Psihijat.dan., Suppl.

1 /2000/32/1/41-54/
Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih... 41
Stručni rad
UDK 616.895-056.7

GENETIČKA EPIDEMIOLOGIJA SHIZOAFEKTIVNIH

I BIPOLARNIH POREMEĆAJA

Jelena Kaličanin, Ivana Timotijević

Apstrakt: Polazeći od hipoteze da genetička predispozicija ima značaj-

nu ulogu kod glavnih psihičkih poremećaja, ispitivali smo uticaj herediteta i
model transmisije kod pacijenata sa jasno postavljenim dijagnozama bipolarnog
ili shizoafektivnog poremećaja prema ICD-10 kriterijumima, na osnovu
podataka iz originalnog Registra za praćenje psihijatrijskih poremećaja. Uzorak
se sastoji od 540 pacijenata koji su na terapiji praćenja u Centru za
psihofarmakoterapiju Instituta za mentalno zdravlje. Kod obe grupe je zabeležen
pozitivni hereditet kod više od 50% pacijenata i viša stopa javljanja kod žena.
Za ispitivanje herediteta koristili smo genetičko-statističku analizu indeks
pacijenata, a za grafički prikaz genogram sa originalnim simbolima za
psihijatrijske poremećaje. Istraživanje potvrđuje da ne postoji jednostavan odnos
između gena i da je u pitanju multifaktorijalna uzročnost poremećaja sa
nepoznatim modelom transmisije. Precizna i kompletna porodična istorija
obezbeđuje osnovu za genetičku evaluaciju. Genetska identifikacija će
omogućiti prediktivni skrining psihičkih poremećaja, poboljšanje kvaliteta
života obolelih i na kraju vodiće prevenciji poremećaja.

Uvod

Psihijatrijski poremećaji su još sredinom 18. veka bili prepoznati

kao oboljenja, ali su strah i sumnja dugo godina otežavali njihovo
razumevanje. Istraživanja i dostignuća u oblasti medicine, psihijatrije,
bihejvioralnih nauka, neuronauka, biologije i genetike, ukazala su da se
 Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/
42 Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

rizik za razvoj bolesti povećava ukoliko su i drugi članovi porodice

oboleli, što ukazuje na izraženu hereditarnu komponentu.
Genetički uzroci određenih oboljenja poznati su već mnogo godi-
na. Pre više od 40 godina otkriveno je da recesivno nasleđivanje mutacije
hemoglobina dovodi do anemije srpastih ćelija, a nedavno je
identifikovan gen sa dominantnim tipom nasleđivanja odgovoran za
Huntingtonovo oboljenje. Ovo su dva tipa transmisije poremećaja prema
Mendelovim pravilima nasleđivanja.
Međutim, transmisija većine, pa i psihijatrijskih oboljenja ne od-
vija se u skladu sa Mendelovim zakonima nasleđivanja. Genetička
vulnerabilnost psihičkih poremećaja je kompleksna, tj. ne postoji jedno-
stavan odnos između gena i psihičkog poremećaja, već se radi o složenoj
interakciji nasledne predispozicije i činilaca spoljašnje sredine. To
određuje i tri osnovna cilja genetičkih istraživanja: 1) utvrđivanje da li se
neka osobina ili poremećaj uopšte nasleđuju, 2) ukoliko je prisutna uloga
naslednih činilaca, utvrđivanje o kakvom se tipu nasleđa radi i 3) procena
i razgraničenje udela nasleđa i uticaja faktora sredine.1

Genetička istraživanja

Studije genetičkih uzroka psihičkih poremećaja uključuju statis-

tičke analize učestalosti pojave određenih bolesti među članovima po-
rodice, tj. među osobama koje imaju srodne gene, pri čemu su od
posebnog značaja studije blizanaca. U humanoj genetici za praćenje nas-
leđivanja specifičnih osobina, poremećaja ili bolesti koriste se ge-
nealoška ispitivanja.
Genealoška ispitivanja predstavljaju najstariji i najjednostavniji
vid genetičkih istraživanja. Genealogija (grč. genea=pokoljenje, rod i
logos=nauka) je nauka koja se bavi proučavanjem porekla, razvoja i gra-
nanja porodica i plemena. Već u antičkom Rimu patricijske porodice su
izrađivale rodoslov o svom, ponekad navodno i božanskom poreklu.
Genealogija se posebno razvila u Srednjem veku, kad je po kanonskom
pravu bilo zabranjeno sklapanje brakova između osoba određenog
stepena srodstva, kao i zbog potreba feudalaca da dokažu svoje plemićko
poreklo. Posebne dvorske rodoslovne knjige bile su uvedene najpre u
Engleskoj u XIV veku, a feudalci su izrađivali svoje genealoške table
(rodovnike) u kojima se grafički prikazivalo, često i izmišljeno, poreklo i
Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/
Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih... 43
grananje članova njihove porodice.2 Kao nauka sa svojom posebnom
metodikom genealogija se razvila tek u XVIII veku. Pedigre (rodoslov ili
porodično stablo) je dijagram genealoškog zapisa. Termin je izveden od
latinske reči pie de grue (pie=stopalo; grue=ždral), što u prevodu znači
ždralova noga, tj. neobičan način prikazivanja linija potomstva
genealoškog dijagrama u ranoj zapadnoevropskoj genealogiji.
Stručnjaci za mentalno zdravlje koriste genogram kao grafički me-
tod sa uprošćenim setom pravila i simbola za prikaz odnosa među
članovima porodice i obično je ograničen na tri generacije. Genogram
kao važno sredstvo genetičke evaluacije omogućava razumevanje
psihosocijalne dinamike porodičnih odnosa i može da pomogne iden-
tifikaciju pozitivnih i negativnih uticaja nasleđa i okruženja na individuu,
koje se genetičke osobine mogu prenositi iz jedne u drugu generaciju,
kao i za prikaz medicinske istorije.
Informacije za izradu genograma najbolje je prikupiti kroz inter-
vju. Pored imena osobe, datuma rođenja i (ako je umrla) datuma i uzroka
smrti, godine starosti kada je osoba umrla, takođe treba uzeti u obzir
edukaciju i zanimanje(a), jer neka zanimanja mogu imati značajan uticaj
na zdravlje osobe. Takođe je potrebno prikupiti podatke o rođacima i
pretcima, navesti decu po redosledu rođenja, uključujući i pobačaje,
mrtvorođenu decu, bračno stanje. Zatim treba dodati i medicinske
informacije Ù hronične bolesti, srčana oboljenja, kancer, alkoholizam ili
zloupotrebu droga, poremećaje u ishrani, depresiju, suicid ili druge
psihijatrijske probleme.
Ispitivanje blizanaca, koje je započeo Francis Galton 1876. godi-
ne, od posebnog je značaja za istraživanja herediteta. U ispitivanjima se
koriste dva tipa parova blizanaca: 1) monozigotni ili identični blizanci
koji nastaju podelom već oplođene jajne ćelije i imaju identičnu naslednu
osnovu, tj. dele 100% gena i 2) fraternalni ili dizigotni blizanci koji
potiču od dve različite oplođene jajne ćelije i dele samo 50% gena, tj. u
genetičkom pogledu nemaju veću sličnost od obične biološke braće i
sestara.
Jedan od najčešće korišćenih metoda u analizi i interpretaciji po-
dataka o blizancima je izračunavanje stepena podudarnosti ili konkor-
dantnosti u određenim osobinama i poremećajima među monozigotnim i
dizigotnim blizancima. Upoređivanjem stopa podudarnosti može se
zaključiti o uticaju naslednih faktora, tj. relativnom uticaju nasleđa i
faktora sredine. Ako je podudarnost među monozigotnim blizancima
značajno veća, onda je veći i uticaj naslednih faktora. Na primer, ako je
 Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/
44 Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

jedan monozigotni blizanac oboleo od bipolarnog poremećaja, onda

drugi blizanac ima 60-80% šanse da razvije bolest. Nasuprot tome,
dizigotni blizanac obolele osobe ima samo 8% šansu da oboli od istog
poremećaja. Slično, monozigotni blizanac osobe sa shizofrenijom ima
46% verovatnoću da i sam oboli, dok dizigotni blizanac ima šansu od
14% da i sam oboli.
Adoptivne studije takođe mogu da posluže za utvrđivanje nasled-
nih i sredinskih faktora. Posebno su interesantni za ispitivanje mo-
nozigotni blizanci koji su rano odvojeni i odrasli u različitim uslovima
spoljne sredine. Visoke stope podudarnosti u obolevanju ovih blizanaca
govore o velikom značaju nasleđa, dok niže stope (u poređenju sa
monozigotnim blizancima koji su zajedno odrasli) ukazuju i na značaj
spoljašnjih činilaca.
Genetička istraživanja su pokazala da rizik za razvoj naslednog
oboljenja opada sa svakom generacijom:3
− Rođaci prvog stepena (roditelji, deca, braća i sestre) dele 50% svog
genetičkog materijala sa obolelim rođakom I stepena;
− Rođaci drugog stepena (babe, dete, tetke, teče, strine, stričevi, ujaci,
ujne, sestričine, bratanice) dele 25% svog genetičkog materijala sa
obolelim rođacima II stepena;
− Rođaci trećeg stepena (prababa, pradeda, rođaci) Ù dele 12,5% svog
genetičkog materijala sa obolelim rođacima III generacije.

Prevalenca u
Stepen uočenog rizika
populaciji
Monozigotni Rođaci I Rođaci II Rođaci III
%
blizanci stepena stepena stepena
Shizofrenija 1 48 11 4.25 2

Značajan doprinos razumevanju genetike psihičkih poremećaja

pruža, do nedavno zanemarivana, genetička epidemiologija koja se raz-
vila 50-tih godina. Kao grana populacione genetike, ona pokriva eti-
ologiju, distribuciju i monitoring oboljenja u grupi rođaka sa naslednom
predispozicijom za određeno oboljenje. Kroz upotrebu tehnika i
epidemiologije i genetike (pri čemu je akcenat na genetičkim faktorima),
pokušava da razjasni model transmisije psihijatrijskih poremećaja.4
Takve studije su ukazale na jasnu ulogu genetičkih faktora shizo-
frenije. Kada jedan roditelj ima poremećaj, verovatnoća da će njegovo
Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/
Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih... 45
dete oboleti od shizofrenije je najmanje 10 puta viša (oko 12% ve-
rovatnoća rizika) nego kod dece u opštoj populaciji (oko 1% verovatnoća
rizika). Ako su oba roditelja shizofrena, njihova deca su imaju
verovatnoću od 35-65% da obole od shizofrenije. Ako jedan od dizi-
gotnih blizanaca oboli od shizofrenije, postoji oko 10% šanse da i drugi
blizanac takođe razvije bolest. Ako je jedan od monozigotnih blizanaca
oboleo od shizofrenije, drugi identični blizanac ima najmanje 40-50%
šansu da oboli.
Kada su u pitanju genetička istraživanja u psihijatriji, može se reći
da se svi psihijatrijski poremećaji mogu grubo podeliti na tri velike
grupe: 1) grupu tzv. "naslednih" bolesti (npr. Chorea Huntington, gde je
penetrabilnost i ekspresivnost nasledne osnove potpuna), 2) bolesti u
kojima nasledna predispozicija ima vidnu ulogu (shizofrenija, manično-
depresivna psihoza i sl., kod kojih nasledni faktori imaju nepotpunu
penetrabilnost i ekspresivnost, tj. pojava i ispoljavanje poremećaja zavisi
od faktora sredine) i 3) bolesti kod kojih je uticaj činilaca sredine u toj
meri značajan da se delovanje naslednih faktora može praktično
zanemariti (npr. simptomatske psihoze).
Pri izvođenju genetičkih istraživanja u psihijatriji treba uzeti u ob-
zir i sledeće:
− nepostojanje objektivnih dijagnostičkih kriterijuma, što je često uzrok
veoma različitih rezultata genetičkih studija;
− multifaktorijalnu uzročnost psihičkih poremećaja, tj. korelaciju
između hereditarnih, bioloških, psiholoških i socijalnih činilaca;
− često neprecizno izveštavanje o porodičnoj istoriji psihijatrijskih pore-
mećaja usled stigme povezane sa psihijatrijskim poremećajima.

Metodologija

Polazeći od hipoteze da genetička predispozicija ima značajnu

ulogu kod glavnih psihičkih poremećaja, ispitivali smo uticaj herediteta i
model transmisije kod pacijenata sa jasno postavljenim dijagnozama
bipolarnog ili shizoafektivnog poremećaja prema ICD-10 dijagnostičkim
kriterijumima. Evaluaciju smo vršili obradom podataka iz originalnog
 Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/
46 Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

Registra za praćenje psihijatrijskih poremećaja* dobijenih kroz intervju

sa pacijentom.5
Uzorak se sastoji od 540 pacijenata koji se ambulantno leče u
Institutu za mentalno zdravlje, a koji su na terapiji praćenja LiCO3 u
Centru za psihofarmakoterapiju (u periodu 1980-2000). U posmatranom
uzorku izdvojili smo tri grupe: 1) pacijenti sa dijagnozom bipolarnog
poremećaja (N=263); 2) pacijenti sa dijagnozom shizoafektivnog
poremećaja (N=76) i 3) ostali, tj. pacijenti sa dijagnozama depresije,
poremećaja ličnosti, shizofrenije i drugim psihozama (N=201).
Za ispitivanje genetičkog opterećenja porodica koristili smo ge-
netičko-statističku analizu pacijenata koji su zatražili pomoć (tzv. indeks
pacijenti), tj. pratili smo porodično opterećenje kod pacijenata sa jasno
izraženim fenotipom, tj. dijagnostičkim spektrom bipolarnog ili
shizoafektivnog poremećaja. Pored grafikona, za grafički prikaz po-
rodičnog herediteta koristili smo i genogram sa originalnim simbolima za
psihijatrijske poremećaje.

Bipolarni poremećaj (F31)

Fenotip: Poremećaj koji se karakteriše ponovljenim epizodama

(najmanje dve) u kojima su raspoloženje i aktivnost osobe značajno
poremećeni. Simptomi manije su ekspanzivno, povišeno ili razdražljivo
raspoloženje, samoprecenjivanje, grandioznost, smanjena potreba za
spavanjem, povećana pričljivost, "utrkivanje" misli, distraktibilnost, po-
većanje aktivnosti usmerenih ka određenom cilju i preterano angažovanje
u aktivnostima koja su prijatna.
Depresivni simptomi se sastoje od depresivnog raspoloženja,
smanjenog interesa ili aktivnosti zadovoljstva, insomnije ili hipersomni-
je, psihomotorne agitacije ili retardacije, umora ili gubitka energije,
osećanja bezvrednosti ili izraženog osećanja krivice, nesposobnost
koncentracije ili donošenja odluka i stalne misli o smrti ili samoubistvu.

*
Registar se sastoji od šest poglavlja: 1) uzimanje podatka o indeks pacijentu i porodič-
nim obrascima, 2) postavljanje dijagnoze na osnovu ICD-10 kriterijuma, 3) lociranje
početka, toka bolesti probanda i farmakotrapijski pristup, 4) podaci iz porodične istorije
bolesti, psihijatrijska, neurološka i somatska oboljenja srodnika, 5) detaljan genogram
sa originalno uvedenim simbolima za psihijatrijska oboljenja i registrovanjem u
najmanje tri generacije, 6) praćenje bioloških markera.
Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/
Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih... 47
Epidemiologija: Prevalenca bipolarnog poremećaja jako se razli-
kuje u raznim istraživanjima. Pošto rezultati jako variraju može se s
pravom reći da ona nije još sa sigurnošću utvrđena. Procene se kreću od
0.4% (Mayer-Gross, 1961) do čak 3% (E. Stromgren). Kada je u pitanju
pol, gotovo svi autori su došli do rezultata da je ovo oboljenje češće kod
žena nego kod muškaraca.
Porodične studije: Istraživanja više od 40 porodičnih studija i
studija blizanaca u periodu od šest decenija pokazale su da je rizik obole-
vanja od bipolarnog poremećaja znatno veći kod bliskih srodnika bo-
lesnika, nego u opštoj populaciji i da je najveći kod monozigotnih
blizanaca u slučajevima kad jedan od članova blizanačkog para ispolji
bolest. Pouzdanije procene nisu dostupne za dalje rođake. Dve adoptivne
studije su takođe potvrdile ulogu genetičkih faktora u porodičnoj
transmisiji bipolarnog poremećaja.

Prevalenca u
Stepen rizika
populaciji
Monozigotni Rođaci I Rođaci II Rođaci III
%
blizanci stepena stepena stepena
Bipolarni
0.8 60 7 - -
poremećaj

Nasleđivanje: Neke rane analize porodičnih stabala pružile su

podatke o vertikalnoj porodičnoj transmisiji bipolarnog poremećaja, ali ti
rezultati nisu u saglasnosti sa nasleđivanjem pod uticajem jednog gena.
Model nasleđivanja bipolarnog poremećaja je kompleksan i verovatno
uključuje multiplu interakciju gena, pri čemu su verovatni modeli koji
uključuju tri ili više lokusa sa jednakim efektima.

Shizoafektivni poremećaj (F25)

Relativno malo se zna o epidemiologiji shizoafektivnog poreme-

ćaja, uglavnom usled nejasnog nozološkog statusa ovog poremećaja.
Postojale su sugestije da je shizoafektivni poremećaj samo jače izražen
oblik afektivnog poremećaja, treći tip psihoze ili varijacija shizofrenije
(Taylor, 1992). Brockington (1989) je takođe predložio šest hipoteza
shizoafektivnog poremećaja. Njihov odnos prema tipičnim afektivnim i
shizofrenim poremećajima je neodređen, pa im je dodeljena posebna
 Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/
48 Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

kategorija, jer su isuviše česti da bi bili zanemarivani. Prema ICD-10

klasifikaciji razlikuje se manični tip (F25.0), depresivni (F25.1), mešoviti
(F25.2), drugi (F25.8) i nespecifikovan shizoafektivni poremećaj (F25.9).
Fenotip: Epizodični, kompleksni psihotični poremećaj koji se ka-
rakteriše istovremenim prisustvom i shizofrenih i afektivnih simptoma,
najčešće istovremeno ili u razmaku od nekoliko dana u okviru iste
epizode bolesti. Psihotični simptomi podrazumevaju sumanute ideje,
halucinacije, razdražljivost, nedostatak motivacije, apatiju, socijalnu
povučenost, dezorganizovano mišljenje i sl. Afektivni simptomi
obuhvataju izražene promene raspoloženja, maniju i/ili depresiju, hiper-
aktivnost, misli o smrti ili suicidu, akutnu psihozu, gubitak apetita itd.
Epidemiologija: Incidenca i prevalenca poremećaja nije tačno
poznata. Prema nekim procenama prevalenca shizoafektivnog poreme-
ćaja u opštoj populaciji je manja od prevalence shizofrenije ili afektivnog
poremećaja i iznosi 5-10% stope shizofrenije. Brockington i Left (1979)
su našli da 8% psihotičnih pacijenata ispunjava kriterijume za
shizoafektivni poremećaj. Prema Surtees-u i Sashidhavan-u (1986), 5.7%
odraslih osoba sa psihijatrijskom dijagnozom ima shizoafektivni
poremećaj. Prema istraživanjima žene češće oboljevaju od
shizoafektivnog poremećaja i kod njih postoji veća verovatnoća promene
dijagnoze iz shizofrenije u shizoafektivni poremećaj. Odnos muškarci:
žene se kreće od 0.3:1 do 1:1 u zavisnosti od definicije shizoafektivnog
poremećaja M. Tsuang, 1995).
Porodične studije: Kako shizoafektivni poremećaj formira dobru
"vezu" između shizofrenije i afektivnog poremećaja, logično je da for-
mira i vezu u porodicama obolelih od ovih "glavnih" poremećaja. Premda
je uočeno "grupisanje" shizoafektivnog poremećaja u porodicama
izdvojenih preko shizofrenih probanata, malo je poznato o genetičkoj
vezi između ova dva poremećaja. Moguće je da shizoafektivni poremećaj
predstavlja jednostavnu manifestaciju porodične predispozicije za
shizofreniju. Alternativno, shizoafektivni poremećaj u shizofrenim
porodicama može da ukazuje na genetičku različitost porodica sa
višestrukim slučajevima shizofrenije ali kod kojih nisu prisutni
shizoafektivni poremećaji (Tsuang, 1999).6
Nasleđivanje: Poput osnovnih oboljenja, shizofrenije i afektivnog
poremećaja, shizoafektivni poremećaj je uzrokovan inbalansom
moždanih neurotransmitera. Tačan uzrok poremećaja obično nije deter-
minisan, ali faktori koji utiču na razvoj i shizofrenije i afektivnog po-
remećaja mogu da imaju ulogu u razvoju shizoafektivnog poremećaja. To
Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/
Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih... 49
uključuje genetičke, biohemijske i psihosocijalne faktore. Faktori rizika
uključuju porodičnu istoriju shizofrenije ili afektivnog poremećaja.

Rezultati i diskusija

Naš uzorak je činilo 540 indeks pacijenata koji su na tretmanu pra-

ćenja LiCO3. Od ukupnog broja, 76 ili 14.07% pacijenata je sa dijag-
nozom shizoafektivnog poremećaja i 263 ili 48.7% sa dijagnozom bi-
polarnog poremećaja. Učestalost javljanja bipolarnog poremećaja u
našem uzorku je 3.5 puta češća od shizoafektivnog poremećaja.
Distribucija prema polu u oba posmatrana poremećaja pokazuje
njihovo češće ispoljavanje kod žena. U grupi pacijenata sa bipolarnim
poremećajem 85 muškaraca ili 32.3% i 178 žena ili 67.7% je zatražilo
stručnu pomoć, tj. u ovoj grupi odnos M:ŽŽ je 1:2.1. U grupi sa di-
jagnozom shizoafektivni poremećaj, 28 ili 36.8% muškaraca i 48 ili
63.2% žena se obratilo za pomoć, tj. odnos M:ŽŽ je 1:1.7. U grupi osta-
lih dijagnoza nismo pratili distribuciju prema polu.

Tabela 1. Distribucija bipolarnog i shizoafektivnog poremećaja u

posmatranom uzorku i distribucija prema prema polu
Dg.

U kupno (N = 540) 540

O stalo (N = 201) 201

M uski
Z enski
Shizoafektivnip. O stalo
(N = 76) 28 48

Bipolarnip.
(N = 263) 85 178

0 100 200 300 400 500 600

Br. pacijenata
 Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/
50 Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

Tabela 2. Hereditet

Br. pacijenata
160

140

120
146
100

80 + hereditet
- hereditet
60
117

40

20 38 37
0
Bipolarni p. Shizoafektivni p. Hereditet

U posmatranom uzorku može se uočiti da je kod više od polovine

pacijenata zabeležen pozitivan hereditet, tj. najmanje jedan član porodice
ima neki psihijatrijski poremećaj. Pozitivan hereditet je zabeležen kod 38
ili 55.5% pacijenata sa bipolarnim poremećajem i kod 146 ili 51.3%
pacijenata sa shizoafektivnim poremećajem. Treba naglasiti da smo u
grupu sa negativnim hereditetom uključili i pacijente kod kojih nema
zabeleženih podataka o hereditetu.
Kako precizna i kompletna porodična istorija obezbeđuje osnovu
za genetičku evaluaciju, dodatne podatke o hereditetu treba tražiti od
drugih članova porodice ili odgovarajućih službi. Potrebna je i provera
medicinskih podataka pošto podaci o medicinskoj istoriji unutar porodice
mogu biti nejasni ili nesigurni. Takođe treba napomenuti da su klinički i
genetički okarakterisane porodice retki i vredni izvori za genetička
istraživanja.

Genogram

Za genogram uzeli smo primer učenice srednje škole M.I., rođene

1979. godine, sa dijagnozom shizoafektivnog poremećaja (F25). De-
vojčica se prvi put obratila za pomoć zbog neraspoloženja i oscilacija u
Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/
Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih... 51
raspoloženju. Hospitalizovana je zbog nekontrolisane agresije. Posle
hospitalizacije njeno stanje se popravilo, kada je ukinuta terapija. Sa
početkom nove školske godine novo pogoršanje (plakala je, bila
nezadovoljna zbog uspeha u školi). Kaže da je imala crne misli, ali ne
tako intenzivne. Sadašnje stanje opisuje kao bolje utoliko što je za-
dovoljnija, napadi agresivnosti su ređi. Objektivno je usporenog misao-
nog toka, spuštenog pogleda, afekat depresivan, komunikacija oskudna.
Na terapiji praćenja LiCO3 je od 1996. godine.
Hereditet: Rođeni brat (GIII/1) indeks pacijentkinje ima Dg.
enuresis nocturna (F98). U parijetalnoj generaciji majka (GII/4) ima Dg.
bipolarnog poremećaja. Sa očeve strane, očeva sestra (GII/2) je mentalno
retardirana, a polubrat (GII/1) psihijatrijski bolesnik (nema tačnog
podatka o dijagnozi).
U grandparijetalnoj generaciji, sa majčine strane, deda (GI/4) je
alkoholičar, a baba (GI/5) sa Dg. shizoafektivnog poremećaja, dok je sa
očeve strane dedin brat (GI/1) alkoholičar. Iz posmatranog genograma se
može uočiti porodična opterećenost psihijatrijskim poremećajima i s
očeve i s majčine strane.

Prezime i ime: M.I.

Datum: 1996.

Ključna informacija IP
(GIII/2): Dg. F25
Th: LiCO3 od 1996.

Ključna informacija
srodnika:
GII/1 Dg. ?
GII/2 Dg. F79
GII/4 Dg. F31

GI/1 Dg. F10

GI/4 Dg. F10
GI/5 Dg. F25
 Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/
52 Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

Zaključak

Od konstelacije gena zavise ne samo somatske već i psihičke oso-

bine individue. Poznato je da geni deluju tako što produkuju specifične
proteine koji mogu da utiču na pojedine biološke crte ili osobine
ponašanja. Geni su takođe odgovorni i za određene enzimske poremećaje
koji dovode do biohemijskih promena koje se mogu reprekutovati i na
psihičkom planu (npr. biohemijske hipoteze o razvoju shizofrenije i
afektivnih psihoza, oligofrenija izazvana urođenim greškama
metabolizma, sindromi izazvani hromozomskim aberacijama).
Prema istraživanjima kod najvećeg broja psihičkih poremećaja gde
nasleđe ima izvesnu ulogu, nasledni činioci odgovorni su za predis-
poziciju, tj. sklonost ka razvoju poremećaja, koja u interakciji se ne-
povoljnim činiocima spoljne sredine dovodi do nastanka manifestne
bolesti. Ono što je jasno iz dosadašnjih istraživanja je da ne postoji jed-
nostavan odnos između gena i psihičkih poremećaja. Još uvek nije
poznata priroda genetičkih i negenetičkih efekata koji pretvaraju vulne-
rabilnost u specifični psihički poremećaj. Razumevanje uticaja genetike
na psihičke poremećaje i druga kompleksna oboljenja je dalje
komplikovana činjenicom da određena osetljivost gena može ali ne mora
da rezultira poremećajem, bilo usled uticaja sredinskih faktora ili usled
interakcije sa drugim genima. Dodatna komplikacija je i da različite
kombinacije gena mogu da izazovu isti poremećaj. Što je više gena
neophodno za poremećaj, to ih je teže detektovati. Uprkos jakim
dokazima za genetičku osetljivost, nijedan specifični gen nije bio ne-
dvosmisleno identifikovan za uobičajene forme psihičkih poremećaja. Na
primer, za razliku od drugih naslednih oboljenja, geni za shizofreniju još
nisu izolovani, ne postoji nikakav test i jedino što možemo da obez-
bedimo je da na osnovu porodične istorije pružimo određene procente
verovatnoće oboljenja.
Genealoško-statistički metod, tj. metod ispitivanja porodičnih sta-
bala, može da ukaže na ulogu nasleđa u nastajanju pojedinih psihičkih
poremećaja. Pojava određenog oboljenja kod više članova porodice,
naročito kada ne postoje drugi očigledni razlozi za to, govori u prilog
delovanja nasleđa. Ove nalaze treba, ipak, oprezno interpretirati.
Istovremeno, genealoško-statistički metod nije dovoljan za proučavanje
ovih kompleksnih činilaca i njenih interakcija.
Dijagnoza, lečenje i prevencija psihičkih poremećaja je od odlu-
čujućeg značaja za poboljšanje kvaliteta života obolelih osoba. Genetska
Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/
Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih... 53
identifikacija treba da omogući prediktivni skrining psihičkih poremećaja
i na taj način pruži pomoć obolelim osobama i njihovim porodicama da
se pripreme medicinski, emocionalno, finansijski i učine korisne
promene u načinu života. Razumevanje funkcionisanja gena i
patofiziologije psihičkih poremećaja vodiće i novim, boljim načinima
lečenja i na kraju, prevenciji oboljenja.

Literatura:

1. Kaličanin P. Psihijatrija, Velarta, 1997.

2. Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Zagreb, 1958.
3. Hyman SE. Genetics and Mental Disorder, Report of the National
Institute of Mental Health's Genetic Workgroup, 1997.
4. Weissman MM et al. Clinical and Genetic Epidemiology, New York
State Psychiatric Institute, 1998.
5. Marinković O, Timotijević I. Metodološke postavke genetičko-epi-
demiološkog modela shizofrene i afektivne psihoze, Psihijatrija danas,
1996, 28, 3, 257-292.
6. Tsuang Ming T et al. Shizoaffective disorders in schizophrenia
families. Current Opinion in Psychiatry, Vol. 12, supp. 1, 1999.

Jelena KALIČANIN, biolog, Centar za psihofarmakoterapiju, Institut za

mentalno zdravlje, Beograd.