P. 1
Prokleta Avlija - Ivo Andric

Prokleta Avlija - Ivo Andric

|Views: 186|Likes:
Published by macskaanapon

More info:

Published by: macskaanapon on Nov 12, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

07/24/2014

pdf

text

original

Sections

  • To je ĉitava varošica od zatvorenika i straţara koju Levantinci i mornari raznih
  • - Pa što ne ostade tamo?
  • Zaim tuţno njiše glavom kao da samo on zna kolika je to šteta
  • A mali ĉovek priĉa dalje kako je otišao ĉak u Trapezunt i tu se oţenio imućnom
  • - Ĉetiri ja zanata znam i jedanaest puta sam se ţenio
  • - Do viĊenja! Javite kad svrši priĉu
  • A onaj "nevini" sad zna da moţe da sedi još nedeljama a da ga KaraĊoz više ne
  • I uveravao ga je da ĉovek u nevolji treba više da jede i da bude snaţniji i
  • Po crvenkastoj svetlosti na nebu i na retkim vršcima kiparisa iza visokog zida
  • - Vi poznajete toga ... Ćamil efendiju?
  • Kadija je podigao glavu i pogledao ga oštro i prekorno
  • Ali se zahukatali ĉovek nije dao smesti i zaustaviti
  • - Pa to bi moglo ovde da se raspravi i rašĉisti
  • - Da vratiš pare! Ćuješ li?
  • Posle se opet javlja bas. Opet o ţenama i ţenskoj ljubavi. On ni o ĉem drugom
  • - To je ţena! - kaţe neko iz kruga povladujući
  • To je u novom i sveĉanom obliku drevna priĉa o dva brata
  • U trci za upraţnjenim prestolom Bajazit je bio brţi i veštiji. Dţem je imao više
  • U takvim uslovima pregovori nisu mogli doneti ploda. Dţem je traţio svoj deo
  • Karlo VIII naredio je da se Dţemovo telo balzamuje i poloţi u olovni kovĉeg
  • Haim sa svojim uvek istim uznemirenim ţalbama i strahovanjima o
  • - Jesu li vas saslušavali?
  • - Nisu. A šta ima?
  • - Pa baš to bismo i hteli da od vas ĉujemo
  • Iste noći Ćamila su izneli na jedan od kapidţika Proklete avlije
  • - Jeste - kaţe neko iz kruga - to se zna da Gruzijanke imaju divne oĉi
  • - Što da ne zna? Kao da si ti sam na svetu! - bune se neki glasovi
  • - Ne vidim - kaţe on oborene glave a glas mu se lomi
  • A meni ga doĊe ţao pa ne znam što bih uĉinio da mu pomognem. Oko nas sva
  • Nemimo je proveo taj dan i noć za njim. Po svemu je bilo jasno da je samo fra

PROKLETA AVLIJA

Zima je, sneg zameo sve do kućnih vrata i svemu oduzeo stvami oblik, a dao jednu boju i jedan vid. Pod tom belinom išĉezlo je i malo groblje na kom samo najviši krstovi vrhom vire iz dubokog snega. Jedino tu se vide tragovi uske staze kroz celac sneg; staza je proprćena juĉe za vreme fra-Petrovog pogreba. Na kraju te staze tanka pruga prtine širi se u nepravilan krug, a sneg oko nje ima rumenu boju raskvašene ilovaĉe, i sve to izgleda kao sveţa rana u opštoj belini koja se proteţe do unedogled i gubi neprimetno u sivoj pustinji neba još uvek punog snega. Sve se to vidi sa prozora fra-Petrove ćelije. Belina spoljnjeg sveta tu se meša sa dremljivom senkom koja vlada u ćeliji, a tišina dobro druguje sa tihim šumom njegovih mnogobrojnih ĉasovnika koji još rade, dok su se neki, nenavijeni, već zaustavili. Tišinu remeti jedino prigušena prepirka dvojice fratara koji u susednoj praznoj ćeliji sastavljaju inventar stvari koje su ostale iza fra-Petra. Stari fratar Mijo Josić gunĊa nešto nerazumljivo. To je odjek njegovih davnašnjih prepirki sa pokojnim fra-Petrom, koji je kao "ĉuven sahaĉija, puškar i mekanik" strasno sabirao svakakav alat, trošeći na njega manastirske novce, ljubomorno ga ĉuvao od svakoga. Zatim glasno grdi mladog fraRastislava, koji predlaţe da se naloţi peć i da se popis ne vrši u hladnoj sobi. - Jadna ti mladost! Svi ste vi mladi takvi, zimljivi kao hanumice. Treba ti topla soba! Kao da je malo loţeno i potrošeno ove zime! Tu se starac valjda priseti da time ĉini prekor pokojniku, nad kojim se još ni zemlja nije slegla, i zaćuta, ali odmah nastavi da kara mladića. - Kaţem ja uvjek: nisi ti Rastislav, nego Raspislav! Ni ime ti, bolan, na dobro ne sluti. Dok su se fratri zvali fra-Marko, fra-Mijo, fra-Ivo - i bio je dobri vakat, a vi sada uzimate neka imena iz romana, odakle li, te fra Rastislav, te fra Vojislav, te fra Branimir. Tako nam i jest. Mladi fratar odmahuje rukom na te dosetke i prekore koje je sto puta ĉuo i koje će morati još bogzna dokle slušati. A posao se nastavlja. Ljudi koji popisuju zaostavštinu iza pokojnika koji je još pre dva dana bio tu, ţiv kao što su i oni sada, imaju neki naroĉit izgled. Oni su predstavnici pobedniĉkog ţivota koji ide svojim putem, za svojim potrebama. Nisu to lepi pobednici. Sva im je zasluga u tom što su nadţiveli pokojnika. I kad ih ĉovek ovako sa strane posmatra, izgledaju mu pomalo kao otimaĉi, ali otimaĉi kojima je osigurana nekaţnjivost i koji znaju da se sopstvenik ne moţe vratiti ni iznenaditi ih na poslu. Nisu sasvim to, ali po neĉem na to podsećaju. - Piši dalje - ĉuje se opori glas starog fratra - piši:

"Jedna kliješta velika, kreševska. Jedna." I sve tako redom, alatka po alatka, a na kraju svake reĉenice zapisani predmet tupo jekne, baĉen na gomilu grubo ispreturanog alata, koji leţi na malom hrastovom strugu pokojnog fra-Petra. Kad ih ĉovek tako gleda i sluša, sve se u njemu i nehotice okreće od ţivota ka smrti, od onih koji broje i prisvajaju ka onom koji je sve izgubio i kome više ništa i ne treba, jer ni njega nema. Sve do pre tri dana na tom poširokom minderluku sa koga je već nestalo dušeka i prostirke a ostale samo gole daske, leţao je ili ĉak sedeo fra Petar i priĉao. I sada, dok gleda njegov grob u snegu, mladić u stvari misli na njegova priĉanja. I sve bi hteo, i po treći i po ĉetvrti put, da kaţe kako je lepo umeo da priĉa. Ali to se ne moţe kazati. Poslednjih nedelja mnogo i ĉesto je priĉao o svome nekadašnjem boravku u Carigradu. To je bilo davno. Zbog svojih teških i zamršenih poslova fratri su poslali u Stambol fra-Tadiju Ostojića, eksdefinitora, eksgvardijana ("Sav bijaše od nekih eksova!"), ĉoveka spora i dostojanstvena i zaljubljenog u tu svoju sporost i svoje dostojanstvo. Taj je znao da govori turski (sporo i dostojanstveno), ali ne i da ĉita i piše. Stoga su mu za pratioca dali fra -Petra kao ĉoveka vešta turskom pismu. Nepunu godinu dana su ostali u Carigradu, potrošili su sve što su poneli, još se zaduţili, i ništa svršili nisu. Sve zbog nezgode koja je zadesila fra-Petra ni kriva ni duţna, ludim sticajem okolnosti, u mutnom vremenu kad vlast prestane da razaznaje pravog od krivog. Nekako ubrzo po njihovom dolasku desilo se da je policija uhvatila neko pismo upućeno austrijskom internunciju u Carigradu. To je bila opšima predstavka o stanju crkve u Albaniji, o proganjanju sveštenika i vernika. Pismonoša je uspeo da pobegne. Kako u to vreme nije bilo drugih fratara koji su iz tih krajeva stigli u Carigrad, turska policija je po nekoj svojoj logici uhapsila fra-Petra. Dva meseca je ostao u zatvoru "pod istragom" a da ga niko nije ĉestito saslušao. O ta dva meseca, provedena u stambolskom istraţnom zatvoru, fra Petar je priĉao više i lepše nego o svemu ostalom. Priĉao je na prekide, u odlomcima, kako moţe da priĉa teško bolestan ĉovek koji se trudi da sabesedniku ne pokaţe ni svoje fiziĉke bolove ni svoju ĉestu misao na blisku smrt. Ti odlomc i se nisu uvek nastavljali taĉno i redovno jedan na drugi. Ĉesto bi, nastavljajući priĉanje, ponavljao ono što je već jednom rekao, a ĉesto bi opet otišao napred, preskoĉivši dobar deo vremena. Priĉao je kao ĉovek za kog vreme nema više znaĉenja i koji stoga ni u tuĊem ţivotu ne pridaje vremenu ni redovnom toku vremena neku vaţnost. Njegova priĉa mogla je da se prekida, nastavlja, ponavlja, da kazuje stvari unapred, da se vraća unazad, da se posle svršetka do-punjava, objašnjava i širi, bez obzira na mesto, vreme i stvarni, stvarno i zauvek utvrĊeni tok dogadaja.

Naravno da je pri takvom naĉinu priĉanja ostalo dosta praznina i neobjašnjenih mesta, a mladiću je bilo nezgodno da prekida priĉanje, da se vraća na njih i postavlja pitanja. Najbolje je ipak pustiti ĉoveka da priĉa slobodno. I

To je ĉitava varošica od zatvorenika i straţara koju Levantinci i mornari raznih narodnosti nazivaju Deposito, a koja je poznatija pod imenom Prokleta avlija, kako je zove narod a pogotovu svi oni koji sa njom imaju ma kakve veze. Tu dolazi i tuda prolazi sve što se svakodnevno pritvara i apsi u ovom prostranom i mnogoljudnom gradu, po krivici ili pod sumnjom krivice, a krivice ovde ima zaista mnogo i svakojake, i sumnja ide daleko i zahvata u širinu i u dubinu. Jer, carigradska policija se drţi osveštanog naĉela da je lakše nevina ĉoveka pustiti iz avlije nego za krivcem tragati po carigradskim budţacima. Tu se vrši veliko i sporo odabiranje poapšenih. Jedni se ispituju za suĊenje, drugi tu odleţe svoju kratkotrajnu kaznu ili, ako se baš vidi da nisu krivi, bivaju pušteni, treći se upućuju u progonstvo u udaljene krajeve. A to je i veliki rezervoar iz kog policija probira laţne svedoke, "mamce" i provokatore za svoje potrebe. - Tako Avlija neprestano rešeta šarenu gomilu svojih stanovnika, i, uvek puna, stalno se puni i prazni. Tu ima sitnih i krupnih prestupnika, od deĉaka koji je ukrao sa tezge grozd ili smokvu do svetskih varalica i opasnih obijaĉa; ima nevinih i nabeĊenih, maloumnih i izgubljenih, ili omaškom dovedenih ljudi iz Carigrada i iz cele zemlje. Preteţnu većinu saĉinjavaju carigradski apsenici, pravi izbor najgoreg od najgoreg što gamiţe po carigradskim pristaništima i trgovima ili se zavlaĉi po jazbinama na periferiji grada. Obijaĉi, secikese, kockari od zanata; krupne varalice i ucenjivaĉi; sirotinja koja krade i vara da bi ţivela; pijanice, vesela braća koja zaboravljaju da popijeno plate ili mehanski razbijaĉi i ukoljice; bledi i potuljeni jadnici koji od opojnih droga traţe ono što od ţivota nisu mogli da dobiju i zato uţivaju hašiš, puše ili jedu opijum, i ne zaustavljaju se ni pred ĉim, samo da bi došli do otrova bez kog ne mogu; nepopravljivi poroĉni starci i nepopravljivo porokom upropašćeni mladići; ljudi sa svakojakim izvitoperenim nagonima i navikama koje ne kriju i ne ulepšavaju nego ih ĉesto izlaţu svetu na vidik, a i kad ih kriju sakriti ih ne mogu, jer progovaraju na svakom koraku kroz njihova dela. Ima višestrukih ubica i takvih koji su već nekoliko puta beţali sa robije i zbog toga su okovani već ovde, pre suda, i osude, oni izazivaĉki zvekeću svojim okovima, psujući besno i gvoţde i onog ko je lance izumeo. Tu pristiţu i svi oni koji su upućeni po kazni, kao prognanici, iz zapadnih pokrajina, i ovde se rešava njihova sudbina: ili se, pomoću carigradskih veza i zaštitnika, oslobaĊaju i vraćaju kući ili bivaju upućeni u mesto svoga zatoĉenja u Maloj Aziji ili Africi. To su takozvani "prolaznici", obiĉno stariji, u svom kraju

ugledniji ljudi, predstavnici pojedinih vera ili grupa, zapleteni u trvenja i sukobe tamo negde u svojoj zemlji i optuţeni od vlasti ili oklevetani od svojih protivnika kao politiĉki krivci ili buntovnici. Oni donose pune sanduke i bisage odela i stvari, i s mukom se brane od carigradskih šatrovaca sa kojima moraju da dele ćeliju. Zabrinuti i povuĉeni, drţe se po strani koliko god mogu. Petnaestak prizemnih ili jednospratnih zgrada, graĊenih i dograĊivanih u toku mnogih godina, povezanih visokim zidom, zatvaraju ogromno, izduţeno i strmo dvorište posve nepravilna oblika. Samo ispred zgrade u kojoj su ĉuvari i kancelarije uprave ima malo kaldrme; sve ostalo je siva i tvrda ugaţena zemlja iz koje trava ne stiţe ni da nikne, toliko je ljudi od jutra do mraka gazi. A dva tri uboga i malokrvna drveta, rasturena samo sredinom dvorišta, uvek izranjavljena i oguljena, ţive muĉeniĉkim ţivotom, izvan godišnjih doba. To dţombasto i prostrano dvorište liĉi preko dana na vašarište raznih rasa i naroda. A noću se sva ta gomila sateruje u ćelije, sve po petnaest, dvadeset i trideset njih u jednu. I tu se produţuje buĉan i šarolik ţivot. Mirne noći su retke. Okorele carigradske propalice, koje se ne boje straţara i ne zarezuju nikog, pevaju bestidne pesme i dovikuju sramotne ponude svojim dilberima u susednim ćelijama. Nevidljivi ljudi se svaĊaju zbog mesta i loga; dozivaju u pomoć pokradeni. Neki škripe zubima u snu i uzdišu, neki krkljaju i hrĉu kao zaklani. Velika ćelija ţivi tada samo zvukom, kao dţungla u tami. Ĉas se javi neobiĉno kliktanje, ĉas uzdasi, ĉas, kao recitativ, dve-tri otegnute reĉi iz pesme, tuţna i jalova zamena svakojakih ĉulnih ţelja, ĉas nerazumljivi glasovi, grleni i teški. I spolja dopire lupa, jer dvostruka starinska kapija koja se otvara i zatvara sa škripom i grmljavinom prima ili istura noću Ijude pojedince ili u skupovima. Noću se odvode osuĊeni na izdrţavanje kazne ili u progonstvo. A ĉesto posle neke velike tuĉe u pristaništu dovode zapenušene, rašĉupane i okrvavljene Ijude, još vruće od gneva, od alkohola i od primljenih i datih udaraca. Oni reţe jedan na drugog, prete, i gledaju, ako mogu, da udare protivnika još jednom, izmeĊu uţurbanih straţara. A kad ih razdvoje i pozatvaraju, oni se još dugo ne smiruju, nego se iz ćelije u ćeliju dozivaju teškim pretnjama i psovkama. Kad svane dan, zdravom i ĉistom ĉoveku biva nešto lakše. Samo malo lakše. Sav taj svet povrvi iz zagušljivih ćelija na prostranu avliju i tu se, na suncu, trebi od gamadi, previja rane ili produţuje sa grubim šalama i beskonaĉnim, oštrim prepirkama i mraĉnim obraĉunavanjima. Stvaraju se tihi ili glasni krugovi. Svaki takav krug ima svoje središte. To je neka grupica kockara ili šaljivĉina, ili je to jedan jedini ĉovek koji tiho peva ili recituje masne i smešne pesmice, ili je neko naivno priĉalo ili zanesen manijak sa kojim oni iz kruga jevtino i drsko teraju šalu. Fra Petar priĊe ponekom od njih i sluša i gleda malo poizdalje. ("Sva je sreća te sam u civilu i niko ne zna ko sam i šta sam!")

Tu, pored njegove zgrade stvara se, u senci, svakog jutra tanak krug oko nekog Zaima. To je omalen i pognut ĉovek bojaţljiva izgleda, koji govori tiho ali sigumo i oduševljeno, a govori uvek o sebi i kazuje sve samo u krupnim potezima. Priĉa uvek o istoj stvari i toliko je uveliĉava i umnoţava da bi trebalo bar sto pedeset godina ţivota da jedan ĉovek sve to doţivi. Sunce se tek pomolilo, a razgovor već teĉe. - Bogami si ti video sveta, Zaimaga. - Jesam, ali šta mi to vredi kad sam, evo, postradao i kad su ljudi pogani i ne daju ţiveti ispravnom ĉoveku. A jesam prošao mnoga mesta i svuda mi je dobro bilo i ljudi me poštovali i priznavali, a i ja sam se vladao kako treba i sa svakim lepo i pošteno umeo. Gleda zatim ćutke preda se, kao da ĉita neki podsetnik, i poĉinje kao da nastavlja gde je prekinuo. - U Adapazaru sam zaimao i oţenio se. Dobru i pametnu sam ţenu imao. Ljudi su me mnogo poštovali i moja bojadţijska radnja bila je prva u varoši. - Pa što ne ostade tamo? - Eh, što! Đavo me nagovori te uzeh još jednu ţenu. I od tog dana sve krenu naopako. Jest me zadovoljila prvih dana. To moram da kaţem. Ali ćud što je imala! Ništa što se zavadila sa mojom prvom ţenom i što mi je od kuće napravila pakao, nego zade tako po varoši, pa što kaţu: u jednoj ruci slama a u drugoj vatra. Gde doĊe, tu svaĊu i omrazu stvara. Dva bi oka, što kaţu, u glavi zavadila. Braća moje prve ţene stadoše da me gone. Omrznu svet na mene. I ja, videvši da gubim ugled i mušteriju, i da ću i glavu izgubiti ako tako dalje poĊe, rasprodam potajno i budzašto ono robe i zlata pa krenem opet u svet. - Ih, brate! Šteta! - kaţe neko zabrinuto. Zaim tuţno njiše glavom kao da samo on zna kolika je to šteta. - E, moj beţanoviću, što ti nisi najurio tog svog otrova, nego ti da beţiš, pored tolikog svoga dobra! - kaţe promuklim glasom atletski razvijen ĉovek iz kruga. - ,,Najurio, najurio"! Nije to tako lako. Da ti znaš kakva je to ţena bila. Ne moţeš da se odlepiš od nje a vidiš da te nestaje. - Ah, šta! Najurio bih ja nju pa sve da joj je sunce meĊu nogama a mesec na trbuhu. To opet govori onaj atlet i ljutito odlazi iz kruga, odmahujući rukom. - Ah, šta tu ţena, ţena! Kad ugasiš sveću, svaka je jednaka.

i kako je nespretan. na primer Egipat.A mali ĉovek priĉa dalje kako je otišao ĉak u Trapezunt i tu se oţenio imućnom udovicom.. . on upada mehaniĉki. on lunja po dvorištu kao ukleta duša. njena rodbina. Ali ta priĉa manijaka i neizleĉivog falsifikatora Zaima koji mašta o mirnom ţivotu sa savršenom ţenom. . . Sa nekim pogrebnim i plaĉevnim izrazom na licu on sluša šale od kojih se drugi smeju gromko i neodoljivo..Ah. A "potvora" je u tom što je optuţen da je rasturao laţan novac.. .Imao sam ja ţenu Misirku. Sluša sve što se priĉa. odmah ga uhvate. I opet dode neka priĉa o nekoj izmišljenoj zemlji i braĉnoj nezgodi. I tu se oţenio . i opija se i zavarava laţima. Ali šta ćeš? Jednog dana . Tu što sam poţiveo ĉetiri godine u svakom dobru! Ali. dugo. I lako bih se oslobodio potvore i izbavio odavde. Zaim ga prekida sa gotovom priĉom. bio bih bogat ĉovek. i pazila me. Bila je starija od mene.pitaju iz kruga. A pri tom ne prestaje da sanja (i laţe) o srećnoj ţenidbi i "ĉetiri svoja krasna zanata". Dve godine smo lepo ţiveli. . razboli se i umre ţena. moja nesreća. . polulaţima i poluistinama koje povazdan priĉa dokonim ljudima spremnim na podsmeh. ah! Pa šta bi? . prilazi drugom krugu. gubi se brzo u zaglušnoj vici iz susedne gomile u . Ĉim se raziĊe jedan krug. dok drugi odlaze već na poĉetku. on se odmah laća takvog posla ili nekog drugog krivotvorenja.Do viĊenja! Javite kad svrši priĉu. Neko pomene neku zemlju.Opet! . Što je najgore.Pazila me je kao oĉi u glavi.Ĉetiri ja zanata znam i jedanaest puta sam se ţenio. To je kod njega kao neka bolest. I ugled sam uţivao u graĊanstvu. odmahujući rukom i ne štedeći jadnog Zaima. Do Soluna sam došao. Ĉim se izvuĉe ispod jedne optuţbe ili odleţi robiju. koju jedni slušaju uz podrugljive upadice. Danas da naplatim samo polovinu onoga što mi duguju. nego opet rasprodam sve i krenem u svet. I kad mu se uĉini podesan trenutak. a ja od ţalosti ne mognem tu ostati. skromno i strpljivo ĉeka priliku.Šta bi? Izvaraše me Ĉivuti.. Sad strepi od teške kazne. majka roĊena ne bi mogla bolje. ako se stvar dokaţe. . Radio sam svuda i svuda su me cenili i voleli zbog mojih zlatnih ruku.Ovo mu je osamnaesta. to nije prvi put da je pod takvom optuţbom.

Zaboravlja ono što je bilo i sve manje misli na ono što će biti. u njemu su. I mirni ljudi se usplahire i poĉinju u nerazumljivoj razdraţenosti da se ljutito kreću. A kad se desi da se nebo naoblaĉi i stane da duva mlak i nezdrav juţni vetar. izvan svega što je dotada znaĉilo za njega ţivot. od ĉoveka do ĉoveka. u daljini nešto malo od zelene azijske obale s druge strane nevidljivog mora. koji donosi zadah morske truleţi. Tako ĉovek stranac ima stalno osećanje da je negde na nekom Ċavolskom ostrvu. nastaju i za samu Prokletu avliju neobiĉni ispadi. negde na vrhuncu ove buke. . bolesne iznemoglosti. bezrazloţni sukobi. nastane takva opšta vika da sva avlija trepti i odjekuje. Zbog svega toga Avlija brzo a neosetno savije ĉoveka i potĉini ga sebi.) Iz Avlije se ne vidi ništa od grada ni od pristaništa i napuštenog arsenala na obali ispod nje. i tek poneki vršak nepoznate dţamije ili dţinovskog kiparisa iza zida. i prenosi se sa ljudi na ţivotinje i mrtve stvari. Predmeti sami ispadaju iz ruku. Uznemire se i psi i maĉke. bezimeno. kao zaraza i hitar plamen. Sve neodreĊeno. Tada izgleda da sve što u Prokletoj avliji ima glasa urla i viĉe svom snagom. onda ţivot u ćelijama i na dvorištu postaje zaista nepodnošljiv. Teški sami sebi. tako da stane da se gubi. Ţivci se zateţu od bola ili naglo popuštaju u opasnim praskanjima i bezumnim postupcima. Samo nebo. veliko i nemilosrdno u svojoj lepoti. Iskrsavaju oštri. izgleda da sva zemlja koju je pritisla Prokleta avlija lagano truli i pušta neku vonju koja ĉoveka truje. Na mahove se sve utiša od opšte.kojoj je planula svaĊa sa psovkama kakvih nema meĊu ljudima u svetu izvan Avlije. i ta prividna daljina muĉi ih isto kao stvama. pa mu se i prošlost i budućnost slegnu u jednu jedinu sadašnjicu. Muĉan zadah ne dolazi samo iz pristaništa nego udara iz svih zgrada i predmeta. (I fra-Petar se ĉesto vraćao na to. Uĉestano i strelovito stanu da tkaju od zida do zida krupni pacovi. i objašnjavaju se sa svojim nevidljivim protivnicima neĉujnim šapatom ili samo grimasama i slabim pokretima ruke i glave. a kao da su sto konaka daleko od njega. u bolesnoj nadi da bi. apsenici izazivaju svoje sapatnike ili straţare koji su u tim danima i sami razdraţljivi i kivni na sve. kao sraĉunat na muĉenje i veće stradanje zatvorenika. A odmah zatim u nekim zatvorenim ćelijama. dotle drugi. I dok jedni tako besne i sukobljavaju se sa svakim. sve ovo moglo poprskati i raspasti se. Huji vetar i kao nevidljiva bolest pada po svima. a bez nade da će ga skoro ugledati. i svršiti na neki naĉin. A zatvorenici koji su iz Carigrada kaţnjeni su pored svih drugih nevolja još i time što ne vide i ne ĉuju ništa od svog grada. ĉuĉe satima. Sam poloţaj Proklete avlije bio je ĉudan. nastojeći da ga opiše. Izgledaju avetinjski. u neobiĉni i strašni ţivot Proklete avlije. ide od sobe do sobe. i tuĊe. traţeći kavge. gradske neĉistoće i smrada iz nevidljivih pristaništa. sa prvim mrakom. Njima se redovno pridruţe i druge ćelije svojom vikom. stariji i povuĉeni ljudi. da mu zalogaj grkne i ţivot omrzne. U tim ĉasovima opšteg uzbuĊenja ludilo. jednom zauvek. odvojeni. Ljudi treskaju vratima i lupaju kašikama u limene sudove.

. Nadzomik i njegovi ljudi znaju dobro to dejstvo trule i opasne jugovine. a sve što je bilo za ona dva -tri luda dana predaje se lako zaboravu. ne krade baš. jer nit' ima koga da to izvrši niti bi iko poslušao. izbegavaju sukobe koliko god je mogućno. ali tada je njegova ţivost poĉela da se pretvara u bes. od mladog ĉoveka. moţeš biti siguran da ćeš i njega tu negde u blizini naći. da bi svaki pokušaj da se "uspostavi red" bio i opasan i nemoguć. koristeći svoj ugled i svoja poznanstva sa ljudima na poloţaju. starim i dobrim školskim drugom. sa kockarima. I upravnik gradske policije našao je "rešenje". Otac ga je vadio nekoliko puta iz zatvora. "Je li moguće da moj sin obija kuće. A ako ga ovako ostavimo. Do ĉetrnaeste godine deĉak je dobro uĉio i izgledalo je da će poći oĉevim stopama. Dete je bilo ţivo i bistro. sunce ograne i vazduh proĉisti. Da krade. pojaĉavaju straţe i . volelo je knjigu. muško. Bujan i još neiskusan. obiĉnih sudbina. A kad zdravi sevemi vetrovi zaista nadvladaju jugo i kad se malo razvedri. naroĉito sa upravnikom celokupne policije. sudaraju meĊu sobom i biju o zidove kao zma u toj ĉegrtaljci. ĉak i fiziĉki. ustaljenih navika i redovnih obaveza. sunĉaju se i šale i smeju. koje je smatrao kao jedino moguće. isto kao što ga je odbijalo sve što je pripadalo svetu mirnih. iz iskustva. mladić je brzo upao u sumnjive poslove i drske podvige svoga društva i došao u sukob sa zakonom.pitao se oĉajan otac. ni prave strasti za kocku ili piće. Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj školi. oţenio se već u zrelim godinama i imao je svega jedno dete. zvani KaraĊoz. sve i da hoće. a ljudi u njoj poigravaju. postao je dobar i revnosan stambolijski policajac. pljaĉka trgovce i otima devojke?" . Naglo se raskrupnjao i neprirodno ugojio. pijancima i pušaĉima opijuma. ljubitelj knjige i razmišljanja. zagaziće i sam u prestup. Ne moţe niko niĉeg da se seti. apsenici se u gomilama raspu veselo po dvorištu. jer i sami zaraţeni i nervozni. dakle najbolje: da mladića koji je pošao zlim putem uzme u svoju sluţbu. Sam nije imao nekog naroĉitog dara za veštine. Oni znaju dobro. Upravnik ove ĉudne i strašne ustanove je Latifaga. On je i svojim izgledom i svima svojim osobinama njeno oliĉenje. Nego valja traţiti zavremena neko rešenje. Napustio je školu i poĉeo da se druţi sa kafanskim sviraĉima i maĊioniĉarima. ali ga je privlaĉio taj svet i sve ono što se plete oko njega. ni trgovce ne vara. ali naroĉito muziku i svaku igru. A stari iskusni upravnik mu je odgovarao mirno ali po istini. I ne jedanput. Taj nadimak mu je odavno postao pravo ime i pod tim imenom je poznat ne samo ovde nego i daleko izvan zidova Proklete avlije.U takvim ĉasovima cela ta Prokleta avlija jeĉi i trešti kao ogromna deĉja ĉegrtaljka u dţinovskoj ruci. ĉuvaju kapiju.ĉekaju da jugo prestane. a njegova bistrina okrenula naopakim putem. kao prezdraveli bolesnici ili spaseni brodolomnici. I kao što biva. smeĊe oĉi stale su da igraju kao na zejtinu. Njegove umne. koji je bio već zauzeo svoje mesto medu kockarima i gospodskim dangubama. Deĉak je brzo stao da se menja. tih ĉovek. ali gde god se te stvari dešavaju. grĉe se. ni devojke ne otima liĉno.

to je bio drugi svet. A inaĉe. klasiĉni naĉin upravljanja. Novi upravnik je celim svojim stavom i svim postup-cima stao odmah da primenjuje drugaĉiji naĉin. Pojedinac i njegova krivica nisu ga mnogo zanimali. neopaţeno ući u Avliju. I traje. samo njemu pristupaĉnim puteljcima KaraĊoz je mogao u svako doba dana. evo. poznavao je onu skitniĉku ili prestupniĉku dušu u njemu i u svakom trenutku mogao je stati pred njega i nastaviti razgovor o njegovoj ili tuĊoj krivici. veliko imanje iznad same Proklete avlije. secikese. Već prve godine Latif je. Nemilosrdno se okomio na skitnice. pored bogate ţive vode. kaznama i strahom. već dvadesetu godinu. lepu oĉinsku kuću u Novoj mahali i kupio jedno zapušteno. imao je krut. tvrd i iskusan starac. poznavao je svakog ĉuvara i njegove dobre i rĊave. prodao veliku. Po celom izgledu. jer sitni prestupnici odaju krupne. kad mu je otac umro. ali i sa veštinom. fiziĉkom i moralnom izolacijom treba drţati što dalje od takozvanog zdravog i poštenog sveta. Kolebao se prvih godina i tra-ţio svoje mesto. na hiljadu milja odavde. meĊu starim drvetima. (Tako se nikad nije taĉno moglo znati kad je tu a kad nije. Izuzetna revnost i uspesi u sluţbi doveli su ga posle desetak godina za pomoćnika upravnika ovog velikog "prihvatilišta". Nadzirao je liĉno i zatvorenike i njihove ĉuvare. u svemu ih prepustiti same sebi. sagradio lepu kuću. A isto tako. jer se od tog dodira ništa dobro ni pametno ne moţe izroditi. Za njega je bilo glavno da svet poroka i bezakonja u svojoj celini bude što jasnije obeleţen i što bolje odvojen od sveta reda i zakona. on je bio jedini koji ga je mogao zameniti.Nije to postao odjednom. U toku mnogih godina on je na Prokletu avliju i na sve što ţivi u njoj gledao kao na karantin a na njene stanovnike kao na opasne i teško izleĉive bolesnike koje raznim merama. ono je liĉilo na zapušteno ostrvo ili starinsko groblje. ali i ne dirati ih bez potrebe. Kuća je imala veliko preimućstvo da je i vrlo udaljena od Proklete avlije i vrlo blizu njoj. Ne dati im da izaĊu iz svog kruga. a ipak u samom susedstvu Avlije i nevidljivo vezan sa njom. a našao ga je tamo gde se najmanje moglo oĉekivati. Te stare veze pomogle su mu da proširi krug svo-ga rada. A kad je stari upravanik umro od srĉane kapi. Sve u kiparisima. Tada je poĉela njegova vladavina u Prokletoj avliji. Tu je. A kad pojedinca i nije znao baš u glavu. pijance. obaveštaĉka mreţa se pojaĉava i širi. sa neobjašnjivom mrţnjom. on je sa dosta prava govorio da "zna kako diše Avlija". Podaci o ljudima se gomilaju. pravo od svoje kuće. koja je gledala na protivnu stranu padine i tako bila zaštićena od juţnog vetra i nezdravog zadaha iz arsenala i pristaništa. njegovu prošlost i njegovu sadašnju krivicu. Od Proklete avlije bilo je odeljeno senovitom raslinom sa šumom plemenitih drveta i ĉitavim sistemom raznih ograda i visokih zidova. . Radio je sa strašću. I poznajući gotovo svakog od zatoĉenika. nesrećnike i dokonjake iz tamnih kvartova Stambola. i još bolje. Raniji upravnik. sa poznavanjem te sredine kakvo je samo on mogao da ima. po miru i ĉistoći. javne i skrivene osobine i sklonosti. ni otkud moţe odjednom iskrsnuti. krijumĉare.) Upravnik se tom mogućnošću ĉesto koristio. Sluţeći se prekim. u radu protiv svoga nekadašnjeg društva.

kao po nekom nadahnuću. mutna reka prolazilo kroz nju. Ni najstariji i najlukaviji gosti Proklete avlije nisu mogli uhvatiti kraja ni konca toj KaraĊozovoj igri. puna neoĉekivanih i smelih obrta i smicalica. ako je ikako moguće bilo.Tako je bar sam govorio i time se uvek hvalio.Phi. Ali je njegov izgled mogao da prevari ĉoveka. Ono je ţivelo samo za sebe i kretalo se kao neki reflektor. ali se izmeĊu sastavljenih trepavica osećao paţljiv i kao seĉivo oštar pogled. bez stida i obzira. a njegovo teško i mlohavo telo razvijalo je u takvim trenucima bikovsku snagu. menja i preobraţava. kad bi zatrebalo. sa svakim osumnjiĉenim licem on je igrao naroĉitu igru. i u izvesnom smislu. phi. ne vidi. zbunjivalo ţrtvu. Upadao je u razno doba dana i noći i prilazio pojedincu ili ĉitavoj grupi apsenika. U svakom pojedinom sluĉaju. Niĉeg od teškog dostojanstva osmanlijskog visokog ĉinovnika nije bilo na KaraĊozu ni u njegovom govoru i kretanju. Po tom svom neobiĉnom naĉinu rada on je bio i mnogo gori. koji je u mladosti zauvek napustio. Na tom licu tamno-maslinaste boje nije nikad niko video osmeh. Rano pregojen.* I zaista je ta Avlija i sve što je sa njom ţivelo i što se u njoj dešavalo bila velika pozomica i stalna gluma Karadozovog ţivota. izazivalo. kosmat i tamne puti. Od samog poĉetka KaraĊoz je "radio iznutra". To lice je moglo da se steţe i rasteţe. ni onda kad bi se celo Karadozovo telo treslo od teškog unutrašnjeg smeha. A desno oko bilo je širom otvoreno. bez poštovanja drugog ĉoveka i sebe sama. on je rano i ostareo. Od toga je celo lice. Ono je napadalo. U svojim razgovorima o KaraĊozu apsenici su. odeljen svojim poloţajem i svojim gustim baštama i za druge neprelaznim ţeleznim ogradama i vratnicama. drugi opet da baš na ono desno. ponekad bolji i ĉoveĉniji od ranijih upravnika. pretresajući svaku pojedinost na njemu. phi. phiii! . Jedni su tvrdili da ne vidi ništa na levo oko. I za dvadeset godina se nikad nisu mogli sloţiti u tome. . bar na izgled. bio ţiv i brz kao lasica. I tako je celog veka ostao u najuţoj vezi sa svetom nereda i kriminala. govorili naroĉito mnogo i ĉesto o tim njegovim oĉima. on je. moglo je da izade do neverovatne mere iz svoje duplje i da se isto tako brzo povuĉe u nju. Iza pospanog i kao mrtvog lica i sklopljenih oĉiju krila se uvek budna paţnja i Ċavolski nemirna i dovitljiva misao. dobivalo ĉas strašan ĉas smešan izgled groteskne maske. iskolaĉeno. koja je bila potpuno liĉna. Levo oko bilo je redovno gotovo potpuno zatvoreno. nada i planova. ali su uvek i svi strepeli od pogleda tih njegovih oĉiju i izbegavali ga. Sa svih svojih sto oka teţine. Već prve godine on je stekao svoj nadimak KaraĊoz. Igra oĉiju u tom licu bila je jedna od velikih KaraĊozovih veština. od izraza krajnjeg gnušanja i strašne pretnje do dubokog razumevanja i iskrenog sauĉešća. vrlo ĉesto u protivnosti sa svim pravilima policijskog rada i postupanja i sa opštim društvenim obiĉajima i navikama. teţi i opasniji. Od beskrajnog i neshvatljivog preplitanja tih suprotnosti sastojao se njegov neobiĉni odnos prema Avliji i celom onom ljudstvu koje je kao spora. i u isto vreme iznad njega i daleko od njega. nakazno razroko. krupno. prikivalo je u mestu i prodiralo u najskrovitije kutove njenih misli. Radio je uvek neoĉekivano.

Phi. Jer ovde nema nevinih. pa ma to bilo u snu. jer kad bi svi krivi dospeli ovamo. kud mi to kaza baš sada. nije on nevin. Karadoz je mogao odjednom da promeni drţanje i da stane da se udara po ĉelu. phi. To je moglo biti dugo ispitivanje sa poznavanjem svih pojedinosti. Ako pritešnjen i izmuĉen ĉovek. phiii! Da si rekao da si kriv. samo nije svakom pisano da ovde hleb jede. Ko ovde doĊe. U glasu mu. Ja ljude znam. jedva ĉujno trepti nešto kao suzan grĉ i ţaljenje što je sve to tako. Niko ovde nije sluĉajno. dok se ne pretvori u ludaĉku viku i psovanje svega što ova Avlija zatvara i što ţivi izvan nje. opasna i neodoljiva nagovaranja. u pratnji nekolicine ĉuvara. obilazeći dalje Avliju. dabogme. . ja još nisam našao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Malo-pomalo ceo taj monolog. pobogu ĉoveĉe.Šta je? Ti još ovde ĉmaviš? Phi! Nego dede. takvog kao što si ti. govoren u hodu. ali za toliko godina koliko sam ovde. kaţe da nije kriv. jer krivih ovde ima mnogo. ova bi Avlija morala biti od mora do mora. sada. da. još sam mogao da te pustim. krivi su svi. ispod sve grubosti i velikog gnušanja prema svemu. i po naredbi i na svoju odgovornost. . . ali i bezdušne lakrdije bez vidljivog smisla i cilja. postaje sve brţi i ţivlji. valja da sediš ovde dok ne pronaĊem negde nekog nevinog. taj je kriv. Mogla su to biti uporna.Izgovarao je te svoje slogove u razliĉitim visinama i intonacijama. Ovde nevinog ĉoveka nema.Šta veliš ni kriv ni duţan nisi? Ih. Phi! Pustio sam ih dosta. Samo to ne. kad ga je nosila. svaki put drukĉije. Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći. sedi i ćuti! I KaraĊoz. A onaj "nevini" sad zna da moţe da sedi još nedeljama a da ga KaraĊoz više ne pogleda. . Svaki. a uvek tako kao da se ĉudi i gnuša i nad tim ĉovekom i nad samim sobom i nad "stvari" koja je medu njima. pomislila nešto rĊavo. ali od kojih se svaka mogla tog istog ĉasa pretvoriti u strašnu stvarnost. I zato te ne mogu pustiti. ţeleći da se oslobodi bar za trenutak KaraĊozovog pritiska. da te smeni. ili se makar oĉešao o krivca. sad već samo sebe radi. viĉe da sve odjekuje. Ovako. stane da preklinje i da kroz iskren ili glumljen plaĉ uverava o svojoj nevinosti. Ali kriv je bio svaki. Ali baš nam jedan nevin treba. još bi nešto i moglo biti. i ne moţe da se zaustavi.Neka mi samo niko ne kaţe za nekog: nevin je. Svi su krivi. Je li prešao prag ove Avlije. nastavlja svoju igru. Ako ništa drugo. Sad. Da nisi sam rekao. majka mu je. Skrivio je nešto. sa teškim pretnjama koje su ĉesto bile samo pretnje. kako je ono bilo? Tako je razgovor poĉinjao. ali se nikad nije moglo znati kakav će dalji njegov tok biti.

Jeste li vi rekli onlma kojl su ga uhapsili da je nevin? . prelazeći avliju. Odmah da se gubiš odavde. on samo otare dlan o dlan. nagne se uĉtivo ka moliocima. oĉekujući da se Karadoz nasmeje i okrene stvar na šalu. . A oni još dugo ne mogu da se priberu. jesi li ĉuo? Kupi pmje i da te moje oĉi više ne vide. uneti mu se u lice gledajući kao da će ga proţdreti. i to ne jedan. moraće da ostane ovde. phiii! To ne valja. dakako da smo rekli. kao da se neĉeg prisetio.Desi se da za koju nedelju iza ovog sluĉaja doĊu u grupi ugledni roĊaci nekog bogatog mladića koji je uhvaćen zajedno sa svojim rĊavim društvom. bio ga ili milovao.E. . u njegovu smirenu masku. U prvi mah skamenjen od iznenadenja. Phi. koji sleţu ramenima i odmahuju rukom. Ali on ostaje neumoljiv ozbiljan. da mole KaraĊoza da ga pusti jer je nevin. izvuĉe priznanje i dobije podatke o sauĉesnicima ili o mestu na kom je skriven ukraden novac. Ali KaraĊoz će moţda već sutradan. jer ću narediti da te prebiju kao maĉku. ostavljajući ono svojih sitnica da se ĉuvari i apsenici otimaju o njih. idu pa se ţale uticajnim poznanicima. I tako ih otpremi. ĉovek odjednom prikupi snagu i samo klisne iz Avlije. Jer baš sad hvataju nevine a puštaju krive. oba oka za trenutak sklopi. Ali ni tada ne zaboravlja i ne napušta onoga koji je priznao. On se odjednom sav izmeni. tako da mu se lice oduţi i izmeni izraz. da izigrava glupaka ili ostrvljenog krvnika ili ĉoveka od srca i razumevanja. to ste pogrešili. Ponekad se rvao sa takvim ĉovekom ili grlio. . i spasi glavu. Takav je nov red. da se benavi. jer videćeš da ćeš krepati na mukama. Priĉaju stvar meĊu prijateljima. za silovanje. presresti onog prvog "nevinog" i odjednom nastaviti razgovor od pre tri nedelje. zbunjeni. Ljudi gledaju. nego mu ĉesto svojim iskazom pomaţe i olakšava. U svojoj "igri" Karadoz je mogao sate da provede sa ĉovekom optuţenim za neku kraĊu ili utaju. sve naizmenice i sve sa istom iskrenošću i ubedljivošću. zbaci sve te maske odjednom kao izlišne i predaje stvar redovnom postupku. hladan i uĉtiv. . Prići će mu naglo. dokle ćeš ovde da smrdiš? Kao da nema dosta smrada i bez tebe. Ali kad ste vi sami pred vlastima izjavili da nije ništa kriv. i jednako mu se unosio u oĉi: "Priznaj. jadi te ne znali! Priznaj. zamisli se i uozbilji. I sami se pomalo smeškaju. da urla ili šapuće. ali.Phi! Šta ti misliš. tešku povredu ili ubistvo. kao ljudi koji tvrdoglavo veruju da u KaraĊozu sedi i iz njega govori sam Ċavo.Jesmo. phi. utanji glas. Priznaj!" A kad postigne cilj. kao ĉovek koji je najposle svršio prljav i neprijatan posao. . .

Takav je Latifaga. odrţavati bar privid neke pravde i kakav-takav red. ali kao što se grdi voljeni ţivot i kleta sudbina. a u stvari je bila dobro i trezno sraĉunata i redovno postizavala svoj cilj. O njoj su išle priĉe po Stambolu. veziri su na Divanu raspravljali o njemu. to je ustaljeni davnašnji obiĉaj u Avliji. jer i on je već priliĉno ostareo i oteţao. Tu je KaraĊoz oduvek bio stalni predmet razgovora. On je deo njihovog prokletstva. ĉak se postavljalo pitanje njegovog smenjivanja. Svi su znali da je KaraĊoz upravnik na svoju ruku. zvani KaraĊoz. Zbog svega toga ţalbe na KaraĊoza bile su ĉeste i raz-novrsne. omaĊijani. Ponekad je postojala nerazumljiva i onima koji već godinama rade sa KaraĊozom. ali on. lovio. kao neka vrsta veĉite lutrije i stalne neizvesnosti za apsenika. oni su postali jedno s njim i teško im je bilo zamisliti ţivot bez njega. "pas i pasji sin". on je bio njihov "krmak". kao da se bori za svoj roĊeni ţivot i razmršava svoje nerazmršljive raĉune sa porokom i prestupom i lukavstvom i neredom. okorele i ĉeste goste Proklete avlije. I on je to priznanje traţio. "stenica i krvopija". podsmeha. u kom su svi krivi i dostojni osude. nekad i fiziĉkih napadanja. (Opsovati svakom prilikom KaraĊozu ćerku. a ponekad opet neuraĉunljivo blagi i puni saţaljenja i obazrivosti. psovanja. strepe od njega. Sav taj prestoniĉki svet poroka i nereda smatrao je KaraĊoz svojim. Moţda bi bolje bilo kazati da je takav bio. ne samo okrivljenom ni svedoku nego ni samom sebi.) Svi oni. I KaraĊoz je ostajao i dalje na svom mestu. ali su isto tako znali da nije lako naći ĉoveka koji bi se tako dan i noć nosio sa celim jednim svetom lopova.Nerazumljiva je bila ta njegova beskonaĉna i ĉudna igra. I kad već mora da postoji Prokleta avlija i u njoj upravnik. skitnica i degenerika svake vrste i drţao ih u svojoj Avliji u kakvomtakvom zaptu i redu. Grde ga. srodili se na svoj naĉin sa njim. bila je uvek nova i rasla sama iz sebe. Ceo svet. Ta igra je izgleda u većini sluĉajeva izlišna i neshvatljiva i nedostojna. i izgubio dosta od nekadašnje revnosti i . prate i tumaĉe svaki KaraĊozov korak i pogled. ali u tom naĉinu postoji uvek mogućnost iznenaĊenja. jer svi oni vole kocku i izbegavaju izvesnost koja je za njih uvek teška. ĉudan i samovoljan. ali njihov. raĉunajući tu i svet iz Proklete avlije. pa i sam Karadoz. i stoga mu je bilo potrebno priznanje kao jedina donekle stalna taĉka sa koje se moţe u ovom svetu. onda je još najbolji ovaj i ovakav. Njegov naĉin rada ĉudovišan je i ponekad za pojedine starešine. mrţnje. sve je ipak ostajalo po starom. u rĊavom ali i u povoljnom smislu. Od toga im sve. postaje podnošljivije i lakše. i ne jednom. U njoj nije bilo ponavljanja ni rutine. ili bar izgleda tako. Svi su oni navikli na KaraĊoza. da upravlja Prokletom avlijom na svoj naĉin. izbegavaju ga kad mogu i koliko god mogu. toliko je bila zamršena i izvitoperena. U stalnoj strepnji i mrţnji. cedio ga iz ĉoveka sa oĉajniĉkim naporom. u stvari. toliko su njegovi postupci izgledali ponekad neĉoveĉni i suludi. tako da je zbunjivala i najiskusnije. A na kraju. Ali ti isti ljudi govore o njemu sa nepriznavanim divljenjem i prepriĉavaju njegove podvige. kao da nije verovao nikad nikome. Ceo svet je nalazio da je to najprirodnije rešenje. ogovaranja. svaku reĉ.

jer su konci istrage vodili u njihove radnje. nego neko od tvojih. donošena im je svakodnevno obilna hrana. I kad je već izgledalo da će se cela stvar na tome i svršiti. znaĉi lukav i pronicljiv. Tu su ti crnomanjasti i ugojeni ljudi udesili svoj ţivot kako bogati ljudi pod svim uslovima mogu i umeju da ga udese. Kupovali ste kradeno budzašto. Ali Karadoz ga je i dalje pritiskivao uza zid. jer inaĉe. Prvo je rekao ogromnu sumu koju porodica treba da plati drţavi. izgleda. Ne govoreći ništa. a zatim ĉitavu jednu bogatu i razgranatu jermensku trgovaĉku porodicu. Ti si Jermenin. dina mi i amana. . pogubiti glave zbog vas. stvar je krupna (carsko je u pitanju!) i ima da se reši odmah. Jednog jutra. Sad više sedi tamo na zdravoj i lepoj strani ovog brega. ako kraĊe ne prestanu a krivci ne budu pronaĊeni i drţavi šteta naknaĊena. kod svoje lepe kuće u kojoj je poţenio sinove i iz koje je poudavao kćeri. prestareli. kao pre desetak-petnaest godina. sipljivi i pregojeni Kirkor sedeo u avliji. Sa ĉudnom mešavinom divljenja i ogorĉenja. Ali doklegod se pokradeno ne nade i ne vrati u carsku aznu. Tada je uplašena vlast poapsila nekoliko neposrednih krivaca iz kovnice. a ja vredim bar za tri Jermenina. Od te brojke trgovcu se zamraĉio vid i javio ropac u grlu. Stari Jermenin. bez uvoda: . Platiće glavom.zamorio se. da iznenaĊuje i zaprepašćuje Avliju svojom maštom i dovitljivošću. pohapšenih zbog pronevere u drţavnoj kovnici metalnog novca. duhovitim i ćudljivim postupcima. Nego hajde da to uĉinimo. spašće to meso sa tebe u mukama i neće ga ostati ni onoliko koliko ga ima na deĉaku od deset godina. odjednom se pojavio upravnik i seo pored njega na klupicu na kojoj je jedva bilo mesta za jednog. i on bi pred zadivljenom i sujeverno uplašenom Avlijom izvodio neki od svojih velikih podviga. pritešnjen. Znam da ti nisi kriv. koji je u svom gnevu zapretio da će najteţim kaznama kazniti visoke ĉinovnike. Pa hajde da nas ĉetvorica traţimo izlaz iz ove zapetljane i vrlo opasne guţve. Najposle. ostareli KaraĊoz je izveo jedan od svojih podviga iz mladih godina. Kad ga je sasvim saterao u kameni ugao. Osam muških odraslih ĉlanova te porodice dovedeno je u Prokletu avliju. jer će visoki ĉinovnici.Slušaj. Oni štetu naknaditi ne mogu. nije mogao da uhvati daha ni da kaţe reĉ. koja se i posle toliko godina osećala u tonu i reĉi fra Petar je opširno priĉao kako je "stari zlikovac" na njegove oĉi izvlaĉio priznanje iz nekih Jermena. Ono nekoliko uhvaćenih kradljivaca ljudi su od ništa. Dovuĉene su ĉitave gomile nameštaja i prostirke. Samo s vremena na vreme javio bi se u njemu stari KaraĊoz. dok je glava te porodice. i solomonskim presudama. stvar je došla i do samog sultana. nevini ljudi. u jednoj udubini apsanskog zida. on je celom svojom teţinom sve više pritiskivao uza zid Kirkora koji je i inaĉe teško disao. rekao mu je tihim ali strašnim glasom. KaraĊoz mu je šapatom govorio dalje. ti si taj. Još moţete spasti glave i otkupiti se. na maloj klupici. Niko ih nije dirao ni ispitivao. Ali vi ste jataci. Iz kovnice je polagano ali stalno nestajao dragocen metal.

nastupiće sve ono dalje što biva sa okuţenim i njihovim kućama i imanjem. I stalno se bar ponekom ironiĉnom reĉi vraćao na njega. nisu ništa od svega toga mogli da vide ili ĉuju. ništa. Posle dugog išĉekivanja videli su kako upravnik odlazi u nadzornikovu kancelariju iznad kapije. i kako Kirkor posrćući i zastajkujući u bunilu tetura put soba u kojima su bili njegovi. da bi se dogovorio sa svojima. Tako stvar moţe da legne. Kako vi o svome imetku dajete uvek laţne podatke. Stari Kirkor je izmeĊu dvojice najstarijih sinova koji su ga pridrţavali otišao do nadzomika. da šišteći. sa ĉudenjem koje ni samo sebe ne shvata. gnušanja i neke vrste nehotiĉnog divljenja.Ništa. oni . kako bi postala jasna i onome koji sluša i kako bi joj se i on ĉudio. ali KaraĊoz mu nije ostavljao ni jedno ni drugo. uvek sa pomešanim osećanjem ogorĉenja. kolutajući oĉima traţi malo vremena i slobodna prostora. Naći će se ljudi. A zatim. poremećenim pojedincima ljudima u njoj. Ali priĉao je isto tako ţivo i sa pojedinostima i o ţivotu Avlije kao celine i o zanimljivim. to je u stvari samo šesnaestina. . ţalosnim.. bar za ĉetiri puta manje nego što jeste. ali i sa ţeljom i potrebom da što bolje reĉima prikaţe sliku toga ĉudovišta. a to je otprilike ĉetvrtina celokupnog pokretnog imetka. ponavljajući strašnim šapatom da sve mora biti rešeno u ovom trenutku i na ovoj klupici. Šteta je sigurno velika. ponavljajući sve sa pojedinostima koje su samo njih dvojica mogli da znaju. . Osećali su samo da se izmeĊu starog Kirkora i KaraĊoza tamo u onom udubljenju vrši teţak obraĉun. ako nije i veća od toga. sve po dvojica-trojica odjednom. Treba to samo objaviti i svi će oni. Nedeljama je Avlija priĉala o tome kako je KaraĊoz isterao tešku globu od Kirkora. smešnim. kao uvek. pred KaraĊozom bili povukli u svoje ćelije ili u najudaljenije uglove Avlije. Poslušaj me i vrati. ceo svoj Ċavolski plan. od najmladeg do najstarijeg. spolja ili iz posluge. biti zatvoreni u jermensku bolnicu za okuţene. Ĉesto je fra Petar priĉao o KaraĊozu. U njihovim kućama javila su se poslednjih dana dva sluĉajna oboljenja. I govoreći to pritiskivao je uza zid gotovo obeznanjenog Jermenina koji je pokušavao da nešto kaţe. koji će im za to vreme upadati u napuštene kuće i radnje i pokrasti i ono što se vidi i ono što je skriveno. koji se. a koje su apsenici na ĉudesan naĉin saznavali ili sami dodavali i kitili.ogorĉeni i uzaludni otpor mlaĊih ĉlanova porodice. kao da oseća da sa njim nije gotov. U toku idućih nekoliko dana pušteni su svi. A ne vratiš li . da bi promislio. koji ga je slušao sklopljenih oĉiju i ubrzana daha. KaraĊoz je tada izneo trgovcu. Sumnja se da bi mogla biti kuga. da se dogovore o naĉinu isplate. a zatim je odjednom i to utihnulo. Tu ih se bar polovina moţe stvarno zaraziti i pomreti. Mnogobrojni apsenici. Otud se jedno vreme mogla ĉuti prepirka i graja .

Kod ljudi koji nam postanu bliski mi sve te pojedinosti prvog dodira sa njima obiĉno zaboravljamo. pa i sam razgovara sa ponekim od njih. A svakako su traţili od njega da ne puši u mraku jer to privlaĉi neţeljene goste. (Dok ovi carigradski sitni i krupni apsenici smatraju Prokletu avliju kao deo svog ţivota. Ponajviše su sedeli ili leţali. Jeli su malo. takoĊe . Fra-Petra su primili bez mnogo reĉi. koliko se moglo razabrati. traţeći malo mesta. toliko priĉao mladiću pored sebe. i pili samo vodu.. pored stvari. Ali o svojoj krivici nisu govorili. Pa ipak. Misleći o njemu. Oĉigledno imućni ljudi. iza velikog provaljenog odţaka. mnogo puta. posle nekoliko dana dobili su gosta koji se odmah pretvorio u suseda. Ni s kim nisu razgovarali i ĉudili se i tiho negodovali što fra Petar prisustvuje u dvorištu apseniĉkim šalama i priĉanjima.su mu bili bliţi i bolje poznati nego razbojnici. fra Petar je izabrao jedan zabaĉen kut prostrane ćelije. Ništa. ni kako je došao. ni šta je pri tom rekao. Da bi se koliko-toliko zaštitio od tuĉa. ako im uspe da se vrate. ali su pogaĊali da je "prolazni" kao i oni i da mu je teško kao i njima u ovoj ruţnoj i opasnoj guţvi. nemi i bez pokreta. a dok su daleko od svoga i svojih. Takvi su svi "prolazni". dotle ova dvojica stvamo i ne ţive. zakrećući se i pri tom u stranu. nego samo tu borave i traju. u svakom zlu. Našao se još neko koga je privukao taj ugao urednih. u poslednjim danima svoga ţivota. dok bi drugi ostajao na asuri. obuveni i potpuno odeveni. sve to kao da nije bilo najvaţnije ni zauzimalo najviše mesta u fra Petrovim sećanjima na Prokletu avliju o kojoj je. ubojice i mraĉni zlikovci kojih se klonio koliko je mogao. fra Petar nije mogao nikako da se taĉno seti ni sata kad je došao. pa i to kriomice.prolazni" i predodreĊeni za progonstvo. Ţiveće. mimih i povuĉenih ljudi "prolaznika".) Iz ćelije je izlazio uvek samo jedan od njih dvojice. Naroĉito su noći bile nepodnošljive. Pa ipak. Pogled nisu dizali bez potrebe. i tako se i ponašaju. i to samo retko i na koji trenutak. Sad ĉekaju rešenje. Sve je u njima i na njima bilo od uzdrţanosti i opreza. docnije. I ne treba im. Bili su briţni i uplašeni ali na njihovim licima nije se ni to videlo. nema ţivota. ali dobro. Više kao neka vrsta talaca. oni su. svaĊa i ruţnih noćnih prizora. prvi dani u Prokletoj avliji bili su najgori i najteţi. kako ih poziv na polazak ne bi zatekao nespremne. . i tu se sklonio sa ono malo stvari što je poneo sa sobom. bili ţrtve neke pobune koja je nastala u njihovom kraju zbog preteranih poreza i nameta i neĉoveĉnog njihovog naĉina uterivanja. Tu su već bila dva graĊanina iz Bugarske. Svakako su bili zadovoljni da to mesto zauzme ovaj mirni graĊanski odeven ĉovek iz Bosne o kom nisu ništa drugo znali ni pitali. a ţivot im je ostao tamo u Bugarskoj. izgleda nam kao da smo ih vazda znali i . Uvek opasani. II Kao uvek.

Jako i toplo osećanje radosti prostrujalo mu je celim telom. naslonjen na svoj kovĉeţić. fra Petar je pri bledoj svetlosti zore. u ţelji da ga veţu za svoje oĉi i da mu tako ne dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje crte njihova lica ili delove tela ili odeću na njima.kao da su oduvek sa nama bili. smeĊim oĉima mirna pogleda. Po svom poreklu i vaspitanju. koja je tamo napolju morala biti raskošna. ispitivaĉki ali mirno gledao u fratrovo otvoreno. gotovo bez pokreta. Pogled je išao dalje. nešto svetlije brkove. raĊene koţe. i da je ostao u Bosni i da nije zlim sluĉajem zapao u ovu Avliju. sjajno i već na pogled toplo i meko kao tanko. Brzi. doĊe odjednom sve to poznato. Ima takvih ljudi koji se neĉeg plaše ili stide. Ne te. ljudskog i pravog sveta koji je ostao daleko iza ovih zidova. ali ovo nije mogao da ne primeti. Nikad nije video predmete obiĉne. Razgovor je poĉeo sam od sebe. Tek tada je pošao dalje pogledom i video da je ta knjiga na krilu ĉoveka koji samo napola leţi a napola sedi. ali na neki drugi naĉin. Lice mladića. Isticali su se veliki. gledale modre oĉi. meko. Prvo što je ugledao bila je nevelika. pahuljastu bradu od desetak dana i oborene. ali takve oĉi on je već gledao. krupnim. U prvom sutonu nad njim je nagnuta silueta visokog. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrţe tuĊi pogled. Lice tog ĉoveka bilo je novo iznenaĊenje. u skuĉenim granicama svojih posve skromnih potreba. skupoceno krzno. niti im je pridavao neku vaţnost. u ţutu koţu povezana knjiga. koji je u svom veku video mnogo bolesnika svake vrste. belo i bledo onim sobnim bledilom. okrenuo pogled na desnu stranu. on ne bi znao ni mogao verovati da zaista postoje. pognutog. Pored njega putniĉka torba od svetle. drukĉije od svega što se ovde moglo oĉekivati. Strelovit ali nedvosmislen izraz negodovanja. Uzdrţljiv jeste. obraslo u riĊu. kosi pogledi koje su dvojica Bugara izmenjali prvo izmeĊu sebe a zatim obojica sa fra-Petrom. retke neodreĊene reĉi koje se traţe i u dodiru ispituju. gde je sinoć zanoćio Turĉin pridošlica. opreza i odbojne solidamosti: Turĉin! Pridošlica se smestio bez nameštanja. A to su i najbolji razgovori. svakodnevne upotrebe tako vešto izraĊene i od tako fine materije. To je onaj sinoćnji. široko lice sa gustim. fra Petar nikad nije mnogo mislio o vrednosti i obliku stvari oko sebe. Probudivši se u svitanje. Najpre nešto kao pozdrav. malo podbulo. nešto ţele da sakriju. Trepnuo je oĉima. . lepo ali nesigurno kao snoviĊenje. nešto od izgubljenog. cmim brkovima i jako razmaknutim. Mladić je netremice. To je bilo dovoljno fra-Petru da uvidi da Turĉin nije ohol ni odbojan kao što bi mogao da bude. pod njim mrko ćebe. dah mu se nije ĉuo. bolesniĉki i poput uboja tamni koluti iz kojih su. ali knjiga je stajala na mestu i bila zaista . fra Petar bi po neĉem osetio da i "novi" pored njega ne spava. sjajne od vlage i vatre. Od svega toga u sećanju iskrsne ponekad samo neka nepovezana slika. na izgled mladog ĉoveka sa ćebetom preko jedne i sa koţnom torbom u drugoj ruci. Fra-Petru. A kad god bi se te noći probudio (nema toga ko se ovde ĉesto i mnogo ne budi).knjiga.

Sa sumrakom razgovor je bivao .odgovarao je mladić. Sve se kretalo u zatvorenim krugovima i na površini ţivota. bili obojici zatvorenika prijatni i dragi kao neoĉekivani darovi neĉeg što ovde najviše nedostaje. prećutavši zvanje. Pa i takvi kakvi su. poĉinju sporo i sa oklevanjem. da bi se izveo taj zakljuĉak. Razgovarali su o raznim gradovima i krajevima sveta. gase lako i brzo u nepoverljivom ćutanju u kom svaki od sabesednika ispituje i ono što je rekao i ono što je ĉuo. Pogled mu je stalno beţao u daljinu. Tek posle podne su nastavili razgovor. ţvaćući dugo i rasejano sve isti zalogaj.Tako su se to dopodne nekoliko puta sretali i razdvajali. razgovor je zapeo. Zastajao je ĉesto na sredini reĉenice. Veĉerao je fra Petar. mladi Turĉin i fra Petar su veĉerali zajedno. A ipak. Sutradan su nastavili sa razgovorima koji su bili duţi. ali ne valja ti što ne jedeš. jer mladić nije jeo ništa. ţivlji i prirodniji. I uveravao ga je da ĉovek u nevolji treba više da jede i da bude snaţniji i vedriji nego kad je u dobru. . zbog toga su ih stalno obnavljali i posle svakog prekida nastavljali. a zatim se. Neposredan i otvoren. Takvi su tamniĉki razgovori. Nije trebalo poznavati ljude ni toliko koliko ih je on poznavao. ali je u sebi odmah pomislio: ja ovo razgovaram sa bolesnim ĉovekom. Dvojica trgovaca gledala su ih sa skrivenim ĉuĊenjem i još bolje skrivenom sumnjom. ali to "da. da" potvrdivalo je više fra-Petru misao o njemu nego fra-Petrove izgovorene reĉi. Mladić se zvao Ćamil. Bio je srećan što je našao ovog sabesednika. ali ni posle toga nije jeo više nego dotad. I svaki put bi izgovorili po nekoliko beznaĉajnih reĉi.Da. Izmenili su po koju reĉ i na tom jeziku. Sam nije nijednu. da . ti razgovori su. zatim o knjigama. A kad je stalo da se mraĉi. nemoj zameriti. fra Petar mu je govorio: . Inaĉe o sebi i o onom što ih je ovamo dovelo niko nije rekao ni reĉi. Kazali su i svoja imena. Vreme je prolazilo lepše i brţe se primaklo veĉe. Više kao u šali.govorio je mladi Turĉin sa nekom pomalo zapadnjaĉkom uĉtivošću. bez razmišljanja. ni najobiĉniju misao do kraja dorekao. to ih je nekako ograĊivalo od ovog sveta oko njih i pribliţavalo meĊu sobom.Ćamil efendijo. ne nalazeći nove hrane. Oko ruĉka su izgubili jedan drugog iz vida. . da . Fra Petar je razgovarao ţivlje. Svojim tamnim i dubokim glasom i laganim klimanjem glave on je samo potvrĊivao ono što je fra Petar govorio.Da. A potvrĊivao je sve. Utvrdili su da obojica ĉitaju italijanski. ali kako nisu ĉitali iste knjige. Naroĉito je uzdrţljiv bio mladi Turĉin. Fra Petar je rekao svoje. izgleda.

da.sporiji i oskudniji. Pre polaska okrenuo se svome sabesedniku kao da će mu kazati nešto sveĉano i prvi put jasno. Govorio je samo fra Petar. Nikom se nije napuštao dan ni odlazilo u sparne sobe. ĉetvrtast sud. za njega odreĊenu prostoriju. U tom trenutku do ćelije pred kojom su još sedeli fratar i mladić dotrĉao je straţar viĉući mladićevo ime. Tako je na svim ovakvim mestima ta sitna slušĉad brza kad iza nje stoji oštro naredenje viših. a oni su. Straţari su ugonili apsenike u ćelije. ali se samo osmehnuo i zanjihao glavom kao da pozdravlja iz daljine. Mladić se sve više uvlaĉio u sebe i samo spuštanjem i dizanjem teških oĉnih kapaka potvrĊivao sve. brza i na zlo i na dobro. Pomagali su mu da sakupi stvari. I ono rasejano . Mladić je bez mnogo ĉudenja i bez pitanja primio tu neoĉekivanu paţnju kao nareĊenje. Videlo se da ide negde na bolje. stari poznanici. da" poĉelo je da izostaje. Sa paţnjom koja je ovde retka obojica su pozvali mladića da odmah preĊe u drugu. Po crvenkastoj svetlosti na nebu i na retkim vršcima kiparisa iza visokog zida videlo se da sunce naglo zalazi tamo negde na drugoj strani nevidljivog grada. već prema tome kakve je prirode nareĊenje. Bilo je i vike i udaraca. ne uĉestvujući pravo ni u ĉem. U ovom sluĉaju moralo je biti dobro. viĉući isto. i sve se više punilo senkom prvog sutona. beţali ispred njih i sklanjali se u udaljene krajeve dvorišta.. I bez reĉi oni su se oprostili kao dobri. samo sa pojaĉanom revnošću. kao neposlušno i raštrkano stado. . Za njim je na nekoliko koraka trĉao drugi. Jedno vreme i celo dvorište bilo je puno rumenog odsjaja. ali se brzo praznilo kao nagnut.

Kao i jeste Turĉin. Na mahove. ĉinilo mu . i nije. kad bi se zaneo u polusan.Poverite cenu za svaki slucaj na http://www.com Te noći fra Petar je dugo mislio o neobiĉnom Turĉinu. ali nesrećan ĉovek je sigurno.faceyubook.

a pitao se svašta. I bilo mu je ţao što je tako. finim stvarima.Em ĉoveka opljaĉkaju. Tek što se razdanilo. kad je morao da se rastaje sa dobrim drugovima i da ostane sa ravnodušnim tuĊim svetom sa kojim se po duţnosti ţivi i radi. podsticao njegovu govorljivost. . Bio je Jevrejin iz Smirne. i prisiljen je da potraţi mirnije mesto. krupne oĉi sa ţutom zakrvavljenom beonjaĉom. ali ţivo osećanje duboke ţalosti iz mladalaĉkih godina. meĊu boljim ljudima. I nabrajao je šta se sve pita. dok su izlazili iz ćelije u dvorište. beli. ali njegova potreba za govorom bila je veća i jaĉa od njegove nevolje i velikog straha. tanak ĉovek. on je fraPetru. i na belom danu ostala je prosta istina: suseda zaista nije bilo. dok je trajao. sa svojom knjigom i svojim neobiĉnim. i briţan i uplašen. (A u sebi je mislio: ja sam pomalo na mog amidţu. govorio ţivim polušapatom o sebi i svojim stradanjima. to prazno mesto je popunjeno. budan ali miran. Tuţan je izgledao ceo. Dvojica trgovaca još su se više povukli u se i zbili jedan uz drugog. Levo od njega bila su dva trgovca. i nastavio da govori. I videlo se da govori više zbog sebe.se da je tu pored njega. koji je kod njega. potonuli su u tom snu i sused zdesna i misao na njega. kaţe. ali ovaj je govorio o svemu. mislio je fra Petar u sebi. slušajući već samo na jedno uho zamorno i grozniĉavo priĉanje ovog ĉudnog ĉoveka. Pri tom se obzirao oko sebe bojaţljivo. Tuţno je izgledalo njegovo crno lice. Ali fra Petar je i slušao i gledao ovog neobiĉnog ĉoveka i celim svojim drţanjem. kad on pomenu Ćamil efendijino ime. Ne bi hteo nikom da smeta. "Ova njegova govorljivost i dovela ga je ovamo". Opširni i ceremoniozni uvodi nisu ovde u obiĉaju. molim vas. što ne moţe drukĉije. Kao da nastavlja neki sinoćni razgovor. em ga optuţe i zatvore! I. Ali ĉim bi se u toku noći probudio. ali nije prestajao da govori. uvek bio dubok i tvrd. A kad je svanulo. da ga nema. Prazno mesto desno od sebe osećao je kao nelagodnost i naroĉitu muku u ovom ţivotu punom sitnih i krupnih muka i nelagodnosti. U isto vreme osećao je jasno da je otišao. A kad je uspeo da zaspi pravim snom. . neobrijan i sav zapušten. to noćno talasanje snova i privida prestalo je. bez svesti o sebi i svetu oko sebe. Zauzeo ga je mršav. Velik nos.. kao da je meĊu starim sigurnim poznanicima. kovrdţave kose. ćutljivi i uvek na polazak spremni ljudi. ali ne moţe da izdrţi neprijatnost onih meĊu kojima je dosad leţao. i u šali uvek govorio: "Ja bih bez hljeba još nekako i mogao. kako se ĉinilo. javljalo se u njemu neko nejasno i davnašnje.. Izvinjavao se govoreći brzo i mnogo. nego zbog onog što govori i onih kojima govori. Spustio je svoj zembilj od pletenog rogoza i nešto tanka i stara odela. crne. odmah. otkud mi spadamo ovamo sa ovim ološem? Ja se pitam. koji je svakog mogao da sasluša i podnese. pokojnog fra-Rafu.") Ĉovek je priĉao. bez snova. ne mogu. ali bez razgovora.

šareno.. moglo saznati.. U svojoj strasti da sve kaţe i objasni. Iz viĊenja. tamo kraj kapije. gde spavaju ĉuvari i ĉinovnici i gde ugledniji zatvorenici imaju odvojene ćelije i naroĉitu hranu. Još u toku prvog dana fra Petar je saznao mnogo o mladom Turĉinu i njegovoj porodici. Kraja nije bilo. Ćamil efendiju? . nešto ispušteno. pa i turskim porodicama iz Smirne. kao da ga to i samog muĉi i kao da uviĊa da nije lepo što o svima. I jeste.. I nije samo opisivao ljude o kojima priĉa nego je ulazio u njihove pomisli i ţelje. strašno. A imao je ĉudan dar da sa posve malom promenom u glasu oponaša govor lica o kome je reĉ. molim vas. Jer ovaj ĉovek. a posve neznatnim pokretima tela ili samo liĉnih mišića mogao je da prikaţe u potpunosti hod i drţanje jednog ĉoveka ili kretanje ţivotinja ili ĉak i izgled mrtvih predmeta.. poĉinjalo je drugo priĉanje. svašta i svuda govori. ali njega. ĉas prosjak. Jedan od onih što celog ţivota vode neki svoj bezizgledan i unapred izgubljen spor sa ljudima i društvom iz kog su. bila je jaĉa od svega. on je išao mnogo dalje od onog što obiĉan. eto. a meni je to. Prizore koji su se odigrali izmeĊu dvoje ljudi. ovog. tako se zvao ĉovek iz Smirne. Sve ispreturano i izlomljeno. da sve greške i sva zlodela ljudska otkrije i da zle izobliĉi a dobrima oda priznanje. naroĉito o ţivotima onih koji su po društvenom poloţaju viši ili po svojoj sudbini izuzetni.Ja? kako da ne! Vas ne poznajem. a koje je on otkrivao.Vi poznajete toga . (Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore. a nešto opet po tri puta ponovljeno. pa i onom što ga je dovelo u ovu neobiĉnu kuću. vrlo dobro. sve onako kako se od ovog Haima.. On je govorio iz njih.. i da bude ĉas valija. Ali njemu su sada dali sobu u takozvanom belom ĉardaku. Vas ne. A svako takvo priĉanje završavao je ĉudnim povicima. njega da. ali njegova potreba da priĉa o tuĊim ţivotima. bez svedoka. ţivo. ne uvek jasno. zdrav ĉovek moţe da vidi i sazna. tuţno se mršteći.E? A!". i to ĉesto i u one kojih ni sami nisu bili svesni. oprostite. Zastao bi za nekoliko trenutaka.. Zna ga cela Smirna. Fra Petar se prenu. grĉkim. ali sa mnoţinom svakojakih pojedinosti. zamislio se. Naravno. gotovo kliktanjem: .Eto kakvih sve ima! A šta je moj ubogi ţivot i moj sluĉaj prema njima i njihovim zapletenim sudbinama!" A tu gde se završavalo jedno. . ĉas grĉka lepotica. Na taj naĉin Haim je ţustro i mnogo priĉao o velikim i bogatim jevrejskim. što je trebalo da znaĉi otprilike: . koji je morao da govori. kraj pristojnih ljudi. ali vidim da ste ĉovek od reda i ĉasti..Juĉe sam video da se bio sklonio kraj vas. Ne poznajem vas... nije nikada mogao samo o jednom predmetu govoriti. zadrţavajući se uvek na krupnim dogadajima i teškim stvarima.. Zar je onakav ĉovek za ovog . Sve se u Smirni zna. našli smo se. on je znao da ispriĉa do neverovatnih pojedinosti i sitnica. ĉak i da sa prezirom govorimo o tim . naroĉito o stvarima koje ih se ne tiĉu neposredno.

koji nije smeo da povredi. A kad je. takvo drţanje i takve plave oĉi. Kapetan broda imao je veliku muku s njom.) Tako je mislio u sebi fra Petar. pa prema tome i o sebi. More je bilo nemirno. do Smirne je bilo daleko. izgovarajući ga kao što se izgovara ime neke opšte poznate dinastije. Kad je devojĉici bilo osam godina. A što su njihova kazivanja nesavršena. obojena liĉnim strastima i potrebama. delimiĉno ili u celosti. jer duša pokojnika vuĉe brod na dno kao olovo. a drugi je.ljudima kao o brbljivcima i dosadnim priĉalicama. ona je iznela kovĉeg i sahranila ga na groblju. grad lepih Grkinja. Zbog toga je putovala ĉak u Atinu. majka se tome oduprla. kom nije imao srca da se odupre. A to su odluĉno zahtevali i mornari koji su po nekom drevnom mornarskom verovanju smatrali da leš na brodu donosi nesreću. kao ĉovek koga mnogi gone i koji u sve sumnja. Tako. pored sve svoje ţivahnosti i vatrene potrebe za govorom. da spasava bar tamošnje nasleĊe. kako bi znala bar za grob svoga deteta. Po propisima trebalo je da se leš devojĉice baci u more. A pri tom ne mislimo da ta judska. vrlo malo. Našavši se u teškom poloţaju izmeĊu majĉinog bola. Kad se vraćala brodom u Smirnu umrla joj je napreĉac ćerka. Jer. nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili ĉitaju. o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo. Smirna. kapetan je sa prvim oficirom broda smislio jednu varku. toliko ljudska i tako ĉesta mana ima i svoje dobre strane. zato imamo razum i iskustvo i moţemo da ih prosuĊujemo i uporeĊujemo jedne s drugima. III Ćamil je ĉovek "mešane krvi". Teško i dugo je ţalila svoje dete i svakodnevno obilazila njegov grob. Kad su stigli u Smirnu. kao da je popustio njenim molbama. kapeta n predao majci. da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i ĉuli. od oca Turĉina i majke Grkinje. Udali su je u sedamnaestoj godini za Grka. Uporno je zahtevala da joj se leš ostavi i da ga sahrani kad stigne u Smirnu. Njegovi roĊaci su naskoĉili da prevare mladu udovicu i da zakinu što više od imetka. U jedan je poloţen leš devojĉice i mornari su ga potajno spustili u more. Dao je da se naprave dva jednaka mrtvaĉka sanduka. ili ĉak netaĉna. šta bismo mi znali o tuĊim dušama i mislima.) Imali su svega jedno dete. onako mlada i lepa. Majka mu je bila ĉuvena grĉka lepotica. bogat Grk je naprasno umro. ţensko. brod plovio sporo. slušajući opširno i zaobilazno priĉanje Haimovo "o Ćamil efendiji i njegovoj sudbini". priĉao je Haim. teškog bogataša. Jer. (Haim pomenu neko dugaĉko grĉko prezime. Izbezumljena od bola. nije videla takav stas. poĉela bar donekle da zaboravlja svoj . i što su s tim u vezi doţiveli ili mislili? Malo. da ih primamo i odbacujemo. on je povremeno sniţavao glas do nerazgovetnosti i bacao ispitivaĉke poglede oko sebe. i strogog propisa. ispunjen odgovarajućim teretom i tvrdo zakucan i zaliven. koje je još više usporavao Haimov ĉudni oprez. o drugim ljudima. Ţena se branila. s vremenom.

a zimi u svojoj velikoj kući u gradu. NuĊeno mu je da se spremi za drţavnu sluţbu. samo u muškom vidu) i pametan i dobro razvijen. osećala se prokletom i nedostojnom. Veliki ugled Tahir pašin bio mu je zaštita. Tek posle nekoliko godina udala se. ogorĉena na svoje roĊake. ali on je odbijao. sad po . ugledao devojku Grkinju. nabavljao mu knjige i uĉitelje. ali ona je sve redom odbijala. ne samo srećan nego i plodan.Devojka je blla kći malog grĉkog trgovca. pa i na sve sunarodnike. Lepu i nesrećnu udovicu prosili su mnogi Grci. Od svoje ţene nije traţio da promeni veru. bogat. Devojka. leti na imanju kraj Smirne. pa sin. Mladić je bio rešen da je uzme isto onako kao što je nekad Tahir paša uzeo njegovu majku. Tu tajnu je jednom prilikom poverila svojoj najboljoj drugarici. A potpuno ozdravila nije nikad. ugledan i školovan ĉovek. ali ćerka je bila slabunjava. Ĉak je i španski jezik uĉio kod jednog starog sefarda. mladić je ostao sam. a u petoj godini umrla je od nepoznate bolesti. Za prve dve godine rodilo im se dvoje dece. taj Tahir-paša je ţiveo povuĉeno. samo se nije pokazivala na ulici otkrivena lica. U smrti i ove druge kćeri traţila je i nalazila prst nekih viših sila. koji je u mlaĊim godinama zauzimao visoke poloţaje u drţavnoj sluţbi. Trebalo je nekoliko godina da ţena prezdravi od svoje nove ţalosti. Za razliku od svojih vršnjaka. Ţena prvog oficira sa broda na kom je dete umrlo. To je bilo pravo ludilo. Ali roditelji su bili odluĉno protiv toga da daju kćer za Turĉina. pored svih kletvi grĉkih ţena i popova. na opšte iznenaĊenje. jer je htela da skoĉi u more za ćerkom. Mnogo stariji od nje. saopštila to drugima. kroz ogradu jedne male i bujne bašte. jedne zime. nije postavljao nikakve uslove. Na nerazumljiv i nerazumljivo svirep naĉin stvar je došla do majke. Sin je bio snaţan i rastao dobro. Svima je izgledalo da im to Tahir paša i mrtav. Deĉak. sa znatnim imetkom. ta drugarica je. on se nikad nije otimao za ţene i ţensko društvo. Ali vrlo rano stao je da zanemaruje igre svojih vršnjaka. koji se zvao Ćamil. desilo se nešto neoĉekivano i strašno. Ali tog leta desilo se da je u prolazu. Posle neke ţenske svaĊe. koja se ni od one prve ţalosti nije nikad potpuno oporavila. prvi plivaĉ medu drugovima i pobednik na svima rvanjima. Munjevita ljubav izmenila ga je potpuno. Nudio je sve. omogućavao putovanja. a otac ga je u tom podrţavao. za jednog Turĉina. posle dvodnevnog bolovanja. Ipak je ta udaja izazvala veliku uzbunu meĊu Grcima. koja ga je dva-tri puta videla. zanemarila je potpuno i muţa i sina. i to takvog koji je roĊen od majke Grkinje. Sušila se i topila naglo. A brak mlade Grkinje sa šezdesetogodišnjakom pašom bio je. htela je svakako da pode za njega. našla je i naĉina da mu to poruĉi. rabina u Smirni.gubitak. umro i stari Tahir paša. Majka. u svojoj gluposti i ţelji za osvetom. bio je lep (majĉina lepota. kopala noktima zemlju sa groba. . bez iskustva i bliţe rodbine. pala je sada u tešku i neizleĉivu melanholiju. Nesrećna ţena je tek sada izludela od ţalosti. prvo ćerka. saznala je od muţa tajnu o dobronamernoj prevari koju su izvršili na brodu sa telom umrle devojĉice. A druge godine smrt je došla kao izbavljenje. A kad je. Morali su silom da je odvode i da je zatvaraju. Trĉala je na groblje. Sva grĉka opština podrţavala ih je u tome. Sve se više predavao knjizi i nauci.

I to je sve. Postao je ĉovek koji ţivi sa knjigama. posmatraju se. Haima. odjednom dobio nastup neke veliĉine. Govorilo se da je. u more poslati. bez obzira na to ko su i šta su po veri i poreklu. A lanjske godine stali su po Smirni da kruţe ĉudni glasovi. naravno misliti da se to odnosi na celu mnogoljudnu varoš. ako se uvek i ne druţe i ne viĊaju izmeĊu sebe. u ludilu. Posle toga Ćamil je proveo dve godine na nekim studijama u Carigradu. prate iz naraštaja u naraštaj. izgleda ti da nema kraja. a ono ostalo radi i tegli. Tada je tek pravo i potpuno mogao da vidi ono što ranije. Šta je Smirna? Kad pogledaš odozgo sa one zaravni ispod Kadife Kale. ali on se već ranije povukao sa primljenim udarcem. Od Grka ga je delilo sve a sa Turcima vezivalo malo šta. neodreĊeni i nejasni šapat da su Tahirpašinom sinu knjige udarile u glavu i da sa njim nije dobro i nije sve u redu. koja mi je jedinica. zamišljajući da je u njemu duh nekog nesrećnog princa. "preuĉio" i. znaju jedni o drugima sve. otima još jednu Grkinju. išao u Egipat i na ostrvo Rod. Ali je odmah nastavio. prouĉavajući istoriju turske carevine. zanesen i mlad. . ponašao se kao ĉovek koji je. svega hiljadu-dve duša. Kad kaţem." I sve tako. uostalom. mere. jer to odluĉuje o svemu i to nešto znaĉi.E? A! . a ćerka sporedna. i ono malo više vlasti oko valije i komandanta pristaništa. Kao da su oni i ta njegova vera glavna stvar. i takve ugledne i neporoĉne ljude kao što je ovaj Ćamil efendija. krijući mesto i dan odlaska. i uopšte ljude jedne od drugih. Izbegavao je one kojima je po imenu i društvenom poloţaju pripadao. Vratio se u Smirnu izmenjen i mnogo stariji na izgled. to je stotinak porodica. ne treba. to junaštvo mnogo stajalo. Šireći ruke kao da ga razapinju. on je vikao pred svojim sunarodnicima: "Mali sam ĉovek i po ugledu i po imetku. nastavljao je Haim. A onih stotinak porodica. Neobiĉna sud-bina njegove porodice i njegov neobiĉan naĉin ţivota privlaĉili su . i koji su poĉeli da ga smatraju otuĊenim. Trgovĉića iz strme ulice nije. Bojali su se da je Ćamil ne otme. nije ni slutio: šta sve moţe da deli ĉoveka od ţene koju voli. a druţio se jedino sa ljudima od nauke. Devojku su silom udali za Grka izvan Smirne. eto. inaĉe ćiftica sitan rastom i duhom. bez svadbe. junaštva i ţelje za muĉeništvom. Sa dvadeset i ĉetiri godine to je bio mlad i bogat osobenjak koji nije znao gde šta ima ni kako se tim što ima raspolaţe i upravlja. odrţava ţivot sebi i svojima. pedesetak turskih i toliko grĉkih.drugi put.Prekinuo je Haim svoje kazivanje za trenutak. da su glasovi stali da kruţe po Smimi. Putovao je po maloazijskoj obali. nego je dati za nevernika. I tu se našao usamljen.I po ocu i po majci Ćamil je pripadao toj manjini. ne propuštajući da istakne kakva je ta varoš Smirna koja nije samo njega. Ali ako pravo uzmeš. ali nisam mali po veri svojoj i po strahu boţjem. gluvo. . Nije mu se ni pruţila prilika da postane muĉenik. Vršnjaci sa kojima je još pre nekoliko godina provodio vreme u igri i zabavi bili su već tuĊi i daleki kao da su ljudi drugog naraštaja. I jeste prostrana. Otac devojĉin. Mnogo kuća i mnogo naroda. stao da veruje da je i sam neki nesuĊeni sultan. I volim ţivot svoj izgubiti i kćer. oklevetala i doterala u ovaj zatvor nego.

Jedan od njegovih drugova rekao je da Ćamil prouĉava do u sitnice vreme Bajazita II. . na Rod i da se sprema sada ĉak u Italiju i Francusku. i u tome preteruje. to nikad ne ostaje tu. i kako. i ko ga je izrekao. Tamo je negde i umro. pobegao na Rod i predao se hrišćanskim vitezovima. gospodske i bogataške mladeţi. njegovu nesrećnu ljubav i njegov neobiĉni naĉin ţivota. u društvu u kom je pomenuto. . Na jednoj terasi gde je desetak otmenih mladića pilo i pušilo sa isto toliko slobodnih devojaka iz pristaništa. a pogotovu kakvi sporovi ili borbe u carskom domu. koji za poslednjih nekoliko godina nije uzimao uĉešće u ţivotu svojih vršnjaka. Posle toga su ga tadašnji hrišćanski vladari drţali godinama u zatoĉenju. naroĉito ţivot Dţem-sultana. Uvek se naĊe ptica koja odleti i dojavi caru ili carskim ljudima da je izreĉeno njegovo ime. Tako se drţi i ponaša prema svemu i prima sve oko sebe. posle svoje nesrećne ljubavi prema lepoj Grkinji. Tad se u razgovor umešao jedan vetrenjast mladić. neki sa ĉuĊenjem. i da je zbog toga putovao u Egipat. govorilo se dosta. sa podsmehom i ţaljenjem. drugima. i ne nazivaju drugaĉije do Dţem-sultan. O Ćamilu. i upravo zbog te odsutnosti. iskorišćavajući ga stalno protiv osmanlijske carevine i zakonitog sultana Bajazita. Govorilo se o njegovim istorijskim studijama.Ćamil se. pa ma i iz davne prošlosti. Devojke su pitale ko je taj Dţem-sultan. A u Smirni se priĉa i prepriĉava i ogovara. Kad se tako pomene sultanovo ime. a sultan Bajazit preneo je telo nesrećnog brata odmetnika i sahranio ga u Brusi. neko je pomenuo Ćamila. gde je naišla na sasvim drugi prijem i dobila posve novo znaĉenje.oduvek paţnju i izazivali radoznalost. jedan od onih što zbog bujne mašte i nepromišljenog govora ĉesto škode i sebi i. neki sa podsmehom. u njegovoj odsutnosti. I već ga bivši drugovi. On je potajni Dţem. koji je podlegao u borbi oko prestola. isto tako nesrećno zaljubio u istoriju koju prouĉava. kao svuda u svetu i još malo više od toga. još ĉešće. u razgovorima. gde i danas stoji njegovo turbe. a taj mladić im je objasnio da je to Bajazitov brat i protivnik. Tako se desilo da je nevina i skrovita Ćamilova strast kroz usta jednog ćalova i uho jednog dostavljaĉa došla i do praga izmirskog valije.

a što mladiću nije bilo n i na kraj pameti. zajedno sa knjigama i hartijama. a kako u vilajetu nema nijednog "sluĉaja". liĉno je otišao do valije. iako o njoj niko nikad ne govori. Valija je bio uveren da nije pogrešio i da je udario po pravom mestu. izvršile premetaĉinu. i još na raznim jezicima. Da je bez poroka. (Ali sva ta strogost i revnost u "politiĉkim i drţavnim stvarima" nije ga spreĉavala da prima obilno mito od trgovaca i brodovlasnika. Stvar opšte poznata. Kad je valija ugledao gomilu knjiga. Ali mrţnja i gnev nisu ni traţili objašnjenja. naroĉito strane knjige i u ovolikom broju. Ta sliĉnost ga je uznemirila. Zbog toga je izmirski kadija i rekao za njega da je ĉovek kratke pameti i dugih prstiju. Na vest o hapšenju Tahirpašinog sina uzbunili su se mnogi ugledni ljudi. valija se. to onda samo na Ćamilov "sluĉaj". A kad je upravo tih dana. koji je i u snu strepeo da mu ne promakne neka politiĉka nepravilnost. naroĉito oni iz uleme. kao i svaki rĊav ĉinovnik. tupoglav i bolesno nepoverljiv ĉovek. Jedne noći zaptije su opkolile Ćamilovu kuću. Sam sebi nije umeo da objasni zašto knjige. Odneli su mu sve knjige i rukopise.) Prvo što je valija pomislio slušajući dostavu o Ćamilu. Izneo mu je ceo Camilov sluĉaj. Izgledalo mu je jasno da ta opomena moţe samo na njegov vilajet da se odnosi. izazivaju u njemu takvu mrţnju i toliki gne v.Valija izmirskog vilajeta bio je tada neki tvrd i revnostan ĉinovnik. u Carigrad. to je ĉinjenica da i sadašnji sultan ima brata kog je proglasio maloumnim i kog drţi u zatoĉeništvu. osetio liĉno pogoĊenim. da svojim naĉinom ţivota moţe posluţiti kao primer dobrog mladića i pravog . stariji ĉovek i prijatelj Tahirpašin. nego su se uzajamno podsticali i uzajamno rasli. zavera ili tako nešto. upućeno iz Carigrada svima valijama oštro cirkularno pismo kojim se vlasti u celoj zemlji opominju i pozivaju da pripaze bolje na mnogobrojne smutljivce i agitatore koji nepozvani pretresaju drţavne poslove i usuĊuju se ĉak da i sultanovo ime blate. povodom nekih sumnji i nemira u evropskom delu Turske. on se toliko zaprepastio i tako naljutio da je rešio da na svoju odgovornost uapsi sopstvenika i pošalje ga. i mnoţinu rukopisa i beleţaka. uĉen. a njega zatoĉile u njegovoj roĊenoj kući. Sam kadija.

pa će se oprati. nego da sluša ono što ovaj sadašnji zapoveda. carske mi sluţbe. Ako je prav. nauka. Ja zanoktice jedne ovde ne trpim. a propis tako ne nareĊuje. . Nek svak misli za sebe. ako je u tom moţda preterao. .E. . red i zakon. srubiću je. a kad reĉ poĊe jednom. Što ja da strepim zbog njega? U mom vilajetu svak treba da pazi šta radi i govori. A bolje bi.Ali sve se to razbijalo o glupost i nepoverenje toga ĉinovnika. da lupam glavu o tom.Da. iznesu ĉesto na ĉoveka i što nije! . nema šta da se boji.Ne.opet pokušava kadija da brani mladića. . Ja niti ĉitam knjige nit' hoću da mislim za drugog. ne valjaju mu knjige.upao je ogorĉeno kadija koji je iz iskustva znao kako štetni. nek on i odgovara za njih.Pa to bi moglo ovde da se raspravi i rašĉisti. znaĉi.Ama. efendijo. ne znam. da na to treba gledati pre kao na bolest nego kao na neko rĊavo i zlonamerno delo. nego ide dalje i usput raste i menja se.Ako su ga nabedili i opanjakali. . Dţem-sultan! Pretendent! Otimanje o presto! Reĉ je pala. Eno mu Stambol. nego baš ovako. Ja znam samo jedno: red i zakon. O carevima i carskim poslovima je govorio. A ĉija glava strĉi iznad toga. . pa da je mog jedinca sina. pa ni u tu sumnjivu uĉenost ovog mladog efendije. Cela stvar je oĉigledno jedan veliki nesporazum. ja mislim. ĉini mi se. .Pa. on nek se pere. Kadija je podigao glavu i pogledao ga oštro i prekorno. da je zbog nesrećne ljubavi pao u neki zanos i melanholiju i sav se predao nauci i knjizi. nego on. pa nek tamo objašnjava sve što je proĉitao i napisao i što je svetu o tom kazivao.Za to je nauka. Nisam ja bio povod za te reĉi. i da zasluţuje obzir i saţaljenje a ne progon i kaznu. Propis je propis. To ĉim se on bavi. ona se više ne zaustavlja. .Neću ja. . ili kako se to zove. efendija. i po društvo i pojedinca opasni mogu biti ljudi koji zbog svoje ograniĉenosti neograniĉeno veruju u svoju pamet i pronicljivost i u taĉnost svakog svog suda i zakljuĉka. a od nauke ne moţe biti štete. .muslimana. svi to branimo! Ali se zahukatali ĉovek nije dao smesti i zaustaviti. Ja istoriju. to je istorija. . bilo i po njega da je ne zna ni on i da ne ispituje mnogo šta je koji sultan nekad radio. neka na carskom pragu i odgovara. Nek oni lupaju giavu o tom. to su knjige! .

kao "prolazne". (To je bio jedini ustupak koji je valija uĉinio kadiji. I Ćamil je upućen u Carigrad.I to je bilo sve. našao svoje mesto za prva dva dana. I to je izvršeno. bez Haimovih ponavljanja i primedaba i mnogobrojnih "E? A!" IV KaraĊoz je vazda zazirao od politiĉkih okrivljenika. nego da treba traţiti druge puteve kako da se mladiću pomogne. ili što pod tim imenom do njega dolazi. i sve ono što je u vezi sa njima.Pri tom se bolje zagledao u Haimovo mršavo lice i prvi put primetio na njemu ĉudan i ĉudno usredsreĊen izraz . kadija i drugi prijatelji poslali su svog ĉoveka za njim.) A sa njim i njegove knjige i rukopisi. još odvojenije. Trpeo ih je kod sebe. Tako je izgledala Ćamil efendijina istorija. ovako. jer je tako moralo biti. dok ne bude ispitan i dok se ne vidi u ĉemu je stvar. sve pod peĉatom. pod sigurnom ali diskretnom pratnjom. Bezbrk. Najeţio bi se kad bi samo ĉuo za njih. gde je kako smo videli. ali nikad nije hteo da se njima bavi. Stari kadija je gledao pred sobom toga valiju. On je već bio napustio svoje mesto kraj fra-Petra i dvojice trgovaca i izabrao drugo. kao da nešto traţi ili nekog oĉekuje.) Ali odbiti ga nije mogao. Idućih dana fra Petar je obilazio veliko dvorište sporim korakom. onako kako je Haim mogao da je zna i vidi. sitan i usukan ĉovek. Kao razlog naveo je promaju. i ne zna se pravo je li lud ili pametan. (A ludaci. koji će uĉiniti što je naumio. slabotinja i nemoćnik. a kad se. zaobilazio ih je kao okuţene i nastojao da se svega što je "politiĉko". ulivali su KaraĊozu sujeveran strah i nagonsku odvratnost. on postaje strašan. Tako je Ćamil zatvoren u jednu od zajedniĉkih ćelija. da u Carigradu objasni stvar i pomogne nevinom mladiću. Fra Petar se nasmejao i odbio takvu pomisao. otrese što pre. S vremena na vreme prilazio mu je Haim. Već drugog dana ĉovek koga je poslao kadija iz Smirne izradio je kod više vlasti da se Ćamil izdvoji i da mu se u Avliji da zasebna soba i pristojno izdrţavanje. I kadiji je bilo jasno da ne vredi više govoriti sa ovim valijom. i jednako prelazio pogledom prozore i doksate na zgradama unaokolo. od neĉeg uplaši. od dve mogućnosti sklon uvek onoj goroj. pet para hleba ne moţe stati u njega. Ćamila su već bili uputili Latif efendiji da ga do saslušanja zadrţi u pritvoru. a toliko zla moţe da poĉini. a kazana ovde ukratko. Ali već posle dva-tri dana priznao je fra-Petru u poverenju da sumnja u onu dvojicu trgovaca da su špijuni. Kad je ĉovek stigao u Carigrad. A kod ovog apsenika koga su doveli iz Smirne sve je ĉudno: iz ugledne turske porodice. Uvek sumnjiĉav i kiseo. i sanduci knjiga i rukopisa idu uz njega. Više je voleo da se rve sa stotinom sitnih i krupnih prestupnika iz obiĉnog kriminala nego da ima posla sa jednim politiĉkim krivcem. Ĉim su to saznali.

gleda preda se i pravi se kao da ga ništa ne zanima? Onaj što drsko zagleda svakog od glave do pete? Onaj bezazleni i na izgled priglupi? Ili moţda nije nijedan od njih. Hajmo brate. o ljudima i naravima u svom gradu. O tom se ne govori. dobro. nastojeći uvek da razgovoru da šaljiv i bezazlen ton. pa ni meni. Tada bi svojim ţivim i uvek zbog neĉeg razdraţenim govorom priĉao o nepravdi koja mu je uĉinjena i šteti koja mu je nanesena. Svaki. a ti se bez potrebe plašiš i sumnjiĉiš ljude.Branio se fra Petar kome je Haimovo naglo i veliko poverenje bilo nelagodno. ja to samo vama. I to se ponovilo nekoliko puta. on ipak nije mogao da miruje. nije taj za koga sam pogrešno . Potapšao bi ga po ramenu i umirivao.recimo "pogrešno" . Haim bi se umirio za sat-dva. — ProĊi se.Dobro. te besposlice . . I kad bi se malo oslobodio svoga straha. — Ama.kaţe fra Petar gubeći malko strpljenje. . Fra Petar se već i navikao na to. . ali isto tako nisi siguran da nije. toga i ne govori to nikome. Posle dva dana Haim je opet. A koji je taj? Onaj što stoji pored kapije.mislio da jeste. Hajmo. svaki od njih moţe to biti. vere ti.He.kakav se vidi na licima ljudi koji se u sebi rvu sa svojim pogrešnim mislima i uobraţenim strahovima. . Hajmo. Haim nije nikad ostajao duţan odgovora. pa će dobro biti. dodirujući svojim dugim. šaputao o nekom drugom špijunu. šiljastim nosom fra-Petrovo uho. . i opominjao ga da se ĉuva. dobro! Dobro? — šapuće Haim sa nevericom i polako odlazi oborene glave i ukoĉena pogleda uprtog u zemlju. misli dobro. ne! Vi ste. visoki? Zar ne vidiš bolan da je i sam polumrtav od straha i da mu nije ni do ĉega? To je ĉovek nevin kao jagnje. koji? Je li onaj plavi. ali ne bi izdrţao dugo i prilazio bi opet fra-Petru i uveravo ga da samo u njega ima poverenje i nastavljao malopredašnji razgovor.Ama. I o stvarima o kojima je sve rekao on je mogao još da govori dugo i opšimo. A fra Petar bi uvek iskoristio priliku i postavio mu poneko pitanje o Ćamil efendiji. ali jeste drugi za koga i ne slutiš da je. A sutradan on je opet dolazio. već u rano jutro. nego neki deseti? I pošto ni za jednog od njih ne znaš da li je to. . dobar ĉovek.Ama. kao na ispovest. nemoj nikom. pa mislite da je svak dobar. — Znate. sa mnogo novih i verodostojnih .Ostavi. . uvaţeni prijatelju.Ne. oborene glave.

a ovo je kao neki sud. ej! . . poĉeće opet da ga puštaju na šetnju. Haim odlazio. . i odleţaću ga na jednoj strani. . Prošla su dva dana a Ćamil se nije javljao ni navraćao. i umalo ga nije ubio . Kad završe ispitivanje i upute celi predmet sudu. Koţa na tom ĉelu bila je tako zategnuta i tanka da se ispod nje nazirao svaki i najmanji prevoj i ceo sklop ĉeonih kostiju.Ovo ću mu vratiti! . Tu je i onaj Zaim i onaj govorljiv ĉovek atletskog uzrasta što grmi promuklim basom. jak ĉovek zapaljenih oĉiju. U ovom sluĉaju predvideo je dobro.A što da ga ne ubijem? . MeĊu sobom rešavaju stari kockarski spor. a da za to vreme ne puštaju okrivljenika u dvorište. Sve je to fra Petar slušao paţljivo. . suv i tvrd. zamišljen. ispod kojih se jedva naslućuje glas visokog ĉoveka. Ljudi su mraĉni. Diţu se glasovi negodovanja. pored svoje liĉne muke. a govor stvaran.Da vratiš pare! Ćuješ li? Graja koja dolazi iz kruga sa desna još je veća i na mahove potpuno suzbija onu sleva.upadaju glasovi sa strane. objašnjavao je stvar tako da mladića sad sigurno ispituju.pojedinosti. stizao odnekud sve da sazna ili bar da nasluti. koji je. fra Petar je sedeo na kamenu i. i odmera desnom rukom od šake do lakta. i neki nov. Haim. da ne bi došao ni sa kim u dodir. nepokolebljiv i pun pretnje. sitan apsenik koga zovu Softa.kaţe tankim ali strašnim glasom jedan dugonja koji je oĉigledno neki kockarski starešina. A kad bi. pognut i briţan. . posmatrajući Haimovo mršavo lice i visoko ĉelo. a kosa koja je u ĉudnim ĉupercima okruţavala to ĉelo bila je nezdravo ukovrĉena i suva kao da je negde u korenu saţiţe nevidljiv plamen. Sve je znao i sve predviĊao (iako ne sve uvek taĉno) ovaj Haim iz Smirne. da vratiš ĉoveku pare .Ti.Neka ima! Ubiću ga ĉim izaĊem. posle svojih priĉanja. napola slušao ludu prepirku i graju koja je do njega dopirala sa dve strane i prelamala se i mešala u njegovom sluhu.Ima robija. Levo od njega stvorio se tanak i malen krug od nekoliko kockara. saţaljivim pogledom.viĉe ljutito onizak. Toga jutra. Kao uvek. fra Petar ga je ispraćao dugim.Eto kakav je! Još ranio ĉoveka. .

i maloletan ćeš biti i kad ti bude pedeset. brajko. Prepirku vode atlet i Softa. ne valjam ni ja. kao šumska vatra: teško se pali.kuluk.) Jermenka je šest dana u nedelji neumivena a samo se praznikom pere. kao što ĉine maleni ljudi. Pa opet ne pomaţe ništa. . novu priĉu. Ali ti. . A zakona joj uhvatiti ne moţeš. Nije stvar u godinama. . i uopšte si sve što je .kaţe neko iz kruga povladujući. a reĉ mu se pretvara u neki kivan uzdah. a ne ţena. da bi onom što govore dali više vaţnosti. valjda. (Svi oni boga za ortaka imaju.Jermenke. jednu jedinu i kratku reĉ. On ni o ĉem drugom kao i da ne ume govoriti. niko je više ugasiti ne moţe. nego si takav. . to su ţene. I to ne samo ţivima nego i mrtvima i neroĊenima. Ali tu se treba dobro obuti. Ti? Pa ti si maloletan. Posle se opet javlja bas. Opet o ţenama i ţenskoj ljubavi. i samo pošteno i po boţjem zakonu. Ja sam sve što je . Letnji dan. kao da ništa nikad imao nisi.A ti si sve što je "mnogo" . . i malouman. ni to nisi pogodio.To je ţena! .malo. letnji dan.Ama. zemlja ili nebo nad njom. To nema pamćenja i ne zna šta je razum ni duša ni milosrĊe. Razumeš? Ti si maloletan. .To je.Šta Jermenke? Kakve Jermenke? I ti meni govoriš o jermenskim ţenama. I svaka je dlakava do oĉiju i saransaklija. onda je imaš. pa kada je uhvatiš. ako baš hoćeš da znaš. a po glasu mu se vidi da pri tom sve poskakuje. pa robuješ njoj i celoj njenoj porodici. i zato i ne valjam. nije to. Pojedu te. koju je prekrio opšti smeh. Sitni ĉovek viĉe. malokrvan i malodušan. a kad jednom plane. Napast koja se zalepi za ĉoveka. tiii?! Promukli bas je tu rekao nešto. to! . To se ne drţi kod ĉoveka.previše.Trideset i jedna je meni. Nije to kao ptica. i kad si imao.kaţe suvo i neduhovito sitni ĉovek. pa ne znaš šta je lepše. A Ĉerkeskinja? .Jermenka ti je takva. maloletan. Zaim ne govori ništa i tek sprema.negoduje bas.izmeĊu njih je govor o ţenama. .To? . Jest. dok se svi grohotom smeju. preliva se kao voda.Eto vidiš. Jermenke. To i nije ţena nego . a sve pošteno i zakonito. . . jer tu je i najbolji majstor kratak.

kao da govori o posve obiĉnoj stvari. iako mu je glas i sad zvuĉao samo kao jeka neĉijeg ĉvršćeg i odredenijeg glasa. Odelo na njemu malo zguţvano.) Daleko i davno izgledalo je odjednom sve. i sa prekidima. Mladić je bio primetno smršao. a lice sitnije. Turĉina iz Smime.odgovorio je mimo fra Petar.Nisam . ili je izgledao tako. ali odmah zastade iznenaĊen. gde je potisnuta. i posle nekoliko prvih reĉi stalno prelazio u šapat. A to je glavno.Niste . Oni koje ţelimo da vidimo ne dolaze u ĉasovima kad na njih mislimo i kad ih najviše oĉekujemo. iako je prošlo svega nekoliko dana od njegovog poslednjeg viĊenja. više je govorio fra Petar. kad bi Ćamil odlazio da klanja podne ili ićindiju. Neobiĉno prijateljstvo izmedu gospodskog mladića. razvilo se i utvrdilo u ovoj ĉudnoj tamnici. kao u zabuni.. (O sebi nije niko ništa govorio. Tiho.) Ali ti razgovori su se razlikovali od svega što se oko njih moglo da ĉuje i vidi. kad su zatvorenici morali da odlaze svaki u svoju ćeliju. vidiš! . Nisu ni sada njihovi razgovori bili drugo do sporo prepriĉavanje onog što su nekad videli i proĉitali. brada veća i zapuštena. U njima im je prolazio ceo dan od jutra do veĉeri. misleći sa uzbuĊenjem na Haimovo priĉanje i krijući svaki trag svoga uzbuĊenja. Izmakli su se malo podalje od vike i smeha. vidiš. brzo i neoĉekivano kako samo u ovakvim izuzetnim prilikama moţe da bude. . . sa nekim tankim i lepršavim osmehom koji kao da ga obasjava odnekud spolja i daje mu izraz lake zbunjenosti. niste? . I našoj radosti zbog ponovnog videnja treba tada vremena da se digne sa dna. Sa zbunjenim i tihim pozdravom pred njega je stao Ćamil. Fra Petar se trţe iz misli i poĊe da sedne malo podalje. ponovio te dve reĉi dok su sedeli jedan pored drugog..Vi niste nailazili u istoriji na ime Dţem-sultana. Povod je bio sluĉajan. i stranca hrišćanina iz Bosne kao da je za ovih nekoliko dana dok se nisu viĊali stalno raslo. Tamni kolutovi oko oĉiju jaĉi. ali je i mladićevo uĉešće u razgovoru raslo.Rekao je fra Petar prvi i nekoliko puta.Eh. Diţe se. Takvim glasom je jednog dana i trena (fra Petar i opet nije nikako mogao da se seti kad i kako!) dotle maloreĉivi Ćamil poĉeo da priĉa istoriju Dţem-sultana.I opet je pala neka kratka i nerazumljiva reĉ koja je izazvala gromki smeh. a sav ĉovek još više i na neki nov naĉin uzdrţan i bojaţljiv. (Njegova radost je nalazila zadovoljstvo i u tom da izgleda manja nego što je. Kao i dotad. a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. kao isceĊen. I od tada pa do kraja nije više ni o ĉemu drugom ni govorio. brata Bajazita II? . Tako obiĉno biva. Ćamil je upitao: . polako i neprimetno a stalno. i pojavi na površini.

V To je u novom i sveĉanom obliku drevna priĉa o dva brata. Otpoĉeli su pregovori. Dţem je imao više pristalica i na dvoru i u vojsci. pesnika i muziĉara.) Ali Bajazitovi ljudi bili su bolje povezani i sa njim i izmeĊu sebe. tako da mu je dan bio kratak i da je od noći i sna uzimao koliko god je mogao. sabran i ćutljiv. šta se moţe a šta ne moţe traţiti od drugih i od sebe. (Znalo se da je sultan Mehmed bio skloniji mlaĊem sinu i da je ţeleo da ga on nasledi. otpoĉeo. u Koniji. bez mere u mislima i uţivanjima. njene izvore prihoda i odnose sa ostalim svetom. koji u svakom ĉasu zna što treba a šta ne treba uĉiniti. plav i snaţan. Bajazit je bio guverner Amasije. drevnog središta osmanske vlasti.Mladić je oĉigledno oklevao. Dţem je. a Dţem guvemer Karamanije. kad je 1481. odliĉan strelac u ratu. a sukob je neminovan. bliţi svetu i stvarnom ţivotu i svemu onom što većinu ljudi vezuje i pokreće. gubi unapred bitku. i mlaĊi Dţem. on je ne samo kao stariji i iskusniji nego i po svojim sklonostima mnogo bolje poznavao veliku oĉevu carevinu. na ratnom pohodu. Otkako je sveta i veka postoje. zle sreće i pogrešnog prvog koraka. godine. i radili su brţe. plahovit i nemiran. ĉovek ĉije teţnje stalno idu mimo ono što treba i iznad onog što se moţe. lepog zelenog grada na padinama visoke planine. stvorio na svom dvoru u Koniji krug Ijudi od nauke. Dva brata su se našla licem u lice. Jedan od njih je stariji. posle nekoliko uvodnih reĉi koje je izgovarao sa usiljenom ravnodušnošću. visok. malo pognut. mudriji. da bi produţio svoj dan. sa sedištem na Crnom moru. A onda je. jaĉi. Bio je jedan od onih koji se u svakom danom ĉasu bave samo jednom mišlju i jednim poslom. Bajazit je stigao prvi u Stambol i preuzeo vlast. Odmah je stao da sprema vojsku na brata. stigla je do Bruse. Stariji brat Bajazit. Znao je grĉki i ĉitao italijanski. i sam je pisao dobre sti-hove. koji je tek bio uzeo dvadeset i ĉetvrtu. njene zakone i uredbe. Hladnokrvan i hrabar. i zauzela je borbom. iako još mlad. i neprestano se ponovo raĊaju i obnavljaju u svetu . On je u sukobu sa starijim bratom. jednog majskog dana. Ĉovek kratka veka.dva brata-suparnika. Ali u ravnici stajala je Bajazitova vojska pod Ajas pašom. Dţemova vojska. ĉovek kom sve polazi za rukom. pod Kedik pašom. Bajazit je bio od onih ljudi o kojima se malo govori. a Dţem krupan. Drugi je sušta protivnost njegova. kome su bile trideset i ĉetiri godine. iznenada umro sultan Mehmed II Osvajaĉ. Bajazit je bio crnomanjast. Svaki od dvojice braće imao je dovoljno dokaza za svoje pravo i . "Bujna glava". Pored toga bio je dobar plivaĉ. i to onim koji je najpotrebniji i najkorisniji. koji se sa svojom vojskom nalazio na putu iz Karamanije prema Stambolu. atlet i lovac. U trci za upraţnjenim prestolom Bajazit je bio brţi i veštiji.

bez vojske. pokazivao da mu je mladi sin bliţi i da je. sa nekoliko najodanijih ljudi. a bratu je nudio da se sa haremom povuĉe u Jerusalim i da tamo ţivi spokojno od velike sume novaca koju će mu on isplaćivati svake godine. Dţem je sa pratnjom upućen u Francusku. Dţem je traţio svoj deo carstva. a Bajazit je mirno odgovarao da je carstvo jedno i nedeljivo i da sultan moţe biti samo jedan. A jednog i drugog su podsticali moćni paše. jedva doĉekavši. svih vitezova-redovnika i celokupnog stanovništva. Dţem je svoje pravo zasnivao na drugim dokazima. i to od majke ropkinje. Dţem je roĊen kada je Mehmed II bio već sultan. poslali odmah na-roĉitu galiju koja je sa obale prebacila njega i celu njegovu pratnju. gde je lepo primljen od egipatskog sultana kome je ovaj bratski razdor bio dobrodošao. O tome Dţem nije hteo da ĉuje. na Rod. protivno datoj reĉi. i sporazumeo se sa njim da je najbolje da izabere Francusku kao zemlju u kojoj će ţiveti. a majka mu je bila od kneţevskog roda iz Srbije. već primljen i priznat za vladara u Stambolu. Dţem nije pušten na slobodu. i predstavljao je istaknutu utvrĊenu taĉku zapadnog hrišćanskog sveta. pravo azila.preimućstvo. ali je opet potuĉen. Dţem je izranije poznavao vitezove. ne govoreći ništa otvoreno. Jakub-bega. vodio sa njima pregovore. Došlo je do borbe. celokupnog hrišćanstva. pa i u svom liĉnom interesu. nalazio se u vlasti moćnog katoliĉkog reda joanita. znajući šta ga ĉeka ako bude uhvaćen. u duši njemu namenio presto. Doveden u Francusku. Odmetnik i pretendent na presto doĉekan je sa carskim poĉastima od velikog majstora viteškog reda D'Obisona (Pierre d'Aubusson). Pobegao je u Egipat. U takvim uslovima pregovori nisu mogli doneti ploda. Sam sultan Mehmed je za ţivota. pomognut od egipatskog sultana. oko tridesetak lica. Našao se na maloazijskoj obali. rešio se da pobegne na ostrvo Rod i da od tamnošnje vlasti zatraţi utoĉište. Bajazit je bio stariji i srećniji. . Još jednom je. Veliki majstor je ponovo uveravao Dţema da mu garantuje slobodu. Dţem je pobeĊen i jedva je uspeo da iznese glavu. Njemu je bilo jasno kakav vaţan zalog drţi u rukama. Bajazit je roĊen za vlade njihovog deda Murata II. Bajazit je već ranije uspeo da meĊu Dţemove savetnike ubaci svog ĉoveka. jer je. ostale su u Egiptu. koji je još pre nekoliko godina Mehmed II uzalud opsedao. Jovana. dok mu sreća ne pomogne da se vrati kao sultan u Tursku. sa troje nejake dece. drţan zatoĉen u tvrdim gradovima koji su pripadali Redu jerusalimskih vitezova. vodeni iskrenom odanošću ili sebiĉnim ciljevima. I kao što uvek biva. u Aziji.) Pritešnjen. A D'Obison je otpoĉeo da radi na sve strane kako bi što bolje iskoristio ovog nesrećnog princa u interesu svog Reda. dok im je otac bio još samo naslednik prestola. nego je. (Majka i ţena mu. Obratio im se sa molbom za utoĉište i oni su. po naredbi svoga oca sultana. pokušao sreću. Rod. svaki od dvojice braće je nalazio za ono što ţeli i na što je već rešen dovoljno potvrde u svemu oko sebe dovoljno vere u svoje pravo i svoju silu. jerusalimskih vitezova reda sv.

Oko "sultanovog brata" stvara se vrtlog spletaka i kombinacija u kojima uĉestvuju sve tadašnje evropske drţave. u stvari zato da Dţema ne pušta i ne predaje drugom. kralj Ugarske i papa Inokentije VIII ţeleli su da im bude izruĉen Dţem. Egipatski sultan mu daje znatne sume. Ali lukavi Pjer D'Obison zadrţava dragocenog roba u svojoj vlasti i pomoću njega na vrlo vešt naĉin ucenjuje na sve strane. i posle duge i teške voţnje stignu u Ćivitavekiju.a godina je 1488 diplomatska borba oko njegove liĉnosti dostiţe vrhunac. i egipatskog sultana. pored svega. ne odustaje od svoje namere da pokrene hrišćanske vladare na krstaški rat protiv Turske. Osme godine Dţemovog boravka u Francuskoj . Za sve to vreme Dţem je prevoĊen iz jednog francuskog utvrĊenog grada u drugi. uvek pod jakom straţom jerusalimskih vitezova. Malo-pomalo lišavaju ga pratnje. Polazi mu za rukom da francuskom kralju nametne svoje mišljenje: da Dţema treba predati papi. vitezovi ukrcaju Dţema sa malom pratnjom na svoju galiju u Tulonu. potpomagan od izaslanika napuljskog kralja. Bajazit mu plaća veliku sumu za Dţemovo izdrţavanje. Ali veliki majstor sa ostrva Roda ide za svojim ciljem. i Bajazita. Bajazitov izaslanik. kako bi se njime posluţili kao sredstvom u borbi protiv Turske i Bajazita II. gde mu u susret izlaze kardinali. D'Obisonu je stalo da zadrţi što duţe Dţema u svojoj vlasti i da pomoću njega ucenjuje pomalo ceo svet. U sjajnoj pratnji Dţem ulazi u Rim. a Bajazitu je glavno da se njegov brat-supamik nalazi u nekom sigumom zatvoru. i papu. papa i. Na kraju mu je ostalo svega ĉetiri-pet vernih pratilaca.. U Francusku stiţu izaslanici sa svih strana i svi imaju za svoj glavni zadatak Dţemovu liĉnost. sultan Bajazit sam.sultanovog brata" i spretna igra D'Obisonova trajali su osam godina. daje darove na koje su dvorski ljudi i dvorske dame vrlo lakomi. U februaru mesecu 1489. Sultan Bajazit sa svoje strane ĉini sve da se oslobodi pritiska koji na njega vrši ceo hrišćanski svet pomoću zlosrećnog brata koji je postao sredstvo u rukama toga sveta. U isto vreme ugarski kralj Matija Korvin šalje sjajno izaslanstvo i traţi sultanovog brata za sebe. on odrţava stalno vezu sa Pjerom D'Obisonom i ĉini mu znatne ustupke svake vrste. Grk i hrišćanin Antonio Reriko. nudi francuskom kralju i njegovim dvorjanima velike smne. javno i tajno. nudi vlast nad Jerusalimom. ali novac ostaje kod velikog majstora. gde ih doĉekuje veliko izaslanstvo papino. On se obaveštava o svom bratu kod Mleĉana. Ĉak i nesrećna Dţemova majka. Njihovi se interesi. Svi pokušaji da pobegne i da se spase iz šaka verolomnih jerusalimskih vitezova ostaju bez uspeha. iako star i bolestan. na dobrim konjima. I on i pratnja mu u slikovitoj istoĉnjaĉkoj nošnji. Sutradan je papa primio vrlo ljubazno toliko ţeljenog turskog princa u . koja je ţivela u Egiptu i nije prestajala da radi na osloboĊenju svoga sina. kad Bajazit pobedi egipatskog sultana i osvoji taj grad. Papa mu obećava kardinalski ĉin ako mu izruĉi Dţema. naravno. kod napuljskog kralja. a ne na ĉelu neke vojske koja kreće protiv Turske. kod Dubrovĉana. zajedno sa diplomatskim predstavnicima. šalje mu novac za Dţema. kako bi sa više izgleda na uspeh napao Bajazita. A za to mu je potrebno da u svojoj vlasti ima sultanova brata odmetnika kao sredstvo. A najţivlje je izaslanstvo pape Inokentija VIII koji. u izvesnom smislu podudaraju. I Matija Korvin. To otimanje oko . ceo papski dvor.

Bajazit. uz potpun ceremonijal. Dţem je izjavio da su ga vitezovi sa Roda prevarili i sve dosad drţali u zatvoru. AnĊela. Inokentije VIII ne prestaje da radi na stvaranju lige protiv Turske. ali samo kao sultan. traţeći od njega samo jedno: da drţi u zatoĉenju Dţema i da ga ne izruĉuje nikom drugom. U tom krstaškom pohodu Dţem treba da odigra vaţnu ulogu. šalje naroĉitog izaslanika u Rim. gde mu ţivi majka i porodica. a darove je. Tu su razgovarali otvorenije. Sedeo je prekrštenih nogu na naroĉitom prestolu. to jest uz izvesne politiĉke ustupke i 40. Pismo je proĉitano Dţemu na uho. a Bajazit izvodi svoje planove protiv Ugarske i Venecije. To isto ĉini egipatski sultan. Da bi isplatio sumu od 120. saznavši da je Dţem u papinoj vlasti. Pjer D'Obison je postao kardinal.000 dukata godišnje. i zagrlio se sa njim kao ravan sa ravnim i vladar sa vladarom. To je teţak udarac ideji opšteg hrišćanskog pohoda protiv Bajazita. U to umire i papa Inokentije VIII. uĉestvovao u . odreĊenu za tri godine. poznat kao papa pod imenom Aleksandar VI. Izgledalo je da su za turskog carskog suţnja nastala bolja vremena. Bajazit je traţio od pape da zadrţi Dţema kod sebe pod uslovima pod kojim su ga drţali i vitezovi sa Roda. Dţem je odbio da se pokloni pred papom kao što to ĉine svi drugi. izaslanik je imao nalog da liĉno vidi Dţema i da se uveri da je ţiv i da je zaista tu. Uz njega je bio jedan od kardinala. Velika diplomatska igra oko Dţema nastavlja se i biva sve ţivlja. Godine 1490. a Vatikan je za njega zlatna krletka. stvarne povlastice i koristi od pape. Za vreme dok je vršen izbor novog pape. u protivnom sluĉaju on će iskoristiti Dţema i staviti ga na ĉelo velikog pohoda protiv Turske. Molio je papu da ga pusti da ide u Egipat. i još šezdeset hiljada od strane Dţemove majke. Nekoliko dana docnije papa je primio Dţema u privatnu audijenciju.000 dukata. umire Matija Korvin. A papa traţi od Bajazita da ne napada hrišćanske zemlje. Bajazitov izaslanik je pao niĉice pred Dţem-sultanom i predao pismo i darove koje mu šalje brat. a njegov Red je dobio ne samo priznanje nego i druge. okruţen svojom pratajom. U svemu tome Dţemova liĉnost igra veliku ulogu. Za novog papu je izabran dosadašnji kardinal Rodrigo Bordţija. Matija Korvin traţi Dţema za svoj pohod protiv Turske. On je tešio Dţema lepim reĉima. i nudi otkup od šest stotina hiljada dukata. dao svojoj pratnji da ih razdeli izmeĊu sebe. On se sprijateljio sa papinim sinovima. Sultan šalje papi "koplje kojim je proboden Hristos na krstu" i druge skupocene mošti.sveĉanu audijenciju. Dţem je zbog veće sigurnosti zatvoren u tvrĊavu sv. Dţem je govorio tako potresno da su papi udarile suze na oĉi. kretao se sa više slobode. i ne pogledavši ih. ali je na reĉima sve i ostalo. Dţem pristaje da primi izaslanika. Papa ga prima u audijenciju i tu se otkrivaju sve laţi i spletke D'Obisonove i izlaze na videlo sume novca koje je primao od Bajazita. Papa razvija svoju akciju za ostvarenje lige hrišćanskih vladara protiv Turske.

Karlo VIII naredio je da se Dţemovo telo balzamuje i poloţi u olovni kovĉeg. taman u licu. Kad je papa tu odluku saopštio Dţemu. Karlo VIII prodire u Italiju.000 venecijanskih dukata za godišnje izdrţavanje Dţemovo. U to vreme nastaju medu zapadnim hrišćanskim vladarima novi veliki zapleti. a u naroĉitom liĉnom pismu nudi mu 300. jer u njemu traţi sna i zaborava. Mladi francuski kralj Karlo VIII kreće sa vojskom u Italiju da zauzme Napuljsku kraljevinu na koju polaţe pravo. Osvaja brzo grad za gradom i poslednjeg dana 1494. U to vreme Aleksandar VI vodi pregovore sa Bajazitom i ĉak i od njega traţi podršku protiv francuskog kralja. a Dţem se razboleo. Ugojen. kojim i on namerava da se posluţi u borbi protiv Bajazita. po svršenom ratu. Ali na putu je lukavi Ĉezare pobegao. Bajazit mu šalje ugovorenu sumu od 40. Tu prepisku uhvatili su papini protivnici u Italiji i objavili je. U sveĉanoj audijenciji papa je predao pred mnogobrojnim svedocima francuskom kralju Dţema i njegovu brojem već sasvim neznatnu pratnju. Kad je Karlo VIII krenuo dalje. Papa je nastojao da lepim reĉima razuveri i umiri Dţema. kako se nevemici ne bi i njim mrtvim koristili. naroĉito piću. Mraĉan je i plahovit. i nemilosrdan prema posluzi. Venecijanski Senat poţurio se da odmah izvesti sultana Bajazita . on je izjavio da je rob i da mu je svejedno ko ga u ropstvu drţi. odatle povede vojske hrišćanske lige u krstaški rat protiv Turske. koji su proveli sa njim sve godine robovanja. i da. vratiti dragocenog zatoĉenika. kako tvrdi. papa ili francuski kralj. odan je uţivanjima. Svojim pratiocima. pre nego su stigli do Napulja. protiv napuljskog kralja. Pogodili su se da Karlo povede Dţema sa sobom u svom pohodu na Napulj i docnije na Tursku. tako da izgleda "kao ĉovek koji nišani". poveo je sa sobom i Dţema sa pratnjom i papinog sina Ĉezara. Ali papa je traţio da mu kralj Francuske da garantiju da će mu. U hronikama i pismima kao i na slikama savremenika Dţem je prikazan kao ĉovek od tridesetak godina. Jedan od zahteva Karlovih bio je: da mu papa izruĉi "sultanova brata". Odmah se proneo glas da je papa otrovao Dţema ili da ga je već otrovana predao kralju. godine ulazi u Rim. a Karlo VIII bio je paţljiv prema njemu i postupao sa njim kao sa vladaocem. Izdiktirao je i pismo bratu Bajazitu u kom moli da dozvoli njegovoj porodici povratak u Stambol i da bude milostiv prema onima koji su bili njegovi verni pratioci u dugom ropstvu.sveĉanostima. Bolovao je svega nekoliko dana. Umro je u Kapui. sa levim oĉnim kapkom potpuno opuštenim. ali koji izgleda kao da ima ĉetrdeset. Papa ĉini sve da njegov ulazak u Italiju spreĉi. preporuĉio je da njegovo telo svakako prenesu u Tursku. kardinala od Valencije. kao taoca. sa što manje štete i gubitka.000 dukata koje sultan redovno šalje i dalje pripadaju njemu.000 dukata ako mu izruĉi Dţemov leš. Isto tako papa je osigurao ugovorom da onih 40. Papi ne ostaje ništa drugo nego da se sa mladim osvajaĉem sporazume.

Mnogo duţe i ţivlje i drukĉije. ali sa gordom rešenošću u sebi da u tom poloţaju istraje i da ostane ono što je. u ratu sa oba ta zaraćena sveta. careva. šturo i kratko kazana. prodaju i preprodaju. doveden u tragiĉan procep. a celom svetu na vidiku. . kao što su Dţemovi stihovi o sudbini. nego misli na svoju nevolju. bilo je ono što je fra Petar ĉuo od svog novog prijatelja. papa. dva strašna sveta osuĊena na veĉiti rat u hiljadu oblika. A izmeĊu njih postoji jedan ĉovek koji je. gde leţe pokopani turski vladari. Javio se i papa Aleksandar VI i traţio svoj deo. kraljeva. i ono je tek u septembru 1499. Pohod Karla VIII završio se bedno. VI Ovo je samo okosnica Ćamilove priĉe. ţeleći da bude prvi koji moćnom sultanu javlja tu prijatnu vest. Tu se fra Petar naslušao stranih imena gradova i moćnih svetskih ljudi. Ćamil ih je recitovao napamet i kao da su njegovi roĊeni.o Dţemovoj smrti. i u isto vreme najnesrećniji od svih ljudi. da ne izgubi svoj cilj ispred oĉiju i da ne popusti ni bratu-krvniku ni nevernicima koji ga podmuklo varaju. I sve se svodilo na jedno: postoje dva sveta. kao na sramnom stubu. koji ga je sveĉano sahranio u turbetu u Brusi. svuda pa i ovde. Bilo je i reĉi i mišljenja koja su ga zbunjivala i bunila. Oko tog mrtvog tela vodila se duga prepiska. carev brat. Ali i tada bi se pravio kao da sluša. Prvo izdan i poraţen. Ali fra-Petar je smatrao da ovo nije mesto ni trenutak da se sve to raspravi i istera na ĉistinu. o vinu i pijanstvu. slobodno prilazili. To mrtvo telo posluţilo mu je da sklopi povoljan ugovor sa sultanom. pa ĉak i da prestane da prati priĉanje. Treba ĉoveka pustiti da kaţe sve. car i sam po svom najdubljem uverenju i osećanju. Karlo se vratio u Francusku. godine najposle predano Bajazitu. knezova i kardinala. Telo Dţemovo ostalo je u vlasti napuljskog kralja. kupuje i prodaje. kao što su oštri Dţemovi sudovi o papama i drugim crkvenim glavarima. što nikad u svom veku nije. izmeĊu kojih nema i ne moţe biti ni pravog dodira ni mogućnosti sporazuma. Uvek pa i sad. Ĉesto je bivalo da slušajući izgubi nit mladićevog priĉanja i da ne zna više u toj priĉi ko je kome rod ni ko koga obmanjuje. jer mu je ţao ĉoveka kome je oĉigledno mnogo stalo da sve dokraja i potanko kaţe. i sa drugim smislom govoreno. brzo se povezivali s njim i lako mu se poveravali. On sva ta imena nije ni mogao zapamtiti i ponoviti. o lepim deĉacima i devojkama. prateći sve promene i pokrete u neobiĉnom ţivotu Dţem-sultana. Napuljski kralj je ucenjivao Bajazita. A on je to primao kao prirodnu i razumljivu stvar i trudio se samo da sve paţljivo sasluša. ucenjuju. Ali napuljski kralj je izvukao svu korist za sebe. na svoj naĉin. Utoliko više što mu samom mnogo toga nije bilo jasno ni razumljivo. A bilo je u tom priĉanju i njemu potpuno nerazumljivih stvari. a zatim prevaren i lišen slobode. Njemu su Ijudi oduvek. Carev sin. gde je ubrzo i umro. usamljen i odvojen od svojih i od prijatelja.

On se satima zaboravljao potpuno. a nastavljali bi ga po drugim sklonitim mestima velike avlije. Sluţio se ĉas turskim ĉas italijanskim jezikom. njegovi ponosni i gorki odgovori visokim liĉnostima u Francuskoj i Italiji. Ali tada je poĉelo priĉanje izdvojenih prizora sa svim pojedinostima. nade i oĉajanja. padao u tupo ćutanje. mladić bi poĉinjao da priĉa neki prizor iz sredine ili sa kraja Dţemovog zatoĉenja. isprekidano mehaniĉkim i neiskrenim . on bi se opet predavao svojoj strasti i tiho i ţivo. kobno i nepromenljivo.da da!". izvan naše volje i iznad naših snaga. sa nejasnim tragovima nekih noćašnjih kajanja i odluka. njegovi susreti i sukobi. Razgovor bi poĉeo rano. Govorio je tiho. (Ja! . Fra Petar je primetio da mu Haim nikad ne prilazi za vreme tih razgovora. u toploj senci jedne nastrešnice. dostojanstvenog turbeta u Brusi. probuĊen iz svog opasnog zanosa. priĉajući sudbinu Dţem-sultana. kao da se ispoveda. Tada bi Ćamil odjednom zaćutao i kao meseĉar. kao da se radi o neĉem što treba da bude kazano što pre. Sutradan bi se pojavio u tom istom raspoloţenju. ne vodeći mnogo raĉuna da li ga njegov sabesednik sluša i da li moţe da ga prati. zaboravljajući. Isto tako nije odmah ni pravo primetio trenutak. sa slabina osmejkom koji sve briše i ništa ne kazuje i sa obiĉnim reĉima o posve obiĉnim stvarima. oborena pogleda. Ne znajući kako ni otkud ni zašto. jednom . zatim se naglo i hladno opraštao beznaĉajnim reĉima. da prevede francuske i španske citate koje je govorio napamet. ĉesto daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo. Bez uvoda i vidljive veze. pokušaji beţanja iz hrišćanskog ropstva..Ovo sa mladićem iz Smirne išlo je daleko i trajalo dugo.Teška reĉ. Ali se dešavalo da neki od apsenika priĊe. nego samo kad ga sretne samog. Strašna reĉ koja nas. beţeći od sunĉeve ţege i glasnih i nasrtljivih apseniĉkih igara i svaĊa. Ali to bi trajalo kratko. bez vremenskog reda. gnevni monolozi u samoći i zatoĉenju. u brzini. muĉaljiv i sav u sebe povuĉen. kaligrafski stilizovanim u obliku ĉudnih cvetova i kristala. izgovoreni ne Ćamilovim nego drugim glasom. Nizali su se Dţemovi srećni i nesrećni dani. i pokuša da uzgred ĉuje nešto od mladićevog šapata. koja je bivala sve kraća. razmišljanja za dugih nesanica i zamršeni snovi u kratkim ĉasovima spavanja. jer sutra već moţe biti dockan. mrţnje i prijateljstva. do svetlog. Već trećeg dana bila je ispriĉana cela istorija. Fra Petar se nije pravo ni sećao kad je u stvari poĉela ta priĉa bez reda i kraja. i odlazio. teški i odluĉni trenutak. koja u oĉima onih pred kojima je kazana odreĊuje naše mesto. do tuţnog i sveĉanog kraja. ljubavi. menjalo. U toku razgovora njegovo neraspoloţenje se neprimetno i za njega i za fra-Petra. ĉiji su beli zidovi ispisani najlepšim surama iz Korana. kao u prolazu. u kome je Ćamil jasno i prvi put sa posrednog priĉanja tuĊe sudbine prešao na ton liĉne ispovesti i stao da govori u prvom licu. još ovog trena. govorio fra-Petru o Dţemu i njegovoj sudbini.

kad bi se sutradan ponovo našli i kad bi mladić opet pustio maha svojim nezdravim predstavama.Stojeći uspravno. on bi ga opet slušao. Sauĉešće koje su mu ponekad pokazivali retki dobri i plemeniti ljudi za njega je samo mera njegove zle sreće i besprimemog . pre rastanka. u prvom podesnom trenutku. Pa ipak. ţaljenjem. ĉuje iz tuĊih usta. sa lakom jezom i dubokim sauĉešćem. i teško prikrivenim nemirom. oĉigledno. A posle bi fra Petar opet prekorevao sebe što je i ovog puta popustio pred neodoljivim talasom ludila i što nije uĉinio veći napor da mladića vrati na put razuma. i trajalo je sa dva-tri kraća prekida sve do predveĉe. sa zebnjom. pokušao da skrene razgovor na drugi predmet ili da. Njegova uroĊena nesposobnost i prostosrdaĉnost. u sjajnom sveĉanom odelu. Ono što nije. bez odobravanja ali i bez glasnog otpora. kao neka utvrĊena ceremonija. Dţem je mislio ţivo i jasno. već odavno jedno. a u stvari smo. A šta moţe da oĉekuje od tih ljudi? Moţda saţaljenje? To je jedino što mu ne treba i što mu nikad nije trebalo. slušao mladićev strastveni šapat. sećajući se sinoćne odluke koju je smatrao svojom duţnošću. onako kako ĉovek moţe da je sagleda samo kad je. zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa ĉim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo. uzgrednom primedbom odvoji Ćamila koji govori od mrtvog Dţem-sultana. svuda ga doĉekuju strani ljudi kao ţivi zid njegove tamnice. skriven i neviĊen. u sebi. A i kad bi. stvarno i jedino moguće. Kad bi se uveĉe odvojio od Ćamila i razmišljao o njemu i njegovom sluĉaju (a nemoguće je bilo ne misliti na to). fra Petar je i dalje slušao priĉu. Bilo mu ga je i suviše ţao. kojom je inaĉe uvek mogao svakom sve da kaţe. I stvar se uvek završavala tako da bi fratar na kraju popustio i ćutke. ĉinio je to slabo i neodluĉno. Ĉinilo mu se da ga vidi i ĉuje kako sinoć. Priĉa o Dţem sultanu i njegovim stradanjima i podvizima izgledala je neiscrpna. A pri tom je mislio na odsutnog Ćamila. Ali jednog jutra Ćamil se nije pojavio. Poĉinjalo je svakog jutra gotovo u isti sat. Izgledao ga je. Mislio je hladno o svojoj nesreći i gledao je jasno i nemilosrdno.izgovorena. bila je kao opijena i umrtvljena upornim mladićevim priĉanjem. na palubi broda koji je pristajao u Ćivitavekiji i posmatrajući šarenu i protokolarno poreĊanu gomilu papske vojske i crkvenih dostojanstvenika. ĉekao i nemirno hodao po svim odeljenjima Avlije. on bi prebacivao sebi što ga jasno i odluĉno ne zustavi na putu koji oĉigledno ne vodi dobru. U tim trenucima osećao se kao sukrivac u tom ludilu i rešavao se da ono što je dosada propustio uĉini svakako već sutradan. Dvaput mu je toga dana prilazio Haim sa svojim uvek istim uznemirenim ţalbama i strahovanjima o nepravdama u Smirni i o uhodama i svakojakim zamkama ovde u Prokletoj avliji. kako mislimo samo u ĉasovima kad smo odvojeni od jednog boravišta a nismo stupili na drugo. što ga ne prodrma i ne trgne iz njegove zablude. On ga je slušao rasejano. govori brzo kao da ĉita. .) U sve većoj nedoumici. To je trajalo pet-šest dana. kao sluĉajno. što ne moţe i ne treba da bude bilo je jaĉe od onog što jeste i što postoji. Eto. neprestano oklevajući da ga prekine i dozove k sebi.

A za njega ne postoji mogućnost bekstva. jer bi to znaĉilo isto što i ne biti. Pobedniĉki ili poraţen. To je ropstvo od kog beţanja nema ni posle smrti. to je malo reĉeno. A Dţem milosti niti moţe oĉekivati niti bi je mogao primiti sve i kad bi neko hteo da mu je da? Otkup? Za njega ne sakupljaju otkupe. rekao da se sa Ćamilom "desilo nešto što ne valja".) Posle uobiĉajenog krotkog pozdrava. i ništa za dlaku manje. stvorenje nad stvorenjima. a sada je taj svet naĉinio od mene svoje sredstvo. Sultan. nego naprotiv. ni trećeg dana. divna ţena. a kako ga je tek snositi još zdrav i svestan svega.) Bekstvo? Teško beţi i bezimeni rob iz lanaca. Više od toga nije ĉak ni on umeo da kaţe. na kojoj se po zabaĉenim uglovima već hvatale prve senke sumraka. Zato je on rob za kog nema više beţanja. podeljen na dva tabora. . turski i hrišćanski. I za pokojnike saţaljenje je teško i uvredljivo. nema za njega pribeţišta. šta je Dţem Dţemšid? Rob. ţiv gledati u oĉi ţivim ljudima. Brod je udario tupo bokobranom o kamenu obalu. nepokolebljiva. VII Mladić se nije pojavio ni drugog. I nikog nije bilo ko u njemu nije video sultana i ko nije uviĊao da taj ĉovek ne moţe drugo biti. Dok je to priĉao Ćamil se i sam digao. nestao je u jednom od zavijutaka Proklete avlije. Da. netremice posmatrali stasitog ĉoveka sa belim. ima još uvek nade na milost dobrog gospodara ili na otkup ili na bekstvo. plaćaju ĉitava bogatstva i sa jedne i sa druge strane da bi ostao rob i sredstvo i da se ne bi otkupio. on uvek ima malo nade da će zavarati gonioce i da će se dokopati nekog svog sveta u kom će moći ţiveti kao slobodan i bezimen ĉovek meĊu slobodnim i bezimenim ljudima. iako zbog toga propada. kako izdvojen. tamo ili ovde. ali kad beţi. Tišina je bila tolika da se i to ĉulo i kao laka jeka prošlo obalom sa koje su svi. zarobljen ovde ili ţiv u Stambolu ili mrtav pod zemljom. on moţe biti samo jedno: sultan. bacajući oprezno ispitivaĉke poglede svuda oko sebe. ni u mislima ni u snovima. on je obiĉno sam polazio. ali uvek i samo sultan. ali ona svojim nemoćnim naporima samo uvećava teret njegovog poniţenja. da bi u njima proĉitao samo jedno: saţaljenje? Od svega što svet ima i jeste ja sam hteo da napravim sredstvo kojim bih savladao i osvojio svet. ţiv ili mrtav. (Da ne bi dopustio da ga straţari ugone u sobu kao i ostale. ni za dlaku više jer više od toga nema. prosti rob kog vode na lancu od trga do trga. nešto malo pre odreĊenog vremena. zlatom izvezenim visokim kaukom na glavi. (Izuzetak je njegova majka. na tri koraka ispred svoje pratnje stoji kao kip. To je put i nada manjih i srećnijih od njega. Vaskoliki obitavani i poznati svet. A on je osuĊen da bude sultan.poniţenja. Jer. A oko podne došao je Haim i. i jedino u tom pravcu bi mogao biti njegov spas. od kardinala do konjušara. Rob.

A šta ima? Tada je Haim poĉeo da priĉa. i koji će odmah krenuti dalje. došao je sa već sklopljenom priĉom o Ćamilovom nestanku. sluĉajno. Prvo je. obilazio prostor oko fra-Petra u širokim pa sve uţim i uţim krugovima i elipsama. Malo-pomalo umukli su i poslednji šumovi dole u avliji. Samo prvi je nazvao uĉtivo (jezivom uĉtivošću) dobro veĉe. Jedan od one dvojice bio je ugojen. smrknut i oborene glave. ponovi odmah blaţe: .Tek dva dana docnije Haim. ne sluteći koliko su te njegove "mere predostroţnosti" uzaludne i providne. sve je na njemu bilo oblo i mekano: njegov spoljni izgled. bilo je još vidno u prostranoj sobi. U tom što je kazivao bilo je doduše pojedinih nejasnih i neobjašnjivih mesta.odgovorio je glasno fra Petar. podigao lampu. Haim je sve znao. ne podiţući glas. Kad se primaknuo blizu. U sobu su bez šuma ušla dva tamna ĉoveka. Iza njih je momak nosio malu uljanicu. i bacao kratke poglede oko sebe. sav kost i mišić u mrkoj koţi. Mrak je progutao bele zidove i predmete i stegao ćeliju oko budnog ĉoveka. i ostao tako nepomiĉan. Ali nadajući se da je Haim saznao nešto o Ćamilu.Jesu li vas saslušavali? . A drugi je bio mršav. nestvarni glasovi i blesci od igre sluha u tami i nesanici. moćni svet i u njemu su stali da se javljaju sitni. on sam nije znao u kom. Izgledali su kao dva lica dvoliĉne sultanske pravde. Iz poĉetka se još drţao kao ĉovek koji je zastao u prolazu. ali se malo-pomalo sve više zaboravljao i govorio sve ţivlje. koju je ĉuvar za njim zakljuĉao. Šetnja iz ugla u ugao i oĉekivanje sna za koji se zna da neće doći. Ali to nije bila više varka sluha. glas i pokreti.Nisu. Stvarao se nov. kom su Haimove "mere" poĉele da bivaju dosadne. On je odmah stao sa strane. U jednom takvom trenutku. Svetlost se rasporedila po svima. bacao ispod oka poglede oko sebe. ĉulo se kao da spolja kljuĉ traţi i nalazi kljuĉaonicu. trudeći se oĉigledno da svom razgovoru da izgled sluĉajnog susreta u prolazu i. . ali zato su neka druga bila ispriĉana sa takvim i tolikim pojedinostima kao da ih je svojim oĉima gledao. naravno. Vrata su se stvamo otvorila i slaba svetlost se pojavila na njima. pokrivena sahana hladila se već postavljena veĉera kakvu drugi apsenici nisu dobijali. U dva svetla. i video i ono što se nije moglo videti. I poĉelo je.Nisu . koji za to vreme nije mirovao. upitao je prigušeno: . strahovitih šaka koje su iskakale na svetlosti. Kad se Ćamil sa prvim sumrakom povukao u svoju ćeliju. Sve je bilo kao i svako veĉe. velikih oĉiju zaklonjenih senkom i krupnih.

Kakvog cilja? . . a pogotovu kad se napiše ili ĉak i drugima kaţe. i razgovore. Vi znate da reĉ ni kad je u najdubljoj šumi izgovorena ne ostaje na mestu. samo kao jeka. Prouĉavao sam ono što je poznato u našim istorijama.Za koga? . Biće lakše za nas i bolje za vas. Nego objasnite nam stvar i kaţite sve. što vi govorite nema veze sa mnom ni sa mojim mislima.Ĉekajte malo! Ne moţe biti da nema veze.Slušajte . .Da. kao i onda. Sve ima veze sa svim.ili vas je neko upleo..Cilja. ali ni mi nismo potpune neznalice. Ne preduzima se toliki posao sluĉajno ni bez nekog cilja.Potrebno je. Ĉinovnik je tada napustio svoj sveĉano otmen stav i uzeo ton koji je za njega bio mnogo prirodniji: . kao što ste vi po Smirni pisali i govorili. da nam najposle kaţete za koga ste sakupljali podatke o Dţem-sultanu i do u sitnice razraĊivali naĉin na koji se ostvaruje plan o buni protiv zakonitog sultana i halife i kako se pronalaze sredstva i putevi za otimanje prestola pomoću neprijatelja iz inostranstva.jeknuo je tiho mladiĉ. Vidite i sami da ste se u nezgodnu stvar upleli . . već sav u stavu odbrane. Vi ste ĉovek uĉen. za koga? . pisanje. .. a kamoli za prouĉavanje. Mladićev glas je zvuĉao iskreno. uz nemirnu mimiku lica i pokrete ruku.Opasno mekim glasom debeli ĉinovnik je rekao da je prvo saslušanje bilo više formalne prirode i da su i odgovori bili takvi. .Sve.vi ste pametan i školovan ĉovek iz ugledne kuće. Ali na tom. ne moţe ostati. . ni za kog drugog. Ćamil efendija.) .Za sebe. i odgovarao nejasno. Udubio sam se . naravno. (Haim je bio već zaboravio na svoj oprez i govorio ţivo. A Ćamil je sve više razmišljao o onom što ĉuje od ovog ĉinovnika. Govorio je uvek samo onaj debeli.A kako to da od tolikih predmeta o kojima pišu knjige i nauka vi odaberete baš taj? Ćutanje.nastavio je mirno i preterano sveĉano debeli ĉinovnik . sedi na prestolu sultan i halifa (neka mu bog podari dug ţivot i svaki uspeh!) i da to nije dobar predmet ni za razmišljanje. sa prizvukom ogorĉenja. Vi znate da i danas.

Ćamil je priznao otvoreno i gordo da je istovetan sa Dţem-sultanom to jest sa ĉovekom koji je. nije mogao da se odreĉe sebe.Dakle. Mladić je ţmirkao od svetlosti i jednako bacao nemirne poglede u tamne uglove. Oseti se osramoćen. . . ne uspevajući da dobro razabere i odvoji pitanja. kad ste poĉeli. upomo.Govorite! . a ćutao je. .Ja sam to! . na neki nov naĉin. a koji nije hteo. Tako je to išlo i trajalo dugo. . sa prizvukom nestrpljenja i pretnje. nesrećan kao niko. ajde. Ali su govorila oba ĉinovnika (sad je progovorio i onaj mršavi).Kaţite. a ćutao je.Recite sve. Misleći da ga je pokolebao. .hteo je da kaţe. oslabljen i još manje sposoban da se brani. da ne bude ono što je. Teško se snalazio. unazaĊen. i još ovakvi ljudi . ovde i ovako. molim vas! To je bilo reĉeno još tvrĊe i suvlje. Ali odjednom primeti da mu je onaj mršavi prišao bliţe. Mladić je bacao poglede u tamne uglove oko sebe kao da iza kruga ove slabe svetlosti traţi nekog za svedoka. da Ťe povisio ton i da mu govori ti. Krivica i nesreća i nisu u nekom njegovom "cilju".rekao je još jednom tihim ali tvrdim glasom kojim se kazuju presudna priznanja i spustio se na stolicu. sa kojim ciljem i za ĉiji raĉun? Zasuli su ga pitanjima. brzo. naizmeniĉno. ponajmanje u ovaj ĉas. I mislio je da to govori.Ajde.Dakle. biće i za vas bolje i . govori! Sva se njegova paţnja zaustavi na tom.. Mislio je da to i govori. Negde u toku te noći izvan vremena koje sunce odmerava svojim izlascima i zalascima i izvan svih ljudskih odnosa.jednostavnije. . Mladić ne odgovori ništa.Pa baš to bismo i hteli da od vas ĉujemo. debeli ĉovek nastavi samouvereno rasteţući slogove. došao u tesnac bez izlaza. nego u tom da ĉoveka dovedu (ili da se sam dovede) u poloţaj da ga o tom ispituju. sve objasnila i dokazala da tu nema cilja i da on o svemu tome niti treba niti moţe da polaţe raĉuna. . Mislio je kako da kaţe jednu jedinu reĉ ili reĉenicu koja bi razbila ovaj glupi nesporazum.

jer udarci se ovde ne mere i lako idu preko onog što je potrebno. jer su posle morali da peru sobu od krvavih tragova). U jednom trenutku on je poloţio. nogu i udaraca. Ali onaj mršavi kao da nije osetio ništa od tog sveštenog uţasa pred ĉovekom koji se oĉigledno izgubio i tako se zauvek stavio izvan sveta i njegovih zakona. U guţvi je oboren i momak zajedno sa svetiljkom koju je drţao. Sedeći na niskoj stolici bez naslona.Debeli ĉinovnik je ustuknuo naglim. jednu od one dve strašne šake na Ćamilovo rame. dok se u ćeliji vodila borba u mraku. bacajući oko sebe ispitivaĉke poglede. A takav poremećen i bolestan ĉovek. Mršavi ĉinovnik je obigravao oko njega i unosio mu se u lice. i zaćutao. pa ni o carevima ni njihovim sporovima i borbama sa suparnicima. ako je sukob bio teţi i ako je mladić u svom otporu i u svojoj borbi sa dvojicom otišao daleko i ranio nekog od njih (a izgleda da je tako.) Iste noći Ćamila su izneli na jedan od kapidţika Proklete avlije. izgleda. ogorĉen i zgaĊen valjda tom uvredljivom intimnošću. ne govori ni o ĉemu. njegova priĉanja o sebi kao nasledniku prestola biti ono što su sve reĉi i razgovori ludaka. zajedno sa svojim nezdravim maštanjima. Fra Petar je stezao zube od nekog gorkog gneva na svoju sudbinu. onda je moguće da su carski ljudi otišli još dalje. A kad je uspeo da se izvuĉe iz ludog klupka od ruku. pa ĉak i na ovog nevinog Haima i njegovu veĉitu potrebu da sve saznaje. A Haim je već odgovarao i na ta pitanja.to je fra Petar. Tada se u tren oka razvila prava tuĉa. Postavljao je nova pitanja. kraj Sulejmanije. Ako je ţiv. uostalom. na sve oko sebe. . Njemu se ĉinilo sada da je pred njim telo bez volje i svesti sa kojim moţe da ĉini šta hoće. (Od tog momka i od probuĊenih apsenika i saznalo se u Avliji za noćni prizor sa mladićem iz Smirne. oštro odgurnuo. U svojoj tupoj i kratkovidoj revnosti mršavi policajac se polakomio da iskoristi slobodno polje koje mu je njegov pametniji drug ostavio. sa belim kamenom bez natpisa. u svom uzbuĊenju. bezopasna bolesniĉka maštanja na koja se niko ne osvrće. meĊu ludacima. Ţiva ili mrtva? Kuda su ga preneli? . nehotiĉnim pokretom. trudeći se da izgleda kao ĉovek koji bez cilja šeta po prostranoj avliji. A mladić ga je. Tek kad je ispriĉao sve do kraja. Tu će. i ne ţivi dugo nego nestaje lako i brzo sa sveta. sa namerom da izvuĉe iz mladića priznanje da je u Smirni ipak postojala neka zavera. a da niko o tom nikom ne mora da polaţe raĉuna. gde se zatvaraju duševno oboleli. samo pomislio. a što se u Avliji prošapće to odmah dozna Haim. Umešao se i drugi policajac. Ćamil se i branio i napadao snagom i ţesti-nom koju niko nije mogao oĉekivati. A takav grob. Ćamil je izgledao iscrpen i sav utonuo u sebe. To ga je izazivalo i zavodilo da je postajao sve nestrpljiviji i bezobzirniji. Haim se opet prisetio "opasnosti" koje ga okruţuju i bez opraštanja. verovatno su ga preneli u Timarhanu. uzbunio ceo ĉardak. on je istrĉao napolje i. U tom sluĉaju nesrećni Tahir-pašin sin već je u grobu. MeĊutim. otišao dalje.

U Avliji sve kao i uvek. evo. samo na drugi naĉin. utabanu zemlju i bele zidove pred sobom kao da ih prvi put vidi. i uvek ga jedni grubo uteruju u laţ a drugi slušaju. i uvek ista. našao upleten. Tu je sve isto. drugi dolaze na njihovo mesto. Fra Petar zastane kod prvog. samo melju. Teško saţaljenje koje se ne da podnositi ovako u nepomiĉnosti i potpunoj neizvesnosti. Ali on je za trenutak ućutkan i sluša zajedno sa ostalima kako postariji momar priĉa o mladoj Grkinji koja je posluţivala u njihovoj krĉmi. Galija. a u koju se i on ni kriv ni duţan. tamnih priĉa iz Smirne. oseti kako mu celim telom ide hladan i tanak talas straha. Brzo zatim tu pomisao potisnu druga: šta se moglo desiti sa Ćamilom? Sad ga opet neka bolna vrelina ispuni svega. Jedne puštaju. Krenuo je niz avliju put zaklonjenih uglova i senki. ma kakvi bili. igri ili šalama. Oseti silnu potrebu da promeni mesto. sa stotinu promena. zelenkast i crn u licu. Naprotiv. brani je i gazda. Svakog jutra okupljaju se u senci isti ili sliĉni ţivi krugovi apsenika. Najviše se ĉuje onaj atletski razvijeni ĉovek sa promuklim basovskim glasom. ako mu se dokaţe ono za što ga optuţuju.prenosi i raspreda do u tanĉine. Ne zaboravlja ga. Kreću se za njom one dve puste polutine. Gledajući sa nesnalaţenjem sivu. grajale rasturene gomile apsenika. Nestalo je straha i išĉekivanja. a to se i ne primećuje. koji su daleko od ovih zamršenih. luta. jadan i lud od straha i skrivene pomisli na kaznu koja ga ĉeka. Znaĉi da je sve svršeno i . ali sve moţe biti.Krupnijeg i ĉvršćeg ţenska nisam video.pokopano. Svi su sporedni i nevaţni. u svaĊi. da vidi ljude. ali nije bilo ni lepše ni lakše. Svak pruţa ruku i hvata gde moţe i koliko moţe. bez veze sa onim što govori. "komšijskog" kruga. Zaim se ţeni i razvodi još uvek sve sa novim neţnim ţenama. onaj . Još je prava letnja vrelina. On je bled. gde su. da vidi i ĉuje druge ljude. kao da boluje od ţutice. Nosi grudi pred sobom kao dva jastuka. Da ga ne stanu ispitivati zbog razgovora sa Ćamilom i da ga tako i po drugi put ne uvuku nevina u besmislenu istragu. A pogled mu. samo da su izvan ove bezumne mreţe koju pletu. Avlija ţivi sama za sebe. Ona se brani. zateţu i mrse izmeĊu sebe bolesnici sišli s uma i carski policajci bez duše i pameti. Stajao je jednako u mestu i brisao ostudeneo znoj sa ĉela. . Poĉelo je vreme bez Ćamila. VIII Posle dva-tri dana bilo je jasno da ga neće ispitivati zbog dugih razgovora sa Ćamilom. I ostali priĉaju o ţenama. Istina je da je ovaj Haim poremećen ĉovek i da vidi opasnosti i gde ih nema. ali oseća u sebi da mu se više ne nada.

sklonio u svoju kuću i ĉuva za sebe. nekako umiruju. . to im je poslednje. Jer zbog nje i njene lepote palo je za pola sata sedam mrtvih glava oko njene kuće. ali to je najmanje. iz kog bas izlazi kao pobednik: svi ućutkavaju mornara i traţe da bas nastavi neku priĉu koju je ranije bio zapoĉeo. I najposle.bune se neki glasovi. Eto. A nije.Kô plast. Sklonili su je kod roĊaka u jedan zaselak. Kakve oĉi. Šta vredi priĉati ovome slepom kuĉetu? Ali svi navaljuju i na kraju ga.Što da ne zna? Kao da si ti sam na svetu! .Jeste . . Krupni ĉovek. nego je on. ni da li je taj dotiĉni jedan od onih poginulih ili je meĊu ţivima. morala je napustiti sluţbu. adešu. Ceo Tiflis je poludeo za njom.Mrzi me. podalje od Tiflisa. Pobili se prosci i otmiĉari. kakvi ste! Samo o tim kafanskim droljama umete da govorite! I samo o gadnim stvarima! Ih! Nastaje objašnjavanje. more. i kameniš se i topiš se. Oĉi! Šta je ovo .Ne prekidajte ĉoveka. Tri se porodice u crno zavile.krezubi Grk. i plast bi razneli. od te svoje babe nasledila je lepotu. Nije venula polako. nego kao mrazom pokošena. I po njoj se taj zaselak i danas zove "Sedam nosila". ali ko će mornarima vezati ruke. dabogme. . I on nastavlja da priĉa nešto uzbudljivo i nejasno o nekoj ţeni izuzetne lepote.to se zna da Gruzijanke imaju divne oĉi. A ona umrla od ţalosti. gledaju. kao uvek.dva oka"?! I ona. tako da nastavlja priĉu o ţeni iz Gruzije i njenim oĉima.Šta se zna? Otkud se zna? Šta znaš ti. kô plast!" kaţe Grk više za sebe. Nema te! Zar to samo . i ne osvrći se na kojekoga.Ih. odbija. sa gnevnim pokretom ruke i sa grimasom gnušanja na licu. Grde ga momari i uzdišu: "Ih. šta bi bilo? Slamka po slamka. ti i ne pomišljaš na ova dva vidjela što svaki od nas nosi u glavi. meni se lepo smrkne. krupna glasa. ćorav ti hodio! Kad pogledaš ta dva oka. nego na dva nebeska polja od sunca i meseca senovita. . Malo-malo pa uštinu. ..traţe drugi. lisac. . ih.buni se promukli bas. da govorim. Kakvih zvezda i oblaka. slepac.Priĉaj ti. Ali ni umirući nije htela da kaţe koga je ona volela. nek priĉa! . kô plast!" . da štipa ko stigne. kakvih ĉuda ima na ta dva polja! Jadan adešu! Gledaš. Mangupi!" . oĉi. Prekonoć. Tako bar gazda kaţe.To je takav soj ljudi. a pre toga se zvao drukĉije. Jeste. šteta. . onakva ţena. "Ali da je onako produţio. . . stas.Ih. rodom iz Gruzije. još uvek kivan.. ne znam kako.kaţe neko iz kruga . Njena baba je bila lepotica na glasu.I kad mi ko ovako kaţe "Imala je divne oĉi". o tim poslovima? .. koja je ovde u Stambolu ĉuda poĉinila i mlada umrla.

On. Veliku je paru taj preko ruke preturio. Prateći malo poizdalje razgovor u krugu. Bio je vojni nabavljaĉ. vlasnik kafana. fra Petar je osećao nekog iza sebe. Popustili obruĉi i vidite da curi na sve strane. Ĉovek odjednom zaćutao. znaĉajno trepćući oĉima. Njegova nekad ĉuvena glasina sad je promukla. ili ne bi trebalo da se raĊaju na ovaj svet. To se jednom desilo na ovoj zemlji: jednom pa nikad više. ljubavne strasti ili samo pomisli. a nekad priĊe i razgovara slobodno. Nikad nije bio ĉistih ruku ni razlikovao svoje od tuĊeg. a da on ne uĉestvuje i njima. gonjen nemirom i sav ustreptao. Pri susretima sa fra-Petrom nekad proĊe kao da ga ne poznaje. Manje muke i ţalosti. kockar i pijanac i naroĉito ţenskar. nekad ga samo pozdravi lakim pokretom glave. Više ne razlikuje ono što jeste i što moţe biti od onog što ne biva. pa posrednik u svakojakim poslovima. i dospeo ovamo. I tu je već sve znao: To je ĉovek niskog porekla koji je svojom velikom snagom i svojom umešnošću dospeo u društvo gospode. pred njim je stajao Haim. pod istragom. na mestima sa suznim. On odmah preduzima svoje "mere predostroţnosti". To je trajalo trenutak. Ţene mu ispile mozak i oronuo snagom. Ima dve-tri godine da je stao da pada sve niţe i niţe. a lepo se vidi kako iz dana u dan sve više opada i kako mu ono malo pameti lapi. Takve oĉi ne bi trebalo da umiru kao i ostale. Pomešao se sa najniţim kriminalcima. ne bi mogao ni zamisliti da moţe negde biti ţenske ljubavi. oĉigledno. Gotov je! . poĉeo da gubi svaki raĉun. I bolje je. Tako kao višestruki bankrot i varalica. Inaĉe. U poslednje vreme sve je osetljiviji.Taj ne moţe više da ne govori. Priĉanje mu je sve ţivlje i bogatije. . I samo o ţenama govori. poznat u celoj Turskoj. Gde god doĊe sa svojim zaveţljajem stvari njegova sumnja u sve i svakog već ga ĉeka tu. Iz kruga nije bilo reĉi ni primedbi.malo oĉiju u glavi što nosimo i što nam pokazuju da potrefimo u vrata i da ne pronesemo kašiku mimo usta? A šta su ona dva ĉuda nebeska? Tu poreĊenja nema. Tako je uhvatio neku bolest. Od nekadašnjeg siledţije i rasipnika nije ostalo gotovo ništa do ovo prazno prepiranje sa dokonjacima i stalna potreba za govorom i priĉanjem. neprestano menja mesto. Tako je i sad sam stao pored fra-Petra i sam poĉeo razgovor o ĉoveku sa promuklim basom. Tek je drugi mesec da je tu. nekako se istanjio i profinio. Na svojim šetnjama po avliji on tako redovno nabasa na Haima koji. Kad se okrenuo da pode. stalno uzbuĊena i tronuta. A posle dan-dva napušta to mesto i traţi novi i sigurniji leţaj. dok se opet neĉeg ne priseti i ne krene dalje. A onda je opet nastala neka prepirka i smeh i zbrkan ţamor izukrštanih glasova i soĉnih psovki. Nekoliko godina bio je prvak u rvanju. Najposle ga njegovo nekadašnje društvo pustilo niz vodu. I topi se i nestaje kao parĉe šećera u vodi. Izdao ga glas. grĉevitim prekidima koje on uzalud zataškava i maskira svojim izdiranjem na one koji ga okruţuju. To je bolest. ali nekako mu je prolazilo olako dok je bio u snazi i pameti.

ali kao neki uzan i sve slabije osvetljen hodnik koji se primetno ne menja. kako bi lakše odavde izišao. Ali menja se vreme i s vremenom slika ţivota pred svakim od nas. hladne dane. od tog sam esnafa. A fra Petar produţuje svoju šetnju niz Avliju. Podiţući se s vremena na vreme i nameštajući se na jastuku. I krivo mi je bilo više na sebe nego na njega. Raspitivao sam se ima li kakva posla za mene. gotovo veselo. Poĉinje da se smrkava ranije. još duţi dan. ali za koji se zna da sa svakim danom biva za prst-dva uţi. do nekog drugog kruga. Od toga nailaze na apsenika kratke ali neodoljive panike pod kojima klone i najtvrĊi. Jer. oborene glave. Sutradan on mi kaţe: . da se ţivot u Avliji stvamo ne menja nikad. govorio je sniţenim a jasnim glasom: "Vidim. da se kuriše neki sahat. Nigdje ĉovjeka da porazgovaram s njim. Htio sam da se pravdam.Ono biva da neki nabavi krišom turpiju ili dlijeto. ali strpljenje me izdaje. i samo se pitam šta li me još ĉeka. a teška misao. Kad to pomislim. Šta bilo. I ţivot je pred fra-Petrom uvek isti. Reĉeno je napred. samo izlaza ne vidim. O tim danima fra Petar je priĉao dugo. pljunuo je i otišao. priĉao je Haim i dalje o svemu i svaĉemu. kao ĉovek koji traţi što nije izgubio. povišenim glasom. trepnuo sa oba oka. malo zaborava i razonode. Ostao sam kao poliven. Htio sam da viĉem za njim. vidio sam da ĉovjek govori pravo. a ubi me nerad i besposlica. Najgore mi je što znam da sam nevin. Ali onda se odjednom trgnuo. Molim ga da pita starješinu. pogledao kao probuĊen oko sebe. zagledan u sneţnu daljinu i prateći sećanje u stopu. . pitajući se ima li igde razumna ĉoveka i razgovora. bar za koji trenutak. kao lek što se traţi.Sjedi s mirom i ne pominji to više!" I okrenu mi leĊa. ali da ih mi sami nekom dajemo. na duge noći ili kišovite. Opominjem sam sebe na strpljenje. i istina je. . a niti me ispituju niti mi ko spolja šta javlja.. Ali kad sam malo razmislio. Dok sam ono deverao s jadnim Ćamilom i brinuo zbog njega. Svašta mi iskaĉe pred oĉi. A sad ne mogu da se odbranim od toga. dokon i briţan. ĉekaj da proĊe dan i doĊe noć koja prolazi još sporije. nekako sam manje mislio na sebe i svoju nevolju. Sam ne znam zašto. to ne biva. I rekavši to. trpim i jedem se u sebi. Javlja se strepnja od pomisli na jesen i zimu. Duga noć. Ali se stišavam. Gdje mi bi pamet? Kad Ijudi dopadnu ovog ĉega sam ja dopao. ali on se obazrije i odmjeri me ruţno. Ali me ĉuvar gleda i rijeĉi ne govori. onda im niko ne moţe vjerovati. Suze su mi navrle od neke sramote. Nisi to dobro smislio. udari mi krv u glavu pa obnevidim i doĊe mi da viĉem na sav glas. i traţeći. da se popravi kahveni mlin. dajući tako sabesedniku tajanstven i nerazumljiv znak i bez pozdrava otišao dalje sporim korakom. A ja zaboravio gdje sam! I tako opet.Sigurnim. oduljilo se ovo moje tamnovanje na pravdi boga. da sam nevin i da ni pomišljao nisam na bjeţanje.

Poranim ja tako. Sjedim tako i uţivam i pušim. A kakvo je svitanje u Stambolu! Kazati se ne moţe. Vadim duhan. .Ama kako nema. pa i tebe sunce da ogrije! A sve šapuće i zakreće glavu u stranu. ne govori što ne treba i ne griješi duše. Otišli su k'o dvije sjenke. a od duhana sve mi se glava zanosi. najtvrĊeg ĉovjeka da rasplaĉe. Poĉinje da mi se priviĊa. Dok god ima mraka. i jedva ĉekam da se vrata otvore. a vidi ono ĉega nema. Pa opet okrećem na šalu. . . Po obiĉaju i radi sevapa pokloniše mi asuru na kojoj su leţali. . Bez njih mi još teţe.Uranio. sve isto. nego sam ovakav.dobri ĉovjeĉe. ozdraviti. Nema svanuća. Nisu smjeli ni da se raduju. za bogata i za siromaha. Ćamil efendija.Ne vidim . a uza me se kao privije Dţem-Ćamil. Tješim ga uzalud. Oko nas sva Prokleta avlija sjajem prelivena. nekako se i meni smraĉi jasno jutro. blijed.Jednog dana pustiše i onu dvojicu trgovaca iz Bugarske i umjesto u progonstvo oni krenuše svojim kućama. A kraj sve svoje brige jednako mislim i na Ćamila i njegovo priĉanje i zlu sudbinu. u samu zoru. Uhvatim ga za ramena i prodrmam.kaţe . umijem se na ĉesmi.Za mene je — kaţe — a ponoć a zora. a od sebe se ne moţe ozdraviti. kako nikad nisam mogao ni umio dok je bio tu i dok smo se viĊali. Daće bog. Uzmi. jadan. neispavan. pa sjednem i uţivam. Hej! A on odmahuje glavom. . ako se naĊe. Korim ga oĉinski što ne vidi ono što je oko njega.kaţe on oborene glave a glas mu se lomi. jer ja nisam bolestan. za sultana i za roba i apsenika. I ja razgovaram s njim srdaĉno i prosto. kad ga napadne taedium vitae. ali tuţno. biće i svanuća. zamršeno i nejasno. suznih oĉiju. (Bog zar tako htio i dao svaku ljepotu dušmaninu!) Nebo porumeni pa siĊe na zemlju.Ne mogu ja . IzaĊem iz onog smrada i one tjeskobe. . Dim oko mene. onako kako bih razgovarao sa nekim mlaĊim od fratara iz mog manastira. bolan brajko? Ne huli i ne govori budalaštine. Vidiš li ti ovu ljepotu u boga? . A pravo govoreći. ima ga za svakog. zoru prevario! Svanulo. To nit' sam prije toga vidio nit' ću ikad više vidjeti. I sve tako govori koješta. dok još nije povrvio onaj narod iz svojih ćelija. A on samo obara glavu. kaţe jedan.Ajde. ozdravićeš ti od te tvoje bolesti i još se u zdravlju i na slobodi svakog dobra i svake ljepote nagledati. A meni ga doĊe ţao pa ne znam što bih uĉinio da mu pomognem.

i zaboravi. razbibrigo moja. . U njemu sve vri od drugih. . a ono nikog pored mene nema. To prisili fra-Petra da podigne oĉi i da ga bolje pogleda. Sve ih on brzo u sebi preradi. napreţem se da se sjetim ko sam i šta sam. Izgleda da vaskoliki svet nema za njega dovoljno crnih vesti i nepravdi i stradanja. Moja se cigara ugasila. Glava mu je lako podrhtavala. sve ludo. da i ne govorim o najvećem ludaku. Jedino Haim ako priĊe. sedne pored "jedinog ĉoveka kome se ovde moţe verovati". Glas mu je drhtao. kaţe tmulim glasom: . i straţari i apsenici i špijuni (a gotovo svi su špijuni!). Neko negdje vikne (to se dvojica pobila) i trgne me. pa ih isto tako brzo zaboravlja. a ruka mi još ispruţena.hoćemo! I uzme da puši. tapše ga po ramenu. i više ga to ne zanima. da ovo nije sve.. a glas je bio siktav i prigušen. ali sa njim ne moţe biti pravog razgovora. A puši kao mrtvim ustima i gleda me kroz suze. On. ja ne znam da li ste vi mislili o tom. Cigara mu se gasi. ispriĉa.Ajde da zapalimo po jednu i da tresnemo rĊom o zemlju. siromah. A osjećam kako Avlija kao vodeni vrtlog vuĉe ĉovjeka na neko tamno dno. sa crvenim i suznim oĉima.Hoćemo .Šta je. KaraĊozu. Haim je bio još mršaviji. kao da je dugo sedeo kraj nekog dimljiva ognjišta. Ukratko. sve dublje tone u svoja mraĉna priĉanja i uobraţene strahove. Prenem se. Ništa ne zna. On kao da se i ne seća mladića iz Smirne. majka mu stara! Hoćemo li? . osim vas i mene. Uzalud ga fra Petar svaki put pita da li je šta ĉuo o Ćamilu. nesretni Dţem. više zbog mene . posle ĉitavog rituala od nekih "mera". I trudim se da to ne zaboravim i da ostanem kod te misli. odakle sam i kako sam ovamo došao. a dan ne donosi ni promene ni nade. ali ko zna gdje je njegova misao. Pa to sam ja sam sa sobom razgovarao! Uplašim se od ludila kao od zarazne bolesti i od pomisli da ovdje i najzdravijem ĉovjeku poĉinje s vremena da se muti i privida. šta ima novo? Ali Haim ga gleda ukoĉenim pogledom svojih po poloţaju nejednakih zenica." Nije lako ni najtvrĊem ĉoveku provoditi dan i ĉekati sumrak sa takvim mislima. kao da je sve gledao i preţiveo. ali meni se u poslednje vreme sve ĉešće navraća misao: da ovde i nema zdrava ĉoveka pri ĉistoj pameti.Slušajte. Branim se u sebi. a fra Petar se usiljava da bude veseo. U svakoj drugoj zemlji na svetu on bi bio odavno u ludnici. i kao da nije ni ĉuo njegove reĉi. On priĊe svakog dana.kaţe on. Hajmo. Ponavljam sam sebi da osim ove Avlije ima i drugog i drugaĉijeg svijeta. PriĊe Haim. novih strahota i optuţba koje priĉa isto onako ţustro i sa pojedinostima. I stanem da se otimam. i nije zauvijek. uvek jednako neobrijan. Verujte! Sve sam bolesnik i ludak.

do Akre. i laku jezu uz potiljak. Bilo mu je nezgodno. priljubi sasvim uz njega. I pre nego je uspeo da se skloni od obesnih mladića. jer taj nikad ništa u ţivotu nije taĉno predvideo. širi nego duţi. a imalo bi da se priĉa još. jure jedan drugog u trku. nemom istoku. Većina osuĊenika je sedela oborene glave. gde je trebalo da se prognanici iskupe pre polaska. nepoznatom rukom: "Perkan će biti pušten na slobodu za dan-dva. i fra Petar oseti kako mu tutnu u ruke neku savijenu hartiju. Uĉini mu se.u progonstvo u Akru. a krugovi su se sve više suţavali. Ona je pošla sa njim na put i pratiće ga na javi i snu. svake vjere i svakog naroda. sad bi se uverio. Na hartiji je pisalo turski. Zamoren.Sve sâm ludak. nevinih. Šeta. a on se. kao svakog jutra. Dva mlada apsenika. u beskrajnu noć." Nemimo je proveo taj dan i noć za njim. velike obrijane glave sa naoĉarima . Vazduh je bio mlak i sladunjav. Mladići produţiše svoju trku dalje od njega. za trenutak. A sutradan je zaista došao ĉuvar i rekao mu da skupi svoje stvari i da se spremi za putovanje. A pred njima se celom jednom stranom mraĉnog vidokruga dizao veĉemji Stambol. Tu sam dosta prognanih ljudi sreo. zbunjen i uplašen.I u Akri sam svašta video i doţiveo. baš takav nam jedan treba!" To je bio debeljušan ĉovjek. jedan od njih se. onako u trku. Nešto sam ti i priĉao. ali i tu kao tamo na osvetljenom vidiku bila je misao o Prokletoj avliji. kao uz ţiv zaklon. da Prokleta avlija zaista nema izlaza. praveći krugove oko fra-Petra i zaklanjajući se za njega. A desilo se da je tog dana dobio prvu i radosnu vest spolja. Ĉovek se osećao zbunjen i izgubljen meĊu dve desetine saputnika. Sve i da nije bio siguran da ceduljica potiĉe od fra-Tadije. Mnogi su od njih proveli po nekoliko mjeseci u Prokletoj avliji i poznavali KaraĊoza. nalik na vatromet koji se zastao u poletu. po avliji. na jednoj od onih malih tamnih površina. a što se sada moćno i izazovno propinje kao iskriĉav talas put nevidljivog neba. Neki su već leţali. pa bismo se iskidali od smijeha kad bi ispred nas šetao i vikao: "Šta kaţeš. medu gusto razasutim svetiljkama. Predveĉe je izveden i otpremljen . Noć bez zvezda i meseca. deĉaci gotovo. video prvi i poslednji put Carigrad u svoj njegovoj sili i lepoti. za vreme boravka u Akri. ni kriv ni duţan nisi? E. to je dobro. . i krivaca i. Fra Petar je jedno vreme gledao to što je danju Stambol. Bio je ramazan i na munarama svih dţamija goreli su kandilji trepćući kao pravilna sazveţda iznad bezbrojnih gradskih svetlosti. (Koliko je trebalo da se uţegu tolika svetla? Ko će ih ikad moći pogasiti?) Izgledalo mu je da tu nema nigde mesta za Prokletu avliju. još više. povuĉe u dno avlije. Te noći je fra Petar sa azijske obale. ka mraĉnom. a ipak ona je tamo negde. ĉasti mi! Fra Petar oseti nelagodnost.. on se najposle okrenuo na drugu stranu. i posle toga. Po svemu je bilo jasno da je samo fra Tadija mogao biti taj koji je poslao ovu vest. A jedan mlad ĉovjek iz Libana uhvatio mu je i hod i glas.

Sve mi to govori kao uzgred. ne. zajedno sa fra-Tadijom Ostojićem koji je za sve to vreme ostao u Carigradu i radio na sve strane da ga oslobodi. A kad smo se malo bolje upoznali. Niĉeg nema. Osam meseci je ostao fra Petar u Akri. kog su za trenutak zanela sećanja na priĉu i osenila misao o smrti. do svesti mu sve jaĉe dopiru glasovi iz susedne sobe. u isto doba godine u koje je i krenuo iz nje godinu dana ranije. Ni crne Akre. pa se odmah diţe i s rukama u dţepovima šeta i viĉe kao KaraĊoz i sve nas nagoni na smijeh. šali. nejednak zvuk metalnih predmeta što tupo padaju na gomilu i tvrdi glas fraMije Josića. Kao da nema ni sveta zbog kog vredi gledati. gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima ĉestitih i nevinih ljudi po zatvorima. Nema ni mladića iz Smirne koji je jednom umro još pre smrti. . ni nade i otpora koji ih uvek prate. jadna mu dobrota!" "Ne. Politiĉar neki. Bio je kršćanin. dobar je. da bi mogao biti. to je pravi ĉovjek na pravom mjestu u današnje vrijeme" odgovara on. I onda mi kaţe sasvim drugim glasom. Nema više ni priĉe ni priĉanja. Samo grob meĊu nevidljivim fratarskim grobovima. i sav nekako od šale i smijeha. Ni jadnog Haima. ĉini mi se. uvidio sam da je mnogo pametniji i opasniji nego što se pokazuje." Ja se ĉudim: "Kako dobar. Jer nikad mi. To će ti najbolje kazati. I tek tada je na zauzimanje svojih fratara i nekih uglednih Turaka pušten i vratio se u Bosnu. onda kad je pomislio da je. izgleda. mala njemaĉka. a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi.od debelog stakla. kao u sporom buĊenju. I tu je kraj. Nema Stambola ni Proklete avlije. dobar KaraĊoz. hodati i disati. Samo sneg i prosta ĉinjenica da se umire i odlazi pod zemlju. A u toj šali i smijehu ja sam uvijek mislio na Ćamila i teško mi je bilo što nemam s kim da razgovaram o njemu. zaostalog iza pokojnog Fra-Petra. Tako izgleda mladiću pored prozora. Najpre slabo pa onda ţivlje. i kakva im je budućnost." . pa istom sjedne do mene i kaţe kroz smijeh: "Ah.Dalje! Piši: jedna testera od ĉelika. ţiva ĉovjeka nije bilo tako ţao. Jedna! . Nema više niĉeg. Šali se. koji diktira popis alata. i ja mu se rekao ko sam i odakle sam. na uho: "Ako hoćeš da znaš kakva je neka drţava i njena uprava. izgubljen poput pahuljice u visokom snegu što se širi kao okean i sve pretvara u hladnu pustinju bez imena i znaka. nesrećni sultanov brat Dţem. Ni ljudskih zala. Ali samo za trenutak.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->