Radmila Maksimović

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE

Banja Luka, 2010

OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE
Autor: dr sci. fharm. Radmila Maksimović Recezenti: Prof. dr Rade Biočanin, expert Prof. dr sci. Jovica Jovanović Lektor: GORDANA Jovanović (Bilanović) Izdavač: Panevropski univerzitet "APEIRON" Banja Luka 1. izdanje, godina 2010. Odgovorno lice izdavača, DARKO Uremović Glavni i odgovorni urednik: Mr ALEKSANDRA Vidović Prelom teksta i crteži JELENA Maksimović Dizajn korica: TIJANA Maksimović Štampa: "ART-PRINT", Banja Luka, d.o.o., grafika - dizajn - marketing Banja Luka Odgovorno lice štamparije: VLADIMIRA Stijak- Ilisić Tiraž 200 primjeraka EDICIJA: Medicinske bazične nauke – Libra Medica Basis knj. 15 ISBN 978-99955-49-37-4

Predgovor:
Poštovane kolege, U ovom udžbeniku su izloženi gradivo i problemi medicinske biohemije. To je složeno gradivo u koje su uključena saznanja mnogih nauka, kao što su hemija, biologija i medicina. Zato su u udžbeniku pomenuti mnogi za studente novi pojmovi. Nije neophodno da studenti odmah prihvate svo gradivo iz udžbenika, ali se nadam da će ih radoznalost da saznaju kakvi se to procesi svakodnevno odvijaju u našem organizmu, i kad smo zdravi i kad smo bolesni, nagnati da se ozbiljnije zainteresuju za biohemiju. Nadam se da će studenti učeći iz ove knjige, shvatiti da je ljudski organizam jedan od najsloženijih, ali ujedno i jedan od najlepših funkcionalnih mehanizama. Verujem da će shvatiti da svaka živa ćelija, kao osnovna funkcionalna jedinica tela, u svom jezgru sadrži sve genske informacije potrebne za nastanak celog ljudskog bića, te da, istovremeno, geni čine zapravo mnoštvo kontrolnih sistema koji regulišu, podešavaju i diriguju doslovno hiljadu hemijskih reakcija unutar svake ćelije. Svesna sam da sam neka poglavlja obradila detaljnije dok su druga prikazana kraće. To je, između ostalog, tako, jer sam se trudila da udžbenik ne bude obiman, a da ipak student dobije osnovna znanja iz medicinske biohemije. Ako sam u tom vaganju prilikom odabira šta reći, a šta izostaviti, našla pravu meru, ovaj se udžbenik može smatrati delom vrednim truda. Ugodna mi je dužnost da se na ovom mestu zahvalim recenzentima prof. dr. Radetu Biočaninu i prof. dr. Jovici Jovanoviću koji su mi dali korisne primedbe i savete. Posebnu zahvalnost dugujem Nikoli i Jeleni Maksimović koji su mi pružili svekoliku pomoć tokom pisanja knjige.

U Banja Luci 16. 04. 2010.

dr sci. Radmila Maksimović, specijalista medicinske biohemije

RECENZIJA Čovečanstvo se danas nalazi pred sudbonosnim pitanjima svoje dalje egzistencije i ušao je u treći milenijum sa velikim globalnim, ekološkim, zdravstvenim i drugim problemima. Međunarodna javnost, naučnici i aktivisti mnogobrojnih visokoškolskih, naučnoistraživačkih, zdravstvenih i ekoloških udruženja-organizacija širom sveta sve brojnije i ozbiljno upozoravaju na uzroke i sve teže posledice, koji prouzrokuju morbiditet, kao posledicu devastacije radne i životne sredine i mentalnog zagađenja stanovništva planete Zemlje. Dosadašnji razvoj industrijskih društava, naglašen ekonomiskim faktorima i zasnovan na neodgovornom i neracionalnom korišćenju prirodnih bogatstava narušava prirodnu ravnotežu i iscrpljuje ograničene prirodne resurse. Takav razvoj je neodrživ, jer prouzrokuje sve veće zagađivanje zemljišta, voda i vazduha, uništavanjem ekosistema i potrošnjom velikih količina prirodnih resursa. Otuda, doc. dr Radmila Maksimović, autor udžbenika pod nazivom “OSNOVI MEDICINSKE BIOHEMIJE" za studente Fakulteta zdravstvenih nauka u sedištu svih zbivanja stavlja čoveka, u jednom biocenoznom okruženju, ali sa razmatranjem vitalnih elemenata organizma i svih uticajnih faktora. Ovu, sve aktuelniju naučnu oblast biohemijskih i medicinskih nauka autor obrazlaže kroz sledeću strukturu: uvod, 11 celina i 73 podceline, zaključak, literatura, uz odgovarajuće priloge, šeme i fotografije, saglasno sadržaju i cilju predmeta, koji se realizuje na Panevropskom univerzitetu “APEIRON” u Banja Luci. Obzirom na specifičnost buduće profesije studenata, slušalaca i nastavnika ove visokoškolske i naučne ustanove, autor je nastojao da nađe sredinu tretirane problematike, sa prikazom specifičnosti i potreba ove renomirane nastavno-naučne ustanove i u tome je u potpunosti uspeo. Ovaj udžbenik je jedno, za savremene uslove života, narušavnja zdravlja, zagađenja i degradacije životne sredine u miru, u vanrednim situacijama i ratnim uslovima, dosta značajno, aktuelno, složeno i kompleksno područje obrazovanja i vaspitanja studenata, slušalaca, nastavnika i ostalih pripadnika u sistemu školstva, u oblasti zdravstvenih nauka, eko-bezbednosti, kvaliteta života i bezbednosti i zdravlja na radu, gde nema granice posmatranja i istraživanja. Poseban kvalitet materijala koji je pripremljen za štampu, jeste da je napisan na savremen način, prilagođen budućim zdravstvenim, inženjerima sanitarnog i biohemijskog inženjeringa, nastavnicima, vaspitačima, referentima, načelnicima i ostalim korisnicima na zadacima zaštite i unapređenja zdravlja, zaštite radne i životne sredine. Naravno, neophodna je lektorska recenzija i ponovni detaljan pregled sadržaja knjige od strane autora, urednika i saradnika redakcije, vodeći računa da se ne ponovi negde isti pasus ili fotografija, što je meni

kao recenzentu bilo teško da ovde primetim i iznesem tu primedbu. Naučno-stručne literature nema dovoljno, a ona je neophodna u sve većem obimu, savremenog dizajna i sa novim podacima. Sve se to mora imati u vidu, kada se pokušava lapidarno ocenjivati autorov rad, visoke pažnje vredan, napor i višegodišnji uloženi trud i prikupljanje domaće i strane bio-hemijske i medicinske građe, radi sveukupnog sagledavanja i prezentovanja studentima i ostalim korisnicina ove izuzetno značajne i nedovoljno istražene problematike. Ova knjiga je od izuzetne koristi svim onima, koji se bave zdravstvenom negom, pre svega, ali i zaštitom radne i životne sredine u školstvu, preduzećima, zdravstvenim ustanovama, civilnoj zaštiti, institutima, referentima bezbednosti i zdravlja na radu na nivou preduzeća, zavoda, instituta, lokalnih samouprava i svim ostalim, koji žele i kojima je neophodno poznavanje ove, sve aktuelnije problematike. Sve u svemu, ovim izuzetnim naučno-stručnim delom, započet je ili se nastavlja jedan veliki poduhvat u edukciji studenata, čije ćemo konačne rezultate sagledavati, stalno ocenjivati i osavremenjavati kroz nastavnu praksu. Svakako, ova knjiga je „živa“ materija, koja je podložna promenama i stalnom unapređenju, s hodno vremenu življenja u posmodernom ambijentu. 22. 04. 2010. godine Banja Luka RECENZENT prof. dr Rade Biočanin Viši naučni saradnik

SADRŽAJ
UVOD 1 1. BIOHEMIJA ĆELIJE......................................................... 1-1 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 1.7 2. 2.1 2.2 2.3 2.4 3. UVOD................................................................................... 1-2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA.......................... 1-2 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA.................1-2 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI............................................... 1-3 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA...................................................... 1-4 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE.............................................. 1-9 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA....................................... 1-12 UVOD................................................................................... 2-2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE........................ 2-2 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA.................................................. 2-4 POREMEĆAJ PROMETA VODE................................................ 2-7

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA............2-1

ENZIMI........................................................................ 3-1 3.1 UVOD................................................................................... 3-2 3.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA................................................. 3-2 3.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE........................................ 3-5 3.3.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE....................................................................... 3-8 3.3.2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID SPECIFIČNE OKSIDOREDUKTAZE................................................................................ 3-9 3.3.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM..3-10 3.4 KARAKTERISTLČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE.............3-10 3.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA.................................. 3-11 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO....................................................... 3-15 3.7 KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA.......................................... 3-18 3.8 MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA................................... 3-18 3.9 UTICAJ PH I TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA...........3-22 3.10 INHIBITORI......................................................................... 3-23 3.11 ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI................................ 3-24 3.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI.................................................... 3-25 3.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI................................. 3-27 3.14 IZOENZIMI.......................................................................... 3-29 3.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA...................................... 3-30 3.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA...........................3-30 3.16.1 OKSIDOREDUKTAZE....................................................... 3-32 3.16.2 TRANSFERAZE............................................................... 3-34 3.16.3 HIDROLAZE.................................................................... 3-35 3.16.4 LIAZE.............................................................................. 3-36 3.16.5 IZOMERAZE.................................................................... 3-37

3.16.6 LIGAZE........................................................................... 3-37 4. UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM...................... 4-1 4.1 UGLJENI HIDRATI.................................................................. 4-2 4.1.1 MONOSAHARIDI................................................................. 4-4 4.1.2 AMINOŠEĆERI.................................................................. 4-13 4.1.3 ASKORBINSKA KISELINA.................................................. 4-13 4.1.4 INOZITOLI........................................................................ 4-14 4.1.5 GLIKOZIDI........................................................................ 4-15 4.1.6 OLIGOSAHARIDI............................................................... 4-16 4.1.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI................................................ 4-20 4.1.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI)....................... 4-21 4.1.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI)..425 4.1.10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI)..................... 4-26 4.1.11 HETEROGLIKANI............................................................. 4-27 4.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA.................................... 4-28 4.2.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA........................................... 4-29 4.2.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA..................................... 4-30 4.2.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA)....................... 4-31 4.2.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA). .434 4.2.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA.................4-35 4.2.6 GLIKOLIZA....................................................................... 4-36 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE........................................................ 4-42 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE....................................... 4-43 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA......................... 4-43 4.2.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE....................... 4-46 4.2.11 METABOLIZAM GLICEROLA............................................ 4-47 4.2.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA........................................................ 4-47 4.2.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA............................. 4-50 4.2.14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA 4-52 4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE. 455 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA............................ 4-55 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE............4-57 5. MASTI ILI LIPIDI........................................................... 5-1 5.1 MASTI................................................................................... 5-2 5.1.1 KLASIFIKACIJA MASTI......................................................... 5-2 5.1.2 FOSFATIDI........................................................................ 5-12 5.1.3 SFINGOLIPIDI................................................................... 5-17 5.1.4 CEREBROZIDI.................................................................. 5-18 5.1.5 MICELE, MONO - I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA 5-20 5.1.6 STEROIDI I KAROTINOIDI.................................................. 5-22 5.1.7 KAROTINOIDI................................................................... 5-38

5.2 METABOLIZAM LIPIDA........................................................ 5-45 5.2.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI....................... 5-45 5.2.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA................................ 5-47 5.2.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA...................................... 5-47 5.2.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH)..................................................................... 5-51 5.2.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA..................................... 5-52 5.2.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA....................... 5-53 5.2.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA........................ 5-58 5.2.8 BIOSINTEZA TRIGLICERIDA, GLICEROFOSFATIDA I SFINGOLIPIDA........................................................................... 5-59 5.2.9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA............................................. 5-62 6. AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA.........6-1 6.1 AMINOKISELINE........................................................................ 6-2 6.1.1 UVOD................................................................................. 6-2 6.1.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA................................ 6-3 6.1.3 PODELA AMINOKISELINA.................................................... 6-4 6.1.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA...............6-5 6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE........................................... 6-13 6.1.6 POLARNE AMINOKISELINE................................................ 6-18 6.1.7 KISELE AMINOKISELINE.................................................... 6-22 6.1.8 BAZNE AMINOKISELINE.................................................... 6-24 6.1.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA........................................... 6-27 6.1.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA.............................. 6-29 6.2 PEPTIDI.............................................................................. 6-34 6.2.1 PEPTEDNA VEZA.............................................................. 6-34 6.2.2 NOMENKLATURA PEPTIDA................................................ 6-36 6.2.3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA. .6-37 6.2.4 PRIRODNI PEPTIDI............................................................ 6-38 6.2.5 PEPTIDNI HORMONI......................................................... 6-39 6.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE.............................................. 6-40 6.3.1 UVOD............................................................................... 6-40 6.3.2 OSOBINE PROTEINA......................................................... 6-43 6.3.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA.................................... 6-45 6.3.4 STRUKTURA PROTEINA.................................................... 6-46 6.3.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA................................... 6-48 6.3.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA, IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA 6-52 6.3.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA............................. 6-55 6.3.8 STRUKTURA α―HELIKSA.................................................. 6-57 6.3.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA............................. 6-59 6.3.10 STRUKTURA KOLAGENA................................................. 6-60 6.3.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA.......6-61 6.3.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA.......................... 6-65 6.3.13 DENATURACIJA PROTEINA.............................................. 6-66 6.3.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI........................................... 6-69 6.3.16 ELEKTROFOREZA........................................................... 6-72

6.3.17 TALOŽENJE PROTEINA.................................................... 6-73 6.3.18 PLAZMA―PROTEINI....................................................... 6-74 6.3.19 KLASIFIKACIJA PROTEINA............................................... 6-76 6.3.20 PROSTI PROTEINI........................................................... 6-77 6.3.21 SLOŽENI PROTEINI......................................................... 6-78 6.4 HROMOPROTEINI................................................................ 6-80 6.4.1 UVOD............................................................................... 6-80 6.4.2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA...................................... 6-82 6.4.3 OSOBINE PORFIRINA........................................................ 6-83 6.4.4 HEMOGLOBIN.................................................................. 6-85 6.4.5 ŽUČNE BOJE.................................................................... 6-89 6.4.6 CITOHROMI...................................................................... 6-90 6.4.7 HLOROFIL........................................................................ 6-93 6.4.8 FLAVOPROTEINI............................................................... 6-94 6.5 METABOLIZAM AZOTA........................................................ 6-96 6.5.1 VARENJE PROTEINA......................................................... 6-96 6.5.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA)............................................... 6-99 6.5.3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA...........6-100 6.5.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA..................................... 6-101 6.5.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE............6-103 6.5.6 SUDBINA AMONIJAKA..................................................... 6-107 6.5.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA.............................. 6-111 6.5.8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA......6-112 6.5.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI................................ 6-119 7. NUKLEINSKE KISELINE.................................................. 7-1 7.1 7.2 7.3 7.4 7.5 7.6 8. 8.1 8.3 8.4 8.5 8.6 8.7 8.8 8.9 8.10 9. UVOD................................................................................... 7-2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA............................................ 7-2 NUKLEOZID 5'-DIFOSFATI (NDP) I 5'-TRIFOSFATI (NTP)......7-10 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA....................................... 7-11 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA.............7-13 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA...............7-17 UVOD................................................................................... 8-2 VITAMINI B–GRUPE............................................................... 8-3 NIACIN, LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA......................... 8-3 TIAMIN................................................................................. 8-6 PANTOTENSKA KISELINA...................................................... 8-8 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6)..................................................... 8-9 BIOTIN................................................................................ 8-11 FOLNA KISELINA................................................................. 8-12 VITAMIN B12........................................................................ 8-13

KOENZIMI I VITAMINI.................................................... 8-1

HORMONI.................................................................... 9-1 9.1 UVOD................................................................................... 9-2 9.2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE.................................... 9-2 9.3 DELOVANJE HORMONA......................................................... 9-5 9.3.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE..........................9-5

......................................... 11-16 11..........5 10............3 ŽUTICA (ICTERUS). 11-38 12.......8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM. 11-6 11..6 10..................... 11-14 11.... 10-9 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU.2........6..1 BIOHEMIJA KRVI....... 11-4 11.......................................................3.............................10-13 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE........3 FUNKCIJA TUBULA.... 9-43 10..... 11-7 11...................3................3.................................... 9-7 9.3........... 12-1 .............................2..2 PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA U BOLESTIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA....................................................................... 9-11 9............................2 BIOHEMIJA BUBREGA............4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA.......................2.....................................5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE...8 ŽUČNE KISELINE.............................1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA.......................................3...........................7 MITOHONDRIJE....................2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE................6.......................................3 BIOHEMIJA JETRE.... 9-10 9. 9-5 9......3 10................................. LITERATURA:.................................................. NEPROTEINSKA JEDINJENJA 11-34 11. 11-8 11.............. 10-22 11.............................. 10-7 REDOKS-POTENCIJALI..... 11-36 11...........................1 FUNKCIJA BUBREGA............... 10-16 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA 10-19 10.......1 10....................4 PODELA HORMONA...7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI... 9-16 9.......... 9-27 9................................2 FUNKCIJA GLOMERULA........4 10.......6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA.................... 10-5 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE.......................................................................... 11-2 11... 10-2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA.......... 11-25 11..... 9-39 9..3............................................ 10-1 10........................... 9-17 9.......... BIOLOŠKE OKSIDACIJE..............5 ...................2 10.....................................................................................................9 PROGESTERON.......................3................ESTROGENI..... 11-31 11.3................... 9-34 9........................3.........11-36 11......... 11-17 11............................................ STEROIDNI HORMONI..2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI.......7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA..............1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA I FUNKCIJE HEPATOBILIJARNOG TRAKTA............9...10 PROTEINSKI HORMONI............................. BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA 11-1 11.........8 ŽENSKI POLNI HORMONI ............6...........................................

ili sintetizuju u drugim. nauke koja tumači molekulsku osnovu života. stoga. Ponekad se dogodi da se neke hemijske reakcije odigravaju na nešto izmenjen način i nagrade se jedinjenja promenjenog hemijskog sastava. Sa posebnim interesovanjem biohemija proučava način na koji se to čini i kako se ta energija koristi za izgradnju. farmakologije i ishrane na njihovom molekulskom nivou. fiziologije. a tome još više doprinosi veliki broj komponenata koje ulaze u sastav živih organizama. STALNE PROMENE SASTOJAKA KOJE SE ODVIJAJU U ŽIVIM BIĆIMA ČINE NJEGOV METABOLIZAM. održavaju i produžavaju život? Jedan od prvih zadataka biohemije. određivanje hemijskog sastava i građe živih bića i utvrđivanje uloge pojedinih sastojaka u složenim procesima koji se odigravaju u živom svetu. koji čine ANABOLIZAM. fundamentalna biološka i medicinska nauka. Međutim. Kompleksnost živih sistema može da zastraši i zbuni. mikrobiologije. Dugo se već traži odgovor na pitanje na koji način hemijska jedinjenja u živoj materiji međusobno reaguju i po kojim zakonima čine. . Kako su u osnovi svake bolesti poremećeni biohemijski procesi. u čijoj građi i funkciji učestvuju mnogobrojna i raznovrsna hemijska jedinjenja. uloga ove nauke je nezamenljiva u iznalaženju uzroka nastanka bolesti. kao i mogućnosti u sprečavanju i lečenju iste. Sastojci se razgrađuju procesima koji se nazvaju KATABOLIZAM. svi oblici života su sastavljeni od oko 50 osnovnih gradivnih blokova i poznavanje ovih komponenata u velikoj meri pojednostavljuje proučavanja kojima se bavi biohemija. zbog toga je.UVOD Živa bića se sastoje iz raznovrsnih organa i tkiva. obnavljanje i održavanje struktura. kao i za rad i reprodukciju. jer omogućava razumevanje biologije ćelije. Ovakve promene mogu dovesti do stvaranja uslova za nastanak bolesti. Biohemija je. Živa bića jedina imaju sposobnost da akumuliraju energiju iz okoline.

BIOHEMIJA ĆELIJE .

Vanćelijska tečnost se stalno kreće po celom telu. različitih jona. automat.1 UVOD Biohemijske reakcije koje se odigravaju u ćelijama. Tečnost u prostorima izvan ćelije naziva se vanćelijska ili ekstracelularna tečnost. Iako se ćelije u telu međusobno znatno razlikuju. Opšti mehanizmi pretvaranja hemijskih sastojaka u energiju u osnovi su jednaki u svim ćelijama. a drugi . Mada su oni najrasprostranjenije ćelije. osećaj za hladnoću tera nas da se grejemo itd. mastima i belančevinama pri čemu se oslobađa energija potrebna za ćelijske funkcije. Svaki organ je zapravo skup mnoštva različitih ćelija koje su povezane zajedno međućelijskim potpornim strukturama. sve one imaju neka zajednička svojstva. Ćelije mogu živeti.2 ĆELIJA KAO OSNOVNA ŽIVA JEDINICA TELA Osnovna živa jedinica tela je ćelija. sve nam to omogućava da opstanemo u uslovima koji su vrlo promenljivi. prenos nervnih impulsa s jednog dela tela u drugi. Kao jedan od glavnih sastojaka za dobijanje energije.1. jer nas glad tera da tražimo hranu. a sve ćelije iskorišćavaju na gotovo jednak način iste vrste hranljivih sastojaka. a strah da tražimo sklonište. amino kiselina i masti. sve dok se njihov broj primereno ne popuni. preostale se ćelije te vrste obično neprekidno dele. razmnožavanje. Deo te tečnosti nalazi se u ćelijama i naziva se ćelijska ili intracelularna tečnost. u telu postoji još i drugih 50 biliona ćelija. 1. rasti i obnavljati svoje funkcije tako dugo dok u vanćelijskoj tečnosti postoji odgovarajuća koncentracija kiseonika. Prenos vanćelijske tečnosti u sve delove tela odvija se u dva različita stadijuma. mišićne kontrakcije. glukoze. Ljudsko je biće u stvari. itd. Svaka vrsta ćelije posebno je prilagođena za obavljanje određene funkcije. Među sastojcima rastvorenim u vanćelijskoj tečnosti nalaze se hranljivi sastojci i joni preko potrebni ćeliji za održavanje života. Kiseonik se spaja sa ugljenim hidratima. pretvaranje svetlosne energije u hemijsku što nadražuje oči i omogućava nam da vidimo svet oko nas. Tako svaka ćelija ima potrebu za hranom kako bi se održavala u životu.. 1.. a sve ćelije predaju konačne produkte hemijskih reakcija u okolnu tečnost. To što smo u životu gotovo da je izvan naše kontrole.3 VANĆELIJSKA TEČNOST – UNUTRAŠNJA OKOLINA Približno 56% tela odraslog čoveka čini tečnost. Prvi obuhvata kretanje krvi kroz cirkulacijski sistem. Na primer. sve ćelije koriste kiseonik.. Gotovo sve ćelije imaju sposobnost razmnožavanja i kad iz bilo kog razloga ćelije određene vrste budu uništene. eritrociti kojih ima ukupno 25 biliona prenose kiseonik iz pluća u tkivo.

Od svih hemijskih elemenata koji se nalaze u prirodi samo 27 ulaze u sastav hemijskih jedinjenja koja čine živi svet. toksične elemente. pa otuda i njihov naziv elementi u tragovima ili mikroelementi. Ovaj proces difuzije uzrokovan je kretanjem molekula u svim pravcima u plazmi i vanćelijskoj tečnosti. azot. odigrava se neprekidna izmena između krvne plazme i međućelijske tečnosti u prostorima koji okružuju kapilare. jod. fluor. mangan. 1. U živom svetu bioelementi se retko nalaze slobodni. a za vreme intenzivne mišićne aktivnosti čak i do šest puta u minutu. razgranate ili prstenaste. iako brojna. na čije se osnovne skelete vezuju drugi bioelementi. bor. U protoku krvi kroz organizam. Pored esencijalnih elemenata živa bića sadrže često i elemente bez značaja za život. Ovi se elementi nazivaju bioelementi. Pored toga. cink. natrijum.gvožđe. U živim bićima se pored njih. Najzastupljeniji bioelementi u građi većine organskih molekula su ugljenik. hrom. a svakodnevno se izoluju i otkrivaju nova. nikal. bakar. takođe stabilnim kovalentnim vezama. čije je prisustvo posledica življenja u zagađenoj životnoj sredini. vodonik. već su najčešće u obliku brojnih i raznovrsnih neorganskih i organskih jedinjenja. nalaze još 16 raznorodnih elemenata u minimalnim količinama. sva hemijska jedinjenja koja izgrađuju živu materiju sastavljena su iz relativno malog broja hemijskih elemenata. To su. Ovakvim vezama stvaraju se raznovrsne strukture organskih jedinjenja – pravolinijske. To su elementi malog atomskog prečnika i imaju osobinu da grade jake kovalentne veze. sva krv u cirkulaciji prođe celim cirkulacijskim krugom prosečno jednom u minutu. Dok krv prolazi kroz kapilare. u elementarnom stanju (kao. molibden. Jednu drugu grupu elemenata. a učestvuju u svim metaboličkim procesima. Oni se nalaze u obliku jona i nazivaju se elektrolitima. fosfor i sumpor. arsen. kiseonik. Iako prisutni u neznatnim količinama. na primer kiseonik ili azot). ugljenikov atom ima značajnu i neobičnu osobinu da gradi stabilne kovalentne veze sa drugim ugljenikovim atomima. kalijum i hlor.4 BIOELEMENTI I BIOMOLEKULI Živi svet se sastoji iz veliko broja različitih hemijskih jedinjenja. a druga kroz sistemsku cirkulaciju. selen. Kapilari su porozni pa velike količine tečnosti difunduju tamo – amo između krvi i tkivnih prostora. magnezijum. koja ulazi u sastav živih bića. ovi elementi nisu ništa manje značajni. kalaj. kao i štetne. Međutim. kobalt. srce zapravo ima ulogu dve odvojene pumpe. čine kalcijum.kretanje tečnosti između kapilara i ćelije. Zato se ovi za život značajni sastojci nazivaju esencijalnim. vanadijum i silicijum. koje nazivamo . od kojih jedna tera krv kroz pluća. Kad čovek miruje.

Živi organizam se sastoji iz relativno malog broja (oko 30) organskih biomolekula. glicerol i holin ulaze u sastav veoma raznovrsne grupe biomolekula. Neorganske sastojke živih bića čine razne soli. U živom svetu se često sreću ovakvi makromolekulski kompleksi. na primer. Biomakromolekuli se međusobno vezuju i grade složene komplekse. Međutim.biomolekuli. dok se neki elementi nalaze vezani za organske biomolekule. Samo jedan monosaharid. gradi veoma velike molekule polisaharida. lipida. lipoproteini: Ili delovi ćelija. a samo pet aromatičnih baza gradi nukleotide. glukoza. strukturnu i funkcionalnu jedinicu. Biomakromolekuli i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu. najčešće alkalnih i zemnoalkalnih metala. 1.1 . iz ovog malog broja nastaju značajni i brojni. Za životne procese veoma su važna organska jedinjenja koja se unose hranom ili se sintetizuju u organizmu. lipidi. kao što su. Ova je u stanju da obavlja sve procese od značaja za održavanje života. veliki biomakromolekuli. Biomolekuli su veoma različiti. a u njihovom vezivanju učestvuju i slabije. a palmitinska kiselina.5 ĆELIJA I NJENA FUNKCIJA Slika 1. nekovalentne veze. raznovrsne građe i specifičnih uloga. nukleinske kiseline i polisaharidi. kakva je voda do jedinjenja krajnje složene strukture. U biološkim sistemima značajne su četri vrste nekovalentnih veza.Ćelija . Samo 20 aminokiselina izgrađuje izuzetno velik broj raznovrsnih proteina. od onih veoma proste građe. monomerne jedinice nukleinskih kiselina. ćelijske organele. Najvažniji biomakromolekuli živih bića su proteini. ćeliju.

Organele su za funkciju ćelije jednako tako važne kao i hemijski sastojci ćelije. membranu jezgra. Na taj način membrana je polarizovana pa se hemijska reaktivnost unutrašnje površine ćelije razlikuje od one na spoljnoj površini. ali nema sloja mukopolisaharida. što znači da voda lako prianja uz membrane. Jezgro je od citoplazme odvojeno jezgrovom membranom. Različite supstance od kojih je ćelija sastavljena nazivamo zajedničkim imenom protoplazma.Svaka od 75 biliona ćelija u ljudskom organizmu živa je struktura koja može trajno preživeti. lipida i ugljenih hidrata. Tanki sloj mukopolisaharida na spoljnoj površini ćelijske membrane doprinosi tome da se spoljna površina razlikuje od unutrašnje. Male okruglaste strukture koje leže na bazi proteinskog molekula jesu molekuli fosfolipida: masni deo molekula fosfolipida priljubljen je za unutrašnju lipidnu fazu ćelijske membrane. Centralno mesto u strukturi zauzima sloj lipida. a polarni deo molekula strči prema površinama membrane i elektrohemijski je vezan s proteinima u spoljnom i unutrašnjem sloju. sastavljenom uglavnom od lipida i proteina. Prisustvo proteina i tankog sloja mukopolisaharida na površinama čine membranu hidrofilnom. raspršeni po lipidima. Gotovo sve fizičke strukture ćelije omeđene su membranom. Veruje se da membrana poseduje mnogo sitnih pora kroz koje prolaze molekuli različitih veličina koje se razmenjuju između vanćelijke i ćelijske tečnosti. Golžijevog kompleksa itd. Ona sadrži i visoko organizovane fizičke strukture. Tako je omogućen direktan prolaz vode u međuprostorima proteinskih molekula. Svaka od tih jedinica gotovo je jednaka ćelijskoj membrani. Među različite mebrane ubrajamo: ćelijsku membranu. lizozoma. moramo pre svega shvatiti osnovnu organizaciju ćelije i funkcije njenih sastavnih delova. Pore u ćelijskoj membrani nastaju zbog velikih molekula proteina koje prekidaju lipidnu strukturu membrane i protežu se od jedne strane membrane do druge. Jedna od njih okružuje drugu. koje se nazivaju organele. Proteini su. Membrana jezgra sadrži velike rupe pa se gotovo sve rastvorene . membranu endoplazmatičnog retikuluma. te membrane mitohondrija. pod uslovom da tečnost kojom je okružena sadrži potrebnu hranu. isto tako. Ćelija nije samo džak u kojem se nalazi tečnost. a između njih je širok prostor. prekriven s obe strane slojevima proteina. Ćelijska membrana je tanka i elastična. Dva glavna sastojka ćelije su jezgro i citoplazma. membrana je uglavnom nepropustljiva za lipofobne supstance. Zbog lipida u njenom središtu. a u većini slučajeva može se čak i razmnožavati. Građena je gotovo isključivo od proteina i lipida. proteina. a cotiplazmu od okolne tečnosti odvaja ćelijska membrana. Protoplazma je uglavnom sastavljena od: vode. Membrana jezgra je sastavljena od dve membranske jedinice. enzimi i hemijske supstance. elektrolita. Da bismo razumeli funkciju organa i drugih struktura u telu.

. Ribozomi se najvećim delom sastoje od ribonukleinske kiseline koja ima važnu ulogu u sintezi proteina. U njemu se osim toga sintetišu ugljeni hidrati te se vežu s proteinima u mehurićima kompleksa. Konačno. Ponekad je endoplazmatični retikulum preko malih otvora direktno povezani s okolinom ćelije. Među glikoproteinima se naročito ističu mukopolisaharidi koji su glavni sastojci: 1) sluzi. tečnošću koja se razlikuje od one izvan endoplazmatičnog retikuluma. On sudeluje u sintezi lipida i verovatno igra važnu ulogu u resorpciji glikogena. Među velikim česticama raspršenim u plazmi. Deo citoplazme neposredno uz ćelijsku membranu često se nalazi u stanju polučvrstog gela a naziva se korteks ili endoplazma. sekretorna zrnca i dve važne organele. Ona uglavnom sadrži rastvorene proteine. Taj prostor nadovezuje se na prostor unutar Golžijevog kompleksa. holesterola. zrnca glikogena. Deo endoplazmatičnog retikuluma koji ne poseduje ribozome zovemo glatki endoplazmatični retikulum. Citoplazma je ispunjena sitnim. Golžijev kompleks je jako razvijem u sekretornim ćelijama. Golžijev kompleks sudeluje u stvaranju lizozoma. nalaze se kapljice neutralnih masti. ali i većim dispergovanim česticama i organelama. ribozomi. citoplazmatičnih organela koje igraju važnu ulogu u varenju različitih sastojaka u ćeliji. Obično je sastavljen od četiri ili više slojeva tankih mehurića. glukozu i malu količinu fosfolipida. elektrolite. Na taj način nastaju glikoproteini koji su važni sekretorni sastojci mnogih ćelija. 2) osnovni sastojci u intersticijskim prostorima i 3) osnovne sastojci hrskavice i kostiju. u kojima je smeštem na onoj strani na kojoj se supstance izlučuju. Endoplazmatični retikulum (EPR) po građi izgleda kao mreža membrana cevastih i mehurastih struktura u citoplazmi. te u njihovoj konačnoj pripremi za sekreciju. mitohondrije i lizozomi. Retikulum na čijoj se površini nalaze ribozomi često zovemo zrnasti endoplazmatični retikulum. te esterifikovanih masnih kiselina.supstance s lakoćom kreću između tečnosti u jezgru i tečnosti u citoplazmi. Na spoljnoj površini mnogih delova endoplazmatičnog retikuluma nalaze se brojne male zrnaste tvorevine koje zovemo ribozomi. Golžijev kompleks ( koga neki autori zovu Golžijev aparat ili Golžijevo telašce) je poseban deo endoplazmatičnog retikuluma. a membrane su mu slične membanama glatog endoplazmatičnog retikuluma. Bistri tekući deo citoplazme u kojem su čestice raspršene naziva se hijaloplazma. Funkcija Golžijevog kompleksa sastoji se u privremenom pohranjivanju i kondenzaciji sastojaka koje se secerniraju. Prostor unutar cevčica i mehurića ispunjen je endoplazmatičnim matriksom. Prostor unutar endoplazmatičnog retikuluma povezan je s prostorom unutar dvostruke membrane jezgra.

a nakon toga ćelija se podeli posebnim procesom koji zovemo mitoza. To su proteinski skupovi hidrolitičkih enzima. a njihov broj se kreće od nekoliko stotina do mnogo hiljada. Ispunjen je velikim brojem sitnih zrnaca. jezgro sadrži dezoksiribonukleinske kiseline. Jezgra mnogih ćelija sadrže jednu ili više . Brojni nabori unutrašnje membrane čine pregrade na kojima se nalaze oksidativni enzimi ćelije. Osim toga unutrašnjost mitohondrija ispunjena je matriksom koji je u stanju gela. od kojih svaka dobija jedan od dva kompleta gena. Mitohondrije su prisutne u citoplazmi svih ćelija. a hidroksilna grupa s drugim delom. Membrana koja okružuje lizozom redovno sprečava da hidrolitički enzimi u lizozomu dođu u dodir sa ostalim supstancama u ćeliji. Geni određuju svojstva proteinskih enzima citoplazme i tako kontrolišu citoplazmatske aktivnosti. što zavisi od količine energije koja je potrebna ćeliji. naročito oštećene ili strane strukture. Ukratko. što već mnogo godina nazivamo genima. pri čemu nastaje ugljen dioksid i voda. mukopolisaharidi i glikogen. On kontroliše sve hemijske reakcije u ćeliji. na primer. nukleinske kiseline. kao i razmnožavanje ćelije. Tako nastaju dve ćelije kćeri. Tako se. tako da se vodonik iz molekula vode spoji sa jednim delom tog molekula. pri čemu dolazi do oslobađanja enzima. Ovi enzimi deluju zajedno sa oksidativnim enzimima na pregradama i uzrokuju oksidaciju hranljivih supstanci. međutim. kao što su na primer bakterije. supstance bogate energijom. Jezgro je kontrolni centar ćelije. Oslobođena energija služi za sintezu adenozin-trifosfata (ATP). Različite okolnosti u ćeliji mogu. ATP zatim odlazi iz mitohondrija i difundira svuda po ćeliji te otpušta energiju kad je potrebna ćeliji za obavljanje njenih funkcija. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sitem koji omogućuje ćeliji da ukloni nepoželjne supstance i strukture.U mitohondrijama se oslobađa energija iz hranljivih supstanci i kiseonika te se tako dobija najveći deo energije potreban ćeliji za obavljanje njenih funkcija. Da bi kontrolisali razmnožavanje geni se najpre sami udvoje. a glavni sastojci koje oni razgrađuju su proteini. Ti enzimi tada razgrađuju organske supstance s kojima dođu u dodir. Hidrolitički enzimi cepaju organska jedinjenja na dva ili više delova. I veličina i oblik mitohondrija su takođe veoma promenljivi. Mitohondrije se uglavnom sastoje od dve membranske jedinice: spoljne membrane i unutrašnje membrane. Mitohondrije se verovatno mogu same razmnožavati i to se dešava uvek kad u ćeliji postoji potreba za povećanim količinama ATP. protein hidrolizuje u aminokiseline. dovesti do kidanja lizosomske membrane. U lizozomu se nalazi više od desetak različitih kiselih hidrolaza. Lizozom je okružen jednom membranskom jedinicom. a sadrži velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije iz hranljivih supstanci.

Geni jednog od hromosoma sintetizuju ribonukleinsku kiselinu koja se zatim pohranjuje u nukleotidu. U početku je to fibrinalna RNA koja se kasnije kondenzuje stvarajući zrnaste ribozome. za razliku od ostalih organela. Nukleotid se izrazito poveća kad ćelija aktivno sintetizuje proteine. jednostavno. gde se najvećim delom vežu na endoplazmatični retikulum. To je. nema graničnu membranu. Ribozomi prelaze u citoplazmu. . Nukleotid. proteinska struktura koja sadrži i određenu količinu ribonukleinske kiseline kakva se nalazi u ribozomima.svetlije obojenih struktura koje zovemo nukleotidi.

6 FUNKCIONALNI SISTEM ĆELIJE a) prenos supstanci kroz ćelijske membrane i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija. s tim što se oni sintetizuju u glatkom delu EPR. mehanizmom kojim ćelija “proguta” deo vanćelijske tečnosti i njen sadržaj. koji nastaje kao reakcija na dodir ćelijske membrane i samo nekih supstanci od kojih su dve najvažnije – protein i koncentrisani rastvori elektrolita. Da bi ćelija mogla živeti i rasti. U EPR dolazii do polimerizacje glukoze.1. Dve najvažnije funkcije ćelije su: Mnoge ćelije . Mehanizam fagocitoze istovetan je mehanizmu pinocitoze. Ta se zrnca zatim polako kreću kroz cevčice prema Golžijevom kompleksu. . takozvano ostatno telo izluči se ili se rastvori u citoplazmi. Zrnca se osim toga nakupljaju i stvaraju združena zrnca koja se zatim kroz membranu Golžijevog kompleksa izlučuju u citoplazmu. Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri različita načina: 1) difuzijom. U njemu se proteini mogu konjugovati s ugljenim hidratima stvarajući glikoproteine. iz kojeg se produkti delovanja hidrolaza mogu kroz membranu mehurića difundovati u citoplazmu. 2) aktivnim prenosom kroz membranu. Gotovo jednak mehanizam postoji i u lučenju lipida. mehanizmom u kojem enzimski sistem i posebne prenosne supstance “nose” supstancu kroz membranu i 3) pinocitozom. Jako je značajno što protein uzrokuju pinocitozu. Velike čestice poput bakterija ulaze u ćeliju fagocitozom. Zbog toga lizozome možemo nazvati probavnim organima ćelije. kroz pore u membrane ili kroz sam membranski matriks. U mehanizam lučenja uključeni su EPR i Golžijev kompleks. Gotovo odmah po pojavi ovih mehurića u ćeliji jedan ili više lizozoma prione uz njega i isprazne u njega svoje hidrolaze. Tako nastaje probavni mehurić. Sintetizovani protein odmah ulazi u cevčice EPR gde stvara mala proteinska zrnca. jer je pinocitoza jedini način na koji proteini mogu proći kroz ćelijsku membranu. koji su čest sekretorni produkt. Tako nastaje fagocitozni mehurić. Ono što ostane od mehurića. naročito ćelije različitih žlezda u telu. ona iz okolne tečnosti mora primati hranljive i druge supstance. sličan pinocitoznom mehuriću. kao i do procesa glikogenolize. Površina čestice koja će biti fagocitovana mora biti takva da se može apsorbovati na ćelijsku membranu. a iz citoplazme se kreću prema površini ćelije i izbacuju napolje. Ribozomi na površini EPR sintetišu protein koji će se izlučiti. Pinocitoza se zbiva. stvaraju posebne proteine koji se luče u okolinu ćelije. stvaranjem pinocitoznog mehurića. Ćelijska membrana jednostavno okruži bakteriju i uvrne je.

ugljen dioksida i vode oslobađa energija: (CH₂O)n + O₂ =CO₂ + H₂O + E Mnogobrojne su reakcije oksidacije organskih jedinjenja. masti i proteina teče preko niza povezanih reakcija. koje su međusobno povezane. nukleinskih kiselina. koje se stalno dešavaju u živim bićima čine njegov metabolizam. AMP. uz izdvajanje znatne količine energije: ATP + H₂O = ADP + P + E ADP + H₂O = AMP + P +E Energija koja se oslobađa iz ATP-a koristi se za sintezu raznovrsnih jedinjenja ćelijskih sastojaka. U organizmu se odvija veoma velik broj hemijskih reakcija. a najvažnije od svih je adenozin trifosfat ili ATP. U reakcijama oksidacije organskih molekula oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa. Za delovanje ovih enzima neophodno je prisustvo drugih jedinjenja. koje se odigravaju u tri stepena: (slika 1. uglavnom oksidativna. koja takođe učestvuju u ovim reakcijama. Anabolizam obuhvata enzimske sinteze mnogobrojnih ćelijskih komponenata: polisaharida. Hidrolizom ATP-a mogu se izdvojiti jedna ili dve fosfatne grupe. a njihova oksidativna razgradnja u mitohondrijama. Hiljade ovih reakcija. proteina i lipida.Razgradnja ugljenih hidrata. amonijak i ureju. u kojima se pored krajnjih proizvoda. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. Metabolizam se obično deli na katabolizam i anabolizam. Kataboličke reakcije su praćene oslobađanjem energije koja se „hvata“ i „ugrađuje”u energetski bogatu vezu adenozintrifosfata. ugljendioksid. hranljivih sastojaka relativno velike molekulske težine: na primer. a takve se veze nazivaju visoko energetskim. ADP i adenozin monofosfat. ugljenih hidrata. pa nastaju adenozin difosfat. a za njihovo odvijanje neophodni su specifični enzimi. Na primer. kao i za vršenje bilo koje vrste rada. Obično su to fosfatne veze nekih hemijskih jedinjenja. Sinteze teku uz potrošnju energije koju dobijaju od ATP-a ili NADPH. sinteza masnih kiselina se dešava u citoplazmi. U kataboličkim i anaboličkim procesima ne učestvuju isti enzimi i oni se dešavaju u odvojenim delovima ćelije. lipida i proteina u niskomolekulska jedinjenja: mlečnu i sirćetnu kiselinu.2) .Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija. dobro usklađene i tačno kontrolisane. To su najčešće nikotinamidi I flavinski nukleotidi. Pod katabolizmom se podrazumeva enzimska razgradnja.

takođe. Tako polisaharidi daju heksoze ili pentoze. glicerol i druge komponente. Četri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. α-ketoglutarat. Tako heksoze. koji je zajednički za sve i u kome dolazi do njihove potpune oksidacije u CO₂ i četri para vodonikovih atoma. takođe. a proteini dvadesetak amino kiselina. Anabolizam se. osnovne molekule. koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja.Slika 1. Tako . lipidi masne kiseline. a to su: acetilkoenzim A. odigrava u tri stepena. na manji broj prostijih jedinjenja. koji se dalje cepa u acetilkoenzim A.) razgradnje hranljivih sastojaka U prvom stepenu hranljivi sastojci se cepaju na prostije. pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). U drugom stepenu nastali produkti razgrađuju se dalje na manji broj još prostijih jedinjenja. Ova jednostavna jedinjenja ulaze u treći stepen katabolizma. fumarat i oksalacetat. koji ima samo dva C atoma.2 – tri stepena katabolitičke(-) i anaboličke (…. Dvadesetak aminokiselina se razgrađuje. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu.

Najvažnija osobina živih bića je što mogu da koriste energiju hranljivih sastojaka sagorevajući ih do ugljendioksida i vode. u procesu glikolize to su 1. fosfoenolpiruvat i kreatinfosfat. Ovakvi nizovi reakcija omogućavaju nastajanje novih jedinjenja prenosom određenih grupa: metil. acetilfosfat i dr. proteinske aminokiseline nastaju transaminacijom α-ketokiselina. Energija se dobija na nekoliko mesta u nizu reakcija u jednom od intermedijera.3difosfoglicerat i fosfoenolpiruvat. (acetil-koenzim A). U zadnjem stepenu anabolizma aminokiseline se ugrađuju u protein. acetil. Korišćenje energije pod ovakvim uslovima moguće je zato što se enzimsko razlaganje hrane odigrava u više stepeni. koji se zove amfibolički put. fosforil. a u visoko energetska. Ova jedinjenja se dele prema promeni slobodne energije tokom njihove hidrolize na nisko i visoko energetska. U prvu grupu spadaju αglicerolfosfat i glukozo – 6 – fosfat. a radi sinteze nekog komplikovanijeg jedinjenja. Najvažnije energetski bogato jedinjenje je ATP koji sadrži dve anhidridne veze. a isto tako obezbeđuje osnovne sastojke potrebne za sintezu makromolekula. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. bogata su vodonikom i zato sadrže veliku količinu hemijske enrgije. Razgradnja supstrata do slobodnih atoma od kojih je izgrađen. vodonikovih atoma. Na primer. Produkt jedne je supstrat druge i tako redom.7 ENERGETSKI CIKLUS U ĆELIJAMA Organska jedinjenja koja se nalaze u hrani. bilo bi u energetskom pogledu vrlo neekonomično i izvan granica mogućnosti žive ćelije. na konstantnoj temperaturi i pritisku.) i enolni estri (fosfoenolpiruvat) 2) 3) Anhidridi kiselina (ATP. Jedan od glavnih razloga što ADPATP sistem zauzima centralno mesto u prenosu energije je to što ima manje energije od visokoenergetskih jedinjenja. Kao što se vidi katabolizam i anabolizam imaju zajednički drugi stepen. 1.) Derivati fosfaminske kiseline (kreatinfosfat) koji ne sadrže fosfornu kiselinu 4) Estri tioalkohola. Skoro sve metaboličke reakcije su međusobno povezane. α-glicerolfosfat i dr. On omogućava potpunu oksidaciju razgrađenih produkata hrane. . Poznate su četiri vrste energetski bogatih jedinjenja: 1) Fosfatni estri (glukozo-6-fosfat. pa i celih molekula. Hidrolizom ovih energetski bogatih jedinjenja oslobađa se znatna količina energije.npr. preko zajedničkih intermedijera.

3 . Manje koristan vid energije koji ćelija vraća u spoljašnu sredinu sastoji se od toplote i drugih oblika koji se rasturaju po okolini povećavajući njenu neuređenost ili entropiju. samo može da se prevede iz jednog oblika u drugi. Na osnovu ovog može da se izvede izuzetno važan aksiom u . Koristan oblik energije koji ćelije uzimaju naziva se slobodna energija.Strukturne formule energetski bogatih jedinjenja Prvi zakon termodinamike kaže da energija ne može ni da se stvori ni da se uništi. Živi organizmi energiju uzetu iz okoline iskorišćavaju pod određenim uslovima pritiska i temperature i vraćaju je u okolinu u obliku koji im je manje koristan. a ona prosto može da se definiše kao oblik energije koji može da vrši rad na određenoj temperaturi i pritisku.Slika 1.

oni su ustvari u stanju koje se naziva stanje stabilne ravnoteže (steady state). Dakle. ne samo zato što iz nje uzimaju slobodnu energiju nego i zato što iz nje uzimaju i druge materije. jake električne napone. koja se tada transformiše u: a) hemijski rad uključen u biosintezu ćelijskih komponenata. Jezikom termodinamike rečeno. b) osmotski rad koji je potreban za transport materija u ćeliju i c) mehanički rad potreban za kontrakcije i kretanje.molekulskoj logici živog stanja: živi organizmi stvaraju i održavaju svoju esencijalnu uređenost na račun svoje okoline. zato što nema vidljive promene u jednom periodu vremena. nemaju značajne razlike u pritiscima između pojedinih delova ćelije. živi organizmi su „ otvoreni“ sistemi zato što sa spoljašnom okolinom izmenjuju energiju i materiju i u tom procesu ih transformišu. Osim toga. To znači da proizvod prve predstavlja supstrat za sledeću itd. Žive ćelije su esencijalno izotermne. Spoljašna okolina je apsolutno esencijalna za žive organizme. žive ćelije su visoko efikasne u prometu energije i materije. Zato su hemijske reakcije koje se odvijaju u živoj ćeliji 100% efikasne. Mehanizam žive ćelije koji omogućava transformisanje energije zasnovan je na relativno nestabilnim i razgradljivim organskim molekulima koji ne mogu da izdrže visoke temperature. čime čine da ona postane više neuređena i slučajna. Veoma je značajno i to što su zbog toga te reakcije povezane zajedničkim intermedijerima. posebno u pretvaranju energije u rad. . Zbog toga ćelije nisu u stanju da koriste toplotu kao izvor energije. deo molekulske logike živog stanja je da je ćelija neuravnoteženi otvoreni sistem. Mnoštvo enzimski katalizovanih reakcija u ćeliji ne postoje same za sebe već su sekvence konsekutivnih reakcija. Ovo stanje se karakteriše time da je brzina transfera materije i energije iz okoline u sistem u potpunoj ravnoteži sa brzinom transfera materije i energije iz sistema u okolinu. Ćelije apsorbuju energiju iz svoje okoline i pretvaraju je u hemijsku energiju. Posledica toga je da je obezbeđeno kanalisanje hemijskih reakcija po specifičnim putanjama. koji se ponaša kao mašina koja uzima energiju iz svoje okoline težeći da poveća njenu entropiju. u čemu prevazilaze većinu mašina koje je stvorio čovek. ili izuzetno kiselo bazne uslove. Ćelija može da funkcioniše kao hemijska mašina zato što ima enzime koji znatno povećavaju brzinu hemijskih reakcija. Karakteristika otvorenih sistema je da oni nisu u ravnoteži sa svojom okolinom. Osim toga. već bi se pre moglo reći da su one izotermalni hemijski motori.

3. broj reakcionih tipova je relativno 1. Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost. a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata. mali Iako je broj reakcija vrlo velik. Mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni 1. U najprostijem slučaju to znači da akumuliranje intermedijera ili metabolita iznad kritične koncentracije deluje kao signal da se smanji brzina reakcije u kojoj su oni nastali.2. ovaj vid kontrole nazivamo mehanizam povratne sprege. .U povezivanju enzimski katalizovanih reakcija u konsekutivne sekvence nalazimo još jedan aksiom u molekulskoj logici živih organizama: brzina specifičnih reakcija u jednom delu kompleksne mreže enzimskih reakcija u ćeliji može biti kontrolisana ili modulirana brzinom reakcije u drugom delu mreže. Reakcije koje se odigravaju u ćelijama imaju sledeće karakteristike: 1. Ova sposobnost samo regulacije reakcija je fundamentalna u održavanju stanja stabilne ravnoteže uslova žive ćelije i esencijalna je za efikasno transformisanje energije. Žive ćelije imaju sposobnost da regulišu sintezu sopstvenih katalizatora.1.

polisaharidi i nukleinske kiseline. cink.8. 2. molibden. 2. Golžijev kompleks ima važnu ulogu u sintezi ugljenih hidrata i sekreciji. kobalt. Ovi elementi nazivaju se bioelementi. Ćelija je osnovna živa jedinica tela. Ovi elementi su retko slobodni. a i cela ćelija omeđena je sopstvenom.4. 2. strkturnu i funkcionalnu jedinicu. azot. Najzastupljeniji bioelementi u organskim jedinjenjima su: ugljenik.11. Ćelija se sastoji od visoko organizovanih fizičkih struktura koje se nazivaju organele. 2. lipidi.7.9. hrom. 2. jod.1.UKRATKO: 2. Organele su gotovo sve omeđene membranama. 2. 2. To su: gvožđe. Biomakromolekulski i biomolekulski kompleksi složeni su u veoma organizovanu. fluor. Pored njih za život je značajno još 16 elemenata koji se u organizmu nalaze u minimalnim količinama. 2. ćelijskom mebranom. 2. vanadijum i silicijum. . Mitohondrije sadrže velike količine rastvorenih enzima preko potrebnih za dobijanje energije.6. ćeliju. te se zato zovu elementi u tragovima ili mikroelementi.5.12. Lizozomi predstavljaju intracelularni probavni sistem. kiseonik. selen. nikal. Ta jedinjenja izgrađuje samo 27 elemenata. Najvažniji su: proteini. Živi svet sastoji se od velikog broja različitih hemijskih jedinjenja. fosfor i sumpor. 2. uglavnom su vezani u obliku raznih jedinjenja koje zovemo biomolekuli. Od biomolekula nastaju veliki biomakromolekuli. 2. mangan. arsen.3. bakar. vodonik. bor. Njima je ispunjena citoplazma. Endoplazmatični retikulum (ERP) ima važnu ulogu u sintezi protein (zrnasti) i sintezi lipida (glatki). Jezgro je kontrolni centar ćelije. kalaj.2.10. U citoplazmi su rastvorene i sve ostale supstance koje ulaze u sastav ćelije.

Kroz ćelijsku membranu supstance mogu proći na tri načina: a) difuzijom. adenozin trifosfat (ATP). Za sve ćelijske funkcije neophodna je energija. broj reakcionih tipova je relativno mali. 2. vode i ugljen dioksida oslobađa energija.18. 2.d) fagocitozom). Obično su to fosfatne veze nekih jedinjenja. a to su reakcije u kojima se stvara energija i reakcije sinteze i degradacije glavnih ćelijskih komponenata. Oslobođena energija može biti konzervirana u hemijskim vezama nekih funkcionalnih grupa. b) mehanizmi koji su zastupljeni u biohemijskim reakcijama su relativno jednostavni. a najvažnije od svih je. 2.16.17. 2. a takve se veze nazivaju visoko energetskim. Jedinjenja od fundamentalne važnosti u prenosu energije su organski estri i anhidridi fosforne kiseline. Dve najvažnije funkcije ćelije su: a) prenos supstanci kroz ćelijsku membranu i b) kontrola sinteze proteina i drugih ćelijskih funkcija.15. . b) aktivnim prenosom i c) pinocitozom ( i u nekim slučajevima . Reakcije koje se odigravaju u ćeliji imaju sledeće karakteristike: a) iako je broj reakcija velik. Ona se dobija u procesima razlaganja i oksidacije organskih jedinjenja. kao i estri tioalkohola koji ne sadrže fosfornu kiselinu (acetil-koenzim A). c) Relativno je mali broj reakcija koje imaju centralnu važnost.14. 2. u kojima se pored krajnjih proizvoda.13.2.

.

VODA ELEKTROLITI I ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA .

One su hidrofobne. a u znatnom delu i raznih telesnih tečnosti. Ona je jedinstven rastvarač. voda rastvara i nepolarna jedinjenja koja mogu graditi vodoničnu vezu. a dnevno gubi izlučivanjem 1. Rastvaranjem sastojaka hrane. Živa bića se sastoje pretežno iz vode. Sve mnogobrojne uloge vode u živim sistemima omogućene su posebnim osobinama vode. oksidacijom organskih molekula.5 do 2 litra tečnosti. 60% telesne težine muškarca i 55% žena čini voda.1 UVOD Voda je najrasprostranjenije i za život neophodno hemijsko jedinjenje. pa i neki biomolekuli u obliku vodenih rastvora. amino kiseline. U njima je voda obavezan sastojak ćelija i tkiva. optimalne zapremine telesnih tečnosti. Kroz polupropustljive membrane mogu difundovati samo molekuli vode. a ne i molekuli rastvorene supstance. Nepolarne supstance koje nisu u stanju da grade vodoničnu vezu nerastvorne su u vodi. čiji je molekul dipolaran i ima osobinu da gradi vodoničnu vezu. na primer. Zato nastaje difuzija vode kroz membranu. Ako se dva vodena rastvora različitih koncentracija neke supstance nalaze međusobno odvojeni samo polupropustljivom membranom. lipidi. voda učestvuje u apsorpciji i transportu mnogih jedinjenja ili izlučivanju ekskreta. Međutim. kako celokupne zapremine. Ovaj se gubitak nadoknađuje unošenjem vode hranom i pićem. U čovekovom organizmu nalaze se mnoga organska i neorganska jedinjenja. dok je sastav tkivne tečnosti i krvne plazme često podložan promenama. Unutarćelijska tečnost je relativno stalnog sastava. Približno polovina ovih vodenih rastvora nalazi se u ćelijama. najviše u obliku mokraće. kao unutarćelijska tečnost . na primer.2. Svaka promena zapremine telesnih tečnosti i/ili promena koncentracije elektrolita u njima podstiču ove regulacione mehanizme u osnovi kojih leže osmotske zakonitosti. kao i stvaranjem vode. Osobine većine biomolekula zavise od vode. limfa i druge. Supstance koje se lako rastvaraju u vodi su hidrofilne. tako i njene optimalne raspodele unutar ćelija ili van njih. kao što su. 2.2 FIZIOLOŠKI MEHANIZMI I REGULACIJA VODE Čovekov organizam sadrži malu zalihu vode. . Biohemijske reakcije telesnih sastojaka odvijaju se u vodenim rastvorima. Posebni fiziološki mehanizmi regulišu koliko će se vode u organizmu zadržati ili iz njega izlučiti i kako će se i koliko vode raspodeliti unutar i van ćelija. Za dobro funkcionisanje organizma neophodno je održavanje stalnog sastava i stalne. Značaj vode za žive organizme je veliki. kao što su krv. a u nekim voda i aktivno učestvuje. postoji težnja da se koncentracije oba rastvora izjednače. u kojemu se najbolje rastvaraju polarna jedinjenja.

Veličina osmotskog pritiska vanćelijskih tečnosti. Takav je slučaj. Ako je hidratacija jako izražena ćelije bubre. uglavnom natrijuma i hlora. Unutarćelijski i vanćelijski rastvori odvojeni membranama pri normalnim uslovima nalaze se u osmotskoj ravnoteži. Ovu ravnotežu narušava promena koncentracije rastvorenih sastojaka. pa ova promena izaziva difuziju vode iz vanćelijskog prostora u ćelijski. a kad ćelijska membrana popusti. Za živa bića veoma je značajno održavanje optimalne količine tečnosti. Ako kontrolni mehanizmi otkažu. One postaju hipotonične u odnosu na ćelijske rastvore. kalcijuma. u slučajevima kada vanćelijska tečnost postane koncentrovanija. ili do smanjenja zapremine tečnosti. Kako su telesne tečnosti unutar ćelija i izvan njih vodeni rastvori mnogobrojnih sastojaka. Glavno mesto gde se vrši regulacija balansa tečnosti su bubrezi. Ovakva difuzija dovodi do hidratacije ćelija. a osnovu čine osmotske zakonitosti. difuzija prestaje. Hrana koju konzumiramo sadrži pretežno neutralne ili slabo kisele sastojke. koji se može izbaciti izdisajem. Osmotski pritisak unutarćelijskih rastvora zavisi od koncentracije najobilnijih sastojaka rastvora. Promene u sastavu telesnih tečnosti znatno su češće u vanćelijskim tečnostima. kod razblaživanja vanćelijskih tečnosti. Razlika u osmotskim pritiscima dovodi do izmene tečnosti između ćelija i vanćelijskog prostora sa jedne i plazme sa druge strane. one se raspadaju. Glavni proizvod ćelijskog disanja je ugljena kiselina. kao i od drugih faktora. Ova se kiselina lako razlaže na vodu i ugljen-dioksid. veća će biti i difuzija vode kroz membrane. magnezijuma. zavisiće od najobilnijih jona u ovim rastvorima. To je slučaj kod hemolize eritrocita. Međutim. zavisno od koncentracije tih rastvorenih sastojaka u telesnim tečnostima. varenjem hrane i metaboličkim promenama svarenih sastojaka nastaju razne kiseline. Kada se između ova dva rastvora na ovaj način uspostavi dinamička ravnoteža. plazme ili tkivne tečnosti. Različite tečnosti sadrže i različite i karakteristične koncentracije . hidratacije. Obrnuto. u organizmu može doći do opšteg nakupljanja tečnosti. hipertonična. one mogu imati različite osmotske pritiske. Sve telesne tečnosti i tkiva živih bića sadrže vodonične jone. Celokupna zapremina tečnosti u organizmu zavisi od unosa i izlučivanja. kalijuma. U ovom održavanju učestvuje više mehanizama. odnosno do dehidratacije. na primer. Što je veća razlika u koncentracijama dva rastvora. kada postanu izotonični ili izoosmotski. U organizmu se neprekidno stvaraju kiseli proizvodi oksidacijom organskih jedinjenja ili ćelijskim disanjem. Značajne promene pH vrednosti telesnih tečnosti mogu nastati stvaranjem većih količina sumporne ili fosforne kiseline.Voda će difundovati iz razblaženijeg ili hipotoničnog u koncentrovaniji ili hipertonični rastvor. Na taj način stvaranje ugljene kiseline neće znatno uticati na promene koncentracije H-jona telesnih tečnosti. nastaje difuzija vode iz ćelija i dolazi do ćelijske dehidratacije. fosfata i proteina.

8. u plućima i bubrezima. kao što je pH krvi. a krv je neutralne reakcije. U nekim telesnim tečnostima koncentracije H-jona su promenljive. a gornja 7. na primer. Održavanje acido-bazne ravnoteže postiže se na više načina uz učestvovanje više telesnih puferskih sistema i uz značajnu ulogu fizioloških procesa koji se odigravaju u nekim organima. kod mokraće. mokraća slabo kisela. i pored svakodnevnog stvaranja velikih količina ugljene i neisparljivih kiselina. pankreasni sok i sadržaj tankog creva su alkalni. . neke hemijske reakcije u živim bićima katalizovane su H-jonima.35 do 7. tačno kontrolisanim vrednostima. koncentracija H-jona u krvnoj plazmi održava se u granicama normalnih vrednosti. odnosno promeni pH vrednosti.3 ACIDO-BAZNA RAVNOTEŽA Čovekov organizam pruža otpor promeni koncentracije H-jona. Osim toga. da bi održao acido-baznu ravnotežu.0. a za funkcionisanje mnogih ćelijskih struktura potrebne su. Tako se kod zdravih osoba. kao i za pravilno odvijanje biohemijskih reakcija. kao što je to slučaj. što je od posebnog značaja za održanje života. optimalne koncentracije H-jona.45. puferuje. Ako se dogodi povećanje koncentracije H-jona ono se odmah neutrališe. U drugim tečnostima pH vrednosti se održavaju u određenim. 2.H-jona. posebno onih koje katalizuju enzimi. pre svega. Donja granica pH vrednosti u krvi pri kojoj čovek ne može živeti duže od nekoliko minuta je 7. Želudačni sok je kisele reakcije. pH krvi se kreće u uskom intervalu od 7. Optimalne koncentracije H-jona potrebne su za održavanje strukture i funkcije brojnih proteina. takođe.

. za održavanje acido-bazne ravnoteže značajne su samo tri vrste pufera. Bikarbonatni pufer čine ugljena kiselina.Održavanje acido-bazne ravnoteže U čovekovom organizmu postoje mnoge slabe kiseline i baze koje bi mogle činiti puferske sisteme. primaoci. Međutim.1 .jon. iako slaba.Slika 2. fosfatni puferski sistem. Pored bikarbonatnog. disosuje stvarajući HCO. Ovo ne samo zbog svoje puferske uloge već i zato što se puferski kapacitet tj. količine sastojaka koje ga čine regulišu sa dva telesna sistema. Ugljena kiselina. davaoc protona i bikarbonatni joni. kao i još jedan neorganski. Za održavanje acido-bazne ravnoteže u krvi najvažniji je bikarbonatni puferski sistem. značajni su i proteinski puferi od kojih je najvažniji hemoglobin u eritrocitima. plućima i bubrezima.

značajno. utiču na respiratorni centar. plućnom i bubrežnom regulacijom. Male promene u parcijalnom pritisku ugljendioksida ili koncentraciji H-jona. koji kontroliše ventilaciju. a primaoca HPO₄² . Ovaj pufer je značajan za održavanje acido-bazne ravnoteže u unutarćelijskim tečnostima i bubrezima. karboanhidrazom. Proteini sadrže veliki broj amino. Jedan drugi neorganski puferski sistem je fosfatni pufer.↔ H2CO3 ↔ H2O + CO2 U zatvorenom sistemu ne postoji mogućnost za izdvajanje gasovitog ugljen-dioksida. Razlika u kiselosti između krvi i mokraće posledica su različitog hemijskog sastava ove dve telesne tečnosti. ove se neutrališu sa HCO ₃⁻ jonom bikarbonatnog pufera. međutim. doprinoseći. Ovaj reversibilan proces u živim bićima katalizovan je jednim značajnim enzimom. Ukoliko u organizmu dođe do nagomilavanja hidroksilnih jona. Kako se.. Ulogu davaoca protona ima H₂PO. baza. Pri tome nastaje ugljena kiselina koja se kao nestabilna razlaže oslobađajući gasoviti ugljen dioksid: H++ HCO3. ugljen-dioksid plućima izdiše ovo se nakupljanje otklanja. -NH₂ + H+ ↔ NH₃+ .+ H+ ↔ H₂POMeđutim. To je pufer znatnog kapaciteta pošto plazma sadrži dovoljne količine bikarbonata.i karboksilnih grupa. Prema potrebi bubrezi su u stanju da luče više ili manje kiselu mokraću. Bubrezi filtriraju krvnu plazmu i nastaje mokraća. koje mogu jonizovati pod određenim uslovima: -COOH ↔ H-+ COO. Pored toga.koji se kao nepostojano jedinjenje razlaže na vodu i ugljen-dioksid.jon: HPO₄² . regulaciji acido-bazne ravnoteže. ovi reaguju sa ugljenom kiselinom pri čemu nastaju bikarbonati: OH‾+ H2CO3 → H2O + HCO3Ovako nastao višak bikarbonata neutrališe se drugim telesnim sistemom.jon. tj. bubrezima. Fosfatni pufer čine neorganski fosfati plazme i eritrocita. koji su takođe uključeni u održavanje acido-bazne ravnoteže. Takve se promene u koncentraciji ugljen-dioksida brzo koriguju izdisanjem i efikasno se održava acido-bazna ravnoteža u krvi. pa bi se pH vrednosti zbog nakupljanja ugljene kiseline postepeno smanjivale. relativno je malog puferskog kapaciteta. Ako se u telesnim tečnostima poveća koncentracija kiseline ili H-jona. Bikarbonatni puferski sistem je veoma pogodan za održavanje acidobazne ravnoteže. ovaj pufer je jedinstven po svojoj povezanosti sa dva fiziološka mehanizma. kako je koncentracija fosfata niska.

Ekstracelularna dehidratacija nastaje kao posledica nedostatka tečnosti i soli u ekstracelularnom prostoru u izotoničnoj srazmeri. Ako je acidoza posledica promena u plućnoj ventilaciji. Ovakva acidoza je metabolička. Potrebno ih je razlikovati budući da je i mehanizam različit.4 POREMEĆAJ PROMETA VODE Promet vode prati promet natrijuma pa se najčešće i razmatraju zajedno. Ako se naruše kontrolni mehanizmi. pluća ili bubrega. Acidoza nastaje kod povećane koncentracije H-jona u krvnoj plazmi. Ovde se zato nadoknada tečnosti samo dodatkom vode smatra kontraproduktivnom. onda se ona naziva respiratorna acidoza. a može trajati i danima. dok su fiziološki mehanizmi. Usled većeg gubitka kiselina ili većeg unosa baza mogu nastati povećanja vrednosti pH krvi i pojava alkaloze. volumena međućelijskog prostora i kako nema osmotske razlike između ECP i ICP. postoje i drugi brojni metabolički poremećaji koji mogu dovesti do acidoze. a iz shematskih razloga se dele na ekstracelularne. disanjem i ekskrecijom preko bubrega. a korekcija koncentracije bikarbonata u bubrezima u toku 2-3 sata. Puferi telesnih tečnosti najbrže reaguju na promene pH vrednosti. Oni to čine u toku 2-3 sekunde. dolazi do poremećaja koji mogu imati za posledicu povećanje ili smanjenje koncentracije H-jona u telesnim tečnostima. celularne i globalne. Acidoza se može javiti i kao posledica većeg gubitka baza. a pri lečenju treba voditi računa o patološkoj podlozi stanja. . nešto sporiji. Iz istih razloga kao kod acidoze i alkaloza može biti respiratorna ili metabolička. Ona može biti posledica povećanog unosa ili proizvodnje kiselina ili njihovog smanjenog izlučivanja. U ćelijama se stalno stvaraju kisela i bazna jedinjenja koja se neutrališu puferima. Hipotonična dehidratacija je posledica deficita natrijuma. koji je naročito značajan za održavanje optimalnih vrednosti pH krvi. Dehidratacionih sindroma ima više. Celularna (hipertonična) dehidratacija nastaje zbog nedostatka tečnosti u organizmu koja je posledica slabog unosa vode. To ima za posledicu smanjenje volumena krvi. te nastaju acidoza ili alkaloza.I delovati kao proteinski puferi. Nužno je pacijentu tečnost nadoknaditi hipertoničnim NaCl. ne dolazi do suštinske izmene u ICP. plućna i bubrežna regulacija. 2. Isto tako poremećaji u acido-baznoj ravnoteži mogu biti posledica promena u funkciji organa. Najvažniji proteinski pufer je hemoglobin. Ako je plućna ventilacija dobra. Tako se korekcija koncentracije ugljen-dioksida u plućima odvija u toku 2-3 minuta.

hiperhidratacija izaziva višak vode. intoksikaciju vodom. ona je posledica zadržavanja u organizmu prekomernih količina natrijuma. u drugom slučaju je zadržavanje vode hipotoničnog tipa. . Retencija vode je u ovom poslednjem slučaju sekundarna. U jednom slučaju je prekomerno zadržavanje vode izotoničnog tipa. podjednaka je retencija vode i Na. Treći tip hiperhidratacije nastaje zbog viška natrijuma.Hiperhidrataciona stanja nastaju zbog zadržavanja vode i karakterišu ga tri osnovna mehanizma.

Deficit aldosterona takođe ima za posledicu dehidrataciju. gladovanja. limfi i unutar krvnih sudova pa je delimo na: 1. proliva. a od anjona ima najviše fosfata. koja uglavnom ima isti kvalitativni sastav ali postoje kvantitativne razlike. nedovoljne sinteze proteina zbog infekcija.3 Sve su ćelije okružene vanćelijskom tečnošću.5 Promena zapremine eksrtacelularne tečnosti ispoljava se u pojavi edema ili dehidrataciji. Glavni katjon u intracelularnoj tečnosti je K ⁺. Celokupna voda u telu raspodeljena je u: 1.UKRATKO: 4. Edemi se javljaju kod srčanih mana. 4. anemija. Eritrociti sadrže npr.4 Nasuprot kvalitativno jednakom hemijskom sastavu ekstracelularne tečnosti. specifičan protein hemoglobin. jer ćelijske membrane propuštaju vodu i ona difunduje iz tečnosti manje osmolalne koncentracije u tečnost veće osmolalne koncentracije izjednačavajući ih.2 Vanćelijska tečnost nalazi se u međućelijskim prostorima. stvaranja ascitične tečnosti. 4. . Cl⁻ i HCO₃⁻. razlike u strukturi i funkciji ćelija raznih tkiva odražavaju se i na hemijski sastav intracelularne tečnosti u pojedinim ćelijama. jednak je u ćelijskoj i vanćelijskoj tečnosti. On zavisi od koncentracije rastvorenih supstanci i stepena njihove disocijacije. Dominantni elektroliti u vanćelijskoj tečnosti su: Na⁺.1 Voda čini oko 60% telesne mase čovekovog tela. npr. kompresija vena. insuficijencije jetre itd. intracelularna i ekstracelularna ima određen osmotski pritisak. a mišićne ćelije mioglobin.6 Sva telesna tečnost. Dehidratacija nastaje kao posledica gubitka tečnosti iz raznih razloga. prolivi itd. 4. povraćanje. nedovoljne apsorpcije proteina zbog npr. 4. ćelijsku ili intracelularnu tečnost koja čini 50% telesne mase i vanćelijsku ili ekstracelularnu tečnost koja čini oko 20% telesne mase. 2. tromboflebitisa. 2. Osmotski pritisak. međućelijsku ili intersticijsku i krvnu ili vaskularnu tečnost 4. proteinurije.

c) održavanju acidobazne ravnoteže i d) održavanju neuromuskulaturne nadražljivosti . količina i raspodela tečnosti u telu. K⁺. tj. HCO₃⁻. a od toga zavisi osmotski pritisak i acidobazna ravnoteža. b) održavanju normalnog osmotskog pritiska. 4. HPO₄²⁻ i SO₄²⁻.4. Glavni katjoni u organizmu su: Na⁺. Ca²⁺ i Mg²⁺. stoji u tesnoj vezi sa sastavom elektolita u toj tečnosti.7 Balans vode. što je temelj normalnog odvijanja metaboličkih procesa i fizioloških funkcija u čovekovom telu. a od anjona Cl⁻.8 Elektroliti imaju važni funkciju u: a) održavanju ravnoteže i raspodele vode.

ENZIMI .

mehanički rad itd.) dešavaju se pod katalitičkim dejstvom enzima. kontrakcija mišića prenošenje nervnih impulsa. Zbog toga ćemo se upoznati sa najosnovnijim osobinama enzima i biološke katalize. životinja će i energiju dobijenu sagorevanjem glukoze da iskoristi za svoje potrebe (transport kroz membranu. a mnogi su oligomerne strukture. sinteze. Pored toga. bez obzira na njihovo poreklo. a postoje genetske osnove da još mnoge treba otkriti. Napredak proteinske hemije omogućio je da se upozna primarna. Sve biološke promene i fiziološke funkcije živih bića (disanje. Oni su onaj biološki mehanizam koji omogućava živim organizmima da koriste energiju svoje okoline. Molekulska težina enzima kreće ss u vrlo širokim granicama. da glukoza ostaje godinama nepromenjena na običnoj temperaturi. Iz iskustva znamo npr. danima i mesecima. On se sastoji od . g. 3.3. Svi do danas poznati enzimi su prosti ili složeni proteini. koje bi inače bez njih tekle vrlo sporo. sekundama i tercijarna struktura enzima. Oni u deliću sekunde pokreću hiljade komplikovanih hemijskih reakcija. ona će je sagoreti bez plamena vrlo brzo na konstantnoj temperaturi od 37°C i pritisku ili kako se to kaže izotermno. u CO 2 i H2O. Posle toga je sve do danas identifikovano preko 1 000 različitih enzima. odnosno na 37°C i u neutralnoj sredini. a L-glutamat dehidrogenaze oko 1 000 000. kada su prva saznanja o njima dobijena ispitivanjem fermentacije kvasca.). pod uslovima koji se nalaze u ćeliji. rad bubrega itd. Najvažnija osobina enzima je njihovo katalitičko dejstvo. Danas je ime enzim prihvaćeno za sve biološke katalizatore.1 UVOD Enzimi su najveća i specijalna klasa proteina. Preko 200 enzima je dobijeno u kristalnom stanju. Ako tu istu glukozu damo životinji. Supstanca čiju promenu enzim katalizuje naziva se supstrat: Supstrat produkt reakcije Ime enzim znači na grčkom »u kvascu« i kao i ime ferment potiče iz vremena.1). molekulska težina ribonukleaze iznosi 12 000. Tako npr.) nije uspeo da izoluje i dobije u kristalnom stanju enzim-ureazu. zbog kojeg ih nazivamo »Biološki katalizatori«.2 HEMIJSKA PRIRODA ENZIMA Hemijska priroda enzima nije bila poznata sve dok Sumner (1926. Tek kada povisimo temperaturu na 300°C ona će sagoreti u CO ₂ i H2O. Pokazalo se da je ureaza protein. Jedan od enzima kome je određena struktura je himotripsin (slika 3.

i C. Na slici su označeni N. Ove osobine enzima počivaju na strukturnoj komplementarnosti proteinskog molekula enzima sa njegovim supstratom. To objašnjava činjenicu da se kompleksne reakcije životnih procesa prenose iz generacije u generaciju. Mnogobrojna ispitivanja su pokazala da u enzimskom molekulu postoji jedno mesto. koje vezuje samo onaj supstrat. B i C. Prva takva osobina je da enzimski katalizovane reakcije teku bez nastajanja sporednih produkata. koja su međusobno vezana preko dve —S—S— veze. koji mu odgovara kao ključ u bravi. Redosled aminokiselina u enzimima je kao i u svim proteinima genetski dirigovan.završetci tri peptidna lanca: A. koja su posledica nedostatka odgovarajućih enzima. Najveći deo peptidnih lanaca ima β. Slika 3.tri peptidna Ianca.Trodimenzionalni model α-himotripsina određen merenjem difrakcije X-zrakova. Poznavanje hemijske strukture enzima omogućilo je da se objasne njihove karakteristične osobine katalizatora. Druga osobina je specifičnost enzimske katalize koja se sastoji u tome da ubrzavaju samo jedan od mogućih puteva razlaganja ili sinteze određenog jedinjenja. Zbog ovih osobina enzima mogu u ćeliji da teku istovremeno najrazličitije hemijske reakcije a da ih ne uspore i ne zakoče sporedni produkti. i asparaginska kiseiina 102 verovatno je uključena u katalitički proces.presavijenu strukturu. Da je to tačno potvrđuje i otkrivanie naslednih oboljenja (galaktozemija i neke anemije). Aktivni centar obrazuju ostaci histidina na polužaju 57 i serina na položaju 195.1 . odnosno sa 100% prinosom. Posle .

koju može da napadne enzim i drugo.2 Aktivni centar acetilholin-esteraze Iz ovog primera vidimo da aktivni centar omogućava da se supstrat veže za enzim slabom nekovalentnom vezom (u našem primeru jonskom). Dokazano je da najmanje dve strukturne osobine supstrata i enzima određuju specifičnost reakcije. aktivni centar αhimotripsina sastoji od ostatka histidina na položaju 57 i serina na položaju 195 (slika 3. Vrlo često grupe pripadaju ostacima aminokiselina s udaljenih delova peptidnog lanca. Uzmimo kao primer reakciju acetilholin-esteraze. ali koje su približene jedna drugoj zbog presavijanja lanaca usled specifične konformacije enzima. Veza se ostvaruje za negativni anjonski položaj na enzimu tako da se ostatak acetilholina tačno upravi na katalitičko mesto enzima. Pošto su enzimi proteinskog karaktera. serina. Na slici 3. predstavljen je aktivni centar acetilholin-esteraze. mora da ima neku drugu funkcionalnu grupu pomoću koje se vezuje za enzim. aktivno učestvuje u katalizovanoj reakciji.vezivanja supstrata to mesto.) ili metalni joni metalo-enzima. koje se naziva estarski položaj. koja teče na sledeći način: Veza koju napada enzim je estarska veza između holina i sirćetne kiseline. koje učestvuju u vezivanju supstrata i nastajanju enzim-supstrat kompleksa. aktivni centar je sastavljen od izvesnog broja blisko grupisanih funkcionalnih grupa.1).2. Slika 3. Ovo objašnjava veliku osetljivost enzima na promenu njihove tercijerne strukture odnosno na denaturaciju. histidina. koje se zove »aktivni centar« enzima. cisteina i dr. Na taj način je omogućen kontakt supstrata sa katalitičkim . To katalitičko mesto. Pozitivno naelektrisana kvaternerna amonijum-grupa acetilholina je ona kojom se vezuje supstrat za enzim. ima ostatak serina. Ove grupe su bočni lanci amino-kiselina (npr. Prvo supstrat mora da ima određenu hemijsku vezu. Slobodni elektronski par na -OH grupi serina aktivno učestvuje u reakciji. Tako se npr.

Enzim vezuje svoj faktor različitom jačinom afiniteta. 3. oni se uglavnom rastvaraju u vodi i razblaženim rastvorima soli. tripsin. Kofaktor može da bude metalni jon ili kompleksni organski molekul. koji se sastoje od proteinske komponente i neproteinske kofaktora. koji su vezani za strukturne elemente ćelije. kod koje je broj pozitivnih i negativnih naboja jednak. kao i svi proteini. Mnogi enzimi su.centrom. naziva se koenzim Proteinski deo se zove apoenzim. Ako se kofaktor teško odvaja od enzima i u toku izolovanja ostaje vezan za enzim. Kofaktori su obično stabilni pri zagrevanju. lizozim i ribonukleaza. Najlakše se talože kod izoelektrične tačke. Izuzimajući enzime. Koenzim + apoenzim → holoenzim . koji se sastoje samo od polipeptidnog lanca. međutim složeni (konjugovani) proteini. Enzimi su amfoliti. Detaljni mehanizmi enzimski katalizovanih reakcija opisani su u udžbenicima enzimolcgije. koji se naziva koenzim ili prostetična grupa. Zbog velike molekulske težine mogu dijalizom da se odvoje od soli i jedinjenja manje molekulske težine.3 KOENZIMI I PROSTETIČNE GRUPE Neki enzimi su prosti proteini. U ovu grupu spadaju hidrolitički enzimi: pepsin. tada se naziva prostetična grupa i smatra se da je integralni deo enzima. dok je većina proteina labilna. U slučaju kada se kofaktor vezuje za enzim slabim nekovalentnim vezama i lako se i reverzibilno odvaja od enzima. Katalitička aktivnost enzima zavisi od pH sredine i svaki enzim pokazuje optimalnu aktivnost kod određenog pH. a posle završetka reakcije nastali produkt se oslobađa. Spadaju u globularne proteine i na površini svoga molekula sadrže pozitivne i negativne naboje.

koji imaju metal kao kofaktor.U tabeli 3. sastavni deo njenog katalitičkog centra. u kojoj će meri pojedini koenzim učestvovati u reakciji. Postoji principijelna razlika u metaboličkoj ulozi između koenzima i prostetične grupe. koji se zbog toga često naziva kosupstrat. pa i čitave molekule (monosaharid.1 Enzi . jer reaguju sa supstratom mol pro mol. U tabeli 3. Koenzimi ne odgovaraju strogoj definiciji katalizatora. Tabe la 3.1 navedeni su enzimi. najčešće nukleotidnog karaktera. jer se vraćaju u prvobitno stanje tek pošto reaguju sa drugim supstratom.4).). a drugi je adenilna kiselina. koja ubrzava razgradnju H2O₂. Koenzim može da učestvuje u reakcijama svih enzima određenog ćelijskog prostora. takvi enzimi katalizuju različite reakcije. Takvi kofaktori se kao i svi nukleotidi sastoje od : baze + riboze + fosforne kiseline. uronsku kiselinu i sl. zavisiće od njegove stacionarne koncentracije i standardnog redukcionog potencijala reakcije E'o. čiju promenu katalizuje odgovarajući enzim. sudeluje isključivo samo u jednoj reakciji specifičnoj za taj enzim. Oni obično tokom reakcije oduzimaju ili predaju supstratu neke atome (npr. formil i dr. U takvim enzimima metalni jon može da ima jednu od dve moguće uloge. Koenzimi i prostetične grupe su pored metala i metalo-porfirina. Prostetična grupa međutim. Koenzimi i prostetične grupe omogućavaju da enzimske reakcije teku stehiometrijski. Znači da se tokom enzimske reakcije ne menja samo supstrat. Na osnovu gornjeg možemo da kažemo da različiti enzimi mogu da imaju iste koenzime ili prostetične grupe. H2) ili različite funkcionalne grupe (amino. Može da služi kao most za vezivanje supstrata i enzima stvarajući koordinacioni kompleks ili može da ima ulogu katalitičke grupe. već i koenzim. od kojih jedan nukleotid sa-drži kao bazu neki vitamin B-grupe. koji su na njega specifični. Tako su npr. pa bila ona i dvostepena (slika 3. Vrlo često su i di-nukleotidnog karaktera.1 dat je pregled koenzima i prostetičnih grupa metaloporfirinskog i nukleotidnog karaktera.). jer specifičnost enzima zavisi samo od proteinske komponente. atomi gvožđa u katalazi. koji koristi isti koenzim. metil. Iako imaju iste kofaktore.

Tabela 3. uronske kiseline fosforil-holin i slične grupe ostatak H2SO4 metil-grupu C2-aldehidnu grupu. aktivne grupe katalaze. dekarboksilacije amino kiselina i racemaze acetil i druge kiselinske ostatke. Biotin Kobalamin . peroksidaza i citohroma ostatak H3PO4 sa energijom šećer.Koenzimi i prostetične grupe Ime i skraćenica Nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) Nikotinamid-adenin dinukleotid fosfat (NADP)+ Flavin nukleotidi (FMN i FAD) Gvožđe-protoporfirini Grupa koju prenosi i tip reakcije vodonik vodonik vodonik elektrone.8-ditio-n-oktanonska (liponska) kiselina Tetrahidrofolna kiselina (KoF) Biotin Kobamid Pantotenska kiselina Liponska kiselina Folna kis. akceptor vcdonika i acil grupa. kao i primer enzima koji sadrži prostetičnu grupu i kofaktor metal. oksidativne dekarboksilacije amino grupu. oksidativna dekarboksilacija formil grupu CO2 pomera karboksilnu grupu unutar molekula Sadrži vitamin Niacinamid Niacinamid Riboflavin Ne Adenozin trifosfat (ATP) Uridin difosfat (UDP) Citidin dfosfat (CDP) Fosfo-adeniI-suIfat Adenozil-metionin Tiamin pirofosfat (TPP) Ne Ne Ne Ne (metionin) Tiamin Piridoksal fosfat Piridoksin Koenzim A (Ko-A) 6. sinteza i oksidacija masnih kis.Uzmimo nekoliko primera enzima koji imaju isti koenzim.2 .

a drugi redukciju pirogrožđane kiseline. Struktura NAD data je na slici 3. iz koje se vidi da se primanje i otpuštanje vodonika odnosno oksido-redukcija. a u drugoj reakciji se oksiduje predajući vodonik pirogrožđanoj kiselini (slika 3.3. kada je koenzim adenozin- . Neka nam kao primer dva enzima sa istim koenzimom posluže: fosfotriozo-dehidrogenaza (enzim I) i dehidrogenaza mlečne kiseline (enzim II).3 .3.4). dešava na delu nikotinamida.1 NIKOTINAMID-ADENIN-DINUKLEOTID (NAD)-SPECIFIČNE DEHIDROGENAZE Veliki broj enzima koji katalizuju oksidaciju različitih supstrata (oksidoreduktaze) imaju isti koenzim nikotinamid-adenin-dinukleotid NAD. U velikom broju slučajeva. Prvi enzim katalizuje oksidaciju glicerinaldehid-3-fosfata.3. koji reverzibilno prima i otpušta dva atoma vodonika. Slika 3. U prvoj reakciji koenzim NAD+ prima vodonik od glicerinaldehida i redukuje se u NADH. Značaj koenzima u metabolizmu je baš u tome što posreduju između različitih enzima i na taj način povezuju čitav niz metaboličnih promena.Struktura oksidovanog NAD (a) i mesto oksido-redukcije (b) Enzimska reakcija supstrata (X) se obično piše: XH2 + NAD+ ↔ X + NADH + H+ U toku reakcije NAD se redukovao u NADH i oslobođen je jedan ekvivalent kiseline odnosno H+.

5). aminokiselina se oksiduje u ketokiselinu preko iminokiseline (slika 3.3.2 FLAVINADENIN-NUKLEOTID REDUKTAZE SPECIFIČNE OKSIDO- Veliki broj oksidoreduktaza ima za prostetičnu grupu flavinadenindinukleotid (FAD) ili mononukleotid (FMN). Na primeru oksidativne desaminacije D-aminokiseline pod dejstvom oksidaze.Reakcija oksidativne desaminacije D-aminokiselina (Učestvovanje istog enzima u dve reakcije) Iz strukture FAD i FMN se vidi da se oksido-redukcija odigrava na izoaloksazinskom prstenu. on se vraća u oksidovani oblik tako što predaje vodonik drugom supstratu. Reakcija oksidacije supstrata teče tako da prostetična grupa prima vodonik i redukuje se: XH2 + FDA ↔ X + FDAH2 Pošto je prostetična grupa čvrsto vezana za supstrat.Učestvovanje istog koenzima (NAD+) u dve oksidoredukcione reakcije 3. . Slika 3.trifosfat (ATP). a ponovo se vraća u oksidovano stanje (FAD) predajući vodonikove atome drugom supstratu u ovom slučaju kiseoniku. on i energetski obogaćuje supstrat i na taj način omogućava endergonske procese. Slika 3.5 . prostetična grupa prvo prima dva atoma vodonika od aminokiseline.4 . U toj reakciji.

4 KARAKTERISTlČNE OSOBINE BIOLOŠKE KATALIZE Enzimi su katalizatori žive materije. a ne pojavljuje se kao krajnji proizvod reakcije. pod uslovom. koja ih sama i stvara. oni moraju na neki način da reaguju sa supstratom. jer nastali proizvodi koče (inhibiraju) njegovo dejstvo. Čisti enzim je plavo obojeni protein. koju katalizuje specifična oksidaza teče na sledeći način: askorbinska kis.3. 3. + 1/2 O₂→ redukovana askorbinska kis. da bi izvršili svoju funkciju. Međutim. jer 1 mol enzima katalizuje promenu 10 000 do 1 000 000 mola substrata u jedinici vremena. Katalitička efikasnost enzima je vrlo velika.3 OKSIDO-REDUKTAZE SA METALOM KAO KOFAKTOROM Reakcija aerobne oksidacije askorbinske kiseline (vitamin C). Naravno. Naprotiv. koju je katalizovao. Kataliza je. Prema Ostwald-ovoj definiciji količina i hemijski sastav katalizatora se ne menja posle hemijske reakcije. Pored toga aktivnost bioloških katalizatora opada tokom reakcije. koji sadrži 8 atoma bakra čvrsto vezanih za proteinsku komponentu. da vremenom toliko promene svoje fizičke osobine. 3. Tako vrlo mala količina platine katalizuje sjedinjavanje skoro neograničene količine vodonika i kiseonika u vodu.karboksilaza. U toku oksidacije bakar prelazi iz dvovalentnog u jednovalentno stanje primanjem jednog elektrona: Cu2+ Cu+ U ovakvom slučaju prostetična grupa metala služi kao prenosilac elektrona. . Efikasnost katalizatora se izražava u broju molova substrata koji se menja u jedinici vremena. Vrlo upadljiva osobina enzima kao i svih katalizatora je da su efikasni u malim količinama.U poglavlju biosinteze masnih kiselina dat je još jedan primer reagovanja prostetične grupe (biotina) sa dva supstrata u reakciji koju katalizuje acetil-koenzim A. međutim. + H2O. Na primer: 2H2 + O2 2H2O Na osnovu ove definicije ne sme se zaključiti da katalizatori ne učestvuju u reakciji. kod velikog broja katalizatora se opazilo. Pod katalizatorom se podrazumeva supstanca koja ubrzava jednu hemijsku reakciju. da se ne dešava ništa što bi dovelo do promene katalitičkih osobina platine. poznata pojava u hemiji. da izgube katalitičko dejstvo.

ali ne utiče na njen položaj.Reakcija aspartaze 3. jer je fumarna kiselina optički inaktivna. Prema rečima Dixon-a. Ovaj enzim pokazuje i stereospecifičnost. katalizuju samo jednu vrstu promene i to često samo jednog supstrata. Npr.6 . platina može da katalizuje redukciju s molekulskim vodonikom desetine i hiljade jedinjenja različite strukture.6). a i sam život bi bio nemoguć«. Međutim. međutim. Naprotiv. apsolutno specifični su oni koji katalizuju samo jednu reakciju određenog suptrata. On teorijski može da ubrza reakciju oba pravca. peptida odnosno glikozida. Slika 3. (Slika 3. u kom će pravcu katalizator da ubrzava uspostavljanje ravnoteže zavisi od promene slobodne energije. peptidnu ili glikozidnu vezu različitih estara. i Webb-a: »Specifičnost enzima je najvažniji biološki fenomen bez koga normalni metabolizam žive materije ne bi mogao da postoji. koja počiva na strukturnoj komplementarnosti enzima i supstrata. Nisko specifični su oni enzimi koji deluju samo na određenu hemijsku vezu: hidrolizuju estarsku. . aspartaza katalizuje reverzibilnu adiciju NH3 na dvogubu vezu fumarata pri čemu nastaje L-aspartat. Neorganski katalizator npr. Enzimi. iako postoji teorijska mogućnost da nastane Daspartat. Kod takvih reakcija uspostavljanje ravnotežnog stanja moguće je u oba pravca: Katalizator ubrzava uspostavljanje ravnoteže reverzibilnih reakcija.Jedna od najvažnijih osobina enzima je njihova specifičnost. Produkt reakcije je L-aspartat pri čemu se ostvaruje asimetrična sinteza.5 KATALIZA REVERZIBILNIH PROCESA Sve hemijske i biohemijske reakcije su teorijski reverzibilne i teže ka jednom ravnotežnom stanju. Ona ne katalizuje adiciju na slična jedinjenja: estar ili amid fumarne kiseline.

jer kamen pada na niži nivo potencijalne energije. one teku same od sebe. Obrnuto. kao i kod kotrljanja kamena niz strmu ravan ili prelaženja vodene pare na hladnije mesto. Hemijske reakcije tokom kojih dolazi do oslobađanja energije. ravnoteža ss nalazi na sredini. Razlog je isti. Polazne supstance spontanih reakcija sadrže više energije od krajnjih proizvoda i baš zbog toga takve reakcije teku u pravcu smanjenja slobodne energije. Ravnotežno stanje reverzibilne reakcije okarakterisano je konstantom ravnoteže. U svim slučajevima dolazi do smanjenja slobodne energije. Katalizator može da ubrza samo spontane reakcije da teku brže. Egzergonske reakcije su spontane. a promena slobodne energije ima negativni znak (-ΔG). Pod slobodnom energijom podrazumeva se ona količina energije koja na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno) može da pređe u maksimalni rad: mehanički. reakcije kojima treba dodati energiju nazivaju se endergonske. koja se oslobađa. to znači — kad počnu da teku. ako je K> 1. osmotski. a ako je K< 1. To je konstanta ravnoteže i prema definiciji je za gornju reakciju data odnosom: K= Vrednosti u srednjim zagradama označavaju molarne koncentracije. jer između njih postoji sledeća povezanost: . Ako je konstanta ravnoteže K= 1.Za vreme svake hemijske reakcije dolazi do promene slobodne energije. ravnoteža je pomerena u desno. Ona pokazuje kakav je odnos molarnih koncentracija krajnjih i početnih supstanci u momentu ravnoteže. Slobodna energija se obeležava sa ΔG. a hemijska reakcija spontano teče u pravcu nastajanja jedinjenja sa manjim sadržajem slobodne energije. Iz konstante ravnoteža reverzibilne reakcije može da se izračuna promena slobodne energije. električni i hemijski. Uobičajeno je da se krajnji proizvodi reakcije pišu u brojitelju. U ravnotežnom stanju je taj odnos molarnih koncentracija svih članova reverzibilne reakcije konstantan i ne zavisi od početnih koncentracija. onda je pomerena na levu stranu. a dodata energija ima pozitivni znak (+ΔG). nazivaju se egzergonske reakcije. a polazne supstance u imenitelju.

Međutim. a to znači bilo da započne reakcija sa fumaratom. Eksperimentalno se može da dokaže da je reakcija reverzibilna. a odnos molarnih koncentracija manji.62 kJ. koja je mogućna i bez katalizatora. sledeća reakcija: . u momentu ravnoteže njihov odnos će biti 1 :4. tada je gornji izraz jednak jedinici: Pošto je logaritam od 1 jednak nuli.U jednačini R je gasna konstanta. Katalizator ne može da pomeri krajnje ravnotežno stanje. to ceo drugi sabirak u jednačini otpada. a izraz je odnos molarnih koncentracija na početku reakcije. Kada odnos molarnih koncentracija tokom reakcije postane jednak konstanti ravnoteže date reverzibilne reakcije: tada je promena slobodne energije jednaka nuli. jer je ΔG=-RT ln K+ RT ln K=0 Znači da hemijski sistem u ravnotežnom stanju ne može da daje energiju. koja se dobija pod takvim uslovima naziva se »standardna promena slobodne energije« i obeležava se sa ΔG° ΔG°= -RT ln K U dekadnom sistemu je ΔG°= -4.3. T apsolutna temperatura. Primenimo gornje izlaganje na reakciju koju katalizuje fumaraza: HOOC-CH = CH-COOH + H2O ↔ HOOC-CH2-CH(OH)-COOH fumarna kiselina jabučna kiselina ΔG° = . bilo sa jabučnom kiselinom. Svaka enzimski katalizovana reakcija teče dok se ne uspostavi ravnoteža. Konstanta ravnoteže =4.575 T log K Iz iste jednačine se vidi da promena slobodne energije zavisi od konstante ravnoteže i odnosa koncentracija na početku reakcije. Ukoliko je konstanta ravnoteže veća. U slučaju kada međusobno reaguju jedinice aktivnosti svih komponenata (=1 M). Vrednost slobodne energije. utoliko dolazi do većeg oslobađanja energije kada reakcija teče s leva na desno i obrnuto.

. fosfoenol-piruvat + ADP piruvat + ATP.45 kJ 2. pošto proizvod dalje reaguje i druga ga reakcija mora stalno da nadoknađuje. čija veličina ne zavisi od prisustva druge. lanac disanja. onda se ona preko njega prenosi na drugu reakciju: A→B→C→D. ravnoteža pomera. Uzmimo kao primer dve reakcije glikolitičkog niza: 1. One su povezane u nizove (od 2—20). Ako dve rekacije teku A→B C→D nezavisno jedna od druge. ciklus limunske kiseline. Životinje i čovek koriste energiju. da se praktično može smatrati ireverzibilnom. svaka od njih je praćena sebi svojstvenom promenom slobodne energije. Obično se tada kaže da se uklanjanjem jednog proizvoda reakcije. ΔG° = . Jedina mogućnost pomeranja ravnoteže neke reakcije postoji ako se spregnu dve enzimski katalizovane reakcije na taj način. Na ovaj način mogućno je kanalisanje i regulisanje enzimskih reakcija. Takvi nizovi kao npr.9 x 10 pomerena je toliko na desnu stranu u momentu ravnoteže. a konstanta ravnoteže 2. glikolitički. reakcije povezane zajedničkim intermedijerom koji sadrži određenu količinu energije.31. da se u jednoj reakciji neprekidno troši proizvod druge reakcije. da se ravnoteža nikada ne postiže. Jedan od najvažnijih osobina živih bića je da mogu da koriste energiju svoje okoline pod izotermnim uslovima. su međusobno povezani i grade mrežu konvergentnih ili divergentnih puteva. . ATP+α-D-glukoza ADP+α-D-glukozo-6-fosfat . koje imaju zajedničke intermedijere tako da je proizvod jedne reakcije supstrat druge. Životinje su jedna vrsta izotermne hemijske mašine.fosofo-enolpiruvat +H2O ↔ piruvat + fosfat čija je vrednost ΔG°-62. koja je hemijski vezana u sastojcima hrane. međutim reći. međutim.0kJ. Bolje je. Stotine enzimskih reakcija u ćeliji ne teku nezavisno jedna od druge. Ako su. Izotermno korišćenje hemijske energije je mogućno jedino povezivanjem enzimskih rekacija.

ΔG°= -16,7kJ Velika vrednost promene standardne slobodne energije pokazuje da su reakcije pomerene na desnu stranu i da nisu reverzibilne pod intracelularnim uslovima. Produkt prve reakcije ATP u kome je konzervirana njena slobodna energija je supstrat druge reakcije, koji je na taj način snabdeva energijom i čini spontanom. Zbog povezivanja enzimski katalizovanih reakcija u živoj materiji nikada ne dolazi do hemijske ravnoteže, već se naprotiv ravnoteža stalno pomera, tako da se energija maksimalno koristi. U ćeliji vlada »stacionarna« ravnoteža između energije koju prima (u vidu hrane) i energije koju troši za najrazličitije životne potrebe. 3.6 KATALITIČKO DEJSTVO

Iz običnog života nam je poznato da mnoge zapaljive i reaktivne supstance, kao što je benzin ili praskavi gas, mogu da stoje vrlo dugo da se ne zapale i da ne nastupi reakcija. Međutim, kada unesemo varnicu ili katalizator, benzin će se zapaliti, a praskavi gas će uz burnu eksploziju preći u vodu. Slično će i vodonik-peroksid početi da se raspada na vodu i kiseonik, ako povisimo temperaturu ili ako dodamo neki katalizator (platinu ili enzim katalazu) 2 H2O2 2 H2O + O2

Znači da za odigravanje jedne energetski mogućne hemijske reakcije nije dovoljno da molekuli dođu samo u kontakt, nego im treba dodati izvesnu početnu energiju, koja će ih aktivisati toliko, da pri njihovom sudaru dođe do hemijske promene. Kinetička energija molekula u jednom sistemu nije ravnomerno raspoređena (slika 3.7). Neki imaju manju, neki veću količinu energije. Do hemijske reakcije dolazi samo kada se sudare »aktivni« molekuli tj. takvi koji sadrže znatniju količinu kinetičke energije. To mogu da budu i »nadraženi« molekuli, čiji se pojedini elektroni nalaze na većem energetskom nivou ili takvi, čija se unutrašnja struktura razlikuje od najpostojanije. Početna energija, koju je potrebno dodati za aktivisanje molekula naziva se energija aktivacije. Ukoliko je za neku reakciju potrebna veća energija aktivacije, utoliko je ta reakcija tromija. Za vrlo reaktivne supstance energija aktivacije je mala (tabela 3.3)
Slika 3.7 Rasp odel

Potrebu da se doda izvesna količina energije aktivacije za pokretanje hemijskih reakcija objašnjava teorija prelaznog stanja. Prema ovoj teoriji da bi jedna reakcija krenula između X i Y, treba prvo da se stvori

aktivni kompleks (X—Y), koji može da nastane sjedinjavanjem aktivisanih molekula. Njihov broj je mali (šrafirani deo na slici 3.7). Aktivni kompleks sadrži veću količinu slobodne energije i sposoban je da savlada energetsku barijeru za pokretanje reakcije (slika 3.8).

Slika 3.8 - Energetska barijera između polaznih supstanci (X+Y) i krajnjeg produkta Z

Rekli smo da raspadanje H2O2 može da se ubrza ne povisujući temperaturu, ako se doda katalizator (Pt ili enzim katalaza). Dodatak katalizatora, formalno gledano, je analogan povišenju temperature, jer i u jednom i u drugom slučaju dolazi do ubrzanja reakcije. U suštini, međutim, postoje duboke principijelne razlike između ubrzanja reakcije izazvane povišenjem temperature i dodatkom katalizatora. U prvom slučaju se energija dodaje spolja do one vrednosti koliko iznosi energija aktivacije za datu reakciju. Osim toga pri povišenju temperature dolazi kod povratnih reakcija i do pomeranja ravnoteže. Ubrzanje reakcije dodatkom katalizatora posledica je baš snižavanja energije aktivacije.

Tabela 3.3 - Zavisnost poluvremena trajanja monomolekulske reakcije od potrebne energije aktivacije

Iz tabele 3.3 se vidi da sniženje aktivacije za samo 20 kJ (od 120 na 100 kJ) skraćuje njeno trajanje od jedne godine na 3 časa. Energija aktivacije enzima kreće se od 25 do 5,5 kJ (katalaza), to znači da se one odigravaju u milionitom delu sekunde. Munjevito dejstvo enzima ostvaruje se nastajanjem serije aktivnih intermedijera (slika 3.9; Tako je npr. dokazano da postoje četiri prelazna aktivna kompleksa kod enzima peroksidaze. Objašnjenje tačnog mehanizma akcije pojedinih enzima zahteva poznavanje njegovog aktivnog centra. U svakom slučaju ubrzanje se postiže vezivanjem supstrata i njegovom pogodnom orijentacijom u aktivnom centru.

Slika 3.9 - Smanjenje energije aktivacije enzimskih reakcija

3.7

KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA

Sve što je u vezi sa brzinom hemijskih reakcija, njihovim tokom i mehanizmom obrađuje hemijska kinetika. Enzimi su okarakterisani hemijskom reakcijom koju katalizuju. Svaka promena enzimskog molekula odražava se na brzinu katalizovane reakcije. Zbog toga je merenje brzine enzimskih reakcija od izuzetne vrednosti posebno za kliničku dijagnostiku, jer omogućava praćenje normalnog metabolizma i otkrivanje metaboličnih poremećaja. Brzina se u fizici definiše kao promena puta u jedinici vremena, a u hemiji kao promena koncentracije u jedinici vremena: Za reakciju : A

→ P, ona može da se izrazi smanjenjem koncentracije polazne supstance ili povećanjem koncentracije produkta (P): ili Brzina hemijske reakcije zavisi od: prirode reagujućih supstanci, njihove koncentracije, temperature, pritiska, prisustva katalizatora. U ćeliji se

reakcije odigravaju na konstantnoj temperaturi i pritisku (izotermno). Pod tim uslovima brzina reakcije je upravo proporcionalna njenoj konstanti i koncentraciji reagujućih supstanci: A predstavlja molarnu koncentraciju. Kada je A = 1 M, v = k. Prema tome konstanta brzine (k) odgovara onoj brzini date reakcije kada reaguju jedinice koncentracije (=1M). Ako je brzina reakcije proporcionalna koncentraciji jednog reaktanta, kažemo da je to reakcija prvog reda. Ako zavisi od koncentracije dvaju reaktanata, onda je to reakcija drugog reda itd. Kada brzina reakcije ne zavisi od koncentracije reaktanata, to je reakcija nultog reda. Za reakcije prvog reda poluvreme reakcije, odnosno momenat kada početna koncentracija padne na polovinu, ne zavisi od početne koncentracije, već samo od konstante brzine

3.8

MICHAELIS — MENTENOVA TEORIJA

Brzina enzimski katalizovanih reakcija, na konstantnoj temperaturi i pH, zavisi i od koncentracije supstrata (S) i enzima (E). Kod konstantne koncentracije enzima, brzina katalizovane reakcije ne raste linearno sa povećanjem koncentracije supstrata, kao što je to slučaj kod ne-enzimskih reakcija. Na slici 3.10 prikazan je uticaj povećane koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije pri E = konst. Iz slike se vidi da brzina enzimske reakcije raste sa povećanjem koncentracije supstrata po hiperboli, a ne linearno. Kod jedne određene koncentracije supstrata postiže se zasićenje i maksimalna brzina (Vmax). Na osnovu gornjih zapažanja Michaelis i Menten-ova izneli su svoju teoriju o međusobnom delovanju enzima i supstrata i enzimskoj kinetici. Njihova teorija predstavlja osnovu kvantitativne analize enzimske kinetike i inhibicije. Prema toj teoriji tok enzimske reakcije

…1

teče na sledeći način: Enzim prvo reaguje sa supstratom i gradi enzim-supstrat kompleks:

k₁ je konstanta brzine nastajanja kompleksa (ES) i zavisi od osobine enzima i supstrata, a k2 je konstanta brzine razlaganja kompleksa (obmuta reakcija) i zavisi od osobine ES. U drugom stupnju, enzimsupstrat kompleks se razlaže na produkt P, a enzim se oslobađa:

…2
I ovaj proces zavisi od konstante brzine razlaganja kompleksa (k ₃) i konstante brzine obrnute reakcije k4. Smatra se da su obe reakcije reverzibilne.

Slika 3.10 - Uticaj koncentracije supstrata na brzinu enzimske reakcije

Michaelis i Menten-ova. su zapazili da je postizanje maksimalne brzine, odnosno moment zasićenja enzima sa supstratom, karakterističan parametar za svaki enzim i njegov supstrat. Ova vrednost nije ništa drugo nego odnos konstanti brzina reakcije razlaganja enzim-supstrata kompleksa i njegovog nastajanja:

…3
Ukoliko su brzine razlaganja kompleksa veće (jednačine 1 i 2) utoliko je afinitet enzima prema supstratu manji, a vrednost Km je veća. Pošto nastajanje enzim-supstrat kompleksa od slobodnog enzima i produkta reakcije, eksperimentalno ne može da se registruje, smatra se da je vrednost konstante brzine te reakcije k4 tako mala da može u jednačini 3. da se izostavi pa dobijamo izraz odnosa konstanti, koji se naziva Michaelis-ova konstanta. Njena jedinica je Mol/1 pošto i konstante brzine imaju jedinicu Mol/litra:

…4
Michaelis-ova. konstanta se za različite enzime kreće u granicama od 10-2 do 10-5 mola na litar (10 do 0,01 mM). Vrednost Km može eksperimentalno da se odredi merenjem brzine reakcije y i iznalaženjem maksimalne brzine Vmax kod poznatih koncentracija supstrata. Ako detaljno posmatramo jednačine 1 i 2, onda će brzina nastajanja kompleksa [ES] da bude proporcionalna koncentraciji slobodnog enzima [E—ES] i koncentraciji supstrata:

…5
Pošto se razlaganje supstrata dešava i u reakciji 1 i 2, to će brzina iznositi:

…6
Znak (—) je stavljen jer se smanjuje koncentracija [ES] U momentu ravnoteže dolazi do izjednačavanja brzina razlaganja i nastajanja [ES], pa ćemo izjednačiti jednačine 5 i 6:

ako u ovoj jednačini prenesemo konstante na desnu stranu dobićemo:

…7
Na osnovu jednačine 7. koncentracija enzim-supstrat kompleksa iznosi:

…8
Brzina koju mi eksperimentalno merimo je brzina nastajanja produkta (jednačina 2), a ona je proporcionalna koncentraciji [ES]:

…9
Ako u jednačinu 9. uvedemo vednost za [ES] (jednačina 8) dobićemo da je:

…10
Pošto je maksimalna brzina proporcionalna prisutnoj koncentraciji enzima:

…11
Zamenom ove vrednosti u jednačinu 10, dobijamo MichaelisMentenovu jednačinu, koja nam omogućava da odredimo Km merenjem brzine reakcije:

…12
Ako se na slici grafički iznađe ona koncentracija supstrata, kod koje je postignuta polovina maksimalne brzine:

skraćivanjem Vmax, jer se nalazi i s leve i desne strane dobijamo: odnosno

Tabela 3.4 - Vrednosti Km nekih enzima
Enzim i (supstrat) Katalaza (H2O2) Heksokinaza (glukoza) (fruktoza) glutamat-dehidrogenaza (glutamat) (αketoglutarat) (NH+4) 0,12 2,0 57 0,15 1,5 25 Km (mM)

Michaelisova konstanta Km odgovara, dakle, onoj konccntraciji sapstrata sa kojom se postiže polovina rnaksimalne brzine. Njena vrednost ne zavisi od koncentracije enzima. U tabeli 3.4 date su vrednosti Km za razne enzime. Njena vrednost zavisi od strukture supstrata, pH i temperature. Michaelis-Mentenova jednačina može da se transformiše u druge oblike. Najpoznatiji je oblik Lineweaver—Burk, pomoću koje može tačnije da se odredi Vmax. Detalji se mogu naći u udžbenicima i

praktikumima enzimologije. 3.9 UTICAJ pH i TEMPERATURE NA AKTIVNOST ENZIMA

Aktivnost enzima zavisi od jonskog sastava sredine, a naročito od koncentracije vodonikovih jona. Svaki enzim pokazuje maksimalnu aktivnost kod jedne određene koncentracije vodonikovih jona, koja se zove optimalni pH. Iznad i ispod ove vrednosti, aktivnost se smanjuje. Najveći broj enzima ima optimalni pH u blizini neutralne tačke, ali ima takvih koji su aktivni u kiseloj (npr. pepsin) odnosno u alkalnoj sredini (npr. alkalna fosfataza, arginaza).

Slika 3.11 - pH-optimum pepsina, papaina i tripsina (a) holinesteraze i arginaze (b)

3.10

INHIBITORI

Inhibitori su supstance koje inaktivišu enzime ili smanjuju njihovu sposobnost da katalizuju specifičnu reakciju. Njihovo dejstvo može da bude reverzibilno i ireverzibilno. Reverzibilni inhibitor se obično veže za enzim nekovalentnom vezom u kompleks enzim-inhibitor (EI), koji može da disosuje u slobodni enzim i inhibitor. Ireverzibilni inhibitor se po pravilu, kovalentno vezuje za enzim bilo na mestu aktivnog centra, ili neko drugo, koje utiče na aktivni centar enzima. Ispitivanjem inhibicije može da se odredi čitav niz osobina jednog enzima, kao što su specifičnost, priroda aktivnog centra itd. Pomoću inhibitora su objašnjeni mnogi metabolički putevi, npr. glikoliza. Štaviše, ćelija pomoću svojih celularnih inhibitora reguliše sve metabolične puteve. Razlikujemo dve nekompetitivnu. vrste reverzibilne inhibicije: kompetitivnu i

Kompetitivna inhibicija se javlja kod enzima, koji nisu strogo specifični prema supstratu. Za njihov aktivni centar mogu da se vežu supstance koje su hemijski slične supstratu. Na taj način nastaje, pored enzim-supstrat kompleksa i enzim-inhibitor kompleks (E+I↔EI). Klasičan primer kompetitivne inhibicije je inhibicija malonske kiseline na sukcinat-dehidrogenazu. Ovaj enzim katalizuje oksidaciju sukcinata u fumarat, odstranjivanjem dva vodonikova atoma. Malonat liči na sukcinat, ima dva karboksilatna anjona, ali nema vodonikove atome na susednim C-atomima. Pošto i supstrat i inhibitor konkurišu ili kompetiraju za isto mesto na enzimu, ova pojava se zove kompetitivna inhibicija. Veličina kompetitivne inhibicije zavisi od relativnih koncentracija supstrata i inhibitora. Povećanjem koncentracije supstrata (ćilibarne kiseline) može inhibicija da se prevaziđe.

Slika 3.12 - Reakcija sukcinat-dehidrogenaze i formula inhibitora

Nekompetitivna inhibicija zavisi samo od koncentracije inhibitora i ne može da se spreči povećanjem koncentracije supstrata. Inhibitor_se,

dakle, vezuje za mesto na enzimu koje nije specifično za supstrat. Nekompetitivni inhibitori nemaju nikakve strukturne sličnosti sa supstratom. lako se ne vezuju za aktivni centar, oni smanjuju aktivnost enzima menjajući mu, verovatno, konformaciju ili neki deo koji je bitan za njegovu aktivnost. Najpoznatiji nekompetitivni inhibitori su supstance koje se reverzibilno vezuju na —SH grupu cisteina, koja je bitna za katalitičku aktivnost mnogih enzima. Joni teških metala (Cu 2+, Hg2+ i Ag+) reaguju reverzibilno sa —SH grupom, dajući merkaptide: Enzim – SH + Ag+ ↔ Enzim – S – Ag + H+ Enzime, koji imaju metalni jon kao kofaktor, inhibiraju reagensi koji vezuju metale. Tako cijanidi grade komplekse sa gvožđem i zbog toga inhibiraju enzime koji imaju ferohem kao prostetičnu grupu. Helirajući agensi (npr. EDTA = etilen-diamin-tetra-acetat) su nekompetitivni inhibitori. Ireverzibilna inhibicija, kao što samo ime kaže, se javlja kao posledica trajne promene enzimskog molekula ili funkcionalnih grupa bitnih za njegovu aktivnost. Najpoznatiji ireverzibilni inhibitori su alkilirajući agensi, kao što je jodoacetamid i toksična organofosforna jedinjenja, koja ireverzibilno reaguju, prvi sa —SH grupom, a drugi sa -OH grupom serinskog ostatka:

3.11

ODREĐIVANJE ENZIMSKE AKTIVNOSTI

Količina enzima odnosno njegova aktivnost u nekom biološkom materijalu određuje se merenjem brzine hemijske reakcije, koju dati enzim katalizuje. Merenje enzimske aktivnosti se radi na konstantnoj temperaturi (obično 30°C) i određenom pH. Obično se na vodenom kupatilu inkubira test-sistem koji sadrži:1. pufer, 2. supstrat i to se uzima koncentracija sa kojom se postiže zasićenje enzima, što znači da je potrebno znati Km enzima; 3. kofaktor ili metalne jone, u slučaju kada su potrebni. Za određivanje treba dakle, obezbediti optimalne uslove i odabrati takvu koncentraciju supstrata, da je početna reakcija proporcionalna samo koncentraciji enzima. Test počinje da se meri posle dodatka enzima, odnosno materijala u kome se on nalazi (serum, citozol, homogenat itd.). Tok reakcije se prati merenjem brzine

internacionalna jedinica (IJ) pod kojom se podrazumevala ona količina enzima koja katalizuje promenu 1mM supstrata u minuti. 200 na 195 mM. Ona se povećava u toku prečišćavanja enzima. 1 katal odgovara 6 x 107 intemacionalnih jedinica. fizički asocirani ni u jednom momentu svoje akcije.12 MULTIENZIMSKI SISTEMI U intaktnoj ćeliji enzimi deluju zajedno u uzastopnom nizu reakcija. Tako je preobražajni broj enzima karboanhidraze 36 000 000 na minut. tako da je proizvod prve enzimske reakcije supstrat druge i tako redom. Ovi enzimi nisu. U takvim sistemima mali molekuli supstrata difuzijom brzo nalaze svoj put od jednog enzima do drugog. Povećanje koncentracije produkta se meri specifičnim hemijskim ili spektrofotometrijskim metodama. verovatno. engl. Prelaskom na nove jedinice uzeta je kao mera ona količina enzima koja katalizuje promenu 1 mola supstrata u sekundi pod optimalnim uslovima. 3. Najjednostavniji je tip kada se individualni enzimi nalaze rastvoreni u citoplazmi u obliku nezavisnih molekulskih jedinki. jer je to mnogo tačnije. U). a ne nestajanje supstrata. Warburg je predložio da se za jedinicu aktivnosti uzme molarno dejstvo. nego smanjenje od npr.nastajanja produkta. Bolje se registruje rast koncentracije npr. Specifična aktivnost se definiše u jedinicama na mg proteina. Nova jedinica se zove katal. Količina enzima se definiše prema katalitičkoj aktivnosti. pod standardnim uslovima. Ređe se koristila tzv. najduže pola sata). koje se naziva preobražajni broj. od 0 do 5 mM. Promena koncentracije se registruje u što je moguće kraćim vremenskim intervalima (nekoliko minuta. . Poznate su tri vrste kompleksne molekulske organizacije multienzimskih sistema. Konvencionalan način izražavanja aktivnosti je u jedinicama (J. On pokazuje koliko se molova supstrata promeni dejstvom jednog molekula enzima (jednog aktivnog centra).

Svaki član multienzimskog sistema ima karakterističan Km za svoj supstrat i kofaktor. utoliko je verovatnije da je ugrađen u neku organelu ili drugu intracelularnu strukturu. Ovaj kompleks ne disosuje lako u pojedinačne enzimske molekule. Npr. Najorganizovaniji je treći tip enzimskih sistema. koji su asocirani u velikim supramolekulskim strukturama. a u stvari odvojeni enzimi nisu ni aktivni. Brzina pojedinih reakcija . Ukoliko je enzimski sistem kompleksniji.Tipovi multienzimskih sistema: a) rastvoreni multienzimski sistem u kojem intermedijeri difunduju. Tako su npr. koja katalizuje sintezu masnih kiselina iz acetil-koenzima A. U stvari u sistemu sintetaze masnih kiselina supstrati nikad ne napuštaju kompleks. čvrsto povezanih u obliku grozda. kao što su membrane ili ribosomi. b) multienzimski kompleks (intermedijeri se ne odvajaju od kompleksa): c) enzimski sistem asociran sa membranom. Drugi multienzimski sistemi su tako organizovani da su pojedini enzimi fizički povezani i zajedno funkcionišu kao enzimski kompleks. Ispitivanje kinetike multienzimskih sistema mnogo je složenije nego kinetike prostih enzima. sastoji se iz sedam vrsta enzima. Svakako da povezivanje enzima u kompleks ima svoj biološki smisao. jer se time ograničava razdaljina koju supstrat treba da pređe u toku niza reakcija. u lancu respiratornih enzima molekuli pojedinih enzima vezani za unutrašnju membranu mitohondrija i u stvari obrazuju deo njene strukture. sintetaza masnih kiselina kvasca.13 .Slika 3.

da bi podesila njegovu sintezu svojim potrebama. Znači da sam produkt automatski usporava sopstvenu sintezu. odnosno pre nego što počnu ireverzibilni stepeni. produkt P će se sintetizovati sve dok ima početne supstance A. ona koristi genijalan mehanizam povratnog sprega. Produkt obično inhibira enzim na početku niza reakcija. jer je ili koncentracija tog enzima ili njegovog supstrata ona koja ograničava brzinu sistema. Na donjoj slici je dat primer kontrole povratnog sprega na nizu reakcija. a krajnji proizvod koji utiče na enzim. kojom teče biosinteza citidin-trifosfata (CTP) od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata. ako je stepen B ↔ C ireverzibilan i ako bi produkt inhibirao stepen 3. U mnogim takvim sistemima prvu reakciju u nizu inhibira krajnji proizvod. . efektor ili modulator. tako da sinteza P može ponova da počne. 3. kao i količinom svakog enzima u reakcionom lancu.13 REGULATORNI ILI ALOSTERNI ENZIMI Najkarakterističnija osobina multienzimskih sistema je da sami regulišu brzinu reakcije celog niza. Obično jedna reakcija u nizu određuje brzinu celokupnog kompleksa. odmah čim njegova koncentracija pređe određenu granicu. E2 itd.određena je stacionarnom koncentracijom svakog intermedijera u nizu. Npr. ostajaće polazna supstanca A. tada bi došlo do nagomilavanja beskorisnog intermedijera C. On funkcioniše tako što produkt P inhibira jedan od enzima u nizu reakcija. Kada ćeliji nisu potrebne velike količine produkta P. odnosno kada koncentracija produkta P padne. pretpostavimo da u ćeliji teče sinteza produkta P u nizu reakcija: Svaki stepen ovog niza katalizuje cdgovarajući enzim (E 1. Ovaj prvi enzim u nizu se naziva regulatorni ili alosterni enzim. da ona teče samo s leva nadesno.) Nađeno je da su obično energetski uslovi niza reakcija takvi. nastali kompleks enzim-produkt (E—P) disosuje. Da bi ovaj mehanizam samoregulacije dobro objasnili. koju ćelija može da koristi u druge svrhe. Inhibicija je reverzibilna. ako umesto toga produkt inhibira prvi stepen. jer su neki stepeni ireverzibilni i zbog toga se ukupan položaj ravnoteže ne dostiže. Ako su svi potrebni kofaktori prisutni i svi enzimi niza aktivni. Međutim.

To su homotropni enzimi. kod koje su supstrat i inhibitor hemijski slična jedinjenja. regulišu i supstrat i specifični modulator. Drugu grupu. Potvrđeno je da oni mogu da disosuju u više manjih subjedinica. I ne ulazeći u egzaktne formule ovog niza reakcija. Do sada su poznate tri vrste regulatornih enzima.Biosinteza citidin-trifosfata (CTP). koju inhibira velika koncentracija samog CTP. Svi do sada poznati regulatorni enzimi su oligomerni proteini.15 Šem . a drugi nije aktivan. transkarbamilaza disosuje u osam subjedinica dva tipa. koja je član multienzimskog puta i tako kontroliše svoju sopstvenu sintezu. Zbog toga se pretpostavlja da regulatorni enzimi imaju više mesta za vezivanje supstrata. ovde je mehanizam inhibicije drukčiji od kompetitivne inhibicije. koji su osetljivi na svoj supstrat. Prema tome . homotropno-hetero-tropne. koje nije supstrat. reguliše specifično niskomolekulsko jedinjenje. ali vezuje CTP.Slika 3. dejstvujući na alosterni enzim na početku sinteze Kao što se vidi na slici krajnji produkt reakcije CTP inhibira prvi enzim (as-paratat-transkarbamilazu). Npr. heterotropni. Količina supstrata reguliše (modulira) njihovu brzinu. Jedan je aktivan. ali na njega ne deluje CTP. od kojih je Slika 3. Treću grupu. U prvu grupu spadaju takvi. koji se sastoje od više polipeptidnih lanaca. odmah se uočava da nema nikakve hemijske sličnosti između CTP-a i asparaginske kiseline.14 .

Na taj način se u srčanom mišiću forsira dobijanje energije od aerobne oksidacije. Određivanjem Michaelis-ove konstante izoenzima laktat-dehidrogenaze. . svaki ima svoju odgovarajuću vrednost Km. od kojih je svaka aktivna. a posebno za vezivanje modulatora.14 IZOENZIMI Neki enzimi mogu metodom elektroforeze da se odvoje u više frakcija. Izoenzime srčanog mišića (MH3 i H4) inhibira laktat. Ovakvi različiti multipli oblici jednog enzima nazivaju se izoenzimi. pokazalo je da. Pojednostavljena šema ovog kontrolnog mehanizma data je na slici 3.najmanje jedno katalitičko.15. izoenzimi skeletnih mišića. koji su energetski zavisni od glikolize. MH3. nisu osetljivi na veće koncentracije laktata. U različitim organima jedne vrste nalaze se različite frakcije ili samo određena frakcija izoenzima. Vidi se da se u jetri i mišićima nalazi uglavnom izoenzim M4. Obrnuto. koja se nalaze u raznim subjednicama enzima. Ova pojava je prvo opažena kod laktatdehidrogenaze (1957 g) koja redukuje piruvat u laktat.16 je dat elektroferogram izoenzima laktat-dehidrogenaze iz različitih organa belog pacova. 3. M3H. Pokazano je da se svaka frakcija sastoji od četiri peptidna lanca dva tipa u raznim kombinacijama: M4. Na slici 3. zbog koje dolazi do promene njegove katalitičke aktivnosti. Efekat modulatora se pripisuje promeni konformacije enzima. Heterotropni enzimi imaju posebno mesto za vezivanje supstrata. Izoenzimi predstavljaju u ćeliji još jedan mehanizam regulisanja određenih procesa. što omogućava dobijanje energije iz procesa glikolize. H4. M2H2. a u srčanom mišiću ima najviše izoenzima MH3 i H4. tako da je nastajanje laktata od piruvata vrlo malo.

tripsin kao tripsinogen. pepsin i dr. koji razlaže. 3.JET RA MIŠ IĆI DIJ AFR AG MA Slika 3. kreatin-kinaze. glutamat oksalacetat-transaminaze itd. Neaktivni oblik enzima zove se »zimogen«. Tako se pepsin luči u formi pepsinogena. izo-citrat-dehidrogenaze. tripsin. Ovaj tip aktivisanja zove se demaskiranje. a preteča enzima »proenzim«. da bi se na taj način tkivo žlezde sačuvalo od proteolize. Davanje trivijalnih imena sve većem i većem broju enzima dovelo je do . 3. pod određenim uslovima i sopstvene molekule (autoliza). Kod nekih enzima postoji mogućnost i autokatalitičkog aktivisanja. Utvrđeno je da su kod zimogenih oblika aktivni centri enzima zakriveni jednim oligopeptidom. himotripsin kao himotripsinogen. Hidrolitičkim dejstvom sone kiseline u stomaku ili proteolitičkim uticanjem enzima u tankom crevu (enterokinaza) odvaja se maska oligopeptida i aktiviše enzim.16 . Takav je slučaj kod tripsina. koji kao maska zaklanja aktivni centar od prisustva supstrata. emulzin.Elektroforetska slika izoenzima laktat-dehidrogenaze u raznim organima belog pacova.16 NOMENKLATURA I KLASIFKACIJA ENZIMA Enzimi koji su među prvima otkriveni. kao npr. dobijali su trivijalna imena koja su se i danas zadržala. Pored laktat-dehidrogenaze poznati su izoenzimi: malatdehidrogenaze. čim se oslobode prve količine enzima.15 FIZIOLOŠKO AKTIVIRANJE ENZIMA Neki proteolitički enzimi se luče u neaktivnom obliku.

2) iz čijeg se imena vidi da se odigrava reakcija prenosa fosforil-grupe sa ATP-a na alkoholnu grupu šestog ugljenikovog atoma D-glukoze. izomeraze. koje katalizuju prelaženje jednog izomera u drugi. . prvu sistematiku pokušao da uvede Duclaux.6. za poznatije enzime se još uvek koriste trivijalna imena. Prema numeričkoj klasifikaciji svaki enzim je okarakterisan sa četiri broja i ima svoje sistematsko ime. koje cepaju CO2 od karbonskih kiselina.7. međutim. enzim ATP : D-glukozo-6-fosfotransferaza (EC 2. tako da je 1883 g. Pokazalo se. Tako su se počele da razlikuju klase enzima. prema supstratu koji se menja.1. On je predložio da enzimi dobijaju ime prema supstratu čiju promenu katalizuju. koji hidrolizuje skrob (amylum). koju katalizuju. Ovakav način klasifikacije omogućio je numeričku klasifikaciju enzima i sistematsku nomenklaturu. Prema ovom sistemu svi enzimi su klasifikovani u šest glavnih rodova: 1) OKSIDOREDUKTAZE 2) TRANSFERAZE 3) HIDROLAZE 4) LIAZE 5) IZOMERAZE 6) LIGAZE Svaki od ovih šest rodova je podeljen na klase. a šestica je serijski broj enzima ovog tipa. Za sistematizaciju je uzeta kao osnova krajnja hemijska promena. Tako je amilaza enzim.konfuzije. treća da je koenzim NAD. dekarboksilaze. prema kofermentu ili prostetičnoj grupi. ima trivijalno ime glukokinaza. Prva jedinica znači da enzim katalizuje oksidoredukciju. dehidrogenaze koje katalizuju oksidaciju gubljenjem vodonika itd. Detaljna klasifikacija enzima može se naći u udžbenicima enzimologije. koju enzim katalizuje. I na kraju svaki enzim ima svoj serijski broj prema redu pronalaženja.1. Npr. Npr.1. enzim glicerol-NAD-oksidoreduktaza ima broj EC 1. saharaza hidrolizuje saharozu itd. a i zbog otkrivanja sve većeg i većeg broja enzima Internacionalna Unija Biohemičara predložila je sistematsku nomenklaturu i sistematizaciju enzima. Klase se dalje klasifikuju na podklase. koja učestvuje u reakciji. da se oksiduje alkoholna grupa glicerola. Pošto su sistematska imena dugačka. da jedno jedinjenje može da podleže različitim promenama kao supstrat različitih enzima. Posle toga su enzimi dobijali imena prema tipu reakcije. npr. druga. uz dodatak nastavka -aza. Zbog toga.

jer iz oksidacionih procesa živa bića crpe energiju za zadovoljavanje svojih životnih potreba. malatdehidrogenaza. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: laktatdehidrogenaza.1. koji preuzima koenzim NAD+ i pri tome se redukuje. koji katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja. Prema vrsti jedinjenja koje se oksiduje. Oni igraju u metabolizmu važnu ulogu.1): CH3CH2OH + NAD+ = CH₃CHO + NADH + H+ Najveći broj bioloških oksidacija pod anaerobnim uslovima ima NAD+ i NADP+ kao akceptor vodonika. Ovaj rod enzima se ranije zvao dehidrogenaze. Uzmimo kao primer oksidaciju alkohola (alkohol oksidoreduktaze) sa različitim akceptorima. 3. Znači da različiti enzimi imaju iste koenzime. teče na sledeći način dejstvom alkohol-dehidro-geneze (EC 1. odnosno samog bitisanja. Oksidacija alkohola gubljenjem vodonika. samo nekoliko koenzima i prostetičnih grupa sudeluju u oksidativnim procesima. oksidoreduktaze kod kojih su akceptori elektrona citohromi i oksidoreduktaze sa molekulskim akceptorom vodonika ili elektrona. oksidoreduktaze kod kojih je akceptor vodonika nikotinamid-adenin dinukleotid (NAD+) i nikotinamidadenin dinukleotid fosfat (NADP+). NAD -specifična izocitrat- .aldehidnu i keto) grupu (primarnu amino) c) na —CH = CH— grupu (desaturacija C-C veze) e) na —CH—NH— grupu (sekundarnu amino) na NADH i NADPH Svi enzimi ovog roda sadrže koenzim ili prostetičnu grupu.1 OKSIDOREDUKTAZE Oksidoreduktaze su veliki rod enzima. Pošto kod svake oksidoredukcije dolazi do gubljenja vodonika ili elektrona. Dok je broj enzima ovog roda veliki.16.1. koja u toku oksidoredukcije prima ili daje vodonikove atome ili elektrone. oksidoreduktaze se dele na one koje deluju: a) na —CH—OH b) na — C=O d) na —CH—NH2 f) grupu (alkoholnu) grupu (karbonilnu.3. kiseonikom kao 2. svaka klasa oksidoreduktaza deli se prema vrsti akceptora na: 1.

glukozo oksidaze.1. koje katalizuju reakcije tipa: RH2 + H2O2 = R + 2H2O (peroksidaze) oksi dova nsus ptrat susp trat U slučaju kada je R molekulski kiseonik (O₂).1. Npr. što je karakteristično za najveći broj bioloških oksidacija. Naime. preuzima vodonik od glukoze. I na kraju. onda se odigrava proces raspadanja H2O2. alkoholna grupa može da se oksiduje direktnom predajom vodonika odnosno elektrona molekulskom kiseoniku.).1.3). poznati su i pod imenom oksidaze. Raspadanje peroksida katalizuje katalaza: . jer je flavo-protein (identičan sa citohromom b₂). koji tada predaje kiseoniku: β -D-glukoza + enzim-FAD=glukonska kiselina + enzim-FADH2 Enzim-FADH2 + O2=enzim-FAD + H2O2 U grupu oksidoreduktaza spadaju i katalaza (EC 1. Prvi učestvuje u procesu glikolize.1. imamo na primeru oksidacije sekundarne alkoholne grupe mlečne kiseline: CH3–CHOH–COO¯ + 2 fericitohrom c=CH3–CO–COO¯ + 2 ferocitohrom Enzim koji katalizuje ovu promenu je laktat-dehidrogenaza kvasca (EC 1.11. Glukozo-6-fosfat dehidrogenaza ili »Zwischenferment« je enzim pentozofosfatnog puta razgradnje glukoze. Sam proces se odvija u više stepena. Opširnije informacije o tome se nalaze u udžbenicima enzimologije. β-D-glukoza + O₂ = glukonska kiselina + H₂O₂ I ovaj proces teče postupno. Oksidacija alkoholne grupe gubljenjem elektrona. alkoholna grupa (β-D-glukoze oksiduje se u glukonsku kiselinu (odnosno lakton) u reakciji glukozo oksidaze (EC 1.6) i peroksidaze (EC 1. prvo prostetična grupa flavinadenin dinukleotid (FAD) enzima.3.dehidrogenaza.11. a druga dva u ciklusu limunske kiseline. koja se razlikuje od laktat-dehidrogenaze mišićnog tkiva (EC 1.7).1.27).9. Enzimi čiji je akceptor vodonika kiseonik.2.1. koje preuzimaju citohromi.

. gradeći energetski bogato jedinjenje adenozintrifosfat (ATP). Najveći broj prostetičnih grupa ove grupe enzima spadaju u vitamine B grupe ili u sistem adenilnih kiselina. čije prostetične grupe preuzimaju radikale koji se prenose. 3.1. transferaze se dele na: a.7.) koje prenose aldehidnu ili keto-grupu koje prenose acilnu grupu (ostatke kiselina) koje prenose glikozilnu grupu (ostatke monosoharida) koje prenose fosfatne grupe sa energijom (kinaze) koje prenose grupe koje imaju sumpora Bez obzira na veliki značaj svih transferaza.) 3. katalizuju oksidacije sa vodonikperoksidom. ATP). čije je sistematsko ime: L-alanin: 2-ketoglutarat aminotransferaza (EC 2. Tako npr.) 4.) 5. ADP.) katalizuje prenošenje amino grupe od alanina na αketoglutarnu kiselinu: Transferaze su složeni proteini. Koenzimi ove grupe enzima su adenilne kiseline (AMP. Fosfotransferaze prenose ostatak fosforne kiseline zajedno sa oslobođenom energijom.2 TRANSFERAZE Transferaze katalizuju prenošenje funkcionalnih grupa ili celih molekula od supstrata na neki akceptor. uridilna (UTP) i citidilna kiselina (CTP). –CHO itd. alanin-aminotransferaza. enzim fosfoglicerat-kinaza (EC 2.) 2. poznate su pod imenom kinaze.16. Prema grupi koja se prenosi. Npr.3) prenosi energiju. one je prenose.) 1. –CH2OH.2. 2. dakle. a katalaza oslobađanje nascentnog kiseonika iz vodonikperoksida.).6. koje prenose grupu koja ima jedan C-atom (–CH3. Na taj način se oslobođena energija hvata i čuva. ovde ćemo samo da naglasimo ulogu fosfotransferaza (2.7. Kadgod se u nekom procesu oslobađa energija. da bi je organizam koristio za svoje potrebe.Peroksidaze.

može da uđe u metabolizam tek pošto se energetski obogati. Međutim. mono i di-estre fosforne kiseline itd. Tako npr.3 HIDROLAZE Hidrolaze su najbrojniji enzimi.3-difbsfoglicerinsku kiselinu. koje ne mogu da teku bez dodatka energije. 3. kao i sva druga jedinjenja.) prenosi se energija sa adenozintrifosata (ATP) na glukozu. Karakteritsično je da ova grupa enzima ne sadrži koenzime ili prostetične grupe. amida) . hidrolaze se dele na: a) b) c) d) e) Hidrolaze različitih estara (karboksilne. One katalizuju hidrolitičko cepanje raz ličitih jedinjenja. glukoza. glicerol-estre ili lipaze. Dejstvom enzima heksokinaze (EC 2.1. omogućavaju mnogobrojne endergonske reakcije. fosfotransferaze.) Hidrolaze glikozidnih veza Hidrolaze etarskih veza Hidrolaze peptidnih veza i drugih C-N jedinjenja (npr. mnoge hidrolaze su aktivne jedino u prisustvu metalnih jona. tioestara. 1. Prema tome koja se hemijska veza hidrolizuje.nastalu oksidacijom glicerinaldehid-3-fosfata u 1.7. na akceptor adenozindifosfat (ADP): S druge strane.16.

Slično dejstvuju i dekarboksilaze.4 LIAZE Liaze katalizuju cepanje različitih hemijskih veza bez prisustva vode. 3. jer samo tako mogu da uđu u krvotok. keto aminokiselinama.16. Polisaharidi (skrob i glikogen) i oligosaharidi hidrolizuju se u toku varenja do monosaharida. koje cepaju veze između dva ugljenikova atoma (C—C veze) u aldehidnim. himotripsin) do aminokiselina. enzim kvasca. Na pr.f) g) Hidrolaze anhidrida kiselina Hidrolaze koje u prisustvu vode kidaju vezu između dva ugljenikova atoma (C—C hidrolaze) Hidrolaze hemijske veze ugljenika i halogena i h) i)Hidrolaze hemijske veze fosfora i azota Biološka uloga hidrolaza sastoji se u tome. tripsin. Tako se belančevine hidrolizuju pod dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. liaze se dela na: a) b) Ugljenik-ugljenik (—C = C—) liaze Ugljenik-kiseonik (—C = O) liaze . 6-difosfatu i nastaju dve trioze (Lohmann-ovi estri). čije cepanje katalizuju. što pripremaju hranu za apsorpciju u stomaku i crevima. pod dejstvom aldolaze cepa se veza između trećeg i četvrtog ugljenikovog atoma u fruktozo-l. piruvat dekarboksilaza. cepa pirogrožđaru kiselinu na aldehid i CO2: Prema vrsti hemijskih veza. Na primer. da bi mogli dalje da se metabolišu u jetri i ostalom tkivu.

6 LIGAZE Ligaze ili sintetaze su enzimi koji katalizuju neku sintezu. ova grupa enzima deluje samo u prisustvu nekog davaoca energije.9) katalizuje prelaz glukozo-6-fosfata u fruktozo-6-fosfat u procesu glikolize: Maleat izomeraza utiče na ravnotežu između dva cis-trans izomera: Izmomeraze se dele na: 1) Racemaze i epimeraze 2) Cis-trans izomeraze 3) Intramolekulske oksidoreduktaze 4) Intramolekulske transferaze 5) Intramolekulske liaze 6) Druge izomeraze.3. . najčešće adenozintrifosfata. Pošto su sintetske reakcije endergonskog karaktera.16. 3.1.5 IZOMERAZE Izomeraze su enzimi koji katalizuju prelaz jednog izomernog jedinjenja u drugo. Npr.16. glukozofosfat-izomeraza (EC 5.c) d) Ugljenik-azot (—C=N-) liaze Ugljenik-sumpor (—C=S) liaze 3.

Prema tome koja vrsta nove veze nastaje. nastaje u prisustvu ATP-a: Ovaj enzim ima kao prostetičnu grupu vitamin B-grupe. koju katalizije acetil-koenzim Akarboksilaza. ligaze se dele na: (—C = O) (—C=S) ligaze (—C=N-) ligaze ligaze (—C = C—) ligaze . u sintezi viših masnih kiselina.Npr. prvi međuproizvod malonil-koenzitn A.

6) Enzimima je često potrebno da se aktiviraju da bi imali puno dejstvo. Vezivanjem supstrata za aktivni centar pomoću kontaktnih amino kiselina stvara se kompleks emzimsuptrat (ES) i delovanjem katalitičkih amino kiselina. Mg²+. koncentracija i jonska snaga pufera. Mn²+. Kao katalizatori pospešuju hemijske reakcije. Co²+. Najčešći aktivatori enzima su razni joni na primer: Cl ¯. Reverzibilna inhibicija posledica je delovanja inhibitora na kinetiku reakcije između enzima i supstrata. 5) Inhibicija enzima može biti reverzibilna i ireverzibilna. kompleks enzim-produkt (EP). U matematičkoj interpretaciji enzimske reakcije koju su izveli Michaelis i Mentenova dobija se jednačina u kojoj centralno mesto ima Michaelis-ova konstanta Km. nekompetitivna i akompetitivna. prisutnost koenzima. Zn²+ itd. 4) Brzina enzimske reakcije zavisi od uslova pod kojima se ta reakcija odvija. a da se pri tome sami ne troše i ne menjaju.UKRATKO: 1) Enzimi su biološki katalizatori. a po hemijskoj strukturi to su proteini. koji se dalje raspada na produkt (P) i enzim (E). a grafički se može odrediti prema Lineweaver-Burku. 3) Prema Michaelis-Mentenovoj teoriji koja tumaču mehanizam enzimske reakcije. Km je karakteristična za svaki enzim i supstrat. Faktori koji utiču na brzinu enzimske reakcije su: pH.). . neki katjoni i anjoni (pesticidi i otrovi na bazi organofosfata i dr. aktivatora i inhibitora. Ona je jednaka koncentraciji supstrata pri kojoj je brzina reakcije jednaka polovini maksimalne brzine. te se tako smanjuje potrebna energija aktivacije i omogućava reakcija. 7) Temperatura i pH enzimskih reakcija su u fiziološkim okvirima jer su enzimi proteini i denaturisali bi se i na visokim i na niskim temperaturama i pH vrednostima. bakar i dr. Deo enzimske proteinske molekule na koji se veže supstrat naziva se aktivni centar enzima. koncentracija supstrata. a može biti kompetitivna. 2) Mehanizam kojim enzim smanjuje potrebnu aktivacionu energiju Koshland hipotetički tumači time da se spajanjem enzima sa supstratom menja i supstrat i konformacija enzima.). brzina cele enzimske reakcije zavisi od: 1) brzine stvaranja kompleksa enzim supstrat i 2) brzine stvaranja produkta uz razlaganje kompleksa ES. Ireverzibilnu inhibiciju ili „trovanje“ enzima izazivaju mnogi teški metali (živa.

dok je u jetri LDH5 i nešto LDH4. 12) Organospecifični enzimi. ili smanjenje koncentracije supstrata. . Sve je to unosilo zbrku pa je enzimska komisija IUB-a donela preporuku o nomenklaturi i klasifikaciji enzima. ( amilaza. 9) Prema toj klasifikaciji postoji 6 rodova enzima: a) oksidoreduktaze. menjaju normalni tok metaboličkih procesa. 18) Razna patoločka stanja u kojima dolazi do oštećenja. 17) Stečeni deficit enzima. To su enzimi glikolize. smanjenje sinteze enzima u jetri. b) transferaze. peptidaza itd. lipaza itd.). To su enzimi koji se nalaze samo u određenim organima i sudeluju u metaboličkim procesima koji se odvijaju samo u određenim organima. Enzim deluje na svoj specifični supstrat i nakon toga se meri koncentracija nastalog proizvoda reakcije. npr. Drugi su enzimi imali trivijalna imena npr. 15) Određivanje enzimske aktivnosti koristi se danas u dijagnostici brojnih patoloških stanja i poremećaja: 16) Bolesti koje zbog potpunog nedostatka ili deficita nekog enzima. e) izomeraze i f) ligaze/sintetaze. oksidacije glukoze i disanja. c) hidrolaze. 13) Organospecifični izoenzimi.). što dovodi do povećane aktivnosti tih enzima. tripsin. To su enzimi koji sudeluju u procesima u kojima se stvara energija. LDH u miokardu nalazi u obliku LDH1 i nešto LDH2. Pojedini izoenzimi nekog enzima su specifični za određene organe. pa enzimi izlaze u ekstracelularnu tečnost. Ovu grupu bolesti nazivamo urođene greške metabolizma. obično zbog oštećenja funkcije organa. To su nasledne genetski uslovljene bolesti. lezija ćelija koje sadrže enzime. Tako se nrp. 10) Prema rasprostranjenosti u organizmu enzimi se mogu podeliti u tri grupe: 11) Organski nespecifični enzimi. 14) Metode za određivanje enzima u osnovi se temelje na istom principu.8) Nazivi enzima su nastali bez nekih pravila i obično su ih davali sami pronalazači većinom prema supstratu na koji enzim deluje uz sufiks aza (lipaza. d) liaze.

UGLJENI HIDRATI I NJIHOV METABOLIZAM .

nepotrošeni deo odlaže se kao rezervna hrana. podloga su za izgradnju svih ostalih sastojaka a preostali. Međutim njihova empirijska formula nije karakteristična samo za ovu grupu jedinjenja. Fotosinteza se može predstaviti sledećom jednačinom: 6CO2+12H2O→sunčeva energija→C6H12O6+6O2+6H2O Iz gornje jednačine se vidi: 1) Da je to jedan oksido redukcioni proces. U ugljene hidrate se ubrajaju supstance koje se po svojim fizičkim osobinama jako razlikuju. Ugljeni hidrati (šećeri. Odnos ovih elemenata je (1 : 2 : 1) tako da je opšta formula ugljenih hidrata Cn(H2O)n. jednaka molekulskom ekvivalentu kiseonika. čije hemijske osobine ne odgovaraju .1 UGLJENI HIDRATI Ugljenihidrati su pored proteina. biosintezom. Životinje tako deponuju suvišne količine glukoze u jetri i mišićima u obliku glikogena.hidrati ugljenika (otuda im i ime). koji one izdišu. Zbog toga se ranije mislilo da su ugljeni hidrati . Na ovaj način stvoreni ugljeni hidrati u biljci. saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika. gde je voda davalac vodonika i 2) Da je količina CO2. U životinjskom organizmu odigrava se proces obrnut fotosintezi i pri njemu se oslobađa energija dobijena od sunčeve svetlosti. Svetlosna energija posle komplikovanog niza hemijskih reakcija pretvara se u hemijsku energiju. Ovu biosintezu zovemo fotosinteza. koja direktno iskorišćava sunčevu svetlosnu energiju. Ova jedinjenja nastaju u zelenim biljkama od ugljen dioksida i vode. Nalaze se u znatnim količinama u biljnom i životinjskom organizmu. Za asimilaciju jednog mola ugljendioksida potrebno je oko 473 J. Ovu energiju apsorbuje biljka posredstvom hlorofila od sunčeve svetlosti. gde imaju različite i karakteristične funkcije. masti i vitamina neophodni sastojci hrane. Animalni organizmi se hrane ovim biljnim rezervnim ugljenim hidratima i glavni deo svoje životne energije dobijaju metaboličkom oksidacijom ugljenih hidrata u ugljendioksid i vodu. koji se uprkos svojoj velikoj molekulskoj težini lako hidrolizuje ponovo u glukozu i služi životinji kao vrlo pristupačan izvor i rezerva energije.4. već istu formula imaju i neka hemijska jedinjenja. koja je potebna da iz ugljendioksida i vode nastanu ugljeni hidrati. koju apsorbuju zelene biljke. Ona je od prvorazrednog značaja za održavanje života na zemlji. vodonika i kiseonika.

heksoze itd.glukoza. Prema položaju OH-grupe. Monosaharidi su najprostiji šećeri. monosaharide. ako je ova desno. na C-1 atomu. tetroze. sirćetna kiselina i mlečna kiselina. Broj kiseonikovih atoma može. koja su nesumljivi ugljeni hidrati po svom hemijskom ponašanju. Monosharidi imaju dva izomerna oblika. pentoze. tada govorimo o ketozama. a koren reči ukazuje na poreklo (laktoza) ili neku drugu osobinu (levuloza. Oni koji imaju OH-grupu do zadnjeg C-atoma (CH2OH) s desne strane označavaju se kao D-izomer. prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi : 1. optička aktivnost koju šećeri poseduju označava se sa + za desno. kao što su na primer formaldehid. koja imaju karakter ugljenih hidrata. a među njima naročito glukoza. nastaje α-glukoza. polisaharide Monosaharidi se hidrolizom ne cepaju u prostija analogno građena jedinjenja. Unutar šećera aldehidna i hidroksilna grupa međusobno reaguju i stvaraju poluacetate. a ne mora da bude jednak broju ugljenikovih atoma. a sa – za levo skretanje šećera. Dok oznake D i L označavaju konfiguraciju. U slučaju glukoze reaguju aldehidna grupa na C-1 i hidroksilna grupa na C-5 atomu. 2. nastaje β. najvažnije su heksoze.osobinama ugljenih hidrata. ne odgovaraju gornjoj definiciji. Oni se hidrolizom cepaju na monosaharide iz kojih su izgrađeni. tada govorimo o aldozama ili keto grupu. odnosno ako je OH-grupa levo. Zbog toga je jednom definicijom teško obuhvatiti pojam ugljenih hidrata. no najbolje ih je okarakterisati kao primarne oksidacione proizvode -aldehide i ketone . U obliku enolnog anjona glukoza deluje kao jak reducens. U organizmu se nalaze većinom šećeri D-reda. Od monosaharida. trioze. Imena većine ugljenih hidrata imaju nastavak -oza. Oligosaharidi su ugljeni hidrati koji su izgrađeni najviše od šest molekula monosaharida. Ugljeni hidrati čiji su molekuli izgrađeni od više od šest monosaharida zovu se polisaharidi. prelaze u enolni oblik. na primer glukoza.polivalentnih alkohola. jer skreće ravan polarizovane svetlosti na levo). . Po broju kiseonikovih atoma oni se dele na: bioze. Time se stvaraju petočlani ili šestočlani prstenovi tipa furana ili pirana. oligosaharide i 3. Oni mogu u svom molekulu da imaju aldehidnu grupu. S druge strane neka jedinjenja. kao predstavnik aldoza. U alkalnoj sredini aldoze. a oni kojima je ona s leve strane L-izomer. i to svojstvo se koristi za dokazivanje i određivanje u laboratoriji. i fruktoza kao predstavnik ketoza. Ugljene hidrate delimo na tri osnovne grupe.

Estri monosaharida sa sirćetnom ili benzoevom kiselinom koriste se u organskoj hemiji kao polazne supstance za sintezu različitih monosaharida. Imena fosfornih estara šećera grade se tako što se imenu monosaharida doda broj hidroksilne grupe koja je esterifikovana i reč fosfat. u vodenom rastvoru obe su forme u ekvilibrijumu i glukoza ima ugao skretanja polarizovanog svetla + 52.1 MONOSAHARIDI 4. Tako na primer glukozo-6-fosfat označava estar glukoze čija je hidroksilna grupa na šestom ugljenikovom atomu esterifikovana fosfornom kiselinom. Kao polihidroksilna jedinjenja monosaharidi se rastvaraju u vodi. Prema tome. Glukoza je biološki najvažniji šečer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. analogno kao što amilbutirat znači da se radi o estru buterne kiseline. na primer. jer u rastvoru praktično nema aldehidnog oblika šećera. permeabilnosti i reaktivnosti. već samo poluacetalnog (α i β). U metabolizmu monosaharida najvažniju ulogu igraju estri sa fosfornom kiselinom. slatkog su ukusa. To svojstvo glukoze da skreće polarizovano svetlo koristi se za polarimetrijsko određivanje koncentracije glukoze. što znači fosforni estar šećera. U monosaharidu . Fosforni estri šećera su otkriveni u kvascu i mišiću kao polazni međuproizvodi prometa šećera. Takođe se u formulama pojednostavljuje pisanje ostataka fosforne kiseline simbolom (P). Estri monosaharida: Karakteristična osobina alkoholne grupe da sa kiselinama daje estre javlja se i kod hidroksilnih grupa šećera.α i β.1. α-D-glukoza ima specifičnu rotaciju {α}25 + 113°.oblici skreću različito ravnu polarizovane svetlosti.5°. a ne rastvaraju se u organskim rastvaračima i mastima.1.1 Hemijske osobine monosaharida Hemijska reaktivnost monosaharida odraz je prisustva većeg broja OH grupa u njihovom molekulu. Međutim. Umesto fosforna kiselina nekog šećera često se kaže jednostavno fosfat. a β-D-glukoza + 19.7°. Etri monosaharida: Hidroksilne grupe šećera daju etre sa alkoholima ili nekim drugim jedinjenjima koja imaju alkoholnu funkciju. Oni ne pokazuju sve karakteristične reakcije aldehida i ketona. Monosaharidi ulaze u anaerobnu metaboličnu razgradnju. Vezivanjem za trobaznu fosfornu kiselinu šećeri postaju elektroliti (kiseline) i time iz osnova menjaju svoje fizičko-hemijske osobine u pogledu pokretljivosti u električnom polju. nazivi kao glukozo-1-fosforna kiselina i glukozo-1-fosfat su sinonimi.1. 4. tek kada se dejstvom odgovarajućeg enzima (heksokinaze) glukoza fosforiliše u glukozo-6-fosfat. u urinu.

jer u njihovom rastvoru ima malo aldehidnog oblika (0. Zato je za identifikaciju i izolovanje šećera od naročite važnosti dobijanje fenilhidrazona i osazona. Fenilhidrazoni i osazoni nastaju dejstvom fenilhidrazina na šećere. jer su osazoni sadržavali dva ostatka fenilhidrazina. manoza i fruktoza. i izdvajaju se u obliku sirupa. Etri poluacetalne grupe monosaharida zovu se glikozidi. Reakcija teče već na sobnoj temperaturi: Stvaranjem osazona nestaju prostorne razlike na prvom i drugom ugljenikovom atomu. Osim toga većina šećera se raspada već ispod tačke topljenja. odnosno ona koja je nastala na prvom ugljenikovom atomu aldoza. Primarni proizvod s fenilhidrazinom (hidrazon) kod gornja tri šećera je različit. Naročito osazoni pojedinih šećera imaju oštru tačku topljenja i karakterističan oblik kristala. Oksimi monosaharida: Šećeri kao aldehidi i ketoni višehidroksilnih alkohola daju s hidroksilaminom jedinjenja. O glikozidima će kasnije biti opširnije govora. Fenilhidrazin je poznati reagens za karbonilnu grupu. naročito kada nisu čisti. pošto je nastajanje glikozidne veze od prvenstvene važnosti u hemiji oligo i polisaharida. Obrazovanjem oksima ili osazona monosaharida može se aldehidni oblik izdvojiti. glukoza. Dejstvom hidroksilamina na aldoze nastaju aldoksimi. Fenilhidrazoni i osazoni monosaharida:Šećeri teško kristališu.01%).se najlakše eterifikuje poluacetalna hidroksilna grupa. . Reakcija fenilhidrazina sa šećerima vršila se na neočekivani način. Oksimi šećera su značajniji po tome što se preko njih izvodi skraćivanje lanca ugljenikovih atoma i na taj način dobijaju šećeri s manjim brojem ugljenikovih atoma. zbog čega epimerni šećeri daju identične osazone kao npr. koja se zovu oksimi. koji dobro kristališu. na osnovu kojih mogu lako da se razlikuju pojedini šećeri. a u reakciji je potrošeno tri mola fenilhidrazina na jedan mol heksoze. Ovaj reagens je u hemiju šećera uveo Emil Fischer 1884 godine. Derivati karbonilne grupe šećera: Mnoge reakcije koje su karakteristične za aldehide i ketone ne daju monosaharidi.

Dejstvo baza na monosaharide: Slabe alkalije izazivaju sasvim drugačije promene kod šećera. Pri oksidaciji i aldehidne i poslednje alkoholne grupe dobijaju se dvobazne dikarbonske ili šećerne kiseline.Dejstvo kiselina na monosaharide: Zagrevanjem rastvora pentoza i heksoza s jakim kiselinama (npr. Ostavimo li u alkalnom rastvoru bilo koji od tri moguća epimerna šećera. a šećeri koji se konfigurativno razlikuju samo na drugom ugljenikovom atomu. nego što smo ih dosad upoznali. koji do danas nije mogao da se izoluje. mogu lako da se kondenzuju s različitim fenolima u boje. Oksidacija monosaharida: Blagim oksidacionim sredstvima prvo aldehidna grupa prelazi u karboksilnu. koji nastaju dejstvom jakih kiselina na šećere. a druge uronske. pojaviće se posle izvesnog vremena i ostali epimeri. nalaze se u rastvoru stereoizomeri i odgovarajuća ketoza. Ovaj poslednji prima vodu i raspada se na levulinsku i mravlju kiselinu. pa je potrebno povisiti temperaturu. a posle uspostavljanja ravnoteže. a poluacetalni oblik gubi dva vodonikova atoma dajući lakton odgovarajuće kiseline. Za dokazivanje fruktoze poznata je reakcija po Seliwanqff-us rezorcinolom. zovu se epimerni šećeri. a krajnja alkoholna grupa da se oksidiše u karboksilnu. a za dokazivanje glukoze Molisch-eva sa α-naftolom. Od pentoza tako nastaje furfural. Ovakva promena na prva dva ugljenikova atoma zove se epimerizacija. Reakcija ne teče brzo. Reakcija služi za dokazivanje pentoza (Tollens-ove reakcije s floroglucinolom i orcinolom). Pod biološkim uslovima može da se sačuva aldehidna grupa. HCl) odvajaju se tri mola vode. U oba slučaja dobijamo monokarbonske kiseline: prve su onske. Na primer: . Dejstvom jakih alkalija šećeri se raspadaju i među proizvodima raspadanja pojavljuje se mlečna kiselina. a od heksoza oksimetilfurfural. Furfural i oksimetilfurfural (OMF). Kod aldoza i ketoza dolazi do intramolekularnog premeštanja H i OH grupe i karbonilne na prvom i drugom ugljenikovom atomu. a u alkalnoj sredini so te kiseline. Premeštanje ide preko jednog međuproizvoda.

. Bi). Kao oksidaciona sredstva služe alkalni rastvori metalnih jona (Cu. postupnim aktiviranjem položaja. a pozitivna reakcija se pri dokazivanju vidi po promeni boje.Ostale važnije heksoze daju sledeće dikarbonske kiseline: galaktoza — sluznu. Zato se u praksi koriste empirijske tabele za kvantitativno određivanje šećera. Glukoza daje redukcijom sorbitol. jer ne oksiduje urate i kreatinin. zatim Borfoed-ov. Iz tog razloga sve ovakve metode za kvantitativno određivanje šećera su empirijske i ne mogu se prikazati hemijskim jednačinama. Redukcija monosaharida: KarboniIna grupa aldoza i ketoza može da se redukuje u alkoholnu. zbog čega se troši više ekvivalenata reagensa. Treba da se naglasi da kod svih oksido-redukcionih reakcija šećera sudeluju osim karbonilne i druge redukcione grupe. a sve ketoze ekvimolekularne smese steoizomernih polialkohola. keto i alkoholnih grupa. Čitava analitika šećera zasniva se na ovim reakcijama. Dejstvom jakih oksidacionih sredstava na aldoze cepa se lanac ugljenikovih atoma. kojim se može dokazati 0. manoza manitol. manoza — manošećernu kiselinu. Pri oksidaciji glukoze Fehling-ovim rastvorom oksidacija se vrši duž niza (počev od aldehidne grupe). a kod ketoza je to slučaj pri svakoj oksidaciji.5 mg glukoze u prisustvu četrdeset puta veće količine laktoze ili maltoze i šesdeset puta veće koncentracije saharoze. Za dokazivanje šećera u mokraći koristi se Benedict-ov reagens. U gore navedenim oksidacionim reakcijama šećera dolaze do izraza jake redukcione osobine aldehidne. koji spontano prelazi u crveni kupro-oksid. pri čemu nastaju polialkoholi. Najpoznatije su sledeće reakcije: Fehling-ov. kod koje se dejstvom šećera vrši redukcija kupri-kalijum-natrijum-tartarata s izlučivanjem kuprohidroksida.

1. Ova dva nitrila saponifikacijom daju smesu glukonske i manonske kiseline i konačno redukcijom svojih laktona ekvimolarnu smesu glukoze i manoze. takođe. Ona je derivat riboze. koji imaju jedan ugljenikov atom više u molekulu. Glikoaldehid. . . Nastaju tokom anaerobnog razlaganja glukoze. Aldoze dejstvom HCN prelaze u cijanhidrine. 4. Nastaju dva prostorna izomera: glukonitril i manonitril.i D-treoza i L. jer se na taj način mogu od šećera s manjim brojem ugljenikovih atoma da dobiju šećeri sa većim brojem ugljenikovih atoma. izolovanoj iz grudne žljezde. Pentoze. . ili glikoloza (CHO-CH2OH) je laboratorijski proizvod.Sve četiri moguće aldotetroze nisu biološki važne. Tetroze. Biološki najvažnija tetroza je D(—)-dezoksiriboza ili 2-ribodesoza. itd. od heptoze oktoza. Trioze. Vezanih ima u biljnom materijalu u većim količinama u obliku polisaharida . Dobijene su samo sintetičkim putem.Slobodne pentoze nalazimo jedino povremeno u mokraći. međutim. Tako aldopentoza (arabinoza) u reakciji sa HCN daje smesu od dva cijanhidrina. Po sličnoj reakcionoj šemi može se od heksoze dobiti heptoza.i D-eritroza. glicerinaldehid-fosfat i dioksiaceton-fosfat.Šećer sa dva ugljenikova atoma nije nađen u prirodi. poznati su pod imenom Lohmann-ovi estri.Glicerinaldehid i dioksiaceton. nisu dosad nađeni kao slobodni sastojci biološkog materijala. To su dva para enantiomera L.2 Podela monosaharida prema broju ugljenikovih atoma Bioze. koja je prvi put nađena u timonukleinskoj kiselini. .pentozana. Sigurno je.1. Fosforni estri trioza. jer se nastajanjem sekundarne alkoholne grupe na drugom ugljenikovom atomu formira novi centar asimetrije. Pentozani prate celulozu kao sastavni deo .Cijanhidrinska sinteza: Poznata reakcija dobijanja oksikiselina od velike je važnosti za hemiju šećera. da jedinke s dva ugljenikova atoma postoje kao važni međuproizvodi metabolizma u oksidacionom razlaganju glukoze i fotosintezi.

inozinskoj kiselini). po nekima i PNA. koji nastaju od nukleotida odvajanjem fosfata. Arabinoza se deset puta teže resorbuje od glukoze. digitaloza. koja ima konfiguraciju L-manoze. arapska guma) i pektinima. šećer iz digitalis glikozida sa strukturom D-fukoze i kinovoza. U pentoze ubrajamo i metilpentoze. čiji su fosfatni estri nađeni kao međuproizvodi fotosinteze i u biološkim prelazima šećera jednih u druge.biljnog skeleta. D-ksiloza je pentoza. D. D-(—)-riboza. Sisari je ne mogu fosforilisati i zato ne ulaze u njihov metabolizam. »pentozo-fosfatnom ciklusu«. jer je riboza jedina pentoza u takvom sastavu. To su L-ramnoza. U drugom tipu nukleinskih kiselina nalazi se tetroza 2-dezoksiriboza. pa su po tome i dobile ime — ribonukleinske kiseline (RNA). Metilpentoze ulaze u metabolizam samo nekih bakterija. u tzv. Ribuloza je ketopentoza. je nezamenljiva pentoza u čitavom nizu nukleotida (adenilnoj. koja je prilično rasprostranjena u bilju u obliku polimera ksilana. pa se po njoj zovu dezoksiribonukleinske kiseline (DNA). koje imaju šest ugljenikovih atoma. Nalazi se u većim količinama u polisaharidima. npr. sluzima i pektinima. Jedan tip nukleinskih kiselina je karakterističan po svom sadržaju riboze. kao i u odgovarajućim nukleozidima. izolovana iz kininove kore. odnosno njen fosfatni estar. . paratifusa. arabanima (arapska guma). gvanilnoj.i L-arabinoza je šećer koji može služiti kao primer da u prirodi nalazimo levi i desni oblik istog šećera. Nalaze se i u gumoznim smolama (trešnja. Slobodna riboza se nalazi u piranoznom obliku.

fermentacija ili glikoliza. inulin — fruktozu.D. jer se nalazi u krvi u maloj. semenkama i korenju. a vrlo malo u etanolu. Poznata je i pod imenom krvni šećer.GLUKOZA α. slabije u metanolu i piridinu. ćelijskom soku. ali konstantnoj koncentraciji. Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. I mikroorganizmi deponuju glukozu u obliku glikogena (npr. Glukoza koja nastaje u toku varenja enzimskim cepanjem skroba. slatkom voću. Biološki je važna i ketoza L-sorboza. koju sintetišu izvesne bakterije.Ovoj grupi pripadaju najvažniji i najpoznatiji prosti šećeri — monosaharidi.D.7°. α. i dekstroza. buternu kiselinu. samo se razlikuje po krajnjem proizvodu. pri mlečno-kiselom vrenju (Bacillus acidi lactici) nastaje D-mlečna kiselina.Heksoze. a posle uspostavljanja ravnoteže specifični ugao skretanja polarizovane ravni iznosi = +25. D (+ ) Glukoza zove se i grožđani šećer (saccharum uvae). jer se nalazi u grožđu. glikogen i celuloza daju samo glukozu. D-glukoza kristališe s jednim molom vode (monohidrat) ili bez nje (glucosum anhydricum). Većina polisaharida u biljkama i životinjama daje hidrolizom samo heksoze. a različiti sojevi daju razne konačne proizvode: alkohol. manani i galaktani — manozu i galaktozu. sirćetnu kiselinu. Glukoza se u vodi rastvara vrlo lako. Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robison-ov estar). Anaerobno razlaganje glukoze. Vodeni rastvor glukoze pokazuje mutarotaciju. Topi se na 81°C. U prirodi se nalazi zajedno s fruktozom u medu. jer je desnogira.GLUKOZO -1-FOSFAT GLUKOZO-6-FOSFAT . kvasac). u ljudskom i životinjskom organizmu identična je s alkoholnim vrenjem kvasca (Saharomiceta). U mišiću nastaje L-mlečna kiselina. U manjim količinama nalaze se slobodne heksoze: glukoza i fruktoza. . prelazi iz tankog creva u krv i deponuje se u jetri i mišićima u obliku polisaharida glikogena. tako skrob.

a specifični ugao skretanja ima = +14. već samo u polisaharidima (manan) i u nekim glikoproteinima (ovomukoid). Oksidacijom primarne alkoholne grupe na šestom ugljenikovom atomu dobija se glukuronska kiselina. Poluacetalni hidroksil u glukuronskoj kiselini može da se veže s nekim alkoholom ili kiselinom. Agar-agar. čitav niz cerebrozida i galaktolipida ima galaktozu glikozidno vezanu za jedan aminoalkohol (sfingol).5° Kao epimer glukoze i fruktoze daje isti osazon. prema tome razlikujemo glikozidne (etarske) i estarske glukuronide.6-difosfata. U biljkama se nalazi u obliku polisaharida galaktana. Manoza se ne nalazi slobodna u prirodi. Manoza se topi na 133°C. koje nastaju od hrane tokom varenja. . koji od galaktoze. degradirani hormoni. a totalnom oksidacijom obeju krajnjih grupa u molekulu glukoze nastaje dvobazna šećerna kiselina. Ova pojava zove se detoksikacija ili zaštitna sinteza. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance. Prirodni glukuronidi su β-oblika. Glukuronska kiselina nastaje u organizmu enzimskom oksidacijom glukoze. Oksidacijom aldehidne grupe nastaje iz glukoze glukonska kiselina iz koje se dekarboksilacijom i oksidacijom dobija arabinoza. Može da nastane i iz glukozo-1fosfata preko međuprodukta glukozo-l. D (+) Galaktoza zajedno s glukozom gradi disaharid laktozu ili mlečni šećer. lekovi i otrovi (npr. razlikuje se samo po položaju -OH grupe na drugom ugljenikovom atomu. Vezivanje na glukuronsku kiselinu je samo jedan tip detoksikacije. Redukcijom prelazi glukoza u šestovalentni alkohol D-sorbitol.Glukozo-1-fosfat (G-l-P) nastaje fosforolitičkim razlaganjem skroba i pri razlaganju glikogena u jetri i mišiću (glikogenoliza). morfin). Glukozo-6-fosfat nastaje iz glukoze i adenozintrifosfata (ATP) uz katalitičko dejstvo enzima heksokinaze. ali se može razlikovati po fenil-hidrazonu i hromatografski. D (+) Manoza je epimerna s glukozom tj.

Fruktoza sa glukozom izgrađuje disaharid saharozu. a i drugi šećeri. U medu se nalazi ekvimolekulska smeša fruktoze i glukoze. skeletnu supstancu koja se nalazi u oklopu rakova i drugih beskičmenjaka.93°. testis) ima slobodne fruktoze. tačka topljenja bezvodne galaktoze je 171°C. zato je med tako sladak.1. čiji fosfatni estar nastaje iz ribozo-5fosfata i aktivnog glikolaldehida. D (—) Fruktoza (levuloza ili voćni šećer) nalazi se u raznom voću.6-difosfat (Harden-Young-ov estar) su biohemijski najvažniji međuproizvodi anaerobnog razlaganja glukoze. koja se nalazi gotovo u svim biljkama u manjoj količini. 4. Po svojoj građi prirodna fruktoza je desne konfiguracije (D). Heptoze. što se koristi za identifikaciju galaktoze. U voću se pored fruktoze nalazi vrlo često i glukoza. po čemu je i dobila ime. a specifični ugao skretanja =+80°. a u kultivisanim biljkama šećernoj repi i šećernoj trsci — i to do 10%. Kvasac lako previre fruktozu.Galaktoza lako kristališe iz vodenog rastvora. U semenskoj tečnosti (ejakulatu) fruktoza služi spermatozoidima kao izvor energije za održavanje njihove pokretljivosti. Fruktoza je najslađi šećer.2 AMINOŠEĆERI Na aminošećere prvi put se naišlo ispitujući hitin. Topi se na 103°C. — Od monosaharida sa sedam ugljenikovih atoma treba spomenuti ketozu sedoheptulozu. No ona skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo = . Fruktoza redukuje isto kao i glukoza. U nekim organima životinjskog organizma (mozak. po čemu je i dobila ime levuloza. U disaharidima fruktoza je obično u furanoznom obliku. Dijabetičari podnose bolje fruktozu od glukoze. Polisaharid inulin je polimer fruktoze (fruktozan). Kiselom . zato pišemo u njenoj formuli -OH grupu na petom ugljenikovom atomu na desnoj strani. Dva fosforna estra fruktoze: fruktozo-6-fosfat (Neuberg-ov estar) i fruktozo-1. Galaktoza daje oksidacijom sluznu kiselinu (dikarbonska kiselina) koja je optički inaktivna (unutrašnja kompenzacija) i teško se rastvara u vodi.

želudačnom soku. jedino se na drugom ugljenikovom atomu nalazi amino-grupa mesto -OH grupe. . žuči. kvasac ne previre glukozamin.hidrolizom hitina dobija se glukozamin. D-Galaktozamin je strukturno sličan galaktozi. jedinjenje kod kojeg je -OH grupa glukoze na drugom ugljenikovom atomu zamenjena aminogrupom. I amino-grupa galaktozamina je acetilovana (acetil—galaktozamin). Amino-grupa glukozamina je obično acetilirana. nešto komplikovanije strukture. po tome se i zove hondrozamin.3 ASKORBINSKA KISELINA L (+) askorbinska kiselina ili vitamin C. kao sastavni deo glikoproteina. Neuraminska kiselina je aminošećer. je po svojoj hemijskoj konstituciji najbliža šećerima.1. Glukozamin redukuje Fehling-ov reagens kao i glukoza i daje isti osazon. u supstancama krvnih grupa i drugim komplikovano građenim polisaharidima. koji je nađen kao sastavni deo glikolipida ćelijskih membrana (gangliozida) i oligosaharida mleka (»Bifundus faktoren«). Ona je derivat manozamina iz koga se dobija aldolnom kondenzacijom s pirogrožđanom kiselinom. zatim u glikolipidima. crevnoj sluzokoži) zajedno s glukuronskom kiselinom. 4. N-metil derivat L-glukozamina nalazi se u streptomicinu. D-galaktozamin se dobija hidrolizom polisaharida hondroitinsumporne kiseline. D-Glukozamin zove se po svom poreklu i hitozamin. Nalazi se u životinjskoj sluzi (pljuvački.

jetri. heksaoksi-derivati cikloheksana. Askorbinska kiselina je lakton 2-keto-L-gulonske kiseline.390 V). od kojih je mezoinozitol ili izoinozitol najrasprostranjeniji oblik.Odavno je bilo poznato da su ljudi. Kiseli karakter vitamina C dolazi isključivo od enolnih grupa (dve hidroksilne grupe na -C=C-). Sa žitaricama dolazi u hleb. šipka (Rosa canina) i paprike (Capsicum vulgare). Mezoinozitola ima i u biljkama. slezini. Posle toga je vitamin C izolovan iz limuna i drugih agruma. ali ni do danas nije poznata uloga i mesto delovanja vitamina C. Nedostatak askorbinske kiseline dovodi u organizmu do teških smetnji. isti autor je konstatovao da ima u rukama dugo traženi vitamin C. a kao polazni materijal služi sorbitol. Po svojoj hemijskoj građi inozitoli su izociklična jedinjenja. kristalnu supstancu. Fitin otežava resorpciju kalcijuma.) je izolovao iz nadbubrežne žlezde čistu. Heksaoksi-derivati cikloheksana grade niz stereoizomera. koje su i nosioci reduktivnih osobina. Tek četiri godine posle izolovanja i mnogih eksperimenata. plućima i mozgu. bubregu. Danas se askorbinska kiselina dobija naveliko sintezom. i to fosforilisanog. Kalijumova ili magnezijumova so heksafosfornog derivata mezoinozitola zove se fitin (phvtic acid). jer stvara teško . koja je jako redukovala. Prvi je Reichstein uspeo da sintetiše askorbinsku kiselinu (1934 g. Blagom oksidacijom askorbinska kiselina gubi dva vodonika i prelazi u dehidroaskorbinsku kiselinu. Szent Gyorgyi (1927 g.1. Ova bolest se prvo manifestuje krvavljenjem desni (gingiva). Dejstvom raznih oksidoredukcionih enzima u tkivu prelaz askorbat– dehidroaskorbat je potpuno reverzibilan i važan je prirodni redoks-sistem određenog oksidacionog potencijala (Eo = + 0. Ima ga u leukocitima.4 INOZITOLI Inozitoli su biološki vrlo bliski šećerima. Mezoinozitol je optički neaktivan oblik inozitola i nalazi se u mišićima i unutrašnjim organima. gde se 75 do 85% fosfora nalazi vezano u fitinu. 4. koji su se hranili duže vremena konzervisanom hranom bez svežeg voća i povrća (mornari i zatvorenici) oboljevali od skorbuta.).

na primer. a nastala veza naziva se glikozidnom vezom. ona više ne redukuje Fehling-ov rastvor. karbonskim kiselinama. Ako je takav hleb glavni izvor ishrane. U njima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Ova dva jedinjenja su najprostiji predstavnici glikozida i ne nalaze se u prirodi. Glikozidi su vrlo rasprostranjeni u biljnom svetu. Kada se reduktivna poluacetalna grupa veže na ovaj način u glikozid. zatim se sa α— ili β — označi konfiguracija poluacetalnog hidroksila i na kraju stavi ime šećeta s nastavkom»ozid«. . Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon. U ovakvom slučaju je i aglikon šećer i takvi glikozidi se zovu holozidi. U jaje ubrizgan šećer prelazi u inozitol. glikozid koji je nastao od metilalkohola i αglukopiranoze zove: metil-α-glukopiranozid. dajući jedinjenja poznata pod imenom glikozidi. fosfatida. 4. Kada se glukoza zagreva sa metanolom i HCl dobijaju se dva glikozida: α i βmetilglukozid. Kod raznih životinja dokazana je metabolična veza inozitola s ugljenim hidratima. Imena glikozida grade se tako što se prvo stavi ime aglikona. koji stimulišu rad srca. fenolima.1. Glikozidi su jedinjenja tipa acetala. a sa β-glukopiranozom: metil-β-glukopiranozid. pigmenti cveća. ne daje osazone.5 GLIKOZIDI Poluacetalna grupa monosaharida je vrlo aktivna i stupa u reakciju s različitim alkoholima. a danas se zovu opštim imenom glikozidi. a od životinjskih poznati su cerebrozidi. a glukozidi su glikozidi glukoze. a konfiguracija prstena u molekulu šećera je stabilizovana u α ili β-obliku. prirodne boje (indigo). a poznati su i animalni glikozidi. Inozitola ima u kvascu i drugim mikroorganizmima. itd. kada poluacetalna grupa jednog šećera reaguje sa hidroksilnom grupom drugog. Tu pre svega spadaju za ishranu ljudi i životinja važni oligo i polisaharidi zatim farmakološki aktivni glikozidi. zove se bios ili fitohormon rastenja kvasca. od kojih prvi nastaje od α-D-glukoze. a za razliku od heterozida kod njih aglikon nije šećer. Prirodu glikozidne veze objasnićemo na jednostavnom primeru. a drugi od β-D-glukoze. Inozitol je sastavni deo lipozitola. tada organizam nema dovoljno kalcijuma. fruktozidi — fruktoze. Glikozidna veza može da nastane i između dva molekula monosaharida. U starijoj literaturi ova jedinjenja nazivana su glukozidi.rastvorni kalcijumfosfat. manozidi — manoze. Tako se. kojih ima u mozgu i u nekim semenkama(soja).

Takvim disa-haridima zajednička je bruto formula C12H22O11. nastalih reakcijom šećera sa hidroksilnom grupom alkohola. Neki oligosaharidi poznati su već odavno. zove se α-glikozidaza. Ovakvi disaharidi nemaju slobodne poluacetalne grupe. poznati su i Nglikozidi. nekoliko trisaharida i tetra-saharida. dokazuje prisustvo β-glikozida. i glikozidi se lako hidrolizuju dejstvom kiselina ili enzima. a β-glikozid β-glikozidaza. koji nastaje sjedinjavanjem isključivo poluacetalnih hidroksila oba šećera. koji nastaju spajanjem n (dva. koji se zovu glikozidaze. b) Tip trehaloze. kod kojih je poluacetalni -OH jednog šećera reagovao s bilo kojom alkoholnom grupom drugog šećera. Izdvajanjem jednog molekula ovde nastaje N-glikozidna veza.6 OLIGOSAHARIDI Oligosaharidi su glikozidi. pa ih često označavamo narodnim trivijalnim imenima. Tako. trščani šećer saharoza.44%. karboksilne grupe neke kiseline. U takvim je disaharidima poluacetalni . ne pokazuju .OH drugog šećera ostao slobodan. oligosaharide delimo na disaharide.laktoza. gradeći glikozidne veze. fenola. Dosad je tačno ispitan samo mali broj disaharida. tetrasaharide.Kao i svi acetali. poznata pod imenom emulzin. Pored takozvanih O-glikozida. molekulska težina 342. na primer βglikozidaza iz gorkih badema. H . Disaharidi. mlečni šećer . pri rastvaranju mutarotiraju i grade osazone.48%. koja često ukazuju na poreklo: sladni šećer .2 i pro-centni sastav C-42. ako enzim hidrolizuje α-glikozid. Prema broju monosaharida. trisaharide. U ovu grupu jedinjenja spadaju cerebrozidi. itd. O .6. Ovi enzimi mogu da posluže za dokazivanje konfiguracije glikozidne veze. tri do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode: C6H12O6 + C6H12O6-H2O = C12H22O11 (disaharidi) 3 C6H12O6 –2 H2O = C18H32O16 (trisaharidi) Principijelno pri sjedinjavanju monosaharida u oligosaharid u reakciju stupa poluacetalna grupa jednog šećera s alkoholnom grupom drugog. nukleozidi i polinukleotidi o kojima će kasnije biti govora. ne redukuju Fehling-ov rastvor. Oni nastaju kada poluacetalna grupa monosaharida reaguje sa amino grupom nekog jedinjenja. 4.08%. — Najvažniji disaharidi sastoje se od dve heksoze.51. Prema tome.maltoza. Razlikujemo dva tipa saharida: a) Tip maltoze.1. Zbog toga disaharidi tipa maltoze redukuju Fehling-ov rastvor.

Poslednji slučaj imamo kod običnog šećera saharoze. to disaharidna veza prvog tipa može biti α ili β glikozidna. na primer kod maltoze odnosno celobioze. na primer. dobija nastavak »id«. Broj 4 znači da se poluacetalni hidroksil jednog šećera vezao na alkoholnu grupu na 4-ugljenikovom atomu drugog šećera. Neki disaharidi se nalaze slobodni u prirodi (saharoza.4) za furanoze. I raspon kiseonikovog mosta u svakom pojedinom šećeru oligosaharida igra ulogu u nastajanju izomernih oblika.5). između kojih postoji kiseonična veza: na primer: (1. a laktoza galaktozido-glukoza: Pošto u momentu nastajanja disaharida poluacetalni hidroksil ima određenu prostornu konfiguraciju. Tip veze α ili β stavlja se ispred imena disaharida. a drugi izgrađuju polisaharide (skrob. trehaloza). maltoza je glukozido-glukoza. Zato se hemijskom nomenklaturom označava i raspon kiseonikovog mosta. dobio je ime po sladu. Imena disaharida grade se tako da ime monosaharida.OH. Maltaza iz creva razlaže ne samo maltozu nego celu grupu α-glukozida. laktoza. Hemijsko ime maltoze je α-D-glukozido —(l. Umesto brojeva u . tako da se u zagradu stave brojevi ugljenikovih atoma. Maltaze mogu biti vrlo specifične (slad) ili manje specifične (crevni sok). pa imamo tri mogućnosti: α-α.mutarotaciju i ne grade osazone. proizvodu industrije vrenja. pa je za nju ispravniji naziv α-glukozidaza. a monosaharid koji se vezao za alkoholni hidroksil ostaje s nepromenjenim imenom. Maltoza nastaje i razgradnjom skroba i glikogena u digestivnom traktu. Kod disaharida drugog tipa mora se uzeti u obzir orijentacija i jednog i drugog poluacetalnog . β-β i α-β. celulozu) ili su sastavni deo nekog glikozida.5)-4-D-glukoza-(1. Maltoza se dejstvom enzima maltaza razlaže na dve glukoze. a (1. Maltoza ili sladni šećer.5) za piranoze. koji nam služi za hranu. čiji poluacetalni hidroksil ulazi u jedinjenje.

Maltoza redukuje Fehling-ov rastvor. šećer iz repe.8°. raspada se iznad tačke topljenja.5). stvara osazon i podržava vrenje kvaščevih gljivica. a specifični ugao skretanja polarizovane ravni posle uspostavljanja ravnoteže je = 138. možemo staviti piranozido ili furanozido. Pokazuje mutarotaciju. Proizvodi se ekstrakcijom i kristalizacijom iz ovih biljaka. maltoza bi se tada zvala α-D-glukopiranozido-4D-glukopiranoza. Maltoza kristališe kao monohidrat.5) 4-D-glukoza-(l. a razlikuje se od maltoze samo po β-glukozidnoj vezi.5). Celobioza je β-D-glukozido —(1. lako se rastvara u vodi i alkoholu. Saharoza. koje se u tu svrhu kultivišu.zagradi. Hemijsko ime saharoze je α-D-glukozido (1. koji označavaju raspon kiseonikovog mosta. Kvasac ne previre celobiozu. je disaharid koji se sastoji od glukoze i fruktoze. Dejstvom enzima invertaze saharoza se cepa . U svetu se proizvodi oko 30 miliona tona saharoze. nju razlažu β-gluko-zidaze. a najviše je ima u šećernoj trsci i šećernoj repi. Celobioza se ne nalazi slobodna u prirodi. Ne redukuje Fehling-ov reagens. Saharoza je vrlo rasprostranjena u biljnom svetu. Njena teorijska važnost je velika jer izgrađuje polisaharid celulozu.5)—β-Dfruktozid (2. Saharoza se topi na 184°. trščani šećer. Lako se rastvara u vodi. iz koje se može dobiti pod povoljnim uslovima hidrolize. na primer emulzin iz gorkih badema. potamni i daje karamel. kvasac previre saharozu.

a sam proces inverzija. preobraća »invertira«. Od njih zavisi koji se šećer kondenzuje i na koji način. Čisti sojevi kvasca ne previru laktozu.7 POLISAHARIDI ILI GLIKANI Polisaharidi nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. čija se veličina gomila (kumulira) više ili manje oko iste vrednosti. Topi se na 202°C. sastavni deo glikozida amigdalina iz gorkih badema (β-glukozido-6glukoza). jer se kod polisaharida ne radi u koloidnim rastvorima o česticama iste veličine. furanoza. Laktoza ili mlečni šećer je β-D-galaktozido-(l. koji se onda lako resorbuju. Nastaje u mlečnoj žlezdi sisara.na glukozu i fruktozu.7°) i fruktoze (—93°) skreće ravan polarizovane svetlosti nalevo.5). Ime dolazi zbog toga što se optičko skretanje saharoze ( + 66.5)-4-D-glukoza (1. a ne rastvara se u etru i hladnom alkoholu. a pri sirenju ostaje u surutki. — Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. U tankom crevu postoji enzim laktaza (β-galaktozidaza). sastavni deo trisaharida melecitoze (α-glukozido-3-fruktoza). Daje obične redukcione probe na šećere. Od ostalih disaharida spomenućemo neke samo po imenu: Genciobioza. izgrađenih od istog broja atoma. koji služe biljci ili životinji kao potporno tkivo za održavanje čvrste mehaničke strukture. Za vreme varenja saharoza se cepa u tankom crevu. Ima čitav niz polisaharida koji se ne mogu uvrstiti u ovu klasifikaciju. Ovde su stavljeni znakovi navoda. Prirodni polisaharidi se dele na »skeletne« ili »strukturne«. Dobijena masa se zove invertni šećer. ne rastvaraju se u vodi. Struktura polisaharida. jer smesa glukoze (52. 4. već o česticama istog načina unutrašnje građe. Laktoza se posle partusa nalazi u urinu porodilja. a kiseline je razlažu na glukozu i galaktozu. . nego samo bubre i imaju sve osobine koloidnih velikih »molekula«. Nagomilavanjem tako velikog broja molekula u jednu veliku česticu menjaju se osnovne osobine šećera: polisaharidi nisu slatkog ukusa. koji hidrolizuje mlečni šećer na sastavne monosaharide.1. i na »hranljive« koji su rezervna hrana. Pčelinji med je prirodni invertni šećer. meli bioza se nalazi u biljnim eksudatima i sastavni je deo trisaharida rafinoze (α-gala-tozido-6-glukoza). Iz tih razloga je struktura pojedinih polisaharida strogo određena.5) posle hidrolize menja. Mlečni šećer se rastvara u šest delova hladne vode.

Kod takvih polisaharida se hidroksilna grupa jednog šećera u glavnom lancu vezuje s poluacetalnim grupama šećera u bočnom lancu. Od pentoza grade polisaharide D-ksiloza. strogo određene.1 prikazani su načini međusobnog vezivanja molekula šećera predstavljenih u obliku kružića. onda grade jednolične lance.4. U slučaju kada se molekuli monosaharida međusobno vezuju samo na jedan način. Mogućne su razne kombinacije. polisaharidi koji se sastoje od D-manoze. ali su one u raznim polisaharidima. D-fruktoze. koje su povezane β-glikozidno. kao na primer skrob. Tako se kod amiloze molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno α-glukozidno-1. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica Dglukoze. takvi polisaharidi imaju razgranat lanac i globularnu strukturu.Od velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. kada postoje dva ili tri načina međusobnog vezivanja monosaharida. D-galaktozamin ili uronske kiseline (D-glukuronska. D-galakturonska). Vrlo često se polisaharidi sastoje samo od jedne vrste monosaharida. D-galaktoze. Svi monosaharidi su u pojedinim polimerima raspoređeni po jednom određenom planu. Kod celuloze se molekuli D-glukopiranoze vezuju međusobno (β-glukozidno 1. Međutim. 4. Pri kondenzaciji monosaharida poluacetalni hidroksil uvek učestvuje. Način vezivanja je vrlo određen za svaki pojedini polisaharid. . kao što je to slučaj kod celuloze. Na slici br. kao kod maltoze. Fizičke osobine amiloze i celuloze. i to može da se vezuje bilo za alkoholne grupe drugog šećera bilo za njegov poluacetalni hidroksil. kao što smo već naglasili. Poznati su zatim.4. kao i njihova biohemijska funkcija u biljci vrlo su različite. kao kod celobioze. Neki se polisaharidi sastoje od derivata šećera kao što su: D-glukozamin. L i D-arabinoza. i to pre svega zbog različitog načina međusobnog vezivanja jedinica D-glukopiranoze.

Pamuk (medicinska vata. pomažu mikroorganizmi. koja je β-1. Filter hartija je jako prečišćena celuloza.200 ostataka glukoze.Slika 4. a ona koristi njihovu sposobnost da razlažu celulozu.Načini međusobnog vezivanja jedinica monosaharida u polisaharidima: A — lančasta struktura: S—jedno grananje: C—sa više tačaka grananja i D—višestruko grananje 4. životni prostor.1 . Celuloza je građena isključivo od celobioze. kojima celuloza služi kao hrana. poznati pod imenom hemiceluloze.1. Potpunom hidrolizom celuloze mineralnim kiselinama dobija se D-glukoza. koje se sastoje od uronskih kiselina. a životinje uopšte nemaju celuloze. Činjenica da u ljudskoj hrani ima dosta celuloze (spanać. .4 glukozidnim vezama spojena u dugačke lance. Pektini takođe izgrađuju ćelijske membrane biljaka. Životinja im pruža u svom debelom crevu. jer može da upije velike količine tečnosti. i njih ima najviše. Količina celuloze u nekim mikroorganizmima. kupus. koji nastaje oksidativnom polimerizacijom supstance slične koniferilnom alkoholu. zatim kisele hemiceluloze. i manani. a delimičnom hidrolizom celobioza. Tu spadaju ksilani koji se sastoje od jedinica Dksiloze. U celuloznom vlaknu može lanac jednog »molekula« da sadrži i do 3. u celuloznu strukturu se inkrustira lignin. polimeri D-manoze. algama i lišajevima je beznačajna. U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. kelj. sočiva) ne znači da čovek može da vari celulozu. koji izgrađuje ćelijske zidove kod drveta i drugih biljnih proizvoda. pojačava peristaltiku creva i daje volumen fekalijama. Kod procesa prelaza zelene biljke u drvo. jabuci i dr. Gossypium depuratum) je skoro 100% celuloza vlakana pamučne semenke. jer se u njima ne rastvara celuloza. naročito ih ima mnogo u nekom voću kao dunji.8 BILJNI POLISAHARIDI (FITOPOLISAHARIDI) Celuloza je najvažniji predstavnik strukturnih polisaharida u biljkama. limunu. Celuloza »puni« hranu. a preživari u predželucima. Životinje ne mogu da vare celulozu. Odatle se i dobijaju. Biljojedima. Upotrebljava se u medicini. Produkti mikrobiološke razgradnje jesu niže masne kiseline. Pri dobijanju celuloze drvo se prvo kuva kiselinama ili alkalijama. Od celuloze se sastoji oko polovina materijala.

Pektin stalno prate arabani i galaktani. a molekulska težina nekih amiloza iz semenja je 400 000. za amilopektin je prihvaćen naziv izo-amiloza. Pošto maltoza ima α-1. koji su karakteristični za svaku biljku. amilopektin ljubičastu. Nalazi se u skrobnom zrncu obavijena amilopektinom i za svaku biljku je karakterističan odnos amiloze i amilopektina.Nalaze se uvek u embrionalnom tkivu višeg bilja. kukuruza). Amiloza daje plavu boju s jodom. a ima i takvih vrsta kukuruza i pirinča gde je skrobno zrno isključivo građeno od amilopektina. Čestice krompirove amiloze imaju molekulsku težinu od 4. polimeri D-arabinoze odnosno D-galaktoze. U skrobnom zrncu ima ga oko tri puta više od amiloze. Zrna su slične hemijske građe: spoljni deo (omotač) sastoji se od polisaharida amilopektina. jer svojim aktivnim grupama obuhvata celi jedan zavoj u spirali.4--poligalakturonske kiseline. Ima jedinstevenu osobinu da se nalazi u obliku zrna razne veličine i oblika. Misli se zato da enzim α-amilaza odjednom otcepljuje jedinke od šest ostataka glukoze.000. Oba polisaharida daju potpunom hidrolizom D-glukozu. .4 glukozidnu vezu to se smatra da je amiloza isključivo lančasto građena. Prema predlogu našeg naučnika Samec-a. pirinča. Tako u krompirovom skrobu ima 20% amiloze. Amiloza je jednostavnije građena od amilopektina. amiloza nehomogena. Enzimskim razlaganjem amiloze dobija se maltoza. objašnjava se adsorpcijom atoma joda unutar spirale amiloze. Skrob se nalazi u obliku sitnih zrnaca u različitim delovima biljke. Iako je po veličini čestica.000 do 150. semenke žitarica: pšenice. Skrob je glavna rezervna hrana biljnog organizma. Amilopektin je polisaharid. a u prisustvu šećera daju čvrsti gel (želirano voće). ječma. a u nekim specijalnim vrstama graška i 75%. iako je taj lanac uvijen u obliku spirale sa po šest ostataka glukoze u jednom zavoju. koji je mnogo komplikovanije građen od amiloze. raži. a srž od amiloze. Zbog te svoje osobine pektini se upotrebljavaju u prehrambenoj industriji. zato ćemo prvo o njoj govoriti. a naročito u embrionalnom tkivu (krtola krompira. Amilopektin jako bubri i lepljiv je. Pektini zrelog voća rastvaraju se u vodi. I pojava tamno plave boje koju amiloza daje s jodom. Po svojoj hemijskoj građi pektini su kalcijumove i magnezijumove soli α1. sve su one jednake unutrašnje građe.

koja nije tako intenzivna kao plava boja.Amilopektin (deo molekula) Zrnca skroba imaju uvek male količine stranih tela: masne kiseline. već daju jedinjenja niže molekulske težine. Slika 4. skrob se kvantitativno razlaže do glukoze. magnezijum. β-amilaze i maltaze. krompir). koja se . i to uglavnom kod skroba podzemnih delova biljaka (npr. Samo je fosoforna kiselina hemijski vezana sa skrobom (na 6-C atomu jedinica glukoze). tako da amilopektin ima trodimenzionalnu.Slika 4. Amilopektin daje s jodom ljubičastu ili mrku boju. je slične razgranate strukture kao i amilopektin. Kiselom hidrolizom ili zajedničkim dejstvom nekoliko enzima kao αamilaze (iz ječmenog slada). rezervni polisaharid životinja.4glikozidno povezanih jedinica glukoze nadovezuju se bočni lanci vezani α-1. gore navedeni enzimi ne hidrolizuju skrob potpuno.2. . Pojedinačno. Razlika između amilopektina i glikogena postoji očigledno u broju molekula glukoze u običnim lancima i mestima grananja u glavnom lancu. kalijum i natrijum. fosforne kiseline i katjone: kalcijum. I glikogen. globularnu građu.6-glikozidno (mesto račvanja). koju daje amiloza s jodom i koja pokriva sve druge nijanse.3 .Spirale amiloze Amilopektin ima račvastu i razgranatu strukturu: na glavne lance α-1.

To su jedinjenja različite molekuske težine i prema tome kako se boje s jodom. Ostaci sumporne kiseline neutralisani su kalcijumom i magnezijumom. koji su dobili ime po biljkama u kojima su nađeni: asparagozin. Najviše ga ima u korenima glavočika (Compositae). Cholerae. Najduže je poznat i odavno ispitan glikogen ili — kako ga često zovu — životinjski skrob. Dekstrini imaju raznu tehničku primenu. zatim bakterijelni levani i sekalin iz roščića raži (Secale cornutum) zaražene gljivicom (Claviceps purpurea). Skrob → amilodekstrini → eritrodekstrini → ahrodekstrini → maltoza → glukoza Shema postepenog razlaganja skroba Dekstrini nastaju i dejstvom kiselina na skrob. koje su međusobno vezane β-2. B. Potpuna struktura mu još nije poznata. Ostali polisaharidi. On je metabolična i energetska rezerva skoro svih ćelija. Inulin spada u grupu rezervnih polisaharida i sastoji se od jedinica Dfruktofuranoze (fruktan). koji daju plavu boju s jodom i najveće su molekulske težine. a i suvim zagrevanjem (kora hleba). a . a neki pentoze. Primarna alkoholna grupa na 6-C atomu galaktoze je esterifikovana sumpornom kiselinom. koji daju crvenu do mrku boju s jodom. poznat pod imenom agaragar. Agar je galaktozan u kome su jedinice galaktoze povezane 1. Već 2% rastvor agara lako želatinizuje i upotrebljava se za čvrste podloge u mikrobiologiji. Po svom sastavu agar spada u grupu mineralnih estara-polisaharida. U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi viskoznih sekreta »sluzi«. pa i kao lepak.3 i 1.nazivaju dekstrinima. a naročito ćelija jetre i mišića. Ovi polisaharidi su hapteni. graminin. sinistrin. Treba spomenuti polisaharid. koji specifično reaguju s antitelom.9 POLISAHARIDI ANIMALNOG POREKLA (ZOOPOLISAHARIDI) Poznat je veliki broj zoopolisaharida različitog hemijskog sastava i fiziološke uloge. kao V.1. — Postoji čitav niz fruktana. Oni pokrivaju i štite respiratorni i digestivni trakt. dysenteriae i B. antracis imaju aminošećere kao jedinice. Inulin je ciklične građe i ima trideset ostataka fruktoze u molekulu. tako se specifični polisaharidi pneumokoka sastoje od glukoze i glukuronske kiseline. ali sami ne mogu izazivati organizam da stvara antitela. Niskomolekularni ahrodekstrini ne boje se s jodom. koji se dobija iz crvenih algi (Rhodophvceae). 4. Daljom razgradnjom nastaju eritrodekstrini. delimo ih na: amilodekstrine. koje je izolovao Heidelberger iz filtrata nekih bakterija. Bakterijski polisaharidi su različitog sastava. reproduktivne organe.1-fruktozidno.4glikozidno. Od bakterijskih polisaharida važni su serološki specifični polisaharidi.

kvascima i bakterijama. koji stimuliše rad folikula (FSH).10 HOMOZOOPOLISAHARIDI (HOMOGLIKANI) Glikogen je glavni rezervni polisaharid životinja. Glikogena ima u nekim gljivama. polisaharidi krvnih grupa). kao što su insekti i ljuskari. Heterozoopolisaharide ili heteroglikane (hialuronska kiselina. Danas još nema jedne opšte prihvaćene klasifikacije ove velike grupe ugljenih hidrata. Tako hormon prednjeg režnja hipofize. vezanih α-l. hondroitin-sulfat. Vezivno i rskavičavo tkivo sastoji se od znatnih količina kiselih polisaharida. U tkivu koje je bogato glikogenom. O kompleksnim zoopolisaharidima biće govora u poglavlju o Složenim belančevinama. Komplekse s proteinima (mukoproteine i glikoproteine). neki hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata.naročito ih mnogo ima u embrionalnom tkivu. Zoopolisaharide Homozoopolisaharide ili homoglikane (glikogen i hitin). pa ga je tako i otkrio Claude Bernard. jer je on rastvoren u protoplazmi. Molekul mu se sastoji od lanaca jedinica glukoze. Iz ovih nekoliko primera vidi se od kolike su važnosti animalni polisaharidi. 4. Pošto se neki od njih nalaze slobodni. ne mogu se videti mikroskopom zrnca glikogena. Kod mnogih nižih životinja. Za izolovanje glikogena tkivo se prvo razara toplim alkalijama.1. jer one ne utiču na njega. Po svojoj funkciji i strukturi vrlo je sličan skrobu. Jaki antikoagulans heparin je polisaharid. heparin. c. Osim toga. Zooglikolipide II. Komplekse zoopolisaharida a.4-glukozidno sa . Zooglikolipoproteine. b. galaktoze i manoze. Tek delovanjem alkohola glikogen se taloži. koji se sastoje samo od jednog tipa monosaharida. podelićemo ih u dve velike grupe: I. b. a drugi vezani u obliku nestabilnih kompleksa tipa soli ili hemijski vezani za proteine ili lipide. u čijem su molekulu polimerizovana dva ili više monosaharida. gonadotropin urina trudnih žena (HCG) i gonadotropin krvnog seruma kobila (PMSG) imaju galaktozu i heksozamin. a. ima heksozamina. Glikogen je polisaharid račvasto-globularne strukture. I tireoglobulin ima u svom molekulu glukozamina. Životinjski organizam nagomilava rezerve glikogena u jetri i mišiću. glavna strukturna i zaštitna supstanca je polisaharid hitin.

Hitin je polimer N-acetil-D-glukozamina.6-glukozidno. slično kao i kod amilopektina. a nalazi se i u ćelijama nekih gljiva. Molekuli hitina su vlaknaste strukture i po tome liči na celulozu.Šematski izgled molekula glikogena . Tako nastaje Corijev estar. Hitin je strukturna supstanca nižih životinja i insekata. Potpunom hidrolizom hitina dobijaju se skoro teorijske vrednosti Dglukozamina i sirćetne kiseline. Enzimsko razlaganje glikogena analogno je kao i kod skroba. glukozo-1-fosfat (G-l-P).grananjima α-l. Proces se zove glikogenoliza. Kao rezerva glukoze. Molekule N-acetil-D-glukozamina povezane su u hitinu—1. Slika 4. Glavni lanac se sastoji od 12 do 18 jedinica glukoze (u zavisnosti od porekla glikogena). Od njega se sastoji oklop rakova.4—glikozidno. a u bočnim lancima ima 25 do 27 jedinica. Molekulska težina glikogena kreće se od jednog do nekoliko miliona. glikogen se nalazi tokom metabolizma u ravnoteži s drugim komponentama životinjskog organizma.4 .

Druga važna funkcija hialuronske kiseline je da u sinovijalnoj tečnosti služi kao neka vrsta podmazivača u zglobovima. ali je vrlo često vezana za proteine. Nalazi se i slobodna.4. a viskozitet joj je proporcionalan sa stepenom polimerizacije. Pošto su to vrlo viskozne i sluzave supstance dato im je ime mukopolisaharidi. koji se sastoje od amino šećera (D-glukozamina ili D-galaktozamina) i uronskih kiselina. vezivnog kožnog tkiva.1. Hialuronidaze ima i u životinjskom organizmu npr. koji se sastoje od jedne uronske kiseline vezane β-glikozidno za treći ugljenikov atom aminošećera (l→3). Amino-grupa amino-šećera je uvek acetilovana ili sulfatirana. a docnije iz pupčane vrpce. Ima ih u patogenim organizmima i u otrovima zmija i insekata. pevčeve kreste i drugog materijala. Molekulska težina hialuronske kiseline iz pupčane vrpce iznosi 4 do 8 miliona. Hialuronska kiselina je prvo izolovana iz staklastog tela oka. Najpoznatiji polisaharidi ove grupe su: Hialuronska kiselina. Osnovne jedinice ove grupe polisaharida su disaharidi. hialuronidaza. Ovi enzimi su vrlo rasprostranjeni i od velike biološke važnosti. jer cepajući hialuronsku kiselinu . Mukopolisaharidi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu. hondroitin-sumporna kiselina i heparin.11 HETEROGLIKANI U životinjskom organizmu vrlo su rasprostranjeni polisaharidi. Hialuronska kiselina sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i N-acetil-D-glukozamina. sinovijalne tečnosti. Ovakve osnovne disaharidne jedinice vezuju se međusobno β-1. Pri prodiranju patogenih organizama u životinjsko telo (infekciji) hialuronidaza im olakšava ulaz.4-glikozidno. U neutralnim rastvorima je vrlo viskozna. Pod dejstvom hidrolitičkih enzima. dolazi do razlaganja hialuronske kiseline. Hialuronska kiselina je u životinjskom organizmu cementna supstanca subkutanog i drugog tkiva. gradeći dugačke lančaste molekule. u testisima.

mucinu želudca. Na sličan način hialuronidaza testisa olakšava spermijama ulaz u neoplođeno jaje. predstavlja zajedničku i povezanu aktivnost mnogobrojnih multienzimskih organizacija koje učestvuju u razmeni materije i energije između ćelije i njene okoline. Vezivanje u disaharidu je l→3. Polisaharidi raznih krvnih grupa mogu da se sastoje od istih osnovnih monosaharida. timusu.smanjuje viskozitet tkiva. O (H). N-acetilgalaktozamin i Lfukoza u specifičnim supstancma izolovanim iz mucina želudca. nađen je u jetri. Krvne grupe A. Disaharidna jedinica hondroitin sulfata C sastoji se od glukuronske kiseline i N-acetil-D-galaktozamin-6-sulfata (β-l→3. centarlni metabolički putevi su jednostavni i slični za sve oblike života. pljuvački. kao i metabolizam masti i proteina. Hondroitin-sumpoma kiselina ili hondroitin-sulfat izgrađuje osnovnu supstancu životinjskog vezivnog tkiva i rskavica. Polisaharidi krvnih grupa nađeni su u eritrocitima. Interesantno je da sve ove supstance gube svoje specifično dejstvo otcepljenjem acetilnih grupa. Vrlo lako može da se preparira iz nosne rskavice. β-l→4). Heparin (α-heparin). a disaharidnih jedinica I→4. Sastoji se od disaharidnih jedinica D-glukuronske kiseline i D-glukozamin-N-sumporne kiseline. plućima. B i C hondroitinsulfat. krvni antikoagulans. Pored toga su i alkoholne grupe amino šećera esterifikovane sumpornom kiselinom. Hialuronidaza testisa hidrolizuje i hondroitin-sulfat. B. Pod intermedijernim metabolizmom se podrazumeva celokupni splet metaboličkih procesa. Tako je dokazana D-galaktoza. Njegova funkcija se sastoji: . 4. Međutim.2 METABOLIZAM UGLJENIH HIDRATA Metabolizam ugljenih hidrata. Molekulska težina heparina kreće se između 17 000 do 20 000. tečnostima ovarijalnih cista i drugim sekretima. Rh-faktor sastoje od polisaharida vezanih za proteine. Do danas su izolovani A. Metabolizam obuhvata stotine enzimskih reakcija koje se obično prikazuju nepreglednim shemama i daju utisak beznadežne složenosti. slezini i krvi.

pentoze i glicerol prelaze u šećer sa tri C. Prema tome. U hrani se nalaze pored spomenutih polisaharida i prosti šećeri. gliko-proteini. Sve heksoze u organizmu lako prelaze u glukozu. lipide i druge karakteristične ćelijske komponente i 4) Da formira i razgrađuje one biomolekule koji imaju specijalne funkcije.atoma (glicerinaldehid 3-fosfat). bitnim ugljenim hidratom. Četiri para vodonikovih atoma ulaze u lanac disanja. takođe. Za održavanja života i normalnog metabolizma jedino je potrebna glukoza ili bilo koji njen svarljivi polimer. U drugom stepenu nastali produkt razgrađuje se do još prostijih jedinjenja. koji se dalje cepa u acetil -koenzim A.2) Da preuzima hemijsku energiju okoline. Čovek ne vari celulozu. dolazi do potpune oksidacije u ugljendioksid i četiri atoma vodonika. nema nikakve dijetalne potrebe za nekim specifičnim. On polazi od prostih osnovnih jedinjenja. Polisaharidi na haksoze ili pentoze. a za novorođenče je najvažnija laktoza. jer se svi oblici potrebni organizmu sintetišu od glukoze. da bi se preko citohroma i drugih prenosilaca sjedinili sa kiseonikom u vodu. bilo u obliku hrane bilo u obliku sunčeve energije. U prvom hranljivi se sastojci cepaju na prostije. Anabolizam se. Prosečna kalorična vrednosti ugljenih hidrata iznosi 17 kJ po gramu. odigrava u tri stepena. U trećem stepenu katabolizma. koji ima samo dva C atoma. Sama glukoza može da se sintetiše od .2. jer njegov digestivni trakt ne luči nikakav enzim. na primer hormone. sem toga ima i pentoza. glikogen. koja nastaju u trećem kataboličkom stepenu. Sa ugljenim hidratima se pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma. fruktoza) u manjim količinama. osnovne molekule. naročito posle varenja nukleinskih kiselina i voćnih pentozana. heksoze (glukoza.1 VARENJE UGLJENIH HIDRATA Pod normalnim uslovima. koji se nalaze u najpristupačnijim biljnim proizvodima (žitaricama i krompiru). Pored skroba i šećera u hrani se nalaze i drugi ugljeni hidrati: celuloza. Razgradnja ugljenih hidrata teče preko niza povezanih reakcija koje se odigravaju u tri stepena. 3) Da od uzete hrane sintetiše sastavne opeke ćelije i da ih ugradi u proteine. Preživari i životinje sa dobro razvijenim slepim crevom (caecum) mogu da koriste i celulozu. koji bi bio sposoban da je hidrolizuje. jer njihovi simbiotični mikroorganizmi započinju njeno razlaganje. 4. čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima. nukleinske kiseline. Tako heksoze.

kao što je skrob.1). Apsorbovani šećeri ulaze u portalnu cirkulaciju i prenose se u jetru. koje su međusobno povezane α-1. kompaktan i zauzima malo prostora.2.6-glukozidnom vezom. Hidroliza maltoze. u srednjem delu tankog creva. sastavljeni su samo od jedinica D-glukoze. koja ulazi verovatno. u kojima su ove veze netaknute (dekstrini). Zato se ona zove i dekstrinogena amilaza.2 OSOBINE I FUNKCIJE GLIKOGENA Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena.6 je takav da se nizovi glukoze račvaju posle svakih 10 do 12 jedinica. Iz istog razloga. Molekulska težina glikogena varira od 0. koji ostaju posle dejstva α-amilaze.2. Ona se nalazi u tankom crevu i hidrolizuje i neke disaharide. β-galaktozidaze i β-fruktozidaze. gde se manja količina hidrolizuje pod dejstvom stomačne HCl.drugih organskih jedinjenja npr. pre nego što se apsorbuju. dejstvo enzima prestaje čim hrana dođe u kontakt sa kiselim sadržajem stomaka. pa se kao krajnji proizvod javlja najvećim delom samo maltoza. uglavnom. To je odraz relativne jednostavnosti njihove hemijske strukture. naziva se endo-amilaza. zatim redom glukoza i fruktoza.10). 4.6-glukozidne veze na mestima grananja u amilopektinu i dekstrinima. piruvata ili aminokiselina — ovaj proces se zove glukoneogeneza. Za razliku od varenja proteina i lipida. Od monosaharida najlakše se apsorbuje galaktoza. odn. Ona ne hidrolizuje α-1.6-glikozidnim vezama.5 —5 x 106 . molekul glikogenaje loptastog izgleda. čija je struktura fiziološki vrlo povoljna.1.6-glukozidne veze.6glukozidaza (3. cepa enzim izomaltaza ili oligo-l.2. probava ugljenih hidrata nije komplikovan proces.4 i α-l. Odnos α1. u digestivnom traktu hidrolizuju do monosaharida. Ugljeni hidrati se dakle. jer se hrana zadržava u ustima vrlo kratko. Homoglikani.4 veza prema α-1. prostom difuzijom. Apsorpcija se dešava.4 i α-1. Najveći deo razgradnje ugljenih hidrata se dešava u tankom crevu dejstvom pankreasne amilaze.4-α-D-glukan 4-glukanohidrolaza 3. Udeo pljuvačne amilaze u varenju ugljenih hidrata je nesiguran. Za njenu punu aktivnost su potrebni Cl¯ i Ca2+joni.1. laktoze i saharoze odigrava se. koje su povezane α-1. Konformacija aktivnog centra α-amilaze je takva da može da se cepa svaka druga veza. Pošto je pH optimum amilaze u području pH=7. α-Amilaza se nalazi i u pljuvački i u pankreasnom soku. takođe. jer hidrolizuje veze unutar lanca. Zbog grananja. može da se sastoji od 3 000 do 30 000 jedinica glukoze. U probavnom traktu se skrob i glikogen razlažu dejstvom enzima αamilaze (1. tako da posle hidrolize amilopektina ostaju niži oligosaharidi. u tankom crevu dejstvom niskospecifičnih enzima: α-glukozidaze. α-l. broj jedinica .1.

deponovan u jetri održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou između obroka. postoje dva odvojena mesta.6 vidi proizvod reakcije je D-glukozo-1-fosfat.4 glukozidnu vezu i prenosi ostatak glukoze na fosfornu kiselinu.U glikogenu postoji samo jedna slobodna »reducirajuća« poluacetalna glupa (C—1). jedno u jetri. a drugo u prugastim mišićima koja se razlikuju po ulozi i korišćenju. To su aktivna mesta u molekulu glikogena na kojima počinje njegovo razlaganje (fosforobza) a isto tako i vezivanje daljnih molekula glukoze kada teče obrnuti proces. Glikogen. Dejstvo fosforilaze se sastoji u tome da otkida ostatke glukoze sa nereducirajućeg kraja glikogena. cepa α-1. životinjama i mikroorganizmima. Kao što se na slici 4. a povećava za vreme mirovanja. glikogen ne može da se transportuje sa jednog mesta na drugo. Mobilni oblik ugljenih hidrata u krvi je glukoza.Položaj glikogena jetre i mišića u metabolizmu ugljenih hidrata 4. koji se nalaze u biljkama. Putevi razgradnje i sinteze su isti i za jetreni i za mišićni glikogen.4. . Slika 4.3 RAZLAGANJE GLIKOGENA (FOSFOROLIZA) Razlaganje glikogena. sa slobodnom —OH grupom na četvrtom C-atomu.1. odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene (ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. Usled velike dimenzije čestica. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima. glikogeneza. Fosforilaze su. Fosforilaze su vrlo rasprostranjeni enzimi. od kojih je fosforoliza najbolje proučena. On obezbeđuje energiju za mišiće. pa se razlaže u ćeliji gde je uskladišten.2. dakle. Međutim.5 . kad god njihovo snabdevanje glukozom iz krvi nije dovoljno. Potpuna razgradnja glikogena do glukoze odvija se u tri stepena. Koncentracija glikogena se smanjuje u toku napornog rada.glukoze (5—10%) se nalazi spolja na krajevima.1). glikogenoliza. transferni enzimi (glukozil-transferaze 2. Mišićni glikogen ne prelazi u krvnu glukozu.

koji sprečava rasipanje rezervi i gubitak energije. Aktivna fosforilaza a je kristalizovana. koju hidrolitički cepa drugi enzim. bitnu ulogu igra oligomerna struktura enzima fosforilaze. koji je kovalentno vezan za ostatak lizina. koji reaguje prilikom iznenadnih potreba povećanog mišićnog rada i omogućava regulaciju potrošnje glikogena.7 .Fosforilaza ne može da cepa α-l. koji se pojavio na površini. prenosi tri (ili dva) ostatka glukoze sa prikraćenog spoljnog lanca na drugi lanac amiloznog tipa (α-1.Fosforolitično cepanje ostataka glukoze sa neredukujućeg kraja glikogena dejstvom fosforilaze Slika 4.2. Aktivni oblik (fosforilaza a) prelazi u neaktivni dejstvom enzima fosforilaza-fosfataza.1. Da bi se razlaganje glikogena nastavilo.33). Zbog takve strukture mišićna fosforilaza je regulatorni enzim. pa njeno dejstvo prestaje kada se približi mestu račvanja.6 .6 glukozidaza (3. a sastoji se od četiri identične jedinice. Slika 4. Prvi.4.6-glukozidne veze.6-glikozidno (slika 4. stupaju u akciju još dva enzima. glukanskog lanca Potrošnja energije deponovane u obliku glikogena i održavanje koncentracije glukoze u krvi na normalnom nivou i pod uslovima gladovanja. Na taj način. Posle njenog dejstva ostaje samo jedna glukoza vezana α-l. fosforilaza može opet da dejstvuje na novi lanac. koji se javlja u dva oblika: aktivni (fosforilaza a) i neaktivni (fosforilaza b). Ona otkida orto-fosfatne ostatke od serinskih ostataka. Svaka jedinica sadrži ostatak fosfoserina.7). Njena molekulska težina iznosi 380 000. α-1.Intramolekulski prenos triostatka glukoze i produžavanje amiloznog α-1.4). jedna oligotransferaza. koji je bitan za katalitičku aktivnost i jedan koenzim piridoksal-fosfat. zbog čega aktivni tetramer enzima prelazi u dva . održava se pomoću homeostatskog procesa. U ovom kontrolnom mehanizmu.

Na ovaj način. Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat→Enzim–OH+glukozo-1. da održava nivo glukoze u krvi. koji su bitni za enzimsku aktivnost. U jetri je prelaz glukozo-1-fosfata u glukozo-6-fosfat reakcija koja joj omogućava da održava koncentraciju glukoze u krvi na normalnom nivou. čiji je odnos kontrolisan. Kao što smo videli krajnji produkt fos-forolitičkog razlaganja glikogena i skroba u ćeliji je glukozo-1-fosfat (slika 4.8) Dejstvom fosfoglukomutaze dolazi do premeštanja orto-fosfatnog ostatka sa položaja 1-glukoze na položaj 6. Za aktivnost enzima je potrebno prisustvo Mg-+ jona i kofaktora glukozo-1. Fosforilaza b može da pređe u aktivnu fosforilazu dejstvom pozitivnog modulatora. naime. Regulacija aktivnosti fosforilaze je samo jedan stepen kontrolnog mehanizma razgradnje glikogena. takođe. Reakcija se odvija u dva stepena: Slika 4. koji predstavljaju neaktivni enzim. Aktivaciju katalizuje poseban enzim. reguliše se potrošnja glikogena.6-di fosfata.8 . Isto tako kontrolni mehanizam je podešen sa funkcijom jetrenog glikogena. koji aktivno učestvuje u reakciji prenošenja orto-fosfata sa enzimskog molekula. Modulator ove regulacije je sistem ATP—ADP. pomeranjem odnosa aktivne i neaktivne fosforilaze. U jetri se. U jetri se nalazi enzim glukozo-6-fosfataza (a nema ga u mišićima) koja hidrolitički cepa ostatak fosforne kiseline iz G-6-fosfata: D-glukozo-6-fosfat+H2O→D-glukoza + Pi 4. fosforilazakinaza. fosforilazu b. koji počinje preko adrenergičnih vlakana.Reverzibilno prelaženje aktivne fosforilaze a u neaktivnu fosforilazu b 1. U vezi s tim u regulaciji učestvuje hormon glukagon.4 SINTEZA GLIKOGENA OD GLUKOZE (GLIKOGENOGENEZA) Sinteza glikogena od glukoze odigrava se u jetri i mišićima na isti način. koga luči pankreas kada se koncentracija glukoze u krvi smanji.6-difosfat 2. fosfoglukomutaza sadrži. Enzim–OH+glukozo-1. jetrena fosforilaza se strukturno razlikuje od mišićne. fosforilaza javlja u aktivnom i neaktivnom obliku. .dimera. Međutim.2. ostatke fosfoserina. tako da nastaje glukozo-6-fosfat. koja analogno svim kinazama zahteva prisustvo Mg2+ jona. u ovom slučaju c-AMP-a.6-difosfat→Enzim–O–P+glukozo-1-fosfat U obliku G–6–P ulaze jedinice glukoze (glikozilni ostaci) iz glikogena u metabolički proces anaerobne razgradnje.

odigrava se prenošenjem celih molekula glukoze (tačnije glukozila). To je transferaza. a kod povećane (npr. koji se prvo energetski obogaćuju primanjem energije od UTP-a: G – 1 – P + UTP → uridin-difosfat-glukoza+ PPi U reakciji. koji prenose energiju sa ATP-a zajedno sa fosforil-ostatkom kao i sve kinaze. koju u ovom slučaju neposredno daje uridin-trifosfat (UTP).4 amilozni deo glikogena. izlazi iz reakcije i ravnoteža se pomera na desnu stranu. Pirofosfat se vrlo brzo hidrolizuje u dva molekula fosfata. Povezivanje jedinica glukoze α-1. Za formiranje svake glukozidne veze potrebna je energija. u šećernoj bolesti) glukokinaza: Heksokinaza i glukokinaza su transferni enzimi.Glukoza ulazi i u katabolične (glikoliza) i u anabolične procese (sinteza glikogena) u obliku svog fosfatnog estra glukozo-6-fosfata (G-6-P). Sinteza glikogena od glukozo-1-fosfata (G—I —P) ne ide na isti način kao njegova razgradnja: Ona se odvija u tri stepena. kod normalne koncentracije glukoze u krvi reakciju katalizuje heksokinaza. Reakciju katalizuje fosfoglukomutaza. a i ostalih disaharida i oligosaharida. U mišićima se nalazi samo heksokinaza. o kojoj je već bilo govora. koju katalizuje pirofosforilaza. U drugom stepenu sinteze nastaje pravolinijski α-1. Sledeći korak u sintezi glikogena je prevođenje glukozo-6-fosfata u glukozo1-fosfat. Sam UTP nastaje prenošenjem energije sa ATP-a na uridin-difosfat (UDP) dejstvom nukleozid-difosfokinaze: ATP + UDP ↔ ADP+UTP Sinteza glikogena. koja prenosi glukozilne ostatke od UDP-glukoze na 4 OH-grupu glukoze u postojećem amiloznom lancu (primer): UDP-glukoza+(glukoza)n→UDP+(glukoza)n+1 . Fosforilaciju glukoze u prisustvu ATP-a i Mg2+ jona katalizuju dva enzima. nastaje uridin-difosfat glukoza (UDPG) i pirofosfat.4 vezom katalizuje enzim glikogensintetaza. Njihov kosupstrat je MgATP2-.

Oni dejstvuju na različitim mestima u meta-bolizmu glukoze. steroidnih hormona.10 su dati najvažniji faktori.9 .2. jer je vrlo dugo poznato da su pod endokrinom kontrolom insulina.Kada se na ovaj način izgradi lanac od 10-12 molekula glukoze.6-transglikozilaza.5 KONTROLA SINTEZE GLIKOGENA U ŽIVOTINJA Faktori koji kontrolišu sintezu i fosforolizu glikogena su detaljno ispitivani.Grananje glikogena 4. epinefrina i hormona rasta. On skida završne glikozilne ostatke sa amiloznog dela (oko 6 ostataka) i prenosi ih na šestu OH-grupu glukoze u istom lancu ili na neki drugi pored njega (slika 4. amilo-l.4-l. Slika 4. . Ovaj treći stepen sinteze glikogena katalizuje enzim »račvanja« (ili grananja). Produživanje ovog novog lanca ide opet dejstvom glikogensintetaza. Na slici 4.9). počinje proces grananja. koji regulišu aktivnost glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri. glukagona.

Glikogen-sintetaza kao i fosforilaza postoji u dva oblika: »aktivni« I(inde-pendent=nezavisna) i »neaktivni« D-oblik (dependent=zavisna). Nazivi »nezavis-na« i »zavisna« odnose se na to da li je aktivna ili nije u prisustvu alosternog akti-vatora glukozo-6-fosfata, jer je glikogen sintetaza I alosterni enzim. Obrnuto, nego što je slučaj kod fosforilaze, sintetaza je

aktivna u defosforilisanom obliku. Ona se aktiviše dejstvom fosfataze, a inaktiviše kada se fosforilira dejstvom kinaze. Ki-naza, koju opet aktivira ciklični 3,5-adenozin monofosfat, verovatno je ista protein-kinaza, koja katalizuje aktivaciju fosforilaze b kinaze. I ovde postoji ste-penasti regulacioni mehanizam, kojemu je početni signal hormonalna aktivacija adenil-ciklaze. Ovaj enzim je lociran u ćelijskoj membrani. Na ovaj način, adrenalin u mišićima i glukagon i adrenalin u jetri smanjuju brzinu sinteze glikogena istovre-meno kad pojačavaju njegovu razgradnju.
Slika 4.10 - Najvažniji faktori regulacije aktivnosti glikogen sintetaze i fosforilaze u jetri

4.2.6 GLIKOLIZA Razlaganje skroba i glikogena je samo priprema rezervnih ugljenih hidrata da uđu u metabolični proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno.

Anaerobna razgradnja glukoze ili fermentacija je najprimitivniji proces, koji se zadržao po filogenetskom nasleđu i u visoko diferenciranim organizmima. Naime život je na zemlji nastao kada u atmosferi nije bilo kiseonika, nego azota, amoni-jaka i CO2, pa su se živa bića morala da prilagode anaerobnim uslovima. Zbog toga je anaerobna razgradnja glukoze, koja se naziva i glikoliza, najprostiji biološki proces i jedini koji u anaerobnim organizmima dobija energiju iz glukoze. Viši organizmi su zadržali glikolitički put, kao početak aerobnog cepanja glukoze. Glikoliza je u njih, pored toga, i rezervni, uvek prisutan proces, da u nedostatku kise-onika ili krajnjem naporu mišići mogu da se snabde energijom: Anaerobni uslovi: glukoza Aerobni uslovi: glukoza fermentacioni produkti CO2+H2O fermentacioni produkti

Fermentacija je kao i respiracija oksido-redukcioni proces u kome dolazi do prenosa elektrona. Oni se razlikuju po krajnjem primaocu elektrona: u fermentaciji je to neko organsko jedinjenje, koje nastaje u toku samo fermentacije (npr. pirogrožđana kiselina), a u respiraciji je krajnji primalac elektrona kiseonik. Zbog toga što se dešava anaerobno, u fermentaciji dolazi samo do intramolekulske oksido-redukcije, a krajnji proizvod se nalazi na istom oksido-redukcionom stepenu kao i početni supstrat — glukoza. To jasno proizlazi iz sadržaja vodonika u molekulu: glukoza sadrži dva vodonika na atom ugljenika (C6H12O6), kao i krajnji proizvod mlečno-kiselinskog vrenja, mlečna kiselina (C3H6O3). Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. Putevi razgradnje glukoze su identični u oba, razlika postoji samo u krajnjem proizvodu. U mlečno-kiselinskom vrenju krajnji proizvod je mlečna kiselina: C6H12O5 → 2 CH3CHOHCOOH a u alkoholnom, etanol i CO2: C6H12O6 → 2CH3CH2OH + 2CO2 I u jednom i drugom oslobađa se dovoljno energije, tako da nastaju dva mola ade-nozin-trifosfata pro mol glukoze. Na osnovu toga, reakcije glikolize su pomerene u pravcu nastajanja laktata. Videćemo, međutim, kasnije da mnoge reakcije glikolize prati mala promena slobodne energije i da mogu da teku reverzibilno u pravcu bio-sinteze glukoze od laktata. Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija, od kojih su samo tri ireverzibilne. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u

citoplazmi. U toku glikolitičnog razlaganja glukoze izdvajaju se dva stepena. U prvom se unosi energija u obliku dva mola ATP-a, a u drugom dolazi do oslobađanja 4 mola ATP-a. I stepen glikolize (početne reakcije) U početnom stepenu glikolize pripremaju se glukoza i drugi monosaharidi (manoza, galaktoza, pentoze) za ulazak u razgradnju, koji se sastoji u tome da se neutralni molekul monosaharida prevede u energetski bogatije jedinjenje. Ćelija uvek radi ekonomično, pa tako i ovde sve monosaharide prevodi u jedno zajedničko jedinjenje glukozo-6-fosfat (G6-P). Kao što je već ranije rečeno ovu reakciju katalizuje heksokinaza pod normalnim uslovima: ATP + α-D-glukoza → ADP+G-6-P ΔG°' = -16,7 kJ heksokinaza je nisko specifičan enzim, tako da može da fosforiliše i manozu i fruktozu na položaju šest. Reakcija heksokinaze je ireverzibilna, jer je egzergonska i teče uz potrošnju ATP-a. Glukozo-1-fosfat, koji nastaje razgradnjom glikogena, nalazi se na istom ener-getskom nivou kao i glukozo 6-fosfat. G-l-P prelazi u G-6-P dejstvom fosfogluko-mutaze, o kojoj je bilo govora kod razgradnje glikogena.

Slika 4.11 - Prvi stepen glikolitičke razgradnje monosaharida

U drugoj reakciji glikolize, glukozo-6-fosfat (G-6-P) prelazi u izomerni fruktozo-6-fosfat (F-6-P). Reakciju katalizuje jedna izomeraza, glukozofosfat-izomeraza (5.3.1.9): α-D-glukozo-6-fosfat ↔ α-D-fruktozo-6-fosfat Fruktozo-6-fosfat ima kao derivat fruktoze petočlani prsten, pa je reaktivniji od glukozo-6-fosfata. Reakcija je reverzibilna. Treća reakcija glikolize je slična prvoj, po tome što je to još jedno mesto aktivacije uz potrošnju drugog mola ATP-a. Energija se prenosi dejstvom fosfofruktokinaze (2.7.1.11) koja kao i sve kinaze, radi u prisustvu Mg2+jona. Fruktozo-6-fosfat prelazi u energetski bogatije jedinjenje fruktozo-l,6-difosfat: ATP+D-fruktozo-6-fosfat ↔ ADP+D-fruktozo-l,6-difosfat ΔG° = -14,2 kJ Reakcija je iz energetskih razloga ireverzibilna. Jedan drugi enzim (fruktozo-1,6-fosfataza) prevodi fruktozo-l,6-difosfat u fruktozo-6-fosfat.

Fosfofruktokinaza je regulatorni enzim, koji ima bitnu ulogu u regulaciji glikolize. Njegovi pozitivni modulatori su ADP i AMP. Energijom bogati fruktozo-l,6-difosfat, u sledećoj reakciji glikolize, razlaže se u dva šećera sa tri C-atoma D-fruktozo-l,6-difosfat ↔ dihidroksiaceton fosfat+D-glicerinaldehid-3-fosfat ΔG°' = + 30kJ Reakciju katalizuje jedna liaza, aldolaza (4.1.2.13). To je vrlo rasprostranjeni enzim, za čiju su katalitičku aktivnost bitne slobodne— SH grupe. Prema promeni slobodne energije, ravnoteža reakcije aldolaze bi trebala da bude na strani fruktozo-l,6-difosfata. Međutim, ravnoteža je na strani trioza, jer je jedna od njih, glicerinaldehid-3-fosfat, supstrat sledeće reakcije. Kao takav, on stalno izlazi iz reakcije, usled čega se ravnoteža stalno pomera na desnu stranu. Iz istog razloga, odnosno da bi se obezbedile dovoljne količine glicerinaldehid-3-fosfata za daljnu razgradnju, i dihidroksiaceton-fosfat reverzibilno prelazi u glicerinaldehid-3-fosfat dihidroksiaceton-fosfat ↔D-glicerinaldehid-3-fosfat Ovu reverzibilnu izomerizaciju katalizuje triozofosfat-izomeraza (5.3.1.1). Cepanjem fruktozo-l,6-difosfata u dve trioze završava se prvi stepen glikolize. U njemu se sve heksoze prevode u zajednički produkt Dglicerinaldehid-3-fosfat, što znači da su od jedinjenja sa 6 C-atoma (heksoza) nastala dva sa po 3 C-atoma (trioze). Za ovu razgradnju utrošena su dva mola adenozin-trifosfata. II stepen glikolize U drugom delu glikolize dolazi do oslobađanja energije u obliku 4 mola ATP-a (od svake jedinice sa 3 C-atoma po dva ATP-a). Prva reakcija počinje oksidacijom D-glicerinaldehid-3-fosfata u 1,3difosfo-glicerinsku kiselinu: D-glicerinaldehid-3-fosfat + NAD+Pi → 1,3-difosfoglicerat + NADH + H+ ΔG°' = + 6,3kJ Reakciju katalizuje NAD specifična glicerinaldehid-3-fosfat dehidrogenaza. Oksidaciono sredstvo ove reakcije je koenzim NAD, koji se redukuje u NADH preuzimanjem vodonika. Ova reakcija je već prodiskutovana u poglavlju o enzimima. U gornjoj reakciji proizvod oksidacije D-glicerinaldehid-3-fosfata, nije slobona kiselina, već njen anhidrid sa fosfornom kiselinom, 1,3difosfoglicerat. Znači da se istovremeno sa oksidacijom odigravao i proces

fosforilacije produkta. Ovako spregnuti procesi, se nazivaju oksidativna fosforilacija na nivou supstrata. Pomoću njih ćelija ne dozvoljava da se energija oksidacija gubi u vidu toplote, već ih hvata (konzerviše) u vidu energetski bogatih jedinjenja, kao što je u našem primeru 1,3-difosfoglicerat. Pokušaćemo da objasnimo ovaj proces, uzimajući da se odigravaju dve reakcije povezane preko zajedničkog intermedijera: 1. oksidacija aldehida u kiselinu R–CHO+H2O+NAD+→COO-+NADH+2H+ Reakcija je egzergonska, oslobađa se energija ΔG°' = – 43 kJ 2. fosforilacija nastale kiseline u produkt u koji je ugrađena energija oksidacije: Reakcija je endergonska i teče samo spregnuta sa reakcijom oksidacije.

Zbirna promena energije iznosi: ΔG0l = -43 + 49,4 = 6,3kJ Mehanizam ove reakcije je detaljno studiran i može se naći u udžbenicima enzimologije. Energija može u ćeliji da se prenosi sa kataboličnih na anabolične procese jedino pomoću sistema ATP-ADP. Zato se i u procesu glikolize energija sadržana u 1,3-difosfogliceratu prenosi na ADP: 1,3-difosfoglicerat+ADP → 3-fosfoglicerat+ATP DG°'=–18,8 kJ Prenošenje energije katalizuje jedna kinaza, fosfoglicerat-kinaza (2.7.2.3). Ovom reakcijom je završen proces oksidacije glicerinaldehid-3fosfata i dobijen prvi mol ATP-a, odnosno od svake trioze po jedan. Sledeća reakcija je u stvari priprema 3-fosfoglicerata za drugu, intramolekulsku oksidaciju, premeštanjem ostatka fosforne kiseline sa položaja 3 na položaj 2:

Ovu reverzibilnu reakciju katalizuje jedna izomeraza, fosfogliceromutaza (5.4.2.1).

Druga reakcija glikolize u kojoj se dobija energija, je odvajanje molekula vode iz 2-fosfoglicerata. Produkt reakcije je energetski bogato jedinjenje, fosfoenolpiruvat, koje hidrolizom oslobađa —62 kJ:

Reakciju katalizuje enolaza (4.2.1.11), koja pripada rodu liaza. Ako pogledamo formulu fosfoenolpiruvata vidimo da je gubitkom vode došlo do intramolekulske oksidacije na drugom C-atomu i to na račun redukcije prvog C-atoma. Karboksilna grupa je najviši oksidacioni stepen ugljenika i ona se u toj reakciji nije promenila (treći C-atom)., Energija se sa fosfoenolpiruvata prenosi, dejstvom piruvat kinaze (2.7.1.40), na ADP, tako da se u ovoj reakciji dobija drugi mol ATP-a od jedne trioze: fosfoenolpiruvat+ADP → piruvat+ATP ΔG°' = - 31,4 kJ Reakcija je egzergonska i ireverzibilna pod intracelularnim uslovima. To znači da sintezu fosfoenolpiruvata od piruvata katalizuju drugi enzimi. Piruvat kinazu inhibišu NADH, citrat i ATP. Ireverzibilne reakcije glikolize su, dakle, reakcija: heksokinaze, fosfofrukto kinaze i piruvat kinaze. Prve dve troše po jedan ATP, a u trećoj se dobija. U poslednjoj reakciji glikolize piruvat se redukuje u laktat, dejstvom NAD specifične laktat-dehidrogenaze:

Redukciono sredstvo u gornjoj reakciji je NADH, koji je nastao prilikom oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata (prva reakcija II stepena). Na osnovu promene slobodne energije, vidi se da je ravnoteža pomerena na strani laktata. Poslednja reakcija glikolize, nastajanje laktata od piruvata, odigrava se samo pod anaerobnim uslovima, odnosno kada je ćeliji potrebno više energije, nego što može da dobije aerobnom oksidacijom piruvata u mitohondrijama. Dobar primer nastajanja takve situacije je kod napornog fizičkog rada, kada su se rezerve glikogena razgradile do piruvata, a nastali NADH ne može, zbog nedostatka kiseonika da se reoksidiše u NAD. Da bi se omogućilo da glikoliza teče, NADH se reoksidiše u reakciji laktat-dehidrogenaze.

Koncentracija laktata u krvi čoveka, u stanju mirovanja, iznosi 0,5-1,5 mmol/1 Za vreme fizičkog rada, ona može da poraste i do 20 mmol/1. Od nagomilanog laktata nastaje u jetri glukoza (glukoneogeneza). Na taj način se nadoknađuju zalihe glikogena u mišićima, kad kontrakcija prestane. Kao što je ranije rečeno identifikovano je pet izoenzima laktatdehidrogenaze. Njihove relativne koncentracije variraju u zavisnosti od funkcije tkiva ili organa. 4.2.7 ALKOHOLNO VRENJE Alkoholno vrenje se razlikuje od glikolize (mlečno-kiselinskog vrenja) po krajnjem produktu. U prvom je krajnji produkt alkohol, a u drugom mlečna kiselina:

Kao što se vidi iz toka reakcija, u alkoholnoj fermentaciji sudeluju još dva enzima.-piruvat-dekarboksilaza (4.1.1.1) i alkohol-dehidrogenaza (1.1.1.1). Dejstvom prvog enzima, koji ima za prostetičnu grupu tiamin pirofosfat (TPP piruvat se dekar-boksilira, gubi CO 2, i prelazi u acetaldehid. U drugoj reakciji acetaldehid se redukuje u etanol, a redukciono sredstvo je NADH. Kao što se vidi u alkoholnoj fermentaciji je nastajanje etanola direktno analogno nastajanju laktata, jer i u jednoj i drugoj reakciji dolazi do reoksidacije NAD. Ovim reakcijama se obnavlja NAD+ za reakciju oksidacije glicerinaldehid 3-fosfata, a time ponovni tok glikolize. 4.2.8 ENERGETSKI BILANS GLIKOLIZE U toku anaerobne glikolize, kada je laktat krajnji proizvod, dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. Pod aerobnim uslovima, kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline, nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog nikotinamid dinukleotida (NADH). Ta dva mola NADH su energetski ekvivalentna sa šest mola ATP-a, kada se oksiduju u lancu disanja. Zbog toga je celokupni dobitak ATP- pod aerobnim uslovima 8 mola ATP-a na svaki mol glukoze.

U slučaju kada je glikogen supstrat glikolize, pa se glukozo-6-fosfat stvara bez utroška jednog ATP-a, onda je dobitak energije veći za jedan mol ATP-a. On tada iznosi za anaerobne uslove tri mola, a za aerobne devet mola ATP-a po metabolizovanom glukozilnom ostatku. 4.2.9 GLUKONEOGENEZA I GLIKONEOGENEZA Pod glukoneogenezom se podrazumeva sinteza glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja, kao što su laktat, piruvat i proizvodi nastali dezaminacijom aminokiselina. Glikoneogeneza ili tačnije glikogenogeneza, je sinteza glikogena iz tih istih jedinjenja. Glikoneogeneza je u suštini obratni proces od glikolize i mnogi intermedijeri i enzimi su zajednički u oba puta. Glukoneogeneza se odvija u jetri, mada i neki drugi organi, a naročito bubreg, mogu da sintetišu glukozu na taj način. U skeletnim mišićima praktično nema enzima specifičnih za glukoneogenezu, pa zato laktat, koji nastaje za vreme kontrakcije, mora krvotokom da dospe u jetru da bi poslužio kao supstrat za sintezu glukoze. Videli smo da su u toku anaerobne razgradnje glukoze tri reakcije (zbog velike promene slobodne energije), ireverzibilne: 1.) prelaženje glukoze u glukozo-6-fosfat, 2.) nastajanje fruktoze-l,6-difosfata od fruktozo-6fosfata i 3.) fosfoenolpiruvata od piruvata. Zbog toga u sintezi postoje posebni enzimi, koji zaobilaze gornje ireverzibilne reakcije. Nastajanje fosfoenolpiruvata od piruvata. - Fosforilacija piruvata u fosfoenol-piruvat odigrava se u nizu reakcija, dejstvom enzima koji se nalaze i u mitohondrijama i u citoplazmi. Prvo dolazi do karboksilacije piruvata (vezivanja CO2) pri čemu nastaje oksalacetat:

Ovu reakciju katalizuje mitohondrijalni enzim, piruvat karboksilaza, čija je prostetična grupa biotin. Enzim je aktivan samo u prisustvu acetil-KoA. Energiju za karboksilaciju piruvata daje ATP. Nastali oksalacetat, konačno reaguje sa GTP-om prelazeći u fosfoenolpiruvat:

Enzim koji katalizuje ovu reakciju, fosfoenolkarboksikinaza, nalazi se u citoplazmi, a oksalacetat nastaje u mitohondrijama. Pošto je mitohondrijalna membrana nepermeabilna za oksalacetat, postoji zaobilazni mehanizam, koji omogućava njegov izlaz u citoplazmu. U ovom prenosu učestvuju dva razna enzima, koja katalizuju istu reakciju i koja su smeštena s obe strane membrane, a to su mitohondrijalna i citoplazmatska malat-dehidrogenaza. U mitohondrijama se nastali oksalacetat prvo redukuje u prisustvu mitohondrijalnog NADH u malat: Malat difunduje iz mitohondrija u citoplazmu, gde se ponova oksiduje u oksalacet dejstvom citoplazmatskog enzima.

Slika 4.12 - Nastajanje fosofoenolpiruvata iz piruvata, zaobilaznim prenosom oksalacetata kroz mitohondrijalnu membranu

Ukupna promena nastajanja fosfoenolpiruvata može se izraziti sledećom reakcijom: piruvat + ATP + GTP→fosfoenolpiruvat + ADP + GDP + Pi Promena slobodne energije ove reakcije je mala (ΔG°' = + 0,8 kJ) i ona je reverzibilna. Znači da će se fosfoenolpiruvat stvarati kada god ima dovoljno piruvata i kada je odnos ATP/ADP veliki. Ne treba da se zaboravi da je u toku reakcije došlo i do prenosa dva vodonikova atoma od mitohondrijalnog NADH (vezanih za malat) na citoplazmatski NAD+.

u proces glikolize: D-gliceraldehid + ATP → 3-fosfoglicerladehid + ADP Galaktoza posle niza promena u kojima sudeluju tri enzima. a u citozolu za oksidaciju malata u oksalacetat.13). koji se nalazi samo u jetri (fruktozo-1-fosfat aldolaza): fruktozo-1-fosfat → D-gliceraldehid + dihidroksiaceton-fosfat D-Gliceraldehid ulazi. fruktoza i galaktoza. se dejstvom jedne transferaze (fosfogalaktozo-uridiltransferaza) prenosi galaktoza na uridindifosfat (UDP). a u citozolu oksidovanog oblika NAD+.2. koja oslobađa glukozu iz njenog estra. On svoju funkciju obavlja bez obzira da li je glukozo-6-fosfat intermedijer u razgradnji glikogena ili je nastao u procesu glukoneogeneze. O njegovoj ulozi u snabdevanju krvi glukozom bilo je već ranije opisano. Ovaj prelaz se ostvaruje dejstvom hidrolitičnog enzima fruktozo-6-fosfataze: fruktozo-l. a druga od mlečne laktoze.6-difosfat+H2O → glukoza+Pi Ovaj enzim se nalazi samo u jetri. posle fosforilacije u 3-fosfogliceraldehid.U mitohondrijama ima više redukovanog NADH. najveći deo fruktoze ulazi drugim putem u glikolizu. 4. dejstvom glukozo-6-fosfataze. Dejstvom specifične fruktokinaze uz utrošak jednog ATP-a nastaje fruktozo-1-fosfat: D-fruktoza + ATP→D-fruktozo-1-fosfat+ADP Tako nastali fruktozo-1-fosfat se cepa u D-gliceraldehid i dihidroksiaceton-fosfat dejstvom enzima.10 METABOLIZAM FRUKTOZE I GALAKTOZE Pored glukoze u hrani se nalaze još dve veoma važne heksoze. Međutim. pa je njen metabolizam važan u prvoj godini života. dejstvom specifične galaktokinaze i utrošak jednog ATP-a. Fruktoza može dejstvom heksokinaze da se fosforiliše u fruktozo-6-fosfat i tako uđe u proces glikolize. Drugo mesto glukoneogeneze koje treba da se zaobiđe je da od fruktoze-1. U toj reakciji nastaje UDP-galaktoza i glukozo-1-fosfat. Zbog toga su u mitohodrijama pogodni uslovi za redukciju oksalacetata u malat. Zatim.6-difosfata nastane fruktozo-6-fosfat. glukozo-6-fosfata: fruktozo-l. ulazi u metabolizam u obliku glukoze-1-fosfat (slika 4.6-difosfat+H2O → fruktozo-6-fosfat + Pi Ne sličan način se i treće mesto glukoneogeneze zaobilazi. Dejstvom jedne epimeraze dolazi do promene položaja OH-grupa na 4 C-atomu galaktoze i UDP-galaktoza se epimerizuje u UDP-glukozu. Prva potiče uglavnom od saharoze. Kao što se na slici vidi prvo dolazi do fosforilacije u galaktozo-1-fosfat. .

4.7 kJ Slobodna energija.Nastajanje glukozo-1-fosfata od galaktoze-1-fosfata Kod male dece koja nemaju uridil-transferazu dolazi do nagomilavanja galaktoze i galaktozo-1-fosfata u krvi (galaktozemija).11 METABOLIZAM GLICEROLA O metabolizmu glicerola govorićemo na ovom mestu.2. 4.Slika 4.2. glicerokinaze i α-glicerofosfat-dehidrogenaze prelazi glicerol u dihidroksiacetonfosfat: Glicerol može da se sintetiše obratnim smerom gornjih reakcija. izuzev što se fosforna grupa α-glicerofosfata hidrolitički odvaja dejstvom αglicerofosfataze. Za vreme te razgradnje oslobađa se samo mali deo energije koju sadrži glukoza (2 ATP-a).13 . a najveći deo ostaje vezan u laktatu: Glukoza → 2 laktata ΔG°'=-196. Glicerol je sastavni deo mnogih lipida i kao sastojak neutralnih masti unosi se s hranom u većim količinama. Dejstvom dva enzima. oslobađa se njenom potpunom oksidacijom u prisustvu kiseonika.12 AEROBNI METABOLIZAM PIRUVATA: CIKLUS TRIKARBONSKIH KISELINA Videli smo da se u toku anaerobne glikolize. koju sadrži glukoza. a to se dešava kada ćelija diše: glukoza+6 O2→6CO2 + 6H2O ΔG°'=-2 871 kJ . jer je povezan sa reakcijama glikolize i glukoneogeneze. glukoza (ili glikogen) razgrađuje u laktat.

Krebs-ov ciklus je kružni proces u koji ulaze ostaci od 2 C-atoma kondenzacijom sa jedinjenjem od 4 C-atoma (oksalsirćetnom kiselinom) u jedinjenje od 6 C-atoma. koji nastaju u CLK razgradnjom jednog ostatka sirćetne kiseline oksiduju se dalje u lancu disanja spajanjem s molekulskim kiseonikom u H2O i kod toga se dobija velika količina energije (11 ATP-a = 341 kJ / za 2 C-ostatka). oksidacija acetil-ostatka (2 C-atoma) u CO 2 i H-atoma u ciklusu trikarbonskih kiselina i transport elektronskih ekvivalenata (4x2 H) do molekulskog kiseonika. prvi je zapazio Pasteur i ona se po njemu zove Pasteur-ov efekt. a ni ATP. Pošto je proces kružni. to male količine oksalsirćetne kiseline mogu da posluže za razgradnju neograničene količine ostataka sirćetne kiseline. 8 H-atoma. Pojavu inhibicije glikolize (ili potrošnje glukoze) posle uvođenja kiseonika. limunsku kiselinu. Organizacija aerobnog metabolizma prikazana je na slici 4. Ukupna promena. Ona se u ciklusu razgrađuje u dva molekula CO. svi hranljivi sastojci oksidativnom razgradnjom prelaze u jedan krajnji proizvod. dakle. . koji ima dva C-atoma: aktivnu sirćetnu kiselinu ili acetil-KoA. Njegova prvenstvena uloga sastoji se u tome da dehidrogenira (oduzme vodonikove atome) sirćetnu kiselinu do CO 2 i 8 H. da bi dobila potrebnu energiju. On se oksiduje u CO 2 i H-atome. u kružnom procesu. Ona se odvija u tri stepena: 1) 2) 3) nastajanje acetil-KoA iz piruvata. Kao što se na slici 4. ona se usporava i prestaje nagomilavanje laktata.14 vidi.) i po njemu se zove i Krebs-ov ciklus. i jedinjenje sa 4 Catoma. masnih i aminokiselina. acetil-KoA iz masti.13. ni neorganski fosfat. koji se zove ciklus trikarbonskih kiselina ili ciklus limunske kiseline (CLK).Prema tome. Ovaj poslednji stepen je praćen dobijanjem energije u obliku ATP-a i zove se oksidativna fosforilacija. koja se odigrava u Krebs-ovom ciklusu je: CH3COOH + 2H2O→2CO2 + 8H Kao što se vidi iz jednačine u CLK ne sudeluje molekulski kiseonik. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs (1937 g. α-ketoglutarat. Za razliku od glikolize. ćilibarnu kiselinu. ćelija pod anaerobnim uslovima mora da potroši daleko veće količine glukoze. Uvođenjem kiseonika. CLK je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličnih puteva: piruvat dobijen iz ugijenih hidrata. Oksidacijom ćilibarne kiseline u oksalsirćetnu. Glikoliza teče. nego pod aerobnim. fumarat i oksalacetat iz amino-kiselina. vrlo brzo u odsustvu kiseonika. krug se završava i može ponova da uđe novi ostatak od 2 C-atoma.

.

Organizacija aerobnog metabolizma. koja se odigrava u citozolu ili »rastvorljivoj« frakciji ćelije. oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama.14 .Slika 4. Krajnji proizvod svakog stepena je zaokružen Za razliku od glikolize. Enzimi koji .

vezan kao E1-TPP. koji prelazi u acetil-KoA: Acetil-KoA otkida se s enzimskog kompleksa i ulazi u CLK. sastavni deo kompleksa: Prostetičnu grupu flavoenzima reoksiduje NAD +. Nastala acetilna grupa za E2 prenosi se na tiolnu grupu koenzima A.1). .1. a njegov ostatak se vezuje za TPP u obliku hidroksietil derivata: 1) E1-TPP+CH3COCOOH→E1-TPP-CHOH-CO3+CO2 Dejstvom drugog enzima hidroksietil-ostatak se prenosi na liponsku kiselinu.3.6. naravno uz katalitičko dejstvo drugih enzima. flavinadenin-dinukleotid (E3-FAD) i nikotinamid adenin-dinukleotid (NAD+). 4. dakle.1. liponil-reduktazatransacetilaze (E2–2. koji se redukuje u NADH.13 OKSIDACIJA PIRUVATA U ACETIL-KoA Oksidacija piruvata u acetil-KoA je jedini put uključivanja ugljenih hidrata u aerobni metabolizam.1. Ovakvo enzimsko dupliranje se javlja zbog nepermeabilnosti unutrašnje membrane mitohondrija za neke metabolite. U reakcijama učestvuju pet koenzima: tiamin-pirofosfat (TPP). Reakcija oksidacije počinje dekarboksilacijom piruvata. a neki čvrsto vezani za unutrašnju membranu .12) i flavoenzim dihidroliponil-dehidrogenaze (E3. koja ga istovremeno oksiduje u acetil-ostatak: U ovoj oksidacionoj reakciji liponska kiselina se redukovala.4. koji se sastoji od tri enzima: piruvat-dekarboksilaze (E1–4. liponska kiselina vezana za E2.a njegovom oksidacijom u respiratornom lancu dobijaju se 3 ATP-a.katalizuju respiraciju nalaze se. u mitohondrijama i to neki u matriksu. odnosno CLK.1.3). koenzim A.2. Redukovanu liponsku kiselinu reoksiduje treći flavoenzim. Oksidaciju katalizuje multienzimski kompleks piruvat-dehidrogenaze. Pojedine reakcije CLK mogu da se odigraju i van mitohondrija.

čija razgradnja ide preko acetil-KoA. U oba slučaja dolazi do dekarboksilacije jedne ketokiseline i nastajanja derivata koenzima A. pa je prema tome ireverzibilna.15 iz koje se vidi da liponska kiselina vezana za peptidni lanac enzima (E2).KOA+NADH+H+ CO2 Oksidativna dekarboksilacija je praćena velikom promenom slobodne energije (ΔG°'= 33. 4. . Zato se ugljeni hidrati ne mogu da sintetišu od acetil-KoA ili od masnih kiselina.15 .Inicijalna reakcija ciklusa trikarbonskih kiselina koja daje početnu energiju. je aldolna kondenzacija acetil-KoA i oksalacetata (OA) u limunsku kiselinu: . Oksidacija piruvata je potpuno analogna oksidaciji α-ketoglutarne kiseline u: sukcinil-KoA. a elektrone (H) na flavoenzim(E3-FAB) Zbirna reakcija oksidativne dekarboksilacije piruvata je CH3COCOOH+NAD++HS-KOA→CH3CO-S. Slika 4. a vodonikove atome na E3 flavoenzim (E3-FAD). Iz toga proizlazi da acetil-KoA ne može da pređe u piruvat karboksilacijom i da tako posluži kao supstrat za glukoneogenezu.Odigravanje ovog niza reakcija predstavljeno je na slici 4. prenosi kao neka poluga ostatak piruvata sa piruvat dekarboksilaze (E1) na koenzim A.Liponska kiselina vezana za peptidni lanac liponilreduktazetransacetilaze (E2) prenosi acetilni ostatak na HS-KoA.2.5 kJ).14 POJEDINE REAKCIJE CIKLUSA TRIKARBONSKIH KISELINA Stvaranja citrata.

Slika 4. koji potiču od acetil-K oA Pretpostavlja se da u toku reakcije. jer se dešava hidroliza tioestarske veze acetil-KoA a pomerena je na stranu citrata.Reakcija je egzergonska (DG°'=–32. U Krebs-ovom ciklusu se simetrični molekul citrata ponaša kao asimetričan.Ravnoteža akonitoze Zvezdicama su obeleženi C-atomi.2 kJ). Reakciju katalizuje regulatorni enzim citrat-sintaza. Ravnoteža akonitaze. a u E. U reakciji dolazi do intramolekulskog premeštanja molekula vode tako.16 . O ovome će biti kasnije govora. Reakcija NAD specifične izocitrat-dehidrogenaze Oksidaciju L-izocitrata u α-ketoglutarat katalizuju dva enzima: NAD i NADP specifične izocitrat-dehidrogenaze: Izocitrat + NAD+(NADP+) → α-ketoglutarat+NADH(NADPH) + CO2 + H+ NAD specifičan enzim se nalazi samo u mitohondrijama i on katalizuje oksidaciju izocitrata u Krebs-ovom ciklusu. Pozitivni modulator NAD-specifične izocitrat-dehidrogenaze je ADP. pa prema tome i brzina rada ciklusa zavisi od odnosa koncentracija ATP : ADP i NADH : NAD+.Enzim akonitaza katalizuje reverzibilno prelaženje citrata u L-izocitrat. To je regulatorni enzim. jer mu krajnje (—CH2—COOH) grupe nisu ekvivalentne. za čiju je punu aktivnost potrebno prisustvo Mg 2+ ili Mn2+ jona. preko nezasićene cis-akonitne kiseline. Jaki inhibitor ove reakcije u većini organizma je ATP. Fe2+joni aktivišu akonitazu. . da od simetričnog molekula citrata nastaje asimetrični L-izocitrat. .grupe vode sa trećeg C-atoma citrata na drugi. Fe2+ koje ima šest koordinativnih veza gradi kompleks i sa enzimom i citratom i učestvuje u prenošenju Hatoma i OH.Coli i NADH.

FAD i NAD +. Drugi stepen oksidacije α-keto-glutarata je prenos energije na gvanidin-difosfat u prisustvu neorganskog fosfata (Pi): sukcinil-KoA+Pi + GDP → sukcinat +GTP + HS – KoA Reakciju katalizuje sukcinil-tiokinaza. Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat Oksidacija α-ketoglutarata u sukcinat odigrava se u dva stepena: prvo se α-ketoglutarat oksidativno dekarboksilira u sukcinil-KoA: α-ketoglutarat + NAD+ + HS . U gornjoj reakciji nastali GTP lako predaje energiju krajnjeg fosforilostatka adenozin-difosfatu dejstvom nukleozid-difosfat-kinaze : GTP + ADP → GDP + ATP Sukcinil-KoA sudeluje takođe i u reakcijama prenosa koenzima A na druge karbonske kiseline. sledeća reakcija prenosa na acetoacetat bitna u metabolizmu ketonskih tela. a koenzim FAD se redukuje u FADH2: . Kranji produkt gornje reakcije sukcinil-KoA sadrži energetski bogatu tioestarsku vezu kao i acetil-KoA. koja se na kraju odlaže u obliku ATP-a. kao i α-ketoglutarat za procese transaminacije. U reakciji učestvuju isti koenzimi: TPP. liponska kiselina. Razlika između ova dva derivata koenzima A je u tome što acetil-KoA obezbeđuje energiju za inicijalnu reakciju Krebs-ovog ciklusa (reakciju citrat-sintaze).Dejstvom flavoenzima sukcinatdehidro-genaze. . a drugi predaje energiju. a nalazi se i u citozolu.KoA→sukcinil-KoA + CO2 + NADH + H+ Reakcija je egzergonska (ΔG°' = -33. Mehanizam reakcije je analogan oksidativnoj dekarboksilaciji piruvata. Sličan primer smo imali kod glikolize u reakciji piruvatkinaze. Tako je npr. Ovo je primer fosforilacije na nivou supstrata u CLK. Ona igra ulogu u biosintetskim reakcijama za koje obezbeđuje dovoljne količine redukovanog NADH. sukcinat se oksiduje u fumarat.5 kJ) i ireverzibilna. HS—KoA. Reakcija sukcinat-dehidrogenaze.NADP-specifična izocitrat-dehidrogenaza nije alosterni enzim.

reguliše kao kompetitivni inhibitor svoju sopstvenu sintezu. . dakle. . sukcinat i malat.Oksidacija sukcinata razlikuje se od ostalih oksidacija u CLK. jer on odmah reaguje s acetil-KoA i reakcija se pomera na desnu stranu. ili tačnije acetil-KoA. Zbog toga male količine ove kiseline omogućuju oksidaciju veoma velikih količina piruvata. ona teče u pravcu nastajanja oksalacetata. Prenosom vodonika u lancu disanja od FAD dobijaju se samo dva mola ATP-a. Kružni proces oksidacije acetil-KoA završava se.dehidrogenaza katalizuje oksidaciju L-malata u oksalacetat: Iako je reakcija endergonska. nastaje u zadnjoj reakciji ciklusa trikarbonskih kiselina.U zadnjoj reakciji ciklusa NADspecifična malat . koja. jer se stvara (a i dehidrira) samo Lstereoizomer malata.malat: Fumaraza deluje stereospecifično. Sukcinat-dehidrogenaza ima neke osobine alosternih enzima. ponovnim nastajanjem oksalacetata. Fumaraza katalizije reverzibilnu hidrataciju fumarata u L. Nagomilavanje oksalsirćetne kiseline. a ne NAD. što u njoj učestvuje FAD. Oksidacija malata u oksalacetat. a dikarbonske kiseline (malonska i oksal-sirćetna) je kompetitivno inhibiraju. Aktivišu je fosfati.

4.2.15 ENERGETSKI DOBITAK AEROBNE RAZGRADNJE GLUKOZE Videli smo da se piruvat oksiduje u CLK do C0 2, u pet oksidacionih reakcija. U svakom oksidacionom stepenu izgubi po jedan par vodonikovih atoma, ukupno 5x2H. Ovi vodonikovi atomi se u lancu disanja prenose do kiseonika i oksiduju u vodu. Četiri para vodonika ulaze vezani za NADH, a jedan za FADH2 sukcinat-dehidrogenaze. U prvom prenosu nastaju oksidativnom fosforilacijom 3 ATP-a na svaki par vodonika, a u drugom 2 ATP-a, ukupno 12 ATP-a. Ako ovome dodamo i onaj ATP-koji se dobija prilikom oksidativne dekarboksilacije αketoglutarne kiseline, prenosom energije sa sukcinil-KoA na GDP, onda je ukupan dobitak energije15 mola ATP-a pro mol piruvata. Ako se setimo da smo ranije izračunali, da se u toku glikolize do piruvata dobija 8 mola ATP-a pro mol glukoze i ako ovo dodamo broju mola ATPa oslobođenih u toku oksidacije dva mola piruvata, onda to iznosi 38 mola ATP-a pro mol glukoze. Ako uporedimo energiju koju sadrže 38 mola ATP-a sa energijom 2 ATPa, koja nastaju anaerobnom razgradnjom glukoze, očito je da se aerobnom razgradnjom dobija daleko više energije. 4.2.16 ULOGA CLK U BIOSINTEZI I METABOLIZMU PROIZVODA NASTALIH RAZLAGANJEM MASTI I PROTEINA Videli smo da ciklus trikarbonskih kiselina omogućuje dobijanje velike količine energije u obliku ATP-a. Pored toga CLK ima važnu ulogu u biosintezi.jer su mnogi intermedijeri ciklusa polazni materijal za nastajanje velikog broja metabolita potrebnih za biosintezu makromolekula. Da spomenemo samo nekoliko primera, a važnije ćemo kasnije opisati. Tako glutaminska i asparaginska kiselina nastaju transaminacijom α-ketoglutarata, odnosno oksalacetata. Ove aminokiseline, pored toga što se ugrađuju u proteine, učestvuju u biosintezi prolina i pirimidinskih baza. Slično tome sukcinil-KoA je polazna supstancija za sintezu porfirina, koji izgrađuju hemoglobin i citohrome. Jedno od najvažnijih jedinjenja CLK je oksalacetat, koji je ključni intermedijer za sintezu glukoze (glukoneogeneza). On je prema tome glukogena supstanca, kako se nazivaju jedinjenja iz kojih može da nastane glukoza (ili glikogen). Preko oksalacetata su i svi ostali intermedijeri ciklusa glukogeni. Reakcija koja povezuje ciklus trikarbonskih kiselina sa biosintezom glukoze je reakcija piruvatkarboksilaze, o kojoj je u poglavlju o glukoneogenezi bilo govora. U slučaju kada u ciklusu nedostaje oksalacetat, piruvat se karboksilira u oksalacetat. Obrnuto kada nastaju veće količine oksalacetata, on se

dekarboksilira u piruvat. Pošto je acetil-KoA alosterni aktivator piruvatkarboksilaze, to je ujedno mehanizam kojim se stimuliše sinteza oksalacetata, neophodnog za funkcionisanja CLK. Na prvi pogled dve uloge CLK, obezbeđivanje energije oksidacijom acetil-KoA i davanje materijala za biosinteze odlaženjem intermedijera iz ciklusa, izgledaju nespojive. Uklanjanje oksalacetata bi značilo prestanak rada ciklusa. Ova prividna protivrečnost se rešava tako što i druga jedinjenja, sem acetil-KoA ulaze u ciklus i kompenzuju manjak intermedijera. Tako mnoge aminokiseline (aspartat, glutamat, histidin) mogu direktno da daju intermedijere. To su glukogene aminokiseline. Alanin i serin ulaze preko piruvata u CLK. Pod izvesnim uslovima može da nastane u jetri toliko acetil-KoA, da prevaziđe kapacitet CLK da sav oksiduje. U tim slučajevima se javlja višak ketonskih tela. Zbog toga se acetil-KoA i jedinjenja iz kojih on nastaje nazivaju ketogena. Tako su masti ketogene, jer se pretežno razgrađuju u acetil-KoA. Leucin je, takođe, ketogeno jedinjenje, dok su brojne druge aminokiseline delom ketogene, a delom glukogene. Odnos trikarbonskih kiselina prema glikolizi, glukoneogenezi kao i metabolizmu krajnjih proizvoda proteina i masti dat je na slikama 4.12. i 4.13. Na njima se uočava važnost ciklusa u metabolizmu velikog broja jedinjenja, pored njegove uloge u oksidaciji acetil-KoA. U CLK oksiduje se još jedan derivat koenzima A: propionil-KoA. On nastaje u toku razgradnje aminokiselina metionina i izoleucina, a i kao završni metabolit oksidacije masnih kiselina sa neparnim brojem Catoma. Propionil-KoA ulazi u CLK preko sukcinil-KoA; na taj način što se prvo karboksilira u metilraalonil KoA:

Reakciju katalizuje propionil-KoA karboksilaza i troši se jedan ATP. Nastali metilmalonil-KoA ima jedan C-atom više, intramolekulskim premeštanjem prelazi u sukcinil-KoA.

U ovoj reakciji učestvuje kao kofaktor vitamin B 12. Smetnja u apsorpciji ovog vitamina u crevima, koja se javlja usled nedostatka »unutrašnjeg faktora« (koji se normalno luči u stomaku) dovodi do pojave perniciozne anemije. Iako se nedostatak enzima, koji katalizuje gornju reakciju (metilmalonil-mutaza) klinički ne manifestuje, svejedno pacijenti koji pate od perniciozne anemije izlučuju u mokraći velike količine propionske i metilmaionske kiseline. 4.2.17 PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE Mnoge ćelije mogu da oksiduju glukozu do C02 ne samo u CLK, već i na drugi način. Alternativni put razgradnje glukoze naziva se po početnoj reakciji fosfoglukonatni put ili pentozo-fosfatni odvojak. U većini tkiva glikoliza i pentozni odvojak funkcionišu jedan pored drugog. Karakteristične osobine pentozo-fosfatnog odvojka su: prvo da se svi enzimi odvojka nalaze u rastvornom delu ćelije, citozolu, i drugo da je njegov zadatak da obezbedi ekstramitohondrijalne redukcione ekvivalente u obliku nikotinamid-adenin--dinukleotidfosfata NADPH. Ova njegova funkcija je naročito važna za tkiva u kojima se odigrava reduktivna sinteza masnih kiseiina i steroida, kao što su: jetra, mlečna žlezda, adipozno i!i masno tkivo i kora nadbubrežne žlezde. U ovim tkivima glikoliza i pentozo-fosfatni put postoje jedan pored drugog. U skeletnim mišićima se glukoza ne razlaže na ovaj način, jer se u njima ne odigrava sinteza masnih kiselina. Pored NADPH, fosfoglukonatni put stvara i pentoze, naročito D-ribozu, koja je potrebna za sinteze nukleinskih kiselina. Nastajanje glukoze fotosintezom odigrava se fiksiranjem CO2, koje se odigrava fosfoglukonatnim putem. Radi lakšeg razumevanja oksidacije glukoze u pentozo-fosfatnom putu, pratićemo sudbinu šest molekula glukoze, a ne jednog. Reakcije odvojka se mogu podeliti u dva stepena: prvi u kojima dolazi do oksidacije glukoze do pentoze, i drugi u kome se dešava »pregrupisavanje« šest molekula pentoze u pet molekula heksoze. 1) 6 heksoza + 6 H2O → 6 pentoza + 6 CO2 + 24 H 2) 6 pentoza → 5 heksoza Ukupna promena: heksoza +6H2O→6CO2 + 24H Zbog jednostavnosti i kratkoće pisali smo ovde i govorili o heksozama i pentozama, mada i ovde kao i u glikolizi učestvuju fosfatni estri šećera. Pentozni odvojak je prikazan na slici 4.17 u vrlo pojednostavljenom obliku. Pošto se enzimi glikolize i pentoznog odvojka nalaze zajedno u

mnogim tkivima, moguće je da se 3-fosfogliceraldehid oksiduje u piruvat. Ovaj metabolit nastaje u znatnim količinama u odvojku.

Slika 4.17 Reakcije pentozo fosfatnog puta.

Sleđećim brojevima su obeleženi enzimi odvojka: b. glukozo—6—fosfatdehidrogenaza (DH), c. glukonolaktonaza, d. 6-fosfog!ukonat-DH, e. fosfopentozo-epimeraza, f.fosfopentozo-izomeraza, g. transketolaza i h. transaldolaza. Enzimi glikolize i glukoneogeneze obeleženi su sa: a. heksokinaza, i. triozo-fosfat-izomeraza, j. aldolaza, k. frukto-zo-6fosfataza i 1. fosfoglukoizomeraza. Arapski brojevi u zagradama pokazuju koliko molekula ulazi u reakciju. Pentozo-fosfatni put počinje oksidacijom glukoze u 6-fosfoglukonsku kiselinu, koja se javlja u obliku laktona (6-fosfoglukonolakton). Ovu reakciju katalizuje NADP-specifična glukozo-6-fosfat dehidrogenaza (b.), ranije poznata kao »Zwischenferment«. Oksidaciono sredstvo je NADP, koji se redukuje u NADPH. Glukozo-6-fosfat + NADP+ ↔ 6-fosfoglukonolakton + NAD PH + H+ Nastali 6-fosfoglukonolakton je vrlo nestabilan i hidrolizuje se dejstvom specifične laktonaze u slobodnu kiselinu, 6-fosfoglukonat (c). NADP-specifična 6-fosfoglukonat-dehidrogenaza (d) katalizuje oksidaciju 6-fosfoglukonata, koji se istovremeno i dekarboksilira. Proizvod reakcije je šećer sa 5 C-atoma, ribulozo-5-fosfat. U toku ove oksidacije nastaje drugi mol NADPH: 6-fosfoglukonat + NADP+ → ribulozo-5-fosfat + CO2 + NAD FH + H+ U reakcijama drugog stepena pentozo-fosfatnog odvojka dolazi do resinteze glukozo-6-fosfata (5 molekula) iz ribulozo-5-fosfata (6 molekula). Reakcije počinju dejstvom fosfopentoze-epimeraze (e), koja

katalizuje reverzibilno prelaženje ribulozo-5-fosfata i njen epimer ksilulozo-5-fosfat. Ova keto-pentoza može da pređe i u drugi izomer u aldo-pentozu, D-ribozo-5-fosfat, dejstvom fosfopentoze-izomeraze (f.). Pod izvesnim okolnostima fosfoglukonatni put se završava na ovom mestu, tako da nastali D-ribozo-5-fosfat odlazi za sintezu RNK. U prisustvu dva enzima, transketolaze (g) i transaldolaze (b) fosfoglukonatni put se nastavlja. Transketolaza, koja ima tiamin-pirofosfat (TPP) za prostetičnu grupu, prenosi krajnja dva C-atoma sa jedne pentoze (ksilulozo-5-fosfata) na drugu. Oni se prenose u obliku glikolaldehida vezani za prostetičnu grupu E-TPP. Proizvod reakcije je šećer sa 7 C-atoma, sedoheptulozo-7-fosfat i 3-fosfogliceraldehid:

Gliceraldehid-3-fosfat je mesto sa kojim je povezan pentozo-fosfatni put sa glikolizom. Dejstvom transaldolaze prenose se prva 3 C-atoma (dihidroacetonska grupa) sa sedoheptulozo-7-fosfata na gliceraldehid 3-fosfat. Proizvod reakcije je fruktozo-6-fosfat (jedna heksoza) i šećer sa 4 C-atoma, D-eritozo4-fosfat. Fruktozo-6-fosfat je drugo mesto vezivanja pentozo-fosfatnog puta sa glikolizom. Uopšte je karakteristično za pentozo-fosfatni put da omogućava, zajedno s enzimima glikolize, reverzibilno prelaženje šećera sa 3, 4, 5, 6 i 7 C-atoma, bilo prenošenjem ostatka od 2 ili C-atoma. Tako na kraju transketolaza katalizuje prenos 2 C-atoma sa D-ksilulozo-5-fosfata na eritrozo-4-fosfat. I u ovoj reakciji nastaje fruktozo-6-fosfat, koji dejstvom fosfoglukomutaze prelazi u glukozo-6-fosfat (1.). Ukupna promena u fosfoglukonatnom putu je sledeća: 6 glukozo-6-fosfat+7 H2O + 12 NADP+ → 5 glukozo-6-fosfat +12 NADPH + +12 H+ + 6 CO2 + Pi Ako skratimo s desne i leve strane, dobijamo, da se jedan mol glukozo-6fosfata oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH:

glukozo-6-fosfat+7 H2O+12 NADP+ → 6 CO2+12 NADPH + H2 + Pi Na kraju da zaključimo da pentozo fosfatni put omogućava sintezu i razgradnju ostalih šećera sem heksoza, posebno pentoza, a najvažnija mu je funkcija da obezbedi redukcione ekvivalente NADPH za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja.

UKRATKO: • PENTOZO-FOSFATNI PUT OKSIDACIJE GLUKOZE, JE ALTERNATIVNI PUT RAZGRADNJE GLUKOZE, KARAKTERISTIKE OVOG PUTA SU: A) DA SE SVI ENZIMI TOG PROCESA NALAZE U CITOSOLU I B) DA JE NJEGOV
ZADATAK DA OBEZBEDI EKSTRAMITOHONDRIJALNE REDUKCIONE EKVIVALENTE U OBLIKU NADPH. UKUPNA PROMENA U FOSFOGLUKONATNOM PUTU JE SLEDEĆA:

G-6-P +7H2O + 12 NADP → 12 NADPH + H2 + 6CO2 + Pi Vidi se da se jedan mol G-6-P oksidovao i da je dobijeno 12 NADPH. Ovim se obezbeđuje NADPH koji je neophodan za biosintezu masnih kiselina, holesterola i drugih jedinjenja. • REGULACIJA ŠEĆERA U KRVI JE SLOŽEN PROCES U KOME SUDELUJE VIŠE FAKTORA. POD NORMALNIM USLOVIMA KONCENTRACIJA GLUKOZE U KRVI REZULTAT JE DELOVANJA INSULINA, GLUKAGONA I HORMONA RASTA I NJIHOVIH MEĐUSOBNIH ODNOSA. NA KONCENTRACIJU GLUKOZE UTIČU I ADRENALIN, ACTH, GLUKOKORTIKOIDI I TIROKSIN, NAROČITO U STRESU. INSULIN JEDINI SNIŽAVA NIVO GLUKOZE, DOK SVI OSTALI POVISUJU KRVNI ŠEĆER.

Najveći uzrok hiperglikemije je šećerna bolest ili dijabetes melitus. Uzrok te bolesti je manjak insulina. Hipoglikemija se pojavljuje zbog raznih uzroka, iako je ređa od hiperglikemije.

Ugljeni hidrati (šećeri, saharidi) su organska jedinjenja izgrađena od tri biogena elementa: ugljenika, vodonika i kiseonika. Odnos ovih elemenata je 1: 2 : 1, a opšta formula im je Cn(H 2O)n. Dele se na aldoze i ketoze, zavisno od toga da li su nastali blagom oksidacijom primarne ili sekundarne alkoholne grupe polihidroksilnih alkohola.

Prema tome kako se ponašaju pri hidrolizi ugljeni hidrati se dele na: Monosaharide, Oligosaharide i

Polisaharide MONOSAHARIDI SU NAJPROSTIJI ŠEĆERI KOJI SE DALJE NE MOGU CEPATI, A DA PRI TOME NE IZGUBE KARAKTERISTIČNE OSOBINE ŠEĆERA. PO BROJU KISEONIKOVIH ATOMA MONOSAHARIDI SE DELE NA: BIOZE, TRIOZE, TETROZE, PENTOZE, HEKSOZE ITD. U slobodnom stanju monosaharidi se nalaze u piranoznom obliku, a furanozni oblik šećera sreće se kod oligo i polisaharida.

Na predlog Haworth-a ciklični oblici šećera predstavljaju se perspektivnim formulama iz kojih se jasno vidi njihova peto ili šestočlana građa. Pri pisanju ovih formula treba imati na umu: a) kada kiseonik leži na ravni hartije, a prvi ugljenik desno, tada kod svih desnih šećera -CH₂OH grupa leži gore i b) kod β-D-glukoze sve –OH grupe imaju trans položaj.

U vodenim rastvorima najvažniji monosaharid D-glukoza ima α i β oblik, koji se nalaze u ravnotežnom položaju i prelaze jedan u drugi.

Šećeri imaju u svom molekulu asimetrične ugljenikove atome, te zbog toga skreću ravan polarizovane svetlosti. Ova osobina se koristi za polarimetrijsko određivanje šećera. (npr. glukoza u urinu).

Monosaharidi su veoma reaktivna jedinjenja. Grade: a) estre; b) etre; c) oksime; d) fenilhidrazone i osazone; e) furfural i oksimetilfurfural; f) epimerne šećere; h) šećerne ili dikarbonske kiseline; g) polialkohole; i) šećere sa većim brojem ugljenikovih atoma.

Glukoza je biološki najvažniji šećer i po tome što većina heksoza u toku metabolizma prelazi u glukozu. Anaerobnim razlaganjem glukoze (glikoliza) u mišićima nastaje L-mlečna kiselina.

Od fosfornih estara glukoze najvažniji su glukozo-1-fosfat (Corijev estar) i glukozo-6-fosfat (Robisonov estar).

Enzimskom oksidacijom glukoze nastaje glukuronska kiselina. U obliku glukuronida izlučuju se iz organizma štetne supstance.

Od aminošećera najznačajniji su: D-glukozamin, D-galaktozamin i neuraminsku kiselinu.

Jedinjenja vrlo bliska šećerima su: askorbinska kiselina (vitamin C) i inozitoli.

Glikozidi nastaju kad poluacetalna grupa monosaharida stupi u reakciju s različitim alkoholima, fenolima ili karboksilnim kiselinama. To su jedinjenja tipa acetala u kojima je vodonik poluacetalne grupe zamenjen alkilnim ostatkom. Jedinjenje koje stupa u reakciju sa šećerom zove se aglikon, a nastala veza glikozidnom vezom. Ova veza može nastati i između dva šećera.

Oligosaharidi su glikozidi, koji nastaju spajanjem n (dva ili više, do šest) molekula monosaharida uz odvajanje (n-1) molekula vode.

Od oligosaharida treba izdvojiti maltozu, celobiozu, saharozu, laktozu i druge.

Polisaharidi ili glikani nastaju kad se stotine i hiljade molekula monosaharida vežu međusobno glikozidnom vezom. Prirodni polisaharidi nastaju dejstvom specifičnih enzimskih organizacija. Od

velikog broja stereoizomernih monosaharida samo mali broj ulazi u sastav prirodnih polisaharida. Tako se celuloza sastoji samo od jedinica glukoze, koje su povezane β-glikozidno.

U biljkama se pored celuloze nalaze i drugi polisaharidi. Tu spadaju: pektini, inulin, agar-agar, skrob (koji se sastoji od amilopektina i amiloza) i drugi.

Polisaharidi animalnog porekla (zoopolisaharidi) su veoma brojni, različitog su hemijskog sastava i fiziološke uloge. Najduže je poznat i odavno je ispitan glikogen (životinjski skrob). On je metabolička i energetska rezerva skoro svih ćelija. Osim njega mnogi hormoni i enzimi sastoje se delimično od ugljenih hidrata. Npr. FSH, HCG.

Zoopolisaharidi se dele na homoglikane (glikogen, hitin) i heteroglikane ili mukopolisaharide (hialuronska kiselina, hondroitin-sumporna kiselina, heparin, polisaharidi krvnih grupa itd.).

Pod normalnim uslovima čovek i sisari se većinom hrane ugljenim hidratima, i na taj način pokrivaju najosnovnije energetske potrebe za održavanje i reprodukciju organizma.

Ugljeni hidrati se odlažu u organizmu u obliku glikogena. On je loptastog izgleda, kompaktan i zauzima malo prostora. Glikogen se nalazi gotovo u svim tkivima, a najviše u jetri i mišićima. Glikogen iz jetre održava koncentraciju glukoze u krvi na konstantnom nivou. Mišićni glikogen obezbeđuje energiju za mišiće.

Razlaganje glikogena (fosforoliza) ili glikogenoliza odvija se uzastopnim dejstvom dva enzima: glikogene(ili skrobne) fosforilaze i fosfoglukomutaze. Krajnji proizvod fosfolitičkog razlaganja glikogena u

tako da nastaju dva molekula ATP-a pro mol glukoze. a u aerobnim uslovima. epinefrina i hormona rasta. dobijaju se dva mola ATP-a na svaki mol razgrađene glukoze. od kojih su samo tri ireverzibilne. Razgradnja glukoze može da se odvija anaerobno i aerobno. U jerti enzim glukozo-6-fosfataza cepa G-6-P na ostatak fosforne kiseline i vodu. Enzimi glikolize su rastvoreni u citoplazmi i ona teče u citoplazmi. • Sinteza i fosforoliza glikogena su pod endokrinom kontrolom insulina. U prvom je krajnji proizvod mlečna kiselina. U oba se oslobađa dovoljno energije.ćeliji je glukozo-1-fosfat (G-1-P). pored fermentacije imamo i respiraciju. te se na ovaj način izgradi lanac od 10 do 12 molekula glukoze. glukagona. oksido-redukcioni proces. • U toku anaerobne glikolize kad je laktat krajnji proizvod. U anaerobnim uslovima procesom fermentacije nastaju fermentacioni proizvodi. • Glikogenogeneza je proces sinteze glikogena od glukoze i odvija se u jetri i mišićima. • Glikoliza se odvija u 11 uzastopnih reakcija. a u drugom etanol i CO₂. Dejstvom fosfoglukomutaze. . steroidnih hormona. • Glikoliza je metabolički proces u kome se iz glukoze dobija energija u obliku adenozin-trifosfata (ATP). ovaj prelazi u glukozo-6-fosfat (G-6-P). Sinteza se odvija prenošenjem celih molekula glukoze koja se prvo energetski obogaćuje sa UTP (uridiltrifosfat). Najčešća dva tipa fermentacije glukoze su: mlečno-kiselinsko i alkoholno vrenje. pa potom počinje granjanje. tj.

• • Glukoneogeneza je proces sinteze glukoze od neugljenohidratnih jedinjenja. 8 HATOMA. • KAO ŠTO SE VIDI U CTK NE SUDELUJU MOLEKULI KISEONIKA. kao što su laktat. Zato je celokupni dobitak 8 mola ATP na svaki mol glukoze. NI NEORGANSKI FOSFOR. α-ketoglutarat. acetil-koenzim-A iz masti. Ta dva mola NADH ekvivalentna su sa šest mola ATP-a. Ovaj centralni proces objasnio je Krebs i po njemu se zove Krebsov ciklus. KOJI NASTAJU U CLK OKSIDUJU SE DALJE U LANCU DISANJA SPAJANJEM SA MOLEKULSKIM KISEONIKOM U VODU I PRI TOM SE DOBIJA VELIKA KOLIČINA ENERGIJE. • Ciklus trikarbonskih kiselina (CTK) je centralno mesto u kome se oksiduju krajnji proizvodi svih kataboličkih puteva: piruvat dobijen iz ugljenih hidrata. Ukupna promena koja se odigrava u Krebsovom ciklusu je : CH₃COOH + 2H₂O → 2CO₂ + 8H. piruvat i proizvodi dezaminacije aminokiselina. kada se oksiduju u lancu disanja.• Pod aerobnim uslovima. . Glikoneogeneza je obrnut proces od glikolize. NI ATP. NJEGOVA PRVENSTVENA ULOGA JE DA IZVRŠI DEHIDROGENIZACIJU SIRĆETNU KISELINU DO CO₂ I H. kada piruvat u obliku acetil-koenzima-A ulazi u ciklus limunske kiseline. nastaju pored dva mola ATP-a i dva mola redukovanog NADH. fumarat i oksalacetat iz aminokiselina.

.

.

MASTI ILI LIPIDI .

Francuzi nazivaju rezervne ili deponovane masti »element variable«. iako imaju sasvim druge osobine. koje su bitni sastojci protoplazme i ćelijske membrene. di.1. da mogu da ih upotrebljavaju živi organizmi. Saharolipide (glikolipide) 5. Voskove 3. životinjama i mikroorganizmima.i trigliceride: . hloroform. Steroide i njihove derivate 6. jer je njihov sadržaj u tkivu prilično konstantan i pri promeni ishrane. U lipide spadaju rezervne masti životinjskog i biljnog porekla i strukturne masti. a strukturne masti »element constant«. To je s biohemijskog gledišta opravdano. koja imaju sledeće osobine • ne rastvaraju se u vodi. pa i gladovanju. Osim toga u ovom poglavlju biće govora o čitavom nizu jedinjenja. benzol i drugi rastvarači za masti (Fett-loesungsmittel. dve ili tri masne kiseline i da gradi mono-. Masti ili lipide delimo na: 1. Zbog toga je teško definisati šta su to lipidi. koja su strukturno hemijski vezana za neke lipide. a rastvaraju se u jednom ili više organskih rastvarača kao što su: etar. a ujedinjuje ih samo njihova fizička osobina da se ne rastvaraju u vodi. Karotinoide i njima srodna jedinjenja 5. Prave masti 2. Po svom hemijskom sastavu masti su vrlo heterogena jedinjenja. • • da su estri viših masnih kiselina bilo stvarni bilo potencijalni.2 PRAVE MASTI Prave masti su estri trovalentnog alkohola glicerola s višim masnim kiselinama. aceton. jer kvalitativno i kvantitativno variraju s promenom ishrane. Danas se prema Bloor-u ubrajaju u lipide sva ona jedinjenja. jer između njih postoji povezanost u metabolizmu.5.1. koja se nalaze u biljkama. fat solvents).1 MASTI 5. Fosfatide 4.1. Glicerol može da se jedini s jednom.1 KLASIFIKACIJA MASTI Masti ili lipidi su velika grupa prirodnih jedinjenja.

sačinjavaju samo mali deo prirodne smeše glicerida. onda i način ishrane mora biti značajan faktor u formiranju specifične masti jedne vrste. Sigurno da to zavisi i od specifičnog metabolizma. Rezervne masti biljnog i životinjskog porekla su smeša triglicerida. Trigliceridi koji u α. tristearin i triolein . Svaka životinja deponuje mast karakterističnih osobina.3% Drugih nezasićenih kiselina 3. Kao primer dajemo sadržaj masnih kiselina u deponovanoj goveđoj masti: Palmitinske kiseline 33% Stearinske kiseline 21% Oleinske kiseline 35% Miristinske kiseline 2. koje mogu da uđu u sastav pravih masti. Veliki broj masnih kiselina.Prirodne masti su smeše triglicerida u kojima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane raznim masnim kiselinama. Eksperimentalno je dokazano da sastav deponovane masti jako varira promenom hrane. β položaju imaju ostatke različitih masnih kiselina trebalo bi da budu optički aktivni. kao i mogućnost nastajanja različitih triglicerida. mirisa i sastava. rezervnih ili deponovanih masti. α'. vrste i načina života.6% . Pošto pojedine životinje biraju određenu hranu. objašnjava činjenicu da je broj kombinacija u mastima različitog porekla vrlo veliki. Homogeno građeni trigliceridi . tj.tri-palmitin. Priroda rezervne masti zavisi od životinjske vrste i od hrane.4% Arahinske kiseline 1. jer im je srednji ugljenikov atom asimetričan.

kao na primer triolein. 1 g masti oslobađa oko 38. U tankom crevu žučne kiseline emulguju masti i na taj način omogućavaju njihovo varenje i apsorpciju. Svaka kapljica masti okružena je slojem proteina u koji je ugrađen sloj lecitinskih kapljica (haptogena membrana).9 kJ (ugljeni hidrati i proteini imaju 17. Usled toga se povećanje tačke topljenja kreće paralelno sa smanjenjem jodnog broja. kao na primer. Priroda na taj način osigurava istu konzistenciju i viskozitet masti u unutrašnjim delovima tela. pored fosfatida.0. stearinska i oleinska kiselina zauzimaju 90% raspoloživih mesta na hidroksilima glicerola. a potkožne 15-20 dana.1. Tečne masti se zovu ulja. a masti toplokrvnih životinja su čvrste. sterola i dr. sapuni. gde su masti izložene spoljnom hlađenju. Mnogi od njih su. Stvarni biološki značaj masti sastoji se u tome što su one rezervna hrana koju organizam životinja deponuje i koristi kada mu je potrebno. žučne kiseline. sastavni delovi membranske strukture ćelija. Mleko je primer emulzije masti stabilizovane proteinom. Potkožna mast ima nižu tačku topljenja od rezervne masti u abdominalnoj šupljini. Tako se masnoće jetre menjaju svakih 1-2 dana kod pacova. Najnižu tačku topljenja imaju gliceridi nezasićenih masnih kiselina.4 HIDROLIZA MASTI Dejstvom pregrejane vodene pare. U ishrani ljudi i mnogih životinja masti imaju značajnu ulogu. alkalija ili specifičnih enzima (lipaza) masti se hidrolizuju.1. Hidroliza masti s koncentrovanim . Postoji razlika u tački topljenja masti i u istom organizmu. Tačka topljenja prirodnih masti nije oštra. proteini. koje smanjuju površinski napon. Masti su osim toga. 5. 5. Masti se ne rastvaraju u vodi. organizam pretvara u masti i deponuje u pojedinim tkivima. Mehaničkim razbijanjem membrane oslobađa se mast mleka i dobija buter. To se postiže selektivnim ugrađivanjem nezasićenih masnih kiselina. tečni na sobnoj temperaturi. One su važan izvor energije. Gliceridi masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma tope se na višoj temperaturi od glicerida masnih kiselina.Iz ovih podataka se vidi da palmitinska. koje imaju manji broj ugljenikovih atoma. gde je temperatura viša i u potkožnom tkivu. pošto su one smeša raznih triglicerida. deterdženti i dr.2 kJ/g) Prekomerno unete hranljive materije. Najlakše i najbrže se koristi mast deponovana u jetri. mada u malim količinama. ali se mogu dobiti stabilne emulzije dodatkom supstanci.1.3 FIZIČKE OSOBINE PRAVIH MASTI Specifična težina svih masti je manja od 1.1. Masti hladnokrvnih životinja i bilja su tečne na sobnoj temperaturi.

3. Hidroliza masti u probavnom traktu vrši se pod katalitičkim dejstvom enzima. Hidrolizom pravih masti dobijaju se. jer se pri podesnom razblaženju dobijeni proizvodi rastvaraju u vodi. Saponifikacija (. Ovi enzimi cepaju estarske veze postepeno. nije samo stalni sastojak masti (triglicerida) nego i lecitina i kefalina. Glicerol. ne samo za alkalnu hidrolizu masti nego i za hidrolitičko cepanje bilo kog estra. Saponifikacijom se menja rastvorljivost. crevnom zidu i u jetri. gusta (d = l. Hidroliza masti dejstvom lipaza iz pankreasa i creva Lipaza ima u visokoj koncentraciji u pankreasu. Kao i od drugih polivalentnih alkohola i od glicerola .26). odavno se primenjuje za dobijanje sapuna koji su alkalne soli viših masnih kiselina. Saponifikacija je najduže poznati proces hidrolize masti od čega i dolazi opšti termin saponifikacija.alkalijama ili alkalnim karbonatima. Po svom hemijskom sastavu glicerol je pro-pantriol-1. tako da prvo nastaju digliceridi. 2. slobodne masne kiseline ili sapuni (ako je hidroliza izvršena alkalijama) i glicerol. a lipaze crevnih zidova cepaju β-gliceride. Lipaze pankreasa otcepljuju masne kiseline. dakle. a posle dužeg dejstva oslobađa se i drugi i treći molekul masne kiseline. To je bezbojna. koji se nazivaju lipaze. Lipaze deluju na emulgirane masti. poznat i pod imenom glicerin. vrlo viskozna tečnost slatkog ukusa. poznata pod imenom saponifikacija. koje se nalaze u položaju α i α'. Meša se s vodom u svakom odnosu.hidroliza) masti pod dejstvom alkalija Lipidi koji se mogu hidrolizovati nazivaju se osapunjivim lipidima. a isto tako i sa etanolom i acetonom.

5. koje se nazivaju aktivni ostaci sirćetne kiseline. i to često u većoj količini.1. Sam glicerol je sporedni proizvod alkoholnog vrenja. Većina od njih se nalazi u kravljem buteru. U niže navedenoj tabeli date su najvažnije prirodne zasićene masne kiseline.nastaju šećeri (trioze) biološkom oksidacijom.1. Slobodni i esterifikovani ghcerol daje akroleinsku reakciju zagrevanjem s kiselim kalijum sulfatom (KHSO4) ili bezvodnim CaCl2. . U rezervnim mastima nalaze se pored zasićenih masnih kiselina i takve sa nezasićenim ugljovodonikovim lancem. U mastima su najviše zastupljene masne kiseline sa šesnaest i osamnaest ugljenikovih atoma: palmitinska (C16H32O2) i stearinska kiselina (C18H36O2). Ima masnih kiselina i sa trogubom vezom. Zasićenim masnim kiselinama odgovara bruto formula C nH2nO2. Ovo je potpuno razumljivo. a nezasićenim s jednom dvogubom vezom C nH2n — 2O2 sa dve dvogube veze CnH2n—4O2. pošto se danas zna da masne kiseline nastaju biološkom kondenzacijom dva po dva ugljenikova atoma tzv. C2 jedinica. sa tri C nH2n—6O2.5 MASNE KISELINE PRIRODNIH GLICERIDA Sve masne kiseline koje se nalaze u prirodnim mastima imaju po pravilu prav lanac i paran broj ugljenikovih atoma.

Zasićene masne kiseline Palmatinska kiselina C 16H32O2 formula skraćena Palmatinska kiselina C 18H32O2 formula skraćena Od nezasićenih masnih kiselina najrasprostranjenija je oleinska kiselina. Dvoguba veza se nalazi na sredini lanca između 9 i 10 ugljenikovog atoma ( ∆ 9): Oksidacijom oleinske kiseline dobija se pelargonska kiselina CH 3— (CH 2) 7COOH i azelainska kiselina HOOC—(CH 2 ) 7 COOH. koja ima jednu dvogubu vezu i 18 ugljenikovih atoma. što .

koja ima 24 ugljenikova atoma i dvogubu vezu na ∆ 15.potvrđuje da se dvoguba veza nalazi na sredini lanca. koja hidrogenizacijom daje palmitinsku kiselinu. dejstvom azotaste kiseline. suncokreta. Oleinska kiselina je cis-oblik. Dve dvogube veze ima linolna kiselina ( ∆ 9. 12. Adiranjem dva vodonikova atoma (hidrogeniranjem) oleinska kiselina prelazi u stearinsku kiselinu. azotne kiseline ili zagrevanjem sa NaHSO 3 ona prelazi u trans-oblik elaidinsku kiselinu. 15). Docnije ćemo se susresti sa nervonskom kiselinom. Jednu dvogubu vezu ima i ricinolna kiselina. .12): a tri nezasićene veze ima linolenska kiselina ( ∆9. postoji i palmitoleinska kiselina C 15H29COOH (∆9). Pored oleinske. U ricinusovom ulju ona iznosi 80% ukupnih masnih kiselina. koja je čvrsta na sobnoj temperaturi i lako kristališe. Gliceridi ovih nezasićenih masnih kiselina nalaze se u lanenom ulju (Oleum lini) i drugim sušivim uljima (semenki hmelja.

upalila. Od masnih kiselina koje imaju četiri dvogube veze ( ∆ 5. Slučaj oleinske kiseline i elaidinske kiseline već smo spomenuli.6 KVARENJE MASTI Izolovane iz svoje prirodne sredine. Prirodna linolna kiselina je smeša od najmanje dva izomera. koja više nije masna i ne rastvara se u acetonu. od naročite važnosti za ishranu. 11. kao što su linolna. linolenska. masti se kvare pod uticajem atmosferilija i mikroorganizama. 8. dolazi do slabe hidrolize. Nedostatak nekih masnih kiselina u hrani. požute ili posmeđe. već mora da ih dobija s hranom. taricinska kiselina koja ima 18 ugljenikovih atoma i trogubu vezu između 9 i 10 ugljenikovog atoma. One promene boju. Od linolne kiseline koja ima dve dvogube veze postoje četiri izomera: cis-cis. .1. Ova njihova osobina je od bitne važnosti za bojenje i lakiranje. arhidonska i druge. aloje). među njima i sa trogubom acetilenskom vezom kao. U narodu se kaže mast se pokvarila. U mnogim uljima nalaze se mnogostruko nezasićene masne kiseline. Istovremeno se dešava oksidacija nezasićenih masnih kiselina na dvoguboj vezi.tikve. 14) spomenućemo arahidonsku kiselinu sa 20 ugljenikovih atoma: Na svakoj dvoguboj vezi u molekulu nezasićenih masnih kiselina postoji mogućnost izomerije. pri čemu se oslobađaju isparljive masne kiseline neprijatnog mirisa. 9 trans12 cis. Ovakve masne kiseline. Ova ulja se na vazduhu oksidišu i daju smolu. zovu se esencijalne ili bitne masne kiseline. Pored toga što su masti za živi organizam vrlo bogat izvor energije. na primer. trans-trans. Pri tome se preko peroksidnih derivata stvaraju aldehidi. neprijatnog su mirisa i ukusa. 5. ketoni i masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma.1. koje organizam ne može sam da sintetiše. kokosa. dovodi do oboljenja životinja (na primer: pojava lezija na koži kod pacova). i to nezasićene. 9 cis-12 trans. užegla. Tokom kvarenja masti. pokazalo se da su izvesne masne kiseline.

Količina slobodnih masnih kiselina u mastima i uljima određuje se titiranjem sa KOH. specifična težina.Lakše se kvare masti. Masti i ulja se hidrogenizuju u prisustvu katalizatora (Ni).Zagrevanjem masti sa standardnim alkoholnim rastvorom KOH na vodenom kupatilu određuje se saponifikacioni broj. saponifikacionog broja. Od hemijskih metoda najvažnije su: određivanje kiselinskog broja. tačka očvršćavanja. koliko imaju zasićenih. a koliko nezasićenih masnih kiselina i da li imaju slobodnih masnih kiselina.: vitamina E. Kao npr. jodnog broja. Masti koje imaju masne kiseline s manjim brojem ugljenikovih atoma imaće više karboksilnih grupa u 1 g masti. . Definiše se kao broj mg KOH. potrebnih da se saponifikuje 1 g masti ili ulja. Kiselost masti može se povećati i stajanjem ili kvarenjem masti. . jasno je da nam količina potrošenog KOH daje podatak o broju karboksilnih grupa. nego one koje su . koje sadrže više nezasićenih masnih kiselina. Nezasićene masne kiseline u tom procesu adiraju vodonik na mestima gde se nalaze dvogube veze i tada nastaju od ulja čvrste masti.Prirodne masti. Za ispitivanje masti i ulja postoje fizičke i hemijske metode. Pošto pri saponifikaciji svaka karboksilna grupa masne kiseline reaguje s jednim molekulom KOH ili NaOH. Tokom zagrevanja saponifikuju se i slobodne i vezane masne kiseline. sadrže i slobodne masne kiseline. Reichert-Meissl-ovog broja i acetilnog broja. 5. Zbog toga se ovaj postupak zove proces očvršćavanja.7 ISPITIVANJE MASTI I ULJA Vrlo često je potrebno da se zna iz kojih su triglicerida sastavljene prirodne masti i ulja. Kad se ulja rafinišu za jelo. glutationa i sl.Moderna tehnologija prehrambene industrije daje na tržište hidrogenizovane masti. indeks prelamanja. Broj potrošenih mg KOH za neutralisanje 1 g masti je »kiselinski broj« ispitivane masti. a naročito ulja. Saponifikacioni broj. Fizičkim metodama se određuje tačka topljenja. . Kvarenje masti može da se spreči i dodavanjem različitih antioksidansa. Hidrogenizacija masti.1. U tu svrhu se mast analizira. vitamina C. Kiselinski broj. moraju da se oslobode slobodnih masnih kiselina.1.

Veliki saponifikacioni broj ukazuje da je mast sastavljena od masnih kiselina s kraćim lancem. a mali saponifikacioni broj da je mast sastavljena od masnih kiselina s dužim lancem. iz dobijenih sapuna se oslobode masne kiseline dodavanjem neke anorganske kiseline. Količina nezasićenih masnih kiselina u ispitivanoj masti određuje se merenjem količine joda koju mast može da veže.1. koje prelaze u zasićene halogenske derivate: Jodni broj se definiše kao broj grama J 2 koje vezuje 100 g masti. potrebnih za neutralisanje isparljivih masnih kiselina u destilatu dobijenom od 5 g masti. Jodni broj. ali zbog toga što nemaju glicerola. koji sadrži više masnih kiselina s kraćim lancem ima saponifikacioni broj 220-230.1. na primer buter. Stepen nezasićenosti masti i ulja je najvažniji faktor od koga zavise i fizičke i hemijske osobine masti. a zatim se predestiluju vodenom parom isparljive masne kiseline. Određuje se na taj način što se mast prvo saponifikuje.8 VOSKOVI Voskovi su slični pravim mastima po svom estarskom karakteru. nego su monoestri masnih kiselina . pošto ekvivalenat triglicerida troši tri ekvivalenata KOH (M. možemo iz saponifikacionog broja da izračunamo i prosečnu molekulsku težinu smeše triglicerida iz sledeće formule: Tako.1 N KOH. 5. Reichert-Meissl -ov broj nam daje podatak o količini isparljivih masnih kiselina (sa manje od dvanaest ugljenikovih atoma) u ispitivanoj masti. = 56). jeste Reichert-Meissl-ov broj Acetilni broj određuje količinu slobodnih hidroksilnih grupa u ulju ili masti.sastavljene od masnih kiselina s većim brojem ugljenikovih atoma.T. Jod se pri tome adira na dvogubim vezama nezasićenih masnih kiselina. Nezasićene masne kiseline lako podležu oksidaciji na mestu dvogube veze i zbog toga dolazi do kvarenja masti. Broj mililitara 0. Šta više. a margarin koji ima više masnih kiselina s dužim lancem oko 195.

Najbolje ih je podeliti prema glavnoj alkoholnoj komponenti na: glicero-fosfatide i sfingolipide. stearata i oleata. 5. aminokiselina . koja ih luči da bi sprečila prolaz vlage.serin i inozitol. a voskovi se redovno nalaze na epidermi. C 31 H 62 ). hidroksipalmitinsku ili cerotinsku kiselinu. Ima mnogo vrsta pčela (naša domaća vrsta je Apis mellifica). Fosfatida ima u svim organima.0.t. Miricilalkohol je vezan za palmitinsku. Voskovima slične materije nalaze se u lanolinu. To je smesa holesterol-palmitata. Kod životinja je uloga voskova epitela funkcionalno ista. Nezamenjiva je njihova uloga u izgradnji ćelijske membrane i unutrašnje strukture ćelija.holin i holamin. On je uglavnom estar miricilalkohola C30H61OH. a druge amino alkoholi . Na taj način se biljke čuvaju od gubitka vode i od prodiranja plesni-parazita. hloroformu i ugljentetrahloridu. saponifikacioni broj 84. Pčelinji vosak . Cetaceum ili spermacet je sastavni deo ulja. Treba imati na umu da je vosak prirodni proiz vod i da nije homogeno građen. . koje se nalazi u »anthrum cranii« nekih vrsta kitova. palmitooleinsku. Sastoji se od palmitinskog estra cetilnog alkohola CH3(CH2)14CO · OCH2(CH2)14CH3.8.2 FOSFATIDI Fosfatidi. a po svojoj biološkoj funkciji spadaju u »konstantni element« životinjskog tkiva.pravog lanca s isto takvim jednovalentnim alkoholima. Spermacet se upotrebljava u medicini i kozmetici za pripremu masnih podloga i kremova. I on se obilno koristi u medicini i kozmetici. Danas se skoro isključivo dobija sintetički. Vosak se lako rastvara u etru. jer može da veže dvostruko veću količinu vode od svoje težine. U mišićima je sadržaj fosfatida proporcionalan s važnošću njihove funkcije: najviše ih ima u srčanom mišiću. no vosak im se malo razlikuje po fizičkim i hemijskim karakteristikama: kiselinski broj 17. masti ovčije vune. 64°.4. Alkoholna komponenta jedne estarske veze je glicerol ili sfingol. t. Tako ptice plivačice maste perje voskom (stearinolni oleat) iz specijalne žlezde. a naročito je bogato nervno tkivo i žumance jajeta. oni su po svojim fizičkim i hemijskim osobinama sasvim odvojena grupa jedinjenja. Prave masti služe kao rezervna hrana i izvor energije u ćelijama.1. Fosfatidi su po svojoj hemijskoj strukturi diestri fosforne kiseline. jodni broj 5. U pčelinjem vosku ima do 12% ugljovodonika (C 19 H 38 . poznati i pod imenom fosfolipidi su komplikovanije građeni od neutralnih masti.

Amino-alkohol holin spada u kvarternerne amonijumne baze. Hemijsko ime mu je: etanol-trimetil-amonijum-hidroksid i kao sve baze toga tipa ima pozitivno naelektrisanje na azotovom atomu. Pangborn je 1941. One su derivati glicerinfosforne kiseline. Fosfatidnih kiselina ima u maloj količini u mnogim biljnim i životinjskim organima. kojoj je dao ime kardiolipin. koji je estarski vezan za fosfornu kiselinu. čije su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama. U krvi su nađene u obliku kalcijumove soli. Smatra se da su one prethodnici drugih krvnih fosfatida i da iz njih nastaju drugi fosfatidi. Lecitini imaju u svom molekulu amino-alkohol holin. Prema položaju fosfome kiseline. . Dokazano je (Baer) da svi prirodni fosfatidi. To je jedna polifosfatidna kiselina.1 GLICERO FOSFATIDI Fosfatidne kiseline su najprostiji fosfatidi. godine izolovao iz goveđeg srca jednu fosfatidnu kiselinu. nalazi se u lipidnoj frakciji za koju se smatra da daje pozitivnu reakciju kod Wassermann-ove probe na sifilis.2. razlikujemo α i β derivate glicerinfosforne kiseline: Mnogi fosfatidi imaju u svom molekulu glicerinfosfornu kiselinu. pa i prirodne fosfatidne kiseline imaju L-α-konfiguraciju: R 1 i R 2 su ostaci viših masnih kiselina.1.5. Pored toga su alkoholne grupe glicerola esterifikovane višim masnim kiselinama.

Preostali deo lecitinskog molekula. Otrovi egzotičnih zmija. koji se zove lizolecitin. Lecitini iz pojedinih životinjskih organa imaju različite zasićene i nezasićene masne kiseline. prema tome. Kefalini se uvek nalaze zajedno s lecitinima u životinjskim organima. Dokazano je da su prirodni glicerofosfatidi optički aktivni L-α-lecitini i Lα-kefalini. kao i naših otrovnica. Baza je u glicerin-fosfatidima vezana na ostatak fosforne kiseline. Oni su posle lecitina najrasprostranjeniji . hloroformu i toplom alkoholu. Izolovanje lecitina je vrlo teško. koji specifično hidrolizuju samo estarsku vezu sa nezasićenim masnim kiselinama u lecitinima. se zbog prisustva nezasićenih masnih kiselina lako oksidišu vazduhu. a zasićene na α. ne od jer na Biološka važnost lecitina je mnogostruka. Oni su bitni sastojci ćelija.Lecitini se hidrolizuju dejstvom baza. je jako hemolitičko sredstvo. jer su masne kiseline i fosforna kiselina estarski vezane sa glicerolom. jaku hemolizu. imaju enzime (lecitinaze). Na taj način mogu da se izoluju lecitini ostalih masti taloženjem acetonom. Slabo se rastvaraju u alkoholu i na taj način se mogu odvojiti od lecitina. Tako lecitini iz jetre raznih životinja imaju vrlo specifično raspoređene masne kiseline: nezasićene masne kiseline se obično nalaze na β-ugljenikovom atomu glicerola. I kod ovih jedinjenja fosforna kiselina može da se veže na α ili β ugljenikov atom glicerola i prema njenom položaju razlikujemo α i β-lecitine. kiselina i hidrolitičkih enzima. igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. Ujed zmija otrovnica izaziva. Lecitini se rastvaraju u etru. a rastvaraju se u acetonu.

jer sadrže nezasićene masne kiseline.2% nezasićenih masnih kiselina.glicerofosfatidi. Dejstvom sublimata ili sumporne kiseline oslobađaju se iz plazmalogena aldehidne grupe.8% zasićenih i 51. Otkrio ih je Feulgen 1924. Dokazano je da su oni neophodni za metabolizam katjona u eritrocitima. Kao i lecitini vrlo su osetljivi na svetlost i oksidaciju. Holamin-kefalini kao i lecitini igraju važnu ulogu u procesu zgrušavanja krvi. Odnos nezasićenih masnih kiselina prema zasićenim masnim kiselinama u holamin-kefalinima izolovanim iz raznih organa je različit. godine. godine dokazao da se plazmalogeni . K. koje se boje crveno sa fuksin-sumporastom kiselinom (plazmal-reakcija). Tako je Debuch našao da holamin-kefalini moždanog tkiva imaju 48. Plazmalogeni su vrlo rasprostranjeni glicerofosfatidi. Prvi sadrže azotnu bazu holamin (HO—CH 2—CH2NH2 = etanolamin). Na osnovu ovakvog ponašanja smatralo se da plazmalogeni nemaju u svom molekulu više masne kiseline. Prirodni kefalini imaju levu konfinguraciju (L-α-kefalini). transportu. resorpciji i metabolizmu masnih kiselina. Po svojoj hemijskoj strukturi su vrlo slični lecitinima. Aminokiselina serin je biološki prethodnik holamina. a sadrže uglavnom stearinsku i oleinsku kiselinu. a drugi aminokiselinu serin. nego jedan viši masni aldehid. izuzev što imaju drugu bazu. Biološkom metilacijom vodonikovih atoma u amino-grupi holamina sa aktivnim metioninom prelaze holamin-kefalini u lecitine. Tako je Rapoport sa saradnicima 1957. Poznate su dve vrste kefalina: holamin-kefalin i serin-kefalin. Holamin-kefalini mogu da se odvoje od serin-kefalina na osnovu njihove različite rastvorljivosti u organskim rastvaračima (hloroformu i etanolu). Serin-kefalini se nalaze uvek u obliku soli Na. Ca i Mg.

koji je vezan samo za α-položaj glicerola enoletarskom vezora. mozgu. galaktozu i vinsku kiselinu. .sastoje iz jednog mola aldehida. Inozitolfosfatidi sadrže umesto aminoalkohola. a u α-položaju ostatak fosforne kiseline sa azotnom bazom. a posle toga su nađeni i u drugom životinjskom i biljnom materijalu. Plazmalogen Plazmalogena ima u srčanom i skeletnim mišićima. Na β -položaju se nalazi ostatak nezasićene masne kiseline. koja može biti etanolamin ili holin. godine iz bacila tuberkuloze. osim toga. ciklični šestovalentni alkohol mezo-inozitol. jer sadrže glicerol. Inozitolfosfatidi spadaju takođe u glicerofosfatide. Izolovao ih je Anderson 1930. jetri i jajima. Izolovani su. inozitolfosfatidi velike molekulske težine koji sadrže holamin. inozitola i jedan ili više mola fosforne kiseline. dva mola masnih kiselina.

u jetri pacova. Prema podacima Claude-a.1. Ima ih u srčanom mišiću (5-10% od ukupnih fosfolipida). goveda. koji sadrže dva mola fosforne kiseline (difosfoi-nozitidi) nađeni su u moždanom tkivu. Mg. a ostatak fosforilholina estarski sa primarnom alkoholnom grupom sfingola. Ca). . godine iz mozga. U starijoj literaturi poznati su pod imenom diaminofosfatidi. 5. Hemijsko ime sfingola je: l. Inozitolfosfatidi. svinje. K.3-dihidroksi-2-amino-oktadecen-4.Inozitolfosfatidi su kiselog karaktera i u prirodi se nalaze u obliku mineralnih soli (X = Na. Sfingolfosfatidi se nalaze u mielinskoj ovojnici nervnog tkiva i po tome se nazivaju sfingomielini. jedan mol masne kiseline i fosforil-holin. jer sadrže dva amino-alkohola: sfingol i holin. u kvascu i soji. četvrti deo lipida mikrozoma sastoji se od inozitolfosfatida. Hidrolizom sfingolfosfatida dobija se pored sfingola.3 SFINGOLIPIDI Glavna alkoholna komponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol. a alkoholne grupe na prvom i trećem ugljenikovom atomu. Masna kiselina je vezana amidno za amino-grupu sfingola. Sfingol ima 18 ugljenikovih atoma. dvostruka veza se nalazi između 4 i 5 ugljenikovog atoma. Izolovao ih je Thudichum još 1884. amino-grupa na drugom.

ako sadrže galaktozu. mada se nalaze i u drugim tkivima: jetri. Od sfingomielina se razlikuju po tome što umesto fosforilholina imaju jedan mol šećera.U sfingomielinima iz moždanog tkiva nalazi se stearinska. Ne rastvaraju se u etru i hladnom alkoholu. odnosno galaktolipidi. . Cerebrozidi spadaju u sfingolipide. 5. dolazi do nagomilavanja sfingomielina u jetri. slezini. nadbubrežnoj žlezdi.1.ova . godine) i po latinskom nazivu cerebrum dobili su ime. lignocerinska ili nervonska kiselina. Zbog toga što sadrže šećer nazivaju se i saharolipidi. obično galaktoze. slezini i mozgu (NiemannPieck. bolest).4 CEREBROZIDI Cerebrozidi su prvo izolovani iz mozga (Thudichum 1874. Mozak je najpogodniji materijal za izolovanje cerebrozida. a sfingomielini iz pluća i jetre imaju palmitinsku i lignocerinsku kiselinu. žumancetu jajeta i ribljoj spermi. Kod urođene smetnje u metabolizmu lipida. bubregu. benzolu i toplom alkoholu. plućima. timusu. ali ne sadrže fosfornu kiselinu i holin. Molekul šećera je glikozidno vezan za primarnu alkoholnu grupu sfingola. a rastvaraju se u hloroformu. Sfingomielini su mnogo stabilniji od drugih fosfatida.

Sumporna kiselina je u sulfatidima estarski vezana za treći ugljenikov atom galaktoze. Gangliozidi . medutim. Nervon sadrži nezasićenu ( ∆ 15) nervonsku kiselinuCH 3 (CH 2 ) 7 -CH = CH-(CH 2 ) 13 -COOH d. Kerazin sadrži zasićenu lignocerinsku kiselinu:CH3(CH2)22COOH b. COOH c. Sadrže uglavnom cerebronsku kiselinu. da se nalaze i u drugim organima i tkivima u vrlo malim količinama. Cerebron sadrži cerebfonsku kiselinu:CH3(CH2)21 CHOH .Blix je 1933 godine izolovao iz goveđeg srca cerebrozide. koja sadrži pored heksoza. Na donjoj slici je data formula najrasprostranjenijeg gangliozida G IV. . Oksinervon sadrži oksinervonsku kiselinu.U ganglijama su nađeni sfingolipidi. Različiti članovi ove grupe lipida stimulišu kontrakciju glatkih mišića i snižavaju krvni pritisak . Pojedini gangliozidi se razlikuju po šećernoj komponenti. Oni su modulatori aktivnosti hormona. koji su sadržavali ostatke sumporne kiseline. Formula gangliozida Prostaglandini . čija se šećerna komponenta sastoji od polisaharida. . Zbog toga su ovi lipidi kiselog karaktera i nalaze se obično u obliku kalijumove soli. amino-šećere i neuraminsku kiselinu.Masna kiselina je u cerebrozidima vezana za amino-grupu sfingola na drugom ugljenikovom atomu. . Poznate su četiri masne kiseline.Prostaglandini su nedavno otkriveni u prostati ovnova i drugih sisara. . koje daju poseban karakter cerebrozidima. Pokazalo se. a. Sve one sadrže 24 ugljenikova atoma. Sulfatidi.

čestice globularnih proteina). Mnoge ćelijske komponente su amfipatičnog karaktera i grade čestice u kojima je nepolarni deo sakriven od vode (npr. upravljajući svoj polami deo prema vodi (odnosno površini micele). Treba da se naglasi.2). . oksidativnim zatvaranjem ciklopentanskog ili ciklopentenskog prstena na sredini ugljovodoničnog lanca kiseline (slika 5.1. a na vrhu polarni.1). negativno naelektrisan anjon (slika 5. Najprostija amfipatična jedinjenja su sapuni. jer se njihovi nepolarni delovi odbijaju od vode. koji su soli viših masnih kiselina. Oni sadrže nepolarni ugljovodonični niz od 10 i više C-atoma. Ovo je karakteristično za sva jedinjenja. 11. Ovakva jedinjenja voda disperguje u micele. Zbog toga se molekuli sapuna grupišu u micele. da nema pravih stehiometrijskih veza između ugljovodoničnih lanaca u miceli i zbog toga je pravilnije reći hidrofobne međureakcije. 5. Takva jedinjenja se nazivaju amfipatična. 14-eikozatrienska kiselina Prostaglandini nastaju iz poli-nezasićenih masnih kiselina. a u unutrašnjem delu se zbijaju nepolarni lanci ugljovodnika. privlačeći se van der Waals-ovim silama. a u vodi obrazuju micele.5 MICELE. koja imaju u svom molekulu i nepolarne (hidrofobne) i polarne (hidrofilne) grupe.1 .Nastajanje prostaglandina iz poli-nezasićene masne kiseline:8. čiji se molekuli čvrsto drže međusobno povezani vodoničnim vezama.Slika 5. MONO .I BIMOLEKULSKI SLOJEVI POLARNIH LIPIDA Polarni lipidi se rastvaraju u organskim rastvaračima.

gasnoj fazi koja je relativno hidrofobna. etanolamina) i amino-grupa serina.Slika 5.3). da ćelijska membrana sadrži 40% i više polarnih lipida. Pošto fosfolipidi spontano grade dvosloje. ako se stave u pukotinu između dva vodena prostora. Oni slobodno propuštaju molekule vode. a polarni deo lipida se nalazi prema vodenoj površini. alifatični lanac se proteže unutar dvosloja. pretpostavlja se da ćelijske membrane imaju lipidno dvoslojno jezgro. pozitivno. jer je alifatični lanac izuzetno slab provodnik. . vrlo slične ćelijskim membranama. Polarni lipidi mogu da se rasprše po vodenoj površini gradeći monomolekulski sloj. Pored toga imaju veliki električni kapacitet i rezistentnost. Ovakav tip fosfolipidnih slojeva ima osobine. Njihovi ostaci fosforne kiseline su negativno naelektrisani kod pH=7. Bimolekulski slojevi lipida lako nastaju. U takvim dvoslojima. što znatno utiče na strukturu micela. a ostatak amino-alkohola (holina.i bimolekulski slojevi lipida u vodi Fosfogliceridi spadaju u najpolarnije lipide.2 Micele. Jedino plazma-membrane viših životinja sadrže dosta i holesterola (slika 5. a polarni delovi štrče prema vodenoj fazi. a nepermeabilni su za proste katjone (Na+ i K+) i anjone (Clˉ). kao i mono-i bimolekulskih slojeva lipida koji čine membranu ćelije. mono. Pojedini fosfogliceridi se razlikuju u veličini i broju naelektrisanja. U sloju su alifatični lanci upravljeni prema vazdušnoj. U vezi s tim ne treba da se zaboravi.

Ustanovljeno je da biološka sinteza steroida i karotinoida ide preko »aktivnog izoprena«.1. koji nastaje od aktivne sirćetne kiseline odnosno koenzima O // A (CH 3 .Lipidni sastav membrane eritrocita različitih životinja: H-holesterol. životinjskog porekla Fitosterole.6. Popjak i Folkers.6 STEROIDI I KAROTINOIDI 5. Steroidi se dele na: Sterole 1) 2) 3) Zoosterole. Ružičkinu »izoprensku hipotezu« su pre tridesetak godina dokazali Lynen. Ružička je još 1922. pored steroida i karotinoida. Jedinjenja izoprenske strukture vrlo su rasprostranjena u biljnom i životinjskom svetu. PC-fosfatidilholin i SP-sfingomielin 5. godine pretpostavio da biološka sinteza svih ovih jedinjenja ide preko jednog zajedničkog prethodnika. PE-fosfatidiletanolamin. Spadaju u lipide koji ne mogu da se saponifikuju tj. Bloch. biljnog porekla i Mikosterole iz gljivica .C ~ S – CoA) 5. posle dejstva alkalija zadržavaju lipoidni karakter.1 UVOD Steroidi i karotinoidi su derivati nezasićenog ugljovodonika izoprena.3 .2 PODELA STEROIDA Steroidi su velika grupa prirodnih jedinjenja s vrlo šarolikim fiziološkim dejstvom.1. Najvažniji predstavnici ove grupe jedinjenja su.1. terpeni i kamfori. Svi imaju istu osnovnu hemijsku strukturu.6.Slika 5.

Steran je zasićeni alicikličan ugljovodonik. seksualni hormoni i hormoni kore nadbubrežne žljezde jeste ciklopentano-perhidrofenantren. 5.1. U . gestagene ili progestacione i androgene Kortikosteroide . žučne kiseline.Vitamine D grupe Žučne kiseline Saponine Kardiaka biljnog porekla Seksualne hormone: estrogene.6.3 STEROLI Osnovni ugljovodonik iz koga se izvode steroli. žljezde. koji se zove steran.hormone kore nadbubrežne sledećoj tabeli dat je pregled najvažnijih steroida.

a pojedini prstenovi obeleženi velikim slovima na sledeći način: .Testosteron hormoni kore nadbubrežne žlezde hormon testisa C. Žučne kiseline Holna kiselina nalazi se u žuči i crevima. ugljenikovi atomi u prstenu su numerisani. olakšava resorpciju masti hormon Corpus luteuma Hormoni sa Progesteron 21 C-atoma sa 19 Catoma sa 18 C-atoma Kortekson Kortizol sa 19 atoma sa 18 atoma C.Steroidi i njihova biološka funkcija Grupa 1.Estradiol hormon folikula Radi lakše klasifikacije i nomenklature mnogobrojnih derivata sterana. Steroli Predstavnik Holesterol Mesto nalaženja i funkcija nalazi se u svim životinjskim ćelijama i plazmi. provitamin D ∆7-dehidroholesterol Ergosterol nalazi se u kvascu. izgraduje ćelijsku membranu i polazni je materijal za sintezu mnogih steroida nalazi se u koži. provitamin D 2.

veka. Pojedini steroli se međusobno razlikuju po dužini i srtukturi bočnog lanca na 17 C-atomu i stepenu zasićenja steranovih prstenova. a na 10 i 13 ugljenikovom atomu metil-grupu (— CH3). Ima ga u svim životinjskim organima. U serumu je odnos obratan. dobijaju se posle hlađenja relativno čisti kristali holesterola. Kod čitavog niza oboljenja (masna degeneracija jetre. .Steroli su alkoholni derivati sterana. tumori. Ime mu je dao Chevreuil. Steroli su čvrste kristalne supstance. Katalitičkom hidrogenizacijom dvogube veze u prstenu B holesterola dobijaju se dva izomerna sterola: holestanol i koprostanol. a znači mast iz žuči (Cholestearin). To je i prvi steroid koji je pronađen i izolovan iz žučnih kamenaca krajem 18. od čega je oko 35% esterifikovano masnim kiselinama (estri holesterola). U krvi ima oko 200 mg% holesterola. atheroskleroza) dolazi do nagomilavanja holesterol-estara. Alkoholna grupa se u sterolima često nalazi na trećem ugljenikovom atomu. Iz formule holesterola se vidi da bočni niz ima osam ugljenikovih atoma i da se u prstenu B nalazi dvoguba veza između 5 i 6 ugljenikovog atoma. Prema mestu nalaženja mogu se podeliti na: 1) Zoosterole — životinjskog porekla 2) Fitosterole — biljnog porekla 3) Mikosterole — iz gljivica Holesterol (C27H46O) ili holesterin je najvažniji sterol životinjskog porekla. a najviše u mozgu (do 10%). koji na 17 ugljenikovom atomu imaju bočni lanac. Holesterol je čvrsta kristalna supstanca. rastvara se u organskim rastvaračima i optički je aktivan. koje se nalaze u neosapunjivoj frakciji biljnih i životinjskih masti. Zajedno sa fosfatidima izgrađuje ćelijske membrane. Kada se mozak razriba sa peskom i ekstrahuje toplim alkoholom.

a trans sa α. U slučaju kada se oba supstituenta nalaze na istoj strani ravni (iznad ili ispod) radi se o cis. a cis punom. Treći ugljenikov atom sterola na kome se nalazi hidroksilna grupa je asimetričan. C i D uvek u trans-položaju. koja se uvek piše iznad prstena (cis). 8 i 9 i 13 i 14 ugljenikov atom. oni mogu da leže iznad ili ispod ravni prstena. a ako se nalaze jedan ispod a drugi iznad ravni prstena. Ovde se susrećemo sa geometrijskom izomerijom.Holestanol i koprostanol su cis: trans-izomeri. Kada se na ovakvim ugljenikovim atomima nalaze dva različita supstituenta. Tako su u steranovom prstenu fiksirani 5 i 10. koja nastaje zbog toga što su zajednički ugljenikovi atomi kondenzovanih prstenova fiksirani i supstituenti na njihovim valencama ne rotiraju slobodno u prostoru. onda se radi o trans-izomeru. Pošto steroidi izgrađuju ćelijske membrane od bitne je važnosti da molekuli steroida priležu uz membranu. Molekuli . a —OH grupa je u položaju cis (β) kod svih prirodnih sterola. Trans položaj se u formulama obeležava isprekidanom linijom. Zbog toga su samo oni steroidi sastavni delovi membrana čiji molekuli imaju određeni izgled u prostoru. U prirodnim steroidima su prstenovi B. Cisizomer se obeležava sa β. a samo prstenovi A i B mogu da zauzimaju cis i trans-položaj. Iz tog razloga je kod steroida dogovorno uzeto da kao fiksna tačka za obeležavanje izomera bude metil-grupa (CH3) na 10 ugljenikovom atomu.

Ta mast se industrijski dobija iz ovčije vune. Na eksperimentalnim životinjama takođe je dokazano da iz holesterola . Odvajanje slobodnog od esterifikovanog postiže se taloženjem sa digitoninom.steroida se sastoje od cikloheksanskih prstenova. jer je hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu esterifikovana masnom kiselinom. In vitro je dokazano da se sinteza holesterola dešava u jetri. Holesterola ima u velikoj količini u kožnoj masti. Na donjoj slici se jasno vidi da samo molekul holestanola može da prileže uz membranu. Digitonin taloži specifično samo β-sterole. Kod njih se prstenovi A i B nalaze u cis-položaju i zbog toga prsten A štrči Slika 5.ova reakcija. Prečišćena se upotrebljava u medicini i kozmetici pod imenom lanolin (Adeps lanae). Iako u prirodnim sterolima svi prstenovi imaju izgled stolice. Po ovim metodama određuje se ukupna količina holesterola (slobodnog i esterifikovanog). To je reakcija po Salkowskom. od onih kod kojih su ovi prstenovi u cis-položaju. Kokoška sintetiše celokupni holesterol koga snese u jajima. Tako se hloroformski rastvor holesterola oboji postepeno ljubičasto dodatkom koncentrovane sumporne kiseline.4 .Prostorni izgled molekula sterola sa različitim položajem prstenova A : B Holesterol daje čitav niz bojenih reakcija. Za kvantitativno određivanje holesterola upotrebljava se Libermann-Burchard. Esterifikovani holesterol se ne taloži. drugi oblik imaju molekuli čiji prstenovi (A i B) zauzimaju trans-položaj. već mogu da imaju izgled stolice ili korita. Životinjski organizam sintetiše holesterol. dok molekuli koprostanola ne mogu. a verovatno i u drugim organima. koji ne leže u jednoj ravni. koje se upotrebljavaju za njegovo određivanje.

fukosterol iz smeđih algi. STIGMASTEROL C29H48O Stigmasterol je dobio ime po Stigmata Maydis (dugački vratovi tučkova kukuruznog cveta). stoga ga ima u izmetu daleko više od holesterola. koja se nalazi na 24 ugljenikovom atomu u bočnom lancu i jednoj dvoguboj vezi na 22 ugljenikovom atomu ( ∆22).nastaju žučne kiseline i čitav niz hormona ciklo-pentano-perhidrofenantrenske strukture. a u osnovi i istu strukturu. razlikuje se samo po etilnoj grupi. . ∆ 7-Dehidro-holesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži a sadrži u prstenu B dve konjugovane dvogube veze. ∆ 7-DEHIDROHOLESTEROL VITAMIN D3 (HOLE). odakle je prvi put izolovan. sinhol iz kininove kore i sitosteroli iz raznih biljaka. Najviše ga ima u soji — do 25% ukupnih sterola. To su spinasterol iz spanaća. Verovatno nastaje enzimskom hidrogenizacijom holesterola u tkivu. brasikasterol iz slačice. On je provitamin vitamina D 3 .KALCIFEROL Slika 5. — Koprostanol nastaje iz holesterola u crevima dejstvom bakterija (bakterijska redukcija) i zbog toga se nalazi redovno u fekalijama (kopros — izmet). Većina fitosterola ima 29 ugljenikovih atoma i dve nezasićene veze. Holestanol se teško apsorbuje.Nastajanje vitamina D3 iz provitamina dejstvom ultravioletne svetlosti Stigmasterol (biljni sterol) ima istu konfiguraciju kao i holesterol. Stigmasterol je postao od industrijskog i medicinskog značaja od kako se uzima kao polazni materijal za sintezu progesterona i dezoksikortikosterona. Holestanol se nalazi stalno pored holesterola u životinjskom organizmu. Holestanol i koprostanol .5 .

Taloži se digitoninom (3— β-ol) i ima tri nezasićene veze. 5.ove škola utvrdila da zračenje životnih namirnica može da zameni sunčanje pacijenata.6. . Kalciferol . Rendgenski se vidi rskavičast karakter kostiju u blizini zglobova. što služi kao biološki test na eksperimentalnim životinjama. Preduslov za te promene je postojanje konjugovane dvogube veze u prstenu B (provitamini D grupe) koju svetlosna energija otvara između 9 i 10 ugljenikovog atoma. Konjugovane dvogube veze u prstenu B ( ∆ —5.7) karakteristične su za provitamine D grupe. D. Neurospora i u lišajevima. Razinsky je smatrao da rahitis nastaje usled nedostatka sunčeve svetlosti. Kod dece koja su prohodala savijaju se duge kosti nogu i dobijaju O oblik.1. Docnije je Windaus. a kod manje dece rahitis se lako opaža po zakasnelom zarašćivanju fontanele i ispupčenom čelu. koja nastaje kad se neoplođeni cvet raži zarazi gljivicom Claviceps purpurea. Kod rahitičnih životinja (svinja) pojavljuju se rahitične kvržice na rebrima. a dejstvom ultravioletne svetlosti na ergosterol dobijen je antirahitični princip i nazvan vitamin. Ergosterola ima i u plesni Aspergillus. Prvo je dobijen iz glavnice raži (francuski ergot = Secale cornutum). čija je struktura poznata. Hopkins je već 1906 godine pretpostavio da je ova patološka pojava u vezi s nedostatkom »akcesornih« sastojaka hrane. — Dejstvom fotona ultravioletne svetlosti određene frekvencije na ergosterol nastaju u njegovom molekulu strukturne promene.Ergosterol je jedini steroid mikroorganizma. U glavnici postoji još jedan steroid — fungisterol. Nalazi se u kvascu odakle se tehnički i dobija. Jedinjenja iz kojih mogu da nastanu vitamini zovu se provitamini.4 VITAMINI D GRUPE Rahitis ili engleska bolest je pojava usporene kalcifikacije kostiju kod dece i kod mladunaca domaćih sisara i pilića. a u kvascu — zimosterol.

Nižim životinjama je kalciferol verovatno prirodni D vitamin. kome su dali ime kalciferol. Nalaze se u uljima jetre (Oleum jecoris) riba (bakalara. tahisterol i dr. zračenog ergosterola u maslinovom ulju. jer pomaže mineralizaciju kostiju.6. holesterola.1. Kao standard služi 0.5 ŽUČNE KISELINE Žuč koju izlučuje jetra izliva se u duodenum zajedno sa sokom pankreasa. Ona sadrži pored boja. (internacionalnu jedinicu). J. gde se leti dejstvom sunčeve svetlosti akumuliraju rezerve potrebne za zimu. tune. a to je identično sa 0. nazvan D 3.6 — Nastajanje vitamina D2 iz ergosterola dejstvom ultravioletne svetlosti Proces unutrašnjih strukturnih promena u molekulu provitamina nije tako jednostavan. mucina i žučne kiseline. vertebrati imaju jedan drugi vitamin. prvo je izolovao Brockmann hromatografijom u koloni iz ribljeg ulja. . 1 mg ovog rastvora ima jednu I. Najpoznatija hemijska metoda je po Carr-Price-u sa SbCl 3.025 µg vitamina D2 ili 0.1 µg zračenog ergosterola. 7-dehidroholesterol nalazi se kod čoveka isključivo u koži.Slika 5. halibut) u velikim količinama (0. Poznat je i vitamin D 4 i D5. a Windaus je sintezom dobio njegov provitamin iz holesterola → 7-dehidroholestrol. One su kod sisara konjugovane sa glicinom ili taurinom. Vitamin D određuje se biološkim i hemijskim metodama. 5. tako da pored kalciferola nastaju i sporedni proizvodi kao: lumisterol. Taj vitamin. Za čovekovu ishranu i profilaksu zanimljiv je sadržaj provitamina D 3 (7-dehidro-holesterola) u svinjskim kožicama. Englezi su prvi napravili čist preparat vitamina D 2 . Iako vitatnin D 2 ima potpuno antirahitično dejstvo. Žučne kiseline su oksidacioni produkti steroida.1% rastvor kristalnog.2 mg%). Vitamini D grupe rastvaraju se isključivo u mastima.

Isto se tako nalazi u žuči konjugovana sa taurinom odnosno glicinom (dezoksiholna i glikodezoksiholna kiselina).CH 2 -CO O H glicin H 2 N-CH 2 -CH 2 —SO 2 OH taurin Sve žučne kiseline smatramo teorijski derivatima holanske kiseline C 23 H 39 COOH. 7. Ima je u čovečijoj i goveđoj žuči. Konjugovana sa glicinom zove se glikoholna. 12α trioksiholanska kiselina. Holna kiselina je 3. tako da nijedna ne reaguje sa digitoninom. Bočni lanac na 17 ugljenikovom atomu je valerijanska kiselina. Holna i dezoksiholna kiselina razlikuju se po rastvorljivosti njihovih barijumovih soli u alkoholu. Holne kiseline ima u žuči u daleko većoj koncentraciji od ostalih žučnih kiselina. . 12α). One se mogu odvojiti i hromatografski.H 2 N. a i kod drugih vertebrata.holna kiselina tauro . koje nema u žuči: U holanskoj kiselini vodonik na 5 ugljenikovom atomu nalazi se u cis-položaju i prema tome žučne kiseline imaju koprostansku strukturu. Hidroksilna grupa na trećem ugljenikovom atomu je u položaju trans (α) kod svih žučnih kiselina.holna kiselina Dezoksiholna kiselina je dioksiholanska kiselina (3α. a sa taurinom tauroholna kiselina: gliko . Prati holnu kiselinu kod svih spomenutih životinjskih vrsta.

Henodezoksiholna kiselina je izolovana prvo iz kokošije i guščije žuči.6 SAPONINI Saponini su glikozidi. Izgleda da je to žučna kiselina zajednička gmizavcima i pticama. Žučne kiseline i njihove soli smanjuju površinski napon. Posle otcepljenja šećera ostaju genini (aglikoni) sa 27 ugljenikovih atoma. Može lako da se izoluje. Litoholna kiselina je 3α-holanska kiselina. Najinteresantniji saponin je digitonin iz lišća digitalis vrsta.holna kiselina litoholna kiselina Hiodezoksiholna kiselina (3α. deluju kao emulgatori. stabilizuju emulzije lipida i na taj način direktno i indirektno aktiviraju delovanje lipaza i apsorpciju masnih kiselina u crevima.6. Saponini imaju do 5 molekula glikozidno vezanih monosaharida. koji specifično taloži steroide s 3 β-hidroksilom (trans).02%.dezoksi . Litoholna kiselina je dobila ime po tome što se nalazi u žučnim konkrementima (lithos = kamen). Kvalitet saponina različitog porekla određuje se po jačini hemolize eritrocita u fiziološkom rastvoru. 5. Žučne kiseline nastaju u jetri iz holesterola. . Mućkanjem njihovih rastvora dobija se intenzivna i trajna pena kao kod sapuna. koji smanjuju površinski napon vode.1. U žuči je ima malo 0. Rastvori saponina dejstvuju hemolitički. Ona je 3α 7αdioksiholanska kiselina. 6α-dioksiholanska kiselina) nađena je prvi put u svinjskoj žuči (hys = svinja) vezana za glicin. Vezivanje sa glicinom i taurinom dešava se »in situ«. jer se njena barijumova so teško rastvara. što je dokazano sa izotopno obeleženim jedinjenjima.01—0. U neznatnoj količini ima je i u ljudskoj žuči.

koji na specifičan način stimulišu rad srca. DIGITOKSIGENIN Drugi važni glikozidi koji deluju na rad srca su strofantidin i konvalatoksin u listovima đurđevka (Convallaria maialis). purpurea glikozidi. Ovakve aktivne supstance zovu se hormoni. zbog toga što sadrže keto-grupu u bočnom lancu i dvogube veze između 20. Radi boljeg razumevanja stmkture steroidnih hormona i njihove biološke sinteze. 2) Hormone sa 19 ugljenikovih atoma. U nadbubrežnoj žlezdi. U ovu grupu spada hormon corpusluteuma — progesteron i hormoni kore nadbubrežue žlezde: kortekson. Njihovi genini su gitoksigenin i digitoksigenin. gde je ono i najraznovrsnije.7 KARDIACI BILJNOG POREKLA U biljkama se pored saponina nalaze često i steroidni glikozidi. kortizol. aldosteron i dr. Primitivni narodi stavljaju ekstrakte takvih biljaka na vrhove strela radi otrovnog delovanja. ovo ugljenikovog atoma. nastaju od holesterola steroidni hormoni.1.ovu reakciju na aceton. Najvažniji hormon ove grupe je hormon testisa — testosteron. Svi srčani glikozidi daju Legal. treba da ih podelimo prema broju ugljenikovih atoma na: 1) Hormone sa 21 ugljenikovim atomom.8 STEROIDNI HORMONI Žlezde s unutrašnjom sekrecijom izlučuju supstance. i 21. kortikosteron. testisima. 3) Hormone sa 18 ugljenikovih atoma. a šećeri digitoksoza i glukoza.6. Najbolje je ispitano nastajanje steroidnih hormona u nadbubrežnoj žlezdi.6. digilanid. gitoksin i digitoksin izolovani su u kristalnom stanju i upotrebljavaju se u medicini. U većim dozama prekidaju rad srca u sistoli. Glikozidi domaće biljke Digitalis purpurea i Digitalis lanata. 5. ovariju.5.1. Predstavnik ove . corpus luteumu. U ovu grupu spadaju ženski seksualnihonnoni poznati pod imenom estrogeni. koje u vrlo malim količinama imaju specifično fiziološko dejstvo.

grupe je estradiol. C21 — Steroidni hormoni. Dejstvom oksigenaza jedne za drugom . Progesteron je hormon corpus luteuma. PREGNAN Progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde su po svojoj hemijskoj strukturi derivati zasićenog alicikličnog ugljovodonika — pregnana. odigrava se na principu oksigeniranja sa O2 uz NADP i katalitičkim dejstvom enzima steroid-oksigenaza. poznati pod imenom kortikosteroni. -oksigenaza i 11oksigenaza. ugljenikov atom. 21. Njihova fiziološka uloga je vrlo raznovrsna: regulišu metabolizam elektrolita. — U ovu grupu spada progesteron i hormoni kore nadbubrežne žlezde. metabolizam ugljenih hidrata. i 11. 21. skraćivanjem njegovog bočnog lanca na 17-tom ugljenikovom atomu. Do danas je otkriveno oko tridesetak kortikosterona od kojih su najvažniji: aldosteron. Slika 5. ravnotežu vode. ugljenikov atom u molekulu progesterona. Poznata je 17-oksigenaza. kortizol i kortizon. Biosinteza C21 steroidnih hormona polazi od holesterola. Hemijsko ime pregnenolona je: pregnen-3β-ol-20-on. 17 i 11. koji priprema mukozu uterasa da se oplođeno jaje smesti. Dehidrogenizacijom pregnenolona nastaje najvažnije jedinjenje ove sinteze progesteron. kortekson. Prvi međuproizvod je pregnenolon.. keto-grupu. kortikosteron.7 — Nastajanje progesterona iz holesterola Hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju iz progesterona uvođenjem jedne ili više —OH grupa u njegov molekul. koje katalizuju uvođenje —OH grupa na 17. masti i proteina. Hidroksilacija progesterona odnosno uvođenje —OH na 21. koji još uvek ima —OH grupu na trećem ugljenikovom atomu. a na 20.

dakle posle 21-oksigenaze nego samo pre nje. sadrži na 18. Od progesterona nastaje u tom slučaju kortikosteron (levi deo sheme). . Aldehidna grupa u aldosteronu nije slobodna. ugljenikovom atomu aldehidnu grupu. Ako se na 21.8. C-atomu. ugljenikovom atomu. Intetesantno je napomenuti da 17-oksigenaza ne dejstvuje na 21-hidroksi jedinjenje progesterona. jedan od vrlo aktivnih kortikosterona. Ona nastaje verovatno oksidacijom —CH 3 grupe na 18. preko hidroksi-progesterona. tada ne može više da se dobije steroid sa —OH grupom na 17. Ona ne dejstvuje. ugljenikovom atomu imaju hidroksilnu grupu reverzibilno prelaze u 11-ketosteroid.nastaje kortizol. Slika 5. ugljenikovom atomu. već gradi poluacetalni prsten sa — OH grupom na 11. – Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Steroidi. koji na 11. ugljenikovom atomu nalazi — OH grupa. Aldosteron . Tako kortizol reverabilno prelazi u kortizon.

— Najvažniji steroidni hormon sa 19 ugljenikovih atoma je testosteron. Normalni čovek izlučuje dnevno 10—20 mg 17-ketosteroida. rogova kod ovna i bika. . gde se i odvija njegova sinteza. Određivanje i praćenje koncentracije 17-ketosteroida u mokraći je za dijagnostiku u humanoj medicini od velikog značaja. Testosteron nastaje od progesterona preko međuproizvoda 17α-hidroksiprogesterona i androstendiona. gde se inaktivirani hormoni i detoksiciraju vezivanjem za glukuronsku kiselinu. što označava da ona na 17. C-atomu steranovog prstena imaju keto grupu. Inaktivisanjem steroidnih hormona nastaju jedinjenja poznata pod imenom 17-ketosteroidi.ketosteroid i može da nastane razlaganjem kortikosterona. Ovi procesi se dešavaju u jetri. Slika 5.Biosinteza testosterona i androsterona Androsteron je prvi put izolovan iz mokraće u kojoj ga normalno ima 1—2 mg u litri. Prilikom inaktiviranja hormona dolazi do promena u njihovoj hemijskoj strukturi. Oni se u obliku glukuronida izlučuju u mokraći. ugljenikovom atomu za dva ugljenikova atoma. Sastavni i neophodni stepen u procesu hormonalne regulacije je stalno inaktiviranje i izlučivanje hormona mokraćom. itd.17-Ketosteroidi su proizvodi raspadanja steroidnih hormona.9. C19-Steroidni hormoni. Nalazi se u testisima. Androsteron je 17. Testosteron i njegov derivat androsteron dejstvuju na muški genitalni trakt i direktno utiču na pojavu sekundaraih muških karakteristika: porast brade. Pri tome dolazi do skraćivanja bočnog lanca na 17. . rast petlove kreste.

Svi estrogeni su derivati ugljovodonika sterana. konj) otkrivena su još dva estrogena hormona: ekvilin i ekvilenin. Najvažniji estrogeni hormoni su: estron. jer nastaju u folikulama ovarija za vreme menstrualnog ciklusa. naglo sazrevanje i seksualni nagon. U mokraći kobila (equus — lat. placenti.Steroidni hormoni sa 18 ugljenikovih atoma . Interesantno je da estrona ima i u biljnom materijalu (jezgra kokosovih oraha). Estron prelazi u estriol ireverzibilno. Pošto se nalaze samo u moraći. Estrogeni su nađeni u folikulima ovarija. estrogeni nemaju —CH 3 grupu na 10 ugljenikovom atomu. U ovu grupu spadaju ženski seksualni hormoni — estrogeni . estradiol i estriol. Estrogeni izazivaju estrus kod nezrelih ženki pacova tj. pretpostavlja se da su ekvilin i ekvilenin nastali metaboličnom desaturacijom estrona. Supstance sa estrogenim dejstvom nemaju specifičnu konstituciju ili bar hemijsku grupaciju (funkciju) odgovornu za hormonalnu . samo je prsten A aromatičnog karaktera (benzenov). Estriol se izlučuje u mokraći kao glukuronid. Zbog toga —OH grupa na trećem ugljenikovom atomu ima osobine fenola. ali se nalaze i u mokraći trudnica. Zovu se i folikularni hormoni. nadbubrežnoj žlezdi. Osim toga. Estradiol je najaktivniji i reverzibilno prelazi u estron pod dejstvom enzima estradiol-NAD-17-β-oksidoreduktaze. zbog dvogube veze između 5 i 10 ugljenikovog atoma u prstenu A.

izolovano je do danas preko 60 karotinoida. 5. nego naročito iz činjenice da su u raznom biološkom materijalu nađene supstance estrogenog dejstva: biljnim klicama. . žuta boja kukuruza (zeaksantin) i dr. cvetovima. Nije se moglo dokazati da su te supstance identične sa estronom i estriolom. osam ostataka izoprena. Postoje. Od njih potiče crvena boja paradajza (likopin). od kojih je najpoznatiji skvalen. pa se ubrajaju u tetraterpene. Biljni karotinoidi igraju važnu ulogu u selektivnoj apsorpciji svetlosti kod fotosinteze. koja se sastoji u tome što se kroz stub napunjen nekim adsorbensom (CaCO3. To se vidi ne samo iz strukture estrogenih hormona. narandžasta boja šargarepe (α i β-karotin). Ime su dobili po tome što su prvi put izolovani iz šargarepe (Daucus carota). Uneseni u životinjski organizam doprinose pigmentaciji kože. koje se uglavnom nalaze u biljnim uljima. corpus luteuma i krvnog seruma. Karotinoidi se mogu podeliti na: a) Ugljovodonike — karotine b) Hidroksilne derivate ugljovodonika — ksantofile i c) Karotinoidne kiseline Po svom hemijskom karakteru karotinoidi su derivati izoprena. tresetu. Postoje i sintetički preparati estrogenog dejstva kojima se sličnost s prirodnim hormonima jedva naslućuje.aktivnost.) propušta petrol-etarski ekstrakt različitog biljnog materijala. takođe i životinjski karotinoidi. imaju 40 ugljenikovih atoma tj. Jedan od njih je stilbestrol (bis-p-oksifenil-dietileten). plodovima. Primenjujući hromatografiju na koloni po Cvet-u. Dokazano je da većina prirodnih karotinoida ima trans-konfiguraciju.7 KAROTINOIDI Karotinoidi ili lipohromi su obojene supstance masnog karaktera. nafti. Molekuli karotinoida sadrže veliki broj konjugovanih dvogubih veza. Al2O3 i dr. mrkom i kamenom uglju. Zbog velikog broja dvogubih veza u molekulima karotinoida postoji mogućnost cis-trans izomerije na svakoj dvoguboj vezi. kao što je bio slučaj kod izolovanja iz palmine masti.1.

γ-karotina ima u kajsijama. pretpostavlja se da u toku biosinteze dolazi do kondenzacije dva ugljovodonika od 20 ugljenikovih atoma (geranil-geranil-pirofosfat) u C40 ugljovodonik.Biološka sinteza karotinoida polazi od jedinica sa dva ugljenikova atoma (acetil-koenzima A). Prsteni karotina strukturno odgovaraju terpenima. α-karotin je nađen u šargarepi. preko mevalonske kiseline. Kod β-karotina su dvogube veze u prstenu konjugovane sa dvogubom vezom. lančasti ugljovodonik. zelenom lišću (industrijski se ekstrahuje iz trave). paprici. Od njega se razlikuju po tome što im se lanci završavaju šestočlanim prstenom. ima 13 nezasićenih veza. koji plodovima paradajza daje lepu crvenu boju (Solanum lycopersicum). α i β jononu. katalizom specifičnih biljnih enzima. od kojih su 11 konjugovane. Ovakav položaj dvogubih veza je od fiziološkog značaja. Poznata su tri izomerna karotina: α. . jer samo od β-jononske strukture može da nastane vitamin A. koji se u likopinu samo nazire. kokosovim orasima. koja se nalazi u lancu. β-karotin se nalazi prvenstveno u šargarepi. Karotini su strukturno izomerni s likopinom. Pošto su karotinoidi simetrično građeni. Likopin je nezasićeni. β i γ-karotin. U formuli je tačkastim linijama podeljen molekul likopina na ostatke izoprena. pitomom kestenu. Molekul mu je simetričan.

α-karotin ima s jedne strane molekula β-jononski prsten. Ksanotofili . — Veliki broj karotinoida ima hidroksilnu grupu u jononskom prstenu i to u para-položaju prema ugljovodoničnom lancu. koji se dobija razlaganjem hlorofila. Na ovom mestu treba da spomenemo skoro potpuno zasićeni alkohol fitol. Fitol je primarni alkohol sa 20 ugljenikovih atoma i dvogubom vezom u položaju 2. γ-karotin ima pored jednog β-jononskog prstena otvoreni završetak lanca kao likopin. a lanac se završava sa α-jononskim prstenom. . β-karotin ima na oba kraja lanca βjononski prsten. astacin (crveni pigment rakova) rubiksantin (crvena boja šipka). Karotini su važni zbog toga što su prirodni izvori provitamina grupe A vitamina. Ostatak fitola je sastavni deo molekula hlorofila i vitamina E i K grupe. Sastoji se od četiri ostataka izoprena. Poznat je veliki broj oksi-derivata β-karotina među žutim i crvenim pigmentima: zeaksantin (kukuruz) violaksantin (cvet dan i noć).

1. . pet dvogubih veza od kojih su dve konjugovane. koji ima β-jononski prsten. Redukcijom aldehida retinina nastaje vitamin A 1 .1 VITAMINI A GRUPE Vitamin A 1 (Axerophtol) je primarni alkohol. Vitamini A spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima. godine. Ostali provitamini (α i γ-karotin i kriptoksantin) daju jedan molekul vitamina. Pošto je molekul β-korotina simetričan. U odsustvu vazduha dosta su otporni pri zagrevanju. On sadrži u β-jonskom prstenu konjugovane dvogube veze.7. Vitamin A 1 nastaje iz β-karotina oksidacionim cepanjem centralne etilenske veze i primanjem dva molekula vode.5. Osetljivi su prema kiseoniku i ultraljubičastoj svetlosti. Izolovao ga je Karrer 1931. jer samo na jednom kraju lanca sadrže β-jononski prsten. Slatkovodne ribe sadrže vitamin A 2 . od njega se dobijaju dva molekula vitamina A 1 . koji nije važan u ishrani sisara. Prvi proizvod cepanja karotina je aldehid vitamina A 1 —trans-retinin 1 .

325 —328 nm) i potpuno različit od karotina. β-.7. Rezerve vitamina A esterifikovanog sa višim masnim kiselinama. koje dolazi od grčkih reči tokos — porođaj i fero — nosim. Vitamini A su zaštitni vitamini epitela. ako u hrani nema vitamina A. Biološki je najaktivniji α-tokoferol. . Vrlo bogat izvor A 1 vitamina su jetrena ulja morskih riba. Sa SbCl 3 daju lepu plavu boju. njegova koncentracija se u krvi ne menja znatno i po nekoliko meseci. antikseroftalmični i antiinfektivni vitamini. postojane pri zagrevanju u odsustvu vazduha do 200° i otporne prema kiselinama i alkalijama. Vitamini E nalaze se rastvoreni u biljnim uljima. koja je aldehidni derivat vitamina A 1 (11-cis-retinin ili neoretinin b). Jetra održava konstantnu koncentraciju vitamina A u krvnoj plazmi. Ovo jedinjenje je osetljivo na svetlost. godine.2 VITAMINI E GRUPE Vitamini E grupe spadaju u grupu vitamina koji se rastvaraju u mastima i organskim rastvaračima. E vitamini su uljaste tečnosti. Oksidaciona sredstva ih razaraju. Poznata su četiri tokoferola: α. naročito onima koja se dobijaju iz pšeničnih klica.i δ-tokoferol.Vitamini A grupe imaju karakterističan apsorpcioni spektar (max. što se koristi za kvantitativno određivanje A vitamina (Carr — Price-ova. izolovao iz oka žabe vidni purpur ili rodopsin. Poznati su pod imenom tokoferoli. Danas je poznata samo njihova uloga u fiziologiji vida.1. 5. Boll je 1877. nalaze se u jetri. reakcija). Sastoji se iz dve komponente: belančevine opsina i prostetične grupe. γ. Nalaze se samo u hrani životinjskog porekla.

Derivat je naftohinona. . a druga ostaje slobodna. sprečavaju stvaranje peroksidnih derivata nezasićenih masnih kiselina. Dokazano je da i sam menadion (2-metil-l.Tokoferoli se sastoje iz dve komponente: aromatičnog jezgra (metilovani hidrohinon) i karotinoidnog alkohola — fitola.4-naftohinon) pokazuje biološku aktivnost kao i vitamini ove grupe. koji dejstvuju razorno na celularne enzime. jer su bitni za normalnu sposobnost reprodukcije. Pored vitamina K1 nađena su još dva vitamina ove grupe.3 FILOHINON I UBIHINON Filohinon ili vitamini K1 nađen je u zelenom bilju (filos — list).4-naftohinonski prsten. Pri ovom vezivanju nastaje hromanski prsten.7. koji na položaju 3 ima ostatak alkohola fitola.1. Fitol se vezuje preko jedne fenolne grupe. a ostatak alkohola fitola nalazi se u bočnom lancu: Vitamini E su antioksidansi. Vitamini E su poznati i pod imenom antisterilitetni vitamini. Svi vitamini K grupe imaju isti aromatični deo — 1. Njihov nedostatak manifestuje se na različit način kao: resorpcijom fetusa. 5. Tako vitamin K2 ima umesto ostatka fitola difarnezilni ostatak. koji štite mnoge supstance od ireverzibilne oksidacije. koja se razlikuju po bočnom lancu. Tako na primer. sterilitetom i akutnom muskularnom distrofijom.

sastoji se iz aromatičnog odnosno hinonskog prstena.Vitamini K grupe sprečavaju da dođe do krvavljenja. što je povezano s njihovom ulogom u sintezi protrombina (antihemoragični vitamini). Naime. Nedostatak K vitamina javlja se kad se bakterije crevne flore unište antibioticima ili kod novorođenčađi. kao što mu samo ime kaže. Za ubihinon nije dokazano vitaminsko dejstvo. vrlo je rasprostranjen i to kako u životinjskom tako i u biljnom svetu. . Međutim postoje indicije da učestvuje u respiratomom lancu kao prenosilac vodonika. Poznat je i pod imenom koenzim Q. Bočni lanac nastaje u organizmu od mevalonske kiseline. Vitamin K2 sintetišu bakterije crevne flore. kojima mikroorganizmi u crevima još nisu stvorili potrebne rezerve K vitamina. U relativno velikoj koncentraciji ga ima u mitohondrijama. Ubihinoni različitog porekla razlikuju se po broju izoprenskih ostataka u bočnom lancu. Po svojoj hemijskoj strukturi je sličan filohinonu i tokoferolima. Ubihinon. za koji je vezan bočni izoprenski lanac.

zimskom snu prezimara i godišnjoj seobi ptica. i u stvari su kompleks lipida s proteinom. Oni sadrže oko 2% proteina i 7% fosfolipida. jer je njegov jedini izvor energije glukoza. raspršeni u micele prečnika 3—8 nm. Jedino se u moždanom tkivu ne vrši oksidacija masnih kiselina. srcu i skeletnim mišićima u stanju mirovanja. bubrezima. Više životinje i biljke mogu da odlažu velike količine neutralnih masti. Masti su jedini izvor energije u gladovanju.2. Oni. Hilomikroni prolaze kroz . Biosinteza triglicerida u intestinalnim ćelijama ide tako da kao supstrat služe bilo monogliceridi bilo α-glicerofosfat (slika 5. neutralne masti su po količini glavna hrana za većinu životinja i vrlo važan izvor energije.2 METABOLIZAM LIPIDA Posle ugljenih hidrata.5. jer ne sadrže vode. čije čestice imaju 500—1000 nm u prečniku.1 VARENJE I APSORPCIJA DIJETALNIH MASTI Lipaze pankreasnog soka i creva hidrolizuju emulgovane masti.10). Glavni produkti hidrolize masti su slobodne masne kiseline i βmonogliceridi. Unutar ćelija. 5. da bi im služile kao energetska rezerva. Stabilne emulzije triglicerida. većina slobodnih masnih kiselina iz micela ponova se pretvara u trigliceride. Utvrđeno je da kičmenjaci dobijaju polovinu svoje energije oksidacijom masnih kiselina u jetri. Neutralne masti imaju veću kaloričnu vrednost (oko 37 kJ/g) od glikogena i skroba. Emulgovanjem se jako povećava površina masnih čestica i olakšava (ubrzava) dejstvo lipaza. nastaju u prisustvu žučnih soli i fosfolipida duodenuma. zajedno sa žučnim solima i žučnim fosfolipidima ulaze u ćelije intestinalne mukoze. U svakom slučaju slobodne masne kiseline se energetski obogaćuju prelazeći u derivat acil-KoA: α-Glicerofosfat može da nastane bilo od glicerola bilo od glukoze: glicerol kinaza a) b) Resintetizovani trigliceridi se oblikuju u kapi prečnika 100—500 nm koje se nazivaju hilomikroni.

10 . Slika 5.Biosinteza Triglicerida u intestinalnim ćelijama Veći deo viših masnih kiselina se apsorbuje u limfu kao hilomikroni. D i naročito K. E i K i u ograničenoj količini i holesterol. Vitamini rastvorljivi u mastima A. Tako opstruktivnu žuticu. koja se jako smanjuje ako se sprečava stvaranje micela. . ali se manji deo ne esterifikuje ponova u mukozi i ulazi u portalni krvotok gde se veže na albumin. Nešto se triglicerida apsorbuje i u odsustvu žuči. često prati i nedostatak vitamina A.bazu mukoznih ćelija u ekstracelularnu tečnost i odatle u limfni sistem. Fina disperzija u micele u tankom crevu izgleda da je preduslov za apsorpciju. kod koje se koncentracija žučnih soli u lumenu creva smanjuje. verovatno ulaze u intestinalne ćelije sa fosfolipidima u obliku micela različitog tipa od micela masnih kiselina. D. Nalaze se u krvnoj plazmi zdravih životinja samo za vreme apsorptivnog stanja. ali je apsorpcija vitamina prosto zanemarljiva.

Rezervne masti su glavni endogeni izvor masnih kiselina. pod normalnim uslovima ne dolazi do nagomilavanja slobodnih masnih kiselina ili drugih hidrolitičkih produkata. trigliceridi se prvo hidrolizuju dejstvom intracelularnih lipaza. Činjenica da u krvi i urinu životinja koje gladuju dolazi do nagomilavanja kiselina sa 4—C atoma. Relativno malo je poznato o detaljima i redosledu intracelularne hidrolize lipida. kao što su lizofosfatidi. jer se oksidacija odigrava na β-položaju. a vrlo malo slobodnih masnih kiselina.3 β-OKSIDACIJA MASNIH KISELINA Poznato nam je da sve prirodne masne kiseline imaju paran broj ugljenikovih atoma. Esterifikacijom sa . One se nalaze u obliku masnih kapljica u citoplazmi i sastoje se uglavnom od triglicerida. koje su na β-položaju oksidovane (acetsirćetna=CH 3COCH2COOH i βhidroksibuterna = CH3CHOHCH2COOH). Pošto se jedino slobodne masne kiseline mogu da oksiduju. nalaze se u stalnom metaboličnom prometu u ćelijama viših životinja. koji razaraju strukturu membrana i vrlo su toksični. one se prvo energetski obogaćuju prelazeći u »aktivne« masne kiseline. Iako su oni relativno konstantnog sastava. a) Aktivacija i ulazak masnih kiselina u mitohondrije Pošto su masne kiseline hemijski inertna jedinjenja. U krvi kičmenjaka nalaze se znatne količine triglicerida i fosfoglicerida. Utvrđeno je da je brzina hidrolize intracelularnih lipida podešena prema brzini potrošnje masnih kiselina. Pokazalo se tačnim da razgradnja masnih kiselina ide postepenim odvajanjem dva ugljenikova atoma. Zbog toga se dugo naslućivalo da sinteza i razgradnja masnih kiselina ide dodavanjem odnosno oduzimanjem dva ugljenikova atoma. Zbog toga se razgradnja masnih kiselina i naziva β-oksidacija. NAD + i Mg2+ jona. adenozin-trifosfata. doprinosila je gornjem mišljenju. 5. da bi mogle metabolički da se upotrebe.2. Dejstvom fosfolipaza oslobađaju se masne kiseline fosfoglicerida. i direktno se oksiduju u srcu i mišićima.2. Masne kiseline se oksiduju u matriksu mitohondrija dejstvom čitavog niza enzima u prisustvu koenzima A. Drugi izvor masnih kiselina su one koje se nalaze vezane u fosfogliceridima ćelijskih membrana. Međutim. One su nekovalentno vezane za serum-albumin.2 INTRACELURANA HIDROLIZA LIPIDA Masne kiseline koje treba da se oksiduju u tkivima viših životinja dolaze ili iz ekstracelularne tečnosti ili iz endogenih intracelularnih lipida.5.

Zbog toga se ostatak masne kiseline prenosi na specifični prenosilac karnitin ( γ -trimetilamino βhidroksibuterna kiselina): Karnitin karnitin Acil-KoA Acil Reakciju katalizuje jedna transferaza. . odnosno acil-KoA. u neorganski fosfat: PPi + H 2 O —> 2P i Ova reakcija osigurava da aktivacija masnih kiselina teče samo u pravcu nastajanja „aktivne" masne kiseline. koji aktiviše masne kiseline u prisustvu mitohondrijalnog GTP-a. Najvažnija je tiokinaza dugolančanih masnih kiselina. uz katalitičko dejstvo tiokinaze masne kiseline. U mitohondrijama se nalazi drugi tip tiokinaze. koji se odmah hidrolizuje. Do sada je izolovano najmanje tri tiokinaza. energetski bogato jedinjenje. masne kiseline daju tiolski estar. Reakcija se odigrava u citoplazmi u prisustvu ATP-a. koje su specifične na dužinu C-lanca masne kiseline. βoksidacija masnih kiselina odigrava se u ciklusu od četiri reakcije. Masne kiseline vezane u obliku acil-KoA vrlo teško mogu da prođu kroz unutrašnju membranu mitohondrija. dejstvom pirofosfataze.ekstramitohondrijalnim koenzimom A. U mitohondrijama se ostatak masne kiseline ponova prenosi sa karnitina na mitohondrijalni koenzim A: acil-karnitin + HS—KoA → acil—KoA + karnitin Masne kiseline ulaze u ciklus β-oksidacije u obliku acil-KoA. koja aktiviše kiseline sa C 12—C22 atoma. U toku reakcije aktivacije ATP se cepa u pirofosfat (PPi). On nastaje u mitohondrijama oksidacijom α-ketoglutarata.

βtrans nezasićena masna kiselina ili tačnije α. 2) U drugoj reakciji ciklusa. tako da nastaje L-β-hidroksiacil-KoA: Ovu asimetričnu sintezu L-izomera katalizuje enoil-hidrataza (=βhidroksiacil-KoA hidroliaza (4. koje preuzima FADH 2. nastaje α. β dejstvom FAD-specifične acil-KoA dehidrogenaze (1.99. . koji prenosi elektrone (ETF) citohromu c.Slika 5.17).14.5) Gubitkom dva vodonikova atoma.1. FADH2 predaje vodonikove atome drugom flavoenzimu.11.2. na α. β-nezasićenu vezu adira se molekul vode. β-oksidacija masnih kiselina po Lynen-u 1) Prva dehidrogenacija acil-KoA odigrava se na položaju α. β-enoil-KoA.

4) β-ketomasna kiselina-KoA je vrlo reaktivno i nepostojano jedinjenje. Pošto je njegova koncentracija u mitohondrijama mala. dejstvom tiolaze (= βketotiolaza 2. krajnji produkt β-oksidacije je ostatak od tri C-atoma.16). i oni se odvajaju u obliku acetil-KoA (CH 3 C-S-KoA): Ova reakcija je egzergonska. u obliku estra sa koenzimom A. kao što je oleinska. da bi se oslobodio koenzim A.3) Enzimi. sve dok se u toku odcepljivanja po dva C-atoma razgradnja ne približi dvoguboj vezi. jer se u neposrednoj blizini nalaze —C=O i tioestarska veza. NADH predaje vodonikove atome NADHdehidrogenazi respiratornog lanca.35). koje preuzima NAD. acetil-KoA mora brzo da se oksiduje u ciklusu trikarbonskih kiselina. što znači da je ravnoteža pomerena u pravcu tioklastičnog cepanja. apsolutno su specifični na L-stereoizomer (1. odigrava se na isti način kao i zasićenih masnih kiselina. koji katalizuju drugu dehidrogenaciju. Oduzimanjem drugog para vodonikovih atoma. na masnu kiselinu sa dva C-atoma manje.1. koja na β-položaju ima cis-dvogubu vezu: CH3(CH2)7-CH=CH-CH2CO-SKoA . nastaje β-ketoacil-KoA. Kod oleinske kiseline posle odvajanja tri acetil-KoA: ostaje kiselina. U slučaju da masna kiselina sadrži neparan broj C-atoma. propionil-KoA (CH 3 CH 2 CO—KoA). Za dva C-atoma kraći ostatak masne kiseline ulazi u novi ciklus. Zbog toga se molekul cepa na β-položaju. Za svaki ciklus β-oksidacije potreban je po jedan molekul koenzima A. Oksidacija nezasićenih viših masnih kiselina. Dva C-atoma preuzima slobodni koenzim A.1.3.1.

a to iznosi 130x x30. izlazi da se 40% ove energije prevodi u energetski bogate pokretne molekule ATP-a. . Slično. oksidacija višestruko nezasićenih masnih kiselina (npr. kompletnom oksidacijom palmitinske kiseline do CO 2 i H 2 O dobijaju se: 35 + 8x12=131 molekul ATP-a. Prema tome. Svaki ciklus odvajanja dva C-atoma. Za kompletnu oksidaciju palmitinske kiseline potrebno je da ona prođe kroz sedam takvih ciklusa. 5. koja uključuje i fosforilaciju: Palmitoil-KoA + 7Ko-A+7O 2 + 35Pi + 35ADP → 8 acetil-KoA + 5ATP+42H2O Oksidacijom jednog molekula acetil-KoA u ciklusu trikarbonskih kiselina (CLK) dobijaju se 12 molekula ATP-a. oksidacija gornje nezasićene kiseline će se nastaviti kada ona pređe u izomernu trans-nezasićenu kiselinu.4 ENERGETSKI BILANS OKSIDACIJE PALMITINSKE KISELINE (CH3(CH2)14COOH) U toku jednog ciklusa β-oksidacije dobija se jedan molekul acetilKoA (CH3CO—KoA) i dva para vodonikovih atoma (=4H). to se oksidacijom palmitinske kiseline dobija 130 molekula ATPa. Na osnovu toga može da se napiše jednačina. Izomerizaciju katalizuje trans: enoil-izomeraza. Imajući u vidu da je promena standardne slobodne energije u toku kompletne oksidacije palmitinske kiseline 9 830 kJ. Pošto se na početku za aktivaciju masne kiseline utroši samo jedan ATP.7kJ = 3991 kJ. Prenos elektrona do kiseonika od FADH2 daje dva molekula ATP-a. a sedam u obliku NADH + H +. linolenske) zahteva da sve dvogube veze iz cis-oblika pređu u trans. a od NADH tri. daje 5 ATP-a. Njenom oksidacijom će se dobiti 8 molekula acetil-KoA i 14 pari vodonikovih atoma. fosforilacijom na nivou supstrata i oksidativnom fosforilacijom.3 : 4—cis—dodecenoil—KoA Pošto enoilhidrataza katalizuje adiciju vode samo na trans-dvoguboj vezi.2. Palmitoil-KoA + 7Ko-A + 7FAD + 7NAD+ + 7H2O → 8 acetil-KoA + 7FADH2 +7NADH + 7H + Sedam pari vodonikovih atoma ulazi u respiratorni lanac u obliku FADH2.

5. Oslobađanje acetsirćetne kiseline iz njenog estra sa koenzimom A ide preko β-hidroksi-β-metil-glutarilKoA (HMG—KoA): Intermedijerno jedinjenje koje nastaje u gornjem procesu HMGKoA. a dejstvom NAD-specifične β-hidroksibutirat dehidrogenaze u D-β-hidroksibuternu kiselinu (CH 3CHOHCH 2COOH).2.5 METABOLIZAM KETONSKIH TELA Acetosirćetna kiselina. Ona nastaju u neznatnim količinama u jetri. nastaje kondenzacijom dva acetil -KoA: 2CH 3 CO-SKoA → CH 3 COCH 2 CO-SKoA + KoA-SH acetoacetil—KoA Reakciju katalizuje β-ketotiolaza. Ketonska tela difunduju iz ćelija jetre u krv koja ih odnosi u periferna tkiva. β-hidroksibuterna kiselina i aceton se tradicionalno i netačno nazivaju ketonska tela. ali ona za razliku od drugih organa i tkiva ne može da ih koristi. Periferno tkivo i srčani mišić pretvaraju acetosirćetnu kiselinu u estar sa koenzimom A na dva načina. Osnovno jedinjenje ove grupe acetsirćetna kiselina. Jetra je glavno mesto u kojem nastaju ketonska tela. Jedan katalizuje tiokinaza i odigrava se utroškom jednog ATP-a: . je polazni supstrat za sintezu holesterola i steroida uopšte. odnosno acetoacetil-KoA. a krvotokom dospevaju u periferna tkiva koje ih oksiduje u CLK. Acetsirćetna kiselina prelazi pod fiziološkim uslovima spontano u aceton.

koje unose hranom. 5. Pošto je kapacitet životinja u odlaganju rezervnog ugljenog hidrata. Kod gladovanja i nekontrolisanog »diabetes mellitus-a« povećava se koncentracija ketonskih tela u krvi. 3) CO2 i bikarbonati su bitni u sintezi masnih kiselina. kvasci i bakterije sintetišu i gliceride i njihove sastavne masne kiseline. a ne u mitohondrijama. nego što periferno tkivo može da ih oksiduje. a izotopno obeleženi CO2 se ne ugrađuje u masne kiseline. ali ne sve. plesni. Oni su dokazali da neposredni prethodnik dva C-atoma. One se odlažu u velikim količinama kao trigliceridi u adipoznom tkivu. ograničen. Posle otkrića da se oksidacija masnih kiselina odigrava u mitohondrijama i objašnjenja uloge koenzima A.6 BIOSINTEZA ZASIĆENIH MASNIH KISELINA Biljke. obrnutim smerom istih enzimskih procesa. modifikuju biljne gliceride. potrebne gliceride i masne kiseline.2. Ovu neočekivanu i neobičnu ulogu CO2 objasnio je Wakil sa sar. životinje sintetišu mnoge. Međutim. Dugo je poznato da mnogi organizmi glukozu mogu da pretvore u mast. sav višak ugljenih hidrata koji ne može da se odloži. eksperimentalno je dokazano: 1) sinteza masnih kiselina odigrava se u citoplazmi. a sam se ne ugrađuje u masne kiseline niti služi kao redukciono sredstvo. Ako ona dostigne bubrežni prag. znatne količine se pojavljuju u mokraći (ketonurija). nastupa ketonemija. koji ulazi u masnu kiselinu . Kada koncentracija ketonskih tela u krvi pređe normalnu granicu.Nastali acetoacetil-KoA se tiolitički cepa na dva acetil-KoA. odmah se pretvara u masne kiseline. koji ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina gde se oksiduje. 2) citrat maksimalno ubrzava sintezu masnih kiselina. Klinička slika ove pojave zove se ketoza. glikogena. One. takođe. U tim slučajevima je brzina njihovog nastajanja u jetri veća. mnogi su mislili da se i biosinteza masnih kiselina odigrava u mitohondrijama.

može samo da se produži lanac neke masne kiseline (C12 do C16). C6 sve do C16) koji nastaju u toku sinteze nisu vezani tioestarski za koenzim A. Sinteza palmitinske kiseline Sintetaza masne kiseline katalizuje celokupnu sintezu palmitinske kiseline. . tako da može da obavlja funkciju prenosioca acil-ostataka.. kao što je to bio slučaj kod β-oksidacije. Njen lanac počinje da raste od karbonilne grupe acetil-KoA sukcesivnom adicijom acetil-ostataka. U mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu. nego derivat sa tri C-atoma.nije acetil-KoA. Sintezu katalizuje kompleks od sedam enzima. koji nastaju u toku sinteze. koja nastaje od jednog molekula acetil-KoA i sedam molekula malonil-KoA. izolovan je i određena mu je primarna struktura. malonil KoA: HOOC—CH2 —CO—S—KoA. CO2 je bitan jer se ugrađuje u malonil-KoA. —SH grupa AC Proteina je vezana za 4'-pantetein kao i u koenzimu A. a ne može da se odigra njena kompletna sinteza. za svoju-SH grupu gradeći tioestarsku vezu. Njegova funkcija je analogna funkciji koenzima A u β-oksidaciji. Intermedijerni ostaci (acil) masnih kiselina različite dužine C-lanaca (C4. nego su vezani tioestarski za SH grupu jednog proteina male molekulske težine. Zbirna reakcija sinteze je: acetil-KoA+7 malonil-KoA+14NADPH+14H + → CH3(CH2)14COOH+7 CO2 + 8 KoA-SH+14 NADP+ +6 H2O Jedini molekul acetil-KoA potreban za početak sinteze služi kao primer ili starter (=seme). koja se odigrava u rastvornom delu citoplazme. Oni vezuju ostatke. i njegova dva C-atoma se nalaze na početku lanca masne kiseline. bez koga sinteza ne može da počne. Vodonikove atome daje redukciono sredstvo NADPH. ACP je ugrađen u kompleks sintetaze masnih kiselina tako da njegova —SH grupa 4'-fosfopantetina štrči van. Danas je objašnjena kompletna . koji se zove kompleks sintetaze masnih kiselina.de novo" sinteza viših masnih kiselina. On se naziva acil-prenosni protein (ACP) otporan je pri zagrevanju.

a videli smo da nastaje i β-oksidacijom masnih kiselina. Reakciju .12 .Enzimski kompleks sintetaze masnih kiselina Svi ugljenikovi atomi masnih kiselina potiču od citoplazmatskog acetilKoA.12). Acetil grupe mogu da se prenose i vezivanjem za karnitin. ali to nije glavni put. za koga smo rekli da je polazno jedinjenje u sintezi masnih kiselina.Slika 5. on se aldolnom kondenzacijom s oksalacetatom pretvara u citrat. koji je permeabilan i ulazi u citoplazmu (slika 5. Citrat u citoplazmi reaguje sa koenzimom A dajući ponovo acetil-KoA i oksalacetat: citrat+KoA—SH + ATP → CH 3 CO—S—KoA+ADP+Pi + oksalacetat Citrat je prema tome prenosilac acetil-grupa iz mitohondrija u citoplazmu. nastaje ugrađivanjem CO2 u acetil-KoA. Pošto acetil-KoA ne može da prođe kroz mitohondrijalnu membranu. Malonil-KoA. Ranije je konstatovano da acetil-KoA nastaje u mitohondrijama oksidativnom dekarboksilacijom piruvata. koji dolazi iz mitohondrija indirektnim putem.

Pozitivni modulatori ovog enzima su citrat i izocitrat.S .katalizuje acetil-KoA karboksilaza. Uloga CO 2 u sintezi masnih kiselina je sada jasna. ugradio u malonil-KoA u toku njegove sinteze. pa je prema tome acetil-KoA karboksilaza regulatorni enzim. dejstvom acetil-transacilaze: acetil -S -K oA + A CP -S H → ac et i l. biotin-enzim.A CP + K oA S H Sledeći parovi C-atoma potiču od drugog i trećeg C atoma malonil-KoA. koji se takođe vezuje na ACP. od starter (primer) molekula acetil-KoA. Prva dva C-atoma masne kiseline nastaju. i to objašnjava njihovu ranije zapaženu ulogu u sintezi masnih kiselina. koji istovremeno istiskuje karboksilnu grupu u obliku CO2 Oslobođeni molekul CO 2 je onaj isti koji se. U sintezi palmitinske kiseline učestvuje 7 molekula malonil-KoA. čiji se acetilni ostatak prenosi na ACP. dejstvom maloniltransacelaze: malonil-KoA + ACP—SH → malonil—S—ACP+KoA—SH Acetil—S—ACP i malonil—S—ACP reaguju na taj način da se drugi i treći C-atom malonil-ostatka adira na karbonilnu (CO) grupu acetil koenzima A. U sledećoj reakciji sinteze acetoacetil-ostatak se redukuje sa NADPH u β-hidroksibutiril—S—ACP. Redukciju katalizuje β-ketoacil-ACPreduktaza: . kao što smo već rekli. Biotin intermedijerni prenosilac CO2 u sledećoj dvostepenoj reakciji: je Nastajanje malonil-KoA je reakcija koja određuje celokupnu brzinu sinteze masnih kiselina. dejstvom acetil-KoA karboksilaze. on je potreban samo za sintezu malonil-KoA.

Njen lanac može i još da se produži. Drugi ciklus počinje slično. Posle niza reakcija dobija se ostatak masne kiseline sa 2 C-atoma više. prelazeći u ostatak α. Kada se lanac produži do 16 C-atoma. Sedam molekula glukozo-6-fosfata moraju se oksidovati u ribulozo-5fosfat i CO2. u sledećoj reakciji gubi molekul H 2O. kao što su jetra i adipozno tkivo. β-nezasićene krotonske kiseline (trans): CH3CHOHCH2CO-S-ACP→ CH3CH = CHCO-S-ACP + H 2O krotonil . koje sadrže 12—16 ugljenikovih atoma. koja se odigrava u citoplazmi. ide sukcesivnim ugrađivanjem acetil-KoA. Zbog toga je pentozo-fosfatni put vrlo aktivan u svim onim tkivima. gde je brzina sinteze masnih kiselina velika. Produžavanje C-lanca masnih kiselina.CH3COCH2CO-S-ACP +NADPH + H+→ CH 3 CHOHCH 2 CO-SACP+NADP + D-β-hidroksibutiril—S—ACP. nalaze se u obliku estra s . slobodna palmitinska kiselina se odcepi od ACProteina Za sintezu palmitinske kiseline potrebno je 14 molekula redukovanog NADPH koji se dobija uglavnom oksidacijom glukozo-6-fosfata u citoplazmi. Ovaj proces se odigrava u mitohondrijama i endoplazmatskom retikulumu dejstvom odgovarajućih enzima. čiji se lanac produžuje.SACP Nastali krotonil ostatak se na kraju ciklusa redukuje. jer normalno u ćelijama ima vrlo malo slobodnih masnih kiselina. da bi se dobilo dovoljno NADPH za sintezu jednog molekula palmitinske kiseline. reakcijom drugog molekula malonil-KoA sa sada nastalim butiril—S—ACP uz izlaženje CO 2. Palmitinska kiselina je normalni krajnji produkat sinteze masnih kiselina. Drugi izvor NADPH za sintezu masnih kiselina u jetri je od oksidacije malata u piruvat i CO 2 dejstvom »jabučnog« (»malic«) enzima.dejstvom NADP-specifičnih enzima pentozo-fosfatnog puta. Brzina biosinteze masnih kiselina je prilagođena brzini sinteze triglicerida i fosfoglicerida. Ostaci masnih kiselina. odnosno kapronil—S—ACP (C 6). dejstvom NADPspecifične krotonil-reduktaze u ostatak buterne kiseline (C 4 ): CH3CH=CHCO-S-ACP + NADPH + H+→ CH3CH2CH2CO-S -ACP + NADP+ butiril-S-ACP Ovom reakcijom se završava prvi od sedam ciklusa sinteze palmitinske kiseline.

2. odnosno palmitinske kiseline dejstvom specifičnih oksigenaza.kao i linolna kiselina 4) grupa tipa linolenske kiseline ostatkom:CH3CH2—CH = CH— kao linolenska kiselina.7 SINTEZA NEZASIĆENIH MASNIH KISELINA U organizmu sisara se nalaze četiri tipa nezasićenih masnih kiselina: 1) grupa tipa palmitoleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)5—CH = CH— kao i sama palmitolenska kiselina 2) grupa tipa oleinske kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)7—CH=CH—. β-dvogube veze katalizuje NADP-specifična reduktaza. koje su asocirane s endoplazmatskim retikulumom. Produžavanje lanca u mitohondrijama je direktno obrnuti proces β-oksidacije masnih kiselina. One nastaju ili produžavanjem C-lanca ili desaturacijom. Oleinska i palmitinska kiselina nastaju u životinjskom organizmu od stearinske.) u položaju cis. Jedina je razlika što redukciju α. One imaju dvogubu vezu između 9 : 10 C-atoma ( ∆ 9. Jedan elektron dobija od supstrata u kome nastaje dvoguba veza (acil-KoA). kao i oleinska kiselina. naročito u ćelijama jetre i adipoznog tkiva. . 5. Dvoguba veza se obrazuje tako da molekulski kiseonik prima dva elektrona. a ne flavoenzim. 3) grupa tipa linolna kiseline sadrži ostatak:CH3(CH2)4-CH=CH. s i Oleinska i palmitoleinska kiselina su najrasprostranjenije masne kiseline.koenzimom A (acil-KoA). a drugi od NADPH: Četiri tipa poli-nezasićenih masnih kiselina su prethodnici svih polinezasićenih kiselina u sisara.

Biljke sintetišu poli-nezasićene masne kiseline.13). Kao i kod svih biosinteza i ovde se polazni supstrat energetski obogaćuje. koja sadrži četiri konjugovane dvogube veze. Ona nastaje u životinjskom organizmu od linolne kiseline. Od poli-nezasićenih masnih kiselina najviše ima arahidonske. koje treba uneti hranom. Ona se nalazi u ćelijama u vrlo malim količinama (tragovima). 5. sintetišu se od L-glicerol 3-fosfata i acil-KoA.8 BIOSINTEZA SFINGOLIPIDA TRIGLICERIDA.2. nastaju od fosfatidne kiseline (slika 5. GLICEROFOSFATIDA I a) Biosinteza triglicerida Trigliceridi.Linolnu i linolensku kiselinu ne mogu da sintetišu sisari i one su za njih bitne masne kiseline. U jetri i adipoznom tkivu sinteza teče uvek preko intermedijerne fosfatidne kiseline. Vezivanjem za citidintrifosfat fosfatidna kiselina prelazi na viši energetski nivo: . a jedino ćelije intestinalne mukoze mogu direktno da aciluju monoglicerid u di. Fosfatidna kiselina je intermedijer i u sintezi glicerofosfatida. b) Biosinteza glicerofosfatida Najvažniji glicerofosfatidi. koji obrazuju biljne i životinjske rezervne masti. koji su sastavni delovi ćelijske membrane.i triglicerid.

inozitol-fosfatid i kardiolipin.13 vidi lecitin nastaje od serin-kefalina u dvostepenoj reakciji. tako da prvo nastaju monometil i dimetil-derivati. Kao što se na slici 5. .Biosinteza najvažnijih glicerofosfatida Biosinteza teče tako da se u CDP-gliceridu CDP zamenjuje sa jednim od sledeća tri alkohola: serinom (vezuje se na mestu CH 2OH grupe). uvode tri —CH 3 grupe. Prvo se ostatak serina dekarboksilira u etanolamin: serin-kefalin → fosfatidil-etanolamin + CO2 a zatim se u molekul etanolamina transmetilacijom. Vezivanjem ovih alkohola za fosfatidnu kiselinu nastaju odgovarajući glicerofosfatidi: lecitin. Donor metil-grupa je »aktivni« metionin (S- adenozilmetionin): Fosfatidil-etanolamin + 3 S-adenozilmetionin → lecitin (fosfatidil-holin) + 3 S-adenozinhomocistein Uvođenje metil grupa u ostatak etanolamina ide postepeno.13 . serin-kefalin. inozitolom ili glicerol-fosfatom.Slika 5.

koji kondenzacijom sa serinom daje dihidro sfingozin. Aciliranjem sfingola sa acil-KoA nastaju prvo jedinjenja poznata pod imenom ceramidi. Sinteza teče tako da se prvo palmitoil-KoA redukuje u aldehid.c) Biosinteza sfingolipida Alkoholna konponenta sfingolipida je nezasićeni aminoalkohol sfingol koji ima 18 C-atoma. palmitoil-KoA. Uvođenje holina u ova jedinjenja nastaju sfingolipidi. Redukcijom sa flavo-enzimom ovaj zasićeni derivat prelazi u nezasićeni sfingozin ( = sfingol): Amino grupa sfingozina je u svim sfingolipidima acilirana s višim masnim kiselinama. On nastaje od palmitinske kiseline odnosno njenog estra s koenzimom A. Holin se prenosi sa aktivnog citidin difosfat holina (CDP-holin): .

Redukcija HMG—KoA je ireverzibilna.Početne reakcije biosinteze holesterola Skvalen je simetrično građeni nezasićeni ugljovodonik. Slika 5. vidi se da lako dolazi do ciklizacije. a terpena i njihovih derivata u biljkama (slika 5. Prvo se kondenzuju dva molekula acetil-KoA u acetoacetil-KoA. sintetišu se reakcijom ceramida sa uridin difosfat glukozom (UDPG) ili UDPgalaktozom. dolazi do kondenzacije ova dva izomerna izoprenil-pirofosfata i posle niza reakcionih proizvoda nastaje derivat izoprena skvalen. 5. Ovo jedinjenje prelazi u svoj izomer 3. koji se sastoji od šest ostataka izoprena (C30H50).14). a odvija se u najmanje dva stepena. koja redukuje —CO—S—KoA grupu i odcepljenjem koenzima A. β-hidroksi-β-metil glutaril-KoA prelazi u mevalonsku kiselinu.Cerebrozidi.14 .9 BIOSINTEZA HOLESTEROLA Biosinteza holesterola počinje na isti način kao i sinteza ketonskih tela. U sledećem nizu reakcija. dejstvom jedne reduktaze. Zatvaranjem ugljenikovog lanca . To je i kontrolno mesto u sintezi holesterola. derivati ceramida koji sadrže glukozu i galaktozu. koji sa trećim molekulom acetil-KoA prelazi u β-hidroksi-β-metil-glutaril-KoA (HMGKoA). To je intermedijer od koga se odvaja sinteza holesterola i steroida u organizmu sisara.2. Fosforilacijom u tri koraka sa tri molekula ATP-a pretvara se mevalonska kiselina u »aktivni izopren« izopentenil-pirofosfat. Ako se formula skvalena napiše onako kako stvarao izgleda u prostoru. Prvo je izolovan iz jetre ajkula.3'-dimetil-alil-pirofosfat.

15 .skvalena u steranov prstenasti sistem nastaju steroidi lanosterol i holesterol. Reakcija je praćena premeštanjem dvostrukih veza i metilnih grupa u molekulu skvalena. .Ciklizacija skvalena Pre zatvaranja prstena jedan atom kiseonika se vezuje na dvogubu vezu skvalena u položaju 3. gde ostaje u obliku OH grupe u holesterolu i njegovim derivatima. Slika 5.

U mastima je alkohol glicerol. hloroform i sl. fosfolipidi se dele na: 2) 4) 5) 6) 7) 8) . a u voskovima je to neki alkohol veće molekulske mase (cetilni. Mogu se podeliti i na sledeći način: 11 jednostavni lipidi: a) trigliceridi ili neutralne masti b) voskovi 12 složeni lipidi: a) fosfolipidi b) glikolipidi c) neosaponifikovane supstance 3) Jednostavne masti sadrže samo masne kiseline i neki alkohol.UKRATKO: 1) Pod nazivom lipidi podrazumeva se skup raznolikih hemijskih supstanci kojima je zajedničko svojstvo da su nerastvorljivi u vodi. od kojih je barem jedna nezasićena). Sve masne kiseline koje se nalaze u organizmu su nezasićene (jedno i višestruko nezasićene) i zasićene masne kiseline s parnim brojem C atoma. s 8-12 C atoma imaju uljnu konzistenciju. miricilni). linolenska i arahidonska kiselina za organizam su esencijalne. Ima nekoliko klasifikacija lipida. U trigliceridima su hidroksilne grupe glicerola esterifikovane istom ili različitim masnim kiselinama. kao što su etar. potrebne su za pravilan rast i prekursori su prostaglandina. U čovekovom telu najviše su zastupljene palmitinska. Te višestruko nezasićene kiseline. a rastvorljivi u nepolarnim organskim rastvaračima. stearinska i oleinska kiselina. Masne kiseline s 4-8 C atoma su tekuće. a one s više C atoma su čvrste. Fosfolipidi su sastavljeni iz glicerola (esterifikovanog s dve masne kiseline. i fosforne kiseline na koju je vezana još jedna azotna baza. nazvane još i vitamin F. Prema tome koje od navedenih azotnih jedinjenja sadrže. Višestruko nezasićene linolna. Kao azotne baze u fosfolipidima su holamin i holin te aminokiselina serin.

heksoze. glukoze i galaktoze te heksozamina. sadrže masne kiseline s 24 C atoma u lancu. heksozamin i neuraminsku ili sijalinsku kiselinu. To je od velike važnosti. sulfolipidi i gangliozidi. a i metabolizam im je tesno vezan sa metabolizmom lipida. U sfingomijelinima je fosforna kiselina estarski vezana na primarnu OH-grupu sfingozina. Zajedničko im je sa lipidima da se rastvaraju u organskim rastvaračima. Gangliozidi sadrže masnu kiselinu s 22 i 24 C atoma. U neosaponifikovane supstance ubrajaju se steroli. koje su vezane amidskom vezom na sfingozin.a) cefaline (fosfatidil holamin). Osim alkohola. Glikolipidi su složeni lipidi građeni od sfingozina. zatim sfingozin. fosforne i jedne masne kiseline. Cerebrozidi su dobili ime po tome što ih ima u mozgu. b) lecitine (fosfatidil holin) i c) fosfatidil-serine.lipoproteini). te heksozu vezanu preko primarne OH-grupe sfingozina. U tu grupu ubrajaju se cerebrozidi. nego aminoalkohol sfingozin. Cerebrozida ima u malim koncentracijama u mnogim tkivima. naročito za hormone tj. žučne kiseline. 10) 11) 12) 13) 14) 15) . a masna kiselina je vezana amidskom vezom. steroidni vitamini i steroidni hormoni. samo je na C6 atom galaktoze vezana još jedna sumporna kiselina. masne kiseline i šećera galaktoze. njihovo fiziološko delovanje. Oni umesto glicerola imaju hidroaromatični alkohol inozitol esterifikovan s dve molekule fosforne kiseline. Sfingomijelini su diaminofosfatidi koji ne sadrže glicerol. 9) Fosfolipida ima u gotovo svim ćelijama. U raznim gangliozidima različiti su odnosi i vrste heksoza. a najviše u ćelijama CNS-a. a najviše ih ima u lipoproteinima visoke gustoće (α . sadrže i azotovu bazu vezanu za fosfornu kiselinu. U krvi se transportuju vezani za lipoproteine. a velike količine se akumuliraju (posebno u jetri i slezini) u Gaucher-ovoj bolesti. ciklopentano-perhidrofenantrensko jezgo. (steroidi) holesterol. Fosfolipidi koji ne sadrže azotovu bazu su inozitolfosfatidi ili lipozitoli. a ređe od glukoze. na koju su opet vezane dve masne kiseline. Sulfolipidi sadrže iste sastojke kao i cerebrozidi. Steroidna struktura sadrži više centara aktuelne i potencijalne asimetrije. Sva ta jedinjenja imaju u osnovi opštu policikličnu strukturu tzv.

dijabetesu. Do ketonemije i ketonurije dolazi zbog: a) nedostatka metaboličkih produkata ugljenih hidrata. označava se kao β. U β-oksidaciji učestvuju acil-koenzim A (CoA) i ATP. Kad se lanac masne kiseline skrati na 5 C atoma iz njega pored acetil CoA nastaje i ostatak propionil-CoA. a lanac se skraćuje za dva C atoma.16) Kao steroli označavaju se alkoholni derivati sterana koji nemaju hormonsko delovanje. dok ponavljanjem tog procesa ne ostane acetat. a u koprostanonu je A prsten pod pravim uglom u odnosu na B prsten. te se na taj način odvaja ostatak od dva C atoma u formi acetata. U određenim patološkim stanjima. razlažu u procesu β-oksidacije. piruvata odnosno oksalacetata. gladovanju ili ishrani s mnogo masti a malo ugljenih hidrata mogu se u krvi i urinu pojaviti ketonska ili acetonska tela. Ako je supstituent iznad ravni. Supstituenti na steranskom prstenu mogu takođe imati različitu prostornu orjentaciju. kao i po alifatičnom lancu na C-17 atomu. 17) 18) 19) 20) 21) . koji se u mitohondrijama jetre karboksiluje i prelazi u jantarnu kiselinu. te se metabolizuje u piruvat i laktat ili se iz njega stvara glikogen. Razni steroli i steroidi razlikuju se po dvostrukim vezama i supstituentima (najčešće OH i CH ₃ grupama) u osnovnom steranskom prstenu. Pri katabolizmu lipida glicerol se veže sa fosfatom u glicerolfosfat. Ako se redukuje dvostruka veza na C-5 atomu holesterola. a kao steroidi derivati s hormonskom aktivnošću. One se razlažu oksidacijom na drugom C atomu (β-položaj) od karboksilne grupe. a krajnji proizvod acetil-koenzim A veže se delovanjem enzima sa oksalsirćetnom kiselinom nastalom metabolizmom glukoze i nastaje limunska kiselina koja ulazi u ciklus trikarbonskih kiselina. iznad ili ispod ravni prstena. prsten A i B mogu zauzeti dve prostorne konfiguracije. koja onda ulazi u trikarbonski ciklus. što određuje njihovu hemijsku reaktivnost. U holestanonu su u ravni. npr. Acetonska tela nastaju iz masnih kiselina zbog njihove nepotpune oksidacije. a ako je ispod ravni kao α-izomer. prema Knoop-u. Masne kiseline s neparnim brojem C atoma razgrađuju se isto uz CoA β-oksidacijom i odvajanjem acetil-CoA. Ova β-oksidacija odvija se u mitohondrijama. Masne kiseline se. koji se dalje oksiduje u fosfoglicerinaldehid i ulazi u lanac glikolize. koji je potreban za konačnu okslidaciju acetil-CoA nastalog u toku β-oksidacije masnih kiselina ili b) nedostatka potrebne količine energije za sintezu masnih kiselina iz acetil-CoA.

fosfolipidima. a produžavanjem lanca za 2 C atoma nastaju buterna. kapronska. biotina i CoA u tome još sudeluju ATP. Ova se može redukovati u β-hidroksibuternu kiselinu ili spontano dekarboksilovati u aceton. koji osigurava potrebnu energiju. Masne kiseline sa dužim lancem sintetizuju se u jetri. deluje hidrolitički pankreasna lipaza. i nastaje malonil-CoA koji veže dalje molekul acetil-CoA. U citoplazmi se sintetizuju masne kiseline kratkih i srednjih lanaca. Vežu se sa glicerolom obično u mešane trigliceride. glikolipidima i holesterol estrima. Masti mogu nastati i od ugljenih hidrata i ostataka amino kiselina nakon deaminacije. Sinteza započinje s acetil-CoA. i to u mitohondrijama. NADPH₂ i Mn²+. NADPH₂ i ATP. Glavni proces probave i resorpcije lipida odigrava se u tankom crevu. te se preko jednog intermedijera reduktivno dekarboksiluje u butiril-CoA. U organizmu se masne kiseline nalaze esterifikovane u neutralnim mastima. Sinteza masti u organizmu zavisi od više faktora: ishrane. masne kiseline se oslobađaju i vežu ponovo sa glicerolom 23) 24) 25) 26) 27) . fizičke aktivnosti. za što je potrebno prisustvo biotina. Lipidi se unose u telo hranom. Dospevši u eritrocite. fiziološkog stanja. a samo u vrlo malim količinama kao slobodne masne kiseline.22) Kad nedostaju ugljeni hidrati ne stvara se dovoljno piruvata pa se nagomilava acetil-CoA. a iz ovog se odvaja fosfat i ostaje glicerol. kaprilna i tako do palmitinske i ostalih kiselina dužeg lanca. a retko su sve tri OH-grupe esterifikovane s istom masnom kiselinom. Delovanjem žučnih kiselina iz žuči i alkalija pankreasnog soka lipidi se u crevu prvo emulguju i na te fino emulgovane čestice s velikom površinom. lako se resorbuje dok je resorpcija masnih kiselina složeniji proces. Osim CO₂. rastvorljiv u vodi. Dalje butiril-CoA veže ponovo malonil-CoA i tako se produžava lanac masne kiseline. pa njihove koncentracije rastu u krvi. One se apsorbuju da se vežu sa žučnim kiselinama i holesterolom. koji se kondenzuje u β-hidroksi-βmetilglutaril-CoA koji se enzimski cepa na acetil CoA i acetsirćetnu kiselinu. Njihovo nagomilavanje u krvi izaziva metaboličku acidozu te može dovesti do kome i smrti. Glicerol. Glicerol nastaje od međuprodukata tokom glikolize: 3fosfogliceraldehida koji redukcijom prelazi u glicerolfosfat. Osim CoA u tom procesu sudeluju NADH₂. Sinteza započinje karboksilacijom acetil-CoA.

Holesterol i trigliceridi su naročito sniženi u degenerativnom teškom hepatitisu. energiju. Insulin snižava koncentraciju lipida u serumu. Poremećaji u vezi sa lipotropnim faktorima mogu dovesti do nakupljanja lipida u jetri tzv. Estrogeni hormoni snizuju serumske lipide.stvarajući trigliceride. nefroze. minimalno esterifikovanog holesterola. Tiroksin iz tiroideje utiče na koncentraciju lipida tako što su povišeni u hipofunkciji. Ukupni lipidi u eritrocitima nešto su niži nego u krvnoj plazmi. tj. Hipolipemija se nalazi kod hiperfunkcije štitne žlezde. integralni. tuberkulozi hroničnim insuficijencijama i šizofreniji. dok lipidi krvne plazme ili seruma predstavljaju lipide u transportu i u tkivo i iz tkiva. Funkcija rezervnih lipida je da organizmu osigura rezervni materijal za sagorevanje. naročito fosfolipidima. poremećaja metabolizma lipida. uz nešto holesterola. Sadrže manje triglicerida. Eritrociti sadrže gotovo dva puta više fosfolipida nego plazma. 28) Treba razlikovati rezervnu mast. trigliceride u mezenhimalnim ćelijama ili masnim ćelijama od lipida koji čine strukturni deo ćelije. Neki lekovi i hemikalije takođe utiču na koncentraciju lipida u serumu. a sniženi u hiperfunkciji tiroideje. Na koncentraciju lipida u serumu utiču i endokrine žlezde. hroničnih bolesti bubrega. depresivnih bolesti. U krvnim ćelijama lipidi su strukturalni. Ovi egzogeni trigliceridi. fosfolipida i tragova proteina stvaraju hilomikrone. a nedostatak insulina uzrokuje povišenje njihove koncentracije. cirozi jetre. 29) 30) 31) 32) . dok masne kiseline s kratkim lancem ulaze u portalni krvotok i jetru. Lipidi krvne plazme i krvnih ćelija međusobno se razlikuju. deo tih ćelija. masne infiltracije (steatoze) jetre i do promene koncentracije lipida u krvi. opstruktivnog ikterusa. Leukociti su bogati lipidima. tj. akutnih infekcija. anemiji. dijabetes melitusa. Povišena koncentracija lipida nalazi se kod hipofunkcije štitne žlezde. Tako se transportuju masne kiseline dužih lanaca. koji se limfom prenose u cirkulaciju te krvlju u jetru i masne ćelije.

AMINOKISELINE PROTEINI I METABOLIZAM AZOTA .

Pokazalo se da glikokol nije šećer.1 AMINOKISELINE 6.) je prvi izvršio hidrolizu želatina i dobio kristale slatkog ukusa. Tok hidrolize proteina i završetak može se konstatovati reakcijom sa azotastom kiselinom. Tako od njih mogu da nastanu razna druga za organizam važna jedinjenja (npr. Pri digestiji proteina u gastrointestinalnom traktu viših životinja proteini se hidrolizuju na amokiseline dejstvom proteolitičkih enzima (pepsin. Danas je poznato oko 25 proteinskih aminokiselina.) pri blagim uslovima temperature i kiselosti. koji se hvata i meri. aminokiseline. Svih 25 aminokiselina ne mora da se nalaze u hidrolizatu svakog proteina.6. može se iz zapremine izdvojenog azota da izračuna količina aminokiselina. tripsin i dr. Pored toga što su aminokiseline osnovni sastojci proteina. Pošto se iz 1 g―mola aminokiseline razvije 1 g―mol azota. jer se neke aminokiseline raspadaju pri kiseloj odnosno baznoj hidrolizi.1 UVOD Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijaju se jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline. s kojom α―aminokiseline reaguju kvantitativno. a i količina im varira od proteina do proteina. Hidrolitičko cepanje proteina na aminokiseline izvodi se na taj način što se proteinski rastvor zagreva sa 6—12 N hlorovodoničnom ili sumpornom kiselinom 24 časa na 100°C. koje je nazvao glikokol. koje se dobijaju hidrolizom proteina. već aminokiselina. Hidroliza se može raditi i sa bazama. Posle njegovog otkrića hemičari su obratili pažnju na različita niskomolekularna jedinjenja. BRACONNOT (1820 god.1. jedinjenje koje ima amino i karboksilnu funkciju. Ovo je poznata Donald D. što znači želatinski šećer. kao i svi primarni amini: Pri reakciji se oslobađa voda. . one takođe imaju važnu ulogu u prometu materija. hem). van Slyke―ova metoda. odgovarajuća oksikiselina i elementarni azot. Struktura aminokiselina dokazana je razgradnjom i sintezom u toku sto godina rada na ovom polju. Enzimska hidroliza se upotrebljava nekad i u analitičke svrhe.

Sve proteinske aminokiseline su α―amino. nađene aminokiselme D―konfiguracije. Skretanje ravni polarizovane svetlosti je fizička osobina koja zavisi i od pH sredine. Tako su u nekim antibioticima.U hidrolizatu proteina nalazi se mešavina različitih aminokiselina. Izuzetak su prolin i oksiprolin koji su sekundarni amini. 6. a prostorna konfiguracija je stalna osobina molekula. U prirodi se nalaze i aminokiseline desne (D) prostome konfiguracije. Leva konfiguracija proteinskih aminokiselina dokazana je na razne načine.2 OPTlČKA AKTIVNOST AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da je α―ugljenikov atom asimetričan. α―karbonske kiseline čija je opšta formula: R u formuli označava karakteristični bočni lanac. a neke kao fenilalanin nalevo. karboksilna grupa se piše gore a amino grupa levo. . a danas je vrlo dobro rešeno hromatografskim metodama. Sve proteinske aminokiseline. između ostalog sintezom i razgradnjom alanina do L(—) glicerinaldehida: Iako su proteinske aminokiseline leve konfiguracije.1. Pri pisanju formula L―aminokiselina. Odvajanje pojedinih aminokiselina iz ove smese predstavljalo je ranije velike teškoće. sem glicina. neke kao alanin obrću ravan polarizovane svetlosti nadesno. kao gramicidinu (iz Bacillus brevis) i polimiksinu. su optički aktivna jedinjenja leve (L) prostorne konfiguracije.

3 PODELA AMINOKISELINA Iz opšte formule aminokiselina se vidi da se one razlikuju po veličini. Funkcionalni značaj bočne grupe R je u tome što je ona slobodna u peptidnim lancima proteina. koji su proteinskog karaktera i čije su osnovne jedinice aminokiseline.1. a levi je ostao. 6. koji omogućava reproducibilnost genetskih informacija. obliku i polarnosti bočne grupe R. ali bez naboja u području intracelularnog pH 1) 2) kisele aminokiseline. Ona određuje izgled proteina u prostoru. čija je bočna grupa negativno naelektrisana u područjupH 6―7 i bazne aminokiseline.Optički aktivna jedinjenja su asimetrično građena odnosno njihovi molekuli nemaju ravan simetrije. njegovu biološku funkciju i aktivnost. Ova osobina aminokiselina objašnjava stereospecifičnost bioloških katalizatora. Iz tog razloga se aminokiseline klasifikuju prema kiselinsko―baznom karakteru bočne grupe —R na: 1) nepolarne ili hidrofobne aminokiseline 2) polarne. Ovu pojavu je prvi uočio Pasteur (1857. Karakteristična osobina asimetričnih molekula je da mogu hemijski da reaguju samo sa odgovarajućim drugim asimetričnim jedinjenjem na principu prostorne komplementarnosti (ili »ključa i brave«). aminokiselina i drugih potrebnih sastojaka.Nepolarne ili hidrofobne aminokiseline . jer nije bio odgovarajuće prostorne konfiguracije. 6. koriste u svojoj ishrani samo određene stereoizomerne oblike šećera. godine) kada je pustio da gljivice rastu u rastvoru racemske smeše vinskih kiselina. One su potrošile samo desnogiri oblik. čija je bočna grupa pozitivno naelektrisana kod pH 6―7 Tabela. I viši organizmi. a pri sintezi proteina bočne grupe su onaj genetski »znak« raspoznavanja. zbog asimetrične strukture bioloških katalizatora (enzima).1 .

.

identifikovanja i određivanja aminokiselina baziraju se na ovim osobinama.Bazne aminokiseline Pored proteinskih aminokiselina u tkivu se nalazi još 15―tak aminokiselina. citrulin. Aminokiseline su na sobnoj temperaturi kristalne supstancije sa relativno visokom tačkom topljenja (npr. Polarne aminokiseline Tabela 6.Kisele aminokiseline Tabela 6. β―alanin i druge.2. norvalin.4 KISELINSKO — BAZNE OSOBINE AMINOKISELINA Poznavanje kiselinsko―baznih osobina aminokiselina je bitno za objašnjenje strukture proteina i svih njihovih karakterističnih osobina. To su: ornitin.1.Tabela 6. 6.4 . homocistein. Osim toga svi načini odvajanja. koje imaju značajnu ulogu u intermedijemom metabolizmu. glicin 232°). dobro se rastvaraju u vodi ali se ne rastvaraju u organskim rastvaračima (izuzev prolina).3 . Za razliku od tipičnih organskih kiselina koje sve isteruju CO 2 iz karbonata jer su jače od ugljene kiseline: .

aminokiseline su u neutralnoj sredini slabije od ugljene kiseline i ne oslobađaju CO2 iz njenih soli:

Aminokiseline pokazuju dakle osobine soli organskih kiselina (npr. Na―acetata) i to kako po svom fizičkom kristalnom izgledu tako i po hemijskoj reakciji sa bikarbonatom:

Na osnovu ovakvog ponašanja aminokiselina, njihove velike dielektrične konstante i drugih osobina utvrđeno je, da su one unutrašnje soli u kojima je došlo do prelaza protona sa karboksilne na amino―grupu:

Aminokiseline se u neutralnoj sredini nalaze u obliku dipolarnih jona i ne sadrže ni slobodnu karboksilnu niti slobodnu amino―grupu. Dipolarna struktura aminokiselina objašnjava mnoge njihove osobine. Tako se dobra rastvorljivost u vodi objašnjava reakcijom dipolarnog jona aminokiseline sa dipolima vode, koji prodiru u kristalnu rešetku i razlažu je. Isto tako aminokiseline zbog svoje dipolarne strukture imaju osobine i slabih kiselina i slabih baza. One su dakle — elektroliti amfoternog karaktera. Kiselinsko―bazne osobine aminokiselina biće nam jasnije ako pojam kiseline i baze proširimo primenjujući definiciju Bronsted―Lowry―a. koja glasi: kiseline su jedinjenja koja oslobađaju protone u rastvoru, a baze su jedinjenja koja vezuju protone. Tako npr. u reakciji između natrijum―acetata i hlorovodonične kiseline, acetatni jon se ponaša kao baza, jer vezuje protone:

U kiselinsko — baznim reakcijama uvek zajedno učestvuje konjugovani par (kiselina i njoj odgovarajuća konjugovana baza):

Iz gornjih jednačina se vidi da je konjugovana baza sirćetne kiseline acetatni jon, a da je konjugovana kiselina amonijaka―amonijum jon (NH+4). U rastvorima slabih kiselina nalazi se i njena konjugovana baza. Njihov međusobni odnos zavisi od koncentracije H + jona i konstante disocijacije kiseline. Konstanta disocijacije kiseline je mera njene jačine, odnosno njenog afiniteta prema protonu. Ukoliko je afinitet prema protonu manji, utoliko je to jača kiselina i obrnuto. Konstanta disocijacije predstavlja se odnosom molarnih koncentracija u momentu ravnoteže: …1 Zagrade u gornjoj jednačini označavaju molarne koncentracije. Veličina konstante disocijacije pokazuje jačinu kiseline odnosno kolika je njena tendenca da disosuje na H+ jon i konjugovanu bazu (A‾ ). Ukoliko konjugovana baza ima veći afinitet prema protonu (H +), utoliko se u rastvoru nalazi više nedisosovanih molekula kiseline (HA) i utoliko je ona slabija. Iz toga proizlazi: da ukoliko je kiselina jača utoliko je njena konjugovana baza slabija i obrnuto. Ako jednačinu 1. logaritmujemo dobićemo :

Prebacimo log H+ na levu, a log K na desnu stranu, pa ćemo dobiti da je:

Znamo da je ―log [H+] = pH, a analogno se i negativni logaritam konstante disocijacije obeležava sa pK= —log K. Ako ove izraze zamenimo, dobićemo poznatu Henderson―Hasselbalch―ova jednačinu,

koja je od fundamentalnog značaja za kvantitativno ispitivanje kiselinsko―baznih ravnoteža u biološkim sistemima: …2 Pošto pH može lako da se izmeri eksperimentalno, a koncentracija konjugovane kiseline (HA) i baze (A‾) da se odredi (titracijom), gornja jednačina omogućava da se eksperimentalno nađe konstanta disocijacije, odnosno pK (slika 5.1). Prema titracionoj krivulji pK odgovara onoj koncentraciji [H+] jona, kada se u rastvoru nalaze iste količine akceptora (A‾) i davaoca protona (kiseline HA), jer je tada drugi izraz u jednačini 2 jednak 0:

Slika 6.1 -Titracione kriva sirćetne kiseline

Ta tačka se nalazi na sredini krivulje neutralizacije. Za sirćetnu kiselinu pK=4,76 (slika 6.1). Iz slike 6.1 se vidi da se u toku neutralizacije sirćetne kiseline vrednost pH naglo menja u početku dodavanja NaOH. U sredini neutralizacije, kada se u rastvoru nalaze iste količine kiseline i njene konjugovane baze (CH3COO―), pH je konstantan. To je njeno područje puferovanja. U tabeli 5.5 date su konstante disocijacije nekih kiselina. Prema gornjem izlaganju ne treba da nas zbuni što smo za NH+ 4 stavili da je kiselina, jer je to prema definiciji davalac protona. Vidi se da je daleko praktičnije izraziti konstantu disocijacije u obliku celih brojeva kao pK, nego u

obliku negativnih stepena. Iz tabele se vidi da ukoliko je pK veći utoliko je kiselina slabija, jer je vrednost K manja.
Tabela 6.5 - Eksperimentalno određene konstante disocijacije nekih kiselina na 25°

Iz opšte formule aminokiselina: vidi se da one sadrže dva konjugovana kiselinsko―bazna para: prvi je:―COOH ↔ COO-, + H+, a drugi —NH+3 ↔ NH2 + H+. Zbog toga u vodenim rastvorima aminokiselina postoje sledeći jonski oblici, koji se nalaze u ravnoteži:

Položaj ove ravnoteže zavisi od koncentracije H+ jona. U neutralnoj sredini aminokiseline su amfoliti, pokazuju osobine i slabe kiseline i slabe baze. U kiseloj sredini, one su dvobazne kiseline, a u baznoj dvokisele baze. Onaj pH kod koga se u rastvoru nalazi maksimalna koncentracija dipolarnih jona naziva se izoelektrična tačka (I.T.). Svaka aminokiselina ima svoju karakterističnu izoelektričnu tačku, koja zavisi od karaktera bočne grupe —R. U izolektričnoj tački aminokiseline ne provode električnu struju, rastvorljivost u vodi im se smanjuje, a pravac skretanja polarizovane svetlosti se pomera ulevo. Iz svega toga proizlazi da osobine aminokiselina jako zavise od pH sredine.

U neutralnoj sredini je nosilac kiselih osobina dipolarnog jona (II)—NH3+, a baznih osobina karboksilatni anjon —COO¯. Pošto je konstanta disocijacije konjugovane kiseline — NH3+ → H2 + H+ vrlo mala (pK=9,25), jasno je zašto su aminokiseline u neutralnoj sredini slabije od ugljene. Na sličan način kao kod slabe sirćetne kiseline, možemo i kod aminokiselina da odredimo titracijom pK vrednosti njihovih kiselinsko―baznih parova. Ako titrujemo kiseli rastvor aminokiseline alanina, u kome se ona nalazi u protoniranom obliku (I), videćemo da će se u toku neutralizacije osloboditi dva mola protona (H+), kao i kod svake dvobazne kiseline. Dodatak prvog mola NaOH trošiće se u sledećoj reakciji:

a dodatak drugog mola u reakciji:

Iz titracione krive alanina (slika 6.2) se vidi da pH na sredini prve neutralizacije iznosi 2,34 i on odgovara konstanti disocijacije (pK 1) prve kisele grupe — COOH → COO + H+; isto tako, pH na sredini druge neutralizacije alanina iznosi 9,69 i on odgovara negativnom logaritmu konstante disocijacije (pK2) grupe H3N+—, druge kisele grupe alanina. Na slici 6.2 se vidi da se u tim područjima pH slabo menja dodatkom NaOH. Kod tih pH vrednosti (2,34 i 9,69) alanin ima puferne sposobnosti. U uslovima fiziološkog pH alanin ne puferuje. Kao što je katjonski oblik alanina (I) dvobazna kiselina, tako je njegov anjonski oblik (III) dvokisela baza, koja na dva mesta može da veže piotone: na —NH2 grupu i karboksilatni anjon —COO. Amino―grupa je jača baza od — COO.

Slika 6.2 - Titraciona kriva alanina

Titraciona krivulja aminokiselina čija bočna grupa može da jonizuje (kisele i bazne aminokiseline) ima oblik titiacione krive trobazne kiseline (slika 6.4). One sadrže tri mesta koja mogu da otpuštaju i primaju protone. U tabeli 6.6 date su pK vrednosti jonizabilnih grupa proteinskih aminokiselina.
Tabela 6.6 - pK vrednosti jonizabilnih grupa aminokiselina

Aminokiseline čije bočne grupe jonizuju nalaze se u rastvoru u četiri razna jonska oblika. Uzmimo kao primer histidin:

Slika 6.3 - Jonski oblici histidina (Shema)

Slika. 6.4 - Titraciona krivulja histidina

Iz tabele 6.6 i titracione krivulje histidina se vidi da konstanta disocijacije bočne imidazolske grupe iznosi 6,0. Iz toga proizlazi da bočna grupa histidina puferuje u neutralnom području. Ova osobina bočne grupe histidina je od izvanrednog značaja za puferni kapacitet onih proteina koji sadrže ovu aminokiselinu (npr. hemoglobin). Izolektrična tačka baznih aminokiselina leži između pKR (bočne grupe) i pK2 (amonijum―grupe). Tako je izoelektrična tačka histidina kod pH 7,58. I.T. kiselih aminokiselina leži između pK1 (karboksilne grupe) i pKR. Tako je za asparaginsku kiselinu:

6.1.5 NEPOLARNE AMINOKISELINE

U nepolarne aminokiseline, čija je bočna grupa —R hidrofobna spadaju: glicin, alanin, valin, leucin, izoleucin, prolin, fenilalanin, triptofan i metionin. Prvih šest aminokiselina su alifatične, a bočna grupa fenilalanina i triptofana je aromatičnog karaktera. Metioninska bočna grupa se sastoji iz sumpora, koji je tioetarski vezan za metil―grupu (—S —CH3). Sve nepolarne aminokiseline, izuzev glicina, manje se rastvaraju u vodi od ostalih grupa. Glicin ima u bočnoj grupi vodonikov atom, koji je vrlo mali i zbog toga ne može da utiče na polarnost molekula. To je najprostija aminokiselina i jedina koja nije optički aktivna. Glicina ima u mnogim proteinima, a u velikim količinama se nalazi u bidrolizatu skeletnih proteina: kolagena (tetive, kože) i elastina (ligamenata). Želatin, koji se dobija kuvanjem kostiju, sadrži 25% glicina, a fibroin svile do 40%. Glicin može da sintetiše većina živih organizama, zbog tog ga ubrajamo među nebitne ili neesencijalne aminokiseline. Pilići ne mogu da sintetišu glicin. Glicin je u direktnoj vezi s nizom biološki važnih jedinjenja. Zamenom jednog vodonikovog atoma u primarnoj amino―grupi s metil―grupom nastaje sarkozin: CH3NH—CH2—COOH. Nalazi se slobodan u krvnom serumu i mišićima, a nema ga u hidrolizatima proteina animalnog porekla. Sarkozin je nađen u biljnom proteinu iz semenki kikirikija.

Daljim metilovanjem sarkozina nastaje betain, koji se nalazi ili u obliku dipolnog jona ili kao so; ima ga u mnogim biljkama naročito u korenu repe. Jedan od najvažnijih derivata glicina je mišićni kreatin (metilgvanidino sirćetna kiselina). Kreatina ima naročito u mišićnom i nervnom tkivu gde je vezan za fosfornu kiselinu u obliku kreatin―fosfata (fosfagen), a u testisima se nalazi slobodan. Fosfagen igra vrlo važnu ulogu u radu mišića.

Izdvajanjem jednog molekula vode (dehidiatacijom) kreatin prelazi u kreatinin, koji se redovno nalazi u mokraći. Izlučivanje kreatinina je merilo mišićne aktivnosti. Povećane količine kreatinina javljaju se u mokraći pri oboljenju mišićnog tkiva (muskularna distrofija). Sa žučnim kiselinama glicin gradi složene kiseline: glikoholnu, glikodezoksiholnu, glikolitoholnu i dr. U procesima detoksikacije (zaštitne sinteze) glicin služi za uklanjanje štetnih materija iz organizma, naročito aromatičnih jedinjenja. Tako se npr. benzojeva kiselina izlučuje u mokraći biljoždera kao benzoilglicin ili hipurna kiselina (hipos = konj). Fenilsirćetna kiselina izlučuje se kao fenaceturna, a nikotin kao nikotinurna kiselina:

L―Alanin. — Prirodna α―aminopropionska kiselina nalazi se u hidrolizatu većine proteina. Ima L―konfiguraciju, a obrće ravan polarizovane svetlosti nadesno (+). Samo u fibroinu svile ima alanina u većoj količini (20%), odakle ga je Weyl izolovao (1888 godine). Pirogrožđana kiselina, koja se nalazi u najrazličitijem biološkom materijalu, transaminacijom lako prelazi u alanin (glutamat:piruvat―transaminaza). To objašnjava činjenicu da se alanin može izostaviti iz dijete svih životinja i podloga za kulturu svih mikroorganizama. Metabolična povezanost s piruvatom pokazuje da od alanina mogu da nastanu ugljeni hidrati i zbog toga, spada u takozvane glikogene amino kiseline. U nekim mikroorganizmima (Lactobacillus casei, Straeptococcus faecalis) nalazi se alanin D―konfiguracije.

Alanin ima pored optičkog izomera i položajni izomer β―alanin: H 2N— CH2— —CH2—COOH, koji se nalazi u dipeptidima karnozinu i anserinu. Pantotenska kiselina, vitamin B grupe, je pantoil―β―alanin. Ona je sastavni deo koenzima A. L―Valin. — Valin je pronašao u ekstraktu pankreasa Gorup―Besanez 1856. godine. Posle toga je nađen u hidrolizatu albumina, a E. Fischer mu je definitivno odredio strukturu. Valin je α―amino―izovalerijanska kiselina:

Ova se aminokiselina ne nalazi ni u jednom proteinu u većoj količini. U hemijskom pogledu valin se ne razlikuje od ostalih aminokiselina sa ugljovodoničnim lancem bez drugih funkcionalnih grupa. U metabolizmu se, međutim, bitno razlikuje od glicina i alanina, jer pripada grupi bitnih ili esencijalnih aminokiselina. Eksperimentalne životinje zaostaju u rastenju ako u hrani nema valina. Uzrok te pojave je nesposobnost viših životinja da sintetišu aminokiseline s račvastim lancem tolikom brzinom, koliko je potrebna mladim životinjama, koje rastu. L―Leucin. — Proust je izolovao leucin iz hidrolizata sira 1819. godine. Kri―stalnu aminokiselinu je dobio Braconnot iz hidrolizata mesa i vune. Leucin je α―amino―izokapronska kiselina:

Spada u esencijalne aminokiseline, jer je račvaste strukture. Nalazi se u mnogim proteinima i to u većim količinama, na primer: u tireoglobulinu, hemoglobinu, γ―globulinu, kazeinu i keratinu vune. L―Izoleucin. — Izoleucin je α―amino―β―metilvalerijanska kiselina. F. Ehrlich je našao izoleucin u melasi šećerne repe 1904. godine. Posle toga je izolovao ovu aminokiselinu iz enzimskog hidrolizata fibrina, pšeničnog glutena, albumina kokošijeg jajeta i goveđeg mesa. Izolovana

). Redukcijom alkoholne grupe prelazi u prolin. Ove dve aminokiseline razdvajaju se teško i vrlo osetljivim fizičko―hemijskim metodama (npr. L―Oksiprolin je 2―karboksi―4―hidroksipirolidin―karbonska kiselina. koji je polarnog karaktera jer ima alkoholnu —OH grupu u pirolidinskom prstenu. Kod nekih poremećaja u metabolizmu fenilalanina izlučuje se u mokraći fenilpirogrožđana kiselina. Izoleucina ima po pravilu uvek manje od leucina u raznim proteinima. Tirozin ne može da zameni fenilalanin. god. Izoleucin je takođe esencijalna aminokiselina. a naročito u prolaminima. — Fischer je našao prolin u hidrolizatu kazeina (1901. ili fenilalanin. Najprostija aromatična aminokiselina je α―amino―β―fenilpropionska kiselina. — (pirolidin―2―karbonska kiselina). Derivat prolina je oksiprolin. hromatografijom). L―Prolin. koji se rastvaraju u 70% alkoholu. jer se nalazi u hidrolizatima proteina s ostalim α―aminokiselinama. . kao i prolin. Ona se jedino u želatinu nalazi u većoj količini (cca 14%). L―Fenilalanin. Više životinje ne mogu da sintetišu aromatični prsten. a docnije je izolovana iz hidrolizata belančevina. Ova aminokiselina je vrlo rasprostranjena i neophodna u hrani mladih životinja. Ipak se ubraja u aminokiseline. ostali proteini je retko sadrže i to u malim količinama.aminokiselina je imala različitu rastvorljivost i tačku topljenja od leucina. Izolovao ju je Schulre iz biljnih klica 1879 god. primarne aminogrupe uopšte nema. od kojeg se nije razlikovala po hemijskom sastavu. Prolin sadrži sekundarnu amino―grupu u pirolidinskom prstenu.. Prolina ima u nekim skleroproteinima.

Hopkins i Cole našli su triptofan posle enzimske hidrolize s tripsinom. u hidrolizatu kazeina. reakcija). Serotonin pojačava krvni pritisak. a nastali dinitro―derivat daje s hidroksilaminom u amonijačnom rastvoru tamnoljubičasto obojenje. s kiselinama triptofan daju sa mešavinom ljubičasto obojenje Triptofan je esencijalna aminokiselina. Bakterije dekarboksiluju triptofan u triptamin. Ovo je poznata bojena reakcija na fenilalanin. Smatra se da crevne bakterije mogu od triptofana da sintetišu amid nikotinske kiseline i osiguraju životinji potrebne količine ovog vitamina. Ovu aminokiselinu pronašao je Muller (1922) tražeći faktor rastenja za neke mikroorganizme u hidrolizatu kazeina. fenilalanin se može nitrovati. Belančevine koje sadrže triptofana glacijalne sirćetne i sumporne kiseline (Adamkiewicz―eva. Hidrolizom se razara. Ona može potpuno da snabdeva organizam sumporom i sasvim da zameni cistein i cistin. U ekstraktu crevne sluzokože nađen je derivat triptofana — serotonin (5―hidroksitriptamin). L―Triptofan.L― FENILALANIN (Phe) Pošto ima aromatični prsten. L―Metionin je α―amino―γ―metil―tiobuterna kiselina. . Struktura metionina je docnije potvrđena sintezom. a nalazi se vezan i u moždanoj kori i trombocitima.

Po tome što ima važnu funkciju davaoca metil―grupa. Serin―fosfat zove se fosfoserin. kao u cisteinu i cistinu. Sve se one dobro rastvaraju u vodi. L―Serin. da je vezan u metilnom tioetru metionina. 6. — Serin ili α―amino―β―hidroksi propionska kiselina. noraderenalin u adrenalin. Gubljenjem metil―grupe metionin prelazi u homocistein. To su fosfoproteidi. cistein. koji zajedno s fibroinom gradi svilenu nit. proteinu želatinskog karaktera.01%). koje imaju ostatak fosfornu kiseline estarski vezan baš za hidroksilnu grupu serina. .Osborne je primetio da je sumpor u proteinima dvojakog karaktera: nestabilan prema alkalijama. ali ga ima u malim količinama. može se hemijski smatrati alkoholnim derivatom alanina. i stabilan prema alkalijama. za koji se utvrdilo. Metionin je vrlo rasprostranjen u proteinima. asparagin i glutamin. Međutim. Pronašao ga je Cramer (1865) u hidrolizatu sericina. Serin je dobio ime po sericinu. etanolamin u holin. tirozin. npr. Specifični enzimi (metil―transferaze) katalizuju prenošenje metil―grupe sa metionina na čitav niz jedinjenja. jer njihove polarne grupe grade sa vodom vodonične veze. treonin. Obe ove grupe u kiselom području pH gube proton i prelaze u jonsko stanje (negativno se naelektrišu). koja se biološki metiluju. Metil―etar merkaptana ne daje samo poseban karakter vezanom sumporu.1. metionin se ne može zameniti ni cisteinom ni cistinom. složene belančevine. histamin u N―metilhistamin i čitav niz metilovanja kod detoksikacija. nego i metil―grupa metionina ima karakteristične osobine i funkcije. kod neutralnog pH njihova jonizacija je vrlo mala (oko 0. Bočna fenolna grupa tirozina i tioalkoholna (—SH) grupa cisteina imaju najveću polarnost.6 POLARNE AMINOKISELINE U aminokiseline čija je bočna grupa —R polarnog karaktera spadaju: serin. Kazein mleka i vitelin iz žumanceta takođe su bogati serinom.

tripsin. jer više životinje ne mogu da sintetišu prostornu konfiguraciju kakvu imaju dva susedna ugljenikova atoma u treoninu. Treonin je esencijalna aminokiselina. — Cistein i cistin opisuju se zajedno. 6. Sika.5 . Smatra se da je Rose odatle uzeo ime za ovu aminokiselinu. pošto su to. treonin se u nekim proteinima nalazi u obliku fosfatnog estra. . Aktivnost ovih enzima smanjuju i potpuno inhibiraju organofosforna jedinjenja. čije su karakteristične funkcije raspoređene u prostoru isto kao i kod šećera treoze. L―Cistein i L―Cistin. dinamički gledano. Slično kao i serin.Reakcija serina u aktivnom centru enzima sa organofosfatima L―Treonin. tako da nastaje estar i na taj način se blokira aktivni centar enzima.). — Treonin (α―amino―β―hidroksibutema kiselina) ima dva asimetrična ugljenikova atoma.Mnogi enzimi imaju u svom aktivnom centru aminokiselinu serin (acetil―holin esteraza. Njihova toksičnost osniva se na tome što reaguju sa alkoholnom grupom serina. koja se zbog toga ubrajaju u jake otrove. bimotripsin i dr. samo dva oblika jedne aminokiseline.

U mokraći se nalaze merkapturne kiseline (=N―acetilcistein vezan za otrovna jedinjenja) ili prosto sulfat (nastao metabolizmom od cisteina) vezan za otrovna jedinjenja (npr. Tretiranjem takvih SH―enzima sa teškim metalima. Cistin je izolovao Wollaston još 1810 godine iz mokraćnih kamenaca. Cistein biološkom oksidacijom prelazi u cisteinsku kiselinu.Gornjom reakcijom cistein sudeluje u mnogim biološkim procesima održavanja određenog oksidoredukcionog potencijala. Hemijsko ime cisteina je α―amino―β―merkapto propionska kiselina. Ova osobina —SH grupe je važna zbog toga. Cistin je glavni sastojak keratina (u vodi nerastvornih proteina) i vrlo lako se izoluje iz kose . Docnije je nađen u hidrolizatima raznih proteina. što se ona nalazi u aktivnim centrima biološki aktivnih proteina — enzima. blokiraju se slobodne —SH grupe i enzim se inaktiviše: Slobodne —SH grupe cisteina dokazuju se jednostavnom reakcijom s natrijumnitroprusidom. Bočna —SH grupa cisteina je slabo kiselog karaktera i hemijski je vrlo reaktivna. indoksilsulfat). a ova u taurin: Cistein učestvuje kod detoksikacije. Cistein daje merkaptide sa tragovima teških metala (kao i sumporovodonična kiselina —H2S).

U većini proteina ima malo tirozina. Alkalnom hidrolizom potpuno se razaraju obe aminokiseline. Prostija je ksantoproteinska reakcija (žuto obojenje — nitrotirozin) s koncentrovanom azotnom kiselinom. vodoniksulfid i sumpor: Prisustvo cistinskih disulfidnih veza —S—S— je bitno za strukturne proteine. Tirozin reaguje i s Pauly―jevim reagensom kao i histidin. ima proteina i peptida (npr. Tirozin se teško rastvara u vodi (0. Nju jedino može da zameni fenilalanin. Cistinski —S—S— most obezbeđuje čvrstinu strukturnih proteina. nokti). Neke biljne belančevine nemaju tirozina i zato su one slabe hranljive vrednosti.(12%). — Tirozin ili α―amino―β―hidroksifenilpropionska kiselina dobila je svoje ime po siru (grčki = tyros) iz koga je prvi put izdvojena. Tirozin se kvalitativno dokazuje sa smešom merkuro― i merkurinitrata u azotnoj kiselini (Millonova reakcija).4 g/1). L―Tirozin. hormon insulin) za čiju je aktivnost bitan integritet —S—S mosta. srži nadbubrežne žlezde i pigmenti (melanin). a jedino u fibroinu svile ima ga do 10%. amonijak. pri čemu nastaje pirogrožđana kiselina. Međutim. Ovu reakciju daju i suvi proteini (koža. a u biljkama alkaloidi: . jer je tirozin važna aminokiselina. Od tirozina nastaju u životinjskom organizmu hormoni tireoideje. jer se pomoću njih mogu da povežu dva peptidna lanca.

Adrenalin je po svom hemijskom sastavu 3. o njima će biti reči u okviru tih kiselina. Tiroksin se teško rastvara u vodi. 6.6 . papaverin. zatim u sunđerima i konačno u tireoglobulinu štitne žlezde (tireoideje). Alkalnom hidrolizom tireoidne žljezde dobija se tiroksin.1. Fiziološki je aktivan samo levi oblik (L―). Kod drugih pH vrednosti. koji jače deluje od tiroksina. nastaje biološkom oksidacijom tirozina preko intermedijernog jedinjenja 3. On je 10. To je samo jedan oblik vezanog joda u tom organu. Bočna grupa ovih aminokiselina je u području pH 6. hormon srži nadbubrežne žlezde.Biosinteza adrenalina (shema) U polarne amino kiseline spadaju i L―asparagin i L―glutamin.4―dihidroksifenil―etanol―metilamin: Slika 6. meskalin. asparaginska kiselina ima sledeće jonske oblike: . Adrenalin.5―dijodtirozin nađen je u koralu Gorgonia.0 negativno naelektrisana.laudanozin. Jodgorgonska kiselina ili 3.4―dihidroksifenilalanina (»Dopa«).0—7. Pošto su to amidi asparaginske odnosno glutaminske kiseline.7 KISELE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju L―asparaginska i L―glutaminska kiselina. U novije vreme nađen je još jedan sastojak tireoglobulina — tri―joditironin. jer se veći deo nalazi vezan u tiroksinu. Kod poremećaja u metabolizmu tirozina dolazi do različitih patoloških pojava (alkaptonurija i druge).000 puta aktivniji od dijodtirozina. Hormoni tiroksin i trijodtirozin nalaze se i u slobodnom stanju i vezani za tireoglobulin.

koje nastaje biološkom sintezom.424%). L―Asparaginska kiselina i asparagin. Hidrolizom je dobijena slobodna asparaginska kiselina. (Ritthausen. Rastvor je izrazito kiselog ukusa. To je najkiselija aminokiselina s izoelektričnom tačkom kod pH 2. može se izolovati iz nekih proteina. .Jonski oblici asparaginske kiseline kod različitih pH sredina Kisele amino kiseline su monoaminodikarbonske jer imaju jednu amino.7 . koju su po biljci nazvali asparagin.8. Asparaginska kiselina je posle toga nađena u proteinskom hidrolizatu. 1868). Lakše se rastvara dodatkom hlorovodonične kiseline.Slika 6. — Vauguelin i Robiquet su nasli u špargli (Asparagus officinalis) supstancu. L(—) Asparagin koji je β―amid asparaginske kiseline. koja je L(+) aminoćilibarna kiselina. Nalazi se skoro u svim proteinima. Kod fotosinteze i asimilacije azota asparaginska kiselina je jedno od prvih azotnih jedinjenja. Asparagin je rezerva azota u biljnom tkivu. Fumarna kiselina Asparaginska kiselina se teško rastvara u vodi (0. U mikroorganizmima nastaje direktno od fumarne kiseline dejstvorn enzima aspartaze: Asparaginska kiselina igra važnu ulogu u procesima transaminacije i pri tome revizibilno prelazi u oksalsirćetnu kiselinu. Asparaginska kiselina je neesencijalna glikogena aminokiselina. zbog toga i njega ubrajamo u proteinske aminokiseline. a dve karboksilne grupe.

0 pozitivno naelektrisana. a docnije u hidrolizatima proteina. koje ima u pšeničnom zrnu i po njoj dao ime. 6. — Neki semenski proteini. Glutaminska ili α―aminoglutarna kiselina je najčešća arninokiselina i zauzima centralno mesto u metabolizmu aminokiselina. arginin i histidin. Izolovao ju je Ritthausen (1866) iz belančevine glutena. . Prvo je nađen u soku od repe. pošto se njen hidrohlorid vrlo teško rastvara. lizin se nalazi u sledećim jonskim oblicima. Glutamin se različito ponaša od asparagina pri zagrevanju njihovog vodenog rastvora. On prelazi u ciklično jedinjenje pirolidonkarbonsku kiselinu.L―Glutaminska kiselina i glutamin. imaju u hidrolizatu do 45% glutaminske kiseline. naročito prolamini. gde predstavlja azotnu rezervu. U vodenom rastvoru je mnogo manje kisela od asparaginske. Slobodan glutamin se nagomilava u bilju.8 BAZNE AMINOKISELINE U ovu grupu spadaju lizin. Glutamin je γ―amid glutaminske kiseline. Ima ga i u krvi i tkivu životinja. a asparagin se ne menja: Pirolidon―karbonska kiselina redukcijom prelazi u prolin.0—7. odatle lako kristališe dodatkom hlorovodonične kiseline.1. Kod raznih vrednosti pH. Bočna grupa ovih aminokiselina je kod pH 6.

Ta je reakcija bila pozitivna i u materijalu gde nije bilo serina i treonina.Jonski oblici lizina kod različitih pH vrednosti L―Lizin. Otkrivena je zahvaljujući osobini. a većina biljnih belančevina nema lizina. zein. Lizin ili α.Slika 6. To su belančevine male hranljive vrednosti (npr. serin i treonin. Lizin pod uticajem mikroorganizama gubi CO2 (dekarboksilacija) i prelazi u pentametilendiamin. . e―diaminokapronska kiselina je esencijalna aminokiselina. želatin). koju imaju i druge oksikiseline. Hidroksilizin se nalazi u malom broju proteina (kolagen. gliadin). Za izolovanje lizina koristi se slaba rastvorljivost njegovog pikrata. kadaverin: Slika 6. godine.Deksarboksilacija lizina L―Hidroksilizin. — α―ε―diamino―δ hidroksikapronska kiselina dodana je listi proteinskih aminokiselina tek pre pedeset godina. van Slyke je obratio pažnju na tu frakciju i izolovao do tada nepoznatu aminokiselinu iz želatina 1938.). — Drechsel je izolovao lizin iz hidrolizata kazeina (1889 god.9 .8 . da reaguju s perjodnom kiselinom. D. Nalazi se u manjim količinama u proteinima animalnog porekla.

. — Arginin je α―amino―δ―guanidinovalerijanska kiselina. Ornitin i citrulin nisu proteinske aminokiseline. a deset godina posle toga Kossel je pokazao da proteini ćelijskih jedra (protamini i histoni) daju hidrolizom velike količine ove aminokiseline (80 do 90%). Zagrevanjem arginina s alkalijama nastaje karbamid (urea) i ornitin. 1886). Ako se uzme ekvimolekulska količina Ba(OH)2. Dejstvom α―naftola ili β―oksihinolina i natrijumhipohlorita vodeni rastvor arginina oboji se crveno. postaje citrulin. Arginin se dobro rastvara u vodi. U jetri čoveka i primata nastaje od arginina urea u poznatom Krebs―Henseleit―ovom ciklusu. Nađena je prvo u semenkama lupina (Schulze i Steiger. Sakaguchi je upotrebio ovu reakciju za fotometrijsko određivanje arginina. Pošto je arginin jedina aminokiselina s guanidinskom grupom. Reakciju daje guanidinska grupa.L―Arginin. rastvor reaguje jako alkalno.

— Histidin su našli istovremeno: Kossel u kiselom hidrolizatu sturina (protamina spermatozoa štuke) i Hedin u proteinskom hidrolizatu (1896 god. Histidin je α―amino―β―imidazolilpropionska kiselina. U čovečjoj jetri je put razlaganja histidina isti. Većina proteina sadrži histidin. Može se smatrati i derivatom alanina. Histamin se oslobađa pri alergičnim procesima u toku reakcije antigena sa antitelima vezanim za ćelije. mišići). a vezan se nalazi u većim količinama u tkivu (pluća. a u hemoglobinu se nalazi u relativno velikoj količini odakle se lako izoluje. U organizmu pasa histidin gubi amonijak i izlučuje se u mokraći kao urokaninska kiselina.). Pauly je dokazao imidazolov prsten u strukturi histidina i našao da zato daje reakciju s diazotovanom sulfanilnom kiselinom.Dekarboksilacija histidina Gubitkom CO2 (dekarboksilacijom) histidin prelazi u histamin. L―Histidin.10 . Histamin je snažni vazodilatator. samo se nastavlja do glutaminske kiseline: . nalazi se u vrlo malim količinama u krvi. koji na mesto jednog vodonika ima imidazolov prsten (imidazolil — alanin). Slika 6. (Pauly―jeva reakcija).Argininfosfat učestvuje u kontrakciji mišića kod beskičmenjaka (analogno kreatinfosfatu — fosfagenu — kod vertebrata).

Lizin. tako i enzimskom hidrolizom proteina hrane. U ovoj knjizi ne možemo da se upuštamo u detalje biosinteze pojedinih aminokiselina. Smatramo da je ovo vrlo instruktivno da student vidi da i aminokiseline nastaju od jednostavnih jedinjenja kao što su: pirogrožđana.9 BIOSINTEZA AMINOKISELINA Aminokiseline nastaju u organizmu kako biosintezom. Takve aminokiseline nazivaju se bitne ili esencijalne. 6. pacova). treonin. ali ćemo dati tabelarni pregled porekla pojedinih atoma aminokiselina. Esencijalne aminokiseline za većinu životinja su: valin. tirozin. fenilalanin. Biljke i mnogi mikrooroganizmi mogu da sintetišu sve aminokiseline. triptofan.Poreklo pojedinih atoma aminokiselina . Tabela.7 .1. arginin i histidin su poznati i pod imenom heksuronske baze (imaju 6 ugljenikovih atoma). oksalsirćetna i α―ketoglutarna kiselina. Histidin je bitan samo za neke vrste (npr. metionin i lizin. izoleucin. leucin. a organizam čoveka i većine životinja ne može da sintetiše sve potrebne aminokiseline. nasuprot neesencijalnim koje organizam sam sintetiše. 6.

.10 HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA Videli smo da aminokiseline imaju u svom molekulu amino― i karboksilnu grupu i zbog toga daju sve karakteristične reakcije ovih grupa.6. kao i njenu primenu. Poznatu reakciju primarnih amina s azotastom kiselinom već smo spomenuli i kod aminokiselina.1.

koji imaju slobodnu amino―grupu. koji se zatim iztitrira sa NaOH uz fenolftalein kao indikator: Najpoznatija i najosetljivija reakcija na amino―grupu je ninhidrinska reakcija. pri čemu nastaju karbaminokiseline. U toku reakcije višak formaldehida prouzrokuje gubitak protona (H+). stabilne samo u obliku svojih soli —NHCOO Na+. daju sa ninhidrinom intenzivno plavo obojeni produkt. Kod životinja se na ovaj način prenosi CO2 iz tkiva u pluća. .Kao i sva jedinjenja sa amino― i iminogrupom. tako i aminokiseline reaguju s hloridima kiselina ili kako se kaže mogu se acilovati. Vrlo je važna reakcija aminogrupe sa CO2. Ona se vrlo često koristi za praćenje procesa hidrolize proteina dejstvom proteolitičkih enzima. Acetilhlorid reaguje u alkalnom rastvoru na sledeći način: Acetilovanjem. Poznata formolna titracija aminokiselina po Sorensen―u osniva se na reakciji slobodne (neprotonirane) amino―grupe sa formaldehidom. Jedino prolin i hidroksiprolin koji imaju supstituisanu amino―grupu daju pigment žute boje. Sve aminokiseline i peptidi. aminogrupa gubi svoje bazne osobine. vezivanjem za slobodne aminogrupe proteina.

poznat pod imenom Edman―ov reagens. koji u kiselom rastvoru ciklizira i odvaja se od ostalog peptidnog lanca. Slika 6.Reakcija fenil―izo―tiocianata sa slobodnom α―amino grupom .12 .Hemijska formula plavog pigmenta ninhidrinske reakcije l―Fluoro―2.Reakcija l―fluoro―2. Dejstvom ovog reagensa krajnja aminokiselina prelazi u feniltio―karbamilamino―derivat. Zbog toga je ovaj reagens vrlo pogodan za određivanje redosleda aminokiselina u peptidnim lancima.11 . Sanger za obeležavanje krajnjih α―amino―grupa u peptidima.4―dinitrobenzen (FDNB) je reagens na slobodnu α―amino―grupu.Slika 6. Ovaj reagens je koristio F.4― dinitrobenzena (FDNB) Danas se za određivanje slobodnih α―amino―grupa upotrebljava fenil―izo―tiocijanat. koji se zovu dinitrofenil―aminokiseline (DNP―aminokiseline). Slobodne a―amino―grupe daju u slabo alkalnom rastvoru sa FDNB žuto obojene derivate. Slika 6.13 .

a sa drugim aminima supstituisani amidi (II). Pored reakcija na amino― i karboksilnu grupu. Od derivata aminokiselina s biohemijskog stanovišta su najvažniji amidi aminokiselina. Metoda se sastojala u sledećem: jedna staklena cev (kolona) napuni se aluminijum――oksidom ili nekim drugim adsorbensom i u nju se sipa petroletarski ekstrakt biljnog materijala. Reakcije bočnih grupa opisane su kod pojedinih aminokiselina. koji se zovu peptidi. 6. Ovom metodom je Cvet uspeo da dokaže da se u biljnom materijalu nalaze različiti karotinoidi. .1. Ono nastaje i u toku enzimskog prenošenja amino―grupa u procesima transaminacije. Slika 6. Na slici je shematski predstavljeno odvajanje tri različite supstance u koloni tokom razvijanja hromatograma.14 . gvanidinsku grupu (arginin) itd. Tako s alkoholima daje estre. do rastavljanja smeše boja u pojedine komponente. fenolnu grupu (tirozin). aminokiseline daju i reakcije na prisutnu bočnu —R grupu: —SH grupu. Naknadnim sipanjem benzola ili nekog drugog organskog rastvarača dolazi do razvijanja hromatograma tj. s aminima amide a gubitkom vode prelazi u anhidride. S amonijakom nastaju nesupstituisani amidi (I).Amino―grupa reaguje reverzibilno s aldehidom dajući vrlo labilno jedinjenje poznato pod imenom Schiff―ove baze.Reakcija amino – grupe sa aldehidom α―Karboksilna grupa aminokiselina pokazuje sve karakteristične reakcije organskih kiselina.11 HROMATOGRAFIJA AMINOKISELINA Hromatografija je dobila ime po tome što je poljski naučnik Cvet prvi put primenio ovu metodu za odvajanje obojenih supstanci (karotinoida ili lipohroma).

god. sa fenolom (etrom. c i d prikazuju odvajanje tokom razvijanja hromatograma prolaženjem organskog rastvarača kroz kolonu. koji se ne mešaju. opet će jedan deo supstanci da pređe u fenol. kada se vodeni rastvor polarnih organskih jedinjenja (aminokiselina. kao što su aminokiseline. hloroformom i sl. Ova metoda se naziva i adsorpciona hromatografija.15 . šećeri i sl.Slika 6. b. Odvajanjem fenola i ponovnim dodavanjem sveže količine. Sve one imaju iste funkcionalne grupe. jer do odvajanja komponenata iz smeše dolazi zbog različite adsorpcije supstancija na koloni od aluminijum―oksida. Pored toga one se posle hidrolize proteina nalaze u hidrolizatu u vrlo malim količinama. Naime. već prema tome kolika je njihova rastvorljivost u fenolu. Pri tome će jedan deo rastvorenih supstanci da pređe u fenolni sloj. a razlikuju se samo po ostatku —R. mono― i disaharida i sl.) pomeša. koja se rastvaraju u vodi (aminokiseline. na primer. preći će iz vodenog rastvora u fenol prvo one komponente koje se najbolje u njemu rastvaraju. Tražeći pogodnu metodu za odvajanje hemijski sličnih jedinjenja. godine postupak dodavanja svežeg organskog . koja se rastvaraju u vodi. Isti autori su 1944. Gordon i Synge su 1941. a posle mnogostrukog dodavanja i one koje se teže rastvaraju. odnosno takvih koja se rastvaraju samo u organskim rastvaračima. uveli metodu podeone hromatografije. Ako ovaj postupak ponovimo više puta.Shematski predstavljeno odvajanje tri supstancije na koloni adsorbensa. Ona se zasniva na poznatom Nernst-ovom zakonu raspodele supstanci između dva rastvarača. Klasičnim hemijskim metodama je bilo vrlo teško i skoro neizvodljivo da se iz smeše izdvoje slična jedinjenja.) stvoriće se dva sloja. Adsorpciona hromatografija se primenjuje samo za odvajanje lipofilnih jedinjenja.) Martin. Slike a.

Vodeni rastvor upija hartija (stacionarna faza). Rastvarač počinje da ulazi u hartiju i polako se širi. Kada dođe skoro do gornje ivice hartije (3—4 cm do kraja) traka se izvadi. prvo se izvrši hidroliza zagrevanjem u vakuumu (sa 6—10 M HCl) na 100°C. Na 3—4 cm od kraja trake nanese se rastvor aminokiselina (oko 10 µ1 = 0. osuši i poprska rastvorom ninhidrina. koja se nalazi na dnu komore. a sveže količine organskog rastvarača stalno ulaze (mobilna faza). pa tako redom do onih koje se u organskom rastvaraču najmanje rastvaraju. Pošto se radi na čvrstoj podlozi (hartija).010 ml odnosno 30— 50 mg = 0. prilikom hromatografisanja igraju izvesnu ulogu i adsorpcione pojave. a drugi kraj se zakači tako da slobodno visi. višak kiseline se odstrani ponovljenim uparavanjem i dodavanjem vode. To može da bude visoki stakleni cilindar ili neka druga pogodna posuda odgovarajućih dimenzija. Posle ponovnog sušenja u sušnici pojavljuju se ljubičasto obojene mrlje pojedinih aminokiselina. Hidrolitičkim razlaganjem belančevina dolazi do oslobađanja aminokiselina. Postupak: Pošto su aminokiseline vezane u belančevinama. U hidrolizatu se nalazi smeša svih aminokiselina i pre nego što se pristupi kvalitativnoj hromatografskoj analizi. Papir se zatim postavi u komoru za hromatografiju tako da mu jedan kraj (blizu mesta nanašanja probe) uroni u posudicu sa rastvaračem. Ova metoda se odlikuje jednostavnošću. Isto tako se priprema rastvor za razvijanje hromatograma. u ovom slučaju n―butanol.030 mg) pomoću fine pipete ili kapilare i osuši u struji toplog vazduha. pored posudice sa rastvaračem da bi se cela komora zasitila vodenom parom.rastvarača neobično uprostili. Obično se u levak za odvajanje sipa n―butanol (40 ml). koje se u njemu najbolje rastvaraju. odvoji se od vodenog sloja i nalije u posudicu. ne zahteva skupocenu aparaturu. Sada se uzme jedna traka specijalne filter hartije za hromatografiranje (Whatman). Kada se organski rastvarač. Hromatografija na filtracionoj hartiji je jedna od metoda za odvajanje aminokiselina iz proteinskog hidrolizata.). Vodeni sloj se stavi na dno komore. Za hromatografiju se pripremi komora u kojoj će se raditi. . a pomoću nje mogu da se dokažu vrlo male količine (10 µg. zasiti vodom. noseći sa sobom prvo one aminokiseline. sirćetna kiselina (10 ml) i voda (50 ml). opere destilovanom vodom i osuši. što su ceo postupak izvodili na koloni i na kraju su kolonu zamenili trakom filtracione hartije.

godine pretpostavili da su aminokiseline povezane u proteinima amidnom vezom. Fischer i F. Hofmeister su 1912. danas se za kvantitativno određivanje aminokiselina.a ) Aparatura za uzlaznu hromatografiju b) Hromoatogram aminokiselina posle prskanja ( detekcije) sa ninhidrinom Pored hromatografije na filtracionoj hartiji. baza ili smeše proteolitičkih enzima hidrolitički razlažu na aminokiseline.2 PEPTIDI 6.2.16 . primenjuju vrlo precizne metode hromatografije na jonskim izmenjivačima.Dužina putovanja svake aminokiseline (A) podeljena sa dužinom putovanja rastvarača (B) (Rf=A/B) je konstantna vrednost za svaku aminokiseiinu u datom rastvaraču i uvek je manja od jedan. E. koja nastaje reakcijom karboksilne grupe jedne aminokiseline s amino grupom druge: . postavilo se pitanje na koji su način aminokiseline vezane u proteinima. Slika 6.1 PEPTEDNA VEZA Posle saznanja da se svi proteini dejstvom razblaženih kiselina. 6.

penta― i polipeptidi. Nazvali su ga dipeptid. jer se sastojao iz dva ostatka glicina.17 . dakle.glicilalanin Slika 6. antibiotici i sl.). kao i svaka aminokiselina sadrži jednu slobodnu amino― i jednu karboksilnu grupu. Na ovaj način povezivanjem četiri. Oni se dobijaju nepotpunim hidrolitičkim razlaganjem proteina. Karakteristična reakcija na peptidnu vezu je biuretska proba. koje nastaje zagrevanjem ureje: . ovaj proces može da se ponavlja stotinama puta. Dipeptid. složena jedinjenja koja se sastoje iz više aminokiselina vezanih međusobno peptidnom vezom. On može sa svojim slobodnim grupama ponova da stupi u reakciju sa nekom trećom aminokiselinom i da nagradi tripeptid. Reakcija je nazvana po jedinjenju »biuret«. pet i više aminokiselina nastaju tetra―. Peptidi su. a nastalu amidnu vezu — peptidna veza. Kako polipeptid još uvek ima slobodne krajnje grupe.Nastajanje dipeptida glicil―alanin Oni su prvi uspeli da iz dva molekula glicina uz izdvajanje molekula vode dobiju dipeptid glicil―glicin. Pored toga izolovan je veliki broj prirodnih peptida specifičnog fiziološkog dejstva (peptidni hormoni.

Polipeptidi sadrže cca 50 aminokiselina. tripeptidi. a dvoguba veza između ugljenika i kiseonika (C=0) ima 40% osobina jednogube veze. Imena peptida grade se tako da se jedno za drugim navode imena ostataka aminokiselina sa nastavkom ―il. Peptidna veza je. rezonantne stabilizacije. Zbog ove tzv.Raspored atoma peptidne veze u prostoru 6. Slika 6. veza između ugljenika i azota (C―N) ima 40% osobina dvogube veze. Ova osobina peptidne veze je od posebne važnosti s obzirom na trodimenzionalnu konformaciju peptidnog lanca. Kao i kod proste amidne veze. peptidi se dele na: oligopeptide i polipeptide.Biuret i sva jedinjenja.2 NOMENKLATURA PEPTIDA Prema broju aminokiselina koje sadrže. i na kraju se doda nepromenjeno ime aminokiseline sa slobodnom karboksilnom grupom. Tu spadaju dipeptidi. Jedinjenja koja se sastoje od 100 i više ostataka aminokiselina spadaju u proteine. Oligopeptidi se sastoje od najviše 10 aminokiselina. dakle. Pored toga.2. tetrapeptidi. itd. raspored elektrona oko atoma peptidne veze je simetričan i ona je zbog toga vrlo stabilna.18 . supstituisana amidna veza. na primer: . koja imaju jednu ili više peptidnih veza daju karakteterističnu ljubičastu boju sa bakar―sulfatom i natrijum―hidroksidom. atomi koji ostvaruju peptidnu vezu ne mogu slobodno da rotiraju u prostoru.

1 . Mi smo spomenuli dva takva reagensa: l―fluoro―2. Za određivanje N―krajnjih aminokiselina poznati su različiti reagensi koji reaguju sa amino grupom. odvajaju se hromatografski i identifikuju. tripeptidi šest ABC. Jedino poznavanje redosleda omogućava da se i sintetiše dati peptid. Za potpuno poznavanje hemijskog sastava nekog peptida nije dovoljno samo da se zna iz kojih se aminokiselina sastoji.2. a ona sa slobodnom karboksilnom grupom na desnoj strani.3 ODREĐIVANJE SEKVENCE AMINOKISELINA U PEPTIDIMA Kod određivanja sekvence ili redosleda aminokiselina prvo se odrede krajnje aminokiseline peptidnog lanca. a da ne dolazi do cepanja drugih peptidnih veza unutar peptidnog lanca. Određivanje redosleda aminokiselina u peptidima pomoću Edman―ovog reagensa je danas automatizovano. CAB i CBA. ACB. itd.Da bi se izbeglo pisanje dugačkih imena polipeptida. Određivanje sekvence aminokiselina u polipeptidima zahteva da se polipeptidni lanac hidrolitički cepa na manje peptide dejstvom proteaza (tripsina. koji ima tu prednost što se krajnja aminokiselina posle reakcije odvaja od peptida. danas se prema zvaničnoj nomenklaturi IUPAC―a1[1] pišu samo prva tri slova iz imena aminokiselina. himotripsina).4―dinitrobenzen i fenil―izotiocijanat. pepsina. N―krajnje aminokiseline). tetrapeptidi 24. Krajnja aminokiselina sa slobodnom amino grupom piše se uvek na levoj strani niza. Pomoću ovog reagensa može da se odredi na jednom uzorku peptida redosled pedesetak uzastopnih aminokiselina. Manji peptidi se hromatografski razdvoje i odredi im se sekvenca. BAC. Poslednjih dvadeset godina uvedeno je više analitičkih metoda za određivanje sekvence aminokiselina. Danas se uglavnom upotrebljava fenilizotiocijanat (Edman―ov). a posebne za određivanje krajnjih karboksilnih grupa (C―krajnje aminokiseline). Posebne metode se koriste za određivanje krajnjih amino grupa (tzv. Zbog različitog redosleda aminokiselina dipeptidi imaju dva izomera AB i BA. C―krajnje aminokiseline se otkidaju iz peptidnog lanca dejstvom enzima karboksilaza. 6. BCA. Redosled vezivanja pojedinih aminokiselina u peptidima i proteinima naziva se sekvenca aminokiselina. Dugo vremena su hemičari pokušavali da nađu analitičke metode za određivanje redosleda aminokiselina u peptidima i proteinima. već i po kom su redu one međusobno vezane. Tako bi skraćeno ime gore napisanog peptida bilo: Ala―Gln―His―Gly.

I jedan i drugi imaju u svom sastavu neproteinsku aminokiselinu β―alanin. Jedan od najpoznatijih i najrasprostranjenijih je tripeptid — glutation. god.2.6.4 PRIRODNI PEPTIDI Poznat je veliki broj prirodnih peptida. Hopkins ga je prvi izolovao iz kvasca 1921. možemo glutation da napišemo u jonskom obliku: Prelaženje glutationa (G—SH — redukovani glutation) u oksidovani oblik G—S—S—G je reverzibilni oksido―redukcioni proces. Skraćeno se piše: G—SH. Imajući u vidu da sva —SH jedinjenja imaju slabo kisele osobine. Zbog toga glutation ima ulogu biološkog »redox« sistema. Dva mola glutationa gube dva vodonika i prelaze u disulfidni oblik: G—S—S—G (oksidovani glutation). U mišićima vertebrata nalaze se peptidi karnozin (β―alanil―L―histidin) i anserin (β―alanil―N―metil―L―histidin). jer se izvode od sumporovodonične kiseline (H2S). Glutation je γ―L― glutamil―L―cisteinil―glicin. .

3x12 000 i 4x12 000. a koji deluju antibakterijelno na druge mikroorganizme. ali u prisustvu metalnih jona molekuli insulina asociraju u jedinice molekulske težine od 2 x 6 000. a drugi 13—22 u zavisnosti od vrste sisara. melano―stimulišući (MSH) hormon srednjeg režnja hipofize su polipeptidi lančaste strukture. Oni nastaju od aminokiselina valina i cisteina. čija je sekvenca određena. Insulin.2. Najpoznatiji među njima su penicilini. gramicidin. aktinomicin i dr. Zbog toga i ne postoje oštre granice između polipeptida i proteina. Du Vigneaud je prvi uspeo da sintetiše oksitocin. polimiksini. koje sintetišu razni mikroorganizmi.Poznat je čitav niz polipeptida. koji sadrže osam aminokiselina od kojih je jedna cistin. Molekulska težina insulina iznosi 6 000. je visokomolekularni polipeptid sastavljen od 51 aminokiseline. insulin se ranije ubrajao u proteine. Kortikotropin (ACTH) adrenokortikotropni hormon prednjeg režnja hipofize i melanotropin. hormon pankreasa.5 PEPTIDNI HORMONI Hormoni zadnjeg režnja hipofize oksitocin i vazopresin su ciklični peptidi. 6. Hormon pankreasa glukagon je takođe polipeptid. Sadrži 29 ostataka aminokiselina. Pošto su prvi rezultati određivanja molekulske težine insulina davali vrednost od 36 000 i 48 000. a to je bila i prva sinteza jednog prirodnog peptida. . Asocijacija proteinskih molekula u veće agregate (»molekule«) je danas opažena kod velikog broja proteina. Prvi sadrži 39 aminokiselina. Tu spadaju: penicilini. Antibiotik gramicidin je polipeptid koji sadrži D―fenilalanin.

Tabela 6.8 . što znači od prvenstvene važnosti. masnim ćelijama). coli Ukupna težina u % Broj svake Procenat od ukupne težine Voda Proteini nukleinske kiseline dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) ribonukleinske kiseline ugljenih hidrata Masti nisko molekulskih biomolekula (osnovnih i intennedijera) neorganskih jona 2 1 oko 500 oko 12 1 6 3 2 1 oko 1000 oko 50 oko 40 70 15 oko 3 000 grupe .3. Iz tabele se vidi da 50% suve supstance otpada na proteine.Molekulske komponente ćelije E. Mnogobrojnost. Mala i prosta ćelija bakterija kao npr. a u čoveku se računa da ima oko 5 miliona različitih proteina. raznolikost i organizovanost živih bića počiva na osobinama proteina. kosi.6. Ona je uglavnom ista u svim ćelijama (izuzev u kostima. Zastupljenost glavnih grupa bioloških makromolekula data je u donjoj tabeli. od grčke reči »proteinos«. Ime im je dao Berzelius. U prirodi se nalazi veliki broj proteina. Escherichia coli sadrži oko 3 000 vrsta proteina.1 UVOD Proteini su najbitniji sastojci žive materije.3 PROTEINI ILI BELANČEVINE 6.

Za razliku od većine drugih sastojaka živog organizma.Biološke funkcije proteina Proteini 1 . održavanje i reprodukciju. kosti hrskavica ligamenti sluzavi sekreti. poznata pod imenom enzimi. Svaka životinjska i biljna vrsta ima svoje specifične proteine. Svaki od njih katalizuje jedan tip ili samo jednu reakciju. U tabeli prva grupa proteina.9 . proteini su vrlo specifični. Strukturni proteini strukturni proteini membrane α―keratin kolagen elastin mukoproteini Kontraktilni proteini miozin aktin Transportni proteini hemoglobin. i to vrlo efikasno i brzo. nokti. jer obavljaju najrazličitije biološke funkcije. u milionitom delu sekunde. coli nije identičan sa proteinima čoveka. odnosno da može da koristi energiju okoline za svoj rast. Proteini su biološki najaktivniji molekuli. Tabela 6. perje tetive. Oni između ostalog omogućavaju ćeliji da funkcioniše kao hemijska mašina. ceruloplazmin .mioglobin serumski albumin Nalaženje i funkcija hidrolizuje RNK prenosi elektrone hidrolizuje peptidnu vezu sastavni delovi membrane koža. a kod viših organizama i svaka individua ima svoje specifične proteine. Tako nijedan protein E. U donjoj tabeli dat je pregled i podela proteina na osnovu njihove biološke aktivnosti. β―lipoprotein. iako mogu da vrše istu funkciju. igra ulogu bioloških katalizatora. Poznato je oko 2 000 različitih enzima koji se odlikuju po svojoj specifičnosti i efikasnosti. Enzimi: Ribonukleaza citohrom c tripsin 2 . 4 . sinovijalna tečnost stacionarni filament miofibrila pokretni filamenti miofibrila proteini belanceta proteini mleka proteini sa rezervama gvožđa proteini pšenice i kukuruza 3 .

čine srž membranske strukture. itd. kompleksno vezani sa polarnim lipidima. Rezervni proteini albutnin jajeta kazein feritin gliadini i zeini Hormoni insulin adrenokortikotropni hormon hormon rasta Zaštitni proteini u krvi kičmenjaka antitela fibrinogen trombin Toksini toksin Clostridium botulinum toksin difterije zmijski otrov reguliše metabolizam glukoze reguliše sintezu kortikosteroida stimuliše rast kostiju 6 . Treća grupa proteina čini bitne elemente kontraktivnih i pokretnih sistema. albumin — slobodne masne kiseline. grade komplekse sa stranim proteinima prethodnik fibrina u krvnom koagulumu učesnik u procesu zgrušavanja izazivač bakterijalnih trovanja hranom bakterijelni toksin enzimi koji hidrolizuju fosfogliceride 7 . Tako hemoglobin prenosi kiseonik. Hrskavica se sastoji iz proteina konjugovanog sa polisaharidom — hondroitinsulfatom. ceruloplazmin — bakar. Grupa transportnih proteina može da prenosi različite molekule putem krvotoka. Glavni ekstracelularni strukturni protein vezivnog tkiva i kostiju viših životinjskih vrsta je lančasti protein kolagen.5 . 8 . na primer: aktin i miozin u mišićima. Druga grupa obuhvata proteine koji izgrađuju strukturne elemente organizma i ona je po količini najveća. Različiti nerastvorni proteini ćelijske membrane. Oni igraju veliku ulogu u prenosu jona i manjih organskih molekula kroz membranu. Fibrini kolagena takođe povezuju grupe ćelija u tkivo. β1―lipoprotein — lipide. Neki proteini služe kao rezerva i obezbeđuju neometano razviće jedinke: na .

sastavljeni su od samo dvadesetak aminokiselina. 6. alkaloidnih reagenasa. Svi proteini. Dobijeni kaogulum se ne rastvara. koje same po sebi nisu ni biološki aktivne niti toksične supstance. Druge polarne.3. po kojoj se razlikuju od drugih biohemijskih sastojaka. Pod pojmom denaturacije podrazumeva se niz promena koje se odigravaju u komplikovanoj strukturi proteinskih .primer albumin u jajetu. koji je prouzrokovao njihovo nastajanje. uključujući i one aktivne i toksične. Mnogi hormoni kao što je insulin.2 OSOBINE PROTEINA Upadljiva osobina proteina je da mogu da grade kompleksna jedinjenja sa raznim supstancama i to na principu strakturne komplementarnosti. krvni serum. naročito albumin imaju odlučujuću ulogu u održavanju standardnih uslova u ćeliji i tkivima. gliadini i zeini u klici pšenice i kukuruza. hormon rasta i drugi su proteinskog karaktera. čiju promenu katalizuju. Pored enzima biološki je aktivna i grupa proteina koja pokazuje hormonsko dejstvo. Strukturna komplementarnost omogućava proteinima da mogu da vrše tolike raznolike funkcije. Enzimski molekuli su komplementarni sa supstratom. Vrlo rano je zapaženo da se supstance kao: belance jajeta. kisele i bazne grupe različitih aminokiselina su slobodne i čine bočne grupe peptidnog lanca. za razliku od taloga koji se dobija isoljavanjem proteina neutralnim solima i alkoholom. Danas je objašnjeno kako povezivanje aminokiselina u proteinske čestice različitog oblika i dimenzija omogućava da proteini mogu da vrše toliko različitih i važnih funkcija. One su zajedničke za sva živa bića. kazein mleka. Zaštitni proteini kao što su antitela štite kičmenjake od stranih supstanci. a fibrinogen i trombin ih čuvaju da kod ranjavanja ne iskrvare. Plazmaproteini. Zajednička i karakteristična osobina proteina. jeste njihova velika osetljivost prema svemu što ubija živa bića. kao što je održavanje osmotskog pritiska i pH. Zagrevanjem proteini se menjaju ili kako se to kaže »denaturišu«. transportni proteini su komplementarni sa supstancama koje prenose. antitela su komplementarna sa svojim antigenom. U proteinima su aminokiseline vezane peptidno samo svojim α―amino i α―karboksilnim grupama. koagulišu pri zagrevanju. dejstvom kiselina i tzv. ugrušano mleko.

molekula. Tabela 6. koje nisu izazivale njihovu denaturaciju. dejstvom kiselina. čija molekulska težina prelazi i 40 miliona. Njihova molekulska težina kreće se u širokim granicama i može da dostigne jedan milion daltona2[2] (vidi tabelu). tek kada su pronađene fizičke metode. Tada se pokazalo da su proteini makromolekuli. a ceo kompleks se sastoji od 21 protomera. izolovanje nativnih proteina je vrlo težak i osetljiv posao. Ispitivanje proteina je koraknulo napred.10 . sastoje se iz nekoliko proteinskih molekula (protomera). Oni se sastoje od 2 . Do denaturisanja proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature već i dejstvom visokog pritiska mehaničkim tretiranjem. Denaturisanjem protein gubi svoje fiziološko dejstvo. baza i organskih rastvarača i raznih zračenja. sintetaza masnih kiselina ima sedam aktivnih enzima. Svi regulatorni enzimi sastoje se od više enzimskih molekula: na primer. a poznaje se odmah po promeni njegove rastvorljivosti. To je razlog da je živi svet toliko osetljiv na radioaktivnost.Molekulske težine nekih proteina Proteini Insulin goveđi Ribonukleaza Lizozim (belanceta) Mioglobin (goveđeg srca) Hemoglobin (ljudski) Albumin (ljudskog seruma) Y―globulin (konjski) Glikogen fosforilaza (iz mišića kunića) Sintetaza masnih kiselina (iz kvasca) Virus duvana 495 000 2 300 000 40 000 000 Oko 4100 oko 20 000 336 500 4 oko 21 oko 2130 Molekulska težina Broj aminokiselinskih ostataka Broj proteina 5 733 12 640 13 930 16 890 64 500 68 500 149 900 51 124 129 153 574 oko 550 Oko 1 250 2 1 1 1 4 1 4 Proteini istog tipa i funkcije mogu da imaju različite molekulske težine. Neki proteini postoje u obliku oligomera tj. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. Pri tome se naročita pažnja obraća na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. Najveći supramolekulski kompleksi su virusi. Tako se hemoglobin sastoji od četiri protomera.

hiljadu i više proteinskih nekovalentnom vezom.3. belanceta jajeta. a titracijom se odredi koliko je amonijaka predestilovalo. Znači da se hemoglobini različitih sisara i uopšte homologi proteini razlikuju po svojoj strukturi i obliku. 6. H2SO4 se neutrališe i dodatkom jake baze NaOH oslobodi se amonijak iz nastalog amonijum―sulfata: (NH4)2SO4 + 2NaOH=Na2SO4 + 2NH3 + 3H2O Oslobođeni amonijak se kvantitativno hvata destilacijom u struji vodene pare u rastvor kiseline poznate koncentracije. našao je da svi imaju 12—19% azota. molekularna osnova raznolikosti živih bića počiva na raznolikosti izgleda i veličine proteina specifičnih za datu vrstu. Ispitivanjem zaštitnih proteina. H2SO4 i u prisustvu katalizatora (Cu. povezanih međusobno Kao i sva jedinjenja ugljenika molekuli proteina su trodimenzionalni i svaki od njih ima svoj karakterističan oblik u prostoru. Primenjujući elementarnu analizu na proteine svile. molekula.25 (100/16 = 2.25). U analitičkom određivanju proteina krvne plazme dogovorno je uzeto da proteini imaju cca 16% azota i na osnovu toga se proračunava sadržaj proteina. želatina. krvnog fibrina. poznatih pod imenom antitela ili imunoglobulini. Prilikom sagorevanja azot koji se nalazi u proteinima prelazi u amonijum―sulfat. homologi proteini) nisu imunološki identični. je prvi počeo sistematsko ispitivanje proteina. H 2O2). Hg. Na primer hemoglobini različitih sisara ubrizgani eksperimentalnoj životinji izazivaju nastajanje različitih antitela. množenjem postotka dobijenog azota s faktorom 6. Posle sagorevanja višak konc. Princip određivanja azota u proteinima sastoji se u tome što se proteini sagore uz dodatak konc. pokazalo se da proteini sa istom fiziološkom funkcijom (tzv.3 ELEMENTARNI SASTAV PROTEINA Gerardus Johannes Mulder (1839) god. Zasada je važno da naglasimo da veličina i oblik svake vrste zavisi od veličine i oblika proteina koji ih izgrađuje. Prema ovom karakterističnom elementu i danas se izračunava i procenjuje proteinski sastav tkiva i hrane. Dakle. Pri tome se neutrališe jedan deo kiseline. Mi ćemo kasnije opširnije govoriti o strukturnim razlikama homologih proteina na primeru insulina i hemoglobina. koji nastaju u krvi kičmenjaka posle injekcije nekog proteina stranom tom organizmu. . Naravno ovako dobijeni rezultati su samo približni.

U proteinima su aminokiseline vezane peptidnom vezom. Fibrilarne ili lančaste proteine i B. Keratini se sastoje iz dve vrste belančevina: fibrilarne komponente koja ima malu količinu sumpora i amorfnog globularnog proteina bogatog sumporom. a veliki broj se sastoji od više. Proteini nisu slučajni polimeri različite dužine lanca. Utvrđeno je da su one osnovne strukturne jedinice iz kojih se sastoje svi proteini. Principijelna razlika između keratina različitih životinja je u načinu pakovanja filamenata i količini i sastavu amorfnog matriksa. gradeći peptidni lanac (ili lance). To su oligomerni proteini. Fibrilarni proteini imaju molekule u obliku vlakna (fibrila) dužine nekoliko stotina jedinica angstrema*3[3]. kolageni i elastini. bakra. 20— 23% kiseonika. Fibrilarne belančevine su osnovni strukturni elementi vezivnog tkiva viših životinja.2—3%. koji nazivamo KONFORMACIJA. 6—7% vodonika.3. svaki tip proteina okarakterisan je: 1) svojim specifičnim hemijskim sastavom. peptidnih lanaca. 2) molekulskom težinom i 3) redosledom (sekvencijom) aminokiselina u polipeptidnom lancu. Prema obliku i strukturi molekula proteini se dele na dve velike grupe: A. slično čeličnim štapovima u betonski temelj. Naprotiv. koža. obično parnog broja. rogovi. Kosa. Fibrili proteina su ugrađeni u amorfnu masu.Pored azota proteini sadrže 50—55% ugljenika. a fosfora 0—6%. Hidrolitičkim razlaganjem proteina dobijena su jedinjenja male molekulske težine — aminokiseline.4 STRUKTURA PROTEINA njegovom Svaki protein u nativnom stanju ima svoj specifičan i karakterističan trodimenzionalni oblik u prostoru. nokti. Sumpora imaju 0. Globularne ili sferoidne proteine. Njihovi polipeptidni lanci su paralelno smešteni duž jedne jedine osovine. perje su izgrađeni od keratina. Najpoznatiji proteini ove grupe su keratini. Ima proteina koji se sastoje samo od jednog peptidnog lanca (protomer). Neki proteini imaju u svom molekulu gvožđa (kao na primer hemoglobin). 6. 3 . cinka i drugih elemenata. magnezijuma. koji je genetski dirigovan.

Hemijske i biološke osobine proteina jedino mogu da se objasne egzaktnim opisom njihove konformacije. slično fibrilarnim proteinima. ali se rastvaraju u vodi i rastvorima neutralnih soli. Javlja se u različitim oblicima. ugibaju X―zrakove kao i . mleku i svim tkivnim tečnostima.Kolageni su bitne komponente vezivnog tkiva kože. U ovu grupu spadaju miozin mišića i fibrinogen. Njihovi peptidni lanci su čvrsto sklupčani unutar globularne čestice. hormoni. Slika 6. ne rastvaraju se ni u jednom neutralnom rastvaraču. hrskavica i zubi.19 . belancetu jajeta. Globularni proteini imaju molekule manje ili više elipsoidnog oblika. oni difraktuju. tetiva. niti u razblaženim kiselinama i bazama. antitela. strukturni element ugruška krvi. Globularni proteini koji se sastoje iz više peptidnih lanaca nazivaju se oligomerni proteini. Prema tome. kada su atomi pravilno razmešteni u jednom kristalu. Prostorna organizacija peptidnih lanaca u proteinima ispituje se uglavnom merenjem difrakcije X―zrakova. Talasna dužina X―zrakova je istog reda veličine kao i razdaljina atoma u kristalima. Karakteristična osobina ove grupe proteina je da su fizički i hemijski vrlo otporni. kostiju. Sastavni peptidni lanci se zovu protomeri. Globularni proteini se nalaze u krvnoj plazmi.Konformacija fibrilarnih (a) i globularnih (b) proteina Ima proteina. Njihovi molekuli su lančasti. U ovu grupu spadaju biološki vrlo aktivni proteini: enzimi. Elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva. Rastvaraju se u vodi i rastvorima neutralnih soli. virusi i dr. koji se po svojoj konformaciji nalaze između fibrilarnih i globularnih.

naročito onakav kakav se nalazi u fibrilarnim proteinima. oni se prvo cepaju na manje peptide. Fibrilarni proteini nemaju tercijernu strukturu. jer se redosled može da odredi samo na manjim peptidima. koje su danas automatizovane. Kvaterna struktura obuhvata prostornu organizaciju više peptidnih lanaca. Thr21. Ovo može da se konstatuje određivanjem broja krajnjih aminogrupa u intaktnom proteinu pomoću reakcije sa fluorodinitrobenzenom.5 PRIMARNA STRUKTURA PROTEINA Aminokiselinski sastav proteina određuje se u hidrolizatu pomoću raznih hromatografskih metoda. Odvajanje se radi elektroforetski ili hromatografski. Tako se na osnovu difrakcionih merenja može da ustanovi položaj pojedinih atoma peptidnog lanca i njihova međusobna razdaljina. Asp36. Cepanje na manje peptide može da se radi hemijskim ili enzimskim metodama. Od . Dosta dobar uvid u sastav proteina daju formule. U molekulima proteina postoje četiri nivoa strukturne organizacije peptidnih lanaca: primarna. Arg7. koje u principu odgovaraju opštim formulama neorganskih jedinjenja npr. tercijerna i kvarterna. Ile27. Val21. Try4. 6. Tyr9. Leuso. Ser20. Određivanje sekvence aminokiselina Kod utvrđivanja redosleda odnosno sekvence aminokiselina prvo treba da se odredi da li se protein sastoji iz jednog ili više peptidnih lanaca. U ovoj formuli grupacije od tri slova označavaju pojedine aminokiseline. Glu26. Met9. Na2SO4. Pro15. Pošto se peptidni lanci u proteinima sastoje od stotine aminokiselinskih ostataka. a indeks pored njih znači da ima toliko ostataka dotične aminokiseline u molekulu. Cys4. Sekundarna struktura obuhvata način prostiranja peptidnih lanaca (izduženi ili spiralni). U slučaju kada su peptidni ianci povezani kovalentnom —S—S— vezom preko ostataka cisteina. His4. Ovu strukturu imaju samo oligomerni proteini.3. Primama struktura obuhvata samo kovalentnu kičmu polipeptidnog lanca i karakterističan redosled ostataka aminokiselina (sekvencu). Phe19. Sastav β―laktoglobulina bi bio: Gly8. lanci se odvajaju cepanjem ove veze oksidacijom sa perhlornom kiselinom. Tercijarna struktura objašnjava način na koji se peptidni lanac presavija i uklupčava da bi se stvorila kompaktna struktura globularnih proteina. Ala29. sekundarna. Daljnji korak je da se u slučaju oligomernog proteina njegovi sastavni peptidni lanci (monomeri) odvoje i izoluju u čistom stanju. (NH3)32. Cys―Cys8.optička rešetka. U oba slučaja treba da se zna između kojih aminokiselina je došlo do kidanja peptidne veze.

tako da nastaju peptidi čija je krajnja aminokiselina triptofan.Redosled aminokiselina u goveđem insulinu položaj —S—S— veza između A i B lanca. Tako hidroliza sa tripsinom daje peptide koji imaju kao krajnju C―aminokiselinu lizin ili arginin. koji cepa na mestu metionina. Kod enzimske hidrolize koristi se osobina enzima da hidrolizuju veze samo između određenih aminokiselina. Pored ova dva enzima koristi se pronaza i suptilizin i papain. tirozin ili fenilalanin. koje se nalaze u homologim insulinima.hemijskih reagenasa za sada se najviše upotrebljava cijanogenbromid. Himotripsin cepa na mestu aromatičnih aminokiselina. Nastali manji peptid ima kao krajnju aminokiselinu homoserin (derivat metionina).20 . Slika 6. Podvučene su one aminokiseline. .

2—2 i 2—3.N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―N―I―T―N―N―I― M―C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H ―K. 1 C―A―K―K―I―L―D―I―K―G―I―N―O―W―L―A―H―K . velika slova označavaju aminokiseline. Niz aminokiselina u peptidnom lancu α―laktalbumina (velika slova označavaju ostatke aminokiseliina) A. drugi peptid br. Enzimskim cepanjem dobijenih peptida sa tripsinom dobija se od peptida br. K―Iizin. Iz slike 6. Hidrolizom ovih manjih peptida sa tripsinom dobijeno pet još manjih: 1 — 1. M―metionin. Cepanjem sa cijanogenbromidom na mestu gde se nalazi metionim (M) nastaje: N―I―C―D―I―S―C―D―K―F―L―N―D―N―I―T―N―N―I ―M jedan peptid br. npr. 2 B.Cepanje peptidnog lanca sa cijanogenom i tripsinom. 2—1. . 2 C―A―K i slobodan lizin (K) I―L―D―I―K G―I―N―O―W―L―A―H―K Peptid 2―1 Peptid 2―2 Peptid 2―3 Peptid 1―1 i Peptid 1―2 Slika 6.21. 1: N―I―C―D―I―S―C―D―K F―L―N―D―N―I―T―N―N―I―M a od peptida br.21 . se vidi da je peptid od 28 aminokiselinskih ostataka prvo hidrolizovan sa cijanogenbromidom na dva peptida: Peptid 1 i 2. 1— 2.

Određena je i sekvenca enzima tripsinogena (229 aminokiselina) himotripsinogena (245 aminokiselina) gliceraldehid―3―fosfat dehidrogenaze (333 aminokiselina). Lanac A i B su povezani sa dva —S—S— mosta. čija je molekulska težina 4 600. Prvi protein kome je određena sekvenca je bio insulin. Ona se sastoji od 124 aminokiselina. za njega je docnije pokazano da je peptid. Prvi je izgrađen iz 21 aminokiseline. pokazuje s . Pojava istih aminokiselina na istim mestima u različitim peptidima naziva se homologija sekvence. Prvi oligomerni protein kome je određena sekvenca aminokiselina bio je normalni hemoglobin odraslog čoveka Hb A.22 . a drugi od 30. koji se nalazi u mišićima i koji kao i hemoglobin može da vezuje kiseonik. Protein mioglobin. Iz sheme se vidi da se insulin sastoji iz dva peptidna lanca: A i B. a sastoji se od 39 aminokiselina. On se sastoji od četiri peptidna lanca: dva alfa i dva beta.Peptidni lanac goveđe ribonukleaze. Alfa―lanac ima 141 ostataka aminokiselina. Posle insulina određena je sekvenca hormona adrenokortikotropina. Na sledećoj shemi dat je redosled aminokiselina u alfa― i beta― lancu adultnog hemoglobina HbA. povezanih u jedan peptidni lanac koji na četiri mesta ima —S—S— mostove.Slika 6. a beta 146. za šta je dobio Nobelovu nagradu. godine. sa položajem četiri—S—S— mosta Do danas je relativno malom broju proteina određena sekvenca aminokiselina. Sekvencu insulina je utvrdio Sanger sa saradnicima 1953. koje se na istom mestu javljaju u oba lanca. Na shemi su podvučene aminokiseline. Ribonukleaza je prvi enzim kome je određena sekvenca.

Mioglobin se sastoji samo od jednog peptidnog lanca. 6.Sekvenca aminokiselina u α i β lancu čovečijeg adultnog hemoglobina.3.6 VARIJACIJE U PRIMARNOJ STRUKTURI HOMOLOGIH PROTEINA.alfa― i beta― lancem hemoglobina homologiju sekvence (na shemi zaokružene aminokiseline). IMUNOGLOBULINA I PATOLOŠKI NASLEDNIH PROTEINA Određivanje sekvence aminokiselina u proteinima otkrilo je mnoge značajne činjenice i proširilo naše znanje o proteinima. Konstatovano je . Slika 6.23 . Iste aminokiseline u oba lanca su podvučene. a zaokruže su one koje se na istom mestu javljaju i u miglobinu.

koji se sastoji od 104 aminokiseline. prema tome različiti proteini. Oni samo na pojedinim mestima u svojim polipeptidnim lancima (ili lancu) imaju iste aminokiseline (homologija sekvence). glicina. Kod globularnih proteina nema periodičnog ponavljanja redosleda aminokiselina kao ABABABABAB ili ABCDABCDABCD. Međutim. Tako se citohrom c konja i kvasca razlikuje na 48 mesta u peptidnom lancu. Homologi proteini Proteini koji vrše istu fiziološku funkciju kod različitih životinja nazivaju se homologi proteini. Ispitivanje homologih proteina pokazalo je da se oni razlikuju u sekvenci aminokiselina i da su. koze i konja imaju identičan redosled aminokiselina u lancu B. a. Tako se u kolagenu ostaci alanina. Enzimi obično imaju isti redosled na onom delu peptidnog lanca za koji se veže supstrat. Kad su filogenetske razlike manje onda je i razlika u sekvenci pojedinih proteina manja. b. Oni obično imaju istu molekulsku težinu. Ispitivanjem sekvence enzima tripsina i himotripsina različitih životinja. .da u proteinima postoje sve moguće kombinacije aminokiselina. svinje. takođe je pokazalo da su to različiti proteini. Tako je pokazano da insulini izolovani iz pankreasa: krave. a u lancu A postoje razlike samo na položajima 8. Razlika u sekveneci varira od vrste do vrste i ukoliko je veća filogenetska razlika utoliko je i veća razlika u sekvenci. Imunoglobulini Većina antitela su proteini molekulske težine od 150 000 daltona. kod lančastih proteina ima periodičnog ponavljanja nekih aminokiselina. ovce. 9 i 10. prolina i hidroksi―prolina periodično javljaju. Svaki imunoglobulin reaguje sa svojim antigenom na specifičan način. što je prikazano na donjoj shemi. koji pokazuju homologiju na pojedinim mestima u peptidnom lancu.

Specifična reakcija antigena s molekulima antitela i nastajanje nerastvornog kompleksa Ispitivanje sekvence različitih imunoglobulina (antitela) pokazala su da se njihov molekul sastoji od dva laka i dva teška lanca. a teški 50 000. Slika 6. koji su blizu krajnjoj aminokiselini sa slobodnom —NH2 grupom.25 . Pokazalo se da imunoglobulini imaju u pojedinim delovima molekule iste aminokiseline. Sekvenca svih 1 300 aminokiselina u jednom tipičnom imunoglobulinu je određena i upoređena sa sekvencom drugih imunoglobulina specifičnih na različite antigene. Verovatno je da ova razlika u sekvenci prouzrokuje i fine razlike u obliku mesta u koje treba da se .Slika 6.Struktura imunoglobulina (IgG): sastavljen je od dva teška lanca i dva laka lanca. (N―krajnje aminokiseline) razlikuju u sekvenci. Lakši lanci imaju molekulsku težinu 20 000 daltona.24 . To je zapravo onaj deo molekula koji specifično reaguje s antigenom. Samo se oni delovi lakog i teškog peptidnog lanca. Sekvenca aminokiselina na kraju lanca gde se nalazi slobodna ―NH2 grupa varira kod različitih anti―tela (šrafirani deo) dok je u ostalim delovima ista (nešrafirani deo).

Tabela 6. Na ovaj način je dokazano da je »srpasta« anemija nasledno oboljenje. S i C Ispitivanja patoloških hemoglobina ukazalo je na mogućnost postojanja i drugih patoloških proteina. Kod ljudi je do danas otkriveno oko 150 patoloških hemoglobina.Deo β―polipeptidnog lanca u hemoglobinima A. Itano su izolovali hemoglobin osoba obolelih od jedne nasledne anemije. koji diriguje sintezu (β ―peptidnog lanca hemoglobina. Izolovani hemoglobin S (HbS) razlikovao se po svojim fizičko―hemijskim osobinama od normalnog hemoglobina A čoveka (HbA). koja nastaju zbog promene sekvence . Zbog toga što HbS ima drukčije osobine od normalnog hemoglobina on prouzrokuje promenu bikonkavnog oblika normalnih eritrocita. znači mora da prileže kao ključ u bravi. Zbog toga HbS ima jedan negativan naboj manje kod neutralnog pH i sporije se kreće u električnom polju. On se teže rastvarao nego normalni. »molekulskih oboljenja«. koje obično prouzrokuju zamenu samo jedne aminokiseline u alfa― ili beta― lancu hemoglobina. Antigen mora da bude komplementaran s antitelom. Oni su posledica genetskih promena.uglavi antigen. čija je sekvenca aminokiselina promenjena zbog mutacije odgovarajućih gena. poznate pod imenom »srpasta« anemija. po tome što na položaju šest umesto glutaminske kiseline ima valin. Pauling i H. c. Do danas je otkriveno nekoliko stotina tzv. sporije je putovao u električnom polju. koje nastaje zbog mutacije DNK molekula. Patološki nasledni proteini L. Određivanje sekvence HbS pokazalo je da se njegov β―peptidni lanac razlikuje od istog lanca HbA.11 . itd.

odnosno međusobni položaj aminokiselina.C) 1―C i 6―C su alfa―ugljenikovi atomi aminokiselina između kojih se nalazi peptidna veza i za koje su vezani ostaci R' i R". Naime.3. zbog gustine elektrona.) —NH grupe. Najbolje je ispitana sekundaraa struktura fibrilarnih proteina (α―keratina. Strukturu proteina određuje na prvom mestu prostorni raspored atoma u peptidnoj vezi. veza između ugljenika CO grupe (2―C) i azota —NH (5―N) grupe.Raspored atoma peptidne veze i mesta rotacije oko α―ugljenikovih atoma (1.26 . i 6.). koja je u prostoru nepokretna . a drugi za azot (5. koja može da se izmeri ili konstatuje na odgovarajući način. Jedan alfa―ugljenikov atom je vezan jednogubom vezom za ugljenik —CO grupe (2.normalnog proteina. jer je osnovna struktura proteina polipeptidna. promena u sastavu njihovog molekula reflektuje se na njihovu enzimsku aktivnost u određenom metaboličkom procesu. to se peptidni lanac može samo na tim mestima da savija gradeći spiralu. Ranije je rečeno da je raspored elektrona oko atoma peptidne veze simetričan i da zbog toga njena šest atoma Cα―CO―NH―Cα leže u jednoj ravni. Slika 6. Pošto atomi povezani jednogubom vezom slobodno rotiraju. jer imaju najprostiju strukturu. 6. Ova oboljenja se najlakše otkrivaju kod proteina koji su enzimski aktivni. fibroina svile i kolagena). Nasuprot tome.7 SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA Pod sekundarnom strukturom proteina se podrazumeva način prostiranja njegovog peptidnog lanca. ima karakter dvogube veze.

Atomi kiseonika i vodonika nalaze se u položaju trans.5 angstrema.27 .8 STRUKTURA α―HELIKSA Ispitivanja strukture α―keratina su pokazala da peptidni lanac ovog fibrilarnog proteina nije pravolinijski izdužen. α―Helikoidni oblik peptidnog lanca je najpovoljniji . koji nazivamo sekundarna struktura. Na osnovu prostornog položaja atoma peptidne veze kičma polipeptidnog lanca u proteinima je planarna i sastoji se od serije relativno nepokretnih površina odvojenih supstituisanim metilenskim grupama za koje su vezani ostaci aminokiselina.0—5. Vodonik je prostorno udaljen od elektronegativnog kiseonika i zbog toga ne može da daje proton. a strelicom su označena mesta na kojima lanac može da se savije Zbog nesavitljivosti peptidnih veza postavilo se pitanje kakav oblik imaju peptidni lanci. Pokazalo se da peptidni lanci. a s druge strane elektronegativni kiseonik (—C=O). Vodonik gradi most između kiseonika jedne peptidne veze i azota četvrte i na taj način povezuje delove α―heliksa.Kičma polipeptidnog lanca: šrafirane su površine prostorno fiksirane peptidne veze. tako da se zavoj sastoji od 3. Slika 6.10). Vodonične veze se nalaze na svakoj peptidnoj vezi. uglavnom. 6.(fiksirana). Ona je stabilnija od svih drugih koje bi lanac mogao da zauzme. U α―heliksu je svaka aminokiselina povezana vodoničnom vezom sa sledećom četvrtom aminokiselinom.3. Iz tog razloga polipeptidni lanci imaju samo jedan prirodni oblik u prostoru. Spirala α―heliksa čini kičmu peptidnog lanca iz koje štrče prema spolja isturene bočne grupe aminokiselina (slika 7. nego je dužina identičnih perioda skraćena i kreće se od 5. Pomoću konstruisanih modela Pauling i Corey su utvrdili da peptidni lanac α―keratina ima oblik α―heliksa. koja ima s jedne strane vodonik vezan za azot (—N : H).6 ostataka aminokiselina. zauzimaju dva oblika ili kako kažemo sekundarne strukture: A) oblik desne α―spirale (ili α―heliks) i B) oblik presavijenih površina (cik―cak struktura).

zbog međusobnog odbijanja pozitivnih bočnih grupa. Iako jačina vodonične veze iznosi samo 5—10% jačine kovalentne veze. Treba da se naglasi da ne može svaki peptidni lanac da se spiralizuje u α―heliks. odnosno njegovog aminokiselinskog sastava i sekvencije. vune grade desne helikse. sa najmanjim sadržajem slobodne energije. onoliko vodoničnih veza. noktiju. spirala će se odviti. koji su međusobno upleteni u trostruke ili sedmorostruke niti. jer je on stabilniji.12 je dato koje aminokiseline pogoduju spiralizaciji α―heliksa. . kada peptidni lanac sadrži mnogobojne ostatke lizina. Električni vektori sila vodoničnih veza su tako orijentisani da osiguravaju maksimalnu jačinu α―heliksu. Samo određeni raspored bočnih — R grupa omogućava spiralizaciju peptidnog lanca. U tabeli 6. Tako npr. jer je to najstabilnija struktura. one stabilizuju datu molekulsku strukturu. Zbog toga se i pretpostavlja da se peptidni lanac spontano spiralizuje u α―heliks. Tako α―keratini kose. jer omogućava postojanje maksimalnog broja vodoničnih veza. dakle. jer je za njeno kidanje dovoljno samo 5 000 cal/mol (20 920 J/mol) kada ih ima više stotina. U α―heliksu ima. koji su kod pH 7 pozitivno naelektrisani. koliko i peptidnih. perja.od svih drugih mogućih obiika. a koje je narušavaju. Nastajanje stabilnih helikoidnih struktura zavisi od primarne strukture proteina. Peptidni lanac može da se spiralizuje u α―heliks ako je sastavljen samo od L―ili samo od D―aminokiselina. Proteinske L―aminokiseline grade uglavnom desni α―heliks.

već je njihov azot sastavni deo nesavitljivog pirolidinskog prstena. peptid će da nagradi α―heliks. Jedine aminokiseline.Shema α―heliksa sa tačkasto oznsčenim vodoničnim vezama Gubitkom pozitivnog naboja (kod pH 12) ovakav peptid će spontano da spiralizuje. Slično se ponaša peptidni lanac sa ostacima asparaginske kiseline.Slika 6. Kada kisele bočne grupe izgube naboj povećaniem H+ jona (kod pH 2). koji nose negativne naboje kod pH 7. koje ne mogu da se uklope u α―heliks su prolin i oksiprolin. .28 . One nemaju primarnu aminogrupu.

. pokazalo se da je položaj atoma u njima različit. Zagrevanjem keratina došlo je. Površine obrazuju mnogobrojni peptidni lanci.9 STRUKTURA PRESAVIJENIH POVRŠINA Astbury je našao da se fibrile α―keratina na dvostruko rastegnuti zagrevanjem u vlažnoj atmosferi. do promene njegove konformacije prešao je iz α―helikoidnog oblika u β―oblik koji se naziva oblik presavijenih površina ili cik―cak. koji se obeležva sa β―oblik. kojih ima onoliko koliko i peptidnih veza. Nerastegnuti oblik ima strukturu α―heliksa. je vrlo sličan fibroinu svile. Rentgenskim ispitivanjem rastegnutih i nerastegnutih fibrila keratina.12 . povezmi brojnim međulančanim vodoničnim vezama. Bočne grupe aminokiselina štrče iznad i ispod površine.Uticaj aminokiselina na nastajanje α―heliksa aminokiseline koje stabilizuju α―heliks Alanin Leucin Fenilalanin Tirozin Triptofan Cistein Metionin Histidin asparagin i glutamin Valin aminokiseline koje destabilizuju α―heliks serin izoleucin treonin glutaminska kiselina asparaginska kiselina lizin arginin glicin Aminokiseline koje cepaju α―heliks Prolin Oksiprolin 6. a rastegnuti. On se sastoji iz serije polipeptidnih lanaca povezanih mnogobrojnim vodoničnim vezama.3. dakle.Tabela 6.

Peptidni lanci presavijenih. kompleksno vezane za proteine i nekolagenske proteine. koji posle izlaska iz ćelije menja svoju strukturu prelazeći u nerastvorne f ibrile. površina mogu da budu paralelni tj. . Gly—X—Y—Gly—X—Y—Gly. lanac ima sledeću sekvencu aminokiselina: H2N. 6. Poznato je da ove aminokiseline utiču na odvijanje α―heliksa i prema tome fibrili kolagena ne mogu da budu helikoidne strukture. Kolagen se sintetiše u ćeliji u rastvornom obliku. da teku u istom smeru (β―keratin) ili antiparalelni (fibroin svile). Pošto je svaka treća aminokiselina glicin. ali je za sve kolagene karakteristično da sadrže mnogo hidroksiprolina i hidroksilizina (oko 22%) i oko 33% glicina. što daje čvrstinu fibrilima kolagena i otpornosti na zagrevanje. Kolagen se nalazi u više oblika. Između lanca spirale postoje vodonične veze. U slučaju da su R―grupe glomazne ili nose istoimene električne naboje β―struktura postaje nestabilna i prelazi spontano u α―heliks. Trostruka spirala kolagena naziva se tropokolagen. Tačkastim linijama su označene vodonične veze. Ona je tako uvijena da se ostaci glicina nalaze unutar spirale. COOH.3.10 STRUKTURA KOLAGENA Kolagen je pored keratina po količini najzastupljeniji telesni protein. Bitni je sastojak vezivnog tkiva. Njegova struktura liči na porozni sunđer..β―Struktura presavijenih površina sa R―grupama ispod i iznad površina.Slika 6. Pored kolagena intracelularni prostor sadrži mukopolisaharide.29 .. . Aminokiselinski sastav kolagena varira prema poreklu. koji lako adsorbuje vodu i zagrevanjem se skvrči. a glomazne bočne grupe prolina i . Ispitivanja sa X―zrakovima su pokazala da peptidni lanci kolagena grade izdužene trostruke spirale.

Slika 6. Pod tercijernom strukturom se podrazumeva kako su unutar takve loptaste čestice smešteni peptidni lanci. Sa metaboličke tačke gledišta kolagen je interesantan. Peptidni lanci trostruke spirale su povezani i drugim vrstama nekovalentnih veza. Zbog tih međusobnih reakcija dolazi do umotavanja peptidnog lanca na tačno određeni način i nastajanja čestice preciznih dimenzija.hidroksiprolina štrče iz spirale. Do međusobnih reakcija bočnih R―grupa dolazi. Tercijerna struktura je kod nekih globularnih proteina poznata na osnovu podataka. Presudni uticaj na tercijernu strukturu globularnih. ali kod trudnica se javlja ponova u uterusu.11 TERCIJERNA STRUKTURA GLOBULARNIH PROTEINA Većina nativnih globularnih proteina ima čvrstu kompaktnu strukturu u obliku manje ili više izdužene loptice. jer se one razlikuju po svojim fizičko―hemijskim osobinama.Konformacija polipeptidnih lanaca tropokolagena 6. znači da je primarna struktura ona koja određuje tercijernu.30 . Pošto oblik i veličina čestice globularnog proteina zavisi od vrste i broja određenih bočnih grupa u peptidnom lancu. odnosno krajnji izgled u prostoru. proteina imaju reakcije koje se odigravaju između bočnih R―ostataka aminokiselina njihovog peptidnog lanca ili lanaca.3. Bočne grupe mogu da budu . jer se sintetiše samo dok životinja raste. Tako kod čoveka njegova sinteza pada na minimum posle 18―te godine. koji su dobijeni merenjem difrakcije X―zrakova na njihovim kristalima.

Tačnije. U njegovom molekulu nema —S—S— veza.nepolarnog ili hidrofobnog karaktera. Da se podsetimo da je bočna grupa histidina kod pH = 6 jonizovana 50%. a lanac C i D zatvara ugao gornjeg dela kutije. Prvi protein kome je ispitana tercijerna struktura je bio mioglobin i zato ćemo na njegovom primeru pokušati da objasnimo tercijernu strukturu globularnih proteina. Na slici su pojedini Ianci obeleženi slovima: A. Sa COOH je označena krajnja aminokiselina sa slobodnom karboksilnom grupom. G i H. Mioglobin se inače sastoji samo od jednog peptidnog lanca sa 153 aminokiselinskih ostataka.Tercijerna struktura mioglobina.31 . Merenjem difrakcije X―zrakova na kristalima mioglobina se pokazalo da pojedini delovi njegovog peptidnog lanca imaju oblik α―heliksa. podnožje (osnovicu) B. F. Molekulska težina mioglobina iznosi 17 500 daltona.31 Slika 6. G2 i H. On u mišićima ima ulogu prenosioca kiseonika. B. a sa ―NH 2 aminokiselina sa slobodnom amino grupom. . Kisele bočne grupe su kod fiziološkog pH negativno naelektrisane. C. E. Hem―grupa je levo i desno vezana za histidin. a bazne pozitivno. samo 77% polipeptida je u obliku spirale. Struktura mioglobina je prikazana na donjoj slici 6. ima kao prostetičnu grupu jedan hem za koji je vezan atom gvožđa. a 23% nije. Molekul je izgrađen od 8 spiralnih peptidnih lanaca (α―helikoidnih peptidnih lanaca). Zidove kutije obrazuju spirale E i F. odnosno samo 10% kod pH = 7. Kiseonik se nalazi na mestu W. zatim kisele i bazne. koji formiraju jednu vrstu kutije za hem grupu. mogu da budu polarne ali nejonizovane.

32 . Ispitivanje mioglobina je pokazalo da je njegova tercijerna struktura takva da je vrlo pogodna za reakciju sa kiseonikom. Molekul globularnog proteina liči zbog toga na kapljicu ulja sa polarnom membranom. leucin. izložene dejstvu molekula vode u rastvoru. arginina.Shematski prikazani različiti tipovi veza koje nastaju međureakeijama bočiih . izoleucin i fenilalanin). Bočne grupe (―R) ovih aminokiselina ponašaju se kao i ugljovodonični lanci masnih kiselina. lizina. Nezavisno od toga što je vezan za gvožđe i histidin. Opšte osobine koje proizlaze su sledeće: 1) Molekul je tako kompaktan da unutra ima mesta za mali broj molekula vode. uključujući naelektrisane (npr.Atom Fe je u mioglobinu koordinativno vezan za azotove atome porfinskog prstena kao i za azot histidinskog ostatka u polipeptidnom lancu. To je razlog što jonske sile malo utiču na kompaktnost (celinu) proteinske čestice. Slika 6. Kiseonik asocira sa gvožđem na način koji još nije tačno određen. One su. koje prouzrokuju asocijaciju i zbijanje proteinske čestice. Medutim. Skoro svi polarni ostaci aminokiselina. ovo objašnjava uticaj promene pH sredine na rastvorljivost proteina. Istovremeno je to i model strukture. prema tome. koji bi omogućavao kod enzima da reaguju sa njihovim supstratima.) nalaze se na površini proteinskog molekula. histidina i dr. U unutrašnjem delu proteinske čestice smeštene su nepolarne aminokiseline (valin. One se međusobno povezane hidrofobnim vezama. hem je sam po sebi hidrofobnog karaktera i drži se u hidrofobnom mediju nepolarnih aminokiselina.

dobijeni su ispitivanjem enzima koji lako kristalizuju. Prvi enzim.grupa aminokiselina.Struktura lizozima iz belanceta jajeta. sa označenim položajima četiri disulfidne veze (a). a zatim ribonukleaza. Slika 6. a manji deo je u obliku α―heliksa. koji su enzimski aktivni. čija je struktura ispitana bio je lizozim.33 . veći deo njihovog polipeptidnog lanca ima oblik β―presavijene površine. karboksipeptidaza. Opšti pojmovi o strukturi globularnih proteina. Spomenuti enzimi su se razlikovali od mioglobina i hemoglobina po sekundarnoj strukturi. Naime. himotripsinogen i dr. i shema konformacije polipeptidnog lanca (b) .

Oni se obično sastoje od parnog broja protomera. širine 55 i visine od 50 Å. Ovo je indirektan dokaz da su u oligomernim proteinima protomeri povezani silama nekovalentnog tipa. Slika 6. da se četiri protomera hemoglobina drže međusobno vezama tipa soli.12 KVATERNERNA STRUKTURA PROTEINA Pod kvaternernom strukturom se podrazumeva prostorna organizacija oligomernih proteina. Ova četiri lanca priležu medusobno tako da grade kompaktnu česticu dužine 64.3. Vezivanjem određenih niskomolekulskih jedinjenja (modulatora) za oligomerni protein.Prostorna orijentacija α― i β―peptidnog lanca hemoglobina Protomeri oligomernih proteina vrlo se teško odvajaju i izoluju. razdaljine između njegovih protomera se menjaju. naime za jedan α―lanac hemoglobina veže kiseonik. i pomeranje protomera.6. odnosno metaboličkih puteva. koji su međusobno povezani silama nekovalentnog tipa.34 . Ovo pomeranje protomera olakšava vezivanje daljnja tri molekula kiseonika za hemoglobin. Tako je dokazano. dva α i dva β. Hemoglobin A se sastoji od četiri peptidna lanca. Ova pojava im omogućava da mogu da regulišu brzinu niza enzimskih reakcija. koja kida vodonične veze. Kod nekih mogu da se odvoje kad se protein suspenduje u rastvor koncentrovane ureje. reflektuje se na njihovu aktivnost. . tada se njegova razdaljina prema drugom β―lancu smanji. Helikoidni delovi peptidnih lanaca hemoglobina presavijeni su u obliku dvostruke mašne i priležu oko prostetične grupe. Ova pojava je prvo zapažena kod hemoglobina. Kod oligomernih enzima vezivanje modulatora. kao što su jonske i vodonične veze. Prvi oligomerni protein kome je određena kvaternerna struktura je hemoglobin i na njegovom primeru ćemo da objasnimo prostornu organizaciju oligomernih proteina. Kada se.

Neki oligomerni proteini. kao što je laktatdehidrogenaza. koji se ne rastvara niti u suvišku kiseline niti baze. Neki se proteini denaturišu zagrevanjem njihovog rastvora u slabo kiseloj sredini. Do denaturacije proteina može da dođe ne samo povišenjem temperature.Coli). S druge strane. protein je u rastvoru vrlo pokretan i može da menja svoju strukturu u prilično širokim granicama.3. Koagulacija proteina. 6. bilo bi pogrešno misliti da je struktura globularnog proteina fiksirana. BBBB. sastoje se iz raznih kombinacija istih protomera.13 DENATURACIJA PROTEINA Iz opisa različitih nivoa strukturne organizacije proteinskih molekula može se zaključiti da svaki protein ima sebi svojstvenu konformaciju tj. strukturni proteini imaju mnogo S—S — veza. Denaturaciju proteina prati smanjena rastvorljivost i gubitak biološke aktivnosti. One se nalaze i u proteinima životinjskih ćelija kao npr. Tako npr. ekstremnom promenom pH. Laktatdehidrogenaza se sastoji iz četiri lanca tipa A i B u raznim kombinacijama. Narušavanje strukture proteina preko određene granice prouzrokuje gubitak njegove biološke aktivnosti. Takvi oligomerni enzimi se nazivaju izoenzimi. a razlikuju se u afinitetu prema svom supstratu i imaju osobine da najbolje udovolje potrebi tkiva u kome se nalaze. ABBB. dok intracelularni proteini bakterija nemaju —S—S— veza (npr. Pod denaturacijom proteina se podrazumeva promena konformacije proteina preko određene granice. već i dejstvom visokog pritiska. On bi mogao da se uporedi sa harmonikom. Međutim. E. raznih zračenja. koje pojačavaju njihovu čvrstoću. Sve kombinacije odnosno svi izoenzimi laktatdehidrogenaze katalizuju istu reakciju. što bi se moglo zaključiti iz ispitivanja njihovih kristala. izolovanje . Zbog promene rastvorljivosti iz rastvora ispada koagulum. Da ne bi došlo do toga proteini koji su izoloženi nepovoljnoj sredini imaju u svom molekulu —S—S— veze. dejstvom organskih rastvarača i sl. Čak i jako potresivanje proteinskog rastvora tako da nastane pena. se bitno razlikuje od taloženja proteina neutralnim solima ili alkoholom na niskoj temperaturi. Na ovaj način istaloženi protein ne gubi svoje biološke osobine i ne menja rastvorljivost. U raznim tkivima čovečijeg organizma nađene su sledeće kombinacije: AAAA. može da izazove denaturaciju. AABB i AAAB. izgled u prostoru. usled denaturacije. Zbog velike osetljivosti proteina i opasnosti da ne dođe do denaturisanja. u ribonukleazi. Ona je posebno podešena da odgovara njegovoj biološkoj funkciji. Za protein se kaže da je DENATURISAN.

Postoji više načina da se ustanovi da li je došlo do denaturacije kao npr.Denaturacija i renaturacija globularnog proteina. Isto tako.35 . peptidni lanac zauzima termodinamički najstabilniji oblik i strukturu koja je biološki aktivna. cepa vodonične veze i time narušava sekundarnu i tercijernu strukturu enzima. Ureja. renaturacija proteina potvrđuje mišljenje da u zavisnosti od primarne strukture. Ova pojava se naziva reverzibilna denaturacija ili renaturacija. Kod enzima se denaturisanje najlakše ustanovljava. koagulišu. kao što smo ranije rekli. Peptidne veze denaturisanih proteina mnogo lakše i brže cepaju hidrolitički enzimi jer su pristupačnije usled odmotavanja peptidnog lanca. jer oni gube aktivnost. Slika 6. mogu da se ponovo uspostave vodonične i —S—S veze i sam enzim da se reaktivira. Tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. merenjem viskoziteta.proteina je komplikovano. Pošto se pesptidni lanac odvio — povišenjem temperature ili ekstremnom promenom pH. . Denaturisani proteini lako ispadaju iz rastvora. Drugim rečima. promene difuzionog i sedimentacionog koeficijenta itd. koji njene —S—S— veze redukuje u —SH. Pri tome naročitu pažnju treba obratiti na temperaturu i koncentraciju vodonikovih jona. amilaza i lizozim. Zbog toga je i mogućno ponovono reaktiviranje. on se ponovo formirao u nativni oblik. primarna struktura proteina se ne menja tokom denaturacije. Tako npr. Daleko češće se dešava da je denaturacija ireverzibilna i da se protein nikad više ne vraća u nativno stanje. rastvorljivosti. koja je bitna za njegovu aktivnost. Pojava ponovnog aktiviranja globularnih proteina odnosno renaturacija ukazuje da tokom denaturacije ne dolazi do cepanja peptidnih veza. Ako se ureja i merkaptoetanol odstrane dijalizom. jer primarna struktura određuje sekundarnu i tercijernu strukturu proteina. kao što su : tripsin. Ona je pokazana na više enzima. ribonukleaza gubi aktivnost ako se tretira sa koncentrovanim rastvorom ureje ili sa redukcionim sredstvima kao što je merkaptoetanol.

Veličina indeksa prelamanja na graničnom sloju određuje istovremeno i koncentraciju proteina. Kada indeks prelamanja pokaže nagli skok. Postoji više metoda za odredivanje molekulskih težina proteina sa ultracentrifugom. Brzine koje se postižu ultracentrifugom dostižu 60 000 obrtaja u minuti. Centrifugovanjem velikim brzinama talože se proteinske čestice iz koloidnog rastvora.6. Najbrža je i najčešće se radi metoda merenja brzine . Slika 6.14 ODREĐIVANJE MOLEKULSKE TEŽINE PROTEINA Proteini imaju veliku molekulsku težinu. određivanjem sniženja tačke mržnjenja ili povećanja tačke ključanja) nego samo specijalnim fizičkim metodama.3. Pomoću vrlo preciznih optičkih instrumenata prate se promene indeksa prelamanja proteinskog rastvora za vreme centrifugovanja.36 . Molekulska težina ne može da se odredi uobičajenim metodama (merenjem gasne gustine. to je znak da se stvorila oštra granica između proteinskih čestica i rastvarača.Odvajanje proteina različite molekulske težine na koloni dekstrana Švedski hemičar Svedberg je prvi konstruisao i primenio ultracentrifugu za određivanje molekulskih težina proteina. koja se kreće u granicama od 20 000— 20 000 000.

Smanjenjem koncentracije vodoničnih jona. kod koje on ima isti broj pozitivnih i negativnih naboja.15 PROTEINI KAO ELEKTROLITI Proteini su u vodenom rastvoru dipolarni joni i zbog toga se ponašaju kao slabe kiseline ili baze. Krajnja amino― i karboksilna grupa peptidnog lanca neznatno utiče na ovu njihovu osobinu. Protein je u baznoj sredini naelektrisan negativno (višak —COOˉ) i ponaša se kao slaba polivalentna baza. Znak i veličina njihovog električnog naboja zavisi od prirode bočnih grupa i koncentracije vodoničnih jona. a b) pozitivno naelektrisana ―NH+3 → H―+H—NH2 prelazi u neutralnugrupu —NH2. 6. Prema ovoj metodi rastvor proteina se propušta kroz kolonu dekstrana. Prolaženjem kroz kolonu dekstrana. Sedimentacioni koeficijent je funkcija i molekulske težine proteina. Menjajući pH sredine od pH = l do pH=13 naići će se za svaki protein na jednu vrednost pH. Električni naboj proteina potiče od slobodnih kiselih. Gel Fìltracija je vrlo pogodna metoda za određivanje molekulske težine proteina. Ova vrednost pH naziva se izoelektrična tačka proteina (I. a b) bazna amino―grupa — NH2 + H+→ ― NH3+ prelazi u pozitivno naelektrisanu grupu.T. . ali i njegovog oblika. jedne vrste polisaharida. Protein je u kiseloj sredini naelektrisan pozitivno (višak —NH3+ i ostaci histidina) i ponaša se kao višebazna kiselina. zavisno od pH sredine. u baznoj sredini. Proteini su zbog toga polivalenti joni. mali molekuli ulaze u čestice dekstrana. U kiseloj sredini sve slobodne grupe proteina vezuju vodonične jone: a) bazna negativno naleketrisana —COO―+H+→ COOH prelazi u neutralnu karboksilnu grupu.3. da je proces sedimentacije brži od slobodne difuzije. čije pore imaju određene dimenzije.). baznih i polarnih bočnih grupa. koja ne zahteva skupu aparaturu. Dekstran je umrežen tako da obrazuju sito. naziva se Svedberg―eva jedinica i obeležava sa S. a veći prolaze pored njih i izlaze iz kolone.sedimentacije. Ovom metodom se meri brzina kojom se proteinske čestice kreću u centrifugalnom polju takvog intenziteta. može se priličnom tačnošću da se odredi molekulska težina nepoznatog proteina. koje se nalaze na površini molekula. Poređenjem sa standardima poznate molekulske težine. Vrednost od 1 x 103 s. sve slobodne grupe oslobađaju protone: a) neutralna karboksilna grupa —COOH →H+ + —COO― prelazi u negativno nalektrisanu konjugovanu bazu —COO―.

Izoelektrčcne tačke poznatijih proteina Kod pH nižih od izoelektrične tačke protein je naelektrisan pozitivno. utoliko ima nižu izoelektričnu tačku. Tako je npr.Ona zavisi od broja baznih i kiselih grupa.37 . Tabela 6. Obrnuto protein kao što je citohrom c ima izoelektričnu tačku kod velikog pH.13 . Serumalbumin. Sl. ponaša se kao slaba kiselina. a kod pH višeg od izoelektrične tačke naelektrisan je negativno i ponaša se kao slaba baza. jer mogu da vezuju i otpuštaju protone. jer se sastoji iz više baznih aminokiselina. slaba kiselina kod pH = 3. Brojevi pored svake grupe označvaju pK područje u kome disosuju.7.0 a slaba baza kod pH = 6. 6.Bočne grupe koje nose naboj u proteinu. čija je izoelektrična tačka kod pH=4. U donjoj tabeli su date izoelektrične tačke nekih proteina. Kod fiziološkog pH. Proteini imaju puferne osobine. pufersku sposobnost pokazuju samo oni proteini koji imaju veći broj histidinskih ostataka jer se područje njegove disocijacije . Ukoliko se neki protein sastoji više od kiselih aminokiselina.

Mg. Neorganski katjoni se. Na donjoj slici je data shema vezivanja cinka (Zn) u enzimu karboksipeptidazi A. Proteini koji imaju pozitivne naboje mogu da vezuju anjone organskih i neogranskih kiselina. Co.38 . Zbog toga se proteini talože sa pikrinskom. Na ovaj način vezuju se za protein različiti metali kao sto su Cu. Zn i dr. Metalo. Isto tako je veliki deo K+ u eritrocitima vezan za hemoglobin. uopšte. vezuje na četiri mesta.Promena naelektrisanja histidinskog ostatka kod različitih koncentracija H jona. jer je 30—50% neorganskog Ca2+ vezano u krvi za proteine. To je slučaj kod velikog broja tzv.proteina. a jednom za supstrat. proteini vrlo često grade helate sa jonima. Iz istog razloga može da veže i različite boje. sulfosalicilnom i trihlorsirćetnom kiselinom kod pH. tri za aminokiselinske ostatke peptidnog lanca. koji se nalazi ispod njihove izoelektrične tačke. Pored prostog vezivanja anjona i katjona. vezuju za karboksilatni anjon ili u slučaju fosfoproteina.Vezivanje Zn za karboksipeptidazu A. za ostatke fosforne kiseline. Slika 6.39 . Cink helira sa glutaminskom kiselinom na položaj 72. Vezivanje katjona Ca2+ i K+ je fiziološki značajno. Na donjoj slici je predstavljena promena naelektrisanja histidinskog ostatka u raznim područjima pH. Iz sheme se vidi da se cink.(pKa) nalazi između pH = 6—7. oni mogu da vezuju jone. pošto ima koordinativni broj 4. histidinom na položaju 69 i lizinom na položaju 196 u peptidnom lancu . Slika 6. Pošto proteini nose pozitivne i negativne naboje.

) prema katodi. prema anodi. Proteinske čestice putuju u rastvoru čiji je pH manji od izoelektrične tačke (I. Pokretljivost proteinskih čestica u električnom polju biće utoliko veća ukoliko imaju veći naboj. ugljovodonici. jer će imati različite veličine naboja. Mnogi lekovi cirkulišu u krvi vezani za plazma proteine. Tokom elektroforeze proteini ne menjaju ni svoje fizičke ni hemijske osobine. Pri elektroforetskim eksperimentima najvažnije je da naboj proteinskih čestica bude konstantan tokom rada.Pored jona. Pošto pojedini proteini imaju različite izoelektrične tačke. viši alkoholi i masne kiseline. . videćemo: 1). Elektroforetski možemo. odnosno ukoliko je veća razlika između njihove izoelektrične tačke i pH sredine u kojoj čestica putuje. da će najbrže putovati albumin. 6. a imajući u vidu veliku osetljivost proteina. da će svi u puferu pH 8—9 putovati anodno i 2). da rastavimo smešu proteina plazme na šest frakcija. koji se ne poklapa s njihovom izoelektričnom tačkom putovati raznim brzinama.16 ELEKTROFOREZA Kretanje naelektrisanih čestica u električnom polju prema suprotno naelektrisanoj elektrodi zove se elektroforeza.T. β―globulini. jonske jačine i provodljivosti.T. koji imaju različite izoelektrične tačke. a kad je pH viši od I. Ta konstrantnost se održava tako da se radi u puferima pogodnog pH. oni će kod izvesnog pH. Ako pogledamo u tabeli izoelektrične tačke proteina plazme. dakle. proteini vezuju čitav niz različitih jedinjenja kao sto su: steroidi. Na taj način rastavlja se smeša proteina. pa zatim redom α1 i α2―globulini. Danas je elektroforeza jedna od najboljih metoda za ispitivanje proteina. a najsporije γ―globulini. fibrinogen. to je svakako najveće preimućstvo elektroforeze.3.64) i pH radne sredine (8—9). jer je najveća razlika između njegove izoelektrične tačke (4.

7 dostiže maksimum.41 . Svi globularni proteini su najmanje rastvorljivi u izoeletričnoj tački. Na obe strane kritičnog pH. Slika 6.17 TALOŽENJE PROTEINA Rastvorljivost globularnih proteina je različita i zavisi od: pH sredine.40 .9 i 5. Iz slike se vidi da je rastvorljivost najmanja kod pH 5.Uticaj pH i koncentracije soli na rastvorljivost β―laktoglobulina na 25°C.3.41 je prikazan uticaj pH na rastvorljivost β―laktoglobulina u rastvoru NaCl različite koncentracije. Na svakcj krivi je naznačena koncentracija NaCl . Na slici 6.3 koji odgovara izoelektričnoj tački laktoglobulina.Slika 6.2—5.Elektroferogram proteina plazme 6. jer kod tog pH nemaju naboja. prisustva soli (jonske jačine). rastvorljivost naglo raste i kod pH 4. dielektričnih osobina rastvarača i temperature.

Taloženjem proteina alkoholom na niskoj temperaturi ne dolazi do njihovog . kuhinjska so (NaCl). Od neutralnih soli se za taloženje proteina najviše upotrebljavaju natrijum―sulfat (Na2SO4). amonijum―sulfat [(NH4)2SO4. naime. Fizičko―hemijska osnova isoljavanja nije još potpuno objašnjena. Albumin se taloži zasićenjem rastvora amonijum sulfatom. jer mu je rastvorljivost u vodi velika (750 g na 1 000 ml). koji se mešaju sa vodom kao što su alkohol i aceton. taj će da se istaloži. Pažljivim isoljavanjem protein se ne denaturiše i može ponova da se rastvori. MgCl2 i MgSO4 povoljnije utiču na rastvaranje proteina nego NaCl. pošto se neutralne soli odstrane dijalizom. Ovakav postupak se vrlo često koristi za prečišćavanje i izolovanje proteina iz smeše. Kada se koncentracija soli poveća. karakteristične za pojedine proteine. Taloženje proteina neutralnim solima zove se »isoljavanje«. rastvorljivost proteina se smanjuje i kod jedne određene koncentracije.Zbog toga između njihovih čestica nema elektrostatskog odbijanja i one ispadaju iz rastvora (preciptacija). NH4Cl i KCl. pa se i ova činjenica koristi za odvajanje proteina iz smeše. njihove čestice se međusobno odbijaju i ne dolazi do preciptacije. a ostali će ostati u rastvoru.41 se vidi da neutralne soli utiču na rastvorljivost globularnih proteina. oni mogu da se odvoje jedan od drugog primenom postupka. koji se naziva »izoelektrična precipitacija«. Smanjenjem jonske jačine povećava se rastvorljivost mnogih proteina. Pogodnim menjanjem koncentracije soli i pH sredine mogu se frakciono istaložiti pojedini proteini. Prva izolovanja pojedinih proteina vršena su taloženjem sa neutralnim solima. Organski rastvarači smanjuju dielektričnu konstantu sredine i time i hidrataciju jonskih grupa proteina. Neki proteini su odsustvu soli potpuno nerastvorni kod pH izoelektrične tačke. pH rastvora u kome se nalazi smeša proteina dotera na vrednost izoelektrične tačke jednog od njih. Proteini mogu da se istalože iz rastvora i dodatkom organskih rastvarača. što dovodi do njihovog ispadanja iz rastvora. dolazi do taloženja. Soli koje imaju dvovalentne jone npr. Svaki protein se taloži kod određene koncentracije soli. Pošto proteini imaju različite izoelektrične tačke. Kod pH nižih i viših od izoelektrične tačke proteini su naelektrisani istoimenim električnim nabojem (pozitivnim ili negativnim). a za taloženje globulina je dovoljna upola manja koncentracija soli tj. Tako se iz krvnog seruma može da odvoji albumin od globulina. Iz slike 6. poluzasićenje rastvora. Najpogodniji je amonijum―sulfat. Kada se.

Pošto u serumu ima najviše albumina. Rastvorljivost proteina raste povišenjem temperature. može da se postigne frakciono taloženje pojedinih proteina iz smeše. Elektroforezom se globulini rastavljaju: na alfa1. takođe. Sa današnjeg gledišta ova definicija nije egzaktna. Pošto se svaki protein taloži sa određenom količinom alkohola. serum―albumin ima 18 negativnih naboja. od kojih je 70 dobijeno u čistom stanju. U najskorijoj budućnosti plazma proteini će se klasifikovati prema njihovoj funkciji. Serum―albumin ima molekulsku težinu 69 000 i sastoji se od samo jednog peptidnog lanca. Čestice albumina su simetričnog. dolazi do promene konformacije proteina i denaturacije. dok frakcije α1. ne rastvaraju se u vodi. nije više pogodna. ali se zadržala i nalazi se u mnogim udžbenicima. Druga grupa. ali samo u granicama od 0 do 40°C. elipsoidnog oblika što je vrlo bitno. takođe. 6. U krvnom serumu ima oko 7% belančevina.18 PLAZMA―PROTEINI Prvi istraživači na polju proteina delili su globularne proteine prema njihovoj rastvorljivosti na dve velike grupe : albumine i globuline. od čega preko polovine otpada na albumin (oko 4%). globulini. Elektroforetska frakcija albumina je vrlo homogena. dobijaju se dve frakcije: albumin i globulini. pa ne opterećuje rad srca. Ovo objašnjava. naročito masne kiseline i prenosi ih s jednog mesta na drugo. alfa2. beta i gama globuline. Zbog toga i podela plazma proteina prema brzini putovanja u električnom polju.denaturisanja. Kod fziološkog pH. Prvi se rastvaraju u vodi i talože se potpunim zasićenjem njihovog rastvora amonijum―sulfatom. on reguliše osmotski pritisak krvi.3. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela. njegovu dobru rastvorljivost u vodi (do 40%). Izoelektrična tačka albumina se nalazi kod pH 4. su uspeli da izoluju oko 30 proteina iz krvne plazme primenjujući frakciono taloženje alkoholom na niskoj temperaturi i kod različitog pH. Jedna od najvažnijih funkcija serum―albumina je njegova osobina da može da vezuje različite supstance. Odvajanje proteina krvne plazme isoljavanjem. Zbog toga on najbrže putuje. već u rastvorima neutralnih soli. koji sadrži 575 aminokiselina. kada se elektroforeza radi kod pH = 8. Daljnim povišenjem.8. jer rastvor albumina ima zbog toga mali viskozitet. α2 i β―globulina sadrže smešu različitih proteina. Danas je identifikovano preko 200 proteina u krvnoj plazmi.6. . Cohn i sar.

Kao što je ranije rečeno. koji imaju antigena svojstva. kao i jedan lipoprotein. β―globulinska frakcija obuhvata β―lipoproteine niske specifične težine (oko 1. najzastupljeniji su imunoglobulini IgM i IgA. % Sastav i funkcija Albumin α1―Globulini α2―Globulini 69 000 130 000 200 000 4. β ―Lipoprotein ima molekulsku težinu 1 300 000 i sadrzi 39% holesterolskih estara. 9% slobodnog holesterola. U α1―globulinskoj frakciji se nalazi protein. . U tabeli su date najvažnije osobine serum globulina. takode se nalazi u ovoj frakciji. protrombin. koji posle centrifugovanja seruma isplivaju na površini. Protrombin. U γ―globulinskoj frakciji se nalaze antitela o čijoj je strukturi ranije bilo govora. U α2―globulinskoj frakciji nalaze se drugi glikoproteini i haptoglobini. koji prenosi gvožđe (transferin) i onaj koji prenosi bakar (ceruloplazmin). hemijskih i bioloških osobina. Tabela 6. koji vezuju hemoglobin.8― 7. osm. oko tri četvrtine cirkulirajućih. čija se koncentracija povećava kod tumora.14 -Osobine plazma―proteina Proteinska frakcija Mol.0 52―62% 3―5% 6—9% Reg. koji vezuje bilirubin. Najviše je prisutan imunoglobulin IgG.3 9―14% 11—17% Globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih. U istoj frakciji se javlja i jedan glikoprotein.8 5. a samo 23% peptidnih lanca. 29% fosfolipida. prethodnik trombina. Pored imunoglobulina IgG.Albumini. svaka klasa imunoglobulina se razlikuje u primarnoj strukturi.04). aglutinini Antitela β―Giobulini γ―Globulini 1300 000 150 000 5. iste molekulske težine. nalaze se i u mleku i belancetu jajeta. sa β―globulinskom frakcijom putuje protein. pritisak prenosilac Gliko i lipoproteidi prenosioci Lipoproteidi. On se vrlo lako vezuje na površini bakterija i neutralizuje njihove toksine.0 5. težina Izoel. tacka Rei. Oni se nalaze u kolostrumu i salivi. Molekulske težine globulina se kreću od 130 000 do 1 300 000.12 6.

Fibrilarne belančevine se ne rastvaraju ni u jednom neutralnom rastvaraču. — Fosfoproteine 2. Prema karakteru prostetične grupe dele se na: 1. koji su baznog karaktera Albumini. U procesu zgrušavanja krvi. Prema obliku molekula proteini se dele na: A. gliadini i prolamini. fibrinogen prelazi u fibrin: trombin fibrinogen -----------------------► fibrin + fibrinopeptidi A i B proteoliza 6. g. Njegov molekul je vrlo izduženog oblika. — Glikoproteine . koži i kostima. niti u razblaženim kiselinama i bazama. kosa. koja se izdvaja kada se u krv doda neki antikoagulans (npr. rogovi).19 KLASIFIKACIJA PROTEINA Do danas ne postoji jedna opšte prihvaćena klasifikacija proteina. nokti. u kome učestvuje veliki broj proteolitičnih enzima i faktora.— Lančaste ili fibrilarne čiji molekuli imaju izduženi oblik i B. koja nazivamo prostetične grupe. Keratini se nalaze u epidermi (koža. Složeni proteini sadrže pored aminokiselina i druga jedinjenja ili grupe jedinjenja.3.Fibrinogen se nalazi samo u krvnoj plazmi. elastini i kolageni.— Globularne ili steroidne čiji molekuli izgledaju kao elipsoidi. rastvorljivi u vodi Globulini. heparin). U ovu grupu spadaju: Histoni i protamini. kolageni u vezivnom tkivu. na: Proste i složene ili konjugovane proteine. a elastina ima najviše u žutim elastičnim vlaknima vezivnog tkiva. Kod podele globularnih proteina kao osnova služi njihova različita rastvorljivost u vodi i drugim rastvaračima. Prosti proteini sastoje se isključivo od aminokiselina i razlikuju se po svojoj rastvorljivosti. Osim toga globularni proteini se dele prema predlogu američkog i engleskog Udruženja Fiziologa od 1911. rastvaraju se u rastvorima neutralnih soli Biljne belančevine: glutelini. Najpoznatiji predstavnici ove grupe belančevina su : keratini. — Lipoproteine 3.

U krvnom serumu. Tipičan predstavnik fosfoproteina je kazein mleka. To su vrlo rasprostranjene belančevine. Albumini su potpune belančevine. je jedan histon. globin.3. — Nukleoproteine 5. hemijskih i bioloških osobina. koji se rastvaraju u vodi i koji se talože potpunim zasićenjem amonijum―sulfatom. koja je estarski vezana za alkoholne grupe serina. Za razliku od histona molekulska težina protamina je mala (oko 5 000) i zbog toga ih ubrajamo u peptide.4. Za razliku od albumina. Razlikuju se po molekulskoj težini. Većina globulina rastvara se samo u razblaženim rastvorima neutralnih soli. Nalaze se uglavnom u jedrima ćelija vezani za nukleinske kiseline. — Hromoproteine i 6. najrasprostranjeniji proteini. jer sadrže sve esencijalne aminokisjline. taloženjem s amonijum―sulfatom ili alkoholom. koje imaju za prostetičnu grupu ortofosfornu kiselinu. I proteinska komponenta hemoglobina. globulini su vrlo nehomogena grupa u koju spadaju proteini različitih fizičkih. ima oko 7 g% belančevina. mleka (laktoglobulini) i krvnog seruma. žutoj tečnosti koja se izdvaja kada se krv ugruša. 6. β i γ―kazein. koja se teško određuje. Svi sadrže oko 0. pored albumina. Globulini su. Veče količine albumina se i dobijaju iz krvnog seruma. jer . a od toga oko 4 g% albumina.3.20 PROSTI PROTEINI Treba naglasiti da su prosti proteini dobijeni izolovanjem. Karakteristično je da albumini različitog porekla imaju približno istu molekulsku težinu (69 000).21 SLOŽENI PROTEINI Fosfoproteini su složene belančevine. najbolje su ispitani albumini jajeta. U prirodi su proteini često vezani s nekom prostetičnom grupom. lizina i histidina. jer sadrže velike količine baznih aminokiselina: arginina. ali postoje i takvi koji se rastvaraju u vodi — pseudoglobulini I i II. mleka (laktalbumin) i krvnog seruma. Najbolje su ispitani globulini jajeta. Protamini su takođe baznog karaktera i nalaze se vezani s nukleinskim kiselinama. Histoni su belančevine baznog karaktera. — Metaloproteine 6. Elektroforetski se kazein rastavlja na tri frakcije α. U albumine ubrajamo sve proteine. Izolovani su prvo iz riblje sperme.8% fosfora.

Polisaharid kiselih glikoproteina je hialuronska kiselina. poznate i pod imenom mukoproteini. Oni igraju ulogu prenosilaca lipida. karotinoidima i dr. jer dolazi do cepanja molekula kazeina. a naročito labferment. Glikoproteini su složeni proteini. estrima holesterola. Šećerna komponenta je vezana za neku aminokiselinu peptidnog lanca (obično asparagin. serumu. Lipoproteini koji se nalaze u telesnim tečnostima (serumu. Prema karakteru polisaharida delimo ih na neutralne i kisele. čija je prostetična grupa neki šećer. likvoru) su rastvorni.vrlo lako grade veće agregate. eritrocitima (krvne grupe) i vezivnom tkivu. Kazeini se razlikuju i po % fosfora. crevnoj sluzokoži itd. u hrskavici. Ova grupa se razlikuje prema svojoj specifičnoj težini. hondroitin―sumporna kìselina ili se sastoji od više jedinica heksuronskih kiselina. Neki regulatorni enzimi kao što su glikogen―fosforilaza i glikogen―sintetaza postoje u fosforilisanom i nefosforilisanom obliku. O ovim kiselim polisaharidima (mukopolisaharidima) bilo je govora u poglavlju o ugljenim hidratima. Glikoproteini su vrlo različitog sastava i osobina. Dejstvom labfermenta u prisustvu kalcijumovih jona. rožnjači. Lipoproteini su kompleksi proteina s različitim lipidima: fosfolipidima. U novije vreme se pokazalo da je to lipoprotein. . serin ili treonin). Fosfoproteina ima u većoj količini i u žumancetu jajeta. Nalaze se u svim sekretima (pljuvački. Taloži se kada se mleko zakiseli: Ca—kazeinat + 2HC1 → kazein + CaCl2 Razni proteolitički enzimi. Najpoznatiji je vitelin.). Zgrušavanje mleka dejstvom enzima bitno se razlikuje od zgrušavanja izazvanog dodavanjem kiseline. Glikoproteini su vrlo viskozne i sluzave supstancije. Polisaharid prve grupe je neutralnog karaktera i sastoji se od više jedinica monosaharida ili aminosećera. u mleku se nalazi u obliku soli kalcijum―kazeinata. koji se sastoji od fosfatida i proteina nazvanog fosvitin. želudačnom soku. tako da se dobijaju vrednosti od 24 000 do 400000. staklenom telu oka. Kazein je potpuna belančevina. pupčanoj vrpci. koji sadrzi 10% fosfora. Glikoproteini su vrlo rasprostranjeni u životinjskom organizmu. taloži se kalcijum— parakazeinat: Ca — kazeinat + labferment → Ca—parakazeinat + peptid Pored kazeina u mleku se nalazi i laktalbumin i laktoglobulin. zgrušavaju mleko. sinovijalnoj tečnosti.

histonima i protaminima. O njima je bilo govora kod plazma―proteina. Ribosomi se sastoje od ribonukleinske kiseline (RNK) i proteina.Čestica virusa duvana sa oko 2 200 peptidnih lanaca Hromoproteini imaju za prostetičnu grupu neki pigment. . Kompleksi proteina s karotinima su obojeni. tirozinaza bakar itd. Takav lipoprotein je vidni purpur. U ovu grupu spada veliki broj enzima. Nukleoproteini imaju kao prostetičnu grupu nukleinsku kiselinu. Tako je u nukleusu ćelija dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) asocirana s baznim proteinima.42 . Virusi su sličnog hemijskog sastava s tim što se njihova proteinska komponenta sastoji od velikog broja peptidnih lanaca (oko 2 000). mitohondrije) izgrađeni su od nerastvornih lipoproteina . fosfotransferaze magnezijum. koji je kompleksno jedinjenje gvožđa sa protoporfirinom. Tako alkohol―dehidrogenaza ima cink. Metaloproteini imaju kao prostetičnu grupu neki metal. Slika 6. ćelijska membrana i strukturni elementi ćelije (granule.Tako postoji grupa α―lipoproteina i grupa β―lipoproteina. U ovu grupu spada veliki broj enzima. koji katalizuje biološke oksidacije. Najrasprostranjeniji su hemoproteini i flavoproteini. koji su kao grozd nanizani oko nukleinske kiseline. Flavoproteini sadrže flavin―mononukleotid (FMN) ili flavindinukleotid (FAD) kao prostetičnu grupu. Prvi imaju kao prostetičnu grupu hem. O njima će biti opširno govora kasnije.

Gvožđe u trovalentnom stanju. kao citohrom b i c. čija je prostetična grupa neki pigment (hromos — boja).1 UVOD Hromoproteini su složene belančevine. koje se zove hem. koji se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama. Citohromi — intracelularni pigmenti. 6. Hemproteini su fiziološki vrlo aktivni. koji katalizuju oksido-redukcione procese. a citohrom a (poznat i pod imenom citohrom―oksidaza ili ferment disanja) ima za prostetičnu grupu citohemin. a može i reverzibilno da prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje. Katalaza ubrzava raspadanje vodonik―superoksida na vodu i kiseonik: 2H2O2→ 2H2O + O2. zatim intracelularni pigmenti (citohromi). Gvožđe u prostetičnoj grupi reverzibilno prelazi iz dvovalentnog u trovalentno stanje (Fe+++ = = Fe++ + e) : 4. C. Gvožđe u hemu može da bude dvovalentno (fenohem ili samo hem).4 HROMOPROTEINI 6. Katalaza i peroksidaze — vrlo rasprostranjene belančevine enzimskog karaktera.Rezerve gvožđa se nalaze u jetri vezane za protein »feritin«. . Neki od njih. Prema valentnosti gvožđa razlikujemo sledeće porfirinoproteine: A.4. sadrže kao prostetičnu grupu hemin (Fe3+— protoporfirin). Najrasprostranjeniji hromoproteini imaju za prostetičnu grupu obojeno kompleksno jedinjenje gvožđa s porfirinom.: 5. koji prenose elektrone tokom bioloških oksidacija i čitav niz enzima. B. trovalentno (ferihem ili hemin). Gvožđe u dvovalentnom stanju: Hemoglobini — respiratorni pigmenti vertebrata Eritrokruorini — odgovarajući respiratorni pigmenti u krvi i tkivnim tečnostima invertrebrata. Njena prostetična grupa je hemin u kome je gvožđe trovalentno. Mioglobini — respiratorni pigmenti koji se nalaze u mišićima vertebrata i invertebrata. U ovu grupu spada hemoglobin od koga potiče crvena boja eritrocita i koji prenosi kiseonik iz pluća u tkivo.

obeleženi su brojevima od 1 do 8. γ i δ. .2 PORFIRINI I SRODNA JEDINJENJA Nobelovac H. koje zamenjuju vodonikove atome.Peroksidaze katalizuju oksidacije sa vodonik―peroksidom kao oksidacionim sredstvom. koji se nalaze na četiri pirolova prstena. koja određuje fiziološku aktivnost. Fischer je tokom svog dugogodišnjeg rada (1920—1940) objasnio strukturu hema. Zato ćemo prvo da objasnimo hemijski sastav i osobine hema. ―CH = CH2. Navedeni hemproteini razlikuju se po specifičnoj strukturi proteinske komponente. a prostetična grupa je ista (hem ili hemin) ili slične strukture. 6. Zamenom vodonikovih atoma sa dve grupe nastaju četiri izomera. Zamenom vodonikovih atoma na mestima od 1 do 8 raznim organskim radikalima (—CH 3. Biljna peroksidaza ima za prostetičnu grupu hemin. β. ―CH2―COOH. nastaju derivati porfina. a vodonikovi atomi metinskih grupa grčkim slovima: α. Ferohem ili samo hem je kompleksno jedinjenje gvožđa s protoporfirinom IX. a životinjska zeleni hematin. Porfinsko jezgro je sastavljeno od četiri pirolova prstena vezana medusobno preko četiri metinske grupe: Osam vodonikovih atoma. Fiziološka aktivnost navedenih hemproteina zavisi od proteinske komponente. jednim od mnogih derivata kondenzovanog cikličnog jezgra — porfina.4. Izomerija porfirina zavisi kako od broja grupa. koji se zovu porfirini. tako i od njihovog položaja. ―C2H5. sa tri razne grupe — petnaest itd. —CH 2―CH2―COOH).

Pr= U životinjskom organizmu nalaze se različiti izomerni porfirini. . sa dve vinilne grupe —CH = CH 2. ―CH3. U perju nekih ptica (Turaco corythaix) ima uroporfirina III. Raspored ovih grupa u protoporfirinu IX odgovara jednom od 15 mogućih izomera.Vodonikovi atomi u protoporfirinu IX zamenjeni su sa četiri metil―grupe —CH3 na mestima 1. Tako se u ljudskom fecesu nalaze koproporfirin I i koproporfirin III. koji se zajedno s izomernim uroporfirinom i izlučuje u mokraći osoba koje imaju poremećen metabolizam porfirina (porphyria). za protoporfirin IX: U gornjoj formuli Me= ―CH2―CH2―COOH. V = ―CH = CH 2. 5 i 8. na 2 i 4 i sa dva ostatka propjonske — CH2—CH2—COOH (tačnije karboksietana) kiseline na mestima 6 i 7. prvi je takođe nađen i u kvascu. koji nastaju ili prilikom sinteze ili razlaganja hemoglobina. 3. kao na primer. Često se formule porfirina pišu skraćeno.

kao sto je Fe. Pored ovog maksimuma. Pri sjedinjavanju porfirina s metalima menjaju se njihovi apsorpcioni spektri. Najkarakterističnija osobina porfirina je da sa mnogim metalima. koje su karakteristične za svaki porfirin. Porfirini fluoresciraju i vrlo su osetljivi na svetlost.4. Co. . zbog velikog broja nezasićenih veza u porfinskom jezgru. daju kompleksna jedinjenja — metaloporfirine. Cu. Pošto je koordinativni broj gvožđa šest. sto se koristi za njihovu identifikaciju.3 OSOBINE PORFIRINA Porfirini su crveno obojeni pigmenti s karakterističnim apsorpcionim spektrima. Mn. koji se zove »Soret band«. Hem je planarne strukture i u njemu su samo četiri valence gvožđa vezane za azotove atome pirolovih prstenova. to peta i šesta valenca gvožđa leže uspravno na ravan prstena. U metalo―porfirinima metalni jon je vezan za azotne atome pirolskih prstenova i nalazi se u centru planarne strukture. obično preko aminokiseline histidina. a na šestoj valenci se nalazi molekul vode ili kiseonika (kod oksihemoglobina). porfirini pokazuju apsorpciju i kod drugih talasnih dužina. Svi porfirini su obojeni i imaju karakteristični apsorpcioni maksimum na 400 nm. Mg. Kompleksno jedinjenje dvovalentnog gvožđa s protoporfirinom IX zove se ferohem ili samo hem. Jednom od njih se vezuje hem za proteinsku komponentu.6.

Ferihem gradi hidroksid. tako da u molekulu hemoglobina ima četiri hema.4 HEMOGLOBIN Hemoglobin je složena belančevina. Hem i drugi ferokompleksi porfirina reaguju s različitim azotnim bazama.4.43 . histidin. . dajući hemohromogene. Proteinska komponenta je sastavljena od četiri polipeptidna lanca dva α i dva β. Molekulska težina hemoglobina iznosi 67 000. pirimidin. koja se sastoji od proteinske komponente globina i prostetične grupe hema.Slika 6. Svaki od njih sadrži po jednu prostetičnu grupu.Vezivanje hema za proteinsku komponentu u hemoglobinu Oksidacijom ferogvožđa u feri. koji se zove hematin. hem. 6. hem prelazi u ferihem ili hemin. Skraćeno se obeležava sa Hb. kao što su: primarni amini.

Oba se sastoje od četiri polipeptidna lanca i to hemoglobin A od dva α i dva β. u krvi odraslog čoveka nalaze dva hemoglobina: adultni hemoglobin (HbA) i hemoglobin A2 (HbA2). globin. Tako se npr. Poslednja tri se razlikuju što na pojedinim mestima polipeptidnog lanca imaju različite aminokiseline. a β. Hemoglobin čovečijeg fetusa sadrži fetalni hemoglobin HbF. koji je sastavljen od dva α i dva γ polipeptidna lanca. Hemoglobini raznih životinja imaju istu prostetičnu grupu (hem). Jedna koordinativna veza gvožđa u svakom hemu vezana je za globin preko histidina. Ova fiziološki najvažnija osobina hemoglobina osniva se na tome što se hemoglobin jedini s vazdušnim kiseonikom i daje labilno jedinjenje oksihemoglobin. Hemoglobini raznih životinja kristališu u raznim kristalnim oblicima i različito se rastvaraju. α lanac se sastoji od 141 aminokiseline. Pored toga i iste vrste životinja sadrže različite hemoglobine.GLOBIN Slika 6. već ostaje dvovalentno. U životinjskom organizmu hemoglobin ima respiratornu funkciju.Uprošćena formula hemoglobina A Gvožđe se u hemoglobinu nalazi u obliku dvovalentnog jona Fe++. Pored toga i dve karboksilne grupe propionske kiseline hema vezane su za globin. a hemoglobin A2 od dva α i dva δ. tako da mogu lako da se identifikuju. Hemoglobini i njihovi derivati imaju karakteristične apsorpcione spektre. a pošto u hemoglobinu ima četiri hema. Taj proces se zove oksigenacija. imajući u vidu 1 /4 molekula hemoglobina : . drugog sastava. a ne oksidacioni proizvod hemoglobina.44 . U oksihemoglobinu je molekul kiseonika koordinativno vezan za gvožđe hema. ali je proteinska komponenta. Svaki atom gvožđa vezuje jedan molekul kiseonika. Oksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina s kiseonikom. γ i δ od 146. reakcija respiracije je sledeća: GLOBIN (FEROHEM)4 + 4O2→ globin (ferohem―O2)4hemoglobin (Hb) oksihemoglobin (HbO2) a često se piše i jednostavno. koje ne menja svoju valentnost. specifičnog za pojedine vrste.

a smanjiti koncentracija hemoglobina i obrnuto. uzećemo oksigenaciju mioglobina koji ima jedan atom gvožđa i vezuje jedan molekul kiseonika kada daje oksimioglobin. a na apscisu parcijalne pritiske kiseonika. Ako u koordinatni sistem nanesemo na ordinatu koncentraciju oksihemoglobina. To isto važi i za hemoglobin. mioglobina i eritrokruorina je reverzibilna reakcija koja ima svoju konstantu ravnoteže. Radi lakšeg razumevanja. Oksigenacija hemoglobina. pod uslovom da je gvožđe hema dvovalentno. povećaće se koncentracija oksihemoglobina.I drugi respiratomi pigmenti — eritrokruorini i mioglobini — grade molekulsko jedinjenje s kiseonikom. Reakcija mioglobina s kiseonikom je: Mb + O2—>MbO2 Konstanta ravnoteže ove reakcije je: K= _(MbO2)_ Mb = mioglobin (Mb) x (O2) MbO2 = oksimioglobin Koncentracija kiseonika je proporcionalna njegovom parcijalnom pritisku i zato možemo umesto (O2) da pišemo pO2. dobićemo krivu disocijacije oksihemoglobina: . a za hemoglobin (HbO2) (Hb) =K * (pO2) n Dobili smo da odnos koncentracija oksimioglobina i mioglobina zavisi od parcijalnog pritiska kiseonika. Povećavanjem pritiska kiseonika.

8 odnosno 6. a smanjenjem pritiska kiseonika u tkivu. Hemoglobini raznih životinja imaju različiti afinitet prema kiseoniku. na oslobođenje kiseonika iz oksihemoglobina. Pošto u krvi ima najviše hemoglobina (10—14g%).0 a to se ne dešava.45 . povoljno utiče. Povećavanje koncentracije CO2 u tkivu. pored smanjenog pO ₂. ima osobine pufera. U tkivu se oslobađa toliko CO 2 da bi pH krvi trebalo da se smanji od 7. Hemoglobin ljudi ima veći afinitet od psećeg i kokošijeg. oksihemoglobin se potpuno disosuje u hemoglobin i slobodni kiseonik. Oksihemoglobin je slaba kiselina.Slika 6. Hemoglobin. oslobađa se hemoglobin. to 60% ukupnog puferskog kapaciteta krvi dolazi na hemoglobin. Kod pH krvi oni se ponašaju kao slabe kiseline.4 na 4.Kriva disocijacija hemoglobina (A) i mioglobina (B) Iz krive disocijacije vidi se da povećavanjem pritiska kiseonika. Kada na ove soli dejstvuje ugljena kiselina. kao i sve belančevine. a ugljena kiselina prelazi u bikarbonat: KHb+H2CO3―> HHb + KHCO3 U krvi se najveći deo CO2 nalazi u obliku bikarbonata i pH krvi ostaje konstantan. Hemoglobin i oksihemoglobin imaju izoelektrične tačke kod pH 6.65. koje reaguju s katjonima dajući soli: KHb i KHbO2. koja povećavanjem koncentracije vodonikovih jona disosuje na hemoglobin i kiseonik. 95% hemoglobina se nalazi u obliku oksihemoglobina. 4 . koje prati i povećana koncentracija vodonikovih jona. što se dešava u plućnim alveolama (pO2 oko 105 mm Hg)*4[4]).

Kao i svi derivati hemoglobina ima karakterističan apsorpcioni spektar. Zove se hemiglobin (Hi) ili ferihemoglobin. Methemogiobin je oksidacioni proizvod hemoglobina. Afinitet hemoglobina prema ugljenmonoksidu je 210 puta jači nego prema kiseoniku.03% deluje smrtonosno za 15 minuta. Zbog toga povećanje koncentracije ugljenmonoksida u vazduhu od 0. u kojem je molekulski kiseonik labilno vezan za dvovalentno gvožđe. Methemoglobin se potpuno razlikuje od oksihemoglobina. Kada na hemoglobin dejstvujemo sirćetnom kiselinom i natrijumhloridom. U plućima karbaminohemoglobin dejstvom jače oksihemoglobina. dvovalentno gvožđe hemoglobina prelazi u trovalentno i nastaje methemoglobin. Karboksihemoglobin je molekulsko jedinjenje hemoglobina i ugljenmonoksida.Pored toga što hemoglobin kao pufer sprečava da ne dođe do promene koncentracije vodonikovih jona u krvi. koji se odvaja u obliku lepih kristala. dajući karbaminohemoglobin: HbNH2 + CO2→ HbNH―COOH Hemoglobin Karbaminohemoglobin kiseline. on takođe i jedan deo CO 2 vezuje hemijski na globin. koja je dugo vremena služila u sudskoj medicini za identifikaciju krvnih mrlja. reakcija. dobija se ferihem―hlorid ili hemin. po kome se lako raspoznaje (na 571 i 538 nm). Dejstvom slabih oksidacionih sredstava. Ovo je poznata Teichmann―ova. oslobađa CO2 i prelazi u hemoglobin. Karboksihemoglobin disosuje pod uticajem svetlosti. kao K3Fe(CN)6. Ugljenmonoksid je jedan od najjačih krvnih otrova. Methemoglobin ne prenosi kiseonik a povećanje njegove koncentracije u krvi preko 2% (methemoglobinemija) je znak . Prostetična grupa methemoglobina je feriprotoporfirin IX (ferihem ili hematin). Zove se ugljenmonoksidhemoglobin ili karbonilhemoglobin. Dejstvom KCN ili NaCN na alkalni rastvor hemoglobina dobija se cijanmethemoglobin.

One se sastoje iz četiri pirolova prstena povezana u lancu. nitrobenzola. Raspadanje hemoglobina počinje oksidacijom na α položaju porfirina. sulfamida i dr.5 ŽUČNE BOJE Život eritrocita traje 120 do 130 dana.Nastajanje žučnih boja (M―metil. 6. kao hlorata. Proizvodi raspadanja hemoglobina su žučne boje — biliverdin i bilirubin. jetri i koštanoj srži). Posle toga se hemoglobin eritrocita raspada u retikuloendotelnom sistemu (uglavnom u slezini. joda. nitrita. zbog čega se na tom mestu prsten otvara. Dejstvom raznih hemikalija.4.46 . Posle toga se odvaja globin i gvožđe i nastaje zelena žučna boja biliverdin. V―vinil..bolesti. Slika 6. Enzimskom redukcijom biliverdin prelazi u crvenu žučnu boju bilirubin. P―karboksietil grupa) . povećava se koncentracija methemoglobina u krvi.

enzimi crevne flore redukuju bilirubin u urobilinogen i sterkobilinogen.4. U ovim jedinjenjima su pirolovi prstenovi povezani — CH2 grupama. narandžasto crvene pigmente urina i fecesa. . Sastoje se iz prostetične grupe i proteinske komponente. Prostetična grupa je metaloporfirinskog karaktera (Fe―protoporofirin. a na vazduhu se oksiduju u obojeni urobilin i sterkobilin.U žuči ima najviše bilirubina i to kako slobodnog tako i vezanog za glukuronsku kiselinu.).6 CITOHROMI Citohromi se nalaze u ćelijama svih aerobnih organizama i to vezani za mitohondrije ili slične strukturne elemente ćelije. On se nalazi u malim količinama i u krvnom serumu kompleksno vezan za albumin. Kada žuč uđe u duodenum. citohemin i dr. 6. Bilinogen jedinjenja su bezbojna. Ona omogućava prenošenje elektrona u lancu disanja pri čemu metal (obično gvožđe) reverzibilno prelazi iz višeg na niži oksidacioni stepen.

Posle toga je u raznom biološkom materijalu (bakterijama.Slika 6.47 . od kojih se samo pet: a. Citohromi a i a3 su razni oblici enzima citohrom―oksidaze (Warburg―ov ferment disanja). Sastoji se najmanje od 6 proteinskih jedinica. b. jer je čvrsto vezan za strukturne elemente ćelije. Teško se ekstrahuje iz tkiva. Svaka jedinica sadrži jednu prostetičnu grupu— hemina a(=citohemin) i .Spektri redukovanih citohroma Citohromi imaju karakteristične apsorpcione spektre. Tako su prva ispitivanja citohroma iz srčanog mišića (Keilin 1925) pokazala. c1 i c nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. da prema apsorpcionim spektrima. postoje najmanje tri vrste citohroma: a. mikroorganizmima. biljkama) otkriveno preko trideset vrsti citohroma. Spektar citohroma potiče od njihove prostetične grupe. b i c. Citohrom―oksidaza je protein vrlo komplikovanog sastava. a 3. na osnovu kojih su i otkriveni (McMunn 1882).

preko dve vinilne grupe. koji se sastoji od jednog peptidnog lanca izgrađenog od 104 aminokiselina i jednog hema. koji ga . Hemin a je zeleno obojeni derivat hema. Dobijen je u kristalnom stanju iz različitog biološkog materijala. Hem je smešten duboko unutar peptidnog lanca. Redukovana (fero) citohrom―oksidaza vezuje CO. Zbog toga su CN― joni jako otrovni. Citohrom c je najbolje ispitan. Autooksidabilan je. koordinativnom vezom gvožđa za ostatak histidina i kovalentno. Posle mnogo godina određeno mu je i mesto u respiratornom lancu. posle čega ne može da se redukuje i da učestvuje u prenosu elektrona. Citohrom b je vrlo nestabilan i teško se ekstrahuje iz tkiva. koji na položaju 2 ima ostatak farnezilalkohola. slično kao hemoglobin. a na položaju 8 formil grupu. Oksidovana (feri) citohrom―oksidaza se jedini sa CN ― jonima. Hem je vezan za peptidni lanac dvojako. Molekulska težina mu iznosi 12 000. ali ne reaguje sa CO niti sa CN ― jonima. Citohrom―oksidaza se u lancu disanja nalazi između citohroma c i kiseonika. Od svih poznatih citohroma ona jedino može direktno da redukuje kiseonik predajući mu 4 elektrona: Vrlo verovatno da elektroni potiču od dva atoma Fe ++ i dva atoma Cu+. jer je dosta stabilan i lako se ekstrahuje.jedan atom bakra. za ostatke cisteina u peptidnom lancu. Citohrom c je bazni protein. Prema apsorpcionom spektru prostetična grupa citohroma b je verovatno protohemin. Citohrom―oksidaza se direktno jedini sa kiseonikom u prisustvu citohroma c.

Wilstatter i Stoll su 1913 g. Isto tako oksidovani (feri) citohrom c ne vezuje CN― jon. Strukturu hlorofila je objasnio H.48 . jer omogućavaju korišćenje svetlosne energije kod fotosinteze. Oni su neobično važni.opkoljava s obe strane. Slika 6. Zbog toga redukovani (fero) citohrom c ne može da veže ni CO. Fischer. a hlorofil b žutozelene. Hlorofili su kao i hem metaloporfirini.4. nalaze se hlorofilni pigmenti. samo mesto gvožđa sadrže kompleksno vezan magnezijum. izolovali iz lišća hlorofil a i hlorofil b. Hlorofil a je plavozelene boje. Hlorofil A . niti direktno reaguje sa kiseonikom.7 HLOROFIL U zelenim delovima svih autotrofnih biljaka.Vezivanje hema preko —SH grupa cisieina u citohromu c 6.

Fitol je estarski vezan za ostatak propionske kiseline na položaju 7 porfirinskog prstena.). ili riboflavin jer je žuto obojen. Flavoproteini su složene belančevine. jer ga ima u mleku. U hloroplastima je hlorofil vezan za protein. dehidrogenaza L(+) mlečne kiseline). koje imaju za prostetičnu grupu Flavin―mononukleotid (fmn) ili flavin―adenin―dinukleotid (fad). to su tzv. Neki od njih sadrže pored toga i metal (Mo. čitav niz enzima koji učestvuju u respiratornom lancu. metaloflavoproteini (npr. Poznati su hemoflavoproteini. enzimi ciklusa β―oksidacije masnih kiselina i dr. jer imaju u svom molekulu visokomolekularni alkohol fitol (C20H39OH)).Hlorofili su materije voštane konsistencije. nazvan laktoflavin. oksidaze različitih aminokiselina.4. Fe ili Cu). koji pored flavin―nukleotida sadrže i hem (npr. Sastavni deo flavin―nukleotida je vitamin B2. Hlorofil b se razlikuje od hlorofila a u tome što na položaju 3 porfirinskog prstena ima aldehidnu (―CHO) grupu namesto metil―grupe. što znači da se u lišću hlorofil nalazi kao prostetična grupa jednog hlorofil―proteina. U ovu grupu spada veliki broj oksidoredukcionih enzima kao što je Warburgov »stari žuti ferment«. dehidrogenaza ćilibarne kiseline i dr. 6. ksantin―oksidaza.8 FLAVOPROTEINI Flavoproteini su velika grupa biolški vrlo aktivnih proteina. Laktoflavin se sastoji iz izoaloksazinskog .

Hemijsko ime mu je Flavin―mononukleotid (FMN) sadrži ostatak fosforne kiseline. 6. Njih preuzima prostetična grupa.7―dimetil―9―N―ribitil―izoaloksazin. kao u nukleotidima. koja se pri tome redukuje. Oni su međusobno povezani preko fosforne kiseline. Neki flavoproteini sadrže metal. kako je u gornjoj formuli prikazano. koje nije vezano kao u hemu i koje se zato zove »nehemsko gvožđe«. Svi flavoproteini katalizuju oksidacije različitih organskih jedinjenja. za koji je vezan alkohol D―ribitol. Reverzibilno primanje i odpuštanje vodonika dešava se na izoaloksazinskom prstenu laktoflavina. radi sličnosti sa njima. zadržao je ime nukleotid. koji se sastoji iz dva nukleotida: riboflavin―fosfata i adenozin―monofosfata. oduzimajući im jedan par vodonikovih atoma. Iako ne postoji N―glikozidna veza. U ovim mitohondrijalnim flavoproteinima Fe3+ služi kao akceptor elektrona i reverzibilno prelazi u Fe2 + . Većina flavoproteina ima za prostetičnu grupu flavinadenin―dinukleotid (FAD). obično gvožđe. koja je estarski vezana za primarnu alkoholnu grupu ribitola.prstena.

pre nego što pređemo na metabolizam azota. Kod toga nastaje vodonik―peroksid. a i osetljivi na veličinu peptidnog lanca. U ovu grupu spadaju: pepsin. jer su digestivni enzimi nešto specifičniji.1 VARENJE PROTEINA Najveći deo azotnih jedinjenja koja se unose hranom su u obliku proteina. odraslih životinja. koji se nalaze u drugim delovima ćelije. Za razliku od mitohondrijalnih flavoenzima. himotripsin. mogu direktno da se oksiduju sa O2. koji se nalaze u mitohondrijama. jer se slobodna energija smanjuje za oko 15 kJ po vezi. . da se prvo razgrade u svoje sastavne aminokiseline ili manje peptide. To su npr. koje se zovu peroksisomi ili mikro―tela. Zato će biti korisno da ukratko prikažemo njihovo varenje. Za hidrolizu peptidne veze su termodinamični uslovi povoljni. U proteinima su. kao što znamo. lipoil―dehidrogenaza i dr. Njihova ponovna oksidacija u respiratornom lancu ide preko ubihinona. U hrani se nalazi više miliona različitih proteina. dakle.Flavoenzimi. tripsin. dehidrogenaza masna kiselina―koenzim A. ali se mogu svariti usklađenim dejstvom malog broja proteolitičkih enzima (oko dvanaestak). tako da posle njihovog dejstva ostaju manji polipeptidi. Oni moraju. elastin. di i tri―peptidaze. Hidroliza peptidne veze je u stvarnosti komplikovanija. ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom. Teorijski bi samo jedan enzim specifičan za peptidnu vezu bio dovoljan za varenje proteina. oksidaza D―aminokiselina i urat―oksidaza se nalaze u organelama. amino―. Neki od ovih flavoenzima npr. kao i prirodu aminokiselina koje ostvaruju peptidnu vezu (odnosno njihove bočne grupe). aminokiseline povezane peptidnom vezom. Endo―peptidaze obično hidrolizuju peptidne veze unutar lanca.5. čijom se hidrolizom dobija smeša slobodnih aminokiselina. 6. oni. sukcinat―dehidrogenaza. Oni se mogu klasifikovati u dve grupe: Egzo―peptidaze koje hidrolizuju krajnje peptidne veze i odvajaju jednu po jednu aminokiselinu. sem u retkim i izuzetnim slučajevima.5 METABOLIZAM AZOTA 6. Flavoproteini koji prenose elektrone (ETF) i dehidrogenaze masnih kiselina čine zajedno 80% mitohondrijalnih proteina. karboksi―. U ovu grupu spadaju: dehidrogenaza nikotinamid―dinukleotida (NADH―DH). Proteini ne mogu da se apsorbuju kroz zidove gastro―intestinalnog trakta.

čiji je bočni lanac aromatičan ili rašljasti alifatičan. Obe karboksipeptidaze se sintetišu u zimogenom obliku. Trodimenzionalna struktura karboksipeptidaze A je poznata.23. . kao što su fenilalanin. koji imaju pH optimum oko 2. Posle reakcije ostaje opet slobodna nova ―COOH grupa.4. a luče se u crevo u sastavu pankreasnog soka.4.U prvu grupu enzima spadaju karboksipeptidaze A i B. One deluju na sličan način kao i karboksipeptidaze.1) u stomaku. Treba reći da pepsin spada u retke enzime. Svaki polipeptid ima na jednom kraju lanca (N―završetak) amino―grupu. a na drugom (C―završetak) slobodnu karboksilnu grupu. Može da hidrolizuje i N―završetke drugih aminokiselina nešto sporije. Karboksipeptidaze A i B deluju samo na C―završetak.1). to je sadržaj stomaka vrlo povoljan za aktivnost pepsina. Karboksipeptidaza A skida aminokiseline. zavisno od dužine trajanja njegovog dejstva. samo što otkidaju aminokiseline sa N―završetka peptidnog lanca. sa koga hidrolitički otkidaju aminokiselinu sa slobodnom ―COOH grupom.11. Karboksipeptidaza dejstvuje na peptide čije su krajnje aminokiseline lizin ili arginin. U crevnom soku se nalaze i tripeptidaze. One se sintetišu u pankreasu. koji aktivira pepsin u crevu. U crevnom soku. To bi međutim.0. tirozin i leucin. Pošto mukoza želuca luči HC1. Supstrat i enzim grade kompleks preko atoma Zn u enzimu. pa enzim nastavlja da »gricka« peptidni lanac otkidajući jednu po jednu aminokiselinu. dakle. Slobodna karboksilna grupa supstrata smeštena je prema argininskom ostatku enzima tako da je poslednja peptidna veza tako orijentisana da lako podleže hidrolizi. koje ga hidrolitički cepaju na dve aminokiseline. daleko od neutralne tačke. Značaj endo―peptidaze je baš u tome što one ubrzavaju hidrolizu proteina na taj način što dugačke peptidne lance cepaju u male fragmente usled čega se jako povećava broj slobodnih završetaka. tako da ostaje dipeptid. Pepsin tako načinje razgradnju proteinskih lanaca do polipeptida različite veličine. koje cepaju egzo―peptidaze. Egzo―peptidaze bi mogle hidrolitičkim cepanjem sa oba kraja da potpuno svare proteinski molekul. koje odlepljuju jednu aminokiselinu sa tripeptida. bio vrlo spori proces. Na ovaj deluju dipeptidaze crevnog soka. a najosetljivija na hidrolizu pepsinom je peptidna veza izmedu hidrofobnih aminokiselina. Najpoznatiji enzim ove grupe je leucin―aminopeptidaza (3. Njen aktivni centar ima »džep« u koji paše bočni lanac aminokiseline C―završetka. Prvi proteolitički enzim koji u probavi deluje na proteine hrane je pepsin (3. Ova endo―peptidaza je vrlo široke specifičnosti. nalaze se aminopeptidaze. koji luče mnogobrojne žlezde sluzokože tankog creva. Kao što se iz imena naslućuje enzim najbrže hidrolizuje peptide koji imaju leucin u N―završetku.

koji se početno aktiviše sa HC1. stvara se sok u kome ima dosta enzima. Gastrin je polipeptid koji se sastoji od 17 aminokiselinskih ostataka. Luči se obilno u četvrtom stomaku teladi. enzim koji aktivno učestvuje u koagulaciji mleka. Postoji u dva oblika: sulfatiranom (koji je aktivniji) i nesulfatiranom. javlja se u stomačnom soku dece. U odsustvu Ca2+ jona ne dolazi do koagulacije. Sekretin nestaje iz krvi posle kratkog vremena. pa se time i usporava tok alkalnog soka. Pepsin se luči u obliku neaktivnog zimogena. On koaguliše mleko i time usporava prolaz mlečne hrane kroz digestivni trakt. gde se meša sa tri sekreta: pankreasnim sokom. sekretin se prenosi krvotokom do pankreasa gde stimuliše pojačani tok alkalnog soka. triptofan. . leucin. kada se kiselina neutrališe. R1 = fenilalanin. crevnim sokom i žuči. Mlečni kazein dejstvom renina prelazi u parakazein.tripsin R1=lizin. pepsin R2 = fenilalanin. arginin himotripsin.tirozin. Renin (labfement. koji sadrži pepsinogen. jer su bogati bikarbonatom koji neutrališe stomačni HCl u poluvarenoj hrani i pomera joj pH bliže optimumu digestivnih enzima pankreasnog i intestinalnog soka. HC1 i sluz. Hormon gastrin stimuliše izlivanje stomačnog soka. Njihov pH je između 7 i 8. Injicirani histamin. ali ga nema u soku odraslog čoveka. Pankreasni sok koji se oslobađa posle stimulacije izazvane sekretinom. Stimulacijom drugim hormonom. Dobijen je i sintezom. himozin). lučenje sekretina se smanjuje. triptofan. kad napusti stomak ulazi u dvanaestopalačno i tanko crevo. a mnogo bikarbonata. asparaginska i glutaminska kis. Ova titracija kiseline izgleda da se reguliše na sledeći način: kiselina u himusu deluje na mukozu duodenuma i izaziva lučenje hormona sekretina u krvotok. čija je kalcijumova so nerastvorljiva i odvaja se kao ugrušak. Sekretin je polipeptid. takođe. pankreoziminom. pepsinogena. koji se koristi za proizvodnju sirišta. sadrži malo enzima. Sam hormon se oslobađa u krvotok posle dejstva nekih sastojaka u hrani (»sekretagogum«) na mukozu stomaka. Polu―varena hrana (himus). a onda autokatalitički prisutnim pepsinom. čiji je optimalni pH = 3. jako stimuliše sekreciju stomačnog soka. koji se sastoji od 27 aminokiselinskih ostataka. Mogućno je da od ovog zimogena nastaje u čoveka više srodnih pepsina i jedan pepsinu sličan enzim gastriksin.

Razlika u brzini resorpcije L― i D―oblika pokazuje da je u to uključen neki selektivni transportni sistem.11). . koji sakriva aktivni centar tripsina. Elastaza je dobila ime po tome što razgrađuje elastin.U sledeću digestiju proteina se uključuju tri važne endo―peptidaze: tripsin (3. ima sličan položaj disulfidnih mostova i svi imaju u aktivnom centru ostatak serina. Proteinske L―aminokiseline resorbuju se daleko brže od neproteinskih D―aminokiselina. kojih ima u kolostrumu izvesnih životinja. jer hidrolizuju peptidne veze između različitih aminokiselina. one bi se resorbovale istom brzinom. Svi se slažu da intaktni proteinski molekuli prolaze kroz crevni zid u krv vrlo retko i pod specijalnim okolnostima. Zbog toga njih inhibira DFP i druga organofosforna jedinjenja. luče se u pankreasnom soku i izlivaju u crevo.4. koji ulaze u krvotok. gde se odigrava njihova aktivacija. Himotripsinogen i proelastaza prelaze u aktivne enzime cepanjem nekih peptidnih veza tripsinom. Struktura ova tri enzima na mnogim mestima pokazuje homologiju sekvence.2 RESORPCIJA (APSORPCIJA) Proizvodi proteinskog varenja se resorbuju kroz crevni zid i ulaze u portalni krvotok. Tripsin je vrlo specifičan za veze karboksilnih grupa arginina i lizina. U toku aktivacije tripsinogena skida se heksapeptid sa N―završetka.21. Kad se jednom stvori slobodni tripsin. dok himotripsin uglavnom hidrolizuje peptidne veze karboksilnih grupa aromatičnih aminokiselina triptofana.4). npr. Ona mu obezbeđuju pasivni imunitet. To je protein koji se nalazi u žutom vezivnom tkivu i koji je veoma bogat glicinom i alaninom i zbog toga je dobar supstrat za elastazu.1) i elastaza (3. glicin i serin.5. enterokinazom. Misli se da su ova tri enzima nastala od nekog zajedničkog pretka― endopeptidaze. koju luči intestinalna mukoza. Da je njihova resorpcija prosta difuzija. koji ih nosi u jetru da se metabolizuju. Antitela. može novorođenče da resorbuje nepromenjena u prvim danima života. 6.4. Specifičnost elastaze je veoma široka. koji pumpa L―aminokiseline kroz intestinalnu mukozu. Sva tri se stvaraju u pankreasu u obliku zimogena. konja. tirozina i fenilalanina. on aktivira još više tripsinogena i proces teče autokatalitički kao prelaženje pepsinogena u pepsin. himotripsin (3.21. kao što su alanin. proteinskog porekla. Posle dejstva ova tri enzima ostaje smeša malih peptida i nešto slobodnih aminokiselina. Tripsinogen se početno aktivira specifičnim enzimom.21. Tripsin i himotripsin uopšte ne deluju na elastin. Navedene tri endo―peptidaze se nadopunjuju međusobno. Neke osobe su alergične na izvesne sastojke hrane. mada brže cepa peptidne veze aminokiselina sa kratkim hidrofobnim bočnim lancima.4.

Retki slučajevi nastajanja antitela samo od nekih od nebrojenog broja proteina je jak dokaz da se intaktni protein vrlo retko direktno resorbuje. tako da njihovi molekuli imaju ograničeno vreme trajanja. koji se resorbuju. koza proizvode do 300 g .3 METABOLIČKI FOND ILI »POOL« AMINOKISELINA Smatra se da celokupna količina slobodnih aminokiselina u krvi i drugim telesnim tečnostima obrazuje »zalihu ili fond« (pool).49 Slika 6. odnosno u celoj krvi oko 2.Verovatno je da se prolaz makromolekula u cirkulaciju dešava i u respiratornom traktu. da li na površini ćelija ili intracelularno i kakav je mehanizam njihovog transporta. Zadnji stepen varenja. Medutim. koje raste. kao ni kod gravidnih ženki ili u laktacionom periodu. ne zna se mesto gde se hidrolizuju manji peptidi. Veličina zalihe se menja u toku dana. ove dve veličine nisu uravnotežene u mladunčeta. Srednja koncentracija slobodnih aminokiselina u krvi čoveka je oko 50 mg%. Kod toga cela količina ostaje nepromenjena. U ovaj fond se aminokiseline neprestano dodaju i iz njega uzimaju. Slobodne aminokiseline napuštaju ove ćelije i ulaze u krvotok. Nedavno je potvrđeno da se mali peptidi resorbuju brže od aminokiselina iz kojih su izgrađeni.5 g. Stalnim varenjem proteina ulazi u fond oko 70 g. odigrava se unutar epitelijalnih ćelija debelog creva. U vezi sa resorpcijom ostaje još mnogo nerazjašnjenih pitanja. tako da je on prilično na konstantnom nivou. kao i u crevu. odnosno hidroliza malih peptida. Najvažniji putevi snabdevanja i potrošnje fonda aminokiselina dati su na slici 6. To je sigurno dokazano za izvesne viruse kao što je virus poliomielitis―a.5. 6. kao što su: relativni odnos količine resorbovanih aminokiselina prema peptidima.49 .Procesi koji učestvuju u održavanju fonda aminokiselina Ispitivanja aminokiselina obeleženih izotopima pokazala su da se proteini neprestano razgrađuju i resintetizuju. Tako npr. To je dokaz da postoje aktivni transportni mehanizmi ne samo za slobodne aminokiseline. Izgleda da se posle varenja u crevu dobijaju pored slobodnih aminokiselina i manji peptidi. U odraslih osoba prinos fondu aminokiselina od razgradnje telesnih proteina je u ravnoteži sa potrošnjom za njihovu resintezu. već i za manje peptide.

koje se mogu odlagati u adipozno tkivo ili ugljenih hidrata koji se čuvaju u obliku glikogena.Biomolekuli koji nastaju od aminokiselina Izlučivanjem u urinu gubi se nešto malo aminokiselina. Slika 6. vode i amonijaka. Pošto sve . i njima nastaju korisna i organizmu neophodna jedinjenja. 6.5. organizam ne odlaže aminokiseline. prstenaste sisteme i reaktivne grupe. Taj proces se zove desaminacija. One obezbeđuju različite nizove ugljenikovih atoma. koje uzima iz fonda aminokiselina.50 su dati primeri učestvovanja aminokiselina u sintezi nekih biomolekula. koji je specijalni za svaku aminokiselinu.4 METABOLIZAM AMINOKISELINA Metabolizam aminokiselina je vrlo komplikovan. Manji deo aminokiselina se uključuje u sporedni put. To je neznatno u odnosu na dnevno unošenje hranom. ako ih ima više nego što mu je potrebno. U njemu nema nikad više od nekoliko grama u bilo koje doba.5 g dnevno u čoveka.50 . Prvi stepen u oksidaciji aminokiselina je odvajanje amino―grupe i njena zamena keto―grupom. Iako male količine aminokiselina se metabolišu ovim sporednim putevima. Na slici 6. a koncentracija aminokiselina u krvi se održava na prilično konstantnom nivou. Višak aminokiselina ulazi u energetski metabolizam. a osim toga mnoge aminokiseline mogu da se metabolišu na više načina.mlečnih proteina dnevno. oko 1. a ne kao rezerva za dobijanje aminokiselina. Za razliku od masti. Aminokiseline se vrlo često koriste za biosinteze drugih sastojaka. jer se one međusobno veoma razlikuju. Svi proteini se sintetišu za specifične potrebe. Glavni metabolični put vodi do potpune razgradnje aminokiselina do CO2.

kao što je već rečeno. histidin i arginin prvo prelaze u glutamat. koje se kao intermedijeri ciklusa trikarbonskih kiselina uključuju u oksidativni metabolizam. intermedijere CLK. pretvara u oksalacetat. one koriste prilično isti način za početnu (primarnu) desaminaciju. Na donjoj slici 6. Npr.51 je prikazan ulaz različitih aminokiselina u CLK. acetil―KoA ili u neki od intermedijera ciklusa (npr. Razgradnja aminokiselinskih ostataka ide do piruvata. pa zatim u α―ketoglutarnu kiselinu. koji se uključuju u ciklus. sukcinil―KoA).Putevi ulaženja aminokiselina u ciklus trikarbonskih kiselina . koji se. glutamin. Sudbina dvadesetak proteinskih aminokiselina može se sažeti na sledeći način: Aspartat i glutamat desaminacijom daju oksalacetat i α―ketoglutarat. koje može da uđe u CLK.51 . Razgradnja ketokiselina je često prilično komplikovana.proteinske aminokiseline (izuzev prolina i oksiprolina) imaju opštu formulu R―CH(NH3+)COO-. Nastale keto―kiseline su različite strukture. Zadatak svih metaboličnih puteva aminokiselina je da se one pretvore u takvo prosto jedinjenje. Asparagin prvo gubi amidnu grupu i daje aspartat. Svaka ketokiselina se dalje zato individualno metabolizuje. razgradnja triptofana do acetil―KoA odvija se u 14 reakcija. Mogu imati ravan niz C―atoma. koje nastaju transaminacijom glutaminske i asparaginske kiseline. oksalacetata. Prosta i jednostavna je razgradnja ketokiselina. Metionin. izoleucin i valin pretvaraju se u sukcinil―KoA. koji je takođe intermedijer CLK. Prolin. To su α―ketoglutama i oksalsirćetna kiselina. rašljasti ili aromatične i heterociklične prstenove. Slika 6.

Oksidaza L―aminokiselina katalizuje sličnu reakciju kao oksidaza L―aminokiselina. ćelijskim mikro―telešcima (peroksizomima). To je enzim kojiima za prostetičnu grupu FAD.5 PRETVARANJE AMINOKISELINA U KETOKISELlNE Dva najvažnija i opšta procesa kojima se postiže pretvaranje aminokiselina u ketokiseline su: oksidativna desaminacija i transaminacija.3).4.2) i glutamat―dehidrogenaza (1. a 3 C―atoma piruvat.1. Glutamat―dehidrogenaza je najvažniji enzim i to ne samo zbog njene uloge u metabolizmu glutamata. koji nastaje u toku reakcije oksidaze. koji posle oksidativne dekarboksilacije u obliku acetil―KoA ulazi u CLK. Npr. već što može da desaminira većinu . leucin. koji pošto pređe u acetil―KoA. lizin i triptofan se pretvaraju u acetoacetil―KoA.Na slici 6. To su cistein. tako npr. 6. Prostetična grupa ovog enzima je flavin mononukleotid (FMN).3.51 se vidi da su neke aminokiseline i glukogene i ketogene. enzim koji razlaže vodonik―peroksid. O oksidazi D―amino kiselina je već bilo govora. alanin. glicin. Oksidaza D―aminokiselina se nalazi u specijalnim organelama. a katalizuje sledeću reakciju: Prisustvo ovog enzima je prilično misteriozno. Oni sadrže i katalazu. na koga ne deluju drugi enzimi. Aktivnost ovog enzima je mala u ćelijama sisara i smatra se da nema značajnu ulogu u metabolizmu aminokiselina. Na slici 6. a koji mora prethodno da pređe u ε―acetil―derivat. od devet C―atoma tirozina četiri daju acetoacetat.2). One se vrlo retko javljaju u prirodi. On jedino oksidativno desaminira lizin. a) Oksidativna desaminacija Najvažniji enzimi koji učestvuju u oksidativnoj desaminaciji su: oksidaza D―aminokiselina (1. a one koje daju acetoacetil―KoA su »ketogene«. tirozin. s tom razlikom što su njeni supstrati proteinske L―aminokiseline. oksidaza L―aminokiselina (1. Fenilalanin. ulazi u oksidativnu razgradnju.5. serin i treonin. se nalaze u ćelijskom zidu nekih bakterija.4.51 se vidi da se pet aminokiselina razgrađuju do piruvata.4.3. a ne FAD. Aminokiseline koje se pretvaraju u piruvat nazivaju se »glukogene«. jer su njegovi supstrati neproteinske D―aminokiseline. Samo od glukogenih može da se sintetiše glukoza.

. Protomeri za razliku od oligomera pokazuju aktivnost alanin―dehidrogenaze. asparaginska kiselina. fenilalanin. Različita jedinjenja kao gvanozin―trifosfat (GTP). kao što je alanin. što izaziva smanjenje aktivnosti glutamat―dehidrogenaze. triptofan. asparagin. Ona katalizuje sledeću reakciju: Reakcija glutamat―dehidrogenaze je reverzibilna i služi kako za sintezu glutamata. I njegove protomerne jedinice se sastoje od šest peptidnih lanaca (M. cistein. Glutamat―dehidrogenaza zbog alosterne strukture je regulatorni enzim metabolizma aminokiselina. b) Transaminacija U reakcijama transaminacije prenosi se amino―grupa aminokiselina na jednu od sledeće tri α―ketokiseline: piruvat. NADH i neki steroidni hormoni izazivaju desagregaciju oligomera. Slabija aktivnost može da se dokaže i za neke monokarbonske aminokiseline. oligomerne je strukture. Enzim ima molekulsku težinu oko 312 000. Aktivan je samo oligomerni oblik. kad se poveže sa procesom transaminacije. lizin. Najmanje 11 proteinskih aminokiselina može da se transaminira: alanin. koga ADP i izvesne aminokiseline štite da ne pređe u sastavne protomere. Ove promene u specifičnosti ukazuju da enzim može da postoji u raznim oblicima u zavisnosti od prisustva izvesnih manjih molekula. tako i za njegovu oksidativnu desaminaciju. Glutamat je najbolji supstrat za ovaj enzim. arginin. tirozin i valin.T.aminokiselina. = 52 000). izoelucin. α―ketoglutarat i oksalacetat.

koje se odigravaju u i citoplazmi povezane su s onima u mitohondrijama. obično glutaminske. Transaminaze se nalaze i u citoplazmi i u mitohondrijama. U organizmima gde dominira GPT u sakupljanju amino―grupa. Dokazano je da se amino―grupe sakupljaju u citoplazmi u obliku glutamata. koju katalizuje glutamat―dehidrogenaza. aglutamat dehidrogenaza za par glutamat―α―ketoglutarat. jer se ne oslobađa amonijak.1.2)—GPT: α―aminokiselina + pirogrožđana ↔ α―ketokiselina+alanin glutamat―trans―aminaza (2. Alanin―transaminaza (GPT) je specifična za par: piruvat―alanin.1)— GOT: i U reakcijama transaminacije ne dolazi do prave »transaminacije«. amino―grupa od većine aminokiselina je Povezivanjem transaminacije sa oksidativnom desaminacijom. dolazi do oslobađanja NH4+.Transaminacija se može predstaviti sledećom shemom: Najvažnije transaminaze su alanin―transaminaza (2.1.6.6. U matriksu mitohondrija se nalazi . Zadatak transaminaza je da sakupe amino―grupe različitih aminokiselina u obliku jedne aminokiseline. ređe je to asparaginska i alanin. ona mora da se prenese na α ―ketoglutarat dejstvom GOT: Krajnji primalac α―ketoglutarat. Transaminacije. On ulazi u mitohondrije posredstvom specifičnih prenosilaca.

nastaje ketokiselina (A) i oslobađa se koenzim (slika 6. Kondenzacijom s aminokiselinom koenzim prelazi u Schiff―ovu bazu u kojoj dolazi do premeštanja i posle hidrolize.52 .Uloga pirodoksal―fosfata u transaminaciji. odnosno H2S. kao kinaze u energetskom metabolizmu. Oni katalizuju sledeće reakcije: . Slika 6. To su enzimi koji otkidaju molekul vode od supstrata. dejstvom molekula H2O. On igra ključnu ulogu u prenošenju amino―grupa. Sve transaminaze izgleda da imaju isti koenzim. Transaminaze imaju analognu ulogu u metabolizmu amino―grupa. Na slici je označena samo aldehidna grupa koenzima H—C=O c) Neoksidativna desaminacija Aminokiseline mogu da izgube amino―grupu ne samo dejstvom transaminaza i dehidrogenaza.52). piridoksal―fosfat.aspartat―glutamat―transaminaza. Najpoznatiji enzimi ove grupe su: serin i treonin―dehidrataza i cistein―desulfhidraza. već i dejstvom specifičnijih dehidrataza i desulfhidraza.

1 do 0. Kod sisara je to ureja (ureotelne). Amonijak je vrlo toksičan i njegova koncentracija u krvi mora da se održava na vrlo niskom nivou (u tragovima). jer se njena sinteza može da indukuje i kod viših životinja. Životinje kao što su ptice. a naročito u bubrezima stvaraju se znatne količine amonijaka. Kopnene životinje detoksiciraju amonijak na taj način što ga pretvaraju u neko neškodljivo jedinjenje. U čoveka iznosi 0. ali njima stoje na raspolaganju neograničene količine vode u kojoj žive. a njegova detoksikacija. npr.Sva tri enzima imaju piridoksal―fosfat kao koenzim. dakle.6 SUDBINA AMONIJAKA Desaminacijom aminokiselina u jetri i drugim organima. koje se lako izlučuje. Životinje moraju. on se u tkivu. da otklanjaju amonijak istom brzinom. čije izlučivanje zahteva veliku količinu vode. Kao što smo već rekli. amonijak nastaje u većini tkiva. prevodi u glutamin: . Treonin―dehidrataza je naročito interesantna. reptili i neke muve koje moraju da čuvaju vodu. u obliku NH4+ jona. Glukoza reprimira sintezu ovog enzima. u koju dospeva krvotokom. kojom ga i proizvode. Neke ribe izlučuju slobodan amonijak. izlučuju amonijak u obliku nerastvorne mokraćne kiseline (to su urikotelni organizmi). prelaženje u ureju se odigrava u jetri.5. dejstvom glutamin―sintetaze. 6.2 mg/100ml. kazeinom. Da ne bi došlo do povećanja koncentracije amonijaka u krvi.

koji se dobijaju hidrolizom glutamina. Danas se smatra da prva amino―grupa koja ulazi u ciklus nastaje oksidativnom desaminacijom glutamata u mitohondrijama: Nastali slobodni amonijak zajedno sa CO2 karbamil―fosfat sintetaze u karbamil―fosfat: prelazi dejstvom . što služi za transport amonijaka. Od svih aminokiselina u krvi ima najviše slobodnog glutamina (oko četvrtine slobodnog amino―azota u krvi). Ovaj deo ciklusa odigrava se kod svih životinja koje mogu da sintetišu arginin. U bubregu se neutrališu kiseline urina (sumporna i fosforna iz proteinske hrane). Sintezu ureje u jetri su objasnili Krebs i Henseleit 1931 g. Reakciju katalizuje glutaminaza: glutamin + H2O → glutamat + NH3 Na ovaj način organizam čuva Na+ jone plazme. One zajedno sa molekulom CO2 prevode aminokiselinu ornitin u arginin. predstavlja i jedinu rezervu azota u organizmu. nastale desaminacijom aminokiselina. Male količine ornitina učestvuju u »urea«―ciklusu (1 ornitin: 20 ureje). kod toga se ornitin regeneriše.Glutamin. koji bi se inače potrošili za neutralizaciju kiselina. Ona se odigrava u ciklusu povezanih reakcija i zato se naziva ciklus ureje. U ciklus ulaze dve amino―grupe. ali samo ureotelne životinja sadrže enzim arginazu. NH4+ jonima. pored toga. Ona katalizuje ireverzibilno hidrolizu arginina u ureju.

Druga amino―grupa ulazi u ciklus u obliku aspartata.Enzim sadrži biotin kao prostetičnu grupu.) i tek onda reaguje s amonijakom. Reakciju u prisustvu ATP―a katalizuje argininosukcinat―sintetaza: . za koju se vezuje CO 2 (aktivni CO2. On prenosi karbamil―grupu na ornitin. On nastaje od glutamata dejstvom aspartat―glutamat―transaminaze: Amino―grupa apsartata se vezuje na karbonilni C―atom citrulina dajući arginino―sukcinat. Dva molekula ATP―a su potreba za nastajanje jednog molekula karbamil―fosfata. dajući citrulin. Reakcija je ireverzibilna. a karbamil―fosfat je visokoenergetsko jedinjenje.

to su za nastajanje jednog mola ureje u stvari potrebne četiri visoko energetske fosfatne veze. . Nastali fumarat ulazi u CLK kao intermedijer. Ovaj niz reakcija koriste ćelije za sintezu arginina.Argininosukcinat se reverzibilno razlaže. Ukupna promena u ciklusu ureje je sledeća: 2NH3 + CO2 + 3 ATP + 2H2O → urea +2ADP+2Pi + AMP+PPi G°' = oko ―40kJ Pošto se nastali pirofosfat hidrolizuje u fosfat. dejstvom argininosukcinaze. koja otkida ureju od arginina. dajući ornitin: Arginin + H2O → ureja + ornitin Posle ove reakcije počinje ponova sinteza arginina. Urotelne životinje imaju arginazu. na slobodni arginin i fumarat.

moraju da detoksiciraju. nalaze se u mitohondrijama jetre. 6. Nedavna ispitivanja su pokazala da su enzimi ciklusa prostorno odvojeni.7 DEKARBOKSILACIJA AMINOKISELINA U mnogim tkivima se nalaze enzimi. koji često imaju snažno fiziološko dejstvo. Tako se npr. glutamat―aspartat transaminaza. kao i enzimi četiri glavnih reakcija ciklusa. Drugi primeri su: CO2 glutaminska kiselina-------→ γ―aminobutirat (aktivan u CNS) CO2 5―hidroksi―triptofan --------→ serotonin (vazokonstriktor i sinaptički transmiter) 3 :4―dihidroksi―fenilalanin → dopamin (preteča adrenalina) —CO2 Tirozin ---------→ tiramin (sužava krvne sudove i dovodi do povišenja krvnog pritiska) Sve ove supstance se posle izvršene akcije. koje ih oksiduju u aldehide. da bi se sprečilo nagomilavanje amonijaka u krvi.Mnogi enzimi koji snabdevaju ciklus amino―grupama. karbamilfosfat sintetaza. koji katalizuju dekarboksilacije aminokiselina: Produkti dekarboksilacije su primarni amini. posebno centralnog nervnog sistema. histidin dekarboksilira u histamin. pojačava sekreciju stomačnog soka itd. koji je vrlo jak otrov. širi kapilare. koji jako stimuliše glatku muskulaturu. kao što su glutamat―transaminaza. . Za njihovu detoksikaciju postoje enzimi.5. mono― i diamin―oksidaze. npr.

koja katalizuje reakciju: Glioksalat može takođe da nastane i transaminacijom glicina. On se vrlo brzo oksiduje u jetri u formijat i CO2. a) Glicin i serin Glicin je jedina proteinska aminokiselina koja nema asimetričan C―atom i nije supstrat za oksidaze ni D― niti L― aminokiselina. kojih ima u nekoliko međupromenljivih oblika. za biointezu npr.5. Za oksidaciju glicina postoji specifična glicin―oksidaza (flavoenzim). odnosno na raznim . fenilalanina i tirozina. Formijat se koristi kao izvor C―l čestica (aktivni formijat).8 METABOLIZAM NEKIH SPECIFIČNIH AMINOKISELINA Da bi mogli da objasnimo poreklo nekih azotnih jedinjenja u urinu. a i triptofana. purinskih i pirimidinskih baza.6. potrebno je da detaljno prodiskutujemo metabolizam glicina i serina. C—1 ostaci se aktivišu vezivanjem za tetrahidrofolne kiseline (THFA). cisteina i metionina.

. komponente fosfoglicerida. to su obe aminokiselina glukogene. One se preko piruvata uključuju u metabolizam ugljenih hidrata. Dokazano je da glicin i serin prelaze jedan u drugi.oksidacionim nivoima. N10 ―metilen THFA. Poznato nam je da su ova dva amina. koji metilacijom daje holin. Pretpostavlja se da biosinteza glicina i serina u jetri ide na sledeći način: Od serina može da nastane dekarboksilacijom etanolamin. Svaki oksidacioni oblik prenosi određeni C—1 ostatak: formil —CHO. a acetilholin igra ključnu ulogu u prenosu nervnih impulsa. Dva C― atoma serina (α i β) vode poreklo od α―C―atoma glicina: Donor C—1 ostataka odnosno —CH2OH grupe je N5. Pošto serin ne―oksidativnom desaminacijom . oksimetil —CH2OH i metil ―CH3. gubi vodu i prelazi u piruvat.

npr. koristeći ugljenikove i azotove atome glicina. Slika 6. Biosinteza ovih jedinjenja je do detalja objašnjena. benzojeve i nikotinske kiseline. Ranije je. kao i N―atom na položaju 7 potiču od glicina.53 . Od glicina i sukcinata nastaje prostetična grupa hem.Skelet porfirinskog prstena hema (C― i N―atomi. Glavni put metabolizma viška cisteina vodi do piruvata i neorganskog sulfata . C―atomi purinskog prstena na položaju 4 i 5. Životinski organizam može da sintetiše purinske baze. Dve ―SH grupe se oksiduju u disulfidnu —S—S— grupu. b) Aminokiseline sa sumporom (cistein i metionin) Cistein je analog serina u kojem je kiseonikov atom alkoholne grupe zamenjen sumporom. takođe bilo govora da glicin učestvuje u detoksikaciji aromatičnih jedinjenja.Molekul glicina ima dakle mnogostranu ulogu u biosintezi ćelijskih sastojaka i biološki aktivnih jedinjenja. O važnosti —SH grupe za aktivnost mnogih enzima bilo je ranije govora. Osam C―atoma i četiri N―atoma porfirinskog prstena (debelo ucrtani) potiču od osam molekula glicina. Tiolska ―SH (ili sulfhidrilna) grupa je vrlo reaktivna. koji potiču od glicina zadebljani su).

Slika 6. koja se koristi za biosintezu mnogih sastojaka.Oksidacija cisteina Oksidacioni proizvod cisteina. taurin. Metionin je aminokiselina koja sadrži metil―grupu.54 . U biološkim metilacijama metil―grupa se prvo energetski obogaćuje sa ATP―om.adenozilmetionin . Aktivni davalac ―CH3 grupa je »aktivni metionin« koji se zove S . nastaje kao sporedni proizvod. On je sastavni deo žučnih kiselina i doprinosi polarnosti ove grupe lipida svojom —SO3H grupom.

Ona ne može direktno da se odstrani da bi nastao cistein. koji se prenosi na serin. histamin. Od njegovog demetilovanog derivata. adrenalin. fosfatitil―etanolamin itd. . sintetiše se u organizmu cistein. katehol. Sinteza cisteina ide tako da se koristi samo atom sumpora homocisteina. Metionin može potpuno da snabdeva organizam sumporom.Metilna grupa se prenosi (reakcije transmetilacije) na razne akceptore kao što su: gvanidino―sirćetna kiselina. Homocistein ima jednu —CH2 grupu više nego cistein. Tako trans―metilacijom nastaje od gvanidino―sirćetne kiseline kreatin: Na sličan način nastaju N1―metil―nikotinamid. homocisteina. metilovane purinske baze.

Homocistein služi. kada u hrani ima dosta fenilalanina. jer je hidroksilacija ireverzibilan proces. jer su u čoveka već odavno poznata nasledna oboljenja. koja mogu da budu genetski defektna. C i D označena mesta. poznata kao fenilketonurija. Zbog genetskog defekta u sintezi enzima dolazi na mestima njihovog dejstva do prekida razgradnje i nagomilavanja intermedijera. Ona se poznaju po nagomilavanju intermedijera. jer životinjski organizam nije u stanju da sintetiše benzolov prsten. tako da ona skreće u pravcu nastajanja fenilpiruvata. On zbog toga nije esencijelna aminokiselina. na kojoj su sa A. c) Fenilalanin i tirozin Fenilalanin je esencijelna aminokiselina. U nedostatku enzima A dolazi do blokade glavnog puta razgradnje.Ostatak homocisteina se transaminacijom pretvara u α―ketobuternu kiselinu. kada se mokraćom izlučuje tirozin i p―hidroksifenil―pirogrožđana kiselina. Razgradnja aromatičnog prstena je medicinski vrlo interesantna. Tirozin ne može da pređe u fenilalanin. Tirozinoza je vrlo redak genetski defekt. . Njegova metilacija ide sa derivatima tetrahidro―folne kiseline. B. Na slici 6. koji se nagomilava. koja nastaju kada je ova razgradnja poremećena. Tirozin nastaje iz fenilalanina hidroksilacijom (uvođenjem hidroksilne grupe). prouzrokuje mentalno zaostajanje bolesnika.55 je data shema razgradnje aromatičnog prstena. Ova metabolična greška. takođe. koja se kompletno metabolizira. i za regeneraciju metionina.

koji polimerizuje u pigmente melanine. Ona se javlja u nedostatku enzima koji razgrađuju homogentizinsku kiselinu. koje apsorbuju u vidljivom delu spektra i zbog toga su vrlo tamno obojeni .55 . Albino životinje ne mogu da sintetišu pigmente melanine. Različite oksidaze u prisustvu kiseonika pretvaraju tirozin u reaktivni hinon. Pigmenti se sastoje od dugačkog C―lanca. sa velikim brojem konjugovanih dvogubih veza. On sadrži indolov prsten. Slika 6.Šema razgradnje fenilalanina i tirozina sa označenim genetski :defektnim mestima . naziva se alkaptonurija. zbog nedostatka enzima na mestu D.Izlučivanje homogentizinske kiseline u mokraći. koja zbog toga stajanjem pocrni.

odnosno ne potiče iz hrane. glicin i metionin u obliku S―adenozilmetionina: Slika 6. Jedan deo ovog kreatina i kreatin―fosfata (oko 20%) se svakog dana pretvara u kreatinin.9 POREKLO KREATININA U MOKRAĆI U mokraći životinja pored veće količine ureje. tako da je njegovo izlučivanje takođe konstantno.5. izlučuje se i dosta kreatinina (u čoveka 1—3 g dnevno). koji je proporcionalan njenoj mišićnoj razvijenosti. Celokupna količina kreatina plus kreatin―fosfata jedne individue održava se na prilično konstantnom nivou. Dnevni gubitak kreatina se nadoknađuje sintezom u kojoj učestvuju tri aminokiseline: arginin. Mokraćni kreatinin je endogenog porekla.56 . iz koje bakterije crevne flore sintetišu amid nikotinske kiseline. 6.d) Triptofan Triptofan je esencijelna aminokiselina.Biosinteza kreatin―fosfata i nastajanje kreatinina .

a takve su i neke aminokiseline sa aromatičnim R-ostacima. označavaju se kao L-aminokiseline. metionin). Zbog karboksilne i aminogrupe što ih sadrže. leucin. Tako se glicin obično nalazi u regionima uvrtanja lanca gde polipeptidna kičma pravi oštre zaokrete. Na kraju postoje i jonizovane. a one s NH₂ grupom desno kao D-aminokiseline. aromatične ili heterociklične bočne nizove. Prema hemijskoj strukturi aminokiseline se dele na neutralne. koje imaju alifatične. Kako aminokiseline .i OHgrupe su hidrofilne i polarne ali nisu jonizovane. Aminokiseline koje sadrže SH. alanin. Kisele aminokiseline imaju dve COOH grupe. pozitivno i negativno naelektrisane aminokiseline. izoleucin. arginin i histidin. Osim glicina. U organizmu čoveka nalaze se α-aminokiseline. tj.i OH-. Enormna strukturna i funkcionalna složenost proteina proizilazi iz različitih kombinacija 20 proteinogenih aminokiselina koje se vezuju u polimere. Aminokiseline sa alifatičnim bočnim nizovima su nepolarne ili hidrofobne. cistin. prolin i fenilalanin) ili polaran (triptofan. Bazne aminokiseline imaju. Aminokiseline pokazuju sve hemijske reakcije karakteristične za obe funkcionalne grupe. tkivima i organima. aminokiseline su amfoterna jedinjenja. a ostatak R može biti nepolaran (glicin. mogu se ponašati i kao kiseline i kao baze. Glicin nema bočni lanac i može da se prilagođava konformacijama koje su sterno nedostupne za druge aminokiseline. serin. treonin. One aminokiseline čija se amino grupa nalazi levo od α-C atoma. valin. Neutralne aminokiseline imaju jednu COOH i jednu NH ₂ grupu. kao i dodatne NH ₂ i COOH grupe. kisele i bazne. Prema osobinama bočnih nizova mogu se razlikovati više grupa aminokiselina. To su asparaginska i glutaminska kiselina. osim α-NH₂ grupe. tirozin. koje sadrže još i SH. karboksilnu i amino-grupu.Ukratko: Aminokiseline su osnovna strukturna jedinica protina i čine više od 20% suve mase organskih molekula koji se nalaze u ćelijama. ostale amino kiseline mogu biti u dva izomerna oblika. Aminokiseline sadrže karboksilnu (COOH) grupu i amino grupu (-NH ₂). tj. Tu spadaju lizin. Konformaciono važne aminokiseline su glicin i prolin. samo one koje imaju –NH₂ grupu vezanu na C atomu uz karboksilnu grupu. cistein. još jednu baznu grupu.

OH. d) preći u druge aminokiseline. Neke aminokiseline čovek može sam sintetizovati. a takve su leucin.sadrže najmanje dve funkcionalne grupe koje mogu da se jonizuju. Ova pH-vrednost se naziva izoelektrična tačka (pI). U ovakvim slučajevima dipolarni joni nastaju ne u neutralnim. valin. odnosno metabolizma aminokiselina i metabolizma ugljenih hidrata i lipida. izoleucin. a iz ketokiseline koja je primila -NH ₂ nastaje aminokiselina. od kojih su neki (biogeni amini) vrlo važni za organizam. Od oslobođenog amonijaka nastaje ureja koja se urinom izlučuje iz organizma. tj. već u kiselim ili baznim sredinama. b) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje acetsirćetne kiseline. a neke mora unositi hranom (esencijalne). metionin. Pored -NH₂ i COOH-grupa u sastav nekih aminokiselina ulaze i druge funkcionalne grupe (imidazolova. g) stvaranje peptidne veze. Oksidativnom deaminacijom nastaju takođe iz aminokiselina ketokiseline. c) dekarboksilacija. a delimično i arginin. u neutralnim rastvorima većina aminokiselina se nalazi u obliku dipolarnog ili cviter (zwitter) jona. e) transaminacija. donor -NH₂ grupe. histidin i lizin. prelazi u odgovarajuću ketokiselinu. d) oksidativna dezaminacija. Kao akceptor aminogrupe obično služi 2oksoglutarna kiselina.ili SH-). Najvažnija osobina aminokiselina je stvaranje peptidne veze. c) poslužiti kao izvorni materijal za stvaranje glukoze. uz oslobađanje amonijaka. međusobnog vezivanja aminokiselina tzv. peptidnom vezom između karboksline grupe jedne aminokiseline i aminogrupe druge . treonin. Tokovi metabolizma aminokiselina omogućavaju da one nakon deaminacije mogu: a) oksidacijom preći konačno u CO₂ i H₂O i poslužiti kao izvor energije. b) acilovanje. Ključnu ulogu u metabolizmu aminokiselina imaju procesi transaminacije. iz aminokiselina nastaju odgovarajući amini. Zato za svaku aminokiselinu postoji određena pH-vrednost na kojoj se ova nalazi u rastvoru u obliku dipolarnog jona. triptofan i fenilalanin. f) stvaranje soli. Dekarboksilacijom koju katalizuju dekarboksilaze s piridoksal-fosfatom kao koenzimom. Transaminacija je reverzibilni proces i predstavlja vezu između metabolizma proteina. Delovanjem enzima aminotransferaza (transaminaza) prenosi se aminogrupa na ketokiselinu i pri tome aminokiselina. Najvažnije hemijske osobine aminokiselina su: a) esterifikacija. a time i glikogena ili masti.

Prema prostetičnoj grupi imaju proteidi i svoje nazive. elektrostatičke veze između slobodnih grupa (R). glukoproteini koji sadrže ugljene hidrate. te disulfidne veze. Proteinski lanci su nabrani i međusobno uvijeni (α-uvojnica. Primarna struktura označavala je sekvencu aminokiselina. osim svoje proteinske strukture. najrazličitijih. sekundarnoj i tercijalnoj strukturi. neproteinsku ili prostetičnu grupu. koji sadrže lipide.aminokiseline. sadrže i tzv. veoma važnih uloga. Nabiranjem ili uvijanjem lanaca nastaju razni oblici proteina koji mogu da se podele u: a) fibrilne (ili nitaste) i b) globularne. Jednostavni su izgrađeni samo od aminokiselina. a tercijalna izgradnju globularnih proteina. jer se kidaju -S-S. sekundarna je označavala raspored lanaca. Prema sastavu proteine delimo na jednostavne i složene proteine. Proteini su osnovni i najvažniji sastojci ćelije. Struktura proteina uslovljava i njihova fizičko-hemijska svojstva. recimo već zagrevanjem na 60 d0 70°C. miozin iz mišića i fibrinogen iz krvi). kolagen vezivnog tkiva. Kvatenarnom strukturom označava se agregacija više polipeptidnih lanaca u molekulu proteina. uvojnica. dok složeni. a heliksi su međusobno vezani prvenstveno vodonikovim.veze. tj. mioglobin i lizozom. Ranije se govorilo o primarnoj. najraznovrsnijih struktura i brojnih. U globularnim proteinima proteinski lanac je prvenstveno vezan disulfidnim vezama i na određeni način zavrnut. Peptidi s više od 6 i manje od 50 aminokiselina nazivaju se polipeptidi. hemoproteini koji sadrže hem kao prostetičnu grupu. α-heliks). Prostorni raspored lanca aminokiselina naziva se lančana konformacija. Proteini se lako denaturišu. Takvi su npr. među kojima prevladavaju jonske. hemoglobin. Ako se peptid sastoji od dve aminokiseline zove se dipetid. elastin iz tetiva. Raznim fizičkim i hemijskim metodama proteini se mogu frakcionisati i to: a) frakcionisanje taloženjem sa solima ili rastvorima (temelji se na razlikama u rastvorljivosti pojedinih vrsta proteina u prisustvu jona ili dehidrirajućih rastvora kakvi su . Proteini su sastavljeni od aminokiselinskog niza karakterističnog za svaki protein. od tri tripeptid itd. lipoproteini. Na taj način nastaju peptidi. Fibrilarnu strukturu u kojoj su α-heliksi međusobno isprepleteni poput konopca poseduju nerastvorljivi skleroproteini ( to su keratin iz kose i noktiju. U živim bićima proteini su najbrojnija jedinjenja. npr. svaki protein ima određeni redosled ili sekvencu aminokiselina. ali takođe i kovalentnim vezama.

c) hromatografijom ( temelji se na razlikama u veličini. c) regulisanju metabolizma ( regulatorni proteini . gde ih razgrađuju nekoliko proteolitičkih enzima (proteaze). Proteini su osnovni sastojci živih bića i u njima igraju najraznovrsnije i značajne uloge. alkohol ili etar). U tkivnim ćelijama nalaze se u lizozomima proteolitički enzimi koji razgrađuju proteine do aminokiselina. hormoni i receptori . Proteini na razne načine učestvuju u: a) održavanju homeostaze (od naročitog značaja su transportni proteini). odnosno ureje koja je konačni proizvod metabolizma proteina. b) elektroforezom ( temelji se na razlikama u električnom naboju pojedinih proteinskih frakcija). Razgradnja se nastavlja u tankom crevu delovanjem tripsina i himotripsina. koje se (zajedno sa aminokiselinama iz hrane koje nisu bile korišćene za biosintezu proteina) metaboliziraju dalje do amonijaka. Stvaranje određenog proteina. tiroidna žlezda i estrogeni stimulišu razgradnju mišićnih proteina. a nastali peptidi razgrađuju se dalje delovanjem karboksipeptidaza. . Nadbubrežna žlezda. Proteini se unose u organizam hranom. obliku. Tada se u jetri stvara više proteina. Oslobođene aminokiseline resorbuju se iz intestinalnog trakta i prelaze krvotokom u jetru i ostala tkiva.enzimi. Na njih tu deluje pepsin. naboju i rastvorljivosti).učestvuju u održanju i kontroli svih životnih procesa). čijom razgradnjom nastaje više ureje. Promenu oblika ćelija nekih tkiva obezbeđuju kontraktilni proteini.natrijum sulfat i sulfit. insulin i androgeni koji stimulišu sintezu proteina u mišićima. Želudac je mesto početka razgradnje proteina. aminopeptidaza i konačno dipeptidaza do aminokiselina. Obrnuto deluju hormon rasta. magnezijum i amonijum sulfat . tj. sekvenca aminokiselina u polipeptidnom lancu određena je genima. b) odbrani živih sistema od raznih uticaja ( imunoglobulini i faktori koagulacije). Razgradnja ćelijskih proteina je enzimski proces. To se isto događa i kod malignih bolesti. gde se iz njih sintetizuju specifični peptidi i proteini pojedinih organa i tkiva. Regulacija metabolizma proteina je nervna i hormonska. Tako su oni strukturne komponente ćelije. pa u jetru dolazi krvotokom više aminokiselina. d) ultracentrifugiranjem ( temelji se na razlikama u relativnoj molekularnoj masi i obliku molekula proteina). kada dolazi do kaheksije. Svaki od navedenih enzima deluje samo na određene peptidne veze.

Proteinski deo hemoglobina. hemoglobin itd. npr. e) pojedini proteini imaju specifične funkcije. vitamini. globuline i fibrinogen. Promene koncentacije proteinskih frakcija u raznim bolestima treba posmatrati povezano. Oni su složeni proteini čija je prostetična grupa porfirinski prsten s inkorporiranim gvožđem. komplement. c) deluju kao puferi. . Plazma sadrži albumine. gubitku proteina iz organizma. neki hormoni. enzimi koji kataliziraju vezivanje kiseonika sa vodonikom iz metaboličkih supstrata te enzimi katalaze i peroksidaze. dok serum ne sadrži fibrinogen. zbog čega su važni za održavanje acidobazne ravnoteže. Albumin i fibrinogen stvaraju se isključivo u jetri. Povećanje koncentracije ukupnih proteina (hiperproteinemija) javlja se prilikom dehidratacije. Koncentracija ukupnih proteina može biti i normalna. paraproteinemije i mijeloma. a ponekad i kod ciroze jetre. b) utiču na koloidno-osmotski pritisak i time raspodelu vode između vaskularnog i međućelijskog prostora (pre svih albumini). inhibitori enzima. hroničnih upala i autoimunih bolesti (reumatoidni ili eritematozni lupus). oligoelementi i elektroliti u cirkulaciji vežu na pojedine proteine (albumin. smanjenoj sintezi proteina ili pojačanom katabolizmu proteina. enzimi. 2) iz sukcinata i koenzima A (CoA) uz guanozin-trifosfat i enzim sukcinil-CoAsintetazu. koji prenosi kiseonik iz pluća do tkiva. hormoni. jer se razni lekovi. u hipertireozi ili dijabetesu melitusu. mioglobin.i β-globulini). citohromi i citohromoksidaza. a da koncentracija pojedinih frakcija bude promenjena.). Ti se proteini sintetizuju u telu iz aminokiselina. U njih se ubrajaju hemoglobin. transferin i dr. dok se veći deo globulina (γglobulini) stvara u plazma-ćelijama i ćelijama RES-a. faktori koagulacije.U krvnoj plazmi proteini imaju razne funkcije: a) imaju zaštitnu ulogu od infekcija. Aktivirana jantarna kiselina (sukcinil CoA) potrebna za ovu sintezu može nastati na više načina: 1) iz ciklusa trikarbonskih kiselina od α-ketoglutarata ili trasaminacijom iz glutamina. d) imaju transportnu funkciju. koji se nalazi u mišićima i može takođe vezati kiseonik i tako ga povremeno spremati u mišićima. Posebnu grupu proteina čine hemoproteini. Sinteza hema započinje reakcijom između sukcinil-koenzima A i glicina. npr. Smanjenje koncentracije proteina (hipoproteinemija) javlja se pri prekomernoj hidrataciji. sarkoma. gde se stvara i manji deo globulina (α. 3) iz acetoacetil-CoA i sukcinata delovanjem enzima sukcinil-CoA-transferaza ili 4) iz valina i izoleucina preko propionil-CoA i metil-malonil-CoA.

na određivanje porfobilinogena i d-aminolevulinske kiseline. Laboratorijsko ispitivanje poremećaja metabolizma porfirina započinje kvalitativnim testovima na porfirine i porfobilinogen. odvija se u eritroblastima. porfinurije i porfinemije. sintetiše se u ćelijskim ribozomima i zavisi od sekvence nukleotida hromozomske DNA. U kliničkim poremećajima biosinteze hema dolazi do porfirija. nizom reakcija. Porfirije su nasledne bolesti. eritropoetske i hepatične porfirije. Razlikuju se dva tipa. ali se taj proces produžava sve do stadijuma retikulocita. Biosinteza hemoglobina. Ako su nalazi pozitivni analiza se proširuje na kvantitativno određivanje i diferenciranje uroporfirina i koproporfirina.globin. .

.

NUKLEINSKE KISELINE .

Njihov redosled u DNK predstavlja molekulski mehanizam u kome se ostavlja genetska informacija. na Hidrolizom nukleinskih kiselina.7. Nukleoproteini. na primer: ćelije sperme. Mononukleotidi imaju i druge uloge u ćeliji (npr. koje imaju veliko jedro u poređenju sa citoplazmom. nukleinske kiseline se sastoje iz velikog broja nukleotida odnosno od polinukleotida. Naročito ih ima mnogo u ćelijama. pankreasa. a vezana je za nukleinsku kiselinu vezom tipa soli. timusa. nalaze se u jedrima svih ćelija životinja. . bilo dejstvom enzima (polinukleotidaza) ili sa N-rastvorom NaOH. Nukleotidi su. koja se prenosi i replikuje iz generacije u generaciju jedne vrste i individue.1 UVOD Nukleoproteini su složene belančevine. kao koenzimi transferaza) naročito u njenom energetskom metabolizmu i u reakcijama prenosa grupa (koenzimi transferaza). nalaze se i izvan nukleusa i to delom vezani za strukturu ribozoma. dobijaju se prostija jedinjenja nukleotidi. Slično kao što se belančevine sastoje iz velikog broja aminokiselina. Dejstvom razblaženih kiselina razlažu se nukleoproteini belančevinu (protamin ili histon) i nukleinsku kiselinu. Proteinska komponenta većine nukleoproteina je baznog karaktera (protamin ili histon). dakle osnovne jedinice iz kojih su sastavljene ribonukleinske (RNK) i dezoksiribonukleinske (DNK) kiseline. Nukleoproteini čija je prostetična grupa dezoksiribonukleinska kiselina. bilja i mikroorganizama. slezine i drugih zlezda. a u citoplazmi ima i slobodnih ribonukleinskih kiselina. koje imaju za prostetičnu grupu neku nukleinsku kiselinu. čija je prostetična grupa ribonukleinska kiselina.

bitan za prenošenje naslednih osobina. nukleinske kiseline se dele na: a. One se skraćeno obeležavaju RNK. Ribonukleinske kiseline učestvuju u sintezi proteina. koje se sastoji od kondenzovanog . Obe se nalaze u furanoidnom obliku: Prema vrsti šećera koji se nalazi u nukleotidima.2 HEMIJSKI SASTAV NUKLEOTIDA Nukleotidi se sastoje od po jednog molekula baze. U sastav nukleotida ulaze dve pentoze: D-RIBOZA i D-2DEZOKSIRIBOZA. kiseline (DNK) sadrže D-2- Ova hemijska podela se slaže i sa njihovom različitom biološkom funkcijom. Posle blage hidrolize. a dezoksiribonukleinske kiseline su genetski materijal. Pirimidinske baze su derivati pirimidina. koje sadrže D-ribozu. dezoksiribonukleinske dezoksiribozu. b.7. šećera i fosforne kiseline. Dezoksiriboza daje boju s redukovanim fuksinom. koji su međusobno povezani na sledeći način: Otcepljenjem fosforne kiseline nukleotid prelazi u nukleozid. a riboza ne daje. ribonukleinske kiseline se različito ponašaju od dezoksi-ribonukleinskih kiselina prema redukovanom fuksinu. Purinske baze su derivati purina. heterocikličnog jedinjenja sa dva atoma azota u šestočlanom prstenu. Ovo je poznata Feulgen-ova proba na dezoksiribonukleinske kiseline. takode heterocikličnog jedinjenja. U nukleotidima se nalaze pirimidinske i purinske baze. ribonukleinske kiseline.

Pored ovih baza.1776. koju je izolovao Schede . a timina u dezoksiribonukleinskim kiselinama. U nukleotidima se obično nalaze tri pirimidinske baze: uracil (2.pirimidinskog i imidazolovog prstena. Radi lakše orijentacije o prirodi derivata. timin (5-metiluracil ili 2. a ima je u malim količinama i u čovečijoj krvi.4dioksipiri-midin). T-timin i C-citozin. god. . Od purinskih baza u sastav nukleinskih kiselina ulaze samo aminopurini: Adenin (6-aminopurin) i Gvanin (2-amino-6-oksipurin). Uracila ima uglavnom u ribonukleinskim. Nalazi se u mokraći. koji se obeležavaju sa A •odnosno G. Najduže poznat derivati purina je mokraćna kiselina. One se označavaju velikim slovima: U-uracil.4-dioksi-5-metilpirimidin) i citozin (2-oksi-4-amino-pirimidin). pojedini atomi u pirimidinskom i purinskom prstenu obeleženi su brojevima. ređe se nalaze i : 5-metilcitozin i 5-hidroksi-metil citozin.

prema tome ciklični amidi nastali gubljenjem molekula vode i zatvaranjem prstena. U nukleotidima su derivati pirimidina sekundarni amini. a purinski je planaran sa malim ispupčenjima (naborima). šećerna repa i dr. Citozin. kao i purini. Purinske i pirimidinske baze imaju vrlo slične hemijske osobine. U nekim nukleotidima se mogu naći i 2-metiladenin i 1-metilgvanin. Nalazi se uglavnom vezan u nukleinskim kiselinama. reptilija i amfibija. Purinske i pirimidinske baze imaju — NH—CO— grupu i reaguju u više tautomernih oblika. I on se uglavnom nalazi vezan u nukleinskim kiselinama. Oni su laktamskog karaktera. koji se nalaze u ravnoteži.). U nukleotidima se pojavljuju samo oni tautomerni oblici koji imaju vodonik (NH) na položaju 3.) iz pankreasa. Slobodan se nalazi u krljuštima riba. pirimidinskog odnosno na polozaju 9. čiji sjaj potiče od kristalnog gvanina.Adenin je izolovao Kossel (1885. . odakle mu dolazi i ime. uracil i timin su. Gvanin je izolovan iz »guane« (ekskremenata ptica). jer imaju na položaju 2. purinskog prstena. Slobodan adenin može se naći u nekim biljkama (čaj. god. kiseonikov atom. Pirimidinski prsten je planarne strukture.

7-dimetilksantin) i Teofilin (1. tako i nukleinskih kiselina. U kafi. Kod čoveka i antropoidnih majmuna mokraćna kiselina je krajnji proizvod metabolizma purinskih baza. Ova njihova osobina se koristi za dokazivanje i kvantitativnu analizu kako slobodnih baza. čaju.6.7-tri metilksantin). .8-trioksi-purin).Kod pH oko 7 preovlađuje uvek »laktam« oblik.3-dimetilksantin). Teobromin (3. ksantin (2.3. Tokom metaboličkog razlaganja prelaze amino purini u oksipurine: Hipoksantin (6-oksipurin). Kod ostalih sisara razlaganje ide dalje dejstvom enzima urikaze do alantoina. nukleozida i nukleotida.6-dioksipurin) i mokraćnu kiselinu (2. Sve purinske i pirimidinske baze nukleinskih kiselina jako absorbuju ultravioletnu svetlost u području 260—280 nm. kakau nalaze se metilovani derivati purina: Kofein (1.

Evo imena najpoznatijih nukleozida: Baza Nukleozid Baza Nukleozid . Pirimidinski derivati imaju nastavak -idin. — Pod imenom nukleozid podrazumeva se jedinjenje. jer nastaju sjedinjavanjem baze i šećera izdvajanjem jednog molekula vode: Nukleozidi su N-glikozidi u kojima je prvi C-atom šećera β-glikozidno vezan za azotov atom pirimidinskog prstena na položaju 3. onda na položaju 9 purinskog prstena. U nukleozidima i nukleotidima ugljenikovi atomi šećera obeleženi su brojevima od 1' do 5'. Nukleozidi spadaju u glikozide. a purinski -ozin. a kada nukleozid ima purinsku bazu.Nukleozidi. koja se nalazi u njihovom molekulu. Imena nukleozida se grade prema imenu baze. koje se sastoji od neke baze i šećera.

produkti hidrolize su slobodne baze i pentoze.Citozin Uracil Timin Citidin Uridin Timidin Adenin Gvanin Hipoksantin Adenozin Gvanozin Inozin Imena dezoksiribonukleozida imaju prefiks -dezoksi: 2'-dezoksicitidin. koja se nalazi u hidrolizatu. da razdvoje hromatografskim metodama. Kao i svi glikozidi oni su relativno stabilni u baznoj sredini i lako se hidrolizuju u prisustvu kiselina. 2'-dezoksiuridin itd. Specifični enzimi (nukleozidaze) ubrzavaju hidrolitičko razlaganje nukleozida. Nukleozidi se bolje rastvaraju u vodi nego same baze. Pirimidinski i purinski nukleozidi mogu se iz smese. .

Oni se dobijaju parcijalnom hidrolizom nukleinskih kiselina dejstvom enzimanukleaza. U dezoksiribo-nukleotidima fosforna kiselina može da esterifikuje hidroksilnu grupu na položaju 3' ili 5' dezoksiriboze. a kod ribonukleotida na položaju 2'. koja je estarski vezana za jednu od alkoholnih grupa šećera. — Nukleotidi sadrže pored baze i šećera i fosfornu kiselinu. a oni koji imaju 2-dezoksiribozu nazivaju se dezoksi-ribonukleotidi.Nukleotidi. slobodni ćelijski nukleotidi imaju . U ćeliji ima slobodnih nukleotida u znatnim količinama. Nukleotidi koji sadrže D-ribozu zovu se ribonukleoti di. Međutim. 3' ili 5' riboze.

Poznati su. Imena nukleotida grade se na dva načina kako je prikazano u tabeli (7. Guanozin-5'monofosfat(GMP) ili Guanilna kis.1 Baza Citozin Uracil Timin Ribonukleotid Citidin-moncfosfat (CMP) Citidilna kiselina Uridin-monofosfat (UMP) Uridilna kiselina Timidin-monofosfat (TMP) Timidilna kiselina Adenozin-5'monofosfat(AMP) ili Adenilna kis. takođe. Inozin-5'-monofosfat(IMP) ili Inozinska kis.opšta formula ribonukleotid 5-monofosfata i ciklične adenilne kiseline (C-AMP) Na donjoj slici je data opšta formula nukleozid 5'-monofosfata i cikličnog adenozin-monofosfata (ciklične adenilne kiseline). i ciklični monofosfatni estri adenozina.ostatak fosforne kiseline na položaju 5' i riboze i dezoksiriboze. .1 .1) Tabela 7. Dezoksiribonukleotid Dezoksi-citidin monofosfat (d-CMP) Dezoksi-uridin monofosfat (d-UMP) Dezoksi-timidin monofosfat (d-TMP) Dezoksi-adenozin-5'monofosfat (d-AMP) Dezoksi-guanozin-5'monofosfat (d-GMP) Dezoksi-inozin-5'monofosfat (d-IMP) Adenin Guanin Hipoksantin Slika 7.

Mnogi nukleozid difosfati i trifosfati igraju ulogu koenzima u reakcijama gde se prenose pojedine grupe i celi molekuli sa jednog jedinjenja na drugo. 2+ odnosno nalaze se u obliku MgNTP (npr. . U njima je drugi i treći ostatak fosforne kiseline vezan visoko energetskiom vezom. O ovim jedinjenjima biće kasnije govora. koja u obliku uridin-difosfat-glukoze prenosi kod sinteze glikogena.2). Tako uridin-trifosfat aktiviše molekule glukoze. Najvažniji su adenozin-difosfat (ADP) i adenozin--trifosfat (ATP). Ostaci fosforne kiseline u ovim jedinjenjima se obeležavaju simbolima α. Prelaz ATPa u ADP je reverzibilan.Mononukleotidi su jake kiseline. jer sadrže fosfornu kiselinu. 7. I u ovim jedinjenjima ostaci fosforne kiseline disosuju i daju tri i četiri protona u rastvor. MgATP). koja daje protone u rastvoru (pK''~ 1. Naročito je važan sistem ATP-ADP. Visokoenergetske veze obeležavaju se znakom ~. β i γ. Iz istog razloga oni grade komplekse sa dvovalentnim katjonima Ca 2+ i Mg. kao jedini prenosilac hemijske energije.3 NUKLEOZID 5'-DlFOSFATI (NDP) i 5'-TRIFOSFATI (NTP) Svi poznati ribonukleozidi i 2'-dezoksiribonukleozidi nalaze se slobodni u ćeliji u obliku 5'-difosfata i 5'-trifosfata.0—6. Nukleozid 5’-difosfati i trifosfati igraju važnu ulogu u intermedijernom metabolizmu. Kod fiziološkog pH slobodni nukleotidi se nalaze u obliku: R—O—PO32gde R predstavlja nukleozidni ostatak.

Ispitivanjem sa jedinjenjima obeleženim radioaktivnim elementima (C14 i N15) ustanovljeno je. asparaginske kiseline. da pojedini atomi u purinskom prstenu potiču od: glicina.4 BIOLOŠKA SINTEZA NUKLEOTIDA Purinske i pirimidinske baze i odgovarajući nukleotidi nastaju u organizmu od prostih jedinjenja. Pored pirimidinskih i purinskih nukleotida poznati su i takvi.Slično je citidin-difosfat holin prenosilac holina u biosintezi lecitina.i dezok-siribo-nukleinskih kiselina (RNK i DNK). . 7. glutamina i ugljendioksida. flavin-mononukleotid ima za bazu vitamin B2. Svi koenzimi su nukleotidnog karaktera i o njima će biti opširno govora u poglavlju o koenzimima. Ne treba da se zaboravi da su NTP polazni materijal za sintezu ribo. Tako nikotinamid mononukleotid ima za bazu amid nikotinske kiseline (vitamin-PP). U toku sinteze nukleozid 5'-trifosfati gube pirofosfatnu grupu (krajnje dve fosforne kiseline) i u obliku nukleozid 5'-mono-fosfata ugrađuju se u lanac RNK i DNK. aktivne mravlje kiseline. koji sadrže kao bazu jedan od vitamina B grupe.

Slika 7. Od nje nastaju i adenozin-5'fosfat i guanozin-5'-fosfat. koja se nalazi slobodna u mišićima. Prvi proizvod sinteze je inozinska kiselina. Energija za ovu sintezu dobija se od adenozintrifosfata.2 . Nastajanje adenilne i guanilne kiseline od inozinske kiseline .Poreklo pojedinih atoma u purinskom prstenu Sinteza purinskih nukleotida polazi od riboze-5'-fosfata na koji se postepeno nadograđuje purinski prsten.

Vezivanjem orotske kiseline sa ribozilpirofosfatom nastaje njen nukleotid. Jedan od najvažnijih proizvoda ove sinteze je orotska kiselina. Molekulska težina polinukleotidnih lanaca u dezoksiribonukleinskim kiselinama dostiže vrednost od preko 100 miliona. Pojedini nukleotidi u lancu DNK spojeni su preko fosforne kiseline. . koji dekarboksilacijom prelazi u uridin-5'-fosfat. 7. Fosforna kiselina jednog nukleotida estarski je vezàna sa 3'-alkoholnom grupom dezoksiriboze drugog nukleotida. Svi ostali pirimidinski nukleotidi nastaju od uridin-5'-trifosfata.Pirimidinske baze nastaju od asparaginske kiseline i karbamil-fosfata.5 STRUKTURA DEZOKSIRIBONUKLEINSKIH KISELINA Dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) sastoje se od velikog broja mononukleotida povezanih u obliku dugačkog lanca.

3 27. od pirimidinskih citozin i timin.1 30. da redosled baza u dezoksiribonukleinskim kiselinama (primarna struktura) određuje koja se genetska informacija prenosi. Koliko ima adenina.4 Dezoksiribonukleinske kiseline životinjskog porekla sadrže više adenina i timina nego guanina i citozina. .4 19. međutim.9 22. Sigurno je.Dezoksiribonukleinske kiseline sadrže od purinskih baza: adenin i gvanin. a gvanina imaju koliko i citozina. Prisustvo timina je karakteristično za DNK. Do danas nisu pronađene metode koje bi omogućile da se odredi redosled (sekvenca) baza u DNK i zbog toga se danas ne zna mnogo o njihovoj primarnoj strukturi. SADRŽAJ BAZA U DNK RAZLIČITOG POREKLA Adenina Gvanina Citozina Timina sadržaj u % DNK iz čovečije jetre DNK iz žita DNK iz Sarcina lutea 30.7 37.1 19. Pojedine dezoksiribonukleinske kiseline razlikuju se po sadržaju baza i njihovom redosledu. toliko ima i timina.3 13.8 37.3 27.5 22. dok je kod bakterija odnos obrnut. Analizom DNK različitog porekla nađeno je da one sadrže jednake količine purinskih i pirimidinskih baza. a uracila za RNK (ribonukleinske kiseline).1 17.

Isto tako gvanin i citozin povezuju dve spirale preko svojih vodoničnih veza. molekuli mogu se videti pod elektronskim mikroskopom kao dugačke niti. G-gvanin.4 . Znači da svakom adeninu jedne spirale odgovara timin u drugoj.Sparivanje baza (timin-adenin i citozin-gvanin) vodoničnim vezama Zbog sparivanja baza preko vodoničnih veza svaka spirala je kopija druge. a svakom gvaninu citozin.3 .Slika 7. a gvanina koliko i citozina. T-timin. Adenin iz jedne spirale gradi vodoničnu vezu sa timinom druge i obrnuto. Na primer neka bude redosled: I spirale A–G–T–G–A–A–G–T–C–G–G–C onda je redosled u II spirali: T–C–A–C–T–T–C–A–G–C–C–G (A-adenin. Ovo objašnjava zašto DNK sadrže iste količine adenina i timina. koje nastaju između baza jedne i druge spirale.Dezoksiribonukleinska kiselina (deo lanca) Molekulska težina DNK je vrlo velika i iznosi preko 100 miliona. Slika 7. Građene su u obliku dvostrukih spirala. Spirale DNK su međusobno povezane vodoničnim vezama. odnosno redosled baza jedne spirale je komplementaran redosledu druge. Tako velike čestice tj.i C-citozin) .

Ovu sintezu možemo da predstavimo hemijski: enzim → Komplementarna DNK+4 n pirofosfata . a drugog ne. tamo gde je u lancu polazne bio adenin u novoj je bio timin i obrnuto.5 . Slika 7.Na slici 7. koje se međusobno povezuju vodoničnim vezama i tako daju kompaktnost molekula DNK. Naime. Za sintezu DNK je bilo takođe potrebno prisustvo »starter« (polazne) DNK.5 je šematski predstavljena dvostruka spirala DNK — dezoksiribonukleinske kisline. u novoj je bio citozin i obrnuto. 5-D-dezoksiriboza. Redosled baza u novonastaloj DNK bio je komplemen-taran početnoj DNK. a ostatak fosforne kiseline tačkom. koji je izolovao iz ekstrakta Escherichia coli. ostatak D-dezoksiriboze je predstavljen znakom š. Isto tako tamo gde je bio gvanin u polaznoj.Dvostruka spirala DNK po Watson-u i Crick-u. Iz lanca obe spirale vire baze. dGTP. dTTP i dCTP) pod dejstvom enzima DNK— polimeraze. Baze jednog lanca su šrafirane. koja je služila kao model (matrica) novonastaloj DNK. Postatak fosforne Prvu sintezu DNK »in vitro« uspeo je da izvede Kornberg 1956 godine iz dezoksiribonukleotid-trifosfata (dATP.

da te dva odvojena lanca ponovo spiralizuju. citozin ili uracil. Interesantno je spomenuti da se pažljivim hlađenjem takvog rastvora DNK može postići. koji ima isti redosled baza kao što je bio u lancu od koga se odvojio. transferne ili prenosilačke. fosfornu kiselinu i jednu bazu: adenin. svaki odvojeni lanac DNK »majke« dobija novi lanac. Pošto se adenin sparuje sa timinom. U ćeliji se nalaze slobodni dezoksi-nukleotidtrifosfati. Prilikom identičnog udvajanja (tj. a citozin sa gvaninom. ribonukleinske kiseline (t-RNK).Poznato je da je najvažnija karakteristika naslednih faktora ili gena identično udvajanje. jetre. Dejstvom enzima polimeraza dolazi do sparivanja slobodnih nukleotida sa nukleotidima odvijenih lanaca DNK »majke«. koje imaju veliku molekulsku težinu i niskomolekularne. kao što su ćelije koštane srži. menja ugao skretanja polarizovane ravni i dr. Ima ih vrlo mnogo u ćelijama u kojima se vrši sinteza proteina. to je posle Kornberg-ovog otkrića i na osnovu Watson-Crick-ovog modela molekula DNK identično udvajanje gena dobilo svoje biohemijsko objašnjenje. gvanin.6 RIBONUKLEINSKE KISELINE I SINTEZA PROTEINA Ribonukleinske kiseline (RNK) su po svojoj strukturi vrlo slične DNK. tako da se ne može sa sigurnošću reći da se sastoje od dvostruko spiralizovanih lanaca nukleotida. čija se količina dvostruko povećava pre mitoze ćelije. RNK učestvuju u sintezi proteina. smanjuje se viskozitet. pankreasa i dr. pre deobe ćelije) dolazi do odvijanja spirale DNK »majke« i dva lanca se odvajaju. Pošto je svaki gen izgrađan od samo njemu specifične DNK ili je segment molekula DNK specifične strukture. Na taj način nastaju od jednog molekula DNK dva nova potpuno identična molekula DNK. Slično kao što se proteini denaturišu zagrevanjem i DNK su osetljive na povišenje temperature. Pri zagrevanju se menjaju i fizičke osobine DNK. Prema biološkoj funkciji poznate su tri vrste RNK: ribozomske (rRNK) i informacione (m-RNK). Zbog te njihove sposobnosti prenose se kroz hiljade generacija karakteristične osobine jedne vrste. . 7. Izgled njihovih molekula nije tako dobro ispitan kao molekula DNK. Sastoje se od velikog broja nukleotida koji sadrže D-ribozu. Zagrevanjem DNK u rastvoru soli na 70°— 80° dolazi do cepanja vodoničnih veza između spirala i one se odvajaju. U RNK se nikada ne nalazi timin.

One se sintetišu u jedru na taj način što se dvostruka spirla jedne od DNK odvije na mestu. koje se sastoje najvećim delom od r-RNK. . nalaze se u ribozomima. kojih ima u jedru. Oni pod određenim uslovima (različite koncentracije Mg++ jona) reverzibilno prelaze u čestice molekulske težine 550 000 i čestice M. Redosled baza u m-RNK je kopija odgovarajućih gena ili segmenat molekula DNK specifične strukture. Slobodni nukleotidi. To su submikroskopske čestice ergastoplazme. Na taj način nastaje RNK čiji je redosled baza komplementaran redosledu baza na tom mestu DNK. = 1 100 000. Informacione (»messenger« = glasnik) m-RNK imaju molekulsku težinu od 100 000 do 1 miliona. proteina i male količine niskomolekulskih jedinjenja. kao što im samo ime kaže. Molekulska težina normalnih ribozoma iznosi oko 3 miliona.T. se po principu sparivanja baza vezuju na odvijenoj spirali DNK. Nalaze se u jedru (nukleusu) i u citoplazmi labilno vzane za ribozome.Ribozomske r-RNK. koje se mogu izolovati na ultracentrifugi kao 30 S odnos-no 50 S čestice. koje odgovara genu.

. G-gvanin i C-citozin). Nastala m-RNK odlazi iz jedra u citoplazmu.Shematski predstavljeno udvajanje (replikacija) DNK na odvijenim lancima DNK »majke« (P-ostatak fosforile kiseline D-dezoksiriboze. U poslednjih dvadesetak godina je eksperimentalno dokazano da redosled baza u m-RNK određuje koje će se aminokiseline međusobno povezati. T-timin.6 .Slika 7. gde služi kao radna kopija za sintezu proteina. A-adenin.

Matthaei.7 . »pufì«) prema kojem se sintetišu m-RNK (Weiss i Hurwitz 1960). koje su se sastojale od desetak istih nukleotida.151 Slika 7.8 . Jedna tako sintetizovana RNK sadržavala je 12 molekula uridin-monofosfata (uracil-riboza-fosforna kiselina: U—R—P).Deo molekula ribonukleinskek kiseline Slika 7. Tako su Nierenberg. i po kom redosledu. m-RNK diriguje sintezu proteina. drugim rečima. i Ochoa prvi uspeli da in vitro sintetišu proste RNK.Odvijanje spirale DNK i nastajanje mesta (engl. Njena uprošćena napisana formula je: .

Iz donje tabele proizlazi da pojedinim aminokiselinama odgovara po nekoliko tripleta baza. Na ovaj način su pokazali da triplet baza: uracil-uracil-uracil u m-RNK diriguje ugrađivanje aminokiseline fenilalanina u peptidni lanac. A-adenin.Stavljajući ovu RNK u smešu aminokiselina i u prisustvu odgovarajućih enzima. U tabeli znači: U-uracil. Pošto su m-RNK kopije gena. koji su izneti u sledećoj tabeli. Svaki redosled od po tri baze u m-RNK određuje kojim će se redom ugrađivati određene aminokiseline u proteinima. Tripleti baza u mRNK se nazivaju »code« (»sifre«). C-citozin. to je sinteza proteina genetski dirigovana. »POZNATE ŠIFRE« (tripleti baza) u m-RNK Ova istraživanja su objasnila na koji način živi organizmi sintetišu proteine uvek istog sastava. Sličnim ispitivanjima su otkriveni tripleti baza i drugih aminokiselina. jer teku pod dejstvom bioloških katalizatora-enzima. G-gvanin. Isto tako su i svi hemijski procesi u živoj materiji genetski dirigovani. koji su proteinskog . Svaka m-RNK diriguje sintezu njoj odgovarajućeg proteina. dokazali su da je posle izvesnog vremena nastao sledeći tetrapeptid: fenilalanil-fenilanil-fenilalanil-fenilalanin.

9 . To je način da se hemijski aktivišu i postanu reaktivne.9. 7.karaktera.Odnos između DNK. Aminokiselina–adenilat–enzim+t-RNK→aminokiselina–tRNK+AMP+ enzim. Kao što im samo ime kaže one prenose aminokiseline do m-RNK. aminokiseline se prvo obogaćuju energijom ili kako se to obično kaže dovode se na viši energetski nivo. tako i kod sinteze proteina. RNK i sinteze proteina Prenosilačke (transferne) ribonukleinske kiseline (t-RNK) se nalaze rastvorene u citoplazmi. Slobodne aminokiseline. koje se odigravaju u živoj materiji. 2. Kao i kod svih sinteza. koje se nalaze u citoplazmi.000 do 30 000. koji takođe učestvuje u reakciji: 1. Siika 7. pri čemu aminokiselina prelazi na t-RNK. gradeći s njima intermedijerna jedinjenja. Tako nastali aktivni kompleks aminokiselina-adenilat-enzim reaguje sa odgo-varajućom t-RNK. . Prenošenje aminokiselina se odvija u više stepena. Aminokiselina+ATP+enzim→aminokiselina–adenilat– enzim+pirofosfat. Energiju za ovu aktivaciju daje adenozin-trifosfat (ATP). postaju aktivne vezivanjem za aktivirajući enzim. Povezanost između DNK i RNK u sintezi proteina prikazana je na sl. Njihova molekulska težina je relativno mala i kreće se od 20.

Nastali dipeptid ostaje na većoj ribozomalnoj čestici. a njena t-RNK se oslobađa. koja sadrži triplet baza komplementaran tripletu za tu aminokiselinu na mRNK. pri čemu nastaje peptidna veza sa prvom amino kiselinom. prenosni enzimi. Na sl. Jedino takav triplet može da se spari sa »code« (šifrom) za tu aminokiselinu na m-RNK. Energiju za kretanje ribozoma po lančastom molekulu m-RNK daje gvanozin-trifosfat. Na primer: t-RNK koja prenosi aminokiselinu fenilalanin sadrži triplet adenin-adenin-adenin. Na molekul m-RNK vezuju se ribozomi. Ona prelazi na veću ribozomalnu česticu (50 S). Energiju za prenošenje daje gvanozin trifosfat (GTP) tako da se za prenošenje svakog ekvivalenta aminokiseline troši ekvivalenat gvanozin-trifosfata.10 šematski je prikazano nastajanje peptidnog lanca iz kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozomu.Za svaku aminokiselinu postoji njoj specifičan aktivirajući enzim. To su agregati od tri do deset ribozoma vezanih za lančasti molekul m-RNK. koji se nalaze u citoplazmi. Sada se na manju česticu (30S) vezuje sledeći kompleks aminokiseline-t-RNK. Sinteza proteina iz kompleksa aminokiselina-t-RNK odvija se na polizomima (=ergozomi). . osnovne konture sinteze su eksperimentalno dokazane. 7. koji se sastoje od čestica veličine 50S i 30S. koja glasi uracil-uracil-uracil. Postupak se tako ponavlja i nastaju tetra. počinjanje i završavanje peptidnog lanca. Isto tako svakoj aminokiselini odgovara bar jedna t-RNK. I ona prelazi na veću česticu gradeći sa prethodno nastalim dipeptidom tripeptid. Na veću česticu se vezuje kompleks amino kiseline-t-RNK sa kojom počinje peptidni lanac. Prenošenje kompleksa aminokiselina-t-RNK na ribozome katalizuju tzv. Na manju ribozomalnu česticu se vezuje kompleks sledeće aminokiseline peptidnog lanca. Peptidni lanac ostaje vezan za veću ribozomalnu česticu. koji odgovara tripletu baza na m-RNK. Mada mnoge činjenice o toku sinteze proteina nisu objašnjene kao npr. zatim da jedna ista mRNK može da služi kao matrica vise peptidnih lanaca itd. koji katali-zuje obe reakcije: aktivaciju i vezivanje aminokiseline za tRNK. koja se pri ugrađivanju svake nove amino kiseline pomera za tri baze na m-RNK. penta odnosno polipeptid.

naime. viših biljaka ili životinja. . Polipeptidna-t-RNK.Slika 7.10 .Shema ugrađivanja aktivisanih aminokiselina-t-RNK u peptidni lanac na česticama ribozoma. a za manju česticu (30 S) je vezana sledeća aminokiselina-t-RNK .Svaka sledeća aminokiselina-t-RNK mora da odgovara šifri na m-RNK po kojoj se pomeraju ribozomalne čestice. da dodavanjem sintetisanih ribonukleinskih kiselina (nazvanih poli-uridin ili poli-citozin) bezćelijskim ekstraktima bakterija. vezana je za veću česticu (50 S). Na kraju je važno da se napomene da su šifre (»code«) za pojedine amino-kiseline na m-RNK univerzalne (zajedničke) za sve žive organizme. nastaju isti peptidi. Dokazano je.

nukleotidi hidrolizuju i nastaju tri vrste proizvoda. a pirimidinskih ureja. Ovako nastala jedinjenja su nukleozidi. Ako sadrže tri ostatka ove kiseline vezane za nukleozid nazivaju se nukleozid trifosfati. Nukleotidi su važni sastojci. za ribozu u RNA i dezoksiribozu u DNA. veoma složeni i dobro regulisani procesi. Od monosaharida tu su dve pentoze. Od purinskih baza tu su: adenozin (A) i guanin (G). Tako se u DNA nalaze timin. purinske i pirimidinske baze. sastavni delovi nukleotida: monosaharidi. tzv. citozin. U nukleinskim kiselinama azotne baze su kovalentno vezane za pentoze. adenozin i guanin. grupa heterocikličnih baza i fosforna kiselina. Takav je nrp. To su ključni molekuli života u kojima su „deponovane“ genetske informacije. Nukleinske kiseline su polimeri koji se satoje od osnovnih jedinica . Vezivanjem fosforne kiseline estarskom vezom za C-5 atom pentoze u nukleozidima nastaju nukleotidi. Pod uticajem baza. Od iskazivanja genetske informacije do sinteze biološki aktivnih proteina uključeni su mnogi. DNA i RNA sadrže različite vrste azotnih baza. nose posebna hemijska jedinjenja. pa i njenih osobina. a u RNA uracil. koje se razgrađuju hidrolizom do purinskih i pirimidinskih baza. Kao krajnji proizvod katabolizma purinskih baza nastaje mokraćna kiselina. Esterifikacijom nukleozida adenina fosfornom kiselinom nastaje nukleotid adenilna kiselina. a koje se prenose sintezom proteina. Postoje i nukleotidi sa više ostataka fosforne kiseline. uracil (U) i timin (T). kiselina ili enzima. . citozin. nukleotida.UKRATKO: Zapis o redosledu aminokiselinskih ostataka proteina jedinke. monomeri nukleinskih kiselina. Heterociklične baze koje ulaze u sastav nukleinskih kiselina su derivati purina i pirimidina. monomera. adenozin i guanin. riboza i dezoksiriboza. Adenozin trifosfat (ATP). Katabolizmom sintetizovanih nukleoproteina ili nukleoproteina hrane nastaju nukleinske kiseline. pa se njihova sinteza odvija u svim ćelijama. prirodni polimerni makromolekuli. (a po njima i kiseline koje ih sadrže nazivamo ribonukleinska (RNA) i dezoksiribonukleinska (DNA) kiselina). a od pirimidinskih: citozin (C). nukleinske kiseline.

Pored primarne strukture značajan je i prostorni raspored ovih makromolekula. Ove se informacije nalaze zapisane u redosledu azotnih baza. dok su azotne baze smeštene bočno. Iz orotonske kiseline nastaju timidin (TMP) i citidin monofosfat (CMP). Transkripcija se vrši sa jednog dela DNA i sastoji u sintezi ribonukleinskih kiselina (RNA). One se razlikuju po hemijskoj strukturi i biološkoj ulozi. Osnovna uloga DNA je da čuva i prenosi genetske informacije. Ovo čitanje zapisa sa DNA naziva se transkripcija. a prenose na potomke procesom koji se naziva replikacija. Postoje više vrsta RNA. Da bi počela transkripcija genetskog zapisa sa određenog dela DNA. glutamina. To su informaciona RNA (iRNA ili mRNA). Tako nastaje „kičma“ nukleinskih kiselina koju čine naizmenično raspoređeni ostaci fosforne kiseline i pentoza. C. Nukleinske kiseline se međusobno razlikuju prema sekvenci. Nukleotidi su u nukleinskim kiselinama međusobno vezani fosfodiestarskim vezama. Vatson i Crick su pretpostavili da se molekuli DNA sastoje iz dve polinukleotidne niti koje međusobno grade spiralu orjentisanu oko iste ose. ATP i CO₂. Replikacija DNA je proces samoproizvodnje ove nukleinske kiseline. redosledu azotnih baza. Redosled ugrađivanja 4 azotne baze (A.Pirimidinski nukleotidi se sintetizuju iz prostih prekursora. Ove se niti drže vezane vodoničnim vezama koje se grade između azotnih baza i to adenina i timina ili citozina i guanina. On se kondenzuje sa asparaginskom kiselinom a zatim se zatvara prsten i posle oksidacije nastaje orotonska kiselina. Prvi proizvod u nizu međuproizvoda je karbamoil fosfat. dvostruka spirala se na tom mestu delimično . a sinteza koja se vrši prema dobijenoj informaciji je translacija. njihova sekundarna i tercijarna struktura. Fosforna kiselina je istovremeno esterifikovana hidroksilnom grupom dezoksiriboze (u položaju 5´) i hidroksilnom grupom sledećeg nukleotida (u položaju 3´). ribozomalna RNA (rRNA) i transportna RNA (tRNA). To je proces „kopiranja“ kojim nastaju molekuli DNA-potomaka i koji nosi iste genetske informacije kao i DNA-roditelji. G. O tome kakav protein treba da se sintetizuje informacije se čitaju sa DNA. T) u molekul DNA predstavlja „zapis“ koji na određen način daje podatke o redosledu aminokiselinskih ostataka u proteinima koje treba sintetizovati.

Translacija je proces biosinteze proteina koji se sastoji u prevođenju sekvence baza zapisane u iRNA u sekvencu aminokiselina u molekulu proteina. Za ovo biranje i dopremanje aminokiselina odgovorne su posebne RNA. Prevođenje informacije sadržane u kodonima na iRNA u sekvencu aminokiselina vrši se uz učešće ribozoma. „aparata“ za sintezu u kome se nalazi rRNA. funkcionalne jedinice. Proteini se mogu sintetizovati iz slobodnih aminokiselina samo se one prethodno moraju „aktivirati“ uz učešće ATP-a i posebnih enzima. Za prepisivanje svakog posebnog gena stvara se posebna iRNA. Poređani nukleotidi se spajaju fosfodiestarskim vezama uz katalitičko delovanje DNA-zavisne RNA polimeraze.razdvaja. Ovaj triplet baza koji prepoznaje svoj kodon naziva se antikodon. odnosno kodona gde aminokiselinu treba dopremiti. Antikodon prepoznaje . Svaka aminokiselina u ovim zapisima označena je posebnom „šifrom“. Noseći zapis iRNA izlazi iz jedra u odlazi do ribozoma. Kako nastali ribonukleinski lanci nose „prepisane“ informacije sa dela DNA ova se RNA naziva informaciona RNA. triplet. tako i jedna posebna vrsta RNA. transportne RNA (tRNA). neophodan je i način efikasnog i tačnog dopremanja odgovarajućih aminokiselina potrebnih za sintezu proteina. „Aktivirane“ aminokiseline se vezuju za transportne RNA. koje služe za prepoznavanje „mesta“ na iRNA. U sastav ribozoma ulazi kako veći broj proteina i drugih supstanci. Slobodni nukleotidi se ređaju kao po „kalupu“ i vezuju za nit vodoničnim vezama prema principu o sparivanju baza. a u osnovi je sparivanje baza. U svakom tRNA postoji posebna grupa od tri azotne baze. Mutacije mogu nastati prirodnim putem. Proces biosinteze se odvija na ribozomima i predstavlja jedan od najsloženijih procesa u kojem učestvuje velik broj enzima i drugih biomolekula. Za sintezu proteina pored informacije koju nosi iRNA. Sekvenca aminokiselina proteina nalazi se zapisana u molekulima DNA redosledom azotnih baza. Na razdvojenom delu započinje i vršu se sinteza novog polinukleotidnog lanca. Kodoni svih aminokielina čine genetski kod. U procesima replikacija DNA ili transkripcije i sinteze proteina mogu se dogoditi greške. spontano ili pod uticajem različitih hemijskih i fizičkih agenasa. Ovakve greške nazivaju se mutacijama i sastoje se najčešće u zameni pojedinih azotnih baza u genetskom kodu. koja se sastoji iz tri azotne baze ili tripleta koji nazivamo kodon. ribozomalna RNA (rRNA).

Ove se promene. od kojih su posebno značajne izmenjene aktivnosti enzima. . pre svega.odgovarajući kodon i dovodi potrebnu aminokiselinu na odgovarajuće mesto. ogledaju u sintezi promenjenih proteina. Oko 2000 bolesti čoveka su direktno ili indirektno posledica promena u informacijama koje nose i koje se prepisuju sa DNA.

.

KOENZIMI I VITAMINI .

Mendel. Vitamini su otkriveni relativno kasno. osim iz njihovih direktnih prethodnika — provitamina. a svih ostalih ispod ili najviše par miligrama. odavno je bilo poznato da mornari. McCollum i dr. Danski lekar Eijkman konstatovao je (1897 g. da od beri–beri oboljevaju osobe. Na eksperimentalnim životinjama je pokazano. ali se ime vitamin zadržalo za celu grupu ovih jedinjenja. Isto tako je bolest beri–beri bila poznata kod istočnih naroda. Pekelharing. Međutim. vita=život). koji se na svojim dugotrajnim putovanjima ne hrane svežim voćem i povrćem. Osborne. mineralnih materija. koja je lečila bolest beri–beri. jer se u hrani nalaze u malim količinama.1 UVOD Vitamini su bitni organski sastojci hrane.2 PODELA . već da imaju katalitičke funkcije kao sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. a mnogi od njih su vrlo nestabilni. C. oboljevaju od skorbuta. dokazali na eksperimentalnim životinjama. da potpuna hrana mora da sadrži — pored ugljenih hidrata. koji se javljaju pre pojave simptoma avitaminoze. Upadljivo je da se kod mnogih avitaminoza javljaju promene na koži i sluzokožama. Izolovana supstanca je imala karakter amina i Funk joj je dao ime vitamin (lat. vode — i male količine izvesnih akcesornih ili dijetalnih faktora. za koje se pokazalo da su bitne za normalni razvoj životinja. Organizam ne može sam da ih sintetiše. da nedostatak vitamina izaziva metaboličke poremećaje. One su vrlo različitog hemijskog sastava. Iz toga proizlazi da vitamini nisu hranljive materije u običnom smislu reči. masti. 8. mnoge nisu amini. Jedino je vitamina C potrebno 75 mg dnevno.). izolovao iz opne i spoljne površine pirinča jednu kristalnu supstancu. itd. Posle toga je otkriven u raznim vrstama hrane čitav niz ovakvih akcesornih supstanci. B. Neke vitamine sintetišu bakterije crevne flore. Nedostatak vitamina dovodi do zastoja normalnog razvoja i rastenja životinja. Količine vitamina koje su svakodnevno potrebne.8. Usvojeno je da se vitamini obeležavaju početnim slovima latinske azbuke: A. koje se hrane poliranim pirinčem. Početkom XIX veka su Hopkins. su male. koji u malim količinama pomažu i održavaju normalni razvoj životinja i mikroorganizama. i avitaminoznih stanja. Funk je 1911 g. belančevina.

piridoksal– fosfat) ili pirofosforne kiseline (kao tiamin–pirofosfat). pantotenska kiselina. koji učestvuju u prenošenju vodonika kod raznih bioloških oksidoredukcija. koenzim A i koenzim kobalamin. . Neki od njih su. LAKTOFLAVIN I LIFONSKA KISELINA Ova tri vitamina B–grupe obradićemo zajedno. Koenzim može. J. Vitamini B–grupe nalaze se obično u hrani zajedno. prema njihovoj rastvorljivosti.3 VITAMINI B–GRUPE U vitamine B–grupe (B kompleks) spadaju vrlo različita jedinjenja. Na osnovu ove definicije u B vitamine ubrajamo: niacin. pa je to. flavin–nukleotidi (FMN i FAD). jer učestvuju u istom tipu enzimskih reakcija — oksidoredukcijama. Zatim sve one koji su sastavni delovi transfernih koenzima. nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). Zbog toga je kod ljudi i životinja nepoznata avitaminoza. Tu spadaju: tiamin. laktoflavin (=B2) i liponsku kiselinu. liaza i ligaza. rezerve vitamina rastvornih u vodi su neznatne. koji su sastavni delovi koenzima i prostetičnih grupa. koja se javlja kao posledica nedostatka samo jednog vitamina B–grupe. Tu spadaju: Nikotinamid– adenin–dinukleotid (NAD+). U B vitamine spada i kobalamin (=B 12 ) kao koenzim jedne intramolekulske izomeraze. E i K grupe su vitamini rastvorljivi u mastima. najnehomogenija grupa vitamina.4 NIACIN. čije rezerve može životinja da čuva i u jetri.Vitamine klasifikujemo. u dve grupe: I. uridin–trifosfat (UTP) i citidin–trifosfat (CTP) 8. D. po svom hemijskom sastavu. Vitamine rastvorljive u mastima U prvu grupu spada vitamin C (=askorbinska kiselina) i vitamini B– grupe. Williams–a u grupu B vitamina ubrajaju se svi oni akcesorni faktori. koenzimi izomeraza. već vezan u obliku koenzima. Najveći broj vitamina B–grupe ne nalaze se u organizmu slobodan. Za razliku od vitamina rastvornih u mastima. kao i adenozin–trifosfat (ATP). 8. Vitamine rastvorljive u vodi i II. da bude estar fosforne kiseline i vitamina (npr. Prema predlogu R. takođe. piridoksin. Vitamini A. biotin i folna kiselina. s hemijijskog gledišta. Veliki broj koenzima je nukleotidnog karaktera.

Nikotinamid se nalazi u obliku piridinijum soli. njihova skraćena formula se piše NAD+ i NADP+ kad su u oksidovanom stanju. a nema je u belom brašnu. a NADP + tri–foslopiridin–nukleotid. Zbog pozitivnog naelektrisanja piridinskog prstena u oba dinukleotida. ljudi čija je glavna hrana kukuruzno brašno oboljevaju od jedne bolesti poznate pod imenom pelagra. a u biljnim ga nema (kao npr. zeinu iz kukuruza). piridoksin). Nikotinamid–adenin– dinukleotid–fosfat ima treći ostatak fosforne kiseline vezan na ribozu adenozina u položaju 2'. Oba koenzima imaju istu osnovnu strukturu nukleotida: sadrže dve baze nikotinamid i adenin. koja sadrže amid nikotinske kiseline: nikotinamid–adenin–dinukleotid (NAD +) i nikotinamid– adenin–dinukleotid–fosfat (NADP+). laktoflavin. Preko pirofosforne kiseline povezana su oba nukleozida u dinukleotid. Nikotinska kiselina i njen amid (niacinamid) nastaju u organizmu iz aminokiseline triptofana. Nalazi se u mesu. rastvorna u vodi i stabilna na vazduhu i višoj temperaturi.). koji je praćen i nedostatkom drugih vitamina B– grupe (tiamin. Nikotinska kiselina je bela kristalna supstranca. Hemijsko ime niacina je nikotinska kiselina (piridin–3–karbonska kiselina). već vezan u obliku koenzima nikotinamid–adenin–dinukleotida (NAD +) i + nikotinamid–adenin–dinukleotid–fosfata (NADP ). kvascu. Niacin je poznat i pod imenom P—P faktor (=pelagra preventive factor).Niacin se ne nalazi u organizmu slobodan. koje su N — glikozidnom vezom vezane za ribozu. nepoliranom pirinču. Pošto triptofana ima samo u potpunim belaručevinama. NAD+ se ranije zvao difosfopiridin–nukleotid (DPN). Do danas su poznata dva koenzima. NADP + je izolovan iz crvenih krvnih zrnaca (Warburg i Christian 1934 g. NAD+ je otkrio Harden kao kofaktor alkoholnog vrenja. jetri. Ona nastaje zbog nedostatka niacina. . a Euler sa saradnicima ga je izolovao iz bezćelijskog ekstrakta kvasca.

Npr. koji na taj način gubi aromatični karakter. vodonik preuzima NAD+: . Ova osobina ss koristi za određivanje aktivnosti enzima. Oksido–redukcija koenzima piše se skraćeno: Funkcija NAD+ i NADP+ sastoji se u reverzibilnom primanju i otpuštanju vodonika u različitim procesima biološke oksidacije. a azot u prstenu pozitivno nalektrisanje. pri oksidaciji primarnih ili sekundarnih alkohola.Prilikom redukcija NAD + i NADP + dolazi do vezivanja vodonika za piridinski prsten. Redukcija može da se prati merenjem absorpcije svetlosti na 340 nm gde redukovani koenzimi imaju maksimum. čiji su koenzimi NAD+ ili NADP+ (Warbug–ov optički test).

Primanjem vodonika se redukuje u derivat dihidroliponske kiseline 8. slabije u etanolu. jajima. Prvi ga je izolovao Funk iz pirindžane ljuske. Nalazi se u mleku. mesu. koji u bočnom lancu sadrži karboksilnu grupu. Ona u ovom komplikovanom procesu učestvuje u oksidaciji »aktivnog acetaldehida«. naročito u kiseloj sredini. Liponska kiselina je kofaktor oksidativnih dekarboksilacija. Liponska kiselina je ciklični disulfid. Vodeni rastvor riboflavina fluorescira žuto–zeleno. a ne rastvara se u etru i hloroformu. koja se dobro rastvara u vodi. Tiamin je bela kristalna supstanca.Riboflavin (=vitamin B2) poznat i pod imenom laktoflavin sastavni je deo flavin–nukleotida (FMN i FAD). gljivice i plesni ga sintetišu. ranije poznat pod imenom aneurin ( = vitamin B 1 ). Hemijsko ime riboflavina je: 6. voću i lisnatom povrću. . U suvom stanju je stabilan pri zagrevanju do 100°. Mnoge bakterije. Riboflavin se sastoji iz dimetilizoaloksazinskog prstena za koji je na položaju 9 vezan alkohol D–ribitol. Riboflavin je narandžasto–žuta kristalna supstanca. je antiberi–beri ili antineuritični faktor. Riboflavin je vrlo rasprostranjen u prirodi. Tiamin se danas dobija na veliko sintetskim putem. Preko karboksilne grupe je kiselinsko–amidnom vezom vezana za enzim.5 TIAMIN Tiamin.7–dimetil–9 N–ribitil–izo– aloksazin. rastvorna u vodi i stabilna na povišenoj temperaturi. preuzimajući ostatak sirćetne kiseline i vodonik. Liponska ili tio–oktanska kiselina je prvo otkrivena kao faktor rastenja izvesnih mikroorganizama. zbog toga se kuvanjem hrane neznatno razara.

Tiaminpirofosfat je. zbog nagomilavanja pirogrožđane kiseline. tako da je tiamin uvek pozitivno naelektrisan. On u procesu oksidativne dekarboksilacije piruvata učestvuje u dekarboksilaciji i prenosu »aktivnog acetaldehida«. Pirofosforna kiselina je u tiaminpirofosfatu estarski vezana za alkoholnu grupu tiazolovog prstena. Tako bakterije crevne flore mogu potpuno da zadovolje potrebe životinje u ovom vitaminu. pored NAD + i NADP +. Nedostatak tiamina dovodi do poremećaja u metabolizmu glukoze. Tiamin je. koenzim transketolaza. što je danas zamenjeno pravilnijim imenom »kodekarboksilaza«. Prstenovi su međusobno povezani preko kvarternernog azota tiazola. jedan od najranije poznatih koenzima. takođe.Molekul tiamina se sastoji iz pirimidinskog i tiazolovog prstena. koji cepa vezu između pirimidinskog i tiazolovog prstena u tiaminu: . koji se zove tiaminpirofosfat i skraćeno se obeležava TPP. nekim bakterijama i biljkama postoji enzim (tiaminaza). jer se radi o gubitku CO 2 . U sirovom ribljem mesu. Mnoge bakterije sintetišu tiamin. - Pored slobodnog tiamina u organizmu se nalazi i pirofosfat vitamina. Zbog toga je ranije nazivan »kodekarboksilaza«. enzima fosfoglukonatnog puta.

da je ona faktor rastenja kvasca. Neke bakterije sadrže antitiaminske supstance. J. β–dimetil–α. U nekim bakterijama (Lactobacillus bulgaris) je vezana za cisteamin ( = β– aminoetantiol) gradeći jedinjenje poznato pod imenom pantetein. U živoinjskom organizmu pantotenska kiselina je sastavni deo koenzima A. poznato i pod imenom »aktivna sirćetna kiselina«. kupusu. koje nisu enzimskog karaktera. sprečava slepilo miševa i depigmentaciju pacova. U njemu je ostatak sirćetne . bubrezima. koji je peptidno vezan za pantoinsku kiselinu (=β. Williams je izolovao pantotensku kiselinu i dokazao. karfiolu. obranom mleku. stabilna pri za–grevanju i prema oksidacionim i redukcionim sredstvima. koji se sastoji od pantetein––fosfata i adenozin–3'. Pantotenska kiselina je vrlo rasprostranjena.5'–difosfata: Najvažnije jedinjenje koenzima A je acetil–koenzima A. paradajzu i kvascu.6 PANTOTENSKA KISELINA R. zejtinjava supstanca. Pantotenska kiselina je žuta. Kasnije se pokazalo da ona leči dermatitis pilića. To je dinukleotid. 8. Nalazi se u jetri. viskozna. γ–dihidroksibuterna kiselina): Pantotenska kiselina se ne nalazi slobodna u prirodi. koje se hrane sirovim ribljim mesom ili hranom. Ona je derivat β–alanina.Zato se pojavljuju simptomi polineuritisa (=B 1 avitaminoza) kod životinja. koja sadrži antitiaminske supstance.

a acetil– koenzim A: H 3 C—CO—S—KoA. Vitamini B6 su derivati piridina. je bela kristalna supstanca rastvorna u vodi i alkoholu. piridoksal i piridoksamin. koji u obliku acetil–koenzima A ulaze u ciklus trikarbonskih kiselina (=ciklus limunske kiseline). piridoksal i piridoksamin. imaju aktivnost vitamina B 6 . Sam piridoksin je stabilan pri zagrevanju.). Sva tri derivata se nalaze u životinjskoj i biljnoj hrani (žumancetu jajeta. »Aktivna sirćetna kiselina« učestvuje.5–di (hidroksimetil)–piridin): .7 PIRIDOKSIN (VITAMIN B6) Piridoksin i njegova dva derivata. raspadaju. Acetil–koenzim A nastaje u organizmu iz glukoze ili masnih kiselina. dok se njegovi derivati. kiselina i sterola. mesu. a piridoksamin amino derivat piridoksina ( = 2–metil–3–hidroksi– 4. u mnogobrojnim biološkim procesima kao što su: biosinteza masnih. 8. nastajanje acetsirćetne kiseline kao i različitih acetiliranih derivata (acetilholina. N–acetil–šećera i dr. mleku. Osetljiv je na svetlost i prema alkalijama.5 kJ/mol). Koenzim A se skraćeno piše KoA–SH. poznat i pod imenom adermin. Piridoksin. ribljem mesu). Piridoksal je aldehidni.kiseline vezan za koenzim visoko–energetskom tioestarskom vezom (33.

Tako se dejstvom amino– transferaza aminokiselina transaminira. Nastalo jedinjenje se dalje razlaže na različite načine u zavisnosti za koji je apoenzim vezan piridoksal–fosfat. dekarboksilaza. su prostetične grupe velikog broja enzima (amino–transferaza. . piridoksal–fosfat i piridoksamin– fosfat. različitih liaza i sintetaza). U toku enzimskog razlaganja aminokiselina piridoksal–fosfat gradi sa amino kiselinom intermedijerno jedinjenje tipa Schiff–ove baze. dejstvom dekarboksilaza gubi CO 2 i daje amin.Fosfatna jedinjenja vitamina B 6. Eksperimentalno je dokazano da piridoksal–fosfat igra bitnu ulogu i u metabolizmu nezasićenih masnih kiselina. kao i u biološkoj sintezi masti iz proteina. a dejstvom okzidaza se oksiduje.

koji katalizuju vezivanje CO 2 (acetil–KoA karboksilaza. Biotin se obično nalazi vezan s lizinom (biocitin).8.8 BIOTIN Biotin je poznat kao vitamin H ili koenzim R (Ko—R). rastvara se u vodi i etanolu. ali zbog toga što ga sintetišu bakterije crevne flore. Biotin kristališe u obliku duguljastih.4–imidazolidotiofan–2–n–valerijanska kiselina). odakle je prvo i izolovan (Du Vigneaud i sar. Vrlo je rasprostranjen. jer se biotin vezuje za jedan protein belanceta (avidin) gubeći svoje vitaminsko dejstvo. Po svojoj hemijskoj strukturi. Nedostatak ovog vitamina kod pacova poznat je kao »bolest belanceta jajeta«. a u proteinima je peptidno vezan za ε–amino grupu lizina. a ne rastvara ss u etru i hloroformu. Biotin je dijetalni faktor i ljudi i viših životinja. tankih iglica. retko dolazi do avitaminoze biotina. piruvat karboksilaza i dr.). Biotin je prostetična grupa mnogobrojnih enzima (karboksilaza). biotin je ciklični derivat uree. Ona se javlja kad se životinje hrane duže vremena sirovim belancetom. On je faktor rastenja izvesnih vrsta kvasaca i bakterija: Clostridium. bubrezima.) . Staphylococcus i dr. Postojan je pri zagrevanju. Rhizobium. a naročito ga ima mnogo u jetri. koji sadrži tiofenski prsten (=2'–keto–3.

) p–amino benzojeve kiseline. labilno jedinjenje. koje lako predaje CO 2 supitratu. kunića) sintetišu ove vitamine. 8.) glutaminske kiseline. bubrezima. Ima ih i u kvascu. Molekul folne kiseline sastavljen je od tri komponente: 1.9 FOLNA KISELINA Vitamini folne kiseline su vrlo rasprostranjeni u prirodi. jetri. karfiolu) po čemu su i dobili ime (foliage = lišće). koja se sastoji od pirimidinskog i pirazinskog prstena. CO 2 se vezuje s biotinom gradeći „aktivni ugljen dioksid" (karboksi–biotin enzim"). koja je faktor rastenja mnogih mikroorganizama i 3. Biotin u obliku »aktivnog ugljen dioksida« učestvuje u sintezi masnih kiselina.U toku reakcije. oksalsirćetne kiseline. Tako folna kiselina nekih bakterija sadrži tri. U ovu grupu vitanina spada i Leucovorin. a mnoga životinjska tkiva sedam ostataka glutaminske kiseline. Bakterije crevne flore nekih životinja (svinje. . koji su prvi put izolovani iz leptirovih krila. purina kao i u metabolizmu triptofana.) Azotne baze pteridina. koja je peptidno vezana na pteroilnu grupu Vitamini ove grupe razlikuju se međusobno ili po broju ostataka glutaminske kiseline ili po strukturi pteridinskog prstena. a naročito ih ima u lisnatom povrću (spanaću. faktor rasta Leuconostoc citrovorum bakterija. Svi vitamini ove grupe su derivati pteroil–glutaminske ili folne kiseline. ureje. Pteridini su žuti pigmenti. Biološke fiksacije CO2 su endergonske reakcije i zbog toga se odvijaju u prisustvu davaoca energije ATP–a. 2.

fosfora i kobalt. bitnih za sintezu DNK. koja je po svojoj hemijskoj strukturi N 10–formil– tetrahidrofolna kiselina. manje u mleku.10 VITAMIN B12 Vitamin B12a (kobalamin). enzima koji prenose C 1–ostatak. izolovan je iz ekstrakta jetre 1948 g. koji na N 5 ima ostatak mravlje kiseline . Cijankobalamin (sadrži cijanidni jon) je crveno obojena kristalna supstanca. To je aktivna grupa hidroksi– metil i formil–transferaza. zajedo sa B 12 vitaminima.Leucovorin je redukovani oblik folne kiseline. L. (E. Pod pogodnim uslovima bakterije crevne flore mogu da sintetišu ovaj vitamin. Ostaci od jednog ugljenikovog atoma. acetonu i optički je aktivan. 8. koji nastaju razlaganjem histidina i serina. Danas se za medicinske svrhe dobijaju iz tih tečnosti veće količine vitamina B 12. a u biljnoj hrani ih nema. aktivan je njen tetrahidro– derivat. poznat pod imenom koenzim F. Vitamini folne kiseline. poznat prvo kao faktor antiperniciozne anemije. trombocita i svih drugih ćelija. Iako se folna kiselina ubraja u vitamine. koja sadrži azota. Posle toga dobijeni su vitamini B12 kao sporedni proizvodi iz tečnosti. Stabilan je pri zagrevanju u neutralnoj sredini. koja ostaje posle fermentacije Streptomyces griseus i drugih specijalnih mikroorganizama. a u kiseloj i alkalnoj se raspada. granulocita. Tako nastaje »aktivni C ₁« ili »aktivna mravlja kiselina«. Vitamina B 12 ima najviše u jetri. imaju ulogu koenzima u biosintezi purina i timina. . već se odmah vezuju za koenzim F. alkoholu. ne oslobađaju se u obliku mravlje kiseline. jajima i mesu. Smith). Rastvara se u vodi. Zbog toga su od velike važnosti za normalni razvoj eritrocita.

za 5. enzima koji katalizuju premeštanje atomskih grupa unutar . U kobalamid–koenzimu kobalt je u dvovalentnom stanju. Zamenom cijanidnog jona u cijankobalaminu nekim drugim anjonom. Tako je vitamin B 12 b . sa kobaltom u centru. Na koji načinn vitamini B₁₂ sprečavaju pojavu perniciozne anemije nije još potpuno objašnjeno. Kobalamin je koenzim intramolekulskih transferaza. B12 c nitritokobalamin. jer se na svetlosti i u prisustvu anjona kobalt oksiduje u trovaletno stanje.6–dimetil–benzimidazol i u koenzimu za 5'– desoksiadenozin.hidroksokobalamin. Kobalamid–koenzim se vrlo teško izoluje. Svi sadrže prsten sličan porfirinu. Naprotiv. vezuje na mesto 5'– desoksiadenozina. Kobalt je kovalentno vezan za četiri pirolova prstena. njegova funkcija u nizu na izgled različitih biohemijskih reakcija je poznata.Struktura vitamina B 12 je vrlo komplikovana. Pri tome se anjon. a najlakše cijanidni jon. dobijaju se drugi vitamini ove grupe.

. Npr. takođe.molekula i nastajanje izomernih jedinjenja. Prisustvo kobalamin–koenzima je neophodno. pri redukciji ribonukleotid––trifosfata u odgovarajuće dezoksiribonukleotid–trifosfate. Tako npr. pri prelazu metil– malonil–koenzima A u sukcinil––koenzim A dolazi do premeštanja —CO —S—KoA grupe: Isto tako kobalamin učestvuje u dismutaciji vicinalnih glikola u odgovarajući al–dehid.

Biološka mu je funkcija – koenzim dekarboksilaze α-ketokiselina i koenzim aldehid-transferaze. piruvat dehidrogenaze. tj. abdominalnim tegobama. koenzim je aminotransferaza i dekarboksilaza aminokiselina. Biološka mu je funkcija da kao FMN i FAD sudeluje kao koenzim nekih oksido-reduktaza koje se zajedničkim imenom nazivaju flavoproteini. Uloga vitamina u metabolizmu je u tome što su mnogi od njih koenzimi ili prostetične grupe enzima. kokošje slepilo. Njegov deficit odražava se u raznim organima s najtežim oštećenjem neuromuskularnog sistema. niacin. riboflavin. a prema rastvorljivosti dele se na one rastvorljive u mastima (A. Vitamin B2 (Riboflavin) se satoji iz izoaloksazina na koji je vezan D-ribitol. Niacin je derivat piridina. pucanjem noktiju. Vitamin B1 (Tiamin) se sastoji od pirimidinskog prstena i tiazolskog prstena koji su vezani preko kvarternog N-atoma. . E. piridoksin. cijanokobalamin. inozitol i askorbinska kiselina). Nedostatak riboflavina izaziva pojavu fisura u uglovima usana. Kod dece izaziva smetnje u rastu. Vitamin B6 (Piridoksin) je derivat piridina. dermatitis. i K) i one rastvorljive u vodi (tiamin. α-ketoglutarat dehidrogenaze. folna kiselina. već mora njih i njihove prekursore unositi hranom. Vitamin A (Akseroftol) je po hemijskoj strukturi izoprenoid koji sadrži βjononski prsten na koji se nastavlja ugljenikov lanac od 9 C atoma.UKRATKO: Vitamini su potrebni čoveku za normalan rast i razvoj i normalno odvijanje metaboličkih procesa. Deo je koenzima NAD i NADP. dehidrogenaze D-aminokiselina i ksantin dehidrogenaze. poremećaj vida. Hipovitaminoza A izaziva tzv. Tako je potreban za aktivnost NADH dehidrogenaze u lancu disanja. Čovekov organizam ne može sam sintetizovati vitamine. pa su potrebni za održavanje aktivnosti mnogih enzima. pantotenska kiselina. Nastaje iz karotina. nemogućnost adaptacije vida u mraku. Njegov deficit izaziva pelagru. Može nastati iz triptofana. Vitamini su hemijski veoma različita jedinjenja. a ponekad i zastoj u rastu. Izaziva bolest beri-beri. D. Nedostatak izaziva poremećaj sličan epilepsiji verovatno zbog smetnji u metabolizmu glutaminske kiseline. lipoična kiselina. Hipervitaminoza A izaziva toksične efekte s gubitkom kose.

Vitamin B12 (Kobalamin) je hemijski kompleksno jedinjenje koje sadrži porfirinu sličan korinski prsten s helatno vezanim centralnim atomom kobalta. a kod dece rahitisom. Vitamin K (Filohinon) ima strukturu naftohinonskog prstena s bočnim izoprenoidnim lancem. . što kod odraslih rezultira pojavom osteomalacije. Vitamin D (Kalciferol) je sterolne strukture u kojoj je B-prsten otvoren. te u pretvaranju ribonukleotida u dezoksiribonukleotide. Hemijski su slični hinonima s izoprenoidnim bočnim lancem. Folna kiselina se sastoji od pteridinskog prstena. Njegov deficit dovodi do skorbuta. metabolizmu metionina i histidina te biosintezi purina i pirimidina. Deficit ovog vitamina izaziva poremećaj u mineralizaciji kostiju.Vitamin H (Biotin) je derivat ureje vezan s tiofanskim prstenom. a njegov nedostatak se može dovesti u vezu sa mišićnom distrofijom. DOPA i nekih intermedijera adrenokortikoida. Ovaj vitamin je potreban za hidroksilaciju prolina. U metabolizmu askorbinska kiselina deluje kao donor vodonika u nekim enzimskim reakcijama. tirozina. Funkcija kalciferola je da pospešuje mineralizaciju kosti. jer se reverzibilno lako oksiduje u dehidroaskorbinsku kiselinu. megaloblastna anemija. Ne zna mu se tačno biološka uloga. U deficitu se javlja makrocitna. Vitamin E (Tokoferol) je sastavljen od osam sličnih jedinjenja. što se postiže stimulacijom apsorpcije kalcijuma i fosfora u crevu. Njegov deficit izaziva sklonost krvarenju i smetnje u koagulaciji krvi. p-aminobenzojeve kiseline i peptidno vezane glutaminske kiseline. Isto tako nedostatak kobalamina izaziva i subakutnu kombinovanu degeneraciju leđne moždine. Biološka joj je uloga da služi kao koenzim enzima u metabolizmu jednokarbonskog ostatka. Deficit folne kiseline može se javiti kod slabe apsorpcije u crevima. Biološka uloga mu je da je prostetična grupa enzima koji katalizuju karboksilacije. Deficit kobalamina izaziva pernicioznu anemiju. Biološka mu je uloga da služi kao koenzim nekih enzima koji sudeluju u pretvaranju metilmalonil-koenzima A u sukcinil-koenzim A i sintezi metionina iz homocisteina i metiltetrahidrofolata. a svi oni imaju izraženo antioksidativno delovanje. Vitamin C (Askorbinska kiselina) je jak reducent.

Pantotenska kiselina sa cisteaminom stvara pantetin koji je deo koenzima A i multienzimskog kompleksa za sintezu masnih kiselina. a simptomi su mu poremećaji nervnog sistema. Deficit se retko javlja. .

.

HORMONI .

Ključnu ulogu u tome ima hipofiza koja se zato i naziva nadređena žlezda (master gland). u čemu sudeluju inzulin i glukagon iz pankreasa. . ove žlezde nemaju takvih odvodnih kanalića nego svoje sekrete luče direktno u krv. brzina cirkulacije i dilatacija odnosno vazokonstrikcija krvnih sudova. što sve reguliše nervni sistem. konstantnost hemijskog sastava krvne plazme i ostalih telesnih tečnosti. 9. Hormoni se iz žlezda izlučuju direktno u cirkulaciju s kojom se prenose u druge delove tela i tamo deluju na organizam. Ali. koja u odnosu na tropni hormon predstavlja njegovu ciljnu (target) žlezdu. često je regulacija metaboličkih procesa rezultat delovanja više hormona. kortikotropin i somatropin iz hipofize. To se može videti na već spomenutom održavanju ravnoteže vode i soli. normalnu funkciju organizma te kontrolišu rast i razvoj pojedinih delova tela. Za razliku od ostalih žlezda koje svoje produkte luče putem kanalića. Prednji režanj hipofize (adenohipofiza) luči nekoliko tzv. u održavanju balansa sudeluju krvni pritisak. pa i tiroksin iz tiroideje. ekscitirajući).2 PRINCIPI HORMONALNE REGULACIJE Regulacija lučenja nekih hormona obuhvata funkciju na tri nivoa. Tako seksualni hormoni regulišu razvoj polnih karakteristika. perifernih endokrinih žlezda. aldosteron iz nadbubrežne žlezde kontroliše ravnotežu vode i soli u organizmu itd. Međutim. U njima se stvaraju aktivne supstance. za normalnu funkciju organizma i odvijanje metaboličkog procesa svi endokrini i nervni faktori moraju biti usklađeni. Prema tome. u kojem sudeluju hormoni kore nadbubrežne žlezde. osim hormona. Funkcija endokrinog tesno je povezana s funkcijom nervnog sistema i samo se zajedničkom neurohumoralnom regulacijom održava konstantnost unutrašnje sredine organizma. tj. Svaki tropni hormon deluje na određenu perifernu endokrinu žlezdu. Zato se nazivaju žlezde s unutarnjim izlučivanjem ili endokrine žlezde. zbog čega su jako vaskularizirane.9. Svaki hormon ima svoje specifične funkcije. hormoni (od grčkog hormon — stimulišejući.1 UVOD Endokrinologija je nauka o produktima strukturno i funkcionalno specijaliziranih žlezda i njihovom delovanju u održavanju biohemijskog i fiziološkog integriteta organizma. Najbolji je primer regulacija metabolizma ugljikohidrata i koncentracije glukoze u krvi. Svako narušavanje tog sklada izaziva poremećaje u regulaciji što se manifestuje u obliku raznih bolesti. koji deluju na lučenje drugih. tropnih ili trofičnih hormona. glukokortikoidi i adrenalin iz nadbubrežne žlezde. Hormoni održavaju i regulišu celokupni metabolizam i time održavaju homeostazu.

celi organizam jajnik jajnik mlečne žlezde Na izlučivanje hipofiznih tropnih hormona utiče hipotalamus. CRF) prenosi se u prednji režanj hipofize CRF stimuliše u hipofizi lučenje kortikotropina (ACTH). LTH) Ciljna endokrina žlezda tiroideja nadbubrežna žlezda (kora) nema posebne žlezde. TRF-tirotropni relizing-faktor itd. STH) Folitropin (folikularni stimulišejući hormon. a ova lučenje perifernih endokrinih žlezda.1 .Regulacija lučenja kortikosteroida hipofizno-nadbubrežnim sistemom . tj. regulacije lučenja hormona kore nadbubrežne žlezde: neurosekret (kortikoliberin.). hormon rasta. laktogeni hormon. tzv.1 . LH) Prolaktin (luteotropni hormon. kortikotropni relizing-faktor. ACTH) Somatropin (somatotropni hormon. TSH) Kortikotropin (adrenokortikotropni hormon. Na taj način hipotalamus kontroliše lučenje hipofize. a ovaj deluje u nadbubrežnoj (suprarenalnoj) žlezdi i stimuliše u njoj lučenje kortikosteroidnih hormona u krv. To ćemo ilustrovati na primeru hipofizno-nadbubrežnog sistema. U hipotalamusu se stvaraju specifični peptidi. FSH) Lutropin (luteinizirajući hormon. liberini ili releasing-faktori koji se prenose u hipofizu putem hipotalamo-hipofiznog vaskularnog sistema i izazivaju u hipofizi otpuštanje odgovarajućih tropnih hormona (CRF. Slika 9.Tropni hormoni i njihove ciljne žlezde Hormon prednjeg režnja hipofize Tirotropin (tiroidni stimulišejući hormon.Tabela 9.

sniženje A snizuje B. U slučaju regulacije kortizola kortikoliberin (X) stimuliše ACTH (A) koji izaziva pojačano lučenje kortizola (B). Regulacija povratnom spregom.Ta regulacija vrši se mehanizmom negativne povratne sprege. Stvoreni cAMP (naziva se još drugi glasnik. deluje na hipotalamus da smanji sekreciju neurosekreta. glukagon i neki peptidni hormoni kao vazopresin. tj. odnosno indukciju genske aktivnosti reakcije u organizmu. Takvi su hormoni insulin. ili sniženje A snizuje B koji onda povratno povisuje A u slučaju negativne regulacije povratnom spregom. Ako neki agens (stimulus) X povisuje varijablu A koja sa svoje strane povisuje drugu varijablu B. a delom deluje direktno na hipofizu da luči više ACTH. ili povišenje B izaziva smanjenje A. a ovaj onda snizuje A u slučaju pozitivne regulacije. Viša koncenracija kortizola u krvi deluje inhibitorno. 5'-ciklo AMP (cAMP). Naravno da se pozitivna ili negativna regulacija odnose i na suprotan slučaj. second messenger) izaziva u ćeliji aktivaciju nekih . 9. Regulacija povratnom spregom (feedback-regulacija) može biti pozitivna ili negativna. povišenje B može povratno uticati na A na dva načina: ili povišenje B uzrokuje dalje povišenje A. Koliko je danas poznato. Navedeni mehanizam povratne sprege iziskuje dodatno tumačenje. hemijsko delovanje hormona izaziva dve vrste reakcije: 9. što smanjuje lučenje ACTH i konačno kortikosteroida.3. i to pre svega negativna. Kortikotropni hormon pak sa svoje strane uzrokuje pojačanu aktivnost nadbubrežne žlezde da luči više kortikosteroida u krv. u kojem slučaju je to negativna regulacija povratnom spregom (negativni feedback). a kortizol mehanizmom negativne povratne sprege deluje na smanjenje lučenja ACTH.1 AKTIVACIJA SISTEMA ADENILAT-CIKLAZE Na ovaj način deluju hormoni čije je delovanje brzo. Ti hormoni stimulišu adenilat-ciklazni sistem u ćelijskoj membrani.3 DELOVANJE HORMONA Hormoni deluju hemijski izazivajući fiziološke aktivaciju adenilat-ciklaznog sistema i kontrolu. Regulacija mehanizmom povratne sprege. u kojem slučaju je to pozitivna regulacija povratnom spregom (pozitivni feedback). vrlo je važna ne samo u kontroli hormonalne sekrecije nego uopšteno u metaboličkim procesima. Smanjena koncentracija kortikosteroida u krvi delom stimuliše hipotalamus da luči više neurosekreta. Hormon menja specifični receptor na membrani tako da se adenilat-ciklaza alosterički aktivira te prevodi ATP u 3'. što opet stimuliše lučenje ACTH iz hipofize.

Slika 9.3 .enzima i deluje na prenos u ćelijskoj membrani povećavajući membrane.Delovanje hormona preko sistema adenilat-ciklaze Slika 9.Delovanje hormona na indukciju proteina . propusnost Stvoreni cAMP se brzo razgrađuje u ćeliji delovanjem jedne fosfodiesteraze na AMP i zato mu je delovanje brzo i kratko. Smatra se da na taj način deluju neki steroidni hormoni. 9.3. tj. Kofein i teofilin su inhibitori fosfodiesteraze i time produžavaju delovanje cAMP jer sprečavaju njegovu razgradnju (tome se pripisuje i terapeutsko delovanje kofeina). pojačanu sintezu odredjenih proteina i enzima u ciljnom organu.2 .2 KONTROLA GENSKE AKTIVNOSTI Neki hormoni deluju na indukciju.

koji hidroksilacijom na C 16 atomu prelazi u vrlo slabo aktivni estriol. kortikosteroidi). insulin. 9.Hormon se preko citoplazmatskog receptora translocira na receptor u ćelijskom jezgru i veže s molekulom proteinskog represora koja blokira DNA. koja prelazi u citoplazmu i na ribosomima služi kao kalup za sintezu proteina i enzima. ulazak jedne metilne grupe u aminogrupu noradrenalina menja ovaj u adrenalin. tirotropin i dr. itd. glukagon). hormone nastale od aminokiselina (tiroksin. odgovarajućih žlezda koje ih luče te njihovih ciljnih organa i načina delovanja prikazan je u tabeli 9.) Pregled raznih hormona. prolaktin. čija je aktivnost mnogo slabija. i indukcijom i aktivacijom adenilatciklaze.4 PODELA HORMONA Hormoni su po hemijskoj građi vrlo različiti jedinjenja. a delovanje im je zavisno upravo od hemijske strukture. Isti je slučaj s vrlo aktivnim estradiolom. proteinske hormone (somatropin. Za hormone je karakteristično da deluju u vrlo malim količinama. Na taj se način DNA deblokira i omogućava sintezu informacione RNA (mRNA). Tako npr. Prema građi. adrenalin).2. Najmanje promene u toj strukturi izazivaju promene u delovanju. . hormoni se dele na: steroidne hormone (seksualni hormoni. peptidne hormone (vazopresin. Izgleda da neki hormoni deluju preko oba navedena mehanizma.

protein. celo telo celo telo testosteron aldosteron kortizol Aminokiselinski hormoni tiroksin (T4) trijoditironin (T3) adrenalin štitnjača štitnjača nadbubrežna žlezda (srž) celo telo celo telo stimulacija oksidacije.Tabela 9. ciljni organi i delovanje Hormon Žlezda Ciljni organ Steroidni hormoni estrogeni (E2. masti. razvoj sekundarnih polnih karakteristika priprema jajne stanice za implantaciju. etra.2 . rezistencija na infekcije jajnik (žuto telo) semenik nadbubrežna žlezda (kora) nadbubrežna žlezda (kora) ženski akcesorne reproduktivne strukture muški akcesorni organi bubrežni tubuli. metabolička aktivnost organa simpatički receptori.masno tkivo delovanje simpatikusa. glukoneogeneza metabolizam ugljenohidrata. fakultativna reapsorpcija vode glatki mišići (uterus. mlečne žlezde) kontrakcije uterusa. endokrine žlezde. glikogenoliza. laktacija .retencija Na. bubrežni kanali stimulacija tropnih hormona stimulacija stvaranja i sekrecije kortikosterioda povišenje krvnog pritiska.mišići. održanje trudnoće razvoj sekundarnih polnih karakteristika metabolizam soli . transport sperme.E3) progesteron jajnik (folikul) ženski akcesorni organi Delovanje proliferacija uterusa. otpuštanje masti noradrenalin Peptidni hormoni liberini kortikotropin (ACTH) vazopresin antidiuretski hormon (ADH) oksitocin hipotalamus hipofiza (prednji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (zadnji režanj) hipofiza (prednji režanj) kora nadbubrežne žlezde arteriole.Hormoni.antiimflamatorno.

gastroin-testinalni trakt regulacija i mobilizacija kalcijuma i fosfora snižavanje kalcijuma u krvi kalcitonin (tirokalcitonin) relaksin inzulin glukagon štitnjača jajnik gušterača gušterača simfiza.STH) tirotropin (TSH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) celo telo rast. porodaj snižavanje glukoze u krvi. bubreg. spermatogeneza stvaranje žutog tela. metabolizam glukoze štitnjača stimulacija stvaranja i sekrecije tiroidnih hormona rast folikula. metabolizam. uterus razna tkiva jetra relaksacija.2. semenik prolaktin (laktogeni hormone LTH.2. izlučivanje androgena folitropin (FSH) hipofiza (prednji režanj) jajnik.Tabela 9. lipogeneza povisuje koncentraciju glukoze u krvi Proteinski hormoni somatropin (hormon rasta. Nastavak Hormon melanotropin (melanoforni stimulišejući hormon MSH) režanj) Žlezda hipofiza (srednji koža Ciljni organ Delovanje tamnjenje kože parathormon (PTH) paratiroideja kosti. sekrecija estrogena i ovulacija. semenik lutropin (LH) hipofiza (prednji režanj) hipofiza (prednji režanj) jajnik. islučivanje progesterona. LMTH) eritropoetin sekretin pankreozimin mlečna žlezda stimulacija mlečnih žlezda i sekrecija mleka bubreg gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt koštana srž gušterača gušterača sazrevanje eritrocita izlučivanje alkalnog soka sekrecija enzima Tabela 9. Nastavak .

Uzroci takođe mogu biti dvojaki. ili sekundarni. Poremećaj može izazvati primarni defekt u samoj endokrinoj žlezdi. to ukazuje da je prisutan poremećaj kontrolnog mehanizma. Ako se posle toga smanji sekrecija kortizola ili ukupnih 17-oksosteroida. Ti se testovi rade kod prekomernog izlučivanja hormona. . Ako se sekrecija ne smanji. zbog poremećaja u kontrolnom mehanizmu lučenja nekog hormona. kao što je slučaj prekomernog lučenja hormona kod tumora žlezda (npr. a zatim meri koncentracija hormona. Određuje se koncentracija pojedinih hormona u krvi i urinu. Laboratorijski nalazi su pri tome vrlo važni. feohromocitom). stimulativne i supresivne testove. Ako se pak sekrecija hormona ne intenzivira i žlezda ne reaguje. primarni je zadatak endokrinološke dijagnostike. Takav je test. to pokazuje da je kontrolni mehanizam delatan. koji normalno stimuliše izlučivanje i nakon toga meri koncentracija hormona. Ili se luči suviše hormona ili premalo. to dokazuje da nema primarnog defekta žlezde. Stimulativni testovi rade se za ispitivanje nedovoljne sekrecije hormona. U tu svrhu se bolesniku daje odgovarajući preparat tropnog hormona. Kod supresivnih testova bolesniku se daje preparat koji inhibira sekreciju ispitivanog hormona.Hormon holecistokinin Žlezda gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt gastrointestinalni trakt posteljica Ciljni organ žučni mehur Delovanje kontrakcija i pražnjene enterogastrin želudac inhibicija sekrecije lučenje kiseline stimulacija stvaranja seksualnih hormona gastrin koriogonadotropin posteljica (HCG) želudac jajnik 9. test s deksametazonom koji inhibira izlučivanje kortikotropina. to ukazuje da je defekt u samoj endokrinoj žlezdi. Utvrdivanje uzroka poremećaja.5 POREMEĆAJI HORMONSKE SEKRECIJE I PRINCIPI LABORATORIJSKE DUAGNOSTIKE Poremećaji hormonalnog izlučivanja mogu biti dvojaki. a ako takav učinak izostane. to pokazuje da je poremećen kontrolni mehanizam hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda. a često je potrebno izvesti i tzv. radi li se o defektu same žlezde ili o poremećaju kontrolnog mehanizma. na primer. Ako se pri tome sekrecija hormona pojača.

fenantren. Catomu steroidnog prstena vezane su metilne grupe. Taj prsten sadrži tri hidrirana šesteročlana prstena. Polni hormoni su androgeni. C-atomu sporedni lanac po kojem se pojedine grupe sterola i steroida međusobno razlikuju (tabela 9. a na 17. estrogeni i progesteron. a C-atomi brojevima: Ova osnovna struktura steroida ima prostornu konfiguraciju stolice: Istu osnovnu strukturu imaju steroli i žučne kiseline. na koje je vezan još jedan peteročlani prsten. U steroidne hormone ubrajaju se polni hormoni i kortikosteroidi. Steroidni hormoni imaju do 21 C-atom. i 13. Na 10.6. Prsteni se označavaju velikim početnim slovima. .3). STEROIDNI HORMONI Svi steroidni hormoni imaju osnovnu strukturu koja se sastoji od ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena.9.

uzimaju se razni prefiksi kojima se označavaju karakteristike prstena i prisutnost supstituenata. to se smatra normalnom ili cis-formom. Cis-položaj. ali oni su kod prirodnih steroidnih hormona uvek u trans-obliku. atomu u odnosu na ravan prstena. Prsteni A i B imaju dva zajednička C-atoma (5. Isto je i s B/C i C/D-prstenima. koje leže uvek iznad ravni prstena. androstana i pregnana. označava se kao β-konfiguracija i s punom crtom. iznad ravni prstena. te s obzirom na položaj H-atoma na C-5. Taj prostorni smeštaj supstituenata označava se prema položaju metilnih grupa (C-18. iz kojih nastaju uvođenjem dvostrukih veza i supstituenata na mesto vodikovih atoma ili bočnog lanca na C-17. i CH3 grupe na C-10.3 . onda je to trans ili alo-izomer. estrana. postoje 2 izomerna oblika.Broj C-atoma u pojedinim steroidnim jedinjenjima Dužina lanca na 17.Tabela 9. Razni steroidni hormoni su derivati tri osnovna ugljovodonika. Kada se upotrebljavaju hemijski nazivi za steroidne hormone. C-atomu Ukupni broj C-atoma u molekuli 27-29 24 21 19 18 Steroli (holesterol) Zučne kiseline Kortikosteroidi i progesteron Androgeni Estrogeni 8-10 5 2 — — Trodimenzionalna struktura steroida rezultira u pojavi različitih izomera. dok je α-konfiguracija označena isprekidanom crtom i označava da je supstituent orijentisan ispod ravni ciklopentanoperhidrofenantrena.). i C-19. što je vrlo važno za njihovo fiziološko delovanje.). Ako su H i CH3 grupa obe iznad ravni prstena. . i 10. Ako je H ispod ravni prstena. Atomu ciklopentanoperhidrofenantrenskog prstena.

Prefiksi i sufiksi u označavanju steroida Prefiksi i sufiksi Prefiks Šta označava hidroksi.Tabela 9. izomerija na nekom C-atomu koji nije zajednički dvama prstenima Δn položaj dvostruke veze u molekulu (n označava broj C-atoma na kojem je dvostruka veza) Sufiks -al -ol -on -an -en aldehidna grupa hidroksilna grupa ketonska grupa zasićeni ugljikovodonik nezasićeni ugljikovodonik .ili okso deoksi-ili dezoksidehidrodihidro- prisutnost hidroksilne grupe prisutnost ketonske grupe zamena OH-grupe s vodonikom gubitak vodonikovih atoma sa susednih C-atoma adicija dva vodonikova atoma prostorna konfiguracija supstituenta cistransαβepi- prostorna konfiguracija supstituenta supstituent u trans-položaju prema CH3 na C-10.ili oksiketo.4 . supstituent u cis-položaju prema CH3 na C-10.

Broj C atoma Matični ugljovodonik Hormon Napomena Estran ima samo jednu CH3 grupu i nema bočnog lanca.3.17β /Estra-1.3.17p-diol/ C18 5β-estran Estratrien /Estra-1. Ima dve CH3 grupe 5a-androstan Androsteron /3α — hidroksi — 5α — androstan— 17 —on C19 5β-androstan Etiokolanolon /3α-hidroksi-5β-androstan -17-on Broj C Matični ugljovodonik Hormon Napomena . To su jedini steroidi koji poseduju aromatični prsten /A/ 5α —estran Estradiol .5/10/-trien Androstan nema bočnog lanca na C —17.5/10/ trien-3.

9.6.atom a Pregnan ima dve CH3 grupe i etilnu grupu na C-17 koja je u cis položaju prema metilnim grupama 5α —pregnan Estradiol . C- atomu u α-položaju. i to da je OH na 11. C-atomu u β-položaju.pregnan .3α. da je između C-4.Osnovni ugljovodonici i hormoni koji iz njih nastaju Upotrebu navedenih prefiksa i sufiksa prikazujemo na primeru kortizola: 11β. i C-5. 17α.20α diol / Slika 9.20-dion). i 21. atoma dvostruka veza (4-en) te da su na trećem i dvadesetom C-atomu dve ketonske grupe (3.4 .3.1 BIOSINTEZA STEROIDNIH HORMONA Steroidni hormoni nastaju iz holesterola.17p-diol/ C21 5β-pregnan Pregnandiol /5β . to se acetat i holesterol podjednako mogu smatrati . a kako biosinteza holesterola započinje od acetata. dok je OH na 17.5/10/ trien-3. 17. 21-trihidroksipregn-4-en-3.17β /Estra-1.20-dion (kortizol) Iz navedene hemijske oznake za kortizol vidi se da su na osnovnom pregnanskom ugljovodoniku (pregn) tri vodonika zamenjena hidroksilnim grupama u položaju 11.

9. a delovanjem 20. 20desmolaze otcepljuje se celi lanac pa nastaju androgeni. koji osim konjugacije obuhvata procese hidroksilacije i dehidrogenacije. Pod kontrolom hipotalamusa iz adenohipofize se izlučuje kortikotropin (ACTH). steroidi s 19 Catoma. U nadbubrežnim žlezdama. čime im se povećava rastvorljivost u vodi. Posebno je važna Δ-ketosteroid-izomeraza koja premešta dvostruku vezu izmedu 5. C-atoma u poziciju između 4. odvija se najvećim delom u jetri. C-atomu otcepljuje se katalitičkim delovanjem desmolaza. i 6. Tako postoje 3 a -hidroksisteroid dehidrogenaza. 3 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. Metaboličkim se procesima hormoni većinom inaktiviraju. odnosno njihove redukovane forme.2 HORMONI KORE NADBUBREŽNE ŽLEZDE Kora nadbubrežne žlezde luči niz hormona. C-atoma. Izomeraze kataliziraju premeštaj dvostruke veze.6. Osim ovih hidroksilaza. za sintezu kortizona i kortizola potrebna je i 17 α-hidroksilaza. izomeraza i desmolaza (liaza). te se tako konjugovani izlučuju iz tela urinom. 11 β-hidroksisteroid dehidrogenaza. koji stimuliše nadbubrežnu žlezdu na stvaranje nekoliko . jer samo kora nadbubrežne žlezde sadrži dve hidroksilaze. a manjim i u bubregu te gastrointestinalnom traktu. Delovanje tih enzima može se videti na primeru stvaranja progesterone. Metabolizam steroidnih hormona. i 22.5.pretečama steroida. Slika 9. 11-hidroksilazu i 21-hidroksilazu. 22 desmolaze razlaže se veza izmedu 20. Upravo o prisutnosti pojedinih enzima u pojedinim od navedenih endokrinih žlezda zavisi koji se hormoni sintetizuju u toj žlezdi. jajnicima i semenicima steroidni se hormoni stvaraju od acetata ili holesterola nizom reakcija u kojima sudeluju razni enzimi iz grupe hidroksilaza. i 5. Dehidrogenaze katalizuju reverzibilne oksidoredukcijske reakcije u kojima sudeluju NAD ili NADP. Bočni lanac holesterola na 17. C-atoma. -Biosinteza progesterona iz holesterola U jetri se steroidni hormoni konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom. dehidrogenaza. Tako se kortikosteroidi stvaraju samo u nadbubrežnoj žlezdi. potrebne za sintezu kortikosterona. pa nastaje pregnenolon steroid s 21 C-atomom. 17 α-hidroksisteroid dehidrogenaza i dr. Delovanjem 17.

koji se inače većim delom stvaraju u testisima (androgeni) i ovariju (estrogeni. estrogeni i progesteron. Svi imaju metilne grupe vezane na C-10. bočni lanac — CO —CH2OH u β-položaju.hormona što ih zajednički nazivamo kortikosteroidi. i C-13. Neki imaju na C-17. atomu još OHgrupu u a-položaju te ketonsku ili β-hidroksi grupu na 11-atomu. uz kortikosteroide koji se stvaraju samo u korteksu nadbubrežne žlezde. osim aldosterona kojem je metilna grupa na C-13. atomu. ketonsku grupu na C-3. progesteron). atomu zamenjena aldehidnom grupom. . tu se manjim delom stvaraju još androgeni. Međutim. te svi imaju dvostruku vezu između 4 i 5 atoma (Δ4). Svi kortikosteroidi sadrže 21 C-atom. atomu i na C-17.

6 . iako su strukturno svi vrlo slični. Kortikosteroidi ispoljavaju regulatorno delovanje na metabolizam ugljenohidrata. soli i vode. suprotno insulinu. kortizol i kortizon. Oni kontrolišu promet vode i soli. Catomu kod aldosterona. i 17. odnosno 13. imaju različito fiziološko delovanje. Fiziološko delovanje na metabolizam ugljenohidrata. 11dehidrokortikosteron.Hemijska struktura kortikosteroida Razni kortikosteroidi. Mineralokortikoidi su aldosteron i 11-dezoksikortikosteron.Slika 9. Prema tome na koji od tih procesa deluju. Te razlike u biološkoj aktivnosti uzrokovane su supstituentima na 11. ugljinikovom atomu. razgradnje lipida i proteina imaju sledeći glukokortikoidi: kortikosteron. i to u smislu stimulacije glukoneogeneze. delujući na prolaz natrijuma i kalijuma kroz ćelijske . dele se na glukokortikoide i mineralokortikoide.

Od navedenih kortikosteroida samo koncentracija kortizola deluje pomoću mehanizma negativne povratne sprege na lučenje ACTH. nego i od jetrenog angiotenzina i bubrežnog renina. a deluju i anabolički. Glavni androgeni hormoni nadbubrežne žlezde su androstendion i dehidroepiandrosteron. Jedan je put da dehidrogenacijom i izomerizacijom pregnenolon prelazi u progesteron. Delovanjem 17. koji umesto hidroksilne grupe na C-ll. Hormone koji nastaju tim putem određujemo zajedno kao tzv. atomu prelazi u 11-deoksikortikosteron. Holesterol nastao iz acetata preko mevalonske kiseline. Biosinteza hormona kore nadbubrežne žlezde Svi hormoni kore nadbubrežne žlezde nastaju preko holesterola iz aktivnog acetata. koji svojim delovanjem na krvni pritisak sudeluju u regulaciji prometa vode i soli. Nemaju bočnog lanca na C-17. Drugi put je da hidroksilacijom pregnenolona na C-17.22-dezmolaze. koji daljnjom hidroksilacijom prelazi u 11-dezoksikortizol i ponovnom hidroksilacijom u kortizol. a ovaj daljnjom hidroksilacijom na C-ll. atomu pa sadrže samo 19 C-atoma. Od pregnenolona daljnje reakcije mogu teći u dva smera. Kortizol konačno prelazi u kortizon. 17-oksogene steroide. Ta dva hormona ispoljavaju samo blago androgeno delovanje. pa svi oni mogu biti prekursori kortikosteroida. te delovanjem 18-hidroksilaze i 18-dehidrogenaze njegova metilna grupa na C-18. atomu prelazi u aldehidnu grupu i tako nastaje aldosteron. atomu u kortikosteron.membrane. i to prvo . Ako na progesteron prvo deluje 17 α-hidroksilaza. U biosintezi ovih hormona sudeluje niz enzima. prelazi u pregnenolon. androgena i estrogena. Holesterol. atomu ima ketonsku grupu. pregnenolon i progesteron su na raznim stupenima u metaboličkom procesu od acetata. Kontrola aldosterona nije samo zavisna od ACTH. Ova se reakcija odvija tako da se deo bočnog lanca holesterola otcepi katalitičkim delovanjem enzima 20. koji hidroksilacijom na C-21.20-desmolaze iz ovog nastaju androgeni. Zato se još nazivaju salt and water-hormonima. nastaje iz progesterona 17α-hidroksiprogesteron. atomu nastaje 17β-hidroksipregnenolon. na reapsorpciju natrijuma i ekskreciju kalijuma u bubrezima.

atomu. tzv. Fiziološki je aktivan samo slobodni. C-atoma i keto-grupa na C-3. Izlučuje se i nešto heksahidro-jedinjenja ili kortola. Hipotalamus. 11-dezoksi kortizol i 11dezoksikortikosteron. nevezani kortizol. Metabolizam hormona kore nadbubrežne žlezde Inaktivacija i razgradnja kortikosteroida zbiva se u jetri.Razmaci u lučenju ACTH kraći su ujutro. te nastaju tetrahidroderivati (3α-hidroksi-5β-dihidro jedinjenja) koji se konjuguju s glukuronskom i sumpornom kiselinom i izlučuju mokraćom. adenohipofiza i kora nadbubrežne žlezde čine tzv. aldosteron. Navedeni se metabolitički put menja u slučaju deficita enzima potrebnih za normalnu sintezu kortikosteroida. Njegova je funkcija da štiti kortizol od inaktivacije i konjugacije u jetri. Osim toga. Ti se androgeni odredjuju zajedno kao 17-oksosteroidi . koji nastaju daljnjom redukcijom keto-grupe na C-20. i 5. Cortisol binding globulin). a na isti se način metaboliziraju kortizon. Isto se tako u nedostatku 21-hidroksilaze ne stvara aldosteron. Testosteron se redukuje i dehidrogenizuje u androsteron odnosno etioholanolon. Transkortin se stvara u jetri. atomu. Time se osigurava dovoljno kortizola u cirkulaciji. kojeg ima u plazmi oko 6% ukupnog kortizola. kortikosteron. nastaje tako pregnantriol i nje-govi derivati. . Kortizol se luči pet do deset minuta nakon stimulacije ACTH-om. Takav je slučaj u adrenogenitalnom sindromu.8 prikazan je metabolizam kortizola. salt loosing sindroma. atomu.dehidroepiandrosteron koji izomerizuje u androstendion. koji nastaju otcepljenjem lanca na C-17. budući da se ne stvara kortizol koji negativnom povratnom spregom koči izlučivanje ACTH. a duži naveče. te malo 11-oksi ili 11-keto17-ketosteroida. Kortikosteroidi u krvi Od svih 17-hidroksikortikosteroida u krvi na kortizol otpada oko 80%. Na slici 9. Na kraju androstendion i testosteron aromatizacijom A-prstena mogu preći u estron ili estradiol. što dovodi do gubitka Na i CI. ovaj se poslednji nekontrolisano luči i stimuliše nadbubrežnu žlezdu izazivajući njezinu hiperplaziju i pojačano stvaranje drugih C-21 hormona i androgena. Tu se uz Δ4-5βreduktazu i 3α-dehidrogenazu redukuje dvostruka veza izmedu 4. Kortizol se u plazmi nalazi delom vezan za albumine i jedan α-globulin koji ga-specifično veže i naziva se transkortin (CBG. osovinu hipotalamushipofiza-nadbubrežna žlezda. U pomanjkanju 21-hidroksilaze. kada se zbog toga stvara više metabolita koji se pod normalnim uslovima inače stvaraju samo u vrlo malim količinama. koja katalizira prelaz 17α-hidroksiprogesterona u kortizol. ACTH se iz hipotalamusa pod uticajem kortikoliberina (CRF) izlučuje periodično. a ovaj delovanjem 17-β dehidrogenaze u testosteron.

Biosinteza hormona nadbubrežne žlezde .Slika 9.7 .

pa zato i koncentracije kortizola. pri uzimanju kontraceptiva i terapiji. . izazivaju porast koncentracije transkortina u plazmi. dok podaci o dnevnom izlučivanju kortikosteroida u urinu daju uvid u funkclju kore nadbubrežne žlezde. Taj se ritam gubi kod hiperfunkcije nadbubrežne žlezde.Slika 9. a najniža pre spavanja.8 – Metabolizam kortizola Zato je koncentracija kortizola u plazmi veća ujutro. Kortikosteroidi se određuju i u krvi i u urinu. između 7 — 9 sati. ali je taj kortizol vezan i nije fiziološki aktivan. Estrogeni u trudnoći. Određivanjem koncentracije u plazmi utvrđuje se intenzivnost lučenja i delovanja na tkiva.

Slika 9.Stvaranje pregnantriola i njegovih derivata u adrenogenitalnom sindromu zbog deficita 21-hidroksilaze i blokiranog pretvaranja hidroksiprogesterona u kortizol .9 .

posledica je propadanja kore nadbubrežne žlezde zbog tuberkuloze. a deksametazon ne suprimira koncentraciju u serumu. Normalna je koncentracija kortizola u serumu uveče oko polovine koncentracije ujutro. adenomu pankreasnih ostrvaca multiplih endokrinoloških adenoma ili Zollinger-Ellisonova sindroma Hiperaktivnost suprarenalnih žlezda može rezultirati i pojačanim lučenjem aldosterona u primarnom aldosteronizmu (Connov sindrom) ili prekomernim izlučivanjem androgena kod hiperplazije ili karcinoma nadbubrežne žlezde. Hiperfunkcija nadbubrežne žlezde očituje se u prekomernom lučenju kortizola. što je slučaj kod Cushingova sindroma. iako se može ujutro naći i normalna koncentracija. a hipofunkcija može biti primarna zbog poremećaja same nadbubrežne žlezde ili sekundarna zbog nedostatka ACTH i poremećaja kontrolnog mehanizma. androgenih hormona i ACTH te supresivni i stimulativni testovi važni su za evaluaciju funkcije nadbubrežne žlezde i hipofize. osim ako je uzrok bolesti hiperfunkcija hipofize. za razliku od mogućih normalnih vrednosti kod hiperfunkcije hipofize ili adenoma nadbubrežne žlezde. Sličnu sliku u urinu daju i 17-oksosteroidi.Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde Određivanje kortikosteroida. Laboratorijski nalazi u bolestima nadbubrežne žlezde Krv za odredivanje kortizola ili 17-hidroksikortikosteroida uzima se u 8 ili 9 sati ujutro i oko 20 ili 23 sata naveče. Izlučivanje 17-oksogenih steroida jako je povećano u urinu ako je uzrok bolesti karcinom nadbubrežne žlezde ili ektopično lučenje ACTH (adenom bronha). ili amiloidoze. Kod Cushingova sindroma jutarnje su i večernje koncentracije povišene. do čega dolazi kod bazofilnog adenoma hipofize te ektopičnog stvaranja ACTH u bronhijalnom adenomu ili karcinomu. Uzrok toj bolesti može biti karcinom ili adenom kore nadbubrežne žlezde ili hiperplazija nadbubrežnih žlezda zbog prekomernog lučenja ACTH. Slobodni kortizol ili 11hidroksikosterodi su povišeni u urinu. izostaje ritam lučenja. infekcije ili metastaza u nadbubrežnoj žlezdi. . Hipofunkcija nadbubrežne žlezde. idiopatske atrofije kao posledice autoimunih procesa. da bi se ispitao ritam lučenja. Disfunkcija nadbubrežnih žlezda u adrenogenitalnom sindromu rezultat je deficita pojedinih enzima. potrebnih za sintezu kortizola. Poremećaji funkcije nadbubrežne žlezde mogu izazvati hiperfunkciju ili hipofunkciju žlezde. Addisonova bolest. Međutim.

pa to izaziva gubitak natrijuma u urinu i često hiponatremiju. dok kod hiperplazije reakcija je normalna ili malo intenzivnija. hiperkalemiju i metaboličku acidozu. a isto tako i izlučivanje 17-oksogenih i 17-oksosteroida. Koncentracija mu je jako snižena u tumoru nadbubrežne žlezde. Stimulacija s ACTH ili tetrakozaktrinom ne izaziva reakciju u slučaju tumora nadbubrežne žlezde. ili sekundarna. Osim tih endokrinoloških testova za dijagnozu Addisonove bolesti važno je određivanje elektrolita. ili umereno povišena ako je uzrok bolesti poremećaj hipofize. dok je kod sekundarne hipofunkcije ACTH u serumu snižen. Kod hipofunkcije nadbubrežne žlezde treba utvrditi je li hipofunkcija primarna. U oba slučaja koncentracija je kortizola odnosno 11-hidroksikortikosteroida u serumu niska. pa se ponekad ne može ni registrovati. tumor) u hipofizi. a reakcija obično izostaje. U krizama kod te bolesti postoji deficit aldosterona. Test s metopironom obično izaziva pojačano izlučivanje kortikosteroida mokraćom ako je Cushlngov sindrom izazvan hiperplazijom nadbubrežne žlezde. Takode. U Addisonovoj je bolesti koncentracija ACTH visoka zbog niske koncentracije kortizola u serumu (kontrola povratnom spregom). Pregled biokemijskih promena i karakterističnih nalaza u poremećajima funkcije nadbubrežne žlezde prikazan je u tabeli 9. ako je uzrok karcinom ili adenom nadbubrežne žlezde.4 . bilo da je poremećaj (npr. dok je osetno povišena ako je uzrok bolesti ektopično stvaranje ACTH.Za difefenciranje uzroka Cushingova sindroma vrlo je korisno odredivanje koncentracije ACTH u serumu. Za diferencijalnu dijagnozu ključni je test odredivanje koncentracije ACTH u serumu. bilo u hipotalamusu. Addisonova bolest. tj. stimulacijom s ACTH ili tetrakozaktrinom kod Addisonove bolesti izostaje reakcija. dok u sekundarnoj hipofunkciji reakcija nastupa tek postupno.

.

Biološka aktivnost im zavisi od suptituenta na C-17. Testosteron se stvara uglavnom u semenicima. a tu aktivnost odreduje OH-grupa na C-17. atomu. i 5. C-atoma. dok se dehidroepiandrosteron stvara samo u nadbubrežnoj žlezdi. androstan i dehidroepiandrosteron. Izlučuju se pod kontrolom hipofize. Slika 9. to su steroidi s 19 C-atoma. imaju dvostruku vezu izmedu 4. androstendion. Promenom prostornog položaja ove hidroksilne grupe u α-položaj. atomu u βpoložaju. osim u testisima i nadbubrežnoj žlezdi. koja luči hormon što stimuliše intersticijske ćelije (LH) testisa na stvaranje androgena.7 MUŠKI POLNI HORMONI — ANDROGENI Androgeni deluju na polni sistem muškaraca i uzrokuju razvoj muških sekundarnih polnih karakteristika. poseduju samo oko 12 % odnosno 10 % biološke aktivnosti testosterone. Androstendion se stvara. Glavni androgeni hormoni su testosteron. Po hemijskoj strukturi. a na C-3. atomu imaju hidroksilnu ili ketonsku grupu. jako se smanjuje aktivnost dok ketonsku grupu. kao što je to kod epitestosterona. Neki od ovih hormona. epitestosteron. Androgeni se stvaraju u semenicima.9. .Hemijske strukture androgena Biološki je najaktivniji testosteron. nadbubrežnoj žlezdi i jajniku. i u ovariju. ali ne svi.10 .

koji se može dalje oksidovati u .Biosinteza androgenih hormona Kao što je prikazano na slici 9. Na isti se način u nadbubrežnoj žlezdi iz_17αhidroksipregnenolona sintetizuje dehidroepiandrosteron. Katalitičkim delovanjem 17. a ravnoteža reverzibilne reakcije u testisima pomaknuta je u smeru stvaranja testosterona. iz acetata i holesterola koji su zajednički prekursori svih steroidnih hormona. Androstendion se dalje redukuje u testosteron delovanjem 17 βhidroksisteroidne dehidrogenaze. androgeni nastaju preko pregnenolona i progesterona.20-dezmolaze odvaja se bočni lanac na C-17. Ova zadnja reakcija je reverzibilna. dok je u ovariju jako pomaknuta u smeru stvaranja androstendiona. androstendion i preći u testosteron. atomu hidroksiprogesterona i nastaju androgeni.11.

Biosinteza androgenih hormona .Slika 9.11 .

Delovanjem 11-hidroksilaze metabolički nastaju 11-oksigenirani 17ketosteroidi. atomu u β-položaju. i 5.Metabolizam androgenih hormona Testosteron i dehidroepiandrosteron prelaze. U jetri se metaboliti androgena konjuguju sa sumpornom ili glukuronskom kiselinom. te se kao sulfati i glukuronidi izlučuju urinom. androsteron i 11β-hidroksiandrostendion. kao što se vidi.) U krvi je oko 98 % (muški) do 99 % (žene) cirkulirajućeg testosterona vezano za albumine i globuline.. etioholanolon i 11-oksigenirani 17-oksosteroidi izlučuju većinom kao glukuronidi. C-atoma i dehidrogenacijom na C-3. u androstendion. a na dehidroepiandrosteron izomeraza i 3β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. Biološki je aktivan samo slobodni testosteron. Pri tome na testosteron deluje 17β-hidroksisteroidna dehidrogenaza. Katalitičkim delovanjem 3β- hidroksisteroid dehidrogenaze nastaje pak epiandrosteron s OH-grupom na C-3. koji se dalje metabolizuju u tetrahidroderivate. a ovi mogu nastati i iz kortizola i kortizona. Svi ti metaboliti androgena u urinu nazivaju se zajedničkim imenom 17. dok se androsteron. Dehidroepiandrosteron se konjuguje sa sumpornom kiselinom. atomu u β-položaju.oksosteroidi (17-ketosteroidi. . Redukcijom dvostruke veze u androstendionu između 4. atomu nastaju 2 izomera: a -izomerni oblik ili androsteron i etioholanolon koji ima H na C-5.

Metabolizam androgena .12 .Slika 9.

osim niskog gonadotropina. Ta jedinjenja u urinu nazivamo zajedničkim imenom 17oksosteroidi. dok je izlučivanje dehidroepiandrosterona pokazatelj funkcije nadbubrežne žlezde. a izlučivanje 17-oksosteroida normalno ili malo povećano. pa se pretrage proširuju i na određivanje pojedinih androgena.62).7 nmol/L. koji nastaju pre svega u semenicima. a u žena u hirsutizmu odnosno virilizmu. u žena s hirsutizmom i virilizmom ovi mogu biti posledica tumora ovarija. Takođe je snižena koncentracija testosterona u zakasnelom pubertetu dečaka. . klomifenom ili lutropinom (LH). povećan (normalno 0. Kod žena nastaje metabolički iz ostalih androgena i zavisi od funkcije nadbubrežne žlezde i ovarija. Naprimer. Povišena koncentracija testosterona nalazi se u malignim tumorima testisa i hiperplaziji te u tumoru nadbubrežne žlezde kod muškaraca i žena. Izlučivanje androsterona i etioholanolona. a žene oko 35 μmola dnevno . hipopituitarizam. Medutim. Ako je testosteron u serumu visok. Muškarci normalno izlučuju oko 45 μmola. Testosteron je u serumu muškaraca snižen u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu različite geneze (Klinefelterov sindrom i druge hromosomalne promene. U žena je u Addisonovoj bolesti to sniženje još jače izraženo. te samog testosterona u serumu ukazuje na funkciju testisa. njegova je koncentracija zavisna od funkcije Leydig-ovih ćelija. a u žena oko 1. Povećano izlučivanje 17-oksosteroida pojavljuje se u muškaraca kod tumora testisa. Vidimo da promene koncentracije serumskog testosterona i urinom izlučenih 17-oksosteroida uglavnom koreliraju. kao i u funkciju nadbubrežne žlezde u oba spola. Za dijagnozu adrenogenitalnog sindroma važan je odnos 17-ketosteroida i 11 β-oksigeniranih -17ketosteroida. koji je kod blokirane 11β-hidroksilacije i. nalazi ukupnih 17-oksosteroida u urinu nisu uvek dovoljni za diferencijalnu dijagnostiku disfunkcije gonada ili nadbubrežne žlezde te ovarija. Budući da se testosteron u muškarca stvara i izlučuje iz testisa. dok su kod karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde i testosteron u serumu i 17-oksosteroidi u urinu visoki. u impotenciji prvi znak poremećaja u osi hipotalamus-hipofiza i poremećene kontrole lučenja androgena. ipak u nekim slučajevima valja odredivati oboje. Testosterona u serumu muškaraca ima prosečno oko 23 nmol/L. a njegova niska koncentracija je.Dijagnostičko značenje ispitivanja androgenih hormona Izlučivanje androgenih hormona i njihovih metabolita u urinu daje uvid u funkciju muških gonada. Radioimunološki testovi omogućuju danas i određivanje testosterona u krvnom serumu. karcinoma ili hiperplazije nadbubrežne žlezde.10 —0. androgeni obično potiču iz ovarija. jer je u njih nadbubrežna žlezda relativno više zastupljena kao izvor androgena. human choriogonadotropic hormone). enzimski defekti sinteze androgena). zbog toga. Kod žena je povišen u hirsutizmu i virilizmu zbog tumora nadbubrežne žlezde i ovarija te kod bolesti policističnih jajnika. Stimulativni testovi provode se stimulacijom korionskim gonadotropinom (HCG. gonadotropina (LH) i stimulativne testove te na određivanje testosterona u serumu. onemogućenog stvaranja kortizola. Smanjeno izlučivanje 17-oksosteroida nalazi se u muškaraca u primarnom (Klinefelterov sindrom) i sekundarnom hipogonadizmu (panhipopituitarizam) te u Addisonovoj bolesti. te kod hiperplazije i karcinoma nadbubrežne žlezde muškaraca i žena.

9. govorimo o fetoplacentarnoj jedinici koja stvara estriol. a mogu nastati i iz androgena. Biosinteza estrogena u trudnoći razlikuje se od one u negravidnih žena. atomu potreban za stvaranje estriola. atoma otcepljuju kao formaldehid. nego se ta nalazi u suprarenalci i jetri fetusa. a u placenti nastavlja daljnje pretvaranje u estriol. pa je izlučivanje estriola u urinu dobar pokazatelj fetoplacentarnog statusa. i vodonik sa C-l. Pri tome se prvo hidroksiluje CH3 grupa na C-19. pa se C-19. 4-dien spontano se aromatizuje u estradiol-17β. Iako su reakcije izmedu testosterona i androstendiona kao i estradiol-17β i estrona reverzibilne. što katalizira enzim 19-hidroksilaza. placenta poseduje i vrlo aktivnu sulfatazu i Δ53β-hidroksisteroid dehidrogenazu-izomerazu potrebne za hidrolizu konjugovanog 16α-hidroksidehidroepiandrosterona i pretvaranje Δ5 u Δ4 derivat. Time nastaje 19hidroksitestosteron na koji dalje deluje enzim 19-oksidaza i prevodi ga u 19-oksotestosteron. ipak je put nastanka estradiola iz testosterona važniji. U posteljici se samo izvodi aromatizacija A-prstena za koju posteljica poseduje potrebne enzime. pa je glavni prekursor placentarnog estradiola 16αdehidroepiandrosteron koji luči suprarenalka fetusa kao sulfatni konjugat.19 desmolaza. nego koristi već stvoreni testosteron i androstendion u organizmu majke ili fetusa. Međutim. holesterola i progesterona.ESTROGENI Biosinteza estrogena Estrogeni nastaju na jedinstvenom putu biogeneze steroidnih hormona iz acetata preko holesterola i progesterona.8 ŽENSKI POLNI HORMONI . Nastali 3okso-androst-l(10). I dok se u jajniku najvećim delom stvara estradiol-17β. Zato će poremećaji u fetusu ili u placenti rezultirati smanjenom produkcijom estriola. placenta nema potrebnih enzima za sintezu estrogena iz prekursora acetata. placenta najvećim delom luči već stvoreni estriol. i C-10. . Tako placenta prima već gotovi prekursor hidroksiliran na C-16. Kako se u fetusu stvara prekursor 16a-hidroksidehidroepian-drosteron sulfat. Osim enzima potrebnih za aromatiziranje A-prstena. atomu. Placenta ne poseduje ni enzim 16αhidroksilazu. Na 19-oksotestosteron deluje zatim enzim 10. a izmedu C-l. Na analogan način nastaje iz androsten-diona estron. U trudnoći ie glavni izvor estrogena placenta. a izlučivanje estrogena tokom trudnoće postupno raste i do deseterostrukih količina. Daljnji put biosinteze estrogena odvija se na taj način da se prsten A steroidne strukture aromatizuje. nastaje dvostruka veza. koji se tek metabolizuje u krajni svoj produkt estriol. Sinteza progesterona i testosterona već je pre opisana.

Slika 9.Biosinteza estrogena .14 .

Stvaranje estriola tokom trudnoće .15 .Slika 9.

Direktna hidroksilacija estradiola u estriol je neznatna. U poslednje se vreme utvrdilo da se estron u negravidnih žena metabolizira dalje i hidroksilacijom na C-2. koji se luči iz jajnika. Nakon toga počinje polagano rasti. Dijagnostički se najvredniji podaci dobijaju određivanjem biološki najaktivnijeg estrogena. Tokom prvih 6-7 dana ciklusa koncentracija estradiola-17β u serumu je uglavnom niska i konstantna. atomu i da se tako stvaraju katehol-estrogeni (2-hidroksiestron. dok se u trudnoći. a nakon toga sledi ponovni porast kad se stvori . kao što smo videli. Krajnji metabolički produkti se konačno konjuguju u jetri s glukuronskom ili sumpornom kiselinom.17-epiestriol (16β-OH i 17α-OH) iz njihovih prekursora 16α-hidroksiestrona i 16βhidroksiestrona. Drugi put je oksidacija estriola u 16-okso-estradiol-17β kao i stvaranje l6β-hidroksiestrona koji se redukuje u 16-epiestriol. Koncentracija estradiola-7β tokom ciklusa pokazuje 2 maksimuma. estriol stvara iz fetalnog 16 ahidroksidehidroepiandrosterona. u kojem se stvara niz derivata koji su otkriveni tek zadnjih nekoliko godina. Metaboliziranjem se takođe stvaraju 17-epiestriol (17α-hidroksi-jedinjenje) i 16. Kliničko značenje Estrogeni se određuju u serumu i urinu. a imaju kliničko značenje i u trudnoći i za procenu funkcionalnog stanja jajnika negravidnih žena. a dijagnostički značaj nekih od tih jedinjenja nije još ni danas sasvim jasan. ali stvaranje ova dva epimera estriola je neznatno. Takođe nema većeg značaja ni određivanje koncentracije estriola u serumu tokom ciklusa. estradiola-17β. pa daje korisne podatke o ovarijalnoj funkciji u negravidnih žena. Taj metabolički put je intenzivniji u hipertireoidizmu. pa postaju bolje rastvorljivi u vodi i kao takvi mogu se izlučivati u urinu. a ovaj se dalje hidroksilira u 16α-hidroksiestron. pa nema nekog većeg kliničkog značenja. 2-hidroksiestradiol. estradiol-17β oksiduje se u estron. 2-hidroksiestriol i njihovi odgovarajući metoksi derivati). Koncentracija estrona u serumu se tokom menstrualnog ciklusa ne menja znatnije zbog njegova ekstragonadalnog stvaranja. jer nastaje uglavnom iz estradiola. da bi dosegla maksimum dan pre otpustanja LH.Metabolizam estrogena Metabolizam estrogena dosta je složen proces. Smatra se da upravo porast estradiol-17β pospešuje otpuštanje LH. koji se najvećim delom redukuje direktno u estriol. Posle ovulacije koncentracija estradiol-17β se snizuje.

Sadrži keto-grupu na C-3. 9. a za vreme trudnoće je glavni izvor tog hormona placenta. a može se gdekad naći i u cirozi jetre. Određivanje estrogena posebno je važno u žena u trudnoći za ocenu placentarne funkcije. Abnormalno visoka koncentracija estriola u serumu upozorava na opasnost prevremenog porođaja. U tu se svrhu najviše određuje estriol u urinu. jer se progesteron stvara kao intermedijer tokom biosinteze kortikosteroida i androgenih hormona. Abnormalnosti u koncentraciji serumskog estradiola-17β nalaze se i pri poremećaju menstrualnog ciklusa u žena. nedelja trudnoće. .žuto telo. Slobodni. i C-5. ginekomastiji i tumorima koji produciraju estrogene. ali u nekim slučajevima i u serumu.koji se nalazi na C-17. ali tokom lutealne faze ciklusa ostaje ipak malo viša nego u proliferativnoj fazi. koji uzrokuju njegovu biološku aktivnost. Patološki povećane koncentracije nalaze se u feminizaciji kod muškaraca. Radikal CH3CO.9 PROGESTERON Progesteron je steroid s 21 C-atomom. jer je koncentracija najviša tokom 35-36. atoma. Zadatak progesterona je da pripremi uterus za primitak muških semenih ćelija kao i da kasnije reguliše trudnoću. Nešto malo progesterona stvara se i u suprarenalci i testisima. atomu nije toliko važan za njegovo biološko delovanje. nekonjugovani estriol raste u serumu tokom trudnoće. Snižena koncentracija estradiola-17β nalazi se u primarnom i sekundarnom hipogonadizmu i Turnerovu sindromu. Posle ovog drugog maksimuma koncentracija se ponovno smanjuje. Kod negravidnih žena progesteron se stvara i luči iz žutog tela (corpus luteum). pa se na osnovu koncentracije u serumu može odrediti i starost fetusa. atomu i dvostruku vezu izmedu C-4. To je ženski polni hormon koji zajedno s estrogenima sudeluje u regulaciji menstrualnog ciklusa.

C-atoma. Kao konačni produkt najvećim delom stvara se pregnandiol koji se u jetri konjuguje s glukuronskom kiselinom i kao takav izlučuje urinom. atomu te dvostruka veza (Δ4). odnosno 20a i 20β-hidroksisteroid dehidrogenaza. atomu.Biosinteza i metabolizam progesterona Progesteron nastaje iz acetata preko holesterola i pregnenolona. Nastali progesteron se zatim redukuje. U tim procesima redukcije sudeluje nekoliko enzima. Zato je određivanje pregnandiola u urinu dobar pokazatelj sinteze progesterone . Zatim se redukuje keto-grupa na C-3. Tokom metaboliziranja progesterona prvo se redukuje dvostruka veza izmedu 4. Redukciju keto-grupa kataliziraju 3a-hidroksisteroid dehidrogenaza i 3β-hidroksisteroid dehidrogenaza. atomu. Katalitičkim delovanjem Δ-4-5β-reduktaze nastaje pregnandion. te konačno. pa nastaju pregnanolon i alopregnanolon. a delovanjem Δ-4-5a-reduktaze njegov izomer alopregnandion. Redukovati se mogu keto-grupe na C-3 i C--20. Redukcijom i konjugacijom hormon gubi svoju fiziološku aktivnost. pa nastaju pregnandion i alopregnandion. . Redukcijom keto-grupa i dvostruke veze nastaju uvek po 2 izomera koji se razlikuju po prostornoj orijentaciji vodonika na C-5. i 5. redukcijom na C-20 atomu nastaju pregnandiol i alopregnandiol. pa nastaju izomeri s OHgrupama u α odnosno β položaju.

Slika 9.Metabolizam progesterona .16 .

Povećana koncentracija progesterona u serumu nalazi se pak kod kongenitalne hiperplazije nadbubrežne žlezde uzrokovane deficitom 11 β.86 nmol/L. kao i kod tumora jajnika. Nakon ovulacije. izostaje i porast koncentracije progesterona. glavnog produkta metabolizma progesterona. 17β ili 21β-hidroksilaze koje sudeluju u metabolizmu progesterona. koncentracija se u serumu tokom 3 do 5 dana naglo povisuje na vrednosti oko 19 do 95 nmol/L i zadržava narednih 6 dana. izostaje i porast urinarnog pregnandiola. Zato se odredivanjem koncentracije progesterona u serumu dobivaju podaci o ovulaciji i funkciji žutog tela. Muškarci izlučuju samo do oko 2 (μmol/L pregnandiola koji se stvara iz progesterona i 11-deoksikortikosterona u suprarenalci. ljuštenja endometrija ili premenstrualne tenzije. izmedu 21.Kliničko značenje. Ako ne dode do ovulacije. pa kako trudnoća napreduje. dana ciklusa.06 do 2. a u graviditetu o funkciji placente. lutealne ciste jajnika i korionepitelioma. Koncentracija progesterona u serumu snižena je kod insuficijencije žutog tela. ali u lutealnoj fazi nakon ovulacije i stvaranja žutog tela izlučivanje pregnandiola se povećava i dostiže maksimum. i 24. kada stvoreno žuto telo sintetizuje progesteron. Isto kao što je slučaj s progesteronom u serumu. lutealni maksimum. ako ne dođe do ovulacije. Slične podatke koji se dobivaju direktnim određivanjem progesterona. U trudnoći se progesteron stvara u placenti. tj. tumora jajnika. U trudnoći je tokom prvog trimestra urinarni pregnandiol nešto veći nego u lutealnoj . Kod žena s normalnim menstrualnim ciklusom tokom folikularne faze izlučuje se slično kao i kod muškaraca. kada u serum dospeva samo hormon nastao u nadbubrežnoj žlezdi. Koncentracija progesterona u serumu (plazmi) u toku folikularne faze. dobivaju se i određivanjem urinarnog izlučivanja prognandiola. tako raste i koncentracija progesterona u serumu. niska je i kreće se od 0. potrebno je progesteron u serumu češće odredivati da bi mogle da se procene smetnje u ciklusu ili abnormalnoj trudnoći. Kako koncentracija u serumu dosta varira od dana do dana. čak i do vise od 600 nmol/L pre poroda. podatke o ovulaciji i funkciji žutog tela tokom menstrualnog ciklusa. Povećano izlučivanje pregnandiola u urinu nalazi se u kongenitalnoj hiperplaziji nadbubrežne žlezde usled deficita 17 β i 21 β-hidroksilaze. Onda se naglo smanjuje i dan pre menstruacije doseže vrednosti kao u folikularnoj fazi. membranozne dismenoreje.

insuficijencije placente zbog hroničnog nefritisa. Luči se pod dejstvom liberina za STH iz hipotalamusa. folitropin. melanoforni stimulirajući hormon. Niske koncentracije ACTH nalaze se kod karcinoma nadbubrega i kod panhipopituitarizma. stres. u stresu. STH stimuliše rast kostiju i drugih tkiva. posle adrenalektomije. Druga dva hormona. Tirotropin . a snižena kod dvarfizma. Koncentracija STH u serumu povišena je u akromegaliji i gigantizmu. nakon čega se počinje lagano smanjivati. Manje izlučivanje pregnandiola nego što je normalno za razne faze trudnoće nalazi se kod toksemije i eklampsije. pankreas i paratireoidna žlezda luče mnoštvo hormona koji su proteinske prirode. tako raste i izlučivanje pregnandiola u urinu. tirotropin i kortikotropin. Povišene koncentracije ACTH u serumu ili plazmi nalaze se u Adisonovoj bolesti. Pospešuje mobilizaciju masti iz depoa i oksidaciju masnih kiselina te sintezu glikogena. Na koncentraciju STH u serumu utiče: ishrana. Maksimum doseže oko 32. 9. ACTH reguliše funkciju nadbubrežne žlezde i lučenje kortikosteroida. esencijalne hipertenzije ili dijabetesa te bolesti jajnika. a kako se lučenje progesterona iz placente povećava. fizička aktivnost. lutropin. Najveći broj proteinskih i polipeptidnih hormona luči hipofiza. može izazvati hipoglikemiju. NEFA. insulin i glukagon. Folikularni stimulirajući hormoni. u hipoglikemiji kod insulinske terapije i posle davanja metirapona. Prednji režanj luči sedam hormona: hormon rasta. nedelje trudnoće. Hormon rasta Hormon rasta ili somatotropin (STH) je kiseli protein. te ima anaboličko i dijabetogeno delovanje. luči zadnji režanj hipofize. prolaktin. intrauterine smrti fetusa. molekulske mase oko 21000.fazi ciklusa. Zbog uticaja na glikogenezu. koncentracija glukoze.10 PROTEINSKI HORMONI Hipofiza. nazivaju se zajedničkim imenom gonadotropini. hiperplaziji nadbubrega. do 36. da bi se 4 do 5 dana posle porođaja snizio na vrednosti kao u negravidnih žena. vazopresin i oksitocin. Kortokotropin Kortikotropin (ACTH) je polipeptid sastavljen od 39 aminokiselina. san. lutropin i prolaktin.

hipofize i gonada. a zatim opada. U toku normalnog menstrualnog ciklusa promene nivoa FSH i LH uslovljavaju fiziologiju reprodukcije. U prednjem režnju hipofize stvaraju se folitropin (FSH) i lutropin (LH). Vrednost FSH raste do petog dana folikularne faze ciklusa. dok je porast FSH u tom razdoblju manji. koji prethodi ovulaciji. Kod muškaraca FSH stimuliše spermatogenezu. koji se zajedno nazivaju humani hipofizni gonadotropini (HPG). FSH i LH su glikoproteini sastavljeni od nekovalentno vezanih α i βpodjedinica. FSH kod žena utiče na rast folikula. Naročito je brz i visok porast LH u toku periovulacionog razdoblja. TSH kontroliše lučenje hormona štitne žlezde. Gonadotropini Humani gonadotropini stvaraju se u hipofizi i placenti. FSH I LH iz hipofize izlučuju bazofilne ćelije u prednjem režnju koje označavamo kao gonadotropne ćelije. a molekularni se oblici u hipofizi izgleda razlikuju od onih u cirkulaciji.Tirotropin (TSH) je glikoprotein molekulske mase oko 25000. a kod muškaraca LH stimuliše stvaranje testosterona u ćelijama testisa. dok estradiol iz jajnika raste. LH stimuliše . Time se reguliše u narednom ciklusu rast i razvoj folikula. Luči se iz prednjeg režnja hipofize pod dejstvom tiroliberina (TRF) iz hipotalamusa. Kod dece i odraslih (sem žena u postmenopauzi) sekreciju FSH i LH kontroliše negativna povratna sprega hormona iz gonada. Istovremeno počinje porast LH koji povišeni estradiol ne suprimira. Time završava sazrevanje folikula i dolazi do porasta progesterona u serumu. Sinteza i lučenje gonadotropina regulisani su kompleksnim odnosom hipotalamusa. U trofoblastima posteljice stvara se korijski gonadotropin (HCG) koji se fiziološki izlučuje samo u trudnoći. te uz malo LH deluje na lučenje estrogena iz folikula. U toku poslednjih dana ciklusa koncentracija FSH je nešto viša nego LH. Izlučivanje gonadotropina iz hipofize reguliše se međusobnim delovanjem gonadoliberina (GnRH) iz hipotalamusa i hormona iz jajnika odnosno semenika. Kod žena LH izaziva ovulaciju folikula i lučenje progesterone iz žutog tela. oslobađanje jajne ćelije iz folikula i stvaranje žutog tela i menstruacija. Gonadotropini se u cirkulaciji javljaju u najmanje 4 molekularna oblika. Kod muškaraca se regulacija lučenja FSH i LH takođe zasniva na negativnoj povratnoj sprezi s testosteronom iz testisa.

Leydigove ćelije testisa na stvaranje testosterona. Smanjena koncentracija se nalazi u dijabetesu. On je polipeptid. Povišena koncentracija insulina u plazmi nalazi se kod tumora pankreasa. Redukcijom disulfidnih veza insulin se inaktivira. Takođe sprečava stvaranje ketonskih tela. Fiziološko delovanje insulina je u kontroli metabolizma ugljenih hidrata. Sastoji se od dva lanca. dovodi do inhibicije izlučivanja prolaktina. Prolaktin Prolaktin je vrlo važan hormon u reprodukcionom ciklusu čoveka. S druge strane L-Dopa. te tako vezan preko jednog “drugog glasnika” uzrokuje promene u membrani i njenoj propustljivosti. Osim delovanja na metabolizam ugljenih hidrata. Dominantna regulacija sekrecije prolaktina iz laktotropnih ćelija adenohipofize je inhibitorno delovanje prolaktostatina (PIF). verovatno inhibirajući prolaktostatin preko serotoninergičnih puteva. akromegalije i gigantizma. Deficit insulin uzrokuje dijabetes melitus. Insulin deluje na ciljne organe. dok regulacija FSH još nije sasvim razjašnjena. insulin deluje i na promet lipida pojačavajući lipogenezu i smanjujući lipolizu u masnom tkivu. Snižene vrednosti FSH I LH ukazuju na poremećaj sistema hipotalamus-hipofiza ili pojavu tumora koji producira steroidne hormone. iz hipotalamusa. jetru. koji su spojeni sa dva disulfidna mosta. Molekulska masa mu je 6000. Insulin snižava koncentraciju glukoze u krvi. mišiće i masno tkivo vezujući se za specifične insulinske receptore na plazma membranama. . To se događa u jetri delovanjem glutationa. a ovaj zatim suprimira LH. Hipoglikemija i hipotireoza uzrokuju porast prolaktina u cirkulaciji. Po građi je polipeptid molekulske mase oko 20000. ali su ove potonje ređe. Povišene koncentracije gonadotropina. Izgleda da dopamin deluje na oslobađanje PIF-a. osim perovulacionog porasta. kao prekursor dopamina i kateholamina u specifičnim hipotalamusnim centrima. ukazuju na ispad funkcije gonada ili poremećaje u osovini hipotalamushipofiza. Insulin Insulin se stvara u β-ćelijama Langerhansovih ostrvaca u pankreasu.

tirotropina. α trijodtironin ili T3 je 3. Dok tiroksin i trijodtironin deluju na metabolizam celog organizma. a verojatno i trijodtironina.3'. Lobusi su oko 4 cm visoki. kalcitonin ili tireokalcitonin. u kstracelularnoj tečnosi koči lučenje TSH. Funkcija tiroideje ispituje se određivanjem prva dva navedena hormona i ovde ćemo govoriti samo o njima. T4 je 3. stvara se treći hormon štitne žlezde. Porast koncentracije slobodnog tiroksina. Slika 9. TSH (thyroid stimulating hormone). hipofiza. tireoideja i koncentracija slobodnog T4 i T3 u cirkulaciji (slika 9. sniženje koncentracije hormona u cirkulaciji stimuliše lučenje TSH iz hipofize. Obratno. a njegovu hemijsku strukturu razjasnio je 1928.5. godine Harington. Tiroksin je već dugo poznat. pa se luči više hormona iz štitne žlezde.Hormoni štitne žlezde Štitna žlezda ili tiroideja je mala endokrina žlezda ispred dušnika i grla.5.3'-trijodtironin. Regulacija lučenja tiroidnih hormona predstavlja negativnu regulaciju mehanizmom povratne sprege. glavni sastojak koloida u folikulama.17). kalcitonin deluje na metabolizam kalcijuma.5 cm široki i oko 2 do 4 cm debeli. što onda rezultira manjim lučenjem T4 i T3 iz štitne žlezde. godine Kendal. . a u nju su uključeni hipotalamus. U epitelnim ćelijama folikula stvaraju se tiroidni hormoni vezani za protein-tiroglobulin. a luči ga prednji režanj hipofize (adenohipofiza). a ovaj stimuliše stvaranje i lučenje T3 i T4. U folikulama se stvaraju dva hormona.17 . Cćelijama. Ima oblik leptira s dva lobusa koje povezuje istmus. 1.Regulacija stvaranja i lučenja tiroidnih hormona Tiroidni relizing faktor TRH ili tiroliberin iz hipotalamusa stimuliše lučenje TSH iz adenohipofize. a sadrže sferične folikule od oko 300 μ. izolovao ga je 1915. kako se još naziva. Teška je oko 25 do 30 g. Oba hormona nastaju iz tirozina pod kontrolom polipeptidnog hormona koji stimuliše njihovo lučenje. Tiroksin ili. U posebnim ćelijama. tiroksin i trijodtironin.5'-tetrajodtironin.

Biosinteza i metabolizam hormona tiroideje. Na slici su navedeni agensi koji koče stvaranje hormona .Biosinteza hormona tiroideje. Slika 9. iz koje ih tiroideja apsorbuje pa se jod akumulira tako da tiroideja sadrži oko 20 puta veću koncentraciju nego krvna plazma. Delovanjem jedne peroksidaze jodid se oksiduje u aktivni jod i veže na tirozilne ostatke tiroglobulina. Jod se brzo apsorbuje u crevu i u obliku jodida prelazi u krv. Za sintezu hormona štitne žlezde potreban je jod. Akumulacija jodida u tiroideji je enzimski proces.18 .

kao i tumori hipofize. nedostatak joda u hrani izaziva miksedem ili eutiroidnu gušu. Potrebni su za rast. noradrenalin i dopamin. pojava čvorova u tiroideji. Kako je za biosintezu hormona potreban jod. Hipertiroidizam se javlja kad su produkcija i lučenje tiroidnih hormona povećani. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa.Fiziološko delovanje hormona štitne žlezde je kompleksno. a deluju i na razvoj i polno sazrevanje. Stvaraju se u hromafinskim i nervnim ćelijama u srži nadbubrega. Kateholamini se u telu stvaraju iz tirozina. hipotiroidizam se javlja i u Hashimotovoj bolesti zbog prisustva antitiroidnih antitela. Oni deluju na ceo organizam pospešujući utrošak kiseonika i stvaranje toplote. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. prekomerno davanje hormona štitne žlezde. Utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. ili davanja joda. Kateholamini Kateholamini su zajednički naziv za aktivne amine koji sadrže benzolski prsten s dve hidroksilne grupe (katehol). Osim nedostatka joda. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. . Uzroci hipertireoze su Basedovljeva bolest. To su hormoni: adrenalin. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin.

Ova kontrola hipotalamusa ostvaruje se sekrecijom posebnih hemijskih jedinjenja kroz nervna vlakna i krvne sudove. Najjednostavnije strukture (tripeptid) je hormon . Hormoni se krvlju prenose do mesta gde treba dostaviti „poruku“. pa i delovanja većine hormona imaju hipotalamus i hipofiza. Hipofiza se sastoji od prednjeg i zadnjeg režnja. tj. To su posebna tkiva.UKRATKO: Da bi organizam dobro funkcionisao potrebna je dobra međusobna usklađenost raznih procesa. Neki se hormoni izlučuju u aktivnom obliku. Ovi sistemi imaju osobinu da sintetizuje i izlučuju posebna hemijska jedinjenja koje nazivamo hemijski glasnici. Po hemijskoj strukturi hormoni se dele na: a) oligopeptidne i proteinske. a druge posebne ćelije sintetizuju „klasične“ hormone. Skoro da nema procesa koji nije posredno ili neposredno pod uticajem jednog ili više hormona. Glavnu ulogu u regulaciji lučenja. Iz ovih žlezda se direktno izlučuju u krv. Hipotalamus sintetizuje 8 do 9 faktora oslobađanja. vrše kontrolu i obezbeđuju rast i razvoj različitih tkiva. Hemijski glasnici. Hipotalamus reaguje na signale koji dolaze i iz viših moždanih centara tako što se u posebnim ćelijama hipotalamusa sintetuzuju specifična hemijska jedinjenja hipotalamusni faktori oslobađanja. Hipofiza je anatomski povezana sa hipotalamusom koji kontroliše i reguliše njen rad. organa i celokupnog organizma. Na ćelijama ciljnih tkiva nalaze se receptori sa kojima hormoni „prepoznajući“ ih. specifična za svaki hornom. do mesta delovanja. neuro-sekretorne supstance koje čine vezu između nervne i humoralne regulacije. koji imaju različite endokrine uloge. Liberini su mali peptidi koji se satoje od 3 do 12 aminokiselinskih ostataka. endokrinim žlezdama. Hormoni regulišu i održavaju celokupan metabolizam. Prenos ovih poruka ostvaruje se posebnim signalima nervnog i endokrinog sistema. b) derivate aminokiselina i c) steroidne hormone. koje sintetizuju neuroni čine neuro-hormone. sastav krvi i drugih telesnih tečnosti. normalno funkcionisanje organa. Da bi se ostvarila kvalitetna koordinacija neophodan je prenos potrebnih „poruka“ od jednog do drugog organa. reaguju na specifičan način i nizom hemijskih reakcija izazivaju metabolički efekat u ćeliji. Hormoni se sintetizuju u vrlo malim količinama u posebnim organima. ciljna tkiva. hormoni oslobodioci ili liberali. a neki kao neaktivni prethodnici.

Najsloženije građe (10 aminokiselinskih ostataka) je hormon oslobodioc genadotropnih hornoma (GnRH). On stimuliše sintezu proteina i katabolizam lipida. kortikotropni i tireotropni hormoni. Ovaj enzim katalizuje reakciju pretvaranja ATP-a u adenozin-3. Ovakvi hormoni pronalaze svoje receptore u samoj ćeliji. Drugi tropni hormoni su glikoproteini. Npr. Za biološku aktivnost odgovorna je βpodjedinica. Jedan deo su tropni hormoni. Hormon rasta je značajan za rast i razvoj. Od tropnih hormona najjednostavnije strukture je kortikotropni hormon (ACTH) koji utiče na rad nadbubrega. Mnogi hormoni ostvaruju svoje delovanje vezivanjem za membranske receptore. Ovi tropni hormoni sastoje se iz dve α i β-podjedinice. . Svi hormoni oslobodioci prenose se krvlju do hipofize gde u prednjem režnju ovog organa stimulišu sintezu i lučenje jedne druge grupe polipeptidnih hormona. Vezivanjem ovakvih hormona za membranske receptore stimuliše se aktivnost enzima adenilat ciklaze. deluje kao antagonist insulinu. CRH→ACTH→kora nadbubrega→kortikosteroidi. Adenofiza (prednji režanj) luči veći broj hormona. nedostatak do patuljastog rasta. To su tropni hormoni čija je uloga da pronađu ciljna tkiva druge endokrine žlezde i prenesu „poruku“ o sintezi odgovarajućeg hormona. a drugi deluju direktno na metabolizam u ćelijama mnogih organa (hormon rasta i prolaktin). kao što su tireotropni hormon (TSH) koji podstiče rad tireoideje i sintezu gonadotropnih hormona (FSH i LH). Intenzitet sinteze hormona hipotalamusa. Ovaj proizvod dovodi do aktiviranja potrebnih enzima unutar ćelije i do potrebnog odgovora promenom ćelijskog metabolizma. Preterana sekrecija hormona rasta dovodi do gigantizma. proteina složene strukture.GnRH→FSH→testisi→testos teron ili GnRH→LH→ovarije→estrogeni hormoni ili GnRH→LH→žuto telo→ progesteron. međusobno vezane nekovalentnim vezama.5-ciklični monofosfat (cAMP). Takvi su npr. obično u citoplazmi. Postoje i hormoni takve hemijske strukture da lako ulaze u ćeliju.oslobodioc tireotropnog hormona (TRH).TRH→TSH→tiroideja→tiroksin. hipofize i perifernih endokrinih žlezda regulisan je u većini slučajeva fiziološkim mehanizmima od kojih je najčešći mehanizam povratne sprege. Svaki hormon oslobodioc utiče na sekreciju specifičnog tropnog hormona. a svaki tropni hormon na sintezu specifičnog hormona u perifernoj endokrinoj žlezdi.

pod uticajem parathormona intenzivnija je i sinteza aktivnog oblika vitamina D. ali . sve dok ih ne apsorbuju ciljna tkiva. sintezu i katabolizam proteina ili lipolizu. Poremećaji u metabolizmu Ca i P preduslov su mnogih bolesti. Ovaj proces se odvija uz utrošak energije i nasuprot koncentracijonom gradijentu. na primer. Usled povećanja lučenja hormona tiroidne žlezde nastaje hipertiroidizam. Hormoni tireoideje stimulišu mnoge metaboličke procese. koncentrišu u ćelijama tiroideje i da se pretvore u oblik pogodan za ugrađivanje u molekul tiroidnih hormona. Nastali hormoni tiroideje prelaze direktno u krv. rahitis kod dece. osteomalacija ili osteoporoza kod odraslih. Ovo stanje karakterišu povećane aktivnosti oksidativnih procesa. Glavna uloga mu je u regulaciji metabolizma kalcijuma i fosfora. katabolizam proteina. Štitna žlezda ili tiroideja proizvodi i luči dva hormona. tiroksin (T4) i trijodtironin (T3).Zadnji režanj hipofize (neurohipofiza) luči dva hormona oligopeptida: antidiuretički hormon (ADH) ili vazopresin i oksitocin. time kontroliše i krvni pritisak. U krvi se vežu za poseban protein tiroksin vezujući globin. Hipotiroidizam može biti posledica poremećaja u radu hipofize. Takve bolesti su. Oksitocin deluje na mišiće maternice izazivajući njihovo grčenje i upotrebljava se u ginekologiji. Usled loše ishrane ili neizlaganja UV zracima ili smanjenja sekrecije parathormona u krvi se smanjuje količina kalcijuma. a kalcitonin je njihov antagonist. Poremećaji u metabolizmu kalcijuma i fosfora dovode do povećanja ili smanjenja koncentracije ovih elemenata u krvi. Parathormon stimuliše veću apsorpciju Ca i P u crevima. masti i ugljenih hidrata. Vitamin D deluje na metabolizam Ca i fosfora slično parathormonu. Tireotropni hormon stimuliše ulaženje joda u ćelije tiroideje. kao i vitamin D. povećava reapsorpciju Ca u bubrezima i resorpciju kostiju. Tako su povećane koncentracije kalcijuma u krvi posledica povećane sekrecije parathormona ili intoksikacije vitaminom D. Najčešća posledica je nestvaranje ili gubitak koštane mase. Usled smanjene sekrecije nastaje hipotiroidizam. Sinteza ovih hormona je složena i da bi se ostvarila neophodno je da se određene količine joda. ADH ima važnu ulogu u kontroli zapremine vanćelijske tečnosti. Povećane koncentracije fosfora su posledica povećanih koncentracija vitamina D ili smanjene sekrecije parathormona. Najduže poznata bolest je Bazedovljeva (ili Graveova) bolest. Osim toga. Na metabolizam ovih utiče i kalcitonin koji je antagonist parathormonu. Paratiroidni hormon je osnovni proizvod lučenja paratireoideje.

Ovaj deo biosintetičkog puta je zajednički za sve steroidne hormone. Iz holesterola nastaje u prvoj reakciji pregnenolon. a unutrašnji za adrenalne androgene. Adrenalin. srednji za mineralokortikoide. Nadbubreg je ednokrina žlezda koja se satoji od srži i kore. Iz ovog intermedijata sintetizuju se i adrenalni polni hormoni. Mnogi hormoni su po hemijskom sastavu steroidi. Glukokortikoidi se sintetišu takođe iz progesterona. Sinteza steroidnih hormona je složeni proces koji obuhvata veći broj reakcija. spoljašni za glukokotrikoide. Estrogeni su hormoni sa najmanjim brojem C-atoma u molekulu. katalizovanih mnogim enzimima. progesteron). Svi steroidni hormoni sadrže u osnovi steroidno jezgro a međusobno se razlikuju po vrsti i broju supstituenata. dok su glavna mesta sinteze androgena i estrogena muške i ženske polne žlezde. Kora sintetizuje steroidne hormone. Razlikujemo tri grupe steroidnih hormona: a) kortikosteroidi (C21 – kortizol. Kateholamini utiču i na metabolizam lipida stimulišući mobilizaciju masnih kiselina. a srž hormone derivata aminokiselina. Pored delovanja na krvne sudove i rad srca. noradrenalin i dopa nazivaju se zajedničkim imenom kateholamini. kateholamini utiču na metabolizam ugljenih hidrata u jetri i mišićima povećavajući glikogenolizu i glukoneogenezu. Posledice su povećanje štitne žlezde i gušavost (struma). . glavni predstavnik ove grupe hormona.i nedostatka joda u ishrani. a njenom dekarboksilacijom noradrenalin. Kora nadbubrega se sastoji iz tri sloja ćelija a svaki sloj je odgovoran za sintezu druge vrste steroida. Sintetizovani kateholamini se krvlju prenose do ciljnih tkiva i u njima izazivaju brze metaboličke odgovore na stres. aldosteron. On se menja tokom niza reakcija i kao krajnji proizvod nastaje aldosteron. Iz aminokiselina fenilanalina i tirozina sintetizuju se adrenalin i noradrenalin. Hidroksilovanjem tirozina dobija se dopa. b) androgeni (C19 – testosteron) i c) estrogeni ( C18 – estradiol. Da bi se sintetizovali mineralokortikosteroidi. a iz ovog intermedijata nastaje kortizol. Od svih reakcija posebno je značajna oksidacija metil grupe u položaju 18. Kortikosteroidi se sintetizuju u kori nadbubrega. Sintetizuju se odvajanjem metil grupe u položaju 18 i obrazovanjem jednog aromatičnog prstena. prvo se gradi progesteron. koji se hidroksiluje u položaju 17. androgeni i estrogeni. Od holesterola počinje sinteza svih steroidnih hormona. estron).

potrebnog u stresu. Takva je Adisonova bolest koju karakteriše nedostatak gluko. Katabolizmom glukokortikoida nastaju 17hidroksikortikosteroidi. Tako se koncentracija kortizola u krvi reguliše mehanizmom povratne sprege i sintezom hormona hipotalamusa i hipofize dok se koncentracija mineralokortikoida kontroliše drugim mehanizmima. gubitak elektrolita i teška dehidratacija. a kabolizmom androgena.tako i mineralokortikoida i adrenalnih androgena. Kod Cushingove bolesti dolazi do hiperprodukcije kako gluko. retenciji natrijuma. Jetra je važan organ u kome se odigrava katabolizam steroidnih hormona. Kortizol je veoma značajan hormon.Način regulisanja biosinteze nije isti za sve grupe steroidnih hormona nadbubrega. u krvi ili mokraći. Za ove bolesti karakteristični su: određena klinička slika i povećanje koncentracije nekih steroidnih hormona ili intermedijata. 17-ketosteroidi. Najvažniji mineralokortikoid je aldosteron. kortizol značajno utiče na metabolizam ugljenih hidrata ali i proteina i lipida. U jetri stimuliše glikogenolizu i sintezu glukoze iz aminokiselina. dokazuje se i poremećaj aktivnosti određenog enzima. Zbog značaja koji imaju u metabolizmu ugljenih hidrata ova grupa hormona je nazvana glukokortikoidima. tuberkuloznih ili autoimunih procesa. Kontrola glukoregulacije je pod uticajem i drugih hormona. On učestvuje u regulaciji optimalnog sadržaja eletrolita i zapremine telesnih tešnosti. pa nastaje hipoglikemija. Poznate su mnoge bolesti u čijoj osnovi leže poremećaji u sintezi i sekreciji steroidnih hormona nadbubrega. pa nastaje enzimski „blok“ i dolazi do nagomilavanja 17α-hidroksiprogesterona. pa je više stimulisana sinteza aldosterona. Zavisno od toga koja je vrsta intermedijata povećana. Regulacija sinteze i . Tako dovodi do. Glavni glukokortikoidni hormon je kortizol.i mineralokortikoida. Najčešće nedostaje 21-hidroksilaza. Usled nedostatka 17αhidroksilaze ne odvija se sinteza kortizola. Pored antizapaljenskog i imunosupresivnog delovanja. Delimični ili potpuni nedostatak funkcije nadbubrega javlja se kao posledica tumora. zbog čega nastaju poremećaji u glukoregulaciji. Posebno zato što utiče na mnoge procese koji predstavljaju odgovor organizma na stres. povećanja nivoa glukoze u krvi. Ovaj hormon stimuliše u distalnim tubulima reapsorpciju natrijuma i zajedno sa njim pasivnu reapsorpciju vode. a kod žena se zapaža i pojava maskulinizacije. Poznate su nasledne bolesti koje nastaju kao posledica delimičnog ili potounog nedostatka nekog od enzima u biosintezi steroidnih hormona.

Jajnike stimulišu na sekreciju estrogena hormoni hipotalamusa i hipofize. On se stvara u određenim fazama menstrualnog ciklusa i za vreme trudnoće. Retki su poremećaji praćeni povećanom sintezom estrogena. Tokom trudnoće koncentracije estrogena i progesterona rastu da bi bile najveće u toku porođaja. LH stimuliše sintezu androgena. testisi i semenici. Ovde se sintetizuje najvažniji predstavnik androgena. Oni su C-18 steroidi. Glavni androgeni nadbubrega su dehidroepiandrosteron i androsteron.delovanja aldosterona značajno se razlikuje od one kod glukokortikoida. iako u manjim količinama. testosteron. reninangiotenzinskog sistema. a FSH spermatogenezu. Pored toga on je značajan intermedijat u biosintezi svih steroidnih hormona. Nedostatak estrogena posle menopauze dovodi do povećanja LDL i osteoporoze. Muški polni hormoni su androgeni. hemoglobina ili erotrocita. Male količine estrogena stvaraju se i u testisima i nadbubregu. Androgeni hormoni određuju primarne i sekundarne muške karakteristike. Smanjen sadržaj progesterona u trudnoći ukazuje da preti pobačaj ploda. Glavno mesto sinteze androgena su muške polne žlezde. Ženski polni hormoni ili estrogeni sintetizuju se u jajnicima a za vreme trudnoće i u placenti. čiji je A prsten steroidnog jezgra aromatičnog karaktera. . Sinteza u testisima počinje kada se iz hipofize sekretiraju folikulostimulišejući (FSH) i luteinizirajući (LH) hormoni. Signali za sintezu aldosterona su smanjenje količine natrijuma. Progesteron je još jedan značajan steroidni hormon koji sintetizuje žuto telo jajnika. Najvažniji estrogeni su estron i estradiol. androgeni se sintetuzuju i u kori nadbubrega. Određivanje androgena i metabolita značajni su za dijagnozu virilizacije kod žena i naslednih defekata u steroidogenezi. Utiču i na druge metaboličke procese dovodeći do povećanih koncentracija lipoproteina. Estrogeni utiču na razvoj sekundarnih seksualnih karakteristika. Ovi signali dovode do aktiviranja posebnog regulacionog. ekstraćelijske tečnosti i sniženi krvni pritisak. Međutim.

BIOLOŠKE OKSIDACIJE .

kreću se po citoplazmi.Struktura kristi u mitohondrijama jetre (a) i mrkog masnog tkiva pacova (b) Zbog nabrane strukture. Unutar ćelije one su smeštene u neposrednoj blizini struktura koje troše energiju odnosno ATP. Slika 10.1 MITOHONDRIJE Biološke oksidacije i proizvodnja adenozintrifosfata odigrava se u mitohondrijama. nije naborana već glatka. Spoljna membrana je obavija.10. Matriks je gelu 5 . mrkog masnog tkiva mnogobrojne. tako da ispunjavaju unutrašnji lumen mitohondrija (slika 10.1). Npr. Npr. obliku. površina unutrašnje membrane je vrlo velika. izuzev eritrocita sisara i anaerobnih plesni. u mišićnim ćelijama su smeštene uz miofibrile. Mitohondrije se vrlo mnogo razlikuju po veličini. Mitohondrije su najbolje ispitane ćelijske organele. Mitohondrije imaju dve membrane: spoljnu i unutrašnju. jetre. U jetrenim ćelijama su elipsastog skoro okruglog oblika. a širina nešto manje od 1μ5[5]. 1 ml mitohondrija mišića slepog miša ima površinu sobe od 50 m 2. koji se zovu kriste (cristae). čija dužina iznosi 2 μ. Najbolje su ispitane mitohondrije jetre pacova.1 . Zapremina kristi se menja u toku disanja. dok su u ćelijama srca. U nekim ćelijama npr. strukturi i smeštaju. kristi. bubrega. koje se nalaze u citoplazmi svih eukariotskih ćelija. Njihov broj je relativno konstantan za svaki određeni tip ćelija. dok su u mišićnim ćelijama manje ili više fiksirane. u bubrežnim i srčanim su cilindrične u fibroblastima su končaste. Ona je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. Unutrašnja membrana gradi mnogobrojne uzdužne nabore. U mitohondrijama jetre kriste su retke i nepravilne. Jedna jedina ćelija jetre pacova ima preko 1 000 mitohondrija. One imaju iste dimenzije kao bakterije. Unutrašnja membrana mitohondrija je kontinuirana i obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermembranski prostor.

Mitohondrije. koje imaju mnogo kristi.Ultrastruktura mitohondrija: skematski (a) i slikovno prikazana (b) Aktivnost mitohondrija dolazi od mnogobrojnih enzima i drugih faktora. koja sadrži oko 50% proteina. polučvrsta faza. omogućava da su pojedini enzimski sistemi međusobno odvojeni. koja se sastoji od više odvojenih prostora. Struktura mitohondrija. čiji je prečnik 80—90 Å 6[6]. Njih nema na spoljnoj strani unutrašnje membrane. Na unutrašnjoj strani unutrašnje membrane nalaze se pravilno raspoređene sferne čestice.2 . niti na spoljnoj membrani. imaju malo matriksa i obrnuto. Slika 10. Ovo 6 . U nekim mitohondrijama se nalaze ribozomi. Ultrastruktura spoljne i unutrašnje membrane je različita.slična. Ove čestice se nazivaju elementarne čestice. koji su smešteni unutar njihove strukture i na obema membranama.

svi citohromi i faktori. monoamin-oksidaza Miokinaza (ATP+AMP → 2 ADP) nukleozid-difosfat-kinaza: (ATP + UDP → ADP +UTP) citohromi. U tabeli 13. dehidrogenaze NADH. piruvat.1 je dat raspored enzima odnosno funkcionalna organizacije mitohondrija. transaminaze enzimi ciklusa ureje.dehidrogenaza ćilibarne kiseline. Oni katalizuju većinu reakcija ciklusa limunske kiseline (CLK). 2) mogućno je njihovo usmereno kretanje prema jednoj ili drugoj strani unutrašnje membrane i 3) može da se podesi redosled reakcija.i tri-karbonske .fumaraza. dehidrogenaza glutaminske kis. mitohondrije primaju i oslobađaju mnogobrojne metabolite. Unutrašnja membra matriks citratsintaza. β-oksidaciju masnih kiselina i metabolizam aminokiselina sve do nastajanja ureje. Neki od njih kao O₂. CO₂.enzimi sinteze ATP-a transfere karnitin-masne kiselineKoenzim A. iako su neki od njih kompleksni enzimski sistemi. di. neke stupnjeve glukoneogeneze. β-hidroksi-buterne kiseline i α-glicero-fosfata. Drugi metaboliti kao što su: nukleotidi. akonitaza enzimi (β-oksidacije masti.1 Raspored enzima u mitohondrijama Mesto nalaženja Spoljna membrana prostor između membrana Funkcija aktivacija masnih kiselina reakcije između nukleotida Prenos vodonika i elektrona dobijanje ATP-a prenošenje masnih kiselina drugi transportni sistemi dehidrogenaze i drugi enzimi CLK oksidacija masnih kiselina desaminacije i transaminacije sinteza ureje inicijalne reakcije glukoneogeneze Enzimi Tiokinaza masnih kiselina. ureja. piruvat-karboksilaza PEPkarboksikinaza U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. izocitratdehidrogenaza. acetoacetat i β-hidrok-sibutirat prolaze bez prepreka kroz membrane mitohondrija. Zbog velike metaboličke aktivnosti. U unutrašnjoj membrani mitohondrija su smeštene sve važne dehidrogenaze. malat-dehidrogenaza. Tabela 10.. koji učestvuju u sintezi ATP-a.ima velikih prednosti: 1) postiže se veća lokalna koncentracija reaktanata. nego da su enzimi ravnomerno raspoređeni.

i citohrome b. koji se redukovao u kompleksu III. o kojima će kasnije biti govora. U unutrašnjoj membrani su identifikovani i enzimi sinteze ATP-a.2 ORGANIZACIJA RESPIRATORNOG LANCA Odvajanje unutrašnje membrane mitohondrija od spoljne i matriksa. c. a i a₃. koja se oslobađa u toku oksidacije. pomoću kiseonika. masne kiseline i katjoni nisu permeabilni. 10. pošto prvo razmotrimo procese biološke oksidacije i oksidativne fosforilacije. Kompleks I je flavoenzim koji vrši reoksidaciju NADH koji pritiče iz CLK.kiseline. Njihovo ulaženje i izlaženje kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu reguliše nekoliko mehanizama. koji omogućavaju da se energija. Organizacija sastavnih delova respiratornog lanca objašnjena je na više načina. a kompleks IV je citohrom oksidaza. dehidrogenazu ćilibarne. Kompleks III oksiduje redukovani ubihinon (UQH2) na račun citohroma c. . Kompleks II vrši oksidaciju ćilibarne kiseline (sukcinata). Tako su frakcionisanjem unutrašnje membrane odvojena četiri kompleksna enzimska sistema. pomoću ubihinona (UQ). β-hidroksibuterne kiseline i αglicerofosfata. koja oksiduje citohrom c.konzerviše u obliku ATP-a. pokazalo je da ona sadrži enzime respiratornog lanca: dehidrogenazu NADH.

Isto tako.Slika 10. . koji učestvuju samo u oksidaciji NADH i sukcinata. već su povezani sa citohromima. Zbog toga se pretpostavlja da su kompleksi I—IV. . već njihovu reoksidaciju vrši ubihinon (UQ). Verovatno je da elektron-transferni flavoproteini povezuju neke enzime matriksa.Funkcije kompleksa enzima I-IV izolovanih iz mitohondrija (Fp: flavoenzim NHFe: nehemsko gvožće) Pomoću specifičnih inhibitora ustanovljeno je da flavoenzimi respiratornog lanca nisu autonomni u transportu elektrona. dehidrogenaze masnih kiselina. povezani preko ubihinona i citohroma c. ubihinonom i elektrontransfernim flavoproteinima (ETF)). njihov odnos prema delovima respiratornog lanca je od velikog značaja.pošto ETF i dehidrogenaze masnih kiselina čine 80% mitohondrijalnih proteina.3 . Oni isto tako ne mogu direktno da reaguju sa kiseonikom. sa ubihinonom. glicerolfosfat dehidrogenazu i druge flavoenzime. odnosno vodonika (H°).

Slika 10. komplementaran proces: u reakciji oksidacije jedne supstancije mora istovremeno da se redukuje druga. hidrofobnog karaktera. Supstranca koja se oksiduje gubi elektrone. koji enzimske komplekse respiratornog lanca.Struktura respiratornog lanca 10. ovaj proces je u organskoj hemiji obuhvatio više tipova hemijskih promena.Pored toga u mitohondrijama se nalaze »strukturni proteini«. U toku oksido- .3 BIOLOŠKE OKSIDO-REDUKCIJE Oksidacija i redukcija su nerazdvojan.4 . Mada je oksidacija prvobitno značila sjedinjavanje sa kiseonikom. kao neka vrsta cementa. a ona koja se redukuje. prima elektrone. povezuju po jednom određenom redu. Kod svih tipova oksido-redukcije dolazi do prenosa elektrona ili kako se kaže redukcionih ekvivalenata.

povećanje pozitivne valence metala je oksidativan proces. U respiratornom lancu su zastupljene piridin -nukleotid (PN) specifične dehidrogenaze. gubitak kiseonika. Obrnuti proces. čija je prostetična grupa neki hem. Dehidrogenaze koje sadrže FAD ili FMN kao prostetičnu grupu. to je dehidrogenacija oksidativan proces. Pošto gubitak vodonika. odnosno kiseonikovih i vodonikovih atoma. . prostetičnih grupa ili prenosilaca elektrona. Enzimi (oksidoreduktaze) koji katalizuju biološke oksidacije deluju u zajednici sa grupom koenzima. gde se broj kiseonikovih atoma povećava za jedan: Pošto kiseonik ima težnju da primi dva elektrona. je redukcija. kao pri oksidaciji etanola u acetaldehid: Kod dehidrogenacije je prenos elektrona povezan s prenosom vodonika (H°). znači i gubitak njegovog elektrona. Oksidativan je i proces pri kome organsko jedinjenje gubi vodonik (dehidro-genacija). Oksidaciono sredstvo je.redukcije oksidaciono sredstvo prima elektrone i redukuje se. I u jednom i u drugom slučaju dolazi do prenosa elektrona. Na osnovu gornjeg izlaganja. piridin specifične dehidrogenaze. i Citohromi. to su: Dehidrogenaze koje imaju koenzim NAD ili NADP. tzv. Po redu njihovog učešća. u ovom slučaju. akceptor vodonika. jer dolazi do gubitka elektrona: Većina oksidacija u biološkim uslovima se dešava uz prenos ekvivalenata od dva elektrona. Primeri PN-specifičnih dehidrogenaza opisani su u procesima glikolize i CLK. a redukciono sredstvo gubi elektrone i oksiduje se: Prvobitni pojam oksidacije može se predstaviti oksidacijom acetaldehida u sirćetnu kiselinu. U transportu elektrona od organskih supstrata do kiseonika učestvuju tri glavne grupe oksido-reduktaza. to je adicija jednog kiseonika ekvivalentna gubitku dva elektrona.

tako da je u svakom momentu odnos svakog prenosioca u oksidovanom i redukovanom obliku konstantan. odnosno njen redoks potencijal. kao i njihov redosled.5 . Redoks potencijal je kvantitativna mera sposobnosti jedne supstance da redukcuje drugi. molekuli svakog prenosioca su naizmenično u redukovanom i oksidovanom stanju. Najjednostavnije je da se dve posude povežu. Slika 10. Težnja neke supstance X da daje elektrone. može da se izmeri pomoću pogodnog električnog kruga. 10.5 dato je stacionarno stanje respiratornog lanca iz koga se vidi. da bi se struja elektrona održavala. Pošto svaki prenosilac ima karakteristični apsorpcioni spektar. može da se izmeri redoks-stanje svakog učesnika. koji se nalaze na početku lanca.Stacionarno stanje respiratornog lanca Svaki stepen procesa oksidacije radi konstantnom brzinom. U posudi A . Kada radi optimalno. sve do kiseonika kao krajnjeg akceptora elektrona. kao što je na slici 10. Znači da početni članovi lako daju elektrone. a oni krajnji ih primaju. Analogno je izražavanju jačine kiseline na osnovu njenog pK. a na kraju lanca preovladava oksidovani oblik. U slučaju respiratornog lanca. pretežno nalaze u redukovanom stanju. Na slici 10.4 REDOKS-POTENCIJALI Utvrđivanje redosleda komponenata respiratornog lanca izvršeno je merenjem redoks-potencijala svakog člana.6 predstavljeno. vrednost redoks potencijala određuje dve veličine: 1) redukujuću sposobnost jednog člana i 2) koliko se energije dobija kod njegovog prelaska u oksidovani oblik. prerađuje ih i oslobađa produkte. respiratorni lanac mitohondrija liči na tekuću traku u fabrici.Procesi oksidacije teku u mitohondrijama. Proces je dinamičan. koja prima iz citozola tekuće obroke supstrata. koji se menja kada on prelazi iz redukovanog u oksidovano stanje. da se prenosioci.

Struju elektrona će da registruje galvanometar.se nalazi rastvor supstance X (»redukujućeg sredstva«).j. lakše predaje elektrone vodoničnoj ćeliji. svog potencijala.rastvor H+jona (t. flavoproteini i citohromi. koji ustvari meri elektromotronu silu (EMS). Po definiciji potencijal vodonične elektrode pod tim uslovima (pH = 0. ona ima negativni elektrodni potencijal. Ona pokazuje redukcioni potencijal reakcije: H2↔2H+ + 2e pod pritiskom vodonika od 1 atmosfere na 25°C.EB U praksi se uvek mora u polućeliji B da uzme poznata referentna elektroda. Obično se uzima standardna vodonična elektroda. jer može da prima elektrone. označene kao oksidaciono sredstvo. Drukčije rečeno. koja se sastoji od komadića platine uronjene u 1 M. a u B rastvor supstance Y. U tom slučaju je vodonik redukciono sredstvo i elektroni će teći prema pozitivnoj elektrodi u kojoj će se dešavati redukcija. Povezivanjem dve posude. tada je njen potencijal pozitivniji od vodonične elektrode. 25°C. tada će EMS biti jednaka razlici elektrodnih potencijala: ΔE = EA . Izmereni potencijal se izražava kao redoks potencijal i obeležava sa Eh. Ako je poznat apsolutni elektrodni potencijal EA i EB u dva suda.815 V. Treba naglasiti da redoks par: voda/kiseonik: ima vrlo pozitivni standardni redukcioni potencijal od +0. naravno. Voda prema tome ima malu težnju da gubi elektrone i daje molekulski kiseonik. kiseonik ima veliki afinitet prema elektronima. ako ona lakše prima elektrone. koji je veći od bioloških akceptora elektrona kao što su NAD. Obrnuto. HCl). kao što je na slici prikazano. Znači da svaka polućelija može da se redukuje ili oksiduje u zavisnosti od redokspotencijala druge ćelije i. počeće da se kreću elektroni iz posude A u B. U slučaju da druga ćelija (A). 7 .1 atm)7[7] iznosi 0.

koji ih prima gradeći vodu. sve do kiseonika.6 . Elektroni će normalno da teku od jednog para na drugi. Na dnu liste su oni koji lako primaju elektrone.Redoks merenje potencijala U tabeli 10. . koji su najjača redukciona sredstva.Slika 10. ali ne od sukcinata.2 su dati redoks potencijali nekih supstrata i prenosilaca elektrona. NAD+ je pogodan akceptor elektrona od piruvata. Na vrhu liste su oni. Redosled komponenata respiratornog lancaje u saglasnosti sa ovim vrednostima standardnih redukcionih potencijala i izgleda ovako: NADH → Fp → UQ → b → c1 → c → a → a3 Prema tome. po redu datom u tabeli. gde elektroni teku od onih sa negativnijim potencijalom prema onima sa pozitivnijim. odnosno oni koji lako gube elektrone. respiratorni lanac je neka vrsta kompleksa polućelija različitog redoks-potencijala. Npr.

Kada se ove vrednosti standardizuju: 25°C. Na slici 10.Veličina redoks-potencijala u odnosu na procenat redukcije Кriva na slici 10. pH i koncentracije X.7 liči na titracionu krivu slabe kiseline za koju važi Henderson-Hasselbalch-ova jednačina: Poznata Nernstova jednačina redoks potencijala ima isti oblik: . dobijeni potencijal se naziva standardni redoks-potencijal i obeležava se Eo'. Iz defmicije je jasno da je to srednji potencijal kada se u polućeliji nalazi 50% oksidovanog i 50% redukovanog oblika. pH = 7 i 1 M koncentracije X red.).2 .. Slika 10.7 je prikazan odnos veličine redoks-potencijala (Eh) u zavisnosti od procenta redukovanog oblika u polućeliji. ili tačnije od odnosa koncentracija redukovanog i oksidovanog oblika (X red/X oks. i X oks.7 .Standardni redukcioni potencijali nekih bioloških redoks sistema Veličina redoks potencijala zavisi od temperature.Tabela 10.

059 log 3 = + 0. Zamenom ovih vrednosti u gornju jednačinu i prevođenjem u dekadne logaritme. standardni potencijal citohroma c Eo= +0. kao što smo u ranijim izlaganjima videli.28 V. Oksidacija acetil-ostatka do CO2 i četiri para vodonika u Krebs-ovom ciklusu i Oksidacija četiri para vodonika. n = broju izgubljenih elektrona pro mol. T=temperatura u °K. 10. redoks-potencijal daje pozitivniji.25+0.5 KONZERVISANJE ENERGIJE U RESPIRATORNOM LANCU Za sve svoje životne potrebe ćelija dobija energiju oksidacijom hranljivih sastojaka do CO2 i H20. Tako je npr. a to su: Nastajanje acetil-Koenzima A oksidativnom razgradnjom piruvata. pa je Eh=+0.25 V. ako bi bilo više redukovanog. jer je odnos oksidovanog citohroma c (75%). Pomoću gornje jednačine.65x104 Cmol-1 — Faraday-ova konstanta. jer su se svi vodonikovi atomi glukoze oksidovali u H2O. prenošenjem njegovih elektrona u respiratornom lancu sve do kiseonika. bio bi negativniji. masnih i aminokiselina. dobija daleko više energije. prema redukovanom (25%) tri.25V. Oksidativna razgradnja ili respiracija odigrava se u tri stupnja. odnosno -2 880kJ: Glukoza → 2 laktata ΔG = -197 kJ Glukoza + 6 O2→ 6CO2 + 6H2O ΔG = -2880 kJ Pod aerobnim uslovima se. Tako se oksidacijom glukoze do laktata dobija -197 kJ.gde je R=8.31 J K-1 mol-1 gasna konstanta. dakle. koristeći standardni redoks potencijal i uzimajući stvarni odnos redukovanog i oksidovanog oblika prenosioca elektrona u mitohondrijama može da se izračuna postojeći redoks potencijal. Vidimo. . koji su se vezali za NAD i redukovali ga u NADH. a oksidacijom do CO 2 i H20 skoro 15 puta više. F=9. a u mitohondrijama iznosi +0. ako ima više oksidovanog oblika. dobija se da je: Vrednosti [Xoks] i [Xred] označavaju molarne koncentracije oksidovanog i redukovanog oblika.

Pojavu. Sistem ATP/ADP povezuje procese u kojima se oslobađa energija. u kome iz adenozin difosfata i neorganskog fosfata (Pi) nastaje adenozin-trifosfat (ATP): ADP + Pi → ATP + H2O ΔG° = + 31kJ Ovu sintezu katalizuju enzimi. Ova energija se ugrađuje u jedan endergonski proces. raspoređena na pojedine prenosioce elektrona. broju prenesenih elektrona (n) i konstanti F (Faraday-eva konstanta): ΔG = -nF·Eh ili ako uzmemo standardne uslove: ΔG°'= -nF·E°' Pomoću ove jednačine može da se izračuna promena slobodne energije za svaki stupanj prenosa elektrona u respiratornom lancu. koja iznosi —220 kJ. Ovaj proces se zove oksidativna fosforilacija. koje preuzetu energiju može dalje da preda endergonskim reakcijama. Na slici 10. To je jedino jedinjenje. elektrona dovoljno velika. koji se nalaze u unutrašnjoj membrani mitohondrija. da je korišćenje energije bioloških oksidacija povezano sa fosforilacijom opazili su Warburg i Christian 1939 g. Ona može da se odigrava na nivou supstrata i u respiratornom lancu. U ćeliji centralno mesto u ekonomisanju energijom ima ATP. koji su negde veći (strmiji). U respiratornom lancu je na tri mesta promena slobodne energije prenošenja. a negde manji. Pomoću gornje reakcije se slobodna energija oksidacija hvata i čuva vezana u obliku ATP-a. da može da obezbedi energiju za . jer se svi procesi u ćeliji (odnosno u mitohondrijama) odigravaju na konstantnoj temperaturi. polazeći od supstrata pa sve do kiseonika. Energija se postupno oslobađa u više »paketa«. Energija oksidacija se ne oslobađa u vidu toplote.Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala (Eh) . Povezivanje egzergonskih s endergonskim reakcijama zove se u biohemiji kuplovanje. s onima. koji je troše.6 se vidi kako je ukupna promena slobodne energije oksidacije NADH. a zovu se adenozin-trifosfataze.

a zato je potrebna energija od 15 x 31 kJ = 465 kJ.sintezu jednog mola ATPa To su mesta fosforilisanja. Oksidacijom piruvata do CO 2 i H2O oslobodi se — 1190 kJ. Da spomenemo da postoji još jedan alternativni proces.Oslobađanje energije tokom prenosa dva elektrona u respiratornom lancu Belitser je prvi primetio da. koji .3 je dat odnos P/O za svaki od stepena oksidacije piruvata u ciklusu limunske kiseline.8 . kada se meri potrošnja kiseonika u toku disanja homogenata jetre u prisustvu supstrata (npr.3 . 10. U tabeli 10.6 MEHANIZAM OKSIDATIVNE FOSFORILACIJE Videli smo da se znatan deo slobodne energije oksidacija može da sačuva u obliku ATP-a. koji se stvara kod aerobnog prelaženja glukoze u piruvat: 2 NADH+2 H++O2+4 Pi+4 ADP → 2 NAD++4 ATP+6 H2O Iskorišćenje promene slobodne energije. vezan za ATP. Na drugim mestima u lancuje promena slobodne energije relativno mala i možda nije dovoljna za sintezu ATP-a. Tri mesta fosforilisanja se vide na slici. koja se dobija oksidacijom glukoze (–2880kJ) iznosi 39%. Tabela 10. piruvata). Eksperimentalno je utvrđeno da je odnos nastalog ATP-a po atomu utrošenog kiseonika (P/O) u proseku 3. U toku kompletne oksidacije glukoze do CO 2 i H2O u procesu glikolize i CLK nastaje 36 mola ATP-a: U procesu glikolize: Glukoza+2 Pi+2 ADP+2 NAD+ → 2 piruvata+2 NADH+2 H++2 ATP+2 H2O U ciklusu limunske kiseline: 2 piruvata+5 O2 + 30 ADP + 30 Pi → 6 CO2 + 30 ATP + 34 H2O Pored toga nastaju još 4 ATP-a oksidacijom dva molekula NADH.P/O za svaki stepen oksidacije piruata u ciklusu limunske kiseline Iz tabele se vidi da oksidacijom piruvata nastaje 15 mola ATP-a. Slika 10. od kojih se sačuva u obliku ATP-a 465 kJ odnosno 39%. Na taj način je potvrđeno da u respiratornom lancu postoje tri mesta na kome se dobija energija. dodani neorganski fosfat prelazi u organski.

Mehanizam oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu objasnio je Mitchel. gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze. stvaraju protoni: 2H → 2H+ + 2e Pošto je unutrašnja membrana mitohondrija nepermeabilna za protone stvara se gradijent protona. za koji je neophodno da je unutrašnja membrana mitohondrija intaktna. Oksidacijom — SH grupe nastaje tio-acilna veza RCO~ S — E. Ona se u prisustvu neorganskog fosfata cepa u drugi energetski bogati intermedijer R-CO-P (1. Mehanizam nastajanja ATP-a u oksidativnom stupnju glikolize objašnjenje pre 50 godina. 2. Oksidativna fosforilacija u mitohondrijama je vrlo osetljiv proces. Onaje vrlo osetljiva na specifične inhibitore npr. Mitchel-ovo objašnjenje oksidativne fosforilacije u respiratornom lancu polazi od činjenice da se pri prenošenju elektrona od vodonikovih atoma. U svim tim slučajevima mora da postoji neki mehanizam pomoću koga se slobodna energija oksidacija prevodi u druge oblike energije. Oni se pojavljuju u jednom pravcu: Npr: FADH2 + 2Fe3+ → FAD + 2Fe2++2H+ a troše se u suprotnom: 2Fe2++ ½ O2+2H+ → 2 Fe3++2 H2O . gde je prenos vodonika povezan sa prenosom elektrona (slika 10. Bitnu ulogu u ovom procesu imaju SH-grupe enzima. a to je prenos katjona kroz unutrašnju mitohondrijalnu membranu. koja je bogata energijom (~).4-dinitrofenol. Ona se odigrava u unutrašnjoj membrani mitohondrija. koji prenosi fosfatnu grupu na ADP.troši energiju. koji aktivira enzime sinteze ATP-a. Postoje takođe i drugi putevi koji kompetiraju sa fosforilacijom ATP-a.7). Protoni se pojavljuju u respiratornom lancu na svakom mestu. tako da nastaje ATP. pod katalitičkim dejstvom kompleksa adenozin-trifosfataza. Jedan od njih je prenošenje vodonika od NAD + na NADPH. Oni takođe inhibiraju bubrenje izolovanih mitohondrija u prisustvu ATPa. To je primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata (slika 10. Ukupna reakcija je egzergonska.8).3-difosfoglicerat). za šta je dobio Nobelovu nagradu 1978 g. Ovi inhibitori onemogućuju povezani rad oksidacije sa fosforilacijom i zato se nazivaju dekopulatori oksidativne fosforilacije.

9 .Gliceraldehid-3-fosfat dehidrogenaza (primer oksidativne fosforilacije na nivou supstrata) .Slika 10.

Zbog ovakvog kretanja protona od jedne na drugu stranu membrane stvara se gradijent elektrona preko membrane: Svaki gradijent stvara silu. Međutim.1 aparata 0Pre Ako procesi u respiratornom lancu teku od jedne strane unutrašnje membrane prema drugoj.10 je pokazano kako u toku oksidacije NADH respiratorni niz tri puta savija. i zbog toga je njihova koncentracija unutar matriksa veća. mitohondrije moraju da budu na neki .9 označava oksidaciju sukcinata. a na spoljnoj stran membrane smanjenje pH (višak H+) Mitchel je pomoću osetljivih registrovao ove promene pH.Slika 10. 10. Rezultat oksidacije jednog NADH je prenos 6H+ od unutrašnje strane membrane prema spoljnoj. Pri tome se tri para protona potroše na strani okrenutoj matriksu. onda se najednoj dešava potrošnja protona.7 TRANSPORT METABOLITA KROZ MEMBRANU MITOHONDRIJA Unutrašnja membrana nije permeabilna za sve rastvorne supstance. sa jedne na drugu stranu membrane. Na slici 10. a izbace se na spoljnu stranu. Rezultat ovakvog kretanja protona je povećanje pH (suvišak OH-) na strani matriksa. a na drugoj njihovo otpuštanje. Mitchel je dokazao da gradijent protona daje energiju za nastajanje ATP-a. koja se odigrava u dva prelaženja četiri protona. –SH2 na slici 10. koja teži da tera protone natrag u matriks (protonmotorne i elektromotorne sile). a brzine njihovih reakcija su vrlo velike.

koji je specifičan prema supstratu koji prenosi ili nekoj njegovoj strukturnoj osobini. takođe. Na slici 10. slično brzini enzimskih reakcija dostiže maksimum kod jedne određene koncentracije supstrata koji prelazi. moraju da se transportuju u obliku svojih anjona. Dikarbonske i trikarbonske kiseline ciklusa limunske kiseline (CLK) ne prolaze slobodno kroz unutrašnju membranu. Neke rastvorene supstancije kao što su: piruvat. prolaze kao anjoni. Ove monokarbonske kiseline prolaze u obliku nedisosovanih molekula: Nedisosovani molekuli ovih kiselina ne utiču na jonsku ravnotežu membrane i. Selektivni transport kroz membranu odigrava se posredstvom permeaza ili prenosioca. izuzev onih najvećih. koje su osnovni supstrat mitohondrijalnih oksidacija. Njihov suprotni anjon je malat. izo-citrat i α-ketoglutarat. dakle. nalaze se uglavnom u obliku jona. Videli smo da je dobijanje ATP-a u mitohondrijama jedna od njihovih primarnih funkcija. pored toga. masne kiseline i ketonska tela. Brzina prenosa. one ne utiču ni na osmotsku ravnotežu.način povezane sa svojom intracelularnom okolinom i zato postoji selektivni transport kroz unutrašnju membranu. Zbog toga je ulaženje ADP-a u . One.1 1suprotni anjon koji neutrališe prolaz malata i sukcinata. Da bi se održala elektroneutralnost membrane. Fumarat i Tran oksalacetat ne mogu da prođu kroz unutrašnju mitohondrijalnu sport membranu.11 je prikazan transport intermedijera CLK i fosfata kroz unutrašnju membranu Slika mitohondrija. Pošto su one jače kiseline. prolaze kroz unutrašnju membranu bez specifičnog prenosioca. kao monokarbonske kiseline. mora jedan drugi anjon da se kreće u suprotnom pravcu. U ovom slučaju je fosfat 10. pošto se potpuno oksiduju do CO2 i H2O. Citrat. Selektivni transport je osetljiv na specifične inhibitore. Spoljna membrana je permeabilna za sve molekule. a ne fosfat.

. Jedan negativan naboj više ATP-u kompenziran je potencijalnim gradijentom protona. Ca2+joni se ne nagomilavaju u matriksu. to je dokaz da je to aktivni proces. a ATP4. koji ubrzava disanje mitohondrija. Zbog ovog recipročnog pomeranja koncentracija ADP+ATP unutar mitohondrija se održava na konstantnom nivou. U svakom slučaju prenos katjona i oksidativna fosforilacija su dva alternativna procesa. NO3–). Unutrašnja membrana mitohondrija je nepermeabilna prema katjonima (Na+. On odvaja prenos elektrona od oksidativne fosforilacije (dekopulator). Ovde se recipročno pomeraju dva anjona ADP3. odnosno izlaženjem H+.mitohondrije i izlaženje ATP-a iz mitohondrija važan proces. Vrlo mnogo je studiran uticaj Ca2+ jona. Pošto inhibitori prenosa elektrona (npr.u mitohondrije. I drugi katjoni (Na+ i K+) mogu aktivno da se nagomilavaju u mitohondrijama. Br–.K+ ili Mg2+) i anjonima (Cl–. CN–) inhibiraju i ulaženje Ca2+ u mitohondrije. I ovaj prenosni sistem radi na principu suprotnog jona. Pokazano je da se i on odigrava posredstvom specifičnih permeaza (prenosilaca) osetljivih na ihibitor atraktilozid.iz mitohondrije u odnosu 1:1. U odsustvu kiseonika ili ATP-a. koja troše energiju disanja. samo je njihov transport neznatan u odnosu na Ca2+. a sprečava sintezu ATP-a. Zapaženo je da dolazi do taloženja kalcijum fosfata u matriksu. energetski zavisan od sinteze ATP-a. koji se vidi pod elektronskim mikroskopom.

Ovi putevi se nazivaju »shuttle« (šatl) sistemi. Oni povezuju tri glavna metabolična puta: glikolizu.12 . prenose se u mitohondrije pomoću glicerol-fosfatnog puta. njegovi redukcioni ekvivalenti (H°).10. Ovaj zaobilazni put ide tako. intra. Slika 10. U ovakvim situacijama postoje putevi. oksidaciju i sintezu masnih kiselina. koenzim-A i acil koenzim A. Vrlo često je potrebno da ova jedinjenja pređu iz jednog rezervoara u drugi. dakle.8 ZAOBILAZNI SISTEMI (SHUTTLE) KOJI POVEZUJU MATRIKS SA CITOPLAZMOM Unutrašnja membrana je nepermeabilna za: NAD+. da NADH prvo reaguje sa dihiroksiaceton-fosfatom. Ona se. Ova jedinjenja se nalaze i u matriksu i u citoplazmi odvojeni unutrašnjom membranom. koji preuzima reduk-cione ekvivalente . NADH. acetil i acil-koenzima A. koji zaobilaze nepermeabilnost membrane prema NADH. nalaze u dva rezervoara (»pool«-a).i ekstra-mitohondrijalnom »pool«-u.Glicerolfosfatni i malatni zaobilazni put („shuttle“) prenošenje redukcionih ekvivalenata (NADH) iz citoplazme u mitohondrije Kada se povećaju zalihe NADH u citoplazmi.

prelazeći u glicerol-3-fosfat.Acetil-koenzim A zaobilazni („shuttle“) sistemi Nastali glicerol-3-fosfat prolazi kroz unutrašnju membranu i dejstvom mitohondrijalnog enzima (glicerol-3-fosfat dehidrogenaze) prelazi ponova u dihidroksiaceton--fosfat. .12) Ovaj zaobilazni put unosi redukcione ekvivalente iz citoplazme u mitohondrije. dehidrogenaza: Reakciju katalizuje glicerol-fosfat- Slika 10. znači koji radi reverzibilno. postoji malatni »shuttle«. Svoje redukcione ekvivalente je predao flavoenzimu i oni će se oksidovati do H 20. a ne u suprotnom smeru.13 . Ponovo nastali dihidroksiacetonfosfat izlazi iz mitohondrija i može ponova da prenese vodonik citoplazmatskog NADH (slika 10. Za prenošenje redukcionih ekvivalenata sa NADH iz mitohondrija u citoplazmu i obrnuto.

pomoću specifičnog prenosioca i prelazi dejstvom mitohondrijalne malatdehidrogenaze ponova u oksalacetat. i ostaje oksalacetat (slika 10.Malatni »Shuttle« zbog toga radi u oba pravca. U ovom zaobilaznom putu dejstvuju dve acil-transferaze. Aktivne masne kiseline vezane za koenzim A ne mogu da prođu unutrašnju membranu. Malat ulazi u mitohondriju. Da bi se oksidovale. Slična transaminaza se nalazi i u citoplazmi. koje se mobilizuju iz adipoznog tkiva. one se prvo »aktivišu« dejstvom tiokinaze. koje prenose kiselinski ostatak masne kiseline sa koeazima A na karnitin.Dejstvom citoplazmatične malat-dehidrogenaze. NADH predaje vodonikove atome oksalacetatu. Oksidacija masnih kiselina. One se nalaze sa svake strane unutrašnje membrane Prenošenje acetil-koenzima A iz mitohondrija u citoplazmu. koji se redukuje u malat. karnitinski »shuttle« prikazanje na slici 10. acetil-koenzim A se kondenzuje s oksalacetatom gradeći citrat. dešava se u mitohondrijama.13) . Citrat izlazi iz mitohondrija pomoću specifičnog prenosioca. koji može da prođe membranu preko specifičnog prenosioca. U citoplazmi citrat predaje acetil-ostatak koenzimu A dejstvom specifične ligaze. Unutar mitohondrija dejstvom ci-trat-sintaze. gde se odigrava sinteza masnih kiselina. Zaobilazni put prenošenja viših masnih kiselina. Unutar mitohondrija oksalacetat se transaminacijom prevodi u aspartat. koja se nalazi na spoljnoj membrani mitohondrija. omogućava citratni »shuttle«.13.

spoljnu i unutrašnju.UKRATKO: Oksidativni metabolizam se odigrava u mitohondrijama. Ona se u prisustvu neorganskog fosfora cepa u 1. neke stepene glukoneogeneze i metabolizam aminokiselina. Unutrašnja membrana obrazuje dva unutrašnja prostora: matriks i intermolekulski prostor. svi citohromi i faktori koji učestvuju u sintezi ATPa. Unutrašnja gradi mnogobrojne uzdužne nabore (kriste) i zbog toga joj je površina jako velika. β-oksidaciju masnih kiselina. U unutrašnjoj membrani mitohondrija smeštene su sve važne dehidrogenaze. Mitohondrije imaju dve membrane. U matriksu se nalaze rastvorni enzimi. Dobijanje ATP-a je primarna funkcija mitohondrija. broju prenesenih elektrona i Faradejevoj konstanti. Oni katalizuju većinu reakcija CKL. Promena slobodne energije u respiratornom lancu proporcionalna je veličini redoks-potencijala. Oksidacijom SH-grupa nastaje tio-acilna veza koja je bogata energijom. .3-difosfoglicerat koji prenosi fosfatnu grupu na ADP. Spoljna je permeabilna za većinu niskomolekulskih jedinjenja. U mehanizmu nastajanja ATP-a bitnu ulogu imaju SH-grupe enzima gliceraldehid-3-fosfatdehidrogenaze.

.

BIOHEMIJSKE FUNKCIJE TELESNIH TEČNOSTI I ORGANA .

no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. to znači da 40% volumena krvi čine ćelije. Ako. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. imaju posebnu ulogu u odbrani organizma od infekcija. Sinteza hemoglobina počinje u eritroblastima i nastavlja se u normoblastima. Čak i mladi eritrociti. oko 4% ima ga u mioglobinu. stvaraju još nekoliko dana hemoglobin. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. kažemo da neko ima hematokrit 40. Belančevine plazme dele se na albumin. globuline i fibrinogen. Alfa-globulini i beta-globulini obavljaju u cirkulaciji različite funkcije: vežu se sa drugim supstancama i tako ih prenose. Gama-globulini. Ukupna količina gvožđa u telu iznosi oko 4 gr. Plazma je deo ekstracelularne tečnosti. dakle. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. Taj pritisak. a 15 do 30% usladišteno je uglavnom u obliku feritina. a ostakat od 60% čini plazma. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. što je on veći to je veća viskoznost. Budući da je gvožđe važno za sintezu hemoglobina. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. Antitela štite organizam od infekcija i toksičnih agenasa te ga na taj način čine imunim. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. peroksidaza i katalaza potrebno je razumeti kako se gvožđe iskorištava u organizmu. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. hormona. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. Gvožđe je veoma labavo vezano za globulin pa se . mioglobina i drugih supstanci kao što su citohromi. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. nazvan koloidno-osmotski pritisak. Gvožđe se nakon apsorpcije iz tankog creva veže odmah za beta-globulin transferin kojim se prenosi u plazmu. 0. citohrom-oksidaza.11. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća. jer grade većinu antitela. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. ćelijskih ekskreta. a tečnost u ćelijama je deo intracelularne tečnosti. prenose se kao belančevine iz jednog dela tela u drugi. predstavljaju supstrate iz kojih nastaju druga jedinjenja.1 BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. pošto napuste koštanu srž i pređu u krvotok. beta i gama. 1% u različim jedinjenjima koja sadrže hem i koja kontrolišu intracelularnu oksidaciju. Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa.1% u transferinu u plazmi. približno 65% tog gvožđa nalazi se u hemoglobinu. a donekle i beta-globulini. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije.

Starenjem eritrocita njihova membrana slabi. Sve tri vrste polimorfonuklearnih leukocita pokazuju zrnastu strukturu. to su delovi šeste vrste leukocita. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. U krvi ima i mnogo trombocita. ono se skladišti u veoma teško rastvorljivom obliku zvanom hemosiderin. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. naslednih bolesti. ona može prsnuti pri prolasku kroz neko suženo mesto u cirkulaciji. bilo u jetru gde se skladišti u obliku feritina. Konačno. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. ta uloga pripada imunološkom sistemu. U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su . polimorfonuklearni bazofilni leukociti. koga ima svuda po telu. monociti i limfociti. U ćelijama se gvožđe veže sa apoferitinom s kojim gradi feritin. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. megakariocita. Pojavljuje se hipoksija. zove se rezervno gvožđe. trombociti pokreću mehanizam zgrušavanja krvi. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije.lako može predati bilo kojoj ćeliji u telu. kad postane veoma krhka. Hem se u ćelijama EPR pretavara u nekoliko faza u žučni pigment bilirubin koji se zatim otpušta u krv i putem jetre izlučuje u žuč. zbog čega se nazivaju granulocitima. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. naročito u ćelijama jetre gde ga ima oko 60%. Protein apoferitin ima veliku molekulsku težinu te se za njega mogu vezati bilo male bilo velike količine gvožđa. Osim leukocita. Svaka od tih funkcija na svoj način doprinosi zaštiti organizma. To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. fetalne eritroblastoze. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. Granulociti i monociti štite organizam od uzročnika zaraza fagocitozom. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. Kad je ukupna količina gvožđa u telu veća od količine koju može primiti feritin. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako smanjuje. iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. Delom nastaju u koštanoj srži. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. b) aplazija koštane srži. To gvožđe odloženo u feritnu. Jedan oblik delovanja limfocita je prianjanje uz štetne uzročnike i njihovo razaranje. Čim se hemoglobin oslobodi iz eritrocita on se odmah fagocituje i razgradi. Višak gvožđa može se uskladištiti u svim ćelijama. značajan doprinos odbrani organizma daje retukilo-ednoplazmatični sistem. Gvožđe se transferinom prenosi bilo do koštane srži gde služi za sintezu novih erotrocita.

širok 5 cm. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. Prva je posledica metastatičkog rasta leuhemičkih ćelija na neuobičajenim mestima u telu. 11. Jedna od prvih posledica upale je „ograđivanje“ oštećenog područja. limfne čvorove. te se stvaraju lokalni edemi. Kad u koštanoj srži. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. gotovo sve leuhemije zahvataju slezinu. iz oštećenog tkiva oslobađa se u okolnu tečnost histamin i drugi humoralni faktori. što dovodi do njegovog razaranja. što u krajnjem dovodi do smrti. što uzrokuje izlaženje velike količine tečnosti i proteina u tkivo. čovek najčešće umire veoma brzo.bez obzira na to potiču li iz koštane srži ili iz limfnih čvorova. naročito aminokiselina i vitamina. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi. jetru i druge dobro prokrvljene delove tela. . Prvo se prilepe za zid oštećenog kapilara.. zatim dolazi do hemotaksije neutrofila prema oštećenom području. a težak oko 120 — 200 grama. ima ih u različitim tkivima. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. Leuhemičke se ćelije u koštanoj srži mogu tako brzo deliti da prodiru u okolnu kost koja zbog toga postaje lako lomljiva. To se u krvi manifestuje povećanjem broja leukocita. Leuhemično tkivo stvara tako brzo nove ćelije da mu je potrebna silna količina hranljivih supstanci. To povećava lokalni protok krvi i propustljivost kapilara. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. nastalo kliničko stanje naziva se leukocitoza. ako se ne leči. Nalazi se retroperitonealno u lumbalnom predelu. kao što su limfni čvorovi. druga propadaju. Kad dođe do oštećenja neutrofili se kreću ka oštećenom području. U tim područjima ćelije brzo rastu i prodiru u okolno tkivo. debljine oko 3 cm. što otežava širenje bakterija. Kad dođe do oštećenja.2 BIOHEMIJA BUBREGA Bubreg je vrlo važan organ za život. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. Celi bubreg obavijen je vezivnom čaurom oko koje je sloj masnog tkiva koji ga učvršćuje. Zato dok leukemično tkivo raste. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza.povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. Dug je oko 11 — 12 cm. Za organizam je možda najvažnija posledica leuhemije da maligne ćelije iskorišćavaju za svoj rast goleme količine metaboličkih suptrata.

bubrežna kora) i medularne (medula. a između piramida nalaze se izdanci kortikalne mase. Iz glomerula izlazi proksimalni tubul. Henleova petlja je na silaznom kraku uža. Glomerul zajedno s tubulima čini nefron. U njoj su crvenkasta Malpighijeva telešca sastavljena od spleta kapilara koje tvore glomerule i Bowmanove čaure koja obavija glomerule. a ovaj ulazi u kanalić koji u vrhu piramide prelazi u ductus papilaris.Slika 11. distalni tubul. Bubrežna medula sastavljena je od bubrežnih piramida s vrhovima prema hilusu. Bubrežna kora je građena od žućkaste supstance.Bubrezi Bubreg je građen od kortikalne (cortex. srž) supstance.1 . Splet kapilara sastoji se od dovodne arteriole (vas afferens) i odvodne arteriole (vas efferens). a na uzlaznom šira. U piramidama se nalaze bubrežni kanalići koji završavaju na vrhu u papili kanalićem sa sitnim otvorom. Uzlazni krak se vraća u koru i nastavlja u zavinuti tubul. . Iz kore tubul silazi i nastavlja se u Henleovu petlju koja kroz kortikalni izdanak ulazi u piramidu medule.

metabolizma. stranih proteina. od nepotrebnih i štetnih supstanci. Preko bubrega se obavlja: eliminacija vode.Slika 11. otrova. lekova.2. AAP. eliminacija soli.. U patološkim stanjima prelazak tih enzima u mokraću i kao rezultat toga pojačana enzimurija imaju dijagnostičko značenje.Nefron U proksimalnim tubulima epitelne ćelije imaju četkast pokrov (Brush border) koji je bogat enzimima (GGT. aminokiselina itd. 11. Sve to obavljaju funkcionalno sposobni glomeruli i tubuli bubrega.1 FUNKCIJA BUBREGA Osnovna funkcija bubrega je uklanjanje nepotrebnih i zadržavanje supstanci potrebnih organizmu. zadržavanje supstanci potrebnih organizmu: krvnih proteina. boja.2 . jer ukazuju na bubrežno oštećenje. . prevenstveno eliminacija štetnih i organizmu stranih supstanci. AP). glukoze. stvaranje amonijaka. elektrolita. Prolaskom kroz bubrege krvna se tečnost »pročišćava« (odatle i pojam klirensa). eliminacija neisparljivih produkata metabolizma azotovih jedinjenja. npr.

a time i u održavanju osmotske ravnoteže između krvne tečnosti i tkiva 3) U regulaciji acidobazne ravnoteže. Na taj se način izlučuju iz organizma neki lekovi i otrovi. filtraciona površina preko koje se filtracija vrši (normalno 1.2 FUNKCIJA GLOMERULA Ultrafiltracijom krvne tečnosti u glomerulima stvara se glomerularni filtrat ili primarni urin. Takva su stanja: šok. proteini normalno ne prolaze glomerularni filtar. Kada su svi navedeni faktori normalni. Na glomerularnu filtraciju utiču. srčane bolesti. U bubrezima se nadalje reguliše ekskrecija katjona i anjona te stvara amonijak u tubularnom epitelu.56 m 2) i minutni volumen krvnog protoka kroz bubrege (normalno oko 700 ml krvne plazme.73 m 2 površine tela). glomerularna filtracija kreće se između 2 i 2. odnosno 1200 ml krvi na 1. U slučajevima kada je neki od spomenutih faktora promenjen.17 ml/s (120 do 130 ml/min). koja izazivaju morfološke promene. jer je obično samo deo od ukupnog broja glomerula u funkciji. i koloidnog osmotskog pritiska krvne plazme te pritiska u Bowmanovoj kapsuli. javljaju se poremećaji koji obično rezultiraju smanjenjem glomerularne filtracije. Kako se urinom uklanjaju produkti metabolizma azotnih jedinjenja. osim filtracionog pritiska. Ovaj pritisak. Zato se ona javlja u stanjima kakva su glomerulonefritis. . Smanjenje glomerularne filtracije zbog sniženog efektivnog filtracionog pritiska nalazi se u stanjima praćenim dehidracijom ili hemokoncentracijom te u izrazito sniženom krvnom pritisku. teške opekotine. Filtraciona površina zavisi od broja glomerula koji su u određenom času u funkciji. primarni urin prelaskom vode i niskomolekularnih jedinjenja koji se stvaraju tokom metaboličkih procesa. Taj se proces filtracije vrši pod određenim pritiskom. s jedne strane. 2) U regulaciji ravnoteže vode i soli. zbog čega se smanjuje filtraciona površina. toliko se stvara glomerularnog filtrata u 1 sekundi. tj. Zato je filtraciona površina promenjiva i prilagođava se potrebama veće ili manje filtracije. za život organizma važnim procesima: 1) U uklanjanju toksičnihsupstanci i otpadnih produkata metabolizma. koji se naziva efektivni filtracioni pritisak. Zbog veličine molekule.Ultrafiltracijom u glomerulima stvara se tzv. što uzrokuje njihovo zadržavanje ili retenciju. hemoragija.2. rezultat je krvnog pritiska u glomerularnim kapilarama. s druge strane. Zbog smanjene glomerularne filtracije manje se izlučuju otpadni produkti metabolizma iz organizma. Na taj način bubrezi sudeluju u sledećim. lezije bubrega i nefroskleroza. teški prolivi ili povraćanja itd. 11. osim tragova proteina relativne molekularne mase manje od 70 000.

a od fakultativne reapsorpcije zavisi stvaranje urina sa specifičnom težinom većom od krvne plazme. kalcijum. U proksimalnim tubulima reapsorbuju se natrijum. što se obično odigrava u distalnim tubulima. ureja oko 40%. . Sekrecija antidiuretskog hormona iz zadnjeg režnja hipofize pod kontrolom je hipotalamusa. u ekstremnim slučajevima i do 30 L urina na dan. mokraćna kiselina ili uopšteno NPN–azot). Na taj način bubreg reguliše koncentracije mnogih supstanci u krvi. Oko 80% vode koja ulazi u tubule reapsorbuje se u proksimalnom delu tubula. jer je ona varijabilna i reguliše se fiziološkim potrebama organizma. tj. Aminokiseline i joni se većim delom reapsorbuju. u silaznom delu Henleove petlje. a neke otpadne i štetne supstance se uopšte ne reapsorbuju.upravo je najizraženija retencija tih jedinjenja (ureja. obligatna reapsorpcija vode. što predstavlja bubrežni prag za glukozu. čak se neke (neki lekovi. sposobnost tubularnog epitela da fakultativno reapsorbuje deo tečnost. te se luče velike količine. boje) i secerniraju u tubulima. stvoreni amonijak. To se nalazi u bolesti nazvanoj diabetes insipidus. Pri potpunom pomanjkanju antidiuretskog hormona izostaje potpuno fakultativna reapsorpcija u tubulima.017 ml/s. Prolaskom kroz bubrežne tubule iz glomerularnog filtrata se reapsorbuje oko 99% vode. a ostatak od oko 19% reapsorbuje se pod uticajem antidiuretskog hormona. Obligatna reapsorpcija vode određena je reapsorpcijom krutih supstanci. 11. izoosmotski u toku reapsorpcije raznih niskomolekularnih supstanci. glukoza i neki druge supstance. kreatinin. ili 0. tako da od 125 ml primarnog urina u mokraćnu bešiku dospeva samo oko 1 ml konačnog urina u minuti. hipostenurijom. pa povrede hipofize ili hipotalamusa mogu smanjiti njegovo lučenje i. izlučivanja većih količina urina nego što je normalno.2. tj. Glukoza se u proksimalnim tubulima reapsorbuje do koncentracije od oko 10 mmol/L (180 g/dl) u krvi. aminokiseline.28 mmol (220 — 230 mg) u minuti. u tubulima se reapsorbiraju i druge supstance sadržane u primarnom urinu. oko 1. dok se neke supstance i secerniraju. kalijum. U distalnim tubulima reapsorbiraju se hloridi. fosfor. Smanjenje fakultativne reapsorpcije usled smanjenog delovanja antidiuretskog hormona rezultira lučenjem urina manje specifične težine. hloridi. zbog toga. specifične težine jednake krvnoj plazmi. nego potpuno prelaze u konačni urin. što dovodi do pojave poliurije.22 do 1. a tu se vrši i izmena jona i zakišeljavanje urina. Ova reapsorpcija može varirati i naziva se fakultativna reapsorpcija.3 FUNKCIJA TUBULA Filtracijom stvoreni primarni urin prolazi kroz tubule. kao kalijum. Osim vode. To je tzv. ona je konstantna. Izlučivanje takvog urina naziva se izostenurija.

Visoka osmolalnost urina potiče uglavnom od supstanci na koje tubuli aktivno ne deluju. Na primer. Kad imamo: A ) Smanjenu funkciju glomerula a normalnu funkciju tubula Kod osoba sa niskom glomerularnom filtracijom moglo bi biti stimulisano izlučivanje ADH. NaCl. Do proksimalnih tubula stiže ih manje. Kad je smanjena zapremina filtrata dolazi do reapsorpcije natrijuma sa izoosnotskim mehanizmima. njihova koncentracija u plazmi će se povećati.). koncentracija ureje je mnogo veća u urinu nego u plazmi. glukagon i aldosteron. a kalikrein je u vezi i s renin–angiotenzin sistemom koji utiče na aldosteron i time na koncentracije natrijuma i kalijuma u plazmi. krea–tinin. spoj vazodilatatorskog i natriuretskog djelovanja. . Kada ADH deluje na distalni nefron. Prostaglandini se stvaraju u bubrežnoj meduli i deluju takođe vazodilatatorski snizujući krvni pritisak. Nadalje u bubregu se razgrađuju inzulin. a ta se količina može reapsorbovati. pa ga se manje može zameniti sa kalijumovim ili vodonikovim jonima. Takva će reakcija distalnog dela nefrona biti samo u prisustvu ADH. Pri razgradnji ćelija oslobađaju se fosfat i urat. Eritropoetin pospešuje proliferaciju i sazrevanje ćelija crvene krvne loze u koštanoj moždini. jer se u njemu stvaraju ili aktiviraju neki hormoni. time se umanjuje zapremina i stvara se urin s mnogo većim osmolalitetom nego što ga ima plazma. a u bubregu se takođe stvara 1. urati i dr. Udeo izlučivanja ureje i kreatinina zavisi od brzine glomerularne filtracije. Konačan sastav plazme i urina kod bubrežnih bolesti zavisi od odnosa između oštećenih glomerula i tubula i od broja oštećenih nefrona. Bubreg ima i endokrine funkcije. koncentracije u plazmi im rastu jer se abnormalno malo izlučuju filtracijom. a deluju i na stvaranje renina.25 (OH)2D3. Kad brzina filtracije nije u ravnoteži s brzinom produkcije ovih supstanci. To ima dve važne posledice: Smanjenje izlučivanja vodonikovih jona u celom nefronu. Renin i prostaglandini sudeluju u regulaciji krvnog pritiska. može se reapsorbovati relativno više vode nego rastvorenih supstanci. soli kalija i kalcija. prostaglandini i eritropoetin. U kori bubrega stvara se i kalikrein koji deluje na kininogenski supstrat pa nastaje kalidin. Pošto se bikarbonat može sačuvati samo uz izlučivanje vodonikovih jona smanjiće se udeo bikarbonata u plazmi.Konačni produkt svih tih procesa u bubrezima je izlučivanje oko 1 do 2 litre konačnog urina sa oko 60 g suve supstance (ureja. aktivni oblik vitamina D. U bubregu se stvaraju renin. Zbog toga se često kod insuficijencije bubrega javlja i anemija.

zbog čega će se stvarati velika zapremina prekomerno razređenog urina. Hiperurihemija i hiperfosfatemija.Smanjenje izlučivanja kalijuma u distalnom nefronu. B ) Smanjenu funkciju tubula uz normalnu funkciju glomerula Kada su oštećene ćelije tubula. Zbog toga će rezultati analiza venske plazme i mokraće iz obolelog nefrona biti sledeći: U plazmi: Visoke koncentracije ureje i kreatinina. pa ne mogu normalno apsorbovati bikarbonate ni zakiseliti urin. Hiperkalemija. Što će dovesti do sledećih rezultata: U plazmi: . Smanjena reapsorpcija rastvorenih supstanci iz proksimalnih tubula umanjuje izoosmotsku reapsorpciju vode na tom mestu. Niska koncntracija bikarbonata i nizak pH. magnezijuma. U plazmi mogu biti smanjenje koncentracije fosfata. Lučenje aldosterona u sistemu biće maksimalno samo kada nisku glomerularnu filtraciju prati smanjen protok krvi u bubrezima. Kalijum sei dalje može reapsorbovati proksimalno. fosfata. Smetnje se mogu pojaviti u smanjenoj sposobnosti reagovanja na ADH. te u urinu ostane malo natrijuma. otežana je regulacija sastava i zapremine urina. samo kada je stimulisano izlučivanje ADH. što ima za posledicu zadržavanje kalijuma. magnezijuma i urata. U mokraći: Smanjem volumen. Ometena je i reapsorpcija glukoze. Tubuli ne mogu izlučivati vodonikove jone. Visoka koncentracija ureje i zbog toga visoka osmolalnost. urata i aminokiselina. Niska koncentracija natrijuma. samo kada je usporen protok krvi kroz bubrege (koji stimuliše izlučivanje aldosterona). U takvim se slučajevima u distalnom nefronu reapsorbuje gotovo sav natrijum u zamenu za kalijumove i vodonikove jone.

iako retko prelaze referentne vrednosti. Kada se brzina glomerularne filtracije smanjuje. neadekvatno niska koncentracija ureje i zbog toga niska osmolalnost i pored stimulišenog lučenja ADH. a njihove koncentracije u plazmi rastu. Zbog defekta proksimalnih ili distalnih tubula: niska bikarbonata i nizak pH. Koncentracije u plazmi mogu biti normalne ili čak niske. hipomagnezemija i hipourihemija. glikozurija. na primer ureja i kreatinin. koncentracija Zbog defekta proksimalnih tubula: hipofosfatemija. Njihov klirens pada. Filtracija u glomerulima prestaje i bolesnik postaje anuričan. sve dok brzina glomerularne filtracije nije približno 30% niža od normalne. Budući da se normalno reapsorbuje . Stepen retencije kalijuma. urata i fosfata doduše smanjena. kao i hipokalemija. ( zbog normalne funkcije glomerula). ali ipak više nego dovoljna za izjednačavanje retencije izazvane nedovoljnom filtracijom.Normalna koncentracija ureje i kreatinina. fosfaturija. Zbog defekta distalnih tubula: neadekvatno visoka koncentracija natrijuma. zadržava će se supstance na koje tubuli mnogo ne utiču. a na tubulima se i pored nedovoljne filtracije može toliko zaustaviti reapsorpcija da on trpi od poliurije. Na glomerularnoj fazi odvaja se filtracijom tako malo da koncentracije u plazmi rastu premda je zakazala reapsorpcija. urata i fosfata zavisi od ravnoteže između stepena glomerularne retencije i gubitka zbog smanjene reapsorpcije u proksimalnim tubulima. Klinički sindromi bolesti bubrega Postoji spektar stanja s promenljivim odnosima između disfunkcije tubula i glomerula. dok je u tubulima reapsorpcija kalijuma. U urinu: Zbog defekta proksimalnih i/ili distalnih tubula: povećana zapremina urina. povišen pH u odnosu na pH plazme. Zapremina urina na sličan način zavisi od ravnoteže između volumena filtrata i dela tečnosti reapsorbovane u tubulima. Usled defekta proksimalnih tubula: opšta aminoacidurija.

Što je jače oštećena funkcija tubula. izazivaju mehanički faktori koji umanjuju gradijent hidrostatičkog pritiska između bubrežnih kapilara i lumena tubula. Uremiju zbog disfunkcije bubrega pojačava intenzivna razgradnja proteina. koncentracija tih supstanci u urinu gotovo potpuno zavisi od tubula. a može biti izazvana i: septihemijom. Akutna oligurija O oliguriji se govori kad je zapremina urina odrasle osobe manja od 400 ml na dan. Dok koncentracija ureje i kreatinina u plazmi najviše zavisi od funkcije glomerula. Smanjenog pritiska zbog širenja krvnih sudova u šoku. mioglobinom. Akutno oligurično zatajivanje bubrega često sledi posle razdoblja redukovane glomerularne filtracije zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubreg. kontrakcije ili hipertrofija prostate. različitim otrovima i akutnim glomerulonefritisom. Akutna oligurija zbog oštećenja bubrega nastaje često zbog nekog od napred navedenih stanja. ali usporenom glomerularnom filtracijom. uz relativno normalnu funkciju bubrega. Cirkulacijska insuficijencija bubrega je verovatno najčešći uzrok usporenog glomerularnog filtriranja. . Uzroci ekstrarenalne opsrtukcije mogu biti kamenci. neoplazme. to su koncentracije urina sličnije koncentraciji plazme. Kako god bio mali volumen glomerularnog filtrata. Izlučivanje aldosterona bit će visoko samo kada je cirkulacija krvi kroz bubrege usporena. To se naziva renalna cirkulacijska insuficijencija i može biti posledica: Intravaskularnih gubitaka pune krvi (krvarenja). To obično znači da je glomerularna filtracija usporena.99% filtrirane vode. on uvek ima sastav ultrafiltrata plazme. Intrarenalna opstrukcija može nastati kad je lumen tubula začepljen hemoglobinom. Ti slučajevi opstrukcije cilindrima ili edemom tubularnih ćelija obično su posledica direktnog oštećenja bubrega. Ređa je oligurija izazvana porastom pritiska u lumenu tubula. i ređe uratima i kalcijumkarbonatom. Akutnu oliguriju sa neznatnim oštećenjem bubrega. Najčešći uzrok ovog sindoma je nizak pritisak u kapilarima. vrlo mali pad reapsorpcije može izazvati velik porast zapremine urina. Taj se sastav menja samo delovanjem tubula. To može biti vanbubrežna ili unutarbubrežna prepreka protoku tečnosti. volumena plazme (zbog gastrointestinalnih gubitaka ili smanjenjog unosa). Obično nastaje kad je volumen cirkulacije smanjen usled krvarenja ili gubitka tečnosti u probavnom traktu.

Sindrom pretežnog oštećenja bubrega U nekim su patološkim stanjima tubuli u većoj meri zahvaćeni nego glomeruli. često usled delovanja bakterija. dok konačno oligurija ne izazove nagli porast koncentracije ureje i kalijuma u plazmi. hiperurikemija. Bens Džonsova proteinurija. Niska koncentracija ureje u plazmi je posledica pojačane glomerularne filtracije. Drugim otrovima. zastoja mokraće. Kamenci nastaju kad je visoka koncentracija jednog ili nekoliko sastojaka u glomerularnom filtrate i to zbog: normalne funkcije bubrega. ali je često i rezultat različih drugih patoloških stanja. ali s vremenom broj oštećenih glomerula raste. ali male zapremine urina. pa raste brzina izlučivanja ureje a time i njena koncentracija u plazmi.Hronični zastoj bubrega nastaje posle epizode akutnog oliguričnog zastoja bubrega. ciklosporin itd. zbog smetnji u pražnjenju bešike. napr. Među uzročnicima koji zbog oštećenja bubrega izazivaju nagomilavanje metabolita ili neke druge toksične supstance u ćelijama. nefrotoksičnim lekovima. Bubrežni kamenci Bubrežni se kamenci obično sastoje od normalnih produkata metabolizma kojima je glomerularni filtrate često gotovo zasićen. stanje se sve više približava glomerularnom kraju spektra. kao što su aminoglikozidi. cistinoza (cistin) i Fabrieva bolest (glikosfingolipidi). među njima teškim metalima. amfotercin. kod trudnica ili smanjenja sinteze naročito kod dece. Faktori koji stvaraju predispodiciju za to su: hiperkalcemija. napr. Kroz glomerule prolaze svi proteini sem onih sa najvećim molekulskim masama. . U većini slučajeva akutnih oliguričnih stanja bubrezi su difuzno oštećeni i obuhvaćena je glavnina nefrona. nalaze se: galaktozemija (galaktoza-1-fosfat) i nasledna nepodnošljivost fruktoze (fruktoza-1-fosfat) kao i Vilsonova bolest (bakar). Ako se propadanje nefrona nastavlja. Nefrotični sindrom Povećana je propustljivost glomerula u nefrotičnom sindromu. Oštećenja egzogenim otrovima. Ćelije tubula mogu biti oštećene na različite načine: Taloženjem teško rastvorljivih supstanci u njima i oko njih. promene pH mokraće. nedostatka normalnih inhibitora. Ako se pacijent ne leči kraj mu je blizu. no s vremenom propada celi nefron. U početku mogu glomeruli delovati dovoljno dobro da bi se održala koncentracija ureje i kreatinina u plazmi u okviru normalnih vrednosti.

koje takode čine mrežu između redova ćelija te izlaze iz lobula formirajući interlobularne kanaliće. 11. Jetra je ovijena vezivnom ovojnicom. lobusa. Oko 80% krvi ulazi u jetru portalnim krvotokom kroz portalnu venu. od mokraćne kiseline.5 hepatičnih vena koje na gornjoj strani jetre ulaze u donju šuplju venu. i na kraju u 4 . Ćelije jetrenog parenhima raspoređene su zrakasto od sredine prema periferiji lobula i dele sinusoide. Ovaj pak s izvodnim kanalom žučne kese stvara ductus choledochus. Iz jetrenih ćelija izlaze žučne kapilare. Jetra odraslog čoveka teži oko 1200 do 1600 g. Kroz jetrena vrata na donjem rubu. naime. Sredinom lobula prolazi centralna vena i paralelno portalnim delom grane portalne vene. a sastoji se od dva režnja. 70% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum. izmedu desnog i levog režnja. kalcijumfosfata. kolangiole. vena cava inferior . Jetra je sastavljena od velikog broja lobula. u jetri je i mreža limfnih sudova kojom intersticijska tečnost i limfa dospevaju iz jetre u opštu cirkulaciju.Bubrežni kamenci mogu biti od kalcijumoksalata. rasporedene su uz zidove . ulaze grane jetrene arterije i portalne vene. ductus hepatici. Kupfferove ćelije. Iz venoznih kapilara krv odlazi u centralnu venu koja prolazi sredinom lobula. Druga vrsta ćelija. Jetra je na taj način bogato snabdevena krvlju. kapilare jetrene arterije i portalne vene. čiji traci ulaze u dubinu. hepatične arterije. Ti kanalići su omotani vezivnim tkivom i izlaze iz jetre te se spajaju u 5 — 6 cm dugi glavni kanal. poseduje dvostruki cirkulacijski sistem. ductus hepaticus communis. žučni kanali i limfni sudovi. Osim toga.3 BIOHEMIJA JETRE Jetra je parenhimatozni organ smešten na desnoj strani abdominalne šupljine. Ogranci portalne vene ulaze u prostore izmedu lobula i dalje se granaju u kapilare koje zrakasto ulaze u lobule i formiraju kapilarnu mrežu. Portalna vena i jetrena arterija dovode krv koja protiče kroz posebne kapilare. odakle teče u centralnu jetrenu venu. a odatle u sabirne vene. cistina ili ksantina. sinusoide. od kojih je desni oko šest puta veći od levog. Jetra. a oko 20% kroz hepatičnu arteriju. Hepatičnom arterijom jetra dobija hranu i kiseonik. a portalnim krvotokom dospevaju u jetru većinom sastojci koji se tu metaboliziraju. Sistemom žučnih kanala izlučuje se žuč i u njoj supstance iz jetre u žučnu kesu. Iz tih kanalića teče žuč u veće. capsula fibrosa perivascularis.

Jetra sinusoida i pripadaju retikuloendotelnom sistemu.Slika 11. Jetra ima vrlo važnu ulogu u nizu metaboličkih. konjugacije i esterifikacije. U njoj se odvija veliki deo metabolizma ugljenohidrata. Odnos Kupfferovih i parenhimatoznih ćelija u tkivu jetre je 3 : 17. dok su Kupfferove ćelije deo retikuloendotelnog sistema i imaju sposobnost fagocitiranja. pa se stoga naziva »centralnom laboratorijom« organizma. lipida. kako kataboličkih tako i anaboličkih procesa. . Danas je već poznato i koje subcelularne frakcije vrše pojedine od navedenih funkcija. Metaboličke funkcije vrše se u parenhimatoznim ćelijama hepatocitima.3 . proteina i drugih azotnih jedinjenja. U jetri se takode vrše procesi detoksikacije.

Međutim. Takvo frakcioniranje izvodi se pomoću ultracentrifuge. mikrozomalna frakcija (ribozomi. konjugacija bilirubina i detoksikacija lekova i drugih organizmu stranih supstanci. Na primer. Osim toga. potrebna su različita ispitivanja. Takođe. Na taj način se može razdvojiti citosolska frakcija (citoplazma). U zrnastim i glatkim membranama endoplazmatskog retikuluma i ribozomima aktiviraju se aminokiseline za sintezu proteina. proteina i lipida. pa je ponekad . gvožđa i bakra. Lizozomi sadrže razne enzime. zrnasti i glatki endoplazmatski retikulum). pa je kadšto teško odvojiti hepatalni od ekstrahepatalnih faktora. centrifugiranjem na raznim brzinama 11. dok se transport i sekrecija bilirubina pripisuje Golžijevom aparatu. mitohondrije i lizozomi.Ćelija parenhima jetre Mitohondrije sadrže enzime potrebne u metaboličkim reakcijama ugljenohidrata.3. upravo zbog mnogostrukosti njene funkcije. jetra poseduje veliku regenerativnu sposobnost i funkcionalnu rezervu. U njima se odvijaju procesi oksidativne fosforilacije i stvaranja energetski bogatih jedinjenja (ATP). Ribozomi sadrže ribonukleinsku kiselinu (RNA) i tu se vrše procesi sinteze proteina i procesi konjugacije. dobija se uvid u njenu funkcionalnu sposobnost. a neki od njih sudeluju u metabolizmu žučnih boja.Slika 11.1 METODE ISPITIVANJA INTEGRITETA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA I FUNKCIJE Ispitujući kako jetra obavlja sve pomenute procese. npr. vrši se sinteza holesterola. jer se često dogada da sve funkcije jetre ne budu pogođene ili barem ne u istoj meri. Do tih se saznanja došlo na temelju proučavanja pojedinih supcelularnih frakcija dobijenih frakcioniranim centrifugiranjem. kisele hidrolaze. može se smanjiti detoksikaciona sposobnost jetre a da je metabolizam ugljenohidrata još normalan i sl. jezgro. proteaze.4 . jetra je u svojoj funkcionalnoj delatnosti usko vezana i s drugim organima.

funkcionalno sposobna i pored uznapredovalih primarnih anatomskih promena ili sekundarnih promena zbog procesa u žučnim vodovima. razvojem kliničke enzimologije.5 . pa se time povećavaju aktivnosti tih . Poslednjih 30 godina. kako se to kaže baterije testova. u svakom slučaju tek nakon lezije tkiva. Dok su se pre laboratorijskim testovima mogli uglavnom registrirati samo funkcionalni poremećaji. jetra može neko vreme kompenzatorno održavati funkcionalnu sposobnost. dakle već na samu leziju. Slika11. mnogo su se povećale mogućnosti ispitivanja hepatobilijarnog trakta i poboljšala diferencijalna dijagnostika tih bolesti. a koji se katkad javljaju dosta kasno. Čak i kod ciroze jetre ili malignih tumora hepatobilijarnog trakta. za koje se uvrežio naziv jetrene ili hepatalne probe.Testovi za ispitivanje funkcije jetre PROMENE AKTIVNOSTI ENZIMA HEPATOBILIJARNOG TRAKTA U BOLESTIMA Određivanje aktivnosti raznih enzima u krvnom serumu ima u bolestima jetre i žučnih vodova vrlo veliku dijagnostičku vrednost. Upravo zbog kompleksnosti problematike ispitivanja hepatobilijarnog trakta. enzimatski testovi većinom ukazuju na anatomske promene. u tim se ispitivanjima upotrebljava celi niz ili. Na propustljivost i integritet jetrenih ćelija ukazuju aktivnosti nekih enzima što pri procesima koji uzrokuju promene propustljivosti ćelijskih membrana ili nekrozu ćelija prelaze iz oštećenih ćelija u cirkulaciju. zbog njihove relativne polagane progresije.

tzv. ornitin–karbamiltransferaze. aldolaze. Ti enzimi. AST– a do 50. i u proseku iznosi oko 0. zbog promene propusnosti ćelijske membrane i oštećenja tkiva uzrokovanih upalnim procesom. a laktat– dehidrogenaze i G–glutamiltransferaze nešto manje. dolazi do promena aktivnosti mnogih enzima. glutamat–dehidrogenaze. alkalne fosfataze. već prema vrsti oštećenja tkiva.63. 5–nukleotidaze. enzima karakterističnog za jetru. nalazi se inverzija kvocijenta AST/ALT. Na osnovu enzimske slike može se zato upoznati priroda i intenzitet patološkog procesa. indikatorski enzimi i enzimi lokalizirani u epitelu žučnih vodova. glukoza–6–fosfat–dehidrogenaze. pa je ovaj u infektivnom hepatitisu manji od 1. Aktivnost ostalih indikatorskih enzima u serumu takođe je povišena. adenozin–deaminaze i dr. sorbit–dehidrogenaze. DeRitisovog kvocijenta. što izaziva porast njihove aktivnosti u krvnom serumu. izocitrat dehidrogenaze. može u serumu porasti i do 70 puta iznad normale.enzima u serumu ili plazmi. ceruloplazmina. a ALT–a i do 100 puta više od granice referentnih vrednosti. U infektivnom hepatitisu znatno je povećana aktivnost indi–katorskih enzima u serumu. Enzimi hepatobilijarnog trakta mogu se svrstati u 3 grupe: enzimi koji se sintetizuju u jetri. . malat–dehidrogenaze. γ– glutamiltransferaze.a veća od aktivnosti AST-a tj. kao aminotransferaza. Kliničko značenje. Aktivnost sorbit– dehidrogenaze. Aktivnost aldolaze i glutamat–dehidrogenaze mogu porasti 10 — 15 puta iznad granice referentnih vrednosti. U bolestima hepatobilijarnog trakta. laktat–dehidrogenaze. Za prognozu i ocenu težine bolesti značajan je upravo intenzitet porasta aktivnosti SDH i GLDH. ali ne toliko kao aminotransferaza. prelaze u većim količinama iz ćelija u krvnu cirkulaciju. guanaze. Najviše raste aktivnost serumskih aminotransferaza. Pri tome je karakteristično da je aktivnost ALT. leucin–aminopeptidaze. funkcionalnoj insuficijenciji ili prisutnosti holostaze koja onemogućava normalnu sekreciju žuči.

Kako lezija ćelija prethodi slabljenju funkcije jetre. . promena odnosa proteinskih frakcija koje se vide u elferogramu i flokulacionim testovima i dr. naročito aminotransferaza. a SDH od 50 U/L. počinje pre nego što se pojave patološki ispadi »klasičnih« testova. porast koncentracije bilirubina u serumu.6 . GLDH je veća od 20 U/L. to i porast aktivnosti enzima.Slika 11. Tako aktivnost aminotransferaza u serumu počinje rasti i do 3 nedelje pre ostalih laboratorijskih pokazatelja. a to je važno za ranu dijagnozu akutnog hepatitisa.Aktivnosti AST–a i ALT–a u jednom slučaju infektivnog hepatitisa U teškim slučajevima bolesti aktivnosti tih enzima u serumu vrlo su velike. npr.

7 -Tok promena aktivnosti enzima u serumu u lakšem slučaju infektivnog hepatitisa .Slika 11.

3 puta. Inače se uopšteno porast aktivnosti GGT u serumu smatra jednim od najosetljivijih znakova oštećenja jetre. a ponekad se. SDH mogu biti vrlo visoke. u agresivnom hroničnom hepatitisu aktivnosti indikatorskih enzima u serumu rastu slično kao i u cirozi jetre. tek ukoliko se funkcionalna sposobnost jetre smanji. budući da se nalazi uglavnom u epitelu žučnih vodova. nalaze i normalne aktivnosti. malo se povisuju. ali retko preko 200 U/L. npr.Slika 11. a naročito u hepatitisu uzrokovanom alkoholom. U nekrotskim krizama (nekrotischer Schub) aktivnosti aminotransferaza. Nasuprot tome. Porast aktivnosti GLDH i veći porast aktivnosti AST–a od ALT–a ukazuju na nekrotične krize. . 2 . Aktivnost holinesteraze ne pokazuje neke značajnije promene.Tok promena aktivnosti enzima u serumu u teškom slučaju infektivnog hepatitisa Aktivnosti enzima koji se nalaze u epitelu žučnih vodova ili se izlučuju putem žuči. alkalne fosfataze. Nešto mogu biti povišene u serumu aktivnosti GGT i ornitin–karbamiltransferaze. poraste nešto više.8 . kao alkalne fosfataze ili LAP–a u akutnom' hepatitisu. Aktivnost GGT. ali je nešto ima i u jetrenom parenhimu. DeRitisov kvocijent AST/ALT obično je iznad 1. snizuje se aktivnost holinesteraze. GLDH. Aktivnost GGT je visoka. Aktivnosti enzima u serumu obično su normalne ili granične u perzistirajućem hroničnom hepatitisu. iako ređe. GGT.

nešto manje. . SDH. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U cirozi jetre povisuju se aktivnosti aminotransferaza do oko 5 puta. Slika 11. Međutim. i obično AST–a više od ALT–a. nekad čak i normalne. Aktivnost alkalne fosfataze takođe se umereno povisuje. sve se više snizuje aktivnost serumske holinesteraze. u cirozi alkoholičara. pa se njihove aktivnosti u serumu snizuju. i do 1000 U 7 L . a to zavisi od faze u kojoj se bolest nalazi. Medutim. a to uzrokuje često sniženu aktivnost holinesteraze. Taj porast GGT u cirozi alkoholičara posledica je toksičnog efekta alkohola na mikrosome i indukcije tog enzima alkoholom. nemaju se više odakle enzimi izlučivati u cirkulaciju. kao aldolaza. za cirozu je karakterističan jači porast aktivnosti GGT i GLDH.U hroničnom hepatitisu nalazi se već oslabljena funkcija jetre.9 . kada je funkcionalno aktivno tkivo već umnogome redukovano. U terminalnoj fazi. ponekad i više. Ali što više funkciia jetre slabi. i to je karakterističan nalaz u cirozi jetre. LDH. a ostalih indikatorskih enzima.Aktivnosti enzima u serumu u bolesnika s kroničnim hepatitisom. u cirozi aktivnosti enzima mogu biti i slabije povišene. Aktivnost GGT je naročito vlsoka.

u opstruktivnoj žutici obično je DeRitisov kvocijent normalan. U opstruktivnoj žutici obično su aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima umereno povišene u serumu. LAP i ceruloplazmina. aktivnost AST–a je veća od ALT–a.su već prisutne metastaze. pa čak i od 50. Ako. Dok je ALT/AP u akutnom hepatitisu veći od 25. jer je u ovom poslednjem slučaju obično snižena aktivnost holinesteraze i jače povišena aktivnost alkalne fosfataze.Aktivnosti enzima u serumu u cirozi jetre. tj. GGT. Za diferencijalnu dijagnozu je od važnosti i odnos aminotransferaza i alkalne fosfataze. Za razliku od hepatocelularne. Enzimska slika katkad omogućava da se opstruktivni ikterus izazvan konkrementima razlikuje od onog izazvanog malignim procesom.10 . u opstruktivnoj žutici taj je odnos obično oko 1 ili nešto veći ili manji. često se nalazi i jači porast aktivnosti aldolaze i LDH. . (1 = gornja granica referentnih vrednosti) Enzimski testovi vrlo su korisni za razlikovanje hepatocelularnog i opstruktivnog ikterusa. uz jači porast aktivnosti alkalne fosfataze.Slika 11.

b) tumorom. GGT i LAP.11. (1 = gornja granica referentnih vrednosti) U hepatocelularnom ikterusu s holostazom slika je mešana. pa nalazimo aktivnosti enzima u serumu koje ukazuju i na oštećenje jetre i na holostazu. uz visoke aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima i relativno visoke aktivnosti alkalne fosfataze. tj. Korisne podatke u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta daje određivanje aktivnosti više enzima i njihovi međusobni odnosi .Slika 11. Aktivnosti enzima u serumu u opstruktivnoj žutici izazvanoj : a) kamencima.

Tabela 11.2 . . To se prvo zapaža po žutim beloočnicama (sklere) i sluznici. 11.Aktivnosti enzima u bolestima hepatobilijarnog trakta Grup Enzim a II a ++ + ++ + ++ + + 0 0 + 0 0 b + 0 + + 0 0 0 + + c + + + Sindrom d e ++ + ++ ++ + ++ + ++ 0 + 0 ++ ++ ++ + ++ + ++ 0 0 f + 0 + + + + + + + + 0 0 a+ e ++ + ++ + ++ + + ++ + ++ + ++ 0 0 Aspartat– aminotransferaza Alanin–aminotransferaza Ornitin–karbamil– transferaza Glutamat–dehidrogenaza ++ + + + ++ III Alkalna fosfataza Ceruloplazrain g–glutamiltransferaza I Holinesteraza Faktori koagulacije — 0 Sindrom: akutno difuzno oštećenje membrane (tip: akutnihepatitis) + povišeno — sniženo kronično difuzno oštećenje parenhima (tip: kompenzirana ciroza) diseminirane nekroze (tip: nekrotizirajući napad kod ciroze) — BEZ PROMENE distrofija parenhimskih ćelija (tip: supakutna distrofija) opstrukcija žučnih vodova (tip: ekstrahepatalna opstrukcija) lokalna ekstrahepatalna opstrukcija (tip: metastaze u jetri) a + e) (tip: holangioiitični oblik akutnog hepatitisa). a diferenciranje žutice jedno je od osnovnih problema u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta.3 ŽUTICA (ICTERUS) Povišenje koncentracije bilirubina u krvnom serumu (hiperbilirubinemija) ima za posledicu pojavu žute boje kože ili žutice.3. Prema uzroku hiperbilirubinemije razlikujemo razne tipove žutice.

5 do 4 mg) dnevno. lizosomi i Golžijev aparat. prvenstveno u slezini. uzrokovana zastojem u bilijarnom traktu. prvo se bilirubin vezan još za albumin koncentruje na površini sinusoidne membrane i onda ulazi u ćeliju i veže reverzibilno za dva proteina. Cepanjem metenskog mosta između prvog i drugog pirolnog prstena otvara se porfirinski prsten i nastaje biliverdin–gvožđe––globin. u čemu igraju ulogu neke supcelularne frakcije. uzrokovana poremećajem ekskretorne funkcionalna žutica. Pri spomenutim procesima važan je aktivan transport bilirubina od sinusoida kroz jetrenu ćeliju do žučnih kanalića. a bilirubin se konjuguje u endoplazmatičnom retikulumu glukuronskom kiselinom u bilirubin— mono– I di–glukuronid. Ovu reakciju katalizuje mikrosomalni enzim bilirubin–UDP–glukuronil– transteraza. Ovaj konjugovani bilirubin pre se nazivao direktni bilirubin. Naime. vakuole. portalnim krvotokom u jetru. Urobilinogen se delom izlučuje preko debelog creva u stolici. opstruktivna žutica.Tu se odvaja albumin. Sve te reakcije odvijaju se u retikuloendotelnom sistemu (RES).76 μmol (0. Metabolizam i lučenje bilirubina Bilirubin nastaje nizom reakcija iz hemoglobina. a sam biliverdin redukuje u bilirubin delovanjem enzima biliverdin–reduktaze. Iz jetre se ponovo lzlučuje u tanko crevo. ligandin i Z protein. Tada se otcepljuje gvožđe i globin. Reakciju katalizuje enzim hemoksigenaza uz kiseonik i NADPH 2. hepatocelularna ili parenhimatozna funkcije jetrenih ćelija i žutica.Razlikujemo četiri tipa žutice: hemolitička žutica. Hemoglobin se oslobađa prilikom dezintegracije eritrocita u ćelijama retikuloendotelnog sistema. koštanoj srži i jetri.85 — 6. Sa žuči bilirubin dospeva u tanko crevo. a drugi deo urobilinogena vraća se enterohepatalnom cifkulacijom. gde se oslobodi iz glukuronida delovanjem glukuronidaze i pod uticajem delovanja anaerobne crevne flore redukuje u urobilinogen. endoplazmatični retikulum) odvaja od transportnih proteina i konjuguje u glukuronid. Zatim se u organelama mikrosomalne frakcije (ribosomi. koji se naziva još koleglobin ili verdohemoglobin. te se takav preko Golžijevog aparata koncentruje na površini membrane žučnih kanalića i izlučuje u žuč. uzrokovana povećanim raspadom eritrocita i razgradnjom hemoglobina. . Time nerastvorljivi bilirubin prelazi u rastvorljivi oblik. Iz ćelija RES–a bilirubin dospeva u cirkulaciju te se u krvi veže na albumin i kao takav (pre se nazivao indirektni bilirubin) posebnim aktivnim transportnim sistemom ulazi u jetrene sinusoide i iz njih u ćelije jetrenog parenhima. a delom preko plexusa hemorrhoidalesa u opštu cirkulaciju i dospeva u bubrege i izlučuje kao mokraćni urobilinogen u količini od 0.

koncentracija se povećava na račun konjugovanog bilirubina. U žuči se takođe povećava koncentracija bilirubina I to izaziva predispoziciju za stvaranje žučnih kamenaca Sterkobilinogen se u većoj količini vraća enterohepatičnom cirkulacijom u jetru. pa dolazi do žutice. usled opstrukcije žučnih puteva (intrahepatalnih ili ekstrahepatalnih) ne može se izlučivati putem žuči u crevo. ne može više svu tu količinu bilirubina primati i dalje metabolizirati.Slika 11. Slika 11. iako zdrava i funkcionalno sposobna.Metabolizam bilirubina u hemolitičkoj žutici U opstruktivnoj žutici stvara se normalno bilirubin u RES–u i dospeva putem krvi u jetru koja ga normalno konjuguje. što izaziva tamnu boju stolice. Jetra opet ne može svu tu količinu primiti i ponovo izlučiti.12. Kako je to bilirubin koji se u jetri već konjugovao s glukuronatom. Zbog toga raste i fekalni sterkobilinogen. pa više žučne boje dospeva krvotokom u bubrege te se više urobilinogena izlučuje urinom. pa se vraća u krv i koncentracija mu raste.13 . Zbog toga se povećava koncentracija bilirubina vezanog za proteine u cirkulaciji. Jetra pojačano me–abolizira bilirubin i izlučuje ga konjugovanog s glukuronatom u žuč i preko nje u crevo. jetra. Kako se bilirubin ne može izlučivati . Normalni metabolizam izlučivanje bilirubina U hemolitičkoj žutici hemoglobin se razgrađuje u većoj količini u RES–u zbog hemolize eritrocita. Međutim. Ako produkcija bilirubina u RES–u poraste trostruko više od normalnog.

pa urin ima karakterističnu boju i žutu penu. Ovaj dospeva u jetru.14. Slika 11. ali retko aholična. aholična. to više žučne boje prelazi u opšti krvotok i iz njega putem bubrega u urin. funkcionalno insuficijentne ćelije jetre ne mogu metabolizirati i izlučiti sav nastali bilirubin. ali kako je ova nesposobna da ga normalno ponovo primi i izluči u crevo.Metabolizam bilirubina u hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici . Funkcionalno nesposobne ćelije izlučuju i manje bilirubina u žuč i crevo. Slika 11. jer serum sadrži visoku koncentraciju konjugovanog bilirubina koji pri prolazu krvi kroz bubrege lagano prolazi glomerularni filtar.15 . Iz creva se sterkobilinogen enterohepatičnom cirkulacijom vraća portalnim krvotokom u jetru. tu se ne stvara urobilinogen. Iz krvi prelazi i u urin. Nema ni enterohepatične cirkulacije urobilinogena. pa ni urobilinogena u urinu. Medutim. Zato je smanjen i fekalni sterkobilinogen i stolica je blede boje. prolazi kroz ćelije vraća se natrag u jetrene sinusoide i odatle u cirkulaciju. uprkos normalnom metabolizmu hemoglobin u RES–u. u urinu se pojavljuje bilirubin.u crevo. pa je stolica bleda. Metabolizam bilirubina u opstruktivnoj žutici U hepatocelularnoj ili parenhimatoznoj žutici. osim u vrlo teškom oštećenju jetre. gde se zato njegova koncentracija povećava.

Zato se u serumu povećava koncentracija nekonjugovanog bilirubina do vrlo visokih vrednosti. u kojem jedan inhibitorni faktor u krvi majke i deteta inhibira konjugaciju bilirubina. sindromu poremećen je prenos bilirubina kroz ćelijske membrane do mesta konjugacije u mikrosomskom području. Tabela 11. Prema uzrocima moguća je podela hiperbilirubinemija i na: premikrosomska (hemolitična. a uzrok joj je manjak bilirubin – UDP–glukuronil transferaze i rezultirajuća nemogućnost konjugacije bilirubina. U pojedinim tipovima žutice nalaze se karakteristični laboratorijski nalazi žučnih boja u krvnom serumu.3 . Crigler– Najjarova bolest. I Lucey–Driscollov sindrom.U funkcionalnoj hiperbilirubinemiji nema U Gilbertovom patoloških promena u jetri već ih uzrokuju promene u intracelularnom metabolizmu bilirubina. pa su osim bilirubina laboratorijski nalazi normalni. Zbog poremećaja ekskrecije. šant hiperbilirubinemija. Odmah posle rođenja bilirubin se taloži u ganglijskim ćelijama mozga pa se pojavljuju neurološki simptomi. povećana je i retencija BSP–a. i do 80 μmol/L. Gilbertova bolest.Žučne boje u serumu. postmikrosomska (opstruktivna žutica. Osim navedene podele hiperbilirubinemija. Dubin– Johnsonov sindrom) nekonjugovane (hemolitični ikterus. Za tu je bolest zato karakteristična visoka koncentracija konjugovanog bilirubina u serumu (i do 180umol/L). Dubin–Johnson. stolici i urinu u raznim tipovima žutice Bilirubin u serumu Tip žutice Urin ukupni konjugovan Stofica urobilinog bilirubin nekonjugova boja en n smanjen povišen tamna povišen negativa n pozitiva Hemolitična blago povišen Opstruktivna jako povišen aholičn negativan . Crigler–Najjarova hiperbilirubinemija je vrlo retka. upalni procesi). Poremećaj ekskrecije konjugovanog bilirubina iz mikrosoma u žučne kapilare uzrok je Dubin–Johnsonove funkcionalne hiperbilirubinemije. prognoza je u toj bolesti loša. U funkcionalne hiperbilirubinemije ubrajaju se još tzv. šant. Lucy–Driscollov sindrom. pa je povećana koncentracija nekonjugovanog bilirubina u krvotoku. Dok su ostale funkcionalne hiperbilirubinemije relativno bezopasne. mogu se podeliti i na: konjugovane (opstruktivni i hepatocelularni ikterus. mokraći i stolici. zavisno od toga koji je bilirubin povećan. pa je u serumu povećana koncentracija uglavnom nekonjugovanog bilirubina. Gilbertova bolest). šant hiperbilirubinemija). Smanjena je aktivnost bilirubin –UDP– glukuronil transferaze i konjugacija bilirubina. dok su ostali laboratorijski nalazi normalni. i bolesnici obično umiru u prvoj godini života (tip I) ili kasnije (tip II). kojoj je uzrok prerano oslobađanje bilirubina u koštanoj srži.

kao α–globulini koji sadrže glukoproteine te lipoproteini iz α i β–globulina. U hroničnoj bilijarnoj opstrukciji smanjuje .4 ULOGA JETRE U METABOLIZMU PROTEINA Kad se govori o »jetrenim« probama. cink–sulfat–test. i preko 400 umol/L. odnosno β–globulina. fibrinogen. Prema tome. zavisno od funkcionalne sposobnosti jetre. ali ubrzo porastu α2 –globulini koji se uopšteno povisuju u akutnim stanjima. i apsolutno. U cirozi jetre obično se nalazi inverzija albuminsko–glubulinskog kvocijenta. Sniženje pak albumina u serumu posledica je nesposobnosti jetre da ih normalno sintetizuje. Zbog povišenja lipida u serumu. nego više zavise od intenziteta smanjenja jetrene funkcije. budući da se fibrinogen sintetizuje u jetri. pa su nalazi blaže patološki promenjeni ili čak i normalni. Isto tako. Flokulacioni testovi koji ukazuju na takve promene su povišeni sublimat–test. produženi Weltmannov koagulacioni niz — svi oni pokazuju povećanje γ–globulina. ali se to ne mora uvek javljati. u ranoj fazi i ako još nema oštećenja jetrenih ćelija. Na primer. Spomenute promene nisu tako izražene u hroničnom hepatitisu. elferogram serumskih proteina u infektivnom hepatitisu obično pokazuje povišenje frakcije β i α– globulina. tu se uvek podrazumevaju razni testovi koji ukazuju na raspodelu proteinskih frakcija u serumu. do kojeg dolazi zbog smanjene sposobnosti jetre da ih sintetizuje. raste i koncentracija β–lipoproteina. Povišenje globulina koje se nalazi u pojedinim bolestima hepatobilijarnog trakta može biti odgovor na sniženje koncentracije albumina. a danas elektroforeza proteina. ili češće. Stoga. U opstruktivnoj žutici.3. dok se γ–globulini. pa je to važno i prognostički. te povišeni timol– test zamućenja i flokulacija zbog povećanja β–lipoproteina. ima za posledicu smanjenje te sinteze i rezultira padom koncentracije fibrinogena u plazmi. koji su nosioci antitiiela. samo relativno. Pre su se u tu svrhu više koristili razni flokulacioni testovi. U infektivnom hepatitisu javlja se i porast koncentracije β–lipoproteina u serumu. Intenzitet hipoalbuminemije i povećanje γ–globulina zavise od težine oštećenja jetre. i povećanje γ–globulina. a pogotovo u malignim bolestima. protrombin i delomično neki globulini. odnosno na elferogramu se vidi smanjenje albumina.a Hepatocelularna povišen povišen n povišen pozitiva n varira proporcional no težini oštećenja Treba napomenuti da u opstruktivnoj žutici hiperbilirubinemija može biti vrlo intenzivna. od funkcionalne sposobnosti jetre zavisi i koncentracija fibrinogena u plazmi. dok tek smanjena jetrena funkcija. dok se kod hepatocelularne vrl retko susreću tako visoke koncentracije bilirubina. Obično je u akutnom hepatitisu malo snižena koncentracija albumina u serumu. do čega dolazi kod opstrukcije žućnih puteva. prvenstveno holesterola. ili odgovor retikulo–endotela na oštećenje jetrenog parenhima. to su isključivo pokazatelji funkcionalne sposobnosti jetre i ne mogu se sasvim strogo klasifikovati po bolestima. Međutim u dobro kompenzovanoj cirozi mogu proteini biti i normalni. obično izaziva čak blago povišenje fibrinogena. amonsulfat–test. pa se to katkad može zapaziti i u porastu β––globulina. stvaraju uopšteno u ćelijama retikuloendotelnog sistema. uz relativni porast koncentracije globulina. proteini i raspodela njihovih frakcija mogu biti i normalni. U jetri se sintetizuju albumini. Kod teških i dugotrajnih bolesti javlja se i apsolutni porast koncentracije γ–globulina usled reakcije retikuloendotela. U jetri se takođe odvijaju procesi transaminacije i deaminacije aminokiselina. lakše oštećenje jetre kakvo se može javiti kod upalnog procesa u hepatitisu. 11.

koji je pozitivan u serumu kod opstrukcije žučnih puteva. kao u agresivnom hroničnom hepatitisu. pa se određivanje prealbumina može takođe koristiti za ispitivanje funkcije jetre. ali ga se može odrediti imunohemijskim metodama. što je već znak sekundarnog oštećenja jetre. a u hepatalnim bolestima praćenim i oštećenjem bubrega koncentracija β2– mikroglobulina. Slika 11.se i koncentracija albumina raste koncentracija γ-globulina. U infektivnom hepatitisu i primarnoj bilijarnoj cirozi nalazi se povišen IgM.16. u hroničnom agresivnom hepatitisu IgG. Prema novijim podacima je koncentracija prealbumina u serumu smanjena u poremećajima jetrene funkcije. Elferogrami proteina u bolestima hepatobilijarnog trakta Ovde su spomenuti proteini i njihove promene koncentracija u krvnoj tečnosti samo u vezi s bolesti jetre i žučnih vodova. Razvojem imunohemijskih tehnika omogućeno je određivanje raznih proteina koji se u serumu nalaze u vrlo malim koncentracijama. To se još bolje može pratiti određivanjem koncentracije pojedinih imunoglobulina. Mezenhimalna reakcija rezultira u povećanoj koncentraciji γ– globulina u hroničnim infekcijama ili kao posledica stvaranja homolognih antitela izazvanih dezintegracijom tkiva kod hepatocelularne nekroze. Tako je zadnjih godina nađeno. IgM i IgA–a koncentracije ta tri imunoglobulina nešto je u porastu i u perzistentnom kroničnom hepatitisu. da u akutnom hepatitisu i primarnom karcinomu jetre raste koncentracija ligandina u serumu . Elektroforetski se retko može dokazati. Novijeg je datuma i test na lipoprotein X. U jetri se sintetizuje i pralbumin čije je poluvreme života vrlo kratko. U alkoholnoj cirozi raste uglavnom koncentracija IgG i IgA. U portalnoj cirozi IgG. .

Ovaj se sa asparaginskom . suvišak prelazi na Slika 11. te iako se ovaj izlučuje urinom.17 .11. Taj proces sinteze ureje putem Krebsova ciklusa odvija se samo u jetri. detoksikuje se u jetri na taj način što sa CO2 stvara ureju. Nešto amonijaka nastaje i delovanjem glutaminaze II u bubregu trag u krv. Ta reakcija je ireverzibilna. iz glntarnina.3.5 NEPROTEINSKA JEDINJENJA Razgradnjom proteina nastaju u organizmu aminokiseline koje se u jetri deaminiraju te se stvara amonijak. koji ie vrlo toksičan za organizam. Kao što se vidi iz slike iz NH4 i CO2 nastaje uz utrošak 2 mola ATP karbamil–fosfat.Krebsov ciklus sinteze ureje Nastali amonijak. Nastali karbamil–fosfat veže se s ornitinom preko njegove – aminogrupe uz enzim ornitin–karbamil–transferaza (OCT) i stvara se citrulin. a katalizuje je enzim karbamil–fosfat–sintetaza čiji je koenzim N– acetil–glutaminska kiselina.

galaktozom (GALTTl fruktozom (FTT) c) s m a n j e noj glikogenolizi nakon opterećenja adrenalinom (ATT) d) glikozuriji. Tu reakciju katalizira enzim–sintetaza arginino–jantarne kiseline. Metode određivanja aminokiselina su fotometrijske s ninhidrinom i hromatografske. uprkos stvaranju relativno mnogo amonijaka. istaći da je funkcija jetre u metabolizmu ugljenohidrata obično poremećena tek kod teškog oštećenja jetre. daje ureju i ornitin koji ulazi ponovno u ciklus i veže se s novom molekulom karbamil–fosfata.3. 11. Konačno arginin delovanjem enzima arginaze. glikoliza.6 ULOGA JETRE U METABOLIZMU UGLJENIHHIDRATA Jetra ima ključnu ulogu i u metabolizmu ugljenohidrata. trovanja hepatotoksičnim agensima kao CC14. međutim. glikoneogeneza. U teškim oštećenjima jetre koncentracija može porasti i do 18 mmol/L odnosno 25 mg/dl. pa je povišenje koncentracije amonijaka u krvi loš prognostički znak. Cela reakcija može se prikazati da se dva mola amonijaka. Delovanjem arginin– sukcinat–dehidrogenaze razgrađuje se arginino–jantarna kiselina u arginin i fumarnu kiselinu. i ta se sinteza poja čava kad se zbog smanjenja sinteze ureje u jetri poveća koncentracija amonijaka u krvi. a danas se uglavnom rade enzimske metode i titracija po Conwayu. Nešto amonijaka uklanja se i sintezom glutamina u mozgu. a u mozgu se smanjuje sadržaj glutaminske kiseline. Ureja nastaje u tautomernoj formi i izoureja spontano prelazi u ureju. . b) smanjenoj toleranciji prema opterećenju glukozom (GTT).28 — 3. Ti poremećaji mogu se zapaziti u : a ) 'tendenciji prema niskoj koncentraciji glukoze u krvi natašte. Treba. e) povećanoj koncentraciji mlečne kiseline. U jetri se vrši glikogeneza. arsenovim jedinjenjima ili fosforom. Vraćanjem ornitina u reakciju s novim karbamil–fosfatom zatvara se ovaj metabolički ciklus nazvan Krebs–Henseleitov ciklus sinteze ureje. Smanjenje sadržaja glutaminske kiseline i drugih međuprodukata ciklusa limunske kiseline uzrokuje smanjenje oksidativnog metabolizma u mozgu te nastupa koma. Tek kod teških oštećenja jetre slabi sinteza ureje.mol/L (11 do 70 g/dl).kiselinom uz utrošak jednog mola ATP–a kondenzuje u arginino–jantarnu kiselinu. glikogenoliza. Normalno se u krvnom serumu nalazi 2. u krvi normalno nalazi samo oko 11—47 u. slabi sposobnost jetre da se u njoj normalno vrši deaminacija aminokiselina i sinteza ureje. ali u teškim oštećenjima slabi sinteza ureje i njena je koncentracija smanjena. jedan iz glutaminske kiseline i drugi iz asparaginske kiseline vežu s CO2. a fruktoza i galaktoza se isključivo u jetri pretvaraju u glukozu i njene fosfatne estere. Sinteza ureje je efikasan put uklanjanja amonijaka tako da ga se. Za određivanje amonijaka u krvi koriste se razne metode. Nadalje se u jetri metabolizuju laktat i piruvat. uz utrošak 3 mola ATP–a. u ureju: Za reakciju je potreban utrošak energije oko 59 kJ (14 kcal/mol). ciklus limunske kiseline. Povišenje krvnog amonijaka nalazi se u teškoj cirozi jetre i hepatičnoj komi. te stvaraju ketonska tela. U terminalnoj fazi ciroze. Koncentracija ureje u lakšim oštećenjima jetre može čak i nešto porasti usled kompenzacijske sposobnosti jetre. Zbog pojačane sinteze glutamina u mozgu (iz amonijaka i glutaminske kiseline) povećava se koncentracija glutamina u krvi.93 mmol/L ili 3 do 6 mg/dl aminokiselinskog N.

7 ULOGA JETRE U METABOLIZMU LIPIDA Jetra ima važnu ulogu u metabolizmu lipida. on se najvećim delom sintetizuje u jetri iz aktivnog acetata. Zbog toga se mogu očekivati promene tih parametara pri smanjenom funkcionalnom kapacitetu jetre. Kriva GTT se može strmo uzdizati i dostiže maksimum unutar jednog sata. holesterola i lipoproteina. Smanjena tolerancija galaktoze i fruktoze javlja se u teškoj aktivnoj cirozi jetre. 11. pored ostalih laboratorijskih testova. Slika 11. pri čemu se masna kiselina prenosi s lecitina i veže na C–3. može se naći smanjena tolerancija glukoze i smanjena glikogeneza. Bolje je raditi u tu svrhu galaktoza ili fruktoza––tolerans–test. U praksi se međutim u dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta najviše određuje koncentracija holesterola i njegovih frakcija. taj proces se odvija uz sudelovanje enzima acil–holesterol–acil–transferaze (ACAT). koncentracija glukoze u krvi natašte je varijabilna i ponekad izrazito snižena.18. taj se test malo koristi u dijagnostici hepatalnih bolesti.2 mmol/L. kako na GTT utiču i mnogi drugi faktori. holesterol je pokazatelj i sintetske i ekskretorne funkcije jetre.U teškim funkcionalnim oštećenjima jetre. a jetra je takođe organ preko kojeg se holesterol izlučuje u žuč. a vrednosti mogu doseći i oko 11 mmol/L (oko 200 mg/dl). atom holesterola. a i promene se nalaze samo u vrlo teškim funkcionalnim poremećajima jetre. npr. ali se zatim polagano spuste i na hipoglikemične vrednosti. Međutim. U tom se organu vrši sinteza masnih kiselina. Prema tome. zbog smanjene glikogenolize. dok u krvi sudeluje enzim lecitin–holesterol–acil–transferaza (LCAT). Esterifikacija holesterola Određivanje koncentracije ukupnog holesterola u serumu korisno je.3. nadalje. U jetri se. cirozi jetre. Međutim. fosfolipida. koji su specifični za jetru. Nadalje se u jetri vrši esterifikacija holesterola i stvaranje žučnih kiselina kao i metabolička razgradnja masnih kiselina. U opstruktivnom . za diferenciranje opstruktivnog i hepatocelularnog ikterusa. Iako se holesterol sintetizuje u raznim organima. vrši esterifikacija holesterola s masnim kiselinama. a nekad i u opstruktivnom ikterusu s teškim sekundarnim oštećenjima jetre. ispod 2. te stvaranje ketonskih tela.

Iako ta pojava još nije sasvim razjašnjena. danas su ti testovi uglavnom napušteni. Pri tome raste uglavnom slobodni holesterol._Nasuprot tome. a bočni im se lanac sastoji od 5 C– atoma i završava karboksilnom grupom. . Medutim. Stvaraju se u jetri iz holesterola i imaju važnu ulogu pri varenju masti. obično izostaje porast serumskog holesterola. Medutim. Hidroksilne grupe su sve u α-položaju. Teška oštećenja jetre.6 mmol/L. i to naročito esterificiranog holesterola. pa čak može biti normalan ili snižen. smanjuju sintetsku i esterifikacijsku funkciju jetre. Sve su to hidroksilirani derivati matične holanske kiseline. čak ispod 2. U žuči se nalaze u mnogo većoj koncentraciji nego u plazmi. pa se u tim stanjima mogu ponekad naći vrlo niske koncentracije holesterola. primarne žučne kiseline. pogotovo odnos koncentracije fosfolipida i ukupnog holesterola. Budući da se u jetri stvaraju fosfolipidi. Prsteni A i B su im u cis–položaju.holna i henodezoksiholna kiselina. pa mogu biti i manje od 20%. u ranoj fazi akutnog hepatitisa).ikterusu koncentracija holesterola u serumu raste do visokih vrednosti. kod hepatocelularnog ikterusa holesterol je normalan ili tek slabije povišen (npr. pre se i odredivanje koncentracije fosfolipida koristilo u oceni funkcionalne sposobnosti jetre. kod opstruktivnog ikterusa uzrokovanog malignom bolesti.8 ŽUČNE KISELINE Žučne kiseline su steroidi s 24 C–atoma. Utiču na rastvorljivost holesterola u žuči i stimulišu lučenje jetrene žuči u žučnu kesu. 11.3. Takav je nalaz uvek znak vrlo teškog oštećenja s jako oslabljenom funkcionalnom sposobnošću jetre. Uopšteno se kod malignih bolesti često nalazi niska koncentracija holesterola. te postoji značajna torelacija i s povišenjem koncentracije bilirubina i aktivnosti alkalne fostataze. U jetri se sintetizuju tzv. kakva se mogu naći u cirozi jetre ili toksičnom hepatitisu. desoksiholna i litoholna kiselina. iz kojih u crevu delovanjem crevnih bakterija nastaju sekundarne žučne kiseline. što se u Nemačkoj literaturi označava kao »Estersturtz« (nagli pad estera). neki autori to tumače neishranjenošću takvih bolesnika.

i to predstavlia glavni put uklanjanja holesterola.19. Nakon toga se prsten redukuje i dolazi do epimerizacije u C–3. atomu. Nakon redukcije. metabolizuje se u jetri u žučne kiseline. b) sekundarne žučne kiseline Kao što se vidi na slici 11.. dihidroksi i trihidroksi–derivati holanske kiseline. oko 80 — 90%. 18. Najveći deo holesterola.Slika 11. položaju dolazi do okidativnog skraćenja bočnog lanca: krajnja se metilna grupa hidroksiluje i oksiduje u karboksilnu te skrati mehanizmom β–oksidacije. . Nastale slobodne žučne kiseline zatim se aktiviraju s ATP–om i koenzimom A te vežu s glicinom ili taurinom preko njihovih NH2 grupa). Struktura žučnih kiselina: a)primarne. a delomično i nakon hidroksilacije na C–12. to su monohidroksi. položaju (kao intermedijer nastaje keton). Biosinteza žučnih kiselina u jetri započinje hidroksilacijom holesterola na C–7.

U urinu normalno nema žučnih kiselina. Biosinteza žučnih kiselina u jetri Konjugovane žučne kiseline se putem žuči izlučuju iz jetre u žučnu kesu. Dnevno se na taj način stolicom izlučuje 294 — 551–μmola (120 — 225 mg) žučnih kiselina. Međutim. gde se u koncentriraju. naročito kod hroničnih bolesti kao što je ciroza jetre. Zadnjih godina pridaje se žučnim kiselinama sve veće dijagnostičko značenje. izlučuje se stolicom iz tela. nakon dekonjugacije u kolonu.5 na oko 6 i time smanjuje stabilnost njihovih micelarnih kompleksa s holesterolom u žuči. Deo žučnih kiselina u crevu sudeluje kao emulgator u cepanju masti i zajedno sa oslobođenim masnim kiselinama ponovno se resorbuje kroz crevnu sluzokožu. Koncentracija ukupnih žučnih kiselina u serumu povisuje se kod oštećenja jetre. ali se pojavljuju u opstruktivnoj žutici. Tako se snizuje pH žuči od 7.20. Kliničko značenje.5 do 6. najviše se povećava njihova koncentracija kod opstruktivne žutice. Referentne vrednosti zavise dosta od metode određivanja.8 umol/L (125 — 341 g/dl) seruma. Drugi deo žučnih kiselina. Slobodne žučne kiseline se u plazmi vežu za albumine. portalnim krvotokom. pa je neki prihvataju i kao test za diferencijafnu dijagnostiku ikterusa. Soli žučnih kiselina izlučuju se dalje sa žuči u tanko crevo. a ponekad i kod hepatocelularne žutice i oštećenia jetre. U jetri se ponovno hidroksiluju u primarne žučne kiseline i izlučuju u žuč. . manjim delom i za globuline. vraćaju u jetru.Slika 11. gde delovanjem 7α–dehidroksilaze iz crevnih bakterija prelaze u sekundarne žučne kiseline. Tu se te kiseline oslobađaju iz jedinjenja s taurinom i glicinom (uglavnom u kolonu) te enterohepatičnom cirkulacijom. a enzimskim metodama nađeno je 2. i to više ukupnim žučnim kiselinama nego pojedinima od njih.

UKRATKO: BIOHEMIJA KRVI Krv je viskozna tečnost koja se sastoji od ćelija i plazme. no među njima postoji jedna bitna razlika: u plazmi ima oko 7% belančevina. iz kojeg se zatim otpušta gvožđe. ćelijskih ekskreta. globuline i fibrinogen. b) aplazija koštane srži. Eritrociti posle prelaska iz koštane srži (u kojoj nastaju) u krvotok žive 120 dana i potom se raspadaju. Kad eritrociti prožive svoj vek i raspadnu se. Belančevine plazme dele se na albumin. Najčešći uzroci anemije su: a) gubitak krvi. što je on veći to je veća viskoznost. Nedostatak eritrocita dovodi do anemije. naslednih bolesti. To se gvožđe ili ponovo skladišti u feritinu ili se upotrebljava za ponovnu sintezu hemoglobina. sprečava filtraciju plazme iz kapilara u intrasticijske prostore. Hematokrit bitno utiče na viskozitet krvi. Na viskoznost krvi utiču i koncentracija i vrste belančevina u plazmi. Na eritrocite otpada više od 99% ćelija. Taj pritisak. nazvan koloidno-osmotski pritisak. dok intersticijska tečnost ima oko 2% proteina. koji tkivima donosi kiseonik iz pluća. ćelije EPR fagocituju oslobođeni hemoglobin. to znači da leukociti nemaju praktično nikakvog udela u fizičkim osobinama krvi. elektorlita i ostalih sastojaka iz jednog dela tela u drugi. Plazma je deo vanćelijske tečnosti. Krv je prenosioc hranljivih supstanci. Glavna funkcija albumina je uspostavljanje osmotskog pritiska na kapilarnoj membrani. c) poremećaji u sazrevanju eritrocita. Ona je gotovo identična intersticijskoj tečnosti koja se nalazi između ćelija u tkivima. beta i gama. d) hemoliza eritrocita koja može nastati zbog: trovanja lekovima. Fibrinogen je u plazmi veoma važan za procese zgrušavanja krvi. fetalne eritroblastoze. Glavna funkcija eritrocita je prenos hemoglobina. hormona. Hematokrit krvi je onaj procenat koji u krvi čine ćelije. U teškim anemijama viskoznost krvi se jako . Globulini se dele na tri glavne vrste: alfa.

smanjuje. Pojavljuje se hipoksija. Do neobuzdanog stvaranja leukocita može doći zbog maligne mutacije ćelija mijelogenog ili limfogenog reda. ako se ne leči. U krvi normalno postoje pet vrsta leukocita. Kad u koštanoj srži. nakon toga prenose se krvlju u različita područja tela u kojima će se iskoristiti. kao što su limfni čvorovi. polimorfonuklearni eozinofilni leukociti. Leuhemije se obično dele u dve glavne grupe: limfatičke leuhemije i mijeloičke leuhemije. ima ih u različitim tkivima. U EPR sistemu srećemo dve vrste ćelija: a) one koje potiču uglavnom od monocita te su povećanjem svog volumena postale tkivni makrofagi. Upala obuhvata skup uzastopnih promena koje nastaju u tkivima kao reakcija na oštećenje. monociti i limfociti. Delom nastaju u koštanoj srži. Leuhemijom se označava veoma povećan broj leukocita u krvi. b) Limfocitne ćelije koje lutaju tkivima ili su uklopljene u posebna limfatična tkiva. zbog lekova ili ozračenja nakon eksplozije atomske bombe. megakariocita. polimorfonuklearni bazofilni leukociti. . To su: polimorfonuklearni neutrofilni leukociti. Sve to dovodi do povećanog opterećenja srca. prestane stvaranje leukocita nastaje kliničko stanje nazvano agronulocitoza. čovek najčešće umire veoma brzo. to su delovi šeste vrste leukocita. a prianjaju uz zid krvnih i limfnih sudova. Leukociti imaju značajnu ulogu u upalnim procesima. Leukociti su pokretne jedinice zaštitnog sistema u telu. a delom u limfnim čvorovima (limfociti). U krvi ima i mnogo trombocita.

U većini bolesti bubrega postoje istovremeno smetnje u funkciji glomerula i tubula. Takvo stanje može nastati zbog nedovoljne cirkulacije kroz bubrege.BIOHEMIJA BUBREGA: Normalna funkcija bubrega zavisi od normalne brzine filtracije i normalne funkcije tubula Usporena glomerularna filtracija izaziva: oliguriju. Koncentracije ureje i kreatinina u plazmi su u većini slučajeva odrazi promena bubrežnog klirensa. plazme u kapilarama i tečnosti u lumenu tubula. urata i fosfata. Usporena glomerularna filtracija bez značajnog oštećenja bubrega može biti posledica smanjenja razlike između hidrostatičkog pritiska. hipofosfatemiju i hipourikemiju. snižen sadržaj bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. Funkcija tubula . Oliguriju zbog nedovoljne bubrežne cirkulacije uz srazmerno dobru funkciju tubula možemo od akutnog oliguričnog zastoja bubrega najbolje razlikovati pomoću kliničkih podataka. hipokalemiju. Oštećenje tubula izaziva: poliuriju. Mokraća je suviše razređena i sadrži više natrijuma nego što odgovara stanju hidratacije bolesnika. Ali nalaz je značajan samo kad je bubrežna cirkulacija u času izlučivanja urina takođe bila niska. Na temelju analiza plazme ne može se razlikovati akutno oligurično oštećenje bubrega od nedovoljne cirkulacije. nisku koncentraciju bikarbonata u plazmi i metaboličku acidozu. Manifestacije bolesti zavise od njihovog odnosa i od ukupnog broja zahvaćenih nefrona. I jedni i drugi podaci su dovoljni za dijagnozu i praćenje razvoja disfunkcije glomerula. uremiju i zastoj izlučivanja drugih konačnih produkata metabolizma azota. ali i zbog postglomeluralne opstrukcije. hiperkalemiju. Kada se smatra da bi ipak trebalo izvršiti labotarorijske analize. među njima kreatinina. najbolji je indikator koncentracija natrijuma u urinu.

pH mokraće pri kojem se sastojci lako talože. ksantina i oksalata. posebno one primarnog hiperparatireoidizma. Bubrežni kamenci nastaju zbog: visoke koncentracije njihovih sastojaka u urinu. i retko od cistina. ali treba isključiti mogućnost da su nastali zbog hiperkalcemije. bilo zbog toga što ih se mnogo izlučuje. bilo zbog oligurije. Klirens testovi su manje precizni i tačni od analiza plazme. . Imamo još kamence od mokraćne kiseline. i zastoja urina.može se ispitati merenjem sposobnosti bubrega da koncentruje mokraću. Kamenci s kalcijumom su najčešće idiopatskog porekla. Od 70% do 90% bubrežnih kamenaca sadrži kalcijum.

Hiperbilirubinemija nekonjugovanog bilirubina bez konjugovanog. Metabolizam bilirubina može se ispitati merenjem koncentracije bilirubina u plazmi i pregledom stolice i mokraće. pa slobodni nekonjugovani bilirubin može prodreti u ćelije mozga te izazvati kernikterus. Kliničko-hemijski testovi koji se koriste za ispitivanje funkcije jetre prema patomehanizmima mogu se grubo klasifikovati u testove: Kojim se identifikuje poremećaj permeabilnosti parenhimskih ćelija jetre: povećanje ALT. Određivanje enzimske aktivnosti od velikog je značaja za diferencijalnu dijagnostiku. Bilirubin nastaje iz hemoglobina. obično je znak hemolize. sorbitol dehidrogenaze. U crevu se pretvara u sterkobilinogen (fekalni urobilinogen). što je najčešće kod odraslih. te se zatim izlučuje u žuči. Uz svaki od tih procesa može. .BIOHEMIJA JETRE: Jetri pripada centralna uloga u mnogim metaboličkim procesima. holestazu i smanjenu masu funkcionalnog tkiva. AST. postojati žutica. Nešto reapsorbovanog urobilinogena izlučuje se mokraćom. Poznato je nekoliko urođenih mana u kojima postoji hiperbilirubinemija. LAP i ornitin-karbomil transferaze u plazmi. konjuguje se u jetri. ali sindrom Crigler-Najjara može izazvati kernikterus. Povišena može biti samo nekonjugovana frakcija ili obe frakcije. fruktozo-1-fosfat aldolaze. Kod novorođenčeta može hiperbilirubinemija biti prevelika za kapacitet vezivanja proteina. ali ne mora. Većinom su srazmerno bezazlene. Žutica je posledica povišene koncentracije bilirubina u plazmi. Rezultati prvih biohemijskih analiza mogu biti tipični za jedan od tri patološka procesa ili za kombinovane poremećaje: oštećenje ćelija jetre.

ceruloplazmina i izvesnih žučnih kiselina u plazmi. Koji ukazuju na proliferaciju mezenhinalnih frakcija u jetri: povećanje α2 i γ-globulina na elektroferogramu i patološki rezultati labilitetnih testova.Koji ukazuju na nekrozu ćelije mitohondrijalne AST u plazmi. U svrhu “screening” testova za otkrivanje oboljenja jetre i sekundarnih poremećaja najbolje mogu poslužiti AST. Koji ukazuju na opstrukciju u oblasti intra. ALT.ili ekstra-hepatičnih žučnih vodova: povećanje AP. jetre: pojava GLDH i Koji ukazuju na insuficijenciju mehanizma koji produkuju protein u EPR-u parenhinskih ćelija: smanjenje holinesteraze. albumina. LAP. γ-GT I ChE. . nekih faktora koagulacije i fibrinogena u plazmi.

.

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Medicinska biohemija. Beograd-Zagreb. Saunders. Willey-Liss. Medicinska knjiga. 1996. Harperov pregled biohemije.. Riggs T. Frayn KN. Devlin TM.B. Biochemistry and Molecular Biology. Zilva JF. A. Biokemija. Philladelphia. 1988. Klinička kemija u dijagnostici I terapiji. W. Berkeš-Tomašević P. New York. Biochemistry. Rodwell VW. 1997. Štraus B. JUMELA. Chandler AM. New York. Školska knjiga. Textbook of Biochemistry with Clinical Correlations. Biochemistry. Patološka fiziologija. Školska knjiga. Roskoski R. Beograd. Zavet. Textbook of Biochemistry. Karlson P. Human genetics. New York. Granner DK. 1996. Mayes PA. Sodeman W. Gerland Publishing. Đurđić V. VI izd. Williams RH. New York. 1982. Medicinska biohemija. Berlin. Metabolic Regulation. Berlin. 1989. Opšta i medicinska enzimologija. Beograd. Berkeš I. Zagreb. JUMELA. Saunders Company. Pratt C. Voet D. 1989. Principle of Biochemistry: Life at the Molecular Level. J. Medicinska knjiga.Willey and Soons. Savremena administracija. C.. Watson J. 1994. Zagreb. 1996. Oxford University Press.Willey and Soons. Walter de Gruyter. Bray D. 1992. 1959. Beograd-Zagreb. Willey and Soons.B. Devlin TM. Springer Verlag. J. Budecke E. 1979. Matić G. Oxford. 1980. 1997. Pannall PR. Temelji fiziologije čovjeka. Elliott DC. Biochemistry. Voet D. A Human Perspective. Elliott WH. 1995. Molecular Biology of the Cell. 1975. Voet JG. 2005. Motulsky V. 2009. W. Springer Verlag.Literatura: Guyton A. XI izd. Portland Press. Zagreb. Zagreb. Grundriss der Biochemie. Roberts K. London. Berlin. . Lewis J. 2008. J. Voet JG. 1995. New York. Problems and Approaches. Raff M. Textbook of Endocrinology. Alberts O. Osnovi molekularne biologije. Martin DW. Beograd.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful