P. 1
poezija

poezija

|Views: 2,343|Likes:
Published by chichakneodoljivi
the most poetry is serbian poetry
the most poetry is serbian poetry

More info:

Categories:Topics, Art & Design
Published by: chichakneodoljivi on Jul 12, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

04/18/2013

pdf

text

original

Vasko Popa (1922-1990) Daleko u nama 8 Očiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U malom našem stanu Smeha

tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz očiju nestajali Slavuja tvojih da nije Vrbe ne bi nikad Nežne preko praga prešle Ruku tvojih da nije Sunce ne bi nikad U snu našem prenoćilo 9 Pahuljica si snežna Tišinu oko mene Što raspeva Grana si mi rascvetana Osmeh na usnama Što mi zapali Oluja si letnja Krila što mi da I polomi Dunja si zrela U srce sto mi padne Duboko 10

Ulice tvojih pogleda Nemaju kraja Laste iz tvojih zenica Na jug se sele Sa jasika u grudima tvojim Lišće ne opada Na nebu tvojih reči Sunce ne zalazi 11 Koraci tvoji sa pločnikom Razgovaraju Koraci tvoji pevaju U mome telu Bosi koraci tvoji vesele Stidljivu rosu I duboke ostavljaju tragove U snegu moga sna 12 Prisutna si U žiži moje samoce Sa dve ruke Kako bih svet zagrlio Prisutna si U prozoru moje suze U dva oka Kako bih svet udomio Prisutna si U svakoj mojoj pesmi U jednom snu Kako bih svet obogatio 13 Sijalicu dobru pališ U tuzi mojoj smeđoj

Livadu mi prostireš Na grudima svojim Golubove okupljaš U radosti mojoj Bele Cigaretu mojih briga U srcu svome gasiš U grozdu tamjanike Na moje usne čekaš Kalenić Otkuda moje oči Na licu tvome Anđele brate Boje sviću Na ivici zaborava Tuđe senke ne daju Munju tvoga mača U korice da vratim Boje zru Na lakoj grani vremena Otuda tvoj inat lepi U uglu usana mojih Anđele brate Boje gore Mladošću u mojoj krvi Ružokradice Neko bude ružino drvo Neki budu vetrove kćeri Neki ružokradice Ružokradice se privuku Ružinom drvetu Jedan od njih ukrade ružu U srce je svoje sakrije Vetrove se kćeri pojave

Ugledaju obranu lepotu I pojure ružokradice Otvaraju im grudi Jednom po jednom U nekoga nađu srce U nekoga bogami ne Otvaraju im otvaraju grudi Sve dok u jednog srce ne otkriju I u srcu ukradenu ružu Vrati mi moje krpice Padni mi samo na pamet Misli moje obraz da ti izgrebu Iziđi samo preda me Oči da mi zalaju na tebe Samo otvori usta Ćutanje moje da ti vilice razbije Seti me samo na sebe Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa Dotle je među nama došlo 1 Vrati mi moje krpice Moje krpice od čistoga sna Od svilenog osmeha od prugaste slutnje Od moga čipkastoga tkiva Moje krpice od tačkaste nade Od žežene želje od šarenih pogleda Od kože s moga lica Vrati mi moje krpice Vrati kad ti lepo kažem 2 Slušaj ti čudo Skini tu maramu belu Znamo se

S tobom se od malih nogu Iz istog čanka srkalo U istoj postelji spavalo S tobom zlooki nožu Po krivom svetu hodalo S tobom gujo pod košuljom Čuješ ti pretvorniče Skini tu maramu belu Šta da se lažemo 3 Neću te uprtiti na krkače Neću te odneti kud mi kažeš Neću ni zlatom potkovan Ni u kola vetra na tri točka upregnut Ni duginom uzdom zauzdan Nemoj da me kupuješ Neću ni s nogama u džepu Ni udenut u iglu ni vezan u čvor Ni sveden na običan prut Nemoj da me plašiš Neću ni pečen ni prepečen Ni presan posoljen Neću ni u snu Nemoj da se zavaravaš Ništa ne pali neću 4 Napolje iz moga zazidanog beskraja Iz zvezdanog kola oko moga srca Iz moga zalogaja sunca Napolje iz smešnog mora moje krvi Iz moje plime iz moje oseke Napolje iz mog ćutanja na suvom Napolje rekao sam napolje Napolje iz moje žive provalije Iz golog očinskog stabla u meni Napolje dokle ću vikati napolje

Napolje iz moje glave što se rasprskava Napolje samo napolje 5 Tebi dođu lutke A ja ih u krvi svojoj kupam U krpice svoje kože odevam Ljuljaške im od svoje kose pravim Kolica od svojih pršljenova Krilatice od svojih obrva Stvaram im leptire od svojih osmeha I divljač od svojih zuba Da love da vreme ubijaju Kakva mi je pa to igra 6 Koren ti i krv i krunu I sve u životu Žedne ti slike u mozgu I žar okca na vrhovima prstiju I svaku svaku stopu U tri kotla namćor vode U tri peći znamen vatre U tri jame bez imena i bez mleka Hladan ti dah do grla Do kamena pod levom sisom Do ptice britve u tom kamenu U tutu tutinu u leglo praznine U gladne makaze početka i početka U nebesku matericu znam li je ja 7 Šta je s mojim krpicama Nećeš da ih vratiš neceš Spaliću ti ja obrve Nećeš mi dovek biti nevidljiva Pomešaću ti dan i noć u glavi

Lupićeš ti čelom o moja vratanca Podrezaću ti raspevane nokte Da mi ne crtaš školice po mozgu Napujdaću ti magle iz kostiju Da ti popiju kukute s jezika Videćeš ti šta ću da ti radim Seme ti i sok i sjaj I tamu i tačku na kraju mog života I sve na svetu 8 I ti hoceš da se volimo Možeš da me praviš od moga pepela Od krša moga grohota Od moje preostale dosade Možeš lepotice Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava Da mi grliš noć u praznoj košulji Da mi ljubiš odjek Pa ti ne umeš da se voliš 9 Beži čudo I tragovi nam se ujedaju Ujedaju za nama u prašini Nismo mi jedno za drugo Stamen hladan kroz tebe gledan Kroz tebe prolazim s kraja na kraj Ništa nema od igre Kud smo krpice pomešali Vrati mi ih šta ćeš s njima Uludo ti na ramenima blede Vrati mi ih u nigdinu svoju beži Beži čudo od čuda Gde su ti oči I ovamo je čudo 10

Crn ti jezik crno podne crna nada Sve ti crno samo jeza moja bela Moj ti kurjak pod grlo Oluja ti postelja Strava moje uzglavlje Široko ti nepočin-polje Plameni ti zalogaji a voštani zubi Pa ti žvaći izelice Koliko ti drago žvaći Nem ti vetar nema voda nemo cveće Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno Moj ti jastreb na srce Manje te u majke groze 11 Izbrisao sam ti lice sa svoga lica Žderao ti senku sa svoje senke Izravnao bregove u tebi Ravnice ti u bregove pretvorio Zavadio ti godišnja doba Odbio sve strane sveta od tebe Savio svoj životni put oko tebe Svoj neprohodni svoj nemogući Pa ti sad gledaj da me sretneš 12 Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica Ništa neću da čujem ništa da znam Dosta dosta svega Reći ću poslednje dosta Napuniću usta zemljom Stisnuću zube Da presečem ispilobanjo Da presečem jednom za svagda Staću onakav kakav sam Bez korena bez grane bez krune Staću oslonjen na sebe

Na svoje čvoruge Biću glogov kolac u tebi Jedino što u tebi mogu biti U tebi kvariigro u tebi bezveznice Ne povratila se 13 Ne šali se čudo Sakrilo si nož pod maramu Prekoračilo crtu podmetnulo nogu Pokvarilo si igru Nebo da mi se prevrne Sunce da mi glavu razbije Krpice da mi se rasture Ne šali se čudo s čudom Vrati mi moje krpice Ja ću tebi tvoje Čas iz pesništva Sedimo na beloj klupi Ispod Lenauovog poprsja Ljubimo se I onako uzgred govorimo O stihovima Govorimo o stihovima I onako se uzgred ljubimo Pesnik gleda nekud kroz nas Kroz belu klupu Kroz šljunak na stazi I tako lepo ćuti Lepim bakarnim usnama U Gradskoj bašti u Vršcu

Ja polako učim Šta je u pesmi glavna stvar. Očiju tvojih da nije Očiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U malom našem stanu Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz očiju nestajali Slavuje tvojih da nije Vrbe ne bi nikad Nežne preko praga prešle Ruku tvojih da nije Sunce ne bi nikad U snu našem prenoćilo Ljubav Belutka Zagledao se u lepu u oblu plavooku U lakomislenu beskrajnost U beonjaču se njenu Sav premetnuo Jedino ga ona razume Zgraljaj njen jedini ima Oblik njegove želje Mutave i bezdane Senke je njene sve U sebi zarobio

Slepo je zaljubljen I nikakve druge lepote Osim one koju voli I koja će mu doći glave Ne vidi.

Miroslav Antić Besmrtna pesma Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, onda će u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavici magla. Na usni pepeljast trag. Da li si uopšte ponekad mislio šta znači živeti? ............ Ako ti jave: umro sam evo šta će biti. Hiljadu šarenih riba lepršaće mi kroz oko. I zemlja će me skriti. I korov će me skriti. A ja ću za to vreme leteti visoko... Visoko. Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava može da bude sutra koren breze il' trava? ........ Ako ti jave: umro sam,

- ne veruj to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag. Noću, kad gledas u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek sasav letim, i živim. Đacki korzo U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica držanja kruta. Odu do ugla, pa se vrate. I opet tako. I opet tako još dvesto puta. Šarena povorka gura se, šeta... Hiljadu kapa i bereta... Hiljadu šubara i kačketa... A uz put pogled

poneko baci, il nešto bajagi nevažno kaže... Ruku na srce: šta sve ti đaci uporno traže dok troše đonove i troše sate, dok odu onamo i dok se vrate, i opet tako sve iz početka, danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula, idućeg maja, tamo i natrag, i nikad kraja? Čarape žute, zelene, plave, i duge noge kao štapovi. I neki zvrkovi na vrhu glave. I šiške na čelu kao slapovi. I podgurkivanja. I zavirkivanja. I zadirkivanja. I dobacivanja. A možda ipak, ko će znati, možda tu ipak nešto postoji?

Možda to nisu prazni sati kad se u gužvi šeta i stoji, pa počne tako sve iz početka, danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula ili aprila... Možda tu nekom rastu krila? Možda tu počnu sva putovanja? Možda se ovde najlepše sanja? Možda se ovde najlepše zeli? I možda su se baš ovde sreli putevi neki dugi i tajni, putevi beli, putevi tajni? I možda su se baš ovde sreli osmesi neki - zavoleli? Možda baš zato jedino vredi da su u gužvi ovako luta,

pomalo šašavo, pomalo sneno, pomalo smišljeno i besmisleno, pomalo onamo i malo natrag, i opet tako, još bezbroj puta. Dosadna pesma Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću. Kad izlazim iz škole nakrivim kapu na levo oko i pobijem se sa trojicom bar da me vide devojčice. Devojčice su smešna stvorenja dugonoge, okrugle, pegave ili kratkovide, mnogo lažu i ogovaraju i pišu ljubavna pisma koja mi stave pod klupu. Meni je sve to dosadno. Ipak pročitam pisma, najlepše reči prepišem - ako mi nekad zatreba, a od onog što ostane napravim papirne lađe, napravim ptice, slanike, žabe, i bajagi se igram a tako mi je dosadno. Dosadno mi je da porastem, da nosim tesne cipele i da se oženim. Oni koji porastu prvo se danima mrze

onda se danima svađaju. Jedino mi je žao mog tate. Da je ostao dečak - kao ja, baš bismo divno mogli da se družimo i da zajedno budemo zaljubljeni u nastavnicu istorije. Sve ostalo mi je dosadno. Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću, nego nakrivim kapu na levo oko i pobijem se jos sa trojicom. Čak i kad nema devojčica. Drugarska pesma Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane, uobraženi prinče što te je život razmazio. Da znas kolike sam noći uznemirene i besane drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio. Ti si za mene jos uvek parče tek rođenog mesa: onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa. Ja sam te, lepoto moja, naučio da hodaš. Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli. Ja sam ti dao život. Nije te donela roda. A sada smo se, odjednom, jedan od drugog odvikli, kao da sve što kazem zaista ne razumeš

i kao da sve što umem ti triput bolje umeš. U redu, pametna glavo. Ja sam te ljuljao, kupao, ponosio se tobom, nemušte reči sricao, i dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao i kad je u svet trebalo nisam se zbog tebe micao, nego sam sav osedeo, moj naduvenko mili, da bi tvoj život i dani valjani bili. Danas kad rođendan slaviš, sve ću svečane torte pobacati kroz prozor na užas rodbine cele. Ti znaš: ja sam tvoj otac. Mi smo od takve sorte što ne sme da zadrhti kad odapinje strele. Možda još nije kasno. Jednom se mora sve reći: i drugarski i tužno i grubo i srneći. Propustio sam godine. Ispustio te iz ruku. Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio. Večito sam se svađao kad te drugi istuku. Bio si moje mezimče i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa? Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac. Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali? "Tata, škripi u braku... na poslu... daj za džeparac..." A ja ti i dalje pomažem jer te volim i žalim. Ne čestitam ti rođendan. Mi smo se uzalud borili i stvarali smo čuda, a ništa nismo stvorili. I evo, danas ti dajem reč roditeljsku i mušku: ako ne postaneš čovek na ovoj, tek započetoj čarobnoj stazi života - moram i razbiti njušku. Makar oženjen bio, makar u trideset petoj. Nikad te tukao nisam. To za dečake nije. Al sutra, odrasli prinče, videćeš kako se bije. Imena Pronađeš negde nekakvog Mišu, nekakvog Gorana, Dragana, Svetu,

pronađes drugare nalik na sebe i staneš tako i ne veruješ da ima neko kao ti- isti, na ovom drukčijem svetu. I ništa ne mora da se kaže. Sve se unapred zna i razume. Možda te neke Mire sad traže. Možda Gordana neka ne ume bez tebe, Jelene, Milice, Vide, do nekog ogromnog sunca da ide. I ne znaš koliko kao ti - takvih večeras ponovo nekog nemaju. I ne znaš koliko kao ti - istih za susret sa tobom baš sad se spremaju. I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti samo da ste se malo potražili. I KREĆEŠ U ŽIVOT S POGRESNIM NEKIM. S DRUKČIJIM NEKIM. NEKIM DALEKIM. A Boris, Vera, Vladan i Sanja jos uvek samo tebe sanja. Lako je tebi Lako je tebi kad imaš brata, pa može da te štiti i brani. Kad se u dvorištu igrate rata, on uvek stoji na tvojoj strani. Od svih je bolji. Od svih je jaci. Zato brat tako mnogo znači.

Lako je tebi kad imas brata: smeš da se praviš važan pred svima. U bioskopu nema karata, on samo trepne i - već ih ima. Na utakmici nigde mesta, on samo migne - tri klinca digne. Poznaje svakog konduktera. Poznaje svakog poslastičara. Ima u gradu tristo drugara. Meni je teško jer nemam brata, pa pazim s kim se igram rata, jer nije svako na mojoj strani, spreman da uvek baš mene brani, A kad se s drugom decom potučem, obično deblji kraj izvučem. Kod kuće radim sam za dvoje i što je moje i što nije moje: i ugalj vučem, i rublje skupim, i sobu spremim, i mleko kupim... I tako: pošto nemam brata, moram da budem vredan sam, i budem dvostruko vredan sam, i da odrastem sasvim sam. Od svega što na svetu znam najstrašnije je kad si sam. Najljubavnija pesma Ovo je zaista najljubavnija pesma, a ni reči o ljubavi. Svim pajacima i lutkama otkinute su glave i oni tako leže u ćosku

bespomoćni i bačeni. Neko u ovoj sobi više neće da bude dete. Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča. Neko u ovoj sobi samo ćuti, ćuti, i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom putuje preko pokislih gradskih krovova za pticama. Ovo je zaista najljubavnija pesma, a ni reči o ljubavi. ... "Usne jedino zato postoje da s nekim podeliš nešto svoje" ... ... "Sve bi se jednim imenom zvalo. Đački. I ženski. I naivno. Jedino bi se muški i mangupski preživalo" Nepovratna pesma Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet kreneš Nemoj da mi nešto petljaš Nemoj da mi hoćeš-nećeš. I ja bežim bez povratka. Nikad neću unatrag. Šta ti znači staro sunce, stare staze, stari prag? Tu je ono za čim može da se pati Tu je ono čemu možeš srce dati. Al' ako se ikad vratiš moraš znati tu ćeš stati I ostati.

Očima se u svet trči Glavom rije mlako veče Od reke se dete uči ka morima da poteče. Od zvezda se dete uči da zapara nebo sjajem. I od druma da se muči i vijuga za beskrajem. Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi večno klija i čarlija tvoj početak. Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren. Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri. Al' kad pođes - nemoj stati Mahni rukom. I odjuri. Ko zna kud ćeš. Ko zna zašto. Ko zna šta te tamo čeka. Ove su zelje uvek belje kad namignu iz daleka. Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi večno kunja i muči se tvoj početak. Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio. Zato leti. Sanjaj. Trči. Stvaraj zoru kad je veče. Nek' od tebe život uči da se peni i da teče. Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo, pa kad kreneš - kreni ludo,

ustreptalo, radoznalo. Ko zna šta te tamo čeka u maglama iz daleka. Al' ako se i pozlatiš, il' sve teško, gorko platiš, uvek idi samo napred. Nemoj nikad da se vratiš. Odluka Život je sve nešto iz početka. Juče i prekjuče sutra ne vrede. Nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede. Pa čemu onda razočaranja? Ako je jedna ljubav - ćorak, Odmah se drukčije i lepše sanja. I kad si najviše tužan i gorak nekih se novih očiju setiš i shvatis da letiš... divnije letiš. Ko je to video da dečak pati? Da kunja kmezav i da plače? Svaki put moraš iznova znati da voliš bolje, da voliš jače. Ne da se vadiš. Ne da se tešiš. Vec da se istinski do neba smešiš. Nema na svetu dve iste srede, dva ista utorka, dva ista petka. Sve nove ljubavi drukčije vrede. Živi se svaki put iz početka. Živi se da se nikad ne pada. Da budeš snažniji posle oluje. I da se u tvom srcu već sada 100 zlatnih zvezda unapred čuje.

Opomena Važno je, možda, i to da znamo: čovek je željan tek ako želi. I ako sebe celog damo, tek tada i možemo biti celi. Saznaćemo tek ako kažemo reči iskrene, istovetne. I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne. Plavi čuperak Plavi čuperak obicno nose neko na oku, neko do nosa, al ima jedan čuperak plavi zamislite gde? - U mojoj glavi. Kako u glavi da bude kosa? Lepo. U glavi. To nije moj čuperak plavi, vec jedne Sanje iz šestog "a" Pa šta? Videćeš šta - kad jednog dana čuperak nečije kose tuđe malo u tvoju glavu uđe, pa se umudriš, udrveniš, pa malo - malo... pa pocrveniš, pa grickaš nokte i kriješ lice pa šaljes tajne ceduljice, pa nešto kunjaš, pa se mučiš, pa učiš - a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide. Izmešaš nokte i piramide. Izmešaš leptire i gradove. I sportove i ručne radove. I tropsko bilje. I stare Grke. I lepo ne znaš šta ćeš od muke. Sad vidiš šta je čuperak plavi kad ti se danima mota po glavi, pa od dečaka- pravog junaka napravi tunjavka i nespretnjaka. Plava zvezda 1. Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora, žbunja, trava, opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda prava. Čak i ako ne veruješ, probaj toga da se setiš. Kad zažmuris i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ, da odletiš, da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš. Ali pazi: ako nije sasvim plava,sasvim prava, mora lepše da se spava: da se sanja do svitanja. Mora dalje da se luta. Tristo puta. Petsto puta. Mora dugo da se nađe. Treća. Peta. Mora u snu da se zađe na kraj sveta.

I još dalje iza kraja: do beskraja. 2. Mora biti takve zvezde. Što se čudis? Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš. Jednog dana, jedne noći, ne znam kada,ali znam tačno, izgledaće nebo bez nje tako prazno,tako mračno. I sva sunca, sve lepote i sve oči što se jave, nikad bez nje neće biti sasvim tvoje sasvim prave. Ja ti neću reći šta je ova zvezda čudna, sjajna. Kad je nađes-sam ćeš znati. Sad je tajna. Rođendanska pesma Ja mislim da smo svi redom iz lepe ljubavi rođeni, ogromne, čudne i drhtave kao jasike zelene. Posle su došle kolevke, cucle i zubi, i ostalo. I noći kad smo kmečali. I pelene. Pelene. Pelene. Svejedno je da li su oblaci jesenjim nebom tumarali, ili je košava bila, ili je mećava bila, ja mislim: oni su videli sva sunca kad su nas stvarali. Zato je kosa bebama

meka i topla kao svila. Ja mislim da su se voleli i mislim da su zamišljali najlepše usne za nas, najlepše oko i dlan. I želeli su da budemo najbolji na ovom svetu. Da li se ikad upitaš, ličiš li na njihov san? Mama i tata su stari već i kažu: ljubav vene. A ljubav njihova ostaje i u nama se širi. I nastavlja se. Nastavlja u nekom malenom švrći što će iz našeg srca uskoro da izviri. Stranica iz dnevnika Ništa neću da joj kažem jer neću. Ona je jedna neozbiljna najobičnija balavica. Mi stariji, mi iz osmog razreda, stavimo ruke u džepove i zviždućemo kroz zube. Baš nas briga za te devojčice. Ništa neću da joj kažem, jer neću. Ali ako pogleda nekog drugog, postaću najgori đak u školi. Tajna Svako ima neku tajnu: šu-šu-šu...

neko lepu i beskrajnu, neko tužnu ili smešnu, neko zlu. Neko svoju tajnu slaže. Neko odmah mami kaže. Neko svoju tajnu ne bi ispričao ni u snu. Neko šapne: samo tebi... kao drugu - šu-šu-šu... Obično su tajne glavne izmišljene i ljubavne. Al i druge kad se zbroje, naše, vaše, moje, tvoje, leve, desne, čudne, sjajne, sve jednako mnogo znače, jer - inače zašto bi se zvale tajne? I ja imam jednu tajnu vrlo važnu, vrlo vrednu. Nikom drugom - samo tebi prišapnuću jutros nju. Hodi bliže: šu-šu-šu... Sutra rano... šu-šu-šu... Baš onamo... šu-šu-šu... Ali nikom to ne kaži. Sam potraži. Šu-šu-šu... Pronaći ćeš vrlo lako i videćeš da je tako. Zagonetka

Pogodi kako se raste. Pogodi kako se lako stigne do krova, do laste, oblaka punog kiše, do neke zvezde daleke i više i još više u čudne neke plave. Pogodi da li kroz kragnu, kroz nogavice, rukave, dok neka snaga u tebi i neka lepota u tebi pravo do sunda vodi? Zažmuri pa pogodi. A moda nije ni važno da se unapred setiš. Možda se najlepše raste kad ništa ne primetiš. Možda se najlepše biva veći, jos veći, najveći, - ćuteći sasvim ćuteći, kroz neki tihi nemir što se u tebi stvori, pa gori, beskrajno gori i nikako da izgori. I niko ne zna šta je. A on traje i traje. Zapisano u sredu U sredu smo se prvi put sreli, a do tada se nismo znali. U petak smo se zavoleli.

U ponedeljak posvađali. Opet je sreda. Sad svima kažem dok lutam po korzu sam: ne, nije ona lepša ni draža od drugih devojčica koje znam. Pa kad je sretnem - oči krijem. Zviždućem. Gledam u nešto drugo. I mislim: zbilja, svejedno mi je... Al okrećem se dugo... dugo... Mostovi U meni večeras jedna reka razbila ogromna brda daleka, muči se, urliče, razmiče klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce i peče i kroz oči mi kipi i teče. U tebi večeras ta ista reka čudno je meka. I čas je srebrna. I čas je plava. U njoj se tišina odslikava. Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne. Zato su naše sreće i tuge uvek drukčije istovetne. Serenada Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno veče žuto. Oprosti, bio sam skitnica samo, pa sam u tvoje oči zaluto. I sasvim nespretno prosuo se

kao lopata vrelog snega, nasmejan, izgužvane kose, od ptica ranjav, od cveta pegav. Oprosti, uvek moram da odem. Vetrove žute jesen već plače. Jezera - oči. Što kvase vode obale niske za skitačem. Uvek se biva lep na početku. Pomalo dobar. Pomalo tužan. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tuđ, na kraju ružan. I uvek samo sebe imamo i san pun želja, nedorečen. Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno žuto veče. *** Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim Mada smo različitim putevima koračali Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali. Mi smo se suviše sretali a reći rekli nismo I u leta kovrdžava sa preplanulim licima Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima. U novembru su oblaci kao buktinje rudely I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo A putevi se dužili i raskršća se žudela Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo. U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom

Da sivookom putniku ne bude zima u svetu. Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše. Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza I sa vetrom - drugarom otići nabranih veđa Jer meni život prestaje ako siđem sa staza I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa. Senka Zbog svega što smo najlepše hteli hoću uz mene noćas da kreneš. Ma bili svetovi crni, il beli, ma bili putevi hladni, il vreli, nemoj da žališ ako sveneš. Hoću da držiš moju ruku, da se ne bojiš vetra i mraka, uspavana i kad kiše tuku, jednako krhka, jednako jaka. Hoću uz mene da se sviješ, korake moje da uhvatiš, pa sa mnom bol i smeh da piješ i da ne želiš da se vratiš. Da sa mnom ispod crnog neba pronađeš hleba komadić beli, pronađeš sunca komadić vreli, pronađeš života komadić zreli. Il crkneš, ako crći treba zbog svega što smo najlepše hteli. Jastuk za dvoje Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crn.

Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove. Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun. I nemam obične sreće. I nemam obične grehove. Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja. Zavoli moju senku što se tetura niz mokri dan. Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja. Svejedno: lepo je nemati plan. Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode. Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo, one se smeškaju blago i nekuda nas vode. Bićemo tamo negde možda suviše voljeni, potpuno neprimetni, ili javno prokleti. Žmurke Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija. Trag koji se već dogodio unapred. Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari. I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima. I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja. Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca. Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca. Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života, mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima. I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja. Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima. Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke. Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati. Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida, i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti. Torba Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog što ti sada govorim, sine moj. U naježenom vetru večeri drveće otresa s leđa suvi bakar. To se dogegao septembar. Ti sutra polaziš u školu. Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne magle i prve kiše. Vazduh se para kao paučina i sav je izbušen kricima divljih jata što se sele na jug. Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret

u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja. S njom ćeš prespavati noć. "Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok se vuku niz bespuća.. Ja u sebi pevušim: "Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje mašta svega što živi i želi. U punu ne staje više nijedna mrva sna. Nijedna gipkost ovog pomalo okoštalog sveta. Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od svoga oca, dok prima u šake sudbinu. Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom sinu: "Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je." A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to torbe bez dna. I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još uvek ostaće mesta za nove, šire proste, još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti. Jos uvek ostaće mesta za mnogolike svetove koji na prstima prilaze i nose ispod kože toplije i belje ljubavi. Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji veliki broj budućnosti. I moraš imati dalekovidu moć proricanja da se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu. Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo - sem čoveka.

Arthur Jean Rimbaud (1854-1891) Predosećaj

Laza Kostić (1841-1910) Ej, pusto more Ej, pusto more! Ej, pusti vali! Ponosni beljci, srčani ždrali! Vi mi svu moju radost preneste, I opet zato umorni neste! Koji je od vas blaženi đoga Što j' odn'o morem dragana moga? Il' nije jedan toliko sretan? Pena vas bela sve poduzela, Svi ste ga valjda trkom preneli; Zato ste besni, konjici beli! Al' da vas pustim na pleća gojna Tugu kad draga izgubi vojna, Taj teret ne bi preneti pregli, Svi bi k'o janjci morem polegli, Tuga bi moja u more pala Al' bi i mene sobom odzvala! Među javom i međ snom Srce moje samohrano, ko te dozva u moj dom? neumorna pletisanko, što pletivo pleteš tanko među javom i međ snom. Srce moje, srce ludo, šta ti misliš s pletivom?

k'o pletilja ona stara, dan što plete, noć opara, među javom i međ snom. Srce moje, srce kivno, ubio te živi grom! što se ne daš meni živu razabrati u pletivu među javom i međ snom! Među zvezdama ............ Iza sna se teško prenu. Mrak je. Gde sam? - al' na tremu muklim tutnjom odgovara šetalica gluhog doba, navila je kivna zloba, te se nikad ne odmara: Koračanje mog stražara. Al' me ljuto boli glavaposle onih svetlih snova, onih divnih vitezova, onih slika, onih slavaova java! Nemojte me pitat' sade, da vam pričam stare jade, stare jade, nove nade, što ih naša zvezda znade; već pođite do javora, pobratima onog bora, što ga stuži i sasuši neiskazom veljih muka Kosovkina bela ruka, te je njemu ruka mala grdne jade zaveštala; a kad guslar po njim gudi, iz javora jade budi, iz tamnice jadi lete da se braća jada sete,

da se sete, da ih svete!Ja vam ne znam reći više, da što knjiga ova piše, dok ne prođe ova java, što mi sada dodijava, te se mojih snova setim, il' dok opet ne poletim. U peštanskoj tamnici, 1872. Santa Maria della salute Oprosti, majko sveta, oprosti, sto nasih gora pozalih bor, na kom se, ustuk svakoj zlosti, blazenoj tebi podize dvor; prezri, nebesnice, vrelo milosti, sto ti zemaljski sagresi stvor: Kajan ti ljubim preciste skute, Santa Maria della Salute. Zar nije lepse nosit' lepotu, svodova tvojih postati stub, nego grejuci svetsku lepotu u pep'o spalit' srce i lub; tonut' o brodu, trunut' u plotu, djavolu jelu a vragu dub? Zar nije lepse vekovat' u te, Santa Maria della Salute? Oprosti, majko, mnogo sam strad'o, mnoge sam grehe pokaj'o ja; sve sto je srce snivalo mlado, sve je to jave slomio ma', za cim sam cezn'o, cemu se nad'o, sve je to davno pep'o i pra', na ugod zivu pakosti zute, Santa Maria della Salute. Trovala me je podmuklo, gnjilo, al' ipak necu nikoga klet'; stagod je muke na meni bilo,

da nikog za to ne krivi svet: Jer, sto je dusi lomilo krilo, te joj u jeku dusilo let, sve je to s ove glave sa lude, Santa Maria della Salute! Tad moja vila preda me granu, lepse je ovaj ne vide vid; iz crnog mraka divna mi svanu, k'o pesma slavlja u zorin svit, svaku mi mahom zaleci ranu, al' tezoj rani nastade brid: Sta cu od milja, od muke ljute, Santa Maria della Salute? Ona me glednu. U dusu svesnu nikad jos takav ne sinu gled; tim bi, sto iz tog pogleda kresnu, svih vasiona stopila led, sve mi to nudi za cim god ceznu', jade pa slade, cemer pa med, svu svoju dusu, sve svoje zude, -svu vecnost za te, divni trenute!Santa Maria della Salute. Zar meni jadnom sva ta divota? Zar meni blago toliko sve? Zar meni starom, na dnu zivota, ta zlatna vocka sto sad tek zre? Oh, slatka vocko, tantalskog roda, sto nisi meni sazrela pre? Oprosti meni gresne zalute, Santa Maria della Salute. Dve u meni pobise sile, mozak i srce, pamet i slast. Dugo su bojak strahovit bile, k'o besni oluj i stari hrast: Napokon sile sustase mile, vijugav mozak odrza vlast, razlog i zapon pameti hude, Santa Maria della Salute. Pamet me stegnu, ja srce stisnu', utekoh mudro od srece, lud,

utekoh od nje - a ona svisnu. Pomrca sunce, vecita stud, gasnuse zvevde, raj u plac briznu, smak sveta nasta i strasni sud. O, svetski slome, o strasni sude, Santa Maria della Salute! U srcu slomljen, zbunjen u glavi, spomen je njezim sveti mi hram. Tad mi se ona od onud javi, k'o da se Bog mi pojavi sam: U dusi bola led mi se kravi, kroz nju sad vidim, od nje sve znam, za sto se mudracki mozgovi mute, Santa Maria della Salute. Dodje mi u snu. Ne kad je zove silnih mi zelja navreli roj, ona mi dodje kad njojzi gove, tajne su sile sluskinje njoj. Navek su sa njom pojave nove, zemnih milina nebeski kroj. Tako mi do nje prostire pute, Santa Maria della Salute. U nas je sve k'o u muza i zene, samo sto nije briga i rad, sve su miline, al' nezezene, strast nam se blazi u rajski hlad; starija ona sad je od mene, tamo cu biti dosta joj mlad, gde svih vremena razlike cute, Santa Maria della Salute. A nasa deca pesme su moje, tih sastanaka veciti trag; to se ne pise, to se ne poje, samo sto dusom probije zrak. To razumemo samo nas dvoje, to je i raju prinovak drag, to tek u zanosu proroci slute, Santa Maria della Salute. A kad mi dodje da prsne glava o mog zivota hridovit kraj,

najlepsi san mi postace java, moj ropac njeno: "Evo me, naj!" Iz nistavila u slavu slava, iz beznjenice u raj, u raj! U raj, u raj, u njezin zagrljaj! Sve ce se zelje tu da probude, dusine zice sve da progude, zadivicemo svetske kolute, zvezdama cemo pomerit' pute, suncima zasut' seljanske stude, da u sve kute zore zarude, da od miline dusi polude, Santa Maria della Salute. Snove snivam Snove snivam, snujem snove, snujem snove biserove, u snu zivim, u snu disem, al' ne mogu sitne snove, ne mogu ih da napisem. Snove snivam, snove snujem, u slike bih da ih kujem, al' su sanci poletanci, ne mogu ih da prikujem srcu mome laganome. Al' nasloni na te snove tvoje grudi biserove, dve ledene biser kapi: ta bi studen smrzla snove, sve te slike sledila bi. Sve što mi je rekla.. Sve što mi je rekla u zvezde sam slivo, od tih zvezdica sliku sam joj skivo - ta tako su valjda nekad i skovana po tom božijem ruvu ta puceta sjajna -

sve sam slici kazo što mi srce taji, nakitio sam je moji' uzdisaji', al' za taj su teret zvezde bile male, sve su bliže, bliže zapadu se dale. Nakitio sam je željom srca moga, pustom, teškom željom srca žeđanoga, al' za taj su teret zvezde sve su bliže, bliže zapadu se dale. nakitio sam je slašću od usana, blagoslovom rajskim grešnog milovanja, al' i za taj teret zvezde behu male sve su bliže, bliže zapadu se dale. Nakitio sam je kletvama ljubavnim, kitama žeženim, plamenom krvavim, nek osete zvezde kako kletve tište, nek nebu procvile, nek Bogu propište, kako pate ljudi neka mu se tuže, što veruju Boga, te ljubavi služe: ej! al' za taj teret zvezde behu male, sve su bliže, bliže zapadu se dale. Sve je mirno, mirna su mu stada, samo jedna zvezda preko neba pada, a ja mislim, bolan, iz oka je pala, što je pri rastanku slika zaplakala.

Vojislav Ilić (1862-1894) Anđeo mira Noć duboka vlada, i sve živo spava; Na starome tornju ponoć otkucava. I u tom času sa grančicom krina,

Anđeo se spusti sa rajskih visina. Sve pospalo ćuti, niko se ne budi; Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi. Al' oseća granje - pa se tiho svija; Oseća ga lahor - pa tiho čarlija. I Anđeo Mira, kroz duboku tamu, Spusti se pred oltar u pustome hramu. Pa prekrstiv ruke na blažene grudi, Rujnu zoru čeka da nebom zarudi... Bosanski begunci (uza sliku Predićevu) Tužno šumi hladna Drina I Miljacka bistra voda, Jer Bosna je potlačena, Njena slava i sloboda. Opustele cvetne ravni, Pod zgarištem sela leže, A potomci Ninoslava U gudure mračne beže. Eno čedo majka vodi, Od užasa da ga skrije,; Umoran je deda pao, A unuka suze lije. A kad hladni vetar dune, I žarko nam leto ode, I oni će tražit krova Gde ih suzne oči vode. Zato tužno šumi Drina, Zato tuži Bosna cela, I Bosanac suze lije Na zgarištu svojih sela. 1889. Domovina

Neka druga zemlja u sreći sija, meni si ti uvek najmilija. Nek drugu zemlju bogatstvo kiti, u tebi volim siromah biti. Sem tebe nikud ne tražim blaga Srbijo draga I ako kadgod na stranu pođem, opet ću tebi natrag da dođem ko mile laste, što nekud lete, al' posle opet natrag dolete. Van tebe neću da znam za blaga, Srbijo draga Nek tuđe nebo radost prolama, nek tuđe gore ječe s pesmama, ja volim, majko, u tebi biti, pa makar mor'o i suze liti. Van tebe neću sreće ni blaga, Srbijo draga Tek kada gusle preda mnom gude, pa mi se želje sinovlje bude; kad čujem tvoju negdašnju slavu, ja onda ves'o podižem glavu, ko da sam steko silnoga blaga, Srbijo draga Kada o Vuku slušati stanem, ja onda gnevom sinovljim planem. Al' kad se Miloš u pesmi peva, e onda milje dušu razgreva, a srci nova pridođe snaga, Srbijo draga Kada se o turskom zulumu zbori, krv mi uzavri, kipi i gori. A kad se peva o Veljku slavnom, il' bojnom polju, Mišaru ravnom, to mi je draže od svetskog blaga, Srbijo draga Neka te moje uzdanje prati, nek ti se negdašnja slava vrati Neka te tuga zanavek mine, neka ti sunce zanavek sine

Od toga većeg ne tražim blaga, Srbijo draga Ispovest Na trosnom čunu, bez krme i nade, U meni vera gubi se i mre; Ja više ništa ne verujem, ništa Il' bolje reći: ja verujem sve. Na moru burnom ljudskoga života Prerano sam upoznao svet: Za mene život nistavna je senka, Za mene život otrovan je cvet. Trpi i živi... Prijatelju dragi, O mnogo čemu mislio sam ja O blago onom, ko ne misli ništa, Taj manje tuži, manje jada zna ............... Burne su strasti izvor mnogih zala, Nesreći ljudskoj početak je strast; More života one strašno mute, Nad ljudskom dušom njihova je vlast. .............. Sve, što god živi-svom se padu kloni Promenom vreme označava hod; Ono nam daje veru i obara, Slabi i snaži ceo ljudski rod. .............. Grm Munjom opaljen grm na surom proplanku stoji, K'o crn i mračan div. I guste travice splet Gordi mu uvija stas; - i gorski nestašan lahor Leluja šaren cvet. I zima dođe već, i svojom studenom rukom Pokida nakit sav, i goru obnaži svu; Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći,

A on će biti tu. Iz beležnika 1. Slobodna zemljo, po kojoj se krećem, Slaviću tebe uvek, ko i sada, I tvoja polja, okićena cvećem, Gde pasu tvoja sviloruna stada. U tebi vlada red i blagostanje, Pa i tvoj narod naravi je retke: Zabava mu je - kolo i pevanje, A zanimanje - stočarstvo i spletke. On se u tome izvežbo toliko, Da ga pod suncem ne nadmaša niko. 2. Po tebi reke beleskaju hladne, (Jedna se od njih Čemernica zove) Po njima leti, kada sumrak padne, Brđani dođu i pastrmke love Po svu noć dragu... Srebrni talasi Sumorno biju o obale mirne, I trska šumi i trepere glasi, Ponoćni lahor kad je krilom dirne; A čamac leti i talase reže, I jednolika pesma se razleže. 3. Ah, šta sam puta u julijske noci Bludio šamac kraj pustih obala, I sluso pesme po tavnoj samoći, I šum i žubor razigranih vala... Plavo Dunavo, sećaš li se mene, I da li čujes poznanika stara, I vi, obale, cvećem pokrivene, I vi, kolibe ubogih ribara? Davno sam vaše napustio vale Za drugo cveće i druge obale.

4. Sudba je htela da se strasno šali, I oborila je gromove na mene; I moji dani, kao burni vali, Razbijahu se o granitne stene. Nesrećna ljubav beše svemu vesnik! Istina, od tad dade mi se zgoda, Te političar postadoh i pesnik, Veliki pesnik svoga molog roda; Sad blagostanju ne nadam se višem, S uspehom veksle i stihove pišem. 5. Tamo gde Drina kroz pitome strane Sa burnim tokom orosava cveće, Žalosna vrba gde savija grane, I beo lelek na sprudove sleće Potražih mira. Slušajući vale Ja sam, sumoran, zabavljao se s time; I vikom tero preplašene ždrale, I njeno slatko spominjao ime, I dan za danom terao u lovu, I pevao pesmu od prilike ovu: 6. "O kriva Drino! Ti si krasna reka ( Nisi ni burna ni luda da rečeš). Al' kakav bol te goni iz daleka, Te tako krivo sa tutnjavom tečeš? Te plaviš polja i obale rosne? Tvoj burni talas tvoje međe roni Izmeđ Srbije i junačke Bosne. Šumi, ah šumi, s blagoslovom Boga, Neka nam uši oglunu od toga". 7. Obuci, muzo, svečano odelo, Svečana j' pesma, koju ću početi; Sumoran glas će biti ko opelo,

Il' ko uzdah, što iz grudi leti. Suton je pao... Dan i sunce ode, Al'duša s tugom svetlosti se seća. Upalićemo buktinju slobode Mesto lojanih novinarskih sveća A njezin plamen nije tako mali, On može, muzo, nebo da zapali! 8. Tugu ću svoju pokloniti rodu I grobovima otadžbine svoje, Da silno jekne usklik za slobodu S usana tvojih i sa lire tvoje. Bezumno, strašno, sa smehom i plačem, A oružani mržnjom za tirane, S buktinjom, lirom i britskim mačem, Proslavljaćemo osvetničke dane I kao zvona grmićemo tada Sa ravnih polja i sa barikada. 1888. Jesen Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja, Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole, Do same mirisne trave. Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci, I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi, Priprema ona das spokojne večeri i dane, I žetvu bogatu nudi. Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevn, I gatke vremena davni'. I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji, Dok dremež ne svlada sve. I strašno šaptanje tada Kroz mirni prosusti dom al' i to gubi se brzo,

I san lagano pada... Na Drini Kroz tucna polja i pitome ravni, Srditim tokom, u nedogled tavni, Ti širiš tvoja šuštajuća krila, O, Drino, vodo mila Obale tvoje šarenilo krasi, Ko ljupki venac nevestinske vlasi, Al' tvoj se talas ravnodušno kreće, Ostavlja rosno cveće. Talasi mili Ravnodušno tako Ostavljah i ja što sve ljubljah jako, I gonim - jurim - a gde li ću stati, - Sudba će, možda, znati 1885. Na Vardaru Suro, večito stenje gordo se u nebo diže, Nad urvinama tamnim orli se s oblakom bore; A dole sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže, I pada kroz uske klance, u sinje Jegejsko more. O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube I kao talasi tonu u more večnosti tavne... Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube, Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne. Ali će, ko rajski feniks, sinuti sloboda mila, I ja ću stojati vedar, gde sada pogružen stojim, I nas će oro beli široko razviti krila Nad urvinama tvojim. 1889. Na grobu Vojvode Dojčina u Solunu

1. Po svetim poljima otadžbine moje Mnoge svete humke rasturene stoje, Gde vitezi vrli u danima slave Položiše glave. 2. Od kapija tvrdih Vindobone grada, Do obala cvetnih gde proleće vlada, Grob do groba leži i svedoči javno, Da ginusmo slavno. 3. Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim, Jeste nemi svedok o viteškoj sili... Međe carstva svoga grobnicama svojim Mi smo beležili. 4. Ni crni kiparis, ni zelena trava Tvoju svetu humku ne pokriva sobom, Dojčine-viteže! Al' je nikla slava Nad sravnjenim grobom. 5. Sin majke Agare i prizreni Juda, Sa pobožnim strahom obilaze tuda: Smrt slaveći tvoju, na koju se seća Toliko stoleća! 6. A i na sto crnog kiparisa grana? Dan pomena stiže. Toga slavnog dana Odslužena biće, što okove kida, Strašna panihida. 7. O vitezi srpski, pepelišta tavna Pohodiće tada naši milijuni,

Mesto tužnih zvona horiće se trube I naši plotuni. 1889. Razgovor male srbadije s otadžbinom Otadžbino, majko moja, I dedova mojih slavni', Dokle stižu krila tvoja I pitome tvoje ravni? Pokaži mi međe svoje, Tvoje gore, reke tvoje. "Od Budima, do Soluna, I gde Timok zlatni stiže, I gde šumi bistra Una, I Lovćen se nebu diže To su moje krsne gore, Kuda Srbi srpski zbore". Otadžbino, majko moja, Što je tužno lice tvoje? Zašto hrabra deca tvoja Suzom kvase lice svoje? Kakav bol im muči grudi, I duboki uzdah budi? "Moja deca suze liju, Jer ih dušman muči stari, Dušmanski im krvcu piju: Turci, Nemci, i Mađari. Što slobodan svuda nije, Zato Srbin suze lije". Otadžbino, majko tužna, Ima l' koga u mom rodu, Da raspali roba suzna Na boj sveti za slobodu, Ko u doba ona stara, Protiv Huna i Avara? "Prihvatite luč slobode Usred ove ropske tame;

A stariji nek vas vode Gde ginuti valja za me: Knjiga, to je luča tvoja, Srbadijo, nado moja!" 1889. Starac Star sam, slab sam, iznemogo, Prožima mi dušu stud; Borbe beše vrlo mnogo, Sad odmora hoće grud Zaman, što me razgovara Prošlih dana spomen znan: Mene muči i obara Neodoljiv neki san Svršeno je... Pogled tužan Ukočeno na svet sja: Vidim da već nije nužan Nit' ko meni, - ni kom ja Star sam, slab sam, iznemogo, Prožima mi dušu stud; Borbe beše vrlo mnogo, Sad odmora hoće grud Al' me ipak radost neka Utešiti lepo zna: Mnogo milih mene čeka U državi večnog sna... Sveti Sava Ko udara tako pozno u dubinu noćnog mira Na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira? "Vec je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata, Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata. Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, Klonulo je moje telo, umorne su moje noge -

Al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi, Da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi. Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru, I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru. Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata, I primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata..." Zaskripaše teška vrata, a nad njima sova prnu I s krestanjem razvi krila i skloni se u noć crnu. A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi, Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi. On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete, I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete. Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi, Ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi. Za ruku ga starac uze, poljubi mu čedo bledo, A kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo". *** Vekovi su prohujali, od čudesne one noći,Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava. 1889. Turska Ko izumrli davno, prada mnom gradovi leže I mirna uboga sela. Sa mračnih domova njini' I drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije Il' šumi na visini, I kao prastaro groblje lisnatom vrežom ih krije. Eno na surom visu urvine vekovne stoje Ko strašan, ogroman skelet... Kroz okna njihova pusta Sanjivo šumori vetar i niče visoka trava Sumornog zaborava. Izgleda, kao da čovek ni rukom dotako nije, Što su stoleća burna odbila u mračnom hodu

Sa kula i platna gradskih. Tu gnezdo jeina vije, I zmija odvratno mili i gušter po travnom podu. U poznu jesen Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše, I guste slojeve magle u vlažni valja do... Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom, Mutno je nebo svo. Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi, I već pred sobom vidim ubog i stari dom: Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njomA vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja, I guste slojeve magle u vlažni valja do... Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom, Mutno je nebo svo. U spomenicu ( Prijatelju Simi J. Avramoviću) Kad poteče mladost, što nas služi sada I pokida život sve žice veselja, Kad nas borba smori i nevolja svlada, I nestane davno mnogih prijatelja Kad jesenji vetar s nepogodom dune, I tajni se odjek zahori u miru, Znaj: to ječe moje pokidane strune, To udara prošlost u srebrnu liru. Vaskrsne li tada naše mlado doba I doleti spomen sa veselim zvukom, Ti se blago nasmej na verima groba, I svega se seti i omahni rukom... 1887. U spomenicu

Život je ljudski što i dim, Čarobne, tužne slike lete s njim; Za jedan tren, za jedan čas, Pa kao i njih nestaje nas I samo prazna uspomena Ostaje dalje za vremena. Moj dragi Cone! Dan će doci, I zapitaćes sebe sam: Ah, gde su one bajne noći, I gde se dede onaj plam? I prijatelji gde su znani? I gde su moji mladi dani? Jer nas je život što i dim, Čarobne, tužne slike lete s njim Zalud ih natrag zoveš sebi, Vreme se smeje njima i tebi. 1888. Zimska idila Zima je pokrila snegom doline i polja ravna, I tavne visoke gore. Vihori snežnog praha Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti, I listak poslednji vene od zimskog studenog daha. Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj, I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju, A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede. Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije, Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva, I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu, I mirno pseći sluša vetrinu što poljem duva. Po kasto zaškripe selom volujska drvena kola, I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor čuje. To se komšija Panta, sigurno iz gore vraća, Pa žurno ispreže stoku i čeljad po kući psuje. .....................

Zimsko jutro Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje, A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni, I sniški, trščani krov, U daljini gube se brezi I kruže vidokrug tavni. U selu vlada mir. Još niko ustao nije, A budan petao već, živosno lupnuvši krilom, Pozdravlja zimski dan i zvučnim remeti glasom Taj mir u času milom. Il' kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom, I brže mameći pse, poguren u polje žuri, Pokriven koprenom belom. Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase A sveži, jutarnji dah, preleće doline mirne, I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom U gole grančice dirne... 1884. Poslednji dan Pod čudnim znancima osvanu današnji dan. Nebo je sumorno bilo. I sjajni točak svoj, na burnom ishodu svome Zadrža večitost tavna. Svu zemlju, prirodu celu, Mrtvački prožma mir i gusta obuze tama, Ah, sudni osviće dan! U divljem užasu svome, Svirepe čekahu zveri i ljudi čekahu sunce, A mračno dolazi podne - i nebom zvezdanim samo Treptanje strašnije biva; početak tiho se ljulja. I tama zavlada adska... S pucnjavom zapad se pali, Prostranstvom ljudstvo sve sa plačem podiže ruke Al strašni konac je tu. Okovi spadoše redom,

I silni svetovi k središtu jurnuše. Burno Oluja razmanu krilom. Kroz tamu zviždanje bruji. I mutne pučine val srdito podiže pene U smrtnom jauku tom molitva umire blaga, I vrelo srce mre i um se u kamen stvara! I samo jedan glas prostranstvo potresa širom, Glas večne pravde je to. Anđeo smrti se bliži, I nemi njegov hod očajni udarci slave: Strepi od gneva tog, jer bog se u gnevu stresa!

Aleksa Šantić (1868-1924) Aleksa Šantić website link * Naša mila Boko, nevjesto Jadrana, Pokrivena nebom ko od plave svile, Ljepša si od tvoje primorkinje vile I svetlija si od njenog đerdana. Nikad se tebe nagledao ne bi'! No da mi je jedno: da postanem valom Sinjega ti mora, pa pred tvojim žalom Da vječito sumim i da pjevam tebi. I da s tobom gledam na tvoj Lovćen plavi! Pa jednoga dana, kad se gospod javi, Kad orlovi naši visoko zabrode I sa tvojih ruka panu gvožđa tvrda, Da pobjednu himnu slušam s tvojih brda I da s tobom slavim dan zlatne slobode!

Elegija Zasto se meni javljaš tajno Kada mi duša tiho sniva? I zašto tvoje oko sjajno Golemu tugu i jad skriva? Zašto me kroz noć staneš zvati, I šta ti jadno srce iste? Ta ja ti nemam ništa dati, O, ja sam pusto pepelište. Sve što sam imo ja sam dao, Nevjerno hladna ljubavi moje, Sve što sam svojim blagom zvao: Mladost i oganj duše svoje. Pa zašto meni stupaš snova, Šta tražiš ovdje u mrtvaca? Hladna je, hladna ruka ova Što nekad na te ruže baca. Pusti me! Pusti i ne mori! Nek sam ovako trajem dane, Sve dok mi srce ne izgori, Sve dok mi duša ne izda'ne. Emina Sinoć, kad se vratih iz topla hamama, Prođoh pokraj bašte staroga imama; Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina, S ibrikom u ruci stajaše Emina. Ja kakva je, pusta! Tako mi imana, Stid je ne bi bilo da je kod sultana! Pa još kada šeće i plećima kreće... - Ni hodžin mi zapis više pomoc neće! Ja joj nazvah selam. al' moga mi dina Ne šće ni da čuje lijepa Emina, No u srebren ibrik zahitila vode Pa po bašti džule zalivati ode; S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste Rasplete joj one pletenice guste,

Zamirisa kosa ko zumbuli plavi, A meni se krenu bururet u glavi! Malo ne posrnuh, mojega mi dina, No meni ne dođe lijepa Emina. Samo me je jednom pogledala mrko, Niti haje, alčak, što za njom crko'!... Hljeb Parobrod spreman. More se koleba. Posljednji plamen na zapadu trne; Suton se rađa i s jesenjeg neba Polako pada na hridine crne. Paluba puna. Ruke uzdignute Pozdrav šalju i rupcima mašu. U mnoštvu ovih vidim čeljad našu, Naslonili se na pervaz pa ćute... Zemljaci moji, dokle ćete, dokle? "Tamo daleko! Jer nas usud prokle I na nas pade tvrda tuca s neba..." A zar vam nije zavičaja zao? "Žao je brate... Bog mu sreću dao... No hljeba nema... Zbogom! Hljeba... hljeba..." Mi znamo sudbu Mi znamo sudbu i sve što nas čeka, No strah nam neće zalediti grudi. Volovi jaram trpe, a ne ljudi. Bog je slobodu dao za čovjeka. Snaga je naša planinska rijeka, Nju neće nigda ustaviti niko! Narod je ovi umirati sviko U svojoj smrti da nađe lijeka Mi put svoj znamo, put bogočovjeka, I silni, kao planinska rijeka, Svi ćemo poći preko oštra kama! Sve tako dalje tamo, do Golgote,

I kad nam muške uzmete živote, Grobovi naši boriće se s vama! Moja noći... Moja noći, kada ćeš mi proći? - Nikad! Moja zoro, kada ćeš mi doći? - Nikad! Moja srećo, kada ćeš mi se javit? - Nikad! Moje nebo, kad ćeš mi zaplavit? - Nikad! Moja draga, kad će naši svati? - Nikad! Moja suzo, kada ćeš mi stati? - Nikad! Moja domovina Ne plačem samo s bolom svoga srca Rad zemlje ove uboge i gole; Mene sve rane moga roda bole, I moja duša s njim pati i grca. Ovdje, u bolu srca istrzana, Ja nosim kletve svih patnji i muka, I krv što kapa sa dušmanskih ruka To je krv moja iz mojijeh rana. U meni cvile duše miliona Moj svaki uzdah, svaka suza bona, Njihovim bolom vapije i iste. I svuda gde je srpska duša koja, Tamo je meni otadžbina moja, Moj dom i moje rođeno ognjište. Moji očevi

Moji su očevi iz onijeh strana Gde motika zvoni i gdje krasna bije; Gdje znoj s čela kaplje i gdje ralo rije; I tvrde se grude drobe ispod brane... Moji su očevi iz koliba grubi', Gdje se gusle čuju, pripovjesti, bajke, Gdjeno djecu uče proste, dobre majke Kam rođeni kako brani se i ljubi... Moji su očevi sa timora tije' Gdje gnijezdo svoje krstaš oro vije, I sa vihorima bije se i tuče... Moji su očevi buntovnici sveti, Sa dušom oluja što hrli i leti, I krilima zlatne raspaljuje luče.. Na po puta Ostale su za mnom bašte jorgovana, Sjaj proljeća moga, šum, pjesme i vela... Studena me jesen na po puta srela, I po meni pada suho lišće s grana. K'o ranjena tica, što bi nebu htjela, Otima se duša iz olovnih dana, Ali kobni vjetar grabi je sa strana, Pa se natrag trgne premrzla i svela. Moji vrti, više ne čekajte na me, Vratiti se neću iz studene tame Svog života... Sunce polagano gasne... Hladni suton pada... Noć sve bliže ide... Jednu crnu ruku moje oči vide I ja čujem samo udar tvrde krasne.

Naš stari dome Naš stari dome, kako si orono! Kapije tvoje niko ne otvara, Po njima mirno crv dube i šara Grize, ko čežnja jedno srce bono. Evo mi sobe! O duvaru jošte Ikona visi, prašnjava i sama, I u me gleda i šapće iz rama O dobu sreće, djetinjsta, milošte. Ovde sam prve stihove napiso, Ovdje je s dušom poletela miso Visoko, tamo gdje se istok žari. Ovdje mi negda bješe raj... A sada? Na moje srce grobna zemlja pada, I ja se rušim ko ti, dome stari.. Ne vjeruj Ne vjeruj u moje stihove i rime Kad ti kazu, draga, da te silno volim, U trenutku svakom da se za te molim I da ti u stabla urezujem ime Ne vjeruj No kasno, kad se mjesec javi I prelije srmom vrh modrijeh krša, Tamo gdje u grmu proljeće leprša I gdje slatko spava naš jorgovan plavi, Dođi, čekaću te U časima tijem, Kad na grudi moje priljubiš se čvršće, Osjetiš li, draga, da mi tjelo dršće, I da silno gorim ognjevima svijem, Tada vjeruj meni, i ne pitaj više Jer istinska ljubav za riječi ne zna; Ona samo plamti, silna, neoprezna, Niti mari, draga, da stihove piše

O klasje moje O klasje moje ispod golih brda, Moj crni hljebe, krvlju poštrapani, Ko mi te štedi, ko li mi te brani Od gladnih ptica, moja muko tvrda? Skoro će žetva... Jedro zrnje zrije... U suncu trepti moje rodno selo. No mutni oblak pritiska mi čelo, I u dno duše grom pada i bije. Sjutra, kad oštri zablistaju srpi I snop do snopa kao zlato pane, Snova će teći krv iz moje rane I snova pati, seljače, i trpi... Svu muku tvoju, napor crnog roba, Poješće silni pri gozbi i piru... A tebi samo, ko psu u sindžiru, Baciće mrve... O, sram i grdoba!... I niko neće čuti jad ni vapaj Niti će ganut bol pjanu gospodu... Seljače, goljo, ti si prah na podu, Tegli i vuci, i u jarmu skapaj! O klasje moje ispod golih brda, Moj crni hljebe, krvlju poštrapani, Ko mi te štedi, ko li mi te brani Od gladnih ptica, moja muko tvrda? Ostajte ovdje Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba Nece vas grijat ko što ovo grije; grki su tamo zalogaji hljeba Gdje svoga nema i gdje brata nije. Od svoje majke ko će naci bolju?! A majka vaša zemlja vam je ova; Bacite pogled po kršu i polju, Svuda su groblja vaših pradjedova. Za ovu zemlju oni behu divi,

Uzori svijetli, što je branit znaše, U ovoj zemlji ostanite i vi, I za nju dajte vrelo krvi vaše. Ko pusta grana, kad jesenja krila Trgnu joj lisje i pokose ledom, Bez vas bi majka domovina bila; A majka plače za svojijem čedom. Ne dajte suzi da joj s oka leti, Vrat'te se njojzi u naručja sveta; Živite zato da mozete mrijeti Na njemom polju gdje vas slava sreta! Ovde vas svako poznaje i voli, A tamo niko poznati vas neće; Bolji su svoji krševi i goli No cvijetna polja kud se tuđin kreće. Ovdje vam svako bratski ruku steže U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta; Za ove krše sve vas, sve vas veže: Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta. Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba Neće vas grijat ko što ovo grije, Grki su tamo zalogaji hljeba Gdje svoga nema i gdje brata nije... Otac Gde ste? Vašu pesmu ne čujem iz luke, A to, deco, boli me i vređa. Neprestano motrim, ispod suhe ruke, Hoćete li doći sa dalekih međa. Oranju je doba. U plavome nebu Pozdravi se čuju lastavica rani'. Starati se treba o nasušnom hlebu, A ja sam orono. Ko će da nas hrani? Momčilo, Milojko, Mrgude, moj dive, Hoćete li skoro uzorati njive? Hoćete li žnjeti ko što lani žnjeste?

Ej, plugovi vaši bez vas pusti stoje... S bolom na temena unučadi svoje Suhu ruku spuštam... Moja deco, gde ste? Prolaze dani Prolaze dani... Ko selice neke Gube se oni u dugome nizu. I jednom i ja počivaću blizu Povijenih vrba, čempresa i smreka... No moja duša naselju zvijezda Prhnuti neće da odmara krila: Ostaće ovdje gdje je sa mnom bila. Tu, iznad grana i toplih gnijezda, Rodne rijeke, dubrava i vrela, Krševa, polja i ubogih sela, Gdje raštrkane kolibe stoje S ticama one lepršaće lako, I moliti se, i čekati tako Na zlatno jutro otadžbine moje... Proljeće Nemoj, draga, noćas da te san obrva I da sklopiš oči na dušeku mekom! Kada mjesec sine nad našom rijekom I na zemlju pane tiha rosa prva, Rodiće se mlado proljeće! I svuda Prosuće se miris plavih jorgovana; I pahulje snježne padaće sa grana U naš bistri potok što bastom krivuda. Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom, I svaki će prozor zasuti beharom, Da probudi srca što ljube i gore...

Zato nemoj, draga, da te san obrva! Dođi, i u bašti budi ruža prva, I na mome srcu miriši do zore! Senke Vi, senke, što sada po putima mojim Urličete kobno, ko s razboja hrti, Ma vi bile kandže svih beda i smrti, Svejedno, ja vama na belezi stojim Ne tresu me više oštrohrte osti, Ni jed zelen s vaših gubica što prska; S vama ću ukoštac, pa ma poput trska U pritegu vašem prsnule mi kosti. Ne, vas pomam nema snage da me satre, Ja sam gora gde se carske rude kriju, I na svaki udar raspu se i biju Iz mojijeh stena iskre zlatne vatre. O grmenje moje zube krši vreme, I u njemu svaka hajka lava nadje. Još su moje snage gorda jedra ladje, Gde prosipa zora svoje dijademe. Mičite se s puta Iz kaljuže ove, Gde se oreola čovečnosti cepa, Ja na timor idem, kuda srca lepa Kupe se i hrle na polete nove. Onamo, na vrhu, ko dan jedan beo, Ja hoću s kopljem stati, ti, maglena hordo, I ko pozar zlatan, radosno i gordo, Na bregu lepote izgoreti ceo. Veče na školju

Pučina plava Spava, Prohladni pada mrak. Vrh hridi crne Trne Zadnji rumeni zrak. I jeca zvono Bono, Po kršu dršće zvuk; S uzdahom tuge Duge Ubogi moli puk. Kleče kosturi suri Pred likom boga svog Istu. Al' tamo, Samo Ćuti raspeti Bog. I san sve bliže Stiže, Prohladni pada mrak, Vrh hridi crne Trne Zadnji rumeni zrak.

Rajner Marija Rilke (1875-1926) (Prevodi B. Živojinović) Ljubavna pesma

Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne? Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine? Ah, rado bih je sklonio na koje zaboravljeno mesto u sred tmine, u neki izgubljeni kut, u kom neće je tvoje njihati dubine. Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje ko gudalo nas neko spaja, koje iz dveju struna jedan mami glas. Na kom instrumentu? Ko nas satka? I koji ovo svirač drži nas? O, pesmo slatka. *** Ovo je čežnja: sred talasa biti i nemati u vremenu svoj stan. I to su želje: pritajene niti koje za večnost vezuju naš dan. I to je život. Dok ne dođe jedan čas drevni, najsamotniji od svih, drukčiji od svih ostalih, i čedan presretne večnost uz osmejak tih. Vrteška (Jardin du Luxembourg) C krovom i senkom njegovom se vrti čopor šarenih konja što se gone trenutak jedan, svi iz zemlje one koja toliko okleva pre smrti. Nekih u kola upregnutih ima, al' je u sviju izraz srčan sav. Jedan je crven namrgođen lav i katkad jedan beli slon sa njima.

Čak i jelena jednog eno - pravom jelenu šumskom sličan je po svemu, samo što nosi sedlo, i na njemu jednu malenu devojku u plavom. Za njom, odeven u belo odelo, jaše na lavu dečačić, u stravi, dok zube lav pokazuje i ždrelo. I katkad se beli slon pojavi. Promiču vedre devojke nekamo, već nepristale skoro igri toj; usred ludoga leta one svoj podižu pogled, nekuda, ovamo I katkad se beli slon pojavi. I sve to ide, okončanju žuri vrti se, kruži, a bez cilja svog. Poneki pramen, crven, zelen, suri, jedva započet profil lica kog. I katkad osmeh, ovamo obraćen, blažen i bleštav i uludo straćen sred zadihanog slepog kola tog. Jesenji dan Gospode, čas je. Natraja se leto. Zasenči sunčanike, razobruči vetar, da poljem jesenjim zahuči. Poslednjem plodu zrenje zapovedi; još dva-tri dana južnija mu daj, usavršenju nagnaj ga, nacedi poslednju slast u teškog vina sjaj. Ko dom sad nema, taj ga steći neće. Ko sam je sada, dugo sam će biti,

čitaće, pisma pisati i bditi, i nemirno će gledati drveće kada se lišće stane zrakom viti. Ostavljen na planinama srca Ostavljen na planinama srca Gle, u daljini sićušno, gle: poslednje naselje reči, a još više, ali i on majušan, poslednji zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga? Ostavljen na planinama srca. Kamen pod rukama. Jest, tu cveta ponešto; iz neme litice cveta raspevan korov koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna? Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti, ostavljen na planinama srca. Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti, kreće poneka bezbedna životinja s planine, ide, zastaje. I velika zaštićena ptica kruži oko čistog protivljenja vrhova. Ali ne zaštićen, ovde na planini srca. Dodirne dušu skoro svaka stvar Dodirne dušu skoro svaka stvar, odasvud bruji spominjanja glas. Poneki dan što prođe stran za nas u budućnosti stigne tek k'o dar. Ko meri naš doprinos? Da li ko od prošlih, starih leta nas raspreda? Šta od postanja saznasmo, sem to: da sve se jedno u drugom ogleda? Da se na nama ravnodušnost greke? O, dome, travo, o, večernja seni, dok se gledamo tako, obrgljeni,

najednom sve to kroz vac k nama veje. Kroz sva se bića pruža prostor jedan: suštinski svetski prostor. Kroz nas laste proleću tiho. Ja, rašćenja žedan, pogledah, i: u meni drvo raste. Brinem, a dom ja na dnu moga srca. Čuvam se, a u meni straža bdi. Ka mojoj novoj ljubavi se svi svet lepi, da tu počiva i grca. *** Samoća je poput kiše. U večeri iz mora se diže, iz ravnica pustih i dalekih stiže, ide u nebo gde je uvek ima. I tek sa neba pada po gradovima. Pada pre nego svetlost je izašla, kad ulice se okreću spram zore, i kad se tela što nisu ništa našla, razočarano dele puna more, i kad ljudi što od mržnje gore u postelji jednoj moraju spavati. Tada dolaze talasi samoće...

Vladislav Petković - Dis (1880-1917) Možda spava Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, Pesmu jednu u snu što sam svu noc slušao: Da je čujem uzalud sam danas kušao, Kao da je pesma bila sreća moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za budjenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć. U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san, I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. Ne secam se niceg više, ni očiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il' te oči da su moja duša van mene, Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih; Ne sećam se nićeg više, ni očiju tih. Ali slutim, a slutiti još znam. Ja sad slutim za te oči, da su baš one, Što me čudno po životu vode i gone: U snu dođu, da me vide, šta li radim sam. Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Da me vide dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće

U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad. Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet, I njen pogled što me gleda kao iz cveća, Što me gleda, što mi kaze, da me oseća, Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet, Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom živi ili počiva; Ne znam zašto nju i san mi java pokriva; Možda spava, i grob tužno neguje joj stas. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas. Možda spava sa očima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, nevidjena, njena lepota; Možda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla. Pijanstvo Ne marim da pijem, al` sam pijan često. U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše. Zaboravim zemlju, zaboravim mesto Na kome se jadi i poroci zbraše. Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako Svet mojih radosti, umoren, i moli Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o, Ja se svemu smejem pa me sve i boli. I pritisne očaj, sam, bez moje volje, Ceo jedan život, i njime se kreće; Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje, Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano, Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi, Oči plave, tople kao leto rano, Život u svetlosti bez mraka i studi. I želeci da se zaklonim od srama, Pijem, i zaželim da sam pijan dovek; Tad ne vidim porok, društvo gde je čama, Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek. Nirvana Noćas su me pohodili mrtvi, Nova groblja i vekovi stari; Prilazili k meni kao žrtvi, Kao boji prozalnosti stvari. Noćas su me pohodila mora, Sva usahla, bez vala i pene, Mrtav vetar duvao je s gora, Trudio se svemir da pokrene. Noćas me je pohodila sreća Mrtvih duša i san mrtve ruže, Noćas bila sva mrtva proleća, I mirisi mrtvi svuda kruže. Noćas ljubav dolazila k meni, Mrtva ljubav iz sviju vremena, Zaljubljeni, smrću zagrljeni, Pod poljupcem mrtvih uspomena. I sve što je postojalo ikad, Svoju senku sve što imađaše, Sve što više javiti se nikad, Nikad neće - k meni dohođeše. To su bili umrli oblaci,

Mrtvo vreme s istorijom dana, To su bili poginuli zraci: Svu selenu pritisnu nirvana. I nirvana imala je tada. Pogled koji nemo ljudsko oko: Bez oblika, bez sreće, bez jada, Pogled mrtav i prazan duboko. I taj pogled, ko kam da je neki, Padao je na mene i snove Na budućnost, na prostor daleki, Na ideju, i sve misli nove. Noćas su me pohodili mrtvi, Nova groblja i vekovi stari; Prilazili k meni kao žrtvi, Kao boji prozalnosti stvari. Tamnica To je onaj život gde sam pao i ja s nevinih daljina, sa očima zvezda i sa suzom mojom što nesvesno sija i žali, ko ptica oborena gnezda. To je onaj život gde sam pao i ja Sa nimalo znanja i bez moje volje, nepoznat govoru i nevolji ružoj i ja plakah tada. Ne beše mi bolje. I ostadoh tako u kolevci tužnoj sa nimalo znanja i bez moje volje. I ne znadoh da mi krv struji i teče, i da nosim oblik što se mirno menja; i da nosim oblik, san lepote, veče i tišinu blagu ko dah otkrovenja. I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju, da se stvara nebo i svod ovaj sada i prostor, trajanje za red stvari sviju, i da moja glava rađa sav svet jada, i da beže zvezde iz mojih očiju, Al' begaju zvezde; ostavljaju boje mesta i daljine i vezuju jave; i sad tako žive kao biće moje, nevino vezane za san moje glave. Al' begaju zvezde; ostavljaju boje. Pri beganju zvezda zemlja je ostala za hod mojih nogu i za život reči; i tako je snaga u meni postala snaga koja boli, snaga koja leči. Pri beganju zvezda zemlja je ostala. I tu zemlju danas poznao sam i ja sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda. I sa suzom mojom, što mi i sad sija i žali ko tica oborena gnezda. I tu zemlju danas poznao sam i ja. Kao stara tajna ja počeh da živim. zakovan na zemlju što životu služi, da okrećem oči daljinama sivim, dok mi venac snova moju glavu kruži. Kao stara tajna ja počeh da živim. Da osećam sebe u pogledu trava. I noći, i voda i da slušam biće i duh moj u svemu kako moćno spava. ko jedina pesma, jedino otkriće; Da osećam sebe u pogledu trava I očiju, što ih vidi moja snaga, očiju što zovu kao glas tišina,

kao govor šuma, kao divna draga izgubljenih snova, zaspalih visina, I očiju, što ih vidi moja snaga. Naši dani Razvilo se crno vreme opadanja, Nabujao šljam i razvrat i poroci, Podigao se truli zadah propadanja, Razvilo se crno vreme opadanja. Progledale sve jazbine i kanali, Na visoko podigli se sutereni, Svi podmukli, svi prokleti i svi mali Postali su danas nasi suvereni, Progledale sve jazbine i kanali. Od pandura stvorili smo velikaše, Dostojanstva podeliše idioti, Lopovi nam izrađuju bogataše, Mračne duše nazvaše se patrioti, Od pandura stvorili smo velikaše. Svoju mudrost rastočismo na izbore, Svoju hrabrost na podele i obede, Budućnosti zatvorismo sve izvore, A poraze proglasismo za pobede, Svoju mudrost rastočismo na izbore. Mesto svetle istorije i grobova, Vaskrsli smo sve pigmeje i repove, Od nesreće naše braće, od robova Zatvorismo svoje oči i džepove, Mesto svetle istorije i grobova. Pod sramotom živi naše pokolenje, Ne čuju se ni protesti ni jauci; Pod sramotom živi naše javno mnenje,

Naraštaji koji sišu k'o pauci, Pod sramotom živi naše pokolenje. Pomračina pritisnula naše dane, Ne vidi se jadna naša zemlja huda; Pomračina pritisnula naše dane. Orgije Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvet: Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi Čeznu za cvet. Zvuci violina, vino, jak dodir žena Daju nam pir, Al' svuda se kreću senke mrtvih vremena, Umrli mir. Muzika s pesmom pruža nam stare jauke, Opela trag; Zgrljaj, za navek skrštene ruke I život nag. U samoći nam stanuje, k'o u ćutanje, Veliki strah; Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju, Ledeni dah. U igri, u pupoljcima tražimo besno Izraza, sna; Plačemo mrtviam što je u paklu tesno, Kad nema dna. Jer svaki živi u grobu svom, samo što neće Da vidi grob, Ni svoje dane, što gore k'o mrtvom sveće, Ni svoju kob.

Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila Stvaramo zrak; Sve nas je dovela tajna što nas ubila, Otkala mrak. Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvest; I znamo, radost ne može da se probudi, Opao cvet. Noć ljubavi Jedne večeri, kao posle grada, Mirisala je koža telo moje: Miran, bez sreće i radosti koje, Bijah kao van tamnice jada. Video nisam sunce kako pada, Uzdah i cveće oko sna mog što je Očajem skrio njenih nada boje, Odveo dete u nesreću sada. Draga moja, ja ne umem više Nositi suze što ti radost krije, Al' u noć mesec kad siđe ubavi, Tišinom sreće kad bol zamiriše, Odmori oko: nek se duša slije U pozni šapat velike ljubavi. Uteha Misao se gubi, nestaje i tone u dolini plača, gde se nada kupa, gde stradanja žive, gde se suze rone i gde točak patnji klopara i lupa.

I dok miso spava, klonula, u miru, izvija se ljubav na krilima noći, i sa sobom nosi razlupanu liru, i kreće se, čebdi po mojoj samoći. Kao eho sreće, bez šuma i glasa, preko tajnih snova visinama stremi, kao zora nebom zračno se talasa, kao veče u noć gubi se i nemi. I trag joj ostaje, i slika se stvara: Nebo plavo, vedro, kao njeno oko, pogled koji priča, teši, razgovara, pojima i voli i gleda duboko. Ja osećam dušu i svoju i njenu: Obe, večne, stoje na jednom osmehu, na jednom prostoru, u dalekom vremenu, koje katkad stupa i šapće utehu.

Dobro drvo (Srpska verzija - Slikovnica)

Giving tree There was once a great apple tree and a little boy. They would spend hours and hours together. The boy would play in the tree's branches, sleep at her roots and eat of her apples. And the tree loved the boy.

One day, the boy came to the tree. The tree was delighted and beckoned, "Come and play!" But the boy was no longer a boy; he was now a young man, and he was interested in making a living, but he didn't know how. "Here," the tree said, "take my apples and sell them." The young man did just that, and the tree was happy. Years passed, and the tree was lonely without the young man. One day, he returned, and the tree was delighted, but he was now interested in settling down. He wanted to build a house. "Here," the tree said, "Cut off my branches and build your house." The young man did just that, and the tree was happy. Years passed, and the tree still missed her friend. One day, the man returned, and the tree was again overjoyed. But the man was now older and tired of life; he wanted to get away from it all. "Here," the tree offered, "Cut me down. Make for yourself a boat, and sail the world in it." The man did just that, and the tree was happy. Many years passed, seasons came and went, and the tree was very lonely. She missed her friend, and she often thought about the old days, when they had such fun. Finally, she saw her friend coming over the hill, and she was delighted. But the boy was now an old man, no longer able to play or make money or to sail away. And he was tired. "Here, my friend," the tree said, "I still have a pretty good stump left. Won't you sit and rest?" The old man did that, and the tree was happy. Shel Silvestein

Šandor Petefi

Kako da te nazovem Kako da te nazovem, kad sred sumraka, snatreci, vecernje zvezde lepih ti ociju, diveci se, moje gledaju oci, kao da ih sad vide prvi put... Te zvezde, ciji je svaki zrak po jedan potok ljubavi, koji tece ka moru duse moje kako da te nazovem? Kako da te nazovem, kad mi dobacis pogled svoj, taj pitomi golub, cije je svako pero po jedna maslinova grana mira i ciji je dodir tako dobar! Zato sto je meksi od svile i od jastuka u kolevci Kako da te nazovem? Kako da te nazovem, kad zasviras svojim glasom. Te glasove da cuju suva stabla usred zime prolistala bi ponovo zelena misleci,to je vec prolece, davno ocekivani njihov spasilac, a slavuj peva: kako da te nazovem? Kako da te nazovem kad mi usne dodirnu tvojih usana plameni rubin-kamen, kad u vatri poljupca stope se nase duse,

kao u zoru dan i noc, a svet nestane pred nama, nestaje za mene vreme i sva tvoja tajanstvena blazenstva vecnost rasipa po meniKako da te nazovem ? Kako da te nazovem, slatka majko moje srece, vilinska devojko vizije koja se dotice neba, najsmelije moje nade zastidjujes svojom stvarnoscu, moje duse jedino blago vrednije od celoga sveta, slatka, moja lepa, mlada suprugo, kako da te nazovem? Vesna Parun (1922) Ti koja imaš ruke nevinije Ti koja imaš ruke nevinije od mojih i koja si mudra kao bezbrižnost, ti koja umiješ s njegova čela čitati bolje od mene njegovu samoću, i koja otklanjaš spore sijenke kolebanja s njegova lica kao što proljetni vjetar otklanja sjene oblaka koje plove nad brijegom, Ako tvoj zagrljaj hrabri srce i tvoja bedra zaustavljaju bol, ako je tvoje ime počinak njegovim mislima, i tvoje grlo hladovina njegovu ležaju, i noć tvojega glasa voćnjak jos nedodirnut olujama,

Onda ostani pokraj njega i budi pobožnija od sviju koje su ga ljubile prije tebe. Boj se jeka što se približuju nedužnim posteljama ljubavi I blaga budi u njegovom snu pod nevidljivom planinom na rubu mora koje huči. Šeći se njegovim zalom. Neka te susreću ožalošćene pliskavice. Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri neće ti učiniti zla. i žedne zmije koje ja ukrotih pred tobom će biti ponizne. Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah u noćima oštrih mrazova. Neka te miluje dječak kojega zaštitih od uboda na pustome drumu. Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah svojim suzama. Ja ne dočekah najljepše doba njegove muškosti.Njegovu plodnost ne primih u svoja njedra koja su pustošili pogledi goniča stoke na sajmovima i pohlepnih razbojnika. Ja neću nikad voditi za ruku njegovu djecu. I priče koje za njih davno pripremih možda cu ispričati plačući malim ubogim medvjedima ostavljenim u crnoj šumi. Ti koja imaš ruke nevinije od mojih, budi blaga njegovu snu koji je ostao bezazlen. Ali mi dopusti da vidim njegovo lice dok na njega budu silazile nepoznate godine. I reci mi katkad nešto o njemu da ne moram pitati strance

koji mi se čude, i susjede koji žale moju strpljivost. Ti koja imaš ruke nevinije od mojih ostani kraj njegova uzglavlja i budi blaga njegovu snu! Uniđi pod naš krov Uniđi pod naš krov, pristupi k nama, ljepoto, u našem seljačkom domu savij gnijezda svoja! Rasvijetli pragova naše našu djecu, i potom skini sa umornih čela pečat brige i znoja. Neka se pjesma domi i radost neka gazdi, neka je mir domaćin koji nam postelju stere. Neka je hljeba na stolu, i nek je zrnja u brazdi, obilju ne bi bilo dna, na ribolovu mjere! Uđi, radosti, sestro, širom ti otvaram vrata, svoj nasmijanoj djeci da kumuješ! U nas je sijaset srca i alata, ko minđuše, seko, povijest da nam kuješ. I neka kroz naše oči, kroz tunel našega gnjeva prostruji dah planina i svježi žubor rijeka. Neka se slije u jednu, široka kolosijeka, sva radost kojom se živi, i radost kojom se pjeva! Čarolijo jutra Čarolijo jutra, oblaci šetači, putnici beskrajni slobodnih visina! Sad smo mi delije, a vi promatrači, vi ste male bure, mi smo olujina! Putujte, čergari, ždrali zavičajni! Pozdravljamo tihu vožnju vašeg leta.

Plovite neznani u daleke ravni, iznad žitnih polja, iznad suncokreta! Probudite ptice, oči, vodenice, krilom čegrtaljke, zviždaljkom o pasu! Budite glasnici zemlje krasotice, kojoj sunce zori u svakome klasu. Pričajte o nama, plahi skoroteče, širom glasna svijeta, diljem oceana! Pjevajte o zemlji koja juri, teče, u mir svojih dana, bijela, rascvijetana. Kad ptica prestane voljeti Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaže: "Odleti sada tisuću milja daleko, da ne bi gledala kako se gomila ravnodušnost u mojim zjenicama!" Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav. Ne kaže joj: "Sada se sakrij tisuću stopa duboko ispod zemlje, da ne čuješ kako pjevam u predvečerje nježnu uspavanku drugoj dragani, koja leži s kljunom u mome krilu !" Jer ptica nije površna kao čovjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju još snažnije, i umjesto umirujućih zvukova uspavanke cijela bi šuma morala slušati tutnjavu podzemlja koju je izbacila bol. Zato kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ostane pokraj nje da tu umre, u samoći. A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka, od stida i pomutnje ne zna što bi i, bježeći sve to dalje od njega, ugnijezdi zauvijek u svome srcu njegovu tugu.

Nema malih boli. Ljudi vole male boli. One su lijepe, a ne bole mnogo. Izgube li ih, priskrbit će sebi lako druge, još manje skupe i manje bolne jer bol iskustvom otupljuje, a premnogo iskustva nudi se na vašaru u bescijenje. Ljudi vole kratke susrete, kratka pisma, male doživljaje za koje ne treba tražiti smisao daleko u zvijezdama ni u odviše opasnim, nepoznatim predjelima duše. Ali te male boli uvlače se neopazice u naše meso izvrgnuto oštrici dosade, one postaju u njemu naša smrt. I zbog tog bezbroja malih lešina što se nečujno u nama raspadaju zavijaju cijelog života oko naših kuća strvinari, a oko našeg čela izranjenog od mnoštva malih jauka igraju se mravi. Tako neće imati što da propadne u nama kad nas potresu iznenadno velike boli, proizašle iz velikih stjecišta razloga, netaknutih opomenom. Gledat ćemo bezbrižno mrave kako se približuju i golema jata bjeloglavih lešinara kako kruže u sve to nižem luku iznad naših pragova i šaputati im: "Nemate što tražiti ovdje, prijatelji. Tu nema ničeg više osim slike prašnog kostura ogrnuta sjećanjima, a taj - budite sigurni - nije za vas! Meso i krv i slatki voćnjak srca pojedoše nam male boli, mrvicu po mrvicu - one oglodaše sve do kosti, do ove luknje u prostoru, zar ne vidite ?" Nema malih boli. Nema malih boli pod ovim suncem. Da si blizu

Da si blizu, naslonila bih čelo na tvoj štap i nasmiješena ovila bih ruke oko tvojih koljena. Ali nisi blizu i moja ljubav za tobom nespokojna ne može da usne ni u noćnoj travi ni na valu morskom, ni na ljiljanima. Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini. Kao nad morem surim krik galeba što odlijeće pred dolazak oluje u večer punu briga. O da si barem tako tužno blizu kao cvijet što spava zatvorenih očiju pod bijelim pokrovom snijega u tišini kamenih šuma, čekajući proljeće. Da si blizu, o moj hladni cvijete. Samo jednom kretnjom da si blizu neveselim vrtovima mojim što već sahnu, klonuli od bdijenja. Ali, noć je i svijet je daleko a ja ne znam mir tvoj. Ptice moje s tvojih su grana sašle. I sjaj zore iz mojih zjena odlazi zauvijek u uvrijeđenu zemlju zaborava u kojoj je neznano ime ljubavi. Stijena u kojoj bi trebalo zapisati baladu Neka se zna da nismo oduvijek nesretni: ima čas kad ljubav i život postanu jedno. U crnom kamenu može se pročitati san zemlje. U kapi kiše na listu mrke smokve svečanost ljeta trajala bi stoljeća i sunce nikad ne bi silazilo iza golih smežuranih brda. U jednom jedinom imenu kao u staroj molitvi skriva se neveseli i mirni smisao svijeta. S njegovim blijeđenjem i mir je zašao,

srce ga ne može graditi iznova. I misao je nemoćna da ga traži u mržnji stvari što jedna drugu poriču. Vrijeme, zašto puštaš da te mjerimo našim čelom koje je prestalo žudjeti. Ljubavi, i tebe smo izmjerili lažnom mjerom poljuljanog svijeta. Za sve su kriva djetinjstva naša Izrasli smo sami kao biljke. I sada smo postali istraživači zapuštenih predjela mašte nenavikli na poslušnost zlu. Iznikli smo pokraj drumova i s nama zajedno rastao je strah naš od divljih kopita koja će nas pregaziti i od kamena međašnih koji će razdvojiti našu mladost. Nitko od nas nema dvije cijele ruke. Dva netaknuta oka. I srce u kojem se nije zaustavio jauk. Svijet je u nas ulazio neskladno i ranjavao naša čela zveketom svojih ubojitih istina i bukom zvijezda zakašnjelih. Starimo. A bajke idu uz nas kao stado za ognjen u daljini. I pjesme su nam takve kao i mi oteščale i tužne. Zagrljaj Što šapću tvoje oči brzim

pticama s dalekih obala? Nevidljiva u djetelini na tvojim usnama treperi večer zvjezdana. Pitaš me zašto rukom pokazujem na zapad. Ja drhtim prozirna u ljepoti sumraka i samo jasnim odronom koraka na nizbrdici prikrivam tjeskobu golog cvijeta. Ti me tješiš osmjehom što blješteći baca tamnozelenu sjenku na ostavljeno jezero. Večer je crvenozlatna i tako bliska javi. Ptice prelijeću nad nama zamišljeno. Dan se blagim žalima produljuje u nepoznato. Na raskršću Na raskršću slučajno biram put i dospijem uvijek onamo gdje me očekuju. Volim ljeto. Kao ruke mladića koji ozdravlja i polako ustaje iz žute sjete soba ruke ljeta za suncem ispružene, nudeći mu zanesene obrise našeg tijela, libido ptica i med hladovine. I jesen volim. Ima dobrote u gustom sjaju rujanskih perivoja, u brončanoj vazi listopada dok se puni crvenom zvonjavom večeri i boja. I zima katkad posjeduje mekoću prve ljubavi u dugoj tajni trulog dječjeg sna, sa zebnjom bjeline koja sve oprašta i sve je kadra da započne iznova. Ali, mašta bilja bila je okrutna

kada je dodala jedno godišnje doba koje živi samo od prozračnog rasula snijega, od nježne smrti sviju početaka. Daljino puna nesporazuma! Blizino lišena slatke groznice čekanja! Paučino poljupca, prag srca si mi oplela. Proljeće, kako si u svemu što nam nudiš nemilosrdno! Na raskršću slučajno biram put i dospijem uvijek onamo gdje je upravo izdahnulo proljeće na usnama žednih ljubičica. Prijateljska žalost Kome je stalo da imaš dvadeset godina i djetinjastu ljubav, što tepa noćnoj kiši? Oblaci osamljeni i uvijek malo nujni možda će donijeti zemlji za krilo tišu svakidašnjicu. Kad upalim svjetiljku vidim: čudno je živjeti. Ljudi prolaze zabrinuti (kao da su tu oduvijek). I nitko ne zna zašto je nesretan onaj drugi i kako su sve tuge slične i svi zanosi isti. A djeca razumiju sve. Plava su srca djetinja. Kroz čarobne šume ptičji glas ih vodi. Ah, pričat ću im kako polagano umiru stari parobrodi. Vesele kočijice Ostavih srce u škrapama blizu mora, neka ga paze smeđi rakovi na zidiću ljušturastog dvorca sa smaragdno zelenim terasama u odsjevu zalazećeg sunca.

Pohranih ga u krunu mrkog čempresa koju posjećuje jedan vrlo muzikalni slavuj, čije mi kasno i zvonko pjevanje u slavu večernjoj zvijezdi toliko nedostaje. Ostavih sebe na svim mjestima na kojima cvate i miriše bilje što ga ti svojim korakom prepoznaješ, a ono što nisam ja krenulo je duž nasipa zloćudnih rijeka po plandištima, čije užarene predjele ne kupaju slane plime i ne rashlađuje vjetar s mora. Kažem, nisam ja - jer ne vidim i ne čujem ono što je preda mnom, nego slušam i gledam što je u meni. A u meni je slavuj, čempres i vrijeme. U meni si ti, dragi moj, lijep kao starinski suncobran izgubljen u gradu mjesečevu. Kočijice s modrim i crvenim patuljcima kotrljaju se, veselo poskakujući k moru. Ali ja ne smijem onamo, jer je ondje ostalo moje vrlo trijezno starinsko srce, kojemu sam na odlasku obećala četrdest smiješnih djetinjstava i četrdeset i četiri zlatna oraha. Dajte slavuju u mrkozelenoj krošnji znak da otpjeva svečan hvalopoj večernoj zvijezdi u svom srcu, na kositrenom poklopcu neba. Kotrljajte se vesele kočijice k moru! Zbogom, dragi moj! Doviđenja moja rasanjena dušo! Pećina s izvorom i svijetom

Jesam li sjećanje u kamenu ili patnja koja se odmara? K meni stižu mnogi beskućnici koji ne čuju godišnja doba, jer u ovoj pustari raste samo jesan bezimen cvijet posrednik između vas i mjeseca i pokazuje zalutalima tragove magarca u pijesku a žednima raspuklinu gdje se je stijena nekoć davno sažalila nad putnicima. Ovamo stižu sa četiri strane svijeta oni koji misle da su nesretni, i drugi podjednako ubogi koji ne znaju što bi nazvali srećom. Oni se napiju. Otpočinu i krenu dalje pognuvši leđa kao da razgovaraju sa zločincem. A ja ostajem opet sama i gledam sjenke kako se udaljuju uznemirujući obzorje. Neke od njih zaboravljam odmah a druge pamtim. Oni me ispunjaju tamnom čežnjom nerazjašnjivo kao što je nejasno rastenje cvijeta na bespuću između zemlje i neba. I misleći na njih postajem još više golet i još više stijena. Sjećanje koje tješi kamen i patnja koja ne može otpočinuti.

Nikad Ne znam gdje počinje praznina mora Ali slutim što je taknuo u tebi ili meni glas koji je blizu negdje rekao: nikad. To je rijeka koja se ne više ne vraća u svoj izvor jer su joj obale dogovorene s nekim nepoznatim koji čeka u daljini. To je cvijet koji ne silazi više u svoj korijen jer se ondje naselila budućnost. Nikad. Šumna trava neizgaženih visoravni, snijeg na planinama ljubičastim. Osvrni se za sobom i gledaj svoje Nikad u travi sluha i vida naraslo u sjeni ruku sustalih, u sjaju želje neugasle. Obazri se, prepoznaj svoje Nikad po iščezlim nizinama prostrto. I teška misao koju si zanjihao postat će blaga, jer je kraj nje čovjek nerazumljiv u svojoj samoći. A kad se on pomakne u Noć i u veliki uspavani prostor, ispružit ćeš za njim svoje ruke i viknuti: ne odlazi!

(iz pjesme Elegija - stih...) Jer, vječnoj mijeni usprkos ja znam da moram naći prije nego napustim ovu zemlju i ovo nebo cvijet koji će zadržati bezazlenost i ljubav koja neće prestati.......

Majakovski

O tome

Ovom temom, i plitkom i licnom, prezvakanom kroz strofe i strofe, k'o pesnicka veverica vicno vrteh se i vrtecu se opet. "Ona" i "on" balada je sva. Nisam uzasno nov ja. Uzasano to je sto "on" - sad sam ja i sto je "ona" - moja.

Oblak u pantalonama

Vi mislite bunca malarija? To je bilo, bilo u Odesi. "Doc'u u cetiri" rekla je Marija. Osam. Devet. Deset. Evo i vece u nocnu strahu bezi, vece decembarsko s prozora u magli U staracka ledja smeju se i rzu kandelabri. Mene vise prepoznati ne moze: ja sam zgrcena gomila zila. Sta takva gomila pozeleti moze? A mnogo hoce takva gomila. Jer vise nije vazno ni to sto sam od bronze, ni to sto srce moje od gvozdja hladnog bije. Nocu i covek svoj zvek u nesto zensko, meko, zeli da sakrije. I ja sam, ogroman. na prozoru savijen, rastapam staklo celom od celika. da li je to ljubav ili nije? I kakva je mala ili velika? Odakle velika u takvom telu: mora da je to malena, neka krotka ljubav, sto se u stranu baca

od automobilskih sirena i voli zveket praporaca. Opet i opet cekam, zabivsi lice u rosavo lice kise. I vec me je poprskala dreka gradske plime, sve vise. Ponoc, sa nozem kog pruza do djavola s njim! dosla je, zaklala. I kao s' panja glava suznja, dvanaesta ura je pala. u oknima sumorne kisne kapi, kreveljeci se, nakrcale, k'o urlanjem usta da su razjapile himere s pariske katedrale. Prokleta da si! I pocepa usta skoro krik. Zar ti je i to malo? Cujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik, podigao se. I , gle u pocetku jedva je posao jedva, onda je ustalasan, jasan, potrcao. Sada je sa druga dva ocajno igrati stao. Pao na plafon spratu nize. Zivci veliki, mali, mnogi pomamno skacu i vec -

gmizu. Zivci pali s nogu! A noc se po sobi glibi i oko, otezalo, odatle nikako da se ispravi. Odjednom, vrata zacvilese, ko da krcma zub na zub ne moze da sastavi. Usla si osorna, kao "na!" guzvajuci rukavice kao luda, i rekla: "Da, znate, ja cu da se udam." Pa sta, udajte se. Nista nije bilo. Izdrzacu. Gledajte - ja sam spokojan ko bilo pokojnika. Secate se? Govorili ste: "Dzek London, novac, ljubav, strasti" a ja videh samo jedno: vi ste Djokonda, koju treba ukrasti! I ukrali su je. Opet cu ljubav u terevenkama utuci povije obrva ozarivsi vatrom. Pa sta! Ponekad i u izgoreloj kuci skitnice nadju dom! Izazivate? "Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragda bezumlja" Setite se! Pala je Pompeja od razdrazenog Vezuva! Hej! Gospodo! Ljubiteli obesvescivanja, zlocinstava, pokolja,

da li ste najstrasnije videli lice moje kada sam ja apsolutno spokojan? I osecam "ja" za mene je malo. neko se otima iz utrobe moje. Halo! Ko je? Mama? vaseg sina nesto divno boli! Mama! Zapaljeno mu je i srece i vene. Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene. Marija! Marija! Marija! Pusti me, Marija! ne mogu ostati na ulicama! Neces? Cekas dok upalih obraza grubo, bljutav, i isproban na svemu losem, dodjem i procedim bezubo da sam ja danas "neobicno posten". Marija, vidis ja se, vec poguren, slamam. Marija! Kako u debelo uho zabosti neznu rec? Ptica zivi od pesme, peva gladna i zvonka, a ja sam covek, Marija,

prost, koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu ruku Presnje. Marija, hoces li me takvog? Pusti me, Marija! Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca. Marija! Na ulicama su zveri. Na vratu prsti davljanja sto bodeBoli! Otvori svoje dveri! Vidis zabili su u oci iz sesira ciode. Pusti me. Mala! Ne boj se sto na mom volovskom vratu sede kao planine vlazne zene od znoja gubave. Ja kroz zivot vucem (i to je zato) milion ogromnih, cistih ljubavi i milion miliona malih ljubavi. Ne boj se da cu se opet prilepiti za hiljade lica ''devojke Majakovskog'' u izdajnicko vreme mraka, ta to nije ipak dinastija carica krunisanih u srcu jednog ludaka. Marija, pridji! U bestidnosti nagote, ili puna plasljivih drhtaja, no daj tvojih usana lepotu sto jos iscvala nije: srce i ja nijednom ne dozivesmo do maja, a u prokletom zivotu tek stoti april je. Znaci - opet, dok mracno sve je to, uzecu srce,

isplakano grozno, da ga nosim, ko sto u stenaru pseto nosi svoju sapu preseceno vozom. Krvlju svoga srca ja radujem put, uz odecu belu lepi se prasine cvece. oko zemlje - Krstiteljeve glave po hiljaditi put Irodijada-sunce ce da se okrece. I kada moja gomila godina odigra svoje do konca krvlju oznacice se put sto vodi ka domu moga oca. Izaci cu prljav (od jendeka, gde provodih noci) primaci cu mu se blize, sagnucu se i na uho mu reci: Slusajte, gospodine Boze! Kako vam ne dosadi u zele oblaka mreskavih zamakati oci odebljale, a? Hajde da organizujemo vrtesku na drvetu poznavanja dobra i zla! Svemoguci, ti si izmislio za svakog po dve ruke, i svakome si po glavu dao ti a zasto nisi izmislio da se bez muke moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?! Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro, a ti si nedouceni, majusni bogic samo. Vidis, ja se saginjem i iz sare vadim kamu. Krilati nitkovi! U raju da ste zbijeni!

Gomila perjasa od straha valja se! A tebe, sto si tamjanom opijen, rasporicu odavde do Aljaske! Pustite me! Necete me zaustaviti. lazem li, u pravu li sam ja, ali vise ne mogu da budem spokojan. Gledajte zvezde su opet obezglavili i nebo okrvavili od pokolja! Ehej! Nebo! Skini kapu! ja dolazim! Gluho. Vasiona spava, polozivsi sapu s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

Flauta kicma

I nebo, sto zaboravi u dimu da je plavo, i oblake iscepane kao izbeglice, ozaricu svojom poslednjom ljubavlju, sto kao jekticavog rumeni se lice. I nadvisicu komesanja ova, onih koji zaboravise neznost i dom. Cujte, ljudi! Izadjite iz rovova, pa posle doratujte.

Cak i kad od krvi pijan, klateci se kao Bahus, rat kroci, ni tad da s uma ljubavne reci smetnes. Mili Nemci! Znam, u vasem dahu Geteova je Grethen. Francuz smeseci se na nozu mre, i s osmehom se rusi pogodjen avijaticar, ako se sete poljupca otpre tvog, Travijata. Al' dosta mi je ruzicaste mekote, koju stoleca podnose. Na kolena ispred nove lepote, nasminkane, sto slavim, ridjokose! Mozda od vremena ovog, od bajoneta ostrijeg, kada stoleca pobeli brada, ostacemo samo ti i ja, sto bacam se za tobom od grada do grada. Ako preko mora odes naglo, skrsivsi se u rupu noci guste utisnucu u tebe kroz londonsku maglu fenjera ognjene usne. Istegnes li karavne kroz pustinjsku zegu, gde lavovi su zasedu zauzeli prislonicu ti pod pescanim bregom obraz kao Sahara vreli. Mocni, ako zatrebam im -

reci ce mi: Idi, pogini u ratu! Poslednje bice tvoje ime na usnama pocepanim granatom. Pod krunom svrsicu? Na Svetoj Jeleni? Osedlav zivota talase-vrance, jednak sam kandidat za cara vaseljene i za lance. Odredjen sam da budem nov car tvoje lisce tu je, na suncanom zlatu moga novca naredicu da se iskuje. A tamo gde svet je ko tundra olinjo, gde trgujuci s vetrom reka se probija; na lancu izgrepscu ime Ljiljino i izgubicu ga u mraku robije. Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo, nakostreseni kao zver kleta! Ovo sto se zari ko lice jekticavog mozda je poslednja ljubav sveta.

Volim

Brodovi i oni u luke se slise. Vozovi - na stanicu teraju i oni. A mene ka tebi nesto tim vise -

jer volim vuce i goni. Puskinov vitez u podrum se skriva, cicija u svome novcu da uziva. Tako ti se vracam ja, draga, predano Moje je to srce, s divljenjem ga gledam. i gar sa sebe spira, brije se i mije. Tako i ja, tebi vracajuci se, zar ne odlazim kuci, zar nije?! Konacnoj se vracamo meti. Smrtne zemaljsko narucju veze Tako tek sto rastanemo se ja i ti, nepokolebljivo ti tezim.

Prolecno pitanje

Strasno me muci mora. Sigurno su besane noci. Razumete li da ce skoro u RSFSR prolece doci . Ta sva su druga pitanja jasna vise il' manje I ona sto se odnose na mir i pitanja hleba.

Ali ovo kardinalno prolecno pitanje najzad urediti treba. Pitka filozofija na dubokim mestima

Postacu ne Tolstoj, no nesto mnogo gore, jedem, pisem, i ludim od toplog svoda. Ko jos nije filozofirao nad morem? Voda. Ko vrag ljut bese okean proslo vece, danas golubica na jajima, pun smirenja. Kolika razlika! Sve tece… Sve se menja. A ima voda svoje vreme: plima, oseka, jedno po jedno. Samo kod Stjeklova voda ne izlazi iz teme. I to nepravedno. Crknuta riba usamljena sred vode. Ko slomljena krilca peraja trag. I pliva tako, i ode vragu. U susret trom, fokinog tela, brod iz Meksika, a mi - tamo sada. Drukcije i ne moze.

Podela rada. Kazu - kit. Moze biti. Vrsta ribljeg Bjednog trostrukog obima. Samo kod Demjana brci su spolja, a kit ih unutra ima. Godine - galebi. Poredjaju se i u more se zariju kljukajuci se ribom nemilice. Pa se sakriju. U samoj stvari, gde su te ptice? Ja sam se rodio, sisao isprva ziveo, radio, i starost ce doci… Evo, i zivot kao Azorska ostrva ce proci.

Dobro

Dvanaest kvadratnih metara od mene sve sto nas cetvoro imamo od kuce: Ljilja, Osja ja i Stene (jedno kuce.) Ja sam se mnogo po toplim zemljama motao, ali tek te zime uz cvokotanje zuba shvatio sam sta je toplota prijateljstvo, porodica, ljubav. Napisah li nesto? Ako jesam, ma sta ako uspeh da srocim to su skivile oci-nebesa ljubljene moje oci. Goruce, crne kao u srne.

Odjednom telefon stade da se koci, udari uho ko motkom: glad je sakrila oci otokom. Lekar mota - za oci gazele treba toplota, treba zelen. Na kuci, vec brze voljenoj, sav strepec - dve mrkvice drzec za zelen repic. Ja poklanjah mnogo cveca i slatkisa, ali u secanju cuvam mrkvice ove od svega vise, i naramak brezovih drva. Mokra i teska gomila trescica, a svaka treska tanka obrvica. Obrazi natekli. Zenice se spekle. Neznost i celer oci da iscele. Pogled izvuci, gledaj revoluciju. Meni je lako - ja sam Majakovski, pa glodjem tako but konjski.

Iz sveg glasa

Vec prodje jedan. I sigurno si legla. Ko srebrna oka Mlecni put noc studi. Ne zuri mi se. I munja-telegram nema z bog cega da plasi te i budi. Kao sto kazu, incident je resen. Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi. Mi smo precistili, I sto da se drese uzajamne boli, uvrede i kobi. Pogledaj samo kakav je mir nad svetom. Noc zvezdanim sjajem nebesa skor osu.

U taj cas odustajes da protumacis sve to istoriji, vekovima i kosmosu.

Branko Radičević (1824-1853) Devojka na studencu Kad sam sinoć ovde bila I vodice zaitila, Dođe momče crna oka Na konjicu laka skoka, Pozdravi me, zborit ode: "Dajde, sele, malo vode!" Ove reči - slatke strele Minuše mi grudi bele Skoči' mlada, njemu stigo' Digo' krčag, ruku digo' Ruka drkta... krčag dole... Ode na dve na tri pole. Još od njega leže crepi, Ali de je onaj lepi? Kad bi sada opet došo, Ma i ovaj drugi pošo! Đacki rastanak ................ ................

Oj, Karlovci, mesto moje drago! K'o detence došao sam amo; Igra beše jedino mi blago; Slatko zvah ja med i smokvu samo. Dete malo - goluždravo tiče Dođe tiče, pa se tu naviče; Ovde, ovde, gde krioče malo Prvi put se sretno ogledalo; Iz početka, od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti se neba visokoga, Dok je moglo krila svoja laka Nebu dići tamo pod oblaka! Pod nebo se dig'o ptić i sada; Al' veseo nije k'o nekada! Gleda dole, reku, vrelo, luga, Drva, zbune, gore i vrleti, Pa mu s' čine do toliko druga, Do toliko uspomena sveti', S kima dane prelepo probavi, Pa ih sada mora da ostavi. Teško mu se, teško rastaviti; Ali šta će, kada mora biti! Za njih srce njemu mlado tuče, Ali nesto na daleko vuče... .............. .............. Vinogradi, zbogom umiljati, Zbogom grožđe, - neću te ja brati! Ao, berbo, tebe žalim kletu! Ta šta lepše od tebe na svetu? Ko tebeka nikad ne video, Šta je jošte sirotan video? Ao, braćo, amo u to doba, Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba! Zora zori, sve poustajalo, Pa s' uz brdo veselo nagnalo; Svirač svira, puške popucuju, Mome poju, momci podvikuju -

Jošte malo - eto vinograda. Gledaj sada ubavoga rada: Beri, nosi, čas dole čas gore; Momci klikću, a pesme se ore: "Živo, živo!" jedan drugog kori; Živo s' radi, al' niko s'ne mori. Gledni samo, posle uje svake, Gledni, brate, one noge lake! Ta tek što se svirac čuje Već u kolu s' podskakuje. Kolo, kolo, svirač svira, Noga zemlju ne dodira; "Sitno, brate, ijujuju!" Momci cili podvikuju; "Svirač svira, ne da mira, A još više devojčice, Njine oči i nožice! Dede, brate, ijujuj, De, poskoči, ne luduj! Ko bi jako momak bio, Pa se ne bi pomamio! Ao, sele bosonoga, Zla ti maja do zla Boga Ne dala ti čarapica, Ni laganih papučica, Da učiniš klepa klapa Za tobome, dušo, skapa'! Oho, sele vita stasa, Drž' se braci oko pasa! Kolovođa kolo vija, Kolo leti, znoj probija Al' u tvoji' nedri tude Okle snega do dve grude? Čudo, sele, divno čudo, Ala bih se mlađan grud'o!"... Kolo, kolo, naša dika, Puška puca, cika, cika, Pa sve tako, pucaj, beri, Pevaj, igraj, do večeri.

A kad sunce veče seda, Besna momčad jos se ne da; Ide kući, podvikuje, Puni puške, popucuje, Svirač svira, moma poje: "Kolovođo, zlato moje!"... Pa u krčmu, te do zore, Kolo igra, pesme s' ore; A u zoru s' zajuhuče, Udri opet ka' i juće. Zbogom pesme, zbogom kolo, Zbogom momci naokolo, Zbogom kito moma mladi', Zbogom grozđe, zbogom vinogradi! ................. ................. Sunce jarko zašlo već odavna; Ot'š'o danak, došla nojca tavna. Mome platno davno pokupile, Pa s' odavde mene izgubile. Sve mi milo nojca rasplasila; Što ne mogla, u tamu zavila... Al' opet ceni se meneka Kao bela da zorica zori: Tice poju, gore stoji jeka, A kraj mene potočić žubori. Ja se šetam, družina sa mnome. Mi idemo Stražilovu tome. Pod nogama ona rosna trava, A sa strane brda mirisava, A ovde se potok pošalio, Pa nam puta mladim preprečio; Preko njega skačemo lagani, I evo nas na drugojzi strani. A odavde sve još ubavije Kako samo dolina se vije! Kako gora podigla se gusta! A po gori sva ta lipa pusta! Lipa cveta, cvetici mirišu,

A uz miris vetrići uzdišu; A uz vetrić kosi poklikuju; Uz kosove braća podvikuju: "Ao, danče , ala si mi beo! Još bih dugo gledati te hteo! Al' kad mi se veče smrči mora, Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora! Tu nek mi se hladna kopa raka, Tu će meni zemlja biti laka"... Zbogom ostaj, krasno Stražilovo! Mlogi te je u zvezdice kov'o; Mlogi rece: Ao rajska sliko!" Al' ko ja te rad ne im'o niko! ............... ............... ............... ............... Tambur, tambur, sitna tamburice Udri, pobro, u sicane zice! Danas ima, a sutra nas nema, Hajd' u kolo, ko ce tu da drema... Kolo, kolo, Naokolo, Vilovito, Plahovito, Napleteno, Navezeno, Okiceno, Zacinjeno Brze, braco, amo, amo, Da se skupa poigramo! Srbijance, ognju zivi, Ko se tebi jos ne divi! Hrvacane, ne od lane, Od uvek si ti bez mane! Oj Bosance, stara slavo, Tvrdo srce, tvrda glavo, Tvrd si kao kremen kamen Gde stanuje zivi plamen! Ao, Ero, tvrda vero,

Ko je tebe joste ter'o? Ti si ka'no hitra munja, sto nikada ne pokunja. Ao, Sremce, gujo ljuta, Svaki junak po sto puta! Crnogorce, care mali, Ko te ovde jos ne hvali? Macem bijes, macem seces, Macem sebi blago teces: Blago - Turska glava suva, Kroz nju vetar gorski duva! Oj sokole Dalmatince, Divna mora divni since! Oj ti krasni Dubrovcane, Nas i danas beli dane, Ta se pesma iz starine, Puna slave i miline! Oj Slavonce tanani! Banacane lagani! Oj Bacvani zdravo, zdravo, Ko j'u pesmi veci djavo! I vi drugi duz Dunava, I vi drugi gde je Drava, I vi drugi, tamo, amo, Amo da se poigramo! Hvatite se kola toga, Od visnjega je ono Boga! ............ ............ Kad mlidijah umreti Lisje zuti vece po drvecu, Lisje zuti dole vece pada; Zelenoga vise ja nikada Videt necu! Glava klonu, lice potavnilo, Bolovanje oko mi popilo, Ruka lomna, telo izmozdeno,

A kleca mi slabacko koleno! Dodje doba da idem u groba. Zbogom zitku, moj prelepi sance! Zbogom zoro, zbogom beli dance! Zbogom svete, nekadasnji raju, Ja sad moram drugom ici kraju! O, da te tako ja ne ljubljah zarko, Jos bih gledo tvoje sunce jarko, Sluso groma, slusao oluju, Cudio se tvojemu slavuju, Tvojoj ruci i tvojem izvoru Mog zivota vir je na uviru! O, pesme moje, jadna sirocadi, Deco mila mojih leta mladi'! Htedoh dugu da sa neba svucem, Dugom sarnom da sve vas obucem, Da nakitim sjajnim zvezdama, Da obasjam suncanim lucama... Duga bila, pa se izgubila, Zvezde sjale, pa su i presjale, A sunasce ono ogrejalo, I ono je sa neba mi palo! Sve nestade sto vam dati spravlja U traljama otac vas ostavlja. Ukor Gde si dušo, gde si hrano! Gde si, danče mio? Gde si, sunce ogrejano? Gde si dosad bio? Ta sinoć se tebi mlada Baš zacelo nada'! Sunce zađe - pade tama A ja ostah sama! Ala ljubiš, moje lane, Ala grliš slavno! Grli, ljubi, dok ne svane Ta već nesi davno!

Već nedelja dana prođe Kako mi ne dodje!... Jao zlato, tako t' Boga, Ta kako si moga'?! Milan Rakić (1876 - 1938) Na Gazi-Mestanu Silni okopnici, bez mane i straha, Hladni k'o vaš oklop i pogleda mrka, Vi jurnuste tada u oblaku praha, I nastade tresak i krvava trka. Zaljuljano carstvo survalo se s vama. Kad oluja prođe vrh Kosova ravna, Kosovo postade nepregledna jama, Kosturnica strašna i porazom slavna. Kosovski junaci, zasluga je vaša Što posljednji beste. U krvavoj stravi, Kada trulo carstvo oružja se masa, Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi Danas nam kažu, deci ovog veka, Da smo nedostojni istorije naše, Da nas zahvatila zapadnjačka reka, I da nam se duše opasnosti plaše. Dobra zemljo moja, lažu, Ko te voli Danas, taj te voli. Jer zna da si mati; Jer pre nas ni polja ni krševi goli Ne mogaše drugom svesnu ljubav dati. I danas, kad dođe do poslednjeg boja, Neozaren starog oreola sjajem, Ja ću dati život, otadžbino moja, Znajući šta dajem i zašto ga dajem...

Obična pesma Naša je ljubav bila kratkog veka, Trenutak jedan - tek godinu dana. I rastavi nas naglo sudba preka, Bez uzdisaja, bez suza, bez rana. U svađi nam je proslo pola dana; U pomirenju mučnom pola noći. I bežao sam iz našeg stana, Tražeci mira u poljskoj samoći. No to je bilo kratko vreme; Pa postadosmo tuđi jedno drugom; I gledasmo se u ćutanju dugom, Tupo, k'o sito dete šećerleme. I tako sve je prošlo; i ja sada Ne mogu kleti nebo ni sudbinu, Il' s pesnicama stisnutim, pun jada, Prokleti žene ili podlost njinu Pa ipak - da si samo katkad znala Veliki, kobni oganj duše ove, I silnu ljubav što nisti k'o hala Sve druge misli i nade i snove; Pa ipak - da si samo katkad htela U zanosu, i sličnu mekoj svili, Da nađeš nežnu reč iz srca vrela I mi bi možda dugo srećni bili A sad polako teče ovo vreme; Postasmo tako tuđi jedno drugom; I gledamo se u ćutanju dugom Tupo, k'o sito dete šećerleme.

Simonida Iskopaše ti oči, lepa sliko Večeri jedne na kamenoj ploči, Znajući da ga tad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbo oči. Ali dirnuti rukom nije hteo Ni otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo, Pod kojim leži kosa tvoja gusta. I sad u crkvi, na kamenom stubu, U iskićenom mozaik-odelu, Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu, Gledam te tužnu, svečanu, i belu; I kao zvezde ugašene, koje Čoveku ipak šalju svetlost svoju, Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju Dalekih zvezda što već ne postoje, Tako na mene, sa mračnoga zida, Na počađaloj i starinskoj ploči, Sijaju sada, tužna Simonida, Tvoje već davno iskopane oči Večiti putnik Ja sam bio stvoren, Gospo,da se rodim' Da živim,i umrem, sve u istoj kući, Da celog života, nikud nemičući, U istome kutu razgovore vodim,A ja belim svetom rasuh život ceo; I na obalama gde je večna plima, I u svakom gradu, svakom mestu, ima Po kap moje krvi i mog srca deo.

Ko raskinut đerdan, snizali se moji Dani, razbacani, tuđi jedan drugom, I u lutalačkom mom životu dugom Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji. Sad sam silom čudi, Gospo, ne znam čije, Na severu mrtvom, gde se mrzne more, Gde ni jedna tica propevala nije, Gde prastare šume nikad ne šumore, I gde snežne jele što proleća broje Kao bele duvne nepomično stoje... Sve su jutros jele obvijene snegom, I drvene kuće, ko od snega cele, Pod crkvenim tornjem spokojno se bele, Ko šatori beli pod pobednim stegom. No misao moja nije tako bela,U meni se budi opet čežnja stara, I sapćući tajno, ko večernja vrela, Pred očima mojim stare slike stvara. I ja vidim druge predele, i boje Druge, s puno sunca, s dve goleme vode, Gde šlepovi niski ukotvljeni stoje I brodovi puni u daljinu brode. Gde nad mirnom vodom, u večernje vrele, Bde starinske kule s mrke citadele... Božur Kako je lepa ova noć! Gle, svuda, S topole, 'rasta, bagrema i duda, U mlazevima zlatokosim pada Nesustastvena mesečina. Sada, Nad livadama gde trava miriše, U rascvetanim granama, svrh njiva Koje se crne posle bujne kiše,

Velika duša mesečeva sniva. Sve mirno. tajac. Ćuti polje ravno Gde nekad pade za četama četa... - Iz mnoge krvi izniknuo davno, Crven i plav, Kosovom božur cveta... Čekanje Čekam u senci jednog starog duda Da mesec zađe i, skrivena tamom, Po uskoj stazi što kroz noć krivuda, Da siđes k meni čežnjivom i samom. Čekam, a lenjo prolaze minuti, I sati biju na tornju daleko. Već zora sviće, blede mlečni puti, A ja još čekam, - i večno bih čeko! O, šta je to što mene veže sada Za jednu put, za jedan oblik tela, I što mi duša zatreperi cela, I sva nemoćna izdiše i pada, Kad me se takne jedna ruka bela! I sav zasenjen pred čudesnim sjajem Lepote tvoje, slab, bez jednog daha, Kao da svakog časa život dajem, prilazim tebi pun pobožnog straha Posrćem, klecam, dokle me privlače, ko provalija tamna i duboka, I dok se strasnim prelivima mrače, Tvoja dva crna neumitna oka... Jefimija Jefimija, ćerka gospodara Drame

I žena despota Uglješe, u miru, Daleko od sveta, puna verske tame, Veze svilen pokrov za dar manastiru. Pokraj nje se krve narodi i guše, Prodaju carstva, svet vaskoliki cvili. Ona, večno sama, na zlatu i svili Veze strasne bole otmene joj duše. Vekovi su prošli i zaborav pada, A još ovaj narod kao nekada grca, I meni se čini da su naša srca U grudima tvojim kucala još tada, I u mučne čase narodnoga sloma, Kad svetlosti nema na vidiku celom, Ja se sećam tebe i tvojega doma, Despotice srpska s kaluđerskim velom! I osećam tada da, ko nekad, sama, Nad nesrećnom kobi što steže sve jače, Nad plamenom koje obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva i plače... Nasleđe Ja osećam danas da u meni teče Krv predaka mojih, junačkih i grubih, I razumem dobro, u to mutno veče, Zašto brojne igre u detinjstvu ljubih. I prezirem tugu, zaboravljam bolju, Jer u meni teče krv predaka moji', Mučenika starih i junaka koji Umirahu ćutke na strasnome kolju. Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrvo, Uspeo sam - sve se može kad se hoće Da na ovo stro i surovo drvo

Nakalemim najzad blagorodno voće. I sad, ako plačem kad se mesec krene S oreolom modrim niz nebesne pute, Il' kad stare šume, čarobne sirene, Jedno tužno veče zlokobno zaćute, Ja osećam ipak, ispod svežih grana I kalema novih, da, ko nekad jaka, U korenu starom struji snažna hrana, Neiscrpna krepost starinskih junaka. Sve isčezne tada. Zaboravljam bolju, A preda me staju redom preci moji, Mučenici stari, i junaci koji Umirahu ćutke na strasnome kolju... Ponosna pesma Bezbrojne su oči po tvom stasu pale Ko umorna jata na pomorsku lađu, I, sve očarane, za trenutak stale Da na tebi odmor i lepotu nađu. Bezbrojna su usta rekla da te ljube, I umukla zatim, da nikada više Ne prozbore reči ni nežne ni grube, Jer tebi rečena reč - sve druge briše! Bezbrojni jauci prate tvoje stope Kad ti, kao božanstvo strašno, siđes k nama, I bezbrojne strasti zaplamte ko slama, I bezbrojna srca crnom krvlju lope... I niko, i nikad, ne dotače vrele Usne tvoje, niti reč ti nežnu žacu. Samo, ko dve sestre u bezglasnom plaču, Dve se duše naše u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela. Ko despoti stari vladam tobom sada, Sam napajam usta sa svih tvojih vrela, I sva nežnost tvoja samo na me pada. O kada je tako stari Usud hteo, Da ja izabranik budem, ja jedini, I da, uvek uz nju, vek provedem ceo Očaran, i bačen u čarobne čini. Podignuću glavu svoju ponosito, I kao mujezin s tankog minareta, Dok poda mnom šušti nepregledno žito I na mesečini plavi kukolj cveta, Uzviknuću gromko kroz predele neme, Da obuzme svakog nevernika strava: "Jest, samo je ona lepotica prava, A ja njezin prorok za večito vreme!" Sentimentalna pesma Po mesecu ti šaljem uzdah jedan, Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče, U tuzni čas kad zimsko pada veče. Da sam ko Azra, bled, veran i predan. I šta bi on, taj mesec, kome poju Od Indije do večitoga Rima Čežnjivu svetlost i sanjivu boju Svi pesnici na jezicima svima, Kad ne bi tako u gluhoj samoći Tešio srca što se čežnjom guše I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći Vezivao sve rastavljene duše! I sad, kad sine ta starinska Luna I setne zrake prospe mojom sobom, Ja čudno prenem i, ko da si tuna, Sva duša moja zamiriše tobom...

Očajna pesma Upij se u mene zagrljajem jednim, Ko groznica tajna struji mojom krvi, Krepko stegni moje telo, nek se smrvi, I daj mi poljupce za kojim žednim. Kao Hermes stari i s njom Afrodita, Stopi se u meni strašću tvojom celom, Da sav iznemognem pod vitkim ti telom, I da duša moja bude sita� -Kada pomislim, draga, da će doći vreme Kad za mene neće postojati žene, Kad će čula moja redom da zaneme, I strasti da prođu kao dim i pena, A da će, još uvek, pokraj mene svuda Biti mesečine pod kojom se žudi, I mladih srdaca što stvaraju čuda, I žena što vole i voljenih ljudi, Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada Kao bik pogođenom zrnom posred čela Što u naporima uzaludnim pada Dok iz njega bije krv crna i vrela Upij se u mene zagrljajem jednim, Ko groznica tajna struji mojom krvi, Krepko stegni moje telo, nek se smrvi, I daj mi poljupce za kojim žednim Iskrena pesma O sklopi usne, ne govori, ćuti, Ostavi dušu, nek' spokojno sniva Dok kraj nas lišće na drveću žuti, I laste lete put toplijih krajeva. O sklopi usne, ne miči se, ćuti! Ostavi misli, nek' se bujno roje, I reč nek' tvoja ničim ne pomuti Bezmerno silne osjećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad zile moje Zabrekću novim zanosnim životom, Da zaboravim da smo tu nas dvoje, Pred veličanstvom prirode! A po tom, Kad prođe sve, i malaksalo telo Ponovo padne u običnu čamu, I život nov, i nadahnuće celo, Nečujno, tiho, potone u tamu Ja ću ti, draga, opet reći tada Otužnu pesmu o ljubavi, kako Čeznem i stradam i ljubim te, mada U tom trenutku ne osećam tako... A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda, Slusati rado ove reči lažne: I zahvalićeš bogu što te sazda, I oči će ti biti suzom vlažne. I gledajući, vrh zaspalih njiva, Kako se spušta nema polutama, Ti nećeš znati šta u meni biva, Da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe, kad me Obuzme celog silom koju ima, I svaki živac rastrese i nadme, I osećaji navale k'o plima! Za taj trenutak života i milja, Kad zatreperi cela moja snaga, Neka te srce moje blagosilja! Al' ne volim te, ne volim te, draga! I zato ću ti uvek reći: Ćuti! Ostavi dušu, nek' spokojno sniva Dok kraj nas lišće na drveću žuti, I tama pada vrh zaspalih njiva.

Čežnja Danas ću ti dati, kada veče padne, u svetlosti skromnoj kandila i sveća, u čistoti duše moje, nekad jadne, čitavu bujicu proletnjega cveća. U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje srce, sumrak stvoren da se dugo sanja. Na oknima svetlim zablještaće boje U taj sveži trenut prvoga saznanja... Sve će biti lepše, sve draže i više, noć koja se spušta, svet što mirno spava, dugo mrtvo polje na kome miriše kržljava i retka u busenju trava. I tako kraj cveća ostaćemo sami... - Proliće se tada, kao bujne kiše, stidljivi šapati u blaženoj tami, i reči iz kojih proleće miriše... Jasika Nad krovovima nebo sivo, A izmaglica vlažna luta I ko prozračno meko tkivo Pokriva pravce moga puta. Na omorici ljudi, zveri, I bilje, sve se mrtvo čini. - Jasika jedna tek treperi. Jasika tanka u visini. Treperi samo, o jasiko! Taj tamni nagon što te kreće razumeo još nije niko,

Razumeti ga niko neće. No on za mene sada znači Taj neumitni život što se Nikada jošte ne pomrači I koji mutne struje nose. Pobednik večni, uvek čio, Izvan dobroga i van zloga, danas ko juče što je bio Jači od smrti i od boga. Treperi samo, o jasiko! Gledam te s čežnjom i sa tugom Na bolove sam davno sviko, Sa jadom živim kao sa drugom. I kad život mislim ceo, Koji je bio što je sada, Na moju dušu ko crn veo Ogromna, teška senka pada. No ko pauka što za mrežu Vezuju tanki konci oni, Drhtaji tvoji mene vežu Za večni život od iskoni. I u dnu tužne duše moje, Ko nagoveštaj nove vere, Veselo kao lišće tvoje, Nagoni tamni zatrepere... U kvrgama U kvrge su me bacili, o srama. da, to je bilo u prastaro vreme. Jesam li bio kriv? i zašto? - Tama Źuti, i redom sva stvorenja neme. U kvrge su me bacili, o srama!

Neko ih steže, a ne vidim ko je, Al čujem kako škripe kvrge gnusne, Pod silnom stegom pršte kosti moje, I krv iz rana na mahove pljusne. Neko ih steže, a ne vidim ko je. Jauk i piska svuda oko mene. U redovima crnim kvrge stoje, U njima pošte deca, ljudi, žene. Neko ih muči, a ne znaju ko je. Jauk i piska svoda oko mene. Steži, o steži, nevidljiva silo! I nemilosno kosti moje mrvi, Dok najzad moje ne prestane bilo, I ne iscuri kap poslednja krvi! Steži, o steži, nevidljiva silo! O, kako ti se slatko smejem sada, Žrtva se ruga dželatu što kolje. Zar to vrhunac mučenja i jada? Zar ništa nisi izmislila bolje? O, kako ti se slatko smejem sada! Udri, i muči, i priteži jače, Al znaj da neće preći moje usne Nijedna rečca što moli il plače, Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne! Udri, i muči, i priteži jače, Al dokle redom deca, ljudi, žene, Plaču i pište, bedni, pokraj mene, I ropski kleče pred skrivenim stvorem, Vrh piske, kletve, i vapaja njini' Leteće mirno duh moj u visini, Ko morska lasta nad širokim morem. Dolap

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo, Stoji kao spomen iz prastarih dana. Njegovu sam škripu kao dete čuo; Stara gruba sprava davno mi je znana. Jedan mali vranac okreće ga tromo, Malaksao davno od teškoga truda; Vuče bedno kljuse sipljivo i hromo, Bič ga bije, ular steže, žulji ruda. Vranče! Ti si bio pun snage i volje, I dolap si stari okretao živo; Tešila te nada da će biti bolje; Mlad i snažan, ti si zlatne snove sniv'o. Al' je prošlo vreme preko tvoje glave, Iznemoglo telo, malaksale moći; Poznao si život i nevolje prave, I julijske žege, i studene noći. O, kako te žalim! - Gle, suze me guše, Olišena sudbo svih života redom! Tebe, braću ljude, i sve žive duše, Jednake pred opštom, neminovnom bedom... Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati? Tu kraj tvojih nogu žuboreci teče. Ali bič fijukne... Napred! Nemoj stati, Dok ne padne najzad spasonosno veče. Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo; Svuda oko tebe buja trava gusta, I mirise njene cuv donosi vreo. Ali bič fijukne: zbogom, nado pusta! Ti si kao i ja, mladosti rane, Osetio opštu sudbu što nas gazi, I gladan i žedan provodio dane Sve u uskom krugu, sve na istoj stazi. Ti si kao i ja, na julijskoj žezi,

Dok žubori voda kraj tebe u viru, Sanjao o sreći, nagradi i nezi, Sanjao o dobrom, zasluženom miru. O! k'o zmija ljuta košuljicu svoju, Ostaviti bedu, nesreću, i zlobu, I udarce biča stečene u znoju, I svemoćnu podlost, i opštu gnusobu!... Pusti snovi!... Napred, vranče, nemoj stati, Ne miriši travu, ne osećaj vir: Nagradu za trude nebo će ti dati, Mračnu, dobru raku, i večiti mir!

Vladimir Majakovski Pesme O tome Ovom temom, i plitkom i licnom, prezvakanom kroz strofe i strofe, k'o pesnicka veverica vicno vrteh se i vrtecu se opet. ''Ona'' i ''on'' balada je sva. Nisam uzasno nov ja. Uzasano to je sto ''on'' - sad sam ja i sto je ''ona'' - moja. Oblak u pantalonama Vi mislite bunca malarija?

To je bilo, bilo u Odesi. ''Doc'u u cetiri'' rekla je Marija. Osam. Devet. Deset. Evo i vece u nocnu strahu bezi, vece decembarsko s prozora u magli U staracka ledja smeju se i rzu kandelabri. Mene vise prepoznati ne moze: ja sam zgrcena gomila zila. Sta takva gomila pozeleti moze? A mnogo hoce takva gomila. Jer vise nije vazno ni to sto sam od bronze, ni to sto srce moje od gvozdja hladnog bije. Nocu i covek svoj zvek u nesto zensko, meko, zeli da sakrije. I ja sam, ogroman. na prozoru savijen, rastapam staklo celom od celika. da li je to ljubav ili nije? I kakva je mala ili velika? Odakle velika u takvom telu: mora da je to malena, neka krotka ljubav, sto se u stranu baca od automobilskih sirena i voli zveket praporaca. Opet i opet

cekam, zabivsi lice u rosavo lice kise. I vec me je poprskala dreka gradske plime, sve vise. Ponoc, sa nozem kog pruza do djavola s njim! dosla je, zaklala. I kao s' panja glava suznja, dvanaesta ura je pala. u oknima sumorne kisne kapi, kreveljeci se, nakrcale, k'o urlanjem usta da su razjapile himere s pariske katedrale. Prokleta da si! I pocepa usta skoro krik. Zar ti je i to malo? Cujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik, podigao se. I , gle u pocetku jedva je posao jedva, onda je ustalasan, jasan, potrcao. Sada je sa druga dva ocajno igrati stao. Pao na plafon spratu nize. Zivci veliki, mali, mnogi pomamno skacu i vec gmizu. Zivci pali s nogu! A noc se po sobi glibi i oko,

otezalo, odatle nikako da se ispravi. Odjednom, vrata zacvilese, ko da krcma zub na zub ne moze da sastavi. Usla si osorna, kao ''na!'' guzvajuci rukavice kao luda, i rekla: ''Da, znate, ja cu da se udam.'' Pa sta, udajte se. Nista nije bilo. Izdrzacu. Gledajte - ja sam spokojan ko bilo pokojnika. Secate se? Govorili ste: ''Dzek London, novac, ljubav, strasti'' a ja videh samo jedno: vi ste Djokonda, koju treba ukrasti! I ukrali su je. Opet cu ljubav u terevenkama utuci povije obrva ozarivsi vatrom. Pa sta! Ponekad i u izgoreloj kuci skitnice nadju dom! Izazivate? ''Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragda bezumlja'' Setite se! Pala je Pompeja od razdrazenog Vezuva! Hej! Gospodo! Ljubiteli obesvescivanja,

zlocinstava, pokolja, da li ste najstrasnije videli lice moje kada sam ja apsolutno spokojan? I osecam ''ja'' za mene je malo. neko se otima iz utrobe moje. Halo! Ko je? Mama? vaseg sina nesto divno boli! Mama! Zapaljeno mu je i srece i vene. Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene. Marija! Marija! Marija! Pusti me, Marija! ne mogu ostati na ulicama! Neces? Cekas dok upalih obraza grubo, bljutav, i isproban na svemu losem, dodjem i procedim bezubo da sam ja danas ''neobicno posten''. Marija, vidis ja se, vec poguren, slamam. Marija! Kako u debelo uho zabosti neznu rec? Ptica zivi od pesme, peva

gladna i zvonka, a ja sam covek, Marija, prost, koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu ruku Presnje. Marija, hoces li me takvog? Pusti me, Marija! Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca. Marija! Na ulicama su zveri. Na vratu prsti davljanja sto bodeBoli! Otvori svoje dveri! Vidis zabili su u oci iz sesira ciode. Pusti me. Mala! Ne boj se sto na mom volovskom vratu sede kao planine vlazne zene od znoja gubave. Ja kroz zivot vucem (i to je zato) milion ogromnih, cistih ljubavi i milion miliona malih ljubavi. Ne boj se da cu se opet prilepiti za hiljade lica ''devojke Majakovskog'' u izdajnicko vreme mraka, ta to nije ipak dinastija carica krunisanih u srcu jednog ludaka. Marija, pridji! U bestidnosti nagote, ili puna plasljivih drhtaja, no daj tvojih usana lepotu sto jos iscvala nije: srce i ja nijednom ne dozivesmo do maja, a u prokletom zivotu tek stoti april je. Znaci - opet,

dok mracno sve je to, uzecu srce, isplakano grozno, da ga nosim, ko sto u stenaru pseto nosi svoju sapu preseceno vozom. Krvlju svoga srca ja radujem put, uz odecu belu lepi se prasine cvece. oko zemlje - Krstiteljeve glave po hiljaditi put Irodijada-sunce ce da se okrece. I kada moja gomila godina odigra svoje do konca krvlju oznacice se put sto vodi ka domu moga oca. Izaci cu prljav (od jendeka, gde provodih noci) primaci cu mu se blize, sagnucu se i na uho mu reci: Slusajte, gospodine Boze! Kako vam ne dosadi u zele oblaka mreskavih zamakati oci odebljale, a? Hajde da organizujemo vrtesku na drvetu poznavanja dobra i zla! Svemoguci, ti si izmislio za svakog po dve ruke, i svakome si po glavu dao ti a zasto nisi izmislio da se bez muke moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?! Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro, a ti si nedouceni, majusni bogic samo. Vidis, ja se saginjem i iz sare vadim kamu.

Krilati nitkovi! U raju da ste zbijeni! Gomila perjasa od straha valja se! A tebe, sto si tamjanom opijen, rasporicu odavde do Aljaske! Pustite me! Necete me zaustaviti. lazem li, u pravu li sam ja, ali vise ne mogu da budem spokojan. Gledajte zvezde su opet obezglavili i nebo okrvavili od pokolja! Ehej! Nebo! Skini kapu! ja dolazim! Gluho. Vasiona spava, polozivsi sapu s krpeljima zvezda pod ogromno uho. Flauta kicma I nebo, sto zaboravi u dimu da je plavo, i oblake iscepane kao izbeglice, ozaricu svojom poslednjom ljubavlju, sto kao jekticavog rumeni se lice. I nadvisicu komesanja ova, onih koji zaboravise neznost i dom. Cujte, ljudi! Izadjite iz rovova, pa posle doratujte. Cak i kad od krvi pijan,

klateci se kao Bahus, rat kroci, ni tad da s uma ljubavne reci smetnes. Mili Nemci! Znam, u vasem dahu Geteova je Grethen. Francuz smeseci se na nozu mre, i s osmehom se rusi pogodjen avijaticar, ako se sete poljupca otpre tvog, Travijata. Al' dosta mi je ruzicaste mekote, koju stoleca podnose. Na kolena ispred nove lepote, nasminkane, sto slavim, ridjokose! Mozda od vremena ovog, od bajoneta ostrijeg, kada stoleca pobeli brada, ostacemo samo ti i ja, sto bacam se za tobom od grada do grada. Ako preko mora odes naglo, skrsivsi se u rupu noci guste utisnucu u tebe kroz londonsku maglu fenjera ognjene usne. Istegnes li karavne kroz pustinjsku zegu, gde lavovi su zasedu zauzeli prislonicu ti pod pescanim bregom obraz kao Sahara vreli. Mocni, ako zatrebam im -

reci ce mi: Idi, pogini u ratu! Poslednje bice tvoje ime na usnama pocepanim granatom. Pod krunom svrsicu? Na Svetoj Jeleni? Osedlav zivota talase-vrance, jednak sam kandidat za cara vaseljene i za lance. Odredjen sam da budem nov car tvoje lisce tu je, na suncanom zlatu moga novca naredicu da se iskuje. A tamo gde svet je ko tundra olinjo, gde trgujuci s vetrom reka se probija; na lancu izgrepscu ime Ljiljino i izgubicu ga u mraku robije. Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo, nakostreseni kao zver kleta! Ovo sto se zari ko lice jekticavog mozda je poslednja ljubav sveta. Volim Brodovi i oni u luke se slise. Vozovi - na stanicu teraju i oni. A mene ka tebi nesto tim vise jer volim vuce i goni. Puskinov vitez u podrum se skriva, cicija u svome novcu da uziva.

Tako ti se vracam ja, draga, predano Moje je to srce, s divljenjem ga gledam. i gar sa sebe spira, brije se i mije. Tako i ja, tebi vracajuci se, zar ne odlazim kuci, zar nije?! Konacnoj se vracamo meti. Smrtne zemaljsko narucju veze Tako tek sto rastanemo se ja i ti, nepokolebljivo ti tezim. Prolecno pitanje Strasno me muci mora. Sigurno su besane noci. Razumete li da ce skoro u RSFSR prolece doci. Ta sva su druga pitanja jasna vise il' manje I ona sto se odnose na mir i pitanja hleba. Ali ovo kardinalno prolecno pitanje najzad urediti treba. Pitka filozofija na dubokim mestima Postacu ne Tolstoj,

no nesto mnogo gore, jedem, pisem, i ludim od toplog svoda. Ko jos nije filozofirao nad morem? Voda. Ko vrag ljut bese okean proslo vece, danas golubica na jajima, pun smirenja. Kolika razlika! Sve tece Sve se menja. A ima voda svoje vreme: plima, oseka, jedno po jedno. Samo kod Stjeklova voda ne izlazi iz teme. I to nepravedno. Crknuta riba usamljena sred vode. Ko slomljena krilca peraja trag. I pliva tako, i ode vragu. U susret trom, fokinog tela, brod iz Meksika, a mi - tamo sada. Drukcije i ne moze. Podela rada. Kazu - kit. Moze biti. Vrsta ribljeg Bjednog trostrukog obima. Samo kod Demjana brci su spolja, a kit ih unutra ima. Godine - galebi. Poredjaju se i u more se zariju kljukajuci se ribom nemilice. Pa se sakriju. U samoj stvari, gde su te ptice?

Ja sam se rodio, sisao isprva ziveo, radio, i starost ce doci Evo, i zivot kao Azorska ostrva ce proci. Dobro Dvanaest kvadratnih metara od mene sve sto nas cetvoro imamo od kuce: Ljilja, Osja ja i Stene (jedno kuce.) Ja sam se mnogo po toplim zemljama motao, ali tek te zime uz cvokotanje zuba shvatio sam sta je toplota prijateljstvo, porodica, ljubav. Napisah li nesto? Ako jesam, ma sta ako uspeh da srocim to su skivile oci-nebesa ljubljene moje oci. Goruce, crne kao u srne. Odjednom telefon stade da se koci, udari uho ko motkom: glad je sakrila oci otokom. Lekar mota - za oci gazele treba toplota, treba zelen. Na kuci, vec brze voljenoj, sav strepec - dve mrkvice drzec za zelen repic. Ja poklanjah mnogo cveca i slatkisa, ali u secanju cuvam mrkvice ove od svega vise, i naramak brezovih drva. Mokra i teska gomila trescica, a svaka treska tanka obrvica. Obrazi natekli.

Zenice se spekle. Neznost i celer oci da iscele. Pogled izvuci, gledaj revoluciju. Meni je lako - ja sam Majakovski, pa glodjem tako but konjski. Iz sveg glasa Vec prodje jedan. I sigurno si legla. Ko srebrna oka Mlecni put noc studi. Ne zuri mi se. I munja-telegram nema z bog cega da plasi te i budi. Kao sto kazu, incident je resen. Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi. Mi smo precistili, I sto da se drese uzajamne boli, uvrede i kobi. Pogledaj samo kakav je mir nad svetom. Noc zvezdanim sjajem nebesa skor osu. U taj cas odustajes da protumacis sve to istoriji, vekovima i kosmosu.

Sergej Jesenjin (1895-1925)

*** Sumrak već. Koprivu Zari rosa, živu. Ja stojim kraj druma Naslonjen na ivu. Mesečina jaka Na krov naš se lije. Ja slušam, daleko

Slavuj pesmu vije. Lepo je i toplo, Ko uz peć, kad sneg će. A i breze stoje Ko velike sveće. Dalje, preko reke, A pred šumskim humom, Sanjiv čuvar lupa Svojom motkom suvom. *** Tu, gde istok kupusište Vodom boji u crveno, Klenić svoju majku siše, Zelenkasto vime njeno. *** Peva zima i zavija, Pod vetrom bor se savija I šuma ječi sva. Magluštine osedele U tuđe teku predele U žalosti bez dna. Pred kućom, poput ćilima, Na snežnim svojim krilima Mećava širi stud, A vrapčići lepršavi, Ko sirotani mršavi, Uz prozor greju grud. Ptići se tu šćućurili, Glad ih i led iznurili, Pa traže topli kut. Na kapke što kloparaju

S urlikom se obaraju Zima i vetar ljut. I ptice san obuzima. Dok vihor vlada luzima, A oknom leden splet, Snivaju kako doleće S osmehom toplim proleće I suncem budi svet. PODRAŽAVANJE PESMI Pojila si konja iz dlana u hodu, A breze su smerno gledale u vodu. Vrebao sam tajno povezaču štavu, Uvojcima crnim lokrivenu glavu. I želeo strasno uz šapat brzaka Da poljubac otmem sa usne od maka. Al nestašno ti si, mahnuvši mi rukom, Nestala uz zveku potkovica trkom. Nepovratno dani odoše u roju... Video sam tako i sahranu tvoju. I uz plač opela, uz pojanja jeku, Kao da sam čuo potkovica zveku. *** Utkala u jezero zrake rujna zora. Kroz zvonjavu tetrebi jecaju sa bora. Plače negde žunja, u duplji se krije. Samo ja sam veseo - do plača mi nije.

Znam, u suton ćeš doći gde put pravi rog, U plast ćemo sesti uz susedov stog. Ko cvet ću te skoliti poljupcima ludim, Bezumnom od radosti nikad se ne sudi. Ti ćeš sama baciti bluzu razdragana, Odneću te pijanu u žbunje do dana. Neka plaču tetrebi i neka romore, Grca čežnja vesela u rumeni zore.

*** Povodanj zalizo Blatište kraj puta. Mesecu u vodu Pala uzda žuta. Sam sam, a obala Uz bok čamca mog. Ko crkva kraj plota Riđeg sena stog. Tužnim, setnim grakom Iz tišine ove Crni tetreb mrakom Na večernju zove. Tamom šuma krije Golotinju svoju ... Moliću se krišom Za sudbinu tvoju. *** Posipa cremuša snegom, Livade u cvetu i rosi.

Spremne da prnu pod bregom Skakuću čavke po kosi. Niču svilene trave, Po borju smolaste rese, Oj, luzi i dubrave, Prolećem sam zanesen. Raduju tajne vesti, Čitavom dušom snevam, Mislim o svojoj nevesti I samo o njoj pevam. Zasipaj, cremušo, snegom, Pevajte, ptice, kroz senu, Poljem ću ludim begom Razneti cvet ko penu. BOGOMOLjCI Lutali bosjaci po selima mnogim, Pili kvas i pevali u basu. U crkvama s ćelijama strogim Klanjali se prečistome spasu. Nagrnuše hadžije u polje, Sve pojuć o Hristu pesme ruske. Zaigraše pored raga golje, Pripevaše i grlate guske. Šepesali bogalji po stadu, Govorili stradalničke reči: "Svi jednome služimo Gospodu, Stavljajući verige na pleći." Probirali bosjaci bolešljivo Za stoku skupljene otpatke iz kanti, A pastiri vikali podsmešljivo:

"Igrajte, cure. Idu muzikanti." I. D. RUDINSKOM Iskru je svoju zlatnu Bacilo sunce vrelo I moju dušu hladnu Toplinom je proželo. I sad mi želje vruće Potajna nada prati: I moji ubuduće Dani će tako sjati. Toplota svud se budi, Ozari svetlost mene. O prošlom moje grudi Ne gaje uspomene. Jače od moje krvi Ni dan ni plam ne gore. U duši sija prvi I topli plamen zore. *** Noć je tamna, noć besana, Kraj reke ću sam da lunjam. Po reci, u peni vala, Raspasala pojas munja. Na bregu se brezi-sveći Mesec oko tela svio. Pođi, srce, svojoj sreći, Pesme glas da slušaš mio. Devojačka tela mlada Raspire li žar moj vreo, Zaigraću s pesmom tada

I skinuću s tebe veo. Po zelenim odajama, Mekim sagom tamne gore, Vodiću te padinama Sve do same rujne zore. *** Od Tanjuše lepše cure ne beše u selu tom, Imala je crven porub na belom haljetku svom. Kraj jaruge iza prošća ide Tanja pred sam mrak. A u magli s oblacima igrao se mesec mlak. Dođe momak, pokloni se, kudrava mu kosa ta: "Oprosti mi, draga moja, al uzeću drugu ja ..." Sva preblede, kao pokrov, ohladi se izgled njen, I Tanji se razvi kosa, ko zmija kad traži plen. ZVEZDE Zvezdice jasne, zvezdice visoke! Kakvom ste to tajnom bremenite? Zvezde što tajite misli duboke, Kakvom nam snagom dušu plenite? Zvezdice brojne, zvezdice prečeste! Šta vas čini lepim, silnim od postanja? Čime zanosite, o, zvezde nebeske, Veliku silu gorućega znanja? I zašto tako, zvezdice, dok sijate, Mamite k nebu, u prostore široke? Zašto pogled nežno na dušu nam svijate, O, zvezde nebeske, zvezdice daleke! SEĆANjE

Napolju zavija Mećava sve veća, A na peći starac Mladosti se seća. "Eh, beše to doba, Tugom neobrvan Samo sam skitao, Pevo iz sveg grla. A sad - pseći život, Dosada me slama I katkad se s tugom Sećam starih dana. Vek si svoj proskito, Dosta - sikću namah, Ne daju prostora Za prošlosti zamah. NOĆ Dremucka tiha reka, U tami bor ne huji, Utihnu ptičja dreka, Umukli su slavuji. Svud tama i tišina. Tek potok što ne sniva. Blistava mesečina Po svemu srebro sliva.

Srebri se tiha reka, Srebri se potok sneni, Srebri se trava meka

Sa stepa orošenih. Svud tama i tišina. U prirodi sve sniva. Blistava mesečina Po svemu srebro sliva. IZLAZAK SUNCA Rujnom zorom se ražarilo Plavetnilo neba tamno, Prostore je sve ozarilo Od buktanja zlato plamno. U nebesa sunce plovi I zraci mu požar čine. Odraženi od njih, novi Rasuli se u daljine. Već po zemlji poigrava Jarkih zraka zlatno kolo I nebeska kapa plava Prostrla se naokolo. POKOJNIKU Već sanduk zatvaraju čvrsto Da večno budeš plen tog sna, U zemlju nose te pod krstom Gde trnu osećanja sva. I bićeš nem sred grobne tame Na poklič naš nad tvojim grobom. A ruke će nam tad i same Sve vence slagati nad tobom. Nad tobom biće - cvet do cveta,

Grob će sijati kao presto I taj tvoj odlazak sa sveta Mi ćemo pominjati često. Počivaj mirno, dragi druže, I čekaj dolazak naš samo, Pretrpećemo zlo mi duže I brzo ćemo i mi tamo. ZIMA Odletela evo jesen I dah zime stiže hladan, Ko na krilima donesen, Nevidljiv i iznenadan. Već je studen mrazom stegla I sve vode okovala. Na sneg deca su pobegla Pa sad kliču zimi "hvala". Po prozorima ona plete Šarama svojim svet iz priče. Oči su naše njim zanete. A iz visine sneg promiče, Lepršajući pada lako Ko beli veo na rastinje, Dok sunce trepće za oblakom, I ljeska se na snegu inje. PESMA STARCA RAZBOJNIKA Sve grđe lice mi postaje, Ugasila se moja mladost. Izgubih hrabrost nekadašnju, Sa snagom nestaje i radost.

I po pet ljudi ja nekada Obarah palicom sa nogu, A star i slab sam, evo, sada, I samo plakati još mogu. Nekad sam pevao sa luga Od jutra pa do mrkle noći, A sad mi srce toči tuga I čežnja pije moje moći. *** Zadimilo veče, drema mačak sneni. Pomoli se neko: "Isuse blaženi." Rasplamsale zore, magla se rastresa, A na prozor pala purpurna zavesa. Pauk na čardaku plete oko sebe, Ulovljen u klopku i miš negde grebe. Na poljani šumskoj krstine od snoplja, Probadaju nebo jele kao koplja. Okađene šume rosne, pune dima, A u srcu leže mošti i tišina. *** Tugujem... Tegobno breme U srcu od jeda i leda. Dosadno glasa se vreme Što mi ni predaha ne da. Legnem, a čemerne misli Drže me, mozak mi stisli Zvuci, u glavi se vrti. O, šta ću? Dušu će strti Život, da jadna mi klone.

Niotkud utehe zrak. Dah mi se gasi i tone U tu divljinu, u mrak. Sudbino, zašto nas snađe? Život je gorak i siv. Gde glava spokoj da nađe? Teško je biti živ. NAGROBU Sećanje na pokojnika Ovde u grobu, pod žalosnom vrbom, Spava u zemlji, pogreben, Prečiste duše u sanduku grubom, S ognjenom verom u sebe. Tiho se ugasi jasni plamen Patničke duše te svete, Čelom mu - ko neki znamen, Sumorne senke sve lete. Spava on, vrbe se nad njim savile, I grane okolo vise, Kao u misli da su se zarile, Kao o n>emu.da misle. Tiho, od vetra što tugu donosi, Plaču daljine kraj puta, Ko da sve žali što prerano pokosi Jadnog mladića smrt l"uta. BREZA Pod prozorom mojim Bela brezica je Ogrnuta snegom, Ko srebrna da je. Na punim granama,

Ledenim po strani, Razvile se rese Ko beli đerdani. U tišini stoji Breza, ko u gaju, I plamti pahulje U ognjenom sjaju. A zora, polako, Naokolo plovi, I na grane sipa Srebrni prah novi,

MIKOLA 1. U oblak-kapi od kože, Opancima lako gazi, Mikola veselnik božji Kraj sela ko sen prolazi. Na leđima torbu nosi, Veze ukrštene stoje, Noga mu stupa po rosi Dok jordanske psalme poje. Teški jad što puni grudi Upile daljine plave; Kao zora kad zarudi Kupole se sjajne pale. Krotka lika pokajnice Drema tužnih vrba red, Ko biserne brojanice Na granama vitkim led.

A ugodnik putem ode, Na licu mu sveti znoj: "Kolovođo, šumo rode, Primi ga u skutak svoj." 2. Okićena poput mlade Šuma breza bokori se. A po žbunju sred livade Pramenovi magle vise. Tamni oblak sunce skriva, Pola brega je u seni... Lice Mikola umiva U jezerskoj beloj peni. Pod brezicom-nevesticom Korom svilenom se briše, Kao laku maramicu Jutarnji je vetrić njiše. On laganim ide hodom Kroz sela i stepu, svud: "Ja odavde nisam rodom, Manastirski moj je put." Magla na garu miriše, Đika burjan, trava zla: "Moliću se da svevišnji Zdravlje pravoslavnim da." 3. Putnik drumovima hita, Svuda gde su gorki jadi, I što treba boga pita U oblaku-beloj bradi. Zbori gospod sa prestola U rajskome dvoru belom:

"Verni rabe moj, Mikola, Prođi ruskom zemljom celom. Štiti od ljute nevolje Tugom izmučene ljude. I moli se da im bolje U čatrlji bednoj bude." U mehane putnik svraća I govori ove reči: "Došao sam da vas, braćo, Od briga i tuge lečim. Putnički štap, torbu kožnu, Duša želi mnogo još. Sakupljajte milost božju Kao zrelu raž u koš." 4. Gorak miris paljevine, Jesen šume zapalila. Putnik žitelje divljine Hrani prosom sa svog krila. "Zveri, šuma nek vas skrije, Zbogom, ptice drage meni. Goro čarna - šapću prije Zimom-devojkom se ženi." "Zemljo, svima zaklon pruži, Otkrij nedra - nek svi uđu! Ja gospodu svome služim, Pravim put u božju kuću." Zvonki mramor stepenica U raj vodi beleći se; Kao pređa čarobnica Na drveću zvezde vise.

Na prestolu sja u raju U purpuru krotki Spas; "Čudotvorče Mikolaju, Moli mu se ti za nas." 5. Kad zarudi rajska zora, Golubove bele traži Mati božja sa prozora Da im baci pregršt raži. "Kljujte, anđeoske ptice, Jer klas hrani sve što diše. " Silnije od medunice Žetelački znoj miriše. U čipkama šuma sniva, Šćućurene jele nežne. Udoline crnih njiva Bele se od pređe snežne. Raž orači nose smerno, Pregrštima plevu veju, U čast božjeg sluge vernog Zrnevlje po snegu seju. I kao u letnje veče Kad od kosa bruji breg Ispod breza klasje zveči Padajući na tvrd sneg. PADA SNEG Jurim. Muk je. Škripa snega Pod kopitom konja vranih, Na proplanku ispod brega Grakću samo još gavrani.

Začarala šumu vila, Utonulo sve u san. Divnom belom maramicom Zelen-bor je povezan. Povio se kao baba Na štap viti naslonjen, A na samom vrhu stabla Svrdla detlić i sam snen. Jure konji, sneg se vije, Nežni beli šal razvija. Beskonačni put se krije Bežeć napred kao zmija. SELO (Iz Tarasa Ševčenka) Selo! U duši mir jedini. Selo u dragoj Ukrajini, A oko njega, puna čuda I bajki, tamna šuma svuda. Cvetaju bašte kraj domova, A svilen-krošnja jablanova Uz prozor šareni šumori, Na bregu blešte beli dvori. Šume i stepe tu se nižu, Planine se za Dnjeprom dižu A iza tamnoplavog vela Sam bog se stani iznad sela. USKRŠNjA ZVONA Probuđeno zvono Tera san sa njiva, Osmehnu se suncu Zemlja još sanjiva.

Zaploviše zvuci U plavo od nas, I jasno odzvanja Gajem njihov glas. Za rekom se skrio Mesec beložut, Bučno pojurio Rečni talas ljut. KOVAČ Kovač kuje. Teška jara U sumornom zraku mori Od zveketa i od žara Bunilo u glavi gori. Prem nakovnju sve teže Kovačeve ruke lete, Roj iskrica svoje mreže Crvene kraj lica plete. Pogled ozbiljna i smeoTo je žarka duga vatre, Uzlet orla što bi hteo Da prostranstva morska satre Kuj, kovaču, tuci snažno, Neka s lica znoj ti teče! Pali srca i odvažno Zbaci žalost i nesreće! Svoja stremljenja prekali, Pretvori ih sva u čelik, Maštom živahnom raspali San svoj nestvaran i velik! Tamo iza vlažnih tmica, Gde prestaju tmurni dani, Vidici su svih ravnica Moćnim suncem obasjani. Plavet dana trepet sazda

Od pašnjaka i od njiva, A zrijući iznad brazda Mlado žito srećno sniva. Daj da sveg te prožmu zraci, Snažno stremi k suncu, plani, Malodušnost mrsku zbaci I sramnog se straha mani! DOBRO JUTRO! Zadremale zlatne zvezde večne, Ogledalo vode zadrhtalo, Pršti svetlost na zalive rečne Na horizont rumenilo palo. Osmehnute bele breze snene, Raspuštenih i svilenih kosa. Šušte, šušte minđuše zelene, Vatrom plamti i srebrna rosa. A kopriva, narasla uz kuće, Sedef beli neko u nju utro, Njišući se pijano šapuće: ,,Dobro jutro!" ĐURAĐ Sred sinjih ravni, pre zore, Sveti Đurađ smeli S oblaka zvao čopore Kurjaka belih. Oj, vi, sveti (ratnicima), Saslušajte mene. Otpadnički naklon svima S vazdušaste stene.

Sve vučice grade gnezda U Muromu sedom. Oči su im jato zvezda Na strah svima redom. Da li od vas, silni s gore, Rase suroglave, Zlobne plamte kao zore Tuđinske tvrđave. Nedavno se pomiriste Sa ruskim seljakom. Vi se dugo, zloće, biste U gustišu jako. Otuda gde sunce pada Juri dušman kleti, Gorom našom iznenada Da ovlada preti. Slutim, biće rastrgnutih Rat će među nama, Već se sudba crna muti, Maše planinama. Vuci strašno zaurlali: "Nismo kukavice! Kandže, zubi - nisu mali Grizi nemilice!" Skupili se u gomili Da razmene misli. Urlici se u jek slili I eho pritisli. Kad su hajku nanjušili, Izišli na čuku: "Ti nas vodi, Đurđe mili, Pružamo ti ruku!"

"Dobro - reče Đurađ njima Povešću vas sada Da u sinjim krajevima Nesreća ne vlada." Eto strašnog konjanika, Prepala se sova. Drhti zemlja od urlika Vučijih glasova. ZVIŽDUK JUNAČINE Grmnu grom. Zdela nebesa prepuče. Oblaka gustih reka pokuljala. Obešena o zlatne vrpce tekuće Nebeska se kandila zaljuljala. Raskriliše anđeli okna visoka, Vide - ranjen se oblak survava, A sa zapada, ko traka široka, Diže se, raste zora krvava. Božje se sluge brzo setile Da se tek tako zemlja ne budi, Zacelo opet ratom pripretili Seljačkoj zemlji Nemci zlehudi. Anđeli jarko sunce dozivaju: "Seljaka hajd razbudi, sunašce, Prodrmusaj mu glavu sanjivu, Grdne se nevolje, kažu, zbivaju." Ustade seljak, vodom se polio, Obuo opanke, reč-dve prozborio Domaćem petlu, a onda dohvati Raonik sjajni i štap čvornovati. Ide kovaču seljak misleći: "Pokazaću ja gadu prokletom", I teško mu je bes svoj izreći, Zavitla gunj svoj gnevnim pokretom. Oštro mu koplje kovač načini,

I sad na kljusetu plahovitom, Cestama jaše on, u prašini, Bez straha, veselo, silovito. Evo ga, ide, glasno zvižduće, Licem mu zao osmeh proleti, Vide Nemci - sa hrašća lišće skinuće Zviždukom, jer drhte starci stoletni. Kidnuše Nemci iz svoje busije, Strah ih od zvižduka tog delije ... I praznik hita širom Rusije Da pesmom zvona nebo prelije. SIROTICA (Ruska bajka) Siromašica je Maša, Maša teško, teško živi, Srdita i zla maćeha Nedužnu je za sve krivi. A sestrica, polusestra. Progoni je. ne voli je, Plače Maša u potaji, U potaji suze lije. Ne odbija Maša grdnje, Bolno trpi reči proste, A lukava polusestra Mami-tera mnoge prosce. Od Maše je zla maćeha Svu prćiju oduzela, Ne gledaju momci Mašu Kada ide preko sela. Nosi Maša svoj sarafan I po danu i u veče, A na maćehinoj kćeri

Minđuše i perla zveče. Sašila je jednom Maša Nov sarafan od krpica, A na glavu vezala je Maramu od plavog cica. Hoće Maša da uredna U crvkvicu Božiju stupi, Pa maćehu tvrda srca Moli da joj perla kupi. A maćeha, razljućena, Već rukave zasukuje. Sa usana bedne Maše Ni jedna reč se čuje. Ode Maša ridajući, Oh, da joj je negde zaći, Pobegla bi i na groblje, Al ne može humku naći. Vitla sada vejavica, Snežnim plaštom sav svet ovi, Zavi staze i prozore, Svud nanosi i smetovi. Pođe Maša do doksata, Bolno-tužna, bolno-sama. Naokolo samo vetar, Naokolo samo tama. Plače Maša. steže studen, Lupa deda-mraz o dveri, A iz Mašinoga oka Teku suze - ko biseri. Virnu mesec iz oblaka I zablista kroz noć meko,

Vidi Maša: po stubama Posejao biser neko. Od te sreće iznenadne Zaigralo srce Maši I rukama pomodrelim Za sitni se biser maši. Tek što stade kraj doksata Obrazi joj gore bledi A sa visokoga smeta Trči ka njoj starac sedi. "Ej, zastani, lepotice, Mećava je sve zamela! Ovde negde zaboravih Jedan đerdan od bisera." Maša s tajnim uzbuđenjem Prikri svoju grešnu želju I reče mu uplašeno: "Ja ga skupih u kecelju." I stidljivo iz kecelje, Prikrivajuć rukom lice, Sipa Maša sitan biser Na zamrzle stepenice. "Stani, dete, ne prosipaj Govori sad starac njoj Pa, zaboga, taj je đerdan, Taj je biser samo tvoj." Od sreće se smeje Maša, Od stida joj obraz gori, A starac je gleda nežno I ovako Maši zbori: "Video sam, jadno dete,

Gorke suze što si lila I kako te zla maćeha Iz kolibe izgonila. A u izbi tvoja sestra Kraj zrcala sjajnog sedi I češljajuć svoje kose Podsmeva se tvojoj bedi. A ti ridaš tu na tremu, Urla mećava ko zverje. Za nagradu ja zamrznuh Tvoje suze u biserje. Sažalih se, jadna moja, Zbog obraza tvojih bledih I dahtanjem svojim ljutim Maćehu i ćerku sledih. A ovo je za te suze Što si lila niz obraz ... Jer, znaš, Maša, ja sam dobar, Ja sam, eto, deda-mraz." I iščeznu ciča zima, Maša perlu sitnu veže I oslušnuv vejavicu Malo zasta, pa pobeže. A ujutro rano-rano Kopa Maša dve grobnice. U to vreme dvorjani su Svud tražili lepotice. Kralj im strogo naložio Da pronađu lepoticu, Da obiđu zemlje svoje, Da dovedu i kraljicu.

Ugledali oni Mašu, Zovu Mašu razdragani, Al Maša je odlučila: Prvo mrtve da sahrani. Napravili tiho daću, Pa odoše s njom u dalj, I sa Mašom, siroticom, Oženi se silni kralj. ŠTA JE TO? Začaranom šumom ovom Po srebrnim dugama Juče dugo s puškom novom Lutah snežnim prugama. Stazom svuda dok krivuda Nisam u trag ušao... Ko se kradom skija tuda? Ko je sreću kušao? Pogledaću, strašno nije: Sneg utaban tamo preko. Ovde kandže, tamo skije... Jurio je čudan neko. "Kad bih dobro znao tajnu, Čarolija imo moći, Saznao bih, ma slučajno, Ko tu luta preko noći. Ja bih iza jelke neke Otkrio zauvek jasno: Ko tragove te daleke Seje snegom tako strasno? ... ŠARE Sama u sobici devojka vez veze, Krst u šari crta i kopalja splet,

Pale na poljani pune smrtne jeze, Na grudima palih - crta crven cvet. Nežni konac plete lik hrabrog heroja, Taj je heroj smeli - njene duše knez. On leži, oboren u žestini boja, A kraj njega trsku lomi krvav vez. Crtež je dovršen. Lampa će da zgasne. Devojka poniknu. Muti joj se vid. Devojka tuguje. Jeca usred kasne Noći koja šara prozore i zid. Pogrebne je vence oblačje raznelo, O njih lunin zape bledi ogrtač. Tamo gde treperi priviđenje belo, Kraj prozora, drhti devojački plač. BELGIJA Pobeđena, al ne robinja, Ponosnoj, oklop ti ne blista, Oskrnavljena je svetlnja, Al duša ti je ko sneg čista. Pir krvav u dimu požara: Sotona grozni mačem stade Mahnito divlje da udara ... I tako hrabra zemlja pade. Al ne izgubi svoje moći Duh stari i slobodan i jak, Ko oro lebdi iznad noći Nad lancem groblja guta mrak. I pravda mora da pobedi, Pred noge će ti, tužan, pasti I moliće se dušman bledi Oltaru tvome uz počasti. BRKA

Ne, sneg to nije nad Donom-rekom Svu stepu plavom zatrpo jekom. Kao taraba stoji planina. Ispod nje mati ispraća sina. "Zbogom, moj sine, o, moje oči, Došlo je vreme da moraš poći. Zemljica naša kraj Dona ječi, Nju jaram, čizma Moskova gnječi!" Ne, riblje jato vodom ne pljušti, To konj kopita, jasika šušti. Kroz šum, kroz trepet crven-čestara Ovako majci sin odgovara: "Ne stoj na putu niti me žali, Moli se bogu, sveću upali: Vihor ću Donom donegi puku Srušiti cara, zatrti muku." To se na stenje val ne obara, To momak trže svoj nož iz sara, Brčinu crnu nad usnom seče, Pa onda ovo nad šumom reče: "Ti, golubice, majko, pohrani Taj brk u ćivot naš osveštani, Daj neka nad njim sva zvona poju, Pa pod ikonu stavi ga svoju!" Pod maglom tmurnom on kliknu živo. Humlje se pokri prašinom sivom, A mati zbori, lice joj bledo: "O, sinko mili, ti, moje čedo!" Na visu kaluškom, na strmoglavom, Venčo se Brka s mećavom plavom. Pod jelom, usred snežnog blistanja,

Leži mamuran od pirovanja. Pred njim vlastela sva i bojari. U rukama im zlatni pehari. ,,Ne, ne gadi se, niti se smrkni, Digni se, Brko, bar malo srkni! Nacedili smo rujnoga vina Iz ovih tvojih prsiju džina, I belokosa tvoja je žena, Devica-mećava, njim opijena!" Ne gleda Brka na njih, ne zbori, Za ovim svetom žeđ ga ne mori, Drugi nekakav svet on već sluti, Mame ga, zovu nebeski puti ... Načeka se sina udovica svela. Kraj ćivota tužne dane je provela. Već i drugo leto proguta tišina, Sneg se opet beli, a njoj nema sina. Ustade, kroz prozor potamneli zuri ... "Stazice, mnogo vas preko polja žuri! " Zviždi soko-vetar, huji iznad Dona. "Bolje da se sklonim kraj zlatnih ikona… Sklonila se, sela, gleda krotko-krotko… "Kome li si slično, dete svetlooko?… A! - nad suhim brkom njena suza sine. To ti kao Isus gledaš me, moj sine!" Radosne tad joj potekle suze. Zapeva pesmu i češalj uze. Starački lik joj strog je i blag. Ustade, sede uz peć, na prag. Hladno je veče mrko ko vuci.. Starica drži češalj u ruci

I zove koke, smrznuto pile: "Pile-pilence, kokice mile!" Ustade, s čelom u pomrčini, I dete-Hrista češlja u tmini.

*** Nad plićakom trske zašuštale meke. Zaplakala lepa devojka kraj reke. Lepotica htela sudbinu da čita. Vodom raspletena rujnog cveća kita. Ah, ni ovog puta neće se udati, Vilenjak će opet jadnoj na put stati. Bela breza gola oglodane kore, Miševi se sa njom oko kuće bore. Kopitaju konji, strašno glavom mašu, Kućni duh ne voli crnooku našu. Iz šumarka jele na tamjan mirišu, Vetrovi za pomen poju i uzdišu. Ona ide rekom, suza joj u zeni, , Tka joj pokrov talas sav u nežnoj peni.

*** Trojičino jutro, jutrenje se čuje, Po brezama zvono belo odjekuje. Od prazničnih snova selo još tijano, I u razvigorcu proleće pijano.

Rezbareni prozori u trake i drače. Poći ću o službi na cveće da plačem. Zapevajte sa mnom, ptice, nek je radset, Sahraniću s vama danas svoju mladost. Trojičino jutro, jutrenje se čuje, Po brezama zvono belo odjekuje. *** Zemljo draga! Duša sniva U vodi stogove sjaja. Ja bih hteo da me skriva Zvonki gustiš tvoga gaja. Na međi, svud, kraj rezede, Plašt lucerki neizmernih. Brojanice šušte blede Vrba - monahinja smernih. Puši se rit maglom daljnom, Gar i čađ su svod pritisli. Za nekoga s tihom tajnom Zatajih u duši misli. Primam sve i pozdrav svemu, Rad da dušu vinem, stavim. Došao sam na tu zemlju Da je što pre ja ostavim. *** Poći ću ko monah skrušen, tijan, Il bosjak što put ga dalek čeka Tamo u polje koje sija Od belog brezovog mleka. Neka me vodi zvezda daleka

Da premerim svu zemlju nečim: Ima li sreće za čoveka U brazdi što od raži zveči. Dok svitanje rukama rose Otresa jabuke zore, Pevaju kosači i kose, Za mene pesme se ore. Preko presuka gledam njive, Ponavljam sebi nemilice: Srećni su oni koji žive Uz štap i torbu lutalice. Srećni - što radosni zacelo, Bez dušmana i druga mogu, Mole se putem kroz selo Kamari blagoj i stogu. *** Pođe gospod da kuša ljude u ljubavi, I dođe ko bogalj na prilaz, u šoru. Stari ded na suvom panju, u dubravi, Žvako je desnima prepečenu koru. Ded spazi ubogog kako se povazdan S gvozdenom tojagom putaticom šulja. I pomisli stari: "Gle, kako je jadan! Zacelo od gladi on se tako ljulja." Približi se gospod, krijuć jad i muku: Vidi se, ne ganu srce posustalo ... A starac mu reče, pružajući ruku: "Na, požvaći i ti... ojačaćeš malo." *** Ne rasipa to vetar šume,

Nit lišće padom zlati hume. Nevidljiva je kula sinja, S nje psalam zvezdani rominja. Vidim - u marami modrine, Po oblacima bez težine, Voljena mati ide k nama, Prečisti sin joj na rukama. Ljudima nosi sina svoga, Da raspnu Hrista uskrsloga. "Bez doma, sine, lutaj svetom, Zorom mi zori pod drvetom." I svaki putnik, svaka rita Sa brezovim što štapom skita Ispuni mene bolom ljutim, U njemu božjeg sina slutim. A možda put ću tajne preći I ne znajući, ne videći Krila anđela usred granja I gladnog boga pored panja. U SEOSKOJ. KUĆI Kolač sipkavi miriše, Naćve s kvasom tu stoje, I od stare peći naviše Bubašvabe se roje. U peći čađ se gusta kupi, Dimi, dimi bez kraja, Iza zastruga na klupi Leže ljuske od jaja. Majka od posla s nogu spa I nikad bez brige nije,

A mačak se tiho prikrada Da vareniku pije. I kakoću kokoške glasno S rukunice kada skoče, Družina svih petlova strasno Svoju molitvu poče. Po doksatima i travi Strah se i buka sliše, I kučići mali kudravi Svi se u amove skriše. *** Na putu koji kroz selo luta Zaplavilo se letnje veče. Iz čete obesnih regruta Harmonike pesma teče. Pevaju momci gromko i čilo O dragim danima na kraju. "Ostaj nam zbogom, selo milo, Stabla vita, tamni gaju." Rujne se pene po nebu vuku Dok bruji vika i busanje: "Do vojske mi smo mučili muku, Sad počinje plandovanje." I kose im se zatresle žute, Veselo kolo poče da teče. Dozivaju devojke regrute, Kolajne im s grudi zveče. Preko taraba kao hajduci Preskočiše svi mladići. No lukavi devojčurci Pobegoše - ko će stići!

Marame svuda po zelen-granju Lepršahu ko barjaci, Kotarice vukuć po oranju Osmehivali se starci. U travi kojom lika se rasu, U grmlju pod glasanjem sove, U šumnom nasmejanom glasu Slušahu - šuma ih zove. Po putu koji krivuda selom Regruti grle stabla znana Pevajući neveselo O ostatku svojih dana.

*** Izbe ti se, zemljo draga U rize ikona zbiše . .. Nigde kraja - samo blaga P lavičavost oči siše. Ko hadžija iz daljina Gledam tvoje njive hole. A kraj niskih okrajina Šumno tope se topole. Na jabuku i med miri U crkvi tvoj krotki Spas. Livadom se kolo širi Tutnji oro uz sav glas. Krenuće ledinom let mi Duž zelenih brazda... eh! Ko đinđuvi u susret mi Zazvoniće deva smeh.

Ako viknu sveci s neba: "Baci zemlju, čeka raj te!" Reć ću: "Meni raj ne treba, Otadžbinu meni dajte." *** Sahne otopljena glina Zamešena s trulom gljivom. Igra vetar skroz dolinom, Magarence riđe živo. Zamirisa sve odreda. Plavet drema i uzdiše. A u šumi vrabac gleda Šta to u psaltiru piše. Staro lišće još u žbunju Ko bakarni novac sitan. U sunčanom neko gunju Na magarcu riđem hita. Nežni pramen kose bele, Licem magla omotana. Niče bor i niču jele I viču mu svi: "Osana!" *** Slutim božje uskrsnuće Život ne napuštam, Klanjam se pred likom kuće, Na travu se spuštam. Venac jela ko da broji Breze ogrlice, U prstenu bora stoji Isusovo lice.

U dubrave on me vija Ko do neba mila, Pod oblakom šuma sija U somotu lila. Golubiji duh od boga, Ko jezik vatreni, Posta vladar puta moga, Glas zagluši meni. Plamen puni bezdan zrenja, Srce - prima dečje snove, Ja sam znao od rođenja Pokrov majke Isusove. *** Po zemljici bogomoljke gaze, Pod nogama koprive i rake. Trnovite one brode staze, O kamenje zapinju im štake. Opanci se po bespuću vuku, Njiska konja u šumarku jove ... Podaju se one reskom zvuku Sa zvonare stare što ih zove. Otresaju bake duge skute, Mlade cure ukosnice rede. U dvorištu, iz ćelije ljute, Njih čežnjivo kaluđeri glede. Na vratima sveti znanci traju: "Mir onome koji meni ide." A u vrtu psi pomamno laju, Ko lopove da na gumnu vide. U daljini zvona dugo ječe, Već oblaci zlatno sunce ližu...

Pada toplo senovito veče, Bogomoljke na večernje stižu. *** Ti moj kraju zabačeni I pust i bez druma. Tek senokos nekošeni, Manastir i šuma. Gle, kolibe naherene, Svega ih je šest, I krovove što se pene U ruju, kroz brest. Balvan grubo tesan, Preko njega trska. Vetar sivu plesan Zlatom sunca prska. U prozore biju vrane U mahnitom letu. Mašu trešnje rane S rukavom u cvetu. Zar to nije skaska Tvoj život sred bilja Koju pre zalaska Šapuću kovilja? *** Zagušila suša setvu mladu, Sahne ovas, ni raž nije bolja. Na molitvu seljani u jadu Sa litijom krenuli u polja. Skupili se vernici na njivi, Pogruženi od nevolje hude.

Vapio je đakon jurodivi: "Savaote, spasi tvoje ljude." Nebeske se otvorile dveri, Đakon čati i smerno se klanja: "Molimo se, braćo, svetoj veri Da nam gospod orosi imanja." Veselo su cvrkutale ptice, Škropio je vodom pop iz šake, Torokuše svrake-kreštalice Buljile su oči na došljake. Kupali se uranci u peni, I oblaci, kao platna meka, Magleno je kroz predeo sneni Među žbunjem ćućorila reka. Ratari su uzdisali skrito, Molili i kleli na sva usta: "Klasalo je dobro novo žito, Al pripeka ubila ga pusta." Na konjicu-oblaku u znoju Sevale su uzde, munje žive... A deca su vikala u roju: "Oj, kišice, pokvasi nam njive!" *** Oj, ti, crna njivo, natopljena znojem, Kako da u srcu ne nosim te svojem? Na jezerski kada stupim nasip plavi, Milina večeri u duši se javi. Svud izbe od pruća, slične sivom suknu. Na njih trščak toči snenu pesmu muklu.

Krv su na sadžaku sene ognja splele. Mesečeve veđe u pruću se bele. Ćutljivi, čučeći, dok se nebo mrači, Priču sedog starca slušaju kosači. Sa nekoga spruda koji grli reka Dopire ribarska pesma izdaleka. Ko kalaj svetluca pustinja livada ... Tužna li si, pesmo, puna ruskog jada. *** Blato i niz bara, Nebo - plav rub sja. Ko res četinara Zvecka šuma ta. Usred čule granja Zri senice krik. Mračni jelak sanja Sad kosača klik. Livadom uz škripu Niz kola gre čak A na suvu lipu Miri točak svak. Sluša vrbak gusti Vetra zvižduk, loj. O ti, kraju pusti, Dragi kraju moj!

RUSIJA 1.

Celo selo u jame upalo Šume skrile sve tragove kuća. Pokazuju tek brežuljci malo Kako nebo plavi se sred pruća. U večeri i duge i zimnje, Zavijaju s polja vuci grozno. U dvorištu trne zadnje inje, Nad strejama ržu konji pozno. Trepte vatre pod velom mećave, Ko sovine oči iza granja. Iza šumske mreže vijugave, Ko aveti, stoji pan. do panja. Zaplašiše zlodusi nas, žive, Ma kud mako - svud vilenjak gleda. A na mrazu, u sutone sive, Vise s breza gajtani od leda. 2. Al volim te, zemljo krotka, slatka! Zašto - ne znam reći, da me kolju. Vesela je tvoja radost kratka S gromkom pesmom s proleća u polju. Volim kada komaraca zuku Čujem tako s večeri u travi. Zasviraju l i momci uz huku Niz cura se kraj vatre pojavi. Ko trnjine crne ugo oka U pločama obrva sja glatki O, Rusijo, otadžbino krotka. U bosilju - odmore moj slatki. 3. Predskazaše gavrani sa grana: Strašne bede svetom će da brode.

Vije vihor šumu sa svih strana, Ko pokrov se nija pena s vode. Čaša neba pršte, čim zagrme, Oblak zavi šumu i kolebu. Na niskama od zlata i srme Uzdrhtaše kandila na nebu. Objaviše četovođe bolne Da rezerve odbrana se krene. Zakukaše seljanke okolne, Plač potrese tišinu i stene. Spremahu se težaci za borbe, Bez žalosti, roptanja i bola, Punili su uštipcima torbe I bacali na niz punih kola. A kroz selo do okuka modri' Isprati ih listom sve što strada. To su, zemljo, tvoji momci dobri, Sav oslonac u danima jada. 4. Umori se i selo bez vesti Da l su zdravo naši tamo da li? O, zašto nas niko ne izvesti Da u ljutom boju nisu pali? Šumom, ko da dah tamnjana vlada, Vetrom, ko da šume kosti vajne. Dođoše im tako iznenada Mnoge vesti iz opštine daljne. "Zaboravit . .. nikog .. . kadri nismo" Znojeći se, pisali su svima. Dograbiše tu rođaci pismo, I sedoše pod šib koji klima.

Čitačici Luši ukraj nogu Tu su, da dokuče reči blage. Slušali su, lijuć suzu mnogu, O hrabrosti svoje braće drage. 5. Polja draga, brazde utonule, Vi ste divni i u svojoj bedi! Volim ove kolibice trule S večnom strepnjom naših majki sedi'. Pred opanak brestov pašću, jeste, Mir kosama i plugu i blatu! Pogađam po pogledu neveste O sudbini ženika u ratu. Al i misli odoje posustaše, Bar da sam panj, pored koga jezde. Verovaću u bolje, ko snaše, Paleć žižak večernjače zvezde. Misli snaša ja znam zagonetne, Ne plaše ih ni munje ni tmice. Za plugom uz naleve zavetne Ne naziru ni smrt ni tamnice. Veruju u kuke i verige Što ih ruke s teškom mukom zbiše, I plaču od sreće prevelike, Ko u sušu ispred prve kiše. Posle misli o rastanku s rodnim, U travi toj, pod perlama rose Iza magle nad poljima vodnim Ko da vide visoke otkose. O, Rusijo, zemljo krotka, slatka, Samo za te čuvam ljubav bolju. Vesela je tvoja radost kratka

S gromkom pesmom s proleća u polju.

KOČIJAŠ Preko jaruga po stepi Traka oiojih sanki juri. Ej, sokoli moji lepi, Poletite slični buri! Večernja je izmaglica Ušuškala k zemlji selo. Čeka mene lepotica U čarobnom domu belom. Zlatne šare se iz tmice Sa amova sjaje nežno. Oj, vi, ptice-saonice I paperje meko snežno! Zveče praporci sa orme Glasno, ko će broj im znati! A kad viknem selom, bome, Sav će narod istrčati. Sve devojke i sve momke Zvaću zimsku noć da slave I da glas im pesme gromke Ne klone do zore plave. DELIJA Dosta mi je kolibice, Ja čeznem za bitkom. Poleteću poput ptice Na svom vrancu vitkom. Otri, majko, suze s lica,

Ne podnosim tvoje jade. Najlepša mi lepotica Dve srebrne burme dade. Kopljem ću joj usred seče Pribaviti gunj od krzna, Pa nek se od silne sreće S mladoženjom kroz noć vrzma. Sevaj, munjo, bez prestanka, Hrabro čekam karavan. Voleće me vragolanka Kupim li joj sarafan. Što cmizdrite kao babe Celom svetu na porugu? Zar su ove ruke slabe Kad svijaju i polugu? Idem u boj razdragano, Junak samo sreću žanje. Isprati me, o, dragano, Al održi obećanje. SONET U suton plakah ja, kad dalji zavi tama, Kad noć je ležaj svoj od rose prostirala, Kad jecaj nestaje u šaptu talasanja I negde u daljini sve prati frula mala. "Zalud je plakati" - reče mi talas vredni, Bacio pokrivač - i obala ga uze, A bledi srp od lune poljupcima lednim, Uz osmeh - sledi mi u drobni biser suze. I ja ti donesoh, princezo kose duge, Korala dugi niz od suza moje tuge I nežni pokrivač od talasaste pene. Al srce neće ti za ljubav tu da bije...

O, daj mi, daj za sve što tebi nužno nije, Za celov mesečev poljubi i ti mene. OPČINjENOST Proleće, devojče u cveću, Rasplelo kose sred guštika, I carskom čedu tom doleću Molitve ptica, zvon zvonika. Dok radosti ga čar opija, Kroz šumu klizi poput dima I zlatna mu se niska sija Na raščupanim uvojcima. S njim pjana rečna vila šeta I rosom prska lunu bledu, A ja bih, poput strasnog cveta, Ljubio usne onom čedu. CREMUŠA Procva višnja rana Čim maj se oglasi, Zlato svojih grana Uvojcima krasi. Rosa mirišljava Klizi joj niz rebra, Pod njom mirta trava Blista poput srebra. Pod perlama rose Olalne bobice Minđuše što nose Ruske lepotice. U prisoj usečen, Međ korenjem kljastim,

Žuboreći teče Potok srebrnasti. Cremuša, podatna, Širi se i grana, Gori trava zlatna Sred sunčanog dana. Potokom propetim Škropi grane svoje, Kradom, kraj vrleti, Pesmice mu poje.

*** O, dete, zbog sudbine tvoje dugo plačem, Svake noći tužan sam sve jače i jače... Znam ja, znam ja skoro će u smiraju dana Mene grobu pratiti pesma rasplakana ... Videćeš sa prozora pokrove mi duge, Skupiće se srce od te neme tuge ... Dete, plakah dugo s tajnom reči vrelih, Suze moje postaše niz bisera belih ... Ogrlica od njih za poklon ti stoji, Stavi je u spomen srećnih dana mojih. MALA PROSJAKINJA Plače cura pored dveri što u sjajne vode dvore, A u dvorima ko srebro smeh se čuje, pesme ore, Plače cura i mrzne se od jesenje hladne bure, I ozeblom rukom briše suze što joj licem cure.

Sa suzama ona samo tvrdu koru hleba prosi, Od stida i uzbuđenja glas joj molbu jedva nosi. Al od buke pirovanja ne čuje se njena želja, I curica stoji, plače pored smeha i veselja.

POSLEDNjE DEVOJAČKO VEČE Crven đerdan uzeću ja samo, Zakačiti sarafan iglicom. Harmoniku, druge, dajte amo, Za oproštaj s vašom drugaricom. Mrgodan mi ženik i strog jako, Ne da druge da gledam previše. Ko sirota ptica biću tako, Zaigrajte sitnije i više. Tužni li su devojački jadi, Isplači se ti, nevesto, sita. Kad budemo sami, ženik mladi Sigurno će za čast da me pita. Druge moje, stid me i sramota: Srce mi je ko na mrazu ruža. Jadnog li mi s zaovom života, Bolje mi je nesrećnoj bez muža. *** Po šplavetnim tkaninama Purpur jarke mrlje baca. Preko njiva, po šumama Plače kikot praporaca. Mahovinu srebro šara, U dolu se magla njija,

Kroz tarabe, iz ambara Žut mesečev rog se sija. Jedna trojka zanesena Dala se u trku smelu Curi znoj i vrca pena Igranka će sad u selu. Prevejano motre mome Na deliju kroz tarabu. A kuždravi momak bome Nakrivio smelo kapu. Rubaška se, gle, rumeni, Ali nebo jače gori. Zveket toka pozlaćenih S pesmom praporaca zbori.

PROTUVA UBOGA... Protuva uboga, Večernjače drug, Pesmom slavim boga Ko ptica svoj lug. Na zemljine grudi Pao ćilim žut, Oslušnite, ljudi, Klokot bare tup. I, poput miševa, Kada ljube bor, O proleću peva Sto potoka hor. Protuva uboga, Ja u suton siv

Smerno molim boga I u travi spim. Veče okitilo Biser-rosom list. Na srcu kandilo, A u srcu Hrist. *** Za tebe samo venac pletem, Posipam cveće putom golim, Rusijo, mirni kraju sveta, Tebi verujem, tebe volim. Široka polja su ti blaga Ti si mi sva - i daleka i bliska, Ždralovska pesma meni je draga, Nije mi tuđa staza skliska. Korito močvare u cvetu Dok stabla šaše molitvu nose I žbunjem zvone u svom letu Kapljice zdrave, hladne rose. Iako maglom guši ti dan Potok vetrova što proleću, Ti sva si - smiraj i sva tamnjan Onih što tajno čini meću. *** Kao nalet ptica-namernica Grobnu vest nam nosi zora sinja, Čita nam psalme tužna lica Domaja, crna monahinja. U časlovcu slovima se preli Krv njegovih rujnih niti, Ja znam - iako mreti želiš, I u smrti ćeš živa biti.

Poći ću na službu u crkvicu Da molim za tvoj pokoj duše, Pričestiću se, a na licu Suze će moje da se suše. A ti se u svetlom raju U prebeloj svojoj rizi Prekrsti, kao na izdisaju, Jer volela mene nisi. *** Naša vera još je živa, Svete pesme nas još pale, Sunčano se zlato sliva Na humove razlistale. Srcem slutim, rodni kraju, Da je lak tvoj korak prosti I da mnoga vodi k raju Staza tvoje pobožnosti. K sreći vode puti tvoji, Tek na jednom studen steže Belim plačem one koji Ka novome svetu teže. Tu su dignute palate Od opeka crkve naše; Te palate - kazamate Lanci zvekom uspavaše. Ne preklinji bogom mene Ni da živim ni da ljubim; Onim putem ću da krenem Rusu glavu da izgubim. ***

Oblak čipku u šumi ispleo, Dimi magla sva namirisana. Blatom s voza idem neveseo Još daleko od dragih poljana. Skamenjeno, nemo život stao, Tama šume ko crnina stoji. Srce grize plačna pomisao ... Oj, jadni ste, luzi rodni moji. Nevesele čame jele tužno, Peva stalno moj kočijaš mladi: "Znam, umreću najzad kao sužanj, Pokopan ću biti reda radi."

*** S plota - đevreka' spletovi, Miriše dan na ječam. Sunčevi zlatni crepovi Krov dižu nebu, svečan. Šatre, kola, ogrlice, Vrtoglavi ringišpili. Zalelujan prostor, ptice, Dršće trava, lišće cvili. Krik prodavca, šum kopita, Pjano medna saća diše. Hej, sklanjaj se i pohitaj: Ko praptanu vihor briše. A za kosu pošto boja? Glas se snaša zvonko peni. Ta marama je li tvoja Što na vetru zazeleni? Tu su pesme pune basni

Što kolju i preklinju. Pevaj kako Stenjka Razin Ubi svoju kneginju. Ti li si, Rusijom, bogazom Rasula rujne odeće čari? Ne smatraj to za bogozov, Taj pogled kojim srce zari.

*** U kraju gde kopriva je žuta I suv plot od pruća Stoji jadno uz vrbe kraj puta Niz seoskih kuća. A u polju gde je čestar modri, Jezera zelena Vijuga peskovit put što vodi Do sibirskih stena. Zamela se Rusija u Čudi, Od straha se brani. I tim putom stalno idu ljudi, Ljudi okovani. Sve sam lopov i goli ubica Što kom sudba sroči. Zavoleh im ja mršava lica I pretužne oči. Radost za njih sa zlom ide ljutim: Prosta srca pusta, I krive se na licima žutim Azurna im usta. Ja još nešto samo čuvam, krijem: Srce mi je čisto.

U jesen ću nožem da ubijem I ja nekog isto. I mene će u peščanom huku Po istome krugu Sa konopcem o vratu da vuku Da zavolim tugu. Kad s osmehom, krenuv njima bliže, Isprsim se ljut Munja će tad jezikom da sliže Moj pređeni put. *** KRAVA Iznemogla, ispali zubi Svitak godina na rogovima. Tuko ju je poljak grubi, Na pašnjaku, međ stogovima. Duša ne voli zvuke, ni zvona, Miš šuška u nekom kutku strogu. Razmišlja tužne misli ona O telencetu belih nogu. Prva radost - ne vredi nikom, Uzeše majci sina-belca. Na kočevima, pod jasikom, Vetar je nijo kožu telca. Sudbina sina, svakoga sata Snać je može vrh heljdi u polju, Vezaće i nju oko vrata I povešće - da je zakolju.

Žalosno, tužno, u zemlju celi Zabiće se rogovi tavni ... Sad su joj u snu šumarci beli I lugovi zeleni, travni ... *** Pod šumnim brestom sena doksata, Mesec nad krovom, ko hum od zlata. Crtaju kapi na prozorima Sedoga starca u oblacima. Šakom, na polja gde mirno sve je, Ozimi usev zvezda on seje. Uzrasta njiva, a zrna duše Sa jekom neba u muk se ruše. Pamtim vremena glasanje muklo, Kako je kljunom u granu tuklo. U travi um je verovo mrski Šumljenju voda, polju i trski. Pod jelom, blizu magli-živica, Snio sam reke zlatnih ravnica, A duh moj zna već o zelen-kraju Gde setve reči život nam daju. KONJI Zarzali konji sa zelenog humlja Na talase zlatne dana koji kulja. U plavetni zaton što pod humom sniva Pala im je smola zanjihanih griva.

Preko mirne vode njihov drhtaj plovi. Srebrnom ih uzdom žuti mesec lovi. Ržući u strahu od vlastitih sena, Misle da je zora grivama skrivena. * Prolećni dan zvoni iznad konjskog uha Sa toplim željama za prvi roj muha. Al kad sene mraka na livadu stižu, Konji se ritaju i ušima strižu. I sve jači topot s kopita se toči, O vrbe se veša, gubi se u noći. A tek što se talas prema zvezdi pruži, Roj muha po vodi ko pepeo kruži. * Utrnulo sunce. Trava puna mira, I jedino pastir pesmu u rog svira. Prate konji pomno pesmu čudne ptice Koja za njih peva, a ljudsko joj lice. Dok odjek što resko kraj griva im mine K neznanoj livadi nosi misli njine. Zaljubljen u dan tvoj i u tamne noći, Za te, domovino, ovu pesmu sročih.

PESMA O KERUŠI Jutros u košari, gde sja, šuška

Niz rogoza žućkastih i krutih, Sedmoro je oštenila kučka, Sedmoro je oštenila žutih. Do u sumrak grlila ih nežno I lizala niz dlaku što rudi, I slivo se mlak sok neizbežno, Iz tih toplih materinskih grudi. A uveče, kad živina juri, Da zauzme motke, il prut jak, Izišo je tad domaćin tmuri, I svu štenad potrpo u džak. A ona je za tragom trčala, Stizala ga, kao kad uhode ... I dugo je, dugo je drhtala Nezamrzla površina vode. Pri povratku, vukuć se po tmini, I ližući znoj s bedara lenih, Mesec joj se nad izbom učini, Kao jedno od kučića njenih. Zurila je u svod plavi, glatki, Zavijala bolno za svojima, A mesec se kotrljao tanki, I skrio se za hum u poljima. Nemo, ko od milosti il sreće, Kad joj bace kamičak niz breg, Pale su i njene oči pseće, Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg. *** Sa starom torbom, glave gole, Brišući znoj ko ulje sveto, Lutam, dok šume mi topole,

Kroz zavičajno šumsko. leto. U senu spavam svakog dana, A idem opasan kanapom. Na meni rita od kaftana, I lutam ja - za svojim štapom. U mome stihu raj se plavi Jer življenju se ja veselim I mrvice po šumskoj travi Bubama bacam izgladnelim. Staza u čičku; iza nje se Galica jezerska zeleni. Sa pognutih se breza rese Isprečile na putu meni. Po grmlju i po živicama, Dok lebde krici glasnih sova, Slušam, ko službu usred hrama, Molitvu ptičijih glasova.

IŠČEZLI MESEC Oblak ko miš dojuri pa stade Ogromnim repom u nebo da maše. Ko jaje, mesec se prepolovi, pade Iza daleke planine naše. Ujutru sunce u jezeru ko vrelo Virnulo meseca nema ... Spustilo noge, čuku dodirnulo, Viknulo meseca nema. A ribar sa reke čuo je taj krik Šaljivdžija leđa povi, Sa jutarnjih voda sunčev lik

Rukama poče da lovi. Ulovi. Smotao ga čvrsto trakom, Na uši mu nogom stao. Izvuko i tiho zlatnim zrakom Sunčeve veđe vezao. Tad sunce nemoćno ka nebu poskoči I reče: "Težak je moj posao!" Odjednom mu nešto privuče oči, Okrenu se a to mesec došao. Suncu kao veverica na grani Zaigra radost u zenama ... Al iznenada Zrak se prekide, i po skliskoj strani Otkotrlja se lik put livada. Sunce se prepade . .. A deda bodri Od smeha grmi svom silom. I večernja svetlost ko golub modri Maše mu u usta krilom. JESEN U čestaru venje, uz padinu sivu, Riđasta kobila - jesen - češe grivu. Nad obalom zapenjenih reka Čuje se njenih kopita jeka. Monah-vetar, skrušen, poljima luta, Mantijom crnom mete lišće s puta. A na oskoruši uvela lista Ljubi rujne rane nevidljivog Hrista.

*** Ko čađ se sliva U prozor veče. Belog prediva Tkanina teče. Žižak svetluca, Mrak sene šara. Na okno kuca Taraba stara. Crn nasip tuče Na prozor zlatni. Bucmasto curče Ljuljuška mati. Kolevka zriče Sneno u kući: "Spavaj mi, ptiče, Spavaj, ne guči." *** Krije mesec iza koševa Žuti lik pred suncem jarosnim, A oblačje nebom odseva Na istoku žarom radosnim. Zamagli se rosom svitanje Ko u mlade oči duboke, Krenu proleće na skitanje U ritama breze uboge. U šumarku je senovitom Minđuše na breze stavilo I ko leptir se sa osvitom U jorgovan-bašti javilo.

*** Vukodlak u šumi ko sova se javi Mušice se kriju od ptica u travi. Au! Medvedica sanja kraj utihle vode Da joj lovac decu - joj! - ostvama bode. Au! Pa zatrese glavom i kaže plačući: "O, dečice moja, pohitajte kući." Au! Plavetnilom zvonki eho prolomi se: "Ej, ti, koga zovem, odazovi mi se!" Au! *** Preko reke bukti plam, Gori paprat, gori panj. Oj, Ivanje, oj, Ivanje, Gori paprat, gori panj. Uz bor, zloduh, na plač sklon;Žali prošlu prolet on. Oj, Ivanje, oj, Ivanje, Žali prošlu prolet on. Kraj vratnica naših svih Tutnji kolo moma tih. Oj, Ivanje, oj, Ivanje, Tutnji kolo moma tih. Nekom žalost, nekom greh, Nama radost, nama smeh. Oj, Ivanje, oj, Ivanje,

Nama radost, nama smeh.

VRŠIDBA Jutros eno dede Vrše punom parom: "Dođi, moj susede, Da pomogneš starom." Sve snoplje zajedno U gomilu zbili. I na gumnu vredno Lanci zazvonili. Čuj gunđanje dede Snopovi iskaču: "Lupni-de, susede, Omlati pogaču." I pod rukom snažnom Mnogo zrna biće. Tu je slad sa brašnom I za svadbu piće. Za ralicom teškom Suđeno je tako: Jedro klasje suho Biće pivo jako. *** Dol u čipku mesečevu Kradimice lovi sene. Iz crkvice za kandilom Sinu osmeh Magdalene. Neko nepokoran osmeh

Za izazov primi smelo. Bulji oči veče crno, Mesec je u ljuljci beloj. Razigra se bura trojka, Znoj opori lije jače, I šuma se tužnih vrba Penje vetru na krkače. Smrt u mraku oštri britvu Evo plača Magdalene. Nek očita pre molitvu Onaj ko dolinom krene. *** Okupane zvezde u snovidnoj kaplji. Grozno je i strašno lrobuđenoj tlapnji. Pjano kružim šumom pod zelenom gužvom, A hteo bih zvezde rukama da zgužvam. Sklad gusala sjajnih svu tišinu draga. U srebru jezera umiva se draga. Dojke su joj gipke kao kruške jedre, S burama se mazi da oko nje jedre. Kopni kao duga sve nebo večernje. Tiha radost raste dok bruji večernje. *** Mi nismo istom verovali bogu, Rusijo moja, domovino mila! Ko čarobnica, znajuć sudbu mnogu, Maćeha meni pastorku si bila. Ratnik je bojnu napustio huku, Zamuko prorok i sklopio oči, O, daj mi tvoju ohladnelu ruku, Da jednom stazom sad možemo poći. Usnula djevo, hajdmo, hajdmo dalje, Tamo gde vera istinska se krije,

Iskonska radost gde nam zrake šalje, Ko plamen večni što se jarko vije. Ne sklanjaj glavu na kreposne grudi, Proročkih snova prođi se u jadu. O, na mom putu brižna majka budi Danas, u mome sudbonosnom padu. *** Kovitla se pređa od snega sve jače, Pod prozorom vihor ko na daći plače. Mećava na staze izručila breme S tom tužaljkom grobnom prolazi nam vreme. Ridajte i pojte vetrovi u stropu, Nemamo za pomen da platimo popu. Počuj, srce moje, ti čoveče bedni, Pratiti nam neće tuta kovčeg ledni. Kad umremo jednom, sem vetra, zacelo, Neće nam u crkvi držati opelo. Nema ko da plače, nema ko da kadi, Niti ko da dođe, kad su tuđi jadi. Samo vetar britki počeće da puše Na rastanku pesmu ko za pokoj duše.

*** Preko brda, preko dolova žutih Seoska se putanja vije. Vidim šumu i veče kako bukti, I u koprivu plot zavijen. Tu od jutra nad crkvenim glavama Nebeski plamen sve se plavi, I odzvanja oko puta travama S jezera vetrić lepršavi. Ne zbog pesme prolećne iz ravnice Put je meni draži od svega -

Zavoleh tugom sinje kukavice Manastir u nedrima brega. Svake večeri kad se plavo tmuri, Kada suton tinja na stogu, Tebi se, bogomoljko moja, žuri Da se pokloniš krstu i bogu. Krotak je duh manastirskog žitelja, Jektenije se žudno sluša, Pomolč se pred likom Spasitelja Da se spase i moja duša. *** Mesec rogom po oblačju bode, U plavilu kupa žuti lik. Noćas ljudi neće da pogode Što ždralova začuo se krik. Noćas ona stiže iz trščaka Do zaliva pod zeleni lug. Rasplela je zlato uvojaka Belom rukom na ogrtač dug. Na panj sela, i u nemoj muci Gleda potok što hita u snu. U očima sveli joj krasuljci Ko plamičci močvarni kad mru. U cik zore, s maglom iz borika Na dalek je otplivala put, A mesec joj kimao s ćuvika, Iz plavila izronivši žut.

*** Proleće kao radost nije, Nit je od sunca pesak žut. Na tvojoj tamnoj koži mije Maljice plave vetar ljut.

Kraj plave vode sa pojila Loboda razlistala zri Zauvek tu nas je spojila Zakletva koju dasmo mi. Veče je ognjem milo hume, Punilo tminu mirisom. Ja sam te pratio do šume Gde roditeljski tvoj je dom. I duga nepomičnost nema Prikivala me ko u snu, Dok si ti mahao sa trema, Slivši u osmeh dušu svu. Nebo vrhnjem preliveno, Mesec je ko kriška sira, Ali srce razboljeno Od te hrane šta da bira? Ne, ja ne znam gladi ove Koje krckaju na zubu, Već veselje i sjaj zovem Kao mladu svoju sudbu. Mojih želja plamna reka Bolnom dušom se talasa, No i mrtvoga me čeka Koljivo sa čašom kvasa. *** Pevaju kola otegnuto Žbunje, ravnice, polja jure. Opet kapele svuda putom I krstovi što u nas zure. Opet mi tuga srcr pali

Zbog vetra, ovsa, zbog te huke, I na zvonike, bele, male Opet se same krste ruke. Rusijo - polje malinovo I bojo neba reka smernih, S radošću volim i sa bolom Jezersku čamu stepa vernih. Jadima lednim nema mere, Obale tvoje kriju noći. Al hladan k tebi i bez vere Da budem nikad neću moći. Ti su mi lanci uvek mili, Tim snom bih hteo ja da spavam Sve dok iz stepe ne iščili Molitven šuštaj njenih trava. *** Nebom se opet rujna šara Prostrla iznad belih njiva, I opet pesmu punu žara Njižegorodsko zvono sliva. Pod maglenim se sija pramom Lepota tvoja devičanska. Riđom ti kosom pod maramom Vijori vetar bez prestanka. Luk neba drhti, poigrava, Čas iščezne a čas zasija, I neće šare tvog rukava Da opaja ni omađija. Odavno rone snovi moji U dalji te zarumenjene. Tu visok dom za tebe stoji,

A dalek manastir - za mene. Vedrine brže tu protiču, Lakši su plamen i koprena. Ja iskušenik nežni biću, A ti - raspojasana žena. I nad nas su se, znam, već sagle Tišine ljute gde se pati: Moj bol zbog tebe znaće magle, A ti ćeš za mnom proplakati. Al mir i nežnost neće moći Ni tada želju da mi bude, Videvši zemlju, moje oči Za drugom nekom zemljom žude. PLAVET Kroz prozračnu studen doline se plave, Čuje se kopita potkovanih zvuk. U prostrte skute izbledele trave Bakar s belih vrba skida vetra huk, S udolina pustih poput tanke duge Siva magla puzi kudrava ko žbun, Pogureno veče spušta modre noge U rečicu belu ko u čabar pun. * U jesenju studen procvetala nada, Moj kulaš se vuče kao tiha kob, Lelujav na vetru skut haljine hvata I gubicom vlažnom ko da grize zob. U bitku? Spokoju? Ne, već u daljinu, Nevidljive stope vuku me na put, -

Dan će zlatnom petom zgaziti u tminu, U korpu godina dospeće sav trud. * Kraj puta crveno stoji brdo golo Ko sipljiva rđa il peščani stog, Čavke digle graju, sumrak vodi kolo, Mesec se sakrio u pastirski rog. Mlečni dim ko vetar, mada vetra nema, Ljulja sela; otud zvona tihi poj. U veseloj tuzi i Rusija drema, Rukama je stegla žut obronak svoj. Počinak me mami. Preda mnom je izba. Miris vrta hrli ko opojni slap. Na sivu poljanu mesečev rog sipa U kupusne leje ulje kap po kap. U mislima bučno krastavce već jedem, Meki hleb udišem, tražim topli kut. Uzdrhtalo nebo iz staje plavetne Zauzdani oblak izvodi na put. Posteljo, ti nudiš odmor što mi treba, Tvoj otrov u krvi davno mi je znan; Izgnječila slamu udovička bedra, Domaćicu našu obuzeo san. Već sviće. U kutu kroz tamu svetluca Kraj ikona starih bubašvaba roj, Molitvu jutarnju sitna kiša kuca, Po mutnome staklu lije šapat svoj. * Opet su preda mnom zaplavela polja, U barama skače sunčev rđast krug. Srce nosi druge radosti i boli,

U ušima bruji novih reči zvuk. Modre oči mrznu ko voda nestalna, Pokidavši uzde vuče se moj hat. Mrkom šakom vetar gužve lišća valja I fijukom konjski zaglušuje bat.

*** Ode dan, i bliže sam do kraja, Primičem se izlaznome svodu. Rukom belom, lakih zaveslaja, Tajne leta prosecam ja vodu. Plavom strujom sudbine me pljusne Često, često rashlađena pena, I ostavi pečat nemog trena Novu boru uz skupljene usne. Svakog dana blizak sam sve ređe Sebi i s kim sudba me još svela. Usred polja, negde pored međe, Ja otkidoh senku od svog tela. Ode ona, lepršava, gola, I ramena slaba moja uze, Pa, ne roneć usamljena suze, Sada drugog grli negde, hola. I možda se, sa njim zagrljena I ne seća zajedničke zore: Zarivena u mrak priviđenja, Oko usta promenila bore. Ali živi zvukom starih dana Što ko eho sa gora je bodri, Dok ja ljubim usnicama modrim Sliku što je senkom naslikana.

DETE ISUS Sakupila Devica Ždralove i senice Usred hrama. "Pevajte, veselite se I za svakog molite se S nama!" I sad mole molitvu Za grešnu, za poročnu Sudbu našu, A detence božje milo Nožice pod sebe svilo, Jede kašu. Prišla njemu senica, Drzovita ptičica, Pa prozborila: *** Krila crvena zalaska svela, Dremlju plotovi tiho u tami. O, ne tuguj mi, kućice bela, Što smo opet mi sami i sami. Mesec čisti u slamnatom krovu Plavet neba sa žutoga roga. Ne odazvah se njenome zovu Da je pratim kraj dalekog stoga. Znam da godine nemire guše. Kao godine, bol će taj proći. Svoje usne i nevinost duše

Daće drugome ona u noći. Nije jak ko za radost se javi, Samo ponosni žive od snage. A drugi će da smlavi i ostavi Kao am kad istrune od vlage. Čekam spokojno suđeni čas Jer će tek biti snežnih dana. Ona će opet doći kod nas Da tu prigreje svog mališana. Skinuće bundu, šal će kraj peći, Sešće kraj mene kao u priči. Pa će mi nežno i spokojno reći Kako dečačić na mene liči. *** Utonu put u misli da je večer blaga, Dok oskoruše kao bezdan blede. Starica-kuća ustima svog praga Tišinu meku, mirišljavu jede. Nežno i krotko stud što jesen nosi Ka stogu ovsa maglom tiho plovi; Kroz plavet stakla dečak žutokosi Očima igru čavki crnih lovi. Uz dimnjak pripit, varniči po krovu Pepeo zelen ružičaste peći. Nekoga nema - vetar priču novu O nekom mrtvom šapatom će reći. I neko neće gaziti tu više Zlataste trave, opale listove. A dugi uzdah, šušteći sve tiše, Ljubi se s kljunom raščupane sove.

Sve gušći mrak je, stajom mir i tama, Put beli sklisku jarugu šara ... Uzdiše nežno ječmena slama Sa kravlje njuške, ispod ulara. *** Plavo nebo, duga - šarenica, Nečujno stepska nestaje granica, Vuče se dim, i sred te slike Vrane veseljem obukle vrljike. Ponovo vidim jaruge znane, Crvenu glinu, vrba grane, Riđ ovas pokraj jezera sanja, Ko med za dušu sve prianja. Kraju moj! Rusijo draga! Ko pre, još živi tvoja snaga. Anđelska kad mahnu krila snena Zazvone krstače bez imena. Mnoge si, zemljo, likom snažnim Po rudnicima mučila vlažnim. Još mašta mračnih moćnika rod Da s grudi tvojih okusi plod. Neće živeti na svetu, verujem, Ko tamnice tvoje poziv ne čuje ... Večna istina i glas šuma ovih Raduju dušu dok zveče okovi. *** Zbog drugova, zbog veselih, Zbog posrebrenih dolina Rastuži se ko golub tih Radost dalekih godina.

Pa sećanje kljuca kljunom Prvi sneg sa staze uske. Nad jezerom i nad šumom Kasni krici divlje guske. Pod oknom od skliskih jela Pruža sena tamne ruke. Tihih voda lađa bela Puši lulu ispred luke. Dim taj - to dan polju maše, Dan milošte i višanja. Miris trava s tela snaša Dopire mi do usana. Mir lipama, lugovima, Mir tamjanu svetilišta! Sa osmehom ko sve prima Ne treba mu od vas ništa. *** Alev se mrak sred tamne boje Ko požar na nebu grana. Ja dođoh na večernje tvoje, Zabiti gluha poljana. Nije mi laka torba kleta, Ni plava zenica čista. Znam, zemljo, majko sveta, Svi smo mi rodbina bliska. Nas odlutale bez obzira Pod azurnim krilom gore, Sazvaće psalm iz psaltira U rumen jutarnje zore. Doći ćemo dok zora bije Do pravde časnoga krsta,

Svetlost iz knjige golubije Pašće nam u žedna usta. *** Zbogom, izvore sveži, Zbogom, o, šumo stara, Lanac oblaka beži, Sunčev ga lemeš para. Blistaj, vedrino dana, Dok meni jad se piše, Ja neću nož iz sara Trgnuti nikad više. Ni kraj ždrepca na senu Sniti u gluhoj noći, Niti kroz šumsku senu S radosnim klikom proći. Ni umaći od bura, Od nevolja, od zveri, Da grmnem sred azura Zvekirom tajnih dveri. *** Porumene oskoruša, Poplavio val na vodi, A konjanik-mesec, tužan, Ispustivši uzde, brodi. Kao labud plav u noći Stiže mrak iz šume sive I sa crnih krila toči Čudotvorne mošti žive. Kraju mili, rodni kraju, Kao Voljgu pod vrbama,

Večni žulju i jecaju, Pritisli te jad i čama. Ali sada Spas ti stiže: Ustaj, duha isceljena. Čuj, labuđi pev se diže I miluje dugu zena. Žrtvom dana što izdiše Iskupljen je greh tvoj celi, I svežina nova briše Dahom vetra sneg sazreli. Al nevidljiv drhtaj sluti Tvoja rastuća toplina ... S kišom će te spomenuti Glas Sergeja Jesenjina. *** Glas ti nevidljiv, ko vetar goli. Skrušeno srce tebi se moli. Ovsenim likom duh moj se hrani, Životni druže, braniču znani. Sunce na nebu u sjaju drema, Istina večna imena nema. Kruni se pesak u satu snova, Al ti si zrna dodao nova. Reči u njivi neznanoj niču, U kovilj-travi misli se stiču. Kreposne ruke nebu se bliže, Na njima crkve zvuk-zidar diže. Slatko je duši tvoj cvet da gazi,

Na prvom snegu svoj trag da spazi. Al iznad svega krotkost je mila Počivših večno uz fijuk krila. LISICA A. m. remlaovu Na razmrskanoj nozi se dovukla, Uklupčila se kraj rupe i brega. A krv je ko tanka brazda okrugla Sanjivo lice delila od snega. Još je nazirala pucanj kroz dim ljuti, I vila se šumska putanja u oku. Iz žbunja je vetar kosmati i kruti Raznosio sitne sačme kišu zvonku. Kao žunje, nad njom magla se je vila, Bilo je crveno vlažno veče pozno. Nemirno se glava dizala i krila I jezik na rani ledio se grozno. Žuti rep, ko požar, u sneg je upao, Ko kuvana mrkva usna je otekla … Širio se inja i sačme dah zao, A krv, vrh čeljusti, curila je, tekla. *** To ne luta oblak za ambarom Niti zima. Zamesila božja mati mladenčić Za sina. Zamesila s testom lekovite trave Što su rasle. Ispekla i, rumen, tiho stavila

U jasle. Razigrano, umorno, u san palo Dete, Mladenčić mu zlaćani u slamu Odlete. Ispade kroz vrata i neko ga Uze, Pomutiše božju plavu dušu Suze. Govorila božja mati sinu: "Čuj, Ti ne plači, labudiću moj, Ne tuguj. Ljudi su na zemlji svi odreda Čeda. Što da se i njima makar malo Ne da. Tama bi im teško usred šuma Pala. Mladenčiću Mesec ja sam ime Dala." *** Naigro se, naplakao pljusak proletnji, Umuko je bure let. Dodija mi s tobom o, Sergej Jesenjin, Da gledam ovaj svet. Mrsko je slušati pod granom nebesnom Nevidljivih krila šum: Razbuditi nećeš ti svojom pesmom Dedova starih hum. Reč prisna, pritisla je viteški

Tvog dalekog dana poj. Ne u vetru, već u knjigama teškim I san će odjeknut tvoj, Sešće neko i pognuće leđa neko, I prst će pružen da bdi. Blisko je nekom crveno veče ti daleko, Al nisi potreban ti. Prevrnuće on Brjusova i Vloka, Uzdrmat i druge, znaj, Al dan će opet sinuti s istoka I čas će planuti taj. Lik zemlje neće stih izmeniti, Nit stresti lišća bezbroj. Uvek će za stablo privezan biti Taj jezik crveni tvoj. Pružio je zauvek neme ruke sani . Tvoj Pilat zvezdani . . . A stih Eloi, Eloi, Lama Savahvani, Pusti u suton tih. *** Da l praporci srebrnasti Zvone to? Il sanjam sada? Sjaj ikona ružičasti Na povije zlatne pada. Nek nisam taj dečko slatki U šumu krila plavom tome, Radostan je san moj kratki O proplanku nebeskome. Ne treba mi groba "jao", Tajna neće s rečma ludim, Nauči me, da bih znao,

Nikad da se ne probudim. LABUDICA Iza šume, šume sumračne, S inu plamen rujne zorice, Rasu kao dugu šarenu Rumen-niti, zrake purpurne. Gore, plamte jarkim plamenom Ko divovi snažni borovi, Četinari svud se prevukli Zlatotkanom, sjajnom koprenom. A okolo rosa biserna Rumen nakit proli blistavi, I nad srebrom tihog jezera Šaptavo se njiše ševarje. U to jutro, suncu u susret, Otud, iz tih tamnih šikara, Kao mlada zora ispliva Snežno bela labudica. Iza nje su, divnim buketom, Labudići beli plovili, Nabirala voda prstene, Prstenčiće mirne, smaragdne. Eno, od tog tihog zaliva, Posred samog sjajnog jezera, Protegla se struja vodena Kao tamna traka široka. Otplovilo belo labuđe U prostranstvo glatko, široko, A u ćutljivome zatonu Legla trava, trava svilena.

Kraj obala mirnih, zelenih, Priklonivši nežne glavice, Ljiljani se došaptavali Sa stišalim potočićima. Labudica tad je pozvala Labudiće svoje malene U livadu cvetnu, u šetnju, Slatki miris trave da piju. Labudići za njom izišli, Da čupkaju travu zelenu, A rosica, rosa srebrna Kao biser s nje se krunila. Naokolo cveće azurno Razlilo je vale mirisne, Kao gostu dragom, dalekom Smeškalo se danu veselom. I šetala deca radosna Po dolini rosnoj, širokoj, Labudica bela, i srećna, Netremice ih je pazila. Ako bi se kobac nadvio, Ili zmija travom provukla, Labudica tad bi gaknula, Decu belu brižno tražeći. Dečica bi tako drhtala Ispod topla krila majčina, A opasnost kad bi minula Opet bi se lepo igrala. Al ne vide majka-čuvarka Okom svojim brižnim, pažljivim, Da od sunca, sunca zlatastog

Crn se oblak mračno nadvio Mlad orao u toj visini Raširio krila koščata, Preleteo Zrzim pogledom Beskonačnu travnu ravnicu. U tamnoj je šumi spazio, Na prigrevku toplom, u klancu, Zmiju pggo je mirno izišla, Svijena u prsten - greje se. I orao opak zažele Da se baci na nju, munjevit, Al ga zmija srećno primeti, Pod humku se sakri zelenu. Zamah krila, i u visini, Gladan kandže oštre raširi I plen tako očekujući U vazduhu on se pritaji. Okom svojim ljutim, orlovskim, On razgleda stepu daleku, Kraj jezera plavog, širokog Labudicu belu ugleda. Krila snažnih strašnim zamahom Oblak sedi razbi orao I ko tačka crna, kružeći, Pun se pretnje poče spuštati. Labudica bela u taj čas Pogleda po glatkom jezeru, Spazi strašna krila široka S neba što se odražavaju. Uplašeno majka zadrhta I zagrakta labudićima,

Dečica se bela skupiše, Pod krilo se skriše majčino. A orao lupi krilima, Ko strela se zemlji ustremi, Zari oštre kandže koščate Labudici pravo u grlo. Pretrnula krila opusti Labudica bela kao sneg I nogama, već obamrlim, Ispod krila decu odgurnu. Pobegoše deca jezeru, Pojuriše trkom u čestar, A njihova majka rođena Teškom suzom gorko proplaka. Orao je oštrim kandžama Nežno telo njeno kidao, Svud je belo perje letelo Na sve strane, kao pahulje. Mreškalo se tiho jezero, Šaputalo meko ševarje, A dečica srca ranjena, Pod humkom su malom drhtala. *** Svetlosti toploj, na otaca prag, Zove me zamišljen tvoj uzdah drag. Čekaju baba i deda tamo Mene nemirnog da dođem samo. Radi, ko breza vitkom unuku S medom u kosi, somotskih ruku.

Samo, o mili, po oku plavom O njemu nešto saznaju pravr. Šalje im radost sva ozarena Iz ugla ikona svetla žena. Krotak joj osmeh po licu kruži Unuka im na rukama drži.

DRUG Običnog radnika on je bio sin, Nema o njemu mnogo da se pripoveda. Samo da mu kosa beše crna kao tmina I oči mu plave, pitoma pogleda. Otac njegov grbio leđa po vasceli dan Da bi prehraniti mogao dečaka; Za to vreme dokon rastao mališan, Drugovi mu behu: Hristos i mačka. Mačka je bila stara i ogluvela, Nije čula ni muve ni miševe što grebu, A Hristos je sedeo na rukama majke I s ikone gledao golube u nebu. Živeo je Martin u tišini mukloj, Tužno se glasali dani, kao kiša po železu. I samo ponekad, za mršavim ručkom, Učio ga otac da peva Marseljezu. "Odrašćeš - govorio mu, - a onda treba Da shvatiš uzrok ove bede naše. " I nad tvrdom korom nasušnoga hleba Nož mu tupi prozuklo drhtaše.

No, čuj, pred daščanim Pragom Dva vihora prošla Svom snagom; Uz voda to prolećni Huk U Rusiji diže se Puk. Čuj pesme burne, Čuj besno more! Iz magle tmurne, Gle, oči gore. Sve se komeša, Kulja i huče, Sve leš do leša Zub straha puče. Sve uzavrelo, Svud piska ljuta! Bezdano ždrelo Mlad vrutak guta. I nekog bolno stiže Otkucaj smrtnog trena .. No, znajte, premro nije Od dušmanskih on zena! Njegova snažna duša Još zadrhtala nije, I k nadi mu se pruža Ruka što krv mu lije. Znao je zašto živi I zašto cveće gazi, No nije na vas nalik

I San njegov što se gasi. Do praga rodne kuće Nenadno u taj čas Poslednji zov donese Martinu očev glas. Oči mu smrači strava, Pomodri lice belo, Na kolena je pao I Da grli hladno telo. No evo, opet živnu, Protrljao je oči I vraća se u kuću Pred ikonu da kroči. "Isuse, čuješ li me? Vidiš li? Ja sam sam. Kome ako ne tebi Svoj zov i krik da dam! Otac mi mrtav leži, No strah me nije svlado. Ja čujem - on nas zove, Isuse, moja nado. On traži našu pomoć Za ruski puk što gine, Da izborimo pravdu, Sloboda da nam sine!…" Detinje čuvši reči, Sišlo je čedo milo Na zemlju, ostavilo Bezbedno meko krilo. I idu zagrljeni, A noć je mračna, mračna!

I grca u nevolji Tišina neprozračna O večnosti slobode Cveta im san u nadi, A februarski vetrić Veđe im nežno gladi. Odjednom planu oganj I lavež cevi malog Hrista Tane na zemlju crnu. Čujte: Vaskrrsnuti on više neće! Sprovod njegov eno kreće: Sahrana je Na Marsovom Polju. A tamo gde mu osta mati, Gde zoru neće dočekati Bolju, Pred prozorom tu sedi Stara mačka, mesec bledi Šapom lovi… Baulja Martin, zbori: "Vi, Mili moji sokolovi, Robovi ste svi, Robovi!" Glas mu odječe sve tiše, Neko ga guši, jedva diše, Neko ognjem ga sažiže, No spokojno za prozorom Glas de diže, Časak zamre, a čas poput gromkog klika Počne teći Zvuk željezne

One reči: "Re-e-pu-u-ublika!!!" POJUĆI ZOV Radujte se! Opet zemlji još malo Do krštenja ostalo! Dogorela glava Sinjih mećava I zemlji nestao Žalac. Otadžbino, Krajevi moji mili, I vi, sinovi, stoga, Što ste na plotu Ustavili Mesec i sunce, Hvalite boga! U seljačkim jaslama Rodio se plamen Za pobedu opšteg mira! Novi Nazarećanin Opet je znamen, Već slavi se njegova zora Kod pastira. I svetli iza gora ... Pogani, engleski Judo, Neka te mora smlate! Ne mogu to severno čudo Sinovi tvoji da shvate! Ne možeš ti čuti tajni zov Ma do na kraj sveta idi! Na tvojim je ustima pokrov Pogleda koji ne vidi.

Sve češće, i zalud pri tome, Tvoja usta tamu traže. Nećeš dati ti Hristu svome Iz jasli da istinu kaže! "Zaigraj, Salomo, zapleši!" Nek lake noge polete. Ljubi, ljubi i dalje greši, - No blizak je čas osvete! Evo već Jovana Sveg izmoždenog od rana, Podigo sa zemlje Odrubljenu glavu, Njegova usta Opet prete Sodomu: "Opametite se!" Ljudi, braćo moja, ljudi, Gde ste? ... Zašto beže? . . . Ne trebaš mi ni ti, smeli Krvavi viteže. Tvoju pobedu ja neću, Ništa mi ne treba! Svi smo jabuke i višnje Sa baštenskog neba. Svi smo grožđe vinograda Pozlaćenog leta, Biće svetlo, toplo nama Sve do kraja sveta! Neko mudar, neizreciv, Blizak našem dobu, Sve što žive - greje pesmom, Mrtve - snom u grobu. Neko hoće da shvatamo,

Sve premerujemo. Mi bi samo da volimo I da verujemo!

*** Radost je kada se u žbunova seni Plače za prošlošću obala rođenih I, dok se o prvim sedinama ćuti, S pritajenim bolom na sudbinu ljuti. Ni druga, ni misli na obličje žene Ne donose njene reči odmerene, Al u njoj, ko vere, ima živih snova Da se usne taknu skrivenih svetova. Voliš u njoj veče i ovas nad rekom, I decu sa kosom kestenjastom, mekom. Stresavši sa veđa nevidljivi dim Mi ćaskamo ovde o tajnama tim. Krotkost je to nežna, kad sediš na pragu I moliš se suncu i puteljku dragu. Po poljani goloj, šumom bez radosti Misli naše tuže za pravom mladosti. U očevu bajku, u vremena mila Poneo nas žamor nepoznatih krila ... Ali čvrsto usred koviljnih lugoza Istina počiva roditeljskih snova. OTČAR 1. Oblaci - kao jezera, Mesec - u liku gusana. Igra pred očima Rusija razuzdana. Trese se šuma mlada, Kipi vrelo, u žaru. Pozdravljam te sada

Mužiku moj, Otčaru! Tihe, plave vode To je mir tvoj, i dom, Opasne slobode Nema u svetu tom. Pevaj, traži i zovi Skrivene obale, kraj luga; S nebeskih visina ovih Sad neće pasti duga! Neće izgubiti rumena Krila ni veče, ni zora; Snažna su ramena Kao granitna gora. 2. Sumorno drvo, uz breg, S vrhom do meseca kriva Kao februarski sneg U duši mojoj zavijaš. Na nebu mirno ćute Devojke - pogled mio; Zvuku istine ljute Tobdžija te naučio. On ti je koplje dao Oluju u krv ti slio, I snagom Anike kao Korak ti obeležio. Zora - ko vučica Razvukla čeljusti; Ti teraš zla lica Krstom što se krstiš. Pružiš li joj ruku,

Na glavu, pod skuti, Položićeš muku Na njen jezik žuti. Oseća, bahata, Čudnih reči gnezda: Dijamantska vrata I pokrov od zvezda. 3. O, čudotvorče! Širokih obraza, usta ko dan, Prihvati u te tvrde ruke Dečaka nežnoga dlan Nek duša moja, uz tihe zvuke, U krilu tvome nađe san. Ja sam sin tvoj, što kleči, Ko vrba izrasto Kraj puta; Naučio sam oko da tobom Kao jezerom luta. Za mudrost tvoju nema reči. Ta seda kosa mi govori: Bio je sneg U pesmama I gori. Zbog očiju plavih Lepo Leto Slavim. 4. Već smo u danu maja, Ti - ko potok mladoga vina! Talasi, i čun, pun sjaja, I peva, peva tišina.

Negde Buslajev piruje, Čuje se volhovski zvon, Tutnji i huči, luduje I Volga, i Kaspij, i Don. Ural plavih usta Isturio zube, Kroz keženja pusta Solovke se ljube. Ko dragu voljenu Sve zoveš na pir, Grliš na ramenu Nenačeti mir. Uzvišen je tvoj dar, Plavet, pesme verne, Na ramenu tvom žar Kugle neizmerne!... 5. Baci je put neba, Neka reči bruje. Mesečeva hleba Zlatno klasje tu je. Gladna žeđ se budi, Pesma nevesela, I pune su ljudi Kolibe anđela. Tamo hladovina Meko kaplje s lista, A Juda, ko sina, Grli, ljubi Hrista. Ali poljubac Judin Ne zvecka novca hirom, I lanac Akatuja -

Staza pred manastirom. Tamo vreme staro Luta kroz lugove Svu Rusiju darom Za stolove zove. U slavu smelosti, Gordog duha tvog, Piće piju gosti Sa stola zelenog. *** Nit od zime drhti oskoruša, Niti vetar sinje more kuša. Sneg u zemlju radosti upio, U snu ded na Jordan reci bio. Svuda žbunje i jezera, eno, Svako od njih mostom obgrljeno. A po mostu kudrav i žutorus Luta dečak, Josifov sin Isus. On od zore do zalaska lakog Zove patke i ribe ovako: "Sjatite se k meni vi na hranu, Učite me mudrosti po danu." I obalom, bregom izlokanim, Razgovori šušte neprestani. Al ribica na pesak pritekla Pa podvodnim glasom njemu rekla: "Slušaj, čedo, Hriste, dete sveto,

Uz poklon smo došli k tebi, eto. Od pustinje, šume uči, idi, Naša tajna na nebu se vidi." OKTOIH Glasom svojim slavim te, gosode. 1. O, domovino, srećno I neprolazno slavlje! Lepe su, blage večno Te oči tvoje kravlje. Za stada s polja zlatnih, Za maglen-kola tužna, Ko pregršt zobi, ja ti Na dlanu sunce pružam. Nek te prepolovenje I Božić blagoslove, Nek svi što žude bdenje Sa večnošću proslove. Glas nam nebo talasa, Ruka nam njiše tminu, Dahnemo - s tankog klasa Bokori zvezda sinu. O, Rusijo, o, dome, Stepo gde vihor jezdi! Na čardaku zlatnome Prolećni grom se gnezdi. Oluju hranimo zoblju, Molitvom pojimo do, A njivu našu modru

Ore nam razum-vo. I ne postoji kamen U praćki ni na luku Što će dosegnut znamen Dignutih božjih ruku. 2. "O, djevo Marija! Nebo pesmu sliva, Raspi zlatne kose Preko naših njiva. Umij naša lica Rukom zemlje ove. Lađe put ravnica U povorci plove. Nose duše mrtvih I pamćenje doba. O, tugo, ko trpi U lancima roba! Ko god čelom bije I vapi iz mraka, Nećemo mu sviti šiju Ispod tajnog znaka. No nek gane ko izmakne I zirne za tren! Tmurnim krovom slepac svaki Biće pritešnjen." 3. O, bože, bože, Da li ti Njišeš zeml,u koja sni? Prah sazvežđa rasuo se Pomrčinom naše kose.

Šum nebeskog kedra ječi, Kroz maglu i rov se čuje. Dolom bede kao reči Pad šišarki odjekuje. Poju one o blistanju Drugih voda i krajeva, Gde su ih na teškom granju Grizla usta mesečeva. I o šumi šapću one I o bespuću gustiša Gde, skinuvši pantalone, Igra zlatonoga kiša. 4. Osana vo višnjih! Humovi poju o raju. I u tom raju ja vidim Tebe, moj rodni kraju.. Pod maurikijskim hrastom Sedi moj riđi deda, Sija mu gunj ko zastor Izatkan graškom zvezda. Šubara njegova škilji Ona za praznične dane Ko mesec neki zimljiv U rake zavejane. S huma moj glas odzvanja: "O, oče, odgovori!" No, opuštenog granja, Kedar mi snen šumori. Ne doleće moj glas Dalekom tlu do njega.

Čuj! Šušti kao klas Nad zemljom veo snega: "Ustani i prosudi! Neznan je kobni glas. Onaj što život budi Poznaje rok i čas. I bog će da zatrubi Kroz oganj truba večnih, Oblak će žutozubi Progristi pupak mlečni. Iz utrobe rasute Oganj će brazde stići, No duše netaknute Zvezdani brod će dići." *** O, kraju kiša, nepogoda, Tišina staze proseca, Poput somuna, ispod svoda Ljulja se kriška tvog meseca. A iza preoranih njiva Pepeljuga u rumen-boji. Na oblak-grani, kao šljiva, Zlaćana zvezda zrela stoji. Opet ja hitam belim putom, Na inat tuzi što me davi, Idem i prolet novu slutim Po vodi bistroj što se plavi. Dim močvara se igra, mota, Al i u suknu tame tvoje Neiskazanošću života Bregovi napiti stoje.

*** Zora nad poljem - kao plot novi. Presveti sin na oblaku plovi. Izašla baba, hrani piliće. Na nebu njegov lik joj osviće. - Zdravo, unuče! - Zdravo, bako seda! - Uđi u kuću. - A je l tamo deda? - Kraj reke dole on krpi mreže. - Da li u prošlost davnu vek'mu seže? - Već devedeset mu minu zima. I prnu unuk put belog dima. Sa dušom dede maglom se vije Neznanog sveta gde podne zrije.

*** Zamani krilima dugim, Nek grune snaga živa! Rusijo, s ljudima drugim Drukčija i stepa biva. Između teladi, krava, Po modroj dolini toj, Sred ruha svetloplava Korača i Koljcov tvoj. U ruci - okrajak hleba, A usta - ko višnje sok. Zvezdanim sjajem je s neba Sav osut pastirski rog. A za njim iz snega, vetra,

Iz manastira sad, Ide, odela svetla, I njegov srednji brat. Od Vitegre do Šuje Išparta on sav kraj, Izabra nadimak - Kljujev, Blaženi Mikolaj. Ko monah mudar, mio, I sav kitnjasto rečit, Bez vitih kudri, tio S pušta se Uskrs večit. A tamo, pozadi kose, Koja ko smola sja, Veseo, tršave kose, Grem stazom, buntar, ja. Put dug i strmost mnoga, Svud su uvale trajne; Al ja i s tajnom boga Vodim sporove tajne. Kamenom mesec netaknut Obaram; u drhtaj skriti Bacam kroz nebo nagnut Iz sara nož skroviti. A za mnom, drugih u letu, Nevidljiv roj se sleže, U dalji, po selu, svetu, Snažni stih se razleže. Od trava pletemo knjige, S dva skuta reč nam se sruči. A rođak naš, Čapige, Ko sneg, ko dolja, zvuči.

Skri se, nestani, pleme, Sna gadnog, misli uz bruku. Na golo kameno teme Spuštamo zvezdanu huku. Dosta bi truleži, čame, Zar letom slaviti pad Izbrisa i mrlje same Ruski kraj probuđen, mlad... Krilom već manu dugim Nečujna snaga mu duga! A već s ljudima drugim Pruža se i stepa druga. *** Noć i polje, i jutarnji petli, Sa oblačka zlatnog gospod svetli. Oštar vetar kroz ravnice plave Sa jasika skida nežne glave. I mreškanje tmurnih valova Sa jesenjom tugom ždralova! Nad ribnjakom, ko prekinut zvon, Srušio se stari očev dom. Sve je ovde ko što beše tada, Iste reke, ista bela stada. Samo vrbe nad sivom dolinom Iskrpljenom tresu pelerinom. Neko nesta zauvek u tami, Nikog nema pesmu da izmami. O ramenu sanja rodni prag Kom u mraku izgubi se trag. Sve je tiho u ikone skutu, Mesec čisti koljivo u kutu. ..

Mir svečani samo uznemiri Iz zapećka miš plašljiv što žmiri.

*** Probudi me sutra što ranije, Moja majko što strpljiva posta! Iza humke druma što se vije Idem da dočekam dragog gosta. Videh danas u šumi pre mraka Trag širokih točkova u lugu. Nija vetar pod kupom oblaka Zlatnu njegovu dugu. Proći će on još pre zore rane, Pašće u žbun mesec s kapom lepom, Kobila će veselo da mane Nad ravnicom tad crvegoš repom. Probudi me sutra rano, mati, I osvetli naš sobičak uski. Vele da ću uskoro postati Znameniti poeta ruski. Opevaću gosta i nas dvoje, Peć i petla, naš krov, o naiđi... I na pesme proliće se moje, Mleko malih - tvojih krava riđih. *** Il je nebo od bela povesma, Il voda presahnu od soli guste? Ti pevaš, a razuzdana pesma Stavlja obalskih vrba uzde. Modrim je žrvnjem samleveno

Vodeno zrnevlje u brašno, Plavetnilo i zlato žeženo Okružuju tugu ti strašnu. Nije dirnut nežnošću sumornom Tamni zamah tvojih ruku. Svejedno - Arhangelskom il Umbom Dospećeš u solovkinsku luku. Svejedno, ispod punih paluba Gledaćeš trošne, pogrbljene skite, A u tebi već zapeva tuga O pregibima tamošnje rakite. Pa bi da se obesiš uz pesmu znad voda tamna oka . .. A mesto meseca u belom povesmu, U oblaku, spokojno sja foka. RAZBOJNIK Škilji mesec, zvezde škilje, Tiši glas slavuji viju, Skriću se u šumsko bilje S buzdovanom u busiju. Nemoj, ribaru, kraj huma Da ti mamac plovi rekom, Nemoj, trgovče, sred šuma Da se odaš zlatnom zvekom! Krepko moja šaka hvata, Ne zovu je zalud - klešta. Dočepaće plašt od zlata I brokata ruka vešta. Munje šumsku tminu režu I češljaju vlasi borom.

Izbavi me, moj bodežu, Čuj, točkovi škripe gorom. Glupi ljudi neće znati Gde ja svoje blago zgrnuh. Livada će mi ga dati, Ako htednem, u noć crnu!

Oblak u pantalonama Vi mislite bunca malarija? To je bilo, bilo u Odesi. "Doc'u u cetiri" rekla je Marija. Osam. Devet. Deset. Evo i vece u nocnu strahu bjezi, vece decembarsko s prozora u magli U staracka ledja smiju se i rzu kandelabri. Mene vise prepoznati ne moze: ja sam zgrcena gomila zila. Sta takva gomila pozeljeti moze? A mnogo hoce takva gomila. Jer vise nije vazno ni to sto sam od bronze, ni to sto srce moje od gvozdja hladnog bije.

Nocu i covjek svoj zvek u nesto zensko, meko, zeli da sakrije. I ja sam, ogroman. na prozoru savijen, rastapam staklo celom od celika. da li je to ljubav ili nije? I kakva je mala ili velika? Odakle velika u takvom tijelu: mora da je to malena, neka krotka ljubav, sto se u stranu baca od automobilskih sirena i voli zveket praporaca. Opet i opet cekam, zabivsi lice u rosavo lice kise. I vec me je poprskala dreka gradske plime, sve vise. Ponoc, sa nozem kog pruza do djavola s njim! dosla je, zaklala. I kao s' panja glava suznja, dvanaesta ura je pala. u oknima sumorne kisne kapi, kreveljeci se, nakrcale, k'o urlanjem usta da su razjapile himere s pariske katedrale. Prokleta da si! I pocijepa usta skoro krik. Zar ti je i to malo? Cujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik, podigao se. I , gle u pocetku jedva je posao

jedva, onda je ustalasan, jasan, potrcao. Sada je sa druga dva ocajno igrati stao. Pao na plafon spratu nize. Zivci veliki, mali, mnogi pomamno skacu i vec gmizu. Zivci pali s nogu! A noc se po sobi glibi i oko, otezalo, odatle nikako da se ispravi. Odjednom, vrata zacvilise, ko da krcma zub na zub ne moze da sastavi. Usla si osorna, kao "na!" guzvajuci rukavice kao luda, i rekla: "Da, znate, ja cu da se udam." Pa sta, udajte se. Nista nije bilo. Izdrzacu. Gledajte - ja sam spokojan ko bilo pokojnika. Sjecate se? Govorili ste: "Dzek London, novac, ljubav, strasti" a ja vidjeh samo jedno: vi ste Djokonda, koju treba ukrasti! I ukrali su je. Opet cu ljubav u terevenkama utuci povije obrva ozarivsi vatrom. Pa sta!

Ponekad i u izgorjeloj kuci skitnice nadju dom! Izazivate? "Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragda bezumlja" Sjetite se! Pala je Pompeja od razdrazenog Vezuva! Hej! Gospodo! Ljubitelji obesvjescivanja, zlocinstava, pokolja, da li ste najstrasnije vidjeli lice moje kada sam ja apsolutno spokojan? I osjecam "ja" za mene je malo. neko se otima iz utrobe moje. Halo! Ko je? Mama? vaseg sina nesto divno boli! Mama! Zapaljeno mu je i srece i vene. Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se djene. Marija! Marija! Marija! Pusti me, Marija! ne mogu ostati na ulicama! Neces? Cekas dok upalih obraza grubo, bljutav, i isproban na svemu losem, dodjem i procijedim bezubo

da sam ja danas "neobicno posten". Marija, vidis ja se, vec poguren, slamam. Marija! Kako u debelo uho zabosti njeznu rijec? Ptica zivi od pjesme, pjeva gladna i zvonka, a ja sam covjek, Marija, prost, koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu ruku Presnje. Marija, hoces li me takvog? Pusti me, Marija! Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca. Marija! Na ulicama su zvijeri. Na vratu prsti davljanja sto bodeBoli! Otvori svoje dvori! Vidis zabili su u oci iz sesira ciode. Pusti me. Mala! Ne boj se sto na mom volovskom vratu sede kao planine vlazne zene od znoja gubave. Ja kroz zivot vucem (i to je zato) milion ogromnih, cistih ljubavi i milion miliona malih ljubavi. Ne boj se da cu se opet prilijepiti za hiljade lica ''djevojke Majakovskog'' u izdajnicko vrijeme mraka, ta to nije ipak

dinastija carica krunisanih u srcu jednog ludaka. Marija, pridji! U bestidnosti nagote, ili puna plasljivih drhtaja, no daj tvojih usana ljepotu sto jos iscvala nije: srce i ja nijednom ne dozivjesmo do maja, a u prokletom zivotu tek stoti april je. Znaci - opet, dok mracno sve je to, uzecu srce, isplakano grozno, da ga nosim, ko sto u stenaru pseto nosi svoju sapu presjeceno vozom. Krvlju svoga srca ja radujem put, uz odjecu bijelu lijepi se prasine cvijece. oko zemlje - Krstiteljeve glave po hiljaditi put Irodijada-sunce ce da se okrece. I kada moja gomila godina odigra svoje do konca krvlju oznacice se put sto vodi ka domu moga oca. Izaci cu prljav (od jendeka, gdje provodih noci) primaci cu mu se blize, sagnucu se i na uho mu reci: Slusajte, gospodine Boze! Kako vam ne dosadi u zele oblaka mreskavih zamakati oci odebljale, a? Hajde da organizujemo vrtesku na drvetu poznavanja dobra i zla! Svemoguci, ti si izmislio za svakog po dvije ruke,

i svakome si po glavu dao ti a zasto nisi izmislio da se bez muke moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?! Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro, a ti si nedouceni, majusni bogic samo. Vidis, ja se saginjem i iz sare vadim kamu. Krilati nitkovi! U raju da ste zbijeni! Gomila perjasa od straha valja se! A tebe, sto si tamjanom opijen, rasporicu odavde do Aljaske! Pustite me! Necete me zaustaviti. lazem li, u pravu li sam ja, ali vise ne mogu da budem spokojan. Gledajte zvijezde su opet obezglavili i nebo okrvavili od pokolja! Ehej! Nebo! Skini kapu! ja dolazim! Gluho. Vasiona spava, polozivsi sapu s krpeljima zvijezda pod ogromno uho.

Čiji sam ja komadić? (Srpska verzija - Slikovnica)

THE MISSING PIECE MEETS BIG O The missing piece sat alone ... waiting for someone to come along and take it somewhere Some fit... but could not roll. Others could roll but did not fit. One didn't know a thing about fitting. And another did't know a thing about anything. One was too delicate. POP! One put it on a pedestal... and left it there. Some had too many pieces missing. Some had too many pieces,period. It learned to hide from the hungry ones. More came. Some looked too closely. Others rolled right by without noticing. Hi..? It tried to make itself more attractive... It didn't help. It tried being flashy but that just frightened away the shy ones. At last one came along that fit just right. ...... But all of a sudden... the missing piece began to grow! And grow! "I didn't know you were going to grow." "I didn't know it either," said the missing piece. "I'm looking for " my missing piece, one the won't increase..." BYE... SIGH... And then one day, one came along who looked different.

"What do you want of me?" asked the missing piece. "Nothing." "What do you need from me?" "Who are you?" asked the missing piece. "I am the Big O," said the Big O. "I think you are the one, I have been waiting for," said the missing piece. "May be I am your missing piece." "But I am not missing a piece," said the Big O. "There is no place you would fit." "That is too bad," said the missing piece. "I was hoping that perhaps I could roll with you..." "You cannot roll with me," said the Big O. "but perhaps you can roll by yourself." "By myself? A missing piece cannot roll by itself." "Have you ever tried" asked the Big O. "But I have sharp corners," said the missing piece. "I am not shaped for rolling." "Corners wear off," said the Big O. "and shapes change. Anyhow, I must say good-bye. Perhaps we will meet again..." And away it rolled. The missing piece waw alone again. For a long time it just sat there. Then... slowly... it lifted itself up on one end... ...and flopped over. PLOP! Then lift...pull...flop... it began to move forward... And soon its edges began to wear off...

lift pull flop lift pull flop.. and its shape began to change... and then it was bumping instead of flopping... and then it was bouncing instead of bumping... and then it was rolling instead of bouncing... And it didn't know where and it didn't care. It was rolling!

Oskar Davičo (1909-1989) Ti si još dete Ti si još dete, o, nasmejana, i tako puna ptičijih šala, igračku grla si mi dala i šljive oka mokre od grana. Sviralo živa, tako si čista i žena, žena uzdrhtala... Na usni si mi ugledala, mesto poljupca, dva vrela lista. Ljubav Da li sestro, rasla na livadi s vetrom koji se mlad zamrsi u cveće pa ti je lice kao da ga gladi krilom senke leptir sto usnu proleće. Da li sestro rasla kraj zala pa su ti oči sumne kao more, pa su ti dojke kao dva vala što igranja ne umore.

Ili si došla iz topih ruda iz bakarnih žica, iz tamne lave pa ti je glas tunel pun čuda a suza tela, nemir poplave. Ili si rasla međ peskom zlata, na dnu reke, u korenju vode pa su ti ruke oko mog vrata, dva mala izvora žedna slobode. Običaji sna Čim probudim sneg pod travom, pregazi me zob. U snu je tako. Ništa ne možeš čuđenjem. Raduješ se izgrebenih očiju. Samo voliš. Nikad ne bih umela da naložim vatru da me on ne obasja pre no što teturajući se upadam u bazen zore koja me produžuje jatima svega. U snu je tako. Jos teže je donositi odluke protivne danu. Kad ljubavi drugoj razapne zamke, one su od pređe u koju me predući upreda. U snu je tako: kad volim, ni budnoj mi ništa beskraj ne može. Ćelija Ćelija smradna, ćelija gadna. Majko, majčice draga, Tvoja draganja, neznog majkanja Željan sam. Izdaje snaga. O, majko, muke. Ako me ruke Tvoje mrtvoga prime Hoće li suze, pasti na uze, Hoćeš li reci: Sine?

- Sine, kuni me. Skote živote, Uze mi sve moje drago. Možda je krao, možda je klao, Ipak, moje je blago. Ne, nisam krao, ja nisam klao, Za slobodu ja sam bio, Za slobodu veću, za ljudsku sreću Za život o kom sam snio. Za život mio o kom sam snio U borbi ja sam pao, Za bolji život crni se čovot, Za život, život sam dao. Nemir Skoro će doći, skoro će proći, skoro će prestati, skoro će stati. Skoro će bednom, skoro će zednom, dovoljno vode dati. Skoro će biti svi ljudi siti, skoro će, skoro će ljudi imati kuće, zaklon od tuče, od kiše i od studi. Skoro će nestati, skoro će prestati da se od straha ludi, skoro će biti sve što ću sniti, sve što mi želja zažudi. O, tada će, tada će svud biti palače, svud biće kikota, smeha, sanjaće, pevaće ljubav i proleće s cvrkutom ispod streha. Volim tvoje ruke Volim tvoje ruke za igračke to telo koga skoro nema. Žena je samo u mekoti mačke

što u tvom struku prede i drema. Kako da nađem ruke detinje da ti objasnim šta ljubav znači, a da ne ranim to malo zverinje; usnu na kojoj se mrve kolači. Hana 1. Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca, zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu, kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca, kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu. Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci. Ljubav je tako sama i tako puna sveta. Ljubav je svetionik i spaseni pomorci. Od nje mi gore oči - žarulje sred rulje, od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci, konopcem vodopada pužu sa njom jegulje i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci. O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio sa ćoravom Ćorom u društvu Bogoslovca. I ono što nisam pio, što nisam razbio, plaćo sam od svoga detinjastog novca. No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke c kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca i nadima strojeve, oživljuje sanduke i kida rešetke da čelom rušim dvorce, da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino, kad sam sunce i kosti, grobara i rovca

poslo u krčmu da piju devojačko vino. 3. Hano, barko moja, zaplovimo put tropa u prašume međ pume, zatigrimo se u leta Neka ljubav u sunce tvog trbuha zakopa moju snežnu planinu prstima suncokreta. Nek korak te noge i ruke, naježen zaveslaj trireme bes mora osedla ponovo i rastavi, iskapi i progutaj, izabrana, vreme što se ko beli medved međ zubima tvojim kravi, da iz vrča rujna, sva biljna, sva bujna šikneš i osvežiš jedra iznemogla. O, biljko, ti svetiljko, burna i olujna, ti si mi dah pronašla i srcem pomogla. 12. Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate, odrpane prevrate i ljute koprive. Živeću ko pećine, ko zveri što pate, ko svi čije su oči uvek žalostive, jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati, a žele sve spoznati, grliti grljive golje, što sakati, zebu golovrati i znaju žar dati za snove nasrtljive, da u miru umru, iz petnih žila da žive i pevaju pesme kao grom grlate, do kapi da iskape devojke pohotljive, do kraja da sagore usnice mesnate: da se ne povrate iz koščatih daljina na zemlju, ko zločinci, na mesto zločina.

Đura Jakšić

Ah, životu Ah, životu i bijeli svetu! Zašto ste mi na takvom teretu? Što oči 'vake jade gledu? Koje volim - ti mi bolujedu, Koje ljubim - ti mi umiredu, Najmiliji nisu mi na svetu Ah, životu, moj teški teretu!!! 1855. Gde ja... Gde ja šećer sijem, Tu otrov izrasti; Gde ja pevat' mnijem, Tu ću u plač pasti. Gde na druga brojim, Tu krvnika imam, Gde ja lovor svojim, Trnom venac primam. - Skoro sveća kraju, Danak crnoj noći, Al' kraj mome vaju Nikad neće doći. Jednoj nestašnoj devojci Zar poljubac meni starcu, Daješ mlada sa usana? Zar na moje staro rame Pada ruka usijana? Je l' to ljubav?... Je li šala?

Te je tvoja ruka mala Na ramenu sedog starca Zadrhtala, zatreptala? Il' si došla zluradice, Da me varkaš, da me jedis? Izmučene stare grudi Da povrediš, da pozlediš? - Ja te ljubim!... Tvrdiš, mlada, Puna jada, puna nada Ali ljubav sedom starcu Veruj, dušo, teško pada... Uvele su grudi moje, Tvoja ljubav vatra živa Pa se bojim, starac sedi, Od plamena i goriva. 1875. Kroz ponoć Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno kucanje O lakše samo kroz gusto granje! Tu blizu potok daljinu para, Tu se na cveću cveće odmara, Tu mene čeka ašikovanjeO lakše samo kroz gusto granje! Pašću, umreću, duša mi gore, Rastopiće me do bele zore, K'o grudu snega vrelo sunčanjeO lakše, lakše, kroz gusto granje! Na Liparu Jeste li mi rod?... siročići mali Il' su i vas, možda, jadi otrovali, ili vas je slabe progonio svet?

Pa dođoste samo - da kad ljude znamo, Da se i mi malo bolje upoznamo, U dvopevu tužnom pevajući set... Mi smo male, Al' smo znale Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti Kao ti; - Ćiju ći Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu, poznanici stari, Srce vam je dobro, pesma vam je med; Ali moje srce, ali moje grudi, Ledenom su zlobom razbijali ljudi, Pa se mesto srca uhvatio led. S belom bulom, Sa zumbulom, Šaren - rajem, Rajskim majem, Cvećem, mirom, Sa leptirom, Letimo ti mi Srca topiti - Ćiju ći Moje tice male, jadni sirotani Prošli su me davno moji lepi dani, Uvelo je cveće, odbego me maj, A na duši osta, ko skrhana biljka, Il' ko tužan miris uvelog bosiljka, Jedna teška rana, težak uzdisaj. Osmeh Volem slušat morskijeh talasa Strahovitu smrtonosnu jeku, I noževa krvožednu seku, I lajanje nesnošljivih pasa;

Volem čuti groma lelek pusti, I urlanje lavova svirepo: Nego osmeh umereni lepo S čovečijih tankih slušat usti. More davi, strasno lav ujeda, Sablja seče, grmeć grom obara Al' toliko pokora ne stvara, Kao osmeh čovečijeg jeda. Otac i sin Jedanput ide stari Amidža Ko neki sedi mandarin A za njim tapka, trči, skakuće Junačke krvi najmlađi sin. Vašar je bio - a na vašaru Sablje, pištolji, arapski hat; Tuniske kape, srebro i zlato, Mletačka svila, ženevski sat. A šta ćeš sine da kupi babo? Deteta sklonost kušaše svog; 'Oćes li sablju tu britku, sjajnu, Il' voliš hata misirskog? Il' mozda želis od svile ruho? Neka ti bude svileno sve Govori sine govori brže, Da kupim one toke zlaćane? Dete se česka rukom po glavi, Kao da ne zna šta bi od sveg - Ah, babo, babo, kupi mi, babo, Pečenja kupi jarećeg... Sad se i babo češe po glavi, Gledajući dugo sina svog - E, ja sam volo sablje i koplja, A sin mi jarca pečenog 1872.

Otadžbina I ovaj kamen zemlje Srbije, Što preteć suncu dere kroz oblak, Sumornog čela mračnim borama O vekovečnosti priča dalekoj, Pokazujući nemom mimikom Obraza svoga brazde duboke. Vekova tavnih to su tragoviTe crne bore, mračne pećine; A kamen ovaj, ko piramida Što se iz praha diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila, Što su u borbi protiv dušmana Dedovi tvoji voljno slagali, Lepeći krvlju srca rođenog Mišice svojih kosti slomljene, Da unucima spreme busije, Oklen će nekad smelo preziruć Dušmana čekat čete grabljive. - I samo dotle, do tog kamena, Do tog bedema... Nogom ćeš stupit, možda, poganom? Drzneš li dalje?... Čućeš gromove, Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strasnom kidaju, Razumećeš ih srcem strašljivim Šta ti sa smelim glasom govore, Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju Brijane glave teme ćelavo U zanosnome strahu lupati, Al' jedan izraz, jednu misao Čućes u borbe strasnoj lomljavi "Otadžbina je ovo Srbina!..." Padajte braćo! Padajete, braćo Plin'te u krvi Ostav'te sela, nek gori plam

Bacajte sami u oganj decu Stresite s sebe ropstvo i sram Ginite, braćo, junaci, ljudi Za propast vašu svet će da zna... Nebo će plakat dugo i gorko, Jer neće biti Srbina... Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo Ili vi neste Nemanjin soj? Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi Ta da smo braća - oh, Bože moj... Ta zar bi tako s Avale plave Gledali ledno u ognjen čas? Ta zar bi tako - oh, braćo draga Ta zar bi tako prezreli vas? Prezrite bratstva, pokor i kletvu Što nebo dade, pogaz'te vi Ta nije l' grešno, nije li grozno Krv dece vaše gledamo mi... A gde je pomoć, il' suza bratska? Il' "Juriš, rode, za brata svog"?... U veljoj bedi, smrti i krvi Danas vas, same, ostavlja Bog... Al' opet, grešan, grešno sam pevo Ranjeno srce naroda mog Ta Srbin kipi - kipi i čeka Al' ne da đavo... il' ne da Bog 1862.

Pijem Pijem, pijem...al' u piću Još se nikad ne osmenu' Kao da je rujnim vinom Bog polio hladnu stenu! Posrne l' mi katkad noga, Družina se ludo smije Al' se brzo smeha trza

K'o od jeda ljute zmije. A ja pijem, jošte pijem A tom mi se srcu para Ćuteći se samo igram Ljutim vrhom od andžara. Ponoć ...Ponoć je. U crnom plastu nema boginja; Slobodne duše to je svetinja... To gluvo doba, taj crni čas Al' kakav glas? Po tamnom krilu nema ponoći Ko grdan talas jedan jedini Da se po morskoj valja pučini Lagano huji - ko da umire, Il' da iz crne zemlje izvire? Možda to duši zemlji govore? Il' zemlja kune svoje pokore? Il' nebo, mozda, dalje putuje, Da moju kletvu više ne čuje? Pa zvezde plaču, nebo tuguje, Poslednji put se s zemljom rukuje... Pa zar da neba svetu nestane? Pa zar da zemlji više ne svane? Zar da ostane Tama?... I hod se čuje Da l' ponoc tako mirno putuje? Ni vazduh tako tiho ne gazi Ko da sa onog sveta dolazi? Il' kradom oblak ide naviše? Il' bolnik kakav teško uzdiše? Il' anđo melem s neba donosi? Il' oštru kosu da ga pokosi? Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?... Možda se krade, da nam popije I ovu jednu čašu radosti?

Il' možda, suza ide žalosti? Da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica? .............. Vrata škrinuše... O, duše O mila seni O, majko moja O, blago meni Mnogo je dana, mnogo godina, Mnogo je gorkih bilo istina; Mnogo mi puta drhtaše grudi, Mnogo mi srca cepaše ljudi; Mnogo sam kajo, mnogo grešio I s hladnom smrću sebe tešio; Mnogu sam gorku čašu popio, Mnogi sam komad suzom topio ... O, majko, majko O, mila seni Otkad te, majko, nisam video, Nikakva dobra nisam video ... Il' možda misliš: Ta dobro mu je, Kad ono tiho tkanje ne čuje, Što pauk veze žicom tananom Nad onim našim crnim tavanom, Među ljudma si - među bližnjima -" Al' zlo je, majko, biti međ njima Pod ruku s zlobom pakost putuje, S njima se zavist bratski rukuje, A laž se uvek onde nahodi Gde ih po svetu podlost provodi; Laska ih dvori, izdajstvo služi, A nevera se sa njima druži... O, majko, majko, svet je pakostan Život je, majko, vrlo žalostan... ................ 1966. Put u Gornjak ...............

Mnogo li sam strado kad se srce seti: Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče! Meni noćca lako nikad ne proteče... U mislima tako uzd'no sam jako, A suze su tekle niz obraz polako. Od grudi se mojih večan oganj stvori, Da u njima duša pre roka izgori! Po golemu svetu mlađan se potucam Što gromovnik nisam da na sudbu pucam?... Sve što mi je bilo nedrago i drago, Ostavljat sam moro ravno, podjednako! Pa gde sad počivam... o da divna mesta! Lepša nikad nije s uresom nevesta! Izvezeno cvećem, okićeno goram'Ja i ovo mesto ostaviti moram! - Eno već se kriju sjajnog sunca zraci, Ka zapadu zlatni putuju oblaci: Torbicu sam svezo, opanak pritego, I ja bih sa sunce nekud dalje bego: Ali jedno srce, drugo sudba želi: Ja po sudbi moram što ona prideli; Vidim ono stenje što se nebu penjeTo je volja sudbe... gorko prideljenje!... 1857. Putnik Uvek na opazu Kud čovek ne brodi Birajući stazu Koja sreći vodi. Gledi staze redom: Ovom neću ići; Idem pravo sredom Pre ću k meti stići.I polazi s bogom Putem putnik mladi, Mladom, lakom nogom

Po cvetnoj livadi. Što je drugom teško, Lako je za njega, Srce mu s' viteško Ne straši ničega. Po bregovi tuđi Ko zerav se sija, Ide pevajući A znoj ga probija.Sa junačkim skokom Sve bede obara, Pred njegovim okom Sve se u raj stvara.Mnogo je obišo Sveta pregolema, I doma bi išo Al već doma nema.Mira meni treba, Snaga mi je pala, A zaradit hleba Ruka j' malaksala.Ah! al' nigdi stanka, Nigdi za meneka! Starost me nejaka, Starost mene čeka! I sa tugom veljom Laca štap opeta, No ne s onom željom Upoznati sveta. Upozna ga dosti, Ne treba mu više, Sve mu već pakosti O grudi razbiše.Vrane njemu kose Postaše srebrneDobro noge nose -Da u grob posrne.Zbogom, svete beli! Ja stazu izbira, Duša dalje želi,

Telo ište mira. I sve na opazu Dalje putnik hodi, R a d o s l e d i s t a z u, K o j a g r o b u v o d i ... 1855.

Staze Dve preda mnom staze stoje: Jedna s cvećem, druga s trnjem; Gvozdene su noge moje: Idem trnjem da se vrnem... Ja ustupam cveća staze Kojima je noga meka; Nek po cveću žene gaze, A trnje je za čoveka Veče Kao zlatne toke krvlju pokapane, Dole pada sunce za goru, za grane. I sve nemo ćuti, ne miče se ništa, Ta najbolji vitez pade sa bojišta! U srcu se život zastrašenom taji, Samo vetar huji... To su uzdisaji... A slavuji tiho uz pesmicu žale Ne bi li im hladne stene zaplakale.Nemo potok beži - ko zna kuda teži? Mozda grobu svome - moru 'lađanome! Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe, Sve je izumrlo - sad mesec izađe!... Smrtno bleda lica gore nebu leti... Poginuli vitez... eno se posveti!... 1857.

Stevan Raičković (1928) Crtanka Daj mi dve-tri čiste hartije al iste i jednu olovku da nacrtam plovku. Daj mi žutu boju da obojim proju pa ću njome zatim Sunce da pozlatim. I plava mi treba za komadić neba ona će da doda vodu radi broda. Daj mi posle plave zelenu zbog trave i zbog skoro trista na drvetu lista. Sad crvenu novu zbog crepa na krovu i zbog jednog lica i zbog lubenica. Daj mi boju belu zbog cveta za pčelu

a i posle njega zbog dve grudve snega Daj mi boju crnu da nacrtam srnu da obojim mačku da udarim tačku. Pesma trave Imaju trave jednu misao tešku kao kamen Jer one meni kažu:" Ne treba tvoja pesma. Leži u nama. I sklopi ruke , gde bilo, pod glavu. I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor. I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav, Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu. I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam u sebi, Lezi. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega. Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati (Obično kao što nas vetar slučajno zaklati): Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn od sutona." Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim. Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek. Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma. Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave sume teško kao kamen. Uspavanka za školjku Spavaj U kolevci od peska spavaj Pod strašnim svetom vode spavaj U algama u spirali mahovine spavaj Spavaj na uzglavlju belutka što sam ga hitnuo

Spavaj snom belim od kamenja i zvuka Bez žute pesme sunca spavaj Potonulo zrno tišine spavaj Noć je spavaj spavaj uspavanku uspavaj Dan je Spavaj Ja sam Spa - Vaj. Povratak Ona ima ruke od trave. Ona ima glas od vetra i žita. Ona ima oko od kiše. Zašto sam izmislio da se ne vratim? Ona ima grudi od ruže. Ona ima koleno od belutka. Ona ima oko od kiše. Zašto sam izmislio da se ne vratim? Ona ima smeh od lišća. Ona ima hod od vode i peska. Ona ima kožu od protegnutog labuda. Zašto sam izmislio da se ne vratim? Ona ima kosu od mojih prstiju. Ona ima mozak od mojih godina. Ona ima sluh od mojih koraka. Zašto sam izmislio da se ne vratim? Ruke bola Daj reči guste ko smola I reči kao krv neophodne Za naše prazne ruke bola Podignute u svetlo podne. Daj onu strašnu reč što tone Još neprobuđena u mrak mesa Od koje grudi muklo zvone

Kao negledana kap nebesa. Daj reči koje imaju telo I u telu srce crveno, Sve one koje će gorko čelo Naći u svetu razbijeno. Daj reči gorde ko mač topola Za naše prazne ruke bola. Kamena uspavanka Uspavajte se gde ste zatečeni Po svetu dobri, gorki, zaneseni, Vi ruke po travi, vi usta u seni, Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni, Zarastite u plav san kameni Vi živi, vi sutra ubijeni, Vi crne vode u beličastoj peni I mostovi nad prazno izvijeni, Zaustavi se biljko i ne veni: Uspavajte se, ko kamen, nevini, Uspavajte se tužni, umoreni. Poslednja ptico: mom liku se okreni Izgovori tiho ovo ime I onda se u vazduhu skameni. Balada o predvečerju Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči i ostali ste sasvim sami. Niste ni znali kako tišina voli nepoznate da rani iz nevidljive puške. I dugo ste uzalud naprezali oči Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.

Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji Kao polomljen luk: Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap vremena kad se nedirnuta travka popela uvis za novi milimetar. Pošli ste u predvečerje: Niste ni znali Da vas ramena bole od nevidljivih krovova Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih ljubavi Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa A zaboravili ste da ste sa sobom povukli zidove jedne jako navikle ulice. Pošli ste u predvečerje: Išli ste polako I tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš korak iako su noge sasvim vaše. Išli ste polako: samo sad još laganije Skoro kao da ne idete. Stali ste A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom koji nije vaš korak. Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči I sada ležite u travi Iako znate da ste hteli samo da sednete. Pored vašeg uha Jedna travka je prilično sumno porasla za milimetar - Vi ništa niste čuli. U vazduhu su dve ptice obeležile krilima skromnu umetnost - Vi ništa niste videli. Pošli ste u predvečerje I sada iz trave krišom otvarate oči I čini vam se da vas još uvek neko nišani iz nevidljive puške. U mojoj glavi stanuješ U mojoj glavi stanuješ: tu ti je

Soba i mali balkon s kog puca Vidik na moje misli najtananije. Ponekad slušaš kako mi zakuca Srce ko živi leptir iz kutije. Ja ti odškrinem vrata: niz basamake Silaziš u vrt za kog niko ne zna. Na povetarcu lebdiš poput slamke. (Dok za to vreme, možda: neoprezna Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...) Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš U morsku penu, ispod sunca, gola) spazim te kako po kiši preskačeš Barice i sva u blatu do pola Žuriš na posao s licem ko da plačeš. Prolazi dan za danom i sva svota Vremena tvog se po dva puta zbira: Pa pola oko moga klupka mota. Vidim sa tvoga lica punog mira Da ne znaš kako živiš dva života. U mojoj glavi stanuješ i dubiš Crne i bele hodnike za moje Misli: kako mi bežiš il me ljubiš? Van tebe druge misli ne postoje. Samo dok spavam ti se nekud gubiš... Koračam dugom ulicom Koračam dugom ulicom ka tebi.

Zastanem na po puta kad shvatim Da me ni druga polovina ne bi Odvela u kraj s gradom nepoznatim. Stojim, a mislim da idem, u sebi. Ili polako stignem do predgrađa U kome mi je sve neznano kao Da sam već dopro do tvoga mesta: lađa Se vidi s' jednog ugla gde sam stao I sunce što se gasi ili rađa. Dođe do mene glas da su me mnogi Koji me znaju već unavideli: Smeju se kao u novoj eklogi Kako se čudno gubim mesec celi Ili da sam se privoleo drogi. Prođe još jedan dan za koji vele Da je običan bio: videše me Gde se u uskoj ulici (kraj skele) S prolaznicima sudaram sve vreme. Stojim, a oni da prominu, žele. Krenuću sutra (ali ne polako) Do stabla, vode, klupe usred bilja; Svih mesta gde smo bili nauznako. Neka svi kažu da lutam bez cilja. Ja idem prema tebi, makar tako. Ti si moj život videla iz bliza Ti si moj život videla iz bliza: Primiso, pokret, reč što nisam reko. Znala si grč moj i kad stojiš iza.

Slutila moju bolest na daleko. Ti si u mome oku dok još gasne Videla prva novog smeha klicu. A kad se vratim domu ure kasne Znala svu priču samo po mom licu. Sedim za stolom i ne znam svog lika. Pred ogledalom zalud mi je stati: U tvome oku bila mi je slika. Već pola mojih stvari s tobom trule. Niko me sada ne zna, nit će znati: Iz mene zjapi rana mesto nule. Kiša je tako blaga Kiša je tako blaga, da se pitam: Nije li neko s visa otkud pada Čitao mojih misli tok i ritam? Il su pak moje misli takve: kada Put neba krenu ja nekog čitam? (Do pre trenutka sokak bese tesan A sad se prazni: ulica je šira, Pravija, crna kao dub netesan Nagnut ka nebu što se meni spira Trunke - pa idem skoro bestelesan.) Baš to mi treba danas: biti s kišom. (Kao da hodam s nekim koji šušne Tek dva - tri slova i nestane krišom... Pa opet šapne reč kraj školjke ušne Il takne rame rukom još i tišom...) Skoro ne gazim: plovim kao barka

Niz tamu i bez kompasa, bez traga, Prikačen o nit koju vuče Parka (Dok moje čelo, bez misli, tek draga Sestrinska ruka kiše - bolničarka.) Kiša je tako blaga i nestroga, A topla pri tom: da bih mogo po njoj Hodati sve do časa sudjenog I stići onoj ivici potonjoj Kada u prazno zakorači noga... U snu te nema U snu te nema, al čim zene Odškrinem ja namesto zrake Otkrivam kako već u mene Ulazi obris tvoje rake. Onda bez glasa i bez ruha (Nevidljiva i sasvim nema) Lutaš po jami moga duha Ko bespomoćna, strašna tema. Iako znam da tamo ležiš Rasuta sve do zadnje truni Osećam kako amo bežiš. To tražiš ležaj u mom telu. Na dva si mesta: onde truni, Da bih te ovde imao celu!

Zvonimir Golob Ruža

Ogolio sam te kao ružu da bih ti vidio dušu a nisam je našao. Ali sve uokolo obzorje, zemlja i more, sve do beskraja, ispunilo se mirisom, neizmjernim i živim. Tako pada sjekira Govori se da dolazi vrijeme studeni, praznine i samoće, stiže vjetar obilazeći dvostruku šumu i gusta kiša dira svojim hladnim jezikom čelo zemlje. Budi tu, pored mene, kao moja ruka, otvorena, da bih tobom primio ono što me očekuje. Dati i uzeti, ista riječ u koju ulazi ljubav kao u postelju. Kome pripada čovjek ako ne tebi, nježnosti, kome ljubav ako ne onima koji podižu lomaču na kojoj gori još uvijek srce zemlje? Kao da nisam rođen, kao da sam već umro skriven u nekoj ruži, u snu koji drugi sanja, u groznici bilja, u vodi ili zraku koji ćeš ti udahnuti prije nego odeš. Govori se da stiže vrijeme studeni, ali sudbina sviju samo je moja sudbina, a bol sviju ne postaje veća. Smrt za sve samo je smrt za mene i stoga hoću da postojim da bi postojalo sve što vidim: mravi sa svojim primjerom koga se plašim, zvonjava, hljeb, miris žene, nago voće bez posljedica, neka znanost, nesreća, bol ili zvuk trube u blatu, da bi postojao svijet, historija ili poljubac i ti, konačno, moja ljubavi, moje promuklo

zvono, moje područje ograđeno žicom uz koju se uspinje talas neba. Govori se da stiže studen, vrijeme praznine, ali ja ne očekujem ništa, jer ono što dolazi ja već imam boreći se, da bih pao jednoga dana tiši nego dok sam govorio riječi koje jedino ti nisi čula. Tako se ruši stablo drvosječa. Tako pada sjekira. Tako snijeg koji čekam! Tvoj dio zraka Što će se izmijeniti poslije tebe, pjesmo? U zajednickom krvotoku isti jauk, isti stup sramote, isti lanci na dnu broda koji nekamo plovi. Najprije povjerenje, pa sumnja, tri, četiri ljubavi, ako je to dovoljno, želja da živis i želja da umreš, i zatim sve ostaje kao što je bilo. Postelja, naga žena, i što poslije? Prozirno korijenje čije kucanje govori da si manji, a voda raste i netko se okrenuo umjesto tebe. Što će se izmijeniti? Ništa. Ako vidiš ono što zaista vidiš. Drugi će htjeti sve sto si odbacio, udahnuti tvoj dio zraka, i zaspati. Tijelo žene Cuerpo de mujer, blancas colinas, muslos blancos ... (Pablo Neruda) Tijelo žene, skrovito čudo nepoznato u tebi,

ima li veće nježnosti nego što je moja dok spavaš ljupka u sjeni svoje svjetlosti? Silazeći u tebe kao u ponornicu ponavljam imena cvijeća da bih te objasnio: perunija, azaleja, robinija hispida. Dok spavaš ti se igraš, rijeko u koju uranjam svoje ruke, rastužena i vječna, sa svojim šljunkom od sedefa i spaljene mahovine. Na tebi sve prepoznajem i svemu se čudim: tu je ponor iz koga dolazim i kome se vraćam, i slana me žeđ obilazi dok umireš, slatka patnjo. Evo koliko te tražim: kao jeka svoj glas, kao glas svoju jeku sto ne prestaje i gori u mojoj krvi, u mojoj glavi bez svjetla. Evo koliko te želim: kao pusta površina vode svoj vir da je uznemiri i da sustane tamo gdje sve počinje, i odakle smrt ne silazi. Ima li ljepše od tvoje kovine, od tvog voća koje se nudi? Ja sam brod što tone i što se ljulja između tvojih obala. Evo te, pobijeđene i gole, ali tko će proći ispod slavoluka sa vijencem gorka lovora? U tvom snu i ja sam izgubljen zauvijek. Zagledan u beskrajne prostore otvaram dio po dio tvog tijela što se ne razlikuje više od mene u meni, jednako i jednako samo. Tu je i nevidljiva pjesma koja preobražava sva tvoja čuda u jedno, uzdrhtalo na kiši, i prokleto nebo što ranjava plače iza tvojih vjeđa.

Između mnogih prolaznika Žalim te, smrti, koja ćeš po mene doći jednoga dana. Što ćeš zateći, što naći u ovoj odjeci, koju vijest o događaju već davno zaboravljenom, u ovoj sobi zidova odviše visokih koju napusti dječak da bi bacio svoj ognjeni kolut na grlić boce nekog sajma? Nepomičnu prazninu ti ćeš ispuniti svojom, ali ako meni nije bilo dovoljno što će tebi ovo što je preostalo? Hladna koža guštera koju ću ostaviti mirnu da leži, poslije svega, na ulicama svoga grada. Ako ja odbacujem ono što ti prihvaćaš, hoće li to biti gubitak ili časna trgovina kad već danas znam koliko je preostalo? Žalim te, smrti, jer ćeš biti prevarena i bit će potrebno da se ponovo nađe što sam izgubio idući prema tebi. Već vidim kako oklijevaš ponavljajući da si u pravu, vidim onaj neodlučni pokret rukom koja drži sječivo noža i preostaje mi samo da se nasmiješim znajući da ću ja dobiti ako ti izgubiš. Žalim te, jer mnogo sam obećao što ne mogu ispuniti izgovarajući svako tvoje ime na stotinu načina jednako stvarnih. I ti ćeš saznati što znači nada svakoga dana. Ostat će samo sjena pognuta u mraku do nogu onih koji ti već umirući domahuju, meso i krv u kojima ćeš ti živjeti poslije mene. Žalim te, smrti, jer već sada mogu da vidim tvoje djetinje lice između mnogih prolaznika na vratima Stanice i srdžbu na koju ja nisam imao pravo, dok nestrpljivom rukom prevrćeš ono sto je preostalo: nekoliko nesuvislih riječi koje su stajale poput zida

između svijeta i mene, malo prašine i mrvica duhana, mapu nekog izmisljenog grada, sliku žene koja spava na jutarnjem suncu, mrlje tinte na noktima koji jos rastu i postelju sa koje silazim, smijući se, dok tragaš za srcem o kome ne znam ništa i nalaziš samo prazan prostor u kome još uvijek odjekuje udarac groma. Ljubavi moja Ljubavi moja. Tražim te ponovo tamo gdje sve prestaje: u jednom trenu između snijega što pada i vatre umirućeg na tvome licu, ispod tvoje haljine, u zraku koji izgovaraš. Amor mio. Nema imena koje ti ne pripada: tu je kišno ljeto, godina, grana trešnje, tu je tvoje tijelo od voska na kome je more ostavilo svoj sjenoviti kriz. Gorčina, prazno nebo, tjeskoba, lude riječi na koje ne pristajem dok silazim između tvojih ruku i tražim nagi plač što ispunjava moja usta. Ljubavi moja, uzdrhtala na kiši, ona koja spava na mojoj postelji, prekrivena mojom rukom, ona koja ne razlikuje više to što sam stvorio i to što me napušta. I moju žeđ sa tragovima bezumne soli. Amuleti

1. Čekam te, srce moje, nadglasan tišinom, od sebe samoga proklet. Iz kojih dubina ovaj glas, to tijelo tako teško i čežnja tako stvarna? 2. Nema više zamrzlih ptica na granama što se otkrivaju, ni slučajnih prostora, ni žalosti u srcu koje te pronalazi. 3. Okus naranče u toplom svitanju, tamo iza dobrote što dijeli kolijevku od prašnog spomenika ljubavi. 4. Ono što ostaje na kraju to je uvijek gorčina sada gola i stvarna kao plamen na kome gore naivne suze djetinjstva. 5. Volim darivanja jer me napuštaju nalik šljunku i pijesku sa obala. Ja sam onaj drugi

a ti već pretvaraš ruke u ruke odsutne zauvijek. Ti si vatra Ti si vatra u kojoj drhte prsti, nož hladan i oštar u preponi mjeseca, riječ koje nema, i smrt, igra žalosna koju još nismo naučili. Ne mislim više na očajnu travu, ni krikove kamena užasnih poljubaca, još jednom se plašim da ne zatvore vrata tisućama konja koji se plaše sna. Svi koji su zaboravljeni u mraku traže svoje ruke u utrobi hijena i samo jedan prekrasan pastir naći će stado izgubljenih mravi. Jedna žena plače u kutu. Tko će staviti zemlju na njena usta? Tko sklopiti oči opreznim školjkama rukom od stakla, pijeska i cesera? Ime ljubavi Njeno je ime izmišljeno na sajmu, tamo se prodaje i kupuje, tamo se mijenja za zdjelu leće. Ljubav se lažno predstavlja. Njena usta otimlju hranu, ne poljupce, njeni se zubi zatvaraju, ne u ljubavi.

Zvijezde? Na fotografiji, u tuđem spomenaru. Snovi? U zavadi, iako sanjani na istoj postelji. Jedno, dvoje ? Ne u jedinstvu i okrenuti ravnodušnim licem vlastitom zrcalu. Sjećanje, čega se sjeća? Pamti praznina ispunjena sama sobom. Studen, sumnja, samoća, tako se ljubav zove zaista, ako ne pristaje više na ime koje nosi, izmišljeno da prevari ili da ubije. Kada si ti otišla Kada si ti otišla jedan se svijet zamijenio drugim, jedna je luka napustila brod, jedan brod svoga kapetana, i sve bijaše samo jod i rana, kad si ti otišla. Gdje su sada zvijezde bez neba, bez mora svoga, gdje su ptice bez krletke, gdje tvoje prazne oči bez moje duše i stotine drugih stvari toliko važnih za mene, kada si ti otišla. Sada te tražim izvan ovih prostora koji poznaju sreću, i izvan onih u kojima se otvaraju čaške leptira. Pada crna kiša od smole i straha

na tvoju vlažnu zemlju, sada, kada si ti otišla. Kada si ti otišla, tvoja pjesma, tvoj glas odjekuje, odjekuje kao stup ognja zariven duboko u moju krv, u moje grlo, i ne govorim nego vičem: bez mene ti ne postojiš! Ovo mutno lišće, ova sjena jeseni, ovaj oblik bola koji se mijenja i ne napušta me, što će mi pamćenje ili ruka, ili gorke usne, kad ni tebe više nema, kad si ti otišla. Srce Ispruži ruku i što dotičeš? reče malo srce velikom srcu. Ništa, ne dotičem ništa, ako je ovo sve što ostaje, reče veliko srce. Modrine treba, i zelenila, jarbol i zastava. A ti, što imaš? reče malo srce velikom srcu. Samo želju da imam, samo to, i ruke da podignu zastavu, reče veliko srce. Toliko si blizu, ali ja te ne vidim, reče malo srce velikom srcu. Stani na moje mjesto, odavde vidim kako se zatvaraju velika vrata neba i ruka koja ih zatvara,

reče veliko srce. Što to u tebi još kuca toliko glasno? upita malo srce veliko srce. Ništa, ne kuca ništa, reče veliko srce. Žuna udara kljunom o koru drveta. Moja je kutija za tebe odviše mala, reče malo srce velikom srcu. Na dno studene vode lezi i spavaj. Tamo već leži netko pokriven lišćem. Uđi u mene budno i zatvori oči, reče veliko srce malom srcu. ima još dovoljno mjesta između kamenja. Gdje si, bilo je isto veče Gdje si? Bilo je isto veče, iste strijele ulazile su u tvoje meso, isto nebo koje pamtim, jednake zvijezde, ali od jednog sna ostade u mojoj krvi otisak tvojih usana. Danas ti nisi ovdje, samo u bilu što jeca prepoznajem tvoj glas između mnogih, u kamenu, u prašini svoju ljubav, ali tebe nema da me ponovo stvoriš od krhotina srušenog zrcala, od silovitog sunca, od izujedane vode, od hljeba, od toplog daha dok se odmaraš rastvorenih koljena kao školjka, nudeći još uvijek svoj crni biser. Gdje si? Odakle da zovem bez nade ako ne s ove postelje, iz ovog tijela koje mi više ne pripada i koje gledam dok odlazim kako bez mene živi kao napuštena ličinka.

Da bih rekao to što želim Da bih rekao što želim dostaje jedna riječ, ali tu su i ostale da bi nastanile tišinu. Da bih rekao što želim dostaje jedna ruža, jedan plamen za moje vlažne prste. Nedostaju mi ruke, nedostaje mi žito i zubi da bih te primio i da bih te zaboravio. Vjetar podiže iz pijeska moje ime i ono kaplje na mene poput žedne kiše. postoje dani u kojima je sve zapisano, postoje godine i prazno lišće jeseni. O tebi znam samo da si bila, samo da živiš, i pamtim samo ono čega se ti ne sjećaš. Naga, ti se stidiš svoje sanjive nježnosti kao stablo koje vjetar pokriva lišćem. Daleko je djetinjstvo koje zaboravljam ti ostavljaš svoj život kao da ti ne pripada. I sada sniježi po njemu gusta kiša i ja koji stojim kraj prozora nekog vlaka koji bez mene odlazi. Da bih rekao što mi nedostaje, izmišljam riječi kao što su: nekad, i zauvijek, i nikada više. Zamagljeno staklo Nježnosti moja, koliko je godina bez tebe prošlo i jedva da te prepoznajem.

Ptica koju još pamtim ponovo maše krilima silazeći s davnog neba, nekadašnje zvijezde opet će progristi tamnu ponjavu neba i zaslijepljen gledam njegovo staro lice. Ako sam kralj ja sam i prosjak koji okreće tebi svoje gladne oči. Naslanjam usne na zamagljeno staklo i slušam riječi koje jedna duša govori drugoj. Pismo Kad razmišljam o tebi obuzima me nježnost veća nego što mogu podnijeti, ponekad, i zato šutim promatrajući te dok me ne vidiš i, kao da je kraj godine, bilježim svakoga dana od čega se sastojiš, uplašen da nešto nedostaje: najprije ti čitava i meni okrenuta licem na kome su usne, čelo, obrazi i tragovi poljubaca, dva oka ispod nemirne kose i to bi bilo dovoljno da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat, ramena, grudi i struk djevojčice koja plače, oblina trbuha poput hljeba toploga dok zastajem na obali jezera koje već skriva sjena. Ali ja zatvaram oči jer ti se stidiš i poželim da te čuvam kad padne veče, daleko od stvari koje te bez mene poznaju. Na satu kazaljka pokriva jedna drugu i ptica na tvome prozoru ne uzima više zrno

iz nepoznate ruke. Ugasi svjetlo, u tami ne mogu te odvojiti od sebe sama. Sadržaj romana Počinje, naravno, kao i svaka druga knjiga ljubavi: on dječak, ona djevojčica i tako se vole, ponekad. Na prvim stranicama još se uspinju, još rastu, još izmišljaju jedno drugo i srcem dodiruju vlastite snove. Na dvadesetoj drže se za ruke, na četrdesetoj još mu dopušta da crta njezino lice na površini vode, još ne vidi kamen koji će podići mulj sa dna i ispuniti njena usta suhim lišćem. Ljubav samoći ne dopušta da se u njoj ne nastanjuje. Kasnije, na neparnim stranicama, prve kapi kiše, na kraju svakog poglavlja raste korov. Neke rečenice nedostaju, neke se riječi ponavljaju vlastitom voljom. Ali da su cvijećem prostrli livadu jedne nedelje ujutro,

da su razumjeli što pišem na dlanu velikim slovima da su govorili zemlja zemlji na kojoj su stajali, da su sklopili ruke zajedno, kao u molitvi, osluškujući vlastita zvona, u daljini, da su svoj ležaj ogradili zastavama i usnuli ispod druge krošnje.... Kako su mogli znati da onaj koji se budi ne pamti uvijek snove koje sanja i da se zlo izgovara samo, iz svoga grla? Dijalozi? Nema ih više, samo opis prirode koja se opire, nebo je tamno, ne više modro. Zlu je potrebna jeka da bi trajalo, ljubav pruža loš primjer životu. Možda onaj koji o njima piše ne želi, ne zna, ne pristaje na radost koja je njemu uskraćena, možda je bilo snijega za njegovim stolom, svjetiljka ugušena i neka su slova dolutala iz rječnika nekog nepoznatog jezika. Možda je slagar pogriješio prepisujući sa margina opake riječi, uvjeren da jedino zle vijesti neće izazvati zavist čitalaca. Jesu li kasnije čitali istu knjigu, njih dvoje ? Amabam amare ( Sv. Augustin ) jesu li voljeli ljubav, ili jedno drugo? Ne, nisu dopustili ni sebi samima onu boju rumenila prije nego svane, pamtili su što se zaboravlja, ne svoja sjećanja,

gubili tuđe bitke i zbrajali, ne svoje mrtve. Ako nema planine, sagradit će je, ako postoji most, srušit će ga, ako svane, odmah je večer. A mogli su doseći zvijezde njih dvoje, čelom, stajati uspravni tamo gdje je tišina, već gotovo da su bili s druge strane, na drugoj obali mogli su rasti iz istog korijena, u istom grlu i već do koljena jedno drugome, mogli su, konačno, i to su mogli, izaći iz te knjige i potražiti drugu. Na polici stoji još uvijek prazna kočija ispunjena ružama i njena su vrata otvorena. Nekoliko poglavlja prije kraja sumnja je svakog dana bila na trpezi, nada pokrivena mrvicama kruha i samo pored njegove čaše: Prolaznici su bacali vlastite riječi u njihova usta, čuli su kako ih dozivaju i to je odlučilo, karte su bile obilježene i podijeljene za drugim stolom, u mraku, u ponoć, na raskrižju ispod vješala. Mreža se uvijek sastoji od užeta i praznine uhvaćene u zamku. Ovako, bio je mrtav mnogo ranije, na prvoj trećini knjige, to što je hodalo bio je netko drugi, to što je disalo jedva da bi moglo ugrijati

prozeble prste, uveče. Knjiga o ljubavi - piše na koricama u crnom okviru, između redaka. O ljubavi? Ipak, ne poznajem ljepše kakva je mogla biti, ni tužnije kakva jeste. mnogi su njeni listovi slijepljeni gustim kapljama krvi.

Charles Baudelaire Hemisfera u kosi (za Graćešu) Dopusti mi da udišem dugo ,dugo, miris tvojih kosa, da uronim u njih svoje lice kao što žedan uranja glavu u vodu izvora i da mašem njima kao mirišljavom maramicom istresajući iz njih uspomene. Kad bi samo mogla znati šta sve vidim šta sve osećam šta sve čujem u tvojim kosama moja duša lebdi na mirisima kao što duša drugih lebdi na muzici. Tvoje kose kriju ceo jedan svet pun jedara i jarbola, u njima leže velika mora čiji me monsuni nose prema blaženim podnebljima gde je prostor plavetniji i dublji gde je vazduh mirišljav od plodova lišća i ljudske puti

U okeanu tvojih kosa nazirem luku punu tužnih pesama krepkih ljudi svih nacija lađa svih oblika koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu na beskrajnom nebu gde počiva večna toplota. U milovanju tvojih kosa ponovo nalazim malaksalu tugu dugih časova provedenih na divanu u kabini neke lepe lađe koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure izmedju saksija sa cvećem i praznih posuda iz kojih struji svežina u toplom domu tvojih kosa udišem miris duvana izmesan s' opijumom, šećerom u noći tvojih kosa vidim blistavo plavetnilo tropskog neba. U maljavim pribežjima tvojih kosa opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole, mošusa i kokosovog ulja. Dopusti mi da ujedam tvoje crne teške pletenice, Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose čini mi se da jedem uspomene... Albatros Često, šale radi, sa broda mornari Love albatrose, silne ptice mora, Što slede, nehajni saputnici stari, Lađu koja klizi vrh gorkih napora. Tek što ih na daske stavi momčad čila, Ti kraljevi neba, nevešti i tromi, Bedno spuste svoja moćna krila Kao red vesala što se uz njih lomi Taj krliati putnik sad sputan i mali!

On, prekrasan nekoć, sad smešan i klet! Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali, Drugi oponaša, hramljuć, njegov let Pesnik sliči ovom vladaru oblaka Što se smeje strelcu, protiv nepogoda: Prognan na tle usled ruganja opaka, Džinovska mu krila smetaju da hoda. Lepota Ko san kamen, smrtni! Ja sam puna čari, A grudi, što svakog zanose na svetu, Stvorene su da bi nadahle poetu Ljubavlju večnijom i nemljom od tvari U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen; S labudom belinom snežno srce mi je; Mrzim pokret koji pomera linije, Nikad se ne smejem i nikad ne plačem Pesnici, uz moje oblike goleme, Što ih podsećaju na kipove gorde, U učenju strogom izgubiće vreme; Jer imam, da sludim ljubavnike bodre, Ogledala čista gde sve lepše dajem: Oči, krupne sa večitim sjajem! Himna lepotiDe profundis clamavi Ja preklinjem Tebe, jedinu što volim, S dna bezdana ovog gde mi srce čami. Pusta je to zemlja sa vidikom golim Gde užas i kletva plivaju u tami Šest meseci sunce u visini dremlje, Šest drugih meseci noć zemlju pokriva; Taj predeo pust je ko polarne zemlje; -Nigde vode, šume, nigde stvora živa O, nema na svetu užasa ni jednog S okrutnošću većom od tog sunca lednog, Od noći što s večnim Haosom se meri;

Ja zavidim sudbi najbednije zveri Koja u snu glupom može da se smota, Tako sporo teče povesmo života! Živa buktinja Stupaju preda mnom Oči pune bleska, Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori; To su moja braća, dva brata nebeska, Lijuć mi u oči oganj nesagoriv. Štite me od greha i nesreće druge, Korake mi vode po stazama Lepog; Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge; Toj buktinji živoj pokoran sam slepo O, prekrasne Oči, blistate ko sveće Kad misticni sjaj im usred dana gori; Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće Dok one Smrt slave, vi pevate Zori; Stupate, pojući buđenje u meni, Zvezde čiji plamen sunce ne zaseni Uzdanje u dobru drugih Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu, Stid, grižnju, dosadu i jecaj nemoći, Što s nejasnim strahom navrlim iz noći Od kinjenog srca naplaćuju globu? Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu Ti, dobri, poznaš li mrznju koja plavi? Pest stisnutu krišom, gorkih suza čašu, Kad Osveta klikne, kad svu snagu našu Pod komandu svoju isključivu stavi? Anđele, poznaš li mržnju koja plavi Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li Što bolničkim zidom riše šare mnoge, Ko skintnice koje vuku trome noge I blude e da bi retko sunce našli? Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li Anđele prelepi, znaš li šta su bore I strah od starenja, taj grozni trenutak Kad ljubljene oči, negde slasni vrutak,

Sažaljivo blesnu, još verne, al spore? Anđele prelepi, znaš li šta su bore? Anđeli radosni, presrećni, presvetli, David na samrti stao bi da kliče Zdravlju iz tvog tela; što se mene tiče, Vapijem - u molitvi me se seti, Anđeli radosni, presrećni, presvetli! Jednoj Madoni Ex-voto po španskom ukusu Madono vladarko, gradicu ze tebe Uzvišeni oltar na dnu bednog sebe; Dubiti u srcu, u najcrnjem uglu, Van pogleda sveta i žudnji i ruglu, Plavetno i zlatno jedno udubljenje Da uspravim, Kipe, tvoje udivljenje. Stihovima glatkim, od cista metala, Sa mudrim sazveždem rimâ od kristala Krunu ce da reci moje ti satvore; O Madono smrtna, a zbog ljubomore Varvarski i težak Plašt cu da ti krojim, Ukrucen i postavljen sumnjama mojim, Da ti cari krije kao oklop otkan; Ne Biserom, nego Suzama protkan! Haljina ce biti Želja moja sušta, Što ko talas drhti, diže se i spušta, Trepti na grebenu, miruje u dolu I poljupcem jednim oblaci te golu. Od mog Poštovanja cipele ce lepe Biti, da se oko stopala ti slepe Divno ponižene, priljube se tebi I stopala odliv ponesu u sebi. Ne uspe li napor veštine mi spretne Da srebrni Mesec pod noge ti metne, Postavicu Zmiju što mi drobom plazi; Neka peta tvoja sa porugom gazi, Pobedna kraljice iskupljenjem plodna, Tu nakazu mržnjom popljuvanu do dna.

Videceš mi Misli rasporedom Sveca Oko tvog oltara što je prepun cveca; Odrazi ko zvezde plavim stropom snatre, Gledaju te misli ocima od vatre; A jer sve u meni obožava, voli, Sve ce biti tamjan; u mirisnoj smoli, Bez prestanka k tebi, o vrhuncu snezni, Penjace se Duh moj u Pŕri, metežni Najzad, da bi bila Marija do kraja, Kao i da ljubav s varvarstvom se spaja, Crna slast! - od Sedam grehova cu smrtnih Naciniti sedam oštrih noža krtih, Ja dželat pun griže; veštinom žonglera, Sâmo dno cu tvoje ljubavi da smeram; Sve cu ih zabosti u trzaj tvog Srca, U Srce što vrca, u Srce što grca. Pohvale mojoj Frankiski Sa novih struna sada mi, Košuto, pesmu izmami U srca moga osami. Neka te ruže svih bašta Obaspu, o ženo iz mašta, Zbog koje greh se oprašta Ko s Lete blago kad usne, Sa tvoje pio bih usne, U tebi magnet se gusne. Kad vetar poroka, poraza Grmnu širom svih staza, Boginjo, ti se ukaza, Ko zvezda spasa, ko zrenik Sto moli mu se davljenik - Stog srce - na tvoj žrtvenik Kupko navrlijih uzora, Vecna mladosti izvora, Vrati mi moc govora! Što ružno beše - ti sprži, Što divlje - smiri u srži,

Što slabo - ruku mu pruži. Trpezo gladne godine, Svetiljko nocne pratmine, Zauvek, srecno vodi me. Prožmi me svojom snagom, Banjo što njuhu se nagom U mirisu daješ blagom! Uz bedra sjaj mi topi, Pojasom cednosti me oklopi, Andelskom vodom poškropi; Škrinja si, draguljna niska, Hleb i so, hrana bliska, Vino bogova, Frankiska! Jednoj prolaznici Duga, tanka, u crnini, velicanstvo bola, Prošla je neka žena, a ruka joj ohola Pridizaše, njihaše skutove izvesne; Hitra, otmena, s nogom kao u kakva kipa. A ja se napajah, u grcu osobenjaka, Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka, Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa. Jedna munja a zatim noc! - Trenutna prelesti S cijeg pogleda namah novim životom dišem, Zar cu te samo u vecnosti ponovo sresti? Drugde, daleko! Prekasno! Možda nikad više! Jer ne znaš kuda cu, ne znam kuda si nestala, Ti koju mogah voleti, ti što si to znala! Vino usamljenika Neobicni pogled neke lepe žene Koji klizi k nama kao zracak beli Što ga vižljast mesec po jezeru preli Da u njemu kupa cari raznežene; Ni poslednji novcic u ruci igraca; Razvratnicki celov Adeline ružne; Ni zvuci muzike opojne i tužne, Slicne udaljenom vrisku ljudskog placa. Sve to nije ravno, o duboka flašo, Melemu što u tvom trbuhu sam našo Da njim srce taži kakav pesnik dicni Ti mu liješ život, nadu davnih dana,

- I ponos, to blago vecnih sirotana, Što nas cini da smo bogovima slicni Uništenje Progoni me Demon kroz moja bespuca, Lebdi oko mene kao vazduh, svuda; Prodire u srce i razara pluca, Ispunjava mi dušu cežnjom vecnog bluda. Znajuc da Umetnost ljubav mi je prava, Uzme katkad oblik divnog ženskog bica, I pod izgovorom, lažnim, privikava Moje vrele usne na bešcasna pica. Vodi me daleko od Božjega oka, Bez daha i lomna, na pucinu sinju Dosade što zjapi pusta i duboka; Baca mi u oci smušene od bdenja Zamazane krpe, rane, golotinju, Sav jezivi pribor i stroj Uništenja! Buntovnik Ljut Andeo sleti s neba kao oro I pesnicom zgrabi bezbožnoga zlocu, Vicuc: To pravilo upoznaceš skoro! (Jer Andeo tvoj sam, cuješ?) Ja to hocu! Znaj moraš da voliš, ne pravi grimase, Svakog, bio bedan, glup, hrom, ili zao, Da možeš pred Hrista kad javi svima se, Prostrt cilim koji si dobrotom tkao. To je Ljubav! I dok tvoje srce kuca Nek u slavu Boga tvoj zanos svetluca; Ta Slast istinita stvara trajnu srecu! I Andeo, kaznec ko što zna da ljubi, Potvridi prokletstvo uz udarac grubi, Al kažnjenik stalno odgovara: Necu!

Don Huan Paklu Kada do podzemaljske reke Don Huan sice i kad Haronu plati, nekakav prosjak žurnogledaju? ponosito kao Antisten-price i zgrabi vesla snažno, osvetnicki i tmurno. Ispod su crnog svoda žene kršile ruke, pokazujuci svoje omlitavele dojke, i dugo je za sobom slušao te jauke kao žrtvenog stada ocajne žalopojke. Zganarel, traže? platu, pred njim se cerekao, dok je don Luis prst svoj-pred dušama što blede lutahu obalama-na sina upirao što je ružio drsko njegove kose sede. Smršavela Elvira, nevina, pod crninom, kraj nevernoga muža što ljubavnik joj beše, ko da ga preklinjaše da mu se-sa milinom zakletve prve-oci poslednji put nasmeše. Visok oklopnik kamen stajao je uz dugo krmilo što je seklo valovlje neprozirno; ali, ne udostojiv pogledom išta drugo, junak je , nad mac nagnut, gledao trag taj mirno Smrt umetnika Kol'ko još puta da ti, uz zveku praporaca, poljubim nisko celo, mutno izoblicenje? Da pogodim u metu, to tajno odrecenje, koliko, moj toboce, da strela još pobacam? Spletkama oštroumnim istrošicemo duše i mnoge cemo teške skele da pokrhamo pre nego što Stvorenje veliko ugledamo za kojim nas paklena želja i jecaj guše Neki još ne videše Idola za života, vajari koje prati prokletstvo i sramota te hode bijuci se u celo i u grudi, a nada im je, mracni Kapitol, samo ovo: da ce im Smrt, lebdeci ko neko sunce novo, pupoljke mozga jednom u cvece da razbudi!

Neprijatelj Mladost mi je bila mračna nepogoda koji samo katkad sunce bleskom probi, i u mojoj bašti sad je malo ploda, kad nakon oluje osta u grdobi. Evo već se jesen mojih misli šunja; sad ašov i grobvlje tražim, radi truda da izravnim zemlju plavu, punu mulja, gde ko reke grdne jame zjape svuda. No da li će cveće novo koje sanjam do mistične hrane životne da dođe? korenom u zemlju pustu da uranja, O boli! To vreme život jede, mrvi, i dušman mračni što nam srca glođe raste snažan mlazom istekle nam krvi. Miris Čitaoče, reci, udahnu li kada Zrak crvke starinske, gdje se tamjan vije? S nasladom, polako, da l' uskrsnu kada Dah mošusa starog, što torbica krije? Zanosom dubokim opaja nas lako Sjaj minulih dana, kad obasja zjene! Nad ljubljenim tijelom ljubavnik se tako Nadvija i srče pelud uspomene. Njena teška kosa mirisna je puna, Iz nje vonj divljine vio se i peo kao tamjan loga i omame veo. A iz haljine njene od meka baršuna, Što mladošću nagom natopljena sva je,

Hlapio se miris krzna u odaje. Radosni mrtvac Za svoje ću kosti sam izdupsti raku U tlu masnih gruda, gdje puževa ima, Zaboravljen tu ću spavati u mraku Ko pas morski skriven u dubokim dnima. Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova; Ne prkosim od svijeta suze žalosnice, Živ, prije bih pozvao jato gavranova, Da raskljuju moje truplo nemilice. Crvi! slijepi druzi, oguhli u tami, Gle, mrtvac se k vama pun radosti sprema; Mudri sladokusci, koje tručež mami, Bez kajanja leš mi prorujte posvema I recite: patnje ima il još koje Za trup bez duše, za to tijelo moje. Spleen (LXXXI) Kad svod nizak, težak kako poklop tlači Duh izmučen stravom drugih čamotinja, I kad sapet krugom neba, što se mrači, Tužniji od noći dan sivkasti tinja; Kad zatvoru vlažnom sliči lice svijeta, U kojemu Nada bojažljivo krili I ko šišmiš slijepo oko ziđa lijeta, O stropove glavom udara i svili; Kad mlazovi pljušte jednolika zvuka I rešetku rišu tamnice prostrane, I kad nijemo mnoštvo odvratnih pauka

Na dnu mozga mreže raspinjati stane, Tad nejednom jeknu zvona poput groma I urlike nebom prospu grozomorno, Ko dusi što blude samotni, bez doma, Pa jecati počnu dugo, tvrdokorno. Niz mrtvačkih kola promiče bez glasa Dušom, dok mi Nada shrvana zavija, A despotska Strepnja prepuna užasa U ludanju moju crni stijeg zabija. Suton Evo ljupko veče, pobratim svih hulja, Korakom ortaka nečujno se šulja; Ko ložnica velja nebo se zatvara, A čovjek nestrpljiv u zvijer se pretvara. O prijazno veče, želčjkuju te oni Koji s pravom vele - umorni i boni -: ''Radili smo danas''! - veče melem nosi Duša koja trpi i počinak prosi, Starcu učenjaku kome vjeđe teže, I radniku svakom koji trudan liježe. U zraku, međutim, demoni se bude Po nemiru nalik na poslovne ljude, Sve kapke i strehe okrznu u letu. Dok svjetla na vjetru ziblju se i letu, Ulicama svuda Blud se pali tada, Ko mravinjak vrvi u njedrima grada; On posvuda krči sebi put potajni, Dušmaninu sličan, sprema prepad tajni; Rijući po blatu što sred grada diše, Poput crva snagu iz Čovjeka siše. Odsvakud se čuje iz kuhinja pisak, Kazališta žamor i kapele vrisak; Za stolom gdje koska užitak je fini,

Sjate se bludnice i sudruzi njini; Tokovi što noću za odmor ne znadu, Uskoro i oni prionut će radu: Provalit će vrata i opljačkati kase Da požive malo, odjenu metrese. Saberi se, dušo, u tom teškom času I ne slušaj ciku što gradom se rasu. To je čas kad patnje bolesnih su ljuće Mračana Noć ih davi i u ponoć vuče - u bezdanu jamu, zajedničku svima, Bolnice su pune njinim jaucima. Mnogi više neće uveče kraj vatre Sa voljenom dušum da sjede i snatre. A koliki nisu osjetili nikad Toplinu svog doma, nit živjeli ikad! Veze Priroda je hram gde mutne reči sleću Sa stubova živih ponekad, a dole ko kroz šumu ide čovek kroz simbole ma što ga putem prisnim pogledima sreću. Ko odjeci dugi što daljem se svode u jedinstvo mračno i duboko što je ogromno ko noć i kao svetlost, boje mirisi i zvuci razgovore vode. Neki su mirisi ko put dečija sveži, zeleni ko polje, blagi ko oboje, - drugi iskvareni, pobednički, teži, što u beskraj prostiranje svoje, kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha koji peva zanos čula nam i duha

Epitaf jednoj osuđenoj knjizi Dobroćudni, mirni čitaoče, kojem srce trezvenošću bije, baci ovu knjigu, vedra nije, iz nje sjeta i razvrat se toče. Ako niši školovat se htio kod Sotone - meštra prepredena za tebe će ostat nesvaćena il ćeš reći da sam mahnit bio. Ako udes snagu ti je dao da zaroniš u ponore zala, štij me da bi ljubiti me znao. Bolna dušo, dušo radoznala, koja tražiš raj svoj, ti me sudi, poželi me! - il prokleta budi! Uznesenost Iznad svih jezera i iznad dolina, i iznad najvišeg planinskog vrhunca, i dalje od zvijezda i dalje od sunca, i iznad granica svemirskih dubina Kreće se misao sa toliko strasti, kao dobar plivač među valovima, i ostavlja brazdu među prostorima sa neizrecivom i mužijačkom slasti. Odleti što dalje od gnjilih močvara, pročisti se gore u bistrome zraku i pij kao nektar u ovome mraku vatru koja vrata nebeska otvara! Iz briga i jada od kojih se gine, od kojih se duša mutno zmamglila,

sretan je tko može u zamahu krila uznijeti se prema poljima vedrine! I nalik na ševu samo zato mari da svakoga jutra čistog zraka kuša, - tko nad svime lebdi i bez muke sluša razgovore cvijeća i svih nijemih stvari! Ljepota Lijepa sam, o ljudi, kao san od kama, moja grud, pred kojom svako sladan pade, stvorena je ljubav pesniku da dade, vječnu, nijemu kao materija sama. Vladam nad azurom, tajnu sfinge krijem, sniježno srce imam, labuđu bjelinu; mrzim pokret, jer narušava cjelinu, nikada ne plačem, nikad se ne smijem. Pjesnici pred mojim uzvišenim stasom, što ih sjeća stava gordih spomenika, u predanom radu ne škrtare časom; jer ja, da očaram vjernog ljubavnika, ogledala imam što draž svemu daju: oči, krupne oči koje večno sjaju! George Gordon Lord Byron (1788-1824) Kad rastasmo se tada Kad rastasmo se tada uz muk i suza breme, a bol nam srca savlada, na vrlo dugo vreme, bled, hladan, obraz ti posta,

ko led sam celov tvoj; a meni tek tuga osta kroz ceo život moj. Tog jutra rosu ledenu sred svog osetih čela ko hladnu strepnju jednu što obuze me cela. Ti skrši zavete svoje; sad mnogom pripadaš, znam; kad ime spomenu tvoje i mene samog je sram. O tebi priča svud bruji, za me posmrtno zvono; kroz srce jeza mi struji: što te ljubvljaše ono? Ti nikome od tih ljudi ne beše tako znana; bol osta sred mojih grudi i večno živa rana. Mi sastasmo se tajno; sad tajno pamtim, smerno, što srce ti nehajno već presta biti verno. A sretnem li te kada kroz mnoga leta duga, moj pozdrav biće tada sav pusta, nema, tuga. Redovi napisani na jednom peharu načinjenom od lobanje Ne boj se - i znaj da je moj duh još uvek sa mnom; Jedina lobanja ja sam iz koje - mada se pije, Nasuprot glavama živim u ovom svetu tamnom, Ma šta isteklo, ništa nikada glupo nije. I ja sam živeo kao i ti; i voleo i pio, I umro: nek se zemlja odriče kostiju mojih; Ti toči; mene nećeš okružiti, ma htio; Usne su crva uvek odvratnije od tvojih!

Jer bolje je u sebi nositi sokove skupe No blatnom gojiti crvu naraštaj glibav i sluzav; Bolje je nuditi redom uzevši oblike klupe To piće bogova, nego hranu za porod puzav. Tu, gde se nekad, možda, moj duh pun snage sjao, Kroz druge opet moja nek blesne sadržina; Kad je već iz glava naš mozak izčezao, Kakvu bi mogli naći zamenu bolju od vina? Dok možeš, pij, jer ko zna? - Možda će buduće pleme Kad ti, i tvoji kao ja budete mrtvo ime, I tebe spasti jednom iz krila zemlje neme, I s mrtvim stihove plešće i pirovaće s njime. Što ne? kad naše glave u kratkom danu života Toliko malo mogu koristi da nam pruže, Pošto ih poprave crvi, i blatna spremi toplota, Za njih je sreća ako bar tako nečemu služe. Stihovi napisani u jedan album na Malti Ko putnika što mami novog Ime na hladnoj grobnoj ploči, Nek moje ime s lista ovog Privuče tako tvoje oči. I kad ti opet pogled sleti Kroz mnogo leta na to ime, Ko umrlog se mene seti, I znaj, tu srce leci s njime. Iz ''Jevrejskih melodija'' Po oblalama Jordana Po obalama Jordana kamile Araba blude, Na bregu Siona žreci lažnoga boga služe. Pod stenam' Sinaja Vaalove sluge hude Ti gledaš, o, Jehova, kako ti ime ruže, Pa zašto spavaju gromovi večne slave tvoje? Tamo gde je prst tvoj ispisao tablice svete I stopa osveštala pute narodu dobrom tvome;

Tamo gde su slave plamene siluete Pisane munjom tvojom, nijednom samrtnome Nije moguće prići po cenu života svoga. Nek' oko tvoje blesne munjinim silnim sjajem I nek' padne koplje iz poraženih ruku tiranina O, da l' će dugo tiran puniti zemlju vajem I da li će narod jošte gledati mnogo dana Ostavljen od teb' hram naš tužan, napušteni? Šijonskom sužnju Ti večni duše uma nesalomiva, u tamnici sjaš, Slobodo, snagom svom, jer u njoj tebi samo je srce dom; tek ljubav za te to srce okiva. Kad u lancima decu tvoju skriva pod svodovima tmurna, vlažna, tama, tad zemlja kliče njihovim žrtvama, i glas Slobode svetom se odziva. Tvoj je, Šijone, zatvor mesto sveto, jer on, ko mošti, stope sužnja krije: po podu tvome Bonivar se kreto dok ko u travu trag usnio nije; nek niko trag taj ne zbriše: on, eto do Boga vapi protiv tiranije. Da, mi nećemo lutati više Da, mi nećemo lutati više u kasnoj noći ti i ja, i zalud srce ljubavlju diše i mesečina još uvek sja. Jer duša kreće već iz grudi uz mač što hrli sad u boj; za predahom mi srce žudi, i ljubav traži kraj već svoj. I zalud noć sva voljenjem diše i zalud njoj će uskoro kraj,

nas dvoje neće lutati više uz mesečine blistav sjaj.

Jovan Dučić (1871-1943) Zašto? K'o pobožni Braman što sa stahom čuva Urnu, što prah dragih pokojnika krije, Bezbožnička ruka da je ne razbije, I svešteni pep'o vetar ne razduva Muzo! zašto i mi ne čuvasmo tako Srce sa pepelom pokojnika mili'? Niko ne bi znao da smo tužni bili, Da si ti jecala, a ja da sam plak'o! Jer kako je sveta i čedna beskrajno Tuga što se nikad nije rečju rekla, Što je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica javljala se tajno; Kako li je srećna duša koja znade Biti svijet za se, k'o zvezda nebeska, Bačena u svemir što samotno bleska, Dok svetova kraj nje blude milijarde; I mora svetlosti sjaju i trepere, Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna, A njen bol i život ostali su tajna Za beskrajni prostor i večite sfere! I zašto ne osta tvoja knjiga mala K'o grob siromaha, grob bez istorije, Kog u svetom miru oskvrnila nije

Ni bezbožna grdnja ni bestidna hvala! I ceneć' značenje svojih svetih muka, Bez lire, bez glasa, ispovesti tvoje, Zašto nisi srce progutala svoje, Kao Belerofon, gordo, bez jauka! Mala princeza Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio modar i čiji je glas imao miris žutih ruža - mala princeza je umorna od života i ona je tužna. Ona je na svojim širokim mramornim teracama nad morem, pored ogromnih vaza u kojima su mirno umirale njezine krizanteme, plakala kradomice u duge mutne večeri. Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su njenu krv i njeno telo, koji su bili isti onaki kao krv i telo ljiljana. I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane prašine i dok na zračnim zidovima spavaju mirni paunovi i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca, otvaralo se i srce male princeze. Zato su te noći bile tako pune tuge i toplote. A kada je umrla, nečujno i spokojno kao što su poumirale njezine krizanteme, dugo su sa ktedrale pevala stara zvona, a glasovi tih zvona bili su mirni i svečani kao glasovi davno pomrlih sveštenika.

Ave Serbia Tvoje sunce nose sad na zastavama, Ti živiš u besnom ponosu sinova; Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama, I zore da zrače na putima snova. Još si uz nas, sveta majko, koju muče; Sve su tvoje munje, u mačeva sevu, Sve u našoj krvi tvoje reke huče, Svi vetri u našem osvetničkom gnevu. Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina, Udarac tvog srca u svemiru. Večna, Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina, Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.

Mlekom svoje dojke nas si otrovala, U bolu i slavi da budemo prvi; Jer su dva blizanca što si na svet dalaMučenik i heroj, kap suze i krvi. Ti si znak u nebu i svetlost u noći, Kolevka i groblje, u odeći sunca; Ti si gorki zavet stradanja i moći, Jedini put koji vodi do vrhunca. Mi smo tvoje trube pobede, i vali Tvog ognjenog mora i sunčanih reka: Mi smo, dobra majko, oni što su dali Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka. De profundis Ti utehu čekas. Ne, utehe nema: Što utehom zovu, zovi zaboravom; Jad istinski dubok nikad ne zadrema. Rastrzana tako među snom i javom, Gledajući kako nepomično bdije Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom. Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije Ni sad ispijena ta čemerna čaša, I svirepi otrov jedne ironije; I da će nas večno strasna prošlost naša U nemirne noći da trgne i seti, Kao zveket lanca starog robijaša. Surovi će dani doći i uzeti Svaki po svoj deo od srca što bunca, Što želi, što moli; a ti ćeš se peti; Peti neprekidno, do kobnog vrhunca, Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete Pružajuči ruke i vapijuć: Sunca I tako ti dani bez sreće i mete, Odnoseć svoj deo stradanja i suza, Kao gavrani će kraj nas da prolete, I ne pokidavši ni jednu od uža Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji, Za nama i gleda na nas ko Meduza.

Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku, Mladosti moje to uzglavlje meko Dugo nam ima do u tihu luku, Ostrvo mira i sad je daleko. Katarke stoje gordo na toj vodi Što znači život... Mi hitamo žurno; Nejasno nebo nad nama se svodi, Pod nama more nemirno i burno. I zaman hita naše slabo oko Kule tog mora da pozna i spazi; Istina mora da leži duboko Mi nad njom gremo po neznanoj stazi. Pitanja naša šum nejasni sreta, I žudnom duhu odgovara nije; Gde je početak? Gde li čudna meta? U neprovidnim maglama se krije. Brod mnogi ovud minu s mnogo muke, Istine blago tražeć u dubini; I ne spaziše svetiljke iz luke A gle po vodi razvalina njini... Ne S teškom kotvom ne srljaj duboko, Ranjeno srce drukčije nam zbori Niti u pustoš pustaj žudno oko, Da te nespokoj za saznanjem mori. Spokojan pogled po površju baci, Sladosnog mira tu ćeš samo steći. O, Muzo, tuda samo trepte zraci, I val se pjeni slatko žuboreci. I snivaj samo Biće manje suza I više svjetlih i spokojnih noći... Svikni na odmor pod teretom uža Istina jedna i sama će doći Zovi se ljubav I nas samo pjevaj, I našu mladost bezbrižno i tio: U jednom srcu cio svemir ima, U jednoj suzi ima život cio Ne pitaj nikad: zvuke naših dana Hoće li vjetri da raznesu šumom, Ko bjeli behar sa procvalih grana, Il cvjeće nekad nad našijem humom;

Il će da zive... Niti pitaj, mlada, Da li se rodi odjek tvome glasu, I da l ga naše gluho doba sada Vjencima svojim il kamenjem zasu, Budi ko ptica sa sjevernih mora, Stanovnik magle i ostrva leda, Što pjeva žudno izmeđ lednih gora, Ne pitajući da l je kogod gleda, I da l je sluša; i sred mrtvog dola Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije I najzad umre - bez imalo bola Što joj pjesmu nikad niko čuo nije Jablanovi Zašto noćas tako šume jablanovi, Tako strašno, čudno? Zašto tako šume? Žuti mesec sporo zalazi za hume, Daleke i crne, ko slutnje; i snovi. U toj mrtvoj noći pali su na vodu, Ko olovo mirnu i suvu, u mraku. Jablanovi samo visoko u zraku Šume, šume, čudno, i drhću u svodu. Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim Ko potonji čovek. Zemljom prema meni, Leži moja senka. Ja se noćas bojim, Sebe, i ja strepim sam od svoje seni. Ljubavna pesma Ti si moj trenutak i moj san i sjajna moja reč u šumu i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreći više nego sreća. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo što duša prosneva. Poljubac je susret najlepši na svetu. Od mog priviđenja ti si cela tkana, tvoj plast sunčani od mog sna ispreden. Ti beše misao moja očarana, simbol svih taština, porazan i leden. A ti ne postojiš, nit' si postojala. Rođena u mojoj tišini i čami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve što ljubimo - stvorili smo sami. Podne Nad ostrvom punim čempresa i bora, Mlado, krupno sunce prži, puno plama; I trepti nad šumom i nad obalama Slan i modar miris proletnjega mora. Ljubičaste gore, granitne, do svoda, Zrcale se u dnu; mirno i bez pene, Površina šušti i celiva stene; Svod se svetli topal, staklen, iznad voda. Prah sunčani trepti nad ispranim peskom, I srebrni galeb ponekad se vidi, Svetluca nad vodom. I mirisu hridi Mirisom od riba i modrijem vreskom. Sve je tako tiho. I u mojoj duši Produženo vidim ovo mirno more: Šume oleandra, ljubičaste gore, I bled obzor što se proteže i puši. Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne Obale i vrti; i svetli i pali Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne. Pored vode

Put mesečev srebrn niz more se vidi, Leži beskonačan vrh zaspalih vala. Mir. Zadnji je talas došao do hridi, Zapljusno setno i umro kraj žala. Noć miriše tužno čempresovom smolom. Nebo pepeljasto. I kopno i voda Ko da noćas dišu nekim čudnom bolom, Tiha tuga veje sa dalekog svoda... Sto srca nocas kucaju u meni, I celo mi biće budi se i diže Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi. Sve kipi u meni, ko plima kad stiže: Kao sad da postah Dokle zvezde brode Jedne bezimene noći, pored vode. Senka Ide sen moja pored mene, Ognjena sablast i džin modar, Predamnom kao vođ bez smene, Kao zbir za mnom, nem i bodar. Pred šumom presta da me prati, Za šumom već me opet čeka; Pred prag će crkve zbunjen stati Taj prediskonski strah čoveka. Taj sjaj što mrkne i što sjaje, Taj govor tela rečju tamnom! Dokle će ići i šta traje Ta gorka igra sunca sa mnom? Sve će pod nebom dalje sjati, A sen i čovek, dva blizanca, Na raskršcću će nekom stati Da oba zbace teret lanca... No tražiće se, dok dan sija, Dve sudbe večno sjedinjene: Senka od zemlje bezmernija, I čovek lakši i od sene.

Vraćanje Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada, Ali ne ko žena što čezne i voli, Nego kao sestra bratu koji strada. Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli. Puna nostalgije beznadežne, duge, Ne sećaj me nikad da bi mogla doći Zadocnela radost iz dubine tuge, Ko ponoćno sunce iz dubine noći. Jer ti ne znaš, bedna kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge... I ti beše samo sen nečije sene... Plava ptica Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo: Izgubljena sreća još uvek je sreća! I taj jad u duši što te na nju seća. To je jedan njezin zaostali deo. Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko: Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine. Taj eho kog jedva čujes iz daljine. To je još ona zbori u tebi dubokoU samotne noći, kad žalosne šume Reke pune zvezda, gore pune sena... Do sluha ta pesma ne dopire njena, No duša sluti, čuje, i razume.... Susret Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli Dala si mi ruku i pošla si sa mnom. I idući stazom nejasnom i tamnom, Iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strašno verovali tada Da se besmo našli. I mi nismo znali Koliko smo bili umorni i pali Od sumnja i davno preživljenih jada... I zanavek kad se rastadosmo, i tako Stežuć svoje srce rukama obema Otišla si plačna, zamrzla i nema K'o što beše došla, tužno i polako. Ljubav Je li ovo ljubav, ili bolna jedna Potreba da ljubim? Ova ljubav plava, Je li želja srca, moćnoga i čedna? Ili napor duše koja malaksava? Je li ova žena koju ljubim zbilja? Il' sen na prolasku preko moga puta, Tumaranje misli bez svesti i cilja, I sve delo jednog bolnoga minuta! Ne znam; no na međi tvoga sna i jave Vidim moje srce da čezne i pati. I suze kad dođu, rane zakrvave Ja ni onda od tog ništa neću znati. Bdenje U dnu uspavane i neme aleje Stoji u noći pod jesenjim mrazom Mramorna vila. Vetar tiho veje Samotnim vrtom i zamrzlom stazom. Svuda je mirno. Kamene balkone Kentavri drže, i noć duga ova Bezglasno, nemo, neosetno tone Alejom crnih, golih kestenova. Samo, - u tmini, polumraku lednom -

Vidi se negde slabi zračak plama U tihoj vili. U prozoru jednom, Kroz vreže ruža, i za zavesama, To gori svetlost. Sred tišine neme, U toploj sobi, krevetu od kedra, I pod jorganima, kud su krizanteme Rascvale bujno - mlada, golih nedra. Tu leži žena. Pred njom, u ormaru Od ebanosa, ukoženi krasno, Taso i Platon... U kaminu staru Još živa vatra i crveni jasno... Budna je. U ruci bledoj kao hladni Paroski mramor, u to pozno doba Drži i čita moje "Pesme"... Jadni Pesnik već sto leta leži na dnu groba. Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno, Po zidovima, u gorenju svome Vesela sveća što treperi jasno, I niže senke, krupne, k'o fantome. A ona čita... Dok sred noći duge, K'o grdan polip sa stotinu ruka, Stisla joj srce ljubav puna tuge, Tuge bez suza, bez reči, jauka. I zaljubljena, pogođena nekim Stihom k'o strelom, spusti knjigu tada I sniva dugo... za mutnim dalekim, Čeznući tako u tišini jada. I opet čita... Bol k'o more raste U mrtvoj noć... Dok san žudni, mili, Krilom je, mekim k'o paperje laste, Oseni tužnu, umornu, na svili. Sama sveća gori u samotnoj vili. Kob Milanu Rakiću Srce sa svojim zlatnim ključevima Bije u brave tamne kapije,

Gde čami zla i nedokučiva Istina moja koja vapije. A laž sa usta koja poljubim (otrov u zlatnoj čaši pričesti Ubica sa mačem svojim stogubnim) Mrači sve pute moje ničesti. Sjajni dan međ crnim borima; Mrkne noć izmeđ belih krinova; Božiji lik trepti na svim morima; Svaki čas svemir niče iznova. A veru moju crkva ubila, A moju smunju strah zaledio; Usta me laži samo ljubila, Izdajnik samoza mnom sledio. Moj se duh božijeg vina napije, Srce se svetoj reči otvori A bdim pred strašnom bravom kapije kao pred gradom gde su zlotvori. Moja ljubav Sva je moja duša ispunjena tobom, Kao tamna gora studenom tišinom; Kao morsko bezdno neprovidnom tminom; Ko večni pokret nevidljivim dobom. I tako beskrajna, i silna, i kobna, Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta? Ali tvoga daha prepuno je svašta, svugde si prisutna, svemu istodobna. Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom, Rađas se u meni kao sunce noći, I u mome telu drhtiš u samoći, Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi, Celo moje biće to je trepet sene; O, ljubljena zeno, silnija od mene Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi. Kao mračna tajna ležiš u dnu mene, I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te Ni ne vidim gde si, a sve duge sate Od tebe su moje oči zasenjene. Pesma Ženi Ti si moj trenutak i moj san i sjajna moja reč u šumu i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreći više nego sreća. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve što seća. Srce ima povest u suzi što leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo što duša prosneva. Poljubac je susret najlepši na svetu. Od mog priviđ0enja ti si cela tkana, tvoj plast sunčani od mog sna ispreden. Ti beše misao moja očarana, simbol svih taština, porazan i leden. A ti ne postojiš, nit' si postojala. Rođena u mojoj tišini i čami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Morska vrba Sama vrba stoji nad morem na steni, Rasplela je kosu zelenu i dugu; Naliči na nimfu koju su prokleli Da postane drvo i da šumi tugu. Sluša pesmu gora kada jutro rudi, Agoniju vode u večeri neme; Nepomično stoji tamo gde sve bludi; Oblaci i vetri, talasi i vreme. I tu šumi s njima, dajući polako Moru koju granu, vetru listak koji, I, ko srce, sebe kidajući tako, Tužno šumi život. - Sama vrba stoji. Sunce Na žitu plamti jara vrela, Juli će sve da zatre; ditiramb suncu svira pčelaSve reči od same vatre. Ne čezne brdo dah da nađe, Nit šuma za sen vapi; I reka pre no sunce zađe Želi da umre do kapi. Sprema se klasje sve da padne, I lišće pred noge panju; Da zemlja danas žudno znadne Za lepu smrt u sjanju. Vraćanje Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada, Ali ne ko žena što čezne i voli,

Nego kao sestra bratu koji strada, Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli. Puna nostalgije beznadežne, duge, Ne sećaj me nikad da bi mogla doći Zadocnela radost iz dubine tuge, Ko ponoćno sunce iz dubine noći. Jer ti ne znaš, bedna! Kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge... I ti beše samo sen nečije sene... Duša Zašto plačeš,draga, svu noć i dan ceo. Izgubljena sreća još je uvek sreća! I taj jad u duši što te na nju seća, To je jedan njezin zaostali deo. Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko: Sreća nikad ne mre, i onda kad mine. Taj eho kog jedva čuješ iz daljine, To još ona zbori u tebi duboko U samotne noći kad zalosno šume Reke pune zvezda, gore pune sena... Do sluha ta pesma ne dopire njena, No duša je sluti, čuje i razume...

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->