P. 1
Drustveni Konflikti Zoran Stojiljkovic

Drustveni Konflikti Zoran Stojiljkovic

3.0

|Views: 2,733|Likes:
Published by Bleda1

More info:

Published by: Bleda1 on Feb 22, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

11/09/2015

pdf

text

original

Zoran Stojiljković

Društveni konflikti

1.Pojam i uloga Konflikti su izrazito složen i višeznačan fenomen – time istovremeno i teško, precizno odrediv teorijsko-analitički pojam i kategorija. Konflikt i konfliktni odnosi – njihove brojne vrste, aspekti i dimenzije predstavljaju predmetnu osnovu istraživanja brojnih nauka od psihologije i antropologije do filozofije i političkih nauka. U fokusu polit-socioloških istraživanja su zapravo oni aspekti i vrste konflikata koji se najdirektnije reflektuju na distribuciju socijalne i političke moći na makro-društvenoj ravni. Alen Turen tako, konstatujući, s pravom, da društveni sukobi proizvode društveni život, ističe da su odnosi moći (društveni odnosi) ono socijalno polje unutar koga se odvijaju društvene borbe. Akcija je po njemu društvena samo ukoliko je normativno orijentisana i situirana u polje odnosa moći i zajedničkih kulturnih orijentacija. Glavni cilj sukoba pritom je borba aktera (društvenih pokreta) oko uspostavljanja odlučujuće kontrole nad istoricitetom (Turen, 1987:6371). Sadržajno, pojam (socijalnog) konflikta (od latinskog conflictus-sukob, borba, spor) pokriva čitav niz konfliktnih interakcija različitog obima, violentnosti i intenziteta – od takmičenja, napetosti, rasprave, spora do ratova, odnosno od (konfliktnog) partnerstva do uzajamnog istrebljenja. Negativno definišući (određujući razlikom) konflikt u odnosu na konkurenciju, brojni autori, polaze od stava da su odnosi konkurencije granično polje – tip odnosa koji može, ali i ne mora voditi sukobu (konfliktu), definišući konkurenciju kao trajnu i neličnu, za razliku od sukoba koji je povremen i ličan. Naime, moralnim standardima, pravom, reakcijama javnosti sukob se, po pravilu, «obezličava» i svodi na minimum da bi se održala vrednost konkurencije. Sukob se tako preko konkurencije prevodi u prilagođavanje, kompromisno formiranje i održavanje odnosa nadređenosti-podređenosti.

Socijalni konflikt se može odrediti kao oblik socijalne interakcije dva ili više aktera koji, motivisani i vođeni međusobno nespojivim interesima da poseduju ili kontrolišu određeno materijalno dobro ili nematerijalnu vrednost, nastoje da onemoguće, podrede ili čak unište drugu stranu/strane. Dakle, nužni, konstitutivni momenti određenja konfliktne interakcije su: 1) sami konfliktni akteri; 2) njihovi divergentni, u većoj ili manjoj meri nespojivi interesi; 3) predmetosnova spora; 4) sama konfliktna relacija, odnosno namera da se suparnička strana ograniči, omete, neutrališe, potčini, porazi ili uništi. Prvi preduslov konfliktne interakcije je sama svest (identitet grupe, svest o grupnim ciljevima) aktera i jasno percipiranje suparničke strane. Alen Turen ističe da konflikt pre svega pretpostavlja jasnu odrednicu suparnika sa kojim se takmiči. Nosioci konflikata moraju naime biti identifikovani kao posebne društvene kategorije (Turen, 1987:48). Konstitutivnu, interesnu dimenziju konflikta posebno reljefno izražava određenje konflikata koje daje Kenet Bolding. On sukob određuje kao «....stanje nadmetanja u kome su strane svesne nespojivosti potencijalnih budućih pozicija i u kojem svaka strana želi da zauzme poziciju koja je nespojiva sa željama druge strane» (Boulding, 1963:5), Samo postojanje aktera sa suprotnim interesima (elementi 1. i 2. definicije) predstavlja nužan i neophodan, ali ne i dovoljan uslov za izbijanje konflikata. Mora zato postojati sporni predmet konflikta (element 3.) a to može biti, smatra Vladimir Goati, stvar, socijalna pozicija (pravo), prostor ili sama egzistencija drugog subjekta (Goati, 1978:323). No, tek uspostavljaje konfliktne interakcije aktera (element 4. određenja) prevodi konflikt iz latentnog u manifestno stanje. Momenat ulaženja u direktnu konfrontaciju aktera posebno naglašava Kozer u svom određenju konflikta kao «borbe povodom vrednosti i pretenzija na položaje, vlast i retka dobra, gde strane u sukobu ne samo da teže zadobijanju željenih vrednosti, već i da neutrališu, oštete ili unište svoje protivnike (Coser, 1956:8). No, pored navedenih, konflikti, bar implicitno, sadrže i svoju ključnu, petu ishodišnu karakteristiku, odnosno svoju funkciju (efekat) na održanje/izmenu stanja društvene ravnoteže. Time se ujedno uspostavlja i ključna relacija konflikt versus konsenzus, odnosno konstitutivna uloga konflikata u dijalektici procesa narušavanja/oblikovanja društvenog konsenzusa. Konsenzus – uspostavljeno stanje saglasnosti o osnovnim političkim vrednostima ili agreement

2

upon fundamentals vrši osnovnu ulogu okupljaja političke zajednice oko jednog niza zajedničkih deljenih vrednosti. Narušavanje uspostavljenog balansa i izvođenje poretka iz stanja (relativne) ravnoteže (pojavom temeljnog društenog konflikta) automatski problematizuje važenje bazičnog socijalnog konsenzusa. Na drugoj strani, duboke, sistemske konflikte moguće je iole trajnije (raz)rešiti samo pronalaženjem nove formule političke saglasnosti, odnosno opšteprihvatljivog konsenzusa u osnovi političke zajednice ili između političkih zajednica koje su sukobom zahvaćene. Drugim rečima bez konflikata, ali i njihovog kanalisanja i usmeravanja, nema ni društvenih promena i razvoja. 2. Funkcije društvenih konflikata Konflikata, njihovog otvorenog manifestovanja, lišena su samo stagnantna, autoritarna društva. Okoštalost i ideološko i represivno potiskivanje konflikata svakako idu u red ključnih faktora njihove stagnacije i (pr)opadanja. Stanja prestabilirane ravnoteže zapravo su najčešće indikator bazične društvene nestabilnosti i nesigurnosti. Samo krhke strukture ne mogu dopustiti otvorene sukobe (Kozer,1956). Na drugoj strani sukobi održavaju istorijsku menu budnom (Darendorf, 1959), odnosno predstavljaju životni sok demokratije (Lipset, 1969) time što podstiču proces strukturnih promena, sprečavaju rascepe i vode objedinjavanju i koaliciji. Kritički propitujući relaciju konflikti – (stabilan) razvoj, Karl Dojč razlikuje pozitivne i negativne uticaje, odnosno razvojne efekte konflikata. Dojč je u pozitivne uticaje konflikata ubrojao: osujećivanje stagnacije, stimulisanje interesa i radoznalosti, činjenicu da su konflikti medijum preko koga se rešavaju društveni problemi i, najzad, fakt da konflikti pospešuju društvene i personalne promene. Takođe, socijalni konflikti pokazuju realne odnose moći, ustanovljuju «paralelogram političkih snaga» aktera koji u njima učestvuju. Na taj način, konflikt omogućava da se između tih subjekata ustanovi svojevrsni «obrazac ponašanja» na osnovu koga svaka konfliktna strana može, relativno pouzdano, da predvidi stepen u kome će ubuduće druga strana tolerisati njene interese. Time socijalni konflikti omogućuju mirne periode života (Deutch, 1967:5).

3

Nasuprot tome, u negativne posledice društvenih konflikata, Dojč svrstava značajan gubitak vremena i energije za njihovo regulisanje, produbljavanje postojećih podela u društvu – do čega često dolazi posle sukoba, kao i nužnost da u društvu postoje stalne institucije čija je isključiva svrha regulisanja konflikata, odnosno troškove njihovog funkcionisanja (Goati, 1993:514). Konflikt sam po sebi nije loš – lošim ga može učiniti naše loše upravljanje njime. 3. Uzroci konflikata Kao što je i sam fenomen konflikata ambivalentan i umnogome sporan tako su kompleksni, mnogostruki i netransparentni i stvarni uzroci konflikata. Na pojavnoj ravni često se, svesno ili nesvesno, igra igrâ senki i privida – uzrocima se proglašavaju stvarni ili izmišljeni povodi ili tek epifenomeni stvarnih razloga konfliktnog ponašanja. Iza pojavne pene i koprene privida duboko se skrivaju ili su pak zapreteni i potisnuti stvarni uzroci konflikata. Složenost i mnogostrukost uzroka konflikata dobro ilustruje određenje Stivena Spigela da je «sukob rezultat sudara kultura, disharmonije interesa i disparatnosti percepcija – što je sve posledica nesposobnosti strana da prihvate odvojeno i skupa okolinu u kojoj žive. Neposredan kontekst bilo kog sukoba stvaraju svojstva i interakcija strana učesnica» (Aćimović, 1987:196). Sukob u svojoj osnovi, odnosno po svojoj prirodi može biti interesno određen i uslovljen i izražavati kompeticiju/borbu interesa. Dalje, uzrok konflikata može biti sudar kultura i vrednosti – nesaglasnost/razilaženje vrednosnih sistema, uz uzajamno razvijanje nastojanja za preobraćanjem ili pokoravanjem. Izvor najdubljih konflikata je bazična kriza identiteta individua i socijalnih grupa. Konfliktni osnov na prvom mestu mogu činiti svi trajni i sistematski oblici društvene (klasne, nacionalne, rodne, rasne) nejednakosti. Relacija između stepena nejednakosti i oštrine konflikta u društvu je, međutim, krajnje indirektna, odnosno posredovana je delovanjem dva intervenirajuća faktora: prisutnom svešću o (ne)legitimnosti razlika, kao i opremljenošću aktera materijalnim i kadrovskim resursima koji pružaju kakvu-takvu garanciju da se uopšte vredi upustiti u konflikt sa izgledima na bar delimični dobitak. Prvi element, element svesti i njegov konstitutivni značaj za konfliktnu interakciju dobro definiše Tokvil u «Stari režim i revolucija» konstatujući da zla koja su se dugo strpljivo

4

podnosila, dok su izgledala neizbežna, postaju nepodnošljiva čim se nametne ideja o opravdanosti i mogućnosti njihovog prevazilaženja (Tocquevill, 1964). Na drugoj strani, izrazita asimetrija u distribuciji moći drži u pokornosti niže klase. I otvoreni kanali socijalne mobilnosti, odnosno rast i razvoj praćeni uzlaznom, unutar i među generacijskom, pokretljivošću su, takođe, faktor ublažavanja konflikata. I vremenski relativno ograničena stanja relativne deprivacije (uskraćenosti) grupe/klase – poput neravnoteže između elemenata (ugled, moć, bogatstvo) koji određuju grupnu poziciju i status, ili jaza između efektivnog položaja i formiranih grupnih (klasnih, generacijskih) aspiracija, predstavljaju osnov konfliktnih podela. Neravnomeran razvoj pojedinih podsistema društva i nestabilnosti i neravnoteže strukturnih promena unutar modernizacijskih procesa su naredni, treći osnov i uzrok izbijanja konflikata. Modernizacija kao proces promena struktura i odnosa moći, odnosno stanje (privremene) neravnoteže, potvrđuje tezu o učestalosti konflikata u prelaznim društvima, odnosno višestruko potvrđen stav da su, komparativno posmatrano, najkonfliktnija mešovita, tradicionalno-moderna društva. Modernizacija zapravo svoju ključnu značajku ima u procesu diferencijacije i uvećanja složenosti. Pritom, Bingam Pauel kao indikatore učestalosti konflikata koristi broj demonstracija, protesta i štrajkova, odnosno dužinu njihovog trajanja i broj učesnika, kao i broj prevremenih izbora i dužinu trajanja vlada. Intenzitet i violentnost sukoba ogleda se kroz broj uhapšenih, povređenih i mrtvih u konfliktima (Pauel, 1982:36-41). Istovremenost i paralelno odvijanje procesa integracije i diferencijacije, možda najbolje ilustruju nadopunjujući procesi globalizacije i regionalne integracije i rasta nacionalizma i subnacionalnih konflikata. Najzad, četvrti, prateći, latentno ili manifestno prisutan, izvor sukoba predstavljaju kontrapolirane i suprostavljene ideološke doktrine (političke, nacionalne, verske) i njihovi nosioci.

5

4. Vrste konflikata Literatura o socijalnim konfliktima sadrži brojna, različita određenja tipova i vrsta konflikata, u zavisnosti od iscrpnosti liste kriterijuma od kojih autori polaze u svojim klasifikacijama. Kritičkom (re)intepretacijom i sažimanjem one se mogu svesti, na sledećih pet kriterijuma: 1) karakter konflikta; 2) nosioci/akteri konfliktne interakcije; 3) sfere u kojima se konflikt javlja; 4) predmet konflikta; i 5) cilj, odnsno efekti konfliktne promene, njihova (ne)radikalnost. 1. S obzirom na prvi kriterijum – karakter konflikta, odnosno određenje konflikta kao sredstva ili cilja interakcije, Luis Kozer utvrđuje podelu na realističke i nerealističke konflikte. Realistički konflikti su, prema Kozeru, rezultat realne suprotnosti namera i ciljeva dveju strana povodom određenog dobra (prava, interesa). Cilj – namera da se do određenog dobra dođe je fiksan a postoje funkcionalne alternative u pogledu sredstava. Ovde je konflikt tek jedno od sredstava da se postigne cilj. Na drugoj strani, nerealistički konflikt nije, bar prevashodno, uzrokovan rivalstvom konfliktnih aktera oko određenog dobra, već potrebom oslobađanja od napetosti bar jednog od njih. Uzroci ovoh konflikata su pre svega neprijateljski impulsi i agresivnost, dok je objekat od sekundarnog značaja i može u toku trajanja konflikta, čak biti i promenjen. Za razliku od realističkih kod ovih konflikata cilj/predmet konflikta je alternativan a fiksno je sredstvo sam konflikt (Coser, 1956:49-50 ). Kod nerealističkih konflikata zapravo faktički dolazi do izjednačavanja sredstva i cilja – sredstvo-konflikt postaje često samo sebi svrha. Regulisanje nerealističkog konflikta je zato teže od realističkog, jer pretpostavlja prethodno eliminisanje agresivnosti i mržnje da bi se doprlo do spornog predmeta konflikta, ukoliko jasna predstava o njemu uopšte postoji. 2. Nosioci/akteri konfliktne interakcije predstavljaju sledeći, elementarni kriterij identifikovanja i određenja prirode socijalnih konflikata. Akteri konflikta, njihove interne i eksterne relacije, čine osnovu tri moguće klasifikacije konflikata. Prvom, na osnovu kriterija socijalno-strukturalnog osnova regrutacije učesnika konfliktne interakcije, konflikte razvrstavamo na klasne, nacionalne, verske, rasne, rodne, generacijske...

6

Drugom, na osnovu broja strana – učesnica u sukobu, konflikte možemo podeliti na konflikte sa dva, tri i više učesnika. Najzad, na osnovu dominacije internih ili eksternih osnova i manifestacija sukoba, razlikujemo unutargrupne i međugrupne konflikte. Klasni, kako međuklasni tako i unutarklasni, konflikti čine najvažniji osnov socijalne dinamike unutar pojedinih, posebno po drugim osnovama socijalne podele (nacionalne, verske, rasne) relativno homogenih, industrijskih društava. Nacionalni, verski i rasni konflikti mogu, u zavisnosti od činjenice da li presecaju linije klasnih podela ili se pak poklapaju sa njima, ublažavati ili potencirati i pojačavati snagu i intenzitet klasnih konflikata. No, oni čine i autohtonu konfliktnu osnovu. Posebno su značajni i po svojim efektima dalekosežni (među)nacionalni sukobi. No, i drugi, u teorijskim analizama pretežno zanemarivani, socijalno-strukturalni osnovi konfliktnih podela imaju važnu ulogu u društvenom razvoju. Primera radi, ulogu borbe i smene generacija u formulisanju i realizaciji socijalnih promena ističe, u svojim Esejima o sociologiji saznanja, Karl Manhajm. Manhajm tvrdi da generacija ima određenu strukturalnu sličnost sa klasom, odnosno da činjenica pripadanja istoj klasi ili starosnoj grupi ima zajedničko svojstvo da određuje grupu pojedinaca koji dele zajedničko mesto u društvenom procesu. Njihova iskustva su limitirana zajednički deljenim vremenom/prostorom, i njihove skolonosti usmerene su prema određenom načinu mišljenja i doživljavanja i specifičnom, generacijskom, tipu društveno značajne akcije. U raznim istorijskim razdobljima mladi su silovito polagali pravo na kulturno i političko vođstvo. 3. Po osnovu kriterija sfere/oblasti u kojoj se javljaju društveni konflikti, sukobe možemo razdeliti, istina tek krajnje uslovno i prema njihovoj pretežnoj prirodi, na ekonomske, političke, konflikte u kulturi ili ideološke konflikte. Veoma često se pojam političkog širi na celinu društvenih konflikata, pa se oni izjednačavaju i koriste kao sinonimi. Tako, recimo, Bingam Pauel razlikuje čiste političke konflikte od političkih raskola zasnovanih na dubokim eknomskim, socijalnim i kulturnim podelama. U čiste političke konflikte spadaju konflikti vezani za sistemsko-institucionalna pitanja političkih procedura, kao i sukobi mišljenja o političkim alternativama, uključiv pitanja rata i mira, i alternativnim modelima razvoja, koja formulišu i promovišu političke organizacije i lideri. Primeri na socijalnim i kulturnim rascepima zasnovanih

7

političkih konflikata su imovinske i socijalne nejednakosti ili etnički, verski i nacionalni sukobi (Pauel, 1982:40). Primera radi u ovom ključu, jugoslovenska kriza razmatrana kao politički konflikt, sadržavala bi, međusobno usko povezane, sledeće problemske segmente: 1) početni kompleks izmene socio-ekonomskih odnosa moći; 2) konflikte oko izmene političke konstitucije društva i 3) problem međunacionalnih odnosa i opsega nacionalnih državnosti, koji je doveo do oružanih sukoba, internacionalizacije krize i raspada Jugoslavije. Svi ovi segmentirani konflikti započinjali su, ili su bili garnirani ideološkim sporovima i nastojanjima da se delegitimira i ospori suprotna pozicija. Ideološki konflikti – podele u interpretaciji samog temeljnog pojmovno-simboličkog polja (ideja demokratije, pravde, slobode, nacionalne ravnopravnosti), društva, veoma precizno su detektovali realne interesne i političke podele. Epilog – ubrzo se, u skladu sa Marksovom krilaticom, sa kritike rečima prešlo na kritiku oružjem. 4. Naredni, četvrti kriterijum klasifikovanja socijalnih konflikata čini sama predmetna osnova konflikata. Konflikt u svojoj osnovi može imati suprostavljene interese, poprimiti karakter razilaženja i sukoba vrednosti i vrednosnih sistema ili biti izraz konflikata/krize identiteta. Naravno radi se tek o uslovnoj analitičkoj podeli koja u znatnoj meri simplifikuje realne konfliktne relacije. Konflikti sa interesnom osnovom principijelno su najednostavniji i najlakše rešivi, jer konfliktni akteri sukob interesa situiraju u zajednički deljen sistem vrednosti, što divergentnost interesa i oštrinu sukoba održava u okviru prihvatljivom za sistem i njegovo stabilno funkcionisanje. Primera radi, sukob sindikalno organizovanih radnika i preduzetnika oko visine najamnine i uslova rada, u kome obe strane ne dovode u pitanje postojeći proizvodni i svojinski obrazac, bez obzira na moguće visoke troškove i intenzitet sukoba, po pravilu ne prelazi granice kompetitivne partnerske igre oko ostvarivanja interesa. Interesni sporovi osnaženi, u većoj ili manjoj meri, različitom i suprotnom vrednosnom osnovom, daleko šire i trajnije integrišu, mobilišu i međusobno antagoniziraju strane u sukobu. U zavisnosti od prirode (značaja , opštosti) konkretnih zahteva i mere njihove uzajamne (ne)saglasnosti, kao i odnosa snaga aktera, konflikti rezultiraju manjim ili većim promenama i prilagođavanjima.

8

Konflikti identiteta u kojima jedna ili više strana pokazuje nelojalnost prema temeljnim normama i vrednostima i u pitanje dovodi elementarnu zajedničku identifikacionu osnovu najteži su i principijelno nerešivi, unutar postojeće identitetne osnove. Naime, u toj situaciji krajnje je redukovana mogućnost njenog proširivanja (radi se o samom osnovnom identitetu), odnosno ne postoji, ili je krajnje teško pronaći, okvir za formulisanje kompromisa. Radikalni, politički, nacionalni i verski sukobi su primeri ovog tipa konflikta. Epilog ovakvih konflikata su najčešće pobeda jedne i poraz druge (drugih) strana ili njihovo razilaženje/razgraničenje i nastajanje novih identiteta. 5. Najzad, poslednja, peta klasifikacija polazi od kriterija radikalnosti nameravane promene, prema kojoj konflikte i konfliktne aktere možemo odrediti kao sistemske i umerene. U slučaju sistemskih konflikata jedan ili više aktera konflikta osporava same osnove sistema – dovodi u pitanje sam njegov opstanak. U slučaju umerenih konflikata, predmet sukoba je neki interes ili dobro čiji gubitak ili dobitak ne dovodi u pitanje osnovnu matricu sistema. Osnovni, teorijski i praktično najrelevantniji, oblici, sistemskih, konflikata su kriza, rat i revolucija. 5. Geneza, tok i ishod konflikata Genezu, tok i efekte konfliktne interakcije, odnosno dinamiku i inherentnu logiku konflikta, najpregnantnije je izrazio Ralf Darendorf u svojoj klasičnoj studiji o klasama i klasnim konfliktima u industrijskom društvu. Po njemu, unutar strukturalnog sukoba oko vlasti u vladavinskim udruženjima: 1) postoje dve grupe sa različitim interesima – latentni interesi i «kvazigrupe»; 2) pod određenim uslovima kvazi grupe se organizuju u celine sa manifestno različitim interesima – «interesne» grupe; 3) interesne grupe su u sukobu oko održavanja/izmene status quo-a, čiji oblici i intenzitet su pre svega određeni stepenom socijalne pokretljivosti i (ne)postojanjem mehanizama regulacije sukoba; 4) konflikt vodi promenama strukture kroz promene odnosa klasne vlasti, pri čemu je stepen promena određen intenzivnošću sukoba (Dahrendorf, 1959:326). Kada do otvorenog konflikta dođe sukob, ukoliko se u njemu ne posreduje, pokazuje inherentnu logiku samohranjenja – esklacije i iracionalizacije. On zahteva sve veće angažovanje

9

resursa konfliktnih aktera, izaziva rastući osećaj neizvesnosti i vodi sve disparatnijem viđenju uzroka i vinovnika sukoba. Gubitak elementarnog poverenja u drugu stranu, rastući osećaji straha i nesigurnosti vode stvaranju mržnje i neprijateljstva. Rastuća iracionalizacija transformiše početne motive i uzroke sukoba u geslo – pobeda (ili bar osveta i nanošenje gubitaka protivniku) po svaku cenu. Logiku razvoja, produbljavanja i okončanja konflikata/krize, njen spiralni tok, dobro ilustruje sledeći niz interakcijskih sekvenci Čarlsa Mek Klilenda: 1) konstituišu se odelite grupe sa suprostavljenim projektima; 2) nijedna strana ne odstupa od svojih interesa – zahteva; 3) krug mogućih rešenja se sužava – sve je uži prostor manevrisanja konfliktnih aktera; 4) kriza se intenzivira – sve su uplivnije emocije a racionalna kalkulacija o odnosima sredstva-ciljevi se potiskuje; 5) informacije se selektiviraju a optika aktera sužava i svodi na neposrednu budućnost; 6) dolazi do maksimalne homogenizacije i mobilizacije i 7) kriza (konflikt) dostiže klimaks zaoštrenosti – stiže u ishodišnu tačku u kojoj se ili kapitulira ili stupa u pregovore i sklapa kompromis ili se, najčešće, pribegava otvorenoj upotrebi sile (Aćimović, 1987:229). Konfliktna interakcija dakle može rezultirati krajnje različitim ishodima. Okončanje konflikta, odnosno krajnji ishod, rezultat konfliktne interakcije, posmatran iz ugla (re)distribucije odnosa moći između aktera predstavljaju situacije/stanja: 1) pobede jednog, odnosno poraza drugog aktera; 2) uspostavljanje/održanje odnosa dominacije/potčinjavanja i 3) ravnoteža snaga, odnosno postizanje manje ili više stabilnog i trajnog kompromisa (pri čemu se kompromis uspostavlja direktnom nagodbom aktera ili uz posredovanje ili arbitražu treće strane). Kenet Bolding polazi od slične, tročlane tipologije ishoda, odnosno načina regulisanja, konflikta: 1) izbegavanje sukoba – dve konfliktne strane se razdvajaju; 2) osvajanje, koje označava potpunu prevlast jedne strane nad drugom i 3) proceduralno regulisanje spora koje ima tri podtipa – a) pomirenje, kojim se ostvaruje konvergencija vrednosnih sistema strana u sukobu i postepeno eliminisanje sukoba; b) kompromis u kome ne dolazi do formiranja zajedničkog vrednosnog sistema, ali su akteri spremni da odustanu od svojih maksimalnih ciljeva da bi konflikt bio regulisan i c) arbitraža, kao treći podtip regulacije do koga dolazi posredovanjem neučesnika u sporu (Goati, 1993:216). Logika samohranjenja i eskalacije konflikata, ali i činjenica da samo vrlo ograničeni broj konflikata (oni u kojima postoji znatna asimetrija snaga aktera) omogućuje jednoj strani dobitak,

10

čini realnu interesnu osnovu za kreiranje mehanizama i ustanova za institucionalizaciju i regulaciju konflikata. Institucionalizacija i regulacija konflikata su način da se izbegne iracionalizacija i limitiraju troškovi i rizici konflikata i istovremeno očuvaju njihovi razvojni potencijali i funkcije. Osnovni smisao institucionalizacije konflikata (različitih mehanizama i oblika poput pravila o štrajku, kolektivnih pregovora, sudova ili izbornih zakona i pravila) je da obaveže aktere na poštovanje određenih pravila, obezbedi međusobnu komunikaciju i time uspostavi minimum poverenja među njima. Samim tim predupređuje se opasnost intenziviranja i iracionalizacije konflikata, odnosno troškovi konflikata se svode na društveno prihvatljivu cenu. Institucionalizacija praktično predstavlja izraz nastojanja da se principijelni zahtevi precizno izraze, kvantifikuju, kao i da se razdvoje različite linije konflikata i tako izdvojene proceduiraju. Neophodnim, pretpostavkama/uslovima procesa institucionalizacije konflikata Darendorf smatra: 1) obostrano prihvatanje formalnih pravila igre; 2) dobru internu organizovanost i disciplinovanost aktera, odnosno postojanje, unutar svakog aktera, utvrđenog autoriteta koji garantuje efektivno sprovođenje preuzetih obaveza i 3) prethodno formirano stanje svesti kojim se priznaje neizbežnost konflikta i uvažava, ako ne sama opravdanost ono bar realnost interesa suparničke strane (Dahrendorf, 195:225-226). 6. Pregovaranje Procedure i različiti pristupi i metodi u rešavanju konflikata, odnosno njihova blagovremena, i nepristrasna primena, imaju odlučujući značaj za kanalisanje sukoba – početno prevazilaženje dezintegrativnih efekata konfliktnih odnosa. Njemu, po pravilu, sledi njihovo rešavanje i rešenje, odnosno sporazumno okončanje konflikta. Centralnu ulogu i značaj, pritom ima uspostavljanje procesa pregovaranja. Pregovori zapravo predstavljaju dijalog, strukturisan i proceduiran, i međusobnu razmenu mišljenja (obaveštenja, predloga, argumenata i zahteva) strana u sporu (i posrednika), odnosno njihovih ovlašćenih predstavnika – pregovarača. Osnovni cilj pregovora je da se strane u sporu podstaknu, ubede ili čak privole, na sklapanje sporazuma o okončanju ili bar ublažavanju konflikta.

11

Pristajanje na pregovore predstavlja osnovni preduslov, a sami različiti oblici pregovora i pregovaračkih procedura (direktni i pregovori preko posrednika, bilateralni i multilateralni oblici pregovora) okvir za rutinizaciju i pacifikaciju konflikata i njihovo (raz)rešenje. Redosled poteza koji se preduzimaju u procesu pregovaranja može se, sumarno i pojednostavljeno, prikazati na sledeći način. Prvo se identifikuju predmet i akteri konflikta i nastoji da uspostavi njihova elementarna komunikacija – da se oni «dovedu za pregovarački sto». Pregovorima često prethodi, posebno u slučajevima u kojima se angažuju medijatori, faza pretpregovora koja u suštini sadrži aktivnosti izrade spiska pitanja i prioriteta, kao i predloga strukture pregovora i redosleda koraka. Preciznom identifikovanju problema i interesa i preduzimanju mera za uspostavljanje komunikacije i poverenja između konfliktnih aktera, sledi izgradnja bezbedonosnih aranžmana, pravila i mehanizama kojima se sprečava širenje i eskalacija sukoba. Najzad, kombinovanjem različitih pregovaračkih logika, taktika, metoda i sredstava, aktivnost se usmerava na postizanje trajnijeg rešenja konflikta. Evaluaciji i odabiru mogućih rešenja, po pravilu, sledi potpisivanje sporazuma i određenje mehanizama za njegovu implementaciju. Dodatnu, post pregovaračku fazu čini praćenje dogovorenog – «usaglašavanje nakon usaglašavanja». Ponašanje tokom pregovora i odabir konkretne pregovaračke taktike uslovljeni su, pre svega, izvodljivošću i cenom primene određenog modela. Unutar «modela dvojne brige» - male ili velike brige za dve vrste interesa i posledica: posledica po sebe i posledica po drugu stranu kao kriterija, moguće je razlikovati po dve vrste aktivnih i pasivnih strategija.
velika Briga o posledicama za drugu stranu mala neaktivnost nadmetanje popuštanje rešavanje problema

mala Briga o posledicama za sebe

velika

12

Neaktivnost je pregovarački stil i taktika koju odlikuje mala briga za obe vrste posledica – i po sebe i po drugu stranu. Neaktivnost, ili privid neaktivnosti, najčešće karakteriše situacije u kojima su i predmet spora i druga strana od relativno male važnosti za aktera. Popuštanje je pasivna strategija koju odlikuje mala briga za sopstvene, uz istovremenu, stvarnu ili tek racionalnu, stratešku veliku brigu za posledice po drugu stranu. Najčešće se primenjuje kada je predmet spora od manjeg značaja, nego značaj, ili snaga, suprostavljenog aktera u konfliktu. Dve ključne proaktivne pregovaračke taktike čine nadmetanje i rešavanje problema. U osnovi nadmetanja stoji velika briga za sopstvene, uz malu brigu za interese druge strane, praćena verom u mogućnost iznuđivanja ustupaka i popuštanje druge strane. Optiranje za nadmetanje obeležava situacija u kojoj se opaža malo dodirnih tačaka između konfliktnih aktera. Po analogiji sa modelom: dobar policajac-loš policajac, nadmetačke taktike prate sled od blagih ka oštrim taktikama i stilovima. Tri blage taktike pripreme i «zavođenja protivnika» čine: 1) podilaženje, odnosno posredno laskanje i samopredstavljanje, 2) vođenje igre – fingiranje nesposobnosti i zbunjivanje protivnika, kao i 3) nametanje konkurentu osećaja krivice. Oštre, ofanzivne stilove nadmetanja predstavljaju: 1) ubeđivanje, odnosno uveravanje druge strane da je prihvatanje našeg stava i u opštem, pa i u interesu druge strane; 2) pretnje i 3) neopozivo obavezivanje, odnosno krajnje rizične metode igranja vatrom i najave poteza koji vode daljoj eskalaciji sukoba (Pruitt, Rubin, Kim, 1996:121-141). Najveći kapacitet i integrativne mogućnosti imaju različite taktike i stilovi unutar rešavanja problema. Rešavanje problema je taktika pregovaranja koja u osnovi ima istovremeno veliku brigu za posledice i po sebe, i po drugu stranu. Prva njegova elementarna tehnika, ujedno i osnovni pregovarački pristup je uvećanje kolača, odnosno pravilo da se konflikt može razrešiti ako se prethodno učesnici konflikta saglase da uvećaju količinu dobara koja se raspodeljuju. Ako to nije moguće ide se na to da se jednoj strani ponudi obeštećenje – pristojna nadoknada za dobro, poziciju ili vrednost koje se odriče. Obeštećenje je tim prihvatljivije što je nadoknada sličnija resursu koga se učesnik odriče, odnosno oko koga se vodi spor. Ukoliko učesnici u konfliktu dobro poznaju potrebe, interese i logiku drugih strana obeštećenje se može razviti u smanjivanje gubitka, odnosno taktiku iznalaženja adekvatnog, direktnog odgovora na potrebe i ponudu dovoljno specifičnog i izazovnog obeštećenja.

13

Međusovno dobro poznavanje želja, ali i strahova i frustracija, podrazumeva i taktika «ja tebi-ti meni». Ona podrazumeva umeće dolaženja do kompromisa uzajamnim kompenzacijama i popuštanjem u tačkama koje su za nas od relativno niskog prioriteta a, istovremeno za protivnika (drugu stranu) imaju veliku važnost. Najsofisticiranija metoda unutar rešavanja problema je premošćivanje. Premošćivanje problema podrazumeva kao prethodni uslov raspolaganje detaljnim informacijama o interesima – formulisanim i neformulisanim i stvarnim prioritetima strana, učesnika u konfliktu. Na osnovu njih, moguće je kreativno preformulisati problem i izneti zahteve i doći do rešenja koja nadilaze – «premošćavaju» konflikt (Pruitt, Rubin, 1996:141-167). Razvijena strategija pregovaranja podrazumeva i izradu preciznog plana pregovaranja koji sadrži i operativna metodska pravila, poput pravila da pregovore treba početi sa lakšim pitanjima; sa širim dnevnim redom koji omogućuje trampu ustupcima, kao i njegovo permanentno pretresanje i prilagođavanje novonastalim okolnostima. Logika pregovaranja često vodi paralelnom korišćenju tehnika nadmetanja i rešavanja problema od strane njegovih različitih reprezenata – «jastrebova i golubova», pri čemu se tokom pregovora njihove pozicije postepeno približuju. Često se, takođe, pre svega u situacijama blokade pregovora ili čak i pre njihovog formalnog započinjanja ide na korišćenje tri taktike prikrivenog rešavanja problema. Prvu čini održanje kontakata iza scene, koja zbog nešto nižeg nivoa pregovarača i njihovog do kraja nedefinisanog mandata omogućuje veću fleksibilnost. Drugu predstavlja angažovanje posrednika, koja otklanja opasnost od gubitka imidža stroge, principijelne strane. Najzad, stranama u konfliktu i medijatorima na raspolaganju je i slanje signala i indirektnih poruka kao sredstvo da se prevaziđe blokada pregovora. Krajnji rezultat pregovaračkog procesa – usvojeno rešenje po svom karakteru (trajnosti) može biti trenutno, etapno ili relativno trajno i dugoročno. Kratkoročna i etapna rešenja najčešće su rezultat primene metode uzajamnih ustupaka ili recipročnih koncesija i baziraju na formiranoj ravnoteži snaga. Ovakva rešenja imaju privremeni karakter, jer poseduju usku kompromisnu osnovu – zasnivaju se uglavnom na obostranoj proceni da ne postoje, bar trenutno, realni izgledi za potpunu realizaciju interesa. Ona najčešće nemaju ni

14

trajniju osnovu i principijelno opravdanje, nerado se prihvataju i ne otklanjaju prisutne tenzije i osetljiva su i na najmanju promenu ravnoteže. Ako do rešenja dolazi uz posredovanje – medijaciju treće strane put ka rešenju najčešće se otvara kombinovanjem «štapa i šargarepe» - negativnim ili pozitivnim sankcionisanjem određenih ponašanja konfliktnih aktera. Zastrašivanje, obeshrabrivanje i odvraćanje (posebno «jačeg» aktera) na jednoj, i nuđenje prednosti povoljnije pozicije i dovoljnih kompenzacija za učinjene ustupke u procesu pregovaranja, na drugoj strani, su osnovne taktike. Za razliku od privremenih i etapnih, rešenja koja imaju dugoročni karakter, po pravilu, sadrže određenu formulu sporazumevanja – zajedničku definiciju problema i (poopštivih) principa pravde kao okvir za rešenje. Ono je dopunjeno preciznim uslovima i garantijama za davanje ustupaka koji vode rešenju (Zartman, 1993:16-18). Dobar okvir za trajno rešenje sadrži, dakle univerzalno primenljive principe i bazira na konceptualnom razlikovanju formiranih zahteva i iznetih argumenata od stvarnih bazičnih interesa i potreba aktera. Ono ne fiksira i ne nameće po svaku cenu konkretna rešenja (multivarijantnost rešenja) i ne nudi izolovane parcijalne mere već «rešenja u paketu».

15

LITERATURA 1. Aćimović, Ljubivoje (1987) Nauka o međunarodnim odnosima, Naučna knjiga, Beograd 2. Boulding, Keneth (1963) Conflict and Defence, A General Theory, Harper Torchbooks, New York 3. Coser, Lewis (1956) The Functions of Social Conflict, Glencoe Ill, The Free Press 4. Dahrendorf, Ralf (1959) Class and Class Conflict in Industrial Society, Routledge, London 5. Deutch, Karle (1967) Management of Chance and Conflict (eds. M. Tomas; W. Benings) Roud Mc Nailly, Chicago 6. Goati, Vladimir (1993) Konflikt (društveni), u: Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd 7. Kovačević, Živorad (2004) Međunarodno pregovaranje, Filip Višnjić, Beograd 8. Pauel, Binguam (1982) Conterporary Democracies, Cambridge University Press, Cambridge 9. Pruitt, Dean, Rubin Jeffry (1996) Rešavanje problema, u: Socijalni konflikti: Karakteristike i način rešavanja, Grupa Most – Centar za antiratnu akciju, Beograd 10. Simmel, Georg (1964) Conflict and The Web of Group – Affiliations, The Press, New York-London 11. Tili, Čarls (1997) Suočavanje sa društvenom promenom, Filip Višnjić, Beograd 12. Tocqueville, Alexis (1966) L'ancienne regime et la revolution, Gallimard, Paris 13. Touraine, Alain (1987) Uvod u proučavanje društvenih pokreta, u: Obnova utopijskih energija (ur. Vukašin Pavlović) IIC SSO Srbije, Beograd 14. Zartman, William (2001) Preventive Negotiation, Rowman and Liittle field Publischers, inc, Oxford 15. Zvonarević, Mladen (1976) Socijalna psihologija, Školska knjiga, Zagreb

16

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->