P. 1
genetička epidemiologija shizoafektivnih i bipolarnih poremećaja

genetička epidemiologija shizoafektivnih i bipolarnih poremećaja

|Views: 1,563|Likes:
Published by lana005
Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

41
Stručni rad UDK 616.895-056.7

GENETIČKA EPIDEMIOLOGIJA SHIZOAFEKTIVNIH I BIPOLARNIH POREMEĆAJA Jelena Kaličanin, Ivana Timotijević
Apstrakt: Polazeći od hipoteze da genetička predispozicija ima značajnu ulogu kod glavnih psihičkih poremećaja, ispitivali smo uticaj herediteta i model transmisije kod pacijenata sa jasno postavljenim dijagnozama bipolarnog ili shizoafektivnog pore
Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

41
Stručni rad UDK 616.895-056.7

GENETIČKA EPIDEMIOLOGIJA SHIZOAFEKTIVNIH I BIPOLARNIH POREMEĆAJA Jelena Kaličanin, Ivana Timotijević
Apstrakt: Polazeći od hipoteze da genetička predispozicija ima značajnu ulogu kod glavnih psihičkih poremećaja, ispitivali smo uticaj herediteta i model transmisije kod pacijenata sa jasno postavljenim dijagnozama bipolarnog ili shizoafektivnog pore

More info:

Published by: lana005 on Feb 09, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

04/29/2013

pdf

text

original

Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

41
Stručni rad UDK 616.895-056.7

GENETIČKA EPIDEMIOLOGIJA SHIZOAFEKTIVNIH I BIPOLARNIH POREMEĆAJA Jelena Kaličanin, Ivana Timotijević
Apstrakt: Polazeći od hipoteze da genetička predispozicija ima značajnu ulogu kod glavnih psihičkih poremećaja, ispitivali smo uticaj herediteta i model transmisije kod pacijenata sa jasno postavljenim dijagnozama bipolarnog ili shizoafektivnog poremećaja prema ICD-10 kriterijumima, na osnovu podataka iz originalnog Registra za praćenje psihijatrijskih poremećaja. Uzorak se sastoji od 540 pacijenata koji su na terapiji praćenja u Centru za psihofarmakoterapiju Instituta za mentalno zdravlje. Kod obe grupe je zabeležen pozitivni hereditet kod više od 50% pacijenata i viša stopa javljanja kod žena. Za ispitivanje herediteta koristili smo genetičko-statističku analizu indeks pacijenata, a za grafički prikaz genogram sa originalnim simbolima za psihijatrijske poremećaje. Istraživanje potvrđuje da ne postoji jednostavan odnos između gena i da je u pitanju multifaktorijalna uzročnost poremećaja sa nepoznatim modelom transmisije. Precizna i kompletna porodična istorija obezbeđuje osnovu za genetičku evaluaciju. Genetska identifikacija će omogućiti prediktivni skrining psihičkih poremećaja, poboljšanje kvaliteta života obolelih i na kraju vodiće prevenciji poremećaja.

Uvod
Psihijatrijski poremećaji su još sredinom 18. veka bili prepoznati kao oboljenja, ali su strah i sumnja dugo godina otežavali njihovo razumevanje. Istraživanja i dostignuća u oblasti medicine, psihijatrije, bihejvioralnih nauka, neuronauka, biologije i genetike, ukazala su da se

42

Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

rizik za razvoj bolesti povećava ukoliko su i drugi članovi porodice oboleli, što ukazuje na izraženu hereditarnu komponentu. Genetički uzroci određenih oboljenja poznati su već mnogo godina. Pre više od 40 godina otkriveno je da recesivno nasleđivanje mutacije hemoglobina dovodi do anemije srpastih ćelija, a nedavno je identifikovan gen sa dominantnim tipom nasleđivanja odgovoran za Huntingtonovo oboljenje. Ovo su dva tipa transmisije poremećaja prema Mendelovim pravilima nasleđivanja. Međutim, transmisija većine, pa i psihijatrijskih oboljenja ne odvija se u skladu sa Mendelovim zakonima nasleđivanja. Genetička vulnerabilnost psihičkih poremećaja je kompleksna, tj. ne postoji jednostavan odnos između gena i psihičkog poremećaja, već se radi o složenoj interakciji nasledne predispozicije i činilaca spoljašnje sredine. To određuje i tri osnovna cilja genetičkih istraživanja: 1) utvrđivanje da li se neka osobina ili poremećaj uopšte nasleđuju, 2) ukoliko je prisutna uloga naslednih činilaca, utvrđivanje o kakvom se tipu nasleđa radi i 3) procena i razgraničenje udela nasleđa i uticaja faktora sredine.1

Genetička istraživanja
Studije genetičkih uzroka psihičkih poremećaja uključuju statističke analize učestalosti pojave određenih bolesti među članovima porodice, tj. među osobama koje imaju srodne gene, pri čemu su od posebnog značaja studije blizanaca. U humanoj genetici za praćenje nasleđivanja specifičnih osobina, poremećaja ili bolesti koriste se genealoška ispitivanja. Genealoška ispitivanja predstavljaju najstariji i najjednostavniji vid genetičkih istraživanja. Genealogija (grč. genea=pokoljenje, rod i logos=nauka) je nauka koja se bavi proučavanjem porekla, razvoja i grananja porodica i plemena. Već u antičkom Rimu patricijske porodice su izrađivale rodoslov o svom, ponekad navodno i božanskom poreklu. Genealogija se posebno razvila u Srednjem veku, kad je po kanonskom pravu bilo zabranjeno sklapanje brakova između osoba određenog stepena srodstva, kao i zbog potreba feudalaca da dokažu svoje plemićko poreklo. Posebne dvorske rodoslovne knjige bile su uvedene najpre u Engleskoj u XIV veku, a feudalci su izrađivali svoje genealoške table (rodovnike) u kojima se grafički prikazivalo, često i izmišljeno, poreklo i

Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

43

grananje članova njihove porodice.2 Kao nauka sa svojom posebnom metodikom genealogija se razvila tek u XVIII veku. Pedigre (rodoslov ili porodično stablo) je dijagram genealoškog zapisa. Termin je izveden od latinske reči pie de grue (pie=stopalo; grue=ždral), što u prevodu znači ždralova noga, tj. neobičan način prikazivanja linija potomstva genealoškog dijagrama u ranoj zapadnoevropskoj genealogiji. Stručnjaci za mentalno zdravlje koriste genogram kao grafički metod sa uprošćenim setom pravila i simbola za prikaz odnosa među članovima porodice i obično je ograničen na tri generacije. Genogram kao važno sredstvo genetičke evaluacije omogućava razumevanje psihosocijalne dinamike porodičnih odnosa i može da pomogne identifikaciju pozitivnih i negativnih uticaja nasleđa i okruženja na individuu, koje se genetičke osobine mogu prenositi iz jedne u drugu generaciju, kao i za prikaz medicinske istorije. Informacije za izradu genograma najbolje je prikupiti kroz intervju. Pored imena osobe, datuma rođenja i (ako je umrla) datuma i uzroka smrti, godine starosti kada je osoba umrla, takođe treba uzeti u obzir edukaciju i zanimanje(a), jer neka zanimanja mogu imati značajan uticaj na zdravlje osobe. Takođe je potrebno prikupiti podatke o rođacima i pretcima, navesti decu po redosledu rođenja, uključujući i pobačaje, mrtvorođenu decu, bračno stanje. Zatim treba dodati i medicinske informacije Ù hronične bolesti, srčana oboljenja, kancer, alkoholizam ili zloupotrebu droga, poremećaje u ishrani, depresiju, suicid ili druge psihijatrijske probleme. Ispitivanje blizanaca, koje je započeo Francis Galton 1876. godine, od posebnog je značaja za istraživanja herediteta. U ispitivanjima se koriste dva tipa parova blizanaca: 1) monozigotni ili identični blizanci koji nastaju podelom već oplođene jajne ćelije i imaju identičnu naslednu osnovu, tj. dele 100% gena i 2) fraternalni ili dizigotni blizanci koji potiču od dve različite oplođene jajne ćelije i dele samo 50% gena, tj. u genetičkom pogledu nemaju veću sličnost od obične biološke braće i sestara. Jedan od najčešće korišćenih metoda u analizi i interpretaciji podataka o blizancima je izračunavanje stepena podudarnosti ili konkordantnosti u određenim osobinama i poremećajima među monozigotnim i dizigotnim blizancima. Upoređivanjem stopa podudarnosti može se zaključiti o uticaju naslednih faktora, tj. relativnom uticaju nasleđa i faktora sredine. Ako je podudarnost među monozigotnim blizancima značajno veća, onda je veći i uticaj naslednih faktora. Na primer, ako je

44

Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

jedan monozigotni blizanac oboleo od bipolarnog poremećaja, onda drugi blizanac ima 60-80% šanse da razvije bolest. Nasuprot tome, dizigotni blizanac obolele osobe ima samo 8% šansu da oboli od istog poremećaja. Slično, monozigotni blizanac osobe sa shizofrenijom ima 46% verovatnoću da i sam oboli, dok dizigotni blizanac ima šansu od 14% da i sam oboli. Adoptivne studije takođe mogu da posluže za utvrđivanje naslednih i sredinskih faktora. Posebno su interesantni za ispitivanje monozigotni blizanci koji su rano odvojeni i odrasli u različitim uslovima spoljne sredine. Visoke stope podudarnosti u obolevanju ovih blizanaca govore o velikom značaju nasleđa, dok niže stope (u poređenju sa monozigotnim blizancima koji su zajedno odrasli) ukazuju i na značaj spoljašnjih činilaca. Genetička istraživanja su pokazala da rizik za razvoj naslednog oboljenja opada sa svakom generacijom:3 − Rođaci prvog stepena (roditelji, deca, braća i sestre) dele 50% svog genetičkog materijala sa obolelim rođakom I stepena; − Rođaci drugog stepena (babe, dete, tetke, teče, strine, stričevi, ujaci, ujne, sestričine, bratanice) dele 25% svog genetičkog materijala sa obolelim rođacima II stepena; − Rođaci trećeg stepena (prababa, pradeda, rođaci) Ù dele 12,5% svog genetičkog materijala sa obolelim rođacima III generacije.
Prevalenca u populaciji % Shizofrenija 1 Monozigotni blizanci 48

Stepen uočenog rizika Rođaci I stepena 11 Rođaci II stepena 4.25 Rođaci III stepena 2

Značajan doprinos razumevanju genetike psihičkih poremećaja pruža, do nedavno zanemarivana, genetička epidemiologija koja se razvila 50-tih godina. Kao grana populacione genetike, ona pokriva etiologiju, distribuciju i monitoring oboljenja u grupi rođaka sa naslednom predispozicijom za određeno oboljenje. Kroz upotrebu tehnika i epidemiologije i genetike (pri čemu je akcenat na genetičkim faktorima), pokušava da razjasni model transmisije psihijatrijskih poremećaja.4 Takve studije su ukazale na jasnu ulogu genetičkih faktora shizofrenije. Kada jedan roditelj ima poremećaj, verovatnoća da će njegovo

Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

45

dete oboleti od shizofrenije je najmanje 10 puta viša (oko 12% verovatnoća rizika) nego kod dece u opštoj populaciji (oko 1% verovatnoća rizika). Ako su oba roditelja shizofrena, njihova deca su imaju verovatnoću od 35-65% da obole od shizofrenije. Ako jedan od dizigotnih blizanaca oboli od shizofrenije, postoji oko 10% šanse da i drugi blizanac takođe razvije bolest. Ako je jedan od monozigotnih blizanaca oboleo od shizofrenije, drugi identični blizanac ima najmanje 40-50% šansu da oboli. Kada su u pitanju genetička istraživanja u psihijatriji, može se reći da se svi psihijatrijski poremećaji mogu grubo podeliti na tri velike grupe: 1) grupu tzv. "naslednih" bolesti (npr. Chorea Huntington, gde je penetrabilnost i ekspresivnost nasledne osnove potpuna), 2) bolesti u kojima nasledna predispozicija ima vidnu ulogu (shizofrenija, maničnodepresivna psihoza i sl., kod kojih nasledni faktori imaju nepotpunu penetrabilnost i ekspresivnost, tj. pojava i ispoljavanje poremećaja zavisi od faktora sredine) i 3) bolesti kod kojih je uticaj činilaca sredine u toj meri značajan da se delovanje naslednih faktora može praktično zanemariti (npr. simptomatske psihoze). Pri izvođenju genetičkih istraživanja u psihijatriji treba uzeti u obzir i sledeće: − nepostojanje objektivnih dijagnostičkih kriterijuma, što je često uzrok veoma različitih rezultata genetičkih studija; − multifaktorijalnu uzročnost psihičkih poremećaja, tj. korelaciju između hereditarnih, bioloških, psiholoških i socijalnih činilaca; − često neprecizno izveštavanje o porodičnoj istoriji psihijatrijskih poremećaja usled stigme povezane sa psihijatrijskim poremećajima.

Metodologija
Polazeći od hipoteze da genetička predispozicija ima značajnu ulogu kod glavnih psihičkih poremećaja, ispitivali smo uticaj herediteta i model transmisije kod pacijenata sa jasno postavljenim dijagnozama bipolarnog ili shizoafektivnog poremećaja prema ICD-10 dijagnostičkim kriterijumima. Evaluaciju smo vršili obradom podataka iz originalnog

46

Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

Registra za praćenje psihijatrijskih poremećaja* dobijenih kroz intervju sa pacijentom.5 Uzorak se sastoji od 540 pacijenata koji se ambulantno leče u Institutu za mentalno zdravlje, a koji su na terapiji praćenja LiCO3 u Centru za psihofarmakoterapiju (u periodu 1980-2000). U posmatranom uzorku izdvojili smo tri grupe: 1) pacijenti sa dijagnozom bipolarnog poremećaja (N=263); 2) pacijenti sa dijagnozom shizoafektivnog poremećaja (N=76) i 3) ostali, tj. pacijenti sa dijagnozama depresije, poremećaja ličnosti, shizofrenije i drugim psihozama (N=201). Za ispitivanje genetičkog opterećenja porodica koristili smo genetičko-statističku analizu pacijenata koji su zatražili pomoć (tzv. indeks pacijenti), tj. pratili smo porodično opterećenje kod pacijenata sa jasno izraženim fenotipom, tj. dijagnostičkim spektrom bipolarnog ili shizoafektivnog poremećaja. Pored grafikona, za grafički prikaz porodičnog herediteta koristili smo i genogram sa originalnim simbolima za psihijatrijske poremećaje.

Bipolarni poremećaj (F31)
Fenotip: Poremećaj koji se karakteriše ponovljenim epizodama (najmanje dve) u kojima su raspoloženje i aktivnost osobe značajno poremećeni. Simptomi manije su ekspanzivno, povišeno ili razdražljivo raspoloženje, samoprecenjivanje, grandioznost, smanjena potreba za spavanjem, povećana pričljivost, "utrkivanje" misli, distraktibilnost, povećanje aktivnosti usmerenih ka određenom cilju i preterano angažovanje u aktivnostima koja su prijatna. Depresivni simptomi se sastoje od depresivnog raspoloženja, smanjenog interesa ili aktivnosti zadovoljstva, insomnije ili hipersomnije, psihomotorne agitacije ili retardacije, umora ili gubitka energije, osećanja bezvrednosti ili izraženog osećanja krivice, nesposobnost koncentracije ili donošenja odluka i stalne misli o smrti ili samoubistvu.
*

Registar se sastoji od šest poglavlja: 1) uzimanje podatka o indeks pacijentu i porodičnim obrascima, 2) postavljanje dijagnoze na osnovu ICD-10 kriterijuma, 3) lociranje početka, toka bolesti probanda i farmakotrapijski pristup, 4) podaci iz porodične istorije bolesti, psihijatrijska, neurološka i somatska oboljenja srodnika, 5) detaljan genogram sa originalno uvedenim simbolima za psihijatrijska oboljenja i registrovanjem u najmanje tri generacije, 6) praćenje bioloških markera.

Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

47

Epidemiologija: Prevalenca bipolarnog poremećaja jako se razlikuje u raznim istraživanjima. Pošto rezultati jako variraju može se s pravom reći da ona nije još sa sigurnošću utvrđena. Procene se kreću od 0.4% (Mayer-Gross, 1961) do čak 3% (E. Stromgren). Kada je u pitanju pol, gotovo svi autori su došli do rezultata da je ovo oboljenje češće kod žena nego kod muškaraca. Porodične studije: Istraživanja više od 40 porodičnih studija i studija blizanaca u periodu od šest decenija pokazale su da je rizik obolevanja od bipolarnog poremećaja znatno veći kod bliskih srodnika bolesnika, nego u opštoj populaciji i da je najveći kod monozigotnih blizanaca u slučajevima kad jedan od članova blizanačkog para ispolji bolest. Pouzdanije procene nisu dostupne za dalje rođake. Dve adoptivne studije su takođe potvrdile ulogu genetičkih faktora u porodičnoj transmisiji bipolarnog poremećaja.
Prevalenca u populaciji % Bipolarni poremećaj 0.8 Monozigotni blizanci 60

Stepen rizika Rođaci I stepena 7 Rođaci II stepena Rođaci III stepena -

Nasleđivanje: Neke rane analize porodičnih stabala pružile su podatke o vertikalnoj porodičnoj transmisiji bipolarnog poremećaja, ali ti rezultati nisu u saglasnosti sa nasleđivanjem pod uticajem jednog gena. Model nasleđivanja bipolarnog poremećaja je kompleksan i verovatno uključuje multiplu interakciju gena, pri čemu su verovatni modeli koji uključuju tri ili više lokusa sa jednakim efektima.

Shizoafektivni poremećaj (F25)
Relativno malo se zna o epidemiologiji shizoafektivnog poremećaja, uglavnom usled nejasnog nozološkog statusa ovog poremećaja. Postojale su sugestije da je shizoafektivni poremećaj samo jače izražen oblik afektivnog poremećaja, treći tip psihoze ili varijacija shizofrenije (Taylor, 1992). Brockington (1989) je takođe predložio šest hipoteza shizoafektivnog poremećaja. Njihov odnos prema tipičnim afektivnim i shizofrenim poremećajima je neodređen, pa im je dodeljena posebna

48

Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

kategorija, jer su isuviše česti da bi bili zanemarivani. Prema ICD-10 klasifikaciji razlikuje se manični tip (F25.0), depresivni (F25.1), mešoviti (F25.2), drugi (F25.8) i nespecifikovan shizoafektivni poremećaj (F25.9). Fenotip: Epizodični, kompleksni psihotični poremećaj koji se karakteriše istovremenim prisustvom i shizofrenih i afektivnih simptoma, najčešće istovremeno ili u razmaku od nekoliko dana u okviru iste epizode bolesti. Psihotični simptomi podrazumevaju sumanute ideje, halucinacije, razdražljivost, nedostatak motivacije, apatiju, socijalnu povučenost, dezorganizovano mišljenje i sl. Afektivni simptomi obuhvataju izražene promene raspoloženja, maniju i/ili depresiju, hiperaktivnost, misli o smrti ili suicidu, akutnu psihozu, gubitak apetita itd. Epidemiologija: Incidenca i prevalenca poremećaja nije tačno poznata. Prema nekim procenama prevalenca shizoafektivnog poremećaja u opštoj populaciji je manja od prevalence shizofrenije ili afektivnog poremećaja i iznosi 5-10% stope shizofrenije. Brockington i Left (1979) su našli da 8% psihotičnih pacijenata ispunjava kriterijume za shizoafektivni poremećaj. Prema Surtees-u i Sashidhavan-u (1986), 5.7% odraslih osoba sa psihijatrijskom dijagnozom ima shizoafektivni poremećaj. Prema istraživanjima žene češće oboljevaju od shizoafektivnog poremećaja i kod njih postoji veća verovatnoća promene dijagnoze iz shizofrenije u shizoafektivni poremećaj. Odnos muškarci: žene se kreće od 0.3:1 do 1:1 u zavisnosti od definicije shizoafektivnog poremećaja M. Tsuang, 1995). Porodične studije: Kako shizoafektivni poremećaj formira dobru "vezu" između shizofrenije i afektivnog poremećaja, logično je da formira i vezu u porodicama obolelih od ovih "glavnih" poremećaja. Premda je uočeno "grupisanje" shizoafektivnog poremećaja u porodicama izdvojenih preko shizofrenih probanata, malo je poznato o genetičkoj vezi između ova dva poremećaja. Moguće je da shizoafektivni poremećaj predstavlja jednostavnu manifestaciju porodične predispozicije za shizofreniju. Alternativno, shizoafektivni poremećaj u shizofrenim porodicama može da ukazuje na genetičku različitost porodica sa višestrukim slučajevima shizofrenije ali kod kojih nisu prisutni shizoafektivni poremećaji (Tsuang, 1999).6 Nasleđivanje: Poput osnovnih oboljenja, shizofrenije i afektivnog poremećaja, shizoafektivni poremećaj je uzrokovan inbalansom moždanih neurotransmitera. Tačan uzrok poremećaja obično nije determinisan, ali faktori koji utiču na razvoj i shizofrenije i afektivnog poremećaja mogu da imaju ulogu u razvoju shizoafektivnog poremećaja. To

Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

49

uključuje genetičke, biohemijske i psihosocijalne faktore. Faktori rizika uključuju porodičnu istoriju shizofrenije ili afektivnog poremećaja.

Rezultati i diskusija
Naš uzorak je činilo 540 indeks pacijenata koji su na tretmanu praćenja LiCO3. Od ukupnog broja, 76 ili 14.07% pacijenata je sa dijagnozom shizoafektivnog poremećaja i 263 ili 48.7% sa dijagnozom bipolarnog poremećaja. Učestalost javljanja bipolarnog poremećaja u našem uzorku je 3.5 puta češća od shizoafektivnog poremećaja. Distribucija prema polu u oba posmatrana poremećaja pokazuje njihovo češće ispoljavanje kod žena. U grupi pacijenata sa bipolarnim poremećajem 85 muškaraca ili 32.3% i 178 žena ili 67.7% je zatražilo stručnu pomoć, tj. u ovoj grupi odnos M:ŽŽ je 1:2.1. U grupi sa dijagnozom shizoafektivni poremećaj, 28 ili 36.8% muškaraca i 48 ili 63.2% žena se obratilo za pomoć, tj. odnos M:ŽŽ je 1:1.7. U grupi ostalih dijagnoza nismo pratili distribuciju prema polu. Tabela 1. Distribucija bipolarnog i shizoafektivnog poremećaja u posmatranom uzorku i distribucija prema prema polu
Dg.
U kupno ( = 540) N

540

O st o ( = 201) al N

201
M uski Z enski O st o al

Shi zoaf i p. ekt vni 28 48 ( = 76) N

Bi arnip. pol ( = 263) N

85

178

0
Br. pacijenata

100

200

300

400

500

600

50
Tabela 2. Hereditet
160 140 120 100 80 60 40 20 0
Br. pacijenata

Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

146

+ hereditet

117

- hereditet

38
Bipolarni p.

37
Hereditet

Shizoafektivni p.

U posmatranom uzorku može se uočiti da je kod više od polovine pacijenata zabeležen pozitivan hereditet, tj. najmanje jedan član porodice ima neki psihijatrijski poremećaj. Pozitivan hereditet je zabeležen kod 38 ili 55.5% pacijenata sa bipolarnim poremećajem i kod 146 ili 51.3% pacijenata sa shizoafektivnim poremećajem. Treba naglasiti da smo u grupu sa negativnim hereditetom uključili i pacijente kod kojih nema zabeleženih podataka o hereditetu. Kako precizna i kompletna porodična istorija obezbeđuje osnovu za genetičku evaluaciju, dodatne podatke o hereditetu treba tražiti od drugih članova porodice ili odgovarajućih službi. Potrebna je i provera medicinskih podataka pošto podaci o medicinskoj istoriji unutar porodice mogu biti nejasni ili nesigurni. Takođe treba napomenuti da su klinički i genetički okarakterisane porodice retki i vredni izvori za genetička istraživanja.

Genogram
Za genogram uzeli smo primer učenice srednje škole M.I., rođene 1979. godine, sa dijagnozom shizoafektivnog poremećaja (F25). Devojčica se prvi put obratila za pomoć zbog neraspoloženja i oscilacija u

Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

51

raspoloženju. Hospitalizovana je zbog nekontrolisane agresije. Posle hospitalizacije njeno stanje se popravilo, kada je ukinuta terapija. Sa početkom nove školske godine novo pogoršanje (plakala je, bila nezadovoljna zbog uspeha u školi). Kaže da je imala crne misli, ali ne tako intenzivne. Sadašnje stanje opisuje kao bolje utoliko što je zadovoljnija, napadi agresivnosti su ređi. Objektivno je usporenog misaonog toka, spuštenog pogleda, afekat depresivan, komunikacija oskudna. Na terapiji praćenja LiCO3 je od 1996. godine. Hereditet: Rođeni brat (GIII/1) indeks pacijentkinje ima Dg. enuresis nocturna (F98). U parijetalnoj generaciji majka (GII/4) ima Dg. bipolarnog poremećaja. Sa očeve strane, očeva sestra (GII/2) je mentalno retardirana, a polubrat (GII/1) psihijatrijski bolesnik (nema tačnog podatka o dijagnozi). U grandparijetalnoj generaciji, sa majčine strane, deda (GI/4) je alkoholičar, a baba (GI/5) sa Dg. shizoafektivnog poremećaja, dok je sa očeve strane dedin brat (GI/1) alkoholičar. Iz posmatranog genograma se može uočiti porodična opterećenost psihijatrijskim poremećajima i s očeve i s majčine strane.
Prezime i ime: M.I. Datum: 1996. Ključna informacija IP (GIII/2): Dg. F25 Th: LiCO3 od 1996. Ključna informacija srodnika: GII/1 Dg. ? GII/2 Dg. F79 GII/4 Dg. F31 GI/1 Dg. F10 GI/4 Dg. F10 GI/5 Dg. F25

52

Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

Zaključak
Od konstelacije gena zavise ne samo somatske već i psihičke osobine individue. Poznato je da geni deluju tako što produkuju specifične proteine koji mogu da utiču na pojedine biološke crte ili osobine ponašanja. Geni su takođe odgovorni i za određene enzimske poremećaje koji dovode do biohemijskih promena koje se mogu reprekutovati i na psihičkom planu (npr. biohemijske hipoteze o razvoju shizofrenije i afektivnih psihoza, oligofrenija izazvana urođenim greškama metabolizma, sindromi izazvani hromozomskim aberacijama). Prema istraživanjima kod najvećeg broja psihičkih poremećaja gde nasleđe ima izvesnu ulogu, nasledni činioci odgovorni su za predispoziciju, tj. sklonost ka razvoju poremećaja, koja u interakciji se nepovoljnim činiocima spoljne sredine dovodi do nastanka manifestne bolesti. Ono što je jasno iz dosadašnjih istraživanja je da ne postoji jednostavan odnos između gena i psihičkih poremećaja. Još uvek nije poznata priroda genetičkih i negenetičkih efekata koji pretvaraju vulnerabilnost u specifični psihički poremećaj. Razumevanje uticaja genetike na psihičke poremećaje i druga kompleksna oboljenja je dalje komplikovana činjenicom da određena osetljivost gena može ali ne mora da rezultira poremećajem, bilo usled uticaja sredinskih faktora ili usled interakcije sa drugim genima. Dodatna komplikacija je i da različite kombinacije gena mogu da izazovu isti poremećaj. Što je više gena neophodno za poremećaj, to ih je teže detektovati. Uprkos jakim dokazima za genetičku osetljivost, nijedan specifični gen nije bio nedvosmisleno identifikovan za uobičajene forme psihičkih poremećaja. Na primer, za razliku od drugih naslednih oboljenja, geni za shizofreniju još nisu izolovani, ne postoji nikakav test i jedino što možemo da obezbedimo je da na osnovu porodične istorije pružimo određene procente verovatnoće oboljenja. Genealoško-statistički metod, tj. metod ispitivanja porodičnih stabala, može da ukaže na ulogu nasleđa u nastajanju pojedinih psihičkih poremećaja. Pojava određenog oboljenja kod više članova porodice, naročito kada ne postoje drugi očigledni razlozi za to, govori u prilog delovanja nasleđa. Ove nalaze treba, ipak, oprezno interpretirati. Istovremeno, genealoško-statistički metod nije dovoljan za proučavanje ovih kompleksnih činilaca i njenih interakcija. Dijagnoza, lečenje i prevencija psihičkih poremećaja je od odlučujućeg značaja za poboljšanje kvaliteta života obolelih osoba. Genetska

Psihijat.dan., Suppl. 1 /2000/32/1/41-54/ Kaličanin J., Timotijević I. Genetička epidemiologija shizoafektivnih...

53

identifikacija treba da omogući prediktivni skrining psihičkih poremećaja i na taj način pruži pomoć obolelim osobama i njihovim porodicama da se pripreme medicinski, emocionalno, finansijski i učine korisne promene u načinu života. Razumevanje funkcionisanja gena i patofiziologije psihičkih poremećaja vodiće i novim, boljim načinima lečenja i na kraju, prevenciji oboljenja.

Literatura:
1. Kaličanin P. Psihijatrija, Velarta, 1997. 2. Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Zagreb, 1958. 3. Hyman SE. Genetics and Mental Disorder, Report of the National Institute of Mental Health's Genetic Workgroup, 1997. 4. Weissman MM et al. Clinical and Genetic Epidemiology, New York State Psychiatric Institute, 1998. 5. Marinković O, Timotijević I. Metodološke postavke genetičko-epidemiološkog modela shizofrene i afektivne psihoze, Psihijatrija danas, 1996, 28, 3, 257-292. 6. Tsuang Ming T et al. Shizoaffective disorders in schizophrenia families. Current Opinion in Psychiatry, Vol. 12, supp. 1, 1999.

Jelena KALIČANIN, biolog, Centar za psihofarmakoterapiju, Institut za mentalno zdravlje, Beograd.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->