Matematiki fakultet Beograd

HARMONIJA I MATEMATIKA U MUZICI

Milica ivanovi ml03007

Sardaj
Dijalektika ...................................................................................................... Alikvotni tonovi .............................................................................................. Harmonija i spirala ........................................................................................ Alikvotni tonovi i harmonijska etvorka taaka ......................................... 4 4 7 9

Logaritamska spirala ..................................................................................... 11 Logaritamska spirala i zlatni presek ........................................................... 13

Logaritamska spirala i Zenonovi paradoksi ... 17 Zakljuak ........................................................................................................ 19 Imenik ............................................................................................................. 21 Literatura ........................................................................................................ 29

Bliznakinje naela krsta, oploene istim ukrtanjem, simetrija i armonija su uspele da zanu vaselenu i da je rode, razviju i nasele venim ivotom. Laza Kosti

Veliki matematiar Leopold Kroneker je 1886. godine na Kongrsu u Berlinu rekao: Die Ganzen Zahlen hat der liebe Gott gemacht, alles andere ist Menschenwerk. (Cele brojeve je stvorio dragi Bog, a sve ostalo je delo ljudskih ruku.) S druge strane, kineski filozof Li Pu Ve iz III veka pre Hrista, kae da o muzici moe govoriti samo sa ovekom koji je shvatio sutinu sveta. I zaista, ove dve izjave izmeu kojih je razmak od 2200 godina su dovedene u vezu!

Dijalektika
Dijalektika kao metoda pobijanja ili dokazivanja bila je poznata i pre Platona. No, sasvim je sigurno da niko pre njega nije poznavao re dijalektika. Tu re je sam Platon skovao kao ime za filozofsku istraivaku aktivnost. Neposredni uzor za konstrukciju Platonove dijalektike bili su sokratski razgovori, sokratska ispitivanja. Platon govori o uzdizanju i osveavanju due na putu saznanja. On kae da je taj put ulazni, progresivan, poinje od najnieg stepena saznanja (od onoga to pokazuju ula), ide preko prouavanja i razumevanja matematikih oblika i relacija, da bi dospeo do onog najvieg (do uvida u vrhunsko dobro, koje je dobro po sebi, a ne po neemu drugom ). Platon, s jedne strane, pod reju dijalektika podrazumeva uee ljubavi jer ni do ega vrednog se ne moe stii bez tog zanosa, a s druge strane, podrazumeva vetinu dolaenja do pojmnovnog saznanja. Osnovni princip dijalektike glasi da se sve to zapaamo u prirodi i drutvu, oko nas i u nama, razvija, menja i kree. Meutim, obratiemo posebnu panju na jednu prirodnu pojavu koja, ini se, od iskona prkosi osnovnom principu dijalektike, a s druge strane objanjava rei Leopolda Kronekera.

Alikvotni tonovi
Poznato je da svaki muziki ton predstavlja sloenu zvunu pojavu. U zvuku svakog tona sadrani su i njegovi tzv. alikvotni tonovi (parcijalni tonovi ili harmonici), ije se frekvencije odnose prema tonu u kojem se pojavljuju, tj. osnovnom tonu, kao 1:2:3:4:5:6:7:8:9 itd. do odreene granine frekvencije. Ova granica kod nekih instrumenata iznosi: Instrument Granina frekvencija (kHz) Horna 1.5 Flauta 4 Violina 8 Truba 9 Triangl 16

Tako su, na primer u tonu A, ija je frekvencija 110Hz, sadrani sledei alikvotni tonovi: Osnovni ton Alikvotni tonovi (Hz) 110 Hz 220 330 440 550 660 770 880 990 1100 1210 1320 1430 Priblian ton a e1 a1 cis2 e2 g2 a2 h2 cis3 dis3 e3 f3 A u tonu C su sadrani naredni alikvoti:

Alikvotne tonove ne razabiramo sluhom kao samostalne tonove, nego samo kao prizvuk, odnosno boju glavnog, osnovnog tona. Takoe, to je manji broj alikvotnih tonova (tj. to je granina frekvencija nia) to je zvuk instrumenta meki i obratno to je alikvotnih tonova vie, to je zvuk instrumenta otriji. Na nekim instrumentima se, naroitim postupkom u sviranju, moe postii da pojedini alikvoti zazvue izdvojeno, kao tzv. flaoleti. Dovoljno je na odredjenom mestu icu samo lagano dotai, umesto vrsto pritisnuti, usled ega nastaje specifina boja tona Slika ili dijagram odnosa tih tonova zove se zvuni spektar, a mogu se registovati i tzv. Helmholcovim rezonatorima, kojima je utvreno njihovo postojanje. etvrti, peti i esti alikvotni ton daju tonove durskog trozvuka, pa je na osnovu toga proistekla teorija nekih estetiara o prirodnoj osnovi durskog tonaliteta. Nemaki muzikolig Hugo Riman postavio je hipotezu o postojanju niza alikvotnih tonova sa suprotnim kretanjem intervala odozgo nanie. Fiziko postojanje donjeg alikvotnog niza nije eksperimentalno utvreno, ali prema Rimanu i etvrti, peti i esti ton donjeg alikvotong niza obrazuju molski trozvuk. Na osnovu ovoga je izveden zakljuak da i molski tonalitet ima u jednom akustinom zakonu svoju prirodnu podlogu, to predstavlja tzv. Rimanovu hipotezu. Zakljuimo, dakle, da je jo od najdavnijih vremena, od kada je ovek proizvodio muziku bilo svojim glasom, bilo na nekom od prvobitnih muzikih instrumena, u osnovi svakog tona leao i lei niz prirodnih brojeva 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i to upravo onaj kojeg nam je po reima Kronekera podario dragi Bog. Njihove reciprone vrednosti obrazuju tzv. harmonijski niz 1, 1/2, 1/3, 1/4, 1/5 za iji naziv postoji vie razloga. Prvo, kao to je ve pomenuto, ovi tonovi u akustici esto nose naziv harmonici, a sami brojevi tano oznaavaju deo ice koja treperi prilikom proizvoenja odgovarajueg tona. Zatim, svaki lan ovog niza predstavlja harmonijsku sredinu dva susedna lana koja se izraunava po formuli: H(a, b) =
2ab a +b

Pri tome treba imati u vidu da su jo stari pitagorejci, a posebno Arhita, koristili aritmetiku i harmonijsku sredinu za podelu oktave na sve manje i manje intervale i tako dobili vie razliitih dijatonskih skala. Reciprona funkcija (hiperbola) y = k/x ima svoju podlogu u prirodnom zakonu, da je kod ice muzikog instrumenta broj oscilacija obrnuto proporcionalan duini dela ice koji treperi. U nizu alikvotnih tonova poseban i izuzetan znaaj zauzimaju oktave. Pre svega, njihove frekvencije se odnose kao 1:2:4:8:16, tj. obrazuju geometrijsku progresiju, iji je kolinik 2. Ali i bez toga, oktava je za sve harmoniare najvaniji interval u muzici i najsavreniji. Tokom mnogih vekova, od vremena pitagorejaca do dananjih dana, matematiari, akustiari, teoretiari muzike i graditelji muzikih instrumenata prouavali su problem tonskog ureivanja, izjednaavanja i tempiranja muzikih skala i tanog odreivanja poloaja svakog tona u njima, ali teko da se iko usudio da dirne u svetinju oktave, jer su intuitivno oseali da se ona nalazi u temeljima postanka sveta. S jedne strane, osnovni ton i njegova oktava nisu identini, a s druge strane, oba tona u oveku pobuuju kvalitativno isti subjektivni doivljaj. Svaki ton je u stanju da iz sebe izvede, po pravilu geometrijske progresije, itav jedan neogranien niz oktava ili tzv. oktavni prostor. Ali i svaki novonastali ton ima tu istu reproduktivnu mo. Posmatrajmo sada uporedo dva pomenuta, moda najvanija, na prirodnim zakonima zasnovana niza, i to: oktavni niz: 2 1 , 2 2 , 2 3 , 2 4 , 2 5 , 2 6 , ... niz prirodnih brojeva: 1, 2, 3, 4, 5, 6, ... Prvi od njih raste eksponencijalno, a drugi linearno. Vidimo da se lanovi drugog niza dobijaju logaritmovanjem prvog za osnovu 2. Zapravo, drugi niz je niz logaritama prvog, to nas vodi do Veber-Fehnerovog zakona. Oktavni brojevi predstavljaju podraaje u obliku frekvencija, a prirodni brojevi odgovaraju subjektivno doivljenim tonskim visinama. Osnovni psihofiziki zakon prema Fehneru ima oblik S = k * logR gde je S jaina oseta (ili kako neki vie vole intenzitet senzacije), k je konstanta karakteristina za odreeni modalitet, i R je intenzitet stimulacije tj. podraaja. Dakle, Fehnerov zakon glasi da jaina oseta jeste proporcionalna logaritmu odgovarajueg podraaja. To opet znai da eksponencijalnom rastu veliine podraaja odgovara linerani rast veliine oseta. Veber-Fehnerov zakon je doiveo mnoge polemike i osporavanja, ali u oktavnom prostoru je dobio svoju najveu potvrdu. Oktava je fundamentalnan muziki interval koji kao nijedan drugi tonski korak, u nama izaziva isti kvalitet oseta. Koraanje du niza oktava oseamo kao ravnomerno penjanje ili sputanje, tako da se u ovom sluaju pomenuti zakon ostvaruje. Bitno je spomenuti da Gustav Teodor Fehner (1801-1887) jeste ovek koji je teio jednoj sveobuhvatnoj psiholokoj slici sveta sveta u kome se duhovni i materijalni procesi od poetka razvijaju uporedo i zajedno, jedni sa drugima, isto kao i fiziko i psihiko u njegovoj psihofizici. Kau da iz njegovih dela govori jedno istinsko 6

jedinstvo religije, umetnosti i nauke, u kome Bog i priroda, duh i materija, vera i nauka stoje u tesnoj meusobnoj povezanosti, kao i da je njegova glavna preokupacija bila nai most izmeu srca i razuma. A sloiemo se svi da je ovo u izvesnom smislu i jedna od preokupacija harmonije. Vratimo se sada na harmonijski niz koji predstavlja alikvotne tonove. Iz ovog niza moemo izdvojiti geometrijski podniz, odnosno oktavni podniz. Njegovim logaritmovanjem ponovo se dobija harmonijski niz, i ova igra uz pomo logaritamske funkcije moe po volji da se produi. Stoga se smatra da je logaritamska funkcija matematiki izraz povezanosti fizikog i psihikog, objektivnog i subjektivnog.

Harmonija i spirala
Niz alikvotnih tonova, odnosno harmonijski niz, fascinirao je sve prave istraivae nauke o harmoniji, koji su u njemu doivljavali jedan od osnovnih prafenomena univerzuma i otkrivali razliita i vieslojna znaenja. Poznati nemaki harmoniar Peter Nojbeker spontano je i intuitivno alikvotni niz predstavio u obliku jedne spirale (sl. 2) pri emu svaka oktava oznaava jedan nov ciklus, a zatim je to dovedeno u vezu sa biblijskom Knjigom postanja. Broj 1 ukazuje da tonski prostor jo nije u sebi struktuiran ve haotian, a jedina polazna taka je osnovni ton jedno duh Boji koji sve obuhvata, odnosno kako Biblija kae: Bee tama nad bezdanom; i duh Boji dizae se nad vodom. Broj 2 u tonskom prostoru izaziva prvu polarizaciju koja istovremeno vodi ka ciklikoj oktavnoj strukturi. Prvi akt stvaranja je polarizacija u svetlost i tamu koja istovremeno vodi ka ciklikom fenomenu dana i noi. I ree Bog: neka bude svetlost. I bi svetlost. I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od

sl.2 tame.

Broj 3 se pojavljuje u drugom ciklusu kao prvo novo bie u obliku kvinte. Istovremeno sa njom nastala je i mogunost formiranja kvintnog kruga, a time i mnotva tonova u njihovoj organskoj ureenosti. Trojka polarizuje oktavu na kvintu i kvartu, a kvinta simbolizuje prvog oveka Adama. Kvinta se kroz broj 5 dalje polarizuje u veliku i malu tercu. Pojavljuju se dur i mol muko i ensko. Dok je u prvom ciklusu stvaranja ovek jo bio androgeno bie, tek na ovom stepenu kroz polarizaciju na oveka i enu, dobija se istinski ljudski kvalitet. Sedmi alikvotni ton sa prethodnim obrazuje septakord koji se doivljava kao pitanje kojim se stvoreni ovek obraa stvaraocu. Pitanje se postavlja o kuanju sa drveta saznanja i obeanju zmije da e ovek postati kao Bog.

Sa brojem 8 zatvara se jo jedan oktavni ciklus, a sa brojem 9 poinje napredovanje i izgradnja tonske skale iz manjih elemenata. Posle broja 8 ovek mora da napusti rajski prostor i zapone tegoban zemaljski ivot koji se u Bibliji opisuje reima Sa znojem lica svojega jee hleb. Peter Nojbeker nije dao nikakvo matematiko izvoenje, niti je precizirao o kom obliku spirale je re. Postoje, tri glavna tipa spirala (Arhimedova, hiperbolika i logaritamska). I sva tri su u neposrednoj, ivoj i organskoj vezi sa nizom alikvotnih tonova, ali pored toga imaju i mnoga druga znaenja i ispoljavanja. Jednaine svih ovih spirala izraavaju se u tzv. polarnim koordinatama i , gde je poteg ili rastojanje neke take od koordinatnog poetka ili pola, a ugao izmeu potega i polarne (horizontalne) ose (sl. 3). Jedan od najveih matematiara i naunika helenistike epohe i celokupnog starog sveta bio je Arhimed (287 212. pre nove ere). U svojoj knjizi O spiralama, on definie krivu koju mi danas nazivamo Arhimedova spirala kao liniju opisanu takom koja se jednoliko kree po pravoj, koja se pak sa svoje strane jednoliko obre oko jedne stalne take. Ako uzmemo da se poetni poloaj obrtne prave nalazi na polarnoj osi i da je poetni poloaj pokretne take u polu polarnog koordinatnog sistema, tada jednaina spirale ima oblik = a, gde konstanta a predstavlja faktor proporcionalnosti. Na slici 4 imamo spiralu nacrtanu za dva suprotna smera obrtanja pokretne prave.

sl.3

sl.4

Ova kriva u muzikom smislu predstavlja krivu frekvencija alikvotnih tonova. Uobiajeno je da se njihov redosled obeleava rednim brojevima (prvi, drugi, trei) odozdo navie. Ako je frekvencija osnovnog tona a, tada e frekvencije alikvotnih tonova dalje biti 2a, 3a, 4a, 5a, 6a I to su tano one brojne vrednosti i apscise taaka u kojima spirala see polarnu osu. Spomenimo da i gramofonska igla kreui se po ploi opisuje putanju koja tano predstavlja Arhimedovu spiralu. Hiperboliku spiralu definiemo jednainom = a/. Primetimo da se poteg neogranieno smanjuje kada ugao neogranieno raste, kao i da se odgovarajua linija zavija kod pola i asimptotski mu se pribliava. S druge strane, ordinata ove krive je odreena sa y = sin, pa imamo

y = sin =

a s i n a
lim sin
0

jer je

s i n . 1

Spirala se odavde nalazi ispod prave y = a i asimptotski joj se pribliava (videti sl. 5), jer je

=1

Ovu spiralu pominje i Isak Njutn u prvoj knjizi svojih Principia pri razmatranju zakona gravitacije i mogueg obilaska planeta oko Sunca. Ova kriva u muzikom smislu upravo predstavlja krivu samih alikvotnih tonova. Ukoliko izaberemo a = 2 dobiemo presene take sa polarnom osom 1, 1/2, 1/3, 1/4, 1/5, 1/6... To znai da jedinini interval [0,1] moemo da posmatramo kao duinu ice muzikog instrumenta, pa e sl.5 spirala prolaziti tano kroz one take na ici u kojima se stvaraju alikvotni tonovi. Svaki alikvotni ton predstavlja harmonijsku sredinu dva susedna alikvotna tona.

Alikvotni tonovi i harmonijska etvorka taaka

Pokuajmo da dovedemo alikvotne tonove iliti harmonike u vezu sa tzv. harmonijskom etvorkom taaka, na ta nas sam termin harmonijski navodi. Poznato je da 4 take A, B, C i D jedne prave linije obrazuju harmonijsku etvorku taaka ako taka C deli odseak AB iznutra u istom odnosu u kome ga taka D deli spolja:
A C

C B

= A D : B D

(1)

Pitanje je da li bilo koja 4 alikvotna tona na ici muzikog instrumenta prikazana kao take na brojnoj osi, mogu da predstavljaju harmonijsku etvorku taaka.

Oznaimo apscise ovih taaka sa

n 1 n + a 1 n + b 1 n + c 1 , , i n n +a n +b n +c

pri emu n oznaava redosled alikvotnog tona od koga poinjemo formiranje etvorke, a a, b i c su za sada nepoznati prirodni brojevi uz uslov a < b < c. Dvostruka proporcija (1) svodi se na
n + a 1 n 1 n + b 1 n + a 1 n + c 1 n 1 n + c 1 n + b 1 : = : (2) n n +b n+a n+c n n+c n +b n+a

Posle kraeg raunanja, relacija (2) svodi se na relaciju a (c-b) = (b-a) c (3)

Primetimo da se u relaciji (3) vie ne pojavljuje n, to znai da je svejedno od kog alikvotnog tona emo poeti formiranje harmonijskih etvorki. Ovu relaciju posmatrajmo sada kao jednu tzv. Diofantovu jednainu sa tri nepoznate veliine a, b, c uz uslov 0<a<b<c. Inae, u matematici se pod Diofantovom jednainom podrazumeva svaka algebarska jednaina sa celim koeficijentima, ija se reenja trae u skupu celih brojeva. Neposrednim raunanjem dolazimo do prvih nekoliko reenja: 1) a = 2, b = 3, c = 6 Za n = 2 dobijamo alikvotne tonove 1/2, 3/4, 4/5, 7/8, tj. prvu oktavu, drugu oktavu, veliku tercu i treu oktavu. 2) a = 3, b = 4, c = 6 Za n = 1 dobijamo alikvotne tonove 0, 3/4, 5/6, 15/16, tj. osnovni ton, drugu oktavu, kvintu i etvrtu oktavu, itd. Vidimo da problem ima beskonano mnogo reenja, jer svaka ureena trojka (a, b, c) kao reenje generie jo beskonano mnogo reenja oblika (a, b, c), gde je proizvoljan prirodan broj. Veza izmeu alikvotnih tonova i harmonijskih etvorki mnogo se jasnije uoava ako se tonovi izraze preko svojih frekvencija. Tako, na primer, pitagorejska etvorka 6, 8, 9, 12 poznata kao Harmonia perfecta koja odgovara tonovima c, f, g, c moe se smatrati osnovnom harmonijskom etvorkom u okviru oktave. Postoje jo dve harmonijske etvorke u okviru kvinte:

10

c 1/1

e 5/4

f 4/3

g 3/2 f 4/3 g 3/2 as 8/5 c 2/1

kao i dve u okviru kvarte: c 1/1 es 6/5 e 5/4 f 4/3 g 3/2 as 8/5 a 5/3 c 2/1

Logaritamska spirala
Poznati vajcarski matematiar Jakob Bernuli (1654-1705) prouavao je vei broj krivih linija ije se jednaine izraavaju u polarni koordinatama, a najveu panju pritom posvetio je logaritamskoj spirali, odreenoj jednainom = e a (a 0). Ako polarni ugao uzima vrednosti koje obrazuju aritmetiku progresiju 0, 1 , 2 2 , 3 3 , 4 4 onda odgovarajue vrednosti potega ine geometrijsku progresiju: 1, , 2 , 3 , 4 Na sl. 6 prikazan je grafik ove krive za a > 0 i a < 0.

sl.6 Postoji veliki broj zanimljivih osobina ove krive koje su fascinirale Brnulija. Pre svega, svaka prava koja prolazi kroz pol, see spiralu pod istim uglom (videti sl. 7). Ova osobina ukazuje na bliskost spirale i kruga kod koga je preseni ugao 90. Krug i nije nita drugo nego logaritamska spirala sa brzinom rasta 0. Jednaina = e a za a = 0 prelazi u = e 0 = 1, tj. u jednainu jedininog kruga u polarnim koordinatama.

11 sl.7 sl.8

Ako poemo od bilo koje take P na spirali ka njenoj unutrnjosti, treba izvesti beskonano mnogo obrtaja u cilju dostizanja pola. Ipak, Evangelista Torieli (16081647), uenik Galileja, otkrio je 1645. godine da je duina ove putanje konana i jednaka duini odseka tangente iz take P do preseka sa y-osom (sl. 8). Ovaj rezultat predstavlja prvu poznatu rektifikaciju, odnosno odeivanje duine luka jedne nealgebarske krive. Primenom raznih geometrijskih transformacija, spirala ostaje invarijantna, tj. nepromenjena. Na primer, primenom inverzije spirala = e a prelazi u ogledalno simetrinu spiralu = e a . Interesantno je i njeno ponaanje u odnosu na tzv. evolutu. Za neku datu krivu, evoluta je geometrijsko mesto svih centara krivine koje se dobija pri kretanju du prvobitne krive. Najee, evoluta je nova kriva koja se znatno razlikuje od polazne krive koja je generie. Meutim, Jakob Bernuli je otkrio da je logaritamska spirala sama sebi sopstvena evoluta. Sve ovo, kao i neke druge osobine, uinile su da Jakob Bernuli svoju omiljenu krivu nazove Spira mirabilis i napie: Uvek se raa sama iz sebe i sama sebi slina, uvek ista ako je uvijemo ili odvijemo, reflektujemo ili podelimo; moe se smatrati simbolom snage, istrajnosti i nepromenljivosti kod protivurenih i konfliktnih stanja i prilika, ali i simbolom ljudskog tela koje posle svih svojih promena, ak i posle smrti vaskrsava u svome pravom i savrenom obliju. Bernuli je izrazio elju da se logaritamska spirala sa natpisom Eadem mutate resurgo (preobraena vraam se opet ista) stavi na njegov grob. elja mu je u neku ruku ispunjena, ali se umesto logaritamske, verovatno zbog neznanja, nala Arhimedova spirala. Sigurno je da nijedna druga kriva za naunike, umetnike i filozofe prirode nije imala veu privlanu snagu od logaritamske spirale. Zbog svog dopadljivog oblika javljala se jo od vremena antike kao omiljeni dekorativni motiv, a s druge stane, uoavana je na neoekivanim mestima u prirodi. Osobinu da ravnomernom prirastu ugla odgovara eksponencijalni prirast potega uoen je i kod ljuture amonita (sl. 9).

sl.9

Engleski filozof prirode DArcy W. Thompson (1860-1948) razmatrao je u svom delu O rastu i obliku ulogu logaritamske spirale kao pokretakog oblika rasta prirodnih formi kao to su: koljke, rogovi, nizovi zuba ili suncokret (cl. 10). Tome se mogu jo 12

pridodati i spiralne galaksije (sl. 11).

sl.10 99999 99999 999 9 Logaritamska spirala i zlatni presek

sl.11

Spomenuemo sada jo jednog izuzetno znaajnog matematiara stare ere Euklida, o kome se vrlo malo zna, osim da je iveo u vreme prvog Ptolemaja. Njegovo najvee delo jesu Elementi napisani oko 300. godine stare ere. Ali moemo rei i da su Elementi kapitalno delo celokupnoga staroga sveta. U svojoj drugoj knjizi Elemenata, u jedanaestom stavu, Euklid deli datu du tako da pravougaonik obuhvaen celom dui i jednim odsekom bude jednak kvadratu na drugom odseku(sl. 12). Kasnije, u VI knjizi pod definicijom 3 Euklid pie da cela du stoji prema veem delu kao vei prema manjem. Ovo razlaganje Euklid naziva podelom u srednjoj i krajnjoj razmeri, a kasnije su joj pripisivani i nazivi poput boanstvena proporcija neprekidna proporcija, da bi se danas ustalio naziv zlatni presek. Navedimo samo ideju za konstrukciju zlatnog preseka. Euklid kae: Neka je AB data du. Treba AB podeliti tako da pravougaonik obuhvaen celom dui i jednim odsekom bude jednak kvadratu na drugom odseku. Nacrta se kvadrat ABCD na AB, i prepolovi se AC takom E, povue se BE, produi se CA do H, i odmeri se EH jednako BE; nacrta se kvadrat HG na AH, i produi se FG do K. Tvrdim da je AB podeljeno takom G tako da je pravougaonik obuhvaen duima AB i BG jednak kvadratu na AG.

sl.12

Mogue je uspostaviti vezu izmeu zlanog preseka i logaritamske spirale. Prvo spomenimo da odnos o kome Euklid govori ima i svoju brojnu vrednost, obeleimo je sa
=
1+ 5 = 1, 6180339887... 2

Neki umetnici su smatrali da najsavrenije mere i proporcije od svih pravougaonika ima tzv. zlatni pravougaonik, koji ima vanu ulogu u arhitekturi.

13

Takama H, C, D pridruujemo taku L takvu da je HCDL pravougaonik. Odnos vee ivice ovog pravougaonika prema manjoj je pa, stoga, ovaj pravougaonik moemo nazvati zlatnim. Du AB razlae zlatni pravougaonik HCDL na kvadrat ABCD i pravougaonk ABLH kojem je odnos vee ivice prema manjoj takoe pa je, stoga, i on zlatni pravougaonik. Slino, du GF razlae ABLH na kvadrat AGFH i zlatni pravougaonik GBLF, a du MN pravougaonik GBLF na kvadrat MNFL i zlatni pravougaonik GBMN, itd. Kako je BLFG pravougaonik homotetian pravougaoniku DLHC, teme G pripada dijagonali CL. Na isti nain, teme N zlatnog pravougaonika GBMN pripada dijagonali HB njemu slinog pravougaonika ABLH. tavie, DLHC e biti slika zlatnog pravougaonika ABLH u dilativnoj rotaciji za prav ugao, sa koeficijentom , te e prave CL i HB biti meusobno upavne. U istoj dilativnoj rotaciji slika pravougaonika FGBL bie ABLH, a slika pravougaonika MNGB pravougaonika FGBL itd. Sredite ove dilativne rotacije bie presek O dijagonala CL i HB, pa e i odgovarajue prave DF i AM u ovoj dilativnoj rotaciji da sadrae sredite O. Kako je OC : OH = : CA i CA : AH = , OA je bisektrisa ugla COH. Slino, OF je bisektrisa ugla HOL pa su prave DF i AM meusobno upravne isto kao i prave CL i HB te, stoga, ove etiri prave razlau ravan na osam meusobno podudarnih uglova i sade sva temena svih zlatnih pravougaonika u ovom nizu (sl. 13).

sl.13 Ovi pravougaonici opisuju jednu logaritamsku spiralu zadatu jednainom = a , gde je a = 2 / . Ova spirala see ivice zlatnog pravougaonika pod veoma malim uglom tako da se moe aproksimirati unijom etvrtina krugova upisanih u kvadrate koji pripadaju zlatnim pravougaonicima. Stoga se ova spirala naziva jo i zlatnom, i pojavljuje se u mnogim dekorativnim mustrama (sl. 14).

14

Zamislimo sada etiri bube koje se nalaze u uglovima jednog kvadrata. U jednom trenutku svaka buba kree prema svomsl.14 susedu udesno. Moe se pokazati da njihovi putevi predstavljaju podudarne logaritamske spirale koje konvergiraju prema centru. Na slici 15 prikazana je jedna mustra proizala iz pomenutog problema etiri bube.

Najzad, osim svih navedenih, ova udesna spirala svakako ima najsnanije izraeno muziko znaenje. Ako izaberemo da je a =
ln 2 , dobiemo jedan specijalan oblik 360
ln 2

logaritamske spirale = e 360

koju emo sl.16

zvati oktavna ili Nojbekerova spirala. Ona see polarnu osu redom u takama 1, 2, 4, 8 koje sl.15 oktavama (sl. 16). odgovaraju uzastopnim

To dalje znai da interval [0,1] moe da se zamisli kao ica muzikog instrumenta, pri emu taka 1 oznaava poetak ice. Idui po spirali ka unutra dobijamo preseke sa polarnom osom u takama 1/2, 1/4, 1/8, 1/16 koje tano odgovaraju uzastopnim oktavama na ici. Meutim, to nije sve. Polazei od toga da je kvinta trei ton u alikvotnom nizu, iz jednaine = e 360 = 3 logaritmovanjem se dobija reenje = 210, koje emo nazvati kvintni ugao. Odgovarajui krak ugla, tj. kvintni zrak see spiralu u takama 3, 6, 12 koje dakle odgovaraju treem, estom, dvanaestom alikvotnom tonu itd.
ln 2

15

Peti ton u alikvotnom nizu je jedna terca. Iz jednaine = e 360 = 5 dobija se tercin ugao 116, a na tercinom zraku peti, deseti i dvanaesti alikvotni ton. Slino se dobija i septimni ugao 291 i odgovarajui tonovi 7, 14, 28 itd. Na taj nain utvreno je da prvobitna Nojbekerova ideja mora biti donekle modifikovana i da oktavni, kvintni, tercni i septimni zrak ne mogu biti meusobno normalni, ve moraju zahvatati tano odreene uglove od 0, 210 , 116 i 291 u odnosu na polarnu osu, da bi se njegova spirala tano uklopila u univerzalnu Spira mirabilis. Da bi se uoilo jo jedno vano muziko znaenje ove udesne spirale, treba zadrati panju na problemu temperovanja tonskih skala. Kroz istorijski razvoj muzike, stvaranje temperovanih sistema nametnulo se zbog toga to se prirodni tonovi ne mogu uvek upotrebiti u muzici. Ovaj problem je reio halbertatski orgulja i teoretiar muzike Andreas Verkmajster 1691. godine. Johan Sebastijan Bah je svoje instrumente natimovao na jedan nov nain i zatim napisao svojih uvenih 48 preludijuma i fuga za Dobro temperovani klavir i time na delu pokazao da na ravnomerno temperovanom instrumentu mogu da se izvode sve tonske skale i rodovi, a da se pri tome ne pojavljuju falevi u melodiji. Unutar jedne oktave umetnuto je 12 tonova tako da je kolinik broja oscilacija dva bilo koja susedna tona isti i iznosi q= Tako dobijamo sledei brojni niz:
12

ln 2

c 1

cis
12

d
6

dis
4

e
3

f
12

fis
2
12

g
27
3

dis
22
4

a
23
6

ais
25
12

h
211

c 2

25

Ali ovaj niz zapravo predstavlja jedan logaritamski sistem sa osnovom 12 2 , a logaritmi su eksponenti 0, 1, 2, 3, 12. Smenjivanje niza tonova lestvice ima svoju aritmetiku sliku u logaritmima. Formiranje logaritamskih tablica i sukcesivno izraunavanje logaritama ima isto znaenje kao i ravnomerno temperovanje jednog muzikog instrumenta. Na taj nain ova naa spirala postaje i spirala temperovanog tonskog sistema. Dovoljno je pun ugao od 360 podeliti na 12 jednakih delova od po 30 i svakom zraku dati znaenje po jednog tona iz lestvice (sl. 17). Ako sada elimo da, na primer, C-dur lestvicu transponujemo u bilo koju drugu, dovoljno je da spiralu okreemo dotle dok se osnovni ton nove lestvice ne poklopi sa

16

polarnom osom. Svi preostali tonovi doi e svaki na svoje mesto i svi brojni i tonski odnosi ostae sauvani. Na taj nain spirala kao olienje harmonije uzdie se do univerzalnog simbola nastajanja, trajanja, prolosti i budunosti. Iz iskona dolazi i nestaje u beskrajnim daljinama. Ona je simbol dvojstva u oveku, koji se, s jedne strane, iri i otvara ka spoljnjem svetu, a s druge, povlai u svoju najdublju unutranjost da bi izvrio svoj osnovni zadatak Upoznaj samoga sebe, zapisan na Apolonovom hramu sa Pitijinim proroitem u Delfima. Ta njena dvostruka usmerenost ka zvezdanom nebu nad nama i moralnom zakonu u nama, predstavljala je i dva objekta najveeg divljenja za Imanuela

Kanta.

sl.17

Logaritamska spirala i Zenonovi paradoksi Vratimo se opet u stari vek, tanije oko 2450 godina unazad, u vreme antikog filozofa Zenona Helenskog, uenika Parmenida. Zenonovi paradoksi su doli u protivrenost sa nekim starim i intuitivnim predstavama beskonano malih i beskonano velikih veliina. Zenonova kritika bila je uperena protiv takvih predstava i njegova etiri paradoksa izazvala su takvo uzbuenje koje se, takorei, ni do danas nije potpuno smirilo. Ti paradoksi su nam poznati zahvaljujui Aristotelu, i to pod nazivima Ahil, Dihotomija, Strela i Stadion. U formulacijama ovih paradoksa naglaene su protivrenosti u shvatanjima kretanja i vremena, ali se nije nastojalo da se one otklone. Obratimo panju na prva dva paradoksa. Ahil: Ahil i kornjaa kreu se istim putem u istom smeru. Ahil je bri od kornjae, ali da bi je stigao, on mora najpre da pree taku P iz koje je kornjaa poela kretanje. Kada Ahil stigne u taku P, korjaa e se pomeriti u taku P 1 . Ahil ne moe da stigne kornjau dok ne stigne u taku P 1 , ali kornjaa e se za to vreme pomeriti u taku P 2 itd. Prema tome, Ahil nikada ne moe da stigne kornjau. Dihotomija: Pretpostavimo da ja hou da preem od take A do take B po nekom putu. Da bih stigao u B treba najpre da preem polovinu puta, tj. do B 1 ; da bih stigao u B 1 moram najpre da stignem u B 2 , koje se nalazi na sredini puta izmeu A i B 1 i tako do beskonanosti, to znai da kretanje nikada ne moe poeti. Ve vekovima stotine filozofa, matematiara i drugih misleih ljudi obraunava se sa Zenonom, troei svoje najbolje umne snage i traei greku u njegovom rasuivanju. Pri tome je predmet napada njee podela konanog intervala na beskonaan broj delova. Meutim, za sve ovo vreme, jedva da je zapameno ime nekog 17

od njegovih kritiara, a njegovo ime nikako da izbledi. Postavlja se pitanje da li je Zenon moda bio u pravu, i da li postoji neka realna situacija i neki prostor u kome njegov model funkcionie. Matematikom laiku i tvrenje Lobaevskog, da je kroz taku van prave mogue konstruisati dve i vie prava paralelnih datoj, moe izgledati netano i apsurdno. Meutim, geometriju Lobaevskog treba shvatiti veoma ozbiljno, pogotovu kada se zna da postoji Poenkareov model u kome ova geometrija savreno funkcionie. Zamislimo da Ahil juri kornjau po logaritamskoj spirali, dva puta veom brzinom i da je krenuo iz take 1, a kornjaa iz 1/2 na polarnoj osi. Kada Ahil stigne u taku 1/2, kornjaa e biti u taki 1/4 i ini se da se sve deava onako kako je Zenon opisao, jer spirala obrazuje beskonano mnogo obrta idui ka svom fokusu. Sada bi neko mogao konstatovati zato se uopte zamajavamo ovom neugodnom spiralom, kada se ona moe ispraviti, kao konac zategnuti i pokazati da je njena duina konana i tano jednaka odgovarajuem odseku tangente do preseka sa osom. A idui po tom odseku, Ahil e svakako stii kornjau!? Nevolja je u tome to logaritamska spirala nije samo matematika kriva, ve ima i mnoga druga znaenja i kvalitete koje smo imali priliku da dotaknemo. Videli smo da interval [0,1] oznaava icu muzikog instrumenta. Ako svakodnevno kretanje shvatimo kao koraanje i prelaenje rastojanja, manjom ili veom brzinom, onda kretanje u muzici moemo opisati, na primer sviranjem skala na ici violine ili nekog drugog gudakog instrumenta i prelaenje oktave za oktavom, bilo navie ili nanie. Ve vekovima mnogobrojni virtuozi proizvode muziku sastavljenu od ulaznih i silaznih melodija, kreui se prstima po ici navie i nanie i prelazei oktavu za oktavom. A na kraju ice, tamo gde violina kao da je urasla u telo umetnika koji je oivljava, u toj taki moemo zamisliti kornjau koja se smei i eka svoga Ahila. Dok Ahil, svirajui niz tonova muzike skale i prelazei oktavu za oktavom navie, kreui se u smislu muzike, smanjivae rastojanje na 1/2, 1/4, 1/8, 1/16 duine itd., ali nikada ne moe dostii kraj ice, jer na putu treba da savlada sve mogue oktave, a njih ima beskonano mnogo. Za icu muzikog instrumenta vai objektivan fiziko-akustiki zakon = K/l, tj. da je frekvencija tona obrnuto proporcionalna duini ice, pa se u krajnjoj taki ona beskonano uveava. Ova taka je za izvoaa na muzikom instrumentu oigledno nedostina, mada je svako moe videti okom i dotai prstima. A iz take koja je nedostina ne moe se ni poeti kretanje, to objanjava i drugi paradoks o dihotomiji. U Zenonovo vreme su postojali iani instrumenti i tonske skale, a znalo se da se ton oktave proizvodi tano na polovini duine ice i da nizu oktava odgovara niz polovljenja.

18

Zakljuak Dozvolimo sebi i malo poetike, jer ovek je sklon ulepavanju. Dakle, kornjaa je dugovena ivotinja, a Ahil hrabar i istrajan. Ako kornjau uzmemo za simbol venosti, a Ahila kao izraz uzvienih ljudskih tenji, onda Zenonovu priu moemo shvatiti kao istoriju ljudske kulture, nauke, umetnosti i tenje ka saznanju. Kroz oktavni prostor, preko ice muzikog instrumenta, uzdiui se na simbliku ravan, ova pria otkriva nam neke nove horizonte. Nije li svako od nas pomalo Ahil u tenji ka venosti, savrenstvu i beskonanosti, i nije li beskonanost tu negde oko nas i u nama, a ne samo u beskrajno dalekoj ravni naeg prostora!?

19

Jedne veeri posadih Lepotu na krilo. I naoh je gorku. I prokleh je!

Artur Rembo

20

Imenik
Arhimed je roen u Sirakuzi na Siciliji oko 287. godine stare ere. Bio je roak i prijatelj Hijerona II. Smatra se jednim od najgenijalnijih matematiara staroga veka. Celim svojim nizom otkra otvorio je u nauci nove discipline. Od svojih rezultata, sam se najvie ponosio izraunavanjem povrine i zapremine lopte i valjka, izloenim u spisu O sferi i cilindru. Stoga su mu, po njegovoj elji prijatelji i srodnici, na nadgrobnom spomeniku uklesali valjak s loptom u njemu. Isto tako vaan rezultat njegovih izraunavanja je vrednost broja , izraunatog kao odnos obima i prenika kruga u spisu O merenju kruga. Velike su njegove zasluge u mehanici i astronomiji. Otkrio je zakon poluge, prvi egzaktno dokazao zakone ravnotee, jasno shvatio pojam specifine teine i u spisu plutajuim telima utvrdio principe hidrostatike. Proslavio se sjajnim izumima u mehanici, na osnovu kojih je Sirakuza dugo odolevala rimskom opsedanju. Sin astronoma Fidije, on je vrio i astronomska posmatranja da bi utvrdio tanu duinu godine, te je naao da ona iznosi 365 1/4 dana. Kad je zavrio svoje kolovanje u Aleksandriji i vratio se u otadbinu, veze s aleksandrijskim naunicima produio je naunom prepiskom. Spomenimo jo da je iz jednog jerusalimskog palimpsesta iz 1907. godine izvuen spis u kojem se Arhimed pojavljuje kao prethodnik integralnog rauna. Sauvani su sledei njegovi spisi: O ravnotei povrina, Kvadratura parabole, O sferi i cilindru, O spiralama, O konoidama i sferoidama, O plutajuim telima, O merenju kruga, Prebrojavanje zrna peska i Metod; zatim prevodi sa arapskog: Knjiga lema, Problem volova boga Sunca. A izgubljena njegova dela su: Poliedri, O polugama, Principi, O teitu, Katoptika, Kalendar. Arhita iz Tarenta (428-347 godine stare ere) bio je antiki filozof, pripadnik pitagorejske kole, dravnik, vojni strateg, teoretiar muzike, matematiar, fiziar i astronom. Rodio se u gradu Tarentu, na jugu Apenskog poluostrva, gde je kasnije postao i pritan (izvrni magistrat), sprovodei takvu razvojnu politiku koja je Tarent uinila najbogatijom metropolom u Velikoj Grkoj. Podizanjem spomenika, hramova i javnih graevina dao je gradu novi sjaj. Pruio je novi podstrek trgovini razvijajui i uvrujui odnose s drugim trgovakim centrima, kao to su Istra, balkanska Grka i Afrika. Takoe je pokuao da sve gradove Velike Grke ujedini u neku vrstu saveza uperenog protiv tamonjih autohtonih naroda. Bio je prijatelj Platona, s kojim se upoznao na Siciliji, i 361. godine stare ere, kada je Dionisije Mlai utamniio Platona, Arhita je pomogao njegovo oslobaanje iz zatvora. Arhita je bio uenik pitagorejca Filolaja iz Krotona, a zatim je uio matematiku kod Eudoksa iz Knida. On sam i Eudoks bili su Menehmovi uitelji. Arhiti se tradicionalno pripisuju mnogi spisi, od kojih su, meutim, sauvani samo malobrojni fragmenti za koje se sa sigurnou moe utvrditi njegovo autorstvo. Meu njegovim delima su O umu i o poelima, O umu i ulima, O mudrosti, O deset kategorija, O kraljevstvu, O kraljevima, O raanju, i O uvanju. Arhita je bio prvi koji je predloio da se grupiu tradicionalne

21

discipline: aritmetika, geometrija, astronomija i muzika koje e u srednjem veku initi "kvadrivij". Arhita se udavio kada je brod kojim je plovio potonuo u Jadranskom moru. Njegovo je telo lealo nepokopano na obali sve dok ga neki mornar nije simbolino posuo sa malo peska, kako njegova dua ne bi narednih sto godina lutala s ove strane Stiksa. Bah, Johan Sebastijan (Johann Sebastian Bach, 1685 - 1750) bio je nemaki kompozitor i orgulja iz doba baroka, i iroko priznat kao jedan od najveih kompozitora svih vremena. Njegova dela su zapaena zbog intelektualne dubine, tehnikog savrenstva i umetnike lepote. Tvorac je velikog broja oblika koji karakteriu barok kao razdoblje. Betoven je za Baha rekao: Ne Bah (Bach - potok) ve more trebao bi se zvati zbog svoga beskrajnog znanja i umea, zbog nepresunog vrela iz kojih je crpeo svoje melodije i harmonije. Jednom prilikom, Gete je izjavio: Kad sluam izvoenje Bahove muzike itavo je moje bie potreseno i ini mi se kao da mi ne trebaju ui, oi, niti ostala ula. Bernuli, Jakob (Jacob Bernoulli, 1654 - 1705) je bio vajcarski matematiar i naunik, prvi iz uvene porodice matematiara, profesor Univerziteta u Bazelu. Svojim radovima doprineo je razvoju infinitezimalnog rauna (izmedju ostalog, otkrio je lemniskatu i lananicu). Sa bratom Johanom zapoeo je izgradnju varijacionog rauna, uticao je na razvoj teorije verovatnoe i njenih primena. Poznat je Bernulijev zakon velikih brojeva i Bernulijeva nejednakost koju je dokazao za sve prirodne brojeve vee ili jednake od dva. Kasnije je dokazano da Bernulijeva nejednakost vai za sve realne brojeve vee ili jednake od -1, a danas je poznato da ta nejednakost vai za sve realne brojeve vee ili jednake od -2. Vrlo je zanimljivo istai da je porodica Bernuli u svojim dvema generacijam dala ak osam matematiara, meu kojima su najistaknutiji Jakob, Johan i Danijel Bernuli. Diofant iz Aleksandrije (iveo oko 250. godine nove ere) uprkos tome to je bio istaknuti grki matematiar, vrlo se malo zna o njegovom ivotu. Njegov rad je sauvan u est poglavlja Aritmetike koja su dospela do nas, dok je est poglavlja izgubljeno. Ovo je najverovatnije bio najstariji sistematski trakt o algebri. Diofant se prvenstveno interesovao za teoriju brojeva i reavanje jednaina, i mnogo doprineo napretku algebre upotrebom simbola za veliine, matematike operacije i odnose, pre toga su ove veliine bivale opisivane reima. Moda je najpoznatiji po svom otkriu Diofantovih jednaina, neodreenih jednaina s racionalnim koeficijentima za koje se trai racionalno reenje. Euklid (iveo je u periodu od 330 - 275.godine stare ere) je bio antiki matematiar poznat po svojim delima Elementi, Data, Optika i algoritmu za izraunavanje najveeg zajednikog delioca (NZD) koji je po njemu nazvan Euklidov algoritam. iveo je i radio u Aleksandriji gde je stvorio matematiku kolu. U odnosu na druge naune oblasti, geometrija je dostigla zavidan nivo oko 300. godine stare ere pojavom dela Elementi. Tada u matematici geometrija dominira, pa su i brojevi interpretirani geometrijski. Euklid je pokuao da izlaganje bude stogo deduktivno i upravo zbog te doslednosti Elementi su

22

vekovima smatrani najsavrenijim matematikim delom. Mnoge generacije matematiara i drugih naunika su uili iz ove knjige kako se logiki zakljuuje i novo povezuje sa ranije utvrenim injenicama. Kasnije su Elementi analizirani i dopunjavani. Posebnu panju su privlaili aksiomi i postulati. U ovoj knjizi su sadrana sva saznanja i otkria do kojih su doli Euklid i njegovi prethodnici i savremenici u geometriji, teoriji brojeva i algebri. Takoe, dokazane su i 464 teoreme na nain koji je i danas besprekoran. Fehner, Gustav Teodor (Gustav Theodor Fechner, 1801 - 1887) bio je nemaki psiholog, tanije pionir eksperimentalne psihologije i osniva psihofizike. Inspirisao je mnoge naunike i filozofe dvadesetog veka, ukljuuji i Gerardus Heymans-a, Ernst Mach-a, Wilhelm Wundt-a i G. Stanley Hall-a. Otac mu je bio svetenik. Studirao je u Drezdenu i na Univerzitetu u Lajpcigu, gradu u kom je proveo ostatak svog ivota. 1834. godine postavljen je za profesora fizike, ali 1839. godine usled prouavanja fenomena boje i vida, gubi vid na jednom oku, i nakon mnogo patnje, posustaje. Nakon oporavka, okrenuo se prouavanju duha i njegove veze sa telesnim. Kant, Imanuel (Kant Immanuel, 1724 - 1804) profesor Univerziteta u Kenigsbergu, rodonaelnik klasine nemake idealistike filozofije. Njegovo filozofsko uenje nosi naziv transcendentalni idealizam, to znai da je za njega svet objektivno realan samo u granicama iskustva, dok je preko tih granica transcendentalno idealan, dat samo u misli. Iskustvo je sjedinjena delatnost ulnosti i razuma, dvaju stupnjeva ljudske saznajne moi, koji pomou svojstvenih, datih im a priori formi - prostora, vremena, uzronosti, supstancijalnosti i drugih kategorija sreuju i prerauju haos utisaka koji u naoj svesti izaziva dejstvo objektivnog sveta stvari po sebi (Ding an sich). Van okvira tih formi svet je principijalni nesaznajan i mi o njemu niti ta znamo niti moemo znati. Prema tome, metafizika kao nauka o svetu kakav je on van granica iskustva (mogueg samo u okviru pomenutih formi saznanja) je nemogua i nemogue je dokazati npr. postojanje boga i besmrtnosti due, ali ovek kao nosilac moralnog zakona, kategorikog imperativa ima mogunost da se uveri u postojanje boga i besmrtnosti due, jer mu taj zakon potvruje njegovu pripadnost viem, noumenalnom svetu. Sistem te svoje transcendentalne filosofije Kant je izloio u poznatim delima: Kritika istog uma, Kritika praktinog uma i Kritika moi suenja, napisanim u toku poslednjih 30 godina ivota (u tzv. kritikom periodu). Opta crta tog njegovog kriticizma je idealizam i agnosticizam. Pre toga, u tzv. doktrikom periodu, Kant je dao niz drugih dela, veinom prirodno-naunog i daleko manje agnostikog karaktera, meu koja se osobito istie Opta istorija prirode i teorija neba, u kojoj je izneo svoju hipotezu o prirodnom postanku Zemlje i nebesnih tela (Kantova kosmologijska hipoteza). Kosti, Laza (1841 - 1910) je roen 1841 god. u Kovilju, u Bakoj, u vojnikoj porodici. Osnovnu kolu je uio u mestu roenja, gimnaziju u Novom Sadu, Panevu i Budimu, a prava i doktorat prava na petanskom univerzitetu. Slubovanje je poeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki belenik i predsednik suda. Sve je

23

to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, iskljuivo bavi knjievnou, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Peti: prvi put zbog lane dostave da je uestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na sveanosti prilikom proglaenja punoletstva kneza Milana. Kad je osloboen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletia, ivo i smelo radio za srpsku stvar. Potom ivi u Beogradu i ureuje Srpsku nezavisnost, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je napustiti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaninih crnogorskih novina i politiki saradnik kneev. No, i tu doe do sukoba, pa se vratio u Baku. U Somboru je proveo ostatak ivota relativno mirno. Umro je 1910 god. u Beu. Leopold, Kroneker Ve, Li Pu Lobaevski, Nikolaj Ivanovi ( , 1793 - 1856) je ruski matematiar; sin arhitekte, roen u Novogordskoj oblasti, koji je postavio temelje neeuklidske geometrije. Kada mu je bilo est godina, Lobaevskom je umro otac i poto je njegova majka porodicu preselila u Kazanj, tamo je 1807. pohaao novootvoreni univerzitet. Studije zavrava 1811., docent postaje 1814., vanredni profesor 1816., redovni 1822., a 1827. postaje rektor to ostaje sve do penzionisanja. Njegova vlada ga je odlikovala, ali je 1846, iz nejasnih razloga, pao u nemilost; tada se penzionie iz zdravstvenih razloga. Za ivota, Lobaevski je kao i Kopernik, bio nepoznat i nepriznat ak i u svojoj domovini. Poznati nemaki matematiar Gaus, jedini je obratio panju na njegova velika otkria i pomagao njegov izbor za dopisnog lana Naunog udruenja u Getingenu. Ali tek kada je nakon Gausove smrti objavljeno da je on prihvatao teorije i dostignua Lobaevskog, tada je iznenaena matematika javnost prvi put ula za ime velikog ruskog matematiara. Lobaevski je autor jednog postupka za numeriku aproksimaciju korena algebarske jednaine. Na zapadu je ovaj postupak poznat pod imenom metoda DandelinGrafe, ali ga ruska kola matematike ipak zove po Lobaevskom. Lobaevski je takoe definisao funkciju kao odnos izmeu dva skupa realnih brojeva (Dirihle daje istu definiciju nezavisno neto kasnije). U svojoj knjizi Geometrija iz 1823. godine on sistematski prouava posledice postojanja geometrije bez V Euklidovog postulata. Meutim iste godine, potpuno nezavisno od njega, mladi Boljai (Bolyai, 1802-1860) napisao je u jednom pismu da je doao do zanimljivih otkria, ali koje e prvi put objaviti u knjizi tek dve godine kasnije. Zna se i da je veliki Gaus istraivao dotinu oblast, ali takoe i zapisao da je to mrtvo more po kome je i on sam bezuspeno plovio. Prvo objavljeno delo u kome je celokupna teorija predstavljena je rad Lobaevskog objavljen u Kazanskom glasniku 1829. godine. Ali s obzirom da je ova publikacija bila lokalnog karaktera, a Imperatorska akademija nauka u Sankt Peterburgu nije elela objaviti rad

24

(emu je znaajno doprineo Ostrogradski) to je ovaj rad ostao nepoznat sve do 1837. i objavljivanja u Parizu. Lobaevski je uporno radio na popularizaciji svojih rezultata, ali je ipak doekao da umre nepriznat. Veliine kao Ostrogradski ili Leandr su bile nepremostiva prepreka. Nojbeker, Peter Njutn, Isak (ser Isaac Newton, 1643 - 1727) bio je engleski fiziar, matematiar, astronom, alhemiar i filozof prirode, koji je danas za veinu ljudi jedna od najveih linosti u istoriji nauke. Njegova studija Matematiki principi filozofije prirode (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljena 1687. godine, koja opisuje univerzalnu gravitaciju i tri zakona kretanja, postavila je temelje Klasine (Njutnove) mehanike i posluila kao primer za nastanak i razvoj drugih modernih fizikih teorija. Izvodei iz ovog svog sistema Keplerove zakone kretanja planeta, on je bio prvi koji je pokazao da se kretanja tela na Zemlji i kretanja nebeskih tela potinjavaju istim fizikim zakonima. Ujedinjujua i deterministika mo njegovih zakona dovela je do revolucije u nauci i do daljeg napretka i uzdizanja heliocentrizma. U mehanici, Njutn je takoe ukazao na jedan novi, veliki znaaj principa odranja impulsa i momenta impulsa. U optici, on je izumeo refleksioni teleskop i otkrio da se proputanjem bele svetlosti kroz staklenu prizmu ona razlae u spektar svih boja. Njutn se snano zalagao u prilog estine prirode svetlosti. On je takoe formulisao empirijski zakon hlaenja, prouavao brzinu zvuka i predloio teoriju o poreklu zvezda. U matematici, Njutn deli zasluge sa Gotfridom Lajbnicom za otkrie infinitezimalnog rauna. On je takoe izloio i uoptenu binomnu teoremu, razvijajui na taj nain tzv. Njutnov metod za aproksimacije nula funkcije i doprinosei prouavanjima razlaganja funkcija u redove. Francuski matematiar oze-Luj Lagran esto je izjavljivao da je Njutn najvei genije koji je ikada iveo, dodajui jednom da je on, takoe, i najsreniji, jer se sistem sveta ne moe otkriti i ustanoviti vie nego jednoga puta. Pitagora se rodio oko 568. godine pre nove ere kao sin Mnesarha, rezaa dragoga kamena, na ostrvu Samu. Verovatno je da je po nareenju samskoga tiranina Polikrata putovao u Egipat, da bolje upozna ustanove egipatskih svetenika. Zbog nesuglasica s Polikratom, a moda i samo zbog odvratnosti prema njegovoj tiranidi, preselio se u Kroton u junoj Italiji ili Velikoj Heladi, gde su se, otkako je Jonija pod persijskom vlau poela da opada, stvorila nova sredita helenske prosvete i moi. U Krotonu je osnovao Pitagora moralno-religiozno bratstvo, kome je bio zadatak moralno vaspitanje lanova. Kao kakav kaluerski ili viteki red, ono je imalo svoja pravila i negovalo strog nain ivota. U ovaj savez primani su i ene i mukarci pod istim uslovima. Imovina je bila zajednika, a postojala su zajednika ivotna pravila kojih su svi bili obavezni da se dre. Kao i sve ostalo, i matematika otkria smatrana su zajednikim. Politiko miljenje pitagorejaca bilo je konzervativnoaristokratsko, i zato su ih u toku V veka demokrati vie puta gonili, domove im spaljivali i rasturanjem sinedrija unitavali im savez. Te partijske borbe primorale su starog

25

Pitagoru da se preseli u Metapontiju 509. gdine stare ere, gde je, veoma slavljen i duboko potovan, umro 493. godine stare ere. Pitagora se sam bavio muzikom i matematikom, ali se ini da nije nita napisao. Uenje koje se vezuje za Pitagoru i njegovu kolu razvili su tek njegovi naslednici. Pomicanjem kobilice na monohordu taj ogled pripisuje se Pitagori nalo se da visina tona zavisi od duine ice, tj. da muziki intervali zavise od odreenih matematikih proporcija. Platon (427 347. godine pre nove ere) je potomak jedne od atikih plemikih porodica, kojoj je po majci est generacija unazad pripadao atinski zakonodavac, pesnik i jedan od sedmorice mudraca- Salon. Po oevoj porodinoj liniji, govorilo se da je Platonov daleki predak bio legendarni atiki kralj Kodrus. Poto se dan Platonovog roenja poklapao sa praznikom roenja Apolona delfijskog, stvoren je u potonjim vremenima mit da je Apolon bio pravi Platonov otac. Platon se rodio godinu dana pre Periklove smrti, a Sokrat je tada imao neto vie od etrdeset godina. iveo je dugo: osamdeset i jednu godinu. Njegovi antiki biografi kau da se Sokratu pridruio kao dvadesetogodinji mladi, da je pre toga pisao tragedije i hteo da uestvuje u takmienju tragikih pesnika, ali da je, prisustvujui po prvi put jednom sokratskom razgovoru, spalio svoje tragedije. Posle Sokratove smrti, kau isti biografi, pridruio se Heraklitovom sledbeniku Kratilu, a sluao je izlaganja i jednog Parmenidovog sledbenika. Tvrdi se, takoe, da je putovao u severnu Afriku i Juznu Italiju i da je tamo izuavao matematiku i obavetavao se o pitagorejskom uenju. Tvrdnja da je putovao u Egipat i razgovarao sa egipatskim svetenicima ne moe se uzimati kao previe verodostojna; tako neto je pripisivano gotovo svim slavnim ljudima, jer se verovalo da su egipatski svetenici bili uvari najstarije mudrosti. Ali o Platonovim putovanjima na Siciliju svedoe njegova pisma, kojih to autenticnih, to sumnjive autentinosti ima 13 na broju. Rembo, Artur (Jean Nicolas Arthur Rimbaud, 1854 - 1891) je pretea simbolizma i nadrealizma, inae je kao linost najparadoksalniji fenomen u istoriji umetnosti. Pred njegovom pojavom je i nauka ostala zbunjena. Jedni su ga proglaavali bogomdanim vizionarom, drugi katolikim mistikom, trei samo nezrelim buntovnikom, a etvrti zanimljivim klinikim sluajem, peti pesnikim genijem. Poeo je pisati u ranim gimnazijskim godinama i to vrlo zrelim pesmama. Sa 16 godina napisao je svoju najpoznatiju pesmu Pijani brod, u kojoj se identifikovao sa naputenim brodom koji tone u najbajkovitijem okeanu. U 17-oj godini ve je uivao glas jednog od najveih francuskih pesnika. Rembo je verovao da kao umetnik moe da stvori takav svet umetnosti koji e proizvesti totalnu obnovu, ako ne drutva, onda bar umetnika. Ali kada je ustanovio da se taj njegov eksperimen izjalovio, raskrstio je s pisanje. Tada je imao 21. godinu. Nastavlja da ivi kao putnik lutalica zauvek napustivi stvaralatvo. U svojoj knjizi pesama u prozi Boravak u paklu (1873) ispisao je svoju duhovnu biografiju. U drugoj i poslednjoj zbirci, opet pesama u prozi Iluminacje, koja je zavrena 1874., a objavljena tek 1886., poezija se potpuno oslobodila pesnikovog Ja i postala objektivna. Saglasan sa Bodlerovom univerzalnom analogijom, Rembo je sainio registar boja koje odgovaraju samoglasnicima: A crno, E belo, I

26

crveno, U zeleno, O plavo. Ples rei i muzika reenica u ovoj knjizi budunosti oivljavaju, ne stvarni, nego jedan novi svet koji je sam pesnik stvorio: Napeo sam uad od zvonika do zvonika, vence od prozora do prozora, zlate lance od zvezda do zvezda, pa pleem Sokrat (470 399. godina pre nove ere) je bio grki filozof i jedan od najbitnijih predstavnika zapadne filozofske tradicije. Sokrat je miljenje iznosio u razgovorima sa omladinom na Atenskim trgovima. Nije bio sofist - kritikuje njihov skepticizam. Njegov najvei doprinos zapadnjakoj misli su njegovi dijalozi, koje je puno koristio u istraivanju moralnih koncepta i prvi put su opisani u Platonovim dijalozima. Radi toga, Sokrat se smatra ocem i osnivaem etike ili moralne filozofije, i filozofije uope. Aristotel je Sokrata proglasio pronalazaem metode definicije i indukcije, koje je on video kao esencijalne u naunim metodama. Meutim, udno, Aristotel je tvrdio da ova metoda nije pogodna za etiku. Sokrat je tvrdio da je svesnost neznanja prvi stupanj sticanja znanja. Sokrat nije ostavio pisana djela. Bio je izloen zlobnoj satiri u Aristofanovoj komediji Oblaci koja je prikazana kada je Sokrat bio u etrdesetim godinama. Prikazivan je i u drugim dramama, gdje je bio kritikovan zbog moralnih opasnosti za savremeno miljenje i literaturu. Glavni istorijski izvori o Sokratu su u pisanim delima njegovih uenika, Ksenofona i Platona. Drugi vaan izvor su Aristotelova pisanja o njemu. Tompson, DArsi (D'Arcy Wentworth Thompson, 1860 - 1948) je bio biologiar, matematiar i autor knjige O rastu i obliku iz 1917. godine. Nobelovac Peter Medawar rekao je za ovu knjigu da je najlepi knjievni rad od svih naunih anala ikada napisanih na engleskom jeziku. Tompson je nazivan i prvim biomatematiarom. Dobio je i Darvinovu medalju 1946. godine, a vitezom je proglaen 1937. Roen je u Edinburgu u kotskoj, a umro je u St. Anreji, takoe u kotskoj. Torieli, Evangelista (Evangelista Toriccelli, 1608 - 1647) je bio italijanski fiziar i matematiar, najpoznatiji po izumu barometra. Rano je ostao bez oca, pa ga je obrazovao ujak koji je bio monah. Prvo ga je upisao na Jezuitski koled 1624. godine da studira matematiku i filozofiju do 1626., nakon toga ga alje u Rim 1627. da izuava nauke kod Benedeta Kastelija (Benedetto Castelli), profesora matematike u Pizi. Umro je u Firenci nekoliko dana poto je dobio tifusnu groznicu, a sahranjen je u San Lorenu. Jedan asteroid nosi naziv Torieli u njegovu ast. Verkmajster, Andreas (Andreas Werckmeister, 1645 - 1706) bio je orgulja, teoretiar muzike i kompozitor baroknog doba. Roen je u Benekentajnu, u Nemakoj. Muziko obrazovanje dobio je od strieva Hajnriha Kristijana i Hajnriha Viktora Verkmajstera. U 1664-oj postaje orgulja u Haselfildu, a deset godina kasnije u Eldbingerodu. Od njegovih kompozicija ostala je samo brourica. Verkmajster je danas najvie poznat kao teoretiar na osnovu zapisa Musicae mathematicae hodegus curiosus... iz 1687. i Musikalische Temperatur, oder... iz 1691., u kojima upotrebljava termin dobrog

27

temperovanja, i opisuje sistem dobro temperovanih tonskih skala, koji je danas poznat pod nazivom Verkmajsterovo temperovanje. Zenon iz Eleje (490 430. godine pre nove ere) bio je antiki filozof, pripadnik elejske kole, koju je osnovao Parmenid. O njegovom ivotu ne zna se mnogo. Glavni izvor obavetenja o njegovom ivotu predstavlja Platonov dijalog Parmenid, napisan nekih stotinu godina nakon Zenonove smrti. U tom dijalogu Platon opisuje kako su Parmenid i Zenon posetili Atinu, u doba kada je Parmenidu bilo oko 65 godina, Zenonu gotovo 40 godina, a Sokrat je bio veoma mlad. U istom odeljku Platon kae da je Zenon bio visok i lep ovek te da je kao mladi bio Parmenidov miljenik. Ostala manje-vie pouzdana obavetenja o Zenonovom ivotu daju nam doksografski zapisi Diogena Laertija pod naslovom ivoti i miljenja znamenitih filozofa, gde se kae da je Zenon bio roeni sin Teleutagore, ali da ga je posvojio Parmenid, te da je Zenon imao vetinu raspravljanja u prilog obe strane nekog pitanja. Diogen Laertije takoe kae da je Zenon bio uhapen i moda ubijen po nareenju elejskoga tiranina

28

Literatura
[1] D. Strojk, Kratak pregled istorije matematike, Beogrd, 1969 [2] S. Barker, Filozofija matematike [3] N. Devii, Harmonija, Zagreb, 1975 [4] V. Peri, Razvoj tonalnog sistema, Beograd, 1958 [5] N. Turkalj, Historija muzike, Zagreb, 1980 [6] D. Despi, Harmonska analiza, Beograd, 1970 [7] K. Segan, Kosmos, Beograd, 2001 [8] N. Marjanovi, http://www.znanje.org/i/i22/02iv06/02iv0615/platon.htm [10] S. Vlaji, http://www.zlatnipresek.co.yu/SpasojeVlajic/OSvetlosnojFormuli.htm [11] http://beleskepsi.50megs.com/psifizintenzitet.htm [12] http://www.resolutionmag.com/pdfs/MAKER/PETERN~1.PDF [13] School of Mathematics and Statistics University of St Andrews, Scotland, http://www-groups.dcs.st-andrews.ac.uk/%7Ehistory/Biographies/Torricelli.html [14] http://cscs.umich.edu/~crshalizi/notebooks/darcy-thompson.html [15] http://en.wikipedia.org/wiki/Zenon [16] S. Gruji, http://www.prezimenik.co.yu/KNJIZEVNE_SITNICE/Velikani_koji_su_obelezili_ civilizaciju_9.htm [17] http://www.znanje.org/i/i24/04iv04/04iv0429/johan_sebastijan_bah.htm [18] http://en.wikipedia.org/wiki/Andreas_Werckmeister [19] K. Anderson & V. Gagnon, http://mendeleiev.cyberscol.qc.ca/Chimisterie/2001-2002/andersonk.html [20] http://agentcities.cs.bath.ac.uk/~bwillkie/list_arch.php?display=thd&thdId=4327

29

[21] http://www.mag4.net/Rimbaud/Biography.html

30