Simbolizam

( H. Fridrih), uvod

odlike moderne lirike- disonanca, disharmonija, enigmatinost, autonomnost, dvoznanost,
deformacija stvarnosti, preobraavanje kao dominantan metod, umesto oseanja i posmatranja,
izbegavanje komunikativne fukcije jezika, lirski subjekat se javlja kao operator jezika; nova
stilizacija, koja podrazumeva razdvajanje oznake i oznaenog; efekat oka, zauenosti; XIX vek
uvodi prekid sa tradicijom, autonomiju lirike u odnosu na drutvo; ona se poinje opisivati
negativnim kategorijama

pretee modernizma u poeziji- Ruso: predstavlja prvu radikalnu formu modernog raskida s
tradicijom, uvodi jaz izmeu Ja i sveta ( poeta maudit), prezir kao nadmo, razliku izmeu
subjektivnog i mehanikog vremena ( pri emu se kasnije asovnik stalno javlja kao simbol
tehnike, mehanike civilizacije); ispunjenje postaje kraj sree ( Nova Eloiza); ideja stvaralake
mate
( Ispovesti), ija snaga vie nije mitotvoraka ve imaginativna; Didro: ideja o vezi genijalnosti
sa imoralnou i drutvenom beskorisnou- emancipacija genija od spoznajnih i etikih moi (
nasuprot Kantu i Lesingu); Didro prvi povezuje teoriju knjievnosti sa istorijom slikarstva, ono
to se kasnije vraa sa Bodlerom ( ton stiha= boja slike); zagovara fokus izvan jezikog sadraja,
oslobaanje od predmetnosti ( apstraktno u poeziji ponovo dolazi sa Bodlerom); kontakt poezije
i itaoca nije proces razumevanja ve sugestije; nered i haos postaju estetski potentni; Novalis:
lirika je distancirana u odnosu na ostale knjievne rodove, javlja se kao opozicijia u odnosu na
stvarnost; magijsko prizivanje kao diktatura mate, poezija kao mahom samosvrhovita i, mada
ipak podrzumeva izvestan stepen razumevanja, ono je dostupno samo odabranima; lirska
sugestija poiva na razvojenosti forme i sadraja, na fragmentarnosti, haosu; francuski
romantizam: moderno pesnitvo neki tretiraju kao deromantizovani romantizam ( Bodler:
Romantizam je nebeski ili avolski blagoslov kojem zahvaljujem vene oiljke); rusoovska
izolovanost postaje programska, kao i melahnolija, nitavilo i untenje; poezija kao prajezik
oveanstva; teorija groteske: Didro, Igo i legel ( haos, vena agilnost, fragmentarnost,
transcedentalna bufonerija); raspoluenost sveta na suprotnosti, pri emu se pozicija runog
izjednaava sa pozicijom lepog, to omoguuje nastanak ideje o disharmoniji fragmenta, koja
prestaje da bude oksimoron; celina se sada moe spoznati samo kao fragment.
Uticaj Poa na Bodlera kroz ideju sugestije, neodreenosti i upotrebu sinestezije kao prikaz
natulne senzacije; kroz estetiku i teoriju; kroz pokuaj da se dejstvo poezije priblii dejstvu
muzike ( Vagner);
Prvi cilj- nagovetaj, evociranje kroz nekonvencionalne simbole

Bodler 1821- 1867. ( H. Fridrih)


Prva upotreba pojma modernost- 1889: sposobnost da u pustinji velegrada ne vidi samo propast
oveka nego i da nasluti neotkrivenu tajanstvenu lepotu; prvi korak ka ontolokom pesnitvu i
ontolokom utemeljenju teorije knjievnosti.

Cvee zla ( 1857)- zaetak depersonalizacije moderne lirike: oseajnost srca ne pogoduje
pesnikim stvarima, namerna bezlinost, suze koje ne teku iz srca; kljuni pojmovi:
opsednutost, sudbina, koncentracija, centralizovanje Ja, nasuprot rastvaranju i prostituciji ( kao
samoodricanje, odustajanje od duhovnosti) kao simptomima moderne civilizacije; teme se
zasnivaju na napetosti izmeu satanizma i idealnosti- negativni sadraji u okviru promiljene
kompozicije- zbirka se javlja kao celina, sistem, arhitektonski strogo komponovano delo: 1)
Splin i ideal ( kontrast izmeu uzleta i pada), 2) Pariski prizori ( pokuaj bekstva u spoljanji
svet velegrada), 3) je Vino ( pokuaj prodora u vetaki raj; napor ovek da izbegne sudbinu), 4)
Cvee zla ( destrukcija, provokacija, tema nastrane ljubavi) 5) Pobuna ( protiv Boga;
dvosmislenost, sumnja u Hristov ideal, pitanje da li se Hrist prevario u vrednost oveka) 6) Smrt
( mir u smrti; poslednja pesma Putovanje sugerie znaaj rasporeda pesama; evocira prizor
venog greha i splina; putovanje u smrt kao nain da se izbegne zlo). Ovako ureeno delo
predstavlja distancu u odnosu na romantizam, ali i svest o znaaju forme, koja se javlja kao
sredstvo spasa u okviru disonance moderene lirike, gde je oblikotvorna forma vanija od
prozivnoljnog izraza ( matematika tanost i proraunatost, kao uticaj od Poa na simboliste i
poetiku potonjih pesnika); drugi vaan zaokret u odnosu na romantizam jeste eshatoloka svest
koja je sada dovedena do vrhunca ( npr. u Le coucher du soleil romatique); sam Bodler svoju
zbirku naziva neskladnim proizvodom muze kraja vremena; zbirka se zasniva na sukobu
izmeu pesnikovih tenji i prevrtljive stvarnosti; sukcesija pesama se daje kroz psihiko dejstvo i
estetski utisak, a pesme se grupiu prema srodnosti i kontrastu ( poslednja pesma u ciklusu Splin
je protivtea prvoj- Blagoslov/ Sat); metafizika dimenzija- ovek je ogrezao u grehu, Satana
trijumfuje u tom svetu, u kojem umetnost dobija prednost; 3 faze zbirke- blagoslov pesnika,
beda pesnika i pesnikov ideal lepote; metafiziki trijumf je najavljen u pesmi itaocu, i na kraju
ciklusa dobija pun oblik; red nije narativan, diskurzivan, ve tematski, ali ne didaktian, i govori
o potrebi da se pesme grupiu po principu kontrasta ili slinosti; s jedne strane- suprotnost
izmeu Plavetnila i Ponora, sa druge izmeu Mora i Vina ( vetaki raj), dok je na relaciji
Plavetnilo-More prisutna euforija, a na relaciji Vino-Ponor, strepnja;

modernost za Bodlera kao kompleksan pojam: runoa, greh i samoa u okviru velegrada;
doba tehnike kao progresivna vladavina materije i atrofija duha; vana komponenta je i misterija
ovakvog sveta, tajanstvenost i prijemivost za poetsku obradu; to rezultira disonantnim slikama
velikog intenziteta ( miris cvea i smrad katrana, metalno otrovno zelenilo, zora kao prljava
mrlja, ustajali parfemi, pleh-muzika, bezusna lica...);

lepo i runo: lepota kao agresivna i zauujua, ista i bizarna; runo izaziva iznenaenje,
javlja se kao deformisano lepo koje postaje bizarno; ovaj spoj dolazi kao rezultat zakona
apsurdnog koji prisiljava oveka da patnju izrazi smehom, omoguuje mu pogled u irealno
kao beg od skuenosti.

rascep izmeu pesnika i itaoca: zaet sa Rusoom; aristokratsko zadovoljstvo ne dopasti se,
poezija kao strasno uivanje u otporu i proizvod mrnje; pesnika svest, nekada beskrajni
izvor radosti, sada je postala neiscrpni arsenal naprava za muenje

upotreba oksimorona kroz kljune rei: tama, ponor, pustinja, zatvor, hladnoa, crno, trulo i
polet, azurno, nebo, ideal, svetlost, istota; iza njih se mogu razaznati ostaci hrianstva;
satanizam se javlja kao negacija animalnog zla posredstvom izmiljenog zla s ciljem da se
ostvari skok u ideal; ovek kao homo duplex, koji mora da zadovolji svoj satanski pol kako bi
dokuio nebeski, kroz manihejsku i gnostiku formu; ovaj ovek je hiperbolian i raspoluen,
bez misterije spasenja, pri emu se zlo tretira kao samostalna mo;

prazni ideal: ( pesma Elevation) shema platonskog porekla, po kojoj se duh uspinje u
transcedentno, shema ascensio ili elevatio, pri emu se krajnje nebo, empirej, javlja kao jasna
vatra; devet podruja koje duh prelazi, ali do konanog uspenja se ne dolazi; cilj uspenja se
ispostavlja kao prazan ideal kome se tei, ali se ne dostie; ovaj prazan ideal je romantiarskog
porekla, ali ga Bodler dinamizira- on postaje snaga koja privlai i na kraju odbija, po principu
dijalektike zla, usled ega se ideal i ponor dovode u direktnu vezu; i prazan ideal i zlo imaju za
cilj da pothranjuju uzbuenje koje omoguava bekstvo iz stvarnosti, ali bekstvo ne dovodi do
eljenog cilja; na elu ideala stoji besadrajna smrt, kako se ispostavlja u Putovanju; re je o,
donekle, autoreferencijalnoj napetosti i mistici, koja rezultira praznim idealom kod Bodlera,
neodreenim Drugim kod Remboa i pukim nita kod Malarmea.

F-ja jezika: razlika izmeu funkcije saoptavanja i muzike autonomije; u tom kontekstu, vaan
je opet Po, sa Filozofijom kompozicije i Principom poezije- forma od rezultata postaje ishoditem
pesme, a smisao obrnuto; poetak pesnikog procesa je ton, i on se nadalje oblikuje putem
jezikog impulsa, stvarajui smisao; tako sadraj postaje nosilac zvukovne dominante, dok ovo
naknadno dodavanje smisla tonu mora biti matematiki precizno; tako pesma postaje the poem
per se, ili kasnije poesie pure; takoe uticaj francuskih iluminata ( poznatih Bodleru i vanih
za simbolizam), sa spekulativnom teorijom jezika, po kojoj re potie iz kosmikog pra-jednog (
kasnije Malarme: U rei ima neeg svetog to nam zabranjuje da se njome olako poigravamo);
ovakva magija jezika se kod Bodlera sree tek u neobinim rimama, asonancama, nizom
samoglasnika koji upravljaju smislom, a ne obratno, a sa Malarmeom se dolazi do krajnjih
granica razumljivosti;

Pariski san: san kao razliita forma unutranjeg bia, unutranjeg vremena i enje za daljinom;
irina; proizvodi irealne sadraje, poseduje snanu stvaralaku i poetsku potenciju; Bodler ga
esto izjednaava sa anorganskim, koje opet postaje sinonim za umetniko ( tipino za modernu
poeziju); san daje prizor metala, minereala i vode, osloboenih zemaljskog ( iskljuio sam iz
svog vienja zelenilo i neuredan biljni svet; opijah se slau jednolikom mermera, vode i
metala; ne stabla drvea, ve kolonade; nijedna zvezda odozgo, s nebesa, ni zrake sunca u
sumrak skrivene; a iznad svega toga sjaktavog poprita lebedela je neizmerna tiina venosti)

mata: ima funkciju razlaganja stvarnosti i kao takva stoji na poetku umetnikog ina (
moderna estetika, koja se vie razvija sa Remboom); mata treba da bude derealizujua ( otuda
Bodlreova osuda fotografije i prirodnih nauka; ja bih livade da obojim crveno, a stabla u
plavo);

predavanja

motiv splina- 4 pesme nose taj naziv; pre Bodlera se javlja u Onjeginu, kod Ljermontova, a tema
splina i dosade se iri od druge polovine XIX veka; u pitanju je oblik hipohondrije, dosade i
gaenja na ivot; prolazna, bezrazlona melahnolija; ama, amotinja; tema splina nadilazi
granice anrova i povezuje se sa temom vremena; zemaljski ivot je skuen, a Bodler
kratkotrajnost ulnog utiska i sree pokuava da pretvori u venost; strepnja od bekstva vremena
postaje potreba i zadovoljstvo; nije u pitanju ista tuga, oajanje ili dosada, ve je re o gorini i
estini; cerebralno poreklo mu daje logiku koja spreava bekstvo u sanjarenje; alegorije splina-
magla, nebo kao poklopac, to sugerie strogu zatvorenost; splin kao stanje due zatvorenika,
sunja; i psihiko, i fizioloko stanje;

Egzotini miris: sonet; Bodler je jedan od prvih pesnika koji je uestalo beleio miris, i to kao
inioca erotske privlanosti i kao motiv koji izaziva seanje; ovde izaziva vizije ( koristi se
glagol vizuelnog- vidim, prepoznajem) egzotinog prizore ostrva vitkih ljudi i ene ija
iskrenost nas udi; miris grudi ga vodi ka luci, a miris tamarinde se mea sa pesmom mornara
Pribranost: u dodatku zbirci, objavljena posthumno; forma obraanja, pitanje kome- onome o
emu govori ( tuzi), samome sebi ili itaocu- esta dilema kod Bodlera; obraa se tuzi kao
ljubavnici kroz razgovor sa samim sobom; u prvoj strofi zaziva spokojstvo; izmaglica i
pomrina; druga strofa: opis grada, zadovoljstvo se javlja kao okrutni delat, koje neminovno
iziskuje kajanje ( biblijska konotacija), to stoji u kontrastu sa prethodnom slikom egzotinog
zadovoljstva; trea strofa- ene na balkonu, u starinskim haljinama; iz vode izbija osmehnuto,
nedoreeno kajanje ( zapravo regrer, aljenje); 4. strofa- sunce umire, mrtvaki pokrov;
spokojstvo u noi; Valeri smatra da vrednost pesme poiva na vezi zvuka i smisla, mada kritikuje
moralizam srednjeg dela;
Spleen IV: kia koja izaziva tmurno raspoloenje od spolja, vlaga, mrak i tama; gradacija- nebo
pada kao poklopca, zemlja se pretvara u memljiv aps; nada nalee na zidove; kia sputa reetke
tee od zatvorskih, gnusni paukovi pletu mree u naem mozgu, zvone besna zvona kao uklete
due, huku, i mrtvaka kola prolaze sporo, Nada jeca slomljena, a Teskoba odnosi pobedu;
pesma se javlja kao analiza oseta zatvorenog prostora, tamnice i vlage koja iz nje izbija; slepi
mi kao simbol utamniene nade ( po Kajzeru, najkarakteristinija ivotinja za grotesku), ovde
imamo itav inventar gotskih slika
( pauk, slepi mi, tamnica);
Balkon: prstenasta strofa, pesma o uspomenama; ena se naziva majkom uspomena; uspomene
koje pretenduju na venosti ( izrekosmo mnoge neprolazne stvari; zakletve, mirisi, poljupci
bez kraja da l e izroniti ikad iz ponora, kao to se jutrom, podmlaena sjaja, diu sunca oprana u
dubini mora?)
Poziv na putovanje: 3 strofe od po 12 stihova sa refrenom, neparni stihovi, dosledna rima;
postoji istoimena pesma u prozi; zvunost- asonance, aliteracije, dosledan ritam; san uokviruje
poetak i kraj: zamisli... usniva svet ceo; tripartitnost zvuka i ritma odaje utisak valcera;
motivski i metriki se nadovezuje na Igoovu pesmu Mokra sunca; prvi deo prve strofe: poziv i
odreenje predela, analogija izmeu predela i osobe koja se poziva (u kraju tom, ko u prii, to
samo na tebe lii); drugi deo prve strofe nudi kontrast, i analogija se produbljuje; izrazita
zvunost poziva se osea kroz nazale, aliteraciju s, tako da se stie utisak apata i blagosti;
mesto se tretira kao tamo, kao egzistencija, ali su njene kvalifikacije nejasne ( da li je u pitanju
mesto na kojem bi se moglo voleti do smrti, ili neodreeno mesto na kojem se voli i umire...);
upotreba infinitiva sugerie neodreenost, bezlinost, bezvremenost; pejza je odreen kao neba
( ne nebesa)- sunca su natopljena, neba zamuena: da li je u pitanju akvarel, nemogu prostor?
Refren- gotovo sholastike odrednice lepote: sklad, zadovoljstvo, luksuz, naslada, dakle rasko
se spaja sa spokojem, stapanje suprotnosti; druga strofa tematizuje enterijer, kroz inventar (
nametaj, svod, ogledala) koji deluje na ulo vida, ulo dodira ( nametaj je uglaan), sluha (
sve to se tu zastalo naim bi duama aptalo rei rodnog jezika) i mirisa ( magnolija i iris iji se
teak miris dahu ambre podaje); dolazi do promene gl. oblika ( kondicional), javlja se prvo lice
mnoine; prostor se odreuje kao mesto idealnog stanja due; opozicijia zatvoreno/ otvoreno-
soba/ dua; trea strofa: slika kanala, vode, zaspalih brodova, zalazeih sunca, zumbula, zlatne
boje sugerie vizuelnu inspiraciju likovne umetnosti; taktilni aspekt: toplota sunca ( u dalju
tople, sanjive tonu gradovi i njive); povratak na prezent: dosegnuto savreno stanje ( i usniva
svet ceo), harmonizacija, smirenje, san koji dolazi sa zalaskom sunca); ne sugerie se polazak
na putovanje ve povratak, kroz prizor smiraja; priroda kao snana emanacija raja, oseanje
slavne rezignacije; smiraj kao poinak bia, povratak u rodni kraj, zaviajno mesto, ali kao mesto
sanjarenja, a ne prostor detinjstva, kroz tradicionalnu vezu motiva ljubavi i smrti;
Smrt ljubavnika ( ciklus Smrt): grobnice kao divani, nada za posle smrti; kombinacija 2 boje-
plavo i ruiasto; udan miris cvea ( miris se esto javlja u pesmama o smrti); kraj otvara temu
hrianstva kroz Anela koji vraa sjaj mutnom ogledalu i zgaenoj vatri;
Odricanje Svetog Petra ( ciklus Pobuna): od tree strofe se obraa Hristu; ideja da se Hrist
prevario, da ljudi nisu zasluili njegovu rtvu ( dakle, Sv. Petar je bio u pravu, doslovno
tumaenje ili antifraza, ili namerna dvosmislenost kroz etiko-religijsku dilemu?); 3 mogunosti
tumaenja: Bodler odobrava to to se Petar odrekao Hrista; govori kroz antifrazu, ironiju, tj. ne
odobrava; namerno ostavlja dvosmislenost; ciklus Pobuna se ceo moe itati u istom kljuu,
jednom od ova tri; antihrianski stav bi mogao biti u skladu sa figurom otpadnika;
Avelj i Kain ( Pobuna): obre tradicionalno shvatanje- Aveljevi potomci su prigrabili vlast, a
Kainovi su prezreni; naizmenino obraanje rodu Avelja i rodu Kaina;
Litanija Satani: satanizam kao romantiarska moda, figura Satane kao pobunjenika ( +
Prometej); modernistiko preispitivanje kanonskih hrianskih shvatanja; kod Miltona-
praroditelj pesnika i umetnika; Satana kao: najlepi i najumniji od svih anela, Bog kog ne slave,
princ, sveznalac podzemlja, kuni doktor naeg straha, tajnik onoga kom namiu ue



Pariske slike

tema grada- retka tema pre Bodlera; predstava o gradu biblijske tradicije- kao mesta prostitucije
i trgovine; sa romanom stvar je drugaija, pa se realizam bavi temom grada koja prua sliku
ljudske raznovrsnosti; prozaizacija lirske poezije je karakteristina za ovaj period; Bodler se
javlja kao prvi veliki pesnik Pariza kao prestonice sveta, nastojao je da u zbirku ukljui to vei
broj tema; akcenat na usamljenosti pojedinca u velikom gradu, pri emu se, kao dominantni
likovi koji ivot u gradu ine osobenim, javljaju slepci, starci, prostitutke...;
elegija, dvostruka odrednica: pentametar ili heksametar, tj. elegijski distih; drugi pojam potie od
Ovidija- istie se tugovanje, a ne metriki obrazac;
Labud: posveen Igou; Bodler se ovde dri tree knjige Enejide, gde je prikazan ivot
Andromahe u zatoenitvu posle Hektorove smrti i pada Troje; evokacija Vergilija se ovde ukrta
sa slikama Pariza iz epohe Drugog Carstva, a pojavljuje se i Crnkinja, slina eni sa obale
Malabara, koju takoe progone slike izgubljenog zaviaja; labud, koji uzalud trai baru po kojoj
je nekad plivao, postaje sredinja figura izgnanstva; u tom smislu je vana i posveta: Igo je tada
bio izgnanik, a izgnanstvo se javlja kao jedna od kljunih tema elegije posle Ovidija; paralela
Troja-Rim-Pariz; Bodler ovde ali Pariz- grad se bre menja no srce smrtniku; 2 dela pesme-
prvih deset strofa se obraa Andromahi, zatim Pariz koji se gradi i labud koji se gega u toj
praini, i crnkinja u drugom delu, i sa njom sva bia koja nisu na svom mestu, kao izgnanici ( na
one to suzama gase e, i ije gubitke niko povratiti nee, to sisaju Patnju ko dojke vuije!Na
mravu decu to venu ko cvee!...Mislim na sudbinu nestalih mornara, na pobeene, i na
stvorenja mnoga!)
Putovanje: posveena Maksimu di Kanu, pesniku, koji je sa Floberom putovao na Bliski Istok i
napravio prve fotografije Jerusalima; poslednja i najdua pesma zbirke, podeljena na sedam
celina, od kojih se 3 sastoje iz samo jednog stiha; tema plovidbe i putovanja, inae vana za
simbolizam; smrt ne bi bila poslednje ve prvo putovanje; otputovati znai umreti, a umreti znai
krenuti na put- VIII deo: smrti, kapetane, vreme nam je poi! Dojadi nam taj svet! Razapnimo
jedra! Ako su zemlja i nebo mraniji od noi, srca su naa radosna i vedra. Jak otrov nam ulij iz
svojega stakla! I dok plamen kroz mozak bude rovo, da zaronimo do dna Raja il Pakla, na dno
Nepoznatog, da naemo Novo!

Bodlerovi knjievni pogledi:

ho e da stvori novu, racionalnu teoriju o lepom, koje je uvek dvostrukog sastava;
dvojstvo u umetnosti se javlja kao fatalna posledica dvojstva u oveku; lepo je uvek
bizarno, ali ne svesno i hladno, ve naivno bizarno; osuuje progres, jer podsti
e duhovnu lenjost; ose am mrnju prema isklju ivo moralnoj nameri
pesme- istina nema ni eg zajedni kog sa pesmama, svrha umetnosti je izvan
morala, pesma nema drugo do sebe samu; umetnost moe biti kodljiva ako remeti uslove
ivota; pisci koji se nazivaju asnim i moralnim zapravo ne slue vrlini, jer
podsti u hipokriziju na moralnom planu, zamiljaju i svet savrenim;
ismeva parnasovsku zaokupljenost paganstvom, neobuzdana sklonost ka formi vodi u
l`art pour l`art, to je detinjasto i jalovo, u opreci sa duhom ove anstva;
pesnik je neprikosnoveno racionalan, on je pre svega razum; mata je podu ila
oveka moralnom zna enju boje, mirisa; ona je kraljica istinitog, mora
raspolagati ogromnom zalihom opaaja, stvarati metafore i analogije; priroda je runa i
ja dajem prednost udovitima iz moje mate
mata- ona je analiza, ona je sinteza... ona je to, i nije sasvim to.Ona je
osetljivost...upravo je uobrazilja pou ila oveka moralnom smislu boje, obrisa,
zvuka i mirisa. Ona je stvorila, na po etku sveta, analogiju i metaforu... Ona
proizvodi opaaj novog... Bez nje, sve ostale sposobnosti, koliko god bile temelje i
izotrene, kao da ne postoje... Nijedna se ne moe liiti nje, a ona moe da nadoknadi
neke...
univerzalne analogije, korespodencije: dovodi se u vezu sa pojmom sinestezije, iako ga
Bodler nikad nije koristio; podrazumeva pesnika tuma a; 2 aspekta sinestezije:
mata, sposobna da stvara univerzalne analogije, i dejstvo haia, istan anost
ula;
ista umetnost je, u modernom smislu re i, stvaranje sugestivne materije; na
elo poezije je tenja ka superiornoj lepoti;
korespondencije- vertikalne, koje odgovaraju pojmu simbola, kao spoj ulnog i natulnog,
materijalnog i duhovnog; horizontalne, koje odgovaraju alegoriji, i podrazumevaju razl.
modalitete ulnosti; proistiu iz postulata da je Re iskazala svet u nekom sveukupnom i
nedeljivom jedinstvu gde jedino ona ume da tumai stvaralatvo; ovu ideju je Bodler mogao
naslediti od Svedenborga i Furijea ( doba pojave drutva i industrijske nesree nazivao
limbinim periodima); ne postoji duevno stanje koje ima samo jednu korespondenciju, ve
itava lestvica mogunosti

Auerbah- Splin- cela pesma se sastoji od jedne reenine konstrukcije: tri temporalne zavisne
reenice, od kojih svaka ini jednu strofu i poinje sa kad, i od jedne glavne reenice koja se
delu u poslednje dve strofe; aleksandrinac; vrsta klasina komozicija; temporalne reenice
prikazuju kini dan, sa metaforama- nebo kao poklopac koji ostavlja tminu, zemlja kao vlana
tamnica, Nada uhvaena kao slepi mi, mlazevi kie kao ipke u zatvoru, paukovi koji u nama
pletu svoje mree; kad deluje pretee, sugerie konanost oaja; pauci u mozgu osporavaju
ovekovo dostojanstvo; IV strofa donosi naglo pojaanje- zvona koja urlaju u nebo i besno
skau, a sve iz stilske pozicije tragikog i uzvienog; u V strofi se smiruje, povorka pogrebnih
kola, prolazi duom; antiteza simbolike i realizma, data kroz metafore ( pauci, poklopac itd.);
simbol kao kljuan faktor, ali kroz realizam u prikazivanju runog i stranog;protivrenost
izmeu visokog tona i odsustva dostojanstva, koji deluje kao stilska greka; spleen kao ma triste
misere;
Dajem ti ovu pesmu...: takoe se sintaksiki sastoji od jednog pokreta, jedne glavne reenice i
trolane apostrofe; sadraj- sveana posveta pesme voljenoj, da bi i u dalekoj budunosti ova
sudelovala u njegovoj slavi; slava se meutim ispostavlja kao seanje koje spada u nisku
kategoriju; namera pesnika je podmukla, i prema njoj, i prema itaocu, to dobija kulminaciju na
kraju, kroz proklinjanje;

odnos ljubavnika i seksualnost: pojavljuje se kao opsesija sa mrnjom i prezirom,
zavisnost, poniavaju a patnja; izvor nadahnu a, oboavanje ( Madona,
Muza); ulo mirisa ima vode u ulogu; sve pesme koje se bave predmetima
erotske ulnosti su ili ispunjene otrom disharmonijom, ili su vizije koje prizivaju
opijenost i apsolutno Drugde; ali, ono to je konstanta- subjekat postaje rob poude, a
predmet poude gubi dostojanstvo, neplodan je i destruktivan; naj e e su u
pitanju katahreze; Himna lepoti- tobom, kao olujnim ve erom, opoj pline; za aran
Usud tvoje suknje kao pas prati; dahtavi zaljubljenik nad svojom lepoticom li i na
samrtnika to grli grobni kamen; Oboavam te- ja polazim u napad, verem se, puzim
blie, ko jato crva koje prema leini gmie; Prokletnice- kad mi anele! Kae, zgrozim
se neizmerno, a evo ipak k tebi ustima vrelim stremim;
hri anski kontekst je jasan ( ena-greh, pouda-smrt-truljenje), ali od njega Bodler
drasti no odstupa: ne trai milost i nadu u iskupljenje, ve Nitavilo;
Hrist se ne pojavljuje ( osim u Odricanju sv. Petra, gde je suprotstavljen bogu;
iskvarenost ulnog se ti e samo onog to je telesno i zemaljski pokvareno, dok
uivanje u onome to je zemaljski zdravo ne nailazi na prokletstvo, Bodler je sklon da
spiritualizuje ednost, mladost i zdravlje; odrava svoju gordost u oduzimanju
dostojanstva i sebi i drugima, teologija u kojoj sebe stavlja u ravan sa bogom; primer
takve pesnikove apoteoze u Blagoslovu- hvaljen bio, Gospode, to patnju prua nama;
Smrt umetnika: poslednja pesma prvog izdanja zbirke; mutno izobli enjekao
zemaljska pojava pred kojom se umetnik poniava kako bi doao do svoje praslike; ali,
ova praslika se tretira druga ije u odnosu na tradiciju- la grande Creature, budi
se anje na demonsko, ima peorativno zna enje kod Bodlera; ona je i predmet
o ajni ke poude i podrugljivog prezira; leur Idole daje jasnu porugu; i udnja
ka toj praslici je druga ija- paklena elja kao poro na pouda; smrt se na
kraju javlja kao nada, ali ne kao oblik istog ispunjenja u transcedentnom, ve
kao mra ni Kapitol;

Viktor Bromber- Labud: obraanje Andromahi, da li je re o invokaciji ili konstataciji?
Hronologija ukazuje na raslojavanja- sadanje vreme seanja, zatim seanje na stari Pariz;
kombinacija sadanjeg vremena, svrenog prolog, nesvrenog,davno prolog; u drugom delu,
vlada sadanje vreme pokaznog naina; u treoj strofi imamo pozu linosti u veitoj sadanjosti;
analogije- modernost herojskog ivota i heorizam modernog ivota, kroz paralelizam izgnanstva
suiava crnkinja-Andromaha, Eneja se naao u izgnanstvu, isto kao i Igo, kome je Labud
posveen; samoa i bol na nivou subjekta i Andromahe, prenose se na opti nivo- bol postaje
plodan ( njeni bolovi su neizmerno velianstveni, reka raste od suza koje se u nju izlivaju, bol
koji se daje sisati kao neka dobra vuica- povratak motivu grada); Andromahina vernost je
prikazana kao stanje, bez promena; najiri nacrt pesme je zasnovan na drami kulture kroz
dijalektiku raspada i kontinuiteta;

uticaj likovne umetnosti: najbolji uvid u neku sliku e moi da bude sonet ili elegija;
Mrtvaki ples je prikaz istoimene slike Ernesta Kristofa; njemu je posveena i pesma Maske, a
Konstantenu Giju Pariski san; Svetionici- svaka strofa je posveena jednom od slikara (
Rubensu, Leonardu, Mikelanelu, Vatou, Delakroau, Remrantu, Goji i Pieu); umetnik kao
putokaz;

Kompanjon: razliite recepcije Cvea zla- prva se uklapa u kontekst akademske i
neoklasicistike kritike realizma ( zameran mu je vulgarni realizam)- Bodler kao erotski i
barokni realista; satanista-
Pobuna; zlo uvek poinje velikim slovom, kako bi se naglasilo teoloko znaenje pojma, tj.
prvobitni greh; ( U svakom oveku, u svakom trenutku, postoje dva istovremena usmerenja,
jedno ka Bogu, drugo ka Satani); Bodler kao dekadent- potie od Gotjea, ime istie naputanje
romantizma i sklad izmeu pejzaa i duhovnog stanja; duh dekadencije- Tuni madrigal,
Putovanje, Lunina tuga, Jesenji sonet, Zalazak romantinog sunca, Smrt ljubavnika; analogija
izmeu Bodlera i Rasina, javlja se od Prusta i Anatola Fransa- Bodler kao hrianin ( Prust-
najoajniji prorok jo od vremena starozavetnih proroka); lepo je uvek bizarno za Bodlera; on
veruje u univerzalnost Zla, jedini zamisliv napredak za oveka sastojao bi se u smanjenju
tragova prvobitnog greha: Neizleivo poinje slikom stvaranja Bojeg pada, a zatim ide ka
sveprisutnosti zla; svest o zlu naziva svetionikom i bakljom, i ona je suprotna ideji napretka ( tzv.
mranoj svetiljci); sa Valerijem, a zatim Rejmonom i Fridrihom, istorija pesnitva posle
Bodlera poinje da se zasniva na razvoju ontologije nejasnosti i depersonalizacije, kao i na ideju
njenog pribliavanja tiini, pri emu je Bodler tretiran kao zaetnik moderne poezije; Sartr-
Bodler kao reakcionar koji ne odstupa od svojih gospodara ( npr. u Samomuitelju, gde sebe
opisuje i kao rtvu i kao delata; time je Bodler sveden na izbor izmeu progresivnih i
reakcionarnih uverenja; Bonfoa je naglasio ulogu smrti kod Bodlera- ona postaje nain saznanja,
pri emu je i afaziju shvatao kao alegoriju njegove celokupne poetike; tako shvaen pesnik
sumnja u jezik, delo i sliku jer oni izdaju prisustvo, dovodi u pitanje mogunost komunikacije,
poeziju tretira kao odsustvo; zatim ona opet otkriva prisustvo i mogui govor; tako poezija posle
Bodlera ostaje mesto dijalektike odsustva i prisustva, strepnje i poverenja; Benjamin- alegorija
modernog oveka jeste sredstvo kojim se izraava moderna nesaglasnost u odnosu na prirodu;
ona je sredstvo depersonalizacije lirike; vezuje se za ruevine; postmodernistiko itanje
Bodlera preispituje njegovu vezu sa istorijskom stvarnou, naglaavajui alegorizaciju strepnje
pred modernim svetom; njegova odrednica je zgusnuto kretanje, lieno svakog razvoja- predmet
izloen alegorijskoj nameri je istrgnut iz ivotnih odnosa, u isti mah je i izlomljen i ouvan...
Bodlerov ruilaki zamah nikad ne tei unitenju onoga ka emu je usmeren; Starobinski
Labuda ilerovski naziva sentimentalnom elegijom; u elegiji, po ileru, priroda i ideal su
predmeti oplakivanja, poto je priroda viena kao izgubljena, a ideal kao neto to jo nije
dostignuto, i po tome Splin i ideal u potpunosti odgovara ilerovskim kategorijama.
Kompanjon kao istorijski tri dominantna Bodlera izdvaja dekadentnog, klasinog i modernog,
dok ove ostale razumeva kao prelazne legende i mitove, na nivou stereotipova;


Rembo 1854- 1891. ( H. Fridrih)

Pokuaj da se odbace kako sopstveni poeci, tako i knjievna tradicija, s ciljem da se stvori jezik
koji postaje prajezik moderne lirike; pisao vezani, pa slobodni stih, zatim asimetrine ritmike
pesme u prozi ( Iluminacije i Sezona u paklu); mogua podela: prvi period predmetnog
stvaralatva do 1871, i prediod tamnog, ezoterinog pesnitva; moe se shvatiti kao realizacija
Bodlerovih zamisli, s tim to napetosti Cvea zla sada postaju apsolutne disonante;
Pisma vidovnjaka: ideja o pesniku vidovnjaku na liniji od antike, preko neoplatonizma do
Montenja, i donekle Igoa; cilje pesnitva je osmotriti nevidljivo, uti to se ne uje, odnosno
prazna transcedencija; on deformie stvarnost u irealne slike koje nisu znaci prave
transcedencije, ve besadrajna napetost; pravi subjekt ovog vienja nije empirijsko Ja, u pitanju
je donekle samonaputanje Ja, kojim ovladava boansko nadahnue; Jer Ja je neko drugi. Ako
se lim probudi kao truba, onda to ne treba njemu pripisati. Ja prisustvujem procvatu mog
miljenja, jer ga posmatram, jer ga sluam. Ja gudalom povuem jedan potez i ve se iz dubine
javlja simfonija. Pogreno je rei: ja mislim. Moralo bi se rei: mene misle. pesniki podsticaj
stavlja se u pogon samokanjavanjem, kako bi se prodrlo u nepoznato; pesnik tako postaje
veliki bolesnik, veliki zloinac, veliki ukletnik- i najvii meu onima koji su znalci stvari;
abnormalnost postaje imperativ pesnikog stvaranja ( Abnormalnos t postaje normom); u
drugom pismu kae Prokleti pretke, poziva na spaljivanje Narodne biblioteke a Luvr smatra
smenim; grotesku proiruje na antiki svet bogova ( Venera radnicima u predgrau donosi
rakiju, jeleni sisaju Dijanine dojke); u sonetu Venera Anadajomena, koji daje prikaz raanja
Venere, iz zelene limene kade izranja masno i debelo ensko telo sa sivim vratom i crveno
podlivenom kimom, sa irom; u pesmi Ce qo`on dit au poete a propos de fleurs govori o tome
kako pesnik treba da peva o duvanu a ne o lozi, o pamuku, krompirovoj bolesti, od cveta je
vrednija suza jedne svee; telegrafske bandere su lira- izrugivanje lirici cvea, rua, ljiljana;
odnos prema modernosti sli an Bodlerovom: otpor, ako je re o
materijalnom i nau nom napretku, i prihvatanje, ako se radi o novim iskustvima,
odakle i poti e Remboova gradska poezija u Iluminacijama- nepovezane slike,
izmiljeni gradovi fantazije ili budu nosti, bez prostornog reda; alpske kolibe i
bakarne palme, veta ko more; gradovi bez prisnosti meu ljudima; u blatu ulica
vi e ljudski zlo in; predimenzionirani haos kao osnovno obeleje ove poezije;
hri anstvo: nije tako destruktivno kao kod Bodlera; u pitanju je pobuna koja se
zavrava utanjem, i javlja se kao deo njegove pobune protiv naslea uopte; tekst
koji po inje sa Bitsaida, jezero sa pet galerija, temelji se na Jevanelju po
Jovanu, u kojem se govori o tome kako je Isus izle io bolesnika na ovom jezeru;
kod Remboa, Hrist nepomi no posmatra bogalje koji se kupaju, i iz ijih se lica ceri
Satana; jedan od njih izlazi izle en, ali to nije u inio Hrist; tekst ostaje (
namerno?) nedore en;
Boravak u paklu: 7 proznih komada; gomilanje re i, pitanja bez odgovora, svaka
naredna re enica demantuje prethodnu, i stvara se utisak pobune koja se buni protiv
sebe same; osnovna linija- bezavi ajnost u tradicionalnom svetu stvari, due i uma;
kre e se od Paganska krv se ponovo vra a, jevanelje je prolo, naputam
Evropu, ho u da plivam, da berem travu, da lovim, da pijem sokove jake poput vrelog
metala preko sa udnjom o ekujem Boga do Nikada nisam bio hri anin, ja
spadam u one koji su uvek pevali o patnji; hri anstvo se ovde ispostavlja kao
trauma, nastaje grimasa, jer je roenjem Hrista roen malograanin; pakao poti e
upravo od hri anstva; druga glavna tema je elja za beg iz Evrope
dehumanizacija: sa Remboom po inje krajnje razdvajanje lirskog subjekta od
empirijskog Ja, to onemogu ava biografsko tuma enje; poezija na taj
na in postaje monoloka, ne obra a se nikome, ne tei da osvoji sluaoca;
shema nadilaenja blizine daljinom: npr. u pesmi u prozi Nocturne vulgarie- Oluja
otvara pukotine u zidovima, razbija granice ljudskih stanita

Pijani brod ( 1871): fantazija irealnih prostora; brod koji je zaplovio preko neba ( slino kod
Igoa u istom nebu); tekst utemeljen kao apsolutna metafora, jer govori samo o brodu, a ne o
simbolizovanom Ja; brod plovi niz Rajnu, ostavlja posadu ubijenu na obali; zatim ga bura
preputa svome blagoslovu; kupa se u Poemi Mora; preokret- pojavljuje se nostalgija za
Evropom (ja jo alim evropske drevne lukobrane), ali u vidu sna koji ne moe biti ispunjen;
slike su meusobno nekoherentne, smenjuju se nasumino, ali je dinamika kretanja jasna-
odbijanje i pobuna na poetku, fantazmagorini predeli i pustolovina morem, i pad u mir
otuenosti i nemoi; deformisanje realnosti, tenja ka daljini i zavretak u porazu kao stalno
mesto Remboove poezije;

strast za transcedencijom kao besciljno razaranje realnosti; transcedencija se uvek
ispostavlja kao prazna, nakon ega sledi nuan povratak u realno, koje i dalje ostaje
pol napetosti; realnost biva ra lanjena, tako da prelazi u irealno, a njeni
praelementi za Remboa su voda i vetar, koji postepeno postaju buka i oluja, diluvijalne
sile o koje se razbija predmetni svet;
lepo i runo vie nisu suprotnosti, nego varijante nadraaja; njihova objektivna,
tradicionalna razlika je uklonjena; runo a se sada javlja kao provokacija prirodnog
ose anja za lepotu koja izaziva ok, to je u skladu sa Remboovom poezijom koja se
bavi nadpredmetnim relacijama; pesma Sedeoci: mit o runo i, starci kvrgavi,
rohavi, modrih podo njaka, nam orstvo im curi preko potiljaka,
stresaju grozdove svojih podvaljaka sa crnim irevima, oiljcima od boginja;
bizarni kosturi, sede na skeletima stolica, glave im se njiu u ljubavnim zanosima senilne
mate; u pitanju je grupa koja se sastoji od anatomskih i patolokih detalja, a ne od
likova, za razliku od Bodlerovih Sedam staraca; bez hronologije i prostora;
ulna irealnost: slike koje prekora uju granicu poezije, slede dinamiku
razaranja- cvetovi mesa koji bujaju u zvezdanim umama, kralj koji stoji na svom
trbuhu, azurna slina, dvopek ulice; poezija koja ne ukazuje na realnost nego na sam
in stvaranja nadrealnosti; nju omogu uje na elo neograni ene
kreativne slobode subjekta koji sam stvara svoje sadraje; ova apsolutna sloboda subjekta
oslobaa predmetnosti; umetni ki impuls, o kojem Rembo govori, ostavlja za
sobom izobli enu sliku sveta, javlja se kao in nasilja koji preokre
e poredak, spaja ulno sa irealnim: nebom se voze ko ije, belenik
visi zaka en za lance svog sata, zeleni pijanisti, crni meseci, plava kobila; kori
enje anorganskog ( minerali- safir, metal, kristal, srebro, smaragd...), uz stalno
prisutnu disonancu tj. princip razbijanja, a ne spajanja- sunce opijeno katranom, julsko
jutro sa zimskim ukusom pepela, bakrene palme;

I luminacije: tampa u boji i prosveteljenja; rasuta tematika- mrnja i preobraaj, prorotvo i
odustajanje, napred i nazad; ostavljaju utisak halucinacije; Pria: knez koji je hteo da upozna
istinu i trenutak bitne elje i bitnog zadovoljenja ubija ene, podanike, pratioce, ivotinje, ali su
svi oni i dalje postojali (Moe li se do ekstaze doi unitavanjem, podmladiti se okrutnou);
Marina: prvi primer upotrebe slobodnog stiha; dvostruki kontrast: 1) izmeu metrike slobode i
ureenog govora 2) izmeu ureenog govora i smelog sadraja; izbegava povezivanje reenica i
smisla putem veznika; prikaz pomorskog i kopnenog podruja koji se ukrtaju, tako da je slika
mora ujedno i slika kopna, i obrnuto- korenje kupina je uzburkano, pustare struje; sinegdoha-
more se oznaava penom i osekom, brod pramcem; prvi primer moderne tehinke poistoveivanja
razliitih stvari; dolazi do naputanja postojeeg poretka;
Mostovi: precizan opis, ali kao iseak nepoznatog grada; mostovi su prikazani kao linije koje
prave aru i figure, pritiskaju obalu, iako su lagani i dugi; izolovan crveni prsluk, nepoznatog
porekla, naglaava odsustvo ljudi i nejasnou- sintaksa je jednostavna, ali nudi apsurdne relacije
koje nisu zasnovane na kauzalnosti; stvari su ogoljene do istog pokreta ili geometrijske
apstrakcije; ton je prirodan, ali ne stiemo utisak saoptavanja i potrebe za komunikacijom;
Mistina: travnjaci od elika i smaragda, i plamene livade poskakuju sve do vrha glavice; na
levoj strani- zloini i porazi, desno- svitanje, progres: mogua slika Stranog suda, ali bez verske
sutine; dinamika pokreta- vertikalni: nebo je kod Remboa stalno u silaenju, a more u tenji ka
usponu ( um morskih koljki se propinje, a rascvetana blagost neba i zvezda se sputa prema
padini); krajnji pokret ide nadole, gde ova blagost zvezda stvara mirisavi i plavi ponor; Rembo
je naglaavao analogiju izmeu poezije i magije i alhemije;

predgovor Sabranim delima- N. Bertolino

detinjstvo za Remboa je izgubljeno edensko doba: ciklus Detinjstvo ( 5 pesama), IV
pesma, subjekat prolazi razl. stanja- Ja sam svetac, u molitvi na doksatu, Ja sam u
enjak u tamnom naslonja u, Ja sam peak na velikom drumu kroz patuljaste
ume; ove mnogobrojne egzistencije su mu dostupne jer je ostao dete ostavljeno na
molu koji se otisnuo na debelo more, pri emu more simbolie vizionarski raj;
detinjstvo je totalitet i beskona nost; sli no je i sa mlado u ( ciklus
Mladost- 4 pesme);
ciklus Bdenje: ispovedno-autobiografski ton, bdenje kao stanje u kojem subjekat
umnogostru uje egzistenciju; Bertolino ga dovodi u vezu sa pojmom buenja- to je za
Remboa stanje koje ne bi trebalo da bude ograni eno na kratak trenutak posle
spavanja, ve koje bi trebalo da se neometano nastavlja; bdenje je tako stanje
produenog i ustaljenog buenja; pokuaj da se zadri trenutak u kojem su sa uvane
sve mogu nosti datog postojanja;
ciklus ivoti: samo tri pesme; sugerie se zaklju ak o neminovnom osiromaenju
egzistencije koje biva sve tee to se vie odaljujemo od detinjastva; bogatstvo
detinjastva se ne moe obnoviti; I pesma: (o nedogledni putevi svete zemlje, terase
hrama); duhovna opredeljenost za Orijent- bramani; pokuaj da se izbegne asocijacija na
hri anstvo; se a se svete zemlje, svog duhovnog zavi aja; rasko ambijenta-
srebrni i sun ani asovi oko reka, prisnost sa pejzaom- ruke polja na mom
ramenu; spoljanji podsticaj za povratak u realnost dolazi u vidu bu nog uzleta jata
grimiznih golubova ( grme oko moje misli); u drugom delu pesme, nakon ovog
prekida, uporeuje svoja neviena bogatstva sa ve postoje om
knjievno u, ali njih drugi prepoznaju kao haos, iako on kae da vidi nastavak; taj
haos je zapravo neuobli eni ivot, dok je istorija riznica osuena na obamrlost,
ime pori e bilo kakvu vezu sa njom; slede a pesma: ja sam muzi
ar koji je pronaao neto kao klju ljubavi; svoja otkri a tretira kao
revolucionaran preokret; kosmogonijska uloga muzike- re klju
povezuje pojam muzike sa pojmom ljubavi; navodi negativna iskustva- prosja ko
detinjstvo, egrtovanje ili dolazak u nanulama, polemike, pet ili est udovitva i
nekoliko svadbi na kojima me moja svojeglavost spre ila da dosegnem dijapazon
drugova, to ukazuje na distancu u odnosu na knjievne krugove, usled ega je postao
skepti an; u pitanju je namera da se odustane od knjievnosti kao posla; ali, taj
skepticizam od sada ne moe pokrenuti na delovanje, i on o ekuje da e
postati veoma zao ludak; III pesma- okolnosti navedene u pesmi moda upu uju na
stvarne dogaaje ( u jednom ambaru..., u jednom podrumu..., u nekom starom
pariskom pasau...), a neke su o igledno fantazija ( na nekoj no noj sve
anosti u nekom severnom gradu..., u nekom veli anstvenom stanu
okruenim celim Istokom...), ime orijentalni duhovni pejza kojim po inje
cilkus ovde dobija kona nu afirmaciju- pesnik je okruen izmatanim Istokom,
zahvaljuju i kojem je ostvario svoje ogromno delo i svoje slavno povla enje;
Promu kao sam svoju krv- viesmislenost, kao i razreen svoje dunosti-
dunost kao nametnuti evropski okvir, ili uzvien pesni ki cilj; zaklju ak
ostaje isti, bez obzira na ovo tuma enje- nalazim se stvarno s one strane groba, to
upu uje na paralelu duevnog stanja Boravka u paklu; sve tri pesme su komponovane
sli no: na po etku svake od njih se pominje san o apsolutu, uz nadu da e se taj
san ostvariti, zatim se u drugom delu taj san preispituje u kontekstu spisateljskog rada (
treba li pisati ili ne), da bi se na kraju stupilo u izvesnu vrstu smrti, ija priroda
ostaje nejasna; poetski apsolut se ispostavlja kao laan, ukoliko se smesti u
konvencionalan okvir knjievne karijere; zato poezija ostaje subverzivna i u stalnom
sukobu sa apsolutom;


Malarme ( 1842- 1898.) H. Fridrih


moderno kod Malarmea, slinost sa Bodlerom i Remboom- intelektualno usmerena fantazija,
preokretanje logikog i realnog; impulsivna snaga jezika; dvostruk odnos prema modernosti;
raskid sa humanistikom i hrianskom tradicijom;

druga faza stvaralatva: oko 1870; postojanje vie znaenjskih slojeva koji se meusobno ne
preklapaju; dopunjuje Bodlerovu ideju imaginacije koja deformie stvarnost- tako to ontoloki
utemeljuje zaumnost jezika; poezija postaje mesto susreta sa apsolutom ( shvaenom kao Nita);
to se ostvaruje kretanjem od univerzalnog ka partikularnom, ne obrnuto; koristi entitete poput:
vaza, lepeza, ogledalo, ali ih liava predmetnosti, premda one ostaju prisutne zahvaljujui
prisutnim oznaiteljima, ali ih ova specifina onotologija oneobiava;

Svetica: cela pesma od jedne reenice, jednostavan ton; uz upotrebu apozicije ( na tom staklu)
obezbeuje utisak mrmljanja, jer zavisne reenice ostaju otvorene, eliptino formirane; predmeti:
prozor, stari instrument od sandalovine, harfa, staklo, harfa, knjiga; oni jesu u uzajamnom
odnosu, ali su u predmetnom smislu odsutni, pa je taj odnos teko definisati- harfa je u treoj
strofi stvorena veernjim letom anela, pa je tako moemo percipirati kao metaforu za
aneosko krilo; s druge strane, ona je od perja i slui kao muziki instrument; na taj nain
Malarme ukida realne razlike i omoguuje vieznanost; flauta, mandolina i viola nisu
predmetno prisutne, samo jeziki, a slino je i sa knjigom iji su zvuci nekad uborili; od tree
strofe ovaj postupak dolazi do vrhunca- sve je neopozivo odsustvo ( svetica svira bez stare
knjige, bez stare sandalovine, pa se postavlja pitanje svira li uopte); distanciranje od
predmetnosti Malarme postie zanemarivanjem onoga to je prisutno, pa se celina ispostavlja
kao odsustvo, ija je egzistencija obezbeena jezikom, i to kao utanje; deavanje se odvija u
jeziku; pritom se koristi posebno vreme- poodmaklo, kasno i apsolutno ( jer se pominje vee i
pridev star);

Lepeza gospoe Malarme: forma soneta; tradicionalan motiv- lepezu jedne ene, Malarme
obrauje na nov nain; nema interpunkcije; udaljavanje od lepeze koja stoji u naslovu- u prvoj
strofi se pominje samo lepet, koji se odnosi na samu poeziju: ona e posedovati jezki samo
kobajagi, jer je on sada vien kao lepet krila koja streme ka nebesima; lepeza se zatim pojavljuje
u drugoj strofi, iza ega odmah sledi ako je to ona, pa njen status ipak ostaje hipotetiki; slino
je i sa ogledalom ( quelque miroir) u kojem tone nevidljivi pepeo, za koji ne znamo ta je, ali i
on ipak postoji, jeziki; iz ovakve postavke sledi Malarmeova ontoloka shema: stvari koje se
odlikuju realnom prisutnou zapravo su neiste i nisu apsolutne; tek se inom njihovog
ponitavanja omoguava raanje njihovih svojstava u jeziku; to je transcendirajui jezik koji
izbegava svaku smisaonu jednoznanost; on se javlja kao lepet krila, neprestano, neogranieno
kretanje;
sonet I zronio iz okrugline i odskoka: stroga forma; prva strofa- pokret izranjanja iz odskoka i
obline ( jezik spaja heterogeno, prostornu i dinamiku vrednost); tek u treoj strofi saznajemo da
je prolazna tvorevina od stakla zapravo vaza; smisao se, ukoliko pesma uopte moe da
poseduje smisao, priziva ili ostvaruje unutranjim ogledanjem samih rei- rei kao to su
povrno, bez, gorko, nepoznat, prekinuti imaju negativnu konotaciju, i ona se ogleda
u ontolokom statusu vaze i Silfa, oni ne postoje; pritom, rua je kod Malarmea simbol za
pesniku re ( cvet- u vezi sa flos orationis kod Cicerona, to je Malarmeu bilo poznato), i
simptomatino je to ona na kraju ostaje prazna; samo neuspevanje u tenji za apsolutnim
jezikom ostvaruje re, a to je upravo ovaj sonet; ono to ne moe da se ostvari kao ontoloki
zahtev, ostvaruje se kao pesma;

princip dehumanizacije: prema Malarmeu, lirika nije oduevljenje i delirijum, ve precizna
obrada rei; literatura se sastoji u tome da se ukloni gospodin Takoitako koji pie, pevati znai
unititi jedan dan ivota ili malo umreti; dehumanizaciji takoe odgovara, kao kod Bodlera,
krajnje distanciranje u odnosu na vegetativnu prirodu- njegova lirika se veinom slui stvarima
koje su vetake ( sobni predmeti i sl.), a cvetove koristi kao simbole za pesniku re;
ljubav ima istu vrednost kao i prazne vaze, pehar, ipkasta zavesa; tema ljubavi je obraena tako
da ukazuje na iskustvo po kojem nemi poljubac kazuje vie nego rei ( O tako draga iz daljine),
iz ega se opet da zakljuiti Malarmeovo osnovno stanovite- da re tek na granici sa utanjem
postaje svesna svoje odredbe da bude logos, ali i svoje nedovoljnosti;
dehumanizacija razara trojstvo autor-delo-italac: delo je bezlino, i im se od njega odvojimo,
ono vie ne trpi nikakvo pribliavanje itaoca. Stvari naprosto ovako stoje: delo stoji posve
samo, ono je stvoreno i jednostavno postoji; veinu simbola koje koristi Malarme je sam
stvorio, i oni se mogu shvatiti samo u kontekstu njegove lirike ( staklo, gleer, prozor, kocka);

strogost u formi kontrastira sa sadrajima koji se rasplinjavaju- to vie razvlaimo nae
sadraje, to ih vie razreujemo, utoliko vie moramo da se potrudimo da ih veemo u jasne,
opipljive, nezaboravne stihove; poto sam naao nita, naao sam lepotu- dovodi u vezu Nita
i logos; logos je mesto na kojem se nita ne raa za svoju duhovnu egzistenciju, a ako i pesnike
forme shvatimo kao pojave logosa, onda je mogue razumeti Malarmeovu reenicu; lepota je
uvek uobliena u jeziku; sa Malarmeom se odigrava konano razdvajanje lepote i istine, koje e
biti konstitutivno za modernu knjievnost ( Gotfrid Ben- oblikotvorna snaga niega);

sredstva pomou kojih Malarme ostvaruje svoj jezik ( koji je uvek disonantan u odnosu na
stvarnost, normalnost): glagoli u infinitivu, participe po uzoru na apsolutni ablativ, inverzije koje
su gramatiki neosnovane, potiranje razlike izmeu jednine i mnoine, pridevska upotreba
glagola; cilj ovih sredstava je da se rei vrati njena postojanost i izvornost, to se ostvaruje putem
razbijanja i cepanja reenice na fragmente; diskontinuitet umesto povezanosti, naporednost
umesto toka; fragment dobija rang simbola za savrenstvo ( fragmenti su svadbeni znaci za
ideje), i to postaje jedno od fundamentalnih stavova moderne estetike;

utanje- prodire kroz oskudan jezik i unitene, odsutne predmentosti; za njega je poezija
utljivi izlet u apstraktno, a tekst je nestajanje, utljivi koncert; idealna pesma bi bila
utljiva pesma sainjena od same beline; Pozdrav navodi tri osnovne sile njegove lirike:
samou, kao iskonsku situaciju moderne poezije, greben ( na koji e se nasukati) i zvezdu, kao
nedostinu idealnost koja je za sve to kriva; to proistie iz namerne izolacije ( Moje delo je
jedna slepa ulica), koja ( kao to je sluaj sa Remboom) dovodi delo do take u kojoj ono samo
sebe ukida, koja najavljuje kraj poezije;

jezik: gubi referencijalnu funkciju i saoptava samog sebe, i to tako da se ne moe razumeti; on
zahteva od itaoca novo poimanje fenomena razumevanja, razumevanje postaje sugestivnost;
moji stihovi imaju onaj smisao koji im se daje- potencijal jezika je beskrajan, i on mora
izazvati kod itaoca takoe potencijal, u davanju smisla; sugestija kod Malarmea podrazumeva
slino to i kod Bodlera- ona je suprotnost realnom opisu, ona je prizivanje i aluzija (
imenovati neku stvar znai pokvariti tri etvrtine uitka u jednom pesnikom delu; uivanje se
sastoji u postepenom odgonetanju; sugerisati stvar, to je cilj); sugestija ostaje jedini most ka
itaocu;

ontoloka shema:

odvraanje od stvarnog- javlja se kao posledica ontoloki shvaenog nesaglasja izmeu
stvarnosti i jezika; prognaj iz svoje pesme stvarno, jer ono je prosto; poezija znai stvarati re
za neku stvar koja ne postoji; podrazumeva upotrebu anorganskih stvorevina ( kao kod
Bodlera), koje postaju znaci duhovnosti- u Irodijadi oni reprezentuju onaj stupanj ivota do
kojeg e se vinuti mlada devica; Malarme, zatim, koristi perifrazu- oslobaa stvari njihove
materijalnosti, i od istroenosti uobiajenih rei; nju takoe koristi da bi stvar razloio na
kvalitete: upali ta svetla od kojeg vosak/ na lakom plamenu i nitavnom zlatu plae stranu
suzu; ovde imamo opis svee, ali tu vladaju simboliki odnosi: pla, nitavnost, stvarnost, i oni
se javljaju kao sadraj stihova; vie se ne tiu svee, ve unutranjeg stanja lirskog subjekta;

ideal, apsolutno, Nita- Malarmeov ideal nema transcedentna svojstva, on je Nita ( le nant);
Nita je istina; apsolutno i Nita imaju komplementarnu ulogu- apsolut oznaava idealnost u
kojoj su izbrisani svi elementi empirijskog, i put do njega vodi preko apsurda; apsurdno je
odvojeno od vremena i mesta i u konanoj odvojenosti postaje nita, isto bivstvovanje i isto
Nita postaju identini ( kao kod Hegela); Malarmeov nihilizam je idealistiki, utoliko to
podrazumeva da se apsolutno misli kao ista sutina bitka, osloboena svih sadraja, pri emu se
do njega moe pribliiti poezijom koja ga ini prisutnim ponitenjem i potiranjem stvarnoga;

Nita i jezik: kljuno pitanje za Malarmea jeste odnos ova dva; umesto empirijskog Ja dolazi
bezlino Ja, kao mesto na kojem univerzum ostvaruje svoj identitet: odsada vie nisam lian
nego bezlian, ja vie nisam onaj Stefan koga si ti poznavao nego jedna sposobnost duhovnog
univerzuma da sebe vidim i razvijam, i to posredstvom onoga to je bilo moje Ja. U stanju sam
da prihvatim samo jo onaj razvoj koji je apsolutno nuan, kako bi univerzum u tom Ja naao
svoj identitet. apsolutno, shvaeno kao Nita, doziva jezik kao logos, da mu on bude mesto na
kojem e se predoiti kao ista pojava; ono to se stvarno ponitava putem jezika, koji iskazuje
njegovo odsustvo, dobija putem istog tog jezika, imenovanjem, svoju duhovnu egzistenciju; tako
shvaena, re je stvaralaki in istog duha; uz to ide i shvatanje imaginacije kao razarajue sile-
razaranje je postalo mojom Beatrie;

primer: sonet na -iks ( istim noktima...); Malarmeovo objanjenje: ovaj sonet se sastoji od
beloga i crnoga, a pogodan je za bakrorez od sna i praznine. Na primer: otvroren noni prozor,
prazna soba u kojoj nema nikoga; no oblikovana od odsutnosti i pitanja, bez nametaja i tek sa
naznakama neodreenih konzola sa ogledalom koje visi u pozadini, u kojem se zvezdano i
nepojamno ogleda Veliki medved, povezujui naputenu kuu sa nebom; prisutan je strah, ali
bez ivota, i vlada celom pesmom; zatim no, prazna dvorana, ogledalo, otvoreni prozor, zlato
koje umire; prozor i ogledalo su Malarmeovski simboli za prodor u transcedentno; u pesmi se
prati prelazak sa prisustva na odsustvo; na kraju se uje da e treperenje zvezda uskoro prestati-
vreme je u prve dve strofe jedva pokretna sadanjost, prei e u bezvremenost;

Malarme ontoloki utemeljuje rascep izmeu jezika i idealnosti; rei koje su kljune za
obeleavanje neuspeha: hrid, brodolom, utapanje, pad, no, uzaludnost; neuspeh je dvostruk-
neuspeh jezika u odnosu na apsolut ( izvlaim re da bih je uronio u njenu uzaludnost), i
nemo apsoluta u odnosu na jezik; Proza za izvaene iz mree- delo moe svome cilju samo da
se nasmei, ono nikada ne moe da ga dosegne; nesklad izmeu htenja i mogunosti, imanentan
delu, mora postojati, jer je taj neuspeh jedino jemstvo postojanja idealnosti; jedino to pesnitvu
polazi za rukom jeste neostvareni kontakt izmeu oveka i apsoluta;

primeri: Druga lepeza- sadri stvarni ( lepeza se pokree i sklapa) i duhovni dogaaj; ovaj drugi
je posredovan prvim- u lepezi ivi ista, besputna radost koja tei u beskraj; ali prostor ( koji
se odnosi na ideal), trepti kao kakav veliki poljubac, koji, smeten jer je roen ni za koga, ne
moe da izae van ni da se smiri; iz toga vidimo kako je apsolut izolovan, i zbog toga se lepeza
sklapa; ostaje samo odsjaj apsoluta;
Pesmica II- javlja se glas ptice koja se u ivotu nikada vie nee uti, kao glas apsoluta koji je
izolovan; ne dobijamo nijedan jednoznaan iskaz- ptica raerupana lei na nekoj stazi; uje se
i jecaj, ali lirski subjekat nije siguran da li dolazi iz njegovih grudi ili iz grudi ptice;

posie pure: isto kod Malarmea jeste ono to je osloboeno od svih primesa realnosti;
distanciranje od iskustva, od didaktikog sadraja, svakodnevnih oseanja; poezija kao igra
jezika, shvaenog kao muzika: Posie pure je onaj veliki trenutak u kojem reenica na
harmonian nain zaboravlja svoje sadraje; poezija koja preokree pojavni svet i izdvaja
njegove elemente iz prostornog i vremenskog poretka ( kao kod Remboa- ulica izloena crnom
letu eira); pesnik treba samo jedno da ini: da tajanstveno radi s obzirom na nikada; odnos
izmeu imanentnog i transcedentnog ostaje disonantan;