Филозофски факултет

Археолошка збирка

АРХАИКА
1
Уредник
Мирослав Лазић

Београд 2007

АРХАИКА
Година I, број 1.
Издавач:
Филозофски факултет
Археолошка збирка
За издавача:
Александар Костић
Уредник:
Мирослав Лазић
Редакција:
Никола Тасић
Ала И. Романчук (Руска Федерација)
Живко Микић
Александар Јовановић
Драги Митревски (БЈР Македонија)
Митја Гуштин (Словенија)
Чедомир Марковић (Црна Гора)
Превод:
Марина Адамовић-Куленовић
Лектура и коректура:
Милена Богдановић
Техничка обрада:
војислав филиповић

ARCHAICA
Year I, No. 1
Published Annually by:
Faculty of Philosophy
Archaeological Collection
For Publisher:
Aleksandar Kostić
Editor:
Miroslav Lazić
Editorial Board:
Nikola Tasić
Alla I. Romantschuk (Russian Federation)
Živko Mikić
Aleksandar Jovanović
Dragi Mitrevski (FYR Macedonia)
Mitja Guštin (Slovenia)
Čedomir Marković (Montenegro)
Translation by:
Marina Adamović-Kulenović
Proofreading:
Milena Bogdanović
Typesetting by:
vojislav Þlipović

Штампа:
Чигоја

Printed by:
Čigoja

Тираж:
250

Printed in:
250

e-mail: archaica@f.bg.ac.yu

ISSN 1820-6328
UDC 902(497.11)

Faculty of Philosophy

Archaeological Collection

ARCHAICA
1
Editor
Miroslav Lazić

Belgrade 2007

Први број часописа АРХАИКА припремљен је и штампан средствима додељеним током 2006. и 2007. године за материјалне трошкове пројекта Археолошка грађа – основа за проучавање културног континуитета
у праисторији и антици на територији Србије (ев. бр. 147041Д), који финансира Министарство за науку
Републике Србије.
Одобрено 28. XII 2006. године, на седници Наставно–научног већа Филозофског факултета у Београду,
одлуком бр. 23/1–XXIV/9.

Реч уредника / Editor’s word
Археолошка збирка Филозофског факултета у Београду основана је пре непуних
осам деценија – 1929. године. Њени оснивачи,
проф. др Милоје Васић и сер Чарлс Хајд (sir
Charles Hyde) желели су да студентима археологије на Београдском универзитету омогуће
непосредан сусрет са разнородним рукотворинама древних уметника и занатлија, како
би се што боље обучили за практичан рад у
археологији. У протеклом периоду, Збирка је
стасала у једну од највећих и најпознатијих
универзитетских колекција археолошких налаза у Европи, у којој су обучаване многобројне генерације студената Београдског универзитета. Упоредо с тим, стекла је и значајан
углед међу водећим научно-истраживачким
институцијама које се баве проучавањем старина на територији Србије.
Развој српске археолошке науке и улога Археолошке збирке Филозофског факултета у образовању студената и младих научника
обавезују. У том смислу, покретање научног
часописа какав заслужују српска археологија
и Филозофски факултет, примарни је задатак
Археолошке збирке.
АРХАИКА ће бити савремен часопис,
штампан као годишњак у намери да се научној јавности у земљи и иностранству прикажу
нова достигнућа у српској археологији и њој
сродним научним областима и дисциплинама.
Тако замишљена, АРХАИКА очекује и стране
ауторе који ће својим прилозима допринети
да она остане незаобилазно научно штиво о
старим народима на територији Србије и у
њеном окружењу.

The Faculty of Philosophy Archaeological Collection, Belgrade, was founded nearly
eighty years ago, in 1929. Its founders, Prof. Miloje Vasić and Sir Charles Hyde, intended it as a
teaching base, enabling the students of archaeology at Belgrade University to be trained in
practical archaeology through a direct encounter
with diverse artefacts made by ancient artists and
craftsmen. Meanwhile the Collection has grown
into one of the largest and best known university
collections of archaeological Þnds in Europe,
providing training for generations of students. It
has been recognized among the leading research
institutions concerned with the study of the archaeological past of Serbia.
The challenging development of archaeology as a discipline and the role of the Archaeological Collection in the education of students and young scholars require a responsible
response. The Archaeological Collection, therefore, sees as its foremost mission the starting of a
scholarly journal worthy of Serbian archaeology
and the Faculty of Philosophy.
ARHAICA is a modern journal to be published annually with the intention of acquainting
the scholarly community at home and abroad
with new achievements in Serbian archaeology
and related Þelds of study. A thus conceived
ARHAICA looks forward to foreign contributors
to help it keep up as must reading for those interested in ancient peoples in the territory of Serbia
and the neighbouring region.
Belgrade, November 2007

Београд, новембар 2007.

Мирослав Лазић

САДРЖАЈ

САДРЖАЈ / CONTENTS
Миодраг Сладић / Miodrag Sladić
9 АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА КОД МИХАЈЛОВЦА
35 The architecture of early prehistoric settlements on the site of Kula at Mihajlovac
Јосип Шарић / Josip Šarić
41 АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА
63 Chipped stone artefacts from the site Blagotin–Poljna
Војислав Филиповић / Vojislav Filipović
95 МИНИЈАТУРНЕ НЕОЛИТСКЕ ПОСУДЕ СА ИЗЛИВНИКОМ/СИСКОМ И ЊИХОВА УПОТРЕБА
104 Neolithic miniature spouted/nozzled vessels and their use
Мирослав Лазић / Miroslav Lazić
109 ХУМКА ИЗ БРОНЗАНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ САВИН ЛАКАТ КОД ПРИЈЕПОЉА
126 A Bronze Age mound on the site of Savin Lakat near Prijepolje
Милан Ивановски и Александар Јовановић / Milan Ivanovski and Aleksandar Jovanović
133 ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ОЛОВНИХ ПЕЧАТА ИЗ МАКЕДОНИЈЕ
144 A contribution to the study of lead seals from Macedonia
Ивана Кузмановић-Нововић / Ivana Kuzmanović-Novović
149 ПРЕДСТАВЕ ДИОНИСA И ЊЕГОВОГ ТИЈАСОСА НА РИМСКИМ ГЕМАМА ИЗ СРБИЈЕ
156 Depictions of Dionysus and his thiasus on Roman intaglios from Serbia
Мира Ружић и Илија Пушић / Mira Ružić and Ilija Pušić
161 ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ АНТИЧКЕ АРХЕОЛОГИЈЕ БОКЕ КОТОРСКЕ
170 A contribution to the archaeological study of the Gulf of Kotor in antiquity
Александар Капуран и Виктор Варга / Aleksandar Kapuran and Viktor Varga
173 АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА АКВАТОРИЈА ХЕРЦЕГ НОВОГ
181 Archaeological research in the Herceg Novi aquatorium
Бранко Дрча / Branko Drča
187 ΣΤΑΤΗΡ - STATERA
194 ΣΤΑΤΗΡ – STATERA
Адам Н. Црнобрња / Adam Crnobrnja
197 НАЛАЗИ НОВЦА СА ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА ОРАШЈЕ (МАРГУМ) 2004. ГОДИНЕ
207 Coin Þnds on the site of Orašje (Margum) from the 2004 excavation
Живко Микић / Živko Mikić
209 НЕКРОПОЛЕ ИЗ ПЕРИОДА СЕОБЕ НАРОДА У ВИМИНАЦИЈУМУ – АНТРОПОЛОШКА РЕВИЗИЈА
217 Die Völkerwanderungszeitliche Friedhöfe von Viminacium – Eine Anthropologische Revision
219 ИЗ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ АРХЕОЛОГИЈЕ
219 FROM THE HISTORY OF SERBIAN ARCHAEOLOGY

7

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА
НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА КОД МИХАЈЛОВЦА1
Миодраг Сладић
Филозофски факултет, Београд

Aпстракт: Кула код Михајловца, истраживанa у оквиру пројекта Ђердап II, спада у локалитете који чувају најстарије трагове насељавања на обали Дунава. Припада позној култури
Лепенског вира и потпуно се, са свим атрибутима, уклапа у културни комплекс Лепенски вир
– Скела Кладовеј. Појава неолитске грнчарије у горњим слојевима наговештава ново доба, које
је донело другачији приступ решавању егзистенцијалних проблема и другачију архитектонску
креативност. Сличности између локалитета Кула и других налазишта на подручју Ђердапа,
нарочито оних на Корбовском и Великом острву, показују да су у позном мезолиту и раном
неолиту становници овог широког простора живели истим или врло сличним начином живота.
Кључне речи: позни мезолит, неолит, огњиште, станиште, шатораста конструкција, керамика, Лепенски вир, Скела Кладовеј.

Почетком осамдесетих година прошлог века реализован је пројекат изградњe друге
хидроцентрале на Дунаву, код Кусјака. Дуг приобални појас од Кладова до Кусјака, угрожен
подизањем нивоа реке, био је претворен у велико археолошко радилиште на коме су, током
више година, обављана заштитна истраживања. Био је то период великог успона српске археологије, у коме је Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду имао
значајну улогу у истраживању угрожене зоне од Брзе Паланке до Кусјака. Академик Д. Срејовић и проф. др А. Цермановић-Кузмановић били су главни руководиоци ових вишегодишњих
испитивања.
Међу многобројним налазиштима на поменутом простору посебно се издваја околина
Михајловца, са локалитетима широког хронолошког распона, од позног мезолита до раног
средњег века (Кула, Књепиште, Ушће Каменичког потока, Мора Вагеи, Кеј). Ова територија
дуго је била у жижи интересовања стручњака Центра за археолошка истраживања, при чему
1

Текст је настао у оквиру научно-истраживачког пројекта Археолошка грађа – основа за проучавање културног континуитета у праисторији и антици на територији Србије (ев. бр. 174071), који реализује Филозофски факултет
у Београду, а финансира га Министарство за науку Републике Србије.

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

је колега С. Станковић дао велики допринос, истражујући налазишта на подручју Кусјака
(Борђеј) и Михајловца (Ушће Каменичког потока, Књепиште и Мора Вагеи).
Локалитет Кула, о коме ће бити речи у овом тексту, налази се на високој дунавској
тераси узводно од Михајловца. Као и многа друга налазишта, ископаван је током неколико
кампања, од 1980. до 1984. године. Стога је потребно нешто рећи о планирању и динамици
археолошких истраживања овог локалитета, који је заузимао велику површину са дебљином
слоја од готово 3,0 m.

ТОК ИСТРАЖИВАЊА
У оквиру овог значајног пројекта, 1980. године започета су истраживања на Кули,
када је екипа Центра за археолошка истраживања испитивала неколико налазишта у близини
ушћа Слатинске реке, а упоредо је вршила и стална рекогносцирања дунавске обале. Пошто
је то била прва година истраживања у оквиру пројекта чија је реализација планирана на дуже
време, упознавање обале било је неопходно, мада су претходну проспекцију терена обавили
стручњаци Археолошког института из Београда и Народног музеја Крајине у Неготину (Vasić
i Janković 1971). Обала Дунава, међутим, често скрива разне драгоцености, тако да том приликом нису уочени културни остаци које је касније, са више среће, открила екипа Центра. У једној од тих акција, на одсеку дунавске обале у селу Михајловац, на сеоској плажи и у високом
дунавском профилу откривени су тамномрки укопи и већа количина уломака праисторијске
керамике. Одмах је уследио наредни корак и на Кули су изведена прелиминарна сондажна
ископавања, односно постављено је неколико мањих сонди изнад раније примећених укопа
(Сладић 1984).
Археолошко налазиште на Кули ускоро је заинтересовало ширу научну јавност. Наиме, у току истраживања сонди постављених изнад уочених укопа, у подножју профила високог скоро 3,0 m, примећен је део лобање чији је надочни лук, прекривен зеленом патином,
извиривао из обалског наноса. Малом интервенцијом утврђено је да је у питању део масивног
надочног лука људске лобање. Одмах је одговарајућом сондом обухваћен простор око ње и
убрзо је установљено да се ради о лоше очуваном скелету у згрченом положају (ibid.: сл. 199;
Микић и Сладић 1994: Т. I). Остаци скелета скренули су пажњу својом робусношћу, нарочито
дебљином лобање и оштрином надочних лукова. Упоредо са овим малим ископавањем, даљом
проспекцијом обале пронађено је неколико артефаката из мезолитског доба, односно више
наковања (речних облутака са функционалним оштећењем у центру), као и кварцитних одбитака. Тада је постало јасно да се у моћном културном слоју на Кули налазе значајни остаци из
далеке прошлости овог краја.
Јуна месеца следеће, 1981. године, уследила су нова ископавања, када је у зони пробних сонди истражених претходне године отворено осам контролних сонди (сонде I–VIII),
укупне површине 96 m². Тада се потпуно показало сво богатство културног слоја на Кули,
како из раног средњег века (Јанковић 1986: 445–447) тако и из дубоке праисторије, односно из
мезолитског и раног неолитског доба. У најнижем стратуму откривени су и најстарији трагови
првобитне архитектуре, тј. остаци полукружних шаторастих конструкција.

10

М. Сладић

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА...

Ископавања су настављена исте године, октобра месеца, на простору II и III сектора.
У II сектору истраживани су слојеви из раног средњег века, а у III сектору отворено је неколико сонди уз дунавски профил, на местима са индикативним материјалом, које су захватале
квадрате у најугроженијој зони, односно уз саму реку. У свим сондама откривен је значајан
мезолитски материјал, у коме се нарочито истичу два станишта која припадају фазама Кула I
и Кула II.
Током 1982. године ископавања су настављена и представљала су највећи истраживачки подухват на овом налазишту. Отворена је велика истражна површина на I и III сектору, и
откривени су бројни налази из мезолита и раног неолита. Осим стамбених објеката из фаза I и
II, пронађена су три гроба, која су још више употпунила сазнања о првим житељима Куле.
На Кули су спроведене још две истраживачке кампање. Прва, 1983. године, била је
мањег опсега, а ископавања су обављена на простору I и II сектора. Објекат из фазе II, откривен 1982. године, који је у основи имао запечену земљу, сада је потпуно истражен проширењем сонде IX ка западу. Показало се да објекти из ове фазе имају мања правоугаона
огњишта. Примећена је и нешто већа концентрација лепа у северозападном углу проширења,
на вишој нивелети од претходно истраженог објекта, што је захтевало нова ископавања на
том месту. Због тога је наредне, 1983. године, западно од овог простора истражена сонда X, са
остацима архитектуре и елипсоидним ватриштима. Испитивањем нише у северном профилу
сонде установљено је да се зона са запеченом земљом простире према североистоку. Током
1984. године, која је била и последња година истраживања на Кули, заокружено је ископавање
архитектонских остатака, и то отварањем велике површине, димензија 10,60 х 10,60 х 8,0 m,
која је обухватила недовољно дефинисане објекте у сондама IX и X. Новоотворена површина
означена је сондама XI и XII, и том приликом овај комплекс је максимално истражен у просторном смислу.

Сл. 1. Кула – ситуациони план
Fig. 1 Kula — site plan

11

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Површина локалитета била је велика (сл. 1). Његова дужина износила је приближно
350 m, што је установљено највећом раздаљином између сонди са археолошким налазима.
Треба поменути да се ова констатација односи углавном на мезолитски хоризонт, који је и најдоминантнији. Ширина налазишта зависила је од степена ерозије дунавске терасе и износила
је од 20 до 70 m.
Присећајући се тока истраживања, треба имати на уму и тешке услове ископавања.
Осим велике дубине на којој су лежали најстарији трагови настањивања у овом делу Ђердапа,
честе промене водостаја, изазване радовима на хидроцентрали, такође су чиниле велике потешкоће у деловима локалитета најближим реци.

ГЕОГРАФСКО-ГЕОЛОШКА СТРУКТУРА МИХАЈЛОВАЧКЕ РЕГИЈЕ
Територија на којој се налази село Михајловац, на чијој северној периферији је смештен локалитет Кула (сл. 2), у ширем смислу припада Влашко-понтском басену, а у ужем смислу Неготинској Крајини. У делу Крајине кроз који пролази, као и у горњем Ђердапу, Дунав
је главни природни неимар који миленијумима формира рељеф ових географских целина. Изласком из Сипске клисуре, због могућности да се шири и због подлоге тла, Дунав је у Неготинској Крајини знатно пространији, а његове плодне обале, од дубоке праисторије до наших
дана, пружале су могућност за развој многих култура.

Сл. 2. Локалитет Кула, поглед на I сектор с југа
Fig. 2 Site Kula, view of Sector I from the south

Поред обала Дунава преовлађују речне терасе и равнице, често плављене, а у залеђу
се уздижу већа узвишења. Цвијић је утврдио да на подручју Ђердапа низводно од Сипа речне
терасе прелазе у маринско-језерске или абразионе терасе (Цвијић 1921; Јовић 1997: 25). На
делу од Брзе Паланке до Кусјака обала је избраздана коритима река и потока који се уливају у
Дунав. Међу њима најзначајнији су Вратњанска и Слатинска река, Замна и Каменички поток,
као и безброј безимених потока и поточића који чине врло повољан хидролошки потенцијал

12

М. Сладић

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА...

потребан за сигуран живот. И сам локалитет Кула подељен је коритом тзв. Плавиначког потока, који оживи у сезони киша. Његово ушће, са нагомиланим материјалом који је ерозијом
спран са узвишења у залеђу, учинило је да се узводно од њега формира затон, односно широки
вир који воду лагано окреће у смеру казаљке на сату.
Анализом остатака фауне из мезолитског слоја Куле својевремено се бавио палеозоолог Ш. Бекењи (Bökönyi).2 Он је сматрао да је ово подручје било изузетно богато разноврсном
рибом, нарочито ципринидним врстама (деверика и шаран), затим анадромним (јесетра и кечига), а ређе езоксидним (штука) и силуридним врстама (сом). Изглед овог крајолика у мезолиту сигурно је био другачији него данас. Долина уз реку била је шира, а брдовито залеђе,
обрасло густим шумама, чувало је значајне изворе хране. Бекењи је такође показао да су шуме
биле богате фауном (јелен, срна, дивља свиња, а откривени су и остаци дивље мачке, куне,
јазавца, мрког медведа, лисице, вука, пољског зеца и дабра). Мећу остеолошким узорцима
најзаступљенији је био јелен, што је сасвим разумљиво због употребе коже, меса, као и кости
и рогова доброг квалитета, од којих су житељи Куле израђивали оруђе.
Дунав је снажно утицао на геолошку структуру овог подручја. Готово на свим локалитетима дуж обале на којима су вршена археолошка ископавања могу да се запазе трагови
великих наплавина, манифестованих моћним наслагама речног шљунка и слојевима иловаче.
Примарни слој (здравица) на Кули углавном се састоји од мркозелене и мркосиве иловаче помешане са већим и мањим кречњачким стенама. Пошто залеђе чине махом стене кречњачког
састава, међу којима врло ретко могу да се нађу жиле квалитетнијег материјала, становници
мезолитских насеља на Кули користили су сировине које им је доносио Дунав. То су углавном
облуци, кварцитна заобљена језгра, кремена језгра, језгра рожнаца, затим облуци пешчара,
шкриљца и стене са лискунастим примесама. Наравно, не треба занемарити ни утицај поменутих река и потока, који су ерозијом спирали геолошки материјал са брдовитог залеђа, нарочито у периодима отопљавања.

КУЛТУРНО НАСЛОЈАВАЊЕ КУЛЕ
Културни слој на налазишту достиже дебљину од приближно 3,0 m, а карактерише га
наслојавање неколико хоризоната. Профили свих контролних сонди показују врло јасну и издиференцирану слојевитост. Уочава се да су и културни и геолошки слојеви углавном хоризонтални, са благим падом према Дунаву. Насељена површина сигурно је била знатно већа, али
је ерозија велике реке учинила своје, односећи драгоцена материјална сведочанства о култури
људи који су се задржавали на овом делу њене обале.
Чак и летимичним погледом на културну стратиграфију Куле могу да се разграниче четири културна хоризонта, који се разликују по боји и структури седимента, као и по садржају.
Најстарији је мезолитски хоризонт, у чијим позним фазама се појављује и материјал карактеристичан за рани неолит, затим следи хоризонт из старијег гвозденог доба са многобројним
2

Крајем осамдесетих година прошлог века Ш. Бекењи је боравио на Филозофском факултету у Београду, с циљем
да обради животињске коштане остатке са локалитета истраживаних у оквиру пројекта Ђердап II. Том приликом
анализирао је и коштане остатке са Куле, дајући ми на увид писмени запис о резултатима својих запажања.

13

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

отпадним јамама, па хоризонт из римског периода, са констатованом трасом римског пута и
спорадичним налазима, и хоризонт из раног средњег века, са укопаним колибама и каменим
пећима. У првим слојевима испод хумусног покривача налажен је материјал из недавне прошлости (XVIII–XIX век).
Већ смо поменули да најстарији културни хоризот на Кули припада позном мезолиту и
почетку новог раздобља, тј. неолита. Овај рад обухвата управо те периоде, односно живот првих становника овог дела дунавске обале, уз напомену да је посебна пажња посвећена начину
подизања станишта.
Најстарији хоризонт, дебљине од 0,60 до 0,80 m,
глиновитог је састава. Његову основну карактеристику
представља различита боја седимента. У најстаријој фази
(Кула I) он је мркожуте боје, а у млађој фази (Кула II), у
којој се већ препознају неке манифестације раног неолита, је тамније црвенкастомрке боје. Узан слој при површини обележава најмлађу фазу овог хоризонта (Кула III)
и прелази у црвенкастобраон боју.
Количина налаза из ових периода на површини
локалитета није свуда једнака, што поприма карактер хоризонталне стратиграфије. То је сасвим разумљиво ако се
има у виду да је површина са стаништима била знатна,
а популација релативно мала. Интензитет настањивања
у појединим деловима локалитета временом се мењао,
у зависности од природних услова и тренутних потреба
житеља.
Различитим бојама у најстаријем хоризонту одговарају и разлике у културном садржају, у шта се савршено
Сл. 3. Стратиграфска ситуација у уклапа и архитектура. Анализом тих параметара добијена
блоковима IIIf 28, 29 и 30: а – станиште је периодизација најстаријег културног хоризонта. У том
бр. 1 (Кула I); b – станиште бр. 2 (Кула смислу, јасно се препознају три фазе развоја првих наII); c – концентрација камена (Кула сеља на Кули, означене као Кула I, Кула II а–б и Кула III. У
III)
подели друге грађевинске фазе на две подфазе (а и б) преFig. 3 Stratigraphic situation in Blocks
судну улогу одиграле су нијансе у изради огњишта, која
IIIf 28, 29 and 30: а) House 1 (Kula I);
чине
основне структуралне елементе стамбених објеката
b) House 2 (Kula II); c) concentration of
(сл. 3).
stone (Kula III)

КАКО СУ СТАНОВАЛИ
ПРВИ ЖИТЕЉИ КУЛЕ ?
Остаци архитектуре у насељу на Кули, било да је привременог, сезонског или сталног
карактера, дају значајан прилог познавању ове врсте стваралаштва. Они нису бројни, али откривају потребе првих насељеника, којима је Дунав, са обиљем хране, чинио основу егзистен-

14

М. Сладић

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА...

ције, па су на његовим обалама проналазили ослонац за свој опстанак. И природно окружење,
односно шумом обрасло залеђе, сигурно је представљало неку врсту заштитне баријере. Из
тих разлога, током позног мезолита и раног неолита овде су организована и прва седелачка насеља. Овај простор је касније, у халштатском периоду, служио за одлагање отпадног материјала из неког, за сада непознатог насеља у околини, о чему сведоче бројне јаме са поломљеном
грнчаријом, а у римском периоду добио је транзитни катактер, са путем који је ту пролазио, и
тек у раном средњем веку поново је постао интересантан за настањивање, што показују многобројни остаци плитко укопаних станишта.
Из позног мезолита и раног неолита потичу трагови неколико стамбених објеката и у
наредним редовима приказаћемо све релевантне податке о њиховој позицији и конструктивним елементима.
ОСТАЦИ НАСЕЉА ИЗ ФАЗЕ КУЛА I
Трагови најстарије фазе мезолитског хоризонта
(Кула I) леже готово на здравици и карактеришу их две
врсте објеката: полукружне шаторасте конструкције и
пространа станишта трапезасте форме, са великим правоугаоним огњиштима. И поред тога што се реконструкција живота на Кули донекле креће у домену претпоставки, најмаркантнији мезолитски налази управо су остаци
стамбених објеката.
Полукружне шаторасте конструкције
Полукружне конструкције састављене су од ређаног камена различитих димензија и вероватно представљају привремена склоништа, односно шаторе, распона
2,50 и 2,80 m. Имали смо прилику да у I сектору, у сондама VI и VII, откријемо две такве конструкције, које су лежале готово на здравици. Луком су биле окренуте према
реци, тј. ка југоистоку, можда због заштите од ветра који
и данас дува из тог правца. Са унутрашње стране обе кон- Сл. 4. Основа шаторасте конструкције
струкције, на приближно 1,20 m од најистуренијег дела
у сонди VI
лука, нађена су по два камена. Камење је највероватније Fig. 4 Plan of a tent-like structure in
Trench VI
имало функцију учвршћивача стуба на који су налегале
притке из полукружног зида, које су држале кровни покривач. Трагови коља нису уочени, што може да се објасни агресивним хемијским саставом
седимента на Кули. Шаторасте конструкције вероватно су биле покривене кожом ослоњеном
на подлогу од коља и при дну причвршћеном каменим облуцима, који су и назначавали обрисе
објеката (сл. 4).
Описане конструкције су врло близу једна другој и представљају остатке првих стамбених објеката на Кули који су, највероватније као импровизована пребивалишта, привремено
коришћени у сезони риболова.
15

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Станиште бр. 1
Остаци овог станишта откривени су у III сектору, приликом испитивања контролних
сонди уз дунавски профил, на местима која су индикована знатном концентрацијом археолошког материјала. Истраживано је у два наврата. У контролној сонди бр. 2 наишло се на речни
облутак већих димензија, испуцан вероватно услед високе температуре, на шта је указивала и
његова црвенкаста боја. С обе његове стране у профил су залазила два плочаста камена. Распоред камена је показивао да је била у питању нека конструкција, али није било јасно каква.
У њеној непосредној близини налазило се неколико тзв. перкутера, односно наковања и кварцитних одбитака, затим понеки одбитак од
кремена, а нађени су и делови животињских
костију и јелењих рогова. Све то указивало је на трагове живота на овом месту. Из
тих разлога, а у тежњи за правим одговором шта ова конструкција представља, следеће године отворена је нова сонда, која је
захватала западно залеђе сонде 2, односно
квадрате IIIf 29 и 30. Постепено се дошло
до одговора, односно постало је јасно да је
конструкција у сонди 2 била само део великог правоугаоног огњишта, димензија 1,50
Сл. 5. Огњиште у станишту бр. 1
х 0,55 m (сл. 5). Његову ужу, западну страFig. 5 Hearth in House 1
ну, наспрам распаднутог облутка откривеног у претходној кампањи, представљала је већа ломљена плоча; остатак дуже, северне стране
чинила су два већа ломљена камена, а јужна страна је целом дужином имала премаз од земље,
који је услед дејства ватре добио црвену боју, што показује да је огњиште било укопано. У
Ђердапу се таква огњишта јављају и у Алибегу (Alibeg) II, Падини B, на Островул Банулуи
(Ostrovul Banului) III b итд. (Радовановић 1997: 59). Ауторка их везује за млађи период, тј. за
5. фазу развоја ђердапског мезолита, односно за сам његов крај. Очигледно је, међутим, да су
таква упрошћена огњишта била у употреби и раније. Јужно од западне, уже стране огњишта, у
њеној непосредној близини, констатована је мања троугаона форма сачињена од три плочаста,
насатично постављена камена. Троугао је оштрим углом био окренут насупрот огњишту, односно према огњишту је била постављена базна страница троугла. С друге стране огњишта,
тик уз северозападни угао, налазио се један ломљени камен. На истој страни на којој је откривен камени троугао, али према југоисточном углу огњишта, и на истом растојању на коме се
налазио троугао пронађене су две камене плочице, које су највероватније биле делови другог
троугла. На североисточном и југозападном углу налазио се по један већи ломљени камен.
Шта представљају огњишни троуглови, веома чести у култури Лепенског вира, којој припада и насеље на Кули, не може се сигурно утврдити, али се може претпоставити да је њихова
функција утилитарне природе. Врло је вероватно да су то конструктивни делови огњишта, односно нека врста држача за ражњеве, тј. прутове на које је набадана риба и постављана изнад
ужареног угљевља у огњишту. При томе, оштар угао окренут супротно од огњишта служио је
за фиксирање ражња, а плочица окренута према огњишту – као ослонац по коме је ражањ мо-

16

М. Сладић

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА...

Сл. 6. Основа станишта бр. 1
Fig. 6 Plan of House 1

17

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

гао да се помера лево и десно. Б. Јовановић ове троугаоне елементе везује за почетак неолитског периода (Jovanović 1971), мада, судећи по томе што се јављају у најстаријем, акерамичком
хоризонту Куле, почетак њихове употребе треба датовати у старији период, односно у позни
мезолит, када је риба била и основни извор исхране.
У делу квадрата IIIf 30 према јужном профилу, а нарочито према југоисточном углу
(D) откривена је група облутака, ломљеног камена, животињских костију, алатки од кости и
неколико перкутера. Влажан глиновити седимент знатно је отежавао прецизнији рад, па стога
нису могли да се нађу трагови било каквих елемената који би показивали да је простор око
огњишта био покривен (сл 6). Можда се у распореду затеченог камена у основи крије решење
овог проблема, али је веома тешко дати било какав децидиран одговор.
Станиште бр. 3
Овај објекат је такође истраживан парцијално, а откривен је, као и претходни, на простору III сектора. Наиме, у контролној сонди бр. 1 (димензија 5 х 1 m), која је постављена уз
профил у зони велике халштатске јаме, на самом дну ископа налазило се неколико већих, лучно постављених облутака. Камен је нађен у северозападном углу сонде, без других пратећих
детаља, па се није могло ни наслутити да је у питању североисточни угао још неоткривеног
објекта. Тако постављен камен представљао је учвршћивач угаоног стуба, што су потврдила
ископавања током наредне кампање. У истом нивоу откривене су алатке од кости и рога, као и
велики двореди харпун од рога (Sladić 1986: Fig. 7/28, 34, 37, 38), минијатурно шило од танке
шупље кости (ibid.: Fig. 7/31), итд (T. I/4).

Сл. 7. Поглед на блокове IIIе 25, 26 и f 26, са основом станишта бр. 3
Fig. 7 View of Blocks IIIе 25, 26 and f 26, with the plan of House 3

18

М. Сладић

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА...

Као и у претходном случају, богати мезолитски налази налагали су да се у што краћем
року предузму нова ископавања и истражи простор у западном залеђу сонде бр. 1. Током наредне кампање отворена је велика истражна површина од 75 m², у нади да ће се добити одговор на многа постављена питања (сл. 7). Рад се одвијао у квадратима IIIе 25, 26 и IIIf 26. У
том културном стратуму, скоро на здравици, нађен је велики стамбени објекат са импозантним
правоугаоним огњиштем од ломљеног камена плочастог облика, димензија 125 х 50 m (сл. 8).
Откривање огњишта јасно је показало да је постојало и друго станиште на овом стамбеном
нивоу. И доиста, у каменим конструкцијама на теменима доста пространог трапезоида, констатована су места за подножја стубова, оивичена каменом ради учвршћења. Мора се, међутим, приметити да
нису сва подножја учвршћивана каменом истог промера
јер је око стубова на источној страни објекта камен знатно већих димензија (сл. 9).
Унутар трапезоидне површине коју су оцртавале учвршћене основе стубова спорадично је констатован покретни материјал, али знатно више изван објекта,
у његовој непосредној близини. Северно, северозападно
и западно пронађено је обиље фрагментованих алатки
од кости и рога, међу којима се нарочито издваја налаз
харпуна (ibid.: Fig. 7/37). На 1,10 m од северозападног
угла, у квадрату IIIе 25, откривен је велики камени облутак дужине око 0,40 m, са удубљењем у средини. Око
њега се налазило обиље покретног материјала – длето од
рога, камени бат, цео рог срндаћа, неколико фрагментованих животињских костију и 48 зуба шарана. Уз само
огњиште, и то поред његовог југозападног угла, нађен је
Сл. 8. Огњиште у станишту бр. 3
камен мањих димензија, са удубљењем у средини, за који
Fig. 8 Hearth in House 3
се може претпоставити да је служио за оштрење алатки
од кости и рога.
Поређењем овог и претходно описаног објекта (бр. 1) запажа се њихова знатна сличност. Огњишта су правоугаона, велика и једнако су оријентисана управно на ток реке. У њиховој конструкцији постоје, међутим, и извесне разлике. Док је у првом случају огњиште направљено од композитног материјала, камена и делом од земље, код огњишта у објекту бр. 3
није био такав случај. Оно је правилно зидано од насатично постављених плочастих камених
блокова већег и мањег промера, тако да у потпуности подсећа на огњишта из мезолита Ђердапа. Такође је померено из центра станишта према широј страни трапеза, на којој је највероватније био улаз, и то сигурно због несметаног изласка дима са огњишта. Последице коришћења
огњишта могу да се препознају само у сивкастој боји основе његове унутрашњости. Иако у
оба случаја нису откривени трагови надземног покривача, у објекту бр. 3 констатована су места на којима су били пободени угаони диреци. Кровни покривач овог станишта вероватно је
био од коже или неког другог материјала, који је разнет после напуштања објекта.

19

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Сл. 9. Основа станишта бр. 3
Fig. 9 Plan of House 3

20

М. Сладић

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА...

На основу распореда учвршћених подножја стубова, може се хипотетички реконструисати изглед објекта бр. 3. Од сваког угла трапеза полазила је дебља коса грана, вероватно са
рачвом на крају, на коју је налегала сљемена греда. Сљемењача је очигледно била дуга, тако да су морали бити
постављени бочни подупирачи, за које су коришћене
дебље гране са рачвом на врху. Никакви очигледнији трагови дрвене конструкције нису, међутим, уочени. Докази
за њено постојање садржани су једино у мањим кружним
конструкцијама од камена, које су откривене у основи
станишта, а имале су функцију учвршћивача подножја
дрвених стубова.
Већ је назначено да покретни материјал карактеришу артефакти од кварцита, делимично од кремена,
затим од кости папкара и рога јелена. Овакви налази карактеристични су за мезолит, а значајно је поменути и
два гроба (бр. 3 и 4), која су лежала на незнатно различитим дубинама, у ненасељеном делу локалитета који
гравитира западном залеђу, са покојницима мушког пола,
старости преко 20 година (Микић и Сладић 1994: 40–41).
Гроб бр. 3 оштећен је халштатском јамом. Покојници су
сахрањени у опруженом положају на леђима, са рукама Сл. 10. Гробови бр. 3 и 4 у квадрату
на карлици и са карактеристичним прилозима (наковањ,
IIId, e 30
перкутер, кварцни одбици) (сл. 10). Таква врста сахране Fig. 10 Graves 3 and 4 in Square IIId,
недвосмислено указује на мезолитску традицију.
e 30

ОСТАЦИ НАСЕЉА ИЗ ФАЗЕ КУЛА IIА
Даљи живот човека на овом делу обале Дунава и његова потреба да ту борави могу се
пратити по материјалним остацима које је за собом оставио, а то су, на првом месту, изгорела
станишта.
Станиште бр. 2
Откривано је у два наврата током 1981. године, и то у северном делу насеља, у III
сектору, квадрату f 29, 28, у оквиру 5, 6. и 7. откопног слоја (сл. 11). Најпре се наишло на уску
зону запечене земље аморфног састава, без особитих карактеристика, која се под благим углом
пружала према реци. Са њене северне стране откривен је велики камени блок од кречњака или
доломита, издуженог пирамидалног облика, дужине 0,68 m и са базичном страном дебљине
0,17 m, која је на дну такође била благо зашиљена (сл. 12). И у делу сонде према северу откривени су спорадични трагови неколико мањих зона запечене земље. Истраживања су, међутим,
прекинута на овом нивоу, али је ускоро уследио њихов наставак, који је показао да дугачак пирамидални блок лежи преко мањег правоугаоног огњишта, димензија 0,58 х 0,35 m, изграђеног

21

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Сл. 11. Основа станишта бр. 2 у блоковима IIIf 28, 29
Fig. 11 Plan of House 2 in Blocks IIIf 28, 29

22

М. Сладић

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА...

од насатично постављених дебљих и тањих камених плоча, приближне оријентације север – југ (сл. 12). Оријентација каменог блока одступа од оријентације огњишта
јер има позицију северозапад – југоисток, с тим што је
његова базична страна окренута ка северозападу, па се
може претпоставити да је био пободен у под станишта уз
северну, ужу страну огњишта. Место поред огњишта давало му је посебну симболику која није била утилитарног
карактера, односно био је инструмент за задовољавање
духовних потреба становника овог простора. Издужена
пирамидална форма блока, са оштрим врхом окренутим
према небу, показује да је имао улогу неког посебног атрибута. Но, то је тема коју на овом месту нећемо започињати.
Однос између старије (Кула I) и млађе фазе
(Кула II), у којој је установљен описани објекат, могао
се егзактно истражити једино пресеком кроз објекат до
здравице. Најсврсисходније је било означавање пресека
преко огњишта, с тим што је ископавана северна страна
станишта, а јужна је остављена за утврђивање страти-

Сл. 12. Огњиште у станишту бр. 2
Fig. 12 Hearth in House 2

Сл. 13. Основа станишта бр. 4
Fig. 13 Plan of House 4

23

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

графских репера. На овом делу локалитета оба стратума заједно, и старији и млађи, имали су
укупну дебљину од приближно 0,70 m. Испод слоја са запеченом земљом (лепом) уочени су
црвеномрки слој са расутим угљеном и слој црвенкастожуте нијансе, који представљају последицу високе температуре приликом горења објекта (сл. 11). Ти слојеви належу на мезолитски
стратум дебљине око 0,20 m, који има специфичан мркожућкасти глиновити седимент и у коме
је нађен ломљени камен различитог формата. Седимент лежи на сивом глиновитом и стерилном геолошком слоју, са примесама ситнијег и крупнијег ломљеног камена, који има одлике
сипара, што јасно указује на климатске промене током мезолитског доба.
Ако добро протумачимо поруке које нам доноси слика овог пресека, можемо закључити да је од престанка старијег насеља из позног мезолита до оснивања млађег, неолитског
насеља протекао известан период у коме на Кули није било стамбене активности. Приказана
стратиграфија овог малог исечка документована је прецизним археолошким истраживањима
и показује да два слоја належу један на други, али без уочљивих трагова девастације старије,
позномезолитске фазе.

Сл. 14. Сонде IX–XII, са остацима станишта бр. 4 (а), бр. 5 (b), бр. 6 (с) и бр. 7 (d) на I сектору
Fig. 14 Trenches IX–XII, with remains of Houses 4 (а), 5 (b), 6 (с) and 7 (d) in Sector I

24

М. Сладић

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА...

Станиште бр. 4
Остаци овог станишта манифестују
се запеченом земљом аморфног састава, која
је најпре откривена у сонди IХ, а касније и
у њеном западном проширењу, као и у сонди ХII (сл. 13). Деструктивност седимента
била је очигледна и допуштала je да се габарит станишта реконструише само делимично. Из грађевинских трагова могло је да се
закључи да је станиште било правоугаоног
облика, приближне оријентације север – југ,
са благим одступањем од севера према исСл. 15. Основа станишта бр. 5, са елипсоидним
току (11°). Од свих конструктивних детаља
ватриштем
који су помогли при реконструкцији осноFig. 15 Plan of House 5, with oval Þreplace
ве, релативно сигурно дефинисана је само
југозападна страна. Њу су оцртавали трагови изгорелог коља у лепу, констатовани и у сонди
XII (сл. 14/а). Хипотетички, може се сматрати да је установљена и југоисточна страна станишта, коју је означавала релативно равна ивица зоне са запеченом земљом. У западном проширењу сонде, ближе југоисточној страни објекта, откривено је мање правоугаоно огњиште,
израђено од ломљеног камена плочастог облика. Огњиште је било димензија 0,60 х 0,35 m,
оријентисано у правцу североисток – југозапад, и наликовало је огњишту из станишта бр. 2 у
блоку IIIf 28, 29. Једина разлика уочена је у оријентацији.

ОСТАЦИ НАСЕЉА ИЗ ФАЗЕ КУЛА IIB
Станиште бр. 5
Овај објекат припада хоризонту становања који карактеришу станишта са „ватриштима” елипсоидне форме. Констатован је у сонди Х, у њеној северној ниши, а мањим делом и
у сонди ХI (сл. 14/b, 15). Његова оштећена основа указује на приближно правоугаону форму
идентичне оријентације као код станишта бр. 4, коју одређују остаци два угла – југозападног у
сонди Х, у коме је констатовано подножје изгореле греде кружног попречног пресека, и северозападног, у сонди ХI. Елипсоидно ватриште, димензија 0,50 х 0,30 m, откривено је готово у
центру објекта; приближно је исте оријентације као и огњиште из станишта бр. 4, а у његовој
близини, са јужне стране, откривена је алатка већих димензија, израђена од јелењег рога, која
обликом асоцира на првобитна рала.
Станиште бр. 6
Остаци овог станишта откривени су у северном проширењу сонде IХ и у сонди ХI,
у којој је констатован његов већи део. Као и претходно, било је снабдевено елипсоидним
„ватриштем”, величине 0,45 х 0,30 m, постављеним у близини северозападне стране објекта,
скоро исте оријентације као и огњиште из станишта бр. 5 (сл. 14/с). Обриси овог станишта

25

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

нису могли да се установе због својеврсне девастације која га је задесила. Без обзира на ту
констатацију, утврђено је да је оријентација објекта одударала од претходних, са већом девијацијом од севера према истоку (40°).
Станиште бр. 7
Ово станиште, чији су трагови констатовани западно од станишта бр. 5 и које захвата
сонде ХI и ХII, такође није било могуће дефинисати јер је од њега остала само узана зона лепа
са интензивним траговима гарежи (сл. 14/d).
И поред свих разлика у подизању станишта на подручју I сектора, које се углавном
односе на градњу огњишта и ватришта (станишта 4–6), оно што их повезује је слична, готово
идентична оријентација.
Покретни налази из ове фазе такође су доста слични онима из старије фазе (Кула I),
нарочито у погледу избора сировина за израду оруђа, а то је на првом месту кварцит, затим
рог јелена и, спорадично, кремен. Јављају се и артефакти од седиментних (Т. III/24), као и
седиментних силификованих стена (T. III/26). Посебну пажњу треба обратити на оруђе које
представља својеврсну иновацију. Наиме, у коштаном материјалу све је масовније комбиновано оруђе које на једном крају има врх налик длету, а на другом калотасти завршетак, настао
можда услед употребе. Ово оруђе подсећа на тзв. растираче, односно на неку врсту тучка или
пресе која је коришћена за дробљење чврсте зрнасте хране (Т. II/3). Касније, у млађем неолиту,
ове алатке обично су израђиване од камена.
За разлику од материјала из старије фазе, сада су присутни и малобројни уломци неолитске грнчарије.

Сл. 16. Гроб a la turca у квадрату IIId 25
Fig. 16 Burial a la turca in Square IIId 25

26

М. Сладић

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА...

ОСТАЦИ АРХИТЕКТУРЕ ИЗ ФАЗЕ КУЛА III
Замирањем насеља из фазе Кула II престаје грађевинска активност у оквиру најстаријег културног хоризонта. Видне су само зоне са ломљеним каменом, облуцима, уломцима
кварцита и рожине. По свему судећи, такве површине указују на места која су, према потреби,
служила за израду оруђа од кварцита, кремена или јелењег рога и кости.
Посебно треба истаћи налаз аморфног одбитка од опсидијана у квадрату IIIe 25, на
нивоу 4. откопног слоја (Т. III/2). Иако није у питању артефакт већ најобичнији одбитак, чињеница да је пронађена ова врло цењена сировина за израду алатки, карактеристична за неолитску кремену индустрију, изузетно је значајна. У слоју су такође констатовани ситни аморфни
уломци неолитске керамике, истих карактеристика као и у старијој фази (Кула II).
У фази Кула III, осим оног што је речено, треба поменути и налаз плитко укопаног
гроба у коме је покојник сахрањен у седећем положају a la turcа. Глава покојника лежала је
готово на површини овог културног стратума, па је стога била посебно заштићена ситнијим
ломљеним каменом (сл. 16). Такав начин сахрањивања запажамо у неолитском слоју са Велеснице (Vasić 1986: 278, Fig. 16, 17) итд.

ЗАВРШНО РАЗМАТРАЊЕ
Ерозивна активност Плавиначког потока, који просторно дели локалитет Кулу, била
је, изгледа, пресудна у формирању водотока на овом делу Дунава. И данас овај поток оживи у
доба великих падавина, а сигурно је у периоду отопљавања током квартара био још активнији.
Нанос који се спуштао његовим коритом није се састојао само од ситне дробине и растопљене
земље већ и од камена крупнијег формата, који се таложио на његовом ушћу и стварао природни загат. То је проузроковало настанак повратних водених струја, па је природним путем
формиран широк вир који је воду окретао супротно току реке. Управо су таква места, као што
риболовци добро знају, најбогатија рибом јер се храна у њима неометано задржава. Стога су и
житељи мезолитске Куле овде дуже боравили, ловећи рибу која је била основни извор њихове
егзистенције. Драгоцени докази њиховог дугог становања на Кули су остаци станишта која су
подизали у близини вира.
Истраживањима локалитета на Кули значајно се проникло у начин живота првих насељеника овог простора из позног мезолита и раног неолита. Њихов значај састоји се у томе
што омогућавају реконструкцију једног замирућег раздобља, чија се економија заснивала на
обради кварцита, рога и кости, и на изворима хране добијаним углавном из реке, као и наступајућег доба, са новим начином егзистенције, првенствено са мешовитом исхраном која је,
између осталог, укључивала и узгој цереалија. Као последица тих промена јавља се и нова
цивилизацијска тековина – грнчарија. Такви периоди, у којима је остварен контакт два различита културна ступња, у развоју цивилизације представљају комплексне социо-културне
сегменте, који су понекад тешко читљиви и разумљиви. Срећом, на Кули се доста сигурно
могла пратити ова културна смена, коју објективно документују непоремећена стратиграфија
и архитектонски објекти.

27

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Непоремећеност културног и геолошког наслојавања омогућила је да већ на први
поглед закључимо да се на овом налазишту ради о издвојеним фазама у оквиру најстаријег
културног хоризонта, који се јасно оцртавао глиновитом структуром и који је на појединим
местима достизао дебљину и до 0,80 m. Најстарију фазу (Кула I) карактерисала је земља мркожућкасте боје, млађу (Кула II) земља црвенкастомрке боје, а најмлађу (Кула III) одликовала је
земља црвенкастобраон боје, са структуром која је наизглед била маснија.
Истраживањем се испоставило да разлика није само у боји седимента већ и у културном садржају. Најнижи, жућкасти слој садржи материјалне остатке из позног мезолита,
а горња два слоја, црвенкастомрке и црвенкастобраон боје, из периода у коме се као весник
новог раздобља појављује фрагментована неолитска грнчарија.
Најстарију културну фазу (Кула I) карактерише материјал својствен позном мезолиту,
што се нарочито препознаје у обради кварцита који, заједно са рогом јелена, представља основну сировинску базу за израду оруђа. Артефакти од кварцита (Т. III/10, 27) израђивани су
у мезолитској традицији која потиче још из времена насеља на Власцу (Sladić 1986: Fig. 6/24,
25). Аналогије налазимо управо у материјалу из друге фазе развоја власачког насеља, што не
мора да значи да су ове две насеобине истовремене, већ је можда у питању традиционалан
начин израде артефаката од кварцита. Због структуре, обрада овог материјала веома је специфична, тако да се на њему не могу пратити све еволутивне промене у развоју технологије окресивања. Осим кварцита, ту је и ретко оруђе од кремена (ibid.: Fig. 6/20) (Т. III/1, 6, 7), затим
паркутери – ударачи, алатке неопходне у процесу окресивања (Т. III/28), као и оруђе од кости
и рога (ibid.: Fig. 7/28, 34, 37, 43) (Т. I/2–5, 8; T. II/4), итд.
У архитектонском смислу, овој фази припадају шаторасте конструкције и станишта 1 и
3. У стаништима су грађена огњишта великих димензија, својствена култури Лепенског вира,
која су својом дужом осовином окренута управно на реку. По остацима подножја стубова уоквирених већим камењем ради учвршћења, можемо претпоставити да се ради о доста великим
објектима који наликују шаторима. Насеље није горело, па трагови нису конзервирани ватром
и једноставно су нестали у влажној и киселој средини.
По карактеристикама архитектуре и покретних налаза, најстарију фазу (Кулу I) можемо определити у културу позног мезолита, која је у суштини изразито литичка, без присуства
керамичког материјала. Сведоци овог времена сахрањени су у гробoвима бр. 3 и 4 (сл. 7), о
чему поуздано говори положај скелета, као и гробни прилози. У најстаријем насељу на Власцу
констатовано је чак шест гробова са покојницима сахрањеним у идентичном положају. Расути
зуби ципринида у пределу стомака покојника у гробу бр. 4 доказују да је примењен идентичан
погребни ритуал као у 19 гробова са Власца, који су сасвим поуздано стратификовани у фазу
Власац Ia и Ib (Срејовић и Летица 1978: 79). Традиција је у овом случају сигурно одиграла
пресудну улогу и то је оно што одликује ову културну фазу.
Млађа фаза, означена као Кула II, разликује се по структури и боји земље од претходне.
Трагови пожара уочавају се на скоро читавој површини налазишта, па можемо констатовати да
је насеље из ове фазе имало трагичан епилог. Боја овог дела слоја можда је последица поменутог пожара или извесног наслојавања геолошке природе. Не треба, међутим, искључити ни
могућност артифицијелне природе, односно људске активности и примене другачијег начина
привређивања, који је, на првом месту, укључивао узгој житарица. Због тога је културна збивања у овој фази далеко теже реконструисати.
28

М. Сладић

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА...

Фази Кула II припадају станишта бр. 2, 4, 5, 6 и 7. За упознавање начина градње најзначајнији подаци прикупљени су на подручју I сектора, у сонди IХ и у њеним проширењима
према северу и западу, као и у сондама Х, ХI и ХII. На том делу локалитета добро је очуван
стратиграфски однос између станишта из II фазе, који наглашавају зоне са запеченом земљом
и огњиштима. Иако су биле доста оштећене, те зоне јасно су указале на величину и облик станишта. Разлика у нивоима на којима су лежала, као и у изгледу и конструкцији огњишта, омогућила је прецизнију периодизацију ове фазе. Сигурно се могу издвојити две подфазе: старија,
са малим правоугаоним огњиштима (а), и млађа, са елипсоидним, поплочаним „ватриштима”
(b). Ова ватришта или, како их И. Радовановић назива, огњишта са кружно поплочаним реципијентом (Радовановић 1997: 60) појављују се и на левој обали Дунава: у Разврати (Razvratа),
стратум II, на Корбовском острву (Ostrovul Corbului), стратум II, хоризонт VII, и у насељима
на Великом острву (Ostrovul Mare) на 873 и 875 km. То јасно показује да је целокупно подручје
Ђердапа у далекој праисторији живело истим или сличним начином живота. За културно опредељивање ове фазе од пресудног значаја је и појава неолитске грнчарије (Т. IV/1–6). Други
покретни налази из ових фаза не разликују се много од старијег материјала. Сировине за израду оруђа су исте: кварцит (Sladić 1986: Fig. 6/17, 27) (T. III/25), кремен (ibid.: Fig. 6/6, 8–10, 18,
19) (T. III/3, 8) и рог јелена (T. I/1, 7; T. II/1–3, 5, 6).
Стамбени остаци из две најстарије фазе настањивања (Кула I и Кула II) структурално
се разликују. Једина сличност је у облику огњишта, која су у обе фазе правоугаоне форме, али
имају потпуно другачију оријентацију и димензије. За разлику од огњишта из старије фазе
(Кула I), млађа огњишта (Кула II) знатно су мања и постављена су под косим углом у односу
на реку.
Фаза означена као Кула III, која је уследила после рушења насеља из фазе II, представљена је веома танким црвенкастобраон слојем и није оставила трагове дуготрајног настањивања. Ситуација констатована на терену указује на могућност да је одједном нестао интерес
за боравак на овом делу обале. Он је, међутим, и даље био значајан због риболова, али је
коришћен само као успутна станица. Та претпоставка заснована је на чињеници да су културни остаци из фазе III могли да се препознају у разбацаним гомилама камена, поломљеног
највероватније при обради алатки. У истом слоју налажен је кремени (Sladić 1986: Fig. 6/5, 7,
11–16, 21) и кварцитни материјал, нарочито комади са остатком кортекса (ibid.: Fig. 6/22, 23)
(T. III/9, 11–13, 15, 17, 18, 20, 22).
Поново помињемо вредан налаз одбитка од опсидијана (Т. III/2), врло ретке врсте вулканске стене налик стаклу, која је прву практичну примену добила у неолиту. На великом простору који је захватао комплекс Старчево–Кереш–Криш нису постојала изворишта опсидијана
и најближа лежишта била су у карпатском горју (Makkay 1996). Опсидијан је, без сумње, представљао ретку и цењену сировину у раном неолиту српског Подунавља (Лепенски вир, Доња
Брањевина – Дероње, Голокут – Визић) (Радовановић 1992: 289; Шарић 1999: 230), румунског
Баната, локалитет Куина Туркулуј (Cuina Turcului) (Radovanović et al. 1984: 77) и северног дела
централног Балкана (Благотин, Ливаде – Каленић, Симића страна – Чучуге, Поповића брдо
– Заблаће), што показују детаљне анализе окресаног литичког материјала (Шарић 1999).
У фази III јавља се и неолитскa грнчаријa (Т. IV/1–6). У том периоду започиње живот
неолитских насеља низводно од Михајловца, на пространом делу између ушћа Каменичког

29

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

потока и Замне (Stanković 1986: 447, 448, 467–470). С друге стране, неолитским становницима
на Кули узан простор уз реку није омогућавао узгој цереалија, које су постале један од главних
чинилаца егзистенције.
***
Налазиште на Кули, осим великих сличности са насељима културе Лепенског вира
(Власац, Падина, Хајдучка воденица, Лепенски вир), има много додирних тачака и са насељима културе Скела Кладовеј (Schela Cladovei), која је карактеристична за области на левој обали Дунава у Ђердапу. Због тога је В. Боронеанц све мезолитске локалитете ђердапске регије
објединио у јединствен комплекс Лепенски вир – Скела Кладовеј (Boroneanţ 1989: 477). Осим
Скеле Кладовеј, где је први пут откривена, ова култура је захватала шири простор обале и дунавска острва. Локалитети су откривени и у Икоани (Icoana), Ветерани тераси (Veterani terasa),
Разврати (Răsvrata), у пећини Клименте (Climente), Алибегу, на Банском и Корбовском острву. На тим налазиштима заступљена је јединствена култура заснована на тардиграветијену,
типичној култури мезолита медитеранског типа (Гарашанин 1997: 12 ), чији је крај уследио
почетком неолита, односно у време трајања културе која је у традиционалној терминологији
означена као Старчево–Кереш–Криш. Сигурније праћење развоја културе Скела Кладовеј
било је могуће на локалитету Мехединци (Mehedinţi), на Корбовском острву, где је утврђено
чак седам стамбених стратума који су јасно издвојени по облицима огњишта (Моgoşanu 1978:
336–337, Fig I). Поједини архитектонски детаљи, као што су кружна поплочана огњишта која
више подсећају на ватришта, као и избор сировина за израду оруђа (кварцит, спорадично кремен, рог јелена и кост папкара), указују на велику сличност овог насеља са насељем на Кули.
У том смислу нарочито је значајно поменути да се на Корбовском острву, изнад последњег,
седмог стратума, са елипсоидним „ватриштима”, појављује камен помешан са поломљеним
костима и кварцитом, а отприлике на истој дубини јављају се и први налази неолитске керамике (ibid.: 342). На Кули је забележена идентична ситуација и због тога посебно напомињемо
да су на нивоу друге фазе (подфаза IIb) откривена два таква „ватришта”, у стаништима бр. 5 и
6, а из фазе III потичу спорадичне зоне нагомиланог камена, са местимичном појавом уломака
јелењег рога, костију, одбитака од кварцита и неолитске грнчарије.
***
С обзиром на добру истраженост мезолитских и неолитских насеобина на обалама
Дунава у пределу горњег и доњег Ђердапа и на све сличности које потврђују постојање јединственог културног комплекса, утврђена је њихова периодизација и хронологија. На Кули,
нажалост, нису вршене радиокарбон анализе, али судећи по назначеним сличностима са поменутим налазиштима може се, са мање или више сигурности, одредити упоредно-хронолошка
позиција овог локалитета у оквиру ђердапске регије.
Међу многим научницима који су се бавили овим проблемом, И. Радовановић је, уз
Д. Срејовића, М. Гарашанина, Б. Јовановића и др., дала велики допринос његовом разрешењу
(Радовановић 1992; idem 1997: 55–67). Периодизација ђердапског мезолита коју је она установила представљена је табелом (Радовановић 1997: 58) на којој је, између осталог, назначено
могуће време појаве материјала из раног неолита, опредељеног у период између 3. и 4. фазе
развоја мезолита Ђердапа, односно приближно у средину VII миленија. Насеља на Кули ауторка је сврстала у фазе 3, 5 и 6.
30

М. Сладић

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА...

И. Радовановић је Кулу I определила у фазу 3, паралелно са локалитетима Островул
Корбулуи II (хоризонт V и VI), Хајдучка воденица Iа, Икоана II, Скела Кладовеј II, Падина
А–В, Власац Ib–II и Лепенски вир I (1).
Kулу I и II уврстила је у фазу 5. Тај стратум на Кули повезује са насељима на Островул
Корбулуи (хоризонт VII), Островул Маре на 875 km, Островул Банулуи IIIb, Хајдучкој воденици Iа–b, Лепенском виру I (3), Алибегу II и Падини В.
Кулу III опредељује у фазу 6 и повезује са насељима на Островул Маре на 873 и 875
km, у Хајдучкој воденици Ib, Разврати II, Лепенском виру II и Падини В (III).
У овој подели добро је примећено да на Кули, у фази 4, односно у другој половини
VII миленија, постоји известан прекид, што је стратиграфски утврђено на терену пресеком
кроз станиште бр. 2 (сл. 11). Није тачно, међутим, да се насеље из фазе Кула I на било који
начин може уврстити у 5. фазу и повезати са временом појаве неолитског материјала, као што
је приказано на поменутој табели. За то постоје и сасвим објективни разлози. Након детаљне анализе керамичких остатака са Куле, осим велике количине уломака из разних праисторијских периода (енеолита, позног бронзаног доба и старијег гвозденог доба), констатовани су
и фрагменти који по карактеристикама припадају неолиту. Установљено је да је на простору III
сектора керамика нађена у следећим блоковима: IIIе 17, 18, у 7 о.с. – 32 фрагмента; IIIe 26, у 7.
o.c. – 26 фрагмената; IIIf 30, у 7. o.c. – четири фрагмента, у 9. o.c. – један фрагмент; IIIе, h, 32,
у 13 о.с. – три фрагмента; IIIf 17, у 8. о.с. – пет фрагмената; IIIf 26, у 7. o.c. – један фрагмент;
IIIf 29, y 7. o.c. – четири фрагмента; IIIh 26, у 7. o.c. – два фрагмента; IIIf 27, у 7. o.c. – један
фрагмент; IIIf 29, у 7. o.c. – један фрагмент; IIIh 26, у 7. o.c. – седам фрагмената. То значи да је
на подручју овог сектора откривено укупно 96 фрагмената, док су на I сектору, у сонди VI, на
нивоу 9. о.с. откривена свега два комада, и то сви у откопним слојевима изнад дела хоризонта
означеног као фаза Кула I. На нашу жалост, пронађени уломци нису садржали прецизније типолошке одлике, осим уобичајених које генерално обележавају неолитску грнчарију, као што
је грубља фактура, карактеристична црвена боја, плева у зидној маси и црно језгро прелома.
Готово сви фрагменти представљали су делове дна и трбуха посуда, са изузетком четири уломка која припадају једном ђувечу. Ради се о плиткој посуди равног дна, која је на ободу имала
утиснуто удубљење (Т. IV/3). То, међутим, није довољан типолошки печат за прецизнију хронолошку детерминацију јер се јавља у ширем временском распону и на широком простору
(Сладић и Јовановић 1997: 169, Т. II/9). Описан керамички материјал односи се на хоризонте
насеља из фаза Кула II (а–b) и Кула III, па је њихово повезивање са временом у коме се јавља
неолитска грнчарија тачно, што је добро приказано на табели о којој је реч.
Појава керамике може да подстакне различита размишљања, а једна од помисли je да
је у финалном мезолиту дошло до контакта између традиционалне мезолитске и новопридошле неолитске културе. Каквог је карактера тај контакт био, још увек не може са сигурношћу
да се утврди. Румунски научници, на челу са Ф. Могошану, осврћући се на доста поуздану
стратиграфију многобројних насеља културе Скела Kладовеј, на којима се јасно уочава смена
традиционалне мезолитске културе и, како они кажу, већ развијене неолитске културе Старчево–Криш, сматрају да није био спонтан, што би, у извесном смислу, могло да представља
сасвим прихватљиво решење (Mogoşanu 1978: 349). Такво мишљење засновали су на антрополошкој анализи остеолошких остатака насилно настрадалих индивидуа, као и на траговима

31

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

пожара који, по њима, није био случајан, и назиру читав сплет несрећних околности које су
задесиле позномезолитску популацију кладовске културе. Наиме, на Корбовском острву пронађена су три скелета са видним траговима насиља, са повредама главе и грудног коша, а на
Скели Кладовеј откривени су скелети пет индивидуа које су убијене стрелом (Bonsall et al.
2002: 80). Калибрирани радиокарбон датуми показали су, међутим, већу старост тих људских
остатака од времена позног мезолита, у коме је дошло до ове културне смене, а и типолошке одлике коштаних пројектила који су изазвали смрт сахрањених индивидуа имају типичне
мезолитске карактеристике (Boroneanţ 1973: 31; Радовановић 1997: 61). Другим речима, то
значи да су поменуте индивидуе биле жртве међусобних обрачуна који су се догодили још у
мезолиту, а не сукоба са припадницима новопридошле неолитске популације.
Испоставило се да објашњење ове културне смене није тако једноставно јер она представља знатно комплекснију и сложенију појаву, коју можемо реконструисати не само класичним археолошким методом већ и помоћу егзактних наука. Резултати које оне доносе доста су
поуздани у погледу датовања, као и при утврђивању неких других категорија, на пр. исхране,
као важне цивилизацијске тековине. Истраживања су показала да се радиокарбон анализама
може доста прецизно установити начин исхране који, између осталог, директно утиче на развој коштаног ткива. Ти, веома значајни подаци у суштини откривају и правац у коме се кретала
економија, односно начин привређивања. Управо узрочно-последична веза измећу избора намирница и начина њиховог прибављања изазвала је прелаз са мезолитске акватичне исхране,
са рибом као главним извором хране, на мешану, односно акватично-копнену исхрану, која
представља основну карактеристику неолитског доба. На основу тих података одређено је
време прелаза из мезолита у неолит, које карактеришу и културни садржаји настали као резултат ових промена. Установљено је да је нов начин исхране уследио око 7100. BP, што се могло
пратити и на узорцима са скелета из Лепенског вира. Скелети из гроба 31а и 44 показују вредности карактеристичне за акватичну исхрану, док они из гробова 32, 35 и 88 имају вредности
стабилних изотопа карактеристичних за мешану исхрану (Bonsall et al. 2002: 83). Исправљени
датуми добијени су и претходним мерењима узорака са огњишта из кућа Лепенског вира и
обухватају период од 7310. до 6720. BP, што можда значи да је знатан број кућа на овом налазишту подигнут у време или после промене у начину исхране (ibid.: 84).
***
Предложена периодизациja И. Радовановић заснована је на културној, али и на хронолошкој детерминацији мезолита Ђердапа, која је утемељена углавном на резултатима добијеним методом С14. Сличност са материјалом који је обухваћен овим анализама на простору
комплекса Лепенски вир – Скела Кладовеј омогућили су да се у културном и хронолошком
смислу дефинише и локалитет Кула. Трајање насеља на Кули, И. Радовановић опредељује у
период између прве половине VII и прве половине VI миленија, што значи да се приближно
може сместити у оквир од једног миленија. Живот на Кули, према томе, започео је у позном
мезолиту, а престао је у раном неолиту. Тако дуго трајање насеља требало би, међутим, да
проузрокује много интензивније наслојавање, односно много већу дебљину културног слоја.
Но, надајмо се да ће нова аналитичка истраживања у овој регији проширити хоризонт наших
сазнања и да ће се и за ово питање добити сигуран одговор.

32

М. Сладић

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА...

БИБЛИОГРАФИЈА
Babović, Lj.
1986 Zbradila–Korbovo, Compte–rendu des fouilles en 1981. Стр. 95–132 у Ђердапске свеске III, ур. В.
Кондић. Београд: Археолошки институт, Народни музеј и Филозофски факултет.
Bonsall, C. еt al.
1997 Mesolithic and Early Neolithic in the Iron Gate: palaeodietary perspective. Journal of European
Archaeology 5 (1): 50–92.
2002 Dating human bones from the Iron Gates. Antiquity 76/291: 77–85.
Boroneanţ, V.
1973 Recherches arheologiques sur la culture Schela Cladovei de la zone des „Portes de Fer’’. Dacia 17:
5–39.
1982 General Survey of Epipaleolithic (Mesolithic) Research in Romania (1978-1981). Mesolithic Miscellany
3/1: 11–12.
1989 Thoughts on the Chronological Relations Between the Epipaleolithic and the Neolithic of the Lower
Danube. Pp. 475–480 in The Mesolithic in Europe: papers presented at the third international symposium,
Edinburgh, 1985, ed. C. Bonsall. Edinburgh: J. Donald.
Vasić, R.
1986 Compte–rendu des fouilles du site prehistorique a Velesnica 1981–1982. Стр. 264–288 у Ђердапске
свеске III, ур. В. Кондић. Београд: Археолошки институт, Народни музеј, Филозофски факултет.
Vasić, R. i Janković, Đ.
1971 Desna obala Dunava od Kladova do Prahova. Arheološki pregled 13: 107–113.
Гарашанин, М.
1997 Лепенски вир после тридесет година. Стр. 1–17 у Археологија источне Србије. Научни скуп
„Археологија источне Србије”, Београд – Доњи Милановац, децембар 1995, ур. М. Лазић. Центар за
археолошка истраживања 18. Београд: Филозофски факултет.
Јanković, Đ.
1986 Le site d’habitation medieval Kula pres du village Mihajlovac. Стр. 443–446 у Ђердапске свеске III, ур.
В. Кондић. Београд: Археолошки институт, Народни музеј и Филозофски факултет.
Jovanović, B.
1971 Elements of the Early Neolithic Architecture in the Iron Gates Gorge and their Functions. Archaeologica
Iugoslavica IX: 1–9.
1971a Chronological Frames of the Iron Gate Grup of the Early Neolithic period. Archaeologia Iugoslavica
X: 23–38.
1983 Hajdučka Vodenica, praistorijska nekropola. Starinar XXXIII–XXXIV (1982–1983): 305–313.

33

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Јовић, В.
1997 Геолошке и геоморфолошке карактеристике источне Србије. Стр. 21–30 у Археологија источне
Србије, Научни скуп „Археологија источне Србије”, Београд – Доњи Милановац, децембар 1995, ур. М.
Лазић. Центар за археолошка истраживања18. Београд: Филозофски факултет.
Makkay, J.
1996 Theories about the Origin, the Distribution and the End of the Koros Culture. Pp. 35– 49 in At the Fringes
of Three Worlds. Hunter-Gatherers and Farmers in the Middle Tisza Valley, ed. R. Kertész, J. Makkay, L. Télas.
Szolnok: [Damjanich Museum].
Микић, Ж. и Сладић, М.
1994 Остаци мезолитског човека из Куле у Ђердапу. Зборник Филозофског факултета (Београд) XVIII:
37–46.
Mogoşanu, F.
1978 Mesoliticul de la Ostrovul Corbului, o nouǎ aşezare de tip Schela Cladovei. Studii şi cercetári de istorie
veche şi arheologie, julie-septembrie: 335–351.
Nikolić, N. i Zečević, J.
2001 Blagotin – Istraživanja 1989–1999: кatalog izložbe. Beograd: Filozofski fakultet, Centar za arheološka
istraživanja.
Радовановић, И.
1992 Мезолит Ђердапа, докторска дисертација, Филозофски факултет, Универзитет у Београду.
1997 Мезолит и неолит источне Србије. Стр. 55–67 у Археологија источне Србије. Научни скуп
„Археологија источне Србије” Београд – Доњи Милановац, децембар 1995, ур. М. Лазић. Београд:
Филозофски факултет, Центар за археолошка истраживања.
Radovanović, I. et al.
1984 The chipped stone industry from Vinca, Excavations 1929–1934. Beograd: Centar za arheološka
istraživanja.
Сладић, М.
1984 Михајловац – Кула, Праисторијско насеље. Стр. 201–303 у Ћердапске свеске II, ур. В. Кондић.
Београд: Археолошки институт, Народни музеј и Филозофски факултет.
1986 Kula pres Mihajlovac. Un site prehistorique. Стр. 432–442 у Ђердапске свеске III, ур. В. Кондић.
Београд: Археолошки институт, Народни музеј и Филозофски факултет.
Сладић, М. и Јовановић, С.
1997 Остаци старијенеолитских насеља са подручја Књажевца. Стр. 167–175 у Археологија источне
Србије. Научни скуп „Археологија источне Србије”, Београд – Доњи Милановац, децембар 1995, ур. М.
Лазић. Центар за археолошка истраживања 18. Београд: Филозофски факултет,.
Срејовић, Д.
1969 Лепенски Вир. Београд: Српска књижевна задруга.

34

М. Сладић

АРХИТЕКТУРА РАНИХ ПРАИСТОРИЈСКИХ НАСЕЉА НА ЛОКАЛИТЕТУ КУЛА...

1979 Protoneolit – kultura Lepenskog Vira. Стр. 33–76 u Praistorija jugoslavenskih zemalja II, ur. A. Benac.
Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Centar za balkanološka ispitivanja.
Срејовић, Д. и Летица, З.
1978 Власац – мезолитско насеље у Ђердапу I. Београд: Српска академија наука и уметности.
Stanković, S.
1986 Localite Knjepište - une station du groupe de Starčevo. Стр. 447–452 у Ђердапске свеске III, ур. В.
Кондић. Београд: Археолошки институт, Народни музеј и Филозофски факултет.
1986а Еmbouchure du russeau Kamenički potok – site du groupe de Starčevo. Стр. 467–471 у Ђердапске
свеске III, ур. В. Кондић. Београд: Археолошки иститут, Нородни музеј и Филозофски факултет.
Трипковић, Б.
2001 Улога опсидијана у неолиту: утилитарни предмети или средство престижа? ГСАД 17: 21–42.
Цвијић, Ј.
1921 Ђердапске терасе. Глас Српске краљевске академије CI, први разред 43: 1–33.
Шарић, Ј.
1999 Кремена индустрија најстаријих земљорадничких култура на тлу Србије, Докторска дисертација,
Филозофски факултет, Универзитет у Београду.

Miodrag Sladić

The architecture of early prehistoric settlements on the site of Kula at Mihajlovac
Summary
Excavations on the site of Kula at Mihajlovac were conducted (1980–84) as part of the project Djerdap
II and they provided valuable evidence for the transition from late Mesolithic to early Neolithic. In addition to
this oldest horizon at the site, another three were identiÞed: of the early Iron Age, of the Roman period with the
established route of a road forming part of the defence system on the limes, and the early medieval horizon.
Apart from the abundance of movable archaeological material recovered from the deposits of the
earliest horizon, consisting of artefacts of bone, antler, quartzite, ßint and Þred clay, the most important
discovery were the remains of houses. They were very useful in establishing the internal chronology of the
horizon, which was divided into three phases (Kula I–III).
In the earliest phase (Kula I) two types of houses existed: semicircular tentlike structures and large
trapezoidal houses with monumental hearths perpendicular to the Danube. This phase, virtually on the subsoil,
is basically aceramic and, according to all indications, belongs to the Þnal Mesolithic, as shown not only by
the architecture but also by the movable material based on quartzite and, partly, ßint, antler and bone tools. The
Þnds of harpoons suggest that the diet of the inhabitants was predominantly aquatic, which is characteristic of
Mesolithic subsistence.

35

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Phase Kula II witnessed a signiÞcant change in the type of houses, which now became smaller with
small rectangular hearths set at a signiÞcant angle in relation to the river, and there also appeared stone-ßoored
elliptical Þreplaces. These two elements (hearths and elliptical Þreplaces), essential to the organization of
interior space, allowed for the phase to be further divided into two sub-phases: (a) and (b). The settlement
obviously met a tragic end, as the houses were destroyed by Þre, the traces of which are observable over
the entire area of the site. The change that occurred in this phase is also observable from the discovery of
fragmented Neolithic pottery, an obvious harbinger of a different age.
In phase Kula III the settlement died out, but the site did not lose all interest, as it probably continued
to be visited during the Þshing season. The only traces of human presence in this phase are sporadic heaps of
broken stones, quartzite, ßint and antler tools, and potsherds, often labelled “working places” by archaeologists.
To be singled out is an obsidian ßake, given that obsidian, a volcanic glasslike rock, is quite rare and Þrst
begins to be used in the Neolithic. In the large area covered by the Starčevo–Körös–Criş complex there was
no obsidian source and the nearest deposits were in the Carpathians. This implies its distribution over long
distances, probably by trade.
Incidentally, it was in this period that south of Mihajlovac between two conßuences, of the Kamenički
Potok and the Zamna, Neolithic settlements began to be founded.
***
The shift of prehistoric cultures at Kula does not lend itself to easy explanation. It is a complex
phenomenon which may be reconstructed by using not only the classical archaeological method, but also
scientiÞc techniques. Their results can be quite reliable not only with regard to dating, but also to such factors
as, for example, the type of diet. It has been shown that radiocarbon analyses can establish the type of diet
with much precision. Such data are very important because they reveal economic trends. It is this causeeffect relationship between the choice of foods and the manner of their procurement that caused the shift
from the Mesolithic aquatic diet, with Þsh as its staple food, to a mixed aquatic-terrestrial diet, which is the
essential feature of the Neolithic. These data also made it possible to date the Mesolithic-Neolithic transition,
characterized by cultural contents resulting from these changes. The new diet was introduced about 7100 BP.
This was also observable on skeletons from Lepenski Vir. The skeletons from graves 31a and 44 showed values
characteristic of an aquatic diet, while those from graves 32, 35 and 88 showed the values of stable isotopes
typical of a mixed diet. Revised dates were also obtained from previous measurements for samples from the
hearths at Lepenski Vir and they encompassed the period between 7310 and 6720 BP, which may mean that
many houses on this site were built at the time of or after the shift in diet.
In terms of absolute dates, the settlements at Kula date from the Þrst half of the 7th to the Þrst half of
the 6th millennium.

УДК 903.4 (497.11 Михајловац)’’633/634’’

36

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

М. Сладић

Табла I / Plate I

37

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

38

М. Сладић

Табла II / Plate II

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

М. Сладић

Табла III / Plate III

39

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

40

М. Сладић

Табла IV / Plate IV

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА
ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА
Јосип Шарић
Археолошки институт, Београд

Апстракт: У раду су обрађени артефакти од окресаног камена, као и алатке употребљаване у процесу
њихове израде, са освртом на врсте коришћених сировинских материјала. Алатке су дефинисане у типолошком и, колико је то било могуће на основу употребних трагова, у функционалном смислу.
Кључне речи: Благотин, старији неолит, окресани артефакти, сировине, типологија, функционална
анализа.

Локалитет Благотин (Пољна) налази се на десној обали Западне Мораве, на јужном
ободу Шумадије. Реч је о регији омеђеној Савом и Дунавом на северу, Великом Моравом на
западу, Западном Моравом на југу и Колубаром, Љигом и Дичином на западу. Читаву област
одликује планинска греда меридијанског правца (Авала, Космај, Букуља, Венчац, Јухор, Котленик, Гледићке планине). Поред ње, ка југу се простиру два велика залива некадашњег Панонског мора – колубарски и великоморавски. Висинске коте у распону од 100 m до 1130 m,
основни су разлог изражених микроклиматских разлика, које у средњој температури ваздуха
могу да износе и до ± 0,2о C између северних и јужних тачака, упркос њиховој релативно
малој удаљености. Благотин је смештен у плодној долини Западне Мораве, која је са севера
затворена планинским врховима Јухора, Гледићких планина и Котленика, са запада Јелицом
и Чемерном, са југа Јастрепцем и са истока Озреном. Осим плодних речних обала погодних
за развитак земљорадње, богате шумске заједнице, којима су доминирале листопадне врсте,
чиниле су јаку подлогу за даље одржавање ловне економике (Enciklopedija Jugoslavije 3–7).
Приликом рекогносцирања изведених 1989. године на подручју општине Трстеник
(Станковић и Рунић 1990), у селу Пољна евидентиран је локалитет Благотин. Праисторијско
налазиште са траговима живота из гвозденог доба и старијег неолита откривено је на западној
периферији села, испод брда Пољна, на огранцима Јухора, приближно 15 km североисточно од
Трстеника. Прва археолошка истраживања на том простору обавио је М. М. Васић почетком
прошлог века (Станковић 1992), а мања сондажна ископавања извршена су пре скоро две деценије, у организацији Народног музеја из Крушевца (Tomić 1988).

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Наставак радова на локалитету, сада обележеном као Благотин, уследио је 1989. године, постављањем сонде А, димензија 6 m x 4 m, на највишем платоу простора на коме је
налазиште евидентирано (Станковић 1992).
На дубини од приближно 0,25 m налазио се интактан културни слој са материјалним
остацима из гвозденог доба, који је био у директном контакту са слојем из старијег неолита. У
зависности од положаја на локалитету, укупна дебљина оба културна слоја износила је између
1,10 m и 2,50 m, с тим што је слој из гвозденог доба био нешто тањи од неолитског, који је
имао просечну дебљину 0,7 m (Станковић 1990). Сонда Б, димензија 5 m x 3 m, постављена
је око 50 m јужно од сонде А и у њој су откривени искључиво слојеви везани за старије фазе
старчевачке културе (Станковић 1992). До 1993. године истражена је површина од укупно 235
m2 (Станковић 1995), а ископавања су настављена и наредних година, све до 1997. године.
Постигнути резултати су показали да је неолитско насеље имало приближне димензије 60 m x 50 m (око 3000 m2), оријентације по дужој оси северозапад – југоисток (Станковић
и GreenÞeld 1992).
На истраженој површини нађен је већи број земуничких објеката који су имали прилазну рампу и банкове, док су кровну конструкцију носили кочеви, чији су трагови такође
откривени. У оквиру сонде Б, на рубу земуничког објекта налазио се већи плочаст камен са
израженим траговима употребе (Станковић 1992), који можда представља платформу, односно
наковањ на простору радног места за израђивање артефаката од окресаног камена.
Обиље уломака керамичких посуда, односно квалитет њихове израде омогућио је поделу на грубу, субмедијалну, медијалну, интермедијалну и фину керамику. Као додатак глини
за израду посуђа често су коришћени песак или плева, односно њихова комбинација (Станковић 1992). Најзаступљенији облици су коничне и полулоптасте зделе, као и лоптасти лонци
са разгрнутим ободом. Украшавање је вршено црвеним премазом, наношењем уређеног или
неуређеног барботина, импресо и псеудоимпресо техником и канеловањем или жлебљењем.
Орнаментални мотиви су у виду метлица и штипаног класа, а на појединим фрагментима црвеном или тамномрком бојом сликани су мотиви паралелних трака и закошених мрежа. Мотив
неправилне цикцак линије остварен је широким канелурама. На великим коничним зделама
обод је често назубљен, док се на мањим дубоким коничним зделама јављају хоризонталне
ребрасте, троструко или четвороструко вертикално пробушене дршке (Станковић 1990; idem
1992). Као карактеристични облици, са више примерака заступљени су и жртвеници посебно
наглашеног кружног реципијента, са четири ноге украшене двојним пластичним апликацијама на колену, као и стопа великог жртвеника у облику четворолисне детелине, чије аналогије постоје на налазиштима у Ђердапу и Војводини (Станковић и GreenÞeld 1992; Станковић
1992).
Од осталих керамичких облика јављају се антропоморфне и зооморфне фигурине,
амулети, фрагменти „гривни”, као и „зрна жита”.
Коштане алатке су релативно малобројне и представљене су длетима, шилима и мотикама, док су артефакти од глачаног и окресаног камена пронађени у знатно већем броју
(Станковић 1992; Antonović 2003; Šarić 2000).
На основу карактеристичних облика старчевачке материјалне културе на овом налазишту, као и вертикалне стратиграфије, аутор ископавања С. Станковић дошао је до закључка
да се „...могу наслутити његове две развојне фазе.” (Станковић 1992), а предложено датовање
42

Ј. Шарић

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА

креће се од Протостарчева I–II (idem 1990), преко Старчева II, са акцентом на ранији период
(Станковић и GreenÞeld 1992), до Старчева IIa-b (Станковић 1992). Најновије анализе керамичког инвентара са Благотина прецизирале су датовање, на основу кога је овај локалитет повезан са завршном фазом Протостарчева, односно Протостарчевом II (Nikolić i Zečević 2001).

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА
Окресани камени артефакти представљају најтрајније, а понекад и једине доказе о
боравку човека на одређеном простору. На археолошким налазиштима често су праћени и
налазима алатки којима су вршени припрема и обликовање језгара, одбијање са језгара, као и
накнадно обликовање оруђа ретуширањем. Изузев трагова на самим окресаним артефактима,
податке о начину њихове израде, као и о њиховом накнадном обликовању и прилагођавању
употреби пружају и поменуте алатке коришћене у тим процесима. За израду наковања, перкутера и ретушера користе се камен, кост, рожина и дрво (Семенов 1957; Crabtree 1970; Renfrew
and Bahn 1991).
На основу примерака откривених на локалитету Благотин, за сада могу да се издвоје
следеће категорије (Шарић 2006):
1. наковњи;
2. наковњи-перкутери;
3. перкутери (директна перкусија);
4. перкутери-ретушери;
5. ретушери.
Наковањ представља мању или већу плочасту камену платформу о коју је директним
ударом могло да се врши одбијање са језгра, и то углавном одбитака, односно на коју је полагано језгро са кога су директним или индиректним ударом скидани одбици. Карактеристика
наковња који је служио као подлога је релативно правилно кружно удубљење коничног пресека, настало као резултат силе удара која се са језгра преносила на подлогу (Jélinek 1976). Било
је обичајено и коришћење пљоснатих речних облутака код којих није било потребно накнадно
обликовање, а уколико је модификовања и било, рађено је озрњавањем (нарочито на примерцима од пешчара) и приглачавањем.
Пешчар је често коришћен јер је због кластичне (псамитске) структуре имао израженије апсорпционе способности, иако су у употреби били и кварцит, конгломерат и габро.
Наковњи са Благотина заступљени су са три примерка. Примерак бр. 261 (Т. I/1) начињен је од конгломератног речног облутка, а примерак бр. 125 (Т. I/2), у облику високе зарубљене пирамиде, израђен је приглачавањем од ситнозрног пешчара. Код њега су се карактеристична удубљења појавила на свим бочним површинама, на врху, па чак и на самој бази.
Изузетак међу наковњима, када је реч о врсти материјала, представља скоро квадарски наковањ од кварцита сивобеле боје (бр. 265, Т. I/3), који потиче из земуничког објекта ЗМ 03.
Наковњи-перкутери су на локалитету Благотин такође заступљени са три налаза. Примерак Ц-1126 (ЗМ 07; Т. I/4) је овалног облика, а начињен је од ситнозрног пешчара. На њему
је приметна деколорација као последица дужег излагања ватри. Наковањ-перкутер бр. 1916
43

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

(ЗМ 06; Т. I/5) израђен је од кварцита тамносиве боје, док је примерак бр. 1362 од кварцлатитског облутка (ЗМ 06; Т. I/6). Осим карактеристичних удубљења, на сва три примерка уочава се
истрвеност ужих бочних рубова, што указује и на употребу у процесу одбијања са језгра.
На Благотину су перкутери најзаступљенија категорија оруђа, са укупно 15 примерака. Перкутер Ц-536 (ЗМ 06; Т. II/1) је, заправо, језичаста секира од зеленосивог ситнозрног
пешчара, у секундарној употреби. Изразита оштећења на бочним рубовима настала су као последица њене употребе у процесу израде окресаних артефаката, када је коришћена као перкутер. Из земунице ЗМ 06 потиче и перкутер Ц-1102 (Т. II/2), од великог облутка гранодиорита,
затим бр. 1389, од благо приглачаног облутка брече (Т. II/3), као и бр. 266 (Т. II/4) и бр. 1382
(Т. II/5), од благо приглачаних облутака кварцлатита. Осим типичне истрвености рубова, на
два примерка (Ц-1102; Т. II/2, и бр. 1382; Т. II/5) уочавају се и карактеристичне микробразде.
У земуници ЗМ 07 нађен је мањи фрагмент перкутера од габроидне стене (бр. 1376). Реч је о
приглачаном речном облутку на чијој бочној страни се уочава површинска истрвеност настала услед рада на језгрима. Мали кугласти перкутер (бр. 1354; Т. II/6) начињен је озрњавањем,
велики дискоидни перкутер је од речног облутка рожнаца тамноокер боје (Ц-1103; Т. III/1), а
перкутер у облику кратког бата (Т. III/2) је од приглачаног ситнозрног пешчара сиве боје. На
њему и на примерку Ц-1103 (Т. III/1), осим истрвености рубова, уочавају се и микробразде.
Посебну групу чине перкутери од кварцита, од којих примерци бр. 1987 (Т. III/3) и
бр. 2199 (Т. III/4) потичу из земунице ЗМ 06. На многим палеолитским налазиштима широм
Европе, источне и јужне Африке налажене су веће или мање кварцитне кугле и често су опредељиване као ловачко оружје – боле, као алатке за разбијање кости, пројектили за бацање, главе буздована или као алатке коришћене у обради биљне хране. Експериментални радови које
су обавили Шик и Тот (Shick and Toth 1993: 130–133) недвосмислено су показали да је реч о
перкутерима од кварцита, који скоро савршен сферни облик добијају након релативно краткотрајне употребе, чак и ако је комад на почетку имао потпуно неправилан полигонални облик.
Да би се формирала правилна кугла била су потребна, у просеку, само четири сата интензивног коришћења у одбијању, што је последица специфичне структуре кварцита и равномерног
трошења његове површине. На основу наведених експеримената, може се претпоставити да
су примерци бр. 1987, 2199, 2206 (Т. III/5), 2123 (Т. III/6), 2042 (Т. IV/1) са Благотина били у
раној фази коришћења, док је примерак Ц-1100 (Т. IV/2) претрпео употребу која је свакако
била дужа од четири сата.
Пронађена су само два перкутера-ретушера (бр. 1383, ЗМ 07; Т. IV/3; бр. 1400, ЗМ 04;
Т. IV/4), а оба су од облутака ситнозрног пешчара. Истрвеност рубова указује на одбијање са
језгра директном перкусијом, а микробразде на ретуширање пресијом.
Ретушери су на Благотину заступљени са три примерка, а сви су од речних облутака,
с тим што је примерак Ц-1122 (Т. IV/5) од гранитпорфира, примерак бр. 1729 (Т. IV/6) од
пешчара, а с.н. 8 (Т. IV/7) од амфиболита. Ретушер од пешчара служио је у процесу директног
ретуширања, а примерци од гранитпорфира и амфиболита у процесу ретуширања пресијом.
Са укупно 2349 артефаката од окресаног камена, Благотин представља релативно богато неолитско налазиште, карактеристично и по изузетно великом броју кварцитних артефаката. Они се јављају са скоро потпуно развијеном типолошком сликом, у којој су заступљени
комади сировинског материјала, прејезгра, језгра, неретуширани и ретуширани одбици и сечива, стругачи, постушке, перфоратери, оруђе са јамичастим ретушем и „ољуштено” оруђе.
44

Ј. Шарић

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА

Процентуални односи сировинског материјала су следећи:
– рожнац: 1004 ком. (42,74%);
– кварцит: 1311 ком. (55,81%);
– кварц: 29 ком. (1,23%);
– беле стене различитог постанка: 3 ком. (0,12%);
– опсидијан: 2 ком. (0,08%).
Типолошко-морфолошка анализа, у спрези са сировинским материјалом, дала је резултате који су приказани на табели 1.
сировине

кварц

кварцит

3 ком.=
0,12%
3 ком. =
0,12%
45 ком. =
1,91%

185 ком. =
7,87%
14 ком. =
0,59%
75 ком. =
3,19%

188 ком. =
8,00%
17 ком. =
0,72%
120 ком. =
5,10%

23 ком. =
0,97%

5 ком. =
0,21%

28 ком. =
1,19%

529 ком. =
22,52%
253 ком. =
10,77%
23 ком. =
0,97%
59 ком. =
2,51%
19 ком. =
0,80%
1 ком. =
0,04%
8 ком. =
0,34%
8 ком. =
0,34%
6 ком. =
0,25%
7 ком. =
0,29%
10 ком. =
0,42%
3 ком. =
0,12%
1 ком. =
0,04%
1 ком. =
0,04%
2 ком. =
0,08%
1004 ком. =
42,47%

917 ком. =
39,03%
75 ком. =
3,19%
15 ком. =
0,63%
3 ком. =
0,12%
10 ком. =
0,42%
2 ком. =
0,08%
1 ком. =
0,04%

тип оруђа
сировински материјал
(нодуле, облуци)
прејезгра
језгра
одбици и сечива за
припрему језгара, одн.
подмлађивање језгара
неретуширани
одбици
неретуширана сечива
ретуширани
одбици
ретуширана
сечива
стругачи
пострушке
перфоратери
оруђе са стрмо
ретушираним преломом
оруђе са длетастим
ретушем
геометријски микролити
оруђе са јамичастим
ретушем
„ољуштено” оруђе
комбиновано оруђе
пројектили
chopping tools
УКУПНО

беле стене
различитог
постанка

рожнац

19 ком. =
0,80%
8 ком. =
0,34%

опсидијан

3 ком. =
0,12%

2 ком. =
0,08%

3 ком. =
0,12%

2 ком. =
0,08%

1 ком. =
0,04%

1 ком. =
0,04%

6 ком. =
0,25%
2 ком. =
0,08%

1311 ком. =
55,81%

29 ком. =
1,23%

УКУПНО

1465 ком. =
62,36%
341 ком. =
14,51%
38 ком. =
1,61%
63 ком. =
2,68%
29 ком. =
1,23%
3 ком. =
0,12%
10 ком. =
0,42%
8 ком. =
0,34%
6 ком. =
0,25%
7 ком. =
0,29%
16 ком. =
0,68%
5 ком. =
0,21%
1 ком. =
0,04%
1 ком. =
0,04%
2 ком. =
0,08%
2349 ком. =
99,95%

Табела 1. Заступљеност основних типова окресаног оруђа
и сировинског материјала на локалитету Благотин
45

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

СИРОВИНСКИ МАТЕРИЈАЛ: НОДУЛЕ, РЕЧНИ ОБЛУЦИ
Сировински материјал је представљен са три комада рожнаца и 185 комада кварцита.
Само на једном неправилном комаду рожнаца сачуван је кортекс речног облутка, док за остала
два примерка не може да се одреди да ли потичу из примарног или секундарног налазишта.
На појединим примерцима кварцита такође је сачуван кортекс речног облутка, али
постоје и полиедарски комади са кортексом, који указује на експлоатацију из примарних налазишта.
ПРЕЈЕЗГРА
Прејезгра су заступљена са три примерка од рожнаца (Т. V/1) и 14 примерака од кварцита (Т. V/2). Реч је о комадима сировинског материјала на којима су уочљиви трагови обраде,
али још увек нису формирана права језгра са којих су скидани одбици и сечива. Прејезгра су
један од елемената који указују на израду артефаката окресивањем на одређеном простору.
Иако је постојала пракса доношења прејезгара у насеља са простора експлоатације сировина
из примарних налазишта, где се вршила груба обрада, на Благотину то није био случај јер сви
остали елементи потврђују израду артефаката у самом насељу.
ЈЕЗГРА
Изузетно велики број језгара је још једна карактеристика материјала са Благотина, по
којој се овај локалитет издваја од других налазишта. Пронађено је 45 језгара од рожнаца и 75
од кварцита. И док језгра од рожнаца у потпуности понављају облике већ забележене на другим локалитетима, могућност да се у те оквире уклопе и језгра од кварцита представља право
изненађење. Насупрот мишљењу да је за одбијање кварцита била погодна и често примењивана техника такозваног биполарног одбијања (Ђуричић 1992), на овом локалитету заступљено
је само једно језгро обрађено на тај начин, и то не од кварцита већ од рожнаца.
Развијена типологија језгара од рожнаца и кварцита има следеће карактеристике:
Конична микројезгра
Пронађено је укупно 11 коничних микројезгара, од којих су два примерка од рожнаца
(Т. V/3, 4), а девет од кварцита (Т V/5–8).
На оба језгра од рожнаца платформа је непрепарирана, изведена скидањем једног одбитка. На језгру бр. 1187 (T. V/3) делимично је сачуван кортекс речног облутка. Угао платформе на језгрима од рожнаца износи 50о (1 ком.) и 70о - 80о (1 ком.).
Код језгара од кварцита, на пет примерака платформа је формирана скидањем једног
до два одбитка, а на четири је извршена груба препарација скидањем више мањих одбитака.
Угао платформе има вредности 65о - 70о (1 ком.), 70о (2 ком.), 75о (1 ком.), 75о - 80о (1 ком.), 80о
(3 ком.) и 90о (1 ком.).
И рожначка и кварцитна језгра служила су за израду одбитака.

46

Ј. Шарић

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА

Конична језгра
Конична језгра стандардне величине заступљена су са 10 примерака, од којих су два
израђена од рожнаца (Т. VI/1, 2), а осам од кварцита (Т. VI/3–7).
На оба језгра од рожнаца платформа је грубо препарирана, док је на седам језгара од
кварцита платформа изведена скидањем једног одбитка или је искоришћена постојећа равна
површина, а само на једном примерку изведена је груба препарација. На рожначком језгру
Ц-1073 (T. VI/2) приметна је блага деколорација која би могла да буде индикатор термичке
обраде, мада само један примерак са тако израженим траговима није довољан да се донесе
потврдан закључак о употреби тог технолошког поступка.
Угао платформе на оба рожначка језгра има вредност 75о - 80о , док на кварцитним
језгрима износи 60о - 70о (1 ком.), 70о - 80о (3 ком.), 75о (1 ком.) и 80о (2 ком.).
И језгра од рожнаца и језгра од кварцита коришћена су за израду одбитака.
Клинаста микројезгра
Нађена су два кварцитна примерка (Т. VII/1, 2) са грубо препарираном платформом.
Угао платформе има вредности 70о (1 ком.) и 90о (1 ком.). Оба клинаста микројезгра служила
су за израду одбитака.
Kлинаста језгра
Клинаста језгра заступљена су са седам примерака, од којих су два од рожнаца (Т.
VII/3, 4), а пет од кварцита (Т. VII/5–7). Једно клинасто језгро од рожнаца израђено је од речног облутка и коришћено је за добијање одбитака (бр. 1332; Т. VII/4), док је уско клинасто
језгро бр. 2251 (Т. VII/3) послужило за израду сечива. Платформе на ова два језгра су грубо
препариране. Угао платформе има вредности 70о и 90о.
На једном језгру од кварцита платформа је грубо препарирана, док је на четири изведена скидањем једног већег одбитка, односно коришћена је примарна површина нодуле. Сва
кварцитна језгра коришћена су за израду одбитака, а угао платформе има вредност 70о - 90о (1
ком.), 80о (2 ком.) и 90о (2 ком.).
Цилиндрична микројезгра
Пронађено је осам цилиндричних микројезгара, а сви примерци израђени су од кварцита (Т. VIII/1–5). Само на једном језгру платформа је грубо препарирана, док је на седам примерака изведена скидањем једног или два већа одбитка. Три језгра су искоришћена за израду
кратких сечива, а пет за израду одбитака. Угао платформе има вредности 70о (1 ком.), 75о - 80о
(1 ком.), 80о - 85о (1 ком.), 80о - 90о (1 ком.) и 90о (4 ком.).
Цилиндрична језгра
Цилиндрична језгра су заступљена са осам примерака и сви су израђени од кварцита
(Т. VIII/6–9). Два језгра су коришћена за израду кратких сечива, а шест за израду одбитака. На
једном језгру платформа је грубо препарирана, док је на седам примерака платформа изведена
скидањем једног одбитка или је искоришћена примарна површина нодуле. Угао платформе
има вредности 70о (1 ком.), 75о (2 ком.), 70о - 80о (1 ком.), 80о (1 ком.) и 90о (3 ком.).

47

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Глобуларна микројезгра
Нађено је 11 глобуларних микројезгара, од којих је седам израђено од различитих варијетета рожнаца (Т. IX/1–3), а четири од кварцита (Т. IX/4–6). Глобуларна микројезгра имају
више од једне платформе с обзиром да је одбијање вршено из више праваца, што и доводи до
мање или више правилног глобуларног облика. Сва језгра су служила за израду кратких одбитака, а угао платформе има вредности 80о (1 ком.), 85о - 90о (3 ком.), 90о (4 ком.) и 95о (1 ком.).
Глобуларна језгра
Глобуларних језгара има седам, од којих је пет израђено од рожнаца (Т. IX/7–9), а два
од кварцита (Т. IX/10). И код глобуларних језгара стандардних димензија примењиван је исти
начин израде као и код микројезгара. Сви примерци су коришћени за израду одбитака, а на
језгрима бр. 1328 (T. IX/9) и бр. 879 делимично је сачуван кортекс речног облутка. Угао платформе има вредности 80о (1 ком.), 80о - 90о (2 ком.) и 90о-100о (1 ком.).
Квадарска микројезгра
Нађен је само један примерак израђен од кварцита (Т. X/1), облика карактеристичног
за квадарска језгра, са правоугаоним пресецима по свим осама. Делимично сачуван кортекс
упућује на експлоатацију кварцита из примарног налазишта. Језгро је служило за израду сечива. Платформа је кортикална, а угао платформе износи 90о.
Квадарска језгра
Нађена су само два примерка од рожнаца (Т. X/2, 3). Језгро Ц-1078 (T. X/2) има једну
препарирану платформу са које је вршено одбијање кратких сечива, а израђено је од плочасте
нодуле. Језгро бр. 1352 (T. X/3) израђено је од речног облутка, па је платформа са које су скидани одбици кортикална, док је платформа са које су одбијана сечива грубо препарирана само
одстрањивањем кортекса. Угао платформе има вредност 85о - 90о (на Ц-1087) и 90о - 95о (на бр.
1352).
Биполарна („ољуштена”) микројезгра
Уз квадарска, само једно „ољуштено” микројезгро представља најређи тип (Т. X/4).
Језгро је од рожнаца, а служило је за израду одбитака. Платформа је карактеристична, уска,
линијска.
Неправилна микројезгра
Пронађено је 16 примерака, од којих су четири од рожнаца, а 12 од кварцита. Основна
карактеристика овог типа је да је одбијање вршено са више страна и из више праваца, што је
оставило неправилан облик језгра. Платформа се често не обликује посебно, већ се користи
негатив претходно скинутог одбитка или сечива.
Ни на једном од четири микројезгра од рожнаца примарна платформа није препарирана, већ је изведена скидањем једног већег одбитка (Т. X/5–7). Сви примерци су служили за
израду одбитака, а на примерку бр. 891 (Т. X/7) делимично је сачуван кортекс речног облутка.
Угао примарне платформе има вредности 70о (1 ком.), 80о - 85о (1 ком.) и 90о (1 ком.).

48

Ј. Шарић

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА

Неправилна микројезгра од кварцита имају једнаке морфолошке одлике, а због карактеристичне структуре стене неправилан облик језгра још је израженији (Т. X/8, 9; Т. XI/1–3).
На осам језгара примарна платформа је формирана скидањем једног већег одбитка, а на четири је грубо препарирана. Сви примерци су коришћени за израду одбитака, а угао платформе
има вредности 55о (1 ком.), 60о (1 ком.), 70о (2 ком.), 50о - 70о (1 ком.), 70о - 80о (2 ком.), 80о (1
ком.), 80о - 90о (1 ком.), 90о (1 ком.) и 95о (1 ком.).
Неправилна језгра
Пронађено је 29 неправилних језгара, од којих је 13 од рожнаца, а 16 од кварцита.
И на неправилним језгрима од рожнаца, стандардних величина, приметно је постојање
примарне платформе, која је на три примерка грубо препарирана, док на осталих 10 представља равну, односно благо конкавну површину, формирану скидањем једног одбитка (бр. 381,
бр. 380, Ц-1070/1, Ц-1070/2; Т. XI/4–7). Служила су углавном за израду одбитака, осим два
примерка са којих су одбијана уска сечива. На два језгра сачуван је кортекс речног облутка, а
на једном – кортекс који указује на експлоатацију из примарног налазишта. Угао платформе
има вредности 65о (1 ком.), 60о - 70о (1 ком.), 70о - 80о (1 ком.), 75о (2 ком.), 90о (4 ком.) и 100о
(1 ком.).
Међу 16 језгара од кварцита, на 10 је платформа формирана скидањем једног или два
одбитка, док је на шест извршена груба препарација. Језгра су у већини случајева служила за
израду одбитака (Т. XII/1–6), а једно, уједно и највеће језгро (Т. XII/7), са димензијама 8,8 cm
x 7,0 cm x 4,7 cm, искоришћено је за израду масивних сечива. Само на једном примерку остао
је сачуван кортекс речног облутка. Угао платформе има вредност 60о (1 ком.), 70о (1 ком.), 70о
- 75о (1 ком.), 75о (1 ком.), 80о (2 ком.), 85о (1 ком.) и 90о (5 ком.).
Фрагментована језгра
Нађено је и седам фрагментованих језгара којима не може да се одреди тип, а на основу сачуваних негативних фацета јасно је да су служила за израду одбитака.
ОДБИЦИ И СЕЧИВА ЗА ПРИПРЕМУ ЈЕЗГАРА, ОДНОСНО ПОДМЛАЂИВАЊЕ ЈЕЗГАРА
Пронађено је 28 примерака одбитака и сечива, од којих су 23 од рожнаца, а пет од
кварцита.
Одбици и сечива којима је вршено такозвано подмлађивање језгра, што подразумева
обликовање нове платформе (Т. XIII/1–6), као и промену оријентације језгра како би се равномерно трошило (Т. XIII/7, 8), један су од пратећих елемената који указују на израду артефаката
од окресаног камена на одређеном простору. Њихове дужине износе од 2,5 cm до 5,1 cm, ширине од 0,7 cm до 5,0 cm, а угао платформе има вредност 60о (1 ком.), 65о (1 ком.), 70о - 75о (1
ком.), 75о (2 ком.), 75о - 80о (2 ком.), 80о (1 ком.), 80о - 85о (1 ком.), 85о (2 ком.), 85о - 90о (3 ком.),
90о (3 ком.) и 95о - 100о (1 ком.).

49

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

НЕРЕТУШИРАНИ ОДБИЦИ
Изузетно велики број неретушираних одбитака од рожнаца (529 примерака) и кварцита
(917 примерака) и незнатна количина одбитака од кварца (19 примерака) директна су последица израде артефаката окресивањем у оквиру самог насеља. Погодан примарни облик одбитака
омогућавао је да се многи примерци користе и без накнадног ретуширања (Т. XIII/9–18).
С обзиром да je пронађенo 529 одбитака од рожнаца, изненађује да су трагови употребе изражени само на 10 примерака. Употребна политура, заобљеност руба и микробразде
закошене у односу на руб, што указује да су артефакти коришћени у процесу сечења, изражени су на шест одбитака (Т. XIV/1–6). Употребни микромаргинални ретуш на благо конкавним рубовима два одбитка (Т. XIV/7, 8) настао је услед њиховог коришћења приликом обраде
предмета кружног пресека, од дрвета, рога или кости. Одбитак бр. 853 (Т. XIV/9) коришћен је
као пострушка, о чему сведоче употребни микромаргинални ретуш, заобљеност левог руба и
микробразде управне на руб. Употребна политура, заобљеност оба руба на дисталном крају и
микробразде управне на уздужну осу одбитка бр. 1334 (Т. XIV/10) резултат су коришћења овог
артефакта као перфоратера – сврдла.
Дужина неретушираних одбитака од рожнаца креће се између 1,5 cm и 5,5 cm, а ширина од 1,1 cm до 3,8 cm. Угао платформе има вредност 45о (1 ком.), 50о (2 ком.), 50о - 55о (1
ком.), 55о (3 ком.), 60о (19 ком.), 65о (14 ком.), 65о - 70о (2 ком.), 70о (36 ком.), 70o - 75о (4 ком.),
75о (32 ком.), 75о - 80о (4 ком.), 80о (49 ком.), 80о - 85о (5 ком.), 85о (50 ком.), 85о - 90о (16 ком.),
90о (45 ком.), 90о - 95о (1 ком.), 95о (12 ком.), 95о - 100о (2 ком.), 100о (8 ком.), 105о (1 ком.), 110о
(3 ком.) и 115о (1 ком.).
На Благотину је нађено чак 917 неретушираних кварцитних одбитака. Типови језгара
су потврдили да су за одбијање кварцита коришћени исти технолошки поступци као и за рожнац, тако да кварцитни одбици не показују посебне и специфичне карактеристике (Т. XV/1–
16). Због неравне површине и јаке рефлексије употребни трагови нису могли да буду уочени,
а на основу облика одбитака претпостављено је да су у процесима сечења, стругања и бушења
коришћени на исти начин као и неретуширани одбици од рожнаца и кварца.
Дужина кварцитних одбитака износи између 1,3 cm и 7,0 cm, а ширина од 1,1 cm до 4,2
cm. Угао платформе има вредност 50о (5 ком.), 55о (2 ком.), 60о (17 ком.), 65о (19 ком.), 65о - 70о
(2 ком.), 70о (45 ком.), 70о - 75о (5 ком.), 75о (37 ком.), 75о - 80о (2 ком.), 80о (56 ком.), 80о - 85о (3
ком.), 85о (41 ком.), 85о - 90о (4 ком.), 90о (71 ком.), 95о - 100о (2 ком.), 95о (15 ком.), 100о (13 ком.),
105о (4 ком.), 110о (3 ком.), 115о (3 ком.) и 125о (1 ком.).
НЕРЕТУШИРАНА СЕЧИВА
Са 341 примерком, неретуширана сечива су по бројности друга категорија окресаних артефаката на Благотину. Пронађена су 253 примерка од рожнаца, 75 од кварцита, осам
од кварца, три од белих стена различитог постанка и два од опсидијана. Међу неретушираним сечивима на Благотину, микросечива су заступљена веома мало и не могу се убројати у
доминантне карактеристике ове индустрије (Т. XVI/1–4). Већина неретушираних сечива је
фрагментована, али је уочљиво да су правилна, уска, дужине до 7,0 cm (Т. XVI/5–15).

50

Ј. Шарић

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА

Као последица дужег коришћења, на 30 сечива изражени су заобљеност рубова, политура и абразивне микробразде. Седамнаест сечива имају употребну политуру која покрива
површину у облику троугла, више или мање заобљен руб и закошене микробразде, што указује
на њихово коришћење као резача или као делова композитног оруђа – српова (Т. XVII/1–17).
На 12 сечива политура се у уском појасу пружа целом дужином једног или оба руба, а заобљеност рубова и микробразде паралелне су са рубом, што су последице њиховог коришћења као
класичних ножева (Т. XVII/18–24; Т. XVIII/1–5). Само на једном сечиву (бр. 513; Т. XVIII/6),
услед употребе у процесу стругања, јављају се политура, заобљеност руба и микробразде управне на руб. На малом фрагментованом сечиву од такозваног „балканског кремена” налази
се сачуван кортекс речног облутка, који је показатељ прикупљања из секундарног налазишта
и могао би да буде путоказ за лоцирање примарног налазишта овог сировинског материјала
негде на простору централне Србије (Т. XVIII/7). Сечиво бр. 771 (Т. XVIII/8) нађено је испод
жртвеника у земуници ЗМ 07. Уз примерке из Доње Брањевине (Шарић 2005б) и Ушћа Каменичког потока (Шарић 1998), који су нађени као гробни прилози, могло би да буде сведок још
увек јаког и посебног поштовања према камену.1
Код 23 цела сечива од рожнаца дужина се креће од 2,5 cm до 8,4 cm, а ширина од 0,9
cm до 1,9 cm. Угао платформе има вредности 50о (1 ком.), 60о (7 ком.), 65о (4 ком.), 60о - 65о
(2 ком.), 65о - 70о (1 ком.), 70о (3 ком.), 70о - 75о (3 ком.), 75о (24 ком.), 80о (33 ком.), 80о - 85о (8
ком.), 85о (12 ком.), 85о - 90о (9 ком.), 90о (19 ком.), 90о - 95о (1 ком.), 95о (9 ком.), 100о (2 ком.) и
105о (1 ком.).
Неретуширана кварцитна сечива заступљена су у знатно мањем броју. Као и код одбитака, због неправилне површине и јаке рефлексије ни на једном артефакту нису уочени
трагови употребе. Структура стене онемогућавала је одбијање правилних сечива, па су знатно
мањих димензија од примерака израђених од рожнаца (Т. XVIII/9–16). Пронађена су 23 цела
кварцитна сечива, чија се дужина креће од 1,8 cm до 4,3 cm, а ширина између 0,7 cm и 1,9 cm.
Изузетак су два фрагментована сечива дужине 5,7 cm, односно 6,8 cm, и ширине 2,3 cm и 3,5
cm. Угао платформе износи 60о (1 ком.), 65о (2 ком.), 70о (8 ком.), 70о - 75о (1 ком.), 75о (4 ком.),
75о - 80о (2 ком.), 80о (3 ком.), 80о - 85о (3 ком.), 85о (4 ком.), 90о (5 ком.), 95о (3 ком.) и 100о (1
ком.).
Сечива од кварца – горског кристала заступљена су са осам примерака, при чему ни
на једном нису изражени трагови коришћења (Т. XVIII/17–21). Кварц је изузетно квалитетан
материјал, а његова употреба ограничена је на мање појединачне примерке кристала или друзе
који могу да се јаве у пукотинама и кавернама унутар стена. Димензије артефаката условљене
су величином кварцних кристала, који на простору Благотина очито нису били велики јер се
дужина код три цела сечива креће од 3,0 cm до 4,2 cm, а ширина између 0,5 cm и 1,5 cm. Угао
платформе износи 75о (1 ком.), 80о (2 ком.) и 85о (1 ком.).
Само три сечива од белих стена различитог постанка (Т. XVIII/22–24) и два од опсидијана (Т. XVIII/25, 26) потврђују да су становници Благотина знали за те врсте сировина, али
да су оне, као и кварц, имале безначајну улогу у изради окресаних артефаката на овом локалитету. Трагови употребе нису изражени ни на једном од поменутих примерака.
1

На локалитету Тополе – Бач такође, као прилог у гробу бр. 2, пронађено је велико сечиво (Trajković 1988).

51

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Угао платформе код сечива од белих стена различитог постанка износи 90о (2 ком.) и
95о (1 ком.).
РЕТУШИРАНИ ОДБИЦИ
Ретуширани одбици заступљени су са укупно 39 примерака, од којих су 23 од рожнаца,
а 16 од кварцита.
Микромаргинални ретуш, као директан континуирани ретуш на једном од латералних
рубова, изведен је на четири одбитка (Т. XIX/1–3), као директан парцијални на пет одбитака
(Т. XIX/4–6) и као инверзан парцијални на два примерка (Т. XIX/7, 8). На једном одбитку (Т.
XIX/9) микромаргинални ретуш је изведен на дисталном крају, а као инверзан на два одбитка
(Т. XIX/10, 11). На одбитку бр. 706 (Т. XIX/4) микромаргинални ретуш је имао функцију прилагођавања за усађивање у дршку композитне алатке – српа.
Нормални ретуш примењен је на пет одбитака. На два примерка ретуш је директан и
парцијалан на једном од латералних рубова (Т. XIX/12, 13), на два примерка је инверзан парцијалан (Т. XIX/14), а на једном је парцијалан директан на једном рубу, а парцијалан инверзан
на другом (Т. XIX/15).
Полустрм до стрм ретуш изведен је на четири одбитка. На два примерка је директан
континуиран (Т. XIX/16, 17), а на два инверзан парцијалан (Т. XIX/18, 19).
Употребни трагови у виду политуре, заобљености руба и закошених микробразда, на
одбицима бр. 706, бр. 510, Ц-1021, бр. 152, бр. 5 (Т. XIX/7–9, 14) последица су употребе тих
артефаката као саставних делова композитног оруђа. При томе, код одбитка бр. 152 реч је о
реутилизацији, с обзиром да политура покрива прелом на десном рубу. На одбитку бр. 316 (Т.
XIX/10) такође је присутна реутилизација, зато што политура покрива прелом на проксималном крају, а микробразде управне на руб указују на употребу у процесу стругања.
Дужина пет целих ретушираних одбитака од рожнаца креће се између 1,8 cm и 4,5 cm,
а ширина од 1,0 cm до 4,0 cm. Угао платформе има вредност 65о (1 ком.), 70о (2 ком.), 75о (3
ком.), 75о - 80о (1 ком.), 80о (2 ком.), 85о (2 ком.), 85о - 90о (2 ком.) и 100о (1 ком.).
Велики број артефаката од кварцита нађен на Благотину омогућио је издвајање и 16
јасно ретушираних примерака. Због структуре стене ретуш нема правилност која се постиже
код стена са шкољкастим преломом, али исти технолошки поступци у обради резултовали су
идентичним типовима ретуша.
Микромаргинални ретуш присутан је као директан парцијалан на једном одбитку (Т.
XX/1), а као инверзан парцијалан на два примерка (Т. XX/2).
Нормални парцијални ретуш је као директан и као инверзан примењен на по два одбитка (Т. XX/3, 4).
Најзаступљенији је груб уздигнути ретуш, који је коришћен код масивнијих одбитака,
а изведен је на шест примерака. На четири одбитка је директан континуиран на једном рубу
(Т. XX/5–7), на једном одбитку је инверзан парцијалан на једном рубу (Т. XX/8), а на једном
одбитку је бифацијалан на једном рубу (Т. XX/9).
Директан полустрми континуирани ретуш присутан је само на једном одбитку (бр.
2098; Т. XX/10), а директан неправилан љуспасти ретуш на два одбитка (бр. 1096; Т. XX/11).

52

Ј. Шарић

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА

Код осам целих примерака дужина се креће између 1,9 cm и 6,1 cm, а ширина од 1,7 cm
до 5,8 cm. Угао платформе износи 60о (2 ком.), 70о (2 ком.), 80о (1 ком.), 80о - 85о (1 ком.), 85о (1
ком.), 90о (2 ком.) и 95о (1 ком.).
РЕТУШИРАНА СЕЧИВА
На Благотину су пронађена 63 ретуширана сечива, и то 59 примерака од рожнаца, три
од кварцита и један од кварца.
Код сечива од рожнаца микромаргинални ретуш заступљен је на 38 примерака. Директан континуиран микромаргинални ретуш на једном рубу примењен је на два сечива (Т.
XXI/1), директан парцијални на једном рубу – на 12 сечива (Т. XXI/2–7), инверзан континуирани ретуш на једном рубу – на три сечива (Т. XXI/8, 9), инверзан парцијални на једном рубу
– на осам сечива (Т. XXI/10–13), а инверзан дисконтинуирани ретуш на два сечива (Т. XXI/14,
15). Директан парцијални ретуш на оба руба изведен је на два сечива (Т. XXI/16, 17), а комбинација директног парцијалног ретуша на једном рубу и инверзног парцијалног на другом рубу
– на три сечива (Т. XXI/18–20). На једном сечиву изведен је бифацијални микромаргинални
ретуш на једном рубу (Т. XXII/1), а на пет сечива – различите комбинације микромаргиналног
ретуша:
– инверзан континиуран + директан парцијалан (Т. XXII/2, 3);
– директан континуиран + инверзан парцијалан (Т. XXII/4);
– директан континуиран + наизменичан (Т. XXII/5);
– директан парцијалан + директан дисконтинуиран (Т. XXII/6).
Нормалан директан ретуш као континуиран, односно парцијалан на једном рубу присутан је на четири сечива (Т. XXII/7–10), а на оба руба само на једном сечиву (Т. XXII/15).
Нормалан инверзан ретуш, као континуиран, односно парцијалан на једном рубу, изведен је такође на четири сечива (Т. XXII/11–14).
Полустрм до стрм ретуш налази се на два сечива: на сечиву бр. 137 (Т. XXII/16) као директан парцијалан на једном рубу, а на сечиву бр. 987 (Т. XXII/17) као директан континуиран
на једном рубу, а инверзан континуиран на другом рубу.
Најређа врста ретуша, тј. љуспасти ретуш је као директан примењен само на једном
сечиву (Т. XXII/18).
На девет сечива јавља се комбинација различитих врста ретуша:
– инверзан, континуиран, микромаргиналан до нормалан, на оба руба (Т. XXII/19);
– директан, континуиран, нормалан + директан, континуиран, полустрм до стрм (Т.
XXII/21);
– директан, континуиран, микромаргиналан до стрм, на оба руба (Т. XXII/20);
– директан, континуиран, нормалан + инверзан, континуиран, микромаргиналан (Т.
XXII/22);
– инверзан, парцијалан, уздигнут + директан, континуиран, полустрм (Т. XXII/23);
– инверзан, дисконтинуиран, микромаргиналан до нормалан + директан, парцијалан,
микромаргиналан (Т. XXII/24);

53

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

– инверзан, парцијалан, микромаргиналан + инверзан, дисконтинуиран, микромаргиналан до полустрм (Т. XXIII/1);
– бифацијалан, парцијалан, љуспаст и микромаргиналан + инверзан, парцијалан, љуспаст (Т. XXIII/2);
– бифацијалан, парцијалан, нормалан + бифацијалан, дисконтинуиран, микромаргиналан и нормалан до уздигнут (Т. XXIII/3).
Осим микромаргиналног ретуша, који је на већини сечива изведен веома прецизно, све
остале врсте ретуша углавном су грубе, неправилних негативних фацета.
Ретуш чија је функција прилагођавање артефакта за усађивање у дршку композитног
оруђа присутан је на шест сечива (Т. XXI/11, 15; Т. XXII/9, 10, 17; Т. XXIII/1). Ретуш на проксималном крају сечива Ц-1025 (Т. XXIII/3) и бр. 172 (T. XXIII/2) класичан је пример сужавања
алатки за усађивање у дршку од дрвета, кости или рога, при чему је примерак Ц-1025 коришћен као нож, а бр. 172 као стругач, о чему сведочи заобљеност руба на дисталном крају.
Употребни трагови у виду политуре, заобљености руба и закошених микробразда, који
су последица коришћења сечива као саставних делова композитног оруђа, присутни су на
десет сечива. Употребни трагови на сечиву бр. 112 (Т. XXI/8) настали су услед коришћења
артефакта као ножа, а заобљеност руба, политура и микробразде управне на ретуширани руб
на сечиву бр. 173 (Т. XXII/13) због употребе у процесу стругања.
Дужина седам целих ретушираних сечива од рожнаца креће се између 2,8 cm и 8,6 cm,
а ширина од 1,1 cm до 2,1 cm. Угао платформе има вредности 70о (3 ком.), 70о - 75о (1 ком.),
75о (2 ком.), 75о - 80о (2 ком.), 80о (6 ком.), 80о - 85о (2 ком.), 85о (4 ком.), 85о - 90о (2 ком.), 90о (6
ком.), 90о - 95о (2 ком.) и 95о (3 ком.).
На Благотину су пронађена само три ретуширана кварцитна сечива. На сечиву бр. 1071
(Т. XXIII/4) примењен је директан парцијални микромаргинални ретуш, на сечиву бр. 1657 (Т.
XXIII/5) неправилан директан континуиран, а на сечиву бр. 1435 (Т. XXIII/6) директан континуиран неправилан полустрми ретуш. Због неправилне површине и јаке рефлексије, трагови
употребе нису уочени ни на једном примерку. Сва три сечива су фрагментована, дужине од 2,3
cm до 2,9 cm и ширине од 1,1 cm до 1,4 cm. Угао платформе износи 100о (1 ком.).
На једином ретушираном кварцном сечиву (Т. XXIII/7) примењен је неправилан парцијалан бифацијални микромаргинални ретуш, без изражених трагова употребе. Угао платформе износи 80о - 85о.
СТРУГАЧИ
Нађено је 29 стругача, од којих је 19 од рожнаца, а 10 од кварцита. Сви стругачи израђени су на одбицима, а јављају се следећи типови.
Стругачи на одбицима
Овај тип оруђа заступљен је са 25 примерака.
На осам стругача ретуш је директан, полустрм и на дисталном крају формира конвексан руб. Фацете су неправилне на шест примерака (Т. XXIII/8–11), а на два су ламеларне,
полуконвергентне до конвергентне (Т. XXIII/12, 13).
54

Ј. Шарић

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА

Директан полустрми ретуш присутан је на још шест примерака, али на њима формира
прав руб, мање или више закошен у односу на осу одбитка (Т. XXIII/14–18). Фацете су направилне, осим код стругача бр. 145 (Т. XXIII/17), на коме су ламеларне паралелне.
На једном одбитку директан уздигнути ретуш ламеларних конвергентних фацета формира срцолики облик одбитка, на коме је затим изведен нормалан директан ретуш, који се са
дисталног краја шири и на оба латерална руба (Т. XXIII/19).
На одбитку бр. 675 (Т. XXIV/1) директан уздигнут и полустрм до стрм ретуш пружа се
са дисталног краја на десни руб као директан, а на леви руб као наизменичан ретуш. Негативне фацете су неправилне, а ретуш је прецизан.
Трагови употребе у виду политуре, заобљености рубова и микробразда управних на
ретуширану површину изражени су на седам примерака (Т. XXIII/9–11, 13–16). Локацијом
употребних трагова на десном рубу, а не на дисталном крају, од осталих стругача издваја се
примерак бр. 1022 (Т. XXIII/19).
На стругачу на Т. XXIII/14 употребна политура на углу који формирају десни руб одбитка и ретуширан дистални руб још један је доказ да је овај тип оруђа често коришћен и у
пословима резања.
Дужине 12 целих примерака од рожнаца крећу се између 1,5 cm и 4,0 cm, а ширине од
1,3 cm до 4,1 cm. Угао платформе на стругачима од рожнаца има вредност 60о (2 ком.), 65о - 70о
(1 ком.), 75о (1 ком.), 80о (2 ком.), 85о (2 ком.), 85о - 90о (2 ком.) и 90о (1 ком.).
Ретуш на 10 кварцитних стругача је неправилан директан, уздигнут до полустрм и
лоциран на дисталном крају, где формира конвексан руб на шест примерака (Т. XXIV/5–8),
док на једном формира прав руб (Т. XXIV/9). Изузетак је стругач бр. 1990 (Т. XXIV/10), који
на дисталном крају има изузетно груб бифацијални ретуш у комбинацији директног полустрмог и инверзног љуспастог ретуша. Сви примерци су цели, дужине између 2,7 cm и 5,6 cm, а
ширине од 1,6 cm до 3,3 cm. Угао платформе износи 50о (1 ком.), 65о (2 ком.), 85о (2 ком.) и 90о
(1 ком.).
Двојни стругачи
Нађен је само један примерак израђен употребом инверзног, неправилног уздигнутог
ретуша на проксималном и дисталном крају неправилног одбитка (бр. 307; Т. XXIV/2). Употребни трагови нису изражени.
Груби дискоидни стругачи на кортикалним одбицима
Наласком два примерка од рожнаца и два примерка од кварцита, локалитет Благотин
сврстао се уз Лепенски вир и Књепиште (Шарић 1998; idem 2000), на којима је такoђе евидентиран овај веома редак тип стругача.
На оба стругача од рожнаца, дорзална страна је под кортексом речног облутка. На одбитку бр. 723 (Т. XXIV/3) проксимални крај је одломљен, док се дужином целог руба пружа
директан груб полустрми ретуш. И на одбитку бр. 859 (Т. XXIV/4), на дорзалној страни је
сачуван кортекс речног облутка, док се на рубу налази веома груб наизменични ретуш. Ни на
једном од ова два стругача нису изражени трагови употребе.

55

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Два фрагментована кварцитна примерка имају кортекс на дорзалној страни. На оба
одбитка циркумлатерално је изведен директан, веома груб полустрми ретуш, којим су формирани ови дискоидни стругачи (Т. XXIV/11, 12).
Ни на једном од њих нису уочени трагови употребе.
ПОСТРУШКЕ
Нађена су само три артефакта који припадају овом типу оруђа, и то један од рожнаца,
а два од кварцита.
Двојне пострушке
Само на једном примерку овог типа оруђа (Т. XXV/1) примењен је директан нормалан ретуш на оба латерална руба, с тим што је на левом рубу веома груб, а на десном је лепо
дефинисан. Трагови употребе у виду заобљености руба присутни су на десном рубу. Угао
платформе има вредност 85о.
Једноструке пострушке
Овај тип оруђа заступљен је са два кварцитна примерка. На одбитку бр. 261 (Т. XXV/2)
примењен је директан неправилан полустрми ретуш на десном рубу, док је на десном рубу
одбитка бр. 2131 (Т. XXV/3) примењена комбинација бифацијалног нормалног до уздигнутог
ретуша. Трагови употребе не могу да се уоче, а угао платформе има вредност 75о (1 ком.).
ПЕРФОРАТЕРИ
Пронађено је 10 примерака, и то осам од рожнаца, а по један од кварцита и кварца.
Перфоратери на одбицима
На три одбитка парцијалним микромаргиналним, директним или инверзним ретушем
на једном или два руба само је незнатно потенциран већ постојећи врх (бр. 931, бр. 1046, бр.
205; Т. XXV/4–6), а једино је на одбитку бр. 520 (Т. XXV/7) примењен директан стрми ретуш
на оба руба дисталног краја, чиме је извршена знатна модификација и обликовање у перфоратер. Трагови употребе нису изражени. Дужина два цела примерка износи 1,9 cm, односно 4,7
cm, а ширина 1,0 cm и 3,6 cm. Угао платформе има вредност 70о (1 ком.) и 85о (1 ком.).
На одбицима од кварца (Т. XXV/12), односно кварцита (Т. XXV/13), директним парцијалним микромаргиналним ретушем само је назнатно потенциран постојећи врх, чиме су
артефакти дефинисани као перфоратери. Трагови употребе нису изражени, а угао платформе
износи 65о, односно 80о.
Перфоратери на сечивима
Пронађена су четири примерка код којих је ретуш на оба руба знатно модификовао
сечива, обликујући их у перфоратере. На сечиву Ц-1017 (Т. XXV/8) примењен је директан
континуиран стрми ретуш на оба руба, а на сечиву бр. 1079 (Т. XXV/9) инверзан континуиран
полустрми ретуш. На сечиву Ц-1018 (Т. XXV/10) изведен је континуиран нормални ретуш као

56

Ј. Шарић

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА

директан на десном, а као инверзан на левом рубу. На сечиву бр. 85 (Т. XXV/11) налази се парцијалан уздигнути ретуш, и то као инверзан на десном, а наизменичан на левом рубу.
Трагови употребе у виду заобљености рубова на самом врху изражени су на једином
целом перфоратеру Ц-1018 (Т. XXV/10), дужине 3,3 cm, док дужина фрагментованих примерака износи до 4,1 cm, а ширина од 1,0 cm до 1,6 cm. Угао платформе има вредност 75о (1 ком.),
85о (1 ком.) и 95о (1 ком.).
ОРУЂЕ СА СТРМО РЕТУШИРАНИМ ПРЕЛОМОМ
Пронађено је осам примерака израђених на сечивима од рожнаца. Ретуш је директан
и лоциран на дисталном крају, осим на примерку бр. 1064 (Т. XXVI/1), на коме се налази на
проксималном крају. Због мале дебљине сечива, код примерака бр. 118 (T. XXVI/5) и 167 (T.
XXVI/4) не може се говорити о стрмом, већ о микромаргиналном ретушу. На пет примерака
ретуширани руб је прав, закошен у односу на уздужну осу сечива (Т. XXVI/2–5; Т. XXVI/1), на
два је прав и управан на осу сечива (Т. XXVI/6, 7), а на једном примерку је конкаван, управан
на осу сечива (Т. XXVI/8). На четири артефакта налази се и парцијалан директан или инверзан
микромаргинални ретуш на једном или оба латерална руба (T. XXVI/3, 5, 8; T. XXVI/1).
Употребна политура, заобљеност руба и микробразде управне на ретуширани руб изражени су на два артефакта (Т. XXVI/7, 8) и резултат су употребе у процесу стругања. На
два примерка (Т. XXVI/1) карактеристична троугласта површина под употребном политуром,
праћена закошеним микробраздама, настала је услед коришћења ових артефаката као саставних делова композитног оруђа – српова.
Дужина четири цела артефакта креће се од 2,1 cm до 4,0 cm, а ширина код овог типа
оруђа износи од 0,9 cm до 1,9 cm.
ОРУЂЕ СА ДЛЕТАСТИМ РЕТУШЕМ
На Благотину је пронађено шест артефаката на којима је примењен длетасти ретуш.
На одбитку Ц-1082 (Т. XXVI/9) длетасти ретуш је изведен из проксималног смера на
левом рубу. Кортекс речног облутка на овом одбитку од такозваног балканског кремена указује
на прикупљање сировине из секундарног налазишта, што би била индикација и за могуће лоцирање те врсте рожнаца на простору централне Србије.
На три сечива длетасти ретуш је изведен из проксималног смера на левом, односно
десном рубу (Т. XXVI/10–12), а на једном примерку из дисталног смера (Т. XXVI/13). Само на
једном сечиву ретуш је примењен на проксималном крају, али са латералног руба, управно на
осу сечива (Т. XXVI/14).
Употребни трагови изражени су на једном примерку и потпуно реконструишу његову
употребу (Т. XXVI/12). Блага политура на испупченим деловима површине под карбонатним
кортексом на дисталном крају резултат је кретања недовољно причвршћеног сечива у држаљи
од дрвета, кости или рога (Winiarska-Kabacinska 1995). Блага политура на самом врху руба са
длетастим ретушем указује да је артефакт коришћен као алатка за гравирање (Семёнов 1957:
рис. 38, 79).

57

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Сви примерци су фрагментовани, дужине од 2,4 cm до 5,2 cm и ширине од 1,0 cm до
1,7 cm. Угао платформе има вредност 60о (1 ком.), 80о (1 ком.) и 85о (2 ком.).
ГЕОМЕТРИЈСКИ МИКРОЛИТИ
Геометријско оруђе на Благотину заступљено је са шест трапеза и једним сегментом, а
сви примерци су израђени од различитих варијетета рожнаца.
Трапези
Четири примерка су класични трапези са закошеним трансверзалним ретушем на преломима. На сечивима бр. 898, бр. 7 и бр. 719 (Т. XXVI/15–17) ретуш је на оба прелома директан, а на сечиву бр. 2268 (Т. XXVI/18) на оба прелома је инверзан, с тим што се делимично
протеже и на дужој страници.
Трапез бр. 453 (Т. XXVI/19) изузетан је по употреби ретуша и на ужој страници, која је
формирала конкавни руб, и једину директну аналогију има у примерку из Велеснице (Шарић
1998: 202, Т. VII/10.), односно у тарденуазијенском материјалу са локалитета Лапош у Румунији (Paunescu 1970).
Употребни трагови у виду политуре праћене закошеним микробраздама изражени су
на неправилном трапезу на коме је ретуш изведен само на једном прелому, док је на другом
крају остављен примарни руб, настао након одбијања са језгра (Т. XXVI/20).
Сегменти
Само један сегмент формиран је употребом директног нормалног до полустрмог ретуша (Т. XXVI/21). Употребни трагови изражени су у виду карактеристичне троугласте површине под политуром, која је праћена заобљеношћу руба и закошеним микробраздама.
ОРУЂЕ СА ЈАМИЧАСТИМ РЕТУШЕМ
Пронађено је 16 примерака, од којих је 10 израђено од различитих варијетета рожнаца,
а шест од кварцита. На четири сечива (Т. XXVII/1, 2) и једном одбитку (Т. XXVII/3) примењен
је директан парцијалан микромаргинални ретуш, а такође на четири сечива (Т. XXVII/4, 5) и
једном одбитку (Т. XXVII/6) инверзан парцијалан микромаргинални ретуш. Трагови употребе
нису изражени ни на једном артефакту од рожнаца.
Цео је само артефакт бр. 2239 (Т. XXVII/3), дужине 3,4 cm и ширине 2,2 cm, док се
дужина фрагментованих артефаката креће у границама од 1,2 cm до 3,8 cm, а ширина од 1,1
cm до 2,1 cm. Угао платформе има вредност 55о (1 ком.).
Микромаргинални парцијални ретуш примењен је као инверзан на два кварцитна одбитка (Т. XXVII/7), а као директан такође на два одбитка (Т. XXVII/8, 9). На два одбитка изведен је парцијални директни уздигнути ретуш (бр. 1681; Т. XXVII/10).
На кварцитним одбицима са јамичастим ретушем, због неправилне површине и изражене рефлексије, нису могли да се уоче трагови употребе. Дужина два цела примерка износи
2,7 cm и 3,0 cm, а ширина 3,2 cm и 3,4 cm. Дужина фрагментованих примерака креће се до 3,5
cm. Угао платформе има вредност 80о (3 ком.) и 85о (1 ком.).

58

Ј. Шарић

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА

„ОЉУШТЕНО” ОРУЂЕ
На локалитету Благотин „ољуштени” артефакти нису заступљени у значајнијем броју.
Пронађена су три одбитка од рожнаца (Т. XXVII/11, 12) и два од кварцита (Т. XXVII/13, 14),
са карактеристичним негативним фацетама супротстављеним из проксималног и дисталног
смера. Трагови накнадне употребе нису изражени ни на једном артефакту.
Дужина примерака од рожнаца износи од 1,9 cm до 2,7 cm, а ширина од 1,9 cm до 2,7
cm, док је дужина кварцитних примерака од 2,6 cm до 3,6 cm, а ширина од 1,8 cm до 2,1 cm.
Угао платформе код рожначких одбитака има вредност 85о (1 ком.) и 90о (1 ком.), а код кварцитних 85о и 90о.
КОМБИНОВАНО ОРУЂЕ
Само један примерак на одбитку од рожнаца (бр. 2257; Т. XXVII/15) сјединио је у себи
функције три алатке:
двојни стругач + пострушка + оруђе са јамичастим ретушем.
Директним уздигнутим ретушем на проксималном крају и стрмим на дисталном крају
формиран је двојни стругач. Директан нормалан до уздигнут ретуш на десном рубу формира
пострушку, а парцијалан директан микромаргинални на левом рубу формира оруђе са јамичастим ретушем. Трагови употребе нису изражени.
“CHOPPING TOOLS”
Пронађена су два артефакта која представљају прави анахронизам (Михаиловић 1993:
13–16) и изузетну појаву у односу на све друге локалитете са којих потиче материјал обрађен
у овом раду. Реч је о речним облуцима на којима је примењен парцијалан бифацијални ретуш
скидањем већих грубих одбитака, који су оставили неправилан цикцак руб наспрам кога је
остала неоштећена површина под кортексом речног облутка, погодна за држање у руци (Т.
XXVII/16; Т. XXVIII/1). Оба артефакта су коришћена као ударачи, за грубље врсте послова, а
о томе сведочи и груб употребни ретуш формиран на сечиву већег артефакта (Т. XXVIII/1)
ПРОЈЕКТИЛИ
Као тип окресаних артефаката који у оквиру старчевачке културе нема јако упориште,
пројектили су на Благотину заступљени једним примерком који је, као и “chopping tools”, изузетна и тешко објашњива појава. Реч је о одбитку на коме је комбинација директног уздигнутог до стрмог ретуша формирала два трансверзална права и закошена руба, што му даје форму
веома високог трапеза (бр. 2241; Т. XXVII/17; Šarić 2005а). Такав тип трапеза није у сваком
случају коришћен као саставни део композитног оруђа, а директне аналогије има у примерцима са мезолитских и неолитских налазишта у Скандинавији (Müller-Karpe 1968; Sieveking
1975; Brindley 1986). Географски и културно два знатно ближа аналогна примерка потичу из
Старчево – Криш комплекса, са румунског локалитета Куина Туркулуј (Cuina Turcului) – Дубова (Dubova) (Paunescu 1970).

59

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

И поред аналогија на територији Румуније, појава трансверзалне стреле на Благотину
могла би да представља типичан случај конвергентне еволуције у технолошким поступцима
који, независно од периода, географског простора и културне традиције, резултују идентичним решењима у процесу израде, а нарочито у коначном облику артефакта.
***
Oд 2349 окресаних артефаката cа Благотинa, чак 1343 примерка су се налазила у оквиру стамбених објеката обележених као земунице ЗМ 03, ЗМ 04, ЗМ 06 и ЗМ 07. У земуници
ЗМ 03 пронађено је 11, у земуници ЗМ 04 – 189, у земуници ЗМ 06 – 759 и у земуници ЗМ
07 – 384 окресаних артефаката. У свакој од ове четири земунице, осим ретушираних и типолошки јасно дефинисаних артефаката, нађен је и већи број необрађених комада сировинског
материјала, језгара и неретушираних одбитака и сечива. Уз поменутих 14 примерака оруђа за
израду окресаних артефаката, намеће се несумњив закључак да су се у оквиру ових објеката
налазила не само радна места већ праве радионице.
На 32 артефакта трагови горења изражени су у тој мери да се ни за један примерак
не може рећи да је на њему вршена термичка обрада ради побољшања цепљивости. С друге
стране, пет примерака потиче из земунице ЗМ 04, а два из земунице ЗМ 06, за које постоје
уверљиви докази да су биле радионице и где је било веома могуће да је, приликом израде окресаних артефаката, део одбитака доспео у огњиште и пламен. Сви остали примерци потичу
са различитих површина и из различитих откопних слојева, што би био још један посредан
доказ да концентрација нагорелих артефаката са Ушћа Каменичког потока указује на разарање
ако не целог, онда бар једног дела насеља.
Квалитетан сировински материјал, кога је на Благотину било у великим количинама,
није био довољан да индустрија у целини остави утисак и квалитетног рада.
Ипак, сечива су веома заступљена у индустрији окресаног камена на Благотину, а њихово учешће од 14,51% неретушираних и 2,68% ретушираних примерака делује релативно
скромно само због изузетно великог броја одбитака од рожнаца и кварцита, који су везани за
несумњив положај радионица у земуничким објектима ЗМ 04, ЗМ 06 и ЗМ 07. Знатна укупна
заступљеност сечива, као и број сечива са израженом политуром последица су природних
услова који су у благом побрђу око Благотина омогућавали развитак земљорадње. Стандардизација облика и појава великог броја сечива, краћих (са израженом политуром) и дужих (на
којима може да буде изражена политура, али у мањем обиму него код кратких сечива), нису
карактеристике само старчевачке културе. Реч је о појави произашлој из промене економике,
тј. о све већем значају земљорадње и гајењу житарица, које су сечене правим срповима, са
већим бројем укосо усађених кратких сечива или геометријских микролита, и композитним
ножевима у које је, паралелно са осом дршке, било усађено једно, два или више дужих сечива. Доминацију макролитских сечива, посебно оних са политуром (“sickle-gloss”), Р. Трингам
објашњава новим функцијама оруђа, које су однеле превагу над функцијама које су нудила
микролитска сечива, и њихову појаву уочава у раном и средњем неолиту Грчке, односно у
оквиру културе Караново I, као и у старчевачкој култури (Tringham 1968).
О ловној економици, која није била напуштена, а вероватно је добрим делом била базирана на замкама и оружју од материјала који није сачуван, међу окресаним артефактима
посредне податке пружа налаз трансверзалне стреле.
60

Ј. Шарић

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА

Када је реч о индустрији окресаног камена у старијем и средњем неолиту на тлу Србије, Благотин представља спецификум како по налазу архаичних “chopping tools” тако и по
артефактима као што су груб дискоидни стругач на кортикалном одбитку, трапез са конкавном
ужом страницом и трансверзална стрела (Šarić 2000). Да ли је појава ових артефаката била резултат културних утицаја или је реч о усамљеним примерима конвергентне еволуције, показаће
тек наредна истраживања и поређење са примерцима из будућих збирки артефаката од окресаног камена. У сваком случају, индустрија сечива није на свим просторима значила коначан и
потпун прекид са микролитским сечивима и индустријом трапеза мезолитских култура, како
то претпоставља Р. Трингам (Tringham 1968). Неолит је донео извесну стандардизацију која се
огледа у смањеном броју основних типова оруђа, међу којима најважнија постају сечива, која
највећу примену налазе у композитним алаткама, мада често попримају и карактер оруђа са
вишеструким функцијама. Вишенаменско коришћење се на основу употребних трагова уочава
и на артефактима као што су стругачи или пострушке, оруђе са стрморетушираним преломом,
односно са длетастим ретушем, а посебно је изражена употреба комбинованог оруђа које у
себи може да сједини функције до три основна типа.
Током старијег и средњег неолита еволутивни правац артефаката од окресаног камена,
а налазиште на Благотину само је један од репрезената, јасно показује изражене карактеристике стагнације и постепеног опадања те индустрије, што наговештава неумитaн крај у дугој
еволуцији те врсте оруђа и оружја.

БИБЛИОГРАФИЈА
Antonović, D.
2003 Neolitska industrija glačanog kamena u Srbiji. Beograd: Arheološki institut.
Brindley, A. L.
1986 Hunebed G2: Excavations and Finds. Palaeohistoria 28: 27–67.
Ђуричић, Љ.
1992 Кварцит – сировина за израду алатки. ГСАД 8: 7–13.
Enciklopedija Jugoslavije
1958, 1960, 1962, 1965, 1968 Tom 3–7, Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod.
Jélinek, J.
1976 The Pictorial Encyclopedia of The Evolution of Man. London: Hamlyn.
Karmanski, S.
2005 Donja Branjevina. A Neolithic Settlement Near Deronje in the Vojvodina (Serbia) 10. Trieste: Societa per
la preistoria e protostoria della regione Friuli–Venezia Giulia.

61

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Михаиловић, Д.
1993 Оруђа на облуцима са локалитета Медена Стијена. ГСАД 9: 13–16.
Müller-Karpe, H.
1968 Handbuch der Vorgeschichte II: Jungsteinzeit. München: C.H. Beck’sche Verlagsbuchhandlung.
Nikolić, D. i Zečević, J.
2001 Blagotin, Istraživanja 1989-1999. Beograd: Centar za arheološka istraživanja, Filozofski fakultet.
Paunescu, A.
1970 Evoluţia uneltelor şi armelor de piatrã cioplitã descoperite pe teritoriul României. Bucureşti: Editura
Academiei republicii Socialiste România.
Renfrew, C. and Bahn, P.
1991 Archaeology, Theories, Methods and Practice. London: Thames and Hudson.
Семёнов, С. А.
1957 Первобытная техника. Москва – Ленинград: МИА
Sieveking, G. de G.
1975 Flint Implements. London: British Museum Publications.
Станковић, С.
1990 Гривац – вишеслојно насеље (ископавања у 1989. години). ГСАД 6: 60–64.
1992 Неолитско насеље на локалитету Благотин код Трстеника. Зборник Народног музеја (Београд) XIV:
77–88.
1995 Антропоморфна пластика са Благотина. ГСАД 10: 7–14.
Станковић, С. и GreenÞeld, H.
1992 Археолошка ископавања вишеслојног праисторијског локалитета Благотин у селу Пољна
(ископавања 1991. године). ГСАД 8: 46–49.
Станковић, С. и Рунић, Д.
1990 Вишеслојно насеље у Пољни (ископавања у 1989. години). ГСАД 6: 64–67.
Schick, K. and Toth, N.
1993 Making Silent Stones Speak, human evolution and the dawn of technology. New York: Simon &
Schuster.
Tomić, E.
1988 Šupljaja – Poljna. Pp. 098 in The Neolithic of Serbia, Archaeological Research 1948-1988, ed. D.
Srejović. Beograd: The University of Belgrade, Faculty of Philosophy, Centre for Archaeological Research.

62

Ј. Шарић

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА

Trajković, Č.
1988 Topole – Bač. Pp. 99–100 in The Neolithic of Serbia, Archaeological Research 1948-1988, ed. D. Srejović.
Beograd: The University of Belgrade, Faculty of Philosophy, Centre for Archaeological Research.
Tringham, R.
1968 A preliminary study of the early neolithic and latest mesolithic blade industries in southeast and central
Europe. Pp. 45–70 in Studies in Ancient Europe, ed. J. M. Coles and D. D. A. Simpson. Leicester: Leicester
U.P.
Crabtree, D.E.
1970 Flaking Stone with Wooden Implements. Science 169: 146–153.
Шарић, Ј.
1998 Прилог проучавању артефаката од окресаног камена старчевачке културне групе. ГСАД 14: 197–
212.
2000 Kremena industrija najstarijih zemljoradničkih kultura na tlu Srbije. Doktorska disertacija. Filozofski
fakultet, Univerzitet u Beogradu.
2005a Projektili od okresanog kamena u praistoriji na tlu Srbije. Starinar LV: 9–33.
2005б The chipped stone assemblage. Pp. 155–170 in Karmanski Sergej 2005 Donja Branjevina. A Neolithic
Settlement Near Deronje in the Vojvodina (Serbia) 10. Trieste: Societa per la preistoria e protostoria della
regione Friuli–Venezia Giulia.
2006 Камене алатке коришћене у изради окресаних артефаката током неолита на тлу Србије. ГСАД 22:
197–210.
Winiarska-Kabacinska, M.
1995 Functional Analysis of the Stone Tools from Maszycka Cave. Jahrbuch des Römisch-Germanischen
Zentralmuseums Mainz 40/1 (1993): 241–244.

63

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Josip Šarić

Chipped stone artefacts from the site Blagotin–Poljna
Summary
Chipped stone artefacts are the most enduring and often the only evidence of human presence in a
place, and on archaeological sites they often occur in association with tools used for core preparation and shaping, for knapping the core and subsequent retouching. Except for scars left on artefacts themselves, information
about the manner of their manufacture, subsequent shaping and modiÞcation to suit the intended purpose is
provided by the tools used in the process. For making anvils, percussors and retouchers, stone, bone, antler and
wood are used.
From the examples discovered on the site of Blagotin, the following classes may be identiÞed at
present:
1. anvils
2. anvils-percussors
3. percussors (direct percussion)
4. percussors-retouchers
6. retouchers
With a total of 2349 chipped stone artefacts, Blagotin is a relatively rich Neolithic site, and it is also
characteristic for a remarkably large number of quartzite artefacts producing an almost completely developed
typological picture, which includes pieces of raw materials, precores, cores, unretouched and retouched ßakes
and blades, scrapers, sidescrapers, perforators, tools with a notched retouch and “peeled” tools.
Relative proportions of the raw materials used are as follows:
– chert: 1004 pieces (42.74%)
– quartzite: 1311 pieces (55. 81%)
– quartz: 29 pieces (1.23%)
– white rock of varied origin: 3 pieces (0.12%)
– obsidian: 2 pieces (0.08%)
Typological and morphological analysis coupled with the raw materials has given the results shown
in Table 1.
Of 2349 chipped stone artefacts from Blagotin as many as 1342 were found within residential structures labelled as pit dwellings ZM 03, ZM 04, ZM 06 and ZM 07, which yielded 11, 189, 759 and 384 artefacts
respectively. Apart from retouched and typologically unambiguous artefacts, each of the four pit dwellings
yielded a large number of unworked pieces of raw materials, cores and unretouched ßakes and blades. When
the above 14 tools for making chipped stone artefacts are added, it clearly follows that these structures housed
not just working places but true workshops.
Thirty-two artefacts show traces of burning to the extent that none can be said to have been heattreated for improving ßaking quality. On the other hand, Þve pieces come from ZM 04 and two from ZM 06,
two pits convincingly proved to have been workshops where debitage could have easily ended up in the hearth
or Þre. All other examples came from different sections and different excavation layers, which may be another
circumstantial proof that the concentration of scorched artefacts at the conßuence of the Kamenički Potok is

64

Ј. Шарић

АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА БЛАГОТИН – ПОЉНА

indicative of the destruction of the settlement, if not of the entire then at least of a part of it.
The raw material of good quality, abundantly available at Blagotin, was not enough for the industry as
a whole to give the impression of Þne craftsmanship. Nonetheless, the presence of blades in the chipped stone
industry of Blagotin is signiÞcant and their proportions of 14.51% unretouched and 2.68% retouched appear
as comparatively modest only in relation to the exceptionally large number of chert and quartzite ßakes, which
are related to the unquestionable location of workshops in pits ZM 04, ZM 06 and ZM 07. The signiÞcant presence of blades and the number of blades with a marked polish should be ascribed to the natural environment
of Blagotin, gentle hillsides favourable to agriculture. A standardization of shapes and the presence of a large
number of blades, both shorter (with a marked polish) and longer (on which polish may be marked but less than
in shorter), is not characteristic only of the Starčevo culture. It is a phenomenon resulting from a shift in the
economy reßected in the increasing importance of agriculture and the growing of cereal crops harvested with
straight sickles, with a number of short blades or geometric microliths obliquely Þtted into the handle, and with
composite knives with two or more blades Þtted parallel with the axis of the handle. The predominance of macrolithic blades, especially those with a polish (“sickle-gloss”), Ruth Tringham explains by the new functions of
tools which now prevailed over the functions offered by microlithic blades, and she detects their appearance in
the Early and Middle Neolithic of Greece, and in Karanovo I and Starčevo cultures.
The hunting economy, which was not abandoned but probably largely depended on traps and weapons
made of perishable materials, is indirectly suggested by the Þnd of a transverse arrowhead among the ßaked
artefacts.
In the Early and Middle Neolithic chipped stone industry in Serbia, Blagotin is a speciÞc case both
by the Þnds of archaic chopping tools and by the artefacts such as a rough discoid scraper on a cortical ßake, a
trapeze with the concave narrower side and the transverse arrowhead. Whether the presence of these artefacts
is the result of cultural inßuences or they are lonely examples of convergent evolution is yet to be shown by future research and comparison with other lithic assemblages. At any rate, the blade industry did not mean a total
and Þnal break with the microlith and trapeze industries of Mesolithic cultures, as suggested by R. Tringham.
The Neolithic brought about a certain degree of standardization reßected in the reduced number of basic tool
types, with blades coming to the fore and being mostly used in composite tools, although often assuming the
character of multipurpose tools. This multipurpose use is obvious from usewear marks even for artefacts such
as scrapers and sidescrapers, tools with a steep-retouched break or burinate retouch, and especially intense is
the use of tools combining the functions of up to three basic tool types.
The evolutionary trend of chipped stone artefacts during the Early and Middle Neolithic, and the site
at Blagotin is just one of the representatives, shows clear signs of the stagnation and decline of the industry,
presaging the inevitable end in the long evolution of that kind of tools and weapons.
УДК 903.21.01 (497.11 Благотин)’’634’’

65

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Наковњи (1–3); наковњи-перкутери (4–6)
Anvils (1–3); anvils-percussors (4–6)

66

Табла I / Plate I

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла II / Plate II

Перкутери
Percussors

67

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Перкутери
Percussors

68

Табла III / Plate III

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла IV / Plate IV

Перкутери (1–2); перкутери-ретушери (3–4); ретушери (5–7)
Percussors (1–2); percussors-retouchers (3–4); retouchers (5–7)

69

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Прејезгра (1–2); конична микројезгра (3–8)
Precores (1–2); conical microcores (3–8)

70

Табла V / Plate V

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла VI / Plate VI

Конична језгра
Conical cores

71

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Клинаста микројезгра (1–2); клинаста језгра (3–7)
Wedge microcores (1–2); wedge cores (3–7)

72

Табла VII / Plate VII

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла VIII / Plate VIII

Цилиндрична микројезгра (1–5); цилиндрична језгра (6–9)
Cylindrical microcores (1–5); cylindrical cores (6–9)

73

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Глобуларна микројезгра (1–6); глобуларна језгра (7–10)
Globular microcores (1–6); globular cores (7–10)

74

Табла IX / Plate IX

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла X / Plate X

Квадарска микројезгра (1); квадарска језгра (2–3);
биполарна „ољуштена” микројезгра (4); неправилна микројезгра (5–9)
Cuboid microcores (1); cuboid cores (2–3); bipolar “peeled” microcores
(4); irregular microcores (5–9)
75

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Неправилна микројезгра (1–3); неправилна језгра (4–7)
Irregular microcores (1–3); irregular cores (4–7)

76

Табла XI / Plate XI

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла XII / Plate XII

Неправилна језгра
Irregular cores

77

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла XIII / Plate XIII

Одбици и сечива за припрему, односно за подмлађивање језгара (1–8);
неретуширани одбици (9–18)
Flakes and blades for core preparation or rejuvenation (1–8); unretouched ßakes (9–18)
78

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла XIV / Plate XIV

Неретуширани одбици
Unretouched ßakes

79

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Неретуширани одбици
Unretouched ßakes

80

Табла XV / Plate XV

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла XVI / Plate XVI

Неретуширана сечива
Unretouched blades

81

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Неретуширана сечива
Unretouched blades

82

Табла XVII / Plate XVII

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла XVIII / Plate XVIII

Неретуширана сечива
Unretouched blades

83

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Ретуширани одбици
Retouched ßakes

84

Табла XIX / Plate XIX

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла XX / Plate XX

Ретуширани одбици
Retouched ßakes

85

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Ретуширана сечива
Retouched blades

86

Табла XXI / Plate XXI

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла XXII / Plate XXII

Ретуширана сечива
Retouched blades

87

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Ретуширана сечива (1–7); стругачи на одбицима (8–19)
Retouched blades (1–7); scrapers on ßakes (8–19)

88

Табла XXIII / Plate XXIII

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла XXIV / Plate XXIV

Стругачи на одбицимa (1, 5–10); двојни стругачи (2); груби дискоидни стругачи
на кортикалним одбицима (3–4, 11–12)
Scrapers on ßakes (1, 5–10); double scrapers (2); crude discoid scrapers on cortical ßakes (3–4, 11–12)
89

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла XXV / Plate XXV

Двојне пострушке (1); једноструке пострушке (2–3);
перфоратери на одбицима (4–7, 12–13); перфоратери на сечивима (8–11)
Double sidescrapers (1); single sidescrapers (2–3); perforators on ßakes (4–7, 12–13);
perforators on blades (8–11)
90

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла XXVI / Plate XXVI

Оруђе са стрмо ретушираним преломом (1–8);
оруђе са длетастим ретушем (9–14); геометријски микролити (15–21)
Tools with steep-retouched break (1–8); tools with burinate retouch (9–14); geometric microliths (15–21)
91

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла XXVII / Plate XXVII

Оруђе са јамичастим ретушем (1–10); „ољуштенo” оруђe (11–14);
комбиновано оруђе (15); “chopping tool” (16); пројектил (17)
Tools with notched retouch (1–10); “peeled” tools (11–14); combined tools (15);
“chopping tools” (16); projectile (17)
92

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ј. Шарић

Табла XXVIII / Plate XXVIII

“Chopping tool”

93

МИНИЈАТУРНЕ НЕОЛИТСКЕ ПОСУДЕ СА
ИЗЛИВНИКОМ/СИСКОМ И ЊИХОВА УПОТРЕБА
Војислав Филиповић
Београд

Апстракт: Питање појаве и функције минијатурних неолитских посуда са изливником/сиском у српској
археологији до сада није расправљано у већој мери. Једино је проф. Милоје Васић, 1936. године, одредио
овакве посуде, без обзира на њихову величину, као неку врсту лампи на уље. Данашњим увидом у број и
функционалне карактеристике минијатурних посуда са сиском, чини се да оне не могу представљати
неку врсту лампи, нити да су употребљаване за држање или промет течности. На основу етнолошке,
посебно етномедицинске литературе и чињенице да је широм Балканскога полуострва лечење димом
разних биљака било широко распрострањено, минијатурне посуде могу се сагледати и у другачијем
светлу. У том контексту, ови предмети нису врста посуда већ неолитске луле.
Кључне речи: неолит, минијатурне посуде са сиском, лампа, лула, етнологија, лечење, кађење, пушење, ароматичне траве.

Проблему функције минијатурних неолитских посуда са изливником/сиском у домаћој
археологији до сада није посвећивана посебна пажња. Додуше, у неколико радова аутори су се
бавили питањима појаве и функције минијатурних посуда у најширем смислу, уз краћи осврт
и на овакве посуде за изливање (Летица 1967; Љамић-Валовић 1983). С друге стране, број до
сада објављених примерака је веома мали, што можда представља један од разлога незаинтересованости стручњака за ову проблематику. Такође, поједини примерци публиковани су
у временском размаку већем од 70 година, тако да није било лако сагледати њихову реалну
количину, нити их повезати једне са другима.
Веће неолитске посуде са изливником/сиском такође нису привукле пажњу истраживача, а питањима њихове функције највише се бавио проф. Милоје Васић још, сада давне,
1936. године (Васић 1936: 22 и даље). Већ на почетку свог језгровитог прилога, он је нагласио
да употреба ваза са кљуном или са сиском није поуздано одређена (ibid.) и покушао је да их
објасни као посуде које су коришћене као лампе, односно као нека врста неолитских жижака,
а сисак је одредио као место за постављање стењака, тј. фитиља. Ни код једне посуде Васић не
наводи да је сисак служио за изливање течности, чак се и противи тој идеји, а као један од аргумената помиње аналогије са жишцима из I миленијума старе ере, са територије Грчке (ibid.).

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Наравно, он је обухватио посуде различите величине и посве различитих сисака, односно изливника: мањих и већих отвора, постављених управно на посуду, те оних који се налазе и под
оштрим и под тупим углом или се преламају неком врстом „колена” нагоре, као и отворених
изливника на самоме ободу посуде (нпр. ibid.: 81, сл. 115/Nо965).
Аутор овога рада нема намеру да се бави оповргавањем закључака проф. Васића већ
да, напротив, донекле крене утртом интерпретативном стазом његове Преисторијске Винче,
да у светлу нових налаза на неки начин допуни сам корпус и да пружи једно од могућих објашњења функције ових посуда.
***
На основу публикованих налаза и колегијалне помоћи, до сада је издвојено 14 примерака минијатурних посуда са сиском који потичу са територије Србије.
1. Локалитет Буњиште у Жујинцу код Прешева, старчевачка култура (Булатовић, Томовић и Капуран
2005: 415, T. III/11).
Минијатурна биконична посуда дебелих зидова, тамноцрвене боје, са сиском који стоји управно на
реципијент. Висина 52 mm, пречник отвора 35 mm, пречник дна 22 mm, дебљина зида 8 mm, пречник
отвора сиска 3.5 mm (T. I/1).
2. Локалитет Плочник, винчанска култура (Стојић и Јоцић 2005: 203, Т. LXXXII/3).
Минијатурна биконична посуда са цилиндричним вратом, углачане површине, тамносиве боје, са сиском. Висина 70 mm, пречник отвора 45 mm, пречник дна 11 mm, дебљина зида 5 mm, пречник отвора
сиска 3.3 mm (T. I/2).
3. Локалитет Црквине, винчанска култура (непубликовано).1
Минијатурна лоптаста посуда средње грубе фактуре и необрађене површине, сиве боје, са сиском који
стоји управно на реципијент. Висина 53 mm, пречник отвора 47 mm, пречник дна 24 mm, дебљина зида
3.3 mm, пречник отвора сиска 4 mm (T. I/3a, b).
4. Локалитет Гомолава, винчанска култура (Старовић 2004: 42).
Минијатурна биконична посуда необрађене површине, окер боје, са краћим сиском постављеним благо
наниже, окарактерисана као „лулица” (ibid.). На унутрашњој страни врата налазе се урезани „знаци”.
Висина 38 mm, пречник отвора 23 mm, пречник дна 24 mm, дебљина зида 5 mm, пречник отвора сиска
3.5 mm (T. I/4a-c).
5. Локалитет Винча, винчанска култура (ископавања 1912, непубликовано,2 Дневник ископавања, Винча
1912, стр. 71).
Захваљујем се Радивоју Арсићу из Завода за заштиту споменика културе Ваљево, на илустрацији и одобрењу да
публикујем овај налаз.
2
С обзиром на чињеницу да је део материјала са Винче похрањен у Народном музеју у Београду и да је тренутно
недоступан услед паковања збирке због реконструкције зграде Музеја, налази до 1929. године са Винче били су
недоступни. Захваљујем се проф. др Ненаду Тасићу на допуштењу да користим дигитализовани дневник Милоја
Васића, из којег су узети подаци за примерке до године 1929.
1

96

В. Филиповић

МИНИЈАТУРНЕ НЕОЛИТСКЕ ПОСУДЕ СА ИЗЛИВНИКОМ/СИСКОМ И ЊИХОВА УПОТРЕБА

Грубља цилиндрична посуда са равним дном и дужим сиском постављеним управно на реципијент.
Подаци о димензијама и размери не постоје, али се, на основу Васићевог „стила” цртања материјала у
дневницима, чини да је у питању мала посуда. Откривена је на дубини од 2.3 m (T. II/1).
6. Локалитет Винча, винчанска култура (ископавања 1929, непубликовано,3 Дневник ископавања, Винча
1929, стр. 11).
Грубља конична посуда са сиском постављеним наниже, уз коју је Васић у дневнику написао минијатурна. Без димензија, откривена на дубини од 4.1 m (T. II/2).
7. Локалитет Винча, винчанска култура (ископавања 1929, непубликовано, Дневник ископавања, Винча
1929, стр. 15).
Мања биконична посуда са дугачким сиском постављеним управно на реципијент. Без димензија, откривена на дубини од 4 m (T. II/3).
8. Локалитет Винча, винчанска култура (ископавања 1929, непубликовано, Дневник ископавања, Винча
1929, стр. 101).
Мања посуда са дугачким сиском који има „коленце” и повија се благо навише. По Васићевим речима,
висок од дна до врха сиска 4.2 cm. Нађена на дубини од 5.7 m (T. II/4).
9. Локалитет Винча, винчанска култура (ископавања 1933, непубликовано, Дневник ископавања, Винча
1933, стр. 52).
Мања крушколика посуда са дужим сиском постављеним благо навише у односу на реципијент. Висина
51 mm, пречник отвора 44 mm, дебљина зида 3.5 mm. На основу Васићевог цртежа чини се да посуда
нема јасно наглашено дно. Откривена на дубини од 3.2 m (T. II/5).
10. Локалитет Винча, винчанска култура (инв. 752, Летица 1967: 118, Т. V/15).
Делимично фрагментована плитка конична посуда црвене боје, грубе необрађене површине, са кратким
сиском постављеним наниже. Унутар реципијента налазе се остаци највероватније органске материје.
Висина 19 mm, пречник отвора 29 mm, пречник дна 23 mm, зидови различите дебљине, пречник отвора
сиска 2 mm. Откривена на дубини од 4.1 m (T. II/6).
11. Локалитет Винча, винчанска култура (инв. 753, Летица 1967: 117, Т. V/14).
Посуда неправилног коничног облика, тамносиве боје, грубе обраде површине, са кратким сиском који
стоји управно на реципијент. Висина 33 mm, пречник отвора 24 mm, пречник дна 15 mm, зидови различите дебљине, пречник отвора сиска 1.65 mm. Откривена на дубини од 4.4 m (T. II/7).
12. Локалитет Винча, винчанска култура (Васић 1936: 116, Т. LXVII/147, сл. 196а).
Груба цилиндрична посуда са краћим сиском, дебелих зидова, сивоцрне боје и грубе неравне површине
(ibid.). Висина 66 mm, пречник отвора 32 mm, пречник дна 39 mm (T. II/8).
3

Материјал се налази у Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду. Искрено се захваљујем др Дубравки Николић на уступљеној грађи и увиду у оригиналне Васићеве дневнике, као и на времену које је провела
тражећи предмете у депоу Збирке.

97

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

13. Локалитет Винча, винчанска култура (Б.Б. 78, И.Б. 110, ископавања 1978, непубликовано).
Грубља цилиндрична посуда окер боје, грубе површине, дебелих зидова, облог дна, са масивнијим сиском који стоји управно на реципијент. Висина 45 mm, пречник отвора 25 mm, дебљина зида око 5 mm,
пречник отвора сиска 2 mm (T. III/1a-c).
14. Локалитет Гривац, винчанска култура (Drašković 2004: 375, Т. II.4/g).
Груба биконична амфора дебелих зидова, са краћим сиском који стоји управно на реципијент. Висина
63 mm (T. III/2).

Као што је наведено у уводу овога рада, функцију неолитских посуда са сиском до
сада је одредио једино проф. М. Васић, а ту његову тезу у већој мери су прихватили домаћи
археолози.
Овај део рада односи се на могућности осветљавања помоћу минијатурних посуда са
изливником/сиском, при чему су представљене разлике у односу на веће неолитске посуде
истога типа. Пођимо, најпре, од разматрања зашто овакве минијатурне посуде не би могле
представљати светиљке. На првом месту, треба указати да се оне јасно разликују од античких
светиљки, које имају изразито плитко тело, велико и равно дно, два или више отвора, при чему
се као горионик користи велики отвор, чији је пречник обично већи од 1 cm. Сви отвори на
античким лампама, наравно из функционалних разлога, окренути су нагоре, док су на појединим примерцима овде приказаних посуда сисци постављени надоле у односу на тело посуде,
као што су кат. 6 и 10. Код минијатурних неолитских посуда са сиском често се јавља обло
или неравно дно, као што је случај са кат. 9, 11 и 13, док је код неких примерака дно малог
пречника и чини посуду нестабилном. Један од основних функционалних услова жижака јесте
њихова стабилност, што се јасно очитује код примерака из античког периода. Други, можда и
важнији проблем за коришћење ових посуда као светиљки јесте питање горива, тј. уља. Недавна студија А. Црнобрње (2006: 39 и даље) јасно показује колико је дискутабилна употреба
маслиновог уља за осветљење чак и у античком периоду, уз све трговачке и комуникацијске
погодности какве је обезбеђивала Римска империја, а аутор наглашава и економску неисплативост употребе маслиновог уља за осветљавање (ibid.: 47). С друге стране, мало је вероватно
да су неолитске популације на централном Балкану и у Подунављу уопште биле и упознате са
маслиновим уљем. Због мале количине уља која се добија из семења лана, ланено уље, једино
климатски одговарајуће на овим просторима, није коришћено ни у античком периоду (ibid.:
43). Ни употреба животињских масти није могућа у посудама са сиском, с обзиром на чињеницу да су оне чврсте на собној температури и да не могу капиларано да се пењу уз фитиљ
(ibid.: 42). Коначно, посматрано у етнолошком контексту, популације на централном Балкану
оригинално нису познавале употребу лампи на уље, већ су за осветљавање користиле лако
доступна горива, попут животињског лоја, воска или четинарских смола (ibid.: 47; Стојановић
и др. 1977: 49). Притом, ове врсте горива обезбеђују исто или чак јаче светло, а восак пружа и
могућност поновног коришћења (Црнобрња 2006: 42). Поједине неолитске посуде упућују на
употребу животињског лоја за осветљавање, попут зооморфне лампе (T. III/3a-c) са локалитета
Петница - Насеље испред Мале пећине, у чијем су крушколиком реципијенту уочени масњика-

98

В. Филиповић

МИНИЈАТУРНЕ НЕОЛИТСКЕ ПОСУДЕ СА ИЗЛИВНИКОМ/СИСКОМ И ЊИХОВА УПОТРЕБА

ви остаци.4 Лампе лојанице такође немају додатну рупу или више њих, па је мало вероватно да
је код овде приказаних посуда са изливником као гориво коришћен животињски лој.
У погледу односа између минијатурних и већих посуда, постоји разлика у положају и
величини сиска, у неким случајевима правог изливника. Наиме, на минијатурним посудама не
јавља се отворени изливник на ободу, у виду његовог извученог и моделованог дела, или шири
цеваст изливник при ободу, лучно извијен и окренут нагоре, или пак изливник при ободу окренут надоле (Васић 1936: 81, сл. 115/Nо964, 965, 968). На минијатурним посудама сисак никада
није постављен близу обода, што значи да је количина течности коју су могле да приме била
веома мала и да се из оваквих примерака није ништа ни изливало. Чини се да су имале сасвим
другачију функцију, а на овакав закључак наводе и пречници отвора сисака, који износе до 5
mm. Нажалост, директне формалне аналогије не налазе се у доцнијим периодима праисторије
или, барем, до сада нису познате.
Неко ће се можда запитати где је решење ове мале загонетке. Етички, можда је боље
дати и погрешну интерпретацију неке појаве или проблема, те указати на њих, него затварати
очи и гурати нејасан археолошки материјал назад у картонску кутију заборава или, у најбољем
случају, помоћу једне реченице – у култне предмете. Методолошки, до решења питања функције ових минијатурних посуда са сиском можда се може доћи путем не тако блиске формално-типолошке аналогије, али и коришћењем етномедицинске литературе.
По облику, чини се да су минијатурним посудама са изливником најсличније луле.
Осим те, само визуелне и формалне сличности, ове „неолитске луле” имају и одговарајуће
функционалне особине, попут веће дебљине зидова, изразито уског отвора, те малог „изливника”, у ствари сиска на који се постављала дужа дрвена цев за пушење (камиш). Оно што
такође издваја винчанске луле од других минијатурних посуда јесте и немарна, крајње груба
обрада површине, као и одсуство било каквих украса. Дебљина зидова у односу на димензије
предмета указује на функцију топлотне изолације, као што је случај и код модерних лула.
Могуће је да је у неолиту лула за пушење било знатно више, уколико претпоставимо њихову
израду од дрвета, као што је било на нашем подручју током претходних столећа. Дрвене луле
разних облика израђују се највише од дрвета шљиве, ораха, јасена и јавора (Душковић 2006:
27), а код неких можемо уочити и формалне сличности са неолитским примерцима (T. III/4ac). Исто тако, јасно се види да је у појединим случајевима камиш постављен са отвором надоле, као на примерку са T. III/4b. Нажалост, земљиште нашег поднебља агресивно је и према
археолошким предметима од знатно трајнијих материјала, попут керамике и кости, где-где и
камена, па је вероватноћа за налазак дрвеног предмета изразито мала.
Но, овде се долази и до другог проблема везаног за наведену интерпретацију минијатурних посуда са сиском, с обзиром на то да су из данашње перспективе употреба луле и сам
чин пушења повезани једино са дуваном. Као што је познато, дуван је у наше крајеве стигао
пет миленијума доцније од времена када су коришћене ове земљане лулице, те се поставља
логично питање шта су припадници винчанске популације пушили у њима. Стога помоћ морамо потражити у етнолошкој и, посебно, у етномедицинској грађи са наше територије, где се
јасно види да су у овоме делу Балкана биљке, неретко и отровне, често коришћене за лечење
4

Захваљујем се Андреју Старовићу, кустосу Народног музеја у Београду, на уступљеној фотографији.

99

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

болести пушењем и накађивањем. Под појмом кађење у литератури се наводе два разнолика
поступка – „обично кађење” и инхалација.
Обично кађење употребљавано је из разних практичних и магијских побуда, а кадило
се од стварних болести, али и од „уображених” (Тројановић 1990: 209). Деца су посебно кађена од многих болести, али и због страха, и то разним травама – устуком, одбегом, стравом,
срчаником, дивљом белом лозом, маховином, оманом итд. (ibid.: 215 и даље). Димом одољена
(Valeriana ofÞcinalis) често су кађени одрасли људи и стока, као и болесна деца, чиме се борило против злих духова (Софрић 1912: одредница одољен) који су у нашој традицији сматрани
узрочницима болести. Оман (Inula Helenium) се користио за лечење дисајних органа, а његовим димом растеривани су и комарци (Туцаков 1948: 525). Софрић наводи да су Лужички
Срби пушили оман, заједно са дуваном, за време куге (1912: одредница оман). Кадило се и
отровним рузмарином (Rosmarinus ofÞcinalis), којим се изазивао и побачај (Туцаков 1948: 597).
Породиље су кађене димом разног биља како би им се олакшале порођајне муке, али се ретко
помињу биљке употребљаване у те сврхе.
Још је више података о лечењу путем инхалације, како о методама тако и о врстама
биљака и болестима које лече. По Тројановићевим речима (1896: 50), у пиротском округу због
кашља и кијавице болесник се пари тако што се нагне над конопљено семе, које је по жару
посуто, те се ваљано накади... Исто тако, када у Црној Гори некога боли зуб дими се зубном
травом (буника, Hyoscyamus niger) (ibid.: 53; Туцаков 1948: 91). Нишки Роми су пре II светског
рата стављали језгро ораха у шупаљ зуб или су га пушили у лули (Николић 1940: 44). Од зубобоље се лечило и кађењем осушеним лишћем слатке папрати (Polypodium vulgare) (Чајкановић
1994: 188), док: коме су киле у герло кадити с ловоровим прелијетком (Laurus nobilis) (Драгићевић 1961: 223). Клека (Juniperus communis) је коришћена као диуретик, против назеба,
гонореје, болова у стомаку, али је и инхалирана против астме и кашља (Туцаков 1948: 553; Казимировић 1941: 169). Инхалација конопљиним испарењима документована је у историјским
изворима, али и археолошким ископавањима. Наиме, Херодотов опис скитског парног купатила поклапа се са открићем руског археолога Руденка на некрополи у Пазарику, 1929. године,
где је нађен бронзани котлић пун камења и угљевља, те семена конопље, коријандера и тамјана (Filipović 2001). Уз друге податке из античких извора, овај археолошки налаз јасно сведочи
о исконском познавању и коришћењу дима биљака у медицинске и магијске сврхе.
Етнолошких података о пушењу разних трава, ароматичних, халуциногених или „обичних”, још је више него у претходним случајевима. Биљке су се најчешће пушиле као лек од
плућних болести, кашља и астме. Највише је коришћена обична конопља (Cannabis sativa),
која се пушила и користила као седатив, наркотик и хипнотик, али и против разних болести:
астме, стомачних и цревних обољења, тетануса, грчева, хистерије, великог кашља, реуме, гихта, мигрене, неуралгије (Туцаков 1948: 805). Овде је неопходно поменути да не треба мешати
обичну и индијску конопљу, с обзиром на то да је количина халуциногеног тетрахидроканабинола у обичној конопљи и по неколико пута мања него у индијској. Цвет божура (Paeonia
ofÞcinalis) пушио се у селима Фрушке горе против грчевитог кашља и астматичних напада (Туцаков 1977: 201), а татулин лист (Datura stramonium) пушили су астматичари, ређе га и пили у
чајевима (ibid.: 197). Исто тако, лишћем татуле народни лекари каде старце и бабе од сипње
(Казимировић 1941: 173). Сомина, отровни грм или мало дрво (Juniperus Sabina), користила

100

В. Филиповић

МИНИЈАТУРНЕ НЕОЛИТСКЕ ПОСУДЕ СА ИЗЛИВНИКОМ/СИСКОМ И ЊИХОВА УПОТРЕБА

се за изазивање побачаја у Босни, где се пушила и због астме. Животиње је не једу, а на кожи
изазива пликове (Фабијанић 1982: 37). Код сточарских популација на Дубашничкој површи,
приликом астматичних напада пуши се биљка козја брада или колбујић (Tragopogon pratensis)
(Дивљановић, Чернелић и Ђулић 1977: 212). Коров турчинак или дивљи мак (Papaver Rhoeas)
користио се за пушење против плућних болести. Туцаков наводи да турчинак нема морфина
као прави мак, али да су га људи користили због сличности маку. Наводи и да га стока не
једе, те да није довољно испитан (Туцаков 1948: 64). Велебиље (Atropa Belladona), отровна
биљка која расте у нашим шумама, употребљавало се за смиривање свих врста болова, као и
против хистерије и епилепсије, а пушило се против кашља и астме (ibid.: 77). О његовом опијатском деловању говоре и народна имена: бун, лудача, луда трава, помамница. Татула, веома
отрован коров (Datura Stramonium), користила се против астме и кашља (ibid.: 86), а кукута
(Conium maculatum) и као аналгетик, седатив, али и против кашља и астме (ibid.: 99). Чемерика
(Veratrum album), наша брдска отровна биљка, употребљавана је против великог кашља, грознице и стомачних болести (ibid.: 232), а не толико позната трбуља (Oenanthe Phellandrium) – за
плућне болести и стомачне тегобе, као и за грозницу и ране. Туцаков наводи да трбуља поседује наркотичну супстанцу сличну опијуму (ibid.: 522). Брђанка (Arnica montana) се користила
као антисептик, за испирање рана и грла, лечење нерава, стомака и плућа, те као средство за
побачај. Туцаков каже да локално становништво употребљава брђанку као замену за дуван
(ibid.: 592), док се у источној Херцеговини из истих разлога пуши вријесак (Saturea montana)
(Филиповић-Фабијанић 1968: 52). Коначно, треба поменути и биљке за које се сигурно зна да
не садрже никакве алкалоиде или халуциногене супстанце, али су такође коришћене против
кашља и астме. Реч је о одољену (Valeriana ofÞcinalis) (Туцаков 1948: 429) и слаткој папрати
(Polypodium vulgare) (ibid.: 369). По доношењу на европски континент, дувану су се такође
приписивала лековита својства и користио се за лечење многих, понајвише плућних болести
(Душковић 2006: 6), што сведочи о познатом и раширеном методу лечења димом широм тадашње Европе.
На крају, поменимо податке Данице Видосављевић (1935) из села Врбе, о неколико
биљака које су пушене из медицинских разлога. То су, пре свега, сушене латице турчинка,
које се пуше да би се ублажили било који болови, као и индустријска конопља која се меша са
дуваном, али се од ње кува и чај. Она вели и да се деца приликом гушења инхалирају травом
страшник (страшно зеље, страва, очај, златна папрат, Ceterach ofÞcinarum). За ублажавање
болова пуше се и сушене печурке, али није знала које (највероватније род Amanita), а занимљиво је да наводи да су пушени и суви лишајеви, мада није знала који, нити које су болести
лечили.
***
На основу свега до сада изложеног, јасно је да су разне биљне врсте још од искона човекова имале значајну улогу у његовом лечењу. Све горе наведене биљке расту на територији
Балкана (о коришћењу биљака широм света види: Reč 2001), а њихова употреба у медицинске
сврхе јасно је документована, као и методе првобитног лечења путем спаљивања и удисања
биљних испарења. Етнолошки подаци показују да се дим уносио у тело путем инхалације, али
често и пушењем. Из тог разлога треба претпоставити да је минијатурне керамичке посуде са
сиском винчанска популација користила за пушење лековитих трава, док се постојање таквих

101

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

дрвених лула у том периоду не може доказати. Из етнолошких извора такође се види да су једнако, ако не и чешће, коришћене биљке које поседују неку психоактивну супстанцу. У том контексту, употреба посуда са сиском пружа плодно тле и за многобројне приче о њиховој култној
и религијској намени, с обзиром на чињеницу да је Балкан доцније посведочен као подручје са
многим чувеним пророчиштима и обредима ритуалног транса, који трају до данашњих дана.
Ипак, чини се да је примарна функција ових предмета било пушење зарад лечења или, чак,
због свакодневног уживања у часовима „неолитске доколице”.

БИБЛИОГРАФИЈА
Булатовић, А., Томовић, М. и Капуран, А.
2005 Резултати заштитног сондажног ископавања на локалитету Буњиште у Жујинцу код Прешева.
Стр. 397–437 у Археолошка истраживања Е-75, св. 1/2004, ур. М. Лазић. Београд: Републички завод за
заштиту споменика културе.
Васић, М.
1936 Праисторијска Винча IV. Керамика. Београд: Државна штампарија Краљевине Југославије.
Дивљановић, Д., Чернелић, М. и Ђулић, З.
1977 Етномедицина и етноветерина код сезонских сточара на Дубашници. Стр. 163–237 у Етнолошка
грађа о животу и обичајима сточара на Дубашничкој површи у североисточој Србији, ур. П. Влаховић
и Д. Антонић. Београд: Републичка конференција младих истраживача Србије и Друштво младих истраживача на Београдском универзитету.
Драгићевић, Р.
1961 Једна непозната љекаруша. Гласник Етнографског музеја на Цетињу I: 219–225.
Drašković, R.
2004 Minijaturno posuđe, tegovi od pečene zemlje, kružne pločice, muzički instrumenti, predmeti kultne
namene. Str. 365–378 u Grivac - naselja protostarčevačke i vinčanske kulture, ur. M. Bogdanović. Kragujevac:
Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta u Kraguvcu i Narodni muzej.
Душковић, В.
2006 Пут дувана у Србији. Каталог изложбе. Београд: Етнографски музеј.
Казимировић, Р. Н.
1941 Чарање, гатање, врачање и прорицање у нашем народу. Београд: Књижарница Милорада П. Милановића.
Летица, З.
1967 Минијатурни судови из Винче. Зборник радова Народног музеја (Београд) V: 77–126.

102

В. Филиповић

МИНИЈАТУРНЕ НЕОЛИТСКЕ ПОСУДЕ СА ИЗЛИВНИКОМ/СИСКОМ И ЊИХОВА УПОТРЕБА

Љамић-Валовић, Н.
1983 Минијатурни судови у ратинском керамичком инвентару и неке карактеристичне пратеће појаве.
Зборник радова Народног музеја (Чачак) XIII: 45–52.
Николић, В.
1940 Из народне медицине у Нишу за време турске владавине. Гласник Етнографског музеја у Београду
XV: 41–48.
Reč, K.
2001 Rečnik svetih i magijskih biljaka. Beograd: IP Babun.
Софрић, П.
1912 Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба. Београд: Штампарија „Св. Сава”.
Старовић, А.
2004 Знаци цивилизације. Католог изложбе. Нови Сад: САНУ, Огранак у Новом Саду и Институт за
археомитологију (САД).
Стојановић, Д. и др.
1977 Домаћи живот. Стр. 43–50 у Етнолошка грађа о животу и обичајима сточара на Дубашничкој површи у североисточој Србији, ур. П. Влаховић и Д. Антонић. Београд: Републичка конференција младих
истраживача Србије и Друштво младих истраживача на Београдском универзитету.
Стојић, М. и Јоцић, М.
2005 Археолошка грађа Србије - Ниш. Београд: Археолошки институт, Ниш: Народни музеј.
Тројановић, С.
1896 Старинска српска јела и пића. Београд: Српска краљевска академија.
1990 Ватра у обичајима и животу српског народа. Библиотека Баштина 34. Београд: Просвета.
Туцаков, Ј.
1948 Фармакогнозија. Београд: Универзитет у Београду и Научна књига.
1977 Народна фитотерапија у Фрушкој гори кроз векове. Стр. 131–348 у Народна здравствена култура
у СР Србији. 2, ур. Ј. Туцаков. Београд: Савез научних друштава за историју здравствене културе Југославије.
Фабијанић, Р.
1982 Народна медицина Дрежњака. Гласник Земаљског музеја БиХ у Сарајеву, Етнологија, Н.С. 37:
33–45.
Филиповић-Фабијанић, Р.
1968 Народна медицина источне Херцеговине. Гласник Земаљског музеја БиХ у Сарајеву, Етнологија,
Н.С. XXIII: 35–76.

103

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Filipović, V.
2001 Holly smoke - Arheološka znanja o drogama. Internet časopis ANARHEOLOGIA, br. 3. (http://www.
anarheologija.org/clanci/Þlipovic/index.php)
Црнобрња, А. Н.
2006 Култна намена римских жижака у Горњој Мезији. Београд: Филозофски факултет, Центар за археолошка истраживања и Музеј града Београда.
Чајкановић, В.
1994 Речник српских народних веровања о биљкама, приредио и допунио В. Ђурић. Београд: СКЗ, БИГЗ,
Просвета и Партенон.

Vojislav Filipović

Neolithic miniature spouted/nozzled vessels and their use
Summary
The question of the emergence and function of Neolithic miniature vessels with a spout/nozzle has
not been discussed in any detail in Serbian archaeology. A few papers addressed the question of the emergence
and function of miniature vessels in general, brießy referring to such vessels used for pouring out liquids. Also,
another reason for the lack of scholarly interest may be the very small number of such vessels published so far.
Nor has larger Neolithic spouted vessels drawn much attention, and their function was discussed primarily by
Prof. Miloje Vasić in 1936. His paper stressed at the outset that the purpose of nozzled or beaked vases had not
been established reliably and attempted to interpret them as lamps, and their spouts as intended for the wick.
He never considered the use of the spout for pouring, indeed, he opposed the idea.
Let us Þrst see why such miniature vessels could not be interpreted as lamps. In the Þrst place, they
clearly differ from antique lamps with their markedly shallow bodies, large and ßat bases, two or more openings, with the large opening usually over 1 cm in diameter used as the burner. All openings in antique lamps are
upward-turned, for functional reasons of course, while in some of the examples presented here the openings
are down-facing. Neolithic miniature nozzled vessels often have rounded or uneven bases and some have bases
of a small diameter, which makes them unstable. One of the basic functional requirements for lamps, however,
is their stability, as clearly seen from antique examples. Another, and perhaps more important, problem is the
question of fuel, i.e. oil. A recent study by A. Crnobrnja clearly shows how debatable is the assumed use of
olive oil for lightning, even in the period of antiquity. Nozzled vessels do not allow the use of animal oils which
are solid at room temperature and cannot be drawn up by the wick through capillary action. Finally, seen in the
ethnological context, originally the central-Balkan populations did not know the use of oil lamps, but resorted
to easily available fuels such as animal tallow, wax or evergreen tree resins.
Compared with larger vessels, the miniature ones differ in the position and size of the spout, which
sometimes takes the form of a true nozzle. In miniature vessels the spout is never near the rim, which means

104

В. Филиповић

МИНИЈАТУРНЕ НЕОЛИТСКЕ ПОСУДЕ СА ИЗЛИВНИКОМ/СИСКОМ И ЊИХОВА УПОТРЕБА

that they could only hold a tiny amount of liquid and were not used for pouring. Their function seems to have
been quite different, as additionally suggested by the diameters of the nozzle mouths which do not exceed 5
mm. Unfortunately, in later periods of prehistory direct formal analogies are not found or are as yet unknown.
Methodologically, the question of the function of these vessels may perhaps be resolved through formal typological analogies, but also on the basis of the ethno-medical literature.
In terms of shape, the miniature spouted vessels seem closest to pipes. Apart from this merely visual
and formal similarity, these Neolithic “pipes” show similar functional properties such as thicker walls, very
narrow openings and small “nozzles”, in fact spouts onto which a longer wooden pipe stem was Þtted. Another
feature in which these Vinča pipes differ from other miniature vessels is the utterly careless treatment of surfaces and the absence of all ornament. The thickness of their walls in relation to their size suggests the function
of heat insulation, as in modern pipes. Neolithic pipes might have been much more copious if we assume they
were made of wood as well, as was the practice in our regions during the previous centuries, and some of these
show formal similarities to the Neolithic examples.
Another problem in interpreting the miniature spouted vessels is the fact that the modern use of pipes
and the very act of smoking are associated exclusively with tobacco. Therefore, help should be looked for in the
ethnological, in particular ethno-medical, material from our territory, which clearly shows that in these parts of the
Balkans, plants, often poisonous, have been used for medical treatment illnesses by smoking and fumigating.
According to Trojanović, in Pirot County cough and common cold are treated by inhaling the fumes
from hemp seeds sprinkled over live coals… In Montenegro, toothache is relieved by inhaling henbane (Hyoscyamus niger). Juniper (Juniper communis) is inhaled for asthma and cough. Plants were usually smoked as a
remedy for lung diseases, cough and asthma, most of all common hemp (Canabis sativa), which was smoked
and used as a sedative, narcotic and hypnotic, but also for various illnesses: asthma, gastrointestinal disorders,
tetanus, hysteria, spasms, rheumatism, gout, migraine, neuralgia. The ßower of peony (Paeonia ofÞcinalis)
was smoked in the villages of Fruška Gora in spasmodic cough and asthma attacks, and the leaf of jimsonweed
(Datura stramonium) was smoked by asthmatics. The pastoral populations on Dunašnička Površ smoke goatsbeard or meadow salsify (Tragopogon pratensis) in asthma attacks. A weed, corn poppy (Papaver rhoeas),
was smoked for lung diseases. Deadly nightshade (Atropa belladona) was used to relieve all kinds of pain, but
also in hysteria and epilepsy, and it was smoked for cough and asthma. A very poisonous weed, jimsonweed
(Datura stramonium), was used for cough and asthma, while poison hemlock (Conium maculatum) was used
as a sedative and analgesic, but also to relieve cough and asthma. White hellebore (Veratrum album) was used
in whooping cough, fever and stomach disorders. Once introduced into Europe, tobacco was also believed to
possess medicinal properties and was used in treating many, most of all lung diseases, as evidenced by the wellknown method of fumes therapy widespread in Europe at the time.
From all this it becomes clear that since the dawn of mankind various plant species have played an
important, perhaps even decisive, medicinal role. All the species cited above are native to the Balkans, and their
medicinal use and the original methods of burning herbs and inhaling the fumes are well documented. Ethnological data show that fumes were taken in by inhalation but also by smoking. Therefore it should be assumed
that the Vinča population used miniature pottery vessels with nozzles for smoking medicinal herbs, while the
existence of a wooden version of such vessels cannot be attested. Ethnological sources also show that herbs
containing a psychoactive substance were used as often as others, if not more often. In that context, the use of
nozzled vessels is fertile ground for copious stories about their ritual and religious purpose, taking into account
the fact that in later periods the Balkans is documented as an area with many famous oracles and trance rituals
surviving till this day. Yet, the primary use of these artefacts seems to have been for therapeutic smoking or
even for daily pleasure in the hours of “Neolithic leisure”.
УДК 903.2 (497.11)’’634’’
105

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

106

В. Филиповић

Табла I / Plate I

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

В. Филиповић

Табла II / Plate II

107

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

108

В. Филиповић

Табла III / Plate III

ХУМКА ИЗ БРОНЗАНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ
САВИН ЛАКАТ КОД ПРИЈЕПОЉА1
Мирослав Лазић
Филозофски факултет у Београду

Апстракт: Савин лакат је превој на југоисточним обронцима масива Градина, који раздваја долине
Лима и Ћехотине. Ту је евидентирана некропола са три праисторијске хумке, од којих је једна истражена 1990. године. Откривено је седам гробова инхумираних и кремираних покојника, са пратећим
археолошким налазима (грнчарија, накит од бронзе и ћилибара, алатке од окресаног камена). Истражена хумка настала је крајем раног и почетком развијеног бронзаног доба (Br B1/B2) и приписује се носиоцима западносрпске варијанте ватинске културе. Распоред покојника и начин на који су сахрањени
указују на сложене погребне ритуале, као и на друштвене односе који су почивали на блиским родбинским везама и доминацији најугледнијих чланова породице.
Кључне речи: Пријепоље, Савин лакат, праисторијска хумка, инхумација, кремација, бронзано доба.

Током августа и септембра 1990. године, Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду и Музеј у Пријепољу, под руководством проф. др Драгослава
Срејовића, организовали су археолошко истраживање праисторијских хумки на локалитету
Савин лакат, код села Јабука, недалеко од Пријепоља.
Савин лакат је завојит планински превој на југоисточним обронцима масива Градина
који раздваја долине Лима и Ћехотине (карта 1). До њега се долази старим макадамским путем
који преко Сељашнице и села Јабука повезује Пријепоље и Пљевља. Од Јабуке, према истоку,
удаљен је неколико километара. Налази се на рубу простране и кршевите кречњачке висоравни, са мноштвом шкрапа, увала и вртача (сл. 1). Надморска висина овог превоја износи
приближно 1100 m, а околних узвишења – између 1297 m (Јабучко присоје, на северозападу) и
1269 m (Допача, на западу). Окружен је многобројним изворима и кратким вододеринама које
се сливају у Звијезданску реку – главну десну притоку Сељашнице (карта 2).
На археолошком локалитету код Савиног лакта евидентиране су три праисторијске
хумке, од којих је једна систематски истражена. Насуте су при дну уске заравни изнад које, на
југу, доминира кршевито узвишење Челињак, обрасло клеком и другим нижим четинарским
1

Текст је настао у оквиру научно-истраживачког пројекта Археолошка грађа – основа за проучавање културног континуитета у праисторији и антици на територији Србије (ев. бр. 174071), који реализује Филозофски факултет
у Београду, а финансира га Министарство за науку Републике Србије.

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Карта 1 • Map 1

растињем. Дубоко усечена јужна шкарпа старог пута угрожава локалитет, претећи да постепеним осипањем и одроњавањем уништи преостале хумке (сл. 2).
Хумке су насуте у низу, при чему се две скоро додирују, док је северна ивица треће хумке удаљена од суседне неколико метара. Њихова очувана висина, мерена од површине околног
тла, износи између 1,5 m и 2,0 m, а пречници им варирају од 15 m до 18 m (сл. 3). Хумке су добро очуване, без уочљивих трагова накнадних раскопавања. Калоте су им правилне и обрасле
су високом травом, у којој се може запазити понеки камен из горњих слојева насипа.

МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА
На основу запажања о положају, процени величине, као и оцене угрожености сваког
тумула посебно, одлучено је да се испита средња хумка, са пречником основе од приближно 15 m и очуваном висином од 1,5 m (сл. 4).2 Истражена је поступком који је подразумевао
поделу на четири сегмента приближно једнаке површине, и то: североисточни, северозапад2

Хумка која је у документацији о резултатима истраживања означена као Хумка I. Оригинална документација чува
се у Центру за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду.

110

М. Лазић

ХУМКА ИЗ БРОНЗАНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ САВИН ЛАКАТ КОД СЕЛА ЈАБУКА...

ни, југоисточни и југозападни. Сегменти су били
одвојени контролним профилима дебљине 0,5 m,
трасираним по правцима север – југ и исток – запад, тако да су се секли у средишту хумке (T. I/1).
У намери да се археолошки налази и прикупљени
подаци о карактеристикама насутих слојева тачно
лоцирају, пре почетка истраживања формиран је координатни систем, са нултом тачком (0) у средишту
тумула и квадрантима који одговарају раније утврђеним сегментима. За прецизно позиционирање свих
археолошких налаза и података, у сваком квадранту
(сегменту) коришћена је мрежа посебно означених
квадрата, са страницама од 1 m. Такође, надморска
висина основа откопних слојева и слојева којима је
хумка насута котирана је у теменима квадрата.3

Карта 2 • Map 2

Сл. 1. Савин лакат
Fig. 1. Savin lakat
3

Мерења надморске висине археолошких налаза и основа слојева вршена су у односу на помоћни репер (оближња
бетонска база за телекомуникациони уређај), чија апсолутна висина тада није била позната. Висинске разлике
положаја мерених тачака изражене су релативним вредностима у односу на помоћни репер, коме је дата вредност
0,00 m.

111

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Археолошка ископавања ове хумке обављена су у две етапе. Најпре су истражени северозападни и југоисточни, а потом, у другој етапи, североисточни и југозападни сегмент.
Северозападни и југоисточни сегмент ископавани су откопним слојевима просечне дебљине између 10 cm и 15 cm, док су преостала
два испитана уклањањем културних слојева
(насута земља и камен са археолошким материјалом) који су јасно дефинисани у првој етапи истраживања (сл. 5).

СТРАТИГРАФИЈА
Истражена хумка почивала је на
жутој смоници у којој није било археолошСл. 2. Савин лакат
ких налаза (здравица). Најстарији културни
Fig. 2. Savin lakat
слој, просечне дебљине 20 cm, затечен је у
основи тумула и састојао се од глиновите
земље мрке боје, у којој су запажени трагови гари. Осим тога, у овом слоју били су
присутни и уситњени фрагменти различитих керамичких посуда. У северозападном
и, делимично, североисточном сегменту
био је сачуван део „прстена” или „венца”
тумула, пречника од приближно 14 m, који
Сл. 3. Праисторијске хумке на локалитету Савин је формиран ређањем крупног камена у налакат
мери да се овај и касније насути слојеви
Fig. 3 Prehistoric mounds on the site of Savin Lakat
земље сачувају од ерозије (T. I/1–2).
Наредни слој састављен је од изразито мрке глине, у којој су уочени трагови гари. Насут је и обликован као кружна земљана платформа пречника 11 m. Ту
су, непосредно испод камена из централне
конструкције тумула, нађени дислоцирани
остаци људских костију, делови различитих
керамичких посуда, артефакти од кремена
и љуштуре пужева. На овом слоју лежала је
кружна
камена платформа, са пречником осСл. 4. Хумка пре истраживања
нове од приближно 11 m и дебљине до 0,30
Fig. 4 Mound before excavation
m. Начињена је од густо насутог камена, а
кружна ивица у виду „прстена” од крупних камених громада пружала је овој конструкцији
стабилност, спречавајући њено осипање (T. I/1; сл. 6). Простор између насутог камена био је
испуњен мрком растреситом земљом, у којој су затечени гар, пепео, фрагменти керамичких
посуда и артефакти од кремена (T. I/2).
112

М. Лазић

ХУМКА ИЗ БРОНЗАНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ САВИН ЛАКАТ КОД СЕЛА ЈАБУКА...

Централна конструкција тумула формирана је од изразито крупног камена. То је била
монументална формација у виду зарубљене купе, са основом пречника од 5,5 m и висином
од 1,5 m (сл. 7). Простор између камених громада испуњавала је мрка растресита земља, у
којој су уочене веће концентрације пепела и гари. Ту су нађени: дислоцирани остаци кремираних људских костију, фрагменти огрлице са привесцима од бронзе, бронзана дугмад, перле
од ћилибара, артефакти од кремена и веома уситњени делови различитих керамичких посуда.
Конструкција хумке покривена је насипањем светлосмеђе песковите земље помешане са грумењем глине. У том слоју, дебљине до 1,15 m, којим је тумул коначно и обликован, нађени су
фрагменти керамичких посуда и артефакти од кремена.

Сл. 5. Јужна половина хумке
Fig. 5 South half of the mound

На површини тумула откривен је танак слој густо распоређеног камена, дебљине између 25 cm и 30 cm, прекривен рецентним хумусом. Формиран је у намери да се хумка заштити од ерозивног дејства атмосферилија (сл. 8). У слоју камена и непосредно испод њега
затечени су: грнчарија у деловима, артефакти од кремена, као и привезак од бронзе.

ГРОБОВИ
У истраженој хумци на локалитету Савин лакат откривено је седам гробова инхумираних покојника, мада их је било више, што се може закључити на основу разбацаних и уситњених делова костију у централној конструкцији и у њеној непосредној околини. Извесно је да

113

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

су у овом тумулу били сахрањени и остаци
најмање једног кремираног покојника, што
показују нагореле кости из централне конструкције. Гробови инхумираних покојника
затечени су у свим сегментима – два испод
централне конструкције (гробови бр. 5 и
бр. 6), три у земљаном насипу изнад камене
платформе (гробови бр. 1–4) и један (гроб
бр. 7) у простору између „прстена” тумула
и његове камене платформе (сл. 9).4
Сл. 6. Централна конструкција са периферним
прстеном
Fig. 6 Central structure and the circumferential ring

Сл. 7. Централна конструкција – пресек
Fig. 7 Central structure – cross-section

Гроб бр. 1
Гроб је нађен у северозападном сегменту, поред контролног профила 0-З (сл.
9). Био је укопан у светлосмеђу песковиту
земљу, непосредно испод слоја камена на
површини хумке. То је био гроб инхумираног покојника, без јасно дефинисане гробне
конструкције. Распоред затечених костију
указује да је покојник био сахрањен са благо
савијеним ногама, да је био оријентисан по
правцу север – југ и да је лицем био окренут
ка западу, односно средишту хумке. Руке су
му биле савијене у лактовима, а шаке постављене испод очуваног дела лобање (T.
II/1; сл. 10). Остаци скелета састојали су се
од мањих делова лобање, фрагмената доње
вилице, затим делова хумеруса и мањих
фрагмената бутне кости. Упркос веома лошој очуваности и малобројности нађених
костију, може се претпоставити да је овај
скелет припадао одраслој особи. У гробу
није било прилога.

Сл. 8. Завршни слој камена

Гроб бр. 2
У југоисточном сегменту откривен
је плитко укопан гроб инхумираног покојника, који се налазио уз ивицу хумке, у делу у коме недостаје њен „прстен” (сл. 9). Ту је затечен лоше очуван скелет особе сахрањене са благо повијеним ногама и рукама (T. II/2; сл. 11).
Fig. 8 Top layer of stone

4

Прелиминарну анализу остатака свих скелета обавила је доц. др Софија Стефановић, па јој се овом приликом
срдачнo захваљујем. Будући да њена анализа није објављена, у опису гробова из ове хумке неће бити наведене све
метричке и друге карактеристике очуваних костију.

114

М. Лазић

ХУМКА ИЗ БРОНЗАНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ САВИН ЛАКАТ КОД СЕЛА ЈАБУКА...

Сл. 9. Распоред гробова
Fig. 9 Arrangement of burials

Покојник је био положен на десни бок и оријентисан у смеру исток – запад, са девијацијом
према северу од 380. Лицем је био окренут ка југу. Сахрањен је у гробну јаму окружену каменом конструкцијом елиптичног облика, која је оштећена током ископавања плашта хумке. Скелет је лоше очуван. Нађени су само фрагменти лобање, делови руку, део карлице, оба фемура и
обе тибије, чијом анализом није могао да се утврди пол покојника. Установљено је да је скелет
припадао млађој индивидуи (iuvenilis), старој приближно 15 година, са телесним растом око
1,25 m. Покојник је сахрањен без прилога.
Гроб бр. 3
У југоисточном сегменту, непосредно уз контролни профил 0-Ј, нађени су остаци инхумираног покојника сахрањеног у елиптичну конструкцију од ређаног камена (сл. 9). Био је

115

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

укопан плитко, непосредно испод површинског слоја камена којим је хумка била заштићена
од ерозије. Покојник је био положен на десни бок, са благо повијеним ногама; руке су му биле
савијене у лактовима, а шаке су досезале до
главе (T. II/3; сл. 12). Био је оријентисан у
смеру исток – запад, са малом девијацијом
ка североистоку. Скелет је био оштећен, па
су затечени само делови лобање, фрагменти обе вилице, поједине кости руку, неколико ребара, мали део карлице, оштећени
фемури и поломљене тибије. Установљено
да су кости припадале одраслом мушкарцу
(adultus), старом између 20 и 40 година.У
гробу није било прилога.
Сл. 10. Гроб бр. 1
Fig. 10 Grave 1

Сл. 11. Гроб бр. 2
Fig. 11 Grave 2

Сл. 12. Гроб бр. 3

Гроб бр. 4
У југозападном сегменту нађен је
веома оштећен гроб, без јасно формиране
гробне конструкције (сл. 9). Укопан је у слој
смеђе песковите земље, у нивелети платформе од камена. Анализом сакупљених
костију утврђено је да су у њему сахрањена
два детета, старости између 8 и 10 година.
Кости затечене in situ (делови калоте, подлактице, делови карлице и фрагментовани
фемури) биле су помешане и дислоциране,
па се није могло тачно утврдити у каквом су
положају деца сахрањена (T. II/4). На основу метричких карактеристика фемура, установљено је да је телесни раст старијег детета био 1,16 m, а на мастоидним наставцима
констатовани су палеопатолошки трагови,
настали можда као последица остеомијелитиса (osteomielitis). У овом гробу нађени
су делови украса за косу (Noppenring), начињени од спирално увијене бронзане жице
(T. IV/15).

Гроб бр. 5 (централни гроб)
Формиран је на здравици у средишту хумке, испод слоја мркосмеђе глиновите земље на коју су налегале платформа од камена и централна конструкција (сл. 9). Скелет покојнице сахрањене у овом гробу почивао је на
правоугаоној каменој подлози заобљених темена, која се пружала у правцу северозапад – јуFig. 12 Grave 3

116

М. Лазић

ХУМКА ИЗ БРОНЗАНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ САВИН ЛАКАТ КОД СЕЛА ЈАБУКА...

гоисток. Попут неког мозаика, подлога је била начињена од брижљиво и густо распоређеног
камена величине до 5 cm (T. II/5; сл. 13). Дужина тако обликоване подлоге износила је 2,10 m,
а ширина између 0, 65 m и 0,70 m. Покојница је била постављена на леви бок, са ногама благо
савијеним у коленима, док су руке заузимале такав положај да су шаке допирале испод главе.
Скелет је добро очуван; лобања је цела, као и дуге кости. Потпуно је сачувана и карлица, мада
су јој делови били делимично дислоцирани због притиска земље и камена којим је гроб био
засут.

Сл. 13. Гроб бр. 5
Fig. 13 Grave 5

Антрополошка анализа показује да је скелет припадао одраслој жени, старој приближно 30 година (adultus), мезокране лобање и грацилне телесне грађе. Њен телесни раст износио
је 1,55 m.
У гробу није било прилога. Треба поменути, међутим, да је у његовој близини запажена повећана концентрација гари и пепела, праћена ситним деловима керамичких посуда и
кременим артефактима.
Гроб бр. 6 (у основи хумке)
Гроб је откривен у севеоисточном сегменту, испод централне конструкције и платформе на коју је она налегала (сл. 9). Био је укопан приближно 0,30 m испод нивелете на којој је
започето насипање хумке, и то после формирања камене платформе у основи и централне конструкције. Основа гроба била је поплочана каменом, а ивица правоугаоне гробне јаме била је,
такође, заштићена наређаним комадима кречњака (T. II/6; сл. 14). Гроб је био затрпан каменом
ситнијим од онога који је коришћен за градњу платформе у овој хумци. Његова оријентација
била је север – југ, са девијацијом ка северозападу.
Покојник је био положен на десни бок у згрченом положају, са ногама повијеним у куковима и коленима, док су му руке биле савијене у лактовима, тако да су кости шака затечене у
близини лица. Скелет је добро очуван, норочито крупне кости. Припадао је мушкарцу старом
приближно 25 година, телесног раста од 1,75 m.
У пределу стомака покојника, са његове предње стране, нађен је потпуно очуван керамички пехар, а поред рамена било је неколико веома уситњених и лоше очуваних живо-

117

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

тињских костију. У овом гробу нађени су два денса другог вратног пршљена и један молар који
су припадали скелетима других индивидуа.5

Сл. 14. Гроб бр. 6
Fig. 14 Grave 6

Гроб бр. 7
Гроб је нађен у југоисточном сегменту, недалеко од јужног контролног профила и руба
камене платформе (сл. 9). Није затечена никаква конструкција, а кости скелета, нађене у слоју
светлосмеђе песковите земље којом је тумул формиран (T. II/7), веома лоше су очуване. Накнадном анализом утврђено је да су у овом гробу сахрањене две индивидуе: дете старо 10
година, телесног раста 1,15 m, и одрасла особа (adultus) којој су припадали дијафиза десног
хумеруса и део карличне кости. На основу положаја сачуваних костију руку и ногу, може се
закључити да је гроб био оријентисан у правцу запад – исток, са девијацијом ка југозападу.
Такође, боље сачуване кости детета показују да је било сахрањено на левом боку, са благо савијеним ногама и рукама повијеним у лактовима, тако да су шаке допирале до лица. Прилога
у овом двојном гробу није било.
Оштећени гробови
Током истраживања, на више места откривене су и дислоциране кости покојника које
су потицале из потпуно уништених гробова. Тако, у западном контролном профилу нађени
су делови скелета две особе – једне одрасле индивидуе (проксимални окрајак левог радијуса, проксимални окрајак десне улне и фрагмент ребра) и једног детета, старог приближно
10 година (фрагменти лобање, мандибуле, клавикуле, фибуле, два пршљена, ребара и десног
5

Пошто није било никаквих индиција да је у овом гробу обављена групна сахрана, природно је претпоставити да
су кости других покојника доспеле са стране и да потичу из гробова који су раније уништени.

118

М. Лазић

ХУМКА ИЗ БРОНЗАНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ САВИН ЛАКАТ КОД СЕЛА ЈАБУКА...

радијуса). У слоју насуте земље и међу каменом у централној конструкцији тумула нађене су
две мандибуле које су припадале деци старој до 10 година.
С друге стране, чињеница да је већина предмета од бронзе и ћилибара била концентрисана у централној конструкцији од камена упућује на закључак да се ту налазио гроб спаљеног
покојника, што такође потврђују и фрагменти нагорелих костију нађени у том делу тумула.

ПОКРЕТНИ АРХЕОЛОШКИ НАЛАЗИ
Археолошки налази из тумула на Савином лакту нису многобројни. Нађено је неколико десетина уситњених делова различитих керамичких посуда, десетак украсних предмета од
бронзе, неколико ћилибарских перли, као и више одбитака од окресаног камена. Већина археолошких налаза, међутим, није откривена у гробовима. Само је у гробу бр. 6, у основи тумула,
нађен двоухи керамички пехар, док из гроба бр. 4 потиче украс за косу од спирално увијене
бронзане жице (Noppenring).
Грнчарија
У хумци на Савином лакту заступљени су фрагменти већих посуда (амфора) равно
засеченог обода и левкастог врата, које су израђене од пречишћене глине са додатим ситним
песком (кварц). Печене су тако да им боја варира у мркосивим нијансама. Спољашњост неких
посуда је углачана (T. III/3), док су друге декорисане сноповима косо урезаних паралелних
линија (T. III/2, 6). Истој врсти грнчарије, мада грубље израде, припадају уломци од печене
глине којој су додата крупна зрнца белутка. На рамену ових посуда запажа се дубоко урезана
водоравна линија (T. III/5). У грнчарију боље фактуре спадају дубоке коничне зделе заравњеног обода, испод кога је плиће хоризонтално удубљење. Такве зделе израђене су од добро
пречишћене глине којој је додат ситан песак, а печене су у светлосмеђим нијансама (T. III/1).
Нађена је и половина дискоидно профилисаног керамичког пршљенка, такође израђеног од
глине са додатим примесама (песак различитог састава и гранулације) и печеног у мркосмеђим нијансама (T. III/4).
Грнчарија квалитетне израде заступљена је са неколико десетина фрагмената различитих посуда (зделе и амфоре), израђених од добро пречишћене глине помешане са веома
ситним песком. Печене су у црвеносмеђим тоновима. У ову групу спадају и глачане, лоптасте
или благо биконичне зделе прстенасто профилисаног обода (T. III/7, 8). На површини неких
посуда видљиве су мрке површине (black topped). Ту су и делови већих амфора тањих зидова, са левкасто и широко разгрнутим непрофилисаним ободом (T. III/9, 12, 13). На раменима
квалитетно израђених амфора уочава се декорација у виду снопова немарно урезаних линија
(T. III/9). Другима је површина намерно огрубљена (лажни барботин) наношењем тањег слоја
фино пречишћене глине (T. III/11).
У најбоље израђене посуде спада пехар, чији су делови нађени недалеко од централног
гроба (гроб бр. 5). Пехар је крушколик, купастог врата, са наспрамно постављеним лучним
тракастим дршкама, које на врху имају краћи рожасти додатак. Сачувана дршка проширених
крајева полази од ивице обода и у благом луку допире до рамена посуде. Пехар је израђен од

119

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

квалитетно пречишћене глине и печен је тако да на преломима доминира црвенкастосмеђа
боја. На сивој површини видљив је тањи углачани премаз (T. III/10).
Једина потпуно очувана посуда потиче из гроба у основи тумула (гроб бр. 6). То је
немарно моделован крушколики пехар, са две наспрамно постављене тракасте дршке. Обод
је непрофилисан и елиптично развучен. Широке дршке повијених ивица, са пресеком у виду
развученог слова V (ansa lunata), не прелазећи обод досежу до рамена посуде. Благо заобљен
конични трбух завршава се непрофилисаним дном. Пехар је грубо израђен од пречишћене
глине којој је додат песак различите гранулације. На површини је тањи глачани премаз смеђесивих тонова (T. IV/1a-d).
Предмети од бронзе
Сви предмети од бронзе, осим Noppenring-a из гроба бр. 4, нађени су у југоисточном
сегменту хумке, на различитим дубинама, расути у централној конструкцији.
У најзначајније налазе спадају четири кружна привеска са дугим конусним трном
у средишту. Израђени су од тањег бронзаног лима осредњег квалитета, па су због корозије
претрпели различита оштећења. Декорисани су са четири концентрично канелована кружна
жлеба, а на њиховој горњој страни налазе се делови за качење, начињени савијањем танких
тракастих продужетака (T. IV/2–5). У време употребе, привесци су били нанизани на огрлицу
од спирално изувијане бронзане жице троугаоног пресека (saltaleone), чији остаци су сачувани у делу за качење једног од њих (T. IV/6, 7).
У тумулу је нађено и седам купастих дугмади (тока) од танког бронзаног лима (T.
IV/8–14). По облику обода, могу се разврстати у две варијанте. Прва је заступљена примерцима са раскуцаним ободом и низом кружних испупчења (T. IV/9, 13), док обод преосталих
пет (II варијанта) није декорисан. На свим дугмадима видљиве су симетричне перфорације
– отвори за пришивање на основу.
Украс за косу (Nоppenring) нађен је у непосредној близини лобање покојника сахрањеног у гробу бр. 4. Мада је предмет знатно оштећен, његов облик може се потпуно реконструисати. Начињен је од комада бронзане жице у облику развучене опруге, која је на крајевима
увијена у спирале (T. IV/15).
Предмети од ћилибара
Између камења, у средишњем делу централне конструкције, лежало је и пет ћилибарских перли које су временом претрпеле различита оштећења, тако да им је површина груба и прекривена карактеристичном храпавом патином. Највећа перла је плочаста, неправилног кружног облика, са мањом перфорацијом у средини. Преостали примерци су лоптастог
или дискоидног облика. Мањих су димензија и такође поседују кружне отворе у средини (T.
IV/16).
Артефакти од окресаног камена
Током истраживања хумке на локалитету Савин лакат откривено је више артефаката
израђених окресивањем камена различитих врста (T. V/1–11). Налажени су у свим сегментима
тумула, како у површинским слојевима насипа тако и у оним дубљим. То су главном одбици

120

М. Лазић

ХУМКА ИЗ БРОНЗАНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ САВИН ЛАКАТ КОД СЕЛА ЈАБУКА...

неправилне форме, добијени окресивањем рожнаца, кварцита и, ређе, кремена. Заступљена
су неретуширана сечива различитог облика (T. V/3, 7), комбинација неретушираних сечива са
шиљком (T. V/9), затим стругачи, од којих је само један ретуширан (T. V/1), као и други нертетуширани одбици.
***
Тумул на локалитету Савин лакат спада у боље очуване праисторијске хумке. Повод
за њен настанак била је смрт жене сахрањене у средишту. Изградња хумке започета је формирањем кружног венца од крупног камена, чиме је одређен и њен будући пречник. Потом,
на тако ограничену површину нанет је слој глиновите земље, с намером да се од густо распоређаног камена подигне равна платформа за одар на који је покојница била положена. Када су
завршени обреди везани за њену сахрану, започето је формирање тумула. Крупним каменом
обликована је његова централна конструкција са калотастом купом у средишту и при томе је
обављена сахрана кремираног покојника, чији су остаци са ломаче и накит који му је припадао
расути између камења. По завршетку изградње каменог дела тумула, насут је његов земљани
насип, са тањим слојем камена на врху којим је хумка заштићена од ерозије.

Сл. 15. Гробови 5. и 6.
Fig. 15 Graves 5 and 6

Добро су очувани само гробови инхумираних покојника у средишњем делу тумула,
док су други претрпели знатна оштећења. Упркос томе, могуће је донети више закључака о
начину сахрањивања и погребним обичајима. Наиме, разлике у положају скелета показују да
инхумација није обављана по устаљеним правилима која су важила за све сахрањене индивидуе. Посебна пажња посвећена је особама које су сахрањене у средишту (гробови бр. 5 и 6),
док су покојници накнадно укопани у периферију тумула сахрањени једноставније. При томе,
и гробови у средишту међусобно се знатно разликују (сл. 15). Гроб жене (гроб бр. 5) нема
гробну конструкцију и гробну јаму. Пре сахране формиран је одар од густо поређаног ситног
камена, на који је она положена на десни бок, са благо савијеним коленима и са шакама испод
главе. Други гроб (гроб бр. 6) је потпуно различит. Млад мушкарац сахрањен је у поплочану
гробну јаму, окружену крупним каменом. Положен је на десни бок у изразито згрченом по-

121

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

ложају и са мањом посудом у пределу трбуха. Узроци различитог изгледа ових гробова могу
бити хронолошке природе јер је гроб младића укопан накнадно, после насипања тумула, што
се јасно види по дубини његовог дна испод основе хумке. Такође, камен којим је овај гроб
засут био је друкчије величине и квалитета од камена из централне конструкције. Ипак, не
треба искључити ни могућност да разлике између ова два гроба у средишту хумке могу бити и
одраз односа према покојницима различитог пола или су, можда, последица њихове различите
етничке припадности.
Гробови инхумираних покојника (махом деце) из периферних делова хумке слични
су гробу жене сахрањене у средишту конструкције (гроб бр. 6). Сви су сахрањени са благо
савијеним ногама и шакама у близини главе. Полагани су на леви или десни бок, без прилога,
и различито су оријентисани, понекад у сасвим супротном смеру, али тако да им је тело увек
паралелно са кружном ивицом тумула. Ниједан од периферно укопаних гробова није имао
јасно назначену конструкцију. У једном од њих (гроб бр. 4) сахрањена су два покојника (деца
узраста 8 и 10 година), и то је једина двојна сахрана у овој хумци. Упоредо са инхумацијом,
била је присутна и кремација, мада у знатно мањем обиму. Остаци кремираног покојника са
накитом, нађени у купастом делу централне конструкције тумула, нису били смештени у урну.
Угљенисане кости и накит били су расути између камена, па се стиче утисак да је покојник
кремиран и сахрањен током финалних етапа насипања хумке.
Распоред гробова и њихов стратиграфски положај јасно показују редослед којим су
настали. Најстарији је гроб у средишту хумке јер се налази на њеној основи, изнад непоремећене централне конструкције од камена. За њим следи гроб спаљеног покојника чији су
остаци нађени у купастој конструкцији тумула. Чињеница да је старији гроб настао на почетку
формирања хумке, а наредни при њеном завршетку, доводи ове гробове у исту хронолошку
раван, па се могу сматрати истовременим. После насипања хумке укопани су и преостали
гробови. Упадљива сличност гробова из периферних делова тумула са гробом жене у његовом
средишту указује да су они такође хронолошки веома блиски. Остаје донекле нејасно када је
могао бити сахрањен младић из гроба бр. 6. Стратиграфија његовог гроба и друге карактеристике упућују да је укопан касније од покојника сахрањених у средишту тумула (гроб бр. 5 и
гроб кремираног покојника), па би могао бити хронолошки близак гробовима у периферним
деловима или млађи од њих. Ако је гроб младића укопан истовремено са гробовима у периферном делу тумула, преостаје закључак да је из нама непознатих разлога сахрањен другачије
од осталих. У случају да је његов гроб млађи, може се претпоставити да је сахрањен секундарно, у већ напуштену хумку, као припадник неке друге етничке заједнице. Уочене карактеристике овог гроба (нивелета дна, његова конструкција, положај покојника и приложена посуда)
иду у прилог другој могућности.
На тај начин, у хумци код Савиног лакта могуће је издвојити две етапе сахрањивањa:
старију, којој припадају гроб у средишту и пратећи гробови на периферији (гробови бр. 1–5,
бр. 7 и гроб спаљеног покојника), и млађу, у коју спада гроб младића (гроб бр. 6) откривен
испод централне конструкције (сл. 16).
С друге стране, распоред гробова унутар хумке, као пројекција односа у заједници,
недвосмислено указује на друштвени статус сахрањених особа. У средишту је свакако покопана најугледнија чланица заједнице, што се види по положају гроба и начину на који је фор-

122

М. Лазић

ХУМКА ИЗ БРОНЗАНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ САВИН ЛАКАТ КОД СЕЛА ЈАБУКА...

миран. Истог, ако не и вишег ранга био је кремирани покојник сахрањен у средишту купастог
дела централне конструкције, коме је придодат драгоцени накит од бронзе са ћилибарском
огрлицом. Сви остали покојници, покопани у периферним деловима тумула, имали су нижи
друштвени положај, што је и природно јер су то углавном била деца. Пошто ДНК анализе нису
обављене, остаје нејасно да ли су покојници били у сродству. Гроб младог мушкарца у основи
хумке не пружа много података о његовом статусу. На основу брижљиво формиране гробне
конструкције у којој је сахрањен, као и посуде која је приложена, може се само претпоставити
да је био један од угледнијих чланова заједнице.

Сл. 16. Гробови 5. и 6.
Fig. 16 Graves 5 and 6

Резултати истраживања на локалитету Савин лакат пружају податке о религијским начелима и ритуалима везаним за сахрањивање. Пре свих, намеће се запажање да је негован
биритуални начин сахрањивања. Судећи по количини и врсти накита нађеног са кремираним
костима у централној конструкцији хумке, чини се, међутим, да је кремација била предвиђена
за најугледније чланове заједнице. При томе, остаје нејасан статус покојнице из средишта хумке. У чему се огледао њен посебан значај, тешко је одгонетнути јер је сахрањена без прилога.
Можда је била супруга кремираног покојника из централне конструкције или жена жртвована
у религијским обредима који су претходили подизању хумке као будуће родовске некрополе.
Постоје индиције да су у тумулима из бронзаног доба у западној Србији присутни гробови
жртвованих особа, што су први запазали истраживачи некропола у Белотићу и Белој Цркви
(Гарашанин 1973: 259; Garašanin 1983b: 741).
Кремација покојника из централне конструкције обављена је на устрини изван основе
тумула. Потом су остаци са ломаче покупљени и расути у камено средиште хумке. С друге
стране, на украсним предметима од бронзе и ћилибара нема трагова ватре, па проистиче да
покојник није кремиран са накитом који му је припадао.
Сви инхумирани покојници сахрањени су у положају спавача, што је древни обичај
наслеђен из ранијих праисторијских епоха. Њихова оријентација, међутим, није подлегала
никаквим правилима, па су полагани у различитим правцима, на леви или десни бок. Већина
гробова укопана је веома плитко у периферне делове хумке, без гробних конструкција, што

123

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

индицира једноставне обреде при сахранама. Уз то, у овим гробовима углавном није било
прилога.
Уломци грнчарије и одбици од кремена сведоче о ритуалима који су се одвијали током
насипања хумке. Грнчарија је налажена у свим њеним деловима и на различитим дубинама, у
виду уситњених фрагмената разнородних посуда. Према томе, посуде су намерно (ритуално)
разбијане, а делови су разбацивани током насипања хумке. Слично је било и са алаткама од
окресаног камена, које су такође биле присутне у свим деловима хумке, тако да је њихов ритуални смисао несумњив, нарочито ако се има на уму вишезначна и сложена симболика ове
врсте налаза (кремена). У предмете ритуалног карактера може се уврстити и део дискоидног
пршљенка за вретено. Керамички пршљенци различитог облика чести су у урнама из бронзаног доба и могу се повезати са древним веровањем о постојању животне нити којом три суђаје
одређују дужину живота сваког смртника (Лазић 1998).
***
Хронологију хумке на Савином лакту није тешко одредити. На време њеног настанка
јасно упућују предмети од метала и основне карактеристике грнчарије. Кружни привесци од
бронзе, са коничним трном у средишту, присутни су у сигурно датованим оставама предмета
од злата и бронзе из Ловаса и Вуковара, које потичу из раних фаза развоја средњег (развијеног)
бронзаног доба или етапа B1 и B2 Рајнекеове периодизације бронзаног доба у средњоевропском подручју (Garašanin 1983b: 741). Слични предмети исте старости нађени су у хумци I
у Хан-Осову, затим у хумци III некрополе у Белој Цркви, као и у једној хумци из Горње Добриње (Kosorić 1976: T. XXVI/1, 2). Део пехара са очуваном дршком, нађен поред гроба жене
сахрањене у средишту хумке, припада керамичким облицима карактеристичним за ватинску
културу, односно за њену западносрпску варијанту, што је у складу са хронологијом налаза од
бронзе. С друге стране, двоухи пехар приложен мушкарцу сахрањеном у основи хумке, мада
има елементе класичне ватинске моделације, пре свега угласто развучен и непрофилисан обод,
као и широке тракасте дршке, задржао је архаичну форму која упућује на раније епохе развоја
ове културе (Богдановић 1986). Карактеристике керамичких форми из раног бронзаног доба
поседују још неки фрагменти из ове хумке, на пример део посуде украшен псеудо-барботином
и фрагмент рамена амфоре декорисане грубо изведеним урезима.
Крај раног и почетак развијеног бронзаног доба представљају раздобље у коме су разнородне групе сточара и номада укључене у заједнички етно-културни круг којим су били захваћени делови источне Босне, Подриње, западна Србија, Санџак и Шумадија (Срејовић 1993).
Упоредо с тим, успостављају се трговачке и културне везе са средњоевропским подручјем,
одакле се допремају производи из радионица за израду накита, оружја и других предмета од
бронзе. Повезаност становништва брдскопланинских предела Централног Балкана и јужнопанонских области почетком развијеног бронзаног доба, јасно потврђују и керамичке посуде
нађене широм западне Србије и источне Босне. По стилским и технолошким особинама, оне
се приписују носиоцима ватинске културе, тачније њеном западносрпском фацијесу (западносрпска варијанта ватинске културе) (Гарашанин 1973: 319; idem 1983a: 504). Грнчарија из ове
хумке такође јасно показује да је Полимље крајем раног и почетком развијеног бронзаног доба
припадало том културном кругу, што знатно помера његову јужну границу, за коју се до сада

124

М. Лазић

ХУМКА ИЗ БРОНЗАНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ САВИН ЛАКАТ КОД СЕЛА ЈАБУКА...

сматрало да не прелази северне падине Златибора (Гарашанин 1973: 259; idem 1983b: 741). С
друге стране, истраживања на Савином лакту јасно су потврдила ранија запажања о погребним ритуалима у тумулима из раног и развијеног бронзаног доба у западној Србији. Тако се
паралелна примена инхумације и кремације покојника у овој хумци сасвим уклапа у широко
распрострањену појаву биритуалног начина сахрањивања у хумкама из тог периода (Лазић
1988: 48).

БИБЛИОГРАФИЈА
Богдановић М.
1986 Љуљаци – насеље протоватинске и ватинске културе. Крагујевац: Народни музеј.
Гарашанин М.
1973 Праисторија на тлу СР Србије. Београд: Српска књижевна задруга.
1983а Vatinska grupa. Str. 504–519 u Praistorija jugoslavenskih zemalja IV: Bronzano doba, ur. A. Benac.
Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.
1983b Zapadnosrpska varijanta vatinske grupe. Str. 736–753 u Praistorija jugoslavenskih zemalja IV: Bronzano
doba, ur. A. Benac. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.
Kosorić M.
1976 Kulturni, etnički i hronološki problemi ilirskih nekropola Podrinja. Tuzla: Muzej istočne Bosne.
Лазић М.
1988 Топографија и типологија праисторијских тумула у Србији и Црној Гори. Београд: Филозофски
факултета, Центар за археолошка истраживања.
1998 Гамзиградска култура – последње откриће Драгослава Срејовића. Стр. 147–158 у Радови Драгослава
Срејовића на истраживању праисторије централног Балкана, ур. Н. Тасић. Меморијал Драгослава
Срејовића. Зборник радова I. Крагујевац: Центар за научна истраживања Српске академије наука и
уметности и Универзитета у Крагујевцу
Лазић М. и Баковић М.
1992 Резултати археолошког истраживања праисторијске хумке на локалитету „Савин лакат” код села
Јабука. Стр. 153–159 у Симпозијум Сеоски дани Сретена Вукосављевића XIV. Пријепоље: Фонд за
културу Општине Пријепоље.
Срејовић Д.
1993 Културе средњег и позног бронзаног доба. Стр. 44–53 у Историја српског народа, ур. Сима
Ћирковић. Београд: Српска књижевна задруга.

125

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Miroslav Lazić

A Bronze Age mound on the site of Savin Lakat near Prijepolje
Summary
Savin Lakat is a winding mountain pass in the southeast fringes of Gradina, the massif separating the
valleys of the Lim and Ćehotina rivers (Map 1, 2). One of the three prehistoric mounds registered there was
systematically excavated in 1990. The mounds were aligned in such a way that two were nearly touching one
another, while the north perimeter of the third was a few meters away from the neighbouring one (Þgs. 1–3).
They were preserved to a height of 1.5 m to 2.0 m and varied from 15 m to 18 m in diameter.
Position and endangerment assessment for each mound led to the decision to excavate the middle one,
nearly 15 m in diameter and preserved to a height of 1.5 m (Þg. 4). The excavation has shown that the mound
was built by laying a ring of large stones delineating the diameter of its base. The thus delineated surface was
covered with a layer of clayey earth to form the platform for a grave at its centre. The capped central structure
was built of large stones. Finally, the stone structure was covered with earth and topped with a thin stone layer
to protect the mound from erosion (Þgs. 5–8; pl. I/1–2).
The mound yielded seven inhumation burials and the remains of one cremation in the central structure
(Þg. 9). On the subsoil at the centre of the mound the skeleton of a woman aged about 30 was found lying on
a rectangular stone ßoor oriented along a northwest–southeast axis (Grave 5) (Þg. 13; pl. II/5). Another grave
was in the northeast segment of the base (Grave 6), sunken under the central structure after the mound was
built. The rectangular burial pit had a stone ßoor and its edge was protected with pieces of limestone (Þg. 14; pl.
II/6). The deceased (a male of about 25) was laid on his right side in a contracted position, with his legs ßexed
at hips and knees, and the arms so ßexed that the hand bones were found near the face. In the belly area was an
intact pottery goblet and at his shoulder a few highly fragmented and poorly preserved animal bones.
The burials (mostly children) along the circumference of the mound were similar to the central female
grave (Þgs. 9-12; pl. II/1-4, 7). All were laid on their left or right side with the legs slightly ßexed and hands
near the head. They were oriented differently, even in opposite directions, but with their bodies always following the curve of the mound. None of these peripherally sunken graves had a clearly deÞned construction. In one
(Grave 4) two persons were buried (children aged 8 and 10), and that was the only double burial. The cremated
remains with jewellery in the conical part of the central structure were not buried in an urn. The charred bones
and jewellery were scattered among stones, which leads to the assumption that the body was cremated and
buried during the Þnal stages of mound building.
The arrangement and stratigraphy of the graves clearly shows the sequence of burial. The oldest
burial is at the centre of the mound, followed by the cremated burial in the conical structure. The other graves
were sunken into the mound after it had been built. Hence two burial phases may be distinguished: the earlier
one, represented by the central and associated peripheral graves (Graves 1–5, 10 and the cremated burial), and
the later phase, to which belongs the young man’s grave (Grave 6) found under the central structure (Þgs. 15,
16).
Grave goods included fragments of amphorae, bowls and goblets (pl. III). The only intact vessel
comes from Grave 6: a carelessly modelled pear-shaped goblet with two ribbon handles (pl. IV/1a–d). All
bronze Þnds, with the exception of the Noppenring from Grave 4, were found in the southeast segment of the
central structure. They include four circular pendants with a long conical tang in the middle (pl. IV/2–5), parts
of a necklace (pl. IV/6, 7), seven conical buttons (pl. IV/8–14), the hair ornament (Noppenring) from Grave 4
(pl. IV/15), a few amber beads (pl. IV/16) and several artefacts knapped of different kinds of stone (pl. V).

126

М. Лазић

ХУМКА ИЗ БРОНЗАНОГ ДОБА НА ЛОКАЛИТЕТУ САВИН ЛАКАТ КОД СЕЛА ЈАБУКА...

***
The mound on the site of Savin Lakat dates from the end of the Early and beginning of the Developed
Bronze Age, or B1 and B2 according to Reinecke’s periodization of the central-European Bronze Age. During
that period different pastoral and nomadic groups were gradually absorbed into a common ethno-cultural circle
encompassing parts of eastern Bosnia, the Drina river valley, western Serbia, Sandžak and Šumadija. The same
period witnessed the establishment of strong trade and cultural contacts with central-European populations,
whose workshops supplied jewellery, weapons and other bronze artefacts. The newly-established relations between central-Balkan highlanders and south-Pannonian lowlanders at the beginning of the Developed Bronze
Age are clearly conÞrmed by pottery found across western Serbia and eastern Bosnia. From their style and
technology, they are ascribed to the Vatin culture or to its west-Serbian facies (west-Serbian variety of the Vatin
culture).
The pottery from the mound at Savin Lakat shows that at the turn of the Early and Developed Bronze
Age periods the Lim river valley belonged to that cultural circle, which considerably extends its southern
boundary, hitherto thought not to have extended beyond the northern slopes of Zlatibor. On the other hand, the
mound clearly conÞrms some earlier observations about burial practices in the Early and Developed Bronze
Age mound burial in western Serbia. Thus, the presence of both inhumation and cremation perfectly Þts the
widespread practice of biritual mound burial in that period. The arrangement of the bodies and the manner of
their burial at Savin Lakat, as well as clear and well-preserved projections of the prevailing social relations
show that they were based on strong family and clan ties at the core of which was unqualiÞed submission to the
most distinguished family members.

УДК 903.5 (497.16 Савин лакат)’’637’’

127

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

128

М. Лазић

Табла I / Plate I

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

М. Лазић

Табла II / Plate II

129

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

130

М. Лазић

Табла III / Plate III

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

М. Лазић

Табла IV / Plate IV

131

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

132

М. Лазић

Табла V / Plate V

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ОЛОВНИХ
ПЕЧАТА ИЗ МАКЕДОНИЈЕ
Милан Ивановски
Републички завод за заштита на спомениците на културата, Скопје
Александар Јовановић
Филозофски факултет, Београд

Апстракт: У прилогу су обрађена 23 оловна печата (sigillum) пронађена на тлу Македоније. Већина
примерака потиче из периода римске доминације, а само неколико из средњег века. У низу отиснутих
печатних представа доминирају портрети царева, култни сижеи и персонификације или симболи градова и области. Неки од њих се непосредно или посредно повезују са ковницом новца и famillia monetalis
у Стобима.
Кључне речи: олово, печати, Македонија, римски период, Стоби, иконографија.

Сваки намерник балканских археолошких стаза сусрешће се са белезима које је остављао Светозар – Нани Станковић. Његово интересовање, широког поља, било је размеђено
на ренесансан начин. Делимо са њим, као што смо сапутниковали студентске и археолошке
дане, ову недоречену и неспокојну причу, пратећи траг олова у поруци пошиљке из безданих
даљина.
Мања збирка оловних печата, евидентирана и документована од стране Републичког
завода за заштиту споменика културе Македоније, представља део товара са сивотрагог пута
којим се културна баштина са балканских источника износи на понуду новим „поклоницима“
светла старине, спремним да новцем намире своју коленовштину, обезбеде цивилизацијски
одјек и утврде друштвени статус. Прилог пишемо са подељеним осећањем; с једне стране,
ухођењем нечасног посла у који су уплетене, можда и недужне, судбине различитих пустолова, а с друге стране, ношени исконским археолошким поривом да се грађа изложи и тиме
заштити од трајног заборава.
Изабрали смо расуту групу од двадесетак оловних печата, махом из античког периода,
налажених вероватно у Македонији помоћу „свевидећих“ детектора, чијим власницима олово
и не беше циљ. Било је и издашнијег и лакшег избора; могли смо се отиснути трагом скулптуре или накита, такође заплењеног, али смо остали привржени првом суочавању са криптичном
збирком у којој су доминирали предмети од олова. Тешкоће у обради ове грађе су вишеструке.

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Предмети су у већини случајева криптични, одражавају лично или еснафско обележје и тешко
их је сврставати у оквиру непосредних аналогија и класификовати у студијама (Turcan 1987:
17). Потом, рељефне представе изливене у олову су непостојане, нејасних обриса и лако се
оштећују и деформишу при скидању оловних пломби са пошиљака или приликом, најчешће
нестручног и инвазивног чишћења. Најзад, за ових 20-ак примерака недостају место и услови налаза, као и шири археолошки контекст, што отежава утврђивање њихове хронологије.
Основна функција оловних печата у античком периоду била је да sub signo обележе власника
робе, пошиљке или писма. Код официјелних печата најчешће су коришћени царски портрети
или инсигније власти, владарског дома, империјалних институција, административних служби; код оних који су повезани са трговинским прометом утискивани су име града, персонификација или сакрална алузија на оснивача или херојску фавилу (favilla) места, а код приватних
печата веома је простран избор различитих тема упорених на имену, зодијачком знаку, култном афинитету, домицилијуму или каквом другом симболу у бесконачном низу интимних,
персоналних асоцијација. За разлику од примерака из античког периода који, мада бројни, још
нису обрађени у неком темељном, обухватном корпусу и прегледној синтези, оловни печати из
византијског периода потпуније су вредновани у каталозима ове грађе који се односе на збирке или регионе. Ови потоњи имају наглашену официјелност и административни исказ, чиме
је потврђивана веродостојност докумената која су пратили. Грађу излажемо према степену
официјелности, који одражава и хронолошки редослед.
1. Оловни печат димензија 24 x 27 mm; отиснута представа у тонду пречника 13 mm. У отиснутом пољу представљене су две сучељене главе из империјалног дома (T. T/1). Детаљи приказа
су нејасни и измичу могућности за непосредну иконографску идентификацију. Силуете наговештавају да се ради о младоликим портретима без браде, са дугим вратовима који истичу
нобилитет и достојанство. Изнад бисте са леве стране уочљиви су словни знаци, од којих се
разазнаје слово Т, који би могли да указују на то да је предложак за ову представу био аверс
новца са легендом. Код оваквих печата, чији се званични карактер исказује представама личности империјалног дома, могу се сусрести бројне комбинације: два цара, цар и цезар, два
цезара, цар и царица, цар и божанство заштитник династије или царског нумена итд. На нашем примерку следили би траг који нам се чини извеснији од других. Указујемо на представе
Веспазијанових синова, цезара Тита и Домицијана, на аверсима серије новаца из ковнице у
Стобима. У оквиру такве могућности, слово Т изнад главе једног од цезара (Тита?) могло би
бити почетни део аверсне легенде T CAESAR IMP DOMITIANVS CAESAR. На ову хронологију упућује и представа ликова са издуженим вратом, карактеристична за класицистичке
портрете јулијевско-клаудијевске династије, а која се наставља и у периоду флавијевске династије, отворене ка старијим утицајима и традицији. Помишљано је, свакако са обавезујућом
обазривошћу и резервом, да је овај официјелни печат могао бити повезан са ковницом новца
у Стобима (Јосифовски 2001: 50, кат. бр. 14–31).
2. Оловни печат димензија 23 x 25 mm; на горњем делу отвор за уметање траке (T. I/2). У
отиснутом делу, пречника 17 mm, приказана су два попрсја у наспрамном положају. Због
оштећења и излизаности представа је слабо уочљива, мада се по извесним детаљима може

134

М. Ивановски и А. Јовановић

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ОЛОВНИХ ПЕЧАТА ИЗ МАКЕДОНИЈЕ

препознати брижљивост израде и мајестетична експресивност. Наиме, на попрсју са леве
стране види се лепо моделована дужа коса у крупним коврџама, које падају и по снажном
врату. У коси је богат ловоров венац, речити израз царског достојанства. Нажалост, не виде се
детаљи доњег дела лица, односно нејасно је да ли цар има браду. Према начину моделовања
косе и снажном врату, ово попрсје могло би да представља Нерона, Домицијана или Хадријана. Сучељно је приказано попрсје царице (?); уочљиви су само фронтални део лица, дијадема
на глави, као и коса прихваћена на потиљку и у виду репа пуштена низ дуг грациозан врат. У
складу са претходно наведеном претпоставком, то би могла бити Неронова мајка Агрипина,
која се јавља на новцу у оваквом хералдичком положају са својим сином, затим Домиција, супруга Домицијана, или Сабина, Хадријанова жена. На ову потоњу могућност, која нам се чини
најприхватљивијом, указује слична представа, али са више сачуваних иконографских детаља,
на једном оловном печату пронађеном у Виминацијуму (Иванишевић 1992: 50, T. I/11).
3. Оловни печат елипсоидне форме, димeнзија 26 x 22 mm (T. I/3). У кружном отиску, пречника
18 mm, представљено је женско попрсје окренуто надесно. Приказана је матрона са бујном
косом прихваћеном у пунђу на затиљку и дијадемом на прочељу. На лицу доминирају крупне бадемасте очи. Истурена брада и подигнут поглед дају приказу достојанство и божански
пијетет. Врат је снажан и у супротности са деликатним цртама лица и грациозном фризуром. Компликовано моделовање косе највише личи на специфичне фризуре из епохе Трајана
и сусреће се на портретима његове жене Плотине, сестре Марцијане и нећаке Матидије. Око
попрсја уочљива су слова: иза бисте P[-]O, а испред TI[-----]. Можда се натпис може упоредити
са аверсним легендама на новцу царице Плотине и реконструисати у смислу P[L]O - TI[NA
AVG(usta)].
4. Оловни печат димензија 22 x 17 mm, са отворима за врпцу – јемственик (T. I/4). У конкавном средишњем делу, пречника 15 mm, представљена су два царска попрсја у сучељеном хармоничном положају сагласја и слоге. Код попрсја са леве стране уочљиви су издужено лице
са брадом, волуминозна коса, снажан повијен нос и крупне очи са изразом сновиђења. Код
другог, млађег лика наглашенија је војничка енергичност и викториозност. И поред извесног
поједностављења у иконографском изразу, препознају се ликови царева Марка Аурелија, с
леве стране, и Луција Вера, с десне стране, у положају који треба да истакне идеју aequitas,
која се јавља и на новцима поменутих владара.
5. Оловни печат димензија 26 x 21 mm. Кружно удубљење, пречника 15 mm, нешто је ексцентрично постављено према десној страни, тако да приказ није јасно отиснут (T. I/5). Стога више
наслућујемо него што препознајемо интегралну представу. Претпостављамо да су приказана
два рога изобиља из којих се недре два попрсја. Рогови изобиља су хералдички постављени у
односу на кружни штит врлине (clipeus virtutis). Попрсја која извиру из рогова изобиља обично, још у египатској хеленистичкој традицији, представљају младе принцепсе или цезаре, наследнике трона. Мада детаљи представе измичу, овде се вероватно ради о Титу и Домицијану,
синовима цара Веспазијана, или Каракали и Гети, наследницима цара Септимија Севера. Чини
се да је и у овом примеру искоришћен узор са нумографске грађе из ковнице Стоби. Реч је о

135

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

приказу персонификација река Аксиј и Еригон, које су представљене у овом положају, фланкирајући централни мотив и хералдичку окосницу, или, пре, о реверсима „псеудо аутономних”
монета, са два рога изобиља и звездом у средини (Борић-Брешковић 1992: 30; Јосифовски
2001: 70, кат. бр. 541). Овде је то штит, који је вероватно редукована слика Викторије са штитом, честим мотивом на новцима наведеног града.
6. Оловни печат конусоидног облика, димензија 21 x 30 mm. У кружном пољу, пречника 19
mm, рељефно су приказана три попрсја (T. I/6). Средишња фигура је нешто већа и дата en face;
на глави има богату корону или калатос, а одевена је у хитон. С десне стране је глава младића у
профилу, са бујном косом у којој је венац. С леве стране је попрсје младића, такође у профилу,
без браде и венца у коси. Величина попрсја одражава и хијерархијску структуру представе:
средишња фигура је највиша и најзначајнија, следи, по величини и значају истакнутом венцем
у коси, фигура с десне стране и, најзад, фигура с леве стране ове иконографске конституције.
Сматрамо да су представљени царица Јулија Домна у средини, с десне стране њен старији син
Каракала, који је постао август 198. године и стекао право да се овенча ловором, и млађи син
Гета, у то време са титулом цезара, у левом делу приказа. Представа два млада принцепса на
оваквим предметима, као и на новцу, обележава начело aeternitas династије Севера и Империје или felicitas saeculi новог покољења, а сама царица Јулија Домна вероватно манифестује
идеју mater castrorum (RIC IV, 1, 114, 175). Можда се овај печат односи на Виминацијум, у
чијем каструму је Каракала добио титулу Августа.
7. Оловни печат кружне форме, пречника 21 mm; има два отвора за провлачење врпце (T. I/7).
Представљене су бисте четири цара, постављене сучељице у два реда. Бисте у десном реду
нешто су веће у односу на оне постављене по левој вертикали. Ликови су слични и доследно
одражавају начело similtudo, једно од идеолошких темеља тетрархије. Овакви печати познати
су и са простора Горње Мезије и означавају успостављање Прве или Друге тетрархије (Иванишевић 1992: 50, T/12–14). Блискост са приказима на пиластру из Гамзиграда (Romuliana), где
су августи Констанције Хлор и Галерије, с десне стране, представљени нешто већим бистама,
са наглашеном субординацијом у односу на цезаре Флавија Севера и Максимина Дају, могла
би указивати на успостављање Друге тетрархије 1. маја 305. године (Srejović 1991). Може се
помишљати да су ови печати пратили акт обзнане овог чина у Никомедији.
8. Оловни печат елипсоидног облика, димензија 26 x 21 mm (T. I/8). У утиснутом кружном
пољу, пречника 16 mm, приказана је крилата Викторија која левом руком овенчава цара. Оваква
представа честа је на новцу, посебно уз реверсну легенду RESTITVTOR ORBIS и CONCORDIA
MILITVM. Чини се да се у десној руци Викторије уочава рог изобиља, што би указивало на
синкретизам Викторије и Фортуне/Тихе. Такви синкретистички видови Викторије посебно су
карактеристични за III век и сусрећу се на новцима градова у Тракији и Македонији (Юрукова
1974: 31). Може се претпоставити и слична хронологија за овај печат.
9. Оловни печат чија је правилна кружна форма нарушена проширењем са отвором за провлачење врпце; пречник 21 mm (T. I/9). Представљено је попрсје младог леполиког божанства, са

136

М. Ивановски и А. Јовановић

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ОЛОВНИХ ПЕЧАТА ИЗ МАКЕДОНИЈЕ

правилним цртама лица, бујном дугом косом прихваћеном у чвор (nodus) на темену и богатом
пунђом на затиљку. Десно од божанства приказана је нека птица (голуб ?), слетела на слово
Е. Леп и продуховљен лик божанства могао би указивати на Аполона или Венеру, који имају
слично моделовану фризуру и озарен изглед. Уколико се ради о Аполону, птица би се могла
идентификовати са гавраном, а слово Е са криптичним знаком из Аполоновог светилишта у
Делфима. Уз Венеру би био голуб, а слово Е би могло означавати неки од градова у античкој
Македонији који започиње овим словом, у коме је култ Афродите/Венере особито поштован.
10. Оловни печат са два отвора за пролаз врпце; димензије 20 x 19 mm (T. I/10). У кружном
утиснутом пољу је женска биста са модијусом (?), окренута налево. Од лика се уочавају контуре
левог профила, крупно око и висок цилиндрични модијус или калатос на глави. Овакав покров
за главу, који представља стилизовану мерицу за жито, сусреће се код божанстава плодности
и хтонских страна (Кибела, Артемида Ефешка, Деметра, Изида итд.). Претпостављамо да се у
овом примеру ради о синкретистичком приказу Деметре/Церере-Изиде. На ту могућност наводе нас хибридни прикази Деметре/Церере-Изиде на новцима градова у Тракији и Македонији,
из прве половине III века (ibid.: 34–40), и приказ на једном оловном печату из Пловдива, где је
на сличан начин, са крупним наглашеним оком и цилиндричном короном, приказано египатско божанство, вероватно Изида (Герасимова 1997). Иза главе божанства уочава се ознака III,
која вероватно представља број подела жита (annonae), а испред – неки објекти, можда зрна
житарица, и мала брадва (ascia).
11. Оловни печат издуженог елипсоидног облика, димензија 31 x 15 mm (T. I/11). У улегнутом
кружном пољу, пречника 13 mm, приказана је глава Херакла (?), окренута надесно. Портрет
оличава снажног брадатог хероја строгог израза, у прегалаштву подвига. Херакле представља
сакрално вишезначје. На печатима може означавати родоначелника и покровитеља династија
Антонина и Севера, царева адоптираних у род Херкулија током Прве тетрархије, заштитника
палестре, извора, путева, каменолома итд. Може се помишљати да Херакле на печатима обележава и градове који носе његово име, у овом конкретном примеру можда Хераклеју Линкестис. Десно од главе Херакла назиру се слова АΘ у вертикалном низу. Да ли су то почетна слова
града Атине, егиде и херојског сустецишта Херакла и Тезеја,1 са којим је простор Македоније
одржавао трговинске везе?2
12. Оловни печат правоугаоног облика, са отвором за врпцу; димензије 19 x 20 mm (T. I/12). У
ромбичном отиску представљен је војник или хероизирани ловац у тријумфалном ставу победе над непријатељем или немани. Фигура је ослоњена на десну ногу, у измахнутој десној руци
држи копље којим пробада непријатеља; глава, нагнута у страну, погледом прати агонију палог
противника над којим је положио леву ногу. Представа је рађена према класичном узору: Кресиласовим статуама Протесилаја и ефешке Амазонке. Треба, међутим, нагласити и сличност
са представама царева с краја IV и из V века, који тријумфују крстом, држећи ногу над паУпоредити приказе на метопама Атениног тезауруса у Делфима; за сакралне аспекте повезаности Херакла са
Атеном в. Boardman 1975: 3–12.
2
Ови контакти посебно се очитују у керамици и на лампама: Anderson-Stojanović 1992: 184–194; Микулчић 1975.
1

137

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

лим непријатељем или над змијом, оличењем зла, која има главу човека (Атила, прогонитељи
хришћана, итд.).3 Чини се да овај предмет треба датовати у касноантички период.
13. Оловни печат кружног облика, пречника 24 mm (T. II/1). Отиснуто поље отклоњено је
удесно од осе. У пољу је, са извесном шематизацијом и техничком недоследношћу, приказана
женска прилика у стојећем ставу, са благим покретом и немиром, а иза ње попрсје младића
скривеног иза стене. Поред женске фигуре је пропета животиња (пас?) или Хераклова батина.
Претпостављамо да је приказана Артемида/Дијана у покрету, са луком у спуштеној десној
руци, а лева је подигнута и принета тоболцу. Иза ње је попрсје Актеона, који посматра богињу скривајући се иза стене. Пас се устремио к њему, наговештавајући кобни Актеонов крај.
Сличну иконографску поставку примећујемо и код приказа Атене и Марсије на споменицима
из Македоније (Николовски 1998: 27–29, сл. 4), али нам се идентификација са Дијаном и Актеоном чини вероватнијом. Уколико се предмет поред божанства може идентификовати као
Хераклова батина, треба помишљати на сигнум Кабиле, града у Тракији, на чијем се новцу налази приказ Артемиде поред које је поменути Хераклов атрибут (Герасимов 1972). Изнад главе
Актеона уочавају се слова S[-]CT/A. Можда је означен Дијанин епитет S(an)cta, скраћеница
неког топонима, попут Sc(ap)t(opar)a, или слично.
14. Оловни печат кружног облика, са отвором за уметање врпце на доњој страни; пречник 19
mm (T. II/2). Представљена је двострука секира. Изнад ње уочљив је натпис MAV. Мотив секире са две оштрице евидентиран је на новцу трачких краљева и градова.4 Означавао је рудно богатство, металургију, чистоћу метала, праву меру, хармонију. Представа слитака у виду лабриса, посебно од племенитих метала, у античком периоду обележавала је заокружење рударске
и металуршке делатности. То је био симбол чија сакрална непорецивост почива на свезнаном
светом знаку, од критског искона повезаном са бројним божанствима складног устројства природе (Артемида Ефешка, Зевс Каријски, Јупитер Долихен, Аполон, Сабазије, Кибела, Серапис
итд.). У том контексту скраћеницу MAV, уочљиву изнад двојне брадве, можда треба разрешити у смислу m(etalla) au(gusti). Већина рудника на балканском простору у римском периоду
била је део царског домена, па и рудничка област око Кратова и Злетова, за коју, чини се, треба
повезати и овај оловни печат (Душанић 1980: 30).
15. Оловни печат кружног облика, пречника 23 mm (T. II/3). Представљен је кружни штит
на чијем горњем ободу су приказани коњ и ован у хералдичком положају. Ова иконографска
конституција подсећа на војничке сигнуме, где се око штита врлине (clipeus virtutis), као хералдичке окоснице, налазе животиња, симбол легије, и зодијачки знак јарца, израз идеје pax
augusti. Чини се, међутим, да у нашем примеру овај војнички принцип није у првом плану.
Сматрамо да треба поћи од значења елемената ове иконографске структуре у трачком религијском поимању. Мали кружни штит заправо је трачки штит; концентрични кругови на штиту
подражавају изглед склупчане змије, која се јавља у скулптуралној форми у олову из трачког
Сеутополиса. Протоме коња срећу се на новцима краљева трачких Одриза, а сучељене фигуре
3
4

Упоредити, на пример, новце Јохана или Валентинијана III; Cohen VIII, 208 (4); 212 (19).
Новци Тареса, Метока, Аметока (Юрукова 1992).

138

М. Ивановски и А. Јовановић

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ОЛОВНИХ ПЕЧАТА ИЗ МАКЕДОНИЈЕ

коња и овна на жезлу одриских владара (Топалов 1998: 85–87, сл. 36). Претпостављамо да
овај печат садржи реликције старије трачке владарске иконографије и да се може повезати са
неким од градова са одриског простора у долини Марице, из римског периода; можда представља сигнум непосредно повезан са Сеутополисом (Seuthopolis), старом резиденцијом одриске
краљевине.
16. Оловни печат кружног облика, са отворима за врпцу, пречника 23 mm (T. II/4). У удубљеном пољу је делимично оштећена представа статуе у пирамидалној едикули. Без обзира на
оштећење, препознаје се основна слика: епонимни киликијски херој Сандон у светилишту
специфичног пирамидалног облика. Ова тема најчешће се приказује на античком новцу Тарса,
метрополе Киликије, за који, претпостављамо, треба повезати и овај оловни печат (SNG Cop.
33, Lycaonia –Cilicia, Pl. 12/333–349). Могао је да припада оази досељеника из малоазијске
Киликије или колегијуму металурга повезаном са производњом бакра, чији почеци експлоатације се везују за Сандона и његовог сина, кипарског краља Киниру.
17. Оловни печат неправилног кружног облика, пречника 24 mm (T. II/5). У отиснутом кружном пољу, пречника 18 mm, приказани су пропети лав и орао у хералдичком, антитетичном
положају. Јединство најснажније животиње (лава) и најмоћније птице (орла) симболизује
највећу анималну снагу. Они се јављају на новцима више античких градова, посебно у Малој
Азији. Наводимо примере Смирне (Smyrnа), где се ови атрибути повезују са Зевсом Акрајосом
(Akraios), или Езаниса (Aezanis) у Фригији, где употпуњују култну конституцију Сераписа.5
Можда се овај печат може повезати са неким од тих градова, пре са Езанисом, чије су потврде
осведочене у Улпијани (Душанић 1971: 258–259), или можда са Пилом, чији је легендарни
краљ Периклимен, Посејдонов унук, могао да се преобрати у орла и лава. Овај предмет вероватно се може датовати у време династије Севера, када се обједињују елементи Јупитера и
Сола у култу највишег божанства.
18. Оловни печат кружног облика, недостаје мањи одсечак са отвором за прихватање вредносне врпце, пречника 25 mm (T. II/6). У утиснутом кружном пољу, пречника 15 mm, урезан
је рељефни двојни натпис BIL[L]Y/SSVS. Изнад натписа су три конуса (?). Предмет можда
означава печат града Билиса (Byllis, Bullis) у Илирику или области у поречју реке Билис (Billis)
у Битинији и указује на економске везе између Македоније и Епира или Мале Азије у античком периоду. На балканском простору регистровано је неколико оловних печата на којима су
имена малоазијских градова Пергама (Barnea 1985: 240–241, Pl. I/4), Ефеса (Герасимов 1974:
318–319), Апамеје итд. Необичан детаљ изнад натписа тешко је протумачити. Три конуса могу
означавати троврховље Светог брда у Малој Азији, сакралног сустецишта малоазијског простора, извесну економску повезаност са Тримонцијумом (Trimontium), што је римски назив за
Филипополис (Philipopolis) у Тракији, редуковану слику три нимфе, која се појављује на новцима градова у Илирику, посебно Аполоније, али и таласе плаховите битинијске реке.

5

Smyrna: SNG Cop., Ionia III, Pl. 28/1285–1290; Aezanis: SNG Cop. Phrygia II, Pl. 2/60–62.

139

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

19. Оловни печат у облику кружне плочице, са два отвора за провлачење врпце, пречника 22
mm. Представе се налазе на обе стране плочице. На, условно речено, аверсу је представа орла
и протоме бика (T. II/7a), а на реверсу је унаоколо натпис PRIMOSI и Христов монограм у средишту поља (T. II/7b). Приказ на аверсу, с обзиром на хришћански мотив на реверсној страни,
могао би да се повеже са јеванђелистима. Чини се, међутим, да постоји извесна субординација
у овој представи, односно да орао држи главу бика. Овим се отвара могућност за повезивање
са представама Највишег Бога (Theos Hypsistos), који се приказује у зооморфном облику – као
орао који у канџама држи главу бика (Јовановић 1996). Овај мотив особито је чест на новцу
Александрије у Троади.6 Може се помишљати да је наречени Примос пореклом или дужношћу
био повезан са Александријом у Троади, или са неким од градова у Грчкој где је био посведочен култ Theos Hypsistos (Thessalonica, Palaiohronien), или са облашћу у Македонији где је
поштован Theos Megas (Düll 1977: 87–89). У касноантичкој просопографији ово, релативно
ретко име посведочено је у форми Primosus, уз гувернера (praeses) провинције Сирије из Константинове епохе (Jones, Martindale and Morris 1971: 725; Barnes 1982: 153). Печат се може
датовати у IV век.
20. Оловни печат у облику кружне плочице, пречника 21 mm. На једној страни приказано је
попрсје у en face положају, код кога се слабо разазнају детаљи. Фигура је одевена у огртач (палудаментум?), прихваћен масивном фибулом на десном рамену (T. II/8a). С једне стране главе
видљив је део палмове гране, а с друге крст или Христов монограм (?). Изнад главе уочавају се
слово V и крст. Не може се са поуздањем идентификовати лик на овом печату. Можда представља Константина Великог, утемељивача хришћанства, победника у знаку Крста. На ову победу
могу указивати палмова грана, симбол тријумфа, и Христов монограм, који је Константину,
кроз сновиђење и оглашавање неба, донео победу код Милвијевог моста. У том контексту,
слово V и крст изнад главе могли би да представљају идеју victor in crucem, односно редукован облик максиме hoc signo victor eris, која сведочи о тој победи. На другој страни печата је
велико слово В и, поред њега, умањено слово Θ (?), можда скраћеница од инвокације β(οή)θ(ει)
(T. II/8b).
21. Оловни печат кружног облика, са отвором за прихватање врпце, пречника 22 mm. На једној страни је лично име у монограму са хризмом. На краковима Христовог монограма налазе
се слова: десно П, односно лигатура ПТ, доле Е, лево С, изнад О или лигатура ОY (T. II/9a).
У комбинацији са словом Р из хризме могло би се ишчитати име у генитиву ПЕРСЕОY или,
пре, у номинативу ПЕТРОС. На другој страни представљен је крст, испод кога је дворедни
натпис СXO/ΛА[Р] (T. II/9b). Ова титула вероватно се односи на схолара (σχολάρος), припадника царске гарде, или схоларха (σχολάρχης), начелника школе или империјалне гарде, коју
је власник печата, Персеј или Петрос, носио. У византијској сфрагистичкој грађи познат је
Петрос, командант схоле (δομέστικος τών σχολων) у западном делу Империје, с краја X века,
чији је печат пронађен у Преславу (Jordanov 2003: 75–76). Ова подела схоле на источни и за6

SNG Cop. 20, Troas 114–116 (анонимни), 152–156 (Елиогабал), 179–180 (Требонијан Гал), 189–196 (Валеријан),
207–209 (Галијен).

140

М. Ивановски и А. Јовановић

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ОЛОВНИХ ПЕЧАТА ИЗ МАКЕДОНИЈЕ

падни део извршена је у време цара Романа II (959–963) (Bréhier 1949; Guilland 1950: 5–63).
Касније, свакако пре 1082, губи се термин схола и остаје само доместик западног или источног
дела Царства (Nesbitt and Oikonomides 1991: No. 1, 2). Чини се, међутим, да печат из фонда
који обрађујемо треба датовати раније, у рановизантијски период, када су ова функција и титула чешће посведочене (Cod. Th. XI 18, 1; VII 4, 34; Cod. Iust. XII 38, 14; Jones 1966: 218, 227;
Guilland 1967).
22. Оловни печат кружног облика, на горњој страни оштећен постављањем отвора за утврђивање врпце, пречника 23 mm. На једној страни приказано је попрсје светог Николе са нимбом,
у епископској одежди, а са стране су два крста (T. II/10a). На другој страни је вишередни
натпис Ζ/ΟСΙΜω/ΕΠΙСΚ/ΠΟΥ; испод натписа је крст (T. II/10b). Печат епископа Зосима, са
патроном његове епископије, светим Николом, може се датовати у XIII–XIV век.
23. Оловни печат кружног облика, оштећен, пречника 25 mm. На једној страни је монограм у
крсту. На левом краку је слово Е, а на доњем краку, где је знатно оштећење, вероватно лигатура
ОY; на десном краку је лигатура ТI, а на горњем X (T. II/1a). Име власника печата у генитиву
могло би се разрешити као ΕΥΤΙΧΙΟΥ. На другој страни је слична поставка: на левом краку
је слово Е, на доњем лигатура ОY, где је доњи део заправо слово О, а горњи врх је слово Y; на
десном краку крста једва се уочава хаста слова П или I, док на горњем краку не разазнајемо
слово (T. II/11b). Разрешење у смислу ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ, које се може наслутити, је под сумњом.
Према форми монограма, који се у сличном облику појављује на прстењу, овај предмет може
се датовати у XI–XII век.

БИБЛИОГРАФИЈА
Anderson-Stojanović, V. R.
1992 Stobi. The Hellenistic and Roman Pottery. Princeton: Princeton University Press.
Barnea, I.
1985 Sigilii bizantine inedite din Dobrogea (II). Pontica XVIII: 240–241.
Barnes, T. D.
1982 The New Empire of Diocletian and Constantine. Cambridge, Mass.: Harvard University Press.
Boardman, J.
1975 Herakles, Peisistratos and Eleusis. Journal of Hellenic Studies 96: 3–12.
Борић-Брешковић Б.
1992 Реверсне представе на новцу муниципијума Стоби. Нумизматичар 15: 25–46.

141

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Bréhier, L.
1949 Le monde byzantin. Les institutions de l’empire Byzantin. Paris: A. Michel.
Герасимов, Т.
1972 Към нумизматика на град Кабиле. Известия на Археологическия институт 33: 113–120.
1974 Митническа пломба с името на град Ефес в Мала Азија. Известия на Археологическия институт
34: 318–319.
Герасимова, В.
1997 Египатска търговска марка от Пловдив. Нумизматика и сфрагистика IV (1995–1997): 15–19.
Guilland, R.
1950 Le domestique des scholes. Revue des études byzantines 8: 40–48.
1967 Recherches sur les institutions byzantines I. Berlin: Akademie-Verlag.
Düll, S.
1977 Die Götterkulte Nordmakedoniens in römischer Zeit. München: Fink.
Душанић, С.
1971 Нови Антинојев натпис и Mettalla municipii Dardanorum. Жива антика XXI/1: 241–261.
1980 Организација римског рударства у Норику, Панонији, Далмацији и Горњој Мезији. Историјски
гласник 1980/1-2: 7–55.
Иванишевић В.
1992 Римски и византијски печати и медаљони из збирке Народног музеја у Пожаревцу. Нумизматичар
15: 47–52.
Јовановић, А.
1996 Прилог проучавању култа Theos Hypsistos на Балкану. ГСАД 11: 128–134.
Jones, A. H. M.
1966 The Decline of the Ancient World. London: Longman Group.
Jones, A. H. M., Martindale, J. R., and Morris, J.
1971 The Prosopography of the Late Roman Empire I. Cambridge: University Press.
Jordanov, I. (ed.)
2003 Corpus of Byzantine Seals from Bulgaria, vol. 1. SoÞa: Agato.
Јосифовски, П.
2001 Римската монетарница во Стоби. Скопје: Народна банка на Република Македонија.
Юрукова, Й.
1974 Религиозният синкретизъм в Тракия, Мизия и Македония според монетите од римската
императорска епоха. Известия на Археологическия институт 34: 23–50 .

142

М. Ивановски и А. Јовановић

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ОЛОВНИХ ПЕЧАТА ИЗ МАКЕДОНИЈЕ

1992 Монетите на тракийските племена и владатели. София: Бьлгарски художник.
Микулчић, И.
1975 Римски луцерни од Скупи. Годишен зборник на Филозофски факултет 27: 127–151.
Nesbitt, J. W., and Oikonomides, N.
1991 Catalogue of Byzantine Seals at Dumbarton Oaks and in the Fogg Museum of Art, vol. 1. Washington:
Dumbarton Oaks Research Library and Collection.
Николовски, З.
1998 Нови примери камена пластика од кумановскиот крај. Македонско наследство III/6: 27–29.
RIC = The Roman Imperial Coinage
SNG = Sylloge Nummorum Graecorum
Srejović, D.
1991 Die Darstellund der Tetrarchen am Osttor der jüngeren Befestigung von Romuliana. Зборник Филозофског
факултета (Београд) XVII-1: 177–185.
Топалов С.
1998 Племена и владатели от земите на Oдриското царство и граничните му югозападни територии от
края на VI до средата на IV в.пр.н.е. София: Ставри Топалов.
Turcan, R.
1987 Nigra moneta. Lyon: Centre d’études romaines et gallo-romaines.
Cod. Iust. = Codex Iustinianus
Cod. Th. = Codex Theodosianus
Cohen = H. Cohen, Description historique des monnaies frappées sous l’Empire romain I–VIII, Paris 1880–
1892

143

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Milan Ivanovski
Alеksandar Jovanović

A contribution to the study of lead seals from Macedonia
Summary
The contribution presents 23 lead seals (sigillum) found in Macedonia. Most date from the Roman
period, and a few are of a medieval date.
1. Seal showing the confronting busts of Vespasian’s sons Titus and Domitian; the seal has been related to the mint at Stobi (pl. I/1).
2. Seal showing two imperial portraits, probably Hadrian and his wife Sabina (pl. I/2).
3. Seal showing the bust of the empress Plotina (pl. I/3).
4. Seal showing the confronting busts of the emperors Marcus Aurelius and Lucius Verus, expressing
the principle of equity—aequitas (pl. I/4).
5. Seal showing two cornucopias heraldically arranged with the shield of virtue—clipeus virtutis, a
motif related to the designs known from the coinage of the mint at Stobi (pl. I/5).
6. Seal showing three imperial busts: empress Julia Domna ßanked by her sons Caracalla and Geta
(pl. I/6).
7. Seal showing four imperial busts, probably the emperors of the Fourth Tetrarchy: Constantius I,
Galerius, Flavius Severus and Maximinus Daia; dated to the year 305 (pl. I/7).
8. Seal showing Victory crowning an emperor; Victory holds a cornucopia in her right hand, which
indicates syncretism between Victory and Fortuna; dated to the Þrst half of the 3rd century (pl. I/8).
9. Seal showing a young and beautiful deity with thick hair tied into a knot on the top of the head,
possibly Venus or Apollo (pl. I/9).
10. Seal showing the busts of the syncretic goddess Demeter/Ceres–Isis (pl. I/10).
11. Seal showing the bust of Hercules (pl. I/11).
12. Seal showing a soldier or a hero in the posture of triumph over an enemy or a monster; dated to
late antiquity (pl. I/12).
13. Seal showing Artemis/Diana standing; Aktaion’s bust behind (pl. II/1).
14. Seal showing a double-headed axe surmounted by the inscription MAV, possibly an abbreviation
for m(etalla) au(gusti) (pl. II/2).
15. Seal showing a shield surmounted by a horse and ram, a design associated with the Thracian religious tradition, and possibly with the city of Seuthopolis, ancient residence of the Thracian kings (pl. II/3).
16. Seal showing a pyramidal aedicule containing the statue of Sandon, a hero of the city of Tarsus in
Cilicia (pl. II/4).
17. Seal showing heraldically arranged lion rampant and eagle; probably from the Severan age, when
elements of Sol and Jupiter were assimilated (pl. II/5).
18. Seal showing the two-line inscription BIL(L)/SSVA, probably a reference to the city of Byllis in
Illyricum (pl. II/6).
19. Two-sided seal with an eagle above the bull’s head on one side, the other bearing the monogram
of Christ at the centre and the name PRIMOSI around it. Eagle above the bull’s head denotes Theos Hypsistos
(The Highest God); dated to the 4th century (pl. II/7 a, b).
20. Two-sided seal with the bust of an emperor, possibly Constantine the Great, on one side, and the
letters β and θ, possibly an abbreviation for β(οή)θ(ει) on the other (pl. II/8 a, b).

144

М. Ивановски и А. Јовановић

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ОЛОВНИХ ПЕЧАТА ИЗ МАКЕДОНИЈЕ

21. Two-sided seal with the monogram of the name ПETPOC on one side, and the two-line inscription CXO/ΛA(P) on the other. This was the seal of a Peter who was member of the imperial guard (σχολάρης);
probably of an early Byzantine date (pl. II/9 a, b).
22. Two-sided seal with the bust of St Nicholas on one side, and on the other, the inscription Z/
OCIMω/EΠICK/OΠOY in several lines with a cross below; dated to the 13th–14th century (pl. II/10 a, b).
23. Damaged two-sided seal, one side bearing the monogram of the name inscribed in a cross, and the
other showing the monogram of the title επισκοπου (?) (pl. II/11 a, b).

УДК 736.3-034.2:7.04 (497.17)’’0/13’’

145

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

146

М. Ивановски и А. Јовановић

Табла I / Plate I

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

М. Ивановски и А. Јовановић

Табла II / Plate II

147

ПРЕДСТАВЕ ДИОНИСA И ЊЕГОВОГ ТИЈАСОСА
НА РИМСКИМ ГЕМАМА ИЗ СРБИЈЕ
Ивана Кузмановић-Нововић
Факултет примењених уметности, Београд

Апстракт: У раду се говори о римским гемама у Србији, из II–III века, са представом Диониса и његовог
тијасоса. Осим самог Диониса и његових атрибута, приказани су сатири и силени, који у различитим
сценама (игра са менадама или Еросом, адорација божанства итд.) допуњују Дионисову култну слику.
Одабране геме одликују се квалитетом израде и успелом композицијом, а израђене су од карнеола, јасписа, опала.
Кључне речи: геме, Дионис, култ, полудраги камен, сатир, силен, Пан.

Геме, минијатурна и драгоцена остварења у полудрагом камену, посебно оне са богатим и разноврсним урезаним представама, вековима изазивају дивљење. Од првобитних
печата утилитарне намене у Месопотамији и Египту, постале су значајна дела примењене
уметности, пре свега због нове, веома важне естетске функције јер су коришћене као украси
уметнути у прстење, дијадеме и други накит, у намештај, музичке инструменте итд. Ова грана уметности посебно се развијала у доба хеленизма. Камен најразличитијих боја, најчешће
прозирни карнеол у широком спектру од жутонаранџасте до црвеномрке, затим јаспис, ахат
и др., урезаној представи давао је пун ефекат и лепоту. Уметнички ниво мајстора био је изузетно висок, а одабир одговарајућег камена и прилагођавање тематике облику минијатурних
димензија само су део њиховог умећа. Занатлија је био и уметник, а уметник је био занатлија.
Креативност уметника захтевала је прецизност и вештину занатлије, и обрнуто. Можда су
управо зато геме биле инспиративне за овај рад у зборнику посвећеном колеги и пријатељу
Свeтозару Станковићу Нанију. Као врсни цртач, Нани је успевао да сагледа целину, и то на
основу најмањег детаља. Његова креативност и уметнички сензибилитет пленили су све оне
који су археолошку науку посматрали и доживљавали у контексту најуспешнијег споја историје и уметности. Уметнички таленат и префињени мануелни осећај посебно су долазили до
изражаја у његовим конзерваторским радовима, када је савршено обликовао фрагментовани
предмет, наравно без помоћи данашњих техничких средстава. „Рођени теренац,“ човек који
је могао да се прилагоди најтежим и најскромнијим условима рада на терену, ведрим духом,
неисцрпном енергијом и аутентичним смислом за хумор био је spiritus movens целе екипе.

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Његов животни оптимизам, осећај „вечне“ младости и несвакидашњи козеризам остали су ми
у сећању и определили ме да у овом раду представим лик Диониса као божанства вегетације
и поновног рађања, које шири радост у изобиљу.
По миту, Дионис је открио вештину гајења винове лозе; он је бог вегетације који стално обнавља природу, па се и његова култна места налазе у сеоским и планинским пределима
(Срејовић и Цермановић 1979: 116–119). Због Дионисових многобројних и комплексних функција, његов култ био је један од најраспрострањенијих у доба антике.
Римске геме из Србије, са представама Диониса и његовог тијасоса, чувају се у Народном музеју у Београду и Народном музеју у Пожаревцу. Потичу из II и III века, када је територија данашње Србије, већим делом као провинција Горња Мезија, била у саставу Римског
царства. Од многобројних примерака, у овом раду приказане су геме које се издвајају квалитетом израде или успелом композицијом. Место налаза често није познато, осим када је реч
о Виминацијуму, Малој Митровици или Ритопеку. Већина гема израђена је од најтраженијег
полудрагог камена у то време, прозирног карнеола у жутим, црвеним и мрким нијансама, а
само неколико је од јасписа, опала, калцедона или стаклене пасте.
Дионис (Бахус)1 представљан је на гемама наг или са драперијом која покрива доњи
део тела, у стојећем положају и контрапосту. На нашим примерцима Дионис се ослања на
тирс уздигнутом десном руком преко које пада драперија, а у испруженој левој руци држи
кантарос; поред ногу је пантер, једна од његових светих животиња. Уочавају се јасне линије
тела и складна пропорција.
1. Непознато налазиште, карнеол мркоцрвене боје, димензије 17,2 х 13 х 4,1 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 3344/III (T. I/1).2
2. Непознато налазиште, јаспис црвене боје, димензије 11,6 х 8,2 х 3 mm, Народни
музеј Београд, инв. бр. 1575/II (T. I/2).
3. Виминацијум, карнеол наранџасте боје са инклузијом, димензије 15,6 х 10,6 х 4,6
mm, Народни музеј Пожаревац, инв. бр. 1204 (T. I/3). На овој геми Дионис стоји у опозиту у
односу на претходне две, и не јавља се пантер поред ногу. Истиче се изузетно успешна стилизација фигуре и кантароса у руци.
Овакве представе божанства најчешће су на скулптури из времена Царства и вероватно су инспирисане оригиналом из IV века пре н.е. Јављају се у разним варијантама на скулптурама и рељефима, светиљкама од теракоте, гемама и др. (Sena Chiesa 1966: 180). По схеми са гема, Дионис је приказан и на цистофорима – Хадријановом азијском новцу од сребра
(Mattingly 1936: III, 72/5), а касније и на реверсу новца Септимија Севера, заједно са ликом
Херкула и натписом Liber Patri (idem 1950: V, 6/20, 7/4), на коме се славе два божанства Лептис
Магне – Херкул и Либер Патер.3
У раду се користи име грчког бога Диониоса, иако геме потичу из периода Римског царства. Под овим именом
божанство је поштовано и на нашем поднебљу, а његова иконографија била је под утицајем грчке класичне и
хеленистичке уметности.
2
Због лакшег сагледавања репродукције у каталогу представљају отиске гема, тј. представе у позитиву. Описи су
дати према оригиналу; тада је наведена сцена у опозиту.
3
Сена Кјеза сматра да је овај тип представе, чест на новцу тек од II века, због велике популарности у декоративним
уметностима био раширен најпре на гемама (Sena Chiesa 1966: 180).
1

150

И. Кузмановић-Нововић

ПРЕДСТАВЕ ДИОНИСA И ЊЕГОВОГ ТИЈАСОСА НА РИМСКИМ ГЕМАМА ИЗ СРБИЈЕ

4. Непознато налазиште, калцедон светло и тамноплаве боје, у златном прстену (Поповић 1992: кат. 11), димензије 28 х 20 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 4214/III (T. I/4).
Дионис је приказан по композиционој схеми пасторалног карактера: у једној руци држи посуду, другом се ослања на тирс, док је нека животиња поред ногу, а упадљив чокот винове лозе
иза леђа и изнад главе. Због конвексног облика геме и смањеног простора, ова сцена испуњава
целу њену површину.
5. Мала Митровица, карнеол жуте и наранџасте боје, димензије 13 х 9,2 х 3 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 1876/III (T. I/5). Kao фигура женственог изгледа, са пребаченом
драперијом преко једне руке и дијадемом на глави, Дионис стоји испред тирса са тракама и
шишарком на врху и уздигнутим рукама држи фијалу из које пије.4
6. Непознато налазиште, опал тамнозелене боје са инклузијама од карнеола, димензије
10,8 х 8,6 х 2,8 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 1841/II (T. I/6). Дионис стоји поред гране
дрвета која означава шумски амбијент, са редукованим тирсом и букранионом испред. С обзиром да су сва Дионисова светилишта имала протоме бика, ова композиција представља сцену
у којој божанство приноси светилишту главу бика на жртву.
Представе сатира и силена на гемама из Србије су бројне и иконографски разноврсне.
Као учесници у Дионисовом култу, а заједно са менадама и његова стална пратња, приказани
су у разним сценама – најчешће самостално, али и у игри са менадама или нимфама.
7. Ритопек, карнеол наранџастомрке боје, димензије 14 х 12,8 х 1,6 mm, Народни музеј
Београд, инв. бр. 1719/II (T. I/7). На геми скоро кружног облика приказан је стојећи сатир са
кантаросом у левој и педумом и пребаченим небрисом у десној руци. На глави се јасно разазнају два мала рога.
8. Непознато налазиштe, јаспис црвене боје, димензије 15,4 х 11,8 х 3 mm, Народни
музеј Београд, инв. бр. 1574/II (T. I/8). Приказан је наги сатир који у једној руци држи педум, а
у другој кантарос и пребачени небрис. Сцена делује разиграно, посебно због подигнутих руку
и ноге савијене у колену.
9. Непознато налазиште, јаспис црвеномрке боје, димензије 14,6 х 11,8 х 3 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 1759/II (T. I/9). Такође је представљен сатир у игри, са педумом у
једној и гроздом у другој руци. Фигура је незнатно стилизована.
10. Виминацијум, карнеол жутомрке боје, димензије 20 х 15,2 х 4 mm, Народни музеј Пожаревац, инв. бр. 408 (T. I/10). Реч је о занимљивом примерку на коме сатир, у en face
положају, држи подигнуте руке са раширеним прстима у карактеристичном заносу игре. Угледајући се на александријски узор,5 мајстор је доњи део тела оставио статичним. Цела композиција делује недовршено с обзиром на дисхармонију величине геме и фигуре сатира.

Ова представа можда приказује Мет (заштитницу оних који пију), која се повезује са Дионисовим култом с обзиром на грациозност и мекоћу тела, као и на женску фризуру, са косом скупљеном у нодус. Такво размишљање,
уз резерву јер је иза фигуре тирс, допуњују и две аналогне геме из Аквилеје (Sena Chiesa 1966: no 450, 451, T.
XXIII).
5
Бронзани сатир – свирач из Стобија, у одмереном покрету игре указује на хеленистички, александријски узор
(Грбић 1958: 43, Т. 28, 29; Mano-Zisi 1954: 16).
4

151

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Неколико гема са представом сатира у ходу показује различит приступ фигури. Редукована фигура уочава се на следећим гемама:
11. Непознато налазиште, карнеол наранџасте боје, димензије 9,8 х 8 х 2,8 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 3913/III (T. I/11). Сатир у једној руци држи грозд, а у другој педум.
12. Непознато налазиште, јаспис мркоцрвене боје, димензије 14,4 х 11,4 х 3,8 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 1871/II (T. I/12). У једној руци сатир држи грозд, у другој педум;
фигура је издуженија у односу на претходну.
Ликовно изражајнија фигура сатира урезана је на гемама:
13. Непознато налазиште, јаспис црвене боје (оштећена при врху), димензије 15 х 11,7
х 2,2 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 1587/II (T. I/13). Сатир у једној руци држи зеца
(зечју кожу) за задње ноге, а у другој, подбоченој руци педум.
14. Непознато налазиште, ахат сивоплаве и опсидијан црне боје, димензије 16 х 12,8
х 4,8 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 4097/III (T. I/14). Сатир, са небрисом који пада низ
леђа, у једној руци држи корпу са култним инструментима, а у другој педум. Стоји испред
чокота винове лозе, па ова сцена можда представља сатира који се спрема да бере грожђе, што
је честа тема у Дионисовом култу.
Умеће мајстора да динамичну композицију са две фигуре прилагоди облику геме и
пропорционално је представи уочава се на примерцима:
15. Непознато налазиште, карнеол наранџастожуте боје, димензије 12,8 х 10,6 х 2,8
mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 3863/III (T. I/15). Приказан је повијени сатир у игри са
малим Еросом или малим сатиром.
16. Непознато налазиште, стаклена паста светложуте боје, димензије 13,8 х 13,2 х 2,8
mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 1819/II (T. I/16). Сатир у трку покушава да ухвати за руку
полуокренуту менаду извијеног тела.
У декоративном репертоару Дионисовог култа честе су представе са сатирима, нимфама или менадама у буколиком амбијенту, обично назначеном једним дрветом. Такве сцене
распрострањене су у хеленистичком сликарству и скулптури. На једној геми урезана је таква
сцена.
17. Непознато налазиште, карнеол наранџастоцрвене боје, димензије 12,2 х 10 х 3,2
mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 3881/III (T. II/1). У овој композицији сатир се надвио над
полулежећом нимфом испод дрвета.6 Та типично познохеленистичка сцена, у којој се нимфа
буди и отима сатиру, преузета је са лампи од теракоте.
Композиције са еротском тематиком, којима би могла да припада и ова гема, приказују
чулно агресивну мушку фигуру у ставу пенетрације, док женска фигура (менада или нимфа)
седи или лежи на боку. Те сцене преузете су из црнофигуралног вазног сликарства и рађене су
по класичном узору. Познате су и на лампама од теракоте из друге половине II и с почетка III
6

Сличну композицију Е. Цвирлајн-Дил идентификује као проналажење Аријадне (Zwierlein-Diehl 1979: II, 96, No.
239, T. 42).

152

И. Кузмановић-Нововић

ПРЕДСТАВЕ ДИОНИСA И ЊЕГОВОГ ТИЈАСОСА НА РИМСКИМ ГЕМАМА ИЗ СРБИЈЕ

века. Геме са еротском тематиком већих су димензија од уобичајених јер су служиле као украс
на разним посудама које су вероватно коришћене у тавернама поред војних логора.
18. Непознато налазиште, ахатни оникс сивоплаве и млечнобеле боје и опсидијан црне
боје, димензије 20 х 15,6 х 3,8 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 3933/III (T. II/2). Приказан
је коитус, при чему женска фигура седи на столици са подигнутим ногама.
19. Непознато налазиште, опсидијан црне боје са црвеним карнеолом, димензије 24,6
х 18,6 х 4,2 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 3934/III (T. II/3), са сценом коитуса и јасно
издиференцираним телима сатира/Пана и менаде која лежи на боку.
Интересантне су представе сатира у две тематске композиције.
20. Непознато налазиште, зонарни ахат жуте и сивоплаве боје, са црвеним карнеолом,
димензије 14,8 х 10 х 5 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 3886/III (T. II/4). Приказан је клечећи сатир у чину адорације пред Дионисовом хермом као култним местом.7
21. Непознато налазиште, карнеол мрконаранџасте и калцедон млечнобеле боје, димензије 11 х 8 х 3 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 1797/II (T. II/5). Сатир седи на стени
испред Пријаповог култног споменика. Држи стилизовани кантарос и мешину за вино, док
је предимензионирана амфора иза споменика, у другом углу геме.8 У овој сцени Пријапов
споменик је на високом постаменту, у виду редуковане итифаличне фигуре. Као похотљив и
насртљив, али доброћудан бог, син Диониса и Афродите, Пријап је у култној вези са сатирима
и силенима (Срејовић и Цермановић 1979: 360).
Треба поменути да је у античкој Грчкој театар био тесно повезан са култом Диониса.
Грчка драма је изникла из оргијастичких култова, мистерија и обредних игара посвећених Дионису. Стога портрет сатира/силена са Дионисовим коримбусом око главе можемо посматрати
и као позоришну маску, често приказивану на лампама од теракоте.
22. Непознато налазиште, опал тамномрке боје, димензије 9 х 8 х 2 mm, Народни музеј
Београд, инв. бр. 3398/III (T. II/6). На геми скоро кружног облика урезана је глава са израженим јагодицама и очним луцима; кратак и широк нос, полуотворена уста и немарна брада
одају грубо лице и похотљивост у изразу.
Као и сатири, силени су итифалична бића длакавог тела, прћастог носа, великих уста и
крупних очију, чије се представе у ликовним уметностима не разликују много од сатира. На гемама се издвајају пуначким телом и проћелавом главом. Свирају у двојнице, лиру и тимпане.
23. Непознато налазиште, карнеол жутосветлонаранџасте боје, R=11,4 mm, дебљина
3 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 3910/III (T. II/7). На геми кружног облика приказан је
силен како седи на стени и свира на лири, а испред њега, на узвишењу, налази се Дионисово
светилиште у виду два стуба са хоризонталном гредом.

Слична композиција налази се у збирци Хорват. На овој геми сатир (Пан) седи на стени испред херме, поред које
је тирс са висећим тракама (Koščević 2000: no 59).
8
Слично иконографско решење на четвороугаоној геми има примерак из I века пре н.е., у Мађарском народном
музеју у Будимпешти (Gesztelyi 2000: no. 34).
7

153

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

24. Виминацијум, карнеол, у златном прстену (Поповић 1992: кат. 17), дужина главе
прстена 18 mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 719/II (T. II/8). Представљен је силен са свим
упадљивим физичким особинама. Такође седи на високој стени, са руком савијеном у лакту, и
ликовно је изражајнији од силена са претходне геме.
У друштву сатира и силена често је и космати Пан, бог стада и пастира који обезбеђује
успешан лов и умножава стада (Срејовић и Цермановић 1979: 317). Увек је приказан са два
мала рога на глави и козјим ногама.
25. Непознато налазиште, карнеол наранџастоцрвене боје, димензије 13,4 х 10 х 3,6
mm, Народни музеј Београд, инв. бр. 1913/II (T. II/9). Урезана је фигура Пана који држи шишарку у левој и вероватно стилизовани кантарос у десној руци. Јасно су изражене његове
физичке карактеристике.
26. Непознато налазиште, карнеол жуте боје, R=16 mm, дебљина 2,8 mm, Народни
музеј Београд, инв. бр. 1688/II (T. II/10). На геми кружног облика представљен је наги Пан
у ходу, са педумом у једној руци и две полукалотасте посуде за вино (диноси) преко рамена,
које десном руком придржава као обрамицу. Низ леђа му пада небрис. Складне пропорције и
материјализам у обради детаља одају прецизног мајстора и врсног уметника.
Представе Диониса/Баха и сатира посебно су волели војници јер их је божанство вина
штитило од пијанства, а сатири, повезани са земаљским уживањима, доносили су радост. Ако
посматрамо Виминацијум као један од већих војних логора, где су пронађене многобројне
геме са овим мотивима, јасно је да су их римски легионари носили уметнуте у прстење. Велики број откривених примерака са представом Диониса и његовог тијасоса показује да је
становништво овог дела Римског царства поштовало божанство вегетације и неговало његов
култ. У човековој природи је жеља за бесмртношћу, а обнављање природе и поновно рађање,
које је остварио Дионис, обезбеђују дуготрајност, континуитет и вечност. Стога се сматрало да
прстење са гемом на којој је урезан Дионисов лик доноси вечност и даје животну снагу онима
који га носе.

БИБЛИОГРАФИЈА
Gesztelyi, T.
2000 Antike Gemmen im Ungarischen Nationalmuseum. Catalogi Musei Nationalis Hungarici. Series
Arhaeologica III. Budapest: Ungarischen Nationalmuseum.
Грбић, М.
1958 Одабрана грчка и римска пластика у Народном музеју у Београду. Београд: Научно дело.
Dimitrova Milčeva, A.
1980 Antike Gemmen und Kameen aus dem Archäologischen Nationalmuseum in SoÞa. SoÞa: Septemvri
Verlag.
154

И. Кузмановић-Нововић

ПРЕДСТАВЕ ДИОНИСA И ЊЕГОВОГ ТИЈАСОСА НА РИМСКИМ ГЕМАМА ИЗ СРБИЈЕ

Koščević, R.
2000 Arheološka zbirka Benko Horvat. Zagreb: Muzej suvremene umetnosti i Institut za arheologiju.
Кузмановић-Нововић, И.
2005 Античка глиптика са територије Србије. Докторска дисертација, Филозофски факултет,
Универзитет у Београду.
Mandrioli Bizzarri, A. R.
1987 La Collezione di Gemme del Museo Civico Archeologico di Bologna. Bologna: Museo Civico Archeologico
di Bologna.
Mano-Zisi, Đ.
1954 Antika u Narodnom muzeju u Beogradu. Beograd: Jugoslavija.
Mattingly, H.
1936 Coins of the Roman Empire in the British Museum III. London: British Museum Publications.
1950 Coins of the Roman Empire in the British Museum V. London: British Museum Publications.
Middleton Hoey, Sh. E.
2001 Classical Engraved Gems from Turkey and Elsewhere: the Wright Collection. BAR International Series
957. Oxford: The Basingstoke Press.
Поповић, И.
1992 Римски накит у Народном музеју. I Прстење. Београд: Народни музеј.
Sena Chiesa, G.
1966 Gemme del Museo Nazionale di Aquileia I, II. Aquileia: Museo Nazionale di Aquileia.
Срејовић, Д., и Цермановић-Кузмановић, А.
1979 Речник грчке и римске митологије. Београд: Српска књижевна задруга.
Furtwängler, A.
1900 Die Antiken Gemmen, Geschichte der Steinschneidekunst im Klassischen Altertum I–III. Leipzig and
Berlin: Gesecke & Devrient.
Zwierlein-Diehl, E.
1979 Die Antiken Gemmen des Kunsthistorischen Museum in Wien II: die Glasgemmen. Nachtrage zu Band I.
Die Gemmen der späteren römischen Kaiserzeit I: Götter. München: Prestel.

155

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Ivana Kuzmanović-Novović
Depictions of Dionysus and his thiasus on Roman intaglios from Serbia
Summary
Roman second- and third-century intaglios from Serbia showing Dionysus and his thiasus are now
kept in the national museums in Belgrade and Požarevac. The paper offers an overview of those that stand out
by the quality of craftsmanship or composition. Their Þndspots are often unknown, except for the Þnds from
Viminacium, Mala Mitrovica and Ritopek. Most intaglios are carved in the most sought-for semiprecious
mineral of the time, translucent carnelian in different shades of yellow, red or brown, while some are of jasper,
agate or chalcedony.
Dionysus (Bacchus) is shown naked or with a cloth covering the lower part of his body, statically
frontal or in a contrapposto position. His raised right arm with a drapery over it rests on the thyrsus, and he
holds a kantharos in his outstretched left hand; there is a panther at his feet (pl. I/1-3) and, occasionally, a vine
tendril behind him (pl. I/4). Such representations were probably inspired by a fourth-century-BC original. An
effeminate Dionysus stands in front of the thyrsus and drinks from a vessel (pl. I/ 5), while a dark green intaglio
(pl. I/6) shows him standing by a tree branch with a reduced thyrsus and a bucranium in front, symbolizing the
ox killed as a sacriÞce.
Satyrs and sileni are a frequent motif on the intaglios from Serbia and occur in a variety of iconographic patterns. They are depicted in diverse scenes, usually independently (pl. I/ 7), or dancing with maenads
or nymphs. On the intaglios with a dancing satyr, the satyr is shown in proÞle (pl. I/8, 9) or facing (pl. I/10).
A few intaglios showing a walking satyr display different approaches to the Þgure; some have reduced forms
(pl. I/11, 12), others are more expressive (pl. II/13, 14). The scenes showing a satyr playing with the Eros child
(pl. I/15), or with a maenad whose hand he is trying to grab (pl. I/16), testify to the jeweller’s skill to adjust the
dynamic composition and proportions to the shape of the gemstone.
The imagery associated with the Dionysiac cult frequently includes scenes with satyrs, nymphs and
maenads in a bucolic landscape, widespread in Hellenistic art. A carnelian intaglio shows a satyr bent over a
recumbent nymph under the tree (pl. II/1). Erotic themes include a satyr/Pan and maenad (pl. II/2, 3) in the act
of sexual intercourse. They were borrowed from Athenian black Þgure vases and follow the classical model.
A satyr with a rough face and corymbus on the head betrays a lustful expression (pl. II/6). One composition shows a kneeling satyr in the act of adoration of Dionysus’ herm (pl. II/4) and another depicts a satyr
seated on a rock in front of Priapus’ cultic object (pl. II/5).
Sileni are distinguishable by plump bodies and baldish heads; one is shown seated on a rock playing
the lyre (pl. II/7), the other is visually more expressive (pl. II/8).
Pan, the god of ßocks and shepherds, invariably has two small horns and legs of a goat. His features
are clearly shown on the intaglio with Pan holding a pine cone and a kantharos (pl. II/9), while on a circular
intaglio they become fully materialized (pl. II/10), and Pan carries two wine vessels (dinos) over his shoulder.
Depictions of Dionysus/Bacchus were much liked by the soldiers because the god of wine was supposed to protect them from intoxication, and satyrs, associated with worldly pleasures, to bring joy. At Viminacium, one of the larger military camps, several intaglios have been found, which suggests that Roman legionaries used to wear rings with such motifs. The large number of discovered intaglios showing Dionysus
and his thiasus indicates that this deity was worshipped and his cult observed by the local population as well.
Dionysus’ renewal of nature and rebirth ensured longevity, continuity and eternal existence.

156

И. Кузмановић-Нововић

ПРЕДСТАВЕ ДИОНИСA И ЊЕГОВОГ ТИЈАСОСА НА РИМСКИМ ГЕМАМА ИЗ СРБИЈЕ

The memory of the colleague and friend Svetozar Nani Stanković, whose artistic gift and reÞned
manual dexterity found its full expression in conservation works, and whose cheerful spirit, inexhaustible energy and authentic sense of humour infused additional optimism into every archaeological team, has inspired
me to present in this paper the intaglios depicting Dionysus as the deity of vegetation and rebirth, as the one
spreading joy around generously.

УДК 736.2 (497.11) ’’1/2’’:7.046 (37)

157

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

158

И. Кузмановић-Нововић

Табла I / Plate I

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

И. Кузмановић-Нововић

Табла II / Plate II

159

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ АНТИЧКЕ
АРХЕОЛОГИЈЕ БОКЕ КОТОРСКЕ1
Мира Ружић
Филозофски факултет, Београд
Илија Пушић
Херцег Нови

Апстракт: Археолошка ископавања на локалитету Жањице обављена су током 1984. и 1985. године. Откривени архитектонски остаци, у непосредној близини морске обале, припадају грађевинском
комплексу који је, судећи по налазима новца, настао у другој половини III века. Предмети од стакла и
керамичке посуде дозвољавају претпоставку да истражене просторије представљају остатке виле
која је током друге половине IV века претворена у базлику. Најмлађи налази могу се датовати у VI век,
па се чини вероватним да је комплекс страдао у земљотресу који је 518. године погодио источне делове
римске провинције Далмације.
Кључне речи: Далмација, Бока Которска, Жањице, вила, базилика, археологија.

Миграције током праисторијских периода, нарочито у бронзано доба, довеле су на
простор Балкана народе који су одиграли значајну улогу у потоњим епохама. За развој култура
које су у IV веку пре н.е. цветале на простору Боке Которске, грчка колонизација је несумњиво, била пресудна (Гарашанин 1967а). Тада основане колоније, пре свега од стране Сиракузе,
одржавале су трговачке контакте са суседним илирским становништвом. Снажење илирске
државе у другој половини III века пре н.е. и тзв. илирски ратови, које нам описују Полибије,
Апијан, Дион Касије, а нешто касније и Ливије, навели су грчке градове на Јадрану да се за
помоћ обрате Ахајцима и Етолцима, али и Римљанима. Умешавши се у те сукобе, Римљани
су 229. године пре н.е. започели рат против Теуте (тзв. Први илирски рат). Мир који је Теута
затражила већ 228. године пре н.е. није, међутим, донео престанак ратних операција. Различити политички интереси и компликовани односи Димитрија Хварског, коме су Римљани
поверили управу над већим бројем илирских племена, Македонаца и самог Рима, после Другог и Трећег илирског рата довели су до коначног слома илирске државе, 168. године пре н.е.
Иако у римској интересној сфери, Далмација, у чијем саставу је била и Бока, постаје царска
1

Текст је настао у оквиру научно-истраживачког пројекта Археолошка грађа – основа за проучавање културног континуитета у праисторији и антици на територији Србије (ев. бр. 174071), који реализује Филозофски факултет
у Београду, а финансира га Министарство за науку Републике Србије.

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

провинција којом управља legatus Augusti pro praetore тек за време Августа. За разлику од залеђа, где се романизација одвијала споро и уз наглашену улогу домородачког становништва,
приморске области, пре свега градови (нпр. Рисан – Rhizonium), врло брзо су прихватили римски начин живота, о чему сведоче бројни археолошки споменици дуж целе обале Боке (карта
1). Диоклецијанова реформа из 284. године довела је до издвајања територије данашње Црне
Горе у засебну административну јединицу – провинцију Превалис, која се налазила у оквиру
дијецезе Мезија. С мањим променама, ова подела одржала се све до пада Римског царства.
Поход Источних Гота (под вођством Теодориха) на Италију, 488–489. године, завршио се привременим сломом Одоакарове државе и заузимањем Далмације, укључујући и Боку Которску.
То освајање било је војног карактера, без трајног насељавања које би нам оставило значајнија
археолошка сведочанства о њиховом боравку на овом простору (Гарашанин 1967б). Крај античке цивилизације и корените промене до којих је дошло почетком VII века, уводе Боку у
нови период – средњи век, у коме значајну улогу имају Словени.

Карта 1. Римска налазишта у Боки Которској
Map 1 Roman sites in the Gulf of Kotor

Локалитет Жањице налази се на полуострву Луштица, источно од острва Мамула, у
дну истоименог залива. Окружен живописним крајоликом, и данас представља идеално место
за релаксацију, па је стога мета многобројних туриста жељних одмора од градске вреве и погледа на бескрајно плаветнило мора. Ван прометних саобраћајница, до њега се стиже углавном преко мора, баркама – како су вероватно чинили и антички житељи овог подручја.
Идилична и интимна обала залива на Луштици била је предмет научних интересовања
још у другој половини XIX века. Међу првима, поменућемо Младена Црногорчевића, рођеног
у Баошићима у Боки, учитеља по образовању и професији. Овај предани истраживач старина

162

М. Ружић и И. Пушић

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ АНТИЧКЕ АРХЕОЛОГИЈЕ БОКЕ КОТОРСКЕ

незаобилазно је име када се говори о проучавању археолошких споменика Боке. У једном од
својих писама, упућеном историчару Ђорђу Стратимировићу 10. јуна 1895. године, помиње
свој чланак о Жањицама који је послао цетињској Просвјети (Црногорчевић 2001: 52–53). На
постојање археолошког налазишта на овом месту указивали су и појединачни случајни налази
прикупљени до средине прошлог века: остаци црквене грађевине, делови мозаика и камени

Сл. 1. Основа цркве Мале Госпе, са истраженим квадратима
Fig. 1 Plan of the Church of Mala Gospa with excavated squares

163

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

стуб са уклесаним крстом (Гарашанин 1967б: 256, 272, 274; Пушић 1970: 15). Наведени подаци иницирали су почетак археолошких истраживања, с циљем да се испита претпостављена
ранохришћанска базилика опредељена у VI век, за коју се веровало да се налази око и испод
цркве Мале Госпе (цркве Св. Јована), саграђене 1881. године. Археолошки радови, којима је
руководио један од аутора овог прилога, започети су 1974. године.2 Том приликом, уз апсиду
цркве (источно од ње) констатована је добро очувана грађевина, чији су зидови били сачувани
до висине од 1 метра, а под прекривен хидрауличним малтером. Нажалост, даља истраживања
морала су бити обустављена због нерешених имовинско-правних односа. Добијени резултати,
с обзиром на одсуство покретног археолошког материјала, нису могли ближе да определе објекат, те је претпоставка о постојању ранохришћанске базилике остала највероватнија.
Тек после 10 година (1984) руководилац претходних истраживања успео је да поврати интересовање јавности за овај локалитет. Сарадњом Завичајног музеја у Херцег Новом и
Центра за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду покренут је пројекат
Истраживања касноантичког локалитета Жањице, којим су, уз мр Илију Пушића, руководили академик Драгослав Срејовић и проф. др Александрина Цермановић-Кузмановић. Руководилац теренских истраживања био је др Светозар Станковић Нани, археолог широких стручних интересовања и непоновљивог духа, коме посвећујемо овај рад. После само две кампање
(1984. и 1985. године), ископавања су прекинута услед недостатка финансијских средстава.3
С обзиром на то да се комплекс касноантичких грађевина највећим делом налази испод цркве Мале Госпе (цркве Св. Јована), која је оријентисана у правцу исток – запад, са одступањем од 12о ка југу, квадратна мрежа (са квадратима димензија 5 х 5 метара) постављена
је у односу на цркву, тј. спољно лице њеног јужног зида (сл. 1).4
Током двогодишњих радова ископана је у потпуности (претходним ископавањима
делимично већ истражена) грађевина источно од апсиде цркве (сл. 1, објекат I, цистерна).
Грађевина димензија 6,25 х 3,50 m, оријентисана у правцу север – југ, имала је бачвасти свод
(сл. 2). Техника зидања каменом у неправилним редовима (са зидовима дебљине 0,75 m), уз
употребу малтерног везива, веома је честа у овим крајевима током касноантичког периода (сл.
3). Унутрашња лица зидова и под прекривени су слојем хидрауличног малтера, с тим што је
прелаз пода у зидове пажљиво заобљен.
Простор западно од цркве истражен је ровом ширине 0,60 m, с циљем да се утврди
постојање нових зидова комплекса, односно његово простирање ка западу. Ископавања на том
простору нису дала позитивне резултате, што је вероватно последица грађевинских активности спроведених приликом изградње и санирања цркве.5
Археолошким ископавањима руководио је мр Илија Пушић, виши стручни сарадник Завичајног музеја у Херцег
Новом.
3
Теренским радовим током обе кампање руководио је др С. Станковић, научни сарадник Археолошке збирке
Филозофског факултета у Београду. Чланови стручне екипе у кампањи 1984. године били су: М. Лазић, истраживачсарадник Археолошке збирке Филозофског факултета у Београду, П. Лутовац, археолог из Иванграда, И. Церовић,
Г. Радовановић, Ђ. Ћапин и Н. Ценић, студенти археологије. У стручној екипи која је обавила ископавања 1985.
године били су: И. Кузмановић, историчар уметности из Београда, Д. Јанковић и Г. Јањић, студенти археологије.
4
Коришћена документација и део покретних археолошких налаза чувају се у Центру за археолошка истраживања
Филозофског факултета у Београду.
5
Паралелно са западним зидом цркве, на око 0,50 m од улаза, констатована је савремена пластична водоводна цев.
2

164

М. Ружић и И. Пушић

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ АНТИЧКЕ АРХЕОЛОГИЈЕ БОКЕ КОТОРСКЕ

Најинтересантније резултате дала су ископавања простора јужно од цркве. Архитектонски елементи доста су оскудни због коришћења античког грађевинског материјала
приликом изградње цркве Мале Госпе (цркве Св. Јована). Они упућују на постојање грађевинског комплекса смештеног у непосредној близини морске обале, о чијој намени ће бити
речи касније. Природни терасасти пад терена условио је архитектонско решење комплекса.
Његове најниже просторије су на западу, а највише у североисточном делу, где се налази и већ
поменути објекат I, са подом од хидрауличног малтера, који је вероватно представљао цистерну – резервоар за скупљање воде. На степенасто архитектонско решење комплекса указује и
очуваност зидова, који су највиши управо код цистерне, док су у југозападном делу сачувани
само у темељним укопима.

Сл. 2. Објекат I (цистерна) – попречни пресек
Fig. 2 Structure I (cistern), cross-section

Истраженом југозападном делу комплекса припада масивни зид 1, ширине 1,20 m (сл.
1, зид 1), који се пружа у правцу исток – запад, паралелно са јужним зидом цркве, на растојању
од 0,60 m, као и зидови 2 и 3, који са југа, односно истока, затварају просторију ширине 3,80
m. Њену тачну дужину, нажалост, није било могуће утврдити. Била је украшена мозаичким
подом, о чијем постојању сведоче спорадични налази камених коцкица сивољубичасте, тамносиве, зелене и беле боје, као и делимично очувана малтерна подлога са остацима супструкције пода (издробљени камен и опека у малтеру). Читав комплекс је, како се чини, био ограђен
зидом грађеним од ломљеног камена без везива, а који је, за сада, констатован само на јужној
страни (сл. 1, зид 4).
Покретни археолошки налази (керамичко посуђе, предмети од стакла, бронзе и гвожђа,
делови архитектонске пластике), а пре свега налази новца, указују на то да је грађевински комплекс изграђен у другој половини III века и да је у континуитету био у функцији све до почетка
VI века.
Током археолошких истраживања 1984–1985. године пронађено је 10 бронзаних монета, од којих је девет могло ближе да се определи: по један императора Клаудија, Клаудија
Готског (сл. 4/1), Аурелијана (сл. 4/2), Карина и Валентинијана II, а по два Константина II
и Констанција II (сл. 4/3). Реверсне представе, нажалост, нису могле да се препознају, осим

165

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

код два примерка новца Константина II. Оба имају исти тип реверсне представе (GLORIA
EXERCITVS). Ковани су у периоду између 330. и 335. године, и то један у Никомедији (сл. 5/1;
LRBC I: 1118), а други у Сисцији (сл. 5/2; LRBC I: 776).

Сл. 3. Објекат I (цистерна) – унутрашње лице источног зида
Fig. 3 Structure I (cistern), inner face of the east wall

Преостали покретан археолошки материјал делимично се уклапа у хронолошку слику
коју нам пружа новац. Одсуство налаза млађих од средине III века можда би се могло објаснити недовољним степеном истражености комплекса, чији се велики део налази испод цркве
Св. Јована. С друге стране, обиље керамичког материјала – амфора (T. I/8-9; Bjelajac 1996:
41–44, 87–91), здела, тањира (T. I/10, 11; Brukner 1981: T. 3/3, 5/5a) и поклопаца (T. I/12; ibid.:
T. 130/12), керамичких лампи (T. I/5-7; Iványi 1935: T. XL/3; Rano hrišćanstvo: 108, kat. 131;
Salona Cristiana: 274–276, kat. 4–18), као и делова стаклених посуда – пехара (T. I/3; Ružić
1994: 43–44, tip VII/7) и лампи (T. I/4; ibid. 1994: 55), који би се могли определити у период од
средине III до средине V века, сведочи о комплексу који је био богато снабдевен вином, маслинама, усољеном рибом и другим медитеранским посластицама које су и данас карактеристика
ових крајева.
Највећи део овог материјала припада периоду од краја IV до почетка VI века. У одређивању функције грађевинског комплекса на Жањицама индикативни су налази стаклених посуда – кандила, а нарочито керамичких лампи. Међу предметима од стакла идентификовали смо
велики број делова (дршке и дна) кандила са плићим цилиндричним реципијентом, на коме
су, испод обода, аплициране три мале тракасте дршке, док је дно цевасто издужено (Т. I/4).
Тај тип посуда познат је са многих касноантичких локалитета и датује се у IV–V век (Vessberg
and Westholm 1956: 212; Ołczak 1981: T. I–III; Койчева 1990: обр. 5б; Ružić 1994: 55). Делови
кандила звоноликог реципијента и заобљеног дна, на коме се налази дугметасто испупчење
(T. I/1-2), знатно су ређи. Они припадају веома распрострањеном типу кандила која су била
уобичајена током V, а нарочито у VI веку (Ružić 1994: kat. 1149–1189), и која су била уметана у кружне држаче металних (бронзаних) полијелеја, а служилa су за осветљавање већих

166

М. Ружић и И. Пушић

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ АНТИЧКЕ АРХЕОЛОГИЈЕ БОКЕ КОТОРСКЕ

простора – војних, цивилних, али и базилика (Марјановић-Вујовић 1973; Койчева 1990: обр.
9д, 10; Byzantium: 282–283, no. 296, 284–285, 298). Посебно су интересантни делови керамичких лампи. Реч је о лампама овалног реципијента,
масивног издуженог кљуна са широким каналом
и већим елипсоидним отвором за фитиљ, које су
израђиване у калупу (Т. I/5-7). Раме ових, тзв. афричких лампи украшавано је, по правилу, вегетабилним или геометријским орнаментима, док се
Сл. 4. Новац Клаудија Готског (1), Аурелијана
на диску често налазе ранохришћански симболи
(2) и Констанција II (3)
– Христов монограм, рибе, паун (Iványi 1935: type
Fig. 4 Coins of Claudius Gothicus (1), Aurelian
XII; Mеnzel 1969: аfrikanische Lampen, Abb. 77).
(2) and Constantius II (3)
Овај тип лампи јавља се током IV века, а центар
производње била је Александрија. Крајем IV и током V века имитације овог типа израђују се
и у другим областима, пре свега у Грчкој и Италији, а сматра се да су коришћене приликом
литургијских обреда (Кузманов 1992, 41, тип XXXIV).
Кандила и лампе откривене током археолошких ископавања 1984. и 1985. године, уз
претходно познате налазе који потичу са овог локалитета (камена пластика, делови мозаика),
поткрепљују претпоставку о постојању ранохришћанске базилике на Жањицама, коју можемо
определити у другу половину IV – почетак VI века.
Налази новца императора Клаудија, Клаудија Готског (сл. 4/1), Аурелијана (сл. 4/2)
и Карина дозвољавају нам да размотримо идеју о неком старијем комплексу изграђеном на
овом месту. То потврђују и делови керамичких посуда, нарочито амфора, а пре свега делови
стаклених посуда, као што је пехар на ножицама (Т. I/3). Овај тип стаклених пехара, израђиван од белог стакла, сматра се производом келнских, односно рајнских радионица, које су
преузеле примат у производњи појединих облика током друге половине III и почетком IV века
(Vessberg and Westholm 1956: 141, Fig. 45/12; Paškvalin 1976: 118, T. VIII/4; Ružić 1994: 43–44).
Мишљења смо да је на овом мирном и идиличном месту могла да буде изграђена вила рустика, која је свакако живела током III века. Нажалост, садашње стање истражености локалитета
Жањице не омогућава нам да нешто више кажемо о типу саме виле (Vasić 1970). Бројност
археолошких налазишта на простору херцегновске општине сведочи о интензивном животу
овог краја током првих шест векова нове ере (Pušić 1998; Varga 1998).

Сл. 5. Новац Константина II, кован у Никомедији (1) и Сисцији (2)
Fig. 5 Coins of Constantine II minted at Nicomedia (1) and Siscia (2)

Захваљујући налазу новца Константина II, који је откривен чишћењем супструкције
мозаичког пода, можемо да претпоставимо да су последње грађевинске активности (санирање
постојећег стања или доградња нових просторија) на овом делу комплекса обављене среди-

167

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

ном или током друге половине IV века, када је и његова функција промењена. Током друге
половине IV, па све до почетка VI века овде се налазила ранохришћанска базилика, можда
страдала у јаком земљотресу који је 518. године погодио источне делове римске провинције
Далмације (данашњу Црну Гору). Ово изузетно лепо место изнова су открили туристи, а пре
свих заљубљеници у старине, какав је био и наш колега Светозар Станковић Нани.

БИБЛИОГРАФИЈА
Bjelajac, Lj.
1996 Amfore gornjomezijskog Podunavlja. Beograd: Arheološki institut.
Brukner, O.
1981 Rimska keramika u jugoslovenskom delu provincije Donje Panonije. Dissertationes et monographiae
XXV. Beograd: L’association des archaeologiques de Yugoslavie.
Byzantium
2002 Everyday Life in Byzantium, еd. D. Papanikola-Bakirtzi. Athens: Hellenic Ministry of Culture.
Varga, V.
1998 Podmorski arheološki lokalitet Njivice – rt i uvala Ribarice. Muzejske sveske 3: 24–31.
Vasić, M.
1970 Römische Villen vom Typus der Villa rustica auf jugoslawischen Boden. Archaeologia Iugoslavica XI:
45–81.
Vessberg, O., and Westholm, A.
1956 The Hellenistic and Roman Periods in Cyprus. The Sweedish Cyprus Expedition VI/3. Stockholm: The
Sweedish Cyprus Expedition.
Гарашанин, М.
1967а Црна Гора у освит писане историје. Стр. 89–139 у Историја Црне Горе 1. Титоград: Редакција за
историју Црне Горе.
1967б Црна Гора у доба Римског царства. Стр. 143–277 у Историја Црне Горе I, Титоград: Редакција за
историју Црне Горе.
Iványi, D.
1935 Die pannonischen Lampen: eine typologisch-chronologische Übersicht. Dissertationes Pannonicae
ex Instituto Numismatico et Archaeologico Universitatis de Petro Pázmány nominatae Budapestinensis
provenientes 2/2. Budapest: [A Kir. M. Pázmány Péter Tudományegyetem Érem-és Régiségtani Intézete].
Койчева, К.
1990 Ранновизантийска стъкларска работилница. Археология 4/1990: 36–45.

168

М. Ружић и И. Пушић

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ АНТИЧКЕ АРХЕОЛОГИЈЕ БОКЕ КОТОРСКЕ

Кузманов, Г.
1992 Антични лампи. София: Българската академия на науките.
LRBC = Late Roman Bronze Coinage
Марјановић-Вујовић, Г.
1973 Два рана хришћанска полиелеја из Народног музеја. Зборник радова Народног музеја (Београд)
11: 13–22.
Menzel, H.
1969 Antike Lampen im Römisch-germanischen Zentralmuseum zu Mainz. Mainz: Römisch-germanisches
Zentralmuseum.
Ołczak, J.
1981 Wyroby szkłane. Pp. 166–197 in Novae – Sektor Zachodni 1976, 1978, ed. Stefan Parnicki-Pudełko.
Poznan: Uniwersytet im. Adama Mickiewicza.
Paškvalin, V.
1976 Antičko staklo s područja Bosne i Hercegovine. Str. 109–138 u Antično steklo v Jugoslaviji: Slovensko
arheološko društvo, Kolokvij ob 150-letnici Narodnega muzeja v Ljubljani, 14.X.1971. Materijali XI. Ljubljana:
Savez arheoloških društava Jugoslavije.
Пушић, И.
1970 Археолошки локалитети и стање археолошке науке у Боки Которској. Бока 1: 7–21.
1998 Tragovi arheoloških lokaliteta na terenu hercegnovske opštine. Muzejske sveske 3: 1–23.
Rano hrišćanstvo
1994 Od nepobedivog Sunca do Sunca pravde: rano hrišćanstvo u kontinentalnoj Hrvatskoj, ur. Željko Demo.
Zagreb: Arheološki muzej.
Ružić, M.
1994 Rimsko staklo u Srbiji. Centar za arheološka istraživanja 13. Beograd: Filozofski fakultet,
Salona Cristiana
1994 Salona Cristiana, ur. Emilio Marin. Split: Arheološki muzej.
Црногорчевић, М.
2001 Писма, ур. Г. Комар. Херцег Нови: Завичајни музеј.

169

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Mira Ružić
Ilija Pušić

A contribution to the archaeological study of the Gulf of Kotor in antiquity
Summary
The site of Žanjic is on the headland Luštica, across (and to the east of) the island of Mamula, at the
end of a bay bearing the same name. Sidestepped by main roads, it is usually accessed from the sea, by boats
starting from Herceg Novi, which was probably the practice of the ancient inhabitants of the area as well.
The existence of an archaeological site was indicated by individual chance discoveries: remains of a
church, mosaics and a stone column carved with a cross. These Þnds, from which an Early Christian basilica
was presumed around and under the church of Mala Gospa (St John) erected in 1881, prompted excavation in
1974 directed by one of the authors of this contribution, Ilija Pušić of the Local Museum at Herceg Novi. Adjacent to (and east of) the apse of the church, a well-preserved structure was registered with walls surviving to a
height of one metre and the ßoor coated with hydraulic mortar. Ten years elapsed until the director of the initial
excavation succeeded in reviving public interest in the site. The Museum at Herceg Novi and the Centre for
Archaeological Research of the Faculty of Philosophy in Belgrade started a joint project Research of the late
antique site of Žanjic, led by Ilija Pušić, Dragoslav Srejović and Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović. The
excavations were directed by Svetozar Nani Stanković, a man of unique spirit and a wide range of archaeological concerns to whom we dedicate this paper.
During the two years of excavation the structure east of the apse (Þg. 1, Structure I, Cistern) was fully
exposed. It was 6.25 × 3.50 m, set on a north–east axis, and barrel-vaulted (Þg. 2). The method of building in
irregular courses of stone bound with mortar (with walls 0.75 m thick) was quite frequent in those parts in late
antiquity (Þg. 3). The interior surfaces were coated with a layer of hydraulic mortar and the junctures of walls
with the ßoor carefully rounded.
The most interesting discoveries were made south of the church. The unearthed architectural elements
were rather scant, because the antique structure had been a source of building material for the church of Mala
Gospa. They suggested a villa in close proximity to the sea. The terraced slope had dictated the design of the
complex. Its lowest rooms were in the west, but most were in the northeast, where Structure I lined with hydraulic mortar, probably a cistern, was located.
The movable Þnds (pottery vessels, glass, bronze and iron artefacts), most of all coins, suggested the
second half of the 3rd century as the date of the villa (Þgs. 4–5).
The coins of Constantine III discovered during the clearing of the substructure of the ßoor mosaic
give grounds to assume that the last building phase (repair works or addition of new rooms) in this section of
the complex took place in the mid 4th century. In the latter half of the 4th to the early 6th century there was
an Early Christian basilica, as indicated by ceramic lamps used for liturgical purposes. The basilica might
have been ruined in a powerful earthquake which struck the eastern parts of the province of Dalmatia in 518
(present-day Montenegro).

УДК 904:72 (497.16 Жањице)’’2/5’’

170

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

М. Ружић и И. Пушић

Табла I / Plate I

171

АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА
АКВАТОРИЈА ХЕРЦЕГ НОВОГ
Александар Капуран
Археолошки институт, Београд
Виктор Варга
Завичајни музеј, Херцег Нови

Апстракт: Године 1990. и 1991. обављено је рекогносцирање подводних археолошких локалитета на
улазу у Боку Которску. Истраживања су обухватила пет локација: Њивице (локалитет Рибарице),
Росе (локалитет Мало Росе), Мириште (острво Св. Госпа) и Херцег Нови (локалитет Војничка плажа
и локалитет испред хотела ,,Топла”). Налази су датовани од IV века п.н.е. до XIX века н.е., а културно
припадају грчко-хеленистичком, римском, византијском, млетачком и аустријском материјалу. Циљ
истраживања био је подстицање надлежних установа у Црној Гори да спрече уништавање ових подводних налазишта.
Кључне речи: Бока Которска, подводно рекогносцирање, антички период, средњи век, ренесанса, амфоре, мајолика, стакло.

Светозар Станковић Нани, истраживач-сарадник Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, у својој богатој археолошкој пракси био је заинтересован и за истраживања подводних локалитета.1 Тако је био у могућности да види уништавање подморских
локалитета од стране неодговорних ронилаца, па чак и ронилачких клубова, који су за собом
остављали праву пустош дуж обала Боке Которске. Захваљујући угледу међу црногорским
колегама, С. Станковић2 је иницирао договор са Чедомиром Марковићем, директором Завода
за заштиту споменика културе Црне Горе на Цетињу, Миланом Правиловићем, кустосом АрКрајем 80-их година прошлог века С. Станковић је завршио курс за самосталног рониоца у клубу ,,Безбедност“
и анимирао је своје колеге да му се у томе придруже. Од овог клуба добио је логистичку помоћ у виду опреме за
роњење, као и стручну помоћ за све проблеме који су могли омести истраживања.
2
Археолошку екипу чинили су: археолози мр Светозар Станковић, истраживач-сарадник Одељења за археологију
Филозофског факултета у Београду, Виктор Варга, кустос Завичајног музеја у Херцег Новом, Милан Правиловић,
кустос Археолошке збирке Црне Горе у Подгорици, студент археологије Александар Капуран и самостални
рониоци Жарко Обрачевић, Предраг Неранџић, Златко Ракочевић и Зоран Лакићевић, сви из Београда. Средства за
истраживање обезбеђена су на следећи начин: Археолошка збирка Црне горе 1600 динара, Центар за археолошка
истраживања Филозофског факултета у Београду 400 динара, Завичајни музеј у Херцег Новом 35 пансиона у
Институту ,,Симо Милошевић“, а суму од 12 500 динара дали су чланови екипе за трошкове бензина, потрошног
материјала итд.
1

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

хеолошке збирке Црне Горе у Подгорици, и Виктором Варгом, кустосом Завичајног музеја у
Херцег Новом, да се у Боки Которској изврше свеобухватна подводна рекогносцирања археолошких локалитета ради њиховог евидентирања и стављања под заштиту.
Истраживања су започета почетком децембра 1990. године, и то пробним
роњењима на локалитету Рибарице, у Њивицама на Превлаци, када је откривен већи
број археолошких налаза из разних периода,
затим у Малим Росама и Миришту, као и
на потопљеном разарачу из Првог светског
рата ,,Кајзер Франц Јозеф Први“, који лежи
између полуострва Луштице и Превлаке.
Наставак је уследио 1991. године, у периоду од 12. до 21. октобра, рекогносцирањем
пет локалитета: Рибарице, Мало Росе, острво Св. Госпа у Миришту, Војничка плажа
и хотел ,,Топла” у Херцег Новом (карта 1).
Међутим, услед неочекиваног развоја догађаја у СФРЈ и почетка ратних операција
Карта 1. 1. Њивице; 2. Мало Росе; 3. Мириште – острво
на дубровачком ратишту, нисмо могли да
Св. Госпа; 4. Војничка плажа; 5. Хотел ,,Топла”
спроведемо озбиљнија истраживања, као
Map 1 1) Njivice; 2) Malo Rose; 3) Mirište–island of Sv.
што је било планирано.
Gospa; 4) Vojnička Plaža; 5) Topla Hotel
Рибарице
Локалитет Рибарице у Њивицама (карта 1) смештен је на северној обали полуострва
Превлака, на координатама N°25´55,3´´ EO 18°31´18,2´´ Nm 0m (-15). Претраживања морског
дна извела су три пара ронилаца, који су се кретали у оквиру три концентрична круга. Приближно 80 m од обале, на дубинама од 15 до 20 метара, налазе се веће наслаге финог муља,
које изазивају слабу видљивост и отежавају роњење. При сваком покушају да се налази изваде, ствара се непрозиран облак муља који смањује видно поље. Рад са вакуум-сисаљком и
ситним алатом такође није дао веће резултате. Муљ је прекрио површину посуда у виду дебелих наслага, па су постале знатно теже. Због наведених околности, рониоци избегавају овај
локалитет, тако да је у доброј мери остао очуван. Један део конзервираног материјала, који
се налази у саставу сталне поставке Завичајног музеја у Херцег Новом, публикован је 1998.
године (Varga 1998).
Прикупљен археолошки материјал показао је да се његова највећа концентрација налазила приближно 30 метара од мола, у правцу цитаделе Старог града у Херцег Новом. Њему
припадају:
- фрагментоване грчко-италске амфоре (Т. I/1, 2; T. V/1, 2) какве се јављају широм јадранске
обале, датоване у период од краја IV до краја II века п.н.е. Равна горња површина обода троугаоног пресека и добро печена фактура жуте боје опредељују их у старији тип (Кirigin 1994:
16, sl. 2/1; Vrsalović 1974: 139, sl. 90; Varga 1998: 26, sl. 1);

174

А. Капуран и В. Варга

АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА АКВАТОРИЈА ХЕРЦЕГ НОВОГ

- прстенасто дно скифоса, са премазом од црног фирниса (Т. I/7; T. V/3), може се датовати
приближно у IV век п.н.е.;
- фрагментовани горњи делови обода и вратова, као и неколико фрагмената трбуха и дна (Т.
I/8, 9, 10) који припадају римским амфорама из доба Царства. Ово посуђе израђено је од добро
пречишћене глине, црвено печене. Најраније се датује горњи део амфоре разгрнутог коничног
обода, са оштро профилисаним вратом у пределу споја са дршкама и са канелурама на рамену
(Т. I/4). Такве амфоре можемо определити у класу 41, тип Бенгази (Benghazi), који је био у
употреби од I до III века н.е. (Peacock and Williams 1984: 177, Fig. 96);
- фрагментована амфора широког увученог обода, без врата, вретенастог трбуха украшеног
хоризонталним урезима у нивоу кратких тунеластих дршки (Т. I/6), припада класи 48, тип
Бенгази, који је био у употреби од III до IV века н.е. (ibid.: 196, Fig. 115);
- фрагмент обода и врата украшеног канелурама, са две дугачке дршке које се уздижу до висине обода (Т. I/5), припада класи 47 (ibid.: 193, Fig. 112) или источномедитеранском типу XII
(Bjelajac 1996: 41–43, sl. XII/56) и датује се од средине III до средине IV века н.е. Тај тип амфоре чест је на јадранској обали, као и у Подунављу и Егеји (Vrsalović 1974: 140, sl. 122; Bjelajac
1996: 41–43; Scopran 1975: 269, Fig. 1; Кузманов 1973: 16);
- горњи део амфоре северноафричке провенијенције припада касноантичким налазима класе
35, тип LI, по Пикоку и Вилијамсу. Такве посуде, са уским профилисаним ободом, кратким
вратом и вретенастим трбухом украшеним канелурама (Т. I/3), биле су у употреби од IV до VI
века н.е. (Pеаcock and Williams 1986: 158, 162);
- конично дно од жуто печене глине можда припада грчко-италским амфорама (Т. I/8), а трбух
и дно са кратким цилиндричним крајем можда се може определити у тип олеaрија (olearia)
(Dautova-Ruševljan 1970: 162, tip 1).
Керамика из средњег века знатно је заступљена, али је у малом броју конзервирана или
очишћена, тако да није погодна за датовање:
- биконични лонац мањих димензија, са две дршке које су само неколико центиметара удаљене
једна од друге и са траговима беле енгобе и зелене глеђи на врату (Т. II/2; T. V/5). Тај тип лонца
јавља се у XV и XVI веку н.е. (Zagarčanin 2004: 64, sl. 18; Cunja 1999: 131–134, tav. X/3; Širec
1985: T. V/5). Из истог периода је и лонац већих димензија (Т. II/3), са три широке тракасте
дршке које прелазе обод, украшене вертикалним канелурама (Zagarčanin 2004: 61, sl. 15);
- лонац са ободом широког отвора, дугим коничним вратом, цилиндричним трбухом и једном
дршком (Т. II/4) највероватније припада керамици XVIII и XIX века н.е.;
- бокали већих димензија, издуженог овоидног и биконичног облика, а карактеристичан је
примерак са ободом тролисног отвора и једном дршком (Т. II/5), који се датује у крај XV и у
XVI век н.е. (ibid.: 84, sl. 202). Oвај налаз је нажалост, као и други бокали, потпуно прекривен
калцинацијом, тако да није могуће утврдити његову фактуру, боју печења и обраду површине
(Т. II/6, 7, 8), нити прецизнији хронолошки оквир;
- занимљиве стаклене амбалажне флаше аустријског морнаричког вина, са ознаком литраже,
из XIX и XX века (Т. V/6). Само један фрагмент боце разгрнутог обода украшеног белом бојом,
четвртастог реципијента, можда припада позном средњем веку (Т. V/7).

175

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Рибарице у Њивицама за сада су најбогатији локалитет по откривеним налазима, који
су хронолошки опредељени у распон од IV века п.н.е. до XX века н.е. Ова лагуна са шљунковитом плажом, прва на улазу у залив са северне стране, била је најближе прибежиште буром
оштећених бродова и можда је баш на овом месту са њих избациван товар како би се лакше
домогли обале. Илија Пушић тврди да је на потесу од ушћа Суторине до хотела ,,Ривијера“
водио римски војни пут (Pušić 1980: 150) и претпоставља постојање трајекта који је у римско
доба пловио до Роса на Луштици. Та могућност и откривени налази наводе на закључак да су
неопходна озбиљнија археолошка истраживања овог локалитета.
Мало Росе
Локалитет Мало Росе (карта 1) налази се на северозападном рогу полуострва Луштица, на координатама N 42°25´31,3´´ EO 18°33´30,9´´ Nm 0m (-25). Дно овог залива стрмо се
спушта ка западу и при обали је прекривено густом вегетацијом, а ка пучини финим муљем.
Роњење је овде опасно због остатака мина и граната из прошлих ратова. Морске струје су веома јаке и сезонски се мењају, тако да наизменично откривају и песком затрпавају материјал на
дну. Просечна дубина износи од 11 до 23 m, а локалитет се простире на приближно 1000 m².
Од археолошких налаза издваја се добро очуван горњи део амфоре са ручкама (Т.
III/1), од добро печене глине, који припада класи 5 Дресел (Dressel) 1c. Такве амфоре су кампанијског или етрурског порекла, из раног II и I века п.н.е. (Peacock and Williams 1986: 91, Fig.
29), a на више локалитета у Истри и Далмацији познате су као тип олeарија Ib из истог периода
(Dautova-Ruševljan 1975: 92, Tab. II/b).
Остали материјал припада ренесансној керамици откривеној у знатном броју, али се
само четири фрагмента могу типолошки и стилски одредити:
- тањир хоризонтално разгрнутог обода и конкавног дна, жутоокер глеђосан (Т. III/2); такве
посуде распрострањене су дуж источне и западне јадранске обале, а датују се у XVI и XVII век
н.е. (Zagarčanin 2004: 80, sl. 165; Nepoti 1991: 133/134);
- дубљи тањир косо разгрнутог и оштро профилисаног обода, тамножуто глеђосан (Т. III/3), с
краја XIV и почетка XV века н.е. (Zagarčanin 2004: 78, sl. 147; Nepoti 1991: 116/39);
- фрагмент бокала са једном дршком и тролисним, широко разгрнутим ободом, украшен урезивањем и бојењем зеленкастом глеђи на белој подлози (Т. III/5; T. V/8). Припада ренесансној
мајолици из XV и XVI века н.е., која се јавља на северном Јадрану, код Горице (Žbona-Trkman
1999: tav. XI/3), у североисточној Италији (Boiani, Ravanelli-Guidotti and Fanfani 1985: 101, cat.
no. 232), одакле је као импорт доспела на острва Бриони (Širec 1985: 96, T. V/4) и на југ до
Будве (Križanac 1998: 330, T. II/b);
- фрагментован бокал из истог периода, тролисног отвора, украшен урезивањем графито техником и глеђи у зеленкастим и жутим тоновима (Т. III/4; T. V/9) (Nepoti 1991: tav. XXI);
- фрагментована амбалажна флаша, идентична оној из Њивица (Т. V/6).
Увала Мало Росе је интересантна за даља истраживања и због своје дуге историје. О
њој налазимо податке у античким изворима, код Птоломеја, као и код Константина Порфирогенита и у Летопису попа Дукљанина. Живот је овде почео током бронзаног доба (Mилинковић
1999: 28), а претпоставља се да је у антици трајектом била повезана с Превлаком (Pušić 1980:

176

А. Капуран и В. Варга

АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА АКВАТОРИЈА ХЕРЦЕГ НОВОГ

150; idem 1977: 124, 129). На овом локалитету нађен је новац из IV и V века н.е. (Милинковић
1997: 174), затим гробови из VII века н.е. (idem 1999: 31) и прероманичка црква са некрополом
из X и XI века н.е. (ibid.: 35). Иако је налазиште заштићено 1995. године, његова даља судбина
је неизвесна због нелегалне изградње викенд насеља.
Св. Госпа
Локалитет Мириште – острво Св. Госпа
(карта 1) лоциран је на западној страни полуострва Луштица, на координатама N 42°23´39,5´´ EO
18°34´23´´ Nm 0 (-15). Налази се на релативно малим
дубинама (7–17 m), где је вода чиста, топла (16°–
21°C) и прозирна, тако да га већ дуже време рониоци
немилосрдно уништавају. Највећа концентрација
археолошког материјала захвата простор североисточно од острва, око 15 m од обале, дужине 70 m и
ширине 50 m, на просечној дубини од 9 m. Налази се
простиру на потесу јужно од острва, на дубинама од
12 m до 17 m.
Хронолошки опредељени, налази су:
- четири фрагментоване амфоре, добро печене, од
пречишћене црвене глине (Т. IV/2, 3, 4, 5; T. V/10),
класе 33, тип Африкана (Africana) I, које се датују у
III и IV век н.е. (Peacock and Williams 1986: 153, Fig.
79), као и два одговарајућа поклопца (Т. IV/6, 7; Т.
Сл. 1. Светозар Станковић испред
V/10);
античке куле на Војничкој плажи
- фрагмент амфоре од жутоокер печене глине (Т.
Fig. 1 Svetozar Stanković in front of an
IV/8), који можда припада класи 40а, тип Бенгази, из
antique tower on Vojnička Plaža
I и II века н.е. (ibid.: 175, Fig. 93);
- трбуси амфора украшени канелурама (Т. IV/13, 14);
- разни типови дна, који нису поуздани за прецизније датовање (Т. IV/9, 10, 11, 12);
- фрагмент горњег дела римског лонца, црвено печене и добро углачане површине (Т. IV/1),
типа 28 Брукнер, који се датује од II до IV века н.е. (Brukner 1981: 107–108, T. 122);
- касноантички жижак са дужим кљуном, конкавног дна и кратке хоризонталне дршке (Т.
IV/15), који је произведен у периоду од IV до VI века н.е. (Кузманов 1992: 46, 128, тип 350).
Локалитет је стављен под заштиту 1995. године, мада и даље није потпуно заштићен
од уништавања.
Војничка плажа
Локалитет Војничка плажа у Херцег Новом (карта 1) налази се на координатама N
42°26´57,6´´ EO 18°32´20,8´´ Nm 0m и обухвата простор од главног мола, преко хриди Караточ,3 до купалишта хотела ,,Плажа”. На том потесу море је веома прозирно и видљивост, зах-

177

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

ваљујући стеновитом дну, износи више од 20 m. Иза линије хриди у виду лучног гребена, дно
се према југу спушта до 23 m дубине и прекривено је муљем, те је отежано скупљање ретких
налаза које чине атипични уломци мајолике. Наше интересовање било је усмерено на остатке
кружне куле на западном делу бетонског купалишта хотела ,,Плажа”. Најочуванији део зида
овог објекта уздиже се изнад површине воде 0,6 m, а испод површине у висини од 2,05 m.
На зиду су видљиве велике пукотине, нарочито на јужном делу. На западном делу, на дубини од 1,7 m, налази се отвор нејасне намене. До висине од 1,6 m спољно и унутрашње лице
зидано је већим тесаницима у правилним редовима,
високим приближно 0,35 m (сл. 2). При дну се налази
сокл ширине 0,16 m. Између два лица зида је испуна
од трпанца, што је карактеристично за архитектуру
из римског периода. Овај локалитет је занимљив за
даље истраживање због још једног виђења руте античког трајекта. П. Мијовић тврди да ова античка
кула припада времену позног Римског царства и да је
штитила пристаниште трајекта који је можда пловио
ка Росама (Mijović 1980: 137).
Хотел „Топла“
Последњи рекогносциран локалитет је простор испред хотела ,,Топла” (карта 1), на координатама N 42°26´51,5´´ EO 18°32´07,4´´ Nm 0m (-13m).
Према казивању мештана, археолошки материјал је
налажен на удаљености од 120 m од копна, све до
стене Караточ на истоку. Ово место није погодно
за роњење због јаких удара југа, иако се дно налази
на малим дубинама, до 9 m. Због густе вегетације,
Сл. 2. Остаци античке куле на Војничкој
у западном делу откривен је мали број атипичних
плажи
фрагмената
мајолике, а дно је прекривено рецентним
Fig. 2 Remains of the antique tower on
отпадом, те је локалитет еколошки веома угрожен.
Vojnička Plaža
***
Светозар Станковић је овим рекогносцирањима указао надлежним институцијама за
заштиту споменика културе у Црној Гори на потребу заштите дна у Боки Которској, са свим
покретним и непокретним културним добрима. Осим ронилаца који су девастирали археолошке локалитете, дно уништавају и рибари, нелегално ловећи уз употребу динамита. Такође,
море веома често локалном становништву служи као депонија отпада, тако да је и еколошка
ситуација крајње алармантна.
Нажалост, прерана смрт спречила је Нанија да учествује у заштитним ископавањима
локалитета рт Кабала на полуострву Луштица, југозападно од Роса (Панић 1997). Истраживање овог налазишта октобра 1996. године, између осталих, спровели су и чланови екипе са
рекогносцирања 1990–1991. године, у сарадњи са локалним ронилачким клубовима. Искуства

178

А. Капуран и В. Варга

АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА АКВАТОРИЈА ХЕРЦЕГ НОВОГ

стечена сарадњом са Светозаром Станковићем допринела су стварању свести код локалног
становништва о потреби заштите културне баштине на простору Боке Которске. Аутори овог
рада захваљују се Нанију на знању које нам је пренео и на времену које смо имали част да
проведемо у његовом друштву.

БИБЛИОГРАФИЈА
Bjelajac, Lj.
1996 Amfore gornjoмezijskog Podunavlja. Monographies 30. Beograd: Arheološki institut.
Boiani, G., Ravanelli-Guidotti, C. and Fanfani, A.
1985 Il donazione Galeazzo Cora ceramiche dal medioevo al XIX secolo 1. Faenza: Muzeo Internazionale
delle ceramiche in Faenza.
Brukner, O.
1981 Rimska keramika u jugoslovenskom delu provincije Donje Panonije. Dissertationes et monographiae.
Beograd: Savez arheoloških društava Jugoslavije.
Varga, V.
1998 Podmorski arheološki lokalitet Njivice-rt Ribarice. Muzejske sveske Zavičajnog muzeja u Herceg Novom
3: 24–31.
Vrsalović, D.
1974 Istraživanja i zaštita podmorskih arheoloških spomenika u SR Hrvatskoj. Zagreb: Republički zavod za
zaštitu spomenika kulture.
Dautova-Ruševljan, V.
1970 Tipologija kvarnerskih amfora. Glasilo Arheološkog muzeja u Zadru 5: 161–168.
1975 Zaštitno istraživanje podvodnog nalaza amfora na otoku Rabu. Glasilo Arheološkog muzeja u Zadru 8:
89–102.
Žbona-Trkman, B.
1999 I siti castellani nel territorio isontino sloveno e sui margini del Carso settentrionale: la ricerca archeologica.
Pp. 135–143 in Ceramica dal Bassomedioevo al Rinascimento in Italia nordorientale e nelle aree transalpine.
Archeologia di frontiera 2. Udine and Nova Gorica: Civici Musei di Udine and Goriški muzej.
Zagarčanin, M.
2004 Stari Bar, keramika venecijanskog doba. Annales Mediterranea. Koper: Univerza na Primorskem,
Znanstveno-raziskovalno središče.
Kirigin, B.
1994 Grčko-italske amfore na Jadranu. Arheološki vestnik 45: 15–24.

179

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Križanac, M.
1998 Maiolica arcaica e GrafÞta arcaica dalla Chiesa di San Triphone a Cattaro in Montenegro. Bullettino del
Museo Internazionale delle ceramiche in Faenza, Annta LXXXV, fascicolo IV–VI: 320–335.
Кузманов, Г.
1973 Типология и хронология на раннобизантийските амфори (IV-VI в.). Археология 1: 14–21.
1992 Антични лампи, колекция на националния археологически музей. София: Българската академия на
науките.
Mijović, P.
1980 Nekoliko zapažanja o rekonstrukciji antičkih i kasnoantičkih puteva kroz Crnu Goru. Str. 133–142 u
Putevi i komunikacije u antici, ur. I. Mikl-Curk. Materijali XVII. Beograd i Priština: Savez arheoloških društava
Jugoslavije i Muzej Kosova.
Mилинковић, М.
1997 Росе-Мало Росе, Бока Которска - Античко/касноантичко насеље и средњовековна црква. ГСАД 13:
167–181.
1999 Резултати археолошких ископавања вишеслојног налазишта у луци Росе 1998.г. са посебним
освртом на налаз окова копче типа ,,Коринт“. Muzejske sveske Zavičajnog muzeja u Herceg Novom 4/5:
26–42.
Nepoti, S.
1991 Ceramiche grafÞte della donazione Donini Baer. Faenza: Muzeo Internazionale delle ceramiche in
Faenza.
Панић, С.
1997 Хидроархеолошко истраживање подморског локалитета ,,рт Кабала“. ГСАД 13: 253–273.
Паровић-Пешикан, М.
1979 Археолошка истраживања у Боки Которској. Старинар XXVIII–XXIX (1977–1978): 19–67.
Peacock, D. and Williams, D.
1986 Amphorae and the Roman Economy. London and New York: Longman.
Pušić, I.
1977 Rose in Early Middle ages. Balcanoslavica 6: 117–130.
1980 Antičke komunikacije kroz Boku Kotorsku u svetlu novih otkrića. Str. 145–154 u Putevi i komunikacije
u antici, ur. I. Mikl-Curk. Materijali XVII. Beograd i Priština: Savez arheoloških društava Jugoslavije i Muzej
Kosova.
Scopran, C.
1975 Contributon ála connaissance de certains types céramiques romano-byzantis (IV-VII siecles) dans l´espace
Istro-Pontique. Dacia XXI: 269–297.

180

А. Капуран и В. Варга

АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА АКВАТОРИЈА ХЕРЦЕГ НОВОГ

Cunja, R.
1999 Ceramica tardomedievale e rinascimentale a Koper-Kapodistria. Pp. 131–135 in Ceramica dal
Bassomedioevo al Rinascimento in Italia nordorientalee nelle are transalpine. Archeologija di frontiera 2.
Udine and Nova Gorica: Civici Musei di Udine and Goriški muzej.
Širec, Lj.
1985 Srednjovekovna keramika iz cisterne kastruma na otoku Brioni. Histria Archaeologica 15–16 (1984–
1985): 85–107.

Aleksandar Kapuran
Viktor Varga

Archaeological research in the Herceg Novi aquatorium
Summary
Underwater survey in the Herceg Novi aquatorium in November 1990 and September 1991 provided
fresh evidence for the cultural history of the Montenegrin coast. Five surveyed locations: Njivice—site Ribarice;
Rose—site Malo Rose; Mirište—island of Sveta Gospa, site Vojnička plaža; and the zone in front of the Topla
Hotel (see Map), yielded vestiges of ancient Greek, Roman and Byzantine civilizations. The sites also yielded
Þnds from the period of Renaissance and Venetian domination, as well as from the period of Austrian rule over
the region. To the Greek and Hellenistic periods belong the Þnds from Ribarice at Njivice, dating from the 4th
to 2nd centuries BC (Pl. I/1,2,7).
Most of the material belongs to the Roman period, such as amphorae, which occurred on all sites and
mostly were older types of olearia from the Republican period of the 2nd and 1st centuries BC (Pl. III/1; I/9).
North African amphorae were found at Mirište (Pl. IV/2–5), and the Benghazi type at Ribarice (Pl. I/4,6; IV/8).
The material also included amphorae of the East Mediterranean type dating to the 2nd to 4th century AD (Pl.
I/5), as well as a fragmented late antique lamp (Pl. V/11). The remains of a fortiÞcation of the same date at the
site Vojnička plaža were explored (Þg. 2). Renaissance majolica of the 15th and 16th centuries was found on
all sites (Pl. V/8,9). A few fragmented vessels and bottles (Pl. V/6,7) were of a more recent date, from the 18th
and 19th centuries. The team of divers also registered the wreck of a WWI destroyer, “Keiser Franz Josef I”
(Pl. V/12).
The credit for rescuing the sites from destruction goes to Svetozar Nani Stanković who was the Þrst
to record them and to warn the public about their endangerment, which eventually led to their being placed
under protection.

УДК 902.(262.3) (497.16)

181

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

А. Капуран и В. Варга

Рибарице, античка керамика
Ribarice, antique pottery

182

Табла I / Plate I

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

А. Капуран и В. Варга

Табла II / Plate II

Рибарице, средњовековна керамика
Ribarice, medieval pottery

183

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

А. Капуран и В. Варга

Мало Росе, античка и средњовековна керамика
Malo Rose, antique and medieval pottery

184

Табла III / Plate III

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

А. Капуран и В. Варга

Табла IV / Plate IV

Св. Госпа – Мириште, античка и касноантичка керамика
Sv. Gospa–Mirište, antique and medieval pottery

185

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

А. Капуран и В. Варга

Табла V / Plate V

Рибарице (1–7); Мало Росе (8, 9); Св. Госпа – Мириште (10, 11);
Разарач ,,Кајзер Франц Јозеф Први” (12)
Ribarice (1–7); Malo Rose (8, 9); Sv. Gospa–Mirište (10, 11); WWI destroyer Keiser Franz Joseph I (12)
186

ΣΤΑΤΗΡ - STATERA
ЈЕДНОСТАВНА И САВРШЕНА МЕРНА НАПРАВА
Бранко Дрча
Народни музеј, Београд

Апстракт: У музејске збирке повремено доспеју предмети из прошлости који се могу препознати, али
остају недовољно објашњени. Представљам два кантара: један се чува у Народном музеју у Београду,
а други у Музеју Војводине у Новом Саду. У овом раду дајем свој скромни допринос зближавању са механиком, делом физике који се бави проучавањем појава кретања и мировања, односно законима, силама
и помоћним средствима која изазивају кретање и равнотежу тела.
Кључне речи: статера, полуга, тежиште, механика, моментно правило, римска либра, скрипула.

У време док је Народни музеј обављао један од основних задатака и нудио део сачуваног и скромног наслеђа прошлости, уобичавао сам да прошетам изложбеним простором.
Повремено бих ослушнуо коментаре посетилаца који су се, у недоумици, питали чему и како
је неки предмет служио. Уистину, изложени предмети, сведоци загубљених прича из повести,
отргнути из времена и огољено представљени посетиоцима, трпели су, скрушено, ненадано
заточеништво. Срећом, постепено разумевајући повесно значење и садржај појма материјална култура, археологија је упућена да све учесталије упире поглед у забран природних наука.
У редовима који следе дајем свој скромни допринос зближавању са механиком, делом физике
који се бави проучавањем појава кретања и мировања, односно њиховим законима, силама и
помоћним средствима која изазивају кретање и равнотежу тела.
Захвалан Сиракужанину,1 представљам Статеру, предивну али и рационалну античку
даму и приказујем савршене пропорције њеног тела.2

Архимед је учио да полуга у равнотежи на свом десном крају носи терет који је два пута већи од оног на левом
крају. Та два терета држе се у равнотежи и њихова одстојања од тачке у којој је полуга обешена обрнуто су
пропорционална величини тих терета.
2
Посебно захваљујем мом драгом рођаку, господину Драгољубу Ђорђевићу, университетском професору, који ме
је увео у царство рационалне механике. Захвалност дугујем и драгој колегиници Дубравки Прерадовићевој, која
је маниром врсног стрелца уклонила неколико мојих сувишних мисли. Такође, захвалан сам и мојим драгим
колегама, господи Мирославу Петелину, Милану Чоловићу, Слободану Трипковићу и Вељку Илићу, стручним
сарадницима Народног музеја, на исказаној помоћи.
1

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

КАНТАР ИЗ КАСНОАНТИЧКЕ ЗБИРКЕ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ
Кантар3 је једноставна и савршена мерна направа, а ево зашто (сл. 1). Тачка вешања C
је тежишна тачка око које полуга BK (19.6 cm) ротира. Полуга мора бити хоризонтална када
је тег тежине G1 (260 g) на нултом подеоку и када он држи равнотежу ономе што се налази
окачено у тачки А (ланац, тас); то је тежина G2 (T. I/1).

Сл. 1. • Fig. 1

У случају да није тако, постоје два разлога:
- или на десном делу нека тежина недостаје (ланац, тас),
- или је помични тег неодговарајући.
Статички гледано, тас кантара има три ланца (теоријски није потребно више). Дужина десног дела (b = 4.1 cm) има везе са дужином левог дела полуге (c = 15.5 cm); десни део је
краћи, често масивнији, и такве је тежине да са тежином левог дела обезбеђује тежиште целе
полуге у тачки C. Ако је помични и одговарајући тег на нултом подеоку, а тачка А (тежина
G2) оде горе, значи да у тачки А мора да се дода неки терет, можда тас, да би полуга поново
дошла у хоризонталан положај.

Руководилац Касноантичке збирке је госпођа Јелена Кондић.
Бронзани кантар (лат. statera); инв. бр. 746, Народни музеј, Београд.
Место налаза: непознато.
Сачувани су полуга са тегом и два бронзана ланца са кукама. Полуга је квадратног попречног пресека и на две
стране је избаждарена урезима. Тег може да клизи по полузи; оплата тега је бронзана, са оловним језгром.
Тежина полуге = 60 g. Тежина оба ланца = 48 g. Тежина тега = 260 g.
Библиографија: Lj. B. Popović et al., Antička bronza u Jugoslaviji. Beograd: Narodni muzej, 1969, 45–46, 157, fot. 339.
Такође видети: М. Јеремић, Римски мерни реквизити из Музеја Срема. Сунчани сат 7, 1997, 35–43.

3

188

Б. Дрча

ΣΤΑΤΗΡ - STATERA

Моментно правило
Многи подаци могу се проверити експериментално. Потребна је нека тачна вага и
чврста подлога (ослонац). Подлога и вага не морају бити на истој висини (T. I/2).
На нашем примеру најпре треба проверити положај тежишта полуге, односно тачке
C око које се полуга окреће и о коју се полуга веша. Пожељно је да полуга буде огољена.
Такву полугу једним крајем (B) треба ослонити на вагу, а други крај (K) треба поставити на
чврст ослонац. У том моменту није (теоријски) познат положај тежишта и овим поступком
га тек треба одредити.
Вага ће показати неку тежину (силу) GB, која је део тежине G полуге. (Напомена:
крајеви се морају ослонити слободно, односно треба да имају додире само са вагом и ослонцем.) Тежина (сила) GK на ослонцу, са измереном тежином (силом) GB чини тежину полуге;
G = GB + GK. Дакле, сада су познате силе (тежине) G и GB.
Приступам примени моментног правила4 и проверавам положај тежишта полуге (дужина XC) са вредностима:
G = 60 g; GB = 32 g; l = 19.6 cm;
;
XC = 9.146 cm
Рачун показује, у то нема сумње, да положај тежишта полуге није на месту које је за
то предвиђено. Размишљао сам, посвећен достигнућима античког света, шта би могао бити
узрок овом неслагању. Одлучих стога да тежини огољене полуге (G = 60 g) додам тежине два
сачувана ланца (48 g), трећег недостајућег ланца (24 g) и тежину претпостављеног таса (24 g),
што укупно износи 156 g.
И, заиста,

XC = 15.57 cm
Задивљујућа прецизност ромејских статичара!
Провера и утврђивање положаја тежишта кантара омогућава даље баратање тегом,
ланцима и тасом.

4

Моментни услов равнотеже (моментно правило) гласи: ако је неко тело у равнотежи (у миру), онда је збир момената
свих сила које на тело делују за произвољно изабрану тачку једнак нули.

189

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Провера тега
Услов који мора бити задовољен када је тег на подеоку 0 је: Qa0 = Pa, где је:
Q = тежина тега
P = тежина ланаца и таса
a = константа
a0 = константа
Дакле, производ из једне силе P и растојања a неке тачке од правца силе зове се статички моменат силе у односу према тој тачки.
Приступамо провери тега. Дакле, Q · 0.51 = 96 · 1.4; Q = 263.5 g (T. I/3). Будући да тег
мери 260 g, јасно је да разлика износи 3.5 g.
Услов мерења даје тежину Q1 (T. I/4).
Q(x + a0) = (P + Q1)a
Qx + Qa0 = Pa + Q1a
Претходно је нађено да је Qa0 = Pa и зато одатле следи:
Qx = Q1a ;
x = избаждарене црте на полузи,
а = 1.4 cm, што је унапред познато.
Како се види, дужина CA = a има везе са поделама на левој страни полуге, односно
карактеристична је за баждарење левог дела полуге, тако да терету Q1 (који се мери) одмах
одговара нека црта на полузи лево.
Полуга
Полуга кантара избаждарена је двоструко. Прво, претпоставимо старије баждарење
урађено је немарно и неспретно широким урезивањем (сл. 2). Урезани подеоци који се протежу дужином полуге немају уједначено растојање.

Сл. 2. • Fig. 2

190

Б. Дрча

ΣΤΑΤΗΡ - STATERA

Услов мерења, идући од уреза до уреза, даје следеће тежине (сл. 2):
Q(x=0.09) = 16.939 g; Q(x=0.19) = 35.76 g; Q(x=0.7) = 131.75 g; Q(x=1.75) = 329.375 g; када је тег постављен на урезу 7 (T. II/1) услов мерења је Q(x=6.99) = 1315.6 g. Q(x=13.29) = 2501.3 g.
Друго, можда потоње баждарење урезано је с пажњом. Услов мерења (сл. 3; T. II/2) даје
следеће вредности:

Сл. 3. • Fig. 3

Q(x=0.49) = 92.2 g; Q(x=0.74) = 139.2 g; Q(x=0.99) = 186.3 g; Q(x=1.49) = 280.4 g; Q(x=11.49) = 2162.5 g.
Кад се тег постави у крајњи леви положај, услов мерења даје вредност
Q(x=14.29) = 2689.582 g.

КАНТАР ИЗ АНТИЧКЕ ЗБИРКЕ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ У НОВОМ САДУ5 (сл. 4)
Провера и утврђивање положаја тежишта кантара

Сл. 4. • Fig. 4
Руководилац Античке збирке је госпођа Велика Даутова-Рушевљан.
Бронзани кантар; инв. бр. H 1357, Музеј Војводине, Нови Сад.
Место налаза: Хртковци, атар Вукодер.
Кантар је представљен у: V. Dautova-Ruševljan, M. Vujović, Roman Army in Srem. Novi Sad: Museum of Vojvodina,
2006, 74, 115.

5

191

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Будући да и овом кантару недостаје део комплета за мерење (претпостављена три ланца са тасом), користим пређашње искуство и употребом моментног правила приступам провери тачке око које се полуга окреће. Дакле (G = 207 g; GB = 50 g; l = 20.1 cm):
Xc = 15,24;
Провера тега (услов Qa0 = Pa):
Q · 1.3 = 100 · 2.3; Q = 176.923 грама.
Будући да тег мери 178 g, јасно је да разлика износи 1.077 g.
Страна полуге означена са I, II, III, IIII (сл. 5; T. II/3)

Сл. 5. • Fig. 5

Да подсетим,
Величина за урез пре ознаке I (x = 1.4):
Q1 = 107.6922608 g = 95.43191298 скрипула, односно једна трећина либре.6
Величина за ознаку I (x = 2.7):
Q1 = 207.6922173 g = 184.0472608 скрипула, односно недостаје осам скрипула до две
трећине либре.
Величина за ознаку II (x = 5.5):
Q1 = 423.0767389 g = 374.9110867 скрипула, односно недостаје девет скрипула за једну
целу и једну трећину либре.
Величина за ознаку III (x = 8.3):
Q1 = 638.4612608 g = 565.774913 скрипула, односно недостаје 10 скрипула да упишемо
вредност од две либре.
Величина за ознаку IIII (x = 11.1):
6

Вредност за једну либру је 325 грама. Детаљније о односима скрипула и грама, види: B. Drča, Diocletian and
Constantine’s Monetary System or why 50 000 = 1. Archaeological Monographies 16. Belgrade: National Museum,
Sremska Mitrovica: Blago Sirmiuma, 2004, 29–32, 141–152.

192

Б. Дрча

ΣΤΑΤΗΡ - STATERA

Q1 = 853.8457825 g = 756.638739 скрипула, односно недостаје 11 скрипула за вредност
од две целе и две трећине либре.
Друга страна полуге (сл. 6; T. II/4)

Сл. 7. • Fig. 7

Величина за ознаку X (x = 4.1; a = 2.3):
Q1 = 315.3844781 g = 279.4791737 скрипула, односно недостаје осам скрипула за вредност од једне либре.
Величина за ознаку V (x = 8.4; a = 2.3):
Q1 = 646.1535652 g = 572.5914782 скрипула, односно недостају три скрипуле за вредност од две либре.
Величина за ознаку III (x = 12.1; a = 2.3):
Q1 = 930.768826 g = 824.8043912 скрипула, односно недостаје 39 скрипула до три либре.
Са жељом да овај рад буде допринос свеобухватнијем сагледавању археологије и нумизматике, предајем га стручној јавности на увид.7

7

Извесно је да су антички мерни инструменти употребљавани и у време када је наш простор заоденут новим
политичким колоритом. На ту помисао нагони ме полуга кантара из Народног музеја. С друге стране, то значи
отварање врата која воде у свет мера. Зато предлажем колегама, превасходно млађим, да упознају господина
Милана Влајинца и његов Речник наших старих мера, у току векова I–IV, Београд: САНУ, 1961–1974.

193

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Branko Drča

ΣΤΑΤΗΡ – STATERA
A simple and perfect measuring device
Summary
Museum collections sometimes receive objects from the past which are recognizable, but remain inadequately explained. I present two balances: one is kept in the National Museum in Belgrade, the other, in the
Museum of Vojvodina in Novi Sad. This paper is a small contribution to familiarizing ourselves with mechanics, the branch of physics which studies motion and rest, or the laws, forces and devices causing the motion
and equilibrium of bodies.

УДК 681:2 (497.11)’’652’’

194

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Б. Дрча

Табла I / Plate I

195

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

196

Б. Дрча

Табла II / Plate II

НАЛАЗИ НОВЦА СА ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА
ОРАШЈЕ (МАРГУМ) 2004. ГОДИНЕ1
Адам Н. Црнобрња
Музеј града Београда, Београд

Апстракт: У раду су обрађени нумизматички налази са систематских археолошких истраживања
локалитета Орашје (антички Margum), предузетих од стране Народног музеја у Пожаревцу 2004.
године. Од 46 обрађених комада новца, 44 припадају римском периоду, један је византијски и један
угарски. Заступљеност римског новца по периодима је следећа: I век (1), средина III века (1), трећа
четвртина III века (7), IV век (35).
Кључне речи: Рим, Византија, Угарска, налази новца, Орашје, Margum.

Истраживања локалитета Орашје код Дубравице, античкога Маргума, отпочета су још
далеке 1947. године. Првобитно насловљена као претходна, већ наредних година прерастају
у систематска итраживања и настављају се током 1948. и 1949. године. Резултати из поменуте три кампање су објављени и још увек представљају накомплекснији приказ дуге историје
живота на овоме локалитету (Мано-Зиси, Марић и Гарашанин 1950; Марић 1951). У два наведена рада аутори су приказали стање локалитета, стратиграфију и хоризонте живљења од
неолита до позног средњег века, на више места наговештавајући да ће покретном материјалу
пронађеном током истраживања бити посвећена посебна публикација. Нажалост, она никада
није угледала светлост дана, те су покретни налази за ширу стручну јавност углавном остали
непознаница. С друге стране, неки предмети са овога локалитета објављивани су појединачно,
у оквиру радова у којима су обрађиване поједине врсте археолошке грађе са више локалитета
(видети библиографију код: Jacanović, Đurić-Spasić 2003: 40–41). Са поменутих ископавања
1947–1949. године, до сада су публиковани једино налази римскога стакла (Каровић 1995–
1996).
Већа пажња но археолошкој грађи поклоњена је, међутим, историји Маргума и натписима са његове територије, те ћу овом приликом дати упуте само на основне радове у којима
је та проблематика разматрана (Mirković 1968: 50–55; idem 1986: 207–213).
1

Текст је настао у оквиру научно-истраживачког пројекта Археолошка грађа – основа за проучавање културног континуитета у праисторији и антици на територији Србије (ев. бр. 174071), који реализује Филозофски факултет
у Београду, а финансира га Министарство за науку Републике Србије.

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Наредна археолошка ископавања античког Маргума уследила су тек 1989. и 1990. године, готово четрдесет година по окончању претходних. Била су то, међутим, само заштитна
истраживања, чији су резултати такође објављивани у виду извештаја, те је уз два краћа рада
(Цуњак 1990; idem 1991), публикован и нешто обимнији извештај о истраживању некропола
Маргума, у коме је дат и преглед одабраних покретних налаза (Јовановић, Цуњак 1994).
Екипа Народног музеја у Пожаревцу отпочела је, 2004. године, прву кампању систематских археолошких ископавања Маргума, под руководством Драгане Спасић-Ђурић и
Драгана Јацановића.2 Приликом истраживања стамбених објеката пронађено је и 46 новчића
који припадају периодима I–V и X–XI века.
Новци из ранијих археолошких кампања у литератури су навођени само сумарно, те
тако знамо да из преримског стамбеног хоризонта потиче један Августов бронзани новчић
(Марић 1951: 121), из остатака камене грађевине Веспазијанов и Трајанов новчић, (ibid. 122),
док је у гробовима пронађен новчић из друге половине IV века (Мано Зиси, Марић и Гарашанин 1950: 159), као и новци Хадријана, Антонинa Пија, Фаустине, Марка Аурелија, Комода и
Филипа I (Јовановић, Цуњак 1994: 110).
Као што се из свега наведеног може закључити, покретна археолошка грађа са Маргума оскудно је публикована. Због тога смо приступили објављивању нумизматичког материјала потеклог са најновијих истраживања, те ће, за разлику од претходне праксе, извештај о
самим ископавањима тек уследити.
Будући да новци које овом приликом публикујемо нису бројни и да не потичу из затвореног налаза, нећемо се упуштати у разматрање њихове циркулације на простору Маргума
јер за то нема чврстих основа. Од поменутих 46 комада новца, 44 припадају римском периоду,
један је византијски и један угарски.
Заступљеност римског новца по периодима је следећа: I век (1), средина III века (1),
трећа четвртина III века (7), IV век (35). Овом приликом бисмо указали на податак да током
истраживања 2004. године није пронађен ниједан примерак римског новца из II и с почетка
III века, а да управо том периоду припадају новци откривени у гробовима током заштитних
истраживања 1989–1990. године.
У каталошком делу, након натписа и описа представа на новцу, наведени су и следећи
подаци: номинал или метал од кога је новац израђен, пречник, тежина, референца у литератури, ковница, године ковања и број теренског инвентара.

CLAVDIVS I (41-54)3
1.

2
3

Av. GERMANICVS CAESAR T[I AV]G F DIVI [AVG N]
Биста цара надесно.
Rv. TI CLAVDIVS [CAESAR AVG G]ERM P M TR P IMP
PP
У центру SC.
As, R 29 mm, T 10.44 g. RIC-II, 84. Roma, 41-54. г. Ц117

Овом приликом се захваљујем госпођи Драгани Спасић-Ђурић на уступљеном материјалу.
Клаудијево комеморативно ковање за Германика.

198

А.Н. Црнобрња

НАЛАЗИ НОВЦА СА ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА ОРАШЈЕ (МАРГУМ)...

GORDIANVS III (238-244)
2.

Av. […] GORDIANVS AVG
Овенчена биста цара надесно.
Rv. PMS […] / AN II
Очуван је само доњи део представе (ноге персонификације Мезије, бик и лав).
Ae, R 31 mm, T 8.93 g. Viminacium, 240–241. г. Ц-11

GALLIENVS (253-268)
3.

Av. [GA]LLIENVS AVG
Биста цара са зракастом круном, надесно.
Rv. PA[X AVG]
Пакс стоји налево, држи маслинову гранчицу и скептар.
Ae, R 19 mm, T 1.85 g. RIC V-1, 256. Roma. Ц-12

4.

Av. GALLIENVS AVG
Биста цара са зракастом круном, надесно.
Rv. [AEQVI]TAS
Еквитас стоји налево, држи теразије и рог изобиља.
Ae, R 20 mm, T 2.76 g. RIC V-1, 159. Roma. Ц-14

5.

Av. GAL[LIENVS AV]G
Биста цара са зракастом круном и под оклопом, надесно.
Rv. [P]ROVID AV[G], у пољу лево Q
Провиденција стоји налево, држи глоб и скептар.
Ae, R 18 mm, T 1.47 g. RIC V-1, 270. Roma. Ц-59

6.

Av. [GALLI]ENVS [AVG]
Биста цара са зракастом круном, надесно.
Rv. [P]RO[VID AVG]
Провиденција стоји налево, држи глоб и скептар.
Ae, R 18 mm, T 3.34 g. RIC V-1, 270. Roma. Ц-55

7.

Av. [G]ALLIENVS [AVG]
Биста императора са зракастом круном, надесно.
Rv. FORTVN[NA RED]
Фортуна стоји налево, држи крму и рог изобиља.
Ae, R 17 mm, T 1.76 g. RIC V-1, 572. Siscia. Ц-96

8.

Av. GALLIENVS AVG
Rv. Нечитак натпис, у пољу лево Т. Представа Викторије.
Ae, R 20 mm, T 2.61 g. Ц-67

CLAVDIVS II (268-270)
9.

Av. IM[P] CLAVDIVS [AV]G
Биста цара са зракстом круном и под оклопом, надесно.
Rv. PROVIDEN AVG, у пољу десно Т.
Провиденција стоји надесно, држи штап и рог изобиља, крај ногу глоб.
Ae, R 19 mm, T 2.36 g. RIC V-1, 187. Siscia. Ц-97
199

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

CONSTANTINVS I (306-337)
10.

Av. Потпуно излизан.4
Rv. У венцу, у четири реда: [V]OT/[X]X/MVLT/XXX5
Ae, R 14 mm, T 0.77 g. Thessalonica, 318–319. г. Ц-70

11.

Av. IMP CONSTAN–TINVS IN AVG
Императорова биста надесно, под оклопом и са шлемом.
Rv. VISTORIAE LAETAE PRINC PERP –/PLN/–6
Две Викторије стоје једна наспрам друге и заједно придржавају штит на стубу. На штиту,
у два реда, исписано VOT/PR.
Ае, R 17 mm, T 3.05 g. RIC VII, 155. Londinium, 319. г. Ц-111

12.

Av. CONSTAN–TINVS AVG
Биста са овенченом главом надесно.
Rv. PROVIDE[N–TIAE] AVGG –/SMKB·/–
Капија утврђења са две куле и звездом између њих.
Follis, R 18 mm, T 2.63 g. RIC VII, 34. Cyzicus 325–326. г. Ц-58

13.

Av. CONSTAN–TINVS AVG
Биста са овенченом главом надесно.
Rv. PROVIDEN–TIAE AVGG –/ASIS&/–
Капија утврђења са две куле и звездом између њих.
Follis, R 19 mm, T 2.73 g. RIC VII, 214. Siscia, 328–329. г. Ц-66

14.

Av. CONSTAN–TINVS AVG
Биста цара надесно, са дијадемом од ситних перли у три реда.
Rv. PROVIDEN–TIAE AVGG –/SMNA/–
Капија са две куле, између њих звезда.
Ae, R 19 mm, T 2.19 g. RIC VII, 154. Nicomedia, 328–329. г. Ц-4

Очувана је само половина новчића. Највероватније је, судећи по резу, још у античко време преполовљен.
Оваква реверсна представа кована је само у ковници Thessalonica, и то од стране Константина I и Лицинија, види
RIC VII, стр. 504.
6
Приликом навођења ознака официна и ковница коришћен је следећи начин: поље лево/одсечак/поље десно.
4
5

200

А.Н. Црнобрња

НАЛАЗИ НОВЦА СА ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА ОРАШЈЕ (МАРГУМ)...

15.

Av. CONSTAN–TINOPOLI
Биста персонификације Константинополиса у царској одежди, налево, глава овенчена и под
шлемом, у левој руци држи копље окренуто надоле.
Rv. –/CONSA/–
Викторија на прамцу окренута налево, левом руком држи штит, а десном копље.
Ae, R 17 mm, T 1.88 g. RIC VII, 63. Constantinopolis, 330–333. г. Ц-65

16.

Av. CONSTANT–INVS MAX AVG
Биста цара под оклопом и плаштом, надесно. На глави дијадема са розетом.
Rv. GLOR–IA EXERC–ITVS –/[CO]NSA/–
Два војника окренути један према другом, држе по једно копље у спољашњој руци, два
стандарда између њих.
Ae, R 18 mm, T 1.55 g. RIC VII, 59. Constantinopolis, 330–333. г. Ц-60

17.

Av. CONSTANTI–NVS MAX AVG
Биста цара са огртачем, надесно, на глави дијадема од перли.
Rv. GLOR–IA EXERC–ITVS –/A SIS/–
Два војника окренути један ка другом, држе по једно копље у спољашњој руци, један стандард између њих.
Ае, R 16 mm, T 1.36 gr. RIC VII, 252. Siscia, 335–336. г. Ц-38

18.

Av. [CONSTA]NTI–NVS MAX AVG
Биста цара под драперијом, надесно, на глави дијадема од перли.
Rv. Тип GLORIA EXERCITVS
(Два војника стоје окренути један ка другом, један вексил између њих). Одсечак нечитак.
Ае, R 16 mm, T 1.40 g. Тип кован у периоду 335–337. г. Ц-13

19.

Av. CONSTANTI[…]. По лику можда Константин.
Биста цара са оклопом и дијадемом од перли, надесно.
Rv. Тип GLORIA EXERCITVS
(Два војника стоје окренути један ка другом, два вексила између њих).
Ae, R 17 mm, T 1.86 g. Тип кован у периоду 330–337. г. Ц-81

20.

Варварска (панонска) имитација
Av. Биста императора под оклопом и са шлемом на глави, надесно, изразито шематизована.
Натпис инверзиван, на шта указује понеко очувано слово.
Rv. Подражава тип VICTORIAE LAETAE PRINC PERP. Две фигуре, лево женска, а десно
мушка, стоје окренуте једна ка другој. Између њих, на постољу унутар кога је путача са
кругом у средини, налази се штит. У пољу штита је још једна људска фигура, а на штиту
месечев срп.
Ae, R 17 mm, T 3.29 g. Ц-26

201

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

CONSTANTINVS II (као цезар 317-337)
21.

Av. CONSTANTINVS IVN NOB C
Овенчена биста цара надесно.
Rv. CAESARVM NOSTRORVM –/ГSIS`/–
У венцу, у три реда: VOT/ · /X
Follis, R 19 mm, T 3.09 g. RIC VII, 182. Siscia, 321–324. г. Ц-92

DELMATIVS (335-337)
22.

Av. FL DELMATIVS NOB C
Царева биста овенчене главе, под оклопом и плаштом, надесно.
Rv. GLOR–IA EXERC–ITVS –/BSIS/–
Два војника стоје један према другом, држе по једно копље у спољашњој руци, један вексил
између њих.
Ae, R 17 mm, T 1.65 g. RIC VII, 256. Siscia, 335–336. г. Ц-45

CONSTANS (337-350)
23.

Av. DN CONSTA–NS PF AVG
Биста цара са плаштом, надесно, на глави дијадема од перли.
Rv. FEL TEMP – REPARATIO –/TESB/–
Император у војној опреми стоји налево на галији, држи феникса на глобу и стандард са
христограмом #. На крми седи Викторија која управља бродом.
Ae, R 18 mm, T 1.63 g. RIC VIII, 120. Thessalonica, 348–350. г. Ц-47

CONSTANTIVS II (337-361)
24.

202

Av. CONSTANTI–VS PF AVG
Царева биста под оклопом и огртачем, са дијадемом, надесно.
Rv. VICTORIAE DD AVG[G Q NN] –/SMTSА/–
Две Викторије стоје окренуте лицем једна ка другој, свака држи венац и палмину гранчицу.
Aes 4, R 16 mm, T 1.17 g. RIC VIII, 99. Thessalonica, 347–348. г. Ц-77

А.Н. Црнобрња

НАЛАЗИ НОВЦА СА ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА ОРАШЈЕ (МАРГУМ)...

25.

Av. CONSANTI–VS PF AVG
Биста цара надесно под оклопом и са огртачем, на глави дијадема.
Rv. VICTORIAE DD AVGG Q NN –/SMTSE/–
Две Викторије окренуте једна ка другој, свака држи венац и маслинову гранчицу.
Aes 3, R 17 mm, T 1.08 gr. RIC VIII, 99. Thessalonica, 347–348. г. Ц-123

26.

Av. Потпуно нечитак.
Rv. [FEL TEMP] REPARATIO А/SMTS/–
Војник са шлемом и штитом на левом рамену, наступа на лево и копљем пробада палог
коњаника.
Aes 3, R 16 mm, T 2.28 g. RIC VIII, 189. Thessalonica, 351–354. г. Ц-5

VALENTINIANVS I (364-375)
27.

Av. DN VAL[ENTINI–AN]VS PF AVG
Биста цара под драперијом, надесно, на глави дијадема од перли.
Rv. GLORIA RO–MANORVM
Император стоји надесно, држи заробљеника који клечи, у левој руци лабарум са христограмом. M/TES/A*
Aes 3, R 17 mm, T 2.92 g. RIC IX, 16a. Thessalonica, 364–367. г. Ц-43

28.

Av. DN VALENTIN[IANVS PF AVG]
Биста цара под оклопом, надесно, на глави дијадема од перли.
Rv. [GLORIA ROMA]NORVM –/[AN]T[?]/–
Император стоји надесно, држи заробљеника који клечи.
Aes 3, R 17 mm, T 1.80 g. RIC IX, 10. Antiochiа, 364–367. г. Ц-91

29.

Av. [D]N VALEN[TINIANVS PF AVG]
Биста цара под оклопом, надесно, дијадема од перли на глави.
Rv. GLORIA RO–[MANORVM] Одсечак оштећен, не чита се.
У пољу лево B, десно /, што нас упућује на ковницу Constantinopolis.
Император стоји надесно, држи заробљеника који клечи, у левој руци лабарум са христограмом.
Aes 3, R 16 mm, T 1.93 g. Constantinopolis. Ц-105

30.

Av. DN VALEN[TINIANVS PF] AVG
Биста цара под оклопом и плаштом, надесно, дијадема од перли на глави.
Rv. SECVRITAS – REI PVBLICAE OF/?/II 7
Викторија хода на десно, држи венац и палму.
Ae, R 17 mm, T 2.32 g. Roma. Ц-48

7

Ознака OF у пољу лево коришћена је у ковници Roma (по RIC IX) тек за Теодосија, Аркадија и Хонорија, а ознаку
II у пољу десно RIC и не познаје (користе се P, S, T, Q).

203

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

31.

Av. […]–АNVS PF AVG
Биста цара под оклопом и плаштом, надесно, дијадема од перли на глави.
Rv. GLORIA RO–[MANORVM]
Император стоји надесно, држи заробљеника који клечи, у левој руци лабарум са христограмом. Нечитак натпис ковнице у одсечку.
Ae, R 18 mm, T 2.00 g. Ц-75

MAGNVS MAXIMVS (383-388)
32.

Av. DN MAG MA–XIMVS PF AVG
Биста цара надесно под оклопом и са огртачем, дијадема од перли на глави.
RV. SPES RO–MA–NORVM –/SMAQP/–
Капија утврђења са звездом између две куле.
Aes 4, R 14 mm, T 1.53 g. RIC IX, 55a. Aquileia, 387–388. г. Ц-17

THEODOSIVS I (379-395)
33.

Av. DN THEODO–[SIVS] PF AVG
Биста цара под оклопом и са огртачем, надесно, дијадема на глави.
RV. [GLORI]A RO–M[ANOR]VM
Император стоји надесно, држи заробљеника који клечи, у левој руци лабарум са христограмом. Нечитак натпис ковнице у одсечку.
Aes 3, R 18 mm, T 1.72 g. Ц-53

НЕОДРЕЂЕНИ и нечитки новци IV века
34.

Av. Нечитак, по лику се може определити у трећу четвртину III века.
Rv. Излизан.
Ае, R 21 mm, T 1.97 g. Ц-54

35.

Av. Нечитак.
Rv. Тип SALVS REI PVBLICAE (Викторија хода на лево).
Ae, R 16 mm, T 1.99 g. Друга половина IV века. Ц-42

36.

Av. Нечитак.
Rv. Тип SALVS REI PVBLICAE (Викторија хода на лево).
Ae, R 16 mm, T 1.82 g. Друга половина IV века. Ц-41

37.

Av. Нечитак.
Rv. Тип SALVS REI PVBLICAE (Викторија хода на лево).
Ae, R 13 mm, T 1.06 g. Друга половина IV века. Ц-37

38.

Av. Нечитак.
Rv. Тип GLORIA ROMANORVM (Император стоји надесно, држи заробљеника који клечи)
?/SM?/?
Ae, R 15 mm, T 1.52 g. Друга половина IV века. Ц-31

204

А.Н. Црнобрња

НАЛАЗИ НОВЦА СА ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА ОРАШЈЕ (МАРГУМ)...

39.

Av. Нечитак.
Rv. Тип GLORIA ROMANORVM (Император стоји надесно, држи заробљеника који клечи).
Ae, R 18 mm, T 1.55 g. Друга половина IV века. Ц-119

40.

Av. Нечитак.
Rv. Тип GLORIA ROMANORVM (Император стоји надесно, држи заробљеника који клечи).
Ae, R 17 mm, T 1.93 g. Друга половина IV века. Ц-56

41.

Av. Нечитак.
Rv. Тип VICTORIA AVGGG (Викторија у ходу на лево, држи венац).
Ае, R 15 mm, T 1.42 g. Друга половина IV века. Ц-76

42.

Av. По лику Аркадије или Хонорије.
Rv. Тип SALVS REI PVBLICAE (Викторија хода на лево).
Аеs 4, R 13 mm, T 0.89 g. Крај IV века. Ц-15

43.

Av. По лику Аркадије или Хонорије.
Rv. Тип SALVS REI PVBLICAE (Викторија хода на лево).
Ае, R 13 mm, T 1.49 g. Крај IV века. Ц-72

44.

Лош, потпуно нечитак и непрeпознатљив. Припада ковањима IV века.
Аеs 4, R 15.5 mm, T 1.60 g. Ц-79

CONSTANTINVS VII PORPHYROGENITVS (913-959)
45.

Av. + CONST ´ ЬA SIL´ ROM
Биста цара са брадом an face, у царској одежди. На глави круна са крстом, у левој руци глоб
са крстом.
Rv. + CONST ´ /ENΘEOЬA/SILEVSR/ROMEON
Follis, R 24 mm, T 8.86 gr. DOC III/2, 26.15. Constantinopolis, 945–950. г. Ц-16

ANDREAS I (1046-1060)
46.

Av. + · REX · ANDREAS ·
Rv. REù IACI!IT!S
Ag, R 16 mm, T 0.41 g. MU, 8. Угарска, 1046–1060. г. Ц-19

205

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

БИБЛИОГРАФИЈА
DOC = Catalogue of the Byzantine Coins in the Dumbarton Oaks Collection and in the Whittemore
Collection.
Jacanović, D. i Đurić–Spasić, D.
2003 Margum, Požarevac: Narodni muzej Požarevac.
Јовановић, A. и Цуњак, M.
1994 Археолошка истраживања у Дубравици (античком Маргуму) током 1989. и 1990. године.
Саопштења XXVI: 107–122.
Каровић, Г.
1995–1996 Римско стакло Маргума. Viminacivm 10: 75–99.
Мано-Зиси, Ђ., Марић, Р. и Гарашанин, М.
1950 Ископавање на Орашју. Претходни извештај о радовима у 1947. години. Старинар н.с. I: 143–
164.
Марић, Р.
1951 Ископавања на Орашју. Претходни извештај о радовима у 1948 и 1949 години. Старинар н.с. II:
113–132.
Mirković, M.
1968 Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji. Dissertationes 6. Beograd: Arheološko društvo
Jugoslavije.
1986 Viminacium et Margum. Inscriptions de la Mesie Superieure II. Beograd: Centre d’ études épigraphiques
et numismatiques de la Faculté de philosophie de l’Université de Beograd.
MU = Huszár L., Münzkatalog Ungarn: von 1000 bis heute, München: Battenberg 1979.
RIC = Roman Imperial Coinage.
Цуњак, М.
1990 Заштитна археолошка истраживања у 1989. години. Гласник Друштва конзерватора Србије 14:
73–75.
1991 Заштитна археолошка истраживања у Маргуму у 1990. години. Гласник Друштва конзерватора
Србије 15: 39–41.

206

А.Н. Црнобрња

НАЛАЗИ НОВЦА СА ИСТРАЖИВАЊА ЛОКАЛИТЕТА ОРАШЈЕ (МАРГУМ)...

Adam Crnobrnja

Coin Þnds on the site of Orašje (Margum) from the 2004 excavation
Summary
Excavations on the site of Orašje near Dubravica, Roman Margum, began as early as 1947. Initially
deÞned as preliminary, they soon became systematic and continued in 1948 and 1949. The published reports
from the three campaigns still are the most comprehensive account of the site’s long period of occupation
(Mano-Zisi, Marić, Garašanin 1950; Marić 1951). Unfortunately, the movable Þnds from this phase of excavation have never been published, with the exception of Roman glass (Karović 1995–96).
Conversely, publication of inscriptions and the history of Margum have been given more attention
than the archaeological material. Therefore I shall only cite the key works discussing these issues (Mirković
1968: 50–55; Mirković 1986: 207–213).
The investigation of Roman Margum, this time in the form rescue excavations, was resumed only
forty years later, in 1989 and 1990, and the results were also published in the form of reports. The National
Museum at Požarevac has begun systematic excavations in 2004. Residential structures yielded 46 coins dating
from the 1st–5th and the 10th–11th centuries.
Given the inadequate publication of the movable Þnds from Margum, this paper presents part of the
material in advance of the latest report.
Of the 46 coins found, 44 are Roman, one is Byzantine and one Hungarian. The number of Roman
coins by periods is as follows: 1st century (1); mid-3rd century (1); third quarter of the 3rd century (7); and 4th
century (35).

УДК 737 (497.11 Маргум)’’0/3’’

207

НЕКРОПОЛЕ ИЗ ПЕРИОДА СЕОБЕ НАРОДА
У ВИМИНАЦИЈУМУ – АНТРОПОЛОШКА РЕВИЗИЈА
Живко Микић
Филозофски факултет, Београд

Апстракт: Прилог се односи на резултате антрополошке ревизије некрополе Више гробаља из периода Велике сеобе народа. Вођен старијим археолошким критеријумима, аутор је интерпретирао ову
некрополу као јединствену. Најновија археолошка анализа показала је, међутим, да се заправо ради о
две некрополе које се само просторно додирују: старијој, са 36 индивидуалних скелета, и млађој, са 58
скелета. Обе су приписане Гепидима и садрже 26, односно пет вештачки деформисаних лобања.
Кључне речи: некропола, скелет, полна припадност, индивидуална старост, Готи, Гепиди, вештачки
деформисане лобање.

Осим античких некропола Виминацијума, на којима је до 2007. године ахеолошки истражено око 13 000 гробова, антрополошки су посебно интересантне и некрополе из периода
Велике сеобе народа. На локацији Бурдељ, током археолошких кампања 1977. и 1978. године,
испитано је 45 гробова. Према карактеру гробних прилога, приписани су Источним Готима
(Зотовић 1980). Антрополошка обрада садржаја тих гробова је, међутим, изостала. После археолошких ископавања скелети су поново затрпани, тако да се са антрополошког аспекта не
може ништа више говорити о овој раносредњовековној некрополи.
На локацији Више гробаља 1979. године нађене су две лобање (бројеви 55 и 56), од
којих је једна била вештачки деформисана. Нешто каснијим археолошким ископавањима,
1984. и 1985. године, откривено је још стотинак гробова, који су били на знатно већој дубини
у односу на околне касноримске гробове. Приближно једна трећина лобања из тих гробова
имала је вештачке деформације, што је одмах привукло велику пажњу аутора овог прилога.
Непосредно после спроведених археолошких ископавања сматрало се да се ради о јединственој некрополи из времена Велике сеобе (Zotović 1987; idem 1994), што је утицало и на већу
антрополошку активност у смислу публиковања материјала, првенствено због великог броја
и добре очуваности вештачки деформисаних лобања (Микић 1993; idem 1994a; idem 1994b;
idem 1999).
После недавно објављене детаљне анализе археолошких прилога из поменутих стотинак гробова, показало се да су у питању две хронолошки различите некрополе које се само

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

просторно додирују (Ivanišević, Kazanski and Mastykova 2006). Аутори Иванишевић, Казански
и Мастикова утврдили су да старијој некрополи одговара друга половина V века, а млађој
друга половина VI века. Аутор прилога сада је у могућности да сваку од ових некропола прикаже посебно, односно да раздвоји њихове антрополошке садржаје, чиме раније публикације
добијају одговарајућу корекцију.
***
Сви методолошки принципи и критеријуми обраде овог хуманог остеолошког материјала са Виминацијума преузети су из ранијих и наведених публикација аутора прилога.
Ревизионом обрадом само су раздвојени већ добијени антрополошки резултати на старију и
млађу некрополу Гепида. На овом месту није потребно поново их наводити.
***
Као антрополошки додатак археолошкој анализи Иванишевића, Казанског и Мастикове, овом приликом биће приказана унутрашња структура некропола Гепида са Виминацијума,
уз акценат на вештачки деформисане лобање као посебан феномен.

СТАРИЈА НЕКРОПОЛА
Старија некропола садржала је 36 индивидуалних скелета, на којима је раније обављена антрополошка анализа. Посматрано према дистрибуцији полова, што показује и табела 1,
мушком полу одговара 13 скелета, а женском 12. У дечјем узрасту било је 10 скелета. Само
један скелет није могао бити опредељен по полу због врло слабе и некомплетне очуваности.
Добијена палеодемографска структура указује, на првом месту, на дефицит деце. То се може
двојако посматрати: с једне стране, то може бити биолошки проблем створен одређеним социокултурним и историјским елементима, а с друге, евентуални дефект у археолошким ископавањима.
Од 36 поменутих антрополошки обрађених скелета, индивидуална старост није могла бити утврђена код две одрасле особе, опет због сасвим малог степена очуваности костију.
Показало се да је укупна дужина живота приближно износила око 33 године. Мушкарци су
у просеку живели око 37 година, а жене око 44 године. Највећа смртност деце догађала се у
првој деценији живота, а просечни век им се кретао око 6,5 година.
Од 36 индивидуалних скелета обухваћених овом анализом, код 26 лобање су техником
бандажирања биле вештачки деформисане. Како показује табела 1, осам мушкараца, девет
жена и деветоро деце имало је бандажиране лобање, што се очитовало као трајна вештачка
деформација. Та чињеница показује да је пракса вештачког деформисања лобања присутна у
врло великом броју и да износи 72% укупне популационе групе сахрањене на овој некрополи.
Конкретно, само на једној дечјој, три женске и пет мушких лобања нису присутни трагови
бандажирања. Ако се овом броју дода и полно неопредељен скелет бр. 1961, добијамо следећи
бројно-процентуални однос у корист вештачки деформисаних – бандажираних лобања: 26 +
10 = 36 / 72% + 28% = 100%.

210

Ж. Микић

НЕКРОПОЛЕ ИЗ ПЕРИОДА СЕОБЕ НАРОДА У ВИМИНАЦИЈУМУ...

Број
Пол
Индивидуална старост
55 мушки
преко 45 година
56 женски
преко 40 година
163
дете
6 до 8 година
202
женски
35 до 40 година
206
женски
до 40 година
207
дете
око 7 година
227
женски
до 40 година
1216
дете
8 до 10 година
1218
женски
до 40 година
1220
женски
до 30 година
1300
женски
до 20 година
1313
женски
одрасла особа
1318
мушки
до 40 година
1420
женски
око 20 година
1461
женски
до 60 година
1516
женски
до 60 година
1582
дете
6 до 8 година
1594
женски
преко 30 година
1607 женски(?)
до 40 година
1637
женски
до 30 година
1645
дете
око 2 године
1685
мушки
до 45 година
1758
мушки
до 45 година
1770
мушки
до 30 година
1804
дете
око 8 година
1821
дете
око 10 година
1876
мушки
до 60 година
1961
?
одрасла особа
1964
мушки
око 40 година
2005
дете
око 4 године
2010
мушки
до 45 година
2022
дете
око 4 године
2037
мушки
до 40 година
2047
мушки
преко 50 година
2061
мушки
до 30 година
2078
дете
6 до 8 година

Деформација лобање
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања

Табела 1. Старија некропола
Tabelle 1. Älterer Friedhof

МЛАЂА НЕКРОПОЛА
Млађа некропола садржала је 58 скелета на којима је могла бити обављена детаљна
антрополошка анализа. Табела 2 приказује полну припадност и индивидуалну старост, уз напомену о вештачкој деформацији лобања за одговарајуће целине (аналогно табели 1).
Од укупног броја (n=58), мушком полу одговара 30 скелета, а женском 21 скелет.
Само један скелет није могао бити полно опредељен (бр. 150). Осим 52 индивидуална скелета
одраслих особа, преосталих шест приписано је дечјем узрасту. Добијена палеодемографска
слика свакако још више наглашава дефицит деце, а и однос полова је видно нарушен. Већ
постављена теза о одређеним биолошким проблемима, и код ове популационе групе са Виминацијума, из периода Велике сеобе народа, још је очигледнија. Наравно, могућност грешке
приликом археолошких ископавања треба нагласити и у овом случају.

211

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Број
97
100
103
111
112
113
114
115
116
117
118
119
120
121
123
124
125
126
127
128
129
130
131
132
133
135
136
137
138
139
140
141
142
143
144
145
146
147
148
149
150
151
152
153
154
352
357
572
573
628
654
2075
2083
2093
2131
2142
2157
2195

Пол
женски
женски
мушки
женски
женски
мушки
мушки
мушки
женски
мушки
женски
дете
мушки
мушки
мушки
женски
дете
мушки
мушки
мушки
мушки
дете
дете
женски
женски
мушки
женски
женски
женски
женски
мушки
мушки
мушки
женски
женски
мушки
мушки
дете
дете
мушки
?
мушки
мушки
женски
женски
мушки
женски
мушки
мушки
женски
мушки
мушки
женски
мушки
мушки
мушки
мушки
мушки

Индивидуална старост
до 40 година
преко 23 године
преко 40 година
одрасла особа
одрасла особа
преко 45 година
одрасла особа
до 45 година
до 23 године
до 35 година
до 21 године
4 до 6 година
преко 40 година
до 40 година
до 45 година
одрасла особа
у првој години
преко 30 година
одрасла особа
до 45 година
преко 45 година
2 до 3 године
2 до 3 године
преко 45 година
преко 45 година
до 30 година
преко 30 година
до 30 година
преко 45 година
одрасла особа
преко 45 година
преко 45 година
преко 21 године
до 30 година
преко 23 године
до 45 година
до 60 година
6 до 8 година
до 15 година
до 45 година
одрасла особа
око 60 година
преко 45 година
одрасла особа
преко 45 година
до 21 године
до 45 година
до 45 година
до 23 године
до 21 године
до 60 година
до 60 година
до 45 година
до 50 година
до 50 година
до 40 година
30 до 35 година
одрасла особа
Табела 2. Млађа некропола
Tabelle 2. Jüngerer Friedhof

212

Деформација лобање

вештачки деформисана лобања

вештачки деформисана лобања

вештачки деформисана лобања
вештачки деформисана лобања

вештачки деформисана лобања

Ж. Микић

НЕКРОПОЛЕ ИЗ ПЕРИОДА СЕОБЕ НАРОДА У ВИМИНАЦИЈУМУ...

Индивидуална старост није могла бити утврђена код девет одраслих особа, тако да
добијени палеодемографски резултати у једном мањем проценту губе прецизност. Израчунавања су, међутим, показала да укупна просечна дужина живота износи око 36 година. Специфицирано по половима, мушкарци ове групе Гепида у просеку живе око 43 године, а жене,
опет у просеку, око 35 година. Највећа смртност деце се понавља и догађа се у првој деценији
живота. Њихова просечна старост креће се око шест година.
Пракса вештачког деформисања лобања бандажирањем присутна је и код ове популационе групе, али у знатно мањем обиму. У поређењу са старијом групом, археолошки није
ископана, а ни антрополошки потврђена ниједна дечја лобања са траговима бандажирања.
Укупно пет вештачки деформисаних лобања припада искључиво одраслим особама. Конкретно, четири лобање припадају мушком, а само једна женском полу. Бројно-процентуални однос
вештачки деформисаних лобања и оних са тзв. нормалном морфоструктуром је различит и на
овој некрополи Гепида иде у прилог ових других, тј. недеформисаних лобања. Износи: 53 + 5
= 58 / 91% + 9% = 100%.
Може се сматрати да су обе некрополе, старија и млађа, на локацији Више гробаља
археолошки у целини истражене, па се и о добијеним резултатима о њиховој унутрашњој
структури може сасвим консеквентно дискутовати. То се, на првом месту, односи на просечну дужину живота у смислу упоређивања и интерпретације. За старију некрополу утврђен
је просек од око 33 године, а за млађу око 36 година. Али, с обзиром на хронолошку разлику
од стотинак година између ове две некрополе Гепида на Виминацијуму, као и на различиту
величину популационих група (око 40, односно око 60 житеља), добијена разлика не мора да
представља дијаметралне вредности.
Сасвим је слична ситуација и са дечјим узрастом. С обзиром да је највећа смртност
деце констатована у првој деценији живота, тј. да деца у просеку живе око шест година, требало би дати полифакторско тумачење.
Свакако треба узети у обзир мобилност популационе групе, адаптацију на одређене
услове живота и сл., што би захтевало посебну анализу како за старију тако и за млађу некрополу. Добијене су, међутим, опречне вредности за полно специфициране дужине живота
мушкараца и жена, и то за обе некрополе Гепида. Конкретно речено, мушкарци са старије
некрополе у просеку живе око 37 година, а са млађе око 43 године. Код жена је сасвим обрнута
ситуација. На старијој некрополи оне у просеку живе око 44 године, а на млађој око 35 година.
Отуда констатујемо да су мушкарци били више угрожени у другој половини V века, а жене
у другој половини VI века. Свакако треба нагласити да се овај закључак односи на простор
Виминацијума у периоду Велике сеобе народа.
Вештачки деформисане лобање представљају посебан феномен из периода Велике сеобе народа (Микић 1994c). Такве лобање присутне су на обе некрополе Гепида, а на старијој у
посебно великом броју. Ради се, заправо, о 30 од укупно 31 вештачки деформисане лобање, јер
само лобања број 1313 није могла бити подигнута због врло слабе и некомплетне очуваности.
Наравно, у оквиру овог прилога не могу да се елаборирају сви елементи у вези са вештачки
деформисаним лобањама. Очигледно је, међутим, да се ради о техници бандажирања траком
око главе, и то у две регије: фронто-окципиталној и парието-окципиталној. С друге стране, изгледа да је код екстремно деформисаних лобања (као, на пр., код бројева 202, 1300, 1594, 1637,

213

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

1694, 2010 и 2061), осим бандажне траке, била примењивана још нека „направа“ плочастог
облика, чиме је остварен већи ефекат деформисаности. Код свих деформисаних лобања тај
ефекат није једнак из више разлога. Тако је, нпр., примећено да се са повећањем индивидуалне
старости вештачки деформитет смањује, тј. да се лобање постепено враћају на своју природну
– нормалну профилацију. Ова појава чешће је уочена код мушких него код женских лобања,
али траг вештачког деформисања још увек је присутан и остаје препознатљив до краја живота,
као што је уочено, нпр., на лобањама бр. 1318, 1607, 1758 и 2037 (сл. 1, 2, 3).

Сл. 1. Лобања бр. 2061 – јасни трагови деформације
Abb. 1. Schädel Nr. 2061 – deutliche Deformationsspuren

Када се ради о млађој некрополи Гепида са Виминацијума, која има укупно пет вештачки деформисаних лобања само одраслих особа, може се видети да је на ту праксу једноставно обраћена мања пажња, односно да су се одређени критеријуми променили. Свих пет
лобања имају очигледне трагове вештачког деформисања техником бандажирања, али нешто
слабијег визуелног ефекта у поређењу са старијом некрополом.

Сл. 2. Лобања бр. 1758 – препознатљиви трагови деформације
Abb. 2. Schädel Nr. 1758 – erkennbare Deformationsspuren

214

Ж. Микић

НЕКРОПОЛЕ ИЗ ПЕРИОДА СЕОБЕ НАРОДА У ВИМИНАЦИЈУМУ...

На локацији Ланци, први гробови са типичним прилозима који одговарају Германима
из периода Велике сеобе народа појавили су се 1986. године. Показало се да је реч о неколико
гробова са инхумираним скелетима одраслих индивидуа, који свакако припадају одређеној
некрополи. Међу њима издваја се женска лобања са траговима вештачког деформисања паријеталног дела, али услед дугогодишњег ношења терета траком преко главе. Тај тип деформације такође се везује за Велику сеобу и аутор је овај налаз већ поменуо у првој антрополошкој
публикацији о некрополи Више гробаља (Микић 1993: 199), тако да овом приликом неће бити
понављања. Детаљнија антрополошка анализа на другим скелетима није обављена.

Сл. 3. Лобања бр. 1685 – без трагова деформације
Abb. 3. Schädel Nr. 1685 – ohne Deformationsspuren

У поменутој археолошкој студији Иванишевића, Казанског и Мастикове, која представља и хронолошку окосницу овог антрополошког прилога, некропола Бурдељ именована је
као Виминацијум I, старија и млађа некропола Више гробаља као Виминацијум II, а некропола Ланци као Виминацијум III (Ivanišević, Kazanski and Mastykova 2006: pl. 1–4). На плану 4,
који илуструје некрополу Ланци, лоцирано је укупно 14 гробова, али о њиховим скелетима се
не може антрополошки шире говорити.
***
У оквиру закључка, на садашњем степену антрополошке истражености, о некрополама Бурдељ и Ланци, односно Виминацијум I и Виминацијум III, из периода Велике сеобе
народа, не може се дати допуна или корекција. Међутим, када се ради о некрополи Више гробаља или Виминацијум II, археолошком и антрополошком ревизионом обрадом уочава се следеће: старија некропола има 36, а млађа 58 антрополошки обрађених индивидуалних скелета.
На старијој некрополи, са 13 мушкараца, 12 жена и 10 деце, уз само један скелет неутврђене
припадности, у просеку се живело око 33 године, с тим што су мушкарци били више угрожени
од жена. На млађој некрополи, са 30 мушкараца, 21 женом и само шесторо деце, уз опет само
један скелет неутврђене полне припадности, у укупном просеку живело се око 36 година, али
су овде жене биле биолошки угроженије, што је изазвало и велики дефицит деце.

215

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Осим наведених палеодемографских разлика између ове две некрополе Гепида, различит је и број вештачки деформисаних лобања. На старијој некрополи заступљене су са 72% у
свим узрастима и половима, а на млађој некрополи са 9%, и то само код одраслих индивидуа,
што неоспорно показује промену односа према овом не само антрополошком феномену, и то у
периоду од стотинак година, од друге половине V до друге половине VI века.

БИБЛИОГРАФИЈА
Зотовић, Љ.
1980 Некропола из времена велике сеобе народа са уже градске територије Виминација. Старинар
XXXI: 95–114.
1987 Die gepidische Nekropole bei Viminacium. In Simposium 75 Annes de foulles a Caričin Grad. Belgrade
(необјављен реферат).
1994 Die gepidische Nekropole bei Viminacium. Старинар XLIII–XLIV (1992–1993): 183–190.
Ivanišević. V., Kazanski, M., and Mastykova, A.
2006 Les necropoles de Viminacium a l’epoque des grands migrations. Monographies 22. Paris: College de
France – CNRS, Centre de recherche d’histoire et civilizations de Byzance.
Микић, Ж.
1993 Viminacium – приказ некропола из периода Велике сеобе народа. Саопштења XXV: 199–207.
1994a Erste Ergebnisse anthropologischer Untersuchung des Germanenfriedhofes von Viminacium. Старинар
XLIII–XLIV (1992–1993): 191–199.
1994b Антрополошки профил Гепида са Виминациjума. Зборник Филозофског факултета XVIII/A:
61–68.
1994c Антрополошки осврт на вештачки деформисане лобање из периода велике сеобе народа. Зборник
Народног музеја (Београд) XV/1: 133–138.
1999 Die Gepiden von Viminacium in der Völkerwanderungszeit – anthropologischer Beitrag. Anthropologischer
Anzeiger 57/3: 257–268.

216

Ж. Микић

НЕКРОПОЛЕ ИЗ ПЕРИОДА СЕОБЕ НАРОДА У ВИМИНАЦИЈУМУ...

Živko Mikić

Die Völkerwanderungszeitliche Friedhöfe von
Viminacium – Eine Anthropologische Revision
Zusammenfassung
Die neueste archäologische Analyse von V. Ivanišević, M. Kazanaski und A. Mastykova veröffentlicht in 2006. hat gezeigt, das es bei dem Friedhof Više grobalja, als Viminacium II bezeichnet, um zwei chronologisch verschiedene und getrennte Teile handelt. Nähmlich, es handelt sich um einen älteren Friedhof aus
der zweite Hälfte des V Jhr. und einen jüngeren Friedhof aus der zweiten Hälfte des VI Jhr. Beide sind zu den
Gepiden zugeschrieben.
Anthropologische Revision hat gezeigt das der ältere Gepidenfriedhof 36 Skelette umfasst. Von diesen sind rund 10 Kinder und Jugendliche; von der Erwachsenen wurden 13 als Männer und 12 als Frauen
bestimmt. Nur 1 Skelett bleibt unbestimmt. Die durchschnitliche Lebensdauer ist um 33 Jahre errechnet. Aber,
von 36 Skelettindividuen haben 26 Schädel (72%) eine künstliche Deformation (siehe Tab. 1).
Auf dem jüngeren Gepidenfriedhof von Vimiacium wurden 58 Skelette gefunden. Von diesen sind nur
6 Kinder oder Jügendliche; von der Erwachsenen wurden 30 als Männer und 21 als Frauen bestimmt. Wieder
bleibt nur 1 Skelett wegen des schlechten Erhaltungzustandes unbestimmt. Die durchschnitliche Lebensdauer
ist um 36 Jahre errechnet. Bei dieser Gepidengruppe ist die Zahl von künstlich deformierten Schädel nur mit 5
Exemplaren (siehe Tab. 2), oder mit 9% vertreten.
Übersetzung des Autors

УДК 572:904.5(491.11 Виминацијум)“4/5”

217

ИЗ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ АРХЕОЛОГИЈЕ
FROM THE HISTORY OF SERBIAN ARCHAEOLOGY

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

Светозар Станковић Нани
Svetozar Nani Stanković

Светозар Станковић Нани рођен је 1948. године у Ћуприји. Диплому археолога стекао је на Одељењу
за археологију Филозофског факултета у Београду. На истом факултету магистрирао је 1983. године и
докторирао 1992. године (Сакрална места и предмети у старјиенеолитским културама централнобалканског подручја). Од 1984. године радио је као сарадник у Археолошкој збирци Филозофског факултета. Његове колеге и пријатељи памте га као свестраног и неуморног теренског истраживача, врхунског
илустратора, способног организатора и научника који је са посебном пажњом проучавао неолитске
културе на Балканском полуострву.
Svetozar Nani Stanković was born in Ćuprija in 1948. He graduated from the Faculty of Philosophy, Department of Archaeology, in Belgrade, from which he also received his MA (1983) and PhD degrees (1992:
“Sacred places and objects in early Neolithic cultures of the central Balkans”). In 1984 he joined the Faculty
of Philosophy Archaeological Collection. His colleagues and friends remember him as a versatile and tireless
Þeldworker, splendid illustrator, capable organizer, and as a scholar concerned primarily with the study of
Neolithic cultures in the Balkans.
М. Лазић

220

ИЗ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ АРХЕОЛОГИЈЕ

фото: Митар Трнинић

Светозар Станковић Нани (1948–1996)
Svetozar Nani Stanković (1948–1996)

221

АРХАИКА / ARCHAICA 1 (2007)

ИЗ БИБЛИОГРАФИЈЕ СВЕТОЗАРА СТАНКОВИЋА НАНИЈА
FROM THE BIBLIOGRAPHY OF SVETOZAR NANI STANKOVIĆ
1986 Žrtvenici i prosopomorfni poklopci iz Vinče. Centar za arheološka istraživanja 7. Beograd: Filozofski fakultet.
1986 Localite Knjepište - une station du groupe de Starčevo. Стр. 447–452 у Ђердапске свеске III, ур. В. Кондић.
Београд: Археолошки институт, Народни музеј и Филозофски факултет.
1986 Embouchure du ruisseau Kamenički potok – site du groupe de Starčevo. Стр. 467–474 у Ђердапске свеске III, ур.
В. Кондић. Београд: Археолошки институт, Народни музеј и Филозофски факултет.
1986 La forteresse antique mora vagei prés de Mihajlovac. Стр. 453–466 у Ђердапске свеске III, ур. В. Кондић. Београд:
Археолошки институт, Народни музеј и Филозофски факултет.
1987 Ulcinj / Stari grad: Citadela. Arheološki pregled 27: 158–160.
1988 Неолитско насеље у Страгарима (Neolithic Settlement at Stragare). Београд и Трстеник: Центар за археолошка
истраживања и Прва петолетка.
1989 Археолошка испитивања неолитског насеља у Лађаришту. Гласник САД 5: 26–29.
1989 Неолитско насеље у Страгарима (истраживања у 1988. Години). Гласник САД 5: 29–33.
1991 Представа бика у старијем неолиту. Старинар XL–XLI: 35–42.
1990 Вишеслојно насеље у Пољни. Гласник САД 6: 64–67.
1991 Збирка неолитских антропоморфних фигурина из Ћуприје. Зборник Филозофског факултета (Београд)17/А:
17–24.
1992 Сакрална места и предмети у старијенеолитским културама централнобалканског подручја, докторска
дисертација, Филозофски факултет, Универзитет у Београду.
1992 Неолитско насеље на локалитету Благотин код Трстеника (A Neolith Settlement on the Blagotin Locality near
Trstenik). Зборник Народног музеја (Београд) 14/1: 77–87.
1994(?) Neolithic settlement at Blagotin. Гласник САД 9: 177–179 (са В. Лековић).
1995 Антропоморфна пластика са Благотина. Гласник САД 10: 7–14.
1996 Рановинчанске антропоморфне фигурине са локалитета Шљивик у селу Страгари код Трстеника. Зборник
Народног музеја (Београд)16/1: 49–60.
1996 Археолошка ископавања праисторијског локалитета Благотин у 1994. години. Гласник САД 11: 178–184 (са
М. Раџић).
1996 Кремени амулети са Благотина. Гласник САД 11: 21–26.
1996 Енеолитска и старчевачка кућа са локалитета Благотин код Трстеника. Гласник САД 12: 61–76 (са М. Реџић).
1996 Прилог проучавању неолитске керамике и технологије њене израде. Гласник САД 12: 215–218.
1997 Археолошка ископавања на локалитету Благотин у 1996. години. Гласник САД 13: 95–101 (са М. Реџић и Ј.
Зечевић).

222

АУТОРИ

АУТОРИ / AUTHORS
Виктор Варга
Завичајни музеј Херцег Нови, Мирка Комненовића 9,
85340 Херцег Нови, Црна Гора

Миодраг Сладић
Археолошка збирка, Филозофски факултет,
Чика Љубина 18–20, 11000 Београд

e-mail: varga@cg.yu

e-mail: miodragsladic@gmail.com

Бранко Дрча
Народни музеј у Београду, Трг Републике 1а,
11000 Београд

Војислав Филиповић
Петроградска 1, 11000 Београд

Милан Ивановски
Републички завод за заштита на спомениците на
културата, Евлије Челебије бб, 1000 Скопје, Македонија

Адам Н. Црнобрња
Музеј града Београда, Змај Јовина 1, 11000 Београд

Александар Јовановић
Одељење за археологију, Филозофски факултет,
Чика Љубина 18–20, 11000 Београд

Јосип Шарић
Археолошки институт, Кнез Михаилова 42,
11000 Београд

e-mail: ajovanov@f.bg.ac.yu

e-mail: josips@eunet.yu

e-mail: vÞlipov@eunet.yu

e-mail: crnobrnja@beotel.yu

Александар Капуран
Археолошки институт, Кнез Михаилова 42,
11000 Београд
e-mail: a.kapuran@gmail.com

Ивана Кузмановић-Нововић
Факултет примењених уметности, Краља Петра 4,
11000 Београд
e-mail: mnovovic@yubc.net

Мирослав Лазић
Археолошка збирка, Филозофски факултет,
Чика Љубина 18–20, 11000 Београд
e-mail: mdlazic@yahoo.com

Живко Микић
Одељење за археологију, Филозофски факултет,
Чика Љубина 18–20, 11000 Београд
e-mail: zmikic@f.bg.ac.yu

Илија Пушић
Данице Томашевић 5, 85340 Херцег Нови, Црна Гора
Мира Ружић
Археолошка збирка, Филозофски факултет,
Чика Љубина 18–20, 11000 Београд
e-mail: ruzic@eunet.yu

223

CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
902(497.11)
АРХАИКА = Archaica / уредник Мирослав
Лазић. - Год. 1, бр. 1 (2007)- . - Београд
(Чика Љубина 18-20) : Филозофски факултет,
Археолошка збирка, 2007- (Београд : Чигоја).
Годишње. - Упоредни текст на срп. и енг.
језику
ISSN 1820-6328 = Архаика
COBISS.SR-ID 145408268

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful