Radmila Maksimović

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE

Banja Luka, 2010

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE
Autor: dr sci. fharm. Radmila Maksimović Recezenti: Prof. dr Rade Biočanin, expert Prof. dr sci. Jovica Jovanović Lektor: GORDANA Jovanović (Bilanović) Izdavač: Panevropski univerzitet "APEIRON" Banja Luka 1. izdanje, godina 2010. Odgovorno lice izdavača, DARKO Uremović Glavni i odgovorni urednik: Mr ALEKSANDRA Vidović Prelom teksta i crteži JELENA Maksimović Dizajn korica: TIJANA Maksimović Štampa: "ART-PRINT", Banja Luka, d.o.o., grafika - dizajn - marketing Banja Luka Odgovorno lice štamparije: VLADIMIRA Stijak- Ilisić Tiraž 200 primjeraka EDICIJA: Medicinske bazične nauke – Libra Medica Basis knj. 15 ISBN 978-99955-49-37-4

Predgovor:
Poštovane kolege, U ovom udžbeniku su izloženi gradivo i problemi medicinske biohemije. To je složeno gradivo u koje su uključena saznanja mnogih nauka, kao što su hemija, biologija i medicina. Zato su u udžbeniku pomenuti mnogi za studente novi pojmovi. Nije neophodno da studenti odmah prihvate svo gradivo iz udžbenika, ali se nadam da će ih radoznalost da saznaju kakvi se to procesi svakodnevno odvijaju u našem organizmu, i kad smo zdravi i kad smo bolesni, nagnati da se ozbiljnije zainteresuju za biohemiju. Nadam se da će studenti učeći iz ove knjige, shvatiti da je ljudski organizam jedan od najsloženijih, ali ujedno i jedan od najlepših funkcionalnih mehanizama. Verujem da će shvatiti da svaka živa ćelija, kao osnovna funkcionalna jedinica tela, u svom jezgru sadrži sve genske informacije potrebne za nastanak celog ljudskog bića, te da, istovremeno, geni čine zapravo mnoštvo kontrolnih sistema koji regulišu, podešavaju i diriguju doslovno hiljadu hemijskih reakcija unutar svake ćelije. Svesna sam da sam neka poglavlja obradila detaljnije dok su druga prikazana kraće. To je, između ostalog, tako, jer sam se trudila da udžbenik ne bude obiman, a da ipak student dobije osnovna znanja iz medicinske biohemije. Ako sam u tom vaganju prilikom odabira šta reći, a šta izostaviti, našla pravu meru, ovaj se udžbenik može smatrati delom vrednim truda. Ugodna mi je dužnost da se na ovom mestu zahvalim recenzentima prof. dr. Radetu Biočaninu i prof. dr. Jovici Jovanoviću koji su mi dali korisne primedbe i savete. Posebnu zahvalnost dugujem Nikoli i Jeleni Maksimović koji su mi pružili svekoliku pomoć tokom pisanja knjige.

U Banja Luci 16. 04. 2010.

dr sci. Radmila Maksimović, specijalista medicinske biohemije

RECENZIJA Čovečanstvo se danas nalazi pred sudbonosnim pitanjima svoje dalje egzistencije i ušao je u treći milenijum sa velikim globalnim, ekološkim, zdravstvenim i drugim problemima. Međunarodna javnost, naučnici i aktivisti mnogobrojnih visokoškolskih, naučnoistraživačkih, zdravstvenih i ekoloških udruženja-organizacija širom sveta sve brojnije i ozbiljno upozoravaju na uzroke i sve teže posledice, koji prouzrokuju morbiditet, kao posledicu devastacije radne i životne sredine i mentalnog zagađenja stanovništva planete Zemlje. Dosadašnji razvoj industrijskih društava, naglašen ekonomiskim faktorima i zasnovan na neodgovornom i neracionalnom korišćenju prirodnih bogatstava narušava prirodnu ravnotežu i iscrpljuje ograničene prirodne resurse. Takav razvoj je neodrživ, jer prouzrokuje sve veće zagađivanje zemljišta, voda i vazduha, uništavanjem ekosistema i potrošnjom velikih količina prirodnih resursa. Otuda, doc. dr Radmila Maksimović, autor udžbenika pod nazivom “OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE" za studente Fakulteta zdravstvenih nauka u sedištu svih zbivanja stavlja čoveka, u jednom biocenoznom okruženju, ali sa razmatranjem vitalnih elemenata organizma i svih uticajnih faktora. Ovu, sve aktuelniju naučnu oblast biohemijskih i medicinskih nauka autor obrazlaže kroz sledeću strukturu: uvod, 11 celina i 73 podceline, zaključak, literatura, uz odgovarajuće priloge, šeme i fotografije, saglasno sadržaju i cilju predmeta, koji se realizuje na Panevropskom univerzitetu “APEIRON” u Banja Luci. Obzirom na specifičnost buduće profesije studenata, slušalaca i nastavnika ove visokoškolske i naučne ustanove, autor je nastojao da nađe sredinu tretirane problematike, sa prikazom specifičnosti i potreba ove renomirane nastavno-naučne ustanove i u tome je u potpunosti uspeo. Ovaj udžbenik je jedno, za savremene uslove života, narušavnja zdravlja, zagađenja i degradacije životne sredine u miru, u vanrednim situacijama i ratnim uslovima, dosta značajno, aktuelno, složeno i kompleksno područje obrazovanja i vaspitanja studenata, slušalaca, nastavnika i ostalih pripadnika u sistemu školstva, u oblasti zdravstvenih nauka, eko-bezbednosti, kvaliteta života i bezbednosti i zdravlja na radu, gde nema granice posmatranja i istraživanja. Poseban kvalitet materijala koji je pripremljen za štampu, jeste da je napisan na savremen način, prilagođen budućim zdravstvenim, inženjerima sanitarnog i biohemijskog inženjeringa, nastavnicima, vaspitačima, referentima, načelnicima i ostalim korisnicima na zadacima zaštite i unapređenja zdravlja, zaštite radne i životne sredine. Naravno, neophodna je lektorska recenzija i ponovni detaljan pregled sadržaja knjige od strane autora, urednika i saradnika redakcije, vodeći računa da se ne ponovi negde isti pasus ili fotografija, što je meni

kao recenzentu bilo teško da ovde primetim i iznesem tu primedbu. Naučno-stručne literature nema dovoljno, a ona je neophodna u sve većem obimu, savremenog dizajna i sa novim podacima. Sve se to mora imati u vidu, kada se pokušava lapidarno ocenjivati autorov rad, visoke pažnje vredan, napor i višegodišnji uloženi trud i prikupljanje domaće i strane bio-hemijske i medicinske građe, radi sveukupnog sagledavanja i prezentovanja studentima i ostalim korisnicina ove izuzetno značajne i nedovoljno istražene problematike. Ova knjiga je od izuzetne koristi svim onima, koji se bave zdravstvenom negom, pre svega, ali i zaštitom radne i životne sredine u školstvu, preduzećima, zdravstvenim ustanovama, civilnoj zaštiti, institutima, referentima bezbednosti i zdravlja na radu na nivou preduzeća, zavoda, instituta, lokalnih samouprava i svim ostalim, koji žele i kojima je neophodno poznavanje ove, sve aktuelnije problematike. Sve u svemu, ovim izuzetnim naučno-stručnim delom, započet je ili se nastavlja jedan veliki poduhvat u edukciji studenata, čije ćemo konačne rezultate sagledavati, stalno ocenjivati i osavremenjavati kroz nastavnu praksu. Svakako, ova knjiga je „živa“ materija, koja je podložna promenama i stalnom unapređenju, s hodno vremenu življenja u posmodernom ambijentu. 22. 04. 2010. godine Banja Luka RECENZENT prof. dr Rade Biočanin Viši naučni saradnik

SADRŽAJ
UVOD 1 1. BIOHEMIJA ĆELIJE......................................................... 1-1 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 1.7 2. 2.1 2.2 2.3 2.4 3. UVOD................................................................................... 1-2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA.......................... 1-2 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA.................1-2 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI............................................... 1-3 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA...................................................... 1-4 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE.............................................. 1-9 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA....................................... 1-12 UVOD................................................................................... 2-2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE........................ 2-2 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA.................................................. 2-4 POREMEĆAJ PROMETA VODE................................................ 2-7

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA............2-1

ENZIMI........................................................................ 3-1 3.1 UVOD................................................................................... 3-2 3.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA................................................. 3-2 3.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE........................................ 3-5 3.3.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE....................................................................... 3-8 3.3.2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID SPECIFIČNE OKSIDOREDUKTAZE................................................................................ 3-9 3.3.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM..3-10 3.4 KARAKTERISTLČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE.............3-10 3.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA.................................. 3-11 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO....................................................... 3-15 3.7 KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA.......................................... 3-18 3.8 MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA................................... 3-18 3.9 UTICAJ PH I TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA...........3-22 3.10 INHIBITORI......................................................................... 3-23 3.11 ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI................................ 3-24 3.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI.................................................... 3-25 3.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI................................. 3-27 3.14 IZOENZIMI.......................................................................... 3-29 3.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA...................................... 3-30 3.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA...........................3-30 3.16.1 OKSIDOREDUKTAZE....................................................... 3-32 3.16.2 TRANSFERAZE............................................................... 3-34 3.16.3 HIDROLAZE.................................................................... 3-35 3.16.4 LIAZE.............................................................................. 3-36 3.16.5 IZOMERAZE.................................................................... 3-37

3.16.6 LIGAZE........................................................................... 3-37 4. UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM...................... 4-1 4.1 UGLJENI HIDRATI.................................................................. 4-2 4.1.1 MONOSAHARIDI................................................................. 4-4 4.1.2 AMINOŠEĆERI.................................................................. 4-13 4.1.3 ASKORBINSKA KISELINA.................................................. 4-13 4.1.4 INOZITOLI........................................................................ 4-14 4.1.5 GLIKOZIDI........................................................................ 4-15 4.1.6 OLIGOSAHARIDI............................................................... 4-16 4.1.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI................................................ 4-20 4.1.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI)....................... 4-21 4.1.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI)..425 4.1.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI)..................... 4-26 4.1.11 HETEROGLIKANI............................................................. 4-27 4.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA.................................... 4-28 4.2.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA........................................... 4-29 4.2.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA..................................... 4-30 4.2.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA)....................... 4-31 4.2.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA). .434 4.2.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA.................4-35 4.2.6 GLIKOLIZA....................................................................... 4-36 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE........................................................ 4-42 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE....................................... 4-43 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA......................... 4-43 4.2.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE....................... 4-46 4.2.11 METABOLIZAM GLICEROLA............................................ 4-47 4.2.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA........................................................ 4-47 4.2.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA............................. 4-50 4.2.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA 4-52 4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE. 455 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA............................ 4-55 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE............4-57 5. MASTI ILI LIPIDI........................................................... 5-1 5.1 MASTI................................................................................... 5-2 5.1.1 KLASIFIKACIJA MASTI......................................................... 5-2 5.1.2 FOSFATIDI........................................................................ 5-12 5.1.3 SFINGOLIPIDI................................................................... 5-17 5.1.4 CEREBROZIDI.................................................................. 5-18 5.1.5 MICELE, MONO - I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA 5-20 5.1.6 STEROIDI I KAROTINOIDI.................................................. 5-22 5.1.7 KAROTINOIDI................................................................... 5-38

5.2 METABOLIZAM LIPIDA........................................................ 5-45 5.2.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI....................... 5-45 5.2.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA................................ 5-47 5.2.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA...................................... 5-47 5.2.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH)..................................................................... 5-51 5.2.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA..................................... 5-52 5.2.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA....................... 5-53 5.2.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA........................ 5-58 5.2.8 BIOSINTEZA TRIGLICERIDA, GLICEROFOSFATIDA I SFINGOLIPIDA........................................................................... 5-59 5.2.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA............................................. 5-62 6. AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA.........6-1 6.1 AMINOKISELINE........................................................................ 6-2 6.1.1 UVOD................................................................................. 6-2 6.1.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA................................ 6-3 6.1.3 PODELA AMINOKISELINA.................................................... 6-4 6.1.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA...............6-5 6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE........................................... 6-13 6.1.6 POLARNE AMINOKISELINE................................................ 6-18 6.1.7 KISELE AMINOKISELINE.................................................... 6-22 6.1.8 BAZNE AMINOKISELINE.................................................... 6-24 6.1.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA........................................... 6-27 6.1.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA.............................. 6-29 6.2 PEPTIDI.............................................................................. 6-34 6.2.1 PEPTEDNA VEZA.............................................................. 6-34 6.2.2 NOMENKLATURA PEPTIDA................................................ 6-36 6.2.3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA. .6-37 6.2.4 PRIRODNI PEPTIDI............................................................ 6-38 6.2.5 PEPTIDNI HORMONI......................................................... 6-39 6.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE.............................................. 6-40 6.3.1 UVOD............................................................................... 6-40 6.3.2 OSOBINE PROTEINA......................................................... 6-43 6.3.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA.................................... 6-45 6.3.4 STRUKTURA PROTEINA.................................................... 6-46 6.3.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA................................... 6-48 6.3.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA, IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA 6-52 6.3.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA............................. 6-55 6.3.8 STRUKTURA α―HELIKSA.................................................. 6-57 6.3.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA............................. 6-59 6.3.10 STRUKTURA KOLAGENA................................................. 6-60 6.3.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA.......6-61 6.3.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA.......................... 6-65 6.3.13 DENATURACIJA PROTEINA.............................................. 6-66 6.3.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI........................................... 6-69 6.3.16 ELEKTROFOREZA........................................................... 6-72

6.3.17 TALOŽENJE PROTEINA.................................................... 6-73 6.3.18 PLAZMA―PROTEINI....................................................... 6-74 6.3.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA............................................... 6-76 6.3.20 PROSTI PROTEINI........................................................... 6-77 6.3.21 SLOŽENI PROTEINI......................................................... 6-78 6.4 HROMOPROTEINI................................................................ 6-80 6.4.1 UVOD............................................................................... 6-80 6.4.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA...................................... 6-82 6.4.3 OSOBINE PORFIRINA........................................................ 6-83 6.4.4 HEMOGLOBIN.................................................................. 6-85 6.4.5 ŽUČNE BOJE.................................................................... 6-89 6.4.6 CITOHROMI...................................................................... 6-90 6.4.7 HLOROFIL........................................................................ 6-93 6.4.8 FLAVOPROTEINI............................................................... 6-94 6.5 METABOLIZAM AZOTA........................................................ 6-96 6.5.1 VARENJE PROTEINA......................................................... 6-96 6.5.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA)............................................... 6-99 6.5.3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA...........6-100 6.5.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA..................................... 6-101 6.5.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE............6-103 6.5.6 SUDBINA AMONIJAKA..................................................... 6-107 6.5.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA.............................. 6-111 6.5.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA......6-112 6.5.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI................................ 6-119 7. NUKLEINSKE KISELINE.................................................. 7-1 7.1 7.2 7.3 7.4 7.5 7.6 8. 8.1 8.3 8.4 8.5 8.6 8.7 8.8 8.9 8.10 9. UVOD................................................................................... 7-2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA............................................ 7-2 NUKLEOZID 5'-DIFOSFATI (NDP) I 5'-TRIFOSFATI (NTP)......7-10 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA....................................... 7-11 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA.............7-13 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA...............7-17 UVOD................................................................................... 8-2 VITAMINI B–GRUPE............................................................... 8-3 NIACIN, LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA......................... 8-3 TIAMIN................................................................................. 8-6 PANTOTENSKA KISELINA...................................................... 8-8 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6)..................................................... 8-9 BIOTIN................................................................................ 8-11 FOLNA KISELINA................................................................. 8-12 VITAMIN B12........................................................................ 8-13

KOENZIMI I VITAMINI.................................................... 8-1

HORMONI.................................................................... 9-1 9.1 UVOD................................................................................... 9-2 9.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE.................................... 9-2 9.3 DELOVANJE HORMONA......................................................... 9-5 9.3.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE..........................9-5

........................................8 ŽUČNE KISELINE.........................5 10..... BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA 11-1 11................ 11-2 11...................................................... 11-8 11.......................7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA.......................................................................3 10.1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA I FUNKCIJE HEPATOBILIJARNOG TRAKTA.......................................6 10........................5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE....3.................................... LITERATURA:....................................................................2.....................10 PROTEINSKI HORMONI............................................. NEPROTEINSKA JEDINJENJA 11-34 11.........1 10............. 9-11 9..........8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM. 11-16 11......... 11-38 12.9.....2 10.......3... 9-34 9........................ 10-1 10.......................... 11-6 11....................6. 11-31 11.......... 12-1 ....3 FUNKCIJA TUBULA............11-36 11.. STEROIDNI HORMONI......................................................................................2..... 11-7 11.... 10-2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA................. 10-22 11........................................3........3.....ESTROGENI.....3 BIOHEMIJA JETRE.. 9-7 9......9 PROGESTERON...................................................7 MITOHONDRIJE..................2 BIOHEMIJA BUBREGA.................10-13 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE..........................2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE....................................4 PODELA HORMONA............................. 10-5 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE....8 ŽENSKI POLNI HORMONI . 9-27 9............. 10-9 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU........3.....2 PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA U BOLESTIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA. 9-5 9.... 11-17 11............3.............................2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI............... 9-39 9..... 10-7 REDOKS-POTENCIJALI..................6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA..............4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA.....................3...1 FUNKCIJA BUBREGA.......................................................................3 ŽUTICA (ICTERUS).....1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA.............2............ 9-16 9...............................................6.... 9-43 10.......................... 9-10 9.....4 10......................................... 11-25 11.......6.... 11-14 11............ BIOLOŠKE OKSIDACIJE................5 .....3. 11-36 11..................3............2 FUNKCIJA GLOMERULA........................7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI...........................1 BIOHEMIJA KRVI........................... 11-4 11.... 10-16 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA 10-19 10.......... 9-17 9..................................

nauke koja tumači molekulsku osnovu života. . Biohemija je. zbog toga je. ili sintetizuju u drugim. stoga. Živa bića jedina imaju sposobnost da akumuliraju energiju iz okoline. mikrobiologije. fiziologije. fundamentalna biološka i medicinska nauka. kao i mogućnosti u sprečavanju i lečenju iste. Sa posebnim interesovanjem biohemija proučava način na koji se to čini i kako se ta energija koristi za izgradnju. STALNE PROMENE SASTOJAKA KOJE SE ODVIJAJU U ŽIVIM BIĆIMA ČINE NJEGOV METABOLIZAM. Ponekad se dogodi da se neke hemijske reakcije odigravaju na nešto izmenjen način i nagrade se jedinjenja promenjenog hemijskog sastava. Kako su u osnovi svake bolesti poremećeni biohemijski procesi. Međutim. Dugo se već traži odgovor na pitanje na koji način hemijska jedinjenja u živoj materiji međusobno reaguju i po kojim zakonima čine. Kompleksnost živih sistema može da zastraši i zbuni. u čijoj građi i funkciji učestvuju mnogobrojna i raznovrsna hemijska jedinjenja. Sastojci se razgrađuju procesima koji se nazvaju KATABOLIZAM. farmakologije i ishrane na njihovom molekulskom nivou. održavaju i produžavaju život? Jedan od prvih zadataka biohemije. Ovakve promene mogu dovesti do stvaranja uslova za nastanak bolesti. jer omogućava razumevanje biologije ćelije.UVOD Živa bića se sastoje iz raznovrsnih organa i tkiva. a tome još više doprinosi veliki broj komponenata koje ulaze u sastav živih organizama. određivanje hemijskog sastava i građe živih bića i utvrđivanje uloge pojedinih sastojaka u složenim procesima koji se odigravaju u živom svetu. kao i za rad i reprodukciju. svi oblici života su sastavljeni od oko 50 osnovnih gradivnih blokova i poznavanje ovih komponenata u velikoj meri pojednostavljuje proučavanja kojima se bavi biohemija. uloga ove nauke je nezamenljiva u iznalaženju uzroka nastanka bolesti. koji čine ANABOLIZAM. obnavljanje i održavanje struktura.

BIOHEMIJA ĆELIJE .

Ćelije mogu živeti. Kao jedan od glavnih sastojaka za dobijanje energije. Mada su oni najrasprostranjenije ćelije. Tako svaka ćelija ima potrebu za hranom kako bi se održavala u životu.. sve one imaju neka zajednička svojstva.. a drugi . preostale se ćelije te vrste obično neprekidno dele. To što smo u životu gotovo da je izvan naše kontrole. osećaj za hladnoću tera nas da se grejemo itd. Prenos vanćelijske tečnosti u sve delove tela odvija se u dva različita stadijuma. Svaki organ je zapravo skup mnoštva različitih ćelija koje su povezane zajedno međućelijskim potpornim strukturama. Prvi obuhvata kretanje krvi kroz cirkulacijski sistem. mišićne kontrakcije. Među sastojcima rastvorenim u vanćelijskoj tečnosti nalaze se hranljivi sastojci i joni preko potrebni ćeliji za održavanje života. prenos nervnih impulsa s jednog dela tela u drugi. a strah da tražimo sklonište. Kiseonik se spaja sa ugljenim hidratima. itd. automat. 1. pretvaranje svetlosne energije u hemijsku što nadražuje oči i omogućava nam da vidimo svet oko nas.1 UVOD Biohemijske reakcije koje se odigravaju u ćelijama. Vanćelijska tečnost se stalno kreće po celom telu. sve ćelije koriste kiseonik. sve dok se njihov broj primereno ne popuni. Opšti mehanizmi pretvaranja hemijskih sastojaka u energiju u osnovi su jednaki u svim ćelijama. Na primer. 1.3 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA Približno 56% tela odraslog čoveka čini tečnost. amino kiselina i masti. sve nam to omogućava da opstanemo u uslovima koji su vrlo promenljivi. Deo te tečnosti nalazi se u ćelijama i naziva se ćelijska ili intracelularna tečnost. glukoze. a sve ćelije predaju konačne produkte hemijskih reakcija u okolnu tečnost. Ljudsko je biće u stvari.. različitih jona. Gotovo sve ćelije imaju sposobnost razmnožavanja i kad iz bilo kog razloga ćelije određene vrste budu uništene. Tečnost u prostorima izvan ćelije naziva se vanćelijska ili ekstracelularna tečnost. jer nas glad tera da tražimo hranu. mastima i belančevinama pri čemu se oslobađa energija potrebna za ćelijske funkcije. u telu postoji još i drugih 50 biliona ćelija. Iako se ćelije u telu međusobno znatno razlikuju.1.2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA Osnovna živa jedinica tela je ćelija. razmnožavanje. a sve ćelije iskorišćavaju na gotovo jednak način iste vrste hranljivih sastojaka. eritrociti kojih ima ukupno 25 biliona prenose kiseonik iz pluća u tkivo. Svaka vrsta ćelije posebno je prilagođena za obavljanje određene funkcije. rasti i obnavljati svoje funkcije tako dugo dok u vanćelijskoj tečnosti postoji odgovarajuća koncentracija kiseonika.

To su elementi malog atomskog prečnika i imaju osobinu da grade jake kovalentne veze. U protoku krvi kroz organizam. srce zapravo ima ulogu dve odvojene pumpe. molibden. azot. jod. sva krv u cirkulaciji prođe celim cirkulacijskim krugom prosečno jednom u minutu. kalaj. Najzastupljeniji bioelementi u građi većine organskih molekula su ugljenik. a učestvuju u svim metaboličkim procesima.gvožđe. toksične elemente. sva hemijska jedinjenja koja izgrađuju živu materiju sastavljena su iz relativno malog broja hemijskih elemenata. kao i štetne. mangan. nikal. bakar. pa otuda i njihov naziv elementi u tragovima ili mikroelementi. na primer kiseonik ili azot). vodonik. magnezijum. iako brojna. Kapilari su porozni pa velike količine tečnosti difunduju tamo – amo između krvi i tkivnih prostora. koje nazivamo . već su najčešće u obliku brojnih i raznovrsnih neorganskih i organskih jedinjenja. arsen. kalijum i hlor. Međutim. Oni se nalaze u obliku jona i nazivaju se elektrolitima. Od svih hemijskih elemenata koji se nalaze u prirodi samo 27 ulaze u sastav hemijskih jedinjenja koja čine živi svet. kiseonik. Iako prisutni u neznatnim količinama. u elementarnom stanju (kao. natrijum. koja ulazi u sastav živih bića. razgranate ili prstenaste. Pored esencijalnih elemenata živa bića sadrže često i elemente bez značaja za život. cink. U živom svetu bioelementi se retko nalaze slobodni.kretanje tečnosti između kapilara i ćelije. Ovi se elementi nazivaju bioelementi. na čije se osnovne skelete vezuju drugi bioelementi. takođe stabilnim kovalentnim vezama. nalaze još 16 raznorodnih elemenata u minimalnim količinama. Jednu drugu grupu elemenata. Ovakvim vezama stvaraju se raznovrsne strukture organskih jedinjenja – pravolinijske. čije je prisustvo posledica življenja u zagađenoj životnoj sredini. Zato se ovi za život značajni sastojci nazivaju esencijalnim. odigrava se neprekidna izmena između krvne plazme i međućelijske tečnosti u prostorima koji okružuju kapilare. a za vreme intenzivne mišićne aktivnosti čak i do šest puta u minutu. To su. čine kalcijum. Kad čovek miruje. od kojih jedna tera krv kroz pluća. vanadijum i silicijum. a svakodnevno se izoluju i otkrivaju nova. selen. kobalt. fluor. Ovaj proces difuzije uzrokovan je kretanjem molekula u svim pravcima u plazmi i vanćelijskoj tečnosti. ovi elementi nisu ništa manje značajni. fosfor i sumpor. bor. U živim bićima se pored njih. Dok krv prolazi kroz kapilare. a druga kroz sistemsku cirkulaciju. hrom. Pored toga.4 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI Živi svet se sastoji iz veliko broja različitih hemijskih jedinjenja. ugljenikov atom ima značajnu i neobičnu osobinu da gradi stabilne kovalentne veze sa drugim ugljenikovim atomima. 1.

od onih veoma proste građe.1 . monomerne jedinice nukleinskih kiselina. iz ovog malog broja nastaju značajni i brojni. kakva je voda do jedinjenja krajnje složene strukture. raznovrsne građe i specifičnih uloga. Biomolekuli su veoma različiti. lipida. Samo 20 aminokiselina izgrađuje izuzetno velik broj raznovrsnih proteina. a palmitinska kiselina. strukturnu i funkcionalnu jedinicu. Neorganske sastojke živih bića čine razne soli. Živi organizam se sastoji iz relativno malog broja (oko 30) organskih biomolekula.5 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA Slika 1. dok se neki elementi nalaze vezani za organske biomolekule.Ćelija . kao što su. Biomakromolekuli i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu.biomolekuli. Ova je u stanju da obavlja sve procese od značaja za održavanje života. nukleinske kiseline i polisaharidi. ćelijske organele. glukoza. 1. na primer. lipidi. Biomakromolekuli se međusobno vezuju i grade složene komplekse. gradi veoma velike molekule polisaharida. a u njihovom vezivanju učestvuju i slabije. a samo pet aromatičnih baza gradi nukleotide. veliki biomakromolekuli. Međutim. ćeliju. Najvažniji biomakromolekuli živih bića su proteini. lipoproteini: Ili delovi ćelija. U biološkim sistemima značajne su četri vrste nekovalentnih veza. Samo jedan monosaharid. najčešće alkalnih i zemnoalkalnih metala. nekovalentne veze. U živom svetu se često sreću ovakvi makromolekulski kompleksi. Za životne procese veoma su važna organska jedinjenja koja se unose hranom ili se sintetizuju u organizmu. glicerol i holin ulaze u sastav veoma raznovrsne grupe biomolekula.

pod uslovom da tečnost kojom je okružena sadrži potrebnu hranu. Jezgro je od citoplazme odvojeno jezgrovom membranom. enzimi i hemijske supstance. a između njih je širok prostor. elektrolita. ali nema sloja mukopolisaharida. Centralno mesto u strukturi zauzima sloj lipida. Različite supstance od kojih je ćelija sastavljena nazivamo zajedničkim imenom protoplazma. Prisustvo proteina i tankog sloja mukopolisaharida na površinama čine membranu hidrofilnom. moramo pre svega shvatiti osnovnu organizaciju ćelije i funkcije njenih sastavnih delova. lipida i ugljenih hidrata. Tanki sloj mukopolisaharida na spoljnoj površini ćelijske membrane doprinosi tome da se spoljna površina razlikuje od unutrašnje. membranu jezgra. Na taj način membrana je polarizovana pa se hemijska reaktivnost unutrašnje površine ćelije razlikuje od one na spoljnoj površini. membrana je uglavnom nepropustljiva za lipofobne supstance. prekriven s obe strane slojevima proteina. Tako je omogućen direktan prolaz vode u međuprostorima proteinskih molekula. Pore u ćelijskoj membrani nastaju zbog velikih molekula proteina koje prekidaju lipidnu strukturu membrane i protežu se od jedne strane membrane do druge. Protoplazma je uglavnom sastavljena od: vode. Među različite mebrane ubrajamo: ćelijsku membranu. proteina. a u većini slučajeva može se čak i razmnožavati. Gotovo sve fizičke strukture ćelije omeđene su membranom. Ćelija nije samo džak u kojem se nalazi tečnost. koje se nazivaju organele. Ćelijska membrana je tanka i elastična. Membrana jezgra je sastavljena od dve membranske jedinice. lizozoma. Zbog lipida u njenom središtu. Građena je gotovo isključivo od proteina i lipida. Veruje se da membrana poseduje mnogo sitnih pora kroz koje prolaze molekuli različitih veličina koje se razmenjuju između vanćelijke i ćelijske tečnosti. Dva glavna sastojka ćelije su jezgro i citoplazma. Da bismo razumeli funkciju organa i drugih struktura u telu. Proteini su. Svaka od tih jedinica gotovo je jednaka ćelijskoj membrani.Svaka od 75 biliona ćelija u ljudskom organizmu živa je struktura koja može trajno preživeti. Membrana jezgra sadrži velike rupe pa se gotovo sve rastvorene . te membrane mitohondrija. membranu endoplazmatičnog retikuluma. a cotiplazmu od okolne tečnosti odvaja ćelijska membrana. sastavljenom uglavnom od lipida i proteina. Male okruglaste strukture koje leže na bazi proteinskog molekula jesu molekuli fosfolipida: masni deo molekula fosfolipida priljubljen je za unutrašnju lipidnu fazu ćelijske membrane. a polarni deo molekula strči prema površinama membrane i elektrohemijski je vezan s proteinima u spoljnom i unutrašnjem sloju. što znači da voda lako prianja uz membrane. isto tako. Golžijevog kompleksa itd. Jedna od njih okružuje drugu. raspršeni po lipidima. Organele su za funkciju ćelije jednako tako važne kao i hemijski sastojci ćelije. Ona sadrži i visoko organizovane fizičke strukture.

Endoplazmatični retikulum (EPR) po građi izgleda kao mreža membrana cevastih i mehurastih struktura u citoplazmi. u kojima je smeštem na onoj strani na kojoj se supstance izlučuju. a membrane su mu slične membanama glatog endoplazmatičnog retikuluma. Retikulum na čijoj se površini nalaze ribozomi često zovemo zrnasti endoplazmatični retikulum. holesterola. sekretorna zrnca i dve važne organele. Deo endoplazmatičnog retikuluma koji ne poseduje ribozome zovemo glatki endoplazmatični retikulum. Među velikim česticama raspršenim u plazmi. On sudeluje u sintezi lipida i verovatno igra važnu ulogu u resorpciji glikogena. Ponekad je endoplazmatični retikulum preko malih otvora direktno povezani s okolinom ćelije. Ona uglavnom sadrži rastvorene proteine. Prostor unutar endoplazmatičnog retikuluma povezan je s prostorom unutar dvostruke membrane jezgra. tečnošću koja se razlikuje od one izvan endoplazmatičnog retikuluma. U njemu se osim toga sintetišu ugljeni hidrati te se vežu s proteinima u mehurićima kompleksa. Prostor unutar cevčica i mehurića ispunjen je endoplazmatičnim matriksom. Na spoljnoj površini mnogih delova endoplazmatičnog retikuluma nalaze se brojne male zrnaste tvorevine koje zovemo ribozomi. Golžijev kompleks je jako razvijem u sekretornim ćelijama. mitohondrije i lizozomi. Obično je sastavljen od četiri ili više slojeva tankih mehurića. Funkcija Golžijevog kompleksa sastoji se u privremenom pohranjivanju i kondenzaciji sastojaka koje se secerniraju. ali i većim dispergovanim česticama i organelama. nalaze se kapljice neutralnih masti. zrnca glikogena.supstance s lakoćom kreću između tečnosti u jezgru i tečnosti u citoplazmi. Konačno. Golžijev kompleks ( koga neki autori zovu Golžijev aparat ili Golžijevo telašce) je poseban deo endoplazmatičnog retikuluma. ribozomi. . Citoplazma je ispunjena sitnim. Deo citoplazme neposredno uz ćelijsku membranu često se nalazi u stanju polučvrstog gela a naziva se korteks ili endoplazma. elektrolite. 2) osnovni sastojci u intersticijskim prostorima i 3) osnovne sastojci hrskavice i kostiju. Bistri tekući deo citoplazme u kojem su čestice raspršene naziva se hijaloplazma. te u njihovoj konačnoj pripremi za sekreciju. Taj prostor nadovezuje se na prostor unutar Golžijevog kompleksa. glukozu i malu količinu fosfolipida. Na taj način nastaju glikoproteini koji su važni sekretorni sastojci mnogih ćelija. Golžijev kompleks sudeluje u stvaranju lizozoma. Među glikoproteinima se naročito ističu mukopolisaharidi koji su glavni sastojci: 1) sluzi. te esterifikovanih masnih kiselina. citoplazmatičnih organela koje igraju važnu ulogu u varenju različitih sastojaka u ćeliji. Ribozomi se najvećim delom sastoje od ribonukleinske kiseline koja ima važnu ulogu u sintezi proteina.

Membrana koja okružuje lizozom redovno sprečava da hidrolitički enzimi u lizozomu dođu u dodir sa ostalim supstancama u ćeliji. Jezgro je kontrolni centar ćelije. a nakon toga ćelija se podeli posebnim procesom koji zovemo mitoza. Mitohondrije se verovatno mogu same razmnožavati i to se dešava uvek kad u ćeliji postoji potreba za povećanim količinama ATP. a njihov broj se kreće od nekoliko stotina do mnogo hiljada. od kojih svaka dobija jedan od dva kompleta gena. Ispunjen je velikim brojem sitnih zrnaca. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sitem koji omogućuje ćeliji da ukloni nepoželjne supstance i strukture. On kontroliše sve hemijske reakcije u ćeliji. supstance bogate energijom. To su proteinski skupovi hidrolitičkih enzima. jezgro sadrži dezoksiribonukleinske kiseline. a sadrži velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije iz hranljivih supstanci. Ti enzimi tada razgrađuju organske supstance s kojima dođu u dodir. a glavni sastojci koje oni razgrađuju su proteini. Hidrolitički enzimi cepaju organska jedinjenja na dva ili više delova. mukopolisaharidi i glikogen. naročito oštećene ili strane strukture. međutim. pri čemu nastaje ugljen dioksid i voda. Osim toga unutrašnjost mitohondrija ispunjena je matriksom koji je u stanju gela. protein hidrolizuje u aminokiseline. Tako nastaju dve ćelije kćeri. kao što su na primer bakterije. ATP zatim odlazi iz mitohondrija i difundira svuda po ćeliji te otpušta energiju kad je potrebna ćeliji za obavljanje njenih funkcija. Jezgra mnogih ćelija sadrže jednu ili više . pri čemu dolazi do oslobađanja enzima. Ovi enzimi deluju zajedno sa oksidativnim enzimima na pregradama i uzrokuju oksidaciju hranljivih supstanci. Geni određuju svojstva proteinskih enzima citoplazme i tako kontrolišu citoplazmatske aktivnosti. U lizozomu se nalazi više od desetak različitih kiselih hidrolaza. nukleinske kiseline. Brojni nabori unutrašnje membrane čine pregrade na kojima se nalaze oksidativni enzimi ćelije. Mitohondrije se uglavnom sastoje od dve membranske jedinice: spoljne membrane i unutrašnje membrane. što zavisi od količine energije koja je potrebna ćeliji. a hidroksilna grupa s drugim delom. Mitohondrije su prisutne u citoplazmi svih ćelija. tako da se vodonik iz molekula vode spoji sa jednim delom tog molekula. što već mnogo godina nazivamo genima. Oslobođena energija služi za sintezu adenozin-trifosfata (ATP).U mitohondrijama se oslobađa energija iz hranljivih supstanci i kiseonika te se tako dobija najveći deo energije potreban ćeliji za obavljanje njenih funkcija. Tako se. Da bi kontrolisali razmnožavanje geni se najpre sami udvoje. Lizozom je okružen jednom membranskom jedinicom. I veličina i oblik mitohondrija su takođe veoma promenljivi. kao i razmnožavanje ćelije. dovesti do kidanja lizosomske membrane. Ukratko. na primer. Različite okolnosti u ćeliji mogu.

Nukleotid. za razliku od ostalih organela. To je. Geni jednog od hromosoma sintetizuju ribonukleinsku kiselinu koja se zatim pohranjuje u nukleotidu. gde se najvećim delom vežu na endoplazmatični retikulum. Nukleotid se izrazito poveća kad ćelija aktivno sintetizuje proteine. nema graničnu membranu. jednostavno. Ribozomi prelaze u citoplazmu. proteinska struktura koja sadrži i određenu količinu ribonukleinske kiseline kakva se nalazi u ribozomima. U početku je to fibrinalna RNA koja se kasnije kondenzuje stvarajući zrnaste ribozome. .svetlije obojenih struktura koje zovemo nukleotidi.

Ćelijska membrana jednostavno okruži bakteriju i uvrne je. Mehanizam fagocitoze istovetan je mehanizmu pinocitoze. stvaraju posebne proteine koji se luče u okolinu ćelije.6 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE a) prenos supstanci kroz ćelijske membrane i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija. Ribozomi na površini EPR sintetišu protein koji će se izlučiti. Gotovo jednak mehanizam postoji i u lučenju lipida. stvaranjem pinocitoznog mehurića. koji su čest sekretorni produkt. Sintetizovani protein odmah ulazi u cevčice EPR gde stvara mala proteinska zrnca. Tako nastaje probavni mehurić. sličan pinocitoznom mehuriću. Površina čestice koja će biti fagocitovana mora biti takva da se može apsorbovati na ćelijsku membranu. Velike čestice poput bakterija ulaze u ćeliju fagocitozom. takozvano ostatno telo izluči se ili se rastvori u citoplazmi. ona iz okolne tečnosti mora primati hranljive i druge supstance. Gotovo odmah po pojavi ovih mehurića u ćeliji jedan ili više lizozoma prione uz njega i isprazne u njega svoje hidrolaze.1. s tim što se oni sintetizuju u glatkom delu EPR. Zbog toga lizozome možemo nazvati probavnim organima ćelije. U mehanizam lučenja uključeni su EPR i Golžijev kompleks. naročito ćelije različitih žlezda u telu. U EPR dolazii do polimerizacje glukoze. 2) aktivnim prenosom kroz membranu. a iz citoplazme se kreću prema površini ćelije i izbacuju napolje. Zrnca se osim toga nakupljaju i stvaraju združena zrnca koja se zatim kroz membranu Golžijevog kompleksa izlučuju u citoplazmu. iz kojeg se produkti delovanja hidrolaza mogu kroz membranu mehurića difundovati u citoplazmu. Ta se zrnca zatim polako kreću kroz cevčice prema Golžijevom kompleksu. kao i do procesa glikogenolize. Da bi ćelija mogla živeti i rasti. Pinocitoza se zbiva. jer je pinocitoza jedini način na koji proteini mogu proći kroz ćelijsku membranu. koji nastaje kao reakcija na dodir ćelijske membrane i samo nekih supstanci od kojih su dve najvažnije – protein i koncentrisani rastvori elektrolita. mehanizmom kojim ćelija “proguta” deo vanćelijske tečnosti i njen sadržaj. Jako je značajno što protein uzrokuju pinocitozu. . Dve najvažnije funkcije ćelije su: Mnoge ćelije . U njemu se proteini mogu konjugovati s ugljenim hidratima stvarajući glikoproteine. kroz pore u membrane ili kroz sam membranski matriks. Tako nastaje fagocitozni mehurić. Ono što ostane od mehurića. mehanizmom u kojem enzimski sistem i posebne prenosne supstance “nose” supstancu kroz membranu i 3) pinocitozom. Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri različita načina: 1) difuzijom.

Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. Hidrolizom ATP-a mogu se izdvojiti jedna ili dve fosfatne grupe. U reakcijama oksidacije organskih molekula oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa. hranljivih sastojaka relativno velike molekulske težine: na primer. a za njihovo odvijanje neophodni su specifični enzimi. U organizmu se odvija veoma velik broj hemijskih reakcija. To su najčešće nikotinamidi I flavinski nukleotidi. nukleinskih kiselina. koje se odigravaju u tri stepena: (slika 1.Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija. amonijak i ureju. Obično su to fosfatne veze nekih hemijskih jedinjenja. ADP i adenozin monofosfat. Pod katabolizmom se podrazumeva enzimska razgradnja. dobro usklađene i tačno kontrolisane. uglavnom oksidativna. uz izdvajanje znatne količine energije: ATP + H₂O = ADP + P + E ADP + H₂O = AMP + P +E Energija koja se oslobađa iz ATP-a koristi se za sintezu raznovrsnih jedinjenja ćelijskih sastojaka. u kojima se pored krajnjih proizvoda. proteina i lipida.Razgradnja ugljenih hidrata. Anabolizam obuhvata enzimske sinteze mnogobrojnih ćelijskih komponenata: polisaharida. Sinteze teku uz potrošnju energije koju dobijaju od ATP-a ili NADPH. koje se stalno dešavaju u živim bićima čine njegov metabolizam. koje su međusobno povezane. Hiljade ovih reakcija. masti i proteina teče preko niza povezanih reakcija. Na primer. a njihova oksidativna razgradnja u mitohondrijama. a najvažnije od svih je adenozin trifosfat ili ATP. kao i za vršenje bilo koje vrste rada. pa nastaju adenozin difosfat. Kataboličke reakcije su praćene oslobađanjem energije koja se „hvata“ i „ugrađuje”u energetski bogatu vezu adenozintrifosfata. ugljen dioksida i vode oslobađa energija: (CH₂O)n + O₂ =CO₂ + H₂O + E Mnogobrojne su reakcije oksidacije organskih jedinjenja. sinteza masnih kiselina se dešava u citoplazmi. a takve se veze nazivaju visoko energetskim. U kataboličkim i anaboličkim procesima ne učestvuju isti enzimi i oni se dešavaju u odvojenim delovima ćelije. ugljendioksid. koja takođe učestvuju u ovim reakcijama. lipida i proteina u niskomolekulska jedinjenja: mlečnu i sirćetnu kiselinu. AMP. Metabolizam se obično deli na katabolizam i anabolizam.2) . Za delovanje ovih enzima neophodno je prisustvo drugih jedinjenja. ugljenih hidrata.

α-ketoglutarat. Tako polisaharidi daju heksoze ili pentoze. takođe.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). Anabolizam se. odigrava u tri stepena. osnovne molekule.Slika 1. Dvadesetak aminokiselina se razgrađuje. fumarat i oksalacetat. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu. Ova jednostavna jedinjenja ulaze u treći stepen katabolizma. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. a proteini dvadesetak amino kiselina.) razgradnje hranljivih sastojaka U prvom stepenu hranljivi sastojci se cepaju na prostije. Tako . Četri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. a to su: acetilkoenzim A. glicerol i druge komponente. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C.2 – tri stepena katabolitičke(-) i anaboličke (…. Tako heksoze. takođe. na manji broj prostijih jedinjenja. koji se dalje cepa u acetilkoenzim A. koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. koji ima samo dva C atoma. U drugom stepenu nastali produkti razgrađuju se dalje na manji broj još prostijih jedinjenja. koji je zajednički za sve i u kome dolazi do njihove potpune oksidacije u CO₂ i četri para vodonikovih atoma. lipidi masne kiseline.

bilo bi u energetskom pogledu vrlo neekonomično i izvan granica mogućnosti žive ćelije. Hidrolizom ovih energetski bogatih jedinjenja oslobađa se znatna količina energije. Ovakvi nizovi reakcija omogućavaju nastajanje novih jedinjenja prenosom određenih grupa: metil. acetilfosfat i dr.7 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA Organska jedinjenja koja se nalaze u hrani. vodonikovih atoma.3difosfoglicerat i fosfoenolpiruvat. Ova jedinjenja se dele prema promeni slobodne energije tokom njihove hidrolize na nisko i visoko energetska. Najvažnija osobina živih bića je što mogu da koriste energiju hranljivih sastojaka sagorevajući ih do ugljendioksida i vode. Najvažnije energetski bogato jedinjenje je ATP koji sadrži dve anhidridne veze.npr. Razgradnja supstrata do slobodnih atoma od kojih je izgrađen. pa i celih molekula. fosfoenolpiruvat i kreatinfosfat. On omogućava potpunu oksidaciju razgrađenih produkata hrane. acetil. a isto tako obezbeđuje osnovne sastojke potrebne za sintezu makromolekula. a radi sinteze nekog komplikovanijeg jedinjenja. . α-glicerolfosfat i dr. Produkt jedne je supstrat druge i tako redom. Energija se dobija na nekoliko mesta u nizu reakcija u jednom od intermedijera. proteinske aminokiseline nastaju transaminacijom α-ketokiselina. 1. Kao što se vidi katabolizam i anabolizam imaju zajednički drugi stepen. U zadnjem stepenu anabolizma aminokiseline se ugrađuju u protein. preko zajedničkih intermedijera. a u visoko energetska. Na primer. U prvu grupu spadaju αglicerolfosfat i glukozo – 6 – fosfat. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. Poznate su četiri vrste energetski bogatih jedinjenja: 1) Fosfatni estri (glukozo-6-fosfat. na konstantnoj temperaturi i pritisku. u procesu glikolize to su 1. (acetil-koenzim A).) i enolni estri (fosfoenolpiruvat) 2) 3) Anhidridi kiselina (ATP. Korišćenje energije pod ovakvim uslovima moguće je zato što se enzimsko razlaganje hrane odigrava u više stepeni. Jedan od glavnih razloga što ADPATP sistem zauzima centralno mesto u prenosu energije je to što ima manje energije od visokoenergetskih jedinjenja. koji se zove amfibolički put. fosforil. Skoro sve metaboličke reakcije su međusobno povezane. bogata su vodonikom i zato sadrže veliku količinu hemijske enrgije.) Derivati fosfaminske kiseline (kreatinfosfat) koji ne sadrže fosfornu kiselinu 4) Estri tioalkohola.

Živi organizmi energiju uzetu iz okoline iskorišćavaju pod određenim uslovima pritiska i temperature i vraćaju je u okolinu u obliku koji im je manje koristan.Strukturne formule energetski bogatih jedinjenja Prvi zakon termodinamike kaže da energija ne može ni da se stvori ni da se uništi. Koristan oblik energije koji ćelije uzimaju naziva se slobodna energija.3 . Manje koristan vid energije koji ćelija vraća u spoljašnu sredinu sastoji se od toplote i drugih oblika koji se rasturaju po okolini povećavajući njenu neuređenost ili entropiju. Na osnovu ovog može da se izvede izuzetno važan aksiom u . a ona prosto može da se definiše kao oblik energije koji može da vrši rad na određenoj temperaturi i pritisku.Slika 1. samo može da se prevede iz jednog oblika u drugi.

u čemu prevazilaze većinu mašina koje je stvorio čovek. Mnoštvo enzimski katalizovanih reakcija u ćeliji ne postoje same za sebe već su sekvence konsekutivnih reakcija. deo molekulske logike živog stanja je da je ćelija neuravnoteženi otvoreni sistem. jake električne napone. Jezikom termodinamike rečeno. koji se ponaša kao mašina koja uzima energiju iz svoje okoline težeći da poveća njenu entropiju. Karakteristika otvorenih sistema je da oni nisu u ravnoteži sa svojom okolinom. Mehanizam žive ćelije koji omogućava transformisanje energije zasnovan je na relativno nestabilnim i razgradljivim organskim molekulima koji ne mogu da izdrže visoke temperature. Osim toga. živi organizmi su „ otvoreni“ sistemi zato što sa spoljašnom okolinom izmenjuju energiju i materiju i u tom procesu ih transformišu. Spoljašna okolina je apsolutno esencijalna za žive organizme. već bi se pre moglo reći da su one izotermalni hemijski motori. posebno u pretvaranju energije u rad. Žive ćelije su esencijalno izotermne. žive ćelije su visoko efikasne u prometu energije i materije. To znači da proizvod prve predstavlja supstrat za sledeću itd. nemaju značajne razlike u pritiscima između pojedinih delova ćelije. Dakle. Osim toga. oni su ustvari u stanju koje se naziva stanje stabilne ravnoteže (steady state). ili izuzetno kiselo bazne uslove. koja se tada transformiše u: a) hemijski rad uključen u biosintezu ćelijskih komponenata. Posledica toga je da je obezbeđeno kanalisanje hemijskih reakcija po specifičnim putanjama. ne samo zato što iz nje uzimaju slobodnu energiju nego i zato što iz nje uzimaju i druge materije. b) osmotski rad koji je potreban za transport materija u ćeliju i c) mehanički rad potreban za kontrakcije i kretanje. Veoma je značajno i to što su zbog toga te reakcije povezane zajedničkim intermedijerima. Ćelija može da funkcioniše kao hemijska mašina zato što ima enzime koji znatno povećavaju brzinu hemijskih reakcija. Ćelije apsorbuju energiju iz svoje okoline i pretvaraju je u hemijsku energiju. . Ovo stanje se karakteriše time da je brzina transfera materije i energije iz okoline u sistem u potpunoj ravnoteži sa brzinom transfera materije i energije iz sistema u okolinu. Zato su hemijske reakcije koje se odvijaju u živoj ćeliji 100% efikasne.molekulskoj logici živog stanja: živi organizmi stvaraju i održavaju svoju esencijalnu uređenost na račun svoje okoline. čime čine da ona postane više neuređena i slučajna. zato što nema vidljive promene u jednom periodu vremena. Zbog toga ćelije nisu u stanju da koriste toplotu kao izvor energije.

Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost.1. Ova sposobnost samo regulacije reakcija je fundamentalna u održavanju stanja stabilne ravnoteže uslova žive ćelije i esencijalna je za efikasno transformisanje energije. a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata. ovaj vid kontrole nazivamo mehanizam povratne sprege.2. Reakcije koje se odigravaju u ćelijama imaju sledeće karakteristike: 1. . Žive ćelije imaju sposobnost da regulišu sintezu sopstvenih katalizatora. U najprostijem slučaju to znači da akumuliranje intermedijera ili metabolita iznad kritične koncentracije deluje kao signal da se smanji brzina reakcije u kojoj su oni nastali. mali Iako je broj reakcija vrlo velik.3.U povezivanju enzimski katalizovanih reakcija u konsekutivne sekvence nalazimo još jedan aksiom u molekulskoj logici živih organizama: brzina specifičnih reakcija u jednom delu kompleksne mreže enzimskih reakcija u ćeliji može biti kontrolisana ili modulirana brzinom reakcije u drugom delu mreže. Mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni 1. broj reakcionih tipova je relativno 1.

lipidi. Golžijev kompleks ima važnu ulogu u sintezi ugljenih hidrata i sekreciji. azot. vanadijum i silicijum. cink. Pored njih za život je značajno još 16 elemenata koji se u organizmu nalaze u minimalnim količinama.3. Njima je ispunjena citoplazma. selen. fluor. 2. Biomakromolekulski i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu. ćelijskom mebranom.4. Organele su gotovo sve omeđene membranama.7. 2. 2. strkturnu i funkcionalnu jedinicu. kiseonik. ćeliju. 2. kobalt. molibden. 2. a i cela ćelija omeđena je sopstvenom.9. hrom. Od biomolekula nastaju veliki biomakromolekuli. Mitohondrije sadrže velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije. mangan.5.UKRATKO: 2. Živi svet sastoji se od velikog broja različitih hemijskih jedinjenja. te se zato zovu elementi u tragovima ili mikroelementi. Ovi elementi nazivaju se bioelementi. uglavnom su vezani u obliku raznih jedinjenja koje zovemo biomolekuli. 2.1.2. polisaharidi i nukleinske kiseline. arsen. Najzastupljeniji bioelementi u organskim jedinjenjima su: ugljenik. Ćelija se sastoji od visoko organizovanih fizičkih struktura koje se nazivaju organele. bakar.6. vodonik. nikal. 2. Ta jedinjenja izgrađuje samo 27 elemenata. Jezgro je kontrolni centar ćelije. To su: gvožđe. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sistem.11. 2. kalaj. U citoplazmi su rastvorene i sve ostale supstance koje ulaze u sastav ćelije. .12. 2. Najvažniji su: proteini.10. fosfor i sumpor. Ćelija je osnovna živa jedinica tela.8. 2. Endoplazmatični retikulum (ERP) ima važnu ulogu u sintezi protein (zrnasti) i sintezi lipida (glatki). bor. 2. jod. Ovi elementi su retko slobodni.

a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata. b) mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni. Obično su to fosfatne veze nekih jedinjenja. adenozin trifosfat (ATP). kao i estri tioalkohola koji ne sadrže fosfornu kiselinu (acetil-koenzim A). broj reakcionih tipova je relativno mali. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. a najvažnije od svih je. . 2.14. c) Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost.15. vode i ugljen dioksida oslobađa energija. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. b) aktivnim prenosom i c) pinocitozom ( i u nekim slučajevima .13. Dve najvažnije funkcije ćelije su: a) prenos supstanci kroz ćelijsku membranu i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija. 2.17.2. u kojima se pored krajnjih proizvoda. a takve se veze nazivaju visoko energetskim. Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija. Reakcije koje se odigravaju u ćeliji imaju sledeće karakteristike: a) iako je broj reakcija velik. 2.18.16. 2. Oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa. 2. Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri načina: a) difuzijom.d) fagocitozom).

.

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA .

2. lipidi. Ovaj se gubitak nadoknađuje unošenjem vode hranom i pićem. Sve mnogobrojne uloge vode u živim sistemima omogućene su posebnim osobinama vode.1 UVOD Voda je najrasprostranjenije i za život neophodno hemijsko jedinjenje. Supstance koje se lako rastvaraju u vodi su hidrofilne. kao što su. kao unutarćelijska tečnost . Ona je jedinstven rastvarač. tako i njene optimalne raspodele unutar ćelija ili van njih. Biohemijske reakcije telesnih sastojaka odvijaju se u vodenim rastvorima. Zato nastaje difuzija vode kroz membranu.5 do 2 litra tečnosti. Nepolarne supstance koje nisu u stanju da grade vodoničnu vezu nerastvorne su u vodi. One su hidrofobne. a ne i molekuli rastvorene supstance. Unutarćelijska tečnost je relativno stalnog sastava. najviše u obliku mokraće. postoji težnja da se koncentracije oba rastvora izjednače. čiji je molekul dipolaran i ima osobinu da gradi vodoničnu vezu. Svaka promena zapremine telesnih tečnosti i/ili promena koncentracije elektrolita u njima podstiču ove regulacione mehanizme u osnovi kojih leže osmotske zakonitosti. kako celokupne zapremine.2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE Čovekov organizam sadrži malu zalihu vode. amino kiseline. kao što su krv. 60% telesne težine muškarca i 55% žena čini voda. a u znatnom delu i raznih telesnih tečnosti. optimalne zapremine telesnih tečnosti. kao i stvaranjem vode. Posebni fiziološki mehanizmi regulišu koliko će se vode u organizmu zadržati ili iz njega izlučiti i kako će se i koliko vode raspodeliti unutar i van ćelija. U čovekovom organizmu nalaze se mnoga organska i neorganska jedinjenja. dok je sastav tkivne tečnosti i krvne plazme često podložan promenama. a u nekim voda i aktivno učestvuje. u kojemu se najbolje rastvaraju polarna jedinjenja. Značaj vode za žive organizme je veliki. a dnevno gubi izlučivanjem 1. Osobine većine biomolekula zavise od vode. Kroz polupropustljive membrane mogu difundovati samo molekuli vode. U njima je voda obavezan sastojak ćelija i tkiva. voda rastvara i nepolarna jedinjenja koja mogu graditi vodoničnu vezu. . Približno polovina ovih vodenih rastvora nalazi se u ćelijama.2. Živa bića se sastoje pretežno iz vode. pa i neki biomolekuli u obliku vodenih rastvora. limfa i druge. Međutim. Ako se dva vodena rastvora različitih koncentracija neke supstance nalaze međusobno odvojeni samo polupropustljivom membranom. na primer. Rastvaranjem sastojaka hrane. na primer. voda učestvuje u apsorpciji i transportu mnogih jedinjenja ili izlučivanju ekskreta. oksidacijom organskih molekula. Za dobro funkcionisanje organizma neophodno je održavanje stalnog sastava i stalne.

one mogu imati različite osmotske pritiske. na primer. One postaju hipotonične u odnosu na ćelijske rastvore. U ovom održavanju učestvuje više mehanizama. Glavno mesto gde se vrši regulacija balansa tečnosti su bubrezi. To je slučaj kod hemolize eritrocita. Takav je slučaj. Veličina osmotskog pritiska vanćelijskih tečnosti. U organizmu se neprekidno stvaraju kiseli proizvodi oksidacijom organskih jedinjenja ili ćelijskim disanjem. one se raspadaju. zavisiće od najobilnijih jona u ovim rastvorima. difuzija prestaje. kao i od drugih faktora. Razlika u osmotskim pritiscima dovodi do izmene tečnosti između ćelija i vanćelijskog prostora sa jedne i plazme sa druge strane. Obrnuto. Osmotski pritisak unutarćelijskih rastvora zavisi od koncentracije najobilnijih sastojaka rastvora. kalijuma. u organizmu može doći do opšteg nakupljanja tečnosti. Ako je hidratacija jako izražena ćelije bubre. varenjem hrane i metaboličkim promenama svarenih sastojaka nastaju razne kiseline. veća će biti i difuzija vode kroz membrane. ili do smanjenja zapremine tečnosti. Promene u sastavu telesnih tečnosti znatno su češće u vanćelijskim tečnostima. fosfata i proteina. odnosno do dehidratacije. Različite tečnosti sadrže i različite i karakteristične koncentracije . Celokupna zapremina tečnosti u organizmu zavisi od unosa i izlučivanja. a kad ćelijska membrana popusti. Za živa bića veoma je značajno održavanje optimalne količine tečnosti. uglavnom natrijuma i hlora. kod razblaživanja vanćelijskih tečnosti. koji se može izbaciti izdisajem. Unutarćelijski i vanćelijski rastvori odvojeni membranama pri normalnim uslovima nalaze se u osmotskoj ravnoteži. Međutim. kada postanu izotonični ili izoosmotski.Voda će difundovati iz razblaženijeg ili hipotoničnog u koncentrovaniji ili hipertonični rastvor. Na taj način stvaranje ugljene kiseline neće znatno uticati na promene koncentracije H-jona telesnih tečnosti. u slučajevima kada vanćelijska tečnost postane koncentrovanija. Što je veća razlika u koncentracijama dva rastvora. plazme ili tkivne tečnosti. Kako su telesne tečnosti unutar ćelija i izvan njih vodeni rastvori mnogobrojnih sastojaka. nastaje difuzija vode iz ćelija i dolazi do ćelijske dehidratacije. Hrana koju konzumiramo sadrži pretežno neutralne ili slabo kisele sastojke. Ova se kiselina lako razlaže na vodu i ugljen-dioksid. Značajne promene pH vrednosti telesnih tečnosti mogu nastati stvaranjem većih količina sumporne ili fosforne kiseline. kalcijuma. Sve telesne tečnosti i tkiva živih bića sadrže vodonične jone. zavisno od koncentracije tih rastvorenih sastojaka u telesnim tečnostima. Glavni proizvod ćelijskog disanja je ugljena kiselina. Ovu ravnotežu narušava promena koncentracije rastvorenih sastojaka. Ako kontrolni mehanizmi otkažu. pa ova promena izaziva difuziju vode iz vanćelijskog prostora u ćelijski. magnezijuma. a osnovu čine osmotske zakonitosti. Kada se između ova dva rastvora na ovaj način uspostavi dinamička ravnoteža. hidratacije. hipertonična. Ovakva difuzija dovodi do hidratacije ćelija.

Osim toga. i pored svakodnevnog stvaranja velikih količina ugljene i neisparljivih kiselina. optimalne koncentracije H-jona. posebno onih koje katalizuju enzimi. tačno kontrolisanim vrednostima. U drugim tečnostima pH vrednosti se održavaju u određenim. kao što je to slučaj. što je od posebnog značaja za održanje života. kod mokraće. na primer. Želudačni sok je kisele reakcije. Ako se dogodi povećanje koncentracije H-jona ono se odmah neutrališe. Tako se kod zdravih osoba.45. neke hemijske reakcije u živim bićima katalizovane su H-jonima. a gornja 7.35 do 7.3 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA Čovekov organizam pruža otpor promeni koncentracije H-jona. a za funkcionisanje mnogih ćelijskih struktura potrebne su. Donja granica pH vrednosti u krvi pri kojoj čovek ne može živeti duže od nekoliko minuta je 7. pankreasni sok i sadržaj tankog creva su alkalni. kao i za pravilno odvijanje biohemijskih reakcija. .8. pH krvi se kreće u uskom intervalu od 7. koncentracija H-jona u krvnoj plazmi održava se u granicama normalnih vrednosti.0. pre svega. a krv je neutralne reakcije. Održavanje acido-bazne ravnoteže postiže se na više načina uz učestvovanje više telesnih puferskih sistema i uz značajnu ulogu fizioloških procesa koji se odigravaju u nekim organima. da bi održao acido-baznu ravnotežu. odnosno promeni pH vrednosti. takođe. U nekim telesnim tečnostima koncentracije H-jona su promenljive. Optimalne koncentracije H-jona potrebne su za održavanje strukture i funkcije brojnih proteina. puferuje. u plućima i bubrezima. mokraća slabo kisela. kao što je pH krvi.H-jona. 2.

.Održavanje acido-bazne ravnoteže U čovekovom organizmu postoje mnoge slabe kiseline i baze koje bi mogle činiti puferske sisteme.jon. disosuje stvarajući HCO. za održavanje acido-bazne ravnoteže značajne su samo tri vrste pufera. Bikarbonatni pufer čine ugljena kiselina. iako slaba.Slika 2. kao i još jedan neorganski. Ovo ne samo zbog svoje puferske uloge već i zato što se puferski kapacitet tj. davaoc protona i bikarbonatni joni. fosfatni puferski sistem. Pored bikarbonatnog. količine sastojaka koje ga čine regulišu sa dva telesna sistema. Za održavanje acido-bazne ravnoteže u krvi najvažniji je bikarbonatni puferski sistem. Međutim. Ugljena kiselina. značajni su i proteinski puferi od kojih je najvažniji hemoglobin u eritrocitima. primaoci. plućima i bubrezima.1 .

Pri tome nastaje ugljena kiselina koja se kao nestabilna razlaže oslobađajući gasoviti ugljen dioksid: H++ HCO3.i karboksilnih grupa. Ukoliko u organizmu dođe do nagomilavanja hidroksilnih jona. ove se neutrališu sa HCO ₃⁻ jonom bikarbonatnog pufera. Ako se u telesnim tečnostima poveća koncentracija kiseline ili H-jona. To je pufer znatnog kapaciteta pošto plazma sadrži dovoljne količine bikarbonata. tj. plućnom i bubrežnom regulacijom. koji su takođe uključeni u održavanje acido-bazne ravnoteže. Jedan drugi neorganski puferski sistem je fosfatni pufer. Takve se promene u koncentraciji ugljen-dioksida brzo koriguju izdisanjem i efikasno se održava acido-bazna ravnoteža u krvi. utiču na respiratorni centar. karboanhidrazom. relativno je malog puferskog kapaciteta. Ovaj reversibilan proces u živim bićima katalizovan je jednim značajnim enzimom. kako je koncentracija fosfata niska. Ulogu davaoca protona ima H₂PO. Proteini sadrže veliki broj amino.. koje mogu jonizovati pod određenim uslovima: -COOH ↔ H-+ COO. međutim. ugljen-dioksid plućima izdiše ovo se nakupljanje otklanja. regulaciji acido-bazne ravnoteže. ovaj pufer je jedinstven po svojoj povezanosti sa dva fiziološka mehanizma. Bubrezi filtriraju krvnu plazmu i nastaje mokraća. Razlika u kiselosti između krvi i mokraće posledica su različitog hemijskog sastava ove dve telesne tečnosti.koji se kao nepostojano jedinjenje razlaže na vodu i ugljen-dioksid.+ H+ ↔ H₂POMeđutim. doprinoseći. a primaoca HPO₄² .↔ H2CO3 ↔ H2O + CO2 U zatvorenom sistemu ne postoji mogućnost za izdvajanje gasovitog ugljen-dioksida. Male promene u parcijalnom pritisku ugljendioksida ili koncentraciji H-jona. Kako se. značajno. bubrezima. Bikarbonatni puferski sistem je veoma pogodan za održavanje acidobazne ravnoteže. Pored toga. baza. pa bi se pH vrednosti zbog nakupljanja ugljene kiseline postepeno smanjivale. -NH₂ + H+ ↔ NH₃+ . Prema potrebi bubrezi su u stanju da luče više ili manje kiselu mokraću. Ovaj pufer je značajan za održavanje acido-bazne ravnoteže u unutarćelijskim tečnostima i bubrezima.jon. Fosfatni pufer čine neorganski fosfati plazme i eritrocita.jon: HPO₄² . ovi reaguju sa ugljenom kiselinom pri čemu nastaju bikarbonati: OH‾+ H2CO3 → H2O + HCO3Ovako nastao višak bikarbonata neutrališe se drugim telesnim sistemom. koji kontroliše ventilaciju.

Acidoza nastaje kod povećane koncentracije H-jona u krvnoj plazmi. 2. Tako se korekcija koncentracije ugljen-dioksida u plućima odvija u toku 2-3 minuta.I delovati kao proteinski puferi. volumena međućelijskog prostora i kako nema osmotske razlike između ECP i ICP. a iz shematskih razloga se dele na ekstracelularne. celularne i globalne. ne dolazi do suštinske izmene u ICP. Ekstracelularna dehidratacija nastaje kao posledica nedostatka tečnosti i soli u ekstracelularnom prostoru u izotoničnoj srazmeri. . a pri lečenju treba voditi računa o patološkoj podlozi stanja. te nastaju acidoza ili alkaloza. disanjem i ekskrecijom preko bubrega. pluća ili bubrega. Ako je acidoza posledica promena u plućnoj ventilaciji. Hipotonična dehidratacija je posledica deficita natrijuma. a može trajati i danima. Acidoza se može javiti i kao posledica većeg gubitka baza. Ona može biti posledica povećanog unosa ili proizvodnje kiselina ili njihovog smanjenog izlučivanja. dolazi do poremećaja koji mogu imati za posledicu povećanje ili smanjenje koncentracije H-jona u telesnim tečnostima. postoje i drugi brojni metabolički poremećaji koji mogu dovesti do acidoze. Puferi telesnih tečnosti najbrže reaguju na promene pH vrednosti. dok su fiziološki mehanizmi.4 POREMEĆAJ PROMETA VODE Promet vode prati promet natrijuma pa se najčešće i razmatraju zajedno. Potrebno ih je razlikovati budući da je i mehanizam različit. Usled većeg gubitka kiselina ili većeg unosa baza mogu nastati povećanja vrednosti pH krvi i pojava alkaloze. U ćelijama se stalno stvaraju kisela i bazna jedinjenja koja se neutrališu puferima. Dehidratacionih sindroma ima više. Ako se naruše kontrolni mehanizmi. onda se ona naziva respiratorna acidoza. Nužno je pacijentu tečnost nadoknaditi hipertoničnim NaCl. Isto tako poremećaji u acido-baznoj ravnoteži mogu biti posledica promena u funkciji organa. Celularna (hipertonična) dehidratacija nastaje zbog nedostatka tečnosti u organizmu koja je posledica slabog unosa vode. Ovakva acidoza je metabolička. a korekcija koncentracije bikarbonata u bubrezima u toku 2-3 sata. To ima za posledicu smanjenje volumena krvi. Najvažniji proteinski pufer je hemoglobin. koji je naročito značajan za održavanje optimalnih vrednosti pH krvi. nešto sporiji. Oni to čine u toku 2-3 sekunde. Iz istih razloga kao kod acidoze i alkaloza može biti respiratorna ili metabolička. Ako je plućna ventilacija dobra. Ovde se zato nadoknada tečnosti samo dodatkom vode smatra kontraproduktivnom. plućna i bubrežna regulacija.

U jednom slučaju je prekomerno zadržavanje vode izotoničnog tipa. u drugom slučaju je zadržavanje vode hipotoničnog tipa. intoksikaciju vodom.Hiperhidrataciona stanja nastaju zbog zadržavanja vode i karakterišu ga tri osnovna mehanizma. podjednaka je retencija vode i Na. hiperhidratacija izaziva višak vode. ona je posledica zadržavanja u organizmu prekomernih količina natrijuma. Treći tip hiperhidratacije nastaje zbog viška natrijuma. . Retencija vode je u ovom poslednjem slučaju sekundarna.

proteinurije.4 Nasuprot kvalitativno jednakom hemijskom sastavu ekstracelularne tečnosti. On zavisi od koncentracije rastvorenih supstanci i stepena njihove disocijacije. proliva.3 Sve su ćelije okružene vanćelijskom tečnošću. razlike u strukturi i funkciji ćelija raznih tkiva odražavaju se i na hemijski sastav intracelularne tečnosti u pojedinim ćelijama. 4. . međućelijsku ili intersticijsku i krvnu ili vaskularnu tečnost 4.2 Vanćelijska tečnost nalazi se u međućelijskim prostorima. Celokupna voda u telu raspodeljena je u: 1. ćelijsku ili intracelularnu tečnost koja čini 50% telesne mase i vanćelijsku ili ekstracelularnu tečnost koja čini oko 20% telesne mase. 2. tromboflebitisa. prolivi itd.5 Promena zapremine eksrtacelularne tečnosti ispoljava se u pojavi edema ili dehidrataciji. a od anjona ima najviše fosfata. Osmotski pritisak. Glavni katjon u intracelularnoj tečnosti je K ⁺. nedovoljne apsorpcije proteina zbog npr. nedovoljne sinteze proteina zbog infekcija. intracelularna i ekstracelularna ima određen osmotski pritisak. stvaranja ascitične tečnosti. anemija. Eritrociti sadrže npr. Deficit aldosterona takođe ima za posledicu dehidrataciju. gladovanja. 4. kompresija vena. npr. Cl⁻ i HCO₃⁻. limfi i unutar krvnih sudova pa je delimo na: 1.1 Voda čini oko 60% telesne mase čovekovog tela. povraćanje. jednak je u ćelijskoj i vanćelijskoj tečnosti. koja uglavnom ima isti kvalitativni sastav ali postoje kvantitativne razlike. Edemi se javljaju kod srčanih mana. Dominantni elektroliti u vanćelijskoj tečnosti su: Na⁺.6 Sva telesna tečnost. insuficijencije jetre itd.UKRATKO: 4. specifičan protein hemoglobin. a mišićne ćelije mioglobin. 4. 4. jer ćelijske membrane propuštaju vodu i ona difunduje iz tečnosti manje osmolalne koncentracije u tečnost veće osmolalne koncentracije izjednačavajući ih. Dehidratacija nastaje kao posledica gubitka tečnosti iz raznih razloga. 2.

količina i raspodela tečnosti u telu. 4.4. stoji u tesnoj vezi sa sastavom elektolita u toj tečnosti. tj. što je temelj normalnog odvijanja metaboličkih procesa i fizioloških funkcija u čovekovom telu.8 Elektroliti imaju važni funkciju u: a) održavanju ravnoteže i raspodele vode. a od toga zavisi osmotski pritisak i acidobazna ravnoteža. c) održavanju acidobazne ravnoteže i d) održavanju neuromuskulaturne nadražljivosti .7 Balans vode. Glavni katjoni u organizmu su: Na⁺. HPO₄²⁻ i SO₄²⁻. b) održavanju normalnog osmotskog pritiska. K⁺. a od anjona Cl⁻. HCO₃⁻. Ca²⁺ i Mg²⁺.

ENZIMI .

Napredak proteinske hemije omogućio je da se upozna primarna. sinteze. kada su prva saznanja o njima dobijena ispitivanjem fermentacije kvasca. mehanički rad itd. On se sastoji od . da glukoza ostaje godinama nepromenjena na običnoj temperaturi. g. sekundama i tercijarna struktura enzima. Danas je ime enzim prihvaćeno za sve biološke katalizatore. zbog kojeg ih nazivamo »Biološki katalizatori«. Molekulska težina enzima kreće ss u vrlo širokim granicama. u CO 2 i H2O.3. molekulska težina ribonukleaze iznosi 12 000. a mnogi su oligomerne strukture. Supstanca čiju promenu enzim katalizuje naziva se supstrat: Supstrat produkt reakcije Ime enzim znači na grčkom »u kvascu« i kao i ime ferment potiče iz vremena.) nije uspeo da izoluje i dobije u kristalnom stanju enzim-ureazu. Iz iskustva znamo npr. Preko 200 enzima je dobijeno u kristalnom stanju.) dešavaju se pod katalitičkim dejstvom enzima. Tako npr.1 UVOD Enzimi su najveća i specijalna klasa proteina.1). Oni su onaj biološki mehanizam koji omogućava živim organizmima da koriste energiju svoje okoline. Jedan od enzima kome je određena struktura je himotripsin (slika 3.). Sve biološke promene i fiziološke funkcije živih bića (disanje. a postoje genetske osnove da još mnoge treba otkriti. Pored toga. pod uslovima koji se nalaze u ćeliji. Svi do danas poznati enzimi su prosti ili složeni proteini. danima i mesecima. Ako tu istu glukozu damo životinji. kontrakcija mišića prenošenje nervnih impulsa. odnosno na 37°C i u neutralnoj sredini. Posle toga je sve do danas identifikovano preko 1 000 različitih enzima. životinja će i energiju dobijenu sagorevanjem glukoze da iskoristi za svoje potrebe (transport kroz membranu. bez obzira na njihovo poreklo. Zbog toga ćemo se upoznati sa najosnovnijim osobinama enzima i biološke katalize. 3. ona će je sagoreti bez plamena vrlo brzo na konstantnoj temperaturi od 37°C i pritisku ili kako se to kaže izotermno.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA Hemijska priroda enzima nije bila poznata sve dok Sumner (1926. rad bubrega itd. Najvažnija osobina enzima je njihovo katalitičko dejstvo. Pokazalo se da je ureaza protein. a L-glutamat dehidrogenaze oko 1 000 000. Oni u deliću sekunde pokreću hiljade komplikovanih hemijskih reakcija. Tek kada povisimo temperaturu na 300°C ona će sagoreti u CO ₂ i H2O. koje bi inače bez njih tekle vrlo sporo.

1 . Mnogobrojna ispitivanja su pokazala da u enzimskom molekulu postoji jedno mesto. koja su posledica nedostatka odgovarajućih enzima. Posle . koje vezuje samo onaj supstrat. Druga osobina je specifičnost enzimske katalize koja se sastoji u tome da ubrzavaju samo jedan od mogućih puteva razlaganja ili sinteze određenog jedinjenja. odnosno sa 100% prinosom. koji mu odgovara kao ključ u bravi. Prva takva osobina je da enzimski katalizovane reakcije teku bez nastajanja sporednih produkata. Poznavanje hemijske strukture enzima omogućilo je da se objasne njihove karakteristične osobine katalizatora. Zbog ovih osobina enzima mogu u ćeliji da teku istovremeno najrazličitije hemijske reakcije a da ih ne uspore i ne zakoče sporedni produkti. Ove osobine enzima počivaju na strukturnoj komplementarnosti proteinskog molekula enzima sa njegovim supstratom.tri peptidna Ianca.Trodimenzionalni model α-himotripsina određen merenjem difrakcije X-zrakova. To objašnjava činjenicu da se kompleksne reakcije životnih procesa prenose iz generacije u generaciju. Aktivni centar obrazuju ostaci histidina na polužaju 57 i serina na položaju 195. Redosled aminokiselina u enzimima je kao i u svim proteinima genetski dirigovan.i C. B i C. Najveći deo peptidnih lanaca ima β. i asparaginska kiseiina 102 verovatno je uključena u katalitički proces. Na slici su označeni N. Slika 3. koja su međusobno vezana preko dve —S—S— veze.završetci tri peptidna lanca: A. Da je to tačno potvrđuje i otkrivanie naslednih oboljenja (galaktozemija i neke anemije).presavijenu strukturu.

To katalitičko mesto. koje se zove »aktivni centar« enzima.) ili metalni joni metalo-enzima. aktivni centar αhimotripsina sastoji od ostatka histidina na položaju 57 i serina na položaju 195 (slika 3.2 Aktivni centar acetilholin-esteraze Iz ovog primera vidimo da aktivni centar omogućava da se supstrat veže za enzim slabom nekovalentnom vezom (u našem primeru jonskom). Prvo supstrat mora da ima određenu hemijsku vezu. cisteina i dr. ali koje su približene jedna drugoj zbog presavijanja lanaca usled specifične konformacije enzima. histidina. ima ostatak serina. Dokazano je da najmanje dve strukturne osobine supstrata i enzima određuju specifičnost reakcije. aktivni centar je sastavljen od izvesnog broja blisko grupisanih funkcionalnih grupa. koja teče na sledeći način: Veza koju napada enzim je estarska veza između holina i sirćetne kiseline. Ovo objašnjava veliku osetljivost enzima na promenu njihove tercijerne strukture odnosno na denaturaciju. koje učestvuju u vezivanju supstrata i nastajanju enzim-supstrat kompleksa. Slika 3. mora da ima neku drugu funkcionalnu grupu pomoću koje se vezuje za enzim. predstavljen je aktivni centar acetilholin-esteraze. aktivno učestvuje u katalizovanoj reakciji. Na taj način je omogućen kontakt supstrata sa katalitičkim . Tako se npr. Veza se ostvaruje za negativni anjonski položaj na enzimu tako da se ostatak acetilholina tačno upravi na katalitičko mesto enzima. Pozitivno naelektrisana kvaternerna amonijum-grupa acetilholina je ona kojom se vezuje supstrat za enzim.vezivanja supstrata to mesto. serina.1).2. Na slici 3. koje se naziva estarski položaj. Slobodni elektronski par na -OH grupi serina aktivno učestvuje u reakciji. Vrlo često grupe pripadaju ostacima aminokiselina s udaljenih delova peptidnog lanca. Uzmimo kao primer reakciju acetilholin-esteraze. Pošto su enzimi proteinskog karaktera. Ove grupe su bočni lanci amino-kiselina (npr. koju može da napadne enzim i drugo.

Izuzimajući enzime. Spadaju u globularne proteine i na površini svoga molekula sadrže pozitivne i negativne naboje. Katalitička aktivnost enzima zavisi od pH sredine i svaki enzim pokazuje optimalnu aktivnost kod određenog pH. koji se sastoje od proteinske komponente i neproteinske kofaktora. koji se sastoje samo od polipeptidnog lanca. Kofaktor može da bude metalni jon ili kompleksni organski molekul. U slučaju kada se kofaktor vezuje za enzim slabim nekovalentnim vezama i lako se i reverzibilno odvaja od enzima.centrom. dok je većina proteina labilna. tripsin. kao i svi proteini. koji se naziva koenzim ili prostetična grupa. Najlakše se talože kod izoelektrične tačke. U ovu grupu spadaju hidrolitički enzimi: pepsin. Enzimi su amfoliti. kod koje je broj pozitivnih i negativnih naboja jednak. međutim složeni (konjugovani) proteini. a posle završetka reakcije nastali produkt se oslobađa. Koenzim + apoenzim → holoenzim . Mnogi enzimi su. oni se uglavnom rastvaraju u vodi i razblaženim rastvorima soli. Zbog velike molekulske težine mogu dijalizom da se odvoje od soli i jedinjenja manje molekulske težine. Enzim vezuje svoj faktor različitom jačinom afiniteta.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE Neki enzimi su prosti proteini. naziva se koenzim Proteinski deo se zove apoenzim. Kofaktori su obično stabilni pri zagrevanju. koji su vezani za strukturne elemente ćelije. tada se naziva prostetična grupa i smatra se da je integralni deo enzima. 3. Detaljni mehanizmi enzimski katalizovanih reakcija opisani su u udžbenicima enzimolcgije. lizozim i ribonukleaza. Ako se kofaktor teško odvaja od enzima i u toku izolovanja ostaje vezan za enzim.

Prostetična grupa međutim. Takvi kofaktori se kao i svi nukleotidi sastoje od : baze + riboze + fosforne kiseline.).). pa bila ona i dvostepena (slika 3. čiju promenu katalizuje odgovarajući enzim. zavisiće od njegove stacionarne koncentracije i standardnog redukcionog potencijala reakcije E'o.1 dat je pregled koenzima i prostetičnih grupa metaloporfirinskog i nukleotidnog karaktera. jer se vraćaju u prvobitno stanje tek pošto reaguju sa drugim supstratom.U tabeli 3. već i koenzim. sudeluje isključivo samo u jednoj reakciji specifičnoj za taj enzim. jer specifičnost enzima zavisi samo od proteinske komponente. Oni obično tokom reakcije oduzimaju ili predaju supstratu neke atome (npr. Znači da se tokom enzimske reakcije ne menja samo supstrat. od kojih jedan nukleotid sa-drži kao bazu neki vitamin B-grupe. formil i dr. najčešće nukleotidnog karaktera. koji se zbog toga često naziva kosupstrat.4). Postoji principijelna razlika u metaboličkoj ulozi između koenzima i prostetične grupe. Koenzimi ne odgovaraju strogoj definiciji katalizatora. Koenzimi i prostetične grupe omogućavaju da enzimske reakcije teku stehiometrijski. Tabe la 3. koji koristi isti koenzim. koji imaju metal kao kofaktor. atomi gvožđa u katalazi. takvi enzimi katalizuju različite reakcije. Koenzim može da učestvuje u reakcijama svih enzima određenog ćelijskog prostora.1 Enzi . U tabeli 3. Može da služi kao most za vezivanje supstrata i enzima stvarajući koordinacioni kompleks ili može da ima ulogu katalitičke grupe. Na osnovu gornjeg možemo da kažemo da različiti enzimi mogu da imaju iste koenzime ili prostetične grupe. koji su na njega specifični.1 navedeni su enzimi. Vrlo često su i di-nukleotidnog karaktera. u kojoj će meri pojedini koenzim učestvovati u reakciji. Iako imaju iste kofaktore. Koenzimi i prostetične grupe su pored metala i metalo-porfirina. metil. U takvim enzimima metalni jon može da ima jednu od dve moguće uloge. sastavni deo njenog katalitičkog centra. koja ubrzava razgradnju H2O₂. uronsku kiselinu i sl. a drugi je adenilna kiselina. H2) ili različite funkcionalne grupe (amino. jer reaguju sa supstratom mol pro mol. pa i čitave molekule (monosaharid. Tako su npr.

oksidativne dekarboksilacije amino grupu. dekarboksilacije amino kiselina i racemaze acetil i druge kiselinske ostatke. peroksidaza i citohroma ostatak H3PO4 sa energijom šećer. kao i primer enzima koji sadrži prostetičnu grupu i kofaktor metal. oksidativna dekarboksilacija formil grupu CO2 pomera karboksilnu grupu unutar molekula Sadrži vitamin Niacinamid Niacinamid Riboflavin Ne Adenozin trifosfat (ATP) Uridin difosfat (UDP) Citidin dfosfat (CDP) Fosfo-adeniI-suIfat Adenozil-metionin Tiamin pirofosfat (TPP) Ne Ne Ne Ne (metionin) Tiamin Piridoksal fosfat Piridoksin Koenzim A (Ko-A) 6. aktivne grupe katalaze.Uzmimo nekoliko primera enzima koji imaju isti koenzim. akceptor vcdonika i acil grupa. Biotin Kobalamin .Koenzimi i prostetične grupe Ime i skraćenica Nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) Nikotinamid-adenin dinukleotid fosfat (NADP)+ Flavin nukleotidi (FMN i FAD) Gvožđe-protoporfirini Grupa koju prenosi i tip reakcije vodonik vodonik vodonik elektrone. Tabela 3. uronske kiseline fosforil-holin i slične grupe ostatak H2SO4 metil-grupu C2-aldehidnu grupu. sinteza i oksidacija masnih kis.8-ditio-n-oktanonska (liponska) kiselina Tetrahidrofolna kiselina (KoF) Biotin Kobamid Pantotenska kiselina Liponska kiselina Folna kis.2 .

a u drugoj reakciji se oksiduje predajući vodonik pirogrožđanoj kiselini (slika 3.3. kada je koenzim adenozin- . Neka nam kao primer dva enzima sa istim koenzimom posluže: fosfotriozo-dehidrogenaza (enzim I) i dehidrogenaza mlečne kiseline (enzim II). iz koje se vidi da se primanje i otpuštanje vodonika odnosno oksido-redukcija. dešava na delu nikotinamida. U velikom broju slučajeva.Struktura oksidovanog NAD (a) i mesto oksido-redukcije (b) Enzimska reakcija supstrata (X) se obično piše: XH2 + NAD+ ↔ X + NADH + H+ U toku reakcije NAD se redukovao u NADH i oslobođen je jedan ekvivalent kiseline odnosno H+. Prvi enzim katalizuje oksidaciju glicerinaldehid-3-fosfata.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE Veliki broj enzima koji katalizuju oksidaciju različitih supstrata (oksidoreduktaze) imaju isti koenzim nikotinamid-adenin-dinukleotid NAD.3. a drugi redukciju pirogrožđane kiseline.4). Slika 3.3. koji reverzibilno prima i otpušta dva atoma vodonika. U prvoj reakciji koenzim NAD+ prima vodonik od glicerinaldehida i redukuje se u NADH.3 . Značaj koenzima u metabolizmu je baš u tome što posreduju između različitih enzima i na taj način povezuju čitav niz metaboličnih promena. Struktura NAD data je na slici 3.

Na primeru oksidativne desaminacije D-aminokiseline pod dejstvom oksidaze. Slika 3.Reakcija oksidativne desaminacije D-aminokiselina (Učestvovanje istog enzima u dve reakcije) Iz strukture FAD i FMN se vidi da se oksido-redukcija odigrava na izoaloksazinskom prstenu.4 .3.5). U toj reakciji. a ponovo se vraća u oksidovano stanje (FAD) predajući vodonikove atome drugom supstratu u ovom slučaju kiseoniku. Slika 3. aminokiselina se oksiduje u ketokiselinu preko iminokiseline (slika 3. Reakcija oksidacije supstrata teče tako da prostetična grupa prima vodonik i redukuje se: XH2 + FDA ↔ X + FDAH2 Pošto je prostetična grupa čvrsto vezana za supstrat. on se vraća u oksidovani oblik tako što predaje vodonik drugom supstratu. on i energetski obogaćuje supstrat i na taj način omogućava endergonske procese.trifosfat (ATP).2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID REDUKTAZE SPECIFIČNE OKSIDO- Veliki broj oksidoreduktaza ima za prostetičnu grupu flavinadenindinukleotid (FAD) ili mononukleotid (FMN).Učestvovanje istog koenzima (NAD+) u dve oksidoredukcione reakcije 3.5 . prostetična grupa prvo prima dva atoma vodonika od aminokiseline. .

Efikasnost katalizatora se izražava u broju molova substrata koji se menja u jedinici vremena. U toku oksidacije bakar prelazi iz dvovalentnog u jednovalentno stanje primanjem jednog elektrona: Cu2+ Cu+ U ovakvom slučaju prostetična grupa metala služi kao prenosilac elektrona.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM Reakcija aerobne oksidacije askorbinske kiseline (vitamin C). + H2O. poznata pojava u hemiji. da vremenom toliko promene svoje fizičke osobine. jer nastali proizvodi koče (inhibiraju) njegovo dejstvo.3. a ne pojavljuje se kao krajnji proizvod reakcije. . da se ne dešava ništa što bi dovelo do promene katalitičkih osobina platine. da izgube katalitičko dejstvo. koju katalizuje specifična oksidaza teče na sledeći način: askorbinska kis. Kataliza je. Naprotiv. Pod katalizatorom se podrazumeva supstanca koja ubrzava jednu hemijsku reakciju. Međutim. 3. koja ih sama i stvara. Čisti enzim je plavo obojeni protein. + 1/2 O₂→ redukovana askorbinska kis. 3. da bi izvršili svoju funkciju. Vrlo upadljiva osobina enzima kao i svih katalizatora je da su efikasni u malim količinama. oni moraju na neki način da reaguju sa supstratom. međutim. koju je katalizovao. Katalitička efikasnost enzima je vrlo velika. Pored toga aktivnost bioloških katalizatora opada tokom reakcije. pod uslovom.U poglavlju biosinteze masnih kiselina dat je još jedan primer reagovanja prostetične grupe (biotina) sa dva supstrata u reakciji koju katalizuje acetil-koenzim A.4 KARAKTERISTlČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE Enzimi su katalizatori žive materije. Tako vrlo mala količina platine katalizuje sjedinjavanje skoro neograničene količine vodonika i kiseonika u vodu.karboksilaza. Prema Ostwald-ovoj definiciji količina i hemijski sastav katalizatora se ne menja posle hemijske reakcije. Naravno. kod velikog broja katalizatora se opazilo. Na primer: 2H2 + O2 2H2O Na osnovu ove definicije ne sme se zaključiti da katalizatori ne učestvuju u reakciji. jer 1 mol enzima katalizuje promenu 10 000 do 1 000 000 mola substrata u jedinici vremena. koji sadrži 8 atoma bakra čvrsto vezanih za proteinsku komponentu.

On teorijski može da ubrza reakciju oba pravca. Enzimi. Prema rečima Dixon-a. iako postoji teorijska mogućnost da nastane Daspartat. Slika 3. Ona ne katalizuje adiciju na slična jedinjenja: estar ili amid fumarne kiseline. katalizuju samo jednu vrstu promene i to često samo jednog supstrata. Npr.Jedna od najvažnijih osobina enzima je njihova specifičnost. Nisko specifični su oni enzimi koji deluju samo na određenu hemijsku vezu: hidrolizuju estarsku. u kom će pravcu katalizator da ubrzava uspostavljanje ravnoteže zavisi od promene slobodne energije. apsolutno specifični su oni koji katalizuju samo jednu reakciju određenog suptrata. Naprotiv. Produkt reakcije je L-aspartat pri čemu se ostvaruje asimetrična sinteza. Ovaj enzim pokazuje i stereospecifičnost. jer je fumarna kiselina optički inaktivna. . Međutim. ali ne utiče na njen položaj. međutim.Reakcija aspartaze 3. i Webb-a: »Specifičnost enzima je najvažniji biološki fenomen bez koga normalni metabolizam žive materije ne bi mogao da postoji.6 . peptida odnosno glikozida. koja počiva na strukturnoj komplementarnosti enzima i supstrata. Neorganski katalizator npr.6). peptidnu ili glikozidnu vezu različitih estara. Kod takvih reakcija uspostavljanje ravnotežnog stanja moguće je u oba pravca: Katalizator ubrzava uspostavljanje ravnoteže reverzibilnih reakcija.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA Sve hemijske i biohemijske reakcije su teorijski reverzibilne i teže ka jednom ravnotežnom stanju. (Slika 3. aspartaza katalizuje reverzibilnu adiciju NH3 na dvogubu vezu fumarata pri čemu nastaje L-aspartat. a i sam život bi bio nemoguć«. platina može da katalizuje redukciju s molekulskim vodonikom desetine i hiljade jedinjenja različite strukture.

Ako je konstanta ravnoteže K= 1. jer kamen pada na niži nivo potencijalne energije. ravnoteža ss nalazi na sredini. Egzergonske reakcije su spontane. a ako je K< 1. koja se oslobađa. one teku same od sebe. a polazne supstance u imenitelju. ako je K> 1. ravnoteža je pomerena u desno. kao i kod kotrljanja kamena niz strmu ravan ili prelaženja vodene pare na hladnije mesto. Obrnuto. Hemijske reakcije tokom kojih dolazi do oslobađanja energije. Slobodna energija se obeležava sa ΔG. električni i hemijski. a promena slobodne energije ima negativni znak (-ΔG). U svim slučajevima dolazi do smanjenja slobodne energije. To je konstanta ravnoteže i prema definiciji je za gornju reakciju data odnosom: K= Vrednosti u srednjim zagradama označavaju molarne koncentracije. a hemijska reakcija spontano teče u pravcu nastajanja jedinjenja sa manjim sadržajem slobodne energije.Za vreme svake hemijske reakcije dolazi do promene slobodne energije. jer između njih postoji sledeća povezanost: . Razlog je isti. to znači — kad počnu da teku. Ona pokazuje kakav je odnos molarnih koncentracija krajnjih i početnih supstanci u momentu ravnoteže. onda je pomerena na levu stranu. Katalizator može da ubrza samo spontane reakcije da teku brže. Uobičajeno je da se krajnji proizvodi reakcije pišu u brojitelju. nazivaju se egzergonske reakcije. a dodata energija ima pozitivni znak (+ΔG). osmotski. reakcije kojima treba dodati energiju nazivaju se endergonske. Pod slobodnom energijom podrazumeva se ona količina energije koja na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno) može da pređe u maksimalni rad: mehanički. U ravnotežnom stanju je taj odnos molarnih koncentracija svih članova reverzibilne reakcije konstantan i ne zavisi od početnih koncentracija. Polazne supstance spontanih reakcija sadrže više energije od krajnjih proizvoda i baš zbog toga takve reakcije teku u pravcu smanjenja slobodne energije. Ravnotežno stanje reverzibilne reakcije okarakterisano je konstantom ravnoteže. Iz konstante ravnoteža reverzibilne reakcije može da se izračuna promena slobodne energije.

a odnos molarnih koncentracija manji. jer je ΔG=-RT ln K+ RT ln K=0 Znači da hemijski sistem u ravnotežnom stanju ne može da daje energiju.3. sledeća reakcija: . U slučaju kada međusobno reaguju jedinice aktivnosti svih komponenata (=1 M). Ukoliko je konstanta ravnoteže veća. tada je gornji izraz jednak jedinici: Pošto je logaritam od 1 jednak nuli. Primenimo gornje izlaganje na reakciju koju katalizuje fumaraza: HOOC-CH = CH-COOH + H2O ↔ HOOC-CH2-CH(OH)-COOH fumarna kiselina jabučna kiselina ΔG° = .U jednačini R je gasna konstanta. to ceo drugi sabirak u jednačini otpada. a to znači bilo da započne reakcija sa fumaratom.575 T log K Iz iste jednačine se vidi da promena slobodne energije zavisi od konstante ravnoteže i odnosa koncentracija na početku reakcije. Kada odnos molarnih koncentracija tokom reakcije postane jednak konstanti ravnoteže date reverzibilne reakcije: tada je promena slobodne energije jednaka nuli. Svaka enzimski katalizovana reakcija teče dok se ne uspostavi ravnoteža. utoliko dolazi do većeg oslobađanja energije kada reakcija teče s leva na desno i obrnuto. T apsolutna temperatura. Eksperimentalno se može da dokaže da je reakcija reverzibilna.62 kJ. a izraz je odnos molarnih koncentracija na početku reakcije. Konstanta ravnoteže =4. u momentu ravnoteže njihov odnos će biti 1 :4. Vrednost slobodne energije. Međutim. koja je mogućna i bez katalizatora. bilo sa jabučnom kiselinom. Katalizator ne može da pomeri krajnje ravnotežno stanje. koja se dobija pod takvim uslovima naziva se »standardna promena slobodne energije« i obeležava se sa ΔG° ΔG°= -RT ln K U dekadnom sistemu je ΔG°= -4.

a konstanta ravnoteže 2. Stotine enzimskih reakcija u ćeliji ne teku nezavisno jedna od druge. da se praktično može smatrati ireverzibilnom. da se ravnoteža nikada ne postiže. čija veličina ne zavisi od prisustva druge.31. glikolitički. međutim reći.0kJ. pošto proizvod dalje reaguje i druga ga reakcija mora stalno da nadoknađuje. ΔG° = . onda se ona preko njega prenosi na drugu reakciju: A→B→C→D. One su povezane u nizove (od 2—20). Ako dve rekacije teku A→B C→D nezavisno jedna od druge. Bolje je. lanac disanja. Na ovaj način mogućno je kanalisanje i regulisanje enzimskih reakcija. ravnoteža pomera. su međusobno povezani i grade mrežu konvergentnih ili divergentnih puteva. .fosofo-enolpiruvat +H2O ↔ piruvat + fosfat čija je vrednost ΔG°-62. . Jedina mogućnost pomeranja ravnoteže neke reakcije postoji ako se spregnu dve enzimski katalizovane reakcije na taj način. da se u jednoj reakciji neprekidno troši proizvod druge reakcije. Izotermno korišćenje hemijske energije je mogućno jedino povezivanjem enzimskih rekacija. Obično se tada kaže da se uklanjanjem jednog proizvoda reakcije. Životinje i čovek koriste energiju.45 kJ 2. koja je hemijski vezana u sastojcima hrane. Takvi nizovi kao npr. koje imaju zajedničke intermedijere tako da je proizvod jedne reakcije supstrat druge. fosfoenol-piruvat + ADP piruvat + ATP. Uzmimo kao primer dve reakcije glikolitičkog niza: 1. Jedan od najvažnijih osobina živih bića je da mogu da koriste energiju svoje okoline pod izotermnim uslovima. ciklus limunske kiseline. reakcije povezane zajedničkim intermedijerom koji sadrži određenu količinu energije.9 x 10 pomerena je toliko na desnu stranu u momentu ravnoteže. Ako su. međutim. ATP+α-D-glukoza ADP+α-D-glukozo-6-fosfat . svaka od njih je praćena sebi svojstvenom promenom slobodne energije. Životinje su jedna vrsta izotermne hemijske mašine.

ΔG°= -16,7kJ Velika vrednost promene standardne slobodne energije pokazuje da su reakcije pomerene na desnu stranu i da nisu reverzibilne pod intracelularnim uslovima. Produkt prve reakcije ATP u kome je konzervirana njena slobodna energija je supstrat druge reakcije, koji je na taj način snabdeva energijom i čini spontanom. Zbog povezivanja enzimski katalizovanih reakcija u živoj materiji nikada ne dolazi do hemijske ravnoteže, već se naprotiv ravnoteža stalno pomera, tako da se energija maksimalno koristi. U ćeliji vlada »stacionarna« ravnoteža između energije koju prima (u vidu hrane) i energije koju troši za najrazličitije životne potrebe. 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO

Iz običnog života nam je poznato da mnoge zapaljive i reaktivne supstance, kao što je benzin ili praskavi gas, mogu da stoje vrlo dugo da se ne zapale i da ne nastupi reakcija. Međutim, kada unesemo varnicu ili katalizator, benzin će se zapaliti, a praskavi gas će uz burnu eksploziju preći u vodu. Slično će i vodonik-peroksid početi da se raspada na vodu i kiseonik, ako povisimo temperaturu ili ako dodamo neki katalizator (platinu ili enzim katalazu) 2 H2O2 2 H2O + O2

Znači da za odigravanje jedne energetski mogućne hemijske reakcije nije dovoljno da molekuli dođu samo u kontakt, nego im treba dodati izvesnu početnu energiju, koja će ih aktivisati toliko, da pri njihovom sudaru dođe do hemijske promene. Kinetička energija molekula u jednom sistemu nije ravnomerno raspoređena (slika 3.7). Neki imaju manju, neki veću količinu energije. Do hemijske reakcije dolazi samo kada se sudare »aktivni« molekuli tj. takvi koji sadrže znatniju količinu kinetičke energije. To mogu da budu i »nadraženi« molekuli, čiji se pojedini elektroni nalaze na većem energetskom nivou ili takvi, čija se unutrašnja struktura razlikuje od najpostojanije. Početna energija, koju je potrebno dodati za aktivisanje molekula naziva se energija aktivacije. Ukoliko je za neku reakciju potrebna veća energija aktivacije, utoliko je ta reakcija tromija. Za vrlo reaktivne supstance energija aktivacije je mala (tabela 3.3)
Slika 3.7 Rasp odel

Potrebu da se doda izvesna količina energije aktivacije za pokretanje hemijskih reakcija objašnjava teorija prelaznog stanja. Prema ovoj teoriji da bi jedna reakcija krenula između X i Y, treba prvo da se stvori

aktivni kompleks (X—Y), koji može da nastane sjedinjavanjem aktivisanih molekula. Njihov broj je mali (šrafirani deo na slici 3.7). Aktivni kompleks sadrži veću količinu slobodne energije i sposoban je da savlada energetsku barijeru za pokretanje reakcije (slika 3.8).

Slika 3.8 - Energetska barijera između polaznih supstanci (X+Y) i krajnjeg produkta Z

Rekli smo da raspadanje H2O2 može da se ubrza ne povisujući temperaturu, ako se doda katalizator (Pt ili enzim katalaza). Dodatak katalizatora, formalno gledano, je analogan povišenju temperature, jer i u jednom i u drugom slučaju dolazi do ubrzanja reakcije. U suštini, međutim, postoje duboke principijelne razlike između ubrzanja reakcije izazvane povišenjem temperature i dodatkom katalizatora. U prvom slučaju se energija dodaje spolja do one vrednosti koliko iznosi energija aktivacije za datu reakciju. Osim toga pri povišenju temperature dolazi kod povratnih reakcija i do pomeranja ravnoteže. Ubrzanje reakcije dodatkom katalizatora posledica je baš snižavanja energije aktivacije.

Tabela 3.3 - Zavisnost poluvremena trajanja monomolekulske reakcije od potrebne energije aktivacije

Iz tabele 3.3 se vidi da sniženje aktivacije za samo 20 kJ (od 120 na 100 kJ) skraćuje njeno trajanje od jedne godine na 3 časa. Energija aktivacije enzima kreće se od 25 do 5,5 kJ (katalaza), to znači da se one odigravaju u milionitom delu sekunde. Munjevito dejstvo enzima ostvaruje se nastajanjem serije aktivnih intermedijera (slika 3.9; Tako je npr. dokazano da postoje četiri prelazna aktivna kompleksa kod enzima peroksidaze. Objašnjenje tačnog mehanizma akcije pojedinih enzima zahteva poznavanje njegovog aktivnog centra. U svakom slučaju ubrzanje se postiže vezivanjem supstrata i njegovom pogodnom orijentacijom u aktivnom centru.

Slika 3.9 - Smanjenje energije aktivacije enzimskih reakcija

3.7

KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA

Sve što je u vezi sa brzinom hemijskih reakcija, njihovim tokom i mehanizmom obrađuje hemijska kinetika. Enzimi su okarakterisani hemijskom reakcijom koju katalizuju. Svaka promena enzimskog molekula odražava se na brzinu katalizovane reakcije. Zbog toga je merenje brzine enzimskih reakcija od izuzetne vrednosti posebno za kliničku dijagnostiku, jer omogućava praćenje normalnog metabolizma i otkrivanje metaboličnih poremećaja. Brzina se u fizici definiše kao promena puta u jedinici vremena, a u hemiji kao promena koncentracije u jedinici vremena: Za reakciju : A

→ P, ona može da se izrazi smanjenjem koncentracije polazne supstance ili povećanjem koncentracije produkta (P): ili Brzina hemijske reakcije zavisi od: prirode reagujućih supstanci, njihove koncentracije, temperature, pritiska, prisustva katalizatora. U ćeliji se

reakcije odigravaju na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno). Pod tim uslovima brzina reakcije je upravo proporcionalna njenoj konstanti i koncentraciji reagujućih supstanci: A predstavlja molarnu koncentraciju. Kada je A = 1 M, v = k. Prema tome konstanta brzine (k) odgovara onoj brzini date reakcije kada reaguju jedinice koncentracije (=1M). Ako je brzina reakcije proporcionalna koncentraciji jednog reaktanta, kažemo da je to reakcija prvog reda. Ako zavisi od koncentracije dvaju reaktanata, onda je to reakcija drugog reda itd. Kada brzina reakcije ne zavisi od koncentracije reaktanata, to je reakcija nultog reda. Za reakcije prvog reda poluvreme reakcije, odnosno momenat kada početna koncentracija padne na polovinu, ne zavisi od početne koncentracije, već samo od konstante brzine

3.8

MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA

Brzina enzimski katalizovanih reakcija, na konstantnoj temperaturi i pH, zavisi i od koncentracije supstrata (S) i enzima (E). Kod konstantne koncentracije enzima, brzina katalizovane reakcije ne raste linearno sa povećanjem koncentracije supstrata, kao što je to slučaj kod ne-enzimskih reakcija. Na slici 3.10 prikazan je uticaj povećane koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije pri E = konst. Iz slike se vidi da brzina enzimske reakcije raste sa povećanjem koncentracije supstrata po hiperboli, a ne linearno. Kod jedne određene koncentracije supstrata postiže se zasićenje i maksimalna brzina (Vmax). Na osnovu gornjih zapažanja Michaelis i Menten-ova izneli su svoju teoriju o međusobnom delovanju enzima i supstrata i enzimskoj kinetici. Njihova teorija predstavlja osnovu kvantitativne analize enzimske kinetike i inhibicije. Prema toj teoriji tok enzimske reakcije

…1

teče na sledeći način: Enzim prvo reaguje sa supstratom i gradi enzim-supstrat kompleks:

k₁ je konstanta brzine nastajanja kompleksa (ES) i zavisi od osobine enzima i supstrata, a k2 je konstanta brzine razlaganja kompleksa (obmuta reakcija) i zavisi od osobine ES. U drugom stupnju, enzimsupstrat kompleks se razlaže na produkt P, a enzim se oslobađa:

…2
I ovaj proces zavisi od konstante brzine razlaganja kompleksa (k ₃) i konstante brzine obrnute reakcije k4. Smatra se da su obe reakcije reverzibilne.

Slika 3.10 - Uticaj koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije

Michaelis i Menten-ova. su zapazili da je postizanje maksimalne brzine, odnosno moment zasićenja enzima sa supstratom, karakterističan parametar za svaki enzim i njegov supstrat. Ova vrednost nije ništa drugo nego odnos konstanti brzina reakcije razlaganja enzim-supstrata kompleksa i njegovog nastajanja:

…3
Ukoliko su brzine razlaganja kompleksa veće (jednačine 1 i 2) utoliko je afinitet enzima prema supstratu manji, a vrednost Km je veća. Pošto nastajanje enzim-supstrat kompleksa od slobodnog enzima i produkta reakcije, eksperimentalno ne može da se registruje, smatra se da je vrednost konstante brzine te reakcije k4 tako mala da može u jednačini 3. da se izostavi pa dobijamo izraz odnosa konstanti, koji se naziva Michaelis-ova konstanta. Njena jedinica je Mol/1 pošto i konstante brzine imaju jedinicu Mol/litra:

…4
Michaelis-ova. konstanta se za različite enzime kreće u granicama od 10-2 do 10-5 mola na litar (10 do 0,01 mM). Vrednost Km može eksperimentalno da se odredi merenjem brzine reakcije y i iznalaženjem maksimalne brzine Vmax kod poznatih koncentracija supstrata. Ako detaljno posmatramo jednačine 1 i 2, onda će brzina nastajanja kompleksa [ES] da bude proporcionalna koncentraciji slobodnog enzima [E—ES] i koncentraciji supstrata:

…5
Pošto se razlaganje supstrata dešava i u reakciji 1 i 2, to će brzina iznositi:

…6
Znak (—) je stavljen jer se smanjuje koncentracija [ES] U momentu ravnoteže dolazi do izjednačavanja brzina razlaganja i nastajanja [ES], pa ćemo izjednačiti jednačine 5 i 6:

ako u ovoj jednačini prenesemo konstante na desnu stranu dobićemo:

…7
Na osnovu jednačine 7. koncentracija enzim-supstrat kompleksa iznosi:

…8
Brzina koju mi eksperimentalno merimo je brzina nastajanja produkta (jednačina 2), a ona je proporcionalna koncentraciji [ES]:

…9
Ako u jednačinu 9. uvedemo vednost za [ES] (jednačina 8) dobićemo da je:

…10
Pošto je maksimalna brzina proporcionalna prisutnoj koncentraciji enzima:

…11
Zamenom ove vrednosti u jednačinu 10, dobijamo MichaelisMentenovu jednačinu, koja nam omogućava da odredimo Km merenjem brzine reakcije:

…12
Ako se na slici grafički iznađe ona koncentracija supstrata, kod koje je postignuta polovina maksimalne brzine:

skraćivanjem Vmax, jer se nalazi i s leve i desne strane dobijamo: odnosno

Tabela 3.4 - Vrednosti Km nekih enzima
Enzim i (supstrat) Katalaza (H2O2) Heksokinaza (glukoza) (fruktoza) glutamat-dehidrogenaza (glutamat) (αketoglutarat) (NH+4) 0,12 2,0 57 0,15 1,5 25 Km (mM)

Michaelisova konstanta Km odgovara, dakle, onoj konccntraciji sapstrata sa kojom se postiže polovina rnaksimalne brzine. Njena vrednost ne zavisi od koncentracije enzima. U tabeli 3.4 date su vrednosti Km za razne enzime. Njena vrednost zavisi od strukture supstrata, pH i temperature. Michaelis-Mentenova jednačina može da se transformiše u druge oblike. Najpoznatiji je oblik Lineweaver—Burk, pomoću koje može tačnije da se odredi Vmax. Detalji se mogu naći u udžbenicima i

praktikumima enzimologije. 3.9 UTICAJ pH i TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA

Aktivnost enzima zavisi od jonskog sastava sredine, a naročito od koncentracije vodonikovih jona. Svaki enzim pokazuje maksimalnu aktivnost kod jedne određene koncentracije vodonikovih jona, koja se zove optimalni pH. Iznad i ispod ove vrednosti, aktivnost se smanjuje. Najveći broj enzima ima optimalni pH u blizini neutralne tačke, ali ima takvih koji su aktivni u kiseloj (npr. pepsin) odnosno u alkalnoj sredini (npr. alkalna fosfataza, arginaza).

Slika 3.11 - pH-optimum pepsina, papaina i tripsina (a) holinesteraze i arginaze (b)

3.10

INHIBITORI

Inhibitori su supstance koje inaktivišu enzime ili smanjuju njihovu sposobnost da katalizuju specifičnu reakciju. Njihovo dejstvo može da bude reverzibilno i ireverzibilno. Reverzibilni inhibitor se obično veže za enzim nekovalentnom vezom u kompleks enzim-inhibitor (EI), koji može da disosuje u slobodni enzim i inhibitor. Ireverzibilni inhibitor se po pravilu, kovalentno vezuje za enzim bilo na mestu aktivnog centra, ili neko drugo, koje utiče na aktivni centar enzima. Ispitivanjem inhibicije može da se odredi čitav niz osobina jednog enzima, kao što su specifičnost, priroda aktivnog centra itd. Pomoću inhibitora su objašnjeni mnogi metabolički putevi, npr. glikoliza. Štaviše, ćelija pomoću svojih celularnih inhibitora reguliše sve metabolične puteve. Razlikujemo dve nekompetitivnu. vrste reverzibilne inhibicije: kompetitivnu i

Kompetitivna inhibicija se javlja kod enzima, koji nisu strogo specifični prema supstratu. Za njihov aktivni centar mogu da se vežu supstance koje su hemijski slične supstratu. Na taj način nastaje, pored enzim-supstrat kompleksa i enzim-inhibitor kompleks (E+I↔EI). Klasičan primer kompetitivne inhibicije je inhibicija malonske kiseline na sukcinat-dehidrogenazu. Ovaj enzim katalizuje oksidaciju sukcinata u fumarat, odstranjivanjem dva vodonikova atoma. Malonat liči na sukcinat, ima dva karboksilatna anjona, ali nema vodonikove atome na susednim C-atomima. Pošto i supstrat i inhibitor konkurišu ili kompetiraju za isto mesto na enzimu, ova pojava se zove kompetitivna inhibicija. Veličina kompetitivne inhibicije zavisi od relativnih koncentracija supstrata i inhibitora. Povećanjem koncentracije supstrata (ćilibarne kiseline) može inhibicija da se prevaziđe.

Slika 3.12 - Reakcija sukcinat-dehidrogenaze i formula inhibitora

Nekompetitivna inhibicija zavisi samo od koncentracije inhibitora i ne može da se spreči povećanjem koncentracije supstrata. Inhibitor_se,

dakle, vezuje za mesto na enzimu koje nije specifično za supstrat. Nekompetitivni inhibitori nemaju nikakve strukturne sličnosti sa supstratom. lako se ne vezuju za aktivni centar, oni smanjuju aktivnost enzima menjajući mu, verovatno, konformaciju ili neki deo koji je bitan za njegovu aktivnost. Najpoznatiji nekompetitivni inhibitori su supstance koje se reverzibilno vezuju na —SH grupu cisteina, koja je bitna za katalitičku aktivnost mnogih enzima. Joni teških metala (Cu 2+, Hg2+ i Ag+) reaguju reverzibilno sa —SH grupom, dajući merkaptide: Enzim – SH + Ag+ ↔ Enzim – S – Ag + H+ Enzime, koji imaju metalni jon kao kofaktor, inhibiraju reagensi koji vezuju metale. Tako cijanidi grade komplekse sa gvožđem i zbog toga inhibiraju enzime koji imaju ferohem kao prostetičnu grupu. Helirajući agensi (npr. EDTA = etilen-diamin-tetra-acetat) su nekompetitivni inhibitori. Ireverzibilna inhibicija, kao što samo ime kaže, se javlja kao posledica trajne promene enzimskog molekula ili funkcionalnih grupa bitnih za njegovu aktivnost. Najpoznatiji ireverzibilni inhibitori su alkilirajući agensi, kao što je jodoacetamid i toksična organofosforna jedinjenja, koja ireverzibilno reaguju, prvi sa —SH grupom, a drugi sa -OH grupom serinskog ostatka:

3.11

ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI

Količina enzima odnosno njegova aktivnost u nekom biološkom materijalu određuje se merenjem brzine hemijske reakcije, koju dati enzim katalizuje. Merenje enzimske aktivnosti se radi na konstantnoj temperaturi (obično 30°C) i određenom pH. Obično se na vodenom kupatilu inkubira test-sistem koji sadrži:1. pufer, 2. supstrat i to se uzima koncentracija sa kojom se postiže zasićenje enzima, što znači da je potrebno znati Km enzima; 3. kofaktor ili metalne jone, u slučaju kada su potrebni. Za određivanje treba dakle, obezbediti optimalne uslove i odabrati takvu koncentraciju supstrata, da je početna reakcija proporcionalna samo koncentraciji enzima. Test počinje da se meri posle dodatka enzima, odnosno materijala u kome se on nalazi (serum, citozol, homogenat itd.). Tok reakcije se prati merenjem brzine

U takvim sistemima mali molekuli supstrata difuzijom brzo nalaze svoj put od jednog enzima do drugog. Nova jedinica se zove katal. Količina enzima se definiše prema katalitičkoj aktivnosti. Konvencionalan način izražavanja aktivnosti je u jedinicama (J. Specifična aktivnost se definiše u jedinicama na mg proteina. od 0 do 5 mM. najduže pola sata). engl. nego smanjenje od npr. Ona se povećava u toku prečišćavanja enzima. Ovi enzimi nisu. internacionalna jedinica (IJ) pod kojom se podrazumevala ona količina enzima koja katalizuje promenu 1mM supstrata u minuti. verovatno. On pokazuje koliko se molova supstrata promeni dejstvom jednog molekula enzima (jednog aktivnog centra). 200 na 195 mM. fizički asocirani ni u jednom momentu svoje akcije. Prelaskom na nove jedinice uzeta je kao mera ona količina enzima koja katalizuje promenu 1 mola supstrata u sekundi pod optimalnim uslovima. . U). Najjednostavniji je tip kada se individualni enzimi nalaze rastvoreni u citoplazmi u obliku nezavisnih molekulskih jedinki. tako da je proizvod prve enzimske reakcije supstrat druge i tako redom. Promena koncentracije se registruje u što je moguće kraćim vremenskim intervalima (nekoliko minuta. Warburg je predložio da se za jedinicu aktivnosti uzme molarno dejstvo. Ređe se koristila tzv. jer je to mnogo tačnije.nastajanja produkta. Poznate su tri vrste kompleksne molekulske organizacije multienzimskih sistema. koje se naziva preobražajni broj. pod standardnim uslovima. a ne nestajanje supstrata.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI U intaktnoj ćeliji enzimi deluju zajedno u uzastopnom nizu reakcija. Tako je preobražajni broj enzima karboanhidraze 36 000 000 na minut. Bolje se registruje rast koncentracije npr. Povećanje koncentracije produkta se meri specifičnim hemijskim ili spektrofotometrijskim metodama. 1 katal odgovara 6 x 107 intemacionalnih jedinica. 3.

Brzina pojedinih reakcija . Najorganizovaniji je treći tip enzimskih sistema. jer se time ograničava razdaljina koju supstrat treba da pređe u toku niza reakcija. Ukoliko je enzimski sistem kompleksniji. Drugi multienzimski sistemi su tako organizovani da su pojedini enzimi fizički povezani i zajedno funkcionišu kao enzimski kompleks. u lancu respiratornih enzima molekuli pojedinih enzima vezani za unutrašnju membranu mitohondrija i u stvari obrazuju deo njene strukture. koja katalizuje sintezu masnih kiselina iz acetil-koenzima A. Ispitivanje kinetike multienzimskih sistema mnogo je složenije nego kinetike prostih enzima. b) multienzimski kompleks (intermedijeri se ne odvajaju od kompleksa): c) enzimski sistem asociran sa membranom. čvrsto povezanih u obliku grozda.13 . kao što su membrane ili ribosomi. koji su asocirani u velikim supramolekulskim strukturama. U stvari u sistemu sintetaze masnih kiselina supstrati nikad ne napuštaju kompleks. utoliko je verovatnije da je ugrađen u neku organelu ili drugu intracelularnu strukturu. Svaki član multienzimskog sistema ima karakterističan Km za svoj supstrat i kofaktor. Npr. sintetaza masnih kiselina kvasca.Tipovi multienzimskih sistema: a) rastvoreni multienzimski sistem u kojem intermedijeri difunduju. Tako su npr.Slika 3. Svakako da povezivanje enzima u kompleks ima svoj biološki smisao. a u stvari odvojeni enzimi nisu ni aktivni. sastoji se iz sedam vrsta enzima. Ovaj kompleks ne disosuje lako u pojedinačne enzimske molekule.

koju ćelija može da koristi u druge svrhe. U mnogim takvim sistemima prvu reakciju u nizu inhibira krajnji proizvod. Produkt obično inhibira enzim na početku niza reakcija. Ako su svi potrebni kofaktori prisutni i svi enzimi niza aktivni. kao i količinom svakog enzima u reakcionom lancu. E2 itd. da bi podesila njegovu sintezu svojim potrebama. ostajaće polazna supstanca A. . Međutim. a krajnji proizvod koji utiče na enzim. kojom teče biosinteza citidin-trifosfata (CTP) od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. ako je stepen B ↔ C ireverzibilan i ako bi produkt inhibirao stepen 3. jer su neki stepeni ireverzibilni i zbog toga se ukupan položaj ravnoteže ne dostiže. pretpostavimo da u ćeliji teče sinteza produkta P u nizu reakcija: Svaki stepen ovog niza katalizuje cdgovarajući enzim (E 1. produkt P će se sintetizovati sve dok ima početne supstance A. tada bi došlo do nagomilavanja beskorisnog intermedijera C. nastali kompleks enzim-produkt (E—P) disosuje. Znači da sam produkt automatski usporava sopstvenu sintezu. Kada ćeliji nisu potrebne velike količine produkta P. On funkcioniše tako što produkt P inhibira jedan od enzima u nizu reakcija. odmah čim njegova koncentracija pređe određenu granicu. tako da sinteza P može ponova da počne. Inhibicija je reverzibilna. da ona teče samo s leva nadesno. Ovaj prvi enzim u nizu se naziva regulatorni ili alosterni enzim. Npr. odnosno kada koncentracija produkta P padne. jer je ili koncentracija tog enzima ili njegovog supstrata ona koja ograničava brzinu sistema. efektor ili modulator. Da bi ovaj mehanizam samoregulacije dobro objasnili. Obično jedna reakcija u nizu određuje brzinu celokupnog kompleksa. 3. odnosno pre nego što počnu ireverzibilni stepeni. Na donjoj slici je dat primer kontrole povratnog sprega na nizu reakcija.određena je stacionarnom koncentracijom svakog intermedijera u nizu.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI Najkarakterističnija osobina multienzimskih sistema je da sami regulišu brzinu reakcije celog niza. ako umesto toga produkt inhibira prvi stepen. ona koristi genijalan mehanizam povratnog sprega.) Nađeno je da su obično energetski uslovi niza reakcija takvi.

transkarbamilaza disosuje u osam subjedinica dva tipa. Do sada su poznate tri vrste regulatornih enzima.14 . Svi do sada poznati regulatorni enzimi su oligomerni proteini. To su homotropni enzimi. Drugu grupu. Jedan je aktivan. regulišu i supstrat i specifični modulator. ali vezuje CTP. Potvrđeno je da oni mogu da disosuju u više manjih subjedinica. I ne ulazeći u egzaktne formule ovog niza reakcija. ovde je mehanizam inhibicije drukčiji od kompetitivne inhibicije. koji su osetljivi na svoj supstrat. Prema tome . koja je član multienzimskog puta i tako kontroliše svoju sopstvenu sintezu.15 Šem . koje nije supstrat. kod koje su supstrat i inhibitor hemijski slična jedinjenja. reguliše specifično niskomolekulsko jedinjenje. ali na njega ne deluje CTP. heterotropni. odmah se uočava da nema nikakve hemijske sličnosti između CTP-a i asparaginske kiseline. U prvu grupu spadaju takvi. koju inhibira velika koncentracija samog CTP. Količina supstrata reguliše (modulira) njihovu brzinu. od kojih je Slika 3. dejstvujući na alosterni enzim na početku sinteze Kao što se vidi na slici krajnji produkt reakcije CTP inhibira prvi enzim (as-paratat-transkarbamilazu). Npr.Biosinteza citidin-trifosfata (CTP). homotropno-hetero-tropne. Zbog toga se pretpostavlja da regulatorni enzimi imaju više mesta za vezivanje supstrata.Slika 3. a drugi nije aktivan. Treću grupu. koji se sastoje od više polipeptidnih lanaca.

Pojednostavljena šema ovog kontrolnog mehanizma data je na slici 3. H4. Ova pojava je prvo opažena kod laktatdehidrogenaze (1957 g) koja redukuje piruvat u laktat. Ovakvi različiti multipli oblici jednog enzima nazivaju se izoenzimi. zbog koje dolazi do promene njegove katalitičke aktivnosti. Određivanjem Michaelis-ove konstante izoenzima laktat-dehidrogenaze. 3. od kojih je svaka aktivna. Izoenzime srčanog mišića (MH3 i H4) inhibira laktat. Efekat modulatora se pripisuje promeni konformacije enzima.14 IZOENZIMI Neki enzimi mogu metodom elektroforeze da se odvoje u više frakcija.16 je dat elektroferogram izoenzima laktat-dehidrogenaze iz različitih organa belog pacova. Obrnuto. M3H. Na taj način se u srčanom mišiću forsira dobijanje energije od aerobne oksidacije. Heterotropni enzimi imaju posebno mesto za vezivanje supstrata. koji su energetski zavisni od glikolize. M2H2. U različitim organima jedne vrste nalaze se različite frakcije ili samo određena frakcija izoenzima. izoenzimi skeletnih mišića. a posebno za vezivanje modulatora. Na slici 3. Vidi se da se u jetri i mišićima nalazi uglavnom izoenzim M4.15. Pokazano je da se svaka frakcija sastoji od četiri peptidna lanca dva tipa u raznim kombinacijama: M4. pokazalo je da. . Izoenzimi predstavljaju u ćeliji još jedan mehanizam regulisanja određenih procesa. koja se nalaze u raznim subjednicama enzima. svaki ima svoju odgovarajuću vrednost Km. što omogućava dobijanje energije iz procesa glikolize. tako da je nastajanje laktata od piruvata vrlo malo. nisu osetljivi na veće koncentracije laktata.najmanje jedno katalitičko. MH3. a u srčanom mišiću ima najviše izoenzima MH3 i H4.

JET RA MIŠ IĆI DIJ AFR AG MA Slika 3. Takav je slučaj kod tripsina. Ovaj tip aktivisanja zove se demaskiranje. pepsin i dr. kreatin-kinaze. Davanje trivijalnih imena sve većem i većem broju enzima dovelo je do . Hidrolitičkim dejstvom sone kiseline u stomaku ili proteolitičkim uticanjem enzima u tankom crevu (enterokinaza) odvaja se maska oligopeptida i aktiviše enzim. da bi se na taj način tkivo žlezde sačuvalo od proteolize. čim se oslobode prve količine enzima. a preteča enzima »proenzim«. tripsin kao tripsinogen. koji kao maska zaklanja aktivni centar od prisustva supstrata.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA Enzimi koji su među prvima otkriveni. pod određenim uslovima i sopstvene molekule (autoliza). Neaktivni oblik enzima zove se »zimogen«. kao npr. tripsin.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA Neki proteolitički enzimi se luče u neaktivnom obliku. himotripsin kao himotripsinogen. Tako se pepsin luči u formi pepsinogena. Utvrđeno je da su kod zimogenih oblika aktivni centri enzima zakriveni jednim oligopeptidom. Kod nekih enzima postoji mogućnost i autokatalitičkog aktivisanja.16 . Pored laktat-dehidrogenaze poznati su izoenzimi: malatdehidrogenaze. glutamat oksalacetat-transaminaze itd. emulzin. izo-citrat-dehidrogenaze. 3.Elektroforetska slika izoenzima laktat-dehidrogenaze u raznim organima belog pacova. dobijali su trivijalna imena koja su se i danas zadržala. koji razlaže. 3.

Posle toga su enzimi dobijali imena prema tipu reakcije. tako da je 1883 g. enzim glicerol-NAD-oksidoreduktaza ima broj EC 1. ima trivijalno ime glukokinaza. On je predložio da enzimi dobijaju ime prema supstratu čiju promenu katalizuju. uz dodatak nastavka -aza. Npr. Tako su se počele da razlikuju klase enzima. Prema ovom sistemu svi enzimi su klasifikovani u šest glavnih rodova: 1) OKSIDOREDUKTAZE 2) TRANSFERAZE 3) HIDROLAZE 4) LIAZE 5) IZOMERAZE 6) LIGAZE Svaki od ovih šest rodova je podeljen na klase. . dehidrogenaze koje katalizuju oksidaciju gubljenjem vodonika itd.2) iz čijeg se imena vidi da se odigrava reakcija prenosa fosforil-grupe sa ATP-a na alkoholnu grupu šestog ugljenikovog atoma D-glukoze. da se oksiduje alkoholna grupa glicerola. Prema numeričkoj klasifikaciji svaki enzim je okarakterisan sa četiri broja i ima svoje sistematsko ime.konfuzije. Pokazalo se. Detaljna klasifikacija enzima može se naći u udžbenicima enzimologije. koje katalizuju prelaženje jednog izomera u drugi. da jedno jedinjenje može da podleže različitim promenama kao supstrat različitih enzima. koja učestvuje u reakciji. a i zbog otkrivanja sve većeg i većeg broja enzima Internacionalna Unija Biohemičara predložila je sistematsku nomenklaturu i sistematizaciju enzima. Za sistematizaciju je uzeta kao osnova krajnja hemijska promena. koju katalizuju.6. druga. a šestica je serijski broj enzima ovog tipa. npr. koji hidrolizuje skrob (amylum). Pošto su sistematska imena dugačka. za poznatije enzime se još uvek koriste trivijalna imena. enzim ATP : D-glukozo-6-fosfotransferaza (EC 2. Zbog toga. Npr. Tako je amilaza enzim.1. treća da je koenzim NAD. prema kofermentu ili prostetičnoj grupi. prema supstratu koji se menja. saharaza hidrolizuje saharozu itd. Klase se dalje klasifikuju na podklase. izomeraze.1. prvu sistematiku pokušao da uvede Duclaux. dekarboksilaze. Prva jedinica znači da enzim katalizuje oksidoredukciju. koju enzim katalizuje.1. I na kraju svaki enzim ima svoj serijski broj prema redu pronalaženja. koje cepaju CO2 od karbonskih kiselina.7. međutim. Ovakav način klasifikacije omogućio je numeričku klasifikaciju enzima i sistematsku nomenklaturu.

kiseonikom kao 2. svaka klasa oksidoreduktaza deli se prema vrsti akceptora na: 1. teče na sledeći način dejstvom alkohol-dehidro-geneze (EC 1. NAD -specifična izocitrat- . oksidoreduktaze kod kojih je akceptor vodonika nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) i nikotinamidadenin dinukleotid fosfat (NADP+).1): CH3CH2OH + NAD+ = CH₃CHO + NADH + H+ Najveći broj bioloških oksidacija pod anaerobnim uslovima ima NAD+ i NADP+ kao akceptor vodonika. oksidoreduktaze se dele na one koje deluju: a) na —CH—OH b) na — C=O d) na —CH—NH2 f) grupu (alkoholnu) grupu (karbonilnu. Oksidacija alkohola gubljenjem vodonika. koji katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja.aldehidnu i keto) grupu (primarnu amino) c) na —CH = CH— grupu (desaturacija C-C veze) e) na —CH—NH— grupu (sekundarnu amino) na NADH i NADPH Svi enzimi ovog roda sadrže koenzim ili prostetičnu grupu. Uzmimo kao primer oksidaciju alkohola (alkohol oksidoreduktaze) sa različitim akceptorima. samo nekoliko koenzima i prostetičnih grupa sudeluju u oksidativnim procesima. jer iz oksidacionih procesa živa bića crpe energiju za zadovoljavanje svojih životnih potreba. oksidoreduktaze kod kojih su akceptori elektrona citohromi i oksidoreduktaze sa molekulskim akceptorom vodonika ili elektrona. Znači da različiti enzimi imaju iste koenzime. koja u toku oksidoredukcije prima ili daje vodonikove atome ili elektrone. Ovaj rod enzima se ranije zvao dehidrogenaze.1. Pošto kod svake oksidoredukcije dolazi do gubljenja vodonika ili elektrona.1. Prema vrsti jedinjenja koje se oksiduje. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: laktatdehidrogenaza. 3. malatdehidrogenaza. Oni igraju u metabolizmu važnu ulogu.3. Dok je broj enzima ovog roda veliki. koji preuzima koenzim NAD+ i pri tome se redukuje. odnosno samog bitisanja.16.1 OKSIDOREDUKTAZE Oksidoreduktaze su veliki rod enzima.

Opširnije informacije o tome se nalaze u udžbenicima enzimologije.1. Naime. alkoholna grupa (β-D-glukoze oksiduje se u glukonsku kiselinu (odnosno lakton) u reakciji glukozo oksidaze (EC 1. I na kraju.). alkoholna grupa može da se oksiduje direktnom predajom vodonika odnosno elektrona molekulskom kiseoniku. Prvi učestvuje u procesu glikolize.3. imamo na primeru oksidacije sekundarne alkoholne grupe mlečne kiseline: CH3–CHOH–COO¯ + 2 fericitohrom c=CH3–CO–COO¯ + 2 ferocitohrom Enzim koji katalizuje ovu promenu je laktat-dehidrogenaza kvasca (EC 1. Raspadanje peroksida katalizuje katalaza: . koje preuzimaju citohromi.11.6) i peroksidaze (EC 1. koji tada predaje kiseoniku: β -D-glukoza + enzim-FAD=glukonska kiselina + enzim-FADH2 Enzim-FADH2 + O2=enzim-FAD + H2O2 U grupu oksidoreduktaza spadaju i katalaza (EC 1. jer je flavo-protein (identičan sa citohromom b₂). Oksidacija alkoholne grupe gubljenjem elektrona.11. glukozo oksidaze. β-D-glukoza + O₂ = glukonska kiselina + H₂O₂ I ovaj proces teče postupno. preuzima vodonik od glukoze.1.9.1.1. Glukozo-6-fosfat dehidrogenaza ili »Zwischenferment« je enzim pentozofosfatnog puta razgradnje glukoze.1.1.3).2. koje katalizuju reakcije tipa: RH2 + H2O2 = R + 2H2O (peroksidaze) oksi dova nsus ptrat susp trat U slučaju kada je R molekulski kiseonik (O₂). poznati su i pod imenom oksidaze. što je karakteristično za najveći broj bioloških oksidacija. Sam proces se odvija u više stepena.dehidrogenaza.7). onda se odigrava proces raspadanja H2O2.27). a druga dva u ciklusu limunske kiseline. Npr. Enzimi čiji je akceptor vodonika kiseonik. koja se razlikuje od laktat-dehidrogenaze mišićnog tkiva (EC 1. prvo prostetična grupa flavinadenin dinukleotid (FAD) enzima.

da bi je organizam koristio za svoje potrebe. alanin-aminotransferaza. Fosfotransferaze prenose ostatak fosforne kiseline zajedno sa oslobođenom energijom. uridilna (UTP) i citidilna kiselina (CTP). čije prostetične grupe preuzimaju radikale koji se prenose. gradeći energetski bogato jedinjenje adenozintrifosfat (ATP).7. enzim fosfoglicerat-kinaza (EC 2. Npr. koje prenose grupu koja ima jedan C-atom (–CH3. Koenzimi ove grupe enzima su adenilne kiseline (AMP.) 2.) 1.) 4.) 5.2.) 3. Kadgod se u nekom procesu oslobađa energija. Na taj način se oslobođena energija hvata i čuva. ATP).) koje prenose aldehidnu ili keto-grupu koje prenose acilnu grupu (ostatke kiselina) koje prenose glikozilnu grupu (ostatke monosoharida) koje prenose fosfatne grupe sa energijom (kinaze) koje prenose grupe koje imaju sumpora Bez obzira na veliki značaj svih transferaza. čije je sistematsko ime: L-alanin: 2-ketoglutarat aminotransferaza (EC 2.).) katalizuje prenošenje amino grupe od alanina na αketoglutarnu kiselinu: Transferaze su složeni proteini.6. 3.2 TRANSFERAZE Transferaze katalizuju prenošenje funkcionalnih grupa ili celih molekula od supstrata na neki akceptor. 2.3) prenosi energiju. ADP.7. Najveći broj prostetičnih grupa ove grupe enzima spadaju u vitamine B grupe ili u sistem adenilnih kiselina. .16.Peroksidaze. ovde ćemo samo da naglasimo ulogu fosfotransferaza (2. one je prenose. Prema grupi koja se prenosi. –CHO itd. dakle. –CH2OH.1. a katalaza oslobađanje nascentnog kiseonika iz vodonikperoksida. poznate su pod imenom kinaze. transferaze se dele na: a. Tako npr. katalizuju oksidacije sa vodonikperoksidom.

) Hidrolaze glikozidnih veza Hidrolaze etarskih veza Hidrolaze peptidnih veza i drugih C-N jedinjenja (npr. Tako npr. One katalizuju hidrolitičko cepanje raz ličitih jedinjenja. glukoza. mono i di-estre fosforne kiseline itd.3 HIDROLAZE Hidrolaze su najbrojniji enzimi. Karakteritsično je da ova grupa enzima ne sadrži koenzime ili prostetične grupe. omogućavaju mnogobrojne endergonske reakcije. fosfotransferaze. može da uđe u metabolizam tek pošto se energetski obogati.) prenosi se energija sa adenozintrifosata (ATP) na glukozu. Prema tome koja se hemijska veza hidrolizuje. hidrolaze se dele na: a) b) c) d) e) Hidrolaze različitih estara (karboksilne.1. amida) .16. koje ne mogu da teku bez dodatka energije. kao i sva druga jedinjenja. Dejstvom enzima heksokinaze (EC 2. glicerol-estre ili lipaze.7. mnoge hidrolaze su aktivne jedino u prisustvu metalnih jona. tioestara. na akceptor adenozindifosfat (ADP): S druge strane. 3.nastalu oksidacijom glicerinaldehid-3-fosfata u 1. 1.3-difbsfoglicerinsku kiselinu. Međutim.

keto aminokiselinama. 3. Polisaharidi (skrob i glikogen) i oligosaharidi hidrolizuju se u toku varenja do monosaharida.4 LIAZE Liaze katalizuju cepanje različitih hemijskih veza bez prisustva vode. pod dejstvom aldolaze cepa se veza između trećeg i četvrtog ugljenikovog atoma u fruktozo-l. liaze se dela na: a) b) Ugljenik-ugljenik (—C = C—) liaze Ugljenik-kiseonik (—C = O) liaze . Tako se belančevine hidrolizuju pod dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. enzim kvasca. da bi mogli dalje da se metabolišu u jetri i ostalom tkivu. čije cepanje katalizuju. piruvat dekarboksilaza. koje cepaju veze između dva ugljenikova atoma (C—C veze) u aldehidnim. Slično dejstvuju i dekarboksilaze. jer samo tako mogu da uđu u krvotok. cepa pirogrožđaru kiselinu na aldehid i CO2: Prema vrsti hemijskih veza. Na pr. što pripremaju hranu za apsorpciju u stomaku i crevima. 6-difosfatu i nastaju dve trioze (Lohmann-ovi estri). tripsin. himotripsin) do aminokiselina.16.f) g) Hidrolaze anhidrida kiselina Hidrolaze koje u prisustvu vode kidaju vezu između dva ugljenikova atoma (C—C hidrolaze) Hidrolaze hemijske veze ugljenika i halogena i h) i)Hidrolaze hemijske veze fosfora i azota Biološka uloga hidrolaza sastoji se u tome. Na primer.

najčešće adenozintrifosfata. 3.16.5 IZOMERAZE Izomeraze su enzimi koji katalizuju prelaz jednog izomernog jedinjenja u drugo.3.c) d) Ugljenik-azot (—C=N-) liaze Ugljenik-sumpor (—C=S) liaze 3. glukozofosfat-izomeraza (EC 5. . ova grupa enzima deluje samo u prisustvu nekog davaoca energije. Npr. Pošto su sintetske reakcije endergonskog karaktera.1.9) katalizuje prelaz glukozo-6-fosfata u fruktozo-6-fosfat u procesu glikolize: Maleat izomeraza utiče na ravnotežu između dva cis-trans izomera: Izmomeraze se dele na: 1) Racemaze i epimeraze 2) Cis-trans izomeraze 3) Intramolekulske oksidoreduktaze 4) Intramolekulske transferaze 5) Intramolekulske liaze 6) Druge izomeraze.16.6 LIGAZE Ligaze ili sintetaze su enzimi koji katalizuju neku sintezu.

nastaje u prisustvu ATP-a: Ovaj enzim ima kao prostetičnu grupu vitamin B-grupe. Prema tome koja vrsta nove veze nastaje. koju katalizije acetil-koenzim Akarboksilaza. ligaze se dele na: (—C = O) (—C=S) ligaze (—C=N-) ligaze ligaze (—C = C—) ligaze . u sintezi viših masnih kiselina.Npr. prvi međuproizvod malonil-koenzitn A.

5) Inhibicija enzima može biti reverzibilna i ireverzibilna. koji se dalje raspada na produkt (P) i enzim (E). Najčešći aktivatori enzima su razni joni na primer: Cl ¯. prisutnost koenzima. a grafički se može odrediti prema Lineweaver-Burku. 2) Mehanizam kojim enzim smanjuje potrebnu aktivacionu energiju Koshland hipotetički tumači time da se spajanjem enzima sa supstratom menja i supstrat i konformacija enzima. 6) Enzimima je često potrebno da se aktiviraju da bi imali puno dejstvo. Vezivanjem supstrata za aktivni centar pomoću kontaktnih amino kiselina stvara se kompleks emzimsuptrat (ES) i delovanjem katalitičkih amino kiselina.). a da se pri tome sami ne troše i ne menjaju. a po hemijskoj strukturi to su proteini. Kao katalizatori pospešuju hemijske reakcije. kompleks enzim-produkt (EP). koncentracija supstrata. Ona je jednaka koncentraciji supstrata pri kojoj je brzina reakcije jednaka polovini maksimalne brzine. Km je karakteristična za svaki enzim i supstrat. Faktori koji utiču na brzinu enzimske reakcije su: pH. neki katjoni i anjoni (pesticidi i otrovi na bazi organofosfata i dr. aktivatora i inhibitora. Zn²+ itd. brzina cele enzimske reakcije zavisi od: 1) brzine stvaranja kompleksa enzim supstrat i 2) brzine stvaranja produkta uz razlaganje kompleksa ES. nekompetitivna i akompetitivna. koncentracija i jonska snaga pufera. U matematičkoj interpretaciji enzimske reakcije koju su izveli Michaelis i Mentenova dobija se jednačina u kojoj centralno mesto ima Michaelis-ova konstanta Km. . Mg²+. 4) Brzina enzimske reakcije zavisi od uslova pod kojima se ta reakcija odvija. Mn²+. 7) Temperatura i pH enzimskih reakcija su u fiziološkim okvirima jer su enzimi proteini i denaturisali bi se i na visokim i na niskim temperaturama i pH vrednostima.UKRATKO: 1) Enzimi su biološki katalizatori.). te se tako smanjuje potrebna energija aktivacije i omogućava reakcija. Ireverzibilnu inhibiciju ili „trovanje“ enzima izazivaju mnogi teški metali (živa. a može biti kompetitivna. Deo enzimske proteinske molekule na koji se veže supstrat naziva se aktivni centar enzima. Reverzibilna inhibicija posledica je delovanja inhibitora na kinetiku reakcije između enzima i supstrata. Co²+. 3) Prema Michaelis-Mentenovoj teoriji koja tumaču mehanizam enzimske reakcije. bakar i dr.

To su enzimi glikolize. Sve je to unosilo zbrku pa je enzimska komisija IUB-a donela preporuku o nomenklaturi i klasifikaciji enzima. oksidacije glukoze i disanja. peptidaza itd. To su enzimi koji sudeluju u procesima u kojima se stvara energija. 15) Određivanje enzimske aktivnosti koristi se danas u dijagnostici brojnih patoloških stanja i poremećaja: 16) Bolesti koje zbog potpunog nedostatka ili deficita nekog enzima. Drugi su enzimi imali trivijalna imena npr. 13) Organospecifični izoenzimi. dok je u jetri LDH5 i nešto LDH4. 17) Stečeni deficit enzima. To su enzimi koji se nalaze samo u određenim organima i sudeluju u metaboličkim procesima koji se odvijaju samo u određenim organima. obično zbog oštećenja funkcije organa. b) transferaze. Enzim deluje na svoj specifični supstrat i nakon toga se meri koncentracija nastalog proizvoda reakcije. npr. . menjaju normalni tok metaboličkih procesa. pa enzimi izlaze u ekstracelularnu tečnost. 10) Prema rasprostranjenosti u organizmu enzimi se mogu podeliti u tri grupe: 11) Organski nespecifični enzimi. LDH u miokardu nalazi u obliku LDH1 i nešto LDH2. lezija ćelija koje sadrže enzime. e) izomeraze i f) ligaze/sintetaze. 14) Metode za određivanje enzima u osnovi se temelje na istom principu. smanjenje sinteze enzima u jetri. d) liaze.). 9) Prema toj klasifikaciji postoji 6 rodova enzima: a) oksidoreduktaze. ili smanjenje koncentracije supstrata. ( amilaza. c) hidrolaze.). 18) Razna patoločka stanja u kojima dolazi do oštećenja. lipaza itd. što dovodi do povećane aktivnosti tih enzima. Ovu grupu bolesti nazivamo urođene greške metabolizma. To su nasledne genetski uslovljene bolesti.8) Nazivi enzima su nastali bez nekih pravila i obično su ih davali sami pronalazači većinom prema supstratu na koji enzim deluje uz sufiks aza (lipaza. 12) Organospecifični enzimi. tripsin. Pojedini izoenzimi nekog enzima su specifični za određene organe. Tako se nrp.

UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM .

Animalni organizmi se hrane ovim biljnim rezervnim ugljenim hidratima i glavni deo svoje životne energije dobijaju metaboličkom oksidacijom ugljenih hidrata u ugljendioksid i vodu. Ova jedinjenja nastaju u zelenim biljkama od ugljen dioksida i vode. Fotosinteza se može predstaviti sledećom jednačinom: 6CO2+12H2O→sunčeva energija→C6H12O6+6O2+6H2O Iz gornje jednačine se vidi: 1) Da je to jedan oksido redukcioni proces. koju apsorbuju zelene biljke. koji one izdišu. Ovu biosintezu zovemo fotosinteza. koji se uprkos svojoj velikoj molekulskoj težini lako hidrolizuje ponovo u glukozu i služi životinji kao vrlo pristupačan izvor i rezerva energije.hidrati ugljenika (otuda im i ime). Nalaze se u znatnim količinama u biljnom i životinjskom organizmu. Životinje tako deponuju suvišne količine glukoze u jetri i mišićima u obliku glikogena. Međutim njihova empirijska formula nije karakteristična samo za ovu grupu jedinjenja. U ugljene hidrate se ubrajaju supstance koje se po svojim fizičkim osobinama jako razlikuju. nepotrošeni deo odlaže se kao rezervna hrana. Za asimilaciju jednog mola ugljendioksida potrebno je oko 473 J. gde imaju različite i karakteristične funkcije. koja je potebna da iz ugljendioksida i vode nastanu ugljeni hidrati. U životinjskom organizmu odigrava se proces obrnut fotosintezi i pri njemu se oslobađa energija dobijena od sunčeve svetlosti. biosintezom. Na ovaj način stvoreni ugljeni hidrati u biljci. gde je voda davalac vodonika i 2) Da je količina CO2. čije hemijske osobine ne odgovaraju . jednaka molekulskom ekvivalentu kiseonika. Svetlosna energija posle komplikovanog niza hemijskih reakcija pretvara se u hemijsku energiju. Ugljeni hidrati (šećeri. Zbog toga se ranije mislilo da su ugljeni hidrati . podloga su za izgradnju svih ostalih sastojaka a preostali. koja direktno iskorišćava sunčevu svetlosnu energiju. Ona je od prvorazrednog značaja za održavanje života na zemlji. Odnos ovih elemenata je (1 : 2 : 1) tako da je opšta formula ugljenih hidrata Cn(H2O)n. saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika. Ovu energiju apsorbuje biljka posredstvom hlorofila od sunčeve svetlosti.1 UGLJENI HIDRATI Ugljenihidrati su pored proteina. već istu formula imaju i neka hemijska jedinjenja. vodonika i kiseonika. masti i vitamina neophodni sastojci hrane.4.

Od monosaharida. Time se stvaraju petočlani ili šestočlani prstenovi tipa furana ili pirana. a sa – za levo skretanje šećera.glukoza. Oni mogu u svom molekulu da imaju aldehidnu grupu. Monosharidi imaju dva izomerna oblika. na C-1 atomu. a među njima naročito glukoza. no najbolje ih je okarakterisati kao primarne oksidacione proizvode -aldehide i ketone . U organizmu se nalaze većinom šećeri D-reda. Oni se hidrolizom cepaju na monosaharide iz kojih su izgrađeni. a ne mora da bude jednak broju ugljenikovih atoma. Ugljene hidrate delimo na tri osnovne grupe. Dok oznake D i L označavaju konfiguraciju. Prema položaju OH-grupe. U slučaju glukoze reaguju aldehidna grupa na C-1 i hidroksilna grupa na C-5 atomu. Monosaharidi su najprostiji šećeri. najvažnije su heksoze. ne odgovaraju gornjoj definiciji. Po broju kiseonikovih atoma oni se dele na: bioze. kao predstavnik aldoza. S druge strane neka jedinjenja. Unutar šećera aldehidna i hidroksilna grupa međusobno reaguju i stvaraju poluacetate. a oni kojima je ona s leve strane L-izomer. tetroze. odnosno ako je OH-grupa levo. pentoze. koja imaju karakter ugljenih hidrata. nastaje α-glukoza. jer skreće ravan polarizovane svetlosti na levo).polivalentnih alkohola. . tada govorimo o aldozama ili keto grupu. i to svojstvo se koristi za dokazivanje i određivanje u laboratoriji. prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi : 1. polisaharide Monosaharidi se hidrolizom ne cepaju u prostija analogno građena jedinjenja. prelaze u enolni oblik. sirćetna kiselina i mlečna kiselina. a koren reči ukazuje na poreklo (laktoza) ili neku drugu osobinu (levuloza. U obliku enolnog anjona glukoza deluje kao jak reducens. koja su nesumljivi ugljeni hidrati po svom hemijskom ponašanju. Ugljeni hidrati čiji su molekuli izgrađeni od više od šest monosaharida zovu se polisaharidi. kao što su na primer formaldehid. Oni koji imaju OH-grupu do zadnjeg C-atoma (CH2OH) s desne strane označavaju se kao D-izomer. Oligosaharidi su ugljeni hidrati koji su izgrađeni najviše od šest molekula monosaharida. trioze. monosaharide. U alkalnoj sredini aldoze. nastaje β.osobinama ugljenih hidrata. 2. i fruktoza kao predstavnik ketoza. Zbog toga je jednom definicijom teško obuhvatiti pojam ugljenih hidrata. Broj kiseonikovih atoma može. optička aktivnost koju šećeri poseduju označava se sa + za desno. tada govorimo o ketozama. Imena većine ugljenih hidrata imaju nastavak -oza. na primer glukoza. ako je ova desno. oligosaharide i 3. heksoze itd.

u vodenom rastvoru obe su forme u ekvilibrijumu i glukoza ima ugao skretanja polarizovanog svetla + 52. Umesto fosforna kiselina nekog šećera često se kaže jednostavno fosfat. nazivi kao glukozo-1-fosforna kiselina i glukozo-1-fosfat su sinonimi. permeabilnosti i reaktivnosti. već samo poluacetalnog (α i β). tek kada se dejstvom odgovarajućeg enzima (heksokinaze) glukoza fosforiliše u glukozo-6-fosfat. U metabolizmu monosaharida najvažniju ulogu igraju estri sa fosfornom kiselinom. analogno kao što amilbutirat znači da se radi o estru buterne kiseline.1 MONOSAHARIDI 4. što znači fosforni estar šećera. u urinu. Kao polihidroksilna jedinjenja monosaharidi se rastvaraju u vodi. Oni ne pokazuju sve karakteristične reakcije aldehida i ketona.1.1.1. Glukoza je biološki najvažniji šečer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. α-D-glukoza ima specifičnu rotaciju {α}25 + 113°. Takođe se u formulama pojednostavljuje pisanje ostataka fosforne kiseline simbolom (P). slatkog su ukusa.1 Hemijske osobine monosaharida Hemijska reaktivnost monosaharida odraz je prisustva većeg broja OH grupa u njihovom molekulu. U monosaharidu . Vezivanjem za trobaznu fosfornu kiselinu šećeri postaju elektroliti (kiseline) i time iz osnova menjaju svoje fizičko-hemijske osobine u pogledu pokretljivosti u električnom polju. na primer. Estri monosaharida sa sirćetnom ili benzoevom kiselinom koriste se u organskoj hemiji kao polazne supstance za sintezu različitih monosaharida. Tako na primer glukozo-6-fosfat označava estar glukoze čija je hidroksilna grupa na šestom ugljenikovom atomu esterifikovana fosfornom kiselinom. Međutim. Estri monosaharida: Karakteristična osobina alkoholne grupe da sa kiselinama daje estre javlja se i kod hidroksilnih grupa šećera. Prema tome.7°. jer u rastvoru praktično nema aldehidnog oblika šećera. a ne rastvaraju se u organskim rastvaračima i mastima. To svojstvo glukoze da skreće polarizovano svetlo koristi se za polarimetrijsko određivanje koncentracije glukoze. 4. Etri monosaharida: Hidroksilne grupe šećera daju etre sa alkoholima ili nekim drugim jedinjenjima koja imaju alkoholnu funkciju.oblici skreću različito ravnu polarizovane svetlosti.5°. Monosaharidi ulaze u anaerobnu metaboličnu razgradnju. Fosforni estri šećera su otkriveni u kvascu i mišiću kao polazni međuproizvodi prometa šećera. a β-D-glukoza + 19. Imena fosfornih estara šećera grade se tako što se imenu monosaharida doda broj hidroksilne grupe koja je esterifikovana i reč fosfat.α i β.

se najlakše eterifikuje poluacetalna hidroksilna grupa. Naročito osazoni pojedinih šećera imaju oštru tačku topljenja i karakterističan oblik kristala. jer u njihovom rastvoru ima malo aldehidnog oblika (0. i izdvajaju se u obliku sirupa. pošto je nastajanje glikozidne veze od prvenstvene važnosti u hemiji oligo i polisaharida. na osnovu kojih mogu lako da se razlikuju pojedini šećeri. Fenilhidrazin je poznati reagens za karbonilnu grupu. O glikozidima će kasnije biti opširnije govora. Fenilhidrazoni i osazoni nastaju dejstvom fenilhidrazina na šećere. Osim toga većina šećera se raspada već ispod tačke topljenja. manoza i fruktoza. Ovaj reagens je u hemiju šećera uveo Emil Fischer 1884 godine. jer su osazoni sadržavali dva ostatka fenilhidrazina. koji dobro kristališu. zbog čega epimerni šećeri daju identične osazone kao npr. naročito kada nisu čisti. glukoza. Obrazovanjem oksima ili osazona monosaharida može se aldehidni oblik izdvojiti. Primarni proizvod s fenilhidrazinom (hidrazon) kod gornja tri šećera je različit. Zato je za identifikaciju i izolovanje šećera od naročite važnosti dobijanje fenilhidrazona i osazona. Oksimi monosaharida: Šećeri kao aldehidi i ketoni višehidroksilnih alkohola daju s hidroksilaminom jedinjenja. Oksimi šećera su značajniji po tome što se preko njih izvodi skraćivanje lanca ugljenikovih atoma i na taj način dobijaju šećeri s manjim brojem ugljenikovih atoma. Dejstvom hidroksilamina na aldoze nastaju aldoksimi. koja se zovu oksimi.01%). Derivati karbonilne grupe šećera: Mnoge reakcije koje su karakteristične za aldehide i ketone ne daju monosaharidi. Reakcija fenilhidrazina sa šećerima vršila se na neočekivani način. Fenilhidrazoni i osazoni monosaharida:Šećeri teško kristališu. Etri poluacetalne grupe monosaharida zovu se glikozidi. Reakcija teče već na sobnoj temperaturi: Stvaranjem osazona nestaju prostorne razlike na prvom i drugom ugljenikovom atomu. a u reakciji je potrošeno tri mola fenilhidrazina na jedan mol heksoze. odnosno ona koja je nastala na prvom ugljenikovom atomu aldoza. .

pojaviće se posle izvesnog vremena i ostali epimeri. Na primer: . a šećeri koji se konfigurativno razlikuju samo na drugom ugljenikovom atomu. zovu se epimerni šećeri. Oksidacija monosaharida: Blagim oksidacionim sredstvima prvo aldehidna grupa prelazi u karboksilnu. Ostavimo li u alkalnom rastvoru bilo koji od tri moguća epimerna šećera. pa je potrebno povisiti temperaturu. nalaze se u rastvoru stereoizomeri i odgovarajuća ketoza. a krajnja alkoholna grupa da se oksidiše u karboksilnu. U oba slučaja dobijamo monokarbonske kiseline: prve su onske. koji do danas nije mogao da se izoluje. HCl) odvajaju se tri mola vode. nego što smo ih dosad upoznali. mogu lako da se kondenzuju s različitim fenolima u boje. Reakcija ne teče brzo. a u alkalnoj sredini so te kiseline. a od heksoza oksimetilfurfural. koji nastaju dejstvom jakih kiselina na šećere. Dejstvom jakih alkalija šećeri se raspadaju i među proizvodima raspadanja pojavljuje se mlečna kiselina. Pri oksidaciji i aldehidne i poslednje alkoholne grupe dobijaju se dvobazne dikarbonske ili šećerne kiseline.Dejstvo kiselina na monosaharide: Zagrevanjem rastvora pentoza i heksoza s jakim kiselinama (npr. a druge uronske. Kod aldoza i ketoza dolazi do intramolekularnog premeštanja H i OH grupe i karbonilne na prvom i drugom ugljenikovom atomu. Ovakva promena na prva dva ugljenikova atoma zove se epimerizacija. Ovaj poslednji prima vodu i raspada se na levulinsku i mravlju kiselinu. Furfural i oksimetilfurfural (OMF). a za dokazivanje glukoze Molisch-eva sa α-naftolom. a poluacetalni oblik gubi dva vodonikova atoma dajući lakton odgovarajuće kiseline. Pod biološkim uslovima može da se sačuva aldehidna grupa. Od pentoza tako nastaje furfural. Premeštanje ide preko jednog međuproizvoda. a posle uspostavljanja ravnoteže. Za dokazivanje fruktoze poznata je reakcija po Seliwanqff-us rezorcinolom. Reakcija služi za dokazivanje pentoza (Tollens-ove reakcije s floroglucinolom i orcinolom). Dejstvo baza na monosaharide: Slabe alkalije izazivaju sasvim drugačije promene kod šećera.

U gore navedenim oksidacionim reakcijama šećera dolaze do izraza jake redukcione osobine aldehidne. Treba da se naglasi da kod svih oksido-redukcionih reakcija šećera sudeluju osim karbonilne i druge redukcione grupe. manoza — manošećernu kiselinu. Čitava analitika šećera zasniva se na ovim reakcijama. . a sve ketoze ekvimolekularne smese steoizomernih polialkohola. Glukoza daje redukcijom sorbitol. pri čemu nastaju polialkoholi. Za dokazivanje šećera u mokraći koristi se Benedict-ov reagens. jer ne oksiduje urate i kreatinin. manoza manitol. kojim se može dokazati 0. Najpoznatije su sledeće reakcije: Fehling-ov. keto i alkoholnih grupa. zatim Borfoed-ov. Redukcija monosaharida: KarboniIna grupa aldoza i ketoza može da se redukuje u alkoholnu.Ostale važnije heksoze daju sledeće dikarbonske kiseline: galaktoza — sluznu. a pozitivna reakcija se pri dokazivanju vidi po promeni boje. a kod ketoza je to slučaj pri svakoj oksidaciji. Dejstvom jakih oksidacionih sredstava na aldoze cepa se lanac ugljenikovih atoma. Kao oksidaciona sredstva služe alkalni rastvori metalnih jona (Cu.5 mg glukoze u prisustvu četrdeset puta veće količine laktoze ili maltoze i šesdeset puta veće koncentracije saharoze. kod koje se dejstvom šećera vrši redukcija kupri-kalijum-natrijum-tartarata s izlučivanjem kuprohidroksida. Pri oksidaciji glukoze Fehling-ovim rastvorom oksidacija se vrši duž niza (počev od aldehidne grupe). postupnim aktiviranjem položaja. zbog čega se troši više ekvivalenata reagensa. Bi). Zato se u praksi koriste empirijske tabele za kvantitativno određivanje šećera. Iz tog razloga sve ovakve metode za kvantitativno određivanje šećera su empirijske i ne mogu se prikazati hemijskim jednačinama. koji spontano prelazi u crveni kupro-oksid.

jer se nastajanjem sekundarne alkoholne grupe na drugom ugljenikovom atomu formira novi centar asimetrije. Biološki najvažnija tetroza je D(—)-dezoksiriboza ili 2-ribodesoza. koji imaju jedan ugljenikov atom više u molekulu.Glicerinaldehid i dioksiaceton.Cijanhidrinska sinteza: Poznata reakcija dobijanja oksikiselina od velike je važnosti za hemiju šećera. poznati su pod imenom Lohmann-ovi estri. Glikoaldehid. takođe. glicerinaldehid-fosfat i dioksiaceton-fosfat.Slobodne pentoze nalazimo jedino povremeno u mokraći. Vezanih ima u biljnom materijalu u većim količinama u obliku polisaharida . koja je prvi put nađena u timonukleinskoj kiselini.Sve četiri moguće aldotetroze nisu biološki važne.Šećer sa dva ugljenikova atoma nije nađen u prirodi. . Ona je derivat riboze. nisu dosad nađeni kao slobodni sastojci biološkog materijala. To su dva para enantiomera L. da jedinke s dva ugljenikova atoma postoje kao važni međuproizvodi metabolizma u oksidacionom razlaganju glukoze i fotosintezi. Sigurno je. 4. Aldoze dejstvom HCN prelaze u cijanhidrine.i D-eritroza. Fosforni estri trioza. Pentoze. Ova dva nitrila saponifikacijom daju smesu glukonske i manonske kiseline i konačno redukcijom svojih laktona ekvimolarnu smesu glukoze i manoze. jer se na taj način mogu od šećera s manjim brojem ugljenikovih atoma da dobiju šećeri sa većim brojem ugljenikovih atoma. od heptoze oktoza.1.1. . itd. međutim. Trioze. Dobijene su samo sintetičkim putem.pentozana. izolovanoj iz grudne žljezde.2 Podela monosaharida prema broju ugljenikovih atoma Bioze. . Tako aldopentoza (arabinoza) u reakciji sa HCN daje smesu od dva cijanhidrina. Nastaju dva prostorna izomera: glukonitril i manonitril. Tetroze. Pentozani prate celulozu kao sastavni deo . Nastaju tokom anaerobnog razlaganja glukoze. ili glikoloza (CHO-CH2OH) je laboratorijski proizvod. Po sličnoj reakcionoj šemi može se od heksoze dobiti heptoza. .i D-treoza i L.

Nalazi se u većim količinama u polisaharidima. jer je riboza jedina pentoza u takvom sastavu. To su L-ramnoza. U pentoze ubrajamo i metilpentoze.biljnog skeleta. pa su po tome i dobile ime — ribonukleinske kiseline (RNA). Ribuloza je ketopentoza. »pentozo-fosfatnom ciklusu«. kao i u odgovarajućim nukleozidima. digitaloza. je nezamenljiva pentoza u čitavom nizu nukleotida (adenilnoj. gvanilnoj. koji nastaju od nukleotida odvajanjem fosfata. . čiji su fosfatni estri nađeni kao međuproizvodi fotosinteze i u biološkim prelazima šećera jednih u druge. D-(—)-riboza. koje imaju šest ugljenikovih atoma. D-ksiloza je pentoza. U drugom tipu nukleinskih kiselina nalazi se tetroza 2-dezoksiriboza. u tzv. šećer iz digitalis glikozida sa strukturom D-fukoze i kinovoza. D. Metilpentoze ulaze u metabolizam samo nekih bakterija.i L-arabinoza je šećer koji može služiti kao primer da u prirodi nalazimo levi i desni oblik istog šećera. npr. Slobodna riboza se nalazi u piranoznom obliku. odnosno njen fosfatni estar. koja je prilično rasprostranjena u bilju u obliku polimera ksilana. Arabinoza se deset puta teže resorbuje od glukoze. inozinskoj kiselini). arabanima (arapska guma). paratifusa. koja ima konfiguraciju L-manoze. arapska guma) i pektinima. Sisari je ne mogu fosforilisati i zato ne ulaze u njihov metabolizam. sluzima i pektinima. pa se po njoj zovu dezoksiribonukleinske kiseline (DNA). izolovana iz kininove kore. Nalaze se i u gumoznim smolama (trešnja. Jedan tip nukleinskih kiselina je karakterističan po svom sadržaju riboze. po nekima i PNA.

U prirodi se nalazi zajedno s fruktozom u medu. Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. koju sintetišu izvesne bakterije. prelazi iz tankog creva u krv i deponuje se u jetri i mišićima u obliku polisaharida glikogena.Ovoj grupi pripadaju najvažniji i najpoznatiji prosti šećeri — monosaharidi. samo se razlikuje po krajnjem proizvodu. pri mlečno-kiselom vrenju (Bacillus acidi lactici) nastaje D-mlečna kiselina. jer se nalazi u krvi u maloj. fermentacija ili glikoliza. jer je desnogira. manani i galaktani — manozu i galaktozu. U mišiću nastaje L-mlečna kiselina. Glukoza se u vodi rastvara vrlo lako. Glukoza koja nastaje u toku varenja enzimskim cepanjem skroba. tako skrob. Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robison-ov estar). α. D-glukoza kristališe s jednim molom vode (monohidrat) ili bez nje (glucosum anhydricum).7°.GLUKOZO -1-FOSFAT GLUKOZO-6-FOSFAT . ćelijskom soku. Poznata je i pod imenom krvni šećer. ali konstantnoj koncentraciji. semenkama i korenju. buternu kiselinu. . Biološki je važna i ketoza L-sorboza. slatkom voću. I mikroorganizmi deponuju glukozu u obliku glikogena (npr.Heksoze. Vodeni rastvor glukoze pokazuje mutarotaciju. a vrlo malo u etanolu. D (+ ) Glukoza zove se i grožđani šećer (saccharum uvae). Topi se na 81°C. a posle uspostavljanja ravnoteže specifični ugao skretanja polarizovane ravni iznosi = +25. sirćetnu kiselinu. kvasac). i dekstroza. jer se nalazi u grožđu. u ljudskom i životinjskom organizmu identična je s alkoholnim vrenjem kvasca (Saharomiceta).D. inulin — fruktozu. Anaerobno razlaganje glukoze. glikogen i celuloza daju samo glukozu.GLUKOZA α. Većina polisaharida u biljkama i životinjama daje hidrolizom samo heksoze. U manjim količinama nalaze se slobodne heksoze: glukoza i fruktoza. a različiti sojevi daju razne konačne proizvode: alkohol.D. slabije u metanolu i piridinu.

D (+) Galaktoza zajedno s glukozom gradi disaharid laktozu ili mlečni šećer. degradirani hormoni. već samo u polisaharidima (manan) i u nekim glikoproteinima (ovomukoid).5° Kao epimer glukoze i fruktoze daje isti osazon. U biljkama se nalazi u obliku polisaharida galaktana. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance. Oksidacijom primarne alkoholne grupe na šestom ugljenikovom atomu dobija se glukuronska kiselina.6-difosfata. Redukcijom prelazi glukoza u šestovalentni alkohol D-sorbitol. koji od galaktoze. razlikuje se samo po položaju -OH grupe na drugom ugljenikovom atomu. D (+) Manoza je epimerna s glukozom tj. koje nastaju od hrane tokom varenja. prema tome razlikujemo glikozidne (etarske) i estarske glukuronide. Poluacetalni hidroksil u glukuronskoj kiselini može da se veže s nekim alkoholom ili kiselinom. Manoza se topi na 133°C. ali se može razlikovati po fenil-hidrazonu i hromatografski. Glukozo-6-fosfat nastaje iz glukoze i adenozintrifosfata (ATP) uz katalitičko dejstvo enzima heksokinaze. lekovi i otrovi (npr.Glukozo-1-fosfat (G-l-P) nastaje fosforolitičkim razlaganjem skroba i pri razlaganju glikogena u jetri i mišiću (glikogenoliza). Može da nastane i iz glukozo-1fosfata preko međuprodukta glukozo-l. Prirodni glukuronidi su β-oblika. a specifični ugao skretanja ima = +14. Manoza se ne nalazi slobodna u prirodi. Agar-agar. čitav niz cerebrozida i galaktolipida ima galaktozu glikozidno vezanu za jedan aminoalkohol (sfingol). Ova pojava zove se detoksikacija ili zaštitna sinteza. Glukuronska kiselina nastaje u organizmu enzimskom oksidacijom glukoze. Oksidacijom aldehidne grupe nastaje iz glukoze glukonska kiselina iz koje se dekarboksilacijom i oksidacijom dobija arabinoza. . a totalnom oksidacijom obeju krajnjih grupa u molekulu glukoze nastaje dvobazna šećerna kiselina. morfin). Vezivanje na glukuronsku kiselinu je samo jedan tip detoksikacije.

Heptoze. a u kultivisanim biljkama šećernoj repi i šećernoj trsci — i to do 10%. Dijabetičari podnose bolje fruktozu od glukoze. U disaharidima fruktoza je obično u furanoznom obliku. Kvasac lako previre fruktozu. a i drugi šećeri. Po svojoj građi prirodna fruktoza je desne konfiguracije (D). Dva fosforna estra fruktoze: fruktozo-6-fosfat (Neuberg-ov estar) i fruktozo-1.6-difosfat (Harden-Young-ov estar) su biohemijski najvažniji međuproizvodi anaerobnog razlaganja glukoze.1. čiji fosfatni estar nastaje iz ribozo-5fosfata i aktivnog glikolaldehida. Topi se na 103°C. testis) ima slobodne fruktoze. zato je med tako sladak. Polisaharid inulin je polimer fruktoze (fruktozan). Kiselom . a specifični ugao skretanja =+80°. D (—) Fruktoza (levuloza ili voćni šećer) nalazi se u raznom voću. U semenskoj tečnosti (ejakulatu) fruktoza služi spermatozoidima kao izvor energije za održavanje njihove pokretljivosti. U medu se nalazi ekvimolekulska smeša fruktoze i glukoze. zato pišemo u njenoj formuli -OH grupu na petom ugljenikovom atomu na desnoj strani. Galaktoza daje oksidacijom sluznu kiselinu (dikarbonska kiselina) koja je optički inaktivna (unutrašnja kompenzacija) i teško se rastvara u vodi. Fruktoza je najslađi šećer.Galaktoza lako kristališe iz vodenog rastvora. skeletnu supstancu koja se nalazi u oklopu rakova i drugih beskičmenjaka. — Od monosaharida sa sedam ugljenikovih atoma treba spomenuti ketozu sedoheptulozu. Fruktoza sa glukozom izgrađuje disaharid saharozu. U nekim organima životinjskog organizma (mozak. po čemu je i dobila ime. Fruktoza redukuje isto kao i glukoza. što se koristi za identifikaciju galaktoze.2 AMINOŠEĆERI Na aminošećere prvi put se naišlo ispitujući hitin. koja se nalazi gotovo u svim biljkama u manjoj količini. tačka topljenja bezvodne galaktoze je 171°C. No ona skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo = . 4. po čemu je i dobila ime levuloza.93°. U voću se pored fruktoze nalazi vrlo često i glukoza.

Nalazi se u životinjskoj sluzi (pljuvački. želudačnom soku. I amino-grupa galaktozamina je acetilovana (acetil—galaktozamin). Glukozamin redukuje Fehling-ov reagens kao i glukoza i daje isti osazon. kvasac ne previre glukozamin. . po tome se i zove hondrozamin. nešto komplikovanije strukture. D-galaktozamin se dobija hidrolizom polisaharida hondroitinsumporne kiseline. crevnoj sluzokoži) zajedno s glukuronskom kiselinom.3 ASKORBINSKA KISELINA L (+) askorbinska kiselina ili vitamin C. Amino-grupa glukozamina je obično acetilirana. D-Glukozamin zove se po svom poreklu i hitozamin.hidrolizom hitina dobija se glukozamin. Ona je derivat manozamina iz koga se dobija aldolnom kondenzacijom s pirogrožđanom kiselinom. jedino se na drugom ugljenikovom atomu nalazi amino-grupa mesto -OH grupe. 4. u supstancama krvnih grupa i drugim komplikovano građenim polisaharidima.1. Neuraminska kiselina je aminošećer. kao sastavni deo glikoproteina. N-metil derivat L-glukozamina nalazi se u streptomicinu. D-Galaktozamin je strukturno sličan galaktozi. jedinjenje kod kojeg je -OH grupa glukoze na drugom ugljenikovom atomu zamenjena aminogrupom. zatim u glikolipidima. je po svojoj hemijskoj konstituciji najbliža šećerima. koji je nađen kao sastavni deo glikolipida ćelijskih membrana (gangliozida) i oligosaharida mleka (»Bifundus faktoren«). žuči.

Fitin otežava resorpciju kalcijuma. Tek četiri godine posle izolovanja i mnogih eksperimenata. 4. Szent Gyorgyi (1927 g. Askorbinska kiselina je lakton 2-keto-L-gulonske kiseline. Mezoinozitola ima i u biljkama.) je izolovao iz nadbubrežne žlezde čistu. Ima ga u leukocitima. Kalijumova ili magnezijumova so heksafosfornog derivata mezoinozitola zove se fitin (phvtic acid). koji su se hranili duže vremena konzervisanom hranom bez svežeg voća i povrća (mornari i zatvorenici) oboljevali od skorbuta. od kojih je mezoinozitol ili izoinozitol najrasprostranjeniji oblik. isti autor je konstatovao da ima u rukama dugo traženi vitamin C.). ali ni do danas nije poznata uloga i mesto delovanja vitamina C. Danas se askorbinska kiselina dobija naveliko sintezom. Nedostatak askorbinske kiseline dovodi u organizmu do teških smetnji. plućima i mozgu. šipka (Rosa canina) i paprike (Capsicum vulgare). koja je jako redukovala. Posle toga je vitamin C izolovan iz limuna i drugih agruma. Prvi je Reichstein uspeo da sintetiše askorbinsku kiselinu (1934 g. Mezoinozitol je optički neaktivan oblik inozitola i nalazi se u mišićima i unutrašnjim organima. Kiseli karakter vitamina C dolazi isključivo od enolnih grupa (dve hidroksilne grupe na -C=C-). gde se 75 do 85% fosfora nalazi vezano u fitinu. jetri. Ova bolest se prvo manifestuje krvavljenjem desni (gingiva). Po svojoj hemijskoj građi inozitoli su izociklična jedinjenja. slezini.390 V). Dejstvom raznih oksidoredukcionih enzima u tkivu prelaz askorbat– dehidroaskorbat je potpuno reverzibilan i važan je prirodni redoks-sistem određenog oksidacionog potencijala (Eo = + 0.4 INOZITOLI Inozitoli su biološki vrlo bliski šećerima. Heksaoksi-derivati cikloheksana grade niz stereoizomera. Blagom oksidacijom askorbinska kiselina gubi dva vodonika i prelazi u dehidroaskorbinsku kiselinu.1. bubregu. i to fosforilisanog. a kao polazni materijal služi sorbitol.Odavno je bilo poznato da su ljudi. koje su i nosioci reduktivnih osobina. jer stvara teško . Sa žitaricama dolazi u hleb. kristalnu supstancu. heksaoksi-derivati cikloheksana.

Inozitola ima u kvascu i drugim mikroorganizmima. dajući jedinjenja poznata pod imenom glikozidi. U starijoj literaturi ova jedinjenja nazivana su glukozidi. glikozid koji je nastao od metilalkohola i αglukopiranoze zove: metil-α-glukopiranozid. ne daje osazone. pigmenti cveća. Imena glikozida grade se tako što se prvo stavi ime aglikona. a od životinjskih poznati su cerebrozidi. a poznati su i animalni glikozidi. Inozitol je sastavni deo lipozitola. Tu pre svega spadaju za ishranu ljudi i životinja važni oligo i polisaharidi zatim farmakološki aktivni glikozidi. manozidi — manoze. Kada se glukoza zagreva sa metanolom i HCl dobijaju se dva glikozida: α i βmetilglukozid. Glikozidna veza može da nastane i između dva molekula monosaharida. zatim se sa α— ili β — označi konfiguracija poluacetalnog hidroksila i na kraju stavi ime šećeta s nastavkom»ozid«. Glikozidi su jedinjenja tipa acetala. fruktozidi — fruktoze.5 GLIKOZIDI Poluacetalna grupa monosaharida je vrlo aktivna i stupa u reakciju s različitim alkoholima. Kada se reduktivna poluacetalna grupa veže na ovaj način u glikozid. karbonskim kiselinama. na primer. a drugi od β-D-glukoze. prirodne boje (indigo). a danas se zovu opštim imenom glikozidi. kada poluacetalna grupa jednog šećera reaguje sa hidroksilnom grupom drugog. . koji stimulišu rad srca. U ovakvom slučaju je i aglikon šećer i takvi glikozidi se zovu holozidi. ona više ne redukuje Fehling-ov rastvor. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon. kojih ima u mozgu i u nekim semenkama(soja). tada organizam nema dovoljno kalcijuma. U jaje ubrizgan šećer prelazi u inozitol.rastvorni kalcijumfosfat. a glukozidi su glikozidi glukoze. a nastala veza naziva se glikozidnom vezom. Tako se. a konfiguracija prstena u molekulu šećera je stabilizovana u α ili β-obliku. a sa β-glukopiranozom: metil-β-glukopiranozid. od kojih prvi nastaje od α-D-glukoze. fenolima. fosfatida. Kod raznih životinja dokazana je metabolična veza inozitola s ugljenim hidratima. Glikozidi su vrlo rasprostranjeni u biljnom svetu. a za razliku od heterozida kod njih aglikon nije šećer. U njima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Ova dva jedinjenja su najprostiji predstavnici glikozida i ne nalaze se u prirodi. itd. Prirodu glikozidne veze objasnićemo na jednostavnom primeru.1. zove se bios ili fitohormon rastenja kvasca. 4. Ako je takav hleb glavni izvor ishrane.

1. O . Neki oligosaharidi poznati su već odavno. koji se zovu glikozidaze. itd. oligosaharide delimo na disaharide.laktoza. Oni nastaju kada poluacetalna grupa monosaharida reaguje sa amino grupom nekog jedinjenja.6.48%. Dosad je tačno ispitan samo mali broj disaharida. a β-glikozid β-glikozidaza. ako enzim hidrolizuje α-glikozid. zove se α-glikozidaza. na primer βglikozidaza iz gorkih badema. Izdvajanjem jednog molekula ovde nastaje N-glikozidna veza. Prema broju monosaharida. gradeći glikozidne veze. Zbog toga disaharidi tipa maltoze redukuju Fehling-ov rastvor. trščani šećer saharoza. ne redukuju Fehling-ov rastvor. nekoliko trisaharida i tetra-saharida. Pored takozvanih O-glikozida. 4.08%. poznati su i Nglikozidi. mlečni šećer .6 OLIGOSAHARIDI Oligosaharidi su glikozidi. poznata pod imenom emulzin. molekulska težina 342. ne pokazuju . koja često ukazuju na poreklo: sladni šećer . dokazuje prisustvo β-glikozida.51. pri rastvaranju mutarotiraju i grade osazone.44%. karboksilne grupe neke kiseline. koji nastaje sjedinjavanjem isključivo poluacetalnih hidroksila oba šećera.Kao i svi acetali. Tako.maltoza. U takvim je disaharidima poluacetalni . Disaharidi. trisaharide. Takvim disa-haridima zajednička je bruto formula C12H22O11. Ovakvi disaharidi nemaju slobodne poluacetalne grupe. tetrasaharide. nukleozidi i polinukleotidi o kojima će kasnije biti govora. fenola.2 i pro-centni sastav C-42. Prema tome. H .OH drugog šećera ostao slobodan. b) Tip trehaloze. — Najvažniji disaharidi sastoje se od dve heksoze. U ovu grupu jedinjenja spadaju cerebrozidi. Razlikujemo dva tipa saharida: a) Tip maltoze. tri do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode: C6H12O6 + C6H12O6-H2O = C12H22O11 (disaharidi) 3 C6H12O6 –2 H2O = C18H32O16 (trisaharidi) Principijelno pri sjedinjavanju monosaharida u oligosaharid u reakciju stupa poluacetalna grupa jednog šećera s alkoholnom grupom drugog. koji nastaju spajanjem n (dva. kod kojih je poluacetalni -OH jednog šećera reagovao s bilo kojom alkoholnom grupom drugog šećera. pa ih često označavamo narodnim trivijalnim imenima. i glikozidi se lako hidrolizuju dejstvom kiselina ili enzima. Ovi enzimi mogu da posluže za dokazivanje konfiguracije glikozidne veze. nastalih reakcijom šećera sa hidroksilnom grupom alkohola.

između kojih postoji kiseonična veza: na primer: (1. Zato se hemijskom nomenklaturom označava i raspon kiseonikovog mosta. dobija nastavak »id«. dobio je ime po sladu. celulozu) ili su sastavni deo nekog glikozida. laktoza. pa imamo tri mogućnosti: α-α. Maltoza nastaje i razgradnjom skroba i glikogena u digestivnom traktu. β-β i α-β. to disaharidna veza prvog tipa može biti α ili β glikozidna. a (1. Poslednji slučaj imamo kod običnog šećera saharoze. Maltoza se dejstvom enzima maltaza razlaže na dve glukoze. Tip veze α ili β stavlja se ispred imena disaharida. Umesto brojeva u . čiji poluacetalni hidroksil ulazi u jedinjenje.4) za furanoze. Hemijsko ime maltoze je α-D-glukozido —(l. Neki disaharidi se nalaze slobodni u prirodi (saharoza. koji nam služi za hranu. na primer.5). proizvodu industrije vrenja. pa je za nju ispravniji naziv α-glukozidaza.5) za piranoze. a monosaharid koji se vezao za alkoholni hidroksil ostaje s nepromenjenim imenom. Maltoza ili sladni šećer. Imena disaharida grade se tako da ime monosaharida. Maltaze mogu biti vrlo specifične (slad) ili manje specifične (crevni sok).5)-4-D-glukoza-(1. tako da se u zagradu stave brojevi ugljenikovih atoma. na primer kod maltoze odnosno celobioze.OH. a drugi izgrađuju polisaharide (skrob. a laktoza galaktozido-glukoza: Pošto u momentu nastajanja disaharida poluacetalni hidroksil ima određenu prostornu konfiguraciju. I raspon kiseonikovog mosta u svakom pojedinom šećeru oligosaharida igra ulogu u nastajanju izomernih oblika. trehaloza). maltoza je glukozido-glukoza.mutarotaciju i ne grade osazone. Kod disaharida drugog tipa mora se uzeti u obzir orijentacija i jednog i drugog poluacetalnog . Maltaza iz creva razlaže ne samo maltozu nego celu grupu α-glukozida. Broj 4 znači da se poluacetalni hidroksil jednog šećera vezao na alkoholnu grupu na 4-ugljenikovom atomu drugog šećera.

iz koje se može dobiti pod povoljnim uslovima hidrolize. Pokazuje mutarotaciju.5)—β-Dfruktozid (2. Lako se rastvara u vodi. U svetu se proizvodi oko 30 miliona tona saharoze. šećer iz repe. lako se rastvara u vodi i alkoholu. Saharoza se topi na 184°. Maltoza kristališe kao monohidrat. a razlikuje se od maltoze samo po β-glukozidnoj vezi. Proizvodi se ekstrakcijom i kristalizacijom iz ovih biljaka. a najviše je ima u šećernoj trsci i šećernoj repi.5). a specifični ugao skretanja polarizovane ravni posle uspostavljanja ravnoteže je = 138. nju razlažu β-gluko-zidaze. koji označavaju raspon kiseonikovog mosta. maltoza bi se tada zvala α-D-glukopiranozido-4D-glukopiranoza. Celobioza je β-D-glukozido —(1. Saharoza. kvasac previre saharozu. Celobioza se ne nalazi slobodna u prirodi. Maltoza redukuje Fehling-ov rastvor. raspada se iznad tačke topljenja.8°. Dejstvom enzima invertaze saharoza se cepa . na primer emulzin iz gorkih badema. koje se u tu svrhu kultivišu. možemo staviti piranozido ili furanozido. Saharoza je vrlo rasprostranjena u biljnom svetu. Kvasac ne previre celobiozu.5) 4-D-glukoza-(l.5). Hemijsko ime saharoze je α-D-glukozido (1. trščani šećer. Ne redukuje Fehling-ov reagens.zagradi. Njena teorijska važnost je velika jer izgrađuje polisaharid celulozu. stvara osazon i podržava vrenje kvaščevih gljivica. je disaharid koji se sastoji od glukoze i fruktoze. potamni i daje karamel.

Od ostalih disaharida spomenućemo neke samo po imenu: Genciobioza. čija se veličina gomila (kumulira) više ili manje oko iste vrednosti. Od njih zavisi koji se šećer kondenzuje i na koji način. Topi se na 202°C. već o česticama istog načina unutrašnje građe.na glukozu i fruktozu. preobraća »invertira«. a kiseline je razlažu na glukozu i galaktozu. ne rastvaraju se u vodi. Pčelinji med je prirodni invertni šećer. . U tankom crevu postoji enzim laktaza (β-galaktozidaza). Iz tih razloga je struktura pojedinih polisaharida strogo određena. izgrađenih od istog broja atoma. jer se kod polisaharida ne radi u koloidnim rastvorima o česticama iste veličine.5) posle hidrolize menja. Za vreme varenja saharoza se cepa u tankom crevu.5). a sam proces inverzija. koji služe biljci ili životinji kao potporno tkivo za održavanje čvrste mehaničke strukture. Laktoza ili mlečni šećer je β-D-galaktozido-(l. Ime dolazi zbog toga što se optičko skretanje saharoze ( + 66. Nastaje u mlečnoj žlezdi sisara. Ima čitav niz polisaharida koji se ne mogu uvrstiti u ovu klasifikaciju. i na »hranljive« koji su rezervna hrana. nego samo bubre i imaju sve osobine koloidnih velikih »molekula«.7°) i fruktoze (—93°) skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo. jer smesa glukoze (52. Dobijena masa se zove invertni šećer. koji se onda lako resorbuju.5)-4-D-glukoza (1.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI Polisaharidi nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. furanoza. meli bioza se nalazi u biljnim eksudatima i sastavni je deo trisaharida rafinoze (α-gala-tozido-6-glukoza). sastavni deo trisaharida melecitoze (α-glukozido-3-fruktoza). 4. sastavni deo glikozida amigdalina iz gorkih badema (β-glukozido-6glukoza). a ne rastvara se u etru i hladnom alkoholu. Daje obične redukcione probe na šećere. Struktura polisaharida.1. Mlečni šećer se rastvara u šest delova hladne vode. — Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. Ovde su stavljeni znakovi navoda. koji hidrolizuje mlečni šećer na sastavne monosaharide. Čisti sojevi kvasca ne previru laktozu. Prirodni polisaharidi se dele na »skeletne« ili »strukturne«. a pri sirenju ostaje u surutki. Laktoza se posle partusa nalazi u urinu porodilja. Nagomilavanjem tako velikog broja molekula u jednu veliku česticu menjaju se osnovne osobine šećera: polisaharidi nisu slatkog ukusa.

Pri kondenzaciji monosaharida poluacetalni hidroksil uvek učestvuje. Način vezivanja je vrlo određen za svaki pojedini polisaharid. Tako se kod amiloze molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno α-glukozidno-1.1 prikazani su načini međusobnog vezivanja molekula šećera predstavljenih u obliku kružića.Od velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. i to može da se vezuje bilo za alkoholne grupe drugog šećera bilo za njegov poluacetalni hidroksil. U slučaju kada se molekuli monosaharida međusobno vezuju samo na jedan način. koje su povezane β-glikozidno. Na slici br. ali su one u raznim polisaharidima. D-fruktoze. Kod celuloze se molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno (β-glukozidno 1.4. L i D-arabinoza. kao i njihova biohemijska funkcija u biljci vrlo su različite. kao kod maltoze. kao kod celobioze.4. Kod takvih polisaharida se hidroksilna grupa jednog šećera u glavnom lancu vezuje s poluacetalnim grupama šećera u bočnom lancu. D-galaktoze. D-galaktozamin ili uronske kiseline (D-glukuronska. kada postoje dva ili tri načina međusobnog vezivanja monosaharida. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica Dglukoze. Svi monosaharidi su u pojedinim polimerima raspoređeni po jednom određenom planu. i to pre svega zbog različitog načina međusobnog vezivanja jedinica D-glukopiranoze. Poznati su zatim. 4. takvi polisaharidi imaju razgranat lanac i globularnu strukturu. kao što je to slučaj kod celuloze. kao što smo već naglasili. Neki se polisaharidi sastoje od derivata šećera kao što su: D-glukozamin. Fizičke osobine amiloze i celuloze. kao na primer skrob. Vrlo često se polisaharidi sastoje samo od jedne vrste monosaharida. strogo određene. Međutim. Mogućne su razne kombinacije. onda grade jednolične lance. D-galakturonska). polisaharidi koji se sastoje od D-manoze. . Od pentoza grade polisaharide D-ksiloza.

koji nastaje oksidativnom polimerizacijom supstance slične koniferilnom alkoholu.1. a preživari u predželucima.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI) Celuloza je najvažniji predstavnik strukturnih polisaharida u biljkama. Životinja im pruža u svom debelom crevu. U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. algama i lišajevima je beznačajna. koje se sastoje od uronskih kiselina. Odatle se i dobijaju. Kod procesa prelaza zelene biljke u drvo. Gossypium depuratum) je skoro 100% celuloza vlakana pamučne semenke. naročito ih ima mnogo u nekom voću kao dunji. Životinje ne mogu da vare celulozu. kojima celuloza služi kao hrana. Biljojedima. a životinje uopšte nemaju celuloze. Pektini takođe izgrađuju ćelijske membrane biljaka. i njih ima najviše. Pri dobijanju celuloze drvo se prvo kuva kiselinama ili alkalijama. a delimičnom hidrolizom celobioza. i manani. Količina celuloze u nekim mikroorganizmima. u celuloznu strukturu se inkrustira lignin. . koji izgrađuje ćelijske zidove kod drveta i drugih biljnih proizvoda. Činjenica da u ljudskoj hrani ima dosta celuloze (spanać. zatim kisele hemiceluloze. limunu. polimeri D-manoze.1 . Od celuloze se sastoji oko polovina materijala.200 ostataka glukoze. koja je β-1. Potpunom hidrolizom celuloze mineralnim kiselinama dobija se D-glukoza. Celuloza je građena isključivo od celobioze. a ona koristi njihovu sposobnost da razlažu celulozu. Filter hartija je jako prečišćena celuloza. sočiva) ne znači da čovek može da vari celulozu. Tu spadaju ksilani koji se sastoje od jedinica Dksiloze. pomažu mikroorganizmi. Celuloza »puni« hranu. jer se u njima ne rastvara celuloza.4 glukozidnim vezama spojena u dugačke lance. poznati pod imenom hemiceluloze. jer može da upije velike količine tečnosti.Slika 4. U celuloznom vlaknu može lanac jednog »molekula« da sadrži i do 3. pojačava peristaltiku creva i daje volumen fekalijama. Upotrebljava se u medicini. životni prostor. Pamuk (medicinska vata. kelj.Načini međusobnog vezivanja jedinica monosaharida u polisaharidima: A — lančasta struktura: S—jedno grananje: C—sa više tačaka grananja i D—višestruko grananje 4. Produkti mikrobiološke razgradnje jesu niže masne kiseline. kupus. jabuci i dr.

amiloza nehomogena. Nalazi se u skrobnom zrncu obavijena amilopektinom i za svaku biljku je karakterističan odnos amiloze i amilopektina. kukuruza). polimeri D-arabinoze odnosno D-galaktoze.4--poligalakturonske kiseline. a ima i takvih vrsta kukuruza i pirinča gde je skrobno zrno isključivo građeno od amilopektina. Amilopektin jako bubri i lepljiv je. semenke žitarica: pšenice. Pošto maltoza ima α-1. zato ćemo prvo o njoj govoriti. a u prisustvu šećera daju čvrsti gel (želirano voće). Pektini zrelog voća rastvaraju se u vodi. jer svojim aktivnim grupama obuhvata celi jedan zavoj u spirali. Amilopektin je polisaharid. za amilopektin je prihvaćen naziv izo-amiloza. Skrob se nalazi u obliku sitnih zrnaca u različitim delovima biljke. iako je taj lanac uvijen u obliku spirale sa po šest ostataka glukoze u jednom zavoju. Zbog te svoje osobine pektini se upotrebljavaju u prehrambenoj industriji. Po svojoj hemijskoj građi pektini su kalcijumove i magnezijumove soli α1. Skrob je glavna rezervna hrana biljnog organizma.000 do 150. ječma. Enzimskim razlaganjem amiloze dobija se maltoza. koji je mnogo komplikovanije građen od amiloze. Zrna su slične hemijske građe: spoljni deo (omotač) sastoji se od polisaharida amilopektina. Misli se zato da enzim α-amilaza odjednom otcepljuje jedinke od šest ostataka glukoze.000. objašnjava se adsorpcijom atoma joda unutar spirale amiloze. sve su one jednake unutrašnje građe.Nalaze se uvek u embrionalnom tkivu višeg bilja. I pojava tamno plave boje koju amiloza daje s jodom. koji su karakteristični za svaku biljku. U skrobnom zrncu ima ga oko tri puta više od amiloze. . Prema predlogu našeg naučnika Samec-a. Ima jedinstevenu osobinu da se nalazi u obliku zrna razne veličine i oblika. Amiloza je jednostavnije građena od amilopektina. Tako u krompirovom skrobu ima 20% amiloze. Pektin stalno prate arabani i galaktani. raži. a srž od amiloze. pirinča. a u nekim specijalnim vrstama graška i 75%. Amiloza daje plavu boju s jodom. Oba polisaharida daju potpunom hidrolizom D-glukozu. a molekulska težina nekih amiloza iz semenja je 400 000. amilopektin ljubičastu. Iako je po veličini čestica. Čestice krompirove amiloze imaju molekulsku težinu od 4. a naročito u embrionalnom tkivu (krtola krompira.4 glukozidnu vezu to se smatra da je amiloza isključivo lančasto građena.

Amilopektin daje s jodom ljubičastu ili mrku boju. magnezijum. rezervni polisaharid životinja. kalijum i natrijum. koju daje amiloza s jodom i koja pokriva sve druge nijanse. globularnu građu.Amilopektin (deo molekula) Zrnca skroba imaju uvek male količine stranih tela: masne kiseline.Slika 4. tako da amilopektin ima trodimenzionalnu.4glikozidno povezanih jedinica glukoze nadovezuju se bočni lanci vezani α-1. koja nije tako intenzivna kao plava boja.6-glikozidno (mesto račvanja). I glikogen.3 . Kiselom hidrolizom ili zajedničkim dejstvom nekoliko enzima kao αamilaze (iz ječmenog slada).Spirale amiloze Amilopektin ima račvastu i razgranatu strukturu: na glavne lance α-1. je slične razgranate strukture kao i amilopektin. Slika 4. . koja se . Samo je fosoforna kiselina hemijski vezana sa skrobom (na 6-C atomu jedinica glukoze). Pojedinačno. skrob se kvantitativno razlaže do glukoze. gore navedeni enzimi ne hidrolizuju skrob potpuno. fosforne kiseline i katjone: kalcijum. Razlika između amilopektina i glikogena postoji očigledno u broju molekula glukoze u običnim lancima i mestima grananja u glavnom lancu.2. krompir). β-amilaze i maltaze. i to uglavnom kod skroba podzemnih delova biljaka (npr. već daju jedinjenja niže molekulske težine.

Niskomolekularni ahrodekstrini ne boje se s jodom. koje je izolovao Heidelberger iz filtrata nekih bakterija. koji su dobili ime po biljkama u kojima su nađeni: asparagozin. Skrob → amilodekstrini → eritrodekstrini → ahrodekstrini → maltoza → glukoza Shema postepenog razlaganja skroba Dekstrini nastaju i dejstvom kiselina na skrob. To su jedinjenja različite molekuske težine i prema tome kako se boje s jodom. 4. a neki pentoze. dysenteriae i B. delimo ih na: amilodekstrine. Od bakterijskih polisaharida važni su serološki specifični polisaharidi. koje su međusobno vezane β-2. kao V. — Postoji čitav niz fruktana. Cholerae. Potpuna struktura mu još nije poznata. poznat pod imenom agaragar. a . Najviše ga ima u korenima glavočika (Compositae). antracis imaju aminošećere kao jedinice. pa i kao lepak. Agar je galaktozan u kome su jedinice galaktoze povezane 1. a naročito ćelija jetre i mišića. ali sami ne mogu izazivati organizam da stvara antitela. graminin. On je metabolična i energetska rezerva skoro svih ćelija.3 i 1. Ovi polisaharidi su hapteni.nazivaju dekstrinima. Dekstrini imaju raznu tehničku primenu. Inulin spada u grupu rezervnih polisaharida i sastoji se od jedinica Dfruktofuranoze (fruktan). Oni pokrivaju i štite respiratorni i digestivni trakt. Bakterijski polisaharidi su različitog sastava. a i suvim zagrevanjem (kora hleba). Primarna alkoholna grupa na 6-C atomu galaktoze je esterifikovana sumpornom kiselinom.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI) Poznat je veliki broj zoopolisaharida različitog hemijskog sastava i fiziološke uloge. U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi viskoznih sekreta »sluzi«. tako se specifični polisaharidi pneumokoka sastoje od glukoze i glukuronske kiseline. B.1-fruktozidno. Ostali polisaharidi. koji daju plavu boju s jodom i najveće su molekulske težine. Već 2% rastvor agara lako želatinizuje i upotrebljava se za čvrste podloge u mikrobiologiji.4glikozidno. zatim bakterijelni levani i sekalin iz roščića raži (Secale cornutum) zaražene gljivicom (Claviceps purpurea). sinistrin. koji specifično reaguju s antitelom. Daljom razgradnjom nastaju eritrodekstrini. Ostaci sumporne kiseline neutralisani su kalcijumom i magnezijumom. Najduže je poznat i odavno ispitan glikogen ili — kako ga često zovu — životinjski skrob. Po svom sastavu agar spada u grupu mineralnih estara-polisaharida. reproduktivne organe. Inulin je ciklične građe i ima trideset ostataka fruktoze u molekulu.1. Treba spomenuti polisaharid. koji se dobija iz crvenih algi (Rhodophvceae). koji daju crvenu do mrku boju s jodom.

1.naročito ih mnogo ima u embrionalnom tkivu. Danas još nema jedne opšte prihvaćene klasifikacije ove velike grupe ugljenih hidrata. a. c.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI) Glikogen je glavni rezervni polisaharid životinja. Glikogen je polisaharid račvasto-globularne strukture. Iz ovih nekoliko primera vidi se od kolike su važnosti animalni polisaharidi. Heterozoopolisaharide ili heteroglikane (hialuronska kiselina. jer je on rastvoren u protoplazmi. Zoopolisaharide Homozoopolisaharide ili homoglikane (glikogen i hitin). gonadotropin urina trudnih žena (HCG) i gonadotropin krvnog seruma kobila (PMSG) imaju galaktozu i heksozamin. pa ga je tako i otkrio Claude Bernard. U tkivu koje je bogato glikogenom. Za izolovanje glikogena tkivo se prvo razara toplim alkalijama. Jaki antikoagulans heparin je polisaharid. koji se sastoje samo od jednog tipa monosaharida. Kod mnogih nižih životinja. polisaharidi krvnih grupa). Komplekse zoopolisaharida a. galaktoze i manoze. Vezivno i rskavičavo tkivo sastoji se od znatnih količina kiselih polisaharida. podelićemo ih u dve velike grupe: I. hondroitin-sulfat. b. jer one ne utiču na njega. Zooglikolipide II. heparin.4-glukozidno sa . Glikogena ima u nekim gljivama. vezanih α-l. 4. Pošto se neki od njih nalaze slobodni. koji stimuliše rad folikula (FSH). Osim toga. ima heksozamina. Molekul mu se sastoji od lanaca jedinica glukoze. O kompleksnim zoopolisaharidima biće govora u poglavlju o Složenim belančevinama. Komplekse s proteinima (mukoproteine i glikoproteine). glavna strukturna i zaštitna supstanca je polisaharid hitin. a drugi vezani u obliku nestabilnih kompleksa tipa soli ili hemijski vezani za proteine ili lipide. b. kao što su insekti i ljuskari. Tek delovanjem alkohola glikogen se taloži. Po svojoj funkciji i strukturi vrlo je sličan skrobu. neki hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. I tireoglobulin ima u svom molekulu glukozamina. Zooglikolipoproteine. Životinjski organizam nagomilava rezerve glikogena u jetri i mišiću. u čijem su molekulu polimerizovana dva ili više monosaharida. kvascima i bakterijama. ne mogu se videti mikroskopom zrnca glikogena. Tako hormon prednjeg režnja hipofize.

Slika 4. Glavni lanac se sastoji od 12 do 18 jedinica glukoze (u zavisnosti od porekla glikogena). Hitin je polimer N-acetil-D-glukozamina. slično kao i kod amilopektina. Proces se zove glikogenoliza. Molekulska težina glikogena kreće se od jednog do nekoliko miliona. Od njega se sastoji oklop rakova. Tako nastaje Corijev estar.grananjima α-l. Hitin je strukturna supstanca nižih životinja i insekata.6-glukozidno. Molekuli hitina su vlaknaste strukture i po tome liči na celulozu. Enzimsko razlaganje glikogena analogno je kao i kod skroba.4—glikozidno. glikogen se nalazi tokom metabolizma u ravnoteži s drugim komponentama životinjskog organizma.4 . a u bočnim lancima ima 25 do 27 jedinica. Potpunom hidrolizom hitina dobijaju se skoro teorijske vrednosti Dglukozamina i sirćetne kiseline.Šematski izgled molekula glikogena . Molekule N-acetil-D-glukozamina povezane su u hitinu—1. a nalazi se i u ćelijama nekih gljiva. glukozo-1-fosfat (G-l-P). Kao rezerva glukoze.

Druga važna funkcija hialuronske kiseline je da u sinovijalnoj tečnosti služi kao neka vrsta podmazivača u zglobovima. a viskozitet joj je proporcionalan sa stepenom polimerizacije. Mukopolisaharidi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. Hialuronska kiselina je u životinjskom organizmu cementna supstanca subkutanog i drugog tkiva.11 HETEROGLIKANI U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi. Hialuronska kiselina je prvo izolovana iz staklastog tela oka.1. a docnije iz pupčane vrpce. Pod dejstvom hidrolitičkih enzima. Pošto su to vrlo viskozne i sluzave supstance dato im je ime mukopolisaharidi. dolazi do razlaganja hialuronske kiseline. Amino-grupa amino-šećera je uvek acetilovana ili sulfatirana. Ovi enzimi su vrlo rasprostranjeni i od velike biološke važnosti. sinovijalne tečnosti. Hialuronska kiselina sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i N-acetil-D-glukozamina. Molekulska težina hialuronske kiseline iz pupčane vrpce iznosi 4 do 8 miliona. Hialuronidaze ima i u životinjskom organizmu npr. Pri prodiranju patogenih organizama u životinjsko telo (infekciji) hialuronidaza im olakšava ulaz. U neutralnim rastvorima je vrlo viskozna. vezivnog kožnog tkiva. Ovakve osnovne disaharidne jedinice vezuju se međusobno β-1. u testisima. hialuronidaza. pevčeve kreste i drugog materijala. gradeći dugačke lančaste molekule. jer cepajući hialuronsku kiselinu . koji se sastoje od amino šećera (D-glukozamina ili D-galaktozamina) i uronskih kiselina. hondroitin-sumporna kiselina i heparin. Najpoznatiji polisaharidi ove grupe su: Hialuronska kiselina. ali je vrlo često vezana za proteine. Nalazi se i slobodna.4.4-glikozidno. Osnovne jedinice ove grupe polisaharida su disaharidi. Ima ih u patogenim organizmima i u otrovima zmija i insekata. koji se sastoje od jedne uronske kiseline vezane β-glikozidno za treći ugljenikov atom aminošećera (l→3).

Vrlo lako može da se preparira iz nosne rskavice. Heparin (α-heparin). Pod intermedijernim metabolizmom se podrazumeva celokupni splet metaboličkih procesa. centarlni metabolički putevi su jednostavni i slični za sve oblike života. B i C hondroitinsulfat. Sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i D-glukozamin-N-sumporne kiseline. O (H). tečnostima ovarijalnih cista i drugim sekretima. β-l→4). nađen je u jetri. Krvne grupe A. a disaharidnih jedinica I→4. Polisaharidi krvnih grupa nađeni su u eritrocitima. krvni antikoagulans. Polisaharidi raznih krvnih grupa mogu da se sastoje od istih osnovnih monosaharida. plućima. Tako je dokazana D-galaktoza.smanjuje viskozitet tkiva. timusu. Hialuronidaza testisa hidrolizuje i hondroitin-sulfat. Rh-faktor sastoje od polisaharida vezanih za proteine. Disaharidna jedinica hondroitin sulfata C sastoji se od glukuronske kiseline i N-acetil-D-galaktozamin-6-sulfata (β-l→3. mucinu želudca. Interesantno je da sve ove supstance gube svoje specifično dejstvo otcepljenjem acetilnih grupa. Njegova funkcija se sastoji: . Metabolizam obuhvata stotine enzimskih reakcija koje se obično prikazuju nepreglednim shemama i daju utisak beznadežne složenosti. B. Hondroitin-sumpoma kiselina ili hondroitin-sulfat izgrađuje osnovnu supstancu životinjskog vezivnog tkiva i rskavica. Na sličan način hialuronidaza testisa olakšava spermijama ulaz u neoplođeno jaje.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA Metabolizam ugljenih hidrata. Pored toga su i alkoholne grupe amino šećera esterifikovane sumpornom kiselinom. Do danas su izolovani A. slezini i krvi. Vezivanje u disaharidu je l→3. Molekulska težina heparina kreće se između 17 000 do 20 000. kao i metabolizam masti i proteina. 4. N-acetilgalaktozamin i Lfukoza u specifičnim supstancma izolovanim iz mucina želudca. predstavlja zajedničku i povezanu aktivnost mnogobrojnih multienzimskih organizacija koje učestvuju u razmeni materije i energije između ćelije i njene okoline. pljuvački. Međutim.

nukleinske kiseline. Prema tome. Anabolizam se. U drugom stepenu nastali produkt razgrađuje se do još prostijih jedinjenja. osnovne molekule. Čovek ne vari celulozu. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. Sama glukoza može da se sintetiše od . U trećem stepenu katabolizma. Sve heksoze u organizmu lako prelaze u glukozu. Prosečna kalorična vrednosti ugljenih hidrata iznosi 17 kJ po gramu. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. U hrani se nalaze pored spomenutih polisaharida i prosti šećeri. Četiri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. naročito posle varenja nukleinskih kiselina i voćnih pentozana. jer se svi oblici potrebni organizmu sintetišu od glukoze. sem toga ima i pentoza. U prvom hranljivi se sastojci cepaju na prostije. Preživari i životinje sa dobro razvijenim slepim crevom (caecum) mogu da koriste i celulozu. bilo u obliku hrane bilo u obliku sunčeve energije. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu. koji ima samo dva C atoma. na primer hormone.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA Pod normalnim uslovima. koji bi bio sposoban da je hidrolizuje. a za novorođenče je najvažnija laktoza. koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. Za održavanja života i normalnog metabolizma jedino je potrebna glukoza ili bilo koji njen svarljivi polimer. jer njihovi simbiotični mikroorganizmi započinju njeno razlaganje. Polisaharidi na haksoze ili pentoze. čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima. Sa ugljenim hidratima se pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma. Pored skroba i šećera u hrani se nalaze i drugi ugljeni hidrati: celuloza. koji se nalaze u najpristupačnijim biljnim proizvodima (žitaricama i krompiru). heksoze (glukoza. koji se dalje cepa u acetil -koenzim A. 3) Da od uzete hrane sintetiše sastavne opeke ćelije i da ih ugradi u proteine. takođe. glikogen. nema nikakve dijetalne potrebe za nekim specifičnim. 4. lipide i druge karakteristične ćelijske komponente i 4) Da formira i razgrađuje one biomolekule koji imaju specijalne funkcije. Tako heksoze.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). gliko-proteini. odigrava u tri stepena. dolazi do potpune oksidacije u ugljendioksid i četiri atoma vodonika.2) Da preuzima hemijsku energiju okoline.2. jer njegov digestivni trakt ne luči nikakav enzim. Razgradnja ugljenih hidrata teče preko niza povezanih reakcija koje se odigravaju u tri stepena. bitnim ugljenim hidratom. fruktoza) u manjim količinama.

2. Ona ne hidrolizuje α-1. u digestivnom traktu hidrolizuju do monosaharida. molekul glikogenaje loptastog izgleda. koja ulazi verovatno.6-glukozidne veze na mestima grananja u amilopektinu i dekstrinima. uglavnom. Apsorpcija se dešava.6-glukozidne veze. Hidroliza maltoze. piruvata ili aminokiselina — ovaj proces se zove glukoneogeneza. cepa enzim izomaltaza ili oligo-l.drugih organskih jedinjenja npr. α-l. može da se sastoji od 3 000 do 30 000 jedinica glukoze. dejstvo enzima prestaje čim hrana dođe u kontakt sa kiselim sadržajem stomaka. Najveći deo razgradnje ugljenih hidrata se dešava u tankom crevu dejstvom pankreasne amilaze. kompaktan i zauzima malo prostora. U probavnom traktu se skrob i glikogen razlažu dejstvom enzima αamilaze (1. Zato se ona zove i dekstrinogena amilaza.2. Od monosaharida najlakše se apsorbuje galaktoza.1. u tankom crevu dejstvom niskospecifičnih enzima: α-glukozidaze. takođe. β-galaktozidaze i β-fruktozidaze. Odnos α1.6 je takav da se nizovi glukoze račvaju posle svakih 10 do 12 jedinica. broj jedinica . Pošto je pH optimum amilaze u području pH=7. laktoze i saharoze odigrava se. koje su povezane α-1. naziva se endo-amilaza. jer se hrana zadržava u ustima vrlo kratko.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena. Konformacija aktivnog centra α-amilaze je takva da može da se cepa svaka druga veza. Za njenu punu aktivnost su potrebni Cl¯ i Ca2+joni.4 veza prema α-1.4-α-D-glukan 4-glukanohidrolaza 3.6-glikozidnim vezama. α-Amilaza se nalazi i u pljuvački i u pankreasnom soku. koji ostaju posle dejstva α-amilaze.5 —5 x 106 . prostom difuzijom. odn. Ugljeni hidrati se dakle.1. koje su međusobno povezane α-1. jer hidrolizuje veze unutar lanca. probava ugljenih hidrata nije komplikovan proces. Homoglikani.2.1. zatim redom glukoza i fruktoza.4 i α-1.6-glukozidnom vezom. Ona se nalazi u tankom crevu i hidrolizuje i neke disaharide. u srednjem delu tankog creva. pre nego što se apsorbuju. Zbog grananja. čija je struktura fiziološki vrlo povoljna. pa se kao krajnji proizvod javlja najvećim delom samo maltoza. To je odraz relativne jednostavnosti njihove hemijske strukture. kao što je skrob. Iz istog razloga. Molekulska težina glikogena varira od 0. gde se manja količina hidrolizuje pod dejstvom stomačne HCl. u kojima su ove veze netaknute (dekstrini). Udeo pljuvačne amilaze u varenju ugljenih hidrata je nesiguran.10). Apsorbovani šećeri ulaze u portalnu cirkulaciju i prenose se u jetru. tako da posle hidrolize amilopektina ostaju niži oligosaharidi. 4.1). Za razliku od varenja proteina i lipida.6glukozidaza (3. sastavljeni su samo od jedinica D-glukoze.4 i α-l.

3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA) Razlaganje glikogena.2. a drugo u prugastim mišićima koja se razlikuju po ulozi i korišćenju. Dejstvo fosforilaze se sastoji u tome da otkida ostatke glukoze sa nereducirajućeg kraja glikogena.4. dakle.Položaj glikogena jetre i mišića u metabolizmu ugljenih hidrata 4. . To su aktivna mesta u molekulu glikogena na kojima počinje njegovo razlaganje (fosforobza) a isto tako i vezivanje daljnih molekula glukoze kada teče obrnuti proces. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima. koji se nalaze u biljkama.glukoze (5—10%) se nalazi spolja na krajevima. deponovan u jetri održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou između obroka.1. sa slobodnom —OH grupom na četvrtom C-atomu. glikogen ne može da se transportuje sa jednog mesta na drugo. Putevi razgradnje i sinteze su isti i za jetreni i za mišićni glikogen. glikogenoliza. Koncentracija glikogena se smanjuje u toku napornog rada. jedno u jetri. On obezbeđuje energiju za mišiće. životinjama i mikroorganizmima. Fosforilaze su vrlo rasprostranjeni enzimi.6 vidi proizvod reakcije je D-glukozo-1-fosfat.1).5 . odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene (ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. Slika 4. od kojih je fosforoliza najbolje proučena. Usled velike dimenzije čestica. Glikogen. pa se razlaže u ćeliji gde je uskladišten. Kao što se na slici 4. Mobilni oblik ugljenih hidrata u krvi je glukoza. transferni enzimi (glukozil-transferaze 2. kad god njihovo snabdevanje glukozom iz krvi nije dovoljno. glikogeneza. cepa α-1.4 glukozidnu vezu i prenosi ostatak glukoze na fosfornu kiselinu. a povećava za vreme mirovanja. Međutim. Fosforilaze su.U glikogenu postoji samo jedna slobodna »reducirajuća« poluacetalna glupa (C—1). postoje dva odvojena mesta. Mišićni glikogen ne prelazi u krvnu glukozu. Potpuna razgradnja glikogena do glukoze odvija se u tri stepena.

koju hidrolitički cepa drugi enzim. Njena molekulska težina iznosi 380 000. Ona otkida orto-fosfatne ostatke od serinskih ostataka.6-glukozidne veze. U ovom kontrolnom mehanizmu. Slika 4.33).7). zbog čega aktivni tetramer enzima prelazi u dva . a sastoji se od četiri identične jedinice. prenosi tri (ili dva) ostatka glukoze sa prikraćenog spoljnog lanca na drugi lanac amiloznog tipa (α-1. Svaka jedinica sadrži ostatak fosfoserina. pa njeno dejstvo prestaje kada se približi mestu račvanja.1. Zbog takve strukture mišićna fosforilaza je regulatorni enzim.4. Posle njenog dejstva ostaje samo jedna glukoza vezana α-l. koji sprečava rasipanje rezervi i gubitak energije. koji je kovalentno vezan za ostatak lizina. Aktivna fosforilaza a je kristalizovana. Prvi. bitnu ulogu igra oligomerna struktura enzima fosforilaze. jedna oligotransferaza.Intramolekulski prenos triostatka glukoze i produžavanje amiloznog α-1. koji je bitan za katalitičku aktivnost i jedan koenzim piridoksal-fosfat.4). Aktivni oblik (fosforilaza a) prelazi u neaktivni dejstvom enzima fosforilaza-fosfataza. glukanskog lanca Potrošnja energije deponovane u obliku glikogena i održavanje koncentracije glukoze u krvi na normalnom nivou i pod uslovima gladovanja. Na taj način. koji reaguje prilikom iznenadnih potreba povećanog mišićnog rada i omogućava regulaciju potrošnje glikogena.6-glikozidno (slika 4. koji se javlja u dva oblika: aktivni (fosforilaza a) i neaktivni (fosforilaza b). α-1.2.6 . koji se pojavio na površini. održava se pomoću homeostatskog procesa. Da bi se razlaganje glikogena nastavilo.7 .Fosforilaza ne može da cepa α-l. fosforilaza može opet da dejstvuje na novi lanac.Fosforolitično cepanje ostataka glukoze sa neredukujućeg kraja glikogena dejstvom fosforilaze Slika 4.6 glukozidaza (3. stupaju u akciju još dva enzima.

Reverzibilno prelaženje aktivne fosforilaze a u neaktivnu fosforilazu b 1. Reakcija se odvija u dva stepena: Slika 4. jetrena fosforilaza se strukturno razlikuje od mišićne.6-difosfat 2. Kao što smo videli krajnji produkt fos-forolitičkog razlaganja glikogena i skroba u ćeliji je glukozo-1-fosfat (slika 4. ostatke fosfoserina. Enzim–OH+glukozo-1. Za aktivnost enzima je potrebno prisustvo Mg-+ jona i kofaktora glukozo-1. U jetri se nalazi enzim glukozo-6-fosfataza (a nema ga u mišićima) koja hidrolitički cepa ostatak fosforne kiseline iz G-6-fosfata: D-glukozo-6-fosfat+H2O→D-glukoza + Pi 4. Fosforilaza b može da pređe u aktivnu fosforilazu dejstvom pozitivnog modulatora. koji počinje preko adrenergičnih vlakana.2. Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat→Enzim–OH+glukozo-1. . U jetri je prelaz glukozo-1-fosfata u glukozo-6-fosfat reakcija koja joj omogućava da održava koncentraciju glukoze u krvi na normalnom nivou.8) Dejstvom fosfoglukomutaze dolazi do premeštanja orto-fosfatnog ostatka sa položaja 1-glukoze na položaj 6.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA) Sinteza glikogena od glukoze odigrava se u jetri i mišićima na isti način. fosforilaza javlja u aktivnom i neaktivnom obliku. takođe. Isto tako kontrolni mehanizam je podešen sa funkcijom jetrenog glikogena. pomeranjem odnosa aktivne i neaktivne fosforilaze. koji su bitni za enzimsku aktivnost. tako da nastaje glukozo-6-fosfat.6-di fosfata. Regulacija aktivnosti fosforilaze je samo jedan stepen kontrolnog mehanizma razgradnje glikogena. koga luči pankreas kada se koncentracija glukoze u krvi smanji. fosfoglukomutaza sadrži.6-difosfat→Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat U obliku G–6–P ulaze jedinice glukoze (glikozilni ostaci) iz glikogena u metabolički proces anaerobne razgradnje. koji aktivno učestvuje u reakciji prenošenja orto-fosfata sa enzimskog molekula. naime. koji predstavljaju neaktivni enzim. čiji je odnos kontrolisan. da održava nivo glukoze u krvi. fosforilazu b. Modulator ove regulacije je sistem ATP—ADP. reguliše se potrošnja glikogena. Međutim. u ovom slučaju c-AMP-a. U vezi s tim u regulaciji učestvuje hormon glukagon. koja analogno svim kinazama zahteva prisustvo Mg2+ jona. U jetri se. Aktivaciju katalizuje poseban enzim. fosforilazakinaza.8 . Na ovaj način.dimera.

Reakciju katalizuje fosfoglukomutaza. izlazi iz reakcije i ravnoteža se pomera na desnu stranu. odigrava se prenošenjem celih molekula glukoze (tačnije glukozila). Sam UTP nastaje prenošenjem energije sa ATP-a na uridin-difosfat (UDP) dejstvom nukleozid-difosfokinaze: ATP + UDP ↔ ADP+UTP Sinteza glikogena. o kojoj je već bilo govora. U mišićima se nalazi samo heksokinaza. Sinteza glikogena od glukozo-1-fosfata (G—I —P) ne ide na isti način kao njegova razgradnja: Ona se odvija u tri stepena. koji se prvo energetski obogaćuju primanjem energije od UTP-a: G – 1 – P + UTP → uridin-difosfat-glukoza+ PPi U reakciji. koja prenosi glukozilne ostatke od UDP-glukoze na 4 OH-grupu glukoze u postojećem amiloznom lancu (primer): UDP-glukoza+(glukoza)n→UDP+(glukoza)n+1 .4 vezom katalizuje enzim glikogensintetaza. kod normalne koncentracije glukoze u krvi reakciju katalizuje heksokinaza. a kod povećane (npr. Sledeći korak u sintezi glikogena je prevođenje glukozo-6-fosfata u glukozo1-fosfat. Za formiranje svake glukozidne veze potrebna je energija. u šećernoj bolesti) glukokinaza: Heksokinaza i glukokinaza su transferni enzimi. Pirofosfat se vrlo brzo hidrolizuje u dva molekula fosfata. To je transferaza. Njihov kosupstrat je MgATP2-. Fosforilaciju glukoze u prisustvu ATP-a i Mg2+ jona katalizuju dva enzima. Povezivanje jedinica glukoze α-1. nastaje uridin-difosfat glukoza (UDPG) i pirofosfat.4 amilozni deo glikogena. koji prenose energiju sa ATP-a zajedno sa fosforil-ostatkom kao i sve kinaze. koju u ovom slučaju neposredno daje uridin-trifosfat (UTP). a i ostalih disaharida i oligosaharida.Glukoza ulazi i u katabolične (glikoliza) i u anabolične procese (sinteza glikogena) u obliku svog fosfatnog estra glukozo-6-fosfata (G-6-P). koju katalizuje pirofosforilaza. U drugom stepenu sinteze nastaje pravolinijski α-1.

Slika 4. .2. On skida završne glikozilne ostatke sa amiloznog dela (oko 6 ostataka) i prenosi ih na šestu OH-grupu glukoze u istom lancu ili na neki drugi pored njega (slika 4. amilo-l.6-transglikozilaza. glukagona.9 .10 su dati najvažniji faktori.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA Faktori koji kontrolišu sintezu i fosforolizu glikogena su detaljno ispitivani. steroidnih hormona.Grananje glikogena 4. počinje proces grananja. jer je vrlo dugo poznato da su pod endokrinom kontrolom insulina. epinefrina i hormona rasta. Ovaj treći stepen sinteze glikogena katalizuje enzim »račvanja« (ili grananja). koji regulišu aktivnost glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri. Produživanje ovog novog lanca ide opet dejstvom glikogensintetaza.4-l.9). Na slici 4. Oni dejstvuju na različitim mestima u meta-bolizmu glukoze.Kada se na ovaj način izgradi lanac od 10-12 molekula glukoze.

Glikogen-sintetaza kao i fosforilaza postoji u dva oblika: »aktivni« I(inde-pendent=nezavisna) i »neaktivni« D-oblik (dependent=zavisna). Nazivi »nezavis-na« i »zavisna« odnose se na to da li je aktivna ili nije u prisustvu alosternog akti-vatora glukozo-6-fosfata, jer je glikogen sintetaza I alosterni enzim. Obrnuto, nego što je slučaj kod fosforilaze, sintetaza je

aktivna u defosforilisanom obliku. Ona se aktiviše dejstvom fosfataze, a inaktiviše kada se fosforilira dejstvom kinaze. Ki-naza, koju opet aktivira ciklični 3,5-adenozin monofosfat, verovatno je ista protein-kinaza, koja katalizuje aktivaciju fosforilaze b kinaze. I ovde postoji ste-penasti regulacioni mehanizam, kojemu je početni signal hormonalna aktivacija adenil-ciklaze. Ovaj enzim je lociran u ćelijskoj membrani. Na ovaj način, adrenalin u mišićima i glukagon i adrenalin u jetri smanjuju brzinu sinteze glikogena istovre-meno kad pojačavaju njegovu razgradnju.
Slika 4.10 - Najvažniji faktori regulacije aktivnosti glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri

4.2.6 GLIKOLIZA Razlaganje skroba i glikogena je samo priprema rezervnih ugljenih hidrata da uđu u metabolični proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno.

Anaerobna razgradnja glukoze ili fermentacija je najprimitivniji proces, koji se zadržao po filogenetskom nasleđu i u visoko diferenciranim organizmima. Naime život je na zemlji nastao kada u atmosferi nije bilo kiseonika, nego azota, amoni-jaka i CO2, pa su se živa bića morala da prilagode anaerobnim uslovima. Zbog toga je anaerobna razgradnja glukoze, koja se naziva i glikoliza, najprostiji biološki proces i jedini koji u anaerobnim organizmima dobija energiju iz glukoze. Viši organizmi su zadržali glikolitički put, kao početak aerobnog cepanja glukoze. Glikoliza je u njih, pored toga, i rezervni, uvek prisutan proces, da u nedostatku kise-onika ili krajnjem naporu mišići mogu da se snabde energijom: Anaerobni uslovi: glukoza Aerobni uslovi: glukoza fermentacioni produkti CO2+H2O fermentacioni produkti

Fermentacija je kao i respiracija oksido-redukcioni proces u kome dolazi do prenosa elektrona. Oni se razlikuju po krajnjem primaocu elektrona: u fermentaciji je to neko organsko jedinjenje, koje nastaje u toku samo fermentacije (npr. pirogrožđana kiselina), a u respiraciji je krajnji primalac elektrona kiseonik. Zbog toga što se dešava anaerobno, u fermentaciji dolazi samo do intramolekulske oksido-redukcije, a krajnji proizvod se nalazi na istom oksido-redukcionom stepenu kao i početni supstrat — glukoza. To jasno proizlazi iz sadržaja vodonika u molekulu: glukoza sadrži dva vodonika na atom ugljenika (C6H12O6), kao i krajnji proizvod mlečno-kiselinskog vrenja, mlečna kiselina (C3H6O3). Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. Putevi razgradnje glukoze su identični u oba, razlika postoji samo u krajnjem proizvodu. U mlečno-kiselinskom vrenju krajnji proizvod je mlečna kiselina: C6H12O5 → 2 CH3CHOHCOOH a u alkoholnom, etanol i CO2: C6H12O6 → 2CH3CH2OH + 2CO2 I u jednom i drugom oslobađa se dovoljno energije, tako da nastaju dva mola ade-nozin-trifosfata pro mol glukoze. Na osnovu toga, reakcije glikolize su pomerene u pravcu nastajanja laktata. Videćemo, međutim, kasnije da mnoge reakcije glikolize prati mala promena slobodne energije i da mogu da teku reverzibilno u pravcu bio-sinteze glukoze od laktata. Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija, od kojih su samo tri ireverzibilne. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u

citoplazmi. U toku glikolitičnog razlaganja glukoze izdvajaju se dva stepena. U prvom se unosi energija u obliku dva mola ATP-a, a u drugom dolazi do oslobađanja 4 mola ATP-a. I stepen glikolize (početne reakcije) U početnom stepenu glikolize pripremaju se glukoza i drugi monosaharidi (manoza, galaktoza, pentoze) za ulazak u razgradnju, koji se sastoji u tome da se neutralni molekul monosaharida prevede u energetski bogatije jedinjenje. Ćelija uvek radi ekonomično, pa tako i ovde sve monosaharide prevodi u jedno zajedničko jedinjenje glukozo-6-fosfat (G6-P). Kao što je već ranije rečeno ovu reakciju katalizuje heksokinaza pod normalnim uslovima: ATP + α-D-glukoza → ADP+G-6-P ΔG°' = -16,7 kJ heksokinaza je nisko specifičan enzim, tako da može da fosforiliše i manozu i fruktozu na položaju šest. Reakcija heksokinaze je ireverzibilna, jer je egzergonska i teče uz potrošnju ATP-a. Glukozo-1-fosfat, koji nastaje razgradnjom glikogena, nalazi se na istom ener-getskom nivou kao i glukozo 6-fosfat. G-l-P prelazi u G-6-P dejstvom fosfogluko-mutaze, o kojoj je bilo govora kod razgradnje glikogena.

Slika 4.11 - Prvi stepen glikolitičke razgradnje monosaharida

U drugoj reakciji glikolize, glukozo-6-fosfat (G-6-P) prelazi u izomerni fruktozo-6-fosfat (F-6-P). Reakciju katalizuje jedna izomeraza, glukozofosfat-izomeraza (5.3.1.9): α-D-glukozo-6-fosfat ↔ α-D-fruktozo-6-fosfat Fruktozo-6-fosfat ima kao derivat fruktoze petočlani prsten, pa je reaktivniji od glukozo-6-fosfata. Reakcija je reverzibilna. Treća reakcija glikolize je slična prvoj, po tome što je to još jedno mesto aktivacije uz potrošnju drugog mola ATP-a. Energija se prenosi dejstvom fosfofruktokinaze (2.7.1.11) koja kao i sve kinaze, radi u prisustvu Mg2+jona. Fruktozo-6-fosfat prelazi u energetski bogatije jedinjenje fruktozo-l,6-difosfat: ATP+D-fruktozo-6-fosfat ↔ ADP+D-fruktozo-l,6-difosfat ΔG° = -14,2 kJ Reakcija je iz energetskih razloga ireverzibilna. Jedan drugi enzim (fruktozo-1,6-fosfataza) prevodi fruktozo-l,6-difosfat u fruktozo-6-fosfat.

Fosfofruktokinaza je regulatorni enzim, koji ima bitnu ulogu u regulaciji glikolize. Njegovi pozitivni modulatori su ADP i AMP. Energijom bogati fruktozo-l,6-difosfat, u sledećoj reakciji glikolize, razlaže se u dva šećera sa tri C-atoma D-fruktozo-l,6-difosfat ↔ dihidroksiaceton fosfat+D-glicerinaldehid-3-fosfat ΔG°' = + 30kJ Reakciju katalizuje jedna liaza, aldolaza (4.1.2.13). To je vrlo rasprostranjeni enzim, za čiju su katalitičku aktivnost bitne slobodne— SH grupe. Prema promeni slobodne energije, ravnoteža reakcije aldolaze bi trebala da bude na strani fruktozo-l,6-difosfata. Međutim, ravnoteža je na strani trioza, jer je jedna od njih, glicerinaldehid-3-fosfat, supstrat sledeće reakcije. Kao takav, on stalno izlazi iz reakcije, usled čega se ravnoteža stalno pomera na desnu stranu. Iz istog razloga, odnosno da bi se obezbedile dovoljne količine glicerinaldehid-3-fosfata za daljnu razgradnju, i dihidroksiaceton-fosfat reverzibilno prelazi u glicerinaldehid-3-fosfat dihidroksiaceton-fosfat ↔D-glicerinaldehid-3-fosfat Ovu reverzibilnu izomerizaciju katalizuje triozofosfat-izomeraza (5.3.1.1). Cepanjem fruktozo-l,6-difosfata u dve trioze završava se prvi stepen glikolize. U njemu se sve heksoze prevode u zajednički produkt Dglicerinaldehid-3-fosfat, što znači da su od jedinjenja sa 6 C-atoma (heksoza) nastala dva sa po 3 C-atoma (trioze). Za ovu razgradnju utrošena su dva mola adenozin-trifosfata. II stepen glikolize U drugom delu glikolize dolazi do oslobađanja energije u obliku 4 mola ATP-a (od svake jedinice sa 3 C-atoma po dva ATP-a). Prva reakcija počinje oksidacijom D-glicerinaldehid-3-fosfata u 1,3difosfo-glicerinsku kiselinu: D-glicerinaldehid-3-fosfat + NAD+Pi → 1,3-difosfoglicerat + NADH + H+ ΔG°' = + 6,3kJ Reakciju katalizuje NAD specifična glicerinaldehid-3-fosfat dehidrogenaza. Oksidaciono sredstvo ove reakcije je koenzim NAD, koji se redukuje u NADH preuzimanjem vodonika. Ova reakcija je već prodiskutovana u poglavlju o enzimima. U gornjoj reakciji proizvod oksidacije D-glicerinaldehid-3-fosfata, nije slobona kiselina, već njen anhidrid sa fosfornom kiselinom, 1,3difosfoglicerat. Znači da se istovremeno sa oksidacijom odigravao i proces

fosforilacije produkta. Ovako spregnuti procesi, se nazivaju oksidativna fosforilacija na nivou supstrata. Pomoću njih ćelija ne dozvoljava da se energija oksidacija gubi u vidu toplote, već ih hvata (konzerviše) u vidu energetski bogatih jedinjenja, kao što je u našem primeru 1,3-difosfoglicerat. Pokušaćemo da objasnimo ovaj proces, uzimajući da se odigravaju dve reakcije povezane preko zajedničkog intermedijera: 1. oksidacija aldehida u kiselinu R–CHO+H2O+NAD+→COO-+NADH+2H+ Reakcija je egzergonska, oslobađa se energija ΔG°' = – 43 kJ 2. fosforilacija nastale kiseline u produkt u koji je ugrađena energija oksidacije: Reakcija je endergonska i teče samo spregnuta sa reakcijom oksidacije.

Zbirna promena energije iznosi: ΔG0l = -43 + 49,4 = 6,3kJ Mehanizam ove reakcije je detaljno studiran i može se naći u udžbenicima enzimologije. Energija može u ćeliji da se prenosi sa kataboličnih na anabolične procese jedino pomoću sistema ATP-ADP. Zato se i u procesu glikolize energija sadržana u 1,3-difosfogliceratu prenosi na ADP: 1,3-difosfoglicerat+ADP → 3-fosfoglicerat+ATP DG°'=–18,8 kJ Prenošenje energije katalizuje jedna kinaza, fosfoglicerat-kinaza (2.7.2.3). Ovom reakcijom je završen proces oksidacije glicerinaldehid-3fosfata i dobijen prvi mol ATP-a, odnosno od svake trioze po jedan. Sledeća reakcija je u stvari priprema 3-fosfoglicerata za drugu, intramolekulsku oksidaciju, premeštanjem ostatka fosforne kiseline sa položaja 3 na položaj 2:

Ovu reverzibilnu reakciju katalizuje jedna izomeraza, fosfogliceromutaza (5.4.2.1).

Druga reakcija glikolize u kojoj se dobija energija, je odvajanje molekula vode iz 2-fosfoglicerata. Produkt reakcije je energetski bogato jedinjenje, fosfoenolpiruvat, koje hidrolizom oslobađa —62 kJ:

Reakciju katalizuje enolaza (4.2.1.11), koja pripada rodu liaza. Ako pogledamo formulu fosfoenolpiruvata vidimo da je gubitkom vode došlo do intramolekulske oksidacije na drugom C-atomu i to na račun redukcije prvog C-atoma. Karboksilna grupa je najviši oksidacioni stepen ugljenika i ona se u toj reakciji nije promenila (treći C-atom)., Energija se sa fosfoenolpiruvata prenosi, dejstvom piruvat kinaze (2.7.1.40), na ADP, tako da se u ovoj reakciji dobija drugi mol ATP-a od jedne trioze: fosfoenolpiruvat+ADP → piruvat+ATP ΔG°' = - 31,4 kJ Reakcija je egzergonska i ireverzibilna pod intracelularnim uslovima. To znači da sintezu fosfoenolpiruvata od piruvata katalizuju drugi enzimi. Piruvat kinazu inhibišu NADH, citrat i ATP. Ireverzibilne reakcije glikolize su, dakle, reakcija: heksokinaze, fosfofrukto kinaze i piruvat kinaze. Prve dve troše po jedan ATP, a u trećoj se dobija. U poslednjoj reakciji glikolize piruvat se redukuje u laktat, dejstvom NAD specifične laktat-dehidrogenaze:

Redukciono sredstvo u gornjoj reakciji je NADH, koji je nastao prilikom oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata (prva reakcija II stepena). Na osnovu promene slobodne energije, vidi se da je ravnoteža pomerena na strani laktata. Poslednja reakcija glikolize, nastajanje laktata od piruvata, odigrava se samo pod anaerobnim uslovima, odnosno kada je ćeliji potrebno više energije, nego što može da dobije aerobnom oksidacijom piruvata u mitohondrijama. Dobar primer nastajanja takve situacije je kod napornog fizičkog rada, kada su se rezerve glikogena razgradile do piruvata, a nastali NADH ne može, zbog nedostatka kiseonika da se reoksidiše u NAD. Da bi se omogućilo da glikoliza teče, NADH se reoksidiše u reakciji laktat-dehidrogenaze.

Koncentracija laktata u krvi čoveka, u stanju mirovanja, iznosi 0,5-1,5 mmol/1 Za vreme fizičkog rada, ona može da poraste i do 20 mmol/1. Od nagomilanog laktata nastaje u jetri glukoza (glukoneogeneza). Na taj način se nadoknađuju zalihe glikogena u mišićima, kad kontrakcija prestane. Kao što je ranije rečeno identifikovano je pet izoenzima laktatdehidrogenaze. Njihove relativne koncentracije variraju u zavisnosti od funkcije tkiva ili organa. 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE Alkoholno vrenje se razlikuje od glikolize (mlečno-kiselinskog vrenja) po krajnjem produktu. U prvom je krajnji produkt alkohol, a u drugom mlečna kiselina:

Kao što se vidi iz toka reakcija, u alkoholnoj fermentaciji sudeluju još dva enzima.-piruvat-dekarboksilaza (4.1.1.1) i alkohol-dehidrogenaza (1.1.1.1). Dejstvom prvog enzima, koji ima za prostetičnu grupu tiamin pirofosfat (TPP piruvat se dekar-boksilira, gubi CO 2, i prelazi u acetaldehid. U drugoj reakciji acetaldehid se redukuje u etanol, a redukciono sredstvo je NADH. Kao što se vidi u alkoholnoj fermentaciji je nastajanje etanola direktno analogno nastajanju laktata, jer i u jednoj i drugoj reakciji dolazi do reoksidacije NAD. Ovim reakcijama se obnavlja NAD+ za reakciju oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata, a time ponovni tok glikolize. 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE U toku anaerobne glikolize, kada je laktat krajnji proizvod, dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. Pod aerobnim uslovima, kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline, nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog nikotinamid dinukleotida (NADH). Ta dva mola NADH su energetski ekvivalentna sa šest mola ATP-a, kada se oksiduju u lancu disanja. Zbog toga je celokupni dobitak ATP- pod aerobnim uslovima 8 mola ATP-a na svaki mol glukoze.

U slučaju kada je glikogen supstrat glikolize, pa se glukozo-6-fosfat stvara bez utroška jednog ATP-a, onda je dobitak energije veći za jedan mol ATP-a. On tada iznosi za anaerobne uslove tri mola, a za aerobne devet mola ATP-a po metabolizovanom glukozilnom ostatku. 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA Pod glukoneogenezom se podrazumeva sinteza glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja, kao što su laktat, piruvat i proizvodi nastali dezaminacijom aminokiselina. Glikoneogeneza ili tačnije glikogenogeneza, je sinteza glikogena iz tih istih jedinjenja. Glikoneogeneza je u suštini obratni proces od glikolize i mnogi intermedijeri i enzimi su zajednički u oba puta. Glukoneogeneza se odvija u jetri, mada i neki drugi organi, a naročito bubreg, mogu da sintetišu glukozu na taj način. U skeletnim mišićima praktično nema enzima specifičnih za glukoneogenezu, pa zato laktat, koji nastaje za vreme kontrakcije, mora krvotokom da dospe u jetru da bi poslužio kao supstrat za sintezu glukoze. Videli smo da su u toku anaerobne razgradnje glukoze tri reakcije (zbog velike promene slobodne energije), ireverzibilne: 1.) prelaženje glukoze u glukozo-6-fosfat, 2.) nastajanje fruktoze-l,6-difosfata od fruktozo-6fosfata i 3.) fosfoenolpiruvata od piruvata. Zbog toga u sintezi postoje posebni enzimi, koji zaobilaze gornje ireverzibilne reakcije. Nastajanje fosfoenolpiruvata od piruvata. - Fosforilacija piruvata u fosfoenol-piruvat odigrava se u nizu reakcija, dejstvom enzima koji se nalaze i u mitohondrijama i u citoplazmi. Prvo dolazi do karboksilacije piruvata (vezivanja CO2) pri čemu nastaje oksalacetat:

Ovu reakciju katalizuje mitohondrijalni enzim, piruvat karboksilaza, čija je prostetična grupa biotin. Enzim je aktivan samo u prisustvu acetil-KoA. Energiju za karboksilaciju piruvata daje ATP. Nastali oksalacetat, konačno reaguje sa GTP-om prelazeći u fosfoenolpiruvat:

Enzim koji katalizuje ovu reakciju, fosfoenolkarboksikinaza, nalazi se u citoplazmi, a oksalacetat nastaje u mitohondrijama. Pošto je mitohondrijalna membrana nepermeabilna za oksalacetat, postoji zaobilazni mehanizam, koji omogućava njegov izlaz u citoplazmu. U ovom prenosu učestvuju dva razna enzima, koja katalizuju istu reakciju i koja su smeštena s obe strane membrane, a to su mitohondrijalna i citoplazmatska malat-dehidrogenaza. U mitohondrijama se nastali oksalacetat prvo redukuje u prisustvu mitohondrijalnog NADH u malat: Malat difunduje iz mitohondrija u citoplazmu, gde se ponova oksiduje u oksalacet dejstvom citoplazmatskog enzima.

Slika 4.12 - Nastajanje fosofoenolpiruvata iz piruvata, zaobilaznim prenosom oksalacetata kroz mitohondrijalnu membranu

Ukupna promena nastajanja fosfoenolpiruvata može se izraziti sledećom reakcijom: piruvat + ATP + GTP→fosfoenolpiruvat + ADP + GDP + Pi Promena slobodne energije ove reakcije je mala (ΔG°' = + 0,8 kJ) i ona je reverzibilna. Znači da će se fosfoenolpiruvat stvarati kada god ima dovoljno piruvata i kada je odnos ATP/ADP veliki. Ne treba da se zaboravi da je u toku reakcije došlo i do prenosa dva vodonikova atoma od mitohondrijalnog NADH (vezanih za malat) na citoplazmatski NAD+.

pa je njen metabolizam važan u prvoj godini života. U toj reakciji nastaje UDP-galaktoza i glukozo-1-fosfat.6-difosfat+H2O → fruktozo-6-fosfat + Pi Ne sličan način se i treće mesto glukoneogeneze zaobilazi. Dejstvom jedne epimeraze dolazi do promene položaja OH-grupa na 4 C-atomu galaktoze i UDP-galaktoza se epimerizuje u UDP-glukozu. dejstvom glukozo-6-fosfataze.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE Pored glukoze u hrani se nalaze još dve veoma važne heksoze. a u citozolu za oksidaciju malata u oksalacetat. Dejstvom specifične fruktokinaze uz utrošak jednog ATP-a nastaje fruktozo-1-fosfat: D-fruktoza + ATP→D-fruktozo-1-fosfat+ADP Tako nastali fruktozo-1-fosfat se cepa u D-gliceraldehid i dihidroksiaceton-fosfat dejstvom enzima. fruktoza i galaktoza. Zatim. ulazi u metabolizam u obliku glukoze-1-fosfat (slika 4. Drugo mesto glukoneogeneze koje treba da se zaobiđe je da od fruktoze-1.6-difosfat+H2O → glukoza+Pi Ovaj enzim se nalazi samo u jetri. koja oslobađa glukozu iz njenog estra. Zbog toga su u mitohodrijama pogodni uslovi za redukciju oksalacetata u malat. a druga od mlečne laktoze. se dejstvom jedne transferaze (fosfogalaktozo-uridiltransferaza) prenosi galaktoza na uridindifosfat (UDP). O njegovoj ulozi u snabdevanju krvi glukozom bilo je već ranije opisano. 4. najveći deo fruktoze ulazi drugim putem u glikolizu. koji se nalazi samo u jetri (fruktozo-1-fosfat aldolaza): fruktozo-1-fosfat → D-gliceraldehid + dihidroksiaceton-fosfat D-Gliceraldehid ulazi. Fruktoza može dejstvom heksokinaze da se fosforiliše u fruktozo-6-fosfat i tako uđe u proces glikolize. On svoju funkciju obavlja bez obzira da li je glukozo-6-fosfat intermedijer u razgradnji glikogena ili je nastao u procesu glukoneogeneze. Međutim.2.6-difosfata nastane fruktozo-6-fosfat.U mitohondrijama ima više redukovanog NADH. u proces glikolize: D-gliceraldehid + ATP → 3-fosfoglicerladehid + ADP Galaktoza posle niza promena u kojima sudeluju tri enzima. Kao što se na slici vidi prvo dolazi do fosforilacije u galaktozo-1-fosfat. Ovaj prelaz se ostvaruje dejstvom hidrolitičnog enzima fruktozo-6-fosfataze: fruktozo-l. posle fosforilacije u 3-fosfogliceraldehid. glukozo-6-fosfata: fruktozo-l. . dejstvom specifične galaktokinaze i utrošak jednog ATP-a.13). Prva potiče uglavnom od saharoze. a u citozolu oksidovanog oblika NAD+.

4. Dejstvom dva enzima. jer je povezan sa reakcijama glikolize i glukoneogeneze. Za vreme te razgradnje oslobađa se samo mali deo energije koju sadrži glukoza (2 ATP-a). glicerokinaze i α-glicerofosfat-dehidrogenaze prelazi glicerol u dihidroksiacetonfosfat: Glicerol može da se sintetiše obratnim smerom gornjih reakcija.Nastajanje glukozo-1-fosfata od galaktoze-1-fosfata Kod male dece koja nemaju uridil-transferazu dolazi do nagomilavanja galaktoze i galaktozo-1-fosfata u krvi (galaktozemija).2. Glicerol je sastavni deo mnogih lipida i kao sastojak neutralnih masti unosi se s hranom u većim količinama. oslobađa se njenom potpunom oksidacijom u prisustvu kiseonika.Slika 4.2.7 kJ Slobodna energija.13 .11 METABOLIZAM GLICEROLA O metabolizmu glicerola govorićemo na ovom mestu. izuzev što se fosforna grupa α-glicerofosfata hidrolitički odvaja dejstvom αglicerofosfataze. glukoza (ili glikogen) razgrađuje u laktat. koju sadrži glukoza.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA Videli smo da se u toku anaerobne glikolize. a najveći deo ostaje vezan u laktatu: Glukoza → 2 laktata ΔG°'=-196. a to se dešava kada ćelija diše: glukoza+6 O2→6CO2 + 6H2O ΔG°'=-2 871 kJ . 4.

Pojavu inhibicije glikolize (ili potrošnje glukoze) posle uvođenja kiseonika. ni neorganski fosfat. . a ni ATP. Ona se odvija u tri stepena: 1) 2) 3) nastajanje acetil-KoA iz piruvata. α-ketoglutarat. 8 H-atoma. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs (1937 g. koji ima dva C-atoma: aktivnu sirćetnu kiselinu ili acetil-KoA.Prema tome. prvi je zapazio Pasteur i ona se po njemu zove Pasteur-ov efekt. Za razliku od glikolize. fumarat i oksalacetat iz amino-kiselina. Ona se u ciklusu razgrađuje u dva molekula CO. On se oksiduje u CO 2 i H-atome. Ovaj poslednji stepen je praćen dobijanjem energije u obliku ATP-a i zove se oksidativna fosforilacija. Ukupna promena. Njegova prvenstvena uloga sastoji se u tome da dehidrogenira (oduzme vodonikove atome) sirćetnu kiselinu do CO 2 i 8 H.) i po njemu se zove i Krebs-ov ciklus. CLK je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličnih puteva: piruvat dobijen iz ugijenih hidrata. i jedinjenje sa 4 Catoma. nego pod aerobnim. vrlo brzo u odsustvu kiseonika. Pošto je proces kružni. masnih i aminokiselina. Uvođenjem kiseonika. dakle.14 vidi. krug se završava i može ponova da uđe novi ostatak od 2 C-atoma. koja se odigrava u Krebs-ovom ciklusu je: CH3COOH + 2H2O→2CO2 + 8H Kao što se vidi iz jednačine u CLK ne sudeluje molekulski kiseonik.13. ona se usporava i prestaje nagomilavanje laktata. koji nastaju u CLK razgradnjom jednog ostatka sirćetne kiseline oksiduju se dalje u lancu disanja spajanjem s molekulskim kiseonikom u H2O i kod toga se dobija velika količina energije (11 ATP-a = 341 kJ / za 2 C-ostatka). Kao što se na slici 4. Oksidacijom ćilibarne kiseline u oksalsirćetnu. oksidacija acetil-ostatka (2 C-atoma) u CO 2 i H-atoma u ciklusu trikarbonskih kiselina i transport elektronskih ekvivalenata (4x2 H) do molekulskog kiseonika. acetil-KoA iz masti. ćelija pod anaerobnim uslovima mora da potroši daleko veće količine glukoze. Glikoliza teče. Organizacija aerobnog metabolizma prikazana je na slici 4. da bi dobila potrebnu energiju. koji se zove ciklus trikarbonskih kiselina ili ciklus limunske kiseline (CLK). Krebs-ov ciklus je kružni proces u koji ulaze ostaci od 2 C-atoma kondenzacijom sa jedinjenjem od 4 C-atoma (oksalsirćetnom kiselinom) u jedinjenje od 6 C-atoma. ćilibarnu kiselinu. svi hranljivi sastojci oksidativnom razgradnjom prelaze u jedan krajnji proizvod. to male količine oksalsirćetne kiseline mogu da posluže za razgradnju neograničene količine ostataka sirćetne kiseline. limunsku kiselinu. u kružnom procesu.

.

koja se odigrava u citozolu ili »rastvorljivoj« frakciji ćelije.Organizacija aerobnog metabolizma.Slika 4. oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama.14 . Enzimi koji . Krajnji proizvod svakog stepena je zaokružen Za razliku od glikolize.

Pojedine reakcije CLK mogu da se odigraju i van mitohondrija.1.4. a neki čvrsto vezani za unutrašnju membranu . liponil-reduktazatransacetilaze (E2–2.12) i flavoenzim dihidroliponil-dehidrogenaze (E3. 4.a njegovom oksidacijom u respiratornom lancu dobijaju se 3 ATP-a. koja ga istovremeno oksiduje u acetil-ostatak: U ovoj oksidacionoj reakciji liponska kiselina se redukovala.2. u mitohondrijama i to neki u matriksu.3). koji prelazi u acetil-KoA: Acetil-KoA otkida se s enzimskog kompleksa i ulazi u CLK. vezan kao E1-TPP. a njegov ostatak se vezuje za TPP u obliku hidroksietil derivata: 1) E1-TPP+CH3COCOOH→E1-TPP-CHOH-CO3+CO2 Dejstvom drugog enzima hidroksietil-ostatak se prenosi na liponsku kiselinu. odnosno CLK.1. Nastala acetilna grupa za E2 prenosi se na tiolnu grupu koenzima A. koenzim A.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA Oksidacija piruvata u acetil-KoA je jedini put uključivanja ugljenih hidrata u aerobni metabolizam.katalizuju respiraciju nalaze se. sastavni deo kompleksa: Prostetičnu grupu flavoenzima reoksiduje NAD +. koji se redukuje u NADH. .6. liponska kiselina vezana za E2. Redukovanu liponsku kiselinu reoksiduje treći flavoenzim. Reakcija oksidacije počinje dekarboksilacijom piruvata.3. koji se sastoji od tri enzima: piruvat-dekarboksilaze (E1–4.1.1. dakle. U reakcijama učestvuju pet koenzima: tiamin-pirofosfat (TPP). flavinadenin-dinukleotid (E3-FAD) i nikotinamid adenin-dinukleotid (NAD+). Ovakvo enzimsko dupliranje se javlja zbog nepermeabilnosti unutrašnje membrane mitohondrija za neke metabolite. Oksidaciju katalizuje multienzimski kompleks piruvat-dehidrogenaze.1). naravno uz katalitičko dejstvo drugih enzima.

čija razgradnja ide preko acetil-KoA. .Odigravanje ovog niza reakcija predstavljeno je na slici 4. a vodonikove atome na E3 flavoenzim (E3-FAD).15 iz koje se vidi da liponska kiselina vezana za peptidni lanac enzima (E2). Oksidacija piruvata je potpuno analogna oksidaciji α-ketoglutarne kiseline u: sukcinil-KoA.15 . Iz toga proizlazi da acetil-KoA ne može da pređe u piruvat karboksilacijom i da tako posluži kao supstrat za glukoneogenezu.Liponska kiselina vezana za peptidni lanac liponilreduktazetransacetilaze (E2) prenosi acetilni ostatak na HS-KoA.KOA+NADH+H+ CO2 Oksidativna dekarboksilacija je praćena velikom promenom slobodne energije (ΔG°'= 33. prenosi kao neka poluga ostatak piruvata sa piruvat dekarboksilaze (E1) na koenzim A.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA Stvaranja citrata. Zato se ugljeni hidrati ne mogu da sintetišu od acetil-KoA ili od masnih kiselina. pa je prema tome ireverzibilna.Inicijalna reakcija ciklusa trikarbonskih kiselina koja daje početnu energiju.5 kJ). je aldolna kondenzacija acetil-KoA i oksalacetata (OA) u limunsku kiselinu: . 4. a elektrone (H) na flavoenzim(E3-FAB) Zbirna reakcija oksidativne dekarboksilacije piruvata je CH3COCOOH+NAD++HS-KOA→CH3CO-S.2. Slika 4. U oba slučaja dolazi do dekarboksilacije jedne ketokiseline i nastajanja derivata koenzima A.

pa prema tome i brzina rada ciklusa zavisi od odnosa koncentracija ATP : ADP i NADH : NAD+. a u E.Reakcija je egzergonska (DG°'=–32.Coli i NADH.Ravnoteža akonitoze Zvezdicama su obeleženi C-atomi. Reakciju katalizuje regulatorni enzim citrat-sintaza. Slika 4.2 kJ). Reakcija NAD specifične izocitrat-dehidrogenaze Oksidaciju L-izocitrata u α-ketoglutarat katalizuju dva enzima: NAD i NADP specifične izocitrat-dehidrogenaze: Izocitrat + NAD+(NADP+) → α-ketoglutarat+NADH(NADPH) + CO2 + H+ NAD specifičan enzim se nalazi samo u mitohondrijama i on katalizuje oksidaciju izocitrata u Krebs-ovom ciklusu. . koji potiču od acetil-K oA Pretpostavlja se da u toku reakcije. Fe2+joni aktivišu akonitazu.Enzim akonitaza katalizuje reverzibilno prelaženje citrata u L-izocitrat. O ovome će biti kasnije govora. jer se dešava hidroliza tioestarske veze acetil-KoA a pomerena je na stranu citrata. Fe2+ koje ima šest koordinativnih veza gradi kompleks i sa enzimom i citratom i učestvuje u prenošenju Hatoma i OH.grupe vode sa trećeg C-atoma citrata na drugi.16 . Jaki inhibitor ove reakcije u većini organizma je ATP. za čiju je punu aktivnost potrebno prisustvo Mg 2+ ili Mn2+ jona. U reakciji dolazi do intramolekulskog premeštanja molekula vode tako. preko nezasićene cis-akonitne kiseline. Pozitivni modulator NAD-specifične izocitrat-dehidrogenaze je ADP. . jer mu krajnje (—CH2—COOH) grupe nisu ekvivalentne. U Krebs-ovom ciklusu se simetrični molekul citrata ponaša kao asimetričan. Ravnoteža akonitaze. da od simetričnog molekula citrata nastaje asimetrični L-izocitrat. To je regulatorni enzim.

FAD i NAD +. U gornjoj reakciji nastali GTP lako predaje energiju krajnjeg fosforilostatka adenozin-difosfatu dejstvom nukleozid-difosfat-kinaze : GTP + ADP → GDP + ATP Sukcinil-KoA sudeluje takođe i u reakcijama prenosa koenzima A na druge karbonske kiseline.5 kJ) i ireverzibilna. Razlika između ova dva derivata koenzima A je u tome što acetil-KoA obezbeđuje energiju za inicijalnu reakciju Krebs-ovog ciklusa (reakciju citrat-sintaze). .KoA→sukcinil-KoA + CO2 + NADH + H+ Reakcija je egzergonska (ΔG°' = -33. a nalazi se i u citozolu. Kranji produkt gornje reakcije sukcinil-KoA sadrži energetski bogatu tioestarsku vezu kao i acetil-KoA. a koenzim FAD se redukuje u FADH2: . Reakcija sukcinat-dehidrogenaze. Ona igra ulogu u biosintetskim reakcijama za koje obezbeđuje dovoljne količine redukovanog NADH. Drugi stepen oksidacije α-keto-glutarata je prenos energije na gvanidin-difosfat u prisustvu neorganskog fosfata (Pi): sukcinil-KoA+Pi + GDP → sukcinat +GTP + HS – KoA Reakciju katalizuje sukcinil-tiokinaza. kao i α-ketoglutarat za procese transaminacije. sledeća reakcija prenosa na acetoacetat bitna u metabolizmu ketonskih tela. liponska kiselina. U reakciji učestvuju isti koenzimi: TPP.NADP-specifična izocitrat-dehidrogenaza nije alosterni enzim.Dejstvom flavoenzima sukcinatdehidro-genaze. sukcinat se oksiduje u fumarat. Tako je npr. Ovo je primer fosforilacije na nivou supstrata u CLK. HS—KoA. Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat odigrava se u dva stepena: prvo se α-ketoglutarat oksidativno dekarboksilira u sukcinil-KoA: α-ketoglutarat + NAD+ + HS . Sličan primer smo imali kod glikolize u reakciji piruvatkinaze. koja se na kraju odlaže u obliku ATP-a. a drugi predaje energiju. Mehanizam reakcije je analogan oksidativnoj dekarboksilaciji piruvata.

Zbog toga male količine ove kiseline omogućuju oksidaciju veoma velikih količina piruvata. ponovnim nastajanjem oksalacetata. a dikarbonske kiseline (malonska i oksal-sirćetna) je kompetitivno inhibiraju. a ne NAD. . koja. nastaje u zadnjoj reakciji ciklusa trikarbonskih kiselina.U zadnjoj reakciji ciklusa NADspecifična malat .dehidrogenaza katalizuje oksidaciju L-malata u oksalacetat: Iako je reakcija endergonska.malat: Fumaraza deluje stereospecifično. . ona teče u pravcu nastajanja oksalacetata. Fumaraza katalizije reverzibilnu hidrataciju fumarata u L. Nagomilavanje oksalsirćetne kiseline. sukcinat i malat. Oksidacija malata u oksalacetat. Prenosom vodonika u lancu disanja od FAD dobijaju se samo dva mola ATP-a. ili tačnije acetil-KoA. što u njoj učestvuje FAD. dakle. jer on odmah reaguje s acetil-KoA i reakcija se pomera na desnu stranu. reguliše kao kompetitivni inhibitor svoju sopstvenu sintezu. Aktivišu je fosfati. Sukcinat-dehidrogenaza ima neke osobine alosternih enzima. jer se stvara (a i dehidrira) samo Lstereoizomer malata.Oksidacija sukcinata razlikuje se od ostalih oksidacija u CLK. Kružni proces oksidacije acetil-KoA završava se.

4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE Videli smo da se piruvat oksiduje u CLK do C0 2, u pet oksidacionih reakcija. U svakom oksidacionom stepenu izgubi po jedan par vodonikovih atoma, ukupno 5x2H. Ovi vodonikovi atomi se u lancu disanja prenose do kiseonika i oksiduju u vodu. Četiri para vodonika ulaze vezani za NADH, a jedan za FADH2 sukcinat-dehidrogenaze. U prvom prenosu nastaju oksidativnom fosforilacijom 3 ATP-a na svaki par vodonika, a u drugom 2 ATP-a, ukupno 12 ATP-a. Ako ovome dodamo i onaj ATP-koji se dobija prilikom oksidativne dekarboksilacije αketoglutarne kiseline, prenosom energije sa sukcinil-KoA na GDP, onda je ukupan dobitak energije15 mola ATP-a pro mol piruvata. Ako se setimo da smo ranije izračunali, da se u toku glikolize do piruvata dobija 8 mola ATP-a pro mol glukoze i ako ovo dodamo broju mola ATPa oslobođenih u toku oksidacije dva mola piruvata, onda to iznosi 38 mola ATP-a pro mol glukoze. Ako uporedimo energiju koju sadrže 38 mola ATP-a sa energijom 2 ATPa, koja nastaju anaerobnom razgradnjom glukoze, očito je da se aerobnom razgradnjom dobija daleko više energije. 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA Videli smo da ciklus trikarbonskih kiselina omogućuje dobijanje velike količine energije u obliku ATP-a. Pored toga CLK ima važnu ulogu u biosintezi.jer su mnogi intermedijeri ciklusa polazni materijal za nastajanje velikog broja metabolita potrebnih za biosintezu makromolekula. Da spomenemo samo nekoliko primera, a važnije ćemo kasnije opisati. Tako glutaminska i asparaginska kiselina nastaju transaminacijom α-ketoglutarata, odnosno oksalacetata. Ove aminokiseline, pored toga što se ugrađuju u proteine, učestvuju u biosintezi prolina i pirimidinskih baza. Slično tome sukcinil-KoA je polazna supstancija za sintezu porfirina, koji izgrađuju hemoglobin i citohrome. Jedno od najvažnijih jedinjenja CLK je oksalacetat, koji je ključni intermedijer za sintezu glukoze (glukoneogeneza). On je prema tome glukogena supstanca, kako se nazivaju jedinjenja iz kojih može da nastane glukoza (ili glikogen). Preko oksalacetata su i svi ostali intermedijeri ciklusa glukogeni. Reakcija koja povezuje ciklus trikarbonskih kiselina sa biosintezom glukoze je reakcija piruvatkarboksilaze, o kojoj je u poglavlju o glukoneogenezi bilo govora. U slučaju kada u ciklusu nedostaje oksalacetat, piruvat se karboksilira u oksalacetat. Obrnuto kada nastaju veće količine oksalacetata, on se

dekarboksilira u piruvat. Pošto je acetil-KoA alosterni aktivator piruvatkarboksilaze, to je ujedno mehanizam kojim se stimuliše sinteza oksalacetata, neophodnog za funkcionisanja CLK. Na prvi pogled dve uloge CLK, obezbeđivanje energije oksidacijom acetil-KoA i davanje materijala za biosinteze odlaženjem intermedijera iz ciklusa, izgledaju nespojive. Uklanjanje oksalacetata bi značilo prestanak rada ciklusa. Ova prividna protivrečnost se rešava tako što i druga jedinjenja, sem acetil-KoA ulaze u ciklus i kompenzuju manjak intermedijera. Tako mnoge aminokiseline (aspartat, glutamat, histidin) mogu direktno da daju intermedijere. To su glukogene aminokiseline. Alanin i serin ulaze preko piruvata u CLK. Pod izvesnim uslovima može da nastane u jetri toliko acetil-KoA, da prevaziđe kapacitet CLK da sav oksiduje. U tim slučajevima se javlja višak ketonskih tela. Zbog toga se acetil-KoA i jedinjenja iz kojih on nastaje nazivaju ketogena. Tako su masti ketogene, jer se pretežno razgrađuju u acetil-KoA. Leucin je, takođe, ketogeno jedinjenje, dok su brojne druge aminokiseline delom ketogene, a delom glukogene. Odnos trikarbonskih kiselina prema glikolizi, glukoneogenezi kao i metabolizmu krajnjih proizvoda proteina i masti dat je na slikama 4.12. i 4.13. Na njima se uočava važnost ciklusa u metabolizmu velikog broja jedinjenja, pored njegove uloge u oksidaciji acetil-KoA. U CLK oksiduje se još jedan derivat koenzima A: propionil-KoA. On nastaje u toku razgradnje aminokiselina metionina i izoleucina, a i kao završni metabolit oksidacije masnih kiselina sa neparnim brojem Catoma. Propionil-KoA ulazi u CLK preko sukcinil-KoA; na taj način što se prvo karboksilira u metilraalonil KoA:

Reakciju katalizuje propionil-KoA karboksilaza i troši se jedan ATP. Nastali metilmalonil-KoA ima jedan C-atom više, intramolekulskim premeštanjem prelazi u sukcinil-KoA.

U ovoj reakciji učestvuje kao kofaktor vitamin B 12. Smetnja u apsorpciji ovog vitamina u crevima, koja se javlja usled nedostatka »unutrašnjeg faktora« (koji se normalno luči u stomaku) dovodi do pojave perniciozne anemije. Iako se nedostatak enzima, koji katalizuje gornju reakciju (metilmalonil-mutaza) klinički ne manifestuje, svejedno pacijenti koji pate od perniciozne anemije izlučuju u mokraći velike količine propionske i metilmaionske kiseline. 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE Mnoge ćelije mogu da oksiduju glukozu do C02 ne samo u CLK, već i na drugi način. Alternativni put razgradnje glukoze naziva se po početnoj reakciji fosfoglukonatni put ili pentozo-fosfatni odvojak. U većini tkiva glikoliza i pentozni odvojak funkcionišu jedan pored drugog. Karakteristične osobine pentozo-fosfatnog odvojka su: prvo da se svi enzimi odvojka nalaze u rastvornom delu ćelije, citozolu, i drugo da je njegov zadatak da obezbedi ekstramitohondrijalne redukcione ekvivalente u obliku nikotinamid-adenin--dinukleotidfosfata NADPH. Ova njegova funkcija je naročito važna za tkiva u kojima se odigrava reduktivna sinteza masnih kiseiina i steroida, kao što su: jetra, mlečna žlezda, adipozno i!i masno tkivo i kora nadbubrežne žlezde. U ovim tkivima glikoliza i pentozo-fosfatni put postoje jedan pored drugog. U skeletnim mišićima se glukoza ne razlaže na ovaj način, jer se u njima ne odigrava sinteza masnih kiselina. Pored NADPH, fosfoglukonatni put stvara i pentoze, naročito D-ribozu, koja je potrebna za sinteze nukleinskih kiselina. Nastajanje glukoze fotosintezom odigrava se fiksiranjem CO2, koje se odigrava fosfoglukonatnim putem. Radi lakšeg razumevanja oksidacije glukoze u pentozo-fosfatnom putu, pratićemo sudbinu šest molekula glukoze, a ne jednog. Reakcije odvojka se mogu podeliti u dva stepena: prvi u kojima dolazi do oksidacije glukoze do pentoze, i drugi u kome se dešava »pregrupisavanje« šest molekula pentoze u pet molekula heksoze. 1) 6 heksoza + 6 H2O → 6 pentoza + 6 CO2 + 24 H 2) 6 pentoza → 5 heksoza Ukupna promena: heksoza +6H2O→6CO2 + 24H Zbog jednostavnosti i kratkoće pisali smo ovde i govorili o heksozama i pentozama, mada i ovde kao i u glikolizi učestvuju fosfatni estri šećera. Pentozni odvojak je prikazan na slici 4.17 u vrlo pojednostavljenom obliku. Pošto se enzimi glikolize i pentoznog odvojka nalaze zajedno u

mnogim tkivima, moguće je da se 3-fosfogliceraldehid oksiduje u piruvat. Ovaj metabolit nastaje u znatnim količinama u odvojku.

Slika 4.17 Reakcije pentozo fosfatnog puta.

Sleđećim brojevima su obeleženi enzimi odvojka: b. glukozo—6—fosfatdehidrogenaza (DH), c. glukonolaktonaza, d. 6-fosfog!ukonat-DH, e. fosfopentozo-epimeraza, f.fosfopentozo-izomeraza, g. transketolaza i h. transaldolaza. Enzimi glikolize i glukoneogeneze obeleženi su sa: a. heksokinaza, i. triozo-fosfat-izomeraza, j. aldolaza, k. frukto-zo-6fosfataza i 1. fosfoglukoizomeraza. Arapski brojevi u zagradama pokazuju koliko molekula ulazi u reakciju. Pentozo-fosfatni put počinje oksidacijom glukoze u 6-fosfoglukonsku kiselinu, koja se javlja u obliku laktona (6-fosfoglukonolakton). Ovu reakciju katalizuje NADP-specifična glukozo-6-fosfat dehidrogenaza (b.), ranije poznata kao »Zwischenferment«. Oksidaciono sredstvo je NADP, koji se redukuje u NADPH. Glukozo-6-fosfat + NADP+ ↔ 6-fosfoglukonolakton + NAD PH + H+ Nastali 6-fosfoglukonolakton je vrlo nestabilan i hidrolizuje se dejstvom specifične laktonaze u slobodnu kiselinu, 6-fosfoglukonat (c). NADP-specifična 6-fosfoglukonat-dehidrogenaza (d) katalizuje oksidaciju 6-fosfoglukonata, koji se istovremeno i dekarboksilira. Proizvod reakcije je šećer sa 5 C-atoma, ribulozo-5-fosfat. U toku ove oksidacije nastaje drugi mol NADPH: 6-fosfoglukonat + NADP+ → ribulozo-5-fosfat + CO2 + NAD FH + H+ U reakcijama drugog stepena pentozo-fosfatnog odvojka dolazi do resinteze glukozo-6-fosfata (5 molekula) iz ribulozo-5-fosfata (6 molekula). Reakcije počinju dejstvom fosfopentoze-epimeraze (e), koja

katalizuje reverzibilno prelaženje ribulozo-5-fosfata i njen epimer ksilulozo-5-fosfat. Ova keto-pentoza može da pređe i u drugi izomer u aldo-pentozu, D-ribozo-5-fosfat, dejstvom fosfopentoze-izomeraze (f.). Pod izvesnim okolnostima fosfoglukonatni put se završava na ovom mestu, tako da nastali D-ribozo-5-fosfat odlazi za sintezu RNK. U prisustvu dva enzima, transketolaze (g) i transaldolaze (b) fosfoglukonatni put se nastavlja. Transketolaza, koja ima tiamin-pirofosfat (TPP) za prostetičnu grupu, prenosi krajnja dva C-atoma sa jedne pentoze (ksilulozo-5-fosfata) na drugu. Oni se prenose u obliku glikolaldehida vezani za prostetičnu grupu E-TPP. Proizvod reakcije je šećer sa 7 C-atoma, sedoheptulozo-7-fosfat i 3-fosfogliceraldehid:

Gliceraldehid-3-fosfat je mesto sa kojim je povezan pentozo-fosfatni put sa glikolizom. Dejstvom transaldolaze prenose se prva 3 C-atoma (dihidroacetonska grupa) sa sedoheptulozo-7-fosfata na gliceraldehid 3-fosfat. Proizvod reakcije je fruktozo-6-fosfat (jedna heksoza) i šećer sa 4 C-atoma, D-eritozo4-fosfat. Fruktozo-6-fosfat je drugo mesto vezivanja pentozo-fosfatnog puta sa glikolizom. Uopšte je karakteristično za pentozo-fosfatni put da omogućava, zajedno s enzimima glikolize, reverzibilno prelaženje šećera sa 3, 4, 5, 6 i 7 C-atoma, bilo prenošenjem ostatka od 2 ili C-atoma. Tako na kraju transketolaza katalizuje prenos 2 C-atoma sa D-ksilulozo-5-fosfata na eritrozo-4-fosfat. I u ovoj reakciji nastaje fruktozo-6-fosfat, koji dejstvom fosfoglukomutaze prelazi u glukozo-6-fosfat (1.). Ukupna promena u fosfoglukonatnom putu je sledeća: 6 glukozo-6-fosfat+7 H2O + 12 NADP+ → 5 glukozo-6-fosfat +12 NADPH + +12 H+ + 6 CO2 + Pi Ako skratimo s desne i leve strane, dobijamo, da se jedan mol glukozo-6fosfata oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH:

glukozo-6-fosfat+7 H2O+12 NADP+ → 6 CO2+12 NADPH + H2 + Pi Na kraju da zaključimo da pentozo fosfatni put omogućava sintezu i razgradnju ostalih šećera sem heksoza, posebno pentoza, a najvažnija mu je funkcija da obezbedi redukcione ekvivalente NADPH za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja.

UKRATKO: • PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE, JE ALTERNATIVNI PUT RAZGRADNJE GLUKOZE, KARAKTERISTIKE OVOG PUTA SU: A) DA SE SVI ENZIMI TOG PROCESA NALAZE U CITOSOLU I B) DA JE NJEGOV
ZADATAK DA OBEZBEDI EKSTRAMITOHONDRIJALNE REDUKCIONE EKVIVALENTE U OBLIKU NADPH. UKUPNA PROMENA U FOSFOGLUKONATNOM PUTU JE SLEDEĆA:

G-6-P +7H2O + 12 NADP → 12 NADPH + H2 + 6CO2 + Pi Vidi se da se jedan mol G-6-P oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH. Ovim se obezbeđuje NADPH koji je neophodan za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja. • REGULACIJA ŠEĆERA U KRVI JE SLOŽEN PROCES U KOME SUDELUJE VIŠE FAKTORA. POD NORMALNIM USLOVIMA KONCENTRACIJA GLUKOZE U KRVI REZULTAT JE DELOVANJA INSULINA, GLUKAGONA I HORMONA RASTA I NJIHOVIH MEĐUSOBNIH ODNOSA. NA KONCENTRACIJU GLUKOZE UTIČU I ADRENALIN, ACTH, GLUKOKORTIKOIDI I TIROKSIN, NAROČITO U STRESU. INSULIN JEDINI SNIŽAVA NIVO GLUKOZE, DOK SVI OSTALI POVISUJU KRVNI ŠEĆER.

Najveći uzrok hiperglikemije je šećerna bolest ili dijabetes melitus. Uzrok te bolesti je manjak insulina. Hipoglikemija se pojavljuje zbog raznih uzroka, iako je ređa od hiperglikemije.

Ugljeni hidrati (šećeri, saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika, vodonika i kiseonika. Odnos ovih elemenata je 1: 2 : 1, a opšta formula im je Cn(H 2O)n. Dele se na aldoze i ketoze, zavisno od toga da li su nastali blagom oksidacijom primarne ili sekundarne alkoholne grupe polihidroksilnih alkohola.

Prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi ugljeni hidrati se dele na: Monosaharide, Oligosaharide i

Polisaharide MONOSAHARIDI SU NAJPROSTIJI ŠEĆERI KOJI SE DALJE NE MOGU CEPATI, A DA PRI TOME NE IZGUBE KARAKTERISTIČNE OSOBINE ŠEĆERA. PO BROJU KISEONIKOVIH ATOMA MONOSAHARIDI SE DELE NA: BIOZE, TRIOZE, TETROZE, PENTOZE, HEKSOZE ITD. U slobodnom stanju monosaharidi se nalaze u piranoznom obliku, a furanozni oblik šećera sreće se kod oligo i polisaharida.

Na predlog Haworth-a ciklični oblici šećera predstavljaju se perspektivnim formulama iz kojih se jasno vidi njihova peto ili šestočlana građa. Pri pisanju ovih formula treba imati na umu: a) kada kiseonik leži na ravni hartije, a prvi ugljenik desno, tada kod svih desnih šećera -CH₂OH grupa leži gore i b) kod β-D-glukoze sve –OH grupe imaju trans položaj.

U vodenim rastvorima najvažniji monosaharid D-glukoza ima α i β oblik, koji se nalaze u ravnotežnom položaju i prelaze jedan u drugi.

Šećeri imaju u svom molekulu asimetrične ugljenikove atome, te zbog toga skreću ravan polarizovane svetlosti. Ova osobina se koristi za polarimetrijsko određivanje šećera. (npr. glukoza u urinu).

Monosaharidi su veoma reaktivna jedinjenja. Grade: a) estre; b) etre; c) oksime; d) fenilhidrazone i osazone; e) furfural i oksimetilfurfural; f) epimerne šećere; h) šećerne ili dikarbonske kiseline; g) polialkohole; i) šećere sa većim brojem ugljenikovih atoma.

Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. Anaerobnim razlaganjem glukoze (glikoliza) u mišićima nastaje L-mlečna kiselina.

Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robisonov estar).

Enzimskom oksidacijom glukoze nastaje glukuronska kiselina. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance.

Od aminošećera najznačajniji su: D-glukozamin, D-galaktozamin i neuraminsku kiselinu.

Jedinjenja vrlo bliska šećerima su: askorbinska kiselina (vitamin C) i inozitoli.

Glikozidi nastaju kad poluacetalna grupa monosaharida stupi u reakciju s različitim alkoholima, fenolima ili karboksilnim kiselinama. To su jedinjenja tipa acetala u kojima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon, a nastala veza glikozidnom vezom. Ova veza može nastati i između dva šećera.

Oligosaharidi su glikozidi, koji nastaju spajanjem n (dva ili više, do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode.

Od oligosaharida treba izdvojiti maltozu, celobiozu, saharozu, laktozu i druge.

Polisaharidi ili glikani nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. Od

velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica glukoze, koje su povezane β-glikozidno.

U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. Tu spadaju: pektini, inulin, agar-agar, skrob (koji se sastoji od amilopektina i amiloza) i drugi.

Polisaharidi animalnog porekla (zoopolisaharidi) su veoma brojni, različitog su hemijskog sastava i fiziološke uloge. Najduže je poznat i odavno je ispitan glikogen (životinjski skrob). On je metabolička i energetska rezerva skoro svih ćelija. Osim njega mnogi hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. Npr. FSH, HCG.

Zoopolisaharidi se dele na homoglikane (glikogen, hitin) i heteroglikane ili mukopolisaharide (hialuronska kiselina, hondroitin-sumporna kiselina, heparin, polisaharidi krvnih grupa itd.).

Pod normalnim uslovima čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima, i na taj način pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma.

Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena. On je loptastog izgleda, kompaktan i zauzima malo prostora. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima, a najviše u jetri i mišićima. Glikogen iz jetre održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou. Mišićni glikogen obezbeđuje energiju za mišiće.

Razlaganje glikogena (fosforoliza) ili glikogenoliza odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene(ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. Krajnji proizvod fosfolitičkog razlaganja glikogena u

a u drugom etanol i CO₂. • Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija. steroidnih hormona. ovaj prelazi u glukozo-6-fosfat (G-6-P). glukagona. U oba se oslobađa dovoljno energije. U jerti enzim glukozo-6-fosfataza cepa G-6-P na ostatak fosforne kiseline i vodu. Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno. • Glikoliza je metabolički proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). epinefrina i hormona rasta. Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje.ćeliji je glukozo-1-fosfat (G-1-P). Sinteza se odvija prenošenjem celih molekula glukoze koja se prvo energetski obogaćuje sa UTP (uridiltrifosfat). te se na ovaj način izgradi lanac od 10 do 12 molekula glukoze. Dejstvom fosfoglukomutaze. tako da nastaju dva molekula ATP-a pro mol glukoze. od kojih su samo tri ireverzibilne. • Sinteza i fosforoliza glikogena su pod endokrinom kontrolom insulina. oksido-redukcioni proces. • U toku anaerobne glikolize kad je laktat krajnji proizvod. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u citoplazmi. • Glikogenogeneza je proces sinteze glikogena od glukoze i odvija se u jetri i mišićima. pa potom počinje granjanje. U prvom je krajnji proizvod mlečna kiselina. a u aerobnim uslovima. dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. pored fermentacije imamo i respiraciju. U anaerobnim uslovima procesom fermentacije nastaju fermentacioni proizvodi. tj. .

• • Glukoneogeneza je proces sinteze glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja. piruvat i proizvodi dezaminacije aminokiselina. α-ketoglutarat. KOJI NASTAJU U CLK OKSIDUJU SE DALJE U LANCU DISANJA SPAJANJEM SA MOLEKULSKIM KISEONIKOM U VODU I PRI TOM SE DOBIJA VELIKA KOLIČINA ENERGIJE. Glikoneogeneza je obrnut proces od glikolize. 8 HATOMA. kao što su laktat. . NI ATP. Ta dva mola NADH ekvivalentna su sa šest mola ATP-a.• Pod aerobnim uslovima. • KAO ŠTO SE VIDI U CTK NE SUDELUJU MOLEKULI KISEONIKA. acetil-koenzim-A iz masti. kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs i po njemu se zove Krebsov ciklus. nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog NADH. NJEGOVA PRVENSTVENA ULOGA JE DA IZVRŠI DEHIDROGENIZACIJU SIRĆETNU KISELINU DO CO₂ I H. fumarat i oksalacetat iz aminokiselina. Ukupna promena koja se odigrava u Krebsovom ciklusu je : CH₃COOH + 2H₂O → 2CO₂ + 8H. • Ciklus trikarbonskih kiselina (CTK) je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličkih puteva: piruvat dobijen iz ugljenih hidrata. NI NEORGANSKI FOSFOR. kada se oksiduju u lancu disanja. Zato je celokupni dobitak 8 mola ATP na svaki mol glukoze.

.

.

MASTI ILI LIPIDI .

jer između njih postoji povezanost u metabolizmu.2 PRAVE MASTI Prave masti su estri trovalentnog alkohola glicerola s višim masnim kiselinama. aceton. a ujedinjuje ih samo njihova fizička osobina da se ne rastvaraju u vodi.1. Saharolipide (glikolipide) 5. Karotinoide i njima srodna jedinjenja 5.1. di. koja se nalaze u biljkama. Danas se prema Bloor-u ubrajaju u lipide sva ona jedinjenja. a strukturne masti »element constant«. koja su strukturno hemijski vezana za neke lipide. Glicerol može da se jedini s jednom. benzol i drugi rastvarači za masti (Fett-loesungsmittel. hloroform. To je s biohemijskog gledišta opravdano. • • da su estri viših masnih kiselina bilo stvarni bilo potencijalni. Masti ili lipide delimo na: 1.5. dve ili tri masne kiseline i da gradi mono-. iako imaju sasvim druge osobine. Po svom hemijskom sastavu masti su vrlo heterogena jedinjenja. Voskove 3. jer kvalitativno i kvantitativno variraju s promenom ishrane. koje su bitni sastojci protoplazme i ćelijske membrene. koja imaju sledeće osobine • ne rastvaraju se u vodi. Osim toga u ovom poglavlju biće govora o čitavom nizu jedinjenja. Francuzi nazivaju rezervne ili deponovane masti »element variable«. Steroide i njihove derivate 6. Prave masti 2. jer je njihov sadržaj u tkivu prilično konstantan i pri promeni ishrane. da mogu da ih upotrebljavaju živi organizmi. pa i gladovanju.1 MASTI 5. životinjama i mikroorganizmima. Fosfatide 4.1 KLASIFIKACIJA MASTI Masti ili lipidi su velika grupa prirodnih jedinjenja. U lipide spadaju rezervne masti životinjskog i biljnog porekla i strukturne masti.1. fat solvents).i trigliceride: . Zbog toga je teško definisati šta su to lipidi. a rastvaraju se u jednom ili više organskih rastvarača kao što su: etar.

jer im je srednji ugljenikov atom asimetričan. Sigurno da to zavisi i od specifičnog metabolizma. tj. β položaju imaju ostatke različitih masnih kiselina trebalo bi da budu optički aktivni.Prirodne masti su smeše triglicerida u kojima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane raznim masnim kiselinama.6% . Pošto pojedine životinje biraju određenu hranu. mirisa i sastava.sačinjavaju samo mali deo prirodne smeše glicerida. Veliki broj masnih kiselina.3% Drugih nezasićenih kiselina 3. Priroda rezervne masti zavisi od životinjske vrste i od hrane. Homogeno građeni trigliceridi . koje mogu da uđu u sastav pravih masti. objašnjava činjenicu da je broj kombinacija u mastima različitog porekla vrlo veliki. Trigliceridi koji u α. tristearin i triolein .tri-palmitin. onda i način ishrane mora biti značajan faktor u formiranju specifične masti jedne vrste. Rezervne masti biljnog i životinjskog porekla su smeša triglicerida. Svaka životinja deponuje mast karakterističnih osobina. Kao primer dajemo sadržaj masnih kiselina u deponovanoj goveđoj masti: Palmitinske kiseline 33% Stearinske kiseline 21% Oleinske kiseline 35% Miristinske kiseline 2.4% Arahinske kiseline 1. kao i mogućnost nastajanja različitih triglicerida. vrste i načina života. Eksperimentalno je dokazano da sastav deponovane masti jako varira promenom hrane. α'. rezervnih ili deponovanih masti.

Hidroliza masti s koncentrovanim .1.1. a masti toplokrvnih životinja su čvrste. proteini. ali se mogu dobiti stabilne emulzije dodatkom supstanci. Najnižu tačku topljenja imaju gliceridi nezasićenih masnih kiselina. Svaka kapljica masti okružena je slojem proteina u koji je ugrađen sloj lecitinskih kapljica (haptogena membrana).1. deterdženti i dr.2 kJ/g) Prekomerno unete hranljive materije. U ishrani ljudi i mnogih životinja masti imaju značajnu ulogu. Gliceridi masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma tope se na višoj temperaturi od glicerida masnih kiselina. Tako se masnoće jetre menjaju svakih 1-2 dana kod pacova. Priroda na taj način osigurava istu konzistenciju i viskozitet masti u unutrašnjim delovima tela. Mleko je primer emulzije masti stabilizovane proteinom. Najlakše i najbrže se koristi mast deponovana u jetri. Mnogi od njih su. Tačka topljenja prirodnih masti nije oštra. sapuni. alkalija ili specifičnih enzima (lipaza) masti se hidrolizuju. pošto su one smeša raznih triglicerida. organizam pretvara u masti i deponuje u pojedinim tkivima.Iz ovih podataka se vidi da palmitinska.4 HIDROLIZA MASTI Dejstvom pregrejane vodene pare. koje imaju manji broj ugljenikovih atoma.3 FIZIČKE OSOBINE PRAVIH MASTI Specifična težina svih masti je manja od 1. Potkožna mast ima nižu tačku topljenja od rezervne masti u abdominalnoj šupljini. gde su masti izložene spoljnom hlađenju. pored fosfatida. stearinska i oleinska kiselina zauzimaju 90% raspoloživih mesta na hidroksilima glicerola. One su važan izvor energije. Tečne masti se zovu ulja. 5. 5. a potkožne 15-20 dana. koje smanjuju površinski napon. kao na primer. tečni na sobnoj temperaturi. Usled toga se povećanje tačke topljenja kreće paralelno sa smanjenjem jodnog broja. Masti su osim toga. sastavni delovi membranske strukture ćelija.1.0. Masti hladnokrvnih životinja i bilja su tečne na sobnoj temperaturi. kao na primer triolein.9 kJ (ugljeni hidrati i proteini imaju 17. Postoji razlika u tački topljenja masti i u istom organizmu. mada u malim količinama. gde je temperatura viša i u potkožnom tkivu. sterola i dr. To se postiže selektivnim ugrađivanjem nezasićenih masnih kiselina. Masti se ne rastvaraju u vodi. U tankom crevu žučne kiseline emulguju masti i na taj način omogućavaju njihovo varenje i apsorpciju. Mehaničkim razbijanjem membrane oslobađa se mast mleka i dobija buter. žučne kiseline. Stvarni biološki značaj masti sastoji se u tome što su one rezervna hrana koju organizam životinja deponuje i koristi kada mu je potrebno. 1 g masti oslobađa oko 38.

Po svom hemijskom sastavu glicerol je pro-pantriol-1. Saponifikacija je najduže poznati proces hidrolize masti od čega i dolazi opšti termin saponifikacija. Kao i od drugih polivalentnih alkohola i od glicerola . Lipaze pankreasa otcepljuju masne kiseline. a isto tako i sa etanolom i acetonom. a lipaze crevnih zidova cepaju β-gliceride. jer se pri podesnom razblaženju dobijeni proizvodi rastvaraju u vodi. 3. crevnom zidu i u jetri. Hidroliza masti dejstvom lipaza iz pankreasa i creva Lipaza ima u visokoj koncentraciji u pankreasu.alkalijama ili alkalnim karbonatima. koji se nazivaju lipaze. Saponifikacijom se menja rastvorljivost. Hidrolizom pravih masti dobijaju se. Lipaze deluju na emulgirane masti. dakle. nije samo stalni sastojak masti (triglicerida) nego i lecitina i kefalina. ne samo za alkalnu hidrolizu masti nego i za hidrolitičko cepanje bilo kog estra. To je bezbojna. Glicerol. vrlo viskozna tečnost slatkog ukusa. odavno se primenjuje za dobijanje sapuna koji su alkalne soli viših masnih kiselina. tako da prvo nastaju digliceridi. koje se nalaze u položaju α i α'. a posle dužeg dejstva oslobađa se i drugi i treći molekul masne kiseline. Saponifikacija (. Meša se s vodom u svakom odnosu.hidroliza) masti pod dejstvom alkalija Lipidi koji se mogu hidrolizovati nazivaju se osapunjivim lipidima. gusta (d = l. Hidroliza masti u probavnom traktu vrši se pod katalitičkim dejstvom enzima.26). poznata pod imenom saponifikacija. Ovi enzimi cepaju estarske veze postepeno. slobodne masne kiseline ili sapuni (ako je hidroliza izvršena alkalijama) i glicerol. 2. poznat i pod imenom glicerin.

U mastima su najviše zastupljene masne kiseline sa šesnaest i osamnaest ugljenikovih atoma: palmitinska (C16H32O2) i stearinska kiselina (C18H36O2). Slobodni i esterifikovani ghcerol daje akroleinsku reakciju zagrevanjem s kiselim kalijum sulfatom (KHSO4) ili bezvodnim CaCl2. Ima masnih kiselina i sa trogubom vezom. sa tri C nH2n—6O2. a nezasićenim s jednom dvogubom vezom C nH2n — 2O2 sa dve dvogube veze CnH2n—4O2. Zasićenim masnim kiselinama odgovara bruto formula C nH2nO2.5 MASNE KISELINE PRIRODNIH GLICERIDA Sve masne kiseline koje se nalaze u prirodnim mastima imaju po pravilu prav lanac i paran broj ugljenikovih atoma. koje se nazivaju aktivni ostaci sirćetne kiseline. Sam glicerol je sporedni proizvod alkoholnog vrenja. 5. C2 jedinica. pošto se danas zna da masne kiseline nastaju biološkom kondenzacijom dva po dva ugljenikova atoma tzv. Većina od njih se nalazi u kravljem buteru. U niže navedenoj tabeli date su najvažnije prirodne zasićene masne kiseline. .1. Ovo je potpuno razumljivo. U rezervnim mastima nalaze se pored zasićenih masnih kiselina i takve sa nezasićenim ugljovodonikovim lancem.nastaju šećeri (trioze) biološkom oksidacijom.1. i to često u većoj količini.

Zasićene masne kiseline Palmatinska kiselina C 16H32O2 formula skraćena Palmatinska kiselina C 18H32O2 formula skraćena Od nezasićenih masnih kiselina najrasprostranjenija je oleinska kiselina. što . Dvoguba veza se nalazi na sredini lanca između 9 i 10 ugljenikovog atoma ( ∆ 9): Oksidacijom oleinske kiseline dobija se pelargonska kiselina CH 3— (CH 2) 7COOH i azelainska kiselina HOOC—(CH 2 ) 7 COOH. koja ima jednu dvogubu vezu i 18 ugljenikovih atoma.

Adiranjem dva vodonikova atoma (hidrogeniranjem) oleinska kiselina prelazi u stearinsku kiselinu. koja je čvrsta na sobnoj temperaturi i lako kristališe. koja ima 24 ugljenikova atoma i dvogubu vezu na ∆ 15. U ricinusovom ulju ona iznosi 80% ukupnih masnih kiselina. suncokreta. postoji i palmitoleinska kiselina C 15H29COOH (∆9). Pored oleinske. Gliceridi ovih nezasićenih masnih kiselina nalaze se u lanenom ulju (Oleum lini) i drugim sušivim uljima (semenki hmelja. Jednu dvogubu vezu ima i ricinolna kiselina. dejstvom azotaste kiseline. 15). . koja hidrogenizacijom daje palmitinsku kiselinu.potvrđuje da se dvoguba veza nalazi na sredini lanca. Dve dvogube veze ima linolna kiselina ( ∆ 9. Docnije ćemo se susresti sa nervonskom kiselinom. Oleinska kiselina je cis-oblik. azotne kiseline ili zagrevanjem sa NaHSO 3 ona prelazi u trans-oblik elaidinsku kiselinu. 12.12): a tri nezasićene veze ima linolenska kiselina ( ∆9.

koje organizam ne može sam da sintetiše. kokosa. linolenska. Pri tome se preko peroksidnih derivata stvaraju aldehidi. U narodu se kaže mast se pokvarila. upalila. arhidonska i druge. Ova njihova osobina je od bitne važnosti za bojenje i lakiranje. i to nezasićene. taricinska kiselina koja ima 18 ugljenikovih atoma i trogubu vezu između 9 i 10 ugljenikovog atoma. požute ili posmeđe. pokazalo se da su izvesne masne kiseline. Ovakve masne kiseline. neprijatnog su mirisa i ukusa. od naročite važnosti za ishranu. dovodi do oboljenja životinja (na primer: pojava lezija na koži kod pacova). dolazi do slabe hidrolize.tikve. Od linolne kiseline koja ima dve dvogube veze postoje četiri izomera: cis-cis. trans-trans. Tokom kvarenja masti. Od masnih kiselina koje imaju četiri dvogube veze ( ∆ 5. užegla. U mnogim uljima nalaze se mnogostruko nezasićene masne kiseline. 5. koja više nije masna i ne rastvara se u acetonu. . One promene boju.1. 14) spomenućemo arahidonsku kiselinu sa 20 ugljenikovih atoma: Na svakoj dvoguboj vezi u molekulu nezasićenih masnih kiselina postoji mogućnost izomerije. 9 cis-12 trans. zovu se esencijalne ili bitne masne kiseline. kao što su linolna. 11. pri čemu se oslobađaju isparljive masne kiseline neprijatnog mirisa. među njima i sa trogubom acetilenskom vezom kao. masti se kvare pod uticajem atmosferilija i mikroorganizama. aloje). 9 trans12 cis. na primer.1. Slučaj oleinske kiseline i elaidinske kiseline već smo spomenuli. Istovremeno se dešava oksidacija nezasićenih masnih kiselina na dvoguboj vezi. ketoni i masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma. Pored toga što su masti za živi organizam vrlo bogat izvor energije. Nedostatak nekih masnih kiselina u hrani. 8. već mora da ih dobija s hranom. Prirodna linolna kiselina je smeša od najmanje dva izomera. Ova ulja se na vazduhu oksidišu i daju smolu.6 KVARENJE MASTI Izolovane iz svoje prirodne sredine.

7 ISPITIVANJE MASTI I ULJA Vrlo često je potrebno da se zna iz kojih su triglicerida sastavljene prirodne masti i ulja. koje sadrže više nezasićenih masnih kiselina. koliko imaju zasićenih. Hidrogenizacija masti.: vitamina E.Zagrevanjem masti sa standardnim alkoholnim rastvorom KOH na vodenom kupatilu određuje se saponifikacioni broj. nego one koje su . glutationa i sl. . a koliko nezasićenih masnih kiselina i da li imaju slobodnih masnih kiselina. jodnog broja.Prirodne masti. Kvarenje masti može da se spreči i dodavanjem različitih antioksidansa. Fizičkim metodama se određuje tačka topljenja. Reichert-Meissl-ovog broja i acetilnog broja.1. Masti i ulja se hidrogenizuju u prisustvu katalizatora (Ni). Zbog toga se ovaj postupak zove proces očvršćavanja. a naročito ulja. Tokom zagrevanja saponifikuju se i slobodne i vezane masne kiseline. Kao npr. tačka očvršćavanja. U tu svrhu se mast analizira. Od hemijskih metoda najvažnije su: određivanje kiselinskog broja. vitamina C. Masti koje imaju masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma imaće više karboksilnih grupa u 1 g masti. saponifikacionog broja.Lakše se kvare masti. Kad se ulja rafinišu za jelo. 5. . Kiselinski broj. Saponifikacioni broj. indeks prelamanja. Za ispitivanje masti i ulja postoje fizičke i hemijske metode. jasno je da nam količina potrošenog KOH daje podatak o broju karboksilnih grupa. Broj potrošenih mg KOH za neutralisanje 1 g masti je »kiselinski broj« ispitivane masti. moraju da se oslobode slobodnih masnih kiselina. Nezasićene masne kiseline u tom procesu adiraju vodonik na mestima gde se nalaze dvogube veze i tada nastaju od ulja čvrste masti. Definiše se kao broj mg KOH.1. specifična težina. Kiselost masti može se povećati i stajanjem ili kvarenjem masti. Pošto pri saponifikaciji svaka karboksilna grupa masne kiseline reaguje s jednim molekulom KOH ili NaOH.Moderna tehnologija prehrambene industrije daje na tržište hidrogenizovane masti. potrebnih da se saponifikuje 1 g masti ili ulja. sadrže i slobodne masne kiseline. Količina slobodnih masnih kiselina u mastima i uljima određuje se titiranjem sa KOH. .

a mali saponifikacioni broj da je mast sastavljena od masnih kiselina s dužim lancem. Šta više. a zatim se predestiluju vodenom parom isparljive masne kiseline. Količina nezasićenih masnih kiselina u ispitivanoj masti određuje se merenjem količine joda koju mast može da veže. koji sadrži više masnih kiselina s kraćim lancem ima saponifikacioni broj 220-230. potrebnih za neutralisanje isparljivih masnih kiselina u destilatu dobijenom od 5 g masti.1. a margarin koji ima više masnih kiselina s dužim lancem oko 195. možemo iz saponifikacionog broja da izračunamo i prosečnu molekulsku težinu smeše triglicerida iz sledeće formule: Tako. Jodni broj. Nezasićene masne kiseline lako podležu oksidaciji na mestu dvogube veze i zbog toga dolazi do kvarenja masti.sastavljene od masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma. pošto ekvivalenat triglicerida troši tri ekvivalenata KOH (M. ali zbog toga što nemaju glicerola. jeste Reichert-Meissl-ov broj Acetilni broj određuje količinu slobodnih hidroksilnih grupa u ulju ili masti.1. Broj mililitara 0. na primer buter. koje prelaze u zasićene halogenske derivate: Jodni broj se definiše kao broj grama J 2 koje vezuje 100 g masti. Stepen nezasićenosti masti i ulja je najvažniji faktor od koga zavise i fizičke i hemijske osobine masti. Određuje se na taj način što se mast prvo saponifikuje. Reichert-Meissl -ov broj nam daje podatak o količini isparljivih masnih kiselina (sa manje od dvanaest ugljenikovih atoma) u ispitivanoj masti. nego su monoestri masnih kiselina . iz dobijenih sapuna se oslobode masne kiseline dodavanjem neke anorganske kiseline.T. Jod se pri tome adira na dvogubim vezama nezasićenih masnih kiselina. 5.1 N KOH. = 56).8 VOSKOVI Voskovi su slični pravim mastima po svom estarskom karakteru. Veliki saponifikacioni broj ukazuje da je mast sastavljena od masnih kiselina s kraćim lancem.

Voskovima slične materije nalaze se u lanolinu. hloroformu i ugljentetrahloridu. a naročito je bogato nervno tkivo i žumance jajeta. Tako ptice plivačice maste perje voskom (stearinolni oleat) iz specijalne žlezde. Fosfatida ima u svim organima. hidroksipalmitinsku ili cerotinsku kiselinu. Miricilalkohol je vezan za palmitinsku.0. Danas se skoro isključivo dobija sintetički. Pčelinji vosak .t. Alkoholna komponenta jedne estarske veze je glicerol ili sfingol. Treba imati na umu da je vosak prirodni proiz vod i da nije homogeno građen. jer može da veže dvostruko veću količinu vode od svoje težine. On je uglavnom estar miricilalkohola C30H61OH. Fosfatidi su po svojoj hemijskoj strukturi diestri fosforne kiseline. 64°. jodni broj 5. masti ovčije vune. t. . Ima mnogo vrsta pčela (naša domaća vrsta je Apis mellifica).4. 5. saponifikacioni broj 84.2 FOSFATIDI Fosfatidi. Nezamenjiva je njihova uloga u izgradnji ćelijske membrane i unutrašnje strukture ćelija. Prave masti služe kao rezervna hrana i izvor energije u ćelijama. a druge amino alkoholi . U pčelinjem vosku ima do 12% ugljovodonika (C 19 H 38 .serin i inozitol. Sastoji se od palmitinskog estra cetilnog alkohola CH3(CH2)14CO · OCH2(CH2)14CH3. aminokiselina . a po svojoj biološkoj funkciji spadaju u »konstantni element« životinjskog tkiva. a voskovi se redovno nalaze na epidermi.holin i holamin. oni su po svojim fizičkim i hemijskim osobinama sasvim odvojena grupa jedinjenja. C 31 H 62 ). Spermacet se upotrebljava u medicini i kozmetici za pripremu masnih podloga i kremova. To je smesa holesterol-palmitata. Kod životinja je uloga voskova epitela funkcionalno ista. Najbolje ih je podeliti prema glavnoj alkoholnoj komponenti na: glicero-fosfatide i sfingolipide. koje se nalazi u »anthrum cranii« nekih vrsta kitova.1. koja ih luči da bi sprečila prolaz vlage. no vosak im se malo razlikuje po fizičkim i hemijskim karakteristikama: kiselinski broj 17. I on se obilno koristi u medicini i kozmetici. Na taj način se biljke čuvaju od gubitka vode i od prodiranja plesni-parazita. Cetaceum ili spermacet je sastavni deo ulja. U mišićima je sadržaj fosfatida proporcionalan s važnošću njihove funkcije: najviše ih ima u srčanom mišiću.8. Vosak se lako rastvara u etru. palmitooleinsku.pravog lanca s isto takvim jednovalentnim alkoholima. poznati i pod imenom fosfolipidi su komplikovanije građeni od neutralnih masti. stearata i oleata.

1 GLICERO FOSFATIDI Fosfatidne kiseline su najprostiji fosfatidi. godine izolovao iz goveđeg srca jednu fosfatidnu kiselinu.2. Pored toga su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama. Fosfatidnih kiselina ima u maloj količini u mnogim biljnim i životinjskim organima. razlikujemo α i β derivate glicerinfosforne kiseline: Mnogi fosfatidi imaju u svom molekulu glicerinfosfornu kiselinu. čije su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama. nalazi se u lipidnoj frakciji za koju se smatra da daje pozitivnu reakciju kod Wassermann-ove probe na sifilis. Amino-alkohol holin spada u kvarternerne amonijumne baze. One su derivati glicerinfosforne kiseline. kojoj je dao ime kardiolipin. pa i prirodne fosfatidne kiseline imaju L-α-konfiguraciju: R 1 i R 2 su ostaci viših masnih kiselina. Prema položaju fosfome kiseline. Smatra se da su one prethodnici drugih krvnih fosfatida i da iz njih nastaju drugi fosfatidi. Dokazano je (Baer) da svi prirodni fosfatidi.1.5. Hemijsko ime mu je: etanol-trimetil-amonijum-hidroksid i kao sve baze toga tipa ima pozitivno naelektrisanje na azotovom atomu. koji je estarski vezan za fosfornu kiselinu. To je jedna polifosfatidna kiselina. . U krvi su nađene u obliku kalcijumove soli. Lecitini imaju u svom molekulu amino-alkohol holin. Pangborn je 1941.

Baza je u glicerin-fosfatidima vezana na ostatak fosforne kiseline. koji se zove lizolecitin. Otrovi egzotičnih zmija. imaju enzime (lecitinaze).Lecitini se hidrolizuju dejstvom baza. jaku hemolizu. Lecitini se rastvaraju u etru. Oni su posle lecitina najrasprostranjeniji . Izolovanje lecitina je vrlo teško. I kod ovih jedinjenja fosforna kiselina može da se veže na α ili β ugljenikov atom glicerola i prema njenom položaju razlikujemo α i β-lecitine. ne od jer na Biološka važnost lecitina je mnogostruka. a rastvaraju se u acetonu. je jako hemolitičko sredstvo. a zasićene na α. se zbog prisustva nezasićenih masnih kiselina lako oksidišu vazduhu. kiselina i hidrolitičkih enzima. Ujed zmija otrovnica izaziva. kao i naših otrovnica. koji specifično hidrolizuju samo estarsku vezu sa nezasićenim masnim kiselinama u lecitinima. Preostali deo lecitinskog molekula. Kefalini se uvek nalaze zajedno s lecitinima u životinjskim organima. hloroformu i toplom alkoholu. prema tome. jer su masne kiseline i fosforna kiselina estarski vezane sa glicerolom. igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. Na taj način mogu da se izoluju lecitini ostalih masti taloženjem acetonom. Lecitini iz pojedinih životinjskih organa imaju različite zasićene i nezasićene masne kiseline. Oni su bitni sastojci ćelija. Tako lecitini iz jetre raznih životinja imaju vrlo specifično raspoređene masne kiseline: nezasićene masne kiseline se obično nalaze na β-ugljenikovom atomu glicerola. Slabo se rastvaraju u alkoholu i na taj način se mogu odvojiti od lecitina. Dokazano je da su prirodni glicerofosfatidi optički aktivni L-α-lecitini i Lα-kefalini.

Holamin-kefalini mogu da se odvoje od serin-kefalina na osnovu njihove različite rastvorljivosti u organskim rastvaračima (hloroformu i etanolu). Po svojoj hemijskoj strukturi su vrlo slični lecitinima. Prvi sadrže azotnu bazu holamin (HO—CH 2—CH2NH2 = etanolamin). Dokazano je da su oni neophodni za metabolizam katjona u eritrocitima. transportu. Serin-kefalini se nalaze uvek u obliku soli Na. Biološkom metilacijom vodonikovih atoma u amino-grupi holamina sa aktivnim metioninom prelaze holamin-kefalini u lecitine. jer sadrže nezasićene masne kiseline. nego jedan viši masni aldehid. a sadrže uglavnom stearinsku i oleinsku kiselinu. Otkrio ih je Feulgen 1924. Dejstvom sublimata ili sumporne kiseline oslobađaju se iz plazmalogena aldehidne grupe.2% nezasićenih masnih kiselina. godine. Poznate su dve vrste kefalina: holamin-kefalin i serin-kefalin. a drugi aminokiselinu serin. Prirodni kefalini imaju levu konfinguraciju (L-α-kefalini). Aminokiselina serin je biološki prethodnik holamina. izuzev što imaju drugu bazu. godine dokazao da se plazmalogeni . Kao i lecitini vrlo su osetljivi na svetlost i oksidaciju. Holamin-kefalini kao i lecitini igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. Tako je Rapoport sa saradnicima 1957. resorpciji i metabolizmu masnih kiselina. koje se boje crveno sa fuksin-sumporastom kiselinom (plazmal-reakcija).glicerofosfatidi. Ca i Mg. Na osnovu ovakvog ponašanja smatralo se da plazmalogeni nemaju u svom molekulu više masne kiseline.8% zasićenih i 51. Odnos nezasićenih masnih kiselina prema zasićenim masnim kiselinama u holamin-kefalinima izolovanim iz raznih organa je različit. Tako je Debuch našao da holamin-kefalini moždanog tkiva imaju 48. Plazmalogeni su vrlo rasprostranjeni glicerofosfatidi. K.

jetri i jajima. a posle toga su nađeni i u drugom životinjskom i biljnom materijalu. Inozitolfosfatidi sadrže umesto aminoalkohola. ciklični šestovalentni alkohol mezo-inozitol.sastoje iz jednog mola aldehida. inozitola i jedan ili više mola fosforne kiseline. galaktozu i vinsku kiselinu. a u α-položaju ostatak fosforne kiseline sa azotnom bazom. osim toga. jer sadrže glicerol. godine iz bacila tuberkuloze. Izolovani su. Inozitolfosfatidi spadaju takođe u glicerofosfatide. dva mola masnih kiselina. Na β -položaju se nalazi ostatak nezasićene masne kiseline. koji je vezan samo za α-položaj glicerola enoletarskom vezora. inozitolfosfatidi velike molekulske težine koji sadrže holamin. koja može biti etanolamin ili holin. . mozgu. Izolovao ih je Anderson 1930. Plazmalogen Plazmalogena ima u srčanom i skeletnim mišićima.

svinje. 5. K. Hidrolizom sfingolfosfatida dobija se pored sfingola. goveda. a alkoholne grupe na prvom i trećem ugljenikovom atomu. jer sadrže dva amino-alkohola: sfingol i holin. četvrti deo lipida mikrozoma sastoji se od inozitolfosfatida. koji sadrže dva mola fosforne kiseline (difosfoi-nozitidi) nađeni su u moždanom tkivu. Sfingolfosfatidi se nalaze u mielinskoj ovojnici nervnog tkiva i po tome se nazivaju sfingomielini. Masna kiselina je vezana amidno za amino-grupu sfingola. u kvascu i soji. Sfingol ima 18 ugljenikovih atoma. Prema podacima Claude-a.3 SFINGOLIPIDI Glavna alkoholna komponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol. a ostatak fosforilholina estarski sa primarnom alkoholnom grupom sfingola. Izolovao ih je Thudichum još 1884.Inozitolfosfatidi su kiselog karaktera i u prirodi se nalaze u obliku mineralnih soli (X = Na.3-dihidroksi-2-amino-oktadecen-4. jedan mol masne kiseline i fosforil-holin. amino-grupa na drugom. Ima ih u srčanom mišiću (5-10% od ukupnih fosfolipida). Mg. dvostruka veza se nalazi između 4 i 5 ugljenikovog atoma. Inozitolfosfatidi. u jetri pacova.1. U starijoj literaturi poznati su pod imenom diaminofosfatidi. godine iz mozga. Ca). . Hemijsko ime sfingola je: l.

Ne rastvaraju se u etru i hladnom alkoholu. a rastvaraju se u hloroformu. slezini. Molekul šećera je glikozidno vezan za primarnu alkoholnu grupu sfingola. 5. timusu. benzolu i toplom alkoholu. ali ne sadrže fosfornu kiselinu i holin. Zbog toga što sadrže šećer nazivaju se i saharolipidi. Mozak je najpogodniji materijal za izolovanje cerebrozida. Cerebrozidi spadaju u sfingolipide. dolazi do nagomilavanja sfingomielina u jetri. . bubregu.4 CEREBROZIDI Cerebrozidi su prvo izolovani iz mozga (Thudichum 1874. Sfingomielini su mnogo stabilniji od drugih fosfatida. obično galaktoze. lignocerinska ili nervonska kiselina. a sfingomielini iz pluća i jetre imaju palmitinsku i lignocerinsku kiselinu. slezini i mozgu (NiemannPieck. mada se nalaze i u drugim tkivima: jetri. Od sfingomielina se razlikuju po tome što umesto fosforilholina imaju jedan mol šećera.U sfingomielinima iz moždanog tkiva nalazi se stearinska. plućima.ova . nadbubrežnoj žlezdi. žumancetu jajeta i ribljoj spermi. godine) i po latinskom nazivu cerebrum dobili su ime. odnosno galaktolipidi. bolest). Kod urođene smetnje u metabolizmu lipida.1. ako sadrže galaktozu.

Gangliozidi . Cerebron sadrži cerebfonsku kiselinu:CH3(CH2)21 CHOH .Prostaglandini su nedavno otkriveni u prostati ovnova i drugih sisara. . . medutim. Nervon sadrži nezasićenu ( ∆ 15) nervonsku kiselinuCH 3 (CH 2 ) 7 -CH = CH-(CH 2 ) 13 -COOH d. koje daju poseban karakter cerebrozidima.Masna kiselina je u cerebrozidima vezana za amino-grupu sfingola na drugom ugljenikovom atomu. Sulfatidi. da se nalaze i u drugim organima i tkivima u vrlo malim količinama.U ganglijama su nađeni sfingolipidi. Kerazin sadrži zasićenu lignocerinsku kiselinu:CH3(CH2)22COOH b. Sadrže uglavnom cerebronsku kiselinu. Sve one sadrže 24 ugljenikova atoma. koji su sadržavali ostatke sumporne kiseline. . koja sadrži pored heksoza. Sumporna kiselina je u sulfatidima estarski vezana za treći ugljenikov atom galaktoze. Zbog toga su ovi lipidi kiselog karaktera i nalaze se obično u obliku kalijumove soli. Oni su modulatori aktivnosti hormona. Oksinervon sadrži oksinervonsku kiselinu. Pojedini gangliozidi se razlikuju po šećernoj komponenti.Blix je 1933 godine izolovao iz goveđeg srca cerebrozide. a. čija se šećerna komponenta sastoji od polisaharida. Formula gangliozida Prostaglandini . Pokazalo se. Različiti članovi ove grupe lipida stimulišu kontrakciju glatkih mišića i snižavaju krvni pritisak . COOH c. Poznate su četiri masne kiseline. amino-šećere i neuraminsku kiselinu. . Na donjoj slici je data formula najrasprostranjenijeg gangliozida G IV.

1 .5 MICELE. čestice globularnih proteina). Zbog toga se molekuli sapuna grupišu u micele. čiji se molekuli čvrsto drže međusobno povezani vodoničnim vezama.2). jer se njihovi nepolarni delovi odbijaju od vode. koja imaju u svom molekulu i nepolarne (hidrofobne) i polarne (hidrofilne) grupe. a u unutrašnjem delu se zbijaju nepolarni lanci ugljovodnika.I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA Polarni lipidi se rastvaraju u organskim rastvaračima. Ovakva jedinjenja voda disperguje u micele. koji su soli viših masnih kiselina. Mnoge ćelijske komponente su amfipatičnog karaktera i grade čestice u kojima je nepolarni deo sakriven od vode (npr.Nastajanje prostaglandina iz poli-nezasićene masne kiseline:8. oksidativnim zatvaranjem ciklopentanskog ili ciklopentenskog prstena na sredini ugljovodoničnog lanca kiseline (slika 5. Oni sadrže nepolarni ugljovodonični niz od 10 i više C-atoma. 11. MONO . 5. privlačeći se van der Waals-ovim silama. negativno naelektrisan anjon (slika 5. . Ovo je karakteristično za sva jedinjenja. a na vrhu polarni. Treba da se naglasi. upravljajući svoj polami deo prema vodi (odnosno površini micele).1. Takva jedinjenja se nazivaju amfipatična. 14-eikozatrienska kiselina Prostaglandini nastaju iz poli-nezasićenih masnih kiselina.1).Slika 5. da nema pravih stehiometrijskih veza između ugljovodoničnih lanaca u miceli i zbog toga je pravilnije reći hidrofobne međureakcije. Najprostija amfipatična jedinjenja su sapuni. a u vodi obrazuju micele.

pretpostavlja se da ćelijske membrane imaju lipidno dvoslojno jezgro. Ovakav tip fosfolipidnih slojeva ima osobine. mono. U takvim dvoslojima. jer je alifatični lanac izuzetno slab provodnik. .3). alifatični lanac se proteže unutar dvosloja.Slika 5. Bimolekulski slojevi lipida lako nastaju.2 Micele. Njihovi ostaci fosforne kiseline su negativno naelektrisani kod pH=7. U sloju su alifatični lanci upravljeni prema vazdušnoj. što znatno utiče na strukturu micela. a polarni deo lipida se nalazi prema vodenoj površini. a polarni delovi štrče prema vodenoj fazi. Pored toga imaju veliki električni kapacitet i rezistentnost. gasnoj fazi koja je relativno hidrofobna. a nepermeabilni su za proste katjone (Na+ i K+) i anjone (Clˉ). ako se stave u pukotinu između dva vodena prostora.i bimolekulski slojevi lipida u vodi Fosfogliceridi spadaju u najpolarnije lipide. da ćelijska membrana sadrži 40% i više polarnih lipida. Pošto fosfolipidi spontano grade dvosloje. vrlo slične ćelijskim membranama. Jedino plazma-membrane viših životinja sadrže dosta i holesterola (slika 5. a ostatak amino-alkohola (holina. Oni slobodno propuštaju molekule vode. pozitivno. Polarni lipidi mogu da se rasprše po vodenoj površini gradeći monomolekulski sloj. Pojedini fosfogliceridi se razlikuju u veličini i broju naelektrisanja. U vezi s tim ne treba da se zaboravi. kao i mono-i bimolekulskih slojeva lipida koji čine membranu ćelije. etanolamina) i amino-grupa serina.

koji nastaje od aktivne sirćetne kiseline odnosno koenzima O // A (CH 3 .1 UVOD Steroidi i karotinoidi su derivati nezasićenog ugljovodonika izoprena.6. pored steroida i karotinoida. Jedinjenja izoprenske strukture vrlo su rasprostranjena u biljnom i životinjskom svetu.1. Bloch.2 PODELA STEROIDA Steroidi su velika grupa prirodnih jedinjenja s vrlo šarolikim fiziološkim dejstvom. Svi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. Popjak i Folkers.C ~ S – CoA) 5. životinjskog porekla Fitosterole. biljnog porekla i Mikosterole iz gljivica . Spadaju u lipide koji ne mogu da se saponifikuju tj.Slika 5.Lipidni sastav membrane eritrocita različitih životinja: H-holesterol. Steroidi se dele na: Sterole 1) 2) 3) Zoosterole. Najvažniji predstavnici ove grupe jedinjenja su. godine pretpostavio da biološka sinteza svih ovih jedinjenja ide preko jednog zajedničkog prethodnika. Ružičkinu »izoprensku hipotezu« su pre tridesetak godina dokazali Lynen. PE-fosfatidiletanolamin.1.1. PC-fosfatidilholin i SP-sfingomielin 5.6.3 .6 STEROIDI I KAROTINOIDI 5. posle dejstva alkalija zadržavaju lipoidni karakter. terpeni i kamfori. Ružička je još 1922. Ustanovljeno je da biološka sinteza steroida i karotinoida ide preko »aktivnog izoprena«.

žljezde.Vitamine D grupe Žučne kiseline Saponine Kardiaka biljnog porekla Seksualne hormone: estrogene.hormone kore nadbubrežne sledećoj tabeli dat je pregled najvažnijih steroida. 5. gestagene ili progestacione i androgene Kortikosteroide .6. žučne kiseline.3 STEROLI Osnovni ugljovodonik iz koga se izvode steroli.1. seksualni hormoni i hormoni kore nadbubrežne žljezde jeste ciklopentano-perhidrofenantren. koji se zove steran. U . Steran je zasićeni alicikličan ugljovodonik.

Steroidi i njihova biološka funkcija Grupa 1. izgraduje ćelijsku membranu i polazni je materijal za sintezu mnogih steroida nalazi se u koži.Testosteron hormoni kore nadbubrežne žlezde hormon testisa C. provitamin D 2. ugljenikovi atomi u prstenu su numerisani.Estradiol hormon folikula Radi lakše klasifikacije i nomenklature mnogobrojnih derivata sterana. a pojedini prstenovi obeleženi velikim slovima na sledeći način: . Steroli Predstavnik Holesterol Mesto nalaženja i funkcija nalazi se u svim životinjskim ćelijama i plazmi. Žučne kiseline Holna kiselina nalazi se u žuči i crevima. provitamin D ∆7-dehidroholesterol Ergosterol nalazi se u kvascu. olakšava resorpciju masti hormon Corpus luteuma Hormoni sa Progesteron 21 C-atoma sa 19 Catoma sa 18 C-atoma Kortekson Kortizol sa 19 atoma sa 18 atoma C.

koji na 17 ugljenikovom atomu imaju bočni lanac.Steroli su alkoholni derivati sterana. Pojedini steroli se međusobno razlikuju po dužini i srtukturi bočnog lanca na 17 C-atomu i stepenu zasićenja steranovih prstenova. Holesterol je čvrsta kristalna supstanca. a na 10 i 13 ugljenikovom atomu metil-grupu (— CH3). atheroskleroza) dolazi do nagomilavanja holesterol-estara. rastvara se u organskim rastvaračima i optički je aktivan. U krvi ima oko 200 mg% holesterola. Alkoholna grupa se u sterolima često nalazi na trećem ugljenikovom atomu. dobijaju se posle hlađenja relativno čisti kristali holesterola. . Steroli su čvrste kristalne supstance. koje se nalaze u neosapunjivoj frakciji biljnih i životinjskih masti. veka. od čega je oko 35% esterifikovano masnim kiselinama (estri holesterola). a najviše u mozgu (do 10%). Prema mestu nalaženja mogu se podeliti na: 1) Zoosterole — životinjskog porekla 2) Fitosterole — biljnog porekla 3) Mikosterole — iz gljivica Holesterol (C27H46O) ili holesterin je najvažniji sterol životinjskog porekla. Katalitičkom hidrogenizacijom dvogube veze u prstenu B holesterola dobijaju se dva izomerna sterola: holestanol i koprostanol. a znači mast iz žuči (Cholestearin). Ima ga u svim životinjskim organima. U serumu je odnos obratan. Iz formule holesterola se vidi da bočni niz ima osam ugljenikovih atoma i da se u prstenu B nalazi dvoguba veza između 5 i 6 ugljenikovog atoma. Zajedno sa fosfatidima izgrađuje ćelijske membrane. Ime mu je dao Chevreuil. Kada se mozak razriba sa peskom i ekstrahuje toplim alkoholom. To je i prvi steroid koji je pronađen i izolovan iz žučnih kamenaca krajem 18. tumori. Kod čitavog niza oboljenja (masna degeneracija jetre.

Molekuli . Tako su u steranovom prstenu fiksirani 5 i 10. Kada se na ovakvim ugljenikovim atomima nalaze dva različita supstituenta. C i D uvek u trans-položaju. a ako se nalaze jedan ispod a drugi iznad ravni prstena. onda se radi o trans-izomeru. a trans sa α. Cisizomer se obeležava sa β. Zbog toga su samo oni steroidi sastavni delovi membrana čiji molekuli imaju određeni izgled u prostoru. Pošto steroidi izgrađuju ćelijske membrane od bitne je važnosti da molekuli steroida priležu uz membranu. a samo prstenovi A i B mogu da zauzimaju cis i trans-položaj. oni mogu da leže iznad ili ispod ravni prstena. koja nastaje zbog toga što su zajednički ugljenikovi atomi kondenzovanih prstenova fiksirani i supstituenti na njihovim valencama ne rotiraju slobodno u prostoru. Treći ugljenikov atom sterola na kome se nalazi hidroksilna grupa je asimetričan. Iz tog razloga je kod steroida dogovorno uzeto da kao fiksna tačka za obeležavanje izomera bude metil-grupa (CH3) na 10 ugljenikovom atomu. 8 i 9 i 13 i 14 ugljenikov atom. a cis punom. U prirodnim steroidima su prstenovi B. Trans položaj se u formulama obeležava isprekidanom linijom. Ovde se susrećemo sa geometrijskom izomerijom. a —OH grupa je u položaju cis (β) kod svih prirodnih sterola.Holestanol i koprostanol su cis: trans-izomeri. U slučaju kada se oba supstituenta nalaze na istoj strani ravni (iznad ili ispod) radi se o cis. koja se uvek piše iznad prstena (cis).

koje se upotrebljavaju za njegovo određivanje. To je reakcija po Salkowskom. Digitonin taloži specifično samo β-sterole. Na eksperimentalnim životinjama takođe je dokazano da iz holesterola . drugi oblik imaju molekuli čiji prstenovi (A i B) zauzimaju trans-položaj. a verovatno i u drugim organima. Kokoška sintetiše celokupni holesterol koga snese u jajima. Za kvantitativno određivanje holesterola upotrebljava se Libermann-Burchard. Na donjoj slici se jasno vidi da samo molekul holestanola može da prileže uz membranu.ova reakcija. Životinjski organizam sintetiše holesterol. jer je hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu esterifikovana masnom kiselinom. od onih kod kojih su ovi prstenovi u cis-položaju. Odvajanje slobodnog od esterifikovanog postiže se taloženjem sa digitoninom. Ta mast se industrijski dobija iz ovčije vune. In vitro je dokazano da se sinteza holesterola dešava u jetri. Kod njih se prstenovi A i B nalaze u cis-položaju i zbog toga prsten A štrči Slika 5.4 . Po ovim metodama određuje se ukupna količina holesterola (slobodnog i esterifikovanog).steroida se sastoje od cikloheksanskih prstenova. Iako u prirodnim sterolima svi prstenovi imaju izgled stolice. već mogu da imaju izgled stolice ili korita. Tako se hloroformski rastvor holesterola oboji postepeno ljubičasto dodatkom koncentrovane sumporne kiseline. dok molekuli koprostanola ne mogu. Holesterola ima u velikoj količini u kožnoj masti. koji ne leže u jednoj ravni. Esterifikovani holesterol se ne taloži.Prostorni izgled molekula sterola sa različitim položajem prstenova A : B Holesterol daje čitav niz bojenih reakcija. Prečišćena se upotrebljava u medicini i kozmetici pod imenom lanolin (Adeps lanae).

5 . Verovatno nastaje enzimskom hidrogenizacijom holesterola u tkivu. Holestanol se nalazi stalno pored holesterola u životinjskom organizmu. stoga ga ima u izmetu daleko više od holesterola. brasikasterol iz slačice. odakle je prvi put izolovan.nastaju žučne kiseline i čitav niz hormona ciklo-pentano-perhidrofenantrenske strukture.KALCIFEROL Slika 5. Stigmasterol je postao od industrijskog i medicinskog značaja od kako se uzima kao polazni materijal za sintezu progesterona i dezoksikortikosterona. a u osnovi i istu strukturu. ∆ 7-DEHIDROHOLESTEROL VITAMIN D3 (HOLE). fukosterol iz smeđih algi. Holestanol i koprostanol .Nastajanje vitamina D3 iz provitamina dejstvom ultravioletne svetlosti Stigmasterol (biljni sterol) ima istu konfiguraciju kao i holesterol. To su spinasterol iz spanaća. sinhol iz kininove kore i sitosteroli iz raznih biljaka. — Koprostanol nastaje iz holesterola u crevima dejstvom bakterija (bakterijska redukcija) i zbog toga se nalazi redovno u fekalijama (kopros — izmet). koja se nalazi na 24 ugljenikovom atomu u bočnom lancu i jednoj dvoguboj vezi na 22 ugljenikovom atomu ( ∆22). Većina fitosterola ima 29 ugljenikovih atoma i dve nezasićene veze. Holestanol se teško apsorbuje. ∆ 7-Dehidro-holesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži a sadrži u prstenu B dve konjugovane dvogube veze. STIGMASTEROL C29H48O Stigmasterol je dobio ime po Stigmata Maydis (dugački vratovi tučkova kukuruznog cveta). Najviše ga ima u soji — do 25% ukupnih sterola. razlikuje se samo po etilnoj grupi. . On je provitamin vitamina D 3 .

Docnije je Windaus. Jedinjenja iz kojih mogu da nastanu vitamini zovu se provitamini. Kalciferol . koja nastaje kad se neoplođeni cvet raži zarazi gljivicom Claviceps purpurea.Ergosterol je jedini steroid mikroorganizma. Prvo je dobijen iz glavnice raži (francuski ergot = Secale cornutum). Konjugovane dvogube veze u prstenu B ( ∆ —5. a u kvascu — zimosterol.6. a dejstvom ultravioletne svetlosti na ergosterol dobijen je antirahitični princip i nazvan vitamin. 5. Neurospora i u lišajevima. Taloži se digitoninom (3— β-ol) i ima tri nezasićene veze. Kod rahitičnih životinja (svinja) pojavljuju se rahitične kvržice na rebrima. D.ove škola utvrdila da zračenje životnih namirnica može da zameni sunčanje pacijenata. U glavnici postoji još jedan steroid — fungisterol. Razinsky je smatrao da rahitis nastaje usled nedostatka sunčeve svetlosti. a kod manje dece rahitis se lako opaža po zakasnelom zarašćivanju fontanele i ispupčenom čelu. Nalazi se u kvascu odakle se tehnički i dobija. Rendgenski se vidi rskavičast karakter kostiju u blizini zglobova. što služi kao biološki test na eksperimentalnim životinjama. Ergosterola ima i u plesni Aspergillus.1. . — Dejstvom fotona ultravioletne svetlosti određene frekvencije na ergosterol nastaju u njegovom molekulu strukturne promene.4 VITAMINI D GRUPE Rahitis ili engleska bolest je pojava usporene kalcifikacije kostiju kod dece i kod mladunaca domaćih sisara i pilića.7) karakteristične su za provitamine D grupe. Hopkins je već 1906 godine pretpostavio da je ova patološka pojava u vezi s nedostatkom »akcesornih« sastojaka hrane. Kod dece koja su prohodala savijaju se duge kosti nogu i dobijaju O oblik. Preduslov za te promene je postojanje konjugovane dvogube veze u prstenu B (provitamini D grupe) koju svetlosna energija otvara između 9 i 10 ugljenikovog atoma. čija je struktura poznata.

Vitamin D određuje se biološkim i hemijskim metodama. a Windaus je sintezom dobio njegov provitamin iz holesterola → 7-dehidroholestrol. gde se leti dejstvom sunčeve svetlosti akumuliraju rezerve potrebne za zimu.6 — Nastajanje vitamina D2 iz ergosterola dejstvom ultravioletne svetlosti Proces unutrašnjih strukturnih promena u molekulu provitamina nije tako jednostavan.1. 1 mg ovog rastvora ima jednu I. Nalaze se u uljima jetre (Oleum jecoris) riba (bakalara.1% rastvor kristalnog. zračenog ergosterola u maslinovom ulju. J. kome su dali ime kalciferol. Kao standard služi 0.6. Ona sadrži pored boja. 5. tahisterol i dr. a to je identično sa 0. Taj vitamin. jer pomaže mineralizaciju kostiju. 7-dehidroholesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži. Za čovekovu ishranu i profilaksu zanimljiv je sadržaj provitamina D 3 (7-dehidro-holesterola) u svinjskim kožicama. (internacionalnu jedinicu). Najpoznatija hemijska metoda je po Carr-Price-u sa SbCl 3. nazvan D 3. tako da pored kalciferola nastaju i sporedni proizvodi kao: lumisterol. Vitamini D grupe rastvaraju se isključivo u mastima. halibut) u velikim količinama (0. tune.5 ŽUČNE KISELINE Žuč koju izlučuje jetra izliva se u duodenum zajedno sa sokom pankreasa. prvo je izolovao Brockmann hromatografijom u koloni iz ribljeg ulja. holesterola. Nižim životinjama je kalciferol verovatno prirodni D vitamin.2 mg%). vertebrati imaju jedan drugi vitamin. Poznat je i vitamin D 4 i D5. Englezi su prvi napravili čist preparat vitamina D 2 . . mucina i žučne kiseline. Žučne kiseline su oksidacioni produkti steroida.025 µg vitamina D2 ili 0.1 µg zračenog ergosterola. One su kod sisara konjugovane sa glicinom ili taurinom. Iako vitatnin D 2 ima potpuno antirahitično dejstvo.Slika 5.

7. . Konjugovana sa glicinom zove se glikoholna. One se mogu odvojiti i hromatografski.holna kiselina Dezoksiholna kiselina je dioksiholanska kiselina (3α. Bočni lanac na 17 ugljenikovom atomu je valerijanska kiselina. Prati holnu kiselinu kod svih spomenutih životinjskih vrsta.holna kiselina tauro . a sa taurinom tauroholna kiselina: gliko . Isto se tako nalazi u žuči konjugovana sa taurinom odnosno glicinom (dezoksiholna i glikodezoksiholna kiselina). 12α). tako da nijedna ne reaguje sa digitoninom. Ima je u čovečijoj i goveđoj žuči.CH 2 -CO O H glicin H 2 N-CH 2 -CH 2 —SO 2 OH taurin Sve žučne kiseline smatramo teorijski derivatima holanske kiseline C 23 H 39 COOH. Holna i dezoksiholna kiselina razlikuju se po rastvorljivosti njihovih barijumovih soli u alkoholu. Holne kiseline ima u žuči u daleko većoj koncentraciji od ostalih žučnih kiselina.H 2 N. a i kod drugih vertebrata. 12α trioksiholanska kiselina. Hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu je u položaju trans (α) kod svih žučnih kiselina. koje nema u žuči: U holanskoj kiselini vodonik na 5 ugljenikovom atomu nalazi se u cis-položaju i prema tome žučne kiseline imaju koprostansku strukturu. Holna kiselina je 3.

. Žučne kiseline i njihove soli smanjuju površinski napon.01—0.1. Rastvori saponina dejstvuju hemolitički. što je dokazano sa izotopno obeleženim jedinjenjima. Henodezoksiholna kiselina je izolovana prvo iz kokošije i guščije žuči. U neznatnoj količini ima je i u ljudskoj žuči.6 SAPONINI Saponini su glikozidi. jer se njena barijumova so teško rastvara. Vezivanje sa glicinom i taurinom dešava se »in situ«. koji specifično taloži steroide s 3 β-hidroksilom (trans). Litoholna kiselina je dobila ime po tome što se nalazi u žučnim konkrementima (lithos = kamen). 6α-dioksiholanska kiselina) nađena je prvi put u svinjskoj žuči (hys = svinja) vezana za glicin. Ona je 3α 7αdioksiholanska kiselina. Žučne kiseline nastaju u jetri iz holesterola. Najinteresantniji saponin je digitonin iz lišća digitalis vrsta.holna kiselina litoholna kiselina Hiodezoksiholna kiselina (3α.6.dezoksi . koji smanjuju površinski napon vode.02%. Posle otcepljenja šećera ostaju genini (aglikoni) sa 27 ugljenikovih atoma. Izgleda da je to žučna kiselina zajednička gmizavcima i pticama. Saponini imaju do 5 molekula glikozidno vezanih monosaharida. stabilizuju emulzije lipida i na taj način direktno i indirektno aktiviraju delovanje lipaza i apsorpciju masnih kiselina u crevima. deluju kao emulgatori. Kvalitet saponina različitog porekla određuje se po jačini hemolize eritrocita u fiziološkom rastvoru. 5. Mućkanjem njihovih rastvora dobija se intenzivna i trajna pena kao kod sapuna. Može lako da se izoluje. Litoholna kiselina je 3α-holanska kiselina. U žuči je ima malo 0.

purpurea glikozidi. Najbolje je ispitano nastajanje steroidnih hormona u nadbubrežnoj žlezdi. testisima.1. koje u vrlo malim količinama imaju specifično fiziološko dejstvo. kortikosteron. corpus luteumu.6. i 21. 3) Hormone sa 18 ugljenikovih atoma. Njihovi genini su gitoksigenin i digitoksigenin. Svi srčani glikozidi daju Legal. digilanid. nastaju od holesterola steroidni hormoni. zbog toga što sadrže keto-grupu u bočnom lancu i dvogube veze između 20. a šećeri digitoksoza i glukoza. U ovu grupu spada hormon corpusluteuma — progesteron i hormoni kore nadbubrežue žlezde: kortekson.1. Ovakve aktivne supstance zovu se hormoni. U ovu grupu spadaju ženski seksualnihonnoni poznati pod imenom estrogeni.5. kortizol. Glikozidi domaće biljke Digitalis purpurea i Digitalis lanata. gitoksin i digitoksin izolovani su u kristalnom stanju i upotrebljavaju se u medicini. Primitivni narodi stavljaju ekstrakte takvih biljaka na vrhove strela radi otrovnog delovanja. ovariju. 5. aldosteron i dr. gde je ono i najraznovrsnije. treba da ih podelimo prema broju ugljenikovih atoma na: 1) Hormone sa 21 ugljenikovim atomom.ovu reakciju na aceton. U nadbubrežnoj žlezdi. Predstavnik ove . koji na specifičan način stimulišu rad srca.8 STEROIDNI HORMONI Žlezde s unutrašnjom sekrecijom izlučuju supstance. DIGITOKSIGENIN Drugi važni glikozidi koji deluju na rad srca su strofantidin i konvalatoksin u listovima đurđevka (Convallaria maialis). ovo ugljenikovog atoma. Radi boljeg razumevanja stmkture steroidnih hormona i njihove biološke sinteze. U većim dozama prekidaju rad srca u sistoli.7 KARDIACI BILJNOG POREKLA U biljkama se pored saponina nalaze često i steroidni glikozidi.6. 2) Hormone sa 19 ugljenikovih atoma. Najvažniji hormon ove grupe je hormon testisa — testosteron.

Dejstvom oksigenaza jedne za drugom . kortekson. Progesteron je hormon corpus luteuma. -oksigenaza i 11oksigenaza. masti i proteina. — U ovu grupu spada progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde. koji još uvek ima —OH grupu na trećem ugljenikovom atomu. koji priprema mukozu uterasa da se oplođeno jaje smesti. i 11. Dehidrogenizacijom pregnenolona nastaje najvažnije jedinjenje ove sinteze progesteron. ugljenikov atom u molekulu progesterona.. Biosinteza C21 steroidnih hormona polazi od holesterola. ravnotežu vode. Hidroksilacija progesterona odnosno uvođenje —OH na 21. C21 — Steroidni hormoni. Prvi međuproizvod je pregnenolon. a na 20. Hemijsko ime pregnenolona je: pregnen-3β-ol-20-on. keto-grupu. ugljenikov atom. 21. 21. kortizol i kortizon. skraćivanjem njegovog bočnog lanca na 17-tom ugljenikovom atomu. 17 i 11.7 — Nastajanje progesterona iz holesterola Hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju iz progesterona uvođenjem jedne ili više —OH grupa u njegov molekul. Poznata je 17-oksigenaza. odigrava se na principu oksigeniranja sa O2 uz NADP i katalitičkim dejstvom enzima steroid-oksigenaza.grupe je estradiol. PREGNAN Progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde su po svojoj hemijskoj strukturi derivati zasićenog alicikličnog ugljovodonika — pregnana. metabolizam ugljenih hidrata. Njihova fiziološka uloga je vrlo raznovrsna: regulišu metabolizam elektrolita. kortikosteron. Do danas je otkriveno oko tridesetak kortikosterona od kojih su najvažniji: aldosteron. Slika 5. koje katalizuju uvođenje —OH grupa na 17. poznati pod imenom kortikosteroni.

jedan od vrlo aktivnih kortikosterona. Ako se na 21. Tako kortizol reverabilno prelazi u kortizon. ugljenikovom atomu nalazi — OH grupa.nastaje kortizol. dakle posle 21-oksigenaze nego samo pre nje. C-atomu. tada ne može više da se dobije steroid sa —OH grupom na 17. ugljenikovom atomu. sadrži na 18. Ona nastaje verovatno oksidacijom —CH 3 grupe na 18. . Od progesterona nastaje u tom slučaju kortikosteron (levi deo sheme). koji na 11. ugljenikovom atomu aldehidnu grupu. ugljenikovom atomu imaju hidroksilnu grupu reverzibilno prelaze u 11-ketosteroid. preko hidroksi-progesterona. Aldehidna grupa u aldosteronu nije slobodna. ugljenikovom atomu. Slika 5. Ona ne dejstvuje. Aldosteron . Intetesantno je napomenuti da 17-oksigenaza ne dejstvuje na 21-hidroksi jedinjenje progesterona.8. već gradi poluacetalni prsten sa — OH grupom na 11. – Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Steroidi.

Prilikom inaktiviranja hormona dolazi do promena u njihovoj hemijskoj strukturi. Pri tome dolazi do skraćivanja bočnog lanca na 17. C19-Steroidni hormoni. Slika 5. Normalni čovek izlučuje dnevno 10—20 mg 17-ketosteroida. Testosteron i njegov derivat androsteron dejstvuju na muški genitalni trakt i direktno utiču na pojavu sekundaraih muških karakteristika: porast brade.Biosinteza testosterona i androsterona Androsteron je prvi put izolovan iz mokraće u kojoj ga normalno ima 1—2 mg u litri. C-atomu steranovog prstena imaju keto grupu. što označava da ona na 17.ketosteroid i može da nastane razlaganjem kortikosterona. Androsteron je 17. rogova kod ovna i bika. gde se i odvija njegova sinteza. itd. Inaktivisanjem steroidnih hormona nastaju jedinjenja poznata pod imenom 17-ketosteroidi. rast petlove kreste. Sastavni i neophodni stepen u procesu hormonalne regulacije je stalno inaktiviranje i izlučivanje hormona mokraćom. — Najvažniji steroidni hormon sa 19 ugljenikovih atoma je testosteron. Oni se u obliku glukuronida izlučuju u mokraći. . gde se inaktivirani hormoni i detoksiciraju vezivanjem za glukuronsku kiselinu. Testosteron nastaje od progesterona preko međuproizvoda 17α-hidroksiprogesterona i androstendiona. .9. Ovi procesi se dešavaju u jetri.17-Ketosteroidi su proizvodi raspadanja steroidnih hormona. Određivanje i praćenje koncentracije 17-ketosteroida u mokraći je za dijagnostiku u humanoj medicini od velikog značaja. Nalazi se u testisima. ugljenikovom atomu za dva ugljenikova atoma.

zbog dvogube veze između 5 i 10 ugljenikovog atoma u prstenu A. Estradiol je najaktivniji i reverzibilno prelazi u estron pod dejstvom enzima estradiol-NAD-17-β-oksidoreduktaze. Zovu se i folikularni hormoni. Svi estrogeni su derivati ugljovodonika sterana. placenti. Osim toga. Estrogeni izazivaju estrus kod nezrelih ženki pacova tj. samo je prsten A aromatičnog karaktera (benzenov). Estron prelazi u estriol ireverzibilno. nadbubrežnoj žlezdi. Estrogeni su nađeni u folikulima ovarija. Zbog toga —OH grupa na trećem ugljenikovom atomu ima osobine fenola. Najvažniji estrogeni hormoni su: estron. Estriol se izlučuje u mokraći kao glukuronid. estrogeni nemaju —CH 3 grupu na 10 ugljenikovom atomu. estradiol i estriol. pretpostavlja se da su ekvilin i ekvilenin nastali metaboličnom desaturacijom estrona. U ovu grupu spadaju ženski seksualni hormoni — estrogeni . naglo sazrevanje i seksualni nagon.Steroidni hormoni sa 18 ugljenikovih atoma . Interesantno je da estrona ima i u biljnom materijalu (jezgra kokosovih oraha). Supstance sa estrogenim dejstvom nemaju specifičnu konstituciju ili bar hemijsku grupaciju (funkciju) odgovornu za hormonalnu . jer nastaju u folikulama ovarija za vreme menstrualnog ciklusa. ali se nalaze i u mokraći trudnica. U mokraći kobila (equus — lat. Pošto se nalaze samo u moraći. konj) otkrivena su još dva estrogena hormona: ekvilin i ekvilenin.

7 KAROTINOIDI Karotinoidi ili lipohromi su obojene supstance masnog karaktera. Od njih potiče crvena boja paradajza (likopin). od kojih je najpoznatiji skvalen. Ime su dobili po tome što su prvi put izolovani iz šargarepe (Daucus carota).) propušta petrol-etarski ekstrakt različitog biljnog materijala. osam ostataka izoprena. koje se uglavnom nalaze u biljnim uljima. žuta boja kukuruza (zeaksantin) i dr. Karotinoidi se mogu podeliti na: a) Ugljovodonike — karotine b) Hidroksilne derivate ugljovodonika — ksantofile i c) Karotinoidne kiseline Po svom hemijskom karakteru karotinoidi su derivati izoprena.1. tresetu. nafti. imaju 40 ugljenikovih atoma tj. kao što je bio slučaj kod izolovanja iz palmine masti. izolovano je do danas preko 60 karotinoida. nego naročito iz činjenice da su u raznom biološkom materijalu nađene supstance estrogenog dejstva: biljnim klicama. plodovima. Dokazano je da većina prirodnih karotinoida ima trans-konfiguraciju. cvetovima. takođe i životinjski karotinoidi. Molekuli karotinoida sadrže veliki broj konjugovanih dvogubih veza. corpus luteuma i krvnog seruma. Primenjujući hromatografiju na koloni po Cvet-u. 5. Uneseni u životinjski organizam doprinose pigmentaciji kože. Nije se moglo dokazati da su te supstance identične sa estronom i estriolom. narandžasta boja šargarepe (α i β-karotin). Zbog velikog broja dvogubih veza u molekulima karotinoida postoji mogućnost cis-trans izomerije na svakoj dvoguboj vezi. Jedan od njih je stilbestrol (bis-p-oksifenil-dietileten). To se vidi ne samo iz strukture estrogenih hormona. . Postoje i sintetički preparati estrogenog dejstva kojima se sličnost s prirodnim hormonima jedva naslućuje. Postoje.aktivnost. koja se sastoji u tome što se kroz stub napunjen nekim adsorbensom (CaCO3. pa se ubrajaju u tetraterpene. Al2O3 i dr. mrkom i kamenom uglju. Biljni karotinoidi igraju važnu ulogu u selektivnoj apsorpciji svetlosti kod fotosinteze.

β-karotin se nalazi prvenstveno u šargarepi. Kod β-karotina su dvogube veze u prstenu konjugovane sa dvogubom vezom. koja se nalazi u lancu. Molekul mu je simetričan.Biološka sinteza karotinoida polazi od jedinica sa dva ugljenikova atoma (acetil-koenzima A). β i γ-karotin. Karotini su strukturno izomerni s likopinom. koji plodovima paradajza daje lepu crvenu boju (Solanum lycopersicum). ima 13 nezasićenih veza. pitomom kestenu. Prsteni karotina strukturno odgovaraju terpenima. Ovakav položaj dvogubih veza je od fiziološkog značaja. α i β jononu. zelenom lišću (industrijski se ekstrahuje iz trave). jer samo od β-jononske strukture može da nastane vitamin A. Likopin je nezasićeni. . paprici. pretpostavlja se da u toku biosinteze dolazi do kondenzacije dva ugljovodonika od 20 ugljenikovih atoma (geranil-geranil-pirofosfat) u C40 ugljovodonik. Pošto su karotinoidi simetrično građeni. U formuli je tačkastim linijama podeljen molekul likopina na ostatke izoprena. Od njega se razlikuju po tome što im se lanci završavaju šestočlanim prstenom. kokosovim orasima. lančasti ugljovodonik. od kojih su 11 konjugovane. preko mevalonske kiseline. Poznata su tri izomerna karotina: α. katalizom specifičnih biljnih enzima. α-karotin je nađen u šargarepi. γ-karotina ima u kajsijama. koji se u likopinu samo nazire.

koji se dobija razlaganjem hlorofila. a lanac se završava sa α-jononskim prstenom.α-karotin ima s jedne strane molekula β-jononski prsten. Poznat je veliki broj oksi-derivata β-karotina među žutim i crvenim pigmentima: zeaksantin (kukuruz) violaksantin (cvet dan i noć). β-karotin ima na oba kraja lanca βjononski prsten. Karotini su važni zbog toga što su prirodni izvori provitamina grupe A vitamina. Ostatak fitola je sastavni deo molekula hlorofila i vitamina E i K grupe. . astacin (crveni pigment rakova) rubiksantin (crvena boja šipka). — Veliki broj karotinoida ima hidroksilnu grupu u jononskom prstenu i to u para-položaju prema ugljovodoničnom lancu. Na ovom mestu treba da spomenemo skoro potpuno zasićeni alkohol fitol. γ-karotin ima pored jednog β-jononskog prstena otvoreni završetak lanca kao likopin. Ksanotofili . Sastoji se od četiri ostataka izoprena. Fitol je primarni alkohol sa 20 ugljenikovih atoma i dvogubom vezom u položaju 2.

pet dvogubih veza od kojih su dve konjugovane. Osetljivi su prema kiseoniku i ultraljubičastoj svetlosti. Izolovao ga je Karrer 1931.1 VITAMINI A GRUPE Vitamin A 1 (Axerophtol) je primarni alkohol.1. Redukcijom aldehida retinina nastaje vitamin A 1 . U odsustvu vazduha dosta su otporni pri zagrevanju. Vitamin A 1 nastaje iz β-karotina oksidacionim cepanjem centralne etilenske veze i primanjem dva molekula vode. jer samo na jednom kraju lanca sadrže β-jononski prsten. koji ima β-jononski prsten. Pošto je molekul β-korotina simetričan. koji nije važan u ishrani sisara. godine. Slatkovodne ribe sadrže vitamin A 2 . . Ostali provitamini (α i γ-karotin i kriptoksantin) daju jedan molekul vitamina. Prvi proizvod cepanja karotina je aldehid vitamina A 1 —trans-retinin 1 . Vitamini A spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima. od njega se dobijaju dva molekula vitamina A 1 .5.7. On sadrži u β-jonskom prstenu konjugovane dvogube veze.

ako u hrani nema vitamina A. Ovo jedinjenje je osetljivo na svetlost. što se koristi za kvantitativno određivanje A vitamina (Carr — Price-ova. postojane pri zagrevanju u odsustvu vazduha do 200° i otporne prema kiselinama i alkalijama. . Rezerve vitamina A esterifikovanog sa višim masnim kiselinama. E vitamini su uljaste tečnosti. reakcija). Danas je poznata samo njihova uloga u fiziologiji vida. Sa SbCl 3 daju lepu plavu boju. 325 —328 nm) i potpuno različit od karotina. njegova koncentracija se u krvi ne menja znatno i po nekoliko meseci. antikseroftalmični i antiinfektivni vitamini. koje dolazi od grčkih reči tokos — porođaj i fero — nosim. Jetra održava konstantnu koncentraciju vitamina A u krvnoj plazmi. Boll je 1877. γ.2 VITAMINI E GRUPE Vitamini E grupe spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima. Poznata su četiri tokoferola: α. naročito onima koja se dobijaju iz pšeničnih klica. Nalaze se samo u hrani životinjskog porekla. Vrlo bogat izvor A 1 vitamina su jetrena ulja morskih riba. Biološki je najaktivniji α-tokoferol. Vitamini A su zaštitni vitamini epitela.7. godine. nalaze se u jetri.Vitamini A grupe imaju karakterističan apsorpcioni spektar (max. β-. Vitamini E nalaze se rastvoreni u biljnim uljima. izolovao iz oka žabe vidni purpur ili rodopsin. koja je aldehidni derivat vitamina A 1 (11-cis-retinin ili neoretinin b).1. 5. Oksidaciona sredstva ih razaraju.i δ-tokoferol. Sastoji se iz dve komponente: belančevine opsina i prostetične grupe. Poznati su pod imenom tokoferoli.

Svi vitamini K grupe imaju isti aromatični deo — 1. a druga ostaje slobodna. Njihov nedostatak manifestuje se na različit način kao: resorpcijom fetusa. koji na položaju 3 ima ostatak alkohola fitola.4-naftohinonski prsten. Dokazano je da i sam menadion (2-metil-l. Vitamini E su poznati i pod imenom antisterilitetni vitamini. jer su bitni za normalnu sposobnost reprodukcije. sterilitetom i akutnom muskularnom distrofijom. sprečavaju stvaranje peroksidnih derivata nezasićenih masnih kiselina. Pri ovom vezivanju nastaje hromanski prsten. koja se razlikuju po bočnom lancu. 5.4-naftohinon) pokazuje biološku aktivnost kao i vitamini ove grupe. Pored vitamina K1 nađena su još dva vitamina ove grupe. Derivat je naftohinona. . koji štite mnoge supstance od ireverzibilne oksidacije. koji dejstvuju razorno na celularne enzime.3 FILOHINON I UBIHINON Filohinon ili vitamini K1 nađen je u zelenom bilju (filos — list). Fitol se vezuje preko jedne fenolne grupe. Tako na primer.1.Tokoferoli se sastoje iz dve komponente: aromatičnog jezgra (metilovani hidrohinon) i karotinoidnog alkohola — fitola. Tako vitamin K2 ima umesto ostatka fitola difarnezilni ostatak. a ostatak alkohola fitola nalazi se u bočnom lancu: Vitamini E su antioksidansi.7.

U relativno velikoj koncentraciji ga ima u mitohondrijama. Poznat je i pod imenom koenzim Q. za koji je vezan bočni izoprenski lanac. kao što mu samo ime kaže. Nedostatak K vitamina javlja se kad se bakterije crevne flore unište antibioticima ili kod novorođenčađi. Za ubihinon nije dokazano vitaminsko dejstvo. Bočni lanac nastaje u organizmu od mevalonske kiseline. Vitamin K2 sintetišu bakterije crevne flore.Vitamini K grupe sprečavaju da dođe do krvavljenja. Ubihinoni različitog porekla razlikuju se po broju izoprenskih ostataka u bočnom lancu. Međutim postoje indicije da učestvuje u respiratomom lancu kao prenosilac vodonika. sastoji se iz aromatičnog odnosno hinonskog prstena. kojima mikroorganizmi u crevima još nisu stvorili potrebne rezerve K vitamina. Ubihinon. Po svojoj hemijskoj strukturi je sličan filohinonu i tokoferolima. što je povezano s njihovom ulogom u sintezi protrombina (antihemoragični vitamini). Naime. vrlo je rasprostranjen i to kako u životinjskom tako i u biljnom svetu. .

srcu i skeletnim mišićima u stanju mirovanja. i u stvari su kompleks lipida s proteinom. Jedino se u moždanom tkivu ne vrši oksidacija masnih kiselina. nastaju u prisustvu žučnih soli i fosfolipida duodenuma. jer je njegov jedini izvor energije glukoza. zimskom snu prezimara i godišnjoj seobi ptica. Oni. Glavni produkti hidrolize masti su slobodne masne kiseline i βmonogliceridi. zajedno sa žučnim solima i žučnim fosfolipidima ulaze u ćelije intestinalne mukoze. većina slobodnih masnih kiselina iz micela ponova se pretvara u trigliceride. 5. čije čestice imaju 500—1000 nm u prečniku. jer ne sadrže vode. Neutralne masti imaju veću kaloričnu vrednost (oko 37 kJ/g) od glikogena i skroba. Više životinje i biljke mogu da odlažu velike količine neutralnih masti. U svakom slučaju slobodne masne kiseline se energetski obogaćuju prelazeći u derivat acil-KoA: α-Glicerofosfat može da nastane bilo od glicerola bilo od glukoze: glicerol kinaza a) b) Resintetizovani trigliceridi se oblikuju u kapi prečnika 100—500 nm koje se nazivaju hilomikroni. neutralne masti su po količini glavna hrana za većinu životinja i vrlo važan izvor energije. Utvrđeno je da kičmenjaci dobijaju polovinu svoje energije oksidacijom masnih kiselina u jetri.10). Stabilne emulzije triglicerida. Oni sadrže oko 2% proteina i 7% fosfolipida. da bi im služile kao energetska rezerva.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI Lipaze pankreasnog soka i creva hidrolizuju emulgovane masti.2.2 METABOLIZAM LIPIDA Posle ugljenih hidrata. Unutar ćelija. Hilomikroni prolaze kroz . Biosinteza triglicerida u intestinalnim ćelijama ide tako da kao supstrat služe bilo monogliceridi bilo α-glicerofosfat (slika 5. Emulgovanjem se jako povećava površina masnih čestica i olakšava (ubrzava) dejstvo lipaza. Masti su jedini izvor energije u gladovanju.5. raspršeni u micele prečnika 3—8 nm. bubrezima.

D. . ali se manji deo ne esterifikuje ponova u mukozi i ulazi u portalni krvotok gde se veže na albumin. ali je apsorpcija vitamina prosto zanemarljiva. koja se jako smanjuje ako se sprečava stvaranje micela. kod koje se koncentracija žučnih soli u lumenu creva smanjuje. Nešto se triglicerida apsorbuje i u odsustvu žuči. Vitamini rastvorljivi u mastima A. Nalaze se u krvnoj plazmi zdravih životinja samo za vreme apsorptivnog stanja. često prati i nedostatak vitamina A. Fina disperzija u micele u tankom crevu izgleda da je preduslov za apsorpciju.bazu mukoznih ćelija u ekstracelularnu tečnost i odatle u limfni sistem.10 . E i K i u ograničenoj količini i holesterol. Slika 5.Biosinteza Triglicerida u intestinalnim ćelijama Veći deo viših masnih kiselina se apsorbuje u limfu kao hilomikroni. D i naročito K. verovatno ulaze u intestinalne ćelije sa fosfolipidima u obliku micela različitog tipa od micela masnih kiselina. Tako opstruktivnu žuticu.

Pošto se jedino slobodne masne kiseline mogu da oksiduju.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA Masne kiseline koje treba da se oksiduju u tkivima viših životinja dolaze ili iz ekstracelularne tečnosti ili iz endogenih intracelularnih lipida. da bi mogle metabolički da se upotrebe. trigliceridi se prvo hidrolizuju dejstvom intracelularnih lipaza. koje su na β-položaju oksidovane (acetsirćetna=CH 3COCH2COOH i βhidroksibuterna = CH3CHOHCH2COOH). 5. i direktno se oksiduju u srcu i mišićima. a) Aktivacija i ulazak masnih kiselina u mitohondrije Pošto su masne kiseline hemijski inertna jedinjenja. nalaze se u stalnom metaboličnom prometu u ćelijama viših životinja. one se prvo energetski obogaćuju prelazeći u »aktivne« masne kiseline. pod normalnim uslovima ne dolazi do nagomilavanja slobodnih masnih kiselina ili drugih hidrolitičkih produkata. a vrlo malo slobodnih masnih kiselina. adenozin-trifosfata. jer se oksidacija odigrava na β-položaju. Dejstvom fosfolipaza oslobađaju se masne kiseline fosfoglicerida.2. Međutim. One su nekovalentno vezane za serum-albumin. Zbog toga se razgradnja masnih kiselina i naziva β-oksidacija. Pokazalo se tačnim da razgradnja masnih kiselina ide postepenim odvajanjem dva ugljenikova atoma. kao što su lizofosfatidi. Iako su oni relativno konstantnog sastava. doprinosila je gornjem mišljenju. Činjenica da u krvi i urinu životinja koje gladuju dolazi do nagomilavanja kiselina sa 4—C atoma. Drugi izvor masnih kiselina su one koje se nalaze vezane u fosfogliceridima ćelijskih membrana. NAD + i Mg2+ jona.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA Poznato nam je da sve prirodne masne kiseline imaju paran broj ugljenikovih atoma. One se nalaze u obliku masnih kapljica u citoplazmi i sastoje se uglavnom od triglicerida. Esterifikacijom sa .2.5. U krvi kičmenjaka nalaze se znatne količine triglicerida i fosfoglicerida. Utvrđeno je da je brzina hidrolize intracelularnih lipida podešena prema brzini potrošnje masnih kiselina. Zbog toga se dugo naslućivalo da sinteza i razgradnja masnih kiselina ide dodavanjem odnosno oduzimanjem dva ugljenikova atoma. Rezervne masti su glavni endogeni izvor masnih kiselina. Relativno malo je poznato o detaljima i redosledu intracelularne hidrolize lipida. Masne kiseline se oksiduju u matriksu mitohondrija dejstvom čitavog niza enzima u prisustvu koenzima A. koji razaraju strukturu membrana i vrlo su toksični.

uz katalitičko dejstvo tiokinaze masne kiseline. Zbog toga se ostatak masne kiseline prenosi na specifični prenosilac karnitin ( γ -trimetilamino βhidroksibuterna kiselina): Karnitin karnitin Acil-KoA Acil Reakciju katalizuje jedna transferaza. u neorganski fosfat: PPi + H 2 O —> 2P i Ova reakcija osigurava da aktivacija masnih kiselina teče samo u pravcu nastajanja „aktivne" masne kiseline. U mitohondrijama se ostatak masne kiseline ponova prenosi sa karnitina na mitohondrijalni koenzim A: acil-karnitin + HS—KoA → acil—KoA + karnitin Masne kiseline ulaze u ciklus β-oksidacije u obliku acil-KoA. Masne kiseline vezane u obliku acil-KoA vrlo teško mogu da prođu kroz unutrašnju membranu mitohondrija. koji se odmah hidrolizuje. koji aktiviše masne kiseline u prisustvu mitohondrijalnog GTP-a. dejstvom pirofosfataze. . Do sada je izolovano najmanje tri tiokinaza. koja aktiviše kiseline sa C 12—C22 atoma. odnosno acil-KoA.ekstramitohondrijalnim koenzimom A. koje su specifične na dužinu C-lanca masne kiseline. energetski bogato jedinjenje. On nastaje u mitohondrijama oksidacijom α-ketoglutarata. Reakcija se odigrava u citoplazmi u prisustvu ATP-a. U mitohondrijama se nalazi drugi tip tiokinaze. masne kiseline daju tiolski estar. βoksidacija masnih kiselina odigrava se u ciklusu od četiri reakcije. Najvažnija je tiokinaza dugolančanih masnih kiselina. U toku reakcije aktivacije ATP se cepa u pirofosfat (PPi).

99. .14.17). tako da nastaje L-β-hidroksiacil-KoA: Ovu asimetričnu sintezu L-izomera katalizuje enoil-hidrataza (=βhidroksiacil-KoA hidroliaza (4. β-oksidacija masnih kiselina po Lynen-u 1) Prva dehidrogenacija acil-KoA odigrava se na položaju α. β-enoil-KoA.Slika 5.5) Gubitkom dva vodonikova atoma. nastaje α.11. na α. 2) U drugoj reakciji ciklusa. βtrans nezasićena masna kiselina ili tačnije α. koje preuzima FADH 2. β dejstvom FAD-specifične acil-KoA dehidrogenaze (1. koji prenosi elektrone (ETF) citohromu c.1. β-nezasićenu vezu adira se molekul vode.2. FADH2 predaje vodonikove atome drugom flavoenzimu.

jer se u neposrednoj blizini nalaze —C=O i tioestarska veza. propionil-KoA (CH 3 CH 2 CO—KoA).1.3. Oksidacija nezasićenih viših masnih kiselina. nastaje β-ketoacil-KoA. Zbog toga se molekul cepa na β-položaju.3) Enzimi. odigrava se na isti način kao i zasićenih masnih kiselina. acetil-KoA mora brzo da se oksiduje u ciklusu trikarbonskih kiselina. Kod oleinske kiseline posle odvajanja tri acetil-KoA: ostaje kiselina. i oni se odvajaju u obliku acetil-KoA (CH 3 C-S-KoA): Ova reakcija je egzergonska. što znači da je ravnoteža pomerena u pravcu tioklastičnog cepanja. Pošto je njegova koncentracija u mitohondrijama mala. Za dva C-atoma kraći ostatak masne kiseline ulazi u novi ciklus. Dva C-atoma preuzima slobodni koenzim A. NADH predaje vodonikove atome NADHdehidrogenazi respiratornog lanca.35).16). krajnji produkt β-oksidacije je ostatak od tri C-atoma. Oduzimanjem drugog para vodonikovih atoma. U slučaju da masna kiselina sadrži neparan broj C-atoma. apsolutno su specifični na L-stereoizomer (1. Za svaki ciklus β-oksidacije potreban je po jedan molekul koenzima A.1. koji katalizuju drugu dehidrogenaciju.1. na masnu kiselinu sa dva C-atoma manje. sve dok se u toku odcepljivanja po dva C-atoma razgradnja ne približi dvoguboj vezi. u obliku estra sa koenzimom A. dejstvom tiolaze (= βketotiolaza 2. 4) β-ketomasna kiselina-KoA je vrlo reaktivno i nepostojano jedinjenje. kao što je oleinska. koja na β-položaju ima cis-dvogubu vezu: CH3(CH2)7-CH=CH-CH2CO-SKoA . da bi se oslobodio koenzim A. koje preuzima NAD.

linolenske) zahteva da sve dvogube veze iz cis-oblika pređu u trans. Prema tome.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH) U toku jednog ciklusa β-oksidacije dobija se jedan molekul acetilKoA (CH3CO—KoA) i dva para vodonikovih atoma (=4H). Svaki ciklus odvajanja dva C-atoma. a od NADH tri. Imajući u vidu da je promena standardne slobodne energije u toku kompletne oksidacije palmitinske kiseline 9 830 kJ.2.3 : 4—cis—dodecenoil—KoA Pošto enoilhidrataza katalizuje adiciju vode samo na trans-dvoguboj vezi. 5. fosforilacijom na nivou supstrata i oksidativnom fosforilacijom. oksidacija gornje nezasićene kiseline će se nastaviti kada ona pređe u izomernu trans-nezasićenu kiselinu. Izomerizaciju katalizuje trans: enoil-izomeraza.7kJ = 3991 kJ. koja uključuje i fosforilaciju: Palmitoil-KoA + 7Ko-A+7O 2 + 35Pi + 35ADP → 8 acetil-KoA + 5ATP+42H2O Oksidacijom jednog molekula acetil-KoA u ciklusu trikarbonskih kiselina (CLK) dobijaju se 12 molekula ATP-a. Njenom oksidacijom će se dobiti 8 molekula acetil-KoA i 14 pari vodonikovih atoma. Palmitoil-KoA + 7Ko-A + 7FAD + 7NAD+ + 7H2O → 8 acetil-KoA + 7FADH2 +7NADH + 7H + Sedam pari vodonikovih atoma ulazi u respiratorni lanac u obliku FADH2. Slično. a to iznosi 130x x30. Prenos elektrona do kiseonika od FADH2 daje dva molekula ATP-a. Na osnovu toga može da se napiše jednačina. Za kompletnu oksidaciju palmitinske kiseline potrebno je da ona prođe kroz sedam takvih ciklusa. kompletnom oksidacijom palmitinske kiseline do CO 2 i H 2 O dobijaju se: 35 + 8x12=131 molekul ATP-a. izlazi da se 40% ove energije prevodi u energetski bogate pokretne molekule ATP-a. . a sedam u obliku NADH + H +. to se oksidacijom palmitinske kiseline dobija 130 molekula ATPa. Pošto se na početku za aktivaciju masne kiseline utroši samo jedan ATP. daje 5 ATP-a. oksidacija višestruko nezasićenih masnih kiselina (npr.

odnosno acetoacetil-KoA. a krvotokom dospevaju u periferna tkiva koje ih oksiduje u CLK. Jetra je glavno mesto u kojem nastaju ketonska tela. Acetsirćetna kiselina prelazi pod fiziološkim uslovima spontano u aceton.2. Jedan katalizuje tiokinaza i odigrava se utroškom jednog ATP-a: . a dejstvom NAD-specifične β-hidroksibutirat dehidrogenaze u D-β-hidroksibuternu kiselinu (CH 3CHOHCH 2COOH). Periferno tkivo i srčani mišić pretvaraju acetosirćetnu kiselinu u estar sa koenzimom A na dva načina. Osnovno jedinjenje ove grupe acetsirćetna kiselina. je polazni supstrat za sintezu holesterola i steroida uopšte. Ona nastaju u neznatnim količinama u jetri. ali ona za razliku od drugih organa i tkiva ne može da ih koristi.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA Acetosirćetna kiselina. Ketonska tela difunduju iz ćelija jetre u krv koja ih odnosi u periferna tkiva. nastaje kondenzacijom dva acetil -KoA: 2CH 3 CO-SKoA → CH 3 COCH 2 CO-SKoA + KoA-SH acetoacetil—KoA Reakciju katalizuje β-ketotiolaza. β-hidroksibuterna kiselina i aceton se tradicionalno i netačno nazivaju ketonska tela.5. Oslobađanje acetsirćetne kiseline iz njenog estra sa koenzimom A ide preko β-hidroksi-β-metil-glutarilKoA (HMG—KoA): Intermedijerno jedinjenje koje nastaje u gornjem procesu HMGKoA.

nego što periferno tkivo može da ih oksiduje. Međutim. potrebne gliceride i masne kiseline.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA Biljke. modifikuju biljne gliceride. U tim slučajevima je brzina njihovog nastajanja u jetri veća. 2) citrat maksimalno ubrzava sintezu masnih kiselina. Klinička slika ove pojave zove se ketoza. ograničen. nastupa ketonemija. a ne u mitohondrijama. takođe. Pošto je kapacitet životinja u odlaganju rezervnog ugljenog hidrata. koji ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina gde se oksiduje. eksperimentalno je dokazano: 1) sinteza masnih kiselina odigrava se u citoplazmi. ali ne sve.Nastali acetoacetil-KoA se tiolitički cepa na dva acetil-KoA.2. Kod gladovanja i nekontrolisanog »diabetes mellitus-a« povećava se koncentracija ketonskih tela u krvi. obrnutim smerom istih enzimskih procesa. Dugo je poznato da mnogi organizmi glukozu mogu da pretvore u mast. plesni. glikogena. Kada koncentracija ketonskih tela u krvi pređe normalnu granicu. One. koje unose hranom. Oni su dokazali da neposredni prethodnik dva C-atoma. Ako ona dostigne bubrežni prag. životinje sintetišu mnoge. a sam se ne ugrađuje u masne kiseline niti služi kao redukciono sredstvo. One se odlažu u velikim količinama kao trigliceridi u adipoznom tkivu. koji ulazi u masnu kiselinu . 3) CO2 i bikarbonati su bitni u sintezi masnih kiselina. a izotopno obeleženi CO2 se ne ugrađuje u masne kiseline. Ovu neočekivanu i neobičnu ulogu CO2 objasnio je Wakil sa sar. mnogi su mislili da se i biosinteza masnih kiselina odigrava u mitohondrijama. sav višak ugljenih hidrata koji ne može da se odloži. znatne količine se pojavljuju u mokraći (ketonurija). odmah se pretvara u masne kiseline. Posle otkrića da se oksidacija masnih kiselina odigrava u mitohondrijama i objašnjenja uloge koenzima A. kvasci i bakterije sintetišu i gliceride i njihove sastavne masne kiseline. 5.

i njegova dva C-atoma se nalaze na početku lanca masne kiseline. ACP je ugrađen u kompleks sintetaze masnih kiselina tako da njegova —SH grupa 4'-fosfopantetina štrči van. bez koga sinteza ne može da počne. Sintezu katalizuje kompleks od sedam enzima. malonil KoA: HOOC—CH2 —CO—S—KoA. kao što je to bio slučaj kod β-oksidacije. a ne može da se odigra njena kompletna sinteza. Njen lanac počinje da raste od karbonilne grupe acetil-KoA sukcesivnom adicijom acetil-ostataka. izolovan je i određena mu je primarna struktura. U mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu. koja nastaje od jednog molekula acetil-KoA i sedam molekula malonil-KoA. Danas je objašnjena kompletna . nego derivat sa tri C-atoma. CO2 je bitan jer se ugrađuje u malonil-KoA.nije acetil-KoA. koji se zove kompleks sintetaze masnih kiselina. Njegova funkcija je analogna funkciji koenzima A u β-oksidaciji. koja se odigrava u rastvornom delu citoplazme. . Sinteza palmitinske kiseline Sintetaza masne kiseline katalizuje celokupnu sintezu palmitinske kiseline. Intermedijerni ostaci (acil) masnih kiselina različite dužine C-lanaca (C4. Oni vezuju ostatke..de novo" sinteza viših masnih kiselina. može samo da se produži lanac neke masne kiseline (C12 do C16). On se naziva acil-prenosni protein (ACP) otporan je pri zagrevanju. koji nastaju u toku sinteze. Vodonikove atome daje redukciono sredstvo NADPH. Zbirna reakcija sinteze je: acetil-KoA+7 malonil-KoA+14NADPH+14H + → CH3(CH2)14COOH+7 CO2 + 8 KoA-SH+14 NADP+ +6 H2O Jedini molekul acetil-KoA potreban za početak sinteze služi kao primer ili starter (=seme). nego su vezani tioestarski za SH grupu jednog proteina male molekulske težine. tako da može da obavlja funkciju prenosioca acil-ostataka. —SH grupa AC Proteina je vezana za 4'-pantetein kao i u koenzimu A. C6 sve do C16) koji nastaju u toku sinteze nisu vezani tioestarski za koenzim A. za svoju-SH grupu gradeći tioestarsku vezu.

za koga smo rekli da je polazno jedinjenje u sintezi masnih kiselina. koji dolazi iz mitohondrija indirektnim putem. Pošto acetil-KoA ne može da prođe kroz mitohondrijalnu membranu.12 . Ranije je konstatovano da acetil-KoA nastaje u mitohondrijama oksidativnom dekarboksilacijom piruvata. a videli smo da nastaje i β-oksidacijom masnih kiselina. Acetil grupe mogu da se prenose i vezivanjem za karnitin. nastaje ugrađivanjem CO2 u acetil-KoA.Enzimski kompleks sintetaze masnih kiselina Svi ugljenikovi atomi masnih kiselina potiču od citoplazmatskog acetilKoA. koji je permeabilan i ulazi u citoplazmu (slika 5. Reakciju . Citrat u citoplazmi reaguje sa koenzimom A dajući ponovo acetil-KoA i oksalacetat: citrat+KoA—SH + ATP → CH 3 CO—S—KoA+ADP+Pi + oksalacetat Citrat je prema tome prenosilac acetil-grupa iz mitohondrija u citoplazmu.12). ali to nije glavni put. Malonil-KoA. on se aldolnom kondenzacijom s oksalacetatom pretvara u citrat.Slika 5.

Prva dva C-atoma masne kiseline nastaju. dejstvom acetil-transacilaze: acetil -S -K oA + A CP -S H → ac et i l.S . pa je prema tome acetil-KoA karboksilaza regulatorni enzim. Biotin intermedijerni prenosilac CO2 u sledećoj dvostepenoj reakciji: je Nastajanje malonil-KoA je reakcija koja određuje celokupnu brzinu sinteze masnih kiselina. U sintezi palmitinske kiseline učestvuje 7 molekula malonil-KoA. Uloga CO 2 u sintezi masnih kiselina je sada jasna. od starter (primer) molekula acetil-KoA. koji istovremeno istiskuje karboksilnu grupu u obliku CO2 Oslobođeni molekul CO 2 je onaj isti koji se. dejstvom maloniltransacelaze: malonil-KoA + ACP—SH → malonil—S—ACP+KoA—SH Acetil—S—ACP i malonil—S—ACP reaguju na taj način da se drugi i treći C-atom malonil-ostatka adira na karbonilnu (CO) grupu acetil koenzima A. dejstvom acetil-KoA karboksilaze. ugradio u malonil-KoA u toku njegove sinteze. Pozitivni modulatori ovog enzima su citrat i izocitrat. Redukciju katalizuje β-ketoacil-ACPreduktaza: . koji se takođe vezuje na ACP. biotin-enzim.katalizuje acetil-KoA karboksilaza. on je potreban samo za sintezu malonil-KoA.A CP + K oA S H Sledeći parovi C-atoma potiču od drugog i trećeg C atoma malonil-KoA. kao što smo već rekli. U sledećoj reakciji sinteze acetoacetil-ostatak se redukuje sa NADPH u β-hidroksibutiril—S—ACP. i to objašnjava njihovu ranije zapaženu ulogu u sintezi masnih kiselina. čiji se acetilni ostatak prenosi na ACP.

Sedam molekula glukozo-6-fosfata moraju se oksidovati u ribulozo-5fosfat i CO2. reakcijom drugog molekula malonil-KoA sa sada nastalim butiril—S—ACP uz izlaženje CO 2. Brzina biosinteze masnih kiselina je prilagođena brzini sinteze triglicerida i fosfoglicerida. Njen lanac može i još da se produži. koja se odigrava u citoplazmi. Ovaj proces se odigrava u mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu dejstvom odgovarajućih enzima. Kada se lanac produži do 16 C-atoma.CH3COCH2CO-S-ACP +NADPH + H+→ CH 3 CHOHCH 2 CO-SACP+NADP + D-β-hidroksibutiril—S—ACP. dejstvom NADPspecifične krotonil-reduktaze u ostatak buterne kiseline (C 4 ): CH3CH=CHCO-S-ACP + NADPH + H+→ CH3CH2CH2CO-S -ACP + NADP+ butiril-S-ACP Ovom reakcijom se završava prvi od sedam ciklusa sinteze palmitinske kiseline. koje sadrže 12—16 ugljenikovih atoma. Drugi ciklus počinje slično.SACP Nastali krotonil ostatak se na kraju ciklusa redukuje. Produžavanje C-lanca masnih kiselina. nalaze se u obliku estra s . kao što su jetra i adipozno tkivo. β-nezasićene krotonske kiseline (trans): CH3CHOHCH2CO-S-ACP→ CH3CH = CHCO-S-ACP + H 2O krotonil . slobodna palmitinska kiselina se odcepi od ACProteina Za sintezu palmitinske kiseline potrebno je 14 molekula redukovanog NADPH koji se dobija uglavnom oksidacijom glukozo-6-fosfata u citoplazmi. Zbog toga je pentozo-fosfatni put vrlo aktivan u svim onim tkivima. Palmitinska kiselina je normalni krajnji produkat sinteze masnih kiselina. čiji se lanac produžuje. Ostaci masnih kiselina. gde je brzina sinteze masnih kiselina velika. prelazeći u ostatak α. jer normalno u ćelijama ima vrlo malo slobodnih masnih kiselina. da bi se dobilo dovoljno NADPH za sintezu jednog molekula palmitinske kiseline. Drugi izvor NADPH za sintezu masnih kiselina u jetri je od oksidacije malata u piruvat i CO 2 dejstvom »jabučnog« (»malic«) enzima.dejstvom NADP-specifičnih enzima pentozo-fosfatnog puta. odnosno kapronil—S—ACP (C 6). u sledećoj reakciji gubi molekul H 2O. ide sukcesivnim ugrađivanjem acetil-KoA. Posle niza reakcija dobija se ostatak masne kiseline sa 2 C-atoma više.

) u položaju cis. kao i oleinska kiselina. Jedina je razlika što redukciju α. 3) grupa tipa linolna kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)4-CH=CH. Dvoguba veza se obrazuje tako da molekulski kiseonik prima dva elektrona.kao i linolna kiselina 4) grupa tipa linolenske kiseline ostatkom:CH3CH2—CH = CH— kao linolenska kiselina. koje su asocirane s endoplazmatskim retikulumom. One nastaju ili produžavanjem C-lanca ili desaturacijom. a ne flavoenzim. β-dvogube veze katalizuje NADP-specifična reduktaza. naročito u ćelijama jetre i adipoznog tkiva. .koenzimom A (acil-KoA).2. odnosno palmitinske kiseline dejstvom specifičnih oksigenaza. Jedan elektron dobija od supstrata u kome nastaje dvoguba veza (acil-KoA). Oleinska i palmitinska kiselina nastaju u životinjskom organizmu od stearinske. One imaju dvogubu vezu između 9 : 10 C-atoma ( ∆ 9. a drugi od NADPH: Četiri tipa poli-nezasićenih masnih kiselina su prethodnici svih polinezasićenih kiselina u sisara.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA U organizmu sisara se nalaze četiri tipa nezasićenih masnih kiselina: 1) grupa tipa palmitoleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)5—CH = CH— kao i sama palmitolenska kiselina 2) grupa tipa oleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)7—CH=CH—. Produžavanje lanca u mitohondrijama je direktno obrnuti proces β-oksidacije masnih kiselina. 5. s i Oleinska i palmitoleinska kiselina su najrasprostranjenije masne kiseline.

Ona se nalazi u ćelijama u vrlo malim količinama (tragovima).i triglicerid. Biljke sintetišu poli-nezasićene masne kiseline. koje treba uneti hranom. Ona nastaje u životinjskom organizmu od linolne kiseline.2. a jedino ćelije intestinalne mukoze mogu direktno da aciluju monoglicerid u di. koji obrazuju biljne i životinjske rezervne masti.8 BIOSINTEZA SFINGOLIPIDA TRIGLICERIDA. 5. sintetišu se od L-glicerol 3-fosfata i acil-KoA. koja sadrži četiri konjugovane dvogube veze. koji su sastavni delovi ćelijske membrane. Vezivanjem za citidintrifosfat fosfatidna kiselina prelazi na viši energetski nivo: . b) Biosinteza glicerofosfatida Najvažniji glicerofosfatidi. GLICEROFOSFATIDA I a) Biosinteza triglicerida Trigliceridi. nastaju od fosfatidne kiseline (slika 5. U jetri i adipoznom tkivu sinteza teče uvek preko intermedijerne fosfatidne kiseline.Linolnu i linolensku kiselinu ne mogu da sintetišu sisari i one su za njih bitne masne kiseline.13). Kao i kod svih biosinteza i ovde se polazni supstrat energetski obogaćuje. Fosfatidna kiselina je intermedijer i u sintezi glicerofosfatida. Od poli-nezasićenih masnih kiselina najviše ima arahidonske.

Donor metil-grupa je »aktivni« metionin (S- adenozilmetionin): Fosfatidil-etanolamin + 3 S-adenozilmetionin → lecitin (fosfatidil-holin) + 3 S-adenozinhomocistein Uvođenje metil grupa u ostatak etanolamina ide postepeno. Prvo se ostatak serina dekarboksilira u etanolamin: serin-kefalin → fosfatidil-etanolamin + CO2 a zatim se u molekul etanolamina transmetilacijom. uvode tri —CH 3 grupe. .13 vidi lecitin nastaje od serin-kefalina u dvostepenoj reakciji.13 .Biosinteza najvažnijih glicerofosfatida Biosinteza teče tako da se u CDP-gliceridu CDP zamenjuje sa jednim od sledeća tri alkohola: serinom (vezuje se na mestu CH 2OH grupe). Kao što se na slici 5. inozitolom ili glicerol-fosfatom. tako da prvo nastaju monometil i dimetil-derivati. Vezivanjem ovih alkohola za fosfatidnu kiselinu nastaju odgovarajući glicerofosfatidi: lecitin. inozitol-fosfatid i kardiolipin. serin-kefalin.Slika 5.

Sinteza teče tako da se prvo palmitoil-KoA redukuje u aldehid. On nastaje od palmitinske kiseline odnosno njenog estra s koenzimom A. Aciliranjem sfingola sa acil-KoA nastaju prvo jedinjenja poznata pod imenom ceramidi. koji kondenzacijom sa serinom daje dihidro sfingozin. Holin se prenosi sa aktivnog citidin difosfat holina (CDP-holin): . palmitoil-KoA. Redukcijom sa flavo-enzimom ovaj zasićeni derivat prelazi u nezasićeni sfingozin ( = sfingol): Amino grupa sfingozina je u svim sfingolipidima acilirana s višim masnim kiselinama.c) Biosinteza sfingolipida Alkoholna konponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol koji ima 18 C-atoma. Uvođenje holina u ova jedinjenja nastaju sfingolipidi.

dolazi do kondenzacije ova dva izomerna izoprenil-pirofosfata i posle niza reakcionih proizvoda nastaje derivat izoprena skvalen.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA Biosinteza holesterola počinje na isti način kao i sinteza ketonskih tela. dejstvom jedne reduktaze. vidi se da lako dolazi do ciklizacije. derivati ceramida koji sadrže glukozu i galaktozu. 5. Ovo jedinjenje prelazi u svoj izomer 3. β-hidroksi-β-metil glutaril-KoA prelazi u mevalonsku kiselinu. Prvo je izolovan iz jetre ajkula. Ako se formula skvalena napiše onako kako stvarao izgleda u prostoru.3'-dimetil-alil-pirofosfat. To je i kontrolno mesto u sintezi holesterola. Prvo se kondenzuju dva molekula acetil-KoA u acetoacetil-KoA.2. koji se sastoji od šest ostataka izoprena (C30H50). To je intermedijer od koga se odvaja sinteza holesterola i steroida u organizmu sisara.Početne reakcije biosinteze holesterola Skvalen je simetrično građeni nezasićeni ugljovodonik.Cerebrozidi. Zatvaranjem ugljenikovog lanca . koja redukuje —CO—S—KoA grupu i odcepljenjem koenzima A. a terpena i njihovih derivata u biljkama (slika 5. a odvija se u najmanje dva stepena.14). sintetišu se reakcijom ceramida sa uridin difosfat glukozom (UDPG) ili UDPgalaktozom.14 . U sledećem nizu reakcija. Slika 5. Redukcija HMG—KoA je ireverzibilna. koji sa trećim molekulom acetil-KoA prelazi u β-hidroksi-β-metil-glutaril-KoA (HMGKoA). Fosforilacijom u tri koraka sa tri molekula ATP-a pretvara se mevalonska kiselina u »aktivni izopren« izopentenil-pirofosfat.

Reakcija je praćena premeštanjem dvostrukih veza i metilnih grupa u molekulu skvalena.skvalena u steranov prstenasti sistem nastaju steroidi lanosterol i holesterol. gde ostaje u obliku OH grupe u holesterolu i njegovim derivatima. .15 .Ciklizacija skvalena Pre zatvaranja prstena jedan atom kiseonika se vezuje na dvogubu vezu skvalena u položaju 3. Slika 5.

UKRATKO: 1) Pod nazivom lipidi podrazumeva se skup raznolikih hemijskih supstanci kojima je zajedničko svojstvo da su nerastvorljivi u vodi. fosfolipidi se dele na: 2) 4) 5) 6) 7) 8) . Ima nekoliko klasifikacija lipida. potrebne su za pravilan rast i prekursori su prostaglandina. Mogu se podeliti i na sledeći način: 11 jednostavni lipidi: a) trigliceridi ili neutralne masti b) voskovi 12 složeni lipidi: a) fosfolipidi b) glikolipidi c) neosaponifikovane supstance 3) Jednostavne masti sadrže samo masne kiseline i neki alkohol. miricilni). a u voskovima je to neki alkohol veće molekulske mase (cetilni. U čovekovom telu najviše su zastupljene palmitinska. linolenska i arahidonska kiselina za organizam su esencijalne. U trigliceridima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane istom ili različitim masnim kiselinama. od kojih je barem jedna nezasićena). hloroform i sl. stearinska i oleinska kiselina. U mastima je alkohol glicerol. Fosfolipidi su sastavljeni iz glicerola (esterifikovanog s dve masne kiseline. Te višestruko nezasićene kiseline. i fosforne kiseline na koju je vezana još jedna azotna baza. Višestruko nezasićene linolna. Sve masne kiseline koje se nalaze u organizmu su nezasićene (jedno i višestruko nezasićene) i zasićene masne kiseline s parnim brojem C atoma. Kao azotne baze u fosfolipidima su holamin i holin te aminokiselina serin. kao što su etar. nazvane još i vitamin F. s 8-12 C atoma imaju uljnu konzistenciju. Masne kiseline s 4-8 C atoma su tekuće. a one s više C atoma su čvrste. Prema tome koje od navedenih azotnih jedinjenja sadrže. a rastvorljivi u nepolarnim organskim rastvaračima.

steroidni vitamini i steroidni hormoni. U neosaponifikovane supstance ubrajaju se steroli. koje su vezane amidskom vezom na sfingozin. Sva ta jedinjenja imaju u osnovi opštu policikličnu strukturu tzv. Osim alkohola. a najviše ih ima u lipoproteinima visoke gustoće (α . glukoze i galaktoze te heksozamina. Glikolipidi su složeni lipidi građeni od sfingozina. a masna kiselina je vezana amidskom vezom. masne kiseline i šećera galaktoze. Steroidna struktura sadrži više centara aktuelne i potencijalne asimetrije. samo je na C6 atom galaktoze vezana još jedna sumporna kiselina. Cerebrozidi su dobili ime po tome što ih ima u mozgu. Sulfolipidi sadrže iste sastojke kao i cerebrozidi. Fosfolipidi koji ne sadrže azotovu bazu su inozitolfosfatidi ili lipozitoli. žučne kiseline. (steroidi) holesterol. 10) 11) 12) 13) 14) 15) .lipoproteini).a) cefaline (fosfatidil holamin). naročito za hormone tj. Sfingomijelini su diaminofosfatidi koji ne sadrže glicerol. a najviše u ćelijama CNS-a. te heksozu vezanu preko primarne OH-grupe sfingozina. sulfolipidi i gangliozidi. To je od velike važnosti. fosforne i jedne masne kiseline. U tu grupu ubrajaju se cerebrozidi. Zajedničko im je sa lipidima da se rastvaraju u organskim rastvaračima. 9) Fosfolipida ima u gotovo svim ćelijama. Oni umesto glicerola imaju hidroaromatični alkohol inozitol esterifikovan s dve molekule fosforne kiseline. U sfingomijelinima je fosforna kiselina estarski vezana na primarnu OH-grupu sfingozina. U krvi se transportuju vezani za lipoproteine. heksoze. a ređe od glukoze. a i metabolizam im je tesno vezan sa metabolizmom lipida. sadrže i azotovu bazu vezanu za fosfornu kiselinu. zatim sfingozin. ciklopentano-perhidrofenantrensko jezgo. U raznim gangliozidima različiti su odnosi i vrste heksoza. b) lecitine (fosfatidil holin) i c) fosfatidil-serine. njihovo fiziološko delovanje. Cerebrozida ima u malim koncentracijama u mnogim tkivima. nego aminoalkohol sfingozin. heksozamin i neuraminsku ili sijalinsku kiselinu. Gangliozidi sadrže masnu kiselinu s 22 i 24 C atoma. a velike količine se akumuliraju (posebno u jetri i slezini) u Gaucher-ovoj bolesti. sadrže masne kiseline s 24 C atoma u lancu. na koju su opet vezane dve masne kiseline.

prema Knoop-u. iznad ili ispod ravni prstena. označava se kao β.16) Kao steroli označavaju se alkoholni derivati sterana koji nemaju hormonsko delovanje. dijabetesu. Do ketonemije i ketonurije dolazi zbog: a) nedostatka metaboličkih produkata ugljenih hidrata. koji se u mitohondrijama jetre karboksiluje i prelazi u jantarnu kiselinu. Razni steroli i steroidi razlikuju se po dvostrukim vezama i supstituentima (najčešće OH i CH ₃ grupama) u osnovnom steranskom prstenu. a u koprostanonu je A prsten pod pravim uglom u odnosu na B prsten. Ako se redukuje dvostruka veza na C-5 atomu holesterola. koji je potreban za konačnu okslidaciju acetil-CoA nastalog u toku β-oksidacije masnih kiselina ili b) nedostatka potrebne količine energije za sintezu masnih kiselina iz acetil-CoA. Ako je supstituent iznad ravni. prsten A i B mogu zauzeti dve prostorne konfiguracije. a krajnji proizvod acetil-koenzim A veže se delovanjem enzima sa oksalsirćetnom kiselinom nastalom metabolizmom glukoze i nastaje limunska kiselina koja ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina. Masne kiseline s neparnim brojem C atoma razgrađuju se isto uz CoA β-oksidacijom i odvajanjem acetil-CoA. a ako je ispod ravni kao α-izomer. te se metabolizuje u piruvat i laktat ili se iz njega stvara glikogen. U holestanonu su u ravni. a kao steroidi derivati s hormonskom aktivnošću. One se razlažu oksidacijom na drugom C atomu (β-položaj) od karboksilne grupe. Acetonska tela nastaju iz masnih kiselina zbog njihove nepotpune oksidacije. koja onda ulazi u trikarbonski ciklus. a lanac se skraćuje za dva C atoma. Pri katabolizmu lipida glicerol se veže sa fosfatom u glicerolfosfat. dok ponavljanjem tog procesa ne ostane acetat. razlažu u procesu β-oksidacije. gladovanju ili ishrani s mnogo masti a malo ugljenih hidrata mogu se u krvi i urinu pojaviti ketonska ili acetonska tela. Masne kiseline se. te se na taj način odvaja ostatak od dva C atoma u formi acetata. piruvata odnosno oksalacetata. Supstituenti na steranskom prstenu mogu takođe imati različitu prostornu orjentaciju. npr. Kad se lanac masne kiseline skrati na 5 C atoma iz njega pored acetil CoA nastaje i ostatak propionil-CoA. 17) 18) 19) 20) 21) . U β-oksidaciji učestvuju acil-koenzim A (CoA) i ATP. Ova β-oksidacija odvija se u mitohondrijama. što određuje njihovu hemijsku reaktivnost. koji se dalje oksiduje u fosfoglicerinaldehid i ulazi u lanac glikolize. kao i po alifatičnom lancu na C-17 atomu. U određenim patološkim stanjima.

Masne kiseline sa dužim lancem sintetizuju se u jetri. masne kiseline se oslobađaju i vežu ponovo sa glicerolom 23) 24) 25) 26) 27) . Delovanjem žučnih kiselina iz žuči i alkalija pankreasnog soka lipidi se u crevu prvo emulguju i na te fino emulgovane čestice s velikom površinom. Glavni proces probave i resorpcije lipida odigrava se u tankom crevu. Sinteza započinje s acetil-CoA. U citoplazmi se sintetizuju masne kiseline kratkih i srednjih lanaca. a produžavanjem lanca za 2 C atoma nastaju buterna. Ova se može redukovati u β-hidroksibuternu kiselinu ili spontano dekarboksilovati u aceton. Osim CO₂. te se preko jednog intermedijera reduktivno dekarboksiluje u butiril-CoA. glikolipidima i holesterol estrima. a iz ovog se odvaja fosfat i ostaje glicerol. rastvorljiv u vodi. i nastaje malonil-CoA koji veže dalje molekul acetil-CoA. One se apsorbuju da se vežu sa žučnim kiselinama i holesterolom. a retko su sve tri OH-grupe esterifikovane s istom masnom kiselinom. lako se resorbuje dok je resorpcija masnih kiselina složeniji proces. Dalje butiril-CoA veže ponovo malonil-CoA i tako se produžava lanac masne kiseline. a samo u vrlo malim količinama kao slobodne masne kiseline. fosfolipidima. biotina i CoA u tome još sudeluju ATP. deluje hidrolitički pankreasna lipaza. za što je potrebno prisustvo biotina. Masti mogu nastati i od ugljenih hidrata i ostataka amino kiselina nakon deaminacije. fizičke aktivnosti. Osim CoA u tom procesu sudeluju NADH₂. kapronska. pa njihove koncentracije rastu u krvi. Sinteza započinje karboksilacijom acetil-CoA. fiziološkog stanja. Dospevši u eritrocite. koji osigurava potrebnu energiju. Glicerol nastaje od međuprodukata tokom glikolize: 3fosfogliceraldehida koji redukcijom prelazi u glicerolfosfat. NADPH₂ i ATP. Lipidi se unose u telo hranom. Vežu se sa glicerolom obično u mešane trigliceride. Njihovo nagomilavanje u krvi izaziva metaboličku acidozu te može dovesti do kome i smrti. Glicerol. Sinteza masti u organizmu zavisi od više faktora: ishrane. NADPH₂ i Mn²+. U organizmu se masne kiseline nalaze esterifikovane u neutralnim mastima. koji se kondenzuje u β-hidroksi-βmetilglutaril-CoA koji se enzimski cepa na acetil CoA i acetsirćetnu kiselinu. i to u mitohondrijama.22) Kad nedostaju ugljeni hidrati ne stvara se dovoljno piruvata pa se nagomilava acetil-CoA. kaprilna i tako do palmitinske i ostalih kiselina dužeg lanca.

integralni. tj. 28) Treba razlikovati rezervnu mast. depresivnih bolesti. hroničnih bolesti bubrega. Leukociti su bogati lipidima. cirozi jetre. Eritrociti sadrže gotovo dva puta više fosfolipida nego plazma. Tako se transportuju masne kiseline dužih lanaca. opstruktivnog ikterusa. koji se limfom prenose u cirkulaciju te krvlju u jetru i masne ćelije. Lipidi krvne plazme i krvnih ćelija međusobno se razlikuju. akutnih infekcija. 29) 30) 31) 32) . Poremećaji u vezi sa lipotropnim faktorima mogu dovesti do nakupljanja lipida u jetri tzv. masne infiltracije (steatoze) jetre i do promene koncentracije lipida u krvi. Sadrže manje triglicerida. Insulin snižava koncentraciju lipida u serumu. fosfolipida i tragova proteina stvaraju hilomikrone. Povišena koncentracija lipida nalazi se kod hipofunkcije štitne žlezde. Holesterol i trigliceridi su naročito sniženi u degenerativnom teškom hepatitisu. Tiroksin iz tiroideje utiče na koncentraciju lipida tako što su povišeni u hipofunkciji. a nedostatak insulina uzrokuje povišenje njihove koncentracije.stvarajući trigliceride. Neki lekovi i hemikalije takođe utiču na koncentraciju lipida u serumu. deo tih ćelija. minimalno esterifikovanog holesterola. U krvnim ćelijama lipidi su strukturalni. energiju. dok lipidi krvne plazme ili seruma predstavljaju lipide u transportu i u tkivo i iz tkiva. poremećaja metabolizma lipida. Hipolipemija se nalazi kod hiperfunkcije štitne žlezde. tuberkulozi hroničnim insuficijencijama i šizofreniji. naročito fosfolipidima. dok masne kiseline s kratkim lancem ulaze u portalni krvotok i jetru. dijabetes melitusa. uz nešto holesterola. trigliceride u mezenhimalnim ćelijama ili masnim ćelijama od lipida koji čine strukturni deo ćelije. Ukupni lipidi u eritrocitima nešto su niži nego u krvnoj plazmi. Estrogeni hormoni snizuju serumske lipide. a sniženi u hiperfunkciji tiroideje. Na koncentraciju lipida u serumu utiču i endokrine žlezde. anemiji. Funkcija rezervnih lipida je da organizmu osigura rezervni materijal za sagorevanje. Ovi egzogeni trigliceridi. tj. nefroze.

AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA .

jedinjenje koje ima amino i karboksilnu funkciju. s kojom α―aminokiseline reaguju kvantitativno. već aminokiselina. Hidrolitičko cepanje proteina na aminokiseline izvodi se na taj način što se proteinski rastvor zagreva sa 6—12 N hlorovodoničnom ili sumpornom kiselinom 24 časa na 100°C. može se iz zapremine izdvojenog azota da izračuna količina aminokiselina. Pored toga što su aminokiseline osnovni sastojci proteina. Ovo je poznata Donald D. Tok hidrolize proteina i završetak može se konstatovati reakcijom sa azotastom kiselinom. jer se neke aminokiseline raspadaju pri kiseloj odnosno baznoj hidrolizi. Svih 25 aminokiselina ne mora da se nalaze u hidrolizatu svakog proteina. one takođe imaju važnu ulogu u prometu materija. Pošto se iz 1 g―mola aminokiseline razvije 1 g―mol azota. Danas je poznato oko 25 proteinskih aminokiselina. Pri digestiji proteina u gastrointestinalnom traktu viših životinja proteini se hidrolizuju na amokiseline dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. Hidroliza se može raditi i sa bazama. Pokazalo se da glikokol nije šećer.1 AMINOKISELINE 6. Tako od njih mogu da nastanu razna druga za organizam važna jedinjenja (npr. odgovarajuća oksikiselina i elementarni azot. aminokiseline.1 UVOD Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijaju se jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline.) pri blagim uslovima temperature i kiselosti. a i količina im varira od proteina do proteina. kao i svi primarni amini: Pri reakciji se oslobađa voda. . koje je nazvao glikokol. Posle njegovog otkrića hemičari su obratili pažnju na različita niskomolekularna jedinjenja. van Slyke―ova metoda.) je prvi izvršio hidrolizu želatina i dobio kristale slatkog ukusa.6. BRACONNOT (1820 god. što znači želatinski šećer. Enzimska hidroliza se upotrebljava nekad i u analitičke svrhe. Struktura aminokiselina dokazana je razgradnjom i sintezom u toku sto godina rada na ovom polju. hem). koji se hvata i meri.1. koje se dobijaju hidrolizom proteina. tripsin i dr.

kao gramicidinu (iz Bacillus brevis) i polimiksinu. Sve proteinske aminokiseline su α―amino. α―karbonske kiseline čija je opšta formula: R u formuli označava karakteristični bočni lanac. Odvajanje pojedinih aminokiselina iz ove smese predstavljalo je ranije velike teškoće. .1. su optički aktivna jedinjenja leve (L) prostorne konfiguracije. sem glicina. Leva konfiguracija proteinskih aminokiselina dokazana je na razne načine. Skretanje ravni polarizovane svetlosti je fizička osobina koja zavisi i od pH sredine. a prostorna konfiguracija je stalna osobina molekula. 6. između ostalog sintezom i razgradnjom alanina do L(—) glicerinaldehida: Iako su proteinske aminokiseline leve konfiguracije. karboksilna grupa se piše gore a amino grupa levo. Pri pisanju formula L―aminokiselina. neke kao alanin obrću ravan polarizovane svetlosti nadesno.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da je α―ugljenikov atom asimetričan.U hidrolizatu proteina nalazi se mešavina različitih aminokiselina. nađene aminokiselme D―konfiguracije. Izuzetak su prolin i oksiprolin koji su sekundarni amini. U prirodi se nalaze i aminokiseline desne (D) prostome konfiguracije. a danas je vrlo dobro rešeno hromatografskim metodama. a neke kao fenilalanin nalevo. Tako su u nekim antibioticima. Sve proteinske aminokiseline.

3 PODELA AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da se one razlikuju po veličini. Ovu pojavu je prvi uočio Pasteur (1857. godine) kada je pustio da gljivice rastu u rastvoru racemske smeše vinskih kiselina. Iz tog razloga se aminokiseline klasifikuju prema kiselinsko―baznom karakteru bočne grupe —R na: 1) nepolarne ili hidrofobne aminokiseline 2) polarne. 6. Ova osobina aminokiselina objašnjava stereospecifičnost bioloških katalizatora. njegovu biološku funkciju i aktivnost. koriste u svojoj ishrani samo određene stereoizomerne oblike šećera.Optički aktivna jedinjenja su asimetrično građena odnosno njihovi molekuli nemaju ravan simetrije.1 . koji omogućava reproducibilnost genetskih informacija. čija je bočna grupa negativno naelektrisana u područjupH 6―7 i bazne aminokiseline. Karakteristična osobina asimetričnih molekula je da mogu hemijski da reaguju samo sa odgovarajućim drugim asimetričnim jedinjenjem na principu prostorne komplementarnosti (ili »ključa i brave«). a pri sintezi proteina bočne grupe su onaj genetski »znak« raspoznavanja. One su potrošile samo desnogiri oblik. Funkcionalni značaj bočne grupe R je u tome što je ona slobodna u peptidnim lancima proteina.1. čija je bočna grupa pozitivno naelektrisana kod pH 6―7 Tabela. ali bez naboja u području intracelularnog pH 1) 2) kisele aminokiseline. jer nije bio odgovarajuće prostorne konfiguracije. a levi je ostao. koji su proteinskog karaktera i čije su osnovne jedinice aminokiseline. I viši organizmi. aminokiselina i drugih potrebnih sastojaka.Nepolarne ili hidrofobne aminokiseline . obliku i polarnosti bočne grupe R. zbog asimetrične strukture bioloških katalizatora (enzima). Ona određuje izgled proteina u prostoru. 6.

.

1. Za razliku od tipičnih organskih kiselina koje sve isteruju CO 2 iz karbonata jer su jače od ugljene kiseline: . Osim toga svi načini odvajanja. identifikovanja i određivanja aminokiselina baziraju se na ovim osobinama. β―alanin i druge. homocistein. 6. Aminokiseline su na sobnoj temperaturi kristalne supstancije sa relativno visokom tačkom topljenja (npr. glicin 232°).Kisele aminokiseline Tabela 6. citrulin. dobro se rastvaraju u vodi ali se ne rastvaraju u organskim rastvaračima (izuzev prolina). To su: ornitin.Tabela 6.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA Poznavanje kiselinsko―baznih osobina aminokiselina je bitno za objašnjenje strukture proteina i svih njihovih karakterističnih osobina.2.3 . norvalin. Polarne aminokiseline Tabela 6. koje imaju značajnu ulogu u intermedijemom metabolizmu.Bazne aminokiseline Pored proteinskih aminokiselina u tkivu se nalazi još 15―tak aminokiselina.4 .

aminokiseline su u neutralnoj sredini slabije od ugljene kiseline i ne oslobađaju CO2 iz njenih soli:

Aminokiseline pokazuju dakle osobine soli organskih kiselina (npr. Na―acetata) i to kako po svom fizičkom kristalnom izgledu tako i po hemijskoj reakciji sa bikarbonatom:

Na osnovu ovakvog ponašanja aminokiselina, njihove velike dielektrične konstante i drugih osobina utvrđeno je, da su one unutrašnje soli u kojima je došlo do prelaza protona sa karboksilne na amino―grupu:

Aminokiseline se u neutralnoj sredini nalaze u obliku dipolarnih jona i ne sadrže ni slobodnu karboksilnu niti slobodnu amino―grupu. Dipolarna struktura aminokiselina objašnjava mnoge njihove osobine. Tako se dobra rastvorljivost u vodi objašnjava reakcijom dipolarnog jona aminokiseline sa dipolima vode, koji prodiru u kristalnu rešetku i razlažu je. Isto tako aminokiseline zbog svoje dipolarne strukture imaju osobine i slabih kiselina i slabih baza. One su dakle — elektroliti amfoternog karaktera. Kiselinsko―bazne osobine aminokiselina biće nam jasnije ako pojam kiseline i baze proširimo primenjujući definiciju Bronsted―Lowry―a. koja glasi: kiseline su jedinjenja koja oslobađaju protone u rastvoru, a baze su jedinjenja koja vezuju protone. Tako npr. u reakciji između natrijum―acetata i hlorovodonične kiseline, acetatni jon se ponaša kao baza, jer vezuje protone:

U kiselinsko — baznim reakcijama uvek zajedno učestvuje konjugovani par (kiselina i njoj odgovarajuća konjugovana baza):

Iz gornjih jednačina se vidi da je konjugovana baza sirćetne kiseline acetatni jon, a da je konjugovana kiselina amonijaka―amonijum jon (NH+4). U rastvorima slabih kiselina nalazi se i njena konjugovana baza. Njihov međusobni odnos zavisi od koncentracije H + jona i konstante disocijacije kiseline. Konstanta disocijacije kiseline je mera njene jačine, odnosno njenog afiniteta prema protonu. Ukoliko je afinitet prema protonu manji, utoliko je to jača kiselina i obrnuto. Konstanta disocijacije predstavlja se odnosom molarnih koncentracija u momentu ravnoteže: …1 Zagrade u gornjoj jednačini označavaju molarne koncentracije. Veličina konstante disocijacije pokazuje jačinu kiseline odnosno kolika je njena tendenca da disosuje na H+ jon i konjugovanu bazu (A‾ ). Ukoliko konjugovana baza ima veći afinitet prema protonu (H +), utoliko se u rastvoru nalazi više nedisosovanih molekula kiseline (HA) i utoliko je ona slabija. Iz toga proizlazi: da ukoliko je kiselina jača utoliko je njena konjugovana baza slabija i obrnuto. Ako jednačinu 1. logaritmujemo dobićemo :

Prebacimo log H+ na levu, a log K na desnu stranu, pa ćemo dobiti da je:

Znamo da je ―log [H+] = pH, a analogno se i negativni logaritam konstante disocijacije obeležava sa pK= —log K. Ako ove izraze zamenimo, dobićemo poznatu Henderson―Hasselbalch―ova jednačinu,

koja je od fundamentalnog značaja za kvantitativno ispitivanje kiselinsko―baznih ravnoteža u biološkim sistemima: …2 Pošto pH može lako da se izmeri eksperimentalno, a koncentracija konjugovane kiseline (HA) i baze (A‾) da se odredi (titracijom), gornja jednačina omogućava da se eksperimentalno nađe konstanta disocijacije, odnosno pK (slika 5.1). Prema titracionoj krivulji pK odgovara onoj koncentraciji [H+] jona, kada se u rastvoru nalaze iste količine akceptora (A‾) i davaoca protona (kiseline HA), jer je tada drugi izraz u jednačini 2 jednak 0:

Slika 6.1 -Titracione kriva sirćetne kiseline

Ta tačka se nalazi na sredini krivulje neutralizacije. Za sirćetnu kiselinu pK=4,76 (slika 6.1). Iz slike 6.1 se vidi da se u toku neutralizacije sirćetne kiseline vrednost pH naglo menja u početku dodavanja NaOH. U sredini neutralizacije, kada se u rastvoru nalaze iste količine kiseline i njene konjugovane baze (CH3COO―), pH je konstantan. To je njeno područje puferovanja. U tabeli 5.5 date su konstante disocijacije nekih kiselina. Prema gornjem izlaganju ne treba da nas zbuni što smo za NH+ 4 stavili da je kiselina, jer je to prema definiciji davalac protona. Vidi se da je daleko praktičnije izraziti konstantu disocijacije u obliku celih brojeva kao pK, nego u

obliku negativnih stepena. Iz tabele se vidi da ukoliko je pK veći utoliko je kiselina slabija, jer je vrednost K manja.
Tabela 6.5 - Eksperimentalno određene konstante disocijacije nekih kiselina na 25°

Iz opšte formule aminokiselina: vidi se da one sadrže dva konjugovana kiselinsko―bazna para: prvi je:―COOH ↔ COO-, + H+, a drugi —NH+3 ↔ NH2 + H+. Zbog toga u vodenim rastvorima aminokiselina postoje sledeći jonski oblici, koji se nalaze u ravnoteži:

Položaj ove ravnoteže zavisi od koncentracije H+ jona. U neutralnoj sredini aminokiseline su amfoliti, pokazuju osobine i slabe kiseline i slabe baze. U kiseloj sredini, one su dvobazne kiseline, a u baznoj dvokisele baze. Onaj pH kod koga se u rastvoru nalazi maksimalna koncentracija dipolarnih jona naziva se izoelektrična tačka (I.T.). Svaka aminokiselina ima svoju karakterističnu izoelektričnu tačku, koja zavisi od karaktera bočne grupe —R. U izolektričnoj tački aminokiseline ne provode električnu struju, rastvorljivost u vodi im se smanjuje, a pravac skretanja polarizovane svetlosti se pomera ulevo. Iz svega toga proizlazi da osobine aminokiselina jako zavise od pH sredine.

U neutralnoj sredini je nosilac kiselih osobina dipolarnog jona (II)—NH3+, a baznih osobina karboksilatni anjon —COO¯. Pošto je konstanta disocijacije konjugovane kiseline — NH3+ → H2 + H+ vrlo mala (pK=9,25), jasno je zašto su aminokiseline u neutralnoj sredini slabije od ugljene. Na sličan način kao kod slabe sirćetne kiseline, možemo i kod aminokiselina da odredimo titracijom pK vrednosti njihovih kiselinsko―baznih parova. Ako titrujemo kiseli rastvor aminokiseline alanina, u kome se ona nalazi u protoniranom obliku (I), videćemo da će se u toku neutralizacije osloboditi dva mola protona (H+), kao i kod svake dvobazne kiseline. Dodatak prvog mola NaOH trošiće se u sledećoj reakciji:

a dodatak drugog mola u reakciji:

Iz titracione krive alanina (slika 6.2) se vidi da pH na sredini prve neutralizacije iznosi 2,34 i on odgovara konstanti disocijacije (pK 1) prve kisele grupe — COOH → COO + H+; isto tako, pH na sredini druge neutralizacije alanina iznosi 9,69 i on odgovara negativnom logaritmu konstante disocijacije (pK2) grupe H3N+—, druge kisele grupe alanina. Na slici 6.2 se vidi da se u tim područjima pH slabo menja dodatkom NaOH. Kod tih pH vrednosti (2,34 i 9,69) alanin ima puferne sposobnosti. U uslovima fiziološkog pH alanin ne puferuje. Kao što je katjonski oblik alanina (I) dvobazna kiselina, tako je njegov anjonski oblik (III) dvokisela baza, koja na dva mesta može da veže piotone: na —NH2 grupu i karboksilatni anjon —COO. Amino―grupa je jača baza od — COO.

Slika 6.2 - Titraciona kriva alanina

Titraciona krivulja aminokiselina čija bočna grupa može da jonizuje (kisele i bazne aminokiseline) ima oblik titiacione krive trobazne kiseline (slika 6.4). One sadrže tri mesta koja mogu da otpuštaju i primaju protone. U tabeli 6.6 date su pK vrednosti jonizabilnih grupa proteinskih aminokiselina.
Tabela 6.6 - pK vrednosti jonizabilnih grupa aminokiselina

Aminokiseline čije bočne grupe jonizuju nalaze se u rastvoru u četiri razna jonska oblika. Uzmimo kao primer histidin:

Slika 6.3 - Jonski oblici histidina (Shema)

Slika. 6.4 - Titraciona krivulja histidina

Iz tabele 6.6 i titracione krivulje histidina se vidi da konstanta disocijacije bočne imidazolske grupe iznosi 6,0. Iz toga proizlazi da bočna grupa histidina puferuje u neutralnom području. Ova osobina bočne grupe histidina je od izvanrednog značaja za puferni kapacitet onih proteina koji sadrže ovu aminokiselinu (npr. hemoglobin). Izolektrična tačka baznih aminokiselina leži između pKR (bočne grupe) i pK2 (amonijum―grupe). Tako je izoelektrična tačka histidina kod pH 7,58. I.T. kiselih aminokiselina leži između pK1 (karboksilne grupe) i pKR. Tako je za asparaginsku kiselinu:

6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE

U nepolarne aminokiseline, čija je bočna grupa —R hidrofobna spadaju: glicin, alanin, valin, leucin, izoleucin, prolin, fenilalanin, triptofan i metionin. Prvih šest aminokiselina su alifatične, a bočna grupa fenilalanina i triptofana je aromatičnog karaktera. Metioninska bočna grupa se sastoji iz sumpora, koji je tioetarski vezan za metil―grupu (—S —CH3). Sve nepolarne aminokiseline, izuzev glicina, manje se rastvaraju u vodi od ostalih grupa. Glicin ima u bočnoj grupi vodonikov atom, koji je vrlo mali i zbog toga ne može da utiče na polarnost molekula. To je najprostija aminokiselina i jedina koja nije optički aktivna. Glicina ima u mnogim proteinima, a u velikim količinama se nalazi u bidrolizatu skeletnih proteina: kolagena (tetive, kože) i elastina (ligamenata). Želatin, koji se dobija kuvanjem kostiju, sadrži 25% glicina, a fibroin svile do 40%. Glicin može da sintetiše većina živih organizama, zbog tog ga ubrajamo među nebitne ili neesencijalne aminokiseline. Pilići ne mogu da sintetišu glicin. Glicin je u direktnoj vezi s nizom biološki važnih jedinjenja. Zamenom jednog vodonikovog atoma u primarnoj amino―grupi s metil―grupom nastaje sarkozin: CH3NH—CH2—COOH. Nalazi se slobodan u krvnom serumu i mišićima, a nema ga u hidrolizatima proteina animalnog porekla. Sarkozin je nađen u biljnom proteinu iz semenki kikirikija.

Daljim metilovanjem sarkozina nastaje betain, koji se nalazi ili u obliku dipolnog jona ili kao so; ima ga u mnogim biljkama naročito u korenu repe. Jedan od najvažnijih derivata glicina je mišićni kreatin (metilgvanidino sirćetna kiselina). Kreatina ima naročito u mišićnom i nervnom tkivu gde je vezan za fosfornu kiselinu u obliku kreatin―fosfata (fosfagen), a u testisima se nalazi slobodan. Fosfagen igra vrlo važnu ulogu u radu mišića.

Izdvajanjem jednog molekula vode (dehidiatacijom) kreatin prelazi u kreatinin, koji se redovno nalazi u mokraći. Izlučivanje kreatinina je merilo mišićne aktivnosti. Povećane količine kreatinina javljaju se u mokraći pri oboljenju mišićnog tkiva (muskularna distrofija). Sa žučnim kiselinama glicin gradi složene kiseline: glikoholnu, glikodezoksiholnu, glikolitoholnu i dr. U procesima detoksikacije (zaštitne sinteze) glicin služi za uklanjanje štetnih materija iz organizma, naročito aromatičnih jedinjenja. Tako se npr. benzojeva kiselina izlučuje u mokraći biljoždera kao benzoilglicin ili hipurna kiselina (hipos = konj). Fenilsirćetna kiselina izlučuje se kao fenaceturna, a nikotin kao nikotinurna kiselina:

L―Alanin. — Prirodna α―aminopropionska kiselina nalazi se u hidrolizatu većine proteina. Ima L―konfiguraciju, a obrće ravan polarizovane svetlosti nadesno (+). Samo u fibroinu svile ima alanina u većoj količini (20%), odakle ga je Weyl izolovao (1888 godine). Pirogrožđana kiselina, koja se nalazi u najrazličitijem biološkom materijalu, transaminacijom lako prelazi u alanin (glutamat:piruvat―transaminaza). To objašnjava činjenicu da se alanin može izostaviti iz dijete svih životinja i podloga za kulturu svih mikroorganizama. Metabolična povezanost s piruvatom pokazuje da od alanina mogu da nastanu ugljeni hidrati i zbog toga, spada u takozvane glikogene amino kiseline. U nekim mikroorganizmima (Lactobacillus casei, Straeptococcus faecalis) nalazi se alanin D―konfiguracije.

Alanin ima pored optičkog izomera i položajni izomer β―alanin: H 2N— CH2— —CH2—COOH, koji se nalazi u dipeptidima karnozinu i anserinu. Pantotenska kiselina, vitamin B grupe, je pantoil―β―alanin. Ona je sastavni deo koenzima A. L―Valin. — Valin je pronašao u ekstraktu pankreasa Gorup―Besanez 1856. godine. Posle toga je nađen u hidrolizatu albumina, a E. Fischer mu je definitivno odredio strukturu. Valin je α―amino―izovalerijanska kiselina:

Ova se aminokiselina ne nalazi ni u jednom proteinu u većoj količini. U hemijskom pogledu valin se ne razlikuje od ostalih aminokiselina sa ugljovodoničnim lancem bez drugih funkcionalnih grupa. U metabolizmu se, međutim, bitno razlikuje od glicina i alanina, jer pripada grupi bitnih ili esencijalnih aminokiselina. Eksperimentalne životinje zaostaju u rastenju ako u hrani nema valina. Uzrok te pojave je nesposobnost viših životinja da sintetišu aminokiseline s račvastim lancem tolikom brzinom, koliko je potrebna mladim životinjama, koje rastu. L―Leucin. — Proust je izolovao leucin iz hidrolizata sira 1819. godine. Kri―stalnu aminokiselinu je dobio Braconnot iz hidrolizata mesa i vune. Leucin je α―amino―izokapronska kiselina:

Spada u esencijalne aminokiseline, jer je račvaste strukture. Nalazi se u mnogim proteinima i to u većim količinama, na primer: u tireoglobulinu, hemoglobinu, γ―globulinu, kazeinu i keratinu vune. L―Izoleucin. — Izoleucin je α―amino―β―metilvalerijanska kiselina. F. Ehrlich je našao izoleucin u melasi šećerne repe 1904. godine. Posle toga je izolovao ovu aminokiselinu iz enzimskog hidrolizata fibrina, pšeničnog glutena, albumina kokošijeg jajeta i goveđeg mesa. Izolovana

Izoleucin je takođe esencijalna aminokiselina. . L―Oksiprolin je 2―karboksi―4―hidroksipirolidin―karbonska kiselina. a naročito u prolaminima. Ove dve aminokiseline razdvajaju se teško i vrlo osetljivim fizičko―hemijskim metodama (npr. ostali proteini je retko sadrže i to u malim količinama. od kojeg se nije razlikovala po hemijskom sastavu. Ona se jedino u želatinu nalazi u većoj količini (cca 14%). Redukcijom alkoholne grupe prelazi u prolin. Izoleucina ima po pravilu uvek manje od leucina u raznim proteinima. hromatografijom). L―Fenilalanin. Kod nekih poremećaja u metabolizmu fenilalanina izlučuje se u mokraći fenilpirogrožđana kiselina. Više životinje ne mogu da sintetišu aromatični prsten.). koji se rastvaraju u 70% alkoholu. Prolin sadrži sekundarnu amino―grupu u pirolidinskom prstenu. kao i prolin. a docnije je izolovana iz hidrolizata belančevina. — Fischer je našao prolin u hidrolizatu kazeina (1901. — (pirolidin―2―karbonska kiselina). Prolina ima u nekim skleroproteinima. ili fenilalanin. Tirozin ne može da zameni fenilalanin. L―Prolin.aminokiselina je imala različitu rastvorljivost i tačku topljenja od leucina. Derivat prolina je oksiprolin. Izolovao ju je Schulre iz biljnih klica 1879 god. Najprostija aromatična aminokiselina je α―amino―β―fenilpropionska kiselina. primarne aminogrupe uopšte nema. koji je polarnog karaktera jer ima alkoholnu —OH grupu u pirolidinskom prstenu. Ova aminokiselina je vrlo rasprostranjena i neophodna u hrani mladih životinja.. Ipak se ubraja u aminokiseline. jer se nalazi u hidrolizatima proteina s ostalim α―aminokiselinama. god.

Hidrolizom se razara. Smatra se da crevne bakterije mogu od triptofana da sintetišu amid nikotinske kiseline i osiguraju životinji potrebne količine ovog vitamina. Struktura metionina je docnije potvrđena sintezom. Ona može potpuno da snabdeva organizam sumporom i sasvim da zameni cistein i cistin. Belančevine koje sadrže triptofana glacijalne sirćetne i sumporne kiseline (Adamkiewicz―eva. Hopkins i Cole našli su triptofan posle enzimske hidrolize s tripsinom. Serotonin pojačava krvni pritisak. s kiselinama triptofan daju sa mešavinom ljubičasto obojenje Triptofan je esencijalna aminokiselina. Ovu aminokiselinu pronašao je Muller (1922) tražeći faktor rastenja za neke mikroorganizme u hidrolizatu kazeina.L― FENILALANIN (Phe) Pošto ima aromatični prsten. a nastali dinitro―derivat daje s hidroksilaminom u amonijačnom rastvoru tamnoljubičasto obojenje. u hidrolizatu kazeina. U ekstraktu crevne sluzokože nađen je derivat triptofana — serotonin (5―hidroksitriptamin). L―Triptofan. reakcija). Bakterije dekarboksiluju triptofan u triptamin. . Ovo je poznata bojena reakcija na fenilalanin. L―Metionin je α―amino―γ―metil―tiobuterna kiselina. fenilalanin se može nitrovati. a nalazi se vezan i u moždanoj kori i trombocitima.

— Serin ili α―amino―β―hidroksi propionska kiselina. Obe ove grupe u kiselom području pH gube proton i prelaze u jonsko stanje (negativno se naelektrišu). koja se biološki metiluju. asparagin i glutamin. koje imaju ostatak fosfornu kiseline estarski vezan baš za hidroksilnu grupu serina. složene belančevine. metionin se ne može zameniti ni cisteinom ni cistinom. Metil―etar merkaptana ne daje samo poseban karakter vezanom sumporu. i stabilan prema alkalijama. Sve se one dobro rastvaraju u vodi. Pronašao ga je Cramer (1865) u hidrolizatu sericina. Po tome što ima važnu funkciju davaoca metil―grupa. Međutim. za koji se utvrdilo.01%). Gubljenjem metil―grupe metionin prelazi u homocistein. etanolamin u holin. Serin―fosfat zove se fosfoserin. Bočna fenolna grupa tirozina i tioalkoholna (—SH) grupa cisteina imaju najveću polarnost. 6. Metionin je vrlo rasprostranjen u proteinima. Serin je dobio ime po sericinu.6 POLARNE AMINOKISELINE U aminokiseline čija je bočna grupa —R polarnog karaktera spadaju: serin. To su fosfoproteidi. L―Serin. noraderenalin u adrenalin.1. ali ga ima u malim količinama. kod neutralnog pH njihova jonizacija je vrlo mala (oko 0. Specifični enzimi (metil―transferaze) katalizuju prenošenje metil―grupe sa metionina na čitav niz jedinjenja. tirozin. koji zajedno s fibroinom gradi svilenu nit. npr. može se hemijski smatrati alkoholnim derivatom alanina. da je vezan u metilnom tioetru metionina. nego i metil―grupa metionina ima karakteristične osobine i funkcije. kao u cisteinu i cistinu. cistein.Osborne je primetio da je sumpor u proteinima dvojakog karaktera: nestabilan prema alkalijama. treonin. histamin u N―metilhistamin i čitav niz metilovanja kod detoksikacija. Kazein mleka i vitelin iz žumanceta takođe su bogati serinom. jer njihove polarne grupe grade sa vodom vodonične veze. proteinu želatinskog karaktera. .

jer više životinje ne mogu da sintetišu prostornu konfiguraciju kakvu imaju dva susedna ugljenikova atoma u treoninu. Treonin je esencijalna aminokiselina. — Treonin (α―amino―β―hidroksibutema kiselina) ima dva asimetrična ugljenikova atoma. bimotripsin i dr. treonin se u nekim proteinima nalazi u obliku fosfatnog estra. Sika. Aktivnost ovih enzima smanjuju i potpuno inhibiraju organofosforna jedinjenja. L―Cistein i L―Cistin. Smatra se da je Rose odatle uzeo ime za ovu aminokiselinu. pošto su to. tripsin. tako da nastaje estar i na taj način se blokira aktivni centar enzima. 6. .).Mnogi enzimi imaju u svom aktivnom centru aminokiselinu serin (acetil―holin esteraza.5 . Njihova toksičnost osniva se na tome što reaguju sa alkoholnom grupom serina. Slično kao i serin.Reakcija serina u aktivnom centru enzima sa organofosfatima L―Treonin. čije su karakteristične funkcije raspoređene u prostoru isto kao i kod šećera treoze. — Cistein i cistin opisuju se zajedno. koja se zbog toga ubrajaju u jake otrove. samo dva oblika jedne aminokiseline. dinamički gledano.

što se ona nalazi u aktivnim centrima biološki aktivnih proteina — enzima. Bočna —SH grupa cisteina je slabo kiselog karaktera i hemijski je vrlo reaktivna. Ova osobina —SH grupe je važna zbog toga. Tretiranjem takvih SH―enzima sa teškim metalima. Cistin je glavni sastojak keratina (u vodi nerastvornih proteina) i vrlo lako se izoluje iz kose . indoksilsulfat).Gornjom reakcijom cistein sudeluje u mnogim biološkim procesima održavanja određenog oksidoredukcionog potencijala. Cistein biološkom oksidacijom prelazi u cisteinsku kiselinu. Cistein daje merkaptide sa tragovima teških metala (kao i sumporovodonična kiselina —H2S). Cistin je izolovao Wollaston još 1810 godine iz mokraćnih kamenaca. blokiraju se slobodne —SH grupe i enzim se inaktiviše: Slobodne —SH grupe cisteina dokazuju se jednostavnom reakcijom s natrijumnitroprusidom. Hemijsko ime cisteina je α―amino―β―merkapto propionska kiselina. a ova u taurin: Cistein učestvuje kod detoksikacije. U mokraći se nalaze merkapturne kiseline (=N―acetilcistein vezan za otrovna jedinjenja) ili prosto sulfat (nastao metabolizmom od cisteina) vezan za otrovna jedinjenja (npr. Docnije je nađen u hidrolizatima raznih proteina.

jer se pomoću njih mogu da povežu dva peptidna lanca. ima proteina i peptida (npr.(12%). Nju jedino može da zameni fenilalanin. pri čemu nastaje pirogrožđana kiselina. Alkalnom hidrolizom potpuno se razaraju obe aminokiseline. Neke biljne belančevine nemaju tirozina i zato su one slabe hranljive vrednosti. a u biljkama alkaloidi: . amonijak. Tirozin se kvalitativno dokazuje sa smešom merkuro― i merkurinitrata u azotnoj kiselini (Millonova reakcija). — Tirozin ili α―amino―β―hidroksifenilpropionska kiselina dobila je svoje ime po siru (grčki = tyros) iz koga je prvi put izdvojena.4 g/1). Cistinski —S—S— most obezbeđuje čvrstinu strukturnih proteina. Međutim. Tirozin se teško rastvara u vodi (0. Prostija je ksantoproteinska reakcija (žuto obojenje — nitrotirozin) s koncentrovanom azotnom kiselinom. U većini proteina ima malo tirozina. jer je tirozin važna aminokiselina. a jedino u fibroinu svile ima ga do 10%. Ovu reakciju daju i suvi proteini (koža. L―Tirozin. Od tirozina nastaju u životinjskom organizmu hormoni tireoideje. srži nadbubrežne žlezde i pigmenti (melanin). vodoniksulfid i sumpor: Prisustvo cistinskih disulfidnih veza —S—S— je bitno za strukturne proteine. nokti). Tirozin reaguje i s Pauly―jevim reagensom kao i histidin. hormon insulin) za čiju je aktivnost bitan integritet —S—S mosta.

Tiroksin se teško rastvara u vodi. Adrenalin. Kod drugih pH vrednosti.Biosinteza adrenalina (shema) U polarne amino kiseline spadaju i L―asparagin i L―glutamin. nastaje biološkom oksidacijom tirozina preko intermedijernog jedinjenja 3. meskalin. asparaginska kiselina ima sledeće jonske oblike: .laudanozin. o njima će biti reči u okviru tih kiselina. koji jače deluje od tiroksina.6 . zatim u sunđerima i konačno u tireoglobulinu štitne žlezde (tireoideje). jer se veći deo nalazi vezan u tiroksinu.0 negativno naelektrisana. Adrenalin je po svom hemijskom sastavu 3. Alkalnom hidrolizom tireoidne žljezde dobija se tiroksin. Jodgorgonska kiselina ili 3.7 KISELE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju L―asparaginska i L―glutaminska kiselina. Hormoni tiroksin i trijodtirozin nalaze se i u slobodnom stanju i vezani za tireoglobulin.000 puta aktivniji od dijodtirozina. U novije vreme nađen je još jedan sastojak tireoglobulina — tri―joditironin. papaverin. On je 10. 6. Bočna grupa ovih aminokiselina je u području pH 6. Kod poremećaja u metabolizmu tirozina dolazi do različitih patoloških pojava (alkaptonurija i druge). hormon srži nadbubrežne žlezde. Pošto su to amidi asparaginske odnosno glutaminske kiseline.5―dijodtirozin nađen je u koralu Gorgonia.0—7.1. To je samo jedan oblik vezanog joda u tom organu.4―dihidroksifenilalanina (»Dopa«). Fiziološki je aktivan samo levi oblik (L―).4―dihidroksifenil―etanol―metilamin: Slika 6.

Asparaginska kiselina je neesencijalna glikogena aminokiselina.7 . U mikroorganizmima nastaje direktno od fumarne kiseline dejstvorn enzima aspartaze: Asparaginska kiselina igra važnu ulogu u procesima transaminacije i pri tome revizibilno prelazi u oksalsirćetnu kiselinu. a dve karboksilne grupe. zbog toga i njega ubrajamo u proteinske aminokiseline. Rastvor je izrazito kiselog ukusa. L(—) Asparagin koji je β―amid asparaginske kiseline.8.Slika 6. . Hidrolizom je dobijena slobodna asparaginska kiselina. Asparaginska kiselina je posle toga nađena u proteinskom hidrolizatu.Jonski oblici asparaginske kiseline kod različitih pH sredina Kisele amino kiseline su monoaminodikarbonske jer imaju jednu amino. može se izolovati iz nekih proteina. Fumarna kiselina Asparaginska kiselina se teško rastvara u vodi (0. Kod fotosinteze i asimilacije azota asparaginska kiselina je jedno od prvih azotnih jedinjenja. koja je L(+) aminoćilibarna kiselina. koje nastaje biološkom sintezom. — Vauguelin i Robiquet su nasli u špargli (Asparagus officinalis) supstancu. 1868).424%). Asparagin je rezerva azota u biljnom tkivu. L―Asparaginska kiselina i asparagin. Lakše se rastvara dodatkom hlorovodonične kiseline. koju su po biljci nazvali asparagin. To je najkiselija aminokiselina s izoelektričnom tačkom kod pH 2. (Ritthausen. Nalazi se skoro u svim proteinima.

naročito prolamini. — Neki semenski proteini.0—7. arginin i histidin. Slobodan glutamin se nagomilava u bilju. a docnije u hidrolizatima proteina. . U vodenom rastvoru je mnogo manje kisela od asparaginske. Bočna grupa ovih aminokiselina je kod pH 6. Glutamin se različito ponaša od asparagina pri zagrevanju njihovog vodenog rastvora. a asparagin se ne menja: Pirolidon―karbonska kiselina redukcijom prelazi u prolin. Ima ga i u krvi i tkivu životinja. Kod raznih vrednosti pH.0 pozitivno naelektrisana. Glutamin je γ―amid glutaminske kiseline.1. 6. lizin se nalazi u sledećim jonskim oblicima. Izolovao ju je Ritthausen (1866) iz belančevine glutena. gde predstavlja azotnu rezervu. odatle lako kristališe dodatkom hlorovodonične kiseline.8 BAZNE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju lizin. Glutaminska ili α―aminoglutarna kiselina je najčešća arninokiselina i zauzima centralno mesto u metabolizmu aminokiselina. pošto se njen hidrohlorid vrlo teško rastvara. imaju u hidrolizatu do 45% glutaminske kiseline.L―Glutaminska kiselina i glutamin. koje ima u pšeničnom zrnu i po njoj dao ime. On prelazi u ciklično jedinjenje pirolidonkarbonsku kiselinu. Prvo je nađen u soku od repe.

van Slyke je obratio pažnju na tu frakciju i izolovao do tada nepoznatu aminokiselinu iz želatina 1938. Nalazi se u manjim količinama u proteinima animalnog porekla. Otkrivena je zahvaljujući osobini. . a većina biljnih belančevina nema lizina. — Drechsel je izolovao lizin iz hidrolizata kazeina (1889 god.Jonski oblici lizina kod različitih pH vrednosti L―Lizin. To su belančevine male hranljive vrednosti (npr.). Hidroksilizin se nalazi u malom broju proteina (kolagen. D. — α―ε―diamino―δ hidroksikapronska kiselina dodana je listi proteinskih aminokiselina tek pre pedeset godina. serin i treonin. kadaverin: Slika 6. želatin). koju imaju i druge oksikiseline. Za izolovanje lizina koristi se slaba rastvorljivost njegovog pikrata. godine. Ta je reakcija bila pozitivna i u materijalu gde nije bilo serina i treonina. e―diaminokapronska kiselina je esencijalna aminokiselina. zein. Lizin ili α. Lizin pod uticajem mikroorganizama gubi CO2 (dekarboksilacija) i prelazi u pentametilendiamin.Slika 6. gliadin).Deksarboksilacija lizina L―Hidroksilizin.9 .8 . da reaguju s perjodnom kiselinom.

Ako se uzme ekvimolekulska količina Ba(OH)2. Ornitin i citrulin nisu proteinske aminokiseline. Reakciju daje guanidinska grupa. a deset godina posle toga Kossel je pokazao da proteini ćelijskih jedra (protamini i histoni) daju hidrolizom velike količine ove aminokiseline (80 do 90%). . Arginin se dobro rastvara u vodi. Sakaguchi je upotrebio ovu reakciju za fotometrijsko određivanje arginina. 1886). postaje citrulin. — Arginin je α―amino―δ―guanidinovalerijanska kiselina. Pošto je arginin jedina aminokiselina s guanidinskom grupom. rastvor reaguje jako alkalno.L―Arginin. Dejstvom α―naftola ili β―oksihinolina i natrijumhipohlorita vodeni rastvor arginina oboji se crveno. Zagrevanjem arginina s alkalijama nastaje karbamid (urea) i ornitin. U jetri čoveka i primata nastaje od arginina urea u poznatom Krebs―Henseleit―ovom ciklusu. Nađena je prvo u semenkama lupina (Schulze i Steiger.

mišići). Većina proteina sadrži histidin. Slika 6. nalazi se u vrlo malim količinama u krvi. Histamin je snažni vazodilatator.Argininfosfat učestvuje u kontrakciji mišića kod beskičmenjaka (analogno kreatinfosfatu — fosfagenu — kod vertebrata). — Histidin su našli istovremeno: Kossel u kiselom hidrolizatu sturina (protamina spermatozoa štuke) i Hedin u proteinskom hidrolizatu (1896 god. samo se nastavlja do glutaminske kiseline: . koji na mesto jednog vodonika ima imidazolov prsten (imidazolil — alanin).Dekarboksilacija histidina Gubitkom CO2 (dekarboksilacijom) histidin prelazi u histamin. U organizmu pasa histidin gubi amonijak i izlučuje se u mokraći kao urokaninska kiselina. U čovečjoj jetri je put razlaganja histidina isti. Može se smatrati i derivatom alanina.). Histidin je α―amino―β―imidazolilpropionska kiselina. a u hemoglobinu se nalazi u relativno velikoj količini odakle se lako izoluje. (Pauly―jeva reakcija). a vezan se nalazi u većim količinama u tkivu (pluća. Histamin se oslobađa pri alergičnim procesima u toku reakcije antigena sa antitelima vezanim za ćelije. Pauly je dokazao imidazolov prsten u strukturi histidina i našao da zato daje reakciju s diazotovanom sulfanilnom kiselinom.10 . L―Histidin.

metionin i lizin. tako i enzimskom hidrolizom proteina hrane.Poreklo pojedinih atoma aminokiselina .1.7 . treonin. pacova). arginin i histidin su poznati i pod imenom heksuronske baze (imaju 6 ugljenikovih atoma). nasuprot neesencijalnim koje organizam sam sintetiše. Histidin je bitan samo za neke vrste (npr. tirozin. Smatramo da je ovo vrlo instruktivno da student vidi da i aminokiseline nastaju od jednostavnih jedinjenja kao što su: pirogrožđana. Takve aminokiseline nazivaju se bitne ili esencijalne. 6. 6. oksalsirćetna i α―ketoglutarna kiselina.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA Aminokiseline nastaju u organizmu kako biosintezom. izoleucin. a organizam čoveka i većine životinja ne može da sintetiše sve potrebne aminokiseline. U ovoj knjizi ne možemo da se upuštamo u detalje biosinteze pojedinih aminokiselina.Lizin. fenilalanin. ali ćemo dati tabelarni pregled porekla pojedinih atoma aminokiselina. leucin. Tabela. Esencijalne aminokiseline za većinu životinja su: valin. Biljke i mnogi mikrooroganizmi mogu da sintetišu sve aminokiseline. triptofan.

1.6.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA Videli smo da aminokiseline imaju u svom molekulu amino― i karboksilnu grupu i zbog toga daju sve karakteristične reakcije ovih grupa. . Poznatu reakciju primarnih amina s azotastom kiselinom već smo spomenuli i kod aminokiselina. kao i njenu primenu.

Jedino prolin i hidroksiprolin koji imaju supstituisanu amino―grupu daju pigment žute boje. tako i aminokiseline reaguju s hloridima kiselina ili kako se kaže mogu se acilovati. aminogrupa gubi svoje bazne osobine. koji se zatim iztitrira sa NaOH uz fenolftalein kao indikator: Najpoznatija i najosetljivija reakcija na amino―grupu je ninhidrinska reakcija.Kao i sva jedinjenja sa amino― i iminogrupom. pri čemu nastaju karbaminokiseline. koji imaju slobodnu amino―grupu. Vrlo je važna reakcija aminogrupe sa CO2. Ona se vrlo često koristi za praćenje procesa hidrolize proteina dejstvom proteolitičkih enzima. Poznata formolna titracija aminokiselina po Sorensen―u osniva se na reakciji slobodne (neprotonirane) amino―grupe sa formaldehidom. . daju sa ninhidrinom intenzivno plavo obojeni produkt. Acetilhlorid reaguje u alkalnom rastvoru na sledeći način: Acetilovanjem. vezivanjem za slobodne aminogrupe proteina. U toku reakcije višak formaldehida prouzrokuje gubitak protona (H+). Kod životinja se na ovaj način prenosi CO2 iz tkiva u pluća. stabilne samo u obliku svojih soli —NHCOO Na+. Sve aminokiseline i peptidi.

poznat pod imenom Edman―ov reagens.4― dinitrobenzena (FDNB) Danas se za određivanje slobodnih α―amino―grupa upotrebljava fenil―izo―tiocijanat. Slika 6.Reakcija fenil―izo―tiocianata sa slobodnom α―amino grupom .Reakcija l―fluoro―2.12 .13 . Slika 6. Zbog toga je ovaj reagens vrlo pogodan za određivanje redosleda aminokiselina u peptidnim lancima.Hemijska formula plavog pigmenta ninhidrinske reakcije l―Fluoro―2.Slika 6. Slobodne a―amino―grupe daju u slabo alkalnom rastvoru sa FDNB žuto obojene derivate. koji se zovu dinitrofenil―aminokiseline (DNP―aminokiseline). Sanger za obeležavanje krajnjih α―amino―grupa u peptidima.11 .4―dinitrobenzen (FDNB) je reagens na slobodnu α―amino―grupu. Dejstvom ovog reagensa krajnja aminokiselina prelazi u feniltio―karbamilamino―derivat. koji u kiselom rastvoru ciklizira i odvaja se od ostalog peptidnog lanca. Ovaj reagens je koristio F.

aminokiseline daju i reakcije na prisutnu bočnu —R grupu: —SH grupu.1. Od derivata aminokiselina s biohemijskog stanovišta su najvažniji amidi aminokiselina. Slika 6. Pored reakcija na amino― i karboksilnu grupu. Ono nastaje i u toku enzimskog prenošenja amino―grupa u procesima transaminacije. Ovom metodom je Cvet uspeo da dokaže da se u biljnom materijalu nalaze različiti karotinoidi. Na slici je shematski predstavljeno odvajanje tri različite supstance u koloni tokom razvijanja hromatograma. S amonijakom nastaju nesupstituisani amidi (I). . 6. Reakcije bočnih grupa opisane su kod pojedinih aminokiselina. a sa drugim aminima supstituisani amidi (II). koji se zovu peptidi. gvanidinsku grupu (arginin) itd. Naknadnim sipanjem benzola ili nekog drugog organskog rastvarača dolazi do razvijanja hromatograma tj.Amino―grupa reaguje reverzibilno s aldehidom dajući vrlo labilno jedinjenje poznato pod imenom Schiff―ove baze. Tako s alkoholima daje estre. Metoda se sastojala u sledećem: jedna staklena cev (kolona) napuni se aluminijum――oksidom ili nekim drugim adsorbensom i u nju se sipa petroletarski ekstrakt biljnog materijala. do rastavljanja smeše boja u pojedine komponente.Reakcija amino – grupe sa aldehidom α―Karboksilna grupa aminokiselina pokazuje sve karakteristične reakcije organskih kiselina. s aminima amide a gubitkom vode prelazi u anhidride.11 HROMATOGRAFIJA AMINOKISELINA Hromatografija je dobila ime po tome što je poljski naučnik Cvet prvi put primenio ovu metodu za odvajanje obojenih supstanci (karotinoida ili lipohroma).14 . fenolnu grupu (tirozin).

Ona se zasniva na poznatom Nernst-ovom zakonu raspodele supstanci između dva rastvarača. na primer. Adsorpciona hromatografija se primenjuje samo za odvajanje lipofilnih jedinjenja.) pomeša.Slika 6. Naime. c i d prikazuju odvajanje tokom razvijanja hromatograma prolaženjem organskog rastvarača kroz kolonu. a razlikuju se samo po ostatku —R.Shematski predstavljeno odvajanje tri supstancije na koloni adsorbensa. jer do odvajanja komponenata iz smeše dolazi zbog različite adsorpcije supstancija na koloni od aluminijum―oksida. kada se vodeni rastvor polarnih organskih jedinjenja (aminokiselina. kao što su aminokiseline. koji se ne mešaju. već prema tome kolika je njihova rastvorljivost u fenolu. b. god. koja se rastvaraju u vodi. Klasičnim hemijskim metodama je bilo vrlo teško i skoro neizvodljivo da se iz smeše izdvoje slična jedinjenja. uveli metodu podeone hromatografije.15 . Ova metoda se naziva i adsorpciona hromatografija. hloroformom i sl. šećeri i sl. Slike a. Ako ovaj postupak ponovimo više puta.) stvoriće se dva sloja. Gordon i Synge su 1941. Odvajanjem fenola i ponovnim dodavanjem sveže količine. preći će iz vodenog rastvora u fenol prvo one komponente koje se najbolje u njemu rastvaraju. Pri tome će jedan deo rastvorenih supstanci da pređe u fenolni sloj. sa fenolom (etrom. a posle mnogostrukog dodavanja i one koje se teže rastvaraju. opet će jedan deo supstanci da pređe u fenol. Pored toga one se posle hidrolize proteina nalaze u hidrolizatu u vrlo malim količinama. odnosno takvih koja se rastvaraju samo u organskim rastvaračima. mono― i disaharida i sl. godine postupak dodavanja svežeg organskog . Isti autori su 1944. koja se rastvaraju u vodi (aminokiseline.) Martin. Tražeći pogodnu metodu za odvajanje hemijski sličnih jedinjenja. Sve one imaju iste funkcionalne grupe.

koje se u njemu najbolje rastvaraju. prvo se izvrši hidroliza zagrevanjem u vakuumu (sa 6—10 M HCl) na 100°C. a pomoću nje mogu da se dokažu vrlo male količine (10 µg. pored posudice sa rastvaračem da bi se cela komora zasitila vodenom parom. Na 3—4 cm od kraja trake nanese se rastvor aminokiselina (oko 10 µ1 = 0. u ovom slučaju n―butanol. Posle ponovnog sušenja u sušnici pojavljuju se ljubičasto obojene mrlje pojedinih aminokiselina. Obično se u levak za odvajanje sipa n―butanol (40 ml). Kada se organski rastvarač. a drugi kraj se zakači tako da slobodno visi. Hromatografija na filtracionoj hartiji je jedna od metoda za odvajanje aminokiselina iz proteinskog hidrolizata. koja se nalazi na dnu komore. U hidrolizatu se nalazi smeša svih aminokiselina i pre nego što se pristupi kvalitativnoj hromatografskoj analizi. .rastvarača neobično uprostili. Ova metoda se odlikuje jednostavnošću. Za hromatografiju se pripremi komora u kojoj će se raditi. Kada dođe skoro do gornje ivice hartije (3—4 cm do kraja) traka se izvadi.010 ml odnosno 30— 50 mg = 0. opere destilovanom vodom i osuši. zasiti vodom. višak kiseline se odstrani ponovljenim uparavanjem i dodavanjem vode. a sveže količine organskog rastvarača stalno ulaze (mobilna faza). Vodeni sloj se stavi na dno komore. Isto tako se priprema rastvor za razvijanje hromatograma. pa tako redom do onih koje se u organskom rastvaraču najmanje rastvaraju. prilikom hromatografisanja igraju izvesnu ulogu i adsorpcione pojave. Postupak: Pošto su aminokiseline vezane u belančevinama. Vodeni rastvor upija hartija (stacionarna faza).). ne zahteva skupocenu aparaturu. Hidrolitičkim razlaganjem belančevina dolazi do oslobađanja aminokiselina. Rastvarač počinje da ulazi u hartiju i polako se širi. odvoji se od vodenog sloja i nalije u posudicu. Sada se uzme jedna traka specijalne filter hartije za hromatografiranje (Whatman). Pošto se radi na čvrstoj podlozi (hartija). što su ceo postupak izvodili na koloni i na kraju su kolonu zamenili trakom filtracione hartije. osuši i poprska rastvorom ninhidrina. To može da bude visoki stakleni cilindar ili neka druga pogodna posuda odgovarajućih dimenzija. Papir se zatim postavi u komoru za hromatografiju tako da mu jedan kraj (blizu mesta nanašanja probe) uroni u posudicu sa rastvaračem. sirćetna kiselina (10 ml) i voda (50 ml). noseći sa sobom prvo one aminokiseline.030 mg) pomoću fine pipete ili kapilare i osuši u struji toplog vazduha.

Hofmeister su 1912.2 PEPTIDI 6. godine pretpostavili da su aminokiseline povezane u proteinima amidnom vezom. 6. baza ili smeše proteolitičkih enzima hidrolitički razlažu na aminokiseline.Dužina putovanja svake aminokiseline (A) podeljena sa dužinom putovanja rastvarača (B) (Rf=A/B) je konstantna vrednost za svaku aminokiseiinu u datom rastvaraču i uvek je manja od jedan.16 .1 PEPTEDNA VEZA Posle saznanja da se svi proteini dejstvom razblaženih kiselina. E. Fischer i F.2. Slika 6. koja nastaje reakcijom karboksilne grupe jedne aminokiseline s amino grupom druge: . danas se za kvantitativno određivanje aminokiselina.a ) Aparatura za uzlaznu hromatografiju b) Hromoatogram aminokiselina posle prskanja ( detekcije) sa ninhidrinom Pored hromatografije na filtracionoj hartiji. postavilo se pitanje na koji su način aminokiseline vezane u proteinima. primenjuju vrlo precizne metode hromatografije na jonskim izmenjivačima.

Kako polipeptid još uvek ima slobodne krajnje grupe. On može sa svojim slobodnim grupama ponova da stupi u reakciju sa nekom trećom aminokiselinom i da nagradi tripeptid. koje nastaje zagrevanjem ureje: .Nastajanje dipeptida glicil―alanin Oni su prvi uspeli da iz dva molekula glicina uz izdvajanje molekula vode dobiju dipeptid glicil―glicin. Karakteristična reakcija na peptidnu vezu je biuretska proba. Reakcija je nazvana po jedinjenju »biuret«. penta― i polipeptidi. Peptidi su. Na ovaj način povezivanjem četiri. a nastalu amidnu vezu — peptidna veza. antibiotici i sl. jer se sastojao iz dva ostatka glicina. kao i svaka aminokiselina sadrži jednu slobodnu amino― i jednu karboksilnu grupu. Pored toga izolovan je veliki broj prirodnih peptida specifičnog fiziološkog dejstva (peptidni hormoni. pet i više aminokiselina nastaju tetra―. Nazvali su ga dipeptid. dakle.).glicilalanin Slika 6. Oni se dobijaju nepotpunim hidrolitičkim razlaganjem proteina.17 . Dipeptid. složena jedinjenja koja se sastoje iz više aminokiselina vezanih međusobno peptidnom vezom. ovaj proces može da se ponavlja stotinama puta.

veza između ugljenika i azota (C―N) ima 40% osobina dvogube veze.2 NOMENKLATURA PEPTIDA Prema broju aminokiselina koje sadrže. Peptidna veza je. Pored toga.Raspored atoma peptidne veze u prostoru 6. raspored elektrona oko atoma peptidne veze je simetričan i ona je zbog toga vrlo stabilna. atomi koji ostvaruju peptidnu vezu ne mogu slobodno da rotiraju u prostoru.18 . dakle. Kao i kod proste amidne veze. Ova osobina peptidne veze je od posebne važnosti s obzirom na trodimenzionalnu konformaciju peptidnog lanca. rezonantne stabilizacije. koja imaju jednu ili više peptidnih veza daju karakteterističnu ljubičastu boju sa bakar―sulfatom i natrijum―hidroksidom.2. Polipeptidi sadrže cca 50 aminokiselina. tripeptidi. Imena peptida grade se tako da se jedno za drugim navode imena ostataka aminokiselina sa nastavkom ―il. peptidi se dele na: oligopeptide i polipeptide.Biuret i sva jedinjenja. a dvoguba veza između ugljenika i kiseonika (C=0) ima 40% osobina jednogube veze. supstituisana amidna veza. Tu spadaju dipeptidi. Slika 6. i na kraju se doda nepromenjeno ime aminokiseline sa slobodnom karboksilnom grupom. Oligopeptidi se sastoje od najviše 10 aminokiselina. Zbog ove tzv. itd. Jedinjenja koja se sastoje od 100 i više ostataka aminokiselina spadaju u proteine. tetrapeptidi. na primer: .

BCA. 1 . Za potpuno poznavanje hemijskog sastava nekog peptida nije dovoljno samo da se zna iz kojih se aminokiselina sastoji. himotripsina). Mi smo spomenuli dva takva reagensa: l―fluoro―2. Redosled vezivanja pojedinih aminokiselina u peptidima i proteinima naziva se sekvenca aminokiselina. Poslednjih dvadeset godina uvedeno je više analitičkih metoda za određivanje sekvence aminokiselina. a da ne dolazi do cepanja drugih peptidnih veza unutar peptidnog lanca.Da bi se izbeglo pisanje dugačkih imena polipeptida. a ona sa slobodnom karboksilnom grupom na desnoj strani. Određivanje redosleda aminokiselina u peptidima pomoću Edman―ovog reagensa je danas automatizovano. pepsina.2. Jedino poznavanje redosleda omogućava da se i sintetiše dati peptid. Dugo vremena su hemičari pokušavali da nađu analitičke metode za određivanje redosleda aminokiselina u peptidima i proteinima. Za određivanje N―krajnjih aminokiselina poznati su različiti reagensi koji reaguju sa amino grupom. BAC. koji ima tu prednost što se krajnja aminokiselina posle reakcije odvaja od peptida. N―krajnje aminokiseline). Manji peptidi se hromatografski razdvoje i odredi im se sekvenca. CAB i CBA. Krajnja aminokiselina sa slobodnom amino grupom piše se uvek na levoj strani niza. tetrapeptidi 24. danas se prema zvaničnoj nomenklaturi IUPAC―a1[1] pišu samo prva tri slova iz imena aminokiselina. Određivanje sekvence aminokiselina u polipeptidima zahteva da se polipeptidni lanac hidrolitički cepa na manje peptide dejstvom proteaza (tripsina. tripeptidi šest ABC.4―dinitrobenzen i fenil―izotiocijanat. Tako bi skraćeno ime gore napisanog peptida bilo: Ala―Gln―His―Gly. Danas se uglavnom upotrebljava fenilizotiocijanat (Edman―ov). ACB. već i po kom su redu one međusobno vezane. itd. a posebne za određivanje krajnjih karboksilnih grupa (C―krajnje aminokiseline). Posebne metode se koriste za određivanje krajnjih amino grupa (tzv. odvajaju se hromatografski i identifikuju. Zbog različitog redosleda aminokiselina dipeptidi imaju dva izomera AB i BA. C―krajnje aminokiseline se otkidaju iz peptidnog lanca dejstvom enzima karboksilaza. 6. Pomoću ovog reagensa može da se odredi na jednom uzorku peptida redosled pedesetak uzastopnih aminokiselina.3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA Kod određivanja sekvence ili redosleda aminokiselina prvo se odrede krajnje aminokiseline peptidnog lanca.

2. god. . Hopkins ga je prvi izolovao iz kvasca 1921. U mišićima vertebrata nalaze se peptidi karnozin (β―alanil―L―histidin) i anserin (β―alanil―N―metil―L―histidin). jer se izvode od sumporovodonične kiseline (H2S). Jedan od najpoznatijih i najrasprostranjenijih je tripeptid — glutation. Dva mola glutationa gube dva vodonika i prelaze u disulfidni oblik: G—S—S—G (oksidovani glutation). Skraćeno se piše: G—SH. Glutation je γ―L― glutamil―L―cisteinil―glicin. možemo glutation da napišemo u jonskom obliku: Prelaženje glutationa (G—SH — redukovani glutation) u oksidovani oblik G—S—S—G je reverzibilni oksido―redukcioni proces.6. I jedan i drugi imaju u svom sastavu neproteinsku aminokiselinu β―alanin. Zbog toga glutation ima ulogu biološkog »redox« sistema.4 PRIRODNI PEPTIDI Poznat je veliki broj prirodnih peptida. Imajući u vidu da sva —SH jedinjenja imaju slabo kisele osobine.

insulin se ranije ubrajao u proteine. . Najpoznatiji među njima su penicilini. ali u prisustvu metalnih jona molekuli insulina asociraju u jedinice molekulske težine od 2 x 6 000. Antibiotik gramicidin je polipeptid koji sadrži D―fenilalanin.5 PEPTIDNI HORMONI Hormoni zadnjeg režnja hipofize oksitocin i vazopresin su ciklični peptidi. aktinomicin i dr. a koji deluju antibakterijelno na druge mikroorganizme. Oni nastaju od aminokiselina valina i cisteina. čija je sekvenca određena. Tu spadaju: penicilini. Asocijacija proteinskih molekula u veće agregate (»molekule«) je danas opažena kod velikog broja proteina. 3x12 000 i 4x12 000. koje sintetišu razni mikroorganizmi. Prvi sadrži 39 aminokiselina. Kortikotropin (ACTH) adrenokortikotropni hormon prednjeg režnja hipofize i melanotropin. Du Vigneaud je prvi uspeo da sintetiše oksitocin. melano―stimulišući (MSH) hormon srednjeg režnja hipofize su polipeptidi lančaste strukture. a drugi 13—22 u zavisnosti od vrste sisara. je visokomolekularni polipeptid sastavljen od 51 aminokiseline. Hormon pankreasa glukagon je takođe polipeptid. gramicidin. Pošto su prvi rezultati određivanja molekulske težine insulina davali vrednost od 36 000 i 48 000. a to je bila i prva sinteza jednog prirodnog peptida. hormon pankreasa.2. Sadrži 29 ostataka aminokiselina. polimiksini. koji sadrže osam aminokiselina od kojih je jedna cistin. 6. Molekulska težina insulina iznosi 6 000. Zbog toga i ne postoje oštre granice između polipeptida i proteina.Poznat je čitav niz polipeptida. Insulin.

3 PROTEINI ILI BELANČEVINE 6. Mala i prosta ćelija bakterija kao npr. od grčke reči »proteinos«.3. Ona je uglavnom ista u svim ćelijama (izuzev u kostima. coli Ukupna težina u % Broj svake Procenat od ukupne težine Voda Proteini nukleinske kiseline dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) ribonukleinske kiseline ugljenih hidrata Masti nisko molekulskih biomolekula (osnovnih i intennedijera) neorganskih jona 2 1 oko 500 oko 12 1 6 3 2 1 oko 1000 oko 50 oko 40 70 15 oko 3 000 grupe . Ime im je dao Berzelius. Mnogobrojnost. Tabela 6. masnim ćelijama). U prirodi se nalazi veliki broj proteina.8 . raznolikost i organizovanost živih bića počiva na osobinama proteina. što znači od prvenstvene važnosti.1 UVOD Proteini su najbitniji sastojci žive materije.Molekulske komponente ćelije E. a u čoveku se računa da ima oko 5 miliona različitih proteina. Zastupljenost glavnih grupa bioloških makromolekula data je u donjoj tabeli. Iz tabele se vidi da 50% suve supstance otpada na proteine.6. kosi. Escherichia coli sadrži oko 3 000 vrsta proteina.

jer obavljaju najrazličitije biološke funkcije. U tabeli prva grupa proteina. kosti hrskavica ligamenti sluzavi sekreti. proteini su vrlo specifični. ceruloplazmin . Poznato je oko 2 000 različitih enzima koji se odlikuju po svojoj specifičnosti i efikasnosti. Svaka životinjska i biljna vrsta ima svoje specifične proteine. coli nije identičan sa proteinima čoveka. Oni između ostalog omogućavaju ćeliji da funkcioniše kao hemijska mašina. Tabela 6. odnosno da može da koristi energiju okoline za svoj rast. perje tetive. U donjoj tabeli dat je pregled i podela proteina na osnovu njihove biološke aktivnosti. a kod viših organizama i svaka individua ima svoje specifične proteine. i to vrlo efikasno i brzo. β―lipoprotein.Biološke funkcije proteina Proteini 1 . Svaki od njih katalizuje jedan tip ili samo jednu reakciju. nokti.Za razliku od većine drugih sastojaka živog organizma. Strukturni proteini strukturni proteini membrane α―keratin kolagen elastin mukoproteini Kontraktilni proteini miozin aktin Transportni proteini hemoglobin. Enzimi: Ribonukleaza citohrom c tripsin 2 . sinovijalna tečnost stacionarni filament miofibrila pokretni filamenti miofibrila proteini belanceta proteini mleka proteini sa rezervama gvožđa proteini pšenice i kukuruza 3 .mioglobin serumski albumin Nalaženje i funkcija hidrolizuje RNK prenosi elektrone hidrolizuje peptidnu vezu sastavni delovi membrane koža. Tako nijedan protein E. poznata pod imenom enzimi.9 . igra ulogu bioloških katalizatora. Proteini su biološki najaktivniji molekuli. 4 . iako mogu da vrše istu funkciju. u milionitom delu sekunde. održavanje i reprodukciju.

Treća grupa proteina čini bitne elemente kontraktivnih i pokretnih sistema. albumin — slobodne masne kiseline. na primer: aktin i miozin u mišićima.5 . 8 . Različiti nerastvorni proteini ćelijske membrane. β1―lipoprotein — lipide. Hrskavica se sastoji iz proteina konjugovanog sa polisaharidom — hondroitinsulfatom. Grupa transportnih proteina može da prenosi različite molekule putem krvotoka. itd. grade komplekse sa stranim proteinima prethodnik fibrina u krvnom koagulumu učesnik u procesu zgrušavanja izazivač bakterijalnih trovanja hranom bakterijelni toksin enzimi koji hidrolizuju fosfogliceride 7 . čine srž membranske strukture. kompleksno vezani sa polarnim lipidima. Druga grupa obuhvata proteine koji izgrađuju strukturne elemente organizma i ona je po količini najveća. ceruloplazmin — bakar. Tako hemoglobin prenosi kiseonik. Fibrini kolagena takođe povezuju grupe ćelija u tkivo. Glavni ekstracelularni strukturni protein vezivnog tkiva i kostiju viših životinjskih vrsta je lančasti protein kolagen. Neki proteini služe kao rezerva i obezbeđuju neometano razviće jedinke: na . Rezervni proteini albutnin jajeta kazein feritin gliadini i zeini Hormoni insulin adrenokortikotropni hormon hormon rasta Zaštitni proteini u krvi kičmenjaka antitela fibrinogen trombin Toksini toksin Clostridium botulinum toksin difterije zmijski otrov reguliše metabolizam glukoze reguliše sintezu kortikosteroida stimuliše rast kostiju 6 . Oni igraju veliku ulogu u prenosu jona i manjih organskih molekula kroz membranu.

Pored enzima biološki je aktivna i grupa proteina koja pokazuje hormonsko dejstvo. koagulišu pri zagrevanju. sastavljeni su od samo dvadesetak aminokiselina. a fibrinogen i trombin ih čuvaju da kod ranjavanja ne iskrvare. Zajednička i karakteristična osobina proteina. kisele i bazne grupe različitih aminokiselina su slobodne i čine bočne grupe peptidnog lanca. Zaštitni proteini kao što su antitela štite kičmenjake od stranih supstanci. antitela su komplementarna sa svojim antigenom. Dobijeni kaogulum se ne rastvara. naročito albumin imaju odlučujuću ulogu u održavanju standardnih uslova u ćeliji i tkivima. ugrušano mleko. kao što je održavanje osmotskog pritiska i pH. krvni serum. Zagrevanjem proteini se menjaju ili kako se to kaže »denaturišu«. Svi proteini. Druge polarne. jeste njihova velika osetljivost prema svemu što ubija živa bića. uključujući i one aktivne i toksične. koji je prouzrokovao njihovo nastajanje. alkaloidnih reagenasa. koje same po sebi nisu ni biološki aktivne niti toksične supstance. po kojoj se razlikuju od drugih biohemijskih sastojaka.3. Strukturna komplementarnost omogućava proteinima da mogu da vrše tolike raznolike funkcije. Vrlo rano je zapaženo da se supstance kao: belance jajeta. Mnogi hormoni kao što je insulin. dejstvom kiselina i tzv.primer albumin u jajetu. transportni proteini su komplementarni sa supstancama koje prenose.2 OSOBINE PROTEINA Upadljiva osobina proteina je da mogu da grade kompleksna jedinjenja sa raznim supstancama i to na principu strakturne komplementarnosti. čiju promenu katalizuju. hormon rasta i drugi su proteinskog karaktera. Enzimski molekuli su komplementarni sa supstratom. gliadini i zeini u klici pšenice i kukuruza. One su zajedničke za sva živa bića. kazein mleka. za razliku od taloga koji se dobija isoljavanjem proteina neutralnim solima i alkoholom. Plazmaproteini. 6. U proteinima su aminokiseline vezane peptidno samo svojim α―amino i α―karboksilnim grupama. Pod pojmom denaturacije podrazumeva se niz promena koje se odigravaju u komplikovanoj strukturi proteinskih . Danas je objašnjeno kako povezivanje aminokiselina u proteinske čestice različitog oblika i dimenzija omogućava da proteini mogu da vrše toliko različitih i važnih funkcija.

Molekulske težine nekih proteina Proteini Insulin goveđi Ribonukleaza Lizozim (belanceta) Mioglobin (goveđeg srca) Hemoglobin (ljudski) Albumin (ljudskog seruma) Y―globulin (konjski) Glikogen fosforilaza (iz mišića kunića) Sintetaza masnih kiselina (iz kvasca) Virus duvana 495 000 2 300 000 40 000 000 Oko 4100 oko 20 000 336 500 4 oko 21 oko 2130 Molekulska težina Broj aminokiselinskih ostataka Broj proteina 5 733 12 640 13 930 16 890 64 500 68 500 149 900 51 124 129 153 574 oko 550 Oko 1 250 2 1 1 1 4 1 4 Proteini istog tipa i funkcije mogu da imaju različite molekulske težine. sastoje se iz nekoliko proteinskih molekula (protomera).molekula. Svi regulatorni enzimi sastoje se od više enzimskih molekula: na primer. Do denaturisanja proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature već i dejstvom visokog pritiska mehaničkim tretiranjem. Tako se hemoglobin sastoji od četiri protomera. dejstvom kiselina. Najveći supramolekulski kompleksi su virusi. baza i organskih rastvarača i raznih zračenja.10 . Njihova molekulska težina kreće se u širokim granicama i može da dostigne jedan milion daltona2[2] (vidi tabelu). a ceo kompleks se sastoji od 21 protomera. a poznaje se odmah po promeni njegove rastvorljivosti. Tabela 6. To je razlog da je živi svet toliko osetljiv na radioaktivnost. Ispitivanje proteina je koraknulo napred. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. čija molekulska težina prelazi i 40 miliona. Denaturisanjem protein gubi svoje fiziološko dejstvo. koje nisu izazivale njihovu denaturaciju. tek kada su pronađene fizičke metode. Pri tome se naročita pažnja obraća na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. Neki proteini postoje u obliku oligomera tj. Tada se pokazalo da su proteini makromolekuli. Oni se sastoje od 2 . izolovanje nativnih proteina je vrlo težak i osetljiv posao. sintetaza masnih kiselina ima sedam aktivnih enzima.

Posle sagorevanja višak konc. pokazalo se da proteini sa istom fiziološkom funkcijom (tzv. homologi proteini) nisu imunološki identični.25). H2SO4 i u prisustvu katalizatora (Cu. Znači da se hemoglobini različitih sisara i uopšte homologi proteini razlikuju po svojoj strukturi i obliku. molekula. našao je da svi imaju 12—19% azota. Dakle. poznatih pod imenom antitela ili imunoglobulini. Hg. Pri tome se neutrališe jedan deo kiseline. množenjem postotka dobijenog azota s faktorom 6. U analitičkom određivanju proteina krvne plazme dogovorno je uzeto da proteini imaju cca 16% azota i na osnovu toga se proračunava sadržaj proteina. krvnog fibrina. Zasada je važno da naglasimo da veličina i oblik svake vrste zavisi od veličine i oblika proteina koji ih izgrađuje. je prvi počeo sistematsko ispitivanje proteina. molekularna osnova raznolikosti živih bića počiva na raznolikosti izgleda i veličine proteina specifičnih za datu vrstu. koji nastaju u krvi kičmenjaka posle injekcije nekog proteina stranom tom organizmu. Ispitivanjem zaštitnih proteina.hiljadu i više proteinskih nekovalentnom vezom. želatina. povezanih međusobno Kao i sva jedinjenja ugljenika molekuli proteina su trodimenzionalni i svaki od njih ima svoj karakterističan oblik u prostoru. Prema ovom karakterističnom elementu i danas se izračunava i procenjuje proteinski sastav tkiva i hrane. .3. H2SO4 se neutrališe i dodatkom jake baze NaOH oslobodi se amonijak iz nastalog amonijum―sulfata: (NH4)2SO4 + 2NaOH=Na2SO4 + 2NH3 + 3H2O Oslobođeni amonijak se kvantitativno hvata destilacijom u struji vodene pare u rastvor kiseline poznate koncentracije. 6.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA Gerardus Johannes Mulder (1839) god. Prilikom sagorevanja azot koji se nalazi u proteinima prelazi u amonijum―sulfat. Mi ćemo kasnije opširnije govoriti o strukturnim razlikama homologih proteina na primeru insulina i hemoglobina. a titracijom se odredi koliko je amonijaka predestilovalo. Naravno ovako dobijeni rezultati su samo približni. belanceta jajeta. Na primer hemoglobini različitih sisara ubrizgani eksperimentalnoj životinji izazivaju nastajanje različitih antitela. Primenjujući elementarnu analizu na proteine svile. Princip određivanja azota u proteinima sastoji se u tome što se proteini sagore uz dodatak konc. H 2O2).25 (100/16 = 2.

3. svaki tip proteina okarakterisan je: 1) svojim specifičnim hemijskim sastavom. Ima proteina koji se sastoje samo od jednog peptidnog lanca (protomer). Kosa. Proteini nisu slučajni polimeri različite dužine lanca. Fibrilarni proteini imaju molekule u obliku vlakna (fibrila) dužine nekoliko stotina jedinica angstrema*3[3]. rogovi. perje su izgrađeni od keratina. obično parnog broja. slično čeličnim štapovima u betonski temelj. 3 . 2) molekulskom težinom i 3) redosledom (sekvencijom) aminokiselina u polipeptidnom lancu.4 STRUKTURA PROTEINA njegovom Svaki protein u nativnom stanju ima svoj specifičan i karakterističan trodimenzionalni oblik u prostoru. Globularne ili sferoidne proteine.Pored azota proteini sadrže 50—55% ugljenika. Fibrili proteina su ugrađeni u amorfnu masu. Principijelna razlika između keratina različitih životinja je u načinu pakovanja filamenata i količini i sastavu amorfnog matriksa. nokti. To su oligomerni proteini. Keratini se sastoje iz dve vrste belančevina: fibrilarne komponente koja ima malu količinu sumpora i amorfnog globularnog proteina bogatog sumporom. Fibrilarne belančevine su osnovni strukturni elementi vezivnog tkiva viših životinja. koža. Sumpora imaju 0. bakra. magnezijuma. koji je genetski dirigovan. Prema obliku i strukturi molekula proteini se dele na dve velike grupe: A. Neki proteini imaju u svom molekulu gvožđa (kao na primer hemoglobin). 20— 23% kiseonika. kolageni i elastini. a fosfora 0—6%. Najpoznatiji proteini ove grupe su keratini. Naprotiv. cinka i drugih elemenata. a veliki broj se sastoji od više. Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijena su jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. U proteinima su aminokiseline vezane peptidnom vezom. Utvrđeno je da su one osnovne strukturne jedinice iz kojih se sastoje svi proteini. Fibrilarne ili lančaste proteine i B.2—3%. gradeći peptidni lanac (ili lance). Njihovi polipeptidni lanci su paralelno smešteni duž jedne jedine osovine. koji nazivamo KONFORMACIJA. peptidnih lanaca. 6—7% vodonika. 6.

ali se rastvaraju u vodi i rastvorima neutralnih soli. tetiva. antitela.Kolageni su bitne komponente vezivnog tkiva kože. koji se po svojoj konformaciji nalaze između fibrilarnih i globularnih. Njihovi molekuli su lančasti. Talasna dužina X―zrakova je istog reda veličine kao i razdaljina atoma u kristalima. mleku i svim tkivnim tečnostima. hormoni. Prostorna organizacija peptidnih lanaca u proteinima ispituje se uglavnom merenjem difrakcije X―zrakova. hrskavica i zubi. Sastavni peptidni lanci se zovu protomeri. kada su atomi pravilno razmešteni u jednom kristalu. Njihovi peptidni lanci su čvrsto sklupčani unutar globularne čestice. ugibaju X―zrakove kao i . Rastvaraju se u vodi i rastvorima neutralnih soli. Hemijske i biološke osobine proteina jedino mogu da se objasne egzaktnim opisom njihove konformacije. virusi i dr. Slika 6. Prema tome. Karakteristična osobina ove grupe proteina je da su fizički i hemijski vrlo otporni. niti u razblaženim kiselinama i bazama. Globularni proteini imaju molekule manje ili više elipsoidnog oblika. kostiju. Elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva. Globularni proteini koji se sastoje iz više peptidnih lanaca nazivaju se oligomerni proteini. oni difraktuju. belancetu jajeta. strukturni element ugruška krvi. U ovu grupu spadaju miozin mišića i fibrinogen. slično fibrilarnim proteinima. U ovu grupu spadaju biološki vrlo aktivni proteini: enzimi. ne rastvaraju se ni u jednom neutralnom rastvaraču. Globularni proteini se nalaze u krvnoj plazmi. Javlja se u različitim oblicima.19 .Konformacija fibrilarnih (a) i globularnih (b) proteina Ima proteina.

Ovo može da se konstatuje određivanjem broja krajnjih aminogrupa u intaktnom proteinu pomoću reakcije sa fluorodinitrobenzenom. oni se prvo cepaju na manje peptide. Pro15. Primama struktura obuhvata samo kovalentnu kičmu polipeptidnog lanca i karakterističan redosled ostataka aminokiselina (sekvencu). koje su danas automatizovane. Sekundarna struktura obuhvata način prostiranja peptidnih lanaca (izduženi ili spiralni). Kvaterna struktura obuhvata prostornu organizaciju više peptidnih lanaca. Ser20.optička rešetka. Asp36. U ovoj formuli grupacije od tri slova označavaju pojedine aminokiseline. His4. Daljnji korak je da se u slučaju oligomernog proteina njegovi sastavni peptidni lanci (monomeri) odvoje i izoluju u čistom stanju. U slučaju kada su peptidni ianci povezani kovalentnom —S—S— vezom preko ostataka cisteina. Thr21. sekundarna. Fibrilarni proteini nemaju tercijernu strukturu. Od . lanci se odvajaju cepanjem ove veze oksidacijom sa perhlornom kiselinom. jer se redosled može da odredi samo na manjim peptidima. Ala29. Cepanje na manje peptide može da se radi hemijskim ili enzimskim metodama. U oba slučaja treba da se zna između kojih aminokiselina je došlo do kidanja peptidne veze. koje u principu odgovaraju opštim formulama neorganskih jedinjenja npr. Odvajanje se radi elektroforetski ili hromatografski.3. Pošto se peptidni lanci u proteinima sastoje od stotine aminokiselinskih ostataka. Tako se na osnovu difrakcionih merenja može da ustanovi položaj pojedinih atoma peptidnog lanca i njihova međusobna razdaljina. (NH3)32. Određivanje sekvence aminokiselina Kod utvrđivanja redosleda odnosno sekvence aminokiselina prvo treba da se odredi da li se protein sastoji iz jednog ili više peptidnih lanaca. Ile27. Tercijarna struktura objašnjava način na koji se peptidni lanac presavija i uklupčava da bi se stvorila kompaktna struktura globularnih proteina. Arg7. Met9. Tyr9. Sastav β―laktoglobulina bi bio: Gly8. Glu26. Na2SO4. a indeks pored njih znači da ima toliko ostataka dotične aminokiseline u molekulu. Dosta dobar uvid u sastav proteina daju formule. Phe19. 6. Val21. Cys4.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA Aminokiselinski sastav proteina određuje se u hidrolizatu pomoću raznih hromatografskih metoda. Cys―Cys8. U molekulima proteina postoje četiri nivoa strukturne organizacije peptidnih lanaca: primarna. Try4. Ovu strukturu imaju samo oligomerni proteini. naročito onakav kakav se nalazi u fibrilarnim proteinima. Leuso. tercijerna i kvarterna.

Podvučene su one aminokiseline. . tirozin ili fenilalanin. Kod enzimske hidrolize koristi se osobina enzima da hidrolizuju veze samo između određenih aminokiselina. Slika 6. Tako hidroliza sa tripsinom daje peptide koji imaju kao krajnju C―aminokiselinu lizin ili arginin.Redosled aminokiselina u goveđem insulinu položaj —S—S— veza između A i B lanca. Himotripsin cepa na mestu aromatičnih aminokiselina.20 . Nastali manji peptid ima kao krajnju aminokiselinu homoserin (derivat metionina). koji cepa na mestu metionina. tako da nastaju peptidi čija je krajnja aminokiselina triptofan.hemijskih reagenasa za sada se najviše upotrebljava cijanogenbromid. Pored ova dva enzima koristi se pronaza i suptilizin i papain. koje se nalaze u homologim insulinima.

drugi peptid br. K―Iizin. 1— 2. . 1: N―I―C―D―I―S―C―D―K F―L―N―D―N―I―T―N―N―I―M a od peptida br.N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―N―I―T―N―N―I― M―C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H ―K. M―metionin. Hidrolizom ovih manjih peptida sa tripsinom dobijeno pet još manjih: 1 — 1. 2—2 i 2—3. 2—1. Cepanjem sa cijanogenbromidom na mestu gde se nalazi metionim (M) nastaje: N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―D―N―I―T―N―N―I ―M jedan peptid br. Iz slike 6. 2 C―A―K i slobodan lizin (K) I―L―D―I―K G―I―N―O―W―L―A―H―K Peptid 2―1 Peptid 2―2 Peptid 2―3 Peptid 1―1 i Peptid 1―2 Slika 6.Cepanje peptidnog lanca sa cijanogenom i tripsinom. 1 C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H―K . Niz aminokiselina u peptidnom lancu α―laktalbumina (velika slova označavaju ostatke aminokiseliina) A. se vidi da je peptid od 28 aminokiselinskih ostataka prvo hidrolizovan sa cijanogenbromidom na dva peptida: Peptid 1 i 2. velika slova označavaju aminokiseline. Enzimskim cepanjem dobijenih peptida sa tripsinom dobija se od peptida br.21. 2 B. npr.21 .

Pojava istih aminokiselina na istim mestima u različitim peptidima naziva se homologija sekvence. za šta je dobio Nobelovu nagradu. pokazuje s . Prvi oligomerni protein kome je određena sekvenca aminokiselina bio je normalni hemoglobin odraslog čoveka Hb A.Peptidni lanac goveđe ribonukleaze. za njega je docnije pokazano da je peptid. koje se na istom mestu javljaju u oba lanca. Na shemi su podvučene aminokiseline. Na sledećoj shemi dat je redosled aminokiselina u alfa― i beta― lancu adultnog hemoglobina HbA. koji se nalazi u mišićima i koji kao i hemoglobin može da vezuje kiseonik. Određena je i sekvenca enzima tripsinogena (229 aminokiselina) himotripsinogena (245 aminokiselina) gliceraldehid―3―fosfat dehidrogenaze (333 aminokiselina). sa položajem četiri—S—S— mosta Do danas je relativno malom broju proteina određena sekvenca aminokiselina. Iz sheme se vidi da se insulin sastoji iz dva peptidna lanca: A i B.Slika 6. povezanih u jedan peptidni lanac koji na četiri mesta ima —S—S— mostove. čija je molekulska težina 4 600. On se sastoji od četiri peptidna lanca: dva alfa i dva beta. a beta 146. Prvi protein kome je određena sekvenca je bio insulin. Alfa―lanac ima 141 ostataka aminokiselina. Ribonukleaza je prvi enzim kome je određena sekvenca. Posle insulina određena je sekvenca hormona adrenokortikotropina. Ona se sastoji od 124 aminokiselina. Prvi je izgrađen iz 21 aminokiseline. a sastoji se od 39 aminokiselina. Protein mioglobin. godine. Lanac A i B su povezani sa dva —S—S— mosta. a drugi od 30.22 . Sekvencu insulina je utvrdio Sanger sa saradnicima 1953.

23 . Slika 6.3. IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA Određivanje sekvence aminokiselina u proteinima otkrilo je mnoge značajne činjenice i proširilo naše znanje o proteinima. Iste aminokiseline u oba lanca su podvučene.alfa― i beta― lancem hemoglobina homologiju sekvence (na shemi zaokružene aminokiseline). a zaokruže su one koje se na istom mestu javljaju i u miglobinu. 6.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA. Konstatovano je .Sekvenca aminokiselina u α i β lancu čovečijeg adultnog hemoglobina. Mioglobin se sastoji samo od jednog peptidnog lanca.

. glicina.da u proteinima postoje sve moguće kombinacije aminokiselina. 9 i 10. kod lančastih proteina ima periodičnog ponavljanja nekih aminokiselina. prema tome različiti proteini. što je prikazano na donjoj shemi. Enzimi obično imaju isti redosled na onom delu peptidnog lanca za koji se veže supstrat. Ispitivanjem sekvence enzima tripsina i himotripsina različitih životinja. svinje. b. Tako se u kolagenu ostaci alanina. Međutim. Tako se citohrom c konja i kvasca razlikuje na 48 mesta u peptidnom lancu. koze i konja imaju identičan redosled aminokiselina u lancu B. koji se sastoji od 104 aminokiseline. Tako je pokazano da insulini izolovani iz pankreasa: krave. a. ovce. takođe je pokazalo da su to različiti proteini. koji pokazuju homologiju na pojedinim mestima u peptidnom lancu. Svaki imunoglobulin reaguje sa svojim antigenom na specifičan način. Oni obično imaju istu molekulsku težinu. Homologi proteini Proteini koji vrše istu fiziološku funkciju kod različitih životinja nazivaju se homologi proteini. Razlika u sekveneci varira od vrste do vrste i ukoliko je veća filogenetska razlika utoliko je i veća razlika u sekvenci. Ispitivanje homologih proteina pokazalo je da se oni razlikuju u sekvenci aminokiselina i da su. Imunoglobulini Većina antitela su proteini molekulske težine od 150 000 daltona. prolina i hidroksi―prolina periodično javljaju. Kad su filogenetske razlike manje onda je i razlika u sekvenci pojedinih proteina manja. Oni samo na pojedinim mestima u svojim polipeptidnim lancima (ili lancu) imaju iste aminokiseline (homologija sekvence). a u lancu A postoje razlike samo na položajima 8. Kod globularnih proteina nema periodičnog ponavljanja redosleda aminokiselina kao ABABABABAB ili ABCDABCDABCD.

Verovatno je da ova razlika u sekvenci prouzrokuje i fine razlike u obliku mesta u koje treba da se . Pokazalo se da imunoglobulini imaju u pojedinim delovima molekule iste aminokiseline. Sekvenca svih 1 300 aminokiselina u jednom tipičnom imunoglobulinu je određena i upoređena sa sekvencom drugih imunoglobulina specifičnih na različite antigene. To je zapravo onaj deo molekula koji specifično reaguje s antigenom.Specifična reakcija antigena s molekulima antitela i nastajanje nerastvornog kompleksa Ispitivanje sekvence različitih imunoglobulina (antitela) pokazala su da se njihov molekul sastoji od dva laka i dva teška lanca. (N―krajnje aminokiseline) razlikuju u sekvenci.Struktura imunoglobulina (IgG): sastavljen je od dva teška lanca i dva laka lanca.24 . Sekvenca aminokiselina na kraju lanca gde se nalazi slobodna ―NH2 grupa varira kod različitih anti―tela (šrafirani deo) dok je u ostalim delovima ista (nešrafirani deo).25 .Slika 6. Samo se oni delovi lakog i teškog peptidnog lanca. Slika 6. a teški 50 000. Lakši lanci imaju molekulsku težinu 20 000 daltona. koji su blizu krajnjoj aminokiselini sa slobodnom —NH2 grupom.

sporije je putovao u električnom polju. Oni su posledica genetskih promena. Kod ljudi je do danas otkriveno oko 150 patoloških hemoglobina. Itano su izolovali hemoglobin osoba obolelih od jedne nasledne anemije. koji diriguje sintezu (β ―peptidnog lanca hemoglobina. koje nastaje zbog mutacije DNK molekula. Zbog toga što HbS ima drukčije osobine od normalnog hemoglobina on prouzrokuje promenu bikonkavnog oblika normalnih eritrocita. Zbog toga HbS ima jedan negativan naboj manje kod neutralnog pH i sporije se kreće u električnom polju. On se teže rastvarao nego normalni.uglavi antigen. Antigen mora da bude komplementaran s antitelom. S i C Ispitivanja patoloških hemoglobina ukazalo je na mogućnost postojanja i drugih patoloških proteina. Pauling i H. Izolovani hemoglobin S (HbS) razlikovao se po svojim fizičko―hemijskim osobinama od normalnog hemoglobina A čoveka (HbA). poznate pod imenom »srpasta« anemija. Određivanje sekvence HbS pokazalo je da se njegov β―peptidni lanac razlikuje od istog lanca HbA. po tome što na položaju šest umesto glutaminske kiseline ima valin.11 . Do danas je otkriveno nekoliko stotina tzv. »molekulskih oboljenja«. koja nastaju zbog promene sekvence . c. koje obično prouzrokuju zamenu samo jedne aminokiseline u alfa― ili beta― lancu hemoglobina.Deo β―polipeptidnog lanca u hemoglobinima A. Patološki nasledni proteini L. Tabela 6. Na ovaj način je dokazano da je »srpasta« anemija nasledno oboljenje. itd. znači mora da prileže kao ključ u bravi. čija je sekvenca aminokiselina promenjena zbog mutacije odgovarajućih gena.

zbog gustine elektrona.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA Pod sekundarnom strukturom proteina se podrazumeva način prostiranja njegovog peptidnog lanca. Pošto atomi povezani jednogubom vezom slobodno rotiraju. veza između ugljenika CO grupe (2―C) i azota —NH (5―N) grupe.) —NH grupe.normalnog proteina.26 . odnosno međusobni položaj aminokiselina.C) 1―C i 6―C su alfa―ugljenikovi atomi aminokiselina između kojih se nalazi peptidna veza i za koje su vezani ostaci R' i R".Raspored atoma peptidne veze i mesta rotacije oko α―ugljenikovih atoma (1. Ranije je rečeno da je raspored elektrona oko atoma peptidne veze simetričan i da zbog toga njena šest atoma Cα―CO―NH―Cα leže u jednoj ravni.3. fibroina svile i kolagena). to se peptidni lanac može samo na tim mestima da savija gradeći spiralu. jer imaju najprostiju strukturu. Najbolje je ispitana sekundaraa struktura fibrilarnih proteina (α―keratina. ima karakter dvogube veze.). Ova oboljenja se najlakše otkrivaju kod proteina koji su enzimski aktivni. koja može da se izmeri ili konstatuje na odgovarajući način. 6. Jedan alfa―ugljenikov atom je vezan jednogubom vezom za ugljenik —CO grupe (2. Slika 6. jer je osnovna struktura proteina polipeptidna. promena u sastavu njihovog molekula reflektuje se na njihovu enzimsku aktivnost u određenom metaboličkom procesu. i 6. Strukturu proteina određuje na prvom mestu prostorni raspored atoma u peptidnoj vezi. a drugi za azot (5. koja je u prostoru nepokretna . Naime. Nasuprot tome.

10). nego je dužina identičnih perioda skraćena i kreće se od 5. 6. a s druge strane elektronegativni kiseonik (—C=O). Pomoću konstruisanih modela Pauling i Corey su utvrdili da peptidni lanac α―keratina ima oblik α―heliksa. a strelicom su označena mesta na kojima lanac može da se savije Zbog nesavitljivosti peptidnih veza postavilo se pitanje kakav oblik imaju peptidni lanci.8 STRUKTURA α―HELIKSA Ispitivanja strukture α―keratina su pokazala da peptidni lanac ovog fibrilarnog proteina nije pravolinijski izdužen. Slika 6.5 angstrema. Vodonik gradi most između kiseonika jedne peptidne veze i azota četvrte i na taj način povezuje delove α―heliksa. Iz tog razloga polipeptidni lanci imaju samo jedan prirodni oblik u prostoru. U α―heliksu je svaka aminokiselina povezana vodoničnom vezom sa sledećom četvrtom aminokiselinom. koji nazivamo sekundarna struktura. uglavnom.3. Spirala α―heliksa čini kičmu peptidnog lanca iz koje štrče prema spolja isturene bočne grupe aminokiselina (slika 7. Vodonične veze se nalaze na svakoj peptidnoj vezi.0—5.Kičma polipeptidnog lanca: šrafirane su površine prostorno fiksirane peptidne veze. α―Helikoidni oblik peptidnog lanca je najpovoljniji . zauzimaju dva oblika ili kako kažemo sekundarne strukture: A) oblik desne α―spirale (ili α―heliks) i B) oblik presavijenih površina (cik―cak struktura).27 .6 ostataka aminokiselina. koja ima s jedne strane vodonik vezan za azot (—N : H). tako da se zavoj sastoji od 3. Pokazalo se da peptidni lanci. Vodonik je prostorno udaljen od elektronegativnog kiseonika i zbog toga ne može da daje proton. Na osnovu prostornog položaja atoma peptidne veze kičma polipeptidnog lanca u proteinima je planarna i sastoji se od serije relativno nepokretnih površina odvojenih supstituisanim metilenskim grupama za koje su vezani ostaci aminokiselina.(fiksirana). Ona je stabilnija od svih drugih koje bi lanac mogao da zauzme. Atomi kiseonika i vodonika nalaze se u položaju trans.

vune grade desne helikse. jer je on stabilniji. spirala će se odviti.od svih drugih mogućih obiika. jer je za njeno kidanje dovoljno samo 5 000 cal/mol (20 920 J/mol) kada ih ima više stotina. . U tabeli 6. perja. U α―heliksu ima. odnosno njegovog aminokiselinskog sastava i sekvencije. Proteinske L―aminokiseline grade uglavnom desni α―heliks. Tako npr. koji su međusobno upleteni u trostruke ili sedmorostruke niti. one stabilizuju datu molekulsku strukturu. Zbog toga se i pretpostavlja da se peptidni lanac spontano spiralizuje u α―heliks. onoliko vodoničnih veza. Nastajanje stabilnih helikoidnih struktura zavisi od primarne strukture proteina. noktiju. Samo određeni raspored bočnih — R grupa omogućava spiralizaciju peptidnog lanca. jer je to najstabilnija struktura. Treba da se naglasi da ne može svaki peptidni lanac da se spiralizuje u α―heliks. jer omogućava postojanje maksimalnog broja vodoničnih veza. Iako jačina vodonične veze iznosi samo 5—10% jačine kovalentne veze. dakle. koji su kod pH 7 pozitivno naelektrisani. Tako α―keratini kose. kada peptidni lanac sadrži mnogobojne ostatke lizina. koliko i peptidnih.12 je dato koje aminokiseline pogoduju spiralizaciji α―heliksa. Električni vektori sila vodoničnih veza su tako orijentisani da osiguravaju maksimalnu jačinu α―heliksu. a koje je narušavaju. sa najmanjim sadržajem slobodne energije. zbog međusobnog odbijanja pozitivnih bočnih grupa. Peptidni lanac može da se spiralizuje u α―heliks ako je sastavljen samo od L―ili samo od D―aminokiselina.

koje ne mogu da se uklope u α―heliks su prolin i oksiprolin.28 .Slika 6. One nemaju primarnu aminogrupu. . Slično se ponaša peptidni lanac sa ostacima asparaginske kiseline. Kada kisele bočne grupe izgube naboj povećaniem H+ jona (kod pH 2). Jedine aminokiseline. peptid će da nagradi α―heliks.Shema α―heliksa sa tačkasto oznsčenim vodoničnim vezama Gubitkom pozitivnog naboja (kod pH 12) ovakav peptid će spontano da spiralizuje. koji nose negativne naboje kod pH 7. već je njihov azot sastavni deo nesavitljivog pirolidinskog prstena.

do promene njegove konformacije prešao je iz α―helikoidnog oblika u β―oblik koji se naziva oblik presavijenih površina ili cik―cak. Zagrevanjem keratina došlo je. On se sastoji iz serije polipeptidnih lanaca povezanih mnogobrojnim vodoničnim vezama.Uticaj aminokiselina na nastajanje α―heliksa aminokiseline koje stabilizuju α―heliks Alanin Leucin Fenilalanin Tirozin Triptofan Cistein Metionin Histidin asparagin i glutamin Valin aminokiseline koje destabilizuju α―heliks serin izoleucin treonin glutaminska kiselina asparaginska kiselina lizin arginin glicin Aminokiseline koje cepaju α―heliks Prolin Oksiprolin 6. a rastegnuti. Bočne grupe aminokiselina štrče iznad i ispod površine. kojih ima onoliko koliko i peptidnih veza.Tabela 6.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA Astbury je našao da se fibrile α―keratina na dvostruko rastegnuti zagrevanjem u vlažnoj atmosferi. Površine obrazuju mnogobrojni peptidni lanci. koji se obeležva sa β―oblik. . Rentgenskim ispitivanjem rastegnutih i nerastegnutih fibrila keratina.12 . Nerastegnuti oblik ima strukturu α―heliksa.3. pokazalo se da je položaj atoma u njima različit. povezmi brojnim međulančanim vodoničnim vezama. je vrlo sličan fibroinu svile. dakle.

. da teku u istom smeru (β―keratin) ili antiparalelni (fibroin svile). površina mogu da budu paralelni tj.3.β―Struktura presavijenih površina sa R―grupama ispod i iznad površina. što daje čvrstinu fibrilima kolagena i otpornosti na zagrevanje. Poznato je da ove aminokiseline utiču na odvijanje α―heliksa i prema tome fibrili kolagena ne mogu da budu helikoidne strukture. koji lako adsorbuje vodu i zagrevanjem se skvrči. 6. a glomazne bočne grupe prolina i . Aminokiselinski sastav kolagena varira prema poreklu. kompleksno vezane za proteine i nekolagenske proteine. Pored kolagena intracelularni prostor sadrži mukopolisaharide. koji posle izlaska iz ćelije menja svoju strukturu prelazeći u nerastvorne f ibrile. Bitni je sastojak vezivnog tkiva. Njegova struktura liči na porozni sunđer. Tačkastim linijama su označene vodonične veze.. Između lanca spirale postoje vodonične veze.Slika 6. Ispitivanja sa X―zrakovima su pokazala da peptidni lanci kolagena grade izdužene trostruke spirale.29 . U slučaju da su R―grupe glomazne ili nose istoimene električne naboje β―struktura postaje nestabilna i prelazi spontano u α―heliks. COOH.10 STRUKTURA KOLAGENA Kolagen je pored keratina po količini najzastupljeniji telesni protein. ali je za sve kolagene karakteristično da sadrže mnogo hidroksiprolina i hidroksilizina (oko 22%) i oko 33% glicina.. Trostruka spirala kolagena naziva se tropokolagen. Kolagen se nalazi u više oblika. lanac ima sledeću sekvencu aminokiselina: H2N. Gly—X—Y—Gly—X—Y—Gly. . Kolagen se sintetiše u ćeliji u rastvornom obliku. Pošto je svaka treća aminokiselina glicin. Peptidni lanci presavijenih. Ona je tako uvijena da se ostaci glicina nalaze unutar spirale.

Slika 6. Tercijerna struktura je kod nekih globularnih proteina poznata na osnovu podataka.3. Peptidni lanci trostruke spirale su povezani i drugim vrstama nekovalentnih veza. Tako kod čoveka njegova sinteza pada na minimum posle 18―te godine. proteina imaju reakcije koje se odigravaju između bočnih R―ostataka aminokiselina njihovog peptidnog lanca ili lanaca. Zbog tih međusobnih reakcija dolazi do umotavanja peptidnog lanca na tačno određeni način i nastajanja čestice preciznih dimenzija.Konformacija polipeptidnih lanaca tropokolagena 6. Pod tercijernom strukturom se podrazumeva kako su unutar takve loptaste čestice smešteni peptidni lanci.hidroksiprolina štrče iz spirale. Sa metaboličke tačke gledišta kolagen je interesantan. koji su dobijeni merenjem difrakcije X―zrakova na njihovim kristalima. znači da je primarna struktura ona koja određuje tercijernu. Bočne grupe mogu da budu . Do međusobnih reakcija bočnih R―grupa dolazi. jer se sintetiše samo dok životinja raste.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA Većina nativnih globularnih proteina ima čvrstu kompaktnu strukturu u obliku manje ili više izdužene loptice.30 . ali kod trudnica se javlja ponova u uterusu. Pošto oblik i veličina čestice globularnog proteina zavisi od vrste i broja određenih bočnih grupa u peptidnom lancu. odnosno krajnji izgled u prostoru. Presudni uticaj na tercijernu strukturu globularnih. jer se one razlikuju po svojim fizičko―hemijskim osobinama.

U njegovom molekulu nema —S—S— veza. Sa COOH je označena krajnja aminokiselina sa slobodnom karboksilnom grupom. podnožje (osnovicu) B. odnosno samo 10% kod pH = 7. B. Kiseonik se nalazi na mestu W. a bazne pozitivno. Na slici su pojedini Ianci obeleženi slovima: A. Tačnije. koji formiraju jednu vrstu kutije za hem grupu. mogu da budu polarne ali nejonizovane. Zidove kutije obrazuju spirale E i F.Tercijerna struktura mioglobina.31 . Merenjem difrakcije X―zrakova na kristalima mioglobina se pokazalo da pojedini delovi njegovog peptidnog lanca imaju oblik α―heliksa. a sa ―NH 2 aminokiselina sa slobodnom amino grupom. Hem―grupa je levo i desno vezana za histidin. Prvi protein kome je ispitana tercijerna struktura je bio mioglobin i zato ćemo na njegovom primeru pokušati da objasnimo tercijernu strukturu globularnih proteina. G2 i H. a 23% nije. G i H.31 Slika 6. . ima kao prostetičnu grupu jedan hem za koji je vezan atom gvožđa. F. E. Struktura mioglobina je prikazana na donjoj slici 6.nepolarnog ili hidrofobnog karaktera. samo 77% polipeptida je u obliku spirale. a lanac C i D zatvara ugao gornjeg dela kutije. zatim kisele i bazne. C. Mioglobin se inače sastoji samo od jednog peptidnog lanca sa 153 aminokiselinskih ostataka. Kisele bočne grupe su kod fiziološkog pH negativno naelektrisane. On u mišićima ima ulogu prenosioca kiseonika. Molekulska težina mioglobina iznosi 17 500 daltona. Da se podsetimo da je bočna grupa histidina kod pH = 6 jonizovana 50%. Molekul je izgrađen od 8 spiralnih peptidnih lanaca (α―helikoidnih peptidnih lanaca).

Kiseonik asocira sa gvožđem na način koji još nije tačno određen. To je razlog što jonske sile malo utiču na kompaktnost (celinu) proteinske čestice. Slika 6. Opšte osobine koje proizlaze su sledeće: 1) Molekul je tako kompaktan da unutra ima mesta za mali broj molekula vode. izložene dejstvu molekula vode u rastvoru. Molekul globularnog proteina liči zbog toga na kapljicu ulja sa polarnom membranom. Skoro svi polarni ostaci aminokiselina. Medutim. One su. arginina. prema tome. U unutrašnjem delu proteinske čestice smeštene su nepolarne aminokiseline (valin. Bočne grupe (―R) ovih aminokiselina ponašaju se kao i ugljovodonični lanci masnih kiselina. Istovremeno je to i model strukture. hem je sam po sebi hidrofobnog karaktera i drži se u hidrofobnom mediju nepolarnih aminokiselina. lizina.Atom Fe je u mioglobinu koordinativno vezan za azotove atome porfinskog prstena kao i za azot histidinskog ostatka u polipeptidnom lancu. uključujući naelektrisane (npr. koji bi omogućavao kod enzima da reaguju sa njihovim supstratima.32 .) nalaze se na površini proteinskog molekula.Shematski prikazani različiti tipovi veza koje nastaju međureakeijama bočiih . ovo objašnjava uticaj promene pH sredine na rastvorljivost proteina. histidina i dr. leucin. Nezavisno od toga što je vezan za gvožđe i histidin. Ispitivanje mioglobina je pokazalo da je njegova tercijerna struktura takva da je vrlo pogodna za reakciju sa kiseonikom. koje prouzrokuju asocijaciju i zbijanje proteinske čestice. izoleucin i fenilalanin). One se međusobno povezane hidrofobnim vezama.

Opšti pojmovi o strukturi globularnih proteina. Naime.grupa aminokiselina. a zatim ribonukleaza.33 . Slika 6. koji su enzimski aktivni. a manji deo je u obliku α―heliksa. himotripsinogen i dr. dobijeni su ispitivanjem enzima koji lako kristalizuju.Struktura lizozima iz belanceta jajeta. čija je struktura ispitana bio je lizozim. i shema konformacije polipeptidnog lanca (b) . sa označenim položajima četiri disulfidne veze (a). Spomenuti enzimi su se razlikovali od mioglobina i hemoglobina po sekundarnoj strukturi. veći deo njihovog polipeptidnog lanca ima oblik β―presavijene površine. karboksipeptidaza. Prvi enzim.

koji su međusobno povezani silama nekovalentnog tipa. koja kida vodonične veze. Ovo pomeranje protomera olakšava vezivanje daljnja tri molekula kiseonika za hemoglobin. Kod oligomernih enzima vezivanje modulatora. da se četiri protomera hemoglobina drže međusobno vezama tipa soli. dva α i dva β. kao što su jonske i vodonične veze. Ovo je indirektan dokaz da su u oligomernim proteinima protomeri povezani silama nekovalentnog tipa. Ova pojava je prvo zapažena kod hemoglobina. Tako je dokazano. Vezivanjem određenih niskomolekulskih jedinjenja (modulatora) za oligomerni protein. Hemoglobin A se sastoji od četiri peptidna lanca. .3. Helikoidni delovi peptidnih lanaca hemoglobina presavijeni su u obliku dvostruke mašne i priležu oko prostetične grupe. reflektuje se na njihovu aktivnost. Prvi oligomerni protein kome je određena kvaternerna struktura je hemoglobin i na njegovom primeru ćemo da objasnimo prostornu organizaciju oligomernih proteina.Prostorna orijentacija α― i β―peptidnog lanca hemoglobina Protomeri oligomernih proteina vrlo se teško odvajaju i izoluju.6. Ova pojava im omogućava da mogu da regulišu brzinu niza enzimskih reakcija. Kod nekih mogu da se odvoje kad se protein suspenduje u rastvor koncentrovane ureje. tada se njegova razdaljina prema drugom β―lancu smanji. naime za jedan α―lanac hemoglobina veže kiseonik. i pomeranje protomera.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA Pod kvaternernom strukturom se podrazumeva prostorna organizacija oligomernih proteina. Oni se obično sastoje od parnog broja protomera. širine 55 i visine od 50 Å.34 . odnosno metaboličkih puteva. Ova četiri lanca priležu medusobno tako da grade kompaktnu česticu dužine 64. Slika 6. Kada se. razdaljine između njegovih protomera se menjaju.

Laktatdehidrogenaza se sastoji iz četiri lanca tipa A i B u raznim kombinacijama. već i dejstvom visokog pritiska. se bitno razlikuje od taloženja proteina neutralnim solima ili alkoholom na niskoj temperaturi. strukturni proteini imaju mnogo S—S — veza. protein je u rastvoru vrlo pokretan i može da menja svoju strukturu u prilično širokim granicama.Coli). Tako npr. ABBB.3. E. koji se ne rastvara niti u suvišku kiseline niti baze. Pod denaturacijom proteina se podrazumeva promena konformacije proteina preko određene granice. koje pojačavaju njihovu čvrstoću.13 DENATURACIJA PROTEINA Iz opisa različitih nivoa strukturne organizacije proteinskih molekula može se zaključiti da svaki protein ima sebi svojstvenu konformaciju tj. Čak i jako potresivanje proteinskog rastvora tako da nastane pena. 6. On bi mogao da se uporedi sa harmonikom. S druge strane. Sve kombinacije odnosno svi izoenzimi laktatdehidrogenaze katalizuju istu reakciju. Ona je posebno podešena da odgovara njegovoj biološkoj funkciji. Međutim. usled denaturacije. izolovanje . Takvi oligomerni enzimi se nazivaju izoenzimi. bilo bi pogrešno misliti da je struktura globularnog proteina fiksirana. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. Narušavanje strukture proteina preko određene granice prouzrokuje gubitak njegove biološke aktivnosti. dok intracelularni proteini bakterija nemaju —S—S— veza (npr. One se nalaze i u proteinima životinjskih ćelija kao npr. kao što je laktatdehidrogenaza. BBBB. U raznim tkivima čovečijeg organizma nađene su sledeće kombinacije: AAAA. Koagulacija proteina. Zbog promene rastvorljivosti iz rastvora ispada koagulum. dejstvom organskih rastvarača i sl.Neki oligomerni proteini. Neki se proteini denaturišu zagrevanjem njihovog rastvora u slabo kiseloj sredini. može da izazove denaturaciju. sastoje se iz raznih kombinacija istih protomera. Za protein se kaže da je DENATURISAN. AABB i AAAB. Da ne bi došlo do toga proteini koji su izoloženi nepovoljnoj sredini imaju u svom molekulu —S—S— veze. Do denaturacije proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature. što bi se moglo zaključiti iz ispitivanja njihovih kristala. a razlikuju se u afinitetu prema svom supstratu i imaju osobine da najbolje udovolje potrebi tkiva u kome se nalaze. izgled u prostoru. ekstremnom promenom pH. raznih zračenja. Denaturaciju proteina prati smanjena rastvorljivost i gubitak biološke aktivnosti. u ribonukleazi. Na ovaj način istaloženi protein ne gubi svoje biološke osobine i ne menja rastvorljivost.

Isto tako. mogu da se ponovo uspostave vodonične i —S—S veze i sam enzim da se reaktivira. Pri tome naročitu pažnju treba obratiti na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. Ako se ureja i merkaptoetanol odstrane dijalizom. Denaturisani proteini lako ispadaju iz rastvora. Tako npr. rastvorljivosti. Postoji više načina da se ustanovi da li je došlo do denaturacije kao npr. ribonukleaza gubi aktivnost ako se tretira sa koncentrovanim rastvorom ureje ili sa redukcionim sredstvima kao što je merkaptoetanol. Daleko češće se dešava da je denaturacija ireverzibilna i da se protein nikad više ne vraća u nativno stanje. peptidni lanac zauzima termodinamički najstabilniji oblik i strukturu koja je biološki aktivna. promene difuzionog i sedimentacionog koeficijenta itd. . on se ponovo formirao u nativni oblik. Drugim rečima. Kod enzima se denaturisanje najlakše ustanovljava. koja je bitna za njegovu aktivnost.Denaturacija i renaturacija globularnog proteina. merenjem viskoziteta.proteina je komplikovano. koagulišu. Ona je pokazana na više enzima. Ova pojava se naziva reverzibilna denaturacija ili renaturacija.35 . Pošto se pesptidni lanac odvio — povišenjem temperature ili ekstremnom promenom pH. jer primarna struktura određuje sekundarnu i tercijernu strukturu proteina. primarna struktura proteina se ne menja tokom denaturacije. Slika 6. cepa vodonične veze i time narušava sekundarnu i tercijernu strukturu enzima. jer oni gube aktivnost. kao što su : tripsin. Tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. Zbog toga je i mogućno ponovono reaktiviranje. kao što smo ranije rekli. renaturacija proteina potvrđuje mišljenje da u zavisnosti od primarne strukture. Pojava ponovnog aktiviranja globularnih proteina odnosno renaturacija ukazuje da tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. Peptidne veze denaturisanih proteina mnogo lakše i brže cepaju hidrolitički enzimi jer su pristupačnije usled odmotavanja peptidnog lanca. Ureja. amilaza i lizozim. koji njene —S—S— veze redukuje u —SH.

Brzine koje se postižu ultracentrifugom dostižu 60 000 obrtaja u minuti.36 .14 ODREĐIVANJE MOLEKULSKE TEŽINE PROTEINA Proteini imaju veliku molekulsku težinu. koja se kreće u granicama od 20 000— 20 000 000.6. Kada indeks prelamanja pokaže nagli skok. Centrifugovanjem velikim brzinama talože se proteinske čestice iz koloidnog rastvora. to je znak da se stvorila oštra granica između proteinskih čestica i rastvarača. Postoji više metoda za odredivanje molekulskih težina proteina sa ultracentrifugom. Molekulska težina ne može da se odredi uobičajenim metodama (merenjem gasne gustine. Najbrža je i najčešće se radi metoda merenja brzine . određivanjem sniženja tačke mržnjenja ili povećanja tačke ključanja) nego samo specijalnim fizičkim metodama.3. Pomoću vrlo preciznih optičkih instrumenata prate se promene indeksa prelamanja proteinskog rastvora za vreme centrifugovanja. Veličina indeksa prelamanja na graničnom sloju određuje istovremeno i koncentraciju proteina. Slika 6.Odvajanje proteina različite molekulske težine na koloni dekstrana Švedski hemičar Svedberg je prvi konstruisao i primenio ultracentrifugu za određivanje molekulskih težina proteina.

. Proteini su zbog toga polivalenti joni. jedne vrste polisaharida. mali molekuli ulaze u čestice dekstrana. a b) bazna amino―grupa — NH2 + H+→ ― NH3+ prelazi u pozitivno naelektrisanu grupu. Ovom metodom se meri brzina kojom se proteinske čestice kreću u centrifugalnom polju takvog intenziteta. čije pore imaju određene dimenzije. a b) pozitivno naelektrisana ―NH+3 → H―+H—NH2 prelazi u neutralnugrupu —NH2. Prema ovoj metodi rastvor proteina se propušta kroz kolonu dekstrana. a veći prolaze pored njih i izlaze iz kolone. Znak i veličina njihovog električnog naboja zavisi od prirode bočnih grupa i koncentracije vodoničnih jona. Sedimentacioni koeficijent je funkcija i molekulske težine proteina. kod koje on ima isti broj pozitivnih i negativnih naboja. Prolaženjem kroz kolonu dekstrana. ali i njegovog oblika.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI Proteini su u vodenom rastvoru dipolarni joni i zbog toga se ponašaju kao slabe kiseline ili baze. Ova vrednost pH naziva se izoelektrična tačka proteina (I. u baznoj sredini. U kiseloj sredini sve slobodne grupe proteina vezuju vodonične jone: a) bazna negativno naleketrisana —COO―+H+→ COOH prelazi u neutralnu karboksilnu grupu. Menjajući pH sredine od pH = l do pH=13 naići će se za svaki protein na jednu vrednost pH. baznih i polarnih bočnih grupa. Smanjenjem koncentracije vodoničnih jona.sedimentacije. Dekstran je umrežen tako da obrazuju sito. 6. zavisno od pH sredine. naziva se Svedberg―eva jedinica i obeležava sa S. koje se nalaze na površini molekula. Poređenjem sa standardima poznate molekulske težine. koja ne zahteva skupu aparaturu. Gel Fìltracija je vrlo pogodna metoda za određivanje molekulske težine proteina.3. Vrednost od 1 x 103 s. Električni naboj proteina potiče od slobodnih kiselih. sve slobodne grupe oslobađaju protone: a) neutralna karboksilna grupa —COOH →H+ + —COO― prelazi u negativno nalektrisanu konjugovanu bazu —COO―.). Protein je u baznoj sredini naelektrisan negativno (višak —COOˉ) i ponaša se kao slaba polivalentna baza. da je proces sedimentacije brži od slobodne difuzije. Krajnja amino― i karboksilna grupa peptidnog lanca neznatno utiče na ovu njihovu osobinu. Protein je u kiseloj sredini naelektrisan pozitivno (višak —NH3+ i ostaci histidina) i ponaša se kao višebazna kiselina. može se priličnom tačnošću da se odredi molekulska težina nepoznatog proteina.T.

jer se sastoji iz više baznih aminokiselina. jer mogu da vezuju i otpuštaju protone. ponaša se kao slaba kiselina.Ona zavisi od broja baznih i kiselih grupa. Brojevi pored svake grupe označvaju pK područje u kome disosuju.0 a slaba baza kod pH = 6.Bočne grupe koje nose naboj u proteinu. Tako je npr. 6. čija je izoelektrična tačka kod pH=4. a kod pH višeg od izoelektrične tačke naelektrisan je negativno i ponaša se kao slaba baza. U donjoj tabeli su date izoelektrične tačke nekih proteina. Proteini imaju puferne osobine. Tabela 6.Izoelektrčcne tačke poznatijih proteina Kod pH nižih od izoelektrične tačke protein je naelektrisan pozitivno. Serumalbumin. Ukoliko se neki protein sastoji više od kiselih aminokiselina. slaba kiselina kod pH = 3.7. Sl. utoliko ima nižu izoelektričnu tačku.13 . pufersku sposobnost pokazuju samo oni proteini koji imaju veći broj histidinskih ostataka jer se područje njegove disocijacije .37 . Obrnuto protein kao što je citohrom c ima izoelektričnu tačku kod velikog pH. Kod fiziološkog pH.

Vezivanje katjona Ca2+ i K+ je fiziološki značajno. Iz istog razloga može da veže i različite boje. Mg.38 . Na ovaj način vezuju se za protein različiti metali kao sto su Cu. pošto ima koordinativni broj 4. Iz sheme se vidi da se cink. histidinom na položaju 69 i lizinom na položaju 196 u peptidnom lancu . Metalo. Na donjoj slici je data shema vezivanja cinka (Zn) u enzimu karboksipeptidazi A. Co. Proteini koji imaju pozitivne naboje mogu da vezuju anjone organskih i neogranskih kiselina. oni mogu da vezuju jone. proteini vrlo često grade helate sa jonima. Slika 6. To je slučaj kod velikog broja tzv. koji se nalazi ispod njihove izoelektrične tačke. Zn i dr. Cink helira sa glutaminskom kiselinom na položaj 72. vezuje na četiri mesta. Slika 6. za ostatke fosforne kiseline. sulfosalicilnom i trihlorsirćetnom kiselinom kod pH. Pored prostog vezivanja anjona i katjona.(pKa) nalazi između pH = 6—7. Neorganski katjoni se.Vezivanje Zn za karboksipeptidazu A. jer je 30—50% neorganskog Ca2+ vezano u krvi za proteine. vezuju za karboksilatni anjon ili u slučaju fosfoproteina.proteina.39 .Promena naelektrisanja histidinskog ostatka kod različitih koncentracija H jona. uopšte. Pošto proteini nose pozitivne i negativne naboje. Na donjoj slici je predstavljena promena naelektrisanja histidinskog ostatka u raznim područjima pH. Zbog toga se proteini talože sa pikrinskom. tri za aminokiselinske ostatke peptidnog lanca. Isto tako je veliki deo K+ u eritrocitima vezan za hemoglobin. a jednom za supstrat.

6.) prema katodi. a najsporije γ―globulini. oni će kod izvesnog pH. da će najbrže putovati albumin. pa zatim redom α1 i α2―globulini. a kad je pH viši od I. odnosno ukoliko je veća razlika između njihove izoelektrične tačke i pH sredine u kojoj čestica putuje. Pri elektroforetskim eksperimentima najvažnije je da naboj proteinskih čestica bude konstantan tokom rada. jonske jačine i provodljivosti. koji se ne poklapa s njihovom izoelektričnom tačkom putovati raznim brzinama. a imajući u vidu veliku osetljivost proteina. proteini vezuju čitav niz različitih jedinjenja kao sto su: steroidi. Mnogi lekovi cirkulišu u krvi vezani za plazma proteine. viši alkoholi i masne kiseline. Pokretljivost proteinskih čestica u električnom polju biće utoliko veća ukoliko imaju veći naboj. Danas je elektroforeza jedna od najboljih metoda za ispitivanje proteina. Ta konstrantnost se održava tako da se radi u puferima pogodnog pH.T. Ako pogledamo u tabeli izoelektrične tačke proteina plazme. dakle.Pored jona. Na taj način rastavlja se smeša proteina. Elektroforetski možemo. jer je najveća razlika između njegove izoelektrične tačke (4. da rastavimo smešu proteina plazme na šest frakcija. da će svi u puferu pH 8—9 putovati anodno i 2).16 ELEKTROFOREZA Kretanje naelektrisanih čestica u električnom polju prema suprotno naelektrisanoj elektrodi zove se elektroforeza. videćemo: 1). Tokom elektroforeze proteini ne menjaju ni svoje fizičke ni hemijske osobine. Proteinske čestice putuju u rastvoru čiji je pH manji od izoelektrične tačke (I.T. . fibrinogen. Pošto pojedini proteini imaju različite izoelektrične tačke. jer će imati različite veličine naboja. ugljovodonici. koji imaju različite izoelektrične tačke. β―globulini.64) i pH radne sredine (8—9).3. to je svakako najveće preimućstvo elektroforeze. prema anodi.

Iz slike se vidi da je rastvorljivost najmanja kod pH 5.41 . Slika 6.Slika 6.9 i 5.17 TALOŽENJE PROTEINA Rastvorljivost globularnih proteina je različita i zavisi od: pH sredine. dielektričnih osobina rastvarača i temperature.Uticaj pH i koncentracije soli na rastvorljivost β―laktoglobulina na 25°C.Elektroferogram proteina plazme 6. jer kod tog pH nemaju naboja. Svi globularni proteini su najmanje rastvorljivi u izoeletričnoj tački.7 dostiže maksimum. Na obe strane kritičnog pH. Na svakcj krivi je naznačena koncentracija NaCl .2—5. prisustva soli (jonske jačine). Na slici 6.3 koji odgovara izoelektričnoj tački laktoglobulina.41 je prikazan uticaj pH na rastvorljivost β―laktoglobulina u rastvoru NaCl različite koncentracije.3. rastvorljivost naglo raste i kod pH 4.40 .

Pažljivim isoljavanjem protein se ne denaturiše i može ponova da se rastvori. Kada se koncentracija soli poveća. pa se i ova činjenica koristi za odvajanje proteina iz smeše. naime. Pogodnim menjanjem koncentracije soli i pH sredine mogu se frakciono istaložiti pojedini proteini. Najpogodniji je amonijum―sulfat. dolazi do taloženja. njihove čestice se međusobno odbijaju i ne dolazi do preciptacije. NH4Cl i KCl. pošto se neutralne soli odstrane dijalizom. Od neutralnih soli se za taloženje proteina najviše upotrebljavaju natrijum―sulfat (Na2SO4). pH rastvora u kome se nalazi smeša proteina dotera na vrednost izoelektrične tačke jednog od njih. Neki proteini su odsustvu soli potpuno nerastvorni kod pH izoelektrične tačke. jer mu je rastvorljivost u vodi velika (750 g na 1 000 ml). karakteristične za pojedine proteine. Tako se iz krvnog seruma može da odvoji albumin od globulina. Iz slike 6. Proteini mogu da se istalože iz rastvora i dodatkom organskih rastvarača. koji se naziva »izoelektrična precipitacija«. Taloženje proteina neutralnim solima zove se »isoljavanje«. Kada se. Ovakav postupak se vrlo često koristi za prečišćavanje i izolovanje proteina iz smeše. što dovodi do njihovog ispadanja iz rastvora. Kod pH nižih i viših od izoelektrične tačke proteini su naelektrisani istoimenim električnim nabojem (pozitivnim ili negativnim). amonijum―sulfat [(NH4)2SO4. taj će da se istaloži. oni mogu da se odvoje jedan od drugog primenom postupka. Svaki protein se taloži kod određene koncentracije soli.41 se vidi da neutralne soli utiču na rastvorljivost globularnih proteina. poluzasićenje rastvora. MgCl2 i MgSO4 povoljnije utiču na rastvaranje proteina nego NaCl. kuhinjska so (NaCl). a za taloženje globulina je dovoljna upola manja koncentracija soli tj. rastvorljivost proteina se smanjuje i kod jedne određene koncentracije. a ostali će ostati u rastvoru. Pošto proteini imaju različite izoelektrične tačke. Taloženjem proteina alkoholom na niskoj temperaturi ne dolazi do njihovog . koji se mešaju sa vodom kao što su alkohol i aceton. Prva izolovanja pojedinih proteina vršena su taloženjem sa neutralnim solima. Soli koje imaju dvovalentne jone npr. Albumin se taloži zasićenjem rastvora amonijum sulfatom. Organski rastvarači smanjuju dielektričnu konstantu sredine i time i hidrataciju jonskih grupa proteina.Zbog toga između njihovih čestica nema elektrostatskog odbijanja i one ispadaju iz rastvora (preciptacija). Smanjenjem jonske jačine povećava se rastvorljivost mnogih proteina. Fizičko―hemijska osnova isoljavanja nije još potpuno objašnjena.

Izoelektrična tačka albumina se nalazi kod pH 4. su uspeli da izoluju oko 30 proteina iz krvne plazme primenjujući frakciono taloženje alkoholom na niskoj temperaturi i kod različitog pH. naročito masne kiseline i prenosi ih s jednog mesta na drugo. Danas je identifikovano preko 200 proteina u krvnoj plazmi. beta i gama globuline. od čega preko polovine otpada na albumin (oko 4%). ne rastvaraju se u vodi. Zbog toga i podela plazma proteina prema brzini putovanja u električnom polju. Čestice albumina su simetričnog. Kod fziološkog pH. koji sadrži 575 aminokiselina. Pošto u serumu ima najviše albumina. može da se postigne frakciono taloženje pojedinih proteina iz smeše. alfa2. dolazi do promene konformacije proteina i denaturacije. U krvnom serumu ima oko 7% belančevina. Ovo objašnjava. Elektroforezom se globulini rastavljaju: na alfa1. 6. pa ne opterećuje rad srca. Druga grupa. Jedna od najvažnijih funkcija serum―albumina je njegova osobina da može da vezuje različite supstance. dok frakcije α1. kada se elektroforeza radi kod pH = 8. Odvajanje proteina krvne plazme isoljavanjem. Cohn i sar. jer rastvor albumina ima zbog toga mali viskozitet. .3.18 PLAZMA―PROTEINI Prvi istraživači na polju proteina delili su globularne proteine prema njihovoj rastvorljivosti na dve velike grupe : albumine i globuline. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela. već u rastvorima neutralnih soli. Sa današnjeg gledišta ova definicija nije egzaktna. on reguliše osmotski pritisak krvi. dobijaju se dve frakcije: albumin i globulini. ali samo u granicama od 0 do 40°C. nije više pogodna.6. α2 i β―globulina sadrže smešu različitih proteina. ali se zadržala i nalazi se u mnogim udžbenicima. takođe. Serum―albumin ima molekulsku težinu 69 000 i sastoji se od samo jednog peptidnog lanca.denaturisanja.8. Rastvorljivost proteina raste povišenjem temperature. Elektroforetska frakcija albumina je vrlo homogena. Pošto se svaki protein taloži sa određenom količinom alkohola. takođe. Zbog toga on najbrže putuje. U najskorijoj budućnosti plazma proteini će se klasifikovati prema njihovoj funkciji. globulini. njegovu dobru rastvorljivost u vodi (do 40%). serum―albumin ima 18 negativnih naboja. od kojih je 70 dobijeno u čistom stanju. Daljnim povišenjem. elipsoidnog oblika što je vrlo bitno. Prvi se rastvaraju u vodi i talože se potpunim zasićenjem njihovog rastvora amonijum―sulfatom.

8 5.3 9―14% 11—17% Globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih.12 6. koji vezuje bilirubin. tacka Rei.0 5. Molekulske težine globulina se kreću od 130 000 do 1 300 000. koji vezuju hemoglobin. kao i jedan lipoprotein. Pored imunoglobulina IgG. U α2―globulinskoj frakciji nalaze se drugi glikoproteini i haptoglobini. Najviše je prisutan imunoglobulin IgG.8― 7. najzastupljeniji su imunoglobulini IgM i IgA. koji posle centrifugovanja seruma isplivaju na površini. koji imaju antigena svojstva. 9% slobodnog holesterola. . 29% fosfolipida. takode se nalazi u ovoj frakciji. U istoj frakciji se javlja i jedan glikoprotein. β―globulinska frakcija obuhvata β―lipoproteine niske specifične težine (oko 1. oko tri četvrtine cirkulirajućih. β ―Lipoprotein ima molekulsku težinu 1 300 000 i sadrzi 39% holesterolskih estara. On se vrlo lako vezuje na površini bakterija i neutralizuje njihove toksine.14 -Osobine plazma―proteina Proteinska frakcija Mol. prethodnik trombina. sa β―globulinskom frakcijom putuje protein. nalaze se i u mleku i belancetu jajeta. koji prenosi gvožđe (transferin) i onaj koji prenosi bakar (ceruloplazmin). U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela o čijoj je strukturi ranije bilo govora. U tabeli su date najvažnije osobine serum globulina. iste molekulske težine. protrombin. svaka klasa imunoglobulina se razlikuje u primarnoj strukturi.04). a samo 23% peptidnih lanca. aglutinini Antitela β―Giobulini γ―Globulini 1300 000 150 000 5.0 52―62% 3―5% 6—9% Reg. težina Izoel. Tabela 6. pritisak prenosilac Gliko i lipoproteidi prenosioci Lipoproteidi. Protrombin. U α1―globulinskoj frakciji se nalazi protein.Albumini. Oni se nalaze u kolostrumu i salivi. % Sastav i funkcija Albumin α1―Globulini α2―Globulini 69 000 130 000 200 000 4. Kao što je ranije rečeno. hemijskih i bioloških osobina. čija se koncentracija povećava kod tumora. osm.

elastini i kolageni.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA Do danas ne postoji jedna opšte prihvaćena klasifikacija proteina. Fibrilarne belančevine se ne rastvaraju ni u jednom neutralnom rastvaraču. — Fosfoproteine 2. a elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva. koži i kostima. U procesu zgrušavanja krvi. Prema obliku molekula proteini se dele na: A. Prosti proteini sastoje se isključivo od aminokiselina i razlikuju se po svojoj rastvorljivosti. koja se izdvaja kada se u krv doda neki antikoagulans (npr. Kod podele globularnih proteina kao osnova služi njihova različita rastvorljivost u vodi i drugim rastvaračima. Njegov molekul je vrlo izduženog oblika.3. Složeni proteini sadrže pored aminokiselina i druga jedinjenja ili grupe jedinjenja. u kome učestvuje veliki broj proteolitičnih enzima i faktora.Fibrinogen se nalazi samo u krvnoj plazmi. na: Proste i složene ili konjugovane proteine. nokti. koja nazivamo prostetične grupe. rastvaraju se u rastvorima neutralnih soli Biljne belančevine: glutelini. kolageni u vezivnom tkivu. — Glikoproteine . Keratini se nalaze u epidermi (koža. fibrinogen prelazi u fibrin: trombin fibrinogen -----------------------► fibrin + fibrinopeptidi A i B proteoliza 6.— Lančaste ili fibrilarne čiji molekuli imaju izduženi oblik i B. — Lipoproteine 3. U ovu grupu spadaju: Histoni i protamini. heparin). gliadini i prolamini. g.— Globularne ili steroidne čiji molekuli izgledaju kao elipsoidi. Prema karakteru prostetične grupe dele se na: 1. Osim toga globularni proteini se dele prema predlogu američkog i engleskog Udruženja Fiziologa od 1911. kosa. rogovi). rastvorljivi u vodi Globulini. niti u razblaženim kiselinama i bazama. koji su baznog karaktera Albumini. Najpoznatiji predstavnici ove grupe belančevina su : keratini.

Za razliku od albumina. koja se teško određuje. Nalaze se uglavnom u jedrima ćelija vezani za nukleinske kiseline. Veče količine albumina se i dobijaju iz krvnog seruma.8% fosfora. Svi sadrže oko 0. koji se rastvaraju u vodi i koji se talože potpunim zasićenjem amonijum―sulfatom. mleka (laktoglobulini) i krvnog seruma. — Metaloproteine 6. Razlikuju se po molekulskoj težini. Za razliku od histona molekulska težina protamina je mala (oko 5 000) i zbog toga ih ubrajamo u peptide.3. lizina i histidina. — Nukleoproteine 5. Elektroforetski se kazein rastavlja na tri frakcije α. a od toga oko 4 g% albumina.4. pored albumina. jer sadrže velike količine baznih aminokiselina: arginina. hemijskih i bioloških osobina. Većina globulina rastvara se samo u razblaženim rastvorima neutralnih soli. β i γ―kazein. I proteinska komponenta hemoglobina. — Hromoproteine i 6. jer . U albumine ubrajamo sve proteine. Tipičan predstavnik fosfoproteina je kazein mleka. Karakteristično je da albumini različitog porekla imaju približno istu molekulsku težinu (69 000). Izolovani su prvo iz riblje sperme. taloženjem s amonijum―sulfatom ili alkoholom. koja je estarski vezana za alkoholne grupe serina. koje imaju za prostetičnu grupu ortofosfornu kiselinu. jer sadrže sve esencijalne aminokisjline. Histoni su belančevine baznog karaktera. globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih. Najbolje su ispitani globulini jajeta. ima oko 7 g% belančevina. 6. je jedan histon.3. Albumini su potpune belančevine.20 PROSTI PROTEINI Treba naglasiti da su prosti proteini dobijeni izolovanjem. najrasprostranjeniji proteini.21 SLOŽENI PROTEINI Fosfoproteini su složene belančevine. Globulini su. globin. U krvnom serumu. najbolje su ispitani albumini jajeta. ali postoje i takvi koji se rastvaraju u vodi — pseudoglobulini I i II. U prirodi su proteini često vezani s nekom prostetičnom grupom. Protamini su takođe baznog karaktera i nalaze se vezani s nukleinskim kiselinama. žutoj tečnosti koja se izdvaja kada se krv ugruša. To su vrlo rasprostranjene belančevine. mleka (laktalbumin) i krvnog seruma.

tako da se dobijaju vrednosti od 24 000 do 400000. Polisaharid prve grupe je neutralnog karaktera i sastoji se od više jedinica monosaharida ili aminosećera. Fosfoproteina ima u većoj količini i u žumancetu jajeta. Prema karakteru polisaharida delimo ih na neutralne i kisele. sinovijalnoj tečnosti. Šećerna komponenta je vezana za neku aminokiselinu peptidnog lanca (obično asparagin. Dejstvom labfermenta u prisustvu kalcijumovih jona. zgrušavaju mleko. serumu. Kazein je potpuna belančevina.vrlo lako grade veće agregate. . jer dolazi do cepanja molekula kazeina. Neki regulatorni enzimi kao što su glikogen―fosforilaza i glikogen―sintetaza postoje u fosforilisanom i nefosforilisanom obliku. Ova grupa se razlikuje prema svojoj specifičnoj težini. serin ili treonin). Lipoproteini koji se nalaze u telesnim tečnostima (serumu. a naročito labferment. Lipoproteini su kompleksi proteina s različitim lipidima: fosfolipidima. likvoru) su rastvorni. taloži se kalcijum— parakazeinat: Ca — kazeinat + labferment → Ca—parakazeinat + peptid Pored kazeina u mleku se nalazi i laktalbumin i laktoglobulin. Taloži se kada se mleko zakiseli: Ca—kazeinat + 2HC1 → kazein + CaCl2 Razni proteolitički enzimi.). Nalaze se u svim sekretima (pljuvački. čija je prostetična grupa neki šećer. želudačnom soku. eritrocitima (krvne grupe) i vezivnom tkivu. hondroitin―sumporna kìselina ili se sastoji od više jedinica heksuronskih kiselina. Glikoproteini su složeni proteini. Zgrušavanje mleka dejstvom enzima bitno se razlikuje od zgrušavanja izazvanog dodavanjem kiseline. Polisaharid kiselih glikoproteina je hialuronska kiselina. Najpoznatiji je vitelin. Glikoproteini su vrlo viskozne i sluzave supstancije. u mleku se nalazi u obliku soli kalcijum―kazeinata. koji sadrzi 10% fosfora. rožnjači. pupčanoj vrpci. U novije vreme se pokazalo da je to lipoprotein. poznate i pod imenom mukoproteini. Glikoproteini su vrlo različitog sastava i osobina. Oni igraju ulogu prenosilaca lipida. koji se sastoji od fosfatida i proteina nazvanog fosvitin. staklenom telu oka. u hrskavici. estrima holesterola. crevnoj sluzokoži itd. O ovim kiselim polisaharidima (mukopolisaharidima) bilo je govora u poglavlju o ugljenim hidratima. Glikoproteini su vrlo rasprostranjeni u životinjskom organizmu. Kazeini se razlikuju i po % fosfora. karotinoidima i dr.

Metaloproteini imaju kao prostetičnu grupu neki metal. Takav lipoprotein je vidni purpur. Tako alkohol―dehidrogenaza ima cink. mitohondrije) izgrađeni su od nerastvornih lipoproteina . U ovu grupu spada veliki broj enzima. Virusi su sličnog hemijskog sastava s tim što se njihova proteinska komponenta sastoji od velikog broja peptidnih lanaca (oko 2 000). koji katalizuje biološke oksidacije. U ovu grupu spada veliki broj enzima. Slika 6. O njima će biti opširno govora kasnije. Flavoproteini sadrže flavin―mononukleotid (FMN) ili flavindinukleotid (FAD) kao prostetičnu grupu. .Čestica virusa duvana sa oko 2 200 peptidnih lanaca Hromoproteini imaju za prostetičnu grupu neki pigment. tirozinaza bakar itd. koji je kompleksno jedinjenje gvožđa sa protoporfirinom. Tako je u nukleusu ćelija dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) asocirana s baznim proteinima. fosfotransferaze magnezijum. Najrasprostranjeniji su hemoproteini i flavoproteini. Nukleoproteini imaju kao prostetičnu grupu nukleinsku kiselinu. histonima i protaminima. Prvi imaju kao prostetičnu grupu hem. Kompleksi proteina s karotinima su obojeni. ćelijska membrana i strukturni elementi ćelije (granule. koji su kao grozd nanizani oko nukleinske kiseline.Tako postoji grupa α―lipoproteina i grupa β―lipoproteina. O njima je bilo govora kod plazma―proteina. Ribosomi se sastoje od ribonukleinske kiseline (RNK) i proteina.42 .

koji prenose elektrone tokom bioloških oksidacija i čitav niz enzima. Gvožđe u hemu može da bude dvovalentno (fenohem ili samo hem). koji se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama. koji katalizuju oksido-redukcione procese. C.: 5. a citohrom a (poznat i pod imenom citohrom―oksidaza ili ferment disanja) ima za prostetičnu grupu citohemin. . 6. B. Njena prostetična grupa je hemin u kome je gvožđe trovalentno. Gvožđe u prostetičnoj grupi reverzibilno prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje (Fe+++ = = Fe++ + e) : 4. trovalentno (ferihem ili hemin). koje se zove hem.4 HROMOPROTEINI 6.1 UVOD Hromoproteini su složene belančevine. Gvožđe u trovalentnom stanju. zatim intracelularni pigmenti (citohromi). Gvožđe u dvovalentnom stanju: Hemoglobini — respiratorni pigmenti vertebrata Eritrokruorini — odgovarajući respiratorni pigmenti u krvi i tkivnim tečnostima invertrebrata. Hemproteini su fiziološki vrlo aktivni. Katalaza i peroksidaze — vrlo rasprostranjene belančevine enzimskog karaktera. sadrže kao prostetičnu grupu hemin (Fe3+— protoporfirin). Prema valentnosti gvožđa razlikujemo sledeće porfirinoproteine: A. Neki od njih. Najrasprostranjeniji hromoproteini imaju za prostetičnu grupu obojeno kompleksno jedinjenje gvožđa s porfirinom. Citohromi — intracelularni pigmenti.4. a može i reverzibilno da prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje. Mioglobini — respiratorni pigmenti koji se nalaze u mišićima vertebrata i invertebrata. U ovu grupu spada hemoglobin od koga potiče crvena boja eritrocita i koji prenosi kiseonik iz pluća u tkivo. Katalaza ubrzava raspadanje vodonik―superoksida na vodu i kiseonik: 2H2O2→ 2H2O + O2. kao citohrom b i c. čija je prostetična grupa neki pigment (hromos — boja).Rezerve gvožđa se nalaze u jetri vezane za protein »feritin«.

Peroksidaze katalizuju oksidacije sa vodonik―peroksidom kao oksidacionim sredstvom. ―C2H5. Izomerija porfirina zavisi kako od broja grupa. koji se zovu porfirini. sa tri razne grupe — petnaest itd.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA Nobelovac H. Zamenom vodonikovih atoma na mestima od 1 do 8 raznim organskim radikalima (—CH 3. ―CH2―COOH.4. tako i od njihovog položaja. —CH 2―CH2―COOH). a prostetična grupa je ista (hem ili hemin) ili slične strukture. koja određuje fiziološku aktivnost. γ i δ. Fiziološka aktivnost navedenih hemproteina zavisi od proteinske komponente. Zato ćemo prvo da objasnimo hemijski sastav i osobine hema. 6. Navedeni hemproteini razlikuju se po specifičnoj strukturi proteinske komponente. Biljna peroksidaza ima za prostetičnu grupu hemin. jednim od mnogih derivata kondenzovanog cikličnog jezgra — porfina. koji se nalaze na četiri pirolova prstena. ―CH = CH2. obeleženi su brojevima od 1 do 8. a životinjska zeleni hematin. Zamenom vodonikovih atoma sa dve grupe nastaju četiri izomera. nastaju derivati porfina. . Ferohem ili samo hem je kompleksno jedinjenje gvožđa s protoporfirinom IX. β. a vodonikovi atomi metinskih grupa grčkim slovima: α. koje zamenjuju vodonikove atome. Porfinsko jezgro je sastavljeno od četiri pirolova prstena vezana medusobno preko četiri metinske grupe: Osam vodonikovih atoma. Fischer je tokom svog dugogodišnjeg rada (1920—1940) objasnio strukturu hema.

koji nastaju ili prilikom sinteze ili razlaganja hemoglobina. 5 i 8. ―CH3. prvi je takođe nađen i u kvascu. U perju nekih ptica (Turaco corythaix) ima uroporfirina III. za protoporfirin IX: U gornjoj formuli Me= ―CH2―CH2―COOH. V = ―CH = CH 2. Tako se u ljudskom fecesu nalaze koproporfirin I i koproporfirin III. Često se formule porfirina pišu skraćeno. na 2 i 4 i sa dva ostatka propjonske — CH2—CH2—COOH (tačnije karboksietana) kiseline na mestima 6 i 7. Raspored ovih grupa u protoporfirinu IX odgovara jednom od 15 mogućih izomera. . koji se zajedno s izomernim uroporfirinom i izlučuje u mokraći osoba koje imaju poremećen metabolizam porfirina (porphyria). 3. sa dve vinilne grupe —CH = CH 2. kao na primer. Pr= U životinjskom organizmu nalaze se različiti izomerni porfirini.Vodonikovi atomi u protoporfirinu IX zamenjeni su sa četiri metil―grupe —CH3 na mestima 1.

to peta i šesta valenca gvožđa leže uspravno na ravan prstena. Porfirini fluoresciraju i vrlo su osetljivi na svetlost. U metalo―porfirinima metalni jon je vezan za azotne atome pirolskih prstenova i nalazi se u centru planarne strukture. Pored ovog maksimuma. a na šestoj valenci se nalazi molekul vode ili kiseonika (kod oksihemoglobina). Svi porfirini su obojeni i imaju karakteristični apsorpcioni maksimum na 400 nm. Mg. zbog velikog broja nezasićenih veza u porfinskom jezgru. Pri sjedinjavanju porfirina s metalima menjaju se njihovi apsorpcioni spektri. . Hem je planarne strukture i u njemu su samo četiri valence gvožđa vezane za azotove atome pirolovih prstenova. Mn. Jednom od njih se vezuje hem za proteinsku komponentu. Najkarakterističnija osobina porfirina je da sa mnogim metalima. Cu. daju kompleksna jedinjenja — metaloporfirine. kao sto je Fe. sto se koristi za njihovu identifikaciju.4. koje su karakteristične za svaki porfirin. Kompleksno jedinjenje dvovalentnog gvožđa s protoporfirinom IX zove se ferohem ili samo hem. koji se zove »Soret band«. Pošto je koordinativni broj gvožđa šest.3 OSOBINE PORFIRINA Porfirini su crveno obojeni pigmenti s karakterističnim apsorpcionim spektrima. porfirini pokazuju apsorpciju i kod drugih talasnih dužina. obično preko aminokiseline histidina. Co.6.

pirimidin.43 .4 HEMOGLOBIN Hemoglobin je složena belančevina. Hem i drugi ferokompleksi porfirina reaguju s različitim azotnim bazama. . Svaki od njih sadrži po jednu prostetičnu grupu.Vezivanje hema za proteinsku komponentu u hemoglobinu Oksidacijom ferogvožđa u feri. Proteinska komponenta je sastavljena od četiri polipeptidna lanca dva α i dva β. Molekulska težina hemoglobina iznosi 67 000. hem prelazi u ferihem ili hemin.4. hem. Ferihem gradi hidroksid. Skraćeno se obeležava sa Hb. dajući hemohromogene. kao što su: primarni amini. 6. koji se zove hematin. histidin.Slika 6. koja se sastoji od proteinske komponente globina i prostetične grupe hema. tako da u molekulu hemoglobina ima četiri hema.

Oksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina s kiseonikom. Pored toga i dve karboksilne grupe propionske kiseline hema vezane su za globin. tako da mogu lako da se identifikuju. globin. Poslednja tri se razlikuju što na pojedinim mestima polipeptidnog lanca imaju različite aminokiseline.44 . α lanac se sastoji od 141 aminokiseline. a β. Hemoglobini raznih životinja kristališu u raznim kristalnim oblicima i različito se rastvaraju. Hemoglobin čovečijeg fetusa sadrži fetalni hemoglobin HbF. Pored toga i iste vrste životinja sadrže različite hemoglobine. γ i δ od 146. Oba se sastoje od četiri polipeptidna lanca i to hemoglobin A od dva α i dva β. reakcija respiracije je sledeća: GLOBIN (FEROHEM)4 + 4O2→ globin (ferohem―O2)4hemoglobin (Hb) oksihemoglobin (HbO2) a često se piše i jednostavno. Svaki atom gvožđa vezuje jedan molekul kiseonika. Hemoglobini raznih životinja imaju istu prostetičnu grupu (hem). U životinjskom organizmu hemoglobin ima respiratornu funkciju. ali je proteinska komponenta. Ova fiziološki najvažnija osobina hemoglobina osniva se na tome što se hemoglobin jedini s vazdušnim kiseonikom i daje labilno jedinjenje oksihemoglobin. koji je sastavljen od dva α i dva γ polipeptidna lanca.Uprošćena formula hemoglobina A Gvožđe se u hemoglobinu nalazi u obliku dvovalentnog jona Fe++. u krvi odraslog čoveka nalaze dva hemoglobina: adultni hemoglobin (HbA) i hemoglobin A2 (HbA2). Tako se npr. Taj proces se zove oksigenacija. drugog sastava. Hemoglobini i njihovi derivati imaju karakteristične apsorpcione spektre. specifičnog za pojedine vrste. Jedna koordinativna veza gvožđa u svakom hemu vezana je za globin preko histidina. koje ne menja svoju valentnost. U oksihemoglobinu je molekul kiseonika koordinativno vezan za gvožđe hema. već ostaje dvovalentno. a pošto u hemoglobinu ima četiri hema. a hemoglobin A2 od dva α i dva δ.GLOBIN Slika 6. imajući u vidu 1 /4 molekula hemoglobina : . a ne oksidacioni proizvod hemoglobina.

mioglobina i eritrokruorina je reverzibilna reakcija koja ima svoju konstantu ravnoteže. dobićemo krivu disocijacije oksihemoglobina: . povećaće se koncentracija oksihemoglobina. Ako u koordinatni sistem nanesemo na ordinatu koncentraciju oksihemoglobina. a smanjiti koncentracija hemoglobina i obrnuto. uzećemo oksigenaciju mioglobina koji ima jedan atom gvožđa i vezuje jedan molekul kiseonika kada daje oksimioglobin. a za hemoglobin (HbO2) (Hb) =K * (pO2) n Dobili smo da odnos koncentracija oksimioglobina i mioglobina zavisi od parcijalnog pritiska kiseonika. Povećavanjem pritiska kiseonika. a na apscisu parcijalne pritiske kiseonika. To isto važi i za hemoglobin. Reakcija mioglobina s kiseonikom je: Mb + O2—>MbO2 Konstanta ravnoteže ove reakcije je: K= _(MbO2)_ Mb = mioglobin (Mb) x (O2) MbO2 = oksimioglobin Koncentracija kiseonika je proporcionalna njegovom parcijalnom pritisku i zato možemo umesto (O2) da pišemo pO2. Radi lakšeg razumevanja. Oksigenacija hemoglobina.I drugi respiratomi pigmenti — eritrokruorini i mioglobini — grade molekulsko jedinjenje s kiseonikom. pod uslovom da je gvožđe hema dvovalentno.

koje reaguju s katjonima dajući soli: KHb i KHbO2.45 .8 odnosno 6. 95% hemoglobina se nalazi u obliku oksihemoglobina.0 a to se ne dešava. Oksihemoglobin je slaba kiselina. U tkivu se oslobađa toliko CO 2 da bi pH krvi trebalo da se smanji od 7. 4 . to 60% ukupnog puferskog kapaciteta krvi dolazi na hemoglobin. Kod pH krvi oni se ponašaju kao slabe kiseline.65. Hemoglobin. Kada na ove soli dejstvuje ugljena kiselina. Hemoglobin ljudi ima veći afinitet od psećeg i kokošijeg. koja povećavanjem koncentracije vodonikovih jona disosuje na hemoglobin i kiseonik. povoljno utiče. Hemoglobin i oksihemoglobin imaju izoelektrične tačke kod pH 6. koje prati i povećana koncentracija vodonikovih jona. oslobađa se hemoglobin. Hemoglobini raznih životinja imaju različiti afinitet prema kiseoniku. kao i sve belančevine.Kriva disocijacija hemoglobina (A) i mioglobina (B) Iz krive disocijacije vidi se da povećavanjem pritiska kiseonika.4 na 4. pored smanjenog pO ₂. ima osobine pufera. a smanjenjem pritiska kiseonika u tkivu.Slika 6. Pošto u krvi ima najviše hemoglobina (10—14g%). što se dešava u plućnim alveolama (pO2 oko 105 mm Hg)*4[4]). a ugljena kiselina prelazi u bikarbonat: KHb+H2CO3―> HHb + KHCO3 U krvi se najveći deo CO2 nalazi u obliku bikarbonata i pH krvi ostaje konstantan. oksihemoglobin se potpuno disosuje u hemoglobin i slobodni kiseonik. na oslobođenje kiseonika iz oksihemoglobina. Povećavanje koncentracije CO2 u tkivu.

dvovalentno gvožđe hemoglobina prelazi u trovalentno i nastaje methemoglobin. Methemoglobin ne prenosi kiseonik a povećanje njegove koncentracije u krvi preko 2% (methemoglobinemija) je znak . Karboksihemoglobin disosuje pod uticajem svetlosti. oslobađa CO2 i prelazi u hemoglobin. Zbog toga povećanje koncentracije ugljenmonoksida u vazduhu od 0. Dejstvom slabih oksidacionih sredstava. reakcija. kao K3Fe(CN)6. Afinitet hemoglobina prema ugljenmonoksidu je 210 puta jači nego prema kiseoniku. Methemoglobin se potpuno razlikuje od oksihemoglobina. on takođe i jedan deo CO 2 vezuje hemijski na globin. po kome se lako raspoznaje (na 571 i 538 nm). koja je dugo vremena služila u sudskoj medicini za identifikaciju krvnih mrlja. Kada na hemoglobin dejstvujemo sirćetnom kiselinom i natrijumhloridom. Kao i svi derivati hemoglobina ima karakterističan apsorpcioni spektar. Karboksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina i ugljenmonoksida. Ovo je poznata Teichmann―ova. Dejstvom KCN ili NaCN na alkalni rastvor hemoglobina dobija se cijanmethemoglobin.03% deluje smrtonosno za 15 minuta. dobija se ferihem―hlorid ili hemin. dajući karbaminohemoglobin: HbNH2 + CO2→ HbNH―COOH Hemoglobin Karbaminohemoglobin kiseline. Ugljenmonoksid je jedan od najjačih krvnih otrova. Methemogiobin je oksidacioni proizvod hemoglobina. koji se odvaja u obliku lepih kristala. Zove se ugljenmonoksidhemoglobin ili karbonilhemoglobin. Zove se hemiglobin (Hi) ili ferihemoglobin. Prostetična grupa methemoglobina je feriprotoporfirin IX (ferihem ili hematin). U plućima karbaminohemoglobin dejstvom jače oksihemoglobina. u kojem je molekulski kiseonik labilno vezan za dvovalentno gvožđe.Pored toga što hemoglobin kao pufer sprečava da ne dođe do promene koncentracije vodonikovih jona u krvi.

V―vinil.bolesti. Posle toga se odvaja globin i gvožđe i nastaje zelena žučna boja biliverdin. Raspadanje hemoglobina počinje oksidacijom na α položaju porfirina. 6. jetri i koštanoj srži). zbog čega se na tom mestu prsten otvara. nitrobenzola. Dejstvom raznih hemikalija. joda.4. One se sastoje iz četiri pirolova prstena povezana u lancu.46 . Posle toga se hemoglobin eritrocita raspada u retikuloendotelnom sistemu (uglavnom u slezini. povećava se koncentracija methemoglobina u krvi.Nastajanje žučnih boja (M―metil.5 ŽUČNE BOJE Život eritrocita traje 120 do 130 dana. Proizvodi raspadanja hemoglobina su žučne boje — biliverdin i bilirubin. P―karboksietil grupa) . Slika 6. Enzimskom redukcijom biliverdin prelazi u crvenu žučnu boju bilirubin. nitrita. sulfamida i dr.. kao hlorata.

Kada žuč uđe u duodenum. narandžasto crvene pigmente urina i fecesa.).4. 6. Ona omogućava prenošenje elektrona u lancu disanja pri čemu metal (obično gvožđe) reverzibilno prelazi iz višeg na niži oksidacioni stepen. Prostetična grupa je metaloporfirinskog karaktera (Fe―protoporofirin. a na vazduhu se oksiduju u obojeni urobilin i sterkobilin. Bilinogen jedinjenja su bezbojna.U žuči ima najviše bilirubina i to kako slobodnog tako i vezanog za glukuronsku kiselinu. citohemin i dr. Sastoje se iz prostetične grupe i proteinske komponente.6 CITOHROMI Citohromi se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama i to vezani za mitohondrije ili slične strukturne elemente ćelije. enzimi crevne flore redukuju bilirubin u urobilinogen i sterkobilinogen. U ovim jedinjenjima su pirolovi prstenovi povezani — CH2 grupama. On se nalazi u malim količinama i u krvnom serumu kompleksno vezan za albumin. .

Citohrom―oksidaza je protein vrlo komplikovanog sastava. postoje najmanje tri vrste citohroma: a.47 . Tako su prva ispitivanja citohroma iz srčanog mišića (Keilin 1925) pokazala.Spektri redukovanih citohroma Citohromi imaju karakteristične apsorpcione spektre. Citohromi a i a3 su razni oblici enzima citohrom―oksidaze (Warburg―ov ferment disanja). Svaka jedinica sadrži jednu prostetičnu grupu— hemina a(=citohemin) i . Posle toga je u raznom biološkom materijalu (bakterijama. b. c1 i c nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija.Slika 6. a 3. jer je čvrsto vezan za strukturne elemente ćelije. b i c. Teško se ekstrahuje iz tkiva. mikroorganizmima. Sastoji se najmanje od 6 proteinskih jedinica. Spektar citohroma potiče od njihove prostetične grupe. da prema apsorpcionim spektrima. na osnovu kojih su i otkriveni (McMunn 1882). biljkama) otkriveno preko trideset vrsti citohroma. od kojih se samo pet: a.

slično kao hemoglobin. posle čega ne može da se redukuje i da učestvuje u prenosu elektrona. Hemin a je zeleno obojeni derivat hema. ali ne reaguje sa CO niti sa CN ― jonima. Oksidovana (feri) citohrom―oksidaza se jedini sa CN ― jonima. Hem je smešten duboko unutar peptidnog lanca. Citohrom c je najbolje ispitan. Prema apsorpcionom spektru prostetična grupa citohroma b je verovatno protohemin. Redukovana (fero) citohrom―oksidaza vezuje CO. za ostatke cisteina u peptidnom lancu. a na položaju 8 formil grupu. koji se sastoji od jednog peptidnog lanca izgrađenog od 104 aminokiselina i jednog hema. jer je dosta stabilan i lako se ekstrahuje. Od svih poznatih citohroma ona jedino može direktno da redukuje kiseonik predajući mu 4 elektrona: Vrlo verovatno da elektroni potiču od dva atoma Fe ++ i dva atoma Cu+. Hem je vezan za peptidni lanac dvojako. Dobijen je u kristalnom stanju iz različitog biološkog materijala.jedan atom bakra. Citohrom―oksidaza se direktno jedini sa kiseonikom u prisustvu citohroma c. Citohrom―oksidaza se u lancu disanja nalazi između citohroma c i kiseonika. preko dve vinilne grupe. Autooksidabilan je. Citohrom c je bazni protein. Posle mnogo godina određeno mu je i mesto u respiratornom lancu. Molekulska težina mu iznosi 12 000. Citohrom b je vrlo nestabilan i teško se ekstrahuje iz tkiva. koji na položaju 2 ima ostatak farnezilalkohola. koji ga . Zbog toga su CN― joni jako otrovni. koordinativnom vezom gvožđa za ostatak histidina i kovalentno.

nalaze se hlorofilni pigmenti. niti direktno reaguje sa kiseonikom.4. Wilstatter i Stoll su 1913 g.48 . Hlorofil A . Fischer. Zbog toga redukovani (fero) citohrom c ne može da veže ni CO. samo mesto gvožđa sadrže kompleksno vezan magnezijum. a hlorofil b žutozelene. Oni su neobično važni.opkoljava s obe strane. izolovali iz lišća hlorofil a i hlorofil b. Hlorofili su kao i hem metaloporfirini. Slika 6. Isto tako oksidovani (feri) citohrom c ne vezuje CN― jon. Hlorofil a je plavozelene boje.Vezivanje hema preko —SH grupa cisieina u citohromu c 6. jer omogućavaju korišćenje svetlosne energije kod fotosinteze. Strukturu hlorofila je objasnio H.7 HLOROFIL U zelenim delovima svih autotrofnih biljaka.

koje imaju za prostetičnu grupu Flavin―mononukleotid (fmn) ili flavin―adenin―dinukleotid (fad). ksantin―oksidaza. Hlorofil b se razlikuje od hlorofila a u tome što na položaju 3 porfirinskog prstena ima aldehidnu (―CHO) grupu namesto metil―grupe. što znači da se u lišću hlorofil nalazi kao prostetična grupa jednog hlorofil―proteina. jer imaju u svom molekulu visokomolekularni alkohol fitol (C20H39OH)). Poznati su hemoflavoproteini. Laktoflavin se sastoji iz izoaloksazinskog . to su tzv. jer ga ima u mleku. 6. metaloflavoproteini (npr. nazvan laktoflavin.Hlorofili su materije voštane konsistencije.4. Flavoproteini su složene belančevine. Fitol je estarski vezan za ostatak propionske kiseline na položaju 7 porfirinskog prstena. oksidaze različitih aminokiselina. dehidrogenaza ćilibarne kiseline i dr. koji pored flavin―nukleotida sadrže i hem (npr.). dehidrogenaza L(+) mlečne kiseline). ili riboflavin jer je žuto obojen. enzimi ciklusa β―oksidacije masnih kiselina i dr. Neki od njih sadrže pored toga i metal (Mo. Fe ili Cu). U ovu grupu spada veliki broj oksidoredukcionih enzima kao što je Warburgov »stari žuti ferment«. čitav niz enzima koji učestvuju u respiratornom lancu.8 FLAVOPROTEINI Flavoproteini su velika grupa biolški vrlo aktivnih proteina. U hloroplastima je hlorofil vezan za protein. Sastavni deo flavin―nukleotida je vitamin B2.

zadržao je ime nukleotid. koje nije vezano kao u hemu i koje se zato zove »nehemsko gvožđe«. Neki flavoproteini sadrže metal.prstena. Njih preuzima prostetična grupa. 6. kako je u gornjoj formuli prikazano. Iako ne postoji N―glikozidna veza. oduzimajući im jedan par vodonikovih atoma. Oni su međusobno povezani preko fosforne kiseline.7―dimetil―9―N―ribitil―izoaloksazin. Većina flavoproteina ima za prostetičnu grupu flavinadenin―dinukleotid (FAD). za koji je vezan alkohol D―ribitol. obično gvožđe. koji se sastoji iz dva nukleotida: riboflavin―fosfata i adenozin―monofosfata. Hemijsko ime mu je Flavin―mononukleotid (FMN) sadrži ostatak fosforne kiseline. U ovim mitohondrijalnim flavoproteinima Fe3+ služi kao akceptor elektrona i reverzibilno prelazi u Fe2 + . Reverzibilno primanje i odpuštanje vodonika dešava se na izoaloksazinskom prstenu laktoflavina. koja je estarski vezana za primarnu alkoholnu grupu ribitola. koja se pri tome redukuje. kao u nukleotidima. Svi flavoproteini katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja. radi sličnosti sa njima.

ali se mogu svariti usklađenim dejstvom malog broja proteolitičkih enzima (oko dvanaestak). di i tri―peptidaze. tripsin. Neki od ovih flavoenzima npr.Flavoenzimi. jer su digestivni enzimi nešto specifičniji. Endo―peptidaze obično hidrolizuju peptidne veze unutar lanca. koji se nalaze u drugim delovima ćelije. amino―. a i osetljivi na veličinu peptidnog lanca. karboksi―. oksidaza D―aminokiselina i urat―oksidaza se nalaze u organelama. čijom se hidrolizom dobija smeša slobodnih aminokiselina. Kod toga nastaje vodonik―peroksid. . koji se nalaze u mitohondrijama. pre nego što pređemo na metabolizam azota. himotripsin. ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom. odraslih životinja. kao što znamo. Za razliku od mitohondrijalnih flavoenzima. dakle. aminokiseline povezane peptidnom vezom. To su npr. Zato će biti korisno da ukratko prikažemo njihovo varenje. U ovu grupu spadaju: pepsin. Za hidrolizu peptidne veze su termodinamični uslovi povoljni. kao i prirodu aminokiselina koje ostvaruju peptidnu vezu (odnosno njihove bočne grupe). elastin. U proteinima su. Proteini ne mogu da se apsorbuju kroz zidove gastro―intestinalnog trakta. Njihova ponovna oksidacija u respiratornom lancu ide preko ubihinona. koje se zovu peroksisomi ili mikro―tela.1 VARENJE PROTEINA Najveći deo azotnih jedinjenja koja se unose hranom su u obliku proteina. Teorijski bi samo jedan enzim specifičan za peptidnu vezu bio dovoljan za varenje proteina. oni. Hidroliza peptidne veze je u stvarnosti komplikovanija. dehidrogenaza masna kiselina―koenzim A. lipoil―dehidrogenaza i dr.5 METABOLIZAM AZOTA 6. Oni moraju. U hrani se nalazi više miliona različitih proteina.5. 6. sukcinat―dehidrogenaza. mogu direktno da se oksiduju sa O2. Flavoproteini koji prenose elektrone (ETF) i dehidrogenaze masnih kiselina čine zajedno 80% mitohondrijalnih proteina. sem u retkim i izuzetnim slučajevima. U ovu grupu spadaju: dehidrogenaza nikotinamid―dinukleotida (NADH―DH). da se prvo razgrade u svoje sastavne aminokiseline ili manje peptide. tako da posle njihovog dejstva ostaju manji polipeptidi. Oni se mogu klasifikovati u dve grupe: Egzo―peptidaze koje hidrolizuju krajnje peptidne veze i odvajaju jednu po jednu aminokiselinu. jer se slobodna energija smanjuje za oko 15 kJ po vezi.

Najpoznatiji enzim ove grupe je leucin―aminopeptidaza (3.1) u stomaku. Trodimenzionalna struktura karboksipeptidaze A je poznata. U crevnom soku se nalaze i tripeptidaze. a na drugom (C―završetak) slobodnu karboksilnu grupu. Njen aktivni centar ima »džep« u koji paše bočni lanac aminokiseline C―završetka. to je sadržaj stomaka vrlo povoljan za aktivnost pepsina. Treba reći da pepsin spada u retke enzime. Supstrat i enzim grade kompleks preko atoma Zn u enzimu. Na ovaj deluju dipeptidaze crevnog soka. Svaki polipeptid ima na jednom kraju lanca (N―završetak) amino―grupu. koji imaju pH optimum oko 2. Slobodna karboksilna grupa supstrata smeštena je prema argininskom ostatku enzima tako da je poslednja peptidna veza tako orijentisana da lako podleže hidrolizi. Prvi proteolitički enzim koji u probavi deluje na proteine hrane je pepsin (3. zavisno od dužine trajanja njegovog dejstva. Pepsin tako načinje razgradnju proteinskih lanaca do polipeptida različite veličine. To bi međutim.23. koji luče mnogobrojne žlezde sluzokože tankog creva. Ova endo―peptidaza je vrlo široke specifičnosti. Posle reakcije ostaje opet slobodna nova ―COOH grupa. bio vrlo spori proces. tirozin i leucin. Karboksipeptidaza A skida aminokiseline. Značaj endo―peptidaze je baš u tome što one ubrzavaju hidrolizu proteina na taj način što dugačke peptidne lance cepaju u male fragmente usled čega se jako povećava broj slobodnih završetaka. kao što su fenilalanin. dakle. Karboksipeptidaza dejstvuje na peptide čije su krajnje aminokiseline lizin ili arginin. U crevnom soku. Kao što se iz imena naslućuje enzim najbrže hidrolizuje peptide koji imaju leucin u N―završetku.1). tako da ostaje dipeptid. Egzo―peptidaze bi mogle hidrolitičkim cepanjem sa oba kraja da potpuno svare proteinski molekul.0. sa koga hidrolitički otkidaju aminokiselinu sa slobodnom ―COOH grupom. čiji je bočni lanac aromatičan ili rašljasti alifatičan. koje ga hidrolitički cepaju na dve aminokiseline.4.11. Obe karboksipeptidaze se sintetišu u zimogenom obliku. koje cepaju egzo―peptidaze. pa enzim nastavlja da »gricka« peptidni lanac otkidajući jednu po jednu aminokiselinu. One deluju na sličan način kao i karboksipeptidaze. Može da hidrolizuje i N―završetke drugih aminokiselina nešto sporije. Pošto mukoza želuca luči HC1. koji aktivira pepsin u crevu. koje odlepljuju jednu aminokiselinu sa tripeptida. a luče se u crevo u sastavu pankreasnog soka. One se sintetišu u pankreasu. samo što otkidaju aminokiseline sa N―završetka peptidnog lanca.U prvu grupu enzima spadaju karboksipeptidaze A i B. daleko od neutralne tačke. nalaze se aminopeptidaze. . Karboksipeptidaze A i B deluju samo na C―završetak.4. a najosetljivija na hidrolizu pepsinom je peptidna veza izmedu hidrofobnih aminokiselina.

Dobijen je i sintezom. kada se kiselina neutrališe. Gastrin je polipeptid koji se sastoji od 17 aminokiselinskih ostataka. Sekretin je polipeptid. koji se koristi za proizvodnju sirišta. himozin). Hormon gastrin stimuliše izlivanje stomačnog soka. Sam hormon se oslobađa u krvotok posle dejstva nekih sastojaka u hrani (»sekretagogum«) na mukozu stomaka. Renin (labfement.tirozin. a onda autokatalitički prisutnim pepsinom. triptofan. Pepsin se luči u obliku neaktivnog zimogena. pepsinogena. ali ga nema u soku odraslog čoveka. jer su bogati bikarbonatom koji neutrališe stomačni HCl u poluvarenoj hrani i pomera joj pH bliže optimumu digestivnih enzima pankreasnog i intestinalnog soka. Ova titracija kiseline izgleda da se reguliše na sledeći način: kiselina u himusu deluje na mukozu duodenuma i izaziva lučenje hormona sekretina u krvotok. U odsustvu Ca2+ jona ne dolazi do koagulacije. . kad napusti stomak ulazi u dvanaestopalačno i tanko crevo. jako stimuliše sekreciju stomačnog soka. javlja se u stomačnom soku dece. crevnim sokom i žuči. Postoji u dva oblika: sulfatiranom (koji je aktivniji) i nesulfatiranom. Mogućno je da od ovog zimogena nastaje u čoveka više srodnih pepsina i jedan pepsinu sličan enzim gastriksin. HC1 i sluz. asparaginska i glutaminska kis. arginin himotripsin. čiji je optimalni pH = 3.tripsin R1=lizin. Sekretin nestaje iz krvi posle kratkog vremena. čija je kalcijumova so nerastvorljiva i odvaja se kao ugrušak. lučenje sekretina se smanjuje. Njihov pH je između 7 i 8. pa se time i usporava tok alkalnog soka. Pankreasni sok koji se oslobađa posle stimulacije izazvane sekretinom. a mnogo bikarbonata. triptofan. Luči se obilno u četvrtom stomaku teladi. Injicirani histamin. On koaguliše mleko i time usporava prolaz mlečne hrane kroz digestivni trakt. koji se početno aktiviše sa HC1. R1 = fenilalanin. sadrži malo enzima. koji se sastoji od 27 aminokiselinskih ostataka. takođe. Mlečni kazein dejstvom renina prelazi u parakazein. stvara se sok u kome ima dosta enzima. enzim koji aktivno učestvuje u koagulaciji mleka. gde se meša sa tri sekreta: pankreasnim sokom. sekretin se prenosi krvotokom do pankreasa gde stimuliše pojačani tok alkalnog soka. leucin. pankreoziminom. koji sadrži pepsinogen. Polu―varena hrana (himus). Stimulacijom drugim hormonom. pepsin R2 = fenilalanin.

Specifičnost elastaze je veoma široka. kojih ima u kolostrumu izvesnih životinja. Misli se da su ova tri enzima nastala od nekog zajedničkog pretka― endopeptidaze. 6. U toku aktivacije tripsinogena skida se heksapeptid sa N―završetka.U sledeću digestiju proteina se uključuju tri važne endo―peptidaze: tripsin (3. Tripsin i himotripsin uopšte ne deluju na elastin. Razlika u brzini resorpcije L― i D―oblika pokazuje da je u to uključen neki selektivni transportni sistem.4. Sva tri se stvaraju u pankreasu u obliku zimogena. .21.1) i elastaza (3. Antitela. Kad se jednom stvori slobodni tripsin. koji pumpa L―aminokiseline kroz intestinalnu mukozu. mada brže cepa peptidne veze aminokiselina sa kratkim hidrofobnim bočnim lancima.4). Zbog toga njih inhibira DFP i druga organofosforna jedinjenja. To je protein koji se nalazi u žutom vezivnom tkivu i koji je veoma bogat glicinom i alaninom i zbog toga je dobar supstrat za elastazu. proteinskog porekla.4. koju luči intestinalna mukoza.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA) Proizvodi proteinskog varenja se resorbuju kroz crevni zid i ulaze u portalni krvotok. npr. može novorođenče da resorbuje nepromenjena u prvim danima života. Ona mu obezbeđuju pasivni imunitet. kao što su alanin. dok himotripsin uglavnom hidrolizuje peptidne veze karboksilnih grupa aromatičnih aminokiselina triptofana. luče se u pankreasnom soku i izlivaju u crevo. Posle dejstva ova tri enzima ostaje smeša malih peptida i nešto slobodnih aminokiselina. Tripsin je vrlo specifičan za veze karboksilnih grupa arginina i lizina. one bi se resorbovale istom brzinom. Neke osobe su alergične na izvesne sastojke hrane.5. ima sličan položaj disulfidnih mostova i svi imaju u aktivnom centru ostatak serina. enterokinazom. Navedene tri endo―peptidaze se nadopunjuju međusobno. Himotripsinogen i proelastaza prelaze u aktivne enzime cepanjem nekih peptidnih veza tripsinom. on aktivira još više tripsinogena i proces teče autokatalitički kao prelaženje pepsinogena u pepsin. Da je njihova resorpcija prosta difuzija.11). Struktura ova tri enzima na mnogim mestima pokazuje homologiju sekvence. koji ih nosi u jetru da se metabolizuju. konja. tirozina i fenilalanina.4. Proteinske L―aminokiseline resorbuju se daleko brže od neproteinskih D―aminokiselina. glicin i serin.21. Tripsinogen se početno aktivira specifičnim enzimom. koji sakriva aktivni centar tripsina. himotripsin (3. jer hidrolizuju peptidne veze između različitih aminokiselina. gde se odigrava njihova aktivacija. Elastaza je dobila ime po tome što razgrađuje elastin. Svi se slažu da intaktni proteinski molekuli prolaze kroz crevni zid u krv vrlo retko i pod specijalnim okolnostima.21. koji ulaze u krvotok.

Procesi koji učestvuju u održavanju fonda aminokiselina Ispitivanja aminokiselina obeleženih izotopima pokazala su da se proteini neprestano razgrađuju i resintetizuju.5. Slobodne aminokiseline napuštaju ove ćelije i ulaze u krvotok. tako da je on prilično na konstantnom nivou. U odraslih osoba prinos fondu aminokiselina od razgradnje telesnih proteina je u ravnoteži sa potrošnjom za njihovu resintezu. To je dokaz da postoje aktivni transportni mehanizmi ne samo za slobodne aminokiseline. To je sigurno dokazano za izvesne viruse kao što je virus poliomielitis―a. Srednja koncentracija slobodnih aminokiselina u krvi čoveka je oko 50 mg%. U vezi sa resorpcijom ostaje još mnogo nerazjašnjenih pitanja. odnosno u celoj krvi oko 2.Verovatno je da se prolaz makromolekula u cirkulaciju dešava i u respiratornom traktu.49 Slika 6. kao i u crevu. ne zna se mesto gde se hidrolizuju manji peptidi. odigrava se unutar epitelijalnih ćelija debelog creva. kao ni kod gravidnih ženki ili u laktacionom periodu. Retki slučajevi nastajanja antitela samo od nekih od nebrojenog broja proteina je jak dokaz da se intaktni protein vrlo retko direktno resorbuje. Najvažniji putevi snabdevanja i potrošnje fonda aminokiselina dati su na slici 6. kao što su: relativni odnos količine resorbovanih aminokiselina prema peptidima. 6. Stalnim varenjem proteina ulazi u fond oko 70 g. Veličina zalihe se menja u toku dana. Kod toga cela količina ostaje nepromenjena. koji se resorbuju. ove dve veličine nisu uravnotežene u mladunčeta.3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA Smatra se da celokupna količina slobodnih aminokiselina u krvi i drugim telesnim tečnostima obrazuje »zalihu ili fond« (pool). Nedavno je potvrđeno da se mali peptidi resorbuju brže od aminokiselina iz kojih su izgrađeni. tako da njihovi molekuli imaju ograničeno vreme trajanja. Zadnji stepen varenja. U ovaj fond se aminokiseline neprestano dodaju i iz njega uzimaju. da li na površini ćelija ili intracelularno i kakav je mehanizam njihovog transporta.49 . već i za manje peptide. koje raste.5 g. odnosno hidroliza malih peptida. Izgleda da se posle varenja u crevu dobijaju pored slobodnih aminokiselina i manji peptidi. Medutim. koza proizvode do 300 g . Tako npr.

4 METABOLIZAM AMINOKISELINA Metabolizam aminokiselina je vrlo komplikovan. a osim toga mnoge aminokiseline mogu da se metabolišu na više načina. organizam ne odlaže aminokiseline.5. ako ih ima više nego što mu je potrebno. koje uzima iz fonda aminokiselina. a koncentracija aminokiselina u krvi se održava na prilično konstantnom nivou. Glavni metabolični put vodi do potpune razgradnje aminokiselina do CO2. Aminokiseline se vrlo često koriste za biosinteze drugih sastojaka.50 . i njima nastaju korisna i organizmu neophodna jedinjenja. Pošto sve . prstenaste sisteme i reaktivne grupe. Višak aminokiselina ulazi u energetski metabolizam. One obezbeđuju različite nizove ugljenikovih atoma. Za razliku od masti. Taj proces se zove desaminacija. a ne kao rezerva za dobijanje aminokiselina. jer se one međusobno veoma razlikuju. Na slici 6.mlečnih proteina dnevno. U njemu nema nikad više od nekoliko grama u bilo koje doba. Manji deo aminokiselina se uključuje u sporedni put.Biomolekuli koji nastaju od aminokiselina Izlučivanjem u urinu gubi se nešto malo aminokiselina. Iako male količine aminokiselina se metabolišu ovim sporednim putevima. koji je specijalni za svaku aminokiselinu. 6. vode i amonijaka.5 g dnevno u čoveka. koje se mogu odlagati u adipozno tkivo ili ugljenih hidrata koji se čuvaju u obliku glikogena. Prvi stepen u oksidaciji aminokiselina je odvajanje amino―grupe i njena zamena keto―grupom.50 su dati primeri učestvovanja aminokiselina u sintezi nekih biomolekula. Svi proteini se sintetišu za specifične potrebe. To je neznatno u odnosu na dnevno unošenje hranom. oko 1. Slika 6.

acetil―KoA ili u neki od intermedijera ciklusa (npr. Npr. Slika 6. pretvara u oksalacetat. Prolin. Zadatak svih metaboličnih puteva aminokiselina je da se one pretvore u takvo prosto jedinjenje. koji se uključuju u ciklus. koji se. sukcinil―KoA). koje se kao intermedijeri ciklusa trikarbonskih kiselina uključuju u oksidativni metabolizam. Asparagin prvo gubi amidnu grupu i daje aspartat. pa zatim u α―ketoglutarnu kiselinu. Svaka ketokiselina se dalje zato individualno metabolizuje. one koriste prilično isti način za početnu (primarnu) desaminaciju. Nastale keto―kiseline su različite strukture. Razgradnja aminokiselinskih ostataka ide do piruvata. razgradnja triptofana do acetil―KoA odvija se u 14 reakcija.proteinske aminokiseline (izuzev prolina i oksiprolina) imaju opštu formulu R―CH(NH3+)COO-. rašljasti ili aromatične i heterociklične prstenove. koje nastaju transaminacijom glutaminske i asparaginske kiseline.51 je prikazan ulaz različitih aminokiselina u CLK. oksalacetata. glutamin. izoleucin i valin pretvaraju se u sukcinil―KoA. koji je takođe intermedijer CLK. intermedijere CLK. Mogu imati ravan niz C―atoma. histidin i arginin prvo prelaze u glutamat. Prosta i jednostavna je razgradnja ketokiselina. Na donjoj slici 6. Metionin. To su α―ketoglutama i oksalsirćetna kiselina. Razgradnja ketokiselina je često prilično komplikovana.51 . kao što je već rečeno. Sudbina dvadesetak proteinskih aminokiselina može se sažeti na sledeći način: Aspartat i glutamat desaminacijom daju oksalacetat i α―ketoglutarat. koje može da uđe u CLK.Putevi ulaženja aminokiselina u ciklus trikarbonskih kiselina .

a 3 C―atoma piruvat. od devet C―atoma tirozina četiri daju acetoacetat. Aktivnost ovog enzima je mala u ćelijama sisara i smatra se da nema značajnu ulogu u metabolizmu aminokiselina. alanin. već što može da desaminira većinu . a) Oksidativna desaminacija Najvažniji enzimi koji učestvuju u oksidativnoj desaminaciji su: oksidaza D―aminokiselina (1.4. O oksidazi D―amino kiselina je već bilo govora. tako npr.3. Oksidaza L―aminokiselina katalizuje sličnu reakciju kao oksidaza L―aminokiselina.3. Oni sadrže i katalazu. Oksidaza D―aminokiselina se nalazi u specijalnim organelama. tirozin. Samo od glukogenih može da se sintetiše glukoza. lizin i triptofan se pretvaraju u acetoacetil―KoA. Na slici 6.2). ćelijskim mikro―telešcima (peroksizomima). na koga ne deluju drugi enzimi. se nalaze u ćelijskom zidu nekih bakterija. Fenilalanin.5.Na slici 6.2) i glutamat―dehidrogenaza (1. On jedino oksidativno desaminira lizin.51 se vidi da su neke aminokiseline i glukogene i ketogene. Npr. Prostetična grupa ovog enzima je flavin mononukleotid (FMN).4.4. jer su njegovi supstrati neproteinske D―aminokiseline. serin i treonin. 6. a one koje daju acetoacetil―KoA su »ketogene«. oksidaza L―aminokiselina (1. Aminokiseline koje se pretvaraju u piruvat nazivaju se »glukogene«. s tom razlikom što su njeni supstrati proteinske L―aminokiseline. To su cistein.1. Glutamat―dehidrogenaza je najvažniji enzim i to ne samo zbog njene uloge u metabolizmu glutamata.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE Dva najvažnija i opšta procesa kojima se postiže pretvaranje aminokiselina u ketokiseline su: oksidativna desaminacija i transaminacija. One se vrlo retko javljaju u prirodi. leucin. enzim koji razlaže vodonik―peroksid. a katalizuje sledeću reakciju: Prisustvo ovog enzima je prilično misteriozno. glicin. a koji mora prethodno da pređe u ε―acetil―derivat. ulazi u oksidativnu razgradnju.51 se vidi da se pet aminokiselina razgrađuju do piruvata. koji nastaje u toku reakcije oksidaze.3). koji posle oksidativne dekarboksilacije u obliku acetil―KoA ulazi u CLK. a ne FAD. koji pošto pređe u acetil―KoA. To je enzim kojiima za prostetičnu grupu FAD.

I njegove protomerne jedinice se sastoje od šest peptidnih lanaca (M. Enzim ima molekulsku težinu oko 312 000. Različita jedinjenja kao gvanozin―trifosfat (GTP). triptofan. Ona katalizuje sledeću reakciju: Reakcija glutamat―dehidrogenaze je reverzibilna i služi kako za sintezu glutamata. b) Transaminacija U reakcijama transaminacije prenosi se amino―grupa aminokiselina na jednu od sledeće tri α―ketokiseline: piruvat. cistein. . asparagin. Glutamat je najbolji supstrat za ovaj enzim. α―ketoglutarat i oksalacetat. izoelucin. kad se poveže sa procesom transaminacije. fenilalanin.T. Glutamat―dehidrogenaza zbog alosterne strukture je regulatorni enzim metabolizma aminokiselina. arginin. Slabija aktivnost može da se dokaže i za neke monokarbonske aminokiseline. Aktivan je samo oligomerni oblik. što izaziva smanjenje aktivnosti glutamat―dehidrogenaze. kao što je alanin. koga ADP i izvesne aminokiseline štite da ne pređe u sastavne protomere.aminokiselina. Najmanje 11 proteinskih aminokiselina može da se transaminira: alanin. oligomerne je strukture. lizin. asparaginska kiselina. = 52 000). Protomeri za razliku od oligomera pokazuju aktivnost alanin―dehidrogenaze. Ove promene u specifičnosti ukazuju da enzim može da postoji u raznim oblicima u zavisnosti od prisustva izvesnih manjih molekula. tirozin i valin. tako i za njegovu oksidativnu desaminaciju. NADH i neki steroidni hormoni izazivaju desagregaciju oligomera.

6.1)— GOT: i U reakcijama transaminacije ne dolazi do prave »transaminacije«. ređe je to asparaginska i alanin.1. Transaminaze se nalaze i u citoplazmi i u mitohondrijama. amino―grupa od većine aminokiselina je Povezivanjem transaminacije sa oksidativnom desaminacijom. dolazi do oslobađanja NH4+. aglutamat dehidrogenaza za par glutamat―α―ketoglutarat. Alanin―transaminaza (GPT) je specifična za par: piruvat―alanin. Zadatak transaminaza je da sakupe amino―grupe različitih aminokiselina u obliku jedne aminokiseline. On ulazi u mitohondrije posredstvom specifičnih prenosilaca. koje se odigravaju u i citoplazmi povezane su s onima u mitohondrijama. Dokazano je da se amino―grupe sakupljaju u citoplazmi u obliku glutamata. U matriksu mitohondrija se nalazi . jer se ne oslobađa amonijak. obično glutaminske. ona mora da se prenese na α ―ketoglutarat dejstvom GOT: Krajnji primalac α―ketoglutarat.Transaminacija se može predstaviti sledećom shemom: Najvažnije transaminaze su alanin―transaminaza (2.1. koju katalizuje glutamat―dehidrogenaza.2)—GPT: α―aminokiselina + pirogrožđana ↔ α―ketokiselina+alanin glutamat―trans―aminaza (2. U organizmima gde dominira GPT u sakupljanju amino―grupa.6. Transaminacije.

Na slici je označena samo aldehidna grupa koenzima H—C=O c) Neoksidativna desaminacija Aminokiseline mogu da izgube amino―grupu ne samo dejstvom transaminaza i dehidrogenaza. Sve transaminaze izgleda da imaju isti koenzim. nastaje ketokiselina (A) i oslobađa se koenzim (slika 6.Uloga pirodoksal―fosfata u transaminaciji. već i dejstvom specifičnijih dehidrataza i desulfhidraza. Kondenzacijom s aminokiselinom koenzim prelazi u Schiff―ovu bazu u kojoj dolazi do premeštanja i posle hidrolize. kao kinaze u energetskom metabolizmu. Oni katalizuju sledeće reakcije: . odnosno H2S.aspartat―glutamat―transaminaza. Transaminaze imaju analognu ulogu u metabolizmu amino―grupa.52). dejstvom molekula H2O.52 . piridoksal―fosfat. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: serin i treonin―dehidrataza i cistein―desulfhidraza. Slika 6. On igra ključnu ulogu u prenošenju amino―grupa. To su enzimi koji otkidaju molekul vode od supstrata.

6 SUDBINA AMONIJAKA Desaminacijom aminokiselina u jetri i drugim organima. Da ne bi došlo do povećanja koncentracije amonijaka u krvi. čije izlučivanje zahteva veliku količinu vode. Treonin―dehidrataza je naročito interesantna.1 do 0. a naročito u bubrezima stvaraju se znatne količine amonijaka. Glukoza reprimira sintezu ovog enzima. Neke ribe izlučuju slobodan amonijak. dakle. prevodi u glutamin: .5. Kao što smo već rekli. da otklanjaju amonijak istom brzinom. Životinje kao što su ptice. izlučuju amonijak u obliku nerastvorne mokraćne kiseline (to su urikotelni organizmi). ali njima stoje na raspolaganju neograničene količine vode u kojoj žive.Sva tri enzima imaju piridoksal―fosfat kao koenzim. on se u tkivu. Životinje moraju. u koju dospeva krvotokom. U čoveka iznosi 0. prelaženje u ureju se odigrava u jetri.2 mg/100ml. kojom ga i proizvode. 6. npr. Amonijak je vrlo toksičan i njegova koncentracija u krvi mora da se održava na vrlo niskom nivou (u tragovima). kazeinom. koje se lako izlučuje. dejstvom glutamin―sintetaze. Kopnene životinje detoksiciraju amonijak na taj način što ga pretvaraju u neko neškodljivo jedinjenje. a njegova detoksikacija. amonijak nastaje u većini tkiva. jer se njena sinteza može da indukuje i kod viših životinja. Kod sisara je to ureja (ureotelne). reptili i neke muve koje moraju da čuvaju vodu. u obliku NH4+ jona.

ali samo ureotelne životinja sadrže enzim arginazu. Ona se odigrava u ciklusu povezanih reakcija i zato se naziva ciklus ureje. Ona katalizuje ireverzibilno hidrolizu arginina u ureju. Sintezu ureje u jetri su objasnili Krebs i Henseleit 1931 g. U ciklus ulaze dve amino―grupe. NH4+ jonima. koji bi se inače potrošili za neutralizaciju kiselina. Reakciju katalizuje glutaminaza: glutamin + H2O → glutamat + NH3 Na ovaj način organizam čuva Na+ jone plazme. Male količine ornitina učestvuju u »urea«―ciklusu (1 ornitin: 20 ureje). One zajedno sa molekulom CO2 prevode aminokiselinu ornitin u arginin. nastale desaminacijom aminokiselina. Od svih aminokiselina u krvi ima najviše slobodnog glutamina (oko četvrtine slobodnog amino―azota u krvi). što služi za transport amonijaka. koji se dobijaju hidrolizom glutamina. pored toga. predstavlja i jedinu rezervu azota u organizmu.Glutamin. Ovaj deo ciklusa odigrava se kod svih životinja koje mogu da sintetišu arginin. Danas se smatra da prva amino―grupa koja ulazi u ciklus nastaje oksidativnom desaminacijom glutamata u mitohondrijama: Nastali slobodni amonijak zajedno sa CO2 karbamil―fosfat sintetaze u karbamil―fosfat: prelazi dejstvom . kod toga se ornitin regeneriše. U bubregu se neutrališu kiseline urina (sumporna i fosforna iz proteinske hrane).

Reakciju u prisustvu ATP―a katalizuje argininosukcinat―sintetaza: . Druga amino―grupa ulazi u ciklus u obliku aspartata. za koju se vezuje CO 2 (aktivni CO2. On prenosi karbamil―grupu na ornitin.Enzim sadrži biotin kao prostetičnu grupu. Reakcija je ireverzibilna. a karbamil―fosfat je visokoenergetsko jedinjenje. On nastaje od glutamata dejstvom aspartat―glutamat―transaminaze: Amino―grupa apsartata se vezuje na karbonilni C―atom citrulina dajući arginino―sukcinat. dajući citrulin. Dva molekula ATP―a su potreba za nastajanje jednog molekula karbamil―fosfata.) i tek onda reaguje s amonijakom.

Urotelne životinje imaju arginazu. dejstvom argininosukcinaze. to su za nastajanje jednog mola ureje u stvari potrebne četiri visoko energetske fosfatne veze. . na slobodni arginin i fumarat. dajući ornitin: Arginin + H2O → ureja + ornitin Posle ove reakcije počinje ponova sinteza arginina. Ukupna promena u ciklusu ureje je sledeća: 2NH3 + CO2 + 3 ATP + 2H2O → urea +2ADP+2Pi + AMP+PPi G°' = oko ―40kJ Pošto se nastali pirofosfat hidrolizuje u fosfat. Ovaj niz reakcija koriste ćelije za sintezu arginina. Nastali fumarat ulazi u CLK kao intermedijer.Argininosukcinat se reverzibilno razlaže. koja otkida ureju od arginina.

. mono― i diamin―oksidaze. kao što su glutamat―transaminaza. koji katalizuju dekarboksilacije aminokiselina: Produkti dekarboksilacije su primarni amini. koje ih oksiduju u aldehide. koji je vrlo jak otrov. Drugi primeri su: CO2 glutaminska kiselina-------→ γ―aminobutirat (aktivan u CNS) CO2 5―hidroksi―triptofan --------→ serotonin (vazokonstriktor i sinaptički transmiter) 3 :4―dihidroksi―fenilalanin → dopamin (preteča adrenalina) —CO2 Tirozin ---------→ tiramin (sužava krvne sudove i dovodi do povišenja krvnog pritiska) Sve ove supstance se posle izvršene akcije. koji jako stimuliše glatku muskulaturu. glutamat―aspartat transaminaza. Tako se npr. karbamilfosfat sintetaza. histidin dekarboksilira u histamin. nalaze se u mitohondrijama jetre. 6. Nedavna ispitivanja su pokazala da su enzimi ciklusa prostorno odvojeni. kao i enzimi četiri glavnih reakcija ciklusa. pojačava sekreciju stomačnog soka itd.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA U mnogim tkivima se nalaze enzimi.Mnogi enzimi koji snabdevaju ciklus amino―grupama. moraju da detoksiciraju. koji često imaju snažno fiziološko dejstvo. širi kapilare. posebno centralnog nervnog sistema. Za njihovu detoksikaciju postoje enzimi.5. da bi se sprečilo nagomilavanje amonijaka u krvi. npr.

purinskih i pirimidinskih baza. potrebno je da detaljno prodiskutujemo metabolizam glicina i serina. Za oksidaciju glicina postoji specifična glicin―oksidaza (flavoenzim).5. koja katalizuje reakciju: Glioksalat može takođe da nastane i transaminacijom glicina. kojih ima u nekoliko međupromenljivih oblika. za biointezu npr. C—1 ostaci se aktivišu vezivanjem za tetrahidrofolne kiseline (THFA).6. a i triptofana.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA Da bi mogli da objasnimo poreklo nekih azotnih jedinjenja u urinu. odnosno na raznim . a) Glicin i serin Glicin je jedina proteinska aminokiselina koja nema asimetričan C―atom i nije supstrat za oksidaze ni D― niti L― aminokiselina. Formijat se koristi kao izvor C―l čestica (aktivni formijat). cisteina i metionina. On se vrlo brzo oksiduje u jetri u formijat i CO2. fenilalanina i tirozina.

Dva C― atoma serina (α i β) vode poreklo od α―C―atoma glicina: Donor C—1 ostataka odnosno —CH2OH grupe je N5. . gubi vodu i prelazi u piruvat. Dokazano je da glicin i serin prelaze jedan u drugi. Svaki oksidacioni oblik prenosi određeni C—1 ostatak: formil —CHO. Poznato nam je da su ova dva amina. to su obe aminokiselina glukogene. a acetilholin igra ključnu ulogu u prenosu nervnih impulsa. koji metilacijom daje holin. oksimetil —CH2OH i metil ―CH3. One se preko piruvata uključuju u metabolizam ugljenih hidrata. Pošto serin ne―oksidativnom desaminacijom . komponente fosfoglicerida.oksidacionim nivoima. Pretpostavlja se da biosinteza glicina i serina u jetri ide na sledeći način: Od serina može da nastane dekarboksilacijom etanolamin. N10 ―metilen THFA.

Slika 6. C―atomi purinskog prstena na položaju 4 i 5. Osam C―atoma i četiri N―atoma porfirinskog prstena (debelo ucrtani) potiču od osam molekula glicina. koji potiču od glicina zadebljani su). Od glicina i sukcinata nastaje prostetična grupa hem. koristeći ugljenikove i azotove atome glicina.53 . Tiolska ―SH (ili sulfhidrilna) grupa je vrlo reaktivna. b) Aminokiseline sa sumporom (cistein i metionin) Cistein je analog serina u kojem je kiseonikov atom alkoholne grupe zamenjen sumporom. takođe bilo govora da glicin učestvuje u detoksikaciji aromatičnih jedinjenja. kao i N―atom na položaju 7 potiču od glicina. benzojeve i nikotinske kiseline. Ranije je. Dve ―SH grupe se oksiduju u disulfidnu —S—S— grupu. Životinski organizam može da sintetiše purinske baze. Glavni put metabolizma viška cisteina vodi do piruvata i neorganskog sulfata .Skelet porfirinskog prstena hema (C― i N―atomi. O važnosti —SH grupe za aktivnost mnogih enzima bilo je ranije govora.Molekul glicina ima dakle mnogostranu ulogu u biosintezi ćelijskih sastojaka i biološki aktivnih jedinjenja. Biosinteza ovih jedinjenja je do detalja objašnjena. npr.

nastaje kao sporedni proizvod.Oksidacija cisteina Oksidacioni proizvod cisteina. koja se koristi za biosintezu mnogih sastojaka.adenozilmetionin .Slika 6. On je sastavni deo žučnih kiselina i doprinosi polarnosti ove grupe lipida svojom —SO3H grupom. U biološkim metilacijama metil―grupa se prvo energetski obogaćuje sa ATP―om. taurin. Metionin je aminokiselina koja sadrži metil―grupu. Aktivni davalac ―CH3 grupa je »aktivni metionin« koji se zove S .54 .

katehol. Homocistein ima jednu —CH2 grupu više nego cistein. metilovane purinske baze. sintetiše se u organizmu cistein. Ona ne može direktno da se odstrani da bi nastao cistein. homocisteina. .Metilna grupa se prenosi (reakcije transmetilacije) na razne akceptore kao što su: gvanidino―sirćetna kiselina. Tako trans―metilacijom nastaje od gvanidino―sirćetne kiseline kreatin: Na sličan način nastaju N1―metil―nikotinamid. Metionin može potpuno da snabdeva organizam sumporom. koji se prenosi na serin. adrenalin. Od njegovog demetilovanog derivata. Sinteza cisteina ide tako da se koristi samo atom sumpora homocisteina. fosfatitil―etanolamin itd. histamin.

. koja mogu da budu genetski defektna.Ostatak homocisteina se transaminacijom pretvara u α―ketobuternu kiselinu. jer je hidroksilacija ireverzibilan proces. U nedostatku enzima A dolazi do blokade glavnog puta razgradnje. jer životinjski organizam nije u stanju da sintetiše benzolov prsten. i za regeneraciju metionina. Tirozin nastaje iz fenilalanina hidroksilacijom (uvođenjem hidroksilne grupe). tako da ona skreće u pravcu nastajanja fenilpiruvata. Njegova metilacija ide sa derivatima tetrahidro―folne kiseline. Tirozinoza je vrlo redak genetski defekt. prouzrokuje mentalno zaostajanje bolesnika. poznata kao fenilketonurija. jer su u čoveka već odavno poznata nasledna oboljenja. koja se kompletno metabolizira.55 je data shema razgradnje aromatičnog prstena. c) Fenilalanin i tirozin Fenilalanin je esencijelna aminokiselina. Tirozin ne može da pređe u fenilalanin. Razgradnja aromatičnog prstena je medicinski vrlo interesantna. koja nastaju kada je ova razgradnja poremećena. On zbog toga nije esencijelna aminokiselina. koji se nagomilava. C i D označena mesta. Ova metabolična greška. Na slici 6. kada u hrani ima dosta fenilalanina. na kojoj su sa A. Zbog genetskog defekta u sintezi enzima dolazi na mestima njihovog dejstva do prekida razgradnje i nagomilavanja intermedijera. B. Homocistein služi. kada se mokraćom izlučuje tirozin i p―hidroksifenil―pirogrožđana kiselina. Ona se poznaju po nagomilavanju intermedijera. takođe.

koje apsorbuju u vidljivom delu spektra i zbog toga su vrlo tamno obojeni . naziva se alkaptonurija. zbog nedostatka enzima na mestu D. On sadrži indolov prsten. Albino životinje ne mogu da sintetišu pigmente melanine. Slika 6. koja zbog toga stajanjem pocrni.Izlučivanje homogentizinske kiseline u mokraći. Pigmenti se sastoje od dugačkog C―lanca. sa velikim brojem konjugovanih dvogubih veza. koji polimerizuje u pigmente melanine.55 . Različite oksidaze u prisustvu kiseonika pretvaraju tirozin u reaktivni hinon.Šema razgradnje fenilalanina i tirozina sa označenim genetski :defektnim mestima . Ona se javlja u nedostatku enzima koji razgrađuju homogentizinsku kiselinu.

9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI U mokraći životinja pored veće količine ureje. koji je proporcionalan njenoj mišićnoj razvijenosti.56 . iz koje bakterije crevne flore sintetišu amid nikotinske kiseline. izlučuje se i dosta kreatinina (u čoveka 1—3 g dnevno). tako da je njegovo izlučivanje takođe konstantno. Mokraćni kreatinin je endogenog porekla.5. odnosno ne potiče iz hrane. Celokupna količina kreatina plus kreatin―fosfata jedne individue održava se na prilično konstantnom nivou. glicin i metionin u obliku S―adenozilmetionina: Slika 6. 6.Biosinteza kreatin―fosfata i nastajanje kreatinina .d) Triptofan Triptofan je esencijelna aminokiselina. Jedan deo ovog kreatina i kreatin―fosfata (oko 20%) se svakog dana pretvara u kreatinin. Dnevni gubitak kreatina se nadoknađuje sintezom u kojoj učestvuju tri aminokiseline: arginin.

Aminokiseline sa alifatičnim bočnim nizovima su nepolarne ili hidrofobne.Ukratko: Aminokiseline su osnovna strukturna jedinica protina i čine više od 20% suve mase organskih molekula koji se nalaze u ćelijama. tirozin. Glicin nema bočni lanac i može da se prilagođava konformacijama koje su sterno nedostupne za druge aminokiseline. Zbog karboksilne i aminogrupe što ih sadrže. cistein. aminokiseline su amfoterna jedinjenja. Osim glicina. valin. mogu se ponašati i kao kiseline i kao baze. a takve su i neke aminokiseline sa aromatičnim R-ostacima. a one s NH₂ grupom desno kao D-aminokiseline. Bazne aminokiseline imaju. tkivima i organima. Prema osobinama bočnih nizova mogu se razlikovati više grupa aminokiselina. a ostatak R može biti nepolaran (glicin. Kisele aminokiseline imaju dve COOH grupe. alanin. Na kraju postoje i jonizovane. metionin). Aminokiseline sadrže karboksilnu (COOH) grupu i amino grupu (-NH ₂). serin.i OHgrupe su hidrofilne i polarne ali nisu jonizovane. tj. Kako aminokiseline . cistin. Neutralne aminokiseline imaju jednu COOH i jednu NH ₂ grupu. ostale amino kiseline mogu biti u dva izomerna oblika. One aminokiseline čija se amino grupa nalazi levo od α-C atoma. prolin i fenilalanin) ili polaran (triptofan. Aminokiseline pokazuju sve hemijske reakcije karakteristične za obe funkcionalne grupe. aromatične ili heterociklične bočne nizove. Konformaciono važne aminokiseline su glicin i prolin. arginin i histidin. koje imaju alifatične. Prema hemijskoj strukturi aminokiseline se dele na neutralne. treonin. Tako se glicin obično nalazi u regionima uvrtanja lanca gde polipeptidna kičma pravi oštre zaokrete. izoleucin. Aminokiseline koje sadrže SH. označavaju se kao L-aminokiseline. Enormna strukturna i funkcionalna složenost proteina proizilazi iz različitih kombinacija 20 proteinogenih aminokiselina koje se vezuju u polimere. kao i dodatne NH ₂ i COOH grupe. To su asparaginska i glutaminska kiselina. leucin. U organizmu čoveka nalaze se α-aminokiseline. tj. koje sadrže još i SH. osim α-NH₂ grupe.i OH-. pozitivno i negativno naelektrisane aminokiseline. kisele i bazne. Tu spadaju lizin. samo one koje imaju –NH₂ grupu vezanu na C atomu uz karboksilnu grupu. karboksilnu i amino-grupu. još jednu baznu grupu.

Zato za svaku aminokiselinu postoji određena pH-vrednost na kojoj se ova nalazi u rastvoru u obliku dipolarnog jona. Oksidativnom deaminacijom nastaju takođe iz aminokiselina ketokiseline. Ova pH-vrednost se naziva izoelektrična tačka (pI). triptofan i fenilalanin. Najvažnija osobina aminokiselina je stvaranje peptidne veze. a iz ketokiseline koja je primila -NH ₂ nastaje aminokiselina. izoleucin. Pored -NH₂ i COOH-grupa u sastav nekih aminokiselina ulaze i druge funkcionalne grupe (imidazolova. tj. odnosno metabolizma aminokiselina i metabolizma ugljenih hidrata i lipida. uz oslobađanje amonijaka. Delovanjem enzima aminotransferaza (transaminaza) prenosi se aminogrupa na ketokiselinu i pri tome aminokiselina. a takve su leucin. a delimično i arginin. d) preći u druge aminokiseline. u neutralnim rastvorima većina aminokiselina se nalazi u obliku dipolarnog ili cviter (zwitter) jona. Kao akceptor aminogrupe obično služi 2oksoglutarna kiselina. Neke aminokiseline čovek može sam sintetizovati. b) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje acetsirćetne kiseline. Dekarboksilacijom koju katalizuju dekarboksilaze s piridoksal-fosfatom kao koenzimom. metionin. a time i glikogena ili masti. Ključnu ulogu u metabolizmu aminokiselina imaju procesi transaminacije. treonin. valin. Od oslobođenog amonijaka nastaje ureja koja se urinom izlučuje iz organizma. OH. Najvažnije hemijske osobine aminokiselina su: a) esterifikacija. g) stvaranje peptidne veze.ili SH-). Transaminacija je reverzibilni proces i predstavlja vezu između metabolizma proteina. e) transaminacija.sadrže najmanje dve funkcionalne grupe koje mogu da se jonizuju. U ovakvim slučajevima dipolarni joni nastaju ne u neutralnim. Tokovi metabolizma aminokiselina omogućavaju da one nakon deaminacije mogu: a) oksidacijom preći konačno u CO₂ i H₂O i poslužiti kao izvor energije. b) acilovanje. c) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje glukoze. f) stvaranje soli. međusobnog vezivanja aminokiselina tzv. već u kiselim ili baznim sredinama. c) dekarboksilacija. a neke mora unositi hranom (esencijalne). iz aminokiselina nastaju odgovarajući amini. prelazi u odgovarajuću ketokiselinu. peptidnom vezom između karboksline grupe jedne aminokiseline i aminogrupe druge . donor -NH₂ grupe. d) oksidativna dezaminacija. histidin i lizin. od kojih su neki (biogeni amini) vrlo važni za organizam.

Ranije se govorilo o primarnoj. elastin iz tetiva. Primarna struktura označavala je sekvencu aminokiselina. Peptidi s više od 6 i manje od 50 aminokiselina nazivaju se polipeptidi. sadrže i tzv. miozin iz mišića i fibrinogen iz krvi). Raznim fizičkim i hemijskim metodama proteini se mogu frakcionisati i to: a) frakcionisanje taloženjem sa solima ili rastvorima (temelji se na razlikama u rastvorljivosti pojedinih vrsta proteina u prisustvu jona ili dehidrirajućih rastvora kakvi su .veze. te disulfidne veze. najraznovrsnijih struktura i brojnih. hemoproteini koji sadrže hem kao prostetičnu grupu. Proteini se lako denaturišu. koji sadrže lipide. npr. Fibrilarnu strukturu u kojoj su α-heliksi međusobno isprepleteni poput konopca poseduju nerastvorljivi skleroproteini ( to su keratin iz kose i noktiju. Kvatenarnom strukturom označava se agregacija više polipeptidnih lanaca u molekulu proteina. Proteini su osnovni i najvažniji sastojci ćelije. Nabiranjem ili uvijanjem lanaca nastaju razni oblici proteina koji mogu da se podele u: a) fibrilne (ili nitaste) i b) globularne. a tercijalna izgradnju globularnih proteina. najrazličitijih. U živim bićima proteini su najbrojnija jedinjenja. Na taj način nastaju peptidi. a heliksi su međusobno vezani prvenstveno vodonikovim. kolagen vezivnog tkiva. Proteini su sastavljeni od aminokiselinskog niza karakterističnog za svaki protein. glukoproteini koji sadrže ugljene hidrate. Takvi su npr. sekundarna je označavala raspored lanaca. Prostorni raspored lanca aminokiselina naziva se lančana konformacija. jer se kidaju -S-S. ali takođe i kovalentnim vezama. elektrostatičke veze između slobodnih grupa (R). hemoglobin. od tri tripeptid itd. Proteinski lanci su nabrani i međusobno uvijeni (α-uvojnica. dok složeni. među kojima prevladavaju jonske. U globularnim proteinima proteinski lanac je prvenstveno vezan disulfidnim vezama i na određeni način zavrnut. veoma važnih uloga. neproteinsku ili prostetičnu grupu. recimo već zagrevanjem na 60 d0 70°C. mioglobin i lizozom. Prema sastavu proteine delimo na jednostavne i složene proteine. α-heliks). Prema prostetičnoj grupi imaju proteidi i svoje nazive. Jednostavni su izgrađeni samo od aminokiselina. svaki protein ima određeni redosled ili sekvencu aminokiselina. Struktura proteina uslovljava i njihova fizičko-hemijska svojstva. osim svoje proteinske strukture.aminokiseline. Ako se peptid sastoji od dve aminokiseline zove se dipetid. tj. lipoproteini. uvojnica. sekundarnoj i tercijalnoj strukturi.

učestvuju u održanju i kontroli svih životnih procesa). c) hromatografijom ( temelji se na razlikama u veličini. Tada se u jetri stvara više proteina. gde se iz njih sintetizuju specifični peptidi i proteini pojedinih organa i tkiva. a nastali peptidi razgrađuju se dalje delovanjem karboksipeptidaza.enzimi. c) regulisanju metabolizma ( regulatorni proteini . Oslobođene aminokiseline resorbuju se iz intestinalnog trakta i prelaze krvotokom u jetru i ostala tkiva. pa u jetru dolazi krvotokom više aminokiselina. Svaki od navedenih enzima deluje samo na određene peptidne veze. naboju i rastvorljivosti). kada dolazi do kaheksije. Stvaranje određenog proteina. insulin i androgeni koji stimulišu sintezu proteina u mišićima. Proteini se unose u organizam hranom. To se isto događa i kod malignih bolesti. sekvenca aminokiselina u polipeptidnom lancu određena je genima. Razgradnja ćelijskih proteina je enzimski proces. alkohol ili etar). Regulacija metabolizma proteina je nervna i hormonska. Promenu oblika ćelija nekih tkiva obezbeđuju kontraktilni proteini. . koje se (zajedno sa aminokiselinama iz hrane koje nisu bile korišćene za biosintezu proteina) metaboliziraju dalje do amonijaka. tiroidna žlezda i estrogeni stimulišu razgradnju mišićnih proteina. odnosno ureje koja je konačni proizvod metabolizma proteina. Proteini su osnovni sastojci živih bića i u njima igraju najraznovrsnije i značajne uloge. čijom razgradnjom nastaje više ureje. Razgradnja se nastavlja u tankom crevu delovanjem tripsina i himotripsina. d) ultracentrifugiranjem ( temelji se na razlikama u relativnoj molekularnoj masi i obliku molekula proteina). b) elektroforezom ( temelji se na razlikama u električnom naboju pojedinih proteinskih frakcija). Želudac je mesto početka razgradnje proteina. Nadbubrežna žlezda. hormoni i receptori .natrijum sulfat i sulfit. tj. Tako su oni strukturne komponente ćelije. magnezijum i amonijum sulfat . gde ih razgrađuju nekoliko proteolitičkih enzima (proteaze). aminopeptidaza i konačno dipeptidaza do aminokiselina. U tkivnim ćelijama nalaze se u lizozomima proteolitički enzimi koji razgrađuju proteine do aminokiselina. Na njih tu deluje pepsin. Obrnuto deluju hormon rasta. Proteini na razne načine učestvuju u: a) održavanju homeostaze (od naročitog značaja su transportni proteini). b) odbrani živih sistema od raznih uticaja ( imunoglobulini i faktori koagulacije). obliku.

U krvnoj plazmi proteini imaju razne funkcije: a) imaju zaštitnu ulogu od infekcija. smanjenoj sintezi proteina ili pojačanom katabolizmu proteina. Proteinski deo hemoglobina. oligoelementi i elektroliti u cirkulaciji vežu na pojedine proteine (albumin. U njih se ubrajaju hemoglobin. npr. Koncentracija ukupnih proteina može biti i normalna.). enzimi. gde se stvara i manji deo globulina (α. jer se razni lekovi. Ti se proteini sintetizuju u telu iz aminokiselina. Sinteza hema započinje reakcijom između sukcinil-koenzima A i glicina. inhibitori enzima. Smanjenje koncentracije proteina (hipoproteinemija) javlja se pri prekomernoj hidrataciji. koji prenosi kiseonik iz pluća do tkiva. dok se veći deo globulina (γglobulini) stvara u plazma-ćelijama i ćelijama RES-a. c) deluju kao puferi. e) pojedini proteini imaju specifične funkcije. citohromi i citohromoksidaza. hormoni. transferin i dr. a da koncentracija pojedinih frakcija bude promenjena. 3) iz acetoacetil-CoA i sukcinata delovanjem enzima sukcinil-CoA-transferaza ili 4) iz valina i izoleucina preko propionil-CoA i metil-malonil-CoA. hroničnih upala i autoimunih bolesti (reumatoidni ili eritematozni lupus). enzimi koji kataliziraju vezivanje kiseonika sa vodonikom iz metaboličkih supstrata te enzimi katalaze i peroksidaze. Aktivirana jantarna kiselina (sukcinil CoA) potrebna za ovu sintezu može nastati na više načina: 1) iz ciklusa trikarbonskih kiselina od α-ketoglutarata ili trasaminacijom iz glutamina. Posebnu grupu proteina čine hemoproteini. Albumin i fibrinogen stvaraju se isključivo u jetri. gubitku proteina iz organizma. Plazma sadrži albumine. Oni su složeni proteini čija je prostetična grupa porfirinski prsten s inkorporiranim gvožđem. komplement. zbog čega su važni za održavanje acidobazne ravnoteže. a ponekad i kod ciroze jetre. b) utiču na koloidno-osmotski pritisak i time raspodelu vode između vaskularnog i međućelijskog prostora (pre svih albumini). faktori koagulacije. neki hormoni. koji se nalazi u mišićima i može takođe vezati kiseonik i tako ga povremeno spremati u mišićima.i β-globulini). sarkoma. Povećanje koncentracije ukupnih proteina (hiperproteinemija) javlja se prilikom dehidratacije. mioglobin. paraproteinemije i mijeloma. dok serum ne sadrži fibrinogen. Promene koncentacije proteinskih frakcija u raznim bolestima treba posmatrati povezano. 2) iz sukcinata i koenzima A (CoA) uz guanozin-trifosfat i enzim sukcinil-CoAsintetazu. globuline i fibrinogen. d) imaju transportnu funkciju. npr. hemoglobin itd. vitamini. u hipertireozi ili dijabetesu melitusu. .

U kliničkim poremećajima biosinteze hema dolazi do porfirija. Porfirije su nasledne bolesti.globin. odvija se u eritroblastima. porfinurije i porfinemije. na određivanje porfobilinogena i d-aminolevulinske kiseline. nizom reakcija. . Ako su nalazi pozitivni analiza se proširuje na kvantitativno određivanje i diferenciranje uroporfirina i koproporfirina. Razlikuju se dva tipa. Laboratorijsko ispitivanje poremećaja metabolizma porfirina započinje kvalitativnim testovima na porfirine i porfobilinogen. sintetiše se u ćelijskim ribozomima i zavisi od sekvence nukleotida hromozomske DNA. Biosinteza hemoglobina. ali se taj proces produžava sve do stadijuma retikulocita. eritropoetske i hepatične porfirije.

.

NUKLEINSKE KISELINE .

pankreasa. bilja i mikroorganizama. a u citoplazmi ima i slobodnih ribonukleinskih kiselina. Nukleoproteini. dobijaju se prostija jedinjenja nukleotidi. koje imaju veliko jedro u poređenju sa citoplazmom. Naročito ih ima mnogo u ćelijama. bilo dejstvom enzima (polinukleotidaza) ili sa N-rastvorom NaOH. koje imaju za prostetičnu grupu neku nukleinsku kiselinu. slezine i drugih zlezda. a vezana je za nukleinsku kiselinu vezom tipa soli.1 UVOD Nukleoproteini su složene belančevine. čija je prostetična grupa ribonukleinska kiselina. Nukleoproteini čija je prostetična grupa dezoksiribonukleinska kiselina. Proteinska komponenta većine nukleoproteina je baznog karaktera (protamin ili histon). timusa. Njihov redosled u DNK predstavlja molekulski mehanizam u kome se ostavlja genetska informacija. Nukleotidi su. Dejstvom razblaženih kiselina razlažu se nukleoproteini belančevinu (protamin ili histon) i nukleinsku kiselinu. Mononukleotidi imaju i druge uloge u ćeliji (npr. nalaze se u jedrima svih ćelija životinja. na Hidrolizom nukleinskih kiselina.7. na primer: ćelije sperme. . dakle osnovne jedinice iz kojih su sastavljene ribonukleinske (RNK) i dezoksiribonukleinske (DNK) kiseline. kao koenzimi transferaza) naročito u njenom energetskom metabolizmu i u reakcijama prenosa grupa (koenzimi transferaza). koja se prenosi i replikuje iz generacije u generaciju jedne vrste i individue. Slično kao što se belančevine sastoje iz velikog broja aminokiselina. nalaze se i izvan nukleusa i to delom vezani za strukturu ribozoma. nukleinske kiseline se sastoje iz velikog broja nukleotida odnosno od polinukleotida.

U nukleotidima se nalaze pirimidinske i purinske baze. takode heterocikličnog jedinjenja. U sastav nukleotida ulaze dve pentoze: D-RIBOZA i D-2DEZOKSIRIBOZA. kiseline (DNK) sadrže D-2- Ova hemijska podela se slaže i sa njihovom različitom biološkom funkcijom. koje se sastoji od kondenzovanog . koje sadrže D-ribozu. Ribonukleinske kiseline učestvuju u sintezi proteina. Dezoksiriboza daje boju s redukovanim fuksinom. Pirimidinske baze su derivati pirimidina. a dezoksiribonukleinske kiseline su genetski materijal. ribonukleinske kiseline. šećera i fosforne kiseline. Obe se nalaze u furanoidnom obliku: Prema vrsti šećera koji se nalazi u nukleotidima.2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA Nukleotidi se sastoje od po jednog molekula baze. dezoksiribonukleinske dezoksiribozu. ribonukleinske kiseline se različito ponašaju od dezoksi-ribonukleinskih kiselina prema redukovanom fuksinu. Ovo je poznata Feulgen-ova proba na dezoksiribonukleinske kiseline. nukleinske kiseline se dele na: a.7. b. Purinske baze su derivati purina. Posle blage hidrolize. a riboza ne daje. heterocikličnog jedinjenja sa dva atoma azota u šestočlanom prstenu. koji su međusobno povezani na sledeći način: Otcepljenjem fosforne kiseline nukleotid prelazi u nukleozid. One se skraćeno obeležavaju RNK. bitan za prenošenje naslednih osobina.

1776. Od purinskih baza u sastav nukleinskih kiselina ulaze samo aminopurini: Adenin (6-aminopurin) i Gvanin (2-amino-6-oksipurin). pojedini atomi u pirimidinskom i purinskom prstenu obeleženi su brojevima. Radi lakše orijentacije o prirodi derivata. timin (5-metiluracil ili 2. god. koji se obeležavaju sa A •odnosno G. . ređe se nalaze i : 5-metilcitozin i 5-hidroksi-metil citozin. Najduže poznat derivati purina je mokraćna kiselina. Pored ovih baza. One se označavaju velikim slovima: U-uracil. T-timin i C-citozin. U nukleotidima se obično nalaze tri pirimidinske baze: uracil (2. Nalazi se u mokraći. Uracila ima uglavnom u ribonukleinskim. a timina u dezoksiribonukleinskim kiselinama.pirimidinskog i imidazolovog prstena.4-dioksi-5-metilpirimidin) i citozin (2-oksi-4-amino-pirimidin). a ima je u malim količinama i u čovečijoj krvi.4dioksipiri-midin). koju je izolovao Schede .

šećerna repa i dr.).) iz pankreasa. . odakle mu dolazi i ime. purinskog prstena. Nalazi se uglavnom vezan u nukleinskim kiselinama. Slobodan se nalazi u krljuštima riba. čiji sjaj potiče od kristalnog gvanina. god. Purinske i pirimidinske baze imaju vrlo slične hemijske osobine. a purinski je planaran sa malim ispupčenjima (naborima). U nukleotidima se pojavljuju samo oni tautomerni oblici koji imaju vodonik (NH) na položaju 3. uracil i timin su. reptilija i amfibija. Pirimidinski prsten je planarne strukture. koji se nalaze u ravnoteži. prema tome ciklični amidi nastali gubljenjem molekula vode i zatvaranjem prstena. Oni su laktamskog karaktera. Slobodan adenin može se naći u nekim biljkama (čaj. I on se uglavnom nalazi vezan u nukleinskim kiselinama. pirimidinskog odnosno na polozaju 9. Purinske i pirimidinske baze imaju — NH—CO— grupu i reaguju u više tautomernih oblika. kiseonikov atom. kao i purini. Gvanin je izolovan iz »guane« (ekskremenata ptica). U nekim nukleotidima se mogu naći i 2-metiladenin i 1-metilgvanin. Citozin.Adenin je izolovao Kossel (1885. jer imaju na položaju 2. U nukleotidima su derivati pirimidina sekundarni amini.

7-dimetilksantin) i Teofilin (1. tako i nukleinskih kiselina. Ova njihova osobina se koristi za dokazivanje i kvantitativnu analizu kako slobodnih baza.8-trioksi-purin).7-tri metilksantin). Teobromin (3. U kafi. čaju.Kod pH oko 7 preovlađuje uvek »laktam« oblik.3. kakau nalaze se metilovani derivati purina: Kofein (1.6. Kod čoveka i antropoidnih majmuna mokraćna kiselina je krajnji proizvod metabolizma purinskih baza. ksantin (2.6-dioksipurin) i mokraćnu kiselinu (2. .3-dimetilksantin). Kod ostalih sisara razlaganje ide dalje dejstvom enzima urikaze do alantoina. Tokom metaboličkog razlaganja prelaze amino purini u oksipurine: Hipoksantin (6-oksipurin). nukleozida i nukleotida. Sve purinske i pirimidinske baze nukleinskih kiselina jako absorbuju ultravioletnu svetlost u području 260—280 nm.

Nukleozidi spadaju u glikozide. a kada nukleozid ima purinsku bazu. jer nastaju sjedinjavanjem baze i šećera izdvajanjem jednog molekula vode: Nukleozidi su N-glikozidi u kojima je prvi C-atom šećera β-glikozidno vezan za azotov atom pirimidinskog prstena na položaju 3. Evo imena najpoznatijih nukleozida: Baza Nukleozid Baza Nukleozid . — Pod imenom nukleozid podrazumeva se jedinjenje. a purinski -ozin. Pirimidinski derivati imaju nastavak -idin. onda na položaju 9 purinskog prstena. U nukleozidima i nukleotidima ugljenikovi atomi šećera obeleženi su brojevima od 1' do 5'. Imena nukleozida se grade prema imenu baze. koja se nalazi u njihovom molekulu. koje se sastoji od neke baze i šećera.Nukleozidi.

Pirimidinski i purinski nukleozidi mogu se iz smese. 2'-dezoksiuridin itd. produkti hidrolize su slobodne baze i pentoze. . Specifični enzimi (nukleozidaze) ubrzavaju hidrolitičko razlaganje nukleozida.Citozin Uracil Timin Citidin Uridin Timidin Adenin Gvanin Hipoksantin Adenozin Gvanozin Inozin Imena dezoksiribonukleozida imaju prefiks -dezoksi: 2'-dezoksicitidin. Kao i svi glikozidi oni su relativno stabilni u baznoj sredini i lako se hidrolizuju u prisustvu kiselina. koja se nalazi u hidrolizatu. Nukleozidi se bolje rastvaraju u vodi nego same baze. da razdvoje hromatografskim metodama.

U ćeliji ima slobodnih nukleotida u znatnim količinama. slobodni ćelijski nukleotidi imaju . Nukleotidi koji sadrže D-ribozu zovu se ribonukleoti di. a oni koji imaju 2-dezoksiribozu nazivaju se dezoksi-ribonukleotidi.Nukleotidi. 3' ili 5' riboze. — Nukleotidi sadrže pored baze i šećera i fosfornu kiselinu. U dezoksiribo-nukleotidima fosforna kiselina može da esterifikuje hidroksilnu grupu na položaju 3' ili 5' dezoksiriboze. koja je estarski vezana za jednu od alkoholnih grupa šećera. Međutim. Oni se dobijaju parcijalnom hidrolizom nukleinskih kiselina dejstvom enzimanukleaza. a kod ribonukleotida na položaju 2'.

Dezoksiribonukleotid Dezoksi-citidin monofosfat (d-CMP) Dezoksi-uridin monofosfat (d-UMP) Dezoksi-timidin monofosfat (d-TMP) Dezoksi-adenozin-5'monofosfat (d-AMP) Dezoksi-guanozin-5'monofosfat (d-GMP) Dezoksi-inozin-5'monofosfat (d-IMP) Adenin Guanin Hipoksantin Slika 7.1 . i ciklični monofosfatni estri adenozina.opšta formula ribonukleotid 5-monofosfata i ciklične adenilne kiseline (C-AMP) Na donjoj slici je data opšta formula nukleozid 5'-monofosfata i cikličnog adenozin-monofosfata (ciklične adenilne kiseline).1) Tabela 7. takođe.1 Baza Citozin Uracil Timin Ribonukleotid Citidin-moncfosfat (CMP) Citidilna kiselina Uridin-monofosfat (UMP) Uridilna kiselina Timidin-monofosfat (TMP) Timidilna kiselina Adenozin-5'monofosfat(AMP) ili Adenilna kis. Inozin-5'-monofosfat(IMP) ili Inozinska kis.ostatak fosforne kiseline na položaju 5' i riboze i dezoksiriboze. Imena nukleotida grade se na dva načina kako je prikazano u tabeli (7. Poznati su. Guanozin-5'monofosfat(GMP) ili Guanilna kis. .

Naročito je važan sistem ATP-ADP. jer sadrže fosfornu kiselinu.Mononukleotidi su jake kiseline. kao jedini prenosilac hemijske energije. Visokoenergetske veze obeležavaju se znakom ~. MgATP).2). Kod fiziološkog pH slobodni nukleotidi se nalaze u obliku: R—O—PO32gde R predstavlja nukleozidni ostatak. Prelaz ATPa u ADP je reverzibilan.3 NUKLEOZID 5'-DlFOSFATI (NDP) i 5'-TRIFOSFATI (NTP) Svi poznati ribonukleozidi i 2'-dezoksiribonukleozidi nalaze se slobodni u ćeliji u obliku 5'-difosfata i 5'-trifosfata. Nukleozid 5’-difosfati i trifosfati igraju važnu ulogu u intermedijernom metabolizmu. . Najvažniji su adenozin-difosfat (ADP) i adenozin--trifosfat (ATP). koja daje protone u rastvoru (pK''~ 1. Iz istog razloga oni grade komplekse sa dvovalentnim katjonima Ca 2+ i Mg. I u ovim jedinjenjima ostaci fosforne kiseline disosuju i daju tri i četiri protona u rastvor. Ostaci fosforne kiseline u ovim jedinjenjima se obeležavaju simbolima α. Mnogi nukleozid difosfati i trifosfati igraju ulogu koenzima u reakcijama gde se prenose pojedine grupe i celi molekuli sa jednog jedinjenja na drugo.0—6. O ovim jedinjenjima biće kasnije govora. Tako uridin-trifosfat aktiviše molekule glukoze. koja u obliku uridin-difosfat-glukoze prenosi kod sinteze glikogena. U njima je drugi i treći ostatak fosforne kiseline vezan visoko energetskiom vezom. β i γ. 2+ odnosno nalaze se u obliku MgNTP (npr. 7.

da pojedini atomi u purinskom prstenu potiču od: glicina. asparaginske kiseline. Svi koenzimi su nukleotidnog karaktera i o njima će biti opširno govora u poglavlju o koenzimima. glutamina i ugljendioksida.i dezok-siribo-nukleinskih kiselina (RNK i DNK). U toku sinteze nukleozid 5'-trifosfati gube pirofosfatnu grupu (krajnje dve fosforne kiseline) i u obliku nukleozid 5'-mono-fosfata ugrađuju se u lanac RNK i DNK.4 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA Purinske i pirimidinske baze i odgovarajući nukleotidi nastaju u organizmu od prostih jedinjenja. Ne treba da se zaboravi da su NTP polazni materijal za sintezu ribo. koji sadrže kao bazu jedan od vitamina B grupe. Tako nikotinamid mononukleotid ima za bazu amid nikotinske kiseline (vitamin-PP). . aktivne mravlje kiseline.Slično je citidin-difosfat holin prenosilac holina u biosintezi lecitina. 7. Pored pirimidinskih i purinskih nukleotida poznati su i takvi. Ispitivanjem sa jedinjenjima obeleženim radioaktivnim elementima (C14 i N15) ustanovljeno je. flavin-mononukleotid ima za bazu vitamin B2.

Poreklo pojedinih atoma u purinskom prstenu Sinteza purinskih nukleotida polazi od riboze-5'-fosfata na koji se postepeno nadograđuje purinski prsten. Nastajanje adenilne i guanilne kiseline od inozinske kiseline .Slika 7.2 . koja se nalazi slobodna u mišićima. Energija za ovu sintezu dobija se od adenozintrifosfata. Prvi proizvod sinteze je inozinska kiselina. Od nje nastaju i adenozin-5'fosfat i guanozin-5'-fosfat.

Pirimidinske baze nastaju od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. Molekulska težina polinukleotidnih lanaca u dezoksiribonukleinskim kiselinama dostiže vrednost od preko 100 miliona. Jedan od najvažnijih proizvoda ove sinteze je orotska kiselina. Fosforna kiselina jednog nukleotida estarski je vezàna sa 3'-alkoholnom grupom dezoksiriboze drugog nukleotida. Svi ostali pirimidinski nukleotidi nastaju od uridin-5'-trifosfata. Vezivanjem orotske kiseline sa ribozilpirofosfatom nastaje njen nukleotid. . 7.5 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA Dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) sastoje se od velikog broja mononukleotida povezanih u obliku dugačkog lanca. koji dekarboksilacijom prelazi u uridin-5'-fosfat. Pojedini nukleotidi u lancu DNK spojeni su preko fosforne kiseline.

Analizom DNK različitog porekla nađeno je da one sadrže jednake količine purinskih i pirimidinskih baza. međutim. Koliko ima adenina.1 30.Dezoksiribonukleinske kiseline sadrže od purinskih baza: adenin i gvanin. Do danas nisu pronađene metode koje bi omogućile da se odredi redosled (sekvenca) baza u DNK i zbog toga se danas ne zna mnogo o njihovoj primarnoj strukturi. a uracila za RNK (ribonukleinske kiseline).3 13. dok je kod bakterija odnos obrnut. . od pirimidinskih citozin i timin.8 37.4 19.3 27. Pojedine dezoksiribonukleinske kiseline razlikuju se po sadržaju baza i njihovom redosledu. toliko ima i timina.5 22. Sigurno je.4 Dezoksiribonukleinske kiseline životinjskog porekla sadrže više adenina i timina nego guanina i citozina.9 22. da redosled baza u dezoksiribonukleinskim kiselinama (primarna struktura) određuje koja se genetska informacija prenosi.1 19.1 17. a gvanina imaju koliko i citozina. Prisustvo timina je karakteristično za DNK.7 37. SADRŽAJ BAZA U DNK RAZLIČITOG POREKLA Adenina Gvanina Citozina Timina sadržaj u % DNK iz čovečije jetre DNK iz žita DNK iz Sarcina lutea 30.3 27.

koje nastaju između baza jedne i druge spirale.3 . Slika 7. odnosno redosled baza jedne spirale je komplementaran redosledu druge. molekuli mogu se videti pod elektronskim mikroskopom kao dugačke niti. Znači da svakom adeninu jedne spirale odgovara timin u drugoj.Sparivanje baza (timin-adenin i citozin-gvanin) vodoničnim vezama Zbog sparivanja baza preko vodoničnih veza svaka spirala je kopija druge. a gvanina koliko i citozina.Slika 7. Na primer neka bude redosled: I spirale A–G–T–G–A–A–G–T–C–G–G–C onda je redosled u II spirali: T–C–A–C–T–T–C–A–G–C–C–G (A-adenin. Ovo objašnjava zašto DNK sadrže iste količine adenina i timina. Spirale DNK su međusobno povezane vodoničnim vezama. T-timin.Dezoksiribonukleinska kiselina (deo lanca) Molekulska težina DNK je vrlo velika i iznosi preko 100 miliona. Tako velike čestice tj. Isto tako gvanin i citozin povezuju dve spirale preko svojih vodoničnih veza.4 .i C-citozin) . Adenin iz jedne spirale gradi vodoničnu vezu sa timinom druge i obrnuto. a svakom gvaninu citozin. Građene su u obliku dvostrukih spirala. G-gvanin.

Ovu sintezu možemo da predstavimo hemijski: enzim → Komplementarna DNK+4 n pirofosfata . Postatak fosforne Prvu sintezu DNK »in vitro« uspeo je da izvede Kornberg 1956 godine iz dezoksiribonukleotid-trifosfata (dATP.Dvostruka spirala DNK po Watson-u i Crick-u. dGTP. ostatak D-dezoksiriboze je predstavljen znakom š. dTTP i dCTP) pod dejstvom enzima DNK— polimeraze. a ostatak fosforne kiseline tačkom. koji je izolovao iz ekstrakta Escherichia coli.Na slici 7. Baze jednog lanca su šrafirane.5 je šematski predstavljena dvostruka spirala DNK — dezoksiribonukleinske kisline. Isto tako tamo gde je bio gvanin u polaznoj. 5-D-dezoksiriboza. Naime. Iz lanca obe spirale vire baze. a drugog ne. Za sintezu DNK je bilo takođe potrebno prisustvo »starter« (polazne) DNK. koje se međusobno povezuju vodoničnim vezama i tako daju kompaktnost molekula DNK.5 . u novoj je bio citozin i obrnuto. Slika 7. Redosled baza u novonastaloj DNK bio je komplemen-taran početnoj DNK. tamo gde je u lancu polazne bio adenin u novoj je bio timin i obrnuto. koja je služila kao model (matrica) novonastaloj DNK.

a citozin sa gvaninom. Izgled njihovih molekula nije tako dobro ispitan kao molekula DNK. da te dva odvojena lanca ponovo spiralizuju. smanjuje se viskozitet. Zagrevanjem DNK u rastvoru soli na 70°— 80° dolazi do cepanja vodoničnih veza između spirala i one se odvajaju. Pošto je svaki gen izgrađan od samo njemu specifične DNK ili je segment molekula DNK specifične strukture. svaki odvojeni lanac DNK »majke« dobija novi lanac. 7. Pošto se adenin sparuje sa timinom. RNK učestvuju u sintezi proteina. jetre. Sastoje se od velikog broja nukleotida koji sadrže D-ribozu. pankreasa i dr. citozin ili uracil. Dejstvom enzima polimeraza dolazi do sparivanja slobodnih nukleotida sa nukleotidima odvijenih lanaca DNK »majke«. Slično kao što se proteini denaturišu zagrevanjem i DNK su osetljive na povišenje temperature. . U RNK se nikada ne nalazi timin. U ćeliji se nalaze slobodni dezoksi-nukleotidtrifosfati. Pri zagrevanju se menjaju i fizičke osobine DNK. Na taj način nastaju od jednog molekula DNK dva nova potpuno identična molekula DNK. koje imaju veliku molekulsku težinu i niskomolekularne. Zbog te njihove sposobnosti prenose se kroz hiljade generacija karakteristične osobine jedne vrste. ribonukleinske kiseline (t-RNK).Poznato je da je najvažnija karakteristika naslednih faktora ili gena identično udvajanje. Interesantno je spomenuti da se pažljivim hlađenjem takvog rastvora DNK može postići. Ima ih vrlo mnogo u ćelijama u kojima se vrši sinteza proteina. menja ugao skretanja polarizovane ravni i dr. koji ima isti redosled baza kao što je bio u lancu od koga se odvojio. transferne ili prenosilačke. fosfornu kiselinu i jednu bazu: adenin. gvanin.6 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA Ribonukleinske kiseline (RNK) su po svojoj strukturi vrlo slične DNK. to je posle Kornberg-ovog otkrića i na osnovu Watson-Crick-ovog modela molekula DNK identično udvajanje gena dobilo svoje biohemijsko objašnjenje. čija se količina dvostruko povećava pre mitoze ćelije. Prilikom identičnog udvajanja (tj. pre deobe ćelije) dolazi do odvijanja spirale DNK »majke« i dva lanca se odvajaju. tako da se ne može sa sigurnošću reći da se sastoje od dvostruko spiralizovanih lanaca nukleotida. Prema biološkoj funkciji poznate su tri vrste RNK: ribozomske (rRNK) i informacione (m-RNK). kao što su ćelije koštane srži.

se po principu sparivanja baza vezuju na odvijenoj spirali DNK. One se sintetišu u jedru na taj način što se dvostruka spirla jedne od DNK odvije na mestu. Informacione (»messenger« = glasnik) m-RNK imaju molekulsku težinu od 100 000 do 1 miliona. koje se mogu izolovati na ultracentrifugi kao 30 S odnos-no 50 S čestice. To su submikroskopske čestice ergastoplazme. = 1 100 000. Nalaze se u jedru (nukleusu) i u citoplazmi labilno vzane za ribozome. kojih ima u jedru. Na taj način nastaje RNK čiji je redosled baza komplementaran redosledu baza na tom mestu DNK. proteina i male količine niskomolekulskih jedinjenja. Oni pod određenim uslovima (različite koncentracije Mg++ jona) reverzibilno prelaze u čestice molekulske težine 550 000 i čestice M. koje se sastoje najvećim delom od r-RNK. . Molekulska težina normalnih ribozoma iznosi oko 3 miliona. Slobodni nukleotidi. koje odgovara genu.T.Ribozomske r-RNK. Redosled baza u m-RNK je kopija odgovarajućih gena ili segmenat molekula DNK specifične strukture. kao što im samo ime kaže. nalaze se u ribozomima.

G-gvanin i C-citozin).6 . T-timin. A-adenin. Nastala m-RNK odlazi iz jedra u citoplazmu. U poslednjih dvadesetak godina je eksperimentalno dokazano da redosled baza u m-RNK određuje koje će se aminokiseline međusobno povezati.Shematski predstavljeno udvajanje (replikacija) DNK na odvijenim lancima DNK »majke« (P-ostatak fosforile kiseline D-dezoksiriboze.Slika 7. gde služi kao radna kopija za sintezu proteina. .

151 Slika 7. i po kom redosledu. Njena uprošćena napisana formula je: . Matthaei. m-RNK diriguje sintezu proteina. i Ochoa prvi uspeli da in vitro sintetišu proste RNK.8 .Deo molekula ribonukleinskek kiseline Slika 7.Odvijanje spirale DNK i nastajanje mesta (engl.7 . »pufì«) prema kojem se sintetišu m-RNK (Weiss i Hurwitz 1960). Tako su Nierenberg. Jedna tako sintetizovana RNK sadržavala je 12 molekula uridin-monofosfata (uracil-riboza-fosforna kiselina: U—R—P). drugim rečima. koje su se sastojale od desetak istih nukleotida.

A-adenin. Svaki redosled od po tri baze u m-RNK određuje kojim će se redom ugrađivati određene aminokiseline u proteinima. Sličnim ispitivanjima su otkriveni tripleti baza i drugih aminokiselina. jer teku pod dejstvom bioloških katalizatora-enzima. koji su proteinskog . koji su izneti u sledećoj tabeli. G-gvanin. Iz donje tabele proizlazi da pojedinim aminokiselinama odgovara po nekoliko tripleta baza. Svaka m-RNK diriguje sintezu njoj odgovarajućeg proteina. to je sinteza proteina genetski dirigovana.Stavljajući ovu RNK u smešu aminokiselina i u prisustvu odgovarajućih enzima. C-citozin. Na ovaj način su pokazali da triplet baza: uracil-uracil-uracil u m-RNK diriguje ugrađivanje aminokiseline fenilalanina u peptidni lanac. Isto tako su i svi hemijski procesi u živoj materiji genetski dirigovani. »POZNATE ŠIFRE« (tripleti baza) u m-RNK Ova istraživanja su objasnila na koji način živi organizmi sintetišu proteine uvek istog sastava. U tabeli znači: U-uracil. dokazali su da je posle izvesnog vremena nastao sledeći tetrapeptid: fenilalanil-fenilanil-fenilalanil-fenilalanin. Tripleti baza u mRNK se nazivaju »code« (»sifre«). Pošto su m-RNK kopije gena.

Energiju za ovu aktivaciju daje adenozin-trifosfat (ATP). Aminokiselina–adenilat–enzim+t-RNK→aminokiselina–tRNK+AMP+ enzim. koje se odigravaju u živoj materiji. aminokiseline se prvo obogaćuju energijom ili kako se to obično kaže dovode se na viši energetski nivo. . Slobodne aminokiseline. gradeći s njima intermedijerna jedinjenja. postaju aktivne vezivanjem za aktivirajući enzim.000 do 30 000. tako i kod sinteze proteina. Prenošenje aminokiselina se odvija u više stepena. koje se nalaze u citoplazmi. To je način da se hemijski aktivišu i postanu reaktivne. Njihova molekulska težina je relativno mala i kreće se od 20.9 . Kao i kod svih sinteza. 2.karaktera. Tako nastali aktivni kompleks aminokiselina-adenilat-enzim reaguje sa odgo-varajućom t-RNK. Siika 7. Aminokiselina+ATP+enzim→aminokiselina–adenilat– enzim+pirofosfat. 7.9. Kao što im samo ime kaže one prenose aminokiseline do m-RNK.Odnos između DNK. koji takođe učestvuje u reakciji: 1. pri čemu aminokiselina prelazi na t-RNK. RNK i sinteze proteina Prenosilačke (transferne) ribonukleinske kiseline (t-RNK) se nalaze rastvorene u citoplazmi. Povezanost između DNK i RNK u sintezi proteina prikazana je na sl.

koji katali-zuje obe reakcije: aktivaciju i vezivanje aminokiseline za tRNK. Nastali dipeptid ostaje na većoj ribozomalnoj čestici. Isto tako svakoj aminokiselini odgovara bar jedna t-RNK. a njena t-RNK se oslobađa. Sinteza proteina iz kompleksa aminokiselina-t-RNK odvija se na polizomima (=ergozomi).Za svaku aminokiselinu postoji njoj specifičan aktivirajući enzim. koja sadrži triplet baza komplementaran tripletu za tu aminokiselinu na mRNK. počinjanje i završavanje peptidnog lanca. koji se sastoje od čestica veličine 50S i 30S. Ona prelazi na veću ribozomalnu česticu (50 S). Na sl. Prenošenje kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozome katalizuju tzv. To su agregati od tri do deset ribozoma vezanih za lančasti molekul m-RNK. Na veću česticu se vezuje kompleks amino kiseline-t-RNK sa kojom počinje peptidni lanac. koja glasi uracil-uracil-uracil.10 šematski je prikazano nastajanje peptidnog lanca iz kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozomu. koja se pri ugrađivanju svake nove amino kiseline pomera za tri baze na m-RNK. pri čemu nastaje peptidna veza sa prvom amino kiselinom. Na manju ribozomalnu česticu se vezuje kompleks sledeće aminokiseline peptidnog lanca. Energiju za kretanje ribozoma po lančastom molekulu m-RNK daje gvanozin-trifosfat. Sada se na manju česticu (30S) vezuje sledeći kompleks aminokiseline-t-RNK. koji se nalaze u citoplazmi. I ona prelazi na veću česticu gradeći sa prethodno nastalim dipeptidom tripeptid. Postupak se tako ponavlja i nastaju tetra. koji odgovara tripletu baza na m-RNK. penta odnosno polipeptid. . 7. Na primer: t-RNK koja prenosi aminokiselinu fenilalanin sadrži triplet adenin-adenin-adenin. Mada mnoge činjenice o toku sinteze proteina nisu objašnjene kao npr. Na molekul m-RNK vezuju se ribozomi. zatim da jedna ista mRNK može da služi kao matrica vise peptidnih lanaca itd. Jedino takav triplet može da se spari sa »code« (šifrom) za tu aminokiselinu na m-RNK. prenosni enzimi. Peptidni lanac ostaje vezan za veću ribozomalnu česticu. Energiju za prenošenje daje gvanozin trifosfat (GTP) tako da se za prenošenje svakog ekvivalenta aminokiseline troši ekvivalenat gvanozin-trifosfata. osnovne konture sinteze su eksperimentalno dokazane.

da dodavanjem sintetisanih ribonukleinskih kiselina (nazvanih poli-uridin ili poli-citozin) bezćelijskim ekstraktima bakterija. Na kraju je važno da se napomene da su šifre (»code«) za pojedine amino-kiseline na m-RNK univerzalne (zajedničke) za sve žive organizme.10 .Shema ugrađivanja aktivisanih aminokiselina-t-RNK u peptidni lanac na česticama ribozoma. . vezana je za veću česticu (50 S). naime. Dokazano je. viših biljaka ili životinja.Svaka sledeća aminokiselina-t-RNK mora da odgovara šifri na m-RNK po kojoj se pomeraju ribozomalne čestice.Slika 7. nastaju isti peptidi. a za manju česticu (30 S) je vezana sledeća aminokiselina-t-RNK . Polipeptidna-t-RNK.

citozin. (a po njima i kiseline koje ih sadrže nazivamo ribonukleinska (RNA) i dezoksiribonukleinska (DNA) kiselina). Takav je nrp. veoma složeni i dobro regulisani procesi. nose posebna hemijska jedinjenja. monomeri nukleinskih kiselina. Od monosaharida tu su dve pentoze. tzv. pa se njihova sinteza odvija u svim ćelijama.UKRATKO: Zapis o redosledu aminokiselinskih ostataka proteina jedinke. Adenozin trifosfat (ATP). nukleotida. Od purinskih baza tu su: adenozin (A) i guanin (G). grupa heterocikličnih baza i fosforna kiselina. pa i njenih osobina. a koje se prenose sintezom proteina. koje se razgrađuju hidrolizom do purinskih i pirimidinskih baza. riboza i dezoksiriboza. nukleinske kiseline. nukleotidi hidrolizuju i nastaju tri vrste proizvoda. Pod uticajem baza. a pirimidinskih ureja. Katabolizmom sintetizovanih nukleoproteina ili nukleoproteina hrane nastaju nukleinske kiseline. . citozin. adenozin i guanin. Nukleotidi su važni sastojci. sastavni delovi nukleotida: monosaharidi. kiselina ili enzima. Nukleinske kiseline su polimeri koji se satoje od osnovnih jedinica . Kao krajnji proizvod katabolizma purinskih baza nastaje mokraćna kiselina. Od iskazivanja genetske informacije do sinteze biološki aktivnih proteina uključeni su mnogi. uracil (U) i timin (T). Vezivanjem fosforne kiseline estarskom vezom za C-5 atom pentoze u nukleozidima nastaju nukleotidi. To su ključni molekuli života u kojima su „deponovane“ genetske informacije. Postoje i nukleotidi sa više ostataka fosforne kiseline. Tako se u DNA nalaze timin. za ribozu u RNA i dezoksiribozu u DNA. U nukleinskim kiselinama azotne baze su kovalentno vezane za pentoze. Ako sadrže tri ostatka ove kiseline vezane za nukleozid nazivaju se nukleozid trifosfati. Esterifikacijom nukleozida adenina fosfornom kiselinom nastaje nukleotid adenilna kiselina. DNA i RNA sadrže različite vrste azotnih baza. purinske i pirimidinske baze. a u RNA uracil. Ovako nastala jedinjenja su nukleozidi. a od pirimidinskih: citozin (C). prirodni polimerni makromolekuli. adenozin i guanin. Heterociklične baze koje ulaze u sastav nukleinskih kiselina su derivati purina i pirimidina. monomera.

On se kondenzuje sa asparaginskom kiselinom a zatim se zatvara prsten i posle oksidacije nastaje orotonska kiselina. dvostruka spirala se na tom mestu delimično . Prvi proizvod u nizu međuproizvoda je karbamoil fosfat. To su informaciona RNA (iRNA ili mRNA). Ovo čitanje zapisa sa DNA naziva se transkripcija. Pored primarne strukture značajan je i prostorni raspored ovih makromolekula. T) u molekul DNA predstavlja „zapis“ koji na određen način daje podatke o redosledu aminokiselinskih ostataka u proteinima koje treba sintetizovati. Iz orotonske kiseline nastaju timidin (TMP) i citidin monofosfat (CMP). Nukleinske kiseline se međusobno razlikuju prema sekvenci. Osnovna uloga DNA je da čuva i prenosi genetske informacije. O tome kakav protein treba da se sintetizuje informacije se čitaju sa DNA. ATP i CO₂. Ove se niti drže vezane vodoničnim vezama koje se grade između azotnih baza i to adenina i timina ili citozina i guanina.Pirimidinski nukleotidi se sintetizuju iz prostih prekursora. Transkripcija se vrši sa jednog dela DNA i sastoji u sintezi ribonukleinskih kiselina (RNA). Da bi počela transkripcija genetskog zapisa sa određenog dela DNA. a prenose na potomke procesom koji se naziva replikacija. One se razlikuju po hemijskoj strukturi i biološkoj ulozi. Postoje više vrsta RNA. C. To je proces „kopiranja“ kojim nastaju molekuli DNA-potomaka i koji nosi iste genetske informacije kao i DNA-roditelji. redosledu azotnih baza. Ove se informacije nalaze zapisane u redosledu azotnih baza. njihova sekundarna i tercijarna struktura. Vatson i Crick su pretpostavili da se molekuli DNA sastoje iz dve polinukleotidne niti koje međusobno grade spiralu orjentisanu oko iste ose. glutamina. Nukleotidi su u nukleinskim kiselinama međusobno vezani fosfodiestarskim vezama. dok su azotne baze smeštene bočno. Fosforna kiselina je istovremeno esterifikovana hidroksilnom grupom dezoksiriboze (u položaju 5´) i hidroksilnom grupom sledećeg nukleotida (u položaju 3´). Replikacija DNA je proces samoproizvodnje ove nukleinske kiseline. a sinteza koja se vrši prema dobijenoj informaciji je translacija. Tako nastaje „kičma“ nukleinskih kiselina koju čine naizmenično raspoređeni ostaci fosforne kiseline i pentoza. ribozomalna RNA (rRNA) i transportna RNA (tRNA). Redosled ugrađivanja 4 azotne baze (A. G.

Za prepisivanje svakog posebnog gena stvara se posebna iRNA. „aparata“ za sintezu u kome se nalazi rRNA. Na razdvojenom delu započinje i vršu se sinteza novog polinukleotidnog lanca. transportne RNA (tRNA). Za sintezu proteina pored informacije koju nosi iRNA. Proteini se mogu sintetizovati iz slobodnih aminokiselina samo se one prethodno moraju „aktivirati“ uz učešće ATP-a i posebnih enzima. odnosno kodona gde aminokiselinu treba dopremiti. U sastav ribozoma ulazi kako veći broj proteina i drugih supstanci. triplet. Sekvenca aminokiselina proteina nalazi se zapisana u molekulima DNA redosledom azotnih baza. Za ovo biranje i dopremanje aminokiselina odgovorne su posebne RNA. Slobodni nukleotidi se ređaju kao po „kalupu“ i vezuju za nit vodoničnim vezama prema principu o sparivanju baza. neophodan je i način efikasnog i tačnog dopremanja odgovarajućih aminokiselina potrebnih za sintezu proteina. Kodoni svih aminokielina čine genetski kod. spontano ili pod uticajem različitih hemijskih i fizičkih agenasa. Ovakve greške nazivaju se mutacijama i sastoje se najčešće u zameni pojedinih azotnih baza u genetskom kodu. U procesima replikacija DNA ili transkripcije i sinteze proteina mogu se dogoditi greške. ribozomalna RNA (rRNA). Proces biosinteze se odvija na ribozomima i predstavlja jedan od najsloženijih procesa u kojem učestvuje velik broj enzima i drugih biomolekula. tako i jedna posebna vrsta RNA. Kako nastali ribonukleinski lanci nose „prepisane“ informacije sa dela DNA ova se RNA naziva informaciona RNA. Prevođenje informacije sadržane u kodonima na iRNA u sekvencu aminokiselina vrši se uz učešće ribozoma. Mutacije mogu nastati prirodnim putem. Ovaj triplet baza koji prepoznaje svoj kodon naziva se antikodon. U svakom tRNA postoji posebna grupa od tri azotne baze.razdvaja. koja se sastoji iz tri azotne baze ili tripleta koji nazivamo kodon. a u osnovi je sparivanje baza. Svaka aminokiselina u ovim zapisima označena je posebnom „šifrom“. Antikodon prepoznaje . funkcionalne jedinice. „Aktivirane“ aminokiseline se vezuju za transportne RNA. Noseći zapis iRNA izlazi iz jedra u odlazi do ribozoma. koje služe za prepoznavanje „mesta“ na iRNA. Translacija je proces biosinteze proteina koji se sastoji u prevođenju sekvence baza zapisane u iRNA u sekvencu aminokiselina u molekulu proteina. Poređani nukleotidi se spajaju fosfodiestarskim vezama uz katalitičko delovanje DNA-zavisne RNA polimeraze.

Oko 2000 bolesti čoveka su direktno ili indirektno posledica promena u informacijama koje nose i koje se prepisuju sa DNA. Ove se promene. od kojih su posebno značajne izmenjene aktivnosti enzima. . pre svega. ogledaju u sintezi promenjenih proteina.odgovarajući kodon i dovodi potrebnu aminokiselinu na odgovarajuće mesto.

.

KOENZIMI I VITAMINI .

Količine vitamina koje su svakodnevno potrebne. koje se hrane poliranim pirinčem. da od beri–beri oboljevaju osobe. Međutim. da nedostatak vitamina izaziva metaboličke poremećaje. jer se u hrani nalaze u malim količinama. Upadljivo je da se kod mnogih avitaminoza javljaju promene na koži i sluzokožama. Posle toga je otkriven u raznim vrstama hrane čitav niz ovakvih akcesornih supstanci. McCollum i dr. One su vrlo različitog hemijskog sastava. Danski lekar Eijkman konstatovao je (1897 g. mineralnih materija. osim iz njihovih direktnih prethodnika — provitamina. koji u malim količinama pomažu i održavaju normalni razvoj životinja i mikroorganizama. a mnogi od njih su vrlo nestabilni. B.). a svih ostalih ispod ili najviše par miligrama.8. Vitamini su otkriveni relativno kasno. za koje se pokazalo da su bitne za normalni razvoj životinja. Nedostatak vitamina dovodi do zastoja normalnog razvoja i rastenja životinja.1 UVOD Vitamini su bitni organski sastojci hrane. vode — i male količine izvesnih akcesornih ili dijetalnih faktora. mnoge nisu amini. belančevina. i avitaminoznih stanja. već da imaju katalitičke funkcije kao sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. itd. Usvojeno je da se vitamini obeležavaju početnim slovima latinske azbuke: A. ali se ime vitamin zadržalo za celu grupu ovih jedinjenja. koja je lečila bolest beri–beri. C. odavno je bilo poznato da mornari. Na eksperimentalnim životinjama je pokazano. Organizam ne može sam da ih sintetiše. Početkom XIX veka su Hopkins. koji se na svojim dugotrajnim putovanjima ne hrane svežim voćem i povrćem. 8. Neke vitamine sintetišu bakterije crevne flore. izolovao iz opne i spoljne površine pirinča jednu kristalnu supstancu. koji se javljaju pre pojave simptoma avitaminoze. masti. oboljevaju od skorbuta. su male. Izolovana supstanca je imala karakter amina i Funk joj je dao ime vitamin (lat. dokazali na eksperimentalnim životinjama. Osborne.2 PODELA . Pekelharing. Iz toga proizlazi da vitamini nisu hranljive materije u običnom smislu reči. Mendel. Funk je 1911 g. Jedino je vitamina C potrebno 75 mg dnevno. Isto tako je bolest beri–beri bila poznata kod istočnih naroda. vita=život). da potpuna hrana mora da sadrži — pored ugljenih hidrata.

jer učestvuju u istom tipu enzimskih reakcija — oksidoredukcijama. Za razliku od vitamina rastvornih u mastima. Koenzim može. J. E i K grupe su vitamini rastvorljivi u mastima. Veliki broj koenzima je nukleotidnog karaktera. koja se javlja kao posledica nedostatka samo jednog vitamina B–grupe. da bude estar fosforne kiseline i vitamina (npr. 8. piridoksal– fosfat) ili pirofosforne kiseline (kao tiamin–pirofosfat). u dve grupe: I. rezerve vitamina rastvornih u vodi su neznatne. najnehomogenija grupa vitamina. Vitamini B–grupe nalaze se obično u hrani zajedno. pa je to. Vitamini A. nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). pantotenska kiselina. biotin i folna kiselina. flavin–nukleotidi (FMN i FAD). koji učestvuju u prenošenju vodonika kod raznih bioloških oksidoredukcija. prema njihovoj rastvorljivosti. laktoflavin (=B2) i liponsku kiselinu. Neki od njih su. Zatim sve one koji su sastavni delovi transfernih koenzima. U B vitamine spada i kobalamin (=B 12 ) kao koenzim jedne intramolekulske izomeraze. koenzimi izomeraza. Williams–a u grupu B vitamina ubrajaju se svi oni akcesorni faktori.4 NIACIN. piridoksin. Na osnovu ove definicije u B vitamine ubrajamo: niacin. koji su sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. takođe. Najveći broj vitamina B–grupe ne nalaze se u organizmu slobodan. Tu spadaju: Nikotinamid– adenin–dinukleotid (NAD+). već vezan u obliku koenzima. Zbog toga je kod ljudi i životinja nepoznata avitaminoza. kao i adenozin–trifosfat (ATP). D. LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA Ova tri vitamina B–grupe obradićemo zajedno. uridin–trifosfat (UTP) i citidin–trifosfat (CTP) 8. po svom hemijskom sastavu. . koenzim A i koenzim kobalamin. Tu spadaju: tiamin. liaza i ligaza. Vitamine rastvorljive u mastima U prvu grupu spada vitamin C (=askorbinska kiselina) i vitamini B– grupe. s hemijijskog gledišta. čije rezerve može životinja da čuva i u jetri. Vitamine rastvorljive u vodi i II.Vitamine klasifikujemo.3 VITAMINI B–GRUPE U vitamine B–grupe (B kompleks) spadaju vrlo različita jedinjenja. Prema predlogu R.

a Euler sa saradnicima ga je izolovao iz bezćelijskog ekstrakta kvasca. NADP + je izolovan iz crvenih krvnih zrnaca (Warburg i Christian 1934 g. Nalazi se u mesu. Hemijsko ime niacina je nikotinska kiselina (piridin–3–karbonska kiselina). rastvorna u vodi i stabilna na vazduhu i višoj temperaturi. Ona nastaje zbog nedostatka niacina. NAD+ je otkrio Harden kao kofaktor alkoholnog vrenja. koja sadrže amid nikotinske kiseline: nikotinamid–adenin–dinukleotid (NAD +) i nikotinamid– adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). ljudi čija je glavna hrana kukuruzno brašno oboljevaju od jedne bolesti poznate pod imenom pelagra. zeinu iz kukuruza). NAD+ se ranije zvao difosfopiridin–nukleotid (DPN). piridoksin). Niacin je poznat i pod imenom P—P faktor (=pelagra preventive factor). Nikotinska kiselina i njen amid (niacinamid) nastaju u organizmu iz aminokiseline triptofana. koji je praćen i nedostatkom drugih vitamina B– grupe (tiamin. Preko pirofosforne kiseline povezana su oba nukleozida u dinukleotid. laktoflavin. već vezan u obliku koenzima nikotinamid–adenin–dinukleotida (NAD +) i + nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfata (NADP ). Nikotinska kiselina je bela kristalna supstranca. Oba koenzima imaju istu osnovnu strukturu nukleotida: sadrže dve baze nikotinamid i adenin. koje su N — glikozidnom vezom vezane za ribozu.). nepoliranom pirinču.Niacin se ne nalazi u organizmu slobodan. Zbog pozitivnog naelektrisanja piridinskog prstena u oba dinukleotida. a NADP + tri–foslopiridin–nukleotid. Do danas su poznata dva koenzima. njihova skraćena formula se piše NAD+ i NADP+ kad su u oksidovanom stanju. Nikotinamid–adenin– dinukleotid–fosfat ima treći ostatak fosforne kiseline vezan na ribozu adenozina u položaju 2'. a u biljnim ga nema (kao npr. a nema je u belom brašnu. kvascu. . jetri. Nikotinamid se nalazi u obliku piridinijum soli. Pošto triptofana ima samo u potpunim belaručevinama.

Prilikom redukcija NAD + i NADP + dolazi do vezivanja vodonika za piridinski prsten. Oksido–redukcija koenzima piše se skraćeno: Funkcija NAD+ i NADP+ sastoji se u reverzibilnom primanju i otpuštanju vodonika u različitim procesima biološke oksidacije. Npr. pri oksidaciji primarnih ili sekundarnih alkohola. Redukcija može da se prati merenjem absorpcije svetlosti na 340 nm gde redukovani koenzimi imaju maksimum. vodonik preuzima NAD+: . a azot u prstenu pozitivno nalektrisanje. čiji su koenzimi NAD+ ili NADP+ (Warbug–ov optički test). koji na taj način gubi aromatični karakter. Ova osobina ss koristi za određivanje aktivnosti enzima.

naročito u kiseloj sredini. ranije poznat pod imenom aneurin ( = vitamin B 1 ). Nalazi se u mleku. gljivice i plesni ga sintetišu. koji u bočnom lancu sadrži karboksilnu grupu. Preko karboksilne grupe je kiselinsko–amidnom vezom vezana za enzim. Liponska ili tio–oktanska kiselina je prvo otkrivena kao faktor rastenja izvesnih mikroorganizama. Ona u ovom komplikovanom procesu učestvuje u oksidaciji »aktivnog acetaldehida«.Riboflavin (=vitamin B2) poznat i pod imenom laktoflavin sastavni je deo flavin–nukleotida (FMN i FAD). voću i lisnatom povrću. rastvorna u vodi i stabilna na povišenoj temperaturi. U suvom stanju je stabilan pri zagrevanju do 100°. Liponska kiselina je kofaktor oksidativnih dekarboksilacija. Liponska kiselina je ciklični disulfid. Mnoge bakterije. Primanjem vodonika se redukuje u derivat dihidroliponske kiseline 8.7–dimetil–9 N–ribitil–izo– aloksazin.5 TIAMIN Tiamin. Riboflavin je narandžasto–žuta kristalna supstanca. zbog toga se kuvanjem hrane neznatno razara. jajima. je antiberi–beri ili antineuritični faktor. mesu. a ne rastvara se u etru i hloroformu. Riboflavin se sastoji iz dimetilizoaloksazinskog prstena za koji je na položaju 9 vezan alkohol D–ribitol. preuzimajući ostatak sirćetne kiseline i vodonik. Vodeni rastvor riboflavina fluorescira žuto–zeleno. . Tiamin se danas dobija na veliko sintetskim putem. koja se dobro rastvara u vodi. Prvi ga je izolovao Funk iz pirindžane ljuske. slabije u etanolu. Riboflavin je vrlo rasprostranjen u prirodi. Hemijsko ime riboflavina je: 6. Tiamin je bela kristalna supstanca.

Tiamin je.Molekul tiamina se sastoji iz pirimidinskog i tiazolovog prstena. pored NAD + i NADP +. Zbog toga je ranije nazivan »kodekarboksilaza«. nekim bakterijama i biljkama postoji enzim (tiaminaza). Prstenovi su međusobno povezani preko kvarternernog azota tiazola. tako da je tiamin uvek pozitivno naelektrisan. zbog nagomilavanja pirogrožđane kiseline. - Pored slobodnog tiamina u organizmu se nalazi i pirofosfat vitamina. Nedostatak tiamina dovodi do poremećaja u metabolizmu glukoze. U sirovom ribljem mesu. Mnoge bakterije sintetišu tiamin. što je danas zamenjeno pravilnijim imenom »kodekarboksilaza«. Tiaminpirofosfat je. koji se zove tiaminpirofosfat i skraćeno se obeležava TPP. enzima fosfoglukonatnog puta. koji cepa vezu između pirimidinskog i tiazolovog prstena u tiaminu: . koenzim transketolaza. jer se radi o gubitku CO 2 . jedan od najranije poznatih koenzima. On u procesu oksidativne dekarboksilacije piruvata učestvuje u dekarboksilaciji i prenosu »aktivnog acetaldehida«. takođe. Tako bakterije crevne flore mogu potpuno da zadovolje potrebe životinje u ovom vitaminu. Pirofosforna kiselina je u tiaminpirofosfatu estarski vezana za alkoholnu grupu tiazolovog prstena.

karfiolu. da je ona faktor rastenja kvasca. zejtinjava supstanca.6 PANTOTENSKA KISELINA R. J. paradajzu i kvascu. U njemu je ostatak sirćetne . koje se hrane sirovim ribljim mesom ili hranom. sprečava slepilo miševa i depigmentaciju pacova. 8. Pantotenska kiselina je vrlo rasprostranjena. U živoinjskom organizmu pantotenska kiselina je sastavni deo koenzima A. poznato i pod imenom »aktivna sirćetna kiselina«. koji je peptidno vezan za pantoinsku kiselinu (=β. Nalazi se u jetri. kupusu. β–dimetil–α. γ–dihidroksibuterna kiselina): Pantotenska kiselina se ne nalazi slobodna u prirodi. U nekim bakterijama (Lactobacillus bulgaris) je vezana za cisteamin ( = β– aminoetantiol) gradeći jedinjenje poznato pod imenom pantetein.Zato se pojavljuju simptomi polineuritisa (=B 1 avitaminoza) kod životinja. stabilna pri za–grevanju i prema oksidacionim i redukcionim sredstvima. bubrezima. koja sadrži antitiaminske supstance. viskozna. koje nisu enzimskog karaktera. Pantotenska kiselina je žuta.5'–difosfata: Najvažnije jedinjenje koenzima A je acetil–koenzima A. obranom mleku. Kasnije se pokazalo da ona leči dermatitis pilića. koji se sastoji od pantetein––fosfata i adenozin–3'. Williams je izolovao pantotensku kiselinu i dokazao. To je dinukleotid. Ona je derivat β–alanina. Neke bakterije sadrže antitiaminske supstance.

). piridoksal i piridoksamin. koji u obliku acetil–koenzima A ulaze u ciklus trikarbonskih kiselina (=ciklus limunske kiseline). a piridoksamin amino derivat piridoksina ( = 2–metil–3–hidroksi– 4. poznat i pod imenom adermin. piridoksal i piridoksamin.5–di (hidroksimetil)–piridin): . je bela kristalna supstanca rastvorna u vodi i alkoholu. Piridoksal je aldehidni. nastajanje acetsirćetne kiseline kao i različitih acetiliranih derivata (acetilholina. Sam piridoksin je stabilan pri zagrevanju. imaju aktivnost vitamina B 6 . Osetljiv je na svetlost i prema alkalijama. Piridoksin. dok se njegovi derivati. 8. kiselina i sterola. Vitamini B6 su derivati piridina. mleku. ribljem mesu). mesu. »Aktivna sirćetna kiselina« učestvuje. raspadaju. N–acetil–šećera i dr. a acetil– koenzim A: H 3 C—CO—S—KoA.7 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6) Piridoksin i njegova dva derivata.kiseline vezan za koenzim visoko–energetskom tioestarskom vezom (33.5 kJ/mol). Sva tri derivata se nalaze u životinjskoj i biljnoj hrani (žumancetu jajeta. Acetil–koenzim A nastaje u organizmu iz glukoze ili masnih kiselina. Koenzim A se skraćeno piše KoA–SH. u mnogobrojnim biološkim procesima kao što su: biosinteza masnih.

piridoksal–fosfat i piridoksamin– fosfat. dejstvom dekarboksilaza gubi CO 2 i daje amin. različitih liaza i sintetaza). U toku enzimskog razlaganja aminokiselina piridoksal–fosfat gradi sa amino kiselinom intermedijerno jedinjenje tipa Schiff–ove baze. Nastalo jedinjenje se dalje razlaže na različite načine u zavisnosti za koji je apoenzim vezan piridoksal–fosfat.Fosfatna jedinjenja vitamina B 6. Tako se dejstvom amino– transferaza aminokiselina transaminira. dekarboksilaza. . Eksperimentalno je dokazano da piridoksal–fosfat igra bitnu ulogu i u metabolizmu nezasićenih masnih kiselina. a dejstvom okzidaza se oksiduje. kao i u biološkoj sintezi masti iz proteina. su prostetične grupe velikog broja enzima (amino–transferaza.

On je faktor rastenja izvesnih vrsta kvasaca i bakterija: Clostridium. Biotin je dijetalni faktor i ljudi i viših životinja. bubrezima.4–imidazolidotiofan–2–n–valerijanska kiselina). retko dolazi do avitaminoze biotina. rastvara se u vodi i etanolu.). a u proteinima je peptidno vezan za ε–amino grupu lizina. koji sadrži tiofenski prsten (=2'–keto–3. Staphylococcus i dr. Biotin se obično nalazi vezan s lizinom (biocitin). tankih iglica. Biotin kristališe u obliku duguljastih. Biotin je prostetična grupa mnogobrojnih enzima (karboksilaza).8 BIOTIN Biotin je poznat kao vitamin H ili koenzim R (Ko—R). Po svojoj hemijskoj strukturi. Postojan je pri zagrevanju. odakle je prvo i izolovan (Du Vigneaud i sar.8. Rhizobium. Nedostatak ovog vitamina kod pacova poznat je kao »bolest belanceta jajeta«. a ne rastvara ss u etru i hloroformu. piruvat karboksilaza i dr. koji katalizuju vezivanje CO 2 (acetil–KoA karboksilaza. Ona se javlja kad se životinje hrane duže vremena sirovim belancetom. Vrlo je rasprostranjen. ali zbog toga što ga sintetišu bakterije crevne flore. a naročito ga ima mnogo u jetri.) . biotin je ciklični derivat uree. jer se biotin vezuje za jedan protein belanceta (avidin) gubeći svoje vitaminsko dejstvo.

a mnoga životinjska tkiva sedam ostataka glutaminske kiseline. 8. labilno jedinjenje. Tako folna kiselina nekih bakterija sadrži tri. 2.) Azotne baze pteridina. faktor rasta Leuconostoc citrovorum bakterija. koja je peptidno vezana na pteroilnu grupu Vitamini ove grupe razlikuju se međusobno ili po broju ostataka glutaminske kiseline ili po strukturi pteridinskog prstena. Biološke fiksacije CO2 su endergonske reakcije i zbog toga se odvijaju u prisustvu davaoca energije ATP–a. Pteridini su žuti pigmenti. Svi vitamini ove grupe su derivati pteroil–glutaminske ili folne kiseline.) p–amino benzojeve kiseline. . koja je faktor rastenja mnogih mikroorganizama i 3. Biotin u obliku »aktivnog ugljen dioksida« učestvuje u sintezi masnih kiselina. oksalsirćetne kiseline. ureje. jetri. koja se sastoji od pirimidinskog i pirazinskog prstena. Ima ih i u kvascu.9 FOLNA KISELINA Vitamini folne kiseline su vrlo rasprostranjeni u prirodi. Bakterije crevne flore nekih životinja (svinje. CO 2 se vezuje s biotinom gradeći „aktivni ugljen dioksid" (karboksi–biotin enzim"). Molekul folne kiseline sastavljen je od tri komponente: 1. U ovu grupu vitanina spada i Leucovorin. karfiolu) po čemu su i dobili ime (foliage = lišće). purina kao i u metabolizmu triptofana.U toku reakcije. a naročito ih ima u lisnatom povrću (spanaću. kunića) sintetišu ove vitamine. bubrezima. koje lako predaje CO 2 supitratu. koji su prvi put izolovani iz leptirovih krila.) glutaminske kiseline.

manje u mleku. Pod pogodnim uslovima bakterije crevne flore mogu da sintetišu ovaj vitamin. Vitamina B 12 ima najviše u jetri. Rastvara se u vodi. izolovan je iz ekstrakta jetre 1948 g. a u biljnoj hrani ih nema. trombocita i svih drugih ćelija. Zbog toga su od velike važnosti za normalni razvoj eritrocita. Posle toga dobijeni su vitamini B12 kao sporedni proizvodi iz tečnosti. koja ostaje posle fermentacije Streptomyces griseus i drugih specijalnih mikroorganizama. koja sadrži azota. L. bitnih za sintezu DNK. imaju ulogu koenzima u biosintezi purina i timina. fosfora i kobalt. Tako nastaje »aktivni C ₁« ili »aktivna mravlja kiselina«. Danas se za medicinske svrhe dobijaju iz tih tečnosti veće količine vitamina B 12. . poznat prvo kao faktor antiperniciozne anemije. koji nastaju razlaganjem histidina i serina. Vitamini folne kiseline. Stabilan je pri zagrevanju u neutralnoj sredini. alkoholu. 8. poznat pod imenom koenzim F. Smith). već se odmah vezuju za koenzim F. ne oslobađaju se u obliku mravlje kiseline. Ostaci od jednog ugljenikovog atoma. zajedo sa B 12 vitaminima. (E. koja je po svojoj hemijskoj strukturi N 10–formil– tetrahidrofolna kiselina. granulocita. Iako se folna kiselina ubraja u vitamine. jajima i mesu. acetonu i optički je aktivan. koji na N 5 ima ostatak mravlje kiseline . Cijankobalamin (sadrži cijanidni jon) je crveno obojena kristalna supstanca. a u kiseloj i alkalnoj se raspada. enzima koji prenose C 1–ostatak.Leucovorin je redukovani oblik folne kiseline. aktivan je njen tetrahidro– derivat.10 VITAMIN B12 Vitamin B12a (kobalamin). To je aktivna grupa hidroksi– metil i formil–transferaza.

B12 c nitritokobalamin. za 5. Pri tome se anjon.6–dimetil–benzimidazol i u koenzimu za 5'– desoksiadenozin. Svi sadrže prsten sličan porfirinu. Kobalamin je koenzim intramolekulskih transferaza. Naprotiv. Tako je vitamin B 12 b .Struktura vitamina B 12 je vrlo komplikovana. Na koji načinn vitamini B₁₂ sprečavaju pojavu perniciozne anemije nije još potpuno objašnjeno. dobijaju se drugi vitamini ove grupe. Kobalamid–koenzim se vrlo teško izoluje. enzima koji katalizuju premeštanje atomskih grupa unutar . vezuje na mesto 5'– desoksiadenozina. U kobalamid–koenzimu kobalt je u dvovalentnom stanju. njegova funkcija u nizu na izgled različitih biohemijskih reakcija je poznata. Zamenom cijanidnog jona u cijankobalaminu nekim drugim anjonom. jer se na svetlosti i u prisustvu anjona kobalt oksiduje u trovaletno stanje. a najlakše cijanidni jon. sa kobaltom u centru. Kobalt je kovalentno vezan za četiri pirolova prstena.hidroksokobalamin.

takođe. Npr. pri redukciji ribonukleotid––trifosfata u odgovarajuće dezoksiribonukleotid–trifosfate. pri prelazu metil– malonil–koenzima A u sukcinil––koenzim A dolazi do premeštanja —CO —S—KoA grupe: Isto tako kobalamin učestvuje u dismutaciji vicinalnih glikola u odgovarajući al–dehid. Tako npr. . Prisustvo kobalamin–koenzima je neophodno.molekula i nastajanje izomernih jedinjenja.

inozitol i askorbinska kiselina). Vitamin B1 (Tiamin) se sastoji od pirimidinskog prstena i tiazolskog prstena koji su vezani preko kvarternog N-atoma. Deo je koenzima NAD i NADP. . Vitamini su hemijski veoma različita jedinjenja. tj. Biološka mu je funkcija – koenzim dekarboksilaze α-ketokiselina i koenzim aldehid-transferaze. a prema rastvorljivosti dele se na one rastvorljive u mastima (A. i K) i one rastvorljive u vodi (tiamin. cijanokobalamin. E. Nedostatak riboflavina izaziva pojavu fisura u uglovima usana. niacin. već mora njih i njihove prekursore unositi hranom. koenzim je aminotransferaza i dekarboksilaza aminokiselina. Vitamin A (Akseroftol) je po hemijskoj strukturi izoprenoid koji sadrži βjononski prsten na koji se nastavlja ugljenikov lanac od 9 C atoma.UKRATKO: Vitamini su potrebni čoveku za normalan rast i razvoj i normalno odvijanje metaboličkih procesa. Vitamin B6 (Piridoksin) je derivat piridina. riboflavin. nemogućnost adaptacije vida u mraku. dermatitis. kokošje slepilo. α-ketoglutarat dehidrogenaze. Može nastati iz triptofana. Čovekov organizam ne može sam sintetizovati vitamine. Nastaje iz karotina. lipoična kiselina. Uloga vitamina u metabolizmu je u tome što su mnogi od njih koenzimi ili prostetične grupe enzima. piruvat dehidrogenaze. pucanjem noktiju. Njegov deficit izaziva pelagru. Vitamin B2 (Riboflavin) se satoji iz izoaloksazina na koji je vezan D-ribitol. Biološka mu je funkcija da kao FMN i FAD sudeluje kao koenzim nekih oksido-reduktaza koje se zajedničkim imenom nazivaju flavoproteini. Njegov deficit odražava se u raznim organima s najtežim oštećenjem neuromuskularnog sistema. Izaziva bolest beri-beri. D. abdominalnim tegobama. dehidrogenaze D-aminokiselina i ksantin dehidrogenaze. Hipervitaminoza A izaziva toksične efekte s gubitkom kose. Nedostatak izaziva poremećaj sličan epilepsiji verovatno zbog smetnji u metabolizmu glutaminske kiseline. piridoksin. pa su potrebni za održavanje aktivnosti mnogih enzima. Hipovitaminoza A izaziva tzv. Tako je potreban za aktivnost NADH dehidrogenaze u lancu disanja. Kod dece izaziva smetnje u rastu. pantotenska kiselina. Niacin je derivat piridina. poremećaj vida. folna kiselina. a ponekad i zastoj u rastu.

Vitamin D (Kalciferol) je sterolne strukture u kojoj je B-prsten otvoren. Deficit kobalamina izaziva pernicioznu anemiju. Deficit ovog vitamina izaziva poremećaj u mineralizaciji kostiju. Ovaj vitamin je potreban za hidroksilaciju prolina. Biološka uloga mu je da je prostetična grupa enzima koji katalizuju karboksilacije.Vitamin H (Biotin) je derivat ureje vezan s tiofanskim prstenom. Deficit folne kiseline može se javiti kod slabe apsorpcije u crevima. DOPA i nekih intermedijera adrenokortikoida. U metabolizmu askorbinska kiselina deluje kao donor vodonika u nekim enzimskim reakcijama. što se postiže stimulacijom apsorpcije kalcijuma i fosfora u crevu. Biološka mu je uloga da služi kao koenzim nekih enzima koji sudeluju u pretvaranju metilmalonil-koenzima A u sukcinil-koenzim A i sintezi metionina iz homocisteina i metiltetrahidrofolata. megaloblastna anemija. Funkcija kalciferola je da pospešuje mineralizaciju kosti. Njegov deficit izaziva sklonost krvarenju i smetnje u koagulaciji krvi. . Isto tako nedostatak kobalamina izaziva i subakutnu kombinovanu degeneraciju leđne moždine. a njegov nedostatak se može dovesti u vezu sa mišićnom distrofijom. te u pretvaranju ribonukleotida u dezoksiribonukleotide. što kod odraslih rezultira pojavom osteomalacije. p-aminobenzojeve kiseline i peptidno vezane glutaminske kiseline. a kod dece rahitisom. Vitamin E (Tokoferol) je sastavljen od osam sličnih jedinjenja. tirozina. Ne zna mu se tačno biološka uloga. Hemijski su slični hinonima s izoprenoidnim bočnim lancem. metabolizmu metionina i histidina te biosintezi purina i pirimidina. Njegov deficit dovodi do skorbuta. Biološka joj je uloga da služi kao koenzim enzima u metabolizmu jednokarbonskog ostatka. U deficitu se javlja makrocitna. a svi oni imaju izraženo antioksidativno delovanje. Vitamin B12 (Kobalamin) je hemijski kompleksno jedinjenje koje sadrži porfirinu sličan korinski prsten s helatno vezanim centralnim atomom kobalta. Vitamin C (Askorbinska kiselina) je jak reducent. jer se reverzibilno lako oksiduje u dehidroaskorbinsku kiselinu. Vitamin K (Filohinon) ima strukturu naftohinonskog prstena s bočnim izoprenoidnim lancem. Folna kiselina se sastoji od pteridinskog prstena.

Deficit se retko javlja. .Pantotenska kiselina sa cisteaminom stvara pantetin koji je deo koenzima A i multienzimskog kompleksa za sintezu masnih kiselina. a simptomi su mu poremećaji nervnog sistema.

.

HORMONI .

Tako seksualni hormoni regulišu razvoj polnih karakteristika. tropnih ili trofičnih hormona. što sve reguliše nervni sistem. često je regulacija metaboličkih procesa rezultat delovanja više hormona. kortikotropin i somatropin iz hipofize. Najbolji je primer regulacija metabolizma ugljikohidrata i koncentracije glukoze u krvi.1 UVOD Endokrinologija je nauka o produktima strukturno i funkcionalno specijaliziranih žlezda i njihovom delovanju u održavanju biohemijskog i fiziološkog integriteta organizma. konstantnost hemijskog sastava krvne plazme i ostalih telesnih tečnosti.9. aldosteron iz nadbubrežne žlezde kontroliše ravnotežu vode i soli u organizmu itd. zbog čega su jako vaskularizirane. u održavanju balansa sudeluju krvni pritisak. u kojem sudeluju hormoni kore nadbubrežne žlezde. ove žlezde nemaju takvih odvodnih kanalića nego svoje sekrete luče direktno u krv. normalnu funkciju organizma te kontrolišu rast i razvoj pojedinih delova tela. glukokortikoidi i adrenalin iz nadbubrežne žlezde. Prednji režanj hipofize (adenohipofiza) luči nekoliko tzv. perifernih endokrinih žlezda. Međutim. Svaki hormon ima svoje specifične funkcije. Svako narušavanje tog sklada izaziva poremećaje u regulaciji što se manifestuje u obliku raznih bolesti. Ključnu ulogu u tome ima hipofiza koja se zato i naziva nadređena žlezda (master gland). U njima se stvaraju aktivne supstance. osim hormona. Zato se nazivaju žlezde s unutarnjim izlučivanjem ili endokrine žlezde. brzina cirkulacije i dilatacija odnosno vazokonstrikcija krvnih sudova. koja u odnosu na tropni hormon predstavlja njegovu ciljnu (target) žlezdu. za normalnu funkciju organizma i odvijanje metaboličkog procesa svi endokrini i nervni faktori moraju biti usklađeni. Hormoni se iz žlezda izlučuju direktno u cirkulaciju s kojom se prenose u druge delove tela i tamo deluju na organizam. hormoni (od grčkog hormon — stimulišejući. u čemu sudeluju inzulin i glukagon iz pankreasa. 9. Ali. koji deluju na lučenje drugih. ekscitirajući). To se može videti na već spomenutom održavanju ravnoteže vode i soli. Za razliku od ostalih žlezda koje svoje produkte luče putem kanalića. Hormoni održavaju i regulišu celokupni metabolizam i time održavaju homeostazu. Prema tome. pa i tiroksin iz tiroideje.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE Regulacija lučenja nekih hormona obuhvata funkciju na tri nivoa. . Svaki tropni hormon deluje na određenu perifernu endokrinu žlezdu. tj. Funkcija endokrinog tesno je povezana s funkcijom nervnog sistema i samo se zajedničkom neurohumoralnom regulacijom održava konstantnost unutrašnje sredine organizma.

Na taj način hipotalamus kontroliše lučenje hipofize. Slika 9.Tropni hormoni i njihove ciljne žlezde Hormon prednjeg režnja hipofize Tirotropin (tiroidni stimulišejući hormon. liberini ili releasing-faktori koji se prenose u hipofizu putem hipotalamo-hipofiznog vaskularnog sistema i izazivaju u hipofizi otpuštanje odgovarajućih tropnih hormona (CRF. LTH) Ciljna endokrina žlezda tiroideja nadbubrežna žlezda (kora) nema posebne žlezde. laktogeni hormon. FSH) Lutropin (luteinizirajući hormon. U hipotalamusu se stvaraju specifični peptidi. ACTH) Somatropin (somatotropni hormon. a ovaj deluje u nadbubrežnoj (suprarenalnoj) žlezdi i stimuliše u njoj lučenje kortikosteroidnih hormona u krv. tzv.Tabela 9. kortikotropni relizing-faktor. a ova lučenje perifernih endokrinih žlezda. regulacije lučenja hormona kore nadbubrežne žlezde: neurosekret (kortikoliberin. celi organizam jajnik jajnik mlečne žlezde Na izlučivanje hipofiznih tropnih hormona utiče hipotalamus. TRF-tirotropni relizing-faktor itd. TSH) Kortikotropin (adrenokortikotropni hormon. STH) Folitropin (folikularni stimulišejući hormon. CRF) prenosi se u prednji režanj hipofize CRF stimuliše u hipofizi lučenje kortikotropina (ACTH). LH) Prolaktin (luteotropni hormon. To ćemo ilustrovati na primeru hipofizno-nadbubrežnog sistema.Regulacija lučenja kortikosteroida hipofizno-nadbubrežnim sistemom .1 .). hormon rasta.1 . tj.

a delom deluje direktno na hipofizu da luči više ACTH. Viša koncenracija kortizola u krvi deluje inhibitorno. Regulacija povratnom spregom. što smanjuje lučenje ACTH i konačno kortikosteroida. i to pre svega negativna. u kojem slučaju je to pozitivna regulacija povratnom spregom (pozitivni feedback). ili povišenje B izaziva smanjenje A. second messenger) izaziva u ćeliji aktivaciju nekih . Naravno da se pozitivna ili negativna regulacija odnose i na suprotan slučaj. Takvi su hormoni insulin.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE Na ovaj način deluju hormoni čije je delovanje brzo. odnosno indukciju genske aktivnosti reakcije u organizmu. vrlo je važna ne samo u kontroli hormonalne sekrecije nego uopšteno u metaboličkim procesima.3 DELOVANJE HORMONA Hormoni deluju hemijski izazivajući fiziološke aktivaciju adenilat-ciklaznog sistema i kontrolu. Hormon menja specifični receptor na membrani tako da se adenilat-ciklaza alosterički aktivira te prevodi ATP u 3'. Ti hormoni stimulišu adenilat-ciklazni sistem u ćelijskoj membrani. 5'-ciklo AMP (cAMP). Koliko je danas poznato. povišenje B može povratno uticati na A na dva načina: ili povišenje B uzrokuje dalje povišenje A. glukagon i neki peptidni hormoni kao vazopresin. Stvoreni cAMP (naziva se još drugi glasnik. tj. Regulacija mehanizmom povratne sprege. a ovaj onda snizuje A u slučaju pozitivne regulacije. a kortizol mehanizmom negativne povratne sprege deluje na smanjenje lučenja ACTH. 9. Smanjena koncentracija kortikosteroida u krvi delom stimuliše hipotalamus da luči više neurosekreta. Regulacija povratnom spregom (feedback-regulacija) može biti pozitivna ili negativna. ili sniženje A snizuje B koji onda povratno povisuje A u slučaju negativne regulacije povratnom spregom. Kortikotropni hormon pak sa svoje strane uzrokuje pojačanu aktivnost nadbubrežne žlezde da luči više kortikosteroida u krv. hemijsko delovanje hormona izaziva dve vrste reakcije: 9. U slučaju regulacije kortizola kortikoliberin (X) stimuliše ACTH (A) koji izaziva pojačano lučenje kortizola (B). sniženje A snizuje B. Ako neki agens (stimulus) X povisuje varijablu A koja sa svoje strane povisuje drugu varijablu B. u kojem slučaju je to negativna regulacija povratnom spregom (negativni feedback). što opet stimuliše lučenje ACTH iz hipofize.Ta regulacija vrši se mehanizmom negativne povratne sprege.3. Navedeni mehanizam povratne sprege iziskuje dodatno tumačenje. deluje na hipotalamus da smanji sekreciju neurosekreta.

pojačanu sintezu odredjenih proteina i enzima u ciljnom organu.2 . 9. Smatra se da na taj način deluju neki steroidni hormoni.enzima i deluje na prenos u ćelijskoj membrani povećavajući membrane.3 .Delovanje hormona preko sistema adenilat-ciklaze Slika 9.2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI Neki hormoni deluju na indukciju. Slika 9. propusnost Stvoreni cAMP se brzo razgrađuje u ćeliji delovanjem jedne fosfodiesteraze na AMP i zato mu je delovanje brzo i kratko.Delovanje hormona na indukciju proteina . Kofein i teofilin su inhibitori fosfodiesteraze i time produžavaju delovanje cAMP jer sprečavaju njegovu razgradnju (tome se pripisuje i terapeutsko delovanje kofeina). tj.3.

hormoni se dele na: steroidne hormone (seksualni hormoni. Prema građi. koji hidroksilacijom na C 16 atomu prelazi u vrlo slabo aktivni estriol. adrenalin). koja prelazi u citoplazmu i na ribosomima služi kao kalup za sintezu proteina i enzima.) Pregled raznih hormona. kortikosteroidi). glukagon). odgovarajućih žlezda koje ih luče te njihovih ciljnih organa i načina delovanja prikazan je u tabeli 9. tirotropin i dr. peptidne hormone (vazopresin. Najmanje promene u toj strukturi izazivaju promene u delovanju. ulazak jedne metilne grupe u aminogrupu noradrenalina menja ovaj u adrenalin. proteinske hormone (somatropin. Tako npr. insulin. Izgleda da neki hormoni deluju preko oba navedena mehanizma. . Za hormone je karakteristično da deluju u vrlo malim količinama.Hormon se preko citoplazmatskog receptora translocira na receptor u ćelijskom jezgru i veže s molekulom proteinskog represora koja blokira DNA. čija je aktivnost mnogo slabija. hormone nastale od aminokiselina (tiroksin. Na taj se način DNA deblokira i omogućava sintezu informacione RNA (mRNA). prolaktin. Isti je slučaj s vrlo aktivnim estradiolom.2. itd. a delovanje im je zavisno upravo od hemijske strukture. i indukcijom i aktivacijom adenilatciklaze. 9.4 PODELA HORMONA Hormoni su po hemijskoj građi vrlo različiti jedinjenja.

bubrežni kanali stimulacija tropnih hormona stimulacija stvaranja i sekrecije kortikosterioda povišenje krvnog pritiska. metabolička aktivnost organa simpatički receptori. održanje trudnoće razvoj sekundarnih polnih karakteristika metabolizam soli .antiimflamatorno. otpuštanje masti noradrenalin Peptidni hormoni liberini kortikotropin (ACTH) vazopresin antidiuretski hormon (ADH) oksitocin hipotalamus hipofiza (prednji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (prednji režanj) kora nadbubrežne žlezde arteriole.E3) progesteron jajnik (folikul) ženski akcesorni organi Delovanje proliferacija uterusa.masno tkivo delovanje simpatikusa. razvoj sekundarnih polnih karakteristika priprema jajne stanice za implantaciju. glukoneogeneza metabolizam ugljenohidrata. fakultativna reapsorpcija vode glatki mišići (uterus. rezistencija na infekcije jajnik (žuto telo) semenik nadbubrežna žlezda (kora) nadbubrežna žlezda (kora) ženski akcesorne reproduktivne strukture muški akcesorni organi bubrežni tubuli.2 . ciljni organi i delovanje Hormon Žlezda Ciljni organ Steroidni hormoni estrogeni (E2. laktacija . celo telo celo telo testosteron aldosteron kortizol Aminokiselinski hormoni tiroksin (T4) trijoditironin (T3) adrenalin štitnjača štitnjača nadbubrežna žlezda (srž) celo telo celo telo stimulacija oksidacije. endokrine žlezde.protein. glikogenoliza.mišići. mlečne žlezde) kontrakcije uterusa. transport sperme. etra.retencija Na.Hormoni.Tabela 9. masti.

metabolizam. islučivanje progesterona. lipogeneza povisuje koncentraciju glukoze u krvi Proteinski hormoni somatropin (hormon rasta.Tabela 9. LMTH) eritropoetin sekretin pankreozimin mlečna žlezda stimulacija mlečnih žlezda i sekrecija mleka bubreg gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt koštana srž gušterača gušterača sazrevanje eritrocita izlučivanje alkalnog soka sekrecija enzima Tabela 9. gastroin-testinalni trakt regulacija i mobilizacija kalcijuma i fosfora snižavanje kalcijuma u krvi kalcitonin (tirokalcitonin) relaksin inzulin glukagon štitnjača jajnik gušterača gušterača simfiza.2. metabolizam glukoze štitnjača stimulacija stvaranja i sekrecije tiroidnih hormona rast folikula. spermatogeneza stvaranje žutog tela. semenik lutropin (LH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) jajnik.STH) tirotropin (TSH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) celo telo rast. izlučivanje androgena folitropin (FSH) hipofiza (prednji režanj) jajnik. uterus razna tkiva jetra relaksacija. porodaj snižavanje glukoze u krvi. semenik prolaktin (laktogeni hormone LTH.2. bubreg. Nastavak . Nastavak Hormon melanotropin (melanoforni stimulišejući hormon MSH) režanj) Žlezda hipofiza (srednji koža Ciljni organ Delovanje tamnjenje kože parathormon (PTH) paratiroideja kosti. sekrecija estrogena i ovulacija.

Takav je test. a često je potrebno izvesti i tzv. ili sekundarni. Laboratorijski nalazi su pri tome vrlo važni. Ako se pri tome sekrecija hormona pojača. Ako se sekrecija ne smanji. na primer. Ti se testovi rade kod prekomernog izlučivanja hormona. Poremećaj može izazvati primarni defekt u samoj endokrinoj žlezdi. to ukazuje da je prisutan poremećaj kontrolnog mehanizma. radi li se o defektu same žlezde ili o poremećaju kontrolnog mehanizma. stimulativne i supresivne testove. Ako se posle toga smanji sekrecija kortizola ili ukupnih 17-oksosteroida. test s deksametazonom koji inhibira izlučivanje kortikotropina. Ili se luči suviše hormona ili premalo. U tu svrhu se bolesniku daje odgovarajući preparat tropnog hormona. kao što je slučaj prekomernog lučenja hormona kod tumora žlezda (npr.Hormon holecistokinin Žlezda gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt posteljica Ciljni organ žučni mehur Delovanje kontrakcija i pražnjene enterogastrin želudac inhibicija sekrecije lučenje kiseline stimulacija stvaranja seksualnih hormona gastrin koriogonadotropin posteljica (HCG) želudac jajnik 9. zbog poremećaja u kontrolnom mehanizmu lučenja nekog hormona.5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE Poremećaji hormonalnog izlučivanja mogu biti dvojaki. Ako se pak sekrecija hormona ne intenzivira i žlezda ne reaguje. Stimulativni testovi rade se za ispitivanje nedovoljne sekrecije hormona. . Kod supresivnih testova bolesniku se daje preparat koji inhibira sekreciju ispitivanog hormona. Uzroci takođe mogu biti dvojaki. to ukazuje da je defekt u samoj endokrinoj žlezdi. a ako takav učinak izostane. primarni je zadatak endokrinološke dijagnostike. Utvrdivanje uzroka poremećaja. a zatim meri koncentracija hormona. feohromocitom). to pokazuje da je poremećen kontrolni mehanizam hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda. koji normalno stimuliše izlučivanje i nakon toga meri koncentracija hormona. Određuje se koncentracija pojedinih hormona u krvi i urinu. to dokazuje da nema primarnog defekta žlezde. to pokazuje da je kontrolni mehanizam delatan.

Na 10. a C-atomi brojevima: Ova osnovna struktura steroida ima prostornu konfiguraciju stolice: Istu osnovnu strukturu imaju steroli i žučne kiseline. C-atomu sporedni lanac po kojem se pojedine grupe sterola i steroida međusobno razlikuju (tabela 9. a na 17. U steroidne hormone ubrajaju se polni hormoni i kortikosteroidi.6. Taj prsten sadrži tri hidrirana šesteročlana prstena.9. STEROIDNI HORMONI Svi steroidni hormoni imaju osnovnu strukturu koja se sastoji od ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. Polni hormoni su androgeni. Catomu steroidnog prstena vezane su metilne grupe. na koje je vezan još jedan peteročlani prsten. Prsteni se označavaju velikim početnim slovima. . estrogeni i progesteron.3). i 13. fenantren. Steroidni hormoni imaju do 21 C-atom.

i 10. Atomu ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena. atomu u odnosu na ravan prstena. postoje 2 izomerna oblika. dok je α-konfiguracija označena isprekidanom crtom i označava da je supstituent orijentisan ispod ravni ciklopentanoperhidrofenantrena. Ako je H ispod ravni prstena. Taj prostorni smeštaj supstituenata označava se prema položaju metilnih grupa (C-18.Broj C-atoma u pojedinim steroidnim jedinjenjima Dužina lanca na 17.3 . i CH3 grupe na C-10. koje leže uvek iznad ravni prstena.). Isto je i s B/C i C/D-prstenima. onda je to trans ili alo-izomer. C-atomu Ukupni broj C-atoma u molekuli 27-29 24 21 19 18 Steroli (holesterol) Zučne kiseline Kortikosteroidi i progesteron Androgeni Estrogeni 8-10 5 2 — — Trodimenzionalna struktura steroida rezultira u pojavi različitih izomera. označava se kao β-konfiguracija i s punom crtom. ali oni su kod prirodnih steroidnih hormona uvek u trans-obliku.). te s obzirom na položaj H-atoma na C-5. i C-19. estrana. Kada se upotrebljavaju hemijski nazivi za steroidne hormone. Ako su H i CH3 grupa obe iznad ravni prstena. iz kojih nastaju uvođenjem dvostrukih veza i supstituenata na mesto vodikovih atoma ili bočnog lanca na C-17. to se smatra normalnom ili cis-formom. Prsteni A i B imaju dva zajednička C-atoma (5. uzimaju se razni prefiksi kojima se označavaju karakteristike prstena i prisutnost supstituenata.Tabela 9. iznad ravni prstena. androstana i pregnana. Razni steroidni hormoni su derivati tri osnovna ugljovodonika. Cis-položaj. . što je vrlo važno za njihovo fiziološko delovanje.

4 .ili okso deoksi-ili dezoksidehidrodihidro- prisutnost hidroksilne grupe prisutnost ketonske grupe zamena OH-grupe s vodonikom gubitak vodonikovih atoma sa susednih C-atoma adicija dva vodonikova atoma prostorna konfiguracija supstituenta cistransαβepi- prostorna konfiguracija supstituenta supstituent u trans-položaju prema CH3 na C-10. izomerija na nekom C-atomu koji nije zajednički dvama prstenima Δn položaj dvostruke veze u molekulu (n označava broj C-atoma na kojem je dvostruka veza) Sufiks -al -ol -on -an -en aldehidna grupa hidroksilna grupa ketonska grupa zasićeni ugljikovodonik nezasićeni ugljikovodonik . supstituent u cis-položaju prema CH3 na C-10.ili oksiketo.Prefiksi i sufiksi u označavanju steroida Prefiksi i sufiksi Prefiks Šta označava hidroksi.Tabela 9.

Ima dve CH3 grupe 5a-androstan Androsteron /3α — hidroksi — 5α — androstan— 17 —on C19 5β-androstan Etiokolanolon /3α-hidroksi-5β-androstan -17-on Broj C Matični ugljovodonik Hormon Napomena .17β /Estra-1.3.Broj C atoma Matični ugljovodonik Hormon Napomena Estran ima samo jednu CH3 grupu i nema bočnog lanca.17p-diol/ C18 5β-estran Estratrien /Estra-1.5/10/ trien-3.5/10/-trien Androstan nema bočnog lanca na C —17.3. To su jedini steroidi koji poseduju aromatični prsten /A/ 5α —estran Estradiol .

20α diol / Slika 9.5/10/ trien-3.pregnan .6. i C-5. i 21. da je između C-4. to se acetat i holesterol podjednako mogu smatrati . C-atomu u β-položaju.20-dion (kortizol) Iz navedene hemijske oznake za kortizol vidi se da su na osnovnom pregnanskom ugljovodoniku (pregn) tri vodonika zamenjena hidroksilnim grupama u položaju 11. 17α.17p-diol/ C21 5β-pregnan Pregnandiol /5β .1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA Steroidni hormoni nastaju iz holesterola. C- atomu u α-položaju.atom a Pregnan ima dve CH3 grupe i etilnu grupu na C-17 koja je u cis položaju prema metilnim grupama 5α —pregnan Estradiol . i to da je OH na 11.3α. 17. a kako biosinteza holesterola započinje od acetata.4 . 9.20-dion). 21-trihidroksipregn-4-en-3.Osnovni ugljovodonici i hormoni koji iz njih nastaju Upotrebu navedenih prefiksa i sufiksa prikazujemo na primeru kortizola: 11β.17β /Estra-1.3. dok je OH na 17. atoma dvostruka veza (4-en) te da su na trećem i dvadesetom C-atomu dve ketonske grupe (3.

Dehidrogenaze katalizuju reverzibilne oksidoredukcijske reakcije u kojima sudeluju NAD ili NADP. U nadbubrežnim žlezdama. Metabolizam steroidnih hormona. koji stimuliše nadbubrežnu žlezdu na stvaranje nekoliko . koji osim konjugacije obuhvata procese hidroksilacije i dehidrogenacije. C-atoma. čime im se povećava rastvorljivost u vodi. za sintezu kortizona i kortizola potrebna je i 17 α-hidroksilaza. C-atoma. i 5.5. dehidrogenaza. potrebne za sintezu kortikosterona. Delovanjem 17.6. pa nastaje pregnenolon steroid s 21 C-atomom. izomeraza i desmolaza (liaza). Pod kontrolom hipotalamusa iz adenohipofize se izlučuje kortikotropin (ACTH). Bočni lanac holesterola na 17. Posebno je važna Δ-ketosteroid-izomeraza koja premešta dvostruku vezu izmedu 5. C-atoma u poziciju između 4. Izomeraze kataliziraju premeštaj dvostruke veze. odnosno njihove redukovane forme. jer samo kora nadbubrežne žlezde sadrži dve hidroksilaze. jajnicima i semenicima steroidni se hormoni stvaraju od acetata ili holesterola nizom reakcija u kojima sudeluju razni enzimi iz grupe hidroksilaza. 3 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. i 6. i 22. steroidi s 19 Catoma. Delovanje tih enzima može se videti na primeru stvaranja progesterone.pretečama steroida. 22 desmolaze razlaže se veza izmedu 20. Slika 9. -Biosinteza progesterona iz holesterola U jetri se steroidni hormoni konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom. Upravo o prisutnosti pojedinih enzima u pojedinim od navedenih endokrinih žlezda zavisi koji se hormoni sintetizuju u toj žlezdi. Osim ovih hidroksilaza. a delovanjem 20. a manjim i u bubregu te gastrointestinalnom traktu. Tako se kortikosteroidi stvaraju samo u nadbubrežnoj žlezdi.2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE Kora nadbubrežne žlezde luči niz hormona. Tako postoje 3 a -hidroksisteroid dehidrogenaza. C-atomu otcepljuje se katalitičkim delovanjem desmolaza. 11-hidroksilazu i 21-hidroksilazu. Metaboličkim se procesima hormoni većinom inaktiviraju. 9. 20desmolaze otcepljuje se celi lanac pa nastaju androgeni. te se tako konjugovani izlučuju iz tela urinom. odvija se najvećim delom u jetri. 11 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. 17 α-hidroksisteroid dehidrogenaza i dr.

osim aldosterona kojem je metilna grupa na C-13. bočni lanac — CO —CH2OH u β-položaju. Svi kortikosteroidi sadrže 21 C-atom. atomu zamenjena aldehidnom grupom. tu se manjim delom stvaraju još androgeni. atomu i na C-17. i C-13. koji se inače većim delom stvaraju u testisima (androgeni) i ovariju (estrogeni. atomu još OHgrupu u a-položaju te ketonsku ili β-hidroksi grupu na 11-atomu. atomu. Međutim. progesteron). . te svi imaju dvostruku vezu između 4 i 5 atoma (Δ4). Neki imaju na C-17.hormona što ih zajednički nazivamo kortikosteroidi. ketonsku grupu na C-3. uz kortikosteroide koji se stvaraju samo u korteksu nadbubrežne žlezde. estrogeni i progesteron. Svi imaju metilne grupe vezane na C-10.

Catomu kod aldosterona. i 17. Mineralokortikoidi su aldosteron i 11-dezoksikortikosteron. odnosno 13. Te razlike u biološkoj aktivnosti uzrokovane su supstituentima na 11. soli i vode. Oni kontrolišu promet vode i soli. 11dehidrokortikosteron.Slika 9. suprotno insulinu.Hemijska struktura kortikosteroida Razni kortikosteroidi. Fiziološko delovanje na metabolizam ugljenohidrata. imaju različito fiziološko delovanje. kortizol i kortizon.6 . ugljinikovom atomu. Kortikosteroidi ispoljavaju regulatorno delovanje na metabolizam ugljenohidrata. razgradnje lipida i proteina imaju sledeći glukokortikoidi: kortikosteron. i to u smislu stimulacije glukoneogeneze. dele se na glukokortikoide i mineralokortikoide. Prema tome na koji od tih procesa deluju. iako su strukturno svi vrlo slični. delujući na prolaz natrijuma i kalijuma kroz ćelijske .

koji hidroksilacijom na C-21. Drugi put je da hidroksilacijom pregnenolona na C-17. koji umesto hidroksilne grupe na C-ll. Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Svi hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju preko holesterola iz aktivnog acetata. koji daljnjom hidroksilacijom prelazi u 11-dezoksikortizol i ponovnom hidroksilacijom u kortizol. Glavni androgeni hormoni nadbubrežne žlezde su androstendion i dehidroepiandrosteron. atomu u kortikosteron. atomu nastaje 17β-hidroksipregnenolon. atomu prelazi u aldehidnu grupu i tako nastaje aldosteron. Kortizol konačno prelazi u kortizon. Ako na progesteron prvo deluje 17 α-hidroksilaza. Nemaju bočnog lanca na C-17. Kontrola aldosterona nije samo zavisna od ACTH.membrane. Hormone koji nastaju tim putem određujemo zajedno kao tzv. atomu pa sadrže samo 19 C-atoma. i to prvo . atomu ima ketonsku grupu. a ovaj daljnjom hidroksilacijom na C-ll. Zato se još nazivaju salt and water-hormonima. te delovanjem 18-hidroksilaze i 18-dehidrogenaze njegova metilna grupa na C-18. androgena i estrogena. na reapsorpciju natrijuma i ekskreciju kalijuma u bubrezima. pa svi oni mogu biti prekursori kortikosteroida. a deluju i anabolički. atomu prelazi u 11-deoksikortikosteron. Holesterol. Jedan je put da dehidrogenacijom i izomerizacijom pregnenolon prelazi u progesteron.20-desmolaze iz ovog nastaju androgeni. pregnenolon i progesteron su na raznim stupenima u metaboličkom procesu od acetata. 17-oksogene steroide. prelazi u pregnenolon. nego i od jetrenog angiotenzina i bubrežnog renina. Od pregnenolona daljnje reakcije mogu teći u dva smera. Ova se reakcija odvija tako da se deo bočnog lanca holesterola otcepi katalitičkim delovanjem enzima 20. Delovanjem 17.22-dezmolaze. Od navedenih kortikosteroida samo koncentracija kortizola deluje pomoću mehanizma negativne povratne sprege na lučenje ACTH. U biosintezi ovih hormona sudeluje niz enzima. Ta dva hormona ispoljavaju samo blago androgeno delovanje. Holesterol nastao iz acetata preko mevalonske kiseline. nastaje iz progesterona 17α-hidroksiprogesteron. koji svojim delovanjem na krvni pritisak sudeluju u regulaciji prometa vode i soli.

a duži naveče. nevezani kortizol. Izlučuje se i nešto heksahidro-jedinjenja ili kortola.dehidroepiandrosteron koji izomerizuje u androstendion. Metabolizam hormona kore nadbubrežne žlezde Inaktivacija i razgradnja kortikosteroida zbiva se u jetri. ACTH se iz hipotalamusa pod uticajem kortikoliberina (CRF) izlučuje periodično. Time se osigurava dovoljno kortizola u cirkulaciji.Razmaci u lučenju ACTH kraći su ujutro. tzv. Na slici 9. Transkortin se stvara u jetri. kortikosteron. i 5. Tu se uz Δ4-5βreduktazu i 3α-dehidrogenazu redukuje dvostruka veza izmedu 4. atomu. te malo 11-oksi ili 11-keto17-ketosteroida. Navedeni se metabolitički put menja u slučaju deficita enzima potrebnih za normalnu sintezu kortikosteroida. Hipotalamus. 11-dezoksi kortizol i 11dezoksikortikosteron. Kortikosteroidi u krvi Od svih 17-hidroksikortikosteroida u krvi na kortizol otpada oko 80%. Kortizol se luči pet do deset minuta nakon stimulacije ACTH-om. Takav je slučaj u adrenogenitalnom sindromu. Osim toga. U pomanjkanju 21-hidroksilaze. koja katalizira prelaz 17α-hidroksiprogesterona u kortizol. kojeg ima u plazmi oko 6% ukupnog kortizola. koji nastaju otcepljenjem lanca na C-17. Isto se tako u nedostatku 21-hidroksilaze ne stvara aldosteron. Ti se androgeni odredjuju zajedno kao 17-oksosteroidi . adenohipofiza i kora nadbubrežne žlezde čine tzv. budući da se ne stvara kortizol koji negativnom povratnom spregom koči izlučivanje ACTH. . koji nastaju daljnjom redukcijom keto-grupe na C-20. nastaje tako pregnantriol i nje-govi derivati. Cortisol binding globulin). aldosteron. te nastaju tetrahidroderivati (3α-hidroksi-5β-dihidro jedinjenja) koji se konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom i izlučuju mokraćom. Fiziološki je aktivan samo slobodni. C-atoma i keto-grupa na C-3. a ovaj delovanjem 17-β dehidrogenaze u testosteron. Na kraju androstendion i testosteron aromatizacijom A-prstena mogu preći u estron ili estradiol. atomu. a na isti se način metaboliziraju kortizon.8 prikazan je metabolizam kortizola. Njegova je funkcija da štiti kortizol od inaktivacije i konjugacije u jetri. atomu. Testosteron se redukuje i dehidrogenizuje u androsteron odnosno etioholanolon. što dovodi do gubitka Na i CI. Kortizol se u plazmi nalazi delom vezan za albumine i jedan α-globulin koji ga-specifično veže i naziva se transkortin (CBG. ovaj se poslednji nekontrolisano luči i stimuliše nadbubrežnu žlezdu izazivajući njezinu hiperplaziju i pojačano stvaranje drugih C-21 hormona i androgena. salt loosing sindroma. kada se zbog toga stvara više metabolita koji se pod normalnim uslovima inače stvaraju samo u vrlo malim količinama. osovinu hipotalamushipofiza-nadbubrežna žlezda.

Biosinteza hormona nadbubrežne žlezde .Slika 9.7 .

. dok podaci o dnevnom izlučivanju kortikosteroida u urinu daju uvid u funkclju kore nadbubrežne žlezde. a najniža pre spavanja. pa zato i koncentracije kortizola. Kortikosteroidi se određuju i u krvi i u urinu. između 7 — 9 sati. izazivaju porast koncentracije transkortina u plazmi. Određivanjem koncentracije u plazmi utvrđuje se intenzivnost lučenja i delovanja na tkiva.Slika 9. ali je taj kortizol vezan i nije fiziološki aktivan. pri uzimanju kontraceptiva i terapiji. Estrogeni u trudnoći. Taj se ritam gubi kod hiperfunkcije nadbubrežne žlezde.8 – Metabolizam kortizola Zato je koncentracija kortizola u plazmi veća ujutro.

9 .Slika 9.Stvaranje pregnantriola i njegovih derivata u adrenogenitalnom sindromu zbog deficita 21-hidroksilaze i blokiranog pretvaranja hidroksiprogesterona u kortizol .

Izlučivanje 17-oksogenih steroida jako je povećano u urinu ako je uzrok bolesti karcinom nadbubrežne žlezde ili ektopično lučenje ACTH (adenom bronha). ili amiloidoze. do čega dolazi kod bazofilnog adenoma hipofize te ektopičnog stvaranja ACTH u bronhijalnom adenomu ili karcinomu. iako se može ujutro naći i normalna koncentracija. . Uzrok toj bolesti može biti karcinom ili adenom kore nadbubrežne žlezde ili hiperplazija nadbubrežnih žlezda zbog prekomernog lučenja ACTH. Laboratorijski nalazi u bolestima nadbubrežne žlezde Krv za odredivanje kortizola ili 17-hidroksikortikosteroida uzima se u 8 ili 9 sati ujutro i oko 20 ili 23 sata naveče. izostaje ritam lučenja. androgenih hormona i ACTH te supresivni i stimulativni testovi važni su za evaluaciju funkcije nadbubrežne žlezde i hipofize.Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde Određivanje kortikosteroida. Disfunkcija nadbubrežnih žlezda u adrenogenitalnom sindromu rezultat je deficita pojedinih enzima. Međutim. Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde mogu izazvati hiperfunkciju ili hipofunkciju žlezde. za razliku od mogućih normalnih vrednosti kod hiperfunkcije hipofize ili adenoma nadbubrežne žlezde. Normalna je koncentracija kortizola u serumu uveče oko polovine koncentracije ujutro. a deksametazon ne suprimira koncentraciju u serumu. potrebnih za sintezu kortizola. Hiperfunkcija nadbubrežne žlezde očituje se u prekomernom lučenju kortizola. Addisonova bolest. posledica je propadanja kore nadbubrežne žlezde zbog tuberkuloze. adenomu pankreasnih ostrvaca multiplih endokrinoloških adenoma ili Zollinger-Ellisonova sindroma Hiperaktivnost suprarenalnih žlezda može rezultirati i pojačanim lučenjem aldosterona u primarnom aldosteronizmu (Connov sindrom) ili prekomernim izlučivanjem androgena kod hiperplazije ili karcinoma nadbubrežne žlezde. Hipofunkcija nadbubrežne žlezde. osim ako je uzrok bolesti hiperfunkcija hipofize. Slobodni kortizol ili 11hidroksikosterodi su povišeni u urinu. da bi se ispitao ritam lučenja. Kod Cushingova sindroma jutarnje su i večernje koncentracije povišene. idiopatske atrofije kao posledice autoimunih procesa. Sličnu sliku u urinu daju i 17-oksosteroidi. infekcije ili metastaza u nadbubrežnoj žlezdi. što je slučaj kod Cushingova sindroma. a hipofunkcija može biti primarna zbog poremećaja same nadbubrežne žlezde ili sekundarna zbog nedostatka ACTH i poremećaja kontrolnog mehanizma.

dok je osetno povišena ako je uzrok bolesti ektopično stvaranje ACTH. dok je kod sekundarne hipofunkcije ACTH u serumu snižen. ili sekundarna. hiperkalemiju i metaboličku acidozu. Kod hipofunkcije nadbubrežne žlezde treba utvrditi je li hipofunkcija primarna. stimulacijom s ACTH ili tetrakozaktrinom kod Addisonove bolesti izostaje reakcija. ili umereno povišena ako je uzrok bolesti poremećaj hipofize. Takode. a isto tako i izlučivanje 17-oksogenih i 17-oksosteroida. tumor) u hipofizi. Test s metopironom obično izaziva pojačano izlučivanje kortikosteroida mokraćom ako je Cushlngov sindrom izazvan hiperplazijom nadbubrežne žlezde. Koncentracija mu je jako snižena u tumoru nadbubrežne žlezde. Pregled biokemijskih promena i karakterističnih nalaza u poremećajima funkcije nadbubrežne žlezde prikazan je u tabeli 9. pa to izaziva gubitak natrijuma u urinu i često hiponatremiju. tj. Stimulacija s ACTH ili tetrakozaktrinom ne izaziva reakciju u slučaju tumora nadbubrežne žlezde. Za diferencijalnu dijagnozu ključni je test odredivanje koncentracije ACTH u serumu. U krizama kod te bolesti postoji deficit aldosterona.Za difefenciranje uzroka Cushingova sindroma vrlo je korisno odredivanje koncentracije ACTH u serumu. a reakcija obično izostaje. U Addisonovoj je bolesti koncentracija ACTH visoka zbog niske koncentracije kortizola u serumu (kontrola povratnom spregom). bilo da je poremećaj (npr. U oba slučaja koncentracija je kortizola odnosno 11-hidroksikortikosteroida u serumu niska. Osim tih endokrinoloških testova za dijagnozu Addisonove bolesti važno je određivanje elektrolita. Addisonova bolest. dok u sekundarnoj hipofunkciji reakcija nastupa tek postupno. dok kod hiperplazije reakcija je normalna ili malo intenzivnija. ako je uzrok karcinom ili adenom nadbubrežne žlezde.4 . pa se ponekad ne može ni registrovati. bilo u hipotalamusu.

.

Neki od ovih hormona.9. Slika 9. ali ne svi. kao što je to kod epitestosterona. Izlučuju se pod kontrolom hipofize.Hemijske strukture androgena Biološki je najaktivniji testosteron. . atomu imaju hidroksilnu ili ketonsku grupu. C-atoma. epitestosteron. koja luči hormon što stimuliše intersticijske ćelije (LH) testisa na stvaranje androgena.7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI Androgeni deluju na polni sistem muškaraca i uzrokuju razvoj muških sekundarnih polnih karakteristika. nadbubrežnoj žlezdi i jajniku. osim u testisima i nadbubrežnoj žlezdi. a na C-3. Testosteron se stvara uglavnom u semenicima. atomu u βpoložaju. Biološka aktivnost im zavisi od suptituenta na C-17. i u ovariju. dok se dehidroepiandrosteron stvara samo u nadbubrežnoj žlezdi. atomu. Po hemijskoj strukturi. Androstendion se stvara. jako se smanjuje aktivnost dok ketonsku grupu. androstan i dehidroepiandrosteron. imaju dvostruku vezu izmedu 4. poseduju samo oko 12 % odnosno 10 % biološke aktivnosti testosterone. a tu aktivnost odreduje OH-grupa na C-17. Androgeni se stvaraju u semenicima. Promenom prostornog položaja ove hidroksilne grupe u α-položaj.10 . Glavni androgeni hormoni su testosteron. to su steroidi s 19 C-atoma. androstendion. i 5.

20-dezmolaze odvaja se bočni lanac na C-17. androstendion i preći u testosteron.Biosinteza androgenih hormona Kao što je prikazano na slici 9. Na isti se način u nadbubrežnoj žlezdi iz_17αhidroksipregnenolona sintetizuje dehidroepiandrosteron. dok je u ovariju jako pomaknuta u smeru stvaranja androstendiona. iz acetata i holesterola koji su zajednički prekursori svih steroidnih hormona. atomu hidroksiprogesterona i nastaju androgeni. Ova zadnja reakcija je reverzibilna. Androstendion se dalje redukuje u testosteron delovanjem 17 βhidroksisteroidne dehidrogenaze. Katalitičkim delovanjem 17. androgeni nastaju preko pregnenolona i progesterona.11. a ravnoteža reverzibilne reakcije u testisima pomaknuta je u smeru stvaranja testosterona. koji se može dalje oksidovati u .

Biosinteza androgenih hormona .11 .Slika 9.

etioholanolon i 11-oksigenirani 17-oksosteroidi izlučuju većinom kao glukuronidi. . U jetri se metaboliti androgena konjuguju sa sumpornom ili glukuronskom kiselinom. koji se dalje metabolizuju u tetrahidroderivate. atomu nastaju 2 izomera: a -izomerni oblik ili androsteron i etioholanolon koji ima H na C-5. i 5.oksosteroidi (17-ketosteroidi. Redukcijom dvostruke veze u androstendionu između 4. a ovi mogu nastati i iz kortizola i kortizona. u androstendion. Biološki je aktivan samo slobodni testosteron. atomu u β-položaju. dok se androsteron.) U krvi je oko 98 % (muški) do 99 % (žene) cirkulirajućeg testosterona vezano za albumine i globuline.Metabolizam androgenih hormona Testosteron i dehidroepiandrosteron prelaze. atomu u β-položaju. Katalitičkim delovanjem 3β- hidroksisteroid dehidrogenaze nastaje pak epiandrosteron s OH-grupom na C-3. a na dehidroepiandrosteron izomeraza i 3β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. kao što se vidi. Svi ti metaboliti androgena u urinu nazivaju se zajedničkim imenom 17. C-atoma i dehidrogenacijom na C-3. te se kao sulfati i glukuronidi izlučuju urinom.. Delovanjem 11-hidroksilaze metabolički nastaju 11-oksigenirani 17ketosteroidi. Pri tome na testosteron deluje 17β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. Dehidroepiandrosteron se konjuguje sa sumpornom kiselinom. androsteron i 11β-hidroksiandrostendion.

Slika 9.Metabolizam androgena .12 .

Testosterona u serumu muškaraca ima prosečno oko 23 nmol/L. Kod žena je povišen u hirsutizmu i virilizmu zbog tumora nadbubrežne žlezde i ovarija te kod bolesti policističnih jajnika. te kod hiperplazije i karcinoma nadbubrežne žlezde muškaraca i žena. Ta jedinjenja u urinu nazivamo zajedničkim imenom 17oksosteroidi. Stimulativni testovi provode se stimulacijom korionskim gonadotropinom (HCG. nalazi ukupnih 17-oksosteroida u urinu nisu uvek dovoljni za diferencijalnu dijagnostiku disfunkcije gonada ili nadbubrežne žlezde te ovarija. enzimski defekti sinteze androgena). povećan (normalno 0. Budući da se testosteron u muškarca stvara i izlučuje iz testisa. a u žena oko 1. klomifenom ili lutropinom (LH).62). androgeni obično potiču iz ovarija. a izlučivanje 17-oksosteroida normalno ili malo povećano. Naprimer. Testosteron je u serumu muškaraca snižen u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu različite geneze (Klinefelterov sindrom i druge hromosomalne promene. te samog testosterona u serumu ukazuje na funkciju testisa. gonadotropina (LH) i stimulativne testove te na određivanje testosterona u serumu. onemogućenog stvaranja kortizola. Kod žena nastaje metabolički iz ostalih androgena i zavisi od funkcije nadbubrežne žlezde i ovarija. a u žena u hirsutizmu odnosno virilizmu. human choriogonadotropic hormone). koji je kod blokirane 11β-hidroksilacije i.7 nmol/L. dok su kod karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde i testosteron u serumu i 17-oksosteroidi u urinu visoki. Ako je testosteron u serumu visok. Takođe je snižena koncentracija testosterona u zakasnelom pubertetu dečaka. pa se pretrage proširuju i na određivanje pojedinih androgena. dok je izlučivanje dehidroepiandrosterona pokazatelj funkcije nadbubrežne žlezde. u impotenciji prvi znak poremećaja u osi hipotalamus-hipofiza i poremećene kontrole lučenja androgena. Vidimo da promene koncentracije serumskog testosterona i urinom izlučenih 17-oksosteroida uglavnom koreliraju. . njegova je koncentracija zavisna od funkcije Leydig-ovih ćelija. Medutim. a žene oko 35 μmola dnevno . a njegova niska koncentracija je. koji nastaju pre svega u semenicima. Povećano izlučivanje 17-oksosteroida pojavljuje se u muškaraca kod tumora testisa. zbog toga. jer je u njih nadbubrežna žlezda relativno više zastupljena kao izvor androgena. Za dijagnozu adrenogenitalnog sindroma važan je odnos 17-ketosteroida i 11 β-oksigeniranih -17ketosteroida. Muškarci normalno izlučuju oko 45 μmola. hipopituitarizam. u žena s hirsutizmom i virilizmom ovi mogu biti posledica tumora ovarija.Dijagnostičko značenje ispitivanja androgenih hormona Izlučivanje androgenih hormona i njihovih metabolita u urinu daje uvid u funkciju muških gonada. kao i u funkciju nadbubrežne žlezde u oba spola. karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde. Smanjeno izlučivanje 17-oksosteroida nalazi se u muškaraca u primarnom (Klinefelterov sindrom) i sekundarnom hipogonadizmu (panhipopituitarizam) te u Addisonovoj bolesti. Povišena koncentracija testosterona nalazi se u malignim tumorima testisa i hiperplaziji te u tumoru nadbubrežne žlezde kod muškaraca i žena. Izlučivanje androsterona i etioholanolona. ipak u nekim slučajevima valja odredivati oboje.10 —0. U žena je u Addisonovoj bolesti to sniženje još jače izraženo. osim niskog gonadotropina. Radioimunološki testovi omogućuju danas i određivanje testosterona u krvnom serumu.

Na analogan način nastaje iz androsten-diona estron. Međutim. placenta poseduje i vrlo aktivnu sulfatazu i Δ53β-hidroksisteroid dehidrogenazu-izomerazu potrebne za hidrolizu konjugovanog 16α-hidroksidehidroepiandrosterona i pretvaranje Δ5 u Δ4 derivat. Time nastaje 19hidroksitestosteron na koji dalje deluje enzim 19-oksidaza i prevodi ga u 19-oksotestosteron. i vodonik sa C-l. holesterola i progesterona. Nastali 3okso-androst-l(10). placenta nema potrebnih enzima za sintezu estrogena iz prekursora acetata. pa je glavni prekursor placentarnog estradiola 16αdehidroepiandrosteron koji luči suprarenalka fetusa kao sulfatni konjugat. ipak je put nastanka estradiola iz testosterona važniji. . U trudnoći ie glavni izvor estrogena placenta. Sinteza progesterona i testosterona već je pre opisana. atomu potreban za stvaranje estriola. a izmedu C-l. Kako se u fetusu stvara prekursor 16a-hidroksidehidroepian-drosteron sulfat.ESTROGENI Biosinteza estrogena Estrogeni nastaju na jedinstvenom putu biogeneze steroidnih hormona iz acetata preko holesterola i progesterona. i C-10. Zato će poremećaji u fetusu ili u placenti rezultirati smanjenom produkcijom estriola. pa se C-19. Pri tome se prvo hidroksiluje CH3 grupa na C-19.9. Na 19-oksotestosteron deluje zatim enzim 10. a mogu nastati i iz androgena. Iako su reakcije izmedu testosterona i androstendiona kao i estradiol-17β i estrona reverzibilne. a u placenti nastavlja daljnje pretvaranje u estriol. nego se ta nalazi u suprarenalci i jetri fetusa. a izlučivanje estrogena tokom trudnoće postupno raste i do deseterostrukih količina. Tako placenta prima već gotovi prekursor hidroksiliran na C-16. atomu.8 ŽENSKI POLNI HORMONI . Osim enzima potrebnih za aromatiziranje A-prstena. placenta najvećim delom luči već stvoreni estriol. atoma otcepljuju kao formaldehid. govorimo o fetoplacentarnoj jedinici koja stvara estriol. U posteljici se samo izvodi aromatizacija A-prstena za koju posteljica poseduje potrebne enzime.19 desmolaza. što katalizira enzim 19-hidroksilaza. Placenta ne poseduje ni enzim 16αhidroksilazu. nastaje dvostruka veza. Biosinteza estrogena u trudnoći razlikuje se od one u negravidnih žena. koji se tek metabolizuje u krajni svoj produkt estriol. nego koristi već stvoreni testosteron i androstendion u organizmu majke ili fetusa. I dok se u jajniku najvećim delom stvara estradiol-17β. Daljnji put biosinteze estrogena odvija se na taj način da se prsten A steroidne strukture aromatizuje. pa je izlučivanje estriola u urinu dobar pokazatelj fetoplacentarnog statusa. 4-dien spontano se aromatizuje u estradiol-17β.

Biosinteza estrogena .14 .Slika 9.

Slika 9.15 .Stvaranje estriola tokom trudnoće .

estriol stvara iz fetalnog 16 ahidroksidehidroepiandrosterona. estradiol-17β oksiduje se u estron. estradiola-17β. Drugi put je oksidacija estriola u 16-okso-estradiol-17β kao i stvaranje l6β-hidroksiestrona koji se redukuje u 16-epiestriol. a ovaj se dalje hidroksilira u 16α-hidroksiestron. a imaju kliničko značenje i u trudnoći i za procenu funkcionalnog stanja jajnika negravidnih žena. u kojem se stvara niz derivata koji su otkriveni tek zadnjih nekoliko godina. pa daje korisne podatke o ovarijalnoj funkciji u negravidnih žena. Direktna hidroksilacija estradiola u estriol je neznatna. 2-hidroksiestradiol. pa nema nekog većeg kliničkog značenja. a dijagnostički značaj nekih od tih jedinjenja nije još ni danas sasvim jasan. koji se luči iz jajnika. atomu i da se tako stvaraju katehol-estrogeni (2-hidroksiestron. U poslednje se vreme utvrdilo da se estron u negravidnih žena metabolizira dalje i hidroksilacijom na C-2. da bi dosegla maksimum dan pre otpustanja LH. Koncentracija estrona u serumu se tokom menstrualnog ciklusa ne menja znatnije zbog njegova ekstragonadalnog stvaranja. Nakon toga počinje polagano rasti. Dijagnostički se najvredniji podaci dobijaju određivanjem biološki najaktivnijeg estrogena. Takođe nema većeg značaja ni određivanje koncentracije estriola u serumu tokom ciklusa. jer nastaje uglavnom iz estradiola. 2-hidroksiestriol i njihovi odgovarajući metoksi derivati). Kliničko značenje Estrogeni se određuju u serumu i urinu.Metabolizam estrogena Metabolizam estrogena dosta je složen proces. kao što smo videli. dok se u trudnoći. pa postaju bolje rastvorljivi u vodi i kao takvi mogu se izlučivati u urinu. Posle ovulacije koncentracija estradiol-17β se snizuje. Tokom prvih 6-7 dana ciklusa koncentracija estradiola-17β u serumu je uglavnom niska i konstantna. Smatra se da upravo porast estradiol-17β pospešuje otpuštanje LH. Krajnji metabolički produkti se konačno konjuguju u jetri s glukuronskom ili sumpornom kiselinom. Metaboliziranjem se takođe stvaraju 17-epiestriol (17α-hidroksi-jedinjenje) i 16.17-epiestriol (16β-OH i 17α-OH) iz njihovih prekursora 16α-hidroksiestrona i 16βhidroksiestrona. ali stvaranje ova dva epimera estriola je neznatno. Koncentracija estradiola-7β tokom ciklusa pokazuje 2 maksimuma. koji se najvećim delom redukuje direktno u estriol. Taj metabolički put je intenzivniji u hipertireoidizmu. a nakon toga sledi ponovni porast kad se stvori .

nedelja trudnoće. Radikal CH3CO. Nešto malo progesterona stvara se i u suprarenalci i testisima. . atoma. Patološki povećane koncentracije nalaze se u feminizaciji kod muškaraca. Slobodni.žuto telo. a može se gdekad naći i u cirozi jetre. Snižena koncentracija estradiola-17β nalazi se u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu i Turnerovu sindromu. Abnormalno visoka koncentracija estriola u serumu upozorava na opasnost prevremenog porođaja. ali tokom lutealne faze ciklusa ostaje ipak malo viša nego u proliferativnoj fazi. ginekomastiji i tumorima koji produciraju estrogene. 9. nekonjugovani estriol raste u serumu tokom trudnoće. Abnormalnosti u koncentraciji serumskog estradiola-17β nalaze se i pri poremećaju menstrualnog ciklusa u žena. Posle ovog drugog maksimuma koncentracija se ponovno smanjuje. U tu se svrhu najviše određuje estriol u urinu.9 PROGESTERON Progesteron je steroid s 21 C-atomom. Zadatak progesterona je da pripremi uterus za primitak muških semenih ćelija kao i da kasnije reguliše trudnoću. atomu i dvostruku vezu izmedu C-4. atomu nije toliko važan za njegovo biološko delovanje. ali u nekim slučajevima i u serumu. i C-5. Sadrži keto-grupu na C-3. a za vreme trudnoće je glavni izvor tog hormona placenta. Kod negravidnih žena progesteron se stvara i luči iz žutog tela (corpus luteum).koji se nalazi na C-17. jer je koncentracija najviša tokom 35-36. Određivanje estrogena posebno je važno u žena u trudnoći za ocenu placentarne funkcije. To je ženski polni hormon koji zajedno s estrogenima sudeluje u regulaciji menstrualnog ciklusa. jer se progesteron stvara kao intermedijer tokom biosinteze kortikosteroida i androgenih hormona. koji uzrokuju njegovu biološku aktivnost. pa se na osnovu koncentracije u serumu može odrediti i starost fetusa.

Tokom metaboliziranja progesterona prvo se redukuje dvostruka veza izmedu 4. Redukciju keto-grupa kataliziraju 3a-hidroksisteroid dehidrogenaza i 3β-hidroksisteroid dehidrogenaza. atomu. Redukovati se mogu keto-grupe na C-3 i C--20. atomu te dvostruka veza (Δ4). Redukcijom keto-grupa i dvostruke veze nastaju uvek po 2 izomera koji se razlikuju po prostornoj orijentaciji vodonika na C-5. te konačno. a delovanjem Δ-4-5a-reduktaze njegov izomer alopregnandion. . pa nastaju pregnandion i alopregnandion.Biosinteza i metabolizam progesterona Progesteron nastaje iz acetata preko holesterola i pregnenolona. pa nastaju izomeri s OHgrupama u α odnosno β položaju. odnosno 20a i 20β-hidroksisteroid dehidrogenaza. Kao konačni produkt najvećim delom stvara se pregnandiol koji se u jetri konjuguje s glukuronskom kiselinom i kao takav izlučuje urinom. atomu. Zato je određivanje pregnandiola u urinu dobar pokazatelj sinteze progesterone . redukcijom na C-20 atomu nastaju pregnandiol i alopregnandiol. pa nastaju pregnanolon i alopregnanolon. C-atoma. Katalitičkim delovanjem Δ-4-5β-reduktaze nastaje pregnandion. Zatim se redukuje keto-grupa na C-3. U tim procesima redukcije sudeluje nekoliko enzima. Nastali progesteron se zatim redukuje. Redukcijom i konjugacijom hormon gubi svoju fiziološku aktivnost. i 5.

Slika 9.16 .Metabolizam progesterona .

Muškarci izlučuju samo do oko 2 (μmol/L pregnandiola koji se stvara iz progesterona i 11-deoksikortikosterona u suprarenalci. niska je i kreće se od 0. kada u serum dospeva samo hormon nastao u nadbubrežnoj žlezdi. 17β ili 21β-hidroksilaze koje sudeluju u metabolizmu progesterona. izostaje i porast koncentracije progesterona. dana ciklusa. Povećano izlučivanje pregnandiola u urinu nalazi se u kongenitalnoj hiperplaziji nadbubrežne žlezde usled deficita 17 β i 21 β-hidroksilaze. dobivaju se i određivanjem urinarnog izlučivanja prognandiola. Onda se naglo smanjuje i dan pre menstruacije doseže vrednosti kao u folikularnoj fazi. Ako ne dode do ovulacije. Koncentracija progesterona u serumu (plazmi) u toku folikularne faze. membranozne dismenoreje. ljuštenja endometrija ili premenstrualne tenzije. a u graviditetu o funkciji placente. Povećana koncentracija progesterona u serumu nalazi se pak kod kongenitalne hiperplazije nadbubrežne žlezde uzrokovane deficitom 11 β. lutealni maksimum. Kod žena s normalnim menstrualnim ciklusom tokom folikularne faze izlučuje se slično kao i kod muškaraca. Isto kao što je slučaj s progesteronom u serumu. ako ne dođe do ovulacije. izmedu 21.86 nmol/L. glavnog produkta metabolizma progesterona. kada stvoreno žuto telo sintetizuje progesteron. izostaje i porast urinarnog pregnandiola. podatke o ovulaciji i funkciji žutog tela tokom menstrualnog ciklusa. Zato se odredivanjem koncentracije progesterona u serumu dobivaju podaci o ovulaciji i funkciji žutog tela. Nakon ovulacije.Kliničko značenje. koncentracija se u serumu tokom 3 do 5 dana naglo povisuje na vrednosti oko 19 do 95 nmol/L i zadržava narednih 6 dana. ali u lutealnoj fazi nakon ovulacije i stvaranja žutog tela izlučivanje pregnandiola se povećava i dostiže maksimum. U trudnoći je tokom prvog trimestra urinarni pregnandiol nešto veći nego u lutealnoj . Slične podatke koji se dobivaju direktnim određivanjem progesterona. čak i do vise od 600 nmol/L pre poroda. Kako koncentracija u serumu dosta varira od dana do dana. tj. Koncentracija progesterona u serumu snižena je kod insuficijencije žutog tela.06 do 2. lutealne ciste jajnika i korionepitelioma. U trudnoći se progesteron stvara u placenti. pa kako trudnoća napreduje. tumora jajnika. kao i kod tumora jajnika. potrebno je progesteron u serumu češće odredivati da bi mogle da se procene smetnje u ciklusu ili abnormalnoj trudnoći. i 24. tako raste i koncentracija progesterona u serumu.

tako raste i izlučivanje pregnandiola u urinu. Folikularni stimulirajući hormoni. Prednji režanj luči sedam hormona: hormon rasta. tirotropin i kortikotropin. nakon čega se počinje lagano smanjivati. Povišene koncentracije ACTH u serumu ili plazmi nalaze se u Adisonovoj bolesti. STH stimuliše rast kostiju i drugih tkiva.fazi ciklusa. Manje izlučivanje pregnandiola nego što je normalno za razne faze trudnoće nalazi se kod toksemije i eklampsije. nedelje trudnoće. intrauterine smrti fetusa. posle adrenalektomije. nazivaju se zajedničkim imenom gonadotropini. u hipoglikemiji kod insulinske terapije i posle davanja metirapona. Na koncentraciju STH u serumu utiče: ishrana. Maksimum doseže oko 32. Tirotropin . molekulske mase oko 21000. san. lutropin i prolaktin. insuficijencije placente zbog hroničnog nefritisa. a kako se lučenje progesterona iz placente povećava.10 PROTEINSKI HORMONI Hipofiza. NEFA. koncentracija glukoze. vazopresin i oksitocin. do 36. može izazvati hipoglikemiju. Zbog uticaja na glikogenezu. da bi se 4 do 5 dana posle porođaja snizio na vrednosti kao u negravidnih žena. Hormon rasta Hormon rasta ili somatotropin (STH) je kiseli protein. Pospešuje mobilizaciju masti iz depoa i oksidaciju masnih kiselina te sintezu glikogena. folitropin. te ima anaboličko i dijabetogeno delovanje. hiperplaziji nadbubrega. Koncentracija STH u serumu povišena je u akromegaliji i gigantizmu. Niske koncentracije ACTH nalaze se kod karcinoma nadbubrega i kod panhipopituitarizma. u stresu. Luči se pod dejstvom liberina za STH iz hipotalamusa. stres. Kortokotropin Kortikotropin (ACTH) je polipeptid sastavljen od 39 aminokiselina. prolaktin. esencijalne hipertenzije ili dijabetesa te bolesti jajnika. 9. lutropin. melanoforni stimulirajući hormon. Druga dva hormona. luči zadnji režanj hipofize. a snižena kod dvarfizma. pankreas i paratireoidna žlezda luče mnoštvo hormona koji su proteinske prirode. fizička aktivnost. Najveći broj proteinskih i polipeptidnih hormona luči hipofiza. ACTH reguliše funkciju nadbubrežne žlezde i lučenje kortikosteroida. insulin i glukagon.

te uz malo LH deluje na lučenje estrogena iz folikula. FSH kod žena utiče na rast folikula. oslobađanje jajne ćelije iz folikula i stvaranje žutog tela i menstruacija. Kod muškaraca FSH stimuliše spermatogenezu. Izlučivanje gonadotropina iz hipofize reguliše se međusobnim delovanjem gonadoliberina (GnRH) iz hipotalamusa i hormona iz jajnika odnosno semenika.Tirotropin (TSH) je glikoprotein molekulske mase oko 25000. Gonadotropini se u cirkulaciji javljaju u najmanje 4 molekularna oblika. Time se reguliše u narednom ciklusu rast i razvoj folikula. Sinteza i lučenje gonadotropina regulisani su kompleksnim odnosom hipotalamusa. FSH I LH iz hipofize izlučuju bazofilne ćelije u prednjem režnju koje označavamo kao gonadotropne ćelije. Kod žena LH izaziva ovulaciju folikula i lučenje progesterone iz žutog tela. U prednjem režnju hipofize stvaraju se folitropin (FSH) i lutropin (LH). koji se zajedno nazivaju humani hipofizni gonadotropini (HPG). TSH kontroliše lučenje hormona štitne žlezde. Vrednost FSH raste do petog dana folikularne faze ciklusa. U toku poslednjih dana ciklusa koncentracija FSH je nešto viša nego LH. Kod muškaraca se regulacija lučenja FSH i LH takođe zasniva na negativnoj povratnoj sprezi s testosteronom iz testisa. a zatim opada. dok je porast FSH u tom razdoblju manji. dok estradiol iz jajnika raste. Time završava sazrevanje folikula i dolazi do porasta progesterona u serumu. hipofize i gonada. koji prethodi ovulaciji. FSH i LH su glikoproteini sastavljeni od nekovalentno vezanih α i βpodjedinica. U toku normalnog menstrualnog ciklusa promene nivoa FSH i LH uslovljavaju fiziologiju reprodukcije. Kod dece i odraslih (sem žena u postmenopauzi) sekreciju FSH i LH kontroliše negativna povratna sprega hormona iz gonada. LH stimuliše . a molekularni se oblici u hipofizi izgleda razlikuju od onih u cirkulaciji. Luči se iz prednjeg režnja hipofize pod dejstvom tiroliberina (TRF) iz hipotalamusa. a kod muškaraca LH stimuliše stvaranje testosterona u ćelijama testisa. Gonadotropini Humani gonadotropini stvaraju se u hipofizi i placenti. Naročito je brz i visok porast LH u toku periovulacionog razdoblja. Istovremeno počinje porast LH koji povišeni estradiol ne suprimira. U trofoblastima posteljice stvara se korijski gonadotropin (HCG) koji se fiziološki izlučuje samo u trudnoći.

Povišena koncentracija insulina u plazmi nalazi se kod tumora pankreasa. . Dominantna regulacija sekrecije prolaktina iz laktotropnih ćelija adenohipofize je inhibitorno delovanje prolaktostatina (PIF). iz hipotalamusa. Insulin deluje na ciljne organe. a ovaj zatim suprimira LH. Smanjena koncentracija se nalazi u dijabetesu. Sastoji se od dva lanca. Takođe sprečava stvaranje ketonskih tela. Izgleda da dopamin deluje na oslobađanje PIF-a. Insulin snižava koncentraciju glukoze u krvi. kao prekursor dopamina i kateholamina u specifičnim hipotalamusnim centrima. insulin deluje i na promet lipida pojačavajući lipogenezu i smanjujući lipolizu u masnom tkivu. akromegalije i gigantizma. Snižene vrednosti FSH I LH ukazuju na poremećaj sistema hipotalamus-hipofiza ili pojavu tumora koji producira steroidne hormone. Osim delovanja na metabolizam ugljenih hidrata. te tako vezan preko jednog “drugog glasnika” uzrokuje promene u membrani i njenoj propustljivosti. ali su ove potonje ređe.Leydigove ćelije testisa na stvaranje testosterona. Molekulska masa mu je 6000. Deficit insulin uzrokuje dijabetes melitus. Po građi je polipeptid molekulske mase oko 20000. Povišene koncentracije gonadotropina. Redukcijom disulfidnih veza insulin se inaktivira. dok regulacija FSH još nije sasvim razjašnjena. mišiće i masno tkivo vezujući se za specifične insulinske receptore na plazma membranama. On je polipeptid. Hipoglikemija i hipotireoza uzrokuju porast prolaktina u cirkulaciji. Prolaktin Prolaktin je vrlo važan hormon u reprodukcionom ciklusu čoveka. osim perovulacionog porasta. jetru. Fiziološko delovanje insulina je u kontroli metabolizma ugljenih hidrata. Insulin Insulin se stvara u β-ćelijama Langerhansovih ostrvaca u pankreasu. ukazuju na ispad funkcije gonada ili poremećaje u osovini hipotalamushipofiza. S druge strane L-Dopa. To se događa u jetri delovanjem glutationa. dovodi do inhibicije izlučivanja prolaktina. verovatno inhibirajući prolaktostatin preko serotoninergičnih puteva. koji su spojeni sa dva disulfidna mosta.

a ovaj stimuliše stvaranje i lučenje T3 i T4. α trijodtironin ili T3 je 3. godine Kendal. T4 je 3.5'-tetrajodtironin. Regulacija lučenja tiroidnih hormona predstavlja negativnu regulaciju mehanizmom povratne sprege. tiroksin i trijodtironin. a luči ga prednji režanj hipofize (adenohipofiza). TSH (thyroid stimulating hormone). . izolovao ga je 1915. u kstracelularnoj tečnosi koči lučenje TSH. kalcitonin ili tireokalcitonin. Porast koncentracije slobodnog tiroksina.5 cm široki i oko 2 do 4 cm debeli. U posebnim ćelijama. a verojatno i trijodtironina. tirotropina. sniženje koncentracije hormona u cirkulaciji stimuliše lučenje TSH iz hipofize.17 . kalcitonin deluje na metabolizam kalcijuma. Obratno.3'. Funkcija tiroideje ispituje se određivanjem prva dva navedena hormona i ovde ćemo govoriti samo o njima. Tiroksin je već dugo poznat. a sadrže sferične folikule od oko 300 μ. Dok tiroksin i trijodtironin deluju na metabolizam celog organizma. Oba hormona nastaju iz tirozina pod kontrolom polipeptidnog hormona koji stimuliše njihovo lučenje. glavni sastojak koloida u folikulama. hipofiza. 1. U epitelnim ćelijama folikula stvaraju se tiroidni hormoni vezani za protein-tiroglobulin. a u nju su uključeni hipotalamus. Tiroksin ili. kako se još naziva. Cćelijama.5. a njegovu hemijsku strukturu razjasnio je 1928. tireoideja i koncentracija slobodnog T4 i T3 u cirkulaciji (slika 9.17). Slika 9.Hormoni štitne žlezde Štitna žlezda ili tiroideja je mala endokrina žlezda ispred dušnika i grla. pa se luči više hormona iz štitne žlezde.5. godine Harington. Lobusi su oko 4 cm visoki. Teška je oko 25 do 30 g. Ima oblik leptira s dva lobusa koje povezuje istmus. U folikulama se stvaraju dva hormona.3'-trijodtironin. što onda rezultira manjim lučenjem T4 i T3 iz štitne žlezde.Regulacija stvaranja i lučenja tiroidnih hormona Tiroidni relizing faktor TRH ili tiroliberin iz hipotalamusa stimuliše lučenje TSH iz adenohipofize. stvara se treći hormon štitne žlezde.

Za sintezu hormona štitne žlezde potreban je jod. iz koje ih tiroideja apsorbuje pa se jod akumulira tako da tiroideja sadrži oko 20 puta veću koncentraciju nego krvna plazma. Jod se brzo apsorbuje u crevu i u obliku jodida prelazi u krv.Biosinteza i metabolizam hormona tiroideje.Biosinteza hormona tiroideje.18 . Akumulacija jodida u tiroideji je enzimski proces. Slika 9. Delovanjem jedne peroksidaze jodid se oksiduje u aktivni jod i veže na tirozilne ostatke tiroglobulina. Na slici su navedeni agensi koji koče stvaranje hormona .

To su hormoni: adrenalin. hipotiroidizam se javlja i u Hashimotovoj bolesti zbog prisustva antitiroidnih antitela. ili davanja joda. nedostatak joda u hrani izaziva miksedem ili eutiroidnu gušu. Osim nedostatka joda. Uzroci hipertireoze su Basedovljeva bolest. noradrenalin i dopamin. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. prekomerno davanje hormona štitne žlezde. Hipertiroidizam se javlja kad su produkcija i lučenje tiroidnih hormona povećani. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. Kateholamini se u telu stvaraju iz tirozina. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu.Fiziološko delovanje hormona štitne žlezde je kompleksno. Utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. Stvaraju se u hromafinskim i nervnim ćelijama u srži nadbubrega. Oni deluju na ceo organizam pospešujući utrošak kiseonika i stvaranje toplote. . Potrebni su za rast. Kako je za biosintezu hormona potreban jod. pojava čvorova u tiroideji. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa. a deluju i na razvoj i polno sazrevanje. Kateholamini Kateholamini su zajednički naziv za aktivne amine koji sadrže benzolski prsten s dve hidroksilne grupe (katehol). kao i tumori hipofize.

koji imaju različite endokrine uloge. pa i delovanja većine hormona imaju hipotalamus i hipofiza. Hipofiza se sastoji od prednjeg i zadnjeg režnja. hormoni oslobodioci ili liberali. Hipotalamus sintetizuje 8 do 9 faktora oslobađanja. Prenos ovih poruka ostvaruje se posebnim signalima nervnog i endokrinog sistema. ciljna tkiva. Najjednostavnije strukture (tripeptid) je hormon . a druge posebne ćelije sintetizuju „klasične“ hormone. neuro-sekretorne supstance koje čine vezu između nervne i humoralne regulacije. Neki se hormoni izlučuju u aktivnom obliku. Da bi se ostvarila kvalitetna koordinacija neophodan je prenos potrebnih „poruka“ od jednog do drugog organa. normalno funkcionisanje organa. Po hemijskoj strukturi hormoni se dele na: a) oligopeptidne i proteinske. To su posebna tkiva. do mesta delovanja. Hipotalamus reaguje na signale koji dolaze i iz viših moždanih centara tako što se u posebnim ćelijama hipotalamusa sintetuzuju specifična hemijska jedinjenja hipotalamusni faktori oslobađanja. a neki kao neaktivni prethodnici. Iz ovih žlezda se direktno izlučuju u krv. vrše kontrolu i obezbeđuju rast i razvoj različitih tkiva. endokrinim žlezdama. specifična za svaki hornom. Hormoni regulišu i održavaju celokupan metabolizam. Glavnu ulogu u regulaciji lučenja. Hemijski glasnici.UKRATKO: Da bi organizam dobro funkcionisao potrebna je dobra međusobna usklađenost raznih procesa. sastav krvi i drugih telesnih tečnosti. Ovi sistemi imaju osobinu da sintetizuje i izlučuju posebna hemijska jedinjenja koje nazivamo hemijski glasnici. organa i celokupnog organizma. b) derivate aminokiselina i c) steroidne hormone. Ova kontrola hipotalamusa ostvaruje se sekrecijom posebnih hemijskih jedinjenja kroz nervna vlakna i krvne sudove. tj. Hormoni se krvlju prenose do mesta gde treba dostaviti „poruku“. Skoro da nema procesa koji nije posredno ili neposredno pod uticajem jednog ili više hormona. Hipofiza je anatomski povezana sa hipotalamusom koji kontroliše i reguliše njen rad. koje sintetizuju neuroni čine neuro-hormone. Na ćelijama ciljnih tkiva nalaze se receptori sa kojima hormoni „prepoznajući“ ih. reaguju na specifičan način i nizom hemijskih reakcija izazivaju metabolički efekat u ćeliji. Hormoni se sintetizuju u vrlo malim količinama u posebnim organima. Liberini su mali peptidi koji se satoje od 3 do 12 aminokiselinskih ostataka.

Mnogi hormoni ostvaruju svoje delovanje vezivanjem za membranske receptore. . Ovakvi hormoni pronalaze svoje receptore u samoj ćeliji. Hormon rasta je značajan za rast i razvoj. Intenzitet sinteze hormona hipotalamusa. Vezivanjem ovakvih hormona za membranske receptore stimuliše se aktivnost enzima adenilat ciklaze. deluje kao antagonist insulinu. nedostatak do patuljastog rasta.oslobodioc tireotropnog hormona (TRH). a drugi deluju direktno na metabolizam u ćelijama mnogih organa (hormon rasta i prolaktin). On stimuliše sintezu proteina i katabolizam lipida. Ovaj enzim katalizuje reakciju pretvaranja ATP-a u adenozin-3. Svaki hormon oslobodioc utiče na sekreciju specifičnog tropnog hormona. Ovi tropni hormoni sastoje se iz dve α i β-podjedinice. Ovaj proizvod dovodi do aktiviranja potrebnih enzima unutar ćelije i do potrebnog odgovora promenom ćelijskog metabolizma. Od tropnih hormona najjednostavnije strukture je kortikotropni hormon (ACTH) koji utiče na rad nadbubrega.TRH→TSH→tiroideja→tiroksin. To su tropni hormoni čija je uloga da pronađu ciljna tkiva druge endokrine žlezde i prenesu „poruku“ o sintezi odgovarajućeg hormona. kao što su tireotropni hormon (TSH) koji podstiče rad tireoideje i sintezu gonadotropnih hormona (FSH i LH). Svi hormoni oslobodioci prenose se krvlju do hipofize gde u prednjem režnju ovog organa stimulišu sintezu i lučenje jedne druge grupe polipeptidnih hormona. obično u citoplazmi. Drugi tropni hormoni su glikoproteini. Takvi su npr. a svaki tropni hormon na sintezu specifičnog hormona u perifernoj endokrinoj žlezdi. Najsloženije građe (10 aminokiselinskih ostataka) je hormon oslobodioc genadotropnih hornoma (GnRH). Adenofiza (prednji režanj) luči veći broj hormona.5-ciklični monofosfat (cAMP). Jedan deo su tropni hormoni. Npr. Za biološku aktivnost odgovorna je βpodjedinica. proteina složene strukture. CRH→ACTH→kora nadbubrega→kortikosteroidi. međusobno vezane nekovalentnim vezama. Postoje i hormoni takve hemijske strukture da lako ulaze u ćeliju.GnRH→FSH→testisi→testos teron ili GnRH→LH→ovarije→estrogeni hormoni ili GnRH→LH→žuto telo→ progesteron. hipofize i perifernih endokrinih žlezda regulisan je u većini slučajeva fiziološkim mehanizmima od kojih je najčešći mehanizam povratne sprege. kortikotropni i tireotropni hormoni. Preterana sekrecija hormona rasta dovodi do gigantizma.

Ovo stanje karakterišu povećane aktivnosti oksidativnih procesa. ADH ima važnu ulogu u kontroli zapremine vanćelijske tečnosti. time kontroliše i krvni pritisak. Osim toga. sintezu i katabolizam proteina ili lipolizu. Tako su povećane koncentracije kalcijuma u krvi posledica povećane sekrecije parathormona ili intoksikacije vitaminom D. Paratiroidni hormon je osnovni proizvod lučenja paratireoideje. Sinteza ovih hormona je složena i da bi se ostvarila neophodno je da se određene količine joda. Hormoni tireoideje stimulišu mnoge metaboličke procese. rahitis kod dece. povećava reapsorpciju Ca u bubrezima i resorpciju kostiju. Tireotropni hormon stimuliše ulaženje joda u ćelije tiroideje. Usled loše ishrane ili neizlaganja UV zracima ili smanjenja sekrecije parathormona u krvi se smanjuje količina kalcijuma. Takve bolesti su. Ovaj proces se odvija uz utrošak energije i nasuprot koncentracijonom gradijentu. kao i vitamin D. Usled povećanja lučenja hormona tiroidne žlezde nastaje hipertiroidizam. Usled smanjene sekrecije nastaje hipotiroidizam. Poremećaji u metabolizmu Ca i P preduslov su mnogih bolesti. U krvi se vežu za poseban protein tiroksin vezujući globin. koncentrišu u ćelijama tiroideje i da se pretvore u oblik pogodan za ugrađivanje u molekul tiroidnih hormona. a kalcitonin je njihov antagonist. Vitamin D deluje na metabolizam Ca i fosfora slično parathormonu. Najduže poznata bolest je Bazedovljeva (ili Graveova) bolest. Parathormon stimuliše veću apsorpciju Ca i P u crevima. pod uticajem parathormona intenzivnija je i sinteza aktivnog oblika vitamina D. Najčešća posledica je nestvaranje ili gubitak koštane mase. ali . masti i ugljenih hidrata. Štitna žlezda ili tiroideja proizvodi i luči dva hormona. Glavna uloga mu je u regulaciji metabolizma kalcijuma i fosfora. Oksitocin deluje na mišiće maternice izazivajući njihovo grčenje i upotrebljava se u ginekologiji. katabolizam proteina. Hipotiroidizam može biti posledica poremećaja u radu hipofize. osteomalacija ili osteoporoza kod odraslih. Poremećaji u metabolizmu kalcijuma i fosfora dovode do povećanja ili smanjenja koncentracije ovih elemenata u krvi. Povećane koncentracije fosfora su posledica povećanih koncentracija vitamina D ili smanjene sekrecije parathormona. Nastali hormoni tiroideje prelaze direktno u krv. na primer. tiroksin (T4) i trijodtironin (T3). sve dok ih ne apsorbuju ciljna tkiva. Na metabolizam ovih utiče i kalcitonin koji je antagonist parathormonu.Zadnji režanj hipofize (neurohipofiza) luči dva hormona oligopeptida: antidiuretički hormon (ADH) ili vazopresin i oksitocin.

On se menja tokom niza reakcija i kao krajnji proizvod nastaje aldosteron. androgeni i estrogeni. Da bi se sintetizovali mineralokortikosteroidi. glavni predstavnik ove grupe hormona. Posledice su povećanje štitne žlezde i gušavost (struma). Iz holesterola nastaje u prvoj reakciji pregnenolon. Ovaj deo biosintetičkog puta je zajednički za sve steroidne hormone. progesteron). Adrenalin. a iz ovog intermedijata nastaje kortizol. spoljašni za glukokotrikoide. Mnogi hormoni su po hemijskom sastavu steroidi. Od holesterola počinje sinteza svih steroidnih hormona. Kora nadbubrega se sastoji iz tri sloja ćelija a svaki sloj je odgovoran za sintezu druge vrste steroida. Razlikujemo tri grupe steroidnih hormona: a) kortikosteroidi (C21 – kortizol. Sintetizuju se odvajanjem metil grupe u položaju 18 i obrazovanjem jednog aromatičnog prstena. katalizovanih mnogim enzimima. Svi steroidni hormoni sadrže u osnovi steroidno jezgro a međusobno se razlikuju po vrsti i broju supstituenata. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata u jetri i mišićima povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. a srž hormone derivata aminokiselina. estron). dok su glavna mesta sinteze androgena i estrogena muške i ženske polne žlezde. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. Kortikosteroidi se sintetizuju u kori nadbubrega. Sinteza steroidnih hormona je složeni proces koji obuhvata veći broj reakcija. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. aldosteron. noradrenalin i dopa nazivaju se zajedničkim imenom kateholamini. srednji za mineralokortikoide. Glukokortikoidi se sintetišu takođe iz progesterona. b) androgeni (C19 – testosteron) i c) estrogeni ( C18 – estradiol. Estrogeni su hormoni sa najmanjim brojem C-atoma u molekulu. Iz ovog intermedijata sintetizuju se i adrenalni polni hormoni. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa. Kateholamini utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. Od svih reakcija posebno je značajna oksidacija metil grupe u položaju 18. koji se hidroksiluje u položaju 17. Nadbubreg je ednokrina žlezda koja se satoji od srži i kore.i nedostatka joda u ishrani. Kora sintetizuje steroidne hormone. . prvo se gradi progesteron. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. Iz aminokiselina fenilanalina i tirozina sintetizuju se adrenalin i noradrenalin. a unutrašnji za adrenalne androgene.

Najvažniji mineralokortikoid je aldosteron. dokazuje se i poremećaj aktivnosti određenog enzima. Katabolizmom glukokortikoida nastaju 17hidroksikortikosteroidi. Za ove bolesti karakteristični su: određena klinička slika i povećanje koncentracije nekih steroidnih hormona ili intermedijata. pa je više stimulisana sinteza aldosterona. Najčešće nedostaje 21-hidroksilaza. Tako se koncentracija kortizola u krvi reguliše mehanizmom povratne sprege i sintezom hormona hipotalamusa i hipofize dok se koncentracija mineralokortikoida kontroliše drugim mehanizmima. Usled nedostatka 17αhidroksilaze ne odvija se sinteza kortizola. Posebno zato što utiče na mnoge procese koji predstavljaju odgovor organizma na stres. Delimični ili potpuni nedostatak funkcije nadbubrega javlja se kao posledica tumora. Poznate su mnoge bolesti u čijoj osnovi leže poremećaji u sintezi i sekreciji steroidnih hormona nadbubrega.i mineralokortikoida. a kod žena se zapaža i pojava maskulinizacije. potrebnog u stresu. pa nastaje enzimski „blok“ i dolazi do nagomilavanja 17α-hidroksiprogesterona. povećanja nivoa glukoze u krvi. gubitak elektrolita i teška dehidratacija. Pored antizapaljenskog i imunosupresivnog delovanja. Takva je Adisonova bolest koju karakteriše nedostatak gluko. 17-ketosteroidi. Kontrola glukoregulacije je pod uticajem i drugih hormona. Kortizol je veoma značajan hormon. Zbog značaja koji imaju u metabolizmu ugljenih hidrata ova grupa hormona je nazvana glukokortikoidima.tako i mineralokortikoida i adrenalnih androgena. kortizol značajno utiče na metabolizam ugljenih hidrata ali i proteina i lipida. retenciji natrijuma.Način regulisanja biosinteze nije isti za sve grupe steroidnih hormona nadbubrega. Poznate su nasledne bolesti koje nastaju kao posledica delimičnog ili potounog nedostatka nekog od enzima u biosintezi steroidnih hormona. On učestvuje u regulaciji optimalnog sadržaja eletrolita i zapremine telesnih tešnosti. Zavisno od toga koja je vrsta intermedijata povećana. Jetra je važan organ u kome se odigrava katabolizam steroidnih hormona. Tako dovodi do. zbog čega nastaju poremećaji u glukoregulaciji. a kabolizmom androgena. Ovaj hormon stimuliše u distalnim tubulima reapsorpciju natrijuma i zajedno sa njim pasivnu reapsorpciju vode. Glavni glukokortikoidni hormon je kortizol. Regulacija sinteze i . tuberkuloznih ili autoimunih procesa. U jetri stimuliše glikogenolizu i sintezu glukoze iz aminokiselina. u krvi ili mokraći. Kod Cushingove bolesti dolazi do hiperprodukcije kako gluko. pa nastaje hipoglikemija.

hemoglobina ili erotrocita. čiji je A prsten steroidnog jezgra aromatičnog karaktera. iako u manjim količinama. a FSH spermatogenezu. Najvažniji estrogeni su estron i estradiol. androgeni se sintetuzuju i u kori nadbubrega. Muški polni hormoni su androgeni. Jajnike stimulišu na sekreciju estrogena hormoni hipotalamusa i hipofize. Ženski polni hormoni ili estrogeni sintetizuju se u jajnicima a za vreme trudnoće i u placenti. Male količine estrogena stvaraju se i u testisima i nadbubregu. Pored toga on je značajan intermedijat u biosintezi svih steroidnih hormona. LH stimuliše sintezu androgena.delovanja aldosterona značajno se razlikuje od one kod glukokortikoida. Nedostatak estrogena posle menopauze dovodi do povećanja LDL i osteoporoze. Estrogeni utiču na razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika. . Utiču i na druge metaboličke procese dovodeći do povećanih koncentracija lipoproteina. Signali za sintezu aldosterona su smanjenje količine natrijuma. Ovi signali dovode do aktiviranja posebnog regulacionog. Smanjen sadržaj progesterona u trudnoći ukazuje da preti pobačaj ploda. Glavno mesto sinteze androgena su muške polne žlezde. testosteron. Oni su C-18 steroidi. ekstraćelijske tečnosti i sniženi krvni pritisak. Retki su poremećaji praćeni povećanom sintezom estrogena. Androgeni hormoni određuju primarne i sekundarne muške karakteristike. testisi i semenici. Sinteza u testisima počinje kada se iz hipofize sekretiraju folikulostimulišejući (FSH) i luteinizirajući (LH) hormoni. Progesteron je još jedan značajan steroidni hormon koji sintetizuje žuto telo jajnika. On se stvara u određenim fazama menstrualnog ciklusa i za vreme trudnoće. Tokom trudnoće koncentracije estrogena i progesterona rastu da bi bile najveće u toku porođaja. Određivanje androgena i metabolita značajni su za dijagnozu virilizacije kod žena i naslednih defekata u steroidogenezi. Međutim. Ovde se sintetizuje najvažniji predstavnik androgena. reninangiotenzinskog sistema. Glavni androgeni nadbubrega su dehidroepiandrosteron i androsteron.

BIOLOŠKE OKSIDACIJE .

Npr. Spoljna membrana je obavija. dok su u ćelijama srca. Mitohondrije su najbolje ispitane ćelijske organele. kreću se po citoplazmi. čija dužina iznosi 2 μ. izuzev eritrocita sisara i anaerobnih plesni. Npr. dok su u mišićnim ćelijama manje ili više fiksirane. U jetrenim ćelijama su elipsastog skoro okruglog oblika. Matriks je gelu 5 . tako da ispunjavaju unutrašnji lumen mitohondrija (slika 10. kristi. 1 ml mitohondrija mišića slepog miša ima površinu sobe od 50 m 2. Unutrašnja membrana mitohondrija je kontinuirana i obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermembranski prostor. Jedna jedina ćelija jetre pacova ima preko 1 000 mitohondrija. U nekim ćelijama npr. Mitohondrije se vrlo mnogo razlikuju po veličini. Zapremina kristi se menja u toku disanja.1 . obliku. Slika 10. u bubrežnim i srčanim su cilindrične u fibroblastima su končaste.Struktura kristi u mitohondrijama jetre (a) i mrkog masnog tkiva pacova (b) Zbog nabrane strukture. One imaju iste dimenzije kao bakterije.1 MITOHONDRIJE Biološke oksidacije i proizvodnja adenozintrifosfata odigrava se u mitohondrijama. u mišićnim ćelijama su smeštene uz miofibrile. jetre.1). a širina nešto manje od 1μ5[5]. nije naborana već glatka. bubrega. U mitohondrijama jetre kriste su retke i nepravilne.10. Ona je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. koji se zovu kriste (cristae). mrkog masnog tkiva mnogobrojne. Njihov broj je relativno konstantan za svaki određeni tip ćelija. površina unutrašnje membrane je vrlo velika. Mitohondrije imaju dve membrane: spoljnu i unutrašnju. strukturi i smeštaju. koje se nalaze u citoplazmi svih eukariotskih ćelija. Najbolje su ispitane mitohondrije jetre pacova. Unutrašnja membrana gradi mnogobrojne uzdužne nabore. Unutar ćelije one su smeštene u neposrednoj blizini struktura koje troše energiju odnosno ATP.

niti na spoljnoj membrani. Ove čestice se nazivaju elementarne čestice. imaju malo matriksa i obrnuto. omogućava da su pojedini enzimski sistemi međusobno odvojeni.Ultrastruktura mitohondrija: skematski (a) i slikovno prikazana (b) Aktivnost mitohondrija dolazi od mnogobrojnih enzima i drugih faktora. koja se sastoji od više odvojenih prostora. Njih nema na spoljnoj strani unutrašnje membrane. koje imaju mnogo kristi. U nekim mitohondrijama se nalaze ribozomi. koja sadrži oko 50% proteina. Slika 10. Ultrastruktura spoljne i unutrašnje membrane je različita. Na unutrašnjoj strani unutrašnje membrane nalaze se pravilno raspoređene sferne čestice. Ovo 6 . čiji je prečnik 80—90 Å 6[6]. polučvrsta faza. koji su smešteni unutar njihove strukture i na obema membranama.slična.2 . Mitohondrije. Struktura mitohondrija.

transaminaze enzimi ciklusa ureje. Neki od njih kao O₂. β-hidroksi-buterne kiseline i α-glicero-fosfata. β-oksidaciju masnih kiselina i metabolizam aminokiselina sve do nastajanja ureje. koji učestvuju u sintezi ATP-a.. CO₂. U tabeli 13. dehidrogenaze NADH.1 Raspored enzima u mitohondrijama Mesto nalaženja Spoljna membrana prostor između membrana Funkcija aktivacija masnih kiselina reakcije između nukleotida Prenos vodonika i elektrona dobijanje ATP-a prenošenje masnih kiselina drugi transportni sistemi dehidrogenaze i drugi enzimi CLK oksidacija masnih kiselina desaminacije i transaminacije sinteza ureje inicijalne reakcije glukoneogeneze Enzimi Tiokinaza masnih kiselina. di. mitohondrije primaju i oslobađaju mnogobrojne metabolite. malat-dehidrogenaza.enzimi sinteze ATP-a transfere karnitin-masne kiselineKoenzim A. izocitratdehidrogenaza. monoamin-oksidaza Miokinaza (ATP+AMP → 2 ADP) nukleozid-difosfat-kinaza: (ATP + UDP → ADP +UTP) citohromi. Zbog velike metaboličke aktivnosti. acetoacetat i β-hidrok-sibutirat prolaze bez prepreka kroz membrane mitohondrija. U unutrašnjoj membrani mitohondrija su smeštene sve važne dehidrogenaze. piruvat.fumaraza. Drugi metaboliti kao što su: nukleotidi. Oni katalizuju većinu reakcija ciklusa limunske kiseline (CLK).1 je dat raspored enzima odnosno funkcionalna organizacije mitohondrija. Tabela 10. neke stupnjeve glukoneogeneze.dehidrogenaza ćilibarne kiseline. ureja. nego da su enzimi ravnomerno raspoređeni.ima velikih prednosti: 1) postiže se veća lokalna koncentracija reaktanata. akonitaza enzimi (β-oksidacije masti. svi citohromi i faktori.i tri-karbonske . iako su neki od njih kompleksni enzimski sistemi. dehidrogenaza glutaminske kis. piruvat-karboksilaza PEPkarboksikinaza U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. 2) mogućno je njihovo usmereno kretanje prema jednoj ili drugoj strani unutrašnje membrane i 3) može da se podesi redosled reakcija. Unutrašnja membra matriks citratsintaza.

β-hidroksibuterne kiseline i αglicerofosfata. a kompleks IV je citohrom oksidaza.kiseline. Kompleks II vrši oksidaciju ćilibarne kiseline (sukcinata). Tako su frakcionisanjem unutrašnje membrane odvojena četiri kompleksna enzimska sistema.konzerviše u obliku ATP-a. Kompleks I je flavoenzim koji vrši reoksidaciju NADH koji pritiče iz CLK. o kojima će kasnije biti govora. Njihovo ulaženje i izlaženje kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu reguliše nekoliko mehanizama. pomoću ubihinona (UQ). koji se redukovao u kompleksu III. i citohrome b. a i a₃. koja oksiduje citohrom c. pošto prvo razmotrimo procese biološke oksidacije i oksidativne fosforilacije. Kompleks III oksiduje redukovani ubihinon (UQH2) na račun citohroma c. pomoću kiseonika. U unutrašnjoj membrani su identifikovani i enzimi sinteze ATP-a. .2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA Odvajanje unutrašnje membrane mitohondrija od spoljne i matriksa. koji omogućavaju da se energija. Organizacija sastavnih delova respiratornog lanca objašnjena je na više načina. c. 10. pokazalo je da ona sadrži enzime respiratornog lanca: dehidrogenazu NADH. koja se oslobađa u toku oksidacije. masne kiseline i katjoni nisu permeabilni. dehidrogenazu ćilibarne.

već njihovu reoksidaciju vrši ubihinon (UQ). . povezani preko ubihinona i citohroma c. Isto tako. Zbog toga se pretpostavlja da su kompleksi I—IV. .Slika 10. dehidrogenaze masnih kiselina. odnosno vodonika (H°). glicerolfosfat dehidrogenazu i druge flavoenzime.Funkcije kompleksa enzima I-IV izolovanih iz mitohondrija (Fp: flavoenzim NHFe: nehemsko gvožće) Pomoću specifičnih inhibitora ustanovljeno je da flavoenzimi respiratornog lanca nisu autonomni u transportu elektrona. Oni isto tako ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom.3 . njihov odnos prema delovima respiratornog lanca je od velikog značaja.pošto ETF i dehidrogenaze masnih kiselina čine 80% mitohondrijalnih proteina. koji učestvuju samo u oksidaciji NADH i sukcinata. već su povezani sa citohromima. ubihinonom i elektrontransfernim flavoproteinima (ETF)). Verovatno je da elektron-transferni flavoproteini povezuju neke enzime matriksa. sa ubihinonom.

kao neka vrsta cementa. Kod svih tipova oksido-redukcije dolazi do prenosa elektrona ili kako se kaže redukcionih ekvivalenata.4 . a ona koja se redukuje. Slika 10. prima elektrone. Mada je oksidacija prvobitno značila sjedinjavanje sa kiseonikom. U toku oksido- . Supstranca koja se oksiduje gubi elektrone. ovaj proces je u organskoj hemiji obuhvatio više tipova hemijskih promena. hidrofobnog karaktera. komplementaran proces: u reakciji oksidacije jedne supstancije mora istovremeno da se redukuje druga. povezuju po jednom određenom redu. koji enzimske komplekse respiratornog lanca.Pored toga u mitohondrijama se nalaze »strukturni proteini«.Struktura respiratornog lanca 10.3 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE Oksidacija i redukcija su nerazdvojan.

a redukciono sredstvo gubi elektrone i oksiduje se: Prvobitni pojam oksidacije može se predstaviti oksidacijom acetaldehida u sirćetnu kiselinu. U transportu elektrona od organskih supstrata do kiseonika učestvuju tri glavne grupe oksido-reduktaza. gubitak kiseonika. Obrnuti proces. to je adicija jednog kiseonika ekvivalentna gubitku dva elektrona. Oksidativan je i proces pri kome organsko jedinjenje gubi vodonik (dehidro-genacija). Oksidaciono sredstvo je. Dehidrogenaze koje sadrže FAD ili FMN kao prostetičnu grupu. piridin specifične dehidrogenaze. znači i gubitak njegovog elektrona. odnosno kiseonikovih i vodonikovih atoma. Enzimi (oksidoreduktaze) koji katalizuju biološke oksidacije deluju u zajednici sa grupom koenzima. I u jednom i u drugom slučaju dolazi do prenosa elektrona. gde se broj kiseonikovih atoma povećava za jedan: Pošto kiseonik ima težnju da primi dva elektrona. akceptor vodonika. kao pri oksidaciji etanola u acetaldehid: Kod dehidrogenacije je prenos elektrona povezan s prenosom vodonika (H°). Primeri PN-specifičnih dehidrogenaza opisani su u procesima glikolize i CLK. u ovom slučaju. U respiratornom lancu su zastupljene piridin -nukleotid (PN) specifične dehidrogenaze.redukcije oksidaciono sredstvo prima elektrone i redukuje se. Na osnovu gornjeg izlaganja. tzv. povećanje pozitivne valence metala je oksidativan proces. . prostetičnih grupa ili prenosilaca elektrona. čija je prostetična grupa neki hem. jer dolazi do gubitka elektrona: Većina oksidacija u biološkim uslovima se dešava uz prenos ekvivalenata od dva elektrona. i Citohromi. Po redu njihovog učešća. je redukcija. Pošto gubitak vodonika. to su: Dehidrogenaze koje imaju koenzim NAD ili NADP. to je dehidrogenacija oksidativan proces.

tako da je u svakom momentu odnos svakog prenosioca u oksidovanom i redukovanom obliku konstantan. kao što je na slici 10. kao i njihov redosled. U slučaju respiratornog lanca. 10. U posudi A .Stacionarno stanje respiratornog lanca Svaki stepen procesa oksidacije radi konstantnom brzinom.5 dato je stacionarno stanje respiratornog lanca iz koga se vidi. prerađuje ih i oslobađa produkte. Redoks potencijal je kvantitativna mera sposobnosti jedne supstance da redukcuje drugi.Procesi oksidacije teku u mitohondrijama. koji se nalaze na početku lanca. Najjednostavnije je da se dve posude povežu. može da se izmeri redoks-stanje svakog učesnika. Težnja neke supstance X da daje elektrone. a oni krajnji ih primaju. može da se izmeri pomoću pogodnog električnog kruga. da bi se struja elektrona održavala. Slika 10. Proces je dinamičan. pretežno nalaze u redukovanom stanju. koji se menja kada on prelazi iz redukovanog u oksidovano stanje. odnosno njen redoks potencijal. Pošto svaki prenosilac ima karakteristični apsorpcioni spektar. sve do kiseonika kao krajnjeg akceptora elektrona.6 predstavljeno. Analogno je izražavanju jačine kiseline na osnovu njenog pK. a na kraju lanca preovladava oksidovani oblik. vrednost redoks potencijala određuje dve veličine: 1) redukujuću sposobnost jednog člana i 2) koliko se energije dobija kod njegovog prelaska u oksidovani oblik. molekuli svakog prenosioca su naizmenično u redukovanom i oksidovanom stanju. Znači da početni članovi lako daju elektrone. da se prenosioci. koja prima iz citozola tekuće obroke supstrata. Kada radi optimalno.4 REDOKS-POTENCIJALI Utvrđivanje redosleda komponenata respiratornog lanca izvršeno je merenjem redoks-potencijala svakog člana. respiratorni lanac mitohondrija liči na tekuću traku u fabrici.5 . Na slici 10.

1 atm)7[7] iznosi 0. Ako je poznat apsolutni elektrodni potencijal EA i EB u dva suda. kiseonik ima veliki afinitet prema elektronima. Drukčije rečeno.815 V.rastvor H+jona (t. lakše predaje elektrone vodoničnoj ćeliji. naravno. označene kao oksidaciono sredstvo. Treba naglasiti da redoks par: voda/kiseonik: ima vrlo pozitivni standardni redukcioni potencijal od +0. svog potencijala. koji ustvari meri elektromotronu silu (EMS). Struju elektrona će da registruje galvanometar.EB U praksi se uvek mora u polućeliji B da uzme poznata referentna elektroda. HCl). U slučaju da druga ćelija (A). Izmereni potencijal se izražava kao redoks potencijal i obeležava sa Eh. Obrnuto. Voda prema tome ima malu težnju da gubi elektrone i daje molekulski kiseonik.j. 7 . počeće da se kreću elektroni iz posude A u B. ona ima negativni elektrodni potencijal. kao što je na slici prikazano. Obično se uzima standardna vodonična elektroda. flavoproteini i citohromi. Znači da svaka polućelija može da se redukuje ili oksiduje u zavisnosti od redokspotencijala druge ćelije i. U tom slučaju je vodonik redukciono sredstvo i elektroni će teći prema pozitivnoj elektrodi u kojoj će se dešavati redukcija. jer može da prima elektrone. a u B rastvor supstance Y. tada će EMS biti jednaka razlici elektrodnih potencijala: ΔE = EA . Po definiciji potencijal vodonične elektrode pod tim uslovima (pH = 0. Ona pokazuje redukcioni potencijal reakcije: H2↔2H+ + 2e pod pritiskom vodonika od 1 atmosfere na 25°C. tada je njen potencijal pozitivniji od vodonične elektrode. koji je veći od bioloških akceptora elektrona kao što su NAD. ako ona lakše prima elektrone. koja se sastoji od komadića platine uronjene u 1 M. Povezivanjem dve posude. 25°C.se nalazi rastvor supstance X (»redukujućeg sredstva«).

respiratorni lanac je neka vrsta kompleksa polućelija različitog redoks-potencijala. Na vrhu liste su oni. po redu datom u tabeli. sve do kiseonika.6 . Npr. gde elektroni teku od onih sa negativnijim potencijalom prema onima sa pozitivnijim. koji ih prima gradeći vodu. Redosled komponenata respiratornog lancaje u saglasnosti sa ovim vrednostima standardnih redukcionih potencijala i izgleda ovako: NADH → Fp → UQ → b → c1 → c → a → a3 Prema tome. koji su najjača redukciona sredstva. Elektroni će normalno da teku od jednog para na drugi. ali ne od sukcinata.Redoks merenje potencijala U tabeli 10. .Slika 10.2 su dati redoks potencijali nekih supstrata i prenosilaca elektrona. NAD+ je pogodan akceptor elektrona od piruvata. odnosno oni koji lako gube elektrone. Na dnu liste su oni koji lako primaju elektrone.

Kada se ove vrednosti standardizuju: 25°C.7 .).Veličina redoks-potencijala u odnosu na procenat redukcije Кriva na slici 10. ili tačnije od odnosa koncentracija redukovanog i oksidovanog oblika (X red/X oks.7 liči na titracionu krivu slabe kiseline za koju važi Henderson-Hasselbalch-ova jednačina: Poznata Nernstova jednačina redoks potencijala ima isti oblik: .2 .7 je prikazan odnos veličine redoks-potencijala (Eh) u zavisnosti od procenta redukovanog oblika u polućeliji.Standardni redukcioni potencijali nekih bioloških redoks sistema Veličina redoks potencijala zavisi od temperature.. pH = 7 i 1 M koncentracije X red. dobijeni potencijal se naziva standardni redoks-potencijal i obeležava se Eo'. Iz defmicije je jasno da je to srednji potencijal kada se u polućeliji nalazi 50% oksidovanog i 50% redukovanog oblika. Na slici 10.Tabela 10. i X oks. pH i koncentracije X. Slika 10.

prema redukovanom (25%) tri.059 log 3 = + 0. masnih i aminokiselina. Oksidacija acetil-ostatka do CO2 i četiri para vodonika u Krebs-ovom ciklusu i Oksidacija četiri para vodonika.25V. . Tako je npr. a u mitohondrijama iznosi +0. redoks-potencijal daje pozitivniji. ako ima više oksidovanog oblika. standardni potencijal citohroma c Eo= +0. Pomoću gornje jednačine. jer je odnos oksidovanog citohroma c (75%). bio bi negativniji. n = broju izgubljenih elektrona pro mol. Tako se oksidacijom glukoze do laktata dobija -197 kJ. Zamenom ovih vrednosti u gornju jednačinu i prevođenjem u dekadne logaritme. kao što smo u ranijim izlaganjima videli. a oksidacijom do CO 2 i H20 skoro 15 puta više. a to su: Nastajanje acetil-Koenzima A oksidativnom razgradnjom piruvata.25 V.5 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU Za sve svoje životne potrebe ćelija dobija energiju oksidacijom hranljivih sastojaka do CO2 i H20.31 J K-1 mol-1 gasna konstanta. jer su se svi vodonikovi atomi glukoze oksidovali u H2O. ako bi bilo više redukovanog. pa je Eh=+0. Vidimo.gde je R=8. dobija se da je: Vrednosti [Xoks] i [Xred] označavaju molarne koncentracije oksidovanog i redukovanog oblika. dobija daleko više energije.28 V. odnosno -2 880kJ: Glukoza → 2 laktata ΔG = -197 kJ Glukoza + 6 O2→ 6CO2 + 6H2O ΔG = -2880 kJ Pod aerobnim uslovima se. dakle. prenošenjem njegovih elektrona u respiratornom lancu sve do kiseonika. T=temperatura u °K. F=9. Oksidativna razgradnja ili respiracija odigrava se u tri stupnja. 10.25+0. koji su se vezali za NAD i redukovali ga u NADH.65x104 Cmol-1 — Faraday-ova konstanta. koristeći standardni redoks potencijal i uzimajući stvarni odnos redukovanog i oksidovanog oblika prenosioca elektrona u mitohondrijama može da se izračuna postojeći redoks potencijal.

Sistem ATP/ADP povezuje procese u kojima se oslobađa energija. Energija oksidacija se ne oslobađa u vidu toplote. u kome iz adenozin difosfata i neorganskog fosfata (Pi) nastaje adenozin-trifosfat (ATP): ADP + Pi → ATP + H2O ΔG° = + 31kJ Ovu sintezu katalizuju enzimi. da može da obezbedi energiju za . a negde manji. Ona može da se odigrava na nivou supstrata i u respiratornom lancu. broju prenesenih elektrona (n) i konstanti F (Faraday-eva konstanta): ΔG = -nF·Eh ili ako uzmemo standardne uslove: ΔG°'= -nF·E°' Pomoću ove jednačine može da se izračuna promena slobodne energije za svaki stupanj prenosa elektrona u respiratornom lancu. a zovu se adenozin-trifosfataze. U respiratornom lancu je na tri mesta promena slobodne energije prenošenja. Pomoću gornje reakcije se slobodna energija oksidacija hvata i čuva vezana u obliku ATP-a. Ova energija se ugrađuje u jedan endergonski proces. elektrona dovoljno velika. raspoređena na pojedine prenosioce elektrona.6 se vidi kako je ukupna promena slobodne energije oksidacije NADH. U ćeliji centralno mesto u ekonomisanju energijom ima ATP. polazeći od supstrata pa sve do kiseonika. Energija se postupno oslobađa u više »paketa«. koji su negde veći (strmiji). Pojavu. koji je troše. koje preuzetu energiju može dalje da preda endergonskim reakcijama. Povezivanje egzergonskih s endergonskim reakcijama zove se u biohemiji kuplovanje. Na slici 10. s onima. To je jedino jedinjenje. jer se svi procesi u ćeliji (odnosno u mitohondrijama) odigravaju na konstantnoj temperaturi.Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala (Eh) . koji se nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. da je korišćenje energije bioloških oksidacija povezano sa fosforilacijom opazili su Warburg i Christian 1939 g. koja iznosi —220 kJ. Ovaj proces se zove oksidativna fosforilacija.

3 je dat odnos P/O za svaki od stepena oksidacije piruvata u ciklusu limunske kiseline. U tabeli 10. vezan za ATP. koja se dobija oksidacijom glukoze (–2880kJ) iznosi 39%.Oslobađanje energije tokom prenosa dva elektrona u respiratornom lancu Belitser je prvi primetio da.sintezu jednog mola ATPa To su mesta fosforilisanja. koji .6 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE Videli smo da se znatan deo slobodne energije oksidacija može da sačuva u obliku ATP-a. piruvata). Tabela 10. Slika 10. Da spomenemo da postoji još jedan alternativni proces.8 . Oksidacijom piruvata do CO 2 i H2O oslobodi se — 1190 kJ.P/O za svaki stepen oksidacije piruata u ciklusu limunske kiseline Iz tabele se vidi da oksidacijom piruvata nastaje 15 mola ATP-a. dodani neorganski fosfat prelazi u organski.3 . Na taj način je potvrđeno da u respiratornom lancu postoje tri mesta na kome se dobija energija. od kojih se sačuva u obliku ATP-a 465 kJ odnosno 39%. 10. koji se stvara kod aerobnog prelaženja glukoze u piruvat: 2 NADH+2 H++O2+4 Pi+4 ADP → 2 NAD++4 ATP+6 H2O Iskorišćenje promene slobodne energije. U toku kompletne oksidacije glukoze do CO 2 i H2O u procesu glikolize i CLK nastaje 36 mola ATP-a: U procesu glikolize: Glukoza+2 Pi+2 ADP+2 NAD+ → 2 piruvata+2 NADH+2 H++2 ATP+2 H2O U ciklusu limunske kiseline: 2 piruvata+5 O2 + 30 ADP + 30 Pi → 6 CO2 + 30 ATP + 34 H2O Pored toga nastaju još 4 ATP-a oksidacijom dva molekula NADH. kada se meri potrošnja kiseonika u toku disanja homogenata jetre u prisustvu supstrata (npr. Eksperimentalno je utvrđeno da je odnos nastalog ATP-a po atomu utrošenog kiseonika (P/O) u proseku 3. a zato je potrebna energija od 15 x 31 kJ = 465 kJ. Na drugim mestima u lancuje promena slobodne energije relativno mala i možda nije dovoljna za sintezu ATP-a. Tri mesta fosforilisanja se vide na slici.

koja je bogata energijom (~). Mehanizam oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu objasnio je Mitchel. koji aktivira enzime sinteze ATP-a. Oksidacijom — SH grupe nastaje tio-acilna veza RCO~ S — E.7). 2. gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. Ukupna reakcija je egzergonska. Bitnu ulogu u ovom procesu imaju SH-grupe enzima.8). Oksidativna fosforilacija u mitohondrijama je vrlo osetljiv proces. gde je prenos vodonika povezan sa prenosom elektrona (slika 10. za šta je dobio Nobelovu nagradu 1978 g. stvaraju protoni: 2H → 2H+ + 2e Pošto je unutrašnja membrana mitohondrija nepermeabilna za protone stvara se gradijent protona. Ona se u prisustvu neorganskog fosfata cepa u drugi energetski bogati intermedijer R-CO-P (1. koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. Mehanizam nastajanja ATP-a u oksidativnom stupnju glikolize objašnjenje pre 50 godina. Postoje takođe i drugi putevi koji kompetiraju sa fosforilacijom ATP-a. tako da nastaje ATP. Onaje vrlo osetljiva na specifične inhibitore npr. a to je prenos katjona kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu.3-difosfoglicerat). U svim tim slučajevima mora da postoji neki mehanizam pomoću koga se slobodna energija oksidacija prevodi u druge oblike energije. Ovi inhibitori onemogućuju povezani rad oksidacije sa fosforilacijom i zato se nazivaju dekopulatori oksidativne fosforilacije. Oni se pojavljuju u jednom pravcu: Npr: FADH2 + 2Fe3+ → FAD + 2Fe2++2H+ a troše se u suprotnom: 2Fe2++ ½ O2+2H+ → 2 Fe3++2 H2O . Ona se odigrava u unutrašnjoj membrani mitohondrija. za koji je neophodno da je unutrašnja membrana mitohondrija intaktna. pod katalitičkim dejstvom kompleksa adenozin-trifosfataza. Oni takođe inhibiraju bubrenje izolovanih mitohondrija u prisustvu ATPa. Protoni se pojavljuju u respiratornom lancu na svakom mestu. To je primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata (slika 10.troši energiju. Jedan od njih je prenošenje vodonika od NAD + na NADPH.4-dinitrofenol. Mitchel-ovo objašnjenje oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu polazi od činjenice da se pri prenošenju elektrona od vodonikovih atoma.

Slika 10.9 .Gliceraldehid-3-fosfat dehidrogenaza (primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata) .

Na slici 10. Mitchel je dokazao da gradijent protona daje energiju za nastajanje ATP-a. Pri tome se tri para protona potroše na strani okrenutoj matriksu.1 aparata 0Pre Ako procesi u respiratornom lancu teku od jedne strane unutrašnje membrane prema drugoj. sa jedne na drugu stranu membrane. Zbog ovakvog kretanja protona od jedne na drugu stranu membrane stvara se gradijent elektrona preko membrane: Svaki gradijent stvara silu.10 je pokazano kako u toku oksidacije NADH respiratorni niz tri puta savija. i zbog toga je njihova koncentracija unutar matriksa veća.9 označava oksidaciju sukcinata. a izbace se na spoljnu stranu. –SH2 na slici 10. koja teži da tera protone natrag u matriks (protonmotorne i elektromotorne sile). Rezultat oksidacije jednog NADH je prenos 6H+ od unutrašnje strane membrane prema spoljnoj.Slika 10. koja se odigrava u dva prelaženja četiri protona.7 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA Unutrašnja membrana nije permeabilna za sve rastvorne supstance. a brzine njihovih reakcija su vrlo velike. Međutim. onda se najednoj dešava potrošnja protona. Rezultat ovakvog kretanja protona je povećanje pH (suvišak OH-) na strani matriksa. a na spoljnoj stran membrane smanjenje pH (višak H+) Mitchel je pomoću osetljivih registrovao ove promene pH. a na drugoj njihovo otpuštanje. 10. mitohondrije moraju da budu na neki .

Na slici 10. mora jedan drugi anjon da se kreće u suprotnom pravcu.1 1suprotni anjon koji neutrališe prolaz malata i sukcinata. Ove monokarbonske kiseline prolaze u obliku nedisosovanih molekula: Nedisosovani molekuli ovih kiselina ne utiču na jonsku ravnotežu membrane i. Videli smo da je dobijanje ATP-a u mitohondrijama jedna od njihovih primarnih funkcija. koje su osnovni supstrat mitohondrijalnih oksidacija. Pošto su one jače kiseline. a ne fosfat. izuzev onih najvećih. Spoljna membrana je permeabilna za sve molekule. pored toga. Fumarat i Tran oksalacetat ne mogu da prođu kroz unutrašnju mitohondrijalnu sport membranu. takođe. Dikarbonske i trikarbonske kiseline ciklusa limunske kiseline (CLK) ne prolaze slobodno kroz unutrašnju membranu. Selektivni transport kroz membranu odigrava se posredstvom permeaza ili prenosioca. masne kiseline i ketonska tela. Selektivni transport je osetljiv na specifične inhibitore. koji je specifičan prema supstratu koji prenosi ili nekoj njegovoj strukturnoj osobini. Njihov suprotni anjon je malat. Zbog toga je ulaženje ADP-a u .način povezane sa svojom intracelularnom okolinom i zato postoji selektivni transport kroz unutrašnju membranu. one ne utiču ni na osmotsku ravnotežu. nalaze se uglavnom u obliku jona. pošto se potpuno oksiduju do CO2 i H2O. prolaze kao anjoni. U ovom slučaju je fosfat 10. izo-citrat i α-ketoglutarat. slično brzini enzimskih reakcija dostiže maksimum kod jedne određene koncentracije supstrata koji prelazi. moraju da se transportuju u obliku svojih anjona. Citrat.11 je prikazan transport intermedijera CLK i fosfata kroz unutrašnju membranu Slika mitohondrija. kao monokarbonske kiseline. dakle. Da bi se održala elektroneutralnost membrane. Neke rastvorene supstancije kao što su: piruvat. Brzina prenosa. prolaze kroz unutrašnju membranu bez specifičnog prenosioca. One.

U odsustvu kiseonika ili ATP-a. Pokazano je da se i on odigrava posredstvom specifičnih permeaza (prenosilaca) osetljivih na ihibitor atraktilozid. koji ubrzava disanje mitohondrija.K+ ili Mg2+) i anjonima (Cl–. U svakom slučaju prenos katjona i oksidativna fosforilacija su dva alternativna procesa. a sprečava sintezu ATP-a. Zapaženo je da dolazi do taloženja kalcijum fosfata u matriksu. Br–.u mitohondrije. Unutrašnja membrana mitohondrija je nepermeabilna prema katjonima (Na+. I drugi katjoni (Na+ i K+) mogu aktivno da se nagomilavaju u mitohondrijama. a ATP4. On odvaja prenos elektrona od oksidativne fosforilacije (dekopulator). Vrlo mnogo je studiran uticaj Ca2+ jona. Pošto inhibitori prenosa elektrona (npr. energetski zavisan od sinteze ATP-a. I ovaj prenosni sistem radi na principu suprotnog jona. koji se vidi pod elektronskim mikroskopom. koja troše energiju disanja. Ovde se recipročno pomeraju dva anjona ADP3. CN–) inhibiraju i ulaženje Ca2+ u mitohondrije. Zbog ovog recipročnog pomeranja koncentracija ADP+ATP unutar mitohondrija se održava na konstantnom nivou.iz mitohondrije u odnosu 1:1. Ca2+joni se ne nagomilavaju u matriksu. Jedan negativan naboj više ATP-u kompenziran je potencijalnim gradijentom protona. samo je njihov transport neznatan u odnosu na Ca2+. odnosno izlaženjem H+. to je dokaz da je to aktivni proces. NO3–). .mitohondrije i izlaženje ATP-a iz mitohondrija važan proces.

10. NADH. Ovaj zaobilazni put ide tako. prenose se u mitohondrije pomoću glicerol-fosfatnog puta. acetil i acil-koenzima A. da NADH prvo reaguje sa dihiroksiaceton-fosfatom. Vrlo često je potrebno da ova jedinjenja pređu iz jednog rezervoara u drugi. nalaze u dva rezervoara (»pool«-a). Slika 10. intra. oksidaciju i sintezu masnih kiselina.12 . Ovi putevi se nazivaju »shuttle« (šatl) sistemi. U ovakvim situacijama postoje putevi.8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM Unutrašnja membrana je nepermeabilna za: NAD+. dakle.Glicerolfosfatni i malatni zaobilazni put („shuttle“) prenošenje redukcionih ekvivalenata (NADH) iz citoplazme u mitohondrije Kada se povećaju zalihe NADH u citoplazmi. Oni povezuju tri glavna metabolična puta: glikolizu. Ova jedinjenja se nalaze i u matriksu i u citoplazmi odvojeni unutrašnjom membranom. koenzim-A i acil koenzim A.i ekstra-mitohondrijalnom »pool«-u. Ona se. njegovi redukcioni ekvivalenti (H°). koji preuzima reduk-cione ekvivalente . koji zaobilaze nepermeabilnost membrane prema NADH.

.prelazeći u glicerol-3-fosfat. Svoje redukcione ekvivalente je predao flavoenzimu i oni će se oksidovati do H 20. znači koji radi reverzibilno. a ne u suprotnom smeru. Ponovo nastali dihidroksiacetonfosfat izlazi iz mitohondrija i može ponova da prenese vodonik citoplazmatskog NADH (slika 10. postoji malatni »shuttle«. Za prenošenje redukcionih ekvivalenata sa NADH iz mitohondrija u citoplazmu i obrnuto.Acetil-koenzim A zaobilazni („shuttle“) sistemi Nastali glicerol-3-fosfat prolazi kroz unutrašnju membranu i dejstvom mitohondrijalnog enzima (glicerol-3-fosfat dehidrogenaze) prelazi ponova u dihidroksiaceton--fosfat. dehidrogenaza: Reakciju katalizuje glicerol-fosfat- Slika 10.13 .12) Ovaj zaobilazni put unosi redukcione ekvivalente iz citoplazme u mitohondrije.

koji se redukuje u malat. Oksidacija masnih kiselina. dešava se u mitohondrijama. gde se odigrava sinteza masnih kiselina. Citrat izlazi iz mitohondrija pomoću specifičnog prenosioca. NADH predaje vodonikove atome oksalacetatu. koje prenose kiselinski ostatak masne kiseline sa koeazima A na karnitin. pomoću specifičnog prenosioca i prelazi dejstvom mitohondrijalne malatdehidrogenaze ponova u oksalacetat. one se prvo »aktivišu« dejstvom tiokinaze. koji može da prođe membranu preko specifičnog prenosioca. Malat ulazi u mitohondriju.13) . Unutar mitohondrija dejstvom ci-trat-sintaze. koje se mobilizuju iz adipoznog tkiva. Aktivne masne kiseline vezane za koenzim A ne mogu da prođu unutrašnju membranu.13. i ostaje oksalacetat (slika 10. U ovom zaobilaznom putu dejstvuju dve acil-transferaze. karnitinski »shuttle« prikazanje na slici 10. U citoplazmi citrat predaje acetil-ostatak koenzimu A dejstvom specifične ligaze. Da bi se oksidovale. omogućava citratni »shuttle«. Zaobilazni put prenošenja viših masnih kiselina. Slična transaminaza se nalazi i u citoplazmi. acetil-koenzim A se kondenzuje s oksalacetatom gradeći citrat.Malatni »Shuttle« zbog toga radi u oba pravca.Dejstvom citoplazmatične malat-dehidrogenaze. koja se nalazi na spoljnoj membrani mitohondrija. Unutar mitohondrija oksalacetat se transaminacijom prevodi u aspartat. One se nalaze sa svake strane unutrašnje membrane Prenošenje acetil-koenzima A iz mitohondrija u citoplazmu.

.3-difosfoglicerat koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. U mehanizmu nastajanja ATP-a bitnu ulogu imaju SH-grupe enzima gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. broju prenesenih elektrona i Faradejevoj konstanti.UKRATKO: Oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. Mitohondrije imaju dve membrane. Oksidacijom SH-grupa nastaje tio-acilna veza koja je bogata energijom. Spoljna je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. β-oksidaciju masnih kiselina. neke stepene glukoneogeneze i metabolizam aminokiselina. Dobijanje ATP-a je primarna funkcija mitohondrija. Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala. svi citohromi i faktori koji učestvuju u sintezi ATPa. Unutrašnja membrana obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermolekulski prostor. U unutrašnjoj membrani mitohondrija smeštene su sve važne dehidrogenaze. Oni katalizuju većinu reakcija CKL. Ona se u prisustvu neorganskog fosfora cepa u 1. spoljnu i unutrašnju. Unutrašnja gradi mnogobrojne uzdužne nabore (kriste) i zbog toga joj je površina jako velika. U matriksu se nalaze rastvorni enzimi.

.

BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA .

11. predstavljaju supstrate iz kojih nastaju druga jedinjenja. globuline i fibrinogen. beta i gama. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. Belančevine plazme dele se na albumin. to znači da 40% volumena krvi čine ćelije. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. Taj pritisak. prenose se kao belančevine iz jednog dela tela u drugi. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. Alfa-globulini i beta-globulini obavljaju u cirkulaciji različite funkcije: vežu se sa drugim supstancama i tako ih prenose. a tečnost u ćelijama je deo intracelularne tečnosti. 0. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. kažemo da neko ima hematokrit 40. oko 4% ima ga u mioglobinu. mioglobina i drugih supstanci kao što su citohromi. Čak i mladi eritrociti. a 15 do 30% usladišteno je uglavnom u obliku feritina. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. Gama-globulini.1% u transferinu u plazmi. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. Ukupna količina gvožđa u telu iznosi oko 4 gr. Gvožđe se nakon apsorpcije iz tankog creva veže odmah za beta-globulin transferin kojim se prenosi u plazmu. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. jer grade većinu antitela. 1% u različim jedinjenjima koja sadrže hem i koja kontrolišu intracelularnu oksidaciju. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. ćelijskih ekskreta. pošto napuste koštanu srž i pređu u krvotok. dakle. Gvožđe je veoma labavo vezano za globulin pa se . približno 65% tog gvožđa nalazi se u hemoglobinu.1 BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. a ostakat od 60% čini plazma. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. imaju posebnu ulogu u odbrani organizma od infekcija. što je on veći to je veća viskoznost. peroksidaza i katalaza potrebno je razumeti kako se gvožđe iskorištava u organizmu. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. Antitela štite organizam od infekcija i toksičnih agenasa te ga na taj način čine imunim. Plazma je deo ekstracelularne tečnosti. a donekle i beta-globulini. Ako. Budući da je gvožđe važno za sintezu hemoglobina. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. Sinteza hemoglobina počinje u eritroblastima i nastavlja se u normoblastima. citohrom-oksidaza. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća. nazvan koloidno-osmotski pritisak. hormona. stvaraju još nekoliko dana hemoglobin.

Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. U ćelijama se gvožđe veže sa apoferitinom s kojim gradi feritin. Kad je ukupna količina gvožđa u telu veća od količine koju može primiti feritin. značajan doprinos odbrani organizma daje retukilo-ednoplazmatični sistem. fetalne eritroblastoze. trombociti pokreću mehanizam zgrušavanja krvi. Svaka od tih funkcija na svoj način doprinosi zaštiti organizma. megakariocita. polimorfonuklearni bazofilni leukociti. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako smanjuje. Konačno. kad postane veoma krhka. Sve tri vrste polimorfonuklearnih leukocita pokazuju zrnastu strukturu. Protein apoferitin ima veliku molekulsku težinu te se za njega mogu vezati bilo male bilo velike količine gvožđa. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). Hem se u ćelijama EPR pretavara u nekoliko faza u žučni pigment bilirubin koji se zatim otpušta u krv i putem jetre izlučuje u žuč. ona može prsnuti pri prolasku kroz neko suženo mesto u cirkulaciji. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. koga ima svuda po telu. zbog čega se nazivaju granulocitima. Pojavljuje se hipoksija. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. To gvožđe odloženo u feritnu. iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. Višak gvožđa može se uskladištiti u svim ćelijama. U krvi ima i mnogo trombocita. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. zove se rezervno gvožđe. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. ono se skladišti u veoma teško rastvorljivom obliku zvanom hemosiderin. bilo u jetru gde se skladišti u obliku feritina. naročito u ćelijama jetre gde ga ima oko 60%. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. Osim leukocita. Jedan oblik delovanja limfocita je prianjanje uz štetne uzročnike i njihovo razaranje. Čim se hemoglobin oslobodi iz eritrocita on se odmah fagocituje i razgradi. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. Gvožđe se transferinom prenosi bilo do koštane srži gde služi za sintezu novih erotrocita.lako može predati bilo kojoj ćeliji u telu. Delom nastaju u koštanoj srži. naslednih bolesti. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. b) aplazija koštane srži. to su delovi šeste vrste leukocita. Granulociti i monociti štite organizam od uzročnika zaraza fagocitozom. ta uloga pripada imunološkom sistemu. U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su . U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. Starenjem eritrocita njihova membrana slabi. monociti i limfociti. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije.

. . U tim područjima ćelije brzo rastu i prodiru u okolno tkivo. Leuhemično tkivo stvara tako brzo nove ćelije da mu je potrebna silna količina hranljivih supstanci. limfne čvorove. ako se ne leči. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza.2 BIOHEMIJA BUBREGA Bubreg je vrlo važan organ za život. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. Kad dođe do oštećenja. zatim dolazi do hemotaksije neutrofila prema oštećenom području. Celi bubreg obavijen je vezivnom čaurom oko koje je sloj masnog tkiva koji ga učvršćuje. te se stvaraju lokalni edemi. jetru i druge dobro prokrvljene delove tela. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. druga propadaju.povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. 11. Nalazi se retroperitonealno u lumbalnom predelu. širok 5 cm. što u krajnjem dovodi do smrti. To se u krvi manifestuje povećanjem broja leukocita. što uzrokuje izlaženje velike količine tečnosti i proteina u tkivo. gotovo sve leuhemije zahvataju slezinu. Dug je oko 11 — 12 cm. naročito aminokiselina i vitamina. Za organizam je možda najvažnija posledica leuhemije da maligne ćelije iskorišćavaju za svoj rast goleme količine metaboličkih suptrata. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi. iz oštećenog tkiva oslobađa se u okolnu tečnost histamin i drugi humoralni faktori. Leuhemičke se ćelije u koštanoj srži mogu tako brzo deliti da prodiru u okolnu kost koja zbog toga postaje lako lomljiva. debljine oko 3 cm. Jedna od prvih posledica upale je „ograđivanje“ oštećenog područja. Prvo se prilepe za zid oštećenog kapilara. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. nastalo kliničko stanje naziva se leukocitoza.bez obzira na to potiču li iz koštane srži ili iz limfnih čvorova. To povećava lokalni protok krvi i propustljivost kapilara. Prva je posledica metastatičkog rasta leuhemičkih ćelija na neuobičajenim mestima u telu. kao što su limfni čvorovi. Zato dok leukemično tkivo raste. ima ih u različitim tkivima. čovek najčešće umire veoma brzo. a težak oko 120 — 200 grama. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. što dovodi do njegovog razaranja. Kad u koštanoj srži. Kad dođe do oštećenja neutrofili se kreću ka oštećenom području. što otežava širenje bakterija.

1 . U piramidama se nalaze bubrežni kanalići koji završavaju na vrhu u papili kanalićem sa sitnim otvorom. srž) supstance. Iz glomerula izlazi proksimalni tubul. a ovaj ulazi u kanalić koji u vrhu piramide prelazi u ductus papilaris. bubrežna kora) i medularne (medula. U njoj su crvenkasta Malpighijeva telešca sastavljena od spleta kapilara koje tvore glomerule i Bowmanove čaure koja obavija glomerule. a između piramida nalaze se izdanci kortikalne mase.Slika 11. Iz kore tubul silazi i nastavlja se u Henleovu petlju koja kroz kortikalni izdanak ulazi u piramidu medule.Bubrezi Bubreg je građen od kortikalne (cortex. Bubrežna kora je građena od žućkaste supstance. Glomerul zajedno s tubulima čini nefron. Henleova petlja je na silaznom kraku uža. distalni tubul. a na uzlaznom šira. Uzlazni krak se vraća u koru i nastavlja u zavinuti tubul. . Splet kapilara sastoji se od dovodne arteriole (vas afferens) i odvodne arteriole (vas efferens). Bubrežna medula sastavljena je od bubrežnih piramida s vrhovima prema hilusu.

lekova.2.Nefron U proksimalnim tubulima epitelne ćelije imaju četkast pokrov (Brush border) koji je bogat enzimima (GGT. Preko bubrega se obavlja: eliminacija vode. npr. eliminacija soli. od nepotrebnih i štetnih supstanci. aminokiselina itd. boja. AP). stvaranje amonijaka. zadržavanje supstanci potrebnih organizmu: krvnih proteina. prevenstveno eliminacija štetnih i organizmu stranih supstanci.. otrova. metabolizma. stranih proteina. AAP.2 . Prolaskom kroz bubrege krvna se tečnost »pročišćava« (odatle i pojam klirensa). 11. glukoze. U patološkim stanjima prelazak tih enzima u mokraću i kao rezultat toga pojačana enzimurija imaju dijagnostičko značenje. Sve to obavljaju funkcionalno sposobni glomeruli i tubuli bubrega. jer ukazuju na bubrežno oštećenje.1 FUNKCIJA BUBREGA Osnovna funkcija bubrega je uklanjanje nepotrebnih i zadržavanje supstanci potrebnih organizmu. elektrolita. .Slika 11. eliminacija neisparljivih produkata metabolizma azotovih jedinjenja.

lezije bubrega i nefroskleroza. teške opekotine. Kada su svi navedeni faktori normalni.2. proteini normalno ne prolaze glomerularni filtar. Zato se ona javlja u stanjima kakva su glomerulonefritis. filtraciona površina preko koje se filtracija vrši (normalno 1. Filtraciona površina zavisi od broja glomerula koji su u određenom času u funkciji. a time i u održavanju osmotske ravnoteže između krvne tečnosti i tkiva 3) U regulaciji acidobazne ravnoteže.73 m 2 površine tela).Ultrafiltracijom u glomerulima stvara se tzv. s jedne strane. Kako se urinom uklanjaju produkti metabolizma azotnih jedinjenja. Na glomerularnu filtraciju utiču. Taj se proces filtracije vrši pod određenim pritiskom. s druge strane. 2) U regulaciji ravnoteže vode i soli.56 m 2) i minutni volumen krvnog protoka kroz bubrege (normalno oko 700 ml krvne plazme. glomerularna filtracija kreće se između 2 i 2. Zbog veličine molekule. zbog čega se smanjuje filtraciona površina. primarni urin prelaskom vode i niskomolekularnih jedinjenja koji se stvaraju tokom metaboličkih procesa. Ovaj pritisak. osim tragova proteina relativne molekularne mase manje od 70 000.17 ml/s (120 do 130 ml/min). 11. Zato je filtraciona površina promenjiva i prilagođava se potrebama veće ili manje filtracije. jer je obično samo deo od ukupnog broja glomerula u funkciji. Smanjenje glomerularne filtracije zbog sniženog efektivnog filtracionog pritiska nalazi se u stanjima praćenim dehidracijom ili hemokoncentracijom te u izrazito sniženom krvnom pritisku. Na taj se način izlučuju iz organizma neki lekovi i otrovi. koja izazivaju morfološke promene. rezultat je krvnog pritiska u glomerularnim kapilarama. teški prolivi ili povraćanja itd. toliko se stvara glomerularnog filtrata u 1 sekundi. za život organizma važnim procesima: 1) U uklanjanju toksičnihsupstanci i otpadnih produkata metabolizma. osim filtracionog pritiska. što uzrokuje njihovo zadržavanje ili retenciju. Na taj način bubrezi sudeluju u sledećim. i koloidnog osmotskog pritiska krvne plazme te pritiska u Bowmanovoj kapsuli. tj. koji se naziva efektivni filtracioni pritisak.2 FUNKCIJA GLOMERULA Ultrafiltracijom krvne tečnosti u glomerulima stvara se glomerularni filtrat ili primarni urin. . U slučajevima kada je neki od spomenutih faktora promenjen. Zbog smanjene glomerularne filtracije manje se izlučuju otpadni produkti metabolizma iz organizma. srčane bolesti. odnosno 1200 ml krvi na 1. javljaju se poremećaji koji obično rezultiraju smanjenjem glomerularne filtracije. Takva su stanja: šok. hemoragija. U bubrezima se nadalje reguliše ekskrecija katjona i anjona te stvara amonijak u tubularnom epitelu.

tj. boje) i secerniraju u tubulima. Osim vode. kalcijum. mokraćna kiselina ili uopšteno NPN–azot). čak se neke (neki lekovi. Aminokiseline i joni se većim delom reapsorbuju.2. ili 0. glukoza i neki druge supstance. kalijum. Na taj način bubreg reguliše koncentracije mnogih supstanci u krvi. ona je konstantna. Ova reapsorpcija može varirati i naziva se fakultativna reapsorpcija. kreatinin.22 do 1. obligatna reapsorpcija vode. u ekstremnim slučajevima i do 30 L urina na dan. što predstavlja bubrežni prag za glukozu. oko 1. aminokiseline.upravo je najizraženija retencija tih jedinjenja (ureja. Izlučivanje takvog urina naziva se izostenurija. hloridi. u silaznom delu Henleove petlje. jer je ona varijabilna i reguliše se fiziološkim potrebama organizma. Glukoza se u proksimalnim tubulima reapsorbuje do koncentracije od oko 10 mmol/L (180 g/dl) u krvi. ureja oko 40%. izoosmotski u toku reapsorpcije raznih niskomolekularnih supstanci. pa povrede hipofize ili hipotalamusa mogu smanjiti njegovo lučenje i. Prolaskom kroz bubrežne tubule iz glomerularnog filtrata se reapsorbuje oko 99% vode. U distalnim tubulima reapsorbiraju se hloridi. Obligatna reapsorpcija vode određena je reapsorpcijom krutih supstanci. što se obično odigrava u distalnim tubulima. stvoreni amonijak. a ostatak od oko 19% reapsorbuje se pod uticajem antidiuretskog hormona. dok se neke supstance i secerniraju. sposobnost tubularnog epitela da fakultativno reapsorbuje deo tečnost. izlučivanja većih količina urina nego što je normalno. . tj. kao kalijum.3 FUNKCIJA TUBULA Filtracijom stvoreni primarni urin prolazi kroz tubule. 11. U proksimalnim tubulima reapsorbuju se natrijum. tako da od 125 ml primarnog urina u mokraćnu bešiku dospeva samo oko 1 ml konačnog urina u minuti. što dovodi do pojave poliurije. a neke otpadne i štetne supstance se uopšte ne reapsorbuju. fosfor. Pri potpunom pomanjkanju antidiuretskog hormona izostaje potpuno fakultativna reapsorpcija u tubulima. zbog toga. To se nalazi u bolesti nazvanoj diabetes insipidus. specifične težine jednake krvnoj plazmi. To je tzv. u tubulima se reapsorbiraju i druge supstance sadržane u primarnom urinu. a od fakultativne reapsorpcije zavisi stvaranje urina sa specifičnom težinom većom od krvne plazme. Smanjenje fakultativne reapsorpcije usled smanjenog delovanja antidiuretskog hormona rezultira lučenjem urina manje specifične težine. Oko 80% vode koja ulazi u tubule reapsorbuje se u proksimalnom delu tubula.28 mmol (220 — 230 mg) u minuti. hipostenurijom.017 ml/s. nego potpuno prelaze u konačni urin. te se luče velike količine. Sekrecija antidiuretskog hormona iz zadnjeg režnja hipofize pod kontrolom je hipotalamusa. a tu se vrši i izmena jona i zakišeljavanje urina.

pa ga se manje može zameniti sa kalijumovim ili vodonikovim jonima. time se umanjuje zapremina i stvara se urin s mnogo većim osmolalitetom nego što ga ima plazma. . krea–tinin. a kalikrein je u vezi i s renin–angiotenzin sistemom koji utiče na aldosteron i time na koncentracije natrijuma i kalijuma u plazmi. U bubregu se stvaraju renin. Prostaglandini se stvaraju u bubrežnoj meduli i deluju takođe vazodilatatorski snizujući krvni pritisak. To ima dve važne posledice: Smanjenje izlučivanja vodonikovih jona u celom nefronu. soli kalija i kalcija. Nadalje u bubregu se razgrađuju inzulin.25 (OH)2D3. NaCl. a ta se količina može reapsorbovati. Visoka osmolalnost urina potiče uglavnom od supstanci na koje tubuli aktivno ne deluju. aktivni oblik vitamina D. a deluju i na stvaranje renina. Eritropoetin pospešuje proliferaciju i sazrevanje ćelija crvene krvne loze u koštanoj moždini. Renin i prostaglandini sudeluju u regulaciji krvnog pritiska. Kada ADH deluje na distalni nefron. urati i dr. Pri razgradnji ćelija oslobađaju se fosfat i urat. a u bubregu se takođe stvara 1. koncentracije u plazmi im rastu jer se abnormalno malo izlučuju filtracijom. Na primer. njihova koncentracija u plazmi će se povećati. Udeo izlučivanja ureje i kreatinina zavisi od brzine glomerularne filtracije. spoj vazodilatatorskog i natriuretskog djelovanja.Konačni produkt svih tih procesa u bubrezima je izlučivanje oko 1 do 2 litre konačnog urina sa oko 60 g suve supstance (ureja. koncentracija ureje je mnogo veća u urinu nego u plazmi. Kad imamo: A ) Smanjenu funkciju glomerula a normalnu funkciju tubula Kod osoba sa niskom glomerularnom filtracijom moglo bi biti stimulisano izlučivanje ADH. može se reapsorbovati relativno više vode nego rastvorenih supstanci.). Pošto se bikarbonat može sačuvati samo uz izlučivanje vodonikovih jona smanjiće se udeo bikarbonata u plazmi. Takva će reakcija distalnog dela nefrona biti samo u prisustvu ADH. Kad brzina filtracije nije u ravnoteži s brzinom produkcije ovih supstanci. Konačan sastav plazme i urina kod bubrežnih bolesti zavisi od odnosa između oštećenih glomerula i tubula i od broja oštećenih nefrona. glukagon i aldosteron. U kori bubrega stvara se i kalikrein koji deluje na kininogenski supstrat pa nastaje kalidin. Kad je smanjena zapremina filtrata dolazi do reapsorpcije natrijuma sa izoosnotskim mehanizmima. prostaglandini i eritropoetin. Zbog toga se često kod insuficijencije bubrega javlja i anemija. Bubreg ima i endokrine funkcije. Do proksimalnih tubula stiže ih manje. jer se u njemu stvaraju ili aktiviraju neki hormoni.

urata i aminokiselina. Smanjena reapsorpcija rastvorenih supstanci iz proksimalnih tubula umanjuje izoosmotsku reapsorpciju vode na tom mestu. magnezijuma. Niska koncentracija natrijuma. Zbog toga će rezultati analiza venske plazme i mokraće iz obolelog nefrona biti sledeći: U plazmi: Visoke koncentracije ureje i kreatinina. Tubuli ne mogu izlučivati vodonikove jone. Ometena je i reapsorpcija glukoze. U takvim se slučajevima u distalnom nefronu reapsorbuje gotovo sav natrijum u zamenu za kalijumove i vodonikove jone. što ima za posledicu zadržavanje kalijuma. samo kada je usporen protok krvi kroz bubrege (koji stimuliše izlučivanje aldosterona). pa ne mogu normalno apsorbovati bikarbonate ni zakiseliti urin. samo kada je stimulisano izlučivanje ADH. B ) Smanjenu funkciju tubula uz normalnu funkciju glomerula Kada su oštećene ćelije tubula. otežana je regulacija sastava i zapremine urina.Smanjenje izlučivanja kalijuma u distalnom nefronu. Što će dovesti do sledećih rezultata: U plazmi: . U plazmi mogu biti smanjenje koncentracije fosfata. Hiperurihemija i hiperfosfatemija. Smetnje se mogu pojaviti u smanjenoj sposobnosti reagovanja na ADH. Visoka koncentracija ureje i zbog toga visoka osmolalnost. zbog čega će se stvarati velika zapremina prekomerno razređenog urina. magnezijuma i urata. Niska koncntracija bikarbonata i nizak pH. Hiperkalemija. fosfata. U mokraći: Smanjem volumen. Kalijum sei dalje može reapsorbovati proksimalno. Lučenje aldosterona u sistemu biće maksimalno samo kada nisku glomerularnu filtraciju prati smanjen protok krvi u bubrezima. te u urinu ostane malo natrijuma.

ali ipak više nego dovoljna za izjednačavanje retencije izazvane nedovoljnom filtracijom. iako retko prelaze referentne vrednosti. na primer ureja i kreatinin. Kada se brzina glomerularne filtracije smanjuje. Filtracija u glomerulima prestaje i bolesnik postaje anuričan. Zbog defekta proksimalnih ili distalnih tubula: niska bikarbonata i nizak pH. urata i fosfata zavisi od ravnoteže između stepena glomerularne retencije i gubitka zbog smanjene reapsorpcije u proksimalnim tubulima. Usled defekta proksimalnih tubula: opšta aminoacidurija. U urinu: Zbog defekta proksimalnih i/ili distalnih tubula: povećana zapremina urina. Na glomerularnoj fazi odvaja se filtracijom tako malo da koncentracije u plazmi rastu premda je zakazala reapsorpcija. Zapremina urina na sličan način zavisi od ravnoteže između volumena filtrata i dela tečnosti reapsorbovane u tubulima. a njihove koncentracije u plazmi rastu. Stepen retencije kalijuma. kao i hipokalemija. ( zbog normalne funkcije glomerula). dok je u tubulima reapsorpcija kalijuma. glikozurija. zadržava će se supstance na koje tubuli mnogo ne utiču. sve dok brzina glomerularne filtracije nije približno 30% niža od normalne.Normalna koncentracija ureje i kreatinina. Koncentracije u plazmi mogu biti normalne ili čak niske. hipomagnezemija i hipourihemija. koncentracija Zbog defekta proksimalnih tubula: hipofosfatemija. Njihov klirens pada. Klinički sindromi bolesti bubrega Postoji spektar stanja s promenljivim odnosima između disfunkcije tubula i glomerula. a na tubulima se i pored nedovoljne filtracije može toliko zaustaviti reapsorpcija da on trpi od poliurije. Zbog defekta distalnih tubula: neadekvatno visoka koncentracija natrijuma. povišen pH u odnosu na pH plazme. fosfaturija. Budući da se normalno reapsorbuje . neadekvatno niska koncentracija ureje i zbog toga niska osmolalnost i pored stimulišenog lučenja ADH. urata i fosfata doduše smanjena.

Uzroci ekstrarenalne opsrtukcije mogu biti kamenci. Taj se sastav menja samo delovanjem tubula. Cirkulacijska insuficijencija bubrega je verovatno najčešći uzrok usporenog glomerularnog filtriranja. on uvek ima sastav ultrafiltrata plazme. ali usporenom glomerularnom filtracijom. To može biti vanbubrežna ili unutarbubrežna prepreka protoku tečnosti. Dok koncentracija ureje i kreatinina u plazmi najviše zavisi od funkcije glomerula. Obično nastaje kad je volumen cirkulacije smanjen usled krvarenja ili gubitka tečnosti u probavnom traktu. Akutna oligurija zbog oštećenja bubrega nastaje često zbog nekog od napred navedenih stanja. Ti slučajevi opstrukcije cilindrima ili edemom tubularnih ćelija obično su posledica direktnog oštećenja bubrega. mioglobinom. kontrakcije ili hipertrofija prostate. Najčešći uzrok ovog sindoma je nizak pritisak u kapilarima. volumena plazme (zbog gastrointestinalnih gubitaka ili smanjenjog unosa). Intrarenalna opstrukcija može nastati kad je lumen tubula začepljen hemoglobinom. vrlo mali pad reapsorpcije može izazvati velik porast zapremine urina. Izlučivanje aldosterona bit će visoko samo kada je cirkulacija krvi kroz bubrege usporena. Akutnu oliguriju sa neznatnim oštećenjem bubrega. To obično znači da je glomerularna filtracija usporena. .99% filtrirane vode. Kako god bio mali volumen glomerularnog filtrata. i ređe uratima i kalcijumkarbonatom. to su koncentracije urina sličnije koncentraciji plazme. izazivaju mehanički faktori koji umanjuju gradijent hidrostatičkog pritiska između bubrežnih kapilara i lumena tubula. Ređa je oligurija izazvana porastom pritiska u lumenu tubula. neoplazme. To se naziva renalna cirkulacijska insuficijencija i može biti posledica: Intravaskularnih gubitaka pune krvi (krvarenja). Akutno oligurično zatajivanje bubrega često sledi posle razdoblja redukovane glomerularne filtracije zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubreg. Akutna oligurija O oliguriji se govori kad je zapremina urina odrasle osobe manja od 400 ml na dan. uz relativno normalnu funkciju bubrega. Što je jače oštećena funkcija tubula. različitim otrovima i akutnim glomerulonefritisom. koncentracija tih supstanci u urinu gotovo potpuno zavisi od tubula. Uremiju zbog disfunkcije bubrega pojačava intenzivna razgradnja proteina. a može biti izazvana i: septihemijom. Smanjenog pritiska zbog širenja krvnih sudova u šoku.

zbog smetnji u pražnjenju bešike. Oštećenja egzogenim otrovima. Nefrotični sindrom Povećana je propustljivost glomerula u nefrotičnom sindromu. Bens Džonsova proteinurija. zastoja mokraće. U većini slučajeva akutnih oliguričnih stanja bubrezi su difuzno oštećeni i obuhvaćena je glavnina nefrona. Kamenci nastaju kad je visoka koncentracija jednog ili nekoliko sastojaka u glomerularnom filtrate i to zbog: normalne funkcije bubrega. promene pH mokraće. među njima teškim metalima. Niska koncentracija ureje u plazmi je posledica pojačane glomerularne filtracije. nedostatka normalnih inhibitora. ali je često i rezultat različih drugih patoloških stanja. napr. Ako se pacijent ne leči kraj mu je blizu. amfotercin. pa raste brzina izlučivanja ureje a time i njena koncentracija u plazmi. nefrotoksičnim lekovima. U početku mogu glomeruli delovati dovoljno dobro da bi se održala koncentracija ureje i kreatinina u plazmi u okviru normalnih vrednosti. nalaze se: galaktozemija (galaktoza-1-fosfat) i nasledna nepodnošljivost fruktoze (fruktoza-1-fosfat) kao i Vilsonova bolest (bakar). cistinoza (cistin) i Fabrieva bolest (glikosfingolipidi). Sindrom pretežnog oštećenja bubrega U nekim su patološkim stanjima tubuli u većoj meri zahvaćeni nego glomeruli. često usled delovanja bakterija. Kroz glomerule prolaze svi proteini sem onih sa najvećim molekulskim masama. Bubrežni kamenci Bubrežni se kamenci obično sastoje od normalnih produkata metabolizma kojima je glomerularni filtrate često gotovo zasićen. no s vremenom propada celi nefron. napr. Drugim otrovima. ali male zapremine urina. kod trudnica ili smanjenja sinteze naročito kod dece. Faktori koji stvaraju predispodiciju za to su: hiperkalcemija. dok konačno oligurija ne izazove nagli porast koncentracije ureje i kalijuma u plazmi. Ako se propadanje nefrona nastavlja. stanje se sve više približava glomerularnom kraju spektra. ciklosporin itd. hiperurikemija.Hronični zastoj bubrega nastaje posle epizode akutnog oliguričnog zastoja bubrega. ali s vremenom broj oštećenih glomerula raste. . Ćelije tubula mogu biti oštećene na različite načine: Taloženjem teško rastvorljivih supstanci u njima i oko njih. Među uzročnicima koji zbog oštećenja bubrega izazivaju nagomilavanje metabolita ili neke druge toksične supstance u ćelijama. kao što su aminoglikozidi.

ductus hepaticus communis. Ogranci portalne vene ulaze u prostore izmedu lobula i dalje se granaju u kapilare koje zrakasto ulaze u lobule i formiraju kapilarnu mrežu. capsula fibrosa perivascularis. Ti kanalići su omotani vezivnim tkivom i izlaze iz jetre te se spajaju u 5 — 6 cm dugi glavni kanal. sinusoide. čiji traci ulaze u dubinu. Osim toga. vena cava inferior . ductus hepatici. Iz tih kanalića teče žuč u veće. a portalnim krvotokom dospevaju u jetru većinom sastojci koji se tu metaboliziraju.Bubrežni kamenci mogu biti od kalcijumoksalata. Druga vrsta ćelija. kalcijumfosfata. Ćelije jetrenog parenhima raspoređene su zrakasto od sredine prema periferiji lobula i dele sinusoide. 11. žučni kanali i limfni sudovi. rasporedene su uz zidove . koje takode čine mrežu između redova ćelija te izlaze iz lobula formirajući interlobularne kanaliće.3 BIOHEMIJA JETRE Jetra je parenhimatozni organ smešten na desnoj strani abdominalne šupljine. poseduje dvostruki cirkulacijski sistem. Sistemom žučnih kanala izlučuje se žuč i u njoj supstance iz jetre u žučnu kesu. Oko 80% krvi ulazi u jetru portalnim krvotokom kroz portalnu venu. Hepatičnom arterijom jetra dobija hranu i kiseonik. Jetra je sastavljena od velikog broja lobula. Jetra je ovijena vezivnom ovojnicom. Kupfferove ćelije. kapilare jetrene arterije i portalne vene. Ovaj pak s izvodnim kanalom žučne kese stvara ductus choledochus. 70% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum. od mokraćne kiseline. od kojih je desni oko šest puta veći od levog. naime. Jetra je na taj način bogato snabdevena krvlju. cistina ili ksantina. kolangiole. odakle teče u centralnu jetrenu venu. Iz jetrenih ćelija izlaze žučne kapilare. a oko 20% kroz hepatičnu arteriju. Sredinom lobula prolazi centralna vena i paralelno portalnim delom grane portalne vene. Iz venoznih kapilara krv odlazi u centralnu venu koja prolazi sredinom lobula. ulaze grane jetrene arterije i portalne vene. Kroz jetrena vrata na donjem rubu. u jetri je i mreža limfnih sudova kojom intersticijska tečnost i limfa dospevaju iz jetre u opštu cirkulaciju. izmedu desnog i levog režnja. lobusa. a odatle u sabirne vene. Jetra. hepatične arterije. Portalna vena i jetrena arterija dovode krv koja protiče kroz posebne kapilare. i na kraju u 4 . Jetra odraslog čoveka teži oko 1200 do 1600 g. a sastoji se od dva režnja.5 hepatičnih vena koje na gornjoj strani jetre ulaze u donju šuplju venu.

Danas je već poznato i koje subcelularne frakcije vrše pojedine od navedenih funkcija. U njoj se odvija veliki deo metabolizma ugljenohidrata. proteina i drugih azotnih jedinjenja. konjugacije i esterifikacije.Jetra sinusoida i pripadaju retikuloendotelnom sistemu. Jetra ima vrlo važnu ulogu u nizu metaboličkih. kako kataboličkih tako i anaboličkih procesa.Slika 11. U jetri se takode vrše procesi detoksikacije. dok su Kupfferove ćelije deo retikuloendotelnog sistema i imaju sposobnost fagocitiranja. Metaboličke funkcije vrše se u parenhimatoznim ćelijama hepatocitima. lipida.3 . Odnos Kupfferovih i parenhimatoznih ćelija u tkivu jetre je 3 : 17. . pa se stoga naziva »centralnom laboratorijom« organizma.

proteaze. dok se transport i sekrecija bilirubina pripisuje Golžijevom aparatu. Međutim. npr. a neki od njih sudeluju u metabolizmu žučnih boja. može se smanjiti detoksikaciona sposobnost jetre a da je metabolizam ugljenohidrata još normalan i sl. centrifugiranjem na raznim brzinama 11. Osim toga. mikrozomalna frakcija (ribozomi. pa je ponekad . Takvo frakcioniranje izvodi se pomoću ultracentrifuge. konjugacija bilirubina i detoksikacija lekova i drugih organizmu stranih supstanci. mitohondrije i lizozomi. jezgro. kisele hidrolaze. Na primer. gvožđa i bakra. vrši se sinteza holesterola. Ribozomi sadrže ribonukleinsku kiselinu (RNA) i tu se vrše procesi sinteze proteina i procesi konjugacije. upravo zbog mnogostrukosti njene funkcije.Ćelija parenhima jetre Mitohondrije sadrže enzime potrebne u metaboličkim reakcijama ugljenohidrata. Lizozomi sadrže razne enzime. Na taj način se može razdvojiti citosolska frakcija (citoplazma). Takođe. jetra je u svojoj funkcionalnoj delatnosti usko vezana i s drugim organima.3.1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA I FUNKCIJE Ispitujući kako jetra obavlja sve pomenute procese.Slika 11. U zrnastim i glatkim membranama endoplazmatskog retikuluma i ribozomima aktiviraju se aminokiseline za sintezu proteina. dobija se uvid u njenu funkcionalnu sposobnost. jetra poseduje veliku regenerativnu sposobnost i funkcionalnu rezervu. U njima se odvijaju procesi oksidativne fosforilacije i stvaranja energetski bogatih jedinjenja (ATP).4 . zrnasti i glatki endoplazmatski retikulum). jer se često dogada da sve funkcije jetre ne budu pogođene ili barem ne u istoj meri. potrebna su različita ispitivanja. pa je kadšto teško odvojiti hepatalni od ekstrahepatalnih faktora. proteina i lipida. Do tih se saznanja došlo na temelju proučavanja pojedinih supcelularnih frakcija dobijenih frakcioniranim centrifugiranjem.

za koje se uvrežio naziv jetrene ili hepatalne probe. razvojem kliničke enzimologije. u tim se ispitivanjima upotrebljava celi niz ili. Upravo zbog kompleksnosti problematike ispitivanja hepatobilijarnog trakta. Čak i kod ciroze jetre ili malignih tumora hepatobilijarnog trakta.5 . Dok su se pre laboratorijskim testovima mogli uglavnom registrirati samo funkcionalni poremećaji. pa se time povećavaju aktivnosti tih . Slika11. u svakom slučaju tek nakon lezije tkiva. jetra može neko vreme kompenzatorno održavati funkcionalnu sposobnost.funkcionalno sposobna i pored uznapredovalih primarnih anatomskih promena ili sekundarnih promena zbog procesa u žučnim vodovima. enzimatski testovi većinom ukazuju na anatomske promene. dakle već na samu leziju. zbog njihove relativne polagane progresije. Poslednjih 30 godina.Testovi za ispitivanje funkcije jetre PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA U BOLESTIMA Određivanje aktivnosti raznih enzima u krvnom serumu ima u bolestima jetre i žučnih vodova vrlo veliku dijagnostičku vrednost. kako se to kaže baterije testova. a koji se katkad javljaju dosta kasno. mnogo su se povećale mogućnosti ispitivanja hepatobilijarnog trakta i poboljšala diferencijalna dijagnostika tih bolesti. Na propustljivost i integritet jetrenih ćelija ukazuju aktivnosti nekih enzima što pri procesima koji uzrokuju promene propustljivosti ćelijskih membrana ili nekrozu ćelija prelaze iz oštećenih ćelija u cirkulaciju.

Za prognozu i ocenu težine bolesti značajan je upravo intenzitet porasta aktivnosti SDH i GLDH. Kliničko značenje. Pri tome je karakteristično da je aktivnost ALT. izocitrat dehidrogenaze. Aktivnost ostalih indikatorskih enzima u serumu takođe je povišena. prelaze u većim količinama iz ćelija u krvnu cirkulaciju. alkalne fosfataze. kao aminotransferaza. već prema vrsti oštećenja tkiva. Najviše raste aktivnost serumskih aminotransferaza. može u serumu porasti i do 70 puta iznad normale. indikatorski enzimi i enzimi lokalizirani u epitelu žučnih vodova. i u proseku iznosi oko 0. malat–dehidrogenaze. dolazi do promena aktivnosti mnogih enzima. DeRitisovog kvocijenta. a laktat– dehidrogenaze i G–glutamiltransferaze nešto manje. U bolestima hepatobilijarnog trakta.a veća od aktivnosti AST-a tj. enzima karakterističnog za jetru. adenozin–deaminaze i dr. Aktivnost sorbit– dehidrogenaze. glukoza–6–fosfat–dehidrogenaze. Enzimi hepatobilijarnog trakta mogu se svrstati u 3 grupe: enzimi koji se sintetizuju u jetri. . funkcionalnoj insuficijenciji ili prisutnosti holostaze koja onemogućava normalnu sekreciju žuči. ali ne toliko kao aminotransferaza. što izaziva porast njihove aktivnosti u krvnom serumu. γ– glutamiltransferaze. ornitin–karbamiltransferaze. tzv. laktat–dehidrogenaze. U infektivnom hepatitisu znatno je povećana aktivnost indi–katorskih enzima u serumu. a ALT–a i do 100 puta više od granice referentnih vrednosti. Ti enzimi. 5–nukleotidaze. aldolaze.enzima u serumu ili plazmi. AST– a do 50. ceruloplazmina. pa je ovaj u infektivnom hepatitisu manji od 1. glutamat–dehidrogenaze. Aktivnost aldolaze i glutamat–dehidrogenaze mogu porasti 10 — 15 puta iznad granice referentnih vrednosti. Na osnovu enzimske slike može se zato upoznati priroda i intenzitet patološkog procesa. leucin–aminopeptidaze. nalazi se inverzija kvocijenta AST/ALT. zbog promene propusnosti ćelijske membrane i oštećenja tkiva uzrokovanih upalnim procesom.63. sorbit–dehidrogenaze. guanaze.

a SDH od 50 U/L.Slika 11.Aktivnosti AST–a i ALT–a u jednom slučaju infektivnog hepatitisa U teškim slučajevima bolesti aktivnosti tih enzima u serumu vrlo su velike.6 . to i porast aktivnosti enzima. porast koncentracije bilirubina u serumu. Tako aktivnost aminotransferaza u serumu počinje rasti i do 3 nedelje pre ostalih laboratorijskih pokazatelja. Kako lezija ćelija prethodi slabljenju funkcije jetre. počinje pre nego što se pojave patološki ispadi »klasičnih« testova. . promena odnosa proteinskih frakcija koje se vide u elferogramu i flokulacionim testovima i dr. a to je važno za ranu dijagnozu akutnog hepatitisa. naročito aminotransferaza. GLDH je veća od 20 U/L. npr.

Slika 11.7 -Tok promena aktivnosti enzima u serumu u lakšem slučaju infektivnog hepatitisa .

tek ukoliko se funkcionalna sposobnost jetre smanji. GGT. 2 . . Nasuprot tome. ali retko preko 200 U/L. Porast aktivnosti GLDH i veći porast aktivnosti AST–a od ALT–a ukazuju na nekrotične krize.3 puta. poraste nešto više. Aktivnosti enzima u serumu obično su normalne ili granične u perzistirajućem hroničnom hepatitisu. Aktivnost GGT. DeRitisov kvocijent AST/ALT obično je iznad 1. ali je nešto ima i u jetrenom parenhimu.Slika 11.Tok promena aktivnosti enzima u serumu u teškom slučaju infektivnog hepatitisa Aktivnosti enzima koji se nalaze u epitelu žučnih vodova ili se izlučuju putem žuči. GLDH. snizuje se aktivnost holinesteraze. a ponekad se. iako ređe. u agresivnom hroničnom hepatitisu aktivnosti indikatorskih enzima u serumu rastu slično kao i u cirozi jetre. U nekrotskim krizama (nekrotischer Schub) aktivnosti aminotransferaza. kao alkalne fosfataze ili LAP–a u akutnom' hepatitisu. alkalne fosfataze. Inače se uopšteno porast aktivnosti GGT u serumu smatra jednim od najosetljivijih znakova oštećenja jetre. Aktivnost GGT je visoka.8 . budući da se nalazi uglavnom u epitelu žučnih vodova. npr. Aktivnost holinesteraze ne pokazuje neke značajnije promene. SDH mogu biti vrlo visoke. a naročito u hepatitisu uzrokovanom alkoholom. Nešto mogu biti povišene u serumu aktivnosti GGT i ornitin–karbamiltransferaze. nalaze i normalne aktivnosti. malo se povisuju.

a ostalih indikatorskih enzima. pa se njihove aktivnosti u serumu snizuju.Aktivnosti enzima u serumu u bolesnika s kroničnim hepatitisom. kao aldolaza. u cirozi alkoholičara. U terminalnoj fazi. i to je karakterističan nalaz u cirozi jetre. Medutim. Ali što više funkciia jetre slabi.U hroničnom hepatitisu nalazi se već oslabljena funkcija jetre. Taj porast GGT u cirozi alkoholičara posledica je toksičnog efekta alkohola na mikrosome i indukcije tog enzima alkoholom. Aktivnost GGT je naročito vlsoka. u cirozi aktivnosti enzima mogu biti i slabije povišene. a to uzrokuje često sniženu aktivnost holinesteraze. i do 1000 U 7 L . kada je funkcionalno aktivno tkivo već umnogome redukovano. za cirozu je karakterističan jači porast aktivnosti GGT i GLDH. i obično AST–a više od ALT–a. a to zavisi od faze u kojoj se bolest nalazi. nešto manje. Slika 11. LDH. nekad čak i normalne. sve se više snizuje aktivnost serumske holinesteraze. nemaju se više odakle enzimi izlučivati u cirkulaciju. . (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U cirozi jetre povisuju se aktivnosti aminotransferaza do oko 5 puta.9 . Međutim. SDH. Aktivnost alkalne fosfataze takođe se umereno povisuje. ponekad i više.

Za diferencijalnu dijagnozu je od važnosti i odnos aminotransferaza i alkalne fosfataze. GGT. u opstruktivnoj žutici taj je odnos obično oko 1 ili nešto veći ili manji. Za razliku od hepatocelularne. LAP i ceruloplazmina. u opstruktivnoj žutici obično je DeRitisov kvocijent normalan. uz jači porast aktivnosti alkalne fosfataze.10 . U opstruktivnoj žutici obično su aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima umereno povišene u serumu. Dok je ALT/AP u akutnom hepatitisu veći od 25. jer je u ovom poslednjem slučaju obično snižena aktivnost holinesteraze i jače povišena aktivnost alkalne fosfataze. pa čak i od 50. često se nalazi i jači porast aktivnosti aldolaze i LDH. .Slika 11. aktivnost AST–a je veća od ALT–a. Enzimska slika katkad omogućava da se opstruktivni ikterus izazvan konkrementima razlikuje od onog izazvanog malignim procesom. tj. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) Enzimski testovi vrlo su korisni za razlikovanje hepatocelularnog i opstruktivnog ikterusa. Ako.su već prisutne metastaze.Aktivnosti enzima u serumu u cirozi jetre.

tj. Korisne podatke u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta daje određivanje aktivnosti više enzima i njihovi međusobni odnosi . b) tumorom. Aktivnosti enzima u serumu u opstruktivnoj žutici izazvanoj : a) kamencima. GGT i LAP.11. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U hepatocelularnom ikterusu s holostazom slika je mešana. uz visoke aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima i relativno visoke aktivnosti alkalne fosfataze.Slika 11. pa nalazimo aktivnosti enzima u serumu koje ukazuju i na oštećenje jetre i na holostazu.

Aktivnosti enzima u bolestima hepatobilijarnog trakta Grup Enzim a II a ++ + ++ + ++ + + 0 0 + 0 0 b + 0 + + 0 0 0 + + c + + + Sindrom d e ++ + ++ ++ + ++ + ++ 0 + 0 ++ ++ ++ + ++ + ++ 0 0 f + 0 + + + + + + + + 0 0 a+ e ++ + ++ + ++ + + ++ + ++ + ++ 0 0 Aspartat– aminotransferaza Alanin–aminotransferaza Ornitin–karbamil– transferaza Glutamat–dehidrogenaza ++ + + + ++ III Alkalna fosfataza Ceruloplazrain g–glutamiltransferaza I Holinesteraza Faktori koagulacije — 0 Sindrom: akutno difuzno oštećenje membrane (tip: akutnihepatitis) + povišeno — sniženo kronično difuzno oštećenje parenhima (tip: kompenzirana ciroza) diseminirane nekroze (tip: nekrotizirajući napad kod ciroze) — BEZ PROMENE distrofija parenhimskih ćelija (tip: supakutna distrofija) opstrukcija žučnih vodova (tip: ekstrahepatalna opstrukcija) lokalna ekstrahepatalna opstrukcija (tip: metastaze u jetri) a + e) (tip: holangioiitični oblik akutnog hepatitisa). 11.3 ŽUTICA (ICTERUS) Povišenje koncentracije bilirubina u krvnom serumu (hiperbilirubinemija) ima za posledicu pojavu žute boje kože ili žutice.2 . a diferenciranje žutice jedno je od osnovnih problema u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta. To se prvo zapaža po žutim beloočnicama (sklere) i sluznici.Tabela 11.3. Prema uzroku hiperbilirubinemije razlikujemo razne tipove žutice. .

hepatocelularna ili parenhimatozna funkcije jetrenih ćelija i žutica. Cepanjem metenskog mosta između prvog i drugog pirolnog prstena otvara se porfirinski prsten i nastaje biliverdin–gvožđe––globin. Urobilinogen se delom izlučuje preko debelog creva u stolici. Sve te reakcije odvijaju se u retikuloendotelnom sistemu (RES). Iz ćelija RES–a bilirubin dospeva u cirkulaciju te se u krvi veže na albumin i kao takav (pre se nazivao indirektni bilirubin) posebnim aktivnim transportnim sistemom ulazi u jetrene sinusoide i iz njih u ćelije jetrenog parenhima. Naime. a sam biliverdin redukuje u bilirubin delovanjem enzima biliverdin–reduktaze. Pri spomenutim procesima važan je aktivan transport bilirubina od sinusoida kroz jetrenu ćeliju do žučnih kanalića. a delom preko plexusa hemorrhoidalesa u opštu cirkulaciju i dospeva u bubrege i izlučuje kao mokraćni urobilinogen u količini od 0. ligandin i Z protein.85 — 6. Time nerastvorljivi bilirubin prelazi u rastvorljivi oblik. . uzrokovana zastojem u bilijarnom traktu. Tada se otcepljuje gvožđe i globin. Zatim se u organelama mikrosomalne frakcije (ribosomi. uzrokovana povećanim raspadom eritrocita i razgradnjom hemoglobina. gde se oslobodi iz glukuronida delovanjem glukuronidaze i pod uticajem delovanja anaerobne crevne flore redukuje u urobilinogen. Hemoglobin se oslobađa prilikom dezintegracije eritrocita u ćelijama retikuloendotelnog sistema. Sa žuči bilirubin dospeva u tanko crevo. Reakciju katalizuje enzim hemoksigenaza uz kiseonik i NADPH 2. a bilirubin se konjuguje u endoplazmatičnom retikulumu glukuronskom kiselinom u bilirubin— mono– I di–glukuronid. Ovu reakciju katalizuje mikrosomalni enzim bilirubin–UDP–glukuronil– transteraza. Ovaj konjugovani bilirubin pre se nazivao direktni bilirubin. a drugi deo urobilinogena vraća se enterohepatalnom cifkulacijom. u čemu igraju ulogu neke supcelularne frakcije.Razlikujemo četiri tipa žutice: hemolitička žutica.76 μmol (0. lizosomi i Golžijev aparat. koji se naziva još koleglobin ili verdohemoglobin. prvo se bilirubin vezan još za albumin koncentruje na površini sinusoidne membrane i onda ulazi u ćeliju i veže reverzibilno za dva proteina. koštanoj srži i jetri. portalnim krvotokom u jetru. Metabolizam i lučenje bilirubina Bilirubin nastaje nizom reakcija iz hemoglobina. opstruktivna žutica. vakuole. Iz jetre se ponovo lzlučuje u tanko crevo.5 do 4 mg) dnevno. prvenstveno u slezini. te se takav preko Golžijevog aparata koncentruje na površini membrane žučnih kanalića i izlučuje u žuč.Tu se odvaja albumin. uzrokovana poremećajem ekskretorne funkcionalna žutica. endoplazmatični retikulum) odvaja od transportnih proteina i konjuguje u glukuronid.

Jetra pojačano me–abolizira bilirubin i izlučuje ga konjugovanog s glukuronatom u žuč i preko nje u crevo. Međutim.Metabolizam bilirubina u hemolitičkoj žutici U opstruktivnoj žutici stvara se normalno bilirubin u RES–u i dospeva putem krvi u jetru koja ga normalno konjuguje. Jetra opet ne može svu tu količinu primiti i ponovo izlučiti. jetra. pa se vraća u krv i koncentracija mu raste.13 . Slika 11. Zbog toga se povećava koncentracija bilirubina vezanog za proteine u cirkulaciji. Kako se bilirubin ne može izlučivati . iako zdrava i funkcionalno sposobna. pa dolazi do žutice. što izaziva tamnu boju stolice. koncentracija se povećava na račun konjugovanog bilirubina. usled opstrukcije žučnih puteva (intrahepatalnih ili ekstrahepatalnih) ne može se izlučivati putem žuči u crevo. Kako je to bilirubin koji se u jetri već konjugovao s glukuronatom.Slika 11. Zbog toga raste i fekalni sterkobilinogen.12. Ako produkcija bilirubina u RES–u poraste trostruko više od normalnog. U žuči se takođe povećava koncentracija bilirubina I to izaziva predispoziciju za stvaranje žučnih kamenaca Sterkobilinogen se u većoj količini vraća enterohepatičnom cirkulacijom u jetru. pa više žučne boje dospeva krvotokom u bubrege te se više urobilinogena izlučuje urinom. Normalni metabolizam izlučivanje bilirubina U hemolitičkoj žutici hemoglobin se razgrađuje u većoj količini u RES–u zbog hemolize eritrocita. ne može više svu tu količinu bilirubina primati i dalje metabolizirati.

jer serum sadrži visoku koncentraciju konjugovanog bilirubina koji pri prolazu krvi kroz bubrege lagano prolazi glomerularni filtar. ali retko aholična. Funkcionalno nesposobne ćelije izlučuju i manje bilirubina u žuč i crevo. uprkos normalnom metabolizmu hemoglobin u RES–u. Iz creva se sterkobilinogen enterohepatičnom cirkulacijom vraća portalnim krvotokom u jetru. u urinu se pojavljuje bilirubin. pa urin ima karakterističnu boju i žutu penu.14. Slika 11. to više žučne boje prelazi u opšti krvotok i iz njega putem bubrega u urin.15 . prolazi kroz ćelije vraća se natrag u jetrene sinusoide i odatle u cirkulaciju. Iz krvi prelazi i u urin. gde se zato njegova koncentracija povećava. pa je stolica bleda. pa ni urobilinogena u urinu. aholična.u crevo. osim u vrlo teškom oštećenju jetre.Metabolizam bilirubina u hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici . tu se ne stvara urobilinogen. Zato je smanjen i fekalni sterkobilinogen i stolica je blede boje. ali kako je ova nesposobna da ga normalno ponovo primi i izluči u crevo. Nema ni enterohepatične cirkulacije urobilinogena. Ovaj dospeva u jetru. funkcionalno insuficijentne ćelije jetre ne mogu metabolizirati i izlučiti sav nastali bilirubin. Metabolizam bilirubina u opstruktivnoj žutici U hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici. Slika 11. Medutim.

postmikrosomska (opstruktivna žutica. stolici i urinu u raznim tipovima žutice Bilirubin u serumu Tip žutice Urin ukupni konjugovan Stofica urobilinog bilirubin nekonjugova boja en n smanjen povišen tamna povišen negativa n pozitiva Hemolitična blago povišen Opstruktivna jako povišen aholičn negativan . a uzrok joj je manjak bilirubin – UDP–glukuronil transferaze i rezultirajuća nemogućnost konjugacije bilirubina. Prema uzrocima moguća je podela hiperbilirubinemija i na: premikrosomska (hemolitična. Smanjena je aktivnost bilirubin –UDP– glukuronil transferaze i konjugacija bilirubina.3 . Tabela 11. Odmah posle rođenja bilirubin se taloži u ganglijskim ćelijama mozga pa se pojavljuju neurološki simptomi. u kojem jedan inhibitorni faktor u krvi majke i deteta inhibira konjugaciju bilirubina. Gilbertova bolest). sindromu poremećen je prenos bilirubina kroz ćelijske membrane do mesta konjugacije u mikrosomskom području. Crigler–Najjarova hiperbilirubinemija je vrlo retka. i do 80 μmol/L. Zbog poremećaja ekskrecije. I Lucey–Driscollov sindrom. prognoza je u toj bolesti loša. i bolesnici obično umiru u prvoj godini života (tip I) ili kasnije (tip II). mogu se podeliti i na: konjugovane (opstruktivni i hepatocelularni ikterus. kojoj je uzrok prerano oslobađanje bilirubina u koštanoj srži. Zato se u serumu povećava koncentracija nekonjugovanog bilirubina do vrlo visokih vrednosti. šant hiperbilirubinemija).Žučne boje u serumu. Gilbertova bolest.U funkcionalnoj hiperbilirubinemiji nema U Gilbertovom patoloških promena u jetri već ih uzrokuju promene u intracelularnom metabolizmu bilirubina. pa je u serumu povećana koncentracija uglavnom nekonjugovanog bilirubina. Dubin– Johnsonov sindrom) nekonjugovane (hemolitični ikterus. Lucy–Driscollov sindrom. Dubin–Johnson. Dok su ostale funkcionalne hiperbilirubinemije relativno bezopasne. povećana je i retencija BSP–a. mokraći i stolici. U funkcionalne hiperbilirubinemije ubrajaju se još tzv. pa je povećana koncentracija nekonjugovanog bilirubina u krvotoku. Poremećaj ekskrecije konjugovanog bilirubina iz mikrosoma u žučne kapilare uzrok je Dubin–Johnsonove funkcionalne hiperbilirubinemije. Crigler– Najjarova bolest. šant hiperbilirubinemija. Osim navedene podele hiperbilirubinemija. zavisno od toga koji je bilirubin povećan. U pojedinim tipovima žutice nalaze se karakteristični laboratorijski nalazi žučnih boja u krvnom serumu. Za tu je bolest zato karakteristična visoka koncentracija konjugovanog bilirubina u serumu (i do 180umol/L). šant. upalni procesi). dok su ostali laboratorijski nalazi normalni. pa su osim bilirubina laboratorijski nalazi normalni.

U infektivnom hepatitisu javlja se i porast koncentracije β–lipoproteina u serumu. do kojeg dolazi zbog smanjene sposobnosti jetre da ih sintetizuje. odnosno β–globulina. Prema tome. budući da se fibrinogen sintetizuje u jetri. amonsulfat–test. ima za posledicu smanjenje te sinteze i rezultira padom koncentracije fibrinogena u plazmi. U opstruktivnoj žutici. pa je to važno i prognostički. do čega dolazi kod opstrukcije žućnih puteva. Zbog povišenja lipida u serumu. Međutim u dobro kompenzovanoj cirozi mogu proteini biti i normalni. Flokulacioni testovi koji ukazuju na takve promene su povišeni sublimat–test. od funkcionalne sposobnosti jetre zavisi i koncentracija fibrinogena u plazmi. stvaraju uopšteno u ćelijama retikuloendotelnog sistema. produženi Weltmannov koagulacioni niz — svi oni pokazuju povećanje γ–globulina. dok se kod hepatocelularne vrl retko susreću tako visoke koncentracije bilirubina. fibrinogen. zavisno od funkcionalne sposobnosti jetre. Sniženje pak albumina u serumu posledica je nesposobnosti jetre da ih normalno sintetizuje. ili češće. prvenstveno holesterola. ali ubrzo porastu α2 –globulini koji se uopšteno povisuju u akutnim stanjima. u ranoj fazi i ako još nema oštećenja jetrenih ćelija. Obično je u akutnom hepatitisu malo snižena koncentracija albumina u serumu.3. odnosno na elferogramu se vidi smanjenje albumina. raste i koncentracija β–lipoproteina. U jetri se sintetizuju albumini. U hroničnoj bilijarnoj opstrukciji smanjuje . U jetri se takođe odvijaju procesi transaminacije i deaminacije aminokiselina. i apsolutno. nego više zavise od intenziteta smanjenja jetrene funkcije. protrombin i delomično neki globulini. Spomenute promene nisu tako izražene u hroničnom hepatitisu.a Hepatocelularna povišen povišen n povišen pozitiva n varira proporcional no težini oštećenja Treba napomenuti da u opstruktivnoj žutici hiperbilirubinemija može biti vrlo intenzivna. dok se γ–globulini. Isto tako. to su isključivo pokazatelji funkcionalne sposobnosti jetre i ne mogu se sasvim strogo klasifikovati po bolestima. ali se to ne mora uvek javljati. cink–sulfat–test. pa su nalazi blaže patološki promenjeni ili čak i normalni. te povišeni timol– test zamućenja i flokulacija zbog povećanja β–lipoproteina. a pogotovo u malignim bolestima. Pre su se u tu svrhu više koristili razni flokulacioni testovi. Povišenje globulina koje se nalazi u pojedinim bolestima hepatobilijarnog trakta može biti odgovor na sniženje koncentracije albumina. obično izaziva čak blago povišenje fibrinogena. lakše oštećenje jetre kakvo se može javiti kod upalnog procesa u hepatitisu. proteini i raspodela njihovih frakcija mogu biti i normalni. i povećanje γ–globulina. Na primer.4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA Kad se govori o »jetrenim« probama. Intenzitet hipoalbuminemije i povećanje γ–globulina zavise od težine oštećenja jetre. uz relativni porast koncentracije globulina. U cirozi jetre obično se nalazi inverzija albuminsko–glubulinskog kvocijenta. samo relativno. elferogram serumskih proteina u infektivnom hepatitisu obično pokazuje povišenje frakcije β i α– globulina. koji su nosioci antitiiela. pa se to katkad može zapaziti i u porastu β––globulina. ili odgovor retikulo–endotela na oštećenje jetrenog parenhima. tu se uvek podrazumevaju razni testovi koji ukazuju na raspodelu proteinskih frakcija u serumu. i preko 400 umol/L. a danas elektroforeza proteina. 11. dok tek smanjena jetrena funkcija. kao α–globulini koji sadrže glukoproteine te lipoproteini iz α i β–globulina. Kod teških i dugotrajnih bolesti javlja se i apsolutni porast koncentracije γ–globulina usled reakcije retikuloendotela. Stoga.

U infektivnom hepatitisu i primarnoj bilijarnoj cirozi nalazi se povišen IgM. IgM i IgA–a koncentracije ta tri imunoglobulina nešto je u porastu i u perzistentnom kroničnom hepatitisu. ali ga se može odrediti imunohemijskim metodama. što je već znak sekundarnog oštećenja jetre. Mezenhimalna reakcija rezultira u povećanoj koncentraciji γ– globulina u hroničnim infekcijama ili kao posledica stvaranja homolognih antitela izazvanih dezintegracijom tkiva kod hepatocelularne nekroze. To se još bolje može pratiti određivanjem koncentracije pojedinih imunoglobulina. . u hroničnom agresivnom hepatitisu IgG. koji je pozitivan u serumu kod opstrukcije žučnih puteva. U alkoholnoj cirozi raste uglavnom koncentracija IgG i IgA. da u akutnom hepatitisu i primarnom karcinomu jetre raste koncentracija ligandina u serumu . Prema novijim podacima je koncentracija prealbumina u serumu smanjena u poremećajima jetrene funkcije. Elektroforetski se retko može dokazati. pa se određivanje prealbumina može takođe koristiti za ispitivanje funkcije jetre.se i koncentracija albumina raste koncentracija γ-globulina. Elferogrami proteina u bolestima hepatobilijarnog trakta Ovde su spomenuti proteini i njihove promene koncentracija u krvnoj tečnosti samo u vezi s bolesti jetre i žučnih vodova. kao u agresivnom hroničnom hepatitisu. Razvojem imunohemijskih tehnika omogućeno je određivanje raznih proteina koji se u serumu nalaze u vrlo malim koncentracijama. a u hepatalnim bolestima praćenim i oštećenjem bubrega koncentracija β2– mikroglobulina. U portalnoj cirozi IgG. Slika 11.16. Novijeg je datuma i test na lipoprotein X. U jetri se sintetizuje i pralbumin čije je poluvreme života vrlo kratko. Tako je zadnjih godina nađeno.

11. te iako se ovaj izlučuje urinom. detoksikuje se u jetri na taj način što sa CO2 stvara ureju. suvišak prelazi na Slika 11. a katalizuje je enzim karbamil–fosfat–sintetaza čiji je koenzim N– acetil–glutaminska kiselina. koji ie vrlo toksičan za organizam. Taj proces sinteze ureje putem Krebsova ciklusa odvija se samo u jetri. Kao što se vidi iz slike iz NH4 i CO2 nastaje uz utrošak 2 mola ATP karbamil–fosfat. Ovaj se sa asparaginskom . Ta reakcija je ireverzibilna.Krebsov ciklus sinteze ureje Nastali amonijak.3.17 . Nešto amonijaka nastaje i delovanjem glutaminaze II u bubregu trag u krv. Nastali karbamil–fosfat veže se s ornitinom preko njegove – aminogrupe uz enzim ornitin–karbamil–transferaza (OCT) i stvara se citrulin.5 NEPROTEINSKA JEDINJENJA Razgradnjom proteina nastaju u organizmu aminokiseline koje se u jetri deaminiraju te se stvara amonijak. iz glntarnina.

glikoneogeneza. U teškim oštećenjima jetre koncentracija može porasti i do 18 mmol/L odnosno 25 mg/dl. ali u teškim oštećenjima slabi sinteza ureje i njena je koncentracija smanjena. Normalno se u krvnom serumu nalazi 2. daje ureju i ornitin koji ulazi ponovno u ciklus i veže se s novom molekulom karbamil–fosfata. b) smanjenoj toleranciji prema opterećenju glukozom (GTT). a danas se uglavnom rade enzimske metode i titracija po Conwayu. Sinteza ureje je efikasan put uklanjanja amonijaka tako da ga se. međutim. a fruktoza i galaktoza se isključivo u jetri pretvaraju u glukozu i njene fosfatne estere. trovanja hepatotoksičnim agensima kao CC14. i ta se sinteza poja čava kad se zbog smanjenja sinteze ureje u jetri poveća koncentracija amonijaka u krvi.28 — 3. Ureja nastaje u tautomernoj formi i izoureja spontano prelazi u ureju. Nadalje se u jetri metabolizuju laktat i piruvat. Koncentracija ureje u lakšim oštećenjima jetre može čak i nešto porasti usled kompenzacijske sposobnosti jetre. Nešto amonijaka uklanja se i sintezom glutamina u mozgu. . Metode određivanja aminokiselina su fotometrijske s ninhidrinom i hromatografske. arsenovim jedinjenjima ili fosforom. U jetri se vrši glikogeneza. U terminalnoj fazi ciroze.6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA Jetra ima ključnu ulogu i u metabolizmu ugljenohidrata. u ureju: Za reakciju je potreban utrošak energije oko 59 kJ (14 kcal/mol).mol/L (11 do 70 g/dl). jedan iz glutaminske kiseline i drugi iz asparaginske kiseline vežu s CO2. uprkos stvaranju relativno mnogo amonijaka. pa je povišenje koncentracije amonijaka u krvi loš prognostički znak. galaktozom (GALTTl fruktozom (FTT) c) s m a n j e noj glikogenolizi nakon opterećenja adrenalinom (ATT) d) glikozuriji. Delovanjem arginin– sukcinat–dehidrogenaze razgrađuje se arginino–jantarna kiselina u arginin i fumarnu kiselinu. Vraćanjem ornitina u reakciju s novim karbamil–fosfatom zatvara se ovaj metabolički ciklus nazvan Krebs–Henseleitov ciklus sinteze ureje. slabi sposobnost jetre da se u njoj normalno vrši deaminacija aminokiselina i sinteza ureje. Ti poremećaji mogu se zapaziti u : a ) 'tendenciji prema niskoj koncentraciji glukoze u krvi natašte. Treba. 11. glikogenoliza.93 mmol/L ili 3 do 6 mg/dl aminokiselinskog N. ciklus limunske kiseline.kiselinom uz utrošak jednog mola ATP–a kondenzuje u arginino–jantarnu kiselinu. Konačno arginin delovanjem enzima arginaze. uz utrošak 3 mola ATP–a. e) povećanoj koncentraciji mlečne kiseline. Tek kod teških oštećenja jetre slabi sinteza ureje. Cela reakcija može se prikazati da se dva mola amonijaka. Smanjenje sadržaja glutaminske kiseline i drugih međuprodukata ciklusa limunske kiseline uzrokuje smanjenje oksidativnog metabolizma u mozgu te nastupa koma. Za određivanje amonijaka u krvi koriste se razne metode. istaći da je funkcija jetre u metabolizmu ugljenohidrata obično poremećena tek kod teškog oštećenja jetre. a u mozgu se smanjuje sadržaj glutaminske kiseline. Tu reakciju katalizira enzim–sintetaza arginino–jantarne kiseline. Povišenje krvnog amonijaka nalazi se u teškoj cirozi jetre i hepatičnoj komi. u krvi normalno nalazi samo oko 11—47 u. glikoliza. te stvaraju ketonska tela. Zbog pojačane sinteze glutamina u mozgu (iz amonijaka i glutaminske kiseline) povećava se koncentracija glutamina u krvi.3.

7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA Jetra ima važnu ulogu u metabolizmu lipida. holesterol je pokazatelj i sintetske i ekskretorne funkcije jetre. U opstruktivnom . atom holesterola. koji su specifični za jetru. Kriva GTT se može strmo uzdizati i dostiže maksimum unutar jednog sata. a nekad i u opstruktivnom ikterusu s teškim sekundarnim oštećenjima jetre. Slika 11.U teškim funkcionalnim oštećenjima jetre.3. a vrednosti mogu doseći i oko 11 mmol/L (oko 200 mg/dl). U tom se organu vrši sinteza masnih kiselina. pri čemu se masna kiselina prenosi s lecitina i veže na C–3. npr. koncentracija glukoze u krvi natašte je varijabilna i ponekad izrazito snižena.18. te stvaranje ketonskih tela. 11. nadalje. Smanjena tolerancija galaktoze i fruktoze javlja se u teškoj aktivnoj cirozi jetre. ispod 2. Nadalje se u jetri vrši esterifikacija holesterola i stvaranje žučnih kiselina kao i metabolička razgradnja masnih kiselina. pored ostalih laboratorijskih testova. vrši esterifikacija holesterola s masnim kiselinama. za diferenciranje opstruktivnog i hepatocelularnog ikterusa. a i promene se nalaze samo u vrlo teškim funkcionalnim poremećajima jetre. Esterifikacija holesterola Određivanje koncentracije ukupnog holesterola u serumu korisno je. U praksi se međutim u dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta najviše određuje koncentracija holesterola i njegovih frakcija. a jetra je takođe organ preko kojeg se holesterol izlučuje u žuč. Iako se holesterol sintetizuje u raznim organima. dok u krvi sudeluje enzim lecitin–holesterol–acil–transferaza (LCAT). Zbog toga se mogu očekivati promene tih parametara pri smanjenom funkcionalnom kapacitetu jetre. kako na GTT utiču i mnogi drugi faktori. fosfolipida. Bolje je raditi u tu svrhu galaktoza ili fruktoza––tolerans–test. Prema tome. može se naći smanjena tolerancija glukoze i smanjena glikogeneza. zbog smanjene glikogenolize. cirozi jetre. taj se test malo koristi u dijagnostici hepatalnih bolesti. U jetri se. ali se zatim polagano spuste i na hipoglikemične vrednosti. Međutim. on se najvećim delom sintetizuje u jetri iz aktivnog acetata. Međutim. holesterola i lipoproteina. taj proces se odvija uz sudelovanje enzima acil–holesterol–acil–transferaze (ACAT).2 mmol/L.

Stvaraju se u jetri iz holesterola i imaju važnu ulogu pri varenju masti. Utiču na rastvorljivost holesterola u žuči i stimulišu lučenje jetrene žuči u žučnu kesu. kod hepatocelularnog ikterusa holesterol je normalan ili tek slabije povišen (npr. i to naročito esterificiranog holesterola._Nasuprot tome. pa čak može biti normalan ili snižen. kakva se mogu naći u cirozi jetre ili toksičnom hepatitisu. Hidroksilne grupe su sve u α-položaju. Sve su to hidroksilirani derivati matične holanske kiseline. Teška oštećenja jetre. kod opstruktivnog ikterusa uzrokovanog malignom bolesti. čak ispod 2. Medutim. pa se u tim stanjima mogu ponekad naći vrlo niske koncentracije holesterola. desoksiholna i litoholna kiselina.6 mmol/L. U jetri se sintetizuju tzv. . te postoji značajna torelacija i s povišenjem koncentracije bilirubina i aktivnosti alkalne fostataze. Takav je nalaz uvek znak vrlo teškog oštećenja s jako oslabljenom funkcionalnom sposobnošću jetre. u ranoj fazi akutnog hepatitisa). Budući da se u jetri stvaraju fosfolipidi. a bočni im se lanac sastoji od 5 C– atoma i završava karboksilnom grupom. pre se i odredivanje koncentracije fosfolipida koristilo u oceni funkcionalne sposobnosti jetre. iz kojih u crevu delovanjem crevnih bakterija nastaju sekundarne žučne kiseline. smanjuju sintetsku i esterifikacijsku funkciju jetre. Iako ta pojava još nije sasvim razjašnjena. pogotovo odnos koncentracije fosfolipida i ukupnog holesterola.8 ŽUČNE KISELINE Žučne kiseline su steroidi s 24 C–atoma.ikterusu koncentracija holesterola u serumu raste do visokih vrednosti. Prsteni A i B su im u cis–položaju. obično izostaje porast serumskog holesterola.holna i henodezoksiholna kiselina. U žuči se nalaze u mnogo većoj koncentraciji nego u plazmi. danas su ti testovi uglavnom napušteni. 11. neki autori to tumače neishranjenošću takvih bolesnika. Uopšteno se kod malignih bolesti često nalazi niska koncentracija holesterola. primarne žučne kiseline. Medutim.3. što se u Nemačkoj literaturi označava kao »Estersturtz« (nagli pad estera). Pri tome raste uglavnom slobodni holesterol. pa mogu biti i manje od 20%.

i to predstavlia glavni put uklanjanja holesterola. Nakon redukcije. Najveći deo holesterola. položaju dolazi do okidativnog skraćenja bočnog lanca: krajnja se metilna grupa hidroksiluje i oksiduje u karboksilnu te skrati mehanizmom β–oksidacije. oko 80 — 90%. to su monohidroksi. atomu.19. metabolizuje se u jetri u žučne kiseline.. Nastale slobodne žučne kiseline zatim se aktiviraju s ATP–om i koenzimom A te vežu s glicinom ili taurinom preko njihovih NH2 grupa). položaju (kao intermedijer nastaje keton). a delomično i nakon hidroksilacije na C–12. . 18. Nakon toga se prsten redukuje i dolazi do epimerizacije u C–3. Struktura žučnih kiselina: a)primarne.Slika 11. b) sekundarne žučne kiseline Kao što se vidi na slici 11. Biosinteza žučnih kiselina u jetri započinje hidroksilacijom holesterola na C–7. dihidroksi i trihidroksi–derivati holanske kiseline.

U jetri se ponovno hidroksiluju u primarne žučne kiseline i izlučuju u žuč. Referentne vrednosti zavise dosta od metode određivanja. Međutim. Tu se te kiseline oslobađaju iz jedinjenja s taurinom i glicinom (uglavnom u kolonu) te enterohepatičnom cirkulacijom. Drugi deo žučnih kiselina. portalnim krvotokom. najviše se povećava njihova koncentracija kod opstruktivne žutice. Biosinteza žučnih kiselina u jetri Konjugovane žučne kiseline se putem žuči izlučuju iz jetre u žučnu kesu.Slika 11. gde se u koncentriraju. a enzimskim metodama nađeno je 2. Dnevno se na taj način stolicom izlučuje 294 — 551–μmola (120 — 225 mg) žučnih kiselina. . U urinu normalno nema žučnih kiselina. izlučuje se stolicom iz tela. Koncentracija ukupnih žučnih kiselina u serumu povisuje se kod oštećenja jetre. pa je neki prihvataju i kao test za diferencijafnu dijagnostiku ikterusa.5 do 6. Soli žučnih kiselina izlučuju se dalje sa žuči u tanko crevo. gde delovanjem 7α–dehidroksilaze iz crevnih bakterija prelaze u sekundarne žučne kiseline. i to više ukupnim žučnim kiselinama nego pojedinima od njih. naročito kod hroničnih bolesti kao što je ciroza jetre. Zadnjih godina pridaje se žučnim kiselinama sve veće dijagnostičko značenje. manjim delom i za globuline. ali se pojavljuju u opstruktivnoj žutici.8 umol/L (125 — 341 g/dl) seruma. Slobodne žučne kiseline se u plazmi vežu za albumine. vraćaju u jetru. a ponekad i kod hepatocelularne žutice i oštećenia jetre. Tako se snizuje pH žuči od 7. Deo žučnih kiselina u crevu sudeluje kao emulgator u cepanju masti i zajedno sa oslobođenim masnim kiselinama ponovno se resorbuje kroz crevnu sluzokožu. Kliničko značenje.5 na oko 6 i time smanjuje stabilnost njihovih micelarnih kompleksa s holesterolom u žuči. nakon dekonjugacije u kolonu.20.

Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. globuline i fibrinogen. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. ćelijskih ekskreta. beta i gama. fetalne eritroblastoze. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita.UKRATKO: BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. naslednih bolesti. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa. nazvan koloidno-osmotski pritisak. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. Taj pritisak. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. b) aplazija koštane srži. što je on veći to je veća viskoznost. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. hormona. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako . Belančevine plazme dele se na albumin. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. iz kojeg se zatim otpušta gvožđe.

nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. . Delom nastaju u koštanoj srži. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. Pojavljuje se hipoksija. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. U krvi ima i mnogo trombocita. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. ako se ne leči. Kad u koštanoj srži. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova.smanjuje. ima ih u različitim tkivima. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. čovek najčešće umire veoma brzo. polimorfonuklearni bazofilni leukociti. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. monociti i limfociti. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. kao što su limfni čvorovi. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. megakariocita. to su delovi šeste vrste leukocita. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi.

Mokraća je suviše razređena i sadrži više natrijuma nego što odgovara stanju hidratacije bolesnika. Oliguriju zbog nedovoljne bubrežne cirkulacije uz srazmerno dobru funkciju tubula možemo od akutnog oliguričnog zastoja bubrega najbolje razlikovati pomoću kliničkih podataka.BIOHEMIJA BUBREGA: Normalna funkcija bubrega zavisi od normalne brzine filtracije i normalne funkcije tubula Usporena glomerularna filtracija izaziva: oliguriju. Oštećenje tubula izaziva: poliuriju. Manifestacije bolesti zavise od njihovog odnosa i od ukupnog broja zahvaćenih nefrona. Ali nalaz je značajan samo kad je bubrežna cirkulacija u času izlučivanja urina takođe bila niska. urata i fosfata. Kada se smatra da bi ipak trebalo izvršiti labotarorijske analize. nisku koncentraciju bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. plazme u kapilarama i tečnosti u lumenu tubula. U većini bolesti bubrega postoje istovremeno smetnje u funkciji glomerula i tubula. hipokalemiju. snižen sadržaj bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. Na temelju analiza plazme ne može se razlikovati akutno oligurično oštećenje bubrega od nedovoljne cirkulacije. Takvo stanje može nastati zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubrege. Usporena glomerularna filtracija bez značajnog oštećenja bubrega može biti posledica smanjenja razlike između hidrostatičkog pritiska. Funkcija tubula . ali i zbog postglomeluralne opstrukcije. hiperkalemiju. hipofosfatemiju i hipourikemiju. Koncentracije ureje i kreatinina u plazmi su u većini slučajeva odrazi promena bubrežnog klirensa. među njima kreatinina. uremiju i zastoj izlučivanja drugih konačnih produkata metabolizma azota. I jedni i drugi podaci su dovoljni za dijagnozu i praćenje razvoja disfunkcije glomerula. najbolji je indikator koncentracija natrijuma u urinu.

Bubrežni kamenci nastaju zbog: visoke koncentracije njihovih sastojaka u urinu. ksantina i oksalata. Od 70% do 90% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum. i zastoja urina. . Kamenci s kalcijumom su najčešće idiopatskog porekla. Klirens testovi su manje precizni i tačni od analiza plazme. pH mokraće pri kojem se sastojci lako talože. bilo zbog toga što ih se mnogo izlučuje. bilo zbog oligurije. posebno one primarnog hiperparatireoidizma. i retko od cistina. Imamo još kamence od mokraćne kiseline.može se ispitati merenjem sposobnosti bubrega da koncentruje mokraću. ali treba isključiti mogućnost da su nastali zbog hiperkalcemije.

. obično je znak hemolize. pa slobodni nekonjugovani bilirubin može prodreti u ćelije mozga te izazvati kernikterus. Većinom su srazmerno bezazlene. postojati žutica. što je najčešće kod odraslih. Poznato je nekoliko urođenih mana u kojima postoji hiperbilirubinemija. U crevu se pretvara u sterkobilinogen (fekalni urobilinogen).BIOHEMIJA JETRE: Jetri pripada centralna uloga u mnogim metaboličkim procesima. Kod novorođenčeta može hiperbilirubinemija biti prevelika za kapacitet vezivanja proteina. Metabolizam bilirubina može se ispitati merenjem koncentracije bilirubina u plazmi i pregledom stolice i mokraće. Bilirubin nastaje iz hemoglobina. ali sindrom Crigler-Najjara može izazvati kernikterus. sorbitol dehidrogenaze. te se zatim izlučuje u žuči. ali ne mora. LAP i ornitin-karbomil transferaze u plazmi. Nešto reapsorbovanog urobilinogena izlučuje se mokraćom. holestazu i smanjenu masu funkcionalnog tkiva. konjuguje se u jetri. Određivanje enzimske aktivnosti od velikog je značaja za diferencijalnu dijagnostiku. Rezultati prvih biohemijskih analiza mogu biti tipični za jedan od tri patološka procesa ili za kombinovane poremećaje: oštećenje ćelija jetre. Uz svaki od tih procesa može. AST. Povišena može biti samo nekonjugovana frakcija ili obe frakcije. Kliničko-hemijski testovi koji se koriste za ispitivanje funkcije jetre prema patomehanizmima mogu se grubo klasifikovati u testove: Kojim se identifikuje poremećaj permeabilnosti parenhimskih ćelija jetre: povećanje ALT. fruktozo-1-fosfat aldolaze. Hiperbilirubinemija nekonjugovanog bilirubina bez konjugovanog. Žutica je posledica povišene koncentracije bilirubina u plazmi.

γ-GT I ChE.ili ekstra-hepatičnih žučnih vodova: povećanje AP. LAP. . jetre: pojava GLDH i Koji ukazuju na insuficijenciju mehanizma koji produkuju protein u EPR-u parenhinskih ćelija: smanjenje holinesteraze. ceruloplazmina i izvesnih žučnih kiselina u plazmi. Koji ukazuju na opstrukciju u oblasti intra.Koji ukazuju na nekrozu ćelije mitohondrijalne AST u plazmi. U svrhu “screening” testova za otkrivanje oboljenja jetre i sekundarnih poremećaja najbolje mogu poslužiti AST. Koji ukazuju na proliferaciju mezenhinalnih frakcija u jetri: povećanje α2 i γ-globulina na elektroferogramu i patološki rezultati labilitetnih testova. nekih faktora koagulacije i fibrinogena u plazmi. albumina. ALT.

.

Williams RH. New York. Sodeman W. Beograd-Zagreb. W. Zagreb. W. Beograd. Textbook of Biochemistry. Saunders Company. Beograd. Medicinska knjiga. Matić G. Klinička kemija u dijagnostici I terapiji. 1996. 2005. 1989. Alberts O. Medicinska knjiga.B. Voet JG. . Roberts K. Walter de Gruyter. JUMELA. Willey-Liss. Elliott DC. Molecular Biology of the Cell. Grundriss der Biochemie. 1997.Literatura: Guyton A. 1996. Textbook of Biochemistry with Clinical Correlations. New York. 1988. Metabolic Regulation. Zilva JF. Willey and Soons. VI izd. Biochemistry. 1997.Willey and Soons. Opšta i medicinska enzimologija. XI izd. Raff M. Problems and Approaches. Đurđić V. Osnovi molekularne biologije. Zagreb. J. Berlin. Školska knjiga. J. Oxford University Press.B. Berkeš-Tomašević P. Savremena administracija. Martin DW. Elliott WH. Frayn KN. Human genetics. Berlin. J. New York. Pannall PR. Mayes PA. A Human Perspective. Zagreb. Philladelphia. 1992. Devlin TM. 1995. Pratt C. Voet JG. Budecke E. Harperov pregled biohemije. Springer Verlag. Berkeš I. Školska knjiga. Štraus B. Beograd. Granner DK. New York. Zagreb. Rodwell VW. 1989. C. Patološka fiziologija. Motulsky V. Oxford. Karlson P. Chandler AM. JUMELA.. Medicinska biohemija. 2009. Beograd-Zagreb. 1996. Voet D. 1959. Saunders. London. Zavet. Bray D. Watson J. Devlin TM. 1979. Roskoski R. 1982. Springer Verlag. Gerland Publishing. Lewis J.Willey and Soons. New York. 1980. Riggs T. 2008. A. Voet D. Biochemistry. Temelji fiziologije čovjeka. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Principle of Biochemistry: Life at the Molecular Level. Berlin. Biochemistry and Molecular Biology. 1995. 1975. Biokemija. Medicinska biohemija. 1994. Portland Press. Biochemistry. Textbook of Endocrinology..