Vasko Popa

(1922-1990)

Daleko u nama

Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Pahuljica si snežna
Tišinu oko mene
Što raspeva
Grana si mi rascvetana
Osmeh na usnama
Što mi zapali
Oluja si letnja
Krila što mi da
I polomi
Dunja si zrela
U srce sto mi padne
Duboko

10
Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se sele
Sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada
Na nebu tvojih reči
Sunce ne zalazi

11

Koraci tvoji sa pločnikom

Razgovaraju
Koraci tvoji pevaju
U mome telu
Bosi koraci tvoji vesele
Stidljivu rosu
I duboke ostavljaju tragove
U snegu moga sna

12

Prisutna si
U žiži moje samoce
Sa dve ruke
Kako bih svet zagrlio
Prisutna si
U prozoru moje suze
U dva oka
Kako bih svet udomio
Prisutna si
U svakoj mojoj pesmi
U jednom snu
Kako bih svet obogatio

13

Sijalicu dobru pališ

U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj
Bele
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš

Kalenić

Otkuda moje oči

Na licu tvome
Anđele brate
Boje sviću
Na ivici zaborava
Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim
Boje zru
Na lakoj grani vremena
Otuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate
Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

Ružokradice

Neko bude ružino drvo

Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice
Ružokradice se privuku
Ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije
Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice
Otvaraju im grudi
Jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne
Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

Vrati mi moje krpice

Padni mi samo na pamet

Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

Vrati mi moje krpice

Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

Neću te uprtiti na krkače

Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

Napolje iz moga zazidanog beskraja

Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

Tebi dođu lutke

A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

Koren ti i krv i krunu

I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

Šta je s mojim krpicama

Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica

Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica

Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

Čas iz pesništva

Sedimo na beloj klupi

Ispod Lenauovog poprsja

Ljubimo se
I onako uzgred govorimo
O stihovima

Govorimo o stihovima
I onako se uzgred ljubimo

Pesnik gleda nekud kroz nas

Kroz belu klupu
Kroz šljunak na stazi

I tako lepo ćuti

Lepim bakarnim usnama

U Gradskoj bašti u Vršcu

Ja polako učim
Šta je u pesmi glavna stvar.

Očiju tvojih da nije

Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema

Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuje tvojih da nije

Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije

Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Ljubav Belutka

Zagledao se u lepu
u oblu plavooku
U lakomislenu beskrajnost

U beonjaču se njenu
Sav premetnuo

Jedino ga ona razume

Zgraljaj njen jedini ima
Oblik njegove želje
Mutave i bezdane

Senke je njene sve

U sebi zarobio
Slepo je zaljubljen
I nikakve druge lepote
Osim one koju voli
I koja će mu doći glave
Ne vidi.

Miroslav Antić

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,

a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
............
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?
........
Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
sasav letim, i živim.

Đacki korzo

U prvi sumrak
svi se tu sjate
ozbiljna lica
držanja kruta.
Odu do ugla,
pa se vrate.
I opet tako.
I opet tako
još dvesto puta.

Šarena povorka
gura se, šeta...
Hiljadu kapa
i bereta...
Hiljadu šubara
i kačketa...

A uz put pogled
poneko baci,
il nešto bajagi
nevažno kaže...

Ruku na srce:
šta sve ti đaci
uporno traže
dok troše đonove
i troše sate,
dok odu onamo
i dok se vrate,
i opet tako
sve iz početka,
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula,
idućeg maja,
tamo i natrag,
i nikad kraja?

Čarape žute,
zelene,
plave,
i duge noge
kao štapovi.

I neki zvrkovi
na vrhu glave.
I šiške na čelu
kao slapovi.

I podgurkivanja.
I zavirkivanja.
I zadirkivanja.
I dobacivanja.

A možda ipak,
ko će znati,
možda tu ipak
nešto postoji?
Možda to nisu
prazni sati
kad se u gužvi
šeta i stoji,
pa počne tako
sve iz početka,
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula
ili aprila...

Možda tu nekom
rastu krila?

Možda tu počnu
sva putovanja?

Možda se ovde
najlepše sanja?

Možda se ovde
najlepše zeli?

I možda su se
baš ovde sreli
putevi neki
dugi i tajni,
putevi beli,
putevi tajni?

I možda su se
baš ovde sreli
osmesi neki
- zavoleli?

Možda baš zato

jedino vredi
da su u gužvi
ovako luta,
pomalo šašavo,
pomalo sneno,
pomalo smišljeno
i besmisleno,
pomalo onamo
i malo natrag,
i opet tako,
još bezbroj puta.

Dosadna pesma

Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću.
Kad izlazim iz škole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom
bar da me vide devojčice.
Devojčice su smešna stvorenja
dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.
Meni je sve to dosadno.
Ipak pročitam pisma,
najlepše reči prepišem
- ako mi nekad zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lađe,
napravim ptice,
slanike,
žabe,
i bajagi se igram
a tako mi je dosadno.
Dosadno mi je da porastem,
da nosim tesne cipele
i da se oženim.
Oni koji porastu prvo se danima mrze
onda se danima svađaju.
Jedino mi je žao mog tate.
Da je ostao dečak - kao ja,
baš bismo divno mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.
Sve ostalo mi je dosadno.
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću,
nego nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se jos sa trojicom.
Čak i kad nema devojčica.

Drugarska pesma

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znas kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene jos uvek

parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,

naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kazem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.

Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,

moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,

sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.

Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.

Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.
Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš

kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu... daj za džeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem

reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram i razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.

To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Imena

Pronađeš negde nekakvog Mišu,

nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađes drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti- isti,
na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I KREĆEŠ U ŽIVOT S POGRESNIM NEKIM.
S DRUKČIJIM NEKIM.
NEKIM DALEKIM.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
jos uvek samo tebe sanja.

Lako je tebi

Lako je tebi kad imaš brata,

pa može da te štiti i brani.
Kad se u dvorištu igrate rata,
on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jaci.
Zato brat tako mnogo znači.
Lako je tebi kad imas brata:
smeš da se praviš važan pred svima.
U bioskopu nema karata,
on samo trepne i - već ih ima.
Na utakmici nigde mesta,
on samo migne - tri klinca digne.
Poznaje svakog konduktera.
Poznaje svakog poslastičara.
Ima u gradu tristo drugara.

Meni je teško jer nemam brata,

pa pazim s kim se igram rata,
jer nije svako na mojoj strani,
spreman da uvek baš mene brani,
A kad se s drugom decom potučem,
obično deblji kraj izvučem.

Kod kuće radim sam za dvoje

i što je moje i što nije moje:
i ugalj vučem,
i rublje skupim,
i sobu spremim,
i mleko kupim...

I tako: pošto nemam brata,

moram da budem vredan sam,
i budem dvostruko vredan sam,
i da odrastem sasvim sam.

Od svega što na svetu znam

najstrašnije je kad si sam.

Najljubavnija pesma

Ovo je zaista najljubavnija pesma,

a ni reči o ljubavi.
Svim pajacima i lutkama otkinute su glave
i oni tako leže u ćosku
bespomoćni
i bačeni.
Neko u ovoj sobi više neće da bude dete.
Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.
Neko u ovoj sobi samo ćuti,
ćuti,
i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova
za pticama.
Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.
...
"Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje"
...
...
"Sve bi se jednim imenom zvalo.
Đački.
I ženski.
I naivno.
Jedino bi se muški i mangupski preživalo"

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš

kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođes - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

Odluka

Život je sve nešto iz početka.

Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš... divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Vec da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
100 zlatnih zvezda unapred čuje.
Opomena

Važno je, možda, i to da znamo:

čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Plavi čuperak

Plavi čuperak obicno nose

neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan čuperak plavi
zamislite gde?
- U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi.
To nije moj čuperak plavi,
vec jedne Sanje iz šestog "a"
Pa šta?
Videćeš šta - kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo... pa pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice
pa šaljes tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.
Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš nokte i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka- pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.

Plava zvezda

1.
Iza šuma, iza gora,
iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda prava.
Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuris i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš
i sačuvaš kad se vratiš.
Ali pazi: ako nije
sasvim plava,sasvim prava,
mora lepše da se spava:
da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora dugo da se nađe.
Treća.
Peta.
Mora u snu da se zađe
na kraj sveta.
I još dalje iza kraja:
do beskraja.
2.
Mora biti takve zvezde.
Što se čudis?
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.
Jednog dana,
jedne noći,
ne znam kada,ali znam tačno,
izgledaće nebo bez nje
tako prazno,tako mračno.
I sva sunca,
sve lepote
i sve oči što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje sasvim prave.
Ja ti neću reći šta je
ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađes-sam ćeš znati.
Sad je tajna.

Rođendanska pesma

Ja mislim da smo svi redom

iz lepe ljubavi rođeni,
ogromne, čudne i drhtave
kao jasike zelene.
Posle su došle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
I noći kad smo kmečali.
I pelene. Pelene. Pelene.
Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je košava bila,
ili je mećava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.
Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamišljali
najlepše usne za nas,
najlepše oko i dlan.
I želeli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san?
Mama i tata su stari već
i kažu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se širi.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom švrći
što će iz našeg srca
uskoro da izviri.

Stranica iz dnevnika

Ništa neću da joj kažem

jer neću.
Ona je jedna neozbiljna
najobičnija balavica.
Mi stariji,
mi iz osmog razreda,
stavimo ruke u džepove
i zviždućemo kroz zube.
Baš nas briga za te devojčice.
Ništa neću da joj kažem,
jer neću.
Ali ako pogleda nekog drugog,
postaću najgori đak u školi.

Tajna

Svako ima neku tajnu:

šu-šu-šu...
neko lepu i beskrajnu,
neko tužnu ili smešnu,
neko zlu.

Neko svoju tajnu slaže.

Neko odmah mami kaže.
Neko svoju tajnu ne bi
ispričao ni u snu.
Neko šapne: samo tebi...
kao drugu - šu-šu-šu...

Obično su tajne glavne

izmišljene i ljubavne.

Al i druge kad se zbroje,

naše, vaše, moje, tvoje,
leve, desne, čudne, sjajne,
sve jednako mnogo znače,
jer - inače
zašto bi se zvale tajne?

I ja imam jednu tajnu

vrlo važnu, vrlo vrednu.
Nikom drugom - samo tebi
prišapnuću jutros nju.

Hodi bliže: šu-šu-šu...

Sutra rano... šu-šu-šu...
Baš onamo... šu-šu-šu...

Ali nikom to ne kaži.

Sam potraži.
Šu-šu-šu...

Pronaći ćeš vrlo lako

i videćeš da je tako.

Zagonetka
Pogodi kako se raste.
Pogodi kako se lako
stigne do krova,
do laste,
oblaka punog kiše,
do neke zvezde daleke
i više
i još više
u čudne neke plave.
Pogodi da li kroz kragnu,
kroz nogavice,
rukave,
dok neka snaga u tebi
i neka lepota u tebi
pravo do sunda vodi?
Zažmuri pa pogodi.
A moda nije ni važno
da se unapred setiš.
Možda se najlepše raste
kad ništa ne primetiš.
Možda se najlepše biva
veći,
jos veći,
najveći,
- ćuteći
sasvim ćuteći,
kroz neki tihi nemir
što se u tebi stvori,
pa gori,
beskrajno gori
i nikako da izgori.
I niko ne zna šta je.
A on traje i traje.

Zapisano u sredu

U sredu smo se prvi put sreli,

a do tada se nismo znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvađali.
Opet je sreda. Sad svima kažem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.
Pa kad je sretnem - oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je...
Al okrećem se dugo... dugo...

Mostovi

U meni večeras jedna reka

razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka

čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge

pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.

Serenada

Mesec je tupom krivom kamom

zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se

kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.

Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Što kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.

Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo

i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.

***

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim

Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reći rekli nismo

I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudely

I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća se žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi

Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja

Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza

I sa vetrom - drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli

hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba zbog
svega što smo najlepše hteli.

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od

višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Žmurke

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se

čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva
groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam
žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj
obilje neobičnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta
može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad
otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a
tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaška sunca.
Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot
sa svog još uvek pitomog i detinjastog
srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog života, mi u tom srcu
nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo
čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime
se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih
potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš
žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko
otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš
li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Torba

Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog

što ti sada govorim, sine moj.
U naježenom vetru večeri drveće otresa s
leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.
Ti sutra polaziš u školu.
Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne
magle i prve kiše. Vazduh se para kao
paučina i sav je izbušen kricima divljih
jata što se sele na jug.
Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret
u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja.
S njom ćeš prespavati noć.
"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok
se vuku niz bespuća.. Ja u sebi pevušim:
"Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje
mašta svega što živi i želi. U punu ne staje
više nijedna mrva sna.
Nijedna gipkost ovog pomalo okoštalog
sveta.
Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od
svoga oca, dok prima u šake sudbinu.
Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom
sinu: "Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je."
A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je
torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to
torbe bez dna.
I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u
njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još
uvek ostaće mesta za nove, šire proste,
još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.
Jos uvek ostaće mesta za mnogolike svetove
koji na prstima prilaze i nose ispod kože
toplije i belje ljubavi.
Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji
veliki broj budućnosti.
I moraš imati dalekovidu moć proricanja da
se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.
Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve
tako lako poderivo - sem čoveka.

Arthur Jean Rimbaud

(1854-1891)

Predosećaj
Laza Kostić
(1841-1910)

Ej, pusto more

Ej, pusto more! Ej, pusti vali!

Ponosni beljci, srčani ždrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blaženi đoga
Što j' odn'o morem dragana moga?
Il' nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al' da vas pustim na pleća gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k'o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al' bi i mene sobom odzvala!

Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,

ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i međ snom.
Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i međ snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i međ snom!

Među zvezdama

............
Iza sna se teško prenu.
Mrak je. Gde sam? - al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koračanje mog stražara.
Al' me ljuto boli glava-
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava-
ova java!
Nemojte me pitat' sade,
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora,
što ga stuži i sasuši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete!-
Ja vam ne znam reći više,
da što knjiga ova piše,
dok ne prođe ova java,
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il' dok opet ne poletim.

U peštanskoj tamnici, 1872.

Santa Maria della salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,

sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.
Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Snove snivam

Snove snivam, snujem snove,

snujem snove biserove,
u snu zivim, u snu disem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napisem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Sve što mi je rekla..

Sve što mi je rekla u zvezde sam slivo,

od tih zvezdica sliku sam joj skivo
- ta tako su valjda nekad i skovana
po tom božijem ruvu ta puceta sjajna -
sve sam slici kazo što mi srce taji,
nakitio sam je moji' uzdisaji',
al' za taj su teret zvezde bile male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je željom srca moga,
pustom, teškom željom srca žeđanoga,
al' za taj su teret zvezde
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
nakitio sam je slašću od usana,
blagoslovom rajskim grešnog milovanja,
al' i za taj teret zvezde behu male
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je kletvama ljubavnim,
kitama žeženim, plamenom krvavim,
nek osete zvezde kako kletve tište,
nek nebu procvile, nek Bogu propište,
kako pate ljudi neka mu se tuže,
što veruju Boga, te ljubavi služe:
ej! al' za taj teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Sve je mirno, mirna su mu stada,
samo jedna zvezda preko neba pada,
a ja mislim, bolan, iz oka je pala,
što je pri rastanku slika zaplakala.

Vojislav Ilić
(1862-1894)

Anđeo mira

Noć duboka vlada, i sve živo spava;

Na starome tornju ponoć otkucava.
I u tom času sa grančicom krina,
Anđeo se spusti sa rajskih visina.
Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;
Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.
Al' oseća granje - pa se tiho svija;
Oseća ga lahor - pa tiho čarlija.
I Anđeo Mira, kroz duboku tamu,
Spusti se pred oltar u pustome hramu.
Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,
Rujnu zoru čeka da nebom zarudi...

Bosanski begunci
(uza sliku Predićevu)

Tužno šumi hladna Drina

I Miljacka bistra voda,
Jer Bosna je potlačena,
Njena slava i sloboda.
Opustele cvetne ravni,
Pod zgarištem sela leže,
A potomci Ninoslava
U gudure mračne beže.
Eno čedo majka vodi,
Od užasa da ga skrije,;
Umoran je deda pao,
A unuka suze lije.
A kad hladni vetar dune,
I žarko nam leto ode,
I oni će tražit krova
Gde ih suzne oči vode.
Zato tužno šumi Drina,
Zato tuži Bosna cela,
I Bosanac suze lije
Na zgarištu svojih sela.

1889.

Domovina
Neka druga zemlja u sreći sija,
meni si ti uvek najmilija.
Nek drugu zemlju bogatstvo kiti,
u tebi volim siromah biti.
Sem tebe nikud ne tražim blaga
Srbijo draga
I ako kadgod na stranu pođem,
opet ću tebi natrag da dođem
ko mile laste, što nekud lete,
al' posle opet natrag dolete.
Van tebe neću da znam za blaga,
Srbijo draga
Nek tuđe nebo radost prolama,
nek tuđe gore ječe s pesmama,
ja volim, majko, u tebi biti,
pa makar mor'o i suze liti.
Van tebe neću sreće ni blaga,
Srbijo draga
Tek kada gusle preda mnom gude,
pa mi se želje sinovlje bude;
kad čujem tvoju negdašnju slavu,
ja onda ves'o podižem glavu,
ko da sam steko silnoga blaga,
Srbijo draga
Kada o Vuku slušati stanem,
ja onda gnevom sinovljim planem.
Al' kad se Miloš u pesmi peva,
e onda milje dušu razgreva,
a srci nova pridođe snaga,
Srbijo draga
Kada se o turskom zulumu zbori,
krv mi uzavri, kipi i gori.
A kad se peva o Veljku slavnom,
il' bojnom polju, Mišaru ravnom,
to mi je draže od svetskog blaga,
Srbijo draga
Neka te moje uzdanje prati,
nek ti se negdašnja slava vrati
Neka te tuga zanavek mine,
neka ti sunce zanavek sine
Od toga većeg ne tražim blaga,
Srbijo draga

Ispovest

Na trosnom čunu, bez krme i nade,

U meni vera gubi se i mre;
Ja više ništa ne verujem, ništa
Il' bolje reći: ja verujem sve.
Na moru burnom ljudskoga života
Prerano sam upoznao svet:
Za mene život nistavna je senka,
Za mene život otrovan je cvet.
Trpi i živi... Prijatelju dragi,
O mnogo čemu mislio sam ja -
O blago onom, ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna
...............
Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreći ljudskoj početak je strast;
More života one strašno mute,
Nad ljudskom dušom njihova je vlast.
..............
Sve, što god živi-svom se padu kloni
Promenom vreme označava hod;
Ono nam daje veru i obara,
Slabi i snaži ceo ljudski rod.
..............

Grm

Munjom opaljen grm na surom proplanku stoji,

K'o crn i mračan div. I guste travice splet
Gordi mu uvija stas; - i gorski nestašan lahor
Leluja šaren cvet.
I zima dođe već, i svojom studenom rukom
Pokida nakit sav, i goru obnaži svu; -
Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći,
A on će biti tu.

Iz beležnika

1.
Slobodna zemljo, po kojoj se krećem,
Slaviću tebe uvek, ko i sada,
I tvoja polja, okićena cvećem,
Gde pasu tvoja sviloruna stada.
U tebi vlada red i blagostanje,
Pa i tvoj narod naravi je retke:
Zabava mu je - kolo i pevanje,
A zanimanje - stočarstvo i spletke.
On se u tome izvežbo toliko,
Da ga pod suncem ne nadmaša niko.

2.
Po tebi reke beleskaju hladne,
(Jedna se od njih Čemernica zove)
Po njima leti, kada sumrak padne,
Brđani dođu i pastrmke love
Po svu noć dragu... Srebrni talasi
Sumorno biju o obale mirne,
I trska šumi i trepere glasi,
Ponoćni lahor kad je krilom dirne;
A čamac leti i talase reže,
I jednolika pesma se razleže.

3.
Ah, šta sam puta u julijske noci
Bludio šamac kraj pustih obala,
I sluso pesme po tavnoj samoći,
I šum i žubor razigranih vala...
Plavo Dunavo, sećaš li se mene,
I da li čujes poznanika stara,
I vi, obale, cvećem pokrivene,
I vi, kolibe ubogih ribara?
Davno sam vaše napustio vale
Za drugo cveće i druge obale.
4.
Sudba je htela da se strasno šali,
I oborila je gromove na mene;
I moji dani, kao burni vali,
Razbijahu se o granitne stene.
Nesrećna ljubav beše svemu vesnik!
Istina, od tad dade mi se zgoda,
Te političar postadoh i pesnik,
Veliki pesnik svoga molog roda;
Sad blagostanju ne nadam se višem,
S uspehom veksle i stihove pišem.

5.
Tamo gde Drina kroz pitome strane
Sa burnim tokom orosava cveće,
Žalosna vrba gde savija grane,
I beo lelek na sprudove sleće -
Potražih mira. Slušajući vale
Ja sam, sumoran, zabavljao se s time;
I vikom tero preplašene ždrale,
I njeno slatko spominjao ime,
I dan za danom terao u lovu,
I pevao pesmu od prilike ovu:

6.
"O kriva Drino! Ti si krasna reka
( Nisi ni burna ni luda da rečeš).
Al' kakav bol te goni iz daleka,
Te tako krivo sa tutnjavom tečeš?
Te plaviš polja i obale rosne?
Tvoj burni talas tvoje međe roni
Izmeđ Srbije i junačke Bosne.
Šumi, ah šumi, s blagoslovom Boga,
Neka nam uši oglunu od toga".

7.
Obuci, muzo, svečano odelo,
Svečana j' pesma, koju ću početi;
Sumoran glas će biti ko opelo,
Il' ko uzdah, što iz grudi leti.
Suton je pao... Dan i sunce ode,
Al'duša s tugom svetlosti se seća.
Upalićemo buktinju slobode
Mesto lojanih novinarskih sveća -
A njezin plamen nije tako mali,
On može, muzo, nebo da zapali!

8.
Tugu ću svoju pokloniti rodu
I grobovima otadžbine svoje,
Da silno jekne usklik za slobodu
S usana tvojih i sa lire tvoje.
Bezumno, strašno, sa smehom i plačem,
A oružani mržnjom za tirane,
S buktinjom, lirom i britskim mačem,
Proslavljaćemo osvetničke dane -
I kao zvona grmićemo tada
Sa ravnih polja i sa barikada.

1888.

Jesen

Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,

Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave
Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole,
Do same mirisne trave.
Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,
I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi,
Priprema ona das spokojne večeri i dane,
I žetvu bogatu nudi.
Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno
Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni
I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevn,
I gatke vremena davni'.
I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,
Dok dremež ne svlada sve. I strašno šaptanje tada
Kroz mirni prosusti dom al' i to gubi se brzo,
I san lagano pada...

Na Drini

Kroz tucna polja i pitome ravni,

Srditim tokom, u nedogled tavni,
Ti širiš tvoja šuštajuća krila,
O, Drino, vodo mila
Obale tvoje šarenilo krasi,
Ko ljupki venac nevestinske vlasi,
Al' tvoj se talas ravnodušno kreće,
Ostavlja rosno cveće.
Talasi mili Ravnodušno tako
Ostavljah i ja što sve ljubljah jako,
I gonim - jurim - a gde li ću stati,
- Sudba će, možda, znati

1885.

Na Vardaru

Suro, večito stenje gordo se u nebo diže,

Nad urvinama tamnim orli se s oblakom bore;
A dole sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže,
I pada kroz uske klance, u sinje Jegejsko more.
O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube
I kao talasi tonu u more večnosti tavne...
Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube,
Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne.
Ali će, ko rajski feniks, sinuti sloboda mila,
I ja ću stojati vedar, gde sada pogružen stojim,
I nas će oro beli široko razviti krila
Nad urvinama tvojim.

1889.

Na grobu Vojvode Dojčina u Solunu

1.
Po svetim poljima otadžbine moje
Mnoge svete humke rasturene stoje,
Gde vitezi vrli u danima slave
Položiše glave.

2.
Od kapija tvrdih Vindobone grada,
Do obala cvetnih gde proleće vlada,
Grob do groba leži i svedoči javno,
Da ginusmo slavno.

3.
Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim,
Jeste nemi svedok o viteškoj sili...
Međe carstva svoga grobnicama svojim
Mi smo beležili.

4.
Ni crni kiparis, ni zelena trava
Tvoju svetu humku ne pokriva sobom,
Dojčine-viteže! Al' je nikla slava
Nad sravnjenim grobom.

5.
Sin majke Agare i prizreni Juda,
Sa pobožnim strahom obilaze tuda:
Smrt slaveći tvoju, na koju se seća
Toliko stoleća!

6.
A i na sto crnog kiparisa grana?
Dan pomena stiže. Toga slavnog dana
Odslužena biće, što okove kida,
Strašna panihida.

7.
O vitezi srpski, pepelišta tavna
Pohodiće tada naši milijuni,
Mesto tužnih zvona horiće se trube
I naši plotuni.

1889.

Razgovor male srbadije s otadžbinom

Otadžbino, majko moja,

I dedova mojih slavni',
Dokle stižu krila tvoja
I pitome tvoje ravni?
Pokaži mi međe svoje,
Tvoje gore, reke tvoje.
"Od Budima, do Soluna,
I gde Timok zlatni stiže,
I gde šumi bistra Una,
I Lovćen se nebu diže -
To su moje krsne gore,
Kuda Srbi srpski zbore".
Otadžbino, majko moja,
Što je tužno lice tvoje?
Zašto hrabra deca tvoja
Suzom kvase lice svoje?
Kakav bol im muči grudi,
I duboki uzdah budi?
"Moja deca suze liju,
Jer ih dušman muči stari,
Dušmanski im krvcu piju:
Turci, Nemci, i Mađari.
Što slobodan svuda nije,
Zato Srbin suze lije".
Otadžbino, majko tužna,
Ima l' koga u mom rodu,
Da raspali roba suzna
Na boj sveti za slobodu,
Ko u doba ona stara,
Protiv Huna i Avara?
"Prihvatite luč slobode
Usred ove ropske tame;
A stariji nek vas vode
Gde ginuti valja za me:
Knjiga, to je luča tvoja,
Srbadijo, nado moja!"

1889.

Starac

Star sam, slab sam, iznemogo,

Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud
Zaman, što me razgovara
Prošlih dana spomen znan:
Mene muči i obara
Neodoljiv neki san -
Svršeno je... Pogled tužan
Ukočeno na svet sja:
Vidim da već nije nužan
Nit' ko meni, - ni kom ja
Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud -
Al' me ipak radost neka
Utešiti lepo zna:
Mnogo milih mene čeka
U državi večnog sna...

Sveti Sava

Ko udara tako pozno u dubinu noćnog mira

Na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?
"Vec je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
Klonulo je moje telo, umorne su moje noge -
Al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
Da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata,
I primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata..."
Zaskripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
I s krestanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
Ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čedo bledo,
A kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo".

***

Vekovi su prohujali, od čudesne one noći,-

Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći -
Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

1889.

Turska

Ko izumrli davno, prada mnom gradovi leže

I mirna uboga sela. Sa mračnih domova njini'
I drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije
Il' šumi na visini,
I kao prastaro groblje lisnatom vrežom ih krije.
Eno na surom visu urvine vekovne stoje
Ko strašan, ogroman skelet... Kroz okna njihova pusta
Sanjivo šumori vetar i niče visoka trava
Sumornog zaborava.
Izgleda, kao da čovek ni rukom dotako nije,
Što su stoleća burna odbila u mračnom hodu
Sa kula i platna gradskih. Tu gnezdo jeina vije,
I zmija odvratno mili i gušter po travnom podu.

U poznu jesen

Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše,

I guste slojeve magle u vlažni valja do...
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.
Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom-
A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do...
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

U spomenicu
( Prijatelju Simi J. Avramoviću)

Kad poteče mladost, što nas služi sada

I pokida život sve žice veselja,
Kad nas borba smori i nevolja svlada,
I nestane davno mnogih prijatelja -
Kad jesenji vetar s nepogodom dune,
I tajni se odjek zahori u miru,
Znaj: to ječe moje pokidane strune,
To udara prošlost u srebrnu liru.
Vaskrsne li tada naše mlado doba
I doleti spomen sa veselim zvukom,
Ti se blago nasmej na verima groba,
I svega se seti i omahni rukom...

1887.

U spomenicu
Život je ljudski što i dim,
Čarobne, tužne slike lete s njim;
Za jedan tren, za jedan čas,
Pa kao i njih nestaje nas -
I samo prazna uspomena
Ostaje dalje za vremena.
Moj dragi Cone! Dan će doci,
I zapitaćes sebe sam:
Ah, gde su one bajne noći,
I gde se dede onaj plam?
I prijatelji gde su znani?
I gde su moji mladi dani?
Jer nas je život što i dim,
Čarobne, tužne slike lete s njim -
Zalud ih natrag zoveš sebi,
Vreme se smeje njima i tebi.

1888.

Zimska idila

Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,

I tavne visoke gore. Vihori snežnog praha
Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,
I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.
Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj,
I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede
Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju,
A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.
Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije,
Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,
I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,
I mirno pseći sluša vetrinu što poljem duva.
Po kasto zaškripe selom volujska drvena kola,
I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor čuje.
To se komšija Panta, sigurno iz gore vraća,
Pa žurno ispreže stoku i čeljad po kući psuje.
.....................
Zimsko jutro

Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,

A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniški, trščani krov, U daljini gube se brezi
I kruže vidokrug tavni.
U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan i zvučnim remeti glasom
Taj mir u času milom.
Il' kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje
I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brže mameći pse, poguren u polje žuri,
Pokriven koprenom belom.
Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase
A sveži, jutarnji dah, preleće doline mirne,
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom
U gole grančice dirne...

1884.

Poslednji dan

Pod čudnim znancima osvanu današnji dan. Nebo

je sumorno bilo.
I sjajni točak svoj, na burnom ishodu svome
Zadrža večitost tavna. Svu zemlju, prirodu celu,
Mrtvački prožma mir i gusta obuze tama,

Ah, sudni osviće dan! U divljem užasu svome,

Svirepe čekahu zveri i ljudi čekahu sunce,
A mračno dolazi podne - i nebom zvezdanim samo
Treptanje strašnije biva; početak tiho se ljulja.

I tama zavlada adska... S pucnjavom zapad se pali,

Prostranstvom ljudstvo sve sa plačem podiže ruke
Al strašni konac je tu. Okovi spadoše redom,
I silni svetovi k središtu jurnuše. Burno

Oluja razmanu krilom. Kroz tamu zviždanje bruji.

I mutne pučine val srdito podiže pene -
U smrtnom jauku tom molitva umire blaga,
I vrelo srce mre i um se u kamen stvara!

I samo jedan glas prostranstvo potresa širom,

Glas večne pravde je to. Anđeo smrti se bliži,
I nemi njegov hod očajni udarci slave:
Strepi od gneva tog, jer bog se u gnevu stresa!

Aleksa Šantić
(1868-1924)

Aleksa Šantić website link

*
Naša mila Boko, nevjesto Jadrana,
Pokrivena nebom ko od plave svile,
Ljepša si od tvoje primorkinje vile
I svetlija si od njenog đerdana.
Nikad se tebe nagledao ne bi'!
No da mi je jedno: da postanem valom
Sinjega ti mora, pa pred tvojim žalom
Da vječito sumim i da pjevam tebi.
I da s tobom gledam na tvoj Lovćen plavi!
Pa jednoga dana, kad se gospod javi,
Kad orlovi naši visoko zabrode
I sa tvojih ruka panu gvožđa tvrda,
Da pobjednu himnu slušam s tvojih brda
I da s tobom slavim dan zlatne slobode!
Elegija

Zasto se meni javljaš tajno

Kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?
Zašto me kroz noć staneš zvati,
I šta ti jadno srce iste?
Ta ja ti nemam ništa dati,
O, ja sam pusto pepelište.
Sve što sam imo ja sam dao,
Nevjerno hladna ljubavi moje, -
Sve što sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duše svoje.
Pa zašto meni stupaš snova,
Šta tražiš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Što nekad na te ruže baca.
Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sam ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi duša ne izda'ne.

Emina

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,

Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoc neće!
Ja joj nazvah selam. al' moga mi dina
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti džule zalivati ode;
S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njom crko'!...

Hljeb

Parobrod spreman. More se koleba.

Posljednji plamen na zapadu trne;
Suton se rađa i s jesenjeg neba
Polako pada na hridine crne.
Paluba puna. Ruke uzdignute
Pozdrav šalju i rupcima mašu.
U mnoštvu ovih vidim čeljad našu,
Naslonili se na pervaz pa ćute...
Zemljaci moji, dokle ćete, dokle?
"Tamo daleko! Jer nas usud prokle
I na nas pade tvrda tuca s neba..."
A zar vam nije zavičaja zao?
"Žao je brate... Bog mu sreću dao...
No hljeba nema... Zbogom! Hljeba... hljeba..."

Mi znamo sudbu

Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,

No strah nam neće zalediti grudi.
Volovi jaram trpe, a ne ljudi. -
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati sviko -
U svojoj smrti da nađe lijeka
Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje tamo, do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!

Moja noći...

Moja noći, kada ćeš mi proći?

- Nikad!
Moja zoro, kada ćeš mi doći?
- Nikad!
Moja srećo, kada ćeš mi se javit?
- Nikad!
Moje nebo, kad ćeš mi zaplavit?
- Nikad!
Moja draga, kad će naši svati?
- Nikad!
Moja suzo, kada ćeš mi stati?
- Nikad!

Moja domovina

Ne plačem samo s bolom svoga srca

Rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.
Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.
U meni cvile duše miliona -
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i iste.
I svuda gde je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište.

Moji očevi
Moji su očevi iz onijeh strana
Gde motika zvoni i gdje krasna bije;
Gdje znoj s čela kaplje i gdje ralo rije;
I tvrde se grude drobe ispod brane...

Moji su očevi iz koliba grubi',

Gdje se gusle čuju, pripovjesti, bajke,
Gdjeno djecu uče proste, dobre majke
Kam rođeni kako brani se i ljubi...

Moji su očevi sa timora tije'

Gdje gnijezdo svoje krstaš oro vije,
I sa vihorima bije se i tuče...

Moji su očevi buntovnici sveti,

Sa dušom oluja što hrli i leti,
I krilima zlatne raspaljuje luče..

Na po puta

Ostale su za mnom bašte jorgovana,

Sjaj proljeća moga, šum, pjesme i vela...
Studena me jesen na po puta srela,
I po meni pada suho lišće s grana.

K'o ranjena tica, što bi nebu htjela,

Otima se duša iz olovnih dana,
Ali kobni vjetar grabi je sa strana,
Pa se natrag trgne premrzla i svela.

Moji vrti, više ne čekajte na me,

Vratiti se neću iz studene tame
Svog života... Sunce polagano gasne...

Hladni suton pada... Noć sve bliže ide...

Jednu crnu ruku moje oči vide -
I ja čujem samo udar tvrde krasne.
Naš stari dome

Naš stari dome, kako si orono!

Kapije tvoje niko ne otvara,
Po njima mirno crv dube i šara -
Grize, ko čežnja jedno srce bono.
Evo mi sobe! O duvaru jošte
Ikona visi, prašnjava i sama,
I u me gleda i šapće iz rama
O dobu sreće, djetinjsta, milošte.
Ovde sam prve stihove napiso,
Ovdje je s dušom poletela miso
Visoko, tamo gdje se istok žari.
Ovdje mi negda bješe raj... A sada?
Na moje srce grobna zemlja pada,
I ja se rušim ko ti, dome stari..

Ne vjeruj

Ne vjeruj u moje stihove i rime

Kad ti kazu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime -

Ne vjeruj No kasno, kad se mjesec javi

I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te U časima tijem,

Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tjelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više

Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše
O klasje moje

O klasje moje ispod golih brda,

Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ptica, moja muko tvrda?
Skoro će žetva... Jedro zrnje zrije...
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.
Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane -
I snova pati, seljače, i trpi...
Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru...
A tebi samo, ko psu u sindžiru,
Baciće mrve... O, sram i grdoba!...
I niko neće čuti jad ni vapaj -
Niti će ganut bol pjanu gospodu...
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ptica, moja muko tvrda?

Ostajte ovdje

Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba

Nece vas grijat ko što ovo grije;
grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.
Od svoje majke ko će naci bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.
Za ovu zemlju oni behu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.
Ko pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,

Vrat'te se njojzi u naručja sveta;
Živite zato da mozete mrijeti
Na njemom polju gdje vas slava sreta!
Ovde vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji krševi i goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.
Ovdje vam svako bratski ruku steže -
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.
Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat ko što ovo grije, -
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije...

Otac

Gde ste? Vašu pesmu ne čujem iz luke,

A to, deco, boli me i vređa.
Neprestano motrim, ispod suhe ruke,
Hoćete li doći sa dalekih međa.
Oranju je doba. U plavome nebu
Pozdravi se čuju lastavica rani'.
Starati se treba o nasušnom hlebu,
A ja sam orono. Ko će da nas hrani?

Momčilo, Milojko, Mrgude, moj dive,

Hoćete li skoro uzorati njive? -
Hoćete li žnjeti ko što lani žnjeste?
Ej, plugovi vaši bez vas pusti stoje...
S bolom na temena unučadi svoje
Suhu ruku spuštam... Moja deco, gde ste?

Prolaze dani

Prolaze dani... Ko selice neke

Gube se oni u dugome nizu.
I jednom i ja počivaću blizu
Povijenih vrba, čempresa i smreka...

No moja duša naselju zvijezda

Prhnuti neće da odmara krila:
Ostaće ovdje gdje je sa mnom bila.
Tu, iznad grana i toplih gnijezda,

Rodne rijeke, dubrava i vrela,

Krševa, polja i ubogih sela,
Gdje raštrkane kolibe stoje -

S ticama one lepršaće lako,

I moliti se, i čekati tako
Na zlatno jutro otadžbine moje...

Proljeće

Nemoj, draga, noćas da te san obrva

I da sklopiš oči na dušeku mekom!
Kada mjesec sine nad našom rijekom
I na zemlju pane tiha rosa prva,
Rodiće se mlado proljeće! I svuda
Prosuće se miris plavih jorgovana;
I pahulje snježne padaće sa grana
U naš bistri potok što bastom krivuda.
Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom,
I svaki će prozor zasuti beharom,
Da probudi srca što ljube i gore...
Zato nemoj, draga, da te san obrva!
Dođi, i u bašti budi ruža prva,
I na mome srcu miriši do zore!

Senke

Vi, senke, što sada po putima mojim

Urličete kobno, ko s razboja hrti,
Ma vi bile kandže svih beda i smrti,
Svejedno, ja vama na belezi stojim

Ne tresu me više oštrohrte osti,

Ni jed zelen s vaših gubica što prska;
S vama ću ukoštac, pa ma poput trska
U pritegu vašem prsnule mi kosti.

Ne, vas pomam nema snage da me satre,

Ja sam gora gde se carske rude kriju,
I na svaki udar raspu se i biju
Iz mojijeh stena iskre zlatne vatre.

O grmenje moje zube krši vreme,

I u njemu svaka hajka lava nadje.
Još su moje snage gorda jedra ladje,
Gde prosipa zora svoje dijademe.

Mičite se s puta Iz kaljuže ove,

Gde se oreola čovečnosti cepa,
Ja na timor idem, kuda srca lepa
Kupe se i hrle na polete nove.

Onamo, na vrhu, ko dan jedan beo,

Ja hoću s kopljem stati, ti, maglena hordo,
I ko pozar zlatan, radosno i gordo,
Na bregu lepote izgoreti ceo.

Veče na školju
Pučina plava
Spava,
Prohladni pada mrak.
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.
I jeca zvono
Bono,
Po kršu dršće zvuk;
S uzdahom tuge
Duge
Ubogi moli puk.
Kleče kosturi
suri
Pred likom boga svog -
Istu. Al' tamo,
Samo
Ćuti raspeti Bog.
I san sve bliže
Stiže,
Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

Rajner Marija Rilke

(1875-1926)

(Prevodi B. Živojinović)

Ljubavna pesma
Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne?
Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto u sred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.

***

Ovo je čežnja: sred talasa biti

i nemati u vremenu svoj stan.
I to su želje: pritajene niti
koje za večnost vezuju naš dan.

I to je život. Dok ne dođe jedan

čas drevni, najsamotniji od svih,
drukčiji od svih ostalih, i čedan
presretne večnost uz osmejak tih.

Vrteška
(Jardin du Luxembourg)

C krovom i senkom njegovom se vrti

čopor šarenih konja što se gone
trenutak jedan, svi iz zemlje one
koja toliko okleva pre smrti.
Nekih u kola upregnutih ima,
al' je u sviju izraz srčan sav.
Jedan je crven namrgođen lav
i katkad jedan beli slon sa njima.
Čak i jelena jednog eno - pravom
jelenu šumskom sličan je po svemu,
samo što nosi sedlo, i na njemu
jednu malenu devojku u plavom.

Za njom, odeven u belo odelo,

jaše na lavu dečačić, u stravi,
dok zube lav pokazuje i ždrelo.

I katkad se beli slon pojavi.

Promiču vedre devojke nekamo,

već nepristale skoro igri toj;
usred ludoga leta one svoj
podižu pogled, nekuda, ovamo -

I katkad se beli slon pojavi.

I sve to ide, okončanju žuri

vrti se, kruži, a bez cilja svog.
Poneki pramen, crven, zelen, suri,
jedva započet profil lica kog.
I katkad osmeh, ovamo obraćen,
blažen i bleštav i uludo straćen
sred zadihanog slepog kola tog.

Jesenji dan

Gospode, čas je. Natraja se leto.

Zasenči sunčanike, razobruči
vetar, da poljem jesenjim zahuči.

Poslednjem plodu zrenje zapovedi;

još dva-tri dana južnija mu daj,
usavršenju nagnaj ga, nacedi
poslednju slast u teškog vina sjaj.

Ko dom sad nema, taj ga steći neće.

Ko sam je sada, dugo sam će biti,
čitaće, pisma pisati i bditi,
i nemirno će gledati drveće
kada se lišće stane zrakom viti.

Ostavljen na planinama srca

Ostavljen na planinama srca

Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali ne zaštićen, ovde na planini srca.

Dodirne dušu skoro svaka stvar

Dodirne dušu skoro svaka stvar,

odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k'o dar.

Ko meri naš doprinos? Da li ko

od prošlih, starih leta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?

Da se na nama ravnodušnost greke?

O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vac k nama veje.

Kroz sva se bića pruža prostor jedan:

suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.

Brinem, a dom ja na dnu moga srca.

Čuvam se, a u meni straža bdi.
Ka mojoj novoj ljubavi se svi
svet lepi, da tu počiva i grca.

***

Samoća je poput kiše.

U večeri iz mora se diže,
iz ravnica pustih i dalekih stiže,
ide u nebo gde je uvek ima.

I tek sa neba pada po gradovima.

Pada pre nego svetlost je izašla,

kad ulice se okreću spram zore,
i kad se tela što nisu ništa našla,
razočarano dele puna more,
i kad ljudi što od mržnje gore
u postelji jednoj moraju spavati.

Tada dolaze talasi samoće...

Vladislav Petković - Dis

(1880-1917)
Dobro drvo

(Srpska verzija - Slikovnica)

Giving tree

There was once a great apple tree and a little boy.

They would spend hours and hours together.
The boy would play in the tree's branches,
sleep at her roots and eat of her apples.
And the tree loved the boy.

One day, the boy came to the tree.

The tree was delighted and beckoned, "Come and play!"
But the boy was no longer a boy; he was now a young man,
and he was interested in making a living, but he didn't know how.
"Here," the tree said, "take my apples and sell them."
The young man did just that, and the tree was happy.

Years passed, and the tree was lonely without the young man.
One day, he returned, and the tree was delighted,
but he was now interested in settling down.
He wanted to build a house.
"Here," the tree said, "Cut off my branches and build your house."
The young man did just that, and the tree was happy.

Years passed, and the tree still missed her friend.

One day, the man returned, and the tree was again overjoyed.
But the man was now older and tired of life;
he wanted to get away from it all.
"Here," the tree offered, "Cut me down.
Make for yourself a boat, and sail the world in it."
The man did just that, and the tree was happy.

Many years passed, seasons came and went, and the tree was very lonely.
She missed her friend, and she often thought about the old days, when they
had such fun.
Finally, she saw her friend coming over the hill, and she was delighted.
But the boy was now an old man, no longer able to play or make money or
to sail away.
And he was tired. "Here, my friend," the tree said,
"I still have a pretty good stump left. Won't you sit and rest?"
The old man did that, and the tree was happy.

Shel Silvestein

Šandor Petefi

Kako da te nazovem

Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreci,
vecernje zvezde lepih ti ociju,
diveci se, moje gledaju oci,
kao da ih sad vide prvi put...
Te zvezde,
ciji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji tece ka moru duse moje
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad mi dobacis pogled svoj,
taj pitomi golub,
cije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i ciji je dodir tako dobar!
Zato sto je meksi od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad zasviras svojim glasom.
Te glasove da cuju
suva stabla usred zime
prolistala bi ponovo zelena
misleci,to je vec prolece,
davno ocekivani njihov spasilac,
a slavuj peva:
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem
kad mi usne dodirnu
tvojih usana plameni rubin-kamen,
kad u vatri poljupca stope se nase duse,
kao u zoru dan i noc,
a svet nestane pred nama,
nestaje za mene vreme
i sva tvoja tajanstvena blazenstva
vecnost rasipa po meni-
Kako da te nazovem ?

Kako da te nazovem,
slatka majko moje srece,
vilinska devojko
vizije koja se dotice neba,
najsmelije moje nade
zastidjujes svojom stvarnoscu,
moje duse jedino
blago vrednije od celoga sveta,
slatka, moja lepa, mlada suprugo,
kako da te nazovem?

Vesna Parun
(1922)
Majakovski

O tome

Ovom temom,
i plitkom i licnom,
prezvakanom
kroz strofe i strofe,
k'o pesnicka veverica vicno
vrteh se i vrtecu se opet.
"Ona" i "on" balada je sva.
Nisam uzasno nov ja.
Uzasano to je
sto "on" - sad sam ja
i sto je "ona" - moja.

Oblak u pantalonama

Vi mislite bunca malarija?

To je bilo,
bilo u Odesi.
"Doc'u u cetiri" rekla je Marija.
Osam.
Devet.
 Deset.
Evo i vece
u nocnu strahu bezi,
vece decembarsko
s prozora
u magli
U staracka ledja smeju se i rzu
kandelabri.
Mene vise prepoznati ne moze:
ja sam zgrcena
gomila
zila.
Sta takva gomila pozeleti moze?
A mnogo hoce takva gomila.
Jer vise nije vazno
ni to sto sam od bronze,
ni to sto srce moje -
od gvozdja hladnog -
bije.
Nocu i covek svoj zvek
u nesto zensko, meko,
zeli da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od celika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, sto se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
cekam,
zabivsi lice u rosavo lice kise.
I vec me je poprskala dreka
gradske plime, sve vise.
Ponoc, sa nozem kog pruza -
 do djavola s njim! -
dosla je,
zaklala.
I kao s' panja glava suznja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kisne kapi,
kreveljeci se,
nakrcale,
k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Cujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle -
u pocetku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrcao.
Sada je sa druga dva
ocajno igrati stao.
Pao na plafon spratu nize.
Zivci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skacu
i vec -
gmizu.
Zivci pali s nogu!
A noc se po sobi glibi i oko,
otezalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvilese, ko da
krcma zub na zub
ne moze da sastavi.
Usla si
 osorna, kao "na!"
guzvajuci rukavice kao luda,
i rekla: "Da, znate, ja cu da se udam."
Pa sta, udajte se.
Nista nije bilo.
Izdrzacu.
Gledajte - ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Secate se?
Govorili ste:
"Dzek London, novac, ljubav, strasti" -
a ja videh samo jedno:
vi ste Djokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet cu ljubav u terevenkama utuci
povije obrva ozarivsi vatrom.
Pa sta!
Ponekad i u izgoreloj kuci
skitnice nadju dom!
Izazivate?
"Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja" Setite se!
Pala je Pompeja
od razdrazenog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvescivanja,
zlocinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osecam -
"ja"
 za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vaseg sina nesto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srece i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Neces?
Cekas
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu losem,
dodjem
i procedim bezubo
da sam ja danas
"neobicno posten".
Marija,
vidis -
ja se, vec poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti neznu rec?
Ptica
zivi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam covek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoces li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
 Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja sto bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidis -
zabili su u oci iz sesira ciode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
sto na mom volovskom vratu
sede kao planine vlazne zene od znoja
gubave.
Ja kroz zivot vucem (i to je zato)
milion ogromnih, cistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da cu se opet prilepiti za hiljade lica -
''devojke Majakovskog'' -
u izdajnicko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, pridji!
U bestidnosti nagote,
ili puna plasljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu sto jos iscvala nije:
srce i ja nijednom ne dozivesmo do maja,
a u prokletom zivotu
tek stoti april je.
Znaci - opet,
dok mracno sve je to,
uzecu srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko sto
u stenaru pseto
nosi svoju sapu preseceno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odecu belu lepi se prasine cvece.
oko zemlje - Krstiteljeve glave
 po hiljaditi put
Irodijada-sunce ce da se okrece.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju oznacice se put sto vodi
ka domu moga oca.
Izaci cu
prljav (od jendeka, gde provodih noci)
primaci cu mu se blize,
sagnucu se
i na uho mu reci:
Slusajte, gospodine Boze!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oci odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtesku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemoguci, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zasto nisi izmislio
da se bez muke
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro,

a ti si nedouceni, majusni bogic samo.
Vidis, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjasa od straha valja se!
A tebe, sto si tamjanom opijen,
rasporicu odavde do Aljaske!
Pustite me!
Necete me zaustaviti.
lazem li, u pravu li
sam ja,
ali vise ne mogu da budem spokojan.
 Gledajte -
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
polozivsi sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

Flauta kicma

I nebo,
sto zaboravi u dimu da je plavo,
i oblake iscepane kao izbeglice,
ozaricu svojom poslednjom ljubavlju,
sto kao jekticavog
rumeni se lice.
I nadvisicu
komesanja ova,
onih koji zaboravise neznost i dom.
Cujte,
ljudi!
Izadjite iz rovova,
pa posle doratujte.
Cak i kad
od krvi pijan,
klateci se kao Bahus,
rat kroci,
ni tad da s uma ljubavne reci smetnes.
Mili Nemci!
Znam,
u vasem dahu
 Geteova je Grethen.
Francuz
smeseci se na nozu mre,
i s osmehom se rusi pogodjen avijaticar,
ako se sete
poljupca otpre
tvog, Travijata.
Al' dosta mi je ruzicaste mekote,
koju stoleca podnose.
Na kolena ispred nove lepote,
nasminkane,
sto slavim,
ridjokose!
Mozda od vremena ovog,
od bajoneta ostrijeg,
kada stoleca pobeli brada,
ostacemo samo
ti
i ja,
sto bacam se za tobom
od grada do grada.
Ako preko mora odes naglo,
skrsivsi se u rupu noci guste -
utisnucu u tebe kroz londonsku maglu
fenjera ognjene usne.
Istegnes li karavne kroz pustinjsku zegu,
gde lavovi su zasedu zauzeli -
prislonicu ti
pod pescanim bregom
obraz kao Sahara vreli.
Mocni,
ako zatrebam im -
reci ce mi:
Idi, pogini u ratu!
Poslednje bice
tvoje ime
na usnama pocepanim granatom.
Pod krunom svrsicu?
Na Svetoj Jeleni?
Osedlav zivota talase-vrance,
 jednak sam kandidat
za cara vaseljene
i za
lance.
Odredjen sam da budem nov car -
tvoje lisce tu je,
na suncanom zlatu moga novca
naredicu
da se iskuje.
A tamo
gde svet je ko tundra olinjo,
gde trgujuci s vetrom reka se probija;
na lancu izgrepscu ime Ljiljino
i izgubicu ga u mraku robije.
Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo,
nakostreseni
kao zver kleta!
Ovo sto se zari
ko lice jekticavog
mozda je poslednja ljubav sveta.

Volim

Brodovi i -
oni u luke se slise.
Vozovi - na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nesto tim vise -
jer volim -
vuce i goni.
Puskinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uziva.
Tako ti se vracam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
 i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vracajuci se,
zar
ne odlazim kuci,
zar nije?!
Konacnoj se vracamo meti.
Smrtne zemaljsko narucju veze
Tako
tek sto rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
tezim.

Prolecno pitanje

Strasno me muci mora.

Sigurno su -
besane noci.
Razumete li da ce skoro
u RSFSR
prolece doci
. Ta sva su druga pitanja
jasna vise il' manje
I ona sto se odnose na mir
i pitanja hleba.
Ali ovo kardinalno
prolecno pitanje
najzad urediti treba.

Pitka filozofija na dubokim mestima

 Postacu ne Tolstoj,
no nesto mnogo gore,
jedem,
pisem,
i ludim od toplog svoda.
Ko jos nije filozofirao nad morem?
Voda.
Ko vrag ljut bese
okean proslo vece,
danas -
golubica na jajima,
pun smirenja.
Kolika razlika!
Sve tece…
Sve se menja.
A ima voda svoje vreme:
plima, oseka,
jedno po jedno.
Samo kod Stjeklova
voda ne izlazi iz teme.
I to nepravedno.
Crknuta riba usamljena sred vode.
Ko slomljena krilca -
peraja trag.
I pliva tako, i ode vragu.
U susret trom, fokinog tela,
brod iz Meksika,
a mi - tamo sada.
Drukcije i ne moze.
Podela rada.
Kazu - kit.
Moze biti.
Vrsta ribljeg Bjednog -
trostrukog obima.
Samo kod Demjana brci su spolja,
a kit ih unutra ima.
Godine - galebi.
 Poredjaju se i u more se zariju
kljukajuci se ribom nemilice.
Pa se sakriju.
U samoj stvari, gde su te ptice?
Ja sam se rodio, sisao isprva
ziveo, radio, i starost ce doci…
Evo, i zivot kao Azorska ostrva
ce proci.

Dobro

Dvanaest kvadratnih metara od mene -

sve sto nas cetvoro imamo od kuce:
Ljilja, Osja ja i Stene
(jedno kuce.)
Ja sam se mnogo po toplim
zemljama motao,
ali tek te zime uz cvokotanje zuba
shvatio sam sta je toplota -
prijateljstvo, porodica, ljubav.
Napisah li nesto?
Ako jesam,
ma sta ako uspeh da srocim -
to su skivile oci-nebesa
ljubljene moje oci.
Goruce, crne
kao u srne.
Odjednom telefon stade da se koci,
udari uho ko motkom:
glad je sakrila oci otokom.
Lekar mota - za oci gazele
treba toplota, treba zelen.
Na kuci, vec brze voljenoj,
sav strepec - dve mrkvice drzec
za zelen repic.
 Ja poklanjah mnogo cveca i slatkisa,
ali u secanju cuvam mrkvice ove
od svega vise, i naramak
brezovih drva.
Mokra i teska gomila trescica,
a svaka treska
tanka obrvica.
Obrazi natekli.
Zenice se spekle.
Neznost i celer
oci da iscele.
Pogled izvuci, gledaj revoluciju.
Meni je lako - ja sam Majakovski,
pa glodjem tako but konjski.

Iz sveg glasa

Vec prodje jedan. I sigurno si legla.

Ko srebrna oka Mlecni put noc studi.
Ne zuri mi se. I munja-telegram
nema z bog cega da plasi te i budi.
Kao sto kazu, incident je resen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo precistili, I sto da se drese
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noc zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj cas odustajes da protumacis sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.
Branko Radičević
(1824-1853)

Devojka na studencu

Kad sam sinoć ovde bila

I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjicu laka skoka,
Pozdravi me, zborit ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči - slatke strele -
Minuše mi grudi bele -
Skoči' mlada, njemu stigo'
Digo' krčag, ruku digo'
Ruka drkta... krčag dole...
Ode na dve na tri pole.
Još od njega leže crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet došo,
Ma i ovaj drugi pošo!

Đacki rastanak

................
................
Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K'o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo - goluždravo tiče -
Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioče malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz početka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig'o ptić i sada;
Al' veseo nije k'o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, zbune, gore i vrleti,
Pa mu s' čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nesto na daleko vuče...
..............
..............
Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, - neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braćo, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s' uz brdo veselo nagnalo;
Svirač svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju -
Jošte malo - eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
"Živo, živo!" jedan drugog kori;
Živo s' radi, al' niko s'ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s' podskakuje.
Kolo, kolo, svirač svira,
Noga zemlju ne dodira;
"Sitno, brate, ijujuju!"
Momci cili podvikuju;
"Svirač svira,
ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De, poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga -
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa -
Za tobome, dušo, skapa'!
Oho, sele vita stasa,
Drž' se braci oko pasa!
Kolovođa kolo vija,
Kolo leti, znoj probija -
Al' u tvoji' nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud'o!"...
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veče seda,
Besna momčad jos se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirač svira, moma poje:
"Kolovođo, zlato moje!"...
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s' ore;
A u zoru s' zajuhuče,
Udri opet ka' i juće.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi',
Zbogom grozđe, zbogom vinogradi!
.................
.................

Sunce jarko zašlo već odavna;

Ot'š'o danak, došla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s' odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplasila;
Što ne mogla, u tamu zavila...
Al' opet ceni se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.
Ja se šetam, družina sa mnome.
Mi idemo Stražilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio,
Pa nam puta mladim preprečio;
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve još ubavije -
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetici mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu;
A uz vetrić kosi poklikuju;
Uz kosove braća podvikuju:
"Ao, danče , ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al' kad mi se veče smrči mora,
Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora!
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka"...
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov'o;
Mlogi rece: Ao rajska sliko!" -
Al' ko ja te rad ne im'o niko!
...............
...............
...............
...............
Tambur, tambur, sitna tamburice -
Udri, pobro, u sicane zice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd' u kolo, ko ce tu da drema...
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okiceno,
Zacinjeno -
Brze, braco, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijance, ognju zivi,
Ko se tebi jos ne divi!
Hrvacane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosance, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje zivi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe joste ter'o?
Ti si ka'no hitra munja,
sto nikada ne pokunja.
Ao, Sremce, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorce, care mali,
Ko te ovde jos ne hvali?
Macem bijes, macem seces,
Macem sebi blago teces:
Blago - Turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatince,
Divna mora divni since!
Oj ti krasni Dubrovcane,
Nas i danas beli dane,
Ta se pesma iz starine,
Puna slave i miline!
Oj Slavonce tanani!
Banacane lagani!
Oj Bacvani zdravo, zdravo,
Ko j'u pesmi veci djavo!
I vi drugi duz Dunava,
I vi drugi gde je Drava,
I vi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
Od visnjega je ono Boga!
............
............

Kad mlidijah umreti

Lisje zuti vece po drvecu,

Lisje zuti dole vece pada;
Zelenoga vise ja nikada
Videt necu!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmozdeno,
A kleca mi slabacko koleno!
Dodje doba da idem u groba.
Zbogom zitku, moj prelepi sance!
Zbogom zoro, zbogom beli dance!
Zbogom svete, nekadasnji raju, -
Ja sad moram drugom ici kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah zarko,
Jos bih gledo tvoje sunce jarko,
Sluso groma, slusao oluju,
Cudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog zivota vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna sirocadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svucem,
Dugom sarnom da sve vas obucem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam suncanim lucama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunasce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade sto vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.

Ukor

Gde si dušo, gde si hrano!

Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja ostah sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dodje!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!

Milan Rakić
(1876 - 1938)
Na Gazi-Mestanu

Silni okopnici, bez mane i straha,

Hladni k'o vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama.

Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša

Što posljednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se masa,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi

Danas nam kažu, deci ovog veka,

Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu, Ko te voli

Danas, taj te voli. Jer zna da si mati;
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
Ne mogaše drugom svesnu ljubav dati.

I danas, kad dođe do poslednjeg boja,

Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem...

Obična pesma

Naša je ljubav bila kratkog veka,

Trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.
U svađi nam je proslo pola dana;
U pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našeg stana,
Tražeci mira u poljskoj samoći.

No to je bilo kratko vreme;

Pa postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledasmo se u ćutanju dugom,
Tupo, k'o sito dete šećerleme.

I tako sve je prošlo; i ja sada

Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti žene ili podlost njinu

Pa ipak - da si samo katkad znala

Veliki, kobni oganj duše ove,
I silnu ljubav što nisti k'o hala
Sve druge misli i nade i snove; -

Pa ipak - da si samo katkad htela

U zanosu, i sličnu mekoj svili,
Da nađeš nežnu reč iz srca vrela -
I mi bi možda dugo srećni bili

A sad polako teče ovo vreme;

Postasmo tako tuđi jedno drugom;
I gledamo se u ćutanju dugom
Tupo, k'o sito dete šećerleme.

Simonida

Iskopaše ti oči, lepa sliko

Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije hteo

Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,

U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje

Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,

Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, -
Tvoje već davno iskopane oči

Večiti putnik

Ja sam bio stvoren, Gospo,da se rodim'

Da živim,i umrem, sve u istoj kući,
Da celog života, nikud nemičući,
U istome kutu razgovore vodim,-

A ja belim svetom rasuh život ceo;

I na obalama gde je večna plima,
I u svakom gradu, svakom mestu, ima
Po kap moje krvi i mog srca deo.

Ko raskinut đerdan, snizali se moji

Dani, razbacani, tuđi jedan drugom,
I u lutalačkom mom životu dugom
Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.

Sad sam silom čudi, Gospo, ne znam čije,

Na severu mrtvom, gde se mrzne more,
Gde ni jedna tica propevala nije,
Gde prastare šume nikad ne šumore,
I gde snežne jele što proleća broje
Kao bele duvne nepomično stoje...

Sve su jutros jele obvijene snegom,

I drvene kuće, ko od snega cele,
Pod crkvenim tornjem spokojno se bele,
Ko šatori beli pod pobednim stegom.

No misao moja nije tako bela,-

U meni se budi opet čežnja stara,
I sapćući tajno, ko večernja vrela,
Pred očima mojim stare slike stvara.

I ja vidim druge predele, i boje

Druge, s puno sunca, s dve goleme vode,
Gde šlepovi niski ukotvljeni stoje
I brodovi puni u daljinu brode.
Gde nad mirnom vodom, u večernje vrele,
Bde starinske kule s mrke citadele...

Božur

Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,

S topole, 'rasta, bagrema i duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesustastvena mesečina. Sada,

Nad livadama gde trava miriše,

U rascvetanim granama, svrh njiva
Koje se crne posle bujne kiše,
Velika duša mesečeva sniva.

Sve mirno. tajac. Ćuti polje ravno

Gde nekad pade za četama četa...
- Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven i plav, Kosovom božur cveta...

Čekanje
Čekam u senci jednog starog duda
Da mesec zađe i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da siđes k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,

I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja još čekam, - i večno bih čeko!

O, šta je to što mene veže sada

Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem

Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha

Posrćem, klecam, dokle me privlače,

ko provalija tamna i duboka,
I dok se strasnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka...

Jefimija

Jefimija, ćerka gospodara Drame

I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi i guše,

Prodaju carstva, svet vaskoliki cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strasne bole otmene joj duše.
Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekada grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

I u mučne čase narodnoga sloma,

Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim velom!

I osećam tada da, ko nekad, sama,

Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače...

Nasleđe

Ja osećam danas da u meni teče

Krv predaka mojih, junačkih i grubih,
I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto brojne igre u detinjstvu ljubih.

I prezirem tugu, zaboravljam bolju,

Jer u meni teče krv predaka moji',
Mučenika starih i junaka koji
Umirahu ćutke na strasnome kolju.

Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrvo,

Uspeo sam - sve se može kad se hoće -
Da na ovo stro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.

I sad, ako plačem kad se mesec krene

S oreolom modrim niz nebesne pute,
Il' kad stare šume, čarobne sirene,
Jedno tužno veče zlokobno zaćute,

Ja osećam ipak, ispod svežih grana

I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepost starinskih junaka.

Sve isčezne tada. Zaboravljam bolju,

A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na strasnome kolju...

Ponosna pesma

Bezbrojne su oči po tvom stasu pale

Ko umorna jata na pomorsku lađu,
I, sve očarane, za trenutak stale
Da na tebi odmor i lepotu nađu.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,

I umukla zatim, da nikada više
Ne prozbore reči ni nežne ni grube,
Jer tebi rečena reč - sve druge briše!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope

Kad ti, kao božanstvo strašno, siđes k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope...

I niko, i nikad, ne dotače vrele

Usne tvoje, niti reč ti nežnu žacu.
Samo, ko dve sestre u bezglasnom plaču,
Dve se duše naše u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela.

Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva nežnost tvoja samo na me pada.

O kada je tako stari Usud hteo,

Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Očaran, i bačen u čarobne čini.
Podignuću glavu svoju ponosito,
I kao mujezin s tankog minareta,
Dok poda mnom šušti nepregledno žito
I na mesečini plavi kukolj cveta,

Uzviknuću gromko kroz predele neme,

Da obuzme svakog nevernika strava:
"Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za večito vreme!"

Sentimentalna pesma

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,

Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče,
U tuzni čas kad zimsko pada veče.
Da sam ko Azra, bled, veran i predan.
I šta bi on, taj mesec, kome poju
Od Indije do večitoga Rima
Čežnjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,
Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca što se čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao sve rastavljene duše!
I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tuna,
Sva duša moja zamiriše tobom...

Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,

Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.
Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sita�
-Kada pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,
A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi,
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim

Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, ćuti,

Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!

Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osjećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad zile moje

Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo

Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -

Ja ću ti, draga, opet reći tada

Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,

Slusati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,

Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me

Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!

Za taj trenutak života i milja,

Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!

Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Čežnja

Danas ću ti dati, kada veče padne,

u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.
U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,

noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...

- Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše...

Jasika

Nad krovovima nebo sivo,

A izmaglica vlažna luta
I ko prozračno meko tkivo
Pokriva pravce moga puta.

Na omorici ljudi, zveri,

I bilje, sve se mrtvo čini.
- Jasika jedna tek treperi.
Jasika tanka u visini.

Treperi samo, o jasiko!

Taj tamni nagon što te kreće
razumeo još nije niko,
Razumeti ga niko neće.

No on za mene sada znači

Taj neumitni život što se
Nikada jošte ne pomrači
I koji mutne struje nose.

Pobednik večni, uvek čio,

Izvan dobroga i van zloga,
danas ko juče što je bio
Jači od smrti i od boga.

Treperi samo, o jasiko!

Gledam te s čežnjom i sa tugom
Na bolove sam davno sviko,
Sa jadom živim kao sa drugom.

I kad život mislim ceo,

Koji je bio što je sada,
Na moju dušu ko crn veo
Ogromna, teška senka pada.

No ko pauka što za mrežu

Vezuju tanki konci oni,
Drhtaji tvoji mene vežu
Za večni život od iskoni.

I u dnu tužne duše moje,

Ko nagoveštaj nove vere,
Veselo kao lišće tvoje,
Nagoni tamni zatrepere...

U kvrgama

U kvrge su me bacili, o srama.

da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? i zašto? - Tama
Źuti, i redom sva stvorenja neme.
U kvrge su me bacili, o srama!

Neko ih steže, a ne vidim ko je,

Al čujem kako škripe kvrge gnusne,
Pod silnom stegom pršte kosti moje,
I krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.

Jauk i piska svuda oko mene.

U redovima crnim kvrge stoje,
U njima pošte deca, ljudi, žene.
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svoda oko mene.

Steži, o steži, nevidljiva silo!

I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo,
I ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!

O, kako ti se slatko smejem sada,

Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!

Udri, i muči, i priteži jače,

Al znaj da neće preći moje usne
Nijedna rečca što moli il plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače, -

Al dokle redom deca, ljudi, žene,

Plaču i pište, bedni, pokraj mene,
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve, i vapaja njini'
Leteće mirno duh moj u visini,
Ko morska lasta nad širokim morem.

Dolap

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,

Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo;
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,

Malaksao davno od teškoga truda;
Vuče bedno kljuse sipljivo i hromo,
Bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče! Ti si bio pun snage i volje,

I dolap si stari okretao živo;
Tešila te nada da će biti bolje;
Mlad i snažan, ti si zlatne snove sniv'o.

Al' je prošlo vreme preko tvoje glave,

Iznemoglo telo, malaksale moći;
Poznao si život i nevolje prave,
I julijske žege, i studene noći.
O, kako te žalim! - Gle, suze me guše,
Olišena sudbo svih života redom! -
Tebe, braću ljude, i sve žive duše,
Jednake pred opštom, neminovnom bedom...
Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreci teče.
Ali bič fijukne... Napred! Nemoj stati,
Dok ne padne najzad spasonosno veče.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo;

Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene cuv donosi vreo.
Ali bič fijukne: zbogom, nado pusta!

Ti si kao i ja, mladosti rane,

Osetio opštu sudbu što nas gazi,
I gladan i žedan provodio dane
Sve u uskom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si kao i ja, na julijskoj žezi,

Dok žubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreći, nagradi i nezi,
Sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O! k'o zmija ljuta košuljicu svoju,

Ostaviti bedu, nesreću, i zlobu,
I udarce biča stečene u znoju,
I svemoćnu podlost, i opštu gnusobu!...
Pusti snovi!... Napred, vranče, nemoj stati,
Ne miriši travu, ne osećaj vir:
Nagradu za trude nebo će ti dati,
Mračnu, dobru raku, i večiti mir!

Vladimir Majakovski

Pesme

O tome

Ovom temom,
i plitkom i licnom,
prezvakanom
kroz strofe i strofe,
k'o pesnicka veverica vicno
vrteh se i vrtecu se opet.
''Ona'' i ''on'' balada je sva.
Nisam uzasno nov ja.
Uzasano to je
sto ''on'' - sad sam ja
i sto je ''ona'' - moja.

Oblak u pantalonama

Vi mislite bunca malarija?

To je bilo,
bilo u Odesi.
''Doc'u u cetiri'' rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i vece
u nocnu strahu bezi,
vece decembarsko
s prozora
u magli
U staracka ledja smeju se i rzu
kandelabri.
Mene vise prepoznati ne moze:
ja sam zgrcena
gomila
zila.
Sta takva gomila pozeleti moze?
A mnogo hoce takva gomila.
Jer vise nije vazno
ni to sto sam od bronze,
ni to sto srce moje -
od gvozdja hladnog -
bije.
Nocu i covek svoj zvek
u nesto zensko, meko,
zeli da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od celika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, sto se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
cekam,
zabivsi lice u rosavo lice kise.
I vec me je poprskala dreka
gradske plime, sve vise.
Ponoc, sa nozem kog pruza -
do djavola s njim! -
dosla je,
zaklala.
I kao s' panja glava suznja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kisne kapi,
kreveljeci se,
nakrcale,
k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Cujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle -
u pocetku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrcao.
Sada je sa druga dva
ocajno igrati stao.
Pao na plafon spratu nize.
Zivci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skacu
i vec -
gmizu.
Zivci pali s nogu!
A noc se po sobi glibi i oko,
otezalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvilese, ko da
krcma zub na zub
ne moze da sastavi.
Usla si
osorna, kao ''na!''
guzvajuci rukavice kao luda,
i rekla: ''Da,
znate, ja cu da se udam.''
Pa sta, udajte se.
Nista nije bilo.
Izdrzacu.
Gledajte - ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Secate se?
Govorili ste:
''Dzek London,
novac,
ljubav,
strasti'' -
a ja videh samo jedno:
vi ste Djokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet cu ljubav u terevenkama utuci
povije obrva ozarivsi vatrom.
Pa sta!
Ponekad i u izgoreloj kuci
skitnice nadju dom!
Izazivate?
''Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja''
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdrazenog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvescivanja,
zlocinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osecam -
''ja''
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vaseg sina nesto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srece i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Neces?
Cekas
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu losem,
dodjem
i procedim bezubo
da sam ja danas
''neobicno posten''.
Marija,
vidis -
ja se, vec poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti neznu rec?
Ptica
zivi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam covek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoces li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja sto bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidis -
zabili su u oci iz sesira ciode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
sto na mom volovskom vratu
sede kao planine vlazne zene od znoja
gubave.
Ja kroz zivot vucem (i to je zato)
milion ogromnih, cistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da cu se opet prilepiti za hiljade lica -
''devojke Majakovskog'' -
u izdajnicko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, pridji!
U bestidnosti nagote,
ili puna plasljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu sto jos iscvala nije:
srce i ja nijednom ne dozivesmo do maja,
a u prokletom zivotu
tek stoti april je.
Znaci - opet,
dok mracno sve je to,
uzecu srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko sto
u stenaru pseto
nosi svoju sapu preseceno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odecu belu lepi se prasine cvece.
oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce ce da se okrece.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju oznacice se put sto vodi
ka domu moga oca.
Izaci cu
prljav (od jendeka, gde provodih noci)
primaci cu mu se blize,
sagnucu se
i na uho mu reci:
Slusajte, gospodine Boze!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oci odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtesku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemoguci, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zasto nisi izmislio
da se bez muke
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro,

a ti si nedouceni, majusni bogic samo.
Vidis, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjasa od straha valja se!
A tebe, sto si tamjanom opijen,
rasporicu odavde do Aljaske!
Pustite me!
Necete me zaustaviti.
lazem li, u pravu li
sam ja,
ali vise ne mogu da budem spokojan.
Gledajte -
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
polozivsi sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

Flauta kicma

I nebo,
sto zaboravi u dimu da je plavo,
i oblake iscepane kao izbeglice,
ozaricu svojom poslednjom ljubavlju,
sto kao jekticavog
rumeni se lice.
I nadvisicu
komesanja ova,
onih koji zaboravise neznost i dom.
Cujte,
ljudi!
Izadjite iz rovova,
pa posle doratujte.
Cak i kad
od krvi pijan,
klateci se kao Bahus,
rat kroci,
ni tad da s uma ljubavne reci smetnes.
Mili Nemci!
Znam,
u vasem dahu
Geteova je Grethen.
Francuz
smeseci se na nozu mre,
i s osmehom se rusi pogodjen avijaticar,
ako se sete
poljupca otpre
tvog, Travijata.
Al' dosta mi je ruzicaste mekote,
koju stoleca podnose.
Na kolena ispred nove lepote,
nasminkane,
sto slavim,
ridjokose!
Mozda od vremena ovog,
od bajoneta ostrijeg,
kada stoleca pobeli brada,
ostacemo samo
ti
i ja,
sto bacam se za tobom
od grada do grada.
Ako preko mora odes naglo,
skrsivsi se u rupu noci guste -
utisnucu u tebe kroz londonsku maglu
fenjera ognjene usne.
Istegnes li karavne kroz
pustinjsku zegu,
gde lavovi su zasedu zauzeli -
prislonicu ti
pod pescanim bregom
obraz kao Sahara vreli.

Mocni,
ako zatrebam im -
reci ce mi:
Idi, pogini u ratu!
Poslednje bice
tvoje ime
na usnama pocepanim granatom.
Pod krunom svrsicu?
Na Svetoj Jeleni?
Osedlav zivota talase-vrance,
jednak sam kandidat
za cara vaseljene
i za
lance.
Odredjen sam da budem nov car -
tvoje lisce tu je,
na suncanom zlatu moga novca
naredicu
da se iskuje.
A tamo
gde svet je ko tundra olinjo,
gde trgujuci s vetrom reka se probija;
na lancu izgrepscu ime Ljiljino
i izgubicu ga u mraku robije.
Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo,
nakostreseni
kao zver kleta!
Ovo sto se zari
ko lice jekticavog
mozda je poslednja ljubav sveta.

Volim

Brodovi i -
oni u luke se slise.
Vozovi - na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nesto tim vise -
jer volim -
vuce i goni.
Puskinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uziva.
Tako ti se vracam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vracajuci se,
zar
ne odlazim kuci,
zar nije?!
Konacnoj se vracamo meti.
Smrtne zemaljsko narucju veze
Tako
tek sto rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
tezim.

Prolecno pitanje

Strasno me muci mora.

Sigurno su -
besane noci.
Razumete li da ce skoro
u RSFSR
prolece doci.
Ta sva su druga pitanja
jasna vise il' manje
I ona sto se odnose na mir
i pitanja hleba.
Ali ovo kardinalno
prolecno pitanje
najzad urediti treba.

Pitka filozofija na dubokim mestima

Postacu ne Tolstoj,
no nesto mnogo gore,
jedem,
pisem,
i ludim od toplog svoda.
Ko jos nije filozofirao nad morem?
Voda.
Ko vrag ljut bese
okean proslo vece,
danas -
golubica na jajima,
pun smirenja.
Kolika razlika!
Sve tece
Sve se menja.
A ima voda svoje vreme:
plima, oseka,
jedno po jedno.
Samo kod Stjeklova
voda ne izlazi iz teme.
I to nepravedno.
Crknuta riba usamljena sred vode.
Ko slomljena krilca -
peraja trag.
I pliva tako, i ode vragu.
U susret trom, fokinog tela,
brod iz Meksika,
a mi - tamo sada.
Drukcije i ne moze.
Podela rada.
Kazu - kit.
Moze biti.
Vrsta ribljeg Bjednog -
trostrukog obima.
Samo kod Demjana brci su spolja,
a kit ih unutra ima.
Godine - galebi.
Poredjaju se i u more se zariju
kljukajuci se ribom nemilice.
Pa se sakriju.
U samoj stvari, gde su te ptice?
Ja sam se rodio, sisao isprva
ziveo, radio, i starost ce doci
Evo, i zivot kao Azorska ostrva
ce proci.

Dobro

Dvanaest kvadratnih metara od mene -

sve sto nas cetvoro imamo od kuce:
Ljilja, Osja ja i Stene
(jedno kuce.)
Ja sam se mnogo po toplim
zemljama motao,
ali tek te zime uz cvokotanje zuba
shvatio sam sta je toplota -
prijateljstvo, porodica, ljubav.
Napisah li nesto?
Ako jesam,
ma sta ako uspeh da srocim -
to su skivile oci-nebesa
ljubljene moje oci.
Goruce, crne
kao u srne.
Odjednom telefon stade da se koci,
udari uho ko motkom:
glad je sakrila oci otokom.
Lekar mota - za oci gazele
treba toplota, treba zelen.
Na kuci, vec brze voljenoj,
sav strepec - dve mrkvice drzec
za zelen repic.
Ja poklanjah mnogo cveca i slatkisa,
ali u secanju cuvam mrkvice ove
od svega vise, i naramak
brezovih drva.
Mokra i teska gomila trescica,
a svaka treska
tanka obrvica.
Obrazi natekli.
Zenice se spekle.
Neznost i celer
oci da iscele.
Pogled izvuci, gledaj revoluciju.
Meni je lako - ja sam Majakovski,
pa glodjem tako but konjski.

Iz sveg glasa
Vec prodje jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlecni put noc studi.
Ne zuri mi se. I munja-telegram
nema z bog cega da plasi te i budi.
Kao sto kazu, incident je resen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo precistili, I sto da se drese
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noc zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj cas odustajes da protumacis sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

Sergej Jesenjin
(1895-1925)

***
Sumrak već. Koprivu
Zari rosa, živu.
Ja stojim kraj druma
Naslonjen na ivu.

Mesečina jaka
Na krov naš se lije.
Ja slušam, daleko
Slavuj pesmu vije.

Lepo je i toplo,
Ko uz peć, kad sneg će.
A i breze stoje
Ko velike sveće.

Dalje, preko reke,

A pred šumskim humom,
Sanjiv čuvar lupa
Svojom motkom suvom.

***
Tu, gde istok kupusište
Vodom boji u crveno,
Klenić svoju majku siše,
Zelenkasto vime njeno.

***
Peva zima i zavija,
Pod vetrom bor se savija
I šuma ječi sva.
Magluštine osedele
U tuđe teku predele
U žalosti bez dna.

Pred kućom, poput ćilima,

Na snežnim svojim krilima
Mećava širi stud,
A vrapčići lepršavi,
Ko sirotani mršavi,
Uz prozor greju grud.

Ptići se tu šćućurili,
Glad ih i led iznurili,
Pa traže topli kut.
Na kapke što kloparaju
S urlikom se obaraju
Zima i vetar ljut.

I ptice san obuzima.

Dok vihor vlada luzima,
A oknom leden splet,
Snivaju kako doleće
S osmehom toplim proleće
I suncem budi svet.
PODRAŽAVANJE PESMI

Pojila si konja iz dlana u hodu,

A breze su smerno gledale u vodu.

Vrebao sam tajno povezaču štavu,

Uvojcima crnim lokrivenu glavu.

I želeo strasno uz šapat brzaka

Da poljubac otmem sa usne od maka.

Al nestašno ti si, mahnuvši mi rukom,

Nestala uz zveku potkovica trkom.

Nepovratno dani odoše u roju...

Video sam tako i sahranu tvoju.

I uz plač opela, uz pojanja jeku,

Kao da sam čuo potkovica zveku.

***
Utkala u jezero zrake rujna zora.
Kroz zvonjavu tetrebi jecaju sa bora.

Plače negde žunja, u duplji se krije.

Samo ja sam veseo - do plača mi nije.

Znam, u suton ćeš doći gde put pravi rog,

U plast ćemo sesti uz susedov stog.

Ko cvet ću te skoliti poljupcima ludim,

Bezumnom od radosti nikad se ne sudi.

Ti ćeš sama baciti bluzu razdragana,

Odneću te pijanu u žbunje do dana.
Neka plaču tetrebi i neka romore,
Grca čežnja vesela u rumeni zore.

***
Povodanj zalizo
Blatište kraj puta.
Mesecu u vodu
Pala uzda žuta.

Sam sam, a obala

Uz bok čamca mog.
Ko crkva kraj plota
Riđeg sena stog.

Tužnim, setnim grakom

Iz tišine ove
Crni tetreb mrakom
Na večernju zove.

Tamom šuma krije

Golotinju svoju ...
Moliću se krišom
Za sudbinu tvoju.

***
Posipa cremuša snegom,
Livade u cvetu i rosi.
Spremne da prnu pod bregom
Skakuću čavke po kosi.

Niču svilene trave,

Po borju smolaste rese,
Oj, luzi i dubrave,
Prolećem sam zanesen.

Raduju tajne vesti,

Čitavom dušom snevam,
Mislim o svojoj nevesti
I samo o njoj pevam.

Zasipaj, cremušo, snegom,

Pevajte, ptice, kroz senu,
Poljem ću ludim begom
Razneti cvet ko penu.

BOGOMOLjCI

Lutali bosjaci po selima mnogim,

Pili kvas i pevali u basu.
U crkvama s ćelijama strogim
Klanjali se prečistome spasu.

Nagrnuše hadžije u polje,

Sve pojuć o Hristu pesme ruske.
Zaigraše pored raga golje,
Pripevaše i grlate guske.

Šepesali bogalji po stadu,

Govorili stradalničke reči:
"Svi jednome služimo Gospodu,
Stavljajući verige na pleći."

Probirali bosjaci bolešljivo

Za stoku skupljene otpatke iz kanti,
A pastiri vikali podsmešljivo:
"Igrajte, cure. Idu muzikanti."

I. D. RUDINSKOM

Iskru je svoju zlatnu

Bacilo sunce vrelo
I moju dušu hladnu
Toplinom je proželo.
I sad mi želje vruće
Potajna nada prati:
I moji ubuduće
Dani će tako sjati.

Toplota svud se budi,

Ozari svetlost mene.
O prošlom moje grudi
Ne gaje uspomene.

Jače od moje krvi

Ni dan ni plam ne gore.
U duši sija prvi
I topli plamen zore.

***
Noć je tamna, noć besana,
Kraj reke ću sam da lunjam.
Po reci, u peni vala,
Raspasala pojas munja.

Na bregu se brezi-sveći
Mesec oko tela svio.
Pođi, srce, svojoj sreći,
Pesme glas da slušaš mio.

Devojačka tela mlada

Raspire li žar moj vreo,
Zaigraću s pesmom tada
I skinuću s tebe veo.

Po zelenim odajama,
Mekim sagom tamne gore,
Vodiću te padinama
Sve do same rujne zore.

***
Od Tanjuše lepše cure ne beše u selu tom,
Imala je crven porub na belom haljetku svom.
Kraj jaruge iza prošća ide Tanja pred sam mrak.
A u magli s oblacima igrao se mesec mlak.

Dođe momak, pokloni se, kudrava mu kosa ta:

"Oprosti mi, draga moja, al uzeću drugu ja ..."
Sva preblede, kao pokrov, ohladi se izgled njen,
I Tanji se razvi kosa, ko zmija kad traži plen.

ZVEZDE

Zvezdice jasne, zvezdice visoke!

Kakvom ste to tajnom bremenite?
Zvezde što tajite misli duboke,
Kakvom nam snagom dušu plenite?

Zvezdice brojne, zvezdice prečeste!

Šta vas čini lepim, silnim od postanja?
Čime zanosite, o, zvezde nebeske,
Veliku silu gorućega znanja?

I zašto tako, zvezdice, dok sijate,

Mamite k nebu, u prostore široke?
Zašto pogled nežno na dušu nam svijate,
O, zvezde nebeske, zvezdice daleke!

SEĆANjE

Napolju zavija
Mećava sve veća,
A na peći starac
Mladosti se seća.

"Eh, beše to doba,

Tugom neobrvan
Samo sam skitao,
Pevo iz sveg grla.

A sad - pseći život,

Dosada me slama
I katkad se s tugom
Sećam starih dana.

Vek si svoj proskito,

Dosta - sikću namah,
Ne daju prostora
Za prošlosti zamah.

NOĆ

Dremucka tiha reka,

U tami bor ne huji,
Utihnu ptičja dreka,
Umukli su slavuji.

Svud tama i tišina.

Tek potok što ne sniva.
Blistava mesečina
Po svemu srebro sliva.

Srebri se tiha reka,

Srebri se potok sneni,
Srebri se trava meka
Sa stepa orošenih.

Svud tama i tišina.

U prirodi sve sniva.
Blistava mesečina
Po svemu srebro sliva.

IZLAZAK SUNCA
Rujnom zorom se ražarilo
Plavetnilo neba tamno,
Prostore je sve ozarilo
Od buktanja zlato plamno.

U nebesa sunce plovi

I zraci mu požar čine.
Odraženi od njih, novi
Rasuli se u daljine.

Već po zemlji poigrava

Jarkih zraka zlatno kolo
I nebeska kapa plava
Prostrla se naokolo.

POKOJNIKU

Već sanduk zatvaraju čvrsto

Da večno budeš plen tog sna,
U zemlju nose te pod krstom
Gde trnu osećanja sva.

I bićeš nem sred grobne tame

Na poklič naš nad tvojim grobom.
A ruke će nam tad i same
Sve vence slagati nad tobom.

Nad tobom biće - cvet do cveta,

Grob će sijati kao presto
I taj tvoj odlazak sa sveta
Mi ćemo pominjati često.

Počivaj mirno, dragi druže,

I čekaj dolazak naš samo,
Pretrpećemo zlo mi duže
I brzo ćemo i mi tamo.
ZIMA

Odletela evo jesen

I dah zime stiže hladan,
Ko na krilima donesen,
Nevidljiv i iznenadan.

Već je studen mrazom stegla

I sve vode okovala.
Na sneg deca su pobegla
Pa sad kliču zimi "hvala".

Po prozorima ona plete

Šarama svojim svet iz priče.
Oči su naše njim zanete.
A iz visine sneg promiče,

Lepršajući pada lako

Ko beli veo na rastinje,
Dok sunce trepće za oblakom,
I ljeska se na snegu inje.

PESMA STARCA RAZBOJNIKA

Sve grđe lice mi postaje,

Ugasila se moja mladost.
Izgubih hrabrost nekadašnju,
Sa snagom nestaje i radost.

I po pet ljudi ja nekada

Obarah palicom sa nogu,
A star i slab sam, evo, sada,
I samo plakati još mogu.

Nekad sam pevao sa luga

Od jutra pa do mrkle noći,
A sad mi srce toči tuga
I čežnja pije moje moći.

***
Zadimilo veče, drema mačak sneni.
Pomoli se neko: "Isuse blaženi."

Rasplamsale zore, magla se rastresa,

A na prozor pala purpurna zavesa.

Pauk na čardaku plete oko sebe,

Ulovljen u klopku i miš negde grebe.

Na poljani šumskoj krstine od snoplja,

Probadaju nebo jele kao koplja.

Okađene šume rosne, pune dima,

A u srcu leže mošti i tišina.

***
Tugujem... Tegobno breme
U srcu od jeda i leda.
Dosadno glasa se vreme
Što mi ni predaha ne da.
Legnem, a čemerne misli
Drže me, mozak mi stisli
Zvuci, u glavi se vrti.
O, šta ću? Dušu će strti
Život, da jadna mi klone.
Niotkud utehe zrak.
Dah mi se gasi i tone
U tu divljinu, u mrak.
Sudbino, zašto nas snađe?
Život je gorak i siv.
Gde glava spokoj da nađe?
Teško je biti živ.
NAGROBU

Sećanje na pokojnika

Ovde u grobu, pod žalosnom vrbom,

Spava u zemlji, pogreben,
Prečiste duše u sanduku grubom,
S ognjenom verom u sebe.
Tiho se ugasi jasni plamen
Patničke duše te svete,
Čelom mu - ko neki znamen,
Sumorne senke sve lete.
Spava on, vrbe se nad njim savile,
I grane okolo vise,
Kao u misli da su se zarile,
Kao o n>emu.da misle.
Tiho, od vetra što tugu donosi,
Plaču daljine kraj puta,
Ko da sve žali što prerano pokosi
Jadnog mladića smrt l"uta.

BREZA

Pod prozorom mojim

Bela brezica je
Ogrnuta snegom,
Ko srebrna da je.

Na punim granama,
Ledenim po strani,
Razvile se rese
Ko beli đerdani.

U tišini stoji
Breza, ko u gaju,
I plamti pahulje
U ognjenom sjaju.
A zora, polako,
Naokolo plovi,
I na grane sipa
Srebrni prah novi,

MIKOLA

1.
U oblak-kapi od kože,
Opancima lako gazi,
Mikola veselnik božji
Kraj sela ko sen prolazi.

Na leđima torbu nosi,

Veze ukrštene stoje,
Noga mu stupa po rosi
Dok jordanske psalme poje.

Teški jad što puni grudi

Upile daljine plave;
Kao zora kad zarudi
Kupole se sjajne pale.

Krotka lika pokajnice

Drema tužnih vrba red,
Ko biserne brojanice
Na granama vitkim led.

A ugodnik putem ode,

Na licu mu sveti znoj:
"Kolovođo, šumo rode,
Primi ga u skutak svoj."

2.
Okićena poput mlade
Šuma breza bokori se.
A po žbunju sred livade
Pramenovi magle vise.

Tamni oblak sunce skriva,

Pola brega je u seni...
Lice Mikola umiva
U jezerskoj beloj peni.

Pod brezicom-nevesticom
Korom svilenom se briše,
Kao laku maramicu
Jutarnji je vetrić njiše.

On laganim ide hodom

Kroz sela i stepu, svud:
"Ja odavde nisam rodom,
Manastirski moj je put."

Magla na garu miriše,

Đika burjan, trava zla:
"Moliću se da svevišnji
Zdravlje pravoslavnim da."

3.
Putnik drumovima hita,
Svuda gde su gorki jadi,
I što treba boga pita
U oblaku-beloj bradi.

Zbori gospod sa prestola

U rajskome dvoru belom:
"Verni rabe moj, Mikola,
Prođi ruskom zemljom celom.

Štiti od ljute nevolje

Tugom izmučene ljude.
I moli se da im bolje
U čatrlji bednoj bude."

U mehane putnik svraća

I govori ove reči:
"Došao sam da vas, braćo,
Od briga i tuge lečim.

Putnički štap, torbu kožnu,

Duša želi mnogo još.
Sakupljajte milost božju
Kao zrelu raž u koš."

4.
Gorak miris paljevine,
Jesen šume zapalila.
Putnik žitelje divljine
Hrani prosom sa svog krila.

"Zveri, šuma nek vas skrije,

Zbogom, ptice drage meni.
Goro čarna - šapću prije -
Zimom-devojkom se ženi."

"Zemljo, svima zaklon pruži,

Otkrij nedra - nek svi uđu!
Ja gospodu svome služim,
Pravim put u božju kuću."

Zvonki mramor stepenica

U raj vodi beleći se;
Kao pređa čarobnica
Na drveću zvezde vise.

Na prestolu sja u raju

U purpuru krotki Spas;
"Čudotvorče Mikolaju,
Moli mu se ti za nas."

5.
Kad zarudi rajska zora,
Golubove bele traži
Mati božja sa prozora
Da im baci pregršt raži.

"Kljujte, anđeoske ptice,

Jer klas hrani sve što diše.
" Silnije od medunice
Žetelački znoj miriše.

U čipkama šuma sniva,

Šćućurene jele nežne.
Udoline crnih njiva
Bele se od pređe snežne.

Raž orači nose smerno,

Pregrštima plevu veju,
U čast božjeg sluge vernog
Zrnevlje po snegu seju.

I kao u letnje veče

Kad od kosa bruji breg
Ispod breza klasje zveči
Padajući na tvrd sneg.

PADA SNEG

Jurim. Muk je. Škripa snega

Pod kopitom konja vranih,
Na proplanku ispod brega
Grakću samo još gavrani.

Začarala šumu vila,

Utonulo sve u san.
Divnom belom maramicom
Zelen-bor je povezan.

Povio se kao baba

Na štap viti naslonjen,
A na samom vrhu stabla
Svrdla detlić i sam snen.
Jure konji, sneg se vije,
Nežni beli šal razvija.
Beskonačni put se krije
Bežeć napred kao zmija.

SELO
(Iz Tarasa Ševčenka)

Selo! U duši mir jedini.

Selo u dragoj Ukrajini,
A oko njega, puna čuda
I bajki, tamna šuma svuda.
Cvetaju bašte kraj domova,
A svilen-krošnja jablanova
Uz prozor šareni šumori,
Na bregu blešte beli dvori.
Šume i stepe tu se nižu,
Planine se za Dnjeprom dižu
A iza tamnoplavog vela
Sam bog se stani iznad sela.

USKRŠNjA ZVONA

Probuđeno zvono
Tera san sa njiva,
Osmehnu se suncu
Zemlja još sanjiva.

Zaploviše zvuci
U plavo od nas,
I jasno odzvanja
Gajem njihov glas.

Za rekom se skrio
Mesec beložut,
Bučno pojurio
Rečni talas ljut.

KOVAČ

Kovač kuje. Teška jara

U sumornom zraku mori
Od zveketa i od žara
Bunilo u glavi gori.
Prem nakovnju sve teže
Kovačeve ruke lete,
Roj iskrica svoje mreže
Crvene kraj lica plete.
Pogled ozbiljna i smeo-
To je žarka duga vatre,
Uzlet orla što bi hteo
Da prostranstva morska satre
Kuj, kovaču, tuci snažno,
Neka s lica znoj ti teče!
Pali srca i odvažno
Zbaci žalost i nesreće!
Svoja stremljenja prekali,
Pretvori ih sva u čelik,
Maštom živahnom raspali
San svoj nestvaran i velik!
Tamo iza vlažnih tmica,
Gde prestaju tmurni dani,
Vidici su svih ravnica
Moćnim suncem obasjani.
Plavet dana trepet sazda
Od pašnjaka i od njiva,
A zrijući iznad brazda
Mlado žito srećno sniva.
Daj da sveg te prožmu zraci,
Snažno stremi k suncu, plani,
Malodušnost mrsku zbaci
I sramnog se straha mani!
DOBRO JUTRO!

Zadremale zlatne zvezde večne,

Ogledalo vode zadrhtalo,
Pršti svetlost na zalive rečne
Na horizont rumenilo palo.

Osmehnute bele breze snene,

Raspuštenih i svilenih kosa.
Šušte, šušte minđuše zelene,
Vatrom plamti i srebrna rosa.

A kopriva, narasla uz kuće,

Sedef beli neko u nju utro,
Njišući se pijano šapuće:
,,Dobro jutro!"

ĐURAĐ

Sred sinjih ravni, pre zore,

Sveti Đurađ smeli
S oblaka zvao čopore
Kurjaka belih.

Oj, vi, sveti (ratnicima),

Saslušajte mene.
Otpadnički naklon svima
S vazdušaste stene.

Sve vučice grade gnezda

U Muromu sedom.
Oči su im jato zvezda
Na strah svima redom.

Da li od vas, silni s gore,

Rase suroglave,
Zlobne plamte kao zore
Tuđinske tvrđave.
Nedavno se pomiriste
Sa ruskim seljakom.
Vi se dugo, zloće, biste
U gustišu jako.

Otuda gde sunce pada

Juri dušman kleti,
Gorom našom iznenada
Da ovlada preti.

Slutim, biće rastrgnutih -

Rat će među nama,
Već se sudba crna muti,
Maše planinama.

Vuci strašno zaurlali:

"Nismo kukavice!
Kandže, zubi - nisu mali
Grizi nemilice!"

Skupili se u gomili
Da razmene misli.
Urlici se u jek slili
I eho pritisli.

Kad su hajku nanjušili,

Izišli na čuku:
"Ti nas vodi, Đurđe mili,
Pružamo ti ruku!"

"Dobro - reče Đurađ njima

Povešću vas sada
Da u sinjim krajevima
Nesreća ne vlada."

Eto strašnog konjanika,

Prepala se sova.
Drhti zemlja od urlika
Vučijih glasova.

ZVIŽDUK JUNAČINE

Grmnu grom. Zdela nebesa prepuče.

Oblaka gustih reka pokuljala.
Obešena o zlatne vrpce tekuće
Nebeska se kandila zaljuljala.
Raskriliše anđeli okna visoka,
Vide - ranjen se oblak survava,
A sa zapada, ko traka široka,
Diže se, raste zora krvava.
Božje se sluge brzo setile
Da se tek tako zemlja ne budi,
Zacelo opet ratom pripretili
Seljačkoj zemlji Nemci zlehudi.
Anđeli jarko sunce dozivaju:
"Seljaka hajd razbudi, sunašce,
Prodrmusaj mu glavu sanjivu,
Grdne se nevolje, kažu, zbivaju."
Ustade seljak, vodom se polio,
Obuo opanke, reč-dve prozborio
Domaćem petlu, a onda dohvati
Raonik sjajni i štap čvornovati.
Ide kovaču seljak misleći:
"Pokazaću ja gadu prokletom",
I teško mu je bes svoj izreći,
Zavitla gunj svoj gnevnim pokretom.
Oštro mu koplje kovač načini,
I sad na kljusetu plahovitom,
Cestama jaše on, u prašini,
Bez straha, veselo, silovito.
Evo ga, ide, glasno zvižduće,
Licem mu zao osmeh proleti,
Vide Nemci - sa hrašća lišće skinuće
Zviždukom, jer drhte starci stoletni.
Kidnuše Nemci iz svoje busije,
Strah ih od zvižduka tog delije ...
I praznik hita širom Rusije
Da pesmom zvona nebo prelije.

SIROTICA
(Ruska bajka)

Siromašica je Maša,
Maša teško, teško živi,
Srdita i zla maćeha
Nedužnu je za sve krivi.

A sestrica, polusestra.
Progoni je. ne voli je,
Plače Maša u potaji,
U potaji suze lije.

Ne odbija Maša grdnje,

Bolno trpi reči proste,
A lukava polusestra
Mami-tera mnoge prosce.

Od Maše je zla maćeha

Svu prćiju oduzela,
Ne gledaju momci Mašu
Kada ide preko sela.

Nosi Maša svoj sarafan

I po danu i u veče,
A na maćehinoj kćeri
Minđuše i perla zveče.

Sašila je jednom Maša

Nov sarafan od krpica,
A na glavu vezala je
Maramu od plavog cica.

Hoće Maša da uredna

U crvkvicu Božiju stupi,
Pa maćehu tvrda srca
Moli da joj perla kupi.

A maćeha, razljućena,
Već rukave zasukuje.
Sa usana bedne Maše
Ni jedna reč se čuje.

Ode Maša ridajući,

Oh, da joj je negde zaći,
Pobegla bi i na groblje,
Al ne može humku naći.

Vitla sada vejavica,

Snežnim plaštom sav svet ovi,
Zavi staze i prozore,
Svud nanosi i smetovi.

Pođe Maša do doksata,

Bolno-tužna, bolno-sama.
Naokolo samo vetar,
Naokolo samo tama.

Plače Maša. steže studen,

Lupa deda-mraz o dveri,
A iz Mašinoga oka
Teku suze - ko biseri.

Virnu mesec iz oblaka

I zablista kroz noć meko,
Vidi Maša: po stubama
Posejao biser neko.

Od te sreće iznenadne
Zaigralo srce Maši
I rukama pomodrelim
Za sitni se biser maši.

Tek što stade kraj doksata -

Obrazi joj gore bledi -
A sa visokoga smeta
Trči ka njoj starac sedi.

"Ej, zastani, lepotice,

Mećava je sve zamela!
Ovde negde zaboravih
Jedan đerdan od bisera."

Maša s tajnim uzbuđenjem

Prikri svoju grešnu želju
I reče mu uplašeno:
"Ja ga skupih u kecelju."

I stidljivo iz kecelje,
Prikrivajuć rukom lice,
Sipa Maša sitan biser
Na zamrzle stepenice.

"Stani, dete, ne prosipaj -

Govori sad starac njoj -
Pa, zaboga, taj je đerdan,
Taj je biser samo tvoj."

Od sreće se smeje Maša,

Od stida joj obraz gori,
A starac je gleda nežno
I ovako Maši zbori:

"Video sam, jadno dete,

Gorke suze što si lila
I kako te zla maćeha
Iz kolibe izgonila.

A u izbi tvoja sestra

Kraj zrcala sjajnog sedi
I češljajuć svoje kose
Podsmeva se tvojoj bedi.
A ti ridaš tu na tremu,
Urla mećava ko zverje.
Za nagradu ja zamrznuh
Tvoje suze u biserje.

Sažalih se, jadna moja,

Zbog obraza tvojih bledih
I dahtanjem svojim ljutim
Maćehu i ćerku sledih.

A ovo je za te suze
Što si lila niz obraz ...
Jer, znaš, Maša, ja sam dobar,
Ja sam, eto, deda-mraz."

I iščeznu ciča zima,

Maša perlu sitnu veže
I oslušnuv vejavicu
Malo zasta, pa pobeže.

A ujutro rano-rano
Kopa Maša dve grobnice.
U to vreme dvorjani su
Svud tražili lepotice.

Kralj im strogo naložio

Da pronađu lepoticu,
Da obiđu zemlje svoje,
Da dovedu i kraljicu.

Ugledali oni Mašu,

Zovu Mašu razdragani,
Al Maša je odlučila:
Prvo mrtve da sahrani.

Napravili tiho daću,

Pa odoše s njom u dalj,
I sa Mašom, siroticom,
Oženi se silni kralj.
ŠTA JE TO?

Začaranom šumom ovom

Po srebrnim dugama
Juče dugo s puškom novom
Lutah snežnim prugama.
Stazom svuda dok krivuda
Nisam u trag ušao...
Ko se kradom skija tuda?
Ko je sreću kušao?
Pogledaću, strašno nije:
Sneg utaban tamo preko.
Ovde kandže, tamo skije...
Jurio je čudan neko.
"Kad bih dobro znao tajnu,
Čarolija imo moći,
Saznao bih, ma slučajno,
Ko tu luta preko noći.
Ja bih iza jelke neke
Otkrio zauvek jasno:
Ko tragove te daleke
Seje snegom tako strasno? ...

ŠARE

Sama u sobici devojka vez veze,

Krst u šari crta i kopalja splet,
Pale na poljani pune smrtne jeze,
Na grudima palih - crta crven cvet.

Nežni konac plete lik hrabrog heroja,

Taj je heroj smeli - njene duše knez.
On leži, oboren u žestini boja,
A kraj njega trsku lomi krvav vez.

Crtež je dovršen. Lampa će da zgasne.

Devojka poniknu. Muti joj se vid.
Devojka tuguje. Jeca usred kasne
Noći koja šara prozore i zid.

Pogrebne je vence oblačje raznelo,

O njih lunin zape bledi ogrtač.
Tamo gde treperi priviđenje belo,
Kraj prozora, drhti devojački plač.

BELGIJA

Pobeđena, al ne robinja,
Ponosnoj, oklop ti ne blista,
Oskrnavljena je svetlnja,
Al duša ti je ko sneg čista.
Pir krvav u dimu požara:
Sotona grozni mačem stade
Mahnito divlje da udara ...
I tako hrabra zemlja pade.
Al ne izgubi svoje moći
Duh stari i slobodan i jak, Ko oro lebdi iznad noći
Nad lancem groblja guta mrak.
I pravda mora da pobedi,
Pred noge će ti, tužan, pasti
I moliće se dušman bledi
Oltaru tvome uz počasti.

BRKA

Ne, sneg to nije nad Donom-rekom

Svu stepu plavom zatrpo jekom.
Kao taraba stoji planina.
Ispod nje mati ispraća sina.

"Zbogom, moj sine, o, moje oči,

Došlo je vreme da moraš poći.
Zemljica naša kraj Dona ječi,
Nju jaram, čizma Moskova gnječi!"

Ne, riblje jato vodom ne pljušti, -

To konj kopita, jasika šušti.
Kroz šum, kroz trepet crven-čestara
Ovako majci sin odgovara:

"Ne stoj na putu niti me žali,

Moli se bogu, sveću upali:
Vihor ću Donom donegi puku
Srušiti cara, zatrti muku."

To se na stenje val ne obara,

To momak trže svoj nož iz sara,
Brčinu crnu nad usnom seče,
Pa onda ovo nad šumom reče:

"Ti, golubice, majko, pohrani

Taj brk u ćivot naš osveštani,
Daj neka nad njim sva zvona poju,
Pa pod ikonu stavi ga svoju!"

Pod maglom tmurnom on kliknu živo.

Humlje se pokri prašinom sivom,
A mati zbori, lice joj bledo:
"O, sinko mili, ti, moje čedo!"

Na visu kaluškom, na strmoglavom,

Venčo se Brka s mećavom plavom.
Pod jelom, usred snežnog blistanja,
Leži mamuran od pirovanja.

Pred njim vlastela sva i bojari.

U rukama im zlatni pehari.
,,Ne, ne gadi se, niti se smrkni,
Digni se, Brko, bar malo srkni!

Nacedili smo rujnoga vina

Iz ovih tvojih prsiju džina,
I belokosa tvoja je žena,
Devica-mećava, njim opijena!"

Ne gleda Brka na njih, ne zbori,

Za ovim svetom žeđ ga ne mori,
Drugi nekakav svet on već sluti,
Mame ga, zovu nebeski puti ...

Načeka se sina udovica svela.

Kraj ćivota tužne dane je provela.
Već i drugo leto proguta tišina,
Sneg se opet beli, a njoj nema sina.

Ustade, kroz prozor potamneli zuri ...

"Stazice, mnogo vas preko polja žuri!
" Zviždi soko-vetar, huji iznad Dona.
"Bolje da se sklonim kraj zlatnih ikona…

Sklonila se, sela, gleda krotko-krotko…

"Kome li si slično, dete svetlooko?…
A! - nad suhim brkom njena suza sine. -
To ti kao Isus gledaš me, moj sine!"

Radosne tad joj potekle suze.

Zapeva pesmu i češalj uze.
Starački lik joj strog je i blag.
Ustade, sede uz peć, na prag.

Hladno je veče mrko ko vuci..

Starica drži češalj u ruci
I zove koke, smrznuto pile:
"Pile-pilence, kokice mile!"

Ustade, s čelom u pomrčini,

I dete-Hrista češlja u tmini.

***
Nad plićakom trske zašuštale meke.
Zaplakala lepa devojka kraj reke.

Lepotica htela sudbinu da čita.

Vodom raspletena rujnog cveća kita.

Ah, ni ovog puta neće se udati,

Vilenjak će opet jadnoj na put stati.

Bela breza gola oglodane kore, -

Miševi se sa njom oko kuće bore.

Kopitaju konji, strašno glavom mašu,

Kućni duh ne voli crnooku našu.

Iz šumarka jele na tamjan mirišu,

Vetrovi za pomen poju i uzdišu.

Ona ide rekom, suza joj u zeni, ,

Tka joj pokrov talas sav u nežnoj peni.

***
Trojičino jutro, jutrenje se čuje,
Po brezama zvono belo odjekuje.

Od prazničnih snova selo još tijano,

I u razvigorcu proleće pijano.

Rezbareni prozori u trake i drače.

Poći ću o službi na cveće da plačem.

Zapevajte sa mnom, ptice, nek je radset,

Sahraniću s vama danas svoju mladost.

Trojičino jutro, jutrenje se čuje,

Po brezama zvono belo odjekuje.
***
Zemljo draga! Duša sniva
U vodi stogove sjaja.
Ja bih hteo da me skriva
Zvonki gustiš tvoga gaja.

Na međi, svud, kraj rezede,

Plašt lucerki neizmernih.
Brojanice šušte blede
Vrba - monahinja smernih.

Puši se rit maglom daljnom,

Gar i čađ su svod pritisli.
Za nekoga s tihom tajnom
Zatajih u duši misli.

Primam sve i pozdrav svemu,

Rad da dušu vinem, stavim.
Došao sam na tu zemlju
Da je što pre ja ostavim.

***
Poći ću ko monah skrušen, tijan,
Il bosjak što put ga dalek čeka -
Tamo u polje koje sija
Od belog brezovog mleka.

Neka me vodi zvezda daleka

Da premerim svu zemlju nečim:
Ima li sreće za čoveka
U brazdi što od raži zveči.

Dok svitanje rukama rose

Otresa jabuke zore,
Pevaju kosači i kose,
Za mene pesme se ore.
Preko presuka gledam njive,
Ponavljam sebi nemilice:
Srećni su oni koji žive
Uz štap i torbu lutalice.

Srećni - što radosni zacelo,

Bez dušmana i druga mogu,
Mole se putem kroz selo
Kamari blagoj i stogu.

***
Pođe gospod da kuša ljude u ljubavi,
I dođe ko bogalj na prilaz, u šoru.
Stari ded na suvom panju, u dubravi,
Žvako je desnima prepečenu koru.

Ded spazi ubogog kako se povazdan

S gvozdenom tojagom putaticom šulja.
I pomisli stari: "Gle, kako je jadan! -
Zacelo od gladi on se tako ljulja."

Približi se gospod, krijuć jad i muku:

Vidi se, ne ganu srce posustalo ...
A starac mu reče, pružajući ruku:
"Na, požvaći i ti... ojačaćeš malo."

***
Ne rasipa to vetar šume,
Nit lišće padom zlati hume.
Nevidljiva je kula sinja,
S nje psalam zvezdani rominja.

Vidim - u marami modrine,

Po oblacima bez težine,
Voljena mati ide k nama,
Prečisti sin joj na rukama.
Ljudima nosi sina svoga,
Da raspnu Hrista uskrsloga.
"Bez doma, sine, lutaj svetom,
Zorom mi zori pod drvetom."

I svaki putnik, svaka rita

Sa brezovim što štapom skita
Ispuni mene bolom ljutim,
U njemu božjeg sina slutim.

A možda put ću tajne preći

I ne znajući, ne videći
Krila anđela usred granja
I gladnog boga pored panja.

U SEOSKOJ. KUĆI

Kolač sipkavi miriše,

Naćve s kvasom tu stoje,
I od stare peći naviše
Bubašvabe se roje.

U peći čađ se gusta kupi,

Dimi, dimi bez kraja,
Iza zastruga na klupi
Leže ljuske od jaja.

Majka od posla s nogu spa

I nikad bez brige nije,
A mačak se tiho prikrada
Da vareniku pije.

I kakoću kokoške glasno

S rukunice kada skoče,
Družina svih petlova strasno
Svoju molitvu poče.

Po doksatima i travi
Strah se i buka sliše,
I kučići mali kudravi
Svi se u amove skriše.

***
Na putu koji kroz selo luta
Zaplavilo se letnje veče.
Iz čete obesnih regruta
Harmonike pesma teče.

Pevaju momci gromko i čilo

O dragim danima na kraju.
"Ostaj nam zbogom, selo milo,
Stabla vita, tamni gaju."

Rujne se pene po nebu vuku

Dok bruji vika i busanje:
"Do vojske mi smo mučili muku,
Sad počinje plandovanje."

I kose im se zatresle žute,

Veselo kolo poče da teče.
Dozivaju devojke regrute,
Kolajne im s grudi zveče.

Preko taraba kao hajduci

Preskočiše svi mladići.
No lukavi devojčurci
Pobegoše - ko će stići!

Marame svuda po zelen-granju

Lepršahu ko barjaci,
Kotarice vukuć po oranju
Osmehivali se starci.

U travi kojom lika se rasu,

U grmlju pod glasanjem sove,
U šumnom nasmejanom glasu
Slušahu - šuma ih zove.

Po putu koji krivuda selom

Regruti grle stabla znana
Pevajući neveselo
O ostatku svojih dana.

***
Izbe ti se, zemljo draga -
U rize ikona zbiše . ..
Nigde kraja - samo blaga P
lavičavost oči siše.

Ko hadžija iz daljina
Gledam tvoje njive hole.
A kraj niskih okrajina
Šumno tope se topole.

Na jabuku i med miri

U crkvi tvoj krotki Spas.
Livadom se kolo širi
Tutnji oro uz sav glas.

Krenuće ledinom let mi

Duž zelenih brazda... eh!
Ko đinđuvi u susret mi
Zazvoniće deva smeh.

Ako viknu sveci s neba:

"Baci zemlju, čeka raj te!"
Reć ću: "Meni raj ne treba,
Otadžbinu meni dajte."

***
Sahne otopljena glina
Zamešena s trulom gljivom.
Igra vetar skroz dolinom,
Magarence riđe živo.

Zamirisa sve odreda.

Plavet drema i uzdiše.
A u šumi vrabac gleda
Šta to u psaltiru piše.

Staro lišće još u žbunju

Ko bakarni novac sitan.
U sunčanom neko gunju
Na magarcu riđem hita.

Nežni pramen kose bele,

Licem magla omotana.
Niče bor i niču jele
I viču mu svi: "Osana!"

***
Slutim božje uskrsnuće -
Život ne napuštam,
Klanjam se pred likom kuće,
Na travu se spuštam.

Venac jela ko da broji

Breze ogrlice,
U prstenu bora stoji
Isusovo lice.

U dubrave on me vija
Ko do neba mila,
Pod oblakom šuma sija
U somotu lila.

Golubiji duh od boga,

Ko jezik vatreni,
Posta vladar puta moga,
Glas zagluši meni.
Plamen puni bezdan zrenja,
Srce - prima dečje snove,
Ja sam znao od rođenja
Pokrov majke Isusove.

***
Po zemljici bogomoljke gaze,
Pod nogama koprive i rake.
Trnovite one brode staze,
O kamenje zapinju im štake.

Opanci se po bespuću vuku,

Njiska konja u šumarku jove ...
Podaju se one reskom zvuku
Sa zvonare stare što ih zove.

Otresaju bake duge skute,

Mlade cure ukosnice rede.
U dvorištu, iz ćelije ljute,
Njih čežnjivo kaluđeri glede.

Na vratima sveti znanci traju:

"Mir onome koji meni ide."
A u vrtu psi pomamno laju,
Ko lopove da na gumnu vide.

U daljini zvona dugo ječe,

Već oblaci zlatno sunce ližu...
Pada toplo senovito veče,
Bogomoljke na večernje stižu.

***
Ti moj kraju zabačeni
I pust i bez druma.
Tek senokos nekošeni,
Manastir i šuma.
Gle, kolibe naherene,
Svega ih je šest,
I krovove što se pene
U ruju, kroz brest.

Balvan grubo tesan,

Preko njega trska.
Vetar sivu plesan
Zlatom sunca prska.

U prozore biju vrane

U mahnitom letu.
Mašu trešnje rane
S rukavom u cvetu.

Zar to nije skaska -

Tvoj život sred bilja
Koju pre zalaska
Šapuću kovilja?

***
Zagušila suša setvu mladu,
Sahne ovas, ni raž nije bolja.
Na molitvu seljani u jadu
Sa litijom krenuli u polja.

Skupili se vernici na njivi,

Pogruženi od nevolje hude.
Vapio je đakon jurodivi:
"Savaote, spasi tvoje ljude."

Nebeske se otvorile dveri,

Đakon čati i smerno se klanja:
"Molimo se, braćo, svetoj veri
Da nam gospod orosi imanja."

Veselo su cvrkutale ptice,

Škropio je vodom pop iz šake,
Torokuše svrake-kreštalice
Buljile su oči na došljake.

Kupali se uranci u peni,

I oblaci, kao platna meka,
Magleno je kroz predeo sneni
Među žbunjem ćućorila reka.

Ratari su uzdisali skrito,

Molili i kleli na sva usta:
"Klasalo je dobro novo žito,
Al pripeka ubila ga pusta."

Na konjicu-oblaku u znoju
Sevale su uzde, munje žive...
A deca su vikala u roju:
"Oj, kišice, pokvasi nam njive!"

***
Oj, ti, crna njivo, natopljena znojem,
Kako da u srcu ne nosim te svojem?

Na jezerski kada stupim nasip plavi,

Milina večeri u duši se javi.

Svud izbe od pruća, slične sivom suknu.

Na njih trščak toči snenu pesmu muklu.

Krv su na sadžaku sene ognja splele.

Mesečeve veđe u pruću se bele.

Ćutljivi, čučeći, dok se nebo mrači,

Priču sedog starca slušaju kosači.

Sa nekoga spruda koji grli reka

Dopire ribarska pesma izdaleka.
Ko kalaj svetluca pustinja livada ...
Tužna li si, pesmo, puna ruskog jada.

***
Blato i niz bara,
Nebo - plav rub sja.
Ko res četinara
Zvecka šuma ta.

Usred čule granja

Zri senice krik.
Mračni jelak sanja
Sad kosača klik.

Livadom uz škripu
Niz kola gre čak -
A na suvu lipu
Miri točak svak.

Sluša vrbak gusti

Vetra zvižduk, loj.
O ti, kraju pusti,
Dragi kraju moj!

RUSIJA

1.
Celo selo u jame upalo
Šume skrile sve tragove kuća.
Pokazuju tek brežuljci malo
Kako nebo plavi se sred pruća.

U večeri i duge i zimnje,

Zavijaju s polja vuci grozno.
U dvorištu trne zadnje inje,
Nad strejama ržu konji pozno.
Trepte vatre pod velom mećave,
Ko sovine oči iza granja.
Iza šumske mreže vijugave,
Ko aveti, stoji pan. do panja.

Zaplašiše zlodusi nas, žive,

Ma kud mako - svud vilenjak gleda.
A na mrazu, u sutone sive,
Vise s breza gajtani od leda.

2.
Al volim te, zemljo krotka, slatka!
Zašto - ne znam reći, da me kolju.
Vesela je tvoja radost kratka
S gromkom pesmom s proleća u polju.

Volim kada komaraca zuku -

Čujem tako s večeri u travi.
Zasviraju l i momci uz huku
Niz cura se kraj vatre pojavi.

Ko trnjine crne ugo oka

U pločama obrva sja glatki
O, Rusijo, otadžbino krotka.
U bosilju - odmore moj slatki.

3.
Predskazaše gavrani sa grana:
Strašne bede svetom će da brode.
Vije vihor šumu sa svih strana,
Ko pokrov se nija pena s vode.

Čaša neba pršte, čim zagrme,

Oblak zavi šumu i kolebu.
Na niskama od zlata i srme
Uzdrhtaše kandila na nebu.

Objaviše četovođe bolne

Da rezerve odbrana se krene.
Zakukaše seljanke okolne,
Plač potrese tišinu i stene.

Spremahu se težaci za borbe,

Bez žalosti, roptanja i bola,
Punili su uštipcima torbe
I bacali na niz punih kola.

A kroz selo do okuka modri'

Isprati ih listom sve što strada.
To su, zemljo, tvoji momci dobri,
Sav oslonac u danima jada.

4.
Umori se i selo bez vesti -
Da l su zdravo naši tamo da li?
O, zašto nas niko ne izvesti -
Da u ljutom boju nisu pali?

Šumom, ko da dah tamnjana vlada,

Vetrom, ko da šume kosti vajne.
Dođoše im tako iznenada
Mnoge vesti iz opštine daljne.

"Zaboravit . .. nikog .. . kadri nismo"

Znojeći se, pisali su svima.
Dograbiše tu rođaci pismo,
I sedoše pod šib koji klima.

Čitačici Luši ukraj nogu

Tu su, da dokuče reči blage.
Slušali su, lijuć suzu mnogu,
O hrabrosti svoje braće drage.

5.
Polja draga, brazde utonule,
Vi ste divni i u svojoj bedi!
Volim ove kolibice trule
S večnom strepnjom naših majki sedi'.

Pred opanak brestov pašću, jeste,

Mir kosama i plugu i blatu!
Pogađam po pogledu neveste
O sudbini ženika u ratu.

Al i misli odoje posustaše,

Bar da sam panj, pored koga jezde.
Verovaću u bolje, ko snaše,
Paleć žižak večernjače zvezde.

Misli snaša ja znam zagonetne,

Ne plaše ih ni munje ni tmice.
Za plugom uz naleve zavetne
Ne naziru ni smrt ni tamnice.

Veruju u kuke i verige

Što ih ruke s teškom mukom zbiše,
I plaču od sreće prevelike,
Ko u sušu ispred prve kiše.

Posle misli o rastanku s rodnim,

U travi toj, pod perlama rose
Iza magle nad poljima vodnim
Ko da vide visoke otkose.

O, Rusijo, zemljo krotka, slatka,

Samo za te čuvam ljubav bolju.
Vesela je tvoja radost kratka
S gromkom pesmom s proleća u polju.

KOČIJAŠ
Preko jaruga po stepi
Traka oiojih sanki juri.
Ej, sokoli moji lepi,
Poletite slični buri!
Večernja je izmaglica
Ušuškala k zemlji selo.
Čeka mene lepotica
U čarobnom domu belom.

Zlatne šare se iz tmice

Sa amova sjaje nežno.
Oj, vi, ptice-saonice
I paperje meko snežno!

Zveče praporci sa orme

Glasno, ko će broj im znati!
A kad viknem selom, bome,
Sav će narod istrčati.

Sve devojke i sve momke

Zvaću zimsku noć da slave
I da glas im pesme gromke
Ne klone do zore plave.

DELIJA

Dosta mi je kolibice,
Ja čeznem za bitkom.
Poleteću poput ptice
Na svom vrancu vitkom.

Otri, majko, suze s lica,

Ne podnosim tvoje jade.
Najlepša mi lepotica
Dve srebrne burme dade.

Kopljem ću joj usred seče

Pribaviti gunj od krzna,
Pa nek se od silne sreće
S mladoženjom kroz noć vrzma.
Sevaj, munjo, bez prestanka,
Hrabro čekam karavan.
Voleće me vragolanka
Kupim li joj sarafan.

Što cmizdrite kao babe

Celom svetu na porugu?
Zar su ove ruke slabe
Kad svijaju i polugu?

Idem u boj razdragano,

Junak samo sreću žanje.
Isprati me, o, dragano,
Al održi obećanje.

SONET

U suton plakah ja, kad dalji zavi tama,

Kad noć je ležaj svoj od rose prostirala,
Kad jecaj nestaje u šaptu talasanja
I negde u daljini sve prati frula mala.
"Zalud je plakati" - reče mi talas vredni,
Bacio pokrivač - i obala ga uze,
A bledi srp od lune poljupcima lednim,
Uz osmeh - sledi mi u drobni biser suze.
I ja ti donesoh, princezo kose duge,
Korala dugi niz od suza moje tuge
I nežni pokrivač od talasaste pene.
Al srce neće ti za ljubav tu da bije...
O, daj mi, daj za sve što tebi nužno nije,
Za celov mesečev poljubi i ti mene.

OPČINjENOST

Proleće, devojče u cveću,

Rasplelo kose sred guštika,
I carskom čedu tom doleću
Molitve ptica, zvon zvonika.
Dok radosti ga čar opija,
Kroz šumu klizi poput dima
I zlatna mu se niska sija
Na raščupanim uvojcima.
S njim pjana rečna vila šeta
I rosom prska lunu bledu,
A ja bih, poput strasnog cveta,
Ljubio usne onom čedu.

CREMUŠA

Procva višnja rana

Čim maj se oglasi,
Zlato svojih grana
Uvojcima krasi.

Rosa mirišljava
Klizi joj niz rebra,
Pod njom mirta trava
Blista poput srebra.

Pod perlama rose

Olalne bobice -
Minđuše što nose
Ruske lepotice.

U prisoj usečen,
Međ korenjem kljastim,
Žuboreći teče
Potok srebrnasti.

Cremuša, podatna,
Širi se i grana,
Gori trava zlatna
Sred sunčanog dana.

Potokom propetim
Škropi grane svoje,
Kradom, kraj vrleti,
Pesmice mu poje.

***
O, dete, zbog sudbine tvoje dugo plačem,
Svake noći tužan sam sve jače i jače...

Znam ja, znam ja skoro će u smiraju dana

Mene grobu pratiti pesma rasplakana ...

Videćeš sa prozora pokrove mi duge,

Skupiće se srce od te neme tuge ...

Dete, plakah dugo s tajnom reči vrelih,

Suze moje postaše niz bisera belih ...

Ogrlica od njih za poklon ti stoji,

Stavi je u spomen srećnih dana mojih.

MALA PROSJAKINJA

Plače cura pored dveri što u sjajne vode dvore,

A u dvorima ko srebro smeh se čuje, pesme ore,
Plače cura i mrzne se od jesenje hladne bure,
I ozeblom rukom briše suze što joj licem cure.

Sa suzama ona samo tvrdu koru hleba prosi,

Od stida i uzbuđenja glas joj molbu jedva nosi.
Al od buke pirovanja ne čuje se njena želja,
I curica stoji, plače pored smeha i veselja.

POSLEDNjE DEVOJAČKO VEČE

Crven đerdan uzeću ja samo,
Zakačiti sarafan iglicom.
Harmoniku, druge, dajte amo,
Za oproštaj s vašom drugaricom.

Mrgodan mi ženik i strog jako,

Ne da druge da gledam previše.
Ko sirota ptica biću tako,
Zaigrajte sitnije i više.

Tužni li su devojački jadi,

Isplači se ti, nevesto, sita.
Kad budemo sami, ženik mladi
Sigurno će za čast da me pita.

Druge moje, stid me i sramota:

Srce mi je ko na mrazu ruža.
Jadnog li mi s zaovom života,
Bolje mi je nesrećnoj bez muža.

***
Po šplavetnim tkaninama
Purpur jarke mrlje baca.
Preko njiva, po šumama
Plače kikot praporaca.

Mahovinu srebro šara,

U dolu se magla njija,
Kroz tarabe, iz ambara
Žut mesečev rog se sija.

Jedna trojka zanesena

Dala se u trku smelu -
Curi znoj i vrca pena -
Igranka će sad u selu.

Prevejano motre mome

Na deliju kroz tarabu.
A kuždravi momak bome
Nakrivio smelo kapu.

Rubaška se, gle, rumeni,

Ali nebo jače gori.
Zveket toka pozlaćenih
S pesmom praporaca zbori.

PROTUVA UBOGA...

Protuva uboga,
Večernjače drug,
Pesmom slavim boga
Ko ptica svoj lug.

Na zemljine grudi
Pao ćilim žut,
Oslušnite, ljudi,
Klokot bare tup.

I, poput miševa,
Kada ljube bor,
O proleću peva
Sto potoka hor.

Protuva uboga,
Ja u suton siv
Smerno molim boga
I u travi spim.

Veče okitilo
Biser-rosom list.
Na srcu kandilo,
A u srcu Hrist.
***
Za tebe samo venac pletem,
Posipam cveće putom golim,
Rusijo, mirni kraju sveta,
Tebi verujem, tebe volim.
Široka polja su ti blaga -
Ti si mi sva - i daleka i bliska,
Ždralovska pesma meni je draga,
Nije mi tuđa staza skliska.
Korito močvare u cvetu
Dok stabla šaše molitvu nose
I žbunjem zvone u svom letu
Kapljice zdrave, hladne rose.
Iako maglom guši ti dan
Potok vetrova što proleću,
Ti sva si - smiraj i sva tamnjan
Onih što tajno čini meću.

***
Kao nalet ptica-namernica
Grobnu vest nam nosi zora sinja,
Čita nam psalme tužna lica
Domaja, crna monahinja.

U časlovcu slovima se preli

Krv njegovih rujnih niti,
Ja znam - iako mreti želiš,
I u smrti ćeš živa biti.

Poći ću na službu u crkvicu

Da molim za tvoj pokoj duše,
Pričestiću se, a na licu
Suze će moje da se suše.

A ti se u svetlom raju
U prebeloj svojoj rizi
Prekrsti, kao na izdisaju,
Jer volela mene nisi.
***
Naša vera još je živa,
Svete pesme nas još pale,
Sunčano se zlato sliva
Na humove razlistale.

Srcem slutim, rodni kraju,

Da je lak tvoj korak prosti
I da mnoga vodi k raju
Staza tvoje pobožnosti.

K sreći vode puti tvoji,

Tek na jednom studen steže
Belim plačem one koji
Ka novome svetu teže.

Tu su dignute palate
Od opeka crkve naše;
Te palate - kazamate
Lanci zvekom uspavaše.

Ne preklinji bogom mene

Ni da živim ni da ljubim;
Onim putem ću da krenem
Rusu glavu da izgubim.

***
Oblak čipku u šumi ispleo,
Dimi magla sva namirisana.
Blatom s voza idem neveseo
Još daleko od dragih poljana.

Skamenjeno, nemo život stao,

Tama šume ko crnina stoji.
Srce grize plačna pomisao ...
Oj, jadni ste, luzi rodni moji.
Nevesele čame jele tužno,
Peva stalno moj kočijaš mladi:
"Znam, umreću najzad kao sužanj,
Pokopan ću biti reda radi."

***
S plota - đevreka' spletovi,
Miriše dan na ječam.
Sunčevi zlatni crepovi
Krov dižu nebu, svečan.

Šatre, kola, ogrlice,

Vrtoglavi ringišpili.
Zalelujan prostor, ptice,
Dršće trava, lišće cvili.

Krik prodavca, šum kopita,

Pjano medna saća diše.
Hej, sklanjaj se i pohitaj:
Ko praptanu vihor briše.

A za kosu pošto boja? -

Glas se snaša zvonko peni.
Ta marama je li tvoja
Što na vetru zazeleni?

Tu su pesme pune basni

Što kolju i preklinju.
Pevaj kako Stenjka Razin
Ubi svoju kneginju.

Ti li si, Rusijom, bogazom

Rasula rujne odeće čari?
Ne smatraj to za bogozov,
Taj pogled kojim srce zari.
***
U kraju gde kopriva je žuta
I suv plot od pruća
Stoji jadno uz vrbe kraj puta
Niz seoskih kuća.

A u polju gde je čestar modri,

Jezera zelena -
Vijuga peskovit put što vodi
Do sibirskih stena.

Zamela se Rusija u Čudi,

Od straha se brani.
I tim putom stalno idu ljudi,
Ljudi okovani.

Sve sam lopov i goli ubica -

Što kom sudba sroči.
Zavoleh im ja mršava lica
I pretužne oči.

Radost za njih sa zlom ide ljutim:

Prosta srca pusta,
I krive se na licima žutim
Azurna im usta.

Ja još nešto samo čuvam, krijem:

Srce mi je čisto.
U jesen ću nožem da ubijem
I ja nekog isto.

I mene će u peščanom huku

Po istome krugu
Sa konopcem o vratu da vuku
Da zavolim tugu.

Kad s osmehom, krenuv njima bliže,

Isprsim se ljut
Munja će tad jezikom da sliže
Moj pređeni put.

***

KRAVA

Iznemogla, ispali zubi

Svitak godina na rogovima.
Tuko ju je poljak grubi,
Na pašnjaku, međ stogovima.

Duša ne voli zvuke, ni zvona,

Miš šuška u nekom kutku strogu.
Razmišlja tužne misli ona
O telencetu belih nogu.

Prva radost - ne vredi nikom,

Uzeše majci sina-belca.
Na kočevima, pod jasikom,
Vetar je nijo kožu telca.

Sudbina sina, svakoga sata

Snać je može vrh heljdi u polju,
Vezaće i nju oko vrata
I povešće - da je zakolju.

Žalosno, tužno, u zemlju celi

Zabiće se rogovi tavni ...
Sad su joj u snu šumarci beli
I lugovi zeleni, travni ...

***
Pod šumnim brestom sena doksata,
Mesec nad krovom, ko hum od zlata.
Crtaju kapi na prozorima
Sedoga starca u oblacima.

Šakom, na polja gde mirno sve je,

Ozimi usev zvezda on seje.

Uzrasta njiva, a zrna duše

Sa jekom neba u muk se ruše.

Pamtim vremena glasanje muklo,

Kako je kljunom u granu tuklo.

U travi um je verovo mrski

Šumljenju voda, polju i trski.

Pod jelom, blizu magli-živica,

Snio sam reke zlatnih ravnica,

A duh moj zna već o zelen-kraju

Gde setve reči život nam daju.

KONJI

Zarzali konji sa zelenog humlja

Na talase zlatne dana koji kulja.

U plavetni zaton što pod humom sniva

Pala im je smola zanjihanih griva.

Preko mirne vode njihov drhtaj plovi.

Srebrnom ih uzdom žuti mesec lovi.

Ržući u strahu od vlastitih sena,

Misle da je zora grivama skrivena.

*
Prolećni dan zvoni iznad konjskog uha
Sa toplim željama za prvi roj muha.

Al kad sene mraka na livadu stižu,

Konji se ritaju i ušima strižu.

I sve jači topot s kopita se toči,

O vrbe se veša, gubi se u noći.

A tek što se talas prema zvezdi pruži,

Roj muha po vodi ko pepeo kruži.

*
Utrnulo sunce. Trava puna mira,
I jedino pastir pesmu u rog svira.

Prate konji pomno pesmu čudne ptice

Koja za njih peva, a ljudsko joj lice.

Dok odjek što resko kraj griva im mine

K neznanoj livadi nosi misli njine.

Zaljubljen u dan tvoj i u tamne noći,

Za te, domovino, ovu pesmu sročih.

PESMA O KERUŠI

Jutros u košari, gde sja, šuška

Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno

I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,

Stizala ga, kao kad uhode ...
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,

I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,

Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,

Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

***
Sa starom torbom, glave gole,
Brišući znoj ko ulje sveto,
Lutam, dok šume mi topole,
Kroz zavičajno šumsko. leto.

U senu spavam svakog dana,

A idem opasan kanapom.
Na meni rita od kaftana,
I lutam ja - za svojim štapom.

U mome stihu raj se plavi

Jer življenju se ja veselim
I mrvice po šumskoj travi
Bubama bacam izgladnelim.

Staza u čičku; iza nje se

Galica jezerska zeleni.
Sa pognutih se breza rese
Isprečile na putu meni.

Po grmlju i po živicama,
Dok lebde krici glasnih sova,
Slušam, ko službu usred hrama,
Molitvu ptičijih glasova.

IŠČEZLI MESEC

Oblak ko miš
dojuri pa stade
Ogromnim repom u nebo da maše.
Ko jaje, mesec se
prepolovi, pade Iza daleke planine naše.
Ujutru sunce u jezeru ko vrelo Virnulo -
meseca nema ...
Spustilo noge, čuku dodirnulo, Viknulo -
meseca nema.
A ribar sa reke čuo je taj krik
Šaljivdžija leđa povi,
Sa jutarnjih voda
sunčev lik
Rukama poče da lovi.
Ulovi.
Smotao ga čvrsto trakom,
Na uši mu nogom stao.
Izvuko i tiho zlatnim zrakom
Sunčeve veđe
vezao.
Tad sunce nemoćno ka nebu poskoči
I reče:
"Težak je moj posao!"
Odjednom mu nešto
privuče oči, Okrenu se -
a to mesec došao.
Suncu kao veverica na grani
Zaigra radost u zenama ...
Al iznenada Zrak se prekide,
i po skliskoj strani
Otkotrlja se lik put livada.
Sunce se prepade . ..
A deda bodri
Od smeha grmi svom silom.
I večernja svetlost
ko golub modri
Maše mu u usta krilom.

JESEN

U čestaru venje, uz padinu sivu,

Riđasta kobila - jesen - češe grivu.

Nad obalom zapenjenih reka

Čuje se njenih kopita jeka.

Monah-vetar, skrušen, poljima luta,

Mantijom crnom mete lišće s puta.

A na oskoruši uvela lista

Ljubi rujne rane nevidljivog Hrista.

***
Ko čađ se sliva
U prozor veče.
Belog prediva
Tkanina teče.

Žižak svetluca,
Mrak sene šara.
Na okno kuca
Taraba stara.

Crn nasip tuče

Na prozor zlatni.
Bucmasto curče
Ljuljuška mati.

Kolevka zriče
Sneno u kući:
"Spavaj mi, ptiče,
Spavaj, ne guči."

***
Krije mesec iza koševa
Žuti lik pred suncem jarosnim,
A oblačje nebom odseva
Na istoku žarom radosnim.

Zamagli se rosom svitanje

Ko u mlade oči duboke,
Krenu proleće na skitanje
U ritama breze uboge.

U šumarku je senovitom
Minđuše na breze stavilo
I ko leptir se sa osvitom
U jorgovan-bašti javilo.

***
Vukodlak u šumi ko sova se javi
Mušice se kriju od ptica u travi.
Au!

Medvedica sanja kraj utihle vode

Da joj lovac decu - joj! - ostvama bode.
Au!

Pa zatrese glavom i kaže plačući:

"O, dečice moja, pohitajte kući."
Au!

Plavetnilom zvonki eho prolomi se:

"Ej, ti, koga zovem, odazovi mi se!"
Au!

***
Preko reke bukti plam,
Gori paprat, gori panj.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Gori paprat, gori panj.

Uz bor, zloduh, na plač sklon;-

Žali prošlu prolet on.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Žali prošlu prolet on.

Kraj vratnica naših svih

Tutnji kolo moma tih.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Tutnji kolo moma tih.

Nekom žalost, nekom greh,

Nama radost, nama smeh.
Oj, Ivanje, oj, Ivanje,
Nama radost, nama smeh.

VRŠIDBA

Jutros eno dede

Vrše punom parom:
"Dođi, moj susede,
Da pomogneš starom."

Sve snoplje zajedno

U gomilu zbili.
I na gumnu vredno
Lanci zazvonili.

Čuj gunđanje dede -

Snopovi iskaču:
"Lupni-de, susede,
Omlati pogaču."

I pod rukom snažnom

Mnogo zrna biće.
Tu je slad sa brašnom
I za svadbu piće.

Za ralicom teškom
Suđeno je tako:
Jedro klasje suho -
Biće pivo jako.

***
Dol u čipku mesečevu
Kradimice lovi sene.
Iz crkvice za kandilom
Sinu osmeh Magdalene.

Neko nepokoran osmeh

Za izazov primi smelo.
Bulji oči veče crno,
Mesec je u ljuljci beloj.

Razigra se bura trojka,

Znoj opori lije jače,
I šuma se tužnih vrba
Penje vetru na krkače.
Smrt u mraku oštri britvu
Evo plača Magdalene.
Nek očita pre molitvu
Onaj ko dolinom krene.

***
Okupane zvezde u snovidnoj kaplji.
Grozno je i strašno lrobuđenoj tlapnji.
Pjano kružim šumom pod zelenom gužvom,
A hteo bih zvezde rukama da zgužvam.
Sklad gusala sjajnih svu tišinu draga.
U srebru jezera umiva se draga.
Dojke su joj gipke kao kruške jedre,
S burama se mazi da oko nje jedre.
Kopni kao duga sve nebo večernje.
Tiha radost raste dok bruji večernje.

***
Mi nismo istom verovali bogu,
Rusijo moja, domovino mila!
Ko čarobnica, znajuć sudbu mnogu,
Maćeha meni pastorku si bila.
Ratnik je bojnu napustio huku,
Zamuko prorok i sklopio oči,
O, daj mi tvoju ohladnelu ruku,
Da jednom stazom sad možemo poći.
Usnula djevo, hajdmo, hajdmo dalje,
Tamo gde vera istinska se krije,
Iskonska radost gde nam zrake šalje,
Ko plamen večni što se jarko vije.
Ne sklanjaj glavu na kreposne grudi,
Proročkih snova prođi se u jadu.
O, na mom putu brižna majka budi
Danas, u mome sudbonosnom padu.

***
Kovitla se pređa od snega sve jače,
Pod prozorom vihor ko na daći plače.
Mećava na staze izručila breme -
S tom tužaljkom grobnom prolazi nam vreme.
Ridajte i pojte vetrovi u stropu,
Nemamo za pomen da platimo popu.
Počuj, srce moje, ti čoveče bedni,
Pratiti nam neće tuta kovčeg ledni.
Kad umremo jednom, sem vetra, zacelo,
Neće nam u crkvi držati opelo.
Nema ko da plače, nema ko da kadi,
Niti ko da dođe, kad su tuđi jadi.
Samo vetar britki počeće da puše
Na rastanku pesmu ko za pokoj duše.

***
Preko brda, preko dolova žutih
Seoska se putanja vije.
Vidim šumu i veče kako bukti,
I u koprivu plot zavijen.

Tu od jutra nad crkvenim glavama

Nebeski plamen sve se plavi,
I odzvanja oko puta travama
S jezera vetrić lepršavi.

Ne zbog pesme prolećne iz ravnice

Put je meni draži od svega -
Zavoleh tugom sinje kukavice
Manastir u nedrima brega.

Svake večeri kad se plavo tmuri,

Kada suton tinja na stogu,
Tebi se, bogomoljko moja, žuri
Da se pokloniš krstu i bogu.

Krotak je duh manastirskog žitelja,

Jektenije se žudno sluša,
Pomolč se pred likom Spasitelja
Da se spase i moja duša.

***
Mesec rogom po oblačju bode,
U plavilu kupa žuti lik.
Noćas ljudi neće da pogode
Što ždralova začuo se krik.
Noćas ona stiže iz trščaka
Do zaliva pod zeleni lug.
Rasplela je zlato uvojaka
Belom rukom na ogrtač dug.
Na panj sela, i u nemoj muci
Gleda potok što hita u snu.
U očima sveli joj krasuljci
Ko plamičci močvarni kad mru.
U cik zore, s maglom iz borika
Na dalek je otplivala put,
A mesec joj kimao s ćuvika,
Iz plavila izronivši žut.

***
Proleće kao radost nije,
Nit je od sunca pesak žut.
Na tvojoj tamnoj koži mije
Maljice plave vetar ljut.

Kraj plave vode sa pojila

Loboda razlistala zri -
Zauvek tu nas je spojila
Zakletva koju dasmo mi.

Veče je ognjem milo hume,

Punilo tminu mirisom.
Ja sam te pratio do šume
Gde roditeljski tvoj je dom.

I duga nepomičnost nema

Prikivala me ko u snu,
Dok si ti mahao sa trema,
Slivši u osmeh dušu svu.

Nebo vrhnjem preliveno,

Mesec je ko kriška sira,
Ali srce razboljeno
Od te hrane šta da bira?

Ne, ja ne znam gladi ove

Koje krckaju na zubu,
Već veselje i sjaj zovem
Kao mladu svoju sudbu.

Mojih želja plamna reka

Bolnom dušom se talasa,
No i mrtvoga me čeka
Koljivo sa čašom kvasa.

***
Pevaju kola otegnuto
Žbunje, ravnice, polja jure.
Opet kapele svuda putom
I krstovi što u nas zure.

Opet mi tuga srcr pali

Zbog vetra, ovsa, zbog te huke,
I na zvonike, bele, male
Opet se same krste ruke.

Rusijo - polje malinovo

I bojo neba reka smernih, -
S radošću volim i sa bolom
Jezersku čamu stepa vernih.
Jadima lednim nema mere,
Obale tvoje kriju noći.
Al hladan k tebi i bez vere
Da budem nikad neću moći.

Ti su mi lanci uvek mili,

Tim snom bih hteo ja da spavam
Sve dok iz stepe ne iščili
Molitven šuštaj njenih trava.

***
Nebom se opet rujna šara
Prostrla iznad belih njiva,
I opet pesmu punu žara
Njižegorodsko zvono sliva.

Pod maglenim se sija pramom

Lepota tvoja devičanska.
Riđom ti kosom pod maramom
Vijori vetar bez prestanka.

Luk neba drhti, poigrava,

Čas iščezne a čas zasija,
I neće šare tvog rukava
Da opaja ni omađija.

Odavno rone snovi moji

U dalji te zarumenjene.
Tu visok dom za tebe stoji,
A dalek manastir - za mene.

Vedrine brže tu protiču,

Lakši su plamen i koprena.
Ja iskušenik nežni biću,
A ti - raspojasana žena.

I nad nas su se, znam, već sagle

Tišine ljute gde se pati:
Moj bol zbog tebe znaće magle,
A ti ćeš za mnom proplakati.

Al mir i nežnost neće moći

Ni tada želju da mi bude, -
Videvši zemlju, moje oči
Za drugom nekom zemljom žude.

PLAVET

Kroz prozračnu studen doline se plave,

Čuje se kopita potkovanih zvuk.
U prostrte skute izbledele trave
Bakar s belih vrba skida vetra huk,

S udolina pustih poput tanke duge

Siva magla puzi kudrava ko žbun,
Pogureno veče spušta modre noge
U rečicu belu ko u čabar pun.

*
U jesenju studen procvetala nada,
Moj kulaš se vuče kao tiha kob,
Lelujav na vetru skut haljine hvata
I gubicom vlažnom ko da grize zob.

U bitku? Spokoju? Ne, već u daljinu,

Nevidljive stope vuku me na put, -
Dan će zlatnom petom zgaziti u tminu,
U korpu godina dospeće sav trud.

*
Kraj puta crveno stoji brdo golo
Ko sipljiva rđa il peščani stog,
Čavke digle graju, sumrak vodi kolo,
Mesec se sakrio u pastirski rog.
Mlečni dim ko vetar, mada vetra nema,
Ljulja sela; otud zvona tihi poj.
U veseloj tuzi i Rusija drema,
Rukama je stegla žut obronak svoj.

Počinak me mami. Preda mnom je izba.

Miris vrta hrli ko opojni slap.
Na sivu poljanu mesečev rog sipa
U kupusne leje ulje kap po kap.

U mislima bučno krastavce već jedem,

Meki hleb udišem, tražim topli kut.
Uzdrhtalo nebo iz staje plavetne
Zauzdani oblak izvodi na put.

Posteljo, ti nudiš odmor što mi treba,

Tvoj otrov u krvi davno mi je znan;
Izgnječila slamu udovička bedra,
Domaćicu našu obuzeo san.

Već sviće. U kutu kroz tamu svetluca

Kraj ikona starih bubašvaba roj,
Molitvu jutarnju sitna kiša kuca,
Po mutnome staklu lije šapat svoj.

*
Opet su preda mnom zaplavela polja,
U barama skače sunčev rđast krug.
Srce nosi druge radosti i boli,
U ušima bruji novih reči zvuk.

Modre oči mrznu ko voda nestalna,

Pokidavši uzde vuče se moj hat.
Mrkom šakom vetar gužve lišća valja
I fijukom konjski zaglušuje bat.
***
Ode dan, i bliže sam do kraja,
Primičem se izlaznome svodu.
Rukom belom, lakih zaveslaja,
Tajne leta prosecam ja vodu.

Plavom strujom sudbine me pljusne

Često, često rashlađena pena,
I ostavi pečat nemog trena
Novu boru uz skupljene usne.

Svakog dana blizak sam sve ređe

Sebi i s kim sudba me još svela.
Usred polja, negde pored međe,
Ja otkidoh senku od svog tela.

Ode ona, lepršava, gola,

I ramena slaba moja uze,
Pa, ne roneć usamljena suze,
Sada drugog grli negde, hola.

I možda se, sa njim zagrljena

I ne seća zajedničke zore:
Zarivena u mrak priviđenja, -
Oko usta promenila bore.

Ali živi zvukom starih dana

Što ko eho sa gora je bodri,
Dok ja ljubim usnicama modrim
Sliku što je senkom naslikana.

DETE ISUS

Sakupila Devica
Ždralove i senice
Usred hrama.

"Pevajte, veselite se
I za svakog molite se
S nama!"

I sad mole molitvu

Za grešnu, za poročnu
Sudbu našu,

A detence božje milo

Nožice pod sebe svilo,
Jede kašu.

Prišla njemu senica,

Drzovita ptičica,
Pa prozborila:

***
Krila crvena zalaska svela,
Dremlju plotovi tiho u tami.
O, ne tuguj mi, kućice bela,
Što smo opet mi sami i sami.

Mesec čisti u slamnatom krovu

Plavet neba sa žutoga roga.
Ne odazvah se njenome zovu
Da je pratim kraj dalekog stoga.

Znam da godine nemire guše.

Kao godine, bol će taj proći.
Svoje usne i nevinost duše
Daće drugome ona u noći.

Nije jak ko za radost se javi,

Samo ponosni žive od snage.
A drugi će da smlavi i ostavi
Kao am kad istrune od vlage.

Čekam spokojno suđeni čas

Jer će tek biti snežnih dana.
Ona će opet doći kod nas
Da tu prigreje svog mališana.

Skinuće bundu, šal će kraj peći,

Sešće kraj mene kao u priči.
Pa će mi nežno i spokojno reći
Kako dečačić na mene liči.

***
Utonu put u misli da je večer blaga,
Dok oskoruše kao bezdan blede.
Starica-kuća ustima svog praga
Tišinu meku, mirišljavu jede.

Nežno i krotko stud što jesen nosi

Ka stogu ovsa maglom tiho plovi;
Kroz plavet stakla dečak žutokosi
Očima igru čavki crnih lovi.

Uz dimnjak pripit, varniči po krovu

Pepeo zelen ružičaste peći.
Nekoga nema - vetar priču novu
O nekom mrtvom šapatom će reći.

I neko neće gaziti tu više

Zlataste trave, opale listove.
A dugi uzdah, šušteći sve tiše,
Ljubi se s kljunom raščupane sove.

Sve gušći mrak je, stajom mir i tama,

Put beli sklisku jarugu šara ...
Uzdiše nežno ječmena slama
Sa kravlje njuške, ispod ulara.

***
Plavo nebo, duga - šarenica,
Nečujno stepska nestaje granica,
Vuče se dim, i sred te slike
Vrane veseljem obukle vrljike.

Ponovo vidim jaruge znane,

Crvenu glinu, vrba grane,
Riđ ovas pokraj jezera sanja,
Ko med za dušu sve prianja.

Kraju moj! Rusijo draga!

Ko pre, još živi tvoja snaga.
Anđelska kad mahnu krila snena
Zazvone krstače bez imena.

Mnoge si, zemljo, likom snažnim

Po rudnicima mučila vlažnim.
Još mašta mračnih moćnika rod
Da s grudi tvojih okusi plod.

Neće živeti na svetu, verujem,

Ko tamnice tvoje poziv ne čuje ...
Večna istina i glas šuma ovih
Raduju dušu dok zveče okovi.

***
Zbog drugova, zbog veselih,
Zbog posrebrenih dolina
Rastuži se ko golub tih
Radost dalekih godina.

Pa sećanje kljuca kljunom

Prvi sneg sa staze uske.
Nad jezerom i nad šumom
Kasni krici divlje guske.

Pod oknom od skliskih jela

Pruža sena tamne ruke.
Tihih voda lađa bela
Puši lulu ispred luke.
Dim taj - to dan polju maše,
Dan milošte i višanja.
Miris trava s tela snaša
Dopire mi do usana.

Mir lipama, lugovima,

Mir tamjanu svetilišta!
Sa osmehom ko sve prima
Ne treba mu od vas ništa.

***
Alev se mrak sred tamne boje
Ko požar na nebu grana.
Ja dođoh na večernje tvoje,
Zabiti gluha poljana.

Nije mi laka torba kleta,

Ni plava zenica čista.
Znam, zemljo, majko sveta,
Svi smo mi rodbina bliska.

Nas odlutale bez obzira

Pod azurnim krilom gore,
Sazvaće psalm iz psaltira
U rumen jutarnje zore.

Doći ćemo dok zora bije

Do pravde časnoga krsta,
Svetlost iz knjige golubije
Pašće nam u žedna usta.

***
Zbogom, izvore sveži,
Zbogom, o, šumo stara,
Lanac oblaka beži,
Sunčev ga lemeš para.
Blistaj, vedrino dana,
Dok meni jad se piše,
Ja neću nož iz sara
Trgnuti nikad više.

Ni kraj ždrepca na senu

Sniti u gluhoj noći,
Niti kroz šumsku senu
S radosnim klikom proći.

Ni umaći od bura,
Od nevolja, od zveri,
Da grmnem sred azura
Zvekirom tajnih dveri.

***
Porumene oskoruša,
Poplavio val na vodi,
A konjanik-mesec, tužan,
Ispustivši uzde, brodi.

Kao labud plav u noći

Stiže mrak iz šume sive
I sa crnih krila toči
Čudotvorne mošti žive.

Kraju mili, rodni kraju,

Kao Voljgu pod vrbama,
Večni žulju i jecaju,
Pritisli te jad i čama.

Ali sada Spas ti stiže:

Ustaj, duha isceljena.
Čuj, labuđi pev se diže
I miluje dugu zena.

Žrtvom dana što izdiše

Iskupljen je greh tvoj celi,
I svežina nova briše
Dahom vetra sneg sazreli.

Al nevidljiv drhtaj sluti

Tvoja rastuća toplina ...
S kišom će te spomenuti
Glas Sergeja Jesenjina.

***
Glas ti nevidljiv, ko vetar goli.
Skrušeno srce tebi se moli.

Ovsenim likom duh moj se hrani,

Životni druže, braniču znani.

Sunce na nebu u sjaju drema,

Istina večna imena nema.

Kruni se pesak u satu snova,

Al ti si zrna dodao nova.

Reči u njivi neznanoj niču,

U kovilj-travi misli se stiču.

Kreposne ruke nebu se bliže,

Na njima crkve zvuk-zidar diže.

Slatko je duši tvoj cvet da gazi,

Na prvom snegu svoj trag da spazi.

Al iznad svega krotkost je mila

Počivših večno uz fijuk krila.

LISICA
A. m. remlaovu
Na razmrskanoj nozi se dovukla,
Uklupčila se kraj rupe i brega.
A krv je ko tanka brazda okrugla
Sanjivo lice delila od snega.

Još je nazirala pucanj kroz dim ljuti,

I vila se šumska putanja u oku.
Iz žbunja je vetar kosmati i kruti
Raznosio sitne sačme kišu zvonku.

Kao žunje, nad njom magla se je vila,

Bilo je crveno vlažno veče pozno.
Nemirno se glava dizala i krila
I jezik na rani ledio se grozno.

Žuti rep, ko požar, u sneg je upao,

Ko kuvana mrkva usna je otekla …
Širio se inja i sačme dah zao,
A krv, vrh čeljusti, curila je, tekla.

***
To ne luta oblak za ambarom
Niti zima.
Zamesila božja mati mladenčić
Za sina.

Zamesila s testom lekovite trave

Što su rasle.
Ispekla i, rumen, tiho stavila
U jasle.

Razigrano, umorno, u san palo

Dete,
Mladenčić mu zlaćani u slamu
Odlete.
Ispade kroz vrata i neko ga
Uze,
Pomutiše božju plavu dušu
Suze.

Govorila božja mati sinu:

"Čuj,
Ti ne plači, labudiću moj,
Ne tuguj.

Ljudi su na zemlji svi odreda

Čeda.
Što da se i njima makar malo
Ne da.

Tama bi im teško usred šuma

Pala.
Mladenčiću Mesec ja sam ime
Dala."

***
Naigro se, naplakao pljusak proletnji,
Umuko je bure let.
Dodija mi s tobom o, Sergej Jesenjin,
Da gledam ovaj svet.

Mrsko je slušati pod granom nebesnom

Nevidljivih krila šum:
Razbuditi nećeš ti svojom pesmom
Dedova starih hum.

Reč prisna, pritisla je viteški

Tvog dalekog dana poj.
Ne u vetru, već u knjigama teškim -
I san će odjeknut tvoj,

Sešće neko i pognuće leđa neko,

I prst će pružen da bdi.
Blisko je nekom crveno veče ti daleko,
Al nisi potreban ti.
Prevrnuće on Brjusova i Vloka,
Uzdrmat i druge, znaj,
Al dan će opet sinuti s istoka
I čas će planuti taj.

Lik zemlje neće stih izmeniti,

Nit stresti lišća bezbroj.
Uvek će za stablo privezan biti
Taj jezik crveni tvoj.

Pružio je zauvek neme ruke sani .

Tvoj Pilat zvezdani . . . A stih
Eloi, Eloi, Lama Savahvani,
Pusti u suton tih.

***
Da l praporci srebrnasti
Zvone to? Il sanjam sada?
Sjaj ikona ružičasti
Na povije zlatne pada.

Nek nisam taj dečko slatki

U šumu krila plavom tome,
Radostan je san moj kratki
O proplanku nebeskome.

Ne treba mi groba "jao",

Tajna neće s rečma ludim,
Nauči me, da bih znao,
Nikad da se ne probudim.

LABUDICA

Iza šume, šume sumračne, S

inu plamen rujne zorice,
Rasu kao dugu šarenu
Rumen-niti, zrake purpurne.
Gore, plamte jarkim plamenom
Ko divovi snažni borovi,
Četinari svud se prevukli
Zlatotkanom, sjajnom koprenom.

A okolo rosa biserna

Rumen nakit proli blistavi,
I nad srebrom tihog jezera
Šaptavo se njiše ševarje.

U to jutro, suncu u susret,

Otud, iz tih tamnih šikara,
Kao mlada zora ispliva
Snežno bela labudica.

Iza nje su, divnim buketom,

Labudići beli plovili,
Nabirala voda prstene,
Prstenčiće mirne, smaragdne.

Eno, od tog tihog zaliva,

Posred samog sjajnog jezera,
Protegla se struja vodena
Kao tamna traka široka.

Otplovilo belo labuđe

U prostranstvo glatko, široko,
A u ćutljivome zatonu
Legla trava, trava svilena.

Kraj obala mirnih, zelenih,

Priklonivši nežne glavice,
Ljiljani se došaptavali
Sa stišalim potočićima.

Labudica tad je pozvala

Labudiće svoje malene
U livadu cvetnu, u šetnju,
Slatki miris trave da piju.

Labudići za njom izišli,

Da čupkaju travu zelenu,
A rosica, rosa srebrna
Kao biser s nje se krunila.

Naokolo cveće azurno

Razlilo je vale mirisne,
Kao gostu dragom, dalekom
Smeškalo se danu veselom.

I šetala deca radosna

Po dolini rosnoj, širokoj,
Labudica bela, i srećna,
Netremice ih je pazila.

Ako bi se kobac nadvio,

Ili zmija travom provukla,
Labudica tad bi gaknula,
Decu belu brižno tražeći.

Dečica bi tako drhtala

Ispod topla krila majčina,
A opasnost kad bi minula
Opet bi se lepo igrala.

Al ne vide majka-čuvarka
Okom svojim brižnim, pažljivim,
Da od sunca, sunca zlatastog
Crn se oblak mračno nadvio -

Mlad orao u toj visini

Raširio krila koščata,
Preleteo Zrzim pogledom
Beskonačnu travnu ravnicu.

U tamnoj je šumi spazio,

Na prigrevku toplom, u klancu,
Zmiju pggo je mirno izišla,
Svijena u prsten - greje se.

I orao opak zažele

Da se baci na nju, munjevit,
Al ga zmija srećno primeti,
Pod humku se sakri zelenu.

Zamah krila, i u visini,

Gladan kandže oštre raširi
I plen tako očekujući
U vazduhu on se pritaji.

Okom svojim ljutim, orlovskim,

On razgleda stepu daleku,
Kraj jezera plavog, širokog
Labudicu belu ugleda.

Krila snažnih strašnim zamahom

Oblak sedi razbi orao
I ko tačka crna, kružeći,
Pun se pretnje poče spuštati.

Labudica bela u taj čas

Pogleda po glatkom jezeru,
Spazi strašna krila široka
S neba što se odražavaju.

Uplašeno majka zadrhta

I zagrakta labudićima,
Dečica se bela skupiše,
Pod krilo se skriše majčino.

A orao lupi krilima,

Ko strela se zemlji ustremi,
Zari oštre kandže koščate
Labudici pravo u grlo.

Pretrnula krila opusti

Labudica bela kao sneg
I nogama, već obamrlim,
Ispod krila decu odgurnu.

Pobegoše deca jezeru,

Pojuriše trkom u čestar,
A njihova majka rođena
Teškom suzom gorko proplaka.

Orao je oštrim kandžama

Nežno telo njeno kidao,
Svud je belo perje letelo
Na sve strane, kao pahulje.

Mreškalo se tiho jezero,

Šaputalo meko ševarje,
A dečica srca ranjena,
Pod humkom su malom drhtala.

***
Svetlosti toploj, na otaca prag,
Zove me zamišljen tvoj uzdah drag.

Čekaju baba i deda tamo

Mene nemirnog da dođem samo.

Radi, ko breza vitkom unuku

S medom u kosi, somotskih ruku.

Samo, o mili, po oku plavom

O njemu nešto saznaju pravr.

Šalje im radost sva ozarena

Iz ugla ikona svetla žena.

Krotak joj osmeh po licu kruži

Unuka im na rukama drži.
DRUG

Običnog radnika on je bio sin,

Nema o njemu mnogo da se pripoveda.
Samo da mu kosa beše crna kao tmina
I oči mu plave, pitoma pogleda.

Otac njegov grbio leđa po vasceli dan

Da bi prehraniti mogao dečaka;
Za to vreme dokon rastao mališan,
Drugovi mu behu: Hristos i mačka.

Mačka je bila stara i ogluvela,

Nije čula ni muve ni miševe što grebu,
A Hristos je sedeo na rukama majke
I s ikone gledao golube u nebu.

Živeo je Martin u tišini mukloj,

Tužno se glasali dani, kao kiša po železu.
I samo ponekad, za mršavim ručkom,
Učio ga otac da peva Marseljezu.

"Odrašćeš - govorio mu, - a onda treba

Da shvatiš uzrok ove bede naše.
" I nad tvrdom korom nasušnoga hleba
Nož mu tupi prozuklo drhtaše.

No, čuj, pred daščanim

Pragom
Dva vihora prošla
Svom snagom;

Uz voda to prolećni
Huk
U Rusiji diže se
Puk.
Čuj pesme burne,
Čuj besno more!
Iz magle tmurne,
Gle, oči gore.

Sve se komeša,
Kulja i huče,
Sve leš do leša -
Zub straha puče.

Sve uzavrelo,
Svud piska ljuta!
Bezdano ždrelo
Mlad vrutak guta.

I nekog bolno stiže

Otkucaj smrtnog trena ..
No, znajte, premro nije
Od dušmanskih on zena!

Njegova snažna duša

Još zadrhtala nije,
I k nadi mu se pruža
Ruka što krv mu lije.

Znao je zašto živi

I zašto cveće gazi,
No nije na vas nalik
I San njegov što se gasi.

Do praga rodne kuće

Nenadno u taj čas
Poslednji zov donese
Martinu očev glas.

Oči mu smrači strava,

Pomodri lice belo,
Na kolena je pao
I Da grli hladno telo.
No evo, opet živnu,
Protrljao je oči
I vraća se u kuću
Pred ikonu da kroči.

"Isuse, čuješ li me?

Vidiš li? Ja sam sam.
Kome ako ne tebi
Svoj zov i krik da dam!

Otac mi mrtav leži,

No strah me nije svlado.
Ja čujem - on nas zove,
Isuse, moja nado.

On traži našu pomoć

Za ruski puk što gine,
Da izborimo pravdu,
Sloboda da nam sine!…"

Detinje čuvši reči,

Sišlo je čedo milo
Na zemlju, ostavilo
Bezbedno meko krilo.

I idu zagrljeni,
A noć je mračna, mračna!
I grca u nevolji
Tišina neprozračna

O večnosti slobode
Cveta im san u nadi,
A februarski vetrić
Veđe im nežno gladi.

Odjednom planu oganj

I lavež cevi malog Hrista
Tane na zemlju crnu.
Čujte:
Vaskrrsnuti on više neće!
Sprovod njegov eno kreće:
Sahrana je
Na Marsovom
Polju.

A tamo gde mu osta mati,

Gde zoru neće dočekati
Bolju,
Pred prozorom tu sedi
Stara mačka, mesec bledi
Šapom lovi…

Baulja Martin, zbori: "Vi,

Mili moji sokolovi,
Robovi ste svi,
Robovi!"
Glas mu odječe sve tiše,
Neko ga guši, jedva diše,
Neko ognjem ga sažiže,

No spokojno za prozorom
Glas de diže,
Časak zamre, a čas poput gromkog klika
Počne teći
Zvuk željezne
One reči:
"Re-e-pu-u-ublika!!!"

POJUĆI ZOV

Radujte se!
Opet zemlji još malo
Do krštenja ostalo!
Dogorela glava
Sinjih mećava
I zemlji nestao
Žalac.

Otadžbino,
Krajevi moji mili,
I vi, sinovi, stoga,
Što ste na plotu
Ustavili Mesec i sunce, -
Hvalite boga!

U seljačkim jaslama
Rodio se plamen
Za pobedu opšteg mira!
Novi Nazarećanin
Opet je znamen,
Već slavi se njegova zora
Kod pastira.
I svetli iza gora ...

Pogani, engleski Judo,

Neka te mora smlate!
Ne mogu to severno čudo
Sinovi tvoji da shvate!

Ne možeš ti čuti tajni zov

Ma do na kraj sveta idi!
Na tvojim je ustima pokrov
Pogleda koji ne vidi.

Sve češće, i zalud pri tome,

Tvoja usta tamu traže.
Nećeš dati ti Hristu svome
Iz jasli da istinu kaže!

"Zaigraj, Salomo, zapleši!"

Nek lake noge polete.
Ljubi, ljubi i dalje greši,
- No blizak je čas osvete!
Evo već Jovana
Sveg izmoždenog od rana,
Podigo sa zemlje
Odrubljenu glavu,
Njegova usta
Opet prete Sodomu:
"Opametite se!"

Ljudi, braćo moja, ljudi,

Gde ste? ... Zašto beže? . . .
Ne trebaš mi ni ti, smeli
Krvavi viteže.

Tvoju pobedu ja neću,

Ništa mi ne treba!
Svi smo jabuke i višnje
Sa baštenskog neba.

Svi smo grožđe vinograda

Pozlaćenog leta,
Biće svetlo, toplo nama
Sve do kraja sveta!

Neko mudar, neizreciv,

Blizak našem dobu,
Sve što žive - greje pesmom,
Mrtve - snom u grobu.

Neko hoće da shvatamo,

Sve premerujemo.
Mi bi samo da volimo I da verujemo!

***
Radost je kada se u žbunova seni
Plače za prošlošću obala rođenih
I, dok se o prvim sedinama ćuti,
S pritajenim bolom na sudbinu ljuti.
Ni druga, ni misli na obličje žene
Ne donose njene reči odmerene,
Al u njoj, ko vere, ima živih snova
Da se usne taknu skrivenih svetova.
Voliš u njoj veče i ovas nad rekom,
I decu sa kosom kestenjastom, mekom.
Stresavši sa veđa nevidljivi dim
Mi ćaskamo ovde o tajnama tim.
Krotkost je to nežna, kad sediš na pragu
I moliš se suncu i puteljku dragu.
Po poljani goloj, šumom bez radosti
Misli naše tuže za pravom mladosti.
U očevu bajku, u vremena mila
Poneo nas žamor nepoznatih krila ...
Ali čvrsto usred koviljnih lugoza
Istina počiva roditeljskih snova.

OTČAR

1.
Oblaci - kao jezera,
Mesec - u liku gusana.
Igra pred očima
Rusija razuzdana.

Trese se šuma mlada,

Kipi vrelo, u žaru.
Pozdravljam te sada
Mužiku moj, Otčaru!

Tihe, plave vode -

To je mir tvoj, i dom,
Opasne slobode
Nema u svetu tom.

Pevaj, traži i zovi

Skrivene obale, kraj luga;
S nebeskih visina ovih
Sad neće pasti duga!
Neće izgubiti rumena
Krila ni veče, ni zora;
Snažna su ramena -
Kao granitna gora.

2.
Sumorno drvo, uz breg,
S vrhom do meseca kriva
Kao februarski sneg
U duši mojoj zavijaš.

Na nebu mirno ćute

Devojke - pogled mio;
Zvuku istine ljute
Tobdžija te naučio.

On ti je koplje dao
Oluju u krv ti slio,
I snagom Anike kao
Korak ti obeležio.

Zora - ko vučica
Razvukla čeljusti;
Ti teraš zla lica
Krstom što se krstiš.

Pružiš li joj ruku,

Na glavu, pod skuti,
Položićeš muku
Na njen jezik žuti.

Oseća, bahata,
Čudnih reči gnezda:
Dijamantska vrata
I pokrov od zvezda.

3.
O, čudotvorče!
Širokih obraza, usta ko dan,
Prihvati u te tvrde ruke
Dečaka nežnoga dlan -
Nek duša moja, uz tihe zvuke,
U krilu tvome nađe san.

Ja sam sin tvoj, što kleči,

Ko vrba izrasto
Kraj puta;
Naučio sam oko da tobom
Kao jezerom luta.
Za mudrost tvoju nema reči.

Ta seda kosa mi govori:

Bio je sneg
U pesmama
I gori.
Zbog očiju plavih
Lepo
Leto
Slavim.

4.
Već smo u danu maja,
Ti - ko potok mladoga vina!
Talasi, i čun, pun sjaja,
I peva, peva tišina.

Negde Buslajev piruje,

Čuje se volhovski zvon,
Tutnji i huči, luduje
I Volga, i Kaspij, i Don.

Ural plavih usta

Isturio zube,
Kroz keženja pusta
Solovke se ljube.

Ko dragu voljenu
Sve zoveš na pir,
Grliš na ramenu
Nenačeti mir.

Uzvišen je tvoj dar,

Plavet, pesme verne,
Na ramenu tvom žar
Kugle neizmerne!...

5.
Baci je put neba,
Neka reči bruje.
Mesečeva hleba
Zlatno klasje tu je.

Gladna žeđ se budi,

Pesma nevesela,
I pune su ljudi
Kolibe anđela.

Tamo hladovina
Meko kaplje s lista,
A Juda, ko sina,
Grli, ljubi Hrista.

Ali poljubac Judin

Ne zvecka novca hirom,
I lanac Akatuja -
Staza pred manastirom.

Tamo vreme staro

Luta kroz lugove
Svu Rusiju darom
Za stolove zove.

U slavu smelosti,
Gordog duha tvog,
Piće piju gosti
Sa stola zelenog.
***
Nit od zime drhti oskoruša,
Niti vetar sinje more kuša.

Sneg u zemlju radosti upio,

U snu ded na Jordan reci bio.

Svuda žbunje i jezera, eno,

Svako od njih mostom obgrljeno.

A po mostu kudrav i žutorus

Luta dečak, Josifov sin Isus.

On od zore do zalaska lakog

Zove patke i ribe ovako:

"Sjatite se k meni vi na hranu,

Učite me mudrosti po danu."

I obalom, bregom izlokanim,

Razgovori šušte neprestani.

Al ribica na pesak pritekla

Pa podvodnim glasom njemu rekla:

"Slušaj, čedo, Hriste, dete sveto,

Uz poklon smo došli k tebi, eto.

Od pustinje, šume uči, idi,

Naša tajna na nebu se vidi."

OKTOIH
Glasom svojim slavim te, gosode.

1.
O, domovino, srećno
I neprolazno slavlje!
Lepe su, blage večno
Te oči tvoje kravlje.

Za stada s polja zlatnih,

Za maglen-kola tužna,
Ko pregršt zobi, ja ti
Na dlanu sunce pružam.

Nek te prepolovenje
I Božić blagoslove,
Nek svi što žude bdenje
Sa večnošću proslove.

Glas nam nebo talasa,

Ruka nam njiše tminu,
Dahnemo - s tankog klasa
Bokori zvezda sinu.

O, Rusijo, o, dome,
Stepo gde vihor jezdi!
Na čardaku zlatnome
Prolećni grom se gnezdi.

Oluju hranimo zoblju,

Molitvom pojimo do,
A njivu našu modru
Ore nam razum-vo.

I ne postoji kamen
U praćki ni na luku
Što će dosegnut znamen
Dignutih božjih ruku.

2.
"O, djevo Marija! -
Nebo pesmu sliva,
Raspi zlatne kose
Preko naših njiva.

Umij naša lica

Rukom zemlje ove.
Lađe put ravnica
U povorci plove.

Nose duše mrtvih

I pamćenje doba.
O, tugo, ko trpi
U lancima roba!

Ko god čelom bije

I vapi iz mraka,
Nećemo mu sviti šiju
Ispod tajnog znaka.

No nek gane ko izmakne

I zirne za tren!
Tmurnim krovom slepac svaki
Biće pritešnjen."

3.
O, bože, bože,
Da li ti
Njišeš zeml,u koja sni?
Prah sazvežđa rasuo se
Pomrčinom naše kose.

Šum nebeskog kedra ječi,

Kroz maglu i rov se čuje.
Dolom bede kao reči
Pad šišarki odjekuje.

Poju one o blistanju

Drugih voda i krajeva,
Gde su ih na teškom granju
Grizla usta mesečeva.
I o šumi šapću one
I o bespuću gustiša
Gde, skinuvši pantalone,
Igra zlatonoga kiša.

4.
Osana vo višnjih!
Humovi poju o raju.
I u tom raju ja vidim Tebe,
moj rodni kraju..

Pod maurikijskim hrastom

Sedi moj riđi deda,
Sija mu gunj ko zastor
Izatkan graškom zvezda.

Šubara njegova škilji -

Ona za praznične dane -
Ko mesec neki zimljiv
U rake zavejane.

S huma moj glas odzvanja:

"O, oče, odgovori!"
No, opuštenog granja,
Kedar mi snen šumori.

Ne doleće moj glas

Dalekom tlu do njega.
Čuj! Šušti kao klas
Nad zemljom veo snega:

"Ustani i prosudi!
Neznan je kobni glas.
Onaj što život budi
Poznaje rok i čas.

I bog će da zatrubi
Kroz oganj truba večnih,
Oblak će žutozubi
Progristi pupak mlečni.

Iz utrobe rasute
Oganj će brazde stići,
No duše netaknute
Zvezdani brod će dići."

***
O, kraju kiša, nepogoda,
Tišina staze proseca,
Poput somuna, ispod svoda
Ljulja se kriška tvog meseca.

A iza preoranih njiva

Pepeljuga u rumen-boji.
Na oblak-grani, kao šljiva,
Zlaćana zvezda zrela stoji.

Opet ja hitam belim putom,

Na inat tuzi što me davi,
Idem i prolet novu slutim
Po vodi bistroj što se plavi.

Dim močvara se igra, mota,

Al i u suknu tame tvoje
Neiskazanošću života
Bregovi napiti stoje.

***
Zora nad poljem - kao plot novi.
Presveti sin na oblaku plovi.

Izašla baba, hrani piliće.

Na nebu njegov lik joj osviće.
- Zdravo, unuče!
- Zdravo, bako seda!
- Uđi u kuću.
- A je l tamo deda?
- Kraj reke dole on krpi mreže.
- Da li u prošlost davnu vek'mu seže?
- Već devedeset mu minu zima. I prnu unuk put belog
dima.

Sa dušom dede maglom se vije

Neznanog sveta gde podne zrije.

***
Zamani krilima dugim,
Nek grune snaga živa!
Rusijo, s ljudima drugim
Drukčija i stepa biva.

Između teladi, krava,

Po modroj dolini toj,
Sred ruha svetloplava
Korača i Koljcov tvoj.

U ruci - okrajak hleba,

A usta - ko višnje sok.
Zvezdanim sjajem je s neba
Sav osut pastirski rog.

A za njim iz snega, vetra,

Iz manastira sad,
Ide, odela svetla,
I njegov srednji brat.

Od Vitegre do Šuje
Išparta on sav kraj,
Izabra nadimak - Kljujev,
Blaženi Mikolaj.

Ko monah mudar, mio,

I sav kitnjasto rečit,
Bez vitih kudri, tio S
pušta se Uskrs večit.

A tamo, pozadi kose,

Koja ko smola sja,
Veseo, tršave kose,
Grem stazom, buntar, ja.

Put dug i strmost mnoga,

Svud su uvale trajne;
Al ja i s tajnom boga
Vodim sporove tajne.

Kamenom mesec netaknut

Obaram; u drhtaj skriti
Bacam kroz nebo nagnut
Iz sara nož skroviti.

A za mnom, drugih u letu,

Nevidljiv roj se sleže,
U dalji, po selu, svetu,
Snažni stih se razleže.

Od trava pletemo knjige,

S dva skuta reč nam se sruči.
A rođak naš, Čapige,
Ko sneg, ko dolja, zvuči.

Skri se, nestani, pleme,

Sna gadnog, misli uz bruku.
Na golo kameno teme
Spuštamo zvezdanu huku.

Dosta bi truleži, čame,

Zar letom slaviti pad -
Izbrisa i mrlje same
Ruski kraj probuđen, mlad...

Krilom već manu dugim

Nečujna snaga mu duga!
A već s ljudima drugim -
Pruža se i stepa druga.

***
Noć i polje, i jutarnji petli,
Sa oblačka zlatnog gospod svetli.
Oštar vetar kroz ravnice plave
Sa jasika skida nežne glave.

I mreškanje tmurnih valova

Sa jesenjom tugom ždralova!
Nad ribnjakom, ko prekinut zvon,
Srušio se stari očev dom.

Sve je ovde ko što beše tada,

Iste reke, ista bela stada.
Samo vrbe nad sivom dolinom
Iskrpljenom tresu pelerinom.

Neko nesta zauvek u tami,

Nikog nema pesmu da izmami.
O ramenu sanja rodni prag
Kom u mraku izgubi se trag.

Sve je tiho u ikone skutu,

Mesec čisti koljivo u kutu. ..
Mir svečani samo uznemiri
Iz zapećka miš plašljiv što žmiri.

***
Probudi me sutra što ranije,
Moja majko što strpljiva posta!
Iza humke druma što se vije -
Idem da dočekam dragog gosta.
Videh danas u šumi pre mraka
Trag širokih točkova u lugu.
Nija vetar pod kupom oblaka
Zlatnu njegovu dugu.

Proći će on još pre zore rane,

Pašće u žbun mesec s kapom lepom,
Kobila će veselo da mane
Nad ravnicom tad crvegoš repom.

Probudi me sutra rano, mati,

I osvetli naš sobičak uski.
Vele da ću uskoro postati
Znameniti poeta ruski.

Opevaću gosta i nas dvoje,

Peć i petla, naš krov, o naiđi...
I na pesme proliće se moje,
Mleko malih - tvojih krava riđih.

***
Il je nebo od bela povesma,
Il voda presahnu od soli guste?
Ti pevaš, a razuzdana pesma
Stavlja obalskih vrba uzde.

Modrim je žrvnjem samleveno

Vodeno zrnevlje u brašno,
Plavetnilo i zlato žeženo
Okružuju tugu ti strašnu.

Nije dirnut nežnošću sumornom

Tamni zamah tvojih ruku.
Svejedno - Arhangelskom il Umbom
Dospećeš u solovkinsku luku.

Svejedno, ispod punih paluba

Gledaćeš trošne, pogrbljene skite,
A u tebi već zapeva tuga
O pregibima tamošnje rakite.

Pa bi da se obesiš uz pesmu
znad voda tamna oka . ..
A mesto meseca u belom povesmu,
U oblaku, spokojno sja foka.

RAZBOJNIK

Škilji mesec, zvezde škilje,

Tiši glas slavuji viju,
Skriću se u šumsko bilje
S buzdovanom u busiju.

Nemoj, ribaru, kraj huma

Da ti mamac plovi rekom,
Nemoj, trgovče, sred šuma
Da se odaš zlatnom zvekom!

Krepko moja šaka hvata,

Ne zovu je zalud - klešta.
Dočepaće plašt od zlata
I brokata ruka vešta.

Munje šumsku tminu režu

I češljaju vlasi borom.
Izbavi me, moj bodežu,
Čuj, točkovi škripe gorom.

Glupi ljudi neće znati

Gde ja svoje blago zgrnuh.
Livada će mi ga dati,
Ako htednem, u noć crnu!
Oblak u pantalonama

Vi mislite bunca malarija? 

To je bilo, 
bilo u Odesi. 
"Doc'u u cetiri" rekla je Marija. 
Osam. 
Devet. 
Deset. 
Evo i vece 
u nocnu strahu bjezi, 
vece decembarsko 
s prozora 
u magli 
U staracka ledja smiju se i rzu 
kandelabri. 
Mene vise prepoznati ne moze: 
ja sam zgrcena 
gomila 
zila. 
Sta takva gomila pozeljeti moze? 
A mnogo hoce takva gomila. 
Jer vise nije vazno 
ni to sto sam od bronze, 
ni to sto srce moje - 
od gvozdja hladnog - 
bije. 
Nocu i covjek svoj zvek 
u nesto zensko, meko, 
zeli da sakrije. 
I ja sam, 
ogroman. 
na prozoru savijen, 
rastapam staklo celom od celika. 
da li je to ljubav ili nije? 
I kakva je - 
mala ili velika? 
Odakle velika u takvom tijelu: 
mora da je to malena, 
neka krotka ljubav, sto se u stranu baca 
od automobilskih sirena 
i voli zveket praporaca. 
Opet i opet 
cekam, 
zabivsi lice u rosavo lice kise. 
I vec me je poprskala dreka 
gradske plime, sve vise. 
Ponoc, sa nozem kog pruza - 
do djavola s njim! - 
dosla je, 
zaklala. 
I kao s' panja glava suznja, 
dvanaesta ura je pala. 
u oknima sumorne kisne kapi, 
kreveljeci se, 
nakrcale, 
k'o urlanjem usta da su razjapile 
himere s pariske katedrale. 
Prokleta da si! 
I pocijepa usta skoro krik. 
Zar ti je i to malo? 
Cujem: 
nerv, 
tiho, kao s kreveta bolesnik, 
podigao se. 
I , gle - 
u pocetku jedva je posao 
jedva, 
onda je ustalasan, 
jasan, 
potrcao. 
Sada je sa druga dva 
ocajno igrati stao. 
Pao na plafon spratu nize. 
Zivci 
veliki, 
mali, 
mnogi - 
pomamno skacu 
i vec - 
gmizu. 
Zivci pali s nogu! 
A noc se po sobi glibi i oko, 
otezalo, odatle nikako da se ispravi. 
Odjednom, vrata zacvilise, ko da 
krcma zub na zub 
ne moze da sastavi. 
Usla si 
osorna, kao "na!" 
guzvajuci rukavice kao luda, 
i rekla: "Da, znate, ja cu da se udam." 
Pa sta, udajte se. 
Nista nije bilo. 
Izdrzacu. 
Gledajte - ja sam spokojan ko 
bilo 
pokojnika. 
Sjecate se? 
Govorili ste: 
"Dzek London, novac, ljubav, strasti" - 
a ja vidjeh samo jedno: 
vi ste Djokonda, 
koju treba ukrasti! 
I ukrali su je. 
Opet cu ljubav u terevenkama utuci 
povije obrva ozarivsi vatrom. 
Pa sta! 
Ponekad i u izgorjeloj kuci 
skitnice nadju dom! 
Izazivate? 
"Manje no prosjak kopejaka 
vi imate smaragda bezumlja" Sjetite se! 
Pala je Pompeja 
od razdrazenog Vezuva! 
Hej! 
Gospodo! 
Ljubitelji 
obesvjescivanja, 
zlocinstava, 
pokolja, 
da li ste najstrasnije 
vidjeli - 
lice moje 
kada sam 
ja 
apsolutno spokojan? 
I osjecam - 
"ja" 
za mene je malo. 
neko se otima iz utrobe moje.  Halo! 
Ko je? 
Mama? 
vaseg sina nesto divno boli! 
Mama! 
Zapaljeno mu je i srece i vene. 
Recite sestrama, Ljudi i Olji, 
on nema kuda da se djene. 
Marija! Marija! Marija! 
Pusti me, Marija! 
ne mogu ostati na ulicama! 
Neces? 
Cekas 
dok upalih obraza grubo, 
bljutav, 
i isproban na svemu losem, 
dodjem 
i procijedim bezubo 
da sam ja danas 
"neobicno posten".
Marija, 
vidis - 
ja se, vec poguren, slamam. 
Marija! 
Kako u debelo uho zabosti njeznu rijec? 
Ptica 
zivi od pjesme, 
pjeva 
gladna i zvonka, 
a ja sam covjek, Marija, 
prost, 
koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu 
ruku Presnje. 
Marija, hoces li me takvog? 
Pusti me, Marija! 
Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo 
zvonca. 
Marija! 
Na ulicama su zvijeri. 
Na vratu prsti davljanja sto bode- 
Boli! 
Otvori svoje dvori! 
Vidis - 
zabili su u oci iz sesira ciode. 
Pusti me. 
Mala! 
Ne boj se 
sto na mom volovskom vratu 
sede kao planine vlazne zene od znoja 
gubave. 
Ja kroz zivot vucem (i to je zato) 
milion ogromnih, cistih ljubavi 
i milion miliona malih ljubavi. 
Ne boj se 
da cu se opet prilijepiti za hiljade lica - 
''djevojke Majakovskog'' - 
u izdajnicko vrijeme mraka, 
ta to nije ipak 
dinastija carica 
krunisanih u srcu jednog ludaka. 
Marija, pridji! 
U bestidnosti nagote, 
ili puna plasljivih drhtaja, 
no daj tvojih usana ljepotu sto jos iscvala nije: 
srce i ja nijednom ne dozivjesmo do maja, 
a u prokletom zivotu 
tek stoti april je. 
Znaci - opet, 
dok mracno sve je to, 
uzecu srce, 
isplakano grozno, 
da ga nosim, 
ko sto 
u stenaru pseto 
nosi svoju sapu presjeceno vozom. 
Krvlju svoga srca ja radujem put, 
uz odjecu bijelu lijepi se prasine cvijece. 
oko zemlje - Krstiteljeve glave 
po hiljaditi put 
Irodijada-sunce ce da se okrece. 
I kada moja gomila godina 
odigra svoje do konca - 
krvlju oznacice se put sto vodi 
ka domu moga oca. 
Izaci cu 
prljav (od jendeka, gdje provodih noci) 
primaci cu mu se blize, 
sagnucu se 
i na uho mu reci: 
Slusajte, gospodine Boze! 
Kako vam ne dosadi 
u zele oblaka mreskavih 
zamakati oci odebljale, a? 
Hajde da organizujemo 
vrtesku 
na drvetu poznavanja dobra i zla! 
Svemoguci, ti si izmislio 
za svakog po dvije ruke, 
i svakome si po glavu dao ti - 
a zasto nisi izmislio 
da se bez muke 
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?! 

Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro, 

a ti si nedouceni, majusni bogic samo. 
Vidis, ja se saginjem 
i iz sare 
vadim kamu. 
Krilati nitkovi! 
U raju da ste zbijeni! 
Gomila perjasa od straha valja se! 
A tebe, sto si tamjanom opijen, 
rasporicu odavde do Aljaske! 
Pustite me! 
Necete me zaustaviti. 
lazem li, u pravu li 
sam ja, 
ali vise ne mogu da budem spokojan. 
Gledajte - 
zvijezde su opet obezglavili 
i nebo okrvavili od pokolja! 
Ehej! 
Nebo! 
Skini kapu! 
ja dolazim! 
Gluho. 
Vasiona spava, polozivsi sapu 
s krpeljima zvijezda pod ogromno uho.

Čiji sam ja komadić?

(Srpska verzija - Slikovnica)

THE MISSING PIECE MEETS BIG O

The missing piece sat alone ...

waiting for someone to come along
and take it somewhere
Some fit...
but could not roll.
Others could roll but did not fit.
One didn't know a thing about fitting.
And another did't know a thing about anything.
One was too delicate.
POP!
One put it on a pedestal...
and left it there.
Some had too many pieces missing.
Some had too many pieces,period.
It learned to hide from the hungry ones.
More came.
Some looked too closely.
Others rolled right by without noticing.
Hi..?
It tried to make itself more attractive...
It didn't help.
It tried being flashy
but that just frightened away the shy ones.
At last one came along that fit just right.
......
But all of a sudden...
the missing piece began to grow!
And grow!
"I didn't know you were going to grow."
"I didn't know it either,"
said the missing piece.
"I'm looking for " my missing piece, one the won't increase..."
BYE...
SIGH...
And then one day,
one came along who looked different.
"What do you want of me?"
asked the missing piece.
"Nothing."
"What do you need from me?"
"Who are you?" asked the missing piece.
"I am the Big O,"
said the Big O.
"I think you are the one, I have been waiting for,"
said the missing piece.
"May be I am your missing piece."
"But I am not missing a piece,"
said the Big O.
"There is no place you would fit."
"That is too bad," said the missing piece.
"I was hoping that perhaps I could roll with you..."
"You cannot roll with me,"
said the Big O.
"but perhaps you can roll by yourself."
"By myself?
A missing piece cannot roll by itself."
"Have you ever tried"
asked the Big O.
"But I have sharp corners,"
said the missing piece.
"I am not shaped for rolling."
"Corners wear off,"
said the Big O.
"and shapes change. Anyhow, I must say good-bye.
Perhaps we will meet again..."
And away it rolled.
The missing piece waw alone again.
For a long time it just sat there.
Then...
slowly...
it lifted itself up on one end...
...and flopped over.
PLOP!
Then lift...pull...flop...
it began to move forward...
And soon its edges began to wear off...
lift pull flop lift pull flop..
and its shape began to change...
and then it was bumping instead of flopping...
and then it was bouncing instead of bumping...
and then it was rolling instead of bouncing...
And it didn't know where and it didn't care.
It was rolling!
Oskar Davičo
(1909-1989)

Ti si još dete

Ti si još dete, o, nasmejana,

i tako puna ptičijih šala,
igračku grla si mi dala
i šljive oka mokre od grana.

Sviralo živa, tako si čista

i žena, žena uzdrhtala...
Na usni si mi ugledala,
mesto poljupca, dva vrela lista.

Ljubav

Da li sestro, rasla na livadi

s vetrom koji se mlad zamrsi u cveće
pa ti je lice kao da ga gladi
krilom senke leptir sto usnu proleće.

Da li sestro rasla kraj zala

pa su ti oči sumne kao more,
pa su ti dojke kao dva vala
što igranja ne umore.

Ili si došla iz topih ruda

iz bakarnih žica, iz tamne lave
pa ti je glas tunel pun čuda
a suza tela, nemir poplave.

Ili si rasla međ peskom zlata,

na dnu reke, u korenju vode
pa su ti ruke oko mog vrata,
dva mala izvora žedna slobode.
Običaji sna

Čim probudim sneg pod travom,

pregazi me zob. U snu je tako.
Ništa ne možeš čuđenjem.
Raduješ se izgrebenih očiju. Samo voliš.

Nikad ne bih umela da naložim vatru

da me on ne obasja pre no što teturajući se
upadam u bazen zore
koja me produžuje jatima svega. U snu je tako.

Jos teže je donositi odluke protivne danu.

Kad ljubavi drugoj razapne zamke, one su od pređe
u koju me predući upreda. U snu je tako:
kad volim, ni budnoj mi ništa
beskraj ne može.

Ćelija

Ćelija smradna, ćelija gadna.

Majko, majčice draga,
Tvoja draganja, neznog majkanja
Željan sam. Izdaje snaga.
O, majko, muke. Ako me ruke
Tvoje mrtvoga prime
Hoće li suze, pasti na uze,
Hoćeš li reci: Sine?
- Sine, kuni me. Skote živote,
Uze mi sve moje drago.
Možda je krao, možda je klao,
Ipak, moje je blago.
Ne, nisam krao, ja nisam klao,
Za slobodu ja sam bio,
Za slobodu veću, za ljudsku sreću
Za život o kom sam snio.
Za život mio o kom sam snio
U borbi ja sam pao,
Za bolji život crni se čovot,
Za život, život sam dao.

Nemir

Skoro će doći, skoro će proći,

skoro će prestati, skoro će stati.
Skoro će bednom, skoro će zednom,
dovoljno vode dati.
Skoro će biti svi ljudi siti,
skoro će, skoro će ljudi
imati kuće, zaklon od tuče,
od kiše i od studi.
Skoro će nestati, skoro će prestati
da se od straha ludi,
skoro će biti sve što ću sniti,
sve što mi želja zažudi.
O, tada će, tada će
svud biti palače,
svud biće kikota, smeha,
sanjaće, pevaće ljubav i proleće
s cvrkutom ispod streha.

Volim tvoje ruke

Volim tvoje ruke za igračke

to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje

da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.

Hana

1.
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca,
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa

i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči - žarulje sred rulje,

od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu sa njom jegulje
i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.

O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio

sa ćoravom Ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam razbio,
plaćo sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke

c kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce

i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.

3.

Hano, barko moja, zaplovimo put tropa

u prašume međ pume, zatigrimo se u leta
Neka ljubav u sunce tvog trbuha zakopa
moju snežnu planinu prstima suncokreta.

Nek korak te noge i ruke, naježen zaveslaj trireme

bes mora osedla ponovo i rastavi,
iskapi i progutaj, izabrana, vreme
što se ko beli medved međ zubima tvojim kravi,

da iz vrča rujna, sva biljna, sva bujna

šikneš i osvežiš jedra iznemogla.
O, biljko, ti svetiljko, burna i olujna,
ti si mi dah pronašla i srcem pomogla.

12.

Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate,

odrpane prevrate i ljute koprive.
Živeću ko pećine, ko zveri što pate,
ko svi čije su oči uvek žalostive,

jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati,

a žele sve spoznati, grliti grljive
golje, što sakati, zebu golovrati
i znaju žar dati za snove nasrtljive,

da u miru umru, iz petnih žila da žive

i pevaju pesme kao grom grlate,
do kapi da iskape devojke pohotljive,

do kraja da sagore usnice mesnate:

da se ne povrate iz koščatih daljina
na zemlju, ko zločinci, na mesto zločina.

Đura Jakšić

Ah, životu

Ah, životu i bijeli svetu!

Zašto ste mi na takvom teretu?
Što oči 'vake jade gledu?
Koje volim - ti mi bolujedu,
Koje ljubim - ti mi umiredu,
Najmiliji nisu mi na svetu -
Ah, životu, moj teški teretu!!!

1855.

Gde ja...

Gde ja šećer sijem,

Tu otrov izrasti;
Gde ja pevat' mnijem,
Tu ću u plač pasti.
Gde na druga brojim,
Tu krvnika imam,
Gde ja lovor svojim,
Trnom venac primam.
- Skoro sveća kraju,
Danak crnoj noći,
Al' kraj mome vaju
Nikad neće doći.

Jednoj nestašnoj devojci

Zar poljubac meni starcu,

Daješ mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?
Je l' to ljubav?... Je li šala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?
Il' si došla zluradice,
Da me varkaš, da me jedis?
Izmučene stare grudi
Da povrediš, da pozlediš?
- Ja te ljubim!... Tvrdiš, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, dušo, teško pada...
Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra živa -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

1875.

Kroz ponoć

Kroz ponoć nemu i gusto granje

Vidi se zvezda tiho treptanje,
Čuje se srca silno kucanje -
O lakše samo kroz gusto granje!
Tu blizu potok daljinu para,
Tu se na cveću cveće odmara,
Tu mene čeka ašikovanje-
O lakše samo kroz gusto granje!
Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore,
K'o grudu snega vrelo sunčanje-
O lakše, lakše, kroz gusto granje!

Na Liparu

Jeste li mi rod?... siročići mali

Il' su i vas, možda, jadi otrovali,
ili vas je slabe progonio svet?
Pa dođoste samo - da kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set...
Mi smo male,
Al' smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti;
- Ćiju ći
Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu, poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led.
S belom bulom,
Sa zumbulom,
Šaren - rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi
Srca topiti -
- Ćiju ći
Moje tice male, jadni sirotani
Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbego me maj,
A na duši osta, ko skrhana biljka,
Il' ko tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.

Osmeh

Volem slušat morskijeh talasa

Strahovitu smrtonosnu jeku,
I noževa krvožednu seku,
I lajanje nesnošljivih pasa;
Volem čuti groma lelek pusti,
I urlanje lavova svirepo:
Nego osmeh umereni lepo
S čovečijih tankih slušat usti.
More davi, strasno lav ujeda,
Sablja seče, grmeć grom obara -
Al' toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh čovečijeg jeda.

Otac i sin
Jedanput ide stari Amidža
Ko neki sedi mandarin -
A za njim tapka, trči, skakuće
Junačke krvi najmlađi sin.
Vašar je bio - a na vašaru
Sablje, pištolji, arapski hat;
Tuniske kape, srebro i zlato,
Mletačka svila, ženevski sat.
A šta ćeš sine da kupi babo? -
Deteta sklonost kušaše svog;
'Oćes li sablju tu britku, sjajnu,
Il' voliš hata misirskog?
Il' mozda želis od svile ruho?
Neka ti bude svileno sve
Govori sine govori brže,
Da kupim one toke zlaćane?
Dete se česka rukom po glavi,
Kao da ne zna šta bi od sveg -
- Ah, babo, babo, kupi mi, babo,
Pečenja kupi jarećeg...
Sad se i babo češe po glavi,
Gledajući dugo sina svog -
- E, ja sam volo sablje i koplja,
A sin mi jarca pečenog

1872.

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,

Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi-
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila,
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busije,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.
- I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema...
Nogom ćeš stupit, možda, poganom?
Drzneš li dalje?... Čućeš gromove,
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju,
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati,
Al' jedan izraz, jednu misao
Čućes u borbe strasnoj lomljavi
"Otadžbina je ovo Srbina!..."

Padajte braćo!

Padajete, braćo Plin'te u krvi

Ostav'te sela, nek gori plam
Bacajte sami u oganj decu
Stresite s sebe ropstvo i sram
Ginite, braćo, junaci, ljudi
Za propast vašu svet će da zna...
Nebo će plakat dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina...
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi -
Ta da smo braća - oh, Bože moj...
Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako - oh, braćo draga
Ta zar bi tako prezreli vas?
Prezrite bratstva, pokor i kletvu
Što nebo dade, pogaz'te vi
Ta nije l' grešno, nije li grozno -
Krv dece vaše gledamo mi...
A gde je pomoć, il' suza bratska?
Il' "Juriš, rode, za brata svog"?...
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja Bog...
Al' opet, grešan, grešno sam pevo -
Ranjeno srce naroda mog
Ta Srbin kipi - kipi i čeka -
Al' ne da đavo... il' ne da Bog

1862.

Pijem

Pijem, pijem...al' u piću

Još se nikad ne osmenu' -
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!
Posrne l' mi katkad noga,
Družina se ludo smije -
Al' se brzo smeha trza
K'o od jeda ljute zmije.
A ja pijem, jošte pijem -
A tom mi se srcu para -
Ćuteći se samo igram
Ljutim vrhom od andžara.

Ponoć

...Ponoć je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duše to je svetinja...
To gluvo doba, taj crni čas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoći
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Možda to duši zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se čuje -
Da l' ponoc tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide naviše?
Il' bolnik kakav teško uzdiše?
Il' anđo melem s neba donosi?
Il' oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...
Možda se krade, da nam popije
I ovu jednu čašu radosti?
Il' možda, suza ide žalosti?
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
..............
Vrata škrinuše...
O, duše O mila seni
O, majko moja O, blago meni
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo grešio
I s hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio ...
O, majko, majko O, mila seni
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video ...
Il' možda misliš: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje,
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom,
Među ljudma si - među bližnjima -"
Al' zlo je, majko, biti međ njima
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Život je, majko, vrlo žalostan...
................

1966.

Put u Gornjak

...............
Mnogo li sam strado kad se srce seti:
Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče!
Meni noćca lako nikad ne proteče...
U mislima tako uzd'no sam jako,
A suze su tekle niz obraz polako.
Od grudi se mojih večan oganj stvori,
Da u njima duša pre roka izgori!
Po golemu svetu mlađan se potucam -
Što gromovnik nisam da na sudbu pucam?...
Sve što mi je bilo nedrago i drago,
Ostavljat sam moro ravno, podjednako!
Pa gde sad počivam... o da divna mesta!
Lepša nikad nije s uresom nevesta!
Izvezeno cvećem, okićeno goram'-
Ja i ovo mesto ostaviti moram!
- Eno već se kriju sjajnog sunca zraci,
Ka zapadu zlatni putuju oblaci:
Torbicu sam svezo, opanak pritego,
I ja bih sa sunce nekud dalje bego:
Ali jedno srce, drugo sudba želi:
Ja po sudbi moram što ona prideli;
Vidim ono stenje što se nebu penje-
To je volja sudbe... gorko prideljenje!...

1857.

Putnik

Uvek na opazu
Kud čovek ne brodi
Birajući stazu
Koja sreći vodi.
Gledi staze redom:
Ovom neću ići;
Idem pravo sredom
Pre ću k meti stići.-
I polazi s bogom
Putem putnik mladi,
Mladom, lakom nogom
Po cvetnoj livadi.
Što je drugom teško,
Lako je za njega,
Srce mu s' viteško
Ne straši ničega.
Po bregovi tuđi
Ko zerav se sija,
Ide pevajući
A znoj ga probija.-
Sa junačkim skokom
Sve bede obara,
Pred njegovim okom
Sve se u raj stvara.-
Mnogo je obišo
Sveta pregolema,
I doma bi išo
Al već doma nema.-
Mira meni treba,
Snaga mi je pala,
A zaradit hleba
Ruka j' malaksala.-
Ah! al' nigdi stanka,
Nigdi za meneka!
Starost me nejaka,
Starost mene čeka!
I sa tugom veljom
Laca štap opeta,
No ne s onom željom
Upoznati sveta.
Upozna ga dosti,
Ne treba mu više,
Sve mu već pakosti
O grudi razbiše.-
Vrane njemu kose
Postaše srebrne-
Dobro noge nose
-Da u grob posrne.-
Zbogom, svete beli!
Ja stazu izbira,
Duša dalje želi,
Telo ište mira.
I sve na opazu
Dalje putnik hodi,
R a d o s l e d i s t a z u,
K o j a g r o b u v o d i ...

1855.

Staze
Dve preda mnom staze stoje:
Jedna s cvećem, druga s trnjem;
Gvozdene su noge moje:
Idem trnjem da se vrnem...
Ja ustupam cveća staze
Kojima je noga meka;
Nek po cveću žene gaze,
A trnje je za čoveka -

Veče

Kao zlatne toke krvlju pokapane,

Dole pada sunce za goru, za grane.
I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,
Ta najbolji vitez pade sa bojišta!
U srcu se život zastrašenom taji,
Samo vetar huji... To su uzdisaji...
A slavuji tiho uz pesmicu žale
Ne bi li im hladne stene zaplakale.-
Nemo potok beži - ko zna kuda teži?
Mozda grobu svome - moru 'lađanome!
Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe,
Sve je izumrlo - sad mesec izađe!...
Smrtno bleda lica gore nebu leti...
Poginuli vitez... eno se posveti!...

1857.

Stevan Raičković
(1928)

Crtanka

Daj mi dve-tri čiste

hartije al iste
i jednu olovku
da nacrtam plovku.

Daj mi žutu boju

da obojim proju

pa ću njome zatim
Sunce da pozlatim.

I plava mi treba
za komadić neba

ona će da doda
vodu radi broda.

Daj mi posle plave

zelenu zbog trave

i zbog skoro trista

na drvetu lista.

Sad crvenu novu

zbog crepa na krovu

i zbog jednog lica

i zbog lubenica.

Daj mi boju belu

zbog cveta za pčelu

a i posle njega
zbog dve grudve snega

Daj mi boju crnu

da nacrtam srnu

da obojim mačku
da udarim tačku.
Pesma trave

Imaju trave jednu misao tešku kao kamen

Jer one meni kažu:" Ne treba tvoja pesma.
Leži u nama. I sklopi ruke , gde bilo, pod glavu.
I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.

I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav,

Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega
U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu.
I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam u sebi,

Lezi. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega.

Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati
(Obično kao što nas vetar slučajno zaklati):
Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn od sutona."

Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.

Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.
Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.
Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave sume teško kao kamen.

Uspavanka za školjku

Spavaj U kolevci od peska spavaj

Pod strašnim svetom vode spavaj
U algama u spirali mahovine spavaj
Spavaj na uzglavlju belutka što sam ga hitnuo

Spavaj snom belim od kamenja i zvuka

Bez žute pesme sunca spavaj
Potonulo zrno tišine spavaj
Noć je spavaj spavaj uspavanku uspavaj

Dan je Spavaj
Ja sam Spa - Vaj.

Povratak
Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i žita.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima grudi od ruže.
Ona ima koleno od belutka.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima smeh od lišća.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kožu od protegnutog labuda.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ruke bola

Daj reči guste ko smola

I reči kao krv neophodne
Za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.

Daj onu strašnu reč što tone

Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.

Daj reči koje imaju telo

I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo

Naći u svetu razbijeno.

Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.
Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zatečeni

Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni

Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:

Uspavajte se, ko kamen, nevini,
Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni

Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

Balada o predvečerju

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči

i ostali ste sasvim sami.
Niste ni znali kako tišina voli nepoznate
da rani iz nevidljive puške.
I dugo ste uzalud naprezali oči
Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.
Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji
Kao polomljen luk:
Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap vremena
kad se nedirnuta travka popela uvis za novi
milimetar.
Pošli ste u predvečerje:
Niste ni znali
Da vas ramena bole od nevidljivih krovova
Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih ljubavi
Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa
A zaboravili ste da ste sa sobom povukli
zidove jedne jako navikle ulice.
Pošli ste u predvečerje:
Išli ste polako
I tek ste odjedanput shvatili da to nije
vaš korak iako su noge sasvim vaše.
Išli ste polako:
samo sad još laganije
Skoro kao da ne idete.
Stali ste
A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom
koji nije vaš korak.
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
I sada ležite u travi
Iako znate da ste hteli samo da sednete.
Pored vašeg uha
Jedna travka je prilično sumno porasla za milimetar
- Vi ništa niste čuli.
U vazduhu su dve ptice obeležile krilima
skromnu umetnost
- Vi ništa niste videli.
Pošli ste u predvečerje
I sada iz trave krišom otvarate oči
I čini vam se da vas još uvek neko nišani
iz nevidljive puške.

U mojoj glavi stanuješ

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je

Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca

Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake

Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš

U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš

Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota

Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira

Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš

Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš...

Koračam dugom ulicom

Koračam dugom ulicom ka tebi.

Zastanem na po puta kad shvatim

Da me ni druga polovina ne bi
Odvela u kraj s gradom nepoznatim.

Stojim, a mislim da idem, u sebi.

Ili polako stignem do predgrađa

U kome mi je sve neznano kao
Da sam već dopro do tvoga mesta: lađa
Se vidi s' jednog ugla gde sam stao
I sunce što se gasi ili rađa.

Dođe do mene glas da su me mnogi

Koji me znaju već unavideli:
Smeju se kao u novoj eklogi
Kako se čudno gubim mesec celi
Ili da sam se privoleo drogi.

Prođe još jedan dan za koji vele

Da je običan bio: videše me
Gde se u uskoj ulici (kraj skele)
S prolaznicima sudaram sve vreme.

Stojim, a oni da prominu, žele.

Krenuću sutra (ali ne polako)

Do stabla, vode, klupe usred bilja;
Svih mesta gde smo bili nauznako.

Neka svi kažu da lutam bez cilja.

Ja idem prema tebi, makar tako.

Ti si moj život videla iz bliza

Ti si moj život videla iz bliza:

Primiso, pokret, reč što nisam reko.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok još gasne

Videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
Znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.

Pred ogledalom zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.
Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.

Kiša je tako blaga

Kiša je tako blaga, da se pitam:

Nije li neko s visa otkud pada
Čitao mojih misli tok i ritam?

Il su pak moje misli takve: kada

Put neba krenu ja nekog čitam?

(Do pre trenutka sokak bese tesan

A sad se prazni: ulica je šira,
Pravija, crna kao dub netesan
Nagnut ka nebu što se meni spira
Trunke - pa idem skoro bestelesan.)

Baš to mi treba danas: biti s kišom.

(Kao da hodam s nekim koji šušne

Tek dva - tri slova i nestane krišom...

Pa opet šapne reč kraj školjke ušne

Il takne rame rukom još i tišom...)

Skoro ne gazim: plovim kao barka

Niz tamu i bez kompasa, bez traga,
Prikačen o nit koju vuče Parka
(Dok moje čelo, bez misli, tek draga
Sestrinska ruka kiše - bolničarka.)

Kiša je tako blaga i nestroga,

A topla pri tom: da bih mogo po njoj
Hodati sve do časa sudjenog
I stići onoj ivici potonjoj
Kada u prazno zakorači noga...
U snu te nema

U snu te nema, al čim zene

Odškrinem ja namesto zrake
Otkrivam kako već u mene
Ulazi obris tvoje rake.

Onda bez glasa i bez ruha

(Nevidljiva i sasvim nema)
Lutaš po jami moga duha
Ko bespomoćna, strašna tema.

Iako znam da tamo ležiš

Rasuta sve do zadnje truni
Osećam kako amo bežiš.

To tražiš ležaj u mom telu.

Na dva si mesta: onde truni,
Da bih te ovde imao celu!

Zvonimir Golob

Ruža

Ogolio sam te kao ružu

da bih ti vidio dušu
a nisam je našao.
Ali sve uokolo
obzorje, zemlja i more,
sve do beskraja,
ispunilo se mirisom,
neizmjernim i živim.

Tako pada sjekira

Govori se da dolazi vrijeme studeni,
praznine i samoće, stiže vjetar obilazeći
dvostruku šumu i gusta kiša
dira svojim hladnim jezikom
čelo zemlje. Budi tu, pored mene,
kao moja ruka, otvorena, da bih tobom primio
ono što me očekuje. Dati i uzeti,
ista riječ u koju ulazi ljubav
kao u postelju.
Kome pripada čovjek ako ne tebi, nježnosti,
kome ljubav ako ne onima
koji podižu lomaču na kojoj gori još uvijek
srce zemlje?
Kao da nisam rođen, kao da sam već umro
skriven u nekoj ruži, u snu koji drugi sanja,
u groznici bilja, u vodi ili zraku
koji ćeš ti udahnuti prije nego odeš.
Govori se da stiže vrijeme studeni,
ali sudbina sviju samo je moja sudbina,
a bol sviju ne postaje veća. Smrt za sve
samo je smrt za mene i stoga hoću da postojim
da bi postojalo sve što vidim:
mravi sa svojim primjerom koga se plašim,
zvonjava, hljeb, miris žene,
nago voće bez posljedica, neka znanost,
nesreća, bol ili zvuk trube u blatu,
da bi postojao svijet, historija ili poljubac
i ti, konačno, moja ljubavi, moje promuklo
zvono, moje područje ograđeno žicom
uz koju se uspinje
talas neba.
Govori se da stiže studen, vrijeme praznine,
ali ja ne očekujem ništa, jer ono što dolazi
ja već imam boreći se, da bih pao jednoga dana
tiši nego dok sam govorio
riječi koje jedino ti nisi čula.
Tako se ruši stablo drvosječa.
Tako pada sjekira.
Tako snijeg koji čekam!
Tvoj dio zraka

Što će se izmijeniti poslije tebe, pjesmo?

U zajednickom krvotoku isti jauk,
isti stup sramote, isti lanci
na dnu broda koji nekamo plovi.

Najprije povjerenje, pa sumnja,

tri, četiri ljubavi, ako je to dovoljno,
želja da živis i želja da umreš,
i zatim sve ostaje kao što je bilo.

Postelja, naga žena, i što poslije?

Prozirno korijenje čije kucanje
govori da si manji, a voda raste
i netko se okrenuo umjesto tebe.

Što će se izmijeniti? Ništa.

Ako vidiš ono što zaista vidiš.
Drugi će htjeti sve sto si odbacio,
udahnuti tvoj dio zraka, i zaspati.

Tijelo žene
Cuerpo de mujer, blancas colinas, muslos blancos ...
(Pablo Neruda)

Tijelo žene, skrovito čudo nepoznato u tebi,

ima li veće nježnosti nego što je moja
dok spavaš ljupka u sjeni svoje svjetlosti?

Silazeći u tebe kao u ponornicu

ponavljam imena cvijeća da bih te objasnio:
perunija, azaleja, robinija hispida.

Dok spavaš ti se igraš, rijeko u koju uranjam

svoje ruke, rastužena i vječna,
sa svojim šljunkom od sedefa i spaljene mahovine.
Na tebi sve prepoznajem i svemu se čudim:
tu je ponor iz koga dolazim i kome se vraćam,
i slana me žeđ obilazi dok umireš, slatka patnjo.

Evo koliko te tražim: kao jeka svoj glas,

kao glas svoju jeku sto ne prestaje
i gori u mojoj krvi, u mojoj glavi bez svjetla.

Evo koliko te želim: kao pusta površina vode

svoj vir da je uznemiri i da sustane tamo
gdje sve počinje, i odakle smrt ne silazi.

Ima li ljepše od tvoje kovine,

od tvog voća koje se nudi? Ja sam brod
što tone i što se ljulja između tvojih obala.

Evo te, pobijeđene i gole, ali tko će proći

ispod slavoluka sa vijencem gorka lovora?
U tvom snu i ja sam izgubljen zauvijek.

Zagledan u beskrajne prostore otvaram

dio po dio tvog tijela što se ne razlikuje više
od mene u meni, jednako i jednako samo.

Tu je i nevidljiva pjesma koja preobražava

sva tvoja čuda u jedno, uzdrhtalo na kiši,
i prokleto nebo što ranjava plače iza tvojih vjeđa.

Između mnogih prolaznika

Žalim te, smrti, koja ćeš po mene doći

jednoga dana. Što ćeš zateći,
što naći u ovoj odjeci, koju vijest
o događaju već davno zaboravljenom, u ovoj sobi
zidova odviše visokih koju napusti dječak
da bi bacio svoj ognjeni kolut
na grlić boce nekog sajma? Nepomičnu prazninu
ti ćeš ispuniti svojom, ali ako meni
nije bilo dovoljno što će tebi
ovo što je preostalo? Hladna koža guštera
koju ću ostaviti mirnu da leži, poslije svega,
na ulicama svoga grada. Ako ja odbacujem
ono što ti prihvaćaš, hoće li to biti
gubitak ili časna trgovina kad već danas znam
koliko je preostalo? Žalim te, smrti,
jer ćeš biti prevarena i bit će potrebno
da se ponovo nađe što sam izgubio
idući prema tebi. Već vidim
kako oklijevaš ponavljajući da si u pravu, vidim
onaj neodlučni pokret rukom
koja drži sječivo noža i preostaje mi
samo da se nasmiješim znajući
da ću ja dobiti ako ti izgubiš. Žalim te,
jer mnogo sam obećao što ne mogu ispuniti
izgovarajući svako tvoje ime na stotinu načina
jednako stvarnih. I ti ćeš
saznati što znači nada svakoga dana.
Ostat će samo sjena pognuta u mraku
do nogu onih koji ti već umirući domahuju,
meso i krv u kojima ćeš ti živjeti
poslije mene. Žalim te, smrti,
jer već sada mogu da vidim tvoje djetinje lice
između mnogih prolaznika na vratima Stanice
i srdžbu na koju ja nisam imao pravo,
dok nestrpljivom rukom prevrćeš
ono sto je preostalo:
nekoliko nesuvislih riječi koje su stajale
poput zida
između svijeta i mene, malo
prašine i mrvica duhana, mapu
nekog izmisljenog grada, sliku žene
koja spava na jutarnjem suncu, mrlje
tinte na noktima koji jos rastu
i postelju sa koje silazim, smijući se,
dok tragaš za srcem o kome ne znam ništa
i nalaziš
samo prazan prostor
u kome još uvijek
odjekuje udarac groma.
Ljubavi moja

Ljubavi moja. Tražim te ponovo

tamo gdje sve prestaje: u jednom trenu
između snijega što pada i vatre umirućeg
na tvome licu, ispod tvoje haljine,
u zraku koji izgovaraš.

Amor mio. Nema imena koje ti ne pripada:

tu je kišno ljeto, godina, grana trešnje,
tu je tvoje tijelo od voska na kome je more
ostavilo svoj sjenoviti kriz. Gorčina,

prazno nebo, tjeskoba, lude riječi

na koje ne pristajem dok silazim
između tvojih ruku i tražim
nagi plač što ispunjava moja usta.

Ljubavi moja, uzdrhtala na kiši, ona

koja spava na mojoj postelji, prekrivena
mojom rukom, ona koja ne razlikuje više
to što sam stvorio i to što me napušta.

I moju žeđ sa tragovima bezumne soli.

Amuleti

1.

Čekam te, srce moje,

nadglasan tišinom,
od sebe samoga proklet.
Iz kojih dubina ovaj glas,
to tijelo tako teško
i čežnja tako stvarna?

2.
Nema više
zamrzlih ptica
na granama
što se otkrivaju,
ni slučajnih prostora,
ni žalosti
u srcu koje te pronalazi.

3.
Okus naranče u toplom svitanju,
tamo iza dobrote što dijeli
kolijevku od prašnog
spomenika ljubavi.

4.
Ono što ostaje na kraju
to je uvijek gorčina
sada gola i stvarna
kao plamen
na kome gore
naivne suze djetinjstva.

5.
Volim darivanja
jer me napuštaju
nalik šljunku
i pijesku sa obala.

Ja sam onaj drugi

a ti već pretvaraš
ruke u ruke
odsutne zauvijek.

Ti si vatra

Ti si vatra u kojoj drhte prsti,

nož hladan i oštar u preponi mjeseca,
riječ koje nema, i smrt,
igra žalosna koju još nismo naučili.
Ne mislim više na očajnu travu,
ni krikove kamena užasnih poljubaca,
još jednom se plašim da ne zatvore vrata
tisućama konja koji se plaše sna.

Svi koji su zaboravljeni u mraku

traže svoje ruke u utrobi hijena
i samo jedan prekrasan pastir
naći će stado izgubljenih mravi.

Jedna žena plače u kutu.

Tko će staviti zemlju na njena usta?
Tko sklopiti oči opreznim školjkama
rukom od stakla, pijeska i cesera?

Ime ljubavi

Njeno je ime
izmišljeno na sajmu,
tamo se prodaje i kupuje,
tamo se mijenja za zdjelu leće.

Ljubav se lažno predstavlja.

Njena usta otimlju hranu,
ne poljupce,
njeni se zubi zatvaraju,
ne u ljubavi.

Zvijezde?
Na fotografiji, u tuđem spomenaru.
Snovi?
U zavadi, iako sanjani
na istoj postelji.
Jedno, dvoje ?
Ne u jedinstvu i okrenuti
ravnodušnim licem
vlastitom zrcalu.
Sjećanje, čega se sjeća?
Pamti praznina
ispunjena sama sobom.
Studen, sumnja, samoća,
tako se ljubav zove zaista,
ako ne pristaje više
na ime koje nosi,
izmišljeno da prevari
ili da ubije.

Kada si ti otišla

Kada si ti otišla jedan se svijet

zamijenio drugim, jedna je luka
napustila brod, jedan brod svoga kapetana,
i sve bijaše samo jod i rana,
kad si ti otišla.

Gdje su sada zvijezde bez neba,

bez mora svoga, gdje su ptice bez krletke,
gdje tvoje prazne oči bez moje duše
i stotine drugih stvari toliko važnih za mene,
kada si ti otišla.

Sada te tražim izvan ovih prostora

koji poznaju sreću, i izvan onih
u kojima se otvaraju čaške leptira.
Pada crna kiša od smole i straha
na tvoju vlažnu zemlju, sada,
kada si ti otišla.

Kada si ti otišla, tvoja pjesma, tvoj glas

odjekuje, odjekuje kao stup ognja
zariven duboko u moju krv,
u moje grlo, i ne govorim nego vičem:
bez mene ti ne postojiš!

Ovo mutno lišće, ova sjena jeseni,

ovaj oblik bola koji se mijenja
i ne napušta me, što će mi
pamćenje ili ruka, ili gorke usne,
kad ni tebe više nema,
kad si ti otišla.

Srce

Ispruži ruku i što dotičeš?

reče malo srce velikom srcu.

Ništa, ne dotičem ništa,

ako je ovo sve što ostaje,
reče veliko srce.

Modrine treba, i zelenila,

jarbol i zastava. A ti, što imaš?
reče malo srce velikom srcu.

Samo želju da imam, samo to,

i ruke da podignu zastavu,
reče veliko srce.

Toliko si blizu, ali ja te ne vidim,

reče malo srce velikom srcu.

Stani na moje mjesto, odavde vidim

kako se zatvaraju velika vrata neba
i ruka koja ih zatvara,
reče veliko srce.

Što to u tebi još kuca toliko glasno?

upita malo srce veliko srce.

Ništa, ne kuca ništa,

reče veliko srce.
Žuna udara kljunom o koru drveta.

Moja je kutija za tebe odviše mala,

reče malo srce velikom srcu.
Na dno studene vode lezi i spavaj.

Tamo već leži netko pokriven lišćem.

Uđi u mene budno i zatvori oči,
reče veliko srce malom srcu.

ima još dovoljno mjesta između kamenja.

Gdje si, bilo je isto veče

Gdje si? Bilo je isto veče, iste strijele

ulazile su u tvoje meso, isto nebo
koje pamtim, jednake zvijezde, ali od jednog sna
ostade u mojoj krvi otisak tvojih usana.

Danas ti nisi ovdje, samo u bilu što jeca

prepoznajem tvoj glas između mnogih, u kamenu,
u prašini svoju ljubav, ali tebe nema
da me ponovo stvoriš od krhotina srušenog zrcala,

od silovitog sunca, od izujedane vode, od hljeba,

od toplog daha dok se odmaraš rastvorenih koljena
kao školjka, nudeći još uvijek svoj crni biser.

Gdje si? Odakle da zovem bez nade

ako ne s ove postelje, iz ovog tijela
koje mi više ne pripada i koje gledam dok odlazim
kako bez mene živi kao napuštena ličinka.

Da bih rekao to što želim

Da bih rekao što želim dostaje jedna riječ,

ali tu su i ostale da bi nastanile tišinu.

Da bih rekao što želim dostaje jedna ruža,

jedan plamen za moje vlažne prste.

Nedostaju mi ruke, nedostaje mi žito i zubi

da bih te primio i da bih te zaboravio.

Vjetar podiže iz pijeska moje ime

i ono kaplje na mene poput žedne kiše.

postoje dani u kojima je sve zapisano,

postoje godine i prazno lišće jeseni.

O tebi znam samo da si bila, samo da živiš,

i pamtim samo ono čega se ti ne sjećaš.

Naga, ti se stidiš svoje sanjive nježnosti

kao stablo koje vjetar pokriva lišćem.

Daleko je djetinjstvo koje zaboravljam

ti ostavljaš svoj život kao da ti ne pripada.

I sada sniježi po njemu gusta kiša i ja koji stojim

kraj prozora nekog vlaka koji bez mene odlazi.

Da bih rekao što mi nedostaje, izmišljam riječi

kao što su: nekad, i zauvijek, i nikada više.

Zamagljeno staklo

Nježnosti moja, koliko je godina

bez tebe prošlo
i jedva da te prepoznajem.
Ptica koju još pamtim
ponovo maše krilima
silazeći s davnog neba,
nekadašnje zvijezde
opet će progristi
tamnu ponjavu neba
i zaslijepljen gledam
njegovo staro lice.
Ako sam kralj
ja sam i prosjak
koji okreće tebi
svoje gladne oči.
Naslanjam usne
na zamagljeno staklo
i slušam riječi
koje jedna duša
govori drugoj.

Pismo

Kad razmišljam o tebi obuzima me nježnost

veća nego što mogu podnijeti, ponekad,
i zato šutim promatrajući te dok me ne vidiš
i, kao da je kraj godine, bilježim svakoga dana
od čega se sastojiš, uplašen da nešto nedostaje:
najprije ti čitava i meni okrenuta licem
na kome su usne, čelo, obrazi i tragovi poljubaca,
dva oka ispod nemirne kose i to bi bilo dovoljno
da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat,
ramena, grudi i struk djevojčice koja plače,
oblina trbuha poput hljeba toploga
dok zastajem na obali jezera
koje već skriva sjena. Ali ja zatvaram oči
jer ti se stidiš i poželim da te čuvam
kad padne veče, daleko od stvari
koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu
i ptica na tvome prozoru
ne uzima više zrno
iz nepoznate ruke.
Ugasi svjetlo, u tami
ne mogu te odvojiti
od sebe sama.

Sadržaj romana

Počinje, naravno,
kao i svaka druga
knjiga ljubavi:
on dječak, ona djevojčica
i tako se vole, ponekad.

Na prvim stranicama
još se uspinju,
još rastu,
još izmišljaju jedno drugo
i srcem dodiruju vlastite snove.

Na dvadesetoj drže se za ruke,

na četrdesetoj još mu dopušta
da crta njezino lice
na površini vode,
još ne vidi kamen koji će podići
mulj sa dna i ispuniti njena usta
suhim lišćem.
Ljubav samoći ne dopušta
da se u njoj ne nastanjuje.

Kasnije, na neparnim stranicama,

prve kapi kiše,
na kraju svakog poglavlja
raste korov.
Neke rečenice nedostaju,
neke se riječi ponavljaju
vlastitom voljom.

Ali da su cvijećem prostrli livadu

jedne nedelje ujutro,
da su razumjeli što pišem na dlanu
velikim slovima
da su govorili zemlja zemlji na kojoj su stajali,
da su sklopili ruke zajedno, kao u molitvi,
osluškujući vlastita zvona, u daljini,
da su svoj ležaj ogradili zastavama
i usnuli ispod druge krošnje....

Kako su mogli znati da onaj koji se budi

ne pamti uvijek
snove koje sanja
i da se zlo izgovara samo,
iz svoga grla?

Dijalozi? Nema ih više, samo opis prirode

koja se opire, nebo je tamno,
ne više modro.
Zlu je potrebna jeka da bi trajalo,
ljubav pruža loš primjer
životu.

Možda onaj koji o njima piše

ne želi, ne zna, ne pristaje
na radost koja je njemu uskraćena,
možda je bilo snijega za njegovim stolom,
svjetiljka ugušena i neka su slova dolutala
iz rječnika nekog nepoznatog jezika.
Možda je slagar pogriješio
prepisujući sa margina opake riječi,
uvjeren da jedino zle vijesti
neće izazvati
zavist čitalaca.

Jesu li kasnije čitali istu knjigu, njih dvoje ?

Amabam amare ( Sv. Augustin )
jesu li voljeli ljubav,
ili jedno drugo?
Ne, nisu dopustili ni sebi samima
onu boju rumenila prije nego svane,
pamtili su što se zaboravlja, ne svoja sjećanja,
gubili tuđe bitke i zbrajali,
ne svoje mrtve.
Ako nema planine, sagradit će je,
ako postoji most, srušit će ga,
ako svane, odmah je večer.

A mogli su doseći zvijezde njih dvoje, čelom,

stajati uspravni tamo gdje je tišina,
već gotovo da su bili s druge strane,
na drugoj obali mogli su rasti
iz istog korijena,
u istom grlu i već do koljena
jedno drugome,
mogli su, konačno, i to su mogli,
izaći iz te knjige i potražiti drugu.
Na polici stoji još uvijek prazna kočija
ispunjena ružama
i njena su vrata otvorena.

Nekoliko poglavlja prije kraja

sumnja je svakog dana bila na trpezi,
nada pokrivena mrvicama kruha
i samo pored njegove čaše:
Prolaznici su bacali vlastite riječi
u njihova usta,
čuli su kako ih dozivaju
i to je odlučilo,
karte su bile obilježene i podijeljene
za drugim stolom, u mraku, u ponoć,
na raskrižju ispod vješala.

Mreža se uvijek sastoji

od užeta i praznine
uhvaćene u zamku.

Ovako, bio je mrtav mnogo ranije,

na prvoj trećini knjige,
to što je hodalo bio je netko drugi,
to što je disalo
jedva da bi moglo ugrijati
prozeble prste, uveče.

Knjiga o ljubavi - piše na koricama

u crnom okviru, između redaka.
O ljubavi?
Ipak, ne poznajem ljepše kakva je mogla biti,
ni tužnije kakva jeste.

mnogi su njeni listovi

slijepljeni gustim
kapljama krvi.
Charles Baudelaire

Hemisfera u kosi
(za Graćešu)

Dopusti mi da udišem dugo ,dugo,

miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao što žedan uranja glavu u vodu izvora
i da mašem njima
kao mirišljavom maramicom
istresajući iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati šta sve vidim
šta sve osećam
šta sve čujem u tvojim kosama
moja duša lebdi na mirisima
kao što duša drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leže velika mora
čiji me monsuni nose prema
blaženim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirišljav
od plodova lišća i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tužnih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
lađa svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde počiva večna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih časova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe lađe
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
izmedju saksija sa cvećem
i praznih posuda iz kojih struji svežina
u toplom domu tvojih kosa
udišem miris duvana izmesan s' opijumom, šećerom
u noći tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribežjima tvojih kosa
opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole, mošusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teške pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
čini mi se da jedem uspomene...

Albatros

Često, šale radi, sa broda mornari

Love albatrose, silne ptice mora,
Što slede, nehajni saputnici stari,
Lađu koja klizi vrh gorkih napora.
Tek što ih na daske stavi momčad čila,
Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,
Bedno spuste svoja moćna krila
Kao red vesala što se uz njih lomi
Taj krliati putnik sad sputan i mali!
On, prekrasan nekoć, sad smešan i klet!
Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,
Drugi oponaša, hramljuć, njegov let
Pesnik sliči ovom vladaru oblaka
Što se smeje strelcu, protiv nepogoda:
Prognan na tle usled ruganja opaka,
Džinovska mu krila smetaju da hoda.

Lepota
Ko san kamen, smrtni! Ja sam puna čari,
A grudi, što svakog zanose na svetu,
Stvorene su da bi nadahle poetu
Ljubavlju večnijom i nemljom od tvari
U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;
S labudom belinom snežno srce mi je;
Mrzim pokret koji pomera linije,
Nikad se ne smejem i nikad ne plačem
Pesnici, uz moje oblike goleme,
Što ih podsećaju na kipove gorde,
U učenju strogom izgubiće vreme;
Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,
Ogledala čista gde sve lepše dajem:
Oči, krupne sa večitim sjajem!

Himna lepotiDe profundis clamavi

Ja preklinjem Tebe, jedinu što volim,

S dna bezdana ovog gde mi srce čami.
Pusta je to zemlja sa vidikom golim
Gde užas i kletva plivaju u tami
Šest meseci sunce u visini dremlje,
Šest drugih meseci noć zemlju pokriva;
Taj predeo pust je ko polarne zemlje;
-Nigde vode, šume, nigde stvora živa
O, nema na svetu užasa ni jednog
S okrutnošću većom od tog sunca lednog,
Od noći što s večnim Haosom se meri;
Ja zavidim sudbi najbednije zveri
Koja u snu glupom može da se smota,
Tako sporo teče povesmo života!

Živa buktinja

Stupaju preda mnom Oči pune bleska,

Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;
To su moja braća, dva brata nebeska,
Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.
Štite me od greha i nesreće druge,
Korake mi vode po stazama Lepog;
Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;
Toj buktinji živoj pokoran sam slepo
O, prekrasne Oči, blistate ko sveće
Kad misticni sjaj im usred dana gori;
Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće
Dok one Smrt slave, vi pevate Zori;
Stupate, pojući buđenje u meni,
Zvezde čiji plamen sunce ne zaseni
Uzdanje u dobru drugih
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu,
Stid, grižnju, dosadu i jecaj nemoći,
Što s nejasnim strahom navrlim iz noći
Od kinjenog srca naplaćuju globu?
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu
Ti, dobri, poznaš li mrznju koja plavi?
Pest stisnutu krišom, gorkih suza čašu,
Kad Osveta klikne, kad svu snagu našu
Pod komandu svoju isključivu stavi?
Anđele, poznaš li mržnju koja plavi
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Što bolničkim zidom riše šare mnoge,
Ko skintnice koje vuku trome noge
I blude e da bi retko sunce našli?
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Anđele prelepi, znaš li šta su bore
I strah od starenja, taj grozni trenutak
Kad ljubljene oči, negde slasni vrutak,
Sažaljivo blesnu, još verne, al spore?
Anđele prelepi, znaš li šta su bore?
Anđeli radosni, presrećni, presvetli,
David na samrti stao bi da kliče
Zdravlju iz tvog tela; što se mene tiče,
Vapijem - u molitvi me se seti,
Anđeli radosni, presrećni, presvetli!

Jednoj Madoni
Ex-voto po španskom ukusu
Madono vladarko, gradicu ze tebe
Uzvišeni oltar na dnu bednog sebe;
Dubiti u srcu, u najcrnjem uglu,
Van pogleda sveta i žudnji i ruglu,
Plavetno i zlatno jedno udubljenje
Da uspravim, Kipe, tvoje udivljenje.
Stihovima glatkim, od cista metala,
Sa mudrim sazveždem rimâ od kristala
Krunu ce da reci moje ti satvore;
O Madono smrtna, a zbog ljubomore
Varvarski i težak Plašt cu da ti krojim,
Ukrucen i postavljen sumnjama mojim,
Da ti cari krije kao oklop otkan;
Ne Biserom, nego Suzama protkan!
Haljina ce biti Želja moja sušta,
Što ko talas drhti, diže se i spušta,
Trepti na grebenu, miruje u dolu
I poljupcem jednim oblaci te golu.
Od mog Poštovanja cipele ce lepe
Biti, da se oko stopala ti slepe
Divno ponižene, priljube se tebi
I stopala odliv ponesu u sebi.
Ne uspe li napor veštine mi spretne
Da srebrni Mesec pod noge ti metne,
Postavicu Zmiju što mi drobom plazi;
Neka peta tvoja sa porugom gazi,
Pobedna kraljice iskupljenjem plodna,
Tu nakazu mržnjom popljuvanu do dna.
Videceš mi Misli rasporedom Sveca
Oko tvog oltara što je prepun cveca;
Odrazi ko zvezde plavim stropom snatre,
Gledaju te misli ocima od vatre;
A jer sve u meni obožava, voli,
Sve ce biti tamjan; u mirisnoj smoli,
Bez prestanka k tebi, o vrhuncu snezni,
Penjace se Duh moj u Pŕri, metežni
Najzad, da bi bila Marija do kraja,
Kao i da ljubav s varvarstvom se spaja,
Crna slast! - od Sedam grehova cu smrtnih
Naciniti sedam oštrih noža krtih,
Ja dželat pun griže; veštinom žonglera,
Sâmo dno cu tvoje ljubavi da smeram;
Sve cu ih zabosti u trzaj tvog Srca,
U Srce što vrca, u Srce što grca.

Pohvale mojoj Frankiski

Sa novih struna sada mi,

Košuto, pesmu izmami
U srca moga osami.
Neka te ruže svih bašta
Obaspu, o ženo iz mašta,
Zbog koje greh se oprašta
Ko s Lete blago kad usne,
Sa tvoje pio bih usne,
U tebi magnet se gusne.
Kad vetar poroka, poraza
Grmnu širom svih staza,
Boginjo, ti se ukaza,
Ko zvezda spasa, ko zrenik
Sto moli mu se davljenik
- Stog srce - na tvoj žrtvenik
Kupko navrlijih uzora,
Vecna mladosti izvora,
Vrati mi moc govora!
Što ružno beše - ti sprži,
Što divlje - smiri u srži,
Što slabo - ruku mu pruži.
Trpezo gladne godine,
Svetiljko nocne pratmine,
Zauvek, srecno vodi me.
Prožmi me svojom snagom,
Banjo što njuhu se nagom
U mirisu daješ blagom!
Uz bedra sjaj mi topi,
Pojasom cednosti me oklopi,
Andelskom vodom poškropi;
Škrinja si, draguljna niska,
Hleb i so, hrana bliska,
Vino bogova, Frankiska!
Jednoj prolaznici
Duga, tanka, u crnini, velicanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove izvesne;
Hitra, otmena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grcu osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.
Jedna munja a zatim noc! - Trenutna prelesti
S cijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar cu te samo u vecnosti ponovo sresti?
Drugde, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda cu, ne znam kuda si nestala,
Ti koju mogah voleti, ti što si to znala!
Vino usamljenika
Neobicni pogled neke lepe žene
Koji klizi k nama kao zracak beli
Što ga vižljast mesec po jezeru preli
Da u njemu kupa cari raznežene;
Ni poslednji novcic u ruci igraca;
Razvratnicki celov Adeline ružne;
Ni zvuci muzike opojne i tužne,
Slicne udaljenom vrisku ljudskog placa.
Sve to nije ravno, o duboka flašo,
Melemu što u tvom trbuhu sam našo
Da njim srce taži kakav pesnik dicni
Ti mu liješ život, nadu davnih dana,
- I ponos, to blago vecnih sirotana,
Što nas cini da smo bogovima slicni

Uništenje

Progoni me Demon kroz moja bespuca,

Lebdi oko mene kao vazduh, svuda;
Prodire u srce i razara pluca,
Ispunjava mi dušu cežnjom vecnog bluda.
Znajuc da Umetnost ljubav mi je prava,
Uzme katkad oblik divnog ženskog bica,
I pod izgovorom, lažnim, privikava
Moje vrele usne na bešcasna pica.
Vodi me daleko od Božjega oka,
Bez daha i lomna, na pucinu sinju
Dosade što zjapi pusta i duboka;
Baca mi u oci smušene od bdenja
Zamazane krpe, rane, golotinju,
Sav jezivi pribor i stroj Uništenja!

Buntovnik

Ljut Andeo sleti s neba kao oro

I pesnicom zgrabi bezbožnoga zlocu,
Vicuc: To pravilo upoznaceš skoro!
(Jer Andeo tvoj sam, cuješ?) Ja to hocu!
Znaj moraš da voliš, ne pravi grimase,
Svakog, bio bedan, glup, hrom, ili zao,
Da možeš pred Hrista kad javi svima se,
Prostrt cilim koji si dobrotom tkao.
To je Ljubav! I dok tvoje srce kuca
Nek u slavu Boga tvoj zanos svetluca;
Ta Slast istinita stvara trajnu srecu!
I Andeo, kaznec ko što zna da ljubi,
Potvridi prokletstvo uz udarac grubi,
Al kažnjenik stalno odgovara: Necu!

Don Huan Paklu

Kada do podzemaljske reke Don Huan sice

i kad Haronu plati, nekakav prosjak žurno-
gledaju? ponosito kao Antisten-price
i zgrabi vesla snažno, osvetnicki i tmurno.
Ispod su crnog svoda žene kršile ruke,
pokazujuci svoje omlitavele dojke,
i dugo je za sobom slušao te jauke
kao žrtvenog stada ocajne žalopojke.
Zganarel, traže? platu, pred njim se cerekao,
dok je don Luis prst svoj-pred dušama što blede
lutahu obalama-na sina upirao
što je ružio drsko njegove kose sede.
Smršavela Elvira, nevina, pod crninom,
kraj nevernoga muža što ljubavnik joj beše,
ko da ga preklinjaše da mu se-sa milinom
zakletve prve-oci poslednji put nasmeše.
Visok oklopnik kamen stajao je uz dugo
krmilo što je seklo valovlje neprozirno;
ali, ne udostojiv pogledom išta drugo,
junak je , nad mac nagnut, gledao trag taj mirno

Smrt umetnika

Kol'ko još puta da ti, uz zveku praporaca,

poljubim nisko celo, mutno izoblicenje?
Da pogodim u metu, to tajno odrecenje,
koliko, moj toboce, da strela još pobacam?
Spletkama oštroumnim istrošicemo duše
i mnoge cemo teške skele da pokrhamo
pre nego što Stvorenje veliko ugledamo
za kojim nas paklena želja i jecaj guše
Neki još ne videše Idola za života,
vajari koje prati prokletstvo i sramota
te hode bijuci se u celo i u grudi,
a nada im je, mracni Kapitol, samo ovo:
da ce im Smrt, lebdeci ko neko sunce novo,
pupoljke mozga jednom u cvece da razbudi!

Neprijatelj

Mladost mi je bila mračna nepogoda

koji samo katkad sunce bleskom probi,
i u mojoj bašti sad je malo ploda,
kad nakon oluje osta u grdobi.

Evo već se jesen mojih misli šunja;

sad ašov i grobvlje tražim, radi truda
da izravnim zemlju plavu, punu mulja,
gde ko reke grdne jame zjape svuda.

No da li će cveće novo koje sanjam

do mistične hrane životne da dođe?
korenom u zemlju pustu da uranja,

O boli! To vreme život jede, mrvi,

i dušman mračni što nam srca glođe
raste snažan mlazom istekle nam krvi.

Miris

Čitaoče, reci, udahnu li kada

Zrak crvke starinske, gdje se tamjan vije?
S nasladom, polako, da l' uskrsnu kada
Dah mošusa starog, što torbica krije?
Zanosom dubokim opaja nas lako
Sjaj minulih dana, kad obasja zjene!
Nad ljubljenim tijelom ljubavnik se tako
Nadvija i srče pelud uspomene.

Njena teška kosa mirisna je puna,

Iz nje vonj divljine vio se i peo
kao tamjan loga i omame veo.

A iz haljine njene od meka baršuna,

Što mladošću nagom natopljena sva je,
Hlapio se miris krzna u odaje.

Radosni mrtvac

Za svoje ću kosti sam izdupsti raku

U tlu masnih gruda, gdje puževa ima,
Zaboravljen tu ću spavati u mraku
Ko pas morski skriven u dubokim dnima.

Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova;

Ne prkosim od svijeta suze žalosnice,
Živ, prije bih pozvao jato gavranova,
Da raskljuju moje truplo nemilice.

Crvi! slijepi druzi, oguhli u tami,

Gle, mrtvac se k vama pun radosti sprema;
Mudri sladokusci, koje tručež mami,

Bez kajanja leš mi prorujte posvema

I recite: patnje ima il još koje
Za trup bez duše, za to tijelo moje.

Spleen
(LXXXI)

Kad svod nizak, težak kako poklop tlači

Duh izmučen stravom drugih čamotinja,
I kad sapet krugom neba, što se mrači,
Tužniji od noći dan sivkasti tinja;

Kad zatvoru vlažnom sliči lice svijeta,

U kojemu Nada bojažljivo krili
I ko šišmiš slijepo oko ziđa lijeta,
O stropove glavom udara i svili;

Kad mlazovi pljušte jednolika zvuka

I rešetku rišu tamnice prostrane,
I kad nijemo mnoštvo odvratnih pauka
Na dnu mozga mreže raspinjati stane,

Tad nejednom jeknu zvona poput groma

I urlike nebom prospu grozomorno,
Ko dusi što blude samotni, bez doma,
Pa jecati počnu dugo, tvrdokorno.

Niz mrtvačkih kola promiče bez glasa

Dušom, dok mi Nada shrvana zavija,
A despotska Strepnja prepuna užasa
U ludanju moju crni stijeg zabija.
Suton

Evo ljupko veče, pobratim svih hulja,

Korakom ortaka nečujno se šulja;
Ko ložnica velja nebo se zatvara,
A čovjek nestrpljiv u zvijer se pretvara.
O prijazno veče, želčjkuju te oni
Koji s pravom vele - umorni i boni -:
''Radili smo danas''! - veče melem nosi
Duša koja trpi i počinak prosi,
Starcu učenjaku kome vjeđe teže,
I radniku svakom koji trudan liježe.

U zraku, međutim, demoni se bude

Po nemiru nalik na poslovne ljude,
Sve kapke i strehe okrznu u letu.
Dok svjetla na vjetru ziblju se i letu,
Ulicama svuda Blud se pali tada,
Ko mravinjak vrvi u njedrima grada;
On posvuda krči sebi put potajni,
Dušmaninu sličan, sprema prepad tajni;

Rijući po blatu što sred grada diše,

Poput crva snagu iz Čovjeka siše.
Odsvakud se čuje iz kuhinja pisak,
Kazališta žamor i kapele vrisak;
Za stolom gdje koska užitak je fini,
Sjate se bludnice i sudruzi njini;
Tokovi što noću za odmor ne znadu,
Uskoro i oni prionut će radu:
Provalit će vrata i opljačkati kase
Da požive malo, odjenu metrese.

Saberi se, dušo, u tom teškom času

I ne slušaj ciku što gradom se rasu.
To je čas kad patnje bolesnih su ljuće
Mračana Noć ih davi i u ponoć vuče
- u bezdanu jamu, zajedničku svima,
Bolnice su pune njinim jaucima.
Mnogi više neće uveče kraj vatre
Sa voljenom dušum da sjede i snatre.

A koliki nisu osjetili nikad

Toplinu svog doma, nit živjeli ikad!

Veze

Priroda je hram gde mutne reči sleću

Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
ma što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode

u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečija sveži,

zeleni ko polje, blagi ko oboje,
- drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj prostiranje svoje,

kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha

Epitaf jednoj osuđenoj knjizi

Dobroćudni, mirni čitaoče,

kojem srce trezvenošću bije,
baci ovu knjigu, vedra nije,
iz nje sjeta i razvrat se toče.

Ako niši školovat se htio

kod Sotone - meštra prepredena -
za tebe će ostat nesvaćena
il ćeš reći da sam mahnit bio.
Ako udes snagu ti je dao
da zaroniš u ponore zala,
štij me da bi ljubiti me znao.

Bolna dušo, dušo radoznala,

koja tražiš raj svoj, ti me sudi,
poželi me! - il prokleta budi!

Uznesenost

Iznad svih jezera i iznad dolina,

i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina

Kreće se misao sa toliko strasti,

kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,

pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,

od kojih se duša mutno zmamglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato mari

da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!

Ljepota
Lijepa sam, o ljudi, kao san od kama,
moja grud, pred kojom svako sladan pade,
stvorena je ljubav pesniku da dade,
vječnu, nijemu kao materija sama.

Vladam nad azurom, tajnu sfinge krijem,

sniježno srce imam, labuđu bjelinu;
mrzim pokret, jer narušava cjelinu,
nikada ne plačem, nikad se ne smijem.

Pjesnici pred mojim uzvišenim stasom,

što ih sjeća stava gordih spomenika,
u predanom radu ne škrtare časom;

jer ja, da očaram vjernog ljubavnika,

ogledala imam što draž svemu daju:
oči, krupne oči koje večno sjaju!

George Gordon Lord Byron

(1788-1824)

Kad rastasmo se tada

Kad rastasmo se tada

uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.

Redovi napisani na jednom

peharu načinjenom od lobanje

Ne boj se - i znaj da je moj duh još uvek sa mnom;

Jedina lobanja ja sam iz koje - mada se pije, -
Nasuprot glavama živim u ovom svetu tamnom,
Ma šta isteklo, ništa nikada glupo nije.
I ja sam živeo kao i ti; i voleo i pio,
I umro: nek se zemlja odriče kostiju mojih;
Ti toči; mene nećeš okružiti, ma htio;
Usne su crva uvek odvratnije od tvojih!
Jer bolje je u sebi nositi sokove skupe
No blatnom gojiti crvu naraštaj glibav i sluzav;
Bolje je nuditi redom uzevši oblike klupe
To piće bogova, nego hranu za porod puzav.
Tu, gde se nekad, možda, moj duh pun snage sjao,
Kroz druge opet moja nek blesne sadržina;
Kad je već iz glava naš mozak izčezao,
Kakvu bi mogli naći zamenu bolju od vina?
Dok možeš, pij, jer ko zna? - Možda će buduće pleme
Kad ti, i tvoji kao ja budete mrtvo ime,
I tebe spasti jednom iz krila zemlje neme,
I s mrtvim stihove plešće i pirovaće s njime.
Što ne? kad naše glave u kratkom danu života
Toliko malo mogu koristi da nam pruže,
Pošto ih poprave crvi, i blatna spremi toplota,
Za njih je sreća ako bar tako nečemu služe.

Stihovi napisani u jedan album na Malti

Ko putnika što mami novog

Ime na hladnoj grobnoj ploči,
Nek moje ime s lista ovog
Privuče tako tvoje oči.
I kad ti opet pogled sleti
Kroz mnogo leta na to ime,
Ko umrlog se mene seti,
I znaj, tu srce leci s njime.

Iz ''Jevrejskih melodija''
Po oblalama Jordana

Po obalama Jordana kamile Araba blude,

Na bregu Siona žreci lažnoga boga služe.
Pod stenam' Sinaja Vaalove sluge hude
Ti gledaš, o, Jehova, kako ti ime ruže,
Pa zašto spavaju gromovi večne slave tvoje?
Tamo gde je prst tvoj ispisao tablice svete
I stopa osveštala pute narodu dobrom tvome;
Tamo gde su slave plamene siluete
Pisane munjom tvojom, nijednom samrtnome
Nije moguće prići po cenu života svoga.
Nek' oko tvoje blesne munjinim silnim sjajem
I nek' padne koplje iz poraženih ruku tiranina
O, da l' će dugo tiran puniti zemlju vajem
I da li će narod jošte gledati mnogo dana
Ostavljen od teb' hram naš tužan, napušteni?

Šijonskom sužnju
Ti večni duše uma nesalomiva,
u tamnici sjaš, Slobodo, snagom svom,
jer u njoj tebi samo je srce dom;
tek ljubav za te to srce okiva.
Kad u lancima decu tvoju skriva
pod svodovima tmurna, vlažna, tama,
tad zemlja kliče njihovim žrtvama,
i glas Slobode svetom se odziva.
Tvoj je, Šijone, zatvor mesto sveto,
jer on, ko mošti, stope sužnja krije:
po podu tvome Bonivar se kreto
dok ko u travu trag usnio nije;
nek niko trag taj ne zbriše: on, eto
do Boga vapi protiv tiranije.

Da, mi nećemo lutati više

Da, mi nećemo lutati više

u kasnoj noći ti i ja,
i zalud srce ljubavlju diše
i mesečina još uvek sja.
Jer duša kreće već iz grudi
uz mač što hrli sad u boj;
za predahom mi srce žudi,
i ljubav traži kraj već svoj.
I zalud noć sva voljenjem diše
i zalud njoj će uskoro kraj,
nas dvoje neće lutati više
uz mesečine blistav sjaj.

Jovan Dučić
(1871-1943)

Zašto?
K'o pobožni Braman što sa stahom čuva
Urnu, što prah dragih pokojnika krije,
Bezbožnička ruka da je ne razbije,
I svešteni pep'o vetar ne razduva -

Muzo! zašto i mi ne čuvasmo tako

Srce sa pepelom pokojnika mili'?
Niko ne bi znao da smo tužni bili,
Da si ti jecala, a ja da sam plak'o!

Jer kako je sveta i čedna beskrajno

Tuga što se nikad nije rečju rekla,
Što je samo tiho u suzu potekla,
U bledilu lica javljala se tajno;

Kako li je srećna duša koja znade

Biti svijet za se, k'o zvezda nebeska,
Bačena u svemir što samotno bleska,
Dok svetova kraj nje blude milijarde;

I mora svetlosti sjaju i trepere,

Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna,
A njen bol i život ostali su tajna
Za beskrajni prostor i večite sfere!

I zašto ne osta tvoja knjiga mala

K'o grob siromaha, grob bez istorije,
Kog u svetom miru oskvrnila nije
Ni bezbožna grdnja ni bestidna hvala!

I ceneć' značenje svojih svetih muka,

Bez lire, bez glasa, ispovesti tvoje,
Zašto nisi srce progutala svoje,
Kao Belerofon, gordo, bez jauka!

Mala princeza

Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio
modar i čiji je glas imao miris žutih ruža - mala princeza je umorna od života
i ona je tužna.
Ona je na svojim širokim mramornim teracama nad morem, pored ogromnih
vaza u kojima su mirno umirale njezine krizanteme, plakala kradomice u
duge mutne večeri. Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su njenu krv
i njeno telo, koji su bili isti onaki kao krv i telo ljiljana.
I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane prašine i dok na zračnim
zidovima spavaju mirni paunovi i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca,
otvaralo se i srce male princeze. Zato su te noći bile tako pune tuge i toplote.
A kada je umrla, nečujno i spokojno kao što su poumirale njezine
krizanteme, dugo su sa ktedrale pevala stara zvona, a glasovi tih zvona bili
su mirni i svečani kao glasovi davno pomrlih sveštenika.

Ave Serbia

Tvoje sunce nose sad na zastavama,

Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i sunčanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

De profundis

Ti utehu čekas. Ne, utehe nema:

Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajuči ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne S teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreci.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noći...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoće li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da zive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

Jablanovi

Zašto noćas tako šume jablanovi,

Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, čudno, i drhću u svodu.
Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

Ljubavna pesma

Ti si moj trenutak i moj san

i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Podne

Nad ostrvom punim čempresa i bora,

Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.
Ljubičaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.
Prah sunčani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.
Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubičaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.
Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,-
Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne.

Pored vode

Put mesečev srebrn niz more se vidi,

Leži beskonačan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusno setno i umro kraj žala.
Noć miriše tužno čempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Ko da noćas dišu nekim čudnom bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda...
Sto srca nocas kucaju u meni,
I celo mi biće budi se i diže
Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi.
Sve kipi u meni, ko plima kad stiže:
Kao sad da postah Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noći, pored vode.

Senka

Ide sen moja pored mene,

Ognjena sablast i džin modar,
Predamnom kao vođ bez smene,
Kao zbir za mnom, nem i bodar.
Pred šumom presta da me prati,
Za šumom već me opet čeka;
Pred prag će crkve zbunjen stati -
Taj prediskonski strah čoveka.
Taj sjaj što mrkne i što sjaje,
Taj govor tela rečju tamnom!
Dokle će ići i šta traje -
Ta gorka igra sunca sa mnom?
Sve će pod nebom dalje sjati,
A sen i čovek, dva blizanca,
Na raskršcću će nekom stati
Da oba zbace teret lanca...
No tražiće se, dok dan sija,
Dve sudbe večno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I čovek lakši i od sene.

Vraćanje

Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada,

Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.
Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.
Jer ti ne znaš, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene...

Plava ptica

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:

Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:

Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosne šume

Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume....

Susret

Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli

Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.
Oboje smo strašno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno preživljenih jada...

I zanavek kad se rastadosmo, i tako

Stežuć svoje srce rukama obema
Otišla si plačna, zamrzla i nema
K'o što beše došla, tužno i polako.
Ljubav

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna

Potreba da ljubim? Ova ljubav plava,
Je li želja srca, moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ova žena koju ljubim zbilja?

Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi tvoga sna i jave

Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

Bdenje

U dnu uspavane i neme aleje

Stoji u noći pod jesenjim mrazom
Mramorna vila. Vetar tiho veje
Samotnim vrtom i zamrzlom stazom.
Svuda je mirno. Kamene balkone
Kentavri drže, i noć duga ova
Bezglasno, nemo, neosetno tone
Alejom crnih, golih kestenova.
Samo, - u tmini, polumraku lednom -
Vidi se negde slabi zračak plama
U tihoj vili. U prozoru jednom,
Kroz vreže ruža, i za zavesama,
To gori svetlost. Sred tišine neme,
U toploj sobi, krevetu od kedra,
I pod jorganima, kud su krizanteme
Rascvale bujno - mlada, golih nedra.
Tu leži žena. Pred njom, u ormaru
Od ebanosa, ukoženi krasno,
Taso i Platon... U kaminu staru
Još živa vatra i crveni jasno...
Budna je. U ruci bledoj kao hladni
Paroski mramor, u to pozno doba
Drži i čita moje "Pesme"... Jadni
Pesnik već sto leta leži na dnu groba.
Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno,
Po zidovima, u gorenju svome
Vesela sveća što treperi jasno,
I niže senke, krupne, k'o fantome.
A ona čita... Dok sred noći duge,
K'o grdan polip sa stotinu ruka,
Stisla joj srce ljubav puna tuge,
Tuge bez suza, bez reči, jauka.
I zaljubljena, pogođena nekim
Stihom k'o strelom, spusti knjigu tada
I sniva dugo... za mutnim dalekim,
Čeznući tako u tišini jada.
I opet čita... Bol k'o more raste
U mrtvoj noć... Dok san žudni, mili,
Krilom je, mekim k'o paperje laste,
Oseni tužnu, umornu, na svili.
Sama sveća gori u samotnoj vili.

Kob

Milanu Rakiću

Srce sa svojim zlatnim ključevima

Bije u brave tamne kapije,
Gde čami zla i nedokučiva
Istina moja koja vapije.

A laž sa usta koja poljubim

(otrov u zlatnoj čaši pričesti
Ubica sa mačem svojim stogubnim)
Mrači sve pute moje ničesti.

Sjajni dan međ crnim borima;

Mrkne noć izmeđ belih krinova;
Božiji lik trepti na svim morima;
Svaki čas svemir niče iznova.

A veru moju crkva ubila,

A moju smunju strah zaledio;
Usta me laži samo ljubila,
Izdajnik samoza mnom sledio.

Moj se duh božijeg vina napije,

Srce se svetoj reči otvori
A bdim pred strašnom bravom kapije
kao pred gradom gde su zlotvori.

Moja ljubav

Sva je moja duša ispunjena tobom,

Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Ko večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,

Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,

Rađas se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,

Celo moje biće to je trepet sene;
O, ljubljena zeno, silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,

I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve duge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.
Pesma Ženi

Ti si moj trenutak i moj san

i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka

jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,

u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđ0enja ti si cela tkana,

tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.

Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Morska vrba

Sama vrba stoji nad morem na steni,

Rasplela je kosu zelenu i dugu;
Naliči na nimfu koju su prokleli
Da postane drvo i da šumi tugu.

Sluša pesmu gora kada jutro rudi,

Agoniju vode u večeri neme;
Nepomično stoji tamo gde sve bludi;
Oblaci i vetri, talasi i vreme.
I tu šumi s njima, dajući polako
Moru koju granu, vetru listak koji,
I, ko srce, sebe kidajući tako,
Tužno šumi život. - Sama vrba stoji.

Sunce

Na žitu plamti jara vrela,

Juli će sve da zatre;
ditiramb suncu svira pčela-
Sve reči od same vatre.

Ne čezne brdo dah da nađe,

Nit šuma za sen vapi;
I reka pre no sunce zađe
Želi da umre do kapi.

Sprema se klasje sve da padne,

I lišće pred noge panju;
Da zemlja danas žudno znadne
Za lepu smrt u sjanju.

Vraćanje

Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada,

Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada,
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,

Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna! Kroz sve dane duge

Da te voljah mesto ko zna koje žene!
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene...

Duša

Zašto plačeš,draga, svu noć i dan ceo.

Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:

Sreća nikad ne mre, i onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko -

U samotne noći kad zalosno šume

Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume...