I IZVORI POSLOVNOG PRAVA

Izvori poslovnog prava klasifikuju se na materijalne i formalne izvore.

Materijalni su isti kao u svim drugim granama našeg pravnog sistema.Reč je o interesima i volji
vladajuće klase koja se izražava u formalnim izvorima prava.
Formalni izvori su mnogobrojni i preko njih se pojavljuju pravne norme različite normativne
snage.Zato je potrebno utvrditi redosled primene formalnih izvra-pošto je u praksi moguće da se
isti društveno-ekonomski odnosi na različite načine pravno regulišu.
Izvori poslovnog prava mogu da imaju različite načine nastajanja i različito poreklo.

Po načinu nastajanja:
1. heteronomne izvore prava stvaraju jedni subjekti, a te norme se primenjuju na druge
subjekte.Oni su propisi koje donosi država po tačno definisanoj i ustaljenoj zakonskoj
proceduri (ustav, zakon,podzakosnki propisi i sudska praksa)
2. autonomne izvore prava stvaraju sami subjekti na koje se ovi izvori prava i
primenjuju.Ovde spadaju poslovni običaji,uzanse,trgovački termini i klauzule,opšti uslovi
poslovanja,adhezioni ugovori i tipski ugovori.

Prema svom poreklu :

1. domaći izvori nastaju u okviru pravnog porekla jedne države (zakon)
2. međunarodni nastaju međunarodnim pravnim putem između dve i više
država.neposredno kao međusobni ugovori ili kao konvencije u okviru međunarodnih
privrednih organizacija

Izvori poslovnog prava koje donosi poslodavac:

1. ustav u formalnom smislu je najviši pravni akt jedne zemlje.On regulište potrebu i način
donošenja zakona,podzakonskih akata koji će bliže i potpunije regulisati određene oblasti
privrednog života.
2. zakon je posle ustava pisani pravni akat najviše pravne snage koji donosi posebni
zakonodavni organ po posebnom postupku.I u našoj zemlji zakoni i podzakonski akti su
bili i ostali osnovni izvori trgovinskog,odnosno poslovnog prava.Zakoni moraju biti
saglasni ustavu.Ukoliko zakon celovito određuje pravnu oblast on se naziva zakonik ili
kodeks, a proces njegovog donošenja kodifikacija.
Prema karaketeru zakona razlikuju se imperativna pravila – koja su obavezna za sve
subjekte u poslovanju i dispozitivna pravila – koja se uvek primenjuju ukoliko ih stranke
svojom voljom nisu isključile ili zamenile.
3. pozakonski propisi su opšti pravni akti niži od zakona koje donose naldežni državni
organi – izvršni organi uprave.Složenost i dinamika poslovanja čine da je nemoguće sva
pitanja regulisati zakonom,pa zato postoje pozakonski propise kao:
uredbe,pravilnici,odluke,naredbe,rešenja,uputstva.Donose na osnovu ovlašćenja
utvrđenog zakonom,ali se jednim podzakonskim aktom moćže davati ovlašćenje za
donošenje drugog akta,ali nižeg ranga.Oni moraju da budu u skladu sa zakonom na
temelju koga su doneti.Prestankom zakona prestaje da važi i taj podzakonski akt.Oni se
donose radi razrade i lakše primene zakona.

skriptarnica.on.neobee.net 1
II PRAVNI SISTEM
To je skup opštih pavnih normi sistematizovanih,sređenih i grupisanih u jednu
neprotivrečivu,harmoničnu celinu.Reč je o sistematizaciji prava po određenim kriterijumima i
njihovoj naučnoj obradi.Sistematizaciju opštih pravnih normi vrši pravna nauka s namerom da
od heterogenih normi stvori poseban i upotrebljiv pravni sistem.

Svaki pravni sistem ima svoju organizacionu strukturu, svoje sopstvene elemente.
Osnovni strukturalni elementi pravnog sistema su:
1. pravni institut je sređen skup opštih pravnih normi koje se odnose na jedan isti društveni
odnos ili na manju grupu društvenih istovrsnih odnosa (npr.brak,ugovor,kupoprodaja, kazna). On
je najmanji deo pravnog sistema.
2. skup više instituta koje regulišu istu oblast društvenih odnosa po istim načelima zove se
pravna grana
3. pravnu oblast čine više srodnih grana prava U teoriji prava uobičajeno je grupisanje pravnih
oblasti na :
a) materijalno i formalno pravo. Materijalno pravo reguliše društvene odnose među ljudima. To
su pravne norme ponašanja ljudi u društvu čija je primena obezbeđena državnom sankcijom.
Formalno pravo ima za cilj da obezbedi primenu materijalnog prava.Glavni delovi formalnog
prava su krivični, građanski i upravni postupak.
b) podela na javno i privatno pravo obavlja se pomoću kriterijuma interesa subjekata i vlasti. Ni
jedan kriterijum sam za sebe nije dovoljan
c) unutrašnje i međunarodno pravo. Međunarodno je ono koje regulište odnose između država, a
unutrašnje pravo je ono koje reguliše odnose unutar svake pojedine države.
Najznačajnija podela pravnog sistema je njegovo sistematizovanje na grane prava. Ona se
postupno razvijala još od starog rimskog prava. Grane prava nisu strogo podeljene, te se često
mešaju i prepliću.

Naš pravni sistem čine sledeće glavne pravne grane :

1. ustavno pravo – grana prava koja određuje osnovne društvene i državne organizacije
2. upravno pravo – organizacija i delatnost državne uprave
3. sudsko pravo– organizacija i delatnost sudova
4. lično i porodično – pravn položaj čoveka i porodični odnosi
5. građansko – stvarno-pravni, naslednopravni i obligacionopravni odnos
6. privredno – pravni položaj privrednih subjekata i njihovo privrednopravno poslovanje
7. radno – radnopravni odnos
8. poslovno – pravni položaj poslovnih subjekata i njihovo poslovanje na tržištu
9. krivično – krivična dela i sankcije za njih
10. međunarodno – međunarodni javni odnosi, međ. privatnopravni odnosi i međ. poslovni
odnosi

skriptarnica.on.neobee.net 2
III PRAVNA NORMA
To je pravilo o ponašanju ljudi čiju primenu obezbeđuje država, aparatom prinude. Pravo se
sastoji od pravnih normi. Njih najčešće stvara država, ali je moguće da ih stvaraju i drugi
subjekti. Ona ne može da postoji bez države, kao ni država bez nje. Pravnim normama se
regulišu određeni društveni odnosi.P. norma su hijerarhijski povezane, na vrhu se nalazi opšta, a
na dnu lestive pojedinačna p. norma.

Elementi pravne norme :

Svaka p. norma bez obzira na svoju sadržinu sadstoji se od 3 osnovna elementa :
1. hipoteza (pretpostavka) je onaj deo pravne norma koji sadrži jedan ili više uslova koje
treba ispuniti da bi došlo do primene pravnog pravila. Ako uslovi nisu ispunjeni ona se ne
može primeniti. Bezuslovne norme imaju samo jednu pretpostavku koja se odnosi na
sakciju, zato imaju 3 elementa (hipotezu, dispoziciju i sankciju)
Pretpostavka (hipoteza) dispozicije je glavni deo pravne norme koji navodi uslove (činjenice)
za primenu dispozicije, što znači dispozicija će se primeniti tek ako se dogode činjenice
navedene u pretpostavci.
2. dispozicija je onaj deo pravne norme koji sadrži pravilo ponašanja
Pretpostavka sankcije je onaj deo pravne norme koji opisuje prekršaj dispozicije
3. sankcija je onaj deo pravne norme koji sarži posledicu koja će nastupiti ako se prekršđi
hipoteza i dispozicija p.norme. Ona je pravilo koje treba nadležni državni organ da
primeni prema subjektu koji je prekršio dispoziciju. Ona predstavlja prinudu koju provodi
državni organ. S obzirom da li se radi o krivičnoj ili građanskopravnoj odgovornosti
postoje dve vrste sankcija. Za učinjeno krivično delo su sankcije prema licima. Za
prekršioca u oblasti građanskog prava su sankcije koje se odnose na naknadu štete.

Vrste pravnih normi

Pravne norma je moguće podeliti po različitim kriterijumima
Prema hijerarhijskoj pravnoj lestvici : pravne norme više pravne snage i niže pravne snage,
Po prirodi društvenopravnih odnosa koji se normama određuju : građansko-pravne,
krivično-pravne i radno-pravne
Prema karakteru dispozicije :
Dispozicija je onaj deo pravne norme koji sadrži pravilo ponašanja subjekta prava. Dispozicija,
kao pravilo o ponašanju, uvek je zapovest.

Sve dispozicije možemo podeliti na :

1. naređujuće – određenom subjektu nalažu da postupa na određeni način
2. ovlašćujuće – datom subjektu daju ovlašćenje da može da se ponaša na određeni način
prema svom opredeljenju. One su karakteristične za oblast građanskog prava
3. zabranjujuće – zabranjuju subjektima obavljanje određenih radnji i karakterističćne su
za krivično pravo

skriptarnica.on.neobee.net 3
S obzirom na interes vladajuće klase, prilikom regulisanja određenog društvenog odnosa
postoje
1. imperativne p. norme – takva pravila ponašanja koja određuju dispoziciju pravne norme na
impterativan način. Subjekti kojima je namenja obavezni su da se nje neizostavno pridržavaju
pod prinudom izvršenja. Nepoštovanje dovodi do primene sankcija.
2. dispozitivne . utvrđuju dispozicijom kako će se dati subjekti u pravnom odnosu ponašati, a
istovremeno daju mogućnost da subjekat sam odredi drugo pravilo, ako mu pravilo ponašanja iz
dispozicije ne odgovara.
3. alternativne – za razliku od dispozitivnih, daju mogućnost datom subjektu da između dva ili
više ponašanja izvrši samostalni izbor.
S obzirom na domet primene ili prema broju subjekata na koje se odnosi data norma :
1. opšte .- odnose se na neodređen broj subjekata, odnosno na sve subjekte koji imaju dejstvo na
sva lica
2. posebne – regulišu posebne odnose, važe samo na određenoj teritoriji i na poseban način
uspostavljaju određenu vrstu odnosa. Imaju dejstvo na određeni krug lica.
3. pojedinačne – odnose se samo na jedan, tačno određen slučaj i on se po pravilu u normi
imenuje. Nastaju na osnovu opštih pravnih normi i izvode se iz njih.

skriptarnica.on.neobee.net 4
IV POJAM I PREDMET GRAĐANSKOG PRAVA
Građansko pravo je grana jedinstvenog pavnog sistema kojim se utvrđuju imovinski odnosi
građana.Ono sadrži opšte pavne norme o regulisanju imovinskih odnosa, pa se veoma često
naziva imovinskim pravom.
Može se podeliti u sledeće oganke:opšti deo (lično i statusno pravo),stvarno pravo,obligaciono i
nasledno.
U opštem delu tumači se mesto i uloga građanskog prava u sistemu prava, zatim njegovi izvori,
subjekti i objekti građanskog prava,zastupništvo,vršenje i zaštita prava.Ovaj deo prava nalazi se
ličnim ili statusnim pravom.
Stvarno pravo čine opšte pravne norme kojima se regulišu međusobni odnosi između ljudi.
Obligacionim pravom regulište se pravni položaj ljudi u imovinskom pravu,izvori
obligacija,njihovo pravno dejstvo i njegov postanak.
Nasledno pravo kao deo građanskog pravautvrđuje nasleđivanje na osnovu testamenta i zakona,
kao i raspravljanje o zaostavštini.

V STVARNO PRAVO

Sadržina stvarnog prava uređuje se prinudnim normama. Stvarna prava, se prema klasičnim
shvatanjima, razlikuju od obligacionog prava, čitavim nizom karakteristika. Predmet
stvarnopravnaog odnosa je stvar, dok je predmet obligaiocnog odnosa određeno davanje, činjenje
i uzdržavanje. Stvarna prava ne zastarevaju, a obligaciona mogu da izgube moć prinudnog
ostvarivanja usled isteka zakonom utvrđenog vremenskog intervala.
Klasično rimsko pavo je poznavalo 3 vrste stvarnog prava : svojinu, službenost i zalogu.
Svojina
Pravo svojine je najvažnije i najobuhvatnije, a ostali oblici stvarnog prava su iz njega
izvedeni. Može se posmatrati sa 2 aspekta
1. ekonomskog – pod svojinom se podrazumeva ukupnost proizvodnih odnosa određene
društveno-ekonomske formacije. Svojina je usko i neraskidivo vezana za proizvodnju, pa se
proizvodni odnosi nazivaju svojinskim.
2. pravnog – svojina je skup pravnih normi kojima se regulište način prisvajanja sredstava za
proizvodnju i potrošnju
Svojina ili vlasništvo kao pravi pojam stvarnog prava sastoji se iz držanja i iskorišćavanja prava.
Svojina predstavlja glavno imovinskog pravo, jer je to najđšira vlast nad stvarima.

skriptarnica.on.neobee.net 5
Osnovni oblici svojine :
1. privatna svojina – pravo da se objekat svojine kao pravnog odnosa može slobodno
koristiti i da se njime može raspolagati. Perivatna svojina je istorijski oblik svojine kao
odnosa prisvajanja. Privatna svojina javlja se najpre kao privatna robovlasnička svojina, a
zatim kao faudalna i kapitalistička.
2. društvena svojina je izraz društveno-ekonomskih odnosa koji isključuju mogućnost
eksploatacije čoveka na opsnovu svojine nad sredstavima za proizvodnju. Ona predstavlja
svojinu čitavog društva čiji su subjekti stvari i to bez ikakvog ograničenja.
3. susvojina, zajednička svojina i etažna svojina –
Susvojina postoji u onim slučajevima kada su više lica jednovremeno nosioci prava svojine
na jednoj istoj stvari. Sussvojina može da bude idealna i realna. Idealna je kada su
susvojinski delovi njenih nosilaca utvrđeni adrekvatno ili u razlomcima. Realna je kada su
susvojinski delovi njenih nosilaca utvrđeni realno.
Zajednička svojina je slična susvojini po tome što ima više nosilaca. Razlikuje se šo tome što
delovi zajedničkih vlasnika, za razliku od suvlasnika nisu određeni.
Etažna svojina je oblik svojine čiji je oblik svojine stan ili poslovna prostorija kao poseban
deo zgrade. Ona može da bude individualna i društvena.

Službenost je takav imovinsklo-pravni odnos koji se zasniva u vezi sa korišćenjem tuđe stvari
na određeni način i u određenom obimu. Postoje 2 osnovna vida službenosti :
1. stvarne službenost kao imovinsko-pravni odnosi postoje da se korišćenjem ili
nekorišćenjem tuđe nepokretnosti omogući normalno korišćenje svoje neporektnosti .
Stvarne službenosti se dele na poljske i kućne i na pozivtivne i negativne.
2. lične službenosti su takvi trostrani imovinsko.pravni odnosi koji postoje da bi omogućili
korišćenje tuđe stvari- Razlikuju se od stvarnih po tome što njihov objekt mogu da budeu
ne samo nepokretnosti već i pokretne stvari. One mogu da budu objekat ličnih službenosti
ako na njima postoji pravo svojine. Postoje 2 vida lične službenosti : plodouživanje i
upotreba.

Zaloga je trostruki imovinsko.-pravni odnos koji se zasniva radi obezbeđivanja odgovarajuće

obaveze. To je odnos koji se zasniva između založnog dužnika (strana zaloge koja je ujedno i
vloasnik stvari koja je predmet zaloge), založnog poverioca (je uvek poverilac datog
obligaciono.-pravnog posla kome pripada tražbina) i svih drugih subjekata imovinskog prava.
Postoje 2 osnovna vida zaloge :
1. ručna je ona zaloga čiji je predmet neka pokretna stvar
2. hipoteka - je ona zaloga čiji je predmet nerpokretna stvar

skriptarnica.on.neobee.net 6
VI OBLIGACIONO PRAVO
To je deo imovinskog (građanskog) prava koje sadrži pravila kojima se regulište prelaz dobara
iz imovine jednog lica u imovinu drugog lica i pružanje usluga jednog lica drugom licu, čime se
uvećava ili održava imovina, a sve se to obavlja iz izvesnu naknadu ili besplatno.
Razmena dobara i usluga predstavlja predmet obligacionog prava. Tu spada i razmena pri kojoj
nije u pitanju davanje jednakih vrednosti, već davanje samo jedne strane.
Reč obligacija potiče od latinske reči obligatio koja u prevodu znači obaveza. U najširem smislu
reči označava pravni odnos koji nastaje između dužnika i poverioca, a u užem smislu znači dug,
obavezu dužnika. Ona se upotrebljava da se pismeno konstatuje da dužnik duguje poveriocu
ispunjenje određene obaveze. To je priznanica o dugu. U obligacionom odnosu moraju da
učestvuju najmanje špo jedan poverilac i dužnik, a mogući su i odnosi sa više lica.
Za obligacioni odnos je karakteristično da je to odnos između određenih lica, koji ima određenu
sdržinu i koji je ralativnog karaktera.

Vrste obligacija :
Podela obligacija na vrste obavljena je prema raznim odnosima :
a) prema sadržini radnje : pozitivne . u kojima je dužnik obavezan da nešto da ili uradi
poveriocu. Negativne – družnik se obavezuje da ne ćini ništa što inače ima pravo da čini tj.
da trpi nešto što inače ne bi trebao da tršpi.
b) Prema vremenu trajanja radnje : trenutne – u kojima se dužnik obavezuje da radnju
obavi u jednom trenutku, trajne – dužnik se obavezuje na obavljanje neke trajne radnje ili
na njeno propuštanje
c) Prema licu koje obavlja obligacije : čisto lične .- vezane za ličnost dužnika, dužnk je
obavezan da ih sam obavi, nelične – nisu vezane za ličnost dužnika, može da ih obavi neko
drugi u ime dužnika
d) Obligacije prema predmetu :
- Deljive – čiji je predmet deljiv, ali pod uslovom da se njegova suština i vrednost ne
menjaju, nedeljive – čiji predmet ne bi mogao da se rastavio na delove bez štete po njegovu
suštinu i bez umanjenja vrednasti
- Novčane – ako predmet dužnikove obaveze glasi da se preda određena količina novca,
nenovčane – ako treba da se preda neka druga stvar u prometu
- Individualne – čiji je predmet određen pojedinačno i genetičke . njen predmet je određen po
vrsti (rodu)
e) obligacijke s obzirom na zaštitu koju uživaju
– potpune, sankcionisane, uživaju društvenu zaštitu, ako ih dužnik ne obavi poverilac može da
ga na to natera podnošenjem tužbe sudu.
- nepotpuno (prirodne) obligacije koje se ne mogu utužiti, čije obavljanje ne bi moglo da se
obezbedi društvenom prinudom.

skriptarnica.on.neobee.net 7
VII UGOVOR O ROBNOM PROMETU
U skladu sa Zakonom o privrednim društvima RS subjekti privrednog prava koji obavljaju
privrednu delatnost jesu preduzetnici i preduzeća- Pod privrednom delatnošću se podrazumeva
proizvodnja i promet robe i vršenje usluga na tržištu.
Ugovori o robnom prometu su ugovori koji se sklapaju masovno u cilju razmene robe i čije
zaključivanje i ispunjenje čini redovan predmet delatnosti privrednih subjekata.
Učesnici u robnom prometu mogu slobodno da uređuju svoje odnose, ravnopravni su, dužni su
da se pridržavaju zakona i načela savesnosti i poštenja, a zabranjeno je stvaranje i iskorišćavanje
monopolskog položaja.
Ponua je predlog za zaključenje ugovora ućinjena određenom licu koji sadrži sve bitne elemente
ugovora, tako da bi se njenim prihvatanjem ugovor mogao zaključiti. Izlaganje robe sa cenom
jeste ponuda,ali slanje kataloga, cenovnika i dr. Obaveštenja, kao i oglasi učinjeni putem nekog
od sredstava javnog informisanja su samo poziv da se učini ponuda, ali ne i ponuda.
Prihvat ponude je izjava volje upućena od strane ponuđenog ponudiocu kojom se on saglašaa sa
ponudom. Preihvat ponude može biti učinjen usmeno ili pismeno.
Vreme i mesto zaključenja ugovora – pravilo je da se smatra da je ugovor zaključen u mesto u
kome je ponudilac imao svoje sedište u trenutku kada je učinio ponudu.
Forma ugovora može biti svečana i forma u cilju obezbeđenja dokaza. U cilju obezbeđenja
dokaza ugovori robnog prometa najčešće se zaključuju pismeno.
Subjekti privrednog prava mogu u obavljanju privredne delatnosti zaključivati ugovore preko
zastupnika i punomoćnika. Zastupnik preduzeća može u okviru svojih ovlašćenja dati drugom
licu pismeno punomoćje za zastupanje preduzeća.

skriptarnica.on.neobee.net 8
VIII MENICA
Naš zakon o menici ne daje njenu definiciju,ali se iz njegovih odredaba može zaključiti da je
menica pismena isprava izdata po unapred utvrđenoj formi,kojom se izdavalac obavezuje da će
drugom licu u određeno vreme i na određenom mestu ispaltiti određenu sumu novca navedenu u
mneici,ili je to poziv drugom licu da obavi ovu isplatu.
Menica je obligaciono-pravna tipična apstraktna,strogo formalna,prezentaciona hov.
Vrste menica:
Zavisno od meničnih radnji:protestovane i neprotestovane; akceptirane i ne akceptirane;avalirane
i ne avalirane. Zavisno od osnovnog posla zbog koga je izdata : robne i finansijske. Od načina
izdvajanja i svojstava izdavaoca: izdate na svoje ime i na svoj račun, u tuđe ime i za tuđ račun, u
svoje ime i za tuđ račun. Od forme menice : putna i blanko. Od broja lica u menici.
Osnovna menična načela
pismenosti – načelo zajedničko za sve HOV kojje su punovažne samo ako su u pismenom
obliku.
inkorporacije – ni jedan poverilac ne može ostvariti svoja prava koja proističu iz HOV bez
podnošenja pismena.
fisksne menične obaveze – meničnu obavezu u pogledu obima i sadržine predstavlja samo ono
što je konstatovano u pismenom obliku na njoj.
menične strogosti–izražava se kako prema meničnom dužniku tako i prema poveriocu. Ima dva
aspekta : formalno-pravno i materijalno-pravno.
menične solidarnosti-svaki menični dužnik solidarno odgovara sa drugim dužnicima u pogledu
isplate meničnog iznosa.
samostalnosti m. obaveza.-svaki od m potpisnika je samostalan i neovisan dužnik
neposrednosti u m pravu – postoji fikcija neposrednog odnosa između svakog poverioca, a
sadržnina tog odnosa opredeljena je isključivo sadržinom m isprave.
Kod meničnih elemenata se razlikuju dve vrste sasstojaka : bez kojih menica ne može da bude i
koji nisu bitni za menično postojanje.
Menične radnje Zakonske odredbe propisuju određene radnje koje moraju da obaveze lica
navedena u menici a to su :
1.izdavanje m-može da je izda svako poslovno sposobno lice,samo ili preko punomoćnika.
2.prenošenje m-svako lice koje dođe u posed menice ovlašćeno je da prava koja za njena
proističu iz menice prenese na drugo lice.
3.prihvatanje m-glavni dužnik po menici je izdavalac.On prihvata menicu i obavezuje se da
obavi u roku dospelosti isplatu m iznosa.
4.avaliranje m-menično jemstvo može da se da u vidu avala, ali se vlasnik menice može
obezbeđivati pod ordređenim uslovima zalogom ili na dr. način. Postoje 2 vrste avala : pravi i
skriveni.
5.eskontovanje m-podrazumeva se prodaja nedospelog m potraživanja uz dobitak kamate od
dana eskontovanja do dana dospelosti potraživanja.
6.isplata m-ona predstavlja redovan način prestanka meničnih prava i obaveza- Nju plaća m
dužnik dobrovoljno i bez sudske intervencije.
7.naplata m-podrazumevaju se one mere koje se preduzimaju radi naplate.: protest, notifikacija
protesta, regres i podnošenje menične tužbe i predloga za izdavanje m platnog naloga.

skriptarnica.on.neobee.net 9
IX ČEK

Naš zakon ne daje definiciju čeka. Ček je HOV kojom njen izdavalac nalaže nekom licu da po
predočenju čeka iz njegovih sredstava ispalati korisniku određenu sumu novca ili da obavi
prenos za žiro računa izdavaoca na žiro račun njegovog korisnika.Lice koje izdaje ček je
izdavalac, banka kojoj je izdat nalog je platilac, alice kome se plaća je korisnik.
Razlike između čeka i menice
Ček je isključivo instrument platnog prometa, a menica kreditni instrument. Lice koje izdaje ček
mora da ima kod lica kod kojeg vuče ček svoj depozit u novcu. M glasi na ime i po naredbi, a č
može da glasi i na donosioca. Kod č nije potreban akcept, a kod vučene m jeste. Uloga č je velika
jer je on često sredstvo plaćanja.
Kod čeka se razlikuju 2 vrste elemenata i to bitni i nebitni.
Vrste čekova
Prema načinu određivanja imaoca, prava :č na ime, po naredbi, na donosioca, sopstveni trasirani,
rasiran po sopstvenoj naredbi, rekta č („ne po naredbi“)
Prema nameni tj. upotrebi : gotovinski, obračunski, barirani, bančin, putnički, akreditivni,
cirkulativni, vizirani, vaučer i dr.
Načela čekovnog prava : pismenost , inkorporacija, fiksne obaveze, solidarnost, strogost,
samostalnost i neposrednost.
Kod č se razlikuju sledeće radnje : izdavanje, indosiranje, davanje jemstva, certifikacija i
opozivanje.
Isplata č predstavlja redovan način prestanka prava i obaveza. On mora da se isplati u određenom
roku,. Čekovni dužnik plaća čekovnu sumu dobrovoljno i bez sudske intervencije.
Naplata čeka. - podrazumeva se naplata sudskim putem.
Čekovni prigovori – dužnici mogu da ističu 2 vrste prigovora : objektivne i subjektivne.

skriptarnica.on.neobee.net 10