG TRAKTA.................. 10-5 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE................................. 10-16 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA 10-19 10.....6........................................ 10-22 11...............ESTROGENI......................1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA............ LITERATURA:................4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA........... 11-8 11............... 9-7 9........3...............5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE......4 PODELA HORMONA............................. 11-7 11............... 9-5 9..............4 10............................3.......................1 FUNKCIJA BUBREGA...... 10-2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA....1 BIOHEMIJA KRVI..3 FUNKCIJA TUBULA.................................2.................................3...............3............. 12-1 .........................8 ŽENSKI POLNI HORMONI .....3..........................3 10....7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI............................... 11-16 11..8 ŽUČNE KISELINE... 9-43 10................................................................1 10..................10 PROTEINSKI HORMONI... 9-16 9........................ 11-14 11...........2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE....2 10.. 11-38 12..3. 9-17 9............... 9-10 9......... 11-4 11.................3............... 10-7 REDOKS-POTENCIJALI.

održavaju i produžavaju život? Jedan od prvih zadataka biohemije. . stoga. zbog toga je. koji čine ANABOLIZAM. kao i mogućnosti u sprečavanju i lečenju iste. Sastojci se razgrađuju procesima koji se nazvaju KATABOLIZAM. mikrobiologije. fiziologije. a tome još više doprinosi veliki broj komponenata koje ulaze u sastav živih organizama. obnavljanje i održavanje struktura. Dugo se već traži odgovor na pitanje na koji način hemijska jedinjenja u živoj materiji međusobno reaguju i po kojim zakonima čine. u čijoj građi i funkciji učestvuju mnogobrojna i raznovrsna hemijska jedinjenja. Živa bića jedina imaju sposobnost da akumuliraju energiju iz okoline. određivanje hemijskog sastava i građe živih bića i utvrđivanje uloge pojedinih sastojaka u složenim procesima koji se odigravaju u živom svetu. farmakologije i ishrane na njihovom molekulskom nivou. uloga ove nauke je nezamenljiva u iznalaženju uzroka nastanka bolesti. nauke koja tumači molekulsku osnovu života. STALNE PROMENE SASTOJAKA KOJE SE ODVIJAJU U ŽIVIM BIĆIMA ČINE NJEGOV METABOLIZAM. kao i za rad i reprodukciju. Kako su u osnovi svake bolesti poremećeni biohemijski procesi. jer omogućava razumevanje biologije ćelije. Kompleksnost živih sistema može da zastraši i zbuni. Međutim. svi oblici života su sastavljeni od oko 50 osnovnih gradivnih blokova i poznavanje ovih komponenata u velikoj meri pojednostavljuje proučavanja kojima se bavi biohemija. Ovakve promene mogu dovesti do stvaranja uslova za nastanak bolesti.UVOD Živa bića se sastoje iz raznovrsnih organa i tkiva. Biohemija je. fundamentalna biološka i medicinska nauka. ili sintetizuju u drugim. Ponekad se dogodi da se neke hemijske reakcije odigravaju na nešto izmenjen način i nagrade se jedinjenja promenjenog hemijskog sastava. Sa posebnim interesovanjem biohemija proučava način na koji se to čini i kako se ta energija koristi za izgradnju.

BIOHEMIJA ĆELIJE .

a sve ćelije iskorišćavaju na gotovo jednak način iste vrste hranljivih sastojaka. u telu postoji još i drugih 50 biliona ćelija.3 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA Približno 56% tela odraslog čoveka čini tečnost. Prvi obuhvata kretanje krvi kroz cirkulacijski sistem. sve nam to omogućava da opstanemo u uslovima koji su vrlo promenljivi. itd. automat. 1. Svaki organ je zapravo skup mnoštva različitih ćelija koje su povezane zajedno međućelijskim potpornim strukturama. pretvaranje svetlosne energije u hemijsku što nadražuje oči i omogućava nam da vidimo svet oko nas. eritrociti kojih ima ukupno 25 biliona prenose kiseonik iz pluća u tkivo.1. To što smo u životu gotovo da je izvan naše kontrole. Među sastojcima rastvorenim u vanćelijskoj tečnosti nalaze se hranljivi sastojci i joni preko potrebni ćeliji za održavanje života. prenos nervnih impulsa s jednog dela tela u drugi. osećaj za hladnoću tera nas da se grejemo itd. Opšti mehanizmi pretvaranja hemijskih sastojaka u energiju u osnovi su jednaki u svim ćelijama. Tako svaka ćelija ima potrebu za hranom kako bi se održavala u životu. sve ćelije koriste kiseonik. Tečnost u prostorima izvan ćelije naziva se vanćelijska ili ekstracelularna tečnost. rasti i obnavljati svoje funkcije tako dugo dok u vanćelijskoj tečnosti postoji odgovarajuća koncentracija kiseonika. razmnožavanje. 1. sve one imaju neka zajednička svojstva. Svaka vrsta ćelije posebno je prilagođena za obavljanje određene funkcije. Iako se ćelije u telu međusobno znatno razlikuju. Kiseonik se spaja sa ugljenim hidratima. mišićne kontrakcije. glukoze. Ćelije mogu živeti.2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA Osnovna živa jedinica tela je ćelija. Gotovo sve ćelije imaju sposobnost razmnožavanja i kad iz bilo kog razloga ćelije određene vrste budu uništene. jer nas glad tera da tražimo hranu. Mada su oni najrasprostranjenije ćelije. Vanćelijska tečnost se stalno kreće po celom telu. Kao jedan od glavnih sastojaka za dobijanje energije. a drugi . Na primer. Prenos vanćelijske tečnosti u sve delove tela odvija se u dva različita stadijuma. Deo te tečnosti nalazi se u ćelijama i naziva se ćelijska ili intracelularna tečnost. Ljudsko je biće u stvari.. mastima i belančevinama pri čemu se oslobađa energija potrebna za ćelijske funkcije. preostale se ćelije te vrste obično neprekidno dele.. različitih jona..1 UVOD Biohemijske reakcije koje se odigravaju u ćelijama. amino kiselina i masti. sve dok se njihov broj primereno ne popuni. a sve ćelije predaju konačne produkte hemijskih reakcija u okolnu tečnost. a strah da tražimo sklonište.

molibden. U živim bićima se pored njih. razgranate ili prstenaste. Ovaj proces difuzije uzrokovan je kretanjem molekula u svim pravcima u plazmi i vanćelijskoj tečnosti. vanadijum i silicijum. a svakodnevno se izoluju i otkrivaju nova. nikal. Kapilari su porozni pa velike količine tečnosti difunduju tamo – amo između krvi i tkivnih prostora. selen. fluor. sva krv u cirkulaciji prođe celim cirkulacijskim krugom prosečno jednom u minutu. kao i štetne. u elementarnom stanju (kao. sva hemijska jedinjenja koja izgrađuju živu materiju sastavljena su iz relativno malog broja hemijskih elemenata. Oni se nalaze u obliku jona i nazivaju se elektrolitima. koja ulazi u sastav živih bića. Zato se ovi za život značajni sastojci nazivaju esencijalnim. a druga kroz sistemsku cirkulaciju.gvožđe. cink. Ovakvim vezama stvaraju se raznovrsne strukture organskih jedinjenja – pravolinijske. ugljenikov atom ima značajnu i neobičnu osobinu da gradi stabilne kovalentne veze sa drugim ugljenikovim atomima. fosfor i sumpor. Kad čovek miruje. kalijum i hlor.4 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI Živi svet se sastoji iz veliko broja različitih hemijskih jedinjenja. bakar. od kojih jedna tera krv kroz pluća. Pored toga. Pored esencijalnih elemenata živa bića sadrže često i elemente bez značaja za život. U protoku krvi kroz organizam. mangan. magnezijum. To su elementi malog atomskog prečnika i imaju osobinu da grade jake kovalentne veze. 1. Od svih hemijskih elemenata koji se nalaze u prirodi samo 27 ulaze u sastav hemijskih jedinjenja koja čine živi svet. Iako prisutni u neznatnim količinama. To su. takođe stabilnim kovalentnim vezama. a učestvuju u svim metaboličkim procesima. arsen. toksične elemente. Dok krv prolazi kroz kapilare. a za vreme intenzivne mišićne aktivnosti čak i do šest puta u minutu. natrijum. srce zapravo ima ulogu dve odvojene pumpe. ovi elementi nisu ništa manje značajni. bor. Najzastupljeniji bioelementi u građi većine organskih molekula su ugljenik. na čije se osnovne skelete vezuju drugi bioelementi.kretanje tečnosti između kapilara i ćelije. koje nazivamo . hrom. vodonik. kalaj. kobalt. nalaze još 16 raznorodnih elemenata u minimalnim količinama. jod. pa otuda i njihov naziv elementi u tragovima ili mikroelementi. čine kalcijum. azot. na primer kiseonik ili azot). iako brojna. U živom svetu bioelementi se retko nalaze slobodni. Ovi se elementi nazivaju bioelementi. kiseonik. Međutim. Jednu drugu grupu elemenata. već su najčešće u obliku brojnih i raznovrsnih neorganskih i organskih jedinjenja. čije je prisustvo posledica življenja u zagađenoj životnoj sredini. odigrava se neprekidna izmena između krvne plazme i međućelijske tečnosti u prostorima koji okružuju kapilare.

monomerne jedinice nukleinskih kiselina. raznovrsne građe i specifičnih uloga. Živi organizam se sastoji iz relativno malog broja (oko 30) organskih biomolekula. Ova je u stanju da obavlja sve procese od značaja za održavanje života. nekovalentne veze. a u njihovom vezivanju učestvuju i slabije. kao što su. 1.1 .Ćelija . Neorganske sastojke živih bića čine razne soli. Međutim.5 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA Slika 1. Samo 20 aminokiselina izgrađuje izuzetno velik broj raznovrsnih proteina. glukoza. lipida. veliki biomakromolekuli. Biomakromolekuli se međusobno vezuju i grade složene komplekse. iz ovog malog broja nastaju značajni i brojni. Za životne procese veoma su važna organska jedinjenja koja se unose hranom ili se sintetizuju u organizmu. kakva je voda do jedinjenja krajnje složene strukture. lipoproteini: Ili delovi ćelija. dok se neki elementi nalaze vezani za organske biomolekule. strukturnu i funkcionalnu jedinicu. a samo pet aromatičnih baza gradi nukleotide. Biomolekuli su veoma različiti. na primer. nukleinske kiseline i polisaharidi. glicerol i holin ulaze u sastav veoma raznovrsne grupe biomolekula. lipidi. U živom svetu se često sreću ovakvi makromolekulski kompleksi. U biološkim sistemima značajne su četri vrste nekovalentnih veza. najčešće alkalnih i zemnoalkalnih metala. Najvažniji biomakromolekuli živih bića su proteini. a palmitinska kiselina. Samo jedan monosaharid. od onih veoma proste građe.biomolekuli. gradi veoma velike molekule polisaharida. ćeliju. Biomakromolekuli i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu. ćelijske organele.

što znači da voda lako prianja uz membrane. raspršeni po lipidima. proteina. Prisustvo proteina i tankog sloja mukopolisaharida na površinama čine membranu hidrofilnom. Tako je omogućen direktan prolaz vode u međuprostorima proteinskih molekula. Veruje se da membrana poseduje mnogo sitnih pora kroz koje prolaze molekuli različitih veličina koje se razmenjuju između vanćelijke i ćelijske tečnosti. Dva glavna sastojka ćelije su jezgro i citoplazma. lizozoma. koje se nazivaju organele. prekriven s obe strane slojevima proteina. a između njih je širok prostor. pod uslovom da tečnost kojom je okružena sadrži potrebnu hranu. Da bismo razumeli funkciju organa i drugih struktura u telu. Centralno mesto u strukturi zauzima sloj lipida. Membrana jezgra je sastavljena od dve membranske jedinice. ali nema sloja mukopolisaharida. Pore u ćelijskoj membrani nastaju zbog velikih molekula proteina koje prekidaju lipidnu strukturu membrane i protežu se od jedne strane membrane do druge. Građena je gotovo isključivo od proteina i lipida. Među različite mebrane ubrajamo: ćelijsku membranu. Različite supstance od kojih je ćelija sastavljena nazivamo zajedničkim imenom protoplazma. te membrane mitohondrija. Svaka od tih jedinica gotovo je jednaka ćelijskoj membrani. Jezgro je od citoplazme odvojeno jezgrovom membranom. lipida i ugljenih hidrata. Zbog lipida u njenom središtu.Svaka od 75 biliona ćelija u ljudskom organizmu živa je struktura koja može trajno preživeti. isto tako. moramo pre svega shvatiti osnovnu organizaciju ćelije i funkcije njenih sastavnih delova. Ona sadrži i visoko organizovane fizičke strukture. Membrana jezgra sadrži velike rupe pa se gotovo sve rastvorene . Proteini su. enzimi i hemijske supstance. membranu endoplazmatičnog retikuluma. Ćelijska membrana je tanka i elastična. elektrolita. a cotiplazmu od okolne tečnosti odvaja ćelijska membrana. Protoplazma je uglavnom sastavljena od: vode. Ćelija nije samo džak u kojem se nalazi tečnost. a u većini slučajeva može se čak i razmnožavati. Golžijevog kompleksa itd. Male okruglaste strukture koje leže na bazi proteinskog molekula jesu molekuli fosfolipida: masni deo molekula fosfolipida priljubljen je za unutrašnju lipidnu fazu ćelijske membrane. sastavljenom uglavnom od lipida i proteina. a polarni deo molekula strči prema površinama membrane i elektrohemijski je vezan s proteinima u spoljnom i unutrašnjem sloju. Jedna od njih okružuje drugu. membrana je uglavnom nepropustljiva za lipofobne supstance. membranu jezgra. Tanki sloj mukopolisaharida na spoljnoj površini ćelijske membrane doprinosi tome da se spoljna površina razlikuje od unutrašnje. Na taj način membrana je polarizovana pa se hemijska reaktivnost unutrašnje površine ćelije razlikuje od one na spoljnoj površini. Gotovo sve fizičke strukture ćelije omeđene su membranom. Organele su za funkciju ćelije jednako tako važne kao i hemijski sastojci ćelije.

Konačno. te u njihovoj konačnoj pripremi za sekreciju. Ona uglavnom sadrži rastvorene proteine. tečnošću koja se razlikuje od one izvan endoplazmatičnog retikuluma. Deo citoplazme neposredno uz ćelijsku membranu često se nalazi u stanju polučvrstog gela a naziva se korteks ili endoplazma. 2) osnovni sastojci u intersticijskim prostorima i 3) osnovne sastojci hrskavice i kostiju. Taj prostor nadovezuje se na prostor unutar Golžijevog kompleksa. nalaze se kapljice neutralnih masti. elektrolite. sekretorna zrnca i dve važne organele. Golžijev kompleks ( koga neki autori zovu Golžijev aparat ili Golžijevo telašce) je poseban deo endoplazmatičnog retikuluma.supstance s lakoćom kreću između tečnosti u jezgru i tečnosti u citoplazmi. Citoplazma je ispunjena sitnim. Golžijev kompleks sudeluje u stvaranju lizozoma. Deo endoplazmatičnog retikuluma koji ne poseduje ribozome zovemo glatki endoplazmatični retikulum. a membrane su mu slične membanama glatog endoplazmatičnog retikuluma. ali i većim dispergovanim česticama i organelama. Među glikoproteinima se naročito ističu mukopolisaharidi koji su glavni sastojci: 1) sluzi. Obično je sastavljen od četiri ili više slojeva tankih mehurića. holesterola. Golžijev kompleks je jako razvijem u sekretornim ćelijama. Na taj način nastaju glikoproteini koji su važni sekretorni sastojci mnogih ćelija. Prostor unutar cevčica i mehurića ispunjen je endoplazmatičnim matriksom. Retikulum na čijoj se površini nalaze ribozomi često zovemo zrnasti endoplazmatični retikulum. mitohondrije i lizozomi. u kojima je smeštem na onoj strani na kojoj se supstance izlučuju. Bistri tekući deo citoplazme u kojem su čestice raspršene naziva se hijaloplazma. Ribozomi se najvećim delom sastoje od ribonukleinske kiseline koja ima važnu ulogu u sintezi proteina. On sudeluje u sintezi lipida i verovatno igra važnu ulogu u resorpciji glikogena. . Među velikim česticama raspršenim u plazmi. glukozu i malu količinu fosfolipida. citoplazmatičnih organela koje igraju važnu ulogu u varenju različitih sastojaka u ćeliji. Na spoljnoj površini mnogih delova endoplazmatičnog retikuluma nalaze se brojne male zrnaste tvorevine koje zovemo ribozomi. te esterifikovanih masnih kiselina. Endoplazmatični retikulum (EPR) po građi izgleda kao mreža membrana cevastih i mehurastih struktura u citoplazmi. Funkcija Golžijevog kompleksa sastoji se u privremenom pohranjivanju i kondenzaciji sastojaka koje se secerniraju. Ponekad je endoplazmatični retikulum preko malih otvora direktno povezani s okolinom ćelije. zrnca glikogena. Prostor unutar endoplazmatičnog retikuluma povezan je s prostorom unutar dvostruke membrane jezgra. ribozomi. U njemu se osim toga sintetišu ugljeni hidrati te se vežu s proteinima u mehurićima kompleksa.

a nakon toga ćelija se podeli posebnim procesom koji zovemo mitoza. Membrana koja okružuje lizozom redovno sprečava da hidrolitički enzimi u lizozomu dođu u dodir sa ostalim supstancama u ćeliji. Lizozom je okružen jednom membranskom jedinicom. kao što su na primer bakterije. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sitem koji omogućuje ćeliji da ukloni nepoželjne supstance i strukture. Jezgro je kontrolni centar ćelije. Ukratko. na primer. Mitohondrije su prisutne u citoplazmi svih ćelija. Tako se. pri čemu nastaje ugljen dioksid i voda. pri čemu dolazi do oslobađanja enzima. Različite okolnosti u ćeliji mogu. Ti enzimi tada razgrađuju organske supstance s kojima dođu u dodir. Da bi kontrolisali razmnožavanje geni se najpre sami udvoje. U lizozomu se nalazi više od desetak različitih kiselih hidrolaza. supstance bogate energijom. Ovi enzimi deluju zajedno sa oksidativnim enzimima na pregradama i uzrokuju oksidaciju hranljivih supstanci. a njihov broj se kreće od nekoliko stotina do mnogo hiljada. Tako nastaju dve ćelije kćeri. Mitohondrije se uglavnom sastoje od dve membranske jedinice: spoljne membrane i unutrašnje membrane. Oslobođena energija služi za sintezu adenozin-trifosfata (ATP). To su proteinski skupovi hidrolitičkih enzima. što već mnogo godina nazivamo genima. jezgro sadrži dezoksiribonukleinske kiseline. Geni određuju svojstva proteinskih enzima citoplazme i tako kontrolišu citoplazmatske aktivnosti. Osim toga unutrašnjost mitohondrija ispunjena je matriksom koji je u stanju gela. Jezgra mnogih ćelija sadrže jednu ili više . Hidrolitički enzimi cepaju organska jedinjenja na dva ili više delova. On kontroliše sve hemijske reakcije u ćeliji. mukopolisaharidi i glikogen. I veličina i oblik mitohondrija su takođe veoma promenljivi. ATP zatim odlazi iz mitohondrija i difundira svuda po ćeliji te otpušta energiju kad je potrebna ćeliji za obavljanje njenih funkcija. tako da se vodonik iz molekula vode spoji sa jednim delom tog molekula. Mitohondrije se verovatno mogu same razmnožavati i to se dešava uvek kad u ćeliji postoji potreba za povećanim količinama ATP. kao i razmnožavanje ćelije. od kojih svaka dobija jedan od dva kompleta gena. naročito oštećene ili strane strukture. Brojni nabori unutrašnje membrane čine pregrade na kojima se nalaze oksidativni enzimi ćelije. a hidroksilna grupa s drugim delom. nukleinske kiseline. a glavni sastojci koje oni razgrađuju su proteini. Ispunjen je velikim brojem sitnih zrnaca. a sadrži velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije iz hranljivih supstanci. protein hidrolizuje u aminokiseline. međutim. što zavisi od količine energije koja je potrebna ćeliji. dovesti do kidanja lizosomske membrane.U mitohondrijama se oslobađa energija iz hranljivih supstanci i kiseonika te se tako dobija najveći deo energije potreban ćeliji za obavljanje njenih funkcija.

proteinska struktura koja sadrži i određenu količinu ribonukleinske kiseline kakva se nalazi u ribozomima. gde se najvećim delom vežu na endoplazmatični retikulum. za razliku od ostalih organela. Nukleotid se izrazito poveća kad ćelija aktivno sintetizuje proteine. U početku je to fibrinalna RNA koja se kasnije kondenzuje stvarajući zrnaste ribozome. jednostavno.svetlije obojenih struktura koje zovemo nukleotidi. Nukleotid. . Geni jednog od hromosoma sintetizuju ribonukleinsku kiselinu koja se zatim pohranjuje u nukleotidu. nema graničnu membranu. Ribozomi prelaze u citoplazmu. To je.

Zbog toga lizozome možemo nazvati probavnim organima ćelije. Površina čestice koja će biti fagocitovana mora biti takva da se može apsorbovati na ćelijsku membranu. mehanizmom kojim ćelija “proguta” deo vanćelijske tečnosti i njen sadržaj. Pinocitoza se zbiva. mehanizmom u kojem enzimski sistem i posebne prenosne supstance “nose” supstancu kroz membranu i 3) pinocitozom. Gotovo odmah po pojavi ovih mehurića u ćeliji jedan ili više lizozoma prione uz njega i isprazne u njega svoje hidrolaze. kroz pore u membrane ili kroz sam membranski matriks. Gotovo jednak mehanizam postoji i u lučenju lipida. iz kojeg se produkti delovanja hidrolaza mogu kroz membranu mehurića difundovati u citoplazmu. Jako je značajno što protein uzrokuju pinocitozu. stvaraju posebne proteine koji se luče u okolinu ćelije. jer je pinocitoza jedini način na koji proteini mogu proći kroz ćelijsku membranu. U mehanizam lučenja uključeni su EPR i Golžijev kompleks. Ribozomi na površini EPR sintetišu protein koji će se izlučiti. koji nastaje kao reakcija na dodir ćelijske membrane i samo nekih supstanci od kojih su dve najvažnije – protein i koncentrisani rastvori elektrolita. naročito ćelije različitih žlezda u telu. takozvano ostatno telo izluči se ili se rastvori u citoplazmi. U EPR dolazii do polimerizacje glukoze. U njemu se proteini mogu konjugovati s ugljenim hidratima stvarajući glikoproteine. stvaranjem pinocitoznog mehurića. Ono što ostane od mehurića. a iz citoplazme se kreću prema površini ćelije i izbacuju napolje. Ćelijska membrana jednostavno okruži bakteriju i uvrne je. Tako nastaje fagocitozni mehurić. Velike čestice poput bakterija ulaze u ćeliju fagocitozom. . Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri različita načina: 1) difuzijom. Mehanizam fagocitoze istovetan je mehanizmu pinocitoze. kao i do procesa glikogenolize. Zrnca se osim toga nakupljaju i stvaraju združena zrnca koja se zatim kroz membranu Golžijevog kompleksa izlučuju u citoplazmu. Da bi ćelija mogla živeti i rasti. sličan pinocitoznom mehuriću. 2) aktivnim prenosom kroz membranu. Ta se zrnca zatim polako kreću kroz cevčice prema Golžijevom kompleksu. s tim što se oni sintetizuju u glatkom delu EPR. ona iz okolne tečnosti mora primati hranljive i druge supstance.1. koji su čest sekretorni produkt. Tako nastaje probavni mehurić. Sintetizovani protein odmah ulazi u cevčice EPR gde stvara mala proteinska zrnca. Dve najvažnije funkcije ćelije su: Mnoge ćelije .6 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE a) prenos supstanci kroz ćelijske membrane i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija.

Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija. koje se odigravaju u tri stepena: (slika 1. a takve se veze nazivaju visoko energetskim. ugljendioksid. Hidrolizom ATP-a mogu se izdvojiti jedna ili dve fosfatne grupe. Hiljade ovih reakcija. koja takođe učestvuju u ovim reakcijama. kao i za vršenje bilo koje vrste rada. U organizmu se odvija veoma velik broj hemijskih reakcija. koje su međusobno povezane. dobro usklađene i tačno kontrolisane. uz izdvajanje znatne količine energije: ATP + H₂O = ADP + P + E ADP + H₂O = AMP + P +E Energija koja se oslobađa iz ATP-a koristi se za sintezu raznovrsnih jedinjenja ćelijskih sastojaka. u kojima se pored krajnjih proizvoda. a za njihovo odvijanje neophodni su specifični enzimi. a najvažnije od svih je adenozin trifosfat ili ATP. lipida i proteina u niskomolekulska jedinjenja: mlečnu i sirćetnu kiselinu. U reakcijama oksidacije organskih molekula oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa.Razgradnja ugljenih hidrata. To su najčešće nikotinamidi I flavinski nukleotidi. Za delovanje ovih enzima neophodno je prisustvo drugih jedinjenja. ADP i adenozin monofosfat. ugljen dioksida i vode oslobađa energija: (CH₂O)n + O₂ =CO₂ + H₂O + E Mnogobrojne su reakcije oksidacije organskih jedinjenja. hranljivih sastojaka relativno velike molekulske težine: na primer. AMP. Na primer. pa nastaju adenozin difosfat. amonijak i ureju. Kataboličke reakcije su praćene oslobađanjem energije koja se „hvata“ i „ugrađuje”u energetski bogatu vezu adenozintrifosfata. koje se stalno dešavaju u živim bićima čine njegov metabolizam. Obično su to fosfatne veze nekih hemijskih jedinjenja. proteina i lipida. uglavnom oksidativna. Anabolizam obuhvata enzimske sinteze mnogobrojnih ćelijskih komponenata: polisaharida. nukleinskih kiselina. ugljenih hidrata.2) . Sinteze teku uz potrošnju energije koju dobijaju od ATP-a ili NADPH. a njihova oksidativna razgradnja u mitohondrijama. U kataboličkim i anaboličkim procesima ne učestvuju isti enzimi i oni se dešavaju u odvojenim delovima ćelije. masti i proteina teče preko niza povezanih reakcija. Metabolizam se obično deli na katabolizam i anabolizam. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. sinteza masnih kiselina se dešava u citoplazmi. Pod katabolizmom se podrazumeva enzimska razgradnja.

koji ima samo dva C atoma. a to su: acetilkoenzim A. koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. na manji broj prostijih jedinjenja. Dvadesetak aminokiselina se razgrađuje. a proteini dvadesetak amino kiselina. α-ketoglutarat. koji se dalje cepa u acetilkoenzim A. odigrava u tri stepena. Ova jednostavna jedinjenja ulaze u treći stepen katabolizma. osnovne molekule. fumarat i oksalacetat. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. koji je zajednički za sve i u kome dolazi do njihove potpune oksidacije u CO₂ i četri para vodonikovih atoma. Tako . da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu. Tako heksoze. lipidi masne kiseline. Tako polisaharidi daju heksoze ili pentoze. takođe. takođe. Četri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat).Slika 1. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. U drugom stepenu nastali produkti razgrađuju se dalje na manji broj još prostijih jedinjenja.2 – tri stepena katabolitičke(-) i anaboličke (…. Anabolizam se. glicerol i druge komponente.) razgradnje hranljivih sastojaka U prvom stepenu hranljivi sastojci se cepaju na prostije.

vodonikovih atoma. a radi sinteze nekog komplikovanijeg jedinjenja. Poznate su četiri vrste energetski bogatih jedinjenja: 1) Fosfatni estri (glukozo-6-fosfat. Kao što se vidi katabolizam i anabolizam imaju zajednički drugi stepen. bogata su vodonikom i zato sadrže veliku količinu hemijske enrgije. acetilfosfat i dr. u procesu glikolize to su 1. Ovakvi nizovi reakcija omogućavaju nastajanje novih jedinjenja prenosom određenih grupa: metil. Hidrolizom ovih energetski bogatih jedinjenja oslobađa se znatna količina energije. U prvu grupu spadaju αglicerolfosfat i glukozo – 6 – fosfat. Korišćenje energije pod ovakvim uslovima moguće je zato što se enzimsko razlaganje hrane odigrava u više stepeni.7 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA Organska jedinjenja koja se nalaze u hrani. na konstantnoj temperaturi i pritisku. U zadnjem stepenu anabolizma aminokiseline se ugrađuju u protein. On omogućava potpunu oksidaciju razgrađenih produkata hrane. (acetil-koenzim A). koji se zove amfibolički put.npr. proteinske aminokiseline nastaju transaminacijom α-ketokiselina. Skoro sve metaboličke reakcije su međusobno povezane. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. . a isto tako obezbeđuje osnovne sastojke potrebne za sintezu makromolekula.3difosfoglicerat i fosfoenolpiruvat. Energija se dobija na nekoliko mesta u nizu reakcija u jednom od intermedijera. a u visoko energetska. preko zajedničkih intermedijera. fosforil. Jedan od glavnih razloga što ADPATP sistem zauzima centralno mesto u prenosu energije je to što ima manje energije od visokoenergetskih jedinjenja. Najvažnije energetski bogato jedinjenje je ATP koji sadrži dve anhidridne veze. acetil. Produkt jedne je supstrat druge i tako redom. α-glicerolfosfat i dr. bilo bi u energetskom pogledu vrlo neekonomično i izvan granica mogućnosti žive ćelije. Razgradnja supstrata do slobodnih atoma od kojih je izgrađen. pa i celih molekula. 1. Ova jedinjenja se dele prema promeni slobodne energije tokom njihove hidrolize na nisko i visoko energetska.) Derivati fosfaminske kiseline (kreatinfosfat) koji ne sadrže fosfornu kiselinu 4) Estri tioalkohola. Na primer. Najvažnija osobina živih bića je što mogu da koriste energiju hranljivih sastojaka sagorevajući ih do ugljendioksida i vode. fosfoenolpiruvat i kreatinfosfat.) i enolni estri (fosfoenolpiruvat) 2) 3) Anhidridi kiselina (ATP.

samo može da se prevede iz jednog oblika u drugi. Koristan oblik energije koji ćelije uzimaju naziva se slobodna energija. a ona prosto može da se definiše kao oblik energije koji može da vrši rad na određenoj temperaturi i pritisku. Živi organizmi energiju uzetu iz okoline iskorišćavaju pod određenim uslovima pritiska i temperature i vraćaju je u okolinu u obliku koji im je manje koristan.Strukturne formule energetski bogatih jedinjenja Prvi zakon termodinamike kaže da energija ne može ni da se stvori ni da se uništi.3 .Slika 1. Na osnovu ovog može da se izvede izuzetno važan aksiom u . Manje koristan vid energije koji ćelija vraća u spoljašnu sredinu sastoji se od toplote i drugih oblika koji se rasturaju po okolini povećavajući njenu neuređenost ili entropiju.

Dakle. Ovo stanje se karakteriše time da je brzina transfera materije i energije iz okoline u sistem u potpunoj ravnoteži sa brzinom transfera materije i energije iz sistema u okolinu. jake električne napone. Veoma je značajno i to što su zbog toga te reakcije povezane zajedničkim intermedijerima. nemaju značajne razlike u pritiscima između pojedinih delova ćelije. živi organizmi su „ otvoreni“ sistemi zato što sa spoljašnom okolinom izmenjuju energiju i materiju i u tom procesu ih transformišu. Osim toga. b) osmotski rad koji je potreban za transport materija u ćeliju i c) mehanički rad potreban za kontrakcije i kretanje. Mehanizam žive ćelije koji omogućava transformisanje energije zasnovan je na relativno nestabilnim i razgradljivim organskim molekulima koji ne mogu da izdrže visoke temperature. čime čine da ona postane više neuređena i slučajna. deo molekulske logike živog stanja je da je ćelija neuravnoteženi otvoreni sistem. Ćelija može da funkcioniše kao hemijska mašina zato što ima enzime koji znatno povećavaju brzinu hemijskih reakcija. u čemu prevazilaze većinu mašina koje je stvorio čovek. koja se tada transformiše u: a) hemijski rad uključen u biosintezu ćelijskih komponenata. Zato su hemijske reakcije koje se odvijaju u živoj ćeliji 100% efikasne. Zbog toga ćelije nisu u stanju da koriste toplotu kao izvor energije. Žive ćelije su esencijalno izotermne.molekulskoj logici živog stanja: živi organizmi stvaraju i održavaju svoju esencijalnu uređenost na račun svoje okoline. koji se ponaša kao mašina koja uzima energiju iz svoje okoline težeći da poveća njenu entropiju. Posledica toga je da je obezbeđeno kanalisanje hemijskih reakcija po specifičnim putanjama. posebno u pretvaranju energije u rad. . Karakteristika otvorenih sistema je da oni nisu u ravnoteži sa svojom okolinom. žive ćelije su visoko efikasne u prometu energije i materije. ili izuzetno kiselo bazne uslove. Osim toga. zato što nema vidljive promene u jednom periodu vremena. oni su ustvari u stanju koje se naziva stanje stabilne ravnoteže (steady state). ne samo zato što iz nje uzimaju slobodnu energiju nego i zato što iz nje uzimaju i druge materije. Jezikom termodinamike rečeno. Spoljašna okolina je apsolutno esencijalna za žive organizme. To znači da proizvod prve predstavlja supstrat za sledeću itd. Mnoštvo enzimski katalizovanih reakcija u ćeliji ne postoje same za sebe već su sekvence konsekutivnih reakcija. Ćelije apsorbuju energiju iz svoje okoline i pretvaraju je u hemijsku energiju. već bi se pre moglo reći da su one izotermalni hemijski motori.

3. mali Iako je broj reakcija vrlo velik. Reakcije koje se odigravaju u ćelijama imaju sledeće karakteristike: 1. a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata. Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost. broj reakcionih tipova je relativno 1. Mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni 1. ovaj vid kontrole nazivamo mehanizam povratne sprege. U najprostijem slučaju to znači da akumuliranje intermedijera ili metabolita iznad kritične koncentracije deluje kao signal da se smanji brzina reakcije u kojoj su oni nastali.2. .1. Ova sposobnost samo regulacije reakcija je fundamentalna u održavanju stanja stabilne ravnoteže uslova žive ćelije i esencijalna je za efikasno transformisanje energije.U povezivanju enzimski katalizovanih reakcija u konsekutivne sekvence nalazimo još jedan aksiom u molekulskoj logici živih organizama: brzina specifičnih reakcija u jednom delu kompleksne mreže enzimskih reakcija u ćeliji može biti kontrolisana ili modulirana brzinom reakcije u drugom delu mreže. Žive ćelije imaju sposobnost da regulišu sintezu sopstvenih katalizatora.

Ovi elementi nazivaju se bioelementi. Najzastupljeniji bioelementi u organskim jedinjenjima su: ugljenik. te se zato zovu elementi u tragovima ili mikroelementi. 2. vanadijum i silicijum. To su: gvožđe. 2. 2. ćeliju. lipidi.1. uglavnom su vezani u obliku raznih jedinjenja koje zovemo biomolekuli.UKRATKO: 2. selen. Ta jedinjenja izgrađuje samo 27 elemenata. strkturnu i funkcionalnu jedinicu.9. Najvažniji su: proteini. 2. Pored njih za život je značajno još 16 elemenata koji se u organizmu nalaze u minimalnim količinama. Golžijev kompleks ima važnu ulogu u sintezi ugljenih hidrata i sekreciji. Jezgro je kontrolni centar ćelije. Endoplazmatični retikulum (ERP) ima važnu ulogu u sintezi protein (zrnasti) i sintezi lipida (glatki).10. Od biomolekula nastaju veliki biomakromolekuli. arsen. kobalt. Ćelija je osnovna živa jedinica tela. kalaj. 2. 2. .11. ćelijskom mebranom.12.4. kiseonik. mangan. molibden. 2. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sistem. 2.3.7.5. nikal. 2.2. Mitohondrije sadrže velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije. Ćelija se sastoji od visoko organizovanih fizičkih struktura koje se nazivaju organele. azot. 2.6. U citoplazmi su rastvorene i sve ostale supstance koje ulaze u sastav ćelije. bor. polisaharidi i nukleinske kiseline. Biomakromolekulski i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu. fluor. fosfor i sumpor. Organele su gotovo sve omeđene membranama.8. jod. 2. cink. hrom. a i cela ćelija omeđena je sopstvenom. vodonik. Njima je ispunjena citoplazma. Živi svet sastoji se od velikog broja različitih hemijskih jedinjenja. bakar. Ovi elementi su retko slobodni.

b) aktivnim prenosom i c) pinocitozom ( i u nekim slučajevima .d) fagocitozom). Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri načina: a) difuzijom. Dve najvažnije funkcije ćelije su: a) prenos supstanci kroz ćelijsku membranu i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija. Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija. Reakcije koje se odigravaju u ćeliji imaju sledeće karakteristike: a) iako je broj reakcija velik. 2. broj reakcionih tipova je relativno mali. Oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa. u kojima se pored krajnjih proizvoda.13. vode i ugljen dioksida oslobađa energija. a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata.16. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. a najvažnije od svih je. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. 2. a takve se veze nazivaju visoko energetskim. Obično su to fosfatne veze nekih jedinjenja. b) mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni.14. c) Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost. 2. 2.17. .15.2. adenozin trifosfat (ATP). kao i estri tioalkohola koji ne sadrže fosfornu kiselinu (acetil-koenzim A). 2.18.

.

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA .

U čovekovom organizmu nalaze se mnoga organska i neorganska jedinjenja. Biohemijske reakcije telesnih sastojaka odvijaju se u vodenim rastvorima. Zato nastaje difuzija vode kroz membranu. a dnevno gubi izlučivanjem 1. Svaka promena zapremine telesnih tečnosti i/ili promena koncentracije elektrolita u njima podstiču ove regulacione mehanizme u osnovi kojih leže osmotske zakonitosti.5 do 2 litra tečnosti. Kroz polupropustljive membrane mogu difundovati samo molekuli vode. Značaj vode za žive organizme je veliki. u kojemu se najbolje rastvaraju polarna jedinjenja. a u nekim voda i aktivno učestvuje. Rastvaranjem sastojaka hrane. limfa i druge. 2. dok je sastav tkivne tečnosti i krvne plazme često podložan promenama. Ovaj se gubitak nadoknađuje unošenjem vode hranom i pićem. kako celokupne zapremine. oksidacijom organskih molekula. Ona je jedinstven rastvarač. Osobine većine biomolekula zavise od vode. . kao i stvaranjem vode. kao što su. voda rastvara i nepolarna jedinjenja koja mogu graditi vodoničnu vezu. One su hidrofobne.2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE Čovekov organizam sadrži malu zalihu vode.2. Ako se dva vodena rastvora različitih koncentracija neke supstance nalaze međusobno odvojeni samo polupropustljivom membranom. tako i njene optimalne raspodele unutar ćelija ili van njih. Približno polovina ovih vodenih rastvora nalazi se u ćelijama. Za dobro funkcionisanje organizma neophodno je održavanje stalnog sastava i stalne. optimalne zapremine telesnih tečnosti. kao unutarćelijska tečnost . a ne i molekuli rastvorene supstance. na primer.1 UVOD Voda je najrasprostranjenije i za život neophodno hemijsko jedinjenje. pa i neki biomolekuli u obliku vodenih rastvora. voda učestvuje u apsorpciji i transportu mnogih jedinjenja ili izlučivanju ekskreta. U njima je voda obavezan sastojak ćelija i tkiva. najviše u obliku mokraće. Nepolarne supstance koje nisu u stanju da grade vodoničnu vezu nerastvorne su u vodi. Međutim. Sve mnogobrojne uloge vode u živim sistemima omogućene su posebnim osobinama vode. Posebni fiziološki mehanizmi regulišu koliko će se vode u organizmu zadržati ili iz njega izlučiti i kako će se i koliko vode raspodeliti unutar i van ćelija. Živa bića se sastoje pretežno iz vode. Supstance koje se lako rastvaraju u vodi su hidrofilne. na primer. postoji težnja da se koncentracije oba rastvora izjednače. amino kiseline. lipidi. a u znatnom delu i raznih telesnih tečnosti. kao što su krv. čiji je molekul dipolaran i ima osobinu da gradi vodoničnu vezu. Unutarćelijska tečnost je relativno stalnog sastava. 60% telesne težine muškarca i 55% žena čini voda.

Sve telesne tečnosti i tkiva živih bića sadrže vodonične jone. Glavni proizvod ćelijskog disanja je ugljena kiselina. Ako je hidratacija jako izražena ćelije bubre. Celokupna zapremina tečnosti u organizmu zavisi od unosa i izlučivanja. Za živa bića veoma je značajno održavanje optimalne količine tečnosti. Promene u sastavu telesnih tečnosti znatno su češće u vanćelijskim tečnostima. One postaju hipotonične u odnosu na ćelijske rastvore. Ovu ravnotežu narušava promena koncentracije rastvorenih sastojaka. na primer. Kako su telesne tečnosti unutar ćelija i izvan njih vodeni rastvori mnogobrojnih sastojaka. nastaje difuzija vode iz ćelija i dolazi do ćelijske dehidratacije. Hrana koju konzumiramo sadrži pretežno neutralne ili slabo kisele sastojke. magnezijuma. zavisno od koncentracije tih rastvorenih sastojaka u telesnim tečnostima. Kada se između ova dva rastvora na ovaj način uspostavi dinamička ravnoteža. plazme ili tkivne tečnosti. varenjem hrane i metaboličkim promenama svarenih sastojaka nastaju razne kiseline. kao i od drugih faktora. kalcijuma. U ovom održavanju učestvuje više mehanizama. one mogu imati različite osmotske pritiske. u slučajevima kada vanćelijska tečnost postane koncentrovanija. To je slučaj kod hemolize eritrocita. one se raspadaju. Osmotski pritisak unutarćelijskih rastvora zavisi od koncentracije najobilnijih sastojaka rastvora. Različite tečnosti sadrže i različite i karakteristične koncentracije . u organizmu može doći do opšteg nakupljanja tečnosti. Takav je slučaj. uglavnom natrijuma i hlora. Značajne promene pH vrednosti telesnih tečnosti mogu nastati stvaranjem većih količina sumporne ili fosforne kiseline. difuzija prestaje. kada postanu izotonični ili izoosmotski. a osnovu čine osmotske zakonitosti. kod razblaživanja vanćelijskih tečnosti. Obrnuto. pa ova promena izaziva difuziju vode iz vanćelijskog prostora u ćelijski. fosfata i proteina. koji se može izbaciti izdisajem. Ova se kiselina lako razlaže na vodu i ugljen-dioksid. Međutim. hipertonična. U organizmu se neprekidno stvaraju kiseli proizvodi oksidacijom organskih jedinjenja ili ćelijskim disanjem. Razlika u osmotskim pritiscima dovodi do izmene tečnosti između ćelija i vanćelijskog prostora sa jedne i plazme sa druge strane. odnosno do dehidratacije. ili do smanjenja zapremine tečnosti.Voda će difundovati iz razblaženijeg ili hipotoničnog u koncentrovaniji ili hipertonični rastvor. Ako kontrolni mehanizmi otkažu. kalijuma. Unutarćelijski i vanćelijski rastvori odvojeni membranama pri normalnim uslovima nalaze se u osmotskoj ravnoteži. a kad ćelijska membrana popusti. hidratacije. Glavno mesto gde se vrši regulacija balansa tečnosti su bubrezi. Što je veća razlika u koncentracijama dva rastvora. Na taj način stvaranje ugljene kiseline neće znatno uticati na promene koncentracije H-jona telesnih tečnosti. Veličina osmotskog pritiska vanćelijskih tečnosti. veća će biti i difuzija vode kroz membrane. Ovakva difuzija dovodi do hidratacije ćelija. zavisiće od najobilnijih jona u ovim rastvorima.

Želudačni sok je kisele reakcije. na primer. takođe. a krv je neutralne reakcije. mokraća slabo kisela. Optimalne koncentracije H-jona potrebne su za održavanje strukture i funkcije brojnih proteina. kao što je to slučaj. optimalne koncentracije H-jona.45. U drugim tečnostima pH vrednosti se održavaju u određenim. Održavanje acido-bazne ravnoteže postiže se na više načina uz učestvovanje više telesnih puferskih sistema i uz značajnu ulogu fizioloških procesa koji se odigravaju u nekim organima. Tako se kod zdravih osoba.0. i pored svakodnevnog stvaranja velikih količina ugljene i neisparljivih kiselina. a gornja 7. Osim toga. Ako se dogodi povećanje koncentracije H-jona ono se odmah neutrališe.H-jona. tačno kontrolisanim vrednostima. a za funkcionisanje mnogih ćelijskih struktura potrebne su.35 do 7. U nekim telesnim tečnostima koncentracije H-jona su promenljive. kod mokraće. da bi održao acido-baznu ravnotežu.3 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA Čovekov organizam pruža otpor promeni koncentracije H-jona. neke hemijske reakcije u živim bićima katalizovane su H-jonima. 2. koncentracija H-jona u krvnoj plazmi održava se u granicama normalnih vrednosti. odnosno promeni pH vrednosti. pre svega. posebno onih koje katalizuju enzimi. Donja granica pH vrednosti u krvi pri kojoj čovek ne može živeti duže od nekoliko minuta je 7. puferuje. što je od posebnog značaja za održanje života. . u plućima i bubrezima. kao i za pravilno odvijanje biohemijskih reakcija. pankreasni sok i sadržaj tankog creva su alkalni. kao što je pH krvi. pH krvi se kreće u uskom intervalu od 7.8.

za održavanje acido-bazne ravnoteže značajne su samo tri vrste pufera. primaoci. Ovo ne samo zbog svoje puferske uloge već i zato što se puferski kapacitet tj. fosfatni puferski sistem.1 . Međutim. Ugljena kiselina. plućima i bubrezima.Održavanje acido-bazne ravnoteže U čovekovom organizmu postoje mnoge slabe kiseline i baze koje bi mogle činiti puferske sisteme. . kao i još jedan neorganski.jon. iako slaba. značajni su i proteinski puferi od kojih je najvažniji hemoglobin u eritrocitima. Pored bikarbonatnog. Bikarbonatni pufer čine ugljena kiselina. Za održavanje acido-bazne ravnoteže u krvi najvažniji je bikarbonatni puferski sistem. količine sastojaka koje ga čine regulišu sa dva telesna sistema.Slika 2. disosuje stvarajući HCO. davaoc protona i bikarbonatni joni.

regulaciji acido-bazne ravnoteže. koji kontroliše ventilaciju. Ukoliko u organizmu dođe do nagomilavanja hidroksilnih jona. a primaoca HPO₄² .koji se kao nepostojano jedinjenje razlaže na vodu i ugljen-dioksid. plućnom i bubrežnom regulacijom. karboanhidrazom. Pored toga. ovi reaguju sa ugljenom kiselinom pri čemu nastaju bikarbonati: OH‾+ H2CO3 → H2O + HCO3Ovako nastao višak bikarbonata neutrališe se drugim telesnim sistemom. Razlika u kiselosti između krvi i mokraće posledica su različitog hemijskog sastava ove dve telesne tečnosti. To je pufer znatnog kapaciteta pošto plazma sadrži dovoljne količine bikarbonata. Prema potrebi bubrezi su u stanju da luče više ili manje kiselu mokraću..+ H+ ↔ H₂POMeđutim. tj. Takve se promene u koncentraciji ugljen-dioksida brzo koriguju izdisanjem i efikasno se održava acido-bazna ravnoteža u krvi. Ako se u telesnim tečnostima poveća koncentracija kiseline ili H-jona. -NH₂ + H+ ↔ NH₃+ . Male promene u parcijalnom pritisku ugljendioksida ili koncentraciji H-jona.i karboksilnih grupa. Ovaj reversibilan proces u živim bićima katalizovan je jednim značajnim enzimom. Jedan drugi neorganski puferski sistem je fosfatni pufer. Ulogu davaoca protona ima H₂PO. koji su takođe uključeni u održavanje acido-bazne ravnoteže. Kako se. značajno. koje mogu jonizovati pod određenim uslovima: -COOH ↔ H-+ COO. baza. pa bi se pH vrednosti zbog nakupljanja ugljene kiseline postepeno smanjivale. utiču na respiratorni centar. bubrezima. Fosfatni pufer čine neorganski fosfati plazme i eritrocita. međutim. kako je koncentracija fosfata niska. Ovaj pufer je značajan za održavanje acido-bazne ravnoteže u unutarćelijskim tečnostima i bubrezima. ugljen-dioksid plućima izdiše ovo se nakupljanje otklanja. doprinoseći. relativno je malog puferskog kapaciteta. Proteini sadrže veliki broj amino. ovaj pufer je jedinstven po svojoj povezanosti sa dva fiziološka mehanizma.jon.jon: HPO₄² . ove se neutrališu sa HCO ₃⁻ jonom bikarbonatnog pufera. Bubrezi filtriraju krvnu plazmu i nastaje mokraća.↔ H2CO3 ↔ H2O + CO2 U zatvorenom sistemu ne postoji mogućnost za izdvajanje gasovitog ugljen-dioksida. Bikarbonatni puferski sistem je veoma pogodan za održavanje acidobazne ravnoteže. Pri tome nastaje ugljena kiselina koja se kao nestabilna razlaže oslobađajući gasoviti ugljen dioksid: H++ HCO3.

nešto sporiji.4 POREMEĆAJ PROMETA VODE Promet vode prati promet natrijuma pa se najčešće i razmatraju zajedno. Celularna (hipertonična) dehidratacija nastaje zbog nedostatka tečnosti u organizmu koja je posledica slabog unosa vode.I delovati kao proteinski puferi. a korekcija koncentracije bikarbonata u bubrezima u toku 2-3 sata. 2. Puferi telesnih tečnosti najbrže reaguju na promene pH vrednosti. dolazi do poremećaja koji mogu imati za posledicu povećanje ili smanjenje koncentracije H-jona u telesnim tečnostima. a iz shematskih razloga se dele na ekstracelularne. Najvažniji proteinski pufer je hemoglobin. te nastaju acidoza ili alkaloza. Ona može biti posledica povećanog unosa ili proizvodnje kiselina ili njihovog smanjenog izlučivanja. koji je naročito značajan za održavanje optimalnih vrednosti pH krvi. Hipotonična dehidratacija je posledica deficita natrijuma. Ako je acidoza posledica promena u plućnoj ventilaciji. volumena međućelijskog prostora i kako nema osmotske razlike između ECP i ICP. Ovde se zato nadoknada tečnosti samo dodatkom vode smatra kontraproduktivnom. dok su fiziološki mehanizmi. Ovakva acidoza je metabolička. a pri lečenju treba voditi računa o patološkoj podlozi stanja. Isto tako poremećaji u acido-baznoj ravnoteži mogu biti posledica promena u funkciji organa. ne dolazi do suštinske izmene u ICP. plućna i bubrežna regulacija. a može trajati i danima. To ima za posledicu smanjenje volumena krvi. Ako je plućna ventilacija dobra. . pluća ili bubrega. Tako se korekcija koncentracije ugljen-dioksida u plućima odvija u toku 2-3 minuta. Acidoza nastaje kod povećane koncentracije H-jona u krvnoj plazmi. Acidoza se može javiti i kao posledica većeg gubitka baza. U ćelijama se stalno stvaraju kisela i bazna jedinjenja koja se neutrališu puferima. celularne i globalne. Ako se naruše kontrolni mehanizmi. Oni to čine u toku 2-3 sekunde. Usled većeg gubitka kiselina ili većeg unosa baza mogu nastati povećanja vrednosti pH krvi i pojava alkaloze. onda se ona naziva respiratorna acidoza. Ekstracelularna dehidratacija nastaje kao posledica nedostatka tečnosti i soli u ekstracelularnom prostoru u izotoničnoj srazmeri. Potrebno ih je razlikovati budući da je i mehanizam različit. disanjem i ekskrecijom preko bubrega. postoje i drugi brojni metabolički poremećaji koji mogu dovesti do acidoze. Dehidratacionih sindroma ima više. Nužno je pacijentu tečnost nadoknaditi hipertoničnim NaCl. Iz istih razloga kao kod acidoze i alkaloza može biti respiratorna ili metabolička.

Treći tip hiperhidratacije nastaje zbog viška natrijuma. U jednom slučaju je prekomerno zadržavanje vode izotoničnog tipa. ona je posledica zadržavanja u organizmu prekomernih količina natrijuma. hiperhidratacija izaziva višak vode. u drugom slučaju je zadržavanje vode hipotoničnog tipa. podjednaka je retencija vode i Na. Retencija vode je u ovom poslednjem slučaju sekundarna.Hiperhidrataciona stanja nastaju zbog zadržavanja vode i karakterišu ga tri osnovna mehanizma. intoksikaciju vodom. .

Edemi se javljaju kod srčanih mana. 4. nedovoljne apsorpcije proteina zbog npr. 4. . povraćanje. Deficit aldosterona takođe ima za posledicu dehidrataciju. proliva. 2. koja uglavnom ima isti kvalitativni sastav ali postoje kvantitativne razlike. Osmotski pritisak. Dehidratacija nastaje kao posledica gubitka tečnosti iz raznih razloga. 2. razlike u strukturi i funkciji ćelija raznih tkiva odražavaju se i na hemijski sastav intracelularne tečnosti u pojedinim ćelijama.6 Sva telesna tečnost.1 Voda čini oko 60% telesne mase čovekovog tela. limfi i unutar krvnih sudova pa je delimo na: 1. tromboflebitisa. insuficijencije jetre itd. 4. gladovanja. Glavni katjon u intracelularnoj tečnosti je K ⁺. međućelijsku ili intersticijsku i krvnu ili vaskularnu tečnost 4. stvaranja ascitične tečnosti. proteinurije. prolivi itd.3 Sve su ćelije okružene vanćelijskom tečnošću.5 Promena zapremine eksrtacelularne tečnosti ispoljava se u pojavi edema ili dehidrataciji. a mišićne ćelije mioglobin. Celokupna voda u telu raspodeljena je u: 1. anemija. ćelijsku ili intracelularnu tečnost koja čini 50% telesne mase i vanćelijsku ili ekstracelularnu tečnost koja čini oko 20% telesne mase. kompresija vena. 4. a od anjona ima najviše fosfata.2 Vanćelijska tečnost nalazi se u međućelijskim prostorima. intracelularna i ekstracelularna ima određen osmotski pritisak. specifičan protein hemoglobin. Eritrociti sadrže npr. jer ćelijske membrane propuštaju vodu i ona difunduje iz tečnosti manje osmolalne koncentracije u tečnost veće osmolalne koncentracije izjednačavajući ih. jednak je u ćelijskoj i vanćelijskoj tečnosti. Cl⁻ i HCO₃⁻. On zavisi od koncentracije rastvorenih supstanci i stepena njihove disocijacije. Dominantni elektroliti u vanćelijskoj tečnosti su: Na⁺. nedovoljne sinteze proteina zbog infekcija. npr.4 Nasuprot kvalitativno jednakom hemijskom sastavu ekstracelularne tečnosti.UKRATKO: 4.

Glavni katjoni u organizmu su: Na⁺. Ca²⁺ i Mg²⁺.4. tj. što je temelj normalnog odvijanja metaboličkih procesa i fizioloških funkcija u čovekovom telu. K⁺.7 Balans vode. 4. HPO₄²⁻ i SO₄²⁻.8 Elektroliti imaju važni funkciju u: a) održavanju ravnoteže i raspodele vode. HCO₃⁻. stoji u tesnoj vezi sa sastavom elektolita u toj tečnosti. a od toga zavisi osmotski pritisak i acidobazna ravnoteža. b) održavanju normalnog osmotskog pritiska. količina i raspodela tečnosti u telu. c) održavanju acidobazne ravnoteže i d) održavanju neuromuskulaturne nadražljivosti . a od anjona Cl⁻.

ENZIMI .

Oni u deliću sekunde pokreću hiljade komplikovanih hemijskih reakcija.1 UVOD Enzimi su najveća i specijalna klasa proteina.1). odnosno na 37°C i u neutralnoj sredini. bez obzira na njihovo poreklo.) dešavaju se pod katalitičkim dejstvom enzima. sekundama i tercijarna struktura enzima. Danas je ime enzim prihvaćeno za sve biološke katalizatore. kada su prva saznanja o njima dobijena ispitivanjem fermentacije kvasca. zbog kojeg ih nazivamo »Biološki katalizatori«. g. a mnogi su oligomerne strukture.) nije uspeo da izoluje i dobije u kristalnom stanju enzim-ureazu. Sve biološke promene i fiziološke funkcije živih bića (disanje. Zbog toga ćemo se upoznati sa najosnovnijim osobinama enzima i biološke katalize. Oni su onaj biološki mehanizam koji omogućava živim organizmima da koriste energiju svoje okoline.3. On se sastoji od . Tek kada povisimo temperaturu na 300°C ona će sagoreti u CO ₂ i H2O. rad bubrega itd. Pored toga. a L-glutamat dehidrogenaze oko 1 000 000.). Posle toga je sve do danas identifikovano preko 1 000 različitih enzima. Pokazalo se da je ureaza protein. molekulska težina ribonukleaze iznosi 12 000. danima i mesecima. Napredak proteinske hemije omogućio je da se upozna primarna. kontrakcija mišića prenošenje nervnih impulsa. 3. sinteze. mehanički rad itd. pod uslovima koji se nalaze u ćeliji. Svi do danas poznati enzimi su prosti ili složeni proteini. Preko 200 enzima je dobijeno u kristalnom stanju. u CO 2 i H2O. Supstanca čiju promenu enzim katalizuje naziva se supstrat: Supstrat produkt reakcije Ime enzim znači na grčkom »u kvascu« i kao i ime ferment potiče iz vremena. Iz iskustva znamo npr. životinja će i energiju dobijenu sagorevanjem glukoze da iskoristi za svoje potrebe (transport kroz membranu. Ako tu istu glukozu damo životinji. Najvažnija osobina enzima je njihovo katalitičko dejstvo.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA Hemijska priroda enzima nije bila poznata sve dok Sumner (1926. Tako npr. ona će je sagoreti bez plamena vrlo brzo na konstantnoj temperaturi od 37°C i pritisku ili kako se to kaže izotermno. Jedan od enzima kome je određena struktura je himotripsin (slika 3. a postoje genetske osnove da još mnoge treba otkriti. koje bi inače bez njih tekle vrlo sporo. da glukoza ostaje godinama nepromenjena na običnoj temperaturi. Molekulska težina enzima kreće ss u vrlo širokim granicama.

koje vezuje samo onaj supstrat. koja su međusobno vezana preko dve —S—S— veze. Najveći deo peptidnih lanaca ima β. Na slici su označeni N. To objašnjava činjenicu da se kompleksne reakcije životnih procesa prenose iz generacije u generaciju. Mnogobrojna ispitivanja su pokazala da u enzimskom molekulu postoji jedno mesto.Trodimenzionalni model α-himotripsina određen merenjem difrakcije X-zrakova.presavijenu strukturu. Aktivni centar obrazuju ostaci histidina na polužaju 57 i serina na položaju 195. Poznavanje hemijske strukture enzima omogućilo je da se objasne njihove karakteristične osobine katalizatora.i C. koji mu odgovara kao ključ u bravi. Zbog ovih osobina enzima mogu u ćeliji da teku istovremeno najrazličitije hemijske reakcije a da ih ne uspore i ne zakoče sporedni produkti. Redosled aminokiselina u enzimima je kao i u svim proteinima genetski dirigovan. koja su posledica nedostatka odgovarajućih enzima. Posle .tri peptidna Ianca. odnosno sa 100% prinosom.1 .završetci tri peptidna lanca: A. Slika 3. Prva takva osobina je da enzimski katalizovane reakcije teku bez nastajanja sporednih produkata. Ove osobine enzima počivaju na strukturnoj komplementarnosti proteinskog molekula enzima sa njegovim supstratom. Druga osobina je specifičnost enzimske katalize koja se sastoji u tome da ubrzavaju samo jedan od mogućih puteva razlaganja ili sinteze određenog jedinjenja. Da je to tačno potvrđuje i otkrivanie naslednih oboljenja (galaktozemija i neke anemije). B i C. i asparaginska kiseiina 102 verovatno je uključena u katalitički proces.

Na taj način je omogućen kontakt supstrata sa katalitičkim . histidina.vezivanja supstrata to mesto. Tako se npr. predstavljen je aktivni centar acetilholin-esteraze. Vrlo često grupe pripadaju ostacima aminokiselina s udaljenih delova peptidnog lanca. Prvo supstrat mora da ima određenu hemijsku vezu.) ili metalni joni metalo-enzima. Dokazano je da najmanje dve strukturne osobine supstrata i enzima određuju specifičnost reakcije. To katalitičko mesto. Pozitivno naelektrisana kvaternerna amonijum-grupa acetilholina je ona kojom se vezuje supstrat za enzim. Slika 3. aktivni centar je sastavljen od izvesnog broja blisko grupisanih funkcionalnih grupa. koja teče na sledeći način: Veza koju napada enzim je estarska veza između holina i sirćetne kiseline. Slobodni elektronski par na -OH grupi serina aktivno učestvuje u reakciji. serina. Ove grupe su bočni lanci amino-kiselina (npr. aktivno učestvuje u katalizovanoj reakciji. koje se zove »aktivni centar« enzima. koje učestvuju u vezivanju supstrata i nastajanju enzim-supstrat kompleksa. ali koje su približene jedna drugoj zbog presavijanja lanaca usled specifične konformacije enzima. Veza se ostvaruje za negativni anjonski položaj na enzimu tako da se ostatak acetilholina tačno upravi na katalitičko mesto enzima.2 Aktivni centar acetilholin-esteraze Iz ovog primera vidimo da aktivni centar omogućava da se supstrat veže za enzim slabom nekovalentnom vezom (u našem primeru jonskom). Ovo objašnjava veliku osetljivost enzima na promenu njihove tercijerne strukture odnosno na denaturaciju. koju može da napadne enzim i drugo. koje se naziva estarski položaj.2.1). Pošto su enzimi proteinskog karaktera. Na slici 3. ima ostatak serina. aktivni centar αhimotripsina sastoji od ostatka histidina na položaju 57 i serina na položaju 195 (slika 3. mora da ima neku drugu funkcionalnu grupu pomoću koje se vezuje za enzim. cisteina i dr. Uzmimo kao primer reakciju acetilholin-esteraze.

Kofaktori su obično stabilni pri zagrevanju. U slučaju kada se kofaktor vezuje za enzim slabim nekovalentnim vezama i lako se i reverzibilno odvaja od enzima. Katalitička aktivnost enzima zavisi od pH sredine i svaki enzim pokazuje optimalnu aktivnost kod određenog pH. Enzim vezuje svoj faktor različitom jačinom afiniteta. naziva se koenzim Proteinski deo se zove apoenzim. Ako se kofaktor teško odvaja od enzima i u toku izolovanja ostaje vezan za enzim. Kofaktor može da bude metalni jon ili kompleksni organski molekul. Spadaju u globularne proteine i na površini svoga molekula sadrže pozitivne i negativne naboje. Najlakše se talože kod izoelektrične tačke. 3. dok je većina proteina labilna. lizozim i ribonukleaza. Detaljni mehanizmi enzimski katalizovanih reakcija opisani su u udžbenicima enzimolcgije. koji se sastoje od proteinske komponente i neproteinske kofaktora.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE Neki enzimi su prosti proteini. oni se uglavnom rastvaraju u vodi i razblaženim rastvorima soli. koji se naziva koenzim ili prostetična grupa.centrom. koji se sastoje samo od polipeptidnog lanca. kod koje je broj pozitivnih i negativnih naboja jednak. a posle završetka reakcije nastali produkt se oslobađa. Izuzimajući enzime. tripsin. Zbog velike molekulske težine mogu dijalizom da se odvoje od soli i jedinjenja manje molekulske težine. kao i svi proteini. U ovu grupu spadaju hidrolitički enzimi: pepsin. Koenzim + apoenzim → holoenzim . Mnogi enzimi su. međutim složeni (konjugovani) proteini. Enzimi su amfoliti. koji su vezani za strukturne elemente ćelije. tada se naziva prostetična grupa i smatra se da je integralni deo enzima.

1 dat je pregled koenzima i prostetičnih grupa metaloporfirinskog i nukleotidnog karaktera. Oni obično tokom reakcije oduzimaju ili predaju supstratu neke atome (npr. koji se zbog toga često naziva kosupstrat. Vrlo često su i di-nukleotidnog karaktera. U tabeli 3. Koenzimi ne odgovaraju strogoj definiciji katalizatora. najčešće nukleotidnog karaktera. Tabe la 3. sudeluje isključivo samo u jednoj reakciji specifičnoj za taj enzim.). Iako imaju iste kofaktore. Koenzimi i prostetične grupe omogućavaju da enzimske reakcije teku stehiometrijski.1 navedeni su enzimi. Tako su npr. jer specifičnost enzima zavisi samo od proteinske komponente.). Znači da se tokom enzimske reakcije ne menja samo supstrat. takvi enzimi katalizuju različite reakcije. jer se vraćaju u prvobitno stanje tek pošto reaguju sa drugim supstratom. Koenzimi i prostetične grupe su pored metala i metalo-porfirina. već i koenzim. U takvim enzimima metalni jon može da ima jednu od dve moguće uloge. od kojih jedan nukleotid sa-drži kao bazu neki vitamin B-grupe. H2) ili različite funkcionalne grupe (amino. a drugi je adenilna kiselina. Postoji principijelna razlika u metaboličkoj ulozi između koenzima i prostetične grupe. Može da služi kao most za vezivanje supstrata i enzima stvarajući koordinacioni kompleks ili može da ima ulogu katalitičke grupe. pa i čitave molekule (monosaharid. atomi gvožđa u katalazi. jer reaguju sa supstratom mol pro mol. metil. u kojoj će meri pojedini koenzim učestvovati u reakciji. zavisiće od njegove stacionarne koncentracije i standardnog redukcionog potencijala reakcije E'o. Prostetična grupa međutim. pa bila ona i dvostepena (slika 3. sastavni deo njenog katalitičkog centra. Na osnovu gornjeg možemo da kažemo da različiti enzimi mogu da imaju iste koenzime ili prostetične grupe. koji imaju metal kao kofaktor. Koenzim može da učestvuje u reakcijama svih enzima određenog ćelijskog prostora. čiju promenu katalizuje odgovarajući enzim.U tabeli 3. koja ubrzava razgradnju H2O₂. formil i dr.4). koji koristi isti koenzim. Takvi kofaktori se kao i svi nukleotidi sastoje od : baze + riboze + fosforne kiseline. koji su na njega specifični.1 Enzi . uronsku kiselinu i sl.

dekarboksilacije amino kiselina i racemaze acetil i druge kiselinske ostatke. akceptor vcdonika i acil grupa.Koenzimi i prostetične grupe Ime i skraćenica Nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) Nikotinamid-adenin dinukleotid fosfat (NADP)+ Flavin nukleotidi (FMN i FAD) Gvožđe-protoporfirini Grupa koju prenosi i tip reakcije vodonik vodonik vodonik elektrone.8-ditio-n-oktanonska (liponska) kiselina Tetrahidrofolna kiselina (KoF) Biotin Kobamid Pantotenska kiselina Liponska kiselina Folna kis. peroksidaza i citohroma ostatak H3PO4 sa energijom šećer. oksidativne dekarboksilacije amino grupu.Uzmimo nekoliko primera enzima koji imaju isti koenzim. sinteza i oksidacija masnih kis. Tabela 3. aktivne grupe katalaze.2 . uronske kiseline fosforil-holin i slične grupe ostatak H2SO4 metil-grupu C2-aldehidnu grupu. oksidativna dekarboksilacija formil grupu CO2 pomera karboksilnu grupu unutar molekula Sadrži vitamin Niacinamid Niacinamid Riboflavin Ne Adenozin trifosfat (ATP) Uridin difosfat (UDP) Citidin dfosfat (CDP) Fosfo-adeniI-suIfat Adenozil-metionin Tiamin pirofosfat (TPP) Ne Ne Ne Ne (metionin) Tiamin Piridoksal fosfat Piridoksin Koenzim A (Ko-A) 6. kao i primer enzima koji sadrži prostetičnu grupu i kofaktor metal. Biotin Kobalamin .

Struktura NAD data je na slici 3.Struktura oksidovanog NAD (a) i mesto oksido-redukcije (b) Enzimska reakcija supstrata (X) se obično piše: XH2 + NAD+ ↔ X + NADH + H+ U toku reakcije NAD se redukovao u NADH i oslobođen je jedan ekvivalent kiseline odnosno H+.4).3 . a u drugoj reakciji se oksiduje predajući vodonik pirogrožđanoj kiselini (slika 3.3. iz koje se vidi da se primanje i otpuštanje vodonika odnosno oksido-redukcija. Slika 3. a drugi redukciju pirogrožđane kiseline. U prvoj reakciji koenzim NAD+ prima vodonik od glicerinaldehida i redukuje se u NADH. Neka nam kao primer dva enzima sa istim koenzimom posluže: fosfotriozo-dehidrogenaza (enzim I) i dehidrogenaza mlečne kiseline (enzim II). koji reverzibilno prima i otpušta dva atoma vodonika. kada je koenzim adenozin- . U velikom broju slučajeva.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE Veliki broj enzima koji katalizuju oksidaciju različitih supstrata (oksidoreduktaze) imaju isti koenzim nikotinamid-adenin-dinukleotid NAD. Značaj koenzima u metabolizmu je baš u tome što posreduju između različitih enzima i na taj način povezuju čitav niz metaboličnih promena.3. Prvi enzim katalizuje oksidaciju glicerinaldehid-3-fosfata. dešava na delu nikotinamida.3.

5).2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID REDUKTAZE SPECIFIČNE OKSIDO- Veliki broj oksidoreduktaza ima za prostetičnu grupu flavinadenindinukleotid (FAD) ili mononukleotid (FMN). on se vraća u oksidovani oblik tako što predaje vodonik drugom supstratu. Na primeru oksidativne desaminacije D-aminokiseline pod dejstvom oksidaze. . a ponovo se vraća u oksidovano stanje (FAD) predajući vodonikove atome drugom supstratu u ovom slučaju kiseoniku.3. on i energetski obogaćuje supstrat i na taj način omogućava endergonske procese.4 .Učestvovanje istog koenzima (NAD+) u dve oksidoredukcione reakcije 3. prostetična grupa prvo prima dva atoma vodonika od aminokiseline. Reakcija oksidacije supstrata teče tako da prostetična grupa prima vodonik i redukuje se: XH2 + FDA ↔ X + FDAH2 Pošto je prostetična grupa čvrsto vezana za supstrat.trifosfat (ATP). Slika 3. Slika 3.5 .Reakcija oksidativne desaminacije D-aminokiselina (Učestvovanje istog enzima u dve reakcije) Iz strukture FAD i FMN se vidi da se oksido-redukcija odigrava na izoaloksazinskom prstenu. aminokiselina se oksiduje u ketokiselinu preko iminokiseline (slika 3. U toj reakciji.

pod uslovom. Naprotiv. a ne pojavljuje se kao krajnji proizvod reakcije. + H2O.3. da vremenom toliko promene svoje fizičke osobine. koji sadrži 8 atoma bakra čvrsto vezanih za proteinsku komponentu.karboksilaza. + 1/2 O₂→ redukovana askorbinska kis. Katalitička efikasnost enzima je vrlo velika.U poglavlju biosinteze masnih kiselina dat je još jedan primer reagovanja prostetične grupe (biotina) sa dva supstrata u reakciji koju katalizuje acetil-koenzim A. Tako vrlo mala količina platine katalizuje sjedinjavanje skoro neograničene količine vodonika i kiseonika u vodu. Međutim. da se ne dešava ništa što bi dovelo do promene katalitičkih osobina platine. U toku oksidacije bakar prelazi iz dvovalentnog u jednovalentno stanje primanjem jednog elektrona: Cu2+ Cu+ U ovakvom slučaju prostetična grupa metala služi kao prenosilac elektrona. . koju je katalizovao. 3. Na primer: 2H2 + O2 2H2O Na osnovu ove definicije ne sme se zaključiti da katalizatori ne učestvuju u reakciji. Efikasnost katalizatora se izražava u broju molova substrata koji se menja u jedinici vremena. Vrlo upadljiva osobina enzima kao i svih katalizatora je da su efikasni u malim količinama. međutim. jer nastali proizvodi koče (inhibiraju) njegovo dejstvo. jer 1 mol enzima katalizuje promenu 10 000 do 1 000 000 mola substrata u jedinici vremena. kod velikog broja katalizatora se opazilo. koja ih sama i stvara. Pod katalizatorom se podrazumeva supstanca koja ubrzava jednu hemijsku reakciju.4 KARAKTERISTlČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE Enzimi su katalizatori žive materije. koju katalizuje specifična oksidaza teče na sledeći način: askorbinska kis. poznata pojava u hemiji. Prema Ostwald-ovoj definiciji količina i hemijski sastav katalizatora se ne menja posle hemijske reakcije. Čisti enzim je plavo obojeni protein. Naravno. 3. da bi izvršili svoju funkciju. Pored toga aktivnost bioloških katalizatora opada tokom reakcije.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM Reakcija aerobne oksidacije askorbinske kiseline (vitamin C). da izgube katalitičko dejstvo. Kataliza je. oni moraju na neki način da reaguju sa supstratom.

jer je fumarna kiselina optički inaktivna. Kod takvih reakcija uspostavljanje ravnotežnog stanja moguće je u oba pravca: Katalizator ubrzava uspostavljanje ravnoteže reverzibilnih reakcija.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA Sve hemijske i biohemijske reakcije su teorijski reverzibilne i teže ka jednom ravnotežnom stanju. Neorganski katalizator npr. apsolutno specifični su oni koji katalizuju samo jednu reakciju određenog suptrata. Ovaj enzim pokazuje i stereospecifičnost. Prema rečima Dixon-a. katalizuju samo jednu vrstu promene i to često samo jednog supstrata. Ona ne katalizuje adiciju na slična jedinjenja: estar ili amid fumarne kiseline. a i sam život bi bio nemoguć«. Produkt reakcije je L-aspartat pri čemu se ostvaruje asimetrična sinteza. iako postoji teorijska mogućnost da nastane Daspartat.6). Nisko specifični su oni enzimi koji deluju samo na određenu hemijsku vezu: hidrolizuju estarsku. On teorijski može da ubrza reakciju oba pravca. peptidnu ili glikozidnu vezu različitih estara. međutim. . Naprotiv.Reakcija aspartaze 3.Jedna od najvažnijih osobina enzima je njihova specifičnost. peptida odnosno glikozida. aspartaza katalizuje reverzibilnu adiciju NH3 na dvogubu vezu fumarata pri čemu nastaje L-aspartat. i Webb-a: »Specifičnost enzima je najvažniji biološki fenomen bez koga normalni metabolizam žive materije ne bi mogao da postoji.6 . (Slika 3. ali ne utiče na njen položaj. Međutim. Npr. Enzimi. u kom će pravcu katalizator da ubrzava uspostavljanje ravnoteže zavisi od promene slobodne energije. Slika 3. platina može da katalizuje redukciju s molekulskim vodonikom desetine i hiljade jedinjenja različite strukture. koja počiva na strukturnoj komplementarnosti enzima i supstrata.

ravnoteža ss nalazi na sredini. U svim slučajevima dolazi do smanjenja slobodne energije. ako je K> 1. a polazne supstance u imenitelju. električni i hemijski. a promena slobodne energije ima negativni znak (-ΔG). Katalizator može da ubrza samo spontane reakcije da teku brže. jer kamen pada na niži nivo potencijalne energije. Slobodna energija se obeležava sa ΔG. To je konstanta ravnoteže i prema definiciji je za gornju reakciju data odnosom: K= Vrednosti u srednjim zagradama označavaju molarne koncentracije. Egzergonske reakcije su spontane. ravnoteža je pomerena u desno. Pod slobodnom energijom podrazumeva se ona količina energije koja na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno) može da pređe u maksimalni rad: mehanički. a dodata energija ima pozitivni znak (+ΔG). kao i kod kotrljanja kamena niz strmu ravan ili prelaženja vodene pare na hladnije mesto. Ravnotežno stanje reverzibilne reakcije okarakterisano je konstantom ravnoteže. Razlog je isti. Uobičajeno je da se krajnji proizvodi reakcije pišu u brojitelju. Obrnuto. Ona pokazuje kakav je odnos molarnih koncentracija krajnjih i početnih supstanci u momentu ravnoteže. onda je pomerena na levu stranu. to znači — kad počnu da teku. nazivaju se egzergonske reakcije. a ako je K< 1. one teku same od sebe. U ravnotežnom stanju je taj odnos molarnih koncentracija svih članova reverzibilne reakcije konstantan i ne zavisi od početnih koncentracija. osmotski. Ako je konstanta ravnoteže K= 1. jer između njih postoji sledeća povezanost: . a hemijska reakcija spontano teče u pravcu nastajanja jedinjenja sa manjim sadržajem slobodne energije. Iz konstante ravnoteža reverzibilne reakcije može da se izračuna promena slobodne energije. Polazne supstance spontanih reakcija sadrže više energije od krajnjih proizvoda i baš zbog toga takve reakcije teku u pravcu smanjenja slobodne energije. Hemijske reakcije tokom kojih dolazi do oslobađanja energije. reakcije kojima treba dodati energiju nazivaju se endergonske. koja se oslobađa.Za vreme svake hemijske reakcije dolazi do promene slobodne energije.

3. utoliko dolazi do većeg oslobađanja energije kada reakcija teče s leva na desno i obrnuto. a odnos molarnih koncentracija manji. koja se dobija pod takvim uslovima naziva se »standardna promena slobodne energije« i obeležava se sa ΔG° ΔG°= -RT ln K U dekadnom sistemu je ΔG°= -4. Eksperimentalno se može da dokaže da je reakcija reverzibilna. jer je ΔG=-RT ln K+ RT ln K=0 Znači da hemijski sistem u ravnotežnom stanju ne može da daje energiju. Katalizator ne može da pomeri krajnje ravnotežno stanje. T apsolutna temperatura. a izraz je odnos molarnih koncentracija na početku reakcije.62 kJ. Međutim.U jednačini R je gasna konstanta.575 T log K Iz iste jednačine se vidi da promena slobodne energije zavisi od konstante ravnoteže i odnosa koncentracija na početku reakcije. Konstanta ravnoteže =4. Vrednost slobodne energije. sledeća reakcija: . Ukoliko je konstanta ravnoteže veća. u momentu ravnoteže njihov odnos će biti 1 :4. bilo sa jabučnom kiselinom. U slučaju kada međusobno reaguju jedinice aktivnosti svih komponenata (=1 M). tada je gornji izraz jednak jedinici: Pošto je logaritam od 1 jednak nuli. Kada odnos molarnih koncentracija tokom reakcije postane jednak konstanti ravnoteže date reverzibilne reakcije: tada je promena slobodne energije jednaka nuli. koja je mogućna i bez katalizatora. to ceo drugi sabirak u jednačini otpada. a to znači bilo da započne reakcija sa fumaratom. Primenimo gornje izlaganje na reakciju koju katalizuje fumaraza: HOOC-CH = CH-COOH + H2O ↔ HOOC-CH2-CH(OH)-COOH fumarna kiselina jabučna kiselina ΔG° = . Svaka enzimski katalizovana reakcija teče dok se ne uspostavi ravnoteža.

a konstanta ravnoteže 2. Jedan od najvažnijih osobina živih bića je da mogu da koriste energiju svoje okoline pod izotermnim uslovima. Životinje i čovek koriste energiju. međutim reći. Ako su. fosfoenol-piruvat + ADP piruvat + ATP. ciklus limunske kiseline. Obično se tada kaže da se uklanjanjem jednog proizvoda reakcije. Životinje su jedna vrsta izotermne hemijske mašine. Ako dve rekacije teku A→B C→D nezavisno jedna od druge. Na ovaj način mogućno je kanalisanje i regulisanje enzimskih reakcija. koja je hemijski vezana u sastojcima hrane. . ravnoteža pomera. svaka od njih je praćena sebi svojstvenom promenom slobodne energije. da se u jednoj reakciji neprekidno troši proizvod druge reakcije. su međusobno povezani i grade mrežu konvergentnih ili divergentnih puteva. Uzmimo kao primer dve reakcije glikolitičkog niza: 1. Takvi nizovi kao npr. reakcije povezane zajedničkim intermedijerom koji sadrži određenu količinu energije. čija veličina ne zavisi od prisustva druge. ATP+α-D-glukoza ADP+α-D-glukozo-6-fosfat . lanac disanja. međutim. Bolje je.0kJ. glikolitički. pošto proizvod dalje reaguje i druga ga reakcija mora stalno da nadoknađuje. da se ravnoteža nikada ne postiže.31. ΔG° = . Stotine enzimskih reakcija u ćeliji ne teku nezavisno jedna od druge. koje imaju zajedničke intermedijere tako da je proizvod jedne reakcije supstrat druge. One su povezane u nizove (od 2—20).45 kJ 2. onda se ona preko njega prenosi na drugu reakciju: A→B→C→D. Jedina mogućnost pomeranja ravnoteže neke reakcije postoji ako se spregnu dve enzimski katalizovane reakcije na taj način.fosofo-enolpiruvat +H2O ↔ piruvat + fosfat čija je vrednost ΔG°-62. da se praktično može smatrati ireverzibilnom. .9 x 10 pomerena je toliko na desnu stranu u momentu ravnoteže. Izotermno korišćenje hemijske energije je mogućno jedino povezivanjem enzimskih rekacija.

ΔG°= -16,7kJ Velika vrednost promene standardne slobodne energije pokazuje da su reakcije pomerene na desnu stranu i da nisu reverzibilne pod intracelularnim uslovima. Produkt prve reakcije ATP u kome je konzervirana njena slobodna energija je supstrat druge reakcije, koji je na taj način snabdeva energijom i čini spontanom. Zbog povezivanja enzimski katalizovanih reakcija u živoj materiji nikada ne dolazi do hemijske ravnoteže, već se naprotiv ravnoteža stalno pomera, tako da se energija maksimalno koristi. U ćeliji vlada »stacionarna« ravnoteža između energije koju prima (u vidu hrane) i energije koju troši za najrazličitije životne potrebe. 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO

Iz običnog života nam je poznato da mnoge zapaljive i reaktivne supstance, kao što je benzin ili praskavi gas, mogu da stoje vrlo dugo da se ne zapale i da ne nastupi reakcija. Međutim, kada unesemo varnicu ili katalizator, benzin će se zapaliti, a praskavi gas će uz burnu eksploziju preći u vodu. Slično će i vodonik-peroksid početi da se raspada na vodu i kiseonik, ako povisimo temperaturu ili ako dodamo neki katalizator (platinu ili enzim katalazu) 2 H2O2 2 H2O + O2

Znači da za odigravanje jedne energetski mogućne hemijske reakcije nije dovoljno da molekuli dođu samo u kontakt, nego im treba dodati izvesnu početnu energiju, koja će ih aktivisati toliko, da pri njihovom sudaru dođe do hemijske promene. Kinetička energija molekula u jednom sistemu nije ravnomerno raspoređena (slika 3.7). Neki imaju manju, neki veću količinu energije. Do hemijske reakcije dolazi samo kada se sudare »aktivni« molekuli tj. takvi koji sadrže znatniju količinu kinetičke energije. To mogu da budu i »nadraženi« molekuli, čiji se pojedini elektroni nalaze na većem energetskom nivou ili takvi, čija se unutrašnja struktura razlikuje od najpostojanije. Početna energija, koju je potrebno dodati za aktivisanje molekula naziva se energija aktivacije. Ukoliko je za neku reakciju potrebna veća energija aktivacije, utoliko je ta reakcija tromija. Za vrlo reaktivne supstance energija aktivacije je mala (tabela 3.3)
Slika 3.7 Rasp odel

Potrebu da se doda izvesna količina energije aktivacije za pokretanje hemijskih reakcija objašnjava teorija prelaznog stanja. Prema ovoj teoriji da bi jedna reakcija krenula između X i Y, treba prvo da se stvori

aktivni kompleks (X—Y), koji može da nastane sjedinjavanjem aktivisanih molekula. Njihov broj je mali (šrafirani deo na slici 3.7). Aktivni kompleks sadrži veću količinu slobodne energije i sposoban je da savlada energetsku barijeru za pokretanje reakcije (slika 3.8).

Slika 3.8 - Energetska barijera između polaznih supstanci (X+Y) i krajnjeg produkta Z

Rekli smo da raspadanje H2O2 može da se ubrza ne povisujući temperaturu, ako se doda katalizator (Pt ili enzim katalaza). Dodatak katalizatora, formalno gledano, je analogan povišenju temperature, jer i u jednom i u drugom slučaju dolazi do ubrzanja reakcije. U suštini, međutim, postoje duboke principijelne razlike između ubrzanja reakcije izazvane povišenjem temperature i dodatkom katalizatora. U prvom slučaju se energija dodaje spolja do one vrednosti koliko iznosi energija aktivacije za datu reakciju. Osim toga pri povišenju temperature dolazi kod povratnih reakcija i do pomeranja ravnoteže. Ubrzanje reakcije dodatkom katalizatora posledica je baš snižavanja energije aktivacije.

Tabela 3.3 - Zavisnost poluvremena trajanja monomolekulske reakcije od potrebne energije aktivacije

Iz tabele 3.3 se vidi da sniženje aktivacije za samo 20 kJ (od 120 na 100 kJ) skraćuje njeno trajanje od jedne godine na 3 časa. Energija aktivacije enzima kreće se od 25 do 5,5 kJ (katalaza), to znači da se one odigravaju u milionitom delu sekunde. Munjevito dejstvo enzima ostvaruje se nastajanjem serije aktivnih intermedijera (slika 3.9; Tako je npr. dokazano da postoje četiri prelazna aktivna kompleksa kod enzima peroksidaze. Objašnjenje tačnog mehanizma akcije pojedinih enzima zahteva poznavanje njegovog aktivnog centra. U svakom slučaju ubrzanje se postiže vezivanjem supstrata i njegovom pogodnom orijentacijom u aktivnom centru.

Slika 3.9 - Smanjenje energije aktivacije enzimskih reakcija

3.7

KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA

Sve što je u vezi sa brzinom hemijskih reakcija, njihovim tokom i mehanizmom obrađuje hemijska kinetika. Enzimi su okarakterisani hemijskom reakcijom koju katalizuju. Svaka promena enzimskog molekula odražava se na brzinu katalizovane reakcije. Zbog toga je merenje brzine enzimskih reakcija od izuzetne vrednosti posebno za kliničku dijagnostiku, jer omogućava praćenje normalnog metabolizma i otkrivanje metaboličnih poremećaja. Brzina se u fizici definiše kao promena puta u jedinici vremena, a u hemiji kao promena koncentracije u jedinici vremena: Za reakciju : A

→ P, ona može da se izrazi smanjenjem koncentracije polazne supstance ili povećanjem koncentracije produkta (P): ili Brzina hemijske reakcije zavisi od: prirode reagujućih supstanci, njihove koncentracije, temperature, pritiska, prisustva katalizatora. U ćeliji se

reakcije odigravaju na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno). Pod tim uslovima brzina reakcije je upravo proporcionalna njenoj konstanti i koncentraciji reagujućih supstanci: A predstavlja molarnu koncentraciju. Kada je A = 1 M, v = k. Prema tome konstanta brzine (k) odgovara onoj brzini date reakcije kada reaguju jedinice koncentracije (=1M). Ako je brzina reakcije proporcionalna koncentraciji jednog reaktanta, kažemo da je to reakcija prvog reda. Ako zavisi od koncentracije dvaju reaktanata, onda je to reakcija drugog reda itd. Kada brzina reakcije ne zavisi od koncentracije reaktanata, to je reakcija nultog reda. Za reakcije prvog reda poluvreme reakcije, odnosno momenat kada početna koncentracija padne na polovinu, ne zavisi od početne koncentracije, već samo od konstante brzine

3.8

MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA

Brzina enzimski katalizovanih reakcija, na konstantnoj temperaturi i pH, zavisi i od koncentracije supstrata (S) i enzima (E). Kod konstantne koncentracije enzima, brzina katalizovane reakcije ne raste linearno sa povećanjem koncentracije supstrata, kao što je to slučaj kod ne-enzimskih reakcija. Na slici 3.10 prikazan je uticaj povećane koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije pri E = konst. Iz slike se vidi da brzina enzimske reakcije raste sa povećanjem koncentracije supstrata po hiperboli, a ne linearno. Kod jedne određene koncentracije supstrata postiže se zasićenje i maksimalna brzina (Vmax). Na osnovu gornjih zapažanja Michaelis i Menten-ova izneli su svoju teoriju o međusobnom delovanju enzima i supstrata i enzimskoj kinetici. Njihova teorija predstavlja osnovu kvantitativne analize enzimske kinetike i inhibicije. Prema toj teoriji tok enzimske reakcije

…1

teče na sledeći način: Enzim prvo reaguje sa supstratom i gradi enzim-supstrat kompleks:

k₁ je konstanta brzine nastajanja kompleksa (ES) i zavisi od osobine enzima i supstrata, a k2 je konstanta brzine razlaganja kompleksa (obmuta reakcija) i zavisi od osobine ES. U drugom stupnju, enzimsupstrat kompleks se razlaže na produkt P, a enzim se oslobađa:

…2
I ovaj proces zavisi od konstante brzine razlaganja kompleksa (k ₃) i konstante brzine obrnute reakcije k4. Smatra se da su obe reakcije reverzibilne.

Slika 3.10 - Uticaj koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije

Michaelis i Menten-ova. su zapazili da je postizanje maksimalne brzine, odnosno moment zasićenja enzima sa supstratom, karakterističan parametar za svaki enzim i njegov supstrat. Ova vrednost nije ništa drugo nego odnos konstanti brzina reakcije razlaganja enzim-supstrata kompleksa i njegovog nastajanja:

…3
Ukoliko su brzine razlaganja kompleksa veće (jednačine 1 i 2) utoliko je afinitet enzima prema supstratu manji, a vrednost Km je veća. Pošto nastajanje enzim-supstrat kompleksa od slobodnog enzima i produkta reakcije, eksperimentalno ne može da se registruje, smatra se da je vrednost konstante brzine te reakcije k4 tako mala da može u jednačini 3. da se izostavi pa dobijamo izraz odnosa konstanti, koji se naziva Michaelis-ova konstanta. Njena jedinica je Mol/1 pošto i konstante brzine imaju jedinicu Mol/litra:

…4
Michaelis-ova. konstanta se za različite enzime kreće u granicama od 10-2 do 10-5 mola na litar (10 do 0,01 mM). Vrednost Km može eksperimentalno da se odredi merenjem brzine reakcije y i iznalaženjem maksimalne brzine Vmax kod poznatih koncentracija supstrata. Ako detaljno posmatramo jednačine 1 i 2, onda će brzina nastajanja kompleksa [ES] da bude proporcionalna koncentraciji slobodnog enzima [E—ES] i koncentraciji supstrata:

…5
Pošto se razlaganje supstrata dešava i u reakciji 1 i 2, to će brzina iznositi:

…6
Znak (—) je stavljen jer se smanjuje koncentracija [ES] U momentu ravnoteže dolazi do izjednačavanja brzina razlaganja i nastajanja [ES], pa ćemo izjednačiti jednačine 5 i 6:

ako u ovoj jednačini prenesemo konstante na desnu stranu dobićemo:

…7
Na osnovu jednačine 7. koncentracija enzim-supstrat kompleksa iznosi:

…8
Brzina koju mi eksperimentalno merimo je brzina nastajanja produkta (jednačina 2), a ona je proporcionalna koncentraciji [ES]:

…9
Ako u jednačinu 9. uvedemo vednost za [ES] (jednačina 8) dobićemo da je:

…10
Pošto je maksimalna brzina proporcionalna prisutnoj koncentraciji enzima:

…11
Zamenom ove vrednosti u jednačinu 10, dobijamo MichaelisMentenovu jednačinu, koja nam omogućava da odredimo Km merenjem brzine reakcije:

…12
Ako se na slici grafički iznađe ona koncentracija supstrata, kod koje je postignuta polovina maksimalne brzine:

skraćivanjem Vmax, jer se nalazi i s leve i desne strane dobijamo: odnosno

Tabela 3.4 - Vrednosti Km nekih enzima
Enzim i (supstrat) Katalaza (H2O2) Heksokinaza (glukoza) (fruktoza) glutamat-dehidrogenaza (glutamat) (αketoglutarat) (NH+4) 0,12 2,0 57 0,15 1,5 25 Km (mM)

Michaelisova konstanta Km odgovara, dakle, onoj konccntraciji sapstrata sa kojom se postiže polovina rnaksimalne brzine. Njena vrednost ne zavisi od koncentracije enzima. U tabeli 3.4 date su vrednosti Km za razne enzime. Njena vrednost zavisi od strukture supstrata, pH i temperature. Michaelis-Mentenova jednačina može da se transformiše u druge oblike. Najpoznatiji je oblik Lineweaver—Burk, pomoću koje može tačnije da se odredi Vmax. Detalji se mogu naći u udžbenicima i

praktikumima enzimologije. 3.9 UTICAJ pH i TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA

Aktivnost enzima zavisi od jonskog sastava sredine, a naročito od koncentracije vodonikovih jona. Svaki enzim pokazuje maksimalnu aktivnost kod jedne određene koncentracije vodonikovih jona, koja se zove optimalni pH. Iznad i ispod ove vrednosti, aktivnost se smanjuje. Najveći broj enzima ima optimalni pH u blizini neutralne tačke, ali ima takvih koji su aktivni u kiseloj (npr. pepsin) odnosno u alkalnoj sredini (npr. alkalna fosfataza, arginaza).

Slika 3.11 - pH-optimum pepsina, papaina i tripsina (a) holinesteraze i arginaze (b)

3.10

INHIBITORI

Inhibitori su supstance koje inaktivišu enzime ili smanjuju njihovu sposobnost da katalizuju specifičnu reakciju. Njihovo dejstvo može da bude reverzibilno i ireverzibilno. Reverzibilni inhibitor se obično veže za enzim nekovalentnom vezom u kompleks enzim-inhibitor (EI), koji može da disosuje u slobodni enzim i inhibitor. Ireverzibilni inhibitor se po pravilu, kovalentno vezuje za enzim bilo na mestu aktivnog centra, ili neko drugo, koje utiče na aktivni centar enzima. Ispitivanjem inhibicije može da se odredi čitav niz osobina jednog enzima, kao što su specifičnost, priroda aktivnog centra itd. Pomoću inhibitora su objašnjeni mnogi metabolički putevi, npr. glikoliza. Štaviše, ćelija pomoću svojih celularnih inhibitora reguliše sve metabolične puteve. Razlikujemo dve nekompetitivnu. vrste reverzibilne inhibicije: kompetitivnu i

Kompetitivna inhibicija se javlja kod enzima, koji nisu strogo specifični prema supstratu. Za njihov aktivni centar mogu da se vežu supstance koje su hemijski slične supstratu. Na taj način nastaje, pored enzim-supstrat kompleksa i enzim-inhibitor kompleks (E+I↔EI). Klasičan primer kompetitivne inhibicije je inhibicija malonske kiseline na sukcinat-dehidrogenazu. Ovaj enzim katalizuje oksidaciju sukcinata u fumarat, odstranjivanjem dva vodonikova atoma. Malonat liči na sukcinat, ima dva karboksilatna anjona, ali nema vodonikove atome na susednim C-atomima. Pošto i supstrat i inhibitor konkurišu ili kompetiraju za isto mesto na enzimu, ova pojava se zove kompetitivna inhibicija. Veličina kompetitivne inhibicije zavisi od relativnih koncentracija supstrata i inhibitora. Povećanjem koncentracije supstrata (ćilibarne kiseline) može inhibicija da se prevaziđe.

Slika 3.12 - Reakcija sukcinat-dehidrogenaze i formula inhibitora

Nekompetitivna inhibicija zavisi samo od koncentracije inhibitora i ne može da se spreči povećanjem koncentracije supstrata. Inhibitor_se,

dakle, vezuje za mesto na enzimu koje nije specifično za supstrat. Nekompetitivni inhibitori nemaju nikakve strukturne sličnosti sa supstratom. lako se ne vezuju za aktivni centar, oni smanjuju aktivnost enzima menjajući mu, verovatno, konformaciju ili neki deo koji je bitan za njegovu aktivnost. Najpoznatiji nekompetitivni inhibitori su supstance koje se reverzibilno vezuju na —SH grupu cisteina, koja je bitna za katalitičku aktivnost mnogih enzima. Joni teških metala (Cu 2+, Hg2+ i Ag+) reaguju reverzibilno sa —SH grupom, dajući merkaptide: Enzim – SH + Ag+ ↔ Enzim – S – Ag + H+ Enzime, koji imaju metalni jon kao kofaktor, inhibiraju reagensi koji vezuju metale. Tako cijanidi grade komplekse sa gvožđem i zbog toga inhibiraju enzime koji imaju ferohem kao prostetičnu grupu. Helirajući agensi (npr. EDTA = etilen-diamin-tetra-acetat) su nekompetitivni inhibitori. Ireverzibilna inhibicija, kao što samo ime kaže, se javlja kao posledica trajne promene enzimskog molekula ili funkcionalnih grupa bitnih za njegovu aktivnost. Najpoznatiji ireverzibilni inhibitori su alkilirajući agensi, kao što je jodoacetamid i toksična organofosforna jedinjenja, koja ireverzibilno reaguju, prvi sa —SH grupom, a drugi sa -OH grupom serinskog ostatka:

3.11

ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI

Količina enzima odnosno njegova aktivnost u nekom biološkom materijalu određuje se merenjem brzine hemijske reakcije, koju dati enzim katalizuje. Merenje enzimske aktivnosti se radi na konstantnoj temperaturi (obično 30°C) i određenom pH. Obično se na vodenom kupatilu inkubira test-sistem koji sadrži:1. pufer, 2. supstrat i to se uzima koncentracija sa kojom se postiže zasićenje enzima, što znači da je potrebno znati Km enzima; 3. kofaktor ili metalne jone, u slučaju kada su potrebni. Za određivanje treba dakle, obezbediti optimalne uslove i odabrati takvu koncentraciju supstrata, da je početna reakcija proporcionalna samo koncentraciji enzima. Test počinje da se meri posle dodatka enzima, odnosno materijala u kome se on nalazi (serum, citozol, homogenat itd.). Tok reakcije se prati merenjem brzine

200 na 195 mM. Količina enzima se definiše prema katalitičkoj aktivnosti. Najjednostavniji je tip kada se individualni enzimi nalaze rastvoreni u citoplazmi u obliku nezavisnih molekulskih jedinki. najduže pola sata). verovatno. Bolje se registruje rast koncentracije npr. Warburg je predložio da se za jedinicu aktivnosti uzme molarno dejstvo. 1 katal odgovara 6 x 107 intemacionalnih jedinica. Ona se povećava u toku prečišćavanja enzima.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI U intaktnoj ćeliji enzimi deluju zajedno u uzastopnom nizu reakcija.nastajanja produkta. Nova jedinica se zove katal. od 0 do 5 mM. pod standardnim uslovima. Prelaskom na nove jedinice uzeta je kao mera ona količina enzima koja katalizuje promenu 1 mola supstrata u sekundi pod optimalnim uslovima. Ovi enzimi nisu. Promena koncentracije se registruje u što je moguće kraćim vremenskim intervalima (nekoliko minuta. fizički asocirani ni u jednom momentu svoje akcije. Ređe se koristila tzv. . U takvim sistemima mali molekuli supstrata difuzijom brzo nalaze svoj put od jednog enzima do drugog. U). Tako je preobražajni broj enzima karboanhidraze 36 000 000 na minut. Poznate su tri vrste kompleksne molekulske organizacije multienzimskih sistema. internacionalna jedinica (IJ) pod kojom se podrazumevala ona količina enzima koja katalizuje promenu 1mM supstrata u minuti. tako da je proizvod prve enzimske reakcije supstrat druge i tako redom. Specifična aktivnost se definiše u jedinicama na mg proteina. Konvencionalan način izražavanja aktivnosti je u jedinicama (J. engl. 3. nego smanjenje od npr. Povećanje koncentracije produkta se meri specifičnim hemijskim ili spektrofotometrijskim metodama. a ne nestajanje supstrata. jer je to mnogo tačnije. koje se naziva preobražajni broj. On pokazuje koliko se molova supstrata promeni dejstvom jednog molekula enzima (jednog aktivnog centra).

čvrsto povezanih u obliku grozda. Brzina pojedinih reakcija . koji su asocirani u velikim supramolekulskim strukturama. utoliko je verovatnije da je ugrađen u neku organelu ili drugu intracelularnu strukturu. Npr. Ovaj kompleks ne disosuje lako u pojedinačne enzimske molekule. jer se time ograničava razdaljina koju supstrat treba da pređe u toku niza reakcija. Svakako da povezivanje enzima u kompleks ima svoj biološki smisao. Ukoliko je enzimski sistem kompleksniji. Najorganizovaniji je treći tip enzimskih sistema. b) multienzimski kompleks (intermedijeri se ne odvajaju od kompleksa): c) enzimski sistem asociran sa membranom. Ispitivanje kinetike multienzimskih sistema mnogo je složenije nego kinetike prostih enzima. Svaki član multienzimskog sistema ima karakterističan Km za svoj supstrat i kofaktor. koja katalizuje sintezu masnih kiselina iz acetil-koenzima A. Drugi multienzimski sistemi su tako organizovani da su pojedini enzimi fizički povezani i zajedno funkcionišu kao enzimski kompleks.13 . u lancu respiratornih enzima molekuli pojedinih enzima vezani za unutrašnju membranu mitohondrija i u stvari obrazuju deo njene strukture.Tipovi multienzimskih sistema: a) rastvoreni multienzimski sistem u kojem intermedijeri difunduju. Tako su npr. kao što su membrane ili ribosomi. U stvari u sistemu sintetaze masnih kiselina supstrati nikad ne napuštaju kompleks. sastoji se iz sedam vrsta enzima.Slika 3. a u stvari odvojeni enzimi nisu ni aktivni. sintetaza masnih kiselina kvasca.

. da ona teče samo s leva nadesno. U mnogim takvim sistemima prvu reakciju u nizu inhibira krajnji proizvod. Npr. ona koristi genijalan mehanizam povratnog sprega. Na donjoj slici je dat primer kontrole povratnog sprega na nizu reakcija. nastali kompleks enzim-produkt (E—P) disosuje. 3. jer su neki stepeni ireverzibilni i zbog toga se ukupan položaj ravnoteže ne dostiže. kojom teče biosinteza citidin-trifosfata (CTP) od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. E2 itd. jer je ili koncentracija tog enzima ili njegovog supstrata ona koja ograničava brzinu sistema. tada bi došlo do nagomilavanja beskorisnog intermedijera C. pretpostavimo da u ćeliji teče sinteza produkta P u nizu reakcija: Svaki stepen ovog niza katalizuje cdgovarajući enzim (E 1. a krajnji proizvod koji utiče na enzim. Produkt obično inhibira enzim na početku niza reakcija. Da bi ovaj mehanizam samoregulacije dobro objasnili. Znači da sam produkt automatski usporava sopstvenu sintezu. Inhibicija je reverzibilna. Ako su svi potrebni kofaktori prisutni i svi enzimi niza aktivni. Međutim. efektor ili modulator. odnosno kada koncentracija produkta P padne. koju ćelija može da koristi u druge svrhe. odmah čim njegova koncentracija pređe određenu granicu.određena je stacionarnom koncentracijom svakog intermedijera u nizu.) Nađeno je da su obično energetski uslovi niza reakcija takvi. tako da sinteza P može ponova da počne. ostajaće polazna supstanca A.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI Najkarakterističnija osobina multienzimskih sistema je da sami regulišu brzinu reakcije celog niza. Ovaj prvi enzim u nizu se naziva regulatorni ili alosterni enzim. da bi podesila njegovu sintezu svojim potrebama. kao i količinom svakog enzima u reakcionom lancu. ako je stepen B ↔ C ireverzibilan i ako bi produkt inhibirao stepen 3. On funkcioniše tako što produkt P inhibira jedan od enzima u nizu reakcija. Kada ćeliji nisu potrebne velike količine produkta P. ako umesto toga produkt inhibira prvi stepen. produkt P će se sintetizovati sve dok ima početne supstance A. Obično jedna reakcija u nizu određuje brzinu celokupnog kompleksa. odnosno pre nego što počnu ireverzibilni stepeni.

14 . Treću grupu. Količina supstrata reguliše (modulira) njihovu brzinu. koji su osetljivi na svoj supstrat. Do sada su poznate tri vrste regulatornih enzima. Prema tome . Jedan je aktivan. Svi do sada poznati regulatorni enzimi su oligomerni proteini. koja je član multienzimskog puta i tako kontroliše svoju sopstvenu sintezu. koju inhibira velika koncentracija samog CTP. kod koje su supstrat i inhibitor hemijski slična jedinjenja.15 Šem . Npr. ali na njega ne deluje CTP. I ne ulazeći u egzaktne formule ovog niza reakcija. To su homotropni enzimi. a drugi nije aktivan. homotropno-hetero-tropne. U prvu grupu spadaju takvi. odmah se uočava da nema nikakve hemijske sličnosti između CTP-a i asparaginske kiseline. od kojih je Slika 3. transkarbamilaza disosuje u osam subjedinica dva tipa.Biosinteza citidin-trifosfata (CTP). Potvrđeno je da oni mogu da disosuju u više manjih subjedinica.Slika 3. dejstvujući na alosterni enzim na početku sinteze Kao što se vidi na slici krajnji produkt reakcije CTP inhibira prvi enzim (as-paratat-transkarbamilazu). Zbog toga se pretpostavlja da regulatorni enzimi imaju više mesta za vezivanje supstrata. ovde je mehanizam inhibicije drukčiji od kompetitivne inhibicije. Drugu grupu. koji se sastoje od više polipeptidnih lanaca. ali vezuje CTP. regulišu i supstrat i specifični modulator. koje nije supstrat. reguliše specifično niskomolekulsko jedinjenje. heterotropni.

Pokazano je da se svaka frakcija sastoji od četiri peptidna lanca dva tipa u raznim kombinacijama: M4. 3. što omogućava dobijanje energije iz procesa glikolize. Obrnuto.16 je dat elektroferogram izoenzima laktat-dehidrogenaze iz različitih organa belog pacova. Izoenzimi predstavljaju u ćeliji još jedan mehanizam regulisanja određenih procesa.14 IZOENZIMI Neki enzimi mogu metodom elektroforeze da se odvoje u više frakcija. Ovakvi različiti multipli oblici jednog enzima nazivaju se izoenzimi. Određivanjem Michaelis-ove konstante izoenzima laktat-dehidrogenaze. nisu osetljivi na veće koncentracije laktata. Izoenzime srčanog mišića (MH3 i H4) inhibira laktat. Na taj način se u srčanom mišiću forsira dobijanje energije od aerobne oksidacije. .najmanje jedno katalitičko. zbog koje dolazi do promene njegove katalitičke aktivnosti. M3H. Pojednostavljena šema ovog kontrolnog mehanizma data je na slici 3.15. izoenzimi skeletnih mišića. svaki ima svoju odgovarajuću vrednost Km. Na slici 3. H4. koja se nalaze u raznim subjednicama enzima. U različitim organima jedne vrste nalaze se različite frakcije ili samo određena frakcija izoenzima. koji su energetski zavisni od glikolize. tako da je nastajanje laktata od piruvata vrlo malo. Heterotropni enzimi imaju posebno mesto za vezivanje supstrata. MH3. a u srčanom mišiću ima najviše izoenzima MH3 i H4. od kojih je svaka aktivna. Vidi se da se u jetri i mišićima nalazi uglavnom izoenzim M4. a posebno za vezivanje modulatora. M2H2. pokazalo je da. Ova pojava je prvo opažena kod laktatdehidrogenaze (1957 g) koja redukuje piruvat u laktat. Efekat modulatora se pripisuje promeni konformacije enzima.

Utvrđeno je da su kod zimogenih oblika aktivni centri enzima zakriveni jednim oligopeptidom. tripsin kao tripsinogen. tripsin. Pored laktat-dehidrogenaze poznati su izoenzimi: malatdehidrogenaze. dobijali su trivijalna imena koja su se i danas zadržala. Takav je slučaj kod tripsina.16 .JET RA MIŠ IĆI DIJ AFR AG MA Slika 3. izo-citrat-dehidrogenaze.Elektroforetska slika izoenzima laktat-dehidrogenaze u raznim organima belog pacova. 3. glutamat oksalacetat-transaminaze itd. pepsin i dr.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA Neki proteolitički enzimi se luče u neaktivnom obliku. čim se oslobode prve količine enzima. emulzin. Kod nekih enzima postoji mogućnost i autokatalitičkog aktivisanja. pod određenim uslovima i sopstvene molekule (autoliza). koji kao maska zaklanja aktivni centar od prisustva supstrata.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA Enzimi koji su među prvima otkriveni. a preteča enzima »proenzim«. Hidrolitičkim dejstvom sone kiseline u stomaku ili proteolitičkim uticanjem enzima u tankom crevu (enterokinaza) odvaja se maska oligopeptida i aktiviše enzim. kao npr. Neaktivni oblik enzima zove se »zimogen«. Ovaj tip aktivisanja zove se demaskiranje. himotripsin kao himotripsinogen. Tako se pepsin luči u formi pepsinogena. Davanje trivijalnih imena sve većem i većem broju enzima dovelo je do . 3. koji razlaže. da bi se na taj način tkivo žlezde sačuvalo od proteolize. kreatin-kinaze.

Ovakav način klasifikacije omogućio je numeričku klasifikaciju enzima i sistematsku nomenklaturu. treća da je koenzim NAD. On je predložio da enzimi dobijaju ime prema supstratu čiju promenu katalizuju. koje cepaju CO2 od karbonskih kiselina. Detaljna klasifikacija enzima može se naći u udžbenicima enzimologije. koju katalizuju. a šestica je serijski broj enzima ovog tipa. Prva jedinica znači da enzim katalizuje oksidoredukciju. Pošto su sistematska imena dugačka. prema supstratu koji se menja. prema kofermentu ili prostetičnoj grupi. Posle toga su enzimi dobijali imena prema tipu reakcije. I na kraju svaki enzim ima svoj serijski broj prema redu pronalaženja. . Prema numeričkoj klasifikaciji svaki enzim je okarakterisan sa četiri broja i ima svoje sistematsko ime. a i zbog otkrivanja sve većeg i većeg broja enzima Internacionalna Unija Biohemičara predložila je sistematsku nomenklaturu i sistematizaciju enzima. izomeraze. Npr. uz dodatak nastavka -aza. enzim glicerol-NAD-oksidoreduktaza ima broj EC 1. Zbog toga. Pokazalo se. koji hidrolizuje skrob (amylum).konfuzije.6. Prema ovom sistemu svi enzimi su klasifikovani u šest glavnih rodova: 1) OKSIDOREDUKTAZE 2) TRANSFERAZE 3) HIDROLAZE 4) LIAZE 5) IZOMERAZE 6) LIGAZE Svaki od ovih šest rodova je podeljen na klase. koje katalizuju prelaženje jednog izomera u drugi. prvu sistematiku pokušao da uvede Duclaux. Tako su se počele da razlikuju klase enzima. koja učestvuje u reakciji. Za sistematizaciju je uzeta kao osnova krajnja hemijska promena.1. dekarboksilaze. dehidrogenaze koje katalizuju oksidaciju gubljenjem vodonika itd. da se oksiduje alkoholna grupa glicerola. Klase se dalje klasifikuju na podklase. Npr. ima trivijalno ime glukokinaza.1. druga. međutim. Tako je amilaza enzim.1. koju enzim katalizuje. saharaza hidrolizuje saharozu itd. tako da je 1883 g. za poznatije enzime se još uvek koriste trivijalna imena.2) iz čijeg se imena vidi da se odigrava reakcija prenosa fosforil-grupe sa ATP-a na alkoholnu grupu šestog ugljenikovog atoma D-glukoze. da jedno jedinjenje može da podleže različitim promenama kao supstrat različitih enzima.7. npr. enzim ATP : D-glukozo-6-fosfotransferaza (EC 2.

oksidoreduktaze kod kojih je akceptor vodonika nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) i nikotinamidadenin dinukleotid fosfat (NADP+). svaka klasa oksidoreduktaza deli se prema vrsti akceptora na: 1. oksidoreduktaze kod kojih su akceptori elektrona citohromi i oksidoreduktaze sa molekulskim akceptorom vodonika ili elektrona. odnosno samog bitisanja. koji preuzima koenzim NAD+ i pri tome se redukuje. malatdehidrogenaza. jer iz oksidacionih procesa živa bića crpe energiju za zadovoljavanje svojih životnih potreba.16.3. Oksidacija alkohola gubljenjem vodonika. samo nekoliko koenzima i prostetičnih grupa sudeluju u oksidativnim procesima. Prema vrsti jedinjenja koje se oksiduje. Oni igraju u metabolizmu važnu ulogu.1. Pošto kod svake oksidoredukcije dolazi do gubljenja vodonika ili elektrona. koja u toku oksidoredukcije prima ili daje vodonikove atome ili elektrone. 3. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: laktatdehidrogenaza. NAD -specifična izocitrat- . koji katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja. Ovaj rod enzima se ranije zvao dehidrogenaze.1. teče na sledeći način dejstvom alkohol-dehidro-geneze (EC 1.1 OKSIDOREDUKTAZE Oksidoreduktaze su veliki rod enzima.aldehidnu i keto) grupu (primarnu amino) c) na —CH = CH— grupu (desaturacija C-C veze) e) na —CH—NH— grupu (sekundarnu amino) na NADH i NADPH Svi enzimi ovog roda sadrže koenzim ili prostetičnu grupu. oksidoreduktaze se dele na one koje deluju: a) na —CH—OH b) na — C=O d) na —CH—NH2 f) grupu (alkoholnu) grupu (karbonilnu. Znači da različiti enzimi imaju iste koenzime. Uzmimo kao primer oksidaciju alkohola (alkohol oksidoreduktaze) sa različitim akceptorima. Dok je broj enzima ovog roda veliki.1): CH3CH2OH + NAD+ = CH₃CHO + NADH + H+ Najveći broj bioloških oksidacija pod anaerobnim uslovima ima NAD+ i NADP+ kao akceptor vodonika. kiseonikom kao 2.

1.1. preuzima vodonik od glukoze. onda se odigrava proces raspadanja H2O2.3). I na kraju.11. Opširnije informacije o tome se nalaze u udžbenicima enzimologije.1. alkoholna grupa može da se oksiduje direktnom predajom vodonika odnosno elektrona molekulskom kiseoniku. glukozo oksidaze. jer je flavo-protein (identičan sa citohromom b₂). Prvi učestvuje u procesu glikolize. Enzimi čiji je akceptor vodonika kiseonik. Raspadanje peroksida katalizuje katalaza: . poznati su i pod imenom oksidaze.7).6) i peroksidaze (EC 1. β-D-glukoza + O₂ = glukonska kiselina + H₂O₂ I ovaj proces teče postupno.1.1. koje preuzimaju citohromi. što je karakteristično za najveći broj bioloških oksidacija.27). Npr.2. imamo na primeru oksidacije sekundarne alkoholne grupe mlečne kiseline: CH3–CHOH–COO¯ + 2 fericitohrom c=CH3–CO–COO¯ + 2 ferocitohrom Enzim koji katalizuje ovu promenu je laktat-dehidrogenaza kvasca (EC 1.9. alkoholna grupa (β-D-glukoze oksiduje se u glukonsku kiselinu (odnosno lakton) u reakciji glukozo oksidaze (EC 1. Glukozo-6-fosfat dehidrogenaza ili »Zwischenferment« je enzim pentozofosfatnog puta razgradnje glukoze. koja se razlikuje od laktat-dehidrogenaze mišićnog tkiva (EC 1. koji tada predaje kiseoniku: β -D-glukoza + enzim-FAD=glukonska kiselina + enzim-FADH2 Enzim-FADH2 + O2=enzim-FAD + H2O2 U grupu oksidoreduktaza spadaju i katalaza (EC 1. a druga dva u ciklusu limunske kiseline.11.1. prvo prostetična grupa flavinadenin dinukleotid (FAD) enzima. Naime.). Sam proces se odvija u više stepena. Oksidacija alkoholne grupe gubljenjem elektrona. koje katalizuju reakcije tipa: RH2 + H2O2 = R + 2H2O (peroksidaze) oksi dova nsus ptrat susp trat U slučaju kada je R molekulski kiseonik (O₂).3.dehidrogenaza.

3) prenosi energiju. Koenzimi ove grupe enzima su adenilne kiseline (AMP. Npr. uridilna (UTP) i citidilna kiselina (CTP).2. Na taj način se oslobođena energija hvata i čuva.16. 3.). Fosfotransferaze prenose ostatak fosforne kiseline zajedno sa oslobođenom energijom. gradeći energetski bogato jedinjenje adenozintrifosfat (ATP). one je prenose. koje prenose grupu koja ima jedan C-atom (–CH3. –CHO itd. dakle.) 3.6. čije prostetične grupe preuzimaju radikale koji se prenose.) koje prenose aldehidnu ili keto-grupu koje prenose acilnu grupu (ostatke kiselina) koje prenose glikozilnu grupu (ostatke monosoharida) koje prenose fosfatne grupe sa energijom (kinaze) koje prenose grupe koje imaju sumpora Bez obzira na veliki značaj svih transferaza. poznate su pod imenom kinaze. Kadgod se u nekom procesu oslobađa energija.) 4.Peroksidaze.) 5. čije je sistematsko ime: L-alanin: 2-ketoglutarat aminotransferaza (EC 2.) 1. Najveći broj prostetičnih grupa ove grupe enzima spadaju u vitamine B grupe ili u sistem adenilnih kiselina. da bi je organizam koristio za svoje potrebe. ovde ćemo samo da naglasimo ulogu fosfotransferaza (2. a katalaza oslobađanje nascentnog kiseonika iz vodonikperoksida. enzim fosfoglicerat-kinaza (EC 2. 2.) katalizuje prenošenje amino grupe od alanina na αketoglutarnu kiselinu: Transferaze su složeni proteini. katalizuju oksidacije sa vodonikperoksidom. ATP).7. ADP.) 2. alanin-aminotransferaza. transferaze se dele na: a. Tako npr. .2 TRANSFERAZE Transferaze katalizuju prenošenje funkcionalnih grupa ili celih molekula od supstrata na neki akceptor. –CH2OH.1. Prema grupi koja se prenosi.7.

na akceptor adenozindifosfat (ADP): S druge strane.7. 3. kao i sva druga jedinjenja. amida) . mono i di-estre fosforne kiseline itd. One katalizuju hidrolitičko cepanje raz ličitih jedinjenja. tioestara. hidrolaze se dele na: a) b) c) d) e) Hidrolaze različitih estara (karboksilne. Međutim. 1. Tako npr.1. koje ne mogu da teku bez dodatka energije. Karakteritsično je da ova grupa enzima ne sadrži koenzime ili prostetične grupe.16.) Hidrolaze glikozidnih veza Hidrolaze etarskih veza Hidrolaze peptidnih veza i drugih C-N jedinjenja (npr. Prema tome koja se hemijska veza hidrolizuje.3-difbsfoglicerinsku kiselinu. fosfotransferaze. glicerol-estre ili lipaze. Dejstvom enzima heksokinaze (EC 2.nastalu oksidacijom glicerinaldehid-3-fosfata u 1.) prenosi se energija sa adenozintrifosata (ATP) na glukozu. glukoza.3 HIDROLAZE Hidrolaze su najbrojniji enzimi. može da uđe u metabolizam tek pošto se energetski obogati. mnoge hidrolaze su aktivne jedino u prisustvu metalnih jona. omogućavaju mnogobrojne endergonske reakcije.

Polisaharidi (skrob i glikogen) i oligosaharidi hidrolizuju se u toku varenja do monosaharida.4 LIAZE Liaze katalizuju cepanje različitih hemijskih veza bez prisustva vode. 3. Na primer. keto aminokiselinama. što pripremaju hranu za apsorpciju u stomaku i crevima. piruvat dekarboksilaza.f) g) Hidrolaze anhidrida kiselina Hidrolaze koje u prisustvu vode kidaju vezu između dva ugljenikova atoma (C—C hidrolaze) Hidrolaze hemijske veze ugljenika i halogena i h) i)Hidrolaze hemijske veze fosfora i azota Biološka uloga hidrolaza sastoji se u tome. tripsin. Slično dejstvuju i dekarboksilaze.16. pod dejstvom aldolaze cepa se veza između trećeg i četvrtog ugljenikovog atoma u fruktozo-l. cepa pirogrožđaru kiselinu na aldehid i CO2: Prema vrsti hemijskih veza. jer samo tako mogu da uđu u krvotok. himotripsin) do aminokiselina. enzim kvasca. koje cepaju veze između dva ugljenikova atoma (C—C veze) u aldehidnim. da bi mogli dalje da se metabolišu u jetri i ostalom tkivu. liaze se dela na: a) b) Ugljenik-ugljenik (—C = C—) liaze Ugljenik-kiseonik (—C = O) liaze . 6-difosfatu i nastaju dve trioze (Lohmann-ovi estri). Na pr. Tako se belančevine hidrolizuju pod dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. čije cepanje katalizuju.

16.5 IZOMERAZE Izomeraze su enzimi koji katalizuju prelaz jednog izomernog jedinjenja u drugo. 3.c) d) Ugljenik-azot (—C=N-) liaze Ugljenik-sumpor (—C=S) liaze 3.9) katalizuje prelaz glukozo-6-fosfata u fruktozo-6-fosfat u procesu glikolize: Maleat izomeraza utiče na ravnotežu između dva cis-trans izomera: Izmomeraze se dele na: 1) Racemaze i epimeraze 2) Cis-trans izomeraze 3) Intramolekulske oksidoreduktaze 4) Intramolekulske transferaze 5) Intramolekulske liaze 6) Druge izomeraze. Pošto su sintetske reakcije endergonskog karaktera. ova grupa enzima deluje samo u prisustvu nekog davaoca energije. Npr.16.3. glukozofosfat-izomeraza (EC 5. .6 LIGAZE Ligaze ili sintetaze su enzimi koji katalizuju neku sintezu. najčešće adenozintrifosfata.1.

Prema tome koja vrsta nove veze nastaje. nastaje u prisustvu ATP-a: Ovaj enzim ima kao prostetičnu grupu vitamin B-grupe. ligaze se dele na: (—C = O) (—C=S) ligaze (—C=N-) ligaze ligaze (—C = C—) ligaze .Npr. koju katalizije acetil-koenzim Akarboksilaza. u sintezi viših masnih kiselina. prvi međuproizvod malonil-koenzitn A.

2) Mehanizam kojim enzim smanjuje potrebnu aktivacionu energiju Koshland hipotetički tumači time da se spajanjem enzima sa supstratom menja i supstrat i konformacija enzima. Deo enzimske proteinske molekule na koji se veže supstrat naziva se aktivni centar enzima.). koji se dalje raspada na produkt (P) i enzim (E).UKRATKO: 1) Enzimi su biološki katalizatori. 5) Inhibicija enzima može biti reverzibilna i ireverzibilna. 7) Temperatura i pH enzimskih reakcija su u fiziološkim okvirima jer su enzimi proteini i denaturisali bi se i na visokim i na niskim temperaturama i pH vrednostima. a da se pri tome sami ne troše i ne menjaju. neki katjoni i anjoni (pesticidi i otrovi na bazi organofosfata i dr. bakar i dr. Reverzibilna inhibicija posledica je delovanja inhibitora na kinetiku reakcije između enzima i supstrata. Km je karakteristična za svaki enzim i supstrat. Co²+. 4) Brzina enzimske reakcije zavisi od uslova pod kojima se ta reakcija odvija. Faktori koji utiču na brzinu enzimske reakcije su: pH.). prisutnost koenzima. te se tako smanjuje potrebna energija aktivacije i omogućava reakcija. Kao katalizatori pospešuju hemijske reakcije. 6) Enzimima je često potrebno da se aktiviraju da bi imali puno dejstvo. a po hemijskoj strukturi to su proteini. Mg²+. brzina cele enzimske reakcije zavisi od: 1) brzine stvaranja kompleksa enzim supstrat i 2) brzine stvaranja produkta uz razlaganje kompleksa ES. a grafički se može odrediti prema Lineweaver-Burku. koncentracija supstrata. 3) Prema Michaelis-Mentenovoj teoriji koja tumaču mehanizam enzimske reakcije. Ireverzibilnu inhibiciju ili „trovanje“ enzima izazivaju mnogi teški metali (živa. Vezivanjem supstrata za aktivni centar pomoću kontaktnih amino kiselina stvara se kompleks emzimsuptrat (ES) i delovanjem katalitičkih amino kiselina. kompleks enzim-produkt (EP). aktivatora i inhibitora. . a može biti kompetitivna. koncentracija i jonska snaga pufera. Najčešći aktivatori enzima su razni joni na primer: Cl ¯. Zn²+ itd. nekompetitivna i akompetitivna. Ona je jednaka koncentraciji supstrata pri kojoj je brzina reakcije jednaka polovini maksimalne brzine. U matematičkoj interpretaciji enzimske reakcije koju su izveli Michaelis i Mentenova dobija se jednačina u kojoj centralno mesto ima Michaelis-ova konstanta Km. Mn²+.

lezija ćelija koje sadrže enzime. lipaza itd. 15) Određivanje enzimske aktivnosti koristi se danas u dijagnostici brojnih patoloških stanja i poremećaja: 16) Bolesti koje zbog potpunog nedostatka ili deficita nekog enzima. LDH u miokardu nalazi u obliku LDH1 i nešto LDH2. To su enzimi koji se nalaze samo u određenim organima i sudeluju u metaboličkim procesima koji se odvijaju samo u određenim organima.). tripsin. Sve je to unosilo zbrku pa je enzimska komisija IUB-a donela preporuku o nomenklaturi i klasifikaciji enzima. obično zbog oštećenja funkcije organa. 9) Prema toj klasifikaciji postoji 6 rodova enzima: a) oksidoreduktaze. To su enzimi koji sudeluju u procesima u kojima se stvara energija.8) Nazivi enzima su nastali bez nekih pravila i obično su ih davali sami pronalazači većinom prema supstratu na koji enzim deluje uz sufiks aza (lipaza. peptidaza itd. . što dovodi do povećane aktivnosti tih enzima. Enzim deluje na svoj specifični supstrat i nakon toga se meri koncentracija nastalog proizvoda reakcije. To su nasledne genetski uslovljene bolesti. Drugi su enzimi imali trivijalna imena npr. menjaju normalni tok metaboličkih procesa.). Ovu grupu bolesti nazivamo urođene greške metabolizma. pa enzimi izlaze u ekstracelularnu tečnost. To su enzimi glikolize. d) liaze. Tako se nrp. ili smanjenje koncentracije supstrata. 18) Razna patoločka stanja u kojima dolazi do oštećenja. 14) Metode za određivanje enzima u osnovi se temelje na istom principu. ( amilaza. Pojedini izoenzimi nekog enzima su specifični za određene organe. 12) Organospecifični enzimi. e) izomeraze i f) ligaze/sintetaze. 13) Organospecifični izoenzimi. dok je u jetri LDH5 i nešto LDH4. b) transferaze. oksidacije glukoze i disanja. 10) Prema rasprostranjenosti u organizmu enzimi se mogu podeliti u tri grupe: 11) Organski nespecifični enzimi. npr. 17) Stečeni deficit enzima. c) hidrolaze. smanjenje sinteze enzima u jetri.

UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM .

koja direktno iskorišćava sunčevu svetlosnu energiju. Nalaze se u znatnim količinama u biljnom i životinjskom organizmu. biosintezom. već istu formula imaju i neka hemijska jedinjenja. Ovu biosintezu zovemo fotosinteza. gde je voda davalac vodonika i 2) Da je količina CO2. Fotosinteza se može predstaviti sledećom jednačinom: 6CO2+12H2O→sunčeva energija→C6H12O6+6O2+6H2O Iz gornje jednačine se vidi: 1) Da je to jedan oksido redukcioni proces.hidrati ugljenika (otuda im i ime). Animalni organizmi se hrane ovim biljnim rezervnim ugljenim hidratima i glavni deo svoje životne energije dobijaju metaboličkom oksidacijom ugljenih hidrata u ugljendioksid i vodu. Međutim njihova empirijska formula nije karakteristična samo za ovu grupu jedinjenja. Svetlosna energija posle komplikovanog niza hemijskih reakcija pretvara se u hemijsku energiju. Ova jedinjenja nastaju u zelenim biljkama od ugljen dioksida i vode. gde imaju različite i karakteristične funkcije. saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika. U ugljene hidrate se ubrajaju supstance koje se po svojim fizičkim osobinama jako razlikuju. podloga su za izgradnju svih ostalih sastojaka a preostali. koju apsorbuju zelene biljke. nepotrošeni deo odlaže se kao rezervna hrana. vodonika i kiseonika.4. Ona je od prvorazrednog značaja za održavanje života na zemlji. Za asimilaciju jednog mola ugljendioksida potrebno je oko 473 J. koja je potebna da iz ugljendioksida i vode nastanu ugljeni hidrati. Životinje tako deponuju suvišne količine glukoze u jetri i mišićima u obliku glikogena. Ovu energiju apsorbuje biljka posredstvom hlorofila od sunčeve svetlosti. čije hemijske osobine ne odgovaraju . jednaka molekulskom ekvivalentu kiseonika. koji one izdišu. Zbog toga se ranije mislilo da su ugljeni hidrati . Ugljeni hidrati (šećeri. masti i vitamina neophodni sastojci hrane. Na ovaj način stvoreni ugljeni hidrati u biljci.1 UGLJENI HIDRATI Ugljenihidrati su pored proteina. U životinjskom organizmu odigrava se proces obrnut fotosintezi i pri njemu se oslobađa energija dobijena od sunčeve svetlosti. koji se uprkos svojoj velikoj molekulskoj težini lako hidrolizuje ponovo u glukozu i služi životinji kao vrlo pristupačan izvor i rezerva energije. Odnos ovih elemenata je (1 : 2 : 1) tako da je opšta formula ugljenih hidrata Cn(H2O)n.

Po broju kiseonikovih atoma oni se dele na: bioze. Dok oznake D i L označavaju konfiguraciju. Prema položaju OH-grupe. oligosaharide i 3. polisaharide Monosaharidi se hidrolizom ne cepaju u prostija analogno građena jedinjenja. Monosharidi imaju dva izomerna oblika. 2. tada govorimo o ketozama. jer skreće ravan polarizovane svetlosti na levo).polivalentnih alkohola. S druge strane neka jedinjenja. nastaje α-glukoza. a među njima naročito glukoza. monosaharide. prelaze u enolni oblik. ne odgovaraju gornjoj definiciji. Zbog toga je jednom definicijom teško obuhvatiti pojam ugljenih hidrata.osobinama ugljenih hidrata. najvažnije su heksoze. Broj kiseonikovih atoma može. koja imaju karakter ugljenih hidrata. a oni kojima je ona s leve strane L-izomer. kao što su na primer formaldehid. . odnosno ako je OH-grupa levo. pentoze. tetroze. U alkalnoj sredini aldoze. kao predstavnik aldoza. Od monosaharida. Oni koji imaju OH-grupu do zadnjeg C-atoma (CH2OH) s desne strane označavaju se kao D-izomer. koja su nesumljivi ugljeni hidrati po svom hemijskom ponašanju.glukoza. Ugljene hidrate delimo na tri osnovne grupe. Oligosaharidi su ugljeni hidrati koji su izgrađeni najviše od šest molekula monosaharida. heksoze itd. Oni mogu u svom molekulu da imaju aldehidnu grupu. i fruktoza kao predstavnik ketoza. Ugljeni hidrati čiji su molekuli izgrađeni od više od šest monosaharida zovu se polisaharidi. prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi : 1. U organizmu se nalaze većinom šećeri D-reda. no najbolje ih je okarakterisati kao primarne oksidacione proizvode -aldehide i ketone . trioze. a koren reči ukazuje na poreklo (laktoza) ili neku drugu osobinu (levuloza. Unutar šećera aldehidna i hidroksilna grupa međusobno reaguju i stvaraju poluacetate. nastaje β. Imena većine ugljenih hidrata imaju nastavak -oza. Monosaharidi su najprostiji šećeri. ako je ova desno. U slučaju glukoze reaguju aldehidna grupa na C-1 i hidroksilna grupa na C-5 atomu. U obliku enolnog anjona glukoza deluje kao jak reducens. i to svojstvo se koristi za dokazivanje i određivanje u laboratoriji. na C-1 atomu. sirćetna kiselina i mlečna kiselina. optička aktivnost koju šećeri poseduju označava se sa + za desno. na primer glukoza. Oni se hidrolizom cepaju na monosaharide iz kojih su izgrađeni. a sa – za levo skretanje šećera. Time se stvaraju petočlani ili šestočlani prstenovi tipa furana ili pirana. a ne mora da bude jednak broju ugljenikovih atoma. tada govorimo o aldozama ili keto grupu.

1. α-D-glukoza ima specifičnu rotaciju {α}25 + 113°. Tako na primer glukozo-6-fosfat označava estar glukoze čija je hidroksilna grupa na šestom ugljenikovom atomu esterifikovana fosfornom kiselinom. u vodenom rastvoru obe su forme u ekvilibrijumu i glukoza ima ugao skretanja polarizovanog svetla + 52.α i β. permeabilnosti i reaktivnosti. Estri monosaharida: Karakteristična osobina alkoholne grupe da sa kiselinama daje estre javlja se i kod hidroksilnih grupa šećera. Kao polihidroksilna jedinjenja monosaharidi se rastvaraju u vodi. a ne rastvaraju se u organskim rastvaračima i mastima. U metabolizmu monosaharida najvažniju ulogu igraju estri sa fosfornom kiselinom. 4. već samo poluacetalnog (α i β). u urinu. Oni ne pokazuju sve karakteristične reakcije aldehida i ketona. Glukoza je biološki najvažniji šečer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu.1. analogno kao što amilbutirat znači da se radi o estru buterne kiseline. Takođe se u formulama pojednostavljuje pisanje ostataka fosforne kiseline simbolom (P). Vezivanjem za trobaznu fosfornu kiselinu šećeri postaju elektroliti (kiseline) i time iz osnova menjaju svoje fizičko-hemijske osobine u pogledu pokretljivosti u električnom polju. jer u rastvoru praktično nema aldehidnog oblika šećera. tek kada se dejstvom odgovarajućeg enzima (heksokinaze) glukoza fosforiliše u glukozo-6-fosfat. na primer. Estri monosaharida sa sirćetnom ili benzoevom kiselinom koriste se u organskoj hemiji kao polazne supstance za sintezu različitih monosaharida.1 Hemijske osobine monosaharida Hemijska reaktivnost monosaharida odraz je prisustva većeg broja OH grupa u njihovom molekulu. To svojstvo glukoze da skreće polarizovano svetlo koristi se za polarimetrijsko određivanje koncentracije glukoze. Prema tome. U monosaharidu . Monosaharidi ulaze u anaerobnu metaboličnu razgradnju. Imena fosfornih estara šećera grade se tako što se imenu monosaharida doda broj hidroksilne grupe koja je esterifikovana i reč fosfat. Umesto fosforna kiselina nekog šećera često se kaže jednostavno fosfat. Fosforni estri šećera su otkriveni u kvascu i mišiću kao polazni međuproizvodi prometa šećera.7°. što znači fosforni estar šećera. Međutim. Etri monosaharida: Hidroksilne grupe šećera daju etre sa alkoholima ili nekim drugim jedinjenjima koja imaju alkoholnu funkciju.5°.oblici skreću različito ravnu polarizovane svetlosti. nazivi kao glukozo-1-fosforna kiselina i glukozo-1-fosfat su sinonimi.1. a β-D-glukoza + 19. slatkog su ukusa.1 MONOSAHARIDI 4.

Ovaj reagens je u hemiju šećera uveo Emil Fischer 1884 godine. Etri poluacetalne grupe monosaharida zovu se glikozidi. Reakcija teče već na sobnoj temperaturi: Stvaranjem osazona nestaju prostorne razlike na prvom i drugom ugljenikovom atomu. Fenilhidrazoni i osazoni monosaharida:Šećeri teško kristališu. jer su osazoni sadržavali dva ostatka fenilhidrazina. Oksimi monosaharida: Šećeri kao aldehidi i ketoni višehidroksilnih alkohola daju s hidroksilaminom jedinjenja. Fenilhidrazoni i osazoni nastaju dejstvom fenilhidrazina na šećere.01%). koja se zovu oksimi. Osim toga većina šećera se raspada već ispod tačke topljenja. manoza i fruktoza. naročito kada nisu čisti. O glikozidima će kasnije biti opširnije govora.se najlakše eterifikuje poluacetalna hidroksilna grupa. zbog čega epimerni šećeri daju identične osazone kao npr. Obrazovanjem oksima ili osazona monosaharida može se aldehidni oblik izdvojiti. koji dobro kristališu. Oksimi šećera su značajniji po tome što se preko njih izvodi skraćivanje lanca ugljenikovih atoma i na taj način dobijaju šećeri s manjim brojem ugljenikovih atoma. i izdvajaju se u obliku sirupa. Zato je za identifikaciju i izolovanje šećera od naročite važnosti dobijanje fenilhidrazona i osazona. pošto je nastajanje glikozidne veze od prvenstvene važnosti u hemiji oligo i polisaharida. Derivati karbonilne grupe šećera: Mnoge reakcije koje su karakteristične za aldehide i ketone ne daju monosaharidi. Dejstvom hidroksilamina na aldoze nastaju aldoksimi. na osnovu kojih mogu lako da se razlikuju pojedini šećeri. Naročito osazoni pojedinih šećera imaju oštru tačku topljenja i karakterističan oblik kristala. jer u njihovom rastvoru ima malo aldehidnog oblika (0. odnosno ona koja je nastala na prvom ugljenikovom atomu aldoza. Reakcija fenilhidrazina sa šećerima vršila se na neočekivani način. a u reakciji je potrošeno tri mola fenilhidrazina na jedan mol heksoze. glukoza. Primarni proizvod s fenilhidrazinom (hidrazon) kod gornja tri šećera je različit. Fenilhidrazin je poznati reagens za karbonilnu grupu. .

a krajnja alkoholna grupa da se oksidiše u karboksilnu. a od heksoza oksimetilfurfural. zovu se epimerni šećeri. a u alkalnoj sredini so te kiseline. Reakcija ne teče brzo. a poluacetalni oblik gubi dva vodonikova atoma dajući lakton odgovarajuće kiseline. Oksidacija monosaharida: Blagim oksidacionim sredstvima prvo aldehidna grupa prelazi u karboksilnu. Pri oksidaciji i aldehidne i poslednje alkoholne grupe dobijaju se dvobazne dikarbonske ili šećerne kiseline. Pod biološkim uslovima može da se sačuva aldehidna grupa. Ovaj poslednji prima vodu i raspada se na levulinsku i mravlju kiselinu. Furfural i oksimetilfurfural (OMF). koji nastaju dejstvom jakih kiselina na šećere. Od pentoza tako nastaje furfural. U oba slučaja dobijamo monokarbonske kiseline: prve su onske. Ovakva promena na prva dva ugljenikova atoma zove se epimerizacija. pojaviće se posle izvesnog vremena i ostali epimeri. HCl) odvajaju se tri mola vode. mogu lako da se kondenzuju s različitim fenolima u boje. Dejstvom jakih alkalija šećeri se raspadaju i među proizvodima raspadanja pojavljuje se mlečna kiselina. nego što smo ih dosad upoznali. Ostavimo li u alkalnom rastvoru bilo koji od tri moguća epimerna šećera. a šećeri koji se konfigurativno razlikuju samo na drugom ugljenikovom atomu. Reakcija služi za dokazivanje pentoza (Tollens-ove reakcije s floroglucinolom i orcinolom). Dejstvo baza na monosaharide: Slabe alkalije izazivaju sasvim drugačije promene kod šećera. a druge uronske. Za dokazivanje fruktoze poznata je reakcija po Seliwanqff-us rezorcinolom. Kod aldoza i ketoza dolazi do intramolekularnog premeštanja H i OH grupe i karbonilne na prvom i drugom ugljenikovom atomu. Na primer: . a za dokazivanje glukoze Molisch-eva sa α-naftolom. koji do danas nije mogao da se izoluje. a posle uspostavljanja ravnoteže. pa je potrebno povisiti temperaturu. nalaze se u rastvoru stereoizomeri i odgovarajuća ketoza. Premeštanje ide preko jednog međuproizvoda.Dejstvo kiselina na monosaharide: Zagrevanjem rastvora pentoza i heksoza s jakim kiselinama (npr.

Zato se u praksi koriste empirijske tabele za kvantitativno određivanje šećera. U gore navedenim oksidacionim reakcijama šećera dolaze do izraza jake redukcione osobine aldehidne. a kod ketoza je to slučaj pri svakoj oksidaciji. keto i alkoholnih grupa. Dejstvom jakih oksidacionih sredstava na aldoze cepa se lanac ugljenikovih atoma. Pri oksidaciji glukoze Fehling-ovim rastvorom oksidacija se vrši duž niza (počev od aldehidne grupe). kojim se može dokazati 0. postupnim aktiviranjem položaja. Bi). Najpoznatije su sledeće reakcije: Fehling-ov. jer ne oksiduje urate i kreatinin. Iz tog razloga sve ovakve metode za kvantitativno određivanje šećera su empirijske i ne mogu se prikazati hemijskim jednačinama. zbog čega se troši više ekvivalenata reagensa.5 mg glukoze u prisustvu četrdeset puta veće količine laktoze ili maltoze i šesdeset puta veće koncentracije saharoze. Glukoza daje redukcijom sorbitol. pri čemu nastaju polialkoholi. manoza — manošećernu kiselinu. Kao oksidaciona sredstva služe alkalni rastvori metalnih jona (Cu. koji spontano prelazi u crveni kupro-oksid. Za dokazivanje šećera u mokraći koristi se Benedict-ov reagens. zatim Borfoed-ov. Redukcija monosaharida: KarboniIna grupa aldoza i ketoza može da se redukuje u alkoholnu. . manoza manitol. kod koje se dejstvom šećera vrši redukcija kupri-kalijum-natrijum-tartarata s izlučivanjem kuprohidroksida. Treba da se naglasi da kod svih oksido-redukcionih reakcija šećera sudeluju osim karbonilne i druge redukcione grupe. a sve ketoze ekvimolekularne smese steoizomernih polialkohola. Čitava analitika šećera zasniva se na ovim reakcijama. a pozitivna reakcija se pri dokazivanju vidi po promeni boje.Ostale važnije heksoze daju sledeće dikarbonske kiseline: galaktoza — sluznu.

Tetroze. To su dva para enantiomera L.Glicerinaldehid i dioksiaceton. Nastaju tokom anaerobnog razlaganja glukoze. Vezanih ima u biljnom materijalu u većim količinama u obliku polisaharida . jer se nastajanjem sekundarne alkoholne grupe na drugom ugljenikovom atomu formira novi centar asimetrije. jer se na taj način mogu od šećera s manjim brojem ugljenikovih atoma da dobiju šećeri sa većim brojem ugljenikovih atoma. . Fosforni estri trioza. Trioze. koja je prvi put nađena u timonukleinskoj kiselini. Pentoze. Ova dva nitrila saponifikacijom daju smesu glukonske i manonske kiseline i konačno redukcijom svojih laktona ekvimolarnu smesu glukoze i manoze.Sve četiri moguće aldotetroze nisu biološki važne.Cijanhidrinska sinteza: Poznata reakcija dobijanja oksikiselina od velike je važnosti za hemiju šećera. nisu dosad nađeni kao slobodni sastojci biološkog materijala. takođe.i D-eritroza.pentozana. Pentozani prate celulozu kao sastavni deo . Nastaju dva prostorna izomera: glukonitril i manonitril. Ona je derivat riboze. Aldoze dejstvom HCN prelaze u cijanhidrine. itd.Slobodne pentoze nalazimo jedino povremeno u mokraći. . Sigurno je. Tako aldopentoza (arabinoza) u reakciji sa HCN daje smesu od dva cijanhidrina. da jedinke s dva ugljenikova atoma postoje kao važni međuproizvodi metabolizma u oksidacionom razlaganju glukoze i fotosintezi. Biološki najvažnija tetroza je D(—)-dezoksiriboza ili 2-ribodesoza. 4. međutim. Po sličnoj reakcionoj šemi može se od heksoze dobiti heptoza. ili glikoloza (CHO-CH2OH) je laboratorijski proizvod. izolovanoj iz grudne žljezde.i D-treoza i L.2 Podela monosaharida prema broju ugljenikovih atoma Bioze. . od heptoze oktoza. glicerinaldehid-fosfat i dioksiaceton-fosfat.Šećer sa dva ugljenikova atoma nije nađen u prirodi. poznati su pod imenom Lohmann-ovi estri.1.1. koji imaju jedan ugljenikov atom više u molekulu. . Dobijene su samo sintetičkim putem. Glikoaldehid.

Arabinoza se deset puta teže resorbuje od glukoze. pa se po njoj zovu dezoksiribonukleinske kiseline (DNA). sluzima i pektinima. Ribuloza je ketopentoza. gvanilnoj.i L-arabinoza je šećer koji može služiti kao primer da u prirodi nalazimo levi i desni oblik istog šećera. paratifusa. To su L-ramnoza. koje imaju šest ugljenikovih atoma. jer je riboza jedina pentoza u takvom sastavu. Sisari je ne mogu fosforilisati i zato ne ulaze u njihov metabolizam. . Jedan tip nukleinskih kiselina je karakterističan po svom sadržaju riboze. Nalaze se i u gumoznim smolama (trešnja. Slobodna riboza se nalazi u piranoznom obliku. D. kao i u odgovarajućim nukleozidima. čiji su fosfatni estri nađeni kao međuproizvodi fotosinteze i u biološkim prelazima šećera jednih u druge. koja ima konfiguraciju L-manoze. odnosno njen fosfatni estar. »pentozo-fosfatnom ciklusu«. u tzv. šećer iz digitalis glikozida sa strukturom D-fukoze i kinovoza. izolovana iz kininove kore. U drugom tipu nukleinskih kiselina nalazi se tetroza 2-dezoksiriboza. U pentoze ubrajamo i metilpentoze. koji nastaju od nukleotida odvajanjem fosfata. koja je prilično rasprostranjena u bilju u obliku polimera ksilana. Nalazi se u većim količinama u polisaharidima. Metilpentoze ulaze u metabolizam samo nekih bakterija. D-ksiloza je pentoza. arabanima (arapska guma). pa su po tome i dobile ime — ribonukleinske kiseline (RNA). po nekima i PNA. D-(—)-riboza. je nezamenljiva pentoza u čitavom nizu nukleotida (adenilnoj. npr. digitaloza. inozinskoj kiselini). arapska guma) i pektinima.biljnog skeleta.

i dekstroza. Glukoza se u vodi rastvara vrlo lako. inulin — fruktozu.D. Poznata je i pod imenom krvni šećer. koju sintetišu izvesne bakterije. slatkom voću. U prirodi se nalazi zajedno s fruktozom u medu. pri mlečno-kiselom vrenju (Bacillus acidi lactici) nastaje D-mlečna kiselina. Biološki je važna i ketoza L-sorboza. tako skrob. buternu kiselinu.D. semenkama i korenju. D (+ ) Glukoza zove se i grožđani šećer (saccharum uvae).Ovoj grupi pripadaju najvažniji i najpoznatiji prosti šećeri — monosaharidi. U manjim količinama nalaze se slobodne heksoze: glukoza i fruktoza. jer je desnogira. U mišiću nastaje L-mlečna kiselina. glikogen i celuloza daju samo glukozu. a posle uspostavljanja ravnoteže specifični ugao skretanja polarizovane ravni iznosi = +25. Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robison-ov estar). sirćetnu kiselinu. slabije u metanolu i piridinu.7°. ćelijskom soku. α. a vrlo malo u etanolu. . fermentacija ili glikoliza. D-glukoza kristališe s jednim molom vode (monohidrat) ili bez nje (glucosum anhydricum). u ljudskom i životinjskom organizmu identična je s alkoholnim vrenjem kvasca (Saharomiceta). Vodeni rastvor glukoze pokazuje mutarotaciju. Anaerobno razlaganje glukoze. ali konstantnoj koncentraciji.Heksoze. I mikroorganizmi deponuju glukozu u obliku glikogena (npr.GLUKOZA α. Većina polisaharida u biljkama i životinjama daje hidrolizom samo heksoze. prelazi iz tankog creva u krv i deponuje se u jetri i mišićima u obliku polisaharida glikogena. jer se nalazi u krvi u maloj. samo se razlikuje po krajnjem proizvodu. manani i galaktani — manozu i galaktozu. jer se nalazi u grožđu.GLUKOZO -1-FOSFAT GLUKOZO-6-FOSFAT . kvasac). Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. Topi se na 81°C. a različiti sojevi daju razne konačne proizvode: alkohol. Glukoza koja nastaje u toku varenja enzimskim cepanjem skroba.

ali se može razlikovati po fenil-hidrazonu i hromatografski. Vezivanje na glukuronsku kiselinu je samo jedan tip detoksikacije. koji od galaktoze.Glukozo-1-fosfat (G-l-P) nastaje fosforolitičkim razlaganjem skroba i pri razlaganju glikogena u jetri i mišiću (glikogenoliza). Redukcijom prelazi glukoza u šestovalentni alkohol D-sorbitol. . U biljkama se nalazi u obliku polisaharida galaktana. Glukozo-6-fosfat nastaje iz glukoze i adenozintrifosfata (ATP) uz katalitičko dejstvo enzima heksokinaze. D (+) Galaktoza zajedno s glukozom gradi disaharid laktozu ili mlečni šećer. već samo u polisaharidima (manan) i u nekim glikoproteinima (ovomukoid). Manoza se ne nalazi slobodna u prirodi. lekovi i otrovi (npr. Agar-agar. Oksidacijom aldehidne grupe nastaje iz glukoze glukonska kiselina iz koje se dekarboksilacijom i oksidacijom dobija arabinoza.6-difosfata. Glukuronska kiselina nastaje u organizmu enzimskom oksidacijom glukoze. koje nastaju od hrane tokom varenja. a totalnom oksidacijom obeju krajnjih grupa u molekulu glukoze nastaje dvobazna šećerna kiselina. razlikuje se samo po položaju -OH grupe na drugom ugljenikovom atomu. Ova pojava zove se detoksikacija ili zaštitna sinteza. Oksidacijom primarne alkoholne grupe na šestom ugljenikovom atomu dobija se glukuronska kiselina. Manoza se topi na 133°C. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance. Prirodni glukuronidi su β-oblika. čitav niz cerebrozida i galaktolipida ima galaktozu glikozidno vezanu za jedan aminoalkohol (sfingol). Poluacetalni hidroksil u glukuronskoj kiselini može da se veže s nekim alkoholom ili kiselinom. prema tome razlikujemo glikozidne (etarske) i estarske glukuronide. degradirani hormoni.5° Kao epimer glukoze i fruktoze daje isti osazon. a specifični ugao skretanja ima = +14. Može da nastane i iz glukozo-1fosfata preko međuprodukta glukozo-l. morfin). D (+) Manoza je epimerna s glukozom tj.

Heptoze. a specifični ugao skretanja =+80°. Po svojoj građi prirodna fruktoza je desne konfiguracije (D). čiji fosfatni estar nastaje iz ribozo-5fosfata i aktivnog glikolaldehida. što se koristi za identifikaciju galaktoze. U semenskoj tečnosti (ejakulatu) fruktoza služi spermatozoidima kao izvor energije za održavanje njihove pokretljivosti. tačka topljenja bezvodne galaktoze je 171°C. zato pišemo u njenoj formuli -OH grupu na petom ugljenikovom atomu na desnoj strani. skeletnu supstancu koja se nalazi u oklopu rakova i drugih beskičmenjaka.Galaktoza lako kristališe iz vodenog rastvora. U disaharidima fruktoza je obično u furanoznom obliku. a u kultivisanim biljkama šećernoj repi i šećernoj trsci — i to do 10%. koja se nalazi gotovo u svim biljkama u manjoj količini.1. Fruktoza je najslađi šećer.93°. U voću se pored fruktoze nalazi vrlo često i glukoza.2 AMINOŠEĆERI Na aminošećere prvi put se naišlo ispitujući hitin. Fruktoza sa glukozom izgrađuje disaharid saharozu. Kiselom . 4. Dijabetičari podnose bolje fruktozu od glukoze. po čemu je i dobila ime levuloza. — Od monosaharida sa sedam ugljenikovih atoma treba spomenuti ketozu sedoheptulozu.6-difosfat (Harden-Young-ov estar) su biohemijski najvažniji međuproizvodi anaerobnog razlaganja glukoze. Fruktoza redukuje isto kao i glukoza. a i drugi šećeri. Kvasac lako previre fruktozu. U nekim organima životinjskog organizma (mozak. zato je med tako sladak. D (—) Fruktoza (levuloza ili voćni šećer) nalazi se u raznom voću. testis) ima slobodne fruktoze. Polisaharid inulin je polimer fruktoze (fruktozan). po čemu je i dobila ime. Dva fosforna estra fruktoze: fruktozo-6-fosfat (Neuberg-ov estar) i fruktozo-1. Topi se na 103°C. U medu se nalazi ekvimolekulska smeša fruktoze i glukoze. No ona skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo = . Galaktoza daje oksidacijom sluznu kiselinu (dikarbonska kiselina) koja je optički inaktivna (unutrašnja kompenzacija) i teško se rastvara u vodi.

nešto komplikovanije strukture. jedinjenje kod kojeg je -OH grupa glukoze na drugom ugljenikovom atomu zamenjena aminogrupom. N-metil derivat L-glukozamina nalazi se u streptomicinu. I amino-grupa galaktozamina je acetilovana (acetil—galaktozamin). D-galaktozamin se dobija hidrolizom polisaharida hondroitinsumporne kiseline. želudačnom soku. kao sastavni deo glikoproteina. kvasac ne previre glukozamin. žuči. je po svojoj hemijskoj konstituciji najbliža šećerima. 4. D-Galaktozamin je strukturno sličan galaktozi. koji je nađen kao sastavni deo glikolipida ćelijskih membrana (gangliozida) i oligosaharida mleka (»Bifundus faktoren«).hidrolizom hitina dobija se glukozamin. u supstancama krvnih grupa i drugim komplikovano građenim polisaharidima. Nalazi se u životinjskoj sluzi (pljuvački.3 ASKORBINSKA KISELINA L (+) askorbinska kiselina ili vitamin C. Ona je derivat manozamina iz koga se dobija aldolnom kondenzacijom s pirogrožđanom kiselinom. Neuraminska kiselina je aminošećer. crevnoj sluzokoži) zajedno s glukuronskom kiselinom. .1. jedino se na drugom ugljenikovom atomu nalazi amino-grupa mesto -OH grupe. D-Glukozamin zove se po svom poreklu i hitozamin. zatim u glikolipidima. Amino-grupa glukozamina je obično acetilirana. Glukozamin redukuje Fehling-ov reagens kao i glukoza i daje isti osazon. po tome se i zove hondrozamin.

heksaoksi-derivati cikloheksana. slezini. Ova bolest se prvo manifestuje krvavljenjem desni (gingiva). jetri. 4. Sa žitaricama dolazi u hleb. Askorbinska kiselina je lakton 2-keto-L-gulonske kiseline. jer stvara teško . a kao polazni materijal služi sorbitol. Fitin otežava resorpciju kalcijuma. Tek četiri godine posle izolovanja i mnogih eksperimenata. šipka (Rosa canina) i paprike (Capsicum vulgare).) je izolovao iz nadbubrežne žlezde čistu.Odavno je bilo poznato da su ljudi. Posle toga je vitamin C izolovan iz limuna i drugih agruma. Kalijumova ili magnezijumova so heksafosfornog derivata mezoinozitola zove se fitin (phvtic acid). koje su i nosioci reduktivnih osobina. koja je jako redukovala. i to fosforilisanog. Nedostatak askorbinske kiseline dovodi u organizmu do teških smetnji. Danas se askorbinska kiselina dobija naveliko sintezom. Szent Gyorgyi (1927 g. Kiseli karakter vitamina C dolazi isključivo od enolnih grupa (dve hidroksilne grupe na -C=C-).390 V). Mezoinozitol je optički neaktivan oblik inozitola i nalazi se u mišićima i unutrašnjim organima. koji su se hranili duže vremena konzervisanom hranom bez svežeg voća i povrća (mornari i zatvorenici) oboljevali od skorbuta.4 INOZITOLI Inozitoli su biološki vrlo bliski šećerima. kristalnu supstancu. plućima i mozgu. Po svojoj hemijskoj građi inozitoli su izociklična jedinjenja. Dejstvom raznih oksidoredukcionih enzima u tkivu prelaz askorbat– dehidroaskorbat je potpuno reverzibilan i važan je prirodni redoks-sistem određenog oksidacionog potencijala (Eo = + 0. Prvi je Reichstein uspeo da sintetiše askorbinsku kiselinu (1934 g. Mezoinozitola ima i u biljkama. Heksaoksi-derivati cikloheksana grade niz stereoizomera.). gde se 75 do 85% fosfora nalazi vezano u fitinu. isti autor je konstatovao da ima u rukama dugo traženi vitamin C.1. bubregu. od kojih je mezoinozitol ili izoinozitol najrasprostranjeniji oblik. Ima ga u leukocitima. Blagom oksidacijom askorbinska kiselina gubi dva vodonika i prelazi u dehidroaskorbinsku kiselinu. ali ni do danas nije poznata uloga i mesto delovanja vitamina C.

a drugi od β-D-glukoze. Tu pre svega spadaju za ishranu ljudi i životinja važni oligo i polisaharidi zatim farmakološki aktivni glikozidi. U ovakvom slučaju je i aglikon šećer i takvi glikozidi se zovu holozidi. Inozitola ima u kvascu i drugim mikroorganizmima. a sa β-glukopiranozom: metil-β-glukopiranozid. Prirodu glikozidne veze objasnićemo na jednostavnom primeru. fruktozidi — fruktoze. Glikozidi su jedinjenja tipa acetala. zatim se sa α— ili β — označi konfiguracija poluacetalnog hidroksila i na kraju stavi ime šećeta s nastavkom»ozid«. dajući jedinjenja poznata pod imenom glikozidi. od kojih prvi nastaje od α-D-glukoze. U starijoj literaturi ova jedinjenja nazivana su glukozidi. ne daje osazone.1.rastvorni kalcijumfosfat. Glikozidi su vrlo rasprostranjeni u biljnom svetu. pigmenti cveća. 4. karbonskim kiselinama. a za razliku od heterozida kod njih aglikon nije šećer. koji stimulišu rad srca. fenolima. a konfiguracija prstena u molekulu šećera je stabilizovana u α ili β-obliku. prirodne boje (indigo). Ova dva jedinjenja su najprostiji predstavnici glikozida i ne nalaze se u prirodi. itd. kojih ima u mozgu i u nekim semenkama(soja). Kada se reduktivna poluacetalna grupa veže na ovaj način u glikozid. Imena glikozida grade se tako što se prvo stavi ime aglikona. a danas se zovu opštim imenom glikozidi. manozidi — manoze. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon. Inozitol je sastavni deo lipozitola. a glukozidi su glikozidi glukoze. fosfatida. glikozid koji je nastao od metilalkohola i αglukopiranoze zove: metil-α-glukopiranozid. U jaje ubrizgan šećer prelazi u inozitol. Kod raznih životinja dokazana je metabolična veza inozitola s ugljenim hidratima.5 GLIKOZIDI Poluacetalna grupa monosaharida je vrlo aktivna i stupa u reakciju s različitim alkoholima. a od životinjskih poznati su cerebrozidi. Glikozidna veza može da nastane i između dva molekula monosaharida. Tako se. zove se bios ili fitohormon rastenja kvasca. kada poluacetalna grupa jednog šećera reaguje sa hidroksilnom grupom drugog. Kada se glukoza zagreva sa metanolom i HCl dobijaju se dva glikozida: α i βmetilglukozid. . na primer. a poznati su i animalni glikozidi. a nastala veza naziva se glikozidnom vezom. tada organizam nema dovoljno kalcijuma. U njima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Ako je takav hleb glavni izvor ishrane. ona više ne redukuje Fehling-ov rastvor.

zove se α-glikozidaza. Prema broju monosaharida.OH drugog šećera ostao slobodan. Zbog toga disaharidi tipa maltoze redukuju Fehling-ov rastvor. molekulska težina 342.Kao i svi acetali. nekoliko trisaharida i tetra-saharida. koji nastaje sjedinjavanjem isključivo poluacetalnih hidroksila oba šećera. nukleozidi i polinukleotidi o kojima će kasnije biti govora.08%. tri do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode: C6H12O6 + C6H12O6-H2O = C12H22O11 (disaharidi) 3 C6H12O6 –2 H2O = C18H32O16 (trisaharidi) Principijelno pri sjedinjavanju monosaharida u oligosaharid u reakciju stupa poluacetalna grupa jednog šećera s alkoholnom grupom drugog. trščani šećer saharoza. — Najvažniji disaharidi sastoje se od dve heksoze. koji nastaju spajanjem n (dva. ne pokazuju . itd. poznata pod imenom emulzin. Dosad je tačno ispitan samo mali broj disaharida. dokazuje prisustvo β-glikozida. koja često ukazuju na poreklo: sladni šećer . Izdvajanjem jednog molekula ovde nastaje N-glikozidna veza. 4. Pored takozvanih O-glikozida. karboksilne grupe neke kiseline. a β-glikozid β-glikozidaza.44%. Prema tome. Neki oligosaharidi poznati su već odavno. oligosaharide delimo na disaharide. Razlikujemo dva tipa saharida: a) Tip maltoze. O . nastalih reakcijom šećera sa hidroksilnom grupom alkohola.6.maltoza. trisaharide. poznati su i Nglikozidi. U ovu grupu jedinjenja spadaju cerebrozidi. U takvim je disaharidima poluacetalni .1.6 OLIGOSAHARIDI Oligosaharidi su glikozidi. tetrasaharide.48%.2 i pro-centni sastav C-42. ako enzim hidrolizuje α-glikozid. fenola. i glikozidi se lako hidrolizuju dejstvom kiselina ili enzima.laktoza. pri rastvaranju mutarotiraju i grade osazone. Oni nastaju kada poluacetalna grupa monosaharida reaguje sa amino grupom nekog jedinjenja. H . Tako. b) Tip trehaloze. Ovakvi disaharidi nemaju slobodne poluacetalne grupe. pa ih često označavamo narodnim trivijalnim imenima. ne redukuju Fehling-ov rastvor. Ovi enzimi mogu da posluže za dokazivanje konfiguracije glikozidne veze.51. Disaharidi. gradeći glikozidne veze. kod kojih je poluacetalni -OH jednog šećera reagovao s bilo kojom alkoholnom grupom drugog šećera. na primer βglikozidaza iz gorkih badema. koji se zovu glikozidaze. mlečni šećer . Takvim disa-haridima zajednička je bruto formula C12H22O11.

OH. Hemijsko ime maltoze je α-D-glukozido —(l. Zato se hemijskom nomenklaturom označava i raspon kiseonikovog mosta. Broj 4 znači da se poluacetalni hidroksil jednog šećera vezao na alkoholnu grupu na 4-ugljenikovom atomu drugog šećera. I raspon kiseonikovog mosta u svakom pojedinom šećeru oligosaharida igra ulogu u nastajanju izomernih oblika. između kojih postoji kiseonična veza: na primer: (1. pa imamo tri mogućnosti: α-α. Tip veze α ili β stavlja se ispred imena disaharida. celulozu) ili su sastavni deo nekog glikozida.4) za furanoze. a laktoza galaktozido-glukoza: Pošto u momentu nastajanja disaharida poluacetalni hidroksil ima određenu prostornu konfiguraciju. koji nam služi za hranu. a (1. Neki disaharidi se nalaze slobodni u prirodi (saharoza.5)-4-D-glukoza-(1. Maltoza ili sladni šećer. Maltaza iz creva razlaže ne samo maltozu nego celu grupu α-glukozida. tako da se u zagradu stave brojevi ugljenikovih atoma.mutarotaciju i ne grade osazone. Umesto brojeva u . Maltoza se dejstvom enzima maltaza razlaže na dve glukoze. laktoza. Poslednji slučaj imamo kod običnog šećera saharoze. Imena disaharida grade se tako da ime monosaharida. β-β i α-β. na primer kod maltoze odnosno celobioze. pa je za nju ispravniji naziv α-glukozidaza.5) za piranoze. a drugi izgrađuju polisaharide (skrob. Kod disaharida drugog tipa mora se uzeti u obzir orijentacija i jednog i drugog poluacetalnog . a monosaharid koji se vezao za alkoholni hidroksil ostaje s nepromenjenim imenom. dobija nastavak »id«. Maltaze mogu biti vrlo specifične (slad) ili manje specifične (crevni sok). maltoza je glukozido-glukoza. čiji poluacetalni hidroksil ulazi u jedinjenje.5). trehaloza). proizvodu industrije vrenja. dobio je ime po sladu. Maltoza nastaje i razgradnjom skroba i glikogena u digestivnom traktu. to disaharidna veza prvog tipa može biti α ili β glikozidna. na primer.

raspada se iznad tačke topljenja. Njena teorijska važnost je velika jer izgrađuje polisaharid celulozu. Kvasac ne previre celobiozu.5) 4-D-glukoza-(l. Proizvodi se ekstrakcijom i kristalizacijom iz ovih biljaka. Celobioza je β-D-glukozido —(1. na primer emulzin iz gorkih badema.5). a razlikuje se od maltoze samo po β-glukozidnoj vezi. Saharoza je vrlo rasprostranjena u biljnom svetu. Celobioza se ne nalazi slobodna u prirodi. Ne redukuje Fehling-ov reagens. Lako se rastvara u vodi. možemo staviti piranozido ili furanozido. a specifični ugao skretanja polarizovane ravni posle uspostavljanja ravnoteže je = 138. Dejstvom enzima invertaze saharoza se cepa . Maltoza kristališe kao monohidrat. iz koje se može dobiti pod povoljnim uslovima hidrolize.5)—β-Dfruktozid (2. potamni i daje karamel.5). Pokazuje mutarotaciju. maltoza bi se tada zvala α-D-glukopiranozido-4D-glukopiranoza. Maltoza redukuje Fehling-ov rastvor. šećer iz repe. a najviše je ima u šećernoj trsci i šećernoj repi. nju razlažu β-gluko-zidaze. trščani šećer.zagradi.8°. U svetu se proizvodi oko 30 miliona tona saharoze. lako se rastvara u vodi i alkoholu. stvara osazon i podržava vrenje kvaščevih gljivica. je disaharid koji se sastoji od glukoze i fruktoze. Saharoza. Hemijsko ime saharoze je α-D-glukozido (1. koji označavaju raspon kiseonikovog mosta. kvasac previre saharozu. koje se u tu svrhu kultivišu. Saharoza se topi na 184°.

jer se kod polisaharida ne radi u koloidnim rastvorima o česticama iste veličine. jer smesa glukoze (52. a kiseline je razlažu na glukozu i galaktozu. ne rastvaraju se u vodi. sastavni deo trisaharida melecitoze (α-glukozido-3-fruktoza). U tankom crevu postoji enzim laktaza (β-galaktozidaza).7°) i fruktoze (—93°) skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo. sastavni deo glikozida amigdalina iz gorkih badema (β-glukozido-6glukoza). Laktoza ili mlečni šećer je β-D-galaktozido-(l. Struktura polisaharida. — Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. Od njih zavisi koji se šećer kondenzuje i na koji način. Ime dolazi zbog toga što se optičko skretanje saharoze ( + 66. Mlečni šećer se rastvara u šest delova hladne vode.na glukozu i fruktozu. čija se veličina gomila (kumulira) više ili manje oko iste vrednosti. Čisti sojevi kvasca ne previru laktozu.5) posle hidrolize menja. meli bioza se nalazi u biljnim eksudatima i sastavni je deo trisaharida rafinoze (α-gala-tozido-6-glukoza). Ovde su stavljeni znakovi navoda. izgrađenih od istog broja atoma. koji hidrolizuje mlečni šećer na sastavne monosaharide. preobraća »invertira«. Prirodni polisaharidi se dele na »skeletne« ili »strukturne«. a pri sirenju ostaje u surutki. koji se onda lako resorbuju. koji služe biljci ili životinji kao potporno tkivo za održavanje čvrste mehaničke strukture.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI Polisaharidi nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. Topi se na 202°C. a ne rastvara se u etru i hladnom alkoholu. Pčelinji med je prirodni invertni šećer. Za vreme varenja saharoza se cepa u tankom crevu. već o česticama istog načina unutrašnje građe. Daje obične redukcione probe na šećere. Od ostalih disaharida spomenućemo neke samo po imenu: Genciobioza. 4. i na »hranljive« koji su rezervna hrana. Nastaje u mlečnoj žlezdi sisara. Laktoza se posle partusa nalazi u urinu porodilja.1. nego samo bubre i imaju sve osobine koloidnih velikih »molekula«.5)-4-D-glukoza (1. furanoza. . Dobijena masa se zove invertni šećer. Ima čitav niz polisaharida koji se ne mogu uvrstiti u ovu klasifikaciju. a sam proces inverzija.5). Nagomilavanjem tako velikog broja molekula u jednu veliku česticu menjaju se osnovne osobine šećera: polisaharidi nisu slatkog ukusa. Iz tih razloga je struktura pojedinih polisaharida strogo određena.

kada postoje dva ili tri načina međusobnog vezivanja monosaharida. onda grade jednolične lance. D-galaktozamin ili uronske kiseline (D-glukuronska. Na slici br. Mogućne su razne kombinacije. Fizičke osobine amiloze i celuloze. Način vezivanja je vrlo određen za svaki pojedini polisaharid. polisaharidi koji se sastoje od D-manoze. Tako se kod amiloze molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno α-glukozidno-1. 4. Međutim.Od velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. L i D-arabinoza. . U slučaju kada se molekuli monosaharida međusobno vezuju samo na jedan način. strogo određene.4. Od pentoza grade polisaharide D-ksiloza. Vrlo često se polisaharidi sastoje samo od jedne vrste monosaharida. D-galaktoze.1 prikazani su načini međusobnog vezivanja molekula šećera predstavljenih u obliku kružića. kao kod celobioze. takvi polisaharidi imaju razgranat lanac i globularnu strukturu. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica Dglukoze. kao što je to slučaj kod celuloze. kao što smo već naglasili. kao na primer skrob. D-galakturonska).4. D-fruktoze. i to može da se vezuje bilo za alkoholne grupe drugog šećera bilo za njegov poluacetalni hidroksil. Svi monosaharidi su u pojedinim polimerima raspoređeni po jednom određenom planu. i to pre svega zbog različitog načina međusobnog vezivanja jedinica D-glukopiranoze. Pri kondenzaciji monosaharida poluacetalni hidroksil uvek učestvuje. Poznati su zatim. kao i njihova biohemijska funkcija u biljci vrlo su različite. kao kod maltoze. Kod celuloze se molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno (β-glukozidno 1. Neki se polisaharidi sastoje od derivata šećera kao što su: D-glukozamin. ali su one u raznim polisaharidima. Kod takvih polisaharida se hidroksilna grupa jednog šećera u glavnom lancu vezuje s poluacetalnim grupama šećera u bočnom lancu. koje su povezane β-glikozidno.

poznati pod imenom hemiceluloze. Pri dobijanju celuloze drvo se prvo kuva kiselinama ili alkalijama. a ona koristi njihovu sposobnost da razlažu celulozu. naročito ih ima mnogo u nekom voću kao dunji. kelj. . Od celuloze se sastoji oko polovina materijala. Filter hartija je jako prečišćena celuloza.1 . Kod procesa prelaza zelene biljke u drvo. zatim kisele hemiceluloze. Celuloza »puni« hranu. limunu. pomažu mikroorganizmi. Tu spadaju ksilani koji se sastoje od jedinica Dksiloze. životni prostor. Količina celuloze u nekim mikroorganizmima. Odatle se i dobijaju. Pektini takođe izgrađuju ćelijske membrane biljaka. kojima celuloza služi kao hrana. Životinje ne mogu da vare celulozu. Produkti mikrobiološke razgradnje jesu niže masne kiseline. U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. koji nastaje oksidativnom polimerizacijom supstance slične koniferilnom alkoholu. polimeri D-manoze. sočiva) ne znači da čovek može da vari celulozu. a životinje uopšte nemaju celuloze.1. Upotrebljava se u medicini. koje se sastoje od uronskih kiselina. a preživari u predželucima. algama i lišajevima je beznačajna.200 ostataka glukoze. i manani. a delimičnom hidrolizom celobioza.Načini međusobnog vezivanja jedinica monosaharida u polisaharidima: A — lančasta struktura: S—jedno grananje: C—sa više tačaka grananja i D—višestruko grananje 4.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI) Celuloza je najvažniji predstavnik strukturnih polisaharida u biljkama. Gossypium depuratum) je skoro 100% celuloza vlakana pamučne semenke. Biljojedima. Celuloza je građena isključivo od celobioze. kupus. koja je β-1. Životinja im pruža u svom debelom crevu. koji izgrađuje ćelijske zidove kod drveta i drugih biljnih proizvoda.4 glukozidnim vezama spojena u dugačke lance. jabuci i dr. pojačava peristaltiku creva i daje volumen fekalijama. Činjenica da u ljudskoj hrani ima dosta celuloze (spanać.Slika 4. jer se u njima ne rastvara celuloza. jer može da upije velike količine tečnosti. Potpunom hidrolizom celuloze mineralnim kiselinama dobija se D-glukoza. U celuloznom vlaknu može lanac jednog »molekula« da sadrži i do 3. u celuloznu strukturu se inkrustira lignin. i njih ima najviše. Pamuk (medicinska vata.

a u nekim specijalnim vrstama graška i 75%. Nalazi se u skrobnom zrncu obavijena amilopektinom i za svaku biljku je karakterističan odnos amiloze i amilopektina. I pojava tamno plave boje koju amiloza daje s jodom.Nalaze se uvek u embrionalnom tkivu višeg bilja. jer svojim aktivnim grupama obuhvata celi jedan zavoj u spirali. a srž od amiloze. kukuruza). Amiloza je jednostavnije građena od amilopektina.000. Misli se zato da enzim α-amilaza odjednom otcepljuje jedinke od šest ostataka glukoze. koji je mnogo komplikovanije građen od amiloze. zato ćemo prvo o njoj govoriti. Iako je po veličini čestica.4 glukozidnu vezu to se smatra da je amiloza isključivo lančasto građena. a naročito u embrionalnom tkivu (krtola krompira. Amilopektin jako bubri i lepljiv je. Skrob se nalazi u obliku sitnih zrnaca u različitim delovima biljke. Tako u krompirovom skrobu ima 20% amiloze. Ima jedinstevenu osobinu da se nalazi u obliku zrna razne veličine i oblika. Pektin stalno prate arabani i galaktani. Amiloza daje plavu boju s jodom. a molekulska težina nekih amiloza iz semenja je 400 000. Čestice krompirove amiloze imaju molekulsku težinu od 4. Amilopektin je polisaharid. ječma. amilopektin ljubičastu. raži. pirinča. iako je taj lanac uvijen u obliku spirale sa po šest ostataka glukoze u jednom zavoju. amiloza nehomogena. Enzimskim razlaganjem amiloze dobija se maltoza. objašnjava se adsorpcijom atoma joda unutar spirale amiloze. Prema predlogu našeg naučnika Samec-a.4--poligalakturonske kiseline. U skrobnom zrncu ima ga oko tri puta više od amiloze. Oba polisaharida daju potpunom hidrolizom D-glukozu. Pošto maltoza ima α-1. Po svojoj hemijskoj građi pektini su kalcijumove i magnezijumove soli α1. semenke žitarica: pšenice. Skrob je glavna rezervna hrana biljnog organizma. Pektini zrelog voća rastvaraju se u vodi. za amilopektin je prihvaćen naziv izo-amiloza. polimeri D-arabinoze odnosno D-galaktoze. sve su one jednake unutrašnje građe. a u prisustvu šećera daju čvrsti gel (želirano voće). . koji su karakteristični za svaku biljku.000 do 150. Zrna su slične hemijske građe: spoljni deo (omotač) sastoji se od polisaharida amilopektina. Zbog te svoje osobine pektini se upotrebljavaju u prehrambenoj industriji. a ima i takvih vrsta kukuruza i pirinča gde je skrobno zrno isključivo građeno od amilopektina.

već daju jedinjenja niže molekulske težine. tako da amilopektin ima trodimenzionalnu. je slične razgranate strukture kao i amilopektin.Amilopektin (deo molekula) Zrnca skroba imaju uvek male količine stranih tela: masne kiseline. Samo je fosoforna kiselina hemijski vezana sa skrobom (na 6-C atomu jedinica glukoze). gore navedeni enzimi ne hidrolizuju skrob potpuno. . globularnu građu. Kiselom hidrolizom ili zajedničkim dejstvom nekoliko enzima kao αamilaze (iz ječmenog slada). I glikogen. Amilopektin daje s jodom ljubičastu ili mrku boju. Slika 4. kalijum i natrijum. i to uglavnom kod skroba podzemnih delova biljaka (npr.3 .6-glikozidno (mesto račvanja).Spirale amiloze Amilopektin ima račvastu i razgranatu strukturu: na glavne lance α-1.4glikozidno povezanih jedinica glukoze nadovezuju se bočni lanci vezani α-1. magnezijum.Slika 4. fosforne kiseline i katjone: kalcijum. Pojedinačno. β-amilaze i maltaze. koja se . Razlika između amilopektina i glikogena postoji očigledno u broju molekula glukoze u običnim lancima i mestima grananja u glavnom lancu. koju daje amiloza s jodom i koja pokriva sve druge nijanse.2. koja nije tako intenzivna kao plava boja. rezervni polisaharid životinja. krompir). skrob se kvantitativno razlaže do glukoze.

a . poznat pod imenom agaragar. koji su dobili ime po biljkama u kojima su nađeni: asparagozin. sinistrin. Dekstrini imaju raznu tehničku primenu. B. dysenteriae i B. a naročito ćelija jetre i mišića. Oni pokrivaju i štite respiratorni i digestivni trakt. ali sami ne mogu izazivati organizam da stvara antitela. pa i kao lepak. delimo ih na: amilodekstrine.1. antracis imaju aminošećere kao jedinice. — Postoji čitav niz fruktana. a neki pentoze. Inulin je ciklične građe i ima trideset ostataka fruktoze u molekulu. Bakterijski polisaharidi su različitog sastava. Ovi polisaharidi su hapteni.1-fruktozidno. Najduže je poznat i odavno ispitan glikogen ili — kako ga često zovu — životinjski skrob.4glikozidno.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI) Poznat je veliki broj zoopolisaharida različitog hemijskog sastava i fiziološke uloge. zatim bakterijelni levani i sekalin iz roščića raži (Secale cornutum) zaražene gljivicom (Claviceps purpurea). koje su međusobno vezane β-2. Ostali polisaharidi. Ostaci sumporne kiseline neutralisani su kalcijumom i magnezijumom. a i suvim zagrevanjem (kora hleba). Daljom razgradnjom nastaju eritrodekstrini. reproduktivne organe. Po svom sastavu agar spada u grupu mineralnih estara-polisaharida. koje je izolovao Heidelberger iz filtrata nekih bakterija. Potpuna struktura mu još nije poznata. Treba spomenuti polisaharid. Već 2% rastvor agara lako želatinizuje i upotrebljava se za čvrste podloge u mikrobiologiji. koji daju crvenu do mrku boju s jodom. Od bakterijskih polisaharida važni su serološki specifični polisaharidi. On je metabolična i energetska rezerva skoro svih ćelija. Agar je galaktozan u kome su jedinice galaktoze povezane 1. 4. Primarna alkoholna grupa na 6-C atomu galaktoze je esterifikovana sumpornom kiselinom. To su jedinjenja različite molekuske težine i prema tome kako se boje s jodom. tako se specifični polisaharidi pneumokoka sastoje od glukoze i glukuronske kiseline.3 i 1. Najviše ga ima u korenima glavočika (Compositae).nazivaju dekstrinima. koji daju plavu boju s jodom i najveće su molekulske težine. koji specifično reaguju s antitelom. kao V. Inulin spada u grupu rezervnih polisaharida i sastoji se od jedinica Dfruktofuranoze (fruktan). Niskomolekularni ahrodekstrini ne boje se s jodom. graminin. koji se dobija iz crvenih algi (Rhodophvceae). U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi viskoznih sekreta »sluzi«. Skrob → amilodekstrini → eritrodekstrini → ahrodekstrini → maltoza → glukoza Shema postepenog razlaganja skroba Dekstrini nastaju i dejstvom kiselina na skrob. Cholerae.

Glikogena ima u nekim gljivama. Tek delovanjem alkohola glikogen se taloži. Tako hormon prednjeg režnja hipofize. Za izolovanje glikogena tkivo se prvo razara toplim alkalijama. Pošto se neki od njih nalaze slobodni. kvascima i bakterijama. Kod mnogih nižih životinja. b. Životinjski organizam nagomilava rezerve glikogena u jetri i mišiću.4-glukozidno sa . Po svojoj funkciji i strukturi vrlo je sličan skrobu.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI) Glikogen je glavni rezervni polisaharid životinja. Zoopolisaharide Homozoopolisaharide ili homoglikane (glikogen i hitin). Glikogen je polisaharid račvasto-globularne strukture. podelićemo ih u dve velike grupe: I. koji stimuliše rad folikula (FSH). pa ga je tako i otkrio Claude Bernard. a. Zooglikolipide II. Iz ovih nekoliko primera vidi se od kolike su važnosti animalni polisaharidi. ima heksozamina. 4. Jaki antikoagulans heparin je polisaharid. glavna strukturna i zaštitna supstanca je polisaharid hitin. vezanih α-l. jer je on rastvoren u protoplazmi.naročito ih mnogo ima u embrionalnom tkivu. a drugi vezani u obliku nestabilnih kompleksa tipa soli ili hemijski vezani za proteine ili lipide. heparin. kao što su insekti i ljuskari. Heterozoopolisaharide ili heteroglikane (hialuronska kiselina. neki hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. Vezivno i rskavičavo tkivo sastoji se od znatnih količina kiselih polisaharida. galaktoze i manoze. hondroitin-sulfat. b. Osim toga. Molekul mu se sastoji od lanaca jedinica glukoze. O kompleksnim zoopolisaharidima biće govora u poglavlju o Složenim belančevinama. Komplekse s proteinima (mukoproteine i glikoproteine).1. I tireoglobulin ima u svom molekulu glukozamina. u čijem su molekulu polimerizovana dva ili više monosaharida. polisaharidi krvnih grupa). gonadotropin urina trudnih žena (HCG) i gonadotropin krvnog seruma kobila (PMSG) imaju galaktozu i heksozamin. jer one ne utiču na njega. Zooglikolipoproteine. U tkivu koje je bogato glikogenom. koji se sastoje samo od jednog tipa monosaharida. ne mogu se videti mikroskopom zrnca glikogena. Komplekse zoopolisaharida a. Danas još nema jedne opšte prihvaćene klasifikacije ove velike grupe ugljenih hidrata. c.

Hitin je polimer N-acetil-D-glukozamina. Enzimsko razlaganje glikogena analogno je kao i kod skroba.Šematski izgled molekula glikogena . a nalazi se i u ćelijama nekih gljiva. slično kao i kod amilopektina. Slika 4.6-glukozidno.4—glikozidno. Hitin je strukturna supstanca nižih životinja i insekata. Molekuli hitina su vlaknaste strukture i po tome liči na celulozu. Tako nastaje Corijev estar. Molekulska težina glikogena kreće se od jednog do nekoliko miliona. Proces se zove glikogenoliza. a u bočnim lancima ima 25 do 27 jedinica. glukozo-1-fosfat (G-l-P). Od njega se sastoji oklop rakova. glikogen se nalazi tokom metabolizma u ravnoteži s drugim komponentama životinjskog organizma. Kao rezerva glukoze. Potpunom hidrolizom hitina dobijaju se skoro teorijske vrednosti Dglukozamina i sirćetne kiseline.grananjima α-l.4 . Molekule N-acetil-D-glukozamina povezane su u hitinu—1. Glavni lanac se sastoji od 12 do 18 jedinica glukoze (u zavisnosti od porekla glikogena).

Najpoznatiji polisaharidi ove grupe su: Hialuronska kiselina. Molekulska težina hialuronske kiseline iz pupčane vrpce iznosi 4 do 8 miliona.4. ali je vrlo često vezana za proteine. vezivnog kožnog tkiva. jer cepajući hialuronsku kiselinu . Hialuronidaze ima i u životinjskom organizmu npr. a docnije iz pupčane vrpce.4-glikozidno. koji se sastoje od jedne uronske kiseline vezane β-glikozidno za treći ugljenikov atom aminošećera (l→3). Ovi enzimi su vrlo rasprostranjeni i od velike biološke važnosti. Pri prodiranju patogenih organizama u životinjsko telo (infekciji) hialuronidaza im olakšava ulaz. Amino-grupa amino-šećera je uvek acetilovana ili sulfatirana. a viskozitet joj je proporcionalan sa stepenom polimerizacije. Nalazi se i slobodna. Ovakve osnovne disaharidne jedinice vezuju se međusobno β-1. U neutralnim rastvorima je vrlo viskozna. Pošto su to vrlo viskozne i sluzave supstance dato im je ime mukopolisaharidi. Druga važna funkcija hialuronske kiseline je da u sinovijalnoj tečnosti služi kao neka vrsta podmazivača u zglobovima.11 HETEROGLIKANI U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi. Osnovne jedinice ove grupe polisaharida su disaharidi. dolazi do razlaganja hialuronske kiseline. pevčeve kreste i drugog materijala.1. gradeći dugačke lančaste molekule. u testisima. Hialuronska kiselina je prvo izolovana iz staklastog tela oka. hialuronidaza. Pod dejstvom hidrolitičkih enzima. hondroitin-sumporna kiselina i heparin. Hialuronska kiselina sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i N-acetil-D-glukozamina. Hialuronska kiselina je u životinjskom organizmu cementna supstanca subkutanog i drugog tkiva. koji se sastoje od amino šećera (D-glukozamina ili D-galaktozamina) i uronskih kiselina. Mukopolisaharidi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. sinovijalne tečnosti. Ima ih u patogenim organizmima i u otrovima zmija i insekata.

O (H). Polisaharidi krvnih grupa nađeni su u eritrocitima. B i C hondroitinsulfat. Tako je dokazana D-galaktoza. Rh-faktor sastoje od polisaharida vezanih za proteine. Pod intermedijernim metabolizmom se podrazumeva celokupni splet metaboličkih procesa.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA Metabolizam ugljenih hidrata. slezini i krvi. Sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i D-glukozamin-N-sumporne kiseline. Njegova funkcija se sastoji: . Interesantno je da sve ove supstance gube svoje specifično dejstvo otcepljenjem acetilnih grupa. B. Vrlo lako može da se preparira iz nosne rskavice. Hialuronidaza testisa hidrolizuje i hondroitin-sulfat. centarlni metabolički putevi su jednostavni i slični za sve oblike života. nađen je u jetri. kao i metabolizam masti i proteina. timusu. mucinu želudca. a disaharidnih jedinica I→4. predstavlja zajedničku i povezanu aktivnost mnogobrojnih multienzimskih organizacija koje učestvuju u razmeni materije i energije između ćelije i njene okoline. plućima. Pored toga su i alkoholne grupe amino šećera esterifikovane sumpornom kiselinom. Krvne grupe A. krvni antikoagulans. Disaharidna jedinica hondroitin sulfata C sastoji se od glukuronske kiseline i N-acetil-D-galaktozamin-6-sulfata (β-l→3. Hondroitin-sumpoma kiselina ili hondroitin-sulfat izgrađuje osnovnu supstancu životinjskog vezivnog tkiva i rskavica. Na sličan način hialuronidaza testisa olakšava spermijama ulaz u neoplođeno jaje. Vezivanje u disaharidu je l→3. Međutim. Metabolizam obuhvata stotine enzimskih reakcija koje se obično prikazuju nepreglednim shemama i daju utisak beznadežne složenosti. β-l→4). 4. N-acetilgalaktozamin i Lfukoza u specifičnim supstancma izolovanim iz mucina želudca. Polisaharidi raznih krvnih grupa mogu da se sastoje od istih osnovnih monosaharida. Heparin (α-heparin). tečnostima ovarijalnih cista i drugim sekretima. Do danas su izolovani A.smanjuje viskozitet tkiva. pljuvački. Molekulska težina heparina kreće se između 17 000 do 20 000.

atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). Sa ugljenim hidratima se pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma. heksoze (glukoza. glikogen. Razgradnja ugljenih hidrata teče preko niza povezanih reakcija koje se odigravaju u tri stepena. Prema tome. Sve heksoze u organizmu lako prelaze u glukozu. gliko-proteini.2) Da preuzima hemijsku energiju okoline. nema nikakve dijetalne potrebe za nekim specifičnim. Čovek ne vari celulozu. U hrani se nalaze pored spomenutih polisaharida i prosti šećeri. U drugom stepenu nastali produkt razgrađuje se do još prostijih jedinjenja. koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. Za održavanja života i normalnog metabolizma jedino je potrebna glukoza ili bilo koji njen svarljivi polimer. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu.2. 3) Da od uzete hrane sintetiše sastavne opeke ćelije i da ih ugradi u proteine. koji se dalje cepa u acetil -koenzim A. sem toga ima i pentoza. naročito posle varenja nukleinskih kiselina i voćnih pentozana. Pored skroba i šećera u hrani se nalaze i drugi ugljeni hidrati: celuloza. nukleinske kiseline. bitnim ugljenim hidratom. Sama glukoza može da se sintetiše od . lipide i druge karakteristične ćelijske komponente i 4) Da formira i razgrađuje one biomolekule koji imaju specijalne funkcije. dolazi do potpune oksidacije u ugljendioksid i četiri atoma vodonika. Polisaharidi na haksoze ili pentoze. koji ima samo dva C atoma. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. Preživari i životinje sa dobro razvijenim slepim crevom (caecum) mogu da koriste i celulozu. koji bi bio sposoban da je hidrolizuje. jer se svi oblici potrebni organizmu sintetišu od glukoze. Prosečna kalorična vrednosti ugljenih hidrata iznosi 17 kJ po gramu.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA Pod normalnim uslovima. odigrava u tri stepena. bilo u obliku hrane bilo u obliku sunčeve energije. U prvom hranljivi se sastojci cepaju na prostije. U trećem stepenu katabolizma. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. osnovne molekule. Tako heksoze. takođe. koji se nalaze u najpristupačnijim biljnim proizvodima (žitaricama i krompiru). čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima. Anabolizam se. 4. Četiri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. na primer hormone. jer njihovi simbiotični mikroorganizmi započinju njeno razlaganje. fruktoza) u manjim količinama. jer njegov digestivni trakt ne luči nikakav enzim. a za novorođenče je najvažnija laktoza.

Najveći deo razgradnje ugljenih hidrata se dešava u tankom crevu dejstvom pankreasne amilaze. broj jedinica . u srednjem delu tankog creva.4-α-D-glukan 4-glukanohidrolaza 3. β-galaktozidaze i β-fruktozidaze. α-l. Za razliku od varenja proteina i lipida. Ugljeni hidrati se dakle. odn.10). probava ugljenih hidrata nije komplikovan proces.6-glukozidne veze na mestima grananja u amilopektinu i dekstrinima. prostom difuzijom. koji ostaju posle dejstva α-amilaze. Apsorbovani šećeri ulaze u portalnu cirkulaciju i prenose se u jetru.6-glukozidnom vezom.1. koje su međusobno povezane α-1.6-glikozidnim vezama. pa se kao krajnji proizvod javlja najvećim delom samo maltoza.1. Molekulska težina glikogena varira od 0.2. Iz istog razloga. uglavnom. laktoze i saharoze odigrava se.drugih organskih jedinjenja npr. cepa enzim izomaltaza ili oligo-l.6-glukozidne veze. Konformacija aktivnog centra α-amilaze je takva da može da se cepa svaka druga veza. Od monosaharida najlakše se apsorbuje galaktoza. dejstvo enzima prestaje čim hrana dođe u kontakt sa kiselim sadržajem stomaka. jer se hrana zadržava u ustima vrlo kratko. Pošto je pH optimum amilaze u području pH=7. u tankom crevu dejstvom niskospecifičnih enzima: α-glukozidaze. Odnos α1.4 i α-1. naziva se endo-amilaza.2. molekul glikogenaje loptastog izgleda.1). kompaktan i zauzima malo prostora. može da se sastoji od 3 000 do 30 000 jedinica glukoze. Ona se nalazi u tankom crevu i hidrolizuje i neke disaharide. kao što je skrob. Za njenu punu aktivnost su potrebni Cl¯ i Ca2+joni. tako da posle hidrolize amilopektina ostaju niži oligosaharidi. To je odraz relativne jednostavnosti njihove hemijske strukture. koja ulazi verovatno.5 —5 x 106 . pre nego što se apsorbuju. u digestivnom traktu hidrolizuju do monosaharida. Ona ne hidrolizuje α-1. Zato se ona zove i dekstrinogena amilaza. zatim redom glukoza i fruktoza. koje su povezane α-1. čija je struktura fiziološki vrlo povoljna. Homoglikani. Hidroliza maltoze.4 i α-l. Apsorpcija se dešava.6 je takav da se nizovi glukoze račvaju posle svakih 10 do 12 jedinica.6glukozidaza (3. 4.4 veza prema α-1. α-Amilaza se nalazi i u pljuvački i u pankreasnom soku.2. piruvata ili aminokiselina — ovaj proces se zove glukoneogeneza. takođe. gde se manja količina hidrolizuje pod dejstvom stomačne HCl. sastavljeni su samo od jedinica D-glukoze. Zbog grananja. jer hidrolizuje veze unutar lanca.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena. Udeo pljuvačne amilaze u varenju ugljenih hidrata je nesiguran. U probavnom traktu se skrob i glikogen razlažu dejstvom enzima αamilaze (1.1. u kojima su ove veze netaknute (dekstrini).

Koncentracija glikogena se smanjuje u toku napornog rada. Kao što se na slici 4. Glikogen. Mobilni oblik ugljenih hidrata u krvi je glukoza. koji se nalaze u biljkama. transferni enzimi (glukozil-transferaze 2. a drugo u prugastim mišićima koja se razlikuju po ulozi i korišćenju.1).3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA) Razlaganje glikogena.1.4. glikogen ne može da se transportuje sa jednog mesta na drugo. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima. Fosforilaze su vrlo rasprostranjeni enzimi. postoje dva odvojena mesta. Usled velike dimenzije čestica.4 glukozidnu vezu i prenosi ostatak glukoze na fosfornu kiselinu. On obezbeđuje energiju za mišiće.Položaj glikogena jetre i mišića u metabolizmu ugljenih hidrata 4.2. Putevi razgradnje i sinteze su isti i za jetreni i za mišićni glikogen. jedno u jetri. od kojih je fosforoliza najbolje proučena. deponovan u jetri održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou između obroka. glikogenoliza. Potpuna razgradnja glikogena do glukoze odvija se u tri stepena. .glukoze (5—10%) se nalazi spolja na krajevima. pa se razlaže u ćeliji gde je uskladišten. glikogeneza. To su aktivna mesta u molekulu glikogena na kojima počinje njegovo razlaganje (fosforobza) a isto tako i vezivanje daljnih molekula glukoze kada teče obrnuti proces. dakle. cepa α-1. odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene (ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. sa slobodnom —OH grupom na četvrtom C-atomu. a povećava za vreme mirovanja. kad god njihovo snabdevanje glukozom iz krvi nije dovoljno.6 vidi proizvod reakcije je D-glukozo-1-fosfat.5 . Slika 4. Međutim. Mišićni glikogen ne prelazi u krvnu glukozu. Dejstvo fosforilaze se sastoji u tome da otkida ostatke glukoze sa nereducirajućeg kraja glikogena. Fosforilaze su.U glikogenu postoji samo jedna slobodna »reducirajuća« poluacetalna glupa (C—1). životinjama i mikroorganizmima.

Njena molekulska težina iznosi 380 000. koji se pojavio na površini. Prvi.6 glukozidaza (3. jedna oligotransferaza.7). pa njeno dejstvo prestaje kada se približi mestu račvanja.6-glikozidno (slika 4. Da bi se razlaganje glikogena nastavilo.6-glukozidne veze. glukanskog lanca Potrošnja energije deponovane u obliku glikogena i održavanje koncentracije glukoze u krvi na normalnom nivou i pod uslovima gladovanja.1. fosforilaza može opet da dejstvuje na novi lanac. koji se javlja u dva oblika: aktivni (fosforilaza a) i neaktivni (fosforilaza b). Posle njenog dejstva ostaje samo jedna glukoza vezana α-l.Fosforilaza ne može da cepa α-l.4).7 .Fosforolitično cepanje ostataka glukoze sa neredukujućeg kraja glikogena dejstvom fosforilaze Slika 4. stupaju u akciju još dva enzima.4. koji je kovalentno vezan za ostatak lizina. Aktivni oblik (fosforilaza a) prelazi u neaktivni dejstvom enzima fosforilaza-fosfataza. koji reaguje prilikom iznenadnih potreba povećanog mišićnog rada i omogućava regulaciju potrošnje glikogena. održava se pomoću homeostatskog procesa. Svaka jedinica sadrži ostatak fosfoserina. koji sprečava rasipanje rezervi i gubitak energije. koju hidrolitički cepa drugi enzim. Slika 4. U ovom kontrolnom mehanizmu. a sastoji se od četiri identične jedinice. Zbog takve strukture mišićna fosforilaza je regulatorni enzim. bitnu ulogu igra oligomerna struktura enzima fosforilaze. Na taj način.Intramolekulski prenos triostatka glukoze i produžavanje amiloznog α-1.33). zbog čega aktivni tetramer enzima prelazi u dva . α-1. Ona otkida orto-fosfatne ostatke od serinskih ostataka.6 .2. koji je bitan za katalitičku aktivnost i jedan koenzim piridoksal-fosfat. prenosi tri (ili dva) ostatka glukoze sa prikraćenog spoljnog lanca na drugi lanac amiloznog tipa (α-1. Aktivna fosforilaza a je kristalizovana.

tako da nastaje glukozo-6-fosfat. da održava nivo glukoze u krvi.6-di fosfata. Na ovaj način. koji aktivno učestvuje u reakciji prenošenja orto-fosfata sa enzimskog molekula. U jetri je prelaz glukozo-1-fosfata u glukozo-6-fosfat reakcija koja joj omogućava da održava koncentraciju glukoze u krvi na normalnom nivou.6-difosfat 2.8) Dejstvom fosfoglukomutaze dolazi do premeštanja orto-fosfatnog ostatka sa položaja 1-glukoze na položaj 6. Međutim. Za aktivnost enzima je potrebno prisustvo Mg-+ jona i kofaktora glukozo-1.6-difosfat→Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat U obliku G–6–P ulaze jedinice glukoze (glikozilni ostaci) iz glikogena u metabolički proces anaerobne razgradnje. . Modulator ove regulacije je sistem ATP—ADP. Aktivaciju katalizuje poseban enzim. Isto tako kontrolni mehanizam je podešen sa funkcijom jetrenog glikogena. ostatke fosfoserina. jetrena fosforilaza se strukturno razlikuje od mišićne.Reverzibilno prelaženje aktivne fosforilaze a u neaktivnu fosforilazu b 1. naime. reguliše se potrošnja glikogena. fosfoglukomutaza sadrži. Fosforilaza b može da pređe u aktivnu fosforilazu dejstvom pozitivnog modulatora. koji počinje preko adrenergičnih vlakana. Kao što smo videli krajnji produkt fos-forolitičkog razlaganja glikogena i skroba u ćeliji je glukozo-1-fosfat (slika 4.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA) Sinteza glikogena od glukoze odigrava se u jetri i mišićima na isti način. Enzim–OH+glukozo-1. u ovom slučaju c-AMP-a. Reakcija se odvija u dva stepena: Slika 4. takođe. koji predstavljaju neaktivni enzim. fosforilazakinaza. koga luči pankreas kada se koncentracija glukoze u krvi smanji. koja analogno svim kinazama zahteva prisustvo Mg2+ jona.2. fosforilazu b. čiji je odnos kontrolisan. pomeranjem odnosa aktivne i neaktivne fosforilaze. U jetri se nalazi enzim glukozo-6-fosfataza (a nema ga u mišićima) koja hidrolitički cepa ostatak fosforne kiseline iz G-6-fosfata: D-glukozo-6-fosfat+H2O→D-glukoza + Pi 4.8 . Regulacija aktivnosti fosforilaze je samo jedan stepen kontrolnog mehanizma razgradnje glikogena. koji su bitni za enzimsku aktivnost. U jetri se. Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat→Enzim–OH+glukozo-1. U vezi s tim u regulaciji učestvuje hormon glukagon. fosforilaza javlja u aktivnom i neaktivnom obliku.dimera.

Njihov kosupstrat je MgATP2-. Fosforilaciju glukoze u prisustvu ATP-a i Mg2+ jona katalizuju dva enzima. koja prenosi glukozilne ostatke od UDP-glukoze na 4 OH-grupu glukoze u postojećem amiloznom lancu (primer): UDP-glukoza+(glukoza)n→UDP+(glukoza)n+1 . Za formiranje svake glukozidne veze potrebna je energija. koju u ovom slučaju neposredno daje uridin-trifosfat (UTP).4 amilozni deo glikogena. Reakciju katalizuje fosfoglukomutaza. U mišićima se nalazi samo heksokinaza. izlazi iz reakcije i ravnoteža se pomera na desnu stranu. Povezivanje jedinica glukoze α-1.Glukoza ulazi i u katabolične (glikoliza) i u anabolične procese (sinteza glikogena) u obliku svog fosfatnog estra glukozo-6-fosfata (G-6-P). a i ostalih disaharida i oligosaharida. Pirofosfat se vrlo brzo hidrolizuje u dva molekula fosfata. nastaje uridin-difosfat glukoza (UDPG) i pirofosfat. u šećernoj bolesti) glukokinaza: Heksokinaza i glukokinaza su transferni enzimi. koji se prvo energetski obogaćuju primanjem energije od UTP-a: G – 1 – P + UTP → uridin-difosfat-glukoza+ PPi U reakciji. odigrava se prenošenjem celih molekula glukoze (tačnije glukozila). a kod povećane (npr. Sinteza glikogena od glukozo-1-fosfata (G—I —P) ne ide na isti način kao njegova razgradnja: Ona se odvija u tri stepena.4 vezom katalizuje enzim glikogensintetaza. Sledeći korak u sintezi glikogena je prevođenje glukozo-6-fosfata u glukozo1-fosfat. koji prenose energiju sa ATP-a zajedno sa fosforil-ostatkom kao i sve kinaze. o kojoj je već bilo govora. kod normalne koncentracije glukoze u krvi reakciju katalizuje heksokinaza. To je transferaza. U drugom stepenu sinteze nastaje pravolinijski α-1. Sam UTP nastaje prenošenjem energije sa ATP-a na uridin-difosfat (UDP) dejstvom nukleozid-difosfokinaze: ATP + UDP ↔ ADP+UTP Sinteza glikogena. koju katalizuje pirofosforilaza.

9).4-l. jer je vrlo dugo poznato da su pod endokrinom kontrolom insulina. steroidnih hormona. koji regulišu aktivnost glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri.2.9 . On skida završne glikozilne ostatke sa amiloznog dela (oko 6 ostataka) i prenosi ih na šestu OH-grupu glukoze u istom lancu ili na neki drugi pored njega (slika 4. .Grananje glikogena 4. epinefrina i hormona rasta. Ovaj treći stepen sinteze glikogena katalizuje enzim »račvanja« (ili grananja). amilo-l. Slika 4.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA Faktori koji kontrolišu sintezu i fosforolizu glikogena su detaljno ispitivani.Kada se na ovaj način izgradi lanac od 10-12 molekula glukoze. Produživanje ovog novog lanca ide opet dejstvom glikogensintetaza.10 su dati najvažniji faktori. počinje proces grananja. Na slici 4.6-transglikozilaza. Oni dejstvuju na različitim mestima u meta-bolizmu glukoze. glukagona.

Glikogen-sintetaza kao i fosforilaza postoji u dva oblika: »aktivni« I(inde-pendent=nezavisna) i »neaktivni« D-oblik (dependent=zavisna). Nazivi »nezavis-na« i »zavisna« odnose se na to da li je aktivna ili nije u prisustvu alosternog akti-vatora glukozo-6-fosfata, jer je glikogen sintetaza I alosterni enzim. Obrnuto, nego što je slučaj kod fosforilaze, sintetaza je

aktivna u defosforilisanom obliku. Ona se aktiviše dejstvom fosfataze, a inaktiviše kada se fosforilira dejstvom kinaze. Ki-naza, koju opet aktivira ciklični 3,5-adenozin monofosfat, verovatno je ista protein-kinaza, koja katalizuje aktivaciju fosforilaze b kinaze. I ovde postoji ste-penasti regulacioni mehanizam, kojemu je početni signal hormonalna aktivacija adenil-ciklaze. Ovaj enzim je lociran u ćelijskoj membrani. Na ovaj način, adrenalin u mišićima i glukagon i adrenalin u jetri smanjuju brzinu sinteze glikogena istovre-meno kad pojačavaju njegovu razgradnju.
Slika 4.10 - Najvažniji faktori regulacije aktivnosti glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri

4.2.6 GLIKOLIZA Razlaganje skroba i glikogena je samo priprema rezervnih ugljenih hidrata da uđu u metabolični proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno.

Anaerobna razgradnja glukoze ili fermentacija je najprimitivniji proces, koji se zadržao po filogenetskom nasleđu i u visoko diferenciranim organizmima. Naime život je na zemlji nastao kada u atmosferi nije bilo kiseonika, nego azota, amoni-jaka i CO2, pa su se živa bića morala da prilagode anaerobnim uslovima. Zbog toga je anaerobna razgradnja glukoze, koja se naziva i glikoliza, najprostiji biološki proces i jedini koji u anaerobnim organizmima dobija energiju iz glukoze. Viši organizmi su zadržali glikolitički put, kao početak aerobnog cepanja glukoze. Glikoliza je u njih, pored toga, i rezervni, uvek prisutan proces, da u nedostatku kise-onika ili krajnjem naporu mišići mogu da se snabde energijom: Anaerobni uslovi: glukoza Aerobni uslovi: glukoza fermentacioni produkti CO2+H2O fermentacioni produkti

Fermentacija je kao i respiracija oksido-redukcioni proces u kome dolazi do prenosa elektrona. Oni se razlikuju po krajnjem primaocu elektrona: u fermentaciji je to neko organsko jedinjenje, koje nastaje u toku samo fermentacije (npr. pirogrožđana kiselina), a u respiraciji je krajnji primalac elektrona kiseonik. Zbog toga što se dešava anaerobno, u fermentaciji dolazi samo do intramolekulske oksido-redukcije, a krajnji proizvod se nalazi na istom oksido-redukcionom stepenu kao i početni supstrat — glukoza. To jasno proizlazi iz sadržaja vodonika u molekulu: glukoza sadrži dva vodonika na atom ugljenika (C6H12O6), kao i krajnji proizvod mlečno-kiselinskog vrenja, mlečna kiselina (C3H6O3). Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. Putevi razgradnje glukoze su identični u oba, razlika postoji samo u krajnjem proizvodu. U mlečno-kiselinskom vrenju krajnji proizvod je mlečna kiselina: C6H12O5 → 2 CH3CHOHCOOH a u alkoholnom, etanol i CO2: C6H12O6 → 2CH3CH2OH + 2CO2 I u jednom i drugom oslobađa se dovoljno energije, tako da nastaju dva mola ade-nozin-trifosfata pro mol glukoze. Na osnovu toga, reakcije glikolize su pomerene u pravcu nastajanja laktata. Videćemo, međutim, kasnije da mnoge reakcije glikolize prati mala promena slobodne energije i da mogu da teku reverzibilno u pravcu bio-sinteze glukoze od laktata. Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija, od kojih su samo tri ireverzibilne. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u

citoplazmi. U toku glikolitičnog razlaganja glukoze izdvajaju se dva stepena. U prvom se unosi energija u obliku dva mola ATP-a, a u drugom dolazi do oslobađanja 4 mola ATP-a. I stepen glikolize (početne reakcije) U početnom stepenu glikolize pripremaju se glukoza i drugi monosaharidi (manoza, galaktoza, pentoze) za ulazak u razgradnju, koji se sastoji u tome da se neutralni molekul monosaharida prevede u energetski bogatije jedinjenje. Ćelija uvek radi ekonomično, pa tako i ovde sve monosaharide prevodi u jedno zajedničko jedinjenje glukozo-6-fosfat (G6-P). Kao što je već ranije rečeno ovu reakciju katalizuje heksokinaza pod normalnim uslovima: ATP + α-D-glukoza → ADP+G-6-P ΔG°' = -16,7 kJ heksokinaza je nisko specifičan enzim, tako da može da fosforiliše i manozu i fruktozu na položaju šest. Reakcija heksokinaze je ireverzibilna, jer je egzergonska i teče uz potrošnju ATP-a. Glukozo-1-fosfat, koji nastaje razgradnjom glikogena, nalazi se na istom ener-getskom nivou kao i glukozo 6-fosfat. G-l-P prelazi u G-6-P dejstvom fosfogluko-mutaze, o kojoj je bilo govora kod razgradnje glikogena.

Slika 4.11 - Prvi stepen glikolitičke razgradnje monosaharida

U drugoj reakciji glikolize, glukozo-6-fosfat (G-6-P) prelazi u izomerni fruktozo-6-fosfat (F-6-P). Reakciju katalizuje jedna izomeraza, glukozofosfat-izomeraza (5.3.1.9): α-D-glukozo-6-fosfat ↔ α-D-fruktozo-6-fosfat Fruktozo-6-fosfat ima kao derivat fruktoze petočlani prsten, pa je reaktivniji od glukozo-6-fosfata. Reakcija je reverzibilna. Treća reakcija glikolize je slična prvoj, po tome što je to još jedno mesto aktivacije uz potrošnju drugog mola ATP-a. Energija se prenosi dejstvom fosfofruktokinaze (2.7.1.11) koja kao i sve kinaze, radi u prisustvu Mg2+jona. Fruktozo-6-fosfat prelazi u energetski bogatije jedinjenje fruktozo-l,6-difosfat: ATP+D-fruktozo-6-fosfat ↔ ADP+D-fruktozo-l,6-difosfat ΔG° = -14,2 kJ Reakcija je iz energetskih razloga ireverzibilna. Jedan drugi enzim (fruktozo-1,6-fosfataza) prevodi fruktozo-l,6-difosfat u fruktozo-6-fosfat.

Fosfofruktokinaza je regulatorni enzim, koji ima bitnu ulogu u regulaciji glikolize. Njegovi pozitivni modulatori su ADP i AMP. Energijom bogati fruktozo-l,6-difosfat, u sledećoj reakciji glikolize, razlaže se u dva šećera sa tri C-atoma D-fruktozo-l,6-difosfat ↔ dihidroksiaceton fosfat+D-glicerinaldehid-3-fosfat ΔG°' = + 30kJ Reakciju katalizuje jedna liaza, aldolaza (4.1.2.13). To je vrlo rasprostranjeni enzim, za čiju su katalitičku aktivnost bitne slobodne— SH grupe. Prema promeni slobodne energije, ravnoteža reakcije aldolaze bi trebala da bude na strani fruktozo-l,6-difosfata. Međutim, ravnoteža je na strani trioza, jer je jedna od njih, glicerinaldehid-3-fosfat, supstrat sledeće reakcije. Kao takav, on stalno izlazi iz reakcije, usled čega se ravnoteža stalno pomera na desnu stranu. Iz istog razloga, odnosno da bi se obezbedile dovoljne količine glicerinaldehid-3-fosfata za daljnu razgradnju, i dihidroksiaceton-fosfat reverzibilno prelazi u glicerinaldehid-3-fosfat dihidroksiaceton-fosfat ↔D-glicerinaldehid-3-fosfat Ovu reverzibilnu izomerizaciju katalizuje triozofosfat-izomeraza (5.3.1.1). Cepanjem fruktozo-l,6-difosfata u dve trioze završava se prvi stepen glikolize. U njemu se sve heksoze prevode u zajednički produkt Dglicerinaldehid-3-fosfat, što znači da su od jedinjenja sa 6 C-atoma (heksoza) nastala dva sa po 3 C-atoma (trioze). Za ovu razgradnju utrošena su dva mola adenozin-trifosfata. II stepen glikolize U drugom delu glikolize dolazi do oslobađanja energije u obliku 4 mola ATP-a (od svake jedinice sa 3 C-atoma po dva ATP-a). Prva reakcija počinje oksidacijom D-glicerinaldehid-3-fosfata u 1,3difosfo-glicerinsku kiselinu: D-glicerinaldehid-3-fosfat + NAD+Pi → 1,3-difosfoglicerat + NADH + H+ ΔG°' = + 6,3kJ Reakciju katalizuje NAD specifična glicerinaldehid-3-fosfat dehidrogenaza. Oksidaciono sredstvo ove reakcije je koenzim NAD, koji se redukuje u NADH preuzimanjem vodonika. Ova reakcija je već prodiskutovana u poglavlju o enzimima. U gornjoj reakciji proizvod oksidacije D-glicerinaldehid-3-fosfata, nije slobona kiselina, već njen anhidrid sa fosfornom kiselinom, 1,3difosfoglicerat. Znači da se istovremeno sa oksidacijom odigravao i proces

fosforilacije produkta. Ovako spregnuti procesi, se nazivaju oksidativna fosforilacija na nivou supstrata. Pomoću njih ćelija ne dozvoljava da se energija oksidacija gubi u vidu toplote, već ih hvata (konzerviše) u vidu energetski bogatih jedinjenja, kao što je u našem primeru 1,3-difosfoglicerat. Pokušaćemo da objasnimo ovaj proces, uzimajući da se odigravaju dve reakcije povezane preko zajedničkog intermedijera: 1. oksidacija aldehida u kiselinu R–CHO+H2O+NAD+→COO-+NADH+2H+ Reakcija je egzergonska, oslobađa se energija ΔG°' = – 43 kJ 2. fosforilacija nastale kiseline u produkt u koji je ugrađena energija oksidacije: Reakcija je endergonska i teče samo spregnuta sa reakcijom oksidacije.

Zbirna promena energije iznosi: ΔG0l = -43 + 49,4 = 6,3kJ Mehanizam ove reakcije je detaljno studiran i može se naći u udžbenicima enzimologije. Energija može u ćeliji da se prenosi sa kataboličnih na anabolične procese jedino pomoću sistema ATP-ADP. Zato se i u procesu glikolize energija sadržana u 1,3-difosfogliceratu prenosi na ADP: 1,3-difosfoglicerat+ADP → 3-fosfoglicerat+ATP DG°'=–18,8 kJ Prenošenje energije katalizuje jedna kinaza, fosfoglicerat-kinaza (2.7.2.3). Ovom reakcijom je završen proces oksidacije glicerinaldehid-3fosfata i dobijen prvi mol ATP-a, odnosno od svake trioze po jedan. Sledeća reakcija je u stvari priprema 3-fosfoglicerata za drugu, intramolekulsku oksidaciju, premeštanjem ostatka fosforne kiseline sa položaja 3 na položaj 2:

Ovu reverzibilnu reakciju katalizuje jedna izomeraza, fosfogliceromutaza (5.4.2.1).

Druga reakcija glikolize u kojoj se dobija energija, je odvajanje molekula vode iz 2-fosfoglicerata. Produkt reakcije je energetski bogato jedinjenje, fosfoenolpiruvat, koje hidrolizom oslobađa —62 kJ:

Reakciju katalizuje enolaza (4.2.1.11), koja pripada rodu liaza. Ako pogledamo formulu fosfoenolpiruvata vidimo da je gubitkom vode došlo do intramolekulske oksidacije na drugom C-atomu i to na račun redukcije prvog C-atoma. Karboksilna grupa je najviši oksidacioni stepen ugljenika i ona se u toj reakciji nije promenila (treći C-atom)., Energija se sa fosfoenolpiruvata prenosi, dejstvom piruvat kinaze (2.7.1.40), na ADP, tako da se u ovoj reakciji dobija drugi mol ATP-a od jedne trioze: fosfoenolpiruvat+ADP → piruvat+ATP ΔG°' = - 31,4 kJ Reakcija je egzergonska i ireverzibilna pod intracelularnim uslovima. To znači da sintezu fosfoenolpiruvata od piruvata katalizuju drugi enzimi. Piruvat kinazu inhibišu NADH, citrat i ATP. Ireverzibilne reakcije glikolize su, dakle, reakcija: heksokinaze, fosfofrukto kinaze i piruvat kinaze. Prve dve troše po jedan ATP, a u trećoj se dobija. U poslednjoj reakciji glikolize piruvat se redukuje u laktat, dejstvom NAD specifične laktat-dehidrogenaze:

Redukciono sredstvo u gornjoj reakciji je NADH, koji je nastao prilikom oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata (prva reakcija II stepena). Na osnovu promene slobodne energije, vidi se da je ravnoteža pomerena na strani laktata. Poslednja reakcija glikolize, nastajanje laktata od piruvata, odigrava se samo pod anaerobnim uslovima, odnosno kada je ćeliji potrebno više energije, nego što može da dobije aerobnom oksidacijom piruvata u mitohondrijama. Dobar primer nastajanja takve situacije je kod napornog fizičkog rada, kada su se rezerve glikogena razgradile do piruvata, a nastali NADH ne može, zbog nedostatka kiseonika da se reoksidiše u NAD. Da bi se omogućilo da glikoliza teče, NADH se reoksidiše u reakciji laktat-dehidrogenaze.

Koncentracija laktata u krvi čoveka, u stanju mirovanja, iznosi 0,5-1,5 mmol/1 Za vreme fizičkog rada, ona može da poraste i do 20 mmol/1. Od nagomilanog laktata nastaje u jetri glukoza (glukoneogeneza). Na taj način se nadoknađuju zalihe glikogena u mišićima, kad kontrakcija prestane. Kao što je ranije rečeno identifikovano je pet izoenzima laktatdehidrogenaze. Njihove relativne koncentracije variraju u zavisnosti od funkcije tkiva ili organa. 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE Alkoholno vrenje se razlikuje od glikolize (mlečno-kiselinskog vrenja) po krajnjem produktu. U prvom je krajnji produkt alkohol, a u drugom mlečna kiselina:

Kao što se vidi iz toka reakcija, u alkoholnoj fermentaciji sudeluju još dva enzima.-piruvat-dekarboksilaza (4.1.1.1) i alkohol-dehidrogenaza (1.1.1.1). Dejstvom prvog enzima, koji ima za prostetičnu grupu tiamin pirofosfat (TPP piruvat se dekar-boksilira, gubi CO 2, i prelazi u acetaldehid. U drugoj reakciji acetaldehid se redukuje u etanol, a redukciono sredstvo je NADH. Kao što se vidi u alkoholnoj fermentaciji je nastajanje etanola direktno analogno nastajanju laktata, jer i u jednoj i drugoj reakciji dolazi do reoksidacije NAD. Ovim reakcijama se obnavlja NAD+ za reakciju oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata, a time ponovni tok glikolize. 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE U toku anaerobne glikolize, kada je laktat krajnji proizvod, dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. Pod aerobnim uslovima, kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline, nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog nikotinamid dinukleotida (NADH). Ta dva mola NADH su energetski ekvivalentna sa šest mola ATP-a, kada se oksiduju u lancu disanja. Zbog toga je celokupni dobitak ATP- pod aerobnim uslovima 8 mola ATP-a na svaki mol glukoze.

U slučaju kada je glikogen supstrat glikolize, pa se glukozo-6-fosfat stvara bez utroška jednog ATP-a, onda je dobitak energije veći za jedan mol ATP-a. On tada iznosi za anaerobne uslove tri mola, a za aerobne devet mola ATP-a po metabolizovanom glukozilnom ostatku. 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA Pod glukoneogenezom se podrazumeva sinteza glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja, kao što su laktat, piruvat i proizvodi nastali dezaminacijom aminokiselina. Glikoneogeneza ili tačnije glikogenogeneza, je sinteza glikogena iz tih istih jedinjenja. Glikoneogeneza je u suštini obratni proces od glikolize i mnogi intermedijeri i enzimi su zajednički u oba puta. Glukoneogeneza se odvija u jetri, mada i neki drugi organi, a naročito bubreg, mogu da sintetišu glukozu na taj način. U skeletnim mišićima praktično nema enzima specifičnih za glukoneogenezu, pa zato laktat, koji nastaje za vreme kontrakcije, mora krvotokom da dospe u jetru da bi poslužio kao supstrat za sintezu glukoze. Videli smo da su u toku anaerobne razgradnje glukoze tri reakcije (zbog velike promene slobodne energije), ireverzibilne: 1.) prelaženje glukoze u glukozo-6-fosfat, 2.) nastajanje fruktoze-l,6-difosfata od fruktozo-6fosfata i 3.) fosfoenolpiruvata od piruvata. Zbog toga u sintezi postoje posebni enzimi, koji zaobilaze gornje ireverzibilne reakcije. Nastajanje fosfoenolpiruvata od piruvata. - Fosforilacija piruvata u fosfoenol-piruvat odigrava se u nizu reakcija, dejstvom enzima koji se nalaze i u mitohondrijama i u citoplazmi. Prvo dolazi do karboksilacije piruvata (vezivanja CO2) pri čemu nastaje oksalacetat:

Ovu reakciju katalizuje mitohondrijalni enzim, piruvat karboksilaza, čija je prostetična grupa biotin. Enzim je aktivan samo u prisustvu acetil-KoA. Energiju za karboksilaciju piruvata daje ATP. Nastali oksalacetat, konačno reaguje sa GTP-om prelazeći u fosfoenolpiruvat:

Enzim koji katalizuje ovu reakciju, fosfoenolkarboksikinaza, nalazi se u citoplazmi, a oksalacetat nastaje u mitohondrijama. Pošto je mitohondrijalna membrana nepermeabilna za oksalacetat, postoji zaobilazni mehanizam, koji omogućava njegov izlaz u citoplazmu. U ovom prenosu učestvuju dva razna enzima, koja katalizuju istu reakciju i koja su smeštena s obe strane membrane, a to su mitohondrijalna i citoplazmatska malat-dehidrogenaza. U mitohondrijama se nastali oksalacetat prvo redukuje u prisustvu mitohondrijalnog NADH u malat: Malat difunduje iz mitohondrija u citoplazmu, gde se ponova oksiduje u oksalacet dejstvom citoplazmatskog enzima.

Slika 4.12 - Nastajanje fosofoenolpiruvata iz piruvata, zaobilaznim prenosom oksalacetata kroz mitohondrijalnu membranu

Ukupna promena nastajanja fosfoenolpiruvata može se izraziti sledećom reakcijom: piruvat + ATP + GTP→fosfoenolpiruvat + ADP + GDP + Pi Promena slobodne energije ove reakcije je mala (ΔG°' = + 0,8 kJ) i ona je reverzibilna. Znači da će se fosfoenolpiruvat stvarati kada god ima dovoljno piruvata i kada je odnos ATP/ADP veliki. Ne treba da se zaboravi da je u toku reakcije došlo i do prenosa dva vodonikova atoma od mitohondrijalnog NADH (vezanih za malat) na citoplazmatski NAD+.

Međutim. koja oslobađa glukozu iz njenog estra. On svoju funkciju obavlja bez obzira da li je glukozo-6-fosfat intermedijer u razgradnji glikogena ili je nastao u procesu glukoneogeneze. .U mitohondrijama ima više redukovanog NADH. 4. se dejstvom jedne transferaze (fosfogalaktozo-uridiltransferaza) prenosi galaktoza na uridindifosfat (UDP). dejstvom specifične galaktokinaze i utrošak jednog ATP-a. a u citozolu oksidovanog oblika NAD+. u proces glikolize: D-gliceraldehid + ATP → 3-fosfoglicerladehid + ADP Galaktoza posle niza promena u kojima sudeluju tri enzima. a druga od mlečne laktoze.6-difosfat+H2O → fruktozo-6-fosfat + Pi Ne sličan način se i treće mesto glukoneogeneze zaobilazi. O njegovoj ulozi u snabdevanju krvi glukozom bilo je već ranije opisano.13). ulazi u metabolizam u obliku glukoze-1-fosfat (slika 4. a u citozolu za oksidaciju malata u oksalacetat. dejstvom glukozo-6-fosfataze.6-difosfat+H2O → glukoza+Pi Ovaj enzim se nalazi samo u jetri. najveći deo fruktoze ulazi drugim putem u glikolizu. Dejstvom jedne epimeraze dolazi do promene položaja OH-grupa na 4 C-atomu galaktoze i UDP-galaktoza se epimerizuje u UDP-glukozu. U toj reakciji nastaje UDP-galaktoza i glukozo-1-fosfat. pa je njen metabolizam važan u prvoj godini života.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE Pored glukoze u hrani se nalaze još dve veoma važne heksoze. glukozo-6-fosfata: fruktozo-l. Ovaj prelaz se ostvaruje dejstvom hidrolitičnog enzima fruktozo-6-fosfataze: fruktozo-l. Zbog toga su u mitohodrijama pogodni uslovi za redukciju oksalacetata u malat. fruktoza i galaktoza. Fruktoza može dejstvom heksokinaze da se fosforiliše u fruktozo-6-fosfat i tako uđe u proces glikolize. koji se nalazi samo u jetri (fruktozo-1-fosfat aldolaza): fruktozo-1-fosfat → D-gliceraldehid + dihidroksiaceton-fosfat D-Gliceraldehid ulazi. posle fosforilacije u 3-fosfogliceraldehid. Prva potiče uglavnom od saharoze. Drugo mesto glukoneogeneze koje treba da se zaobiđe je da od fruktoze-1. Kao što se na slici vidi prvo dolazi do fosforilacije u galaktozo-1-fosfat. Zatim.6-difosfata nastane fruktozo-6-fosfat.2. Dejstvom specifične fruktokinaze uz utrošak jednog ATP-a nastaje fruktozo-1-fosfat: D-fruktoza + ATP→D-fruktozo-1-fosfat+ADP Tako nastali fruktozo-1-fosfat se cepa u D-gliceraldehid i dihidroksiaceton-fosfat dejstvom enzima.

glukoza (ili glikogen) razgrađuje u laktat.2. Glicerol je sastavni deo mnogih lipida i kao sastojak neutralnih masti unosi se s hranom u većim količinama. glicerokinaze i α-glicerofosfat-dehidrogenaze prelazi glicerol u dihidroksiacetonfosfat: Glicerol može da se sintetiše obratnim smerom gornjih reakcija.13 . a to se dešava kada ćelija diše: glukoza+6 O2→6CO2 + 6H2O ΔG°'=-2 871 kJ .Nastajanje glukozo-1-fosfata od galaktoze-1-fosfata Kod male dece koja nemaju uridil-transferazu dolazi do nagomilavanja galaktoze i galaktozo-1-fosfata u krvi (galaktozemija). jer je povezan sa reakcijama glikolize i glukoneogeneze. 4. Dejstvom dva enzima. izuzev što se fosforna grupa α-glicerofosfata hidrolitički odvaja dejstvom αglicerofosfataze. oslobađa se njenom potpunom oksidacijom u prisustvu kiseonika.7 kJ Slobodna energija. 4.11 METABOLIZAM GLICEROLA O metabolizmu glicerola govorićemo na ovom mestu.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA Videli smo da se u toku anaerobne glikolize. Za vreme te razgradnje oslobađa se samo mali deo energije koju sadrži glukoza (2 ATP-a). a najveći deo ostaje vezan u laktatu: Glukoza → 2 laktata ΔG°'=-196.Slika 4. koju sadrži glukoza.2.

Kao što se na slici 4. Oksidacijom ćilibarne kiseline u oksalsirćetnu. a ni ATP. acetil-KoA iz masti. masnih i aminokiselina. da bi dobila potrebnu energiju. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs (1937 g. nego pod aerobnim. u kružnom procesu. Ona se u ciklusu razgrađuje u dva molekula CO. 8 H-atoma. ona se usporava i prestaje nagomilavanje laktata. ni neorganski fosfat. dakle. koja se odigrava u Krebs-ovom ciklusu je: CH3COOH + 2H2O→2CO2 + 8H Kao što se vidi iz jednačine u CLK ne sudeluje molekulski kiseonik. Ukupna promena. krug se završava i može ponova da uđe novi ostatak od 2 C-atoma. Pojavu inhibicije glikolize (ili potrošnje glukoze) posle uvođenja kiseonika. prvi je zapazio Pasteur i ona se po njemu zove Pasteur-ov efekt. Ona se odvija u tri stepena: 1) 2) 3) nastajanje acetil-KoA iz piruvata.13. α-ketoglutarat. Za razliku od glikolize.Prema tome. Pošto je proces kružni. Uvođenjem kiseonika. Njegova prvenstvena uloga sastoji se u tome da dehidrogenira (oduzme vodonikove atome) sirćetnu kiselinu do CO 2 i 8 H. koji se zove ciklus trikarbonskih kiselina ili ciklus limunske kiseline (CLK). . koji ima dva C-atoma: aktivnu sirćetnu kiselinu ili acetil-KoA. oksidacija acetil-ostatka (2 C-atoma) u CO 2 i H-atoma u ciklusu trikarbonskih kiselina i transport elektronskih ekvivalenata (4x2 H) do molekulskog kiseonika. CLK je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličnih puteva: piruvat dobijen iz ugijenih hidrata. fumarat i oksalacetat iz amino-kiselina. Organizacija aerobnog metabolizma prikazana je na slici 4. Krebs-ov ciklus je kružni proces u koji ulaze ostaci od 2 C-atoma kondenzacijom sa jedinjenjem od 4 C-atoma (oksalsirćetnom kiselinom) u jedinjenje od 6 C-atoma. Ovaj poslednji stepen je praćen dobijanjem energije u obliku ATP-a i zove se oksidativna fosforilacija. limunsku kiselinu. ćilibarnu kiselinu. to male količine oksalsirćetne kiseline mogu da posluže za razgradnju neograničene količine ostataka sirćetne kiseline. vrlo brzo u odsustvu kiseonika.14 vidi. Glikoliza teče. i jedinjenje sa 4 Catoma. On se oksiduje u CO 2 i H-atome.) i po njemu se zove i Krebs-ov ciklus. ćelija pod anaerobnim uslovima mora da potroši daleko veće količine glukoze. svi hranljivi sastojci oksidativnom razgradnjom prelaze u jedan krajnji proizvod. koji nastaju u CLK razgradnjom jednog ostatka sirćetne kiseline oksiduju se dalje u lancu disanja spajanjem s molekulskim kiseonikom u H2O i kod toga se dobija velika količina energije (11 ATP-a = 341 kJ / za 2 C-ostatka).

.

Enzimi koji .Slika 4. Krajnji proizvod svakog stepena je zaokružen Za razliku od glikolize.Organizacija aerobnog metabolizma. oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. koja se odigrava u citozolu ili »rastvorljivoj« frakciji ćelije.14 .

6. Redukovanu liponsku kiselinu reoksiduje treći flavoenzim. dakle. sastavni deo kompleksa: Prostetičnu grupu flavoenzima reoksiduje NAD +. a njegov ostatak se vezuje za TPP u obliku hidroksietil derivata: 1) E1-TPP+CH3COCOOH→E1-TPP-CHOH-CO3+CO2 Dejstvom drugog enzima hidroksietil-ostatak se prenosi na liponsku kiselinu.katalizuju respiraciju nalaze se. u mitohondrijama i to neki u matriksu. 4. vezan kao E1-TPP. Reakcija oksidacije počinje dekarboksilacijom piruvata. liponil-reduktazatransacetilaze (E2–2.1. Pojedine reakcije CLK mogu da se odigraju i van mitohondrija. a neki čvrsto vezani za unutrašnju membranu . Nastala acetilna grupa za E2 prenosi se na tiolnu grupu koenzima A.1). . koenzim A. flavinadenin-dinukleotid (E3-FAD) i nikotinamid adenin-dinukleotid (NAD+).1.12) i flavoenzim dihidroliponil-dehidrogenaze (E3. U reakcijama učestvuju pet koenzima: tiamin-pirofosfat (TPP). liponska kiselina vezana za E2. koji se sastoji od tri enzima: piruvat-dekarboksilaze (E1–4. Oksidaciju katalizuje multienzimski kompleks piruvat-dehidrogenaze. koji se redukuje u NADH.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA Oksidacija piruvata u acetil-KoA je jedini put uključivanja ugljenih hidrata u aerobni metabolizam.2. koja ga istovremeno oksiduje u acetil-ostatak: U ovoj oksidacionoj reakciji liponska kiselina se redukovala.3).a njegovom oksidacijom u respiratornom lancu dobijaju se 3 ATP-a. Ovakvo enzimsko dupliranje se javlja zbog nepermeabilnosti unutrašnje membrane mitohondrija za neke metabolite.1. koji prelazi u acetil-KoA: Acetil-KoA otkida se s enzimskog kompleksa i ulazi u CLK. naravno uz katalitičko dejstvo drugih enzima.1.4.3. odnosno CLK.

Liponska kiselina vezana za peptidni lanac liponilreduktazetransacetilaze (E2) prenosi acetilni ostatak na HS-KoA.Inicijalna reakcija ciklusa trikarbonskih kiselina koja daje početnu energiju. Zato se ugljeni hidrati ne mogu da sintetišu od acetil-KoA ili od masnih kiselina.Odigravanje ovog niza reakcija predstavljeno je na slici 4. 4.KOA+NADH+H+ CO2 Oksidativna dekarboksilacija je praćena velikom promenom slobodne energije (ΔG°'= 33. pa je prema tome ireverzibilna. Oksidacija piruvata je potpuno analogna oksidaciji α-ketoglutarne kiseline u: sukcinil-KoA. je aldolna kondenzacija acetil-KoA i oksalacetata (OA) u limunsku kiselinu: .15 . čija razgradnja ide preko acetil-KoA. prenosi kao neka poluga ostatak piruvata sa piruvat dekarboksilaze (E1) na koenzim A. U oba slučaja dolazi do dekarboksilacije jedne ketokiseline i nastajanja derivata koenzima A.2. . a elektrone (H) na flavoenzim(E3-FAB) Zbirna reakcija oksidativne dekarboksilacije piruvata je CH3COCOOH+NAD++HS-KOA→CH3CO-S. Iz toga proizlazi da acetil-KoA ne može da pređe u piruvat karboksilacijom i da tako posluži kao supstrat za glukoneogenezu.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA Stvaranja citrata. a vodonikove atome na E3 flavoenzim (E3-FAD).5 kJ). Slika 4.15 iz koje se vidi da liponska kiselina vezana za peptidni lanac enzima (E2).

da od simetričnog molekula citrata nastaje asimetrični L-izocitrat. a u E. O ovome će biti kasnije govora. . jer se dešava hidroliza tioestarske veze acetil-KoA a pomerena je na stranu citrata.Reakcija je egzergonska (DG°'=–32. jer mu krajnje (—CH2—COOH) grupe nisu ekvivalentne. U Krebs-ovom ciklusu se simetrični molekul citrata ponaša kao asimetričan. U reakciji dolazi do intramolekulskog premeštanja molekula vode tako. Fe2+joni aktivišu akonitazu.16 . Jaki inhibitor ove reakcije u većini organizma je ATP. Slika 4. preko nezasićene cis-akonitne kiseline. To je regulatorni enzim. za čiju je punu aktivnost potrebno prisustvo Mg 2+ ili Mn2+ jona.Enzim akonitaza katalizuje reverzibilno prelaženje citrata u L-izocitrat. Pozitivni modulator NAD-specifične izocitrat-dehidrogenaze je ADP. koji potiču od acetil-K oA Pretpostavlja se da u toku reakcije. .2 kJ). Fe2+ koje ima šest koordinativnih veza gradi kompleks i sa enzimom i citratom i učestvuje u prenošenju Hatoma i OH. Reakciju katalizuje regulatorni enzim citrat-sintaza.Ravnoteža akonitoze Zvezdicama su obeleženi C-atomi. pa prema tome i brzina rada ciklusa zavisi od odnosa koncentracija ATP : ADP i NADH : NAD+. Ravnoteža akonitaze.Coli i NADH.grupe vode sa trećeg C-atoma citrata na drugi. Reakcija NAD specifične izocitrat-dehidrogenaze Oksidaciju L-izocitrata u α-ketoglutarat katalizuju dva enzima: NAD i NADP specifične izocitrat-dehidrogenaze: Izocitrat + NAD+(NADP+) → α-ketoglutarat+NADH(NADPH) + CO2 + H+ NAD specifičan enzim se nalazi samo u mitohondrijama i on katalizuje oksidaciju izocitrata u Krebs-ovom ciklusu.

kao i α-ketoglutarat za procese transaminacije. HS—KoA. sledeća reakcija prenosa na acetoacetat bitna u metabolizmu ketonskih tela. Drugi stepen oksidacije α-keto-glutarata je prenos energije na gvanidin-difosfat u prisustvu neorganskog fosfata (Pi): sukcinil-KoA+Pi + GDP → sukcinat +GTP + HS – KoA Reakciju katalizuje sukcinil-tiokinaza. a koenzim FAD se redukuje u FADH2: . FAD i NAD +. Ovo je primer fosforilacije na nivou supstrata u CLK. . sukcinat se oksiduje u fumarat.NADP-specifična izocitrat-dehidrogenaza nije alosterni enzim. Kranji produkt gornje reakcije sukcinil-KoA sadrži energetski bogatu tioestarsku vezu kao i acetil-KoA. Razlika između ova dva derivata koenzima A je u tome što acetil-KoA obezbeđuje energiju za inicijalnu reakciju Krebs-ovog ciklusa (reakciju citrat-sintaze). U gornjoj reakciji nastali GTP lako predaje energiju krajnjeg fosforilostatka adenozin-difosfatu dejstvom nukleozid-difosfat-kinaze : GTP + ADP → GDP + ATP Sukcinil-KoA sudeluje takođe i u reakcijama prenosa koenzima A na druge karbonske kiseline. Tako je npr. U reakciji učestvuju isti koenzimi: TPP. Reakcija sukcinat-dehidrogenaze.Dejstvom flavoenzima sukcinatdehidro-genaze. a nalazi se i u citozolu. Mehanizam reakcije je analogan oksidativnoj dekarboksilaciji piruvata. koja se na kraju odlaže u obliku ATP-a.5 kJ) i ireverzibilna. Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat odigrava se u dva stepena: prvo se α-ketoglutarat oksidativno dekarboksilira u sukcinil-KoA: α-ketoglutarat + NAD+ + HS . Ona igra ulogu u biosintetskim reakcijama za koje obezbeđuje dovoljne količine redukovanog NADH. a drugi predaje energiju.KoA→sukcinil-KoA + CO2 + NADH + H+ Reakcija je egzergonska (ΔG°' = -33. Sličan primer smo imali kod glikolize u reakciji piruvatkinaze. liponska kiselina.

Kružni proces oksidacije acetil-KoA završava se. ponovnim nastajanjem oksalacetata.dehidrogenaza katalizuje oksidaciju L-malata u oksalacetat: Iako je reakcija endergonska. a dikarbonske kiseline (malonska i oksal-sirćetna) je kompetitivno inhibiraju. . a ne NAD. koja.malat: Fumaraza deluje stereospecifično. reguliše kao kompetitivni inhibitor svoju sopstvenu sintezu. . jer on odmah reaguje s acetil-KoA i reakcija se pomera na desnu stranu. što u njoj učestvuje FAD. Zbog toga male količine ove kiseline omogućuju oksidaciju veoma velikih količina piruvata. ona teče u pravcu nastajanja oksalacetata. Sukcinat-dehidrogenaza ima neke osobine alosternih enzima. nastaje u zadnjoj reakciji ciklusa trikarbonskih kiselina.Oksidacija sukcinata razlikuje se od ostalih oksidacija u CLK. Prenosom vodonika u lancu disanja od FAD dobijaju se samo dva mola ATP-a.U zadnjoj reakciji ciklusa NADspecifična malat . Aktivišu je fosfati. jer se stvara (a i dehidrira) samo Lstereoizomer malata. Fumaraza katalizije reverzibilnu hidrataciju fumarata u L. dakle. ili tačnije acetil-KoA. sukcinat i malat. Oksidacija malata u oksalacetat. Nagomilavanje oksalsirćetne kiseline.

4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE Videli smo da se piruvat oksiduje u CLK do C0 2, u pet oksidacionih reakcija. U svakom oksidacionom stepenu izgubi po jedan par vodonikovih atoma, ukupno 5x2H. Ovi vodonikovi atomi se u lancu disanja prenose do kiseonika i oksiduju u vodu. Četiri para vodonika ulaze vezani za NADH, a jedan za FADH2 sukcinat-dehidrogenaze. U prvom prenosu nastaju oksidativnom fosforilacijom 3 ATP-a na svaki par vodonika, a u drugom 2 ATP-a, ukupno 12 ATP-a. Ako ovome dodamo i onaj ATP-koji se dobija prilikom oksidativne dekarboksilacije αketoglutarne kiseline, prenosom energije sa sukcinil-KoA na GDP, onda je ukupan dobitak energije15 mola ATP-a pro mol piruvata. Ako se setimo da smo ranije izračunali, da se u toku glikolize do piruvata dobija 8 mola ATP-a pro mol glukoze i ako ovo dodamo broju mola ATPa oslobođenih u toku oksidacije dva mola piruvata, onda to iznosi 38 mola ATP-a pro mol glukoze. Ako uporedimo energiju koju sadrže 38 mola ATP-a sa energijom 2 ATPa, koja nastaju anaerobnom razgradnjom glukoze, očito je da se aerobnom razgradnjom dobija daleko više energije. 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA Videli smo da ciklus trikarbonskih kiselina omogućuje dobijanje velike količine energije u obliku ATP-a. Pored toga CLK ima važnu ulogu u biosintezi.jer su mnogi intermedijeri ciklusa polazni materijal za nastajanje velikog broja metabolita potrebnih za biosintezu makromolekula. Da spomenemo samo nekoliko primera, a važnije ćemo kasnije opisati. Tako glutaminska i asparaginska kiselina nastaju transaminacijom α-ketoglutarata, odnosno oksalacetata. Ove aminokiseline, pored toga što se ugrađuju u proteine, učestvuju u biosintezi prolina i pirimidinskih baza. Slično tome sukcinil-KoA je polazna supstancija za sintezu porfirina, koji izgrađuju hemoglobin i citohrome. Jedno od najvažnijih jedinjenja CLK je oksalacetat, koji je ključni intermedijer za sintezu glukoze (glukoneogeneza). On je prema tome glukogena supstanca, kako se nazivaju jedinjenja iz kojih može da nastane glukoza (ili glikogen). Preko oksalacetata su i svi ostali intermedijeri ciklusa glukogeni. Reakcija koja povezuje ciklus trikarbonskih kiselina sa biosintezom glukoze je reakcija piruvatkarboksilaze, o kojoj je u poglavlju o glukoneogenezi bilo govora. U slučaju kada u ciklusu nedostaje oksalacetat, piruvat se karboksilira u oksalacetat. Obrnuto kada nastaju veće količine oksalacetata, on se

dekarboksilira u piruvat. Pošto je acetil-KoA alosterni aktivator piruvatkarboksilaze, to je ujedno mehanizam kojim se stimuliše sinteza oksalacetata, neophodnog za funkcionisanja CLK. Na prvi pogled dve uloge CLK, obezbeđivanje energije oksidacijom acetil-KoA i davanje materijala za biosinteze odlaženjem intermedijera iz ciklusa, izgledaju nespojive. Uklanjanje oksalacetata bi značilo prestanak rada ciklusa. Ova prividna protivrečnost se rešava tako što i druga jedinjenja, sem acetil-KoA ulaze u ciklus i kompenzuju manjak intermedijera. Tako mnoge aminokiseline (aspartat, glutamat, histidin) mogu direktno da daju intermedijere. To su glukogene aminokiseline. Alanin i serin ulaze preko piruvata u CLK. Pod izvesnim uslovima može da nastane u jetri toliko acetil-KoA, da prevaziđe kapacitet CLK da sav oksiduje. U tim slučajevima se javlja višak ketonskih tela. Zbog toga se acetil-KoA i jedinjenja iz kojih on nastaje nazivaju ketogena. Tako su masti ketogene, jer se pretežno razgrađuju u acetil-KoA. Leucin je, takođe, ketogeno jedinjenje, dok su brojne druge aminokiseline delom ketogene, a delom glukogene. Odnos trikarbonskih kiselina prema glikolizi, glukoneogenezi kao i metabolizmu krajnjih proizvoda proteina i masti dat je na slikama 4.12. i 4.13. Na njima se uočava važnost ciklusa u metabolizmu velikog broja jedinjenja, pored njegove uloge u oksidaciji acetil-KoA. U CLK oksiduje se još jedan derivat koenzima A: propionil-KoA. On nastaje u toku razgradnje aminokiselina metionina i izoleucina, a i kao završni metabolit oksidacije masnih kiselina sa neparnim brojem Catoma. Propionil-KoA ulazi u CLK preko sukcinil-KoA; na taj način što se prvo karboksilira u metilraalonil KoA:

Reakciju katalizuje propionil-KoA karboksilaza i troši se jedan ATP. Nastali metilmalonil-KoA ima jedan C-atom više, intramolekulskim premeštanjem prelazi u sukcinil-KoA.

U ovoj reakciji učestvuje kao kofaktor vitamin B 12. Smetnja u apsorpciji ovog vitamina u crevima, koja se javlja usled nedostatka »unutrašnjeg faktora« (koji se normalno luči u stomaku) dovodi do pojave perniciozne anemije. Iako se nedostatak enzima, koji katalizuje gornju reakciju (metilmalonil-mutaza) klinički ne manifestuje, svejedno pacijenti koji pate od perniciozne anemije izlučuju u mokraći velike količine propionske i metilmaionske kiseline. 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE Mnoge ćelije mogu da oksiduju glukozu do C02 ne samo u CLK, već i na drugi način. Alternativni put razgradnje glukoze naziva se po početnoj reakciji fosfoglukonatni put ili pentozo-fosfatni odvojak. U većini tkiva glikoliza i pentozni odvojak funkcionišu jedan pored drugog. Karakteristične osobine pentozo-fosfatnog odvojka su: prvo da se svi enzimi odvojka nalaze u rastvornom delu ćelije, citozolu, i drugo da je njegov zadatak da obezbedi ekstramitohondrijalne redukcione ekvivalente u obliku nikotinamid-adenin--dinukleotidfosfata NADPH. Ova njegova funkcija je naročito važna za tkiva u kojima se odigrava reduktivna sinteza masnih kiseiina i steroida, kao što su: jetra, mlečna žlezda, adipozno i!i masno tkivo i kora nadbubrežne žlezde. U ovim tkivima glikoliza i pentozo-fosfatni put postoje jedan pored drugog. U skeletnim mišićima se glukoza ne razlaže na ovaj način, jer se u njima ne odigrava sinteza masnih kiselina. Pored NADPH, fosfoglukonatni put stvara i pentoze, naročito D-ribozu, koja je potrebna za sinteze nukleinskih kiselina. Nastajanje glukoze fotosintezom odigrava se fiksiranjem CO2, koje se odigrava fosfoglukonatnim putem. Radi lakšeg razumevanja oksidacije glukoze u pentozo-fosfatnom putu, pratićemo sudbinu šest molekula glukoze, a ne jednog. Reakcije odvojka se mogu podeliti u dva stepena: prvi u kojima dolazi do oksidacije glukoze do pentoze, i drugi u kome se dešava »pregrupisavanje« šest molekula pentoze u pet molekula heksoze. 1) 6 heksoza + 6 H2O → 6 pentoza + 6 CO2 + 24 H 2) 6 pentoza → 5 heksoza Ukupna promena: heksoza +6H2O→6CO2 + 24H Zbog jednostavnosti i kratkoće pisali smo ovde i govorili o heksozama i pentozama, mada i ovde kao i u glikolizi učestvuju fosfatni estri šećera. Pentozni odvojak je prikazan na slici 4.17 u vrlo pojednostavljenom obliku. Pošto se enzimi glikolize i pentoznog odvojka nalaze zajedno u

mnogim tkivima, moguće je da se 3-fosfogliceraldehid oksiduje u piruvat. Ovaj metabolit nastaje u znatnim količinama u odvojku.

Slika 4.17 Reakcije pentozo fosfatnog puta.

Sleđećim brojevima su obeleženi enzimi odvojka: b. glukozo—6—fosfatdehidrogenaza (DH), c. glukonolaktonaza, d. 6-fosfog!ukonat-DH, e. fosfopentozo-epimeraza, f.fosfopentozo-izomeraza, g. transketolaza i h. transaldolaza. Enzimi glikolize i glukoneogeneze obeleženi su sa: a. heksokinaza, i. triozo-fosfat-izomeraza, j. aldolaza, k. frukto-zo-6fosfataza i 1. fosfoglukoizomeraza. Arapski brojevi u zagradama pokazuju koliko molekula ulazi u reakciju. Pentozo-fosfatni put počinje oksidacijom glukoze u 6-fosfoglukonsku kiselinu, koja se javlja u obliku laktona (6-fosfoglukonolakton). Ovu reakciju katalizuje NADP-specifična glukozo-6-fosfat dehidrogenaza (b.), ranije poznata kao »Zwischenferment«. Oksidaciono sredstvo je NADP, koji se redukuje u NADPH. Glukozo-6-fosfat + NADP+ ↔ 6-fosfoglukonolakton + NAD PH + H+ Nastali 6-fosfoglukonolakton je vrlo nestabilan i hidrolizuje se dejstvom specifične laktonaze u slobodnu kiselinu, 6-fosfoglukonat (c). NADP-specifična 6-fosfoglukonat-dehidrogenaza (d) katalizuje oksidaciju 6-fosfoglukonata, koji se istovremeno i dekarboksilira. Proizvod reakcije je šećer sa 5 C-atoma, ribulozo-5-fosfat. U toku ove oksidacije nastaje drugi mol NADPH: 6-fosfoglukonat + NADP+ → ribulozo-5-fosfat + CO2 + NAD FH + H+ U reakcijama drugog stepena pentozo-fosfatnog odvojka dolazi do resinteze glukozo-6-fosfata (5 molekula) iz ribulozo-5-fosfata (6 molekula). Reakcije počinju dejstvom fosfopentoze-epimeraze (e), koja

katalizuje reverzibilno prelaženje ribulozo-5-fosfata i njen epimer ksilulozo-5-fosfat. Ova keto-pentoza može da pređe i u drugi izomer u aldo-pentozu, D-ribozo-5-fosfat, dejstvom fosfopentoze-izomeraze (f.). Pod izvesnim okolnostima fosfoglukonatni put se završava na ovom mestu, tako da nastali D-ribozo-5-fosfat odlazi za sintezu RNK. U prisustvu dva enzima, transketolaze (g) i transaldolaze (b) fosfoglukonatni put se nastavlja. Transketolaza, koja ima tiamin-pirofosfat (TPP) za prostetičnu grupu, prenosi krajnja dva C-atoma sa jedne pentoze (ksilulozo-5-fosfata) na drugu. Oni se prenose u obliku glikolaldehida vezani za prostetičnu grupu E-TPP. Proizvod reakcije je šećer sa 7 C-atoma, sedoheptulozo-7-fosfat i 3-fosfogliceraldehid:

Gliceraldehid-3-fosfat je mesto sa kojim je povezan pentozo-fosfatni put sa glikolizom. Dejstvom transaldolaze prenose se prva 3 C-atoma (dihidroacetonska grupa) sa sedoheptulozo-7-fosfata na gliceraldehid 3-fosfat. Proizvod reakcije je fruktozo-6-fosfat (jedna heksoza) i šećer sa 4 C-atoma, D-eritozo4-fosfat. Fruktozo-6-fosfat je drugo mesto vezivanja pentozo-fosfatnog puta sa glikolizom. Uopšte je karakteristično za pentozo-fosfatni put da omogućava, zajedno s enzimima glikolize, reverzibilno prelaženje šećera sa 3, 4, 5, 6 i 7 C-atoma, bilo prenošenjem ostatka od 2 ili C-atoma. Tako na kraju transketolaza katalizuje prenos 2 C-atoma sa D-ksilulozo-5-fosfata na eritrozo-4-fosfat. I u ovoj reakciji nastaje fruktozo-6-fosfat, koji dejstvom fosfoglukomutaze prelazi u glukozo-6-fosfat (1.). Ukupna promena u fosfoglukonatnom putu je sledeća: 6 glukozo-6-fosfat+7 H2O + 12 NADP+ → 5 glukozo-6-fosfat +12 NADPH + +12 H+ + 6 CO2 + Pi Ako skratimo s desne i leve strane, dobijamo, da se jedan mol glukozo-6fosfata oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH:

glukozo-6-fosfat+7 H2O+12 NADP+ → 6 CO2+12 NADPH + H2 + Pi Na kraju da zaključimo da pentozo fosfatni put omogućava sintezu i razgradnju ostalih šećera sem heksoza, posebno pentoza, a najvažnija mu je funkcija da obezbedi redukcione ekvivalente NADPH za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja.

UKRATKO: • PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE, JE ALTERNATIVNI PUT RAZGRADNJE GLUKOZE, KARAKTERISTIKE OVOG PUTA SU: A) DA SE SVI ENZIMI TOG PROCESA NALAZE U CITOSOLU I B) DA JE NJEGOV
ZADATAK DA OBEZBEDI EKSTRAMITOHONDRIJALNE REDUKCIONE EKVIVALENTE U OBLIKU NADPH. UKUPNA PROMENA U FOSFOGLUKONATNOM PUTU JE SLEDEĆA:

G-6-P +7H2O + 12 NADP → 12 NADPH + H2 + 6CO2 + Pi Vidi se da se jedan mol G-6-P oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH. Ovim se obezbeđuje NADPH koji je neophodan za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja. • REGULACIJA ŠEĆERA U KRVI JE SLOŽEN PROCES U KOME SUDELUJE VIŠE FAKTORA. POD NORMALNIM USLOVIMA KONCENTRACIJA GLUKOZE U KRVI REZULTAT JE DELOVANJA INSULINA, GLUKAGONA I HORMONA RASTA I NJIHOVIH MEĐUSOBNIH ODNOSA. NA KONCENTRACIJU GLUKOZE UTIČU I ADRENALIN, ACTH, GLUKOKORTIKOIDI I TIROKSIN, NAROČITO U STRESU. INSULIN JEDINI SNIŽAVA NIVO GLUKOZE, DOK SVI OSTALI POVISUJU KRVNI ŠEĆER.

Najveći uzrok hiperglikemije je šećerna bolest ili dijabetes melitus. Uzrok te bolesti je manjak insulina. Hipoglikemija se pojavljuje zbog raznih uzroka, iako je ređa od hiperglikemije.

Ugljeni hidrati (šećeri, saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika, vodonika i kiseonika. Odnos ovih elemenata je 1: 2 : 1, a opšta formula im je Cn(H 2O)n. Dele se na aldoze i ketoze, zavisno od toga da li su nastali blagom oksidacijom primarne ili sekundarne alkoholne grupe polihidroksilnih alkohola.

Prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi ugljeni hidrati se dele na: Monosaharide, Oligosaharide i

Polisaharide MONOSAHARIDI SU NAJPROSTIJI ŠEĆERI KOJI SE DALJE NE MOGU CEPATI, A DA PRI TOME NE IZGUBE KARAKTERISTIČNE OSOBINE ŠEĆERA. PO BROJU KISEONIKOVIH ATOMA MONOSAHARIDI SE DELE NA: BIOZE, TRIOZE, TETROZE, PENTOZE, HEKSOZE ITD. U slobodnom stanju monosaharidi se nalaze u piranoznom obliku, a furanozni oblik šećera sreće se kod oligo i polisaharida.

Na predlog Haworth-a ciklični oblici šećera predstavljaju se perspektivnim formulama iz kojih se jasno vidi njihova peto ili šestočlana građa. Pri pisanju ovih formula treba imati na umu: a) kada kiseonik leži na ravni hartije, a prvi ugljenik desno, tada kod svih desnih šećera -CH₂OH grupa leži gore i b) kod β-D-glukoze sve –OH grupe imaju trans položaj.

U vodenim rastvorima najvažniji monosaharid D-glukoza ima α i β oblik, koji se nalaze u ravnotežnom položaju i prelaze jedan u drugi.

Šećeri imaju u svom molekulu asimetrične ugljenikove atome, te zbog toga skreću ravan polarizovane svetlosti. Ova osobina se koristi za polarimetrijsko određivanje šećera. (npr. glukoza u urinu).

Monosaharidi su veoma reaktivna jedinjenja. Grade: a) estre; b) etre; c) oksime; d) fenilhidrazone i osazone; e) furfural i oksimetilfurfural; f) epimerne šećere; h) šećerne ili dikarbonske kiseline; g) polialkohole; i) šećere sa većim brojem ugljenikovih atoma.

Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. Anaerobnim razlaganjem glukoze (glikoliza) u mišićima nastaje L-mlečna kiselina.

Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robisonov estar).

Enzimskom oksidacijom glukoze nastaje glukuronska kiselina. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance.

Od aminošećera najznačajniji su: D-glukozamin, D-galaktozamin i neuraminsku kiselinu.

Jedinjenja vrlo bliska šećerima su: askorbinska kiselina (vitamin C) i inozitoli.

Glikozidi nastaju kad poluacetalna grupa monosaharida stupi u reakciju s različitim alkoholima, fenolima ili karboksilnim kiselinama. To su jedinjenja tipa acetala u kojima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon, a nastala veza glikozidnom vezom. Ova veza može nastati i između dva šećera.

Oligosaharidi su glikozidi, koji nastaju spajanjem n (dva ili više, do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode.

Od oligosaharida treba izdvojiti maltozu, celobiozu, saharozu, laktozu i druge.

Polisaharidi ili glikani nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. Od

velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica glukoze, koje su povezane β-glikozidno.

U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. Tu spadaju: pektini, inulin, agar-agar, skrob (koji se sastoji od amilopektina i amiloza) i drugi.

Polisaharidi animalnog porekla (zoopolisaharidi) su veoma brojni, različitog su hemijskog sastava i fiziološke uloge. Najduže je poznat i odavno je ispitan glikogen (životinjski skrob). On je metabolička i energetska rezerva skoro svih ćelija. Osim njega mnogi hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. Npr. FSH, HCG.

Zoopolisaharidi se dele na homoglikane (glikogen, hitin) i heteroglikane ili mukopolisaharide (hialuronska kiselina, hondroitin-sumporna kiselina, heparin, polisaharidi krvnih grupa itd.).

Pod normalnim uslovima čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima, i na taj način pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma.

Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena. On je loptastog izgleda, kompaktan i zauzima malo prostora. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima, a najviše u jetri i mišićima. Glikogen iz jetre održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou. Mišićni glikogen obezbeđuje energiju za mišiće.

Razlaganje glikogena (fosforoliza) ili glikogenoliza odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene(ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. Krajnji proizvod fosfolitičkog razlaganja glikogena u

. U prvom je krajnji proizvod mlečna kiselina. steroidnih hormona. U anaerobnim uslovima procesom fermentacije nastaju fermentacioni proizvodi. Sinteza se odvija prenošenjem celih molekula glukoze koja se prvo energetski obogaćuje sa UTP (uridiltrifosfat). Dejstvom fosfoglukomutaze. tj. • Sinteza i fosforoliza glikogena su pod endokrinom kontrolom insulina. • U toku anaerobne glikolize kad je laktat krajnji proizvod. • Glikoliza je metabolički proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). pa potom počinje granjanje. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u citoplazmi. od kojih su samo tri ireverzibilne. • Glikogenogeneza je proces sinteze glikogena od glukoze i odvija se u jetri i mišićima. a u drugom etanol i CO₂. te se na ovaj način izgradi lanac od 10 do 12 molekula glukoze. U oba se oslobađa dovoljno energije. glukagona. a u aerobnim uslovima. oksido-redukcioni proces. pored fermentacije imamo i respiraciju. epinefrina i hormona rasta. ovaj prelazi u glukozo-6-fosfat (G-6-P). dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze.ćeliji je glukozo-1-fosfat (G-1-P). tako da nastaju dva molekula ATP-a pro mol glukoze. Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. • Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija. U jerti enzim glukozo-6-fosfataza cepa G-6-P na ostatak fosforne kiseline i vodu. Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno.

Ukupna promena koja se odigrava u Krebsovom ciklusu je : CH₃COOH + 2H₂O → 2CO₂ + 8H. 8 HATOMA. NI NEORGANSKI FOSFOR. nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog NADH. Glikoneogeneza je obrnut proces od glikolize. α-ketoglutarat. • KAO ŠTO SE VIDI U CTK NE SUDELUJU MOLEKULI KISEONIKA. kao što su laktat. NI ATP. NJEGOVA PRVENSTVENA ULOGA JE DA IZVRŠI DEHIDROGENIZACIJU SIRĆETNU KISELINU DO CO₂ I H. Ta dva mola NADH ekvivalentna su sa šest mola ATP-a. fumarat i oksalacetat iz aminokiselina. Zato je celokupni dobitak 8 mola ATP na svaki mol glukoze. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs i po njemu se zove Krebsov ciklus.• Pod aerobnim uslovima. • • Glukoneogeneza je proces sinteze glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja. kada se oksiduju u lancu disanja. piruvat i proizvodi dezaminacije aminokiselina. • Ciklus trikarbonskih kiselina (CTK) je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličkih puteva: piruvat dobijen iz ugljenih hidrata. kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline. . acetil-koenzim-A iz masti. KOJI NASTAJU U CLK OKSIDUJU SE DALJE U LANCU DISANJA SPAJANJEM SA MOLEKULSKIM KISEONIKOM U VODU I PRI TOM SE DOBIJA VELIKA KOLIČINA ENERGIJE.

.

.

MASTI ILI LIPIDI .

pa i gladovanju. Masti ili lipide delimo na: 1. To je s biohemijskog gledišta opravdano. koje su bitni sastojci protoplazme i ćelijske membrene. dve ili tri masne kiseline i da gradi mono-. a ujedinjuje ih samo njihova fizička osobina da se ne rastvaraju u vodi. da mogu da ih upotrebljavaju živi organizmi.2 PRAVE MASTI Prave masti su estri trovalentnog alkohola glicerola s višim masnim kiselinama.1. Po svom hemijskom sastavu masti su vrlo heterogena jedinjenja. Karotinoide i njima srodna jedinjenja 5. Fosfatide 4. životinjama i mikroorganizmima.i trigliceride: . Francuzi nazivaju rezervne ili deponovane masti »element variable«. koja su strukturno hemijski vezana za neke lipide. koja se nalaze u biljkama. iako imaju sasvim druge osobine. Prave masti 2. Voskove 3. Zbog toga je teško definisati šta su to lipidi. Saharolipide (glikolipide) 5. U lipide spadaju rezervne masti životinjskog i biljnog porekla i strukturne masti. fat solvents).1 MASTI 5. a rastvaraju se u jednom ili više organskih rastvarača kao što su: etar. hloroform. jer je njihov sadržaj u tkivu prilično konstantan i pri promeni ishrane. a strukturne masti »element constant«.5. Danas se prema Bloor-u ubrajaju u lipide sva ona jedinjenja. jer između njih postoji povezanost u metabolizmu. • • da su estri viših masnih kiselina bilo stvarni bilo potencijalni. Steroide i njihove derivate 6.1 KLASIFIKACIJA MASTI Masti ili lipidi su velika grupa prirodnih jedinjenja. jer kvalitativno i kvantitativno variraju s promenom ishrane. Glicerol može da se jedini s jednom. koja imaju sledeće osobine • ne rastvaraju se u vodi. Osim toga u ovom poglavlju biće govora o čitavom nizu jedinjenja. di.1. aceton.1. benzol i drugi rastvarači za masti (Fett-loesungsmittel.

Priroda rezervne masti zavisi od životinjske vrste i od hrane.sačinjavaju samo mali deo prirodne smeše glicerida. onda i način ishrane mora biti značajan faktor u formiranju specifične masti jedne vrste. rezervnih ili deponovanih masti. objašnjava činjenicu da je broj kombinacija u mastima različitog porekla vrlo veliki. Pošto pojedine životinje biraju određenu hranu. β položaju imaju ostatke različitih masnih kiselina trebalo bi da budu optički aktivni. Kao primer dajemo sadržaj masnih kiselina u deponovanoj goveđoj masti: Palmitinske kiseline 33% Stearinske kiseline 21% Oleinske kiseline 35% Miristinske kiseline 2. tj. jer im je srednji ugljenikov atom asimetričan.tri-palmitin.4% Arahinske kiseline 1. Eksperimentalno je dokazano da sastav deponovane masti jako varira promenom hrane. tristearin i triolein . α'. koje mogu da uđu u sastav pravih masti. Veliki broj masnih kiselina. Homogeno građeni trigliceridi .6% .Prirodne masti su smeše triglicerida u kojima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane raznim masnim kiselinama. kao i mogućnost nastajanja različitih triglicerida. Trigliceridi koji u α. Rezervne masti biljnog i životinjskog porekla su smeša triglicerida. vrste i načina života. Sigurno da to zavisi i od specifičnog metabolizma.3% Drugih nezasićenih kiselina 3. Svaka životinja deponuje mast karakterističnih osobina. mirisa i sastava.

organizam pretvara u masti i deponuje u pojedinim tkivima.1. alkalija ili specifičnih enzima (lipaza) masti se hidrolizuju. mada u malim količinama. Mehaničkim razbijanjem membrane oslobađa se mast mleka i dobija buter. Postoji razlika u tački topljenja masti i u istom organizmu. To se postiže selektivnim ugrađivanjem nezasićenih masnih kiselina. Masti su osim toga. ali se mogu dobiti stabilne emulzije dodatkom supstanci. pošto su one smeša raznih triglicerida. One su važan izvor energije. deterdženti i dr. Hidroliza masti s koncentrovanim .1. kao na primer triolein. gde je temperatura viša i u potkožnom tkivu. Priroda na taj način osigurava istu konzistenciju i viskozitet masti u unutrašnjim delovima tela. Tečne masti se zovu ulja. žučne kiseline. U tankom crevu žučne kiseline emulguju masti i na taj način omogućavaju njihovo varenje i apsorpciju. koje imaju manji broj ugljenikovih atoma. kao na primer.0. Najnižu tačku topljenja imaju gliceridi nezasićenih masnih kiselina. koje smanjuju površinski napon. Mleko je primer emulzije masti stabilizovane proteinom. tečni na sobnoj temperaturi. 5. sastavni delovi membranske strukture ćelija. proteini.3 FIZIČKE OSOBINE PRAVIH MASTI Specifična težina svih masti je manja od 1.4 HIDROLIZA MASTI Dejstvom pregrejane vodene pare. U ishrani ljudi i mnogih životinja masti imaju značajnu ulogu. sterola i dr.1. gde su masti izložene spoljnom hlađenju. Tačka topljenja prirodnih masti nije oštra. Masti hladnokrvnih životinja i bilja su tečne na sobnoj temperaturi. a potkožne 15-20 dana. Stvarni biološki značaj masti sastoji se u tome što su one rezervna hrana koju organizam životinja deponuje i koristi kada mu je potrebno. sapuni. Najlakše i najbrže se koristi mast deponovana u jetri.1. 1 g masti oslobađa oko 38. Potkožna mast ima nižu tačku topljenja od rezervne masti u abdominalnoj šupljini.9 kJ (ugljeni hidrati i proteini imaju 17. a masti toplokrvnih životinja su čvrste.Iz ovih podataka se vidi da palmitinska. Usled toga se povećanje tačke topljenja kreće paralelno sa smanjenjem jodnog broja. pored fosfatida. 5. Gliceridi masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma tope se na višoj temperaturi od glicerida masnih kiselina. Mnogi od njih su. stearinska i oleinska kiselina zauzimaju 90% raspoloživih mesta na hidroksilima glicerola. Masti se ne rastvaraju u vodi. Svaka kapljica masti okružena je slojem proteina u koji je ugrađen sloj lecitinskih kapljica (haptogena membrana). Tako se masnoće jetre menjaju svakih 1-2 dana kod pacova.2 kJ/g) Prekomerno unete hranljive materije.

ne samo za alkalnu hidrolizu masti nego i za hidrolitičko cepanje bilo kog estra. koje se nalaze u položaju α i α'. dakle. Hidroliza masti u probavnom traktu vrši se pod katalitičkim dejstvom enzima. 3. Ovi enzimi cepaju estarske veze postepeno. Glicerol. Hidrolizom pravih masti dobijaju se. Hidroliza masti dejstvom lipaza iz pankreasa i creva Lipaza ima u visokoj koncentraciji u pankreasu. Saponifikacija je najduže poznati proces hidrolize masti od čega i dolazi opšti termin saponifikacija. Lipaze pankreasa otcepljuju masne kiseline. 2. vrlo viskozna tečnost slatkog ukusa. poznat i pod imenom glicerin. slobodne masne kiseline ili sapuni (ako je hidroliza izvršena alkalijama) i glicerol. nije samo stalni sastojak masti (triglicerida) nego i lecitina i kefalina. tako da prvo nastaju digliceridi. jer se pri podesnom razblaženju dobijeni proizvodi rastvaraju u vodi. To je bezbojna. Kao i od drugih polivalentnih alkohola i od glicerola . a isto tako i sa etanolom i acetonom.alkalijama ili alkalnim karbonatima. Saponifikacija (. crevnom zidu i u jetri. a posle dužeg dejstva oslobađa se i drugi i treći molekul masne kiseline. poznata pod imenom saponifikacija.hidroliza) masti pod dejstvom alkalija Lipidi koji se mogu hidrolizovati nazivaju se osapunjivim lipidima. koji se nazivaju lipaze. a lipaze crevnih zidova cepaju β-gliceride. gusta (d = l. Lipaze deluju na emulgirane masti. Meša se s vodom u svakom odnosu. Saponifikacijom se menja rastvorljivost. Po svom hemijskom sastavu glicerol je pro-pantriol-1.26). odavno se primenjuje za dobijanje sapuna koji su alkalne soli viših masnih kiselina.

i to često u većoj količini. Ima masnih kiselina i sa trogubom vezom. Većina od njih se nalazi u kravljem buteru. Ovo je potpuno razumljivo.nastaju šećeri (trioze) biološkom oksidacijom. Sam glicerol je sporedni proizvod alkoholnog vrenja. a nezasićenim s jednom dvogubom vezom C nH2n — 2O2 sa dve dvogube veze CnH2n—4O2.5 MASNE KISELINE PRIRODNIH GLICERIDA Sve masne kiseline koje se nalaze u prirodnim mastima imaju po pravilu prav lanac i paran broj ugljenikovih atoma. koje se nazivaju aktivni ostaci sirćetne kiseline. U rezervnim mastima nalaze se pored zasićenih masnih kiselina i takve sa nezasićenim ugljovodonikovim lancem. pošto se danas zna da masne kiseline nastaju biološkom kondenzacijom dva po dva ugljenikova atoma tzv.1. Zasićenim masnim kiselinama odgovara bruto formula C nH2nO2. . C2 jedinica. Slobodni i esterifikovani ghcerol daje akroleinsku reakciju zagrevanjem s kiselim kalijum sulfatom (KHSO4) ili bezvodnim CaCl2. sa tri C nH2n—6O2. 5. U mastima su najviše zastupljene masne kiseline sa šesnaest i osamnaest ugljenikovih atoma: palmitinska (C16H32O2) i stearinska kiselina (C18H36O2).1. U niže navedenoj tabeli date su najvažnije prirodne zasićene masne kiseline.

Dvoguba veza se nalazi na sredini lanca između 9 i 10 ugljenikovog atoma ( ∆ 9): Oksidacijom oleinske kiseline dobija se pelargonska kiselina CH 3— (CH 2) 7COOH i azelainska kiselina HOOC—(CH 2 ) 7 COOH. što . koja ima jednu dvogubu vezu i 18 ugljenikovih atoma.Zasićene masne kiseline Palmatinska kiselina C 16H32O2 formula skraćena Palmatinska kiselina C 18H32O2 formula skraćena Od nezasićenih masnih kiselina najrasprostranjenija je oleinska kiselina.

Pored oleinske. azotne kiseline ili zagrevanjem sa NaHSO 3 ona prelazi u trans-oblik elaidinsku kiselinu. koja hidrogenizacijom daje palmitinsku kiselinu. 15). Dve dvogube veze ima linolna kiselina ( ∆ 9. 12. suncokreta. Oleinska kiselina je cis-oblik. Jednu dvogubu vezu ima i ricinolna kiselina. Gliceridi ovih nezasićenih masnih kiselina nalaze se u lanenom ulju (Oleum lini) i drugim sušivim uljima (semenki hmelja. dejstvom azotaste kiseline. Adiranjem dva vodonikova atoma (hidrogeniranjem) oleinska kiselina prelazi u stearinsku kiselinu. koja je čvrsta na sobnoj temperaturi i lako kristališe. Docnije ćemo se susresti sa nervonskom kiselinom. . postoji i palmitoleinska kiselina C 15H29COOH (∆9). U ricinusovom ulju ona iznosi 80% ukupnih masnih kiselina.12): a tri nezasićene veze ima linolenska kiselina ( ∆9. koja ima 24 ugljenikova atoma i dvogubu vezu na ∆ 15.potvrđuje da se dvoguba veza nalazi na sredini lanca.

Istovremeno se dešava oksidacija nezasićenih masnih kiselina na dvoguboj vezi. 9 cis-12 trans. od naročite važnosti za ishranu. Ovakve masne kiseline. U mnogim uljima nalaze se mnogostruko nezasićene masne kiseline. ketoni i masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma. Tokom kvarenja masti. 8. Pored toga što su masti za živi organizam vrlo bogat izvor energije. među njima i sa trogubom acetilenskom vezom kao. koja više nije masna i ne rastvara se u acetonu. linolenska. Nedostatak nekih masnih kiselina u hrani. 11. taricinska kiselina koja ima 18 ugljenikovih atoma i trogubu vezu između 9 i 10 ugljenikovog atoma. na primer. već mora da ih dobija s hranom. zovu se esencijalne ili bitne masne kiseline. U narodu se kaže mast se pokvarila. Od masnih kiselina koje imaju četiri dvogube veze ( ∆ 5. Ova njihova osobina je od bitne važnosti za bojenje i lakiranje. One promene boju. kokosa. kao što su linolna. dovodi do oboljenja životinja (na primer: pojava lezija na koži kod pacova). dolazi do slabe hidrolize.tikve. arhidonska i druge. masti se kvare pod uticajem atmosferilija i mikroorganizama. Prirodna linolna kiselina je smeša od najmanje dva izomera. neprijatnog su mirisa i ukusa. 14) spomenućemo arahidonsku kiselinu sa 20 ugljenikovih atoma: Na svakoj dvoguboj vezi u molekulu nezasićenih masnih kiselina postoji mogućnost izomerije.1.6 KVARENJE MASTI Izolovane iz svoje prirodne sredine. 5. upalila. Pri tome se preko peroksidnih derivata stvaraju aldehidi. užegla. Slučaj oleinske kiseline i elaidinske kiseline već smo spomenuli. i to nezasićene. Ova ulja se na vazduhu oksidišu i daju smolu. požute ili posmeđe.1. koje organizam ne može sam da sintetiše. trans-trans. Od linolne kiseline koja ima dve dvogube veze postoje četiri izomera: cis-cis. 9 trans12 cis. pri čemu se oslobađaju isparljive masne kiseline neprijatnog mirisa. aloje). . pokazalo se da su izvesne masne kiseline.

Definiše se kao broj mg KOH. Zbog toga se ovaj postupak zove proces očvršćavanja.Moderna tehnologija prehrambene industrije daje na tržište hidrogenizovane masti. Reichert-Meissl-ovog broja i acetilnog broja. koliko imaju zasićenih. jasno je da nam količina potrošenog KOH daje podatak o broju karboksilnih grupa. Količina slobodnih masnih kiselina u mastima i uljima određuje se titiranjem sa KOH.1. Pošto pri saponifikaciji svaka karboksilna grupa masne kiseline reaguje s jednim molekulom KOH ili NaOH. Kao npr.: vitamina E. U tu svrhu se mast analizira. Broj potrošenih mg KOH za neutralisanje 1 g masti je »kiselinski broj« ispitivane masti. tačka očvršćavanja. Kiselinski broj. Kvarenje masti može da se spreči i dodavanjem različitih antioksidansa. Saponifikacioni broj. Hidrogenizacija masti. jodnog broja. potrebnih da se saponifikuje 1 g masti ili ulja. Masti koje imaju masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma imaće više karboksilnih grupa u 1 g masti. koje sadrže više nezasićenih masnih kiselina. vitamina C.7 ISPITIVANJE MASTI I ULJA Vrlo često je potrebno da se zna iz kojih su triglicerida sastavljene prirodne masti i ulja. saponifikacionog broja.Zagrevanjem masti sa standardnim alkoholnim rastvorom KOH na vodenom kupatilu određuje se saponifikacioni broj. 5. Masti i ulja se hidrogenizuju u prisustvu katalizatora (Ni).Lakše se kvare masti. Tokom zagrevanja saponifikuju se i slobodne i vezane masne kiseline. . Fizičkim metodama se određuje tačka topljenja. specifična težina.1. Za ispitivanje masti i ulja postoje fizičke i hemijske metode.Prirodne masti. Kad se ulja rafinišu za jelo. a naročito ulja. . . moraju da se oslobode slobodnih masnih kiselina. Od hemijskih metoda najvažnije su: određivanje kiselinskog broja. nego one koje su . sadrže i slobodne masne kiseline. Kiselost masti može se povećati i stajanjem ili kvarenjem masti. Nezasićene masne kiseline u tom procesu adiraju vodonik na mestima gde se nalaze dvogube veze i tada nastaju od ulja čvrste masti. indeks prelamanja. a koliko nezasićenih masnih kiselina i da li imaju slobodnih masnih kiselina. glutationa i sl.

Jod se pri tome adira na dvogubim vezama nezasićenih masnih kiselina. Stepen nezasićenosti masti i ulja je najvažniji faktor od koga zavise i fizičke i hemijske osobine masti. pošto ekvivalenat triglicerida troši tri ekvivalenata KOH (M. Količina nezasićenih masnih kiselina u ispitivanoj masti određuje se merenjem količine joda koju mast može da veže. ali zbog toga što nemaju glicerola.1 N KOH. Reichert-Meissl -ov broj nam daje podatak o količini isparljivih masnih kiselina (sa manje od dvanaest ugljenikovih atoma) u ispitivanoj masti. a zatim se predestiluju vodenom parom isparljive masne kiseline. na primer buter. koji sadrži više masnih kiselina s kraćim lancem ima saponifikacioni broj 220-230. jeste Reichert-Meissl-ov broj Acetilni broj određuje količinu slobodnih hidroksilnih grupa u ulju ili masti.8 VOSKOVI Voskovi su slični pravim mastima po svom estarskom karakteru. Veliki saponifikacioni broj ukazuje da je mast sastavljena od masnih kiselina s kraćim lancem. a mali saponifikacioni broj da je mast sastavljena od masnih kiselina s dužim lancem. = 56).1. potrebnih za neutralisanje isparljivih masnih kiselina u destilatu dobijenom od 5 g masti. iz dobijenih sapuna se oslobode masne kiseline dodavanjem neke anorganske kiseline. Određuje se na taj način što se mast prvo saponifikuje. Jodni broj. nego su monoestri masnih kiselina .T.sastavljene od masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma. koje prelaze u zasićene halogenske derivate: Jodni broj se definiše kao broj grama J 2 koje vezuje 100 g masti. Šta više.1. a margarin koji ima više masnih kiselina s dužim lancem oko 195. Broj mililitara 0. možemo iz saponifikacionog broja da izračunamo i prosečnu molekulsku težinu smeše triglicerida iz sledeće formule: Tako. 5. Nezasićene masne kiseline lako podležu oksidaciji na mestu dvogube veze i zbog toga dolazi do kvarenja masti.

On je uglavnom estar miricilalkohola C30H61OH. hidroksipalmitinsku ili cerotinsku kiselinu. oni su po svojim fizičkim i hemijskim osobinama sasvim odvojena grupa jedinjenja. Fosfatida ima u svim organima. Ima mnogo vrsta pčela (naša domaća vrsta je Apis mellifica). I on se obilno koristi u medicini i kozmetici. Sastoji se od palmitinskog estra cetilnog alkohola CH3(CH2)14CO · OCH2(CH2)14CH3.t. Alkoholna komponenta jedne estarske veze je glicerol ili sfingol. . Kod životinja je uloga voskova epitela funkcionalno ista.serin i inozitol. Najbolje ih je podeliti prema glavnoj alkoholnoj komponenti na: glicero-fosfatide i sfingolipide. Pčelinji vosak .pravog lanca s isto takvim jednovalentnim alkoholima. a naročito je bogato nervno tkivo i žumance jajeta. Vosak se lako rastvara u etru. Fosfatidi su po svojoj hemijskoj strukturi diestri fosforne kiseline. t. Treba imati na umu da je vosak prirodni proiz vod i da nije homogeno građen. Tako ptice plivačice maste perje voskom (stearinolni oleat) iz specijalne žlezde. 64°. Prave masti služe kao rezervna hrana i izvor energije u ćelijama. Nezamenjiva je njihova uloga u izgradnji ćelijske membrane i unutrašnje strukture ćelija. stearata i oleata.holin i holamin. Danas se skoro isključivo dobija sintetički. no vosak im se malo razlikuje po fizičkim i hemijskim karakteristikama: kiselinski broj 17.8. jer može da veže dvostruko veću količinu vode od svoje težine. U mišićima je sadržaj fosfatida proporcionalan s važnošću njihove funkcije: najviše ih ima u srčanom mišiću. Voskovima slične materije nalaze se u lanolinu. poznati i pod imenom fosfolipidi su komplikovanije građeni od neutralnih masti.4.2 FOSFATIDI Fosfatidi. Miricilalkohol je vezan za palmitinsku. saponifikacioni broj 84.1. U pčelinjem vosku ima do 12% ugljovodonika (C 19 H 38 . hloroformu i ugljentetrahloridu. To je smesa holesterol-palmitata.0. palmitooleinsku. koja ih luči da bi sprečila prolaz vlage. koje se nalazi u »anthrum cranii« nekih vrsta kitova. Na taj način se biljke čuvaju od gubitka vode i od prodiranja plesni-parazita. Cetaceum ili spermacet je sastavni deo ulja. masti ovčije vune. 5. C 31 H 62 ). a voskovi se redovno nalaze na epidermi. aminokiselina . jodni broj 5. Spermacet se upotrebljava u medicini i kozmetici za pripremu masnih podloga i kremova. a druge amino alkoholi . a po svojoj biološkoj funkciji spadaju u »konstantni element« životinjskog tkiva.

nalazi se u lipidnoj frakciji za koju se smatra da daje pozitivnu reakciju kod Wassermann-ove probe na sifilis.5. Amino-alkohol holin spada u kvarternerne amonijumne baze. Pangborn je 1941. čije su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama.2. Fosfatidnih kiselina ima u maloj količini u mnogim biljnim i životinjskim organima. U krvi su nađene u obliku kalcijumove soli. Dokazano je (Baer) da svi prirodni fosfatidi. pa i prirodne fosfatidne kiseline imaju L-α-konfiguraciju: R 1 i R 2 su ostaci viših masnih kiselina. koji je estarski vezan za fosfornu kiselinu. Pored toga su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama. Hemijsko ime mu je: etanol-trimetil-amonijum-hidroksid i kao sve baze toga tipa ima pozitivno naelektrisanje na azotovom atomu. To je jedna polifosfatidna kiselina. Smatra se da su one prethodnici drugih krvnih fosfatida i da iz njih nastaju drugi fosfatidi. kojoj je dao ime kardiolipin.1. godine izolovao iz goveđeg srca jednu fosfatidnu kiselinu. . razlikujemo α i β derivate glicerinfosforne kiseline: Mnogi fosfatidi imaju u svom molekulu glicerinfosfornu kiselinu. Prema položaju fosfome kiseline. One su derivati glicerinfosforne kiseline.1 GLICERO FOSFATIDI Fosfatidne kiseline su najprostiji fosfatidi. Lecitini imaju u svom molekulu amino-alkohol holin.

se zbog prisustva nezasićenih masnih kiselina lako oksidišu vazduhu. je jako hemolitičko sredstvo. Oni su bitni sastojci ćelija. Lecitini iz pojedinih životinjskih organa imaju različite zasićene i nezasićene masne kiseline. koji se zove lizolecitin.Lecitini se hidrolizuju dejstvom baza. Na taj način mogu da se izoluju lecitini ostalih masti taloženjem acetonom. Izolovanje lecitina je vrlo teško. a rastvaraju se u acetonu. Otrovi egzotičnih zmija. Kefalini se uvek nalaze zajedno s lecitinima u životinjskim organima. I kod ovih jedinjenja fosforna kiselina može da se veže na α ili β ugljenikov atom glicerola i prema njenom položaju razlikujemo α i β-lecitine. Tako lecitini iz jetre raznih životinja imaju vrlo specifično raspoređene masne kiseline: nezasićene masne kiseline se obično nalaze na β-ugljenikovom atomu glicerola. jaku hemolizu. kiselina i hidrolitičkih enzima. Oni su posle lecitina najrasprostranjeniji . prema tome. jer su masne kiseline i fosforna kiselina estarski vezane sa glicerolom. kao i naših otrovnica. igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. hloroformu i toplom alkoholu. Preostali deo lecitinskog molekula. Slabo se rastvaraju u alkoholu i na taj način se mogu odvojiti od lecitina. koji specifično hidrolizuju samo estarsku vezu sa nezasićenim masnim kiselinama u lecitinima. Lecitini se rastvaraju u etru. a zasićene na α. ne od jer na Biološka važnost lecitina je mnogostruka. Dokazano je da su prirodni glicerofosfatidi optički aktivni L-α-lecitini i Lα-kefalini. Baza je u glicerin-fosfatidima vezana na ostatak fosforne kiseline. imaju enzime (lecitinaze). Ujed zmija otrovnica izaziva.

8% zasićenih i 51. Prvi sadrže azotnu bazu holamin (HO—CH 2—CH2NH2 = etanolamin). godine. jer sadrže nezasićene masne kiseline.glicerofosfatidi. Dejstvom sublimata ili sumporne kiseline oslobađaju se iz plazmalogena aldehidne grupe. Otkrio ih je Feulgen 1924. Odnos nezasićenih masnih kiselina prema zasićenim masnim kiselinama u holamin-kefalinima izolovanim iz raznih organa je različit. a drugi aminokiselinu serin. koje se boje crveno sa fuksin-sumporastom kiselinom (plazmal-reakcija). Plazmalogeni su vrlo rasprostranjeni glicerofosfatidi. Holamin-kefalini mogu da se odvoje od serin-kefalina na osnovu njihove različite rastvorljivosti u organskim rastvaračima (hloroformu i etanolu). nego jedan viši masni aldehid. Po svojoj hemijskoj strukturi su vrlo slični lecitinima. Tako je Rapoport sa saradnicima 1957. transportu. Biološkom metilacijom vodonikovih atoma u amino-grupi holamina sa aktivnim metioninom prelaze holamin-kefalini u lecitine. godine dokazao da se plazmalogeni . Ca i Mg. Na osnovu ovakvog ponašanja smatralo se da plazmalogeni nemaju u svom molekulu više masne kiseline.2% nezasićenih masnih kiselina. a sadrže uglavnom stearinsku i oleinsku kiselinu. Dokazano je da su oni neophodni za metabolizam katjona u eritrocitima. resorpciji i metabolizmu masnih kiselina. Tako je Debuch našao da holamin-kefalini moždanog tkiva imaju 48. Aminokiselina serin je biološki prethodnik holamina. Kao i lecitini vrlo su osetljivi na svetlost i oksidaciju. Poznate su dve vrste kefalina: holamin-kefalin i serin-kefalin. Prirodni kefalini imaju levu konfinguraciju (L-α-kefalini). izuzev što imaju drugu bazu. K. Serin-kefalini se nalaze uvek u obliku soli Na. Holamin-kefalini kao i lecitini igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi.

Na β -položaju se nalazi ostatak nezasićene masne kiseline. a u α-položaju ostatak fosforne kiseline sa azotnom bazom. koji je vezan samo za α-položaj glicerola enoletarskom vezora. a posle toga su nađeni i u drugom životinjskom i biljnom materijalu. mozgu. godine iz bacila tuberkuloze. koja može biti etanolamin ili holin. galaktozu i vinsku kiselinu. Inozitolfosfatidi sadrže umesto aminoalkohola. Inozitolfosfatidi spadaju takođe u glicerofosfatide. Plazmalogen Plazmalogena ima u srčanom i skeletnim mišićima. jetri i jajima. osim toga.sastoje iz jednog mola aldehida. Izolovao ih je Anderson 1930. inozitola i jedan ili više mola fosforne kiseline. . ciklični šestovalentni alkohol mezo-inozitol. inozitolfosfatidi velike molekulske težine koji sadrže holamin. dva mola masnih kiselina. Izolovani su. jer sadrže glicerol.

u kvascu i soji. Inozitolfosfatidi. Mg. godine iz mozga. dvostruka veza se nalazi između 4 i 5 ugljenikovog atoma. U starijoj literaturi poznati su pod imenom diaminofosfatidi. Sfingol ima 18 ugljenikovih atoma. Prema podacima Claude-a. Sfingolfosfatidi se nalaze u mielinskoj ovojnici nervnog tkiva i po tome se nazivaju sfingomielini.1. Ima ih u srčanom mišiću (5-10% od ukupnih fosfolipida).Inozitolfosfatidi su kiselog karaktera i u prirodi se nalaze u obliku mineralnih soli (X = Na. koji sadrže dva mola fosforne kiseline (difosfoi-nozitidi) nađeni su u moždanom tkivu. četvrti deo lipida mikrozoma sastoji se od inozitolfosfatida. a alkoholne grupe na prvom i trećem ugljenikovom atomu. u jetri pacova. Hidrolizom sfingolfosfatida dobija se pored sfingola. 5. jer sadrže dva amino-alkohola: sfingol i holin. K. amino-grupa na drugom. Izolovao ih je Thudichum još 1884. . goveda. jedan mol masne kiseline i fosforil-holin. Hemijsko ime sfingola je: l. Masna kiselina je vezana amidno za amino-grupu sfingola. Ca).3 SFINGOLIPIDI Glavna alkoholna komponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol. svinje. a ostatak fosforilholina estarski sa primarnom alkoholnom grupom sfingola.3-dihidroksi-2-amino-oktadecen-4.

a rastvaraju se u hloroformu.U sfingomielinima iz moždanog tkiva nalazi se stearinska. Mozak je najpogodniji materijal za izolovanje cerebrozida. Ne rastvaraju se u etru i hladnom alkoholu. slezini i mozgu (NiemannPieck. . mada se nalaze i u drugim tkivima: jetri. Od sfingomielina se razlikuju po tome što umesto fosforilholina imaju jedan mol šećera. Kod urođene smetnje u metabolizmu lipida. lignocerinska ili nervonska kiselina.4 CEREBROZIDI Cerebrozidi su prvo izolovani iz mozga (Thudichum 1874. odnosno galaktolipidi. a sfingomielini iz pluća i jetre imaju palmitinsku i lignocerinsku kiselinu. benzolu i toplom alkoholu.ova . 5. žumancetu jajeta i ribljoj spermi. godine) i po latinskom nazivu cerebrum dobili su ime. ako sadrže galaktozu. bolest). nadbubrežnoj žlezdi. timusu. plućima. Molekul šećera je glikozidno vezan za primarnu alkoholnu grupu sfingola. ali ne sadrže fosfornu kiselinu i holin. bubregu. dolazi do nagomilavanja sfingomielina u jetri. Sfingomielini su mnogo stabilniji od drugih fosfatida. slezini.1. obično galaktoze. Zbog toga što sadrže šećer nazivaju se i saharolipidi. Cerebrozidi spadaju u sfingolipide.

Masna kiselina je u cerebrozidima vezana za amino-grupu sfingola na drugom ugljenikovom atomu. koji su sadržavali ostatke sumporne kiseline. a. . Cerebron sadrži cerebfonsku kiselinu:CH3(CH2)21 CHOH . koje daju poseban karakter cerebrozidima. . čija se šećerna komponenta sastoji od polisaharida. Nervon sadrži nezasićenu ( ∆ 15) nervonsku kiselinuCH 3 (CH 2 ) 7 -CH = CH-(CH 2 ) 13 -COOH d. . amino-šećere i neuraminsku kiselinu. Pokazalo se. da se nalaze i u drugim organima i tkivima u vrlo malim količinama. Poznate su četiri masne kiseline. medutim. Različiti članovi ove grupe lipida stimulišu kontrakciju glatkih mišića i snižavaju krvni pritisak .U ganglijama su nađeni sfingolipidi. Sulfatidi. Oksinervon sadrži oksinervonsku kiselinu. Formula gangliozida Prostaglandini . Sumporna kiselina je u sulfatidima estarski vezana za treći ugljenikov atom galaktoze. Oni su modulatori aktivnosti hormona. koja sadrži pored heksoza. Zbog toga su ovi lipidi kiselog karaktera i nalaze se obično u obliku kalijumove soli.Prostaglandini su nedavno otkriveni u prostati ovnova i drugih sisara. Sve one sadrže 24 ugljenikova atoma. Pojedini gangliozidi se razlikuju po šećernoj komponenti. Na donjoj slici je data formula najrasprostranjenijeg gangliozida G IV. COOH c. . Gangliozidi .Blix je 1933 godine izolovao iz goveđeg srca cerebrozide. Sadrže uglavnom cerebronsku kiselinu. Kerazin sadrži zasićenu lignocerinsku kiselinu:CH3(CH2)22COOH b.

Zbog toga se molekuli sapuna grupišu u micele. a na vrhu polarni. Oni sadrže nepolarni ugljovodonični niz od 10 i više C-atoma. Najprostija amfipatična jedinjenja su sapuni. jer se njihovi nepolarni delovi odbijaju od vode. 11. koji su soli viših masnih kiselina.2). čiji se molekuli čvrsto drže međusobno povezani vodoničnim vezama.5 MICELE. 14-eikozatrienska kiselina Prostaglandini nastaju iz poli-nezasićenih masnih kiselina. Ovakva jedinjenja voda disperguje u micele. Treba da se naglasi. koja imaju u svom molekulu i nepolarne (hidrofobne) i polarne (hidrofilne) grupe. da nema pravih stehiometrijskih veza između ugljovodoničnih lanaca u miceli i zbog toga je pravilnije reći hidrofobne međureakcije. privlačeći se van der Waals-ovim silama. oksidativnim zatvaranjem ciklopentanskog ili ciklopentenskog prstena na sredini ugljovodoničnog lanca kiseline (slika 5. čestice globularnih proteina).Slika 5.1). 5.1. a u vodi obrazuju micele. MONO . upravljajući svoj polami deo prema vodi (odnosno površini micele). Mnoge ćelijske komponente su amfipatičnog karaktera i grade čestice u kojima je nepolarni deo sakriven od vode (npr.I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA Polarni lipidi se rastvaraju u organskim rastvaračima. negativno naelektrisan anjon (slika 5. Takva jedinjenja se nazivaju amfipatična.Nastajanje prostaglandina iz poli-nezasićene masne kiseline:8. . a u unutrašnjem delu se zbijaju nepolarni lanci ugljovodnika. Ovo je karakteristično za sva jedinjenja.1 .

U sloju su alifatični lanci upravljeni prema vazdušnoj.Slika 5. U takvim dvoslojima. jer je alifatični lanac izuzetno slab provodnik. Pošto fosfolipidi spontano grade dvosloje. U vezi s tim ne treba da se zaboravi. mono. Njihovi ostaci fosforne kiseline su negativno naelektrisani kod pH=7. Pojedini fosfogliceridi se razlikuju u veličini i broju naelektrisanja. vrlo slične ćelijskim membranama. Pored toga imaju veliki električni kapacitet i rezistentnost. Oni slobodno propuštaju molekule vode. ako se stave u pukotinu između dva vodena prostora. Bimolekulski slojevi lipida lako nastaju. kao i mono-i bimolekulskih slojeva lipida koji čine membranu ćelije. pozitivno. Polarni lipidi mogu da se rasprše po vodenoj površini gradeći monomolekulski sloj. . pretpostavlja se da ćelijske membrane imaju lipidno dvoslojno jezgro.2 Micele. etanolamina) i amino-grupa serina. a polarni delovi štrče prema vodenoj fazi. što znatno utiče na strukturu micela. gasnoj fazi koja je relativno hidrofobna.3). a nepermeabilni su za proste katjone (Na+ i K+) i anjone (Clˉ).i bimolekulski slojevi lipida u vodi Fosfogliceridi spadaju u najpolarnije lipide. a polarni deo lipida se nalazi prema vodenoj površini. a ostatak amino-alkohola (holina. da ćelijska membrana sadrži 40% i više polarnih lipida. alifatični lanac se proteže unutar dvosloja. Jedino plazma-membrane viših životinja sadrže dosta i holesterola (slika 5. Ovakav tip fosfolipidnih slojeva ima osobine.

Najvažniji predstavnici ove grupe jedinjenja su. Ružička je još 1922. PC-fosfatidilholin i SP-sfingomielin 5. godine pretpostavio da biološka sinteza svih ovih jedinjenja ide preko jednog zajedničkog prethodnika. PE-fosfatidiletanolamin.1. terpeni i kamfori.3 .Lipidni sastav membrane eritrocita različitih životinja: H-holesterol. životinjskog porekla Fitosterole. Spadaju u lipide koji ne mogu da se saponifikuju tj.1.6 STEROIDI I KAROTINOIDI 5. pored steroida i karotinoida. posle dejstva alkalija zadržavaju lipoidni karakter. Bloch.6.Slika 5. Popjak i Folkers. Ružičkinu »izoprensku hipotezu« su pre tridesetak godina dokazali Lynen. Steroidi se dele na: Sterole 1) 2) 3) Zoosterole. koji nastaje od aktivne sirćetne kiseline odnosno koenzima O // A (CH 3 .2 PODELA STEROIDA Steroidi su velika grupa prirodnih jedinjenja s vrlo šarolikim fiziološkim dejstvom. Jedinjenja izoprenske strukture vrlo su rasprostranjena u biljnom i životinjskom svetu. Ustanovljeno je da biološka sinteza steroida i karotinoida ide preko »aktivnog izoprena«. biljnog porekla i Mikosterole iz gljivica .1. Svi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu.C ~ S – CoA) 5.1 UVOD Steroidi i karotinoidi su derivati nezasićenog ugljovodonika izoprena.6.

žljezde.Vitamine D grupe Žučne kiseline Saponine Kardiaka biljnog porekla Seksualne hormone: estrogene. žučne kiseline. Steran je zasićeni alicikličan ugljovodonik. seksualni hormoni i hormoni kore nadbubrežne žljezde jeste ciklopentano-perhidrofenantren. 5.6.hormone kore nadbubrežne sledećoj tabeli dat je pregled najvažnijih steroida. gestagene ili progestacione i androgene Kortikosteroide . koji se zove steran.1.3 STEROLI Osnovni ugljovodonik iz koga se izvode steroli. U .

Steroidi i njihova biološka funkcija Grupa 1. a pojedini prstenovi obeleženi velikim slovima na sledeći način: . provitamin D 2. provitamin D ∆7-dehidroholesterol Ergosterol nalazi se u kvascu. Žučne kiseline Holna kiselina nalazi se u žuči i crevima. Steroli Predstavnik Holesterol Mesto nalaženja i funkcija nalazi se u svim životinjskim ćelijama i plazmi. izgraduje ćelijsku membranu i polazni je materijal za sintezu mnogih steroida nalazi se u koži.Testosteron hormoni kore nadbubrežne žlezde hormon testisa C. ugljenikovi atomi u prstenu su numerisani. olakšava resorpciju masti hormon Corpus luteuma Hormoni sa Progesteron 21 C-atoma sa 19 Catoma sa 18 C-atoma Kortekson Kortizol sa 19 atoma sa 18 atoma C.Estradiol hormon folikula Radi lakše klasifikacije i nomenklature mnogobrojnih derivata sterana.

. Kada se mozak razriba sa peskom i ekstrahuje toplim alkoholom. od čega je oko 35% esterifikovano masnim kiselinama (estri holesterola). dobijaju se posle hlađenja relativno čisti kristali holesterola. Holesterol je čvrsta kristalna supstanca. atheroskleroza) dolazi do nagomilavanja holesterol-estara. koji na 17 ugljenikovom atomu imaju bočni lanac. U serumu je odnos obratan. rastvara se u organskim rastvaračima i optički je aktivan. veka. Prema mestu nalaženja mogu se podeliti na: 1) Zoosterole — životinjskog porekla 2) Fitosterole — biljnog porekla 3) Mikosterole — iz gljivica Holesterol (C27H46O) ili holesterin je najvažniji sterol životinjskog porekla. To je i prvi steroid koji je pronađen i izolovan iz žučnih kamenaca krajem 18. a znači mast iz žuči (Cholestearin). Iz formule holesterola se vidi da bočni niz ima osam ugljenikovih atoma i da se u prstenu B nalazi dvoguba veza između 5 i 6 ugljenikovog atoma. a na 10 i 13 ugljenikovom atomu metil-grupu (— CH3). tumori. Ime mu je dao Chevreuil. Pojedini steroli se međusobno razlikuju po dužini i srtukturi bočnog lanca na 17 C-atomu i stepenu zasićenja steranovih prstenova. a najviše u mozgu (do 10%). Ima ga u svim životinjskim organima. Alkoholna grupa se u sterolima često nalazi na trećem ugljenikovom atomu. U krvi ima oko 200 mg% holesterola. Steroli su čvrste kristalne supstance. Kod čitavog niza oboljenja (masna degeneracija jetre. Zajedno sa fosfatidima izgrađuje ćelijske membrane. Katalitičkom hidrogenizacijom dvogube veze u prstenu B holesterola dobijaju se dva izomerna sterola: holestanol i koprostanol.Steroli su alkoholni derivati sterana. koje se nalaze u neosapunjivoj frakciji biljnih i životinjskih masti.

koja se uvek piše iznad prstena (cis). oni mogu da leže iznad ili ispod ravni prstena. a ako se nalaze jedan ispod a drugi iznad ravni prstena. onda se radi o trans-izomeru. koja nastaje zbog toga što su zajednički ugljenikovi atomi kondenzovanih prstenova fiksirani i supstituenti na njihovim valencama ne rotiraju slobodno u prostoru. Pošto steroidi izgrađuju ćelijske membrane od bitne je važnosti da molekuli steroida priležu uz membranu. 8 i 9 i 13 i 14 ugljenikov atom. a —OH grupa je u položaju cis (β) kod svih prirodnih sterola. U prirodnim steroidima su prstenovi B. Ovde se susrećemo sa geometrijskom izomerijom. a cis punom. Tako su u steranovom prstenu fiksirani 5 i 10. Molekuli . Zbog toga su samo oni steroidi sastavni delovi membrana čiji molekuli imaju određeni izgled u prostoru. Treći ugljenikov atom sterola na kome se nalazi hidroksilna grupa je asimetričan. Cisizomer se obeležava sa β.Holestanol i koprostanol su cis: trans-izomeri. a samo prstenovi A i B mogu da zauzimaju cis i trans-položaj. a trans sa α. Iz tog razloga je kod steroida dogovorno uzeto da kao fiksna tačka za obeležavanje izomera bude metil-grupa (CH3) na 10 ugljenikovom atomu. C i D uvek u trans-položaju. U slučaju kada se oba supstituenta nalaze na istoj strani ravni (iznad ili ispod) radi se o cis. Trans položaj se u formulama obeležava isprekidanom linijom. Kada se na ovakvim ugljenikovim atomima nalaze dva različita supstituenta.

Digitonin taloži specifično samo β-sterole. a verovatno i u drugim organima. koje se upotrebljavaju za njegovo određivanje. Za kvantitativno određivanje holesterola upotrebljava se Libermann-Burchard. jer je hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu esterifikovana masnom kiselinom. Na donjoj slici se jasno vidi da samo molekul holestanola može da prileže uz membranu. drugi oblik imaju molekuli čiji prstenovi (A i B) zauzimaju trans-položaj. Tako se hloroformski rastvor holesterola oboji postepeno ljubičasto dodatkom koncentrovane sumporne kiseline. Ta mast se industrijski dobija iz ovčije vune. Kod njih se prstenovi A i B nalaze u cis-položaju i zbog toga prsten A štrči Slika 5.steroida se sastoje od cikloheksanskih prstenova.ova reakcija. Kokoška sintetiše celokupni holesterol koga snese u jajima. To je reakcija po Salkowskom. In vitro je dokazano da se sinteza holesterola dešava u jetri. već mogu da imaju izgled stolice ili korita.4 . koji ne leže u jednoj ravni. Holesterola ima u velikoj količini u kožnoj masti.Prostorni izgled molekula sterola sa različitim položajem prstenova A : B Holesterol daje čitav niz bojenih reakcija. Odvajanje slobodnog od esterifikovanog postiže se taloženjem sa digitoninom. Prečišćena se upotrebljava u medicini i kozmetici pod imenom lanolin (Adeps lanae). Iako u prirodnim sterolima svi prstenovi imaju izgled stolice. Na eksperimentalnim životinjama takođe je dokazano da iz holesterola . Esterifikovani holesterol se ne taloži. od onih kod kojih su ovi prstenovi u cis-položaju. Po ovim metodama određuje se ukupna količina holesterola (slobodnog i esterifikovanog). dok molekuli koprostanola ne mogu. Životinjski organizam sintetiše holesterol.

5 . Holestanol se nalazi stalno pored holesterola u životinjskom organizmu. koja se nalazi na 24 ugljenikovom atomu u bočnom lancu i jednoj dvoguboj vezi na 22 ugljenikovom atomu ( ∆22). a u osnovi i istu strukturu. To su spinasterol iz spanaća. ∆ 7-Dehidro-holesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži a sadrži u prstenu B dve konjugovane dvogube veze. Verovatno nastaje enzimskom hidrogenizacijom holesterola u tkivu. . Holestanol se teško apsorbuje.nastaju žučne kiseline i čitav niz hormona ciklo-pentano-perhidrofenantrenske strukture. stoga ga ima u izmetu daleko više od holesterola. STIGMASTEROL C29H48O Stigmasterol je dobio ime po Stigmata Maydis (dugački vratovi tučkova kukuruznog cveta). Najviše ga ima u soji — do 25% ukupnih sterola. ∆ 7-DEHIDROHOLESTEROL VITAMIN D3 (HOLE). odakle je prvi put izolovan. sinhol iz kininove kore i sitosteroli iz raznih biljaka. fukosterol iz smeđih algi. Stigmasterol je postao od industrijskog i medicinskog značaja od kako se uzima kao polazni materijal za sintezu progesterona i dezoksikortikosterona.Nastajanje vitamina D3 iz provitamina dejstvom ultravioletne svetlosti Stigmasterol (biljni sterol) ima istu konfiguraciju kao i holesterol. razlikuje se samo po etilnoj grupi. — Koprostanol nastaje iz holesterola u crevima dejstvom bakterija (bakterijska redukcija) i zbog toga se nalazi redovno u fekalijama (kopros — izmet).KALCIFEROL Slika 5. Holestanol i koprostanol . On je provitamin vitamina D 3 . Većina fitosterola ima 29 ugljenikovih atoma i dve nezasićene veze. brasikasterol iz slačice.

6. Prvo je dobijen iz glavnice raži (francuski ergot = Secale cornutum). D. Konjugovane dvogube veze u prstenu B ( ∆ —5. čija je struktura poznata. Kalciferol . Jedinjenja iz kojih mogu da nastanu vitamini zovu se provitamini. a kod manje dece rahitis se lako opaža po zakasnelom zarašćivanju fontanele i ispupčenom čelu. U glavnici postoji još jedan steroid — fungisterol. 5. a dejstvom ultravioletne svetlosti na ergosterol dobijen je antirahitični princip i nazvan vitamin.ove škola utvrdila da zračenje životnih namirnica može da zameni sunčanje pacijenata. Ergosterola ima i u plesni Aspergillus. Neurospora i u lišajevima. Taloži se digitoninom (3— β-ol) i ima tri nezasićene veze. koja nastaje kad se neoplođeni cvet raži zarazi gljivicom Claviceps purpurea. Razinsky je smatrao da rahitis nastaje usled nedostatka sunčeve svetlosti. Kod dece koja su prohodala savijaju se duge kosti nogu i dobijaju O oblik. — Dejstvom fotona ultravioletne svetlosti određene frekvencije na ergosterol nastaju u njegovom molekulu strukturne promene. Docnije je Windaus. a u kvascu — zimosterol. . što služi kao biološki test na eksperimentalnim životinjama.4 VITAMINI D GRUPE Rahitis ili engleska bolest je pojava usporene kalcifikacije kostiju kod dece i kod mladunaca domaćih sisara i pilića. Kod rahitičnih životinja (svinja) pojavljuju se rahitične kvržice na rebrima.7) karakteristične su za provitamine D grupe. Nalazi se u kvascu odakle se tehnički i dobija. Preduslov za te promene je postojanje konjugovane dvogube veze u prstenu B (provitamini D grupe) koju svetlosna energija otvara između 9 i 10 ugljenikovog atoma.1. Rendgenski se vidi rskavičast karakter kostiju u blizini zglobova.Ergosterol je jedini steroid mikroorganizma. Hopkins je već 1906 godine pretpostavio da je ova patološka pojava u vezi s nedostatkom »akcesornih« sastojaka hrane.

1% rastvor kristalnog.2 mg%). Ona sadrži pored boja. gde se leti dejstvom sunčeve svetlosti akumuliraju rezerve potrebne za zimu. a Windaus je sintezom dobio njegov provitamin iz holesterola → 7-dehidroholestrol.1.5 ŽUČNE KISELINE Žuč koju izlučuje jetra izliva se u duodenum zajedno sa sokom pankreasa. 5. holesterola. tahisterol i dr. (internacionalnu jedinicu). prvo je izolovao Brockmann hromatografijom u koloni iz ribljeg ulja.025 µg vitamina D2 ili 0. Poznat je i vitamin D 4 i D5. tako da pored kalciferola nastaju i sporedni proizvodi kao: lumisterol. Nižim životinjama je kalciferol verovatno prirodni D vitamin. Žučne kiseline su oksidacioni produkti steroida.6. Kao standard služi 0. Englezi su prvi napravili čist preparat vitamina D 2 . Nalaze se u uljima jetre (Oleum jecoris) riba (bakalara. mucina i žučne kiseline. vertebrati imaju jedan drugi vitamin. 7-dehidroholesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži. 1 mg ovog rastvora ima jednu I. Najpoznatija hemijska metoda je po Carr-Price-u sa SbCl 3. kome su dali ime kalciferol. tune. zračenog ergosterola u maslinovom ulju. Taj vitamin. halibut) u velikim količinama (0. Za čovekovu ishranu i profilaksu zanimljiv je sadržaj provitamina D 3 (7-dehidro-holesterola) u svinjskim kožicama.Slika 5. . Vitamin D određuje se biološkim i hemijskim metodama.6 — Nastajanje vitamina D2 iz ergosterola dejstvom ultravioletne svetlosti Proces unutrašnjih strukturnih promena u molekulu provitamina nije tako jednostavan. nazvan D 3. J. Vitamini D grupe rastvaraju se isključivo u mastima.1 µg zračenog ergosterola. a to je identično sa 0. jer pomaže mineralizaciju kostiju. One su kod sisara konjugovane sa glicinom ili taurinom. Iako vitatnin D 2 ima potpuno antirahitično dejstvo.

7.CH 2 -CO O H glicin H 2 N-CH 2 -CH 2 —SO 2 OH taurin Sve žučne kiseline smatramo teorijski derivatima holanske kiseline C 23 H 39 COOH. .holna kiselina tauro . Prati holnu kiselinu kod svih spomenutih životinjskih vrsta. Ima je u čovečijoj i goveđoj žuči. tako da nijedna ne reaguje sa digitoninom. Konjugovana sa glicinom zove se glikoholna. Isto se tako nalazi u žuči konjugovana sa taurinom odnosno glicinom (dezoksiholna i glikodezoksiholna kiselina). 12α trioksiholanska kiselina. 12α).holna kiselina Dezoksiholna kiselina je dioksiholanska kiselina (3α.H 2 N. Holna kiselina je 3. a sa taurinom tauroholna kiselina: gliko . Holna i dezoksiholna kiselina razlikuju se po rastvorljivosti njihovih barijumovih soli u alkoholu. a i kod drugih vertebrata. Bočni lanac na 17 ugljenikovom atomu je valerijanska kiselina. Hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu je u položaju trans (α) kod svih žučnih kiselina. One se mogu odvojiti i hromatografski. Holne kiseline ima u žuči u daleko većoj koncentraciji od ostalih žučnih kiselina. koje nema u žuči: U holanskoj kiselini vodonik na 5 ugljenikovom atomu nalazi se u cis-položaju i prema tome žučne kiseline imaju koprostansku strukturu.

. Žučne kiseline nastaju u jetri iz holesterola. Izgleda da je to žučna kiselina zajednička gmizavcima i pticama. 5. deluju kao emulgatori. U žuči je ima malo 0. Rastvori saponina dejstvuju hemolitički.02%. koji smanjuju površinski napon vode. U neznatnoj količini ima je i u ljudskoj žuči. Žučne kiseline i njihove soli smanjuju površinski napon. Ona je 3α 7αdioksiholanska kiselina. Posle otcepljenja šećera ostaju genini (aglikoni) sa 27 ugljenikovih atoma. Može lako da se izoluje. Vezivanje sa glicinom i taurinom dešava se »in situ«. Mućkanjem njihovih rastvora dobija se intenzivna i trajna pena kao kod sapuna.01—0.6 SAPONINI Saponini su glikozidi. 6α-dioksiholanska kiselina) nađena je prvi put u svinjskoj žuči (hys = svinja) vezana za glicin. što je dokazano sa izotopno obeleženim jedinjenjima.1. Henodezoksiholna kiselina je izolovana prvo iz kokošije i guščije žuči. Litoholna kiselina je 3α-holanska kiselina. koji specifično taloži steroide s 3 β-hidroksilom (trans). jer se njena barijumova so teško rastvara. stabilizuju emulzije lipida i na taj način direktno i indirektno aktiviraju delovanje lipaza i apsorpciju masnih kiselina u crevima.holna kiselina litoholna kiselina Hiodezoksiholna kiselina (3α.dezoksi . Kvalitet saponina različitog porekla određuje se po jačini hemolize eritrocita u fiziološkom rastvoru. Litoholna kiselina je dobila ime po tome što se nalazi u žučnim konkrementima (lithos = kamen).6. Saponini imaju do 5 molekula glikozidno vezanih monosaharida. Najinteresantniji saponin je digitonin iz lišća digitalis vrsta.

kortizol. koje u vrlo malim količinama imaju specifično fiziološko dejstvo. aldosteron i dr. a šećeri digitoksoza i glukoza.6. Glikozidi domaće biljke Digitalis purpurea i Digitalis lanata.7 KARDIACI BILJNOG POREKLA U biljkama se pored saponina nalaze često i steroidni glikozidi. gde je ono i najraznovrsnije. nastaju od holesterola steroidni hormoni. 2) Hormone sa 19 ugljenikovih atoma. treba da ih podelimo prema broju ugljenikovih atoma na: 1) Hormone sa 21 ugljenikovim atomom. zbog toga što sadrže keto-grupu u bočnom lancu i dvogube veze između 20.5. Najbolje je ispitano nastajanje steroidnih hormona u nadbubrežnoj žlezdi. koji na specifičan način stimulišu rad srca. gitoksin i digitoksin izolovani su u kristalnom stanju i upotrebljavaju se u medicini. U ovu grupu spada hormon corpusluteuma — progesteron i hormoni kore nadbubrežue žlezde: kortekson. testisima.1. 3) Hormone sa 18 ugljenikovih atoma.1. Predstavnik ove . i 21. Najvažniji hormon ove grupe je hormon testisa — testosteron. Ovakve aktivne supstance zovu se hormoni. Radi boljeg razumevanja stmkture steroidnih hormona i njihove biološke sinteze. corpus luteumu. DIGITOKSIGENIN Drugi važni glikozidi koji deluju na rad srca su strofantidin i konvalatoksin u listovima đurđevka (Convallaria maialis). 5. digilanid.8 STEROIDNI HORMONI Žlezde s unutrašnjom sekrecijom izlučuju supstance. U ovu grupu spadaju ženski seksualnihonnoni poznati pod imenom estrogeni. kortikosteron. Svi srčani glikozidi daju Legal. Njihovi genini su gitoksigenin i digitoksigenin. ovo ugljenikovog atoma. purpurea glikozidi.ovu reakciju na aceton. Primitivni narodi stavljaju ekstrakte takvih biljaka na vrhove strela radi otrovnog delovanja.6. U nadbubrežnoj žlezdi. U većim dozama prekidaju rad srca u sistoli. ovariju.

koji još uvek ima —OH grupu na trećem ugljenikovom atomu.grupe je estradiol. kortekson. kortikosteron. Poznata je 17-oksigenaza. Dehidrogenizacijom pregnenolona nastaje najvažnije jedinjenje ove sinteze progesteron. Hemijsko ime pregnenolona je: pregnen-3β-ol-20-on. a na 20. 21. odigrava se na principu oksigeniranja sa O2 uz NADP i katalitičkim dejstvom enzima steroid-oksigenaza. 17 i 11. masti i proteina. Biosinteza C21 steroidnih hormona polazi od holesterola. kortizol i kortizon..7 — Nastajanje progesterona iz holesterola Hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju iz progesterona uvođenjem jedne ili više —OH grupa u njegov molekul. Dejstvom oksigenaza jedne za drugom . Hidroksilacija progesterona odnosno uvođenje —OH na 21. ravnotežu vode. — U ovu grupu spada progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde. koje katalizuju uvođenje —OH grupa na 17. Njihova fiziološka uloga je vrlo raznovrsna: regulišu metabolizam elektrolita. i 11. ugljenikov atom u molekulu progesterona. 21. PREGNAN Progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde su po svojoj hemijskoj strukturi derivati zasićenog alicikličnog ugljovodonika — pregnana. koji priprema mukozu uterasa da se oplođeno jaje smesti. keto-grupu. C21 — Steroidni hormoni. Slika 5. poznati pod imenom kortikosteroni. metabolizam ugljenih hidrata. skraćivanjem njegovog bočnog lanca na 17-tom ugljenikovom atomu. ugljenikov atom. Do danas je otkriveno oko tridesetak kortikosterona od kojih su najvažniji: aldosteron. -oksigenaza i 11oksigenaza. Progesteron je hormon corpus luteuma. Prvi međuproizvod je pregnenolon.

Ako se na 21. ugljenikovom atomu. već gradi poluacetalni prsten sa — OH grupom na 11. Aldehidna grupa u aldosteronu nije slobodna. ugljenikovom atomu nalazi — OH grupa. ugljenikovom atomu. Ona ne dejstvuje. – Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Steroidi. dakle posle 21-oksigenaze nego samo pre nje. . Od progesterona nastaje u tom slučaju kortikosteron (levi deo sheme). sadrži na 18.nastaje kortizol.8. koji na 11. ugljenikovom atomu imaju hidroksilnu grupu reverzibilno prelaze u 11-ketosteroid. preko hidroksi-progesterona. Ona nastaje verovatno oksidacijom —CH 3 grupe na 18. C-atomu. jedan od vrlo aktivnih kortikosterona. Tako kortizol reverabilno prelazi u kortizon. Slika 5. Aldosteron . tada ne može više da se dobije steroid sa —OH grupom na 17. ugljenikovom atomu aldehidnu grupu. Intetesantno je napomenuti da 17-oksigenaza ne dejstvuje na 21-hidroksi jedinjenje progesterona.

što označava da ona na 17. Testosteron nastaje od progesterona preko međuproizvoda 17α-hidroksiprogesterona i androstendiona. itd. rast petlove kreste. C19-Steroidni hormoni. Androsteron je 17. Inaktivisanjem steroidnih hormona nastaju jedinjenja poznata pod imenom 17-ketosteroidi. Nalazi se u testisima. C-atomu steranovog prstena imaju keto grupu. rogova kod ovna i bika. .ketosteroid i može da nastane razlaganjem kortikosterona. gde se i odvija njegova sinteza. Prilikom inaktiviranja hormona dolazi do promena u njihovoj hemijskoj strukturi. gde se inaktivirani hormoni i detoksiciraju vezivanjem za glukuronsku kiselinu. . ugljenikovom atomu za dva ugljenikova atoma. Ovi procesi se dešavaju u jetri.17-Ketosteroidi su proizvodi raspadanja steroidnih hormona. Oni se u obliku glukuronida izlučuju u mokraći. Sastavni i neophodni stepen u procesu hormonalne regulacije je stalno inaktiviranje i izlučivanje hormona mokraćom. Testosteron i njegov derivat androsteron dejstvuju na muški genitalni trakt i direktno utiču na pojavu sekundaraih muških karakteristika: porast brade. Normalni čovek izlučuje dnevno 10—20 mg 17-ketosteroida. Određivanje i praćenje koncentracije 17-ketosteroida u mokraći je za dijagnostiku u humanoj medicini od velikog značaja.9.Biosinteza testosterona i androsterona Androsteron je prvi put izolovan iz mokraće u kojoj ga normalno ima 1—2 mg u litri. Slika 5. — Najvažniji steroidni hormon sa 19 ugljenikovih atoma je testosteron. Pri tome dolazi do skraćivanja bočnog lanca na 17.

Estron prelazi u estriol ireverzibilno.Steroidni hormoni sa 18 ugljenikovih atoma . Zbog toga —OH grupa na trećem ugljenikovom atomu ima osobine fenola. zbog dvogube veze između 5 i 10 ugljenikovog atoma u prstenu A. Estradiol je najaktivniji i reverzibilno prelazi u estron pod dejstvom enzima estradiol-NAD-17-β-oksidoreduktaze. pretpostavlja se da su ekvilin i ekvilenin nastali metaboličnom desaturacijom estrona. U ovu grupu spadaju ženski seksualni hormoni — estrogeni . ali se nalaze i u mokraći trudnica. Zovu se i folikularni hormoni. samo je prsten A aromatičnog karaktera (benzenov). Estrogeni izazivaju estrus kod nezrelih ženki pacova tj. Estrogeni su nađeni u folikulima ovarija. placenti. Pošto se nalaze samo u moraći. Najvažniji estrogeni hormoni su: estron. Estriol se izlučuje u mokraći kao glukuronid. Svi estrogeni su derivati ugljovodonika sterana. konj) otkrivena su još dva estrogena hormona: ekvilin i ekvilenin. naglo sazrevanje i seksualni nagon. Supstance sa estrogenim dejstvom nemaju specifičnu konstituciju ili bar hemijsku grupaciju (funkciju) odgovornu za hormonalnu . U mokraći kobila (equus — lat. estrogeni nemaju —CH 3 grupu na 10 ugljenikovom atomu. Interesantno je da estrona ima i u biljnom materijalu (jezgra kokosovih oraha). estradiol i estriol. Osim toga. nadbubrežnoj žlezdi. jer nastaju u folikulama ovarija za vreme menstrualnog ciklusa.

žuta boja kukuruza (zeaksantin) i dr. Nije se moglo dokazati da su te supstance identične sa estronom i estriolom. Molekuli karotinoida sadrže veliki broj konjugovanih dvogubih veza. .) propušta petrol-etarski ekstrakt različitog biljnog materijala. imaju 40 ugljenikovih atoma tj. koja se sastoji u tome što se kroz stub napunjen nekim adsorbensom (CaCO3. od kojih je najpoznatiji skvalen.7 KAROTINOIDI Karotinoidi ili lipohromi su obojene supstance masnog karaktera.aktivnost. Biljni karotinoidi igraju važnu ulogu u selektivnoj apsorpciji svetlosti kod fotosinteze. cvetovima. izolovano je do danas preko 60 karotinoida. Postoje i sintetički preparati estrogenog dejstva kojima se sličnost s prirodnim hormonima jedva naslućuje. kao što je bio slučaj kod izolovanja iz palmine masti. Postoje. nego naročito iz činjenice da su u raznom biološkom materijalu nađene supstance estrogenog dejstva: biljnim klicama. Uneseni u životinjski organizam doprinose pigmentaciji kože. narandžasta boja šargarepe (α i β-karotin). koje se uglavnom nalaze u biljnim uljima. Al2O3 i dr. Dokazano je da većina prirodnih karotinoida ima trans-konfiguraciju. osam ostataka izoprena. takođe i životinjski karotinoidi. Jedan od njih je stilbestrol (bis-p-oksifenil-dietileten). nafti. Karotinoidi se mogu podeliti na: a) Ugljovodonike — karotine b) Hidroksilne derivate ugljovodonika — ksantofile i c) Karotinoidne kiseline Po svom hemijskom karakteru karotinoidi su derivati izoprena. tresetu.1. 5. Primenjujući hromatografiju na koloni po Cvet-u. Ime su dobili po tome što su prvi put izolovani iz šargarepe (Daucus carota). Od njih potiče crvena boja paradajza (likopin). Zbog velikog broja dvogubih veza u molekulima karotinoida postoji mogućnost cis-trans izomerije na svakoj dvoguboj vezi. To se vidi ne samo iz strukture estrogenih hormona. pa se ubrajaju u tetraterpene. corpus luteuma i krvnog seruma. plodovima. mrkom i kamenom uglju.

koji se u likopinu samo nazire. α-karotin je nađen u šargarepi. β-karotin se nalazi prvenstveno u šargarepi. Kod β-karotina su dvogube veze u prstenu konjugovane sa dvogubom vezom. α i β jononu. od kojih su 11 konjugovane. ima 13 nezasićenih veza. β i γ-karotin. preko mevalonske kiseline. pretpostavlja se da u toku biosinteze dolazi do kondenzacije dva ugljovodonika od 20 ugljenikovih atoma (geranil-geranil-pirofosfat) u C40 ugljovodonik. Od njega se razlikuju po tome što im se lanci završavaju šestočlanim prstenom. Molekul mu je simetričan. Pošto su karotinoidi simetrično građeni. U formuli je tačkastim linijama podeljen molekul likopina na ostatke izoprena. zelenom lišću (industrijski se ekstrahuje iz trave). γ-karotina ima u kajsijama. pitomom kestenu. Prsteni karotina strukturno odgovaraju terpenima. katalizom specifičnih biljnih enzima.Biološka sinteza karotinoida polazi od jedinica sa dva ugljenikova atoma (acetil-koenzima A). paprici. lančasti ugljovodonik. . koji plodovima paradajza daje lepu crvenu boju (Solanum lycopersicum). Likopin je nezasićeni. jer samo od β-jononske strukture može da nastane vitamin A. Poznata su tri izomerna karotina: α. kokosovim orasima. Ovakav položaj dvogubih veza je od fiziološkog značaja. Karotini su strukturno izomerni s likopinom. koja se nalazi u lancu.

— Veliki broj karotinoida ima hidroksilnu grupu u jononskom prstenu i to u para-položaju prema ugljovodoničnom lancu. Karotini su važni zbog toga što su prirodni izvori provitamina grupe A vitamina. Fitol je primarni alkohol sa 20 ugljenikovih atoma i dvogubom vezom u položaju 2. Sastoji se od četiri ostataka izoprena. Ostatak fitola je sastavni deo molekula hlorofila i vitamina E i K grupe. koji se dobija razlaganjem hlorofila. Na ovom mestu treba da spomenemo skoro potpuno zasićeni alkohol fitol. γ-karotin ima pored jednog β-jononskog prstena otvoreni završetak lanca kao likopin. a lanac se završava sa α-jononskim prstenom. β-karotin ima na oba kraja lanca βjononski prsten. Ksanotofili . Poznat je veliki broj oksi-derivata β-karotina među žutim i crvenim pigmentima: zeaksantin (kukuruz) violaksantin (cvet dan i noć). .α-karotin ima s jedne strane molekula β-jononski prsten. astacin (crveni pigment rakova) rubiksantin (crvena boja šipka).

7. Ostali provitamini (α i γ-karotin i kriptoksantin) daju jedan molekul vitamina. godine. U odsustvu vazduha dosta su otporni pri zagrevanju. Pošto je molekul β-korotina simetričan. Vitamini A spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima.1. od njega se dobijaju dva molekula vitamina A 1 .1 VITAMINI A GRUPE Vitamin A 1 (Axerophtol) je primarni alkohol. On sadrži u β-jonskom prstenu konjugovane dvogube veze. Prvi proizvod cepanja karotina je aldehid vitamina A 1 —trans-retinin 1 .5. Redukcijom aldehida retinina nastaje vitamin A 1 . Slatkovodne ribe sadrže vitamin A 2 . Osetljivi su prema kiseoniku i ultraljubičastoj svetlosti. Vitamin A 1 nastaje iz β-karotina oksidacionim cepanjem centralne etilenske veze i primanjem dva molekula vode. koji nije važan u ishrani sisara. pet dvogubih veza od kojih su dve konjugovane. . koji ima β-jononski prsten. Izolovao ga je Karrer 1931. jer samo na jednom kraju lanca sadrže β-jononski prsten.

2 VITAMINI E GRUPE Vitamini E grupe spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima. Boll je 1877. Poznata su četiri tokoferola: α. naročito onima koja se dobijaju iz pšeničnih klica. . β-. Nalaze se samo u hrani životinjskog porekla.1. 5.Vitamini A grupe imaju karakterističan apsorpcioni spektar (max. nalaze se u jetri. Poznati su pod imenom tokoferoli. Vrlo bogat izvor A 1 vitamina su jetrena ulja morskih riba. što se koristi za kvantitativno određivanje A vitamina (Carr — Price-ova.7. Danas je poznata samo njihova uloga u fiziologiji vida. Jetra održava konstantnu koncentraciju vitamina A u krvnoj plazmi. njegova koncentracija se u krvi ne menja znatno i po nekoliko meseci. koje dolazi od grčkih reči tokos — porođaj i fero — nosim. Sastoji se iz dve komponente: belančevine opsina i prostetične grupe. E vitamini su uljaste tečnosti. ako u hrani nema vitamina A. Sa SbCl 3 daju lepu plavu boju. Biološki je najaktivniji α-tokoferol. Rezerve vitamina A esterifikovanog sa višim masnim kiselinama. Vitamini A su zaštitni vitamini epitela. koja je aldehidni derivat vitamina A 1 (11-cis-retinin ili neoretinin b). Oksidaciona sredstva ih razaraju. izolovao iz oka žabe vidni purpur ili rodopsin. γ. Vitamini E nalaze se rastvoreni u biljnim uljima. reakcija). 325 —328 nm) i potpuno različit od karotina. Ovo jedinjenje je osetljivo na svetlost. antikseroftalmični i antiinfektivni vitamini.i δ-tokoferol. postojane pri zagrevanju u odsustvu vazduha do 200° i otporne prema kiselinama i alkalijama. godine.

koja se razlikuju po bočnom lancu. 5. koji dejstvuju razorno na celularne enzime. Njihov nedostatak manifestuje se na različit način kao: resorpcijom fetusa. Svi vitamini K grupe imaju isti aromatični deo — 1. Tako vitamin K2 ima umesto ostatka fitola difarnezilni ostatak. .1. Derivat je naftohinona. Fitol se vezuje preko jedne fenolne grupe. sterilitetom i akutnom muskularnom distrofijom.7. koji na položaju 3 ima ostatak alkohola fitola. a ostatak alkohola fitola nalazi se u bočnom lancu: Vitamini E su antioksidansi.Tokoferoli se sastoje iz dve komponente: aromatičnog jezgra (metilovani hidrohinon) i karotinoidnog alkohola — fitola. koji štite mnoge supstance od ireverzibilne oksidacije.3 FILOHINON I UBIHINON Filohinon ili vitamini K1 nađen je u zelenom bilju (filos — list). Tako na primer. jer su bitni za normalnu sposobnost reprodukcije.4-naftohinonski prsten. Dokazano je da i sam menadion (2-metil-l. a druga ostaje slobodna. Pored vitamina K1 nađena su još dva vitamina ove grupe. sprečavaju stvaranje peroksidnih derivata nezasićenih masnih kiselina. Pri ovom vezivanju nastaje hromanski prsten. Vitamini E su poznati i pod imenom antisterilitetni vitamini.4-naftohinon) pokazuje biološku aktivnost kao i vitamini ove grupe.

sastoji se iz aromatičnog odnosno hinonskog prstena. za koji je vezan bočni izoprenski lanac. Naime. kao što mu samo ime kaže. Bočni lanac nastaje u organizmu od mevalonske kiseline. U relativno velikoj koncentraciji ga ima u mitohondrijama. Nedostatak K vitamina javlja se kad se bakterije crevne flore unište antibioticima ili kod novorođenčađi. . Ubihinon. Za ubihinon nije dokazano vitaminsko dejstvo. Vitamin K2 sintetišu bakterije crevne flore. što je povezano s njihovom ulogom u sintezi protrombina (antihemoragični vitamini). Ubihinoni različitog porekla razlikuju se po broju izoprenskih ostataka u bočnom lancu.Vitamini K grupe sprečavaju da dođe do krvavljenja. vrlo je rasprostranjen i to kako u životinjskom tako i u biljnom svetu. Poznat je i pod imenom koenzim Q. Po svojoj hemijskoj strukturi je sličan filohinonu i tokoferolima. Međutim postoje indicije da učestvuje u respiratomom lancu kao prenosilac vodonika. kojima mikroorganizmi u crevima još nisu stvorili potrebne rezerve K vitamina.

Hilomikroni prolaze kroz .2. nastaju u prisustvu žučnih soli i fosfolipida duodenuma. čije čestice imaju 500—1000 nm u prečniku. Biosinteza triglicerida u intestinalnim ćelijama ide tako da kao supstrat služe bilo monogliceridi bilo α-glicerofosfat (slika 5. Unutar ćelija. srcu i skeletnim mišićima u stanju mirovanja. Neutralne masti imaju veću kaloričnu vrednost (oko 37 kJ/g) od glikogena i skroba. zajedno sa žučnim solima i žučnim fosfolipidima ulaze u ćelije intestinalne mukoze. 5. Emulgovanjem se jako povećava površina masnih čestica i olakšava (ubrzava) dejstvo lipaza. zimskom snu prezimara i godišnjoj seobi ptica. Masti su jedini izvor energije u gladovanju. Utvrđeno je da kičmenjaci dobijaju polovinu svoje energije oksidacijom masnih kiselina u jetri. i u stvari su kompleks lipida s proteinom. da bi im služile kao energetska rezerva.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI Lipaze pankreasnog soka i creva hidrolizuju emulgovane masti.5. Jedino se u moždanom tkivu ne vrši oksidacija masnih kiselina.2 METABOLIZAM LIPIDA Posle ugljenih hidrata. jer ne sadrže vode. jer je njegov jedini izvor energije glukoza. neutralne masti su po količini glavna hrana za većinu životinja i vrlo važan izvor energije. većina slobodnih masnih kiselina iz micela ponova se pretvara u trigliceride. Više životinje i biljke mogu da odlažu velike količine neutralnih masti. raspršeni u micele prečnika 3—8 nm. bubrezima. Stabilne emulzije triglicerida.10). U svakom slučaju slobodne masne kiseline se energetski obogaćuju prelazeći u derivat acil-KoA: α-Glicerofosfat može da nastane bilo od glicerola bilo od glukoze: glicerol kinaza a) b) Resintetizovani trigliceridi se oblikuju u kapi prečnika 100—500 nm koje se nazivaju hilomikroni. Oni. Glavni produkti hidrolize masti su slobodne masne kiseline i βmonogliceridi. Oni sadrže oko 2% proteina i 7% fosfolipida.

D i naročito K. ali je apsorpcija vitamina prosto zanemarljiva. Vitamini rastvorljivi u mastima A. često prati i nedostatak vitamina A. Nalaze se u krvnoj plazmi zdravih životinja samo za vreme apsorptivnog stanja. Fina disperzija u micele u tankom crevu izgleda da je preduslov za apsorpciju.bazu mukoznih ćelija u ekstracelularnu tečnost i odatle u limfni sistem. ali se manji deo ne esterifikuje ponova u mukozi i ulazi u portalni krvotok gde se veže na albumin. verovatno ulaze u intestinalne ćelije sa fosfolipidima u obliku micela različitog tipa od micela masnih kiselina.10 . D. . Nešto se triglicerida apsorbuje i u odsustvu žuči.Biosinteza Triglicerida u intestinalnim ćelijama Veći deo viših masnih kiselina se apsorbuje u limfu kao hilomikroni. Tako opstruktivnu žuticu. kod koje se koncentracija žučnih soli u lumenu creva smanjuje. E i K i u ograničenoj količini i holesterol. koja se jako smanjuje ako se sprečava stvaranje micela. Slika 5.

Rezervne masti su glavni endogeni izvor masnih kiselina. Masne kiseline se oksiduju u matriksu mitohondrija dejstvom čitavog niza enzima u prisustvu koenzima A. a vrlo malo slobodnih masnih kiselina. Relativno malo je poznato o detaljima i redosledu intracelularne hidrolize lipida. Esterifikacijom sa . Zbog toga se dugo naslućivalo da sinteza i razgradnja masnih kiselina ide dodavanjem odnosno oduzimanjem dva ugljenikova atoma. a) Aktivacija i ulazak masnih kiselina u mitohondrije Pošto su masne kiseline hemijski inertna jedinjenja. Činjenica da u krvi i urinu životinja koje gladuju dolazi do nagomilavanja kiselina sa 4—C atoma. koji razaraju strukturu membrana i vrlo su toksični. Međutim. jer se oksidacija odigrava na β-položaju. Pošto se jedino slobodne masne kiseline mogu da oksiduju. doprinosila je gornjem mišljenju.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA Masne kiseline koje treba da se oksiduju u tkivima viših životinja dolaze ili iz ekstracelularne tečnosti ili iz endogenih intracelularnih lipida. NAD + i Mg2+ jona. One se nalaze u obliku masnih kapljica u citoplazmi i sastoje se uglavnom od triglicerida. da bi mogle metabolički da se upotrebe. pod normalnim uslovima ne dolazi do nagomilavanja slobodnih masnih kiselina ili drugih hidrolitičkih produkata. Pokazalo se tačnim da razgradnja masnih kiselina ide postepenim odvajanjem dva ugljenikova atoma.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA Poznato nam je da sve prirodne masne kiseline imaju paran broj ugljenikovih atoma. Iako su oni relativno konstantnog sastava.2. One su nekovalentno vezane za serum-albumin.2. i direktno se oksiduju u srcu i mišićima. 5. Drugi izvor masnih kiselina su one koje se nalaze vezane u fosfogliceridima ćelijskih membrana. Zbog toga se razgradnja masnih kiselina i naziva β-oksidacija. koje su na β-položaju oksidovane (acetsirćetna=CH 3COCH2COOH i βhidroksibuterna = CH3CHOHCH2COOH). adenozin-trifosfata. Utvrđeno je da je brzina hidrolize intracelularnih lipida podešena prema brzini potrošnje masnih kiselina.5. kao što su lizofosfatidi. trigliceridi se prvo hidrolizuju dejstvom intracelularnih lipaza. nalaze se u stalnom metaboličnom prometu u ćelijama viših životinja. one se prvo energetski obogaćuju prelazeći u »aktivne« masne kiseline. Dejstvom fosfolipaza oslobađaju se masne kiseline fosfoglicerida. U krvi kičmenjaka nalaze se znatne količine triglicerida i fosfoglicerida.

energetski bogato jedinjenje. u neorganski fosfat: PPi + H 2 O —> 2P i Ova reakcija osigurava da aktivacija masnih kiselina teče samo u pravcu nastajanja „aktivne" masne kiseline. dejstvom pirofosfataze. Zbog toga se ostatak masne kiseline prenosi na specifični prenosilac karnitin ( γ -trimetilamino βhidroksibuterna kiselina): Karnitin karnitin Acil-KoA Acil Reakciju katalizuje jedna transferaza. masne kiseline daju tiolski estar. koje su specifične na dužinu C-lanca masne kiseline. On nastaje u mitohondrijama oksidacijom α-ketoglutarata. Reakcija se odigrava u citoplazmi u prisustvu ATP-a. odnosno acil-KoA. βoksidacija masnih kiselina odigrava se u ciklusu od četiri reakcije. . Do sada je izolovano najmanje tri tiokinaza. koji se odmah hidrolizuje. Najvažnija je tiokinaza dugolančanih masnih kiselina. U mitohondrijama se nalazi drugi tip tiokinaze.ekstramitohondrijalnim koenzimom A. koji aktiviše masne kiseline u prisustvu mitohondrijalnog GTP-a. koja aktiviše kiseline sa C 12—C22 atoma. U toku reakcije aktivacije ATP se cepa u pirofosfat (PPi). U mitohondrijama se ostatak masne kiseline ponova prenosi sa karnitina na mitohondrijalni koenzim A: acil-karnitin + HS—KoA → acil—KoA + karnitin Masne kiseline ulaze u ciklus β-oksidacije u obliku acil-KoA. Masne kiseline vezane u obliku acil-KoA vrlo teško mogu da prođu kroz unutrašnju membranu mitohondrija. uz katalitičko dejstvo tiokinaze masne kiseline.

β-enoil-KoA.5) Gubitkom dva vodonikova atoma.11. FADH2 predaje vodonikove atome drugom flavoenzimu. koje preuzima FADH 2.2. koji prenosi elektrone (ETF) citohromu c.14. β-nezasićenu vezu adira se molekul vode. .17).Slika 5. tako da nastaje L-β-hidroksiacil-KoA: Ovu asimetričnu sintezu L-izomera katalizuje enoil-hidrataza (=βhidroksiacil-KoA hidroliaza (4. β-oksidacija masnih kiselina po Lynen-u 1) Prva dehidrogenacija acil-KoA odigrava se na položaju α. nastaje α.99. β dejstvom FAD-specifične acil-KoA dehidrogenaze (1. βtrans nezasićena masna kiselina ili tačnije α. na α. 2) U drugoj reakciji ciklusa.1.

U slučaju da masna kiselina sadrži neparan broj C-atoma. Za svaki ciklus β-oksidacije potreban je po jedan molekul koenzima A. propionil-KoA (CH 3 CH 2 CO—KoA). Oduzimanjem drugog para vodonikovih atoma. 4) β-ketomasna kiselina-KoA je vrlo reaktivno i nepostojano jedinjenje.1. kao što je oleinska. na masnu kiselinu sa dva C-atoma manje. i oni se odvajaju u obliku acetil-KoA (CH 3 C-S-KoA): Ova reakcija je egzergonska. odigrava se na isti način kao i zasićenih masnih kiselina. Kod oleinske kiseline posle odvajanja tri acetil-KoA: ostaje kiselina. koje preuzima NAD. koji katalizuju drugu dehidrogenaciju.3) Enzimi. jer se u neposrednoj blizini nalaze —C=O i tioestarska veza. NADH predaje vodonikove atome NADHdehidrogenazi respiratornog lanca.3.35). dejstvom tiolaze (= βketotiolaza 2. acetil-KoA mora brzo da se oksiduje u ciklusu trikarbonskih kiselina.1. Oksidacija nezasićenih viših masnih kiselina. Dva C-atoma preuzima slobodni koenzim A. apsolutno su specifični na L-stereoizomer (1. Pošto je njegova koncentracija u mitohondrijama mala. da bi se oslobodio koenzim A. sve dok se u toku odcepljivanja po dva C-atoma razgradnja ne približi dvoguboj vezi. krajnji produkt β-oksidacije je ostatak od tri C-atoma. Zbog toga se molekul cepa na β-položaju.16). Za dva C-atoma kraći ostatak masne kiseline ulazi u novi ciklus. koja na β-položaju ima cis-dvogubu vezu: CH3(CH2)7-CH=CH-CH2CO-SKoA . što znači da je ravnoteža pomerena u pravcu tioklastičnog cepanja. u obliku estra sa koenzimom A. nastaje β-ketoacil-KoA.1.

Za kompletnu oksidaciju palmitinske kiseline potrebno je da ona prođe kroz sedam takvih ciklusa.7kJ = 3991 kJ. Njenom oksidacijom će se dobiti 8 molekula acetil-KoA i 14 pari vodonikovih atoma. kompletnom oksidacijom palmitinske kiseline do CO 2 i H 2 O dobijaju se: 35 + 8x12=131 molekul ATP-a. oksidacija višestruko nezasićenih masnih kiselina (npr. Imajući u vidu da je promena standardne slobodne energije u toku kompletne oksidacije palmitinske kiseline 9 830 kJ. Pošto se na početku za aktivaciju masne kiseline utroši samo jedan ATP. oksidacija gornje nezasićene kiseline će se nastaviti kada ona pređe u izomernu trans-nezasićenu kiselinu. koja uključuje i fosforilaciju: Palmitoil-KoA + 7Ko-A+7O 2 + 35Pi + 35ADP → 8 acetil-KoA + 5ATP+42H2O Oksidacijom jednog molekula acetil-KoA u ciklusu trikarbonskih kiselina (CLK) dobijaju se 12 molekula ATP-a. Na osnovu toga može da se napiše jednačina. daje 5 ATP-a. a od NADH tri. Prema tome. Svaki ciklus odvajanja dva C-atoma. Prenos elektrona do kiseonika od FADH2 daje dva molekula ATP-a.2. 5. Izomerizaciju katalizuje trans: enoil-izomeraza.3 : 4—cis—dodecenoil—KoA Pošto enoilhidrataza katalizuje adiciju vode samo na trans-dvoguboj vezi. a to iznosi 130x x30. Slično. fosforilacijom na nivou supstrata i oksidativnom fosforilacijom. linolenske) zahteva da sve dvogube veze iz cis-oblika pređu u trans. a sedam u obliku NADH + H +. . to se oksidacijom palmitinske kiseline dobija 130 molekula ATPa. izlazi da se 40% ove energije prevodi u energetski bogate pokretne molekule ATP-a. Palmitoil-KoA + 7Ko-A + 7FAD + 7NAD+ + 7H2O → 8 acetil-KoA + 7FADH2 +7NADH + 7H + Sedam pari vodonikovih atoma ulazi u respiratorni lanac u obliku FADH2.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH) U toku jednog ciklusa β-oksidacije dobija se jedan molekul acetilKoA (CH3CO—KoA) i dva para vodonikovih atoma (=4H).

Jedan katalizuje tiokinaza i odigrava se utroškom jednog ATP-a: . Ketonska tela difunduju iz ćelija jetre u krv koja ih odnosi u periferna tkiva. nastaje kondenzacijom dva acetil -KoA: 2CH 3 CO-SKoA → CH 3 COCH 2 CO-SKoA + KoA-SH acetoacetil—KoA Reakciju katalizuje β-ketotiolaza. Osnovno jedinjenje ove grupe acetsirćetna kiselina. a krvotokom dospevaju u periferna tkiva koje ih oksiduje u CLK. Acetsirćetna kiselina prelazi pod fiziološkim uslovima spontano u aceton. Ona nastaju u neznatnim količinama u jetri. Oslobađanje acetsirćetne kiseline iz njenog estra sa koenzimom A ide preko β-hidroksi-β-metil-glutarilKoA (HMG—KoA): Intermedijerno jedinjenje koje nastaje u gornjem procesu HMGKoA. Jetra je glavno mesto u kojem nastaju ketonska tela.2. Periferno tkivo i srčani mišić pretvaraju acetosirćetnu kiselinu u estar sa koenzimom A na dva načina.5. je polazni supstrat za sintezu holesterola i steroida uopšte. a dejstvom NAD-specifične β-hidroksibutirat dehidrogenaze u D-β-hidroksibuternu kiselinu (CH 3CHOHCH 2COOH). odnosno acetoacetil-KoA. ali ona za razliku od drugih organa i tkiva ne može da ih koristi.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA Acetosirćetna kiselina. β-hidroksibuterna kiselina i aceton se tradicionalno i netačno nazivaju ketonska tela.

a izotopno obeleženi CO2 se ne ugrađuje u masne kiseline. ali ne sve. mnogi su mislili da se i biosinteza masnih kiselina odigrava u mitohondrijama. koje unose hranom. modifikuju biljne gliceride. a sam se ne ugrađuje u masne kiseline niti služi kao redukciono sredstvo. životinje sintetišu mnoge. Pošto je kapacitet životinja u odlaganju rezervnog ugljenog hidrata. 2) citrat maksimalno ubrzava sintezu masnih kiselina. nego što periferno tkivo može da ih oksiduje.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA Biljke. eksperimentalno je dokazano: 1) sinteza masnih kiselina odigrava se u citoplazmi. koji ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina gde se oksiduje. Kod gladovanja i nekontrolisanog »diabetes mellitus-a« povećava se koncentracija ketonskih tela u krvi.Nastali acetoacetil-KoA se tiolitički cepa na dva acetil-KoA. kvasci i bakterije sintetišu i gliceride i njihove sastavne masne kiseline. odmah se pretvara u masne kiseline. Posle otkrića da se oksidacija masnih kiselina odigrava u mitohondrijama i objašnjenja uloge koenzima A. ograničen. a ne u mitohondrijama. Međutim. Oni su dokazali da neposredni prethodnik dva C-atoma. 5. Ako ona dostigne bubrežni prag. Ovu neočekivanu i neobičnu ulogu CO2 objasnio je Wakil sa sar.2. znatne količine se pojavljuju u mokraći (ketonurija). Klinička slika ove pojave zove se ketoza. plesni. obrnutim smerom istih enzimskih procesa. One se odlažu u velikim količinama kao trigliceridi u adipoznom tkivu. sav višak ugljenih hidrata koji ne može da se odloži. potrebne gliceride i masne kiseline. U tim slučajevima je brzina njihovog nastajanja u jetri veća. Dugo je poznato da mnogi organizmi glukozu mogu da pretvore u mast. 3) CO2 i bikarbonati su bitni u sintezi masnih kiselina. glikogena. nastupa ketonemija. koji ulazi u masnu kiselinu . Kada koncentracija ketonskih tela u krvi pređe normalnu granicu. One. takođe.

Vodonikove atome daje redukciono sredstvo NADPH. i njegova dva C-atoma se nalaze na početku lanca masne kiseline. izolovan je i određena mu je primarna struktura. koja nastaje od jednog molekula acetil-KoA i sedam molekula malonil-KoA. malonil KoA: HOOC—CH2 —CO—S—KoA. CO2 je bitan jer se ugrađuje u malonil-KoA.nije acetil-KoA. C6 sve do C16) koji nastaju u toku sinteze nisu vezani tioestarski za koenzim A. Oni vezuju ostatke. Danas je objašnjena kompletna . koji se zove kompleks sintetaze masnih kiselina. koji nastaju u toku sinteze. a ne može da se odigra njena kompletna sinteza. Njegova funkcija je analogna funkciji koenzima A u β-oksidaciji. bez koga sinteza ne može da počne. Intermedijerni ostaci (acil) masnih kiselina različite dužine C-lanaca (C4. Zbirna reakcija sinteze je: acetil-KoA+7 malonil-KoA+14NADPH+14H + → CH3(CH2)14COOH+7 CO2 + 8 KoA-SH+14 NADP+ +6 H2O Jedini molekul acetil-KoA potreban za početak sinteze služi kao primer ili starter (=seme). U mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu. . ACP je ugrađen u kompleks sintetaze masnih kiselina tako da njegova —SH grupa 4'-fosfopantetina štrči van. Sinteza palmitinske kiseline Sintetaza masne kiseline katalizuje celokupnu sintezu palmitinske kiseline. Sintezu katalizuje kompleks od sedam enzima. za svoju-SH grupu gradeći tioestarsku vezu.de novo" sinteza viših masnih kiselina. može samo da se produži lanac neke masne kiseline (C12 do C16). nego derivat sa tri C-atoma.. nego su vezani tioestarski za SH grupu jednog proteina male molekulske težine. kao što je to bio slučaj kod β-oksidacije. tako da može da obavlja funkciju prenosioca acil-ostataka. —SH grupa AC Proteina je vezana za 4'-pantetein kao i u koenzimu A. Njen lanac počinje da raste od karbonilne grupe acetil-KoA sukcesivnom adicijom acetil-ostataka. On se naziva acil-prenosni protein (ACP) otporan je pri zagrevanju. koja se odigrava u rastvornom delu citoplazme.

Pošto acetil-KoA ne može da prođe kroz mitohondrijalnu membranu. a videli smo da nastaje i β-oksidacijom masnih kiselina. Acetil grupe mogu da se prenose i vezivanjem za karnitin. Ranije je konstatovano da acetil-KoA nastaje u mitohondrijama oksidativnom dekarboksilacijom piruvata. koji dolazi iz mitohondrija indirektnim putem. ali to nije glavni put. za koga smo rekli da je polazno jedinjenje u sintezi masnih kiselina.12). Malonil-KoA. on se aldolnom kondenzacijom s oksalacetatom pretvara u citrat.Slika 5. koji je permeabilan i ulazi u citoplazmu (slika 5.12 . nastaje ugrađivanjem CO2 u acetil-KoA. Reakciju .Enzimski kompleks sintetaze masnih kiselina Svi ugljenikovi atomi masnih kiselina potiču od citoplazmatskog acetilKoA. Citrat u citoplazmi reaguje sa koenzimom A dajući ponovo acetil-KoA i oksalacetat: citrat+KoA—SH + ATP → CH 3 CO—S—KoA+ADP+Pi + oksalacetat Citrat je prema tome prenosilac acetil-grupa iz mitohondrija u citoplazmu.

kao što smo već rekli. čiji se acetilni ostatak prenosi na ACP.katalizuje acetil-KoA karboksilaza. koji se takođe vezuje na ACP. on je potreban samo za sintezu malonil-KoA. Uloga CO 2 u sintezi masnih kiselina je sada jasna. Redukciju katalizuje β-ketoacil-ACPreduktaza: . dejstvom acetil-transacilaze: acetil -S -K oA + A CP -S H → ac et i l. ugradio u malonil-KoA u toku njegove sinteze. dejstvom maloniltransacelaze: malonil-KoA + ACP—SH → malonil—S—ACP+KoA—SH Acetil—S—ACP i malonil—S—ACP reaguju na taj način da se drugi i treći C-atom malonil-ostatka adira na karbonilnu (CO) grupu acetil koenzima A. Biotin intermedijerni prenosilac CO2 u sledećoj dvostepenoj reakciji: je Nastajanje malonil-KoA je reakcija koja određuje celokupnu brzinu sinteze masnih kiselina. koji istovremeno istiskuje karboksilnu grupu u obliku CO2 Oslobođeni molekul CO 2 je onaj isti koji se. pa je prema tome acetil-KoA karboksilaza regulatorni enzim.S . i to objašnjava njihovu ranije zapaženu ulogu u sintezi masnih kiselina. Prva dva C-atoma masne kiseline nastaju. od starter (primer) molekula acetil-KoA.A CP + K oA S H Sledeći parovi C-atoma potiču od drugog i trećeg C atoma malonil-KoA. U sledećoj reakciji sinteze acetoacetil-ostatak se redukuje sa NADPH u β-hidroksibutiril—S—ACP. biotin-enzim. dejstvom acetil-KoA karboksilaze. U sintezi palmitinske kiseline učestvuje 7 molekula malonil-KoA. Pozitivni modulatori ovog enzima su citrat i izocitrat.

Sedam molekula glukozo-6-fosfata moraju se oksidovati u ribulozo-5fosfat i CO2. reakcijom drugog molekula malonil-KoA sa sada nastalim butiril—S—ACP uz izlaženje CO 2. gde je brzina sinteze masnih kiselina velika. jer normalno u ćelijama ima vrlo malo slobodnih masnih kiselina. Njen lanac može i još da se produži. u sledećoj reakciji gubi molekul H 2O. prelazeći u ostatak α. koje sadrže 12—16 ugljenikovih atoma. čiji se lanac produžuje. Ostaci masnih kiselina. Drugi izvor NADPH za sintezu masnih kiselina u jetri je od oksidacije malata u piruvat i CO 2 dejstvom »jabučnog« (»malic«) enzima. ide sukcesivnim ugrađivanjem acetil-KoA. Brzina biosinteze masnih kiselina je prilagođena brzini sinteze triglicerida i fosfoglicerida. Zbog toga je pentozo-fosfatni put vrlo aktivan u svim onim tkivima. Ovaj proces se odigrava u mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu dejstvom odgovarajućih enzima. da bi se dobilo dovoljno NADPH za sintezu jednog molekula palmitinske kiseline. β-nezasićene krotonske kiseline (trans): CH3CHOHCH2CO-S-ACP→ CH3CH = CHCO-S-ACP + H 2O krotonil . Palmitinska kiselina je normalni krajnji produkat sinteze masnih kiselina. dejstvom NADPspecifične krotonil-reduktaze u ostatak buterne kiseline (C 4 ): CH3CH=CHCO-S-ACP + NADPH + H+→ CH3CH2CH2CO-S -ACP + NADP+ butiril-S-ACP Ovom reakcijom se završava prvi od sedam ciklusa sinteze palmitinske kiseline. kao što su jetra i adipozno tkivo. nalaze se u obliku estra s .dejstvom NADP-specifičnih enzima pentozo-fosfatnog puta.SACP Nastali krotonil ostatak se na kraju ciklusa redukuje. Kada se lanac produži do 16 C-atoma. odnosno kapronil—S—ACP (C 6).CH3COCH2CO-S-ACP +NADPH + H+→ CH 3 CHOHCH 2 CO-SACP+NADP + D-β-hidroksibutiril—S—ACP. Posle niza reakcija dobija se ostatak masne kiseline sa 2 C-atoma više. slobodna palmitinska kiselina se odcepi od ACProteina Za sintezu palmitinske kiseline potrebno je 14 molekula redukovanog NADPH koji se dobija uglavnom oksidacijom glukozo-6-fosfata u citoplazmi. Produžavanje C-lanca masnih kiselina. koja se odigrava u citoplazmi. Drugi ciklus počinje slično.

Produžavanje lanca u mitohondrijama je direktno obrnuti proces β-oksidacije masnih kiselina. Oleinska i palmitinska kiselina nastaju u životinjskom organizmu od stearinske.koenzimom A (acil-KoA). 3) grupa tipa linolna kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)4-CH=CH.2. naročito u ćelijama jetre i adipoznog tkiva. Jedan elektron dobija od supstrata u kome nastaje dvoguba veza (acil-KoA). koje su asocirane s endoplazmatskim retikulumom. Jedina je razlika što redukciju α.) u položaju cis. One imaju dvogubu vezu između 9 : 10 C-atoma ( ∆ 9. odnosno palmitinske kiseline dejstvom specifičnih oksigenaza.kao i linolna kiselina 4) grupa tipa linolenske kiseline ostatkom:CH3CH2—CH = CH— kao linolenska kiselina.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA U organizmu sisara se nalaze četiri tipa nezasićenih masnih kiselina: 1) grupa tipa palmitoleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)5—CH = CH— kao i sama palmitolenska kiselina 2) grupa tipa oleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)7—CH=CH—. . 5. One nastaju ili produžavanjem C-lanca ili desaturacijom. β-dvogube veze katalizuje NADP-specifična reduktaza. s i Oleinska i palmitoleinska kiselina su najrasprostranjenije masne kiseline. kao i oleinska kiselina. Dvoguba veza se obrazuje tako da molekulski kiseonik prima dva elektrona. a drugi od NADPH: Četiri tipa poli-nezasićenih masnih kiselina su prethodnici svih polinezasićenih kiselina u sisara. a ne flavoenzim.

Od poli-nezasićenih masnih kiselina najviše ima arahidonske. koji su sastavni delovi ćelijske membrane.13). sintetišu se od L-glicerol 3-fosfata i acil-KoA. Ona nastaje u životinjskom organizmu od linolne kiseline.2. Biljke sintetišu poli-nezasićene masne kiseline. Vezivanjem za citidintrifosfat fosfatidna kiselina prelazi na viši energetski nivo: .Linolnu i linolensku kiselinu ne mogu da sintetišu sisari i one su za njih bitne masne kiseline. GLICEROFOSFATIDA I a) Biosinteza triglicerida Trigliceridi. a jedino ćelije intestinalne mukoze mogu direktno da aciluju monoglicerid u di.i triglicerid. Ona se nalazi u ćelijama u vrlo malim količinama (tragovima). Fosfatidna kiselina je intermedijer i u sintezi glicerofosfatida. koja sadrži četiri konjugovane dvogube veze.8 BIOSINTEZA SFINGOLIPIDA TRIGLICERIDA. U jetri i adipoznom tkivu sinteza teče uvek preko intermedijerne fosfatidne kiseline. Kao i kod svih biosinteza i ovde se polazni supstrat energetski obogaćuje. koje treba uneti hranom. koji obrazuju biljne i životinjske rezervne masti. nastaju od fosfatidne kiseline (slika 5. 5. b) Biosinteza glicerofosfatida Najvažniji glicerofosfatidi.

uvode tri —CH 3 grupe. Vezivanjem ovih alkohola za fosfatidnu kiselinu nastaju odgovarajući glicerofosfatidi: lecitin. tako da prvo nastaju monometil i dimetil-derivati. Donor metil-grupa je »aktivni« metionin (S- adenozilmetionin): Fosfatidil-etanolamin + 3 S-adenozilmetionin → lecitin (fosfatidil-holin) + 3 S-adenozinhomocistein Uvođenje metil grupa u ostatak etanolamina ide postepeno. Kao što se na slici 5.Biosinteza najvažnijih glicerofosfatida Biosinteza teče tako da se u CDP-gliceridu CDP zamenjuje sa jednim od sledeća tri alkohola: serinom (vezuje se na mestu CH 2OH grupe).13 vidi lecitin nastaje od serin-kefalina u dvostepenoj reakciji. inozitolom ili glicerol-fosfatom. Prvo se ostatak serina dekarboksilira u etanolamin: serin-kefalin → fosfatidil-etanolamin + CO2 a zatim se u molekul etanolamina transmetilacijom. . inozitol-fosfatid i kardiolipin. serin-kefalin.Slika 5.13 .

Aciliranjem sfingola sa acil-KoA nastaju prvo jedinjenja poznata pod imenom ceramidi. koji kondenzacijom sa serinom daje dihidro sfingozin.c) Biosinteza sfingolipida Alkoholna konponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol koji ima 18 C-atoma. palmitoil-KoA. Sinteza teče tako da se prvo palmitoil-KoA redukuje u aldehid. Holin se prenosi sa aktivnog citidin difosfat holina (CDP-holin): . Uvođenje holina u ova jedinjenja nastaju sfingolipidi. On nastaje od palmitinske kiseline odnosno njenog estra s koenzimom A. Redukcijom sa flavo-enzimom ovaj zasićeni derivat prelazi u nezasićeni sfingozin ( = sfingol): Amino grupa sfingozina je u svim sfingolipidima acilirana s višim masnim kiselinama.

9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA Biosinteza holesterola počinje na isti način kao i sinteza ketonskih tela. Zatvaranjem ugljenikovog lanca . koji se sastoji od šest ostataka izoprena (C30H50). U sledećem nizu reakcija. koji sa trećim molekulom acetil-KoA prelazi u β-hidroksi-β-metil-glutaril-KoA (HMGKoA). dejstvom jedne reduktaze. Prvo se kondenzuju dva molekula acetil-KoA u acetoacetil-KoA.2. To je intermedijer od koga se odvaja sinteza holesterola i steroida u organizmu sisara. Ako se formula skvalena napiše onako kako stvarao izgleda u prostoru. Prvo je izolovan iz jetre ajkula.14 . koja redukuje —CO—S—KoA grupu i odcepljenjem koenzima A.3'-dimetil-alil-pirofosfat. dolazi do kondenzacije ova dva izomerna izoprenil-pirofosfata i posle niza reakcionih proizvoda nastaje derivat izoprena skvalen. Slika 5.Cerebrozidi. sintetišu se reakcijom ceramida sa uridin difosfat glukozom (UDPG) ili UDPgalaktozom. β-hidroksi-β-metil glutaril-KoA prelazi u mevalonsku kiselinu.14). Redukcija HMG—KoA je ireverzibilna. derivati ceramida koji sadrže glukozu i galaktozu. a terpena i njihovih derivata u biljkama (slika 5. 5. Fosforilacijom u tri koraka sa tri molekula ATP-a pretvara se mevalonska kiselina u »aktivni izopren« izopentenil-pirofosfat. To je i kontrolno mesto u sintezi holesterola.Početne reakcije biosinteze holesterola Skvalen je simetrično građeni nezasićeni ugljovodonik. vidi se da lako dolazi do ciklizacije. Ovo jedinjenje prelazi u svoj izomer 3. a odvija se u najmanje dva stepena.

Slika 5. gde ostaje u obliku OH grupe u holesterolu i njegovim derivatima.Ciklizacija skvalena Pre zatvaranja prstena jedan atom kiseonika se vezuje na dvogubu vezu skvalena u položaju 3.skvalena u steranov prstenasti sistem nastaju steroidi lanosterol i holesterol. Reakcija je praćena premeštanjem dvostrukih veza i metilnih grupa u molekulu skvalena.15 . .

Sve masne kiseline koje se nalaze u organizmu su nezasićene (jedno i višestruko nezasićene) i zasićene masne kiseline s parnim brojem C atoma. a u voskovima je to neki alkohol veće molekulske mase (cetilni. nazvane još i vitamin F. potrebne su za pravilan rast i prekursori su prostaglandina. Kao azotne baze u fosfolipidima su holamin i holin te aminokiselina serin. i fosforne kiseline na koju je vezana još jedna azotna baza. U mastima je alkohol glicerol. Prema tome koje od navedenih azotnih jedinjenja sadrže. od kojih je barem jedna nezasićena). miricilni). U trigliceridima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane istom ili različitim masnim kiselinama. Masne kiseline s 4-8 C atoma su tekuće. hloroform i sl. Fosfolipidi su sastavljeni iz glicerola (esterifikovanog s dve masne kiseline. a rastvorljivi u nepolarnim organskim rastvaračima. a one s više C atoma su čvrste. Mogu se podeliti i na sledeći način: 11 jednostavni lipidi: a) trigliceridi ili neutralne masti b) voskovi 12 složeni lipidi: a) fosfolipidi b) glikolipidi c) neosaponifikovane supstance 3) Jednostavne masti sadrže samo masne kiseline i neki alkohol. U čovekovom telu najviše su zastupljene palmitinska. Te višestruko nezasićene kiseline. kao što su etar. Ima nekoliko klasifikacija lipida. stearinska i oleinska kiselina. Višestruko nezasićene linolna.UKRATKO: 1) Pod nazivom lipidi podrazumeva se skup raznolikih hemijskih supstanci kojima je zajedničko svojstvo da su nerastvorljivi u vodi. linolenska i arahidonska kiselina za organizam su esencijalne. fosfolipidi se dele na: 2) 4) 5) 6) 7) 8) . s 8-12 C atoma imaju uljnu konzistenciju.

glukoze i galaktoze te heksozamina. naročito za hormone tj. a najviše ih ima u lipoproteinima visoke gustoće (α . a najviše u ćelijama CNS-a. heksozamin i neuraminsku ili sijalinsku kiselinu. sadrže i azotovu bazu vezanu za fosfornu kiselinu. samo je na C6 atom galaktoze vezana još jedna sumporna kiselina. sadrže masne kiseline s 24 C atoma u lancu. Sfingomijelini su diaminofosfatidi koji ne sadrže glicerol. koje su vezane amidskom vezom na sfingozin. a masna kiselina je vezana amidskom vezom. heksoze. na koju su opet vezane dve masne kiseline. nego aminoalkohol sfingozin. 9) Fosfolipida ima u gotovo svim ćelijama. Gangliozidi sadrže masnu kiselinu s 22 i 24 C atoma. 10) 11) 12) 13) 14) 15) . masne kiseline i šećera galaktoze. Sulfolipidi sadrže iste sastojke kao i cerebrozidi. Cerebrozida ima u malim koncentracijama u mnogim tkivima. Sva ta jedinjenja imaju u osnovi opštu policikličnu strukturu tzv. (steroidi) holesterol. U tu grupu ubrajaju se cerebrozidi. žučne kiseline. b) lecitine (fosfatidil holin) i c) fosfatidil-serine. Cerebrozidi su dobili ime po tome što ih ima u mozgu. Zajedničko im je sa lipidima da se rastvaraju u organskim rastvaračima. steroidni vitamini i steroidni hormoni. Fosfolipidi koji ne sadrže azotovu bazu su inozitolfosfatidi ili lipozitoli. U neosaponifikovane supstance ubrajaju se steroli. a i metabolizam im je tesno vezan sa metabolizmom lipida. a velike količine se akumuliraju (posebno u jetri i slezini) u Gaucher-ovoj bolesti. Osim alkohola. a ređe od glukoze. te heksozu vezanu preko primarne OH-grupe sfingozina. U krvi se transportuju vezani za lipoproteine. njihovo fiziološko delovanje. zatim sfingozin.a) cefaline (fosfatidil holamin). U sfingomijelinima je fosforna kiselina estarski vezana na primarnu OH-grupu sfingozina. To je od velike važnosti. Oni umesto glicerola imaju hidroaromatični alkohol inozitol esterifikovan s dve molekule fosforne kiseline. sulfolipidi i gangliozidi. Glikolipidi su složeni lipidi građeni od sfingozina. ciklopentano-perhidrofenantrensko jezgo.lipoproteini). U raznim gangliozidima različiti su odnosi i vrste heksoza. Steroidna struktura sadrži više centara aktuelne i potencijalne asimetrije. fosforne i jedne masne kiseline.

koji se dalje oksiduje u fosfoglicerinaldehid i ulazi u lanac glikolize. te se metabolizuje u piruvat i laktat ili se iz njega stvara glikogen. razlažu u procesu β-oksidacije. One se razlažu oksidacijom na drugom C atomu (β-položaj) od karboksilne grupe. npr. koji se u mitohondrijama jetre karboksiluje i prelazi u jantarnu kiselinu. iznad ili ispod ravni prstena. gladovanju ili ishrani s mnogo masti a malo ugljenih hidrata mogu se u krvi i urinu pojaviti ketonska ili acetonska tela. a krajnji proizvod acetil-koenzim A veže se delovanjem enzima sa oksalsirćetnom kiselinom nastalom metabolizmom glukoze i nastaje limunska kiselina koja ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina. Pri katabolizmu lipida glicerol se veže sa fosfatom u glicerolfosfat. dijabetesu.16) Kao steroli označavaju se alkoholni derivati sterana koji nemaju hormonsko delovanje. Masne kiseline se. koji je potreban za konačnu okslidaciju acetil-CoA nastalog u toku β-oksidacije masnih kiselina ili b) nedostatka potrebne količine energije za sintezu masnih kiselina iz acetil-CoA. U holestanonu su u ravni. 17) 18) 19) 20) 21) . Ova β-oksidacija odvija se u mitohondrijama. piruvata odnosno oksalacetata. Ako se redukuje dvostruka veza na C-5 atomu holesterola. označava se kao β. Supstituenti na steranskom prstenu mogu takođe imati različitu prostornu orjentaciju. a lanac se skraćuje za dva C atoma. koja onda ulazi u trikarbonski ciklus. Razni steroli i steroidi razlikuju se po dvostrukim vezama i supstituentima (najčešće OH i CH ₃ grupama) u osnovnom steranskom prstenu. U β-oksidaciji učestvuju acil-koenzim A (CoA) i ATP. Kad se lanac masne kiseline skrati na 5 C atoma iz njega pored acetil CoA nastaje i ostatak propionil-CoA. Masne kiseline s neparnim brojem C atoma razgrađuju se isto uz CoA β-oksidacijom i odvajanjem acetil-CoA. što određuje njihovu hemijsku reaktivnost. Ako je supstituent iznad ravni. Acetonska tela nastaju iz masnih kiselina zbog njihove nepotpune oksidacije. prema Knoop-u. a ako je ispod ravni kao α-izomer. dok ponavljanjem tog procesa ne ostane acetat. U određenim patološkim stanjima. prsten A i B mogu zauzeti dve prostorne konfiguracije. a kao steroidi derivati s hormonskom aktivnošću. a u koprostanonu je A prsten pod pravim uglom u odnosu na B prsten. te se na taj način odvaja ostatak od dva C atoma u formi acetata. kao i po alifatičnom lancu na C-17 atomu. Do ketonemije i ketonurije dolazi zbog: a) nedostatka metaboličkih produkata ugljenih hidrata.

Masne kiseline sa dužim lancem sintetizuju se u jetri. glikolipidima i holesterol estrima. Ova se može redukovati u β-hidroksibuternu kiselinu ili spontano dekarboksilovati u aceton. Osim CoA u tom procesu sudeluju NADH₂. a samo u vrlo malim količinama kao slobodne masne kiseline. fizičke aktivnosti. fiziološkog stanja. lako se resorbuje dok je resorpcija masnih kiselina složeniji proces. Glavni proces probave i resorpcije lipida odigrava se u tankom crevu. a iz ovog se odvaja fosfat i ostaje glicerol. Delovanjem žučnih kiselina iz žuči i alkalija pankreasnog soka lipidi se u crevu prvo emulguju i na te fino emulgovane čestice s velikom površinom. i nastaje malonil-CoA koji veže dalje molekul acetil-CoA. kapronska. Lipidi se unose u telo hranom. fosfolipidima. a retko su sve tri OH-grupe esterifikovane s istom masnom kiselinom. NADPH₂ i Mn²+. Sinteza započinje s acetil-CoA. Glicerol. te se preko jednog intermedijera reduktivno dekarboksiluje u butiril-CoA. NADPH₂ i ATP. U organizmu se masne kiseline nalaze esterifikovane u neutralnim mastima. U citoplazmi se sintetizuju masne kiseline kratkih i srednjih lanaca. Masti mogu nastati i od ugljenih hidrata i ostataka amino kiselina nakon deaminacije. masne kiseline se oslobađaju i vežu ponovo sa glicerolom 23) 24) 25) 26) 27) . Sinteza započinje karboksilacijom acetil-CoA. biotina i CoA u tome još sudeluju ATP. i to u mitohondrijama. pa njihove koncentracije rastu u krvi. Vežu se sa glicerolom obično u mešane trigliceride. One se apsorbuju da se vežu sa žučnim kiselinama i holesterolom. Dospevši u eritrocite. za što je potrebno prisustvo biotina. Sinteza masti u organizmu zavisi od više faktora: ishrane. kaprilna i tako do palmitinske i ostalih kiselina dužeg lanca. koji se kondenzuje u β-hidroksi-βmetilglutaril-CoA koji se enzimski cepa na acetil CoA i acetsirćetnu kiselinu.22) Kad nedostaju ugljeni hidrati ne stvara se dovoljno piruvata pa se nagomilava acetil-CoA. Osim CO₂. rastvorljiv u vodi. Njihovo nagomilavanje u krvi izaziva metaboličku acidozu te može dovesti do kome i smrti. Dalje butiril-CoA veže ponovo malonil-CoA i tako se produžava lanac masne kiseline. koji osigurava potrebnu energiju. Glicerol nastaje od međuprodukata tokom glikolize: 3fosfogliceraldehida koji redukcijom prelazi u glicerolfosfat. deluje hidrolitički pankreasna lipaza. a produžavanjem lanca za 2 C atoma nastaju buterna.

minimalno esterifikovanog holesterola. Tiroksin iz tiroideje utiče na koncentraciju lipida tako što su povišeni u hipofunkciji. Povišena koncentracija lipida nalazi se kod hipofunkcije štitne žlezde. Poremećaji u vezi sa lipotropnim faktorima mogu dovesti do nakupljanja lipida u jetri tzv. Tako se transportuju masne kiseline dužih lanaca. integralni. hroničnih bolesti bubrega. deo tih ćelija. depresivnih bolesti. poremećaja metabolizma lipida. koji se limfom prenose u cirkulaciju te krvlju u jetru i masne ćelije. 29) 30) 31) 32) . Holesterol i trigliceridi su naročito sniženi u degenerativnom teškom hepatitisu. Insulin snižava koncentraciju lipida u serumu. uz nešto holesterola.stvarajući trigliceride. U krvnim ćelijama lipidi su strukturalni. Ovi egzogeni trigliceridi. nefroze. Sadrže manje triglicerida. tj. opstruktivnog ikterusa. dijabetes melitusa. dok lipidi krvne plazme ili seruma predstavljaju lipide u transportu i u tkivo i iz tkiva. Funkcija rezervnih lipida je da organizmu osigura rezervni materijal za sagorevanje. naročito fosfolipidima. tj. energiju. Leukociti su bogati lipidima. a nedostatak insulina uzrokuje povišenje njihove koncentracije. a sniženi u hiperfunkciji tiroideje. Ukupni lipidi u eritrocitima nešto su niži nego u krvnoj plazmi. Neki lekovi i hemikalije takođe utiču na koncentraciju lipida u serumu. Hipolipemija se nalazi kod hiperfunkcije štitne žlezde. dok masne kiseline s kratkim lancem ulaze u portalni krvotok i jetru. anemiji. Estrogeni hormoni snizuju serumske lipide. 28) Treba razlikovati rezervnu mast. Lipidi krvne plazme i krvnih ćelija međusobno se razlikuju. akutnih infekcija. masne infiltracije (steatoze) jetre i do promene koncentracije lipida u krvi. Na koncentraciju lipida u serumu utiču i endokrine žlezde. cirozi jetre. trigliceride u mezenhimalnim ćelijama ili masnim ćelijama od lipida koji čine strukturni deo ćelije. fosfolipida i tragova proteina stvaraju hilomikrone. tuberkulozi hroničnim insuficijencijama i šizofreniji. Eritrociti sadrže gotovo dva puta više fosfolipida nego plazma.

AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA .

Tako od njih mogu da nastanu razna druga za organizam važna jedinjenja (npr. aminokiseline.1. Tok hidrolize proteina i završetak može se konstatovati reakcijom sa azotastom kiselinom. Ovo je poznata Donald D. odgovarajuća oksikiselina i elementarni azot. Enzimska hidroliza se upotrebljava nekad i u analitičke svrhe.6.1 AMINOKISELINE 6. što znači želatinski šećer. koje se dobijaju hidrolizom proteina. koje je nazvao glikokol. koji se hvata i meri. Hidroliza se može raditi i sa bazama. jedinjenje koje ima amino i karboksilnu funkciju. jer se neke aminokiseline raspadaju pri kiseloj odnosno baznoj hidrolizi. već aminokiselina. Danas je poznato oko 25 proteinskih aminokiselina. van Slyke―ova metoda. Struktura aminokiselina dokazana je razgradnjom i sintezom u toku sto godina rada na ovom polju. . BRACONNOT (1820 god. Pošto se iz 1 g―mola aminokiseline razvije 1 g―mol azota. Pokazalo se da glikokol nije šećer. Posle njegovog otkrića hemičari su obratili pažnju na različita niskomolekularna jedinjenja. Svih 25 aminokiselina ne mora da se nalaze u hidrolizatu svakog proteina.) je prvi izvršio hidrolizu želatina i dobio kristale slatkog ukusa. Pri digestiji proteina u gastrointestinalnom traktu viših životinja proteini se hidrolizuju na amokiseline dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. a i količina im varira od proteina do proteina. tripsin i dr. Pored toga što su aminokiseline osnovni sastojci proteina. može se iz zapremine izdvojenog azota da izračuna količina aminokiselina. Hidrolitičko cepanje proteina na aminokiseline izvodi se na taj način što se proteinski rastvor zagreva sa 6—12 N hlorovodoničnom ili sumpornom kiselinom 24 časa na 100°C. s kojom α―aminokiseline reaguju kvantitativno. hem). kao i svi primarni amini: Pri reakciji se oslobađa voda.) pri blagim uslovima temperature i kiselosti.1 UVOD Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijaju se jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. one takođe imaju važnu ulogu u prometu materija.

. Leva konfiguracija proteinskih aminokiselina dokazana je na razne načine. Sve proteinske aminokiseline. 6. sem glicina.1. a prostorna konfiguracija je stalna osobina molekula. nađene aminokiselme D―konfiguracije. Odvajanje pojedinih aminokiselina iz ove smese predstavljalo je ranije velike teškoće. kao gramicidinu (iz Bacillus brevis) i polimiksinu. između ostalog sintezom i razgradnjom alanina do L(—) glicerinaldehida: Iako su proteinske aminokiseline leve konfiguracije. Pri pisanju formula L―aminokiselina. Skretanje ravni polarizovane svetlosti je fizička osobina koja zavisi i od pH sredine.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da je α―ugljenikov atom asimetričan. a neke kao fenilalanin nalevo.U hidrolizatu proteina nalazi se mešavina različitih aminokiselina. U prirodi se nalaze i aminokiseline desne (D) prostome konfiguracije. α―karbonske kiseline čija je opšta formula: R u formuli označava karakteristični bočni lanac. neke kao alanin obrću ravan polarizovane svetlosti nadesno. Sve proteinske aminokiseline su α―amino. Izuzetak su prolin i oksiprolin koji su sekundarni amini. karboksilna grupa se piše gore a amino grupa levo. Tako su u nekim antibioticima. su optički aktivna jedinjenja leve (L) prostorne konfiguracije. a danas je vrlo dobro rešeno hromatografskim metodama.

jer nije bio odgovarajuće prostorne konfiguracije. I viši organizmi. čija je bočna grupa negativno naelektrisana u područjupH 6―7 i bazne aminokiseline.1 . Karakteristična osobina asimetričnih molekula je da mogu hemijski da reaguju samo sa odgovarajućim drugim asimetričnim jedinjenjem na principu prostorne komplementarnosti (ili »ključa i brave«).1. godine) kada je pustio da gljivice rastu u rastvoru racemske smeše vinskih kiselina. obliku i polarnosti bočne grupe R. Iz tog razloga se aminokiseline klasifikuju prema kiselinsko―baznom karakteru bočne grupe —R na: 1) nepolarne ili hidrofobne aminokiseline 2) polarne. a pri sintezi proteina bočne grupe su onaj genetski »znak« raspoznavanja. a levi je ostao. koji omogućava reproducibilnost genetskih informacija.Nepolarne ili hidrofobne aminokiseline . zbog asimetrične strukture bioloških katalizatora (enzima). aminokiselina i drugih potrebnih sastojaka. koji su proteinskog karaktera i čije su osnovne jedinice aminokiseline. njegovu biološku funkciju i aktivnost. 6. Funkcionalni značaj bočne grupe R je u tome što je ona slobodna u peptidnim lancima proteina. Ovu pojavu je prvi uočio Pasteur (1857. koriste u svojoj ishrani samo određene stereoizomerne oblike šećera. 6. ali bez naboja u području intracelularnog pH 1) 2) kisele aminokiseline. Ova osobina aminokiselina objašnjava stereospecifičnost bioloških katalizatora.Optički aktivna jedinjenja su asimetrično građena odnosno njihovi molekuli nemaju ravan simetrije.3 PODELA AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da se one razlikuju po veličini. Ona određuje izgled proteina u prostoru. čija je bočna grupa pozitivno naelektrisana kod pH 6―7 Tabela. One su potrošile samo desnogiri oblik.

.

2.4 .Bazne aminokiseline Pored proteinskih aminokiselina u tkivu se nalazi još 15―tak aminokiselina.1. identifikovanja i određivanja aminokiselina baziraju se na ovim osobinama. Aminokiseline su na sobnoj temperaturi kristalne supstancije sa relativno visokom tačkom topljenja (npr. citrulin. Za razliku od tipičnih organskih kiselina koje sve isteruju CO 2 iz karbonata jer su jače od ugljene kiseline: .3 . 6. glicin 232°). homocistein.Kisele aminokiseline Tabela 6. norvalin. koje imaju značajnu ulogu u intermedijemom metabolizmu. Osim toga svi načini odvajanja.Tabela 6. dobro se rastvaraju u vodi ali se ne rastvaraju u organskim rastvaračima (izuzev prolina). Polarne aminokiseline Tabela 6. β―alanin i druge. To su: ornitin.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA Poznavanje kiselinsko―baznih osobina aminokiselina je bitno za objašnjenje strukture proteina i svih njihovih karakterističnih osobina.

aminokiseline su u neutralnoj sredini slabije od ugljene kiseline i ne oslobađaju CO2 iz njenih soli:

Aminokiseline pokazuju dakle osobine soli organskih kiselina (npr. Na―acetata) i to kako po svom fizičkom kristalnom izgledu tako i po hemijskoj reakciji sa bikarbonatom:

Na osnovu ovakvog ponašanja aminokiselina, njihove velike dielektrične konstante i drugih osobina utvrđeno je, da su one unutrašnje soli u kojima je došlo do prelaza protona sa karboksilne na amino―grupu:

Aminokiseline se u neutralnoj sredini nalaze u obliku dipolarnih jona i ne sadrže ni slobodnu karboksilnu niti slobodnu amino―grupu. Dipolarna struktura aminokiselina objašnjava mnoge njihove osobine. Tako se dobra rastvorljivost u vodi objašnjava reakcijom dipolarnog jona aminokiseline sa dipolima vode, koji prodiru u kristalnu rešetku i razlažu je. Isto tako aminokiseline zbog svoje dipolarne strukture imaju osobine i slabih kiselina i slabih baza. One su dakle — elektroliti amfoternog karaktera. Kiselinsko―bazne osobine aminokiselina biće nam jasnije ako pojam kiseline i baze proširimo primenjujući definiciju Bronsted―Lowry―a. koja glasi: kiseline su jedinjenja koja oslobađaju protone u rastvoru, a baze su jedinjenja koja vezuju protone. Tako npr. u reakciji između natrijum―acetata i hlorovodonične kiseline, acetatni jon se ponaša kao baza, jer vezuje protone:

U kiselinsko — baznim reakcijama uvek zajedno učestvuje konjugovani par (kiselina i njoj odgovarajuća konjugovana baza):

Iz gornjih jednačina se vidi da je konjugovana baza sirćetne kiseline acetatni jon, a da je konjugovana kiselina amonijaka―amonijum jon (NH+4). U rastvorima slabih kiselina nalazi se i njena konjugovana baza. Njihov međusobni odnos zavisi od koncentracije H + jona i konstante disocijacije kiseline. Konstanta disocijacije kiseline je mera njene jačine, odnosno njenog afiniteta prema protonu. Ukoliko je afinitet prema protonu manji, utoliko je to jača kiselina i obrnuto. Konstanta disocijacije predstavlja se odnosom molarnih koncentracija u momentu ravnoteže: …1 Zagrade u gornjoj jednačini označavaju molarne koncentracije. Veličina konstante disocijacije pokazuje jačinu kiseline odnosno kolika je njena tendenca da disosuje na H+ jon i konjugovanu bazu (A‾ ). Ukoliko konjugovana baza ima veći afinitet prema protonu (H +), utoliko se u rastvoru nalazi više nedisosovanih molekula kiseline (HA) i utoliko je ona slabija. Iz toga proizlazi: da ukoliko je kiselina jača utoliko je njena konjugovana baza slabija i obrnuto. Ako jednačinu 1. logaritmujemo dobićemo :

Prebacimo log H+ na levu, a log K na desnu stranu, pa ćemo dobiti da je:

Znamo da je ―log [H+] = pH, a analogno se i negativni logaritam konstante disocijacije obeležava sa pK= —log K. Ako ove izraze zamenimo, dobićemo poznatu Henderson―Hasselbalch―ova jednačinu,

koja je od fundamentalnog značaja za kvantitativno ispitivanje kiselinsko―baznih ravnoteža u biološkim sistemima: …2 Pošto pH može lako da se izmeri eksperimentalno, a koncentracija konjugovane kiseline (HA) i baze (A‾) da se odredi (titracijom), gornja jednačina omogućava da se eksperimentalno nađe konstanta disocijacije, odnosno pK (slika 5.1). Prema titracionoj krivulji pK odgovara onoj koncentraciji [H+] jona, kada se u rastvoru nalaze iste količine akceptora (A‾) i davaoca protona (kiseline HA), jer je tada drugi izraz u jednačini 2 jednak 0:

Slika 6.1 -Titracione kriva sirćetne kiseline

Ta tačka se nalazi na sredini krivulje neutralizacije. Za sirćetnu kiselinu pK=4,76 (slika 6.1). Iz slike 6.1 se vidi da se u toku neutralizacije sirćetne kiseline vrednost pH naglo menja u početku dodavanja NaOH. U sredini neutralizacije, kada se u rastvoru nalaze iste količine kiseline i njene konjugovane baze (CH3COO―), pH je konstantan. To je njeno područje puferovanja. U tabeli 5.5 date su konstante disocijacije nekih kiselina. Prema gornjem izlaganju ne treba da nas zbuni što smo za NH+ 4 stavili da je kiselina, jer je to prema definiciji davalac protona. Vidi se da je daleko praktičnije izraziti konstantu disocijacije u obliku celih brojeva kao pK, nego u

obliku negativnih stepena. Iz tabele se vidi da ukoliko je pK veći utoliko je kiselina slabija, jer je vrednost K manja.
Tabela 6.5 - Eksperimentalno određene konstante disocijacije nekih kiselina na 25°

Iz opšte formule aminokiselina: vidi se da one sadrže dva konjugovana kiselinsko―bazna para: prvi je:―COOH ↔ COO-, + H+, a drugi —NH+3 ↔ NH2 + H+. Zbog toga u vodenim rastvorima aminokiselina postoje sledeći jonski oblici, koji se nalaze u ravnoteži:

Položaj ove ravnoteže zavisi od koncentracije H+ jona. U neutralnoj sredini aminokiseline su amfoliti, pokazuju osobine i slabe kiseline i slabe baze. U kiseloj sredini, one su dvobazne kiseline, a u baznoj dvokisele baze. Onaj pH kod koga se u rastvoru nalazi maksimalna koncentracija dipolarnih jona naziva se izoelektrična tačka (I.T.). Svaka aminokiselina ima svoju karakterističnu izoelektričnu tačku, koja zavisi od karaktera bočne grupe —R. U izolektričnoj tački aminokiseline ne provode električnu struju, rastvorljivost u vodi im se smanjuje, a pravac skretanja polarizovane svetlosti se pomera ulevo. Iz svega toga proizlazi da osobine aminokiselina jako zavise od pH sredine.

U neutralnoj sredini je nosilac kiselih osobina dipolarnog jona (II)—NH3+, a baznih osobina karboksilatni anjon —COO¯. Pošto je konstanta disocijacije konjugovane kiseline — NH3+ → H2 + H+ vrlo mala (pK=9,25), jasno je zašto su aminokiseline u neutralnoj sredini slabije od ugljene. Na sličan način kao kod slabe sirćetne kiseline, možemo i kod aminokiselina da odredimo titracijom pK vrednosti njihovih kiselinsko―baznih parova. Ako titrujemo kiseli rastvor aminokiseline alanina, u kome se ona nalazi u protoniranom obliku (I), videćemo da će se u toku neutralizacije osloboditi dva mola protona (H+), kao i kod svake dvobazne kiseline. Dodatak prvog mola NaOH trošiće se u sledećoj reakciji:

a dodatak drugog mola u reakciji:

Iz titracione krive alanina (slika 6.2) se vidi da pH na sredini prve neutralizacije iznosi 2,34 i on odgovara konstanti disocijacije (pK 1) prve kisele grupe — COOH → COO + H+; isto tako, pH na sredini druge neutralizacije alanina iznosi 9,69 i on odgovara negativnom logaritmu konstante disocijacije (pK2) grupe H3N+—, druge kisele grupe alanina. Na slici 6.2 se vidi da se u tim područjima pH slabo menja dodatkom NaOH. Kod tih pH vrednosti (2,34 i 9,69) alanin ima puferne sposobnosti. U uslovima fiziološkog pH alanin ne puferuje. Kao što je katjonski oblik alanina (I) dvobazna kiselina, tako je njegov anjonski oblik (III) dvokisela baza, koja na dva mesta može da veže piotone: na —NH2 grupu i karboksilatni anjon —COO. Amino―grupa je jača baza od — COO.

Slika 6.2 - Titraciona kriva alanina

Titraciona krivulja aminokiselina čija bočna grupa može da jonizuje (kisele i bazne aminokiseline) ima oblik titiacione krive trobazne kiseline (slika 6.4). One sadrže tri mesta koja mogu da otpuštaju i primaju protone. U tabeli 6.6 date su pK vrednosti jonizabilnih grupa proteinskih aminokiselina.
Tabela 6.6 - pK vrednosti jonizabilnih grupa aminokiselina

Aminokiseline čije bočne grupe jonizuju nalaze se u rastvoru u četiri razna jonska oblika. Uzmimo kao primer histidin:

Slika 6.3 - Jonski oblici histidina (Shema)

Slika. 6.4 - Titraciona krivulja histidina

Iz tabele 6.6 i titracione krivulje histidina se vidi da konstanta disocijacije bočne imidazolske grupe iznosi 6,0. Iz toga proizlazi da bočna grupa histidina puferuje u neutralnom području. Ova osobina bočne grupe histidina je od izvanrednog značaja za puferni kapacitet onih proteina koji sadrže ovu aminokiselinu (npr. hemoglobin). Izolektrična tačka baznih aminokiselina leži između pKR (bočne grupe) i pK2 (amonijum―grupe). Tako je izoelektrična tačka histidina kod pH 7,58. I.T. kiselih aminokiselina leži između pK1 (karboksilne grupe) i pKR. Tako je za asparaginsku kiselinu:

6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE

U nepolarne aminokiseline, čija je bočna grupa —R hidrofobna spadaju: glicin, alanin, valin, leucin, izoleucin, prolin, fenilalanin, triptofan i metionin. Prvih šest aminokiselina su alifatične, a bočna grupa fenilalanina i triptofana je aromatičnog karaktera. Metioninska bočna grupa se sastoji iz sumpora, koji je tioetarski vezan za metil―grupu (—S —CH3). Sve nepolarne aminokiseline, izuzev glicina, manje se rastvaraju u vodi od ostalih grupa. Glicin ima u bočnoj grupi vodonikov atom, koji je vrlo mali i zbog toga ne može da utiče na polarnost molekula. To je najprostija aminokiselina i jedina koja nije optički aktivna. Glicina ima u mnogim proteinima, a u velikim količinama se nalazi u bidrolizatu skeletnih proteina: kolagena (tetive, kože) i elastina (ligamenata). Želatin, koji se dobija kuvanjem kostiju, sadrži 25% glicina, a fibroin svile do 40%. Glicin može da sintetiše većina živih organizama, zbog tog ga ubrajamo među nebitne ili neesencijalne aminokiseline. Pilići ne mogu da sintetišu glicin. Glicin je u direktnoj vezi s nizom biološki važnih jedinjenja. Zamenom jednog vodonikovog atoma u primarnoj amino―grupi s metil―grupom nastaje sarkozin: CH3NH—CH2—COOH. Nalazi se slobodan u krvnom serumu i mišićima, a nema ga u hidrolizatima proteina animalnog porekla. Sarkozin je nađen u biljnom proteinu iz semenki kikirikija.

Daljim metilovanjem sarkozina nastaje betain, koji se nalazi ili u obliku dipolnog jona ili kao so; ima ga u mnogim biljkama naročito u korenu repe. Jedan od najvažnijih derivata glicina je mišićni kreatin (metilgvanidino sirćetna kiselina). Kreatina ima naročito u mišićnom i nervnom tkivu gde je vezan za fosfornu kiselinu u obliku kreatin―fosfata (fosfagen), a u testisima se nalazi slobodan. Fosfagen igra vrlo važnu ulogu u radu mišića.

Izdvajanjem jednog molekula vode (dehidiatacijom) kreatin prelazi u kreatinin, koji se redovno nalazi u mokraći. Izlučivanje kreatinina je merilo mišićne aktivnosti. Povećane količine kreatinina javljaju se u mokraći pri oboljenju mišićnog tkiva (muskularna distrofija). Sa žučnim kiselinama glicin gradi složene kiseline: glikoholnu, glikodezoksiholnu, glikolitoholnu i dr. U procesima detoksikacije (zaštitne sinteze) glicin služi za uklanjanje štetnih materija iz organizma, naročito aromatičnih jedinjenja. Tako se npr. benzojeva kiselina izlučuje u mokraći biljoždera kao benzoilglicin ili hipurna kiselina (hipos = konj). Fenilsirćetna kiselina izlučuje se kao fenaceturna, a nikotin kao nikotinurna kiselina:

L―Alanin. — Prirodna α―aminopropionska kiselina nalazi se u hidrolizatu većine proteina. Ima L―konfiguraciju, a obrće ravan polarizovane svetlosti nadesno (+). Samo u fibroinu svile ima alanina u većoj količini (20%), odakle ga je Weyl izolovao (1888 godine). Pirogrožđana kiselina, koja se nalazi u najrazličitijem biološkom materijalu, transaminacijom lako prelazi u alanin (glutamat:piruvat―transaminaza). To objašnjava činjenicu da se alanin može izostaviti iz dijete svih životinja i podloga za kulturu svih mikroorganizama. Metabolična povezanost s piruvatom pokazuje da od alanina mogu da nastanu ugljeni hidrati i zbog toga, spada u takozvane glikogene amino kiseline. U nekim mikroorganizmima (Lactobacillus casei, Straeptococcus faecalis) nalazi se alanin D―konfiguracije.

Alanin ima pored optičkog izomera i položajni izomer β―alanin: H 2N— CH2— —CH2—COOH, koji se nalazi u dipeptidima karnozinu i anserinu. Pantotenska kiselina, vitamin B grupe, je pantoil―β―alanin. Ona je sastavni deo koenzima A. L―Valin. — Valin je pronašao u ekstraktu pankreasa Gorup―Besanez 1856. godine. Posle toga je nađen u hidrolizatu albumina, a E. Fischer mu je definitivno odredio strukturu. Valin je α―amino―izovalerijanska kiselina:

Ova se aminokiselina ne nalazi ni u jednom proteinu u većoj količini. U hemijskom pogledu valin se ne razlikuje od ostalih aminokiselina sa ugljovodoničnim lancem bez drugih funkcionalnih grupa. U metabolizmu se, međutim, bitno razlikuje od glicina i alanina, jer pripada grupi bitnih ili esencijalnih aminokiselina. Eksperimentalne životinje zaostaju u rastenju ako u hrani nema valina. Uzrok te pojave je nesposobnost viših životinja da sintetišu aminokiseline s račvastim lancem tolikom brzinom, koliko je potrebna mladim životinjama, koje rastu. L―Leucin. — Proust je izolovao leucin iz hidrolizata sira 1819. godine. Kri―stalnu aminokiselinu je dobio Braconnot iz hidrolizata mesa i vune. Leucin je α―amino―izokapronska kiselina:

Spada u esencijalne aminokiseline, jer je račvaste strukture. Nalazi se u mnogim proteinima i to u većim količinama, na primer: u tireoglobulinu, hemoglobinu, γ―globulinu, kazeinu i keratinu vune. L―Izoleucin. — Izoleucin je α―amino―β―metilvalerijanska kiselina. F. Ehrlich je našao izoleucin u melasi šećerne repe 1904. godine. Posle toga je izolovao ovu aminokiselinu iz enzimskog hidrolizata fibrina, pšeničnog glutena, albumina kokošijeg jajeta i goveđeg mesa. Izolovana

koji se rastvaraju u 70% alkoholu. Ove dve aminokiseline razdvajaju se teško i vrlo osetljivim fizičko―hemijskim metodama (npr. Ona se jedino u želatinu nalazi u većoj količini (cca 14%). Prolin sadrži sekundarnu amino―grupu u pirolidinskom prstenu.. jer se nalazi u hidrolizatima proteina s ostalim α―aminokiselinama. Derivat prolina je oksiprolin. od kojeg se nije razlikovala po hemijskom sastavu. Kod nekih poremećaja u metabolizmu fenilalanina izlučuje se u mokraći fenilpirogrožđana kiselina.aminokiselina je imala različitu rastvorljivost i tačku topljenja od leucina. L―Fenilalanin. kao i prolin. Više životinje ne mogu da sintetišu aromatični prsten. Izoleucina ima po pravilu uvek manje od leucina u raznim proteinima. Redukcijom alkoholne grupe prelazi u prolin. Izoleucin je takođe esencijalna aminokiselina. ostali proteini je retko sadrže i to u malim količinama.). a docnije je izolovana iz hidrolizata belančevina. hromatografijom). primarne aminogrupe uopšte nema. god. koji je polarnog karaktera jer ima alkoholnu —OH grupu u pirolidinskom prstenu. L―Prolin. Najprostija aromatična aminokiselina je α―amino―β―fenilpropionska kiselina. Izolovao ju je Schulre iz biljnih klica 1879 god. — (pirolidin―2―karbonska kiselina). . ili fenilalanin. Prolina ima u nekim skleroproteinima. Ova aminokiselina je vrlo rasprostranjena i neophodna u hrani mladih životinja. a naročito u prolaminima. L―Oksiprolin je 2―karboksi―4―hidroksipirolidin―karbonska kiselina. — Fischer je našao prolin u hidrolizatu kazeina (1901. Ipak se ubraja u aminokiseline. Tirozin ne može da zameni fenilalanin.

U ekstraktu crevne sluzokože nađen je derivat triptofana — serotonin (5―hidroksitriptamin). a nastali dinitro―derivat daje s hidroksilaminom u amonijačnom rastvoru tamnoljubičasto obojenje. Belančevine koje sadrže triptofana glacijalne sirćetne i sumporne kiseline (Adamkiewicz―eva. Ona može potpuno da snabdeva organizam sumporom i sasvim da zameni cistein i cistin. Hopkins i Cole našli su triptofan posle enzimske hidrolize s tripsinom.L― FENILALANIN (Phe) Pošto ima aromatični prsten. Ovo je poznata bojena reakcija na fenilalanin. Hidrolizom se razara. L―Triptofan. s kiselinama triptofan daju sa mešavinom ljubičasto obojenje Triptofan je esencijalna aminokiselina. Bakterije dekarboksiluju triptofan u triptamin. Smatra se da crevne bakterije mogu od triptofana da sintetišu amid nikotinske kiseline i osiguraju životinji potrebne količine ovog vitamina. . reakcija). fenilalanin se može nitrovati. u hidrolizatu kazeina. a nalazi se vezan i u moždanoj kori i trombocitima. Serotonin pojačava krvni pritisak. Ovu aminokiselinu pronašao je Muller (1922) tražeći faktor rastenja za neke mikroorganizme u hidrolizatu kazeina. L―Metionin je α―amino―γ―metil―tiobuterna kiselina. Struktura metionina je docnije potvrđena sintezom.

Obe ove grupe u kiselom području pH gube proton i prelaze u jonsko stanje (negativno se naelektrišu). Po tome što ima važnu funkciju davaoca metil―grupa. Serin―fosfat zove se fosfoserin. cistein. Metil―etar merkaptana ne daje samo poseban karakter vezanom sumporu. koji zajedno s fibroinom gradi svilenu nit. za koji se utvrdilo. npr. Gubljenjem metil―grupe metionin prelazi u homocistein. . složene belančevine. noraderenalin u adrenalin. koje imaju ostatak fosfornu kiseline estarski vezan baš za hidroksilnu grupu serina. da je vezan u metilnom tioetru metionina. može se hemijski smatrati alkoholnim derivatom alanina. metionin se ne može zameniti ni cisteinom ni cistinom. etanolamin u holin. 6. kod neutralnog pH njihova jonizacija je vrlo mala (oko 0.01%). Bočna fenolna grupa tirozina i tioalkoholna (—SH) grupa cisteina imaju najveću polarnost. Sve se one dobro rastvaraju u vodi. asparagin i glutamin. koja se biološki metiluju. Serin je dobio ime po sericinu. Međutim. i stabilan prema alkalijama. Kazein mleka i vitelin iz žumanceta takođe su bogati serinom. nego i metil―grupa metionina ima karakteristične osobine i funkcije. kao u cisteinu i cistinu. L―Serin. To su fosfoproteidi.Osborne je primetio da je sumpor u proteinima dvojakog karaktera: nestabilan prema alkalijama. histamin u N―metilhistamin i čitav niz metilovanja kod detoksikacija. Pronašao ga je Cramer (1865) u hidrolizatu sericina. Specifični enzimi (metil―transferaze) katalizuju prenošenje metil―grupe sa metionina na čitav niz jedinjenja. — Serin ili α―amino―β―hidroksi propionska kiselina.6 POLARNE AMINOKISELINE U aminokiseline čija je bočna grupa —R polarnog karaktera spadaju: serin. ali ga ima u malim količinama. treonin. proteinu želatinskog karaktera.1. tirozin. jer njihove polarne grupe grade sa vodom vodonične veze. Metionin je vrlo rasprostranjen u proteinima.

samo dva oblika jedne aminokiseline. dinamički gledano. L―Cistein i L―Cistin. čije su karakteristične funkcije raspoređene u prostoru isto kao i kod šećera treoze.5 . Slično kao i serin. tripsin. koja se zbog toga ubrajaju u jake otrove. . — Cistein i cistin opisuju se zajedno. treonin se u nekim proteinima nalazi u obliku fosfatnog estra.). bimotripsin i dr.Reakcija serina u aktivnom centru enzima sa organofosfatima L―Treonin. Smatra se da je Rose odatle uzeo ime za ovu aminokiselinu. Treonin je esencijalna aminokiselina. Sika. — Treonin (α―amino―β―hidroksibutema kiselina) ima dva asimetrična ugljenikova atoma.Mnogi enzimi imaju u svom aktivnom centru aminokiselinu serin (acetil―holin esteraza. jer više životinje ne mogu da sintetišu prostornu konfiguraciju kakvu imaju dva susedna ugljenikova atoma u treoninu. tako da nastaje estar i na taj način se blokira aktivni centar enzima. pošto su to. 6. Aktivnost ovih enzima smanjuju i potpuno inhibiraju organofosforna jedinjenja. Njihova toksičnost osniva se na tome što reaguju sa alkoholnom grupom serina.

blokiraju se slobodne —SH grupe i enzim se inaktiviše: Slobodne —SH grupe cisteina dokazuju se jednostavnom reakcijom s natrijumnitroprusidom. Ova osobina —SH grupe je važna zbog toga. Hemijsko ime cisteina je α―amino―β―merkapto propionska kiselina.Gornjom reakcijom cistein sudeluje u mnogim biološkim procesima održavanja određenog oksidoredukcionog potencijala. Cistein biološkom oksidacijom prelazi u cisteinsku kiselinu. Cistein daje merkaptide sa tragovima teških metala (kao i sumporovodonična kiselina —H2S). što se ona nalazi u aktivnim centrima biološki aktivnih proteina — enzima. indoksilsulfat). Bočna —SH grupa cisteina je slabo kiselog karaktera i hemijski je vrlo reaktivna. Cistin je izolovao Wollaston još 1810 godine iz mokraćnih kamenaca. U mokraći se nalaze merkapturne kiseline (=N―acetilcistein vezan za otrovna jedinjenja) ili prosto sulfat (nastao metabolizmom od cisteina) vezan za otrovna jedinjenja (npr. a ova u taurin: Cistein učestvuje kod detoksikacije. Docnije je nađen u hidrolizatima raznih proteina. Cistin je glavni sastojak keratina (u vodi nerastvornih proteina) i vrlo lako se izoluje iz kose . Tretiranjem takvih SH―enzima sa teškim metalima.

hormon insulin) za čiju je aktivnost bitan integritet —S—S mosta.(12%). Tirozin se kvalitativno dokazuje sa smešom merkuro― i merkurinitrata u azotnoj kiselini (Millonova reakcija). vodoniksulfid i sumpor: Prisustvo cistinskih disulfidnih veza —S—S— je bitno za strukturne proteine. Alkalnom hidrolizom potpuno se razaraju obe aminokiseline. Ovu reakciju daju i suvi proteini (koža. Od tirozina nastaju u životinjskom organizmu hormoni tireoideje. jer se pomoću njih mogu da povežu dva peptidna lanca. L―Tirozin. Cistinski —S—S— most obezbeđuje čvrstinu strukturnih proteina. Tirozin se teško rastvara u vodi (0. Neke biljne belančevine nemaju tirozina i zato su one slabe hranljive vrednosti. U većini proteina ima malo tirozina. amonijak.4 g/1). Međutim. — Tirozin ili α―amino―β―hidroksifenilpropionska kiselina dobila je svoje ime po siru (grčki = tyros) iz koga je prvi put izdvojena. srži nadbubrežne žlezde i pigmenti (melanin). a jedino u fibroinu svile ima ga do 10%. a u biljkama alkaloidi: . pri čemu nastaje pirogrožđana kiselina. ima proteina i peptida (npr. nokti). Tirozin reaguje i s Pauly―jevim reagensom kao i histidin. Prostija je ksantoproteinska reakcija (žuto obojenje — nitrotirozin) s koncentrovanom azotnom kiselinom. Nju jedino može da zameni fenilalanin. jer je tirozin važna aminokiselina.

000 puta aktivniji od dijodtirozina.Biosinteza adrenalina (shema) U polarne amino kiseline spadaju i L―asparagin i L―glutamin. Tiroksin se teško rastvara u vodi. nastaje biološkom oksidacijom tirozina preko intermedijernog jedinjenja 3.7 KISELE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju L―asparaginska i L―glutaminska kiselina. On je 10. Adrenalin je po svom hemijskom sastavu 3.0—7. Adrenalin. koji jače deluje od tiroksina. jer se veći deo nalazi vezan u tiroksinu. o njima će biti reči u okviru tih kiselina.laudanozin. meskalin.4―dihidroksifenil―etanol―metilamin: Slika 6. 6. hormon srži nadbubrežne žlezde.5―dijodtirozin nađen je u koralu Gorgonia.1. Kod drugih pH vrednosti. Hormoni tiroksin i trijodtirozin nalaze se i u slobodnom stanju i vezani za tireoglobulin. papaverin.0 negativno naelektrisana. Pošto su to amidi asparaginske odnosno glutaminske kiseline.4―dihidroksifenilalanina (»Dopa«). Kod poremećaja u metabolizmu tirozina dolazi do različitih patoloških pojava (alkaptonurija i druge). Jodgorgonska kiselina ili 3.6 . To je samo jedan oblik vezanog joda u tom organu. Fiziološki je aktivan samo levi oblik (L―). asparaginska kiselina ima sledeće jonske oblike: . U novije vreme nađen je još jedan sastojak tireoglobulina — tri―joditironin. zatim u sunđerima i konačno u tireoglobulinu štitne žlezde (tireoideje). Bočna grupa ovih aminokiselina je u području pH 6. Alkalnom hidrolizom tireoidne žljezde dobija se tiroksin.

Hidrolizom je dobijena slobodna asparaginska kiselina. To je najkiselija aminokiselina s izoelektričnom tačkom kod pH 2.424%). (Ritthausen. Fumarna kiselina Asparaginska kiselina se teško rastvara u vodi (0.7 .Jonski oblici asparaginske kiseline kod različitih pH sredina Kisele amino kiseline su monoaminodikarbonske jer imaju jednu amino. a dve karboksilne grupe. Asparaginska kiselina je neesencijalna glikogena aminokiselina. L(—) Asparagin koji je β―amid asparaginske kiseline. — Vauguelin i Robiquet su nasli u špargli (Asparagus officinalis) supstancu. Rastvor je izrazito kiselog ukusa. Asparagin je rezerva azota u biljnom tkivu. 1868). Kod fotosinteze i asimilacije azota asparaginska kiselina je jedno od prvih azotnih jedinjenja. zbog toga i njega ubrajamo u proteinske aminokiseline. koja je L(+) aminoćilibarna kiselina.8. može se izolovati iz nekih proteina. koju su po biljci nazvali asparagin. L―Asparaginska kiselina i asparagin. U mikroorganizmima nastaje direktno od fumarne kiseline dejstvorn enzima aspartaze: Asparaginska kiselina igra važnu ulogu u procesima transaminacije i pri tome revizibilno prelazi u oksalsirćetnu kiselinu. Lakše se rastvara dodatkom hlorovodonične kiseline. Asparaginska kiselina je posle toga nađena u proteinskom hidrolizatu.Slika 6. koje nastaje biološkom sintezom. . Nalazi se skoro u svim proteinima.

U vodenom rastvoru je mnogo manje kisela od asparaginske. a docnije u hidrolizatima proteina. Ima ga i u krvi i tkivu životinja. Slobodan glutamin se nagomilava u bilju. 6. koje ima u pšeničnom zrnu i po njoj dao ime. — Neki semenski proteini. Bočna grupa ovih aminokiselina je kod pH 6.0—7. odatle lako kristališe dodatkom hlorovodonične kiseline. .8 BAZNE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju lizin. naročito prolamini. Kod raznih vrednosti pH. gde predstavlja azotnu rezervu. Glutamin se različito ponaša od asparagina pri zagrevanju njihovog vodenog rastvora.0 pozitivno naelektrisana. arginin i histidin. imaju u hidrolizatu do 45% glutaminske kiseline. a asparagin se ne menja: Pirolidon―karbonska kiselina redukcijom prelazi u prolin.L―Glutaminska kiselina i glutamin. On prelazi u ciklično jedinjenje pirolidonkarbonsku kiselinu. Glutamin je γ―amid glutaminske kiseline. Prvo je nađen u soku od repe. Izolovao ju je Ritthausen (1866) iz belančevine glutena.1. pošto se njen hidrohlorid vrlo teško rastvara. Glutaminska ili α―aminoglutarna kiselina je najčešća arninokiselina i zauzima centralno mesto u metabolizmu aminokiselina. lizin se nalazi u sledećim jonskim oblicima.

— Drechsel je izolovao lizin iz hidrolizata kazeina (1889 god. Lizin pod uticajem mikroorganizama gubi CO2 (dekarboksilacija) i prelazi u pentametilendiamin. — α―ε―diamino―δ hidroksikapronska kiselina dodana je listi proteinskih aminokiselina tek pre pedeset godina. kadaverin: Slika 6. serin i treonin. godine. gliadin).9 .Jonski oblici lizina kod različitih pH vrednosti L―Lizin. da reaguju s perjodnom kiselinom. zein. van Slyke je obratio pažnju na tu frakciju i izolovao do tada nepoznatu aminokiselinu iz želatina 1938.).Slika 6. . Nalazi se u manjim količinama u proteinima animalnog porekla. koju imaju i druge oksikiseline. Za izolovanje lizina koristi se slaba rastvorljivost njegovog pikrata. Hidroksilizin se nalazi u malom broju proteina (kolagen. a većina biljnih belančevina nema lizina.8 . želatin). Otkrivena je zahvaljujući osobini. Lizin ili α.Deksarboksilacija lizina L―Hidroksilizin. To su belančevine male hranljive vrednosti (npr. D. e―diaminokapronska kiselina je esencijalna aminokiselina. Ta je reakcija bila pozitivna i u materijalu gde nije bilo serina i treonina.

Dejstvom α―naftola ili β―oksihinolina i natrijumhipohlorita vodeni rastvor arginina oboji se crveno.L―Arginin. a deset godina posle toga Kossel je pokazao da proteini ćelijskih jedra (protamini i histoni) daju hidrolizom velike količine ove aminokiseline (80 do 90%). Arginin se dobro rastvara u vodi. Nađena je prvo u semenkama lupina (Schulze i Steiger. Ako se uzme ekvimolekulska količina Ba(OH)2. — Arginin je α―amino―δ―guanidinovalerijanska kiselina. Pošto je arginin jedina aminokiselina s guanidinskom grupom. Ornitin i citrulin nisu proteinske aminokiseline. Sakaguchi je upotrebio ovu reakciju za fotometrijsko određivanje arginina. . U jetri čoveka i primata nastaje od arginina urea u poznatom Krebs―Henseleit―ovom ciklusu. rastvor reaguje jako alkalno. Zagrevanjem arginina s alkalijama nastaje karbamid (urea) i ornitin. postaje citrulin. Reakciju daje guanidinska grupa. 1886).

Histidin je α―amino―β―imidazolilpropionska kiselina. Slika 6. Histamin se oslobađa pri alergičnim procesima u toku reakcije antigena sa antitelima vezanim za ćelije. koji na mesto jednog vodonika ima imidazolov prsten (imidazolil — alanin).Argininfosfat učestvuje u kontrakciji mišića kod beskičmenjaka (analogno kreatinfosfatu — fosfagenu — kod vertebrata). Može se smatrati i derivatom alanina.10 . nalazi se u vrlo malim količinama u krvi. U organizmu pasa histidin gubi amonijak i izlučuje se u mokraći kao urokaninska kiselina. (Pauly―jeva reakcija). mišići). U čovečjoj jetri je put razlaganja histidina isti. samo se nastavlja do glutaminske kiseline: . Histamin je snažni vazodilatator. Pauly je dokazao imidazolov prsten u strukturi histidina i našao da zato daje reakciju s diazotovanom sulfanilnom kiselinom.).Dekarboksilacija histidina Gubitkom CO2 (dekarboksilacijom) histidin prelazi u histamin. a u hemoglobinu se nalazi u relativno velikoj količini odakle se lako izoluje. a vezan se nalazi u većim količinama u tkivu (pluća. L―Histidin. Većina proteina sadrži histidin. — Histidin su našli istovremeno: Kossel u kiselom hidrolizatu sturina (protamina spermatozoa štuke) i Hedin u proteinskom hidrolizatu (1896 god.

Smatramo da je ovo vrlo instruktivno da student vidi da i aminokiseline nastaju od jednostavnih jedinjenja kao što su: pirogrožđana. ali ćemo dati tabelarni pregled porekla pojedinih atoma aminokiselina. Takve aminokiseline nazivaju se bitne ili esencijalne. arginin i histidin su poznati i pod imenom heksuronske baze (imaju 6 ugljenikovih atoma).Lizin. Tabela. tako i enzimskom hidrolizom proteina hrane. 6. Histidin je bitan samo za neke vrste (npr. metionin i lizin. nasuprot neesencijalnim koje organizam sam sintetiše.1. 6. Esencijalne aminokiseline za većinu životinja su: valin.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA Aminokiseline nastaju u organizmu kako biosintezom. Biljke i mnogi mikrooroganizmi mogu da sintetišu sve aminokiseline.Poreklo pojedinih atoma aminokiselina . triptofan. tirozin. treonin.7 . a organizam čoveka i većine životinja ne može da sintetiše sve potrebne aminokiseline. leucin. fenilalanin. oksalsirćetna i α―ketoglutarna kiselina. izoleucin. pacova). U ovoj knjizi ne možemo da se upuštamo u detalje biosinteze pojedinih aminokiselina.

1.6. Poznatu reakciju primarnih amina s azotastom kiselinom već smo spomenuli i kod aminokiselina.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA Videli smo da aminokiseline imaju u svom molekulu amino― i karboksilnu grupu i zbog toga daju sve karakteristične reakcije ovih grupa. . kao i njenu primenu.

tako i aminokiseline reaguju s hloridima kiselina ili kako se kaže mogu se acilovati. koji imaju slobodnu amino―grupu. Kod životinja se na ovaj način prenosi CO2 iz tkiva u pluća. daju sa ninhidrinom intenzivno plavo obojeni produkt. Jedino prolin i hidroksiprolin koji imaju supstituisanu amino―grupu daju pigment žute boje. Vrlo je važna reakcija aminogrupe sa CO2. U toku reakcije višak formaldehida prouzrokuje gubitak protona (H+). Poznata formolna titracija aminokiselina po Sorensen―u osniva se na reakciji slobodne (neprotonirane) amino―grupe sa formaldehidom. Ona se vrlo često koristi za praćenje procesa hidrolize proteina dejstvom proteolitičkih enzima. . vezivanjem za slobodne aminogrupe proteina. aminogrupa gubi svoje bazne osobine. koji se zatim iztitrira sa NaOH uz fenolftalein kao indikator: Najpoznatija i najosetljivija reakcija na amino―grupu je ninhidrinska reakcija. Acetilhlorid reaguje u alkalnom rastvoru na sledeći način: Acetilovanjem. pri čemu nastaju karbaminokiseline. Sve aminokiseline i peptidi. stabilne samo u obliku svojih soli —NHCOO Na+.Kao i sva jedinjenja sa amino― i iminogrupom.

Ovaj reagens je koristio F.Reakcija fenil―izo―tiocianata sa slobodnom α―amino grupom . Slika 6. koji u kiselom rastvoru ciklizira i odvaja se od ostalog peptidnog lanca. Dejstvom ovog reagensa krajnja aminokiselina prelazi u feniltio―karbamilamino―derivat. poznat pod imenom Edman―ov reagens. Zbog toga je ovaj reagens vrlo pogodan za određivanje redosleda aminokiselina u peptidnim lancima.11 .Hemijska formula plavog pigmenta ninhidrinske reakcije l―Fluoro―2. Sanger za obeležavanje krajnjih α―amino―grupa u peptidima.4―dinitrobenzen (FDNB) je reagens na slobodnu α―amino―grupu.12 .Reakcija l―fluoro―2.Slika 6. koji se zovu dinitrofenil―aminokiseline (DNP―aminokiseline).4― dinitrobenzena (FDNB) Danas se za određivanje slobodnih α―amino―grupa upotrebljava fenil―izo―tiocijanat. Slika 6.13 . Slobodne a―amino―grupe daju u slabo alkalnom rastvoru sa FDNB žuto obojene derivate.

Metoda se sastojala u sledećem: jedna staklena cev (kolona) napuni se aluminijum――oksidom ili nekim drugim adsorbensom i u nju se sipa petroletarski ekstrakt biljnog materijala. Reakcije bočnih grupa opisane su kod pojedinih aminokiselina.1.14 . fenolnu grupu (tirozin). Slika 6.Reakcija amino – grupe sa aldehidom α―Karboksilna grupa aminokiselina pokazuje sve karakteristične reakcije organskih kiselina. Pored reakcija na amino― i karboksilnu grupu. do rastavljanja smeše boja u pojedine komponente. s aminima amide a gubitkom vode prelazi u anhidride. S amonijakom nastaju nesupstituisani amidi (I). . Od derivata aminokiselina s biohemijskog stanovišta su najvažniji amidi aminokiselina. Ovom metodom je Cvet uspeo da dokaže da se u biljnom materijalu nalaze različiti karotinoidi. koji se zovu peptidi.Amino―grupa reaguje reverzibilno s aldehidom dajući vrlo labilno jedinjenje poznato pod imenom Schiff―ove baze.11 HROMATOGRAFIJA AMINOKISELINA Hromatografija je dobila ime po tome što je poljski naučnik Cvet prvi put primenio ovu metodu za odvajanje obojenih supstanci (karotinoida ili lipohroma). 6. aminokiseline daju i reakcije na prisutnu bočnu —R grupu: —SH grupu. Tako s alkoholima daje estre. Na slici je shematski predstavljeno odvajanje tri različite supstance u koloni tokom razvijanja hromatograma. a sa drugim aminima supstituisani amidi (II). gvanidinsku grupu (arginin) itd. Naknadnim sipanjem benzola ili nekog drugog organskog rastvarača dolazi do razvijanja hromatograma tj. Ono nastaje i u toku enzimskog prenošenja amino―grupa u procesima transaminacije.

kao što su aminokiseline. b.) pomeša. Isti autori su 1944. odnosno takvih koja se rastvaraju samo u organskim rastvaračima. godine postupak dodavanja svežeg organskog . opet će jedan deo supstanci da pređe u fenol. mono― i disaharida i sl. Klasičnim hemijskim metodama je bilo vrlo teško i skoro neizvodljivo da se iz smeše izdvoje slična jedinjenja. Pri tome će jedan deo rastvorenih supstanci da pređe u fenolni sloj. Pored toga one se posle hidrolize proteina nalaze u hidrolizatu u vrlo malim količinama. Odvajanjem fenola i ponovnim dodavanjem sveže količine. šećeri i sl. Ona se zasniva na poznatom Nernst-ovom zakonu raspodele supstanci između dva rastvarača. koji se ne mešaju. Naime. Ova metoda se naziva i adsorpciona hromatografija. koja se rastvaraju u vodi (aminokiseline. već prema tome kolika je njihova rastvorljivost u fenolu. uveli metodu podeone hromatografije. Slike a. a posle mnogostrukog dodavanja i one koje se teže rastvaraju. hloroformom i sl.15 . Sve one imaju iste funkcionalne grupe. a razlikuju se samo po ostatku —R. Ako ovaj postupak ponovimo više puta.Shematski predstavljeno odvajanje tri supstancije na koloni adsorbensa.) stvoriće se dva sloja. god. na primer. koja se rastvaraju u vodi. sa fenolom (etrom. Tražeći pogodnu metodu za odvajanje hemijski sličnih jedinjenja.Slika 6. kada se vodeni rastvor polarnih organskih jedinjenja (aminokiselina. Adsorpciona hromatografija se primenjuje samo za odvajanje lipofilnih jedinjenja. jer do odvajanja komponenata iz smeše dolazi zbog različite adsorpcije supstancija na koloni od aluminijum―oksida. Gordon i Synge su 1941.) Martin. preći će iz vodenog rastvora u fenol prvo one komponente koje se najbolje u njemu rastvaraju. c i d prikazuju odvajanje tokom razvijanja hromatograma prolaženjem organskog rastvarača kroz kolonu.

a drugi kraj se zakači tako da slobodno visi. osuši i poprska rastvorom ninhidrina.030 mg) pomoću fine pipete ili kapilare i osuši u struji toplog vazduha. Pošto se radi na čvrstoj podlozi (hartija). odvoji se od vodenog sloja i nalije u posudicu. Ova metoda se odlikuje jednostavnošću. Isto tako se priprema rastvor za razvijanje hromatograma. Vodeni sloj se stavi na dno komore. a sveže količine organskog rastvarača stalno ulaze (mobilna faza).rastvarača neobično uprostili. Vodeni rastvor upija hartija (stacionarna faza). ne zahteva skupocenu aparaturu. sirćetna kiselina (10 ml) i voda (50 ml). pored posudice sa rastvaračem da bi se cela komora zasitila vodenom parom. koje se u njemu najbolje rastvaraju. što su ceo postupak izvodili na koloni i na kraju su kolonu zamenili trakom filtracione hartije. To može da bude visoki stakleni cilindar ili neka druga pogodna posuda odgovarajućih dimenzija. Kada dođe skoro do gornje ivice hartije (3—4 cm do kraja) traka se izvadi. višak kiseline se odstrani ponovljenim uparavanjem i dodavanjem vode. U hidrolizatu se nalazi smeša svih aminokiselina i pre nego što se pristupi kvalitativnoj hromatografskoj analizi.010 ml odnosno 30— 50 mg = 0. Obično se u levak za odvajanje sipa n―butanol (40 ml). prvo se izvrši hidroliza zagrevanjem u vakuumu (sa 6—10 M HCl) na 100°C. u ovom slučaju n―butanol. prilikom hromatografisanja igraju izvesnu ulogu i adsorpcione pojave.). Rastvarač počinje da ulazi u hartiju i polako se širi. Kada se organski rastvarač. a pomoću nje mogu da se dokažu vrlo male količine (10 µg. Postupak: Pošto su aminokiseline vezane u belančevinama. . pa tako redom do onih koje se u organskom rastvaraču najmanje rastvaraju. Papir se zatim postavi u komoru za hromatografiju tako da mu jedan kraj (blizu mesta nanašanja probe) uroni u posudicu sa rastvaračem. Na 3—4 cm od kraja trake nanese se rastvor aminokiselina (oko 10 µ1 = 0. noseći sa sobom prvo one aminokiseline. Sada se uzme jedna traka specijalne filter hartije za hromatografiranje (Whatman). Hromatografija na filtracionoj hartiji je jedna od metoda za odvajanje aminokiselina iz proteinskog hidrolizata. opere destilovanom vodom i osuši. zasiti vodom. Za hromatografiju se pripremi komora u kojoj će se raditi. Posle ponovnog sušenja u sušnici pojavljuju se ljubičasto obojene mrlje pojedinih aminokiselina. Hidrolitičkim razlaganjem belančevina dolazi do oslobađanja aminokiselina. koja se nalazi na dnu komore.

baza ili smeše proteolitičkih enzima hidrolitički razlažu na aminokiseline.2.2 PEPTIDI 6. postavilo se pitanje na koji su način aminokiseline vezane u proteinima. Fischer i F. primenjuju vrlo precizne metode hromatografije na jonskim izmenjivačima. 6.a ) Aparatura za uzlaznu hromatografiju b) Hromoatogram aminokiselina posle prskanja ( detekcije) sa ninhidrinom Pored hromatografije na filtracionoj hartiji.Dužina putovanja svake aminokiseline (A) podeljena sa dužinom putovanja rastvarača (B) (Rf=A/B) je konstantna vrednost za svaku aminokiseiinu u datom rastvaraču i uvek je manja od jedan. Hofmeister su 1912.16 . Slika 6. danas se za kvantitativno određivanje aminokiselina. godine pretpostavili da su aminokiseline povezane u proteinima amidnom vezom. koja nastaje reakcijom karboksilne grupe jedne aminokiseline s amino grupom druge: .1 PEPTEDNA VEZA Posle saznanja da se svi proteini dejstvom razblaženih kiselina. E.

Pored toga izolovan je veliki broj prirodnih peptida specifičnog fiziološkog dejstva (peptidni hormoni.Nastajanje dipeptida glicil―alanin Oni su prvi uspeli da iz dva molekula glicina uz izdvajanje molekula vode dobiju dipeptid glicil―glicin. jer se sastojao iz dva ostatka glicina.17 . Na ovaj način povezivanjem četiri.glicilalanin Slika 6. dakle. koje nastaje zagrevanjem ureje: .). Reakcija je nazvana po jedinjenju »biuret«. a nastalu amidnu vezu — peptidna veza. Dipeptid. penta― i polipeptidi. ovaj proces može da se ponavlja stotinama puta. Kako polipeptid još uvek ima slobodne krajnje grupe. kao i svaka aminokiselina sadrži jednu slobodnu amino― i jednu karboksilnu grupu. antibiotici i sl. pet i više aminokiselina nastaju tetra―. Nazvali su ga dipeptid. Karakteristična reakcija na peptidnu vezu je biuretska proba. Oni se dobijaju nepotpunim hidrolitičkim razlaganjem proteina. složena jedinjenja koja se sastoje iz više aminokiselina vezanih međusobno peptidnom vezom. Peptidi su. On može sa svojim slobodnim grupama ponova da stupi u reakciju sa nekom trećom aminokiselinom i da nagradi tripeptid.

a dvoguba veza između ugljenika i kiseonika (C=0) ima 40% osobina jednogube veze. itd. Slika 6.Biuret i sva jedinjenja.2 NOMENKLATURA PEPTIDA Prema broju aminokiselina koje sadrže. Pored toga.2. Imena peptida grade se tako da se jedno za drugim navode imena ostataka aminokiselina sa nastavkom ―il. Polipeptidi sadrže cca 50 aminokiselina.18 . na primer: . Oligopeptidi se sastoje od najviše 10 aminokiselina. Jedinjenja koja se sastoje od 100 i više ostataka aminokiselina spadaju u proteine. Ova osobina peptidne veze je od posebne važnosti s obzirom na trodimenzionalnu konformaciju peptidnog lanca. koja imaju jednu ili više peptidnih veza daju karakteterističnu ljubičastu boju sa bakar―sulfatom i natrijum―hidroksidom. veza između ugljenika i azota (C―N) ima 40% osobina dvogube veze. Peptidna veza je. Zbog ove tzv. rezonantne stabilizacije. atomi koji ostvaruju peptidnu vezu ne mogu slobodno da rotiraju u prostoru. i na kraju se doda nepromenjeno ime aminokiseline sa slobodnom karboksilnom grupom. tetrapeptidi. dakle. Tu spadaju dipeptidi. supstituisana amidna veza. raspored elektrona oko atoma peptidne veze je simetričan i ona je zbog toga vrlo stabilna.Raspored atoma peptidne veze u prostoru 6. Kao i kod proste amidne veze. peptidi se dele na: oligopeptide i polipeptide. tripeptidi.

tripeptidi šest ABC. Mi smo spomenuli dva takva reagensa: l―fluoro―2. Jedino poznavanje redosleda omogućava da se i sintetiše dati peptid. već i po kom su redu one međusobno vezane. tetrapeptidi 24. danas se prema zvaničnoj nomenklaturi IUPAC―a1[1] pišu samo prva tri slova iz imena aminokiselina.2. Tako bi skraćeno ime gore napisanog peptida bilo: Ala―Gln―His―Gly. 1 . a da ne dolazi do cepanja drugih peptidnih veza unutar peptidnog lanca. Pomoću ovog reagensa može da se odredi na jednom uzorku peptida redosled pedesetak uzastopnih aminokiselina. BCA. Dugo vremena su hemičari pokušavali da nađu analitičke metode za određivanje redosleda aminokiselina u peptidima i proteinima. Manji peptidi se hromatografski razdvoje i odredi im se sekvenca. Određivanje sekvence aminokiselina u polipeptidima zahteva da se polipeptidni lanac hidrolitički cepa na manje peptide dejstvom proteaza (tripsina. koji ima tu prednost što se krajnja aminokiselina posle reakcije odvaja od peptida. Krajnja aminokiselina sa slobodnom amino grupom piše se uvek na levoj strani niza. Poslednjih dvadeset godina uvedeno je više analitičkih metoda za određivanje sekvence aminokiselina. Posebne metode se koriste za određivanje krajnjih amino grupa (tzv.Da bi se izbeglo pisanje dugačkih imena polipeptida. ACB. N―krajnje aminokiseline). a ona sa slobodnom karboksilnom grupom na desnoj strani. CAB i CBA. himotripsina). itd. a posebne za određivanje krajnjih karboksilnih grupa (C―krajnje aminokiseline). BAC. Određivanje redosleda aminokiselina u peptidima pomoću Edman―ovog reagensa je danas automatizovano. C―krajnje aminokiseline se otkidaju iz peptidnog lanca dejstvom enzima karboksilaza. Zbog različitog redosleda aminokiselina dipeptidi imaju dva izomera AB i BA. 6. Danas se uglavnom upotrebljava fenilizotiocijanat (Edman―ov).4―dinitrobenzen i fenil―izotiocijanat. Redosled vezivanja pojedinih aminokiselina u peptidima i proteinima naziva se sekvenca aminokiselina. pepsina. Za određivanje N―krajnjih aminokiselina poznati su različiti reagensi koji reaguju sa amino grupom.3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA Kod određivanja sekvence ili redosleda aminokiselina prvo se odrede krajnje aminokiseline peptidnog lanca. odvajaju se hromatografski i identifikuju. Za potpuno poznavanje hemijskog sastava nekog peptida nije dovoljno samo da se zna iz kojih se aminokiselina sastoji.

Glutation je γ―L― glutamil―L―cisteinil―glicin.6. Jedan od najpoznatijih i najrasprostranjenijih je tripeptid — glutation. možemo glutation da napišemo u jonskom obliku: Prelaženje glutationa (G—SH — redukovani glutation) u oksidovani oblik G—S—S—G je reverzibilni oksido―redukcioni proces. Zbog toga glutation ima ulogu biološkog »redox« sistema. Imajući u vidu da sva —SH jedinjenja imaju slabo kisele osobine. Skraćeno se piše: G—SH.2. U mišićima vertebrata nalaze se peptidi karnozin (β―alanil―L―histidin) i anserin (β―alanil―N―metil―L―histidin).4 PRIRODNI PEPTIDI Poznat je veliki broj prirodnih peptida. jer se izvode od sumporovodonične kiseline (H2S). Dva mola glutationa gube dva vodonika i prelaze u disulfidni oblik: G—S—S—G (oksidovani glutation). I jedan i drugi imaju u svom sastavu neproteinsku aminokiselinu β―alanin. god. . Hopkins ga je prvi izolovao iz kvasca 1921.

Hormon pankreasa glukagon je takođe polipeptid. Oni nastaju od aminokiselina valina i cisteina. je visokomolekularni polipeptid sastavljen od 51 aminokiseline. Kortikotropin (ACTH) adrenokortikotropni hormon prednjeg režnja hipofize i melanotropin. Najpoznatiji među njima su penicilini. hormon pankreasa. Sadrži 29 ostataka aminokiselina. gramicidin. 3x12 000 i 4x12 000. melano―stimulišući (MSH) hormon srednjeg režnja hipofize su polipeptidi lančaste strukture. 6. insulin se ranije ubrajao u proteine.5 PEPTIDNI HORMONI Hormoni zadnjeg režnja hipofize oksitocin i vazopresin su ciklični peptidi. a koji deluju antibakterijelno na druge mikroorganizme. Zbog toga i ne postoje oštre granice između polipeptida i proteina. Prvi sadrži 39 aminokiselina. Antibiotik gramicidin je polipeptid koji sadrži D―fenilalanin. koje sintetišu razni mikroorganizmi.2. aktinomicin i dr. Molekulska težina insulina iznosi 6 000.Poznat je čitav niz polipeptida. ali u prisustvu metalnih jona molekuli insulina asociraju u jedinice molekulske težine od 2 x 6 000. a drugi 13—22 u zavisnosti od vrste sisara. . a to je bila i prva sinteza jednog prirodnog peptida. čija je sekvenca određena. koji sadrže osam aminokiselina od kojih je jedna cistin. Pošto su prvi rezultati određivanja molekulske težine insulina davali vrednost od 36 000 i 48 000. Du Vigneaud je prvi uspeo da sintetiše oksitocin. Insulin. polimiksini. Tu spadaju: penicilini. Asocijacija proteinskih molekula u veće agregate (»molekule«) je danas opažena kod velikog broja proteina.

Mnogobrojnost.1 UVOD Proteini su najbitniji sastojci žive materije. coli Ukupna težina u % Broj svake Procenat od ukupne težine Voda Proteini nukleinske kiseline dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) ribonukleinske kiseline ugljenih hidrata Masti nisko molekulskih biomolekula (osnovnih i intennedijera) neorganskih jona 2 1 oko 500 oko 12 1 6 3 2 1 oko 1000 oko 50 oko 40 70 15 oko 3 000 grupe . Tabela 6.Molekulske komponente ćelije E. Ime im je dao Berzelius. što znači od prvenstvene važnosti. Escherichia coli sadrži oko 3 000 vrsta proteina.6. a u čoveku se računa da ima oko 5 miliona različitih proteina. Iz tabele se vidi da 50% suve supstance otpada na proteine.8 . kosi.3. U prirodi se nalazi veliki broj proteina. Zastupljenost glavnih grupa bioloških makromolekula data je u donjoj tabeli. raznolikost i organizovanost živih bića počiva na osobinama proteina. masnim ćelijama). Mala i prosta ćelija bakterija kao npr.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE 6. Ona je uglavnom ista u svim ćelijama (izuzev u kostima. od grčke reči »proteinos«.

proteini su vrlo specifični. Proteini su biološki najaktivniji molekuli. perje tetive. Tako nijedan protein E. a kod viših organizama i svaka individua ima svoje specifične proteine. Poznato je oko 2 000 različitih enzima koji se odlikuju po svojoj specifičnosti i efikasnosti. u milionitom delu sekunde. 4 . igra ulogu bioloških katalizatora. jer obavljaju najrazličitije biološke funkcije.Za razliku od većine drugih sastojaka živog organizma. Strukturni proteini strukturni proteini membrane α―keratin kolagen elastin mukoproteini Kontraktilni proteini miozin aktin Transportni proteini hemoglobin. Enzimi: Ribonukleaza citohrom c tripsin 2 . Oni između ostalog omogućavaju ćeliji da funkcioniše kao hemijska mašina.9 . kosti hrskavica ligamenti sluzavi sekreti. ceruloplazmin .Biološke funkcije proteina Proteini 1 . U donjoj tabeli dat je pregled i podela proteina na osnovu njihove biološke aktivnosti. održavanje i reprodukciju. nokti. i to vrlo efikasno i brzo. iako mogu da vrše istu funkciju. Svaka životinjska i biljna vrsta ima svoje specifične proteine.mioglobin serumski albumin Nalaženje i funkcija hidrolizuje RNK prenosi elektrone hidrolizuje peptidnu vezu sastavni delovi membrane koža. β―lipoprotein. odnosno da može da koristi energiju okoline za svoj rast. U tabeli prva grupa proteina. Svaki od njih katalizuje jedan tip ili samo jednu reakciju. sinovijalna tečnost stacionarni filament miofibrila pokretni filamenti miofibrila proteini belanceta proteini mleka proteini sa rezervama gvožđa proteini pšenice i kukuruza 3 . poznata pod imenom enzimi. Tabela 6. coli nije identičan sa proteinima čoveka.

Neki proteini služe kao rezerva i obezbeđuju neometano razviće jedinke: na . na primer: aktin i miozin u mišićima. Tako hemoglobin prenosi kiseonik. Treća grupa proteina čini bitne elemente kontraktivnih i pokretnih sistema. β1―lipoprotein — lipide. 8 .5 . Fibrini kolagena takođe povezuju grupe ćelija u tkivo. Glavni ekstracelularni strukturni protein vezivnog tkiva i kostiju viših životinjskih vrsta je lančasti protein kolagen. Različiti nerastvorni proteini ćelijske membrane. kompleksno vezani sa polarnim lipidima. ceruloplazmin — bakar. Grupa transportnih proteina može da prenosi različite molekule putem krvotoka. Druga grupa obuhvata proteine koji izgrađuju strukturne elemente organizma i ona je po količini najveća. albumin — slobodne masne kiseline. Oni igraju veliku ulogu u prenosu jona i manjih organskih molekula kroz membranu. Hrskavica se sastoji iz proteina konjugovanog sa polisaharidom — hondroitinsulfatom. grade komplekse sa stranim proteinima prethodnik fibrina u krvnom koagulumu učesnik u procesu zgrušavanja izazivač bakterijalnih trovanja hranom bakterijelni toksin enzimi koji hidrolizuju fosfogliceride 7 . itd. čine srž membranske strukture. Rezervni proteini albutnin jajeta kazein feritin gliadini i zeini Hormoni insulin adrenokortikotropni hormon hormon rasta Zaštitni proteini u krvi kičmenjaka antitela fibrinogen trombin Toksini toksin Clostridium botulinum toksin difterije zmijski otrov reguliše metabolizam glukoze reguliše sintezu kortikosteroida stimuliše rast kostiju 6 .

Enzimski molekuli su komplementarni sa supstratom. alkaloidnih reagenasa. Druge polarne. Strukturna komplementarnost omogućava proteinima da mogu da vrše tolike raznolike funkcije. gliadini i zeini u klici pšenice i kukuruza. antitela su komplementarna sa svojim antigenom.3. Zajednička i karakteristična osobina proteina. čiju promenu katalizuju. koagulišu pri zagrevanju.2 OSOBINE PROTEINA Upadljiva osobina proteina je da mogu da grade kompleksna jedinjenja sa raznim supstancama i to na principu strakturne komplementarnosti. Zaštitni proteini kao što su antitela štite kičmenjake od stranih supstanci. Pod pojmom denaturacije podrazumeva se niz promena koje se odigravaju u komplikovanoj strukturi proteinskih . uključujući i one aktivne i toksične. krvni serum. Svi proteini. dejstvom kiselina i tzv. koje same po sebi nisu ni biološki aktivne niti toksične supstance. kisele i bazne grupe različitih aminokiselina su slobodne i čine bočne grupe peptidnog lanca. Dobijeni kaogulum se ne rastvara. U proteinima su aminokiseline vezane peptidno samo svojim α―amino i α―karboksilnim grupama. Vrlo rano je zapaženo da se supstance kao: belance jajeta. Zagrevanjem proteini se menjaju ili kako se to kaže »denaturišu«. a fibrinogen i trombin ih čuvaju da kod ranjavanja ne iskrvare.primer albumin u jajetu. Plazmaproteini. koji je prouzrokovao njihovo nastajanje. Pored enzima biološki je aktivna i grupa proteina koja pokazuje hormonsko dejstvo. jeste njihova velika osetljivost prema svemu što ubija živa bića. One su zajedničke za sva živa bića. po kojoj se razlikuju od drugih biohemijskih sastojaka. transportni proteini su komplementarni sa supstancama koje prenose. kazein mleka. 6. za razliku od taloga koji se dobija isoljavanjem proteina neutralnim solima i alkoholom. kao što je održavanje osmotskog pritiska i pH. naročito albumin imaju odlučujuću ulogu u održavanju standardnih uslova u ćeliji i tkivima. sastavljeni su od samo dvadesetak aminokiselina. hormon rasta i drugi su proteinskog karaktera. ugrušano mleko. Danas je objašnjeno kako povezivanje aminokiselina u proteinske čestice različitog oblika i dimenzija omogućava da proteini mogu da vrše toliko različitih i važnih funkcija. Mnogi hormoni kao što je insulin.

Denaturisanjem protein gubi svoje fiziološko dejstvo. dejstvom kiselina.molekula. tek kada su pronađene fizičke metode. Njihova molekulska težina kreće se u širokim granicama i može da dostigne jedan milion daltona2[2] (vidi tabelu). Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja.Molekulske težine nekih proteina Proteini Insulin goveđi Ribonukleaza Lizozim (belanceta) Mioglobin (goveđeg srca) Hemoglobin (ljudski) Albumin (ljudskog seruma) Y―globulin (konjski) Glikogen fosforilaza (iz mišića kunića) Sintetaza masnih kiselina (iz kvasca) Virus duvana 495 000 2 300 000 40 000 000 Oko 4100 oko 20 000 336 500 4 oko 21 oko 2130 Molekulska težina Broj aminokiselinskih ostataka Broj proteina 5 733 12 640 13 930 16 890 64 500 68 500 149 900 51 124 129 153 574 oko 550 Oko 1 250 2 1 1 1 4 1 4 Proteini istog tipa i funkcije mogu da imaju različite molekulske težine. Tabela 6. Tada se pokazalo da su proteini makromolekuli. a ceo kompleks se sastoji od 21 protomera. Oni se sastoje od 2 . koje nisu izazivale njihovu denaturaciju. Neki proteini postoje u obliku oligomera tj. sintetaza masnih kiselina ima sedam aktivnih enzima. Najveći supramolekulski kompleksi su virusi.10 . To je razlog da je živi svet toliko osetljiv na radioaktivnost. a poznaje se odmah po promeni njegove rastvorljivosti. čija molekulska težina prelazi i 40 miliona. Do denaturisanja proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature već i dejstvom visokog pritiska mehaničkim tretiranjem. Tako se hemoglobin sastoji od četiri protomera. Ispitivanje proteina je koraknulo napred. Svi regulatorni enzimi sastoje se od više enzimskih molekula: na primer. sastoje se iz nekoliko proteinskih molekula (protomera). izolovanje nativnih proteina je vrlo težak i osetljiv posao. baza i organskih rastvarača i raznih zračenja. Pri tome se naročita pažnja obraća na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona.

3. je prvi počeo sistematsko ispitivanje proteina. Ispitivanjem zaštitnih proteina. Zasada je važno da naglasimo da veličina i oblik svake vrste zavisi od veličine i oblika proteina koji ih izgrađuje. koji nastaju u krvi kičmenjaka posle injekcije nekog proteina stranom tom organizmu. Na primer hemoglobini različitih sisara ubrizgani eksperimentalnoj životinji izazivaju nastajanje različitih antitela. belanceta jajeta. a titracijom se odredi koliko je amonijaka predestilovalo. H2SO4 se neutrališe i dodatkom jake baze NaOH oslobodi se amonijak iz nastalog amonijum―sulfata: (NH4)2SO4 + 2NaOH=Na2SO4 + 2NH3 + 3H2O Oslobođeni amonijak se kvantitativno hvata destilacijom u struji vodene pare u rastvor kiseline poznate koncentracije. U analitičkom određivanju proteina krvne plazme dogovorno je uzeto da proteini imaju cca 16% azota i na osnovu toga se proračunava sadržaj proteina.25). homologi proteini) nisu imunološki identični. Princip određivanja azota u proteinima sastoji se u tome što se proteini sagore uz dodatak konc. želatina.25 (100/16 = 2. Posle sagorevanja višak konc. Dakle. pokazalo se da proteini sa istom fiziološkom funkcijom (tzv. molekula.hiljadu i više proteinskih nekovalentnom vezom. 6. Naravno ovako dobijeni rezultati su samo približni. Primenjujući elementarnu analizu na proteine svile. našao je da svi imaju 12—19% azota. Mi ćemo kasnije opširnije govoriti o strukturnim razlikama homologih proteina na primeru insulina i hemoglobina. Prilikom sagorevanja azot koji se nalazi u proteinima prelazi u amonijum―sulfat. Pri tome se neutrališe jedan deo kiseline. molekularna osnova raznolikosti živih bića počiva na raznolikosti izgleda i veličine proteina specifičnih za datu vrstu. krvnog fibrina. množenjem postotka dobijenog azota s faktorom 6. Znači da se hemoglobini različitih sisara i uopšte homologi proteini razlikuju po svojoj strukturi i obliku. . H 2O2). Prema ovom karakterističnom elementu i danas se izračunava i procenjuje proteinski sastav tkiva i hrane.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA Gerardus Johannes Mulder (1839) god. Hg. H2SO4 i u prisustvu katalizatora (Cu. povezanih međusobno Kao i sva jedinjenja ugljenika molekuli proteina su trodimenzionalni i svaki od njih ima svoj karakterističan oblik u prostoru. poznatih pod imenom antitela ili imunoglobulini.

gradeći peptidni lanac (ili lance). Najpoznatiji proteini ove grupe su keratini. koji nazivamo KONFORMACIJA. 20— 23% kiseonika. koji je genetski dirigovan. Njihovi polipeptidni lanci su paralelno smešteni duž jedne jedine osovine. U proteinima su aminokiseline vezane peptidnom vezom. 2) molekulskom težinom i 3) redosledom (sekvencijom) aminokiselina u polipeptidnom lancu. Proteini nisu slučajni polimeri različite dužine lanca. koža. svaki tip proteina okarakterisan je: 1) svojim specifičnim hemijskim sastavom. obično parnog broja. 6. Fibrilarne belančevine su osnovni strukturni elementi vezivnog tkiva viših životinja. Utvrđeno je da su one osnovne strukturne jedinice iz kojih se sastoje svi proteini. slično čeličnim štapovima u betonski temelj. Fibrili proteina su ugrađeni u amorfnu masu. Fibrilarni proteini imaju molekule u obliku vlakna (fibrila) dužine nekoliko stotina jedinica angstrema*3[3]. Keratini se sastoje iz dve vrste belančevina: fibrilarne komponente koja ima malu količinu sumpora i amorfnog globularnog proteina bogatog sumporom. peptidnih lanaca.3. rogovi. magnezijuma. perje su izgrađeni od keratina. a fosfora 0—6%. Globularne ili sferoidne proteine. bakra. 3 .4 STRUKTURA PROTEINA njegovom Svaki protein u nativnom stanju ima svoj specifičan i karakterističan trodimenzionalni oblik u prostoru. cinka i drugih elemenata. a veliki broj se sastoji od više. Neki proteini imaju u svom molekulu gvožđa (kao na primer hemoglobin).Pored azota proteini sadrže 50—55% ugljenika. Fibrilarne ili lančaste proteine i B. 6—7% vodonika.2—3%. nokti. Sumpora imaju 0. To su oligomerni proteini. Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijena su jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. kolageni i elastini. Prema obliku i strukturi molekula proteini se dele na dve velike grupe: A. Kosa. Ima proteina koji se sastoje samo od jednog peptidnog lanca (protomer). Naprotiv. Principijelna razlika između keratina različitih životinja je u načinu pakovanja filamenata i količini i sastavu amorfnog matriksa.

strukturni element ugruška krvi. Njihovi molekuli su lančasti. oni difraktuju. Sastavni peptidni lanci se zovu protomeri. Slika 6. niti u razblaženim kiselinama i bazama. kada su atomi pravilno razmešteni u jednom kristalu. Prostorna organizacija peptidnih lanaca u proteinima ispituje se uglavnom merenjem difrakcije X―zrakova. mleku i svim tkivnim tečnostima. U ovu grupu spadaju biološki vrlo aktivni proteini: enzimi. Prema tome.19 . Elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva. koji se po svojoj konformaciji nalaze između fibrilarnih i globularnih. virusi i dr. ali se rastvaraju u vodi i rastvorima neutralnih soli. Javlja se u različitim oblicima. Rastvaraju se u vodi i rastvorima neutralnih soli. kostiju.Konformacija fibrilarnih (a) i globularnih (b) proteina Ima proteina. Globularni proteini koji se sastoje iz više peptidnih lanaca nazivaju se oligomerni proteini. ne rastvaraju se ni u jednom neutralnom rastvaraču. hormoni. Talasna dužina X―zrakova je istog reda veličine kao i razdaljina atoma u kristalima. U ovu grupu spadaju miozin mišića i fibrinogen. Hemijske i biološke osobine proteina jedino mogu da se objasne egzaktnim opisom njihove konformacije. slično fibrilarnim proteinima. Njihovi peptidni lanci su čvrsto sklupčani unutar globularne čestice. Globularni proteini se nalaze u krvnoj plazmi. tetiva.Kolageni su bitne komponente vezivnog tkiva kože. Globularni proteini imaju molekule manje ili više elipsoidnog oblika. hrskavica i zubi. antitela. Karakteristična osobina ove grupe proteina je da su fizički i hemijski vrlo otporni. belancetu jajeta. ugibaju X―zrakove kao i .

jer se redosled može da odredi samo na manjim peptidima. Cepanje na manje peptide može da se radi hemijskim ili enzimskim metodama. Pro15. koje su danas automatizovane. Ovu strukturu imaju samo oligomerni proteini.3.optička rešetka. Primama struktura obuhvata samo kovalentnu kičmu polipeptidnog lanca i karakterističan redosled ostataka aminokiselina (sekvencu). Glu26. koje u principu odgovaraju opštim formulama neorganskih jedinjenja npr. His4. 6.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA Aminokiselinski sastav proteina određuje se u hidrolizatu pomoću raznih hromatografskih metoda. Ala29. U oba slučaja treba da se zna između kojih aminokiselina je došlo do kidanja peptidne veze. Tercijarna struktura objašnjava način na koji se peptidni lanac presavija i uklupčava da bi se stvorila kompaktna struktura globularnih proteina. a indeks pored njih znači da ima toliko ostataka dotične aminokiseline u molekulu. Kvaterna struktura obuhvata prostornu organizaciju više peptidnih lanaca. Tako se na osnovu difrakcionih merenja može da ustanovi položaj pojedinih atoma peptidnog lanca i njihova međusobna razdaljina. Leuso. Phe19. Fibrilarni proteini nemaju tercijernu strukturu. Od . Ser20. Ile27. naročito onakav kakav se nalazi u fibrilarnim proteinima. sekundarna. Cys―Cys8. Sekundarna struktura obuhvata način prostiranja peptidnih lanaca (izduženi ili spiralni). Asp36. U slučaju kada su peptidni ianci povezani kovalentnom —S—S— vezom preko ostataka cisteina. Sastav β―laktoglobulina bi bio: Gly8. Daljnji korak je da se u slučaju oligomernog proteina njegovi sastavni peptidni lanci (monomeri) odvoje i izoluju u čistom stanju. Na2SO4. Thr21. Odvajanje se radi elektroforetski ili hromatografski. tercijerna i kvarterna. Tyr9. Arg7. U molekulima proteina postoje četiri nivoa strukturne organizacije peptidnih lanaca: primarna. Try4. Cys4. (NH3)32. lanci se odvajaju cepanjem ove veze oksidacijom sa perhlornom kiselinom. oni se prvo cepaju na manje peptide. Pošto se peptidni lanci u proteinima sastoje od stotine aminokiselinskih ostataka. Met9. Dosta dobar uvid u sastav proteina daju formule. U ovoj formuli grupacije od tri slova označavaju pojedine aminokiseline. Određivanje sekvence aminokiselina Kod utvrđivanja redosleda odnosno sekvence aminokiselina prvo treba da se odredi da li se protein sastoji iz jednog ili više peptidnih lanaca. Val21. Ovo može da se konstatuje određivanjem broja krajnjih aminogrupa u intaktnom proteinu pomoću reakcije sa fluorodinitrobenzenom.

tirozin ili fenilalanin.20 . koje se nalaze u homologim insulinima.hemijskih reagenasa za sada se najviše upotrebljava cijanogenbromid. Kod enzimske hidrolize koristi se osobina enzima da hidrolizuju veze samo između određenih aminokiselina. tako da nastaju peptidi čija je krajnja aminokiselina triptofan. Pored ova dva enzima koristi se pronaza i suptilizin i papain. Podvučene su one aminokiseline. Slika 6. Nastali manji peptid ima kao krajnju aminokiselinu homoserin (derivat metionina).Redosled aminokiselina u goveđem insulinu položaj —S—S— veza između A i B lanca. Himotripsin cepa na mestu aromatičnih aminokiselina. Tako hidroliza sa tripsinom daje peptide koji imaju kao krajnju C―aminokiselinu lizin ili arginin. koji cepa na mestu metionina. .

21. 1: N―I―C―D―I―S―C―D―K F―L―N―D―N―I―T―N―N―I―M a od peptida br. 2 C―A―K i slobodan lizin (K) I―L―D―I―K G―I―N―O―W―L―A―H―K Peptid 2―1 Peptid 2―2 Peptid 2―3 Peptid 1―1 i Peptid 1―2 Slika 6. K―Iizin. 2—2 i 2—3. 1— 2. Enzimskim cepanjem dobijenih peptida sa tripsinom dobija se od peptida br.Cepanje peptidnog lanca sa cijanogenom i tripsinom. se vidi da je peptid od 28 aminokiselinskih ostataka prvo hidrolizovan sa cijanogenbromidom na dva peptida: Peptid 1 i 2. 2 B. M―metionin. 1 C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H―K .N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―N―I―T―N―N―I― M―C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H ―K. .21 . Hidrolizom ovih manjih peptida sa tripsinom dobijeno pet još manjih: 1 — 1. Iz slike 6. Niz aminokiselina u peptidnom lancu α―laktalbumina (velika slova označavaju ostatke aminokiseliina) A. Cepanjem sa cijanogenbromidom na mestu gde se nalazi metionim (M) nastaje: N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―D―N―I―T―N―N―I ―M jedan peptid br. npr. 2—1. drugi peptid br. velika slova označavaju aminokiseline.

Na sledećoj shemi dat je redosled aminokiselina u alfa― i beta― lancu adultnog hemoglobina HbA. pokazuje s . Posle insulina određena je sekvenca hormona adrenokortikotropina.Peptidni lanac goveđe ribonukleaze. Lanac A i B su povezani sa dva —S—S— mosta.22 . Prvi je izgrađen iz 21 aminokiseline. Prvi oligomerni protein kome je određena sekvenca aminokiselina bio je normalni hemoglobin odraslog čoveka Hb A. Pojava istih aminokiselina na istim mestima u različitim peptidima naziva se homologija sekvence. a sastoji se od 39 aminokiselina. za njega je docnije pokazano da je peptid. povezanih u jedan peptidni lanac koji na četiri mesta ima —S—S— mostove. koji se nalazi u mišićima i koji kao i hemoglobin može da vezuje kiseonik. Alfa―lanac ima 141 ostataka aminokiselina. sa položajem četiri—S—S— mosta Do danas je relativno malom broju proteina određena sekvenca aminokiselina. a drugi od 30. On se sastoji od četiri peptidna lanca: dva alfa i dva beta. Ribonukleaza je prvi enzim kome je određena sekvenca. za šta je dobio Nobelovu nagradu. Iz sheme se vidi da se insulin sastoji iz dva peptidna lanca: A i B. Određena je i sekvenca enzima tripsinogena (229 aminokiselina) himotripsinogena (245 aminokiselina) gliceraldehid―3―fosfat dehidrogenaze (333 aminokiselina). godine. čija je molekulska težina 4 600. Sekvencu insulina je utvrdio Sanger sa saradnicima 1953. a beta 146. koje se na istom mestu javljaju u oba lanca. Na shemi su podvučene aminokiseline. Prvi protein kome je određena sekvenca je bio insulin. Ona se sastoji od 124 aminokiselina.Slika 6. Protein mioglobin.

alfa― i beta― lancem hemoglobina homologiju sekvence (na shemi zaokružene aminokiseline). Konstatovano je . IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA Određivanje sekvence aminokiselina u proteinima otkrilo je mnoge značajne činjenice i proširilo naše znanje o proteinima. Iste aminokiseline u oba lanca su podvučene. Slika 6. a zaokruže su one koje se na istom mestu javljaju i u miglobinu. Mioglobin se sastoji samo od jednog peptidnog lanca. 6.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA.Sekvenca aminokiselina u α i β lancu čovečijeg adultnog hemoglobina.3.23 .

Razlika u sekveneci varira od vrste do vrste i ukoliko je veća filogenetska razlika utoliko je i veća razlika u sekvenci. Ispitivanjem sekvence enzima tripsina i himotripsina različitih životinja. Svaki imunoglobulin reaguje sa svojim antigenom na specifičan način. koji pokazuju homologiju na pojedinim mestima u peptidnom lancu. što je prikazano na donjoj shemi. . svinje. Međutim. Kad su filogenetske razlike manje onda je i razlika u sekvenci pojedinih proteina manja. prolina i hidroksi―prolina periodično javljaju. takođe je pokazalo da su to različiti proteini. 9 i 10. koze i konja imaju identičan redosled aminokiselina u lancu B. Tako se citohrom c konja i kvasca razlikuje na 48 mesta u peptidnom lancu. Tako se u kolagenu ostaci alanina. a u lancu A postoje razlike samo na položajima 8. a. Oni samo na pojedinim mestima u svojim polipeptidnim lancima (ili lancu) imaju iste aminokiseline (homologija sekvence). prema tome različiti proteini. glicina. Ispitivanje homologih proteina pokazalo je da se oni razlikuju u sekvenci aminokiselina i da su. Enzimi obično imaju isti redosled na onom delu peptidnog lanca za koji se veže supstrat. Tako je pokazano da insulini izolovani iz pankreasa: krave. Oni obično imaju istu molekulsku težinu.da u proteinima postoje sve moguće kombinacije aminokiselina. Imunoglobulini Većina antitela su proteini molekulske težine od 150 000 daltona. koji se sastoji od 104 aminokiseline. ovce. b. Kod globularnih proteina nema periodičnog ponavljanja redosleda aminokiselina kao ABABABABAB ili ABCDABCDABCD. kod lančastih proteina ima periodičnog ponavljanja nekih aminokiselina. Homologi proteini Proteini koji vrše istu fiziološku funkciju kod različitih životinja nazivaju se homologi proteini.

Specifična reakcija antigena s molekulima antitela i nastajanje nerastvornog kompleksa Ispitivanje sekvence različitih imunoglobulina (antitela) pokazala su da se njihov molekul sastoji od dva laka i dva teška lanca. To je zapravo onaj deo molekula koji specifično reaguje s antigenom. Pokazalo se da imunoglobulini imaju u pojedinim delovima molekule iste aminokiseline. (N―krajnje aminokiseline) razlikuju u sekvenci.24 . Lakši lanci imaju molekulsku težinu 20 000 daltona. a teški 50 000.Struktura imunoglobulina (IgG): sastavljen je od dva teška lanca i dva laka lanca.Slika 6. Verovatno je da ova razlika u sekvenci prouzrokuje i fine razlike u obliku mesta u koje treba da se . koji su blizu krajnjoj aminokiselini sa slobodnom —NH2 grupom. Sekvenca svih 1 300 aminokiselina u jednom tipičnom imunoglobulinu je određena i upoređena sa sekvencom drugih imunoglobulina specifičnih na različite antigene. Slika 6. Samo se oni delovi lakog i teškog peptidnog lanca.25 . Sekvenca aminokiselina na kraju lanca gde se nalazi slobodna ―NH2 grupa varira kod različitih anti―tela (šrafirani deo) dok je u ostalim delovima ista (nešrafirani deo).

koje obično prouzrokuju zamenu samo jedne aminokiseline u alfa― ili beta― lancu hemoglobina. čija je sekvenca aminokiselina promenjena zbog mutacije odgovarajućih gena. Zbog toga što HbS ima drukčije osobine od normalnog hemoglobina on prouzrokuje promenu bikonkavnog oblika normalnih eritrocita. koje nastaje zbog mutacije DNK molekula. On se teže rastvarao nego normalni. Kod ljudi je do danas otkriveno oko 150 patoloških hemoglobina.11 . Na ovaj način je dokazano da je »srpasta« anemija nasledno oboljenje. Izolovani hemoglobin S (HbS) razlikovao se po svojim fizičko―hemijskim osobinama od normalnog hemoglobina A čoveka (HbA). Itano su izolovali hemoglobin osoba obolelih od jedne nasledne anemije. »molekulskih oboljenja«. koja nastaju zbog promene sekvence . Zbog toga HbS ima jedan negativan naboj manje kod neutralnog pH i sporije se kreće u električnom polju. znači mora da prileže kao ključ u bravi.uglavi antigen. Do danas je otkriveno nekoliko stotina tzv. itd. S i C Ispitivanja patoloških hemoglobina ukazalo je na mogućnost postojanja i drugih patoloških proteina.Deo β―polipeptidnog lanca u hemoglobinima A. koji diriguje sintezu (β ―peptidnog lanca hemoglobina. sporije je putovao u električnom polju. Patološki nasledni proteini L. poznate pod imenom »srpasta« anemija. c. Tabela 6. po tome što na položaju šest umesto glutaminske kiseline ima valin. Određivanje sekvence HbS pokazalo je da se njegov β―peptidni lanac razlikuje od istog lanca HbA. Antigen mora da bude komplementaran s antitelom. Oni su posledica genetskih promena. Pauling i H.

) —NH grupe. a drugi za azot (5. Ova oboljenja se najlakše otkrivaju kod proteina koji su enzimski aktivni. zbog gustine elektrona. Najbolje je ispitana sekundaraa struktura fibrilarnih proteina (α―keratina. to se peptidni lanac može samo na tim mestima da savija gradeći spiralu. jer imaju najprostiju strukturu. ima karakter dvogube veze. Ranije je rečeno da je raspored elektrona oko atoma peptidne veze simetričan i da zbog toga njena šest atoma Cα―CO―NH―Cα leže u jednoj ravni.C) 1―C i 6―C su alfa―ugljenikovi atomi aminokiselina između kojih se nalazi peptidna veza i za koje su vezani ostaci R' i R".Raspored atoma peptidne veze i mesta rotacije oko α―ugljenikovih atoma (1. koja je u prostoru nepokretna . promena u sastavu njihovog molekula reflektuje se na njihovu enzimsku aktivnost u određenom metaboličkom procesu. odnosno međusobni položaj aminokiselina.3. koja može da se izmeri ili konstatuje na odgovarajući način. i 6. Nasuprot tome. Jedan alfa―ugljenikov atom je vezan jednogubom vezom za ugljenik —CO grupe (2.26 . Strukturu proteina određuje na prvom mestu prostorni raspored atoma u peptidnoj vezi. Slika 6. 6. Naime.normalnog proteina.). fibroina svile i kolagena). jer je osnovna struktura proteina polipeptidna. veza između ugljenika CO grupe (2―C) i azota —NH (5―N) grupe.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA Pod sekundarnom strukturom proteina se podrazumeva način prostiranja njegovog peptidnog lanca. Pošto atomi povezani jednogubom vezom slobodno rotiraju.

a strelicom su označena mesta na kojima lanac može da se savije Zbog nesavitljivosti peptidnih veza postavilo se pitanje kakav oblik imaju peptidni lanci.10). Na osnovu prostornog položaja atoma peptidne veze kičma polipeptidnog lanca u proteinima je planarna i sastoji se od serije relativno nepokretnih površina odvojenih supstituisanim metilenskim grupama za koje su vezani ostaci aminokiselina. Pokazalo se da peptidni lanci. koji nazivamo sekundarna struktura.27 . koja ima s jedne strane vodonik vezan za azot (—N : H). a s druge strane elektronegativni kiseonik (—C=O). Spirala α―heliksa čini kičmu peptidnog lanca iz koje štrče prema spolja isturene bočne grupe aminokiselina (slika 7. Vodonik gradi most između kiseonika jedne peptidne veze i azota četvrte i na taj način povezuje delove α―heliksa. α―Helikoidni oblik peptidnog lanca je najpovoljniji . tako da se zavoj sastoji od 3.5 angstrema. zauzimaju dva oblika ili kako kažemo sekundarne strukture: A) oblik desne α―spirale (ili α―heliks) i B) oblik presavijenih površina (cik―cak struktura).6 ostataka aminokiselina. uglavnom.0—5.Kičma polipeptidnog lanca: šrafirane su površine prostorno fiksirane peptidne veze. Atomi kiseonika i vodonika nalaze se u položaju trans. Vodonične veze se nalaze na svakoj peptidnoj vezi. Iz tog razloga polipeptidni lanci imaju samo jedan prirodni oblik u prostoru.8 STRUKTURA α―HELIKSA Ispitivanja strukture α―keratina su pokazala da peptidni lanac ovog fibrilarnog proteina nije pravolinijski izdužen. Ona je stabilnija od svih drugih koje bi lanac mogao da zauzme. Vodonik je prostorno udaljen od elektronegativnog kiseonika i zbog toga ne može da daje proton. Slika 6. nego je dužina identičnih perioda skraćena i kreće se od 5.3. U α―heliksu je svaka aminokiselina povezana vodoničnom vezom sa sledećom četvrtom aminokiselinom.(fiksirana). Pomoću konstruisanih modela Pauling i Corey su utvrdili da peptidni lanac α―keratina ima oblik α―heliksa. 6.

noktiju. spirala će se odviti. vune grade desne helikse. Iako jačina vodonične veze iznosi samo 5—10% jačine kovalentne veze. jer omogućava postojanje maksimalnog broja vodoničnih veza. koliko i peptidnih.od svih drugih mogućih obiika. Nastajanje stabilnih helikoidnih struktura zavisi od primarne strukture proteina. jer je on stabilniji. koji su kod pH 7 pozitivno naelektrisani. jer je to najstabilnija struktura. . odnosno njegovog aminokiselinskog sastava i sekvencije. Proteinske L―aminokiseline grade uglavnom desni α―heliks. perja. Peptidni lanac može da se spiralizuje u α―heliks ako je sastavljen samo od L―ili samo od D―aminokiselina. kada peptidni lanac sadrži mnogobojne ostatke lizina. Električni vektori sila vodoničnih veza su tako orijentisani da osiguravaju maksimalnu jačinu α―heliksu. Zbog toga se i pretpostavlja da se peptidni lanac spontano spiralizuje u α―heliks. zbog međusobnog odbijanja pozitivnih bočnih grupa. a koje je narušavaju.12 je dato koje aminokiseline pogoduju spiralizaciji α―heliksa. jer je za njeno kidanje dovoljno samo 5 000 cal/mol (20 920 J/mol) kada ih ima više stotina. onoliko vodoničnih veza. dakle. Tako α―keratini kose. Treba da se naglasi da ne može svaki peptidni lanac da se spiralizuje u α―heliks. koji su međusobno upleteni u trostruke ili sedmorostruke niti. Tako npr. U tabeli 6. U α―heliksu ima. Samo određeni raspored bočnih — R grupa omogućava spiralizaciju peptidnog lanca. sa najmanjim sadržajem slobodne energije. one stabilizuju datu molekulsku strukturu.

Slika 6. već je njihov azot sastavni deo nesavitljivog pirolidinskog prstena. koje ne mogu da se uklope u α―heliks su prolin i oksiprolin.Shema α―heliksa sa tačkasto oznsčenim vodoničnim vezama Gubitkom pozitivnog naboja (kod pH 12) ovakav peptid će spontano da spiralizuje. One nemaju primarnu aminogrupu. . peptid će da nagradi α―heliks. koji nose negativne naboje kod pH 7. Kada kisele bočne grupe izgube naboj povećaniem H+ jona (kod pH 2).28 . Slično se ponaša peptidni lanac sa ostacima asparaginske kiseline. Jedine aminokiseline.

On se sastoji iz serije polipeptidnih lanaca povezanih mnogobrojnim vodoničnim vezama. Zagrevanjem keratina došlo je. povezmi brojnim međulančanim vodoničnim vezama.Tabela 6.12 . Bočne grupe aminokiselina štrče iznad i ispod površine. Nerastegnuti oblik ima strukturu α―heliksa. kojih ima onoliko koliko i peptidnih veza.3. koji se obeležva sa β―oblik. . je vrlo sličan fibroinu svile.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA Astbury je našao da se fibrile α―keratina na dvostruko rastegnuti zagrevanjem u vlažnoj atmosferi.Uticaj aminokiselina na nastajanje α―heliksa aminokiseline koje stabilizuju α―heliks Alanin Leucin Fenilalanin Tirozin Triptofan Cistein Metionin Histidin asparagin i glutamin Valin aminokiseline koje destabilizuju α―heliks serin izoleucin treonin glutaminska kiselina asparaginska kiselina lizin arginin glicin Aminokiseline koje cepaju α―heliks Prolin Oksiprolin 6. do promene njegove konformacije prešao je iz α―helikoidnog oblika u β―oblik koji se naziva oblik presavijenih površina ili cik―cak. Površine obrazuju mnogobrojni peptidni lanci. pokazalo se da je položaj atoma u njima različit. Rentgenskim ispitivanjem rastegnutih i nerastegnutih fibrila keratina. dakle. a rastegnuti.

koji posle izlaska iz ćelije menja svoju strukturu prelazeći u nerastvorne f ibrile. Aminokiselinski sastav kolagena varira prema poreklu.Slika 6. što daje čvrstinu fibrilima kolagena i otpornosti na zagrevanje. Ispitivanja sa X―zrakovima su pokazala da peptidni lanci kolagena grade izdužene trostruke spirale. Njegova struktura liči na porozni sunđer.β―Struktura presavijenih površina sa R―grupama ispod i iznad površina. Poznato je da ove aminokiseline utiču na odvijanje α―heliksa i prema tome fibrili kolagena ne mogu da budu helikoidne strukture. . COOH. 6. da teku u istom smeru (β―keratin) ili antiparalelni (fibroin svile). Ona je tako uvijena da se ostaci glicina nalaze unutar spirale... Pored kolagena intracelularni prostor sadrži mukopolisaharide. Bitni je sastojak vezivnog tkiva. Tačkastim linijama su označene vodonične veze. U slučaju da su R―grupe glomazne ili nose istoimene električne naboje β―struktura postaje nestabilna i prelazi spontano u α―heliks.10 STRUKTURA KOLAGENA Kolagen je pored keratina po količini najzastupljeniji telesni protein. . koji lako adsorbuje vodu i zagrevanjem se skvrči. Kolagen se nalazi u više oblika. lanac ima sledeću sekvencu aminokiselina: H2N. Pošto je svaka treća aminokiselina glicin.29 . Gly—X—Y—Gly—X—Y—Gly. kompleksno vezane za proteine i nekolagenske proteine. Peptidni lanci presavijenih. Između lanca spirale postoje vodonične veze. a glomazne bočne grupe prolina i . Kolagen se sintetiše u ćeliji u rastvornom obliku.3. Trostruka spirala kolagena naziva se tropokolagen. ali je za sve kolagene karakteristično da sadrže mnogo hidroksiprolina i hidroksilizina (oko 22%) i oko 33% glicina. površina mogu da budu paralelni tj.

30 .Konformacija polipeptidnih lanaca tropokolagena 6. Presudni uticaj na tercijernu strukturu globularnih. Sa metaboličke tačke gledišta kolagen je interesantan. Do međusobnih reakcija bočnih R―grupa dolazi. jer se one razlikuju po svojim fizičko―hemijskim osobinama. proteina imaju reakcije koje se odigravaju između bočnih R―ostataka aminokiselina njihovog peptidnog lanca ili lanaca. Bočne grupe mogu da budu . Pošto oblik i veličina čestice globularnog proteina zavisi od vrste i broja određenih bočnih grupa u peptidnom lancu. znači da je primarna struktura ona koja određuje tercijernu. Peptidni lanci trostruke spirale su povezani i drugim vrstama nekovalentnih veza. ali kod trudnica se javlja ponova u uterusu. Tako kod čoveka njegova sinteza pada na minimum posle 18―te godine. koji su dobijeni merenjem difrakcije X―zrakova na njihovim kristalima. Zbog tih međusobnih reakcija dolazi do umotavanja peptidnog lanca na tačno određeni način i nastajanja čestice preciznih dimenzija.3.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA Većina nativnih globularnih proteina ima čvrstu kompaktnu strukturu u obliku manje ili više izdužene loptice. odnosno krajnji izgled u prostoru.hidroksiprolina štrče iz spirale. Tercijerna struktura je kod nekih globularnih proteina poznata na osnovu podataka. jer se sintetiše samo dok životinja raste. Slika 6. Pod tercijernom strukturom se podrazumeva kako su unutar takve loptaste čestice smešteni peptidni lanci.

F. Kiseonik se nalazi na mestu W. ima kao prostetičnu grupu jedan hem za koji je vezan atom gvožđa. Struktura mioglobina je prikazana na donjoj slici 6. a sa ―NH 2 aminokiselina sa slobodnom amino grupom. samo 77% polipeptida je u obliku spirale. Hem―grupa je levo i desno vezana za histidin.31 . On u mišićima ima ulogu prenosioca kiseonika. . E. Prvi protein kome je ispitana tercijerna struktura je bio mioglobin i zato ćemo na njegovom primeru pokušati da objasnimo tercijernu strukturu globularnih proteina. koji formiraju jednu vrstu kutije za hem grupu. U njegovom molekulu nema —S—S— veza. C. Na slici su pojedini Ianci obeleženi slovima: A. Sa COOH je označena krajnja aminokiselina sa slobodnom karboksilnom grupom. mogu da budu polarne ali nejonizovane. Tačnije. Molekul je izgrađen od 8 spiralnih peptidnih lanaca (α―helikoidnih peptidnih lanaca). B. a lanac C i D zatvara ugao gornjeg dela kutije. zatim kisele i bazne. odnosno samo 10% kod pH = 7. G i H. Kisele bočne grupe su kod fiziološkog pH negativno naelektrisane. a 23% nije.nepolarnog ili hidrofobnog karaktera.31 Slika 6. podnožje (osnovicu) B. Merenjem difrakcije X―zrakova na kristalima mioglobina se pokazalo da pojedini delovi njegovog peptidnog lanca imaju oblik α―heliksa. Mioglobin se inače sastoji samo od jednog peptidnog lanca sa 153 aminokiselinskih ostataka.Tercijerna struktura mioglobina. Da se podsetimo da je bočna grupa histidina kod pH = 6 jonizovana 50%. a bazne pozitivno. Molekulska težina mioglobina iznosi 17 500 daltona. G2 i H. Zidove kutije obrazuju spirale E i F.

One su. izložene dejstvu molekula vode u rastvoru. uključujući naelektrisane (npr. U unutrašnjem delu proteinske čestice smeštene su nepolarne aminokiseline (valin.Shematski prikazani različiti tipovi veza koje nastaju međureakeijama bočiih . lizina. ovo objašnjava uticaj promene pH sredine na rastvorljivost proteina. Skoro svi polarni ostaci aminokiselina.) nalaze se na površini proteinskog molekula. Bočne grupe (―R) ovih aminokiselina ponašaju se kao i ugljovodonični lanci masnih kiselina. arginina. histidina i dr. koji bi omogućavao kod enzima da reaguju sa njihovim supstratima. prema tome. To je razlog što jonske sile malo utiču na kompaktnost (celinu) proteinske čestice. Kiseonik asocira sa gvožđem na način koji još nije tačno određen. koje prouzrokuju asocijaciju i zbijanje proteinske čestice. hem je sam po sebi hidrofobnog karaktera i drži se u hidrofobnom mediju nepolarnih aminokiselina. Istovremeno je to i model strukture. Nezavisno od toga što je vezan za gvožđe i histidin. izoleucin i fenilalanin). Medutim. leucin. Slika 6. Molekul globularnog proteina liči zbog toga na kapljicu ulja sa polarnom membranom. Ispitivanje mioglobina je pokazalo da je njegova tercijerna struktura takva da je vrlo pogodna za reakciju sa kiseonikom.32 . Opšte osobine koje proizlaze su sledeće: 1) Molekul je tako kompaktan da unutra ima mesta za mali broj molekula vode. One se međusobno povezane hidrofobnim vezama.Atom Fe je u mioglobinu koordinativno vezan za azotove atome porfinskog prstena kao i za azot histidinskog ostatka u polipeptidnom lancu.

a manji deo je u obliku α―heliksa. čija je struktura ispitana bio je lizozim. dobijeni su ispitivanjem enzima koji lako kristalizuju. koji su enzimski aktivni. Spomenuti enzimi su se razlikovali od mioglobina i hemoglobina po sekundarnoj strukturi. Naime. sa označenim položajima četiri disulfidne veze (a). a zatim ribonukleaza. himotripsinogen i dr.Struktura lizozima iz belanceta jajeta. Prvi enzim.grupa aminokiselina. Slika 6. i shema konformacije polipeptidnog lanca (b) . karboksipeptidaza. veći deo njihovog polipeptidnog lanca ima oblik β―presavijene površine.33 . Opšti pojmovi o strukturi globularnih proteina.

dva α i dva β. Oni se obično sastoje od parnog broja protomera. da se četiri protomera hemoglobina drže međusobno vezama tipa soli. kao što su jonske i vodonične veze. koji su međusobno povezani silama nekovalentnog tipa. naime za jedan α―lanac hemoglobina veže kiseonik. Ova pojava je prvo zapažena kod hemoglobina. razdaljine između njegovih protomera se menjaju. Prvi oligomerni protein kome je određena kvaternerna struktura je hemoglobin i na njegovom primeru ćemo da objasnimo prostornu organizaciju oligomernih proteina. Hemoglobin A se sastoji od četiri peptidna lanca. odnosno metaboličkih puteva.6. Vezivanjem određenih niskomolekulskih jedinjenja (modulatora) za oligomerni protein.Prostorna orijentacija α― i β―peptidnog lanca hemoglobina Protomeri oligomernih proteina vrlo se teško odvajaju i izoluju.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA Pod kvaternernom strukturom se podrazumeva prostorna organizacija oligomernih proteina. reflektuje se na njihovu aktivnost. Ovo je indirektan dokaz da su u oligomernim proteinima protomeri povezani silama nekovalentnog tipa. Kada se. Kod oligomernih enzima vezivanje modulatora. Tako je dokazano.34 .3. Slika 6. koja kida vodonične veze. širine 55 i visine od 50 Å. Ova četiri lanca priležu medusobno tako da grade kompaktnu česticu dužine 64. Helikoidni delovi peptidnih lanaca hemoglobina presavijeni su u obliku dvostruke mašne i priležu oko prostetične grupe. Ovo pomeranje protomera olakšava vezivanje daljnja tri molekula kiseonika za hemoglobin. . tada se njegova razdaljina prema drugom β―lancu smanji. i pomeranje protomera. Ova pojava im omogućava da mogu da regulišu brzinu niza enzimskih reakcija. Kod nekih mogu da se odvoje kad se protein suspenduje u rastvor koncentrovane ureje.

što bi se moglo zaključiti iz ispitivanja njihovih kristala.13 DENATURACIJA PROTEINA Iz opisa različitih nivoa strukturne organizacije proteinskih molekula može se zaključiti da svaki protein ima sebi svojstvenu konformaciju tj. On bi mogao da se uporedi sa harmonikom. ABBB. protein je u rastvoru vrlo pokretan i može da menja svoju strukturu u prilično širokim granicama. bilo bi pogrešno misliti da je struktura globularnog proteina fiksirana. E. Takvi oligomerni enzimi se nazivaju izoenzimi. može da izazove denaturaciju. u ribonukleazi.3. dok intracelularni proteini bakterija nemaju —S—S— veza (npr. Pod denaturacijom proteina se podrazumeva promena konformacije proteina preko određene granice. izgled u prostoru. 6. Denaturaciju proteina prati smanjena rastvorljivost i gubitak biološke aktivnosti. raznih zračenja. Za protein se kaže da je DENATURISAN. AABB i AAAB. Na ovaj način istaloženi protein ne gubi svoje biološke osobine i ne menja rastvorljivost. koje pojačavaju njihovu čvrstoću. Narušavanje strukture proteina preko određene granice prouzrokuje gubitak njegove biološke aktivnosti. Sve kombinacije odnosno svi izoenzimi laktatdehidrogenaze katalizuju istu reakciju. Čak i jako potresivanje proteinskog rastvora tako da nastane pena. BBBB. Ona je posebno podešena da odgovara njegovoj biološkoj funkciji. Zbog promene rastvorljivosti iz rastvora ispada koagulum. kao što je laktatdehidrogenaza. ekstremnom promenom pH. se bitno razlikuje od taloženja proteina neutralnim solima ili alkoholom na niskoj temperaturi. Neki se proteini denaturišu zagrevanjem njihovog rastvora u slabo kiseloj sredini. dejstvom organskih rastvarača i sl.Coli). koji se ne rastvara niti u suvišku kiseline niti baze.Neki oligomerni proteini. izolovanje . a razlikuju se u afinitetu prema svom supstratu i imaju osobine da najbolje udovolje potrebi tkiva u kome se nalaze. strukturni proteini imaju mnogo S—S — veza. Da ne bi došlo do toga proteini koji su izoloženi nepovoljnoj sredini imaju u svom molekulu —S—S— veze. usled denaturacije. Laktatdehidrogenaza se sastoji iz četiri lanca tipa A i B u raznim kombinacijama. već i dejstvom visokog pritiska. U raznim tkivima čovečijeg organizma nađene su sledeće kombinacije: AAAA. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. Tako npr. Međutim. Koagulacija proteina. S druge strane. Do denaturacije proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature. sastoje se iz raznih kombinacija istih protomera. One se nalaze i u proteinima životinjskih ćelija kao npr.

Isto tako. renaturacija proteina potvrđuje mišljenje da u zavisnosti od primarne strukture. jer oni gube aktivnost. mogu da se ponovo uspostave vodonične i —S—S veze i sam enzim da se reaktivira.35 . . Postoji više načina da se ustanovi da li je došlo do denaturacije kao npr. cepa vodonične veze i time narušava sekundarnu i tercijernu strukturu enzima. Pojava ponovnog aktiviranja globularnih proteina odnosno renaturacija ukazuje da tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. Tako npr. merenjem viskoziteta. Daleko češće se dešava da je denaturacija ireverzibilna i da se protein nikad više ne vraća u nativno stanje. Kod enzima se denaturisanje najlakše ustanovljava. Denaturisani proteini lako ispadaju iz rastvora. Zbog toga je i mogućno ponovono reaktiviranje. peptidni lanac zauzima termodinamički najstabilniji oblik i strukturu koja je biološki aktivna. on se ponovo formirao u nativni oblik. koagulišu.proteina je komplikovano. Pošto se pesptidni lanac odvio — povišenjem temperature ili ekstremnom promenom pH. Slika 6. Ako se ureja i merkaptoetanol odstrane dijalizom. kao što su : tripsin. koji njene —S—S— veze redukuje u —SH. ribonukleaza gubi aktivnost ako se tretira sa koncentrovanim rastvorom ureje ili sa redukcionim sredstvima kao što je merkaptoetanol. jer primarna struktura određuje sekundarnu i tercijernu strukturu proteina. Pri tome naročitu pažnju treba obratiti na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. Ova pojava se naziva reverzibilna denaturacija ili renaturacija. Ona je pokazana na više enzima. kao što smo ranije rekli.Denaturacija i renaturacija globularnog proteina. rastvorljivosti. promene difuzionog i sedimentacionog koeficijenta itd. koja je bitna za njegovu aktivnost. amilaza i lizozim. Tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. Peptidne veze denaturisanih proteina mnogo lakše i brže cepaju hidrolitički enzimi jer su pristupačnije usled odmotavanja peptidnog lanca. Drugim rečima. Ureja. primarna struktura proteina se ne menja tokom denaturacije.

Najbrža je i najčešće se radi metoda merenja brzine . Brzine koje se postižu ultracentrifugom dostižu 60 000 obrtaja u minuti. to je znak da se stvorila oštra granica između proteinskih čestica i rastvarača.14 ODREĐIVANJE MOLEKULSKE TEŽINE PROTEINA Proteini imaju veliku molekulsku težinu.36 . koja se kreće u granicama od 20 000— 20 000 000. Centrifugovanjem velikim brzinama talože se proteinske čestice iz koloidnog rastvora. Veličina indeksa prelamanja na graničnom sloju određuje istovremeno i koncentraciju proteina. Postoji više metoda za odredivanje molekulskih težina proteina sa ultracentrifugom.Odvajanje proteina različite molekulske težine na koloni dekstrana Švedski hemičar Svedberg je prvi konstruisao i primenio ultracentrifugu za određivanje molekulskih težina proteina. Slika 6.6.3. Kada indeks prelamanja pokaže nagli skok. Pomoću vrlo preciznih optičkih instrumenata prate se promene indeksa prelamanja proteinskog rastvora za vreme centrifugovanja. određivanjem sniženja tačke mržnjenja ili povećanja tačke ključanja) nego samo specijalnim fizičkim metodama. Molekulska težina ne može da se odredi uobičajenim metodama (merenjem gasne gustine.

Prema ovoj metodi rastvor proteina se propušta kroz kolonu dekstrana. koje se nalaze na površini molekula. kod koje on ima isti broj pozitivnih i negativnih naboja. Smanjenjem koncentracije vodoničnih jona. ali i njegovog oblika. Protein je u baznoj sredini naelektrisan negativno (višak —COOˉ) i ponaša se kao slaba polivalentna baza. da je proces sedimentacije brži od slobodne difuzije.sedimentacije. U kiseloj sredini sve slobodne grupe proteina vezuju vodonične jone: a) bazna negativno naleketrisana —COO―+H+→ COOH prelazi u neutralnu karboksilnu grupu. 6. Znak i veličina njihovog električnog naboja zavisi od prirode bočnih grupa i koncentracije vodoničnih jona. Dekstran je umrežen tako da obrazuju sito. a veći prolaze pored njih i izlaze iz kolone. naziva se Svedberg―eva jedinica i obeležava sa S. Poređenjem sa standardima poznate molekulske težine. Električni naboj proteina potiče od slobodnih kiselih.3. baznih i polarnih bočnih grupa. Gel Fìltracija je vrlo pogodna metoda za određivanje molekulske težine proteina. zavisno od pH sredine. u baznoj sredini. može se priličnom tačnošću da se odredi molekulska težina nepoznatog proteina. a b) bazna amino―grupa — NH2 + H+→ ― NH3+ prelazi u pozitivno naelektrisanu grupu.T. Krajnja amino― i karboksilna grupa peptidnog lanca neznatno utiče na ovu njihovu osobinu. Menjajući pH sredine od pH = l do pH=13 naići će se za svaki protein na jednu vrednost pH. Vrednost od 1 x 103 s. jedne vrste polisaharida.). Ova vrednost pH naziva se izoelektrična tačka proteina (I. koja ne zahteva skupu aparaturu. sve slobodne grupe oslobađaju protone: a) neutralna karboksilna grupa —COOH →H+ + —COO― prelazi u negativno nalektrisanu konjugovanu bazu —COO―. mali molekuli ulaze u čestice dekstrana. . čije pore imaju određene dimenzije. Sedimentacioni koeficijent je funkcija i molekulske težine proteina. Protein je u kiseloj sredini naelektrisan pozitivno (višak —NH3+ i ostaci histidina) i ponaša se kao višebazna kiselina.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI Proteini su u vodenom rastvoru dipolarni joni i zbog toga se ponašaju kao slabe kiseline ili baze. Ovom metodom se meri brzina kojom se proteinske čestice kreću u centrifugalnom polju takvog intenziteta. a b) pozitivno naelektrisana ―NH+3 → H―+H—NH2 prelazi u neutralnugrupu —NH2. Proteini su zbog toga polivalenti joni. Prolaženjem kroz kolonu dekstrana.

ponaša se kao slaba kiselina. pufersku sposobnost pokazuju samo oni proteini koji imaju veći broj histidinskih ostataka jer se područje njegove disocijacije . jer mogu da vezuju i otpuštaju protone. Sl. Obrnuto protein kao što je citohrom c ima izoelektričnu tačku kod velikog pH. utoliko ima nižu izoelektričnu tačku. Tako je npr. Ukoliko se neki protein sastoji više od kiselih aminokiselina. jer se sastoji iz više baznih aminokiselina.37 . čija je izoelektrična tačka kod pH=4. a kod pH višeg od izoelektrične tačke naelektrisan je negativno i ponaša se kao slaba baza. 6. slaba kiselina kod pH = 3. U donjoj tabeli su date izoelektrične tačke nekih proteina. Tabela 6.Ona zavisi od broja baznih i kiselih grupa. Serumalbumin.Bočne grupe koje nose naboj u proteinu. Proteini imaju puferne osobine.13 .7.0 a slaba baza kod pH = 6. Kod fiziološkog pH. Brojevi pored svake grupe označvaju pK područje u kome disosuju.Izoelektrčcne tačke poznatijih proteina Kod pH nižih od izoelektrične tačke protein je naelektrisan pozitivno.

a jednom za supstrat. Na ovaj način vezuju se za protein različiti metali kao sto su Cu. histidinom na položaju 69 i lizinom na položaju 196 u peptidnom lancu . Co. tri za aminokiselinske ostatke peptidnog lanca. Vezivanje katjona Ca2+ i K+ je fiziološki značajno. oni mogu da vezuju jone. pošto ima koordinativni broj 4. Zn i dr. Slika 6. To je slučaj kod velikog broja tzv. jer je 30—50% neorganskog Ca2+ vezano u krvi za proteine.(pKa) nalazi između pH = 6—7.proteina. Zbog toga se proteini talože sa pikrinskom. Iz istog razloga može da veže i različite boje. sulfosalicilnom i trihlorsirćetnom kiselinom kod pH. Cink helira sa glutaminskom kiselinom na položaj 72. vezuje na četiri mesta. Slika 6.Vezivanje Zn za karboksipeptidazu A. uopšte.38 . Neorganski katjoni se. proteini vrlo često grade helate sa jonima. Mg. Na donjoj slici je data shema vezivanja cinka (Zn) u enzimu karboksipeptidazi A. koji se nalazi ispod njihove izoelektrične tačke.39 . za ostatke fosforne kiseline. Pored prostog vezivanja anjona i katjona. Iz sheme se vidi da se cink. Na donjoj slici je predstavljena promena naelektrisanja histidinskog ostatka u raznim područjima pH. Metalo. Isto tako je veliki deo K+ u eritrocitima vezan za hemoglobin. Pošto proteini nose pozitivne i negativne naboje.Promena naelektrisanja histidinskog ostatka kod različitih koncentracija H jona. vezuju za karboksilatni anjon ili u slučaju fosfoproteina. Proteini koji imaju pozitivne naboje mogu da vezuju anjone organskih i neogranskih kiselina.

fibrinogen. β―globulini. Pri elektroforetskim eksperimentima najvažnije je da naboj proteinskih čestica bude konstantan tokom rada. da će najbrže putovati albumin. pa zatim redom α1 i α2―globulini. to je svakako najveće preimućstvo elektroforeze. Na taj način rastavlja se smeša proteina. Tokom elektroforeze proteini ne menjaju ni svoje fizičke ni hemijske osobine. koji se ne poklapa s njihovom izoelektričnom tačkom putovati raznim brzinama. videćemo: 1).16 ELEKTROFOREZA Kretanje naelektrisanih čestica u električnom polju prema suprotno naelektrisanoj elektrodi zove se elektroforeza.Pored jona.64) i pH radne sredine (8—9). ugljovodonici. Ako pogledamo u tabeli izoelektrične tačke proteina plazme. a najsporije γ―globulini. jonske jačine i provodljivosti. Ta konstrantnost se održava tako da se radi u puferima pogodnog pH. Pokretljivost proteinskih čestica u električnom polju biće utoliko veća ukoliko imaju veći naboj. koji imaju različite izoelektrične tačke. prema anodi.T.3. jer će imati različite veličine naboja. dakle. Mnogi lekovi cirkulišu u krvi vezani za plazma proteine. oni će kod izvesnog pH. jer je najveća razlika između njegove izoelektrične tačke (4. proteini vezuju čitav niz različitih jedinjenja kao sto su: steroidi. da rastavimo smešu proteina plazme na šest frakcija. Elektroforetski možemo. Proteinske čestice putuju u rastvoru čiji je pH manji od izoelektrične tačke (I. a kad je pH viši od I. .T.) prema katodi. 6. Danas je elektroforeza jedna od najboljih metoda za ispitivanje proteina. a imajući u vidu veliku osetljivost proteina. da će svi u puferu pH 8—9 putovati anodno i 2). odnosno ukoliko je veća razlika između njihove izoelektrične tačke i pH sredine u kojoj čestica putuje. Pošto pojedini proteini imaju različite izoelektrične tačke. viši alkoholi i masne kiseline.

Na slici 6.Elektroferogram proteina plazme 6. rastvorljivost naglo raste i kod pH 4.7 dostiže maksimum. Na svakcj krivi je naznačena koncentracija NaCl .41 .9 i 5. prisustva soli (jonske jačine).3. Slika 6.2—5.17 TALOŽENJE PROTEINA Rastvorljivost globularnih proteina je različita i zavisi od: pH sredine. Na obe strane kritičnog pH.Uticaj pH i koncentracije soli na rastvorljivost β―laktoglobulina na 25°C.41 je prikazan uticaj pH na rastvorljivost β―laktoglobulina u rastvoru NaCl različite koncentracije.Slika 6.40 . dielektričnih osobina rastvarača i temperature. Svi globularni proteini su najmanje rastvorljivi u izoeletričnoj tački.3 koji odgovara izoelektričnoj tački laktoglobulina. Iz slike se vidi da je rastvorljivost najmanja kod pH 5. jer kod tog pH nemaju naboja.

Soli koje imaju dvovalentne jone npr. koji se naziva »izoelektrična precipitacija«. Kada se. jer mu je rastvorljivost u vodi velika (750 g na 1 000 ml). Kada se koncentracija soli poveća. koji se mešaju sa vodom kao što su alkohol i aceton. njihove čestice se međusobno odbijaju i ne dolazi do preciptacije. Najpogodniji je amonijum―sulfat. a za taloženje globulina je dovoljna upola manja koncentracija soli tj. Iz slike 6. pošto se neutralne soli odstrane dijalizom. karakteristične za pojedine proteine. Od neutralnih soli se za taloženje proteina najviše upotrebljavaju natrijum―sulfat (Na2SO4). Prva izolovanja pojedinih proteina vršena su taloženjem sa neutralnim solima. pH rastvora u kome se nalazi smeša proteina dotera na vrednost izoelektrične tačke jednog od njih. rastvorljivost proteina se smanjuje i kod jedne određene koncentracije. Ovakav postupak se vrlo često koristi za prečišćavanje i izolovanje proteina iz smeše. pa se i ova činjenica koristi za odvajanje proteina iz smeše. Fizičko―hemijska osnova isoljavanja nije još potpuno objašnjena. amonijum―sulfat [(NH4)2SO4. Neki proteini su odsustvu soli potpuno nerastvorni kod pH izoelektrične tačke. Svaki protein se taloži kod određene koncentracije soli. Smanjenjem jonske jačine povećava se rastvorljivost mnogih proteina. taj će da se istaloži. poluzasićenje rastvora. Pošto proteini imaju različite izoelektrične tačke. Proteini mogu da se istalože iz rastvora i dodatkom organskih rastvarača. Tako se iz krvnog seruma može da odvoji albumin od globulina. a ostali će ostati u rastvoru. naime. što dovodi do njihovog ispadanja iz rastvora. Organski rastvarači smanjuju dielektričnu konstantu sredine i time i hidrataciju jonskih grupa proteina.Zbog toga između njihovih čestica nema elektrostatskog odbijanja i one ispadaju iz rastvora (preciptacija). kuhinjska so (NaCl). NH4Cl i KCl. Albumin se taloži zasićenjem rastvora amonijum sulfatom. Kod pH nižih i viših od izoelektrične tačke proteini su naelektrisani istoimenim električnim nabojem (pozitivnim ili negativnim). Taloženjem proteina alkoholom na niskoj temperaturi ne dolazi do njihovog . oni mogu da se odvoje jedan od drugog primenom postupka.41 se vidi da neutralne soli utiču na rastvorljivost globularnih proteina. dolazi do taloženja. Pažljivim isoljavanjem protein se ne denaturiše i može ponova da se rastvori. Pogodnim menjanjem koncentracije soli i pH sredine mogu se frakciono istaložiti pojedini proteini. Taloženje proteina neutralnim solima zove se »isoljavanje«. MgCl2 i MgSO4 povoljnije utiču na rastvaranje proteina nego NaCl.

Serum―albumin ima molekulsku težinu 69 000 i sastoji se od samo jednog peptidnog lanca.8. su uspeli da izoluju oko 30 proteina iz krvne plazme primenjujući frakciono taloženje alkoholom na niskoj temperaturi i kod različitog pH. Elektroforezom se globulini rastavljaju: na alfa1. ali se zadržala i nalazi se u mnogim udžbenicima. ali samo u granicama od 0 do 40°C. od čega preko polovine otpada na albumin (oko 4%).18 PLAZMA―PROTEINI Prvi istraživači na polju proteina delili su globularne proteine prema njihovoj rastvorljivosti na dve velike grupe : albumine i globuline. Elektroforetska frakcija albumina je vrlo homogena. beta i gama globuline. njegovu dobru rastvorljivost u vodi (do 40%). dolazi do promene konformacije proteina i denaturacije. dok frakcije α1. Prvi se rastvaraju u vodi i talože se potpunim zasićenjem njihovog rastvora amonijum―sulfatom. Rastvorljivost proteina raste povišenjem temperature. već u rastvorima neutralnih soli. Pošto se svaki protein taloži sa određenom količinom alkohola. ne rastvaraju se u vodi. Izoelektrična tačka albumina se nalazi kod pH 4. . takođe.3. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela. globulini. može da se postigne frakciono taloženje pojedinih proteina iz smeše. dobijaju se dve frakcije: albumin i globulini. takođe. jer rastvor albumina ima zbog toga mali viskozitet. od kojih je 70 dobijeno u čistom stanju. Danas je identifikovano preko 200 proteina u krvnoj plazmi. Odvajanje proteina krvne plazme isoljavanjem. on reguliše osmotski pritisak krvi. Zbog toga on najbrže putuje. naročito masne kiseline i prenosi ih s jednog mesta na drugo. koji sadrži 575 aminokiselina. Daljnim povišenjem. Zbog toga i podela plazma proteina prema brzini putovanja u električnom polju. α2 i β―globulina sadrže smešu različitih proteina. Pošto u serumu ima najviše albumina. Sa današnjeg gledišta ova definicija nije egzaktna. alfa2. U najskorijoj budućnosti plazma proteini će se klasifikovati prema njihovoj funkciji. elipsoidnog oblika što je vrlo bitno. pa ne opterećuje rad srca.6. Ovo objašnjava. kada se elektroforeza radi kod pH = 8.denaturisanja. Čestice albumina su simetričnog. serum―albumin ima 18 negativnih naboja. Kod fziološkog pH. Jedna od najvažnijih funkcija serum―albumina je njegova osobina da može da vezuje različite supstance. Druga grupa. nije više pogodna. Cohn i sar. 6. U krvnom serumu ima oko 7% belančevina.

Najviše je prisutan imunoglobulin IgG. Protrombin.3 9―14% 11—17% Globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih. U α1―globulinskoj frakciji se nalazi protein. β ―Lipoprotein ima molekulsku težinu 1 300 000 i sadrzi 39% holesterolskih estara.0 52―62% 3―5% 6—9% Reg. 9% slobodnog holesterola. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela o čijoj je strukturi ranije bilo govora. β―globulinska frakcija obuhvata β―lipoproteine niske specifične težine (oko 1. koji vezuju hemoglobin. pritisak prenosilac Gliko i lipoproteidi prenosioci Lipoproteidi. koji vezuje bilirubin. Tabela 6. U istoj frakciji se javlja i jedan glikoprotein. iste molekulske težine. aglutinini Antitela β―Giobulini γ―Globulini 1300 000 150 000 5. težina Izoel. koji imaju antigena svojstva. U tabeli su date najvažnije osobine serum globulina. sa β―globulinskom frakcijom putuje protein. tacka Rei. kao i jedan lipoprotein. hemijskih i bioloških osobina. a samo 23% peptidnih lanca. Oni se nalaze u kolostrumu i salivi. najzastupljeniji su imunoglobulini IgM i IgA.14 -Osobine plazma―proteina Proteinska frakcija Mol. osm. koji prenosi gvožđe (transferin) i onaj koji prenosi bakar (ceruloplazmin).12 6. . svaka klasa imunoglobulina se razlikuje u primarnoj strukturi. Molekulske težine globulina se kreću od 130 000 do 1 300 000. protrombin. takode se nalazi u ovoj frakciji.0 5. koji posle centrifugovanja seruma isplivaju na površini. Pored imunoglobulina IgG. Kao što je ranije rečeno. % Sastav i funkcija Albumin α1―Globulini α2―Globulini 69 000 130 000 200 000 4. U α2―globulinskoj frakciji nalaze se drugi glikoproteini i haptoglobini. 29% fosfolipida.04). nalaze se i u mleku i belancetu jajeta.8 5. On se vrlo lako vezuje na površini bakterija i neutralizuje njihove toksine.Albumini. čija se koncentracija povećava kod tumora. prethodnik trombina. oko tri četvrtine cirkulirajućih.8― 7.

Prema karakteru prostetične grupe dele se na: 1. Kod podele globularnih proteina kao osnova služi njihova različita rastvorljivost u vodi i drugim rastvaračima. Osim toga globularni proteini se dele prema predlogu američkog i engleskog Udruženja Fiziologa od 1911. koži i kostima. u kome učestvuje veliki broj proteolitičnih enzima i faktora. kosa. a elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva.3. Prema obliku molekula proteini se dele na: A. U procesu zgrušavanja krvi.Fibrinogen se nalazi samo u krvnoj plazmi. koja nazivamo prostetične grupe. Njegov molekul je vrlo izduženog oblika. elastini i kolageni. kolageni u vezivnom tkivu. rastvaraju se u rastvorima neutralnih soli Biljne belančevine: glutelini. rastvorljivi u vodi Globulini. Keratini se nalaze u epidermi (koža. Fibrilarne belančevine se ne rastvaraju ni u jednom neutralnom rastvaraču. heparin). na: Proste i složene ili konjugovane proteine. — Fosfoproteine 2. — Glikoproteine . rogovi). niti u razblaženim kiselinama i bazama. Složeni proteini sadrže pored aminokiselina i druga jedinjenja ili grupe jedinjenja. gliadini i prolamini.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA Do danas ne postoji jedna opšte prihvaćena klasifikacija proteina. g. Prosti proteini sastoje se isključivo od aminokiselina i razlikuju se po svojoj rastvorljivosti. koji su baznog karaktera Albumini. U ovu grupu spadaju: Histoni i protamini.— Globularne ili steroidne čiji molekuli izgledaju kao elipsoidi. Najpoznatiji predstavnici ove grupe belančevina su : keratini. nokti. koja se izdvaja kada se u krv doda neki antikoagulans (npr.— Lančaste ili fibrilarne čiji molekuli imaju izduženi oblik i B. — Lipoproteine 3. fibrinogen prelazi u fibrin: trombin fibrinogen -----------------------► fibrin + fibrinopeptidi A i B proteoliza 6.

Izolovani su prvo iz riblje sperme. jer sadrže sve esencijalne aminokisjline. pored albumina. U prirodi su proteini često vezani s nekom prostetičnom grupom. ima oko 7 g% belančevina. Histoni su belančevine baznog karaktera. Tipičan predstavnik fosfoproteina je kazein mleka. — Metaloproteine 6.3. je jedan histon. lizina i histidina. mleka (laktalbumin) i krvnog seruma. žutoj tečnosti koja se izdvaja kada se krv ugruša. najrasprostranjeniji proteini. Svi sadrže oko 0. a od toga oko 4 g% albumina. mleka (laktoglobulini) i krvnog seruma. β i γ―kazein. globin. Globulini su. To su vrlo rasprostranjene belančevine. Razlikuju se po molekulskoj težini.8% fosfora. Većina globulina rastvara se samo u razblaženim rastvorima neutralnih soli. koji se rastvaraju u vodi i koji se talože potpunim zasićenjem amonijum―sulfatom. jer sadrže velike količine baznih aminokiselina: arginina. Karakteristično je da albumini različitog porekla imaju približno istu molekulsku težinu (69 000). Za razliku od histona molekulska težina protamina je mala (oko 5 000) i zbog toga ih ubrajamo u peptide. Elektroforetski se kazein rastavlja na tri frakcije α. Albumini su potpune belančevine. jer . taloženjem s amonijum―sulfatom ili alkoholom. I proteinska komponenta hemoglobina.3. Veče količine albumina se i dobijaju iz krvnog seruma. najbolje su ispitani albumini jajeta.20 PROSTI PROTEINI Treba naglasiti da su prosti proteini dobijeni izolovanjem. — Hromoproteine i 6. Najbolje su ispitani globulini jajeta. globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih.4. U krvnom serumu. ali postoje i takvi koji se rastvaraju u vodi — pseudoglobulini I i II. koja se teško određuje. Za razliku od albumina. koja je estarski vezana za alkoholne grupe serina. Nalaze se uglavnom u jedrima ćelija vezani za nukleinske kiseline. hemijskih i bioloških osobina. koje imaju za prostetičnu grupu ortofosfornu kiselinu.21 SLOŽENI PROTEINI Fosfoproteini su složene belančevine. Protamini su takođe baznog karaktera i nalaze se vezani s nukleinskim kiselinama. — Nukleoproteine 5. 6. U albumine ubrajamo sve proteine.

taloži se kalcijum— parakazeinat: Ca — kazeinat + labferment → Ca—parakazeinat + peptid Pored kazeina u mleku se nalazi i laktalbumin i laktoglobulin. rožnjači. želudačnom soku. tako da se dobijaju vrednosti od 24 000 do 400000. zgrušavaju mleko. staklenom telu oka. serin ili treonin). Fosfoproteina ima u većoj količini i u žumancetu jajeta. Glikoproteini su vrlo viskozne i sluzave supstancije. Dejstvom labfermenta u prisustvu kalcijumovih jona. Polisaharid kiselih glikoproteina je hialuronska kiselina. Kazein je potpuna belančevina. U novije vreme se pokazalo da je to lipoprotein. Taloži se kada se mleko zakiseli: Ca—kazeinat + 2HC1 → kazein + CaCl2 Razni proteolitički enzimi. Lipoproteini su kompleksi proteina s različitim lipidima: fosfolipidima. Glikoproteini su vrlo rasprostranjeni u životinjskom organizmu. Kazeini se razlikuju i po % fosfora. a naročito labferment. poznate i pod imenom mukoproteini. likvoru) su rastvorni. estrima holesterola.). Glikoproteini su vrlo različitog sastava i osobina. Nalaze se u svim sekretima (pljuvački. Prema karakteru polisaharida delimo ih na neutralne i kisele. Najpoznatiji je vitelin. Oni igraju ulogu prenosilaca lipida. Lipoproteini koji se nalaze u telesnim tečnostima (serumu. Polisaharid prve grupe je neutralnog karaktera i sastoji se od više jedinica monosaharida ili aminosećera. u hrskavici. hondroitin―sumporna kìselina ili se sastoji od više jedinica heksuronskih kiselina. Glikoproteini su složeni proteini.vrlo lako grade veće agregate. Šećerna komponenta je vezana za neku aminokiselinu peptidnog lanca (obično asparagin. pupčanoj vrpci. u mleku se nalazi u obliku soli kalcijum―kazeinata. karotinoidima i dr. koji se sastoji od fosfatida i proteina nazvanog fosvitin. eritrocitima (krvne grupe) i vezivnom tkivu. serumu. koji sadrzi 10% fosfora. Zgrušavanje mleka dejstvom enzima bitno se razlikuje od zgrušavanja izazvanog dodavanjem kiseline. čija je prostetična grupa neki šećer. Neki regulatorni enzimi kao što su glikogen―fosforilaza i glikogen―sintetaza postoje u fosforilisanom i nefosforilisanom obliku. O ovim kiselim polisaharidima (mukopolisaharidima) bilo je govora u poglavlju o ugljenim hidratima. Ova grupa se razlikuje prema svojoj specifičnoj težini. jer dolazi do cepanja molekula kazeina. . sinovijalnoj tečnosti. crevnoj sluzokoži itd.

Tako je u nukleusu ćelija dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) asocirana s baznim proteinima. . Slika 6. fosfotransferaze magnezijum. Virusi su sličnog hemijskog sastava s tim što se njihova proteinska komponenta sastoji od velikog broja peptidnih lanaca (oko 2 000).42 . Metaloproteini imaju kao prostetičnu grupu neki metal. tirozinaza bakar itd. histonima i protaminima. koji katalizuje biološke oksidacije. U ovu grupu spada veliki broj enzima. Takav lipoprotein je vidni purpur. ćelijska membrana i strukturni elementi ćelije (granule. mitohondrije) izgrađeni su od nerastvornih lipoproteina . Tako alkohol―dehidrogenaza ima cink.Čestica virusa duvana sa oko 2 200 peptidnih lanaca Hromoproteini imaju za prostetičnu grupu neki pigment. koji su kao grozd nanizani oko nukleinske kiseline. O njima će biti opširno govora kasnije. Ribosomi se sastoje od ribonukleinske kiseline (RNK) i proteina. Nukleoproteini imaju kao prostetičnu grupu nukleinsku kiselinu. Kompleksi proteina s karotinima su obojeni. koji je kompleksno jedinjenje gvožđa sa protoporfirinom. Prvi imaju kao prostetičnu grupu hem. Najrasprostranjeniji su hemoproteini i flavoproteini. U ovu grupu spada veliki broj enzima.Tako postoji grupa α―lipoproteina i grupa β―lipoproteina. O njima je bilo govora kod plazma―proteina. Flavoproteini sadrže flavin―mononukleotid (FMN) ili flavindinukleotid (FAD) kao prostetičnu grupu.

Neki od njih.4 HROMOPROTEINI 6. C. Gvožđe u trovalentnom stanju. B. Katalaza i peroksidaze — vrlo rasprostranjene belančevine enzimskog karaktera. Gvožđe u hemu može da bude dvovalentno (fenohem ili samo hem). koje se zove hem. koji katalizuju oksido-redukcione procese. U ovu grupu spada hemoglobin od koga potiče crvena boja eritrocita i koji prenosi kiseonik iz pluća u tkivo. Prema valentnosti gvožđa razlikujemo sledeće porfirinoproteine: A.4. trovalentno (ferihem ili hemin). 6. Najrasprostranjeniji hromoproteini imaju za prostetičnu grupu obojeno kompleksno jedinjenje gvožđa s porfirinom. Gvožđe u dvovalentnom stanju: Hemoglobini — respiratorni pigmenti vertebrata Eritrokruorini — odgovarajući respiratorni pigmenti u krvi i tkivnim tečnostima invertrebrata. . Citohromi — intracelularni pigmenti. Mioglobini — respiratorni pigmenti koji se nalaze u mišićima vertebrata i invertebrata.: 5. a citohrom a (poznat i pod imenom citohrom―oksidaza ili ferment disanja) ima za prostetičnu grupu citohemin. sadrže kao prostetičnu grupu hemin (Fe3+— protoporfirin). koji se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama. kao citohrom b i c. a može i reverzibilno da prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje.Rezerve gvožđa se nalaze u jetri vezane za protein »feritin«. Hemproteini su fiziološki vrlo aktivni. Njena prostetična grupa je hemin u kome je gvožđe trovalentno. čija je prostetična grupa neki pigment (hromos — boja). koji prenose elektrone tokom bioloških oksidacija i čitav niz enzima. Katalaza ubrzava raspadanje vodonik―superoksida na vodu i kiseonik: 2H2O2→ 2H2O + O2. zatim intracelularni pigmenti (citohromi). Gvožđe u prostetičnoj grupi reverzibilno prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje (Fe+++ = = Fe++ + e) : 4.1 UVOD Hromoproteini su složene belančevine.

2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA Nobelovac H. sa tri razne grupe — petnaest itd. obeleženi su brojevima od 1 do 8. koje zamenjuju vodonikove atome. tako i od njihovog položaja. a životinjska zeleni hematin. a prostetična grupa je ista (hem ili hemin) ili slične strukture. Ferohem ili samo hem je kompleksno jedinjenje gvožđa s protoporfirinom IX. . koji se nalaze na četiri pirolova prstena. Porfinsko jezgro je sastavljeno od četiri pirolova prstena vezana medusobno preko četiri metinske grupe: Osam vodonikovih atoma. 6. Zato ćemo prvo da objasnimo hemijski sastav i osobine hema. ―CH = CH2. koji se zovu porfirini. Izomerija porfirina zavisi kako od broja grupa. ―CH2―COOH. γ i δ. —CH 2―CH2―COOH). Zamenom vodonikovih atoma na mestima od 1 do 8 raznim organskim radikalima (—CH 3. Fiziološka aktivnost navedenih hemproteina zavisi od proteinske komponente. Fischer je tokom svog dugogodišnjeg rada (1920—1940) objasnio strukturu hema. ―C2H5. nastaju derivati porfina. β.Peroksidaze katalizuju oksidacije sa vodonik―peroksidom kao oksidacionim sredstvom.4. koja određuje fiziološku aktivnost. Navedeni hemproteini razlikuju se po specifičnoj strukturi proteinske komponente. Zamenom vodonikovih atoma sa dve grupe nastaju četiri izomera. jednim od mnogih derivata kondenzovanog cikličnog jezgra — porfina. Biljna peroksidaza ima za prostetičnu grupu hemin. a vodonikovi atomi metinskih grupa grčkim slovima: α.

Često se formule porfirina pišu skraćeno. kao na primer. U perju nekih ptica (Turaco corythaix) ima uroporfirina III. Pr= U životinjskom organizmu nalaze se različiti izomerni porfirini. . koji nastaju ili prilikom sinteze ili razlaganja hemoglobina. sa dve vinilne grupe —CH = CH 2. koji se zajedno s izomernim uroporfirinom i izlučuje u mokraći osoba koje imaju poremećen metabolizam porfirina (porphyria). 5 i 8. Raspored ovih grupa u protoporfirinu IX odgovara jednom od 15 mogućih izomera. Tako se u ljudskom fecesu nalaze koproporfirin I i koproporfirin III. ―CH3. prvi je takođe nađen i u kvascu. za protoporfirin IX: U gornjoj formuli Me= ―CH2―CH2―COOH. 3.Vodonikovi atomi u protoporfirinu IX zamenjeni su sa četiri metil―grupe —CH3 na mestima 1. V = ―CH = CH 2. na 2 i 4 i sa dva ostatka propjonske — CH2—CH2—COOH (tačnije karboksietana) kiseline na mestima 6 i 7.

kao sto je Fe. Mg. koji se zove »Soret band«. zbog velikog broja nezasićenih veza u porfinskom jezgru. obično preko aminokiseline histidina. porfirini pokazuju apsorpciju i kod drugih talasnih dužina. to peta i šesta valenca gvožđa leže uspravno na ravan prstena. U metalo―porfirinima metalni jon je vezan za azotne atome pirolskih prstenova i nalazi se u centru planarne strukture. Najkarakterističnija osobina porfirina je da sa mnogim metalima. Co. Cu. a na šestoj valenci se nalazi molekul vode ili kiseonika (kod oksihemoglobina).3 OSOBINE PORFIRINA Porfirini su crveno obojeni pigmenti s karakterističnim apsorpcionim spektrima. Mn. Jednom od njih se vezuje hem za proteinsku komponentu.4. koje su karakteristične za svaki porfirin. Pri sjedinjavanju porfirina s metalima menjaju se njihovi apsorpcioni spektri. daju kompleksna jedinjenja — metaloporfirine. Kompleksno jedinjenje dvovalentnog gvožđa s protoporfirinom IX zove se ferohem ili samo hem. . Pored ovog maksimuma. Pošto je koordinativni broj gvožđa šest.6. Svi porfirini su obojeni i imaju karakteristični apsorpcioni maksimum na 400 nm. Hem je planarne strukture i u njemu su samo četiri valence gvožđa vezane za azotove atome pirolovih prstenova. sto se koristi za njihovu identifikaciju. Porfirini fluoresciraju i vrlo su osetljivi na svetlost.

Vezivanje hema za proteinsku komponentu u hemoglobinu Oksidacijom ferogvožđa u feri. Ferihem gradi hidroksid. Proteinska komponenta je sastavljena od četiri polipeptidna lanca dva α i dva β. Hem i drugi ferokompleksi porfirina reaguju s različitim azotnim bazama. histidin. Svaki od njih sadrži po jednu prostetičnu grupu. Skraćeno se obeležava sa Hb.43 . 6. kao što su: primarni amini.Slika 6. Molekulska težina hemoglobina iznosi 67 000. hem.4. dajući hemohromogene. hem prelazi u ferihem ili hemin. koja se sastoji od proteinske komponente globina i prostetične grupe hema. tako da u molekulu hemoglobina ima četiri hema.4 HEMOGLOBIN Hemoglobin je složena belančevina. pirimidin. koji se zove hematin. .

Jedna koordinativna veza gvožđa u svakom hemu vezana je za globin preko histidina. koji je sastavljen od dva α i dva γ polipeptidna lanca. Pored toga i dve karboksilne grupe propionske kiseline hema vezane su za globin. specifičnog za pojedine vrste.Uprošćena formula hemoglobina A Gvožđe se u hemoglobinu nalazi u obliku dvovalentnog jona Fe++. Hemoglobin čovečijeg fetusa sadrži fetalni hemoglobin HbF. u krvi odraslog čoveka nalaze dva hemoglobina: adultni hemoglobin (HbA) i hemoglobin A2 (HbA2). Taj proces se zove oksigenacija. ali je proteinska komponenta. Hemoglobini i njihovi derivati imaju karakteristične apsorpcione spektre. Poslednja tri se razlikuju što na pojedinim mestima polipeptidnog lanca imaju različite aminokiseline. Svaki atom gvožđa vezuje jedan molekul kiseonika. globin. a pošto u hemoglobinu ima četiri hema. Tako se npr. Hemoglobini raznih životinja kristališu u raznim kristalnim oblicima i različito se rastvaraju. imajući u vidu 1 /4 molekula hemoglobina : . U životinjskom organizmu hemoglobin ima respiratornu funkciju. a β. U oksihemoglobinu je molekul kiseonika koordinativno vezan za gvožđe hema. a ne oksidacioni proizvod hemoglobina. koje ne menja svoju valentnost.44 . Oksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina s kiseonikom. Hemoglobini raznih životinja imaju istu prostetičnu grupu (hem). tako da mogu lako da se identifikuju.GLOBIN Slika 6. već ostaje dvovalentno. Oba se sastoje od četiri polipeptidna lanca i to hemoglobin A od dva α i dva β. γ i δ od 146. a hemoglobin A2 od dva α i dva δ. Pored toga i iste vrste životinja sadrže različite hemoglobine. Ova fiziološki najvažnija osobina hemoglobina osniva se na tome što se hemoglobin jedini s vazdušnim kiseonikom i daje labilno jedinjenje oksihemoglobin. reakcija respiracije je sledeća: GLOBIN (FEROHEM)4 + 4O2→ globin (ferohem―O2)4hemoglobin (Hb) oksihemoglobin (HbO2) a često se piše i jednostavno. α lanac se sastoji od 141 aminokiseline. drugog sastava.

Oksigenacija hemoglobina. a smanjiti koncentracija hemoglobina i obrnuto. a za hemoglobin (HbO2) (Hb) =K * (pO2) n Dobili smo da odnos koncentracija oksimioglobina i mioglobina zavisi od parcijalnog pritiska kiseonika. Ako u koordinatni sistem nanesemo na ordinatu koncentraciju oksihemoglobina. a na apscisu parcijalne pritiske kiseonika. Reakcija mioglobina s kiseonikom je: Mb + O2—>MbO2 Konstanta ravnoteže ove reakcije je: K= _(MbO2)_ Mb = mioglobin (Mb) x (O2) MbO2 = oksimioglobin Koncentracija kiseonika je proporcionalna njegovom parcijalnom pritisku i zato možemo umesto (O2) da pišemo pO2. mioglobina i eritrokruorina je reverzibilna reakcija koja ima svoju konstantu ravnoteže. Povećavanjem pritiska kiseonika. dobićemo krivu disocijacije oksihemoglobina: . povećaće se koncentracija oksihemoglobina. uzećemo oksigenaciju mioglobina koji ima jedan atom gvožđa i vezuje jedan molekul kiseonika kada daje oksimioglobin. Radi lakšeg razumevanja.I drugi respiratomi pigmenti — eritrokruorini i mioglobini — grade molekulsko jedinjenje s kiseonikom. To isto važi i za hemoglobin. pod uslovom da je gvožđe hema dvovalentno.

na oslobođenje kiseonika iz oksihemoglobina.45 .65. a smanjenjem pritiska kiseonika u tkivu. Hemoglobin i oksihemoglobin imaju izoelektrične tačke kod pH 6. pored smanjenog pO ₂. oslobađa se hemoglobin. ima osobine pufera. oksihemoglobin se potpuno disosuje u hemoglobin i slobodni kiseonik. Povećavanje koncentracije CO2 u tkivu. 95% hemoglobina se nalazi u obliku oksihemoglobina. Hemoglobin ljudi ima veći afinitet od psećeg i kokošijeg. Hemoglobini raznih životinja imaju različiti afinitet prema kiseoniku. Pošto u krvi ima najviše hemoglobina (10—14g%). Kod pH krvi oni se ponašaju kao slabe kiseline. Kada na ove soli dejstvuje ugljena kiselina. koja povećavanjem koncentracije vodonikovih jona disosuje na hemoglobin i kiseonik. to 60% ukupnog puferskog kapaciteta krvi dolazi na hemoglobin. koje prati i povećana koncentracija vodonikovih jona.0 a to se ne dešava.8 odnosno 6. 4 . U tkivu se oslobađa toliko CO 2 da bi pH krvi trebalo da se smanji od 7. Oksihemoglobin je slaba kiselina. kao i sve belančevine. koje reaguju s katjonima dajući soli: KHb i KHbO2.4 na 4.Kriva disocijacija hemoglobina (A) i mioglobina (B) Iz krive disocijacije vidi se da povećavanjem pritiska kiseonika.Slika 6. Hemoglobin. povoljno utiče. što se dešava u plućnim alveolama (pO2 oko 105 mm Hg)*4[4]). a ugljena kiselina prelazi u bikarbonat: KHb+H2CO3―> HHb + KHCO3 U krvi se najveći deo CO2 nalazi u obliku bikarbonata i pH krvi ostaje konstantan.

03% deluje smrtonosno za 15 minuta. Kada na hemoglobin dejstvujemo sirćetnom kiselinom i natrijumhloridom. Methemoglobin ne prenosi kiseonik a povećanje njegove koncentracije u krvi preko 2% (methemoglobinemija) je znak . Ovo je poznata Teichmann―ova. dvovalentno gvožđe hemoglobina prelazi u trovalentno i nastaje methemoglobin. oslobađa CO2 i prelazi u hemoglobin. Karboksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina i ugljenmonoksida. Dejstvom slabih oksidacionih sredstava. po kome se lako raspoznaje (na 571 i 538 nm). Dejstvom KCN ili NaCN na alkalni rastvor hemoglobina dobija se cijanmethemoglobin. U plućima karbaminohemoglobin dejstvom jače oksihemoglobina. Afinitet hemoglobina prema ugljenmonoksidu je 210 puta jači nego prema kiseoniku. Kao i svi derivati hemoglobina ima karakterističan apsorpcioni spektar. koji se odvaja u obliku lepih kristala. Ugljenmonoksid je jedan od najjačih krvnih otrova. Methemogiobin je oksidacioni proizvod hemoglobina. Zbog toga povećanje koncentracije ugljenmonoksida u vazduhu od 0. Zove se ugljenmonoksidhemoglobin ili karbonilhemoglobin. koja je dugo vremena služila u sudskoj medicini za identifikaciju krvnih mrlja. kao K3Fe(CN)6.Pored toga što hemoglobin kao pufer sprečava da ne dođe do promene koncentracije vodonikovih jona u krvi. reakcija. Karboksihemoglobin disosuje pod uticajem svetlosti. on takođe i jedan deo CO 2 vezuje hemijski na globin. Methemoglobin se potpuno razlikuje od oksihemoglobina. dobija se ferihem―hlorid ili hemin. Zove se hemiglobin (Hi) ili ferihemoglobin. u kojem je molekulski kiseonik labilno vezan za dvovalentno gvožđe. Prostetična grupa methemoglobina je feriprotoporfirin IX (ferihem ili hematin). dajući karbaminohemoglobin: HbNH2 + CO2→ HbNH―COOH Hemoglobin Karbaminohemoglobin kiseline.

Posle toga se hemoglobin eritrocita raspada u retikuloendotelnom sistemu (uglavnom u slezini. P―karboksietil grupa) . zbog čega se na tom mestu prsten otvara. nitrita. Posle toga se odvaja globin i gvožđe i nastaje zelena žučna boja biliverdin. Enzimskom redukcijom biliverdin prelazi u crvenu žučnu boju bilirubin.4. Proizvodi raspadanja hemoglobina su žučne boje — biliverdin i bilirubin. V―vinil. kao hlorata. One se sastoje iz četiri pirolova prstena povezana u lancu. jetri i koštanoj srži). Slika 6.5 ŽUČNE BOJE Život eritrocita traje 120 do 130 dana.bolesti. 6.46 .Nastajanje žučnih boja (M―metil. nitrobenzola. Dejstvom raznih hemikalija. sulfamida i dr. povećava se koncentracija methemoglobina u krvi. Raspadanje hemoglobina počinje oksidacijom na α položaju porfirina. joda..

6. Bilinogen jedinjenja su bezbojna. enzimi crevne flore redukuju bilirubin u urobilinogen i sterkobilinogen. citohemin i dr. On se nalazi u malim količinama i u krvnom serumu kompleksno vezan za albumin. Ona omogućava prenošenje elektrona u lancu disanja pri čemu metal (obično gvožđe) reverzibilno prelazi iz višeg na niži oksidacioni stepen. Kada žuč uđe u duodenum.6 CITOHROMI Citohromi se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama i to vezani za mitohondrije ili slične strukturne elemente ćelije.U žuči ima najviše bilirubina i to kako slobodnog tako i vezanog za glukuronsku kiselinu. Sastoje se iz prostetične grupe i proteinske komponente. . Prostetična grupa je metaloporfirinskog karaktera (Fe―protoporofirin.). narandžasto crvene pigmente urina i fecesa. a na vazduhu se oksiduju u obojeni urobilin i sterkobilin. U ovim jedinjenjima su pirolovi prstenovi povezani — CH2 grupama.4.

Spektar citohroma potiče od njihove prostetične grupe. od kojih se samo pet: a. na osnovu kojih su i otkriveni (McMunn 1882). Citohrom―oksidaza je protein vrlo komplikovanog sastava. b i c. da prema apsorpcionim spektrima. Tako su prva ispitivanja citohroma iz srčanog mišića (Keilin 1925) pokazala. Citohromi a i a3 su razni oblici enzima citohrom―oksidaze (Warburg―ov ferment disanja).Spektri redukovanih citohroma Citohromi imaju karakteristične apsorpcione spektre. Posle toga je u raznom biološkom materijalu (bakterijama. b. postoje najmanje tri vrste citohroma: a.Slika 6.47 . Svaka jedinica sadrži jednu prostetičnu grupu— hemina a(=citohemin) i . biljkama) otkriveno preko trideset vrsti citohroma. a 3. jer je čvrsto vezan za strukturne elemente ćelije. mikroorganizmima. Sastoji se najmanje od 6 proteinskih jedinica. Teško se ekstrahuje iz tkiva. c1 i c nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija.

posle čega ne može da se redukuje i da učestvuje u prenosu elektrona. Zbog toga su CN― joni jako otrovni. Citohrom―oksidaza se u lancu disanja nalazi između citohroma c i kiseonika. jer je dosta stabilan i lako se ekstrahuje. koji na položaju 2 ima ostatak farnezilalkohola. Hemin a je zeleno obojeni derivat hema. Citohrom c je bazni protein. Citohrom c je najbolje ispitan. slično kao hemoglobin. Posle mnogo godina određeno mu je i mesto u respiratornom lancu. koji ga . Molekulska težina mu iznosi 12 000. Od svih poznatih citohroma ona jedino može direktno da redukuje kiseonik predajući mu 4 elektrona: Vrlo verovatno da elektroni potiču od dva atoma Fe ++ i dva atoma Cu+. Prema apsorpcionom spektru prostetična grupa citohroma b je verovatno protohemin. Redukovana (fero) citohrom―oksidaza vezuje CO. Hem je vezan za peptidni lanac dvojako. Dobijen je u kristalnom stanju iz različitog biološkog materijala.jedan atom bakra. Oksidovana (feri) citohrom―oksidaza se jedini sa CN ― jonima. Citohrom b je vrlo nestabilan i teško se ekstrahuje iz tkiva. ali ne reaguje sa CO niti sa CN ― jonima. koji se sastoji od jednog peptidnog lanca izgrađenog od 104 aminokiselina i jednog hema. koordinativnom vezom gvožđa za ostatak histidina i kovalentno. Citohrom―oksidaza se direktno jedini sa kiseonikom u prisustvu citohroma c. a na položaju 8 formil grupu. Autooksidabilan je. za ostatke cisteina u peptidnom lancu. preko dve vinilne grupe. Hem je smešten duboko unutar peptidnog lanca.

izolovali iz lišća hlorofil a i hlorofil b. Isto tako oksidovani (feri) citohrom c ne vezuje CN― jon. a hlorofil b žutozelene.4. Fischer.48 . Hlorofil A .opkoljava s obe strane. Strukturu hlorofila je objasnio H. Slika 6. niti direktno reaguje sa kiseonikom. Wilstatter i Stoll su 1913 g. jer omogućavaju korišćenje svetlosne energije kod fotosinteze. nalaze se hlorofilni pigmenti. Hlorofil a je plavozelene boje. Zbog toga redukovani (fero) citohrom c ne može da veže ni CO.7 HLOROFIL U zelenim delovima svih autotrofnih biljaka. samo mesto gvožđa sadrže kompleksno vezan magnezijum.Vezivanje hema preko —SH grupa cisieina u citohromu c 6. Oni su neobično važni. Hlorofili su kao i hem metaloporfirini.

8 FLAVOPROTEINI Flavoproteini su velika grupa biolški vrlo aktivnih proteina. koji pored flavin―nukleotida sadrže i hem (npr. oksidaze različitih aminokiselina. Neki od njih sadrže pored toga i metal (Mo. to su tzv. Laktoflavin se sastoji iz izoaloksazinskog . dehidrogenaza L(+) mlečne kiseline). što znači da se u lišću hlorofil nalazi kao prostetična grupa jednog hlorofil―proteina. U ovu grupu spada veliki broj oksidoredukcionih enzima kao što je Warburgov »stari žuti ferment«. enzimi ciklusa β―oksidacije masnih kiselina i dr.Hlorofili su materije voštane konsistencije. Sastavni deo flavin―nukleotida je vitamin B2. 6. ili riboflavin jer je žuto obojen. jer ga ima u mleku. Fe ili Cu). Flavoproteini su složene belančevine. čitav niz enzima koji učestvuju u respiratornom lancu.4.). Fitol je estarski vezan za ostatak propionske kiseline na položaju 7 porfirinskog prstena. koje imaju za prostetičnu grupu Flavin―mononukleotid (fmn) ili flavin―adenin―dinukleotid (fad). dehidrogenaza ćilibarne kiseline i dr. ksantin―oksidaza. Hlorofil b se razlikuje od hlorofila a u tome što na položaju 3 porfirinskog prstena ima aldehidnu (―CHO) grupu namesto metil―grupe. metaloflavoproteini (npr. Poznati su hemoflavoproteini. jer imaju u svom molekulu visokomolekularni alkohol fitol (C20H39OH)). nazvan laktoflavin. U hloroplastima je hlorofil vezan za protein.

oduzimajući im jedan par vodonikovih atoma. radi sličnosti sa njima. Svi flavoproteini katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja. Hemijsko ime mu je Flavin―mononukleotid (FMN) sadrži ostatak fosforne kiseline.prstena. obično gvožđe. koja se pri tome redukuje. Iako ne postoji N―glikozidna veza.7―dimetil―9―N―ribitil―izoaloksazin. Većina flavoproteina ima za prostetičnu grupu flavinadenin―dinukleotid (FAD). koje nije vezano kao u hemu i koje se zato zove »nehemsko gvožđe«. Njih preuzima prostetična grupa. 6. koji se sastoji iz dva nukleotida: riboflavin―fosfata i adenozin―monofosfata. Reverzibilno primanje i odpuštanje vodonika dešava se na izoaloksazinskom prstenu laktoflavina. za koji je vezan alkohol D―ribitol. Neki flavoproteini sadrže metal. zadržao je ime nukleotid. U ovim mitohondrijalnim flavoproteinima Fe3+ služi kao akceptor elektrona i reverzibilno prelazi u Fe2 + . kako je u gornjoj formuli prikazano. Oni su međusobno povezani preko fosforne kiseline. koja je estarski vezana za primarnu alkoholnu grupu ribitola. kao u nukleotidima.

mogu direktno da se oksiduju sa O2. Endo―peptidaze obično hidrolizuju peptidne veze unutar lanca. Neki od ovih flavoenzima npr. jer su digestivni enzimi nešto specifičniji. himotripsin. elastin. 6. a i osetljivi na veličinu peptidnog lanca. koje se zovu peroksisomi ili mikro―tela. dakle. Oni se mogu klasifikovati u dve grupe: Egzo―peptidaze koje hidrolizuju krajnje peptidne veze i odvajaju jednu po jednu aminokiselinu. Hidroliza peptidne veze je u stvarnosti komplikovanija. sem u retkim i izuzetnim slučajevima.1 VARENJE PROTEINA Najveći deo azotnih jedinjenja koja se unose hranom su u obliku proteina. amino―. odraslih životinja. Kod toga nastaje vodonik―peroksid. da se prvo razgrade u svoje sastavne aminokiseline ili manje peptide. Flavoproteini koji prenose elektrone (ETF) i dehidrogenaze masnih kiselina čine zajedno 80% mitohondrijalnih proteina.5 METABOLIZAM AZOTA 6. čijom se hidrolizom dobija smeša slobodnih aminokiselina. . ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom. aminokiseline povezane peptidnom vezom. koji se nalaze u mitohondrijama. To su npr. oksidaza D―aminokiselina i urat―oksidaza se nalaze u organelama. koji se nalaze u drugim delovima ćelije. Teorijski bi samo jedan enzim specifičan za peptidnu vezu bio dovoljan za varenje proteina. U ovu grupu spadaju: dehidrogenaza nikotinamid―dinukleotida (NADH―DH). Zato će biti korisno da ukratko prikažemo njihovo varenje. dehidrogenaza masna kiselina―koenzim A. kao što znamo. di i tri―peptidaze. oni. tripsin. jer se slobodna energija smanjuje za oko 15 kJ po vezi. tako da posle njihovog dejstva ostaju manji polipeptidi. U hrani se nalazi više miliona različitih proteina. U proteinima su. karboksi―. Za razliku od mitohondrijalnih flavoenzima. kao i prirodu aminokiselina koje ostvaruju peptidnu vezu (odnosno njihove bočne grupe). lipoil―dehidrogenaza i dr.Flavoenzimi. Njihova ponovna oksidacija u respiratornom lancu ide preko ubihinona. Oni moraju. ali se mogu svariti usklađenim dejstvom malog broja proteolitičkih enzima (oko dvanaestak). Proteini ne mogu da se apsorbuju kroz zidove gastro―intestinalnog trakta.5. Za hidrolizu peptidne veze su termodinamični uslovi povoljni. pre nego što pređemo na metabolizam azota. U ovu grupu spadaju: pepsin. sukcinat―dehidrogenaza.

tako da ostaje dipeptid.4. koje ga hidrolitički cepaju na dve aminokiseline. Najpoznatiji enzim ove grupe je leucin―aminopeptidaza (3. samo što otkidaju aminokiseline sa N―završetka peptidnog lanca. čiji je bočni lanac aromatičan ili rašljasti alifatičan. koje odlepljuju jednu aminokiselinu sa tripeptida. Svaki polipeptid ima na jednom kraju lanca (N―završetak) amino―grupu. koji aktivira pepsin u crevu. Pošto mukoza želuca luči HC1. Trodimenzionalna struktura karboksipeptidaze A je poznata. tirozin i leucin. koji imaju pH optimum oko 2. daleko od neutralne tačke. U crevnom soku se nalaze i tripeptidaze.U prvu grupu enzima spadaju karboksipeptidaze A i B. To bi međutim. Karboksipeptidaza dejstvuje na peptide čije su krajnje aminokiseline lizin ili arginin. Obe karboksipeptidaze se sintetišu u zimogenom obliku.0. sa koga hidrolitički otkidaju aminokiselinu sa slobodnom ―COOH grupom. One deluju na sličan način kao i karboksipeptidaze. Supstrat i enzim grade kompleks preko atoma Zn u enzimu. a najosetljivija na hidrolizu pepsinom je peptidna veza izmedu hidrofobnih aminokiselina. U crevnom soku. koji luče mnogobrojne žlezde sluzokože tankog creva. Treba reći da pepsin spada u retke enzime. bio vrlo spori proces. Pepsin tako načinje razgradnju proteinskih lanaca do polipeptida različite veličine. nalaze se aminopeptidaze.23. Može da hidrolizuje i N―završetke drugih aminokiselina nešto sporije. a na drugom (C―završetak) slobodnu karboksilnu grupu. koje cepaju egzo―peptidaze.11. Posle reakcije ostaje opet slobodna nova ―COOH grupa. Egzo―peptidaze bi mogle hidrolitičkim cepanjem sa oba kraja da potpuno svare proteinski molekul. Ova endo―peptidaza je vrlo široke specifičnosti. Njen aktivni centar ima »džep« u koji paše bočni lanac aminokiseline C―završetka. Kao što se iz imena naslućuje enzim najbrže hidrolizuje peptide koji imaju leucin u N―završetku. Karboksipeptidaze A i B deluju samo na C―završetak. Značaj endo―peptidaze je baš u tome što one ubrzavaju hidrolizu proteina na taj način što dugačke peptidne lance cepaju u male fragmente usled čega se jako povećava broj slobodnih završetaka.1). Na ovaj deluju dipeptidaze crevnog soka. Karboksipeptidaza A skida aminokiseline. . Slobodna karboksilna grupa supstrata smeštena je prema argininskom ostatku enzima tako da je poslednja peptidna veza tako orijentisana da lako podleže hidrolizi. kao što su fenilalanin. Prvi proteolitički enzim koji u probavi deluje na proteine hrane je pepsin (3. a luče se u crevo u sastavu pankreasnog soka. pa enzim nastavlja da »gricka« peptidni lanac otkidajući jednu po jednu aminokiselinu. One se sintetišu u pankreasu.1) u stomaku.4. zavisno od dužine trajanja njegovog dejstva. dakle. to je sadržaj stomaka vrlo povoljan za aktivnost pepsina.

pa se time i usporava tok alkalnog soka. čiji je optimalni pH = 3. himozin). Pepsin se luči u obliku neaktivnog zimogena. asparaginska i glutaminska kis. enzim koji aktivno učestvuje u koagulaciji mleka. HC1 i sluz. kad napusti stomak ulazi u dvanaestopalačno i tanko crevo. U odsustvu Ca2+ jona ne dolazi do koagulacije. Stimulacijom drugim hormonom. Polu―varena hrana (himus). Dobijen je i sintezom.tripsin R1=lizin. javlja se u stomačnom soku dece. koji se koristi za proizvodnju sirišta. triptofan. ali ga nema u soku odraslog čoveka. a mnogo bikarbonata. Sam hormon se oslobađa u krvotok posle dejstva nekih sastojaka u hrani (»sekretagogum«) na mukozu stomaka. koji se sastoji od 27 aminokiselinskih ostataka. Renin (labfement. leucin. koji se početno aktiviše sa HC1. Sekretin nestaje iz krvi posle kratkog vremena.tirozin. pankreoziminom. R1 = fenilalanin. gde se meša sa tri sekreta: pankreasnim sokom. pepsin R2 = fenilalanin. Gastrin je polipeptid koji se sastoji od 17 aminokiselinskih ostataka. lučenje sekretina se smanjuje. kada se kiselina neutrališe. Mlečni kazein dejstvom renina prelazi u parakazein. sekretin se prenosi krvotokom do pankreasa gde stimuliše pojačani tok alkalnog soka. Luči se obilno u četvrtom stomaku teladi. čija je kalcijumova so nerastvorljiva i odvaja se kao ugrušak. Ova titracija kiseline izgleda da se reguliše na sledeći način: kiselina u himusu deluje na mukozu duodenuma i izaziva lučenje hormona sekretina u krvotok. jako stimuliše sekreciju stomačnog soka. triptofan. Njihov pH je između 7 i 8. jer su bogati bikarbonatom koji neutrališe stomačni HCl u poluvarenoj hrani i pomera joj pH bliže optimumu digestivnih enzima pankreasnog i intestinalnog soka. arginin himotripsin. Hormon gastrin stimuliše izlivanje stomačnog soka. a onda autokatalitički prisutnim pepsinom. Injicirani histamin. crevnim sokom i žuči. koji sadrži pepsinogen. On koaguliše mleko i time usporava prolaz mlečne hrane kroz digestivni trakt. . Sekretin je polipeptid. sadrži malo enzima. Pankreasni sok koji se oslobađa posle stimulacije izazvane sekretinom. stvara se sok u kome ima dosta enzima. Mogućno je da od ovog zimogena nastaje u čoveka više srodnih pepsina i jedan pepsinu sličan enzim gastriksin. takođe. pepsinogena. Postoji u dva oblika: sulfatiranom (koji je aktivniji) i nesulfatiranom.

1) i elastaza (3.4). npr. one bi se resorbovale istom brzinom. Himotripsinogen i proelastaza prelaze u aktivne enzime cepanjem nekih peptidnih veza tripsinom. proteinskog porekla. Tripsin je vrlo specifičan za veze karboksilnih grupa arginina i lizina. glicin i serin. konja. enterokinazom. Da je njihova resorpcija prosta difuzija. Sva tri se stvaraju u pankreasu u obliku zimogena. dok himotripsin uglavnom hidrolizuje peptidne veze karboksilnih grupa aromatičnih aminokiselina triptofana. koju luči intestinalna mukoza. Navedene tri endo―peptidaze se nadopunjuju međusobno. može novorođenče da resorbuje nepromenjena u prvim danima života. Tripsinogen se početno aktivira specifičnim enzimom. kojih ima u kolostrumu izvesnih životinja. mada brže cepa peptidne veze aminokiselina sa kratkim hidrofobnim bočnim lancima. koji ulaze u krvotok. Svi se slažu da intaktni proteinski molekuli prolaze kroz crevni zid u krv vrlo retko i pod specijalnim okolnostima. luče se u pankreasnom soku i izlivaju u crevo.5. gde se odigrava njihova aktivacija. koji ih nosi u jetru da se metabolizuju. koji pumpa L―aminokiseline kroz intestinalnu mukozu. kao što su alanin. Tripsin i himotripsin uopšte ne deluju na elastin. Struktura ova tri enzima na mnogim mestima pokazuje homologiju sekvence. Posle dejstva ova tri enzima ostaje smeša malih peptida i nešto slobodnih aminokiselina.11). Antitela. koji sakriva aktivni centar tripsina. Misli se da su ova tri enzima nastala od nekog zajedničkog pretka― endopeptidaze. Proteinske L―aminokiseline resorbuju se daleko brže od neproteinskih D―aminokiselina.21.21. To je protein koji se nalazi u žutom vezivnom tkivu i koji je veoma bogat glicinom i alaninom i zbog toga je dobar supstrat za elastazu.21. Razlika u brzini resorpcije L― i D―oblika pokazuje da je u to uključen neki selektivni transportni sistem. Specifičnost elastaze je veoma široka.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA) Proizvodi proteinskog varenja se resorbuju kroz crevni zid i ulaze u portalni krvotok. . Elastaza je dobila ime po tome što razgrađuje elastin.4. Neke osobe su alergične na izvesne sastojke hrane. Kad se jednom stvori slobodni tripsin.U sledeću digestiju proteina se uključuju tri važne endo―peptidaze: tripsin (3. ima sličan položaj disulfidnih mostova i svi imaju u aktivnom centru ostatak serina.4. Zbog toga njih inhibira DFP i druga organofosforna jedinjenja. 6. U toku aktivacije tripsinogena skida se heksapeptid sa N―završetka. on aktivira još više tripsinogena i proces teče autokatalitički kao prelaženje pepsinogena u pepsin.4. himotripsin (3. jer hidrolizuju peptidne veze između različitih aminokiselina. tirozina i fenilalanina. Ona mu obezbeđuju pasivni imunitet.

ne zna se mesto gde se hidrolizuju manji peptidi. koza proizvode do 300 g . koji se resorbuju. da li na površini ćelija ili intracelularno i kakav je mehanizam njihovog transporta. Veličina zalihe se menja u toku dana. To je dokaz da postoje aktivni transportni mehanizmi ne samo za slobodne aminokiseline.5. kao što su: relativni odnos količine resorbovanih aminokiselina prema peptidima. Slobodne aminokiseline napuštaju ove ćelije i ulaze u krvotok. Medutim.Verovatno je da se prolaz makromolekula u cirkulaciju dešava i u respiratornom traktu.49 . U ovaj fond se aminokiseline neprestano dodaju i iz njega uzimaju. Kod toga cela količina ostaje nepromenjena. odnosno u celoj krvi oko 2. tako da je on prilično na konstantnom nivou. U odraslih osoba prinos fondu aminokiselina od razgradnje telesnih proteina je u ravnoteži sa potrošnjom za njihovu resintezu.5 g. kao ni kod gravidnih ženki ili u laktacionom periodu. Retki slučajevi nastajanja antitela samo od nekih od nebrojenog broja proteina je jak dokaz da se intaktni protein vrlo retko direktno resorbuje. kao i u crevu. odnosno hidroliza malih peptida. Zadnji stepen varenja. koje raste. To je sigurno dokazano za izvesne viruse kao što je virus poliomielitis―a. Najvažniji putevi snabdevanja i potrošnje fonda aminokiselina dati su na slici 6.3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA Smatra se da celokupna količina slobodnih aminokiselina u krvi i drugim telesnim tečnostima obrazuje »zalihu ili fond« (pool). Nedavno je potvrđeno da se mali peptidi resorbuju brže od aminokiselina iz kojih su izgrađeni. već i za manje peptide.49 Slika 6. Stalnim varenjem proteina ulazi u fond oko 70 g. tako da njihovi molekuli imaju ograničeno vreme trajanja. U vezi sa resorpcijom ostaje još mnogo nerazjašnjenih pitanja. 6. ove dve veličine nisu uravnotežene u mladunčeta. Tako npr. Izgleda da se posle varenja u crevu dobijaju pored slobodnih aminokiselina i manji peptidi.Procesi koji učestvuju u održavanju fonda aminokiselina Ispitivanja aminokiselina obeleženih izotopima pokazala su da se proteini neprestano razgrađuju i resintetizuju. odigrava se unutar epitelijalnih ćelija debelog creva. Srednja koncentracija slobodnih aminokiselina u krvi čoveka je oko 50 mg%.

To je neznatno u odnosu na dnevno unošenje hranom. Pošto sve . 6. a ne kao rezerva za dobijanje aminokiselina.5 g dnevno u čoveka.mlečnih proteina dnevno. Slika 6. Višak aminokiselina ulazi u energetski metabolizam. Svi proteini se sintetišu za specifične potrebe.50 . Iako male količine aminokiselina se metabolišu ovim sporednim putevima. ako ih ima više nego što mu je potrebno. Na slici 6. Aminokiseline se vrlo često koriste za biosinteze drugih sastojaka.50 su dati primeri učestvovanja aminokiselina u sintezi nekih biomolekula. organizam ne odlaže aminokiseline. a osim toga mnoge aminokiseline mogu da se metabolišu na više načina.Biomolekuli koji nastaju od aminokiselina Izlučivanjem u urinu gubi se nešto malo aminokiselina. koji je specijalni za svaku aminokiselinu. koje uzima iz fonda aminokiselina. vode i amonijaka. prstenaste sisteme i reaktivne grupe. jer se one međusobno veoma razlikuju. Manji deo aminokiselina se uključuje u sporedni put. Prvi stepen u oksidaciji aminokiselina je odvajanje amino―grupe i njena zamena keto―grupom. oko 1.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA Metabolizam aminokiselina je vrlo komplikovan. Glavni metabolični put vodi do potpune razgradnje aminokiselina do CO2. U njemu nema nikad više od nekoliko grama u bilo koje doba. koje se mogu odlagati u adipozno tkivo ili ugljenih hidrata koji se čuvaju u obliku glikogena. a koncentracija aminokiselina u krvi se održava na prilično konstantnom nivou.5. i njima nastaju korisna i organizmu neophodna jedinjenja. One obezbeđuju različite nizove ugljenikovih atoma. Taj proces se zove desaminacija. Za razliku od masti.

pa zatim u α―ketoglutarnu kiselinu. one koriste prilično isti način za početnu (primarnu) desaminaciju. koje može da uđe u CLK.Putevi ulaženja aminokiselina u ciklus trikarbonskih kiselina . intermedijere CLK. rašljasti ili aromatične i heterociklične prstenove. Prolin. Slika 6. pretvara u oksalacetat. Razgradnja aminokiselinskih ostataka ide do piruvata. acetil―KoA ili u neki od intermedijera ciklusa (npr. koji je takođe intermedijer CLK.proteinske aminokiseline (izuzev prolina i oksiprolina) imaju opštu formulu R―CH(NH3+)COO-. oksalacetata. Metionin. koje nastaju transaminacijom glutaminske i asparaginske kiseline. Na donjoj slici 6. izoleucin i valin pretvaraju se u sukcinil―KoA. koji se. glutamin. Mogu imati ravan niz C―atoma. Zadatak svih metaboličnih puteva aminokiselina je da se one pretvore u takvo prosto jedinjenje. Nastale keto―kiseline su različite strukture. Asparagin prvo gubi amidnu grupu i daje aspartat. Npr.51 je prikazan ulaz različitih aminokiselina u CLK. kao što je već rečeno. koji se uključuju u ciklus. Svaka ketokiselina se dalje zato individualno metabolizuje. razgradnja triptofana do acetil―KoA odvija se u 14 reakcija. histidin i arginin prvo prelaze u glutamat. Sudbina dvadesetak proteinskih aminokiselina može se sažeti na sledeći način: Aspartat i glutamat desaminacijom daju oksalacetat i α―ketoglutarat. koje se kao intermedijeri ciklusa trikarbonskih kiselina uključuju u oksidativni metabolizam. Razgradnja ketokiselina je često prilično komplikovana. To su α―ketoglutama i oksalsirćetna kiselina. sukcinil―KoA). Prosta i jednostavna je razgradnja ketokiselina.51 .

6.Na slici 6. a 3 C―atoma piruvat. serin i treonin. oksidaza L―aminokiselina (1.2). tako npr.4. Npr. leucin.51 se vidi da se pet aminokiselina razgrađuju do piruvata.3.5. Aktivnost ovog enzima je mala u ćelijama sisara i smatra se da nema značajnu ulogu u metabolizmu aminokiselina. Oni sadrže i katalazu. Fenilalanin. a koji mora prethodno da pređe u ε―acetil―derivat. To su cistein. se nalaze u ćelijskom zidu nekih bakterija. koji nastaje u toku reakcije oksidaze. lizin i triptofan se pretvaraju u acetoacetil―KoA. a one koje daju acetoacetil―KoA su »ketogene«. koji pošto pređe u acetil―KoA. Aminokiseline koje se pretvaraju u piruvat nazivaju se »glukogene«.4. od devet C―atoma tirozina četiri daju acetoacetat. Prostetična grupa ovog enzima je flavin mononukleotid (FMN). Oksidaza L―aminokiselina katalizuje sličnu reakciju kao oksidaza L―aminokiselina. ćelijskim mikro―telešcima (peroksizomima).3. Oksidaza D―aminokiselina se nalazi u specijalnim organelama. ulazi u oksidativnu razgradnju.2) i glutamat―dehidrogenaza (1. s tom razlikom što su njeni supstrati proteinske L―aminokiseline. Na slici 6. O oksidazi D―amino kiselina je već bilo govora.3). To je enzim kojiima za prostetičnu grupu FAD. On jedino oksidativno desaminira lizin. na koga ne deluju drugi enzimi.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE Dva najvažnija i opšta procesa kojima se postiže pretvaranje aminokiselina u ketokiseline su: oksidativna desaminacija i transaminacija. jer su njegovi supstrati neproteinske D―aminokiseline. enzim koji razlaže vodonik―peroksid.51 se vidi da su neke aminokiseline i glukogene i ketogene. One se vrlo retko javljaju u prirodi. već što može da desaminira većinu . alanin. tirozin. a katalizuje sledeću reakciju: Prisustvo ovog enzima je prilično misteriozno. koji posle oksidativne dekarboksilacije u obliku acetil―KoA ulazi u CLK. a) Oksidativna desaminacija Najvažniji enzimi koji učestvuju u oksidativnoj desaminaciji su: oksidaza D―aminokiselina (1. glicin. a ne FAD. Glutamat―dehidrogenaza je najvažniji enzim i to ne samo zbog njene uloge u metabolizmu glutamata. Samo od glukogenih može da se sintetiše glukoza.1.4.

lizin. kad se poveže sa procesom transaminacije. tako i za njegovu oksidativnu desaminaciju. Slabija aktivnost može da se dokaže i za neke monokarbonske aminokiseline. I njegove protomerne jedinice se sastoje od šest peptidnih lanaca (M. arginin.T. Različita jedinjenja kao gvanozin―trifosfat (GTP). koga ADP i izvesne aminokiseline štite da ne pređe u sastavne protomere.aminokiselina. asparaginska kiselina. oligomerne je strukture. Glutamat je najbolji supstrat za ovaj enzim. izoelucin. fenilalanin. Ona katalizuje sledeću reakciju: Reakcija glutamat―dehidrogenaze je reverzibilna i služi kako za sintezu glutamata. Aktivan je samo oligomerni oblik. što izaziva smanjenje aktivnosti glutamat―dehidrogenaze. asparagin. kao što je alanin. NADH i neki steroidni hormoni izazivaju desagregaciju oligomera. b) Transaminacija U reakcijama transaminacije prenosi se amino―grupa aminokiselina na jednu od sledeće tri α―ketokiseline: piruvat. . Enzim ima molekulsku težinu oko 312 000. = 52 000). α―ketoglutarat i oksalacetat. Najmanje 11 proteinskih aminokiselina može da se transaminira: alanin. Glutamat―dehidrogenaza zbog alosterne strukture je regulatorni enzim metabolizma aminokiselina. Ove promene u specifičnosti ukazuju da enzim može da postoji u raznim oblicima u zavisnosti od prisustva izvesnih manjih molekula. Protomeri za razliku od oligomera pokazuju aktivnost alanin―dehidrogenaze. tirozin i valin. triptofan. cistein.

1.1)— GOT: i U reakcijama transaminacije ne dolazi do prave »transaminacije«.Transaminacija se može predstaviti sledećom shemom: Najvažnije transaminaze su alanin―transaminaza (2. ona mora da se prenese na α ―ketoglutarat dejstvom GOT: Krajnji primalac α―ketoglutarat.2)—GPT: α―aminokiselina + pirogrožđana ↔ α―ketokiselina+alanin glutamat―trans―aminaza (2. Transaminaze se nalaze i u citoplazmi i u mitohondrijama.6.1. amino―grupa od većine aminokiselina je Povezivanjem transaminacije sa oksidativnom desaminacijom. aglutamat dehidrogenaza za par glutamat―α―ketoglutarat. koje se odigravaju u i citoplazmi povezane su s onima u mitohondrijama. Zadatak transaminaza je da sakupe amino―grupe različitih aminokiselina u obliku jedne aminokiseline. Dokazano je da se amino―grupe sakupljaju u citoplazmi u obliku glutamata. jer se ne oslobađa amonijak. U matriksu mitohondrija se nalazi . dolazi do oslobađanja NH4+. koju katalizuje glutamat―dehidrogenaza. U organizmima gde dominira GPT u sakupljanju amino―grupa. On ulazi u mitohondrije posredstvom specifičnih prenosilaca. Alanin―transaminaza (GPT) je specifična za par: piruvat―alanin.6. obično glutaminske. ređe je to asparaginska i alanin. Transaminacije.

Transaminaze imaju analognu ulogu u metabolizmu amino―grupa.52 . kao kinaze u energetskom metabolizmu. To su enzimi koji otkidaju molekul vode od supstrata. već i dejstvom specifičnijih dehidrataza i desulfhidraza. Sve transaminaze izgleda da imaju isti koenzim. Na slici je označena samo aldehidna grupa koenzima H—C=O c) Neoksidativna desaminacija Aminokiseline mogu da izgube amino―grupu ne samo dejstvom transaminaza i dehidrogenaza. piridoksal―fosfat. Oni katalizuju sledeće reakcije: . On igra ključnu ulogu u prenošenju amino―grupa. Slika 6. odnosno H2S.Uloga pirodoksal―fosfata u transaminaciji. nastaje ketokiselina (A) i oslobađa se koenzim (slika 6. dejstvom molekula H2O. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: serin i treonin―dehidrataza i cistein―desulfhidraza.aspartat―glutamat―transaminaza.52). Kondenzacijom s aminokiselinom koenzim prelazi u Schiff―ovu bazu u kojoj dolazi do premeštanja i posle hidrolize.

kojom ga i proizvode.5. 6. Životinje kao što su ptice. Kao što smo već rekli. Neke ribe izlučuju slobodan amonijak. Životinje moraju.2 mg/100ml.1 do 0. a njegova detoksikacija. dakle. Amonijak je vrlo toksičan i njegova koncentracija u krvi mora da se održava na vrlo niskom nivou (u tragovima).6 SUDBINA AMONIJAKA Desaminacijom aminokiselina u jetri i drugim organima. izlučuju amonijak u obliku nerastvorne mokraćne kiseline (to su urikotelni organizmi). prevodi u glutamin: . Kod sisara je to ureja (ureotelne). jer se njena sinteza može da indukuje i kod viših životinja. Glukoza reprimira sintezu ovog enzima. Treonin―dehidrataza je naročito interesantna. Da ne bi došlo do povećanja koncentracije amonijaka u krvi. u obliku NH4+ jona. ali njima stoje na raspolaganju neograničene količine vode u kojoj žive. da otklanjaju amonijak istom brzinom. on se u tkivu. dejstvom glutamin―sintetaze. reptili i neke muve koje moraju da čuvaju vodu. Kopnene životinje detoksiciraju amonijak na taj način što ga pretvaraju u neko neškodljivo jedinjenje. koje se lako izlučuje. U čoveka iznosi 0. npr. prelaženje u ureju se odigrava u jetri. a naročito u bubrezima stvaraju se znatne količine amonijaka. amonijak nastaje u većini tkiva. u koju dospeva krvotokom. kazeinom.Sva tri enzima imaju piridoksal―fosfat kao koenzim. čije izlučivanje zahteva veliku količinu vode.

Ovaj deo ciklusa odigrava se kod svih životinja koje mogu da sintetišu arginin. Ona se odigrava u ciklusu povezanih reakcija i zato se naziva ciklus ureje. Male količine ornitina učestvuju u »urea«―ciklusu (1 ornitin: 20 ureje). Ona katalizuje ireverzibilno hidrolizu arginina u ureju. U bubregu se neutrališu kiseline urina (sumporna i fosforna iz proteinske hrane). Sintezu ureje u jetri su objasnili Krebs i Henseleit 1931 g.Glutamin. koji bi se inače potrošili za neutralizaciju kiselina. ali samo ureotelne životinja sadrže enzim arginazu. U ciklus ulaze dve amino―grupe. kod toga se ornitin regeneriše. pored toga. predstavlja i jedinu rezervu azota u organizmu. NH4+ jonima. One zajedno sa molekulom CO2 prevode aminokiselinu ornitin u arginin. Reakciju katalizuje glutaminaza: glutamin + H2O → glutamat + NH3 Na ovaj način organizam čuva Na+ jone plazme. Danas se smatra da prva amino―grupa koja ulazi u ciklus nastaje oksidativnom desaminacijom glutamata u mitohondrijama: Nastali slobodni amonijak zajedno sa CO2 karbamil―fosfat sintetaze u karbamil―fosfat: prelazi dejstvom . nastale desaminacijom aminokiselina. Od svih aminokiselina u krvi ima najviše slobodnog glutamina (oko četvrtine slobodnog amino―azota u krvi). što služi za transport amonijaka. koji se dobijaju hidrolizom glutamina.

On prenosi karbamil―grupu na ornitin. Dva molekula ATP―a su potreba za nastajanje jednog molekula karbamil―fosfata. Reakciju u prisustvu ATP―a katalizuje argininosukcinat―sintetaza: .) i tek onda reaguje s amonijakom. Druga amino―grupa ulazi u ciklus u obliku aspartata.Enzim sadrži biotin kao prostetičnu grupu. za koju se vezuje CO 2 (aktivni CO2. dajući citrulin. a karbamil―fosfat je visokoenergetsko jedinjenje. Reakcija je ireverzibilna. On nastaje od glutamata dejstvom aspartat―glutamat―transaminaze: Amino―grupa apsartata se vezuje na karbonilni C―atom citrulina dajući arginino―sukcinat.

koja otkida ureju od arginina. Ukupna promena u ciklusu ureje je sledeća: 2NH3 + CO2 + 3 ATP + 2H2O → urea +2ADP+2Pi + AMP+PPi G°' = oko ―40kJ Pošto se nastali pirofosfat hidrolizuje u fosfat. dajući ornitin: Arginin + H2O → ureja + ornitin Posle ove reakcije počinje ponova sinteza arginina. to su za nastajanje jednog mola ureje u stvari potrebne četiri visoko energetske fosfatne veze. . Nastali fumarat ulazi u CLK kao intermedijer.Argininosukcinat se reverzibilno razlaže. na slobodni arginin i fumarat. Ovaj niz reakcija koriste ćelije za sintezu arginina. Urotelne životinje imaju arginazu. dejstvom argininosukcinaze.

koje ih oksiduju u aldehide. mono― i diamin―oksidaze. nalaze se u mitohondrijama jetre. karbamilfosfat sintetaza. koji često imaju snažno fiziološko dejstvo. glutamat―aspartat transaminaza. koji je vrlo jak otrov. Za njihovu detoksikaciju postoje enzimi. npr.Mnogi enzimi koji snabdevaju ciklus amino―grupama. kao što su glutamat―transaminaza. posebno centralnog nervnog sistema. 6. histidin dekarboksilira u histamin. Tako se npr.5.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA U mnogim tkivima se nalaze enzimi. Drugi primeri su: CO2 glutaminska kiselina-------→ γ―aminobutirat (aktivan u CNS) CO2 5―hidroksi―triptofan --------→ serotonin (vazokonstriktor i sinaptički transmiter) 3 :4―dihidroksi―fenilalanin → dopamin (preteča adrenalina) —CO2 Tirozin ---------→ tiramin (sužava krvne sudove i dovodi do povišenja krvnog pritiska) Sve ove supstance se posle izvršene akcije. širi kapilare. moraju da detoksiciraju. Nedavna ispitivanja su pokazala da su enzimi ciklusa prostorno odvojeni. koji jako stimuliše glatku muskulaturu. pojačava sekreciju stomačnog soka itd. kao i enzimi četiri glavnih reakcija ciklusa. . koji katalizuju dekarboksilacije aminokiselina: Produkti dekarboksilacije su primarni amini. da bi se sprečilo nagomilavanje amonijaka u krvi.

kojih ima u nekoliko međupromenljivih oblika.5. Formijat se koristi kao izvor C―l čestica (aktivni formijat). fenilalanina i tirozina. cisteina i metionina. a) Glicin i serin Glicin je jedina proteinska aminokiselina koja nema asimetričan C―atom i nije supstrat za oksidaze ni D― niti L― aminokiselina. C—1 ostaci se aktivišu vezivanjem za tetrahidrofolne kiseline (THFA). On se vrlo brzo oksiduje u jetri u formijat i CO2. koja katalizuje reakciju: Glioksalat može takođe da nastane i transaminacijom glicina. potrebno je da detaljno prodiskutujemo metabolizam glicina i serina. za biointezu npr. a i triptofana.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA Da bi mogli da objasnimo poreklo nekih azotnih jedinjenja u urinu. odnosno na raznim .6. Za oksidaciju glicina postoji specifična glicin―oksidaza (flavoenzim). purinskih i pirimidinskih baza.

Svaki oksidacioni oblik prenosi određeni C—1 ostatak: formil —CHO. to su obe aminokiselina glukogene.oksidacionim nivoima. gubi vodu i prelazi u piruvat. One se preko piruvata uključuju u metabolizam ugljenih hidrata. Pošto serin ne―oksidativnom desaminacijom . koji metilacijom daje holin. oksimetil —CH2OH i metil ―CH3. a acetilholin igra ključnu ulogu u prenosu nervnih impulsa. . komponente fosfoglicerida. Pretpostavlja se da biosinteza glicina i serina u jetri ide na sledeći način: Od serina može da nastane dekarboksilacijom etanolamin. N10 ―metilen THFA. Dokazano je da glicin i serin prelaze jedan u drugi. Poznato nam je da su ova dva amina. Dva C― atoma serina (α i β) vode poreklo od α―C―atoma glicina: Donor C—1 ostataka odnosno —CH2OH grupe je N5.

Glavni put metabolizma viška cisteina vodi do piruvata i neorganskog sulfata . Od glicina i sukcinata nastaje prostetična grupa hem. npr. Slika 6. O važnosti —SH grupe za aktivnost mnogih enzima bilo je ranije govora.Skelet porfirinskog prstena hema (C― i N―atomi.Molekul glicina ima dakle mnogostranu ulogu u biosintezi ćelijskih sastojaka i biološki aktivnih jedinjenja. Biosinteza ovih jedinjenja je do detalja objašnjena. koristeći ugljenikove i azotove atome glicina. benzojeve i nikotinske kiseline. Ranije je.53 . Životinski organizam može da sintetiše purinske baze. kao i N―atom na položaju 7 potiču od glicina. C―atomi purinskog prstena na položaju 4 i 5. Tiolska ―SH (ili sulfhidrilna) grupa je vrlo reaktivna. b) Aminokiseline sa sumporom (cistein i metionin) Cistein je analog serina u kojem je kiseonikov atom alkoholne grupe zamenjen sumporom. Dve ―SH grupe se oksiduju u disulfidnu —S—S— grupu. takođe bilo govora da glicin učestvuje u detoksikaciji aromatičnih jedinjenja. koji potiču od glicina zadebljani su). Osam C―atoma i četiri N―atoma porfirinskog prstena (debelo ucrtani) potiču od osam molekula glicina.

Metionin je aminokiselina koja sadrži metil―grupu. On je sastavni deo žučnih kiselina i doprinosi polarnosti ove grupe lipida svojom —SO3H grupom. Aktivni davalac ―CH3 grupa je »aktivni metionin« koji se zove S .adenozilmetionin .54 . koja se koristi za biosintezu mnogih sastojaka.Oksidacija cisteina Oksidacioni proizvod cisteina. U biološkim metilacijama metil―grupa se prvo energetski obogaćuje sa ATP―om. taurin. nastaje kao sporedni proizvod.Slika 6.

fosfatitil―etanolamin itd. Metionin može potpuno da snabdeva organizam sumporom. . Sinteza cisteina ide tako da se koristi samo atom sumpora homocisteina. koji se prenosi na serin. homocisteina. katehol. sintetiše se u organizmu cistein.Metilna grupa se prenosi (reakcije transmetilacije) na razne akceptore kao što su: gvanidino―sirćetna kiselina. Od njegovog demetilovanog derivata. adrenalin. metilovane purinske baze. Tako trans―metilacijom nastaje od gvanidino―sirćetne kiseline kreatin: Na sličan način nastaju N1―metil―nikotinamid. Homocistein ima jednu —CH2 grupu više nego cistein. Ona ne može direktno da se odstrani da bi nastao cistein. histamin.

koja mogu da budu genetski defektna. koji se nagomilava. c) Fenilalanin i tirozin Fenilalanin je esencijelna aminokiselina. Tirozin nastaje iz fenilalanina hidroksilacijom (uvođenjem hidroksilne grupe). Tirozin ne može da pređe u fenilalanin. tako da ona skreće u pravcu nastajanja fenilpiruvata. Tirozinoza je vrlo redak genetski defekt. i za regeneraciju metionina. U nedostatku enzima A dolazi do blokade glavnog puta razgradnje. jer su u čoveka već odavno poznata nasledna oboljenja. koja nastaju kada je ova razgradnja poremećena. jer je hidroksilacija ireverzibilan proces. On zbog toga nije esencijelna aminokiselina. takođe. koja se kompletno metabolizira. Njegova metilacija ide sa derivatima tetrahidro―folne kiseline. prouzrokuje mentalno zaostajanje bolesnika. B.55 je data shema razgradnje aromatičnog prstena. C i D označena mesta. Razgradnja aromatičnog prstena je medicinski vrlo interesantna. poznata kao fenilketonurija. . Na slici 6. Zbog genetskog defekta u sintezi enzima dolazi na mestima njihovog dejstva do prekida razgradnje i nagomilavanja intermedijera. Ona se poznaju po nagomilavanju intermedijera. Ova metabolična greška. Homocistein služi. na kojoj su sa A. kada se mokraćom izlučuje tirozin i p―hidroksifenil―pirogrožđana kiselina.Ostatak homocisteina se transaminacijom pretvara u α―ketobuternu kiselinu. kada u hrani ima dosta fenilalanina. jer životinjski organizam nije u stanju da sintetiše benzolov prsten.

Različite oksidaze u prisustvu kiseonika pretvaraju tirozin u reaktivni hinon. Ona se javlja u nedostatku enzima koji razgrađuju homogentizinsku kiselinu.Izlučivanje homogentizinske kiseline u mokraći.55 . On sadrži indolov prsten. zbog nedostatka enzima na mestu D. naziva se alkaptonurija. Albino životinje ne mogu da sintetišu pigmente melanine. koji polimerizuje u pigmente melanine. Slika 6.Šema razgradnje fenilalanina i tirozina sa označenim genetski :defektnim mestima . Pigmenti se sastoje od dugačkog C―lanca. koje apsorbuju u vidljivom delu spektra i zbog toga su vrlo tamno obojeni . koja zbog toga stajanjem pocrni. sa velikim brojem konjugovanih dvogubih veza.

iz koje bakterije crevne flore sintetišu amid nikotinske kiseline.5.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI U mokraći životinja pored veće količine ureje. koji je proporcionalan njenoj mišićnoj razvijenosti. odnosno ne potiče iz hrane. Celokupna količina kreatina plus kreatin―fosfata jedne individue održava se na prilično konstantnom nivou.Biosinteza kreatin―fosfata i nastajanje kreatinina .d) Triptofan Triptofan je esencijelna aminokiselina. Jedan deo ovog kreatina i kreatin―fosfata (oko 20%) se svakog dana pretvara u kreatinin. glicin i metionin u obliku S―adenozilmetionina: Slika 6. Dnevni gubitak kreatina se nadoknađuje sintezom u kojoj učestvuju tri aminokiseline: arginin.56 . izlučuje se i dosta kreatinina (u čoveka 1—3 g dnevno). Mokraćni kreatinin je endogenog porekla. 6. tako da je njegovo izlučivanje takođe konstantno.

Neutralne aminokiseline imaju jednu COOH i jednu NH ₂ grupu. osim α-NH₂ grupe. Aminokiseline sa alifatičnim bočnim nizovima su nepolarne ili hidrofobne. valin. Kisele aminokiseline imaju dve COOH grupe. Bazne aminokiseline imaju. prolin i fenilalanin) ili polaran (triptofan.i OH-. karboksilnu i amino-grupu.i OHgrupe su hidrofilne i polarne ali nisu jonizovane. Na kraju postoje i jonizovane. Aminokiseline koje sadrže SH. Aminokiseline pokazuju sve hemijske reakcije karakteristične za obe funkcionalne grupe. Aminokiseline sadrže karboksilnu (COOH) grupu i amino grupu (-NH ₂). arginin i histidin. metionin). još jednu baznu grupu. pozitivno i negativno naelektrisane aminokiseline. Prema hemijskoj strukturi aminokiseline se dele na neutralne. leucin. kisele i bazne. Glicin nema bočni lanac i može da se prilagođava konformacijama koje su sterno nedostupne za druge aminokiseline. cistein. a ostatak R može biti nepolaran (glicin. Kako aminokiseline . koje sadrže još i SH. cistin. a takve su i neke aminokiseline sa aromatičnim R-ostacima. One aminokiseline čija se amino grupa nalazi levo od α-C atoma. tj. Osim glicina. Zbog karboksilne i aminogrupe što ih sadrže. tkivima i organima.Ukratko: Aminokiseline su osnovna strukturna jedinica protina i čine više od 20% suve mase organskih molekula koji se nalaze u ćelijama. samo one koje imaju –NH₂ grupu vezanu na C atomu uz karboksilnu grupu. Enormna strukturna i funkcionalna složenost proteina proizilazi iz različitih kombinacija 20 proteinogenih aminokiselina koje se vezuju u polimere. Prema osobinama bočnih nizova mogu se razlikovati više grupa aminokiselina. izoleucin. treonin. ostale amino kiseline mogu biti u dva izomerna oblika. kao i dodatne NH ₂ i COOH grupe. označavaju se kao L-aminokiseline. Konformaciono važne aminokiseline su glicin i prolin. To su asparaginska i glutaminska kiselina. tirozin. serin. koje imaju alifatične. aromatične ili heterociklične bočne nizove. Tu spadaju lizin. aminokiseline su amfoterna jedinjenja. Tako se glicin obično nalazi u regionima uvrtanja lanca gde polipeptidna kičma pravi oštre zaokrete. tj. U organizmu čoveka nalaze se α-aminokiseline. a one s NH₂ grupom desno kao D-aminokiseline. mogu se ponašati i kao kiseline i kao baze. alanin.

Najvažnije hemijske osobine aminokiselina su: a) esterifikacija. OH. a time i glikogena ili masti. međusobnog vezivanja aminokiselina tzv. b) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje acetsirćetne kiseline. prelazi u odgovarajuću ketokiselinu. a iz ketokiseline koja je primila -NH ₂ nastaje aminokiselina. donor -NH₂ grupe. Tokovi metabolizma aminokiselina omogućavaju da one nakon deaminacije mogu: a) oksidacijom preći konačno u CO₂ i H₂O i poslužiti kao izvor energije. triptofan i fenilalanin.sadrže najmanje dve funkcionalne grupe koje mogu da se jonizuju. tj. odnosno metabolizma aminokiselina i metabolizma ugljenih hidrata i lipida. Transaminacija je reverzibilni proces i predstavlja vezu između metabolizma proteina. Zato za svaku aminokiselinu postoji određena pH-vrednost na kojoj se ova nalazi u rastvoru u obliku dipolarnog jona. u neutralnim rastvorima većina aminokiselina se nalazi u obliku dipolarnog ili cviter (zwitter) jona. Pored -NH₂ i COOH-grupa u sastav nekih aminokiselina ulaze i druge funkcionalne grupe (imidazolova. d) oksidativna dezaminacija. Kao akceptor aminogrupe obično služi 2oksoglutarna kiselina. iz aminokiselina nastaju odgovarajući amini. Ova pH-vrednost se naziva izoelektrična tačka (pI). izoleucin. Dekarboksilacijom koju katalizuju dekarboksilaze s piridoksal-fosfatom kao koenzimom. peptidnom vezom između karboksline grupe jedne aminokiseline i aminogrupe druge . a neke mora unositi hranom (esencijalne). c) dekarboksilacija. U ovakvim slučajevima dipolarni joni nastaju ne u neutralnim. od kojih su neki (biogeni amini) vrlo važni za organizam. Delovanjem enzima aminotransferaza (transaminaza) prenosi se aminogrupa na ketokiselinu i pri tome aminokiselina. d) preći u druge aminokiseline. Ključnu ulogu u metabolizmu aminokiselina imaju procesi transaminacije. e) transaminacija. Neke aminokiseline čovek može sam sintetizovati. metionin. f) stvaranje soli. Najvažnija osobina aminokiselina je stvaranje peptidne veze.ili SH-). valin. c) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje glukoze. histidin i lizin. Oksidativnom deaminacijom nastaju takođe iz aminokiselina ketokiseline. treonin. a takve su leucin. a delimično i arginin. uz oslobađanje amonijaka. već u kiselim ili baznim sredinama. Od oslobođenog amonijaka nastaje ureja koja se urinom izlučuje iz organizma. b) acilovanje. g) stvaranje peptidne veze.

Ranije se govorilo o primarnoj. Jednostavni su izgrađeni samo od aminokiselina. koji sadrže lipide. elektrostatičke veze između slobodnih grupa (R). neproteinsku ili prostetičnu grupu. Nabiranjem ili uvijanjem lanaca nastaju razni oblici proteina koji mogu da se podele u: a) fibrilne (ili nitaste) i b) globularne. Prostorni raspored lanca aminokiselina naziva se lančana konformacija. među kojima prevladavaju jonske. Prema sastavu proteine delimo na jednostavne i složene proteine.aminokiseline. lipoproteini. sekundarnoj i tercijalnoj strukturi. a heliksi su međusobno vezani prvenstveno vodonikovim. Raznim fizičkim i hemijskim metodama proteini se mogu frakcionisati i to: a) frakcionisanje taloženjem sa solima ili rastvorima (temelji se na razlikama u rastvorljivosti pojedinih vrsta proteina u prisustvu jona ili dehidrirajućih rastvora kakvi su . Proteini su osnovni i najvažniji sastojci ćelije. a tercijalna izgradnju globularnih proteina. Proteini se lako denaturišu. najraznovrsnijih struktura i brojnih. najrazličitijih. Kvatenarnom strukturom označava se agregacija više polipeptidnih lanaca u molekulu proteina. Proteini su sastavljeni od aminokiselinskog niza karakterističnog za svaki protein.veze. veoma važnih uloga. npr. kolagen vezivnog tkiva. U globularnim proteinima proteinski lanac je prvenstveno vezan disulfidnim vezama i na određeni način zavrnut. elastin iz tetiva. hemoglobin. U živim bićima proteini su najbrojnija jedinjenja. Peptidi s više od 6 i manje od 50 aminokiselina nazivaju se polipeptidi. Na taj način nastaju peptidi. od tri tripeptid itd. osim svoje proteinske strukture. Ako se peptid sastoji od dve aminokiseline zove se dipetid. dok složeni. α-heliks). glukoproteini koji sadrže ugljene hidrate. Primarna struktura označavala je sekvencu aminokiselina. tj. svaki protein ima određeni redosled ili sekvencu aminokiselina. ali takođe i kovalentnim vezama. Prema prostetičnoj grupi imaju proteidi i svoje nazive. mioglobin i lizozom. recimo već zagrevanjem na 60 d0 70°C. sadrže i tzv. Takvi su npr. Fibrilarnu strukturu u kojoj su α-heliksi međusobno isprepleteni poput konopca poseduju nerastvorljivi skleroproteini ( to su keratin iz kose i noktiju. sekundarna je označavala raspored lanaca. Proteinski lanci su nabrani i međusobno uvijeni (α-uvojnica. miozin iz mišića i fibrinogen iz krvi). te disulfidne veze. Struktura proteina uslovljava i njihova fizičko-hemijska svojstva. uvojnica. hemoproteini koji sadrže hem kao prostetičnu grupu. jer se kidaju -S-S.

Obrnuto deluju hormon rasta. b) odbrani živih sistema od raznih uticaja ( imunoglobulini i faktori koagulacije). aminopeptidaza i konačno dipeptidaza do aminokiselina.učestvuju u održanju i kontroli svih životnih procesa). . magnezijum i amonijum sulfat . sekvenca aminokiselina u polipeptidnom lancu određena je genima. obliku.enzimi. kada dolazi do kaheksije. Proteini su osnovni sastojci živih bića i u njima igraju najraznovrsnije i značajne uloge. Proteini na razne načine učestvuju u: a) održavanju homeostaze (od naročitog značaja su transportni proteini). c) regulisanju metabolizma ( regulatorni proteini . hormoni i receptori . gde se iz njih sintetizuju specifični peptidi i proteini pojedinih organa i tkiva. Promenu oblika ćelija nekih tkiva obezbeđuju kontraktilni proteini. b) elektroforezom ( temelji se na razlikama u električnom naboju pojedinih proteinskih frakcija). Svaki od navedenih enzima deluje samo na određene peptidne veze. Oslobođene aminokiseline resorbuju se iz intestinalnog trakta i prelaze krvotokom u jetru i ostala tkiva. Nadbubrežna žlezda. alkohol ili etar). Želudac je mesto početka razgradnje proteina. Na njih tu deluje pepsin. Regulacija metabolizma proteina je nervna i hormonska. Tako su oni strukturne komponente ćelije. Razgradnja ćelijskih proteina je enzimski proces. U tkivnim ćelijama nalaze se u lizozomima proteolitički enzimi koji razgrađuju proteine do aminokiselina. koje se (zajedno sa aminokiselinama iz hrane koje nisu bile korišćene za biosintezu proteina) metaboliziraju dalje do amonijaka. tiroidna žlezda i estrogeni stimulišu razgradnju mišićnih proteina. Tada se u jetri stvara više proteina.natrijum sulfat i sulfit. pa u jetru dolazi krvotokom više aminokiselina. odnosno ureje koja je konačni proizvod metabolizma proteina. naboju i rastvorljivosti). Stvaranje određenog proteina. insulin i androgeni koji stimulišu sintezu proteina u mišićima. čijom razgradnjom nastaje više ureje. Razgradnja se nastavlja u tankom crevu delovanjem tripsina i himotripsina. gde ih razgrađuju nekoliko proteolitičkih enzima (proteaze). To se isto događa i kod malignih bolesti. Proteini se unose u organizam hranom. d) ultracentrifugiranjem ( temelji se na razlikama u relativnoj molekularnoj masi i obliku molekula proteina). tj. c) hromatografijom ( temelji se na razlikama u veličini. a nastali peptidi razgrađuju se dalje delovanjem karboksipeptidaza.

Promene koncentacije proteinskih frakcija u raznim bolestima treba posmatrati povezano. 2) iz sukcinata i koenzima A (CoA) uz guanozin-trifosfat i enzim sukcinil-CoAsintetazu. Posebnu grupu proteina čine hemoproteini. sarkoma. Plazma sadrži albumine. globuline i fibrinogen. . paraproteinemije i mijeloma. hormoni. a ponekad i kod ciroze jetre. jer se razni lekovi. koji se nalazi u mišićima i može takođe vezati kiseonik i tako ga povremeno spremati u mišićima. 3) iz acetoacetil-CoA i sukcinata delovanjem enzima sukcinil-CoA-transferaza ili 4) iz valina i izoleucina preko propionil-CoA i metil-malonil-CoA. Smanjenje koncentracije proteina (hipoproteinemija) javlja se pri prekomernoj hidrataciji. e) pojedini proteini imaju specifične funkcije. dok se veći deo globulina (γglobulini) stvara u plazma-ćelijama i ćelijama RES-a. npr. komplement. transferin i dr. Povećanje koncentracije ukupnih proteina (hiperproteinemija) javlja se prilikom dehidratacije. gde se stvara i manji deo globulina (α. Koncentracija ukupnih proteina može biti i normalna. mioglobin. gubitku proteina iz organizma.i β-globulini).). b) utiču na koloidno-osmotski pritisak i time raspodelu vode između vaskularnog i međućelijskog prostora (pre svih albumini). koji prenosi kiseonik iz pluća do tkiva. hemoglobin itd.U krvnoj plazmi proteini imaju razne funkcije: a) imaju zaštitnu ulogu od infekcija. U njih se ubrajaju hemoglobin. citohromi i citohromoksidaza. Aktivirana jantarna kiselina (sukcinil CoA) potrebna za ovu sintezu može nastati na više načina: 1) iz ciklusa trikarbonskih kiselina od α-ketoglutarata ili trasaminacijom iz glutamina. a da koncentracija pojedinih frakcija bude promenjena. oligoelementi i elektroliti u cirkulaciji vežu na pojedine proteine (albumin. c) deluju kao puferi. Proteinski deo hemoglobina. Ti se proteini sintetizuju u telu iz aminokiselina. hroničnih upala i autoimunih bolesti (reumatoidni ili eritematozni lupus). zbog čega su važni za održavanje acidobazne ravnoteže. enzimi koji kataliziraju vezivanje kiseonika sa vodonikom iz metaboličkih supstrata te enzimi katalaze i peroksidaze. smanjenoj sintezi proteina ili pojačanom katabolizmu proteina. Oni su složeni proteini čija je prostetična grupa porfirinski prsten s inkorporiranim gvožđem. Albumin i fibrinogen stvaraju se isključivo u jetri. neki hormoni. u hipertireozi ili dijabetesu melitusu. vitamini. faktori koagulacije. d) imaju transportnu funkciju. enzimi. npr. Sinteza hema započinje reakcijom između sukcinil-koenzima A i glicina. inhibitori enzima. dok serum ne sadrži fibrinogen.

odvija se u eritroblastima. nizom reakcija. Porfirije su nasledne bolesti.globin. Ako su nalazi pozitivni analiza se proširuje na kvantitativno određivanje i diferenciranje uroporfirina i koproporfirina. Laboratorijsko ispitivanje poremećaja metabolizma porfirina započinje kvalitativnim testovima na porfirine i porfobilinogen. porfinurije i porfinemije. ali se taj proces produžava sve do stadijuma retikulocita. eritropoetske i hepatične porfirije. Biosinteza hemoglobina. sintetiše se u ćelijskim ribozomima i zavisi od sekvence nukleotida hromozomske DNA. Razlikuju se dva tipa. na određivanje porfobilinogena i d-aminolevulinske kiseline. . U kliničkim poremećajima biosinteze hema dolazi do porfirija.

.

NUKLEINSKE KISELINE .

Nukleoproteini čija je prostetična grupa dezoksiribonukleinska kiselina. bilja i mikroorganizama. koja se prenosi i replikuje iz generacije u generaciju jedne vrste i individue. Dejstvom razblaženih kiselina razlažu se nukleoproteini belančevinu (protamin ili histon) i nukleinsku kiselinu. koje imaju za prostetičnu grupu neku nukleinsku kiselinu. a vezana je za nukleinsku kiselinu vezom tipa soli. Njihov redosled u DNK predstavlja molekulski mehanizam u kome se ostavlja genetska informacija. koje imaju veliko jedro u poređenju sa citoplazmom. Nukleotidi su. nukleinske kiseline se sastoje iz velikog broja nukleotida odnosno od polinukleotida. Slično kao što se belančevine sastoje iz velikog broja aminokiselina. Mononukleotidi imaju i druge uloge u ćeliji (npr. dakle osnovne jedinice iz kojih su sastavljene ribonukleinske (RNK) i dezoksiribonukleinske (DNK) kiseline. slezine i drugih zlezda. nalaze se u jedrima svih ćelija životinja. nalaze se i izvan nukleusa i to delom vezani za strukturu ribozoma. Naročito ih ima mnogo u ćelijama. čija je prostetična grupa ribonukleinska kiselina. na primer: ćelije sperme.1 UVOD Nukleoproteini su složene belančevine. pankreasa. Nukleoproteini. kao koenzimi transferaza) naročito u njenom energetskom metabolizmu i u reakcijama prenosa grupa (koenzimi transferaza). na Hidrolizom nukleinskih kiselina. dobijaju se prostija jedinjenja nukleotidi. . Proteinska komponenta većine nukleoproteina je baznog karaktera (protamin ili histon). timusa. a u citoplazmi ima i slobodnih ribonukleinskih kiselina.7. bilo dejstvom enzima (polinukleotidaza) ili sa N-rastvorom NaOH.

takode heterocikličnog jedinjenja. a dezoksiribonukleinske kiseline su genetski materijal. a riboza ne daje. koje se sastoji od kondenzovanog . Obe se nalaze u furanoidnom obliku: Prema vrsti šećera koji se nalazi u nukleotidima. One se skraćeno obeležavaju RNK. U sastav nukleotida ulaze dve pentoze: D-RIBOZA i D-2DEZOKSIRIBOZA. dezoksiribonukleinske dezoksiribozu. nukleinske kiseline se dele na: a. koje sadrže D-ribozu. Purinske baze su derivati purina. U nukleotidima se nalaze pirimidinske i purinske baze. Ribonukleinske kiseline učestvuju u sintezi proteina. ribonukleinske kiseline. šećera i fosforne kiseline.2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA Nukleotidi se sastoje od po jednog molekula baze. kiseline (DNK) sadrže D-2- Ova hemijska podela se slaže i sa njihovom različitom biološkom funkcijom. ribonukleinske kiseline se različito ponašaju od dezoksi-ribonukleinskih kiselina prema redukovanom fuksinu. Dezoksiriboza daje boju s redukovanim fuksinom. heterocikličnog jedinjenja sa dva atoma azota u šestočlanom prstenu.7. bitan za prenošenje naslednih osobina. Posle blage hidrolize. Pirimidinske baze su derivati pirimidina. koji su međusobno povezani na sledeći način: Otcepljenjem fosforne kiseline nukleotid prelazi u nukleozid. Ovo je poznata Feulgen-ova proba na dezoksiribonukleinske kiseline. b.

Pored ovih baza. Najduže poznat derivati purina je mokraćna kiselina. a timina u dezoksiribonukleinskim kiselinama. Od purinskih baza u sastav nukleinskih kiselina ulaze samo aminopurini: Adenin (6-aminopurin) i Gvanin (2-amino-6-oksipurin). ređe se nalaze i : 5-metilcitozin i 5-hidroksi-metil citozin. pojedini atomi u pirimidinskom i purinskom prstenu obeleženi su brojevima. timin (5-metiluracil ili 2. . a ima je u malim količinama i u čovečijoj krvi. One se označavaju velikim slovima: U-uracil. U nukleotidima se obično nalaze tri pirimidinske baze: uracil (2.pirimidinskog i imidazolovog prstena. Uracila ima uglavnom u ribonukleinskim. Nalazi se u mokraći. T-timin i C-citozin.4-dioksi-5-metilpirimidin) i citozin (2-oksi-4-amino-pirimidin). Radi lakše orijentacije o prirodi derivata.4dioksipiri-midin). koji se obeležavaju sa A •odnosno G. god. koju je izolovao Schede .1776.

I on se uglavnom nalazi vezan u nukleinskim kiselinama. Purinske i pirimidinske baze imaju — NH—CO— grupu i reaguju u više tautomernih oblika. šećerna repa i dr. U nekim nukleotidima se mogu naći i 2-metiladenin i 1-metilgvanin. kiseonikov atom. odakle mu dolazi i ime. god. reptilija i amfibija. Oni su laktamskog karaktera. U nukleotidima su derivati pirimidina sekundarni amini. koji se nalaze u ravnoteži. Purinske i pirimidinske baze imaju vrlo slične hemijske osobine. Slobodan se nalazi u krljuštima riba. Nalazi se uglavnom vezan u nukleinskim kiselinama. . uracil i timin su. a purinski je planaran sa malim ispupčenjima (naborima). Slobodan adenin može se naći u nekim biljkama (čaj. purinskog prstena. U nukleotidima se pojavljuju samo oni tautomerni oblici koji imaju vodonik (NH) na položaju 3. Gvanin je izolovan iz »guane« (ekskremenata ptica). prema tome ciklični amidi nastali gubljenjem molekula vode i zatvaranjem prstena.) iz pankreasa. kao i purini.Adenin je izolovao Kossel (1885. Pirimidinski prsten je planarne strukture. jer imaju na položaju 2. pirimidinskog odnosno na polozaju 9. čiji sjaj potiče od kristalnog gvanina.). Citozin.

.6-dioksipurin) i mokraćnu kiselinu (2.3-dimetilksantin). Kod čoveka i antropoidnih majmuna mokraćna kiselina je krajnji proizvod metabolizma purinskih baza. Kod ostalih sisara razlaganje ide dalje dejstvom enzima urikaze do alantoina. tako i nukleinskih kiselina.7-tri metilksantin). Teobromin (3. čaju.7-dimetilksantin) i Teofilin (1. kakau nalaze se metilovani derivati purina: Kofein (1. Sve purinske i pirimidinske baze nukleinskih kiselina jako absorbuju ultravioletnu svetlost u području 260—280 nm. nukleozida i nukleotida. Tokom metaboličkog razlaganja prelaze amino purini u oksipurine: Hipoksantin (6-oksipurin).6.8-trioksi-purin). U kafi. ksantin (2. Ova njihova osobina se koristi za dokazivanje i kvantitativnu analizu kako slobodnih baza.Kod pH oko 7 preovlađuje uvek »laktam« oblik.3.

koja se nalazi u njihovom molekulu. jer nastaju sjedinjavanjem baze i šećera izdvajanjem jednog molekula vode: Nukleozidi su N-glikozidi u kojima je prvi C-atom šećera β-glikozidno vezan za azotov atom pirimidinskog prstena na položaju 3. Evo imena najpoznatijih nukleozida: Baza Nukleozid Baza Nukleozid . koje se sastoji od neke baze i šećera. onda na položaju 9 purinskog prstena. Nukleozidi spadaju u glikozide. a purinski -ozin. — Pod imenom nukleozid podrazumeva se jedinjenje. a kada nukleozid ima purinsku bazu. Pirimidinski derivati imaju nastavak -idin. U nukleozidima i nukleotidima ugljenikovi atomi šećera obeleženi su brojevima od 1' do 5'. Imena nukleozida se grade prema imenu baze.Nukleozidi.

da razdvoje hromatografskim metodama. koja se nalazi u hidrolizatu. Nukleozidi se bolje rastvaraju u vodi nego same baze. Specifični enzimi (nukleozidaze) ubrzavaju hidrolitičko razlaganje nukleozida. produkti hidrolize su slobodne baze i pentoze. Pirimidinski i purinski nukleozidi mogu se iz smese. . Kao i svi glikozidi oni su relativno stabilni u baznoj sredini i lako se hidrolizuju u prisustvu kiselina. 2'-dezoksiuridin itd.Citozin Uracil Timin Citidin Uridin Timidin Adenin Gvanin Hipoksantin Adenozin Gvanozin Inozin Imena dezoksiribonukleozida imaju prefiks -dezoksi: 2'-dezoksicitidin.

Nukleotidi koji sadrže D-ribozu zovu se ribonukleoti di. — Nukleotidi sadrže pored baze i šećera i fosfornu kiselinu. Međutim. 3' ili 5' riboze. U dezoksiribo-nukleotidima fosforna kiselina može da esterifikuje hidroksilnu grupu na položaju 3' ili 5' dezoksiriboze. a oni koji imaju 2-dezoksiribozu nazivaju se dezoksi-ribonukleotidi. a kod ribonukleotida na položaju 2'. koja je estarski vezana za jednu od alkoholnih grupa šećera. Oni se dobijaju parcijalnom hidrolizom nukleinskih kiselina dejstvom enzimanukleaza.Nukleotidi. U ćeliji ima slobodnih nukleotida u znatnim količinama. slobodni ćelijski nukleotidi imaju .

Poznati su.1 .1 Baza Citozin Uracil Timin Ribonukleotid Citidin-moncfosfat (CMP) Citidilna kiselina Uridin-monofosfat (UMP) Uridilna kiselina Timidin-monofosfat (TMP) Timidilna kiselina Adenozin-5'monofosfat(AMP) ili Adenilna kis. Imena nukleotida grade se na dva načina kako je prikazano u tabeli (7. i ciklični monofosfatni estri adenozina. Inozin-5'-monofosfat(IMP) ili Inozinska kis.1) Tabela 7. .opšta formula ribonukleotid 5-monofosfata i ciklične adenilne kiseline (C-AMP) Na donjoj slici je data opšta formula nukleozid 5'-monofosfata i cikličnog adenozin-monofosfata (ciklične adenilne kiseline).ostatak fosforne kiseline na položaju 5' i riboze i dezoksiriboze. Dezoksiribonukleotid Dezoksi-citidin monofosfat (d-CMP) Dezoksi-uridin monofosfat (d-UMP) Dezoksi-timidin monofosfat (d-TMP) Dezoksi-adenozin-5'monofosfat (d-AMP) Dezoksi-guanozin-5'monofosfat (d-GMP) Dezoksi-inozin-5'monofosfat (d-IMP) Adenin Guanin Hipoksantin Slika 7. takođe. Guanozin-5'monofosfat(GMP) ili Guanilna kis.

β i γ. Mnogi nukleozid difosfati i trifosfati igraju ulogu koenzima u reakcijama gde se prenose pojedine grupe i celi molekuli sa jednog jedinjenja na drugo. Kod fiziološkog pH slobodni nukleotidi se nalaze u obliku: R—O—PO32gde R predstavlja nukleozidni ostatak. O ovim jedinjenjima biće kasnije govora. kao jedini prenosilac hemijske energije. Visokoenergetske veze obeležavaju se znakom ~. 7. Prelaz ATPa u ADP je reverzibilan.Mononukleotidi su jake kiseline. koja u obliku uridin-difosfat-glukoze prenosi kod sinteze glikogena. I u ovim jedinjenjima ostaci fosforne kiseline disosuju i daju tri i četiri protona u rastvor. jer sadrže fosfornu kiselinu. Nukleozid 5’-difosfati i trifosfati igraju važnu ulogu u intermedijernom metabolizmu.3 NUKLEOZID 5'-DlFOSFATI (NDP) i 5'-TRIFOSFATI (NTP) Svi poznati ribonukleozidi i 2'-dezoksiribonukleozidi nalaze se slobodni u ćeliji u obliku 5'-difosfata i 5'-trifosfata. 2+ odnosno nalaze se u obliku MgNTP (npr.0—6. .2). Tako uridin-trifosfat aktiviše molekule glukoze. koja daje protone u rastvoru (pK''~ 1. Naročito je važan sistem ATP-ADP. Iz istog razloga oni grade komplekse sa dvovalentnim katjonima Ca 2+ i Mg. Ostaci fosforne kiseline u ovim jedinjenjima se obeležavaju simbolima α. Najvažniji su adenozin-difosfat (ADP) i adenozin--trifosfat (ATP). MgATP). U njima je drugi i treći ostatak fosforne kiseline vezan visoko energetskiom vezom.

Ispitivanjem sa jedinjenjima obeleženim radioaktivnim elementima (C14 i N15) ustanovljeno je. aktivne mravlje kiseline. . da pojedini atomi u purinskom prstenu potiču od: glicina. 7.4 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA Purinske i pirimidinske baze i odgovarajući nukleotidi nastaju u organizmu od prostih jedinjenja. koji sadrže kao bazu jedan od vitamina B grupe. asparaginske kiseline. U toku sinteze nukleozid 5'-trifosfati gube pirofosfatnu grupu (krajnje dve fosforne kiseline) i u obliku nukleozid 5'-mono-fosfata ugrađuju se u lanac RNK i DNK. flavin-mononukleotid ima za bazu vitamin B2.i dezok-siribo-nukleinskih kiselina (RNK i DNK).Slično je citidin-difosfat holin prenosilac holina u biosintezi lecitina. glutamina i ugljendioksida. Svi koenzimi su nukleotidnog karaktera i o njima će biti opširno govora u poglavlju o koenzimima. Tako nikotinamid mononukleotid ima za bazu amid nikotinske kiseline (vitamin-PP). Ne treba da se zaboravi da su NTP polazni materijal za sintezu ribo. Pored pirimidinskih i purinskih nukleotida poznati su i takvi.

Energija za ovu sintezu dobija se od adenozintrifosfata. Nastajanje adenilne i guanilne kiseline od inozinske kiseline . Od nje nastaju i adenozin-5'fosfat i guanozin-5'-fosfat.Poreklo pojedinih atoma u purinskom prstenu Sinteza purinskih nukleotida polazi od riboze-5'-fosfata na koji se postepeno nadograđuje purinski prsten. Prvi proizvod sinteze je inozinska kiselina.Slika 7.2 . koja se nalazi slobodna u mišićima.

Fosforna kiselina jednog nukleotida estarski je vezàna sa 3'-alkoholnom grupom dezoksiriboze drugog nukleotida.Pirimidinske baze nastaju od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. Molekulska težina polinukleotidnih lanaca u dezoksiribonukleinskim kiselinama dostiže vrednost od preko 100 miliona. Pojedini nukleotidi u lancu DNK spojeni su preko fosforne kiseline. 7. Svi ostali pirimidinski nukleotidi nastaju od uridin-5'-trifosfata. Jedan od najvažnijih proizvoda ove sinteze je orotska kiselina. .5 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA Dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) sastoje se od velikog broja mononukleotida povezanih u obliku dugačkog lanca. koji dekarboksilacijom prelazi u uridin-5'-fosfat. Vezivanjem orotske kiseline sa ribozilpirofosfatom nastaje njen nukleotid.

3 27.4 19.8 37. Do danas nisu pronađene metode koje bi omogućile da se odredi redosled (sekvenca) baza u DNK i zbog toga se danas ne zna mnogo o njihovoj primarnoj strukturi. SADRŽAJ BAZA U DNK RAZLIČITOG POREKLA Adenina Gvanina Citozina Timina sadržaj u % DNK iz čovečije jetre DNK iz žita DNK iz Sarcina lutea 30. Analizom DNK različitog porekla nađeno je da one sadrže jednake količine purinskih i pirimidinskih baza. a uracila za RNK (ribonukleinske kiseline).9 22.4 Dezoksiribonukleinske kiseline životinjskog porekla sadrže više adenina i timina nego guanina i citozina.7 37. da redosled baza u dezoksiribonukleinskim kiselinama (primarna struktura) određuje koja se genetska informacija prenosi.3 27. međutim. toliko ima i timina. Pojedine dezoksiribonukleinske kiseline razlikuju se po sadržaju baza i njihovom redosledu.1 17. . a gvanina imaju koliko i citozina.3 13. dok je kod bakterija odnos obrnut.1 19. Prisustvo timina je karakteristično za DNK. od pirimidinskih citozin i timin.1 30.Dezoksiribonukleinske kiseline sadrže od purinskih baza: adenin i gvanin. Sigurno je.5 22. Koliko ima adenina.

odnosno redosled baza jedne spirale je komplementaran redosledu druge.3 . koje nastaju između baza jedne i druge spirale. Slika 7.i C-citozin) . Ovo objašnjava zašto DNK sadrže iste količine adenina i timina. a gvanina koliko i citozina. Znači da svakom adeninu jedne spirale odgovara timin u drugoj. T-timin. Adenin iz jedne spirale gradi vodoničnu vezu sa timinom druge i obrnuto. G-gvanin. Isto tako gvanin i citozin povezuju dve spirale preko svojih vodoničnih veza.Slika 7. Na primer neka bude redosled: I spirale A–G–T–G–A–A–G–T–C–G–G–C onda je redosled u II spirali: T–C–A–C–T–T–C–A–G–C–C–G (A-adenin. molekuli mogu se videti pod elektronskim mikroskopom kao dugačke niti.Sparivanje baza (timin-adenin i citozin-gvanin) vodoničnim vezama Zbog sparivanja baza preko vodoničnih veza svaka spirala je kopija druge. Građene su u obliku dvostrukih spirala.Dezoksiribonukleinska kiselina (deo lanca) Molekulska težina DNK je vrlo velika i iznosi preko 100 miliona.4 . Tako velike čestice tj. a svakom gvaninu citozin. Spirale DNK su međusobno povezane vodoničnim vezama.

a drugog ne. dGTP. Slika 7. Iz lanca obe spirale vire baze.Dvostruka spirala DNK po Watson-u i Crick-u.5 je šematski predstavljena dvostruka spirala DNK — dezoksiribonukleinske kisline. Za sintezu DNK je bilo takođe potrebno prisustvo »starter« (polazne) DNK. Ovu sintezu možemo da predstavimo hemijski: enzim → Komplementarna DNK+4 n pirofosfata . a ostatak fosforne kiseline tačkom. ostatak D-dezoksiriboze je predstavljen znakom š.Na slici 7. koji je izolovao iz ekstrakta Escherichia coli. Isto tako tamo gde je bio gvanin u polaznoj.5 . Baze jednog lanca su šrafirane. Redosled baza u novonastaloj DNK bio je komplemen-taran početnoj DNK. 5-D-dezoksiriboza. Naime. u novoj je bio citozin i obrnuto. koje se međusobno povezuju vodoničnim vezama i tako daju kompaktnost molekula DNK. koja je služila kao model (matrica) novonastaloj DNK. Postatak fosforne Prvu sintezu DNK »in vitro« uspeo je da izvede Kornberg 1956 godine iz dezoksiribonukleotid-trifosfata (dATP. dTTP i dCTP) pod dejstvom enzima DNK— polimeraze. tamo gde je u lancu polazne bio adenin u novoj je bio timin i obrnuto.

.6 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA Ribonukleinske kiseline (RNK) su po svojoj strukturi vrlo slične DNK. Pri zagrevanju se menjaju i fizičke osobine DNK. tako da se ne može sa sigurnošću reći da se sastoje od dvostruko spiralizovanih lanaca nukleotida. Pošto se adenin sparuje sa timinom. Ima ih vrlo mnogo u ćelijama u kojima se vrši sinteza proteina. fosfornu kiselinu i jednu bazu: adenin. menja ugao skretanja polarizovane ravni i dr. a citozin sa gvaninom. Zbog te njihove sposobnosti prenose se kroz hiljade generacija karakteristične osobine jedne vrste. U ćeliji se nalaze slobodni dezoksi-nukleotidtrifosfati. Na taj način nastaju od jednog molekula DNK dva nova potpuno identična molekula DNK. čija se količina dvostruko povećava pre mitoze ćelije. to je posle Kornberg-ovog otkrića i na osnovu Watson-Crick-ovog modela molekula DNK identično udvajanje gena dobilo svoje biohemijsko objašnjenje. 7. jetre. U RNK se nikada ne nalazi timin. koji ima isti redosled baza kao što je bio u lancu od koga se odvojio. Sastoje se od velikog broja nukleotida koji sadrže D-ribozu. koje imaju veliku molekulsku težinu i niskomolekularne. Interesantno je spomenuti da se pažljivim hlađenjem takvog rastvora DNK može postići. pankreasa i dr. pre deobe ćelije) dolazi do odvijanja spirale DNK »majke« i dva lanca se odvajaju. Izgled njihovih molekula nije tako dobro ispitan kao molekula DNK. smanjuje se viskozitet. RNK učestvuju u sintezi proteina. Pošto je svaki gen izgrađan od samo njemu specifične DNK ili je segment molekula DNK specifične strukture. transferne ili prenosilačke. da te dva odvojena lanca ponovo spiralizuju. citozin ili uracil. Dejstvom enzima polimeraza dolazi do sparivanja slobodnih nukleotida sa nukleotidima odvijenih lanaca DNK »majke«. gvanin. kao što su ćelije koštane srži. Zagrevanjem DNK u rastvoru soli na 70°— 80° dolazi do cepanja vodoničnih veza između spirala i one se odvajaju. Prema biološkoj funkciji poznate su tri vrste RNK: ribozomske (rRNK) i informacione (m-RNK). svaki odvojeni lanac DNK »majke« dobija novi lanac. Slično kao što se proteini denaturišu zagrevanjem i DNK su osetljive na povišenje temperature.Poznato je da je najvažnija karakteristika naslednih faktora ili gena identično udvajanje. ribonukleinske kiseline (t-RNK). Prilikom identičnog udvajanja (tj.

Slobodni nukleotidi. = 1 100 000. koje odgovara genu. koje se mogu izolovati na ultracentrifugi kao 30 S odnos-no 50 S čestice.T. proteina i male količine niskomolekulskih jedinjenja. Molekulska težina normalnih ribozoma iznosi oko 3 miliona. Oni pod određenim uslovima (različite koncentracije Mg++ jona) reverzibilno prelaze u čestice molekulske težine 550 000 i čestice M.Ribozomske r-RNK. se po principu sparivanja baza vezuju na odvijenoj spirali DNK. kojih ima u jedru. koje se sastoje najvećim delom od r-RNK. One se sintetišu u jedru na taj način što se dvostruka spirla jedne od DNK odvije na mestu. Informacione (»messenger« = glasnik) m-RNK imaju molekulsku težinu od 100 000 do 1 miliona. Redosled baza u m-RNK je kopija odgovarajućih gena ili segmenat molekula DNK specifične strukture. kao što im samo ime kaže. nalaze se u ribozomima. To su submikroskopske čestice ergastoplazme. . Nalaze se u jedru (nukleusu) i u citoplazmi labilno vzane za ribozome. Na taj način nastaje RNK čiji je redosled baza komplementaran redosledu baza na tom mestu DNK.

G-gvanin i C-citozin).6 . T-timin. Nastala m-RNK odlazi iz jedra u citoplazmu. gde služi kao radna kopija za sintezu proteina. A-adenin.Slika 7. . U poslednjih dvadesetak godina je eksperimentalno dokazano da redosled baza u m-RNK određuje koje će se aminokiseline međusobno povezati.Shematski predstavljeno udvajanje (replikacija) DNK na odvijenim lancima DNK »majke« (P-ostatak fosforile kiseline D-dezoksiriboze.

Matthaei.8 .Deo molekula ribonukleinskek kiseline Slika 7. i Ochoa prvi uspeli da in vitro sintetišu proste RNK. m-RNK diriguje sintezu proteina. Tako su Nierenberg. drugim rečima. Jedna tako sintetizovana RNK sadržavala je 12 molekula uridin-monofosfata (uracil-riboza-fosforna kiselina: U—R—P). »pufì«) prema kojem se sintetišu m-RNK (Weiss i Hurwitz 1960).Odvijanje spirale DNK i nastajanje mesta (engl.7 . Njena uprošćena napisana formula je: . koje su se sastojale od desetak istih nukleotida.151 Slika 7. i po kom redosledu.

koji su proteinskog . Iz donje tabele proizlazi da pojedinim aminokiselinama odgovara po nekoliko tripleta baza. to je sinteza proteina genetski dirigovana. A-adenin. U tabeli znači: U-uracil. Svaka m-RNK diriguje sintezu njoj odgovarajućeg proteina. Sličnim ispitivanjima su otkriveni tripleti baza i drugih aminokiselina. C-citozin. dokazali su da je posle izvesnog vremena nastao sledeći tetrapeptid: fenilalanil-fenilanil-fenilalanil-fenilalanin. Na ovaj način su pokazali da triplet baza: uracil-uracil-uracil u m-RNK diriguje ugrađivanje aminokiseline fenilalanina u peptidni lanac. koji su izneti u sledećoj tabeli. »POZNATE ŠIFRE« (tripleti baza) u m-RNK Ova istraživanja su objasnila na koji način živi organizmi sintetišu proteine uvek istog sastava. Svaki redosled od po tri baze u m-RNK određuje kojim će se redom ugrađivati određene aminokiseline u proteinima. Tripleti baza u mRNK se nazivaju »code« (»sifre«).Stavljajući ovu RNK u smešu aminokiselina i u prisustvu odgovarajućih enzima. G-gvanin. Pošto su m-RNK kopije gena. Isto tako su i svi hemijski procesi u živoj materiji genetski dirigovani. jer teku pod dejstvom bioloških katalizatora-enzima.

Slobodne aminokiseline. Kao i kod svih sinteza. Njihova molekulska težina je relativno mala i kreće se od 20. Tako nastali aktivni kompleks aminokiselina-adenilat-enzim reaguje sa odgo-varajućom t-RNK. tako i kod sinteze proteina. koje se odigravaju u živoj materiji. RNK i sinteze proteina Prenosilačke (transferne) ribonukleinske kiseline (t-RNK) se nalaze rastvorene u citoplazmi. gradeći s njima intermedijerna jedinjenja. Aminokiselina+ATP+enzim→aminokiselina–adenilat– enzim+pirofosfat.000 do 30 000. Kao što im samo ime kaže one prenose aminokiseline do m-RNK. Povezanost između DNK i RNK u sintezi proteina prikazana je na sl.9 . Aminokiselina–adenilat–enzim+t-RNK→aminokiselina–tRNK+AMP+ enzim.karaktera.Odnos između DNK. postaju aktivne vezivanjem za aktivirajući enzim. Prenošenje aminokiselina se odvija u više stepena. To je način da se hemijski aktivišu i postanu reaktivne. 7. Energiju za ovu aktivaciju daje adenozin-trifosfat (ATP). . pri čemu aminokiselina prelazi na t-RNK. Siika 7.9. koje se nalaze u citoplazmi. aminokiseline se prvo obogaćuju energijom ili kako se to obično kaže dovode se na viši energetski nivo. koji takođe učestvuje u reakciji: 1. 2.

zatim da jedna ista mRNK može da služi kao matrica vise peptidnih lanaca itd. Sinteza proteina iz kompleksa aminokiselina-t-RNK odvija se na polizomima (=ergozomi). Na primer: t-RNK koja prenosi aminokiselinu fenilalanin sadrži triplet adenin-adenin-adenin. pri čemu nastaje peptidna veza sa prvom amino kiselinom. Prenošenje kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozome katalizuju tzv. penta odnosno polipeptid. . Energiju za kretanje ribozoma po lančastom molekulu m-RNK daje gvanozin-trifosfat. To su agregati od tri do deset ribozoma vezanih za lančasti molekul m-RNK. koji se nalaze u citoplazmi. Na manju ribozomalnu česticu se vezuje kompleks sledeće aminokiseline peptidnog lanca. Na molekul m-RNK vezuju se ribozomi. Energiju za prenošenje daje gvanozin trifosfat (GTP) tako da se za prenošenje svakog ekvivalenta aminokiseline troši ekvivalenat gvanozin-trifosfata. Ona prelazi na veću ribozomalnu česticu (50 S).Za svaku aminokiselinu postoji njoj specifičan aktivirajući enzim. Sada se na manju česticu (30S) vezuje sledeći kompleks aminokiseline-t-RNK. osnovne konture sinteze su eksperimentalno dokazane. Mada mnoge činjenice o toku sinteze proteina nisu objašnjene kao npr. koji se sastoje od čestica veličine 50S i 30S. 7. Isto tako svakoj aminokiselini odgovara bar jedna t-RNK. prenosni enzimi.10 šematski je prikazano nastajanje peptidnog lanca iz kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozomu. koja se pri ugrađivanju svake nove amino kiseline pomera za tri baze na m-RNK. koja glasi uracil-uracil-uracil. Na sl. Nastali dipeptid ostaje na većoj ribozomalnoj čestici. I ona prelazi na veću česticu gradeći sa prethodno nastalim dipeptidom tripeptid. počinjanje i završavanje peptidnog lanca. Postupak se tako ponavlja i nastaju tetra. koji katali-zuje obe reakcije: aktivaciju i vezivanje aminokiseline za tRNK. Na veću česticu se vezuje kompleks amino kiseline-t-RNK sa kojom počinje peptidni lanac. Peptidni lanac ostaje vezan za veću ribozomalnu česticu. Jedino takav triplet može da se spari sa »code« (šifrom) za tu aminokiselinu na m-RNK. a njena t-RNK se oslobađa. koja sadrži triplet baza komplementaran tripletu za tu aminokiselinu na mRNK. koji odgovara tripletu baza na m-RNK.

Slika 7.10 . Na kraju je važno da se napomene da su šifre (»code«) za pojedine amino-kiseline na m-RNK univerzalne (zajedničke) za sve žive organizme. Polipeptidna-t-RNK. viših biljaka ili životinja. nastaju isti peptidi. naime. Dokazano je.Svaka sledeća aminokiselina-t-RNK mora da odgovara šifri na m-RNK po kojoj se pomeraju ribozomalne čestice. a za manju česticu (30 S) je vezana sledeća aminokiselina-t-RNK . da dodavanjem sintetisanih ribonukleinskih kiselina (nazvanih poli-uridin ili poli-citozin) bezćelijskim ekstraktima bakterija.Shema ugrađivanja aktivisanih aminokiselina-t-RNK u peptidni lanac na česticama ribozoma. . vezana je za veću česticu (50 S).

Vezivanjem fosforne kiseline estarskom vezom za C-5 atom pentoze u nukleozidima nastaju nukleotidi. a u RNA uracil. Nukleotidi su važni sastojci. citozin. Tako se u DNA nalaze timin. pa i njenih osobina. uracil (U) i timin (T). riboza i dezoksiriboza. Postoje i nukleotidi sa više ostataka fosforne kiseline. To su ključni molekuli života u kojima su „deponovane“ genetske informacije. citozin. monomera. Esterifikacijom nukleozida adenina fosfornom kiselinom nastaje nukleotid adenilna kiselina. nukleotidi hidrolizuju i nastaju tri vrste proizvoda. nukleinske kiseline. Takav je nrp. Adenozin trifosfat (ATP). veoma složeni i dobro regulisani procesi. sastavni delovi nukleotida: monosaharidi. prirodni polimerni makromolekuli. Od iskazivanja genetske informacije do sinteze biološki aktivnih proteina uključeni su mnogi. Nukleinske kiseline su polimeri koji se satoje od osnovnih jedinica . koje se razgrađuju hidrolizom do purinskih i pirimidinskih baza. a pirimidinskih ureja. nukleotida. . Ovako nastala jedinjenja su nukleozidi. adenozin i guanin.UKRATKO: Zapis o redosledu aminokiselinskih ostataka proteina jedinke. (a po njima i kiseline koje ih sadrže nazivamo ribonukleinska (RNA) i dezoksiribonukleinska (DNA) kiselina). adenozin i guanin. Heterociklične baze koje ulaze u sastav nukleinskih kiselina su derivati purina i pirimidina. Od monosaharida tu su dve pentoze. za ribozu u RNA i dezoksiribozu u DNA. Ako sadrže tri ostatka ove kiseline vezane za nukleozid nazivaju se nukleozid trifosfati. DNA i RNA sadrže različite vrste azotnih baza. a koje se prenose sintezom proteina. a od pirimidinskih: citozin (C). kiselina ili enzima. Od purinskih baza tu su: adenozin (A) i guanin (G). monomeri nukleinskih kiselina. U nukleinskim kiselinama azotne baze su kovalentno vezane za pentoze. Kao krajnji proizvod katabolizma purinskih baza nastaje mokraćna kiselina. Katabolizmom sintetizovanih nukleoproteina ili nukleoproteina hrane nastaju nukleinske kiseline. Pod uticajem baza. purinske i pirimidinske baze. tzv. nose posebna hemijska jedinjenja. pa se njihova sinteza odvija u svim ćelijama. grupa heterocikličnih baza i fosforna kiselina.

T) u molekul DNA predstavlja „zapis“ koji na određen način daje podatke o redosledu aminokiselinskih ostataka u proteinima koje treba sintetizovati. Osnovna uloga DNA je da čuva i prenosi genetske informacije. On se kondenzuje sa asparaginskom kiselinom a zatim se zatvara prsten i posle oksidacije nastaje orotonska kiselina. Ovo čitanje zapisa sa DNA naziva se transkripcija. To su informaciona RNA (iRNA ili mRNA). Iz orotonske kiseline nastaju timidin (TMP) i citidin monofosfat (CMP). Transkripcija se vrši sa jednog dela DNA i sastoji u sintezi ribonukleinskih kiselina (RNA). ATP i CO₂. a sinteza koja se vrši prema dobijenoj informaciji je translacija. C. Vatson i Crick su pretpostavili da se molekuli DNA sastoje iz dve polinukleotidne niti koje međusobno grade spiralu orjentisanu oko iste ose. Replikacija DNA je proces samoproizvodnje ove nukleinske kiseline. dvostruka spirala se na tom mestu delimično . Pored primarne strukture značajan je i prostorni raspored ovih makromolekula. njihova sekundarna i tercijarna struktura. To je proces „kopiranja“ kojim nastaju molekuli DNA-potomaka i koji nosi iste genetske informacije kao i DNA-roditelji. Da bi počela transkripcija genetskog zapisa sa određenog dela DNA. Prvi proizvod u nizu međuproizvoda je karbamoil fosfat. Redosled ugrađivanja 4 azotne baze (A. Postoje više vrsta RNA. dok su azotne baze smeštene bočno. Nukleinske kiseline se međusobno razlikuju prema sekvenci. Ove se niti drže vezane vodoničnim vezama koje se grade između azotnih baza i to adenina i timina ili citozina i guanina. glutamina. Tako nastaje „kičma“ nukleinskih kiselina koju čine naizmenično raspoređeni ostaci fosforne kiseline i pentoza. a prenose na potomke procesom koji se naziva replikacija.Pirimidinski nukleotidi se sintetizuju iz prostih prekursora. One se razlikuju po hemijskoj strukturi i biološkoj ulozi. redosledu azotnih baza. ribozomalna RNA (rRNA) i transportna RNA (tRNA). O tome kakav protein treba da se sintetizuje informacije se čitaju sa DNA. Ove se informacije nalaze zapisane u redosledu azotnih baza. G. Fosforna kiselina je istovremeno esterifikovana hidroksilnom grupom dezoksiriboze (u položaju 5´) i hidroksilnom grupom sledećeg nukleotida (u položaju 3´). Nukleotidi su u nukleinskim kiselinama međusobno vezani fosfodiestarskim vezama.

Prevođenje informacije sadržane u kodonima na iRNA u sekvencu aminokiselina vrši se uz učešće ribozoma. U svakom tRNA postoji posebna grupa od tri azotne baze. Sekvenca aminokiselina proteina nalazi se zapisana u molekulima DNA redosledom azotnih baza. „aparata“ za sintezu u kome se nalazi rRNA. Za ovo biranje i dopremanje aminokiselina odgovorne su posebne RNA. funkcionalne jedinice. Translacija je proces biosinteze proteina koji se sastoji u prevođenju sekvence baza zapisane u iRNA u sekvencu aminokiselina u molekulu proteina. Antikodon prepoznaje . Ovakve greške nazivaju se mutacijama i sastoje se najčešće u zameni pojedinih azotnih baza u genetskom kodu. Za prepisivanje svakog posebnog gena stvara se posebna iRNA. U procesima replikacija DNA ili transkripcije i sinteze proteina mogu se dogoditi greške. odnosno kodona gde aminokiselinu treba dopremiti.razdvaja. U sastav ribozoma ulazi kako veći broj proteina i drugih supstanci. tako i jedna posebna vrsta RNA. Ovaj triplet baza koji prepoznaje svoj kodon naziva se antikodon. Proces biosinteze se odvija na ribozomima i predstavlja jedan od najsloženijih procesa u kojem učestvuje velik broj enzima i drugih biomolekula. Za sintezu proteina pored informacije koju nosi iRNA. Kako nastali ribonukleinski lanci nose „prepisane“ informacije sa dela DNA ova se RNA naziva informaciona RNA. koje služe za prepoznavanje „mesta“ na iRNA. koja se sastoji iz tri azotne baze ili tripleta koji nazivamo kodon. Proteini se mogu sintetizovati iz slobodnih aminokiselina samo se one prethodno moraju „aktivirati“ uz učešće ATP-a i posebnih enzima. a u osnovi je sparivanje baza. Poređani nukleotidi se spajaju fosfodiestarskim vezama uz katalitičko delovanje DNA-zavisne RNA polimeraze. Kodoni svih aminokielina čine genetski kod. neophodan je i način efikasnog i tačnog dopremanja odgovarajućih aminokiselina potrebnih za sintezu proteina. Noseći zapis iRNA izlazi iz jedra u odlazi do ribozoma. spontano ili pod uticajem različitih hemijskih i fizičkih agenasa. „Aktivirane“ aminokiseline se vezuju za transportne RNA. Na razdvojenom delu započinje i vršu se sinteza novog polinukleotidnog lanca. ribozomalna RNA (rRNA). Slobodni nukleotidi se ređaju kao po „kalupu“ i vezuju za nit vodoničnim vezama prema principu o sparivanju baza. triplet. Svaka aminokiselina u ovim zapisima označena je posebnom „šifrom“. transportne RNA (tRNA). Mutacije mogu nastati prirodnim putem.

ogledaju u sintezi promenjenih proteina. pre svega.odgovarajući kodon i dovodi potrebnu aminokiselinu na odgovarajuće mesto. Ove se promene. od kojih su posebno značajne izmenjene aktivnosti enzima. Oko 2000 bolesti čoveka su direktno ili indirektno posledica promena u informacijama koje nose i koje se prepisuju sa DNA. .

.

KOENZIMI I VITAMINI .

koja je lečila bolest beri–beri. da od beri–beri oboljevaju osobe. Osborne. koji se javljaju pre pojave simptoma avitaminoze. već da imaju katalitičke funkcije kao sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. Iz toga proizlazi da vitamini nisu hranljive materije u običnom smislu reči. belančevina. Jedino je vitamina C potrebno 75 mg dnevno.). C. Neke vitamine sintetišu bakterije crevne flore. mnoge nisu amini. Početkom XIX veka su Hopkins. odavno je bilo poznato da mornari. 8. Količine vitamina koje su svakodnevno potrebne.2 PODELA . oboljevaju od skorbuta. a mnogi od njih su vrlo nestabilni. Mendel. One su vrlo različitog hemijskog sastava. Nedostatak vitamina dovodi do zastoja normalnog razvoja i rastenja životinja. itd. ali se ime vitamin zadržalo za celu grupu ovih jedinjenja. Izolovana supstanca je imala karakter amina i Funk joj je dao ime vitamin (lat. mineralnih materija. B. izolovao iz opne i spoljne površine pirinča jednu kristalnu supstancu. masti. da potpuna hrana mora da sadrži — pored ugljenih hidrata. Funk je 1911 g. su male. Isto tako je bolest beri–beri bila poznata kod istočnih naroda. jer se u hrani nalaze u malim količinama. vita=život). koji u malim količinama pomažu i održavaju normalni razvoj životinja i mikroorganizama. a svih ostalih ispod ili najviše par miligrama. Organizam ne može sam da ih sintetiše. za koje se pokazalo da su bitne za normalni razvoj životinja. Na eksperimentalnim životinjama je pokazano.8. Upadljivo je da se kod mnogih avitaminoza javljaju promene na koži i sluzokožama.1 UVOD Vitamini su bitni organski sastojci hrane. vode — i male količine izvesnih akcesornih ili dijetalnih faktora. osim iz njihovih direktnih prethodnika — provitamina. Posle toga je otkriven u raznim vrstama hrane čitav niz ovakvih akcesornih supstanci. koji se na svojim dugotrajnim putovanjima ne hrane svežim voćem i povrćem. Usvojeno je da se vitamini obeležavaju početnim slovima latinske azbuke: A. da nedostatak vitamina izaziva metaboličke poremećaje. Danski lekar Eijkman konstatovao je (1897 g. koje se hrane poliranim pirinčem. i avitaminoznih stanja. dokazali na eksperimentalnim životinjama. Vitamini su otkriveni relativno kasno. McCollum i dr. Međutim. Pekelharing.

pa je to. koenzim A i koenzim kobalamin. već vezan u obliku koenzima. čije rezerve može životinja da čuva i u jetri. koji učestvuju u prenošenju vodonika kod raznih bioloških oksidoredukcija. Neki od njih su. koji su sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa.4 NIACIN. liaza i ligaza. pantotenska kiselina. Na osnovu ove definicije u B vitamine ubrajamo: niacin. J. laktoflavin (=B2) i liponsku kiselinu. Vitamine rastvorljive u mastima U prvu grupu spada vitamin C (=askorbinska kiselina) i vitamini B– grupe. najnehomogenija grupa vitamina. takođe. piridoksal– fosfat) ili pirofosforne kiseline (kao tiamin–pirofosfat). Zatim sve one koji su sastavni delovi transfernih koenzima. nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). Tu spadaju: tiamin. Prema predlogu R. E i K grupe su vitamini rastvorljivi u mastima. Vitamine rastvorljive u vodi i II. u dve grupe: I. U B vitamine spada i kobalamin (=B 12 ) kao koenzim jedne intramolekulske izomeraze. D. Najveći broj vitamina B–grupe ne nalaze se u organizmu slobodan. . flavin–nukleotidi (FMN i FAD).Vitamine klasifikujemo. s hemijijskog gledišta. Tu spadaju: Nikotinamid– adenin–dinukleotid (NAD+). Zbog toga je kod ljudi i životinja nepoznata avitaminoza. Koenzim može. koenzimi izomeraza. kao i adenozin–trifosfat (ATP). prema njihovoj rastvorljivosti. piridoksin. uridin–trifosfat (UTP) i citidin–trifosfat (CTP) 8. Williams–a u grupu B vitamina ubrajaju se svi oni akcesorni faktori. Veliki broj koenzima je nukleotidnog karaktera. da bude estar fosforne kiseline i vitamina (npr. Vitamini B–grupe nalaze se obično u hrani zajedno. po svom hemijskom sastavu. rezerve vitamina rastvornih u vodi su neznatne. 8. Za razliku od vitamina rastvornih u mastima. LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA Ova tri vitamina B–grupe obradićemo zajedno.3 VITAMINI B–GRUPE U vitamine B–grupe (B kompleks) spadaju vrlo različita jedinjenja. biotin i folna kiselina. Vitamini A. jer učestvuju u istom tipu enzimskih reakcija — oksidoredukcijama. koja se javlja kao posledica nedostatka samo jednog vitamina B–grupe.

NADP + je izolovan iz crvenih krvnih zrnaca (Warburg i Christian 1934 g. jetri. a nema je u belom brašnu.Niacin se ne nalazi u organizmu slobodan. Pošto triptofana ima samo u potpunim belaručevinama. koji je praćen i nedostatkom drugih vitamina B– grupe (tiamin. Do danas su poznata dva koenzima. njihova skraćena formula se piše NAD+ i NADP+ kad su u oksidovanom stanju. nepoliranom pirinču. Hemijsko ime niacina je nikotinska kiselina (piridin–3–karbonska kiselina). Nikotinamid–adenin– dinukleotid–fosfat ima treći ostatak fosforne kiseline vezan na ribozu adenozina u položaju 2'. a NADP + tri–foslopiridin–nukleotid. . Nikotinska kiselina je bela kristalna supstranca. a Euler sa saradnicima ga je izolovao iz bezćelijskog ekstrakta kvasca. NAD+ je otkrio Harden kao kofaktor alkoholnog vrenja. koje su N — glikozidnom vezom vezane za ribozu. rastvorna u vodi i stabilna na vazduhu i višoj temperaturi. piridoksin). kvascu. NAD+ se ranije zvao difosfopiridin–nukleotid (DPN). Zbog pozitivnog naelektrisanja piridinskog prstena u oba dinukleotida. zeinu iz kukuruza). Preko pirofosforne kiseline povezana su oba nukleozida u dinukleotid. ljudi čija je glavna hrana kukuruzno brašno oboljevaju od jedne bolesti poznate pod imenom pelagra. laktoflavin. a u biljnim ga nema (kao npr. Nalazi se u mesu. koja sadrže amid nikotinske kiseline: nikotinamid–adenin–dinukleotid (NAD +) i nikotinamid– adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). Niacin je poznat i pod imenom P—P faktor (=pelagra preventive factor). već vezan u obliku koenzima nikotinamid–adenin–dinukleotida (NAD +) i + nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfata (NADP ). Nikotinamid se nalazi u obliku piridinijum soli.). Nikotinska kiselina i njen amid (niacinamid) nastaju u organizmu iz aminokiseline triptofana. Oba koenzima imaju istu osnovnu strukturu nukleotida: sadrže dve baze nikotinamid i adenin. Ona nastaje zbog nedostatka niacina.

čiji su koenzimi NAD+ ili NADP+ (Warbug–ov optički test). a azot u prstenu pozitivno nalektrisanje. Npr. Oksido–redukcija koenzima piše se skraćeno: Funkcija NAD+ i NADP+ sastoji se u reverzibilnom primanju i otpuštanju vodonika u različitim procesima biološke oksidacije. vodonik preuzima NAD+: .Prilikom redukcija NAD + i NADP + dolazi do vezivanja vodonika za piridinski prsten. koji na taj način gubi aromatični karakter. Ova osobina ss koristi za određivanje aktivnosti enzima. Redukcija može da se prati merenjem absorpcije svetlosti na 340 nm gde redukovani koenzimi imaju maksimum. pri oksidaciji primarnih ili sekundarnih alkohola.

7–dimetil–9 N–ribitil–izo– aloksazin. Riboflavin je vrlo rasprostranjen u prirodi. slabije u etanolu. Riboflavin se sastoji iz dimetilizoaloksazinskog prstena za koji je na položaju 9 vezan alkohol D–ribitol. U suvom stanju je stabilan pri zagrevanju do 100°. . a ne rastvara se u etru i hloroformu. Nalazi se u mleku. Riboflavin je narandžasto–žuta kristalna supstanca. koja se dobro rastvara u vodi. voću i lisnatom povrću. Vodeni rastvor riboflavina fluorescira žuto–zeleno. Liponska kiselina je ciklični disulfid. naročito u kiseloj sredini. jajima. zbog toga se kuvanjem hrane neznatno razara.Riboflavin (=vitamin B2) poznat i pod imenom laktoflavin sastavni je deo flavin–nukleotida (FMN i FAD). Ona u ovom komplikovanom procesu učestvuje u oksidaciji »aktivnog acetaldehida«. koji u bočnom lancu sadrži karboksilnu grupu. Tiamin je bela kristalna supstanca. ranije poznat pod imenom aneurin ( = vitamin B 1 ). je antiberi–beri ili antineuritični faktor. Tiamin se danas dobija na veliko sintetskim putem. Liponska ili tio–oktanska kiselina je prvo otkrivena kao faktor rastenja izvesnih mikroorganizama. Hemijsko ime riboflavina je: 6. preuzimajući ostatak sirćetne kiseline i vodonik. Mnoge bakterije. Primanjem vodonika se redukuje u derivat dihidroliponske kiseline 8. gljivice i plesni ga sintetišu. Preko karboksilne grupe je kiselinsko–amidnom vezom vezana za enzim. Liponska kiselina je kofaktor oksidativnih dekarboksilacija. mesu. rastvorna u vodi i stabilna na povišenoj temperaturi.5 TIAMIN Tiamin. Prvi ga je izolovao Funk iz pirindžane ljuske.

enzima fosfoglukonatnog puta.Molekul tiamina se sastoji iz pirimidinskog i tiazolovog prstena. jer se radi o gubitku CO 2 . koji se zove tiaminpirofosfat i skraćeno se obeležava TPP. - Pored slobodnog tiamina u organizmu se nalazi i pirofosfat vitamina. Tiamin je. koenzim transketolaza. Nedostatak tiamina dovodi do poremećaja u metabolizmu glukoze. jedan od najranije poznatih koenzima. On u procesu oksidativne dekarboksilacije piruvata učestvuje u dekarboksilaciji i prenosu »aktivnog acetaldehida«. Tako bakterije crevne flore mogu potpuno da zadovolje potrebe životinje u ovom vitaminu. pored NAD + i NADP +. Pirofosforna kiselina je u tiaminpirofosfatu estarski vezana za alkoholnu grupu tiazolovog prstena. zbog nagomilavanja pirogrožđane kiseline. Zbog toga je ranije nazivan »kodekarboksilaza«. koji cepa vezu između pirimidinskog i tiazolovog prstena u tiaminu: . takođe. što je danas zamenjeno pravilnijim imenom »kodekarboksilaza«. Prstenovi su međusobno povezani preko kvarternernog azota tiazola. tako da je tiamin uvek pozitivno naelektrisan. U sirovom ribljem mesu. nekim bakterijama i biljkama postoji enzim (tiaminaza). Mnoge bakterije sintetišu tiamin. Tiaminpirofosfat je.

Nalazi se u jetri. koji se sastoji od pantetein––fosfata i adenozin–3'. γ–dihidroksibuterna kiselina): Pantotenska kiselina se ne nalazi slobodna u prirodi. bubrezima. J. viskozna. Williams je izolovao pantotensku kiselinu i dokazao. karfiolu. U nekim bakterijama (Lactobacillus bulgaris) je vezana za cisteamin ( = β– aminoetantiol) gradeći jedinjenje poznato pod imenom pantetein. U živoinjskom organizmu pantotenska kiselina je sastavni deo koenzima A. U njemu je ostatak sirćetne . obranom mleku. kupusu. paradajzu i kvascu. koja sadrži antitiaminske supstance. poznato i pod imenom »aktivna sirćetna kiselina«. Neke bakterije sadrže antitiaminske supstance.Zato se pojavljuju simptomi polineuritisa (=B 1 avitaminoza) kod životinja. To je dinukleotid. zejtinjava supstanca. koji je peptidno vezan za pantoinsku kiselinu (=β. koje nisu enzimskog karaktera. koje se hrane sirovim ribljim mesom ili hranom. da je ona faktor rastenja kvasca. sprečava slepilo miševa i depigmentaciju pacova. Kasnije se pokazalo da ona leči dermatitis pilića. Pantotenska kiselina je vrlo rasprostranjena. 8. Ona je derivat β–alanina. Pantotenska kiselina je žuta.5'–difosfata: Najvažnije jedinjenje koenzima A je acetil–koenzima A. β–dimetil–α. stabilna pri za–grevanju i prema oksidacionim i redukcionim sredstvima.6 PANTOTENSKA KISELINA R.

Piridoksal je aldehidni. Koenzim A se skraćeno piše KoA–SH. Osetljiv je na svetlost i prema alkalijama.7 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6) Piridoksin i njegova dva derivata. Vitamini B6 su derivati piridina. mleku. koji u obliku acetil–koenzima A ulaze u ciklus trikarbonskih kiselina (=ciklus limunske kiseline). nastajanje acetsirćetne kiseline kao i različitih acetiliranih derivata (acetilholina. ribljem mesu).). poznat i pod imenom adermin.kiseline vezan za koenzim visoko–energetskom tioestarskom vezom (33. Sva tri derivata se nalaze u životinjskoj i biljnoj hrani (žumancetu jajeta. a piridoksamin amino derivat piridoksina ( = 2–metil–3–hidroksi– 4. imaju aktivnost vitamina B 6 . N–acetil–šećera i dr. raspadaju. mesu. »Aktivna sirćetna kiselina« učestvuje. dok se njegovi derivati. Sam piridoksin je stabilan pri zagrevanju. 8.5–di (hidroksimetil)–piridin): . a acetil– koenzim A: H 3 C—CO—S—KoA. Piridoksin. u mnogobrojnim biološkim procesima kao što su: biosinteza masnih. kiselina i sterola. piridoksal i piridoksamin. piridoksal i piridoksamin.5 kJ/mol). je bela kristalna supstanca rastvorna u vodi i alkoholu. Acetil–koenzim A nastaje u organizmu iz glukoze ili masnih kiselina.

Eksperimentalno je dokazano da piridoksal–fosfat igra bitnu ulogu i u metabolizmu nezasićenih masnih kiselina. različitih liaza i sintetaza). U toku enzimskog razlaganja aminokiselina piridoksal–fosfat gradi sa amino kiselinom intermedijerno jedinjenje tipa Schiff–ove baze. . dekarboksilaza. su prostetične grupe velikog broja enzima (amino–transferaza. a dejstvom okzidaza se oksiduje. kao i u biološkoj sintezi masti iz proteina. piridoksal–fosfat i piridoksamin– fosfat. Tako se dejstvom amino– transferaza aminokiselina transaminira. Nastalo jedinjenje se dalje razlaže na različite načine u zavisnosti za koji je apoenzim vezan piridoksal–fosfat. dejstvom dekarboksilaza gubi CO 2 i daje amin.Fosfatna jedinjenja vitamina B 6.

Vrlo je rasprostranjen. koji sadrži tiofenski prsten (=2'–keto–3.) . Ona se javlja kad se životinje hrane duže vremena sirovim belancetom. bubrezima.). biotin je ciklični derivat uree. rastvara se u vodi i etanolu.8. tankih iglica. a naročito ga ima mnogo u jetri. Nedostatak ovog vitamina kod pacova poznat je kao »bolest belanceta jajeta«.4–imidazolidotiofan–2–n–valerijanska kiselina). On je faktor rastenja izvesnih vrsta kvasaca i bakterija: Clostridium. Po svojoj hemijskoj strukturi. Biotin je prostetična grupa mnogobrojnih enzima (karboksilaza). piruvat karboksilaza i dr. ali zbog toga što ga sintetišu bakterije crevne flore. Biotin se obično nalazi vezan s lizinom (biocitin). jer se biotin vezuje za jedan protein belanceta (avidin) gubeći svoje vitaminsko dejstvo. Staphylococcus i dr. Biotin je dijetalni faktor i ljudi i viših životinja. a ne rastvara ss u etru i hloroformu. koji katalizuju vezivanje CO 2 (acetil–KoA karboksilaza. Rhizobium. a u proteinima je peptidno vezan za ε–amino grupu lizina. Biotin kristališe u obliku duguljastih. retko dolazi do avitaminoze biotina.8 BIOTIN Biotin je poznat kao vitamin H ili koenzim R (Ko—R). Postojan je pri zagrevanju. odakle je prvo i izolovan (Du Vigneaud i sar.

koje lako predaje CO 2 supitratu. koja se sastoji od pirimidinskog i pirazinskog prstena. Molekul folne kiseline sastavljen je od tri komponente: 1. kunića) sintetišu ove vitamine. Bakterije crevne flore nekih životinja (svinje. karfiolu) po čemu su i dobili ime (foliage = lišće). koja je faktor rastenja mnogih mikroorganizama i 3.) p–amino benzojeve kiseline. Ima ih i u kvascu. jetri. 2. U ovu grupu vitanina spada i Leucovorin. Biotin u obliku »aktivnog ugljen dioksida« učestvuje u sintezi masnih kiselina. CO 2 se vezuje s biotinom gradeći „aktivni ugljen dioksid" (karboksi–biotin enzim").) Azotne baze pteridina. . Svi vitamini ove grupe su derivati pteroil–glutaminske ili folne kiseline.9 FOLNA KISELINA Vitamini folne kiseline su vrlo rasprostranjeni u prirodi. a naročito ih ima u lisnatom povrću (spanaću. koja je peptidno vezana na pteroilnu grupu Vitamini ove grupe razlikuju se međusobno ili po broju ostataka glutaminske kiseline ili po strukturi pteridinskog prstena. labilno jedinjenje. Tako folna kiselina nekih bakterija sadrži tri. Pteridini su žuti pigmenti. bubrezima.U toku reakcije. ureje. 8. purina kao i u metabolizmu triptofana.) glutaminske kiseline. koji su prvi put izolovani iz leptirovih krila. Biološke fiksacije CO2 su endergonske reakcije i zbog toga se odvijaju u prisustvu davaoca energije ATP–a. oksalsirćetne kiseline. faktor rasta Leuconostoc citrovorum bakterija. a mnoga životinjska tkiva sedam ostataka glutaminske kiseline.

granulocita. Stabilan je pri zagrevanju u neutralnoj sredini. koja ostaje posle fermentacije Streptomyces griseus i drugih specijalnih mikroorganizama. To je aktivna grupa hidroksi– metil i formil–transferaza. jajima i mesu. (E. Smith). fosfora i kobalt. Vitamina B 12 ima najviše u jetri. zajedo sa B 12 vitaminima. 8. koja je po svojoj hemijskoj strukturi N 10–formil– tetrahidrofolna kiselina. izolovan je iz ekstrakta jetre 1948 g. Zbog toga su od velike važnosti za normalni razvoj eritrocita. Pod pogodnim uslovima bakterije crevne flore mogu da sintetišu ovaj vitamin. a u kiseloj i alkalnoj se raspada. Cijankobalamin (sadrži cijanidni jon) je crveno obojena kristalna supstanca. Danas se za medicinske svrhe dobijaju iz tih tečnosti veće količine vitamina B 12.10 VITAMIN B12 Vitamin B12a (kobalamin). imaju ulogu koenzima u biosintezi purina i timina. Rastvara se u vodi. trombocita i svih drugih ćelija. . a u biljnoj hrani ih nema. ne oslobađaju se u obliku mravlje kiseline. acetonu i optički je aktivan. Ostaci od jednog ugljenikovog atoma. Posle toga dobijeni su vitamini B12 kao sporedni proizvodi iz tečnosti. koja sadrži azota. alkoholu. Vitamini folne kiseline. već se odmah vezuju za koenzim F. Iako se folna kiselina ubraja u vitamine. bitnih za sintezu DNK. poznat pod imenom koenzim F. enzima koji prenose C 1–ostatak. L. Tako nastaje »aktivni C ₁« ili »aktivna mravlja kiselina«. koji nastaju razlaganjem histidina i serina. poznat prvo kao faktor antiperniciozne anemije. aktivan je njen tetrahidro– derivat. koji na N 5 ima ostatak mravlje kiseline .Leucovorin je redukovani oblik folne kiseline. manje u mleku.

Struktura vitamina B 12 je vrlo komplikovana. a najlakše cijanidni jon. jer se na svetlosti i u prisustvu anjona kobalt oksiduje u trovaletno stanje. Na koji načinn vitamini B₁₂ sprečavaju pojavu perniciozne anemije nije još potpuno objašnjeno. Zamenom cijanidnog jona u cijankobalaminu nekim drugim anjonom. dobijaju se drugi vitamini ove grupe. U kobalamid–koenzimu kobalt je u dvovalentnom stanju. enzima koji katalizuju premeštanje atomskih grupa unutar . Kobalamin je koenzim intramolekulskih transferaza.hidroksokobalamin. vezuje na mesto 5'– desoksiadenozina. Kobalamid–koenzim se vrlo teško izoluje. Kobalt je kovalentno vezan za četiri pirolova prstena. Svi sadrže prsten sličan porfirinu. njegova funkcija u nizu na izgled različitih biohemijskih reakcija je poznata. B12 c nitritokobalamin. Tako je vitamin B 12 b . Naprotiv. za 5. Pri tome se anjon.6–dimetil–benzimidazol i u koenzimu za 5'– desoksiadenozin. sa kobaltom u centru.

. pri prelazu metil– malonil–koenzima A u sukcinil––koenzim A dolazi do premeštanja —CO —S—KoA grupe: Isto tako kobalamin učestvuje u dismutaciji vicinalnih glikola u odgovarajući al–dehid.molekula i nastajanje izomernih jedinjenja. Npr. takođe. pri redukciji ribonukleotid––trifosfata u odgovarajuće dezoksiribonukleotid–trifosfate. Tako npr. Prisustvo kobalamin–koenzima je neophodno.

Hipovitaminoza A izaziva tzv. E. riboflavin. Njegov deficit odražava se u raznim organima s najtežim oštećenjem neuromuskularnog sistema. koenzim je aminotransferaza i dekarboksilaza aminokiselina. cijanokobalamin. Vitamin A (Akseroftol) je po hemijskoj strukturi izoprenoid koji sadrži βjononski prsten na koji se nastavlja ugljenikov lanac od 9 C atoma. a ponekad i zastoj u rastu. Deo je koenzima NAD i NADP. Vitamin B6 (Piridoksin) je derivat piridina. Vitamin B2 (Riboflavin) se satoji iz izoaloksazina na koji je vezan D-ribitol.UKRATKO: Vitamini su potrebni čoveku za normalan rast i razvoj i normalno odvijanje metaboličkih procesa. Niacin je derivat piridina. Uloga vitamina u metabolizmu je u tome što su mnogi od njih koenzimi ili prostetične grupe enzima. . α-ketoglutarat dehidrogenaze. pucanjem noktiju. piridoksin. a prema rastvorljivosti dele se na one rastvorljive u mastima (A. Čovekov organizam ne može sam sintetizovati vitamine. Biološka mu je funkcija – koenzim dekarboksilaze α-ketokiselina i koenzim aldehid-transferaze. poremećaj vida. pa su potrebni za održavanje aktivnosti mnogih enzima. niacin. Biološka mu je funkcija da kao FMN i FAD sudeluje kao koenzim nekih oksido-reduktaza koje se zajedničkim imenom nazivaju flavoproteini. folna kiselina. Nastaje iz karotina. Kod dece izaziva smetnje u rastu. dermatitis. piruvat dehidrogenaze. Vitamini su hemijski veoma različita jedinjenja. Može nastati iz triptofana. abdominalnim tegobama. tj. Hipervitaminoza A izaziva toksične efekte s gubitkom kose. inozitol i askorbinska kiselina). i K) i one rastvorljive u vodi (tiamin. već mora njih i njihove prekursore unositi hranom. Vitamin B1 (Tiamin) se sastoji od pirimidinskog prstena i tiazolskog prstena koji su vezani preko kvarternog N-atoma. D. lipoična kiselina. Njegov deficit izaziva pelagru. kokošje slepilo. Tako je potreban za aktivnost NADH dehidrogenaze u lancu disanja. Nedostatak izaziva poremećaj sličan epilepsiji verovatno zbog smetnji u metabolizmu glutaminske kiseline. pantotenska kiselina. Nedostatak riboflavina izaziva pojavu fisura u uglovima usana. Izaziva bolest beri-beri. dehidrogenaze D-aminokiselina i ksantin dehidrogenaze. nemogućnost adaptacije vida u mraku.

jer se reverzibilno lako oksiduje u dehidroaskorbinsku kiselinu. Vitamin E (Tokoferol) je sastavljen od osam sličnih jedinjenja. Isto tako nedostatak kobalamina izaziva i subakutnu kombinovanu degeneraciju leđne moždine. te u pretvaranju ribonukleotida u dezoksiribonukleotide. Vitamin B12 (Kobalamin) je hemijski kompleksno jedinjenje koje sadrži porfirinu sličan korinski prsten s helatno vezanim centralnim atomom kobalta. što kod odraslih rezultira pojavom osteomalacije. Deficit ovog vitamina izaziva poremećaj u mineralizaciji kostiju. Vitamin C (Askorbinska kiselina) je jak reducent. DOPA i nekih intermedijera adrenokortikoida. Biološka joj je uloga da služi kao koenzim enzima u metabolizmu jednokarbonskog ostatka. tirozina. U metabolizmu askorbinska kiselina deluje kao donor vodonika u nekim enzimskim reakcijama. Biološka mu je uloga da služi kao koenzim nekih enzima koji sudeluju u pretvaranju metilmalonil-koenzima A u sukcinil-koenzim A i sintezi metionina iz homocisteina i metiltetrahidrofolata. . U deficitu se javlja makrocitna. Njegov deficit izaziva sklonost krvarenju i smetnje u koagulaciji krvi. Njegov deficit dovodi do skorbuta. Vitamin K (Filohinon) ima strukturu naftohinonskog prstena s bočnim izoprenoidnim lancem. Deficit kobalamina izaziva pernicioznu anemiju. a kod dece rahitisom. a njegov nedostatak se može dovesti u vezu sa mišićnom distrofijom. Folna kiselina se sastoji od pteridinskog prstena. što se postiže stimulacijom apsorpcije kalcijuma i fosfora u crevu. Biološka uloga mu je da je prostetična grupa enzima koji katalizuju karboksilacije. Funkcija kalciferola je da pospešuje mineralizaciju kosti. Ne zna mu se tačno biološka uloga. metabolizmu metionina i histidina te biosintezi purina i pirimidina. Hemijski su slični hinonima s izoprenoidnim bočnim lancem. Ovaj vitamin je potreban za hidroksilaciju prolina. Vitamin D (Kalciferol) je sterolne strukture u kojoj je B-prsten otvoren. a svi oni imaju izraženo antioksidativno delovanje. megaloblastna anemija. p-aminobenzojeve kiseline i peptidno vezane glutaminske kiseline.Vitamin H (Biotin) je derivat ureje vezan s tiofanskim prstenom. Deficit folne kiseline može se javiti kod slabe apsorpcije u crevima.

a simptomi su mu poremećaji nervnog sistema. Deficit se retko javlja.Pantotenska kiselina sa cisteaminom stvara pantetin koji je deo koenzima A i multienzimskog kompleksa za sintezu masnih kiselina. .

.

HORMONI .

U njima se stvaraju aktivne supstance. Funkcija endokrinog tesno je povezana s funkcijom nervnog sistema i samo se zajedničkom neurohumoralnom regulacijom održava konstantnost unutrašnje sredine organizma. u čemu sudeluju inzulin i glukagon iz pankreasa. u kojem sudeluju hormoni kore nadbubrežne žlezde. često je regulacija metaboličkih procesa rezultat delovanja više hormona. Svaki tropni hormon deluje na određenu perifernu endokrinu žlezdu.1 UVOD Endokrinologija je nauka o produktima strukturno i funkcionalno specijaliziranih žlezda i njihovom delovanju u održavanju biohemijskog i fiziološkog integriteta organizma. Hormoni se iz žlezda izlučuju direktno u cirkulaciju s kojom se prenose u druge delove tela i tamo deluju na organizam. što sve reguliše nervni sistem.9. Najbolji je primer regulacija metabolizma ugljikohidrata i koncentracije glukoze u krvi. Prednji režanj hipofize (adenohipofiza) luči nekoliko tzv.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE Regulacija lučenja nekih hormona obuhvata funkciju na tri nivoa. normalnu funkciju organizma te kontrolišu rast i razvoj pojedinih delova tela. Zato se nazivaju žlezde s unutarnjim izlučivanjem ili endokrine žlezde. Tako seksualni hormoni regulišu razvoj polnih karakteristika. Svaki hormon ima svoje specifične funkcije. tropnih ili trofičnih hormona. To se može videti na već spomenutom održavanju ravnoteže vode i soli. osim hormona. ove žlezde nemaju takvih odvodnih kanalića nego svoje sekrete luče direktno u krv. Svako narušavanje tog sklada izaziva poremećaje u regulaciji što se manifestuje u obliku raznih bolesti. Hormoni održavaju i regulišu celokupni metabolizam i time održavaju homeostazu. tj. Međutim. glukokortikoidi i adrenalin iz nadbubrežne žlezde. Ključnu ulogu u tome ima hipofiza koja se zato i naziva nadređena žlezda (master gland). ekscitirajući). pa i tiroksin iz tiroideje. koji deluju na lučenje drugih. 9. za normalnu funkciju organizma i odvijanje metaboličkog procesa svi endokrini i nervni faktori moraju biti usklađeni. Prema tome. konstantnost hemijskog sastava krvne plazme i ostalih telesnih tečnosti. . brzina cirkulacije i dilatacija odnosno vazokonstrikcija krvnih sudova. Ali. kortikotropin i somatropin iz hipofize. hormoni (od grčkog hormon — stimulišejući. Za razliku od ostalih žlezda koje svoje produkte luče putem kanalića. aldosteron iz nadbubrežne žlezde kontroliše ravnotežu vode i soli u organizmu itd. perifernih endokrinih žlezda. koja u odnosu na tropni hormon predstavlja njegovu ciljnu (target) žlezdu. u održavanju balansa sudeluju krvni pritisak. zbog čega su jako vaskularizirane.

Tabela 9. tj. tzv. LTH) Ciljna endokrina žlezda tiroideja nadbubrežna žlezda (kora) nema posebne žlezde. U hipotalamusu se stvaraju specifični peptidi. kortikotropni relizing-faktor. FSH) Lutropin (luteinizirajući hormon.).1 . ACTH) Somatropin (somatotropni hormon. a ova lučenje perifernih endokrinih žlezda. Slika 9. LH) Prolaktin (luteotropni hormon. a ovaj deluje u nadbubrežnoj (suprarenalnoj) žlezdi i stimuliše u njoj lučenje kortikosteroidnih hormona u krv. TSH) Kortikotropin (adrenokortikotropni hormon. celi organizam jajnik jajnik mlečne žlezde Na izlučivanje hipofiznih tropnih hormona utiče hipotalamus. Na taj način hipotalamus kontroliše lučenje hipofize. STH) Folitropin (folikularni stimulišejući hormon. hormon rasta.1 . TRF-tirotropni relizing-faktor itd. liberini ili releasing-faktori koji se prenose u hipofizu putem hipotalamo-hipofiznog vaskularnog sistema i izazivaju u hipofizi otpuštanje odgovarajućih tropnih hormona (CRF.Regulacija lučenja kortikosteroida hipofizno-nadbubrežnim sistemom . regulacije lučenja hormona kore nadbubrežne žlezde: neurosekret (kortikoliberin. CRF) prenosi se u prednji režanj hipofize CRF stimuliše u hipofizi lučenje kortikotropina (ACTH). To ćemo ilustrovati na primeru hipofizno-nadbubrežnog sistema.Tropni hormoni i njihove ciljne žlezde Hormon prednjeg režnja hipofize Tirotropin (tiroidni stimulišejući hormon. laktogeni hormon.

što opet stimuliše lučenje ACTH iz hipofize. u kojem slučaju je to negativna regulacija povratnom spregom (negativni feedback). odnosno indukciju genske aktivnosti reakcije u organizmu. Navedeni mehanizam povratne sprege iziskuje dodatno tumačenje. Ako neki agens (stimulus) X povisuje varijablu A koja sa svoje strane povisuje drugu varijablu B. glukagon i neki peptidni hormoni kao vazopresin. Regulacija povratnom spregom. a ovaj onda snizuje A u slučaju pozitivne regulacije. Kortikotropni hormon pak sa svoje strane uzrokuje pojačanu aktivnost nadbubrežne žlezde da luči više kortikosteroida u krv. Viša koncenracija kortizola u krvi deluje inhibitorno. second messenger) izaziva u ćeliji aktivaciju nekih . Regulacija povratnom spregom (feedback-regulacija) može biti pozitivna ili negativna. deluje na hipotalamus da smanji sekreciju neurosekreta.3 DELOVANJE HORMONA Hormoni deluju hemijski izazivajući fiziološke aktivaciju adenilat-ciklaznog sistema i kontrolu. povišenje B može povratno uticati na A na dva načina: ili povišenje B uzrokuje dalje povišenje A. Regulacija mehanizmom povratne sprege. ili povišenje B izaziva smanjenje A.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE Na ovaj način deluju hormoni čije je delovanje brzo.3. Stvoreni cAMP (naziva se još drugi glasnik. vrlo je važna ne samo u kontroli hormonalne sekrecije nego uopšteno u metaboličkim procesima. a delom deluje direktno na hipofizu da luči više ACTH. a kortizol mehanizmom negativne povratne sprege deluje na smanjenje lučenja ACTH. tj. Hormon menja specifični receptor na membrani tako da se adenilat-ciklaza alosterički aktivira te prevodi ATP u 3'. Ti hormoni stimulišu adenilat-ciklazni sistem u ćelijskoj membrani.Ta regulacija vrši se mehanizmom negativne povratne sprege. što smanjuje lučenje ACTH i konačno kortikosteroida. u kojem slučaju je to pozitivna regulacija povratnom spregom (pozitivni feedback). sniženje A snizuje B. Naravno da se pozitivna ili negativna regulacija odnose i na suprotan slučaj. U slučaju regulacije kortizola kortikoliberin (X) stimuliše ACTH (A) koji izaziva pojačano lučenje kortizola (B). 5'-ciklo AMP (cAMP). hemijsko delovanje hormona izaziva dve vrste reakcije: 9. Smanjena koncentracija kortikosteroida u krvi delom stimuliše hipotalamus da luči više neurosekreta. 9. Takvi su hormoni insulin. ili sniženje A snizuje B koji onda povratno povisuje A u slučaju negativne regulacije povratnom spregom. Koliko je danas poznato. i to pre svega negativna.

3 .Delovanje hormona preko sistema adenilat-ciklaze Slika 9. tj. 9.2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI Neki hormoni deluju na indukciju. Slika 9.3.Delovanje hormona na indukciju proteina .enzima i deluje na prenos u ćelijskoj membrani povećavajući membrane. propusnost Stvoreni cAMP se brzo razgrađuje u ćeliji delovanjem jedne fosfodiesteraze na AMP i zato mu je delovanje brzo i kratko.2 . Kofein i teofilin su inhibitori fosfodiesteraze i time produžavaju delovanje cAMP jer sprečavaju njegovu razgradnju (tome se pripisuje i terapeutsko delovanje kofeina). pojačanu sintezu odredjenih proteina i enzima u ciljnom organu. Smatra se da na taj način deluju neki steroidni hormoni.

koja prelazi u citoplazmu i na ribosomima služi kao kalup za sintezu proteina i enzima. Izgleda da neki hormoni deluju preko oba navedena mehanizma. čija je aktivnost mnogo slabija. koji hidroksilacijom na C 16 atomu prelazi u vrlo slabo aktivni estriol. itd.4 PODELA HORMONA Hormoni su po hemijskoj građi vrlo različiti jedinjenja. tirotropin i dr. adrenalin). Na taj se način DNA deblokira i omogućava sintezu informacione RNA (mRNA). glukagon). Tako npr. insulin. odgovarajućih žlezda koje ih luče te njihovih ciljnih organa i načina delovanja prikazan je u tabeli 9. Isti je slučaj s vrlo aktivnim estradiolom.) Pregled raznih hormona. Prema građi. Najmanje promene u toj strukturi izazivaju promene u delovanju. Za hormone je karakteristično da deluju u vrlo malim količinama.Hormon se preko citoplazmatskog receptora translocira na receptor u ćelijskom jezgru i veže s molekulom proteinskog represora koja blokira DNA.2. prolaktin. i indukcijom i aktivacijom adenilatciklaze. proteinske hormone (somatropin. a delovanje im je zavisno upravo od hemijske strukture. . hormone nastale od aminokiselina (tiroksin. kortikosteroidi). 9. peptidne hormone (vazopresin. hormoni se dele na: steroidne hormone (seksualni hormoni. ulazak jedne metilne grupe u aminogrupu noradrenalina menja ovaj u adrenalin.

endokrine žlezde. metabolička aktivnost organa simpatički receptori. celo telo celo telo testosteron aldosteron kortizol Aminokiselinski hormoni tiroksin (T4) trijoditironin (T3) adrenalin štitnjača štitnjača nadbubrežna žlezda (srž) celo telo celo telo stimulacija oksidacije.2 . mlečne žlezde) kontrakcije uterusa.Tabela 9. glukoneogeneza metabolizam ugljenohidrata. laktacija . razvoj sekundarnih polnih karakteristika priprema jajne stanice za implantaciju.E3) progesteron jajnik (folikul) ženski akcesorni organi Delovanje proliferacija uterusa. transport sperme.Hormoni. rezistencija na infekcije jajnik (žuto telo) semenik nadbubrežna žlezda (kora) nadbubrežna žlezda (kora) ženski akcesorne reproduktivne strukture muški akcesorni organi bubrežni tubuli. bubrežni kanali stimulacija tropnih hormona stimulacija stvaranja i sekrecije kortikosterioda povišenje krvnog pritiska.retencija Na. fakultativna reapsorpcija vode glatki mišići (uterus.mišići.protein. održanje trudnoće razvoj sekundarnih polnih karakteristika metabolizam soli . glikogenoliza. etra.masno tkivo delovanje simpatikusa. ciljni organi i delovanje Hormon Žlezda Ciljni organ Steroidni hormoni estrogeni (E2.antiimflamatorno. otpuštanje masti noradrenalin Peptidni hormoni liberini kortikotropin (ACTH) vazopresin antidiuretski hormon (ADH) oksitocin hipotalamus hipofiza (prednji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (prednji režanj) kora nadbubrežne žlezde arteriole. masti.

islučivanje progesterona. uterus razna tkiva jetra relaksacija. Nastavak Hormon melanotropin (melanoforni stimulišejući hormon MSH) režanj) Žlezda hipofiza (srednji koža Ciljni organ Delovanje tamnjenje kože parathormon (PTH) paratiroideja kosti. porodaj snižavanje glukoze u krvi. lipogeneza povisuje koncentraciju glukoze u krvi Proteinski hormoni somatropin (hormon rasta. bubreg.2. semenik prolaktin (laktogeni hormone LTH. Nastavak .STH) tirotropin (TSH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) celo telo rast. gastroin-testinalni trakt regulacija i mobilizacija kalcijuma i fosfora snižavanje kalcijuma u krvi kalcitonin (tirokalcitonin) relaksin inzulin glukagon štitnjača jajnik gušterača gušterača simfiza. semenik lutropin (LH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) jajnik. spermatogeneza stvaranje žutog tela. izlučivanje androgena folitropin (FSH) hipofiza (prednji režanj) jajnik.Tabela 9. sekrecija estrogena i ovulacija. metabolizam. metabolizam glukoze štitnjača stimulacija stvaranja i sekrecije tiroidnih hormona rast folikula. LMTH) eritropoetin sekretin pankreozimin mlečna žlezda stimulacija mlečnih žlezda i sekrecija mleka bubreg gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt koštana srž gušterača gušterača sazrevanje eritrocita izlučivanje alkalnog soka sekrecija enzima Tabela 9.2.

Ako se sekrecija ne smanji. koji normalno stimuliše izlučivanje i nakon toga meri koncentracija hormona. kao što je slučaj prekomernog lučenja hormona kod tumora žlezda (npr. Ako se pri tome sekrecija hormona pojača. Poremećaj može izazvati primarni defekt u samoj endokrinoj žlezdi. a često je potrebno izvesti i tzv. . ili sekundarni. to ukazuje da je defekt u samoj endokrinoj žlezdi. Određuje se koncentracija pojedinih hormona u krvi i urinu. Ili se luči suviše hormona ili premalo. to pokazuje da je poremećen kontrolni mehanizam hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda. Stimulativni testovi rade se za ispitivanje nedovoljne sekrecije hormona. U tu svrhu se bolesniku daje odgovarajući preparat tropnog hormona. primarni je zadatak endokrinološke dijagnostike. to ukazuje da je prisutan poremećaj kontrolnog mehanizma. Laboratorijski nalazi su pri tome vrlo važni. a zatim meri koncentracija hormona. to dokazuje da nema primarnog defekta žlezde. Takav je test. zbog poremećaja u kontrolnom mehanizmu lučenja nekog hormona. stimulativne i supresivne testove. test s deksametazonom koji inhibira izlučivanje kortikotropina. Ako se posle toga smanji sekrecija kortizola ili ukupnih 17-oksosteroida. to pokazuje da je kontrolni mehanizam delatan. na primer. Ako se pak sekrecija hormona ne intenzivira i žlezda ne reaguje. Uzroci takođe mogu biti dvojaki. Kod supresivnih testova bolesniku se daje preparat koji inhibira sekreciju ispitivanog hormona. radi li se o defektu same žlezde ili o poremećaju kontrolnog mehanizma. Ti se testovi rade kod prekomernog izlučivanja hormona. feohromocitom).Hormon holecistokinin Žlezda gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt posteljica Ciljni organ žučni mehur Delovanje kontrakcija i pražnjene enterogastrin želudac inhibicija sekrecije lučenje kiseline stimulacija stvaranja seksualnih hormona gastrin koriogonadotropin posteljica (HCG) želudac jajnik 9. Utvrdivanje uzroka poremećaja.5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE Poremećaji hormonalnog izlučivanja mogu biti dvojaki. a ako takav učinak izostane.

i 13. STEROIDNI HORMONI Svi steroidni hormoni imaju osnovnu strukturu koja se sastoji od ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. na koje je vezan još jedan peteročlani prsten. . a na 17. a C-atomi brojevima: Ova osnovna struktura steroida ima prostornu konfiguraciju stolice: Istu osnovnu strukturu imaju steroli i žučne kiseline. C-atomu sporedni lanac po kojem se pojedine grupe sterola i steroida međusobno razlikuju (tabela 9.6. U steroidne hormone ubrajaju se polni hormoni i kortikosteroidi. fenantren. Steroidni hormoni imaju do 21 C-atom. Polni hormoni su androgeni.3). estrogeni i progesteron. Catomu steroidnog prstena vezane su metilne grupe.9. Taj prsten sadrži tri hidrirana šesteročlana prstena. Na 10. Prsteni se označavaju velikim početnim slovima.

Ako je H ispod ravni prstena. onda je to trans ili alo-izomer. C-atomu Ukupni broj C-atoma u molekuli 27-29 24 21 19 18 Steroli (holesterol) Zučne kiseline Kortikosteroidi i progesteron Androgeni Estrogeni 8-10 5 2 — — Trodimenzionalna struktura steroida rezultira u pojavi različitih izomera. Atomu ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. Razni steroidni hormoni su derivati tri osnovna ugljovodonika. uzimaju se razni prefiksi kojima se označavaju karakteristike prstena i prisutnost supstituenata. ali oni su kod prirodnih steroidnih hormona uvek u trans-obliku. iz kojih nastaju uvođenjem dvostrukih veza i supstituenata na mesto vodikovih atoma ili bočnog lanca na C-17. to se smatra normalnom ili cis-formom. Taj prostorni smeštaj supstituenata označava se prema položaju metilnih grupa (C-18. označava se kao β-konfiguracija i s punom crtom. što je vrlo važno za njihovo fiziološko delovanje.3 . iznad ravni prstena. i CH3 grupe na C-10. postoje 2 izomerna oblika. i C-19. estrana. atomu u odnosu na ravan prstena. Prsteni A i B imaju dva zajednička C-atoma (5. androstana i pregnana. koje leže uvek iznad ravni prstena. .Broj C-atoma u pojedinim steroidnim jedinjenjima Dužina lanca na 17. dok je α-konfiguracija označena isprekidanom crtom i označava da je supstituent orijentisan ispod ravni ciklopentanoperhidrofenantrena.).). Kada se upotrebljavaju hemijski nazivi za steroidne hormone. Ako su H i CH3 grupa obe iznad ravni prstena. Isto je i s B/C i C/D-prstenima.Tabela 9. i 10. te s obzirom na položaj H-atoma na C-5. Cis-položaj.

Tabela 9.4 .Prefiksi i sufiksi u označavanju steroida Prefiksi i sufiksi Prefiks Šta označava hidroksi.ili oksiketo. supstituent u cis-položaju prema CH3 na C-10. izomerija na nekom C-atomu koji nije zajednički dvama prstenima Δn položaj dvostruke veze u molekulu (n označava broj C-atoma na kojem je dvostruka veza) Sufiks -al -ol -on -an -en aldehidna grupa hidroksilna grupa ketonska grupa zasićeni ugljikovodonik nezasićeni ugljikovodonik .ili okso deoksi-ili dezoksidehidrodihidro- prisutnost hidroksilne grupe prisutnost ketonske grupe zamena OH-grupe s vodonikom gubitak vodonikovih atoma sa susednih C-atoma adicija dva vodonikova atoma prostorna konfiguracija supstituenta cistransαβepi- prostorna konfiguracija supstituenta supstituent u trans-položaju prema CH3 na C-10.

Ima dve CH3 grupe 5a-androstan Androsteron /3α — hidroksi — 5α — androstan— 17 —on C19 5β-androstan Etiokolanolon /3α-hidroksi-5β-androstan -17-on Broj C Matični ugljovodonik Hormon Napomena .5/10/ trien-3.17β /Estra-1.Broj C atoma Matični ugljovodonik Hormon Napomena Estran ima samo jednu CH3 grupu i nema bočnog lanca.3.3.17p-diol/ C18 5β-estran Estratrien /Estra-1.5/10/-trien Androstan nema bočnog lanca na C —17. To su jedini steroidi koji poseduju aromatični prsten /A/ 5α —estran Estradiol .

C- atomu u α-položaju.pregnan . i to da je OH na 11.3α. 21-trihidroksipregn-4-en-3. da je između C-4. a kako biosinteza holesterola započinje od acetata.4 .20-dion). to se acetat i holesterol podjednako mogu smatrati . 9. atoma dvostruka veza (4-en) te da su na trećem i dvadesetom C-atomu dve ketonske grupe (3. i C-5.6.3.20-dion (kortizol) Iz navedene hemijske oznake za kortizol vidi se da su na osnovnom pregnanskom ugljovodoniku (pregn) tri vodonika zamenjena hidroksilnim grupama u položaju 11. C-atomu u β-položaju. 17α. dok je OH na 17.Osnovni ugljovodonici i hormoni koji iz njih nastaju Upotrebu navedenih prefiksa i sufiksa prikazujemo na primeru kortizola: 11β.1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA Steroidni hormoni nastaju iz holesterola.atom a Pregnan ima dve CH3 grupe i etilnu grupu na C-17 koja je u cis položaju prema metilnim grupama 5α —pregnan Estradiol .17p-diol/ C21 5β-pregnan Pregnandiol /5β . 17. i 21.20α diol / Slika 9.5/10/ trien-3.17β /Estra-1.

22 desmolaze razlaže se veza izmedu 20. C-atoma. i 22.pretečama steroida. Upravo o prisutnosti pojedinih enzima u pojedinim od navedenih endokrinih žlezda zavisi koji se hormoni sintetizuju u toj žlezdi. C-atoma. Metaboličkim se procesima hormoni većinom inaktiviraju. 17 α-hidroksisteroid dehidrogenaza i dr. te se tako konjugovani izlučuju iz tela urinom. C-atomu otcepljuje se katalitičkim delovanjem desmolaza. jer samo kora nadbubrežne žlezde sadrži dve hidroksilaze. Metabolizam steroidnih hormona. Dehidrogenaze katalizuju reverzibilne oksidoredukcijske reakcije u kojima sudeluju NAD ili NADP. izomeraza i desmolaza (liaza). i 5. U nadbubrežnim žlezdama. koji stimuliše nadbubrežnu žlezdu na stvaranje nekoliko . Posebno je važna Δ-ketosteroid-izomeraza koja premešta dvostruku vezu izmedu 5. odnosno njihove redukovane forme. odvija se najvećim delom u jetri. 11-hidroksilazu i 21-hidroksilazu. Delovanjem 17. čime im se povećava rastvorljivost u vodi. za sintezu kortizona i kortizola potrebna je i 17 α-hidroksilaza. Tako se kortikosteroidi stvaraju samo u nadbubrežnoj žlezdi. Slika 9. i 6. potrebne za sintezu kortikosterona. a manjim i u bubregu te gastrointestinalnom traktu. 11 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. Osim ovih hidroksilaza. Bočni lanac holesterola na 17. C-atoma u poziciju između 4. koji osim konjugacije obuhvata procese hidroksilacije i dehidrogenacije. a delovanjem 20. 9.2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE Kora nadbubrežne žlezde luči niz hormona. 3 β-hidroksisteroid dehidrogenaza.5. dehidrogenaza. Izomeraze kataliziraju premeštaj dvostruke veze. jajnicima i semenicima steroidni se hormoni stvaraju od acetata ili holesterola nizom reakcija u kojima sudeluju razni enzimi iz grupe hidroksilaza. -Biosinteza progesterona iz holesterola U jetri se steroidni hormoni konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom. pa nastaje pregnenolon steroid s 21 C-atomom. Pod kontrolom hipotalamusa iz adenohipofize se izlučuje kortikotropin (ACTH). Tako postoje 3 a -hidroksisteroid dehidrogenaza.6. steroidi s 19 Catoma. Delovanje tih enzima može se videti na primeru stvaranja progesterone. 20desmolaze otcepljuje se celi lanac pa nastaju androgeni.

te svi imaju dvostruku vezu između 4 i 5 atoma (Δ4). atomu i na C-17. atomu. i C-13. . atomu još OHgrupu u a-položaju te ketonsku ili β-hidroksi grupu na 11-atomu. Svi kortikosteroidi sadrže 21 C-atom. koji se inače većim delom stvaraju u testisima (androgeni) i ovariju (estrogeni. Svi imaju metilne grupe vezane na C-10. Međutim. osim aldosterona kojem je metilna grupa na C-13. uz kortikosteroide koji se stvaraju samo u korteksu nadbubrežne žlezde. atomu zamenjena aldehidnom grupom. progesteron).hormona što ih zajednički nazivamo kortikosteroidi. bočni lanac — CO —CH2OH u β-položaju. ketonsku grupu na C-3. estrogeni i progesteron. tu se manjim delom stvaraju još androgeni. Neki imaju na C-17.

dele se na glukokortikoide i mineralokortikoide. ugljinikovom atomu. soli i vode.6 . i to u smislu stimulacije glukoneogeneze. delujući na prolaz natrijuma i kalijuma kroz ćelijske . Mineralokortikoidi su aldosteron i 11-dezoksikortikosteron. razgradnje lipida i proteina imaju sledeći glukokortikoidi: kortikosteron. i 17.Slika 9. odnosno 13. 11dehidrokortikosteron. Kortikosteroidi ispoljavaju regulatorno delovanje na metabolizam ugljenohidrata. Prema tome na koji od tih procesa deluju. Te razlike u biološkoj aktivnosti uzrokovane su supstituentima na 11. iako su strukturno svi vrlo slični. Catomu kod aldosterona.Hemijska struktura kortikosteroida Razni kortikosteroidi. Fiziološko delovanje na metabolizam ugljenohidrata. kortizol i kortizon. imaju različito fiziološko delovanje. Oni kontrolišu promet vode i soli. suprotno insulinu.

Od navedenih kortikosteroida samo koncentracija kortizola deluje pomoću mehanizma negativne povratne sprege na lučenje ACTH. koji umesto hidroksilne grupe na C-ll. a deluju i anabolički. Ova se reakcija odvija tako da se deo bočnog lanca holesterola otcepi katalitičkim delovanjem enzima 20. nego i od jetrenog angiotenzina i bubrežnog renina. nastaje iz progesterona 17α-hidroksiprogesteron.20-desmolaze iz ovog nastaju androgeni. i to prvo . a ovaj daljnjom hidroksilacijom na C-ll. Od pregnenolona daljnje reakcije mogu teći u dva smera. Delovanjem 17.membrane. atomu nastaje 17β-hidroksipregnenolon. 17-oksogene steroide. Hormone koji nastaju tim putem određujemo zajedno kao tzv. atomu pa sadrže samo 19 C-atoma. Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Svi hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju preko holesterola iz aktivnog acetata. Ta dva hormona ispoljavaju samo blago androgeno delovanje. Kortizol konačno prelazi u kortizon. Nemaju bočnog lanca na C-17. U biosintezi ovih hormona sudeluje niz enzima. atomu ima ketonsku grupu. Ako na progesteron prvo deluje 17 α-hidroksilaza. Drugi put je da hidroksilacijom pregnenolona na C-17. Glavni androgeni hormoni nadbubrežne žlezde su androstendion i dehidroepiandrosteron. Holesterol. koji hidroksilacijom na C-21. atomu prelazi u 11-deoksikortikosteron. atomu prelazi u aldehidnu grupu i tako nastaje aldosteron. androgena i estrogena. te delovanjem 18-hidroksilaze i 18-dehidrogenaze njegova metilna grupa na C-18. pregnenolon i progesteron su na raznim stupenima u metaboličkom procesu od acetata. prelazi u pregnenolon. na reapsorpciju natrijuma i ekskreciju kalijuma u bubrezima. Holesterol nastao iz acetata preko mevalonske kiseline. Zato se još nazivaju salt and water-hormonima.22-dezmolaze. Kontrola aldosterona nije samo zavisna od ACTH. pa svi oni mogu biti prekursori kortikosteroida. atomu u kortikosteron. Jedan je put da dehidrogenacijom i izomerizacijom pregnenolon prelazi u progesteron. koji daljnjom hidroksilacijom prelazi u 11-dezoksikortizol i ponovnom hidroksilacijom u kortizol. koji svojim delovanjem na krvni pritisak sudeluju u regulaciji prometa vode i soli.

Na kraju androstendion i testosteron aromatizacijom A-prstena mogu preći u estron ili estradiol. te nastaju tetrahidroderivati (3α-hidroksi-5β-dihidro jedinjenja) koji se konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom i izlučuju mokraćom. Izlučuje se i nešto heksahidro-jedinjenja ili kortola. Kortizol se u plazmi nalazi delom vezan za albumine i jedan α-globulin koji ga-specifično veže i naziva se transkortin (CBG. koji nastaju daljnjom redukcijom keto-grupe na C-20. adenohipofiza i kora nadbubrežne žlezde čine tzv. koji nastaju otcepljenjem lanca na C-17. Ti se androgeni odredjuju zajedno kao 17-oksosteroidi . Hipotalamus. što dovodi do gubitka Na i CI. kortikosteron. aldosteron. Na slici 9. a na isti se način metaboliziraju kortizon. tzv. . Osim toga. kojeg ima u plazmi oko 6% ukupnog kortizola. Takav je slučaj u adrenogenitalnom sindromu.Razmaci u lučenju ACTH kraći su ujutro. ovaj se poslednji nekontrolisano luči i stimuliše nadbubrežnu žlezdu izazivajući njezinu hiperplaziju i pojačano stvaranje drugih C-21 hormona i androgena. Tu se uz Δ4-5βreduktazu i 3α-dehidrogenazu redukuje dvostruka veza izmedu 4. atomu. nastaje tako pregnantriol i nje-govi derivati. osovinu hipotalamushipofiza-nadbubrežna žlezda. Njegova je funkcija da štiti kortizol od inaktivacije i konjugacije u jetri. Transkortin se stvara u jetri. nevezani kortizol. atomu. Metabolizam hormona kore nadbubrežne žlezde Inaktivacija i razgradnja kortikosteroida zbiva se u jetri. te malo 11-oksi ili 11-keto17-ketosteroida. 11-dezoksi kortizol i 11dezoksikortikosteron.8 prikazan je metabolizam kortizola.dehidroepiandrosteron koji izomerizuje u androstendion. C-atoma i keto-grupa na C-3. i 5. ACTH se iz hipotalamusa pod uticajem kortikoliberina (CRF) izlučuje periodično. salt loosing sindroma. budući da se ne stvara kortizol koji negativnom povratnom spregom koči izlučivanje ACTH. a ovaj delovanjem 17-β dehidrogenaze u testosteron. Time se osigurava dovoljno kortizola u cirkulaciji. koja katalizira prelaz 17α-hidroksiprogesterona u kortizol. Kortikosteroidi u krvi Od svih 17-hidroksikortikosteroida u krvi na kortizol otpada oko 80%. Navedeni se metabolitički put menja u slučaju deficita enzima potrebnih za normalnu sintezu kortikosteroida. Cortisol binding globulin). kada se zbog toga stvara više metabolita koji se pod normalnim uslovima inače stvaraju samo u vrlo malim količinama. Kortizol se luči pet do deset minuta nakon stimulacije ACTH-om. Fiziološki je aktivan samo slobodni. Testosteron se redukuje i dehidrogenizuje u androsteron odnosno etioholanolon. U pomanjkanju 21-hidroksilaze. atomu. a duži naveče. Isto se tako u nedostatku 21-hidroksilaze ne stvara aldosteron.

7 .Slika 9.Biosinteza hormona nadbubrežne žlezde .

Taj se ritam gubi kod hiperfunkcije nadbubrežne žlezde. Estrogeni u trudnoći. pa zato i koncentracije kortizola. Kortikosteroidi se određuju i u krvi i u urinu. ali je taj kortizol vezan i nije fiziološki aktivan. a najniža pre spavanja. izazivaju porast koncentracije transkortina u plazmi. pri uzimanju kontraceptiva i terapiji.8 – Metabolizam kortizola Zato je koncentracija kortizola u plazmi veća ujutro. . između 7 — 9 sati. dok podaci o dnevnom izlučivanju kortikosteroida u urinu daju uvid u funkclju kore nadbubrežne žlezde. Određivanjem koncentracije u plazmi utvrđuje se intenzivnost lučenja i delovanja na tkiva.Slika 9.

9 .Slika 9.Stvaranje pregnantriola i njegovih derivata u adrenogenitalnom sindromu zbog deficita 21-hidroksilaze i blokiranog pretvaranja hidroksiprogesterona u kortizol .

Normalna je koncentracija kortizola u serumu uveče oko polovine koncentracije ujutro. Međutim. adenomu pankreasnih ostrvaca multiplih endokrinoloških adenoma ili Zollinger-Ellisonova sindroma Hiperaktivnost suprarenalnih žlezda može rezultirati i pojačanim lučenjem aldosterona u primarnom aldosteronizmu (Connov sindrom) ili prekomernim izlučivanjem androgena kod hiperplazije ili karcinoma nadbubrežne žlezde. iako se može ujutro naći i normalna koncentracija. . Hiperfunkcija nadbubrežne žlezde očituje se u prekomernom lučenju kortizola. što je slučaj kod Cushingova sindroma. Sličnu sliku u urinu daju i 17-oksosteroidi. Kod Cushingova sindroma jutarnje su i večernje koncentracije povišene. idiopatske atrofije kao posledice autoimunih procesa. potrebnih za sintezu kortizola. osim ako je uzrok bolesti hiperfunkcija hipofize. androgenih hormona i ACTH te supresivni i stimulativni testovi važni su za evaluaciju funkcije nadbubrežne žlezde i hipofize. Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde mogu izazvati hiperfunkciju ili hipofunkciju žlezde. Slobodni kortizol ili 11hidroksikosterodi su povišeni u urinu. posledica je propadanja kore nadbubrežne žlezde zbog tuberkuloze. Laboratorijski nalazi u bolestima nadbubrežne žlezde Krv za odredivanje kortizola ili 17-hidroksikortikosteroida uzima se u 8 ili 9 sati ujutro i oko 20 ili 23 sata naveče. Izlučivanje 17-oksogenih steroida jako je povećano u urinu ako je uzrok bolesti karcinom nadbubrežne žlezde ili ektopično lučenje ACTH (adenom bronha). a deksametazon ne suprimira koncentraciju u serumu. ili amiloidoze.Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde Određivanje kortikosteroida. Hipofunkcija nadbubrežne žlezde. do čega dolazi kod bazofilnog adenoma hipofize te ektopičnog stvaranja ACTH u bronhijalnom adenomu ili karcinomu. izostaje ritam lučenja. Addisonova bolest. Uzrok toj bolesti može biti karcinom ili adenom kore nadbubrežne žlezde ili hiperplazija nadbubrežnih žlezda zbog prekomernog lučenja ACTH. za razliku od mogućih normalnih vrednosti kod hiperfunkcije hipofize ili adenoma nadbubrežne žlezde. infekcije ili metastaza u nadbubrežnoj žlezdi. Disfunkcija nadbubrežnih žlezda u adrenogenitalnom sindromu rezultat je deficita pojedinih enzima. da bi se ispitao ritam lučenja. a hipofunkcija može biti primarna zbog poremećaja same nadbubrežne žlezde ili sekundarna zbog nedostatka ACTH i poremećaja kontrolnog mehanizma.

pa se ponekad ne može ni registrovati. bilo u hipotalamusu. tumor) u hipofizi. dok je osetno povišena ako je uzrok bolesti ektopično stvaranje ACTH. Kod hipofunkcije nadbubrežne žlezde treba utvrditi je li hipofunkcija primarna. bilo da je poremećaj (npr. U oba slučaja koncentracija je kortizola odnosno 11-hidroksikortikosteroida u serumu niska. tj. pa to izaziva gubitak natrijuma u urinu i često hiponatremiju.4 . Test s metopironom obično izaziva pojačano izlučivanje kortikosteroida mokraćom ako je Cushlngov sindrom izazvan hiperplazijom nadbubrežne žlezde. ili umereno povišena ako je uzrok bolesti poremećaj hipofize. Stimulacija s ACTH ili tetrakozaktrinom ne izaziva reakciju u slučaju tumora nadbubrežne žlezde. Osim tih endokrinoloških testova za dijagnozu Addisonove bolesti važno je određivanje elektrolita. dok u sekundarnoj hipofunkciji reakcija nastupa tek postupno. stimulacijom s ACTH ili tetrakozaktrinom kod Addisonove bolesti izostaje reakcija. a reakcija obično izostaje. Addisonova bolest. U krizama kod te bolesti postoji deficit aldosterona. ili sekundarna. a isto tako i izlučivanje 17-oksogenih i 17-oksosteroida. Pregled biokemijskih promena i karakterističnih nalaza u poremećajima funkcije nadbubrežne žlezde prikazan je u tabeli 9. Takode. dok kod hiperplazije reakcija je normalna ili malo intenzivnija.Za difefenciranje uzroka Cushingova sindroma vrlo je korisno odredivanje koncentracije ACTH u serumu. Za diferencijalnu dijagnozu ključni je test odredivanje koncentracije ACTH u serumu. hiperkalemiju i metaboličku acidozu. dok je kod sekundarne hipofunkcije ACTH u serumu snižen. Koncentracija mu je jako snižena u tumoru nadbubrežne žlezde. U Addisonovoj je bolesti koncentracija ACTH visoka zbog niske koncentracije kortizola u serumu (kontrola povratnom spregom). ako je uzrok karcinom ili adenom nadbubrežne žlezde.

.

osim u testisima i nadbubrežnoj žlezdi. atomu. i 5. androstan i dehidroepiandrosteron. Neki od ovih hormona. Slika 9. dok se dehidroepiandrosteron stvara samo u nadbubrežnoj žlezdi.9. nadbubrežnoj žlezdi i jajniku. a tu aktivnost odreduje OH-grupa na C-17.7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI Androgeni deluju na polni sistem muškaraca i uzrokuju razvoj muških sekundarnih polnih karakteristika. i u ovariju. Testosteron se stvara uglavnom u semenicima. imaju dvostruku vezu izmedu 4.Hemijske strukture androgena Biološki je najaktivniji testosteron. . a na C-3. koja luči hormon što stimuliše intersticijske ćelije (LH) testisa na stvaranje androgena. Androgeni se stvaraju u semenicima. jako se smanjuje aktivnost dok ketonsku grupu.10 . atomu u βpoložaju. C-atoma. androstendion. Promenom prostornog položaja ove hidroksilne grupe u α-položaj. Biološka aktivnost im zavisi od suptituenta na C-17. atomu imaju hidroksilnu ili ketonsku grupu. to su steroidi s 19 C-atoma. Po hemijskoj strukturi. ali ne svi. Androstendion se stvara. kao što je to kod epitestosterona. Glavni androgeni hormoni su testosteron. Izlučuju se pod kontrolom hipofize. epitestosteron. poseduju samo oko 12 % odnosno 10 % biološke aktivnosti testosterone.

androstendion i preći u testosteron.11.20-dezmolaze odvaja se bočni lanac na C-17. Androstendion se dalje redukuje u testosteron delovanjem 17 βhidroksisteroidne dehidrogenaze. dok je u ovariju jako pomaknuta u smeru stvaranja androstendiona. Katalitičkim delovanjem 17. koji se može dalje oksidovati u . androgeni nastaju preko pregnenolona i progesterona. atomu hidroksiprogesterona i nastaju androgeni. iz acetata i holesterola koji su zajednički prekursori svih steroidnih hormona. a ravnoteža reverzibilne reakcije u testisima pomaknuta je u smeru stvaranja testosterona. Na isti se način u nadbubrežnoj žlezdi iz_17αhidroksipregnenolona sintetizuje dehidroepiandrosteron. Ova zadnja reakcija je reverzibilna.Biosinteza androgenih hormona Kao što je prikazano na slici 9.

Biosinteza androgenih hormona .Slika 9.11 .

Biološki je aktivan samo slobodni testosteron. atomu nastaju 2 izomera: a -izomerni oblik ili androsteron i etioholanolon koji ima H na C-5.) U krvi je oko 98 % (muški) do 99 % (žene) cirkulirajućeg testosterona vezano za albumine i globuline. Katalitičkim delovanjem 3β- hidroksisteroid dehidrogenaze nastaje pak epiandrosteron s OH-grupom na C-3. . a ovi mogu nastati i iz kortizola i kortizona.. atomu u β-položaju. etioholanolon i 11-oksigenirani 17-oksosteroidi izlučuju većinom kao glukuronidi. atomu u β-položaju. Svi ti metaboliti androgena u urinu nazivaju se zajedničkim imenom 17. U jetri se metaboliti androgena konjuguju sa sumpornom ili glukuronskom kiselinom. Pri tome na testosteron deluje 17β-hidroksisteroidna dehidrogenaza.Metabolizam androgenih hormona Testosteron i dehidroepiandrosteron prelaze. Redukcijom dvostruke veze u androstendionu između 4. u androstendion. te se kao sulfati i glukuronidi izlučuju urinom. kao što se vidi. Dehidroepiandrosteron se konjuguje sa sumpornom kiselinom. i 5. dok se androsteron. Delovanjem 11-hidroksilaze metabolički nastaju 11-oksigenirani 17ketosteroidi. androsteron i 11β-hidroksiandrostendion. koji se dalje metabolizuju u tetrahidroderivate.oksosteroidi (17-ketosteroidi. a na dehidroepiandrosteron izomeraza i 3β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. C-atoma i dehidrogenacijom na C-3.

Metabolizam androgena .Slika 9.12 .

koji je kod blokirane 11β-hidroksilacije i. a njegova niska koncentracija je. te samog testosterona u serumu ukazuje na funkciju testisa. Testosterona u serumu muškaraca ima prosečno oko 23 nmol/L. Izlučivanje androsterona i etioholanolona. Smanjeno izlučivanje 17-oksosteroida nalazi se u muškaraca u primarnom (Klinefelterov sindrom) i sekundarnom hipogonadizmu (panhipopituitarizam) te u Addisonovoj bolesti. povećan (normalno 0. onemogućenog stvaranja kortizola. u žena s hirsutizmom i virilizmom ovi mogu biti posledica tumora ovarija.Dijagnostičko značenje ispitivanja androgenih hormona Izlučivanje androgenih hormona i njihovih metabolita u urinu daje uvid u funkciju muških gonada.7 nmol/L. Radioimunološki testovi omogućuju danas i određivanje testosterona u krvnom serumu. Medutim.62). Naprimer. a u žena oko 1. a u žena u hirsutizmu odnosno virilizmu. nalazi ukupnih 17-oksosteroida u urinu nisu uvek dovoljni za diferencijalnu dijagnostiku disfunkcije gonada ili nadbubrežne žlezde te ovarija. a izlučivanje 17-oksosteroida normalno ili malo povećano. pa se pretrage proširuju i na određivanje pojedinih androgena. gonadotropina (LH) i stimulativne testove te na određivanje testosterona u serumu. Povišena koncentracija testosterona nalazi se u malignim tumorima testisa i hiperplaziji te u tumoru nadbubrežne žlezde kod muškaraca i žena. Stimulativni testovi provode se stimulacijom korionskim gonadotropinom (HCG. ipak u nekim slučajevima valja odredivati oboje. human choriogonadotropic hormone). njegova je koncentracija zavisna od funkcije Leydig-ovih ćelija. Muškarci normalno izlučuju oko 45 μmola. te kod hiperplazije i karcinoma nadbubrežne žlezde muškaraca i žena. Kod žena je povišen u hirsutizmu i virilizmu zbog tumora nadbubrežne žlezde i ovarija te kod bolesti policističnih jajnika. karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde. klomifenom ili lutropinom (LH). a žene oko 35 μmola dnevno .10 —0. Kod žena nastaje metabolički iz ostalih androgena i zavisi od funkcije nadbubrežne žlezde i ovarija. . Testosteron je u serumu muškaraca snižen u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu različite geneze (Klinefelterov sindrom i druge hromosomalne promene. hipopituitarizam. Ta jedinjenja u urinu nazivamo zajedničkim imenom 17oksosteroidi. u impotenciji prvi znak poremećaja u osi hipotalamus-hipofiza i poremećene kontrole lučenja androgena. Povećano izlučivanje 17-oksosteroida pojavljuje se u muškaraca kod tumora testisa. Vidimo da promene koncentracije serumskog testosterona i urinom izlučenih 17-oksosteroida uglavnom koreliraju. Za dijagnozu adrenogenitalnog sindroma važan je odnos 17-ketosteroida i 11 β-oksigeniranih -17ketosteroida. androgeni obično potiču iz ovarija. osim niskog gonadotropina. Takođe je snižena koncentracija testosterona u zakasnelom pubertetu dečaka. zbog toga. Budući da se testosteron u muškarca stvara i izlučuje iz testisa. U žena je u Addisonovoj bolesti to sniženje još jače izraženo. koji nastaju pre svega u semenicima. enzimski defekti sinteze androgena). dok su kod karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde i testosteron u serumu i 17-oksosteroidi u urinu visoki. dok je izlučivanje dehidroepiandrosterona pokazatelj funkcije nadbubrežne žlezde. kao i u funkciju nadbubrežne žlezde u oba spola. Ako je testosteron u serumu visok. jer je u njih nadbubrežna žlezda relativno više zastupljena kao izvor androgena.

holesterola i progesterona. Osim enzima potrebnih za aromatiziranje A-prstena. ipak je put nastanka estradiola iz testosterona važniji. Iako su reakcije izmedu testosterona i androstendiona kao i estradiol-17β i estrona reverzibilne. Pri tome se prvo hidroksiluje CH3 grupa na C-19. Kako se u fetusu stvara prekursor 16a-hidroksidehidroepian-drosteron sulfat. pa se C-19. I dok se u jajniku najvećim delom stvara estradiol-17β. U trudnoći ie glavni izvor estrogena placenta. Na 19-oksotestosteron deluje zatim enzim 10. Daljnji put biosinteze estrogena odvija se na taj način da se prsten A steroidne strukture aromatizuje.19 desmolaza. i C-10.ESTROGENI Biosinteza estrogena Estrogeni nastaju na jedinstvenom putu biogeneze steroidnih hormona iz acetata preko holesterola i progesterona. placenta poseduje i vrlo aktivnu sulfatazu i Δ53β-hidroksisteroid dehidrogenazu-izomerazu potrebne za hidrolizu konjugovanog 16α-hidroksidehidroepiandrosterona i pretvaranje Δ5 u Δ4 derivat. pa je glavni prekursor placentarnog estradiola 16αdehidroepiandrosteron koji luči suprarenalka fetusa kao sulfatni konjugat. atoma otcepljuju kao formaldehid. a mogu nastati i iz androgena. Tako placenta prima već gotovi prekursor hidroksiliran na C-16. Nastali 3okso-androst-l(10). atomu. atomu potreban za stvaranje estriola. Biosinteza estrogena u trudnoći razlikuje se od one u negravidnih žena. placenta najvećim delom luči već stvoreni estriol. a u placenti nastavlja daljnje pretvaranje u estriol. koji se tek metabolizuje u krajni svoj produkt estriol. i vodonik sa C-l. 4-dien spontano se aromatizuje u estradiol-17β.9. a izmedu C-l. Zato će poremećaji u fetusu ili u placenti rezultirati smanjenom produkcijom estriola. placenta nema potrebnih enzima za sintezu estrogena iz prekursora acetata. što katalizira enzim 19-hidroksilaza. Sinteza progesterona i testosterona već je pre opisana. Placenta ne poseduje ni enzim 16αhidroksilazu. a izlučivanje estrogena tokom trudnoće postupno raste i do deseterostrukih količina. govorimo o fetoplacentarnoj jedinici koja stvara estriol. Međutim. . pa je izlučivanje estriola u urinu dobar pokazatelj fetoplacentarnog statusa.8 ŽENSKI POLNI HORMONI . Time nastaje 19hidroksitestosteron na koji dalje deluje enzim 19-oksidaza i prevodi ga u 19-oksotestosteron. nego koristi već stvoreni testosteron i androstendion u organizmu majke ili fetusa. Na analogan način nastaje iz androsten-diona estron. U posteljici se samo izvodi aromatizacija A-prstena za koju posteljica poseduje potrebne enzime. nastaje dvostruka veza. nego se ta nalazi u suprarenalci i jetri fetusa.

Slika 9.Biosinteza estrogena .14 .

Slika 9.15 .Stvaranje estriola tokom trudnoće .

Dijagnostički se najvredniji podaci dobijaju određivanjem biološki najaktivnijeg estrogena. dok se u trudnoći. Direktna hidroksilacija estradiola u estriol je neznatna. Krajnji metabolički produkti se konačno konjuguju u jetri s glukuronskom ili sumpornom kiselinom. 2-hidroksiestriol i njihovi odgovarajući metoksi derivati).17-epiestriol (16β-OH i 17α-OH) iz njihovih prekursora 16α-hidroksiestrona i 16βhidroksiestrona. estradiola-17β. Kliničko značenje Estrogeni se određuju u serumu i urinu. pa postaju bolje rastvorljivi u vodi i kao takvi mogu se izlučivati u urinu. koji se najvećim delom redukuje direktno u estriol. a nakon toga sledi ponovni porast kad se stvori . ali stvaranje ova dva epimera estriola je neznatno. Nakon toga počinje polagano rasti. 2-hidroksiestradiol. da bi dosegla maksimum dan pre otpustanja LH. u kojem se stvara niz derivata koji su otkriveni tek zadnjih nekoliko godina. koji se luči iz jajnika. a imaju kliničko značenje i u trudnoći i za procenu funkcionalnog stanja jajnika negravidnih žena. estradiol-17β oksiduje se u estron. Posle ovulacije koncentracija estradiol-17β se snizuje. U poslednje se vreme utvrdilo da se estron u negravidnih žena metabolizira dalje i hidroksilacijom na C-2. Koncentracija estrona u serumu se tokom menstrualnog ciklusa ne menja znatnije zbog njegova ekstragonadalnog stvaranja. Tokom prvih 6-7 dana ciklusa koncentracija estradiola-17β u serumu je uglavnom niska i konstantna. Smatra se da upravo porast estradiol-17β pospešuje otpuštanje LH. Koncentracija estradiola-7β tokom ciklusa pokazuje 2 maksimuma.Metabolizam estrogena Metabolizam estrogena dosta je složen proces. Taj metabolički put je intenzivniji u hipertireoidizmu. atomu i da se tako stvaraju katehol-estrogeni (2-hidroksiestron. pa daje korisne podatke o ovarijalnoj funkciji u negravidnih žena. jer nastaje uglavnom iz estradiola. Drugi put je oksidacija estriola u 16-okso-estradiol-17β kao i stvaranje l6β-hidroksiestrona koji se redukuje u 16-epiestriol. pa nema nekog većeg kliničkog značenja. kao što smo videli. a ovaj se dalje hidroksilira u 16α-hidroksiestron. estriol stvara iz fetalnog 16 ahidroksidehidroepiandrosterona. Takođe nema većeg značaja ni određivanje koncentracije estriola u serumu tokom ciklusa. a dijagnostički značaj nekih od tih jedinjenja nije još ni danas sasvim jasan. Metaboliziranjem se takođe stvaraju 17-epiestriol (17α-hidroksi-jedinjenje) i 16.

9 PROGESTERON Progesteron je steroid s 21 C-atomom. nedelja trudnoće. nekonjugovani estriol raste u serumu tokom trudnoće. Radikal CH3CO. jer je koncentracija najviša tokom 35-36. atomu i dvostruku vezu izmedu C-4. jer se progesteron stvara kao intermedijer tokom biosinteze kortikosteroida i androgenih hormona. U tu se svrhu najviše određuje estriol u urinu. Zadatak progesterona je da pripremi uterus za primitak muških semenih ćelija kao i da kasnije reguliše trudnoću. a može se gdekad naći i u cirozi jetre. Sadrži keto-grupu na C-3.žuto telo. Snižena koncentracija estradiola-17β nalazi se u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu i Turnerovu sindromu. Abnormalno visoka koncentracija estriola u serumu upozorava na opasnost prevremenog porođaja. ginekomastiji i tumorima koji produciraju estrogene. i C-5. Patološki povećane koncentracije nalaze se u feminizaciji kod muškaraca. Posle ovog drugog maksimuma koncentracija se ponovno smanjuje. ali u nekim slučajevima i u serumu. koji uzrokuju njegovu biološku aktivnost. pa se na osnovu koncentracije u serumu može odrediti i starost fetusa. Kod negravidnih žena progesteron se stvara i luči iz žutog tela (corpus luteum). Abnormalnosti u koncentraciji serumskog estradiola-17β nalaze se i pri poremećaju menstrualnog ciklusa u žena. . To je ženski polni hormon koji zajedno s estrogenima sudeluje u regulaciji menstrualnog ciklusa. 9. atoma. atomu nije toliko važan za njegovo biološko delovanje. ali tokom lutealne faze ciklusa ostaje ipak malo viša nego u proliferativnoj fazi. Slobodni. Nešto malo progesterona stvara se i u suprarenalci i testisima. a za vreme trudnoće je glavni izvor tog hormona placenta. Određivanje estrogena posebno je važno u žena u trudnoći za ocenu placentarne funkcije.koji se nalazi na C-17.

Redukovati se mogu keto-grupe na C-3 i C--20. Tokom metaboliziranja progesterona prvo se redukuje dvostruka veza izmedu 4. Zato je određivanje pregnandiola u urinu dobar pokazatelj sinteze progesterone . atomu. a delovanjem Δ-4-5a-reduktaze njegov izomer alopregnandion.Biosinteza i metabolizam progesterona Progesteron nastaje iz acetata preko holesterola i pregnenolona. U tim procesima redukcije sudeluje nekoliko enzima. odnosno 20a i 20β-hidroksisteroid dehidrogenaza. pa nastaju izomeri s OHgrupama u α odnosno β položaju. Zatim se redukuje keto-grupa na C-3. Redukcijom i konjugacijom hormon gubi svoju fiziološku aktivnost. pa nastaju pregnandion i alopregnandion. i 5. Nastali progesteron se zatim redukuje. atomu. pa nastaju pregnanolon i alopregnanolon. Redukcijom keto-grupa i dvostruke veze nastaju uvek po 2 izomera koji se razlikuju po prostornoj orijentaciji vodonika na C-5. C-atoma. redukcijom na C-20 atomu nastaju pregnandiol i alopregnandiol. . Katalitičkim delovanjem Δ-4-5β-reduktaze nastaje pregnandion. Kao konačni produkt najvećim delom stvara se pregnandiol koji se u jetri konjuguje s glukuronskom kiselinom i kao takav izlučuje urinom. Redukciju keto-grupa kataliziraju 3a-hidroksisteroid dehidrogenaza i 3β-hidroksisteroid dehidrogenaza. atomu te dvostruka veza (Δ4). te konačno.

Metabolizam progesterona .16 .Slika 9.

Zato se odredivanjem koncentracije progesterona u serumu dobivaju podaci o ovulaciji i funkciji žutog tela.06 do 2. tumora jajnika. tako raste i koncentracija progesterona u serumu. kada u serum dospeva samo hormon nastao u nadbubrežnoj žlezdi. Koncentracija progesterona u serumu (plazmi) u toku folikularne faze. ako ne dođe do ovulacije. Kod žena s normalnim menstrualnim ciklusom tokom folikularne faze izlučuje se slično kao i kod muškaraca. Isto kao što je slučaj s progesteronom u serumu. membranozne dismenoreje. niska je i kreće se od 0. U trudnoći se progesteron stvara u placenti. glavnog produkta metabolizma progesterona. izostaje i porast koncentracije progesterona. podatke o ovulaciji i funkciji žutog tela tokom menstrualnog ciklusa. Povećano izlučivanje pregnandiola u urinu nalazi se u kongenitalnoj hiperplaziji nadbubrežne žlezde usled deficita 17 β i 21 β-hidroksilaze. Kako koncentracija u serumu dosta varira od dana do dana. Povećana koncentracija progesterona u serumu nalazi se pak kod kongenitalne hiperplazije nadbubrežne žlezde uzrokovane deficitom 11 β. Slične podatke koji se dobivaju direktnim određivanjem progesterona. Nakon ovulacije. koncentracija se u serumu tokom 3 do 5 dana naglo povisuje na vrednosti oko 19 do 95 nmol/L i zadržava narednih 6 dana. a u graviditetu o funkciji placente. pa kako trudnoća napreduje.Kliničko značenje. U trudnoći je tokom prvog trimestra urinarni pregnandiol nešto veći nego u lutealnoj . dobivaju se i određivanjem urinarnog izlučivanja prognandiola. Ako ne dode do ovulacije. ljuštenja endometrija ili premenstrualne tenzije. Koncentracija progesterona u serumu snižena je kod insuficijencije žutog tela. kao i kod tumora jajnika. lutealni maksimum. i 24. tj. 17β ili 21β-hidroksilaze koje sudeluju u metabolizmu progesterona. lutealne ciste jajnika i korionepitelioma. potrebno je progesteron u serumu češće odredivati da bi mogle da se procene smetnje u ciklusu ili abnormalnoj trudnoći. Onda se naglo smanjuje i dan pre menstruacije doseže vrednosti kao u folikularnoj fazi.86 nmol/L. kada stvoreno žuto telo sintetizuje progesteron. dana ciklusa. izmedu 21. izostaje i porast urinarnog pregnandiola. ali u lutealnoj fazi nakon ovulacije i stvaranja žutog tela izlučivanje pregnandiola se povećava i dostiže maksimum. Muškarci izlučuju samo do oko 2 (μmol/L pregnandiola koji se stvara iz progesterona i 11-deoksikortikosterona u suprarenalci. čak i do vise od 600 nmol/L pre poroda.

stres. Povišene koncentracije ACTH u serumu ili plazmi nalaze se u Adisonovoj bolesti. prolaktin. Niske koncentracije ACTH nalaze se kod karcinoma nadbubrega i kod panhipopituitarizma. do 36. Druga dva hormona. nazivaju se zajedničkim imenom gonadotropini. vazopresin i oksitocin. tirotropin i kortikotropin. molekulske mase oko 21000. koncentracija glukoze. Kortokotropin Kortikotropin (ACTH) je polipeptid sastavljen od 39 aminokiselina. te ima anaboličko i dijabetogeno delovanje.fazi ciklusa. luči zadnji režanj hipofize. tako raste i izlučivanje pregnandiola u urinu. esencijalne hipertenzije ili dijabetesa te bolesti jajnika. fizička aktivnost. nedelje trudnoće. san. a snižena kod dvarfizma. Najveći broj proteinskih i polipeptidnih hormona luči hipofiza. NEFA. hiperplaziji nadbubrega. u hipoglikemiji kod insulinske terapije i posle davanja metirapona. lutropin i prolaktin. Na koncentraciju STH u serumu utiče: ishrana. Prednji režanj luči sedam hormona: hormon rasta. Tirotropin . Koncentracija STH u serumu povišena je u akromegaliji i gigantizmu. intrauterine smrti fetusa. u stresu. Folikularni stimulirajući hormoni. Luči se pod dejstvom liberina za STH iz hipotalamusa. Maksimum doseže oko 32. može izazvati hipoglikemiju. pankreas i paratireoidna žlezda luče mnoštvo hormona koji su proteinske prirode. Zbog uticaja na glikogenezu. ACTH reguliše funkciju nadbubrežne žlezde i lučenje kortikosteroida. nakon čega se počinje lagano smanjivati. Manje izlučivanje pregnandiola nego što je normalno za razne faze trudnoće nalazi se kod toksemije i eklampsije. posle adrenalektomije. insuficijencije placente zbog hroničnog nefritisa. Pospešuje mobilizaciju masti iz depoa i oksidaciju masnih kiselina te sintezu glikogena. a kako se lučenje progesterona iz placente povećava. da bi se 4 do 5 dana posle porođaja snizio na vrednosti kao u negravidnih žena. lutropin. Hormon rasta Hormon rasta ili somatotropin (STH) je kiseli protein. STH stimuliše rast kostiju i drugih tkiva. melanoforni stimulirajući hormon. insulin i glukagon. 9.10 PROTEINSKI HORMONI Hipofiza. folitropin.

Tirotropin (TSH) je glikoprotein molekulske mase oko 25000. Vrednost FSH raste do petog dana folikularne faze ciklusa. Kod muškaraca FSH stimuliše spermatogenezu. hipofize i gonada. U prednjem režnju hipofize stvaraju se folitropin (FSH) i lutropin (LH). Gonadotropini Humani gonadotropini stvaraju se u hipofizi i placenti. Time se reguliše u narednom ciklusu rast i razvoj folikula. Naročito je brz i visok porast LH u toku periovulacionog razdoblja. FSH kod žena utiče na rast folikula. U toku poslednjih dana ciklusa koncentracija FSH je nešto viša nego LH. Kod dece i odraslih (sem žena u postmenopauzi) sekreciju FSH i LH kontroliše negativna povratna sprega hormona iz gonada. FSH I LH iz hipofize izlučuju bazofilne ćelije u prednjem režnju koje označavamo kao gonadotropne ćelije. Izlučivanje gonadotropina iz hipofize reguliše se međusobnim delovanjem gonadoliberina (GnRH) iz hipotalamusa i hormona iz jajnika odnosno semenika. FSH i LH su glikoproteini sastavljeni od nekovalentno vezanih α i βpodjedinica. U trofoblastima posteljice stvara se korijski gonadotropin (HCG) koji se fiziološki izlučuje samo u trudnoći. Kod muškaraca se regulacija lučenja FSH i LH takođe zasniva na negativnoj povratnoj sprezi s testosteronom iz testisa. dok je porast FSH u tom razdoblju manji. LH stimuliše . a kod muškaraca LH stimuliše stvaranje testosterona u ćelijama testisa. Gonadotropini se u cirkulaciji javljaju u najmanje 4 molekularna oblika. te uz malo LH deluje na lučenje estrogena iz folikula. Time završava sazrevanje folikula i dolazi do porasta progesterona u serumu. Sinteza i lučenje gonadotropina regulisani su kompleksnim odnosom hipotalamusa. oslobađanje jajne ćelije iz folikula i stvaranje žutog tela i menstruacija. Kod žena LH izaziva ovulaciju folikula i lučenje progesterone iz žutog tela. U toku normalnog menstrualnog ciklusa promene nivoa FSH i LH uslovljavaju fiziologiju reprodukcije. koji prethodi ovulaciji. koji se zajedno nazivaju humani hipofizni gonadotropini (HPG). a molekularni se oblici u hipofizi izgleda razlikuju od onih u cirkulaciji. Luči se iz prednjeg režnja hipofize pod dejstvom tiroliberina (TRF) iz hipotalamusa. dok estradiol iz jajnika raste. TSH kontroliše lučenje hormona štitne žlezde. Istovremeno počinje porast LH koji povišeni estradiol ne suprimira. a zatim opada.

Povišena koncentracija insulina u plazmi nalazi se kod tumora pankreasa. Po građi je polipeptid molekulske mase oko 20000. insulin deluje i na promet lipida pojačavajući lipogenezu i smanjujući lipolizu u masnom tkivu. Dominantna regulacija sekrecije prolaktina iz laktotropnih ćelija adenohipofize je inhibitorno delovanje prolaktostatina (PIF). kao prekursor dopamina i kateholamina u specifičnim hipotalamusnim centrima. Fiziološko delovanje insulina je u kontroli metabolizma ugljenih hidrata. ukazuju na ispad funkcije gonada ili poremećaje u osovini hipotalamushipofiza. osim perovulacionog porasta. . Redukcijom disulfidnih veza insulin se inaktivira. Smanjena koncentracija se nalazi u dijabetesu. a ovaj zatim suprimira LH. Deficit insulin uzrokuje dijabetes melitus. Sastoji se od dva lanca. koji su spojeni sa dva disulfidna mosta. Insulin Insulin se stvara u β-ćelijama Langerhansovih ostrvaca u pankreasu. S druge strane L-Dopa. mišiće i masno tkivo vezujući se za specifične insulinske receptore na plazma membranama. Izgleda da dopamin deluje na oslobađanje PIF-a. Insulin deluje na ciljne organe. dovodi do inhibicije izlučivanja prolaktina. On je polipeptid. te tako vezan preko jednog “drugog glasnika” uzrokuje promene u membrani i njenoj propustljivosti. Povišene koncentracije gonadotropina. dok regulacija FSH još nije sasvim razjašnjena.Leydigove ćelije testisa na stvaranje testosterona. jetru. Prolaktin Prolaktin je vrlo važan hormon u reprodukcionom ciklusu čoveka. Insulin snižava koncentraciju glukoze u krvi. iz hipotalamusa. Molekulska masa mu je 6000. Takođe sprečava stvaranje ketonskih tela. Snižene vrednosti FSH I LH ukazuju na poremećaj sistema hipotalamus-hipofiza ili pojavu tumora koji producira steroidne hormone. verovatno inhibirajući prolaktostatin preko serotoninergičnih puteva. Osim delovanja na metabolizam ugljenih hidrata. Hipoglikemija i hipotireoza uzrokuju porast prolaktina u cirkulaciji. akromegalije i gigantizma. ali su ove potonje ređe. To se događa u jetri delovanjem glutationa.

3'.17 . U folikulama se stvaraju dva hormona. Slika 9. TSH (thyroid stimulating hormone). Teška je oko 25 do 30 g.5. a sadrže sferične folikule od oko 300 μ. glavni sastojak koloida u folikulama. 1.5. Oba hormona nastaju iz tirozina pod kontrolom polipeptidnog hormona koji stimuliše njihovo lučenje. α trijodtironin ili T3 je 3. tirotropina. a luči ga prednji režanj hipofize (adenohipofiza). Regulacija lučenja tiroidnih hormona predstavlja negativnu regulaciju mehanizmom povratne sprege. izolovao ga je 1915.17). a u nju su uključeni hipotalamus.Regulacija stvaranja i lučenja tiroidnih hormona Tiroidni relizing faktor TRH ili tiroliberin iz hipotalamusa stimuliše lučenje TSH iz adenohipofize. U epitelnim ćelijama folikula stvaraju se tiroidni hormoni vezani za protein-tiroglobulin. T4 je 3. godine Kendal. Funkcija tiroideje ispituje se određivanjem prva dva navedena hormona i ovde ćemo govoriti samo o njima.5'-tetrajodtironin.3'-trijodtironin. a ovaj stimuliše stvaranje i lučenje T3 i T4. tireoideja i koncentracija slobodnog T4 i T3 u cirkulaciji (slika 9. u kstracelularnoj tečnosi koči lučenje TSH. kalcitonin ili tireokalcitonin. tiroksin i trijodtironin. Ima oblik leptira s dva lobusa koje povezuje istmus. Tiroksin ili. hipofiza. kako se još naziva. Obratno.Hormoni štitne žlezde Štitna žlezda ili tiroideja je mala endokrina žlezda ispred dušnika i grla. a njegovu hemijsku strukturu razjasnio je 1928. stvara se treći hormon štitne žlezde. godine Harington. Porast koncentracije slobodnog tiroksina. sniženje koncentracije hormona u cirkulaciji stimuliše lučenje TSH iz hipofize. kalcitonin deluje na metabolizam kalcijuma. Tiroksin je već dugo poznat. Cćelijama. Dok tiroksin i trijodtironin deluju na metabolizam celog organizma.5 cm široki i oko 2 do 4 cm debeli. Lobusi su oko 4 cm visoki. što onda rezultira manjim lučenjem T4 i T3 iz štitne žlezde. U posebnim ćelijama. . a verojatno i trijodtironina. pa se luči više hormona iz štitne žlezde.

18 . Za sintezu hormona štitne žlezde potreban je jod. Delovanjem jedne peroksidaze jodid se oksiduje u aktivni jod i veže na tirozilne ostatke tiroglobulina. iz koje ih tiroideja apsorbuje pa se jod akumulira tako da tiroideja sadrži oko 20 puta veću koncentraciju nego krvna plazma. Akumulacija jodida u tiroideji je enzimski proces.Biosinteza hormona tiroideje. Na slici su navedeni agensi koji koče stvaranje hormona . Slika 9.Biosinteza i metabolizam hormona tiroideje. Jod se brzo apsorbuje u crevu i u obliku jodida prelazi u krv.

Utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. Kateholamini se u telu stvaraju iz tirozina. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. Oni deluju na ceo organizam pospešujući utrošak kiseonika i stvaranje toplote. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. Uzroci hipertireoze su Basedovljeva bolest. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa. hipotiroidizam se javlja i u Hashimotovoj bolesti zbog prisustva antitiroidnih antitela. Potrebni su za rast. a deluju i na razvoj i polno sazrevanje. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. noradrenalin i dopamin. prekomerno davanje hormona štitne žlezde. ili davanja joda. nedostatak joda u hrani izaziva miksedem ili eutiroidnu gušu. Kateholamini Kateholamini su zajednički naziv za aktivne amine koji sadrže benzolski prsten s dve hidroksilne grupe (katehol). Kako je za biosintezu hormona potreban jod. Osim nedostatka joda. Hipertiroidizam se javlja kad su produkcija i lučenje tiroidnih hormona povećani. pojava čvorova u tiroideji.Fiziološko delovanje hormona štitne žlezde je kompleksno. To su hormoni: adrenalin. Stvaraju se u hromafinskim i nervnim ćelijama u srži nadbubrega. . kao i tumori hipofize.

Hipofiza je anatomski povezana sa hipotalamusom koji kontroliše i reguliše njen rad. Hipotalamus reaguje na signale koji dolaze i iz viših moždanih centara tako što se u posebnim ćelijama hipotalamusa sintetuzuju specifična hemijska jedinjenja hipotalamusni faktori oslobađanja. sastav krvi i drugih telesnih tečnosti. Hormoni se sintetizuju u vrlo malim količinama u posebnim organima. normalno funkcionisanje organa. koje sintetizuju neuroni čine neuro-hormone. Da bi se ostvarila kvalitetna koordinacija neophodan je prenos potrebnih „poruka“ od jednog do drugog organa. vrše kontrolu i obezbeđuju rast i razvoj različitih tkiva. Hipofiza se sastoji od prednjeg i zadnjeg režnja. Ova kontrola hipotalamusa ostvaruje se sekrecijom posebnih hemijskih jedinjenja kroz nervna vlakna i krvne sudove. Najjednostavnije strukture (tripeptid) je hormon . hormoni oslobodioci ili liberali. endokrinim žlezdama. To su posebna tkiva. reaguju na specifičan način i nizom hemijskih reakcija izazivaju metabolički efekat u ćeliji. Na ćelijama ciljnih tkiva nalaze se receptori sa kojima hormoni „prepoznajući“ ih.UKRATKO: Da bi organizam dobro funkcionisao potrebna je dobra međusobna usklađenost raznih procesa. Neki se hormoni izlučuju u aktivnom obliku. ciljna tkiva. tj. a neki kao neaktivni prethodnici. a druge posebne ćelije sintetizuju „klasične“ hormone. Hormoni se krvlju prenose do mesta gde treba dostaviti „poruku“. Hipotalamus sintetizuje 8 do 9 faktora oslobađanja. pa i delovanja većine hormona imaju hipotalamus i hipofiza. Skoro da nema procesa koji nije posredno ili neposredno pod uticajem jednog ili više hormona. specifična za svaki hornom. Hemijski glasnici. neuro-sekretorne supstance koje čine vezu između nervne i humoralne regulacije. Liberini su mali peptidi koji se satoje od 3 do 12 aminokiselinskih ostataka. koji imaju različite endokrine uloge. do mesta delovanja. Hormoni regulišu i održavaju celokupan metabolizam. Iz ovih žlezda se direktno izlučuju u krv. Prenos ovih poruka ostvaruje se posebnim signalima nervnog i endokrinog sistema. b) derivate aminokiselina i c) steroidne hormone. Glavnu ulogu u regulaciji lučenja. Ovi sistemi imaju osobinu da sintetizuje i izlučuju posebna hemijska jedinjenja koje nazivamo hemijski glasnici. Po hemijskoj strukturi hormoni se dele na: a) oligopeptidne i proteinske. organa i celokupnog organizma.

CRH→ACTH→kora nadbubrega→kortikosteroidi. Svaki hormon oslobodioc utiče na sekreciju specifičnog tropnog hormona. proteina složene strukture. hipofize i perifernih endokrinih žlezda regulisan je u većini slučajeva fiziološkim mehanizmima od kojih je najčešći mehanizam povratne sprege. Ovaj proizvod dovodi do aktiviranja potrebnih enzima unutar ćelije i do potrebnog odgovora promenom ćelijskog metabolizma.oslobodioc tireotropnog hormona (TRH). Adenofiza (prednji režanj) luči veći broj hormona. Svi hormoni oslobodioci prenose se krvlju do hipofize gde u prednjem režnju ovog organa stimulišu sintezu i lučenje jedne druge grupe polipeptidnih hormona. deluje kao antagonist insulinu.GnRH→FSH→testisi→testos teron ili GnRH→LH→ovarije→estrogeni hormoni ili GnRH→LH→žuto telo→ progesteron. Od tropnih hormona najjednostavnije strukture je kortikotropni hormon (ACTH) koji utiče na rad nadbubrega. Ovakvi hormoni pronalaze svoje receptore u samoj ćeliji. On stimuliše sintezu proteina i katabolizam lipida. To su tropni hormoni čija je uloga da pronađu ciljna tkiva druge endokrine žlezde i prenesu „poruku“ o sintezi odgovarajućeg hormona. kortikotropni i tireotropni hormoni. . Ovaj enzim katalizuje reakciju pretvaranja ATP-a u adenozin-3. međusobno vezane nekovalentnim vezama. Ovi tropni hormoni sastoje se iz dve α i β-podjedinice. nedostatak do patuljastog rasta. a drugi deluju direktno na metabolizam u ćelijama mnogih organa (hormon rasta i prolaktin). obično u citoplazmi. Mnogi hormoni ostvaruju svoje delovanje vezivanjem za membranske receptore. a svaki tropni hormon na sintezu specifičnog hormona u perifernoj endokrinoj žlezdi. Drugi tropni hormoni su glikoproteini. Preterana sekrecija hormona rasta dovodi do gigantizma. kao što su tireotropni hormon (TSH) koji podstiče rad tireoideje i sintezu gonadotropnih hormona (FSH i LH). Intenzitet sinteze hormona hipotalamusa. Takvi su npr.TRH→TSH→tiroideja→tiroksin. Npr. Vezivanjem ovakvih hormona za membranske receptore stimuliše se aktivnost enzima adenilat ciklaze. Jedan deo su tropni hormoni. Za biološku aktivnost odgovorna je βpodjedinica.5-ciklični monofosfat (cAMP). Postoje i hormoni takve hemijske strukture da lako ulaze u ćeliju. Najsloženije građe (10 aminokiselinskih ostataka) je hormon oslobodioc genadotropnih hornoma (GnRH). Hormon rasta je značajan za rast i razvoj.

pod uticajem parathormona intenzivnija je i sinteza aktivnog oblika vitamina D. Tireotropni hormon stimuliše ulaženje joda u ćelije tiroideje. masti i ugljenih hidrata. kao i vitamin D. Usled smanjene sekrecije nastaje hipotiroidizam. Usled povećanja lučenja hormona tiroidne žlezde nastaje hipertiroidizam. koncentrišu u ćelijama tiroideje i da se pretvore u oblik pogodan za ugrađivanje u molekul tiroidnih hormona. Povećane koncentracije fosfora su posledica povećanih koncentracija vitamina D ili smanjene sekrecije parathormona. ali . Parathormon stimuliše veću apsorpciju Ca i P u crevima. rahitis kod dece. Ovaj proces se odvija uz utrošak energije i nasuprot koncentracijonom gradijentu. Usled loše ishrane ili neizlaganja UV zracima ili smanjenja sekrecije parathormona u krvi se smanjuje količina kalcijuma. Nastali hormoni tiroideje prelaze direktno u krv. Poremećaji u metabolizmu Ca i P preduslov su mnogih bolesti. Štitna žlezda ili tiroideja proizvodi i luči dva hormona. Paratiroidni hormon je osnovni proizvod lučenja paratireoideje. a kalcitonin je njihov antagonist. U krvi se vežu za poseban protein tiroksin vezujući globin. povećava reapsorpciju Ca u bubrezima i resorpciju kostiju. sintezu i katabolizam proteina ili lipolizu. Glavna uloga mu je u regulaciji metabolizma kalcijuma i fosfora. osteomalacija ili osteoporoza kod odraslih. tiroksin (T4) i trijodtironin (T3). Ovo stanje karakterišu povećane aktivnosti oksidativnih procesa. Najčešća posledica je nestvaranje ili gubitak koštane mase. Hormoni tireoideje stimulišu mnoge metaboličke procese. Hipotiroidizam može biti posledica poremećaja u radu hipofize. sve dok ih ne apsorbuju ciljna tkiva. Poremećaji u metabolizmu kalcijuma i fosfora dovode do povećanja ili smanjenja koncentracije ovih elemenata u krvi. na primer. ADH ima važnu ulogu u kontroli zapremine vanćelijske tečnosti. Tako su povećane koncentracije kalcijuma u krvi posledica povećane sekrecije parathormona ili intoksikacije vitaminom D. Takve bolesti su.Zadnji režanj hipofize (neurohipofiza) luči dva hormona oligopeptida: antidiuretički hormon (ADH) ili vazopresin i oksitocin. time kontroliše i krvni pritisak. Oksitocin deluje na mišiće maternice izazivajući njihovo grčenje i upotrebljava se u ginekologiji. Sinteza ovih hormona je složena i da bi se ostvarila neophodno je da se određene količine joda. Na metabolizam ovih utiče i kalcitonin koji je antagonist parathormonu. katabolizam proteina. Najduže poznata bolest je Bazedovljeva (ili Graveova) bolest. Osim toga. Vitamin D deluje na metabolizam Ca i fosfora slično parathormonu.

androgeni i estrogeni. Adrenalin. koji se hidroksiluje u položaju 17. Svi steroidni hormoni sadrže u osnovi steroidno jezgro a međusobno se razlikuju po vrsti i broju supstituenata. Kora nadbubrega se sastoji iz tri sloja ćelija a svaki sloj je odgovoran za sintezu druge vrste steroida.i nedostatka joda u ishrani. noradrenalin i dopa nazivaju se zajedničkim imenom kateholamini. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. On se menja tokom niza reakcija i kao krajnji proizvod nastaje aldosteron. Glukokortikoidi se sintetišu takođe iz progesterona. b) androgeni (C19 – testosteron) i c) estrogeni ( C18 – estradiol. a iz ovog intermedijata nastaje kortizol. Sinteza steroidnih hormona je složeni proces koji obuhvata veći broj reakcija. Estrogeni su hormoni sa najmanjim brojem C-atoma u molekulu. aldosteron. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. dok su glavna mesta sinteze androgena i estrogena muške i ženske polne žlezde. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. Od holesterola počinje sinteza svih steroidnih hormona. Iz holesterola nastaje u prvoj reakciji pregnenolon. . a srž hormone derivata aminokiselina. Iz ovog intermedijata sintetizuju se i adrenalni polni hormoni. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa. estron). Da bi se sintetizovali mineralokortikosteroidi. Sintetizuju se odvajanjem metil grupe u položaju 18 i obrazovanjem jednog aromatičnog prstena. Razlikujemo tri grupe steroidnih hormona: a) kortikosteroidi (C21 – kortizol. a unutrašnji za adrenalne androgene. Posledice su povećanje štitne žlezde i gušavost (struma). Nadbubreg je ednokrina žlezda koja se satoji od srži i kore. progesteron). srednji za mineralokortikoide. katalizovanih mnogim enzimima. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata u jetri i mišićima povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. prvo se gradi progesteron. glavni predstavnik ove grupe hormona. Od svih reakcija posebno je značajna oksidacija metil grupe u položaju 18. Kortikosteroidi se sintetizuju u kori nadbubrega. Mnogi hormoni su po hemijskom sastavu steroidi. Iz aminokiselina fenilanalina i tirozina sintetizuju se adrenalin i noradrenalin. Kora sintetizuje steroidne hormone. Kateholamini utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. Ovaj deo biosintetičkog puta je zajednički za sve steroidne hormone. spoljašni za glukokotrikoide.

i mineralokortikoida. Tako dovodi do. pa nastaje enzimski „blok“ i dolazi do nagomilavanja 17α-hidroksiprogesterona. Takva je Adisonova bolest koju karakteriše nedostatak gluko. pa nastaje hipoglikemija. Najčešće nedostaje 21-hidroksilaza. Pored antizapaljenskog i imunosupresivnog delovanja. a kabolizmom androgena. Posebno zato što utiče na mnoge procese koji predstavljaju odgovor organizma na stres. On učestvuje u regulaciji optimalnog sadržaja eletrolita i zapremine telesnih tešnosti. 17-ketosteroidi. Usled nedostatka 17αhidroksilaze ne odvija se sinteza kortizola.tako i mineralokortikoida i adrenalnih androgena. Kortizol je veoma značajan hormon. retenciji natrijuma. Katabolizmom glukokortikoida nastaju 17hidroksikortikosteroidi. Ovaj hormon stimuliše u distalnim tubulima reapsorpciju natrijuma i zajedno sa njim pasivnu reapsorpciju vode. Najvažniji mineralokortikoid je aldosteron. Regulacija sinteze i . Kod Cushingove bolesti dolazi do hiperprodukcije kako gluko. potrebnog u stresu. Poznate su mnoge bolesti u čijoj osnovi leže poremećaji u sintezi i sekreciji steroidnih hormona nadbubrega. povećanja nivoa glukoze u krvi. Delimični ili potpuni nedostatak funkcije nadbubrega javlja se kao posledica tumora. kortizol značajno utiče na metabolizam ugljenih hidrata ali i proteina i lipida. Kontrola glukoregulacije je pod uticajem i drugih hormona. pa je više stimulisana sinteza aldosterona. zbog čega nastaju poremećaji u glukoregulaciji. gubitak elektrolita i teška dehidratacija. u krvi ili mokraći.Način regulisanja biosinteze nije isti za sve grupe steroidnih hormona nadbubrega. dokazuje se i poremećaj aktivnosti određenog enzima. a kod žena se zapaža i pojava maskulinizacije. Tako se koncentracija kortizola u krvi reguliše mehanizmom povratne sprege i sintezom hormona hipotalamusa i hipofize dok se koncentracija mineralokortikoida kontroliše drugim mehanizmima. Glavni glukokortikoidni hormon je kortizol. Za ove bolesti karakteristični su: određena klinička slika i povećanje koncentracije nekih steroidnih hormona ili intermedijata. U jetri stimuliše glikogenolizu i sintezu glukoze iz aminokiselina. tuberkuloznih ili autoimunih procesa. Jetra je važan organ u kome se odigrava katabolizam steroidnih hormona. Poznate su nasledne bolesti koje nastaju kao posledica delimičnog ili potounog nedostatka nekog od enzima u biosintezi steroidnih hormona. Zbog značaja koji imaju u metabolizmu ugljenih hidrata ova grupa hormona je nazvana glukokortikoidima. Zavisno od toga koja je vrsta intermedijata povećana.

iako u manjim količinama. Glavni androgeni nadbubrega su dehidroepiandrosteron i androsteron. Pored toga on je značajan intermedijat u biosintezi svih steroidnih hormona. Ovi signali dovode do aktiviranja posebnog regulacionog. a FSH spermatogenezu. Utiču i na druge metaboličke procese dovodeći do povećanih koncentracija lipoproteina. testisi i semenici. Estrogeni utiču na razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika. LH stimuliše sintezu androgena. Smanjen sadržaj progesterona u trudnoći ukazuje da preti pobačaj ploda. Retki su poremećaji praćeni povećanom sintezom estrogena. Tokom trudnoće koncentracije estrogena i progesterona rastu da bi bile najveće u toku porođaja. . Androgeni hormoni određuju primarne i sekundarne muške karakteristike. Određivanje androgena i metabolita značajni su za dijagnozu virilizacije kod žena i naslednih defekata u steroidogenezi. Najvažniji estrogeni su estron i estradiol. Nedostatak estrogena posle menopauze dovodi do povećanja LDL i osteoporoze. On se stvara u određenim fazama menstrualnog ciklusa i za vreme trudnoće. Muški polni hormoni su androgeni. Sinteza u testisima počinje kada se iz hipofize sekretiraju folikulostimulišejući (FSH) i luteinizirajući (LH) hormoni. Oni su C-18 steroidi. Jajnike stimulišu na sekreciju estrogena hormoni hipotalamusa i hipofize. Glavno mesto sinteze androgena su muške polne žlezde. testosteron. reninangiotenzinskog sistema. Signali za sintezu aldosterona su smanjenje količine natrijuma. Male količine estrogena stvaraju se i u testisima i nadbubregu. Progesteron je još jedan značajan steroidni hormon koji sintetizuje žuto telo jajnika. ekstraćelijske tečnosti i sniženi krvni pritisak.delovanja aldosterona značajno se razlikuje od one kod glukokortikoida. hemoglobina ili erotrocita. Ženski polni hormoni ili estrogeni sintetizuju se u jajnicima a za vreme trudnoće i u placenti. Međutim. Ovde se sintetizuje najvažniji predstavnik androgena. čiji je A prsten steroidnog jezgra aromatičnog karaktera. androgeni se sintetuzuju i u kori nadbubrega.

BIOLOŠKE OKSIDACIJE .

Zapremina kristi se menja u toku disanja. Jedna jedina ćelija jetre pacova ima preko 1 000 mitohondrija. površina unutrašnje membrane je vrlo velika. obliku.Struktura kristi u mitohondrijama jetre (a) i mrkog masnog tkiva pacova (b) Zbog nabrane strukture. kristi. koji se zovu kriste (cristae). Mitohondrije imaju dve membrane: spoljnu i unutrašnju. nije naborana već glatka. One imaju iste dimenzije kao bakterije. tako da ispunjavaju unutrašnji lumen mitohondrija (slika 10. Unutrašnja membrana gradi mnogobrojne uzdužne nabore. Mitohondrije su najbolje ispitane ćelijske organele. Spoljna membrana je obavija.10. Njihov broj je relativno konstantan za svaki određeni tip ćelija. U mitohondrijama jetre kriste su retke i nepravilne. kreću se po citoplazmi. u bubrežnim i srčanim su cilindrične u fibroblastima su končaste. Unutrašnja membrana mitohondrija je kontinuirana i obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermembranski prostor. strukturi i smeštaju. U jetrenim ćelijama su elipsastog skoro okruglog oblika.1 .1 MITOHONDRIJE Biološke oksidacije i proizvodnja adenozintrifosfata odigrava se u mitohondrijama. dok su u mišićnim ćelijama manje ili više fiksirane. bubrega. U nekim ćelijama npr. Mitohondrije se vrlo mnogo razlikuju po veličini. jetre. 1 ml mitohondrija mišića slepog miša ima površinu sobe od 50 m 2. mrkog masnog tkiva mnogobrojne. a širina nešto manje od 1μ5[5]. Unutar ćelije one su smeštene u neposrednoj blizini struktura koje troše energiju odnosno ATP. Npr. dok su u ćelijama srca. izuzev eritrocita sisara i anaerobnih plesni. koje se nalaze u citoplazmi svih eukariotskih ćelija.1). u mišićnim ćelijama su smeštene uz miofibrile. Npr. čija dužina iznosi 2 μ. Ona je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. Najbolje su ispitane mitohondrije jetre pacova. Matriks je gelu 5 . Slika 10.

Mitohondrije. koja sadrži oko 50% proteina.slična. Ultrastruktura spoljne i unutrašnje membrane je različita. omogućava da su pojedini enzimski sistemi međusobno odvojeni. Na unutrašnjoj strani unutrašnje membrane nalaze se pravilno raspoređene sferne čestice. imaju malo matriksa i obrnuto. Njih nema na spoljnoj strani unutrašnje membrane. Slika 10. polučvrsta faza. niti na spoljnoj membrani. koji su smešteni unutar njihove strukture i na obema membranama. U nekim mitohondrijama se nalaze ribozomi.2 . koje imaju mnogo kristi. koja se sastoji od više odvojenih prostora.Ultrastruktura mitohondrija: skematski (a) i slikovno prikazana (b) Aktivnost mitohondrija dolazi od mnogobrojnih enzima i drugih faktora. Struktura mitohondrija. čiji je prečnik 80—90 Å 6[6]. Ovo 6 . Ove čestice se nazivaju elementarne čestice.

U tabeli 13. Oni katalizuju većinu reakcija ciklusa limunske kiseline (CLK).i tri-karbonske . U unutrašnjoj membrani mitohondrija su smeštene sve važne dehidrogenaze. malat-dehidrogenaza. Zbog velike metaboličke aktivnosti. koji učestvuju u sintezi ATP-a. monoamin-oksidaza Miokinaza (ATP+AMP → 2 ADP) nukleozid-difosfat-kinaza: (ATP + UDP → ADP +UTP) citohromi.1 je dat raspored enzima odnosno funkcionalna organizacije mitohondrija.ima velikih prednosti: 1) postiže se veća lokalna koncentracija reaktanata. dehidrogenaza glutaminske kis.1 Raspored enzima u mitohondrijama Mesto nalaženja Spoljna membrana prostor između membrana Funkcija aktivacija masnih kiselina reakcije između nukleotida Prenos vodonika i elektrona dobijanje ATP-a prenošenje masnih kiselina drugi transportni sistemi dehidrogenaze i drugi enzimi CLK oksidacija masnih kiselina desaminacije i transaminacije sinteza ureje inicijalne reakcije glukoneogeneze Enzimi Tiokinaza masnih kiselina. neke stupnjeve glukoneogeneze.. Tabela 10.fumaraza. svi citohromi i faktori. akonitaza enzimi (β-oksidacije masti. acetoacetat i β-hidrok-sibutirat prolaze bez prepreka kroz membrane mitohondrija. piruvat. 2) mogućno je njihovo usmereno kretanje prema jednoj ili drugoj strani unutrašnje membrane i 3) može da se podesi redosled reakcija. transaminaze enzimi ciklusa ureje. β-hidroksi-buterne kiseline i α-glicero-fosfata. izocitratdehidrogenaza. β-oksidaciju masnih kiselina i metabolizam aminokiselina sve do nastajanja ureje. iako su neki od njih kompleksni enzimski sistemi. CO₂.dehidrogenaza ćilibarne kiseline. Unutrašnja membra matriks citratsintaza. Neki od njih kao O₂. piruvat-karboksilaza PEPkarboksikinaza U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. Drugi metaboliti kao što su: nukleotidi. dehidrogenaze NADH.enzimi sinteze ATP-a transfere karnitin-masne kiselineKoenzim A. ureja. mitohondrije primaju i oslobađaju mnogobrojne metabolite. di. nego da su enzimi ravnomerno raspoređeni.

U unutrašnjoj membrani su identifikovani i enzimi sinteze ATP-a. . a i a₃. Kompleks II vrši oksidaciju ćilibarne kiseline (sukcinata). pomoću kiseonika. pomoću ubihinona (UQ). o kojima će kasnije biti govora. Kompleks III oksiduje redukovani ubihinon (UQH2) na račun citohroma c. koji se redukovao u kompleksu III.konzerviše u obliku ATP-a. dehidrogenazu ćilibarne. Tako su frakcionisanjem unutrašnje membrane odvojena četiri kompleksna enzimska sistema.kiseline.2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA Odvajanje unutrašnje membrane mitohondrija od spoljne i matriksa. koja se oslobađa u toku oksidacije. β-hidroksibuterne kiseline i αglicerofosfata. koja oksiduje citohrom c. pošto prvo razmotrimo procese biološke oksidacije i oksidativne fosforilacije. Kompleks I je flavoenzim koji vrši reoksidaciju NADH koji pritiče iz CLK. Njihovo ulaženje i izlaženje kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu reguliše nekoliko mehanizama. masne kiseline i katjoni nisu permeabilni. i citohrome b. 10. pokazalo je da ona sadrži enzime respiratornog lanca: dehidrogenazu NADH. Organizacija sastavnih delova respiratornog lanca objašnjena je na više načina. c. a kompleks IV je citohrom oksidaza. koji omogućavaju da se energija.

Isto tako. koji učestvuju samo u oksidaciji NADH i sukcinata.Slika 10. Oni isto tako ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom. Verovatno je da elektron-transferni flavoproteini povezuju neke enzime matriksa. ubihinonom i elektrontransfernim flavoproteinima (ETF)). povezani preko ubihinona i citohroma c.pošto ETF i dehidrogenaze masnih kiselina čine 80% mitohondrijalnih proteina. sa ubihinonom. već njihovu reoksidaciju vrši ubihinon (UQ). njihov odnos prema delovima respiratornog lanca je od velikog značaja. . već su povezani sa citohromima. .3 . glicerolfosfat dehidrogenazu i druge flavoenzime. Zbog toga se pretpostavlja da su kompleksi I—IV.Funkcije kompleksa enzima I-IV izolovanih iz mitohondrija (Fp: flavoenzim NHFe: nehemsko gvožće) Pomoću specifičnih inhibitora ustanovljeno je da flavoenzimi respiratornog lanca nisu autonomni u transportu elektrona. dehidrogenaze masnih kiselina. odnosno vodonika (H°).

komplementaran proces: u reakciji oksidacije jedne supstancije mora istovremeno da se redukuje druga.3 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE Oksidacija i redukcija su nerazdvojan. hidrofobnog karaktera. koji enzimske komplekse respiratornog lanca. Mada je oksidacija prvobitno značila sjedinjavanje sa kiseonikom. U toku oksido- . Supstranca koja se oksiduje gubi elektrone. ovaj proces je u organskoj hemiji obuhvatio više tipova hemijskih promena. prima elektrone.Pored toga u mitohondrijama se nalaze »strukturni proteini«. kao neka vrsta cementa. Slika 10. Kod svih tipova oksido-redukcije dolazi do prenosa elektrona ili kako se kaže redukcionih ekvivalenata.4 . a ona koja se redukuje.Struktura respiratornog lanca 10. povezuju po jednom određenom redu.

piridin specifične dehidrogenaze. odnosno kiseonikovih i vodonikovih atoma. Enzimi (oksidoreduktaze) koji katalizuju biološke oksidacije deluju u zajednici sa grupom koenzima. U transportu elektrona od organskih supstrata do kiseonika učestvuju tri glavne grupe oksido-reduktaza. I u jednom i u drugom slučaju dolazi do prenosa elektrona. . to je adicija jednog kiseonika ekvivalentna gubitku dva elektrona. prostetičnih grupa ili prenosilaca elektrona. povećanje pozitivne valence metala je oksidativan proces. U respiratornom lancu su zastupljene piridin -nukleotid (PN) specifične dehidrogenaze. Po redu njihovog učešća. gubitak kiseonika. akceptor vodonika. jer dolazi do gubitka elektrona: Većina oksidacija u biološkim uslovima se dešava uz prenos ekvivalenata od dva elektrona. i Citohromi. gde se broj kiseonikovih atoma povećava za jedan: Pošto kiseonik ima težnju da primi dva elektrona. Dehidrogenaze koje sadrže FAD ili FMN kao prostetičnu grupu. to je dehidrogenacija oksidativan proces. kao pri oksidaciji etanola u acetaldehid: Kod dehidrogenacije je prenos elektrona povezan s prenosom vodonika (H°). u ovom slučaju. to su: Dehidrogenaze koje imaju koenzim NAD ili NADP. Na osnovu gornjeg izlaganja. tzv. Primeri PN-specifičnih dehidrogenaza opisani su u procesima glikolize i CLK. znači i gubitak njegovog elektrona. a redukciono sredstvo gubi elektrone i oksiduje se: Prvobitni pojam oksidacije može se predstaviti oksidacijom acetaldehida u sirćetnu kiselinu. je redukcija.redukcije oksidaciono sredstvo prima elektrone i redukuje se. Obrnuti proces. čija je prostetična grupa neki hem. Oksidaciono sredstvo je. Oksidativan je i proces pri kome organsko jedinjenje gubi vodonik (dehidro-genacija). Pošto gubitak vodonika.

Analogno je izražavanju jačine kiseline na osnovu njenog pK. a na kraju lanca preovladava oksidovani oblik. Slika 10. molekuli svakog prenosioca su naizmenično u redukovanom i oksidovanom stanju. da se prenosioci. Na slici 10. 10. da bi se struja elektrona održavala. U slučaju respiratornog lanca. kao i njihov redosled. odnosno njen redoks potencijal. Proces je dinamičan.Stacionarno stanje respiratornog lanca Svaki stepen procesa oksidacije radi konstantnom brzinom. tako da je u svakom momentu odnos svakog prenosioca u oksidovanom i redukovanom obliku konstantan. može da se izmeri redoks-stanje svakog učesnika. a oni krajnji ih primaju.Procesi oksidacije teku u mitohondrijama. Težnja neke supstance X da daje elektrone. Pošto svaki prenosilac ima karakteristični apsorpcioni spektar. vrednost redoks potencijala određuje dve veličine: 1) redukujuću sposobnost jednog člana i 2) koliko se energije dobija kod njegovog prelaska u oksidovani oblik. koji se nalaze na početku lanca. sve do kiseonika kao krajnjeg akceptora elektrona.5 .5 dato je stacionarno stanje respiratornog lanca iz koga se vidi. koji se menja kada on prelazi iz redukovanog u oksidovano stanje. koja prima iz citozola tekuće obroke supstrata. Redoks potencijal je kvantitativna mera sposobnosti jedne supstance da redukcuje drugi.4 REDOKS-POTENCIJALI Utvrđivanje redosleda komponenata respiratornog lanca izvršeno je merenjem redoks-potencijala svakog člana. Kada radi optimalno. pretežno nalaze u redukovanom stanju. kao što je na slici 10. Najjednostavnije je da se dve posude povežu.6 predstavljeno. respiratorni lanac mitohondrija liči na tekuću traku u fabrici. prerađuje ih i oslobađa produkte. U posudi A . može da se izmeri pomoću pogodnog električnog kruga. Znači da početni članovi lako daju elektrone.

flavoproteini i citohromi. Po definiciji potencijal vodonične elektrode pod tim uslovima (pH = 0. HCl). a u B rastvor supstance Y. tada je njen potencijal pozitivniji od vodonične elektrode. U slučaju da druga ćelija (A). Znači da svaka polućelija može da se redukuje ili oksiduje u zavisnosti od redokspotencijala druge ćelije i. naravno.se nalazi rastvor supstance X (»redukujućeg sredstva«).815 V. označene kao oksidaciono sredstvo. Ona pokazuje redukcioni potencijal reakcije: H2↔2H+ + 2e pod pritiskom vodonika od 1 atmosfere na 25°C. Struju elektrona će da registruje galvanometar. Povezivanjem dve posude. Izmereni potencijal se izražava kao redoks potencijal i obeležava sa Eh. Treba naglasiti da redoks par: voda/kiseonik: ima vrlo pozitivni standardni redukcioni potencijal od +0.rastvor H+jona (t. Drukčije rečeno. 25°C. Obično se uzima standardna vodonična elektroda. kao što je na slici prikazano. jer može da prima elektrone.j. koji ustvari meri elektromotronu silu (EMS). kiseonik ima veliki afinitet prema elektronima.1 atm)7[7] iznosi 0. ona ima negativni elektrodni potencijal. ako ona lakše prima elektrone. svog potencijala. lakše predaje elektrone vodoničnoj ćeliji. tada će EMS biti jednaka razlici elektrodnih potencijala: ΔE = EA . 7 .EB U praksi se uvek mora u polućeliji B da uzme poznata referentna elektroda. počeće da se kreću elektroni iz posude A u B. koja se sastoji od komadića platine uronjene u 1 M. U tom slučaju je vodonik redukciono sredstvo i elektroni će teći prema pozitivnoj elektrodi u kojoj će se dešavati redukcija. koji je veći od bioloških akceptora elektrona kao što su NAD. Obrnuto. Ako je poznat apsolutni elektrodni potencijal EA i EB u dva suda. Voda prema tome ima malu težnju da gubi elektrone i daje molekulski kiseonik.

Redoks merenje potencijala U tabeli 10. respiratorni lanac je neka vrsta kompleksa polućelija različitog redoks-potencijala. Redosled komponenata respiratornog lancaje u saglasnosti sa ovim vrednostima standardnih redukcionih potencijala i izgleda ovako: NADH → Fp → UQ → b → c1 → c → a → a3 Prema tome. Na dnu liste su oni koji lako primaju elektrone. ali ne od sukcinata. sve do kiseonika. po redu datom u tabeli. Npr. odnosno oni koji lako gube elektrone. koji su najjača redukciona sredstva. gde elektroni teku od onih sa negativnijim potencijalom prema onima sa pozitivnijim. Elektroni će normalno da teku od jednog para na drugi.2 su dati redoks potencijali nekih supstrata i prenosilaca elektrona. . NAD+ je pogodan akceptor elektrona od piruvata. koji ih prima gradeći vodu. Na vrhu liste su oni.Slika 10.6 .

i X oks. pH i koncentracije X.Tabela 10. Na slici 10.7 .2 . Iz defmicije je jasno da je to srednji potencijal kada se u polućeliji nalazi 50% oksidovanog i 50% redukovanog oblika..).7 je prikazan odnos veličine redoks-potencijala (Eh) u zavisnosti od procenta redukovanog oblika u polućeliji. ili tačnije od odnosa koncentracija redukovanog i oksidovanog oblika (X red/X oks. Slika 10. Kada se ove vrednosti standardizuju: 25°C. pH = 7 i 1 M koncentracije X red.Standardni redukcioni potencijali nekih bioloških redoks sistema Veličina redoks potencijala zavisi od temperature.7 liči na titracionu krivu slabe kiseline za koju važi Henderson-Hasselbalch-ova jednačina: Poznata Nernstova jednačina redoks potencijala ima isti oblik: .Veličina redoks-potencijala u odnosu na procenat redukcije Кriva na slici 10. dobijeni potencijal se naziva standardni redoks-potencijal i obeležava se Eo'.

65x104 Cmol-1 — Faraday-ova konstanta. .059 log 3 = + 0.25 V. redoks-potencijal daje pozitivniji. dobija se da je: Vrednosti [Xoks] i [Xred] označavaju molarne koncentracije oksidovanog i redukovanog oblika. ako ima više oksidovanog oblika.28 V. kao što smo u ranijim izlaganjima videli. Zamenom ovih vrednosti u gornju jednačinu i prevođenjem u dekadne logaritme. jer je odnos oksidovanog citohroma c (75%).5 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU Za sve svoje životne potrebe ćelija dobija energiju oksidacijom hranljivih sastojaka do CO2 i H20.gde je R=8. F=9. n = broju izgubljenih elektrona pro mol. a to su: Nastajanje acetil-Koenzima A oksidativnom razgradnjom piruvata.31 J K-1 mol-1 gasna konstanta. 10. prenošenjem njegovih elektrona u respiratornom lancu sve do kiseonika. Oksidacija acetil-ostatka do CO2 i četiri para vodonika u Krebs-ovom ciklusu i Oksidacija četiri para vodonika. jer su se svi vodonikovi atomi glukoze oksidovali u H2O. ako bi bilo više redukovanog. T=temperatura u °K. standardni potencijal citohroma c Eo= +0. masnih i aminokiselina.25+0. odnosno -2 880kJ: Glukoza → 2 laktata ΔG = -197 kJ Glukoza + 6 O2→ 6CO2 + 6H2O ΔG = -2880 kJ Pod aerobnim uslovima se. koristeći standardni redoks potencijal i uzimajući stvarni odnos redukovanog i oksidovanog oblika prenosioca elektrona u mitohondrijama može da se izračuna postojeći redoks potencijal. koji su se vezali za NAD i redukovali ga u NADH. pa je Eh=+0. Tako se oksidacijom glukoze do laktata dobija -197 kJ. a oksidacijom do CO 2 i H20 skoro 15 puta više.25V. prema redukovanom (25%) tri. bio bi negativniji. a u mitohondrijama iznosi +0. Vidimo. Pomoću gornje jednačine. Tako je npr. dakle. Oksidativna razgradnja ili respiracija odigrava se u tri stupnja. dobija daleko više energije.

da je korišćenje energije bioloških oksidacija povezano sa fosforilacijom opazili su Warburg i Christian 1939 g. da može da obezbedi energiju za . raspoređena na pojedine prenosioce elektrona. Ona može da se odigrava na nivou supstrata i u respiratornom lancu. Ovaj proces se zove oksidativna fosforilacija. koja iznosi —220 kJ. a zovu se adenozin-trifosfataze. a negde manji. broju prenesenih elektrona (n) i konstanti F (Faraday-eva konstanta): ΔG = -nF·Eh ili ako uzmemo standardne uslove: ΔG°'= -nF·E°' Pomoću ove jednačine može da se izračuna promena slobodne energije za svaki stupanj prenosa elektrona u respiratornom lancu.6 se vidi kako je ukupna promena slobodne energije oksidacije NADH. koji je troše. Energija se postupno oslobađa u više »paketa«. Energija oksidacija se ne oslobađa u vidu toplote. koji su negde veći (strmiji).Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala (Eh) . s onima. elektrona dovoljno velika. U ćeliji centralno mesto u ekonomisanju energijom ima ATP. Na slici 10. Pojavu. koje preuzetu energiju može dalje da preda endergonskim reakcijama. U respiratornom lancu je na tri mesta promena slobodne energije prenošenja. jer se svi procesi u ćeliji (odnosno u mitohondrijama) odigravaju na konstantnoj temperaturi. Ova energija se ugrađuje u jedan endergonski proces. To je jedino jedinjenje. koji se nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. Povezivanje egzergonskih s endergonskim reakcijama zove se u biohemiji kuplovanje. u kome iz adenozin difosfata i neorganskog fosfata (Pi) nastaje adenozin-trifosfat (ATP): ADP + Pi → ATP + H2O ΔG° = + 31kJ Ovu sintezu katalizuju enzimi. Sistem ATP/ADP povezuje procese u kojima se oslobađa energija. polazeći od supstrata pa sve do kiseonika. Pomoću gornje reakcije se slobodna energija oksidacija hvata i čuva vezana u obliku ATP-a.

U toku kompletne oksidacije glukoze do CO 2 i H2O u procesu glikolize i CLK nastaje 36 mola ATP-a: U procesu glikolize: Glukoza+2 Pi+2 ADP+2 NAD+ → 2 piruvata+2 NADH+2 H++2 ATP+2 H2O U ciklusu limunske kiseline: 2 piruvata+5 O2 + 30 ADP + 30 Pi → 6 CO2 + 30 ATP + 34 H2O Pored toga nastaju još 4 ATP-a oksidacijom dva molekula NADH.Oslobađanje energije tokom prenosa dva elektrona u respiratornom lancu Belitser je prvi primetio da. koja se dobija oksidacijom glukoze (–2880kJ) iznosi 39%.8 . 10.P/O za svaki stepen oksidacije piruata u ciklusu limunske kiseline Iz tabele se vidi da oksidacijom piruvata nastaje 15 mola ATP-a. Eksperimentalno je utvrđeno da je odnos nastalog ATP-a po atomu utrošenog kiseonika (P/O) u proseku 3. Tabela 10. Na taj način je potvrđeno da u respiratornom lancu postoje tri mesta na kome se dobija energija. U tabeli 10.6 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE Videli smo da se znatan deo slobodne energije oksidacija može da sačuva u obliku ATP-a. Tri mesta fosforilisanja se vide na slici. od kojih se sačuva u obliku ATP-a 465 kJ odnosno 39%.3 je dat odnos P/O za svaki od stepena oksidacije piruvata u ciklusu limunske kiseline.sintezu jednog mola ATPa To su mesta fosforilisanja. Oksidacijom piruvata do CO 2 i H2O oslobodi se — 1190 kJ.3 . koji se stvara kod aerobnog prelaženja glukoze u piruvat: 2 NADH+2 H++O2+4 Pi+4 ADP → 2 NAD++4 ATP+6 H2O Iskorišćenje promene slobodne energije. Na drugim mestima u lancuje promena slobodne energije relativno mala i možda nije dovoljna za sintezu ATP-a. dodani neorganski fosfat prelazi u organski. Slika 10. kada se meri potrošnja kiseonika u toku disanja homogenata jetre u prisustvu supstrata (npr. piruvata). koji . a zato je potrebna energija od 15 x 31 kJ = 465 kJ. vezan za ATP. Da spomenemo da postoji još jedan alternativni proces.

pod katalitičkim dejstvom kompleksa adenozin-trifosfataza. a to je prenos katjona kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu. za koji je neophodno da je unutrašnja membrana mitohondrija intaktna. Oni se pojavljuju u jednom pravcu: Npr: FADH2 + 2Fe3+ → FAD + 2Fe2++2H+ a troše se u suprotnom: 2Fe2++ ½ O2+2H+ → 2 Fe3++2 H2O . Mehanizam oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu objasnio je Mitchel. Ona se odigrava u unutrašnjoj membrani mitohondrija. koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. Bitnu ulogu u ovom procesu imaju SH-grupe enzima. 2. Ovi inhibitori onemogućuju povezani rad oksidacije sa fosforilacijom i zato se nazivaju dekopulatori oksidativne fosforilacije. Mitchel-ovo objašnjenje oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu polazi od činjenice da se pri prenošenju elektrona od vodonikovih atoma.7). gde je prenos vodonika povezan sa prenosom elektrona (slika 10. Oksidacijom — SH grupe nastaje tio-acilna veza RCO~ S — E. Oksidativna fosforilacija u mitohondrijama je vrlo osetljiv proces. gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. stvaraju protoni: 2H → 2H+ + 2e Pošto je unutrašnja membrana mitohondrija nepermeabilna za protone stvara se gradijent protona. Onaje vrlo osetljiva na specifične inhibitore npr. Protoni se pojavljuju u respiratornom lancu na svakom mestu.troši energiju.4-dinitrofenol.3-difosfoglicerat). tako da nastaje ATP. za šta je dobio Nobelovu nagradu 1978 g. Mehanizam nastajanja ATP-a u oksidativnom stupnju glikolize objašnjenje pre 50 godina. Jedan od njih je prenošenje vodonika od NAD + na NADPH.8). koji aktivira enzime sinteze ATP-a. Ona se u prisustvu neorganskog fosfata cepa u drugi energetski bogati intermedijer R-CO-P (1. U svim tim slučajevima mora da postoji neki mehanizam pomoću koga se slobodna energija oksidacija prevodi u druge oblike energije. Ukupna reakcija je egzergonska. To je primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata (slika 10. Postoje takođe i drugi putevi koji kompetiraju sa fosforilacijom ATP-a. Oni takođe inhibiraju bubrenje izolovanih mitohondrija u prisustvu ATPa. koja je bogata energijom (~).

Slika 10.Gliceraldehid-3-fosfat dehidrogenaza (primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata) .9 .

Međutim. Rezultat ovakvog kretanja protona je povećanje pH (suvišak OH-) na strani matriksa. onda se najednoj dešava potrošnja protona. a izbace se na spoljnu stranu. i zbog toga je njihova koncentracija unutar matriksa veća. Zbog ovakvog kretanja protona od jedne na drugu stranu membrane stvara se gradijent elektrona preko membrane: Svaki gradijent stvara silu.10 je pokazano kako u toku oksidacije NADH respiratorni niz tri puta savija. Na slici 10.9 označava oksidaciju sukcinata.1 aparata 0Pre Ako procesi u respiratornom lancu teku od jedne strane unutrašnje membrane prema drugoj. Rezultat oksidacije jednog NADH je prenos 6H+ od unutrašnje strane membrane prema spoljnoj. 10. –SH2 na slici 10.7 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA Unutrašnja membrana nije permeabilna za sve rastvorne supstance. koja se odigrava u dva prelaženja četiri protona. koja teži da tera protone natrag u matriks (protonmotorne i elektromotorne sile). Pri tome se tri para protona potroše na strani okrenutoj matriksu. a na spoljnoj stran membrane smanjenje pH (višak H+) Mitchel je pomoću osetljivih registrovao ove promene pH. sa jedne na drugu stranu membrane. mitohondrije moraju da budu na neki .Slika 10. a na drugoj njihovo otpuštanje. Mitchel je dokazao da gradijent protona daje energiju za nastajanje ATP-a. a brzine njihovih reakcija su vrlo velike.

način povezane sa svojom intracelularnom okolinom i zato postoji selektivni transport kroz unutrašnju membranu. koje su osnovni supstrat mitohondrijalnih oksidacija. masne kiseline i ketonska tela. izo-citrat i α-ketoglutarat. moraju da se transportuju u obliku svojih anjona. Da bi se održala elektroneutralnost membrane. Ove monokarbonske kiseline prolaze u obliku nedisosovanih molekula: Nedisosovani molekuli ovih kiselina ne utiču na jonsku ravnotežu membrane i. takođe.1 1suprotni anjon koji neutrališe prolaz malata i sukcinata. a ne fosfat. Dikarbonske i trikarbonske kiseline ciklusa limunske kiseline (CLK) ne prolaze slobodno kroz unutrašnju membranu. Citrat. One.11 je prikazan transport intermedijera CLK i fosfata kroz unutrašnju membranu Slika mitohondrija. Fumarat i Tran oksalacetat ne mogu da prođu kroz unutrašnju mitohondrijalnu sport membranu. Neke rastvorene supstancije kao što su: piruvat. Brzina prenosa. pored toga. mora jedan drugi anjon da se kreće u suprotnom pravcu. Na slici 10. one ne utiču ni na osmotsku ravnotežu. Pošto su one jače kiseline. nalaze se uglavnom u obliku jona. Selektivni transport je osetljiv na specifične inhibitore. Spoljna membrana je permeabilna za sve molekule. pošto se potpuno oksiduju do CO2 i H2O. slično brzini enzimskih reakcija dostiže maksimum kod jedne određene koncentracije supstrata koji prelazi. prolaze kao anjoni. Zbog toga je ulaženje ADP-a u . Selektivni transport kroz membranu odigrava se posredstvom permeaza ili prenosioca. Videli smo da je dobijanje ATP-a u mitohondrijama jedna od njihovih primarnih funkcija. izuzev onih najvećih. prolaze kroz unutrašnju membranu bez specifičnog prenosioca. koji je specifičan prema supstratu koji prenosi ili nekoj njegovoj strukturnoj osobini. Njihov suprotni anjon je malat. U ovom slučaju je fosfat 10. dakle. kao monokarbonske kiseline.

Zbog ovog recipročnog pomeranja koncentracija ADP+ATP unutar mitohondrija se održava na konstantnom nivou. Br–. Pokazano je da se i on odigrava posredstvom specifičnih permeaza (prenosilaca) osetljivih na ihibitor atraktilozid.mitohondrije i izlaženje ATP-a iz mitohondrija važan proces. On odvaja prenos elektrona od oksidativne fosforilacije (dekopulator). Ovde se recipročno pomeraju dva anjona ADP3. I drugi katjoni (Na+ i K+) mogu aktivno da se nagomilavaju u mitohondrijama. a ATP4. samo je njihov transport neznatan u odnosu na Ca2+. to je dokaz da je to aktivni proces. Pošto inhibitori prenosa elektrona (npr.K+ ili Mg2+) i anjonima (Cl–. a sprečava sintezu ATP-a. koji ubrzava disanje mitohondrija. NO3–). odnosno izlaženjem H+.iz mitohondrije u odnosu 1:1. . koji se vidi pod elektronskim mikroskopom. koja troše energiju disanja. Vrlo mnogo je studiran uticaj Ca2+ jona. Zapaženo je da dolazi do taloženja kalcijum fosfata u matriksu. U svakom slučaju prenos katjona i oksidativna fosforilacija su dva alternativna procesa. U odsustvu kiseonika ili ATP-a.u mitohondrije. Jedan negativan naboj više ATP-u kompenziran je potencijalnim gradijentom protona. I ovaj prenosni sistem radi na principu suprotnog jona. CN–) inhibiraju i ulaženje Ca2+ u mitohondrije. Unutrašnja membrana mitohondrija je nepermeabilna prema katjonima (Na+. energetski zavisan od sinteze ATP-a. Ca2+joni se ne nagomilavaju u matriksu.

koji zaobilaze nepermeabilnost membrane prema NADH. Vrlo često je potrebno da ova jedinjenja pređu iz jednog rezervoara u drugi. Ona se.12 . prenose se u mitohondrije pomoću glicerol-fosfatnog puta. intra. nalaze u dva rezervoara (»pool«-a). njegovi redukcioni ekvivalenti (H°). dakle. Ovi putevi se nazivaju »shuttle« (šatl) sistemi. Slika 10.i ekstra-mitohondrijalnom »pool«-u. koji preuzima reduk-cione ekvivalente .Glicerolfosfatni i malatni zaobilazni put („shuttle“) prenošenje redukcionih ekvivalenata (NADH) iz citoplazme u mitohondrije Kada se povećaju zalihe NADH u citoplazmi. oksidaciju i sintezu masnih kiselina. U ovakvim situacijama postoje putevi.10. Ovaj zaobilazni put ide tako.8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM Unutrašnja membrana je nepermeabilna za: NAD+. koenzim-A i acil koenzim A. Ova jedinjenja se nalaze i u matriksu i u citoplazmi odvojeni unutrašnjom membranom. da NADH prvo reaguje sa dihiroksiaceton-fosfatom. acetil i acil-koenzima A. Oni povezuju tri glavna metabolična puta: glikolizu. NADH.

Acetil-koenzim A zaobilazni („shuttle“) sistemi Nastali glicerol-3-fosfat prolazi kroz unutrašnju membranu i dejstvom mitohondrijalnog enzima (glicerol-3-fosfat dehidrogenaze) prelazi ponova u dihidroksiaceton--fosfat.13 . postoji malatni »shuttle«.12) Ovaj zaobilazni put unosi redukcione ekvivalente iz citoplazme u mitohondrije. a ne u suprotnom smeru. Za prenošenje redukcionih ekvivalenata sa NADH iz mitohondrija u citoplazmu i obrnuto. dehidrogenaza: Reakciju katalizuje glicerol-fosfat- Slika 10.prelazeći u glicerol-3-fosfat. Svoje redukcione ekvivalente je predao flavoenzimu i oni će se oksidovati do H 20. Ponovo nastali dihidroksiacetonfosfat izlazi iz mitohondrija i može ponova da prenese vodonik citoplazmatskog NADH (slika 10. znači koji radi reverzibilno. .

karnitinski »shuttle« prikazanje na slici 10. Zaobilazni put prenošenja viših masnih kiselina.Malatni »Shuttle« zbog toga radi u oba pravca. omogućava citratni »shuttle«. gde se odigrava sinteza masnih kiselina. One se nalaze sa svake strane unutrašnje membrane Prenošenje acetil-koenzima A iz mitohondrija u citoplazmu. koji može da prođe membranu preko specifičnog prenosioca. one se prvo »aktivišu« dejstvom tiokinaze. koje prenose kiselinski ostatak masne kiseline sa koeazima A na karnitin. i ostaje oksalacetat (slika 10. Da bi se oksidovale. koji se redukuje u malat. Malat ulazi u mitohondriju. NADH predaje vodonikove atome oksalacetatu. koje se mobilizuju iz adipoznog tkiva. pomoću specifičnog prenosioca i prelazi dejstvom mitohondrijalne malatdehidrogenaze ponova u oksalacetat. Unutar mitohondrija oksalacetat se transaminacijom prevodi u aspartat. Aktivne masne kiseline vezane za koenzim A ne mogu da prođu unutrašnju membranu. U ovom zaobilaznom putu dejstvuju dve acil-transferaze. koja se nalazi na spoljnoj membrani mitohondrija. acetil-koenzim A se kondenzuje s oksalacetatom gradeći citrat. Unutar mitohondrija dejstvom ci-trat-sintaze. Slična transaminaza se nalazi i u citoplazmi. Citrat izlazi iz mitohondrija pomoću specifičnog prenosioca.13) .13. U citoplazmi citrat predaje acetil-ostatak koenzimu A dejstvom specifične ligaze. dešava se u mitohondrijama. Oksidacija masnih kiselina.Dejstvom citoplazmatične malat-dehidrogenaze.

3-difosfoglicerat koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. . Oksidacijom SH-grupa nastaje tio-acilna veza koja je bogata energijom. Dobijanje ATP-a je primarna funkcija mitohondrija. U unutrašnjoj membrani mitohondrija smeštene su sve važne dehidrogenaze. spoljnu i unutrašnju. Mitohondrije imaju dve membrane.UKRATKO: Oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. Spoljna je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. svi citohromi i faktori koji učestvuju u sintezi ATPa. Ona se u prisustvu neorganskog fosfora cepa u 1. U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. Oni katalizuju većinu reakcija CKL. β-oksidaciju masnih kiselina. neke stepene glukoneogeneze i metabolizam aminokiselina. Unutrašnja gradi mnogobrojne uzdužne nabore (kriste) i zbog toga joj je površina jako velika. U mehanizmu nastajanja ATP-a bitnu ulogu imaju SH-grupe enzima gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. broju prenesenih elektrona i Faradejevoj konstanti. Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala. Unutrašnja membrana obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermolekulski prostor.

.

BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA .

beta i gama. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. Alfa-globulini i beta-globulini obavljaju u cirkulaciji različite funkcije: vežu se sa drugim supstancama i tako ih prenose. predstavljaju supstrate iz kojih nastaju druga jedinjenja. mioglobina i drugih supstanci kao što su citohromi. pošto napuste koštanu srž i pređu u krvotok. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća.1 BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. Budući da je gvožđe važno za sintezu hemoglobina. ćelijskih ekskreta. Čak i mladi eritrociti. kažemo da neko ima hematokrit 40.1% u transferinu u plazmi. dakle. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. oko 4% ima ga u mioglobinu. peroksidaza i katalaza potrebno je razumeti kako se gvožđe iskorištava u organizmu. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. približno 65% tog gvožđa nalazi se u hemoglobinu. a donekle i beta-globulini. a ostakat od 60% čini plazma. hormona. Belančevine plazme dele se na albumin. 1% u različim jedinjenjima koja sadrže hem i koja kontrolišu intracelularnu oksidaciju. jer grade većinu antitela.11. Plazma je deo ekstracelularne tečnosti. nazvan koloidno-osmotski pritisak. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. Gvožđe se nakon apsorpcije iz tankog creva veže odmah za beta-globulin transferin kojim se prenosi u plazmu. Gvožđe je veoma labavo vezano za globulin pa se . Plazma je deo vanćelijske tečnosti. Gama-globulini. Ako. to znači da 40% volumena krvi čine ćelije. Sinteza hemoglobina počinje u eritroblastima i nastavlja se u normoblastima. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. Ukupna količina gvožđa u telu iznosi oko 4 gr. prenose se kao belančevine iz jednog dela tela u drugi. imaju posebnu ulogu u odbrani organizma od infekcija. stvaraju još nekoliko dana hemoglobin. a tečnost u ćelijama je deo intracelularne tečnosti. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. Taj pritisak. što je on veći to je veća viskoznost. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. citohrom-oksidaza. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. globuline i fibrinogen. Antitela štite organizam od infekcija i toksičnih agenasa te ga na taj način čine imunim. a 15 do 30% usladišteno je uglavnom u obliku feritina. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. 0.

Gvožđe se transferinom prenosi bilo do koštane srži gde služi za sintezu novih erotrocita. monociti i limfociti. U krvi ima i mnogo trombocita. Protein apoferitin ima veliku molekulsku težinu te se za njega mogu vezati bilo male bilo velike količine gvožđa. Sve tri vrste polimorfonuklearnih leukocita pokazuju zrnastu strukturu. Čim se hemoglobin oslobodi iz eritrocita on se odmah fagocituje i razgradi. bilo u jetru gde se skladišti u obliku feritina. megakariocita. Jedan oblik delovanja limfocita je prianjanje uz štetne uzročnike i njihovo razaranje. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. Delom nastaju u koštanoj srži. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. zove se rezervno gvožđe. zbog čega se nazivaju granulocitima. To gvožđe odloženo u feritnu. Višak gvožđa može se uskladištiti u svim ćelijama. b) aplazija koštane srži. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. naročito u ćelijama jetre gde ga ima oko 60%. naslednih bolesti. fetalne eritroblastoze. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. Kad je ukupna količina gvožđa u telu veća od količine koju može primiti feritin. polimorfonuklearni bazofilni leukociti. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako smanjuje. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. kad postane veoma krhka. ona može prsnuti pri prolasku kroz neko suženo mesto u cirkulaciji. ta uloga pripada imunološkom sistemu. Svaka od tih funkcija na svoj način doprinosi zaštiti organizma. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. Konačno. Hem se u ćelijama EPR pretavara u nekoliko faza u žučni pigment bilirubin koji se zatim otpušta u krv i putem jetre izlučuje u žuč. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. koga ima svuda po telu. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu.lako može predati bilo kojoj ćeliji u telu. Pojavljuje se hipoksija. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. značajan doprinos odbrani organizma daje retukilo-ednoplazmatični sistem. Granulociti i monociti štite organizam od uzročnika zaraza fagocitozom. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. to su delovi šeste vrste leukocita. trombociti pokreću mehanizam zgrušavanja krvi. U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su . iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. Osim leukocita. Starenjem eritrocita njihova membrana slabi. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. U ćelijama se gvožđe veže sa apoferitinom s kojim gradi feritin. ono se skladišti u veoma teško rastvorljivom obliku zvanom hemosiderin.

Prva je posledica metastatičkog rasta leuhemičkih ćelija na neuobičajenim mestima u telu. To povećava lokalni protok krvi i propustljivost kapilara. kao što su limfni čvorovi. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. druga propadaju. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. širok 5 cm. naročito aminokiselina i vitamina. . što uzrokuje izlaženje velike količine tečnosti i proteina u tkivo. gotovo sve leuhemije zahvataju slezinu. To se u krvi manifestuje povećanjem broja leukocita. Dug je oko 11 — 12 cm.bez obzira na to potiču li iz koštane srži ili iz limfnih čvorova. što otežava širenje bakterija.2 BIOHEMIJA BUBREGA Bubreg je vrlo važan organ za život. Jedna od prvih posledica upale je „ograđivanje“ oštećenog područja. debljine oko 3 cm. Leuhemično tkivo stvara tako brzo nove ćelije da mu je potrebna silna količina hranljivih supstanci. ako se ne leči. U tim područjima ćelije brzo rastu i prodiru u okolno tkivo. Kad dođe do oštećenja neutrofili se kreću ka oštećenom području. Prvo se prilepe za zid oštećenog kapilara. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi. iz oštećenog tkiva oslobađa se u okolnu tečnost histamin i drugi humoralni faktori. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. zatim dolazi do hemotaksije neutrofila prema oštećenom području. jetru i druge dobro prokrvljene delove tela. Zato dok leukemično tkivo raste. ima ih u različitim tkivima. Nalazi se retroperitonealno u lumbalnom predelu. Celi bubreg obavijen je vezivnom čaurom oko koje je sloj masnog tkiva koji ga učvršćuje. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. Kad u koštanoj srži. što u krajnjem dovodi do smrti.povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. što dovodi do njegovog razaranja.. limfne čvorove. Leuhemičke se ćelije u koštanoj srži mogu tako brzo deliti da prodiru u okolnu kost koja zbog toga postaje lako lomljiva. nastalo kliničko stanje naziva se leukocitoza. čovek najčešće umire veoma brzo. a težak oko 120 — 200 grama. Za organizam je možda najvažnija posledica leuhemije da maligne ćelije iskorišćavaju za svoj rast goleme količine metaboličkih suptrata. te se stvaraju lokalni edemi. 11. Kad dođe do oštećenja.

bubrežna kora) i medularne (medula. Bubrežna kora je građena od žućkaste supstance. .Bubrezi Bubreg je građen od kortikalne (cortex. U njoj su crvenkasta Malpighijeva telešca sastavljena od spleta kapilara koje tvore glomerule i Bowmanove čaure koja obavija glomerule. Uzlazni krak se vraća u koru i nastavlja u zavinuti tubul.Slika 11. a na uzlaznom šira. srž) supstance. distalni tubul. Iz kore tubul silazi i nastavlja se u Henleovu petlju koja kroz kortikalni izdanak ulazi u piramidu medule. Bubrežna medula sastavljena je od bubrežnih piramida s vrhovima prema hilusu.1 . a ovaj ulazi u kanalić koji u vrhu piramide prelazi u ductus papilaris. Glomerul zajedno s tubulima čini nefron. Henleova petlja je na silaznom kraku uža. U piramidama se nalaze bubrežni kanalići koji završavaju na vrhu u papili kanalićem sa sitnim otvorom. Iz glomerula izlazi proksimalni tubul. a između piramida nalaze se izdanci kortikalne mase. Splet kapilara sastoji se od dovodne arteriole (vas afferens) i odvodne arteriole (vas efferens).

metabolizma. aminokiselina itd. jer ukazuju na bubrežno oštećenje. prevenstveno eliminacija štetnih i organizmu stranih supstanci. eliminacija neisparljivih produkata metabolizma azotovih jedinjenja. . AAP. boja. Preko bubrega se obavlja: eliminacija vode. stvaranje amonijaka. otrova.Nefron U proksimalnim tubulima epitelne ćelije imaju četkast pokrov (Brush border) koji je bogat enzimima (GGT.2. AP).. od nepotrebnih i štetnih supstanci. glukoze. U patološkim stanjima prelazak tih enzima u mokraću i kao rezultat toga pojačana enzimurija imaju dijagnostičko značenje. elektrolita. npr. stranih proteina. zadržavanje supstanci potrebnih organizmu: krvnih proteina. eliminacija soli.Slika 11. Sve to obavljaju funkcionalno sposobni glomeruli i tubuli bubrega. lekova. 11.1 FUNKCIJA BUBREGA Osnovna funkcija bubrega je uklanjanje nepotrebnih i zadržavanje supstanci potrebnih organizmu. Prolaskom kroz bubrege krvna se tečnost »pročišćava« (odatle i pojam klirensa).2 .

Na taj se način izlučuju iz organizma neki lekovi i otrovi. Zato se ona javlja u stanjima kakva su glomerulonefritis. odnosno 1200 ml krvi na 1.2 FUNKCIJA GLOMERULA Ultrafiltracijom krvne tečnosti u glomerulima stvara se glomerularni filtrat ili primarni urin.17 ml/s (120 do 130 ml/min).Ultrafiltracijom u glomerulima stvara se tzv. 11. zbog čega se smanjuje filtraciona površina. toliko se stvara glomerularnog filtrata u 1 sekundi. a time i u održavanju osmotske ravnoteže između krvne tečnosti i tkiva 3) U regulaciji acidobazne ravnoteže. srčane bolesti. Na taj način bubrezi sudeluju u sledećim. Na glomerularnu filtraciju utiču. Zato je filtraciona površina promenjiva i prilagođava se potrebama veće ili manje filtracije. hemoragija. Ovaj pritisak. Zbog veličine molekule.2.73 m 2 površine tela). jer je obično samo deo od ukupnog broja glomerula u funkciji. Takva su stanja: šok. Taj se proces filtracije vrši pod određenim pritiskom. Kako se urinom uklanjaju produkti metabolizma azotnih jedinjenja. Filtraciona površina zavisi od broja glomerula koji su u određenom času u funkciji. za život organizma važnim procesima: 1) U uklanjanju toksičnihsupstanci i otpadnih produkata metabolizma. filtraciona površina preko koje se filtracija vrši (normalno 1. rezultat je krvnog pritiska u glomerularnim kapilarama. javljaju se poremećaji koji obično rezultiraju smanjenjem glomerularne filtracije. U slučajevima kada je neki od spomenutih faktora promenjen. s jedne strane. što uzrokuje njihovo zadržavanje ili retenciju. i koloidnog osmotskog pritiska krvne plazme te pritiska u Bowmanovoj kapsuli. lezije bubrega i nefroskleroza. glomerularna filtracija kreće se između 2 i 2. 2) U regulaciji ravnoteže vode i soli. osim filtracionog pritiska. Smanjenje glomerularne filtracije zbog sniženog efektivnog filtracionog pritiska nalazi se u stanjima praćenim dehidracijom ili hemokoncentracijom te u izrazito sniženom krvnom pritisku. primarni urin prelaskom vode i niskomolekularnih jedinjenja koji se stvaraju tokom metaboličkih procesa. Zbog smanjene glomerularne filtracije manje se izlučuju otpadni produkti metabolizma iz organizma. teški prolivi ili povraćanja itd. s druge strane. tj. Kada su svi navedeni faktori normalni. koja izazivaju morfološke promene.56 m 2) i minutni volumen krvnog protoka kroz bubrege (normalno oko 700 ml krvne plazme. osim tragova proteina relativne molekularne mase manje od 70 000. . proteini normalno ne prolaze glomerularni filtar. koji se naziva efektivni filtracioni pritisak. teške opekotine. U bubrezima se nadalje reguliše ekskrecija katjona i anjona te stvara amonijak u tubularnom epitelu.

To je tzv. Aminokiseline i joni se većim delom reapsorbuju. što dovodi do pojave poliurije. kalcijum. Glukoza se u proksimalnim tubulima reapsorbuje do koncentracije od oko 10 mmol/L (180 g/dl) u krvi. kreatinin. fosfor. u ekstremnim slučajevima i do 30 L urina na dan. ureja oko 40%. u silaznom delu Henleove petlje. Sekrecija antidiuretskog hormona iz zadnjeg režnja hipofize pod kontrolom je hipotalamusa. hloridi. a ostatak od oko 19% reapsorbuje se pod uticajem antidiuretskog hormona. obligatna reapsorpcija vode. aminokiseline. ona je konstantna. Izlučivanje takvog urina naziva se izostenurija. u tubulima se reapsorbiraju i druge supstance sadržane u primarnom urinu. pa povrede hipofize ili hipotalamusa mogu smanjiti njegovo lučenje i. Smanjenje fakultativne reapsorpcije usled smanjenog delovanja antidiuretskog hormona rezultira lučenjem urina manje specifične težine. sposobnost tubularnog epitela da fakultativno reapsorbuje deo tečnost. Pri potpunom pomanjkanju antidiuretskog hormona izostaje potpuno fakultativna reapsorpcija u tubulima. što predstavlja bubrežni prag za glukozu. Na taj način bubreg reguliše koncentracije mnogih supstanci u krvi. nego potpuno prelaze u konačni urin.2. Oko 80% vode koja ulazi u tubule reapsorbuje se u proksimalnom delu tubula. izoosmotski u toku reapsorpcije raznih niskomolekularnih supstanci. a od fakultativne reapsorpcije zavisi stvaranje urina sa specifičnom težinom većom od krvne plazme. jer je ona varijabilna i reguliše se fiziološkim potrebama organizma. specifične težine jednake krvnoj plazmi. glukoza i neki druge supstance. . mokraćna kiselina ili uopšteno NPN–azot). dok se neke supstance i secerniraju. zbog toga. U distalnim tubulima reapsorbiraju se hloridi.017 ml/s. izlučivanja većih količina urina nego što je normalno.3 FUNKCIJA TUBULA Filtracijom stvoreni primarni urin prolazi kroz tubule. U proksimalnim tubulima reapsorbuju se natrijum. što se obično odigrava u distalnim tubulima. kalijum.upravo je najizraženija retencija tih jedinjenja (ureja. oko 1. 11. Osim vode. a tu se vrši i izmena jona i zakišeljavanje urina. Obligatna reapsorpcija vode određena je reapsorpcijom krutih supstanci.22 do 1. To se nalazi u bolesti nazvanoj diabetes insipidus. Prolaskom kroz bubrežne tubule iz glomerularnog filtrata se reapsorbuje oko 99% vode. kao kalijum. Ova reapsorpcija može varirati i naziva se fakultativna reapsorpcija. stvoreni amonijak. tako da od 125 ml primarnog urina u mokraćnu bešiku dospeva samo oko 1 ml konačnog urina u minuti. te se luče velike količine.28 mmol (220 — 230 mg) u minuti. ili 0. hipostenurijom. a neke otpadne i štetne supstance se uopšte ne reapsorbuju. tj. boje) i secerniraju u tubulima. čak se neke (neki lekovi. tj.

Prostaglandini se stvaraju u bubrežnoj meduli i deluju takođe vazodilatatorski snizujući krvni pritisak. a u bubregu se takođe stvara 1. aktivni oblik vitamina D. Pošto se bikarbonat može sačuvati samo uz izlučivanje vodonikovih jona smanjiće se udeo bikarbonata u plazmi. Na primer. njihova koncentracija u plazmi će se povećati. NaCl. koncentracija ureje je mnogo veća u urinu nego u plazmi.). prostaglandini i eritropoetin. a kalikrein je u vezi i s renin–angiotenzin sistemom koji utiče na aldosteron i time na koncentracije natrijuma i kalijuma u plazmi. Do proksimalnih tubula stiže ih manje. To ima dve važne posledice: Smanjenje izlučivanja vodonikovih jona u celom nefronu. . jer se u njemu stvaraju ili aktiviraju neki hormoni. Kad imamo: A ) Smanjenu funkciju glomerula a normalnu funkciju tubula Kod osoba sa niskom glomerularnom filtracijom moglo bi biti stimulisano izlučivanje ADH. krea–tinin. urati i dr. U kori bubrega stvara se i kalikrein koji deluje na kininogenski supstrat pa nastaje kalidin. Renin i prostaglandini sudeluju u regulaciji krvnog pritiska.Konačni produkt svih tih procesa u bubrezima je izlučivanje oko 1 do 2 litre konačnog urina sa oko 60 g suve supstance (ureja. time se umanjuje zapremina i stvara se urin s mnogo većim osmolalitetom nego što ga ima plazma. Eritropoetin pospešuje proliferaciju i sazrevanje ćelija crvene krvne loze u koštanoj moždini. a deluju i na stvaranje renina. Kad je smanjena zapremina filtrata dolazi do reapsorpcije natrijuma sa izoosnotskim mehanizmima. Takva će reakcija distalnog dela nefrona biti samo u prisustvu ADH. spoj vazodilatatorskog i natriuretskog djelovanja. koncentracije u plazmi im rastu jer se abnormalno malo izlučuju filtracijom. Konačan sastav plazme i urina kod bubrežnih bolesti zavisi od odnosa između oštećenih glomerula i tubula i od broja oštećenih nefrona. a ta se količina može reapsorbovati. može se reapsorbovati relativno više vode nego rastvorenih supstanci. Visoka osmolalnost urina potiče uglavnom od supstanci na koje tubuli aktivno ne deluju.25 (OH)2D3. Kada ADH deluje na distalni nefron. Nadalje u bubregu se razgrađuju inzulin. Kad brzina filtracije nije u ravnoteži s brzinom produkcije ovih supstanci. Pri razgradnji ćelija oslobađaju se fosfat i urat. Zbog toga se često kod insuficijencije bubrega javlja i anemija. Bubreg ima i endokrine funkcije. Udeo izlučivanja ureje i kreatinina zavisi od brzine glomerularne filtracije. pa ga se manje može zameniti sa kalijumovim ili vodonikovim jonima. glukagon i aldosteron. soli kalija i kalcija. U bubregu se stvaraju renin.

Niska koncntracija bikarbonata i nizak pH. Što će dovesti do sledećih rezultata: U plazmi: . Zbog toga će rezultati analiza venske plazme i mokraće iz obolelog nefrona biti sledeći: U plazmi: Visoke koncentracije ureje i kreatinina. Hiperurihemija i hiperfosfatemija. B ) Smanjenu funkciju tubula uz normalnu funkciju glomerula Kada su oštećene ćelije tubula. otežana je regulacija sastava i zapremine urina. samo kada je usporen protok krvi kroz bubrege (koji stimuliše izlučivanje aldosterona). U plazmi mogu biti smanjenje koncentracije fosfata. Tubuli ne mogu izlučivati vodonikove jone. U mokraći: Smanjem volumen. Smanjena reapsorpcija rastvorenih supstanci iz proksimalnih tubula umanjuje izoosmotsku reapsorpciju vode na tom mestu. Lučenje aldosterona u sistemu biće maksimalno samo kada nisku glomerularnu filtraciju prati smanjen protok krvi u bubrezima. magnezijuma i urata. te u urinu ostane malo natrijuma. magnezijuma. Ometena je i reapsorpcija glukoze. zbog čega će se stvarati velika zapremina prekomerno razređenog urina. Niska koncentracija natrijuma. fosfata. U takvim se slučajevima u distalnom nefronu reapsorbuje gotovo sav natrijum u zamenu za kalijumove i vodonikove jone. urata i aminokiselina. Visoka koncentracija ureje i zbog toga visoka osmolalnost. pa ne mogu normalno apsorbovati bikarbonate ni zakiseliti urin. Hiperkalemija.Smanjenje izlučivanja kalijuma u distalnom nefronu. Smetnje se mogu pojaviti u smanjenoj sposobnosti reagovanja na ADH. što ima za posledicu zadržavanje kalijuma. samo kada je stimulisano izlučivanje ADH. Kalijum sei dalje može reapsorbovati proksimalno.

Filtracija u glomerulima prestaje i bolesnik postaje anuričan. Zapremina urina na sličan način zavisi od ravnoteže između volumena filtrata i dela tečnosti reapsorbovane u tubulima. ( zbog normalne funkcije glomerula). povišen pH u odnosu na pH plazme. Koncentracije u plazmi mogu biti normalne ili čak niske. neadekvatno niska koncentracija ureje i zbog toga niska osmolalnost i pored stimulišenog lučenja ADH. dok je u tubulima reapsorpcija kalijuma. Klinički sindromi bolesti bubrega Postoji spektar stanja s promenljivim odnosima između disfunkcije tubula i glomerula. sve dok brzina glomerularne filtracije nije približno 30% niža od normalne. urata i fosfata doduše smanjena. Kada se brzina glomerularne filtracije smanjuje. a njihove koncentracije u plazmi rastu. zadržava će se supstance na koje tubuli mnogo ne utiču. Na glomerularnoj fazi odvaja se filtracijom tako malo da koncentracije u plazmi rastu premda je zakazala reapsorpcija. Budući da se normalno reapsorbuje . Zbog defekta distalnih tubula: neadekvatno visoka koncentracija natrijuma. na primer ureja i kreatinin. hipomagnezemija i hipourihemija. kao i hipokalemija. Stepen retencije kalijuma.Normalna koncentracija ureje i kreatinina. fosfaturija. Usled defekta proksimalnih tubula: opšta aminoacidurija. koncentracija Zbog defekta proksimalnih tubula: hipofosfatemija. a na tubulima se i pored nedovoljne filtracije može toliko zaustaviti reapsorpcija da on trpi od poliurije. urata i fosfata zavisi od ravnoteže između stepena glomerularne retencije i gubitka zbog smanjene reapsorpcije u proksimalnim tubulima. Njihov klirens pada. ali ipak više nego dovoljna za izjednačavanje retencije izazvane nedovoljnom filtracijom. iako retko prelaze referentne vrednosti. glikozurija. U urinu: Zbog defekta proksimalnih i/ili distalnih tubula: povećana zapremina urina. Zbog defekta proksimalnih ili distalnih tubula: niska bikarbonata i nizak pH.

Dok koncentracija ureje i kreatinina u plazmi najviše zavisi od funkcije glomerula. to su koncentracije urina sličnije koncentraciji plazme.99% filtrirane vode. Cirkulacijska insuficijencija bubrega je verovatno najčešći uzrok usporenog glomerularnog filtriranja. Akutnu oliguriju sa neznatnim oštećenjem bubrega. ali usporenom glomerularnom filtracijom. izazivaju mehanički faktori koji umanjuju gradijent hidrostatičkog pritiska između bubrežnih kapilara i lumena tubula. To obično znači da je glomerularna filtracija usporena. a može biti izazvana i: septihemijom. Akutna oligurija zbog oštećenja bubrega nastaje često zbog nekog od napred navedenih stanja. Akutna oligurija O oliguriji se govori kad je zapremina urina odrasle osobe manja od 400 ml na dan. Najčešći uzrok ovog sindoma je nizak pritisak u kapilarima. Smanjenog pritiska zbog širenja krvnih sudova u šoku. volumena plazme (zbog gastrointestinalnih gubitaka ili smanjenjog unosa). Što je jače oštećena funkcija tubula. uz relativno normalnu funkciju bubrega. Akutno oligurično zatajivanje bubrega često sledi posle razdoblja redukovane glomerularne filtracije zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubreg. . kontrakcije ili hipertrofija prostate. koncentracija tih supstanci u urinu gotovo potpuno zavisi od tubula. i ređe uratima i kalcijumkarbonatom. Kako god bio mali volumen glomerularnog filtrata. Intrarenalna opstrukcija može nastati kad je lumen tubula začepljen hemoglobinom. Uzroci ekstrarenalne opsrtukcije mogu biti kamenci. To se naziva renalna cirkulacijska insuficijencija i može biti posledica: Intravaskularnih gubitaka pune krvi (krvarenja). Ti slučajevi opstrukcije cilindrima ili edemom tubularnih ćelija obično su posledica direktnog oštećenja bubrega. Ređa je oligurija izazvana porastom pritiska u lumenu tubula. vrlo mali pad reapsorpcije može izazvati velik porast zapremine urina. neoplazme. Taj se sastav menja samo delovanjem tubula. Izlučivanje aldosterona bit će visoko samo kada je cirkulacija krvi kroz bubrege usporena. Obično nastaje kad je volumen cirkulacije smanjen usled krvarenja ili gubitka tečnosti u probavnom traktu. on uvek ima sastav ultrafiltrata plazme. različitim otrovima i akutnim glomerulonefritisom. mioglobinom. Uremiju zbog disfunkcije bubrega pojačava intenzivna razgradnja proteina. To može biti vanbubrežna ili unutarbubrežna prepreka protoku tečnosti.

.Hronični zastoj bubrega nastaje posle epizode akutnog oliguričnog zastoja bubrega. pa raste brzina izlučivanja ureje a time i njena koncentracija u plazmi. Bubrežni kamenci Bubrežni se kamenci obično sastoje od normalnih produkata metabolizma kojima je glomerularni filtrate često gotovo zasićen. Drugim otrovima. među njima teškim metalima. Sindrom pretežnog oštećenja bubrega U nekim su patološkim stanjima tubuli u većoj meri zahvaćeni nego glomeruli. napr. Faktori koji stvaraju predispodiciju za to su: hiperkalcemija. kod trudnica ili smanjenja sinteze naročito kod dece. nefrotoksičnim lekovima. no s vremenom propada celi nefron. promene pH mokraće. ali je često i rezultat različih drugih patoloških stanja. ali s vremenom broj oštećenih glomerula raste. često usled delovanja bakterija. nalaze se: galaktozemija (galaktoza-1-fosfat) i nasledna nepodnošljivost fruktoze (fruktoza-1-fosfat) kao i Vilsonova bolest (bakar). cistinoza (cistin) i Fabrieva bolest (glikosfingolipidi). Ako se pacijent ne leči kraj mu je blizu. Kamenci nastaju kad je visoka koncentracija jednog ili nekoliko sastojaka u glomerularnom filtrate i to zbog: normalne funkcije bubrega. U većini slučajeva akutnih oliguričnih stanja bubrezi su difuzno oštećeni i obuhvaćena je glavnina nefrona. napr. zastoja mokraće. Niska koncentracija ureje u plazmi je posledica pojačane glomerularne filtracije. ciklosporin itd. hiperurikemija. Ćelije tubula mogu biti oštećene na različite načine: Taloženjem teško rastvorljivih supstanci u njima i oko njih. amfotercin. Nefrotični sindrom Povećana je propustljivost glomerula u nefrotičnom sindromu. U početku mogu glomeruli delovati dovoljno dobro da bi se održala koncentracija ureje i kreatinina u plazmi u okviru normalnih vrednosti. Među uzročnicima koji zbog oštećenja bubrega izazivaju nagomilavanje metabolita ili neke druge toksične supstance u ćelijama. Kroz glomerule prolaze svi proteini sem onih sa najvećim molekulskim masama. Ako se propadanje nefrona nastavlja. Bens Džonsova proteinurija. kao što su aminoglikozidi. zbog smetnji u pražnjenju bešike. nedostatka normalnih inhibitora. stanje se sve više približava glomerularnom kraju spektra. dok konačno oligurija ne izazove nagli porast koncentracije ureje i kalijuma u plazmi. Oštećenja egzogenim otrovima. ali male zapremine urina.

Kroz jetrena vrata na donjem rubu. čiji traci ulaze u dubinu. Hepatičnom arterijom jetra dobija hranu i kiseonik. izmedu desnog i levog režnja. Kupfferove ćelije. žučni kanali i limfni sudovi. kalcijumfosfata. naime. lobusa. a portalnim krvotokom dospevaju u jetru većinom sastojci koji se tu metaboliziraju. poseduje dvostruki cirkulacijski sistem. a sastoji se od dva režnja. rasporedene su uz zidove . i na kraju u 4 . hepatične arterije. Ovaj pak s izvodnim kanalom žučne kese stvara ductus choledochus. Jetra je ovijena vezivnom ovojnicom. Sistemom žučnih kanala izlučuje se žuč i u njoj supstance iz jetre u žučnu kesu. a odatle u sabirne vene. cistina ili ksantina. Jetra odraslog čoveka teži oko 1200 do 1600 g. sinusoide. kolangiole. Iz tih kanalića teče žuč u veće. capsula fibrosa perivascularis. u jetri je i mreža limfnih sudova kojom intersticijska tečnost i limfa dospevaju iz jetre u opštu cirkulaciju. Sredinom lobula prolazi centralna vena i paralelno portalnim delom grane portalne vene.5 hepatičnih vena koje na gornjoj strani jetre ulaze u donju šuplju venu. odakle teče u centralnu jetrenu venu.Bubrežni kamenci mogu biti od kalcijumoksalata. Ti kanalići su omotani vezivnim tkivom i izlaze iz jetre te se spajaju u 5 — 6 cm dugi glavni kanal. a oko 20% kroz hepatičnu arteriju. Ogranci portalne vene ulaze u prostore izmedu lobula i dalje se granaju u kapilare koje zrakasto ulaze u lobule i formiraju kapilarnu mrežu. Ćelije jetrenog parenhima raspoređene su zrakasto od sredine prema periferiji lobula i dele sinusoide. Osim toga.3 BIOHEMIJA JETRE Jetra je parenhimatozni organ smešten na desnoj strani abdominalne šupljine. vena cava inferior . 70% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum. koje takode čine mrežu između redova ćelija te izlaze iz lobula formirajući interlobularne kanaliće. kapilare jetrene arterije i portalne vene. Jetra. Portalna vena i jetrena arterija dovode krv koja protiče kroz posebne kapilare. Druga vrsta ćelija. ductus hepaticus communis. od kojih je desni oko šest puta veći od levog. Iz venoznih kapilara krv odlazi u centralnu venu koja prolazi sredinom lobula. Oko 80% krvi ulazi u jetru portalnim krvotokom kroz portalnu venu. ulaze grane jetrene arterije i portalne vene. Jetra je na taj način bogato snabdevena krvlju. ductus hepatici. od mokraćne kiseline. Jetra je sastavljena od velikog broja lobula. 11. Iz jetrenih ćelija izlaze žučne kapilare.

Slika 11. Odnos Kupfferovih i parenhimatoznih ćelija u tkivu jetre je 3 : 17. kako kataboličkih tako i anaboličkih procesa.3 . pa se stoga naziva »centralnom laboratorijom« organizma. lipida. U jetri se takode vrše procesi detoksikacije. proteina i drugih azotnih jedinjenja. . U njoj se odvija veliki deo metabolizma ugljenohidrata. dok su Kupfferove ćelije deo retikuloendotelnog sistema i imaju sposobnost fagocitiranja.Jetra sinusoida i pripadaju retikuloendotelnom sistemu. Jetra ima vrlo važnu ulogu u nizu metaboličkih. Danas je već poznato i koje subcelularne frakcije vrše pojedine od navedenih funkcija. Metaboličke funkcije vrše se u parenhimatoznim ćelijama hepatocitima. konjugacije i esterifikacije.

potrebna su različita ispitivanja. proteina i lipida. konjugacija bilirubina i detoksikacija lekova i drugih organizmu stranih supstanci. pa je ponekad . jezgro. Lizozomi sadrže razne enzime.Ćelija parenhima jetre Mitohondrije sadrže enzime potrebne u metaboličkim reakcijama ugljenohidrata. vrši se sinteza holesterola.3.4 . mikrozomalna frakcija (ribozomi. Takvo frakcioniranje izvodi se pomoću ultracentrifuge. U zrnastim i glatkim membranama endoplazmatskog retikuluma i ribozomima aktiviraju se aminokiseline za sintezu proteina. a neki od njih sudeluju u metabolizmu žučnih boja.1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA I FUNKCIJE Ispitujući kako jetra obavlja sve pomenute procese. dobija se uvid u njenu funkcionalnu sposobnost. Na primer. centrifugiranjem na raznim brzinama 11. zrnasti i glatki endoplazmatski retikulum). može se smanjiti detoksikaciona sposobnost jetre a da je metabolizam ugljenohidrata još normalan i sl. jetra je u svojoj funkcionalnoj delatnosti usko vezana i s drugim organima. gvožđa i bakra. mitohondrije i lizozomi. npr. kisele hidrolaze. U njima se odvijaju procesi oksidativne fosforilacije i stvaranja energetski bogatih jedinjenja (ATP). Na taj način se može razdvojiti citosolska frakcija (citoplazma). Ribozomi sadrže ribonukleinsku kiselinu (RNA) i tu se vrše procesi sinteze proteina i procesi konjugacije. Do tih se saznanja došlo na temelju proučavanja pojedinih supcelularnih frakcija dobijenih frakcioniranim centrifugiranjem. Osim toga. jer se često dogada da sve funkcije jetre ne budu pogođene ili barem ne u istoj meri. proteaze. dok se transport i sekrecija bilirubina pripisuje Golžijevom aparatu. pa je kadšto teško odvojiti hepatalni od ekstrahepatalnih faktora. jetra poseduje veliku regenerativnu sposobnost i funkcionalnu rezervu. Međutim. Takođe. upravo zbog mnogostrukosti njene funkcije.Slika 11.

zbog njihove relativne polagane progresije. kako se to kaže baterije testova. Na propustljivost i integritet jetrenih ćelija ukazuju aktivnosti nekih enzima što pri procesima koji uzrokuju promene propustljivosti ćelijskih membrana ili nekrozu ćelija prelaze iz oštećenih ćelija u cirkulaciju. Dok su se pre laboratorijskim testovima mogli uglavnom registrirati samo funkcionalni poremećaji. u tim se ispitivanjima upotrebljava celi niz ili.5 .funkcionalno sposobna i pored uznapredovalih primarnih anatomskih promena ili sekundarnih promena zbog procesa u žučnim vodovima. razvojem kliničke enzimologije. za koje se uvrežio naziv jetrene ili hepatalne probe. u svakom slučaju tek nakon lezije tkiva. Poslednjih 30 godina. enzimatski testovi većinom ukazuju na anatomske promene. Slika11.Testovi za ispitivanje funkcije jetre PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA U BOLESTIMA Određivanje aktivnosti raznih enzima u krvnom serumu ima u bolestima jetre i žučnih vodova vrlo veliku dijagnostičku vrednost. mnogo su se povećale mogućnosti ispitivanja hepatobilijarnog trakta i poboljšala diferencijalna dijagnostika tih bolesti. jetra može neko vreme kompenzatorno održavati funkcionalnu sposobnost. a koji se katkad javljaju dosta kasno. dakle već na samu leziju. Čak i kod ciroze jetre ili malignih tumora hepatobilijarnog trakta. pa se time povećavaju aktivnosti tih . Upravo zbog kompleksnosti problematike ispitivanja hepatobilijarnog trakta.

sorbit–dehidrogenaze. ornitin–karbamiltransferaze.enzima u serumu ili plazmi. adenozin–deaminaze i dr. guanaze. Na osnovu enzimske slike može se zato upoznati priroda i intenzitet patološkog procesa.63. glukoza–6–fosfat–dehidrogenaze. zbog promene propusnosti ćelijske membrane i oštećenja tkiva uzrokovanih upalnim procesom. U infektivnom hepatitisu znatno je povećana aktivnost indi–katorskih enzima u serumu. U bolestima hepatobilijarnog trakta. dolazi do promena aktivnosti mnogih enzima. γ– glutamiltransferaze. leucin–aminopeptidaze. Najviše raste aktivnost serumskih aminotransferaza. Ti enzimi. Aktivnost ostalih indikatorskih enzima u serumu takođe je povišena. ali ne toliko kao aminotransferaza. već prema vrsti oštećenja tkiva. AST– a do 50. Pri tome je karakteristično da je aktivnost ALT. aldolaze. 5–nukleotidaze. Enzimi hepatobilijarnog trakta mogu se svrstati u 3 grupe: enzimi koji se sintetizuju u jetri. DeRitisovog kvocijenta. Aktivnost sorbit– dehidrogenaze.a veća od aktivnosti AST-a tj. nalazi se inverzija kvocijenta AST/ALT. ceruloplazmina. što izaziva porast njihove aktivnosti u krvnom serumu. Kliničko značenje. funkcionalnoj insuficijenciji ili prisutnosti holostaze koja onemogućava normalnu sekreciju žuči. . indikatorski enzimi i enzimi lokalizirani u epitelu žučnih vodova. može u serumu porasti i do 70 puta iznad normale. malat–dehidrogenaze. pa je ovaj u infektivnom hepatitisu manji od 1. a laktat– dehidrogenaze i G–glutamiltransferaze nešto manje. Aktivnost aldolaze i glutamat–dehidrogenaze mogu porasti 10 — 15 puta iznad granice referentnih vrednosti. enzima karakterističnog za jetru. prelaze u većim količinama iz ćelija u krvnu cirkulaciju. tzv. i u proseku iznosi oko 0. glutamat–dehidrogenaze. a ALT–a i do 100 puta više od granice referentnih vrednosti. Za prognozu i ocenu težine bolesti značajan je upravo intenzitet porasta aktivnosti SDH i GLDH. laktat–dehidrogenaze. izocitrat dehidrogenaze. alkalne fosfataze. kao aminotransferaza.

Slika 11. npr. Tako aktivnost aminotransferaza u serumu počinje rasti i do 3 nedelje pre ostalih laboratorijskih pokazatelja. to i porast aktivnosti enzima. .Aktivnosti AST–a i ALT–a u jednom slučaju infektivnog hepatitisa U teškim slučajevima bolesti aktivnosti tih enzima u serumu vrlo su velike. promena odnosa proteinskih frakcija koje se vide u elferogramu i flokulacionim testovima i dr. naročito aminotransferaza. Kako lezija ćelija prethodi slabljenju funkcije jetre. GLDH je veća od 20 U/L. počinje pre nego što se pojave patološki ispadi »klasičnih« testova. porast koncentracije bilirubina u serumu.6 . a SDH od 50 U/L. a to je važno za ranu dijagnozu akutnog hepatitisa.

Slika 11.7 -Tok promena aktivnosti enzima u serumu u lakšem slučaju infektivnog hepatitisa .

Slika 11. iako ređe.3 puta. nalaze i normalne aktivnosti. ali je nešto ima i u jetrenom parenhimu. SDH mogu biti vrlo visoke. alkalne fosfataze. Aktivnost GGT je visoka. Inače se uopšteno porast aktivnosti GGT u serumu smatra jednim od najosetljivijih znakova oštećenja jetre. GGT. 2 . GLDH. Aktivnosti enzima u serumu obično su normalne ili granične u perzistirajućem hroničnom hepatitisu. kao alkalne fosfataze ili LAP–a u akutnom' hepatitisu. Aktivnost holinesteraze ne pokazuje neke značajnije promene. malo se povisuju. Porast aktivnosti GLDH i veći porast aktivnosti AST–a od ALT–a ukazuju na nekrotične krize. Aktivnost GGT. budući da se nalazi uglavnom u epitelu žučnih vodova.Tok promena aktivnosti enzima u serumu u teškom slučaju infektivnog hepatitisa Aktivnosti enzima koji se nalaze u epitelu žučnih vodova ili se izlučuju putem žuči. npr. snizuje se aktivnost holinesteraze. poraste nešto više. Nešto mogu biti povišene u serumu aktivnosti GGT i ornitin–karbamiltransferaze. a naročito u hepatitisu uzrokovanom alkoholom.8 . . U nekrotskim krizama (nekrotischer Schub) aktivnosti aminotransferaza. tek ukoliko se funkcionalna sposobnost jetre smanji. ali retko preko 200 U/L. Nasuprot tome. DeRitisov kvocijent AST/ALT obično je iznad 1. u agresivnom hroničnom hepatitisu aktivnosti indikatorskih enzima u serumu rastu slično kao i u cirozi jetre. a ponekad se.

a to uzrokuje često sniženu aktivnost holinesteraze. kao aldolaza. nekad čak i normalne. Slika 11. nešto manje. u cirozi alkoholičara. Aktivnost alkalne fosfataze takođe se umereno povisuje.U hroničnom hepatitisu nalazi se već oslabljena funkcija jetre. a ostalih indikatorskih enzima. kada je funkcionalno aktivno tkivo već umnogome redukovano. Aktivnost GGT je naročito vlsoka. nemaju se više odakle enzimi izlučivati u cirkulaciju.Aktivnosti enzima u serumu u bolesnika s kroničnim hepatitisom. Ali što više funkciia jetre slabi. SDH. Međutim. Taj porast GGT u cirozi alkoholičara posledica je toksičnog efekta alkohola na mikrosome i indukcije tog enzima alkoholom. a to zavisi od faze u kojoj se bolest nalazi. LDH. u cirozi aktivnosti enzima mogu biti i slabije povišene. i do 1000 U 7 L . ponekad i više. U terminalnoj fazi.9 . (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U cirozi jetre povisuju se aktivnosti aminotransferaza do oko 5 puta. . i to je karakterističan nalaz u cirozi jetre. i obično AST–a više od ALT–a. Medutim. sve se više snizuje aktivnost serumske holinesteraze. za cirozu je karakterističan jači porast aktivnosti GGT i GLDH. pa se njihove aktivnosti u serumu snizuju.

LAP i ceruloplazmina. U opstruktivnoj žutici obično su aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima umereno povišene u serumu. u opstruktivnoj žutici taj je odnos obično oko 1 ili nešto veći ili manji. često se nalazi i jači porast aktivnosti aldolaze i LDH. Dok je ALT/AP u akutnom hepatitisu veći od 25. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) Enzimski testovi vrlo su korisni za razlikovanje hepatocelularnog i opstruktivnog ikterusa.10 . aktivnost AST–a je veća od ALT–a.Aktivnosti enzima u serumu u cirozi jetre. . Za razliku od hepatocelularne. jer je u ovom poslednjem slučaju obično snižena aktivnost holinesteraze i jače povišena aktivnost alkalne fosfataze.Slika 11. u opstruktivnoj žutici obično je DeRitisov kvocijent normalan. Ako. GGT. uz jači porast aktivnosti alkalne fosfataze.su već prisutne metastaze. pa čak i od 50. Enzimska slika katkad omogućava da se opstruktivni ikterus izazvan konkrementima razlikuje od onog izazvanog malignim procesom. tj. Za diferencijalnu dijagnozu je od važnosti i odnos aminotransferaza i alkalne fosfataze.

11.Slika 11. tj. Korisne podatke u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta daje određivanje aktivnosti više enzima i njihovi međusobni odnosi . Aktivnosti enzima u serumu u opstruktivnoj žutici izazvanoj : a) kamencima. uz visoke aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima i relativno visoke aktivnosti alkalne fosfataze. GGT i LAP. pa nalazimo aktivnosti enzima u serumu koje ukazuju i na oštećenje jetre i na holostazu. b) tumorom. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U hepatocelularnom ikterusu s holostazom slika je mešana.

11.3 ŽUTICA (ICTERUS) Povišenje koncentracije bilirubina u krvnom serumu (hiperbilirubinemija) ima za posledicu pojavu žute boje kože ili žutice. a diferenciranje žutice jedno je od osnovnih problema u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta. .Tabela 11.2 .Aktivnosti enzima u bolestima hepatobilijarnog trakta Grup Enzim a II a ++ + ++ + ++ + + 0 0 + 0 0 b + 0 + + 0 0 0 + + c + + + Sindrom d e ++ + ++ ++ + ++ + ++ 0 + 0 ++ ++ ++ + ++ + ++ 0 0 f + 0 + + + + + + + + 0 0 a+ e ++ + ++ + ++ + + ++ + ++ + ++ 0 0 Aspartat– aminotransferaza Alanin–aminotransferaza Ornitin–karbamil– transferaza Glutamat–dehidrogenaza ++ + + + ++ III Alkalna fosfataza Ceruloplazrain g–glutamiltransferaza I Holinesteraza Faktori koagulacije — 0 Sindrom: akutno difuzno oštećenje membrane (tip: akutnihepatitis) + povišeno — sniženo kronično difuzno oštećenje parenhima (tip: kompenzirana ciroza) diseminirane nekroze (tip: nekrotizirajući napad kod ciroze) — BEZ PROMENE distrofija parenhimskih ćelija (tip: supakutna distrofija) opstrukcija žučnih vodova (tip: ekstrahepatalna opstrukcija) lokalna ekstrahepatalna opstrukcija (tip: metastaze u jetri) a + e) (tip: holangioiitični oblik akutnog hepatitisa).3. To se prvo zapaža po žutim beloočnicama (sklere) i sluznici. Prema uzroku hiperbilirubinemije razlikujemo razne tipove žutice.

a delom preko plexusa hemorrhoidalesa u opštu cirkulaciju i dospeva u bubrege i izlučuje kao mokraćni urobilinogen u količini od 0. Metabolizam i lučenje bilirubina Bilirubin nastaje nizom reakcija iz hemoglobina. koji se naziva još koleglobin ili verdohemoglobin. Urobilinogen se delom izlučuje preko debelog creva u stolici. Time nerastvorljivi bilirubin prelazi u rastvorljivi oblik. koštanoj srži i jetri. hepatocelularna ili parenhimatozna funkcije jetrenih ćelija i žutica. u čemu igraju ulogu neke supcelularne frakcije. a drugi deo urobilinogena vraća se enterohepatalnom cifkulacijom. uzrokovana poremećajem ekskretorne funkcionalna žutica. Naime.Razlikujemo četiri tipa žutice: hemolitička žutica. Hemoglobin se oslobađa prilikom dezintegracije eritrocita u ćelijama retikuloendotelnog sistema. Zatim se u organelama mikrosomalne frakcije (ribosomi. prvenstveno u slezini. portalnim krvotokom u jetru. Ovu reakciju katalizuje mikrosomalni enzim bilirubin–UDP–glukuronil– transteraza. Iz ćelija RES–a bilirubin dospeva u cirkulaciju te se u krvi veže na albumin i kao takav (pre se nazivao indirektni bilirubin) posebnim aktivnim transportnim sistemom ulazi u jetrene sinusoide i iz njih u ćelije jetrenog parenhima. prvo se bilirubin vezan još za albumin koncentruje na površini sinusoidne membrane i onda ulazi u ćeliju i veže reverzibilno za dva proteina. vakuole. Cepanjem metenskog mosta između prvog i drugog pirolnog prstena otvara se porfirinski prsten i nastaje biliverdin–gvožđe––globin. Reakciju katalizuje enzim hemoksigenaza uz kiseonik i NADPH 2.5 do 4 mg) dnevno. endoplazmatični retikulum) odvaja od transportnih proteina i konjuguje u glukuronid. te se takav preko Golžijevog aparata koncentruje na površini membrane žučnih kanalića i izlučuje u žuč. gde se oslobodi iz glukuronida delovanjem glukuronidaze i pod uticajem delovanja anaerobne crevne flore redukuje u urobilinogen. uzrokovana povećanim raspadom eritrocita i razgradnjom hemoglobina. . uzrokovana zastojem u bilijarnom traktu. Sa žuči bilirubin dospeva u tanko crevo. Tada se otcepljuje gvožđe i globin.76 μmol (0. a bilirubin se konjuguje u endoplazmatičnom retikulumu glukuronskom kiselinom u bilirubin— mono– I di–glukuronid. lizosomi i Golžijev aparat. Pri spomenutim procesima važan je aktivan transport bilirubina od sinusoida kroz jetrenu ćeliju do žučnih kanalića. opstruktivna žutica. Iz jetre se ponovo lzlučuje u tanko crevo. Ovaj konjugovani bilirubin pre se nazivao direktni bilirubin. a sam biliverdin redukuje u bilirubin delovanjem enzima biliverdin–reduktaze. Sve te reakcije odvijaju se u retikuloendotelnom sistemu (RES). ligandin i Z protein.85 — 6.Tu se odvaja albumin.

Metabolizam bilirubina u hemolitičkoj žutici U opstruktivnoj žutici stvara se normalno bilirubin u RES–u i dospeva putem krvi u jetru koja ga normalno konjuguje. Kako se bilirubin ne može izlučivati . Slika 11. iako zdrava i funkcionalno sposobna. Jetra pojačano me–abolizira bilirubin i izlučuje ga konjugovanog s glukuronatom u žuč i preko nje u crevo. U žuči se takođe povećava koncentracija bilirubina I to izaziva predispoziciju za stvaranje žučnih kamenaca Sterkobilinogen se u većoj količini vraća enterohepatičnom cirkulacijom u jetru.13 . Zbog toga se povećava koncentracija bilirubina vezanog za proteine u cirkulaciji. ne može više svu tu količinu bilirubina primati i dalje metabolizirati. Međutim. Jetra opet ne može svu tu količinu primiti i ponovo izlučiti.Slika 11. pa više žučne boje dospeva krvotokom u bubrege te se više urobilinogena izlučuje urinom. Kako je to bilirubin koji se u jetri već konjugovao s glukuronatom. koncentracija se povećava na račun konjugovanog bilirubina. usled opstrukcije žučnih puteva (intrahepatalnih ili ekstrahepatalnih) ne može se izlučivati putem žuči u crevo. što izaziva tamnu boju stolice. pa dolazi do žutice. Zbog toga raste i fekalni sterkobilinogen. jetra. pa se vraća u krv i koncentracija mu raste.12. Normalni metabolizam izlučivanje bilirubina U hemolitičkoj žutici hemoglobin se razgrađuje u većoj količini u RES–u zbog hemolize eritrocita. Ako produkcija bilirubina u RES–u poraste trostruko više od normalnog.

uprkos normalnom metabolizmu hemoglobin u RES–u. gde se zato njegova koncentracija povećava. u urinu se pojavljuje bilirubin. Slika 11. pa urin ima karakterističnu boju i žutu penu.15 . Metabolizam bilirubina u opstruktivnoj žutici U hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici. osim u vrlo teškom oštećenju jetre. prolazi kroz ćelije vraća se natrag u jetrene sinusoide i odatle u cirkulaciju. aholična. to više žučne boje prelazi u opšti krvotok i iz njega putem bubrega u urin. Iz creva se sterkobilinogen enterohepatičnom cirkulacijom vraća portalnim krvotokom u jetru. pa ni urobilinogena u urinu. Zato je smanjen i fekalni sterkobilinogen i stolica je blede boje.Metabolizam bilirubina u hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici . jer serum sadrži visoku koncentraciju konjugovanog bilirubina koji pri prolazu krvi kroz bubrege lagano prolazi glomerularni filtar. pa je stolica bleda.u crevo. Ovaj dospeva u jetru. Iz krvi prelazi i u urin.14. ali retko aholična. Nema ni enterohepatične cirkulacije urobilinogena. funkcionalno insuficijentne ćelije jetre ne mogu metabolizirati i izlučiti sav nastali bilirubin. Medutim. Funkcionalno nesposobne ćelije izlučuju i manje bilirubina u žuč i crevo. tu se ne stvara urobilinogen. Slika 11. ali kako je ova nesposobna da ga normalno ponovo primi i izluči u crevo.

i bolesnici obično umiru u prvoj godini života (tip I) ili kasnije (tip II). Zbog poremećaja ekskrecije. mokraći i stolici. Odmah posle rođenja bilirubin se taloži u ganglijskim ćelijama mozga pa se pojavljuju neurološki simptomi. povećana je i retencija BSP–a. mogu se podeliti i na: konjugovane (opstruktivni i hepatocelularni ikterus. Gilbertova bolest. Crigler– Najjarova bolest. Zato se u serumu povećava koncentracija nekonjugovanog bilirubina do vrlo visokih vrednosti. Dubin– Johnsonov sindrom) nekonjugovane (hemolitični ikterus. Lucy–Driscollov sindrom. pa su osim bilirubina laboratorijski nalazi normalni. stolici i urinu u raznim tipovima žutice Bilirubin u serumu Tip žutice Urin ukupni konjugovan Stofica urobilinog bilirubin nekonjugova boja en n smanjen povišen tamna povišen negativa n pozitiva Hemolitična blago povišen Opstruktivna jako povišen aholičn negativan . sindromu poremećen je prenos bilirubina kroz ćelijske membrane do mesta konjugacije u mikrosomskom području. zavisno od toga koji je bilirubin povećan. pa je u serumu povećana koncentracija uglavnom nekonjugovanog bilirubina. u kojem jedan inhibitorni faktor u krvi majke i deteta inhibira konjugaciju bilirubina. upalni procesi). Za tu je bolest zato karakteristična visoka koncentracija konjugovanog bilirubina u serumu (i do 180umol/L). postmikrosomska (opstruktivna žutica. pa je povećana koncentracija nekonjugovanog bilirubina u krvotoku. Gilbertova bolest). Crigler–Najjarova hiperbilirubinemija je vrlo retka. Osim navedene podele hiperbilirubinemija. U pojedinim tipovima žutice nalaze se karakteristični laboratorijski nalazi žučnih boja u krvnom serumu. Dubin–Johnson. i do 80 μmol/L. Smanjena je aktivnost bilirubin –UDP– glukuronil transferaze i konjugacija bilirubina. I Lucey–Driscollov sindrom. U funkcionalne hiperbilirubinemije ubrajaju se još tzv. kojoj je uzrok prerano oslobađanje bilirubina u koštanoj srži. Tabela 11. prognoza je u toj bolesti loša.U funkcionalnoj hiperbilirubinemiji nema U Gilbertovom patoloških promena u jetri već ih uzrokuju promene u intracelularnom metabolizmu bilirubina.Žučne boje u serumu. Poremećaj ekskrecije konjugovanog bilirubina iz mikrosoma u žučne kapilare uzrok je Dubin–Johnsonove funkcionalne hiperbilirubinemije. šant hiperbilirubinemija). a uzrok joj je manjak bilirubin – UDP–glukuronil transferaze i rezultirajuća nemogućnost konjugacije bilirubina. dok su ostali laboratorijski nalazi normalni. Prema uzrocima moguća je podela hiperbilirubinemija i na: premikrosomska (hemolitična. Dok su ostale funkcionalne hiperbilirubinemije relativno bezopasne. šant hiperbilirubinemija.3 . šant.

Intenzitet hipoalbuminemije i povećanje γ–globulina zavise od težine oštećenja jetre. pa su nalazi blaže patološki promenjeni ili čak i normalni. dok se γ–globulini. i apsolutno. raste i koncentracija β–lipoproteina. zavisno od funkcionalne sposobnosti jetre. Sniženje pak albumina u serumu posledica je nesposobnosti jetre da ih normalno sintetizuje. ali ubrzo porastu α2 –globulini koji se uopšteno povisuju u akutnim stanjima. ali se to ne mora uvek javljati. dok tek smanjena jetrena funkcija. uz relativni porast koncentracije globulina. U opstruktivnoj žutici. ima za posledicu smanjenje te sinteze i rezultira padom koncentracije fibrinogena u plazmi. odnosno β–globulina. fibrinogen. Obično je u akutnom hepatitisu malo snižena koncentracija albumina u serumu. od funkcionalne sposobnosti jetre zavisi i koncentracija fibrinogena u plazmi. obično izaziva čak blago povišenje fibrinogena. stvaraju uopšteno u ćelijama retikuloendotelnog sistema. 11. u ranoj fazi i ako još nema oštećenja jetrenih ćelija. Međutim u dobro kompenzovanoj cirozi mogu proteini biti i normalni. Na primer. to su isključivo pokazatelji funkcionalne sposobnosti jetre i ne mogu se sasvim strogo klasifikovati po bolestima. proteini i raspodela njihovih frakcija mogu biti i normalni. cink–sulfat–test. Zbog povišenja lipida u serumu.a Hepatocelularna povišen povišen n povišen pozitiva n varira proporcional no težini oštećenja Treba napomenuti da u opstruktivnoj žutici hiperbilirubinemija može biti vrlo intenzivna. odnosno na elferogramu se vidi smanjenje albumina. produženi Weltmannov koagulacioni niz — svi oni pokazuju povećanje γ–globulina. ili odgovor retikulo–endotela na oštećenje jetrenog parenhima. samo relativno. koji su nosioci antitiiela.4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA Kad se govori o »jetrenim« probama. amonsulfat–test. U hroničnoj bilijarnoj opstrukciji smanjuje . Kod teških i dugotrajnih bolesti javlja se i apsolutni porast koncentracije γ–globulina usled reakcije retikuloendotela. pa se to katkad može zapaziti i u porastu β––globulina. protrombin i delomično neki globulini. U jetri se takođe odvijaju procesi transaminacije i deaminacije aminokiselina. U cirozi jetre obično se nalazi inverzija albuminsko–glubulinskog kvocijenta. lakše oštećenje jetre kakvo se može javiti kod upalnog procesa u hepatitisu. nego više zavise od intenziteta smanjenja jetrene funkcije. kao α–globulini koji sadrže glukoproteine te lipoproteini iz α i β–globulina. Flokulacioni testovi koji ukazuju na takve promene su povišeni sublimat–test. Spomenute promene nisu tako izražene u hroničnom hepatitisu. U infektivnom hepatitisu javlja se i porast koncentracije β–lipoproteina u serumu. i preko 400 umol/L. Povišenje globulina koje se nalazi u pojedinim bolestima hepatobilijarnog trakta može biti odgovor na sniženje koncentracije albumina. elferogram serumskih proteina u infektivnom hepatitisu obično pokazuje povišenje frakcije β i α– globulina. do čega dolazi kod opstrukcije žućnih puteva. te povišeni timol– test zamućenja i flokulacija zbog povećanja β–lipoproteina. tu se uvek podrazumevaju razni testovi koji ukazuju na raspodelu proteinskih frakcija u serumu. Pre su se u tu svrhu više koristili razni flokulacioni testovi. dok se kod hepatocelularne vrl retko susreću tako visoke koncentracije bilirubina. a danas elektroforeza proteina. ili češće. Prema tome. do kojeg dolazi zbog smanjene sposobnosti jetre da ih sintetizuje. Stoga.3. budući da se fibrinogen sintetizuje u jetri. prvenstveno holesterola. Isto tako. pa je to važno i prognostički. i povećanje γ–globulina. U jetri se sintetizuju albumini. a pogotovo u malignim bolestima.

U portalnoj cirozi IgG. Elektroforetski se retko može dokazati. Tako je zadnjih godina nađeno. koji je pozitivan u serumu kod opstrukcije žučnih puteva. U infektivnom hepatitisu i primarnoj bilijarnoj cirozi nalazi se povišen IgM.16. . kao u agresivnom hroničnom hepatitisu. Prema novijim podacima je koncentracija prealbumina u serumu smanjena u poremećajima jetrene funkcije. da u akutnom hepatitisu i primarnom karcinomu jetre raste koncentracija ligandina u serumu . u hroničnom agresivnom hepatitisu IgG. što je već znak sekundarnog oštećenja jetre. pa se određivanje prealbumina može takođe koristiti za ispitivanje funkcije jetre. Novijeg je datuma i test na lipoprotein X. U jetri se sintetizuje i pralbumin čije je poluvreme života vrlo kratko. Mezenhimalna reakcija rezultira u povećanoj koncentraciji γ– globulina u hroničnim infekcijama ili kao posledica stvaranja homolognih antitela izazvanih dezintegracijom tkiva kod hepatocelularne nekroze. Elferogrami proteina u bolestima hepatobilijarnog trakta Ovde su spomenuti proteini i njihove promene koncentracija u krvnoj tečnosti samo u vezi s bolesti jetre i žučnih vodova. Slika 11. Razvojem imunohemijskih tehnika omogućeno je određivanje raznih proteina koji se u serumu nalaze u vrlo malim koncentracijama. U alkoholnoj cirozi raste uglavnom koncentracija IgG i IgA. a u hepatalnim bolestima praćenim i oštećenjem bubrega koncentracija β2– mikroglobulina. ali ga se može odrediti imunohemijskim metodama.se i koncentracija albumina raste koncentracija γ-globulina. To se još bolje može pratiti određivanjem koncentracije pojedinih imunoglobulina. IgM i IgA–a koncentracije ta tri imunoglobulina nešto je u porastu i u perzistentnom kroničnom hepatitisu.

a katalizuje je enzim karbamil–fosfat–sintetaza čiji je koenzim N– acetil–glutaminska kiselina.11. Taj proces sinteze ureje putem Krebsova ciklusa odvija se samo u jetri.Krebsov ciklus sinteze ureje Nastali amonijak. Ovaj se sa asparaginskom . iz glntarnina.17 . koji ie vrlo toksičan za organizam.5 NEPROTEINSKA JEDINJENJA Razgradnjom proteina nastaju u organizmu aminokiseline koje se u jetri deaminiraju te se stvara amonijak.3. detoksikuje se u jetri na taj način što sa CO2 stvara ureju. Nastali karbamil–fosfat veže se s ornitinom preko njegove – aminogrupe uz enzim ornitin–karbamil–transferaza (OCT) i stvara se citrulin. suvišak prelazi na Slika 11. Nešto amonijaka nastaje i delovanjem glutaminaze II u bubregu trag u krv. te iako se ovaj izlučuje urinom. Ta reakcija je ireverzibilna. Kao što se vidi iz slike iz NH4 i CO2 nastaje uz utrošak 2 mola ATP karbamil–fosfat.

ciklus limunske kiseline. Sinteza ureje je efikasan put uklanjanja amonijaka tako da ga se. glikogenoliza. Tu reakciju katalizira enzim–sintetaza arginino–jantarne kiseline. Delovanjem arginin– sukcinat–dehidrogenaze razgrađuje se arginino–jantarna kiselina u arginin i fumarnu kiselinu. trovanja hepatotoksičnim agensima kao CC14. a u mozgu se smanjuje sadržaj glutaminske kiseline. e) povećanoj koncentraciji mlečne kiseline. daje ureju i ornitin koji ulazi ponovno u ciklus i veže se s novom molekulom karbamil–fosfata. u ureju: Za reakciju je potreban utrošak energije oko 59 kJ (14 kcal/mol). U terminalnoj fazi ciroze. a danas se uglavnom rade enzimske metode i titracija po Conwayu. Cela reakcija može se prikazati da se dva mola amonijaka. b) smanjenoj toleranciji prema opterećenju glukozom (GTT). istaći da je funkcija jetre u metabolizmu ugljenohidrata obično poremećena tek kod teškog oštećenja jetre.mol/L (11 do 70 g/dl). Vraćanjem ornitina u reakciju s novim karbamil–fosfatom zatvara se ovaj metabolički ciklus nazvan Krebs–Henseleitov ciklus sinteze ureje. . u krvi normalno nalazi samo oko 11—47 u. slabi sposobnost jetre da se u njoj normalno vrši deaminacija aminokiselina i sinteza ureje. galaktozom (GALTTl fruktozom (FTT) c) s m a n j e noj glikogenolizi nakon opterećenja adrenalinom (ATT) d) glikozuriji. pa je povišenje koncentracije amonijaka u krvi loš prognostički znak. Nadalje se u jetri metabolizuju laktat i piruvat. U jetri se vrši glikogeneza. arsenovim jedinjenjima ili fosforom.kiselinom uz utrošak jednog mola ATP–a kondenzuje u arginino–jantarnu kiselinu. Treba. i ta se sinteza poja čava kad se zbog smanjenja sinteze ureje u jetri poveća koncentracija amonijaka u krvi. međutim. uz utrošak 3 mola ATP–a. Konačno arginin delovanjem enzima arginaze. te stvaraju ketonska tela. 11. Metode određivanja aminokiselina su fotometrijske s ninhidrinom i hromatografske. glikoneogeneza. Povišenje krvnog amonijaka nalazi se u teškoj cirozi jetre i hepatičnoj komi. U teškim oštećenjima jetre koncentracija može porasti i do 18 mmol/L odnosno 25 mg/dl. Ti poremećaji mogu se zapaziti u : a ) 'tendenciji prema niskoj koncentraciji glukoze u krvi natašte. Normalno se u krvnom serumu nalazi 2. Smanjenje sadržaja glutaminske kiseline i drugih međuprodukata ciklusa limunske kiseline uzrokuje smanjenje oksidativnog metabolizma u mozgu te nastupa koma.6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA Jetra ima ključnu ulogu i u metabolizmu ugljenohidrata. a fruktoza i galaktoza se isključivo u jetri pretvaraju u glukozu i njene fosfatne estere. Koncentracija ureje u lakšim oštećenjima jetre može čak i nešto porasti usled kompenzacijske sposobnosti jetre. glikoliza. Za određivanje amonijaka u krvi koriste se razne metode.93 mmol/L ili 3 do 6 mg/dl aminokiselinskog N. Ureja nastaje u tautomernoj formi i izoureja spontano prelazi u ureju. uprkos stvaranju relativno mnogo amonijaka. ali u teškim oštećenjima slabi sinteza ureje i njena je koncentracija smanjena. Tek kod teških oštećenja jetre slabi sinteza ureje.3. jedan iz glutaminske kiseline i drugi iz asparaginske kiseline vežu s CO2. Zbog pojačane sinteze glutamina u mozgu (iz amonijaka i glutaminske kiseline) povećava se koncentracija glutamina u krvi.28 — 3. Nešto amonijaka uklanja se i sintezom glutamina u mozgu.

holesterol je pokazatelj i sintetske i ekskretorne funkcije jetre. kako na GTT utiču i mnogi drugi faktori. U jetri se. Kriva GTT se može strmo uzdizati i dostiže maksimum unutar jednog sata. pored ostalih laboratorijskih testova. Bolje je raditi u tu svrhu galaktoza ili fruktoza––tolerans–test. te stvaranje ketonskih tela. pri čemu se masna kiselina prenosi s lecitina i veže na C–3. može se naći smanjena tolerancija glukoze i smanjena glikogeneza. npr. Prema tome. U tom se organu vrši sinteza masnih kiselina. U opstruktivnom . Esterifikacija holesterola Određivanje koncentracije ukupnog holesterola u serumu korisno je. atom holesterola. U praksi se međutim u dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta najviše određuje koncentracija holesterola i njegovih frakcija. Međutim. Slika 11. zbog smanjene glikogenolize. holesterola i lipoproteina. fosfolipida. a vrednosti mogu doseći i oko 11 mmol/L (oko 200 mg/dl). ali se zatim polagano spuste i na hipoglikemične vrednosti. Smanjena tolerancija galaktoze i fruktoze javlja se u teškoj aktivnoj cirozi jetre. dok u krvi sudeluje enzim lecitin–holesterol–acil–transferaza (LCAT). 11.7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA Jetra ima važnu ulogu u metabolizmu lipida. koncentracija glukoze u krvi natašte je varijabilna i ponekad izrazito snižena. on se najvećim delom sintetizuje u jetri iz aktivnog acetata. cirozi jetre. a nekad i u opstruktivnom ikterusu s teškim sekundarnim oštećenjima jetre. Nadalje se u jetri vrši esterifikacija holesterola i stvaranje žučnih kiselina kao i metabolička razgradnja masnih kiselina. a jetra je takođe organ preko kojeg se holesterol izlučuje u žuč. Iako se holesterol sintetizuje u raznim organima. Zbog toga se mogu očekivati promene tih parametara pri smanjenom funkcionalnom kapacitetu jetre.18. nadalje. a i promene se nalaze samo u vrlo teškim funkcionalnim poremećajima jetre. ispod 2. vrši esterifikacija holesterola s masnim kiselinama. za diferenciranje opstruktivnog i hepatocelularnog ikterusa. taj proces se odvija uz sudelovanje enzima acil–holesterol–acil–transferaze (ACAT).3. Međutim.2 mmol/L. koji su specifični za jetru. taj se test malo koristi u dijagnostici hepatalnih bolesti.U teškim funkcionalnim oštećenjima jetre.

Budući da se u jetri stvaraju fosfolipidi. kod opstruktivnog ikterusa uzrokovanog malignom bolesti. iz kojih u crevu delovanjem crevnih bakterija nastaju sekundarne žučne kiseline._Nasuprot tome. obično izostaje porast serumskog holesterola. što se u Nemačkoj literaturi označava kao »Estersturtz« (nagli pad estera).8 ŽUČNE KISELINE Žučne kiseline su steroidi s 24 C–atoma. u ranoj fazi akutnog hepatitisa). Takav je nalaz uvek znak vrlo teškog oštećenja s jako oslabljenom funkcionalnom sposobnošću jetre. desoksiholna i litoholna kiselina. pre se i odredivanje koncentracije fosfolipida koristilo u oceni funkcionalne sposobnosti jetre.3. Pri tome raste uglavnom slobodni holesterol.holna i henodezoksiholna kiselina. kod hepatocelularnog ikterusa holesterol je normalan ili tek slabije povišen (npr. primarne žučne kiseline. te postoji značajna torelacija i s povišenjem koncentracije bilirubina i aktivnosti alkalne fostataze. danas su ti testovi uglavnom napušteni. i to naročito esterificiranog holesterola. Hidroksilne grupe su sve u α-položaju. Uopšteno se kod malignih bolesti često nalazi niska koncentracija holesterola. Teška oštećenja jetre. Medutim. pa se u tim stanjima mogu ponekad naći vrlo niske koncentracije holesterola. Sve su to hidroksilirani derivati matične holanske kiseline. smanjuju sintetsku i esterifikacijsku funkciju jetre. pogotovo odnos koncentracije fosfolipida i ukupnog holesterola. Utiču na rastvorljivost holesterola u žuči i stimulišu lučenje jetrene žuči u žučnu kesu. Iako ta pojava još nije sasvim razjašnjena. 11. čak ispod 2.ikterusu koncentracija holesterola u serumu raste do visokih vrednosti. neki autori to tumače neishranjenošću takvih bolesnika. Stvaraju se u jetri iz holesterola i imaju važnu ulogu pri varenju masti. pa čak može biti normalan ili snižen. a bočni im se lanac sastoji od 5 C– atoma i završava karboksilnom grupom. . Medutim. Prsteni A i B su im u cis–položaju. U žuči se nalaze u mnogo većoj koncentraciji nego u plazmi. kakva se mogu naći u cirozi jetre ili toksičnom hepatitisu. U jetri se sintetizuju tzv. pa mogu biti i manje od 20%.6 mmol/L.

položaju (kao intermedijer nastaje keton). metabolizuje se u jetri u žučne kiseline. 18. a delomično i nakon hidroksilacije na C–12. dihidroksi i trihidroksi–derivati holanske kiseline.19. Nakon redukcije. oko 80 — 90%. Najveći deo holesterola. Nastale slobodne žučne kiseline zatim se aktiviraju s ATP–om i koenzimom A te vežu s glicinom ili taurinom preko njihovih NH2 grupa). atomu.Slika 11. Nakon toga se prsten redukuje i dolazi do epimerizacije u C–3. i to predstavlia glavni put uklanjanja holesterola. Biosinteza žučnih kiselina u jetri započinje hidroksilacijom holesterola na C–7.. b) sekundarne žučne kiseline Kao što se vidi na slici 11. položaju dolazi do okidativnog skraćenja bočnog lanca: krajnja se metilna grupa hidroksiluje i oksiduje u karboksilnu te skrati mehanizmom β–oksidacije. to su monohidroksi. Struktura žučnih kiselina: a)primarne. .

portalnim krvotokom. Slobodne žučne kiseline se u plazmi vežu za albumine. U urinu normalno nema žučnih kiselina. Deo žučnih kiselina u crevu sudeluje kao emulgator u cepanju masti i zajedno sa oslobođenim masnim kiselinama ponovno se resorbuje kroz crevnu sluzokožu. Kliničko značenje.5 do 6. manjim delom i za globuline. Dnevno se na taj način stolicom izlučuje 294 — 551–μmola (120 — 225 mg) žučnih kiselina. Drugi deo žučnih kiselina. najviše se povećava njihova koncentracija kod opstruktivne žutice.5 na oko 6 i time smanjuje stabilnost njihovih micelarnih kompleksa s holesterolom u žuči. Tako se snizuje pH žuči od 7. Biosinteza žučnih kiselina u jetri Konjugovane žučne kiseline se putem žuči izlučuju iz jetre u žučnu kesu.Slika 11. a ponekad i kod hepatocelularne žutice i oštećenia jetre. ali se pojavljuju u opstruktivnoj žutici. gde se u koncentriraju. Soli žučnih kiselina izlučuju se dalje sa žuči u tanko crevo. Tu se te kiseline oslobađaju iz jedinjenja s taurinom i glicinom (uglavnom u kolonu) te enterohepatičnom cirkulacijom. vraćaju u jetru.20. U jetri se ponovno hidroksiluju u primarne žučne kiseline i izlučuju u žuč. i to više ukupnim žučnim kiselinama nego pojedinima od njih. izlučuje se stolicom iz tela. Referentne vrednosti zavise dosta od metode određivanja.8 umol/L (125 — 341 g/dl) seruma. a enzimskim metodama nađeno je 2. gde delovanjem 7α–dehidroksilaze iz crevnih bakterija prelaze u sekundarne žučne kiseline. pa je neki prihvataju i kao test za diferencijafnu dijagnostiku ikterusa. Međutim. . Zadnjih godina pridaje se žučnim kiselinama sve veće dijagnostičko značenje. nakon dekonjugacije u kolonu. Koncentracija ukupnih žučnih kiselina u serumu povisuje se kod oštećenja jetre. naročito kod hroničnih bolesti kao što je ciroza jetre.

iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani.UKRATKO: BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. beta i gama. naslednih bolesti. fetalne eritroblastoze. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća. Taj pritisak. ćelijskih ekskreta. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. Belančevine plazme dele se na albumin. globuline i fibrinogen. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. što je on veći to je veća viskoznost. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. nazvan koloidno-osmotski pritisak. hormona. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako . Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. b) aplazija koštane srži. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina.

čovek najčešće umire veoma brzo. Delom nastaju u koštanoj srži. megakariocita. to su delovi šeste vrste leukocita. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi. U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. ako se ne leči. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. polimorfonuklearni bazofilni leukociti. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti.smanjuje. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. Pojavljuje se hipoksija. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. U krvi ima i mnogo trombocita. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. ima ih u različitim tkivima. monociti i limfociti. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). Kad u koštanoj srži. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. . zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. kao što su limfni čvorovi. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova.

nisku koncentraciju bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. Ali nalaz je značajan samo kad je bubrežna cirkulacija u času izlučivanja urina takođe bila niska. najbolji je indikator koncentracija natrijuma u urinu. Usporena glomerularna filtracija bez značajnog oštećenja bubrega može biti posledica smanjenja razlike između hidrostatičkog pritiska. među njima kreatinina. ali i zbog postglomeluralne opstrukcije. plazme u kapilarama i tečnosti u lumenu tubula. U većini bolesti bubrega postoje istovremeno smetnje u funkciji glomerula i tubula. Manifestacije bolesti zavise od njihovog odnosa i od ukupnog broja zahvaćenih nefrona. Oštećenje tubula izaziva: poliuriju. Kada se smatra da bi ipak trebalo izvršiti labotarorijske analize. hiperkalemiju. hipofosfatemiju i hipourikemiju. Takvo stanje može nastati zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubrege. Na temelju analiza plazme ne može se razlikovati akutno oligurično oštećenje bubrega od nedovoljne cirkulacije. uremiju i zastoj izlučivanja drugih konačnih produkata metabolizma azota. Koncentracije ureje i kreatinina u plazmi su u većini slučajeva odrazi promena bubrežnog klirensa. Funkcija tubula . hipokalemiju. Oliguriju zbog nedovoljne bubrežne cirkulacije uz srazmerno dobru funkciju tubula možemo od akutnog oliguričnog zastoja bubrega najbolje razlikovati pomoću kliničkih podataka. snižen sadržaj bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu.BIOHEMIJA BUBREGA: Normalna funkcija bubrega zavisi od normalne brzine filtracije i normalne funkcije tubula Usporena glomerularna filtracija izaziva: oliguriju. urata i fosfata. I jedni i drugi podaci su dovoljni za dijagnozu i praćenje razvoja disfunkcije glomerula. Mokraća je suviše razređena i sadrži više natrijuma nego što odgovara stanju hidratacije bolesnika.

ksantina i oksalata. Kamenci s kalcijumom su najčešće idiopatskog porekla. i retko od cistina. posebno one primarnog hiperparatireoidizma.može se ispitati merenjem sposobnosti bubrega da koncentruje mokraću. i zastoja urina. Imamo još kamence od mokraćne kiseline. pH mokraće pri kojem se sastojci lako talože. bilo zbog oligurije. Od 70% do 90% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum. Bubrežni kamenci nastaju zbog: visoke koncentracije njihovih sastojaka u urinu. bilo zbog toga što ih se mnogo izlučuje. . Klirens testovi su manje precizni i tačni od analiza plazme. ali treba isključiti mogućnost da su nastali zbog hiperkalcemije.

Kod novorođenčeta može hiperbilirubinemija biti prevelika za kapacitet vezivanja proteina. Većinom su srazmerno bezazlene. holestazu i smanjenu masu funkcionalnog tkiva. Kliničko-hemijski testovi koji se koriste za ispitivanje funkcije jetre prema patomehanizmima mogu se grubo klasifikovati u testove: Kojim se identifikuje poremećaj permeabilnosti parenhimskih ćelija jetre: povećanje ALT. konjuguje se u jetri. Metabolizam bilirubina može se ispitati merenjem koncentracije bilirubina u plazmi i pregledom stolice i mokraće. ali ne mora. fruktozo-1-fosfat aldolaze.BIOHEMIJA JETRE: Jetri pripada centralna uloga u mnogim metaboličkim procesima. LAP i ornitin-karbomil transferaze u plazmi. AST. Uz svaki od tih procesa može. ali sindrom Crigler-Najjara može izazvati kernikterus. postojati žutica. Nešto reapsorbovanog urobilinogena izlučuje se mokraćom. sorbitol dehidrogenaze. što je najčešće kod odraslih. Bilirubin nastaje iz hemoglobina. pa slobodni nekonjugovani bilirubin može prodreti u ćelije mozga te izazvati kernikterus. obično je znak hemolize. Hiperbilirubinemija nekonjugovanog bilirubina bez konjugovanog. U crevu se pretvara u sterkobilinogen (fekalni urobilinogen). Žutica je posledica povišene koncentracije bilirubina u plazmi. Rezultati prvih biohemijskih analiza mogu biti tipični za jedan od tri patološka procesa ili za kombinovane poremećaje: oštećenje ćelija jetre. te se zatim izlučuje u žuči. Određivanje enzimske aktivnosti od velikog je značaja za diferencijalnu dijagnostiku. Povišena može biti samo nekonjugovana frakcija ili obe frakcije. . Poznato je nekoliko urođenih mana u kojima postoji hiperbilirubinemija.

jetre: pojava GLDH i Koji ukazuju na insuficijenciju mehanizma koji produkuju protein u EPR-u parenhinskih ćelija: smanjenje holinesteraze.Koji ukazuju na nekrozu ćelije mitohondrijalne AST u plazmi. γ-GT I ChE. Koji ukazuju na opstrukciju u oblasti intra. nekih faktora koagulacije i fibrinogena u plazmi. albumina.ili ekstra-hepatičnih žučnih vodova: povećanje AP. ceruloplazmina i izvesnih žučnih kiselina u plazmi. LAP. Koji ukazuju na proliferaciju mezenhinalnih frakcija u jetri: povećanje α2 i γ-globulina na elektroferogramu i patološki rezultati labilitetnih testova. ALT. U svrhu “screening” testova za otkrivanje oboljenja jetre i sekundarnih poremećaja najbolje mogu poslužiti AST. .

.

Roberts K. Oxford University Press. Budecke E. Gerland Publishing. 1988. Harperov pregled biohemije. Matić G. Oxford. Human genetics. Beograd.B. 1996. Biochemistry. New York. JUMELA. 1997. Medicinska knjiga. Principle of Biochemistry: Life at the Molecular Level. Biochemistry. Willey and Soons. New York. Watson J. Zilva JF. Problems and Approaches. Klinička kemija u dijagnostici I terapiji. Beograd. Willey-Liss. Medicinska biohemija. Bray D. Walter de Gruyter. Štraus B. 1995. New York. 2005. Raff M. Sodeman W. Berkeš-Tomašević P. Philladelphia. Beograd. New York. Chandler AM. Motulsky V. Mayes PA. Roskoski R. A. 1959. J. 1996. Biokemija. Lewis J. Martin DW. Đurđić V. J. Berlin. 1996. Osnovi molekularne biologije. Berkeš I. 1997. Saunders. 2009.Willey and Soons. Školska knjiga. JUMELA. Rodwell VW. Medicinska biohemija. J. Voet D. New York. Saunders Company. Zagreb. 2008. Textbook of Biochemistry. Voet D. XI izd. A Human Perspective. Elliott DC. Opšta i medicinska enzimologija. Biochemistry. Springer Verlag. Metabolic Regulation. Školska knjiga.B. . 1980. Alberts O. 1975. 1995. Molecular Biology of the Cell. Textbook of Biochemistry with Clinical Correlations. Pratt C. Zavet. Zagreb. Patološka fiziologija. Berlin. Savremena administracija. Williams RH. 1992. Zagreb. London. 1989. W.. C. Voet JG. VI izd. 1994.. Devlin TM. Karlson P. Beograd-Zagreb. 1979. 1982. W.Willey and Soons.Literatura: Guyton A. Beograd-Zagreb. Biochemistry and Molecular Biology. Portland Press. Elliott WH. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Textbook of Endocrinology. 1989. Frayn KN. Springer Verlag. Voet JG. Temelji fiziologije čovjeka. Medicinska knjiga. Devlin TM. Riggs T. Grundriss der Biochemie. Granner DK. Berlin. Pannall PR. Zagreb.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful