&&Uvod

O Isusu Hristu
$$$1. Značaj Isusa Hrista
Od svih pitanja koja pokreće ljudski duh nijedno nije tako
važno kao pitanje koje se odnosi na ličnost Isusa Hrista -
Spasitelja sveta. Isus i danas živi u srcima mnogih ljudi i
živeće sve dok ponovo ne dođe i uspostavi svoje Carstvo na
Zemlji.
Spasitelja sveta očekivali su u prošlosti skoro svi narodi.
Ljudi, koji su vekovima živeli u grehu i prestupanju,
čeznuli su za Izbaviteljem; i mnogo ranije pre Hrista
pokušavali da opišu tog izbavitelja. Spomenimo samo neke od
ovih slika. Kineski filozof Konfučije kaže: "Bogočoveka
videti nije mi dopušteno. Ako bi nekom bilo moguće da izbavi
celo čovečanstvo, tog bih nazvao božanskim. Još nisam sreo
čoveka koji je stvarno plemenit i koji bi bio u stanju da
ostvari najuzvišenija načela u svome životu." Grčki filozof
Platon ovako opisuje svog "pravednika": "Onaj, koji se u
najčistijim i najsavršenijim vrlinama stara za sudbinu
sveta, a spolja su posledice za njega su samo ismevanje i
sram. Patnje i zla postupanja svih vrsta žanje on za svoju
privlačnost, ali ipak stalno i nepokolebljivo sledi svome
cilju. Kinjen i mučen najgroznije, ali ipak ostaje veran
samom sebi i najzad trpi sramnu i mučeničku smrt kao platu
za svoje vrline, smrt na krstu."
Isus Hristos je ime za koje su mnogi umirali. Ono se
spominje u svim narodima i krajevima sveta. Najveći ljudski
umovi pali su u zaborav, a samo su još spomenici, grobovi,
likovi i knjige sačivale uspomenu na njih. Isus ih je sve
nadživeo u svesti i duhu svojih vernih sledbenika. To je
Njegov spomenik koji nikada neće biti razrušen. To je
Njegovo večno svedočanstvo. Zato je Isus najveće ime u
istoriji. Crkva koju je Isus osnovao živela je i nosila
Njegovo ime u različitim vremenima i mestima. Ona Ga zna i
moli Mu se. On živi u njoj i ona živi u Njemu. On je njena
dogma i objekat službe. Ona uči sve ljude da je Isus sin
Boga živoga uzeo ljudsko telo, i došao na ovaj svet da pati
i da se žrtvuje za naše spasenje. On je svojim vaskrsenjem
pobedio smrt i uzdigao se svome Ocu da bi nam pripravio
mesto pored sebe.
$$$2. Istorijski problem Isusa Hrista
Pojava i postojanje Isusa Hrista nije prvenstveno istorijsko
pitanje, pa ipak ljudi pokušavaju da služeći se metodom
istorije i visoke kritike pronađu neki odgovor. Međutim,
iako ovaj problem nije isključivo istorijski, važno je
poznavati istorijske činjenice ugrađene u ličnost poznatu
pod imenom Isus iz Nazareta.
$$1. Istorijska svedočanstva - Najstarije istorijske podatke
o Isusu Hristu zapisuje jevrejski istoričar Josif Flavije.
On u svome delu "Judejske starine", dva puta spominje ime
Isus. Prvi je izvod iz knjige %%XVIII%%% i glasi: "U to doba
živeo je Isus, mudar čovek, ako se sme nazvati čovekom, jer
je vršio neobična dela i bio učitelj ljudi, koji revnosno
slušaju istinu. Imao je mnogo učenika koji su išli za Njim,
kako među Judejima tako i među Grcima. On beše Mesija. Iako
Ga je Pilat, na optužbu glavara našega naroda dao razapeti,
to nije smetalo da Ga Njegovi učenici ljube kao i pre. On im
se javio tri dana posle svoje smrti, kao što su božanski
proroci to i mnogo drugo čudno o njemu predskazivali. I sada
se još hrišćanski narod zove po Njemu."
Drugi izvod potiče iz knjige %%XX%%% i glasi: "Jakov, brat
ovoga Isusa, koji je nazvan Hristom." Josif Flavije je
svakako dobro poznavao prilike onoga vremena, jer je rođen
nekoliko godina posle Hristove smrti (37 godine). Posle
razorenja Jerusalima koje je izvršio rimski vojskovođa Tit
70. godine i Flavije je dopao ropstvu i odveden u Rim. Tamo
ga je kasnije neki patricij oslobodio ropstva i omogućio mu
da se posveti istoriji i književnosti na grčkom jeziku.
Flavije je pisao judejsku istoriju. On spominje Jovana
Krstitelja, njegove propovedi i krštenja na Jordanu, njegovo
tamnovanje i pogubljenje. Ovi navodi su mnogo pobijani od
istoričara i naučnika koji su sumnjali da jedan Jevrejin
može ovako da piše o Hristu. Međutim ovi podaci nalaze se i
u njegovim najstarijim rukopisima. Traba spomenuti da je
Flavije bio sinkretista tj. sve što je u jednoj religiji
smatrao istinitim on je to prihvatao. Tako je bio oslobođen
jevrejskih predrasuda. Svedočenje ovoga pisca iz prvoga veka
ima veliku važnost. Ono potvrđuje istorijski karakter
događaja u Jerusalimu, iako piscu nije bio poznat dublji i
božanski smisao tih zbivanja.
Drugi značajan istorijski izveštaj potiče od rimskog
istoričara Tacita. On glasi: "Da bi ugušio glasove koji su
ga optuživali da je zapalio Rim, Neron je podmetnuo krivce i
osudio ih na razna mučenja. To behu oni koji su bili
omrznuti i prezrivo nazivani: hrišćani. Osnivač istoga imena
bio je, pod vladom Tiberija, osuđen na smrt od strane
prokuratora Pontija Pilata. Ovo gnusno sujeverje, obuzdano u
jednom trenutku, izbilo je ponovo ne samo u Judeji, mestu
porekla ovoga zla, nego čak i u gradu gde cvetaju svake sile
(Rimu)." (Anali, %%XV%%%.44). U navodima ovoga istoričara
postoje dva autentična momenta. Prvo, podmetanje krivice
hrišćanima za vatru koja je buknula u Rimu i njihov progon i
drugo, skupoceni Tacitov dokument, u kome on, koji nije bio
ni Jevrejin ni hišćanin, povezuje hrišanstvo sa Hristovim
raspećem za vreme Pontija Pilata. Rimski pisac Svetonije (%
%Svetonius%%%) takođe pruža značajne činjenice. U svom delu
"Klaudijev život", piše o jednoj buni koja je buknula među
Jevrejima koji su živeli u Rimu. On kaže da je car Klaudije
oko 50. godine n.e. "isterao iz Rima Jevreje, koji su
izazivali nemire nagovaranjem za nekoga Krestusa (Hrista)."
Svetonije, kao i mnogi Rimljani onoga vremena, nisu
razlikovali Jevreje od hrišćana. On nam svedoči da su među
Judejima u Rimu postojale rasprave, svakako između onih koji
su se zalagali za i protiv Hrista.
Jedno od nesumnjivo važnijih dokaza jeste svedočenje Plinija
Mlađeg, namesnika u Vitiniji (111-113 godine), za vreme cara
Trajana. On u jednom izveštaju caru piše o hrišćanima iz
svoje provincije, koje je ispitivao: "Oni tvrde da se sva
njihova greška ili zabluda sastoji u ovome - Jednog
određenog dana oni se sakupljaju pre rađanja Sunca i pevaju
redom slavopije Hristu kao Bogu ("%%carmenqe Christo quasi
deo dicere invicem%%%"). Oni se obavezuju zakletvom, ne na
zločin, nego da ne kradu, da ne pljačkaju i ne čine
preljubu, da ispunjavaju svoja obećanja, da ne odbacuju
poreze. Posle ovoga imaju običaj da se restave i ponovo
sastanu, da jedu sveto jelo" (Pisma %%X%%%, 97)
Lukijan (oko 170. godine) ovako piše o hrišćanima: "Oni još
uvek poštuju onog velikog čoveka, koji je bio prikovan na
krst u Palestini, jer je on uveo u svet ovu novu veru. Sem
toga, ovaj njihov prvi zakonodavac ih je učio da su oni svi
braća, ako se odvrate od grčkih bogova i otkažu im i ne
služe im više, a onog njihovog "Gospoda", koji je prikovan
na krst, cene i obavežu se da žive prema njegovim zakonima."
Lekar Galen (oko 180 godine) govori o Mojsiju i Hristu kao
učiteljima. On kaže: "Lakše je uveriti Mojsijeve i Hristove
učenike nego lekare i filozofe, koji su se predali nekim
sektama." U novije vreme nađeno je pismo sirskog naučnika
Mare, iz prvog veka posle Hrista. Mara je pisao iz
progonstva svome sinu i u tim tekstovima spominje i Hrista
koga upoređuje sa Sokratom i Pitagorom i kaže da su ga
Jevreji, istina, ubili ali da je upravo to povuklo za sobom
raspadanje jevrejske države i vere. Ovo pismo smatra se
autentičnim.
Postoje još neki navodi za koje bi se moglo reći da
predstavljaju neki oblik istorijskog svedočanstva o tome da
je Isus živeo. Oni potiču iz spisa neprijatelja hrišćanstva.
U toku prvih vekova hrišćanske epohe nova vera je imala
mnogo neprijatelja kao što su na primer Cels (oko 180.
godine), Porfinije (oko 270. godine) Julije Otpadnik
(Apostat, oko 360. godine), zatim Piron i drugi. Među
dokazima kojim su se oni služili u polemikama ističu
neznatnu kulturu jevanđelista, i njihovo nejedinstvo,
protivurečnosti, i neverovatnosti... Međutim oni nikada ne
spominju ove događaje kao one koji se nikada nisu dogodili.
Sva ova razna svedočanstva, koja su vrlo jasna i pozitivna,
mogu nas zadovoljiti u razmišljanju o istoričnosti ličnosti
Isusa iz Nazareta. Nema sumnje, možemo se potpuno osloniti
na ova autentična istorijska dokumenta, koja potvrđuju ono
što izose četiri Jevanđelja.
$$$3. Mesijanska nada u Hristovo vreme
Podjarmljeni i prezirani od neznabožaca, Jevreji su gajili
veliku nadu. Mesija, potomak Davidov koga su oni odavno
očekivali, predstavljao je tu nadu. Proroci su govorili da
će On biti car nad svim narodima, a na Zemlji će pod
Njegovom upravom vladati mir i sreća. To je bilo upečatljivo
nagoveštavanje večne Božje vladavine. Ova mesijanska nada
jasno se zapaža u prvom veku hrišćanske ere, naročito u
njenom početku, u vreme Hristovog rođenja (Luka 2,1.38;
Matej 2,14). U vreme početka Njegovog rada svuda se govori o
Mesiji i mnogi verni pojedinci iz naroda očekuju Njegov
dolazak (Matej 11,13; Luka 7,20; Jovan 6,14). U vreme kada
se Isus pojavio sa svojim poukama i čudima, u narodu se
odmah pojavila obnova sećanja na Mesiju. Ljudi su se
podsećali na tradiciju o Mesiji; obnovljeno je proučavanje
zakona i proroka s posebnim osvrtom na Mesiju (Matej 12,23;
17,10; Marko 9,10-13; Jovan 7,26-31; 10,24; 12,34). Vrhunac
ovakvog stanja može se sagledati u pitanju koje je
postavljeno Isusu na sednici sinedriona - odakle mu pravo da
se on naziva Mesijom i ako je zaista to neka kaže, kao i u
ruganju gomile okupljene ispred krsta, koja Ga naziva
"izrailjskim carem", koji je drugima pomogao, ali sebi nije
mogao (Marko 14,61; Matej 26,63; Marko 15,32; Matej 27,30;
Luka 23,35). Najzad, i istorija prve Hrišćanske crkve, onu
koju zapažamo u Delima apostola, poslanicima i ostalim
spisima Novoga Zaveta vrlo živo potvrđuje da je u svesti
Jevreja onoga doba živela vera u Mesiju, Spasitelja.
Apostoli stalno podsećaju na mesijansku ideju. Najveća
njihova briga je bila da dokažu da se ono što su proroci
prorekli o Mesiji ispunilo na Isusu iz Nazareta, i da je On
taj dugo očekivani Mesija (Dela 3,18.22; 8,32-38; 9,22;
17,3; 18,5.28; itd). Najzad spomenimo još nekoliko reči %
%E.G.White%%% o ovome predmetu: "'Kad se navrši vreme, posla
Bog sina svojega.' Proviđenje je upravljalo pokretima naroda
i plimom ljudskih pobuda i uticaja, sve dok svet nije postao
zreo za dolazak Izbavitelja. Narodi su bili sjedinjeni pod
jednom vladavinom. Govorilo se jednim jezikom koji je svuda
bio priznat kao književni jezik. Jevreji koji su bili
rasuti, skupljali su se iz svih zemalja u Jerusalim na
godišnje praznike. Kada su se vratili u svoja mesta mogli su
po celom svetu da rašire vesti o dolasku Mesije.
U to vreme neznabožački sistemi gube svoju vlast nad
narodom. LJudi su bili umroni od spoljašnjeg sjaja i mitova.
Čeznuli su za verom koja bi mogla da zadovolji dušu. Iako je
izgledalo da je svetlost istine napustila ljude, bilo je
duša koje su tražile svetlost, i koje su bile ispunjene
zbunjenošću i tugom. One su bile žedne saznanja o živom
Bogu, i neke sugurnosti života posle groba.
Već stotinama godina Biblija je bila prevedena na grčki,
koji se tada široko upotrebljavao po celoj Rimskoj Imperiji.
Jevreji su bili svuda rasejani, a njihovom iščekivanju
Mesijinog dolaska u izvesnoj meri učestvovali su i
neznabošci. Među onima koje su Jevreji smatrali
neznavošcima, bilo je ljudi koji su bolje razumevali
biblijska proročanstva o Mesiji nego učitelji u Izrailju.
Bilo je onih koji su se nadali Njegovom dolasku kao
oslobodiocu od greha. Filozofi su pokušavali da proniknu u
tajnu jevrejskog načina življenja. Međutim, fanatizam
Jevreja sprečavao je širenje svetlosti.
Vreme se navršilo. Čovečanstvo, uniženo vekovnim prestupima,
čeznulo je za dolaskom Iskupitelja." (Čežnja Vekova,
str.18,19,20)
$$$4. Svedočanstva jevanđelista o Isusu Hristu
Ako svedočenja nekih pisaca imaju nepobitnu vrednost u
dokazivanju istoričnosti ličnosti Isusa iz Nazareta, svakako
da svedočenje jevanđelista, očevidaca Njegovog života i rada
ima za nas još veću vrednost. Zato poznati naučnik Neander
ovako kaže: "Nema više nikakvog razumnog razloga odbiti
istorijsku bazu događaja koje proučavamo. Samo poreklo tih
događaja bilo bi sasvim neobjašnjivo ako ne bi počivalo na
istinitim činjenicama."
Postavlja se pitanje: može li se smatrati autentičnim
svedočenje jevanđelista? Većina kritičara pretpostavljaju
potpunu autentičnost spisa jevanđelista, a samo poneki
stavljaju neke primedbe. Međutim, kritika racionalista ne
može se uopšte primiti, jer bi se primenjivanjem njihovog
metoda sve moglo izmeniti i osporiti. Međutim, nijedna se
istorija ne oslanja toliko na dokaze koji potiču od
protivnika kao jevanđeoska istorija i to u najtežim
pitanjima, zato što se ne boji nikakve kritike.
Poznati kritičar Langola (%%Langlois%%%) tvrdi da u istoriji
postoji siguran kriterij autentičnosti koji nikada ne vara.
Autentične su one reči koje primašuju intelektualni i
moralni nivo onih koji ih saopštavaju. Slične misli izrazio
je i Žan Žak Ruso u svom delu "Emil". On ovako kaže: "Ako je
život i smrt Sokrata život i smrt mudraca; život i smrt
Isusa Hrista je život i smrt Boga. Hoćemo li reći da je
istorija Jevanđelja izmišljena za zabavu? Moj prijatelju
ovako se ne izmišlja. A dela Sokratova u čiju se ličnost i
ne sumnja su manje pobijana od dela Isusa Hrista. U stvari
to je odstupanje pred teškoćama a ne njeno otklanjanje. Bilo
bi mnogo neshvatljivije da su četiri čoveka složno proizvela
ovu knjigu, koja ima samo jedan jedini predmet. Nikada
jevrejski pisci nisu našli ni taj ton, ni taj moral.
Jevanđelje ima tako uzvišane, tako zapanjujuće osobine
istine, istine, koja se nikada ne može imitirati, da bi i
sam izmišljač bio više zapanjen nego junak."
Ovakve ideje o Bogu koje nalazimo u Jevanđeljima ne mogu
nikada biti proizvod naše ograničene inteligencije. Kako bi
se ovako divna slika o Isusu mogla roditi u svesti grešnog
čoveka? Sve ovo može se objasniti samo Božjim otkrivenjem
nepobitne stvarnosti čoveku, koja nije ništa drugo nego
život otkriven u ličnosti Isusa Hrista koji je čoveku doneo
spasenje.
$$$5. Doba i prilike u vreme prvog Hristovog dolaska
Hristos se rodio i živeo u vreme prvih rimskih imperatora.
Po merilima tadašnjeg načina života On je živeo u zabačenom
delu sveta, ali u vreme koje možemo nazvati prelaznim dobom
ka novom svetu. Čovečanstvu je bilo potrebno spasenje a u
tome trenutku svet je bio najsposobniji da ga prihvati.
Tadašnje, političke ekonomske i kulturne, a naročito verske
prilike bile su veoma pogodne. Osim toga na teritiriji
Rimskog carstva službeni jezik bio je grčki. Svet je tako
bio pripremljen za Božju pojavu i otkrivenje u telu verskim
sazrevanjem i saznanjem, kao i razočarenjem i naslućivanjem
propasti. Čežnja za spasenjem šriom je otvorila vrata
ljudskog srca.
Jevrejstvo je bilo slomljeno u svojoj telesnoj, zemaljskoj
slavi, a pravi Izrailjci mogli su prihvatiti svoga Mesiju.
Neznabožački svet naprotiv, imao je razumevanja i lakše
pristupao u monoteizmu jevrejskih sinagoga, pod imenom
prozelita "vrata i pravde". Punina ("%%pleroma%%%; vidi
Jovan 1,16; Efescima 1,23) života, negativna i pozitivna
sastale su se. Zato je nastupilo vreme njenog ispunjenja.
Dolazak Sina Božjeg i izbavljenje čovečanstva dogodilo se u
svetu punom greha i otpada. Snazi svetlosti stala je
nasuprot snaga tame. Sa jedne strane stajao je sveti
Izrailj, nosilac mesijanske nade, a sa druge licemerni
Izrailj, sa svojom spoljašnjom pobožnošću, čije je srce tako
očvrslo od "prevare greha" da nije hteo da prihvati svoga
Mesiju, koji mu je bio jedina nada.
Među Jevrejima onoga doba postojali su različiti verski i
politički pravci, a u skladu sa njima oblikovale su se i
partije:
$$1. Fariseji. Ime "farisej" znači izdvojen. Ovaj izraz
označava prirodu njihovog karaktera. Ime koje su nosili
ilustruje i na njihovu gordost kojom su se odnosili prema
neznabošcima, Samarjanima, carinicima i grešnicima. To su
bili kazuistički tumači zakona, koji su se pridržavali i
najmanjeg propisa Mojsijevih zakona. Pripise iz tog zakona
opterećivali su dodavanjem novih propisa i "običaja otačkih"
- tradicije, koja je smetala i gušila Božje otkrivenje.
Verovali su u zagrobni život i postojanje anđela. Oni su
bili tipični predstavnici ortodoksnih Jevreja.
$$2. Sadukeji. Njihovo ime, prema pojednim tumačima izvodi
se od reči "čadik", što znači "pravedan", a prema drugima od
imena jednog njihovog vođe koji se zvao Sadok i koji je
organizovao partiju. Sadukeji su odbacivali svaku tradiciju,
kao i progresivno razvijanje božanskog otkrivenja.
Odbacivali su ono što je bilo temelj farisejske nauke,
postojanje nevidljivog sveta. Njihova svetost sastajala se u
tome, što su od Mojsijevih zakona načinili, definitivni
deistički moralni zakon, i hvalili se da izvršavaju pravdu
ovoga zakona.
$$3. Eseji su pronalazili svoju svetost u tome što su iz
jevrejske teologije upotrebili neke duhovne elemente i
pomešali ih sa neznabožačkim shvatanjima, koje su hteli da
pokažu kao svoj, netelesni, posvećeni život. Njihov duhovni
separatizam nastao je iz njihovog preziranja svega onoga što
je stvarano, telesno i društveno.
$$4. Irodovci. Ovakvo ime su nosile pristalice Irodove
dinastije. Oni su bili u prijateljstvu i savezu sa
Rimljanima, a protiv svih Jevreja koji su se bunili protiv
okupatora. Neki crkveni oci tvrde da su irodovci bili
naročita jevrejska sekta koja je Iroda (Velikog ili Agripu)
smatrala za Mesiju. Međutim, Filon ili Flavije ne spominju
takvu sektu.
Ovakav svet očekivao je prvi Hristov dolazak i sve velike
događaje povezane sa njim.kkkz
$$$Istorija kritike ličnosti Isusa Hrista
Hrišćanstvo je, nema sumnje, najveći pokret u istoriji
sveta, a Hristos je ličnost o kojoj se najviše govorilo i
pisalo za poslednjih 20 vekova. Mnogi na izgled ozbiljni i
pozvani ljudi stavljali su Hrista na najrazličitija mesta,
počev od varalice pa do najvećeg čoveka među ljudima i Boga.
Potrebno je da se podrobnije upoznamo sa mislima i kritikom
ma kakva ona bila, da bi unapred upoznali poreklo misli o
Hristu koje se javljaju kod ljudi.
O Hristu se pisalo još od početka naše ere, ali je vrlo malo
sačuvano upravo od totga doba, osim strogo crkvene
literature onoga doba, kada se hrišćanstvo širilo.
Jedna od prvih knjiga iz novijeg doba protivu Hrista kao
božanske ličnosti izašla je u Ženevi pod naslovom O trojici
varalica (%%De tribus impostoribus%%%), tj. o Mojsiju, Isusu
i Muhamedu. Pisac je anoniman i vidi se da je izašao iz
škole tzv. slobodnih mislilaca "libertina". Ovaj spis je ne
dokumentovan i neozbiljan, što se vidi iz samog naslova
knjige. %%Thomas Wooiston%%%, profesor iz Kembridža,
rasturao je 1727/29 godine jedan spis o Hristu i hrišćanima.
Ustvari ovo je samo jedan ordinaran panflet protivu ličnosti
i čuda iz jevanđelja, zato je odmah neozbiljno shvaćen.
Tek u drugoj polovini %%XVIII%%% veka Volter (%%Francis
Marie Voltaire%%%) je anonimno ili pod pseudonimom napisao
mnoge članke kao "Čuda", "Božanstvo Isusovo",
"Protivrečnosti" itd. On je tako izazvao živu ali nekorisnu
diskusiju o tim pitanjima. Radilo se više razumom a manje
dokumentima. Ali ovi članci su izazvali veću živost u ovom
pogledu. Tako su se pojavili neki ozbiljniji pokušaku
kritike. Prvo, %%Constantin Volney%%% (%%Les Ruines%%%,
1790), a uskoro i %%Charles Dupuis%%% (%%L'origine de tous
le cultes%%%, 1794). Dupuis tvrdi da Isus nikada nije živeo
kao istirijska ličnost i da je sve to mit, zgodno prerađen
ali istovetan mit kao o sunčanom bogu Mitri, pa i persijskom
bogu, za koga su i Jevreji znali. Ova stara teza o mitu
javlja se u novije vreme još bolje obrađena. Filozof,
orijentalista, teolog i fiziolog %%Herman Reimarius%%% iz
Hamburga ostavio je posle smrti u rukopisu svoje delo "o
religiji, Isusu i hrišćanima". Priča se da Rajmarius nije
imao hrabrosti da publikuje svoje delo. Za ovo delo se
zainteresovao %%Lesing%%% i publikuje ga 1777 godine. Kao
racionalista Rajmarius misli da se pozitivne religije
osnivaju na prirodnim religijama. Hrista smatra za
ambicioznog političara, čije se delo svršilo neuspehom, jer
je nedovoljno poznavao snagu rimske imperije. Moralist i
veliki talenat, Isus se gorko prevario u svojim iluzijama,
piše on. Što se tiče čuda u jevanđeljima, Rajmarius drži da
su izmišljena od apostola. Ovo je delo izazvalo veliku buku
i polemisanja.
Kasnije, knjiga anonimnog pisca "Otkrivenje i mitologija"
zastupa tezu, da je čovek po imenu Isus iskoristio
očekivanje Mesije kod Jevreja. On se ponašao kao Mesija i
podražavao ga pomoću pretskazanih detalja o tome Mesiji. Sve
ostalo je legenda i mašta jevanđelista. Izgleda da je ovo
delo inspirisalo i Štrausa. Neki Venturini, nadahnut
Rajmariusovim idejama, daje 1800 godine "Prirodnu istoriju
velikog proroka iz Nazareta", delo je u vidu romana. Nevešto
napisano, nije imalo nikakvog uspiha. Iza njega se ređa
bezbroj beznačajnih pisaca - kritičara, čija su dela, pošto
su bila neozbiljna, unapred osuđena na propast. Godine
1835/36 %%David Friedr Strauss%%% daje u ovome pravcu jedno
od najznačajnijih dela o Isusu do danas: "%%Das Leben Jesu%%
%" On obrađuje isto podrobno Novi zavet, kritički, ali često
suvoparno i dosadno. Štraus dokazuje da su sve jevanđeoske
vesti samo legende, ali ne negira egzistenciju same ličnosti
Isusove. Po njemu je Isus bio običan ravi, kao i drugi. On
je najpre učenik Jovana Krstitelja, a zatim se odvaja i
počinje samostalni rad. Verovao je da je on Mesija i
objavljivao je da će se osnovati carstvo na zemlji. On je
žrtvovao Mojsijev zakon svojoj nauci i zato je umro na
krstu. Kasnije, njegovi učenici i njihovi sledbenici
nenamerno stvaraju legendu o Hristu, onako kako se legenda
inače stvara, malo po malo, okružujući Isusa čudesima, baš
kako se dešava i sa drugim osnivačpima religije...
Jevanđeliste smatra za proste i glupave ljude, koji su
verovali u priču o Isusu, jer sami nisu bili očevici. Pod
uticajem Hegela, Štraus razvija novu metafiziku, i izdaje
jedno izdanje "%%Das Leben Jesu%%%" namenjeno Nemcima. Kad
se govori u Štrausu misli se na njegov rad do pojave ove
knjige.
Iz ove tzv. tibigenske škole, koja se zasnivala na Hegelovoj
panteističkoj filozofiji posle Štrausa, javljaju se mnogi,
koji stoje na mitsko-kritičkom gledištu, a čija imena nisu
uhvatila dublje brazde u Hristologiji. Od ove škole
najznačajniji je: crkveni istoričar %%Friederich Cristian
Baur%%% postavio je hipotezu tendecioznih spisa. Hrišćanstvo
se, kaže on, razvilo iz judejstva, pošlo novim putem i
stvorilo dve stranke, potrovce i pavlovce. Jevanđeoske vesti
su izmišljene radi izmirenja ovih stranaka. Jevanđelja su
postala od 130-160 godine. Ove Ideje prihvataju mnogi
Hristolozi, ali sve je ostalo bez uspeha jer su sami temelji
kritike bili samovoljni i neistiniti. %%Ernest Renan%%% 1863
godine objavljuje svoje delo "Život Isusov" - pisano
zanimljivim i književnim stilom. Ovaj stil je razlog što je
ovo delo vrlo popularno, možda najčuvenije i
najrasprostranjenije u ovo vreme - ali ono nije naučno.
Nemački naučnici i Hristolozi prihvatili su ovo delo hladno
i ocenili ga kao rad "van naučne granice". Ovo delo je
prevedeno na naš jezik. Renan je bio ljubitelj lepih legendi
i tradicije i nije se mogao njih osloboditi, čak i kad u
njih nije verovao. On je naročito bio inspirisan Jovanovim
jevanđeljem. Isus je za Renana genije, heroj - bog i ne
krije da ga voli i da mu se divi. Tako nije radio ni jedan
kritičar.
Godine 1882 %%Seydel%%% postavlja pretpostavku Buda-legende.
Po njemu legenda o Budi, iz %%VI%%% veka pre Hrista preneta
je na samog Isusa. Ovo mišljenje je imalo mnogo sledbenika
ali nije ostavilo dublji utisak. Knjiga "Praznina u životu
Isusa Hrista", od putnika Nikole Novotića, napravila je
veliku senzaciju i veoma je mnogo čitana. Po toj knjizi Isus
je pod imenom Isa, proveo od 13-29 godine negde oko Himalaja
u zemlji Ladak. Tu je učio nauku budista i bramanaca od
njihovih sveštenika. Ali ovo je bila samo senzacija one
najgore vrste. Mnogi, kao %%Lefmann%%% i drugi, tvrde da je
velika Isusova megalomanija razlog osnivanja hrišćanstva.
Uspeh kod pristalica tumače kao moć hipnoze. Ali sve ovo je
proizvoljno, naivno i bez ikakvih dokaza.
Mnogi hristolozi opet, smatraju da je Isus, kao i ostali
proroci, došao u javnost zbog svog ubeđenja da će svet skoro
propasti. Otuda Isus ima samo vremenski karakter. Ima još i
mnogih drugih hipoteza.
U poslednje vreme javljaju se samo kritičari koji negiraju
Isusovu istoričnost, stvarajući tako mnoge teorije. Među
njima su najpoznatiji %%Bauer%% i %%Kalthof%%% s jedne i %
%Jensen, Schmidt, Robertson%%% i %%Drews%%% s druge strane:
Krajnji konzervativac %%Bruno Bauer%%%, tvrdi da je Isus
kreacija prvobitnog primitivnog jevanđelja, izašao iz
sredine nadahnute grčkom filozofijom i idejama reformacije
verske, početkom neše ere, kada su se počela kombinovati
religiozna shvatanja Judeja, Grka, Istoka i Rima. To
primitivno jevanđelje pisano je u %%II%%% veku u Rimu, gde
je i postalo. Isus nije uzrok postanka ovog jevanđelja, nego
ovo je jevanđelje rodilo Isusa. Četiri jevanđelja su četiri
razna oblika ovog prvobitnog jevanđelja. Pored filozofije i
religije toga vremena, uzrok postanka nove religije je i
željanaroda za poboljšanjem života. Novu tezu postavlja %
%Kalthof%%%. Po njemu su jevanđelja ne istorijski dokumenat
o jednoj ličnosti, već o socijalnom pokretu onoga doba. O
Isusu se ništa ne može reći istorijski, jer on nije ni
postojao. On ovako objašnjava: u rimskoj imperiji su tada
postojala dva jaka pokreta, proleterijat i jevrejski
mesijanizam. Ustanak robova 73/71 godine pre Hrista nije
zaboravljen, a uzroci su se još povećavali. Kako je
jevrejski mesijanizam u osnovi svojoj samo san jedne
socijalne pravde, prirodno je da je on došao u vezu sa
proletarijatom i njegovim željama. Taj pokret počeo je u
Rimu a ne u Palestini. Petar je simbol "kamen" na kome
počiva novo društvo, uređenje: jedan pastir, jedno stado.
Sva imena su izmišljena; ove ličnosti su simboli. Krst,
simbol novog pokreta, jeste sprava za mučenje robova, -
simbol bede i oskudice. Isus je novo doba u kome bi bilo
više čovečnosti i više hleba. Juda, to su izdajnici pokreta.
Pilat, fariseji, to su postojeće vlasti itd. %%Jensen%%%
tvrdi da jevanđeoski Isus nije postojao, a možda je neki
Isus postojao. Legenda o Isusu - to je prilagođena legenda o
vavilonskom, sunčanom Bogu Gilgamešu; a pratilac Isusov,
Jovan Krstitelj, sličan je pratiocu Gilgamešovom, Eabaniu. %
%Schmidt%%%, kaže sve su samo simboli, sve je mit. Isus kao
ličnost nikada nije postojao. Hrišćanstvo postoji mnogo
ranije ali je bilo nesavršeno. Jevanđelje nije postalo pod
uticajem jedne ličnosti, Isusa, već je skup nada i želja
ljudi onoga doba. Isus je bog koji nikada nije živeo na
zemlji.
%%Robertson u Isusu vidi samo starog sunčanog boga iz
Palestine, boga plemena Efremovog "Jošidu", koga biblijska
legenda iznosi kao Mojsijevog naslednika, a koji ima da
odvede narod u obećanu zemlju. Njegova majka se zove Marjam,
kao i Isusova Marija, majka onoga, koji ima da odvede u
božje carstvo. On kaže dalje, da Talmud govori o nekom Isusu
ben-Pandiri, koji je razapet oko 100 godine pre naše ere, i
sekta Evnohita izgleda da je postala za vreme toga Isusa.
Isus, taj novi bog, ima osobine svih drugih bogova, zato je
lako i brzo raširen. Kao Dionis pretvara vodu u vino. Kao
Posejdon ide po vodi; bije bičem kao Oziris i Apolon. Jaše
magarca i grani mnoštvo ljudi u pustinji kao Dionis, leči
ljude i povraća im vid kao Eskulap; za njime plaču i uzdišu
žene kao za Adonisom; kao Horus rođen je u štali - hramu
svete krave itd. U čast toga novog boga jede se jagnje, koje
je opet simbol, ime sina božjeg u mnogim religijama.
Izdajstvo Judino je simbolično; on se u jevanđeljima naziva
"đavo" (u njemu), to znači "protivnik" bog zla, dakle ima
večne borbe između dobra i zla (dualizam). Juda je "riđ" to
jest Tifron, ubica spasioca Ozirisa. Isus je sahranjen u
grobu izdubljenom u steni, kao i sunčani bog Mitra itd. Ceo
taj mit i sva ta zamisao je kolektivno delo celog pokreta.
%%Drews%%% tvrdi da je Isus bog jedne jevrejske sekte,
postao daleko pre pojave hrišćanstva. Po njemu Isus je
sunčani bog Mitra, inkarnacija vatre, sunca, svetlosti,
istine vođa duha, koga je stvorio Ahura - Mazda, njegov
otac, kao svog božanskog sina. Taj sin učestvuje u stvaranju
i uređenju vasione, on komanduje i nebeskom silom, posrednik
je između oca i ljudi, za spas svih. Sve kao u Persiji.
Sem ovih iznetih ima i drugih čija dela nisu od značaja, jer
nemaju karakter kritike ni popularnosti.
$$$$Jevanđelja
$$$1. Četri jevanđelja
Izraz "jevanđelje" ne označuje naslov ovih spisa nego prema
prvobitnom smislu ove reči "ev-angelion" što znači "radosna
vest" (o spasenju) prema Lukinom jevanđelju (2,10).
Hristos nije ništa napisao, nego je svoju nauku širio živom
rečju. On lično nije kanonu Staroga zaveta nijednu knjigu
dodao. Isus je usmeno poučavao svoje učenike, on im je
pokazao put do oca i Božjeg carstva.
U ono vreme naročito kod Judeja, narod je bio navikao na
usmenu pouku. Od svoje mladosti, većinom nepismeni, bili su
naučeni da u sećanju sačuvaju mnoge izreke iz Starog zaveta
i starih spisa. Ali božanska Hristova nauka, trebalo je da
prodre duboko u ljudsko srce; da osvojo najšire krugove
ljudi, za šta je živa reč bila, svakako, mnogo zgodinija od
mrtvog slova. Novi zavet se u tome i razlikuje od Starog,
što je trebalo da bude urezan ne u kamene ploče, nego u
ljudska srca. (Jer. 31,33). Pa, kako je sam Isus samo usmeno
propovedao i učio, tako je i svoje učenike, za vreme svog
života na zemlji, a i na rastanku s njima (Marko 16, 15),
upućivao na usmenu propoved. Ne smemo izgubiti iz vida ni
to, da su pravi Hristovi učenici bili prosti i neknjiževni,
pa se zato i moralo ograničiti propovedanje Božje reči
jedino na usmeni način.
Naskoro se javlja potreba, da se usmena propoved apostola
stavi napismeno. Dva su glavna razloga bila za to: 1) Što se
hrišćanstvo naglo širilo, te apostoli nisu mogli svugde biti
i usmeno govoriti narodu. Morali su se poslužiti pismom. 2)
Potrebno je bilo da i hrišćani imaju pisanih dokumenata
svoje vere. Sem toga i očevici i slušaoci Hrista počeli su
da nestaju, a oni su bili jedino merodavni za istinitost
reči o Hristu i njegovom radu.
Učenici su, dakle, ostali na Hristovoj nauci i sazidali su
hrišćanstvo na njegovoj reči. U prvoj hrišćanskoj zajednici,
pri bogosluženju, služili su se učenici knjigama Staroga
zaveta, iz koga su čitali pojedina poglavlja i objašnjavali
ih vernima. Ovakvo bogosluženje bilo je ne samo u Jerusalimu
i među Judejima, nego i među hrišćanima iz neznaboštva. Ono
novo što im je Hristos izneo, oni su pronosili i saopštavali
drugima samo usmeno.
Malo po malo dođoše i hrišćanske knjige u sastav Biblije
(Staroga zaveta). Jednostavno, neizveštačeno davali su se
opisi događaja i tok stvari, kako su potrebe zahtevale. Sve
knjige Novoga zaveta, pa i jevanđelja su u stvari pisma
pojedinih apostola i učenici. To su najstariji hrišćanski
pisani dokumenti.
U početku su učenici među sobom pričali o Isusu; oni su
iznosili glavne momente iz njegova života. Ali kako je crkva
rasla i hvatala sve veći prostor, i ljudi, koji su postajali
hrišćani, sve se više udaljavali od središta događaja sa
Hristom, pojavila se potreba da se sve uspomene na Učitelja
zabeleže, da bi i najudaljeniji, bili sigurni i mogli se
osloniti na istinitost Hristovih reči i delanja. Ovo je
zaista bilo potrebno radi utvrđivanja njihove vere. Tako su
postala jevanđelja. Već pri kraju prvoga veka nalazila su se
svuda po hrišćanskim zajednicama četiri originalna opisa
Hristovog života i rada.
Iz kojih izvora potiču jevanđelja, izneo nam je jevanđelista
Luka u predgovoru njegovog jevanđelja (1,1-4). Ko hoće da
opiše događaje sa Hristom, on mora da crpe materijal iz
predanja onih, koji su bili od početka "očevici i sluge
Božje reči". Posao jevanđelista sastajao se u tome, da
prikupe sve reči i dela Hristova. Luka je, kaže on, pošto se
dobro raspitao kod očevidaca, po izvesnom redu napisao svoje
jevanđelje. Zadatak jevanđelista se sastojao u ovom skromnom
poslu. Oni nisu izneli Isusa u svojoj svetlosti, njegovu reč
nisu propratili svojim tumačenjem a njegova dela nisu
pokušali da iznesu i objasne po svome sopsevenom shvatanju.
Oni prosto opisuju događaje sa Isusom Hristom. Jevanđelisti
ostavljaju svoju ličnost po strani i prepuštaju Isusa da nam
govori i pred nama živi i radi. Nema hijedne izveštačene ili
podmetnute misli, koje događajima daju savršeniju formu. Ovo
je dokaz da su jevanđelisti i verovali ono što su napisali.
Pri prikupljanju podataka koje su jevanđelisti nameravali
izneti, od njih lično zavisio je izbor Isusovih reči i dela.
Kad su imali u vidu da nekoga upoznaju sa Hristom, oni mu,
razumljivo, nisu mogli ispričati sve što se sa Hristom
događalo. Oni su samo nešto, s obzirom na ličnost, izneli iz
Isusovih reči i dela. Apostoli su imali mnogo još šta da
pišu. Naravno od najveće vašnosti je bilo, koje događaje i
reči su oni izabrali; kako su se izražavali i kako su sav
taj materijal sredili. Sve je to zavisilo od cilja, koji su
imali pred sobom. Razlika shvatanja i umešnost u sređivanju
Spasiteljevih reči i dela zavisilo je od duhovnih snaga
jevanđelista i njihove obdarenosti i znanja. Otuda svako
jevanđelje ima svoje osobenosti i pečat ličnog karaktera.
Četiri jevanđelja su četiri slike Isusovog života i rada.
Ove su slike veoma slične za prosto čitateljevo oko. Skoro
nam izgleda da su kopije jedne drugih. Ali za jednog
pažljivog posmatrača ova sličnost je drukčije prirode. Za
oštrog posmatrača ova razlika nije ništa drugo nego crte
individualne fizionomije četiri brata iz jedne iste
porodice.
Pri svakom razgovoru i propovedi kao i u pismu (jevanđelju)
nameravali su apostoli i učenici da istaknu ovu ili onu
Hristovu reč ili koje njegovo delo. Pri ovome, oni nisu
obraćali dovoljno pažnje na red i vreme. Svako je grupisao
Hristove priče po nekoj svojoj zamisli i potrebi, bez obzira
na vreme i mesto. Ovo je veoma upadljivo pri upoređivanuju
jevanđelja. Luka je pokušao da ovo popravi u svome
jevanđelju.
Ali i pored svega ovoga, niko ne treba da sumnja, da su
jevanđelisti ono što su iznosili jednostavno smatrali i za
istinu. Zato ih možemo smatrati za istoričare ovih događaja.
Oni žele da nas upoznaju sa Spasiteljem, da bi u Njemu našli
Boga, a u Isusu prepoznali našeg Gospoda, koji nam daje cilj
i put života. Ono što ovoj svrsi nije bilo potrebno, bacili
su oni, kao sporedno, na stranu. Tako su nastala četiri
jevanđelja, prava slika u rečima Isusa, njegovih reči i
života na zemlji.
$$Jevanđelje po Mateju
Ovo jevanđelje se nalazi u svim starim rukopisima na čelu
zbirke jevanđelja kao i celog Novog zaveta i sačinjava
prelaz iz Staroga u Novi zavet.
Po tradiciji pisao ga je apostol Matej (Levi), carinik iz
Kapernauma (Dela 1,13; Marko 2,14) - Ime Matej znači "Božji
dar"; to ime je svakako dobio kad je postao Hristov učenik
(up. Marko 3,18). Matej je iz skromnosti izbegavao svoje ime
u svome jevanđelju. Pisano je između 60 i 70 godine; u
svakom slučaju pre razorenja Jerusalima na osnovu Mat.
24,15-20 u Palestini ili Siriji. Neki misle da je pisano
posle razorenja Jerusalima 70 godine na osnovu 22,7. Kao da
ovde pisac jevanđelja izražava sećanje na jevrejsku
nacionalnu katastrovu. Pošto pisac često ističe progonstvo,
pisano je svakako u vreme početka progonstva, 75-80 godine,
a možda čak 80-100 godine. Ovo jevanđelje je napisano na
sirsko-haldejskom ili aramejskom pokrajinskom dijalektu koji
je i sam Isus govorio, što potvrđuje i Papije, Irinej,
Origen, Jeronim i dr. Od koga potiče grčki prevod, ne zna
se. Već u Papijevo doba (pri kraju %%I%%% veka) ima grčkih
prevoda Matejevog jevanđelja.
O njegovoj originalnosti imamo dva vrlo stara izveštaja:
Irinej, episkop u %%Lyonu%%% oko 200 godine. On kaže ovako:
"Isto je tako Matej izdao pismeno jevanđelje među Jevrejima
na njihovom jeziku u vreme kada su Petar i Pavle propovedali
u Rimu i tamo osnovali zajednicu." Pri kraju %%III%%% i
početkom %%IV%%% veka piše Jevsevije (%%Eusebius%%%) iz
Cezareje sledeće: "Matej je hteo, pošto je već otpočeo da
propoveda jevanđelje među Judejima, da ide i propoveda i
među drugim narodima; zato je i napisao svoje jevanđelje na
jeziku otaca, na jeziku, kojim su Jevreji tada govorili."
Proučavajući bliže ovo jevanđelje, odmah nam nešto pada u
oči. U toku pričanja nalazi se tu i tamo nekoliko jasno
ograničenih velikih govora. Ima 5 ovakvih govora:
$1. Isusova propoved nazvana "beseda na gori" (glava 5,6,7).
$2. Pouke date dvanaestorici apostola odnosno njihove službe
(glava 10).
$3. Zbirka priča o nebeskom carstvu (glava 13).
$4. Pouke o zaptu u crkvi (glava 18).
$5. Grupa priča, koje imaju zajedničku ideku o velikom sudu
i poslednjim danima (glava 23-26).
Ovih pet priča su svakako glavne crte fizionomije našeg
prvog jevanđelja. Ovi govori se završavaju obično sličnim
rečima, kao primer: "I kad Isus svrši reči ove..." (Mat.
7,28; slično u: 11,1; 13,53; 19,1; 26,1). Izgleda da su ovih
5 govora postojali pre nego što je ovo jevanđelje
sastavljeno. Svi ovi govori izlažu istoriju Isusove službe.
Ako ovome još dodamo, da su obično citati iz Starog zaveta u
ovim govorima prema prevodu Septuaginte (%%LXX%%%), dok su u
ostalim delovima citati prema jevreskom tekstu biće nam sve
to još jasnije. Papije, episkop iz Jeropolja u Frigiji (u
prvoj polovini %%II%%% veka), umro oko 160 godine, bio je
prema jenom starom mišljenju, učenik i slušalac apostola
Jovana. On (Papije) piše: "Matej je sastavio na jevrejskom
jeziku govore (logia Kiriu) i svako ih je prevodio prema
svojoj sposobnosti." Ako podelimo ovo jevanđelje na njegove
prirodne delove, sem pomenutih 5 velikih govora, koji čine
1/3 jevanđelja, naći ćemo samo još nešto malo istorijskih
podataka.
Mi se sada pitamo ko je bio pisac ovih starih govora, koji
sačinjavaju današnje prerađeno kanonsko jevanđelje po
Mateju, kao i ko je sastavio te govore ovako kako ih danas
imamo u ovome jevanđelju? Jedino je očevidac Isusa Hrista
bio u stanju da sastavi govore sa toliko istinitosti,
svetlosti i tačnosti. Jednome koji nije preživeo ove
događaje nemoguće je da ih tako verno opiše. To je mogao
biti samo apostol Matej. S druge strane neki Matejev
pomoćnik koji mu je pomogao u jevanđeoskom radu primio se,
bez sumnje, posla da prevede govore ("logija") sa jevrejskog
na grčki i da ove govore rediguje u potpuno jevanđeoskom
obliku, te da na taj način da mogućnosti hrišćanima iz
jevrejstva u diaspori da doznaju reči Hristove od samoga
apostola.
Ima mnogo verovatnosti da je Matej sastavio svoje govore oko
50. ili 60. godine, a samo jevanđelje sastavljeno je oko 65.
godine. (Na osnovu Mat. 24,15-20). Svrha pisanja 5 velikih
govora (logia) prema Papiju je bila čisto didaktička. Pisac
se trudio da Isusove nauke i pouke duboko usadi u prve
članove Hristove zajednice i da ih oduševi da produže ovo
delo.
Što se tiče jevanđelja, ono je trebalo da bude prvi
dokumenat hrišćanstva za "grčku crkvu". Ali redaktor je imao
još jedan cilj. On je preveo "logia" kao jevanđelje o
Isusovom životu na grčki ne samo da bi verne vaspitavao,
nego da bi neobraćene Jevreje ubedio i pridobio za Isusa.
Nema sumnje da je logia bila određena za svet jevrejskog
porekla koji su govorili aramejskim dijalektom a živeli su u
Palestini. Jevanđelje je pak sastavljeno za Jevreje uopšte.
Iz svega izlazi da je karakter Matejevog jevanđelja
didaktički, a ne istorijski. Ovo jevanđelje je jednostavno
izlaganje Isusovih pouka.
Matej iznosi u svome jevanđelju Isusa kao Mesiju i sina
Božjeg koji je obećan u Starom zavetu i očekivan od Jevreja
ovoga vremena.
$$Jevanđelje po Marku
Ovo jevanđelje se pripisuje Jovanu Marku, sinu Marije (Dela
12,12) a rođaku Varnavinom, rodom iz Jerusalima. U kući
njegove matere skupljali su se prvi hrišćani iz Jerusalima.
Sam Petar je nalazio često puta utočišta u ovome domu.
Svakako je apostol Petar Marka i obratio. Petar ga je
nazivao "svojim sinom" u duhovnome smislu (1.Petr. 5,13). On
je pratio Varnavu u Antiohiju, a kasnije je uzeo učešća u
prvome misionarskome putovanju apostola Pavla, ali je
napustio Pavla i Varnavu u Pergamu. Kasnije, Pavle odbija da
primi Marka na drugom misionarskom putovanju, zbog čega se
pojavi rascep između Pavla i Varnave. Kasnije nalazimo Marka
u Rimu u vezi sa Pavlom, koji je bio u sužanjsvu (Kol. 4,10;
Filemon 23; 2.Tim. 4,11). Tradicija prvoga veka drži Marka
za Petrovog pomagača u latinskim i grčkim krajevima (1.Petr.
5,13). O ovome svedoče Irinej i njegov savremenik crkveni
otac Kliment Aleksandrijski. Ovaj poslednji kaže da je Marko
pratio Petra u Rim, gde je i sastavio svoje jevanđelje.
Zatim je otišao u Egipat i tamo osnovao aleksandrijsku
crkvu. Ovo svedočenje nema nikakve jače podloge, ono je samo
rezultat tradicije prvih vekova, koje sadrže više
sentimentalnosti i osećajnosti nego istorijskih činjenica.
Sporno je pitanje na pr. da li je Petar uopšte bio u Rimu.
Ima više verovatnosti da je sastavljeno u Aleksandriji i to
svakako od 53-64 godine za hrišćane iz neznaboštva. Teško je
reći, da li je ovo jevanđelje napisano prvobitno na grčkom
jeziku ili na aramejskom pa onda prevedeno na grčki.
U pogledu originalnosti ovoga jevanđelja imamo vrlo stari i
ozbiljni podatak. To je svedočenje Papija, čija vrednost se
još povećava s obzirom na činjenicu da je Papije bio
nepostredni učenik apostola Jovana. Evo na primer kako je
prezvitor iz Palestine, koga je Papije poučavao od njega
samog (Papija) doznao tradiciju o postanku drugog
jevanđelja: "Marko je postao Petro pomoćnik. On je napisao
tačno sve ono čega se sećao, ono što je Isus rekao i učinio,
ali bez ikakvog reda. On sam lično nije čuo Spasitelja, niti
ga je pratio, nego je samo Petra pratio. Petar mu je davao
obaveštenja samo prema momentalnoj potrebi a nije mu iznosio
sve govore Isusove odjednom. Marko nije pogrešno zapisao
činjenice koje je čuo i kojih se dobro sećao. Njemu je bila
glavna samo jedna stvar, da ništa ne doda ili uduzme od
onoga što je čuo, niti da izmeni." (Izveštaj Jevsevija iz
njegove "Crkvena istorija", knj. %%III%%%, gl. 39.616).
Prema ovome Papijevom tvrđenju mi pripisujemo ovo jevanđelje
Marku. Ali on je samo svedok drugog reda, pošto on i nije
bio apostol nego samo pomoćnik apostola. Osnovna činjenica
ovih podataka je da je Markovo jevanđelje samo redakcija
događaja, koje je apostol Petar pričao crkvama propovedajući
jevanđelje. Pri poslednjem Petrovom putovanju priključio se
i Marko da bi mu pomogao u njegovom radu. Putujući iz mesta
u mesto pričao je Petar, prema potrebi, svojim slušaocima
događaje sa Isusom i njegove pouke. Petar nije davao, kao
Matej u svome jevanđelju potpunije Isusove govore i pouke.
Marko je mogao redigovati samo ono i u onome obliku kako je
čuo od Petra. On nije mogao načiniti izvesni red. Zato ako
je ovo jevanđelje fragmentirano nepotpuno krivica ne leži na
Markovoj nemarnosti, nego u načinu njegovog postanka.
Duh, koji provejava u ovome jevanđelju pokazuje jasno ko je
njegov inspirator. Od početka do kraja oseća se divljenje
Isusu. Mi znamo ko je imao u najvećem stepenu ovakve osećaje
za svoga Spasitelja. to je onaj koji je u ime svojih drugova
smelo izražavao svoje osećaje - to je apostol Petar. Da li
ćemo uzeti da je to samo puka slučajnost da samo Marko
izveštava o Petrovom odricanju dva puta u vezi sa drugim
petlovim pevanjem? (Marko 14,66-72). Ako uporedimo još Marko
8,27-33. sa Mat. 16,13-23. biće nam još jasnije. Petrov stil
nema ničeg zajedničkog sa onim Marka. Petar je bio čovek
rada i akcije a ne razmišljanja i studija. Teško možemo sebi
pretstaviti da se Petar latio pera da napiše ovako dugo
jevanđelje.
U događaju na Getsimanskoj gori (Marko 14,51-52) reč je o
nekom mladiću koji igra tajanstvenu ulogu. Možda je to bio
sam Marko, koji ovako lepo opisuje ceo događaj.
Izgleda da se iz sledećih činjenica može saznati doba kad je
pisano ovo jevanđelje. Sinovi Simona iz Kirine, Aleksandar i
Ruf - od je poslednje, prema Rim. 16,13. imao u rimskoj
crkvi ugledni i uticajni položaj - još su bili živi. Još smo
u apostolskom dobu. Kako se opomena i znak vernima u
Palestini za slučaj njihovog bekstva nalazi i kod Marka
(Marko 13,14), isto kao i kod Mateja (to je čas razorenja
Jerusalima 70. godine) i početak rata (66. godine), i kako
se još nije ispunio jasno je, da je ovo jevanđelje
sastavljeno ranije možda 64. ili 65. godine.
U nekim najstarijim rukopisima ovog jevanđelja, nema
poslednjeg dela glave 16 (od 9-20 stiha), ili ako ima, on je
osetno izmenjen; a u nekim rukopisima postoji posve drugi
tekst. Pretpostavlja se da se poslednji deo knjige slučajno
oštetio. Ovakav slučaj imamo i kod rukopisa %%codex
"Sinaitikus"%%%-a. Ali u tome slučaju treba da je osetno
izmenjen; a u nekim rukopisima postojao samo jedan primerak
ovoga jevanđelja u prvoj hrišćanskoj zajednici. Ali ako se
već služio ovim jevanđeljem, zar se nisu mogle lako da
ispune praznine? Možda je mnogo verovatnije da je sam pisac
prekinuo pisanje kad je dovde došao. Verovatnije su se
kasnije raširila dva rukopisa ovoga jevanđelja. Jedan
rukopis je pretstavljao originalne primerke, još
neupotrpunjene, a druge primerke upotpunjene na razne
načine. Ako je to tako onda se pitamo, koje su okolnosti
nastupile, da je Marko morao tako naglo da priekine sa
pisanjem; Kad znamo da je ovaj jevanđelista živeo i u Rimu,
gde su bila surova gonjenja hrišćana, možemo pretpostaviti
da je i on postao žrtva ovoga gonjenja (naročito gonjenje
64. godine) ali možda je bio i na nekom drugom mestu gonjen
i ubijen. Treba napomenuti, da po jednoj tradiciji,
sačuvanoj preko nekog aramejskog jevanđeliste, ovaj perikop
(16,9-20) je delo prezbitera po imenu Aristion, živeo je u
prvoj polovini %%II%%% veka.
Jevanđelje po Marku nam izgleda kao manje ili više potpuni
skup opisanih događaja sa Isusom, koji su bili upućeni
Božjem narodu, kao jedna serija slika iz Isusovog života
koje je Marko doznao od apostola Petra, svedoka Isusovog
života i rada.
Pišući svoje jevanđelje, imao je i Marko, kao i Matej i
Luka, izvesnu nameru. On je hteo da istakne božansko
posinaštvo Isusa Hrista. Marko je hteo dokazati, da je Isus
bio Božji Sin, ali nije pisao temu o tome. On je držao
osnovne nauke o Isusu - Mesiji. On opisuje Isusa i kao
inicijatora i početnika vesti spasenja.
$$Jevanđelje po Luci
Prema tradiciji pisao ga je Luka, po zanimanju lekar (Kol.
4,14), rođen u sirskoj Antiohiji. Priključio se hrišćanskoj
zajednici uskoro posle kamenisanja đakona Stefana. Izgleda
da je bio neznabižac. To izlazi iz upoređenja Kol. 4,14. sa
4,11. Pošto se je priključio apostolu Pavlu ostao je njegov
pratilac sve do Rima (Dela 27,1).
Očigledno je da je pisac ovoga jevanđelja bio prijatelj i
saradnik apostola Pavla. Ova činjenica proizilazi iz
sledećeg: Velika sličnost, koju je lako ustanoviti između
opisivanja ustanove večere Gospodnje, koje se nalazi u ovome
jevanđelju sa opisivanjem apostola Pavla u 1.Kor. 11,2.
Izveštaj o Isusovom vaskrsenju kod Luke gl. 24. sličan je
onome navedenom kod Pavla u 1.Kor. 15.
Jevanđelje po Luci bilo je očevidno pisano za grčki svet,
verovano i u samoj grčkoj sredini. To se vidi odmah u uvodu,
u kome pisac govori o svome načinu opisivanja i cilju
pisanja. Ovaj uvod je u svemu sličan uvodima velikih grčkih
istoričara, posebno Herodota i Tukidita. Ovoga nema kod
dvojice ranije navedenih jevanđelista.
Ovo jevanđelje je upućeno grčkom plemiću po imenu Teofilu.
Ako pretpostavimo da je ovaj bogati Grk prihvatio kao
istinite dokaze jevanđeliste luke, onda je on i postao
patron, zaštitnik ove knjige. On se svakako nalazio
obaveznim da načini više prepisa ovoga dela, te da ih raturi
po svom krugu. To je možda i zbog toga što je Luka pripadao
njegovoj narodnosti. I sva karkter Lukinog opisivanja nosi
pečat grčkog duha. Luka je imao više nego svi drugi
životopisci Isusovi, čist istorijski smisao, i zbog toga je
postao pravi istoričar života i dela Isusa Hrista.
Čisti motiv Lukinog jevanđelja nije ništa drugo do ono što
je i sam apostol Pavle toliko objavio: Da smo spaseni
blagodaću, verom. to odgovara potpuno Hristovoj ideji.
Delanje u ovome pravcu, koje je otopočeo sam Isus nastavio
je apostol Pavle, a sam refleks toga nalazi se u ovome
jevanđelju.
Lukino jevanđelje iznosi pravo nenabožaca da i oni učestvuju
u spasenju verom u Isusa Hrista. To je praktično ono
jevanđelje koje Pavle naziva "moje jevanđelje". Iz svega
ovoga se jasno vidi da je pisac ovoga jevanđelja iz Pavlove
sredine.
U pogledu sastava ovoga jevanđelja pada nam odmah u oči
znatna razlika u stilu između prva četiri stiha (Luka 1,1-4)
i teksta potoga stiha. Takozvani "Lukin uvod" (1,1-4),
predstavlja čisto grčki stil. Što se tiče ostalih stihova
kao i prvih dela njegovih Dela apostolskih, jezik je više
ili manje izmešan sa arameizmom. Ova razlika u stilu može se
objasniti ssamo tako, da se Luka u svome uvodu i prvome delu
Dela apostolskih držao (imitirao) nekih pisanih dokumenata
na aramejskom jeziku ili prevedenih na taj jezik.
Ovo jevanđelje je pisano svakako pre Markovog otprilike u
isto vreme kao i Matejevo jevanđelje, 63. ili 64. godine.
Ako prikupimo neka mesta apostolskih otaca možemo otprilike
odrediti bar poreklo našeg jevanđelja. Mi znamo iz Dela
apostolskih, da je Luka sa Pavlom godine 59. stigao u
Jerusalim. Nama je poznato i to da se posle dve godine
boravka u Cezareji apostol Pavle uputio u Rim u pratnji
pomoćnika Luke. Luka je bio Pavlov saputnik i učesnik u
brodolomu i drugim opasnostima i nevoljama. Poznato nam je
da je Luka bio stalno sa apostolom Pavlom za vreme ove dve
godine u Cezareji i meže se pretpostaviti da je Luka imao
dosta vremena da prikupi ovako opsežan materijal, kojim se
on služio pri pisanju ovog jevanđelja. On je prikupio
dokaze, svedočanstva i iskaze očevidaca, sve to možda i pod
samom kontrolom apostola Pavla. Od ovako prikupljenog
materijala sastavio je on svoje jevanđelje kasnije u Rimu (a
možda već i u Cezareji), verovatno 63. godine, za vreme
sužanjstva apostola Pavla.
Ovo jevanđelje je od naročitog značaja, ne samo zato što je
dokumentovano i dobro sređeno, nego podaci ovoga jevanđelja
pretstavljaju jednu trećinu podataka o istoriji Isusa
Hrista, koja bi nam manjkala da nemamo ovo jevanđelje.
Luka iznosi u svome jevanđelju Isusa kao Spasa i svetlost
svim narodima.
$$Jevađelje po Jovanu
Jovan je bio sin Zavedejev i Salomin, mlađi brat Jakova i
prijatelj braće Petra i Andrije. Bio je prvo vreme učenik
Jovana Krstitelja, a kasnije najomiljeniji Isusov učenik.
radio je u Jerusalimu sa Jakovom i Petrom kao vođa i stub.
(Dela 4,13; 8,14; Galat. 2,9). Godine 95/96 bio je prognan
na ostrvo Patmos, gde je napisao svoje Otkrivenje. Dugo je
radio u Efesu i uopšte u maloj Aziji. Umro je pod carem
Trajanom (98-117). Po tradiciji ovo jevanđelje je pisano u
Maloj Aziji, gde je Jovan i radio. Pošto je pisac već imao
pred sobom tri prva jevanđelja i hteo da ih dopuni, to je
ovo jevanđelje poslednje napisano u vremenu od 100-105
godine.
O autentičnosti ovog jevvanđelja imamo više starih podataka.
Irinej piše: "Prema tome, Jovan učenik Gospodnji koji je
počivao na njegovim grudima, sam je izdao svoje jevanđelje,
kada je prebivao u Efesu, u Aziji." Irinej je potsećao više
puta na Jovanovo bavljenje u Aziji, jer se ova činjenica
bila pobijala u non vreme. On (Irinej) kaže dalje: "Sve
starešine koje su se sastajale u Aziji sa Jovanom, učenikom
Gospodnjim, izjavljivale su, da je to upravo on (Jovan), od
koga su oni čuko te stvari, jer on je živeo tamo sa njima
sve do vremena Trajana." Zna se da je ovaj rimski car došao
na presto godine 98. Irinej nam kaže, da je najvažniji
Jovanom razlog što je napisao svoje jevanđelje bio,
suzbijanje lažnih nauka, koje su se počele širiti po
atijskim zajednicama. I u takozvanim "Muratorijevim
fragmetnima" stoji sledeće: "Četvrto jevanđelje je Jovanovo.
Jovan, jedan od učenika umeljen od svojih saradnika i
starešina, rekao im je postite sa mnom ovih tri dana i mi
ćemo posle saopštiti jedan drugome sve što nam je otkriveno.
Sledeće noći, beše Andriji, jednom drugom od apostola,
otkriveno, a Jovan treba da piše u svoje ime, a svi drugi
treba da kontrolišu ono što će on napisati... Čemu bi se
čudili kad Jovan kaže u svojim poslanicama, govoreći o sebi:
Što smo čuli, što smo videli očima svojim i što ruke naše
opipaše, to javljamo i vama. Tako on se javlja sam, ne samo
kao očevidac i onaj koji je li čno čuo, nego još i kao pisac
svih čudnih događaja Gospodnjih." I Kliment Aleksandrijski
nam kaže prema tradiciji starešina, koja se prenosila sve do
njega: "Jovan poslednji primetivši da telesne stvari
(spoljni događaji Isusovog života) behu već opisane u
jevanđeljima, gonjen Svetim Duhom a i nagovorom da napiše,
sastavio je jedno duhovno jevanđelje. (Da bi uveo crkvu i u
duhovnu stranu događaja)". Mogli bi ovde da citiramo i
izveštaje od manje originalnosti pisaca Jevsevija i
Jeronima, ali mi ćemo se zadržati samo na jednom
svedočanstvu, koje je autentično a i starije je od
svedočanstava ovih pisaca. Ovo što sledi izvađeno je iz
predgovora Jovanovog jevanđelja i uneseno u jedan latinski
rukopis jevanđelja, koji se nalazi u Vatikanu: "Jevanđelje
po Jovanu je sam apostol objavio i predao zajednici, za
vreme dok je još živeo, kao što o tome izveštava, Papije iz
Jeropolja, njegov mnogoljubljeni učenik, na kraju njegovih
pet egzegetičkih knjiga." Ovaj citat je tako izraziti dokaz
autentičnosti ovog jevanđelja, naročito kad pomislimo da
ovaj izveštaj vodi poreklo od Papija, Jovanovog učenika.
Ovim svedočanstvima može se dodati čitava masa
crkvenoistorijskih činjenica drugoga veka, koja potvrđuju
pravi apostolski autoritet ovga jevanđelja.
Uticaj ovoga pisca i njegovog jevanđelja oseća se kasnije
kod mnogih pisaca. Na primer ovaj uticaj se vidi u
Varnavinoj poslanici u divnim Ignatijevim pismima, u
Diogenotovom pismu, kao i u spisu pastira Jerme, a naročito
u delima Justina Mučenika. Čak se primećuje i kod pisaca
suprotnih tendencija kao na primer kod Vasilide, Valentina i
Marciona.
Moramo skrenuti pažnju još na jednu činjenicu, naime, da je
Jovan imao već u vidu tri ranija jevanđelja, jer su ona već
bila raširena po zajednicama. Činjenicu, da je ovo, četvrto,
jevanđelje pisano za već razvijenu crkvu, koja je već znala
dobro sve važnije događaje Isusovog života na zemlji, nije
nam teško konstantovati. Od početka pa do kraja jevanđelja,
pisac već pretpostavlja da su događaji sa Isusom poznati. On
želi samo da naglasi neke momente koji nisu dobro shvaćeni.
Crkve, kojima je bilo namenjeno ovo jevanđelje, behu
neznabožačkog porekla, zato pisac i pokušava da istakne
ulogu Grka u Isusovoj službi na zemlji. Dva puta prevodi on
jevrejski izraz "Mesija" grčkim izrazom "Hristos". Uopšte
Jovan je pisac za Grke u Maloj Aziji. To se jasno vidi iz
aluzija koje Jovan čini na filozofske spekulacije u svome
prologu, gde se on poziva na činjenicu da je Isus pojava
"logosa" ili reči Božje. To su one iste crkve u istoj
zemlji, kojima i Pavle izlaže naročito božanstvo Isusove
ličnosti, to je efeska crkva i crkva u Kolosi.
Svrha pisanja ovog jevanđelja je, kao što sam apostol kaže u
20,30.31. da ubedi one koji će ga čitati, da veruju u njega,
Hrista kao sina Božjeg i logosa ili reči Božje, preko čudesa
koja je izvršio, pouka koje je raširio i smrti koju je
pretrpeo i da život večni. Jevanđelja koja su već postojala
nisu ovo iznosila tako jasno, što je mislio i sam Jovan. On
je čak i u pogledu istorijskih podataka nešto dopunio. To je
skoro jedna cela godina rada u Judeji, pre nego što je
otpočeo svoju službu u Galileji, koju su jedino i opisali
prva tri jevanđelista. Zatim saznajemo još o četiri Isusova
bavljenja u Jerusalimu i jednom zadržavanju u Vitaniji, pred
njegovu poslednju posetu Jerusalimu. Setimo se još velikih
Isusovih mesijanskih svedočenja prilikom velikih svečanosti
u Jerusalimu, koja nam Jovan iznosi. On je izneo sve te
dragocenosti jer je postajala opasnost da se izgube. Jovan
tvrdi u svome jevanđelju da je on očevidac Isusa Hrista
(Jov. 1,14; 19,35; 1.Jov. 1,1) čime je hteo da opravda
pisanje svoga jevanđelja.
Jovan je pisao svoje jevanđelje sa ubeđenjem da ovi koji će
ga čitati već dobro poznaju događaje sa Isusom kao i
vrednost njegovo (Jovanovog) ličnog svedočenja, naročito ako
se ovo ne bi slagalo sa postojećom tradicijom. Ovo
jevanđelje ima didaktični karakter.
$$$2. Upoređenje četiri jevanđelja
Prema Luka 1,1. već u vreme pisanja jevanđelja, postajali su
razni opisi Isusovog života, koji su pretstavljali kasnije
štetu, naročito kada su se pojavila apokrifna (lažna)
jevanđelja. Ipak kako u apostolsko tako i u posleapostolsko
doba jevanđelja po Mateju, Marku, Luci i Jovanu priznavana
su svuda kao autentična. Već na kraju prvog veka, ova četri
originalna opisa Isusovog života i rada - bila su u upotrebi
po crkvama.
Istina sva četri jevanđelja iznose Isusove reči i dela,
njegove patnje i smrt, njegovo vaskrsenje i uznesenje; ona
se podudaraju. Pa ipak svaki jevanđelista je opisao Isusov
život sa druge tačke gledišta. Već je Irinej verovao da se u
slici o četiri živa bića u Jez.1,5. može videti pretsika
četvorovrsna dejstvovanja Isusa Hrista kako su to jevanđelja
iznela. Na prvi pogled sva četiri jevanđelja izgledaju tako
slična, da ih možemo smatrati za kopije jedne drugih. Ali to
je samo prividno; ustvari postoje mnoge razlike među njima.
Prva uočljiva razlika je razlika između jevanđelja po Jovanu
i ostalih tri. Prva tri jevanđelja iznose masu pojedinih
događaja iz Isusovog života, dok Jovan daje čitav niz
velikih i važnih govora i pojedinosti i to veoma iscrpno.
Ova tri prva jevanđelja zbog sličnosti opisivanja nazivaju
se "sinoptička". Kad se uporede sinoptička jevanđelja sa
četvrtim, Jovanovim, jevanđeljem, iznenađuje nas velika
razlika u sastavu i sadržini ove dve grupe jevanđelja. U
sinoptičkim jevanđeljima, Isusov misionarski rad traje samo
jednu godinu dana, a u Jovanovom 3 godine. U sinoptičim
jevanđeljima, Isusova aktivnost prostire se naročito na
Galigeju i Jerusalim, u četvrtome, prvenstveno u Judeji, a
još više u Jerusalimu. Kod sinoptika, Isusovi neprijatelji
su uglavnom fariseji, a u Jovanovom jevanđelju, istina i
fariseji se pojavljuju, ali masa Jevreja je najveći
neprijatelj Isusov. Sinoptička jevanđelja citiraju mnogo
Isusova čudesa, dok četvrto jevanđelje, iznosi samo sedam
čudesa, i to kao znake. U sinoptičkim jevanđeljima govori
Isus; to je njegov način govora, u četvrtom, Jovanovom
jevanđelju to nije više Isusov stil, nego piščev, Jovanov.
Stara crkva je delila jevanđelja prema njihovim piscima: na
dva jevanđelja apostolska (Mateja i Jovana) i na jevanđelja
apostolskih učenika (Marka i Luke).
Mi smo dosada proučavali poreklo svakoga od ova tri
sinoptička jevanđelja. Sada ćemo preći na njihov uzajamni
odnos. Često se ova čudna sličnost objašnjavala činjenicom,
da su se kasnije jevanđelisti poslužili već postojećim
ranijim jevanđeljima. Ali kako da protumačimo pojavu da su
se kasniji jevanđelisti držali čas doslovno teksta a čas
išli skoro u kontradikciju? Često su iznosili i nove
činjenice koje raniji jevanđelisti nisu ni imali u vidu pri
pisanju svojih jeavnđelja. Sem toga, kako da objasnimo
modifikacije u glavnome planu jevanđelja koje su tako
značajne?! Moglo bi se još misliti da su sva tri
jevanđelista crpili izvore iz dokumenata istih ili bar
sličnih koji su već bili prošireni u momentu njihova
pisanja. Ali iako bi uzeli da su ovi stari izvori bili
toliko slični da su mogli biti zajednički i da su imali i
sličnosti u izrazima i oblicima, koje su naša tri
jevanđelista unela u svoja jevanđelja, kako da objasnimo
mnogobrojne razlike koje su nekad tako velike da se pomoću
njih jasno razlikuju jevanđelja, a naročito Jovanovo
jevanđelje?
Postavljamo samo jedan način da se objasne ove sličnosti i
razlike, koje su katkada značajne. Apoostol Luka govoreći o
načelima na kojima počva jedinstvo članova crkve u
Jerusalimu, spominje naročito "nauku apostola" (Dela 2,42).
Ovde je svakako reč o svedočanstvima koje su oni, apostoli,
dali o Isusu Hristu, o pričanju važnih događaja iz njegovog
života i o izlaganju njegovih pouka, i to više ili manje
sistematski. Sve je ovo sačinjavalo usmeno predanje. Ovo
svakodnevno propovedanje jevanelja bila je duhovna hrana
crkve, njen Novi zavet. Ovi događaji koje su apostoli
pričali, širili su se dalje, jer su ih propovednici
jevanđelja, koji su se obrazovali u apostolskim školama,
dalje saopštavali, te kao i ostali člinjenice koje se često
ponavljaju i one su dobile više ili manje određenu formu. I
pored raznih varijacija, koje su prifodni rad
individualnosti pisaca i razlike njihovog sećanja, ipak se
jasno primećuje jedan isti tip događaja, koji su sačinjavali
usmenu tradiciju, onoga vremena proširenu po crkvama.
Ovaj tip i forme opisivanja događaja sa Isusom, još su se
više kristalizovale, kada se je počela, pošto su neko vreme
ovi događaji bili iznešeni samo na aramejskom jeziku, da
propoveda i na grčkom jeziku mnogim Jevrejima u Jerusalimu i
u Palestini uopšte, koji su samo ovim jezikom i govorili, a
kojih je bilo odmah u samome početku veoma mnogo. Grčki
izrazi bili su već izabrani i uvek primljeni za one
aramejske izraze, kojima se Isus služio a koje je bilo teško
prevesti na grčki jezik. Ova usmena tradicija, formirana
prvo na aramejskom, a posle i na grčkom jeziku, može nam
objasniti uzrok sličnosti i razlike između prva tri
jevanđelja; naročito onu eslatičnost ili da se drukčije
izrazimo razlike, koje nisu protestovanje protiv opisivanja
drugih, nego slučajnost njihove individualnosti. Jevanđelje
po Mateju je isključivo određeno za službu i ima didaktičku
tendenciju. Taj karakter ne gubi nikada ovo jevanđelje.
Jevanđelje po Marku ima karakter isticanja nekih momenata, a
to znači da je pisac često veoma falmilijaran, uzbudljiv i
zanimljiv, što odgovara osobinama apostola Petra, čija
pričanja ostavljaju jak utisak ali su i bez jake
intelektualnosti. Jevanđelje po Luci zaslužuje ime prave
istorije, naročito sa obzirom na grčko shvatanje ovakvih
dela. On izlaže potpuno i kritički činjenice. Iz njegovog
dela se vidi i njegova profesija i učenost, njegova naučna i
literarna kultura onoga vremena.
Datum pisanja ova tri jevanđelja, između 60-65. godine
odgovara potpuno stanju crkve u to vreme. To je doba kada se
prva hrišćanska generacija dala na rad, kada su se apostoli
bili rasejali po narodima propovedajući jevanđelje. Oni su
uskoro dali svoje živote za ovu nauku. Posle njih je druga
generacija imala već čistu nauku u njihovim spisima, koje su
oni načisali propovedajući jevanđelje. Jevanđelje po Jovanu
je svoje vrste. Ono je duhovna dopuna ranijih jevanđelja, u
cilju sprečavanja širenja lažnih nauka i činjenica iz
Hristovog života.
$$$3. Obrazovanje zbirke, rasprostranjenost i upotreba
četiri jevanđelja
Imamo mnogo razloga tvrditi, da su već u poslednjoj četvrti
prvoga veka dobro poznata sva tri sinoptička jevanđelja u
efeskoj crkvi. Izgleda da su članovi efeške i susednih
crkava umolile Jovana da sastavi napismeno sve Isusove
govore koje je on čuo iz njegovih usta a kojih nije bilo u
sinoptikama. Jovan se primio ovog posla i napisao svoje,
dalke poslednje jevanđelje. irinej i Kliment Aleksandrijski
slažu se potpuno u mišljenju, da je jevanđelje po Jovanu
pisano posle ona tri sinoptička. Tako imamo već na kraju
prvoga veka sva četiri jevanđelja u jednoj zbirci
apostolskih spisa, koja se pojavila još za vreme Jovana,
njegovim učešćem ili bar njegovom saglasnošću.
Rasprostranjenost je logična posledica mnogženja hrišćanskih
crkava. One su htele da imaju sigurniji temelj svoga učenja
a i radi podizanja već obrazovanih crkava. Ako je neka
zajednica u Italiji čula da zajednica u Rimu čita uvek pri
bogosluženju neko jevanđelje koje je pisao Marko, Petrov
pomoćnik, nema sumnje da je ta zajednica odmah zatražila
jedan prepis istoga jevanđelja.
Prema svedočenjima otaca bilo je neprekidnih veza između
crkava na istoku i zapadu. Razumljivo je da se nije moglo
dogoditi ništa važnije u jednoj crkvi a da druge nisu brzo o
tome obaveštene. One su dobijale jedne od drugih mnoge pouke
o sigurnosti i autentičnosti Isusovog života i rada, jer se
već u ono vreme počeše javljati razne lažne nauke. Zato glas
da se pojavio novi apostolski spis nagle se proširio po svim
crkvama. Često su bile upućene razne molbe onima za koje se
znalo da su pisci. Tako su se proširila naša jevanđelja.
Prva notica o upotrebi jevanđelja nalazi se kod Jevsevija (%
%Eusebius%%%). On govori o velikom misionarskom radu, koji
je izvršen za vreme cara Trajana. Prema ovome svedočenju
Hristovi učenici ovoga vremena nisu imali drugih namera
svojim pisanjem nego samo "da objave Hrista onima, koji još
nisu čuli reči ove vere i da im ostave knjigu božanskih
jevanđelja". U ovoj epoci, kada su se citirala pojedina
mesta iz jevanđelja nije se imenovao i njihov pisac, nego su
kazali, kao što vidimo na primer kod Varnave ili Klimenta
rimskog: "On je pisao" ili "sećate li se reči Gospodnjih";
ili "reči koje je Gospod rekao učeći" itd. Kasnije kada su
kružili po crkvama mnogi lažni spisi, pripisivani ovome ili
onome apostolu, uvek se iznosi i ime pisaca jevanđelja, kao
garancija autentičnosti tih navoda.
Prema Justinu Mučeniku, obrazovanje zbirke jevanđelja ne
treba pripisivati njegovoj zasluzi, ni njegovoga vremena. On
veli da je o ovoj zbirci saznao od Jevrejina Tifona. Ova
zbirka je bila već poznata crkvama pod imenom "Jevanđelja".
Tacijan, učeni Justinov spominje da je bilo četiri knjige u
toj zbirci. Sem toga u tzv. "Muratorijevim fragmentima",
jednom starom rukopisu, poznatom samo u pojedinim delovima,
stoji odmah u početku da ima četiri jevanđelja i onda sledi
njihov red, koji je onakav kakvog ga mi i danas imamo. Prema
tome zbirka jevanđelja je bila već u ono vreme potpuno
obrazovana i solidno utvrđena.
Dakle obrazovanje ove zbirke bila je već u ono vreme
činjenica i ona je imala već svoje mesto u radu na
kanonizaciji novozavetnih spisa. Ova kanonizacija se sastoji
u prihvatanju upravo ovih četiri jevanđelja i u
isključivanju ostalih sličnih, koja su mogla imati veliku
primenu. Ova solidna zbirka bila je rezultat rada prvoga
veka. Ona je kao takva prešla i u drugi vek u kome nije
ništa izmenjeno.
Ova četiri jevanđelja javljaju se kao jedno; ona imaju
jedinstvo svrhe i isti razlog postojanja a i iste izvore
postanka. Ona se javljaju kao temelj hrišćanstva baš u ono
vreme kada se pojavio spor i rasprave o njima od strane
protivnika. Evioniti su prisvajali i držali se samo
Matejevog jevanđelja, marsinisti samo Lukinog, dosetisti
Markovog a valentiani Jovanovog jevanđelja.
Pisac %%Julicher%%% nam kaže sledeće: "primitivni kanon (pod
tim izrazom razume on samo četiri jevanđelja) je isključivo
kodifikacija i ozakonjenje onoga što nam je običaj sačuvao".
Najzad da spomenemo još i citat profesora Harnaka koji je
dao u svojoj knjizi "Bit hrišćanstva". On kaže: "Ima već 60
godina od kako je %%David-Ferdinand Strauss%%% verovao da je
srušio skoro svu vrednost trima privim jevanđeljima...
Istorijski i kritički radnici dvaju pokoljenja pripadaju
još, prema bitnosti njihove sadržine, onoj primitivnoj
judejskoj epohi hrišćanstva, toj kratkoj epohi, koju bi
mogli nazvati paleontologijskom epohom hrišćanstva. To je
srećni slučaj, radi koga treba istoriji da budemo zahvalni,
da možemo imati izveštaj o odnosima, koji datiraju iz onog
doba... Karakter apsolutnog jedinstva jevanđelja je danas
uopšte priznat od kritike... Da smo prisutni primitivnoj
tradiciji, to je nepobitna činjenica.
$$$4. Jezik jevanđelja
Jevanđelja su starija od Novoga zaveta. Od vremena, od kako
je Isus propovedao vest o dolasku Božjeg carstva, prošlo je
otprilike dve decenije, dok se pojavio prvi spis u crkvi, a
70 godina dok su se svi spisi Novog zaveta pokupili i
sastavili. Pre svega se pitamo, na kome jeziku je Isus
govorio narodu kao i kojim je jezikom govorio sa svojim
učenicima. Taj jezik nije jevrejski, nije ni smesa
jevrejskog sa nekim drugim jesikom, nego to je aramejski ili
sirski jezik. Stari "kanonski jezik", kako su Izrailjci
nazivali svoj sopstveni jezik (Is. 19,18), jer se nije mnogo
razlikovao od njihovog jezika u vreme Isusovo već odavno
nije bio više živi jezik Palestine i ostalih graničnih
oblasti. Judeji su imali, što je okolnim narodima
nedostajalo, dosta veliku literaturu iz vremena careva i
proroka, svetu literaturu, koje su se oni držali čvrsto kao
svoje nacionalne starine, kao zakona za bogosluženje, vere i
pravnog života. Ova literatura se umnožila i putem novih
proročkih i poetskih pisaca na starome, svetome jeziku. Na
suprot ovome jeziku prodirao je u sva plemena aramejski,
koji se u prvo vreme izbegavao. Posle vavilonskog ropstva
prodrle su mnoge aramejske forme i reči. Jevrejska Biblija
je davala pesme, bogoslužbene forme za službu u hramu u
Jerusalimu; Ona se čitala i tumačila narodu po sinagogama.
Iako se u vreme Isusovo u narodu aramejski izrazi Biblije,
bogosluženja i izreke rabinera morale su ući u ovaj živi
jezik. Judeji su sami često na suprot grčkome ili rimskom
jeziku, stavljali aramejski kao "svoj", jevrejski jezuk. On
je bio ne samo odomaćen nego i nacionalni jezik. Aramejski
jezik nisu Jevreji svih pokrajina jednako izgovarali. U
Jerusalimu su se Galilejci odavali svojim izgovorom. Sasvim
je pogrešno misliti da se samo u Judeji i Jerusalimu
govorilo jevrejski a u Galileji aramejski. Jezik
Jerusalimljana prema Dela 1,19. ("hakel-dama") beše
aramejski. To vidimo i iz imena nekih mesta kod
Jerusalimljana kao na primer "Betezda". Hodočasnici iz
Galileje vikali su zajedno sa Jerusalimljanima za vreme
praznika senica kao i pri ulasku Isusovom u Jerusalim
jevrejsko "hošia-na" izrazitim aramejskim tonom "ošana". I
Pavle je, kad je bio uhvaćen u Jerusalimu govorio narodu
aramejskim jezikom, koji su oni mogli razumeti (Dela 21,40).
Iz svega dosad rečenog izlazi da su Jevreji imali jevrejski
jezik samo u Bibliji a da su govorili aramejskim jezikom u
celoj Palestini u vreme Isusa.
U vreme postanka Novoga zaveta grčki jezik je bio svetski
jezik. Posle osvajanja Aleksandra Velikog, grčki jezik i
kultura rasprostranjeni su po celij Prednjoj Aziji. Mnogi
Rimljani na istoku držali su se grčke kulture. Jeliniziranje
Male Azije nastalo je naročito za vreme carstva u Rimu.
Sirija i Egipat behu pod vlašću Seleuka i Ptolomeja. Sve te
zemlje su postale "grčke".
U vreme dijadoha, aramejski jezik se više proširio i
ukorenio nego za persijsko vreme. Dakle, ovaj tzv.
"jevrejski" jezik bio je nacionalni jezik u carstvu Seleuka,
čak i u vreme Rimljana. Sirski se govorilo u ovim krajevima
sve do pobede islama. Ali grčki je ostao za Judejce u
Palestini više ili manje "strani jezik", premda je ovaj
jezik bio već oko 170. godine pre Hrista duboko prodro u
jevrejski narod. U teatrima i amfiteatrima, u hipodromima,
kao i u svim neznabižačkim ustanovama, kojih je bilo za
vreme Iroda svuda, u Jerusalimu, u Jerihonu u Cezareji,
govorilo se skoro samo grčki. Knezovi iz Irodove porodice
znali su aramejski, i sa narodom su tim jezikom govorili dok
su ostali rimski činovnici govorili grčki, koji je bio
službeni jezik na istoku. Oni se nisu nikad trudili da nauče
aramejski. Mnogi Jevreji koji nisu stanovali u Palestini
nisu znali aramejski. Mnogi Jevreji koji nisu stanovali u
Palestini nisu znali aramejski, najviše su ovakvi govorili
grčki. Njih su Jevreji iz Palestine nazivali "Jelenistima".
Sam Isus, koji je propovedao na narodnom, aramejskom jeziku,
nema sumnje, upotrebljavao je neke grčke forme, služeći se
aramejskim jezikom. Grčki izrazi, koje nalazimo u njegovim
govorima nisu prevod jevanđelista, nego je te reči sam Isus
izgovorio na jevrejski način a u jevanđeljima su pismeno
napisane pravilno prema ovome jeziku. Ali Isus i njegovi
učenici su bili sposobni da održe govore i na grčkom jeziku.
Neki Jevreji, koji su govorili samo grčki htedoše da vide i
upoznaju Isusa. Isus je svakakko sa njima govorio grčki
(Jov. 12,21). Kada se Isus nalazio pred Pilatom i članovima
sinedriona, nema sumnje da se grčki govorilo. Ne može se
verovati da je Pilat Isusu govorio preko tumača, kad je hteo
lično sa njime govoriti. U samoj prvoj crkvi imamo mešavinu
grčkog i aramejskog jezika. Zatim crkva u Tiru, Ptolomeji i
Cezareji pre da su govorili grčki nego aramejski. Zatim
kasnije u Antiohiji i drugim mestima Male Azije govorilo se
samo grčki. Od sedam sinagoga u Rimu, za koje znamo da su
imale svoje natpise, postoji i jedna sinagoga Jevreja. Nema
sumnje da su to bili jevreji koji su došli sa istoka, i koji
su imali Stari zavet na jevrejskom jeziku sa aramejskim
prevodom i izlaganjem, na što su bili navikli u svojoj
domovini. Oni su obrazovali sinagogu. Ova sinagoga je sušta
suprotnost jelinističke sinagoge u Jerusalimu.
Sem Matejevog jevanđelja (logia), tačnije njegovih govora,
koje je sastavio pre sastavljanja ovoga jevanđelja, sva su
ostala jevanđelja pisana na osobenom, svetskom grčkom jeziku
nazvanom "koine". Ovo nije grčki klasični jezik, jezik
grčkih književnika, nego onaj, koji se od vremena Aleksandra
Velikog počeo širiti po celoj Prednjoj Aziji i koji je u
svakoj zemlji nosio pečat svoje okoline. Pa i sam koine
jevanđelja nosi pečat svoje sredine, naime on je pun
hebreizma (jevrejskih izraza). Naročito ima mnogo novo-
skovanih reči, koje su imale da izraze hrišćanske istine.
Apostoli koji su se brinuli više za propovedanje nego za
pravilno govorenje i pisanje, nisu marili da njihovi spisi
budu napisani grčkim klasičnim jezikom.
$$$5. Sadržina i značaj četiri jevanđelja
Učenicima je ostalo četiri jevanđelja kao zaostavština. Ovo
je bilo dosta. Crkva je primala potvrdu Svetoga Duha o onome
koji je osnovao hrišćanstvo, o Isusu Hristu.
Ova četiri Isusova portreta postala su spontano, nezavisno,
jedan od drugih. Oni dolaze, da se tako izrazimo, slučajno
iz četiri razna kraja, iz Palestine, Male Azije, Grčke i
Italije, dakle obuhvata celokupnu crkvu prvoga veka. ove
razne sredine nisu ostale bez uticaja na izgled Isusa
prikazanog u ovim spisima. U Palestini Matej je objavio
Isusa kao osnivača Božjeg carstva, objavljenog preko proroka
a očekivanog u Izrailju. U Rimu, Marko ga pretstavlja kao
neminovnog pobedioca, koji zasniva svoje božansko pravo na
svet, na svojoj čudesnoj moći. Među jelenima tako plemenitim
i ljubanim, Luka ga opisuje kao božanskog filantropa, koji
je primio na sebe zadatak da izvrši delo milosti i saučešća
neba prema i poslednjem najvećim grešniku. U Maloj Aziji, u
toj staroj kolevci teozofije, Jovan ga slika kao reč koja je
postala telo, kao večni život i svetlost koja se spustila na
zemlju. Tako su jevanđelisti imali duboke simpatije prema
ljudima koji su ih okružavali. Svi su se ovi trudili da
Isusa predstave onako kako bi On najviše odgovarao idealima
onih, kojima je jevanđelje i upravljeno.
Ali svi jevanđelisti su izneli u svojim jevanđeljima sud i
gnušanje za sve ovo što se simpatiziralo u dotičnom narodu a
bilo je nečisto i nedostojno. Na primer, Matejevo duhovno
mesijanstvo je osuđivalo političko i telesno, koje je bilo
tako ukorenjeno kod Judeja. Božansko i sveto carstvo Markovo
je osudilo cezarstvo sa svom njegovom surovošću. Luka se
suprotio onome frivolnome i pokvarenome helenizmu, koga je
apostol Pavle sreo u Atini. Najzad, Jovanov humanizam je u
očiglednoj suprotnosti sa onim profanim protivbožanskim
humanizmom, humanizmom zaslepljenim i utopljenim u zlu.
Jevanđelja su mogla biti u isto vreme voljena od onih, koji
su imali još iskre božanskog u dubini svoje ljudske prirode,
ali i prezirana od onih, koji su se čvrsto držali i dalje
greha. Eto zašto su ona mogla ljude privući i odbiti u isto
vreme.
Često se postavlja pitanje: "Zašto Bog nije sastavio jedno,
mesto četiri jevanđelja, u kome bi po hronološkom redu bila
izneta čitava istorija Isusa Hrista." Da je pisanje
jevanđelja bilo ljudsko delo, ono bi svakako i imalo ovaj
oblik. Ali upravo ovde i vidimo božje proviđenje, njegov
prst. Bog je imao nameru da inspiriše četiri jevanđelista,
da iznesu četiri različite slike: cara Izrailjevog (Matej),
Spasitelja sveta (Luka), Boga koji se kao čovek bori za
božansko carstvo (Marko), i sina koji silazi u čovečanstvo
da se za njega žrtvuje (Jovan). Jedinstvo ovih četiri crta
slave Isusa Hrista ne bi moglo da sadrži jedna jedina
knjiga. Ono se može pretstaviti samo u onom obliku u kome se
već nalazi, u obliku opisa njegovog života uzetog sa više
strana.
Četiri jevanđelja su produkt duha istine o kome je Isus
govorio svojim učenicima pred njegovu smrt (Jov. 16,13-14).
I zaista ova četiri jevanđelja iznose svu slavu i veličinu
Isusovu. Prvi nam iznosi sve govore i pouke, drugi nam priča
o njegovom neumornom radu, treći nam opisuje njegovo
saučešće i dobročinstvo a četvrti govori o njegovoj
božanstvenosti. tako su jevanđelisti proslavili svoga
Spasitelja.
$$$$$%%I%%% deo
$$$$Od Isusovog rođenja do krštenja
$$$1. Predgovor
Luka 1,1-4. (Dela 1,1-3)
Luka posvećuje svoje jevanđelje nekom Teofilu (Bogoljub)
koji je svakako bio na većem položaju. Izraz "silni" ili
"čestiti" je prevod sa grčkog, reči "kratistos", koja
označuje nekog višeg činovnika. Iz prdgovora vidimo sledeće:
$$1. Da je Luka sve činjenice, odnosno Isusove ličnosti i
događaje s njime tačno i brižljivo ispitao, a to je mogao
imati samo od očevidaca - apostola (stih 3).
$$2. Da se Luka trudio, da sve iznese po nekom izvesnom redu
(toku događaja).
$$3. Da je on pisanjem svog jevanđelja imao za zadatak, da
ovoj vesti o spasenju da pravi temelj.
$$4. Luka nam ukazuje na to, da on iznosi samo ono što je on
saznao od onih koji su bili očevici i sluge reči (stih 2).
Nijedan spis Novoga zaveta ne pruža nam toliko naučno-
istorijskih garancija kao Lukino jevanđelje. Njegov uvod,
tako jasan i precizan, tako kratak a bogat mislima, napisan
klasičnim stilom, čitavo je otkrivenje ove epohe. On nam je
osigurao istinitost i sigurnost svoga jevanđelja.
Luka nas obaveštava, da je u njegovo vreme bilo mnogo
pokušaja opisivanja događaja sa Isusom. Nema sumnje da se
već u to vreme pokušavali opisati neki momenti iz Isuovog
života i propovedanja. Vremenom oni su postali tako
mnogobrojni da su neki od njih obrazovali kao neku vrstu
zbirke anegdota. O ovime nam govori Luka. Možda je i to
nagnalo Luku da sistematski opiše sve događaje sa Isusom.
Iz ovoga se može zaključiti sledeće: 1) Da je usmena
tradicija dolazila direktno od apostola ili njihovih
saradnika i da je ona kružila po svim crkvama. 2) Da su
sakupljani mnogi podaci pismeno ali sa nepouzdanošću i malom
veštinom opisivanja i 3) možda i razlog postanka kanonskih
jevanđelja.
$$$2. Prolog
Jov. 1,1-18.
Samo nam Jovan daje prolog u svome jevanđelju. U prologu nam
on iznosi Spasiteljevu praegzistenciju, njegovo silaženje sa
neba i njegovo "postojanje" kod Boga. Prolog ima vrhunac u
14. stihu gde je reč o božjem sinu, koji je postao telo. On
dolazi na zemlju direktno poslan od Boga, Oca; dolazi među
ljude da bi ljudima obezbedio (povratio) nakloonost Božje
milosti. "Nagonite vaše misli da misle što dublje: On beše,
jer je On kao i Bog njegov otac, onaj koji jest; On je
život; On je uzvišeno biće", kaže jedan pisac.
Reči iz Jov. 1,1. "U početku", potsćaju nas na 1.Mojs. 1,1.
samo što je u 1.Mojsijevoj reč o stvaranju a ovde o
njegovom, Hristovom "postojanju". "Logos", Božja Reč, dakle
Isus Hristos je bio prisutan kad su u početku stvarana sva
stvorenja, vidljiva i nevidljiva. Isusa Hrista vidimo kao
"Logosa" u Otkr. 19,11-16. gde je reč o imenu, koje se ne
može izreći, a koje izražava jedno biće. On je Božja Reč
koja sadrži sva Božja otkrivenja. (Uporedi Otkr. 3,14; gde
se ova ličnost naziva "Amin" kao i "svedok verni i
istiniti"). U 2.Kor. 1,19-20. javlja se Isus kao "izgovorena
reč". (Uporedi 1.Tim. 3,16. Hristos - "tajna verovanja",
koja nam je otkrivena). Sve je postalo preko Njega, ništa
nije postalo bez Njega.
$$1. Suština reči, stihovi 1-5.
St. 1-3. "U početku beše Logos (Reč)". Kad su sva stvorenja
tek postajala (ginomai) Reč je već bila, ona je već
postojala. Ona je već imala prošlost. reč nije postala "u
početku", ona uopšte i nije stvorena. Ona je večna. Ovim
Jovan odgovara na ljudska filozofiranja onoga doba o Logosu
(Hristu). Neki su učili da je bilo vremena kad Logos još
nije bio postojao. Tako bio On po Svojoj suštini bio
drukčiji nego Otac. Ovo tvrđenje je pretilo da uništi temelj
hrišćanstva. Jovan ipravlja ovim tvrđenjem ovu opasnu
zabludu. Reč beše kod (sa) Boga". Ona je bila pored Boga,
identično sa Njime (1.Mojs. 1,26 "Da načinimo čoveka"). Reč
"kod" je prepozicija "pro" (sa), koja služi da se označi
prisutnost jedne ličnosti. Ovo "sa" (pro) pokazuje ličnu
zajednicu, lice k licu posebnih ličnosti. (Uporedi Mat.
13,56). "Hristos, Reč, jedinorodni Božji, bio je sa večnim
Ocem jedno po prirodi, karakteru i određenju; jedino biće
sposobno da uđe u Božje savete i planove." (%%P.P. III%%%).
Reč"theos" (Bog) je ovde bez člana, inače bi on ukinuo
razliku u ličnostima i pomešao Sina sa Ocem. Ovako i Hristos
spada u "theotes" (božanstvo). "I Bog beše Reč." Reč je ono
što i Bog; kao što sam Bog jeste (En je imperfekt od reči
einoi - biti). "Jer u njemu živi sva punina božanstva
telesno" (Kol. 2,9). "Sve je kroz nju postalo". Dakle, ova
Reč je tvorac svega (Kol. 1,16-17; Jevr. 1,2-3). Rad 6 dana
je izvršen kroz (preko) sina, Isusa Hrista, koji se ovde
naziva Logos.
St. 4.5. "U njemu beše život" - sto tako kao što je život u
Bogu. Život živih bića počiva na Njemu. Ta Reč je postala
svetlost za sve one, koji hoće da vide tu svetlost. Svetlost
i gledanje je slika duhovnog saznanja i poznanja i tako je
svetlsot uslov moralnog života. Tama je svet neznanja
(nepoznanja). Ko dozvoli da ga obasja ova svetlost, postaje
Božje dete. Razumevanje i prihvatanje svetlsoti je
uoznavanje jedinog pravilnog načina života, koji može da
bude samo u Hristu nosiocu ove svetlosti.
$$2. Dolazak Reči, stihovi 6-13.
St. 6-8. Jedan svedok je došao da svedoči za ovu svetlost.
"Pojavi se čovek", znači da jedan čovek nastupa u istoriji.
Dakle čovek a ne Logos, pa ipak je on veći od ostalih ljudi.
On beše od Boga poslani prorok sa naročitim zadatkom i zato
treba da ga poslušamo. Svrha njegovog dolaska je svedočenje.
On nam pokazuje po svojoj savesti i znanju ko je ta prava
svetlost.
St. 9-13. Ova "Reč", koja je istinita "svetlost", je ličnost
koja tek ima da se pojavi. Ova svetlost, koju jedino Jovan
jasno naznačuje, postaće vidljiva. Od 10 stiha za tu
svetlost upotrebljava se muški rod "on"d iz čega se jasno
vidi da ta svetlst, taj život i ta Reč je ličnost (čovek).
On beše na svetu, to znači u vreme Jovanovo, ali ga još niko
ne pozna, jer je On tek nameravao da se pojavi. Jovan govori
o Njemu, kao o onome koji ima da dođe k svojima koji ga neće
primiti. Stih 11. se odnosi na njegov narod, Izrailj i
njihovu zemlju (uporedi 2.Moj. 19,5-6). Kao što se svet
odvratio od svetlosti, tako se i Izrailj odvratio od svoga
Gospoda. Ali, ipak, njegov dolazak nije bio sasvim uzaludan;
kasnije ga je primio lepi broj ljudi (stih 12). Njega
primiti znači verom ga prihvatiti; verovati u Njega. Oni
koji Isusa verom primaju, imaju mogućnost, obećanje, čak
ovlašćenje, da postanu "Božja deca". Ali ovo "postojanje"
Božjeg deteta nije neki prirodni tok stvari nego
natprirodni; oni su rođeni od Boga. Njima je pretslika
rođenja samoga Mesije.
$$3. Nastanjivanje Reči među nama (inkarnacija,
otelovljenje) stihovi 14-18.
St. 14. "I Logos posta telo..." Ovaj stih je vrhunac
Jovanovog izlaganja o Božjoj Reči. On nastavlja misao prvog
stiha, koji iznosi kako je Logos bio u početku stvaranja sa
Bogom. I sada, tek u ovome stihu nam se kaže, da je On
postao telo (čovek). Logos, koji je oduvek bio (einoi -
biti) Bog i nalazio se kod Oca, postao je (ginomai -
postati) čovek, jedan od ljudskog roda (a thropos). Ovo se
naziva utelovljenje (inkarnacija) Logosa ili Božje Reči. Ova
promena nije učinila da Logos nastane. Kada je Isus vodu
pretvorio u vino, voda nije bila nestala, nego je samo
primila jedan novi elemenat; kad je Logos postao telo, On se
samo obukao u čovečanstvo, sa svim njenim osobinama i
uslovima, ali je zato i dalje bio Bog. "I videsmo slavu
njegovu, slavu jedinog sina koji je došao od Oca." Ovde
Jovan upotrebljava prepoziciju "para" (smisao je: pored, što
označuje usku bliskost). Ma kako da je sastavljena ova
prepozicija sa rečima, ona uvek označuje neposredno
susedstvo, prisutnost i bliskost. "I useli se (stanova) među
nama." Ove reči nas potsećaju na šator od sastanka, gde je
Bog svojim narodom u ovome šatoru stanovao. "Kao
jedinorodni". Grčka reč "monogenes" se obično prevodi sa:
jedinorodni, jedinorođeni. Ova reč se nalazi 9 puta u Novom
zavetu i uvek se odnosi na Hrista. Ona se obično
upotrebljava da označi jedinog sina, jedinca ("monos" -
jedini i naglašena reč "genes" - vrsta). Izraz "monogenes"
treba dakle u svim stihovima prevesti sa jedini, koji
postoji kao jedini (uzoran), tj. jedini svoje vrste. U Luka
7,12. izraz "monogenes" nije primenjen na Hrista i prevodi
se sa "jedini" u majke. U Jevr. 11,17. čitamo, da "Avram
privede jedinorodoga (jedinog sina)". Isak nije bio i
jedinorođeni sin. U Jov. 1,14 stoji "monogenes" (lat. "%
%unicus%%%"), a koja se upotreblava u crkvenoj literaturi.
Ova reč menja smisao u crkvenoj literaturi. Ali, ona ne može
da pruži sigurni temelj našoj veri, nego samo da dade
istorijski razvoj. Dakle, reč "monogenes" treba razumeti kao
"jedini".
St. 15-17. Ovo je svedočenje Jovana Krstitelja o Reči, koja
je postala telo. On počenje ovim rečima da govori o Onome,
koji ide za njim, ali koji ga preteče, jer pre njega beše.
Kad se On (Reč) pojavio Jovan Krstitelj ga je lično označio
i imenovao. To je Isus Hristos. On donosi puninu blagodati i
istine sa neba.
St.18. On, Hristos, koji je gio sa Bogom - Ocem i koji je
jedino video Oca, On nam ga javi. I u ovome stihu reč
"monogenes" se obično prevodi "jedinorodni". Ali, u
najboljim među starim rukopisima Svetog pisma koje imamo (%
%Alef, B,C i L%%%) stoji "monogenes theos" što znači "jedini
sam Bog" namesto "jedini Sin" ili "Sin jedinac". Možda je
neki prevodilac napisao "monogenes huies", da bi izbegao
suviše jaku izjavu o Hristovom božanstvu, i da tako ovaj
stih učini sličnim stihu Jov. 3,16. Ali, Logos je već u 1.
stihu jasno označen kao "theos". Bez sumnje da su stari
prevodi i apostolski oci ovako i propovedali.
"Koji beše u naručju Očevom". Ova poslednja rečenica 18.
stiha kojom se završava prolog, izražava prisni odnos
ljubavi koja postoji između Boga - Oca i Hrista. Particip
prezenta od glagola einoi (biti) "on" (beše), označava
nebesko biće i pretstavlja odnos koji postoji između Boga i
Hrista pre utelovljenja. Svojim utelovljenjem On je postao
objavljivač božanskog Oca i njegov Tumač. Jedino ovom
prilikom (utelovljenjem) Isus je postao iako oduvek beše
Bog; sad je postao čovek. Dakle, pojam tzv. "večnog
sinaštva" Hristovog je crkveno shvatanje. To je samo
teološka formula, koja nema nikakvog temelja u grčkom
"koine" Novoga zaveta. Ona je zasnovana na pogrešnom
predanju reči "monogenes".
$$$$Događaji pred Hristovim rođenjem
$$$3. Objavljivanje Jovanovog rođenja
Luka 1,5-25.
Od poslednjeg propoka, Malahije, prošlo je već 400 godina.
Irod je postao carem u Judeji, Izrailjski narod je bio za
ovo vreme pod raznim jarmom. Godine 63 pre Hrista okupirao
je rimski vojskovođa, Pompej, Judeju i činio je rimskom
provincijom, a car August Oktavijan postavi 40-te godine pre
Hrista Iroda za kneza nad Judejom. Ovo su bili spoljni
znaci, da je blizu prvi Isusov dolazak. (1.Moj. 49,10)
Ovi događaji se dešavaju 15 meseci pre Hristovog rođenja.
Događaji u vezi sa Jovanovim začećem i rođenjem prethode 6
meseci događajima sa začećem i rođenjem Isusovim.
$$1. Zarija i Jelisaveta, od Boga izabrani da Spasitelju
daju preteču, st. 5-7
St. 5. Ovaj Irod, bio je judejski car Irod Veliki, koji je
vladao Palestinom od 37. g. pre Hrista do 4. g. posle
Hrista. Ovde je Judeja uzeta u širem smislu, dakle
Palestina. - Zarija i Jelisaveta behu od svešteničkog roda.
Zarija je pripadao Avijinom, desetom od 24 svešteničkih
redova, koje je sveštenstvo organizovalo najkasnije već u
vreme pisanja knjiga "Dnevnika" a koji su postojali sve do
razorenja hrama (70 god). Ovih 24 reda su se menjala svakih
8 dana pri vršenju dnevnog bogosluženja u hramu, tako da je
prosečno dva puta padao red na svakog od ovih svešteničkih
redova da održe Božju službu. Dok su prvosveštenici i drugi
viši sveštenici živeli u Jerusalimu ostali su živeli po
selima i gradovima. Po povratku iz Vavilona 450 g. pre
Hrista, bilo je samo 4 svešteničkih reda, od ranijih 24,
koji su se vratili u Jerusalim. (Up. 1. Dnev. 24,7-19; Luka
1,23.39). Položaj i služba sveštenička behu nasledni u
Izrailju. - Da bi bio u službi Zaharija je morao da ima do
50 god. (Num. 8,25). - Zarijino ime prevedeno znači: "Gospod
se setio", a Jelisavetino: "Gospodnja zakletva".
St. 6. Zarija i Jelisaveta behu pretstavnici prave biblijske
pobožnosti. Oni behu netaknuti od izopačenjja sveštenstva u
glavnome gradu. Ovo dvoje behu članovi prave Božje crkve
onoga vremena koja je očekivala svoga Izbavitelja. Oni su
živeli "po svim zapovestima i naredbama Gospodnjim bez
mane". Ove reči behu već Avramu rečene. Nema sumnje da su
oni ove reči i ispunjavali, tako da ih je okolina smatrala
kao ljude bez mane.
St. 7. Oboje su se molili, da dobiju sina i pored njihove
starosti. Među pobožnim Jevrejima bozčenost se smatralo. s
obzirom na dolazak Mesije, znakom Božje nenaklonosti.
$$2. Isupunjenje poslednjeg starozavetnog obećanje, st. 8-17
(Mal. 3,1; 4,5-6)
St. 8-12. Ovo je bila Božja služba pri prinašanju tzv.
"večernje žrtve" u 3 sata posle podne ("o devetom času") -
Dan. 9,21. Kadioni žrtvenik je stajao u svetinji, u sredini
pred svetinjom nad svetinjama. Levo je bio sto sa hlebovima
a desno svećnjak. Desna strana se smatrala stranom koja
obećava sreću. Kadilo se dnevno dva puta, ujutro u 9 sati
("jutarnja žrtva") i posle podne u 3 sata ("večernja
žrtva"). Paljenje kadionice praćeno je simboličkim radnjama
(Otkr. 5,8; 8,3). U to vreme skupljao se narod u predvorju
hrama, da se tamo moli Bogu. Po završetku žrtvovanja izađe
sveštenik napolje i otpusti narod blagoslovom: "Da te
blagoslobi Gospod i da te čuva! Da te obasja Gospod licem
svojim i bude ti milostiv! Da Gospod obrati lice svoje k
tebi i dade ti mir." (4.Moj. 6,24-26).
$$3. Anđeo objavljuje vest o proroku, koji ima da prikupi
Gospodu spremni narod, st. 13-17.
St. 13-14. Lične molitve Zarije i Jelisavete za sina,
poklapale su se sa opštom molitvom tadašnjih pobožnih za
Spasitelja, otuda će se ne samo oni nego i mnogi sa njima
obradovali Jovanovom rođenju.
St.15. "On će biti velik" možda ne toliko u očima ljudi ali
po Božjem proviđenju. Ovo potpuno uzdrđavanje od "vina i
sikera" odgovara njegovom visokom pozivu a i samoj sadržini
njegovog propovedanja (objavljivanja). Dakle on ima da bude
nazirej. Nazireji behu posvećeni Gospodu (obično zakletvom)
za neko određeno vreme ili za ceo život. Oni su se morali
uzdržavati od pića. Sve što dolazi od grožđa morali su
izbegavati da jedu, pa čak i sveže i suvo grožđe. Oni su
puštali da im kosa poraste velika i nisu smeli da idu tamo
gde su mrtvaci. (Vidi 4.Moj. 6). - Dete će se napuniti
Svetog Duha još u materinoj utrobi; to dogovara težini i
ozbiljnosti njegovog zadatka. On će znači biti potpuno
ispunjen Svetim Duhom. Kao što je nekada Ilija držao
propoved bez straha u vatenoj revnosti tako će i on obraćati
srca Gospodu.
St. 16. Ovo naročito pripremanje odgovara i naročitom
uticaju koji on ima da izvrši na Izrailjski narod. On ima da
ih obrati ka Gospodu, od koga su se oni stotinama godina sve
više odvraćali.
St. 17. Ovo "on" je naglašeno. To će biti onaj, koga
Izrailjci već odavno čekaju. On je ta ličnost koja ima da
dođe u "duhu i sili Ilijinoj" - jedan kao št je bio Ilija.
On će ići "pred Njime", dakle pred Gospodom. On ima da
"obrati srca k ceci... i nepokorne k mislima prevednih". To
su stara i nova generacija. Ovaj drugi Ilija će se boriti
protiv navika strih a mladu generaciju oduševiti za Isusa i
staru pridobiti u praskozorju novoga doba. Od svih ovih ima
da učini "narod voljan". Neposlušni imaju da dobiju razumno
shvatanje pravih. I stare i nove ima on da nauči pravome
životu pred Bogom, da bi kao pripremljeni narod bili
sposobni da dočekaju svoga Gospoda.
$$4. Različito dejstvovanje vesti, st. 18-25.
St. 18-20. Znak koji je Zarija želeo postao mu je kazna.
Zarija nije mogao u tome trenutku da izdvoji veliku vest,
koja se odnosi na Spasitelja od svoje ličnosti. Onda pak
hoće da veruje ali samo pod uslovom da dobije neki znak.
Time je pokazao nestalnost svoje vere. Ime Gavrilo trebalo
je da Zarija odmah dovede u vezu sa knjigom proroka Danila,
koja govori o vesti spasenja. Reči Gavrila "... da ti javim
ovu radost" - su kao prekor Zahariji zbog nedostatka njegove
vere; zato ga on još jedanput uverava, da će se sve tako
zbiti.
St. 21-23. Što je anđeo Gavrilo rekao, ispunilo se kad je
Zaharija izašao iz svetinje pa nije mogao da iskaže
uobičajeni sveštenički blagoslov. Ali ova kazna je služila
Zariji na ojačavanje njegove vere. U punoj veri otputovao je
Zarija kući iz Jerusalima.
St. 24-25. Samo ostvarenje božanskog obećanja, ojačalo je
izvesnost i veru Jelisavete, da je ona pozvana na obećanje,
jer je uskoro začela. Zaharija je svakako kod kuće svojima
objasnio onako nem sve što mu se dogodilo, jer to mu nije
bilo zabranjeno.
$$$4.OBJAVLJIVANJE HRISTOVOG ROĐENJA
Luka 1,26-38
Evanđelista Luka je svakako ove pojedinosti o Isusovom
rođenju saznao od same Marije (Jov. 19,27; Dela 1,14;
21,17). Ovo se dogodilo u Nazaretu, jednom malom gradu u
Galileji, 6 meseci posle objavljivanja Jovanovog začeća.
Anđeo Gavrilo se ne imenuje sam ovog puta, ali Marija je
svakako već saznala za njegovo ime od Jelisavete, kojoj je
Marija od anđela bila upućena. (st.36).
$$1. Anđeo Gospodnji donosi Mariji vest o njenom izboru,
st.26.27.
St. 26.27. Marija, kao i Josif bili su Davidovog porekla.
Luka naglašava i Josifovo poreklo od Davida. Marija beše
pobožna žena koja je tiho živela u ovome malome gradu: ona
nije pripadala nekom velikom i otmenom društvu. Anđeo je
nije našao u palati nego u skromnoj kući pri radu. Ona
nikada nije zaboravljala na spasenje svoje duše. Njena nada
na Spasitelja bila je uvek živa. Ona se ponašala kao prava
kći Davidova. Svakako je bila žalosna videći pokvarenost
svoga naroda i njegove prazne ceremonije. Marija je bila
slika verne duše koje je čekala svoga Mesiju. Svu nadu
polagala je u Njega; On će i narod i nju izbaviti od greha.
Ona je bila uzor-žena, zato je Bog i izabrao za majku Isusu
Hristu. Njeno ima Marija "Mirjam" znači "uzvišena". Veridba
kod Jevraja beše neka vrsta zakonski obavezne veze, tako da
je verenik označavao svoju verenicu kao svoju ženu, a
verenica verenika za svog muža. Ali veridbena i bračna veza
su se znatno razlikovale jedna od druge, zato Luka i
naglašava dva put, da je Marija bila još devojka. Anđeo nije
rekao da će ona kasnije u braku dobiti sina (st. 24), nego
još kao devojka. Samo začeće će biti natprirodno, kao št je
bilo i kod Jelisavete, našto anđeo ukazuje Mariji (st. 36).
$$2. Marija je izabrana i obasuta Božjom puninom, st. 28.29.
St. 28.29. Mada Bog izabira i izliva svoju milost na ljude
po svojoj volji, ipak On čini to pod izvesnim
pretpostavkama. Reči "ti koja si stekla milost Božju" -
znači ti, koja si predmet Božje milosti. Mariji je učinjeno
time delo Božje milosti, ona je izabrana od toliko žena za
časni sud Božiji, da preko nje Reč postane telo, da da na
svet Spasitelja sveta. Ona nije puna milosti tj. "sveta",
kao što to neke crkve uče a što i ona sama priznaje u 47.
stihu. Anđeo Gavrilo je hteo samo to da joj saopšti da je
ona predmet Božje milosti 9st.48) "Gospod s tobom" znači sve
što će na tebe doći neboj se, jer je Gospod s tobom.
$$3. Marija donosi ispunjenje svih Božjih obećanja, st. 30-
33.
St. 30-33. Prvi put se spominje dolazak Mesije u
"protoevanđelju" (Gen.3,15). Tu je reč o obećanju ženinog
semena. Zatim imamo obećanje preko proroka Isaije. (Is.
7,14). Najzad je i Mariji obećano da će se u ovome sinu
"Emanuelu" (Mat. 1,23 znači "s nama je Bog"), čovek pomiriti
sa Bogom. Ime "Isus" znači "Jahve" je spasitelj. Ovo ime je
isto kao i u St. zavetu ime Jozua. Ime "Hristos" je grčka
reč za jevrejsku reč "Mašiah" upotreblajvan u Starom zavetu,
što znači "Pomazanik". Pomazanje uljem bio je spoljnji znak
da je neko posvećen za neku vrstu službe, na pr. za cara.
Misija Isusa Hrista bila je, da spase čovečanstvo i
uspostavi Božje carstvo na zemlji. - Ono će biti sasvim
drukčije, "Veliki" nego Jovan, on će se nazvati "Sin
Božiji". Dakle, njegovo poreklo je od Višnjega. "I daće mu
Gospod Bog presto Davida oca njegova". Već od momenta
naznačenog u 2. Sam. 7,12.13 očekivali su Jevreji jednog
potomka Davidovog porekla, koji će ustanoviti Davidovo
carstvo u svoj božanskoj punini. (Is. 9,6.7). Kad se ovde
izrično kaže: "Davida, oca njegova", to znači da Marijin sin
mora da bude Davidovog porekla. - Proročanstva St. 33 nalaze
se već odavno u Starom zavetu: Is. 9,7; Dan. 2,44
$$4. Marija, koja se drži Božje vere, pripremna je da
veruje, st. 34.
St. 34. Neki crkveni tumači Svetog pisma pokušavaju da
pomoću ovog stiha dokažu stalno Marijino devojaštvo, ali se
onda činjenica o njenoj veridbi tome protive. Ovaj se stih
odnosi na njeno devojaštvo, do njene udaje za Josifa. Upravo
zato je njoj sve to zagonetno. Marijina probožnost i
poslušnost se lepo vide, na suprot Zaharijinom neverovanju.
$$5. Ono što je u i na Mariji, direktno je delo Božje, st.
35-37.
St. 35-37. Anđeo joj reče: "Duh Sveti doći će na tebe i sila
Najvišega oseniće te. Zato će se i sveto što će se roditi,
nazvati Sin Božiji." Dakle ne telo nego duh; ne zemaljski,
nego Duhom Božijim, ne od telesanog nagona; nego Božjjom
snagom, odozgo. Ako je Bog začetnik (uzrok), ono što će se
roditi može biti samo Božji izabranik. - Da bi ojačao njenu
veru anđeo je upućuje Jelisaveti (st.36), a kao poslenje
uveravanje je napomena, da je Bogu sve moguće.
$$6. Pobožna Marija, kao sluškinja Božja, pokorava se Božjoj
reči, st. 38.
St. 38. Marija ne pita ništa više. Ona je spremna da se
ispuni Božja Reč. - Ništa nam nije napisano o tome kakve je
misli gajila Marija u tom momentu, ali znamo da je
prihvatila u veri sve reči i bila poslušna. (st. 39.40)
$$$5. MARIJA KOD JELISAVETE I NJEN POVRATAK KUĆI
Luka 1,39-56.
Posle saopštavanja anđela Gavrila, uputi se marija odmah
Jelisaveti. Ona žuri Jelisaveti, na koju ju je sam anđeo
uputio, kao na Božju sluškinju, da sa njom podeli radost i
da zajedno hvale Gospoda. Jelisaveta ju je primila kao
majuku njenog Gospoda, što joj je otkrio sam Duh Božiji. Tri
meseca su one zajeno živele i zajednički užiovale radost što
su izabrane kao oruđe Božije.
$$1. Marija traži blizinu one, na koju joj je sam anđeo
ukazao, st.39.
St. 39. Ovaj "grad Judin" biće verovatno Juta, mali
sveštenički grad, dva sata hoda južno od Hevrona, na visokom
brežuljku sa maslinama, a istočno samo jedan sat hoda od
pustinje, koja se spušta prema Mrtvom moru. Okolina beše
veoma lepa i plodna.
$$2. Jelisavetin slavopoj, pun Duha Svetog daje mariji
izvesnost, st.40-45.
St. 40.41.44. Pozdravne reči Marijine su povod Jelisavetinog
ispunjenja Svetim Duhom. Sveti Duh je ispunio dete (st. 15)
ali i majku, zato ona i govori proročke reči.
St. 42."Blagoslovena si ti među ženamai blagoslven je plod
utrobe tvoje". - Ove reči Svetoga Duha su dodatak na reči
anđela ranije upućene Mariji (st. 28). Ovo je ojačalo njenu
ubeđenost da je ona izabrana za majku Spasitelju.
St. 43.Duhom Svetim zna Jelisaveta da će Marijin sin biti
njen Gospod. Ona neće biti majka Boga, nego mati onoga, koga
narod treba da primi za svoga Gospoda i obećanog cara -
Isusa Hrista. St.45. Neće biti "blago" samo Mariji, nego
svakom onom koji veruje. Upravo zato, što je ona verovala,
sve što joj je Bog kazao, ispunilo se nad njom ovo. Ona ovde
još jednom ukazuje nato, da su te reči bile od Boga.
$$Marijin slavopoj, proslavljanje Božje (magnifikati) st 46-
55.
$1. St. 46-48/%%I%%%. Jelisaveta je hvalila šenu, Marija
hvali Gospoda. Ovo su reči oduševljenje, koje dolaze iz
dubine duše, a rezultat su onoga što se preživelo. Ovaj
slavopoj Marijin Bogu premašuje svaki Psalam. (Up. slavopoj
Ane u 1. Sam. 2). - Bog u svojoj veličini podiže neznatne,
male (Up. Ps. 113,5-8). I ovde pokazuje Marija u svojim
rečima: ... neznatnu sluškinju svoju", preiipremnost na sve.
$2. St. 48/%%II%%%-50. U njoj će svi primetiti Božju svemoć,
slavu i milosrđe. "Od sada će me blaženom zvati svi
naraštaji." - Carstvo njenog sina će biti za sve naraštaje
pristupačno i večno će trajati (st. 33). Sad se Marija
obraća u svome slavopoju Bogu: nju će slaviti svi naraštaji
sve do kraja sveta,ali ne zbog njene vrsnosti, nego zbog
Božje milosti koja se vidi na njoj i onome koga će ona
roditi za spaasenje mnogih.
$3.St. 51-53. Marija sad gleda u duhu Božja dela u
prošlosti. U 6 rečenica pokazuje ona BOžju vladavinu u
prošlosti, a št će isto i njegov Sin, koji će uskoro da se
pojavi, činiti: 1) "Pokaza silu mišicom svojom" (up. Is.
52,10; Jov. 12,37-38). 2) "Razbi ponosite u mislima srca
njihova" (up. Dan. 5,20; 1. Petr. 5,5 Bog se protivi
ponositima) 3) "Zbaci silne sa prestola" (up. Agej 2,22;
Dan. 2,21; Mat. 2,20; Irod Veliki koji je tražio Isusov
život). 4) "Podiže male" (Up. Jez. 21,31; Luka 18,14). 5)
"Gladna napuni blaga" (up. mana u pustinji i Isusovo
nahranjivanje ljudi). 6) "Bogate otpusti prazne" (Gen.
31,42).
$4.St. 54-55. On št je Bog učinio Mariji smatra ona kao
ispunjenje boženskog obećanja. "Prihvati Izrailja slugu
svoga". (Up. Is. 41,8), "da se setimilosti", - kao što je
govorio ocima, Adamu i semenu njegovom.
Ove reči koje je BOg govorio nekad, kao u Eks. 2,24 su vrlo
često upotrebljene u Starom zavetu, da bi se izrazile Božje
milosrđe i pomoć. Sve se to sada ima da ispuni u davanju
svog Sina.
$5. St. 56. Kad je već bilo blizu vreme da Jelisaveta rodi,
vrati se Marija kući, pošto je provela 3 meseca u Juti.
$$$6. ROĐENJE I MLADOST JOVANA KRSTITELJA
Luka 1,57-80.
Bog drži svoja obećanja. Kad je došlo vreme, Bog je
poklonioJelisaveti i Zariji željnog sina, u kome su oni
našli svu radost i utehu. Oni su zato i učinili tačno onako
kako im je anđeo naredio o detetovom odgoju i imenu.
$$1. Jelisaveta doživljava ispunjenje božanskog obećanja,
st. 57.58.
St. 57.58. Sva njihova radost bila je ispunjena mislima o
budućnosti deteta, koje im je Bog dao po njegovoj milosti.
Jelisaveta se oslobodila nacionalnog srama, da ostane
nerotkinja.
$$2. Pri davanju imena otkrile su se izvesne određene Božje
namere, st. 59-66.
St. 59-61. Osam dana posle porođaja, bio je propis da se
izvrši obrezanje (Gen. 17,12; 3.Moj. 12,3). Pri obrezanju
davalo se i ime detetu. Obično se detetu davalo dedino ime.
Jelisaveta je zahtevala da se njenom detetu da ime Jovan, iz
čega se vidi, da je ona već bila poučena od Zarije, koje ime
da se da sinu. Ime Jovan bilo je nepoznato u njihovoj
porodičnoj tradiciji. Zato su se rodbina, prijatelji i
susedi i čudili da Jelisaveta to zahteva.
St. 62-64. Kad je Zaharija napisao ime, koje ima da se da
detetu, razvezao mu se jezik; i po njegovoj želji imalo se
detetu dati ime Jovan. Ova saglasnost roditelja je svakako
čzačudila prisutne. Još veće je bil čuđenje, kad je otac
detinji progovorio posle 9 meseci i hvalio glasno Boga.
St. 65.66. Ovaj čudnovati događaj nije se razglasio samo u
ovom mestu nego po celoj okolini, po judejskim planinama.
Ovo je trebalo da bude pripremanje ovih ljudi na bliskost
mesijanskog vremene. Svi ti događaji sa detetom do metanja u
hramu proširili su se najzad po svoj zemlji Judeji. Svima je
bilo jasno da će ovo dete biti naročito Božje oruđe.
$$3. Zarija proriče o Mesiji i njegovom preteči, st. 67-79.
St. 67. Zarija nije govorio samo u Božjem nadahnuću kao
Jelisaveta (st. 41), nego on izgovara proročke reči. On
otkriva Božju nameru odnosno budućnosti.
$1. St. 68-75. Zaharija iznosi prvo zahvalnost Bogu za
njegovu milost izrailjskom narodu, jer mu je poslao
Izbavitelja. "Što pohodi i izbavi narod svoj". Narod je
posećen kao što se posećuje bolesnik. Izrailj je bolestan,
zarobljen grehom. "Podiže nam rog spasenja u domu davida
sluge svoga". Kao što je krivac našao utočišta, kad je bio
progonjen, ako je pobegao u hra i tamo se uhvatio za rogasti
kraj oltara, isto tako je "rog spasenja". - Sa druge strane
rog je slika moći. Očekovni Mesija, Davidov sin, će
upotrebiti svoju moć na spasenje svoga naroda od
neprijatelja. Razlog, da nam Bog šalje Davidovog sina je:
"Da učini milost ocima našim i da se seti svoga svetog
saveza, zakletve kojom se zakleo Avramu, ocu našemu, da će
nam dati da mu, izbavljeni iz ruku neprijateljskih, bez
straha služivo u svetlosti i pravednosti pravoj dogod smo
živi". - Od Mesije okreće se sada Zaharija u svome govoru na
onoga koji ima da pripravi put spasenja - na Jovana.
$2. St. 76-79. Jovan je taj koji ima da pripremi narod za
dolazak Spasitelja. On će biti prorok Najvišega. Nama se
kaže i u čemu će se sastojati njegov poziv: on će ičći pred
Gospodom po vremenu i po radu tj. on će sve pripraviti za
rad Mesiji, on će ga uvesti u rad. Da mu pripremi put,
znači, da ukloni sve smetnje, Te smetnje su manje spoljne
nego unutarnje, religiozne i moralne prirode. On ima da
nauči njegov narod u kom imaju spasenjje. To je znanje kojim
se jedino možemo spasiti, a to je ; "U oproštenju greha
naših". Ovo oproštenje greha biva samo Božjom samilošću,
koje se izražava u prohođenju svoga naroda. Ovaj Božji
dolazak ja kao sunce, koje daje svetlost sa visine, i njih
obasjava. Ova je slika svakako uzeta iz Mal. 4,2. "Da obasja
one koji sede u tami i senu smrtnome".
St.80. Jovan je rastao telesno, duševno i duhovno, što je po
sebi razumljivo, zato se i upotrebljava izraz "duhom".
Njegov duhovni razvitak stojao je odmah u početku pod
uplivom Svetog Duha. "Posvećen Bogu od svoga rođenja kao
nazirej, Jovan Krstitelj je ostao veran u svome zavetu kroz
ceo svoj život" (I.Ž. str. 27). On je bio "u pustinji" do
dana njegovog nastupanja u javnost. Jovan se povukao
uusamljenost da bi nesmetano od svetske vike i buke mogao da
razmišlja i da se moli i tako pripremi za svoj poziv. Jovan,
Božji vesnik, trebalo je da donese ljudima božansku
svetlost. Trebalo je da uputi ljudske misli novim smerom.
Trebalo je da im pokaže svetlost božanskih zahteva i
savršenu pravdu kaja dolazi od Boga. Takav vesnik trebalo je
da bude svet" (I.Ž. str. 27). Zato je on bio u samoći u
pustinji. Pustinja Ziv bila je od Jute jedan čas hoda
udaljena (1.Sam. 23,15.19). On je živeo ustvari na ivici
pustinje, gde nnije bilo stalnog ljudskog naselja. U toj
okolini ima dosta utrina i paše.
$$$$Hristovo rođenje i mladost
$$$7. Hristovo poreklo
Mat. 1,1-17; Luka 3,23-38.
Imamo dva rodoslova Isusa Hrista. Jedan nam daje Matej a
drugi Luka. Nema sumnje da su obojica jevanđelista imala
nameru da dokažu Isusovo poreklo od Davida. Ovo Isusovo
poreklo nije nikad, ni od njegovog najvećeg neprijatelja,
osporavano. Luka je hteo, bez sumnje, i da da kratku
genealogiju Mesije s obzirom na početak ljudske istorije.
Rodoslovi se razlikuju. Jedan ide u ushodnoj a drugi u
nishodnoj liniji i to Matej do Avrama a Luka do Adama, prvog
čoveka uopšte. Otuda je značaj Isusov ne samo za izrailjski
narod, nego i za celo čovečanstvo. O ovim rodoslovima
postoje razna mišljenja. Po što se već u prvo doba
hrišćanske crkve verovalo, da je i Marija Davidovog porekla,
smatralo se da Luka iznosi Marijih rodoslov, a Matej
Josifov. Ovo mišljenje ne može se dokazati iz teksta Svetog
pisma ali neki razlozi nam govore za to. Prema naredbi
vlasti svako je morao da ide u svoje pleme da se tamo upiše;
zato je Marija i pošla sa Josifom u Vitlejem. Ona je svakako
bila kćer-naslednica prema 4.Moj. 27,8. i nije trebala da se
udaje van svoga (Judinog) plemena. Da je Marija od Davidovog
porekla dokazuju i reči anđela Gavrila, upućene Mariji: "I
daće mu, (detetu) Gospod Bog presto Davida oca njegova"
(Luka 1,32). Ovde se Isus naziva "sin Davidov" bez obzira na
Josifa. Ako je neko bio od kćeri naslednice, on se morao
upisati u pleme majčinog oca, i tada je imao istovremeno dva
oca. (Nem.7,63; 1.Dnev. 2,21-23; 4.Moj. 32,40.41). Prema
ovome shvatanju Luka 3,23/b bi se morao ovako razumeti: "Bio
je sin (kao što se mislilo, Josifov), Ilijev, Matatov itd".
Dakle, Isus je bio Josifob sin samo za ljude, ali u
stvarnosti on je bio Ilijev sin, koji je opet bio Marijin
otac.
Matej stavlja u pročelje imena Davida i Avrama. Ustvari oba
su imena vrlo važna za izrailjski narod. Jedan je otac ovoga
naroda, na koga se svaki pravi Izrailjac pozivao, da on od
njega krvno potiče; drugi je ispunio svu slavu i veličinu i
puninu Božjeg naroda.
Luka ima vrhunac u izrazu: "Bio je sin... Adamov, Božji".
Isus je stalno označavao sebe, da je on Božji sin. (Jov.
8,36). Luka ide još dalje u svome ređanju predaka. On
spominje da je Isus Sitovac, da potiče od Sita.
Davanjem ovih podataka hteli su ova dva jevanđelista da
dokažu, da je Isusova ličnost netaknuta i besprekorna, a u
isto vreme iznose oni i ličnosti u koja utiču sva mesijanska
svedočenja.
Izraz biblos genezeos, koji se nalazi kod Mateja mnogi
prevodi i tumače kao "knjiga istorije" Isusa Hrista i
uzimaju je kao naslov ovome jevanđelju. Ali je mnogo
verovatnije, da ovaj izraz kao i u 1.Moj. 2,4; 5,1. znači
genealogija, poreklo. Ovaj izraz je naslov samo za Mat. 1,2-
17. a ne za celo jevanđelje. Isus (Jehošua, Jozua ili posle
vavilonskog ropstva skraćeno Ješua) znači: Jahve je spas.
Ovo ime nije bilo retko u vreme Isusovo, ali kasnije su se
hrišćani ustručavali da ovo ime daju svojoj deci, a Jevreji
ga opet nisu davali svojoj deci zbog mržnje prema Isusu
Hristu. Reč "Hristos" znači pomazanik i prevod je jevrejskog
Mišijah (aramejski Mešijah) otuda jelinizirano Mesias. Ovaj
izraz je samo kao titula Isusu. Nju su nosili nekada u staro
vreme i izrailjski carevi (1.Sam. 24,7; Ps. 2,2). Služba
sveštenika i proroka je pretslika Isusove službe. Zato u
Starom zavetu i oni nose ovu titulu. Zato je i David gledao
svoga Mesiju kao sveštenika po Melhisedekovom redu (Ps.
110,4), a Mojsije naziva Mesiju prorokom (5.Moj. 18,15; Jov.
6,14; Dela 3,22). Hrišćani upotrebljavaju ovu titulu samo u
vezi sa Isusom.
Jevanđelista Matej iznosi Avrama kao praoca svega izabranog
naroda. Avram je sa Sarom rodio Isaka, po Božjem obećanju
(1.Moj. 21,2). Isaka je Bog izabrao da bude naslednik
Avramovog blagoslova. (Ostali sinovi njegovi nisu bili toga
dostojni, kao na pr. Ismailo i drugi koje jevanđelista ne
spominje). Isak sa Revekom rodi Isava i Jakova (1.Moj.
25,21. i dalje). Onde se spominje samo mlađi sin Jakov, jer
se stariji pokazao nedostojnim da bude nosioc Božjih
obećanja. Blagoslov je prešao na mlađeg brata iako se to
protivilo telesnom zakonu. Jakovljev najstariji sin je
Ruvim, ali ovde se navodi četvrti sin Juda, jer je Mesija
imao doći iz njegovog kolena (1.Moj. 49,10). Pored njega
spominje Matej i ostalu braću kao pretstavnike naroda 12
plemena, kome je obećan Mesija. Blizance, Faresa i Zaru
rodio je Juda u bludu sa snahom Tamarom (1.Moj. 38,15 i
dalje). Prvo se trebao roditi Zara, ali je to bila Božja
volja da se prvo rodi Fares. On je postao praocem Mesije.
Zato Matej spominje i Zaru pored Faresa. Jevreji ni nisu
unosili ženska lica u rodoslove, ali Matej nabraja neke žene
(kao Tamaru, Rahevu, Rutu i Urijinicu - Vitsaveju). Neke su
bile od ovih neznaboškinje (Ruta i Rahava), a druge opet
sumnjevog morala. Ruta i Rahava, kao neznaboškinje, pramajke
su Mesiji. Time je hteo Matej da istakne misao o opštosti
hrišćanstva (uporedi Mat. 3,9; 8,11; 22,1; 28,19; i dr).
Sumnjive iznosi on zato, što su Jevreji tvrdili, da je Isus
plod grešnog odnošaja Marije. On ih ovde potseća na Mesijin
rod, gde je ipak bilo ovavkih žena, koje oni primaju. Od
Faresa do Davida slaže se genealogija u navodima u Ruta
4,18-22. Kako se Esrom rodio još u Hananu (2.Moj. 46,12), a
Nason je prilikom izlaska iz Egipta bio starešina Judina
plemena (4.Moj. 1,7), to je jasno da su neke generacije 215-
godišnjeg perioda egipatskog ropstva izostavljene. matej to
nije mogao saznati, jer se služio ssamo genealogijom Starog
zaveta. (Izgleda da se Matej služio negde u rodoslovu i
tradicijom. Rahava je na primer bila neznaboškinja, bludnica
iz Jerihona, koja je primala uhode u kuću i spasla im život
u vreme izrailjskog osvajanja Palestine. U Pismu ne stoji
nigde da je ona bila žena Salmonova). Dakle, od Esroma do
nasona nema dovoljno podataka, ali od Nasona i Matej i Luka
daju ista imena: Salmon (Salin), Voz, Ovid (s Rutom) Jesej,
David. Za Davida veli Matej da je bio car, jer hoće da
istakne da se u njegovoj osobi ispunilo Jakovljevo proroštvo
o carskom žezlu u Judinom kolenu. Solomun, naslednik Davidov
začet je u bludu Davidovom sa Vitsavejom, (ženom Urijinom,
2.Sam. 11,2 i dr). Matej ne spominje Vitsaveju po imenu,
nego kaže da je ona bila žena Urijina (Urijinica). Dalje,
Matejev rodoslov sledi nishodnu liniju Solomuna, a Luka
liniju Natana, drugog sina Davidovog. Međutim, obe
genealogije se sastaju dva puta kod imena Zorovavelja i
Salatila. Pokušalo se da se otkloni poteškoća pretpostavkom
da je bilo tzv. leviratskih (deverskih) brakova. (Uporedi
5.Moj. 25,5). Ovo objašnjenje dao je već Julije Afrikanski,
kao što piše Jevsevije (%%Historia ecclesia%%% 1,7). Ali u
tom slučaju bi trebalo pretpostaviti tri ovakva braka, jer
postoji tri razlike u genealogijama Mateja i Luke. Ti
slučajevi bi morali biti: 1) sa Salatilovim ocem, 2)
Zorovaveljevim i 3) najzad sa Josifovim ocem. Ali to se
protivi onda mišljenju, da Matej iznosi Josifobu
genealogiju, a Luka Marijinu. Bolje je ovo tako razumeti, da
su rodoslovi careva i njihovih porodica bile nesigurno
vođeni iz raznih razloga. Matej je podelio svoju genealogiju
u tri perioda istog trajanja vremena. Svaki period broji 14
kolena. Prvi je period u ovoj njegovoj istoriji izrailjskih
careva od Avrama do Davida. to je period pripremanja
carstva. drugi period je od Davida do vavilonskog ropstva,
vreme ostvarenja i propadanja carstva. Treći period od
vavilonskog carstva do Mesije, doba mementalnog nestanka
izrailjskog carstva ali koje će se ostfvariti definitivno
Mesijinim dolaskom. tako je apostol Matej video tok istorije
teokratske izrailjske države. Najzad on zaključuje da je
kucnuo čas podizanja Davidovog prestola i njegove vladavine.
On je morao, misle neki, da izmeni neke careve i njihov red.
Ali svakako apostol nije samo radi broja 14 brisao neke
careve sa liste. Oni su već bili izbrisani od samih Jevreja;
Narodčito Ahavovi potomci. Dakle što se tiče odnosa između
rodoslovlja po Mateju i Luci on je nesumnjivo sledeći. Matej
počinje sa Avramom, Luka ide preko Avrama do Adama, čak do
Boga, kao najuzvišenijeg porekla. najveća razlika je u
davanju imena predaka od Davida nadalje. Ove dve linije se
sastaju samo kod nekih imena, Davidovih potomaka. Po
Matejevoj liniji Josifov otac se zove Jakov; po Lukinoj
Ilija. Izgleda da Luka iznosi majčin rodoslov i Ilije,
Marijin otac, spomenut je kao deda ("Isusov otac") Luka je
dakle hteo izneti stvarni rodoslov Isusovog plemena, dok
Matej, naprotiv, sa zakonskog, teokratskog gledišta.
$$$8. Marijino začeće
Mat. 1,18-25.
Odma u samome početku opisivanja događaja rođenja Isusa
Hrsita, Matej uzima za zadatak da iznese Jevrejima Istinu o
Isusovom poreklu: naročito da objasni Josifov odnos prema
Hristu. Moderni kritičari ne veruju u natprirodno začeće
Isusovo. Oni tvrde da je to legenda, koja se tek kasnije
pojavila, slična grčkim legendama i mitima o čudnom rođenju
pojedinih ljudi, kao sinova bogova. Kritičlari ovako
objašnjuju izraz "sin Božji": Grci razumevaju nešto drugo
pod izrazom "sin Božji" nego Jevreji. Oni razumevaju nešto
drugo pod izrazom "sin Božji" nego Jevreji. Oni razumeju taj
izraz u prirodnom smislu, kao i sinove svojih bogova. tako
su ga shvatili i Matej i Luka. Prvi hrišćani nisu znali za
natprirodno začeće i rođenje Hristovo. Moderni kritičari
smatraju začeće, legendom, jer ne mogu da veruju u
natprirodno začeće od Duha Božjeg. Ali u Boga je sve moguće.
I sami kritičari priznaju, da se izlaganje jevanđelja
razlikuje od neznabožačkih mita. Grčki mit smatra da su
sinovi bogova telesno, čulno rođeni, a Hristovo rođenje
isključuje svaku čulnost. To je rođenje Duhom Svetim. Svaka
pomisao prirodnog, čulnog začeća i rođenja je isključena. I
sama Jevrejska reč za Duh "ruah" je ženskog roda. Kritičari
se ni danas ne slažu u pitanju, gde je postala legenda o
začeću Hristovom, da li kod Jevreja ili neznabožaca. Važna
je činjenica da Matej ne iznosi natprirodno začeće Hristovo
kao nešto novo, kao novu istinu, nego pretpostavlja da
hrišćani već znaju za takvo začeće Isusovo i da će ga
braniti. A upravo to i jeste dokaz da je ovo verovanje
moralo postojati vrlo rano. Ako druga jevanđelja i poslanice
ništa ne pišu o tome, to još nije dokaz da njihovi pisci ne
znaju o tome ništa ili da u to ne veruju. Sa druge strane
Isus bi bio Bogočovek i da se rodio na prirodni način. Ali
Bog je hteo da se on rodi na natprirodni način, kao
pretslika ostaloj "deci", koja će se isto roditi duhom i
postati decom Božjom.
$$1.Bog izabira Josifa za oca jednog stvarnog pobožnog
čoveka, st. 18.19.
St. 18. "Rođenje Isusa Hrista bilo je ovako", to znači, da
su u vreme njegovog rođenja bile takve prilike. "Dok još se
nisu bili sastali". Marija je već bila verena sa Josifom,
ali još nisu živeli u kućnoj i bračnoj zajednici. "Nađe se
da je začela". Prvi je svakako Josif primetio njeno stanje.
Apostol Matej dodaje još: "...od Duha Svetoga", jer on hoće
odmah da obavesti čitaoce o čemu se radi.
St. 19. Matej naziva Josifa "mužem" Marijinim, jer su
Jevreji smatrali veridbu kao početak bračne veze (Uporedi
5.Moj. 22,23-24, gde se verenica naziva "ženom" a taj greh
se smatrao za preljubu). Josif je bio pobožan čovek te
upravo zato se i nije mogao pomiriti sa neverstvom svoje
verenice. Ali on je nije hteo ni osramotiti, tj. odvesti je
pred sudiju za njenu neveru i tražiti od njega javno
raspusnu knjigu, što se zahtevalo i od vernika (pa i kad je
jedno od njih umrlo tražila se zbog smrti raspusna knjiga).
Josif je imao veliku duševnu borbu, upravo zato što je bio
visoko moralan a i pravičan. U njegovom postupku i odluci
vidi se njegov uzvišeni karakter. Najzad je Josif našao
pogodne rešenje! On je hteo da stvar raspravi privatno,
jerino sa Marijom i njenim ocem, i da je onda izda rapusnu
knjigu.
$$2. Bog se javlja kao otac deteta što će se roditi, st. 20-
23.
St. 20. Josif nije znao da je njegova verenica začela od
Svetog Duha. Marija mu nije ništa kazala. On joj to ne bio
ni verovao. Marija je imala nadu u Boga i sačuvala svoju
tajnu. Josif je nije mogao pitati kako je došla do začeća. A
on je čvrsto verovao da je ona učinila preljubu, što je
prirodno. On nije mogao više misliti na brak sa njome, da je
dovede u svoj dom. Stvar se nikada ne bi objasnila da se sam
Bog nije umešao u ovaj slučaj. Ovaj "anđeo Gospodnji" je
verovatno i u ovome slučaju naziva Josifa "sine Davidov",
čime ga želi odmah u početku obaveštenja uputiti na obećanja
data Mariji. On naziva njegovu verenicu, Mariju, "ženom"
njegovom, što je dovoljan dokaz da Bog smatra veridbu za
obavezno stanje. Sada tek dobija Josif obaveštenja: "Jer što
se u njoj začelo, od duha je Svetoga". Ovom izjavom je
Marija opravdana i uzdignuta, a Josif je saznao o velikom
ispunjenju obaćanja iz Isaije 9,6-7.
St. 21. "Rodiće sina". Ona neće roditi sina Josifu nego
celome svetu (Is. 9,6). "Nadeni mu ime Isus ("Jehošua"), što
na aramejskom znači "Jahve je spas". Anđeo još jasnije
dodaje da će on spasti narod njegov od greha (Ps. 130,8).
Zbog ovoga je jevrejski narod i smatrao da će Mesija
izbaviti narod od tuđeg uarma, naime od Rimljana.
St. 22.23. Anđeo potseća Josifa, da su ove okolnosti
potrebne radi ispunjenja božanskog proročanstva. Izraz "da
se ispuni" upotrebljava se od tada u jevanđeljima vrlo
često. Isaija (7,14) kaže: "I nadenuće mu ime Emanuilo".
Emanuilo (Emanuel) nije neko jevrejsko ime. Matej tvrdi
naslanjajući se na Isaija 8,10. da Mesija ima živo da nosi
ovo ime, koje znači: "S nama Bog" ("Imanu" - s nama "el" -
Bog).
$$3. Josif prihvata verom božansku vest, st. 24.25.
St. 24. Tek sada, na osnovu proročkih reči razumeo je Josif
sve zagonetne događaje. I on je spreman da se sve ovo
ispuni. On uzme svoju verenicu k sebi, dakle stupa u brak sa
njome.
St. 25. Josif je uzeo Mariju samo zato što mu je anđeo
zapovedio da uzme već bremenitu Mariju k sebi. On je imao da
se brine kao pravi zamaljski otac, ne samo kasnije za dete
nego i sada za majku njegovu. Jasno je da oni nisu do
porođaja Marijihog imali nikakve odnose, jer je nju posetio
sam Bog. Da je Josif sve striktno izveo kako mu je naredio
anđeo, vidi se i po tome što je Marijinom sinu dao ime
"Isus".
$$$9. Isusovo rođenje
Luka 2,1-20.
Kada se Isus rodio mrak je pokrivao zemlju i tama narode.
Neznabošci su bili već napustili svoje bogove, a pravoga
Boga nisu našli. Oni su bili bez Boga. Ljudi su živeli u
svojim gresima. Svuda je bilo nasilja i nemira. Čak je i
Božji narod sedeo u tami. Njihova nekada živa vera svedena
je na verske obrede, formalne molitve i davanje milsotinje
pred drugima, da ih hvale. "Svakodnevne žrtve u hramu
objavljivale su jutrom i večerom dolazak Božjeg Jagnjeta;
ali se ipak ovde nisu vršile nikakve pripreme za njegov
doček." (I.Ž. str. 3). U to vreme se rodio Isus. Kada se
navršilo vreme posla Bog svoga sina, koga je žena rodila
(Gal. 4,4).
$$1. Vreme Isusovog rođenja, st. 1-7.
St. 1-3. Isus se rodio u jesen 749. ili 750. od osnivanja
grada Rima (%%ab urba condit%%%), što je prema računjanju
naše grišćanske ere 4. ili 5. godina pre Hrista. Imperator
August Oktavijan (31. pr. Hrista do 14. posle Hrista)
naredio je da se izvrši popis sveg naroda, da bi se mogao
pravičnije plaćati porez. Ovo je bilo nešto sasvim novo u
Palestini. Kada se Isus rodio u Siriji je bio legat
(namesnik) Kvirinije. Danas je istorijski potvrđeno, da je
vojskovođa Kvirinije, koji je imao razne službe, bio u to
vreme legat u Siriji, samo se ne zna tačno kad je bio njegov
prvi popis. Drugi njegov popis o kome nam govore Dela
apostola i istoričar Josif Flavije bio je 6. godine posle
Hrista. Naučni astronom Kepler je pokušao da astronomski
izračuna godinu u kojoj se pojavila zvezda maga. Ova
konjunkcija zvezda pojavila se 747. ili 748. od osnivanja
grada Rima. (749. i 750. se je pojačala). Ako je to bila ta
zvezda onda se Isus rodio tih godina. Zna se još da je Irod
Veliki preminuo 750. godine, a i Isus se rodio još za
njegova života. Ali ipak nam Sveto pismo daje najtačniju
godinu rođenja: Prve godine Isusovog javnog rada u
Jerusalimu, Judeji su mu rekli da ima 46 godina kako su
počeli sa zidanjem Irodovog hrama, a znamo istorijski da se
hram Irodov počeo zidati 735. godine. Dakle 735+46=781. Isus
je onda imao "oko 30 godina" (Jov. 2,20). Dakle on se rodio
750 godine. Ne znamo ni mesec ni dan njegovog rođenja. Radi
popisa morali su svi da odu "u svoj grad" (u svoje mesto
rođenja). Nema sumnje da je Irodu bilo zapoveđeno iz Rima da
on vrši popis prema plemenima i porodicama među Jevrejima,
što je bilo prema jevrejskom običaju, a to je i bio uzrok da
su se Josif i Marija uputili u Vitlejem, sedište Judinog
plemena. Popis su vršili, nema sumnje, Irodovi organi.
St. 4. Zbog prijave priliom popisa dolaze Josif i Mrija u
"Davidov grad" Vitlejem ("Betlehem" - dom hleba, tako se
zove zbog plodne okoline). Nekad se zvao Efrata (Mihej 5,1).
Matej spominje da je Vitlejem "judejski" (Mat. 2,1), ne
toliko zbog toga što hoće da se razlikuje od Vitlejema u
Galileji, koliko zbog isticanja, da se Mesija rodio u
plemenu Judinom. Tek sad čujemo da je i Josif iz "Davidovog
grada". Marija, koja je u međuvremenu postala njegova žena,
prati ga u Vitlejem, kao njegova žena i kao kćer -
naslednica iz Judinog plemena. "Ona je pripadala Davidovom
kolenu, i u Davidovom gradu trebalo je da se rodi Sin
Davidov. "Iz Vitlejema će izaći", rekao je prorok "poglavar
Izrailja, kome su izlasci od početka, od večnih vremena"
(I.Ž. str.3).
St. 6.7. Sin Božji, car nad carevima rodio se u
najsiromašnijem mestu na svetu. Zbog popisa bila je velika
navala gostiju u malome gradu Vitlejemu, tako da Josif nije
našao mesto za prenoćište. Siroti behu roditelji Isusovi,
siromašno mesto gde se rodio, siromašan beše on i u svome
životu na zemlji. "I rodi sina svoga prvenca". Postoje
različita mišljenja u pitanju, da li je Marija imala kasnije
dece sa Josifom. Prema jednom mišljenju jevanđelista nije
mislio reći da se Josif klonio odnošaja sa Marijom samo do
Hristovog rođenja, a posle da je došlo do toga. Mnogi
moderni pisci uzimaju da se ovaj teks ne mora tako razumeti.
Sem toga, tvrde oni, i sam zdrav razum nam kaže, da se
pobožni Josif kako pre tako i posle Hristovog rođenja
uzdržavao od svoje, Bogom osvećene žene. Braća Isusova, koja
se spominju u Svetome pismu, nisu bila njegova rođena braća.
Ona nisu ni bila Marijina deca, pa je zato Isus predao svoju
majku Jovanu na brigu i staranje. Istina u nekim rukopisima
stoji u Luka 2,7. dok nije rodila sina svog prvenca. No
prvencom se Hristos nazivao i isticao ne zato što je Marija
imala više dece i Hristos bio njen prvi i najstariji sin,
nego zato što je prvenac po zakonu (5.Moj. 21,15-17), te je
imao naročita prava. Prema drugom mišljenju, kad
jevanđelista kaže: "I ne poznaje dok ne rodi sina" - znači
da su oni posle porođaja Marijinog živeli bračno. Da Marija
nije imala dece kasnije, Matej i Luka bi to već spomenuli. I
kad Luka izričito kaže: "I rodi sina svoga prvenca" - to
znači da Luka poznaje i Marijinu ostalu decu (Luka 8, 19-21;
Dela 1,14; 12,17; 15,13-21; 21,18). Da su roditelji položili
Isusa u Jasle, znak je bio njihovog siromaštva. To je bilo
moguće, jer je stoka bila u polju. U palestini ima dosta
karavanskih hanova, gde su trgovci i putnici provodili noć
sa svojom stokom. Dok je stoka prebivala u sredini dvorišta,
ljudi su se odmarali u primitivnoj kući, gde nije bilo
nikakve ugodnosti. Na vidnom mestu svetlila je mala
svetiljka, radi rasvetljavanja. Ako je neko imao nesreću da
kasno prispe, kad su bila već sva mesta u sobi zauzeta onda
je imao da bira ili da produži put ili da sebipripremi mesto
za spavanje među stokom u dvorištu. Dešavalo se da su gosti
stanovali i u primitivnim zaklonima za stoku ili po peščanim
pećinama, koje su inače služile za staju a kojih je bilo
mnogo u Palestini. Tako je bilo i one noći. Justin Mučenik
(103-166) koji je rodom iz Sihema i poznaje vrlo dobro
ondašnje prilike, tvrdi da se Isus rodio u jednoj od ovakvih
zaklona ili pećina. Tava je i najstarija tradicija na
istoku. "Najzad su našli utočište u jednoj prostoj zgradi,
koja je služila za zaklon stoci. Tu se rodio Spasitelj
sveta." (I.Ž. str. 3)
$$2. Radosna vest ljudima na zemlji o rođenju Mesije i
slavopoj na nebu, st. 8-15.
St. 8.9. Bog je izabrao pastire za prve svedoke i vesnike
jevanđelja. Pojava je bila veoma jaka, da su je pastiri
odmah shvatili kao natprirodnu. Oni su videli jasno anđela i
Božja slava ih je obasjala.
Prema jevrejskim ocima, Mesija, sin Davidov ima da se rodi u
Vitlejemu. Sem ostalog u njihovom verskom spisu "Mišna" ima
vrlo interesantan podatak, koji nam više baca svetlsoti na
8. stih. Nedaleko od Vitlejema, na putu koji vodi u
Jerusalim podiže se kula pod imenom Migdol-Eder (Kula čuvara
stada). To je bila stanica za pastire koji su čuvali stoku
određenu za žrtve u hramu. Ovo je bilo svima vrlo dobro
poznato, tako da su ljudi čim su sreli stoku u blizini ove
kule znali kakva je to stoka. Bila je čak i granica
određena. Svuda su se videle muške životinje, koje suimale
da se prinesu u hramu kao žrtve paljenice. Bilo je i ženskih
određenih za žrtve mira. Rabin Jehuda nam kaže: "Da li su
sve životinje bile osposobljene za prinašanje na žrtvu?
Smatrale su se kao takve ako su bar 30 dana pre svetkovine
bile osposobljene". Ovde vidimo jasno ipunjenje zakona
Staroga zaveta. Dakle čuvari ovakvih životinja saznaše prvi
o rođenju Spasitelja i čuše slavopoj nebeskih vesnika pri
čuvanju stada određenog za žrtvovanje u hramu.
St. 10-12. Anđeo je imao obzira prema ljudskoj slaboj
prirodi pastira. Prvo se morao otkloniti njihov strah, zato
im on kaže: "Ne bojte se!" Tek kad su se oni privikli na
nebesku slavu reče im on: "Javljam vam veliku radost koja će
biti svemu narodu. Danas vam se u gradu Davidovu rodio
Spasitelj, Mesija i Gospod". "Na poljanama gde je nekada
mladi David pasao svoja stada, sada su pastiri bdeli kod
svojih ovaca. Noćnu tihšinu prekidali su razgovori o
obećanom Spasitelju i molitve Bogu da dođe car na Davidov
presto" (I.Ž. str. 4). Spasitelj se nije rodio samo
pastirima nego celom narodu. Anđeo im je tačno označio mesto
gde se Isus rodio. On je: Spasitelj, Gospod i Mesija; time
im je jasno naznačio da je to Onaj, koji ima da dođe, Božji
poslanik na zemlji. Oni su dobili siguran, ali za njih
čudnovat znak: Mesija se rodio u siromašnoj zgradi i položen
u jasle.
St. 13-14. Mnoštvo anđela slave Boga za njegovo najveće
delo, delo spasenja ljudi. "Slava na visini". Na nebu je ovo
Božje delo predmet proslavljanja Božjeg, "a na zemlji mir
ljudima koji su po Božjoj volji". Ovo Božje delo znači mir
za ljude, koji ovo delo dragovoljno prihvate. "O kada bi
čovečanstvo danas priznalo tu pesmu! Njena vest i melodija
odjekivaće kroz sva vremena i do kraja sveta. I kad se bude
pojavilo Sunce pravde, čiji će zraci nositi zdravlje, tada
će ovu pesmu zapevati veliko mnoštvo, a njihov glas
odjekivaće kao glas velikih voda: "Aliluja! jer caruje
Gospod Bog Svedržitelj" (I.Ž. str. 4).
$$3. Prvi vesnici o Spasitelju sveta. Proširenje vesti, st.
15-20.
St. 15-16. "Anđeli su nestali, svetlost iščeznula, a noćna
je tama opet pokrivala vitlejemske brežuljke. Ali u svom
sećanjku pastiri su sačuvali najveličanstveniju sliku, koju
je ljudsko oko ikada videlo" (I.Ž. str. 4). Pastiri su po
dolasku anđela pošli da traže i vide to što se dogodilo. Oni
su bili ubeđeni da je to bilo Božje saopštenje i zato pođeše
da nađu dete, prema znacima koje su dobili od anđela. Oni su
bili srećni da mogu videti Onoga, koga je narod tako dugo
očekivao.
St. 17-19. Kad su se pastiri bili uverili da je sve onako
kako im je anđeo kazao, ispričaše oni prisutnima šta su
doživeli i šta im je sve rečeno. Oni su to ispričali prvo
roditeljima, a posle prema 18. stihu i mnogim drugim u
Vitlejemu i okolini (Luka 1,65). Pastiri su bili prvi
apostoli (izaslanici, vesnici) premda oni nisu na to ni
mislili. Sve je to dejstvovalo sasvim drukčije na Mariju.
Svi ovi utisci, koje je ona dobila od svega što se dogodilo,
utisnuli su se duboko i neizbrisivo u njenu dušu. Zato je
ona i mogla biti dragoceni izvor izveštajima jevanđelista.
Marija se duboko povukla u sebe i tako je razmišlljala o
svemu što se dogodilo, a htela je i znati što će se još sve
dogoditi.
St. 20. Najzad su se pastiri vratili natrag sa skupocenim
saznanjem i sigurnošću. Po njihovom slavljenju i hvaljenju
Boga vidi se da su oni značaj svega dobro razumeli i da su
imali jasni pojam o onome što se dogodilo po proročkoj reči.
Ako pretpostavimo da su ovi pastiri čuvali stado hrama, onda
nam je ovaj stih mnogo jasniji, kad kaže: "I pastiri se
vratiše slaveći Boga". Sam smisao ovih reči, ako ih ovako ne
shvatimo, onda je težak i nerazumljiv. Pošto su odveli stadu
u kulu oni su ostali pod velikim utiskom novosti o velikom
spasenju, koje je sam Bog poslao.
$$10. Obrezanje i posvećenje Gospodu
Luka 2,21-38.
Kod Jevreja je bio stari običaj (propis) da se sva muška
deca obrežu i svi prvorođeni sinovi metnu pred Gospoda.
Posvećenje je bila uspomena na izlazak iz Egipta, kad su
bili pošteđeni svi jevrejski prvenci. Za ovo spasenje
zahtevao je Bog, da svaka porodica prinese Gospodu svoga
prvorođenog sina, kao znak priznanja za spasenje. Oni su
trebalo da budu posvećeni službi u hramu (2.Moj. 13,2).
Kasnije kad je Levijevo pleme bilo određeno za službu u
hramu, kao sveštenici, prestala je obaveza prvenaca, ali se
moralo priložiti otkup za dete (5 sikala).
$$1. Isus je "pokoren zakonu". St. 21-24. (Galat. 4,4).
St. 21. Obrezanje. Pošto je Isus morao da prođe kroz zakon,
morao je i da bude obrezan po zakonu. Ovim činom je imao
Isus da postane deo Božjeg naroda, Da brimi posinaštvo po
Mosjsijevom zakonu. Sa ovim činom bilo je u vezi i davanje
imena detetu. Za Josifa i Mariju bila je merodavna samo
Božja zapovest u pogledu imena, koje će dati detetu.
St. 22-24. Posvećenje, stavljanje pred Gospoda. Otprilike 40
dana posle Hristovog rođenja doneli su roditelji dete u
Jerusalim (8 km udaljen od Vitlejema) da bi ga stavili pred
Gospoda u hramu (3.Moj. 12,2.3.6.8; 4.Moj.8,17-18; 18,15),
prema Mojsijevom zakonu. E.G. Vajt piše u svojoj knjizi
sledeće: "Kako je veliki značaj imalo stavljanje Hrista pred
Gospoda u hramu! Ali sveštenik nije mogao da prozre šta se
krije iza toga. On nije znao da odgonetne ovu tajnu. Njemu
je bilo posvećenje dece u hramu nešto sasvim obično. Dan za
danom uzimao je on, kad su se deca stavljala pred Gospoda,
otkupninu neobazirući se pri vršenju svoje uobičajne službe
na roditelje ili decu. Naravno, to je bilo nešto drugo, ali
se moglo po spoljnim znacima zaljučiti dobro imovno stanje
ili visoki položaj roditelja. Ali Marija i Josif behu
siromašni. Sveštenik je video u njima samo proste ljude,
Galilejace, koji su i doneli samo žrtvu siromašnih. Oni nisu
privlačili pažnju svojom spoljašnošću. Sveštenik je video u
njima samo proste ljude, Galilejsce, koji su i doneli samo
žrtvu siromašnih. Oni nisu privlačili pažnju svojom
spoljašnošću. Sveštenik je obavio formalnosti, koje mu
propisuje njegova služba. On uze dete u naručje i podiže ga
pred oltarom; zatim, vrativši dete majci unese u listu
prvorođenih ime "Isus". On nije ni slutio da je ovo dete,
koje je imao u svome naručju, veličanstvo neba, car slave.
On nije imao ni pojma da je u ovo dete upravo Onaj, o kome
je Mojsije pisao: "Proroka će vam podignuti Gospod Bog
između braće vaše, kao mene; njega poslušajte u svemu što
vam kaže". On nije ni za trenutak pomišljao da je ovo dete
Onaj, čiju je slavu već Mojsije želeo da vidi. On je imao
većeg nego Mojsije u svojem naručju; Onog koji je bio temelj
jevrejske vere na spasenje. Njegovom pojavom ukinuta je
jevrejska obredna služba. Pretslika je našla svoje
ispunjenje - senka je postala stvarnost" (I.Ž. str. 7).
Prema propisu majke su moralo posle 40 dana čišćenja da
prinelu žrtvu (3.Moj. 12,2.3.6.8). Ako su roditelji bili
bogati oni su prinosili jedno jagnje za žrtvu paljenicu i
jednog goluba ili golubicu za žrtvu radi greha. Ako su
siromašni onda treba da žrtvuju 2 grlice ili 2 goluba, jedno
kao žrtvu paljenicu, a drugo za žrtvu radi greha.
$$2. Crkva, koja je očekivala Mesiju, st 25-30.
St. 25.26. Simeun je zastupnik čiste crkve na pragu svoga
života. On pokazuje četiri osobine: 1) beše pravedan; 2)
pobožan (biblijska pobožnost); 3) on čekaže utehu Izrailjevu
i 4) Duh Sveti beše na njemu. Izraze, koje Luka upotrebljava
govoreći o ovome starcu otkrivaju nam, da se ovde radi o
nekoj uglednoj ličnosti. Možda je ovde reč o poznatom piscu
Rabinu Simeunu, Hilelovom sinu. Sve okolnosti se slažu za
ovo mišljenje: godine, mesto stanovanja, isto visoko duhovno
stanje kao i svetost. Talmud nam govori sa puno hvale o
Hilelovoi pretcima, dok se o Simeunu, sinu Hilelovom namermo
ništa ne spominje. Nema sumnje, ako ovo odgovara,
istorijskoj tačnosti, da se htelo zatrti spomen ovom
pretsedniku Sinedriona, koji je proslavio Isusovo rođenje i
koji je imao tako različito mišljenje od mišljenja svojih
savetnika, što mu je i oduzelo pretsedništvo najvišeg
jevrejskog saveta - sinedriona.
St. 27-33. Simeun dođe u hram nagnan Svetim Duhom. Ništa nam
se ne kaže na koji je on način prepoznao dete i njegove
roditelje, svakako je i to bilo Svetim Duhom. Kad je Simeun
ugledao Isusa on je hvalio Boga gledajući spasenje Božje i
svetlost celoga sveta. Najzad se njegovo lice ozari radošću
kada je uzeo Isusa u naručje, što je odavno želeo. "U očima
začuđenog sveštenika, Simeun je izgledao kao čovek koji je
van sebe. On je uzeo dete iz Marijinih ruku i posvetio ga
Gospodu, a njegova se duša ispunila radušću, kakvu nikad
nije osetio. Podigavši dete k nebu uskliknuo je: "Sad
otpuštaš, Gospode, slugu svoga, po reči svojoj, s mirom, jer
videše oči moje spasenje tvoje, što si ga spremio pred licem
svih naroda: svetlost, obasja neznabošce i slavu naroda
tvoga Izrailja". Josif i Marija nisu potpuno razumeli, u
tome momentu, svrhu Isusovog dolaska na svet. Tek kasnije im
je to bilo jasno.
St. 34-35.
Simeun je govorio sve jasnije, dok se najzad Josif i Marija
nisu zastrašili njegovim proroštvom. Ovo su bile proročke
reči o Isusu i njegovoj budućnosti, o Mariji, kao i njigov
blagoslov. U koliko je Simeun Isusa cenio većim u toliko će
imati više da pati: "Ovaj je određen da mnoge obori i
podigne u Izrailju i da bude znak protiv koga će se
govoriti." Podizanje dolazi tek posla pada. Mi moramo pasti
na stenu ("koja je Hristos") i razapeti se, pre nego što se
podignemo Njemu. Naše ja i naša gordost se mora raspasti,
Ako želimo da nas Isus podigne k sebi (Is. 8,14.15; 28,16;
Rimlj. 9,33). "Da bude znak protiv koga će se govoriti".
Isus će doživeti mnoga neprijateljstva. Ta protivljenja će
tako daleko iči, da će mu se i to dogoditi, što će dušu
njegove majke kao mačem probosti - a to je smrt Isusova. Ali
upravo ova katastrofa će mnogima otkriti njen pravi smisao.
Ustvari odluke za i protiv Hrista, kod mnogih njih se
pojavila tek po Isusovom odlasku. (Uporedi 1.Kor. 1,23; Luka
11,30). "Marija nije razumela Hristovu misiju. Simeun je
prorokovao o Njemu da će biti svetlost neznabošcima či slava
Izrailju... Trebalo je da protekne dosta godina dok nije
samo Isusova majka mogla da razume misiju svoga sina. Marija
je očekivala buduće Mesijino vladanje na prestolu Davidovu,
ali nije razumela da se samo stradanjem može doći do slave.
Simeun je svojim rečima pokazao da Mesijin put neće biti
lak" (I.Ž. str.9).
St. 36-38. Nema sumnje da je Ana, proročica crkve koja je
očekivala Mesiju, pokrenuta Svetim Duhom došla u hram kad je
bilo posvećenje Isusa Gospodu. Kad je Luka označuje kao
proročicu, nema sumnje da je imala dar proricanaj i bila
poznata kao takva. Ona je imala 106-108 godina. (Posle
njenog devojaštva 7 godina udata, a kao udova živela je 84
godine). Njena pobožnost je bila velika. Stalno je bila u
hramu, gde se molila Bogu, uz post. "Ona govoraše o njemu (o
detetu) svima koji očekivahu izbavljenje Jerusalima". To je
mogla biti samo nada, da će se najzad pojaviti sam Bog i da
će on uzeti vladavinu u svoje ruke i tako otkloniti propast.
St. 39.40. Luka prelazi prećutno preko pokolja dece u
Vitlejemu i bekstva u Egipat iprelazi odmah na napredovanje
deteta sve do njegovog javnog nastupanja. Zato on govori
dalje o definitivnom povratku kući, u mesto Josifovog i
Marijinog stanovanja (St. 51.52). Luka je mogao saznati za
događaje, koje Matej opisuje u svojoj drugoj glavi, ali on
je to, kao i mnogo drugo, izostavio iz nekih nepoznatih
razloga.

$$$11. Mudraci sa istoka

Mat. 2,11-12.
Ovaj događaj sa mudracima mogao je biti samo posle 40 dana
od Isusovog rođenja, dakle posle Isusovog posvećenja Gospodu
u hramu, jer bi inače Irod doznao za Isusa i ostvario svoj
krvavi plan. Josif i Marija su se vratili u Vitlejem iz
Jerusalima, gde su oni proveli od prilike još dva meseca.
Irod, o kome je ovde reč, bio je Irod Veliki. On je bio po
rođenju Idumejac, a do carske vlasti nad Palestinom došao je
pomoću rimske vlasti. Kao stranac i surov čovek bio je veoma
omražen među Judejcima. On je vladao od 717-750 a.u.c. Već
njegov deda Antipa težio je za samostalnošću. I njegov otac
Antipar, bio je vešt i lukav te je iskoristio nesrećne
prilike u porodici poslednjih Hazmonejaca. On se nametnuo za
savetnika nesposobnome Hirkanu i tako ovladao zemljom. Rim
mu je dao i rimsko građanstvo. On je imao 4 sina; Fosaila,
Iroda, Josifa i Ferara i kćer Salomu. Irod je bio Hikrkanov
ljubimac. Kad je Irod imao 25 gidina posltavio ga je otac za
zapovednika vojske u opasnoj Galileji. On se pokazao
sposobnim i tako su ga svi zavoleli. Irod uguši i ustanak
Antigona, brazića Hirkanovog. Da bi ojačao svoj položaj
otera Irod svoju ženu Doru pa se veri sa Hirkanovom unukom
Marijanom. Najzad mu se pokvari sav plan. Kad 42. godine,
kod Filibe Oktavijan i Antonije pobediše republikance, čijoj
je partiji i Irod pripadao, mislio je da je sve propalo. Ali
i tu se srećno izvuče svojom umešnošću i lukavstom. Uskoro
zatim Parćani napadoše na Palestinu, osvojiše je i postaviše
Antigona na prest. Irod je morao sada ići u Rim, gde je
dobio vlast nad Palestinom ali je morao Palestinu sam
osloboditi od Rafćena. I to je Irodu uspelo. U jesen 37.
god. pre Hrista za 3 meseca osvoji on i poslednji grad,
Jerusalim i tako zavlada celom Palestinom. On se ženio
četvrti put. Žene su mu bile: Dora, Marijana, Marijana %%II%
%% i Maltake. Imao je od njih mnogo dece a i vanbračnih.
Zakonita deca su mu bila: Antipar, Aleksandar, Aristovu,
Salampse, Kipra, Irod, Arhelaj i drugi. Irod je bio jako
razvijen, lukav i voljan. Imao je sposobnost posmatranja,
lakoću shvatanja i prisustvo duha. Ali za vlast je bio veoma
častoljubiv. On nije imao ni samopoštovanja, ni osećaja
morala i verskog uverenja. Irod je bio strašna priroda i pun
pokvarenih nazora a živeo je i u okolini punoj intriga.
Naročito se odlikovao surovošću i nasiljem. Kad je došla
Irodova porodica porodica na presto trebalo se ispuniti ono
proročanstvo iz 1.Moj. 49,10. Carski skiptar ispao je iz
ruku potomaka Judinih.
Mudraci su bili neznabošci jer pitaju za judejskog cara. Ovi
mudraci sa istoka su bili "magi". "Oni su pripadali velikom
i uglednom staležu, među kojima su se brojali mnogi učeni,
bogati i plemići. Bilo je i takvih koji su se brojali mnogi
učeni, bogati i plemići. Bilo je i takvih koji su
iskorišćavali poverenje naroda te su ih zavodili. Drugi opet
behu ozbiljni i proučavali istine koje je Proviđenje
zabeležilo u knjizi pravde, i bili su poštovani zbog svoje
čestitosti i mudrosti. Među ove su spadali i mudraci koji su
došli da vide Hrista."... "Božanska svetlst je uvek bacala
zrake u tamu neznaboštva. Proučavajući zvezdano nebo da bi
otkrili sakrivene tajne u svetlosnim putanjama, svetslost
oni se posvetiše izupavanju jevreskih spisa. U njihovim
zemljama bili su dobro sačuvani proročki spisi koji su
objavljivali dolazak u božanskog učitelja. I valam je
pripadao ovoj klasi ljudi mada je u jednom trenutku bio
Božji prorok; pod uticajem Svetog Duha, on je prorekao
blagoslov Izrailju i pojavu Mesije. Predanje je sačuvalo ovo
proroštvo iz veka u vek, ali dolazak Spasiteljev se nalazi
mnogo jasnije otkriven u Starom zavetu. MUdraci su saznali
sa radošću da se Mesijin dolazak približio i da će se ceo
svet ispuniti saznanja i slave Gospodnje" (I.Ž. str. 10.11).
Moderna kritika uzima sve što Matejevo i Lukino jevanđelje
iznosi o Isusovom rođenju u Vitlejemu, o pastirima i
mudracima sa Istoka, o bekstvu u Egipat, samo za lepe
legende koje će se pričati dok hrišćanska crkva postoji. Kao
dokaz da je to sve samo legenda upućuje se prvo na
istorijsku analogiju dolaska maga sa Istoka na pokolenje
novorođenom judejskom caru sa sjajnim dolaskom parnaćanskog
vladara Tiridata u pratnji maga, 66. godine posle Hrista, u
Napolju. Sem toga, za dokaz da se ovde radi samo o legendi
može se uzeti i to što najstarije jevanđelje, Markovo
jevanđelje ne spominje ove izvanredne degađaje. Zatim kažu
moderni kritičari, dolazak maga učinio bi na Isusove
roditelje kao i na vitlejemske stanovnike neobičan utisak i
Isus bi morao naći vere bar kod svojih najbližih. Moderna
kritika traži uvek, za svaki događaj sa Isusom istorijsku
analogiju. Međutim, ne može se svugde primetiti istorjska
analogija.č Kakve gi analogije moglo biti u ovim
slučakjevima? Jasno nam je kad uzmeno u obzir tendenciju
moderne kritike, da ovde nema nikakve analogije. Što se tiče
njegove (Isusove) braće, oni nisu u njega verovali ni kraj
svih čudesa koje je učinio (uporedi Jov. 7,5); oni su
Mesiju, kao i ostali Jevreji, drugačije zamišljali.
$$1. Novorođani judejski car i njegova zvezda, st. 1-2.
(1.Moj. 49,10; 4.Moj. 24,17).
St. 1/a. U ovome stihu imamo 3 važna podatka: 1) Ovde je reč
o Isusu, koji je prema božanskom označenju Mesija i car. 2)
Ukazivanje na mesto rođenja proročki označeno, i na Judino
pleme kome je obećano to carstvo. 3) Irod, neznabožac
(Edomljanin) je na Davidomvom prestolu. Dakle, skiptar je
oduzet od Jude. Matej prelazi preko rođenja.
St. 1/b. Ovo "gle" pokazuuje iznenađenje kad su se pojavila
tri mudraca. Ovde može biti reč samo o Vaviloncima. Ovi
mudraci nisu bili pogađači, nego magio, učeni filozofi i
zvezdoznanci (astrolozi). Astrologija se od jastarijih
vremena pa sve do duboko u hrišćansko doba negovala u
Vavilonu. Sem tga, od vavilonskog ropstva zadobili su Judeji
mnoge Vavilonce za svoje ideje i tako ove proširili. Zatim
su i mnogi Jevreji ostali posle vavilonskog rošstva u
Vaviloniji. Tako su ovi Vavilonci mogli doznati o zvezdi iz
plemena Jakovljeva. Ovi mazi su utvrdili konstataciju
Jupitera i Saturna. Tako se pojavila jedno vreme jedna veoma
sjajna zvezda o čemu nam govori Kepler.
St. 2. Iz njihovog pitanja se vidi, da su oni očekivali
rođenje naročitog judejskog cara. Svrha njihovog dolaska je
poklonjenje i ponuda darovima ovome velikom caru. Ovo
očekivanje jednog cara, koje je vrlo stara tradicija tvrdi,
da će taj car imati sedište na zapadu. Jedna astrološka
tablica, koju je protumačio istraživač %%Rawilson%%%, a koje
govori o istočnim zemljama, o Fenikiji i Palestini, sadrži
ovakav izraz: "Kad se to dogodi, tada će ostati na zapadu
veliki car, koji će usrećiti pravom, pradom, mirom i radošću
sve države i sve narode". Zvezda koju su magi videli imala
je veličinu i oblik neobične zvezde. Iz same prirode i uloge
koju igra ova neobična zvezda pri Hristovom rođenju, moglo
bi se zaključiti da se ovde ne radi o običnoj zvezdi. Ona je
išla pred magima i došla i utvrdila se nad mestom gde se
dete nalazilo. Iz teksta Svetog pisma ne može se utvrditi da
se tu radi o dve zvezde, o jednoj potpuno prirodnoj i o
drugoj natprirodnoj, koja ih je vodila pred kuću, gde se
nalazilo dete. Uvde je jedino moguće prihvatiti, da
jevanđelista govori o jednoj natprirodnoj pojavi (iznad
prirodnih zakona). Koja je imala dužnost da odvede mage
novorođanom caru - Hristu. E.G. Vajt nam daje o tome jasnu
sliku; ona kaže: "Magi su videli tajanstvenu svetlost na
nebu za vreme ove noći; slava Božja pokrila je ravnicu
Vitlejema. Dok se svetlost umanjivala, jedna sjajna zvezda
se pojavila na nebu. To nije bila stalna zvezda niti
planeta. Pojava je bila vredna najvećeg divljenja. Ova
zvezda je bila grpua svetih anđela, koji su se držali
izvesne daljine tako da ih magi nisu mogli primetiti" (I.Ž.
str. 11). Ova čudnovata zvezda ih je vodila zaustavila se
iznad hrama, a zatim nestala. Oni su pošli napred sigurni da
je radosna vest o Mesijinom rođenju glavni predmet svioh
razgovora. Ali njihovo se očekivanje nije ispunilo. Čim su
došli u sveti grad, uputili su se u hram. Na njihovo najveće
iznenađanje niko nije ništa znao o novorođenom caru. Njihova
pitanja nisu izazvala nikakvu radost, nego su čak probudila
iznenađenje, strah, pa i prezir" (I.Ž. str. 12).
$$2. Strah Irodov za presto, st. 3-8.
St. 3. Krvavim nasiljem došao je Irod do judejskog prestola;
čak je dao ubiti i svoje sinove, i sada je doznao da se u
Judeji nalazi njegov suparnik. Otuda se uplašio i ceo grad,
da ne bi došlo do ustanka i novih krvoprolića. Oni su znali
da bi Irod ugušio krvavo svaki pokušaj da se osnuje
nacionalno judejsko carstvo.
St. 4-6. Pojava mudraca uznemirila je cio grad. Mudraci,
koji su verovali da svaki zna za ovaj važni događaj
raspitivali su se za dete. Irod je čuo tek nešto kasnije.
Čim je doznao za dolazak mudraca odmah je pozvao sednicu
sinedriona, koji je bio najviše versko, sudsko i upravno
telo. Sinedrio se sastojao iz 71 člana. Predsedavao je uvek
aktivni prvosveštenik. Članovi su bili (prema Mat. 16,21)
ovi: 1) prvosveštenici, (stvarni prvosveštenik i oni koji su
nosili ranije tu titulu); svakako i starešine 24
svešteničkih reda; 2) književnici (pismoznanci) ili
zakonici, ljudi koji su se bavili izučavanjem Svetog pisma a
naročito njegovim zakonskim delom. Dakle, to su bili
bogoslovi i jurste onog vremena. 3) Narodne starešine,
predstavnici upravne vlasti. Ovaj visoki savet je bio
svakako najkomponentniji da kaže Irodu gde će se roditi
Mesija. Irod je znao samo nešto od judejskih ideja, tj. da
oni očekuju ovakvog cara, a to je mogao biti samo njegov
neprijatelj. Iza Irodovih lukavih pitanja krili su se
pakleni planovi. Članovi sinedriona nisu verovali u vest o
rođenju Mesije, jer bi oni to prvi morali znati. Oni zato
nisu ništa ni preduzimali, nego su samo kratko odgovarali na
Irodova pitanja. Prema Jov. 7,42. mesto rođenja Mesijina u
Vitlejemu bilo je poznato celome Jevrejskom narodu. Ima
takvih jevrejskih priča, koje tvrde da se u rabinskim
krugovima očekivalo rođenje Mesije još u trećem veku pre
Hrista, u Vitlejemu. Iroda je upravo uznemirila vest proroka
Miheja (Mih. 5,2), koji kaže da će Mesija "pasti" narod
Božji, dakle njime vladati, i da Vitlejem neće biti najmanji
i najneznatniji među ostalim znamenitim gradovima.
St. 7.8. Lukavi Irod je bić doznao za mesto rođenja i sad je
hteo da dozna i vreme rođenja Mesije, zato je i dozvao sebi
tajno mudrace da ih pita kada se pojavila ova čudna zvezda.
I njemu je izgledalo verovatno da se dete rodilo kad se
zvezda pojavila. Pošto je već sve saznao od mudraca šalje ih
u Vitlejem, dok je on međutim čvrsto naumio da ubije
novorođanče.
$$3. Poklonjenje i darivanje Hrista, st. 9-12.
St. 9. Kao što je običaj na Istoku tako su i mudraci
putovali noću. Kad su spazili zvezdu, koju su videli još na
istoku, oni su se veoma obradovali. Ona ih je vodila sve do
mesta gde je dete ležalo. Razočarani napustiše mudraci
Jerusalim. Njih je jako razočarala ravnodušnost judejskih
sveštenika i vođa. Oni nisu mogli shvatiti zašto jevrejski
narod tako malo zna o svemu, dok oni, nejevreji, iz daleke
zemlje pođoše na tako veliki put, da se poklone novorođenom
judejskom caru.
St. 10-11. U ponovnoj pojavi zvezde videli su mudraci Božji
prst, koji ih je zaista vodio tamo, gde su im i sami ljudi
pokazali. Ako zvezda nije bila visoko nad horizontom, ona je
mogla lako označiti tu kuću u Vitlejemu, koji je bio smešten
na brežuljku. Onni uđoše u kuću i nađoše u kuću i nađoše
tamo dete sa majkom. Isus nije više u onoj prostoj zgradi.
Oni se sada nalaze u jednoj kući, gde su ih mudraci našli
(uporedi Luka 2,7). Pošto su mudraci u Isusu videli nešto
natprirodno, oni mu se pokloniše i darivaše ga raznim
darovima, (jer se pred cara na Istoku nije izlazilo bez
poklona). Zlato, tamjan i smirna imaju različita simbolička
značenja. Zlato se daje caru, tamjan Bogu a smirna se davala
onome koji je imao da prepati muke i smrt. (Darovi su dati
kao čoveku i prvosvešteniku). Ovi mazi behu prvi koji su
došli iz "Sabe" i doneli zlato i mirise u novi Sion, (Is.
60,6). Ovo je bilo slikovito ispunjenje Ps. 72,10. Po
tradiciji imena ova tri maga su: Kaspar, Melhior i Valtasar.
St. 12. Da se ne bi vratili natrag i nevino bili uvučeni u
gnusnu nameru Irodovu, Bog obaveštava mage da se vrate kući
drugim putem. Bog ih je vodio, jer je svakako za njih imao
naročiti zadatak. Poklonjenje mudraca je samo za sebe kao
neko novo proročanstvo, da će Mesiju pohoditi i proslaviti i
neznabošci, dok će ga zastupnici, verskog znanja i vođe
Božjeg naroda predati tiranima i neće pitati za Njega.
$$$12. Bekstvo u Egipat i povratak u Nazaret
Mat. 2,13-23. (3.Moj. 2,39)
Da bi se dete spaslo od smrti pokolja, nije bilo dosta samo
to, da se mudraci ne vrate Irodu, nego su Josif i Marija
moralki bežati i naći sigurno utočište. Oni su pobegli u
Egipat, koji je bio u to vreme rimska provincija, kuda
Irodova vlast nije dopirala. Judeji su često u nevolji
nalauzili utočišta u Egiptu. Ovi emigranti su imalik u
Aleksandriji svoj hram i svoj verski i kulturni centar.
Josif se sa porodicom vraća u Palestinu tek posle smrti
Iroda %%I%%% Velikog, po nalogu anđela.
$$1. Bog spasava Isusa od smrtne opasnosti, st. 13-15 (up.
Otkr. 12,5).
St. 13. Opet vidimo Josifa kao staraoca porodice. Njemu je
dete povereno. Njemu je anđeo otkrio ono što mudraci nisu
primetili, naime, opasnost od Iroda. Ovo nije bila samo
pomena nego je anđeo dao nalog za momentalno bekstvo. On je
naznačio i zemlju gde treba da beže. Razlog bekstva, koji je
samo Bog unapred znao, bio je veoma ozbiljan.
St. 14. Josif je odmah ispunio nalog. Verovatno je još iste
noći pošao na put. Mesija mora da beži iz svoje zemlje, i to
je upravo ono što Matej hoće da nam saopšti. Matej ne
nabraja pojedinosti pri begstvu, niti mesto gde su se
nastanili i šta su tamo radili i doživeli. Od Vitlejema do
egipatske granice trebalo je 2-3 dana hoda. Tradicija misli
da je mesto njihovog bavljenja bil Matareja, mesto nedaleko
od Heliopolisa (današnji Kairo).
St. 15. Matej nam ništa ne kaže o vremenu, nego samo dodaje
do smrti Iroda Velikog. Irod je umro u proleće 4. godine pre
Hrista. Jevanđelista nam kaže, da je sve to bilo zato, da bi
se ispunile reči, što ih je Gospod rekao prekao proroka
Osije (Os. 11,1): "Iz Egipta dozvah sina svoga". Iz Egipta,
egipatsog ropstva je dozvao Gospod u obećanu zemlju svoga
sina, izabrani izrailjski narod, a Iszrailj je ovde samo
pretslika pravog Božjeg sina, Isusa Hrista. Te su reči pravo
i Njega ticale. Ovo mesto u Osiji nije direktno proročanstvo
o Isusu, dakle ne mesijansko proročanstvo, ali Matej je
verovao da se ovi istorijski događaji mogu uzeti kao
proročanstvo o povratku Mesijinom iz Egipta. Međutim ova
paralela je vrlo jasna: Izrailj, prvorođeni sin Božji
(2.Moj. 4,22; Jer. 31,9) mora da prođe kroz mnoge nevolje,
da napusti svetu zemlju a onda ponovo posredstvom samoga
Boga da se vrati natrag u svoju zemlju i to na najvažnije
Božje delo, tako isto i Isus.
$$2. Pokolj vitlejemske dece, st. 16-18.
St. 16. Već psle nekoliko dana primetio je Irod da su
propali svi njegovi planovi, jer se mudraci nisu vratili u
Jerusalim. Ma kakvi razlozi da su bili, znao je on da bi se
oni morali natrag vratiti. On je bio veoma nasrtljiv, jer se
stvar nije molga odgoditi. Najzad, kad mu je bilo jasno da
je prevaren, veoma se razgnevio i načinio paklen plan da
uništi dete. Ovo je bio prvi pokušaj da se uništi "ženino
seme". Irod je podigao starost dece, koja imaju da se
pokolju tako visoko samo zato da bi bio sigurniji u svome
zverstvu. Sva deca koja su bila u 3. godini i mlađa morala
su da poginu. On je protegao ovu zapovest ne samo na
Vitlejem nego i na njegovu okolinu, a za polaznu tačku
računjanja uzeo je pojavu zvezde. Prema tadašnjim prilikama
na hiljadu stanovnika dolazilo je 40 dečaka od 2 godine. Da
ovaj pokolj nije zabeležen u Istoriji ne treba se čuditi,
jer je malenkost prema svemu što je Irod činio, ako je
pogubljeno najviše 20-30 dece. (Čitaj: I.Ž. str. 15).
Jevrejski istoričar Josif Flavije kaže nam o Irodovoj smrti
sledeće: "Celo mu je telo bilo gnojavo. Cela utroba mu je
trunula i stvarala crve. Noge su mu oticale i gnojile se.
Udi su mu bili osakaćeni i krivi, a disanje kratko i
smrdljivo. On je pokušao da se sam ubije nožem, ali su ga u
tome sprečili i najzad je umro u strašnim bolovima.
St. 17-18. I za ovaj pokolj dece nalazi Matej jedno mesto u
proroku Jeremiji, koje je jedna prorečena istorijka
činjenica. Jeremija čuje u Rami (8 km severno od Jerusalima)
kako Rahilja, pramajka plemena Jefrema i Venijamina, plače.
On je vidi tamo kakao je ustala iz groba, stoji i neutešna
je, jer su asirski nasilnici njene potomke delom ubili a
delom odvukli u ropstvo (Jer. 31,15-16). Matej vidi i ovde
tugovanje Rahilje zbog ove pobijene dece, koja su morala
umreti zbog neprijatelja izrailjskog naroda. Ova sličnost
dolazi otuda, što je Rahilja sahranjena u Efrati, samo pola
časa hoda od Vitlejema (1.Moj. 35,19; 48,7).
$$3. Bog vodi Isusa natrag u Izrailjsku zemlju, st. 19-23.
St. 19-21. Irodova smrt je otvorila put Mesiji da se vrati u
svoju zemlju. Ovaj nasilnik i krvolok, koji je pokušao,
inspirisan sotonom, i sam Božji plan da uništi, već je umro
groznom smrću. Josif se pokorio zapovesti Božjoj i vratio se
u Palestinu. Nema sumnje da je on hteo da se nastani u
Vitlejemu, gde se Isus rodio i gde je, po njegovm mišljenju
Mesija trebalo da odraste. Anđeo mu reče da su umrli oni
koji su tražili detinji život. Istina bilo je mnogo
neprijatelja ali u Irodu su oni za jedno vreme, njegovim
nestankom, nestali.
St. 22. Na putu kad je Josif čuo da je posle Iroda postao
vladar u Judeji Arhelaj, sin, koji mu je bio sličan po
karakteru, nije smeo da se nastani u Judeji. Posle Irodove
smrti, podelio je Oktavijan njegovo carstvo na njegova tri
preživela sina. Arhelaj je dobio Judeju, Idumeju i Samariju
i titulu "etnarha", sa obećanjem da će dobiti i kraljevsku
vlast ako upravom zadovolji cara. Ako posle 9 godina krvave
i nasilničke uprave bude prognan u Vijenu u Galiji gde je i
umro. Dakle Josifov strah nije bio bez razloga. Kada je
Josif mislio da se nastani u Judeji, Bog ga je uputio u snu
da se nastani u Galileji (I.Ž. str. 15/5).
St. 23. Mesija je trebalo da odraste u jednom neznatnom i
prezrenom gradu Galileje po imenu Nazaret (Jov. 1,46). Da su
Isusovi roditelji već stanovali u Nazaretu jasno izlazi iz
Luka 1,26-27. Josif je bio rodom iz Vitlejema, ali je živeo
u mestu svoje žene Marije, u Nazaretu. Mesija je imao da se
nazove "Nazarećaninom". Ljudi su ga tako i zvali (Mat.
16,71; Luka 18,37; 24,10; Jov. 18,5; 19,18; Dela 2,22; 3,6;
4,10. i dr), pa i njegove pristalice su ga tako zvale (Dela
24,5). Ovde imamo jednu veliku taškoću, jer se nigde u
Starom zavetu ne spominje, da će se Mesija nazvati
Nazarećaninom, pa je teško reći, koje je ovde starozavetno
mesto imao Matej u vidu i šta je upravo mislio pod rečima:
"Nazarećanin će se zvati". Jevreji misle da je jevanđelista
hteo time da ulepša pogrdno ime "hrišćanin" jer je sam
Mesija po Božjem planu nazvan Nazarećaninom. Drugi opet
misle da se Božja reč ispunila nazivanjem Mesije,
Nazarećaninom, jer sam Isus nije bio priznat od svoga
naroda, što je verovatnije.
Luka 2,39. Ono što Luka hoće ovde da kaže to je, da se Josif
i Marija nisu vratili u Vitlejem pre nego što su sve učinili
što je propisano po zakonu. Možda je Luka hteo namerno da
prećuti Isusovo bavljenje u Egiptu, da ne bi dao Jevrejima,
koji nisu hteli da veruju, prilike da se govori o Isusovom
zadržavanju u Egiptu i o neznabožačkim magima.
$$$13. Dvanaestogodišnji Isus u hramu
Luka 2,41-52.
U nekoliko reči Luka nam iznosi razvijanje Isusa kao deteta
(Luka 2,40.52). Dete je raslo fizički, intelektualno i
duhovno. Isus je prošao kroz sve faze fizičkog i moralnog
razvoja (I.Ž. str. 16/7). Tako je dete raslo, pdo naročitom
zaštitom majke i oca, dok nije došlo vreme da ono postane
član Božjeg naroda. To je nastupilo kada je dete imalo 12
godina. Doba punih 12 godina je bilo svečano za svako
jevrejsko dete. To je doba kada je, prema tradiciji, Mojsije
napustio kuću i otišao faraonovoj kćeri i kada je Samuilo
čuo glas koji ga je pozvao na proročku službu. Solomun je
sudio u tome dobu, čime se otkrila njegova božanska mudrost,
a Josija dobio ideju da izvrši svoju veliku reformu. Ono je
oslobođenje od očine vlasti. Ovako se dete nije moglo više
prodati kao rob. Ono postaje sada "ben-hat-tora" tj. sin
zakona. Do sada je nazivano "katon" (mali), a od sada se
naziva "gadol" (veliki). Ono je sada nastupalo kao čovek,
dozvoljenu mu je da nosi naročitu amajliju, i bilo je
protstavljeno od oca u sinagogi jedne subote, koja se zbog
ovoga nazivala "šabat-tefilin". Prema mišljenju rabinera,
dete je do sada imalo samo "nefeš" tj. životinjski život. Od
sada dobija ono "ruah" tj. duha, koji će se razvijati u
njemu ako vodi život pun vrlina, dok u 20. godini ne stupi u
"rišnema" tj. godina koja je u stanju da samostalno i
razumno razmišlja. Ono je sada obavezno da posti na dan
oproštenja greha. Ovaj momenat beše važan i za samoga oca.
To je bio dan prestanka njegove odgovornosti za dete. Do
toga dana otac je bio obavezan da ispuni verske dužnosti
umesto sina. Na trinaesti rođendan, otac je uzviknuo: "Neka
bude blagosloven Večni, koji me oslobodi odgovornosti, koja
je počivala na meni zbog grešaka, koje je moj sin mogao
počiniti."
Zakon je propisivao, da svi muškarci u Izrailju dođu u
jerusalimski hram na tri glavne svečanosti: na Pashu, na
završnu svečanost žetve obrtanja, koja je trajala sedam dana
(sedam sedmica posle pashe, grčki - pedesetnica), koji se
dan slavio i kao dan zahvalnosti za davanje zakona preko
Mojsija (Duhovi) i praznik senica. Žene nisu bile obavezne
doći ali su mogle i one uzeti učešća.
$$1. Isusovo stupanje u mladićstvo (Sin zakona), st. 41.42.
St. 41.42. Ovde se pokazuje Marijina i Josifova vernost
prema Božjem zakonu i prava pobožnost. Oni nisu nikada
izostajali kada se Božji narod sakupljao. Nema sumnje da je
Isus i ranije odlazio sa roditeljima u Jerusalim o
praznicima kao sada na pashu. Prema mišljenju Hilelove
škole, oslobađaju se od pohađanja svetinje deca, koja još
nisu mogla da uhvate oca za ruku i da se od grada Jerusalima
sama popnu na breg na kome je bio smešten hram. Dakle decu
od 3-5 godina mogli su roditelji svojevoljno poneti. Prema
jevrejskim propsima kasnijeg vremena behu deca od 5 godina u
zakonu; u 10 godina behu poučavani u "misli", a u 13 godina
potpuno podvrgnuti zakonu. Dakle, i Isus je u 13. godini
postao "sin zakona" (član Božje zajednice).
$$2. Isusa zadržavaju uzvišeniji interesi u Jerusalimu, st.
43-45.
St. 43. Iako nisu bili obavezni ostajali su roditelji do
kraja praznika. Najzad se oni uputiše kući, misleći da je
njihov sin već na putu sa nekim srodnicima. Isus je bio
dovoljno star da se mogao sam kretati za vreme praznika.
St. 44.45. Predveče prvoga dana putovanja potražili su ga
roditelji, jer se trebalo prenoćiti. Puni brige za detetom
vratiše se Josif i Marija u Jerusalim da ga traže. Kad su ga
tražili u Jerusalimu, to znači da su mislili da je ostao kod
nekih rođaka ili poznanika. Uveče drugoga dana dođoše oni u
Jerusalim, ali su ga nešli u hramu verovatno trećega dana
uveče.
$$3. Isus među učiteljima, st. 46.47.
St. 46. Verovatno su ga roditelji a i drugi češće viđali za
vreme prazika na tome mestu. To je bilo u jednome predvorju
hrama gde su se skupljali mladići oko sveštenika i
knjževnika da bi se poučili u zakonu (I.Ž. str. 22/4). On je
bio željan znanja, zato je ovde i slušao i postavljao
pitanja.
St. 47. U svim pitanjima kao i odgovorima Isusovim bilo je
nešto što je zadivilo prisutne. Isus ne beše poučavan u
naročitim jevrejskim školama. Njegova mati beše njegova prva
učiteljica. On je čuo od nje a i čitanjem spisa proroka
uputio se u nebeske stvari. Sem toga on je čitao mnogo i iz
otvorene knjige prirode. Isus je još u svome ranom dobu bio
zadubljen u ovu nauku.
$$4. Isus je u domu svoga Oca, st. 48-50.
St. 48. Iako to nije bilo čudo, da se Isus zadržao u hramu
raspravljajući o božanskim stvarima, ipak su se roditelji
začudili. Mati vidi u ovome Isusovom postupanju samo
ravnodušnost prema roditeljima. Rečima: "Dete, što nam to
učini?" pokazala je mati da je mislila samo na svoj bol, ali
je pokazala i svoju veliku ljubav prema sinu.
St. 49. Isus se začudio da upravo oni koji su mu najbiliži,
njegovi roditelji, ne misle ovako kao on. On se čudi da
njima nije jasno da on treba da bude samo na ovome mestu.
Mesto o kome je on govorio bilo je dom njegovog Oca - dakle
hram. Luka je ovde hteo da istakne važnu činjenicu da je
Isus već u svojoj 12. godini bio svestan svoga božanskog
porekla. Ova svest nije mogla biti ni otkrivenje ni rezultat
duhovnog razvoja deteta. Isus nije ni najmanje mislio ovim
rečima da otkaže poslušnost svojim roditeljima. Ali ipak u
izrazu "moga Oca", postoji neka razlika prema rečima Marije
"otac tvoj i ja". On smatra odnos prema Bogu kao najvažniji
i najviši.
St. 50. Roditelji nisu razumeli njegove reči. Nisu mogli
shvatiti da on u ovim godinama ima ovaku visoku svest o sebi
i svome zadatku. Isus je ovom prilikom mogao kazati slobodno
ono zbog čega su ga kasnije osudili kao bogohulnika (Jov.
5,18).
$$5. Isus je ostao u Nazaretu kod roditelja kao poslušan
sin, st. 51.52.
Isus nije odrastao u samoći, on je uvek stanovao u svojoj
porodici, u ovome malom gradu. Kada je bio u Jerusalimu on
se zadržao među rabinerima, jer je voleo da uči. Isus je
pohađao sinagogu u Nazaretu, zato je i bio veoma dobar
poznavalac tumačenja zakona i proroka. Inače, On je bio
obični radnik i svakodnevnim radom zasluživao svoj hleb.
Živeo je povučenim životom. On se bavio fizičkim radom; bio
je drvodelja. Sve reči njegove mladosti (uporedi 2,19)
zadržala je Marija u svojoj uspomeni i ona je kasnije
skupoceni izvor jevanđelistima.
$$$$$%%II%%% deo
$$$$Od Hristovog krštenja do prve pashe 28. godine
(Isusovo pripremanje za stupanje u službu)
$$$1. Služba Jovana Krstitelja, Mat. 3,1-12. (Mar. 1,1-8;
Luka 3,1-20)
Nijedna pojava među prorocima i apostolima nije tako lepa,
kao Jovana Krstitelja. Ognjeg i silan, crpeći svoju energiju
iz nebeskog izvora potpuno nezainteresovan za ono što je za
svet bilo važno, ponizan ali jak, on nije samo prorok, on je
personifikacija starozavetnog proroštva, poslednji od njenih
pretstavnika, koji se pojavio na pragu jevanđeoske epohe da
upozna i pozdravi Spasitelja. Ovo proroštvo nije prestalo da
objavljuje Božje planove zha vreme toliko vekova. Kao što
reče Isus, među onima koje su žene rodile nije bilo većega.
A međutim, on je bio samo sin jedne žene; njegova veličina
je bila pomešana sa nemoći; on je imao svojih slabosti. Ovaj
silni glas u pustinji imao je ljudske zvuke, koji su
otkrivali srce koje je potčinjeno kolebanju kao i naše. Ovde
nije reč o nekoj fantaziji, nego je to jedna jasno izražena
figura karaktera, povučena u samo nekoliko crta. Kada se
Jovanu Krstitelju dalo Ilijino ime to nije bilo samo pod
uticajem narodnog sujeverja; to je bilo pod uticajem osećaja
stvarnosti. Sve na njemu potsećalo je na velikog proroka od
delatnosti. Ilija nije napisao nijednu stranicu Božje
knjige; njegova knjiga je on sam; njegovo proricanje, to je
njegov život. Bilo je dosta da se samo pokaže pa da izazove
pred Izrailjem sliku svetosti. Takva je bila pojava i Jovana
Krstitelja na prvi pogled. Onako kako je govorio, tako je i
živeo. Ovaj "propovednik pokajanja" je sam pokajnik koji se
sam prvi pognuo pod teretom božanske pravde. Sam Jovan
objavljuje da ga je Bog poslao da krštava (Jov. 1,33). Ova
mu je dužnost direktno poverena s neba. Obred krštenja
obuhvata i njegove propovedi i svu njegovu službu u pravome
smisu reči a ne kako to tumači istoričar Flavije, da je
krštenje značilo već po sebi čišćenje duše. Pogrešno se
misli o njegovom poreklu, kad se izjednačavalo sa krštenjem
prozelita. Uostalom nije ni sigurno da se ova ceremonija
upražnjavala u ovo doba, nego tek posle razorenja
Jerusalima. I sam se Jovan borio protiv netačnih misli da se
ovim krštenjem dobija ovlašćenje pripadanja svetom narodu.
Ovome obredu koji je Jovan uveo pridodavao se i smisao
čišćenja (pranja, Jov. 2,6; 3;25), koji se često
upotrebljavao u Mojsijevoj veri, ali ovo se odnosilo na
moralno čišćenje jevrejskog naroda, dok je ovo Jovanovo
krštenje ritualno čišćenje. Tu nije reč o ovom ili onom
specijalnom grehu, nego o opštoj pokvarenosti celoga toga
roda, koja obuhvata celu ljudsku prirodu i koja ovim načinom
prikauzuje jedan novi vid silne i potuno proporađajuće
božanske ljubavi. Sem toga njegovo krštenje predstavlja
sadašnje pokajanje i oslobođenje greha prošlosti. Poslednji
proroci su označavali da će se Mesijino vreme karakterisati
čišćenjem srca (Jez. 36,25-26; Zah. 13,1). Slično Mesiji
(Mat. 4,17), poziva i njegov preteča grešni narod na
pokajanje, jer će samo tako, ako postane drukčiji, ako
izmeni svoje misli i želje, ako se ostavi starog grešnog
života i počne živeti novim, svetim Bogu ugodnim životom,
izbeći Božji gnev i ući u Božje carstvo, koje je na pragu.
Za Jovanove savremenike nije bilo ništa novog u pojmu
"carstvo Božje" (jer u njemu vlada Bog) ili "carstvo
nebesko" (izraz ukazuje na božansko poreklo toga carstva).
Oslanjajući se na proroke, a naročito na proroka Danila
(Dan. 2,44; 7,18.13.14) judejski je narod i pre, a naročito
u Hristovo doba očekivao ustanovljenje novog carstva, koje
će nebeski Bog podići preko Mesije. Tada će Božji narod
vladati nad ostalim narodima na zemlji (uporedi Marko 15,43;
Luka 1,69 i 17,20; Dela 1,6). Judeji su dakle u obećanom
Božjem carstvu videli judejsko, zemaljsko carstvo. Isus je
kazako pred Pilatom, da njegovo carstvo nije od ovoga sveta
(Jov. 18,26), a građaninom ovog carstva će moći postati
svaki Jevrejin ili nejevrejin, koji vrši volju Oca nebeskog
(Mat. 7,21). Jovan ističe u svojim propovedima da je on
preteča Mesije i da će to carstvo biti skoro uspostavljeno.
On ističe i blizinu suda i gnjeva Božijeg. Jovan je krštavao
u Jordanu. Izraz "krštenje pokajanja" (baptioma metanoias)
znači pognurenje kao simbol promene misli (Luka 3,3).
Jovanovo krštenje je jedna sasvim nova ustanova kao pristup
hrišćanskom krštenju. To je bila posle propovedi simbolička
izjava greha i pokvarenosti celoga naroda, kao i potreba
čišćenja i preporođenja celokupnog čoveka, što se izvršava
simboličkom radnjom pognjurenjem u vodu onih, koji su
izjavili svoje kajanje priznajući svoje grehe. "Carstvo
nebesa" ili "Božje carstvo" (bailios) znači suverenu Božju
vladavinu nad svojim razumnim bićima; vladavinu u ovome
svetu njegovom svetošću, njegovom pravdom, milosrđem i
ljubavlju. Izraz "carstvo" se već nalazi u Starom zavetu,
ono je označavalo spoljnu formu Božje vladavine, jevrejsku
teokratiju (2.Moj. 19,6; Dan. 4,3). Ali to je samo slika
pripremanja prave vladavine, gde je Isus Hristos car, koga
je Bog postavio svojim Duhom nad izbavljenim dušama.
Naravno, ova je vladavina unutrašnja, sasvim duhovna (Luka
17,21; Jov. 18,36), ali ona će jednom zauzimati prostor,
celu teritoriju na zemlji. Ovo carstvo treba da raste sve
dok Isus ponovo ne dođe da ga uspostavi u svoj svojoj
savršenosti i slavi i tada će Bog biti sve u svemu (1.Kor.
15,28).
$$1. Vreme Jovanovog nastupanja, Luka 3,1.2. (Dela 1,6)
Jedino nam Luka daje tačne podatke o vremenu i to
nabrajajući neke istorijske činjenice toga vremena:
$1. To je petnaesta godina vladanja cara Tiberija 780 a.u.c.
To znači ustvari 27. godine posle Hrista (po našoj eri 31.
godina). Tiberije je bio krajem 11. ili početkom 12. godine
regent uz cara Oktavijana. Dakle Jovanovo nastupanje i
početak rada pada u 27. godinu. Te iste godine u jesen stupa
i Isus u rad.
$2. Kada je prokurator Pontije Pilat upravljao Judejom.
Službovanje Pilata kao prokuratora trajalo je od 26-36.
godine posle Hrista. Prema testamentu Iroda %%I%%% Velikog,
trebalo je da njegov najstariji sin i naslednik kraljevske
vlasti Arhelaj dobije na upravu Judeju, Samariju kao i
oblasti od Gaze do Cezareje Filipove. Ali kako ga je car
zbog surovosti oterao 6. godine posle Hrista, od tog doba
ovim zemljama upravljali su rimski prokuratori. I Pilat je
bio jedan od ovih. Posle proterivanja Pilata primio je ove
zemlje na upravu jedan drugi prokurator dok ih nije najzad
car Klaudije obećao Irodu Agripi %%I%%%.
$3. Irod, tetrarh u Galileji je bio drugi sin Iroda Velikog
%%I%%%. On se u stvari zove Irod Antipa. Vladao je u
Galileji i Pereji od 4. godine pre Hrista do 34. posle
Hrista. On je sazidao glavni grad Tiberijadu na obali
Genizaretskog jezera. Njegova žena je bila Irodijada, koja
je nagovarala Iroda da poseče glavu Jovanu Krstitelju. On je
bio Isusov vladar i svakako je Isusa poznavao (up. Luka
13,31; 3,7).
$4. Filip, brat Irodov tetrarh u Itureji i Trahonitidi. Luka
spominje samo dve oblasti ove prostrane zemlje. To su zemlje
na istoku i severu od Genizaretskog jezera. On je vladao od
4. godine pre Hrista do 33-34. posle Hrista. On je u ovoj
pretežno neznabožačkoj zemlji, aramejsko-grčkog stanovništva
dobro i mirno upravljao. Glavni grad mu je bio Cezareja
Filipova (Luka 8,27).
$5. Lisanija, tetrarh u Avilini. Luka imenuje i ovu
pokrajinu verovatno samo zato što je i ona pripadala
Judejima u Lukino vreme, jer je posle Lisanijeve smrti i ova
tetrarhija priključena jevrejskom kralju Agripi %%I%%% (up.
Dela 12), koji je od 41-44. godine još jednom ujedinio celo
veliko kraljevstvo Iroda %%I%%% Velikog. Irod Agripa %%II%%%
je imao sve te zemlje (up. Dela 25,13).
$6. Za vreme prvosveštenika Ane i Kajafe. Nisu dva čoveka
bila u isto vreme prvosveštenici. Prema Mateju 26,3.54;
Jovanu 11,49; 18,13.24.28. u vreme Isusove smrti Kajafa je
bio aktivan sveštenik. Josif Flavije potvrđuje da je Kajafa
za vreme službovanja prokuratora Pilata i već neko vreme pre
njegovog stupanja na upravu bio prvosveštenik. Njegov tast
Ana je prema potvrđenoj službenoj hronologiji Kvirinijevog
rada u Palestini bio postavljen za prvosveštenika od samog
Kvirinija 3. godine ili 2. godine pre Hrista i ostao na ovom
položaju sve do 15. ili 16. godine posle Hrista. Za vreme
njegovog života, bio je i njegov sin Eleazar jednu godinu
prvosveštenik, a zet Kajafa najmanje 11 godina, a možda još
pred Aninu smrt i njegov drugi sin Jonatan (36.ili 37. god).
Sada nam je jasnije zašto je Ana imao veliki uticaj na
politiku sinedriona tako dugo. Aktivni provosveštenici su
uvek pitali za savet starog i iskusnog Anu i on je imao
svuda veliki ugled (up. Jovan 18,13-24; Dela 4,6). Otuda su
ovakvi izrazi kao u Luka 3,2; Dela 4,6. pojmljivi jer nam
kažu da je i Ana imao veliku vlast i ugled pored aktivnih
prvosveštenika.
$$2. Pozivanje Jovana Krstitelja na njegovu proročku
delatnost, Luka 3,2/%%II%%% (Matej 3,1; Marko 1,1; up. Jovan
1,6)
Marko naziva Jovana početkom evanđelja. Jovan ga označuje
kao čoveka od Boga poslanog. Luka naprotiv kaže: "Reče Bog
Jovanu." Ovaj izraz "reče Bog" je unutrašnje ohrabrenje od
Boga, da neko primi ne samo zadatak i nalog za proročko
objavljivanje nego i određenu sadržinu svoje propovedi.
$$3. Jovan Krstitelj je unapred prorečen, Luka 3,4-6; Matej
3,3; Marko 1,2.3. (up. Jovan 1,23)
Mesto u Isaiji 40,3. koje je sam Krstitelj primenio na sebe,
stavlja Marko iza Mal. 3,1. dok Luka još dodaje Isaija
40,4.5. "Ja sam glas onoga što viče u pustinji". Jovan hoće
da bude samo glas, a nikako čudo ili znak ili dela. On je
glas koji viče, poziva u pustinju. Pod izrazom pustinja može
se razumeti i samo stanje sveta u koje će doći Gospod, i
zato mu se mora pripraviti put. Sve je to izraženo u jednoj
slici u Luka 3,5. Svrha sveg ovog rada je da se vidi
spasenje Gospodnje. Iz ovoga je jasno da se ovde radi o
moralnom pripremanju naroda. Smetnje koje moraju da se
uklone unutrašnje su prirode.
$$4. Ličnost Jovana Krstitelja, Matej 3,4. (Marko 1,6)
Jovan je tražio od naroda da se odreče svojih škodljivih
uživanja i strasti. Ovaj propovednik kako je propovedao tako
je i živeo. Njegovo odelo i hrana ne karakterišu ga ničim
kao asketu. Ali on je živeo jednostavnim, skoro strogim
životom. Išao je u gruboj, od kamilje dlake načinjenoj
haljini. Oko bedara je nosio kožni pojas, što je bila nošnja
siromašnih aramejskih radnika. Prema 2. Car. 1,8; Zah. 13,4.
i Is. 20,2. ogrtač od dlake sa kožnim pojasom bio je nošnja
starih proroka (I.Ž. str. 27). Jovan Krstitelj se hranio kao
najveći siromašak, skakavcima i medom. Judejima je bilo
dozvoljeno da jedu 4 vrste skakavaca (Lev. 11, 21.22).
Osušeni, isprženi i posoljeni, delimično umešani u brašno i
ispečeni služe siromasima još i danas kao vrsta hleba.
Divljeg meda je bilo u to vreme u judejskim brdima vrlo
mnogo, gde su ga pčele ostavljale u pećinama i po drveću.
Ali ovako se zvala i smolasta supstanca koja je tekla iz
nekih drveta, kao palme, smokve i drugih (up. 1. Sam.
14,25.26. O Jovanovom načinu života vidi Mat. 11,18; Luka
1,15).
$$5. Mesto i sadržina Jovanovih propovedi, Luka 3,3. (Mat.
3,1.2; Marko 1,4)
Judejska pustinja se prostirala zapadno od Mrtvog mora.
Evanđelista Luka misli na okolinu Jordana, na dolinu Jordana
od Mrtvog mora do Genizaretskog jezera, sa neplodnom i slabo
nastanjenom ravnicom levo i desno od Jordana. Za razliku od
Isusa, Jovan ima utvrđeno mesto gde su ljudi dolazili k
njemu. Kao što su nekada Mojsije i Ilija, tako je i Jovan
tražio i našao Boga u pustinji, i kad ga je Bog pozvao (Luka
3,2), otpočeo je svoj rad kao Mesijin preteča. Jovan je
propovedao krštenje kao izraz promene misli za oproštenje
greha. Krštenje je trebalo da bude vidljivi znak promene
pravca u životu i napuštanja greha kao posledica metanoie -
tj. promene misli.
$$6. Dolaženje naroda k Jovanu Krstitelju, Mat. 3,5.6.
(Marko 1,5)
Ovde se vidi dejstvo njegovog nastupanja. Time što se ovde
Galilejci ne spominju, ne znači da oni nisu uzimali učešće
(up. Mat. 11,7-9; Jov. 1,44). Krštenje se sastojalo u
pognjurivanju u vodu. Prema izrazima Mat. 3, 5.11.13.14.
vidi se pri krštenju i Krstiteljeva delatnost. Zagnjurivanje
u vodu smatralo se simbolom duhovnog čišćenja i
obnovljenjem. Već je prorok Jezekilja (Jez. 36,25. i dalje)
za mesijansko doba nagovestio čišćenje i obnovljenje duše i
srca pod vidom poškropljenja vodom, što je potvrdio i
istakao i sam Spasitelj (Jov. 3,5), a Jovanovo krštenje bilo
je samo priprema za to Mesijino krštenje; bilo je samo
krštenje "vodom za pokajanje" za razliku od Mesijinog
krštenja "Duhom Svetim i ognjem", gde se zaista i čisti od
greha (up. Mat. 3,11; Dela 19,2. i dalje).
$$7. Propoved farisejima i sadukejima, Mat. 3,7-10. (Luka
3,7-10)
Ove reči Jovan nije uputio svima, nego samo jednoj grupi
fariseja i sadukeja. Fariseji i sadukeji sačinjavali su dve
filozofske i religiozne škole, i dve političke partije u
narodu. Upravo je njima nedostajalo uslova koje je Krstitelj
zahtevao, a to je duboka svest o grešnosti. Jovan znajući
njihovu neiskrenost, reče im: "Porodi gujini! Ko vas nauči
da bežite od gneva koji ide?" Oni su svojom spoljašnošću
varali sebe i narod oko sebe. "Nego rodite rod dostojan
pokajanja", znači da svi ovi znaci i svedočenje koje oni
vide i čuju treba da proizvedu kod njih unutrašnju i
istinitu odvratnost prema grehu i da se konačno obrate
Božjem carstvu koje nastupa. Njihovo pozivanje na to da su
oni deca Avramova, dakle, da pripadaju izabranom narodu je
samo jedna zabluda i neshvatanje pravog Božjeg posinaštva.
Sama pripadnost Božjem narodu ne spasava ih od neminovnog
suda koji uskoro predstoji. Blizinu suda Jovan izražava
slikovito. Jovan im još jednom naglašava potrebu promene
misli i načina života.
$$8. Propoved narodu, Luka 3,10.11.
Ne jedanput nego često je narod postavljao ovo pitanje.
Upravo u tome se i sastoji prava veličina ovog proroka da on
svoj način života ne postavlja kao pravilo, nego traži pravu
ljubav prema bližnjem.
$$9. Propoved carinicima, Luka 3,12.13.
Rimljani su, kada su došli u Palestinu tamo osnovali, kao i
po susednim provincijama pod njihovim nadzorom, porez, koji
su davali u zakup. Oni su utvrdili prihod ili bolje reći
eksploataciju za svaki pogranični grad, za svaku luku na
moru, kao i za celu jednu provinciju. Ljudi koji su taj
porez sakupljali nazivali su se carinicima. Ovi carinici kao
i zakupnici, koji obično nisu bili Jevreji, gledali su da
izvuku što više od naroda, pa su ih zato u narodu i mrzeli.
Ovi carinici koji su došli Jovanu da ih krsti, bili su samo
plaćeni činovnici tih velikih zakupaca. Oni su pitali
iskreno da li ima i za njih spasenja. Oni su bili jevrejskog
porekla. Jevreji koji su vršili ovaj zanat nisu mogli
svedočiti pred njihovim sudijom. Oni su nečasno isterivani
iz sinagoga kao ljudi koji trguju robljem, sa kojim je i
njihov jevrejski narod izjednačen.
$$10. Propoved vojnicima, Luka 3,14.
Dok su carinici bili jevrejskog porekla, vojnici su bili
neznabošci. Od njih se traži da u njihovom pozivu čine što
je pravo. Ne može se zamisliti da je Jovan Krstitelj držao
duže propovedi, a da nije govorio nešto o Mesiji i Njegovom
dolasku. Ali on je samo u opštim crtama govorio o ovom
pitanju, bez ukazivanja na neku ličnost kao Mesiju. Zato se
i pojavilo mišljenje da nije možda propovednik sam Mesija.
$$11. Pitanje, da nije Jovan Krstitelj sam Mesija? Luka
3,15-20; Mat. 3,1.11.12; Marko 1,7.8. (up. Dela 13,24.25)
Silina Jovanove pojave, njegove propovedi i njihovo dejstvo
izazvale su ovu misao. Jovan daje javno objašnjenje. Pre
svega on ukazuje na ličnost koja treba da dođe. Koji ide za
njim, pretekao ga je snagom i dostojnošću. Zatim, on opisuje
njegovo delo. Jovan krštava samo vodom. Kako voda čisti samo
spolja, to je i njegovo krštenje samo spoljašnja slika,
pravog, unutrašnjeg čišćenja od greha. Jovanovo krštenje se
sastoji samo u kajanju i tek je priprema za Mesijino
krštenje, kada će preko proroka obećani Duh Sveti (Is. 44,3;
Joilo 2,28) silno, kao što oganj čisti metal, očistiti dušu
čovekovu od greha. Jovan samo priprema, Mesija uvodi u Božje
carstvo. Prema Mesiji koji će doći, Jovan, ta najveća
ličnost Starog zaveta (Mat. 11,11), tako je malen, da nije
dostojan ni da bude njegov najniži rob, koji je za svojim
gospodarom nosio obuću njegovu (up. Jov. 1,15.26.33; Dela
1,5; 13,24.25). Dakle, voda Jovanovog krštenja je samo
simbol uništenja greha i obnovljenja. Tek Mesijin oganj će
uništiti u stvari greh, a njegov Duh, Sveti Duh će tek
stvarno ljude obnoviti. Ali ipak je potrebno ispuniti
simbol. Mesija, čije će krštenje očistiti čoveka od greha,
biće ujedno i sudija ljudima. Taj Mesijin sud iznosi se u
jednoj slici. Kao što se na istoku u ono doba, pošto su
vršalj obično izgazili volovi, sve zajedno (zrno, slama i
pleva), lopatom bacilo u vetar koji je zrno delio od slame i
pleve - zrno se odvojilo u podzemnu žitnicu a slama s plevom
služila je za gorivo - tako će u dan strašnog suda Mesija
odvojiti pravednike od grešnika. Pravedni idu u carstvo
slave i blaženstvo, a grešnici će se sažeti ognjem za svu
večnost.
$$12. Jovanov rad u celokupnosti (Luka 3,18)
"Još mnogo drugo šta napominjući, propovedao je narodu
evanđelje." Znači da u svim njegovim govorima radosna vest o
Mesijinom dolasku i carstvu je bila glavni predmet njegovih
propovedi (I.Ž. str. 28/7).
$$$2. Isusovo krštenje
Mat. 3,13-17. (Marko 1,9-11; Luka 3,21-23; up. Jov. 1,31-34)
"I on, Isus, imao je kada je počeo, oko trideset godina..."
(Luka 3,23) Isus je dakle u svojoj 30. godini bio spreman da
primi svoju službu Spasitelja sveta. On je došao Jovanu
Ksrstitelju da se krsti "krštenjem pokajanja", On koji se
sam svojevoljno žrtvovao i primio naše grehe na sebe. U
trenutku kad je trebao da se posveti nama on se i pokajao za
nas. Rođen bez naslednih mrlja, ličnost savršeno moralna,
posle 30 godina potpune poslušnosti nebeskom Ocu i svojim
roditeljima, Isus je bio svet. On je bio Božja slika, sin
Božji. Budući bez greha, on je mogao obići ono što je samo
grešne ljude gonilo na moralnu čistotu. Ali njegova ljubav
prema ljudima sjedinila ga je sa njima. On ih priznaje i
prima za svoju braću; on hoće da se spusti do njih da se s
njima sjedini i da ih podigne do njega. On hoće da im
pomogne da i oni postanu pravi Božji sinovi. Sem toga, Isus
je primio krštenje zato što je tako trebalo. Kao onaj "koji
je sličan u svemu braći svojoj" ali pored toga "bez greha",
Isus je trebalo da u celoj svojoj zemaljskoj karijeri
razvija religiozni i moralni život (Luka 2,52), a to će
ispuniti samo onda kad bude potpuno poslušan Bogu i njegovoj
želji. On želi pokazati i pravu ljubav bez granica prema
ljudima i to čak u patnjama i žrtvovanjem (Jevr. 2,10.11; 5,
8.9). Patnje i smrt, to je njegovo pravo krštenje (Mat,
20,22). Ali, i ovo krštenje ima smisao (Rim. 6, 3.4). Za
vreme Isusovog krštenja pred njim je bila jasna slika: celi
njegov život i smrt na zemlji. Trebalo je sada da se on ceo
posveti ovom životu. Eto, to je smisao njegovog krštenja.
$$1. Isus dolazi iz Nazareta Jovanu da ga krsti, Mat. 3,13.
(Marko 1,9)
U ovo vreme je već delatnost Jovana Krstitelja bila veoma
razvijena. Isus dolazi Jovanu sa odlučnom željom da ga Jovan
krsti. Jovan je krštavao u Vitavari (kući prelaza), danas
mesto koje se naziva Makta (mesto prolaza) otprilike 6 km.
udaljen od Mrtvog mora. Ovo je mesto puno religioznih
sećanja. Tu su Izrailjci prešli preko Jordana suhim nogama.
Kad je Ilija, praćen Jelisijem, hteo da pređe preko Jordana,
on je tu udario suhim plaštem i razdelio vodu (Isus Navin 3;
2. Car. 2,8).
$$2. Jovan Krstitelj brani Isusu da se krsti, Mat. 3,14.15.
Po čemu je Jovan prepoznao Isusa kao Onoga koga je očekivao,
sva tri evanđelista ne kažu nam ništa. Možda su se Isus i
Jovan lično poznavali još od pre kao rođaci (Luka 1,36)? Ako
se nisu lično poznavali do Isusovog dolaska na Jordan, što
je prihvatljivo, pošto se Jovan bavio u pustinji još od rane
mladosti (Luka 1,80; 3,2), onda je Jovan iz razgovora sa
Isusom mogao doznati koga ima pred sobom, ili je, kad je
Isus došao pred Jovana, unutrašnji glas kazao Jovanu ko je
Isus. Jovan je dobio i jedan spoljni znak, vidljivi znak:
"Na koga vidiš da silazi Duh, i stoji na njemu, to je Onaj
koji će krstiti Duhom Svetim" (Jovan 1,33). Jovan je video
znak Duha Svetog u obliku goluba i posvedočio je da je ovaj
Sin Božji. Jovan odbija da krsti Isusa. Kad je odbio da ga
krsti, to znači da ga on smatra za bezgrešnog, pa mu zato i
nije potrebno pokajanje i otpuštanje greha. Naprotiv sam
Jovan se oseća grešnim, i smatra da mu je potrebno krštenje
od Isusa, krštenje Duhom Svetim. Sa rečima: "Ostavi sad, jer
tako treba da ispunimo svaku pravdu", potvrđuje Isus da su
oba Jovanova mišljenja tačna, ali zahteva za sada da Jovan
ostavi sve to na stranu, jer u sadašnjoj prilici imaju
obojica da ispune "pravdu" tj. da učine ono šta im je Bog
odredio. Jovanovo krštenje je od Boga i Mesija kao član
izrailjskog naroda hoće da se podvrgne ovoj ustanovi
(krštenju Jovanovom), kao što se za vreme svoga života na
zemlji podvrgavao odredbama starozavetnog zakona (up. Gal.
4,4). Dakle, Isus je odlučan da izvrši sve što je pravo pred
Gospodom, kao živi član ovog naroda (I.Ž. str 29/3). Sem
toga, Isus ovim potvrđuje da je Jovanovo krštenje božansko-
nebeska ustanova, koja je bila Izrailju neophodno potrebna.
Iz Isusovog odgovora Jovanu vidi se jasno da je Isus na
krštenje došao potpuno svestan svog zadatka. Moderni
kritičari tvrde, da se kod Isusa ova svest (da je on Mesija)
stvorila tek vremenom. Mi se pitamo koji je to momenat kad
mu je to postalo jasno? Isus je znao da on ne može dati
narodu ono što su oni očekivali od Mesije. Da ga nije Duh
Božji gonio, koga je On uvek slušao nikad Isus ne bi
prihvatio da igra ulogu Mesije.
$$3. Silazak Svetoga Duha na Isusa, Matej 3,16; (Marko 1,10;
Luka 3,21.22/%%I%%%)
St. 16. Isus je već od svoga začeća bio pun Svetog Duha (up.
Mat. 1,18). Silazak Svetog Duha na njega ovom prilikom imao
je samo tu svrhu da spolja manifestuje, da je ovaj Isus
zaista Duhom ispunjen i obećani Mesija (up. Is. 11,1-5;
61,1). Pošto je ova pojava došla iz dubine nebesa, imao se
utisak kao da su nebesa otvorena. Evanđelisti se ovde
izražavaju u duhu svoga vremena. Tadašnji Jevreji zamišljali
su nebo kao čvrstu ploču, koja se, kad je trebalo mogla i
razdvojiti, pa se video i presto Božji. Ovde se nebo
"otvorilo", jer je Duh Božji trebao da siđe s neba na Isusa.
Pošto je Duh Sveti nevidljiv za ljudsko oko, on je morao da
uzme neki oblik. Duh Sveti se pojavio "kao golub" (Luka
3,22). Apostol Petar objašnjava ovaj događaj kao pomazanje
Isusa Svetim Duhom (Dela 10,38). Luka nam iznosti još jednu
značajnu pojedinost. Isus se molio kad je bio već kršten.
Upravo u tom trenutku se nebesa otvoriše i Sveti Duh se
spustio na Isusa. Prema svedočenju apostola Jovana, Jovan
Krstitelj je video silazak Svetog Duha na Isusa (Jov. 1.32).
Onaj isti Duh Božji koji se na dan Duhova spustio
simboličkom formom ognjenih jezika, pojavljuje se ovde kao
golub. Golub je slika blagosti, čistote i bezazlenosti (Mat.
10,10). Izraz koji upotrebljava Luka (Luka 3,22) "u telesnom
obliku kao golub" ne dozvoljava da se ova pojava uzme kao
jedostavna unutrašnja vizija. Pri krštenju Isusa Hrista
pojavila su se prvi put prisutna, pri istom događaju, tri
bića božanstva: Otac i njegovo svedočenje, Sin koji se
predaje delu spasenja ljudi i Sveti Duh, koji ga posvećuje
za ovo delo (I.Ž. str. 29/4.30).
$$4. Glas Božji Sinu njegovom, Mat. 3,17 (Marko 1,11; Luka
3,22/%%II%%%)
St. 17. Svemu ovom što se moglo videti prudruženo je i još
nešto što se moglo čuti. I jedno i drugo odnosilo se na
Isusa. Ono vidljivo bila je podloga Jovanovom svedočenju
(up. Jov. 1,32-36), a ovaj glas s neba je jasno kazao Jovanu
ko je Onaj koji će krstiti Duhom. Matej nas izveštava da su
ove reči bile upućene Jovanu (I.Ž. str. 30/4). Ovaj glas je
rekao: "Ovo je Sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji."
Grčki izraz "agapetos" (ljubazni) ima isti smisao kao i
izraz "monogenes" (jedini) i znači koga sam ja izabrao,
izabrao za veliko delo uspostavljanja Božje vladavine na
zemlji (up. Mat. 3,2). Ima tumača koji pojedine događaje pri
Isusovom krštenju uzimaju za vizije, ali protiv ovoga govori
evanđeosko opisivanje kao i značaj koji ovim događajima daju
Spasitelj i Jovan Krstitelj. Zar bi se u isti mah i Isusu i
Jovanu učinilo da vide jedno isto? "Ovo je sin moj ljubazni,
koji je po mojoj volji." Ovaj glas Božji bio je upućen ne
Isusu nego Jovanu, predstavniku ljudskog roda. To je bio
glas Boga, Oca, da je ovaj Isus, koji se maločas krstio i na
koga je sišao Sveti Duh, ne samo Mesija nego i Božji Sin,
sin Božji u ljudskom smislu te reči - Sin koga Bog Otac
ljubi i koji mu je posebno mio. Isus je "Sin" Božji od
"večnosti slave i obličje bića njegova" (Jevr. 1,3). Jednom
je sam Isus potvrdio prvosvešteniku da je on taj (Marko
14,62). I sami učenici naučeni od Svetog Duha potvrdiše
isto. Čak i demoni gledaju isto u Njemu (up. Mat. 8,29).
Moderni tumači Svetog pisma, da bi otklonili, kao što oni
sami kažu, jedan od glavnih uzroka zbog koga mnogi okreću
leđa hrišćanstvu, veruju i tvrde da je Isus bio samo čovek
kao i svi drugi. Oni vide njegovu veličinu upravo u tome,
što je on kao čovek mogao da bude tako silan, a što je On
zaista i bio. Najzad oni kažu: mi priznajemo, da Bog
čovečanstvu nije dao veći i skupoceniji dar od Isusa, i mi
smo iskusili da nas niko ne vodi bolje i istinitije Bogu,
poznanju njegovog bića i života na njegov način, nego On.
Nešto drugo uglavnom nije htela da kaže ni stara crkva pod
imenom "Sin" Božji. Ovako misle moderni kritičari. Ali Sveto
pismo, ono misli drugačije. Drugačije misle i oni, koji su
gledali i slušali Isusa, a naročito apostoli Pavle i Jovan,
koji pod Isusom "Sinom" Božjim ne podrazumevaju jednog
čoveka, koji je do ove časti i dostojanstva došao pomoću
naročitog poziva od Boga, nego razumno biće od početka
božanskog porekla, biće koje je od uvek bilo kod Boga, i
jeste Bog i koji je s neba sišao na zemlju da primi na sebe
ljudsko telo (up. Galat. 4,4; Fil. 2,5-11; Jov. 1,1). Za
ovoga "Sina" posvedočio je sam Bog Otac, pri njegovom
krštenju: "Ovo je Sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji".
Na pitanje, da li Bog može imati od večnosti "Sina" koga
ljubi može se odgovoriti da živi Bog koji se ljudima otkriva
koga evanđelja iznose kao nebeskog Oca, koji se brine jer je
ljubav, može da ima i predmet te ljubavi. Taj predmet
ljubavi je sam njegov "Sin" - Isus Hristos.
$$$3. Isusovo kušanje
Luka 4,1-13; (15) (Mat. 4,1-11; Marko 1,12.13)
Najstarija tradicija je uvek istraživala i veoma poštovala
Isusove tragove u bregovitom i divljem kraju koji se
prostire počevši od Jerihona pa sve do visina Vitanije,
ograničena na jugu brdom Kadi-el-Kelt, a na severu brdom
Kadi-Najahimeh. Ovaj grebenasti masiv je ogromni blok
crvenkastog krečnjaka, koji izgleda kao da je spržen od
požara. Ovaj se kraj naziva "Pustinja četrdeset dana". Božja
je volja bila da Mesija, posle svečanog trenutka krštenja
izdrži borbu, i to pravu borbu, sa samim sotonom čiju je
vlast i došao da poruši (Mat. 12,28; Luka 10, 18; Jov.
12,31). Prvog Adama pobedio je sotona zavođenjem i ceo
ljudski rod navukao je na sebe prokletstvo. Drugi Adam,
Hristos, trebalo je da pobedi kušanje (I.Ž. str. 32).
Spasitelj je trebao sada da prođe veliko iskušenje slobodne
volje i odluke, bez koje se ne može izvršiti ni jedan
moralni zadatak. U tome leži celokupna tajna njegove potpune
predaje i poniženja. Kad pomislimo na njegovu nevinost i
čistotu, onda ne treba više da smatramo da su iskušenja i
patnje koje su došle na Njega došle radi Njega samog.
Dodajmo samo onaj čudni tekst iz Jevr. 5,8: "Nauči se
poslušnosti", što znači da se On sa svojom čistom prirodom
svojevoljno odlučio da pređe preko onog opasnog mesta, gde
je prvi Adam pao, a gde je drugi mogao da pobedi samo s
oružjem vere i molitve. Ali ne zaboravimo da je Gospod i
inače poznavao borbu ljudske duše (up. Mat. 26,39), jer kao
Spasitelj ljudskog roda trebalo je da u svemu, pa i što se
tiče kušanja i duševne borbe, ali bez greha, bude sličan
svojoj braći - ljudima, da bi tako osetio njihove patnje i
imao sažaljenje prema slabom čoveku. Isus je ujedno svojom
borbom i stalnom pobedom nad zlim pokazao put kojim treba da
se ide kao i način borbe pri kušanju (Jevr. 2,17.18; 4,18).
Već na prvi pogled na ceo događaj padaju nam u oči tri
različita kušanja kojima je sotona kušao Hrista. Ova tri
kušanja odgovaraju trima željama o kojima nam govori
apostolj Jovan (1.Jov. 2,16) i koje se odnose na sve ono što
je na svetu: 1) želja mesa; 2) želja očiju i 3) ponos života
("razmetanje zemaljskim blagom"). Prema redu koji je kod
Mateja vidimo da je prvo kušanje upravljeno na jelo (želje
tela), drugo - na prirodnu telesnu potrebu čoveka da bude
nešto (želja očiju) i treće - da se uzdigne nad svojim
bližnjima, putem bogatstva, moći i časti (ponos života,
1.Moj. 3,6).
$$1. Pokušaj da se oslabi bezuslovno potrebno poverenje u
Boga, Luka 4,1-4; (Mat. 4, 1-4; Marko 1,12.13)
St. 1-4. Pošto nije bilo svedoka pri Isusovom kušanju, za
ovaj događaj je mogao samo Isus biti izvor odakle su
apostoli crpili sve pojedinosti. Isus je svakako pričao
svoje lične događaje svojim učenicima. Isus se vraćao sa
Jordana kući, u Galileju. Duh, koji ga je od krštenja
napunio vodio ga je ovamo. On želi da se postom i molitvom
posveti za svoj veliki zadatak (I.Ž. str. 31/4). Kakvih je
sve iskušenja imao Isus za ovih 40 dana ne kaže nam se
ništa; u svakom slučaju Bog je sam to želeo. Marko nam kaže
da je živeo sa zverinjem - čime hoće da nam opiše Isusovo
stanje, njegovu povučenost i poniznost. Prirodno osećanje,
glad, je napadna tačka neprijatelja (I.Ž. str. 34/2). Kada
se Isus, posle duhovno-telesnih napora, duboko duhovno
udubljen, ponovo vratio u naš telesni svet, osetio je jako
telesno osećanje, glad. Kušač sumnja u Božju izjavu: "Ovo je
sin moj ljubazni" (Mat. 3,17). Onim "ako" pokušavao je
sotona da probudi kod Isusa sumnju (I.Ž. str. 35/1). Isus se
branio Svetim pismom. Sveto pismo je Isusu merodavno za sve
i zato je Isus i odgovorio: "Napisano je." Za Isusa je čovek
telesno-božansko biće i ono božansko je važnije u njemu, On
sam stavlja telesno na drugo mesto. "Ne živi čovek samo o
hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih" (5.
Moj. 8,3). Koga Bog hoće da održi u životu tome nije uvek
potrebna telesna hrana. Dosta mu je katkad i samo jedna
Božja reč, koja će ga svojom silom održati u životu. On je
time izrazio potpuno pouzdanje u Božju promisao i svoju
potpunu pokornost Božjoj volji.
$$2. Pokušaj da se Božja reč smatra bezvrednom, Luka 4,9-12;
(Mat. 4,5-7)
St. 9-12. Sotona vodi Isusa "u duhu" i postavlja ga na krilo
od hrama u Jerusalimu. Krov od hrama je bio ravan, ali se na
nekim mestima pružao napred. Na takvo jedno krilo ili ivicu
postavio je sotona Isusa. Sotona je imao nameru da izazove i
izopači poverenje u Boga i njegovu reč, koje se Isus tako
čvrsto držao. "Ako si sin Božji skoči dole" (Mat. 4,6) (I.Ž.
str. 39/5). Ovim, drugim kušanjem hteo je sotona da izazove
potpuno suprotne pobude prvom kušanju kod Isusa. Prvo
kušanje je trebalo da poseje seme nepoverenja i sumnje
prema Bogu, a drugo da Isusa uvuče u "suviše veliko
poverenje", tako da nastupi duhovno izopačenje ovoga
osećaja.
"Iako je gajio savršeno poverenje u svoga Oca, On nije hteo
da se iz lične pobude stavi u položaj koji bi primoravao
njegovog Oca da ga spašava od smrti" (I.Ž. str 39). I sotona
se poziva na Sveto pismo. Naime u Ps. 91,11. govori se o
Božjoj pomoći koja prati pravednike na svim njihovim
putevima. Sotona podseća Isusa na to i goni ga da skoči
slobodno sa krova hrama. "Ako" je Božji sin anđeli će ga
prihvatiti i neće mu ništa biti, naprotiv, on će dokazati da
je Božji sin. Ponovo odbija Isus sotonu pomoću Svetog pisma.
Isus je trebalo da pokaže da On stvarno tako uzima kao što
je "napisano". Onaj tekst iz Ps. 91, 11.12. je ispravan,
samo je sotonino tumačenje namerno pogrešno. Dok je po ovome
Gospod utočište u svemu što može ljude da zadesi, dotle
sotona zahteva da Isus sam stvori opasnost, da bi mu Bog bio
utočište. Jasno je, da ako neko božansko obećanje postane
nekome drsko sredstvo sile i vlasti ili drsko izazivanje to
obećanje samo po sebi prestaje. Isus je svakako mogao
učiniti to čudo koje je sotona od njega zahtevao i Bog bi mu
bio u pomoći, ali u 5. Moj. 6,16. stoji napisano: "Nemojte
kušati Gospoda Boga svojega", tj. da ne tražimo bez naročite
potrebe da nas On na čudesan način spase, jer je to oholost
i suviše uzdanja u njegovu milost. Bog je dao za sve ljude,
jednom za uvek, put poslušnosti koga se moramo držati.
$$3. Pokušaj da se Isusu ponudi lakši put do vlasti, Luka
4,5-8. (Mat. 4,8-10)
Stih 5-8. Kušač vodi Isusa na jedno visoko mesto gore (kod
Mateja "na visoku goru") i pokazuje mu (možda sotonskim
čaranjem) sve vidljive lepote ovoga sveta. Možda je ovde reč
o vrhu kule Antonije. Stena na kojoj je kula sazidana bila
je visoka 22-25 m. Vrh kule prema jugoistoku imao je 63 m
Visine iznad kraljevske palate i hramovog trema. Vlast o
kojoj je ovde reč bila je od strane sotone još Adamu
obećana. Ova laž je i pravi uzrok što je Isus morao sići sa
neba. Sotona nudi Isusu lakši put da dođe do vlasti. Samo
Luka iznosi jedan važan podatak (Luka 4,6). On kaže: "...
jer je meni predana (vlast nad zemljom) i dajem je kome
hoću." Istina je da je on svet prevarom prigrabio (zbog
greha), ali njegova vlast nije neograničena. On nema pravo
da raspolaže našom zemljom; ona pripada samo tvorcu i samo
on može s njom raspolagati (I.Ž. str. 41/2). Sotona nije
tražio ništa drugo nego samo da se Isus pokloni pred njim
kao pred bezgraničnim gospodarom sveta. Sada je tek sotona
otkrio svoju pravu nameru, on je hteo da Mesiju odvrati od
Boga i zadobije ga za sebe, da Mesija posluži umesto Božjem
- sotoninom carstvu. Isus odgovara sotoni po treći put na
njegovo drsko kušanje Boga sa tekstom iz Starog zaveta (5.
Moj. 6,13. u vezi sa 1. i 2. zapovešću). Isus nije podlegao
naklonosti za vlašću niti strahu od neprijatelja. On je
silnom rečju odbio nečasni savet. Isus ima samo jednog
gospodara kome se klanja. On ne poznaje druge veze do
jedinstvo sa svojim Ocem. I najmanji sporazum sa zlim duhom
je negiranje Isusovog mesijanskog dela, čiji je uzvišeni
zadatak oslobođenje svih slobodnih stvorenja od ropstva zla,
da bi ih mogao potčiniti Božjoj volji. Kod evanđeliste Luke
ovo je drugo kušanje (Luka 4, 5-12), a kod Mateja je treće.
$$4. Isusova pobeda nad sotoninim kušanjem, Luka 4,13; Mat.
4,11; Marko 1,13.
St. 13. Bestidna sotonina drskost dostigla je u trećem
kušanju svoj vrhunac i zato ga Mesija oštro odbija od sebe,
nazivajući ga njegovim pravim imenom (Mat. 4.10). Tada ga
ostavi sotona, ali samo za neko vreme (Luka 4,13). Ovo se
odnosi na kasnija kušanja od strane sotone. Matej (kao i
Marko) dodaje da mu sada anđeli služahu. Posle pobede nad
sotonom služe ga pre svega hranom, kao što je nekada proroka
Iliju hranio Gospodnji anđeo u pustinji (1.Car. 19,5). To je
sada Božja pomoć koja dolazi onda kad je potrebna, a ne kad
je sam čovek izaziva. Pobeda nad sotonom je sada izvojevana.
Isus se ponovo nalazi u vezi sa silom neba, anđeli ga služe
i oporavljaju mu dušu (up. Jov. 1,51; Luka 22,43) (I.Ž. str.
42/1). Razna iskušenja su se pojavljivala za vreme celog
Isusovog ljudskog života, ali ova pobeda mu je osigurala sve
druge. Mračne sile su se slomile, jer je u Isusu bila
ujedinjena sila i težnja za oslobođenjem njegovih vernih
koji su isto žrtve toga kušanja (up. Jevr. 2,18). U
najnovije vreme dovodi se Isusovo kušanje u vezu sa sličnim
događajima kod Bude i Zaratustre. Ali i sama kritika kaže da
je legenda o kušanju svetaca i proroka pozajmljena od
orijentalnih naroda, a što se tiče same sadržine kušanja
koje evanđelisti opisuju, ono je sasvim drugačije nego ona
drugih vera.
$$$4. Jovanovo svedočenje o Isusu kao Mesiji i jagnjetu
Božjem
Jov. 1,19-34. (up. Dela 1,5)
Deputacija poslata iz Jerusalima Jovanu, sastojala se od
sveštenika, članova sinedriona koji su pripadali farisejskoj
sekti (stih 24).
Njih su pratili kao pomagači i pisari Leviti. Dakle, to je
bila službena deputacija koja je došla da bi Jovanu
postavila pitanje: "Ko si ti?" Sinedrion je bila najviša
teokratska vlast koja je imala dužnost da bdi nad verskim
interesima celokupne jevrejske narodnosti (Mat. 21,23).
"Navodno oduševljenje je primoralo Sinedrion da se odluči da
odobri ili odbaci Jovanovo delo. Uticaj Sinedriona se u
narodu smanjivao. Sada se radilo o tome kako da on sačuva
svoj ugled. Da bi došli do zaključka poslali su na Jordan
jedno izaslanstvo" (I.Ž. str. 43). Jovan je krštavao s
obzirom na mesijansko carstvo (stih 25). On je izazvao
veliki pokret među jevrejskim narodom (Mat. 3,5) koji se
pitao da nije on Mesija (Luka 3,15). Eto, iz tih razloga je
sinedrion poslao deputaciju da ga samo upitaju ko je on; da
slučajno on nema nameru nazvati se Mesijom.
$$1. Jovanov odgovor izaslanicima sinedriona, stih 19-23.
St. 19.20. Sinedrion je smatran judejskom vlašću i pored
rimske vlasti u Palestini (Jov. 14,48). Sve ovo nam dokazuje
da je Jovan Krstitelj igrao veliku ulogu u javnosti. Iz
Jovanovog odgovora jasno izlazi da su oni hteli čuti iz
njegovih usta da li je on Hristos. Po sebi je razumljivo da
sinedrion nije mogao više biti tako ravnodušan. "Jovan nije
tražio od Sinedriona odobrenje za svoj rad; on je jednako
korio vođe i narod, fariseje i sadukeje. Ipak, narod ga je
sa oduševljenjem sledio" (I.Ž. str. 42). Iz onog jasno
naglašenog "ja nisam Mesija" vidi se jasno da je Mesija neko
drugi. Evanđelista naglašava tri puta ovo priznanje (stih
21). Da Jovan nije bio tako čvrstog karaktera on bi pao u
iskušenje.
St. 21. Sem Mesije očekivali su Judejci: Iliju i proroka.
Prema Mal. 4,5. trebalo je, pre nego što se Mesija pojavi,
da dođe Ilija u svoj svojoj sili i duhu. Prema Jov. 6,14;
7,40. trebalo je da dođe jedan naročiti prorok na osnovu 5.
Moj. 18, 15.18.19.
St. 22.23. Jovan im sada saopštava njegov odnos prema
Gospodu koji treba tek da dođe (up. Is. 40,1-11). Stih 22.
nam jasno pokazuje nazainteresovanost poslanih. Jovan
opisuje svoju ličnost i delo pomoću slike koju je dao prorok
Isaija o Preteči. On je "glas onoga što viče u pustinji:
popravite put Gospodnji." On je dakle objavljivanje i
pripremanje za Onog koji treba da dođe sa neba.
$$2. Poslani pitaju Jovana Krstitelja za njegovo pravo na
krštenje, stih 24-28.
St. 24.25. Dok je deputacija pitala za njegovu ličnost,
fariseji koji su momentalno stajali pozadi stupaju napred sa
pitanjem odakle on zna da se carstvo Božje približilo?
Fariseji se nisu zadovoljili Jovanovim odgovorom, koji su
smatrali neodređenim, da bi se imala jasna slika o njegovoj
misiji i radu. Budući strogi izvršioci zakona i nasleđenih
tradicija, fariseji nisu mogli shvatiti da se Jovan upušta u
novotarije tako duboke kao što je krštenje s obzirom na
Mesijin dolazak, pošto i on sam izjavljuje da nije ni
Mesija, ni Ilija, ni prorok. "Zašto ti krštavaš?" Ovim
pitanjem su oni mislili da ga optuže kao uzurpatora ovog
prava. Čišćenje od greha je samo Božja stvar i kako može on
to činiti kad nije ni Mesija, ni Ilija, ni prorok.
Književnici su prema svom egzegetičkom tumačenju priznavali
pravo krštenja Hristu, prema rečima Jezekilja (Jez. 36,25),
Zaharije (Zah. 13,1) i Joila (Joilo 3,18). Ilija je imao,
prema njihovom mišljenju, isto pravo. Oni nisu to pravo
odbijali ni proroku, naznačenom od Mojsija. Ovo je bila
sveta nauka.
St. 26.27. Jovan posvedočava da će posle njegovog krštenja
vodom nastupiti Mesijino krštenje. Dakle, njegovo krštenje
još nije savršeno. Ovo drugo tek dolazi i odozgo je. Jovan
već prepoznaje Mesiju i vidi ga gde stoji među slušaocima.
On ga je krstio kao i druge. On ga prepoznaje kao nosioca
Duha Svetoga.
St. 28. Sve se ovo događalo u Vitavari, s one strane
Jordana, u pravoj Vitaniji. Verovatno je to bilo jedno od
stalnih mesta krštavanja Jovana Krstitelja.
$$3. Jovan Krstitelj pokazuje narodu Isusa kao jagnje Božje,
st. 29-34.
St. 29-31. "Evo jagnje Božje koje uzima grehe sveta" (I.Ž.
str. 44/3). Nema sumnje da se ovaj izraz odnosi na izlazak
iz Egipta i tamo ustanovljenu Pashu, ali i na Is. 53,7. jer
je Pasha samo slika "sluge Božjeg". Sada je otkrivena glavna
sadržina plana spasenja. Jovan je na završetku svoje
dužnosti i svoga dela. Tu je onaj o kome je on govorio da će
doći. Ovim rečima je on jasno potvrdio Isusovo nebesko
poreklo. I Jovan ga nije poznavao, kao i oni što ga nisu
znali. Ali, kao što se On otkrio Jovanovim krštenjem vodom,
tako je On Jovanu otkrio krštenje Duhom. Jovan kaže ovde da
on nije poznavao Isusa, a međutim Matej (Mat. 3,14.15)
pokazuje da je Jovan dobro znao ko je bio Isus. Reč
"poznati" (znati) u novozavetnom jeziku označava poznavanje
jedne ličnosti. Jovan nije poznavao Hrista sve dok Sveti Duh
nije došao na njega u obliku goluba i tako ga označio kao
Mesiju. Ne može se ni zamisliti da Jovan Krstitelj nije znao
događaje pri njegovom ličnom rođenju, kao i ono što se
odnosilo na rođenje i prve godine Onoga čiji je dolazak
objavljivao krsteći narod krštenjem pokajanja.
St. 32-34. Jovan sada objavljuje krstitelja Duhom i to na
osnovu dve božanske činjenice. Stih 32. spominje silaženje
Svetog Duha na Isusa pri njegovom krštenju. Jovan kaže dva
puta "videh" (stih 32. i 34). Onaj u kome (koga) je Sveti
Duh on je krstitelj Svetim Duhom. U stihu 33. reč je o
Božjem nadahnuću (up. Luka 3,2) koje ima i vidljivih znakova
kao otkrivenje: "Na koga vidiš da silazi Duh i stoji na
njemu." Jasno je da je Bog Jovanu otkrio Isusa da bi on
kasnije mogao prstom na njega pokazati. Jovan naglašava još
jednom da ga on nije drukčije upoznao kao Mesiju nego samo
pomoću božanskog znaka. Tako bi trebali i ovi, na osnovu
božanskog znaka i svedočanstva, upoznati i priznati njemu
označenog Mesiju. Prema stihu 34. ovo otkrivenje je temelj
njegovog svedočenja koje glasi: "Ovo je Sin Božji." Ovo se
opet ovde odnosi na reči o Isusu sa neba izgovorene (Mat.
3,17). Jovanovi učenici kao i ostali stanovnici govorili su
kasnije o ovom svedočenju Jovana Krstitelja (Jov. 3,26;
10,41).
$$$5. Prvi Isusovi učenici
Jov. 1,35-51.
Dva Jovanova učenika behu dirnuti kada su još jednom čuli
Jovanovo svedočenje: "Evo, jagnje Božje." Mnogi su sa
strahopoštovanjem posmatrali Onoga na koga im je Jovan
ukazao. Jovan je u Božje ime govorio narodu. Oni su ga
slušali dan za danom i čekali da im pokaže Mesiju. Isus se
po spoljašnjosti u ničemu nije odlikovao, a Jovan je na
njega ukazao kao na Mesiju! Najzad, ova dvojica savladani
željom pođoše za Isusom. Isus je znao da ga oni prate, oni
su bili njegov prvi snop, ali On ih nije pozvao kada je
rekao: "Šta hoćete." Oni mu odgovoriše nespretno: "Ravi, gde
stanuješ?" Bolju titulu nisu mogli naći u tom momentu. Oni
su smatrali da je jedna ličnost velika pred Bogom u Izrailju
ako je učitelj Svetog pisma. Jedan od ove dvojice učenika
bio je Andrija (stih 41), drugi je svakako bio evanđelista
Jovan, koji se često izdavao time što se nije imenovao. Od
tog momenta napustili su Jovana i pošli za Isusom.
$$1. Isusovo otkrivenje prvim učenicima, stih 35-42. (up.
Mat. 10,2-3)
$1. Jovan i Andrija, stih 35.36. Jovan ponavlja svoje
svedočenje bez obzira na prisutnost svojih učenika. Isus je
negde u blizini prenoćio. Kad je sutradan prolazio tuda,
Jovan spazivši ga reče: "Evo, jagnje Božje!" Ove reči je on
izgovorio glasno. One su u prvom redu važile za njegove
učenike ali i za ostali narod koji se tu našao.
St. 37.38. Ova izjava je delovala naročito na njegova dva
učenika, Jovana i Andriju. Oni su odlučili da se bliže
upoznaju sa Isusom. Oni su videli u Njemu pravog učitelja
(up. Jov. 3,26). Pošto je ovo bilo već predveče htedoše se
skloniti negde u kuću, gde bi mogli mirno s Njim
razgovarati.
St. 39. Oni dođoše sa Isusom i ostaše kod Njega celu noć.
Deseti čas je 4 sata posle podne, jer su Judeji brojali
časove od 6 sati ujutro. Za vreme razgovora oni počeše da
gledaju (vide) Isusa. Ovde je upotrebljen isti izraz koji je
upotrebljen i u 14. stihu - "tesonaj", što znači gledati
(up. 1.Jov. 1,2). Najzad oni upoznaše Isusa kao jedinorodnog
Sina Božjeg i onog Mesiju koga su oni očekivali.
$2. Jakov i Petar, stih 40-42. Svako od ove dvojice našao je
prvo svoga brata. Jovan se ne imenuje, on ne spominje ni ime
svoga brata da ne bi istakao svoju porodicu. Izraz "ovaj
nađe prvo brata svojega Simona" znači da je Andrija požurio
i prvi našao svoga brata Simona. Iz teksta se može
zaključiti da je i Jovan našao svoga brata Jakova i doveo ga
Isusu (up. Marko 1.19). Samo Jovan po svome običaju ono što
je u vezi sa njegovom porodicom ne spominje. "Našli smo
Mesiju" - to je rezultat njihovog razgovora sa Mesijom.
Interesantno je kako je Isus zadobio Petra. Isus ga je
poznao i pretskazivao mu. On ga je dirnuo u dubinu njegove
duše svojim dubokim poznavanjem, a davanjem imena koje je
trebalo da izrazi njegov značaj u budućnosti - vezao ga je
Isus za sebe ("Petros" znači kamen).
$$2. Priključenje dvojice novih učenika, stih 43-51.
$1. Filip i Natanailo, stih 43-46. Sam Isus je našao Filipa.
On je našao jednoga koji je bio spreman da primi Mesiju,
zato mu Isus i reče: "Hajde za mnom!" Ovaj je to odmah
učinio, on nije ništa oklevao. Pošto je Isus sa ostalima bio
na istom putu, na putu za njihovu zajedničku otadžbinu,
pođoše oni zajedno. Evanđelista Jovan primećuje da je Filip
bio iz istom mesta kao i Andrija i Petar (Jov. 12,21), možda
je zato Filip njihovim posredništvom i došao u vezu sa
Isusom. Ali, pored toga Isus ga je prozreo i video u njemu
naročiti karakter - zato ga je i pozvao. Filip je našao
jednog novog učenika. On je objavio ovome Onoga, koji je
prema zakonu i prorocima trebao da dođe: "Isusa, sina
Josifova, Nazarećanina." Filip reče: "Našli smo." Ko je
njima mogao da ukaže na Isusa kao Mesiju, prema zakonu i
prorocima? To je najpre mogao biti sam Isus. Natanailo je
bio rodom iz Kane, mesto blizu Nazareta (21,2). Nazaret nije
bilo ugledno mesto u ono vreme. Sem toga, Natanailo je hteo
time još reći da iz jednog ovako beznačajnog mesta ne može
ništa veliko izaći, a još manje sam Mesija. Filip ga je
pozvao da on sam stekne iskustvo sa Isusom.
St. 47-49. - Natanailo. Verovatno je to apostol Vartolomej.
"Evo pravog Izrailjca u kome nema laži." Ovo je rekao Isus
onima koji su stajali oko njega. Znaci svakog Božjeg deteta
su: unutrašnja, prava pobožnost kojoj odgovara spoljno
ponašanje. Izrailjci onoga doba već odavno to nisu bili.
Natanailo je bio jedan od onih koji su težili onom visokom
idealu prave biblijske pobožnosti. Možda je i revnovao za
ove ideale; otuda on i pita Isusa: "Otkuda me poznaješ?"
Drugim rečima: odakle ti znaš moj unutrašnji život. - "Pre
nego što te Filip pozva, videh te kad si bio pod smokvom."
Mora da je Natanailo bio u tom trenutku nečim zauzet, što ga
je karakterisalo kao pravog Izrailjca. "Kada je Natanailo
primio Filipov poziv, nalazio se sam u jednom šipragu
razmišljajući o rečima Jovana Krstitelja i o proročanstvu o
Mesiji. On se molio Bogu da mu javi da li je onaj koga je
Jovan objavio, zaista Spasitelj; i Duh Sveti ga je ubedio da
je Bog pohodio svoj narod podigavši mu Spasitelja." (I.Ž.
str. 46/6) Božansko oko videlo ga je kao u neposrednoj
blizini; ono je čak prodrlo duboko u njegovu dušu! To je
savladalo Natanaila! Za njega je Isus više nego učitelj, on
može biti samo Božji sina; Dakle, niko drugi nego sam
Mesija. Natanailo je našao u 2. psalmu dve titule koje on
daje Isusu: Pomazanik i Car, koje je on znao iz Starog
zaveta kao pobožan Izrailjac.
$2. Pozvani će videti slavu, st. 50-51. Oni trebaju da vide
još mnogo više nego to. Ovo je bio dokaz da će videti još
više od onoga, ali samo pod izvesnom pretpostavkom, naime,
da ostanu u stalnoj zajednici sa Hristom. Sada se Isus
obraća svima koje je već zadobio sa velikim obećanjem. Ovo
se odnosi na 1. Moj. 28,12. Oni će videti otvoreno nebo nad
sinom čovečjim. U Isusovim delima videće oni ovu vezu između
neba i zemlje koju su predstavljali anđeli. (I.Ž. str. 48/2)
On je "sin čovečji" tj. čovek u kome će se ostvariti zamisao
Božja pri stvaranju čoveka. "Zaista, zaista vam kažem." Ovaj
izraz Isus stalno upotrebljava. Jedino se on služio ovim
izrazom u početku svojih govora i koji je najviše voleo.
Ovaj izraz sadrži dvostruku misao istinitosti i čvrstine.
Nijedan čovek se nije usudio da se posluži ovim izrazom.
Jevrejski književnici, prema verskoj tradiciji, izgovarali
su obično izraz: "Ja kažem zaista, ali ja ne kažem amin."
Znamo da Otkrivenje (3,14) daje Hristu ime "Amin". I Isaija
(65,16) naziva Boga istim imenom: "Eloi Amin" (Bog
istiniti).
$$$6. Svadba u Kani (otkrivenje Hristove slave)
Jov. 2,1-11 (12).
Isus je otpočeo svoju službu u krugu svojih prijatelja,
prilikom svadbe u jednoj prijateljskoj kući u Kani. Trećeg
dana posle krštenja, vratio se Isus u Galileju sa svojim
pristalicama. Put od Vitavare do Kane mogao se prevaliti za
3 dana. Kana je bila udaljena 6. km severozapadno od
Nazareta. Isus se uputio u Nazaret i pošto tamo nije našao
nikoga od svojih, uputi se u Kanu. Tamo je našao svoju
majku, u ovoj prijateljskoj i rodbinskoj kući. Marija je za
uvek sačuvala u svom srcu one divne uspomene iz Vitlejema.
Ona je znala i za značaje događaja na Jordanu. Zato je ona
sa puno nestrpljenja očekivala svoga sina i njegov svečani
proglas o svojoj vladavini na zemlji. Sada je ona imala prvu
priliku, kada joj se zgoda ukazala, da Isusa moli da učini
nego čudo. Pošto je nestalo vina za goste on je sada trebao
u znak zahvalnosti za gostoprimstvom da se oduži jednim
čudom. Majka je želela čudo zbog slave njenog sina, kao i za
svoje sopstveno zadovoljstvo. Ovo nisu smeli biti razlozi
Isusovih čuda. Marija je ovom prilikom naučila u kakvom
odnosu treba ona da bude prema Onome koga je ona rodila. Ona
će sada naučiti koliko staje žrtava i ljubavi ovaj veliki
Isusov zadatak. Ova majka koja je bila srećna i
blagoslovena, određena je i da pati kao majka. Ona je morala
saznati da to nije njeno da ona Njime upravlja i raspolaže.
Isus je hteo da kaže da on sluša svog nebeskog Oca. Čas
njegove zemaljske slave, koju majka očekuje za sina, još je
daleko. Ovim je Isus odbacio ove razloge da učini čudo, ali
to nije smetalo da ga on ipak izvrši.
$$1. Početak neposrednog Isusovog delovanja, st. 1-5
St. 1-2. Isus se posle dva meseca vraća u Galileju. Kad je
Isus sa prvim učenicima pošao na put (Jov. 1,43) za tri dana
bili su već u Nazaretu i možda su iste večeri produžili za
Kanu, gde se nalazila cela Isusova porodica. Luka izveštava
samo uzgredno, govoreći o Isusovom krštenju i njegovim
delima pred pashu, o njegovom povratku u Galileju (Luka
4,14/I). Nema sumnje da su njegovi pratioci bili pozvani na
svadbu.
St. 3-5. Bio je običaj da se pri svečanim prilikama ponudi
sa vinom; neobaviti ovaj običaj smatralo se kao
negostoprimstvo. U svome staranju za vino koje je nestalo,
obraća se Marija prirodno svome sinu. Sem toga, sam Isus je
u neku meru to i prouzrokovao, jer je sa sobom poveo još 6
ljudi. Možda Marija i nije odmah mislila na čudo, ali se
ipak nadala da će on nešta učiniti. Ali dok je Marija
mislila ljudski, Isus je mislio božanski. Isus je živeo samo
za svoje delo koje je sad već trebalo da počne. Izraz
"mah-li valeka" je jevrejski izraz koji odgovara grčkom
izrazu "ti emoi kai soi". Ovaj se izraz pojavljuje često u
Svetom pismu. On označava uvek neko izvesno nedopadanje. Ovo
je izraz kojim se izražava neugodnost i mučno stanje zbog
neke reči ili dela. Preveden na naš jezik, ovaj izraz bi bio
otprilike: "Šta da ti kažem, ženo!" ili "ne brini se ženo".
Još i danas se upotrebljava u Palestini među Arabljanima reč
"maleš" što znači: šta da ti kažem. Što se tiče izraza
"ženo" on se upotrebljava na istoku i kod Jevreja i onda kad
je reč o svojoj majci, ali je to bio samo izraz pažnje i
poštovanja. Naravno, niko ne bi danas, govoreći sa svojom
majkom, upotrebio ovakav izraz, ali to je bila jevrejska
časna izreka, koja je nešto oslabljena time što je prevedena
na grčki. Isus se poslužio ovim izrazom, sa puno ljubavi i
pažnje, samo da bi ublažio prenagljenost svoje majke. On je
video u rečima svoje majke očekivanje njegovog delovanja,
što ga je moglo dovesti u iskušenje. On je uvek očekivao
samo na jasni znak svoga nebeskog Oca. Njegov je delokrug
rada sada drugačiji od njenog. Majka je ipak očekivala da će
njen sin učiniti ono što stoji do njega, što je u njegovoj
vlasti. Bez mnogo osetljivosti primila je majka sve to, jer
je ona znala ko je njen sin.
$$2. Isus otkriva svoju moć pretvaranjem elemenata, st. 6-8
Ovi kameni sudovi za vodu bili su određeni, prema judejskom
propisu za pranje ruku i nogu ("judejsko čišćenje"). Oni su
predslika čoveka koji je u stvari sud u kome se nalazi čista
ili nečista tečnost. Oni su jednaki spolja samo su ispunjeni
različitom sadržinom. Komentatori Svetog pisma se ne slažu u
pogledu stare mere ovih kamenih sudova. Jovan je pisao za
Grke, otuda su mere izražene u starim atičkim metritima.
Uzima se kao najmanja mera metrita 27 litara, i kako je
svaki sud sadržavao 2-3 metrita, a kojih je bilo na broju
deset, može se uzeti da je svega vode bilo 320 litara.
Isus nije ništa drugo zahtevao od slugu nego da izvrše svoj
obični posao. Iako je njima bilo to sve čudno, ipak su
učinili po njegovoj želji. Sad je nastupio trenutak da se
dogodi čudo pretvaranja vode u vino. Nemamo izveštaja o tome
kako je Isus to pretvaranje izvršio, niti možemo to posredno
zaključiti; samo jedno je sigurno, da je to pretvaranje
izvršeno božanskim dejstvovanjem. Tako isto Isus čini i sa
našim unutrašnjim životom. Isus je češće potpuno uplivisao
ljude da su ga morali poslušati. Tako su i ovom prilikom
sluge napunile sudove i odnele gostima. Ovde nije bila po
sredi neka čulna obmana nego promena elemenata Isusovim
dejstvovanjem, da bi otkrio, s jedne strane, svoju nebesku
slavu, a s druge strane, da bi simbolički pokazao svoje
veliko delo preobraženja i spašavanja duša.
$$3. Dejstvo ovog velikog Božjeg čuda, naročito na njegove
učenike, st. 9-11
Trpezar, mladoženja i gosti čudili su se ovom novom vinu.
Oni su tek kasnije saznali za ovo čudo. Međutim, sluge su
sve znale. Možda se voda pretvorila u vino pred njihovim
očima. Oni su bili svedoci. - Odnosno pitanja, kakvo je vino
načinio Isus, može se iz samog teksta izvaditi da ovde nije
reč o alkoholnom vinu, naročito ako uzmemo u obzir i 11.
stih. Isus ne bi nikada načinio alkoholno vino, ono što
pravi Izrailjci nisu trebali da piju. Izraz "dobro vino"
služi danas za označenje jačine kvaliteta opojnog vina; ali
ovde u tekstu nemamo taj smisao. Plinije kaže da je "dobro
vino" ono koje ne sadrži alkohol. ("Historia naturae",
IV,13). Obično vino koje se pilo u Palestini bilo je običan
sok od grožđa koji nije previrao kao današnjo vino. "Vino
koje je Hristos dao na svadbi kao i ono što je kasnije dao
učenicima kao simbol svoje krvi, bilo je čisti, bezalkoholni
grožđani sok." (I.Ž. str. 51). Ovo prvo čudo je bilo znak da
je nastupilo novo doba koje nikada ranije nije bilo (Božje
carstvo), a koje je stvorilo samo jedna ličnost (Jov.
15,24). Njegovi učenici koji su već verovali u Njega,
poverovaše sada još više, da je on Mesija.
$$4. Isus odlazi iz Kane za Kapernaum, st. 12
Verovatno se preselila cela porodica iz Nazareta u
Kapernaum. Ali Isus je tamo ostao samo nekoliko dana. Možda
se Isus još zadržao neko vreme u ovoj okolini odakle su bili
i njegovi učenici i tek po povratku sa prve pashe posle
njegovog krštenja počeo je On da uči po zbornicama u ovoj
okolini (Luka 4,14/II.15).
$$$$$%%III%%%Deo
$$$$ Od pashe 28. do pashe 29. godine
Početak javne Isusove delatnosti
$$$1. Čišćenje hrama.
Jov. 2,13-25
Razlog da je Isus tako kratko vreme ostao, po dolasku iz
Kane, u Kapernaumu, bilo je svetkovanje pashe u Jerusalimu.
Svi muškarci među Jevrejima bili su obavezni da učestvuju na
ovoj svetkovini. To je bila prva pasha u kojoj je Isus uzeo
učešća posle početka njegove službe na zemlji. Smatra se da
je Isus pohodio za vreme svoje službe na zemlji tri pashe:
prvu, spomenutu u Luka 6,1; drugu, u Jov. 6,4 i poslednju
pred njegovo raspeće, Jov. 11,55. Kako je on bio kršten šest
meseci ranije, izlazi da trajanje njegove službe iznosi
3 1/2 godine, upravo prema Danilovom proročanstvu (Dan.
9,27). Jedino Jovan govori o ovoj pashi, ali se ostali
evanđelisti ipak izražavaju dosta jasno da se Isus vraćao u
Judeju (Mat. 4,12; Marko 1,14).
Jovan iznosi u svome evanđelju da je Isus na ovoj pashi
izgonio trgovce i menjače novca iz hrama, dok tri druga
evanđelista vezuju ovaj događaj za poslednju pashu koju je
Isus posetio pred svoju smrt. (up. Mat. 21,12; Marko 11,15;
Luka 19,45). Pitanje, da nije možda to jedna ista pasha,
raspravljali su dugo komentaristi Svetog pisma. Ali mi
možemo naći u Svetom pismu da je Isus često ponavljao glavne
tačke svojih govora u raznim vremenima i mestima a pred
drugim ljudima. Uporedimo samo Luka 11,37-54, govor održan u
Galileji sa Mat. 23 izgovoren u Jerusalimu; Zatim Mat. 5,13
beseda na gori sa Marko 9,50 i Luka 14, 34.35 što je rekao
na drugim mestima; isto tako ponavljanje uzor-molitve koju
je dao Spasitelj (Mat. 6,9-13; Luka 11, 2-4). Kada je tako
zašto ne možemo uzeti da je Isus, pred drugim slušaocima i u
razmaku od 3 godine, mogao ponoviti ovo delo, koje ima važno
simboličko značenje i koje je pouka od tako velikog značaja?
Čišćenje hrama bio je kao neki izraz Mesijinog karaktera i
njegove vlasti, koja je trebala da nosi ovaj karakter. Za
vreme ove sedmice pashe skupljali su se Judeji iz svih
zemalja, tako da je trem hrama bio pun raznog sveta. Isus je
sada imao dobru priliku da pred ovom masom iznese svoju
božansku vest, da je On spasitelj sveta i da uveri svoj
narod da oni pogrešno tumače Sveto pismo odnosno dolazak i
službu Mesije.
$$1. Na pashu 28. godine stupa Mesija pred svoj narod, st.
13
Stih 13. Isus nije živeo dugo u povučenosti kod svojih
učenika (up. Marko 1,19.20.29). Nema sumnje da su i Isusovi
učenici pošli u Jerusalim na pashu, kao i svi drugi Jevreji.
$$2. Drugo veliko delo i otkrivenje Isusove slave, st. 14-17
St. 14. Stranci, koji su došli na praznike pashe kupovali su
u predvorju hrama potrebne ptice i životinje za žrtve. (I.Ž.
str. 52/4) Da bi mogli platiti sve što im je bilo potrebno
da obave službu, potreban im je bio i naročiti novac koji je
imao vrednost samo u hramu. Svaki Izrailjac je morao "za
otkup svoje duše" da plati pola sikala (Ex. 30, 12-16). Ovo
je bio kao neki crkveni porez od koga se izdržavao hram i
služba u njemu. Ova suma se morala platiti u starojevrejskom
novcu, koji se zvao "tirski novac" ili "sikal svetinje".
Porez se morao platiti poslednjeg meseca pred pashu. Potreba
menjača je bila otuda što su Jevreji iz inostranstva imali
samo novac koji je kod njih bio u saobraćaju. Istina oni su
morali da ga menjaju ali ne u predvorju hrama. Ne treba se
čuditi da je predvorje bilo određeno za trgovačke poslove,
kad je sama svetinja postala mesto religioznog lakomstva;
samo bogosluženje bilo je sredstvo iz iskorišćavanja za one
koji su se prepirali i grabili za vlast i ugled. Što se tiče
duhovne strane Božje službe, ona je bila već u to vreme
profanisana i materijalistička (I.Ž. str. 53/4). Koreći ove
grube zloupotrebe Isus je nagovestio veliko delo reforme
koja treba uskoro da se pojavi da bi uništila ovo svečano
licemerstvo u hramu.
St. 15.16. Isus postupa kao sin u kući svoga oca, dakle, kao
sam gospodar. "Silazeći polaganim koracima i mašući bičem od
konopaca koje je upravo pokupio, zapovedio je trgovcima da
napuste trem hrama." (I.Ž. str. 52) Ono što je rekao
prodavačima golubova odnosi se i na ostale prodavce i
menjače. Božanske stvari ne smeju biti predmet trgovine.
Veza sa Bogom nije nikakva trgovina.
St. 17. Svakako je Isus stekao simpatiju među prisutnima,
premda je trgovcima mogao izgledati fanatik. Iz Isusa je,
koji je stajao bez oružja i pristalica, izlazila sila. To je
prouzrokovalo jak utisak na sve, a naročito na njegove
učenike. Oni su bili time pogođeni, jer im je on izgledao
veoma silan u ovom trenutku, zato su se i setili Psalma 69,
st. 9. Reč "poješće me" znači da sva njegova ljubav i
pažnja, koje nadvađuju sve druge osećaje, posvećene su domu
njegovog Oca.
$$3. Jevreji traže vidljivi znak od Isusa kao verskog
reformatora, st. 18-22.
St. 18-20. Čudo u Kani i čišćenje hrama bila su u stvari dva
Isusova znaka, ali Jevreji ih nisu razumeli. Oni su
zahtevali da se on legitimiše kao ovlašćeni reformator.
Svakako su ovo bili nadzornici hrama, koji su bili viši
sveštenici; oni su zahtevali od Njega čudo, da bi ga
verovali kao od Boga poslanog proroka. Oni nisu mogli u ovom
momentu nasilno odstraniti Isusa, jer su se bojali naroda.
Isus im je dao željeni znak, ali taj znak je bio za njih
zagonetka. Reči koje je Isus kazao ovom prilikom nisu bile
zaboravljene (Mat. 26,61; 27,40; Dela 6,11-14). Prisutni su
osećali da Isusove reči imaju dublji smisao. Isus je
očekivao samo ono što su oni u stvari kasnije i učinili,
naime da ga ubiju. Ovo je bio već početak neprijateljstva.
Time što će ga oni ubiti, uništiće (u njemu i sa njime) i
njihov hram sa njegovim bogosluženjem. Drugim rečima Isus je
rekao: uništite samo ovaj hram, time što ćete me ubiti; a ja
ću za tri dana sazidati novi hram, pravi hram... Prema
istoričaru Josifu Flaviju Irod %%I%%% Veliki počeo je sa
zidanjem i opravljanjem hrama u 18. godini svoje vladavine,
a to je upravo 18 godina pre Hrista. Za Isusovo vreme on se
i dalje zidao i opravlja i tek 63. godine, sedam godina pre
razorenja bio je gotov. Do Hristovog rođenja on je zidan 18
godina, a ovo su rekli Jevreji 28. godine za vreme
svečanosti pashe, dakle, do toga momenta zidan je i
popravljen jerusalimski hram tačno 46 godina. Ovaj hram koji
je postojao bio je drugi hram. On je osnovan i sazidan posle
povratka Jevreja iz Vavilona. Ustvari hram je bio sa 9 1/2
godina popravljen i završen, ali pobočni zidovi nisu bili
završeni ni u Spasiteljevo vreme. Rad na ulepšavanju zgrada
produžen je sve do vremena Agripe.
St. 21.22. Evanđelista nam objašnjava da je Isus sa hramom
mislio na svoje telo. Neki veruju da je Isus ovom prilikom,
kada je izgovorio ove reči, pokazao na sebe prstom, što
prisutni nisu razumeli. Reč "srušite" pokazuje da će se
njegova sila tek u budućnosti pojaviti. Ovo su bile svečane
Isusove reči kojima je on jasno predskazao svoju smrt. Od
ovog doba on je češće spominjao da mu valja postradati. Ceo
smisao ovih Isusovih reči može se ovako razumeti: vi činite
od hrama Božjeg trgovačku kuću; vi prezirete i moj
autoritet, jer čuda koja sam već učinio među vama nisu
prouzrokovala u vama nikakvu odluku da primite volju moga
Oca; ali vaša zloća se neće na tome završiti, vi ćete mi
biti neprijatelji i to neprijateljstvo će ići čak do rušenja
moga tela, do moje smrti.
$$4. Opšte dejstvo vidljivih Mesijinih dela, st. 23-25.
St. 23. Isus počinje svoj rad kao učitelj i čudotvorac. Isus
nije imao plan prema kome bi imao tačno da izvrši ovo ili
ono. On je učio i činio čuda kako su prilike to zahtevale.
On nije narodu davao samo znake nego ga je i poučavao. To se
ne može izdvojiti jedno od drugoga. I Jovan nas izveštava da
su mnogi stali na njegovu stranu, oni su ga priznali za
Mesiju. Praznik pashe je bio svetkovan osam dana (3. Moj.
23,4-8). Isus je iskoristio ovo vreme, kada se u Jerusalimu
stiču mnogi poklonici da im propoveda, da čini čudesa i
leči, te da se tako pokaže kao Mesija.
St. 24.25. Evanđelista nas izveštava, da Isus nije hteo od
ovih svojih pristalica da obrazuje učenike. On je znao da
njihova vera, koja je do skoro zahtevala znake i na njih se
samo oslanjala, nije dovoljno duboko ukorenjena vera koju je
On tražio. Isus se uopšte nije njima poveravao, nego je
očekivao da ga oni prime i razumeju. Njemu nije bilo
potrebno ni svedočanstvo o ljudima ili priznanje jezikom da
bi On upoznao njihovu veru. Njegov pogled prodire u
unutrašnjost svakoga gde se može jedino videti stanje čoveka
(up. Jov. 1,42-50; 4,29).
$$$2. Razgovor sa Nikodimom
Jov. 3,1-21.
Nikodim je bio ugledna ličnost među Judejima. On je bio
"čuveni učitelj u Izrailju". Bio je član velikog jevrejskog
saveta, sinedriona (Jov. 7,50). Nikodim je pripadao
farisejskoj stranci. Prema Talmudu njegovo pravo ime je
Bonaj. On je bio i sveštenik, i kao takav vršio je javne
službe: bio je određen da se stara i kontroliše sve vode i
izvore, da bi oni mogli dobro poslužiti strancima, koji su
priticali u grad za vreme velikih svečanosti. Predsednik
sinedriona zavao se "Nazi", vice-predsednik "otac doma
suđenja", a treći čalan koji je sedeo sa desne strane
predsednika nosio je titulu "Šakam" ili "mudri čovek".
Nikodim je bio onaj treći član. On je živeo još za vreme
opsade Jerusalima od strane Tita i pripadao je jednoj od tri
najmoćnije porodice u Jerusalimu. Kada je nastupilo strogo
gonjenje Isusovih učenika i njegovo imanje bilo je
konfiskovano a porodica bačena u siromaštvo. Ako se uzme u
obzir Jov. 19,39. onda se jasno vidi Nikodimovo postepeno
duhovno rastenje, tako da se može verovati da je najzad
posto hrišćanin. U svom razgovoru sa Nikodimom Isus je izneo
plan spasenja kao i misiju, koju je on došao da ispuni na
ovoj zemlji. Ovom prilikom izneo je Isus njegovo delo
potpuno jasno i u pojedinostima kao nikada ranije ni
kasnije.
$$1. Carstvo Božje i novorođenje vodom i Duhom, st. 1-10
St. 1.2. Nikodim ne dolazi Isusu kao član sineodriona, nego
privatno, smatrajući Isusa za Bogom poslanog učitelja. Iz
svega se vidi da su Isusove reči i delo doprle do njega i
on ima o Isusu već izvesno povoljno mišljenje. (I.Ž. str.
58/2) Nikodim je rekao Isusu "znamo", što je pokazivalo
njegovo izjednačenje sa već velikim učiteljem. Ali u toku
razgovora uvideo je Nikodim da je on samo jednostavni
učitelj, koji mora još da se uči od nebeskog Učitelja. Ono
što ga je pokrenulo da dođe je pitanje Božjeg carstva, zato
oni i govore o krštenju.
St. 3-5. Isus opominje Nikodima da za Božje carstvo nije
dovoljno samo znanje i saznanje nego promena života. "On je
Nikodimu rekao da mu nije toliko potrebno teoretsko znanje
koliko duhovno preporođenje; nije potrebno da zadovolji
svoju radoznalost, već je potrebno da ima novo srce." (I.Ž.
str. 58) "Ako se ko ne rodi od gore" - Biti još jednom od
početka rođen, dakle njegov život još jednom iznova počinje.
Ova slika "novoga rođenja" kojom se Isus ovde poslužio nije
bila sasvim nova slika za Nikodima. Često su se upoređivali
prozeliti, zadobijeni od neznabožaca za jevrejsku veru, sa
novorođenom decom. On je mogao lako razumeti da ove Isusove
reči nemaju doslovni smisao. Sem toga, Nikodim zna, kao i mi
svi, da je za ponovni život kasno i zato se nije zadovoljio
Isusovim odgovorom. On traži od nebeskog Učitelja rešenje
ove tajne, zato je on k Njemu i došao. On želi da dozna kako
može nanovo da se rodi, znajući da je kasno da još jednom
proživi svoj vek. Sad mu Isus daje odgovor na ovo najvažnije
pitanje: "Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u
carstvo Božje." To nije ništa drugo nego propovedanje Jovana
Krstitelja. Ovim rečima je priznao Isus delo Jovana
Krstitelja. Pošto je ovde Duh bitan, prelazi Isus na Njega i
govori o Njemu, ali pri tome On ne smatra krštenje vodom za
nešto nepotrebno.
St. 6-9. Ovo "ponovno" (novo) rođenje čoveka mora biti
učinjeno u njegovom, čovečjem duhu, Duhom Svetim. Jovano
krštenje je priprema za ovo novo rođenje, ali je potrebno
još više, potrebno je natprirodno dejstvovanje Svetoga Duha,
koji rađa dušu za božanski život. Još su stari proroci
objavljivali da će doći vreme kada se Sveti Duh promeniti
ljudska srca. (Ps. 51, 11-12; Jez. 11,19; 36,26). Ne bi
imalo nikakvog smisla otpočeti ovaj život još jednom, jer bi
on bio samo telesni život. Za stanovnike Božjeg budućeg
carstva potrebno je potrebno je da Božji Duh nanovo rodi duh
čovečiji (njegovu unutrašnjost). Ali to nije voljni i
prirodni tok stvari, nego kao kod vetra: besplatan dar
(Božji Duh); osetan i za ostale primetiv; on počinje polako
i sve se više razvija. "Kako to može biti?" Umesto da se sa
ovim zadovolji i za tim Božjim darom teži, Nikodim se sad
interesuje za mogućnosti i način ovoga dejstvovanja.
St. 10. Nikodim ne shvaća ono što bi mogao razumeti svaki
čovek a ono što mu nije potrebno shvatiti i znati želi on
doznati. Kao "čuveni učitelj Izrailjev" morao je on inače
znati, da će Bog novo srce, novi duh, kao i znanje i
shvaćanje dati onome, koji pokaže pravu veru i promenu misli
i života. Isus prelazi sad na to da mu kaže ono što bi on
trebao već da zna. On mu sada iznosi ceo plan spasenja, kako
se on nalazi u zakonu i prorocima.
$$2. Svet i vera u sina čovečjeg kao Božjeg sina i
Spasitelja, st. 11-12
St. 11-13. Jovan i Isus svedoče njima (Jevrejima) o
zemaljskim stvarima. Oni im govore; o veri, novorođenju,
promeni misli i života, itd. Kad ove tako razumljive stvari
ne shvataju, kako bi shvatili nebeske stvari?! Jovan je
dobio uputstvo za svoj rad direktno od Boga, a Isus je sin
čovečji, koji je bio na nebu, nebeski svedok božanskih
stvari. Jevreji nisu mogli razumeti Isusovo delo na zemlji,
kako bi oni mogli razumeti Isusovo delo na nebu? Niko od
ljudi osim Njega, ne zna i ne može kazati nebeske stvari.
St. 14-16. Isus sada otkriva Nikodimu razlog njegovog
dolaska na zemlju. I da bi mogao Nikodimu lakše objasniti
potrebu njegovog dolaska, On ga podseća na događaje sa
zmijom od medi (4. Moj. 21,4-9). Kao što su Izrailjici,
gledajući na ovu zmiju od medi - ozdravljali, tako će isto
grešnici koji gledaju verom na Isusa Hrista, koji će se
podignuti na krst (Jov. 8,28; 12,32) ozdravljati od njihovog
smrtnog ujeda greha, dok najzad ne budu i privučeni od njega
(Jovan 12,32). I sada dolazimo do vrhunca ovog razgovora u
kome je Nikodim dobio nebeska otkrivenja. Celo evanđenje se
može izraziti u celoj rečenici: "Jer je Bog tako zavoleo
svet, da je i Sina svoga jedinorodnog dao, da ni jedan koji
veruje u njega, ne pogine, nego da ima život večni." Sin
čovečji je najveći dar, koji je Bog svima nama dao. Sad je
bilo Nikodimu sve jasno. "Ovaj tajni razgovor osvetlio je
njemu krst Golgote, i on je prepoznato u Isusu Otkupitelja
sveta" (I.Ž. str. 62). Slika zmije na drvetu objasnila mu je
Spasiteljev zadatak na zemlji. Zmija je bila samo simbol
Isusa Hrista i njegove smrti na krstu za grešno čovečanstvo,
a sve je to bilo izraz Božje ljubavi, koja se naročito
pokazala u davanju njegovog jedinorodnog sina na žrtvu.
Nikodim je primio sve ovo duboko u svome srcu i on je
kasnije bio skupoceni izvor Jovanu za njegovo evanđelje. I
kad je Isus bio podignut na krst, setio se Nikodim njegovih
reči, pa kad je nastupilo gonjenje Hristovih učenika posle
njegovog uznesenja, pristupio je Nikodim neustrašivo
pristalicama Isusa Hrista (I.Ž. str. 62/3).
St. 17-21. Bog nije poslao svog Sina, ovog puta, da sudi,
nego da svaki pojedini čovek, lično, doznavši o Isusu i
njegovom delu spasenja donese odluku. Božja namera je
spasenje čoveka. Ko ne veruje u Njega, sam se isključuje.
Odluka je već pala, a sud, kada dođe, imaće samo da ponovi
ovu odluku pojedinaca. Onaj pak, koji veruje u Isusa Hrista
kao Spasitelja i Sina Božjeg, i ne dolazi pred sud (Jovan
5,24). Isus je svetlost koja je došla na svet (up. Jovan
1,1-11). Kao što postoje u prirodi dve suprotne pojave,
svetlost i tama, isto tako će se jedni priključiti
svetlosti, a drugi tami. To će se moći videti samo po
njihovom životu na zemlji. "Istinu činiti" znači imati prave
i istinite misli i način života, zato su i "dela njegova...
u Boga učinjena", ona se čine u njegovoj (Božjoj) svetlosti.
Ukazivanjem na dela svetlosti obratio se Isus Nikodimu i
pozvao ga da i on čini ovakva dela, da bi tako prišao
svetlosti i postao njen pristalica i tako ušao u Božje
carstvo, čije uslove je on i došao da sazna od velikog
Učitelja.
$$$3. Jovan govori o Isusu
Jov. 3,22-36; (Jov. 4,1-3)
Isus se bavio nekoliko meseci u okolini Jerusalima. On je
ovde više pratio i odobravao pripremno delo Jovana
Krstitelja, nego što je nagoveštavao svoje sopstveno delo.
Kaže se samo da se zadržavao sa svojim učenicima, ali nekih
bližih detalja o ovom Isusovom putovanju po Judeji nemamo.
Razlog je ovome što Isus još nije izabrao svoju
dvanaestoricu učenika koji bi ga pratili i pomogli mu u
njegovom velikom zadatku. Zahvaljujući ovome putovanju, Isus
je mogao bar jednom da vidi svoje rodno mesto Vitlejem kao i
Hebron, stari grad Avramov i Davidov; možda je dopro i do
krajnje južne granice, do Versaveje (Beer-Šeba), i to sve iz
razloga želje da propoveda, kao što je radio i u Galileji,
ali mu neprijatalji nisu dali zato dovoljno vremena.
$$1. Isus se nalazi po mestu i radu na Jovanovom terenu, st.
22-24.
St. 22-24. U Jerusalimu istina nisu Isusu smetali, ali ga
nisu ni primili. Možda je Isus hteo i dalje po judejskoj
zemlji da propoveda o Božjem carstvu, a za ovo je bio teren
Jovana Krstitelja najpogodniji, Jovan Krstitelj je bio u
ovome trenutku u svojoj punoj snazi delatnosti. Ipak Jovan i
Isus nisu bili u blizini. Jovan je krštavao u Enonu, blizu
Salima. Jedno staro predanje po Jevseviju episkopu u
Cazareji u Palestini iz %%IV%%% veka, označava jedno mesto 8
kilometara južno od Skitopolja (današnji Beisan). U ovoj
okolini su se nalazili mnogi rezervoari od prirode
načinjeni, naročito Ed-Deir koje je vizantijska crkva bez
sumnje označila kao mesto Jovanovih krštenja. Reč "enon"
znači "izvori" na aramejskom jeziku koji je Isus govorio.
"Tel-Sarem", otprilike 4 km na severu od ovih izvora sa
svojom okolinom nazivao se "Salim". Iz ovoga se lepo vidi
kako je Jovan tačno uneo geografske činjenice u svoje
evanđelje. Isus prihvaća sada Jovanov rad, ali za razliku od
Jovana On prikuplja oko sebe učenike.
$$2. Spor oko Jovanovog i Isusovog čišćenja za Božje
carstvo, st. 25.26.
St. 25.26. Ovaj spor je bio oko "čišćenja", dakle oko
krštenja. On se sastojao u tome, da se utvrdi, koje je od
ova dva krštenja, Jovanovo ili Isusovo, važnije. Otuda su se
i pojavile zablude kod Jovanovih pristalica, te su oni zbog
toga tražili objašnjenje od svog učitelja. Oni su smatrali
Isusovo postupanje kao nezahvalnost. Ali Jovan im iznosi
njegov pravi odnos prema Isusu (st. 27-32). Ovom prilikom je
Jovan Krstitelj još jednom svedočio o Isusu.
$$3. On je Mesija, a ja sam samo pred njim poslan, st.
27.28.
St. 27.28. Jovan poziva svoje učenike za svedoke, da je on
ovaj vidljivi odnos njima naznačio još od samoga početka.
Svaki ko veruje zna, da uspeh u ovim stvarima dolazi samo od
gore. Sve što se događa je samo Božja volja. Jovan nije
pokazao ni malo zavisti.
$$4. Po tome što se oko Isusa prikupljalo, prepoznaje se da
je on Mesija, st. 29.30.
St. 29.30. Mesija je "mladoženja" Božjeg naroda; Jovan je
samo prijatelj mladoženje. Njegova se služba organičava samo
na pripremanje božanske veridbe. Kao mladoženjin prijatelj,
raduje se Jovan njihovom sjedinjenju. "Mlada" je često slika
u Svetom pismu, koja se odnosi isključivo na crkvu. Ona je
verena sa Bogom. Ali to još nije potpuno sjedinjenje. Ipak
ono što je počeo Bog će dovršiti. Sada se Jovan vraća na
Isusa i daje još jednom svedočanstvo o Njemu: "On treba da
raste, a ja da se umanjujem".
$$5. On je onaj, koji odozgo dolazi i nad svima je, st.
31.32.
St. 31.32. Jovan potvrđuje ovde jednu logičnu činjenicu i
time utvrđuje jasno odnos između njega ii Spasitelja: "Koji
od gore dolazi, nad svima je; koji je sa zemlje, zemaljski
je." Onaj, koji je odozgo, Božji sin, on je nad svim
ljudima, nad svim slavnim Božjim slugama, bilo da su to
proroci ili apostoli. Jovan opravdava ovu istinu upoređujući
Onoga, koji je došao odozgo sa onim, koji je sa zemlje, koji
pripada ljudskom palom rodu. Ovaj je i ostaje od zemlje, on
nosi uvek samo zemaljski karakter. On je pun slabosti i kad
on govori, govori kao onaj sa zemlje. On može govoriti samo
o zemaljskim stvarima. On govori samo o onom što je video i
čuo. Ali onaj koji dolazi sa neba, zna i govori nebeske
stvari. Jovan se, dalje, žali, da niko ne prima Mesijino
svedočanstvo. Ovo se odnosi i na njegove učenike.
$$6. Oni koji primaju Isusovo svedočanstvo, potvrđuju Božju
istinitost, st. 33.34.
St. 33.34. Oni koji primaju Isusa verom dokaz su Božje
vernosti i milosti. Božja obećanja su se ispunila na njima i
time se posvedočila Božja istinitost. St. 34 se odnosi na
Jovana a s tim i na sve druge proroke. Oni su govorili Božje
reči, koje su im predate Duhom Božjim, koji nije vezan na
meru. Ali Isus je stvarno ispunjenje Božje reči, ko Njega
primi taj potvrđuje istinitost Božju. St. 35. i 36.
oznčavaju suprotnost između Jovana i Isusa: On je sin Božji.
$$7. Ko veruje Sina ima život večni, st. 35.36.
St. 35.36. Jovan iznosi svojim učenicima da je Isus prema
Bogu, u odnosu kao sin prema ocu, kome je Otac u svojoj
ljubavi prema Njemu sve predao. A što to znači objašnjava
nam 36. stih, "Ko veruje u Sina, ima život večni, a ko se
protivi Sinu, neće videti života, nego gnev Božji ostaje na
njemu." Ovaj Božji gnev (up. Rim. 1,8) je ono što je bilo
središte Jovanovih propovedi. Jovan je objasnio narodu da
istiniti rod promene misli spasava od Božjeg gneva, koji je
već spreman da nastupi. Prema tome, vera u Božjeg sina nije
ništa drugo nego potpuno preinačenje čoveka.
Jov. 4,1-3. Dva su razloga bila da je Isus napustio Jovanov
teren: 1) Fariseji nisu trebali da misle da se radi o dva
suprotna pravca. 2) Isus nije ni imao nameru da se duže
zadržava na ovom mestu. Prema Jov. 4,2 sam Isus nije
krštavao, da ne bi pobudio mišljenje da je to krštenje
Duhom. Kad su njegovi učenici krštavali, to je moglo biti
samo po njegovom znanju i volji, čime je ovo krštenje i
opravdano.
$$$4. Isus među Samarjanima
Jov. 4, 1-42.
$$1. Isusov razgovor sa Samarjankom, (Jov. 4,1-26)
Kad je Jovan Krstitelj bio uhvaćen, Isus vođen Duhom Svetim
napustio je Judeju i krenuo u Galileju, gde je hteo
propovedati o "Božjem carstvu". Vraćajući se u Galileju Isus
je odlučio da prođe preko Samariije. Samarija se graničila
sa juga Judejom i sa severa Galilejom. Ime Samarija dobila
je ova zemlja po glavnom gradu Samarija smeštenoj na
brežuljku "Kameron". Izrailjski car Omri sagradi grad u 9.
veku pre Hrista na ovome brežuljku, koji se još zvao i
"Hamor", po imenu jednog od Hamovih sinova (1. Moj. 10,16).
Jedan veliki deo stanovništva beše preseljen iz Asirije
posle propasti Izrailjskog carstva (722. pre Hrista), a po
naredbi cara Salmanasara preseljeni su i kolonizovani u
Samariji narod iz Vavilonije, i iz Hute, Arve, Hemota i
Sefarvina. (2.Car. 17, 24-31). Njihova religija je bila
mešavina neznaboštva i judejstva. Posle judejskog povratka
iz ropstva przirali su Judejci Samarjane. Manasija, brat
velikog sveštenika Jadua iskoristio je ovu mržnju te je
sagradio po dozvoli Aleksandra Velikog na brdu Garizimu
hram, koji je trebao da bude suparnik jerusalimskome hramu.
Ovaj hram je uništio hazmonejac Jovan Hirkan - 129. godine
pre Hrista. Razvaline hrama su još i dalje ostale i brdo na
kome je bila svetinja Samarjana ostalo je za pobeđene uvek
mesto poštovanja. Samarjani su ga nazivali čak svetim i
blagoslovenim, i kao što su Judeji gledali prema Sionu u
času molitve, tako su Samarjani okretali svoje lice prema
Garizimu. U vreme kad se sve ovo doogađalo, Samarija i
Judeja behu od Arhelajevog progonstva pod upravom i sudskom
vlašću rimskog prokuratora. Judeji i Samarjani su bili u
tako velikom neprijateljstvu, da su izbegavali svaku vezu.
Svaku uslugu i kurtoaziju odbijali su Judeji, prema savetu
svojih rabina. Ni vode im nisu dali da piju. Od nekog
Samarjana nešto moliti ili uslugu primiti bila je nacionalna
sramota. I sami Isusovi učenici su ovako razumeli odnose
prema Samarjanima. Samarjani su kasnije dodali Mesiji, koga
su očekivali, titulu "taheb" (popravitelj, povratilac). On
je, prema njihovom mišljenju onaj od Boga naučeni
"popravitelj", koji je snabdeven sa darom proroštva u svakom
pravcu. On će sve u Mojsijevom zakonu sakriveno otkriti.I
neobrezani neznabošci će k Njemu dolaziti i u Njega, Mojsija
i njegov zakon verovati. On nije smo veliki proročki
učitelj, koji sve otkriva, nego i slavni car nad Izrailjem i
mnogim narodim. On će nestali šator od sastanka opet
povratiti, i bogosluženje u njegovoj prvobitnoj čistoti
ponovo uspostaviti.
$1. Isus putuje preko Samarije za Galileju, st. 1-6.
St. 1-6. Ako se nije htelo obilaziti i ići preko Pereje, što
su Galilejci činili kad su putovali u Judeju i Jerusalim,
onda je ovo bio jedini put od Jerusalima. Pored Jakovljeva
studenca išla su dva puta u pravcu Galileje: između
Garizima i Evala ili istočno pored brda Garizima. Sihar,
stari Sihem (danas Askar) je znatno mesto u istoriji
izrailjskog naroda (1.Moj 12,6; 33,18; 48,22; Isus Navin
24,32), Ime Sihar može da znači prema jevrejskoj etimologiji
reči "grad pijanica" ili "lažljivaca" (Is. 28,1). Mislilo se
da su Judeji ovako izmenili ime ovome gradu iz mržnje i
preziranja Samarjana, ali je mnogo logičnije i razumljivije
da je ime Sihar pogrešno izgovorena reč Sihem od strane
Grka. Ovo je bio veštački izidan studenac, koji je dobio
vodu od nekih unutrašnjih izvora, dakle izvor sa "živom
vodom". Bilo je već podne a Isus je bio umoran od puta.
$2. Samarjanka i darivalac žive vode, st. 7-10.
St. 7-10. U ovoj oblasti ima dosta dobrih izvora, ali
Samarjani, budući da su sebe smatrali za izrailjsko
potomstvo, gajili su tradiciju ovoga mesta. Isusova molba je
potpuno razumljiva. Isus je ožedneo. Žena je primetila da je
On Judejin i zato se i čudila, da jedan Judejin ište vode da
pije od nje, Samarjanke. Otuda se razgovor i orkenuo na
veru. Isus je priznao da je ova njegova molba čudna, ali ne
zbog toga što je on Jevrejin, nego što je odnos Njsega prema
njoj drukčiji nego što je ona mislila. On je "naročiti"
darivalac, a sem toga dar koji on može njoj dati je mnogo
skupoceniji nego što ona misli. "Kad bi ti znala: dar Božji
(Duh Sveti) i ko je taj koji ti govori (Mesija)... ti bi
iskala u njega, i dao bi ti vodu živu." (up. Jov. 7, 38.39).
$3. Sveti Duh postaje izvor koji uvire u večni život, st.
11-14.
St. 11-14. I sam ovaj izvor je dobri dar Božji, upravo zato
nije Samarjanka ni razumela dublji smisao Isusovih reči. Ona
ne može da razume da će joj on dati vode, kad on nema ni
čime da je zahvati. Ako bi joj on dao bolju vodu od ove, on
bi onda morao biti veći od Jakova, nešto kao Mojsije, koji
je učinio da voda teče iz stene. Isus je sad vodi korak
dalje: voda na koju ona misli utoljava žeđ samo privremeno,
ali voda koju će joj On dati ubuduće, ako samo ište od
Njega, utoliće žeđ za večnost. On je vodi još dalje: ako ona
dobije ovu vodu, ona će postati izvor koji uvire u večni
život.
$4. Isus vodi Samarjanku do priznanja Njega kao Mesije, st.
15-20.
St. 15-20. Pošto je Samarjanka već zainteresovana, sada Isus
udara drugim putem. On je navodi na upoznanje i priznanje
svoje ličnosti da bi mogla tako razumetii njegov dar. Možda
je ona do sada nemarno izbegavala dublji razgovor i zbog
toga je davala samo površne odogovore. Sada joj se Isus
javlja kao onaj koji sve zna i vidi i to u dvostrukom
smislu, jer joj reče: "Dobro si kazala: nemam muža", čime
joj je Isus pokazao da je njeno priznanje istinitije nego
što ga i ona sama uzima. Otkrivenjem ovakvog njenog
lakomislenog života bila je ona pogođena (up. st. 29). "Ženu
je obuzeo veliki strah. Jedna tajanstvena ruka okrenula je
stranicu njenog života, otkrivši ono što je ona mislila da
će moći sačuvai sakriveno. Ko je taj što može tako da čita
tajne njenog života? Ona je sada mislila na večnost, na
budući sud, koji će otkriti sve što je sakriveno." (I.Ž.
str. 65/1) Ona vidi u Isusu proroka, ali nije htela da se
pouči novom, boljem životu, nego je i ovog puta izbegavala
prelazeći na jedno sporno pitanje. (I.Ž. str. 65/2) Ona je
videla da Isus nije neki tesnogrudi Judejin, a sem toga on
zna sve kao neki prorok. To joj je trebalo da reši pitanje,
koga ima pred sobom.
$5. Isus otkriva Samarjanki pravi odnos prema Bogu i Mesiji,
st. 21-26.
St. 21-26. Isus prelazi i na ovo pitanje, koje mu sada
postavlja Samarjanka, i on joj objašnjava da nije glavno
razlika u mestu, nego položaj prema Bogu. 21. stih se uskoro
ispunio (up. st. 42; Dela 8,14). Ali ako ona pita koja je
prava religija, onda ima samo jedan odgovor. To je religija
Izrailja, Božjeg naroda. Ali nije mesto bogosluženja ono
čime se prava religija razlikuje, nego pravo poznanje Boga.
Prednost Judeja sastoji se u tome što će Spasitelj sveta od
njih izaći. Onda će nastupiti i novo doba. Znaci su već tu,
kad će se moliti Bogu duhom i istinom. Pod duhom razume se
ovde ono što nije čulno. Samo ovakve molitve su prave
molitve. Otac ne može drukčiju molitvu ni zahtevati, jer je
On sam Duh. Samarjanka se nije mogla protiviti ovim rečima,
zato je i ukazala na budućnost, kada će sve to biti jasno,
jer će sam Mesija doći i to sve objasniti. Na osnovu 1.Moj.
49,10; 4.Moj. 24,17; 5.Moj. 18, 15-19 očekivali su Samarjani
velikog proroka, kao Mojsije, a to će biti u poslednje
vreme. Oni su odbacili proroke, ali su očekivali Mesiju
prema mojsijevim knjigama. Pošto se sada pokazala ova žena,
kao jedna koja isto očekuje Mesiju i time spasenje njene
duše. Isus joj se otkriva. (I.Ž. str. 66/4) Ona je sada
bila mnogo više naklonjena da primi Isusa za Mesiju (st.
29), zato joj se On sada i otkriva, da ne bi imala više
nikakve sumnje u Njega kao Mesiju.
$$ 2. Isus i Samarjani, (Jov. 4, 27-42).
$ 1. Odlazak Samarjanke, koja je uverena da je Isus Mesija,
st. 27-30.
St. 27-30. Samarjanka nije mogla više svoje ubeđenje izneti
Isusu jer su se učenici pojavili. To što je krčag zaboravila
pokazuje njeno ubeđenje i žurbu da objavi Mesiju u svojoj
kući i celome selu. Njeno ubeđenje i objavljivanje izraženo
je u 29. stihu. Sve ovo je izgledalo učenicima veoma čudno,
naročito kad uzmemo u obzir jevrejski običaj, koji je
smatrao ženu za nešto niže. Nije bio običaj ženu pozdraviti.
Nije se sa njome javno razgovaralo na ulici, čak ni sa
svojom ženom. Neki rabini, koji su išli u krajnost u ovom
strogom običaju, govorili su, "Bacite pre reči vere u vatru
nego da ih sopštite ženi." Što se tiče Sasmarjana obiično su
govorili: "Komad hleba Samarjanina je komad svinjskog mesa."
I jedno od 6 rabinskih zabrana je i zabrana javno govoriti
sa ženom. Otuda je držanje Isusa prema ženi, i to još
Samarjanki bilo za jedno novo otkrivenje, a za druge sramota
njihovog Učitelja. Pošto Isus nije ništa kazao oni su ga
ponudili da jede.
$2. Isus ukazuje svojim učenicima na zrelu žetvu, st. 31-38.
St. 31-38. Isus je zaboravio na glad i žeđ pri ispunjenju
svoga zadatka. Učenici su i dalje govorili o svakidašnjim
stvarima, i Isus je morao da ih zainteresuje za uzvišenije
stvari. Ko što za telesnog čoveka ima hrane, tako ima i za
unutrašnjeg, Božjeg čoveka, i ova hrana unutrašnjeg čoveka
može da potisne za momenat ishranu telesnog čoveka. Oni to
nisu znali zato im je On to rekao. Njegov je posao onaj koji
mu je sam Bog poverio. Taj posao je ispunjenje i završenje
Božjeg dela. Ovo se najbolje vidi u slučaju sa Samarjankom.
Isus privodi kraju delo među Samarjanima, koje je sam Bog
otpočeo ranije. Bog je posejao seme a Isus čini da ono
sazri. Za samog Isusa je ovaj rad veliko zadovoljstvo. Isus
uzima sliku iz prirode koja je oko njih, da bi svojim
učenicima pokazao ozbiljnost i potrebitnost ovoga rada.
Blizina žetve se jasno vidi po stanju useva, stepenu
zrelosti. Pošto Isus kaže da ima još 4 meseca do žetve, koja
je bila u aprilu, onda nam je jasno da su se ovi događaji
desili u decembru 28. godine. Greška je kad neki vide u
izrazu "Još 4 meseca pa će doći žetva" samo narodnu izreku
označavajući time vreme koje ima da prođe između sejanja i
žetve, jer ovakve izreke nema nigde, uostalom i samo vreme
je veoma kratko da bi se ovo vreme realno uzelo. Ova slika
koju Isus upotrebljava dobija tek onda svoj pravi smisao ako
pretpostavimo da su učenici, gledajući zrelu žetvu na polju,
spazili ljude koji su iz obližnjeg mesta prema njima
dolazili. Iz st. 35/%%II%%% izlazi jasno ovo. Učenici su
videli zrelu žetvu sveta. Ono što im nije momentalno jasno
oni će to još odmah doznati. I sad im On iznosi kako je sam
rad u isto vreme i nagrada. Sav rad služi žetvi, kojoj se
oboje raduju, i sejač i žetelac. Kao što je žito, plata za
rad, tako je i plod večnog života plata za one koji rade
Božje delo. U ovome radu ima mnogo šta zajedničko: Bez setve
ne bi žeteoci imali šta da žanju, ali sejač se nesebično
raduje žetvi, uspehu. Isus pravi znatnu razliku između onih
koji seju i onih koji žanju. To se vidi na Njemu samome. On
je žnjeo, gde nije sejao!I On se sada obraća svojim
učenicima. On ih ohrabruje za ovo delo, koje ne trpi nikakvo
odlaganje, da oni ne bi kazali: O, žetva još nije zrela. Oni
će svuda naići na već pripremno zemljište i to treba da ih
ohrabri da bi se prihvatili rada. Kad znaju da samo žanju,
ono što su drugi posejali, pomoći će im da budu ponizni.
$3. Samarjani primaju Spasitelja sveta i veruju u Njega, st.
39-42.
St. 39-42. Najzad nam evanđelista Jovan pokazuje dejstvo
sejanja u ovom malom mestu, dok je Isus još svojim učenicima
govorio o radu. Sad im je sve ovo bilo potpuno jasno. Ova
žena koja je prvi put propovedala evanđelje imala je već
velikog uspeha o čemu govori pridolaženje Samarjana sa svih
strana. Svome uspehu nema ona da zahvali ni svojoj
inteligenciji, ni znanju, nego ozbiljnošću i iskrenošću
svoga svedočenja. Ovo svedočanstvo o Isusu je i njegovo
primanje i priznanje; to se jasno vidi iz njenih reči: "Kaza
mi sve što sam učinila." Samarjani su lepo umolili Isusa da
ostane kod njih u gradu, gde je On i ostao 2 dana. Isus im
je bio ispunjenje njihove mesijanske nade. Dakle On je bio
spasitelj ne samo za Jevreje nego za ceo svet. "Isus je
počeo da obara zid koji je rastavljao Jevreje od
neznabožaca. Počeo je da propoveda spasenje svim ljudima.
Iako je pripadao jevrejskom narodu, Isus se slobodno družio
sa Samarjanima, ne vodeći računa o običajima fariseja."
(I.Ž. str. 68) "Sad znamo", rekoše Samarjani ženi. Vera koja
nam uliva poverenje i nadu je prava vera. Iako je Isus imao
uspeha, nije ovde ostao duže od 2 dana. On je samo hteo da
dobije među Samarjanima pristalice, jer bi njegovi učenici
kasnije teže radili među neprijateljski raspoloženim
Samarjanima. S druge strane duže bavljenje među Samarjanima
bilo bi opasno za njegov dalji rad među Jevrejima.
$$$5. Isus ponovo u Galileji
Jov. 4,43-54.
Između ovog događaja koji je Jovan opisao i događaja u Mat.
8, 5-13 i Luka 7,1-10 postoje mnoge razlike, da se ti
događaji ne mogu uzeti kao isti. Ovde je reč o Jevrejinu, a
sem toga i mnoga pojedinosti su potpuno različite. Samo u
ovome izveštaju koji nam daje Jovan stoji (st. 53/%%II%%%)
da je cela porodica postala verna. Veruje se da je ovde reč
o Jovanu Huzi, koji je bio Irodov činovnik i njihovom
bolesnom sinu (Luka 8,3) ili možda o Manainu (Dela 13,1),
koji je odnegovan sa tetrarhom Irodom. On je kasnije u
vremenu između 43-50. bio učitelj u antiohijskoj zajednici.
Prema najstarijem predanju već u Isusovo vreme bilo je
vernih među činovnicima tetrarha u Galileji.
$$1. Isus dolazi u Galileju, st. 43-45.
St. 43-45. Isus nastavlja put za Galileju, ali ne ide u
Nazaret (st.24) nego verovatno u Kapernaum, gde je otpočeo
sad da radi. 44. stih možemo samo tako objasniti, ako uzmemo
da je Isus zato došao u Kapernaum u Galileju, jer u svojoj
"postojbini" (očevo mesto stanovanja) prorok nema ugleda i
uticaja. On mora da čeka ovako, dok im glas o njemu stigne.
Prema jednom drugom mišljenju njegova "postojbina" (Zemlja)
je Judeja. To je bila prava postojbina Mesije. Pristalice
ovoga mišljenja tvrde da je u Jovanovom evanđelju ovo jedino
mesto koje kaže da je Isus rođen u Judeji a ne u Galileji.
Kad je Isus prispeo u Galileju bio je lepo primljen od
svojih zemljaka, jer su bili sami očevici njegovih čuda u
Jerusalimu (2,23; 3,2) koja su svakako očekivali od Njega i
ovde u njihovoj otadžbini. Možda ga i fariseji zbog toga
traže (3,1) jer se Isus nije u Kapernaumu, novome mestu
stanovanja njegove porodice, zadržavao nego je odmah krenuo
na put za Kanu. Verovatno su učenici po povratku u Galileju
pošli svojim kućama, svome radu i pozivu, iz koga ih je Isus
uskoro ponovo zvao.
$$2. Širenje vesti o Isusovom povratku i molba carskog
činovnika, st. 46.47.
St. 46.47. Vest o Isusovom dolasku se brzo proširila. Ta je
vest došla i do ovog carskog činovnika. Kako i šta je on čuo
o Isusu nemamo izveštaja. U svakom slučaju sve što se o
Isusu govorilo veoma je uticalo na njega, tako da je imao
nade u Isusovu pomoć. On je pošao da potraži Isusa i našao
ga je u Kani. Iz 49. stiha vidimo da je njegova molba velika
i hitna. (I.Ž. str. 70/1) Reč "siđi" označava da Isus nije
učinio u njegovoj, očevoj, prisutnosti još nijedno čudo,
zato je on i verovao da je potrebno da Isus siđe u
Kapernaum. Jedan od razloga da je Isus učinio ovo čudo
jeste, da bi pokazao netačnost ovog mišljenja. Isus nije
silazio do Kapernauma nego je učinio da dete ozdrdavi na
ovoj velikoj daljini. Sem toga Isus je znao da svi Galilejci
očekuju velika čudesa i znake od njihovog zemljaka.
$$3. Isus pomaže onome koji ga veruje i ima poverenje u
Njega, st. 48-50.
St. 48-50. Isus stavlja prvo i samog oca u onu grupu ljudi,
Galilejca, koji traže samo čudesa i znake. On je time
pogodio i sve one koji su sa njima došli k Isusu, naravno iz
sasviim drugih razloga nego otac bolesnog deteta. Oni su
videli zgodnu priliku da nešto saznaju i vide od Isusa (up.
st. 45). Pošto je otac verovao da će sina spasiti samo ako
Isus dođe u Kapernaum i podigne ga iz postelje, vidi se da
je imao jaku veru u Isusa. Čovek je u svojoj jakoj veri
poverovao Isusovim rečima i ta vera je bila odmah nagrađena,
dete je u tom trenutku ozdravilo. Za ovu veru, bi bilo dosta
da je Isus i rekao, da će poći sa njime ili da će njegov sin
živeti, ali Isus je učinio još više, on mu je rekao: "Sin je
tvoj zdrav." Smrtna opasnost je prošla. Sad se vidi
pretvaranje vere u delo: "I poverova čovek reči koju mu reče
Isus, i pođe."
$$4. Ispunjenje i učvršćenje vere carskog činovnika, st. 51-
53.
St. 51-53. Njegova vera je ojačana i potvrđena vestima
svojih slugu, a zatim i onim što je svojim očima video.
Njegova vera je bila potpuna kad je doznao da je njegov sin
ozdravio upravo u onome trenutku, kad je Isus izgovorio
reči: "Idi, sin je tvoj zdrav." Rezultat ove vere bio je
poverovanje cele kuće u Isusa.
$$5. I ovo je bilo čudo, koje je Isus učinio, i koje je
imalo svoje naročito značenje, st. 54.
St.54. I u ovome događaju vidimo otkrivenje Isusove slave, i
jaka vera učinila je jako dejstvo.
$$$6. Isusova propoved u Nazaretu
Luka 4,16-30 (Mat. 13,54-58; Marko 6, 1-6)
Isusova propoved i njegovo odbacivanje u mestu gde je
odrastao iznose Matej i Marko da se dogodilo mnogo kasnije
(Mat. 13,54-58; Marko 6, 1-6). Sem toga samo Luka daje
iscrpniji izveštaj o Isusovoj propovedi u Nazaretu. Neki
misle da bi ovde trebalo razlikovati dva događaja u dva
različita doba. Sam Luka govori o čudesima koje je Isus
činio u Kapernaumu (Luka 4,23), što bi nam moglo poslužiti
kao dokaz da je njegovo dolaženje i neprimanje u Nazaretu
kasnijeg datuma.
$$1. Isus objavljuje svome mestu Mesiju, koga je Isaija
prorekao, Luka 4, 16-20.
St. 16-20. Isus odlazi u subotu u sinagogu, gde je hteo
izneti i objasniti jedan tekst iz proroka Isaije. Sinagoge
su se zidale na brežuljcima svuda gde se nalazilo bar
dvanaest osoba, koje su se udruživale da sazidaju svoju
sinagogu. Sinagoge su bila mesta redovnih i vanrednih
bogosluženja. U njima se čitao "Zakon", tj. Stari zavet
podeljen na odgovarajuće delove. Sem toga tamo se molilo i
objašnjavalo Pisma. Zakon se tako delio da su se pet
Mojsijevih knjiga i jedan određeni deo proroka čitali svake
godine. Zatim dolazi objašnjenje Pisama od strane starešine
sinagoge ili neke osobe, koja je toga radi bila službeno
pozvana. Pošto u Nazaretu nije bilo službenog čitaoca, mogao
je svako ustati i čitati jedan tekst iz ponuđene mu knjige
nekog proroka na jevrejskom jeziku, zatim ovaj stih prevesti
na aramejski (moglo se i preko tumača pročitati jedan deo
teksta). Zatim je onaj koji je imao da obajsni tekst seo i
odršao svoje tumačenje i objašnjenje u obliku govora. On je
mogao da uzme najviše tri stiha, koje je imao odmah da
prevede. Pre svega ovog, prema redu, morao se da pročita
jedan tekst iz knjige zakona (Mojsijevih pet knjiga). Isus
je isto tako dobio jedan tekst iz Isaije. Sluga je bio
značajna ličnost u sinagogi. On se nazivao čazan. On je bio
neka vrsta sluge i crkvenjaka u isto vreme. Njemu je bila
poverena čisto materijalna strana službe. Kad se osnovala
dečja škola u Palestini, čazan je imao dužnost da upravlja
ovom školom. On je vršio i funkciju ekzekutora kad je mesni
savet osudio nekog na batinjanje. Čazan je i objavljivao sa
krova subotu, Novu godinu, nov mesec, dane posta (%%Taanith,
III%%%,8).
Isus priznaje, u Isaija 61,1-2. reči Božjeg sluge kao
proročanstvo koje se odnosi na Njega. Svih sedam znakova
odnose se na Isusov rad i na njegova dela. Važno je, da je
Isus odmah od početka sasvim drukčije smatrao Mesiju nego
što su ga Judeji sebi pretstavljali. Duh je njegovo oružje,
a reč njegovo sredstvo. Milost je pak sažaljenje Božje, koje
potseća na prijatnu (oprosnu) godinu Gospodnju u Starome
zavetu. Po svršetku čitanja i prevoda, zatvorio je Isus
knjigu, dao sluzi i seo. Napetost sa kojom su svi slušali
Isusa bila je razumljiva. Oni su očekivali više nego lepe
reči.
$$2. Na suprot njihovome zahtevu znakova i čudesa, zahteva
Isus od njih verovanje, st. 21-27.
St. 21.22. Isus im jasno objavljuje nastupanje novog doba.
Sve što je Isaija pisao za Mesiju ispunjava se sada pred
njihovim očima. On nije više prorok nego ispunilac svega.
Svakako je Isus mnogo više govorio nego što je Luka napisao.
On je uzeo samo glavne momente iz Isusovog govora. Prvo
dejstvo njegovog govora bilo je prijatno iznenađenje. Matej
kaže da su se čak "divili". Svi su se čudili prijatnim
rečima govornika. Josif je bio drvodelja, a i sam Isus se
bavio ovim zanatom do svog javnog nastupanja (up. Marko
6,3). U ovome pitanju među Nazarećanima oseća se zavist
prema jednom neznatnom i neuglednom sugrađaninu, koji je na
neshvatljiv način došao do neuobičajene mudrosti i moći.
Nazarećani su zaboravili da je Gospod više puta ljude
neznatnog porekla podigao do najvišeg položaja i časti, kako
na primer Davida, od ovaca pozvao na carski presto, od Amosa
pastira načinio proroka itd. Čudeći se otkud Isusu tolika
mudrost kad znaju da se nije učio u školi ni na strani, i
nehotice priznaju, da njegova mudrost može biti samo od
Boga. Samo to nisko poreklo smetalo ih je ovog puta da vide
u njemu Mesiju.
St. 23.24. Isus nije tražio od njih čuđenje i odobravanje,
nego primanje srcu Božje vesti. Isus ustaje protiv njihove
želje za senzacijom. Kao što se kaže lekaru, pomogni najpre
samom sebi, tako oni kažu i Njemu: pomogni prvo tvome gradu,
to jest učini ovde što činiš na drugom mestu. Zatim on kori
i njihove preterane zahteve. Oni ne trabaju da se povode
time što je on iz njihove sredine izašao, nego da prihvate i
priznaju ono što on želi da im da.
St. 25-27. Vera je ovde najpotrebnija i oni su u opasnosti
da zbog nje izgube ono što je najdragocenije. Pomoću dva
izrazita primera pokazuje im Isus, da je moguće da se i sami
Izrailjci obiđu pa da Bog pomiluje neznabošce, samo ako se
Izrailjci ne odluče da se verom čvrsto obrate Bogu. Mada u
Starom zavetu stoji jasno napisano da je Bog obišao
Izrailjce i pomogao neznabošcima, ipak su se veoma
razgnevili na Isusa.
$$3. Isusa odbacuju njegovi zemljaci da mu je čak pretila i
smrt, st.28-30.
St. 28. Ovi ljudi, koji su ovim Isusovim rečima bili
zapostavljeni i stavljeni čak iza neznabožaca, hteli su se
samoopravdati. Oni su se ogorčili protiv Isusa. Mesto da
čuju hvalu i opravdanje morali su čuti strašne reči o
njihovoj propasti i to iz usta svoga zemljaka. Svi se
podigoše protiv Njega. Oni obustaviše Božju službu, isteraše
ga iz sinagoge i goniše ga ispred sebe sve do vrha brežuljka
gde je bio sazidan grad, nameravajući da ga odande bace
dole.
St. 29. Oni su se napunili gneva, jer su već sada osećali da
im ne preostaje ništa drugo, nego ili da ga prime potpuno i
u celosti, ili da ga ubiju. Iako nisu možda imali već dobro
smišljeni plan za ubistvo, ali njihov gnev je bio tako
veliki. Svakako su se tu već našli mnogi fanatici koji su
želeli odmah da ga uklone.
St. 30. Ali Isus prođe između njih i ode. Ako Isus ovde i
nije učinio čudo, snaga i uticaj koji su iz Njega izlazili,
zadržali su razjarenu masu (up. Jov. 2,15; 18,6). Možda su i
bili tako pometeni da nisu ni primetili da je prošao između
njih.
Marko i Matej dodaju, da Isus ovde nije učinio mnoga čudesa.
Iz toga se jasno vidi da Isusu nije bilo stalo do toga da
samo čudesa čini, nego je svuda zahtevao onu živu, biblijsku
veru. Naravno, nije se celo mesto ovako držalo prema Isusu;
mnogi su bili i nagovoreni ili nisu znali jasno o čemu se
radi. Ovo ipak nije bio prvi ni poslednji put da je Isus
posetio Nazaret, bilo je svakako još govora i raspravljanja
sa svojim ljudima u Nazaretu. Da ne bi Nazarećani mogli reći
da nisu videli ni jedno čudo, neka je čudesa učinio Isus u
Nazaretu, ali ne tako mnogo kao u Kapernaumu, i to zato s
jedne strane - što nisu verovali u njega kao Mesiju, a s
druge strane - da ne bi povećao time još krivicu svojih
zemljaka.
$$$7. Isus se nastanjuje u Kapernaumu
Mat. 4,13-17. (up. Jov. 2,12; Mat. 9,1)
St. 13-17. U boljim rukopisima stoji Kafarnaum a ne
Kapernaum. On je ležao na zapadnoj obali Genizaretskog
jezera ili Galilejskog mora (otuda izraz "primorski") i bio
je u ono doba živo trgovačko mesto. Imao je svoju carinu
(9,8) i vojničku posadu (8,5). Pošto je ležao na jezeru,
imao je veliki sobraćaj. Sem toga ležao je na najvažnijem
putu preko Damaska za Egipat uz Sredozemno more. Bio je
najvažnije saobraćajno središte Severne Palestine. Ovde su
se sastajali karavani koji su izmenjivali svoju robu. Odavde
su eksportovane suhe ribe za Jerusalim i Judeju. Kapernaum
je bio grad raznovrsnih poslova; sem toga kosmopolitski
grad. Isus se preselio iz Nazareta u Kapernaum. Tu je on i
porez plaćao, a ne u Nazaretu. Nazaret, izolovano mestance
između brežuljaka koji su se strmo spuštali a koji su bili
neplodni i nepristupačni, nije bio pogodan za širenje
evanđelja. Kapernaum, naprotiv, bio je pravo mesto za Isusov
rad. Isus se nastanio po Božjoj volji i planu u Kapernaumu.
Ovaj grad je postao centar njegovog rada i smatran je kao
"njegov grad" (up. 9,1 sa Marko 2,1). Prema tekstu iz stiha
13, Kapernaum je ležao na granici između plemena Zavulonova
i Neftalimova. Matej vidi u činjenici da je Isus ovde, u
Galileji, a ne u Judeji izabrao središte svoga rada,
ispunjenje proročanstva proroka Isaije (Is. 9,1.2). Prorok
govori ovde o sudu Božjem nad Jerusalimom i Judejom od
Asiraca, za koji je bilo malo izgleda po mišljenju Judejaca.
U Is. 9,1. pretskazuje prorok pojavljivanje novog vremena,
koje se treba dovesti u vezu s dolaskom Mesije (Is. 9,6.7) a
to videlo neće doći iz Jerusalima i Judeje nego iz severnog
Izrailja, što je izraženo u Is. 9,1.2. pomoću pet izraza.
Ovo je za Mateja utoliko ispunjenje što je Isus otpočeo svoj
rad baš u prezrenoj i malo cenjenoj Galileji.
Prema stihu 17. Isus se priključuje propovedi Jovana
Krstitelja, prihvata njegov rad i vodi ga do savršenstva.
$$$8. Isus poziva prve učenike
Luka 5,1-11. (Mat. 4,18-22; Marko 1,16-20)
Tiberijadsko jezero ili Genizaretsko more ili more Galileje,
najlepši deo ove pokrajine, je "jezero evanđelja", prava
kolevka hrišćanstva. Njegove glavne luke bile su na severu i
zapadu jezera: Korazin, Vitsaida, zatim Kapernaum, Magdala i
Tiberijada po kojoj je, zbog svoje važnosti jezero i dobilo
ime (Jov. 6,1). Jezero je veoma nestalno: velike bure
nastupaju odjednom i za nekoliko minuta pojave se ogromni
talasi. Najopasniji su vetrovi koji dolaze sa severo-zapada
a koji duvaju s visina Safeda i još onaj s juga "Renasin",
koji se probija uzanom dolinom Gor. Isus je već bio privukao
k sebi Andriju, Simona, Jovana a možda i Jakova još u
Vitavari na Jordanu gde je krštavao Jovan Krstitelj. Isus ih
je našao kao verne učenike Jovana Krstitelja, zato ih On
sada i uzima definitivno za rad. Iako su učenici već
upoznali Isusa (Jov. 1,35. i dalje), oni su se vratili svome
običnom poslu (stih 5). Ali sad ih On poziva da napuste
svoje telesne poslove i da posvete svoj život Spasitelju i
rade na spasavanju duša. Tek sada je Isus osnovao pravu
"službu reči". Isus je izabrao svoje učenike među vatrenim
Galilejcima. On ih postepeno izdvaja od njihovih telesnih
poslova i njihovog kraja. On je pretvorio njihov zanat u
službu Bogu.
$$1. Isus izima Simonovu Barku i iz nje uči narod, st. 1-3.
St. 1-3. Isus je sada već u punom radu kao učitelj. Ovaj
događaj kod jezera svakako se ovako zbio: prinuđen navalom
slušača, Isus primetivši dve barke privezane užetom za
obalu, uđe u onu koja je pripadala Simonu i udalji se malo
od obale, da bi mogao poučavati narod koji je stajao na
obali. U ovoj barci je bilo više njih (st. 6). Iz celog
izveštaja se vidi da je Simon već poznat sa Isusom od
ranije. Reči koje je Isus govorio najviše su uticale na
Simona, tako da on kasnije kaže: "Na tvoju reč baciću mreže"
(st.5).
$$2. Isus iskušava Simona i pokazuje se kao najveći na
zemlji, st. 4-7.
St. 4-7. Kada je Isus završio svoju propoved, naredio je
Simonu da se malo odmaknu u dubinu i tamo bace mreže. Ovaj
zahtev je bio protiv svakog ljudskog iskustva i stručnog
znanja. Isus je bez sumnje hteo da im nešto pokaže. Sigurno
je da se nešto nerazumno ne čini iz učtivosti. Zato moramo
pretpostaviti da su objavljene Božje reči uticale na sve
prisutne, da su radile u njima tako da su učinili i ono što
inače ne bi učinili prema njihovom čovečjem iskustvu i
znanju. To je bila ozbiljna i duboka vera kod tih ljudi. Kao
odgovor na ovu veru, ne samo da su nešto ulovili, nego je
ulov bio preko svakog očekivanja veliki. Tada su saznali da
je Isus veći od svih ljudskih činjenica i znanja.
$$3. Dejstvo na Simona i ostale, st. 8-10.
St. 8-10. Pravo Božje znanje prouzrokovalo je kod prisutnih
poznanje njihove grešnosti i saznanje o njihovoj ličnoj
nedostojnosti. Ako su ga njegovi učenici ranije upoznali i
verovali kao Mesiju, sada su oni to u stvarnosti doživeli. I
ostali, koji su bili sa Simonom i Isusom u barci divljahu se
svemu. Oni su videli nešto natprirodno, samoga Boga (I.Ž.
str. 72/3). Jovan i Jakov su bili neposredni očevici svega.
Može se pretpostaviti da je i Simonov brat bio u barci. I na
ova tri učenika uticale su reči i čudesa kao na Simona. To
se vidi iz podjednakog uticaja na sve (st. 11). "Ne boj se"
znači da ga ovaj strah i divljenje treba da dovedu do prave
stvarnosti. Ne čudo po sebi, nego sama činjenica da mu se
otkrio živi Bog je ovde najvažnije.
$$4. Isusov poziv učenicima na njegov rad, st. 11.
St. 11. Simon i drugi još nisu mogli razumeti šta je ovaj
bogati ribolov imao da kaže i zašto ga je Isus učinio. To im
je tek onda bilo jasno kad je Isus kazao Simonu: "Od sada
ćeš ljude loviti" (st. 10/II). Njima je kao ribarima sad sve
jasno. Ko je u stanju ovo da učini, taj može i sve drugo da
učini; njemu nije ništa nemoguće. Oni nisu više ništa
govorili. Sad napuštaju sve i predaju se novom pozivu. Otsad
oni nisu više samo verni, pristalice, nego saradnici
Hristovi (I.Ž. str. 73/3).
Značaj ovih događaja je sledeći: 1) Isus im je ukazao na
uzvišeniji poziv - da zadobijaju ljude za božje carstvo. 2)
Oni treba da rade samo ono što Bog želi da se uradi. 3) Ovaj
rad u veri je ustanovio sam Bog. 4) To je rad onih koji su
na njega pozvani, oni neposredno stoje pod Učiteljem (up.
Mat. 13, 47).
$$$9. Isceljenje čoveka sa nečistim duhom u Kapernaumu
Luka 4,31-37. (Marko 1,21-28)
Kad je Isus počeo da uči u kapernaumskoj sinagogi, narod sa
svojim jednostavnim ali zdravim razumom odmah je primetio da
je njegov metod učenja sasvim novi. Oni su se divili
njegovoj nauci, piše Marko, jer On nije učio kao
književnici, nego kao onaj koji ima vlast. Ovi književnici
(pismoznanci) su bili učitelji; izraz pimoznanci označuje
njihov ugled među narodom koji je dolazio otud što su oni
dobro poznavali zakon, koga su često kopirali i izgovarali
napamet.
$$1. Isusov prvi javni govor u Kapernaumu: st. 31.32.
St. 31.32. prvi utisak je divljenje Isusu kao i stvarno
odobravanje njegovih reči. Oni su se čudili važnosti
njegovog govora, najviše zbog toga jer su njegove reči bile
silne, to jest probudile su utisak kao da neki prorok
govori, a ne kao obični ljudi na svoj način i svojevoljno.
Ali najveći utisak je učinio njegov govor na jednog čoveka
sa nečistim duhom, koji je bio prisutan (I.Ž. str. 75/2).
$$2. Nečisti duhovi zauzimaju stav prema Isusu i njegovom
delu na zemlji, st. 33-35.
St.33-35. Ovi nečisti duhovi su znali ko je Isus. Ovaj jedan
govori u ime svih. On poznaje Isusa kao od Boga posvećenog,
kao Mesiju, koji iznosi Božju slavu ljudima. On će
uspostaviti Božju vladavinu i time sotoninu vlast kao i
njegove pristalice uništiti. Od vremena Isusovog iskušenja
njima je to već potpuno jasno. Isus je izgonio ove nečiste
duhove ne samo da bi pokazao svoju moć nad nečistim
duhovima, nego i zato što On ne želi da bude objavljen preko
njih (up. Dela,16,18). Isusove reči upravljene nečistom duhu
u čoveku pokazuju nam jasno da on razlikuje čoveka i nečisti
duh koji je preko čoveka govorio. Zato Isus i kaže: "Umukni
i iziđi iz njega". Kad bi ovaj demonski uticaj na čoveka bio
samo narodna predrasuda i sujeverje onoga vremena onda Isus
ne bi ovako govorio. Posedanje ljudi od strane demona
naročito se karakerisalo u doba Isusa na zemlji.
$$3. Objavljivanje njegove vlasti nad nečistim duhovima,
st.36.37.
St. 36.37. U prvom trenutku se narod mogao čuditi, čak i
uplašiti što Isus ima vlast i nad nečistim duhovima, ali
uskoro su oni priznali njegovu božansku silu. Glas o svemu
što se dogodilo brzo se proširio iz Kapernauma po celoj
Galileji. Tako je bilo pripravljeno mesto za Isusovu dalju
delatnost. Možemo uzeti, da mnogi od onih koji su se divili
njegovoj moći, priznali su Isusovu božansku vlast.
$$$10. Lečenje Simonove tašte i drugih bolesnika
Luka 4,38-44; (Mat. 8,14-17; Marko 1,29-39)
$$1. Isus se otkriva kao veliki lekar, Luka 4,38.39.
St. 38.39. Isus je izlečio Petrovu taštu na molbu svojih
učenika. Iako je Isus ovog puta umoljen da dođe, to ne znači
da On nije posećivao Petrov dom. Isus zapoveda groznici da
prestane. Prema mišljenju racionalista, groznica Petrove
tašte dolazila je od njene nervozne prirode a izlečena je
sugestijom a ne čudom (up. Marko 1,31). Čim je tašta ustala,
ona se bacila na posluživanje Isusa i njegovih pratioca. Da
je Simon bio oženjen spominje se u 1. Kor. 9,5. Marko
napominje da su sada prisutni Jakov i Jovan. Oni su već
postali Isusovi stalni pratioci i svedoci. Kod Marka i Luke
je ovo raniji događaj nego kod Mateja.
$$2. Lečenje u subotu po zalasku sunca, st. 40.41.
St. 40.41. Pošto se nošenje tereta u subotu smatralo
kršenjem subote, mnogi to nisu hteli učiniti. Oni su čekali
da prođe subota. Prema Is.53,4. Mesija je trebalo da primi
na sebe ne samo ljudske grehe (up. Jov. 1,29; 1.Pet. 2,24)
nego i bolesti kao posledice greha. Naročito se ovde
spominju opsednuti demonima, o kojima nas Luka izveštava
(st.41), da su glasno objavljivali Isusovo Božje posinaštvo,
i da ih je Isus ukorio i zapretio im da govore, jer ovakva
vera u Hrista nema mnogo vrednosti, kao ni sotonina vera u
Boga (Jak. 2,19). Luka nam objašnjava da je Isus stavljao
ruke na bolesne. Matej vidi u ovom Isusovom postupku
ispunjenje Is. 53,4. Dok je Isaija u prvom redu mislio na
primanje od strane sluge Božjeg telesnih i duševnih patnji,
dakle više u duhovnom smislu, Matej nam objašnjava da je
Isus ispunio svoju dužnost kao Mesija time što On bolesnike
k sebi, i njihove bolesti na sebe prima. Ovolika čuda koja
je Isus učinio, dovela su ga u opasnost da ga proglase za
čudotvorca, a upravo to je Isus hteo da spreči. On želi samo
Božje carstvo i spas duše da donese ljudima, te je zato
napustio sutradan, rano ujutro, grad Kapernaum. Marko nas
izveštava kako je Isus ujutro rano otišao sam u usamljeno
mesto da se Bogu pomoli.
$$3. Isus u usamljenosti, traže ga na sve strane, Luka 4,42-
44 (Marko 1,35-39)
St. 42. Narod traži Isusa svuda, ali i Simon i ostali
učenici. Narod je hteo da spreči odlazak ovog velikog
čoveka. Dok je narodu bilo više do njegovih čudesa,
učenicima je više do njegovog ugleda u narodu, zato i
rekoše: "Traže te svi!" (Marko 1,37). Oni ga već vide kao
središte celog naroda. Isusov odgovor na sve ovo je potpuno
jasan: "Hajdemo na drugu stranu, u obližnje mesto, da i tamo
propovedam, jer sam zato i došao (Marko 1,38).
St. 43. Isus je poslan da propoveda evanđelje o Božjem
carstvu. Isus odbija da se ma gde stalno nastani. Njegov
život na zemlji sa naročitim zadatkom zahtevao je stalnu
promenu mesta, jer su svi morali čuti njegovu vest. Prema
Markovom evanđelju Isus sad sve više zahteva od svojih
učenika da idu sa Njim na ovaj posao.
St. 44. Sad počinje Isus svoj kružni put po Galileji. Neki
rukopisi kažu: "I propovedao je po sinagogama judejskim",
ali tu se ne misli na krajeve galilejske gde su Judeji imali
svoje sinagoge. Judeja ne dolazi ovde u obzir, kao ni ostale
pokrajine. Tačniji prevodi, kao npr. francuski prevod Louis
Second-a, kaže u Luka 4,44: "I On propovedaše po sinagogama
Galileje". Lečiti, učiti narod i đavole izgoniti, to je bilo
Isusovo delo, koje je On radio po celoj zemlji.
$$$11. Isceljenje gubavog
Luka 5,12-16. (Mat. 8,1-4; Marko 1,40-45)
Guba je teška orijentalna bolest koja se prema mišljenju
Jevreja nije mogla lečiti. Odmah u početku bolesti
sveštenik je oglašavao zaraženog gubom nečistim; isključivao
ga iz društvenog sobraćaja i proterao u polje, u društvo
ostalih gubavih. Ovakvom su razderali haljinu kao znak
žalosti. Usamljenost na koju je ovakav bio osuđen nije bio
zatvor, nego je bio prognan iza pojasa gradskih zidova. On
je mogao čak doći i u sinagogu. U sinagogama su postojala u
pozadini ograđena mesta, koja su ih odvajala od ostalih
prisutnih. Guba se smatrala teškom kaznom Božjom i
neizlečivom bolešću. Uglavnom je u pitanju bila takozvana
"bela guba", koja je bila najčešća i ne tako odvratna. Kad
je guba savladala celo telo i ljuske pale a koža postala
ponovo bela i svetla, smatralo se da je bolest izgubila
svaku silu i opasnost prenošenja na druge. Ovakve su
sveštenici mogli da oglase "čistim" od gube i da im povrate
slobodu. Izlečeni su trebali da prinesu tri žrtve: žrtvu
zahvalnicu, žrtvu za krivicu i žrtvu paljenicu. Siromašni su
prinosili ptice, a bogatiji jagnje.
$$1. Gubavi zna: Bog može da ga izleči ako hoće, a Isus
hoće, Luka 5,12.13.
St. 12.13. Često se dešava da se Luka nije mogao setiti
mesta gde se neki događaj zbio. Ovaj gubavi je imao već
odavno čvrsto ubeđenje da Isus ima silu koja ga može
izlečiti od ove teške bolesti; on se samo pita da li Isus to
hoće. Isus ga je izlečio da bi time objavio veliku istinu:
Bog hoće to uvek samo ako čovek to zaista želi (I.Ž.
str.79/1). Kako duboki smisao nalazimo u ovome kratkom
događaju. Ovde nalazimo pouke i utehe kad pomislimo na našu
duhovnu gubu. Bog ne samo da može, nego On i hoće da nas
duhovno izleči. Hristos je gubavog mogao izlečiti i bez
dodira, samo rečju, ali je radi čoveka svoja čudesna lečenja
rado spajao sa spoljašnjim, vidljivim radnjama. Kao da je
rukom prešla sa Isusa božanska moć na gubavog i očistila ga.
Ovde vidimo veliku razliku između Starog zaveta i novog
doba. Zakon je zabranjivao da se gubavi dodiruje, jer niko
nije mogao ovu bolest izlečiti, a mogao se zaraziti, te se
morao čuvati dodira zaraženih. Hristos, međutim, koji
predstavlja novo doba, dodiruje rukom gubavog; i dok je po
zakonu svaki koji se dotakao gubavca postajao nečistim,
dotle vidimo ovde da guba ne prelazi na Spasiteljevu ruku,
nego naprotiv, njegova ruka čisti gubavo telo (I.Ž. str.
79/4). Sa gubavčevog tela nestala je guba, što je bilo
posledica Spasiteljeve moćne reči "hoću". Spasitelj je
učinio ovo dobro delo gubavom zbog vere u njegovu moć.
Isceljenje gubavog govori jasno protiv tvrdnje modernih
racionalista, da je Isus lečio sugestijom, jer iako bi se
kod nekih nervnih bolesti mogli postići neki rezultati, kod
gube to nije bilo moguće. Zbog ovoga i poriču neki
racionalisti, da je Isus lečio i gubave. Ovo je, prema
njima, izmišljotina starih hrišćana, koji su Isusu pridavali
moć i nad ovom strašnom bolešću na Istoku, tim pre što su
već u Starom zavetu Mojsije (4. Moj. 12,10. i dalje) i
Jelisije (2. Car. 5,9; Luka 4,27) lečili gubave, a što je
Mesija još pre mogao činiti.
$$2. Isus šalje izlečenog onima koji su već odavno trebali
da veruju u njega, st. 14.
St. 14. Svrha Hristovih reči nije da niko ne dozna za
njegovo delo. On nije ni krio čudesa koja je učinio u prvome
trenutku (up. Marko 5,19), samo je bio obazriv da ga narod
ne oglasi čudotvorcem i vračarem. On nije želeo da svojim
čudesima uznemiri narod, koji je bio već sit rimskog
gospodarenja i čeznuo za mesijanskim carstvom. On je često
preporučivao izlečenima da budu obazrivi. No, i kad su
izlečeni i pored zabrane brzo proširili vest o njrgovoj
moći, i to je imalo svoga smisla. Svrha istaknuta u Mat.
12,17-21. stalno se na ovaj način postizavala: Hristos se
pokazao kao obećani Mesija, koji u tišini hoće da radi, i ne
želi da ga ljudi razglašuju, hvale i slave. Meso da Isus
uputi gubavog da razglasi svima o njegovoj čudesnoj moći, On
je rekao gubavome: "Idi, pokaži se svešteniku i prinesi dar,
kako je to zapovedio Mojsije, za svedočanstvo njima." On se
morao da pokaže svešteniku da bi ovaj konstatovao da je guba
prošla i da prinese u hramu, u Jerusalimu zakonom propisane
žrtve (3. Moj.14,2). Isus ga šalje sveštenicima, da bi iz
daleka rasvetlio ove slepe i obavestio članove sinedriona,
da Onaj kome su smrću pretili kao bogohulniku, nastavlja
svoje delo i da je Božji Duh s njim. Ovaj od gube izlečeni
čovek je bio najveći znak, koji bi mogao pokazati i označiti
proroka. Sam toga, Isus ga šalje svešteniku da bi se
judejsko sveštenstvo uverilo da Hristos poštuje zakon i ne
ukida ga (up. Mat,17), iako se inače nigde ne spominje da je
i sam Isus prinosio žrtve ili da je na to upućivao svoje
učenike. Sve ovo smatra isus "svedočanstvo njima".
$$3. Razglašena vest o Isusovim delima i rečima prouzrokuje
veliko priticanje naroda, st. 15.16.
St. 15.16. Marko nas izveštava da je sve ovo tako jako
delovalo na narod da se Isus nije mogao više javno pokazati.
Zato Isus i traži usamljena mesta, gde se mogao potpun
odvojiti od naroda.
$$$12. Lečenje i opraštanje greha
Luka 5,17-26; (Mat. 9,1-8; Marko 2,1-12)
Isus je učio, pun božanske sile, pripreman da svakoga primi
i ispuni mu želju. On se sada nalazi u Kapernaumu u
privatnoj kući. Luka nam daje tačne podatke o oklonostima i
slušaocima (Luka 5,17). Prisutni su fariseji i zakonici iz
Jerusalima i raznih mesta Judeje i Galileje. Oni se nisu
zadovoljili da slušaju o Isusu, nego su došli da bi se sami
uverili kakva je to nova nauka i dela.
$$1. Pomoću izvesnosti o oproštenju greha vodi Isus čoveka
verom do Spasitelja, Luka 5,17-20.
St. 17-20. Kad je Isus učio u nekoj kući, svakako Petrovoj,
donesoše mu bolesnog na odru i spustiše kroz ravan krov pred
Isusa. Ovde je reč samo o veri onih koji su ga nosili. Pošto
im je Isus ranije svojim govorom zagarantovao oproštenje
greha na osnovu vere i pokajanja, što su fariseji i
književnici odbijali, jasno je da je ovajuzeti
(paralitičar), postavši ovakav usled svog grešnog života,
bio svestan svoga greha. Zbog toga možda nije ni imao
poverenja da dođe Isusu, da bi od Njega dobio pomoć (I.Ž.
str. 81/4). Isus mu nije kazao: Ja ti opraštam grehe! I
Isus misli da to može učiniti jedino Bog. Ali pošto su
književnici i fariseji hteli da mu podmetnu drugi smisao i
lažno protumače njegove reči, pokazuje im sada da On ima
zaista takvu moć.
$$2. Znajte da sin čovečji ima vlast opraštati grehe na
zemlji, st. 21-23.
St. 21-23. Isus je primetio da oni u svojoj unutrašnjosti
gaje zle misli o Njemu (Mat. 9,4) te im je hteo dokazati da
su oni nerazumni i nepravedni. Samo reći: ustani i hodi ili
opraštaju ti se gresi, jednako je lako i jedno i drugo, ali
ostvariti i jedno i drugo je teško, jer je za ostvarenje
obojega potrebna božanska moć. Ali kad uzmemo u obzir da se
kod reči: "ustani i hodaj" uspeh mora spolja videti, utoliko
je to ipak teže reći, jer se kod reči: "opraštaju ti se
gresi" ni uspeh ni neuspeh spolja ne vide. Hristos je
izlečio bolesnika, da bi vidljivim uspehom svoje reči
dokazao nevidjivi uspeh i pravo da ima vlast i ljudima grehe
opraštati. dIsus im je postavio ovo pitanje, da bi ih
prinudio da dođu do odluke za ili protiv Njega, jer stoje
sada pred njegovim božanstvom. Jasno je da Onaj koji je od
Boga dobio ovakvu vlast, može obećavati i oproštenje samoga
greha.
$$3. Isus isceljuje uzetoga, da bi ga uputio na bolji i
čistiji život, st. 24.25.
St. 24.25. Da bi se uverili da je to tako u stvarnosti, tj.
da je On ovlašćen opraštati grehe, Isus reče uzetome:
"Ustani, uzmi odar svoj i idi kući!" Time što ga je Isus
izlečio pokazao se kao Onaj koji ima od Boga vlast i grehe
praštati. Dok je Isus raspravljao s farisejima i zakonicima,
ove reči su naročito uticale na izlečenoga. Fariseji su ga,
kao grešnika, ranije oglasili za neizlečivoga, a sada ga
Isus oslobađa bolesti, tj. oprašta mu grehe, koji su i
prouzrokovali njegovu bolest (I.Ž. str.81/3). Čim se
oslobodio krivice i teške bolesti kao posledice, odmah je
osetio da se nalazi na pragu novoga života, da ima
mogućnosti i nade da sve popravi. On je i ranije imao
poverenje u Isusa čim je došao u vezu sa Njim. Oduzeti se
stideo svog ranijeg života pred Isusom, ali je i poverovao
da ga Isus može iulečiti i oprostiti mu grehe. Njegova vera
je već bila tu i zato ga je Isus mogao izlečiti. Isus je
uzeo titulu "Sin čovečji", jer se ta titula odnosila na
osnivača "Božjeg carstva". Ova titula se prvi put pojavljuje
u knjizi proroka Danila (Dan. 7,13.14) odakle je Isus i
uzeo.
$$4. Čuđenje zbog Isusove božanske moći, st. 26.
St. 26. Narod se radovao što se među ljudima pojavio Isus
Hristos kome je Bog dao vlast da leči bolesne i oprašta
grehe i slavio je zato Boga. Matej nam jsano izražava misao,
da je narod smatrao Isusa za Onog koji može opraštati grehe
ljudima. Oni su jasno razumeli i osetili vezu između
oproštenja greha i isceljenja, što im je Isus pokazao. Ovaj
slučaj je uticao i na fariseje i zakonike, ali negativno.
Oni su i ovom prilikom zatvorili svoja srca i odbili Isusa,
iako ja po samom njihovom priznanju samo bog u stanju da
oprosti grehe čoveku. Sada su mogli da stupa uvezu sa živim
Bogom, ali oni su ovu priliku odbacili.
$$$13. Pozivanje Mateja
Luka 5,27-32; (Mat. 9,9-13; Marko 2,13-17)
U Kapernaumu su bile glavne carinarnice za celu Galileju.
Jevrejin Levije ili Matej bio je carinik u kapernaumskoj
carinarnici. Evanđelisti Marko (2,14) i Luka (5,27) nazivaju
ga Levije, pa je Matej imao po ondašnjem običaju dva imena.
Ime Matej on je dobio kao Hristov učenik a znači "Božji
dar". Kao carinik svakako je bio omrznut mađu Jevrejima.
Isus se jako kompromitovao što je pozvao za učenika ovog
carinika. Zato se u Novom zavetu uz njegovo ime uvek
upotrebljava i titula njegovog ranijeg zvanja: carinik. Na
prvu Isusovu reč napustio je Matej carinarnicu i svoj poziv,
što nam potvrđuje da je već više puta video i slušao Isusa i
da je stekao ubeđenje, slušajući silne Isusove reči i videći
njegova dela da je on zaista Mesija. Iako je Mateju morao
ostati ovaj veliki dan u živoj i trajnoj uspomeni, jer je
Božja milost i na njega okrenula oko i pozvala ga, ipak on
taj neobićni i odlučni događej u svome životu iznosi samo u
nekolio najjednostavnijih reči.
$$1. Isus uzima Mateja iz njegovog zemaljskog poziva i
uvršćuje ovog carinika u krug svojih učenika, Luka 5,27.28.
St. 27.28. Možda je Isus napuštajući kuću u kojoj je izlečio
uzetog našao Mateja na carinarnici i pozvao ga. Prema Marku
to se dogodilo usput kad je odlazio na obalu jezera da uči
narod. Prolazeći pored carinanice video je Mateja i pozvao
ga. Kao što je Isus Mateja neposredno pozvao, tako je Matej
neposredno sledio Isusa. To je moglo biti samo zato što je
Isus svojim učenjem već duhovno zadobio Mateja a sad ga je
vodio samo do krajnje odluke.
$$2. Isus na gozbi kod Mateja, st. 29.30.
St. 29.30. Gozbu je priredio Matej u svojoj kući (Marko
2,15; Luka 5,29) u čast Hristu što ga je pozvao za svog
stalnog učenika. Matej je iz skromnosti prećutao domaćinovo
ime. To što je Isus udostojio posetom ovog čoveka, koji je
prema jevrejskom shvatanju imao prezrivi poziv, ohrabrilo je
ne samo druge carinike, nego i ostale "grešnike" (prezrene).
Matej je pozvao na gozbu pored svojih kolega i druge
prezrene od Jevreja. Ovi carinici i "grešnici" bili su
svesni da ih narod prezire, te su rado tražili Isusovo
društvo, koji je i za njih imao lepih i utešnih reči: a
Hristos ih je rado i primao k sebi, jer su pažljivo slušali
njegove govore o pokajanju i oproštenju greha. Ovakva jedna
gozba nije mogla ostati neprimetna, naročito od fariseja.
Kada su napuštali Matejevu kuću, zlobni i pakosni fariseji,
ne propustiše priliku da prigovore Isusovim učenicima da se
njihov učitelj sprijateljio s talogom judejskog društva, sa
ljudima koje svaki pravi i pošteni Jevrejin izbegava.
$$3. Isus smatra grešnika kao bolesnike, koje je On došao da
leči: st. 31.32.
St. 31.32. Ovim rečima je Isus korio farisejsko mišljenje da
grešnike treba odbaciti i ne mešati se s njima. U jednom
smislu prihvata On njihovo mišljenje da su ovi ljudi
grešnici. Ali sa ovim primerom prikazuje im On, da se upravo
lekar mora ovim bolesnicima približiti i lečiti ih. U isto
vreme kori On njihovo samoprecenjivanje, mada ih naziva
zdravima i pravednima. Ovim im je Isus priznao donekle
njihovu pobožnost i moralnost. Ali ipak njihovoj pravednosti
nedostaje najvažnije: milosti (ljubavi). Matej nam iznosi i
upoređenje koje je Isus uzeo iz Os. 6,6. To je njima i
smetalo ne samo da ga razumeju nego i da mu se približe.
Hristos je ovim opravdao svoj postupak. On nije drug
carinika i grešnika nego njihov spasitelj. On ih, po Božjoj
volji leči, a ne prezire kao gordi fariseji. Upravo među
grešnicima treba da se čuju propovedi pokajanja i života
punog vrlina. Ove Isusove reči vile su uteha i radost za
grešnike, a iznenađenje za fariseje. Bog nije mrzeo
grešnike, kao što se tada verovalo. On ih ne mrzi, nego ih
sa puno ljubavi traži. Radi njih je i poslao svoga Sina,
Spasitelja, na zemlju, da ih kao bludne i izgubljene sinove
nađe, spase i vrati Ocu.
$$$14. Pitanje posta
Luka 5,33-39. (Mat. 9,14-17; Marko 2,18-22)
Bio je samo jedan dan posta u godini koji je bio propisan.
To je bio dan svečanosti oproštenja greha. Ali fariseji,
koje su sledili i Jovanovi učenici, postili su ponedeljkom i
četvrtkom svake sedmice zato što se, prema tradiciji,
Mojsije popeo na Sinajsku goru u četvrtak a sišao dole u
ponedeljak. Možda je gozba kod Levija bila u jedan od ova
dva dana. U svakom slučaju, revnost fariseja i Jovanovih
učenika u ovim postovima bila je veoma poznata; otuda i
primedbe upućene direktno apostolima, a indirektno i samom
Učitelju.
$$1. Razlika između načina života Isusa i njegovih učenika i
Jovanovih i fariseja, Luka 5,33.
St. 33. Učenici Jovanovi i fariseji smatraju post dužnošću
svakog pobožnog čoveka i čude se što Isusovi učenici (a i On
sam) ne poste. Izgledalo im je kao da je Isus primio
običaeje grešnika i carinika s kojima se toliko družio. Isus
uzima stav protiv monaškog načina života. Post treba da bude
samo nešto privremeno. Ovakvo mišljenje ne znači da je Isus
za raskalašan i razvratan život. Isus i Jovan kao i njihovi
učenici trebali su da budu jednomišljenici u ovom pitanju. S
druge strane Jovan je zauzimao veoma strog stav prema
farisejima koji sada ipak zajednički s njegovim učenicima
nastupaju.
$$2. Božji narod ima u svojoj sredini svoga Izbavitelja, st.
34.35.
St. 34.35. post je ipak izraz žalosti, kako bi oni mogli
sada postiti. Isus je izneo Jovanovim učenicima dobro im
poznatu sliku (up. Jov. 3,27), kojom pravada postupak svojih
učenika. Mesija se na zemlji javiio kao mladoženja, pa je
razumljivo da njegovi učenici, kao mladoženjini prijatelji,
za vreme veridbe, za vreme ove radosti, ne mogu postiti jer
je post znak i izraz žalosti i pikajanja. Tek kasnije kad se
od učenika na silu uzme Mladoženja, postiće oni u žalosti za
Njim. Isus nagoveštava svoje stradanje i mučeničku smrt, i
to sada na početku svoga rada. On je od početka znao da je
prava svrha njegovog života njegova smrt, kojom je trebao da
pomiri svet sa Bogom i spasi izgubljenog čoveka. Drugi deo
Isusovog odgovora iznosi On pomoću dve slike.
$$3. Isus objavljuje svoj odnos prema judejstvu, st. 36-38.
St. 36-38. Isus navodi ddrugi razlog zašto njegovi učenici
ne poste. kao Jovanovi učenici i fariseji. Jovanovi učenici
su mislili da se staro odelo, tj. iznošene forme judejske
pobožnosti, mogu na taj način održati, što će oni od novog
odela, tj. od vesti evanđelja koje im je njihov učitelj
objavljivao (Luka 3,18), jedan ili drugi komad uzeti i sa
njim moći zakrpiti staru haljinu, stara shvatanja i običaje.
Ali time oni mogu samo pokvariti novu haljinu koju im je
Jovan doneo, a da ništa ne pomogne staroj. Druga slika je
opet sasvim druga vrste. Kao što se vino koje ima još da
previre ne stavlja u stare mehove, isto tako se ne može
ukalupiti ni novi život u stare forme, jer bi se sve
raspalo. Ne može se zaatvoriti u stare forme živo Isusovo
otkrivenje; ne sipa se plemenito vino evanđelja u stare
mešine jevrejstva. Ako se ipak zatvori, sve će se raspasti.
Živi duh koji ima ogromnu silu, koja treba da se izrazi, ne
može se zatvoriti u slovu. Novo vino treba livati u nove
mehove! Ovako se izražava Onaj koji je nagovestio novo doba
ljudske istorije. Uzaludno je davanje spoljnih propisa kao
što su post i forma molitve, ako hoćemo da se kod čoveka
izvrši promena njegove stare prirode. Ovim se postiže samo
materijalna, spoljna poslušnost. Načelo novoga života se ne
može ovako postići. Od ovoga imamo dvostruku štetu. Novi
život se onemogućava ako ga naopako razumemo i otpočnemo.
Moralni i religiozni život mora da izlazi iz nas. On počinje
da se izražava pre nego što primimo načela. Traži se delo
naše volje pre nego što imamo predispoziciju (mogućnost) za
to. U ovakvom slučaju bi stari život umesto da postane bolji
bio gori. To je zato što je došlo do neslaganja ovih raznih
elemenata u nama. Naše spoljašnje i unutrašnje stanje nisu
više u skladu. Takko i dolazi do veštačke i farisejske
svetosti. Razderaće se novo odelo, da bi se zakrpilo staro,
što ne vredi mnogo; izgubiće se i novo vino i stari meh u
koji je stavljeno. Da je Isus počeo sa propisivanjem pravila
učenicima o njihovoj praktičnoj pobožnosti, On bi promašio
svoj cilj. Ne samo da im ne bi doneo novi život, nego bi
iziopačio i onaj koji je već bio u njima i tako bi
upropastio na ovaj način njihov budući razvoj. Novi život
nije dodavanje komad po komad starom životu; čovečja priroda
mora da se preobrazi da bi primila novi život. Samo uža veza
sa Isusom je mogla postepeno da preobrazi dušu apostola.
Isus je hteo ovim slikama da da jasnu predstavu o
novoobrazovanju čoveka, što nije ništa drugo nego
novorođenje. Da, novi život mora da obnovi celog čoveka.
$$4. Isus razume i shvata gledište pristalica starog, st.
39.
St. 39. Ko je na nešto navikao za toga je teško da nađe ukus
i smisao za novo. On ne samo da se povlači pred novim nego
ga katkad i odbija ili čak i napada, postaje mu neprijatelj.
Ali zbog toga se ne treba uznemiravati.
$$$$$%%IV%%%deo
$$$$Od Pashe 29. do Pashe 30. godine
U međuvremenu je došla i druga pasha. Isus, ovoga puta,
prema mišljenju nekih, nije išao u Jerusalim. O Jovanu 5,1.
se raspravljalo od najstarijih vremena. Da je to bila, tvrde
neki, Pasha, apostol Jovan bi to već naznačio. Neki misle da
je ovde reč o jevrejskom prazniku "Purim" (dan čišćenja),
koji se svetkovao posle Pashe. Međutim, ovaj praznik nije
zahtevao da se ide U Jerusalim. Mnogi misle i na praznik
senica.
$$$1. Isus na jednom judejskom prazniku
Jov. 5,1-47.
Među rukopisima u Jovanovom evanđelju po jednima stoji izraz
"praznik", a po drugima "jedan praznik". Najstariji pisci
koji govore o ovom tekstu su Tacijan i njegov protivnik
Irinej koji su živeli u drugom veku. Oni se slažu u
mišljenju da je ovaj "praznik" bila Pasha, najvažniji
praznik među Jevrejima. Ono što potvrđuje ovo mišljenje, a
što pravda i opšte verovanje da je Isusova služba trajala
tri godine, jeste, što nam sam Isus potvrđuje, da je njegov
rad trajao tri godine, jer je On jednom kazao suhoj smokvi:
"Evo treća godina kakko dolazim i tražim roda na ovoj
smokvi, ali ne nalazim" (Luka13,7). U ovoj, već drugoj
godini dogodio se Isusov put u Jerusalim, čiji izveštaj nam
iznosi apostol Jovan (5,1-47) a koji počinje isceljenjem
uzetoga kod banje Vitezde. Isus je putovao zbog "nekog
jevrejskog praznika", koji bi se možda mogao uzeti za Pashu
koja bi označila njegovu drugu godinu rada. Ovom mišljenju
ide još u prilog i to što mnogi rukopisi imaju u tekstu:
"praznik judejski". Ako uzmemo da jej ovaj "praznik" bio
Pasha, onda je to bila Pasha 29. godine, jer prema Jovanu
6,4. kad uporedimo sa 7,1. vidimo da Isus nije išao u
Jerusalim na praznik Pashe godine 30, nego tek 31. kad je
bio razapet. On je dakle, posetio Jerusalim za vreme Pashi:
28. 29. i 30. godine.
$$1. Tridesetosmogodišnji bolesnik u banji Vitezdi, st. 2-
18.
St. 1-5. Nada i razočarenje na mestu zemaljske pomoći.
"Ovčija vrata", na severo-istoku od mesta na kome je bio
hram, poznata su još od Nemije. (Možda su se tu prale ovce
za žrtvovanje, u banji i prolazile kroz ta vrata). Ova
"banja" je bila jezero koje se i danas pokazuje putnicima
kao banja Vitezda. To je bio deo laguma oko tvrđave
Antonije. Ovo jezerce je moglo verovatno biti izvor, koji je
dobijao vodu od jezera Siloan, koje nije bilo daleko. Dr.
Robinson je utvrdio da je ono bilo podzemno. Stanovnici su
mu rekli da talasanje vode dolazi u redovnom razmaku
vremena, dnevno dva do tri puta, ali u leto svakih dva ili
tri dana. Ovakav izvor se javio u Nemačkoj, U %%Hessenu%%%
kod %%Eichenberga%%%. Ovo jezerce, koje se pojavilo u staroj
provaliji, zaštićenoj hramom na severu, bilo je pored
brežuljka, koji je bio dodan svetom gradu i zvalo se po
provaliji "zarez", a na aramejskom "bezata". Zbog naročitog
talasanja vode i lekovitosti vode, kako je narod verovao,
izgradilo, izgradilo se pet tremova za bolesnike. Jovan ne
daje nikakav sud o tome, da li je voda lekovita ili ne, on
nas samo izveštava o tome kako je to mesto narod smatarao.
Ni sam Isus ne uzima nikakav stava prema ovoj banji, ali
isceljenje ovog dugogodišnjeg bolesnika nam govori da Isus
nema povoljno mišljenje o ovoj banji. Ovde se spominju tri
vrste bolesnika koje je Isus često lečio. To su bili: slepi,
hromi, sušičavi. Ako se kaže da je ovo jezerce bilo u
Jerusalimu, to je potpuno tačno, jer je ono bilo poznato u
vreme rimske vladavine kao lekovita jerusalimsak banja.
Narod je verovao u čudotvornu moć ove vode. Verovalo se da
je voda lekovita, naročito kada se pokrene. Jevreji su
naravno pridavali ovoj banji natprirodni značaj i vrednost,
a to njihovo mišljenje iznosi i Jovan u svom evanđelju (st.
4). Ima dosta razloga da se st. 3. i 4. uopšte ne smatraju
da ih je napisao apostol Jovan. Njih nema u najstarijim
rukopisima, pa su zato i sumnjivi. Sem toga ima mnogo
njihovih varijanti. I same činjenice nemaju analogije u
Svetom pismu.
St. 6-9. Isus probuđuje živu nadu kod bolesnika i pokazuje
se kao "čovek" spasilac. Ovaj se bolesnik osećao napušten od
Boga i od ljudi, zato Isus i izaziva kod njega volju za
životom. Isus je taj "čovek", zato se On i naziva "Sin
čovečji". Na Njega i čeka bolesnik da se smiluje na njega.
Za ovog čoveka je i bila najveća nevolja što nije imao
"čoveka" da mu pomogne. Prema stihu 13/%%II%%% Isus se
uklonio, jer nije hteo ovde učiniti nikakve znake. Otuda ni
sam isceljeni nije znao ko je on bio. Isus se hteo samo
pokazati kao milosrdni čovek, zato ga je Isus kasnije i
našao na putu i opomenuo ga na unutrašnje zdravlje, koje je
još važnije.
St. 10-15. Šta vide zatupnici judejstva, a šta ne vide? Oni
vide tobožnji prestup Božjeg zakona, ali ne i veliko delo
isceljenja. Dok oni samo na ovo gledaju i tragaju da utvrde
slučaj prestupanja zakona, Isus radi pored zemaljskoga i
nebesko. Ovi Judeji iz st. 10. bili su svakako predstavnici
policije hrama. Već prvi njegov odgovor (st. 11) bi trebalo
da ih odvede na pravi trag. On im reče: "Koji me izleči, taj
mi reče." I kod ovog čoveka Isus je video da je uzrok
njegove bolesti njegov grešni život. Ako isceljeni nije bio
ovog potpuno svestan, tada je ovo otkrivenje bilo još veće i
važnije. Prema 15. stihu možda su to fariseji, književnici
ili članovi sinedriona. Prosti čovek je mislio, oni će se
svakako veoma interesovati za ovaj izvanredan slučaj, zato
je on i mislio da ih upozna sa Isusom i njegovim delom.
St. 16-18. U njihovim očima je Isus dvostruki prestupnik
subote, On leči i još izaziva potrebu da se subotom nosi
krevet, čak to i naređuje. Zato ga oni i traže, ne da bi ga
pozvali na odgovornost, nego da ga osude na smrt. Na ovaj
prekor prekršaja subote odgovara im Isus svojim Božjim
delima. Ako se Bog, posle rada od 6 dana odmarao u subotu to
ne znači da je On sve prepustio svojoj sudbini, nego da On
radi i u subotu a da pri tome ne ukida subotni odmor, jer to
je rad na upravljanju i održvanju njegovih stvorenja. To što
Isus kaže: "Otac moj i sad radi, pa radim i ja", smatrali su
oni da On njegovo delo upoređuje sa Božjim, a to smatraju
oni kao još veći prestup, kao bogohuljenje, njihov je gnjev
sada još veći. Ovo je bilo kasnije jedna od glavnih tačaka
optužbe protiv Isusa i uzrok osude na smrt.
$$2. Sin čini samo ono, što Otac čini, a to ide do
vaskrsenja mrtvih, st.19-29.
ST. 19.20. Isus se ne izjednačuje sa Bogom. On ne može ništa
činiti sam od sebe! Sva njegova dela su po Božjoj volji; ona
su podražavanje onoga što se vidi da Otac čini! I sam Isus
neće ništa drugo. Ali Bog, zato što ljubi svoga sina,
pokazuje mu sve. Kako je ovo duboki i divni odnos, koji bi
trebao da bude primer za svakog Božjeg sina i kćer. Ako bi
svako Božje dete činilo samo ono što vidi da Otac čini, Bog
bi mu pokazao svoja dela. Kao što je Bog pokazao i Isusu ovo
delo isceljenja, koje su oni upravo videli, tako će mu On
još i veća pokazati da čini, još ovde na zemlji, tako da će
se oni još više čuditi, sve do najvećeg dela na zemlji,
vaskrsenja mrtvih. Ovo se ne odnosi samo na fizičkog nego i
na duhovnog čoveka.
St. 21-24. Otac je predao Sinu sud, jer kad ih Isus
vaskrsne, to jest oživi, On im mora i suditi. Ova sud se
vrši primanjem i odbijanjem, dakle stavom prema Isusu,
Božjem Sinu. Taj stav se sastoji u primanju ili odbijanju
Božje reči ili u verovanju ili u neverovanju Onoga koga je
Bog poslao, njegovog Izabranika. Koji ga prime, to su oni
koje će On vaskrsnuti, oni su svoj sud sami izrekli. Isus
ovde svakako govori o duhovnoj smrti i vaskrsenju, koja se
isto događaju pomoću Njega.
St. 25-29. Otac je dao Sinu da ima život u samom sebi. To će
se vrlo brzo pokazati. Oni sami će biti svedoci vaskrsenja
mrtvih. Na kraju će se sve ovo ispuniti u velikom vaskrseju,
što će biti delo Sina čovečjeg. Ovim se rečima Isus jasno
izrazio pred svima, da je on onaj koji je naoružan punom
Božjom snagom i kome se oni jedino treba da obrate. Otuda
sjedinjuje Isus sad poziv i opomenu sa njegovim velikim
delom vaskrsenja. Oni koji ga sad čuju, oni će ga i tada
čuti kao poziv na večni život. Isus dalje govori o dobrom i
zlom životu, iz čega se vidi da sve zavisio od njihovog
postupanja.
$$3. Sin ne može ništa činiti sam od sebe, zato Otac i
svedoči za Njega, st. 30-47.
St. 30-35. Isus ukazuje po drugi put na zavisnost od Boga
(up. st. 19). Zato što se On odriče sam da radi, svedoči
Otac za Njega. Ovo Očevo svedočenje je istinito, ono važi i
za njih. Isus sada govori o Jovanu Krstitelju, jer su ga oni
mnogo cenili. Ali on nije svedok za sebe samog. Isus ne
smatra Jovanovo samosvedočenje za dokaz kao ni svoje
svedočenje o sebi samome. Ali za njih je Jovan ipak nešto
bio i predstavaljao. Isus priznaje Jovana kao "svetila", i
oni umesto da dozvole da ih obasja ovo svetilo, oni primaju
Jovana samo kao jednog novog proroka. I ovaj od njih poznati
prorok je sam o sebi svedočio, ali Isus ima veće
svedočanstvo. Jovan je svedočio za istinu, ali i to je bilo
samosvedočenje. Isus ima svedočanstvo svoga Oca i Jovana
Krstitelja, što je dovoljno.
St. 36.37/%%I%%%. I pored toga Isus ima veće svedočanstvo.
Dela koja Otac kroz Sina, Isusa, sada čini svedoče za njega.
Jovan nije mogao ukazati na ovakva dela. Oni vide ova dela
pred svojim očima. Ovo isceljenje je jedno od ovih dela,
zbog kojih ga oni još pozivaju na odgovornost. Sem toga
imaju oni još jedno svedočenje o Njemu, koje se već ranije
dogodilo (st. 37/%%I%%%).
St. 37/%%II%%%-47. Možda bi oni Njemu primetili da nisu
nikada videli Boga i prema tome ne znaju da je On o Njemu
svedočio. Ali njegova (Božja) reč je potpuni svedok. Sveto
pismo je dovoljno svedočanstvo, a ono je u njihovim rukama.
Ali oni ga ne primaju. Istina, oni ga poznaju i čitaju, ali
to je sve samo spolja. Ko Božju reč ne prima u sebe, taj ne
veruje ni u istinu, dakle ni u Njega koga je Bog poslao.
"Pregledajte pisma, jer vi mislite da u njima imate život
večni: i baš ona svedoče za mene" (st. 39). Sujeverno
poštovanje knjiga i slova Svetog pisma bio je povod revnog
istraživanja jevrejskih rabina. Oni su se zadovoljavali sa
teološkim tumačenjem i obajšnjenjem svetih pisama, a nisu
težili za životvornim uticajem i preživljavanjem njihovih
načela. Otuda znaju oni veoma mnogo o Mesiji, ali kad je On
tu, pred njima, nisu ga mogli prepoznati i primiti. Oni
misle da je večni život u Pismima, ali i ona ukazuju na
Njega, Spasitelja, kao izvor života. Isus im dalje otkriva
tajnu da ga oni ne primaju: oni neće od svoga samoizabranog
žiota da otstupe. On ide još dalje: nedostaje im ljubavi!
Božje ljubavi i ljubavi prema bližnjem. Tako je samoljublje
uzrok svega zla. Oni jedni druge obasipaju čašću, što kod
Isusa nema (st. 41). Kako je nerazumno i stidno njihovo
držanje, pokazao im je Isus jednim proročanstvom u st. 43/%
%II%%%, koje se ispunilo sto godina kasnije, kada se pojavio
Barkohba, koji se izdavao za Mesiju i koga su primili. To se
dogodilo 132-135. godine za vreme cara Hadrijana. Božje
priznanje, koje jedino ima vredonsti oni ne traže. Ali i
pored svega nepriznanja i odbijanja, ne treba da misle da će
ih On optužiti kod Oca; ne On, nego upravo Mojsije, koji je
za njih sve, on će se pojaviti kao njihov tužilac, jer on je
jasno Mesiju unapred predskazao. Na osnovu Mojsijevih spisa
trebalo je da Isus bude priznat kao Mesija (up. Jov. 1,45).
Prema ovome Isus nije protiv Mojsija i zakona, nego upravo
oni sami. U celom ovom govoru vidi se suprotnost između "vi"
i "ja", što pokazuje duboku suprotnost koja postoji između
Njega i njih, a koju su oni sami prouzrokovali. Ova druga
propoved koju je Isus održao, nije bila prekidana, što
pokazuje da ona nije Jevrejima izgledala tvrda. Isus se nije
izdavao za Mesiju. Ova titula, koju su Judeji razumeli, nije
momentalno odgovarala njegovom zadatku. U drugom delu
propovedi Isus iznosi Judejima razloge da veruju u njegovu
misiju i titulu "Sina". On im dokazuje da njegova misija
zavisi od Očeve volje. Sam ga je Otac priznao. To je jedan
od opravdanih razloga da se prizna njegovo svedočenje.
Njegovo punomoćje su njegova dela. Ta čuda su određena da bi
se utvrdilo ko je Božji poslanik, i da bi se primilo sve što
Bog zahteva od svog naroda. Sem toga, On ima i jednog
svedoka od ljudi a to je Jovan Krstitelj, koga oni toliko
cene.
$$$2. Kidanje klasja u subotu
Mat. 12,1-8 (Marko 2,23-28; Luka 6, 1-5).
Prema Luci 6,1 ovo se kidanje klasja dogodilo u "drugoprvu"
subotu. Teško se može utvrditi koja je to subota bila. Neki
predpostavljaju da su svi dani praznika Pashe nosili ime
subote. Lako se moglo dogoditi da je jedan od ovakvih dana
bio neposredno pred ili iza jedne redovne subote; prvi od
ovih uzastopnih svečanih dana je prema ovome pismu,
"drugoprva" subota. Međutim, većina tumača razume pod
"drugoprvom" subotom drugu subotu posle Pashe. Žetva je bila
zakonom zabranjena kod Judeja u subotu. Farisejska
kazuistika je smatrala žetvom svako delo koje je imalo
karakter žetve, pa makako ono bilo beznačajno. U rabinskim
knjigama se nalazi da je bilo strogo zabranjeno i brati
plodove, pa čak i popeti se na drvo da se ne bi nenamerno
nešto otkinulo. Još više, smatrali su da je subota, kao
zakon stvaranja, obavezna za celu prirodu. Iz tog razloga
bilo im je zabranjeno da jedu jaje koje je sneseno u subotu.
Nisu smeli jesti čak ni plod koji je pao sa drveta u subotu.
Prema svemu ovome, ovaj prigovor fariseja je sasvim
verovatan.
$$1. Isus i subota, Mat 12,1.2.
St. 1.2. Satiranje klasja rukama bilo je smatrano kao
pripremanje hrane (2. Moj. 16,23; 35,2). Isus nije išao na
polje da bi njegovi učenici trgali i satirali klasje, nego
su prolazeći kroz useve ogladneli. Učenici su, da im prođe
glad, kidali klasje i jeli zrno što je po zakonu bilo
slobodno činiti, samo ako je čovek bio gladan (5. Moj.
23,25). Kada su učenici mogli da satiru zrna, znači da su
već bila zrela. Žetva je počinjala, ako je ovde reč o
pšenici uskoro posle praznika pashe. Pri svetkovanju subote
naročito se pazilo da se ovaj sveti dan ne oskvrni poslom.
Fariseji su shvatili kidanje klasja kao neku vrstu žetve
koja je bila zabranjena subotom; sem toga i satiranje zrna
je neka vrsta posla. Oni skreću pažnju Isusa da njegovi
učenici prestupaju subotu.
$$2. Pravo ispunjenje zakona. Subota i ljudska dela, st. 3-5
St. 3-5. Isus im iznosi dva primera iz Starog zaveta kao
odgovor na njihovu optužbu. Prvi je primer iz 1. Sam. 21,1-
6. koji pokazuje delo protivno zakonu, koje se opravdalo
neophodnom potrebom. Isus čak napominje da se to dogodilo u
"domu Božjem". Tadašnji "dom Božji" bio je šator. On se
nalazio u Novu, severno od Jerusalima. Svaka delatnost, koja
zadovoljava prirodnu potrrebu, a nije nikakav rad uz
naknadu, dozvoljena je. Drugi primer je čak naređenje samoga
zakona (4. Moj. 28,9). Sveštenička služba u subotu je bila
svakako rad, ali svrha je posvetilal ovaj rad. Isus im
napominje da se sve to vrši čak u hramu. Kad je David u
nuždi mogao prestupiti jednu jasnu zapovest zakona, a da ga
zato nije kaznio ni Bog ni ljudi, onda se učenicima može još
manje zameriti, što se u nuždi ne obaziru na čudno
ffarisejsko shvatanje i tumačenje zakona.
$$3. Veći i od hrama. Gospodar subote, st. 6-8.
St. 6-8. Isus smatra sebe i svoje učenike kao nešto više i
svetije od samoga hrama, kao što je On veći od Davida; pa
kad je već hram mogao svoje sluge da oslobodi od ovoga
zakona, onda to može još pre činiti veći od hrama, Mesija sa
svojim učenicima. Ovim nije Isus nikako hteo da ukine
subotu, nego samo da pokaže, da postupanje njegovo i
njegovih učenika se ne protivi pravome svetkovanju subote,
kao ni postupanja Davida ili sveštenika u hramu. Stih 6. je
u vezi sa stihom 8. Sin čovečji, koji je Božji sin i Tvorac,
koji je i samu subotu ustanovio, On je iznad svega, i On
najbolje zna koje je pravo svetkovanje subote. Marko 2,27.
kaže sa subota nije i ne sme da bude nikakva tiranija. Ovo
osuđivanje nevinih od strane fariseja, pokazuje ne samo
neznanje Pisama nego i nemanje milosrđa i ljubavi prema
bližnjima. (Os. 6,6) Bog upoređuje ljubav i milosrđe sa
žrtvom i stavlja milosrđe, kao dar srca, daleko iznad žrtava
i spoljne pobožnosti. U stvari je tako; sve je Božje u
jednom stvorenju, ali Bog je hteo srce, koje je Bog slobodno
stvorio, bude slobodno. Eto zašto Isus hoćle "milosti i
ljubavi" a ne žrtve. Ako čovek odbije da da Bogu svojje
srce, sve žrtve ne vrede ništa, a ako on preda svoje srce,
sve žrtve su se ispunile u ovome delu predaje.
$$$3. Isceljenje suhe ruke u subotu
Mat. 12,9-14 (Marko 3,1-6; Luka 6,6-11)
Prema surovoj rabinskoj kazuistici nije bilo dozvoljeno
lečiti u subotu. Zabranjivala se svaka upotreba leka,
trljanje i mazanje. Ovo je bilo najmilije pravilo ove klase
ljudi, koji nisu zaboravili da ublaže strogost ovog pravila,
ako se ticalo njihovih ličnih interesa. "Postupaj milostivo
sa dobrima Izrailjaca" - govorili su mudri. Učitelji su se
oslanjali na ova načela za izvesna dela u subotu, da bi se
sačuvala od propasti neka domaća životinja. Ovde je više
nego ma gde izbila suprotnost između Isusove nauke i nauke
fariseja. Lečiti, to je rad za njih, a za Isusa je to
"činiti dobra" (dobro činiti). Rabini su dozvoljavali
lečenje čoveka samo u krajnjoj nuždi, ako je život bio u
opasnosti. Po tzv. "evanđelju Jevrejima" pristupio je sam
bolesnik Isusu sa rečima: "Bio sam zidar i ssvojim rukama
sam sebi zaslužio hleb; molim te, Isuse, povrati mi zdravlje
da ne bih morao sramno prositi." Kanonska evanđelja ne znaju
za ovu molbu bolesnikovu, nego su po evanđelisti Mateju,
fariseji (Mat. 12,10.14), pre nego što je bolesnik izustio
jednu reč, zapitali Isusa, da li je slobodno u subotu
lečiti. Njihova namera je bila da nađu podloge za optužbe.
Oni su znali za Isusovu ljubav prema patnicima, pa su
verovali da će Isus odgovoriti, da je slobodno, i onda će ga
moći optužiti kao čoveka, koji ne poštuje subotu. Iz st. 14.
vidimo da se čak dogovaraju da ga ubiju.
$$.1. Književnici i fariseji pokušavaju da optuže Isusa za
lečenje subotom, Mat. 12,9.10.
St. 9.10. Isus je došao u "njihovu" tj. judejsku sinagogu.
Ovaj se događaj dogodio prema Luci 6,6. (up. Marko 3,1) ne
iste subote kad i trganje klasja, nego druge subote.
Fariseji su već vrebali Isusa da ga uhvate u prestupanju
nekog propisa. Oni ubace pitanje, da li je slobodno lečiti u
subotu? Prilika je bila povoljna, jer se u sinagogi nalazio
neki čovek sa suhom rukom (paraliza ili atrofija). Pošto su
ga izazvali, Isus je odlučio da pred njima isceli čoveka.
Ako je neko u životnoj opasnosti, onda je oslobođen od
obaveza subote, ali ovde to nije bio slučaj.
$$2. Dela milosrđa i ljubavi nisu protiv zapovesti o
svetkovanju subote, st. 11.12.
St. 11.12. Isus pobija mišljenje fariseja, znajući njihove
misli (Luka 6,8) pomoću njihovog sopstvenog postupanja u
ovakvim slučajevima i pokazuje im još jednom da im nedostaje
ljubavi u njihovom unutrašnjem odnosu prema svom bližnjem.
Istina, prema njihovom, farisejskom mišljenju ne bi se ni to
smelo raditi u subotu. Ako je ovca već upala u jamu, mogla
bi se bez opasnosti po njen život ostaviti u jami dok ne
prođe subota. Pa ipak bi se svaki farisej latio da spasi
svoju ovcu, bilo što je žali, bilo da ne bi bio oštećen. U
svakom slučaju postupaju oni sami protiv svoga farisejskog
shvatanja svetkovanja subote. Isus ih pita, zar ne vredi
čovek više od ovce? Isus nalazi za sasvim razumljivo da oni
tako čine. On i sam smatra da treba tako da bude. On im sada
iznosi, da je njegovo delo još veća pomoć, jer je čovek
pretežniji od životinje, i njemu je pomoć još potrebnija
nego životinjama. U svemu se primećuje kako Isus ističe veću
čovekovu vrednost, nasuprot mišljenju fariseja. Marko i Luka
još pooštravaju ovu suprotnost upoređujući činjenje dobra sa
činjenjem zla. Isus ih sad pita, šta treba činiti u subotu:
dobro ili zlo? Oni nisu mogli ništa odgovoriti. Isus nije ni
očekivao njihov odgovor, nego je samo odgovorio isceljenjem
suhe ruke. Ovako dobro i plemenito činiti, pomoći čoveku,
slobodno je u subotu. Šta više, ništa ne činiti u subotu
onde gde bi se moglo pomoći, značilo bi zlo činiti, jer je
subota čoveka radi načinjena.
$$3. Isus pokazuje delom svoje božansko ovlašćenje, st.
13.14/%%I%%%
St. 13.14/%%I%%%. Isus je bio gnevan i tužan, jer su im srca
odrvenila (Marko 3,5), to ga je duboko pokrenulo. Ali Isus
se nije uzdržao, zbog njihove zamke, da vrši Božje delo.
Fariseji nisu napustili svoje mišljenje ni kod prvog napada
na Isusa i njegove učenike a ni u ovome, drugom napadu.
Njima sad i nije ništa drugo preostalo, nego da pooštre
svoje neprijateljstvo prema Isusu. Njihov cilj je sada
njegovo uklanjanje. Prema Marku 3,6. privukoše oni svoje
neprijatelje Irodovce (politička partija od nekih Irodovih
srodnika i možda sadukeja, koji su bili verni Irodovome
domu) i posavetovaše se, da dadu vlastima savet da Isusa
uklone ubistvom. Ovaj plan je bio dobar. Kako je Isus bio na
teritoriji Iroda Antipe, bilo je potrebno da dođu u vezu sa
nekim uticajnim ličnostima na ovom malom dvoru. Irodovci su
mogli dobro poslužiti ovom planu.
$$$4. Isusov rad u tišini
Mat. 12,15-21 (Marko 3,7-12)
Ovde su dodirne tačke tekstova između sinoptika vrlo retke.
Stihovi Isaije (Is. 42,1-4) koje iznosi Matej predskazuju sa
nežnošću Isusovo širenje evanđelja i među narodima
(neznabošcima). U vremenu kada je apostol Matej ovo pisao,
ovo proročanstvo je bilo na putu svog ostvarenja.
$$1. Isus nastavlja rad u tišini, da ne bi prevremeno bio
prekinut u svom radu, Mat. 12,15.16.
St. 15.16. Dok Matej samo ukratko iznosi celo stanje, Marko
daje iscrpniji izveštaj. Pošto su fariseji sa Irodovcima
radili Isusu o glavi, povlači se Isus sa učenicima. Možda je
Isus hteo da se prebaci preko mora. Narod se bio skupio oko
Njega iz cele zemlje (Marko 3,8). Isus je sad već svugde
poznat i svi ga traže. Kao što je Isus zabranjivao duhovima
tako isto i izlečenima da ga razglašuju. On neće hvale, nego
verovanje.
$$2. Isus je "sluga Božji" koji u tišini radi, st. 17-21.
St. 17-21. Matej vidi u ovom nepokolebljivom i neustrašivom
ali ne naglom radu Isusovom ispunjenje Isaijinog
proročanstva (Is. 42, 1-4), čime Matej još jasnije
predstavlja Isusa kao prorečenoga. Svi ovi znaci vide se na
Njemu: 1) "Sluga moj koga sam izabrao, ljubazni moj koji je
po volji duše moje". - Mesija je "sluga Božji" koji javlja
Njegovu volju. 2) "Metnuću Duh svoj na Njega, i javiće
pravdu narodima" - Duh Sveti ga je pomazao za Mesijino
zvanje. Još pri začeću ispunjen je Isus Svetim Duhom, ali
naročito pri krštenju. 3) "Neće se svađati, ni vikati" - ovo
se odnosi na Njegovo povlačenje pred farisejima. Šireći
svoju nauku, Mesija se neće svađati i prepirati kao što su
to činili rabini. Isus ne želi da se uzalud prepire. 4)
"Niti će ko čuti po ulicama glasa Njegova" - neće se nigde
čuti glasa Njegovog po ulicama (up. st. 16). 5) "Trske
stučene neće prelomiti i sveštila koje se puši neće ugasiti,
dok ne dovede pravdu do pobede" - znači, ljude moralno
slabe, no u kojima još uvek tinja dobro i plenenito, neće
prezreti i napusti ih da sasvim potonu u grehu, nego će im
pomoći da mogu pobediti svoje grehe. To je Isus dokazao
svojom ljubavlju prema carinicima i grešnicima. 6) "I u
njegovo ime uzdaće se narodi" - Isus je došao da spase i
neznabošce (narode); koji uzveruju u Njega, spešće se. (Dela
9,15) - Dok Isaija kaže: "I ostrva će čekati nauku njegovu",
ukazuje Matej na propovedanoga Mesiju i uzdanje naroda u
Njegovo ime (njegovo ime, up. 7,22; 10,22; 18,20).
$$$. Zasnivanje Božjeg carstva i izbor dvanaestorice
apostola carstva
Mat. 4,23-25 (Marko 3,13-19; Luka 6,12-19; up. 4,42.43).
Ovde ne možemo naći hronološki red činjenica, jer imamo samo
opis sadržine nekoliko dana Isusovog javnog rada: Isus uči
narod, prvo po sinagogama subotom, a kasnije kad mu je
mržnja fariseja zatvorila vrata sinagoga, On izlazi napolje,
na brežuljke pored jezera ili u pustinju. Isus isceljuje
savladane demonima i bolesne. Noću On se povlači u samoću na
molitvu.
$$1. Opšti Isusov rad pred njegovu besedu na Gori. Mat. 4,
23-25.
St. 23-25. Luka ga iznosi tek posle izbora apostola. Još u
većem obimu vidi se širina i dubina Isusovog rada nego u
Mat. 12,15.16. On uči. leči i izgoni demone. POsle
vavilonskog ropstva pojavile su se sinagoge. U Hristovo
vreme su svakako i svi manji gradovi u Palestini imali
sinagoge, a u većim gradovima bilo ih je više. Judeji su
subotom i praznikom, kasnije još i ponedeljkom i četvrtkom,
sakupljali se na molitvu, čitanje i tumačenje Svetog Pisma.
Sa dozvolom starešine sinagoge, mogao je i stranac, samo ako
je bio "učitelj zakona", tumačiti Sveta Pisma. Isus je
propovedao evanđelje o carstvu prvo po sinagogama, dok mu
nisu to zabranili, svakako pod uticaje fariseja i
književnika. Hrista su tištale ne samo duhovne nego i
telesne nevolje naroda. On nije hteo da bude socijalni
reformator, siromaštvo nije smatrao za takvo zlo i nevolju
koja se mora bezuslovno ukloniti - zlo je više video u
bogatstvu. Ali gde god je video nevolje, gde je video bolest
i nemoć tu je pomogao. Isus je lečio, ali ne sugestijom,
kao što misle moderni tumači Svetog pisma, nego kao
Božanstveni lekar. Sugestijom se ne leči guba i ne daje vid
slepome od rođenja. Pod reči Sirija, podrazumeva se Sirija u
užem smislu, krajevi severno i severo-istočni od Palestine,
a ne čitava provicija kojoj jej pripadala Palestina. Dakle,
za Isusa se doznalo i izvan Palestine. Kad se razneo glas po
svoj okolini o njegovoj čudnoj moći da leči sve bolesnike,
donosili su mu razne bolesnike. Pod "besnima" se razumeju
oni koji su u sebi imali zlog duh, koji ih je mučio. Takvih
je u Isusovo doba bilo mnogo, što nam svedoči Sveto pismo,
premda moderna kritika smatra ove "besne" iz evanđelja, umno
i živčano obolele ljude, za koje su u ono vreme smatrali da
su u njima demoni, jer dugačije nisu znali protumačiti
njihovu bolest. Oni još tvrde da se simptomi današnjih
umobolnih i nervno obolelih ljudi slažu sa simptomima
ondašnjih "besnih". Zatim, tvrdi se još da je Isus ove
bolesti prilagodio izrazima i mišljenjima tadašnjeg naroda.
Ali energija kojom je Isus terao demone iz ljudi ne
posvedočava nam o fiks-ideji bolesnika. Isus se uvek tako
izražava o demonima (up. Mat. 12,25-29.43-45), da je potpuno
jasno da je znao za njih i bio siguran da su mnogi njegovi
savremenici patili upravo od tih zlih duhova, čiju je vlast
On došao da uništi. "Mesečari" su ljudi bolesnih nerava na
koje je mesec naročito jako uticao. "Uzeti" su paralitičari.
Dekapolj (Dekapolis) je bio savez od deset gradova u
severoistočnom delu Palestine, čiji su stanovnici većinom
bili neznabošci. Ovi gradovi su imali i svoju autonomiju,
ali su ipak bili pod neposrednom kontrolom rimskih vlasti.
$$2. Isus provodi celu noć u molitvi, Luka 6,12.
St. 12. Zbog cilja, koji je Isus imao pred sobom, bio mu je
razgovor sa Ocem veoma potreban. Isus sada preduzima veliki
korak u svom delu na zemlji. Njemu su potrebni saradnici.
Možda je On sada mislio i na produžetak svoga dela i posle
njegove smrti (I.Ž. str.85/5).
$$3. Izbor dvanaestorice apostola, Luka 6,13; (Marko 3,13-
15)
St. 13. Iz velike gomile učenika, koje je poveo sa sobom,
izabira Isus dvanaestoricu. Marko nam tačno daje razlog
zašto. Oni treba sada stalno da ostanu kod Njega, da ih
pošalje da propovedaju, davši im vlast da teraju demone iz
ljudi (I.Ž. str.85/3). "Koje i apostolima nazva". Reč
"apostol" nije ime zvanja. Za Isusa su oni ono što i samo
ime znači: poslanici (I.Ž. str. 85/4). Isus je još od ranije
uzabrao jedanaestoricu. Dvanaesti, Juda, sam se ponudio. On
je molio za jedno mesto u Isusovom krugu. Juda je verovao da
jej Isus Mesija, i mislio je na ovaj način da osigura sebi
mesto u novom carstvu. Isus ga je odbio rečima: "Lisice
imaju jame i ptice nebeske gnezda, a sin čovečji nema gde
glave nasloniti" (Mat. 8,20). Učenici nisu mogli razumeti da
Isus odbija tako potrebne radnike i pristalice, a oni su
visoko cenili Judine sposobnosti, te bi bili razočarani da
ga je Isus odbio. Kad je on (Juda) stupio u vezu sa Isusom,
imao je dobrih osobina, koje su mogle biti crkvi na
blagoslov. "Da je bio voljan da nosi Isusov jaram, on je
mogao biti jedan od najboljih apostola; ali on je dozvolio
da njegovo srce otvrdne. Kad mu je bila pokazana greška,
držao se gordo i tvrdoglavo svog sebičnog častoljublja i
time je sebe načinio nesposobnim za delo koje bi mu Bog
poverio" (I.Ž. str.87). Isus je izabrao sebi za učenike
ljude sa ljudskim slabostima i odgojio ih za službu, ali oni
su se morali popravaljati i učiti. Oni nisu bili izabrani
zato što su bili savršeni, nego zato što su se dali
usavršavati. Čak Jovan, Isusov najmiliji učenik nije bio
blag po nasleđenoj svojoj prirodi, on je bio preke naravi.
Ovo je bila u stvari prva novozavetna crkva koju je sam Isus
osnovao.
$$4. Imena dvanaestorice apostola, Marko 3,16-19; Luka 6,14-
16. (up. 10,2-4)
Apostoli se nabrajaju po dvojica, počevši od prve dvojice,
braće. Sva tri evanđelista daju imena apostola bez ikakve
razlike.
Simon - Petar, vatren hrabar i brz. On govori za sve. Isus
ga je nazvao Kifa (grčki Petros, što znači kamen), što
označava njegovu osobenost a ne nadmoćnost.
Andrija (Jov. 1,43; Marko 13,3) - Petrov brat bio je isto
jedan od izabranih. On je jedan od prvih učenika uopšte.
Jakov, prvi mučenik od dvanaestorice (Dela 12,1). I njemu je
Isus dao naročito ime kao i njegovom bratu Jovanu "%
%Voanirges%%%", tj. sinovi groma (up. Luka 9,54. sa Marko
3,17). Ovo ime označava njihovu prekost i revnost.
Jovan, prorok među dvanaestoricom. Pisao je Otkrivenje. On
je kasnije bio u nekom smislu suprotnost Petru. Najmlađi i
najduže živeo. Umro prirodnom smrću.
Filip, (Jov. 6,7; 12,22; 14,9). On je prvi koga je Isus
našao. Rodom iz Vitsaide (Jov. 1,44).
Natanailo (Vartolomej), Filipov prijatelj, koji ga je i
doveo Isusu. Isus fa naziva "pravim Izrailjcem". Vartolomej
se ovako zvao po svome ocu, a ime mu je bilo Natanailo. Bio
je rodom iz Kane u Galileji (Jov. 1,45; 21,2).
Matej (Levije), sin Alfejev, carinik (Luka 5,27-29). Napisao
je prvo evanđelje.
Toma, nazvan Blizanac (Jov. 11,16; 14,5; 20,24; 21,2)
melanholičan i spor.
Jakov, Alfejev sin.
Simon Hananejac, zvani Zelot. Simon je pre svoga obraćenja
pripadao sekti zelota (revnitelja), koji su oružjem hteli da
učine kraj tuđinskoj rimskoj vlasti.
Juda, Jakovljev (Tadija, Levej). Po Mateju Levej, po Marku
Tadija, što znači ljubimac. Pravo ime mu je bilo Juda (Luka
6,16; Jov. 14,22; Dela 1,13).
12. Juda Iskariotski. Iskariotski znači čovek iz Kariota,
grada u Judinom plemenu (Isus Nav. 15,25). Jedino je on bio
iz Judeje. Otac mu se zvao Simon (Jov. 6,71). On se naziva
još "sin pogibli", jer je izdao Isusa.
$$$5. Propoved na gori blaženstva
Mat. 5,1-7.29. (Luka 6,20-49)
Isusova beseda na gori, kako je nalazimo u Matejevom
evanđelju, smatrala lse oduvek za najlepši i za jedan od
najvažnijih delova evanđelja, jer se u njoj iznose načela
Božjeg carstva i uslovi za stupanje u isto. Pored Mateja
(gl.5-7) Isusovu propoved na gori iznosi i evanđelista Luka
(6,17-49), ali mnogo kraće. Neki delovi Matejeve propovedi
npr. o Hristovom odnosu prema starozavetnom zakonu, kao i
farisejskoj pobožnosti, nema u besedi kod Luke, što ne znači
da ti delovi nisu bili sastavni deo Isusove propovedi na
gori, ali s druge strane je verovatno, da u Matejevom
evanđelju ima i stvari, kao npr. molitva Gospodnja (6,7-15.
up. sa Luka 11,1-4) koje je evanđelista uneo u propoved na
gori. Isusov govor je iznesen u Mateju i Luci na dva
različita načina. Mislilo bi se na dve besede, da njihove
sličnosti nisu tako velike, a moglo bi se i misliti da je
Isus izneo dva plute istu besedu. Međutim, bolje je ako
pretpostavimo da je Luka pisao za obraćene neznabošce, i
zato se zadržao na onim delovima koji govore o novim
savršenstvima, o zakonu ljubavi i milosti, dok je Matej
verno sačuvao sve što nosi lokalni i istorijski karakter.
Dakle, Matejev tekst je sačuvao prvobitnu propoved na Gori.
Kad čitamo Matejev tekst, kao da čujemo Isusove reči, njegov
ton i naglašavanje. Dvanaestorica su bili izabrani da budu
vođe dela na zemlji među ljudima, ali oni još to nisu bili.
Oni su trebali da budu prvo posvećeni nauci o Božjem
carstvu. Posle nekoliko divnih i božanskih istina, Isus je
otvoreno izneo kakav je njegov stav prema datom zakonu, kao
i na kakvo više savršenstvo su pozvani oni koji žele da ga
slede. Pokret je bio tako veliki, da nije u njemu
učestvovala samo Galileja. Ljudi su dolazili sa jga, čak iz
Jerusalima i Idumeje, osvojene od Hazmonejaca, koji su još
bili veliki neprijatelji. Stanovnici Tira i Sidona, na
krajnjem severu obećane zemlje, došli su isto da se iscele.
Isus je imao ovakvu masu pred sobom, koja je pažljivo
slušala njegove reči. "Propoved na gori, iako određena
naročito učenicima, bila je izgovorena pred mnoštvom" (I.Ž.
str. 89/5). Isus je na visini svoje delatnosti. On je pošao
sa narodom i popeo se na jednu visoku Goru blizu Kapernauma
(up. 8,1.5; Luka7,1). Sa ove gore je Spasitelj mogao lakše
govoriti narodu, koji se oko Njega iskupio u velikim masama,
da čuje njegovu nauku. Pošto je Isus, po običaju judejskih
učitelja, seo, otpočeo je govor. Apostoli i drugi Hristovi
učenici, koji su oko njega činili uži krug slušalaca,
pristupili su mu i posedali oko Njega, a narod je dole
stajao. On ih je učio. (Tumači se ne slažu u pitenju, da li
je Matejeva beseda na gori tačna reprodukcija jedne zaista
od Isusa izgovorene besede ili je umetničko delo Matejevo,
gde je Matej u jednu celinu skupio izreke Isusove,
izgovorene u raznim prilikama, da bi na taj način pružio
potpunu sliku Hristovog učenja).
$$$ Blaženstva, (Mat. 5,1-20)
$$1. Iznošenje blaženstava, Mat. 5,1-10.
St. 1-3. "Blago duhovno siromašnima, jer je njihovo carstvo
nebesko." Ovde se grčki izraz, koji označava ponizno držanje
kao kod prosjaka koji oseća svoju bedu, prevodi sa rečju
"siromašan", naravno u duhovnom pogledu. Carstvo nebesko je
onih, koji se, u osećanju nesposobnosti da sami sebi
pomognu, pokazuju kao "prosjaci" Božje milosti. U Božjem
carstvu na zemlji će naći u ovom ili onom smislu svako
blaženstvo svoje ispunjenje. Već prve Hristove reči morale
su iznenaditi narod. Isus naziva srećnima one, koje je svet
najmanje smatrao za takve. "Siromašni duhom" su jednostavni
i iskreni ljudi, oni koji su svesni svojih nedostataka u
duhovnom pogledu, koji osećaju i priznaju da nisu u onom
duhovnom stanju koje im je za spasenje potrebno. Njima je
sva nada da će ih spasiti milostivi Bog. Kao i grešni
carinik (Luka 18,10..), jedino od Boga i njegovog milosrđa
čekaju svoje spasenje, pa će ga baš zbog toga i postići, jer
ga čekaju onako, kako i od koga ga čekati treba. Premudrima
i oholima koji su zadovoljni sa sobom, i koji se hvale
svojim znanjem i svojom pravednošću, kao što su to činile
vođe judejskog naroda, fariseji, nema mesta u nebeskom
carstvu. Dok su lažni i uobraženi pravednici i mudri sebe sa
sigurnošću računali u građane budućeg nebeskog carstva, a ne
prost narod, na "carinike i grešnike" gledali sa najvećim
prezrenjem i smatrali ih za svet proklet i izgubljen, Isus
im dovikuje: "blago siromašnima duhom" i dosuđuje im nebesko
carstvo, ne farisejima, nego upravo onima "siromašnima
duhom" - prostom narodu i grešnicima, koji se kaju i traže
Božju pomoć.
St. 4. "Blago žalosnima, jer će se oni utešiti." Ovde se
manje misli na zemaljsku bol, a više na žalost zbog zla,
sile i vlasti zloga i greha na svetu. Bog će svaki greh i
svaku nepravdu uzeti sa zemlje. Ta ih nada teši. Oni plaču
ali ne za svetom i njegovim dobrima (up. 2.Kor. 7,10), nego
zbog svoje grešnosti kao carinik (Luka 18,13), i svoj pogled
upiru u nebo. Bog nagrađuje ovakve već ovde na zemlji. On im
pruža utehu svojom poukom o milosrdnom Bogu koji bogato
nagrađuje paćenike i s puno ljubavi prima grešnike koji se
kaju. U novom životu On će obrisati svaku suzu sa njihovog
lica (Otkr. 21,4) i oni će radosni i zadovoljni deliti s
Njim večno blaženstvo i radost.
St. 5. "Blago krotkima, jer će oni naslediti zemlju!" Ovakvi
se nalaze u svetu prema nepravdi nenaoružani i nespremni;
oni sve to podnose i nadvlađuju dobrim. Ovakvim pobednicima
je obećano nasleđe nove zemlje. Krotki su oni koji mirno i
strpljivo podnose svoju sudbinu na zemlji, ma kako da je ona
gorka. Ni u najvećoj bedi i nevolji ne gunđaju na Boga, nego
zapostavljeni i poniženi, trpe i ćute, a za uvrede koje im
ljudi nanose, ne svete se sami, nego to ostavljaju Bogu,
koji kaže: "Moja je osveta, ja ću vratiti" (up. RIm. 12,19).
Ova zemlja znači Božje carstvo koje će naslediti samo krotki
(Ps. 37,11).
St. 6. "Blago gladnima i žednima pravednosti, jer će se oni
nasititi." Naša lična pravednost je izjednačena sa dobrima
(sa jelom i pićem), bez koga se ne može živeti. Otuda je
pobožnome ova lična pravda svkodnevno potrebna. Ovi teže za
pravednošću i žele da ih Božja milost načini pravednima.
Judeji su mislili da će pravednost postići - zaslužiti
izvršavanjem zakona, premda su pojedinci uviđali da to nije
moguće. Oni su očekivali opravdanje kao svoju ličnu zaslugu
za držanje zakona, a ne kao Božju milost. Koji čeznu za
pravednošću postići će je na osnovu svoje vere u Isusa
Hrista a Božjom blagodaću.
St. 7. "Blago milostivima, jer će oni biti pomilovani!" To
su oni koji iz ljubavi imaju puno obzira prema bližnjima i
pomažu im po svojoj mogućnosti (up. Mat. 18,33). Milostivi
su oni koji osećaju patnje i bedu drugih ljudi, koji imaju
milosrđa i saučešća prema telesnim i duhovnim nevoljama
svojih bližnjih, pa im pritiču u pomoć svojim imetkom i
savetima uzimajući u obzir njihove slabosti (up. Luka
10,25..) Hristos je često podsećao nemilosrdne fariseje koji
su grubo postupali prema slabima i nevoljnima na božanske
reči: "Milosti hoću a ne žrtve" (Mat. 9,13; 12,7).
St. 8. "Blago onima koji su čistoga srca, jer će oni Boga
gledati." Oni su jednostavnog i iskrenog mišljenja, bez
zednjih misli i namera. Dok jedni pod čistim srcem razumeju
ljude, čija je duša čista od greha, koji kraj sve ljudske
slabosti i čulnosti nisu izgubili detinjsku čistotu, drugi
drže, da se pod čistotom srca ne misli slobodan od greha
uopšte, nego iskrenost i istinitost (up. Jov 33,3; i 1. Tim.
1,5). Hristos je mislio na ljude, koji su bezazleni, iskreni
i istinski, bez ikakve lukavosti i zadnjih sebičnih misli.
Već je Psalmista rekao da će se na goru Gospodnju popeti
samo oni, koji imaju nevine ruke i čisto srce (Ps. 24,3.4).
Samo ovi ljudi će biti udostojeni da gledaju Boga lice u
lice (1. Kor. 13,12).
St. 9. "Blago mirotvorcima, jer će se oni sinovi Božji
nazvati!" To su oni, koji, sve što od njih zavisi, čine da
bi uspostavili ili održali mir. Oni se trude za dobro svoje
okoline. Zbog njihove želje za mirom ljudi ih ismevaju i
gone. Oni će se na novoj zemlji nazvati sinovi mirotvornog
Boga. To su oni miroljubivi ljudi koji otklanjaju svaku
svađu i razdor među ljudima, mire zavađene i u ljudsko
društvo unose mir, sreću i zadovoljstvo. Proroci su gledali
u Mesijinom carstvu "carstvo mira", a Mesiju slave kao
"kneza mira" (Is. 9,6..; Jer. 33,6; Mih. 4,3; Zah. 6,13).
Isus je imao da donese mir i ljubav na zemlju, a
mirotvorstvo je smatrao kao uslov za stupanje u njegovo
carstvo mira. Za svoje mirotvorstvo biće mirotvorci
nagrađeni time, što će u budućem životu dobiti ime,
dostojanstvo i prava "sinova Božjih". Gradeći i donoseći
mir, oni su se zaista pokazali kao Božji sinovi, kao sinovi
nebeskog Oca, koji je "Bog mira" (2. Kor. 13,11), a i kao
braća "kneza mira", pri čijem su rođenju anđeli javljali mir
svetu i koji je i "naš mir" (Ef. 2,14).
St. 10. "Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo
carstvo nebesko!" Zbog toga što vole pravdu drugi ih mrze i
gone. Oni su sada, na ovoj zemlji potisnuti, ali će jednom
biti vladaoci u nebeskom carstvu. Hristos je znao da će
njegovi učenici stradati za pravdu i zato ih teši rečima:
"Blago prognanima pravde radi" (up. 1. Pet. 3,14.17;
4,1.16). Ko pravdu ceni više svega i ko radije pristaje, da
bude gonjen i mučen, nego da se odreče svog najvećeg dobra,
zaslužio je i dobiće nebesko carstvo.
$$2. Stvarni značaj blaženstava za učenike, st. 11-16.
Isus se od stiha 11-16. obraća naročito svojoj najbližoj
okolini, apostolima, jer će od svih hrišćana njih svet
najviše mrzeti, ružiti, klevetati i goniti. Tako se
postupalo i prema Njemu kao Učitelju, tako se postupalo i
prema svim njegovim vernim slugama, prorocima, pa će se tako
postupati i prema njima.
St. 11.12. "Zbog mene" znači pravde radi, a dalje i zbog
njih, kao učenika Isusovih, jer će oni zastupati tu pravdu.
Oni treba da se raduju i da su utešni zbog ovakvih napadanja
i gonjenja, jer im je plata sigurna. To su obećanja
blaženstva. Sem toga, oni su time izjednačeni sa prorocima,
oni su dakle njihovi pravi sledbenici. Prema Mat. 10,41. oni
mogu da očekuju proročku platu. Patnje i nevolje za Isusa ne
treba da rastuže i slome apostole, nego naprotiv treba da ih
ohrabre i obraduju (up. Rim. 5,3; 1. Pet. 4,13), jer za
patnje i nevolje čeka apostole velika nagrada na nebu. Dela
i patnje pravednika na zemlji su pred Bogom kao kapital,
koji će ovi u svoje vreme s kamatom primati (up. Mat. 6,20).
Apostoli su patnje i sramoćenja za Hrista zaista s radošću
podnosili (up. Dela 5,41). Zli i bezbožni ljudi (ocevi
Judeja Hristovog doba, Luka 6,23) gonili su Božje proroke,
koji su živeli pre apostola, pa neka im je i to uteha, kad
ih stanu goniti. Ono što je Bog spremio na nebu svojim
starozavetnim slugama, prorocima, primiće i apostoli, dakle
istu platu, proročku platu.
St. 13. "Vi ste so zemlje." Spasitelj iznosi poziv i zadatak
svojih apostola. Kao što so daje jelu ukus i čuva ga od
kvarenja, tako treba i apostoli kao duhovna so, svojim
primernim životom da načine Bogu ovaj sve ugodnim i da ga
očuvaju od moralnog truleža i propasti. Proroci su bili so
za Izrailjski narod, a apostoli treba to da budu za celu
zemlju. Ali zato oni moraju svoju prirodu kao so da čuvaju,
svoju snagu začinjenja i očuvanja, jer ih to i čini
učenicima. So može i da obljutavi, da izgubi svoju snagu, i
onda nije nizašto, jer se nema čime osoliti, nema načina da
joj se snaga povrati. Tako je i sa apostolima. Ako bi jedan
put izneverili svoj uzvišeni poziv, ne bi više mogli njemu
natrag; tada bi izgubili svaku vrednost. Ne samo da ne bi
mogli više biti so (apostoli), nego se ni sami ne bi mogli
spasti.
St. 14-16. "Vi ste svetlost svetu." Prema st. 14/%%I%%% oni
su nešto naročito i zbog toga ne mogu ostati neprimetni,
dokle god sačuvaju svoju osobenost. Apostoli treba da budu
(duhovna) svetlost za ljude. Oni su pozvani, da prosvećuju
svet, da mu otkriju i pokažu pravu istinu i spasenje. I sam
Isus se naziva svetlošću sveta (Jov. 1,4; 8,12), a apostoli
su kao njegovi zraci. Određeni da budu svetlost sveta,
njihov rad mora biti javan i slobodan, svako da ih vidi i da
sazna njihovu nauku. Kao što se žižak ne meće pod mericu,
jer on treba da gori i svetli svima koji su u kući, tako bi
besmisleno i za osudu bilo i to, kad bi apostoli duhovnu
svetlost koju su dobili da njome rasvetle čitav svet,
zadržali za sebe, a druge ostavili u tami. Njihov je poziv i
zadatak da sav svet osvetle novim učenjem i novim životom.
Prema st. 16, ta njihova svetlost nije samo njihova nauka,
nego njihov sveopšti život u kome ljudi vide ovu svetlost.
To ih karakteriše kao Božje sinove. Apostolski rad treba da
bude javan. Vrline i dobra dela njihova treba da vide svi
ljudi, pa da im to da povoda da slave Boga, i da za vrline i
dobra dela zagreju i oduševe i same one koji još ne veruju u
Boga. I danas se hrišćani cene po njihovom životu i delima.
"Po plodovima njihovim poznaćete ih" - rekao je i sam
Spasitelj. Od života hrišćana zavisi hoće li se Božje ime
slaviti i mnogi spasiti, ili će se njegovo ime huliti i
mnogi propasti, jer nisu svetlila dela onih koji se smatraju
Božjom decom.
$$3. Ispunjenje zakona i proroka, st. 17-20.
St. 17. "Ne mislite da sam došao da ukidam zakon ili
proroke; nisam došao da ukinem, nego da ispunim. Jer zaista,
kažem vam: Dok ne prođe nebo i zemlja, nijedne jote, nijedne
crtice neće nestati iz zakona dok se sve ne zbude."
Objavljujući sa gore, kao nekad sa Sinaja, Hristos je hteo
da svojim slušaocima razjasni u kakvom je odnosu njegovo
tumačenje zakona i pravde i njihovo izvršavanje prema zakonu
i staroj pravdi, koje je Boh ranije dao svome narodu.
Verovatno su Isusovi neprijatelji već Isusa, zbog njegovog
druženja sa grešnicima i zbog njegovog shvatanja subote,
posta itd., izvikali kao neprijatelja Božjeg zakona, koji
hoće da ukine zakon ili proroke, nego naprotiv dfa izvrši.
("Zakon i proroci", tako Isus označava celi Stari zavet,
prema njegova dva glavna dela. Time se Isus izrazio za ceo
jedan i nedeljiv Stari zavet, kao nepobitljiv autoritet; Jov
10,35) Zakon Božji upravo ukidaju njegovi neprijatelji,
prepredeni fariseji (Mat. 15,4 i dr) - Umesto da Isus
"ukine" zakon i proroke, On će da ih izvrži, onako kako je
to Bog mislio, kad ih je dao narodu. Ovo važi u prvome redu
za učenike i njihov zadatak. Možda bi oni sada pomislili da
Stari zavet nema više važnosti i zato ga treba kinuti, ali
"ukidanju" stoji na suprot "ispunjenje". Kao što se
proročanstvo ispunjava nastupanjem prorečenog događaja, tako
se i neispunjena zapovest ispunjava pravim držanjem. Tako,
Isus nije ni u zakonu ni u celom Starom zavetu, kao celini,
dpunio, oduzeo ili izmenio smisao. - Isus je u starozavetnom
zakonu gledao Božji zakon, izraz sveto Božje volje, i
evbanđelja svedoče, da Isus nije mislio da ukine zakone. Kad
je bogati mladić zapitao Isusa, kako bi mogao sebi osigurati
večni život, Isus ga je uputio na držanje zakona (Mat.
19,16...; Marko 10,17...; Luka 18,18.) Izlečenom gubavcu je
naredio, da se pikaže svešteniku i prinese zakonom propisanu
žrtvu (Mat. 8,4; Marko 1,44; Luka 5,14). Narodu i učenicima
rekao je čak, da deže sve što bi im fariseji rakli iz zakona
u Starom zavetu. - Isus, kao drugi (novi) Mojsije, hteo je
da otkrije pravi i dublji smisao zakona. Isus je učio da se
zakon ze ispunjava tačnim ispunjenjem po slovu, nego
predavanjem srca i primanjem duha zapovesti. Isus je ispunio
zakon, ostvarujući ga u samome sebi, davši mu pravi smisao.
On ga sada poverava onima, koji su imali mogućnost da ga
očuvaju.
St. 18.19. Prenesena na grčki iz jevrejskog reč "amen" znači
"da", "zaista", ili "tako je". Judeji su taj izraz
upotrebljavali, da potvrde neku istinu, zakletvu, ugovor ili
molitvu. I Spasitelj je često uptrebljavao ovu reč, kojom
nije samo istinu potvrđivao, nego i da će se sve to zbiti. -
"Jota" (jod) je najmanje slovo jevrejske azbuke. - Pod
"crticom" razuneju se krajevi i vrhovi, kojima su se slična
jevrejska slova razlikovala jedna od drugih. - Odnosno
smisla reči: "najmanji će se nazvati u nebeskom carstvu"
postoje razna mišljenja. Neki prevode ovo mesto slobodno:
"biće smatran kao najkrivlji u dan suda", ali, smisao je
ovih reči, da će biti smatran "nizašto", a o njegovoj
sudbini nam kaže Otkr. 22,18.19. Mnogi misle da su stihovi
18. i 19. docnije metnuti, jer ono "jer" u st. 20. nema
smisla u vezi sa st. 19. nego sastavlja smisao stiha 17.
Drugi tumači, opet, zato što se i kod evanđeliste Luke
(16,17) nalaze reči: "Lakše je nebu i zemlji proći nego li
jednoj crtici zakona propasti", uzimajući st. 18. po Mateju
za Hristove reči. Oni smatraju da je Isus, ističuć9 trajanje
i vrednost zakon, pa i njegovih najsitnijih odredaba, imao u
vidu zakon i njegove odredbe u svome potpunom obliku, u kom
se one nalaze i u Novom zavetu.
St. 20. Hrstos je došao da ispuni zakon, i onda da za Božje
carstvo traži potpuno držanje toga, savršenog zakona. Za
ulazak u Božje carstvo je potrebna ceća i bolja i savršenija
"pravda", nego što je bila pravda književnika i fariseja,
koji su smatrani za nbaročito pobožne i pravedne ljudem a
njihova se pravda osnivala na izvršavanju svih starozavetnih
propisa po njihovom slovu. - Književnici nisu bili
organizovani u religiozne sekte. Njihova je dužnost bila da
umnožavaju kopije zakona i da ga tumače narodu. Nazivali su
ih i "učiteljima zakona" (Mat. 22,35; Marko 12, 28; Luka
5,17.21). Kao verski učitelji oni su ispovedali isto
mišljenje kao i fariseji, i podržavali su uglavnom nihovu
partiju. Otuda i dolazi to, da se oni često spominju zajedno
sa farisejima (up. Mat. 23). - Farisejska sekta je bila
najmnogobrojnija među Jevrejima. Kao što im već i ime kaže,
oni su se držali odvojeno, oni su želeli da se razlikuju od
njihove braće, naročito sadukeja, i to spoljašnjom
pobožnošću i krajnom tačnošću pri ispunjavanju raznih
propisa tore, kome se dozvoljavalo dodati i predanje starih.
Oni su smatrali da se čovek mže opravdati pred Bogom
poslušnošću zakona i predanja, pa čak zadobiti i naročite
zasluge. Prama tome, napunjeni ličnom pravdomm oni su
odbijali i sa ponosom prezirali nauku o spasenju milošću i
pravdanje verom, što je hrišćanstvo donel.
$$1. Isusov stav prema farisejskom tumačenju zakona (Mat.
5,21-48)
$1. O šestoj zapovesti, st. 21-26.
St. 21.22. Spasitelj je govorio prostome narodu, koji je
slabo čitao zakon, nego su ga slušali po sinagogama, gde se
čitao i tumačio (Dela 15,21). Književnicima bi rekao: čitali
ste (up. Mat. 12,3). Za ubicu tražio je Mojsijev zakon
smrtnu kaznu (up. Ex. 21,12). U šestoj zapovesti dekaloga
nema dodataka: "a ako ko ubije biće kriv sudu" (st. 21/%%II%
%%). Ovaj dodatak su načinili stari, verovatno na osnovu Ex.
21,12. Ovaj slučaj je jasan dokaz da su Jevreji bačinili od
moralnog zakona zemaljske paragrafe materijalnoga prava, dok
je ovaj Božji zakon nešto, što treba da prodre u čovekovu
unutrašnjost i tamo da radi. Ljudi su među sobom braća, jer
su svi deca jednoga Boga Oca. U nekim rukopisima stoji još:
"na brata svoga" iza reči "gnevi". Ovo je mžda glosa docnije
umetnuta radi lakšeg razumevanja i ne spada u tekst. U
Starom zavetu se kažnjavalo samo svarno ubistvo, kao rod
najviše vrste gneva, ali se ipak govorilo na više mesta
protiv gneva uopšte (Ps. 37,7.8). Ali Isus tumači zapovest
"ne ubij" u pravome, dubljem smislu. On zabranjuje i osuđuje
već i najmanji gnev, koji se spoljašnje još nije ni pokazao,
ni rečju ni delom, nego je ostao samo u mislima i srcu. -
Naravno, ovde je reč o gnevu proriv brata svoga, Božjeg
sina. Isus nije ovde mislio osuditi svaki gnev. Ima i "vetog
gneva", koji je posledica revnovanja za Boga, njegovu slavu
i vladavinu, kao i spasenje bližnjega. I sam se Bog gnevi na
grešnika a isto tako i Isus (Marko 3,5). Isus misli na gnev
koji je posledica greha. Tri vrste suda i osude (kazne) o
kojima Isus ovde govori postojale su kod Jevreja Isusovog
vremena. Prvo, imamo suđenje u nižem sudu, koji je postojao
u svakom gradu, a sastojao se od sedam sudija. Drugo, glavne
velike kazne je mogao izreći samo veliki savet po imenu
"veliki sinedrion" koji se sastojao od 70. ljudi,
svaštenika, književnika i starešina naroda (Luka 22,66).
Treće, "gehena ognjena", ime koje je dato "dolini sinova
Enomovih" (2.Car. 23,10), na jugu od Jerusalima. Nekada su
se tu žrtvovala deca bogu Molohu, a docnije su se tu
spaljivala mrtva telesa crknutih živaotinja i zločinaca u
vatri koja se stalno održavala. Ovo mesto je bilo veoma
pogodno da se uzme kao slika mesta gde se vatra neće ugasiti
dok sve ne uništi. - Ovim sudovima odgovaraju težine
krivica. Prvo, onaj koji se gnevi samo i taj gnev izrazi
prema svome bratu, dolazi pred sud sedmerice u mestu, da
odgovara. Krugo, reč "raka" (aramejski "rek") nalazi se još
u Sud. 9,4. a znači prazan čovek ili skitnica (propalica).
Ovom se rečju označava omalovažavanje i preziranje nekog
čeveka. Čovek koji je ovo rekao, time što je u ovoj reči
izrazio svoj gnev na brata svoga. Treće, reč "budalo"
(aramejski "more"). Ovo je bila teška uvreda bližnjeg, u
smislu bezumnik, naime, bezbožan čovek (up. Ps. 14,1). Ova
reč se često nalazi u Pričama i uvek znači pokvarenu dušu,
koja nema nikakvog smisla za duhovne stvari. Ko je ovako
nazvan njemu se odricala svaka pobožnost i moralnost, čak i
spasenje, te zbog toga od te uvrede nije bilo veće. Ovakav
izraz je bio izjednačavanje sa smrću (up. 1.Jov. 3,15).
Takav je zaslužio večnu smrt u geheni ognjenoj. Pod njom se
razume, "ogneno jezero" koje čeka one koji u svome gnevu
nanesu svome bližnem najveću nesreću. Iz svega izlazi da će
i razni stepeni gneva biti različito kažnjeni.
St. 23-26. Ovde iznosi Isus praktični primer prevog moralnog
držanja. Ovo se odnosi na slučaj kad smo nekog uvredili, pa
se on poravdano žali na nas. Zato što je gnev izvor mnogome
zlu, Isus ne odobrava gnev. Ali nije dovoljno samo da se ne
gnevimo, nego ne treba ni drugome davati povoda da se gnevi.
Ako smo nekog uvredili, treba da se brzo sa njime izmirimo.
Izmirenje je tako važno, da je Isus zahtevao, da se ovo
izvrši pre nego što se pristupi žrtvovanju, jer ko nema
ljubavi prema svom bližnjem, taj neće moći svojom žrtvom
isprositi ni Božju ljubav ni milost. - U Hristovo vreme
važili su na sudu u Palestini rimski zakoni, po kojemu je
tužilac imao pravo da silom dovede optuženika pred sud, zato
Isus i kaže da se sa suparnikom valja izmiriti još na putu,
jer su pred sudom slabi izgledi na izmirienje, jer sud ima
druge, strožie, propise. - U ovom primeru imamo veliku
Isusovu pouku: Kao što onaj koji žrtvuje i moli se dolazi
pred Boga u njegov hram, isto tako put čovečjeg života vodi
pred velikog sudiju. Zbog toga treba čovek, koji je u
zemaljsim stvarima u sporu sa svojim bližnjima i jednom će
doći pred Sudiju, tražiti oproštenje od svoga bližnjeg.
$2. O sedmoj zapovesti, st. 27-30.
St. 27-30. "Čuli ste da je rečeno starima: 'Ne čini
preljube'. A ja vam kažem: Svaki koji pogleda na ženu sa
željom, već je učinio preljubu u srcu svome." Isus ukazuje
svojim učenicima na ono što su čuli od njihovih učitelja i
starih. Ovome na suprot veli Isus: "A ja vam kažam", čime
Isus smatra sebe za pravog učitelja zakona. - Jevreji su se
zadovoljavali da se drže samo spoljašnosti i okvira zakona,
a nisu produbljivli smisao th zapovesti. Po starozavetnom
shvatanju zakona neko je učinio preljubu kada je imao
odnošaj sa tuđom ženom ili zaručnicom na osnovu Ex. 20,17;
Deut. 22,22... Takav je, iako je bio oženjen, po ondašnjem
shvatanju povredio samo pravo muža one žene s kojom je imao
veze, a svojoj ženi nije učinio nikakvu nepravdu, jer se
moglo povrediti samo muževljevo pravo a ne i ženino. Žena,
koja je učinila preljubu, zgrešila je takođe samo svome
mužu, a ne i ženi čoveka, s kojim je učinila preljubu. Ali
Isus objašnjava da, kao i kod šeste zapovesti, već sama
želja je uzrok preljube, tj. uzima se kao svršeni čin. Nije
potrebno, da čovek ivrši preljubu, dosta je da na tuđu ženu
gleda s tom namerom, da je poželi, da raspali strast za
njome; to je već preljuba, "duhovna" preljuba. Moralni zakon
se odnosi na uzroke pobuda. Greh se mora otkloniti u svome
korenu; dakle mora biti radikalnoga odstranjenja sablazni,
koja nas goni na ostvarenje ovoga greha u delo. - Stari
učitelji zakona u njihovoj naivnoj teologiji, zamišljali su
da će se mrtvi u dan uskrsnuća pojaviti sa svim nedostacima
i osobinama koje će pokazati njihov život na zemlji. Slepi
će se pojaviti kao slepi, sakati kao takvi i hromi kao što
su bili za života. To će biti sve tako da bi se moglo sve
tačno utvrditi na sudu. Zbog ovkvog shvatanja je Isus
izrekao ove reči, koje nisu spoljne mere, i koje se uvek
može sumnjati, nego se sve ovo odnosi na moralne slabosti.
Oko nas navodi na greh, time što pomoću njega gledamo na
tuđu ženu, naravno da je oko samo organ a da se ta želja
upravo stvara u našem srcu, i čovekovoj unutrašnjosti,
pomoću gledanja. I telo i duša, pošto zajednički rade,
primiće zasluženu kaznu. - U ovoj slici koju Isus daje
spominje se samo desno oko i desna ruka, premda gledamo na
dva oka i radimo sa obema rukama. Desna ruka se opet smatra
za izvršioca čovekove volje. Desna ruka i desno oko spominju
se zati što su ti udovi najvažniji i najdragoceniji čoveku.
Ali da bi čovek spasao svoju dušu od greha i večne propasti,
mora se odreći i najmilijeg, ako bi ga ovo moglo navesti na
greh.
$3. O razvodu braka, st. 31.32.
St. 31.32 Mojsije je dozvolio Jevrejima, znajući njihovo
tvrdo srce (Mat. 19,8), da mogu otpustiti svoju ženu
(prekinuti bračnu vezu), ako nađu na njoj "štogod ružno", tj
ako ima opravdanih razloga po zakonu za to. U tom slučaju
bio je sam dužan da joj da "raspusnu knjigu", u kojoj je
potvrđeivao da je ona bila njegova žena i da je otpušta, pa
se može slobodno udati za drugoga. Uzrok se nije navodio.
Ono "štogod ružno" bilo je neodređeno i tumačilo se razno. U
Isusovo vreme, razumla je Šamajeva škola pod ružnom stvari
nepristojno ponašanje žene, a škola Hilelova je išla tako
daleko, da je učila da čovek može ženu otpustiti za ma kakvu
ružnu stvar na njoj, čak i za to, ako je rđavo zgotovila
jelo, a po nekima čak i u tome slučaju, ako je muž našao
lepšu. U životu je vladalo Hilelovo mišljenje i Jevreji su
bez ikakve grže savesti otpuštali svoje žene, kad god im je
bila volja. - Jevrejsko čisto površno shvatanje braka
dovodilo ih je do lakomislenog razvoda braka (formalni zakon
razvoda braka), dotle su Jevreji na osnovu ovoga propisa
svojevoljno otpuštali žene (od formalnog zakona načinilo
materijalni). Ono "štogod ružno" je moglo i trebalo biti
samo zakonsko, i upravo to hoće Isus da ispravi. Isus im
sada tumači pravi smisao i značenje razvoda braka, pa veli
da svaki onaj, koji otpušta svoju ženu, navodi je time da
učini preljubu. Otpuštena žena će se udati za drugog, a
međutim, njen prvi brak nije raskinut pred Bogom, nego još
uvek vredi. Pa i svaki onaj, koji takvu otpuštinu ženu uzme,
učiniće preljubu. Nije uzeto u obzir ali je moguće, da muž
ili žena opreste greh i ne razvedu se. Stih 32. nam pokazuje
kako Isus dovodi ovu zapovest u vezu sa poreklom braka i
njegovom nepovredivošću. U Matejevom evanđelju (5,32; 19,9)
ističe se jadan izuzetak, slučaj, kad je dozvoljeno i nevina
strana ima pravo razvoda braka, to je slučaj preljube. Ovaj
izuzetak postoji samo kod Mateja, kod Luke 16,18. i Marka
10,11. nema reči o razvodu za preljubu. Da ga je Isus
izrekao, on bi bio i kod drugih spomenut! Svakako je ovo
dodao evanđelista Matej, jer je znao kako se ima razumeti
ovo pitanje razvoda, a sem toga i u zakonu Božjem već stoji
da se ne čini preljuba, jer jedna strana učinivši preljubu,
samim tim prekida bračnu vezu sa svojim bračnim drugom.
Otpuštanjem u ovom slučaju se ne može reći da ovaj suprug
navodi drugoga na preljubu, jer je preljuba već učinjena.
$4. O zaklinjanju i zavetu, st. 33-37.
St. 33-37. "Me zaklinji se krivo, a ispuni Gospodu zavete
svoje." St. 33. je kombinacija mnogih stihova Staroga zaveta
kao Lev. 19,21; Num. 30,3; Deut. 23,22-24. Isus ne ustaje
protiv samog zaklinjanja, nego protiv njene zloupotrebe.
Prema zakonu je bilo zabranjeno lažno zaklinjanje, jer je
prestupanje zakona. U Isusovo vreme su se Jevreji mnogo
zaklinjali. Isus navodi samo neke od mnogobrojnih formi
zakletava, koje su imali naročito fariseji, a koje su bile
raspoređene u raznim stepenima (Mat. 23,16-22). U st. 37.
kaže Isus, da, ako je reč "da" ili "ne" i u starnosti,
ozbiljno "da" ili "ne", to je dovoljno za zakletvu, a što je
više od ovoga nopotrebno je i zlo. Prema tome nije opravdano
da se zabrani svaka zakletva. Zakletva na sudu je potrebna
da se utvrdi istina. Upravo zbog tih mnogih formi i krivih
zaklinjanja širi se neistinaitost, pa se i sami zaveti prema
Bogu isto tako ne ispunjuju i tako se dolazi do velikog zla.
$5. O pravu odmazde, st. 38-42.
St. 38-42. Isus je učitelj božanske volje, zato in i tumači
pravi smisao datih zakona. Prema Starom zavetu je bila
zabranjena privatna osveta, ali je zato sud imao pravo jus
talionis-a tj. da učinjeno zlo zlim vrati, ili "oko za oko i
zub za zub". Ovaj zakon je mogao primenuti samo sudija, da
bi se stalo na put raznim zločinstvima, dakle ovaj je propis
bio propis držaavnog materijalnog krvičnog prava u judejskoj
državi. Isus sada ukazuje na to, da se ovo pravo kažnjavanja
ne sme primenuti na moralne, privatne odnose. Za privatne
odnose postoje drugi propisi, propisi moralnog zakona (Lev.
19,18). Jevraji su sistem jus-talionis-a (Lev. 24,20)
zamenili sa sistemom odricanja samog sebe. - "Ne protivite
se zlu!" Hrišćanin ne treba da se protivi zlu, pa da zlo
zlim vraća, nego neka savlađuje sebe i nanesenu uvredu i
učinjenu mu nepravdu podnosi mirno i strpljivo, i neka je
spreman da otrpi i žrtvuje više nego što od njega traži
njegov protivnik. Isus nije hteo ovim da ukine pravni
poredak, nego da njegovi učenici ne upotrebljavaju zakonom
ovlašćena sredstva za zaštitiu prava i odbranu od neprava,
samo zbog svoga prava, nego jedino i uvek radi
uspostavljanja prava uopšte, ne zbog sebe, nego zbog opšteg
dobra. - Isus sad pokazuje nekoliko primera kako se mora
postupati, ako nam se nanese nepravda ili šteta od strane
naših bližnjih. Onome koji bi nas udario po desnom obrazu
okrenimo i levi. Protivnik obično udara po levome obrazu,
ali Isus spominje dasni kao važniji deo tela. Onome koji bi
hteo da nam sudskim putem uzme haljinu, dajmo mu pre sud i
još potrebniji ogrtač. (Ogrtač je služio kao gornja haljina,
a kod siromašnih ujedno i kao noćni pokrivač, pa se preko
noći nije smeo zadržavati kao zalog). Ako te neko natera da
ideš službeno jednu milju (1000 koračaja), idi dve milje.
Ovako treba činiti, ali ne zato da bi time pokazali ljubav
prema neprijatelju, ili da ga posramimo i zlo dobrim
pobedimo, jer sve to može, ali ne mora tako biti. Ovde je
glavno, da hrišćanin na ovaj način pokaže da se on ne sveti,
nego da njegovo imanje, čast, sloboda, vreme, ugled itd.
nisu važniji od Božjeg carstva, te da zato sve to može
žrtvovati i još više ako se to traži. Hristove reči, da se
zlu, nepravdi i nasilju ne treba protiviti, ne može se uzeti
doslovce, jer bi to značilo sve ovo pomagati i širiti,
razoriti svaki pravni poredak, društvo i državu, što svakako
Isus nije mislio i hteo. On nije mislio da svoje učenike
liši svakog prava i odbrane, i da ih ostavi na milost i
nemilost surovog nasilja i nepravde. Ima dosta slučajeva gde
hrišćanin mora da ustane u odbranu svoje časti i prava. Sve
ovo najbolje nam tumači Isusov život, koji nije bio ništa
drugo nego borba protiv zla, ne samo rečima nego i delima.
Slično je činio i apostol Pavle u odbranu svoga prava i
časti. On je često tražio zaštitu kod suda (Dela 25,9-11). -
Od nasilnog zahtevanja prelazi Isusna obično iskanje i kaže,
da onome koji nešto ište treba dati, pa makar i ne imao
prava na to. Ko traži pomoć, bilo duhovnu ili materijalnu,
treba mu je pružiti. Onome koji želi zajam, treba hrišćanin
da izađe u susret, pa ma on i ne bio u stanju da vrati
pozajmljeno, i to bez kamate.
$6. O ljubavi i mržnji prema bližnjem, st. 43-47.
St. 43-47. Jevraji su oslanjajući se na Lev. 19,18/%%I%%%
smatrali bližnjim samo čoveka njihove narodnosti i religije,
dakle Jevrejina a ne čeveka uopšte. Ali, ispustivši iz vida
Lev. 19,17. i 18/%%II%%%, bacili su se Jevreji mnogo više na
rešenje pitanja: Ko je moj bližnji? (Luka 10,29) i to je
bilo samo zato da bi dobili odgovor na drugo pitanje: Kome
nisam dužan ljubavi i koga mogu nesmetano mrzeti. Iz st. 47.
se jasno vidi da su fariseji ograničavali ljubav samo na
svoje nacionalne pripadnike "braću", a to čine i neznabošci.
- "I mrzi na neprijatelja svoga". Takve zapovesti nema nigde
u Starom zavetu, ali su je Jevreji izveli iz Mojsijevog
zakona, koji je, prema njihovom mišljenju naglašavao samo
ljubav prema brati, Jevrejinu, a da se na druge narode, kao
neprijatelje mrzi. (Deut. 7,2; 15,3; 20, 13-18; 23,6; 1.Sam.
15,3). Time su se oni stavili protiv jasne Božje volje
izražene u Starom zavetu. Pored Ex. 23,4.5. koje Jevreji
nisu uzimali u obzir, mogli bi se navesti i mnogi drugi
stihovi, kao na primer Ex. 22,1-4. I druge narode morali su
Jevreji smatrati Božjim sinovima, jer Bog daje svoja dobra
svima podjednako. Bog, kao otac, ljubi svu svoju decu. -
Isus se uzvisio nad osvetom i traži da se i više učini nego
što pretivnik želi. Ali, Isus se sada popeo na vrhunac, jer
traži da se taj protivnik lični ili nacionalni čak ljubi, ma
da ova ljubav prema neprijatelju nije bila nepoznata ni u
Starom zavetu (up. Ex. 23,4; Priče 25,21). Isus izjavljuje
da mržnji ne sme biti mesta, jer je hrišćanin dužan da ljubi
svakog čoveka bez razlike, pa i svoje neprijatelje. Njegova
zla dela treba da mrzi, ali samog čoveka da ljubi i svim
silama da radi na tome, da ga odvrati od zla dela. Hrišćani
treba da ljube čak i one koji ih gone, i da se za njih mole
Bogu, da ih On obrati i pomogne. Najlepši primer ovakve
ljubavi pružio je sam Isus na krstu (Luka 23, 34).
$7. Budite i vi savršeni, kao što je savršen Otac vaš
nebeski!", st. 48.
St. 48. Isus govori ovde onima koji su slušali ove reči i
bili zadobijeni za istinu Božju. On govori ovima. Kao što je
Bog savršen u svome biću i području, tako bi trebali i
učenici da budu savršeni u predaji Božjoj volji i držanju
božanskog zakona što će ponovo u njima uspostaviti božansko
obličje, koje je čovek nekad imao.
$$3. Pravda koja se očekuje od učenika i farisejska
pobožnost, (Mat. 6,1-18)
Pod "dobrim delima" (ili "pravdom") razumeju mnoge religije,
kao nekada i fariseji, milostinju, molitvu i post, koja se
smatraju delima, kojima se zaslužuje Božja milost. Fariseji
su želeli da se što više istaknu svojim delima opravdanja,
zato ih Isus i naziva pretvoricima (licemeri). Ova "dobra
dela" treba drukčije da se čine nego što su to radili
fariseji, dakle, ne s tom namerom da ga vide i hvale ljudi.
Ko ovako čini taj će istina postići ljudsku gvalu, ali za
ovakvog nema nagrade kod Boga. Ovo ne znači da hrišćanin ne
sme havno činiti dobra dela, Isus upravo i traži od svojih
učenika, da njihova dobra dela vide ljudi (Mat. 5,16), ali
se ona ne smeju činiti pred ljudima, javno radi veličanja i
slave ili da se još i misli d aće se neko jedino njima
opravdati pred Bogom.
$1. O milostinji prema siromašnima, st. 1-4.
St. 1-4. Kad se daje milostinja to "dobro delo", nora se
smisliti na proslavljanje Boga a ne na samoproslavljanje i
samohvalisanje. St. 2. i 3. nam pokazuju kako treba
milostinja da se daje. U st. 2. iznosi Isus slikovito šta
rade fariseji. Oni daju milostinju u sinagogi i po ulicama,
da bi se videlo njihovo dobročinstvo. Isus nije hteo
otvoreno da spomene fariseje, nego kaže "kao što pretvorice
čine po sinagogama i ulicama", kojima je stalo samo do svoje
slave i hvale. Tako su fariseji trubom objavljivali svoja
dela. Ovakvi ne mogu od Boga ništa više zahtevati, oni su
već primili svoju platu od ljudi. Oni su postigli ono što su
hteli, ljudsku slavu. Prema st. 3. Isus je hiperbolično
pokazao da čovek, koji daje milestinju (desna ruka to čini)
ne sme da svesno očekuje nešto za svoje delo (levom rukom se
uvek nešto prima). Dakle, mora se dati bez ikakvog obzira na
ljude, nesebično, iz čistog srca. - "Da milostinja tvoja
bude tajna", ovim rečima se izražava potreba potpune
nesebičnosti dobrih dela, koja treba da su učinjena samo
pred Bogom i za Boga. Dobro delo koje je učinjeno u tajnosti
neće ostati nezapaženo. Otac nebeski koji vidi i ono što je
u tajnosti i što je ljudskom oku sakriveno nagradiće dobro
delo možda već na zemlji, ali sigurno jednom u večnosti.
$2. O moljenju i molitvi, st. 5-15.
St. 5-8. Dok je milostinja još upućena na javnost, lična
molitva nije u vezi sa javnošću, ali fariseji su se rado
molili Bogu na javnim mestima. Oni su naročito gledali da se
nađu negde na javnom mestu u trećem (9. časova), šestom (12.
časova) i devetom (3. časa po podne), kada je svaki Jevrejin
trebalo da prekine svoj posao i da se pomoli Bogu. Najviše
sveta je bilo na raskršćima i zato su se tamo najviše i
viđali. Oni su, prema jevrejskom običaju stojali (up. Marko
11,25; Luka 18,11.13), i molili se Bogu da tako pokažu svetu
svoju veliku pobožnost i tačnost u pogledu molitve. -
Istinski pobožan čovek, kad hoće da se pomoli Bogu, povlači
se u samoću, gde ga niko ne vidi i gde će sa svojim nebeskim
Ocem nasamo biti. Tako je i Isus často išao na goru, u
samoću, da se Bogu pomoli. Jasno je da Isus nije osudio
javnu, zajedničku molitvu (up. Mat. 18,19). - Isus nije
protiv duge molitve,jer se i sam više puta dugo molio (Luka
6,12; Jov. 17,1) a traži se i od vernih da se neprestano
mole i da im molitva ne dotuži (Luka 18,1; 1.Sol. 5,17).
Ali, Isus je protivan dugoj molitvi koja se sastoji iz mnogo
praznih 9i besmislenih reči, gde se čovek moli samo zstima a
ne i srcem, i mnogim račima kao da želi da obavesti Boga o
svojim potrebama, da ga ubedi i iznudi sve što želi, pa čak
i što je nepotrebno. Takve su bile neznabožačke molitve, ali
su to činili i Jevreji (Mat. 23,14). Grčki izraz
"battalogein" znači svašta govoriti, upotrebljavati mnogo
značajnih rači, a da se pri tome ništa ne kaže i milsi.
Ovakvi ljudi dolaze u opasnost da misle da bogata i
slatkorečiva molitva ima većeg dejstva. Ivače molitva može
biti i duga, samo kad je iskrena, izlazi iz stca i kad se
traži od Boga što je najpotrebnije. - Molitva je veoma
potrebna, ne da bi obavestili Boga šta nam je potrebno, nego
nas radi, jer u trenutku molitve odvraćamo naša srca id
zemaljskog nebeskome, ono postaje čistije i mi se utešeni
vraćamo u ovaj svet.
St. 9-13. Isus nam dane obrazac molitve, da bi pokazao da se
sa nekoliko reči može moliti Boga za sve. Mi možemo kBogu
uputiti i drukčije molitve (up. Mat, 26,39; Jov. 17,1; Dela
4,24. i dr). Ne zna se sigurno da li je ovu molitvu Isus
izgovorio onako kako to iznosi Matej i celo hrišćanstvo ili
u kraćoj formi kako je iznosi Luka (Luka 11,2-4).
"Oče naš nebeski". Hrišćani imaju prava da svemogućeg,
večnog Boga nazivaju Ocem (Rim. 8,15; Gal. 4,6). Judeji su
izlazili pred Njega kao pred oca, koji želi da ispuni
njihove žalje. Ova veza je lična i najdublja. Ona je znak
Božjeg posinaštva. Reč "naš" označuje pravu svest o bratstvu
svih ljudi. Takav treba da bude odnos prema našem bližnjem.
Ovaj Bog, koji je naš Otac, živi na nebesima kao jedini Bog,
moćni i uzvišeni.
"Da se sveti ime tvoje!" Njegovo ime to je On sam. Da se
sveti znači, da se proslavi njegovo ime. "Da dođe carstvo
tvoje!" Ovo je izražavanje nadae buduće Božje vladavine i
očekivanje uspostavljanja Božjeg carstva na zemlji, po
drugom dolasku Isusa Hrista. Hrišćanin treba da se moli, a i
da se trudi da se Božje carstvo što pre uspostavi na zemlji.
"Da bude volja tvoja, kao na nebu i na zemlji." Ovo će se
postići kad nestane sa zemlje svaka suprotnost i
protivljenje Bogu i držanju njegovih zakona. Kad dođe
carstvo Božje, onda će ovladati i zemljom, kao što je na
nebu, savršena i sveta Božja volja. Prve tri molbe se odnose
na božansko i buduće, molbe da Božja deca mogu Bogu sve
bliže doći; poslednje četirimolve su izraz potreba svakog
pojedinca. "Hleb naš potrebni daj nam danas!" Ovde je reč o
održavanju telesnog života. Čovek se moli Bogu da mu dade
radi održanja živaota potrebni hleb, hranu uopšte. Čovek
treba da se moli samo za najbližu budućnost, za najkraći
otsek vremena u budućnosti a to je jedan dan, danas, jer
samo on pripada nama. "I oprosti nam dugove naše, kao što
smo i mi oprostili dušnicima svojim." Ovde se iznosi kakav
treba da bude duh i način postupanja prema bližnjima. Stav
prema Bogu. Taj dug čovek nije u stanju vratiti, zato neka
se moli Bogu, da mu Bog dug oprosti. Samo Bog može opraštati
grehe, a bez oproštenja greha nema spasenja. Ali opraštanju
greha od Bošje strane može se nadati samo onaj, koji je pre
toga sam oprostio grehe i uvrede, koje su njemu drugi naneli
(Mat. 18,21). - "I ne navedi nas u iskušenje", tj. u takav
položaj u životu, koji nas bilo zbog naše sopstvene prirode
bilo spolja, od drugih ljudi, nagoni i izaziva na greh. Bog
ne navodi na greh nikoga (Jak. 1,3), ali prilike u koje
čovek dospeva, mogu da budu za čoveka iskušenje i da ga
navedu na greh. Osećajući svoju slabost hrišćanin se obraća
Bogu molitvom, da ga sačuva od sile iskušenja. - "Nego nas
izbavi od zla". Bog da nas sačuva da ne padnemo pod vlast
greha kao najvećeg zla. Zlo je supretno Božjem carstvu na
ovome svetu.
Dodati umetak u st. 13/%%II%%%: "Jer je tvoje carstvo, i
sila, i slava uvek. Amin" nema u najvažnijim rukopisima.
St. 14.15. Ovi stihovi pokazuju da je opražtaanje ljudima
nominovani uslov božanskog opraštanja.
$3. O postu, st. 16-18.
Starozavetni zakon Mojsijev naređivao je samo jedan,
jednodnevni post preko godine na praznik očišćenja os greha
(Lev. 16,29; 23,27), kada su se Jevreji potpuno uzdržavali
od hrane. Docnije su teške prilike, u kojima se javrejski
narod često nalazio, izazvale i druge zajedničke postove.
Bilo je i nezvaničnih postova; tako su fariseji postili
svakog ponedeljka i četvrtka (Luka 18,12). - Post se smatrao
za Bogu ugodno delo, za delo kojim se stiče Božja milost. Ko
je hteo da ga smatraju pobožnim, morao je postiti. I učenici
Jovana Krstitelja su postili, i zamerali Isusu i njegovim
učenicima što ne poste (Mat. 9,14).Fariseji su imali izvesne
spoljne znake, po kojima se znalo da poste: nisu mazali
kosu, nisu se umivali, posipali su glavu pepelom itd. Ovako
su izgledali sumorni i nagrđena lica. Sve su ovo činili samo
da bi se pokazali pred ljudima da poste. - Fariseji su
trebali da budu zbilja žalosni kad poste zbog njihovih greha
i da ozbiljno traže oproštenje greha i poštedu od kazne, a
ne da se pretvaraju kao liceneri. Ne traži se žalost po
spoljašnosti, nego u duhu iskrene pobožnosti pred Bogom. I
ovde se primećuje da Isus nikako nije mislio da ukine ovo
dobro delo pred Bogom. Isus napominje da se i ovde ne treba
nikakvim spoljašnim znacima isticati da se posti. Ljudi ne
moraju znati ko posti, a Bog vidi post i u tajnosti i
platiće svakome.
$$4. Pobožnost Isusovih učenika i svetsko shvatanje, (Mat.
6,19-31).
$1. Nagomilavanje bogatstva, st. 19-25.
St. 19-25. Fariseji su vezivali mnoge svetske interese sa
pobožnom revnošću. Isus sada govori o tome. Ovde nije rač o
zarađivanju po sebi, nego o nagomilavanju velikih suma
novaca i bogatstva. Ljudi smatraju bogatstvo za veliku sreću
i otimaju se oko njega, ali Isus opominje svoje da to ne
čine. Ovaj svet je prolazan i sve što se nalazi na njemu
propadljivo je. Skupocena odela jede moljac, rđa kvari
metal, a lupeži mogu doći u svako doba da nas pokradu. Mesto
da na zemlji sabiramo blago, treba sebi da sabiramo blago na
nebu gde je jedino sigurno. Čovek će steći blago na nebu
dobrim delima prema bližnjima i ispunjenjem Božje volje (up.
5,12. I 19,21). Ali ne znači da je hrišćaninu zabranjeno
svako sticanje blaga i da je dužan razdeliti i ono što ima,
pa postati prosjak. Isus je protiv gomilanja zemaljskog
blaga, kada je čoveku jedina i sva briga da nagomila što
više blaga, a na Boga i svoje spasenje i ne misli. Bog nije
protiv bogatstva uopšte. Isus je, istina, tražio od bogatog
mladića da proda sve što ima i razdeli siromašnima, jer je
znao da je jako privezan za zemaljsko blago, ali od bogatg
Zakheja nije to zahtevao, nego je bio zadovoljan kad je ovaj
obećao sirotinji samo polovinu svoga imetka. Oko Isusa su
bile mnoge žene koje su imale imanja s kojim su ga pomagale.
Isus je imao prijatelje i poznanike koji su imali svoje kuće
i imanja, a od nikog nije zahtevao da nešto proda. -"Jer gde
je blago tvoje onde će biti i srce tvoje". U nagomilavanju
zemaljskog blaga krije se i opasnost za čovekovu dušu i
spasenje. Kad čovek ima neki cilj, onda je tamo i ceo čovek.
Ko sabira zemaljsko blago, srce mu je na ovoj zemlji.
Njegove misli i želje su vezane za zemlju, a ko sabira
nebesko blago, taj teži za nebom; njegovo je srce upravljeno
gore, prema nebu. Samo takav čovek može ući u nebesko
carstvo.
St. 22.23. Ako je oko zdravo, nije bolesno i abnormalno,
onda je celo telo osvetljeno, a to znači, da blagotvornu
svetlost uživaju svi delovi tela preko oka. U ovom slučaju
se telo može sigurno da kreće, inače je celo telo u tami, to
jest u jednom mračnom prostoru. Spoljnjem oku odgovara i
unutrašnje oko, a to je naše srce. Srce se uzima kao
središte čovekovih misli i želja. Ako je srce zdravo pa teži
za nebeskim blagom, onda će sav duševni i duhovni rad biti
pravilan i tako čovek može da postigne ono za čim teži. -
Božje carstvo, a ako srce nije zdravo, te ne može niti da
primi niti da dalje saopšti svetlost, kako je onda strašno
tamo u tome telu. Ovakvom srcu je samo briga, kako će
nagomilati što više zemaljskog blaga, sav duševni i duhovni
šivot je pomračen i nepravilan, te mora i takav čovek
moralno propasti.
St. 24. Srce pobožno može samo i jedino nedeljivo Bogu
služiti. Svako ko služi Bogu i mamoni brzo će jednome prići
a na drugoga omrznuti. Aramejska reč "mamona" je
personifikacija novca i bogatstval, koja se ovde javlja kao
Božji neprijatelj. Isus nam pokazuje kako se ona stavlja na
suprot Bogu i zarobljava ljude. - Spasitelj veli, da je
nemoguće u isto vreme služiti Bogu i mamaoni, jer se njihovi
interesi i želje kose (Luka 16,13). Ipak, čovek može imati
imanja, pa da ipak služi Bogu a ne mamoni. Tako su na pr.
Avram, Jov, Solomun i drugi pobižni ljudi imali imanja koja
su upotrebljavali na vršenje dobrih dela. Ovi ljudi nisu
služili nocu i zaboravili na Boga i svoje spasenje,
naprotiv, novac im je služio da proslave Boga i pomognu
bližnjima.
$2. Briga oko hrane i odevanja (svatske brige), st. 25-34.
St. 25.26. Pošto je nemoguće služiti Bogu i mamoni, čovek
treba samo Bogu da služi. Velikom brigom i staranjem oko
hrane i odevanja zarobljava mamona ljude, zato Isus i kaže:
"Ne brinite se". Aramejska reč "morimna" označava ono mučno
razmišljanje i razdiruću brigu za mogućnostima, naročito ako
smo u teškom položaju u životu. Na suprot ovakvoj brizi
postoji briga za svakodnovnim radom. Ovo je staranje za sebe
i svoj život (up. 2.Sol. 3,10). Bog zahteva od nas da
mislimo o svojoj budućnosti, da radimo i štedimo, a ne da se
samo oslonimo na Boga, da nam dade na čudesan način. Bog,
koji je dao život i telo, daće i što je potrebno za
održavanje i zaštitu ovoga, kao što se to može lepo videti
na Božjem staranju oko prica, a čovek je važniji od
nerazumnih ptica, on je kruna stvaranja. Opomenuvši bogate,
da ne sabiraju blaga na zemlji, opominje sad Isus siromašne,
da se suviše ne brinu, šta će jesti i u šta će se obući, jer
je i to služba mamoni, samo u drugome obliku. Ovo znači i
neverovanje i sumnju u Božju pomoć i promisao. Ko se mnogo
stara, kako će živeti i šta će obući, taj, slično onome kome
je briga da nagomila što više zemaljskog blaga, nema kad da
misli na Boga i njegovo carstvo (up. Mat. 13,22).
St. 27-30. Preterana briga za održavanjem života nije
razumna, jer se niko ne može brigom zaštititi i osigurati od
nemaštine i smrti. Niko ne može da produži svome životu i
jedan trenutak bez Božje volje. Ovi maloverni se suviše
brinu i za odelo. Oni, istina, imaju veru, ali je ona veoma
mala. Treba da im je pouka cveće u polju. Ljiljan raste
divlje u Palestini u raznim bojama i pokrima čitava polja.
Kako je divno ukrašteno polje sa cvećem, a niko se ne stara
za njegovo odelo! Bog odeva polje tako lepo, da ni mudri i
bogati Solobun u svoj svojoj slavi nije izgledao tako. Pa
kad Bog tako divno odeva poljsu travu koja je prolazna i
služi suha samo kao materijal za gorenje, kako se Bog neće
starati za ljude, koji su za večnost određeni.
St. 31.32. Suvišna briga za jelo, piće i ode.o dovodi nas do
stepena neznabošca, koji ne zna za nebeskog Oca, koji zna za
sve potrebe svoje dece i daje im sve što im treba.
St. 33. Iznad ovih, telesnih želja postoje više, nebeske
težnje, a ta su Božje carstvo i njegova pravda. Ovaj izraz
"najpre" ne označuje neko ređanje, nego znači iznad svega,
jedino. Ovo dokazuje iduća rečenica koja veli da će se sve
ovo zemaljsko dodati. - Molitva i rad su supretnost brizi
kod malovernih. To je pravi trud za potrebe zemaljskog
života.
St. 34. Isus ovde personifikuje sadašnjest (dan), kao da se
dan, kao ličnos, sam brine za sebe. Dan je vremenska celina
za budućnost. Isus priznaje brige "današnjeg dana", ali oni
ne trebaju da nepotrebno povećavaju brigu za "sutrašnji
dan", koji se ovde pojavljuje kao personifikovana budućnost
i koji treba da se sam za sebe stara; tim pre što čovek ne
zna šta ga sutra čeka. Dosta je svakom danu svoga zla, svoje
brige i nevolje.
$$5. Pravi način postupanja s obzirom na oca na nebesima
(Mat. 7,1-23).
U sednoj glavi Matejevog evanđelja se iznosi čitav niz
manjih otseka, u kojima Isus ukazuje na pravo držanje svojih
učenika, čime se treba da pokažu kao deca nebeskog Oca, na
suprot farisejima i njihovoj lažnoj pobižnosti. Fariseji se
odlikuju preziranjem grešnika, a učenici treba da se
odlikuju svojom pravom pobožnošću, božanskom pravednošću i
pravim držanjem zakona. Sva ova načela, koja je Isus dao
učenicima su načela pozitivnog hrišćanstva.
$1. "Ne sudite da vam se ne sudi", Mat. 7,1-6.
St. 1.2. Suditi (krinaein) znači vršiti sudsku dužnost koja
nam nije poverena. Ovo znači prisvajati neki moralno viši
položaj, prisvajanje mesta i zvanja, koje smo Bogu pripada
(up. Jov. 3,17). - Izraz "ne sudite" označuje način
postupanja. Moramo uvek da pomišljamo na Božji sud i njegovo
merilo (up. Luka 6,37). - Isus ne govori ovde o zakonitim,
državnim sudovima, koji su potrebni ljidskom društvu, jer
ima mnogo zla na svetu, nego misli na lični sud nad
bližnjima. Isus je svakako mislio na gorde farseje, koji su
sebe smatrali za velike pravednike i vrlo brzi bili, da svog
bližnjeg nepravedno i neosnovano osude. Hrišćanin se ne sme
nametati svome bratu za sudiju, neće ga lako osuditi, nego
će njegove eventualne greške i slabosti ispravljti (up. Mat.
18,15; Gal. 6,1; Jak. 5,19). Jasno je da će ovakve koji brzo
druge osude i Bog, prema njihovome osuđenju, osuditi.
St. 3-5. "A što vidiš trn u oku brata svoga, a brvna u svome
oku ne osećaš?" Ovaj izraz je bila judejska poslovica, koju
su često upotrebljavali. Ona nam pokazuje da je potrebno
najstožije samoosuđivanje, jer posmatranjem tuđih grešaka i
slabosti lako se dođe do povoda da se neko uzbisi nad
bližnjim i da mu bude sudija, pa u nedostatku pravoga
saznanja i vođen svojim slabostima da nepravedno i
nemilosrdno osudi svoga bližnjeg. To se vidi često i kod
onih, koji tobož iz čiste ljubavi prema bližnjima pokušavaju
da otklone greške svojih bližnjih. Svako ko svoje greške
osuđuje kod drugih, a sebe samoga ne osuđuje, on lako
postaje licemeran. Prvo treba čovek da popravi svoje
pogreške, pa tek onda može popravljati drugog.
St. 6. Ne treba suditi i osuđivati, ali ne sme se biti ni
bez rasuđivanja i presuđivanja. "Svetinju" (meso od žrtava)
dati psima bilo bi obesvećenje. To isto je i kad biser
bacamo pred svinje, koje su isto kao i psi nečiste
životinje. Svinje očekuju samo hranu; one izgaze nepažljivo
i skupoceni biser i najzad se vrate gnevni protiv davaoca i
mogu da ga još rastrgnu, jer im se bacilo nešto što više
nije za njih. Drugim rečima, čuvajte se onakvih koji ono što
je više ne cene ili ga uvuku u blato i prljavštinu.
$2. "Ištite i daće vam se", st. 7-11.
St. 7.8. To je onaj suđenju suprotni način postupanja. Ove
reči nalazimo i kod Luke (Luka 11,9-13), ali ne u besedi na
Gori; izgovorene su po ovome evanđelisti, pošto je Isus
naučio svoje učnike, kako da se mole Bogu. Iskati, tražiti i
kucati je pravi način postupanja prema ljudima, a isto tako
i prema Bogu. Ko ovako postupa i ne malaksava, taj nije
izgubio veru u moć molitve i iskanja. Samo na ovaj način se
postiže nešto kod Boga i ljudi. Svaki drugi put i način je
nepravi, kojim se ništa i ne postiže, pošto on upotrebljava
silu, lukavstvo itd. kao sredstvo. Ako je nekome nešto
potrebno, neka moli od Boga i Bog će mu dati. Bog, naravno,
neće uslišiti svaku molitvu, naročito kad se moli za što
nepotrebno ili čak i opasno; ali ko hoće da dobije mora prvo
iskati, moliti. Ko kuca Bog će mu otvoriti.
St. 9.10. Isus iznosi dva slikovita primera da bi pokazao
kako svaki zemaljski otac zadovojava stvarne potrebe svoje
dece, i još kako deca imaju poverenja u očev dar.
St. 11. Učenici treba darove nebeskog Oca visoko da cene.
Ako ištu od Boga, dobiće. Jer kad ljudi, koji su po prirodi
zli (up. Ex. 8,21: sve misli čovečje su svagda zle), daju
svojoj deci dobre darove, kako to ne bi učinio dobri i
milostivi nebeski Otac svojoj deci, jer Bog ne daje
prividna, nego prava dobra.
$3. "Sve što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima",
st. 12.
St. 12. Ovde je izražena na suprot samoljublju prava,
aktivna ljubav prema bližnjem. Ova ljubav je bila, pored
ljubavi prema Bogu, najvažnija sadržina Starog zaveta. Njom
se ispunjava ceo zakon i proroci. Jevrejski verski učitelj
Hilel uči: "Sve što mrziš, ne čini tvome bližnjem, to je ceo
zakon."
$4. "Ulazite na uska vrata" (u život), st. 13.14.
St. 13.14. Nebesko carstvo, gde je večni život, prikazuje
Spasitelj ovde kao grad, u koji vode uska vrata i do kojih
vodi uzan put. Time hoće Isus da kaže da se do Božjeg
carstva dolazi teško i mučno. Ali ipak moramo izabrati ova
uska vrata i uzan put. St. 14/%%II%%% ističe kako je malo
onih koji ovaj put nalaze. Ovo je put odricanja i trpeljivog
nošenja krsta, pa ih je zato i malo koji ga nalaze. Mnogo je
lakše ići udobnijim, širim putem i proći kroz široka vrata,
ali se kroz njih ne dolazi u večni život. Ugodnost i
mnogobrojni putnici su mnogima dokaz da je široki put pravi
put, zato nisu ni tražili i našli uzani put.
$5. Pravi putokaz na ovome putu i "lažni proroci", st. 15-
20.
St. 15-20. Pored toga što je put u nebesko carstvo trnovit,
postoji za čoveka još jedna opsnost, da s njega zađe, a to
su "lažni proroci" tj. ljudi koji se izdaju za propovednike
njegove volje i nauke, a nisu to. Isus opominjeučenike da
čuvaju crkvu koju će On osnovati od ovih lažnih proroka koji
će prodirati u nju, uzimajući vid članova crkve, kao što su
lažni proroci imali proročke ogrtače i pravili pobežno lice.
Isus pokazuje učenicima kako će moći prepoznati ovakve: po
redovima njihovim će se poznati. Njihovo spoljnje ponašanje
će biti izraz njihove unutrašnjosti. Opasnost je još veća od
ovih lažnih proroka, što dolaze ljudima u "ovčjem odelu",
tj. prave se pobožni i dobri a ustvari uništavaju stada jer
im je stalo samo do svoje lične koristi i slave. Oni zavode
i upropašćuju ljude. Ali kao što se drvo koje ne donosi
dobra pleda seče i baca u vatru, tako će u vatri izgoreti i
ovi lažni proroci.
$6. Isus sudija "u onaj dan" i tvorenje volje njegovog Oca,
st. 21-23.
St. 21-23. Ljudi ne treba da se varaju. Za ulazak u Božje
carstvo nije dovoljno rečima priznati da je Isus apsolutni
Gospodar (kirios), nego se mora vršiti Božja volja tj.
živeti po Božjim zapovestima, a svoju veru pokazati delima.
Isus ne pobija kao laž izjave onih koji će se na to pozivati
i oslanjati, što su u njegovo ime mnogo što učinili, ali
naglašava, da su oni isključeni iz Božjeg carstva, jer ih On
ne poznaje, jer oni nisu bili sa Njime u ličnoj i uskoj
vezi. Sva njihova dela su samo njihova lična pravda, zato ih
Isus i smatra za one koji čine bezakonje. - Već je Jovan
Krstitelj kao preteča pretstavio Isusa kao sudiju sveta
(Mat. 3,11-12), a sad samo Isus jasno i otvoreno govori o
sebi kao o sudiji, koji će u poslednji dan sudit svim živima
i mrtvima i tim svojim sudom završiti istoriju sveta. Prema
slici koju nam Isus ovde daje, na stašnom sudu će se
pokazati, da iako su neki ljudi za života bili obdareni
božanskim darovima, ipak će se pokazati nedostojnima
nebeskog carstva, jer su i pored svih darova i znanja
živeli protivno Božjoj volji i činili bezakonja (up. 1.Kor.
13,2).
$$6. Svršetak i dejstvo propovedi na gori, (Mat. 7,24-29).
$1. Svršetak propovedi na Gori, st. 24-27.
St. 24-27. Ova priča se odnosi na celu besedu na gori, ali
naročito na poslednje stihove, koji govore o sudu. U ovoj se
priči i dalje ukazuje na sud, gde će se mudro i ludo
postupanje jasno utvrditi. Isus ovde deli ljude u dve kdase:
u one koji slušaju i izvršuju i one koji slušaju ali ne
izvršuju. Slušanje i izvršavanje je jedan isti akt. Ko
sprovodi u delo ono što sluša, taj je pravi slušalac. Isus
tu daje i razlog zašto treba da priđemo grupi mudrih ljudi,
a to su oni koji izvršuju njegove zahteve. Ovi zahtevi nisu
takvi da ih čovek ne može izvršiti. Oni su, istina, katkad
teški, ali Isus je imao ješ više da da za Božje carstvo. Za
onoga, koji veruje, ništa neće biti teško i on će sve
žrtvovati, svega će se odreći, samo da zadobije nebesko
carstvo. Pošto je Isus ovako izneo svoje učenje, obratio je
svojim slušaocima pažnju na to, da od njih samih zavisi,
hoće li biti mudri, pa izvršavati ih i tako zidati na pesku,
mesto da zdaju na sigunom temelju. Kad dođe nepogoda, ona će
odneti i njega i njegovu kuću. Iako je Isus znao da je
spasenje delo milosti, on ističe ovde i čovekov rad na
spasenju.
$2. Dejstvo propovedi na Gori, st. 28.29.
St. 28.29. Isusova propoved je učinila silan utisak na
narod. Narod se divio novoj jednostavnoj, pa ipak uzvišenoj
nauci. Još više ih je iznenadio način učenja i Isusov ton.
Isus im je govorio sa nebeskim autoritetom, sa potpunom
sigurnošću učitelja koga je Bog ovlastio da uči. On je učio
kao Onaj koji ima vlast, tj. kao jedan koji je ovlašćen od
višeg autoriteta, Boga, da tako uči. Njegove su reči bile
silne, one su predirale u ljudsko srce. Tereči bile su mećne
kao nekad reči sa Sinaja. Isus je govorio kao da sam Bog
govori. Jasno je da tako nisu mogli govoriti i učiti
književnici.
Propoved na Gori kad Luke (6,20-49) Ona je kraća. On je
ispustio ono što mu je izgledalo neznačajno za Teofila, a
dodao ono što je Matej smatrao da će njegovim čitaocima
smetati. Luka iznosi za četiri blaženstva, četiri naricanja
("teško vama"). Uopšte je tok misli kao i opšta situacija
ista. Ova propoved je kao neka vrsta Isusove apologije za
ovu prvu hrišćansku crkvu koja se pojavila usred Izrailja,
upravljena protiv judejskih optužaba za bunu protiv zakona.
- Po završetku svoje velike besede uputio se Isus u grad
Kapernaum.
$$$6. Vera mnogobožačkog kapetana Luka 7,1-10. (Mat. 8,5-13)
Kao što smo već ranije napomenuli valja razlikovati
isceljenje sina nekog činovnika Iroda Antipe, Jevrejina, o
čemu nam govori apostol Jovan od ovog slučaja. Ovde je reč o
isceljenju sluge nekog kapetana, koji je bio mnogobožac.
Slučaj sa činovnikovim sinom se dogodio u Kani, a ovaj u
Kapernaumu. Svakako je i ovaj oficir (centurio, zapovednik
nad četom od 100 ljudi) bio u službi tetrarha Iroda Antipe;
možda je čak bio i prozelit, jer je prema Luka 7,3-5. bio
naklonjen jevrejskoj religiji. Oba sinoptika, Matej i Luka
su crpli iz naročitih izvora i to nam daje dvostanu sliku
ovoga događaja. Prama obojici ovaj se slučaj dogodio u
Kapernaumu, u trenutku kada je Isus hteo da uđe u grad. Ali
prem asvome cilju inameni Matej ističe suprotnost koja se
javlja između vere ovog mnogobošca i neverovanja Jevreja,
naslednika nebeskog carstva ("sinova Božjeg carstva"). -
Prema Mateju, kapetan ide lično Isusu; prema Luci, on
upućuje molbu preko nekoliko starešina jevrejskih. Ova
razlika se može da objasni time što Matej iznosi slučaj
kratko, a Luka podrobnije. Postoji i jedna rimska izreka,
koja veli: "%%Qni facit per alium facit per se%%%" (ono što
se radi preko drugog, učinjeno je kao od njega lično).
$1. Molba cernoga kapetana i Isusova gotovost da pomogne.
Lk. 7,1-6/%%I%%%.
St. 1-6/%%I%%%. Ovaj kapetan je svakako čuo o Isusu i već
imao izvesnu veru u njegovu moć. Kaptanov sluga je patio od
paralize, koja je bila skopčana s velikim bolovima. Ovde se
vidi retka ljubav i sažaljenje, što je kapetan imao prema
svome bolesnom sluzi. Ljubav i vera kapetana je učinila da
je Isus hteo da učini još više nogo što se tražilo. Sem toga
žto će izlečiti slugu Isus će doći i pod njegov krov. Prema
Lk. 7,2-8. nije dapetan lično izašao pred Isusa, jer nije
sebe smatrao dostojnim toga, nego je poslao svoje
prijatelje, judejske starešine i ovi su u njegovo ime molili
Isusa. Starešine su molile Isusa da učini kapetanu po molbi,
jer je dobar i poštuje jevrejsku religiju, čak, kao
mnogobožac sazidao je i sinagogu. Starešine su Isusa mnogo
molile, što znači da je On nešto oklevao, možda zato da bi
dokazao veliku veru kapetanovu.
$2. Duboka vera kapetanova vezana velikom poniznošću. St.
6/%%II%%%-8.
St. 6/%%II%%%-8. Kapetan nije čekao dok Isus sam dođe u
kuću, on neće da trudi Isusa. On se osećao nečistim da mu se
Isus lučno približi, sem toga smatrao se nedostojnim da Isus
dođe u njegov dom. Kapetan je verovao u božansku moć Isusove
reči, da ona nije vezana za oblik, mesto i vreme. On je bio
karakteran čovek, pa je i njegova vera tome karakteru
odgovarala. (I.Ž. str. 100/2). Prema stihu 6. kapetan je svo
one reči, koje je izrekao, saoptio Isusu preko svojih
prijatelja, kojeje poslao pred Isusa, kad je čuo da se
približuje njegovom domu. "Ulazeći u Kapernaum, Isus je sreo
izaslanstvo jevrejskih starešina, koji su mu izneli
kapetanovu želju. Oni su navaljivali na Isusa." (I.Ž. str.
99/4). Kapetan smatra da Isusov dolazak nije potreban, dosta
je samo jedna njegova reč iz daleka i njegov će sluga
ozdraviti. Kapetan je i sam znao iz svoga života kao vojnik,
da nije uvek potrebno da komandant lično izvodi zapovesti,
da bi se vršila njegova volja, nego se to može činiti na
njegovu komandu i iz daleka. Možda je papetan zamišljao da
je Isus zapovednik nad višim dugovima, koji se pokoravaju
njegovim zapovestima i sa bolesnih odnose bolesti.
$3. Ono nedostaje Božjem narodu to je ovakva vera. St. 9.10.
St. 9.10. Ovo je bio dobar primer, na kome je Isus mogao
pokazati narodu šta im još nedostaje: veliko poverenje u
ličnoj poniznosti i unutrašnjoj vezi s Bogom. - Ovo je više
nego što je Isus očekivao. Toliko i tako čvrste vere, kao
kod ovog mnogobošca, nije Isus našao ni kod Izrailjaca, iako
je Izrailjski narod bio u neprestanoj vezi sa Bogom i Bog ga
je vekovima pripremao za primanje Mesije verom. Sa bolom
izgovara Isus ove reči. Kako je sve to moglo biti drukčije,
samo da su imali Izrailjci veru ovog mnogobošca. - Kod
Mateja imamo jedan dodatak koga nema kod Luke. (Mat.
8,11.12). Nebesko carstvo se u Sv. pismu često predstavlja
kao gozba, gde se leži za stolom, jede i pije. U Isusovo
doba, kod Jevreja i ostalih istočnih naroda ležalo se pri
jelu za stolom, naslonivši se levom rukom na jastuk pred
sobom a desnom se jelo; zato Sv. pismo i kaže "za stolom
ležiati". Isus vidi da će mnogi mnogobošci doći sa svih
strana i ležati za stolom sa Avramom, Isakom i Jakovom,
kojima su potvrđena msijanska obećanja, kao njihova duhovna
deca, a "sinovi carstva", Jevreji, koji su kao Božji narod u
prvome redu imali prava na ovo carstvo, biće izbačeni. -
Ovaj događaj u slici je kao opomena na sud koji pretstoji.
Isus opominje Jevreje, da zbog njihovog neverovanja u Mesiju
mogu da budu bačeni u krajnju tamu. - Božje carstvo se
zamišljalo kao osvetljena dvorana gde se jede za stolom, a
izvan te dvorane je tama, to je mesto gde će se baciti
grešnici. Tamo će se čuti plač i očajanje. - Kad se poslani
vratiše kući, nađeše slugu zdeavog. Posle ovakve vere može
doći samo do ispunjenja želje. - I u ovome je slučaju
bolesnika, koji je bio daleko od Isusa, mogla izlečiti samo
Isusova sila a nikako sugestija ili hipnoza.
$$$7. uskrsnuće mladića u nainu Lk. 7,11-17.
Uskrsnuće mladića u Nainu je bilo jedno od najvećih i
najpoučnijih čuda Spasiteljevih. Nije bilo nikakve sumnje da
je posredi smrt. Narod nije mogao biti prevaren, Isus nije
došao u Nain zbog onog mladića. Oni su se slučajno sreli, i
jedna Isusova reč mu je povreatila život. Njegova mati i
prijatelji, koji su bili najpozvaniji da sude, znali su da
je mladić mrtav, i upravo ove osobe su ga videle da se budi
kao iz sna, da govori. Oni su bili sigurni da mu je život
povratio sam Bog. - Ono "potom" (Lk. 7,11) znači kratko
vreme posle ovoga što se dogodilo u Kapernaumu. Možda
nekoliko dana kasnije. Isus je putovao u malo Galilejsko
mesto, Kanu, 30 km. daleko od Kapernauma na jugoistoku od
Nazareta (danas En Nazira). On već putuje stalno sa svojim
učenicima, a sem toga pratila ga je i velika gomila.
$1. Susret: povorka smrti i povorka života. St. 11.12.
Velikome oduševljenju na jednoj strani potpuno je odgovarala
velika žalost na drugoj strani. Mati je bila udovic i imala
je tog jedinog sina. Sem toga mnogi narod je "svojim
prisustvom pokazao veliko žaljenje i naklonost prema jadnoj
majci. Kako je Isus doznao za ovaj slučaj ne znamo, samo se
dejstvo na njega vidi, zato je Isus i morao da stane i
zaustavi pratnju.
$2. Isus se pokazuje kao uzskrsnuće mrtvih. St. 13-15.
St. 13. Bol matere koja je tu sama stajala izazvalo je
saosećanje. Isus je duboko osećao svakiljudski bol i patnju.
Čim je Isus kazao majci: "Ne plači!", to znači da se on
odlučio na veliko delo.
St. 14.15. Isusov dodir mrtvačkog sanduka je bio znak da on
zahteva da se sprovod zaustavi. On govori kao nekome kji
spava: "Mladiću, tebi govorim, ustani!" Mrtvac nije samo
oživeo na Hristove reči, nogo je i ozdravio. On je
progovorio što je značilo da se opet vraća u društvo živih.
- Ovo je prvo Isusovo podizanje iz mrtvih. - "I dade ga
meteri njegovoj", iz ovih se reči vidi velika Isusova briga
(up. Lk. 8,55; Jov. 11,44). - Umreti bez dece se smatralo
kao veliko prokletstvo. Sem toga, gubitak deteta se često
smatralo kao direktna kazna za greh (up. Jez. 6,26; Zah.
12,10; Amos 8,10).
$3. Rezultat ovoga susreta: osećanje dodira sa Bogom! St.
16.17.
Nije pravi strah obuzeo ceo prisutni narod, nego
strahopoštovanje. Božji strah se pojavio u njima. Oni su
doživeli u stvarnosti veliki događaj, ispunjenje njihovog
očekivanja, da će Bog pohoditi svoj narod. Ovo Isusovo delo
i mišljenje o njemu proširilo se po celoj Judeji i po svim
krajevima gde su Jevreji bili nastanjeni, a to znači čak i
po graničnim oblastma izrailjske zemlje.
$$$8. pitanje jovana krstitelja i isusovo mišljenje o njemu
Lk. 7,18-35. (Mt. 11,2-19).
Ovo Jovanovo pitanje nam jasno iznosi duhovno stanje Jovana
Krstitelja. On ne sumnja u Isusovo delo i misiju, ali dugo
vreme je donelo sa sobom pitanje: da li je on onaj koji će
podići nebesko carstvo ili treba drugog čekati? On je mislio
i na svoje učenike koji se nisu smeli razočarati. Nema
sumnje da je jovan bio ubeđen da je Isus obećani Mesija, već
jednom ne proglasi otvoreno za Mesiju, i zašto ne počinje sa
sudom nad grešnicima ovoga sveta, za koji mu je izgledalo da
je došlo vreme, Jovan se dalje čudio zašto Isus ne otpočne
slavno Božje carstvo na zemlji! Čameći u tamnici i
nestrpljivo očekujući trevutak, koji bi i njemu doneo
slobodu, kao u nekoj sumnji šalje Jovan svoje učenike Isusu,
da ga pitaju, je li on Mesija, kad tako okleva sa sudom, ili
da drugoga čekaju. "Kao ni sami učenici, nije ni Jovan
raztmeo smisao Božjeg carstva. On je očekivao da će Isus
zauzeti Davidov presto. Ali kada je vreme prolazilo a Isus
nije tražio carsku vlast, Jovan se zbunio; demoni su mučili
njegov duh i veliki strah ga je napao. Zar je moguće da se
davno očekivani Oslobodilac još ne javlja?... Ali, Jovan se
ipak uzdao u Isusa... On je rešio da pošalje nekoga k Njemu
da ga pita." (D.A. %%p%%%. 215.216). - Mnogi tumači Sv.
pisma svatraju da Jovan nije ovo mogao pitati sebe radi (up.
Mt. 3,16; Jov. 1,29), nego je pitao radi svojih učenika, da
bi oni iz usta samoga Isusa čuli, da je on, Isus, Mesija, za
kojim treba da idu. Ali iz teksta se ovo ne može da izvede,
jer sam Isus veli jovanovim učenicima: Idite i kažite
Jovanu.
$1. Isus ukazuje onima koji su očekivali bošje carstvo na
otkrivenje sile tog budućeg carstva! Lk. 7,18-25.
Jovan je bio u zatvoru, ali su njegovi učenici sveli k njemu
dolaziti. Od njih je on i doznao za Isusov rad, za njegove
prepovedi i čudesa. Njegovi učenici su mu stalno javljali o
razvoju Isusovog rada. Jovan je očekivao brži i jasniji
razvoj stvari.
St. 18.19. Jovan Krstitelj je saznao "sve ovo", a to znači
sve događaje od Isusovog krštenja i kušanja (up. Lk. 4,14).
- U najboljim rukopisima Sv. pisma, u kodeksima 4 i 5
stoleća, stoji "posla učenike svoje," a ne "dvojicu učenika
svojih", (osim u Lk. 7,18). Rečima "onaj koji treba da dođe"
označavali su Jevreji obećanog Mesiju. - Prema rečima "ili
drugog da čekamo", izlazi da je već u to vreme postojalo
više ljudi, koji su očekivali Mesiju.
St. 20.21. Pre nego što su vesnici mogli da saopšte Isusu
pitanjesvoga učitelja, bili su oni očevici Isusovih dela, a
mežda su i čuli njegove propovedi, jer je on u to vreme bio
na vrhunci svoga rada.
St. 22.23. Isus je odgovorio na Jovanovo pitanje svojim
radom, koji su Jovanovi učenici gledali svojim očima i
slušali svojim ušima. Ali Isus nije ukazao samo na to, što
oni vide i čuju nego to sve još dovodi u vezu sa Is. 35,5.6;
61,1. Što je i u Nazaretu objavio. Upravo zbog ovih dela
označava se Isus kao obećani Mesija, jer ovakav rad ni kod
jednog proroka nije bilo bitno obeležje rada. Hristos radi
sve on što se po prorocima od Mesija očekivalo. Otuda je
jasno, da ne treba drugog čekati. Novo srećn doba je već tu.
Narodu koji je telesno i duševno patio već se pruža pomoć.
Naravno da su mnogi Mesiju i njegov rad drukčije zamišljali.
Oni su drukčije sanjarili o Mesijinom carstvu, zato im Isus
i kaže: "Blago onome koji se ne sablazni o mene!" Ovo je
trebalo da im služi za opomenu: Spasiteljeve reči: "Blago
onome koji se ne sablazni o mene" bile su za Jovana mali
prekor. On ga nikad nije zaboravio. I sad kad je Isusov
zadatak i delo bolje razumeo, sasvim se predao Gospodu. On
je mogao da živi ili umre za stvar koju je voleo. (D.A. %%p%
%%. 218).
$2. Isusov govor narodu o Jovanu Krstitelju. St. 24-35.
I pored Jovanovog pitanja, narod je veoma cenio Jovana,
možda više nego Isusa. Isus se odlučio da iznese svoje
mišljenje o Jovanu kao veličini i pored njegove nesigurnosti
prema Mesiji. On im još govori o ponašanju savremenika prema
Jovanu i njemu.
St. 24-28. Isus potseća narod na vreme, kad su jurili u
pustinju, uvereni da je on zbilja Bogom poslani prorok. Oni
nisu uzalud izlazili u pustinju. NIsu izlazli da vide trsku
kju vetar njiše, a koja ovde označuje čeveka slabog
karaktera, prevrtljivog i nestalnog. Takav čovek i ne bi
privukao njihovu pažnju. Oni nisu izlazili napolje ni da
vide lepo odevenog čoveka, jer takvi nisu u pustinji. Jovan
u svojoj gruboj odeći nije ličio ni na elegantnog obučenig
bogataša. On pita narod, zašto je onda tčao u pustinju?!
Narod je trčao u pustinju da vidi i čuje proroka, a to je
Jovan zaista i bio. Isus im veli da oni u Jovanu vide
proroka, ali on je i više nego to, jer on je šta više i
predmet proročanstva (st. 27) prema Mal. 3,1. Među rođenim
od žene nema većeg od Jovana Krstitelja, ali on je manji i
od najmanjeg u Božjem carstvu. To znači da Jovan ije više
član Božjeg carstva, koje je on sam objavljivao, i zato
najjednostavniji građanin carstva Božje vladavine na zemlji
je veći od njega. Dakle, Jovan nije dospeo u nebesko
carstvo, postao članom ovoga carstva još ovde na zemlji, on
je ostao veliki čovek i pravednik starog zaveta. - Ovde ima
Matej dodatak u Mt. 11,12-15: Jovan, istina, ne pripada
nebeskom carstvu, ali je negova pojava bila znak da nastupa
novo doba. Od Jovanovog vremena, pa do trenutka kad Isus
njima govori, počelo je nebesko carstvo, i ljudi naprežu sve
svoje sile tj. čine sve da ga dobiju. Ova upotreba sve sile
njihove pokazuje njihovu odlučnost i napore da uđu u to
carstvo. Oni znaju da sa Jovanom ima da prestane vreme
proricanja i da otpočne ostvarenje Mesijinog carstva, koje
se proricalo i očekivalo. - Dok su proroci samo proricali,
Jovan je sam Ilija koji treba da dođe. Preko proroka
Malahije (4,5), obećao je Bog Jevrejima, da će im pre nego
što dođe strašni dan Gospodnji, "poslati proroka Iliju", da
ih poravi i spase od propasti. Isus potvrđuje da je sam
Jovan Krstitelj taj Ilija, kjoji je u "duhu i sili Ilijinoj"
(up. Lk. 1,17) spremao ljude za Mesijin dolazak. Isus još
dodaje: "Ako hoćete da verujete" zato što se to nije moglo
materijalno dokazati, nego je samo pitanje vere.
St. 29.30. Isus potseća narod na vreme, kad mnogi narod a
naročito carinici "opravdaše Boga" (smatraše za pavedno i
dobro) za ono što je Krstitelj objavljivao i preduzimao, a
što je bila Božja volja, dok fariseji i književnici odbaciše
ono što je Bog zahtevao od njih i ne hteže se krstiti kao
ostali, nego prezreže Božji savet. "Za mnoge je sudbina
Jovana Krstitelja neobjašnjiva tajna. Zašto je on morao
čamiti u zatvoru i poginuti? Nama ljudima nije data
mogućnost da providimo tajnu Božjeg proviđenja... Jovan je
ispio čašu i postao uzorza mučenika posle njega... Sve
sledbenike Hristove, koji su morali čamiti po ćelijama
hrabrila je misao na Jovana Krstitelja, koji je doživeo
sličnu sudbinu, a čiju je postojanost sam Isus pohvalio. Ni
Enoh koji se preobrazio, ni Ilija, koji se na plamenim
kolima odvezao na nebo, nisu bili više cenjeni i poštivani
od Jovan Krstitielja, koji je stradao u tamnici." (D.A. %%p%
%%. 223).
St. 31-35. Odavde prelazi Isus na sadašnjost i držanje
savremenika prema njemu kao i Jovanu Krstitelju. On ih
naziva "ljudi ovoga roda", tj. sadašnje pokolenje i u st.
35. stavlja ih n asuprot "deci mudrosti". Po svome
postupanju su oni slični jogunastoj i ćudljivoj doci, koja
se među sobom prekorevaju, što svaka strana radi po svojoj
glavi i želeli bi da se uvek jedni ravnaju po volji drugih.
Tako i ljudi ovoga roda umesto da pitaju šta je bila Božja
namera da je prorok Jovan vodio tako strogi način života, a
da Isus radostan sa radosnima uživa Božje dare, oni smatraju
Jovana Krstitelja fanatikom i osobenjakom u kome su demoni,
a Isusa za čoveka koji rado leži za punim stolom i uživa u
jelu i piću sa pokvarenim ljudima. - Njih je trebala silna
propoved Jovana Krstitelja i njegov način života, kao i
Hristovo druženje sa grešnicima da nagoni, da razmisle o
događajima svoga vremena, pa da dođu do uverenja da pred
sobom imaju Božju volju i plan za Preteču i Mesiju. _ Prema
pozivu i zadatku odredila je nebeska mudrost Jovanu jedan a
Isusu drugi život. - "Ali opravdaše mudrosst njezina deca".
Ovim rečima teši se sam Isus, a i njegovi slušači bi trebali
isto tako priznati i opravdati božansku mudrost koja je
slala proroke Izrailju, i određivala njihov život i dela
(Lk. 11,49). Isus je ovde mislio na one, koji su se od ove
mudrosti, čija su izbrana oruđa bila Jovan Krstitelj i Isus,
kao njeni učenici, poučili. Oni nisu obraćali pažnju na
jogunasto i ćudljivo postupanje i suđenje gomile.
$$$9. grešnica pomazuje isusa Lk. 7,36-50.
Mnogi stariji i novi tumači Sv. pisma smatraju da je ovaj
događaj opisan kod Luke (7,36-50) istovetan sa događajem
iznetim kod Mateja (26,6-13), Marka (14,3-9) i Jovana (12,1-
11). I %%E.G. White%%% u svome delu %%The Desire of Ages%%%
("Isusov život") se isto izražava za istovetnost ova dva
događaja, dok mnogi vide dva petpuno različita događaja. - U
ova dva događaja istina ima mnogo sličnosti, ali uopšte
uzevši im adosta i različitih crta. Ali nema sumnje da
postoji ne samo sličnosti nego i istovetnost događaja sa
grešnicom, kojoj je Isus oprostio grehe i Marije, Lazareve
sestre. Mnogi tumači idu još i dalje i tvrde da je Mrija iz
Vitanije i Marija Magdalena jedna te ista ličnost. - Kad
proučimo sve iznete pojedinosti iz evanđelja koje se odnose
na grešnicu, na Mariju iz Vitanije i Mariju Magdalenu,
primećuje se da je to jedan isti tip događaja. Razbacane
crte istog tipa, potpuno odgovaraju, po svojoj prirodi i
okolnostima. Te crte su: vatrena duša, potpuno ozbiln,
hitra, puna vernosti, vere i nežnosti. To su idelai samo
obraćenih. - Ako se obratimo tradiciji starih učitelja u
pogledu istovetnosti grešnice po Luci i Marije iz Vitanije s
jedne strane i istovetnosti Marije Magdalene i Marije,
Martine sestre s drugo strane, naići ćemo na veoma satra i
opšta mišljenja kako kod Grka tako i kod latinskih pisaca i
učitelja, koja potvrđuju ovu istovetnost. I %%E.G. White%%%
podržava isto gledište, tj. ona izjednačuje grešnicu po Luci
(Mariju Magdalenu) i Mariju, Lazarevu sestru. - "Marta im je
služila; ali Marija je slušala Isusove reči. Spasitelj je
oprostio njene grehe; njenog brata je njegova moćna reč
pozvala iz greba. Njeno srce je bilo puno zahvalnosti i
poniznog divljenja." (D.A. %%p.%%% 460). Ovaj događaj se
dogodio u nekom gradu. Jedan od pripadnika farisejske
partije, koji je Isusa smatrao samo za učitelja a ne i
proroka, pozvao ga je da bi ga posmatrao i kritikovao. On se
trudio da na ovom velikom čoveku nađe greške. - Ovde se
pojavljuje i jedna grešnic koju je Isus pomilovao ranije.
$1. Grašnica želi da zahvali Isusu za već dobijeno
oproštenje. St. 36-38.
Ne može se ništa drugo pomišljati, nego da je ova žena imala
rđav životi i stojala u nedozvoljenim odnosima. Ona nije
došla da traži oproštonje greha, jer je to već imala, nego
da izrazi svoju veliku radost zbog oproštenja.
St. 36. Ovaj farisej je samo tražio potvrđenje svog lošeg
mišljenja o Isusu, zato je odmah i bio spreman da osudi
Isusa (up. st. 39), a da nije ni bio potpuno siguran.
St. 37.38. Luka se ne seća u kom je to gradu bilo, ali ceo
grad je poznavao ovu grešnicu kao takvu. Ona se uvukla
neprimetno u kuću s aveć određenom namerom. Polako je
pristupila trpezi i došla do Isusovih nogu, koje su bile
isprižene u pravcu van trpeze. Napred je, pred njima stajao
niski sto sa jelom. - Njenim sopstvenim suzama bile su
Isusove noge ukvašene, tako da ih je ona morala prvo
obrisati sa svojom kosom, koja joj je dole padala. Tada mu
je poazala noge, zbog čega je bila i došla. - Sve ovo kao i
ljubljnje nogu ukazuje na to, da je ona već primila
oproštenje. (up. st. 47).
$2. Isus pokazuje fariseju na ovoj ženi, što njemu
nedostaje. St. 39-47.
Njemu nedostaje upravo doživljaj oproštenja greha, koje on
prirodno ne može ni dobiti, dokle god se uzdiže iznad drugih
ljudi, i smatra sebe savršenim.
St. 39. Farisej je odmah lako zaključio, da Isus ne može
biti prorok, jer on i ne zna kakva ga je grešnic dodirnula.
Da je on pravi prorok, on bi se čuvao ovakvog dodira.
Farisej je osudio Isusa bez ikakvih stvarnih dokaza.
St. 40-43. Isus sada objavljuje da on zna za raniji život
ove grešnice i da on prima i nemoralne. - Isus je izabrao
ovaj oblik, priču da bi razgovor ipak ostao u četiri oka,
među njima dvojicom, a sem toga nije ni hreo da ga izazove
da nešto učini. - Ova dva dužnika su se razlikovala samo u
veličini duga. Iz Isusovog pitanja i farisejevog odgovora
izlazi jasno, da, što je veći dug otpušten toliko je veća
zahvalnost i ljubav.
St. 44-47. Na ovoj ženi, kojom se Isus poslužio, pokazao je
on fariseju, da je on samim svojim odgovorom dao sud o svome
stavu prema grešnici kao i prema samome Njemu (Isusu). -
Isus upoređuje postupak fariseja sa postupkom žene: hladan
prijem, ni vode da opere noge, ni poljubac dobrodošlice,
niti pomazanje uljem glave. Svega ovoga je bilo prekomerno
kod žene grešnice. Time što mu Isus otkriva zašto je tako
kod žene, otkrio mu je i njegov veliki nedostatak: "Jer je
veliku ljubav imala." Zato su grešnici oprešteni mnogi
gresi. To je to što Isus zna a farisej ne zna, ali je mogao
znati i videti u njenom delasku i postupanju. Njemu je malo
i oprošteno, jer je imao malo ljubavi.
$3. Vera sa kojom je žena primila oproštenje greha, pomogla
joj je. St. 46-50.
Dok je žena pokazala zahvalnost za oproštenje greha, sam
Bog, vlastan da oprašta grehe, oprostio joj je njene grehe.
Isus joj potvrđuje oproštenje greha, da bi je uputio i
ohrabrio za novi put u njenom životu, a fariseju ovo još
više utisnuo u pamet. - U st. 50. kaže Isus: "Vera tvoja te
je spasla." Time je hteo Isus da kaže, da to nije njena
ljubav, koju je pokazala delom, što je spasava, što je čini
slobodnom i novom, nego njena vera u Božju milost. - "Idi s
mirom!", znači da joj se njen mir vraća i niko više neće joj
ga moći oduzeti.
Isus se opet nalazi na putu, od grada do grada i od sela do
sela. Lk. 8,1-3.
Isus objavljuje vest o Božjem carstvu, uz saradnju
dvanaestorice i žena, od kojih su tri naznačene po imenu,
koje su materijalno pomagale i radile za ovo delo. To je
bila prva Hristova crkva Novoga zaveta.
$$$10. veza sa veelzevulom i jonin znak Lk. 11,14-36. (Mat.
12,22-45; Mk. 3,20-30)
Svirepa uvreda u žučnoj raspravi beše hladno izrečena i
veoma otrovna za narod koji je rako slušao Isusove reči. Ona
je bila odgovor na njegovo dobro delo. Oni nisu rekli
sotona, protivnik, ime koje je imalo u sebi izraz neke
veličine, prema njihovome shvatanju, nego Veelzevul, kojim
su hteli da izraze svoje preziranje. Sama reč je bila njihov
lični proizvod, sa onom prefinom lukavošću ljudi koji
produbljuju slova. "Vaal" ili "Veelzvuv", askoronski bog
izgovarao se Veelzevul u smislu "bog đavola" na aramejskom
jeziku kojim su tada govorili Jevreji. Uvredljiv nadimak
"starešina, knez demonski" ponova je upotrebljon za Isusa.
$1. Iscelenje demonom opsednutog i sve veća zategnutost
između Isusa i naroda i Isusovih protivnika. Lk. 11,14-16.
Isus se nalazi u Kapernaumu, možda u Simonovoj kući. Ovo se
dogodilo tek što se vratio sa puta. Nije mogao ni jesti od
posla. - Ovo isceljenje demonom opsednutog je došlo odmah
posle dolaska njegovih za koje se kaže da su smatrali Isusa
da je izvan sebe. - Dejstvo ovog iscelenja je različito na
narod i književnike. Neki su tražili od Isusa i znak sa neba
kao kod Ilije. - Fariseji se uplašiše, da će zbog njegovih
čudesa ceo narod poverovati u njega kao Mesiju, pa su zato
gledali, da narod odvrate od Isusa, time što su tvrdili da
je on u vezi sa Veelzevulom, starešinom demona i samo pomoću
njega tera iz ljudi niže zle duhove.
$2. Hulenje na Sina čovečjeg i hulenje na Sv. Duha. St. 17-
26.
Isus pokazuje jasnim primerom narodu, kako je tvrknja
fariseja nelogična i bez osnove. Isus stavlja sotoninom
carstvu na supret Božje carstvo. On im jasno iznosi
supretnost farisejskih zaključaka (st. 17.18). Ako bi sam
knez demonski ustao protiv svojih mlađih, onda bi njegovo
carstvo brzo propalo, kao što propada svaka država ili dom,
u kome vlada nesloga i svađa, a to svakako nije sotonina
želja. - U st. 21 i 22 pokazuje Isus svoju silu, protiv koje
je sotona bespomoćan. - Isus ističe farisejima da on tera
demone pomoću Božjeg Duga, jer drukčije ne može to ni biti.
Da ih ne goni običnom, ljudskom silom, priznali su i sami
fariseji. Ali ako Isus tera demone pomoću Božjeg Duha, to
onda znači da je otpočelo Božje carstvo i rušenje sotonine
vlasti na zemlji. Isus ne kaže da je on car ili Mesija ali
iz reči "jači" (Lk. 11,22), koji je svezao "jakoga" i ušao u
njegovu kuću, jasno izlazi da je sotona pobeđen i da se
njegovi demoni gone iz ljudi, ljudi se oslobađaju od
sotonine moći, kao dosadašnje sotonino "pokućstvo", koje on
(Isus) sad otima id sotone. U st. 23. obraća se Isus svojim
neprijateljima ali i celome narodu. Oni moraju dobro da
razmile: ko nije njegov pristalica, on je njegov
neprijatelj. - Ovde umeće Matej (12,31-37) jedan važan
otsek. Svaki greh i huljenje, čak i na Sina čovečjeg, na
Mesiju, može se čoveku oprestiti, jer može neko da huli na
Sina čovečjeg, zato što u njemu ne vidi Božjega sina. Ali
kojse protivi jasnoj i očevidnoj istini, da Isus može terati
demone iz ljudi samo pomoću Božjeg Duha, i teranje zlih
duhova zlobno propisuje sotoni, taj huli na Sv. Duha.
Hulenje na Sina čovečjeg, postaje huljenje na Sv. Duha kada
se dokaže nemohućnost tvrđenja protiv Isusa i njegovoga dela
na zemlji, pa se ipak ne prima i ne priznaje Isus. Ovaj mu
se greh ne može oprestiti ni na ovome ni na onome svetu.
Ovakav se svesno protivi Bogu. Takav čovek nema više
mogućnost da se sšase, jer svesno odbija rad Sv. Duga na
sebi , koji ga jedino može spremiti i započatiti za
spasenje. - Fariseji su morali priznati da su Isusova dela
bila dobra, naročito teranje demona iz ljudi, ali onda su
trebali i Isusa da oglase dobrim, a ne da je u vezi sa
sotonom. Ako je plod (Isusovo delo) dobar, mora i drvo
(Isus) dobro biti, a ako je drvo rđavo , onda i plod ne može
biti dobar. Ali to Isus i nije lčekivao od fariseja, jer su
porodi gujini, zato i govore zlo a ne dobro. Srce je kao
riznica, iz koje usta mogu izneti samo ono što je u njemu.
Već i za svaku praznu reč odgovaraće ljudi pred Bogom, a
kako li tek za strašnu hulu. Neće nem se suditi samo za naša
dela nego i reči koje izlaze iz srca. - U st. 24-26. nam
Isus pokazuje demonska dela. Tu se još pokazuje kako je
opsednuti demonima slika nadvlađivanja od strane sotone.
Prema Mt. 12,45. ova se slika odnosi i na judejski narod.
$3. Isus ne želi divljenje, nego dase njegova reč sasluša i
primi. St. 27.28.
Ova žena je bila pod uticajem Isusove snage i veličine i ona
zavidi materi ovako velikog čoveka. Isus ukazuje preko ove
materinske gordosti na sreću, ako primimo u nas Božje reči.
Ovo je bila prijateljska opomena od strane Hrista, da mu se
ne divi, nego da ga primi u srce tj. da zauzme pravi stav
prema njemu i da pođe njegovim putem, putem koji on zahteva.
$4. Isus daje znak Jone proroka. St. 29-32.
Neprijatelji Hristovi su umuknuli. Možda su se i povukli.
Utoliko je više nestrpljivo prodirao narod. Isus sad pokreće
pitanje, koje su mu postavili još ranije (st. 16); naročito
kad su neki od fariseja i književnika to zahtevali. Oni lil
ne vide znake, koje su stvarno imali priliku videti, ili to
nije bio za njih dovoljno natprirodni znak, znak "s neba"
(st. 16). Oni smatraju, da sve što je do sada učinio nije
dovoljni dokaz da je on od Boga obećani i poslani Mesija.
Mesija mora nešto izvanradno da učini. Oni su na ovaj način
pravdali svoje neverovanje a i kušali Isusa. - Isus im
odgovara da ih njihova zloća čini slepima. On ih naziva "zao
rod". Iako je Isus odbi da im da znak s neba, ipak će im
dati veliki znak. U st. 30. objašnjava Isus ovaj znak. Kao
što Jona kao ličnost, njegovo bavljenje u ribi i njegova
silna propoved u Nineviji je bio znak, tako isto je Isus
znak ovome rodu. Isusovo uskrsnuće i silno propovedanje
evanđelja je nepobitni znak. Ovaj znak se neće sada dati
ovome "preljubotvornome rodu", tj. u religiojznome smislu
rod, koji je otpao od Boga (Mat. 12,39), nego tek u
budućnosti, kad ubiju Mesiju. Kao što je Jona uskrsao iz
ribe, tako će i Isus ustati izjgroba, i to će uveriti sve o
njegovome masijanstvu, kao što je i Jona učinio da se
Ninevija pokajel - Isuna, narod nije video uskrslog
Spasitelja, ali su apostoli u svojim propovedima isticali i
tvrdili njegovo uskrsnuće. - Ne samo da će se morati stideti
prema neznabošcima grada Ninevije, nego će ih ovi i osuditi,
jer su se Ninevljani pokajali na Joninu propoved. Njima je
bila dovoljna samo Jonina reč, pa da se pokaju, a Jevreji
ovo generacije ne kaju su ni na Mesijinu reč, koji je od
Jone veći propovednik pokajanja. Čak je i carica sa juga, iz
grada Save, u Jugozapadnoj Arapskoj, došla da čuje
Solomunovu mudrost (1.Car. 10,1), a Jevreji Isusovog doba,
ne mare za nebesku mudrost koja se otkrila u Isusu Hristu. I
ova carica će ih osuditi.
$5. Isus objašnjava da i dalje mora da svedoči. St. 33-36.
Isus upotrebljava rečenice i slike iz besede na gori, koje
on ovde dodaje, da abi pokazao kako je potrebno, i pored
svog odbijanja i protivljenja, da se svetlost proširi, i
kako je potrebno da se slušaoci čuvaju, da ne bi izgubili
jednostavnost i uopšte sposobnosti da dobro vide i razumeju.
Matej donosi ovaj otsek u nešto drugome redu. I on iznosi
reči iz vesede na gori (33-35). U st. 36 i 37 iznosi im Isus
ozbiljnost i težinu njihovog huljenja, tako da ne mogu
kazati, mi nismo to tako ozbiljno uzeli. Čak i za prazne
reči moraće čovek dati odgovor na sudu.
$$$11. prava isusova rodbina
Mt. 12,46-50; (Mk. 3,31-35; Lk. 8,19-21)
Možda su mati i braća hteli da govore sa Isusom po nekoj
privatnoj, porodičnoj stvari, ali Isus je bio u svome punom
radu, zato on sada nema vremena za njih. To ne znači da on o
njima neće ništa da zna, ali drugo je važnije. On kao
propovednik Božjeg carstva ima bližih i prečih rođaka nego
što su krvni rođaci. S druge strane volja nebeskog Oca
obuhvata sve u jednu veliku porodicu. Prvi i najbliži
Isusovi rođaci su oni koji izvršavaju Božju volju, koju je
on objavio sveti. Samo su oni srećni srodnici koji slušaju i
tvore Božju reč. Isus je mater jož ranije o tome obavestio.
Svakako su se Isusova mati i braća uznemirili kad su videli
mladoga proroka okruženog nemirnom gomilom, koja je
zahtevala političku revoluciju: naročito doznavši da ga neki
smatraju zanesenjakom. Zbog mnogo naroda oni nisu mogli ući
u kuću. Ostali su pred vratima. Odgovor koji je Isus dao na
saopštenje da su mu tu majka i braća je osnovna tačka
njegove nauke. Iz ovoga se jasno vidi karakter Isusovih
propovedi. On je još pokazao šta treba da nam je pretežnije
ovde na zemlji.
Od ovoga momenta evanđeliste ne spominju više Mariju do
trenutka kad je bila pred Isusovim krstom.
$$$12. hristove priče o božjem carstvu
Mt. 13,1-23; (Mk. 4,1-34; Luka 8,1-18).
Prema Ps. 78,2. i Priče 1,1-6. kod Jevreja su postojale više
vrsta umetničkog načina govora, koje mudri razumeju a koji
još to nisu, oni treba da uče da ih razumeju. Jevrejska reč
"mašal" znači priča, a reč "šidot" zagonetak. "Mašal" je
jedna od najstarijih i najviše gajenih vrsta umetničkog
načina govora kod Jevreja. I za Isusovo vreme a i docnije
promenjivala se ova vrsta govora u književnosti.
Pod pričama (paraboli) se razume u Sv. pismu priče, koje,
pričajući događaje iz običnog života, slikaju i izražavaju i
istine duhovnog života. Dok kod alegorija imamo čitav niz
metafora, čiji svaki izraz je sibol za sebe, priča je samo
jednostavno upoređenje jednog događaja ili stanja sa drugim.
Priče nemaju nikakvu drugu svrhu nego da što bolje iznesu
istinu. "Isus se poslužio prirodom da bi mogao objasniti
duhovne stvari. Svari iz prirode i života njegovih slušača
doveo je On u vezu sa istinama napisane reči". (P.P. 96).
Svrha priča je sledeća: 1./ Da objasne i pokažiu istine,
koje je Isus objavio. "Hirstove priče su određene, da se
istaknu načela, koja je On došao da objavi svetu." (%%E.G.W.
%%%)
2./ Da sakrije od jednog dela svojih slušalaca izvasne
istine, kojihsu oni bili nedostojni ili nesposobni da ih
razuneju. "Hristos je trebao da iznese istinbe, koje običan
narod nije bio u stanju da primi ili razuma." (%%E.G.W.%%%)
3./ Njima se trebao da uspostavi aklad između materijalnog i
duhovnog sveta. "Hristos se služio poznatim stvarima, da bi
pomoću njih objasnio nepoznate i da bi pomoću običnih
zemaljskih svari ilustrovao božanske istine". %%(E.G.W.%%%)
4./ Da probudi duh naše inteligencije za ove stvari i da mu
da ključ poznanja, koje je potamnelo uled greha. Da vodi naš
duh proma duhovnim stvarima i poukama, koje se vide u
prirodi. "Isus je želeo da dirne radoznalost svojih
slušalsca. On je hteo potreti ravnodušne u njihovoj
obamrlosti i upiniti da istina prodre u njihovo srce."%%
(E.G.W.%%%)
5./ "Da pretstavi isstinu u raznome cidu i da je prilagodi
raznim klasama slušalaca." (%%%E.G.W.%%%)
6./ "Da pretstavi istinu na takav način da neprijatelji ne
nađu nikakvu priliku da ga optuše pred sinedrionom." (%
%E.G.W.%%%)
Priče otkrivaju i sakrivaju u isto vreme Božje puteve. One
ne pretpostavljaju istinu, ona je nudi onome koji je želi.
Božji pozivi su tako direktni, tako energični, da čovek ne
može da im zatvaori srce. Ali priče nisu takve. Svako može
odbiti da razume misli koje se u njima kriju, ali sa svakim
novim odbijanjem, koje čevek učini raste njegova tvrdoća. I
one su sredstvo milosti kao i sve drugo, ali one imaju uvek
dva završetka: Kad one ne proizvedu spasenje, one
pogoršavaju uslove onima koji ne znaju da ih iskoriste.
Svaki učitelj koji je šeleo da privuče srce i razum svojih
učenika upotebljavao je u svojim govorima priče, čak su se i
suviše upotrebljavale. Ovo je zahtevalo mnogo napora, jer
ako se govorilo samo ovim slikovitim jezikom, moglo se lako
dugom upotrebom izgubiti njen pravi karakter, koji je i
činio da se njima pobuđivala pažanja i da s uvek nove forme,
što su i činilo oni koji su upoterbljavali ovu vrstu priče.
- Priče ne prestavljaju nauku na osobiti način, ali je one
čine živom. One nas uče ono što je bilo naređeno i učenicima
da čine, da bi bili dobro poučeni učitelj za Božje carstvo,
ali da su sposobni i drugo o tome da pouče (Mt. 13,52). One
iznose iz svoje riznice stare i nove stvari. One objavljuju
naročite stvari služeći se običnim predmetima i pojmovima.
One daju priliku da se čovek podigne od poznatog
nepoznatome. One nam iznose tajnu pravog korisnog
poučavanja, kojamogu da pokrenu srca i duh čovečiji. Ima
naročite draži u ovome načinu učenja, koji upućuje ne samo
na čovečiji razum nego i na njegove osećeje. Stvari koje su
ovako naučene ostaju duboko utisnute u našem sećanju.
Pravila kako se tumače priče su sledeće: 1. Pre nego što se
pređe na objašnjenje pojedinosti mora se dobro razumeti
centralna istina. 2. Objašnjenje priče mora biti u vezi sa
sadržinom. 3. Treba dovesti u sklad objažnjenje sa tekstom,
lako i bez prinuđivanja samog teksta i 4. Ne smer se dati ni
jednoj priči značaj izvora ili osnove hrišćanskih dogmi.
Isusove priče su sledeće: 1./ O sejaču; 2./ O kukolju i
pšenici; 3./ O setvi; 4./ O gorušičinom zrnu; 5./ O kvascu;
6./ O sakrivenom blagu; 7./ O skupocenom biseru; 8./ O
mreži.
Ove Isusove priče iznose razna stanja razvoja Božjeg
carstva. Prema svome uobičajenime načinu Matej je prikupio
sve priče, koje govore o Božjem carstvu, iako nisu bile sve
izgovorene u isto vreme i po ovome redu. Isus nam je izneo u
pričama božanski rad i upravljanje njegovog natprirodnoga
carstva na zemlji, njegove zajednice. On nam je opisao
različita stanja: obrazovanje i rad na stvaranju toga
carstva, koje je ometano nekim teškoćama spoljne i
unutrašnje prirode (seme i kukolj). Za postepeno rastenje
carstva potrebno je bilo opšte propovedanje o carstvu
(sveća). Tu nalazimo na napredovanje i rastenje ali i
smetnje (gorušično zrno). Zatim tu je i problem
prilagođavanja i preobražaja ljudi (kvasac). Sile koje vrše
uticaj vremenom i jedino čine da sve raste (sejanje).
Simboli sakrivenog blaga i skupocenog bisera nam otkrivaju
duhovno bogatstvo Božjeg carstva, kao i neuporedivu
vrednost, radi koje se sve žrtvuje. Najzad, poslednja priča
(o mreži) nam označuje draj crkve na ovoj zemlji i ulazak
vernhu večno carstvo.
Vrlo je interesantno uporediti pojedine priče i doznati šta
svaka od njih novo sadrži u sebi. Svaki evanđelista je uneo
po koju novu crtu u priče. - Upoređujući sinoptike moglo bi
se reći da su Matejeve priče više tekratske, a Lukine više
etičke. Prvog su više suđnja a drugog više milstđa, Matejeve
su više veličanstvene a Lukine dirljivije. - Matej često
iznosi priče da bi objasnio tajne Božjaga carstva. Luka, ne
zna za ovo. U Matejevim pričama, Bog se javlja kao car koji
sedi na svome prestolu, gnjevi se na zlo i spreman je da
kazni svaku neposlušnost ljudi. Voše njegovih priča se
završavaju sa manje ili više strogimsudom (Mt. 13,42.49;
18,34; 20,14; 21,41; 22,7.13; 25,12.30). Suđenje se nalazi i
kod Luke, ali mnogo manje, mnogo ređe, on objavljuje
naročito milost. Iz ovoga vidimo da su apostoli različito
opisali i svaki druge elemente izneo, što je odgovaralo
njihovom duhu, kao i cilju koji su imali prod sobom.
Matej ima čitavu jednu glavu niz priča o Božjem carstvu i
vladavini. On je vberovatno grupisao ovo Isusove priče i
reči, koje je on izgovorio u raznim okolnostima i na raznim
mestima. Marko međutim, koji se slaže sa Matejom, hteo je
samo da načini sliku više intimnoh propovedi o Božjoj
vladavini.
$$1. Priče o Božjem carstvu i sposobnost njihovog shvatanja.
Mt. 13,1.2.10-17.
Onofga dana kada se zbio događaj u Mt. 12,22-50. Iazšao j
eIsus iz grada da uči narod na obali jezera. Isus ih je učio
iz barke. Iz barke je Isus lakše mogao govoriti narodu koji
se skupio sa svih strana. Oni su svi trebali da ga jasno
čuju. - Ovaj novi način učenja bio je nepoznat učenicima.
Kad su učenici zapitali, zašto učiš narod u pročama. Isus im
je odgovorio: "Vama je dano da znato tajne carstva nebeskog,
a njima nije dano." Učenici imaju sposobnost i mogućnost da
saznaju nepoznate i skrivene istine o nebeskom carstvu, ali
judejskome narodu to nije dano, i zato im se nebesko carstvo
iznosi u pričama. - Jevreji onoga doba poznavali su verske
stvari samo spolja i na izgled, a istinu zanemarili. Kod
učenika se, naprotiv, vidi stvarna unutrašnja želja, odmah
od početka i ta želja je sve veća. - U st. 13-15. odgovara
Isus na pitanje iz st. 10. Jevreji vele da vide svoja dela,
pa ipak ih ne vide, da slušaju njegove zapovesti, pa ipak
ništa ne razumeju. Ovim se ispunilo ono što kaže Isaija
(6,10). Kad Božji narod odbacivanjem Boga ode tako daleko,
da od Boga poslanu im propoved o spasenju potpuno razumeju i
promaju, onda je ta propoved za njih samo odvođenje na sud.
- Kako učenici trebva da budu srećni! Onaj, što ga oni vide
je obećao "sveto seme" (Is. 6,13), novi budući život.
Apostoli su srećniji od starozavetnih proroka i pravednika,
jer svojim očima gledaju i ušima čuju ono, što su proroci i
pravednici želeli da vide i čuju. Svi su oni očekivali
budući život, Mesiju na zemlji, njegova dela i reči. Da bi
Isus potvrdio ovo preimućstvo apostola, uzima On primer iz
običg života. Onaj "koji nema" izgubi i ono malo što ima.
Tako je i u duhovnome životu. Ko ima smisla za verske istine
i ajne, tom će Isus te tajne objasniti i ne teži da ih
dublje i bolje upozna, od toga će se najzad oduzeti i ono
malo raziumevanja verskih istina.
Evanđelista Matej navodi napred razgovor izveđu Isusa i
njegovih učenika (st. 10-23), ali ono se, bez sumnje,
dogodilo tek kad je Isus sa učenicima bio ostavio narod (up.
st. 36). Apostoli nisu razumeli zašto Isus ovom prilikom
govori narodu samo u pričama, a ne tumači im ono što hoće da
im kaže.
$1. Priča o sejaču. Mt. 13,3-9.18-23. (Mk. 4,1-20; Lk. 8,4-
15).
Ova priča govori o Božjoj reči u čovečjem srcu. Sam Isus
daje tumačenje ovo priče. Isusovi učenici trevba da znaju,
da razvitak i napredak božjeg carstva ne zavisi samo od
sejača nego od zemljišta na koje je palo sejačevo seme;
dakle ne zavosi samo od Boga nego iod ljudi, od njihovog
srca. - Isus ne tumači ko je sejač. Što svaki ratar
doživljuje, doživljuje i svaki propovednik reči, bilo da je
to Isus, apostoli ili njihjovi sledbenici. Propovednik radi,
on jednodnostavno seje seme. S time je njegova delatnost
završena. Sve dalje zavisi od stanja i okolnosti, a naročito
od pripremnosti slušača. Tipična su četiri stanja ljudskoga
srca. Ona zavise od stepena sposobnosti da se primi dobro
seme. Prvo, tvrdi put. Možda je životom i grehom otvrdneo.
To su ljudi, koji su prema sejaču i njegovoj propovedi o
Božjem carstvu ravnodušni i neće da razumeju i prime njegove
reči. Ovakvima dolazi sotona i otima im ono seme što je palo
pokraj tvrdoga puta. Ovo seme je lako oduzeti, jer nije
dublje u zemlji. "Kao što ptice odmah pokupe seme na putu,
tako je i sotona spreman da seme božanske istine oduzme
čevečjoj duši. On se boji da će Božja rač probuditi
nepažljive i uticati na otvrdela srca. Sotona i njegovi
demoni prisustvuju gde god se propoveda evanđelje i dok
nebeski anđeli utiču na ljude u dobrome smislu, neprijatelj
se trudi da se reč ne zapazi. Sa velikim zalaganjem pokušava
on da se omete rad Sv. Duha. (P. p. 55). Drugo, kamenito
mesto. Seme je palo na površinu tvrdoga kamena. To su ljudi
koji se lako oduševljavaju za Božju reč, i odmah je radosno
primaju. Ali pošto nije duboko u srcu, brzo nestane. Ako ih
samo počnu goniti radi istine Božje, oni će se brzo
sablazniti i pitati se, zašto da ih zbog toga gone. Ovakvi
se lako odluče da napusto Božju reč. - Treće, trnovito
mesto. Zemljište je dobro po sebi, nego od početka su u toj
zemlji i druga semenja, što predstavlja ono zlo koje je
ostalo, a za koje je poznato da brže raste. Ovo je ona vrsta
ljudi, koji su primili Božju reč, ali ne mogu da se odreknu
sveta i njegovih slasti. Oni bi hteli da služe dva
gospodara. Najposle briga ovoga sveta i bogatstvo ugušuju
sasvim Božju reč i ona ostane bez ploda. - Četvrto, dobra
zemlja. Dobru zemlju izražava Isus sa: slušanjem,
razumevanjem i rađenjem pleda. Samo kod ovih ljudi pokazuje
posejana Božja reč uspeha. To su oni koji su ne samo čuli
Božju reč nego je i razumeli i duboko urezali u srce, i
najzad oni po njoj žive i donose pravog ploda. - "Koji rod
rađa i donosi stostruko, šezdesetostruko ili
tridesetostruko". Ovo reči jasno dokazuju različitu
delatnost u hrišćanskome životu, ali ovde je bitno rađanje
ploda.
$2. Priča o kukolju i pšenici. Mt. 13,24-30.36-43.
I ovu priču je Isus izneo narodu. Od svih priča učenici su
ovu najmanje razumeli, tako da su oni, pošto je Isus
otpustio narod, tražili od Njega da im je protumači. Ova je
priča u stvari produžetak prve priče. I ovde imamo kao
osnovnu sliku njivu sa dobrim i rđavim semenom, samo se sada
ovde govori o sejanju kukolja i njegovome dejstvu. - Širenju
i napretku Božjeg carstva smeta i spoljni neprijatelj,
sotona. - Isus u ovoj priči ne prekorava sluge što su
spavale, samo, sotona je iskoristio ovo vreme neslućenja i
počivanja. Glavna tačka ove priče je svet i rad domaćina kao
i protivrad neprijatelja, đavola, oko crkve koja se jedino
može razumeti pod usevom. Pored "sinova carstva"pokušava
sotona da poseje "sinove zla" ("oni koji čine bezakonje",
st. 41). Čuđenje zbog izniklog kukolja je sasvim razumljivo
(st. 27 i 28). U st. 29.30. nije reč o čišćenju crkve, nego
o krajnjem odvajanju i uništavanju kukolja. Bog nije
dezvolio ljudima da oni sami počupaju kukolj, jer je on za
to odredio jedan dan. - U Božjem carstvu na zemlji, u crkvi
se razvija dobro i zlo seme. Ona se na zemlji moraju trpeti.
Kukolj je veoma sličan pšenici i raspoznaje se samo po crnom
zrnu pri sazrevanju. Sm toga i žile su mu u zemlji tako
isprepletane sa žilama pšenice, da je teško počupati kukolj
a da ne izvučemo i pšenicu. (P.p. 70.71). - Osnovna pouka
koju je Isus hteo učenicima da dade je sledeća: Apostoli
nisu trebali da se zbune, ako vide pri širenju Hristovoga
carstva na zemlji, da se u crkvi uvlače tajno tuđi elementi.
Oni ne treba da se poljuljaju u njihovoj veri u istinu, u
reč i ostvarenje Božjeg carstva, niti da u ljudskome
nestrpljenju uspostavljaju savršenu crkvu i od ljudi
iznuđavaju Božju vladavinu na zemlji.
$3. Priča o semenu koje raste u zemlji. Mk. 4,26-29.
Ova priča nam iznosi normalno nicanje i rastenje semena u
zemlji, što je po Božjoj volji. Oni koji su postali Božja
biljka, postepeno rastu, a to ne biva usled nekog unapred
izračunatog i očekivanog zahtevanja, nego, napretiv, njihovo
stanje i njihov život je nešto potpuno normalno i prirodno
kao u prirodi. Oni su u rukama božanske stvaralačke moći.
Pouka za učenike je u ovoj priči da oni svoju dužnost dobro
izvrše, a to znači da probude ljudsko sece propovedima Božje
reči. Na promenu misli, i da ih tako načine sposobnim za
božje carstvo, ali ostalo neka prepuste Bogu.
$4. Pirča o goruštičnom zrnu. Mt. 13,31.32. (Mk. 4,30-32;
Lk. 13,18-21).
Gorušičnim zrnom označavali su Jevreji nešto sasvim malo
(up. Mt. 17,2; Lk. 17,6). - Nebesko se carstvo neče odmah
pokazati u svoj veličini svojoj, neće odmah obuhvatiti ceo
svet, nego će se postepeno rezvijati iz malog i na kraju
biće veće od svih zemaljskih carstava i moći će u njemu naći
mira i odmora, sraće i zadovblljstva, svi koji ga traže. -
Smisao je priče: suprotnost maloga početka i velikog
završetka. Učenici ne treba da potcenjuju mali početak i
gube veru u proširenje carstva po celome svetu.
$5. Priča o kvascu. Mt. 13,33.
Isto hoće da kaže i ova priča o kvascu. Ovde je najvažnije
sila male količine kvasca, koja učini da uskisne svo testo.
Ova sila radi nevidljivo i unutra. I Božje carstvo je u
onome momentu bilo neznatno i skoro nevidljivo, ali apostoli
moraju znati da je njegova moć silna i da svugde prodire.
Prema tome, svesni toga, treba da vrše posao koji im je
poveren. Njihova reč, kao sad treba da se raširi po svoj
zemlji i "nebeskim pticama", tj. dušama, koje su se uzdigle
nad zemaljsim i čulnim, da pruže svuda i svagda odmora i
utočišta. Dakle, ova priča pokazuje kako će se nebesko
carstvo spolja razvijati, dok priča o kvascu pokazuje
unutrašnje dejstvo.
$6. Priča o sakrivenom blagu. Mt. 13,44.
U ovoj priči iznosi Isus vrednost nebeskog carstva. Kad se
nađe Božaje carstvo, onda se da sve što se ima, da bi se
dobilo. Ali ono se ne nalazi (dobija) ljudskim naporima.
Božja je to milost. Pričanam iznosi potrebu da se sve da i
žrtvuje, samo da bi se dobilo Božje carstvo, jer je ono za
čeveka najpreče i najdragocenije. "Čoveku koji je našao
nebesko blafo ništa nije teško, ni jedna žrtva nije velika,
da bi stekao blago istine." (P.p. 102)
$7. Priča o skupocenom biseru. Mt. 13,45.46.
Božje carstvo je najdragoceniji biser, koji čovek trebva
neumorno da traži i kad ga nađe, neka za njega da sve. - I
Božje je carstvo, sa svoje strane, traženje pravog i
iskrenog čoveka. Kao ni jedna druga priča iznosi nam ova
Hrista, koji je sve ostavio, nebo i slavu, da traži i spase
ljude. "Sam Hristos je skupoceni biser". (P.p. 116). Isus je
tako veleo biser, da je bio spreman dati sve samo za jedan
biser. "Priča o trgovcu, koji je tražio dobar biser ima
dvostruki smisao, ona se ne odnosi samo na ljude koji traže
nebesko carstvo nego i na Hrista, koji je tražio svoje
izgubljeno nasledstvo." (P.p. 117).
$8. Priča o mreži. Mt. 13,47-50.
Ova priča je paralela priči o kukolju i pšenici. Ova je
slika bila naročito poznata apostolima, kao nakadašnjim
ribarima. Sam Isus ih je pozvao da ih načini ljudskim
lovcima - ribarima (Mt. 4,19), pozvavši ih na evanđeoski
rad. - Priča kaže, da će se nebesko carstvo na zemlji
sastojati iz raznih raba, dobrih i zlih, tj. iz sinova
carstva i sinova tame, i tek na kraju sveta, kad dođe
pravedni sud izdvojiće se jedni od drugih. "I priča o mreži
jesno uči, da neće doći vreme da se svi grešnici obrate
Bogu. I dobre i rđave ribe se izbacuju na obalu, zato što
mogu jedna od druge da se izdvoje." (P.p. 121). Dakle,
nebesko carstvo neće početi, kao što se to očekivalo,
odeljivanjem dobrih od zlih. Kao što se mreža vuče po moru,
tako i evanđelje prolazi kroz svet i prikuplja mnoge u mrežu
(crkvu), ali tek na kraju sveta će se dobri konačno
odvojiti.
"Pamtite što čujete! Pazite kako čujete", Mk. 4,21-25; Lk.
8,16-18.
Isus ukazuje slušačima na svetlast, koju mogu da dobiju
pomoću ovih pouka u pričama. Ako dobar rod rode, tj. pokažu
svoje držanje i dela po Božjoj volji, oni će svetlost
proširiti i dalje i svi će upoznati put života. Pravo
slušanje je pretpostavka početka za ovo. To izlazi jasno iz
Lk. 8,15.
Mt. 13,51.52. Pošto je Isus i teže priče objasnio svojim
učenicima, oni su sad već izvežbani da ih dobro razumeju.
Učenici se sada nalaze u pravome odnosu prema Božjem
carstvu. Oni počinju da sazrevaju dao učitelji, oni treba da
čine kao kobar domaćin koji iznosi svoje blago. On iznosi i
nove i stare stvari iz svoje riznice. Tako trega da čine i
Hristovi učenici, koji su išli u Isusovu školu nebeskog
carstva i shvatili Hrista i njegovu nauku. Kad dođe vreme da
iznose svoje stvari (dobre shvaćenu Isusovu nauku), oni će
imati bogatu riznicu iz koje će prema potrebi vaditi i
iznositi (učiti) i stare stvari koje sad treba da dobiju
svoj pravi smisao i vrednost, a i nove stvari koje se dotle
još nisu iznosile (čule).
$$$13. umirenje bure na moru
(Mt. 8,18-27; Mk. 4,35-41; Lk. 9,57-62; 8,23-35).
Prema Marku ovo se dogodilo istoga dana kada je Isus izneo
pričče o Božjem carstvu i vladavini. On je rekao svojim
učenicima: "Hajdemo na onu stranu". - Možda je Isus hteo da
da Galilejcima dosta vremena da razmišljaju ili je hteo da
izbegne njihovu žjurbu i navaljivanje na njega u trenutku
kada je hteo da donese svoju vest i na drugu obalu jezera.
On je znao da ga ni jedan nepredviđeni slučaj ne treba da
smeta u radu. - Na Genezaretskom jezeru su se od uvek
podizale velike bure, ali ova je bila tako strašna i opasna
da su se i sami apostoli, koji su inače kao galilejski
ribari bili naučeni na bure ovoga jezera, veoma uplašili,
misleći da će se utopiti.
$1. Ponuda onih koji su išli za Isusom. Mt. 8,18-22. (Lk.
9,57-62).
Isus se nalazio u Kaprnaumu i kad je hteo da uđe u barku
pristupiše mu dva (a prema Luci tri) čoveka. Oni su sa njime
govorili o njihovome priključenju i sleđenju. Svakako su se
ovakve scene češće događale. Imamo dva (prema Luci tri) tipa
ljudi. - Prvi je vatreni ponudilac. Ovaj književnik nudi se
učitelju. On je tražio mesto u krugu učenika. Ovoga nije
Isus ni primio ni odbio, jer je pznavao njegovo srce. On je
tek stalnim sleđenjem Isusa i učenika postao Isusov učenik.
Ovaj književnik je bio Juda Iskariotski. On je verovao da je
Isus Mesija i nadao se, ako se priključi učenicima da će
imati visoki položaj u novome carstvu. Isus ga je, znajući
za ovu nadu, obavestio da se ne nada onome što on očekuje.
On mu je jasno kazao: "Sin čovečiji nema gde glave
nasloniti". Ko hoće da ide za Isusom, mora se svega odreći,
svih udobnosti i slasti u životu i mora biti spreman čak i
na patnje i nevolje. Isus je obom prilikom naročito upotebio
izraz "sin čovečji" (bar enaš) iz Dan. 7,13. jer je time
hteo da kaže i Judi da je on obećani Mesija koji je određen
da strada i umre i onda tek da do/e do nebeske slave i
novog, Božjeg carstva. Ali Isus se i odmah od početka nazvao
Sinom čovečijim (Jov. 1,51) a što znači da je u njemu
utelovljeno sve što Bog razume pod izrazom "čovek". - Posle
književnika pristupa Isusu jedan njegov učenik. On je isto
hteo da sledi Isusa ali sa izvesnim ograničenjem. On moli
dozvolu od Isusa da može prvo otići i ispuniti poslednju
dužnost prema ocu. Isus opominje učenika da je raditi za
Božje cerstvo preče od svega drugog. Isus naziva svet sa
njegovim interesima "mrtvim" i ukazuje na stvarni život u
Božjem carstvu. Ko je metnuo ruku na plug, neka se ne
obazire natrag (Lk, 9,62). Ali nije ni potrebno bilo da ovaj
učenik ukopa svoga oca, jer ima dosta "duhovnih mrtvaca"
koji ga mogu ukopati. Odlazak ovim duhovnim mrtvacima, moglo
bi biti štetno po dušu učenikovu. Učenik mora da ostavi
"mrtve" da se među sobom ukopavaju, da bi mogao da prati
svoga Učitelja bez ikakve smetnje. Isusov rad u kome On želi
da učestvuje na sahranjuje telesne mrtve duše, nego mrtve
kuše podiže u život.
Treći (Luka 9,61.62) je hteo da očuva svoje staro odnose
što mu Isus ne dozvoljava, jer oni koji se obaziru natrag,
starim odnosima, nisu sposobni za Božje carstvo.
$2. Podizanje bure na moru. St. 23-27.
Iako su apostoli bili malodušni i maloverni oni su ipak
pokazali poverenje u Isusa. Maloverni su bili zato, što
svojim držanjem nisu pokazali poverenje u Isusa. Maloverni
su bili zato, što svojim držanjem nisu pokazali čvrstu veru,
da ih u Hristvome prisustvu, pa i kad On spava, ne može
snaći nikakvo zlo. Oni su trebali da znaju, kao i Isus, da
im se, pre završetka njihovog zadatka, ništ ne može
dogoditi. Ali upravo na ovome moru pokazao im je Isus moć
svoje reči, kad su na njegovu reč bacili mreže u more. -
Isus se ovde pokazao sa jedne nove stranem što su oni
izrazili u svome čuđenju u st. 27: "I prirodne sile mu se
pokoravaju!" Do ovoga doba apostoli jož nisu imali pravi
pojam o Isusu kao Mesiji. Vetar može, istina, najedared da
stane, ali uzburaknu vodu u trenutku oka mogla je da utiša
samo svemoćna Božja reč. - Prema racionalistima i ovo čudo
je produkat fantazije starih hrišćana: kao što je Mojsije
svojim štapom razdelio more, kao što su Ilija i Jelisije
svojim plaštom razdelili Jordan i prešli suhim, tako se i
Mesija morao pokazati gospodarem nad vodom. - Pod izrazom
"ljudi" se svakako ima razumeti oni koji su ih pratili u
drugoj barci.
$$$15. isceljenje besnih u gadarinskoj zemlji
(Mat. 8,28-34; Marko 5,1-20; Luka 8,26-39).
Grad i zemlja ili pokrajina Gergesa (Gadara) se nalazila na
jugoistoku Genezaretskog jezera. Origen kaže da je Gergesa
smeštena na istočnoj obali jezera. Matej govori o
Gadarincima. Prema Robinsonu Gadara je bio dosta veliki grad
čije se pravosuđe verovatno prostiralo do samog jezera i obu
hvatalo i grad Gergesu. GAdara i njena pokrajina behu
nastanjene skoro isključivo mnogobošcima. Samo mesto je bilo
nastanjeno Grcima i jelinizovanim varvarima, a selo
nejvrejima koji su govorili aramejski.
Marko 5,2. i Luka 8,27. spominju samo jednog besnog, svakako
zato što je samo jedan prišao Isusu a drugi ostao u većoj
razdaljini od Isusa. Oopsednuti demonima iz Gergese
odlikovali su se naročitom divljinom, a sem toga demoni su
govorili preko njihovih ustiju. Prema st. 29.31. demoni su
opsednute tako nadvladali, da je njihova ličnost bila
potpuno istisnuta i oni se nisu mogli više izražavati. Ovi
demoni su prepoznali u Isusu "Sina Boga najvišega". Aliprema
rečima apostola Jakova (2,19) ova vera je činila da su
drhtali. Dalje, ovi su demoni znali, da Božje carstvo, koje
Isus uči i koje će jednom podići, za njih znači kraj. - Ovaj
događaj nam pokazuje, da je Hristos gospodar i nad silama
tame. Sotona je uzrok svih nezadovoljstava i bede (Otkr.
12,7-9). Hristos je knez mira (Is. 9,6.7). Sotona sa zlim
duhovima muči sirote ljude i goni ih tamo amo kao što vetar
tera morske talase. - Alo je za nas vera u Hristovo
božanstvo neophodno potrebna radi našeg spasenja, treži se
(prema aposto Jovanu) još više, traži se vera ili priznanje
da je "Isus Hristos došao u telu" (up. Jovan 3,36; 1.Jov.
5,13; 4,1-4).
Pošto je demonima radost da u telima živih bića vrše svoju
razornu silu, smatraju oni za mučenje pregoniti ih iz kruga
živih bića. Kako van judejskog kruga svet ide svojim daljim
tokom, njima izgleda Isusovo progonjenje kao prerani napad.
Na mnogobožačkome zemljištu, tvrde oni, On još nema nikakvog
prava. Pošto je Isus imao čvrstu nameru da ih istera iz tela
opsednutih, tražili su demoni sada jedno ma i najmanje mesto
u živim bićima. Kako demoni mogu stvornja da upotrebe i
iskoriste samo prema njihovoj prirodi, nisu oni mogli ništa
drugo da učine svinjama nego da ih načine plašljinim i
divljim. Iz demonovog odgovora se vidi da ih je bilo više
(legion - Isusov život, str. 106/1). - Ne treba
pretpostaviti da su demoni doslovce ušli u telo svinja.
Jedno razvijeno biće (inteligencija) ne može se zatvoriti u
niži organizam. Ne zaboravimo da opsednutost pretvara
nermalno biće u nenormalno. To nije, dakle, ništa drugo
bilo, nego ludilo pod demonskim uticajem.
Šteta, s jedne strane, i strah od Isusove moći, s druge
strane, prouzrokovalo je kod stanovnika, da su lepo umolili
Isusa da napusti njihovu zemlju. Ovo je Isu odmah učinio,
jer je ovamo došao samo zato da bi se odmorio. Ujutro toga
dana je došao a istog dana se i vratio. (Is. Ž. str. 106/6).
Stanovništvo u Gadari je velikom većinom bilo neznabožačko,
čime se i tumači velili čopor svinja (St. 30), ali svakako
je bilo i Jevreja, sopstvenika ovih čopora. Zakon, koji je
zabranjvao Jevrejima da jedu svinjsko meso, nije direktno
imao i zabranu da se njime ne trguje. Ovaj gubitak na
svinjama, koji je bio svakako prilično veliki, smatra se
kaznom za nedozvoljenu trgovinu. Ali ovde se javlja i
milosrđe jer u isto vreme kad je Isus kaznio Jevreje što su
prekršili, ako ne doslovce a ono duhovno Božju zapovest. On
je izvršio i veliko oslobođenje, ne samo opsednutog nego
čitave okoline, jer niko nije mogao proći od njihove zloće
(Mat. 8,28).
Čovek iz koga izađeše demoni postao je Isusov poslanik. On
je propovedao u celom Dekapolju šta mu je Isus učinio. Više
nego i koje drugo čudo moralo je ovo uticati na učenike. Oni
su lično videli i čuli sukob i razgovor između Isusa i sveta
demona. Iako su još tu i tamo i pretrpeli neuspeh i njihova
vera bila još slaba i kolebljiva, ipak su oni sve više
uviđeli pravu pozadinu borbe i tako rasli a da nisu to i
promećivali, i najzad se pretvorili u silne svedoke svega
što su videli i čulil Oni su decnije bili nepokolebljivi i
čvrsto su vodili delo napred.
Oba događaja su za Isusove učenike i pratioce od najvećeg
duhovnog značaja: Isus je gospodar nad celim materijalnim i
duhovnim svetom.. Bile to prirodne sile, kao bure i oluje,
kao vidljive sile ili duhovne sile, koje izlaze iz ljudske
unutrašnjosti, sve se one pokoravaju Isusu. On ima vlast i
nad nečistim, zlim duhovima, čak i ako je to legion duhova.
$$$16. podizanje jairove kćeri i isceljenje žene bolesne od
tečenja krvi
Luka 8,40-56. (Mat. 9,18-26; Marko 5,21-43).
Jair je bio jedan od starešina u sinagogi (arhisinagog).
Svaka sinagoga je imala jednog ili više starešina i jednog
slugu. Ove starešine su bile duhovni nadzornici nad onima
koji su posećivali tu sinagogu. Sem toga oni su pazili i na
red pri sastancima. Naročitog propovednika nisu imale sve
sinagoge, nego su književnici, koji su imali počasnu titulu
"rabi" tj. učitelji, vršili propovedničku službu na
sastancima. Jair je bio jedan ugledni starešina kapernauske
sinagoge.
Isus je bio za stolom carinika Mateja, koga je bio još
ranije pozvao. Sem učenika bili su prisutni i mnogi drugi
carinici, a docnije su došli i Jovanovi učenici sa kojima se
Isus govorio o postu. (Mat. 9,14-17). Ugledni starešina
sinagoge morao je da uđe u kuću gde su bili grešnici i
carinici i moli za pomoć "drvodeljinog sina", kojga su
ostale starešine naroda i književnici potcenjivali. Jairu je
to bilo teško zbog svog položaja i ugleda, ali njegova je
vera pobedila sve ove predrasude. On je pristupio Isusu i na
kolenima ga molio da mu podigne kćer.
$1. Isus koga su svi očekivali, stuča ponovo u delatnost kao
darodavac života. St. 40-42.
Prema Mat. 9,1.18. ovo se dogodilo u Kapernaumu. Oko Isusa
je bilo mnogo sveta (st. 45). Isusova pripremnost da pođe je
u isto vreme i volja da pomogne. Prema evanđelisti Luci i
Marku bila je dvanaestogodišnja kći Jairova samo na umoru, a
da je umrla čuo je Jair tek docnije, kad je sa Isusom bio na
putu ka domu. Matej oopet veli: "Kći moja baš sad umre".
Jairova vera nije bila tako jaka kao vera rimskog kapetana,
jer je on mislio da Isus nora najpre metnuti na nju svoju
ruku ako hoće da oživi. Zato on i zove Isusa u njegovu kuću.
Isus se odazvao i pored Jairove slabosti i imao strpljenja
sa njime, jer je video njegovu poniznost, veru i tugu.
(Is.Ž. str. 108/6).
$2. Dodirivanje Isusa isceljuje. St. 43-48.
St. 43.44. Ova žena je patila 12 godina od tečenja krvi, a
devojčica je imala 12 godina. Prema Mojsijevom zakonu (Lev.
15,25-27) ova bolest je bila nečistota koja se prenaša
dodirom. Zato se ova žena tako stidljivo i ponizno
približila Isusu, čuvajući se da ne bude otkrivena. Ženino
postupanje pokazuje, s jedne strane, kolebanje i
neodlučnost, a s druge njeno čvrsto poverenje i veru u
Isusovu silu isceljenja (up. Luka 5,17; 6,19). Ovo je bila
ona Božja sila koja je radila sa verom onih koji su tražili
pomoć. Ona je prostupila sa strane, koje iz stidljivosti, a
koje iz straha, da ne padne uoči pa da je svet, kao nečistu,
ne odgurne. Žena je dodirnula jednu od četiri kitica (jevr.
cifit), koje su po zakonu (Num. 15,38.39) visile o plavim
vrpcama na četiri kraja gornje haljine kod svakog Judejina,
da ga potsećaju na nebo i vršenje Božjih zakona. - Ova je
žena prema (Marku 5,26. i Luka 8,43) potrošila sve svoje
imanje na lečenje, i sve je bilo uzalud. Ona je imala sad
još samo ovu jedinu i poslednju nadu: da je Isus isceli.
(Is.Ž. str, 109/5).
St. 45.46. Isus je osetio dodir vere, koji je njegovu silu
stavio u pokret. Velika je razlika između dodira i dodira.
Mnogi su bili oko njega i oni su ga dodirivali, ali ti
dodiri su bili samo slučajni, iz radoznalosti ili dodiri
ravnodušnih. Dodir ove žene, bio je dodir unutrašnjeg
jedinstva. Isus je osetio da ga se neko dotakao, jer je
dodir unutrašnjeg jedinstva. Isus je osetio da g ase neko
dotakao, jer je toga momenta iz njega izašla sila, koja je
izlečila bolesnu ženu. (Luka 8,46; Mk. 5,30). - (Is.Ž. str.
110/1.2).
St. 47.48. Marko dodaje, da je žena znala što joj se
dogodilo (Marko 5,33). To nije bio samo osećaj telesnog
ozdravljenja, nego još više: pripadnost Isusu. Isus je ženu
ohrabrio, opravdao i potvrdio njen postupak i uputio je da i
dalje ide na ovome putu vere. - "Kćeri moja vera tvoja
pomože ti." Nije vera u Isusovu moć učinila ženu zdravu, to
je prema Marku 5,30. i Luka 8,46. učinila Isusova sila a
zbog velike i čvrste vere ženine. Žena nije izlečena, kao
što to misle moderni tumači, autosugestijom. Nazivajući ženu
"kćeri" ističe Spasitelj, da i neznabošci mogu i treba da
postanu Božjom decom pomoću vere u Spasitelja. (Is.Ž. str.
110/3).
$3. Isus nastavlja put Jairovoj kući i pored vesti o
detinjoj smrti. St. 49.50.
Izveštaj o smrti kćeri mogao je da uništi Jairovu veru. Ali
Jair je imao ješ nade u Isusa, a Isus je podržavao njegovu
veru rečima: "Ne boj se! Samo veruj i oživeće." Kao što je
Isus izgovorio ovo obećanje, to znači da je ova vest i njega
uzbudila, ali kada je On nastavio put, to značo da je imao
već neku nameru. Možda Isus ne bi podigao Jairovu kćer da
nije trebao delo koje je otpočeo u ovome čoveku da završi.
Tamo gde je vera strahu nema više mesta. Ona će biti
spasena.
$$4. Isus kao darodavac zemaljskog i nebeskog života. St.
51-55.56.
Isus je hteo da ima svedoke ovog njegovog podizanja iz
mrvih, zato je i izabrao među ssvojim učenicima trojicu,
Petra, Jovana i Jakova. Ova trojica su bila i u vreme
apostolskog rada različiti, zato ih je Isus izabrao. U sobu,
gde je devojka ležala, pustio je Isus samo roditelje i ova
tri apostola. Isus nije hteo da ga narod razglasi, zato im i
nije dozvolio da budu svedoci njegovog čuda. Devojka je bila
stvarno mrtva, ali vidimo da Isus smatra smrt kao san. Na
Hristove reči: "Talita kumi" (devojko ustani) ustala je ona
i hodala. Isus joj jej povratio ne samo život nego i
zdravlje. I ovde se Isus pokazao kao onaj, koji se stara i
za potrebe živih, jer naređuje da joj se da nešto za jelo.
Time što jej Spasitelj spasao život devojčice, ponudio je on
božanski život njenom ocu i materi. Oni koji poriču da je
Isus činio čudesa, tvrde da Jairova kći nije bila umrla nego
se nalazila u letargičnom snu. Oni smatraju da je to priznao
i sam Isus rečima: "Ne plačite, devojka nije umrla nego
spava." Drugi uzimaju da su se ovakva čudesa već pripisivala
i starim prorocima, Iliji i Jelisiju, pa ih je trebao i
Mesija činiti.
St. 56. Zabranom da se ovaj događaj ne razglašuje, hteo je
Isus da spreči da ne bude predmet razgovora i zabavljanja.
Ono što Matej dodaje (Matej 9,26) dogodilo se potpuno
prirodno: "A oni iziđoše i razglasiše ga po svoj zemlji
onoj."
$$$17. Dva slepla i jedan nemi i besni
(Mat. 9,27-34)
Matej nam ovde govori o poslednjim događajima ovog značajnog
dana, koji je počeo sa Isusovim prelaskom preko jezera i
događajima u Gadarini. St. 27-31. Kad je Isus napusstio
Jairovu kuću sledila su ga dva slepa. Svakako su ga i
očekivali da ga mole za sebe. Zašto se Isus nije upustio sa
njima, nego je produžio svojim putem, nije kazano. Ali
njihova se vera pokazala istrajna i izdržljiva. Oni su bili
čvrsto ubeđeni ne samo da On može nego da će On na njihovo
preklinjanje to najzad učiniti. Slepilo je bilo i sad je
najraširenija bolest među živima u Palestini. Suzne, često
krastama okružene oči, pružaju u sirskim selima veoma
odvratnu sliku. Prljavština i prašina, u kojoj narod živi,
jaki sunčani zraci i pesak u vazduhu, u ovoj peščanoj
zemlji, i jaka promena u temperaturi dana i noći, mogu
zaista da budu uzroci ovih čestih oboljenja očiju.
Ova kuća u Kapernaumu je možda bila kuća gde su stanovali
njegova mati i braća i sestre. On je možda češće išao tamo
na odmor. Slepi su za Isusom vikali: "Smiluj se na nas, sine
Davidov!" Ko je Isusa nazvao "sinom Davidovim" morao je biti
uveren u to, da je Isus stvarno Davidov sin, pa prema tome i
Mesija. Pitanje koje im je postavio Isus, trebalo je da
pokaže da li je ova njihova vika izraz njihove lične vere.
Možda su oni znali šta se ovde dogodilo u Jairovoj kući i
imali jaku veru? Tek pošto je Isus ispitao njihovu veru, dao
im je vid. Isusova zabrana da ga razglasuju po ulicama u
skladu je sa prorečenim načinom rada Mesije. Oni koji ne
priznaju Hristova čudesa tvrde da slepi nisu bili potpuno
slepi, jer su došli za Isusom u kuću. Ali, zar ih nije mogao
neko voditi ili zar slep nije u stanju ići putem koji mu je
dobro poznat? Većina i ovde pretpostavlja sugestiju. Ali
sugestijom se ne može izlečiti organska slepoća.
St. 32-34. Ko je ovog nemog i besnog doveo Isusu nište se ne
kaže. Možda njegovi rođaci ili tuđini koji su se sažalili.
Sotona oduzima ljudima moć govora, da ne bi hvalili Isusa.
Ali ko je oslobođen od sotone on govori. Ovo čuđenje naroda
odnosi se i na druge događaje. Ovakva dela se nisu videla u
Izrailju. St. 34. kaže, da su fariseji pokušali da oslabe
dejstvo i uticaj Isusov.
$$$18. Isus i veliko polje za žetvu
Mat. 9,35-38.
U st. 35. opisuju se Isusova putovanja, njegova bavljenja i
učenja kao neki završetak za veliki odsek koji je počeo sa
Mat. 4,23. Samo ovde se još vidi da njegov rad nije bio
ograničen samo i isključivo na Izrailja. S druge strane
mnogo je naroda, koji treba spremiti za Božje carstvo, a
malo je za taj rad sposobnih ljudi. Dotle je, u stvari,
jedini radnik bio Isus. Zato apostoli treba da se mole Bogu,
da se osposobi što više ljudi za taj veliki i teški posao,
jer je jedino Bog u stanju to učiniti. Ovaj narod oko Isusa
je kao ovce bez pastira. Isusu je bilo žao naroda koji
propada pa je zato i odlučio da pošlje dvanaestoricu u rad.
Ovim ide Isus jedan korak dalje. On odgaja sebi saradnike
jer jedan ne može sve postići.
I danas su kao i onda mnogi bez pastira. Uskoro će da
prestane vreme milosti. Žetva je skoro sazrela i uskoro će
se pokupiti. Božji narod treba naročito u naše vreme da se
moli: da Gospod izvede poslenike na žetvu da objave
poslednju vest.
$$$19. odašiljanje dvanaestorice
Mat. 10,1-42. (Marko 6,7-13; Luka 9,1-6).
Došao je trenutak kada je trebalo dati temelj organizaciji
zajednice, koja je trebalo da pretstavlja Hrista na zemlji
posle njegovog odlaska. Isus je pozvao učenike da ih pošalje
kao svedode. Oni su trebali da jave svetu sve što su čuli i
videli od Njega. Nijedno ljudsko biće nije bilo pozvano na
veću službu. Oni su trebali da bufu saradnici Božji u
spasavanju sveta. Kao što su u St. zavetu dvanaest
patriaraha pretstavnici Izrailja, tako su i dvanaest
apostola trebali da bud pretstavnici nove, evanđeoske
zajednice. Ovo su bili najsvečaniji trenuci Isusovog života.
Spasitelj je hteo da otkupi, pouči i posveti siromašno
čovečanstvo. Sam je ispunio ono što je bilo najvažnije u
planu izbavljenja i onda ostavio apostolima kao njegovim
sledbenicima ovo delo. Otuda je molitva trajala "celu noć"
(Luka 6,12). Isus je imao da ostavi među ljudima i trošnim
ustanovama novoosnvanu zajednicu, nepresušivi izvor istine i
vrlina, njegovu crkvu. Cilj ovog odašiljanja nije bio da
apostoli privuku pažnju na Isusovu ličnost. Oni nisu bili
poslani da pribave pristalce za mesijansko carstvo na zemlji
Isu je samo računao na njihovo oduševljenje kad budu i sami
vršili čudesa, koja je činio Isus: da izgone demone, leče
bolesne itd. Matej ješ dodaje: da podižu mrtve. Ovaj jaki
utisak koji se pojavio učinio je, da su bili spremni i da se
rastanu. U svakom slučaju glavno je da je Isusov poziv
odjeknuo u celij zemlji Izrailja. Vremena nije bilo mnogo,
moralo se brzo raditi. Me/utim, Isus nije zahtevao od njih
da se žure. On ih je trebao jož da pouči. Uputstvo koje im
je dao nose karakter zemlje i okolnosti. Da bi uspeli u
ovakvoj misiji potrebne su bile dve stvari: nesebičnost i
potpuna predaja svome poslu.
Matej iznosi tek ovde imena svih apostola, što je isto
opravdano kao i iznošenje imena pred besedom na gori, jer je
sada Isus već osnovao Božje carstvo. Matej još iznosi
iscrpno i Isusov govor pred odašiljanje apostola, a Luka i
Marko ga donose različito, na raznim mestima kasnije.
$1. Snabdevanje sa vlašću nad telom i duhom. St. 1-4. (Marko
6,7-13; Luka 9,1-6).
Izbor dvanaest najbližih učenika izvršio je Isus već ranije,
a sad ih skuplja oko sebe, da ih kao saradnike, dvojicu po
dvojicu (Marko 6,7) pošalje na žetvu. - Evanđelje je vest o
sili koja spasava dušu, telo i duh. Čineći čuda višom snagom
posvedočiće učenici, da ih je zaista poslao Mesija da
propovedaju. Učenici su proveli dosta vremena u školi kod
Isusa, gde ih je on vaspitao za službu.
$2. "Idite... ja vas šaljem!" St. 5-16.
Hrišćanstvo je odašiljanje i odlaženje ljudima. Isus je
poslao dvanaestoricu po dvojicu. Od njih dvanaest četiri
para su bili već od ranije usko vezani među sobom. - Prema
Matej 10,2. nazvani su "apostolima", /grčaka reč i znači
poslanik; vidi: Jovan 13,16; Filib. 2,25; 2.Kor. 8,23./.
Broj dvanaest kod izbora apostola nije ispao slučajno nego
je imao nešto da znači, što jasno svedoči već to, što je
namesto izdajnika Jude izabran nov apostol (Da. 1,21 i
dalje). Ovih dvanaest apostola imali su da prikažu
novozavetnu crkvu, kao što su u St. zavetu dvanaest
patrijaraha pretstavljali starozavetnu.
St. 5.6. Apostoli nisu trebali da idu pre vremena
mnogobošcima, da ne bi prekinuli delo u Izrailju, koji je
još od ranije imao najpre pravo na Božje carstvo. Izrailj je
sad trebao da bude misionar svetu; oni su trebali primiti i
proširiti Božje carstvo. Ali oni su to odbili. Zapovest da
idu i propovedaju po celom svetu, dakle i neznabošcima,
dobili su oni tek posle Isusovog vaskrsenja. (Mat. 28,19).
Ni Samarićanima nisu trebali ići. Zbog mešavine sa
mnogobožačkim elementima, pravi i čisti Judeji mrzeli su
Samarićane, iako su i oni verovali u jednoga Boga i
očekivali Mesiju. Apostoli su za sada trebali i njih da
izbegavaju. - Oni treba prvo da idu "izgubljenim ovcama doma
Izrailjeva". Da su učenici sada propovedali evanđelje
mnogobošcima ili Samarićanima, izgubili bi svaki uticaj kod
Jevreja. Izazvali bi predrasude kod fariseja i uvukli bi
sebe u svađe, koje su ih toliko plašile. I sami apostoli su
jedva mogli razumeti, da se evanđelje mora da donese svim
narodima i pre nego što su sami mogli da ovu istinu potpuno
razumeju i prime, nisu bili dovoljno pripremni, da rade među
mnogobošcima." (D. A. str. 189).
U tadašnjem Izrailju bila je prava duhvna pustoš. Judejski
narod je skrenuo sa Božjeg puta jer su bili kao ovce bez
pastira, koje je Isus sažaljevao.
St. 7.8. Njihov je zadatak bio, da propovedaju i leče. Prvi
je posao bio Jovana Krstitelja i samoga Isusa, a drugi
obuhvata sveopštu Isusovu delatnost. (Mat. 3,2; 4,17). Oni
nisu trbali samo da podrašavaju Isusa, nego da vrše ovu
delatnost u njenom pravom smislu. Njihov rad nije trebao da
bude sredstvo za zaradu (Up. Marko 5,26). Kao što su bez
ikakve zasluge i plate, zabadava da ih čine.
St. 9.10. Oni ne treba ništa da se birinu za sebe. Gospodar
žetve se birne za njih. Oni nisu trebali sami da se staraju
z aodržavanje života. Njihov ih posao čini dostojnim njihove
plate, ali zato treba i njihov rad da bude takav da su toga
dostojni. Nije potrebno da za put spreme i nose novac, koji
su Judeji nosili za pojasom (up. Mk. 6,8. i dalje; Luka 9,3.
i dalje), niti torbu za neke sitnice. Nisu trebali uzimati
dve košulje, što im je bilo potrebno da se presvuku, svega
toga su dostojni ovi radnici; nisu trebali poneti ni štap
kojim bi se branili. (Prema Marku 6,8. Isus im je dozvolio
samo štap da ponesu) Ovde imamo prividno kontradikciju, koju
nije teško otkloniti: Reč "mata" označava štap za napad i
odbranu, a reč "mašan" punički štap. - Za sve ovo, za život
i hranu Božjih radnika staraće se Bog preko plemenitih
ljudi. Apostoli ne treba u tom pogledu da se staraju za
sebe, nego neka se samo brinu za svoj rad.
St. 11-15. Sada Isus preslazi na pitanje ponašanja prema
onima koji će ih primiti ili odbiti. (up. Da. 16,15). -
Prema Luka 10,5. izraz: "mir kući ovoj!" je uobičajeni
pozdrav kojd Jevreja. Reč "mir" ima kod njih širi značaj.
"Mir" obuhvata sve blagoslove, kako duhovne tako i telesne.
To neka učine samo ako je ta kuća dostojna toga, a to će se
videti prema tome kako ih primaju. Evanđelje je vest o miru
i koji ga primi, prima mir u svoju kuću. - Apostol ne treba
da raspituju ko je bogat ili ugledan, nego ko je dostojan da
kod njega otsednu i otpočinu svoj rad. Kod onih koji nisu na
dobrome glasu ne treba da ostanu, jer bi to škodilo
njihovome ugledu i radu. Oni ne treba ni da idu od jednog
drugome, da ne bi izgledalo, da biraju i traže uvek bolje. -
Tresenje praha sa odela ili obuće je znak da se ne želi
imati ništa zajedničkog sa tim mestom. Slično su Jevreji u
St. zavetu pred ulazak u obećanu zemlju otresli prah sa
svojih nogu. Fanatični Judeji a naročito fariseji, kad su se
vraćali s puta iz neznabožačkih zemalja, otresli su prah sa
svojih nogu. Prema Marko 6,11. i Luka 9,5. ovo otresanje
praha s nogu služiće kao svedočanstvo da su apostoli ovim
ljudima zaista ponudili Božju reč, ali oni su je odbili.
Odbiti evanđelje i njegove vesnike je veći greh nego svi
gresi što su ih počinili stanovnici Sodoma i Gomora. Ovi će
na strašnome sudu biti najvećma kažneni.
St. 16. Isusovo odašiljanje apostola sadrži i opasnost, kao
za ocve kad su oko njih vukovi. Isus im ovde ukazuje na
njihov položaj ali i držanje koje treba da imaju. "Kao ovce
među vukove", neće da kaže da su oni ovce a ljudi vukovi,
nego da su oni od svih strana ugroženi. Otuda im Isus i
govori kako treba da se drže i ponašaju. Ne oružjem nego
mudrošću i opreznošću treba da se brane apostoli od svojih
neprijatelja. Zbog mnogoih opasnosti moraće da budu mudri
kao zmije koja odmah opazi opasnost i ume mudro da se
ukloni; ali s druge strane, moraju opet biti "bezazleni kao
golubovi", tj. moraju uvek biti miroljubivi i ne
upotrebljavati lukavstvo i nedozvoljena sredstva. - Već od
Gen. 3,1. smatra se zmija za tip proračunate lukavosti. To
što je još u raju upotrebljena njena lukavost na provaru i
štetu ljudi, nije razlog da se ona ne upotrebljava kao slika
obazrivosti i mudrosti (up. Luka 16,8). Ovde Isus zahteva da
učenici budu kao zmije mudri i obazrivi, ali ih opominje i
dodaje da se pri tome ne drže njenoga lukavstva, nego
naprotiv čistote i iskrenosti, što se vidi kod miroljubivih
golubova i da tako ne naškode drugima. Sve što nam Matej
iznosi u 16-23. st. izgovorio je Isus svojim učenicima ne
ovom prilikom, nego mnogo kasnije pred svoje stradanje (up.
Marko 13,9. i dalje Luka 21,12. i dalje), jer se na ovakva
gonjenja na prvom apostolskom putovanju nije ovako što ni
moglo misliti, kao što ni sami apostoli to ne spominju
(Marko 6,30). Jevanđelista Matej rado spaja i grupiše
događaje i razgovore raznoga vremena.
$3. "Čuvajte se od ljudi". St. 17-25.
Prava razumnost će se pokazati kod učenika ako se čuvaju od
ljudi. Ljudi će im pretiti i napadati ih, o čemu je Isus
govorio već u blaženstvima (Mat. 5,11). Isus opominje svoje
apostole da se čuvaju ljudi, jer će oni po svojoj prirodi
koja naginje grehu i zlu, a protiv koje se ne bore, biti i
ostati Božji i Isusovi neprijatelji, sa malo izuzetaka.
St. 17.18. Od ljudi se čuvati znači biti čist i neumešan sa
ljudima u zlo. U ovakvome slučaju ni sudije neće moći na
njima ništa zlo naći. Prema petom stihu ti ljudi su pre
svega njihovi sunarodnici, Jevreji. Oni će ih predavati
sudovima (misli se na judejske sudove, pred kojima su
apostoli često odgovarali. Dela 4,5. i dalje; 5,25) i po
svojim sinagogama biće ih. Ovo pravo su imale judejske
sinagoge za vreme uprave irodovaca i Rimljana. Naročito su
imali pravo bičevanja. Apostol Pavle je bio pet puta šiban
od Jevreja (2.Kor. 11,24). Izraz "pa i pred namesnike
(igenome) i careve vodiće vas zbog mene, za svedočanstvo
njima i neznabošcima" pokazuje da su Judeji bili tužioci, a
ono "zbog mene" označuje da će njihove propovedi o priznanju
Isusa biti glavne tačke optužbe. Za Judeje je ovo bilo
svedočanstvo koje ih je optuživalo, jer su Spasitelja sveta
predali mnogobošcima, a za mnogobošce je to bilo
svedočanstvo da im je jevanđelje objaveljeno.
St. 19.20. Božje brigovodstvo ide tako daleko da će čak On
sam pomoću svog Duha odgovoriti preko njih kad ih odvedu
pred sud. Ovde nije reč o nekom pravničkom odgovoru, nego o
jasnom i ubedljivom izlaganju njihovoga odnosa prema Hristu.
"Hristove sluge ne treba tada da uče napamet govore kojima
će se braniti. Oni moraju da se svakodnevno pripremaju, sada
kada budu dovedeni pred sud, Sveti Duh će im dati reči koje
su potrebne. Svakodnevno ozbiljno proučavanje kojim
upozajemo Boga i Isusa Hrista daće nam snage i sposobnosti,
a stečeno znanje revnim proučavanjem Svetoga pisma pomoći će
nam da imamo prisebnosti u pravo vreme" (D.A. Str. 139).
St. 21.22. Učenike će goniti čak i najbliži srodnici. Ovo
gonjenje će ići čak do zakonskog osuđivanja na smrt, što
jasno pokazuje strašne zablude ljudi. Tu će se pokazati
mržnja, koja će se pretvoriti u pravo neprijateljstvo prema
Isusu i trajaće sve do kraja. Ali ko izdrži i ostane veran
do kraja, taj će se spasti.
St. 23. Apostoli moraju das čuvaju svoj život, da ne bi
njihov rad prestao pre vremena. Ako izbegnu osveti
otvrdnelih, to nije više bekstvo, nego očuvanje potrebnog
života i razvijanje veće delatnosti u drugim gradovima, koji
lakše primaju Isusove reči. Napuštanjem jednoga i odlaženjem
u drugi grad, proširiće se jevanđelje na sve strane. "Jer,
zaista, kažem vam, nećete obići gradove Izrailjeve, dok ne
dođe sin čovečji." Jedni objašnjavaju ove reči tako, da
apostoli neće obići sve gradove Izrailjeve dok ih Isus
ponove ne sretne, a drugi opet vide u Mat. 22,1-14. i
23,37.38. objašnjenje ovih reči. Isus uverava svoje učenike,
da će još pre nego što oni obiđu i prođu sve gradove
Izrailjeve, Mesija ponovo doći i spasti ih nevolje i bede.
Isus nije mogao pod svojim ponovnim dolaskom razumeti svoj
pravi, drugi dolazak, na kraju sveta, jer su se apostoli
ovom prilikom imali da ograniče samo na Izrailja, nego prema
Mat. 22,1-14. se njegove reči odnose na njegov dolazak i sud
nad Jerusalimom (70. god). i Izrailjem (34. god), koji ga
nisu hteli primiti. Neki moderni kritičari smatraju da je
ovde reč o pravome drugom dolasku Isusa Hrista. Onni tvrde
da ej Isus očekivao svoj drugi dolazak na zemlju u
najskorijem vremenu, još za života apostola, u čemu se on
prevario. Oni vele, Isus je nešto obećao što se nije
ispunilo, a ono što nije očekivao to je došlo - crkva. Ali
Isus nam jasno govori o postpenom razvijanju nebeskoga
carstva u svojim apostolima, da će oni biti njegovi svedoci
u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i sve do kraja
sveta (Dela 1,8). Ako bi uzeli da je Isus u Mat. 10,23/2
govorio o svome drugom dolasku, onda se to ne slaže i sa
Mat. 8,11; 28,19. jer trudom i radom apostola treba mnogi
neznabošci da učestvuju u nebeskome carstvu.
St. 24.25. U svakom gonjenju ima i utehe; ni samom Mesiji
nije bilo bolje. Apostoli su morali biti spremni na
gonjenja, jer je to bio put njihovoga Učitelja, a pošto su
oni njegovi učenici i sluge, ne mogu ni proći bolje od
Njega. Njihov učitelj ih ovim pretrljenim gonjenjima uzdiže
do sebe, jer će i oni isto dostojno patiti i otrpeti kao i
on. Oni treba kasnije da se sete postupanja sveta sa
njihovim Učiteljem, kad je stajao kao jagnje među vukovima.
Njegovi neprijatelji vukli su ga od suda do suda, pred
sinedrion, pred Pilata i Iroda (uporedi Dela 5,41). Isus im
navodi samo jedan primer, kad su Njega kao Učitelja nazvali
Velzevulom, kako će tek apostole ružiti.
$$4. "Ne bojte ih se!" St. 26-34.
Ovo je Isus tri puta kazao i potvrdio.
St. 26.27. Apostoli ne treba da se plaše od svojih
neprijatelja, jer će se ovo jevanđelje, koje je sad u uskom
krugu poznato, proširiti po celom svetu. Sve će se otkriti
što je sada još tajno. U judejskim školama rabineri su
šaputali sa katedre svoje pouke tumaču, koji je njihove reči
ponavljao glasno skupljenom narodu. Ovo nam objašnjavaju
Isusove reči: "Što vam se šapće na uši propovedajte s
krovova!" Na istoku su krovovi ravni. Sa njih se obično
objavljuju zakon i naredbe kao i slučajevi smrti. To se radi
obično predveče kad su ulice pune ljudi. Glasnik najpre
počne da viče razvučeno da bi privukao pažnju slušača. Tada
on daje mesta govorniku i poziva sakupljene da slušaju.
Božje carstvo će se objaviti u svoj svojoj slavi, ali će se
i neprijateljstvo pojaviti u svoj svojoj jačini. Isus poziva
svoje učenike da svojim radom potpomognu širenje i
otkrivanje istine. Ukoliko više oni stupe u javnost, utoliko
će se pre otkriti istina ljudima. Isus mora još i sada nešto
da prećuti i samo njima da kaže, a oni treba da to
propovedaju glasno.
St. 28-31. Apostoli ne treba da se boje ni ljudi ni sotone,
nego samo Boga, bez straha neka propovedaju istine
jevanđelja. Najveće zlo što im ljudi mogu učiniti jeste, da
im ubiju telo, ali dušu im ne mogu oduzeti zauvek. Pod
"dušom" se razume večni život. Ali Bog može uništiti i telo
i budući život ljudi u geheni. Ljudi ubijaju samoteli, a Bog
može ubiti i njihovu dušu, a to se može desiti apostolima
ako napuste Boga i svoju dužnost iz straha da im ljudi ne
oduzmu zemaljski život. Otac se nebeski stara i za neznatne
životinje. Čak ni vrapci, koji su se u ono vreme tako
jeftino prodavali, ne padaju bez njegove volje. Za jedan as
(najmanji rimski novac) prodavalo se dva vrapca, a pet za
dva asa. Oni su bili hrana siromašnih. Apostoli ne treba da
se boje ni za njihovo telo. Niko ne može bez Božje volje i
dozvole učiniti zlo apostolima. Bog ih voli i stara se za
svaku dlaku na njihovoj glavi. Oni su mu mnogo dragoceniji
od vrabaca, za koje se Bog stalno brine, a kako da se ne
brine za njihov život i održavanje.
St. 32-33. Apostoli treba ne samo da se ne boje, nego da
Isusa priznaju pred ljudima. Isus zahteva hrabrosti od
svojih učenika. Ovde se ukazuje na sud na nebesima, gde se
Isus javlja kao zastupnik. Isus će se zauzeti kod Oca samo
za hrabre i odlučne branioce večni istine. Ovde nije reč o
formalnome priznanju, priznanju jezikom, nego potpuno
prelaženje i ostajanje na Isusovoj strani (uporedi Mat.
7,21).
$$5. Zbog razlike između učenika i ovoga sveta doći će do
velikog neprijateljstva (1.Moj. 3,15/1). St. 34-39.
Judeji su se nadali da će Mesija doći na zemlju da donese
mir i osnuje veliko carstvo mira. Ali to carstvo se ne može
osnovati na ovakvoj zemlji. Taj će mir doći tek posle velike
borbe. Nije jevanđelje neprijateljski raspoloženo, nego oni
koji su protiv jevanđelja. Hristov Duh ne ratuje sa ljudima,
nego sa načelima. Svetlost i tama su suparnici. Suprotnost
između njih je tako velika, da će nestati svaki obzir. "Mač"
je simbol za borbu, koja će uskoro da se pojavi na zemlji.
Ova borba će učiniti da će se raskinuti čak i porodične i
rodbinske veze (Mih. 7,6). Isus zahteva prvenstvo za sebe.
Ništa nam na zemlji ne sme biti milije od Njega. I ljubav
prema ocu i majci nije iznad ljubavi prema Bogu, jer se to
inače protivi 1. i 5. zapovesti. Dakle, u borbi za Isusa,
svaki njegov učenik mora biti gotov da se odreče i
najmilijih i najrođenijih, ako se oni pokažu kao Božji i
Hristovi neprijatelji. Čovek treba, pored Boga, da ljubi i
one, koji su mu najbliži (Kol. 3,19.21), ali ako se ljubav
prema najbližima, čak i roditeljima ili deci, kosi sa
ljubavlju prema Bogu, tako da bi se morali odreći Isusa za
njihovu ljubav i ne bi smeli više ljubiti Isusa i ići za
njime, onda moramo izabrati Isusa, ako hoćemo da budemo
njega dostojni (uporedi Luka 14,26). Verni učenici su morali
biti spremni da pate i trpe, možda će neki čak morati kao
veliki zločinci u ono vreme da nose svoj krst do mesta
razapinjanja. "Nositi krst" nije samo, kao što obično
mislimo pretrpeti neka manja gonjenja i nedaće zbog Hrista,
nego nekad i sramnu smrt, Isus je ovde izneo još i način
njegove žrtve i smrti. On je nosio krst na kome su ga
razapeli. Svaki učenik, koji hoće da bude dostojan svoga
Učitelja, mora da sledi ovome primeru. On mora da nosi svoj
krst i da umre na njemu. Onaj je Bogu ugodan, koji je
spreman da učini svaku Božju volju pa i samu smrt da pretri
za njega. Onaj ko se brine da očuva svoj život, kad ga treba
položiti za Hrista, taj će izgubiti večni život, a onaj koji
da svoj život za istinu, sačuvaće večni život. Ovo je bio
Isusov poziv na mučeničku smrt za Njega i obećanje najlepše
nagrade, večnog života na novoj zemlji. (Uporedi Mat. 16,25;
Marko 8,35; Luka 9, 24; Jov. 12,25).
$$6. Isus otpušta dvanaestoricu napominjući im da su oni
njegovi zastupnici. St. 40-42.
Ako neko jednog od poslanih kao takvog prizna i primi ga kao
Isusovog izaslanika, dobiće istu platu kao proroci i
pravednici, i onaj koji uzima aktivnog učešća u radu
apostola, taj će primiti platu ovoga posla.
$$$20. Rad dvanaestorice i Isusovo dalje putovanje i
propovedanje
Marko 6,12.13.
Matej 11,1; Luka 9,6.
Isus nije poslao dvanaestoricu da bi se odmorio, nego da bi
razvio rad. On odlazi sam u Galilejske gradove na dalji
posao. Marko i Luka dodaju ovde izveštaj o pogubljenju
Jovana Krstitelja, koji ovde ustvari i ima svoje pravo
mesto. Oni umeću i izveštaj o odašiljanju i vraćanju
apostola kratke podatke o mišljenju na dvoru tetrarha u
Galileji o Isusu i ukazuju nam na to, da je saradnja
apostola tome mišljenju mnogo doprinela, tako da je
celokupna pažnja građana ove pokrajine skrenuta na Isusa.
$$$21. Mišljenje Iroda Antipe o Isusu
Marko 6,14-16.
(Mat. 14,1.2; Luka 9,7-9).
Tetrarh Irod Antipa, koji je vladao nad Galilejom i Perejom,
oterao je svoju ženu, kćer arabljanskoga kralja Arete %%IV%%
% i oženio se ženom svoga polubrata Filipa (ovog ne treba
zameniti sa Filipom tetrarhom). Ovaj Filip, koga Josif
Flavije naziva Irodom Filipom, živeo je kao privatan čovek u
Jerusalimu.
Prema izveštajima jevanđelista, Jovan je prebacio Irodu
nezakonitost njegovog braka sa Irodijadom, Filipovom ženom,
Po Josifu Flaviju, Irod je Jovana uhvatio i bacio u tamnicu,
jer se bojao da će Jovan pobuniti narod. Griža savesti a
možda i ovaj ovde u jevanđelju izneseni razlog, stvorili su
kod Iroda odluku da Krstitelja uhvati i baci u tamnicu.
Mišljenje naroda o Isusu doprlo je do Iroda Antipe. Već
odmah u početku se mislilo na proroka ili čak Iliju. Zbog
velikog poštovanja i cenjenja Jovana Krstitelja mogla se kod
naroda lako pojaviti misao, da se on ponovo javio, naročito
ako se uzme u obzir sličnost koje postaje između Jovana i
Isusa. Ovu misao je čvrsto prihvatio Irod Antipa, jer ga je
jegova nemirna savest uznemiravala.
$$$22. Posekovanje Jovana Krstitelja
Mat. 14,3-29.
(Marko 6,17-29).
Bez obzira na Irodovo brakolomstvo već njegov brak sqa ženom
brata po telu bio je protivzakonit. O leviratskome braku
ovde nije ni moglo biti reči. Zbog svega ovog ga je Jovan
Krstitelj optužio. Jovanova smrt je bila želja Irodijade,
koja je to želela iz osvete istraha, da ne bi Jovan
nagovorio Iroda da prekine nezakonitu bračnu vezu. Ona je
iskoristila dan Irodova rođenja da izvrši svoj plan. Grčka
reč u 6. stihu "genesion" je uzeta u množini, jer je ova
svečanost trajala više dana. Judeji su slavili dan
obrezanja, a judejski vladari, po uzoru na Rimljane, dan
rođenja. Ova se svečanost svakako održavala u Liviji ili
Maheru, gde je Irod češće prebivao. Pošto je svečanost
trajala više dana, bilo je dosta vremena da se pošalje, čak
i u daljinu, po glavu Jovana Krstitelja.
Svakako već pri kraju gozbe, pojavila se u dvoranu, gde su
bili gosti, lepa i bujna Irodijadina kćer Saloma, kći iz
braka sa Irodom Filipom. Ona je igrala pred Irodom i
gostima, što kod istočnih naroda nije bilo nepristojno.
Igrom je očarala sve goste a naročito strasnog Iroda, koji
joj je uz zakletvu obećao, da će joj dati što god zaželi.
Devojka je izašla iz dvorane i pitala mater šta da traži,
našto ju je ova poučila da ište glavu Jovana Krstitelja
(Marko 6,24). Po tradiciji se Irodijada rugala mrtvoj glavi
Jovana Krstitelja i jezik mu izbola iglama.
Sam Irod, pošto je uhvatio Jovana i bacio ga u tamnicu, nije
imao smelosti da ga pogubi, jer ga je smatrao, kao i narod,
za čoveka pravednog i svetog. On ga je čak i štitio i od
svoje žene, s njime je razgovarao i rado ga slušao (Marko
6,20). Ovako se može objasniti Irodovo neraspoloženje, kad
je čuo šta želi Irodijadina kćer (st. 9). Glava Jovana
Krstitelja je bila odsečena u zatvoru Maheront, gde je i bio
zatvoren. Neki komentatori misle da je još istog dana doneta
glava Jovana Krstitelja.
U Sv. pismu ima malo tako bogatih mesta u kontrastu; s jedne
strane jedan vladar strastan i slab, a s druge strane Božji
čovek sa lavovim srcem; s jedne strane čovke koji se plaši,
a s druge strane žena koja mu oduzima svoj plen; jedan
prorok, koga ništa ne sprečava da ide Božjim putem i da
izgovori reči koje mu je sam Bog stavio u usta.
Učenici Jovana Krstitelja, koji su bili do poslednjeg
trenutka u vezi sa svojim učiteljim, pokopaše Jovanovo telo
i javiše Isusu smrt njihovog učitelja. To što su Jovanovi
učenici obavestili Isusa o smrti Jovanovoj je jedan dokaz
više da su odnosi između Jovana i Isusa bili ispravni i
prisni.
Nestanak svoga preteče svakako je potsetio Isusa na njegov
udes. Ovo ga je opomenulo da vreme brzo prolazi i da se pre
svega mora da pobrine za pripremanje onih, koji imaju posle
njega da nastave ovaj rad, a koje je bio poslao da se
vežbaju i izdrže probe i iskušenja. Zato je Isus otada
uložio još više brige i napora oko vapitanja ovog malog
kruga oko njega. Kad je Isus čuo za strašni svršetak Jovana
Krstitelja, seo je sa svojima u barku da bi se sklonio u
pusto mesto na istočnoj strani Genezaretskog jezera.
Marko i Luka daju ovde svoje izveštaje o povratku apostola
od njihovog prvog samostalnog rada. Uskoro posle
odašiljanja, koje pada otprilike u vreme posekovanja Jovana
Krstitelja, našli su se učenici ponovo sa Isusom, posle
određenog vremena.
$$$23. Povratak apostola
Marko 6,30.31.
(Mat. 14,13; Luka 9,10).
Pošto su se razišli po zemlji gde su živeli Jevreji, Vratili
su se apostoli natrag i našli Isusa u Kapernaumu. Dok Marko
i Luka naročito ističu povratak apostola, Matej prelazi
preko toga i jednsotavno uzima da su apostoli već pored
Isusa.
Apostli su učili i mnoge stvari izvršavali. Oni su već bili
ušli u nauku, koju ih je učio njihov Učitelj. Ova se nauka
pokazala sila. Sem toga oni su i lečili bolesne i izgonili
demone. Prema Isusovome držanju vidi se da on priznaje i
odobrava njihov rad.
Isus je smatrao još za potrebno da se učenici odmore. Zato
su oni i otpustili narod i uputili se u miran kraj, da bi
dobili nove snage. Oni su ušli u barku da odu u Vitsaidu
Juliju, na ušću Jordana u Genezaretsko jezero (Luka 9,10).
Tamo su oni potražili usamljeno mesto. Narod je možda
primetio njihovu nameru i uputio se pešice na ovo mesto.
Barku je možda zadržao nepovoljni vetar, ili su oni hotimice
u razgovoru sporo plovili.
$$$24. Isus nahranjuje pet hiljada ljudi
Marko 6,32-44.
(Mat. 14.14-21; Luka 9,11-17; Jov. 6,1-15).
Verovatno je da se Isus povukao zbog slučaja Jovana
Krstitelja. On je otišao na istočnu stranu jezera u
usamljena i pusta mesta, koja nisu bila pod vlašću Iroda
Antipe. Isus je našao zgodno mesto u okolini Vitsaide, koja
je bila na krajnjem severu Genezaretskog jezera. Ovde se i
dogodilo čudo umnožavanja hleba.
$$1. Ukoliko se Isus više povlačio, utoliko je narod više
prodirao. St. 32-34.
Kad je narod doznao da je Isus sa svojima otplovio na drugu
stranu jezera, pođoše mnogi duž obale, a iz ostalih gradova
pridružiše im se mnogi. Kad je Isus prispeo barkom i iskrcao
se, narod je već bio tu. Isus se sažalio na mnogi narod i
bolesnike koje su za sobom vukli. On se sada potpuno predao
radu. U međuvremenu je nastupilo veče.
$$2. Isus stavlja učenike pred veliko pitanje: "Podajte im
vi neka jedu!" St. 35-37. (Jov. 6,6.7).
Ni sami apostoli nisu imali dosta jela i pića za sebe, ali
oni su mislili i na potrebu ovoliko ljudi. Sem toga, oni su
se brinuli što će Isus učiniti s tako mnogo ljudi. Isus je
rekao ovo, prema Jov.6,6. samo da bi ih iskušao jer je on
već imao nameru da učini nešto. Učenici su sad trebali
dokazati dokle dopire njihova vera; da li su uopšte u stanju
da ovako nešto i pomisle. "Da odemo da kupimo za dve stotine
groša (dinara) hleba?" Kada su učenici pokupili među sobom
ono malo novaca što suimali, bilo darove koje su primili od
svojih prijatelja, bilo novac koji je bio određen za
siromašne (uporedi Jov. 12,6; Mat. 26,8,9; Luka 8,3), izneli
je sve svogu oko 200 groša. Filip koji je ovo pitanje i
postavio (Jov. 6,6.7) je iznemireno i začuđeno upitao Isusa,
zar da se izda sav novac što se ima za jedan obrok? Pa i ako
ga izdamo, neće biti dosta da se nahrani toliko narod. Prema
njegovome mišljenju bolje je poslati narod nego pokušati da
se kupi hrana.
$$3. Učenici nisu znali šta znači Isusu i za njega malo ili
čak ništa. St. 38-40; Jov. 6,9.
U početku stvori Isus sve iz ništa. Jedan dečak je imao pet
ječmenih hlebova i dve ribe. Isus je naredio da narod poseda
na bujnu travu, što nema pokazuje da je bilo proleće, jer je
u ovom pustom kraju još bilo trave. Učenici su razdelili
narod na gomile po pedeset.
$$4. Isus uze hlebove i ribe i "pogleda na nebo, i
blagoslovi, pa prelomi hlebove i dade učenicima" St. 41-44.
(Jov. 6,14-15).
Isus je kao domaćin izgovorio molitvu pred jelo, nad
hlebovima, izlomio na komade i dao ih učenicima da razdele
narodu. njegova molitva je učinila ovo veliko čudo, Ista
sila i ljubav prema čovkeu munožila je hlebove, kao što je i
od nekoliko zrna dala veliku žetvu. Samo čudo po sebi je
bilo u isto vreme tako nerazumljivo i očigledno, da se je na
sve strane videlo ogromno oduševljenje, naročito kada se
sabralo još 12 kotarica, u kojima je narod nosio potrebne
stvari za put (I.Ž. str. 113/1.3).
Jovan iznosi jedan mali podatak u kome je ležao ključ cele
situacije. Narod još nije izgovorio ime Mesija, jer se Isus
još nije pokazao kao car, ali oni su ga već smatrali za
velikog proroka, jer još ni jedan prorok nije učinio ovako
nešto božansko u Izrailju. Ovaj prorok će postati i Mesija,
ako bude krunisani car. On je ustvari to već kao ličnost.
Njemu se zbilja može dozvoliti carska titula kad vrši ovakva
dela. Oni su pomišljali da ga prinude da vrši ovu novu
ulogu. Ali to nije bilo njegova uloga i misija na ovoj
zemlji. Najvažniji svedoci na koje je ovo čudo imalo jakoga
dejstva,l bili su apostoli. Oni su bili savladani velikim
čudom kada su delili hleb. Ovo čudo umnožavanja hleba bilo
je najuticajnije od svih ostalih, jer se odnosilo na sve
ljude, a naročto na one koji su očekivali Mesijino carstvo
(I.Ž. str. 113/4-114/3).
Prvi put se u ovom događaju susreću sinoptici sa apostolom
Jovanom. Sva četiri jevanđelja potvrđuju da je Isus odbio da
se pokaže kao plitički Mesija, i da se tako izdvojio i
otuđio od naroda. Ali sva četvorica govore o gomili koja je
pratila čudotvorca u pusto mesto.
$$$25. Isus hoda po moru
Mat. 14,22-36.
(Marko 6,45-56; Jov. 6,16-21).
Posle umnožavanja hleba, Marko samo napominje da je Isus
naterao svoje apostole da se popnu u barku i otplove bez
njega. Zašto se On odvojio od svojih učenika i otišao da se
pomoli? Ovako postupa Isus samo kad se nešto ozbiljno
događa. Mi nalazimo odgovor u onome što nam apostol Jovan
otkriva u Jov. 6,14.15. Razlog leži u želji i naklonosti
naroda. Isus nije prestao da se bori protiv onog lažnog
shvatanja Božje vladavine, koja je trebalo da bude večno
carstvo Božje slave i moći. Ako ne dođe do umirenja naroda,
nastupiće ustanak, zabluda će se ohrabriti, a njetgova
misija na zemlji pogrešno razumeti (I.Ž. str. 116/3.4;
117/1). Pre svega Isus je trebao učenike da ukloni od ove
zaraze. Oni sumorali bezuslovno da odu. Da je Isus sa njima
išao, uzbuđeni narod bi ih sigurno pratio sa svim barkama,
koje su im tamo stojale na raspolaganju. Isus zato naređuje
svojim učenicima da pređu na drugu obalu jezera prema
Vitsaidi, a to je otprilike okolina Kapernauma (I.Ž. str.
117/2). Dok je narod mislio da je Isus još na molitvi, On je
otišao prema Vitsaidi da se sastane sa svojim učenicim. Kad
su oni bili prema gradu, činili su veliki napor da pristanu,
jer ih je bura stalno vraćala ka sredini jezera (Jov. 6,19),
dogodila su se ova dva čuda. Ova čuda su još više zadivila
učenike nego umnožavanje hleba.
$$1. Isus šalje svoje učenike u jedan novi položaj. St. 22-
25.
Isus je poslao svoje učenike koji su trebali u svakome
stanju da budu uvereni da im je Gospod blizu. Sam Isus
otpušta narod. On mora započeto delo sam u svakome čoveku da
dovrši. Isus zatim provodi veče sam sa Bogom, što mu je bilo
veoma potrebno za uspeh njegove misije na zemlji.
$$2. Učenici u borbi sa valovima i vetrom nisu prepoznali
blizinu njihovog Gospoda. St. 26.27.
U Isusovo doba delili su Judeji noć na četiri straže,
četvrta je trajala od 3-6 časova u zoru. Isus ih je ostavio
do ovog doba u nevolji. Dakle, učenici su se borili skoro
celu noć. Isus im je pošao u pomoć i tako je došlo do čuda
hodanja po moru (I.Ž. str. 119/2). U prvo vreme su ga
učenici držali za utvaru, jer samo utvara je mogla ići po
moru. Oni su sumnjali čak i pored njegovoga uveravanja.
Petar reče: "Gospode, ako si ti." Ko u Isusa ne veruje ili
ne polaže svoju nadu u njegam, ne vidi ga čak i onda kada je
On prisutan i vidljiv.
$$3. Petrovo iskušavanje vere i hodanje po moru. St. 28-31.
Samo nas Matej obaveštava o Petrovom hodanju po moru. Petar
je mogao da hodi po moru sve dok je gledao srcem i okom u
Isusa, ali čim se osvrnuo i pogledao na valove, na opasnost,
čim je počeo da misli na sebe, posumnjao je da će se održati
na vodi i uplašio se. Posledica njegovog ponosa, sumnje i
straha, koji su mu oduzeli snagu vere, bia je, da je počeo
tonuti. Strah koji dolazi od opasnosti često nas tako
zaplaši da više i ne verujemo u Isusovu čudesnu silu. Kad ej
Petar ponovo upro svoj pogled u Gospoda i u veri zatražio
njegovu pomoć, Gospod ga je izbavio.l On je ispruio svoju
ruku i dohvatio ga (I.Ž. str. 119/4). Isus je Petra blago
ukorio, što je posunjao da će ga on i u ovoj buri održati na
vodi. Petar je morao ovo doživeti, da bi razumeo da sva
čudesna sila napušta učenika, ako njegova vera nestane ili
oslabi savladana od čulnih utisaka. On je iskusio da Isus
dolazi i pomaže slaboj veri učenika, koji traže pomoć od
njega. Da je Petar ovom prilikom stekao iskustvo vere, vidi
se po tom što on ne kaže: "nauči me da idem po vodi", nego
kaže: "da k tebi dođem!" Petar nije želeo ovo čudo iz
radoznalosti, nego iz ljubavi prema Hristu, on je hteo da mu
dođe u susret.
$$4. Dejstvo svega ovog na učenike u lađi. St. 32.33.
I pored padanja pred Isusa i priznanja da je on Božji Sin,
što je bila prirodna posledica ovog čuda, izveštava nas
apostol Marko (st. 52) da još nisu bili načisto sa
umnožavanjem hleba i da su sada još bili zbunjeni,
otvrdnjeli i tupi. Jevanđelista Marko (6,51-52) iznosi
učenike drukčije nego Matej; ali i one njihove reči: "Zaista
si Božji sin", ne znače da su učenici već imali potpuno
jasnu sliku o Isusovome odnosu prema Bogu Ocu. Oni su samo
potvrdili da je On zaista Božji Sin kao što On sam tvrdi i
kao što se svuda već govori o njemu. Ovo njihovo priznanje
nije kao veliko priznanje apostola Petra u Mat. 16,17. Pošto
su se smestili u barku, vetar se utišao.
$$5. Isus se iskrcava ssa svojim učenicima u ravnicu
Genizaretskoj. St. 34-36.
Ovo je kraj u kome Isus do sada još nije bio. To je plodna i
pitoma ravnica južno od Kapernauma, u čijoj se blizini
nalazila i Vitsaida, koja se u Marko 6,17 navodi kao pravac
putovanja. Ali bura ih je oterala južnije. Isus je morao sad
sa učenicima preći ovu ravnicu da bi otišli u Kapernaum.
Pošto je Isus već bio poznat u celoj zamlji, našlo se i ovde
nekolicina, koji su ga već iz Kapernauma poznavali. Isusov
dolazak u ovu ravnicu se brzo razglasio i narod je počeo sa
svih strana priticati k njemu. Izgeda da se Isus nije ovde
dugo zadržavao, jer su se mnogi zadovoljavali samo dodirim
njegovih haljina u prolazu. Istoga dana Isus se već vratio u
Kapernaum.
$$$26. Isusov govor o hlebu života
Jov. 6,22-59.
Kad je narod, koji je Isus na čuedsni način nahranio,
primetio u zoru da Isus nije više na toj strani obale, pošao
je u Kapernaum u nadi da će ga tamo naći. Istina, bilo je
tamo samo jedna barka, a oni su znali da Isus nije otplovio
sa svojim učenicima, ali su oni nerazmišljajući dugo o
sredstvu kojim je prešao, verovali da je On ipak u
Kapernaumu. U međuvremenu došle su barke na tu stranu i
narod se popeo u njih da otplovi u Kapernaum.
Ovom prilikom je Isus dao narodu pouku velikog značaja.
Njegova polazna tačka je bila hleb, koji su oni malopre
delili među sobom, i koji je postao simbol njegove nauke.
Isus je potvrdio da on ima zadatak da da "hleb života", a to
znači da je on onaj koji je poslan od Boga da uvede u život
sve one koji će verovati u njega. Kako je bilo potrebno da
prihvate hleb nebeskog porekla, Isus im objavljuje da je On
taj hleb koji daje život, i da mu je data moć da da život
mrtvima. Pitanje je kako će On dati život svetu? Žrtvovanjem
svoga tela. Nema ulaska u život bez žrtvovanja njegovoga
tela, otuda i potreba da se jede njegovo telo i pije njegova
krv, da bi imali u njemu život i duha koji će se razviti u
večni život i vaskrsenje.
Ovaj se govor može podeliti u tri glavna dela:
1. Potreba svakog pojedinca da se hrani hlebom života.
2. Ovaj hleb života, to je On, Isus, njegova nauka.
3. Ne može se dobiti večni život ako se ne jede njegovo teli
i ne pije njegova krv, a to znači hraneći se dnevno njegovim
poukama.
Stihovi 26-40. odnose se naročito na narod; stihovi 45-58.
se odnose na judejske starešine a stihovi 61-65. se odnose
na učenike.
$$1. Narod koji je učestvovao u umnožavanju hleba nalazi
Isusa u Kapernaumu. St. 22.
Oni koji su biliiz okoline Kapernaumu krenuše morem natrag.
Oni su Isusa tražili jer je umnožavanje hleba veoma uticalo
na njih. Prema 59. stihu nađoše oni njega u kapernaumskoj
sinagogi.
$$2. Vera u Sina znači stvarno ispunjenje Božje volje. St.
25-29.
Isus je znao pravi motiv njegovog čudnovatog pitanja. Oni su
sanjali o mesijanskom carstvu, gde neće više biti teškog
rada i mučne brige za svakidašnji hleb (Uporedi Luka 14,15).
Zato im Isus i uzvikuje: radite (zaradite). Ali Isus misli
na nešto uzvišenije, zato On i dodaje: "ne jelo koje
prolazi, nego jelo koje ostje za život večni". Sin čovečji
će im dati ovu neprolaznu hranu. Sam Otac je potvrdio njega
da ispuni ovaj zadatak. Slušaoci su bili uhvaćeni na samom
njihovom zahtevu, da hoće da rade za njihovo večno dobro
(Božje delo).
$$3. Oni zahtevaju od Mesije da ih on hrani sa manom kao
njihov prvi izbavitelj Mojsije. St. 30-33.
Pošto ih je Isus uputio na potrebu vere kao stvarnog dokaza
ispunjenja Božje volje, s obzirom na dobijanje večnog
života, smatraju oni da je mera njihove vere, koju mu oni
pokazuju dovoljna; ako on želi više od njih onda on mora i
više da učini i pokaže. Oni su potcenjivali ovo malo
umnoženog hleba prema Mojsijevoj veličanstvenoj mani. Njih
dakle nije moglo da zadovolji Isusovo umnožavanje hleba. On
nije dostigao onu visinu koju je u tom pogledu imao Mojsije.
Oni sa pravom traže opravdanje za zahtev da se u njega
veruje i njega više ceni nego Mojsija. Šta je na čudesni
način hranio Izrailjski narod u pustinji? Rabineri su učili,
da prvi izbavitelj, Mojsije, je učinio da padne mana, a
drugi Izbavitelj, Mesija će obnoviti ovo čudo. Odjek ovog
sanjarenja primetio se i u zahtevima naroda u Galileji, Isus
je izgovorio ove reči u punoj sinagogi u Kapernaumu.
Navratnik glavnih vrata ove sinagoge, bio je predmet svih
pogleda, jer se tamo gore nalazio njihov simbol, koji je
imao veze sa pitanjem koje su Judeji postavili Isusu. Na
navratniku je stajala vaza sa manom, koja je bila simbol
ovog doma molitve, koji je sagradio onaj dobri i pobožni
kapetan. Pored vazer se nalazila i vinova loza kao i zrna
grožđa, znamenje koje je Isus primenio na divan način.
Isus im objašnjava da oni manu precenjuju, jer mana nije
hleb sa neba u pravome smislu. Pravi hleb je jedino hleb,
koji Otac daje i On dolazi s neba i daje život svetu. Ovim
rečima su se umirili kao i nekad Samarićanka, oni ga mole da
im da za uvek ovoga hleba. Sada im je morao Isus da objasni
i kaže ko je to sredstvo neprolanog života, koje ima svoje
poreklo s neba i jedino može da da večni život.
$$4. Ko Isusu dođe i veruje u njega taj će imati život
večni. St. 34-40.
Isus im pokazuje uslove pod kojima se samo može dobiti ovaj
hleb. Isus je i davalac ovoga hleba, ali za sada im ne
objašnjava kako treba to da se razume. Mora se dakle lično i
neposredno stupiti sa njime u odnos, tj. njemu doći, a to
znači verovati u njega. Njima je pružena ta mogućnost i
olakšano im je da ga veruju, jer su videli njegova dela. Ali
i pored svega toga niti mu dolaze niti u njega veruju, što
je još gore po njih. Isus je rekao: "Ja sam hleb života;
koji meni dolazi, neće ogladneti, i koji veruje u mene neće
nikada ožedneti" (st. 35). Isus nas opominje da, ako hoćemo
njemu pripadati nije dovoljno da primimo njegovu nauku kao
dogmu nego treba primiti i božansku suštinu, organski se
sjediniti sa Učiteljem, da bi, preko njega, primili novu
prirodu. Nauka o besmrtnosti duše, prema kojoj svaki čovek
ima život večni po samoj činjenici što je čovek, i koja prem
atome zahteva kao prirodnu posledicu večno osuđenje u
mukama, nauka je potpuno strana i nepoznata Starom zavetu a
koja je ušla u pojmove Novoga zaveta putem grčke filozofije.
Ona je samo neznabožački izraz potrebe koje ljudi osećaju da
večno žive. Stari zavet nam iznosi stvar sasvim drkčije.
Prema njemu, život je jedino u Bogu, znači živeti, a
udaljiti se znači umreti. Naša sudbina ne zavisi od
činjenice da je duša besmrtna nego od vaskrsenja naše
ličnosti. Bog vaskrsava na večni život one koje On hoće.
Samo će živeti onaj, koga Bog poziva na život. Nauka Novog
zaveta počiva na nauci Staroga zaveta. Isus je došao da
nagovesti carstvo večnoga života. Svi siu ljudi kandidati za
večni život. Onaj koji veruje u njega živeće. Ovaj hleb koji
daje život njegovo je telo... to je on sam: "Ja sam hleb
života." Oni koji neće hteti da dođu k njemu da prime život,
priznaće za kaznu sa suzama u očima, u onaj dan, da su
odbacili put koji im je bio ponuđen da prime večni život i
sreću, a to znači da otpočnu pravi život kao Božja deca.
Isus je bio veliki Božji znak. Oni su ga videli pa ipak ga
nisu verovali. Nikada, ni u jednoj pojavi verske istorije
čovečanstvo, mudrest, dobrota i Božje vrline, nisu se
pokazale u takvoj punini, kao u životu, rečima i delima
"Sina čovečijeg". Onoga, koji ga je video i priznao za
Očevog izaslanika, neće moći ništa od njega rastaviti. Isus
je u svojoj poniznosti osećao da je izlišno prinuditi da
veruju one koji se protive i izazivati volju kod ljudi da mu
se verom približe. Isus kaže: "Moj Otac će mi ih dati, i kad
On čini to onda neće izostati. Oni će doći bilo ranije ili
kasnije, a svi oni koji još nisu došli treba da znaju, da
kad dođu, On ih neće isterati. Sada im Isus slobodno i jasno
iznosi, da je on taj hleb koji je sišao sa neba. On je došao
po svojoj volji ali je poslan od Oca, kao što je uopšte
čitavo delo Očeva volja. Cilj Božje namere je vaskrsenje na
kraju sveta, i to će biti rezultat vere u Isusa.
$$5. Isusovo telo, koje će on dati je život svetu. St. 41-
51.
Judeji su sad već bili nezadovoljni sa Isusom zbog njegovog
samouzvišenja, jer kaže da je on taj hleb koji je sišao sa
neba. Istina, on je učinio neka naročita dela, ali oni su
ipak poznavali njegovu majku i možda već preminulog oca.
Isus im kaže da njihovo mrmljanje među sobom nije poravdano
i napominje im da se njemu niko ne može priključiti, na koga
nije uticao Otac njegov, koji je i njega poslao na zemlju.
Isus će izvesti najzad svoj krajnji cilj, davanje života
onima koji su mu rišli, na dan vaskrsenja. Prema Is. 54,13
Jer. 31,34. neće izrailjski narod za jedno vreme, učiti
ljude, nego Bog. Ovakvi će imati u svome srcu Božje znanje i
volju, koje će u njima raditi. Ko postane jedan od ovakvih
Božjih učenika, ko u svojoj unutrašnjosti prima Boga i sledi
mu, taj će doći Isusu. Ali ovo ne treba tako razumeti, kao
da će oni oca videti i onda im Isus nije više potreban, nego
upravo zato jer niko do sad ije video Oca osim samo Sin;
zato je i potrebno k njemu doći jer time oni dolaze životuu.
Sad se Isus vraća ponovo glavnoj misli svoga govora. Mana,
koju su oni toliko precenjivali, mada je došla sa neba, od
Boga, nije sprečila njihovu smrt. U stihovima 48. i 51.
naglašava Isus još jednom, da je upravo On živi hleb i ko od
njega jede dobiće večni život. Sada dolazi objašnjenje.
"Hleb što ću ga ja dati, meso je moje, za život sveta."
"Meso moje" ne može ništa drugo biti nego njegovo telo,
njegov telesni život. Kad Isus kaže da će On svoje telo dati
za život sveta, onda se to može samo jednostavno razumeti da
se odnosi na njegovu smrt.
$$6. Meso Sina čovečjeg jesti i njegovu krv piti. St. 52-59.
Prisutni ga nisu mogli dalje slediti, jer su reči iz 51.
stiha doslovno shvatali; oni su sve reči primenuli na
telesno tako da im Isus sada još oštrije govori. Crkva,
naročito katolička, rado se poziva naovo mesto, da bi
potkrepila svoje shvatanje o stvarnome mesu i krvi Isusa
Hrista pri večeri Gospodnjoj. Ali, dovoljno je samo
spomenuti 63. stih pa da nam bude jasna cela stvar; on
glasi: "Duh je ono što oživljava, meso ne vredi ništa. Reči
koje sam vam ja rekao duh su i život su." Tajna leži u
težnji da imamo udela u velikom delu spasenja, a njega imamo
jedino ako verujemo, dakle u veri (2.Pet.1,4). Ako je Isus
doslovno mislio ovde na telo i krv njegovu, onda mora da
otpadne i transibstancijacija. To isto važi i za večeru
Gospodnju. Ako je Isus reči: "Ovo je moje telo" doslovno
uzeo, onda je pretvaranje nemoguće. Sem toga ceo Novi zavet
je ispunjen velikom idejom: Hristos u nama i to verom! Ali u
tome slučaju neko naročito primanje Isusa u nas je suvišno i
besmisleno.
Iz ovog Isusovog govora vidimo da je On u objavljivanju
istine već učinio veliki korak i to bez ikakvog ustezanja.
Zbilja je moralo doći do krajnje odluke, kod celog naroda i
svakog pojedinca. Ovaj je govor trebao da bude i kušanje za
njegove sledbenike, a pre svega za njegove učenike i
apostole. Moralo se znati ukoliko su oni spremni da ga slede
i onda kad im to nije po volji; oni su sada morali pokazati
koliko su ga razumeli i primili u njihova srca.
$$$27. Kriza i otpad među sledbenicima
Jov. 6,60-71.
Da je ovaj Isusov govor bio za mnoge sablazan, sasvim je
razumljivo, kad pomislimo koliko je bilo takvih, koji su
Isusa samo sledili, a nisu išli duhovno za njime, koje što
nisu mogli a koje što nisu hteli. Svi koji su mesijansko
carstvo razumeli telesno, kao zemaljsko carstvo, morali su
mu okrenuti leđa, jer je Isus ovakvim idejama i stavom
skrhao sva njihova telesna nadanja.
$$1. Tvrda beseda. St. 60-66.
Isus je rečima: "Ima nekih među vama koji ne veruju" izrazio
ovu krizu, koju su priznali i sami njegovi sledbenici kad su
rekli da je njegova beseda tvrda, da je ne bogu razumeti.
Oni nisu u stvari verovali, a ovakvi nađu svuda prilike da
se sablazne. Da bi otklonio sablazan, ukazao im je On na
njegovo penjanje na nebo, našta su se oni još više
sablaznili. Nije trebalo Isusovo meso, koje je On imeo dok
je živeo na zemlji, a isto me i kad ga je predao smrti, nego
njegova čovečja telesna priroda, koja je Bogu podignuta u
obliku proslavljenog sina čovečjeg., da bude vernima hrana i
piće, dakle samo uspomena na njega. Pošto je Isus napomenuo
da ima među njima koji ne veruju u njega, dodaje Jovan i
jedan primer ukazujući na Isusovog izdajnika, koji isto nije
verovao. Sem toga mnogi još od njegovih sledbenika i učenika
nisu, kao ni Judeji (St. 44), osetili na sebi da ih Bog
dovlači Isusu.
$$2. Veliko priznanje apostola. St. 67-71.
Možda su i sami apostoli bili uznemireni, zato je bilo
Isusovo pitanje potrebno, da bi sammi sebe ispitali. Petar,
koji je bio kao organ govora za sve ostale, rekao je da ga
oni ne mogu napustiti, jer bi to značilo natrag se vratiti i
utonuti u slabosti, neznanje i besciljnost. Time što su se
još sa većom verom približili Isusu uzdigla se njihova vera
do velike visine.
$$28. Isus odbacuje ljudske propise
Mat. 15,1-20.
(Marko 7,1-23).
Fariseji i književnici iz Jerusalima došli su da Isusa
kritički posmatraju i ispituju. Ono što su imali da prebace
njemu i njegovim učenicima, nije bio jedan jedini slučaj,
nego uopšte otstupanje od predanja starih, a to znači iz
Tore izvedenih fabinsko-farisejskih propisa, koje je Isus
donekle trpeo kod učenika.
Dvanaest pravila, koja su sačinjavala poslednji deo "mišne",
bavila su se pitanjem zakonski propisane čistoće i
nečistoće. Ništa nam jasnije ne iznosi celu stvar nego
činjenica da su se ovi propisi više odnosili na
"pomilovanje" ruku, nego na pranje. "Zagnjurivanje" ruku
bilo je obavezno tek kad se trebalo dohvatiti ili upotrebiti
sveto jelo. Suđe potrebno za ovu priliku, naročita voda i
ličnost, koja je trebala prosuti, sve je to bilo određeno sa
velikom tačnošću... Ne obavljanje pranja ruku pre jela
ubrajalo se u prestupe za koje je predviđena kazna
isključenja.
Onaj koji je dohvatio hleb sa nečistim rukama, učinio je
isto tako veliki greh kao kad bi se predao nečistoći. Tri
greha, prema ondašnjem verovanju judejskog naroda navlačila
su na čoveka siromaštvo. Treći od ovvih je malo cenjenje
pranja ruku. Onaj koji ne vrši ovaj jednostavan čin biće
uzet sa sveta. Hilelova škola je smatrala da se Bogu može
moliti u svako vreme, ali onaj koji se moli sa prljavim
rukama zaslužio je smrt. Način umivanja je bio strogo
određen. Pri pranju ruku pre jela, trebalo je držati ruke
podignute prema nebu; posle jela treba prati samo prste, a
ne celu šaku. veliki primeri su davali naročiti ugled ovim
radnjama. Kada je rabiner Akiba čameo u zatvoru, doneo mu je
čuvar jednog dana manje vode nego što mu je obično donosio
za obrok. Rabiner je zahtevao veću količinu, da bi mogao
izvršiti ceremoniju pranja ruku, pre nego što uzme hranu.
Čuvar, koji je bio začuđen upita ga: "Nemaš dosta vode da
utoliš žeđ posle jela a još hoćeš to malo da upotrebiš za
pranje ruku? Šta da uradim u ovom teškom slučaju, upita
rabin. Zar nije bolje da umrem od gladi nego da prekršim
jednu zapovest radi koje ću duhovno umreti."
Mojsijev zakon nije znao za pranje ruku pre jela, nego to su
stari tako odretili, da se pre svakog jela, pa i samo jednog
zalogaja hleba, peru ruke, da se ne bi rukama, kojim se
moglo nešto nečisto dotaći opoganiti jelo, pa time i sam
čovek, te postao nečistim u Božjim očima.
$$1. Predanje "starih" i Božje zapovesti. Mat. 15,1-11.
St. 1.2. Ovi fariseji i književnici iz Jerusalima, možda i
kao uhode poslane od sinedriona, izneli su Isusu primer za
opšti prekor. Marko (Marko 7,3.4) opisuje ovaj prekor veoma
tačno. Tu se iznosi kako je pranje ruku od fariseja i
judejskih starešina izvođeno sa krajnjom preciznošću i
tačnošću. Sve je to bilo samo produkt njihove uobrazilje.
Ove propise nije dao Mojsije nego, izgleda, Hilelova i
Šamajeva škola. Pre jela i svaki put kada se vrate sa javnog
mesta, peru se oni "pesnicom". Ako nisu imali vode pod
rukom, bilo je obavezno da idu 4. km daleko po vodu. Sem
toga, bilo je i tačnih propisa za pranje čaša, krčaga i
posuđa za jelo kao i za vaze od bakra. Propis "Šulhan-Aruk",
tablica rabinerskih propisa tačnog čišćenja, koji je
sastavio Josif Karo 1567 godine, sadrži 26 molitava, koje
treba da proprate ovo čišćenje. Zanemariti ove farisejske
tradicije, bio je isto tako veliki greh kao ubistvo i
kažnjavalo se gubitkom večnoga života. I pored svega toga,
učenici us jeli sa nečistim rukama. Isus je odbijao da se
učenici drže ovih rabinerskih propisa, jer i on sam ih nije
proznavao.
St. 3-6. Ali Isus im iznosi primer, koji pokazuje da su i
oni prestpunici, i to ne ljudskih nego Božjih propisa, radi
ljudskih. Najžalosnije je, da oni svoje, ljdske propise
stavljaju iznad Božjih. Ovo jasno izlazi kada se ovaj
predmet poruči u "tefilinu". Sem toga i u samoj "mišni"
stoji sledeće: "Onaj koji prekrši zapovest koja se nalazi u
rečima književnika, mnogo je dostojniji kazne, nego onaj
koji ne služa naredbe Svetih pisama. Ako neko kaže, da nema
neposlušnosti prema tefilinu nego samo prema rečima Svetih
pisama, takav ne treba da se smatra buntovnikom. Ali ako on
kaže da ima pet strofa molitve (umesto četiri izraženim u
trakama koje su se nosile napred na čelu, prema rabinerskim
propisima), ako on kaže da namerava da doda nešto rečima
rabinera, on je kriv. U jednom talmudskom odseku, upoređuje
se pismo sa vodom, mišna sa vinom, a talmud mirisnim vinom.
Isus im sada jsno iznosi primer, kako oni prestupaju Božje
zapovesti radi svojih, ljudskih propisa. Protivno jasnoj
Božjoj zapovesti da roditelje treba poštovati, i to ne samo
rečima nego i delima, kad su u nevolji pomagati ih, učili su
književnici i fariseji, da čovek ne mora poštovati i pomaati
svoje roditelje, ako im samo kaže, da je ono što treba da im
da iz pobožnosti načinio "korbanom" (poklonom "dar je hramu
- službi ili siromašnima"). Tako su književnici i fariseji
ukinuli Božji zakon zbog svojih predanja. Bog želi da čovek
ljubi i pomaže svoje roditelje i ne traži ništa što bi bilo
na štetu ove dužnosti. Nema sumnje, da su fariseji govorili
svojim roditeljima za neku stvar: "Dar je" (korban), a
mislili su samo na sebe i pod formom pobožnosti izbegavali
dužnosti prema roditeljima. I sami roditelji, koji su cenili
pobožnost svoje dece, morali su se moralno odreći pomoći od
dece. Crkveni otac Origen veli u svome komentaru o ovom
mestu, da mu je neki Jevrejin izneo, da su verni Jevreji,
koji su dugovali velike sume novaca, kad su mogli ali nisu
hteli isplatiti poverioca, određivali ovaj novac kao dar
(korban) za siromašne i bacili u kovčeg za priloge.
St. 7-9. Upravo ovakvi učitelji behu veoma poštovani kod
Judeja. Oni su zarobljavali savest narodu i zavodili ga. Oni
su utisnuli svoj farisejski pečat pobožnosti i moralnosti
narodu, zato su i Isusove reči uzete iz Isaije, odgovarale
stanju u narodu. Sama Božja služba je bila zavisna od
ljudskih propisa i nauka, a prava pobožnost je bila zavisna
od ljudske tradicije. Zbog svega ovoga i navodi Isus Isaiju
29,13. kao proročanstvo, koje se moglo lepo premeniti na ove
učitelje i narod, koje on naziva pretvorcima, jer su se
pokazivali kao da revnuju za Božji zakon i njegovu slavu, a
ustvari su revnovali za ljudski zakon, koji se protivio
Božjem zakonu. "Zapovestima ljudskim" označava farisejsku
nauku, kao ljudske zapovesti. Sam Bog je odredio kako ga
treba poštovati po njegovom zakonu. Ali fariseji i
književnici određivali su ljudskim zapovestima i uredbama,
kako da se Bog poštuje, i te zapovesti i uredbe stavljali
iznad Božjih zapovesti. Ali Bog ne priznaje i ne prima
ovakvo poštovanje.
St. 10.11. Isus nije prelazio na raspravu sa farisejima,
nego se okrenuo narodu, jer je narod trebao da čuje i razume
šta je On rekao farisejima. 11. stih se rado uzima kao dokaz
da je Isus ukinuo starozavetne propise o čistoj hrani
(3.Moj. 11; 5.Moj. 14). Ali stihovi 2. i 20. su jasni dokaz
da se ceo spor ne odnosi na pitanje šta je dozvoljeno jesti,
nego o čistoći ruku i sudova iz kojih se jede. Pod reči:
"pogani" ovde se kao i uopšte u Svetome pismu razume u
prvome redumoralno poganjenje. Isus je uvek kao i ovom
prilikom imao u vidu samo dozvoljena jela, koja su se može
biti "opoganila nečistim rukama", kao što su to mislili
fariseji, književnici i ceo narod. Sem toga, ovde je reč
samo o ritualnom a ne moralnom opoganjenju. Dok je kod
zdravstvenih zakona Staroga zaveta reč o propisima zdrave i
neškodljive hrane. Ne čini čoveka moralno čistim i
bezgrešnim uzimanje jela i pića čistim rukama (zato Isusovi
učenici i ne peru ruke pre jela, ako su im čiste), nego ono
što izlazi iz usta, reči koje se protie Božjoj volji, kao
što je to slučaj sa farsejima i književnicima, koji imaju
nauku protivnu Božjoj nauci, to pogani čoveka.
$$2. Ne treba zameniti telesnu i moralnu čistoću sa
obrednom. St. 12-20.
Bogosluženje (kult) i obred (ritual) su imali u Starom
zavetu svoj značaj; oni su ili simbol moralnih stvari, a
nisu nikad trebali postojati sami za sebe. Fariseji su
načinili od njih čisto moralne radnje, koje su oni često
uzdigli i iznad zakona Božjeg držali. Isus ih vraa kao uvek
na prvobitno.
St. 12-14. Učenici donekle prebacuju Isusu. Njima su izgleda
njegove reči veoma oštre, i njima nije bilo pravo što je
gnjevio fariseje. Oni su možda bili radi da čuju neku
raspravu između njihovog Učitelja i fariseja; ali sada nije
bilo više vremena da ih Isus štedi; oni su već zreli za sud.
Oni moraju jednom da prestanu, inače smetaju spasenju i
unesrećuju ljude. Kao što se vidi iz 14. stiha, apostoli se
nisu trebali na njih osvrtati. Da li se oni sablažnjavaju
ili ne sve je jedno; treba ih pustiti njihovoj sudbini. Oni
ne spadaju u Božju decu, zato i nemaju smisla za njegovu
nauku. Oni se izdaju za vođe naroda a sami su duhovni
slepci; njih čeka propast kao vođe, a i narod koji oni vode.
St. 15-20. Isus se čudi da apostoli još ne razumeju i
objašnjava im odlazeći sa ovoga mesta. Moralno može
opoganiti čoveka samo ono, što je u telesnoj vezi sa srcem i
dušom čovekovom, a to su zle misli, koje se rađaju u
čovekovom srcu i onda se ostvaruju u delo. Jelo nema
direktne veze sa dušom, nego odlazi u želudac i odande se
izlučuje napolje. Misli su ono što pogani čoveka, a jesti
neopranim rukama ne pogani čoveka.
$$$$$%%V%%% deo
$$$$Od pashe 30. godine do pashe 31. godine
Isus nije posetio Pashu 30. godine, nego je otišao u
Jerusalim tek na praznik senica (Jov. 7,1). On je ostao u
Galileji, da bi izbegao nasrtanje mase i opasnosti od
neprijatelja, i tek u jeseni ove godine uputio se Isus sa
učenicima na pomenuti praznik. Za vreme svetkovanja pashe u
Jerusalimu putovao je Isus sa svojim učenicima po oblastima
feničanskih gradova Tira i Sidona.
$$$1. Velika vera Hananejke
Mat. 15,21-26.
(Marko 7,24-30).
Isus se uputio prema severozapadu; On dolazi u oblast Tira i
produženje svoj put severno sve do Sidona. Ali On se vraća
prema jezeru da bi obišao i oblast tetrarha Filipa u
Vitsaidi u Cesareji Filipi. Jevanđeliste nam nisu otkrile
njegovu nameru i plan. Da je hteo da izbegne uhođenje organa
Iroda Antipe, on ne bio nikako prolazio njegovim oblastima.
Ne vidi se ni namera da propoveda i uči van izrailjskih
gradova, jer on se nije obraćao neznabošcima. Mnogo nam
verovatnije izgleda, kad vidimo njegovo češće menjanje mesta
i udaljavanje od krajeva Tiberijade, gde se Irod redobno
bavio, da je Isus izbegavao da oživi i poveća Irodovu
uznemirenost.
St. 21-25. Feničani su se u ono doba nazivali Hananejcima
kao potomci Hanana, Nojeva unuka. Ova žena je bila
mnogoboškinja, Sirofeničanka (Marko 7,26). Ova Hananejka je
dobar primer za ono što je kazano već u Mat. 4,24. Ona je
već duže vremena služala o Isusovim čudnim delima i moći
lečenja u Galileji. Ova je žena znala da je On od mnogih
Judeja nazvan obećanim sinom Davidovim, pa ga tako i
oslovljava. Doznavši, da je ovaj veliki čovek s pratnjom u
njenoj blizini, ona mu je izašla na susret, možda i do same
granice. Ova žena je bila strajna u svojoj molbi iako ju je
Isus prvi put odbio.
St. 26-28. Jevreji su se smatrali Božjom decom; Oni su
upotrebljavali razne izraze koji su pokazivali prezrenje
prema drugim narodima; na primer, upotrebljavali su izraz
pseto, kao što i danas muhamedanci nazivaju hrišćane. Ova
žena je bila mnogoboškinja, a Isus joj je objasnio da On ne
može primeniti na nju zasada blagoslove koji su određeni
Jevrejima. Isus nije imao nameru da potvrdi upotrebu ovog
pogrdnog izraza, nego da bi je iskušao. On je uzeo na sebe
ulogu revnog Judejina, koji joj je oštro prikazao ovu veliku
razliku: ona je mnogoboškinja a On Judejin. On ju je time
potsetio, da se Judeji nazivaju Božjom decom, a njih
nazivaju psima. On je hteo da dobije odgovor od nje, da li
je spremna da primi i ovu uvredu u isto vreme kada traži
pomoć od čoveka koji je prezire? Ovaj način iskušavanja vere
je veoma uspeo, jer su Isus i prisutni imali silan dokaz
velike vere ove žene. Isus je još hteo da kaže, da dokle god
su deca gladna nije dobro davati hleb psima. On je ovim hteo
da istkne dečja prava na dobro u kući. Isus je samo objasnio
ženi, da ne priliči njemu, da uzima od dece pa da daje psima
(I.Ž. str. 122/3).
Prema 27. stihu, ova žena se potpuno potčinila stvarnosti,
koju joj Isus iznosi. Ona reče: "Da, Gospode". Ona ostavlja
najbolju deci. Neka Judeji dobiju najviše koristi i imaju
svu prednost od njegove službe. Ali, i psi dobijaju svoju
hranu sa stola njihovih gospodara. Istina, prvo treba decu
nahraniti, ali ni pse ne treba isključivati. Postupaj sa
mnom kao sa psetom, sa mnogogoškinjom i daj mi samo mrve
tvoje veličanstvene moći, koju si toliko razvio među
Judejima. Izleči prezrenu kćer prezrene mnogoboškinje. Ova
je žena umela da upotrebi ovo upoređenje u svoju korist i
pošto se poklonila pred istinom i nije se uvredila, Isus joj
nije mogao više odreći ovu molbu.
Isus je ovom prilikom obratio pažnju svojim učenicima, da On
i sada još treba da pruži pomoć samo Izrailju. Kapetanu u
Kapernaumu (Mat. 8,5. i dr), obećao je Isus svoju pomoć, jer
je on živeo u Judejskoj zemlji, među Judejima i naročito
naginjao judejstvu, zato se nije bojao da će time odbiti
svoj narod. Tek kada se Izrailj bude odrekao svoga
Spasitelja i preda ga mnogobošcima da ga razapnu i kad počnu
goniti apostole i odbijati pruženo im spasenje, onda će se i
neznabošcima ponuditi spasenje i onda će apostoli "druge
ovce" (Jov. 10,16) pozvati da budu Božja deca.
$$$2. Isus u Dekapolju
Marko 7,31-37.
(Mat. 15,29-31).
St. 31. Dekapolj se zvala oblast istočno od Jordana. Ona se
prostirala do Damaska na severu i obala reka Javok na jugu.
Ova reka je bila granica Pereje. Savez ovih deset gradova
(deka-polis), nije bio posednut od Jevreja, kad su se
vratili iz vavilonskog ropstva. U Dekapolju su stanovali
poglavito mnogobošci, oni su obrazovali posebnu oblast
rimske provincije.
Preko Sidona, možda i samoga grada uputio se Isus u velikom
zaobilaznom luku, obilazeći što je više mogao judejske
oblasti istočno od Genezaretskog jezera, u pravcu deset
gradova. On sad radi u ovoj okolini gde ga lično jedva
poznaju. Tri dana uči On njih i leči.
St. 32-37. Prema Marku dogodilo se ovde naročito isceljenje.
Isus je uzeo ovog gluvonemog nastranu, da bi izbegao
senzaciju ili ismevanje. On je stavio prste u uha, kao da ih
je hteo otvoriti, zatim je dodirnuo njegov jezik svojom
pljuvačkom, kao da je hteo otvoriti, zatim je dodirnuo
njegov jezik svojom pljuvačkom, kao da je hteo time da ga
nečini pokretljivim. Isus je znao da će se ovo čudo
razglasiti. Neki mogu da misle, da je ovo čudo zahtevalo
više napora. Zašto je onaj, koji je na daljini izlečio sina
visokoga činovnika, ovde dodirnuo uha i jezik? Možda je On
hteo time da pomogne učenicima da bi bolje razumeli, da je
njegov rad samo simbol isceljenja svih bolesti. Isus je
učinio ovo delo po svojoj slobodnoj volji, ali je sarađivao
sa svojim Ocem, koji je bio pravi tvorac ovog čuda. Pošto je
bolesnik bio gluvonem, Isus se morao poslužiti raznim
pokretima, da bi mu kazao šta hoće. On mu je dodirnuo uha i
jezik; zatim je pogledao na nebo. Što se pljuvačke tiče,
bolesnik je morao da razume, da telesna Hristova priroda
mora na njega da pređe da bi mogao ozdraviti.
$$$3. Nahranjenje četiri hiljade ljudi
Mat. 15,32-39.
(Marko 8,1-10).
Ovo umnožavanje hleba razlikuje se od onoga ranije
spomenutog od četvorice jevanđelista. I same pojedinosti
nisu iste. U prvom slučaju bilo je pet hiljada ljudi, pet
hlebova i dve ribe, a napunjene su posle jela dvanaest punih
kotarica. Malo kasnije, isti jevanđelista iznosi još jedno
ovakvo čudo.
St. 32-38. Malo po malo prikupila se sa svih strana velika
gomila ljudi, i izlečeni i drugi prisutni ostali su. I ovom
prilikom nalazio se Isus na pustom, nenaseljenom mestu.
Otuda su i nastale iste prilike kao i kod prvog umnožavanja
hleba. Ovo nahranjenje se razlikuje od prvog samo u broju i
narodnosti prisutnih. Dok su u prvome umnožavanju hleba
uzeli učešće samo Jevreji, u drugome je bila mešovita
gomila. Ovom prilikom Isus i nije pitao da li su to Judeji
ili mnogobošci, jer ono što je On učinio služilo je na
proslavljanje izrailjskog Boga. - Prema Mateju 16,9 i 10
učenici su trebali da uporede ova dva slična događaja, i
odatle da se pouče, da je Gospodu svejedno hoće li pomoći
malom ili velikom broju (up. 1 Sam. 14,6).
St. 39. Isus nije mogao više ovde ostati, zato otpusti On
narod i ukrca se u barku da se preveze na drugu stranu,
zapadnu stranu jezera u oblast magadansku, a prema
evanđelisti Marku dalmanutsku. Ovo je ista oblast, samo ne
može se reći sa sigurnošću gde se nalazila, ali svakako na
zapadnoj obali Genezaretskog jezera. Tu se svakako nije
zadržavao, nego se odmah uputio u Kapernaum.
$$$4. Traženje znaka i opomena zbog fariseja i sadukeja
Mat. 16, 1-12.
(Marko 8,11-21)
Sekte Jevreja se mogu vrlo zgodno uporediti sa raznim
školama i pravcima u današnje vreme. Fariseji bi bili
današnji pijetetisti, eseni mističari, sadukeji
racionalisti, a irodovci politička partija, zeloti
(revnitelji) krajnji levičari, samarićani šizmatici.
St. 1-4. Po drugi put zahtevaju da se Isus legitimiše jednim
znakom. Pošto je Isus prema Marku 8,15, opomenuo svoje
učenike da se čuvaju farisejskog i Irodovog kvasca, jasno je
da su se pored fariseja pojavili i sveštenici iz Jerusalima,
da posmatraju ovaj pokret u Galileji. Sa farisejima su se
već sjedinili i sadukeji, iako su to inače bile dve
protivničke stranke. Oni su se sastali i bili složni u
mržnji protiv Isusa. - Za razliku od zemaljskih znakova,
Isus je trebao da im da znak sa neba. Tri puta su oni do sad
tražili ovaj znak, ali Isus je opravdao razloge, Njegovoga
odbijanja (up. Jov.2,18; 6,30; Mat. 12,38). Isus je znao da
su njihova srca otvrdnula, i da se zato ne mogu obratiti.
Namerno i svesno neverovanje nije se moglo ni čudesima
nadvladati. Isus upoređuje njihovo proricanje o vremenu sa
njihovom nesposobnošću da razlikuju znake vremena u kome
žive. Oni nisu u stanju da uoče znake nastupeloga doba niti
njegov značaj da razumeju. Njihovo postupanje je obeležje
celog ovog roda. Oni su zli i preljubotvorni rod. Izrailjska
rasa, narod spasenih, je nazvana, po prorocima St. zaveta,
Jehovina nevesta. Isus ih je smatrao kao preljubočince, jer
su se odvratili od Boga; oni su se našli neverni u ovoj
svetoj vezi sa Bogom. - U knjizi proroka Jone iznosi se
jedan prorok (Jona) koji je odbio da odnese pomoć
mnogobošcima, i zato je podvrgnut Božjem sudu. Malo posle
toga ovi mnogobošci su se ponizili i pokajali na Božji poziv
i tako spasli od propasti, Isus je dao farisejima svoga
pokoljenja, koji su isto bili gordi i prezirali mnogobošce,
znak Jone. Iz ove pouke, koju nam daje Isus, vidi se da je
narod kao nekad Ninevljani u opasnosti, a da je On kao nekad
Jona, Božji izaslanik kome oni treba da veruju. - Isus je
otišao od njih i napustio ovo mesto. On se ukrcao u barku i
tek u Mat. 16, 13. čujemo gde je On sa svojima došao. Oni su
se iskrcali prema Marku 8,22. u Vitsaidi, blizu ušća reke
Jordana u Jezero.
St. 5-12. Pri prelasku sa zapadne na istočnu stranu jezera,
zaboravili su učenici u brzini da ponesu hleba. Tek po nekoj
Isusovoj reči u razgovoru o farisejima, setili su se oni na
hleb. Isus je bio nezadovoljan kada je primetio da učenici
misle doslovno na hleb i još šta više misle da ih On kori
što nisu poneli. Međutim, On im je govorio da se čuvaju
kvasca farisejskog i sadukejskog. Kao i danas tako i u ono
vreme kvasac se upotrebljavao za pravljenje hleba. On se
stavljao u testo da bi uskislo i postalo lako. Njegovo
dejstvo je potpuno sakriveno i mirno ali sigurno. Niko ne
primećuje rastenje testa. Takva je bila i farisejska
doktrina. Ona se lako i postepeno uvlačila. Fariseji su
vešto sakrivali pravi cilj njihove nauke koju su nabacivali
direktno u ljudski duh, gde je ona postepeno rasla i
razvijala se kao kvasac. Fariseji su još upotrebljavali i
službenu formu da bi lakše uneli u narod svoje misli i
nauku. I učenici su se morali čuvati farisejskog uticaja
ubuduće. - Učenici su bili maloverni, jer su se već dvaput
osvedočili, da ih On može nasititi i bez hleba, na čudesan
način. Učenici nisu odmah razumeli da im Isus govori o
farisejskoj nauci, jer je kod Jevreja reč "kvasac"
upotrebljavan obično u telesnom a ne u duhovnom smislu.
Jevreji su imali razna pravila kako treba da se pravi hleb.
Neki od njih su išli tako daleko da nisu jeli hleb koji su
načinili mnogobošci. Možda su učenici mislili da im Isus
preporučuje da ne kupuju hleb kod fariseja i sadukeja. -
Isusova primedba im je odmah objasnila da Isusa govori o
farisejskoj nauci, i da je njihova nauka slična kvascu.
$$$5. Isceljenje slepog u Vitsaidi
Marko 8,22 - 26.
Isus se nalazio na putu ka Cezareji Filipovoj. On je prošao
kroz Vitsaidu u puste krajeve gde je učinio čudo nahranjenje
hlebom. Sa obale pošli su oni u pravcu Vitsaide, na sever.
Ovde je On već bio poznat. Nije bilo nigde fariseja, koji bi
ga odvojili od naroda. Tu su mu doveli slepog i molili ga da
ga dodirne da bi progledao. Isus je to učinio ali sa mnogo
više tajanstvenosti nego što je imao običaj. On je odbio da
da znak sa neba. On nije hteo da se narod oduševi pomoću
ovog mesijanskog znaka. Ovo čudo je trebalo da bude
tajanstveno narodu. Apostoli su ovo čudo primili postepeno i
pripisivali ga još prirodnome dejstvu pljuvačke, jer se ona
smatrala lekom kod bolesnih očiju. Čudo je bilo neosporno,
ali je prošlo bez ikakvog ushićenja. - Ovaj način davanja
vida, kao i sve ostalo, da služi kao pouka. Svetlost koja se
uvećavala je simbol prorodnog rastenja i saznanja. Ovo
postepeno dobijanje vida je trebalo da bude lekcija
apostolima. I za njih će doći trenutak kada će sve jasno
videti što im je sad još nejasno. Oni će jednom potpuno
razumeti potrebu i razumnost njihovog dugog pripremanja.
Isus je ponavljanjem svoje radnje jasno simbolički pokazao
kako radi božanska milost sa duhovno slepima. I duhovno
slepi progledaju postepeno, prema učestvovanju njihove volje
da slede Isusa, da očiste svoje srce u pravome pokajanju i
poniznoj molitvi.
$$$ Veliko priznanje apostola
Mat. 16, 13-20.
(Marko 8,27-30; Luka 9,18-21)
Produživši put iz Vitsaide na sever, Isus je došao u okolinu
Cezareje Filipove, na granici zemlje gde su stanovali
Izrailjci, blizu izvora Jordana. Ova se zemlja smatrala
mnogobožačkom jer je bilo poglavito nastanjena mnogobošcima.
Izvor svete reke je bio posvećen hromom bogu Panu, otuda se
ovaj kraj još zove Banija (Panija). Cezareja Filipova je
bila glavni grad čitave oblasti Gavlanitide i ležao je na
podnožju brda Jermona. Tetrarh Filip, polumnogobožac
proširio je i ulepšao ovaj grad i nazvao ga u čast Cezara
Avgusta "Cezarejom" namesto starog imena Paneoda. A
Cezarejom Filipovom nazvana je za razliku od Cezareje u
Palestini, na Sredozemnom moru. Fariseji, koji su došli u
Jerusalim, i sledili Isusa po Galileji do krajnjih granica
ovde su potpuno nestali. Masa, koja je išla za Isusom, nije
se više videla po putevima. Jevreji nisu dalje išli, jer je
ovaj kraj smatran mnogobožačkom zemljom. Apostoli su znali
da njihov učitelj ne propoveda Božje carstvo mnogobošcima,
pa su se zato pitali, šta je uzrok ovome udaljenju od
izrailjskog naroda. Oni su došli u zemlju koja je bila veoma
nastanjena, ali gde su se osećali usamljeni kao u pustinji.
-Isus je hteo da se njihove misli i srca oslobode za neko
vreme, od svoje dosadašnje sredine, i da njemu posvete svu
svoju pažnju. Isusova je namera bila da svoje učenike dublje
i bolje upozna sa svojim mesijanskim pozivom, da im jasno
otkrije i objasni, d će On kao Mesija morati stradati i
umreti u Jerusalimu. Bilo je potrebno da ispita svoje
učenike o njihovoj veri u njegovo mesijanstvo i da se u toj
veri utvrde.
St. 13.14, je samo prethodno pitanje za glavno pitanje iz
st. 15 o njihovom stavu prema Njemu. Isus traži odgovor od
svojih učenika, ali to ne znači da On nije bio u dodiru sa
narodom i da su učenici bolje znali mišljenje i sud ljudi o
Njemu nego On sam. Isus je nazivao Sebe "sinom čovečijim",
da bi apostoli taj izraz shvatili u mesijanskom smislu.
Apostoli iznose razna mišljenja naroda, ali na prvome mestu
je Irodovo mišljenje da je Isus vaskrsli Jovan Krstitelj.
Ostala mišljenja su već dosta poznata. Jedni ga smatraju za
Iliju, drugi za Jeremiju ili za nekog drugog proroka. Oni
nisu spomenuli da ga neko smatra i za Mesiju, jer su oni na
njegovoj strani, a ne od naroda. Iz odgovora učenika vidi se
da velika većina nije gledala u Isusu Mesiju, nego samo
možda preteču, ali je narod ipak visoko cenio Isusa.
Apostoli su bili žalosni zbog ove činjenice, ali oni su
morali kazati istinu. Oni su uvideli, da Mesija koji je
došao da spase svet, nije bio prepoznat i priznat od sveta.
Istina, narod se bio u jednom trenutku probudio pomoću
učinjenog čuda i hteo ga proglasiti Mesijom, ali to
oduševljenje je bilo za jedan dan; docnije niko to nije
ponovio. Svetlost je svetlila u tami, ali tama je nije
prihvatila. (Jov. 1,5).
St. 15-17. "Ti si Mesija Sin Boga živoga." U ime svih,
apostola odgovara brzi i živahni apostol Petar. Ono što je
Petar kazao, bilo je saznanje svih apostola jer su ga svi
već poznavali, samo je Petar našao dobar izraz. Samo kod
Mateja stoji i dodatak: "Sin Boga živoga". Isusovo
mesijanstvo se zasnivalo na Njegovom božanskom poreklu. Za
Petra nije više Isus politički Mesija, nego Sin Boga živoga.
- Nema sumnje da su učenici Isusa od samog početka smatrali
Božjim Izaslanikom, Mesijom, ali su ovo učinili u
oduševljenju za Mesiju nadom, koju su imali kao i ostali
Judeji. Isus je posvetio sve svoje napore, za vreme sve
svoje službe na ovoj zemlji, da pokaže da je njihovo takvo
nadanje uzaludno, i da On nije Mesija po zamisli i želji
jevrejskog naroda. Za vreme Njegovog rada sa učenicima,
učenici su morali da pretrpe strašne krize i kritične
momente. Tu su se sukobila lična ubeđenja i politički
mesijanizam sa moralnim mesijanizmom, savremeni ideali sa
duhovnim idealima, religija interesa i žrtve. Kriza ljubavi
i vernosti jedanaestorice ovde se završila a dvanaesti je
pao. Trebalo je da se i oni bore kao i Isus nekad u pustinji
protiv kneza ovog sveta. Oni su morali da osvoje korak po
korak veru, koju su objavili u oduševljenju prvih dana. Sada
je završen ovaj rat. Njihova iluzija o zemaljskom
mesijanskom carstvu se raspala. Narod koji je hteo Mesiju,
judejskog cara, nije više ovde. Sada je samo pitanje kako će
se oni držati prema Mesiji. Eto u takvom je stanju učitelj
pitao učenike, koji su sami sa njim ostali:"A šta vi mislite
ko sam ja?" "Ti si Mesija, Sin Boga živoga!", odgovori Petar
u ime svih apostola. Kušanje je ovim završeno. Na Isusovom
licu se videla radost. On je već sad, unapred video njegovu
zasnovanu crkvu i sotonu da pada s neba kao munja. Isus može
sada mirno patiti i umreti, jer verni i iskreni apostoli su
pripremni da prime ključeve nebeskog carstva. Neki kritičari
i tumači smatraju da su ovom prilikom, prvi put učenici
došli na misao da je Isus Mesija. Drugi opet tvrde da je i
samome Isusu došla pomisao da ga je Bog izabrao za Mesiju.
Ali sva četiri evanđelista svedoče na mnogim mestima, da je
Isus već na početku svog javnog života i rada bio svestan
svog mesijanskog položaja. Istina, Isus je u svojim javnim
propovedima izbegavao reč Mesija i radije se nazivao "sinom
čovečijim", izraz po kome se ne može odmah jasno zaključiti
njegovo mesijansko zvanje već prvi učenici videli su u njemu
Mesiju (Jov. 1,41). Istina, nisu svi njegovi učenici i
pristalice uvek i čvrsto videli u njemu Mesiju, neki su se
kolebali a mnogi i izgubili potpuno veru u Njega kao Mesiju.
Priznati verom da je Isus Mesija i Sin Božji nije u stvari,
u moći ljudi. Sve znanje, sva ljudska tradicija i ljudski
genij nije ih mogao podignuti do ovog saznaja. Treba da nam
Bog otkrije Hrista, a čovek da primi ovo otkrivenje. Otac je
davao i još daje svedočanstva o svom Sinu, kao Njegovom
izaslaniku. Ali čovek koji ne veruje u Božje znanje i
otkrivenje, zaslepljen, odbija ova svedočanstva; pobija
mogućnost čuda, ne veruje reči proroka. Oni se drže svog
ograničenog razuma i ostaju u tami. Ovakvima Isus izgleda
kao prorok ili mudrac, a ne kao poslani Božji Sin. Ali ni
mudrac ni prorok ne mogu da spasu svet, nego samo Bog, i ako
ljudi ne primaju Isusovo božanstvo, to znači da ga nisu
upoznali.
St.18. "Ti si Petar." Aramejska reč "kefa" (grčki "petros")
znači stena. Isus je dao Petru ovo ime kada ga je pozvao da
bude njegov učenik (Jov. 1,42). Pošto je Petar izneo svoje
priznanje o Isusovom pravom karakteru kao Božjeg Sina, Isus
je sada okarakterisao Petra, nazvavši ga ponovo ovim imenom,
da bi pokazao čvrstinu koja ima ovo priznanje. On je imao da
bude dostojan toga imena; solidan oslonac za ovu veru. Kao
čovek čvrste vere pokazao se ap. Petar i ovom prilikom, kada
je pored neverovanja i sumnje mnogih ispovedio veru, da je
Isus Mesija, Sin Boga živoga. Sem toga on ga je odmah na
početku tako nazvao, jer ga je dobro poznavao. Iako se ap.
Petar katkada momentalno pokolebao u svojoj veri, Isus je
ipak znao da će njegova vera, pored svega toga ostati čvrsta
kao stena (up. Luka22,32). - Ovde se nikako ne misli na
čvrstinu Petrovog karaktera, nego na ono što je izrekao pred
svima. (Is. Ž. str. 125/2)
St. 18. "Na ovoj steni." Ovde ima raznog tumačenja. Prema
jednome reč je stena označava Petrovo priznanje (veru).
Prema ovom mišljenju Isus je hteo da kaže da će Isus
sazidati svoju crkvu na ovakvom svedočanstvu (priznanju)
koje je Petar izrazio, da je Isus Mesija. (I.Ž.str.125/4).
Prema drugom tumačenju, Isus je mislio na sebe. Isus je
često nazivao sebe u Sv. pismu stenom ili kamenom,
(Is.28,16; 1 Petr.2,4-8) i zato je On hteo reći, da na tom
temelju, na toj steni, (da je On Mesija), on će osnovati
svoju crkvu. (I.Ž.str.126/2-4). Treće tumačenje veli da reč
stena označava apostola Petra. Ne bi se nikada tražilo drugo
rešenje da se nije htelo da pobije mišljenje katoličke
crkve. Prema njima bi značenje ovih reči bilo da će se Petar
pokazati čvrst kao stena. Otuda je i sposoban da udari
temelj crkvi. Isus će se na Petra osloniti. On će imati tu
čast da donese evanđelje Judejima i neznabošcima. Ovo se
ispunilo, kada je prvi put propovedao, prvo Judejcima
(Da.2,14-36); a zatim neznabošcima, Korneliju i njegovim
prijateljima (Da.10). Dakle, Petar je udario temelj crkvi
kod Judeja i neznabožaca. To bi bio smisao ovih Isusovih
reči, prema ovom tumačenju. - Ali u svakom slučaju, Isus
nije hteo, kao što ističu katolici da Petru da autoritet
(vlast) nad ostalim apostolima; naime da ga uzme jedino kao
temelj njegove crkve. U Da. 15, vidimo da apostoli usvajaju
mišljenje Jakova a ne Petrovo. U Gal. 2,11 ap. Pavle se
protivi Petru, što se ne bi dogodilo da je Isus dao Petru
sav autoritet crkve. I pored toga, ovde kao i na jednom
drugom mestu u Sv. pismu nema ni pomena da je Petar trebao
da ima naslednike, koji bi bili glava crkvi. - Pravi temelj
i glava je sam Isus (up.1. Kor.3,11; Mat. 7,24), a inače
važne stubove ili oslonce sačinjavaju apostoli, dok su
ostali hrišćani cigle. (I.Ž;str 126/1)
"Sazidaću svoju crkvu." Prvi put je Isus upotrebio izraz
"crkva". Ona je u stvari i osnovana toga dana, kada je bilo
priznato visoko Isusovo dostojanstvo i njegov rad. (I.Ž.
126/5) Izraz "crkva" označava skup svih onih koji su pozvani
a često se upotrebljavao ovaj izraz i za zbor ili skup (up.
Da.19,32; 7,38). On se upotrebljavao i da se označe hrišćani
koji su pozvani iz sveta. Ona označava po neki put sve verne
skupa. (up. Ef. 1,22; 1 Kor. 10,32). Taj isti smisao ima ta
reč i ovde. Ova označava takođe i skup vernih, čak i kada su
se samo nekoliko skupili u nekoj kući. (Rim.16,5). Danas se
ova reč upotrebljava da se izrazi vidljiva zajednica, oni
koji su hrišćani po svome ispovedanju ili nevidljiva
zajednica, skup pravih hrišćana.
"I vrata adska neće je nadvladati." Na apostolima osnovana
Hristova crkva biće tako jaka, da je sotonina sila, koja će
na nju navaliti, neće moći savladati. Ad, kao carstvo svrti,
zavišlja Isus kao tvrđavu ili neki utvrđeni grad. Stari
gradovi su bili okruženi zidovima. Kroz vrata (kapiju) je
prolazila vojska koja je išla u boj. Kod glavnih vrata,
tadašnjih gradova se nalazilo mesto za suđenje. Tu su se
obavljali i razni poslovi i govorilo o opštim stavovima. Ova
reč je podsećala nekada ljude na savetovanja, planove i
zavere. Smisao ovog stiha je da sve zavere i pokušaji
neprijatelja crkve neće uspeti protiva nje. To je veliko
Isusovo obećanje.
St. 19. "Daću ti ključeve od carstva nebeskoga." Pod
nebeskim carstvom se ne treba razumeti nebo, nego Božja
vladavina na zemlji, jer u tom smislu je upotrebljen ovaj
izraz u Sv. pismu. Dakle ovde je reč o crkvi. - Posedovanje
ključeva označava slobodni ulaz i upravljanje domom. Kada
Isus kaže Petru da će mu dati ključeve, od "nebeskog
carstva", to se može razumeti samo tako, da će Petar biti
samo sredstvo koje će otvoriti vrata vere svetu. To je to
ovlašćenje i moć ključeva: Petar će dobiti ključeve da
otvori svima vrata (da da mogućnost) da mnogi uđu u Božje
carstvo. Prednost koju će Petar imati jeste da prvi otvori
svetu vrata evanđelja. - "Svezati" i "Razrešiti" (u
aramejskom stoji "za zabranjeno objasniti" i "za dozvoljeno
objasniti") se može lako protumačiti u vezi sa Mat. 18,15-
18.
Interesantna je statistika o Petrovom prvenstvu: četrdeset
četiri oca i crkvenih pisaca misle, da je kamen vera
apostola, među njima ima deset papa; sedamnaest misle da je
kamen apostol Petar; osam, neki od njih među najstarijima,
vide u Isusovim rečima obećanje koje je nejasno upućeno svim
apostolima: šesnaest misli da se Isus hteo sam označiti.
Dodajmo još ovde kao najbolji dokaz, da apostol Petar nije
nikada razumeo Isusove reči kao ih tumači katolička crkva, a
to je, da posle događaja u Cezareji Filipovoj, dva puta je
bio razgovor između apostola da bi razumeli ko je među njima
najveći (up. Mar. 9,35-36; Luka 22,24-26). Ovaj se razgovor
ne bi nikada dogodio da je Isus imenovao Petra za prvog među
dvanaestoricom.
Isus zabranjuje učenicima da proširuju ovo saznanje, jer se
bojao da će nerazumni i neobraćeni narod načiniti od ovog
neku senzaciiju ili ime. (I.Ž. str. 127/4) On želi imati
crkvu stvarno obraćenih poznanjem istine.
$$$7. Isus prvi put proriče jasno svoju smrt i daje uslove
sleđenja
Mat. 16,21-28.
(Marko 8,31-39;Luka 9,22-27)
Pošto je zabranio svojim učenicima da ga razglašuju, otkriva
im Isus tajnu, da će On kao Mesija prvo morati stradati pa
čak i umreti. Nikada ranije nije tako jasno i otvoreno
nagoveštavao Hristos svoja stradanja i smrt pa i vaskrsenje.
Sada je bilo vreme da svojim učenicima jasno kaže kakva ga
sudbina čeka na zemlji, po voljli i planu Božjem. Učenici su
trebali da dobiju pravu sliku o Mesiji, njegovoj sudbini,
zadatku i delu. Sve su se više približavali dani stradanja,
pa je trebalo učenike spremiti za teške dane. Trebalo im se
sve ovo predočiti, da bi uvideli da je Mesija znao da će
stradati, i da je dragovoljno pošao na stradanje i smrt.
$$1. Isus govori o svome strdanju, smrti i
vaskrsenju.Mat.16,21.
Ovim rečima počinje važan otsek Isusove službe na zemlji. On
otkriva svojim učenicima prirodu svoga rada. Do sada je Isus
samo nejasno i neodređeno govorio o ovome (Mat. 9,15; 10,38;
Luka 12,50; Jov. 2,19; 3,14; 10,11; 17,18;). Ali sada kada
su njegovi učenici verovali u Njega kao Mesiju i potvrdili
da je On Hristos, Sin Božji, On ih može otvoreno obavestiti,
naime, On to i mora da bi im istisnuo iz glave njihove
pogrešne ideje o Mesiji. Isus naglašava da se "tako" valja
dogoditi, i da se ništa ne može menjati. Sinedrion se
sastojao od tri klase ljudi: starešina, prvosveštenika, i
književnika (učitelja zakona). Ima nečeg stvarnog u
nabrajanju pojedinosti. Upravo ovi ljudi su se sjedinili
protiv Njega da ga ubiju. Ono je poslednji tragični razlaz
jevrejske teokratije i Mesijine vladavine.
$$2."Idi od mene, sotono" St. 22,23.
"Sotona" znači neprijatelj. Kad je Petar povukao Isusa na
stranu, i rekao mu da se to neće dogoditi što im Isus kaže o
sebi, Isus je hteo svoga učenika da pouči, da se on u ovom
trenutku pokazuje kao oruđe kušača. Kušanje može da bude i
sablazan jer je tu mogućnost za pad a to Isus nalazi u
Petrovim rečima. Isus je morao imati punu odluku i mnogo
snage da pođe napred u susret patnjama. Petrove reči su
predstavljale isto kušanje koje je učinio i sotona u
pustinji, nudeći Isusu lakši put za njega. - Ove Isusove
reči su velika suprotnost rečima izrečenim u stihu 17-19.
Prvo ga Isus naziva stenom a zatim kušačem (sotonom). Time
mu je Isus pokazao koliko mu još nedostaje da bude stena.
Petar nije shvatio Isusova stradanja i smrt kao Božju volju
i uslov spasenja. On neće ni da čuje da Mesiji "valja"
stradati i umreti. (I.Ž. str. 128/2-4).
$$3. Uslovi sleđenja Isusa. St. 24-27.
Pošto je Petar izrazio samo svoju ljudsku prirodu i strah od
patnje, pokazuje mu Isus da se samo na ovom putu postiže
cilj. Tri su uslova da se postigne ovaj cilj, tj. da se može
slediti Isusa: 1) Odricanje, ali ne samo ove stvari, nego
odricanje sebe samog, a to znači svega što nije u
saglasnosti sa Božjom voljom. 2) Uzeti krst svoj, koje je
oruđe patnje, osude i smrti, kao što je morao da čini svaki
koji je bio osuđen na smrt (Jov. 19,17) - (I.Ž. str. 129/2)
3) Poći za Isusom, na putu poslušnosti i poniženja do smrti.
- Reči st. 24 i 25 je Isus već ranije uputio učenicima kada
ih je poslao u Izrailj da propovedaju Božje carstvo. Ovde
zahteva Isus samoodricanje. Suprotnost ovome je da se
zadobije ceo svet, ali ovaj uspeh bio bi propast za tu
ličnost i njen večni život, jer sva vrednost celog sveta ne
bi bila u stanju da iskupi izgubljeno. - Ovim teškim
zahtevima odgovara nagrada i to od samog Boga, po dolasku
Sina čovečijeg u slavi svoga Oca. Ovde govori Isus prvi put
o njegovom ponovnom dolasku u Očevoj slavi.
$$4. Isusovo obećanje da će neki od apostola još u ovom
životu videti i okusiti buduće Božje carstvo. St. 28.
Da bi učenicima potvrdio sve što je govorio o sudu i
stvarnom drugom dolasku u Božjoj slavi, ukazuje Isus u ovom
stihu, da ima nekih koji su pored njega a koji će se
osvedočiti o Božjem carstvu, koje će se uspostaviti jednom
na ovoj zemlji. Ovo se obećanje odnosilo na Isusovo
preobraženje. - Neki kritičari se pozivaju na ovo mesto da
bi dokazali da je Isus zamišljao ostvarenje spasenja u
bliskoj budućnosti a ne u dalekoj. Ali onda imamo
kontradikciju i sa mnogim Isusovim rečima kao na pr. Mat.
24,36; Da. 1,8. itd. - Preobraženje nije bilo skopčano sa
suđenjem, pa su zato mnogi tumači smatrali da se nejasni st.
28 odnosi na razorenje Jerusalima, kao početak suda. Neki
misle opet ne dolazak Božjeg carstva i Sina čovečijeg o
Isusovom vaskrsenju ili na izlivanje Sv. Duha. Ima tumača,
koji misle da je Matej ovde kao i u Mat. 10,23 upotrebio
neodređene izraze o njegovom dolasku. Ali već je Krizostom
primenio ove reči na događaj koji je neposredno sledio na
preobražavanje našeg Spasitelja, na što se ovo stvarno i
odnosi.
$$$8. Isusovo preobraženje
Mat. 17,1-13.
(Marko 9,2-13; Luka 9,28-36)
Osam dana (Luka 9,28) je proteklo od kako je Isus nagovestio
svoj dolazak na zemlju. Da bi svojim učenicima pružio dokaze
za to; da bi ih uverio da je On Mesija i Sin Boga živoga,
iako će docnije morati da strada i umre; da bi im omogućio
da okuse blaženstvo, koje ih čeka, Isus je odlučio da se
pred njima preobrazi u pokaže u nebeskoj sili i slavi. -
Staranje sinoptika da tačno odrede razmak vremena između
obećanja i ispunjenja, objašnjava nam vezu koju su oni tu
videli. I samo preaobraženje je potvrda svega onog što je
Isus izneo učenicima posle Petrovog priznanja. Još je
jasniji ovaj slučaj ako mislimo na Isusove reči Jevrejima:
da ste verovali Mojsiju vi bi ste i meni verovali jer je on
pisao za mene. I Isus je došao kao Mojsije s neba da im
posvedoči. Jevreji su znali da je Ilija trebao da objavi
dolazak Mesije, a Iliju je predstavljao Jovan Krstitelj.
Sada se javila ta velika ličnost koju je Mojsije toliko
hvalio i veličao. Isus razgovar sa Mojsijem i Ilijom o
važnim događajima za spasenje čoveka. Cela božanstvena
prošlost se ispunila u ovom proroku i ukazala na potrebu
njegove smrti.
St. 1. Isus je pošao na goru Hermon da bude sa Ocem u vezi,
da se moli i ojača. Ova se gora nalazila južno od Cezareje
Filipove a istočno od Jordana i visoka je 1000-1300 m. Neki
misle da je to bila gora Tabor, blizu Nazareta, ali se već
iz samog stanja i položaja ne može usvojiti ovakvo
mišljenje. Šest dana pre preobraženja se Isus sa učenicima
nalazio u okolini Cezareje Filipove, a posle preobraženja
prelazi On u Galileju (Marko 9,30), i dolazi u Kapernaum
(Marko 9,33). Ovde uzima Isus samo tri apostola kao svedoke,
Petra, Jakova i Jovana. Još jednom vidimo da On izdvaja ovu
trojicu učenika, svakako da bi ih pripremio za naročitu
službu kao "stubove" crkve. (Gal. 2,9).
St. 2.3. Prema izveštaju Mateja i Marka, moglo bi se misliti
da se Isus popeo na planinu sa trojicom apostola sa namerom
da se preobrazi. Međutim Luka nam kaže da se on popeo da bi
bio u samoći radi molitve i da za vreme molitve "postade
lice njegovo drukčije, i odelo njegovo belo i sjajno". (Luka
9,29). - Ovo nije bila nikakva vizija nego stvarnost. Reč
"preobraziti" upotrebljavaju samo Matej i Marko.
Interesantno je da ap. Pavle upotrebljava ovu istu reč
moralno "preobražavanje", koje se pojavljuje kod hrišćana
posle preporođenja i postepenog proslavljanja (Rim.12,2; 2
Kor. 3,18). - Evanđelista Marko i Luka su bili pod uticajem
ove Isusove slave. Oni su u oduševljenju zaboravili da nam
opišu svu božansku slavu preobražene ličnosti Isusa Hrista.
Oni su ushićeni kad pomisle na taj trenutak. Jedan od
prisutnih svedoka preobraženja, Petar našao je tek docnije
pravu reč za ovaj događaj "veličanstvena slava"(2 Petr.
1,17). - Za Isusa je preobraženje bio samo odgovor na
njegovu molitvu (Up. Jov. 17,5). Za učenike je ovo (sa
božanskim svedočenjem) koje se čulo, bilo nebeska potvrda,
koje je trebalo da utvrdi veru učenika u božanstvo njihovog
Učitelja. Mojsije i Ilija razgovarali su sa Isusom. Oni su
ih po naročitim znacima prepoznali. Mojsije se javlja kao
predstavnik božanskog zakona, a Ilija kao pretstavnik
proroštva, koji govori o obećanju spasenja. Ovi veliki ljudi
St. zaveta postali su svedoci stvarnosti obećane Božje
vladavine na zemlji. - Mojsije, čiji su zakoni i ustanove
pretskazali Mesiju, pojavio se u društvu sa samim njime
(Mesijom). Taj Mesija će ispuniti zakon i proroke a ukinuti
obredne propise. Ilija, veliki prorok koji se slavno popeo
na nebo, a da nije doživeo smrt (2 Car. 2,11) imao je čast
da bude preteča Mesiji (Mal.1,5; Luka 1,17; Mat. 11,14). Oni
su se pojavili "okruženi slavom" (Luka 9,31), a to znači
onakvi kakvi su na nebesima, obučeni u slavu iskupljenih.
"Oni razgovarahu o njegovoj smrti" (Luka 9,31), znači da su
govorili o Isusovim događajima i smrti u Jerusalimu. Ova
smrt beše za iskupljene od najveće važnosti. Oni su verovali
u nju i to ih je spaslo i sada kada je Isus imao da strada
ne treba da se čudimo da je upravo to bio predmet njihovog
razgovora. (I.Ž. str.134/1)
"Mojsije se sada pojavio na gori preobraženja kao svedok
pobede nad grehom i smrću, izvojevane u Isusu Hristu. On je
tu stajao kao predstavnik onih koji če izići iz groba pri
uskrsnuću pravednih. - Ilija, koji se živ popeo na nebo,
neokusivši smrti, predstavljao je ovde one koji će živi
dočekati Hrista prilikom njegovog drugog dolaska i koji će
se ujedanput preobraziti "trenuću oka, kad zatrubi poslednja
truba" (1 Kor. 15,51-53). Isus je bio obučen u nebesku
svetlost, "Kakav će se javiti drugi put bez greha,
naspasenje onih koji gačekaju". "Jer će doći u slavi Oca
svoga sa svetim anđelima". (Jevr.9,20; Marko 8,37/II). Tako
se ispunilo obećanje koje je Spasitelj dao učenicima. Buduće
carstvo slave bilo im je pokazano na brdu u malome; Hristos
kao car; Mojsije kao predstavnik vaskrslih svetih i Ilija
kao predstavnik preobraženih pravednika." (I.Ž. str. 132/4).
St.4. "Gospode, dobro nam je ovde biti!" Petar i ostali
osećaju se u drugom svetu; u svetu svetlosti i slave. Ovim
otkrivenjem trojici apostola kao predstavnicima ljudi, hteo
je Isus pokazati celom čovečanstvu divni cilj koji će ono
postići ako On pretrpi i umre. Patnje i pretrpljenja i smrt
su samo put do blaženstva i večnosti. - Petar u svojoj
naivnosti želi da ovo stanje potraje što duže. On želi da se
načine tri senice kao što se to činilo u najradosnijem
jevrejskom prazniku, prazniku senica.
St.5. Ovaj sjajan oblak kao i izgovorene reči, otkrivaju nam
Boga Oca. On se i ovde umešao u prvom redu zbog svoga Sina,
ali i zbog svedoka, učenika kojima je Isus označen kao Božji
Sin. To je ustvari potvrda priznanja apostola:"ti si Sin
Boga živoga". - Ovaj glas iz oblaka bio je isti onaj, Božji
glas, koji se čuo pri Isusovom krštenju (Mat. 3,17) samo je
sada dodao: "njega slušajte". Ovo je opomena apostolima da u
svemu slušaju svog Učitelja, bez obzira na to, da li njegove
reči i dela odgovaraju njihovim očekivanjima ili ne. - Kad
je Isus otpočeo svoj rad, čula se nebeska potvrda prvi put;
sad kad je stupio na stazu stradanja, čulo se nebesko
svedočanstvo po drugi put: po treći put doći će glas s neba
neposredno pred smrt. (Jov. 12,28).
St. 7.8. Isusov dodir i reči ohrabrile su i povratile
učenike od velikog straha. Isus je ostao sam sa njima. (I.Ž.
str. 134/3).
St. 9. Koji je mogao biti uzrok Isusove zabrane da se ovaj
događaj razglasi? Prvi i najprostiji uzrok je bio što narod
ovaj događaj ne bi nikad mogao razumeti i onda bi ga
pogrešno tumačio. Narod će to sve već doznati kad Isus
vaskrsne, proslavi se i njegov duh se izlije nad njegovom
crkvom. Ova Isusova zabrana daje celome događaju čisto
istorijski karakter. Preobraženje je imalo za cilj jačanje
vere, a ne da bude znak. Ovde nije reč o nekom mitu ili
fantastičnoj viziji nego stvarnosti za koju je Isus želeo da
ostane u tajnosti.
St. 10-13. Bog je objavio preko proroka Malahije da će
poslati "Iliju proroka" pre nego dođe veliki i staršni dan
Gospodnji (Mal.4,5). Ovo proročanstvo je imalo svoje
ispunjenje u ličnosti Jovana Krstitelja (up. Luka 1,17; Mat.
1,14) ali Jevreji ne priznavši to, još su uvek čekali
ispunjenje ovog proročanstva. Zbog toga su učenici postavili
ovo pitanje. Ali proročanstvo treba da ima i svoje drugo
ispunjenje pre slavnog dolaska Hristovog, zato i kaže svojim
učenicima: "Ilija će doći i sve će urediti", a to znači da
će on ostvariti delo prorečeno preko proroka (Mal. 4,6).
Isus dodaje da se taj Ilija već jednom javio u osobi Jovana
Krstitelja. Zli ljudi nisu hteli da vide u Jovanu Božjeg
poslanika i Isusovog preteču nego su ga ubili. To će oni
učiniti i sa samim Sinom čovečijim. Sudbina pretečina biće i
sudbina Mesijina.
$$$9. Isceljene dečaka bolesnog od padavice
Mat. 17,14-21
(Marko 9,14-20; Luka 9,37-43/a)
Isus se sa svoja tri pratioca nije pridružio ostalim
učeanicima istog dana nego tek sutradan. Dok se sve ovo
događalo na gori preobraženja, ostali učenici su bili sami.
Za ovo vreme su oni pretrpeli neuspeh u svojoj misiji. Ovde
se lepo vidi velika suprotnost između gore preobraženja i
sveta u bedi, nevolji, kao i ovaj neverni narod.
Mat. 17,14-16. Isus je našao učenike u teškome položaju.
Otac je doveo sina koji je patio od padavice koja je bila u
vezi sa menom Meseca. Događalo se, da je dečak onesvešćen
padao u vatru ili u vodu i tako mu je život bio u opasnosti.
- Zašto apostoli nisu mogli da ga izleče? Jedan naročiti
odgovor o ovom slučaju daje Marko. Isus je označio da je
ovaj slučaj naročito ozbiljan i teži, pošto je demon ove
vrste veoma uporan i ne pušta tako lako svoje žrtve. (I.Ž.
str. 136/4) Ovde je trebalo pribeći naročito molitvi. Isus
je to učinio jer ga je Otac uvek uslišio. Učenici su se
suviše olako upustili u ovaj slučaj, koji im je trebao da
služi kao opomena njihove lične nesposobnosti i da treba da
traže pomoć odozgo.
St. 17.18. Ovaj Isusov ukor nije se odnosio samo na učenike
nego na celo pokoljenje. Isus objašnjava prisutnima kako za
isceljenje jednog bolesnika nije dovoljna samo vera onog
koji treba da se izleči nego bezuslovno i onih koji žele da
bolesnik ozdravi. Nažalost, ni učenici nisu to razumeli. -
Iz ovog događaja se lepo vidi kako je Isusu teško bilo
podnositi neverovanje svoje okoline. Marko nam iznosi (Marko
9,20-26) nešto što bi se još moglo uzeti kao uzrok neuspeha
apostola. To je neverovanje samog dečakovog oca. Isus prvo
izaziva i ojačava njegovu veru. Otac veli:"Ako možeš što,
pomozi nam, smiluj se na nas". Ali i najmanja prava vera u
stanju je čudesa učiniti (up. Mat. 21,22; 1 Kor. 13,2).
Najzad je otac uzviknuo: "Verujem, pomozi mome neverju!"
(I.Ž. str 136/6). Svaki čovek može verovati , pa makar i to
bila iskra vere, a tu malu veru može Isus, samo ako se njemu
obratimo učiniti velikom i strašnom (I.Ž. str.137/1).
St. 19-21. Učenici su bili postiđeni i ožalošćeni. Njima je
bilo potrebno ohrabrenje i objašnjenje. Njihova vera je bila
do sada jaka ali samo za vidljive stvari vezane za njihovu
okolinu. Ali oni moraju u buduće da imaju pravu veru. Isus
im objašnjava uzrok njihovog neuspeha i malo ih prekoreva.
Oni su sada dobro razumeli da je molitva u veri sredstvo
koje je uspešno u ovakvim slučajevima. "Ovaj rod" znači da
je ovo bio naročito teži slučaj posednutosti koji je
zahtevao mnogo napora. -Mat. 17,21 su docniji prepisivači
novozavetnog teksta dodali prema Marko 9,29; ovom stihu po
najstarijim i tačnim rukopisima nema mesta.
$$$10. Drugo Isusovo objavljenje smrti
Mat. 17,22.23.
(Marko 9,30-32; Luka 9,43/6-45).
Isus je još uvek putovao po Galileji. Najviše vremena je
upotrebio na poučavanje apostola. On je svim silama radio na
tome da ih oslobodi od pogrešnih pojmova svojih savremenika,
Jevreja i da im objasni pravu sadržinu plana spasenja. Samo
u ovome slučaju bi mogli oni biti docnije pravi svedoci. -
Potrebno je bilo i po drugi put učenicima istaći i
naglasiti, da će Mesija stradati, umreti, i onda treći dan
ustati. Ovom prilikom nije se čuo protest od strane učenika,
nego su samo bili ožalošćeni što samo pokazuje koliku su
veliku borbu morali pretrpeti u svojoj unutrašnjosti. -
Marko i Luka dodaju da apostoli "nisu ovo razumeli" i da su
se bojali da ga pitaju. Ima više razloga za ovo. Oni su bili
jako povezani sa Isusom i zato su se jako ožalostili zbog
vesti, da će ih uskoro napustiti. Oni se nisu mogli pomiriti
sa vešću da njihov Učitelj treba da postrada. Učenici nisu
voleli da se o tome govori. Oni su bili uvereni da je On
Mesija, ali su smatrali da On treba sada da uspostavi
izrailjsko carstvo. Oni su slutili da bi se moglo pokvariti
ako bi Isus dopao u ruke neprijatelja. Iako su Isusove reči
bile jasne, oni nisu mogli povezati shvatanje da je On
Mesija, i da kao takav treba da umre. Oni su sve ovo
razumeli tek posle vaskrsenja.
$$$11. Isus i porez hrama
Matej 17,24-27.
Iz vremena poslednjeg putovanja po Galileji (Mat 17,24-28.
35) iznose evanđelisti čitav niz razgovora između Isusa i
apostola, što se sve dogodilo u jedan isti dan (Mat.18,1.21)
prilikom njegove poslednje posete Kapernaumu.
St.24. Prvi razgovor se odnosio na porez hrama koji je
zahtevan od Petra na ulici u Isusovoj odsutnosti. Svaki
Izrailjac imao je od svoje 20 godine da plati kao hramovni
porez pola sikla, što iznosi dve drahme. Ovo je bio neke
vrste bogoslužbeni porez. Njime su se pokrivali troškovi oko
službe u hramu (Ex. 30,13; 2 Dnev. 24,9). Kupljenje ovoga
poreza počinjalo je meseca adara (februara) i trajalo je do
pred pashu.
St. 25.26. Pošto je Isus bio mnogo odsutan a donekle i
protiv njihovih propisa, smatrali su oni da će možda Isus
odbiti da plati ovaj porez. Kad je Petar upitan da li Isus
plaća ovaj porez, Petar je dobro odgovorio da plaća, jer je
Isus bio pod zakonom. Isus mu je kasnije dao za pravo, ali
mu i iznosi drugu stranu ovog slučaja. Deca ili sinovi
careva su oslobođeni od poreza. To znači da ne podležu
nikakvoj naplati. Ovo opšte pravilo se odnosi na Isusa i
njegove učenike. Isus je hteo da kaže: ovaj se porez
prikuplja u korist moga Oca, a ja njegov Sin, kao i ostala
deca, zbog našeg srodstva sa njime ne plaćamo porez. Ove
Isusove reči i njegov odgovor objavljuju neposredno Isusa
kao Božjeg Sina i gospodara hrama.
St. 27. Da ne bi Jevreji verovali da Isus i njegovoi učenici
preziru hram i njegovu službu i da tim izazovu nepotrebno
napadanje, rešio je Isus da plati porez iako nisu obavezni
da ga plate. Isus nije hteo da ih sablažnjava. On i njegovi
učenici su trebali da ispunjavaju svaku dužnost pravih
izrailjaca, dokle god postoji hram, da bi se videla njihova
ljubava i pripadništvo Božjem narodu. Dokle god se
propovedalo evanđelje jevrejskom narodu ( up. Mat. 10,23)
moralo se izbegavati i svaka sablazan sa njihove strane. -
Isus je rekao Petru: "Idi na more!" Ovo se dogodilo u
Kapernaumu na obali Tiberijadskog jezera. "Naći ćeš statir".
Statir je bio rimski srebrni novac u vrednosti četiri drahme
ili jednog sikala; to je bilo dosta da se plati porez za
njih dvojicu. - Neki smatraju da Isus, šaljući Petra na more
nije mislio ni na kakvo čudo nego da Petar kao ribar uhvati
veću ribu, proda je i plati porez. U šali je mogao dodati da
će statir biti u ustima ribe što se kasnije doslovno
shvatilo. Ovaj događaj još iznosi samo evanđelist Matej. -
Ma kako razumeli ovaj tekst, on nam daje dokaza, ako ga
prihvatimo kao što piše, da je Isus bio božansko biće. Kad
je Isus znao da će prva riba koju Petar uhvati imati ovaj
komad novad u ustima, to pokazuje njegovo sveznanje. Ako je
On stvorio za ovu priliku u ustima ribe ovaj statir, to bi
opet pokazalo njegovu svemoćnost. Ona pretpostavka je
verovatnija.
$$$12. Raspravljanje apostola ko je veći
Mat. 18,1-5.
(Marko 9,33-37; Luka 9,46-48)
Možda je izabiranje trojice apostola kao i Petrova revnost
pobudila zavist ostalih. Sem toga oni su bili napojeni
jevrejskim duhom, i zamišljali da će Isus uspostaviti
izrailjsko carstvo na zemlji te su se već prepirali kome
pripadaju prva mesta pored prestola.
Isus se raspitao o predmetu njihove rasprave, a Luka dodaje
(Luka 9,47) da je On prozreo njihove tajne misli, što
pokazuje njegovo sveznanje, jer jedino Bog može da ispita
srca (Jer. 17,1). Pošto su apostoli primetili da ih je Isus
prozreo, ućutali su postiđeni, ali su ipak molili Isusa da
On reši ovo pitanje. Isus im je ovom prilikom morao ukazati
da su na pogrešnom putu. On im je objasnio šta se smatra za
najveće u nebeskom carstvu. - "Ako ne budete kao deca nećete
ući u carstvo nebesko". U pitanju apostola video je
Spasitelj gordost i neskromnost. Ovakvi ljudi ne samo da
nemogu biti nešto veće u nebeskkom carstvu, nego ne mogu u
njega ni ući ako se ne poprave i ne postanu kao deca. Deca
su, uopšte, bez ambicije i gordosti; njihov je karakter
poniznost i poslušnost. Zahtevajući od učenika da postanu
slični deci, Isus nije hteo izraziti mišljenje o svim
moralnim i prirodnim osobinama deteta, nego jednostavno reći
da apostoli treba da liče deci u pogledu poniznosti i da
ostave njihove ambiciozne želje i ponos. (Marko 9,35) dodaje
da je Isus pre nego što je stavio u sredinu među apostole
dete, njima rekao: "Ko hoće da bude prvi mora biti poslednji
od sviju i svima sluga". (Marko 9,35) Time je Isus hteo da
kaže da hrišćanin morada bude najponizniji, smatrajući se
poslednjim. Poniznost se sastoji u tome da sebe smatramo kao
što nas Bog smatra. U Božjem carstvu mere se ljudi po svojoj
poniznost i skromnosti, i što je ko skromniji i ponizniji
time mu je i ugled i značaj veći u ovom carastvu.
$$$13. Pouka i trpljivosti
Marko 9,38-41.
(Luka 9,49-50).
Isus je znao da je čovek o kome je ovde reč, učinio čudo,
silu, moćno delo, sem toga da je on to učinio u njegovo ime,
poverivši se njemu kao Bogu. I On je iz ovoga zaključio da
prvi stepen vere i vernost koju je ovaj čovek imao odvešće
ga sve dalje i dalje, dok ne dođe Isusu, zato On opominje
učenike da ne treba ovakve sprečavati. Ovom prilikom vidimo
Isusovu ljubav koja se svemu nada. Ona nas treba da uči da
poštujemo i najslabiju iskru vere i verskog života, čak i
onih koje još ostali izvan kruga Božjeg naroda. Iz ovoga
možemo jasno da vidimo koliko se Isusov uticaj osećao u
daljini, među ljudima koji ga još nisu sledili. Tekst koji
je izdao %%Tischendorf%%% veli: "protiv nas, za nas je". Ali
naučnici od autoriteta prevode ovu reč sa "vas" (up. Marko
9,40; Luka 9,50). Primećuje se da Jovan umesto da je imao u
vidu svoga učitelja i značaj da ovaj čovek samo njega sledi,
veli: "Jer ne ide s nama", čime je izrazio svoje lične misli
i osećanja. Isus prima učenikove misli onakve kakve su, ali
njih primenjuje na sebe u čuvenoj izreci: " Ko nije sa mnom,
protiv mene je, i ko ne sabira sa mnom rasipa" (Mat.12,30),
što nam izgleda da je sasvim nešto suprotno. Ove dve
rečenice su stvarno u suprotnosti. Isus je primenio ovu
rečenicu u opštem smislu. U njegovoj sredini nema mesta
neutralnosti, jer će se ona pretvoriti u ravnodušnost i
najzad u neprijateljstvo. Njegovi učenici, naprotiv, maraju
se zadovoljiti ovom prvom rečenicom i prihvatiti činjenicu,
da svi oni koji nisu protiv njih su za njih. Sama ljubav
prema bližnjem je dužnost učenika i oni ne smeju nikada
zahtevati neku apsolutnu nadmoćnost nad dušama, jer to pravo
ima samo Isus.
Isusova reč: "u ime moje", prouzrokovala je kod Jovana misli
o pripadanju zato on i iznosi ovaj slučaj. Ove opomene da
budu trpljivi pred svima koji stvarno u njegovo ime rade,
nije više nikad zaboravio ap. Jovan.
$$$14. Sablazni u crkvi
Matej 18,6-10.
(Marko 9,42-48/50; Luka 17,1-2)
Sablazan je teški napad na čovečiju dušu. Ona se javlja onda
kada se jedna duša zavodi od vere ili joj se smeta da ne
veruje tako da ona pretrpi veliku štetu zbog toga. - Marko
nam dalje iznosi Isusov govor, koji je Jovan prekinuo (Marko
9,38-40). Kad je potrebno sa toliko ljubavi primiti jednog
od Isusovih malih i slabih, onda je i greh njih sablazniti.
Čovek, koji sablazni jednog od Hristovih učenika, učiniio je
tako veliki greh, da bi po njega mnogo bolje bilo, da je pre
učinjenog greha potonuo u morsku dubinu i tako uništio samo
svoje telo (ovaj život). - Isusove reči: "Teško svetu od
sablazni"označavaju žaljenje zbog stanja u svetu, ali teško
i čoveku koji prouzrokuje sablazni. Ruka, noga i oko su samo
organi, ali što mora da se udalji to je ono što nas na zlo
navodi. Navođenje ova tri organa znače žrtvu celoga bića,
jer su oni upravo ona tri organa preko kojih se čini greh.
Strašne su posledice sablazni.
U Marku 9,47.48 primenjuje Isus kao sliku potpunog uništenja
na kraju sveta ono što se događalo na mestu Gehena, gde su
se bacali leševi. Tamo će crvi nestati tek kad nestanu
leševi; vatra će se ugasiti kad nema šta da gori. U
Isaijinom navodu (Is.66,24) je reč, ne o besmrtnim bićima,
koje večno razdiru crv i vatra, nego o leševima, koji su
bačeni preko zida, a koje su crv i vatra trebali da unište.
To je slika potpunog raspadanja i uništenja. Uzeti mesto kao
što je ovo, da se opravda misao o večnom kažnjavanju, ne
znači ništa drugo nego podmetnuti osobine Uništioca
(večnost) onima koji treba da se unište. Ali uništitelj se
neće pokolebati u svojoj odluci uništenja samo zbog misli,da
se predmet uništenja, duša i telo neće nikada uništiti.
$$$15. Vrednost jedne duše
Mat.18,10-14.
Isus otkriva veliku vrednost čoveka. Hrišćanin ne sme
prezirati ni jednog svog brata, pa makar on bio i
najneznatniji, jer bi to bila uvreda za Boga, koji svu svoju
decu toliko voli i tako visoko ceni, da im je svima, bez
razlike, dao anđele čuvare (up. Ps,34,8; Da.12,15;
Jev.1,14), koji su u njegovoj neposrednoj blizini i jednako
gledaju njegovo božansko lice. - Isus nam ovde iznosi i
uzrok zašto ne smemo prezirati ni najmanjeg od njegovih: On
se sam stara za njih. Prvi dokaz ovog staranja je da njihovi
anđeli gledaju Božje lice.
U st. 12-14 iznosi Isus priču, da bi jasnije objasnio da ne
trebamo prezirati male. U ovoj priči o izgubljenoj ovci
naročito se ističe radost kad se nađe izgubljena ovca. Čovek
se raduje više kad pronađe zalutalu ovcu nego kad pomišlja
na ostalo stado. Isto tako se Bog raduje kad mu se čovek
povrati. On ga sam traži i kad ga nađe On bdi ljubavlju nad
njime. Bog voli i štiti svoje iskupljene, upravo zato ljudi
ne treba da ih preziru. Sam Isus toliko ceni čoveka da bi se
žrtvovao samo za jednog, kaže duh proroštva.
$$$16. Isusov govor o soli i ognju
Marko 9,49-50.
Pošto je Isus govorio o soli, On ukazuje svojim učenicima na
to da Bog upotrebljava "vatru" kao božansko sredstvo
vaspitanja, i da je ovo potrebno. Vatra je za čoveka što je
so za hranu. Ona je tu da bi se ljudi učinili Bogu mili.
Svako njegovo dete treba da je ognjem posoljeno, jer ima
opasnosti da i so postane neslana. Ali ako je ognjem
posoljeno neće lako postati neslano. Isus uzvikuje
učenicima: "Imajte soli u sebi!"
$$$17. Crkva kao najviši sudski autoritet na zemlji
Mat. 18,15-20.
(Luka 17,3-4)
Ako neko sagreši svaki je obavezan da se trudi oko ovakvoga
da ga dovede na pravi put. Ali ovaj nikako ne treba da se
požuri da iznese greške svoga bližnjeg javno, nego da govori
prvo sa njime lično. Ovo treba da bude od srca srcu. Ne mora
se greh ni pretrpeti niti se pak sme misliti na osvetu. Prvi
pokušaj da se brat koji je zgrešio izvede na pravi put,
treba zbilja da bude razgovor u četiri oka, jer će tako
krivac pre i lakše priznati krivicu i greh i pokajati se.
Kad god se krivac pokaje dužni smo da mu oprostimo i da se
ovde ne umorimo. - Ako krivac i dalje ostaje pri svome, onda
treba dva ili tri svedoka da budu prisutni, jer će oni može
biti docnije biti svedoci. Pozvani svedoci posvedočiće i
utvrditi krivicu a krivac će manje moći dolaziti na misao,
da ga je njegov brat krivo osudio i da prema tome ne bi imao
zašto da se kaje.
Ako okrivljeni, čija je krivica ili greh nesumnjiv, a sem
toga možda i teži, odbija da se popravi, onda mora crkva da
se umeša. Ako ne posluša ni crkvu onda se mora ukloniti
(isključiti) iz njene sredine. Dakle, crkva je treći i
poslednji stepen: "Što god svežete na zemlji, biće svezano i
na nebu". (Mat.18,18). Ove su reči upućene svim apostolima.
Isus je ovde rekao i sto što i samom Petru ranije (Mat.
16,19). On je ovde upotrebio iste izraze da bi im objasnio
da svi imaju istu vlast i da nema namere da Petru da neko
isključivo pravo upravljati poslovima crkve. Smisao ovog
stiha je: sve što vi učinite u pogledu upravljanja crkvom
biće odobreno od Boga i vezano na nebu. Ali govoreći o svim
apostolima, Isus ništa nije rekao o njihovim naslednicima. -
Autoritet poveren Petru (Mat.16,19) ne tiče se samo svih
apostola i starešina crkve, nego i same crkve kao takve
(st.17), koja ima prema N. zavetu vlast da sudi prema reči i
Božjem Duhu. Crkva može u izvesnom slučaju preneti svoju
vlast, ali njoj pripada ovaj uzvišeni autortitet koji je na
nju preneo sam Isus Hristos. - Isus je sve to govorio
dvanaestorici apostola kao tadašnjoj crkvi.
Onaj koji je isključen iz crkve ima da se smatra kao
mnogobožac i carinik. Ali to još ne znači da ne treaba više
imati ljubavi prema njemu. Isus je bio tako dobar prema
carinicima, koji su gori od mnogobožaca. Ali u ovom slučaju
crkva nema više odgovornosti za vladanje ovakvoga.
Isus ističe veliku moć zajedničke hrišćanske molitve. Oni
treba da budu skupljeni u "njegovo ime" i biti jedno u
molitvi i tada će im se molitva uslišiti. Upravo ovo
preimućstvo nema onaj koji je zbog neposlušnosti i greha
isključen iz Isusove crkve. Hristos obećava da će biti
prisutan tamo gde se pravi hrišćani ma i u najmanjem broju
skupljaju i On će upravo umoliti Oca preko usta svojih
učenika.
$$$18. Priča o dva dužnika
Mat. 18,21-35.
Ako hoćemo nekoga da popravimo i uputimo na dobro, moramo mu
pre toga oprostiti njegovu uvredu i nepravdu. Isus nam ovde
iznosi jednu priču, koja nas poučava da treba bezgranično da
budemo pripremni da oprostimo bratu koji nam je sagrešio ali
se pokajao i tražio oproštenje.
Sinagoge su odredile da se može oprostiti tri puta. Ali kao
što i upućivanje i popravljanje ima svojih granica, tako da
je i apostol Petar plemenito podigao ovaj broj na sedam. Ali
Isus odgovara ne sedam puta nego bez mere, i onda iznosi
priču radi bolje ilustracije. - Priča se može podeliti u tri
dela: Gospodar, kome je sluga dugovao deset hiljada
talanata, što je ogromna suma novca, naredio je da se proda
ovaj sluga sa porodicom i svim imanjem, ali kako je bio
dirnut sluzinim pokajanjem, on mu je oprostio sav dug. -
Sluga zatvara svoga druga, koji mu je dužan sto dinara, što
iznosi neznatnu sumu, milioniti deo one velike sume.
Gospodar kažnjava veoma strogo nemilostivog slugu.
Deset hiljada talanata, ova ogromna suma novca, pretstavlja
brojne grehe u mislima i rečima kao i u delima, koje smo
učinili protiva Boga. Mi smo u nemogućnosti da platimo tako
veliki dug, u nemogućnosti da se lično opravdamo pred njime.
Bog nam je samo svojom milošću oprostio tako veliki dug.
Oprostite svaki bratu svome od srca svojih. Oprostite uvek
sa saosećanjem koje treba da ima grešnik koji preklinje Boga
da mu oprosti. Samo u ovom slučaju ćemo primiti od Boga
oproštenje, to je misao ove priče. Onome, koji neće da
oprosti svome bližnjem od srca tj. iskreno, iz čistog
milosrđa, tome će i Bog uračunati njegove grehe i kao
grešnika osudiće ga na tešku kaznu. - U Luka 17,3-6 mole
učenici Isusa da im da pravo da postupanje i odnos u crkvi.
Isus ih poučava da treba uvek oprostiti.
$$$19. Sila vere
Luka 17,5.6.
(Up. Mat. 17,20; Marko 11,23)
Iz ovih stihova se može zaključiti da je ovde reč o veri
koja čini čudesa jer jer su apostoli još bili pod utiskom
isceljenja dečaka bolesnog od padavice (mat.17,14-21). Ova
njihova molba nam jasno pokazuje da su apostoli verovali da
Isus ima božansku silu nad demonima. Na njihovu molitvu Isus
je odgovorio u vidu izreke. Kad bi oni imali tako malu i još
nerazvijenu veru kao što je gotrušičino zrno koje je
najmanje od svih zrna, oni bi mogli učiniti i onakvo čudo
koje je sam Isus nedavno učinio. Ovo je ta vera koja čini
čudesa i pobeđuje svet.
$$$20. O zaludnim slugama
Luka 17,7-10.
Izgleda da je ova priča izgovorena kao odgovor na izgled
plate, koju su učenici očekivali u Mesijinom carstvu. Ova
priča nije u vezi sa onim što joj prethodi, a ne može se ni
reći kada je izgovorena; može se samo pretpostaviti da ju je
Isus izgovorio samo apostolima, koji su nestrpljivo čekali
platu koja im se obećala u privremenom carstvu njihovog
učitelja. Kao odgovor na njihovo počekivanje Isus im je
izneo ovu priču, koja nam pokazuje sledeće: 1) da će oni
bitoi nagrađani kao sluga; 2) da treba da čekaju kao što
dobre sluge čekaju na dobru volju svoga gospodara i 3) da se
ova plata ne treba smatrati kao nagrada za njihove zasluge,
nego kao besplatni dar Božji, u čemu su oni ustvari
kao"beskorisne sluge". Pa ipak služiti ovog gospodara znači
velika čast i radost, i ovakve sluge se ne trebaju smatrati
nekorisnim.
$$$21. Isus na prazniku senica
Jov.7,1-52.
Isus je osećao da je njegov rad u Galileji završen, i da je
vreme,da ostatak svoga vremena posveti području "svete
zemlje" gde On do sada nije razvio svoju delatnost naročito
u Judeji. Njegova braća su mu predložila da ode za kratko
vreme u Jerusalim na praznik senica, da i njegove pristalice
u Judeji vide njegova dela.
Praznik senica je bio ustanovljen za uspomenu na putovanje
Izrailjaca kroz pustinju,i beše svetkovan sa velikom
radošću. Josi Flavije Filon su nazivali ovaj praznik
"najsvetiji i najveći praznik". On je svetkovan kao naročit
praznik (up. Num. 29,12-38; 8,15; Ex.23,16; Lev.23,34; Deut.
16,13-15). Praznik senica je svetkovan sedam uzastopnih dana
od 15-21 tišrija (oktobra), a osmi dan objavljen je bio
svetim sazivom. Za vreme ovih sedam dana, da bi se podsetili
na putovanje kroz pustimnju Jevreji su stanovali u malim, od
grančica i maslinovog, palmovog ili borovog lišća načinjenim
senicama, nazvanim "šikot". Svaki je nosio u rukama palmovu
ili vrbovu grančicu ili još uz to plodove breskve ili
limuna. Ovo se nazivalo "lulab". Za vreme ove svečanosti,
služile su po redu sve vrste sveštenika. Sedamdeset mladih
junaca su bili žrtvovani na žrtvu za sedamdeset narodnosti u
svetu, 13 prvoga dana, 12 drugoga, 11 trećega itd. - Zakon
je čitan svakog dana (up. Num. 8,18 sa 7,19) i svaki dan
odjekivale su dvadeset i jedan put trube sa velikom silinom.
Ovaj praznik je bio tim više veseliji i svečaniji što se
svetkovao odmah posle završetka ceremonija velikog dana
oproštenja greha.
$$1. Neverovanje Isusove braće. St.1-10.
Isus je još uvek putovao po Galileji. Saveti braće jasno
pokazuju da je u Galileji bila velika kriza i otpad u
redovima Isusovih učenika. Isus je trebalo prema mišljenju
Isusove braće da pokaže svoja dela i u Davidovoj otadžbini i
Jerusalimu, Judinom gradu. Prema st. 5 ni Njegova braća nisu
verovala u Njega. Oni su se možda udaljili od Njega za vreme
one velike krize, ali su ipak održavali vezu sa Njim. Posle
vaskrsenja i oni su se priključili Isusovim sledbenicima.
( Up. Da. 1,14; 1 Kor. 15,7; 9,5; Gal. 1,19; 2,9). -" Moje
vreme još nije došlo." (St. 6). Isus je ovim hteo da kaže
svojim učenicima da će Njegovo vreme doći, ali i da Njegov
plan nije bio da se otkrije svojoj braći, koji su na grubi
način izrazili svoje nepoverenje prema Isusu i Njegovom
radu. Negiranje i odbacivanje Isusovih planova, bilo je
neophodno za sigurnost Njegovog života, koji je trebao da se
produži još šest meseci. Ali je ovo bilo potrebno i za
ispunjenje Njegovog božanskog plana. -Isus ih je ostavio u
punoj neizvesnosti. Ako bi ih gomila zapitala, da li će Isus
doći na praznik, oni bi odgovorili da neće nikako doći, a
ako ne bi bili sigurni da li će On zbilja doći do kraja
praznika, ne bi ništa preduzimalli protiv Njega. Prevod
"Vulgata" nema u st. 8/I "još", dok "%%Codex Vaticanus"%%%
ima i tu reč iako je ona stvarno bila u originalu, onda
nestaje ove prividne suprotnosti između Isusove izjave i
Njegovog kasnijeg postupanja. Neki tako objašnjavaju ovaj
sukob, da Isus još nije dobio uputstvo od Oca i da je saznao
tek docnije da treba da ide u Jerusalim.
$$2. Isus kao učitelj na prazniku senica. St. 11-31.
St. 11-24. Kad je Isus stigao u Jerusalim, svečanost je već
bila počela. Bila je već sredina "svete sedmice". Ovaj
Isusov nastup se znatno razlikovao od ranijih. Narod se
čudio da Isus ima učenike oko sebe kao neki rabi (učitelj).
- On je otišao u hram. Po završetku ceromonija, Judeji su
voleli da se zadrže u prostranome delu hrama gde je bio
žrtvenik i svetinja. Isus je ovde učio kao i drugi
učitelji. Mnogi su se čudili, jer su znali da Isus nije
posećivao rabinske škole, gde je mogao da stekne znanje i
ugled, i gde je imao prilike da izrazi svoje mišljenje u
naročitoj formi:" Taj i taj učitelj je rekao..." - Isus nije
polagao pravo na ovakvu orignalnost svoje nauke, nego je
naprotiv još izjavio da Njegova nauka nije Njegova nauka
nego onoga koji ju je poslao, i Njemu pripada sva slava.
Kada se odrekao svoje ličnosti onda je trebalo da Njegova
nauka bude bliža istini. Istinitost ove nauke se pokazala i
u tome što On još i čini ono što uči, dok ostali to ne čine.
- Isusih sada potseća na njihove namere protiv Njega za
vreme Pashe prošle godine. On im objašnjava da, ako oni
Njemu prebacuju isceljenje bolesnog kao prestupanje zakona,
oni su još veći prestupnici, jer hoće da Ga ubiju.
Upoređujući Isusovo delo s obrezanjem, možemo odmah videti
razliku: Isus je izlečio celo ljudsko biće, duh, dušu i
telo. Ako se zakon o suboti pokrio obrezanjem, mnogo je više
razloga da treba da se pokori i pred isceljenjem. I kad vi
obrezujete, bez straha da prestupate zakon, u subotu, veli
Isus, zar nemam ja još više razloga da ispunim moje delo i
izlečim čoveka. Isus ovako što smatra prosuđenje samo po
spoljašnosti, po slovu a ne po savesti i duhe. Isus ne vidi
nikakvu zabranu da se čini dobro u subotu. Svetinja i
dobrota treba da bude svakog dana i časa; nema subote bez
njih, jer one nadmašuju sve. Svako suđenje po spoljnom
izgledu je nepravedno.
St. 25-31. Pošto protivnici nisu mogli da odgovore,
pojavila su se razna mišljenja. Ali ipak jedno ostaje
sigurno, a to je nauka; Mesija će doći a niko neće znati
odakle. tri stvari se pojavljuju nepredviđeno, veli jedna
rabinerska izreka, a to su: Vitlejemu, nestati i iznenada se
pojaviti a da se ne zna otkuda i kako. Drugi će iskupitelj
biti kao i prvi Mojsije. On će se pokazati, a zatim će se
odjednom otkriti. - Sa gorčinom dovikuje Isus glasno: vi me
znate, pa ipak me nepoznajete. Zato što Boga ne poznaju,
nepoznati su Bogu. Isusove oštre reči su prouzrokovale želju
da ga uhvate, ali su se svakako pobojali naroda, koji mada
nije u Njega direktno verovao kao u Mesiju, ipak je bio i
pod uticajem Njegovih dela koja su bila slična Mesijinim
delima.
$$3. Isus i nadzornici hrama. St. 32-52.
St. 32-36. Prvosveštenici i fariseji su pratili raspoloženje
za Isusa u narodu i verovali da je došla povoljna prilika da
ga uhvate. Isus na ovo odgovara njima i ostalim prisutnima
da je Njegovo vreme izmereno i da neće još dugo biti među
njima, jer On ide Ocu, a oni će Ga možda onda svuda tražiti.
Svi su razumeli ove Isusove reči doslovno i mislili da će
Isus svakako otići u dijasporu /rasejani Jevreji među
neznabošcima/ da tamo uči Jevreje i mnogobošce.
St. 37-39. Sedmi, poslednji dan praznika, bio je dan
stvarnog završetka svečanosti ili se ovo odnosi na osmi dan
kada su se senice uklanjale. Na ovaj dan su se prinanšale
naročite žrtve i bio je sveti sastanak. (Broj. 29, 36-38). U
ovaj poslednji dan praznika Isus je bio naročito aktivan u
učenju, pod uticajem obreda uzimanja "svete" vode. (I. Ž.
str. 141/1-3). To je bio najsvečaniji dan, kome se dalo
naročito ime "Osana" zbog Psalma 118, koji se pevao prilikom
prolaska procesije. Ujutro rano na ovaj dan, ušao je jedan
sveštenik sa velikom pratnjom na jezero Silo i uz muziku
hrama i recitacije raznih stihova St. zaveta kao Is. 12,3,
uzimala se voda iz jezera u zlatni sud. (I.Ž. str. 139/4.5).
Povorka se vraćala u hram uz klicanje naroda ipratnju
muzike. U hramu se ova voda sa drugim sudom, u kome je bilo
vino, izlia u srebrni sud za potrebe oltara. Usput su
održane češće molitve za kišu, koje su se pretvarale u
preklinjanje. Svakako su na prvi deo ovoga ceremonijala
odnosila ona uzvišana izreka Mišne: ko nije video radosti
uzimanja vode, taj nije nikada u svome životu video radosti.
Upravo radost ovoga dana je prouzrokovala ove Isusove reči.
Isus je izvor, ako žedni piju od ove vode onda će u njima
ova proizvesti silno dejstvo. Iz onih koji u Njega veruju
potećiće još u ovom životu, putem duha koji je u njemu, živi
izvor. (Up. Is. 58, 11)
St. 40-52. Isusuov utisak na prisutne je bio različit. I
pored svih mera, što su preduzeli sveštenici i fariseji nije
im uspelo da uhvate Isusa. U narodu je bilo podeljeno
mišljenje Isusu. Jedni su ga smatali za proroka, drugi za
Mesiju, a treći za varalicu. (I.Ž. str. 140/2-4). Njegove
reči su jako uticale čak na sluge koje su trebale da ga
uhvate. Ovom prilikom se naročito pokazala gordost fariseja
i onih koji su vodili narod. Svi su se oni smatrali kao
jedini koji razumeju Sv. pismo, a narod je ostao bez pravog
i tačnog znanja zakona. Oni su navikli narod da ih on u
svemu sluša. Ova Isusova nezavisnost izgledala im je drskost
i ludost. Još je veliki Hilel kazao:"Nema neukih koji se
boje greha; nema ljudi u gomili koji su pobožni." Potpuno
odgovaraju istini ove reči koje su fariseji izrekli o
narodu: "Ovaj prokleti narod koji ne zna zakona." Ovo
priznanje naroda smatrano je u Mišni kao nešto strašno. Ali,
od Isusovog vremena tiranija fariseja je bila nesnošljiva.
Isus se upravo obraćao ovome narodu, koga su fariseji tako
potcenjivali. Svi ovi mali, duhom i materijalno siroti,
patili su pod jarmom farisejskog zakona. Griža savesti
mučila ih je ako nisu ništa ispunili od onoga što su im
fariseji nametali. Oni nisu znali kako da budu poslušni
zakonu, ali su ipak voleli Boga. Zbog njihove poniznosti i
obeshrabrenja ovi "mali" i behu pripremni da prime
evanjđelje. -Nikodim, koji je bio pravedan, protivio se
ovakvome osuđivanju naroda Isusa. (I.Ž; str. 144/2) Fariseji
su se prevarili u Nikodimu: "Razgledaj i vidi da prorok iz
Galileje ne dolazi." Međutim proroci Jona, Naum, Jelisija i
Osija, behu rođeni u zemlji, koja se docnije nazvala
Galilejom. Neverovanje ne govori rado u ime nauke i
istorije, ali to još ne znači da ima pravo.
$$$22. Opraštanje preljubočinici
Jov. 7,53-8,11.
Ovog događaja nema u Jovanovom jevanjđelju u najboljim
rukopisima. On prekida vezu u događajima između Jov. 7,52 i
Jov. 8,12 koji su tesno povezani među sobom. St. 12 nam kaže
da se Isus obratio farisejima, što je u suprotnosti st. 9,
koji nam kaže da su se fariseji povukli jedan za drugim.
Iako ovaj lepi događaj nije možda deo Jovanovog jevanjđelja,
on je ipak po svojoj sadržini autentičan. Prema Papijevim
Fragmentima se vidi da je ovaj događaj poznat po najstarijoj
tradiciji crkve.
Za vreme dok je Isus učio narod, dovedoše mu fariseji ženu
koja je učinila preljubu. Fariseji su našli dobru priliku da
Isusa kušaju u pitanju ispunjenja Mojsijevog zakona. Jedan
rukopis, koji je bio posvećen sv. Marku Vemskome, ima
sledeću zabelešku kod st. 6: "On je pisao po zemlji grehe
svakoga od njih ." Ovo nam ja dokaz koliko se sve pokušavalo
objasniti ovo Isusovo pisanje. Reči:" Koji je među vama bez
greha, neka prvi baci kamen na nju", najviše se u stvari
odnosi na ovaj isti greh, koji je veoma bio raširen među
Jevrejima. (Up. Luka 7,37), (I.Ž. str. 144/4. 5; 145/1).
Oproštenjem preljubnici nije Isus odbio kažnjivost za ovaj
greh, niti je hteo da pokrije njeno zlo delo, nego je samo
hteo da osudi i osramoti samoopravdanje njenih optužitelja.
I ovom prilikom je Isus uveo jednu dušu u novi život i veru.
(I.Ž. str. 145/23; 146/1.2).
$$$23.Isus daje Judejima novo svedočanstvo
Jov. 8,12-59.
$$1. Isus produžuje sa svojim učenjem. St. 12-20.
"Ja sam svetlost svetu." I ove reči su prouzrokovane obredom
za vreme ove svečanosti senica. U noći između prvog i drugog
dana praznika senica, behu smešteni u predvorju hrama
ogromni svećnjaci sa četiri zlatna suda za ulje, do kojih se
penjao jedan mladi sveštenik, pomoću lestvica, da bi ih
napunio uljem. Kada su se ovi svećnjaci zapalili onda su
ugledni ljudi, kao što je bio Hilel i dr. koji su se
smatrali toga dostojni, sa vezanim bakljama (lučama)
izvodili naročite igre. Ni jednog dvorišta nije bilo u
Jerusalimu, koje nije bilo zasvetljeno vatrom uzetom od ovog
svećnjaka u hramu. - Isus dovikuje, da će svetlost, koja
koja iz Njega izlazi dopreti mnogo dalje, i da se ova
činjenica ne može pobijati, pošto se njegov Otac ovde javlja
kao drugi svedok (up. Jov. 5, 32-47). Fariseji izazivaju
Isusa da im pokaže svoga Oca, našto im On svedoči da
poznavati Njega znači poznavati i Oca. - Ovo je Isus izrekao
kod ulaza u predvorje za žene, gde se nalazila i riznica za
dobrotvorne darove i žrtve, koje su pobožni Izrailjci davali
za pokriće troškova službe u hramu i drugih eventualnih
potreba. Trinaest ovakvih riznica u obliku roga nalazile su
se na mestima kuda su prolazili posetioci hrama. Svaki od
njih je imao natpis za šta je određen dar, koji se spuštao
unutra izlazeći iz hrama.
$$2. Isusove reči dovode mnoge da veruju u Njega. St. 21-30.
Pri kraju svečanosti mnogi je narod već bio napustio hram, i
sad nije bilo više toliko opasnosti za Isusa. On im je jasno
kazao da je On od Boga poslani, kroz koga će se spasti svet.
Ako ga ne prime, oni će u svojim gresima umreti i neće se
spasti. Neki mu prezrivo dobaciše iz gomile: "Ko si ti?" Oni
su hteli da ga izazovu da jasno prizna pa da ga onda optuže.
Isus im odgovori: "Što i govorim s vama!" Isus skoro sumnja,
da je već uzaludno se sa njima uopšte i zadržavati. Ali on
ide dalje. On nije popustio i klonuo. Doći će dan kada će
oni bolje razumeti, da je on taj. Time što će ga oni
razapeti, oni će ga ustvari podignuti, uzvisiti i učiniti da
se vrati na nebo. Kao što su svi pokušaji protiv Njega do
tada propali, propao je i ovaj poslednji, jer je Njegov Otac
uvek uz Njega.
$$3. Služenje Bogu i ropstvo grehu. St. 31-47.
Oni veruju da je istina, ali je još potrebno živeti i
izdržavati u Njegovim rečima, tada će se tek osloboditi od
farisejske pravde i lažne nauke. - Telesno poreklo se vredi
mnogo i u ovome ništa ne pomaže nego samo duhovno (st. 39).
Oni treba da se još oslobode ropstva greha. U njihovome
pokušaju da Ga ubiju, jasno se otkriva Njihovo robovanje
sotoni, koji je laža i ubica još od početka, i oni kao
njegova deca čine ista dela. -Oni Ga nisu hteli razumeti
niti prihvatiti Njegove reči, jer su Njegove reči istina,
ali mu oni ne mogoše ništa ni prebaciti što ne bi bilo
božansko. Kad Ga kao Božju reč ne primaju, onda oni nisu od
Boga.
$$4. Isus govori o svom božanskom biću. St. 48-59.
Samo Samarjanin, koji je još i od samoga đavola posednut,
može tako bezobzirno odbijati njihovo Avramovo i Božje
posinaštvo. Ovako su mislili prisutni Judeji. Na suprot
ovome mišljenju o Njemu, Isus se poziva na Boga, da On sudi
između njih i Njega, jer će Bog Njega, a ne njih opravdati.
Isus još jednom naglašava onima koji su u Njega poverovali
šta znači to ostati u Njegovoj reči: ne samo oslobođenje
nego i besmrtnost. Ovo im je sada izgledalo da je On svakako
poludeo (da je demon u Njemu). Na njihovu primedbu da je On
nenormalan jer se pravi veći nego njihov Otac Avram, veli
Isus, da to ne čini On nego Njegov Otac. Avram, koga su oni
toliko cenili i uzdizali (koji je osnovao i ovaj praznik),
upravo on se veoma radovao Isusovom rođenju. Ovde je Isus
mislio svakako na Isaka. Kad su oni pomišljali da Isus
uobražava da je razgovarao sa Avramom lično, Isus im još
jednom potvrdi da je On postojao pre Avrama. Ovo im je sad
već izgledalo kao huljenje, na koje treba kamenisanjem
odgovoriti. Oni oklevahu jedan trenutak, a Isus iskoristi
priliku da se ukloni.
$$$24. Isceljenje slepog od rođenja
Jov. 9, 1-41.
Slepi rođeni bili su za Isusove učenike naročiti problem,
jer prema tadašnjem shvatanju Jevreja bolesti i patnje su
posledica ličnog greha ili greha nekog pretka. Deca su mnogo
patila jer se o njima sudilo prema duhovnom stanju njihovih
roditelja. To je bila opšta nauka svih Izrailjaca. Oni su
tvrdili da dete, čak i pre rođenja može nekog uprljati, jer
ima "jezerah-ra" tj. naklonost zlu, koju ono ima odmah od
prvog časa, i ona može da proizvede zlo pod pogodnim
spoljnim okolnostima. - Jevreji su mislili da deca koja su
rođena sa telesnim nedostacima ispaštaju grehe svojih
rodiitelja. Midraš Rut (gl. III, 13) kaže:"Ako hoćete da
doznate uzrok otpada Jelisija, sina Avijina, on je ovaj:
kada ga je mati nosila pod srcem, ona je prošla pored hrama
jednog idola, i udišući miris kada, koji se dizao sa oltara,
ona je osetila zabranjeno zadovoljstvo." - I protiv divne i
jasne pouke i knjizi Jova o ovome pitanju, narod se
svojevoljno držao svoga mišljenja da patnje nema bez greha
koji je prouzrokovao. Kada je neko slep rođen, on nije
zaslužio svojom greškom ovu kaznu. Ko je onda bio za to
kriv? Nije se znalo šta da se odgovori. Jevreji su okrivili
pretke. - Isus je znao da sve patnje nisu uvek posledica
greha; Bog ima tajne koje niko ne može dokučiti. U ovom
slučaju Isus je znao da Bog hoće ovom prilikom da pokaže
ljudima svoju dobrotu. Greh je istina kriv za sve patnje u
svetu, on je prouzrokovač svih patnji. Bog dozvoljava greh i
njegove posledice da bi otkrio ljubav i slavu Boga koji će
spasti čoveka od svih greha i njihovih posledica.
$$1. Isus je svetlost za sleporođene. St. 1-7.
Verovatno je ovaj slepac sedeo pored jednih od vrata hrama,
gde ga je primetio Isus pri prolazu. Isus je već češće
ukazivao kod raznih bolesnika na njihov greh kao lični uzrok
bolesti. Slepi čovek je slika prirodnog čoveka, koji je
nesposoban i kome je potrebna svetlost koja dolazi od Isusa
da bi mogao videti put i tako mogao ući u život. - Satri su
verovali da je pljuvačka čoveka koji je nedavno postio bila
uspešan lek za bolesti očiju, a blato od nje načinjeno i kad
kad upotrebljavano da se rastera tumor na očnim kapcima.
Slepca je Isus svakako poslao u Siloamsku banju da bi
ispitao njegovu veru, kao i možda da mu da prilike da usput
svedoči za Isusa.
$$2. Slepac koji je progledao i njegovi susedi. St. 8-12.
Njegovi drugovi prosjaci, začudili su se da je ovaj čovek
odjednom ozdravio i pitali su ga ko ga je izlečio!
Interesantno je da on kaže:"Čovek koji se zove Isus". Isus
je za njega još bio stran. Mnogim i raznovrsnim pitanjima
došao je ovaj čovek do uverenja da je Isus Božji Sin.
$$3.Slepi od rođenja i fariseji. St. 13-17.
Svakako su mu ljudi objasnili, da se ovo isceljenje uzima
kao prekršaj subote. Možda i zbog pripremanja blata. - I
fariseji su ga ispitivali za način lečenja, ali on im je
jasno izneo ceo događaj. Fariseji su mislili da od
progledalog dobiju podatke, ali ovaj čovek je zbog njihovih
pitanja i razmišljanja otišao korak dalje. Fariseji su čak
poverovali da se ovde radi o prevari pa su zato pozvali
njegove roditelje.
$$4. Roditelji i strah od judejskih crkvenih vlasti.St.18-
23.
Roditelji nisu mogli odgovoriti na pitanje kako im je sin
progledao. Oni o tome nisu znali ništa. Njih i nije
interesovalo ko ga je izlečio. Iz st.22 se jasno vidi da je
vlast već imala određeni plan odnosno Isusa i pristalica
njegovog pokreta. Ako je samo to bio razlog njihovog straha
onda su možda i oni već poverovali u Isusa.
$$5. Ponovo ispitivanje i isterivanje progledalog. St.24-34.
Oni su ga ponovo pozvali da bi mu iznudili priznanje. Pošto
nisu mogli otkloniti činjenicu, pronašli su da se ovde radi
o obmani i čarolijama i zahtevali su da to prizna. Ukoliko
su oni više napadali utoliko je ovaj jednostavni čovek
jednostavnije i jasnije iznosio svoje iskustvo. Što su ga
više zapitkivali "kako" je to učinio on je postajao sve
zlovoljniji, prkosniji i ironičniji. To su oni sad, od ovog
čoveka iz naroda, smatrali uvredom (up.Jov.7,49). Oni su ga
nazvali "Isusovim učenikom", mada ništa nije u prilog tome
govorilo. Oni se ponosno, na suprot njemu nazivahu
Mojsijevim učenicima i naznačiše time da je on "otpali".
Najzad su se sami pokazali ko su: oni priznaju da ne znaju
odgovoriti na ovo, tako važno pitanje, kok je ovaj čovek što
mu je vratio vid. Time su i nehotice priznali Isusovo
poreklo i čudo. Jednostavna logika ovog prostog čoveka ih je
pobedila (st.30). On ih najzad podseća na ono što što je
svaki Judejin još u školi učio, a to je da su pobožnost i
ispunjenje Božje volje uslovi za svako uslišenje molitve,
čime je jasno ciljao na Isusovo delo. Ovako je ovaj čovek,
postepeno sve više prilazio Isusu i sve ga je jasnije
gledao. Za njega je on sada još više nego prorok. Sad su ga
isterali napolje.
$$6. Progledali vidi Božjeg Sina. St.35-39.
Kad je Isus doznao da su ga isterali, on ga je potražio da
bi ga doveo do cilja. Isceljeni je u međuvremenu tako
napredovao duhovno, da mu je Isus sada samo još poslednje
postavio pitanje. Iskustvo je ovog čoveka tako vodilo da je
on bio pripreman da primi verom Spasitelja. Isus mu se sada
otkriva kao onaj koji ga je izlečio i kao Spasitelj. Dejstvo
toga je bilo da je ovaj čovek pao ničice pred Isusom. - Isus
sebe označava kao sud, koga je došao da učini, ali ne samo
da oni koji su slepi progledaju nego i koji vide da postanu
slepi.
$$7. Oni koji su slepi. St.40-41.
Fariseji su mislili da ih je Isus smatra slepima, koje On
mora da rasvetli, da im donese znanje. Ali Isus im
objašnjava da je slepoća mnogo manje zlo nego što oni
misle.Njihovo znanje, tj. verovanje da vide, smeta im da se
oslobode od greha, koji se za njih uhvatio. Ovim, pak, gube
oni i znanje, koje su do tada imali i postaju nesposobni da
prime pravo znanje.
Posle praznika senica napustio je Isus sa učenicima Judeju i
vratio se možda u Galileju.
$$$25. Samarićani odbacuju Isusa.
Luka 9, 51-55.
Ne znamo koliko vremena je Isus ostao u Jerusalimu posle
praznika senica. Priča o dobrome pastiru izrečena je svakako
za vreme praznika posvećenja hrama (Jov.10,22). Izgleda da
je Isus ova dva meseca, koji su odvajali ova dva praznika,
upotrebio za propovedanje evanđelja o čemu nam ap. Luka daje
samo nekoliko kratkih napomena. Ovi događaji su se prema
redu ovako odigrali: Prvo se dogodilo ono što je Isus učinio
za vreme praznika senica a tek posle ono što se dogodilo za
vreme praznika posvećenja hrama. Između ova dva praznika
propovedao je Isus dva meseca po Galileji i uputio se
poslednji put u Jerusalim.
Luka 9,51. U ovako značajnim rečima, Luka naročito ističe
odluku Isusovu da ide u Jerusalim. Sve se potpuno slagalo sa
krajnim ciljem ove odluke. Da li je Isus prolazio ovog puta
kroz Samariju kao što je učinio kad se pre toga vraćao iz
Judeje u Galileju (Jov.4,1 idr)? Da je išao ovim putem ne bi
stigao u Jerusalim nekoliko dana, a On upravo to nije hteo.
On je tražio drugi, duži put, jer su imali dosta vremena. Na
ovom putu je mogao Isus još neko vreme vršiti delo svoga
Oca. Isus se odlučio da ponovo ide u Jerusallim prolazeći
kroz dve oblasti koje još nije posećivao: Srednju Galileju,
koja se prostirala pored Samarije i Pereje, koja je nekada
bila nastanjena plemenima, Gad, Ruvim, Manasija. Isusa su na
ovom putu pratili mnogi Galilejci.
St. 52-55. prolazeći blizu granice Galileje i Samarije,
naišao je Isus sa svojom pratnjom već prvog dana predveče u
neko samarjansko selo. Stanovnici ovog sela nisu hteli da
prime Judeje. - Ova mala grupa Judeja koja je išla u
Jerusalim, da prisustvuje obredu, koji se mogao održati samo
tamo, vređala je samarjansko sveto brdo Gerasim. Nisu ih
hteli primiti. Sada je trebalo ići malo dalje do drugog
sela. Jakov i Jovan "sinovi gromovni", smatrali su da je
ovde svako tumačenje nepotrebno. Oni koji preziru sveto
pravo gostoprimstva, pokazali su se zbilja kao pravi
neprijatelji. Braća su se osećala doista jaka da rade kao
Ilija, samo ako je i Učitelj osetio to isto. Ali Isus ih je
umirio i sprečio ih u njihovom gnevu, preporučujući im da
potraže prenoćište na drugom mestu.
$$$26. Isus šalje sedamdesetoricu pred sobom.
Luka 10,1-12.
Ukoliko se približavao kraj Isusovoj službi utoliko je On
povećavao broj svojih učenika. Isus je najzad izabrao
sedamdesetoricu i poslao ih pred sobom da mu pripreme put
probudivši pažnju naroda. On im je zakazao sastanak negde na
putu kojim je išao a On je nastavio put sa apostolima. - U
judejskoj simbolici broj 70 predstavlja mnogobožačke narode,
da se broj 12 odnosi samo na izrailjska plemena. Broj 72 je
broj naroda koji su potekli od Noja, prema računanju
septuaginte u Gen. 10. Zatim prema jevrejskom tekstu, tvrde
neki broj 70 označava ove narode. - Ako tražimo pravi razlog
ispunjenja ovog broja, najprirodnije bi bilo da ga dovedemo
u vezu sa sedamdesetoricom starešina u Izrailju (Num.11 i
dr), i kao što se misli da 12 apostola odgovaraju 12
plemena. - Ova činjenica nam pokazuje kako je Isus u ovo
vreme imao mnogo pristalica, jer je mogao da izabere 70
najsposobnijih da bi im poverio ovu važnu službu (up. 1
Kor.15,6). Isus ih nije pozvao da napuste svoje zemaljske
pozive za uvek, kao što je učinio sa apostolima. Pošto su
izvršili svoju misiju i onda možda pratili Isusa do
Jerusalima da bi učestvovali u svečanosti praznika, oni su
se povratili svom redovnom poslu.
St. 1-3. Ovaj izveštaj, koji se nalazi samo kod Luke, koji
je on naročito pisao za mnogobošce, iznosi važan korak u
Isusovom radu i ima značaj zbog broja poslanih učenika, zbog
mesta kuda ih je Gospod poslao, ili zbog trenutka ovog
odašiljanja. Njihov broj je bio 70, što simbolički znači da
se evanđelje treba odneti svim mnogobožačkim narodima, koje
su Judeji prema tadašnjem mišljenju označavali sa brojem 70.
Još ranije Isus je prema broju 12 jevrejskih plemena poslao
12 apostola.
Sedamdesetorica su bila poslana u Samariju, koja je smatrana
za mnogobožačku zemlju, a gde dvanaestorica nisu nikako
smela ići (Mat.10,5.6). Najzad trenutak je upravo svečanost
osvećenja hrama. Ovo je simbolično prikazivanje Isusove
namere da se evanđelje prvo propoveda Jevrejima, a zatim
mnogobošcima (Luka 24,47; Da.3,36; Rim.1,16).
St. 4-12. Uputstva koja je Isus dao sedamdesetorici su veoma
slična onima koje je On dao dvanaestorici apostola kada ih
je otpustio da idu i propovedaju evanđelje o Božjem carstvu
"izgubljenim ovcama stada Izrailjevog".
Izvesni kritičari Sv. pisma sumnjaju u autentičnost ove
misije sedamdesetorice učenika. Oni misle da je ovo uneo sam
evanđelista Luka da bi olakšao službu ap. Pavla. i njegovih
pomagača, nalazeći u sedamdesetorici njihove preteče. Ali
Luka jasno potvrđuje misiju dvanaestorice i sedamdesetorice.
Niko ne može pobiti ovu činjenicu bez dokaza. Istorija i
kritika nisu pretpostavke nego pozitivna svedočanstva. Što
je samo Luka izneo ovaj događaj, to možemo da uzmemo kao
dokaz da je on jedini izneo podrobnije ovaj otsek Isusovog
života. Uopšte je čudno smatrati ovaj događaj kao
pavlijansko podmetanje, kad znamo da Petar, predstavnik
hrišćana iz judejstva jasno veli u jednom delu koje su
primali i pristalice hrišćana iz judejstva: "On nas je prvo
izabrao, nas dvanaestoricu, koje je nazvao apostolima; zatim
je izabrao sedamdesetoricu učenika među najvernijim". (%
%Clement%%%,%%Recognit%%%,%%I%%%,24)
$$$27. Isus optužuje nepokajane gradove Galileje
Mat.11,20-24; Luka 10,13-16.
U govoru pri odašiljanju sedamdesetorice optužuje Isus dva
manja grada blizu Kapernauma na zapadnoj obali Genezaretskog
jezera. Horazin i Vitsaida. Isus upoređuje ova dva grada sa
velikim primorskim mnogobožačkim gradovima, Tirom i Sidonom,
koji su bili poznati po svojoj raskoši i pokvarenosti. Čak
bi se i ova dva grada odavno pokajala u vreći i pepelu
(pokajničko odelo slično vreći koje se obuklo i tako sedelo
u pepelu kao nekad Jov),(o Jovu 2,8; 16,15), ali ova dva
gradića ne znaju za pokajanje. - Ali i Kapernaum se ponosio
i uzdigao. U njemu se dogodilo najviše čuda, ali upravo zato
će ga zbog upornosti prema Spasitelju dostići najveća kazna.
S najveće visine, na koju se popeo, jer ga je Gospod načinio
svojim gradom srušiće se čak do ada, tj. sasvim će nestati,
a njegovi će stanovnici biti osuđeni na večnu propast. Iz
ovog prekora se jasno vidi šta znači odbiti Isusa.
$$$28. Povratak sedamdesetorice
Luka 10, 17-20.
Pošto su se poslani sastali sa Isusom i učenicima na
ugovorenom mestu, bili su oni veoma radosni i nestrpljivi i
hteli Isusu odmah sve da iznesu što su doživeli. Mada im
nije naročito obećano lečenje posednutih demonima, oni su i
to mogli učiniti, a to im je izgledalo kao naročiti dokaz da
je Isus i njima dao svoju veliku moć. Posedovanje ove moći
ih je naročito obradovalo. Isus im sve ovo objašnjava time
što je video sotonin pad. Ove Isusove reči odnose se na
sotonino proterivanje sa neba kao i na predviđanje zabrane
pristupa na nebo posle Isusovog vaznesenja. Ali oni treba
naročito da se raduju zbog dobijanja Božje milosti što je
dar od naročite vrednosti i važnosti. Njihova su imena
napisana na nebesima u knjizi životnoj (up. Ex.32,32;
Ps.69,28; Fil.4,3; Otkr.3,5;13,8;17,8;20,12).
$$$29. Hvala Ocu i poziv nevoljnima
Mat. 11,25-30; Luka 10,21-24.
St. 25-27. Isus je zadovoljan jer vidi da će Njegovo delo
biti u stanju da se nastavi i posle Njegove smrti. On je pun
zahvalnosti Ocu za ovaj uspeh. On govori Ocu kao tvorcu,
koji je sve tako uredio na ovoj zemlji, da moralne i duhovne
stvari saznaju ne učeni i pametni nego upravo oni koji su
jednostavni kao deca. Učeni i pametni bili su gordi
intelektualci Njegovoga vremena koji su se stalno prepirali.
Ali ono što Bog kaže istina je za sva vremena. Vera koja
stvara čuda ne dobija se naučnim studijama ili proučavanjem
i raspravljanjem razumom. Ovo je stvar moralnog držanja. Bog
se krije od onih koji mu se približavaju samo razumom, a
pokazuje onima koji mu se predaju. Da bi se došlo Bogu, onaj
koji je veliki znanjem treba da postane veliki poniznošću. -
Nauka i ljudska mudrost su nesposobni da saznaju Božju
volju. Oni koji se smatraju da su uzvičeni i uzdignuti
nalaze u njegovom planu samo sablazan i ludost. Jedino
božanska svetlost može da nas rasvetli. Ali ona je data samo
malima i poniznima, onima koji svoje znanje i mudrost
smatraju za ništa i koji primaju sa radošću neshvatljive
Božje tajne iz usta Isusa Hrista. Tako je Otac hteo; ovo je
bila Njegova volja. Isusu je Otac poverio ovo saznanje o
spasenju i On treba da ga saopšti ljudima. Isus je
posrednik ovog Božjeg otkrivenja ljudima.
St. 28-30. Upravo zato se Isus i obraća ljudima koji su
prosti i mali, koji nemaju ništa da primete i koji jasno
osećaju njihov nedostatak. Isus upoređuje ljudske terete sa
Njegovim jarmom. On poziva k sebi sve umorne i natovarene
jer hoće da im pokaže lakši put, da izvrše Božju volju.
Njegov jaram znači podvrgavanje Njegovom zakonu, i
postajanje Njegovim učenikom; tako će naći mir u dušama
svojim. Isusov jaram koji On meće ljudima na leđa lakši je
od jarma koji ljudi nameću (up. 1 Jov.5,3). Isus nije kao
fariseji; On nije strog i bezobziran kao oni, nego je blag i
ima obzira prema ljudima. On hita da svakome pomogne da im
olakša nošenje tereta zemaljskog života, da ih odmori i u
njihova srca ulije više radosti, vere i nade. Luka dodaje
još ovde blaženstva, koja odgovaraju stanju, jer su ovi
učenici bili upravo oni mali koji su došli i videli
spasenje.
$$$30.Priča o milostivom samarjanu
Luka 10,25-37.
St. 25-28. Jedan čovek od zakona, koji je možda slušao
Isusov poslednji govor o imenima na nebu i blaženstvu onih
koji gledaju Isusa, postavio je Isusu pitanje, koje je
trebalo da iskuša Isusa. On je naglasio reč "činiti",
očekujući da će Isus odbaciti dela u kom bi ga slučaju on
uhvatio. Iz odgovora na Isusovo pitanje primećuje se izvesna
ozbiljnost u mišljenju ovog čoveka, jer nije odgovorio sa
deset zapovesti nego sa obema osnovnim zapovestima, koje je
on vrlo lepo sastavio. Posle ovog na zakonikovo čuđenje Isus
je naglasio "činiti".
St. 29-37. Ovaj čovek je tada upitao Isusa, znajući kako je
to važno i teško pitanje:"Ko je moj bližnji?" Jevreji su od
moralnog zakona načinili spoljne paragrafe državnog zakona.
Isus je i na ovo pitanje prešao jer je ovaj čovek pokazivao
dublje razumevanje za ovo pitanje. (I.Ž. str. 158/1) U priči
o milostivom Samarjaninu izneo mu je Isus šta se razume pod
"činiti"; on je sada mogao dobro razumeti šta znači pravo
"činiti" i tako upoznao novog Učitelja.
Sveštenici i Leviti su morali češće da putuju iz Jerusalima
u Jerihon. Jerihon je bio 26 km. od Jerusalima. Iz Talmuda
znamo za 24 sedišta sveštenika i Levita. Više sveštenika su
stanovali u Jerihonu. Bilo je stalnih borbi za prestiž
sveštenika u Jerihonu i Jerusalimu. (I.Ž. str. 158/6) Što se
tiče samo činjenice da je bilo razbojnika na ovem putu u
brdima koja su odvajala Vitaniju od Jordana, to je i
istorijski utvrđeno. Za vreme rimske uprave, policijski
nadzor velikih puteva bio je u Palestini veoma slab, svakako
što su se Rimljani oslanjali na Jevreje da čuvaju svoje
puteve a jevreji su opet ostavili to Rimljanima. Glavno je
da put nije niko nadgledao. Sv. Jeronim priča da je još u
njegovo vreme ovaj put bio pun razbojničkih bandi.
Upotreba vina i ulja kao sredstvo isceljenja poznata je na
celom istoku. Bližnji, prema postavljenom pitanju, je
"čovek" prema kome se treba imati mislosrđa. Smisao ove
priče je jasan. Ko je moj bližnji? To je onaj kome je
potrebna pomoć ma koje narodnosti i vere bio. Dakle, svaki
čovek je moj bližnji, a i mi smo opet njegovi bližnji. "U
priči o milostivom Samarjaninu Hristos uči da se prava
religioznost ne sastoji u verskim sistemima, dogmama i
obredima, nego u vršenju dela milosti, u pomaganju
bližnjima, u pravoj dobroti". (I.Ž. str.157/1). Isus je
rekao najzad zakoniku; "Idi i ti čini tako."
Isus je primorao ovog Jevrejina da prizna Samarjanina za
svog bližnjeg. Samarjani su bili prezreni i potcenjivani
iznad svega. Samo Isus sa svojom blagošću, odličnim načinom
i nežnošću je mogao dirnuti ove duše koje su bile pokvarene
pogrešnim shvatanjem i učenjem. Nema kategorija, nema
granica među ljudima. Oni su svi, bez obzira na veru, rasu,
njihovo socijalno stanje, podvrgnuti patnji i bolu. Oni
treba jedan drugoga da vole i međusobno da se pomažu i
služe. Nesrećnik je onaj kome se ukazuje pomoć. Nijedna
filozofija, nijedna religija nije učila kao Isus. Svakoga
goni narav njegova, zato mora da primi od Isusa zračak
svetlosti, dah pravog duha, da bi se oslobodio od svog
egoizma i predrasuda.
$$$31. Isus u domu Marte i Marije
Luka 10, 38-42.
St. 38. Ovo se odigralo svakako u Vitaniji, mestu blizu
Jerusalima. Ove pobožne domaćice su bile bez sumnje Marija i
Marta, Lazareve sestre (vi. Jov. 11,1; 12,1-3). To se vidi i
po njihovim imenima kao i svim okolnostima. Izgleda da se
ovo po hronološkom redu događanja odigralo docnije, jer Isus
svakako ovako rano nije već bio u blizini Jerusalima.
St. 39-42. Ove žene predstavljaju dva tipa među obraćenim
ljudima. Jedni su po prirodi mnogo uposleni i u brigama kao
Marta, a drugi, kao Marija, su mirni i kraj Hristovih nogu,
ništa ih ne može rastaviti, jer to im je najpreče. Marija je
u početku pomagala starijoj sestri, ali sada, kada je Isus
tu, ona neće da izgubi ni jednu reč iz Njegovih usta. Isus
blago ukoreva Martu zbog njene velike brige i uposlenosti.
Ona je htela da mnogo više pripremi Isusu, ali samo sa
jednim ona bi ga obradovala: da sluša Njegove reči, kao
Marija. Marija je izabrala ono što je važnije i pretežnije.
(I.Ž. str. 169/3).
$$$32. Isus na prazniku osvećenja hrama
Jov. 10,22-40.
Dva meseca posle praznika senica, koji se svetkovao pri
kraju oktobra, praznovao se praznik osvećenja hrama. Ovaj
praznik je obnovio Juda Makabej 165 g. pre Hrista kao
uspomenu na čišćenje hrama i oltara i ponovnog vršenja
bogosluženja posle tri godine velikog gonjenja i obesvećenja
jevrejskih svetinja od strane Antioha %%IV%%% Epifana.
(1 Mak.4,52-59; 2 Mak.10,5-8). Ovaj praznik je trajao osam
dana a počinjao je 25. hisleva, koji se računao od novog
meseca u decembru. Ovaj se praznik nije svetkovao samo u
Jerusalimu, kao veliki praznici novijeg zakona. Prema Jovanu
ovaj praznik zatekao je Isusa u Jerusalimu ili u okolini
grada.
Jevrejski istoričar Josif Flavije naziva ovaj praznik
"praznik svetlosti". On tvrdi da je ovaj praznik bio praznik
narodne radosti. Nazvan je "praznikom svetlosti" svakako
zato, veli Flavije, što se pojavila sloboda protiv svakog
očekivanja. Rabineri su načinili naročita tumačenja ovog
praznika u kojima je bilo mnogo jevrejske lepote. Kada je
Juda Makabej pobedio Grke a hram bio ponovo otvoren, tražilo
se ulje koje nije bilo uprljano mnogoboštvom. Odjednom
pronađe se staklence ulja koje je bilo smešteno pod vedricom
prvosveštenika. To je bilo dosta za jedan dan, ali ulje se
umnožavalo čudom, i njime se služilo za vreme cele sedmice.
Da bi se podsetio na ovo čudo bila je uspostavljena
svečanost od 8 dana, a svetlost se za vreme svih 8 dana noću
palila pred vratima svake kuće.
Prema 2 Mak. 1,10 ovaj se praznik svetkovao slično prazniku
senica. Nije bilo obavezno da se dođe u Jerusalim na
praznik. Isus je ipak došao jer je imao još malo vremena.
$$1. Da li si ti Mesija? St. 23-31.
Jevreji su opkolili Isusa da bi ga prinudili da im otvoreno
kaže da je On Mesija. Oni su ovim hteli da ostvare svoje
zrele misli o ustanku protiv Rimljana, ili da ga potpuno
napuste i postanu mu neprijatelji. Isus im ogovara, da im je
On doista jasno već ranije kazao ko je On i da su Njegova
dela dokaz za ono što im je on kazao. Naravno oni to nisu
razumeli. Isus im još jednom veli da oni ne veruju jer nisu
Njegove ovce. Njegove ovce slušaju Njegov glas, idu za Njime
i On ih poznaje. To su upravo one duše koje je Otac Njemu
doveo; oni veruju u Njega i razumeju Ga. Ovi ljudi nisu
verovali u Njega, jer nisu pripadali Njegovom stadu. - Kad
je Isus ukazao na Boga kao Njegovog Oca, i rekao da su oni
jedno, Jevreji su ovo smatrali kao bogohuljenje. Ovo Isusovo
"opet" odnosi se na prvu nameru Jevreja (Jov.8,59). Iz ovoga
slučaja se vidi kako su Judeji bili daleko od pravog
razumevanja smisla St. zaveta. Oni su hteli da kamenišu
onoga koji je ostvari ono što je najvažnije u religiji, a to
je jedinstvo sa Bogaom. Od svih mesijanskih znakova ovaj je
bio najdublji i najuzvišeniji. Između Mesije i Boga nema
samo zajedničke volje i razuma nego i naročite zajednice.
Otac i Sin su dve odvojene ličnosti ali jedno isto biće. -
Kad su se oni povratili sa kamenicama, koje su potražili
izvan hrama, produžio je Isus govor tako da su oni čekali
još neko vreme.
$$2. Optužba zbog bogohuljenja. St.32-38.
Isus je primetio njihovu nameru i odmah je tražio
objašnjenje i odgovor zbog njihovog postupanja. On je njima
činio samo dobra te nemaju razloga da Ga kamenišu. Oni su
sada morali da mu saopšte svoju optužbu. Nisu imali ustvari
ništa zlo da mu primete. Prekršaj subote nisu hteli da mu
spomenu jer je ovde bila reč omnogo težem grehu: Njegovo
objavljivanje jedinstva sa Bogom je prema njihovom mišljenju
praviti se Bogom, a to je bogohuljenje. Stihom 34 nije hteo
Isus ukinuti zakon ("u vašem zakonu"), nego je samo ukazao
na to, da upravo ovaj zakon kojim oni Njega optužuju za
bogohuljenje, govori za Njega (Ps.82,6). Kada Bog naziva
sudije kao elohim (bogovima) tj. podiže ih na jedan toliko
uzvišen poziv i daje im ovako veliku titulu, koliko sebe
može On nazvati "Božjim Sinom". Kako su mogli Njemu reći da
huli na Boga, kad kaže "Ja sam Božji Sin!" U stihu 35 veli
Isus da se Pismo ne može ukinuti ili povrediti. Još jednom i
još jače poziva se Isus na svoja dela, koja i nisu ustvari
Njegova nego Očeva. Po delima bi mogli da poznaju ko je On,
ova dela ga legitimišu, ako već neće Njemu da veruju. Videći
ova dela mogli su oni razumeti onošto im Isus kaže: "Ja i
Otac jedno smo", jer samo Bog može preko Njega ovakva dela
činiti.
$$3. Isus se izmiče njihovim napadima. St. 39.
Sada su hteli ponovo napasti Isusa. Ono "opet" odnosi se na
st. 38/%%II%%%, zbog jedinstva sa Ocem. Svakako su
pokušavali da Ga odvuku pred vlasti ali Njemu je uspelo i
ovaj put da im izmakne.
$$$33. Isus dobri pastir
Jov. 10,1-21.
Izgleda da je Isus ovu priču izrekao za vreme praznika
osvećenja hrama. St.22 napominje da se u to vreme svetkovao
ovaj praznik i da je bila zima. Dalje u stihu 26 i 27 Isus
veli: "Moje ovce slušaju moj glas, ja ih zovem,i idu za
mnom. ja im dajem život večni, neće propasti nikad i niko ih
neće oteti iz moje ruke". Sve ovo nam potvrđuje pretpostavka
da je Isus ovu priču izgovorio na ovom prazniku. U ovoj
priči Isus uzima sliku iz pastirskog života, da bi narodu
objasnio o čemu se radi u ovome sporu sa farisejima. On je
hteo da im iznese kako je On stvarno obećani, a ne zavodnik
i lažni Mesija. (I.Ž. str./4.5)
$$1. Znaci po kojima se može poznati pravi pastir, Mesija.
St.1-51.
"Tor" označava ovde slobodno mesto okruženo niskim zidom od
kamena, gde su se sklanjala stada za vreme noći. Njih je
čuvao "vratar" dok su pastiri spavali. Ovde iznosimo neka
korisna upoređenja kao znake:
a)Pravi pastir ulazi pravilno na vrata.
b)Vratar ga propušta da dođe ovcama.
c)Njegove ovce ga znaju i slede ga.
Svi ovi znaci se potpuno ispunjavaju u Isusu:
a)On se pokorio zakonu, primio je Jovanovo krštenje. On se
držao zakona, dolazio je u sinagogu i hram;
b)Nikad i niko mu nije smetao da uči i radi božanski; čak su
Ga slušali i protivnici. On se odrekao svakvog nasilja.
c)Iako su bili mnogi protiv Njega, ipak su bili uz Njega i
sledili Ga. Oko Njega se nalazio jedan jaki krug učenika; On
je stvarno sakupio stado, koje je Njega sledilo i koje je On
vodio.
$$2. Isus je "vrata k ovcama". St. 7-9.
"Ja sam vrata k ovcama" (st.7). Još i danas se nazivaju
prema istoku iza hrama "Ovčija vrata", koja su se docnije
nazvala "Stefanova vrata". Banja Vitezda je bila tu blizu i
zato su sve ovce koje su bile određene za žrtvu prolazile
kroz ova vrata i išle na vodu da ih tamo operu. Mnogi drže
da se ovaj događaj iz 10 glave Jovanovog evanđelja dogodio
pred ovim vratima. Oni vele, da je Isus video ulazak i
izlazak ovaca i onda je po svome običaju upotrebio ovu sliku
da im objasni svoj odnos prema njima. - Ako je Isus pravi
knez Izrailja, onda možemo pod lupežima i razbojnicima
razumeti samo one koji su silom zauzeli ovaj položaj u
Izrailju. Isus ovde govori pre svega o Irodovom domu. Isto i
ranije gospodarenje Hazmonejaca nije bilo zakonito, kao ni
neki lažni mesijanski pokušaji (Da. 5,37). Svi ovi nisu
zadobili srca naroda. Isus je jedino vrata k ovcama. Samo ko
prođe kroz ova vrata može postati ovlašćeni knez Izrailjskog
naroda, a svaki drugi pokušaj je bezakonit. Isus kao vrata
je i svakom pojedincu sredstvo ulaska u Njegovo stado, Božje
carstvo. (I.Ž. str. 147/3-5)
$$3. Dobri pastir i Njegovo držanje. St. 10-18.
Isus upoređuje pravog pastira sa lupežom i najamnikom. Isus
ukazuje ovde na mnoge opasnosti koje ugrožavaju život
ovcama. (I.Ž. str. 147/6) Lupežu i najamniku nedostaje
unutrašnje veze i ljubavi za vođenje stada. Isusova
požrtvovnost i rad ide i dalje nego što je samo vođenje
stada, nago ovaj rad i vođenje vode čak do smrti, a On ide
dragovoljno i na smrt. - "Zato me ljubi Otac, što ja dajem
život svoj, da bih ga opet uzeo. Niko ga ne uze od mene,
nego ga ja dajem sam od sebe". (st.17-18). Ovi stihovi su
dovoljni da nam pokažu da nam Isus nije pozvan na ovu zemlju
jedino kao nevina žrtva da bi se zadovoljila nebeska osveta
i pravda. Isus je došao sam, svojevoljno, iz ljubavi da
učini ovu žrtvu, u čemu se i vidi njegova velika moralna
vrednost i božanska veličina. Preko Isusa je celo
čovečanstvo ispaštalo zbog štetne zloupotrebe svoje slobode.
$$4. Dejstvo Isusovih reči na prisutne. St. 19-21.
Dok su fariseji pokušavali da Isusa proglase ludim i đavolom
opsednutim, da bi samo narod odvojili od Njega, drugi
rekoše: "Ovako ne govori lud čovek". Uostalom kako bi On
onda mogao da otvara oči slepima.
$$$34. Isus odlazi preko Jordana
Jov. 10,40-42.
(Up. Mat. 19,1-2; Marko 10,2)
Isus je završio svoje apostolsko putovanje na istome mestu
gde je počeo svoju službu, u Vitaniji i Pereji. Ljudi, koji
su bili spremni da prime Isusa, bili su učenici Jovana
Krstitelja. Oni su upoređivali reči i dela njihovog učitelja
i Isusa i ovim upoređenjem utvrdili Mesijinu nadmoćnost.
Isus im je sada izgledao kao ispunjenje Jovanovih reči.
Nema sumnje da je Isus i ovde razvio svoju delatnost. Mnogi
je narod dolazio da Ga čuje i mnogi mu poverovaše i primiše
Ga.
$$$35. Isus uči učenike moliti se
luka 11,1-13.
(Matej 6,7-13; 7,7-11)
Luka nam govori ovde o Isusovoj uzor molitvi, što se po
mestu i vremenu znatno razllikuje od Matejevog izveštaja o
istom. Prema Mateju ova molitva je deo besede na gori, dok
je ovde Isus umoljen od jednog učenika. Mnogi tumači Sv.
pisma smatraju da je Matej, prema svome običaju da grupiše
izvesne slične Isusove govore i pouke, učinio isto i sa
Isusovom uzor molitvom, pa je uneo u besedu na gori, dok je
Luka ovde iznosi u pravo vreme i na pravome mestu. Kod
Jevreja je bio običaj da verski učitelj da svojim učenicima
formu molitve, koju su oni tada napamet izgovarali ne
menjajući ni jednu reč. - Možda je ovaj Isusov učenik, koji
je Isusa umolio, bio stari Jovanov učenik i on se sećao
molitava, koje je slušao od Jovana Krstitelja. Možda su oni
čuli Isusove reči pri molitvim pa su želelli da saznaju
pravi način uspešne molitve.
St. 2-4. Ovde Isus iznosi uzor-molitvu - Očenaš.
St. 5-8. Isus iznosi u ovoj priči da će molitva koja prodire
biti uslišena. U ovoj priči se nalazi jedno obećanje i
savet. Ovo se obećanje sastoji u ovome: kad čovek, iz svog
egoizma, da bi se oslobodio nekog molitelja, usliša mu
molitvu, pa čalk i u najnepogodnije vreme (ponoć), koliko će
pre Bog to učiniti koji poznaje naše potrebe i koji je
ljubav! - Što se tiče saveta daje nam ga sam molitelj svojim
primerom. Ako smo u nepovoljnim prilikama, prinuđeni
potrebom, mi insistiramo i upotrebljavamo sva sredstva da bi
privoleli ljude, za koje znamo da nisu tako plemeniti, zašto
ne bi činili to isto sa Bogom, koji je bogat milosrđem i
uvek pripreman da nam pruži i više nego što molimo.
St. 9-13. Iz ovih razloga nam Isus preporučuje: "Ištite",
"tražite" i "kucajte"! To je učinio i ovaj čovek u priči.
"Daće vam se", "naći ćete" i "otvoriće vam se", to je bilo
njegovo iskustvo. Koliko će još više biti uspeha kod vašeg
nebeskog Oca?
U st. 11-13, ovim trima vrstama hrane nikako ne odgovaraju
ove tri stvari: "neispunjena molitva", "kamen", koji je
beskoristan, "zmija" je vrlo opasna, "škorpija" podmukla.
Koji je otac koji ovako odgovara na molitvu svoga sina?
Uspeh molitve je još veći kad Isus moli svoga Oca za nas.
"Vi budući zli", Isus poznaje iskvarenu prirodu čovečijeg
srca! Kakva je velika suprotnost između čoveka i ljubavi
nebeskog Oca? St. 13 iznosi ono što nam je najvažnije i radi
čega bi trebali prvo moliti Boga: to je njegov Sv. Duh,
kojije najvažniji za pravi život i uspeh na zemlji.
$$$36. Isus napada licemerstvo fariseja i zakonika
Luka 11,37-54.
Isus je bio pozvan od jednog fariseja na obed. Ovde nije reč
o nekoj zloj nameri. Kad je primetio da Ga odbacuju i
kritikuju zbog neispunjenja obrednih propisa, prešao je Isus
u otvoreni napad. On sad ne štedi više nikoga, jer ima još
malo vremena. On im je ovo morao da kaže, pre nego što ode.
Ovaj događaj nam Luka priča živo. Tek što je ušao, legao je
Isus za trpezom, ne opravši ni ruke ni noge. - Ovakvu sličnu
raspravu zabeležili su sinoptici nešto ranije. Iznosivši
dokaze protiv fariseja, Isus se nije zadovoljio odbijenjem
farisejskih spoljnjih čišćenja; s obzirom na njihovu
unutrašnju pokvarenost, nego je kao i docnije u Jerusalimu,
izobličio njihovu zloću i licemerstvo.
$$1. Unutrašnja čistota je najpotrebnija.St. 37-41.
Farisejsko mučno i ropsko ispunjenje spoljne čistoće je
jasna slika njihovoga bića. Čaše i zdele su slike čoveka
uopšte. Svaka spoljašnost odgovara onom unutrašnjem. Istina
unutrašnja čistota ne otklanja spoljnu, ali je beskrajno
važnija. Kako je velika ludost smatrati da čistoća tela koja
je samo sud onog pretežnijeg unutrašnjeg, je dovoljna da bi
se dopali Bogu. (St. 40). U st. 41 daje im Isus odmah
primer. Bogato pokriveni sto je znak njihove gramzivosti;
oni bi trebali više pokazati ljubavi prema nevoljnicima i to
delom; to bi bilo pravo čišćenje njihove unutrašnjosti.
$$2. Trostruko jadikovanje nad farisejima. St.42-44.
Isus iznosi tri jadikovanja koja odgovaraju njihovom
trostrukom unutrašnjem stanju. Prvo, oni su išli tako daleko
da su zahtevali desetak od beznačajnog kuhinjskoga zelja i
semenja. Ovde Isus nije desetak ni dodirnuo. Desetak spada u
sasvim drugu grupu zapovesti a ne u zakon o čistoći o kome
je ovde reč. Sem toga Isus kaže izričito da desetak ne treba
ostavljati, iz čega jasno izlazi da nije reč o njegovom
ukidanju. Ali ono što Isus hoće da naglasi to je nešto što
je isto tako važno a stvar je naše unutrašnjosti. To su
pravda i ljubav Božja, dakle, ljubav prema bližnjem i Bogu.
Drugo, mesto da ljube Boga izvan svega kao što je napisano,
ljube oni sami sebe jer traže svuda prva mesta. Treće, oni
su se pokazivali narodu kao uzori pobožnosti i očekivali da
im se narod divi, dok su stvari u njihovoj unutrašnjosti,
bili samo istrunuli ostaci nekadašnje žive izrailjske vere.
Zato bi ih narod trebao više da izbegava i da ih se ne
dotiče, kao što se leš i grob ne dodiruju, jer po mišljenju
Judeja može da ih uprlja, nego što ih čine i slave. Judeji
su svoje grobove krečili da bi svaki prolaznik mogao izbeći
nečistoću.
$$3. Trostruko jadikovanje nad zakonicima (književnicima).
St.45-52.
St. 45.46. Velikoj farisejskoj stranci pripadali su skoro
svi rabineri (zakonici), zato se i našao jedan od prisutnih
zakonika pogođen i uvređen. Isus je pravio ovde razliku ali
on se podiže i protiv ovih odgovornih vođa naroda. Isus je
izrekao njima i drugo jadikovanje. Prvo jadikovanje ih
optužuje da su izmišljači i učitelji raznih kazuističkih
propisa, koji su postali prava bremena i jaram Božjem
narodu, dok je Mojsijev zakon trebao da bude blagoslov za
narod. S druge strane oni sami ni malo se ne trude da nose
ovaj jaram i breme.
St.47.48. Isus ih ne kori što oni održavaju živo sećanje na
proroke, ali upravo time što zidaju skupocene spomenike
onima koje su njihovi oci ubijali, a koje je poslao kao
svoje sluge sam Bog, hoće oni da prikriju zločinstvo ranijih
generacija, a oni sada isto ne primaju Božju reč i ustaju
protiv Božjeg Izaslanika. Dakle to onda nije više
proslavljanje nego preziranje i ne primanje proroka. Svaki
proročki grob i spomenik znači odobrenje ubistva i dostići
će svoju kaznu.
St. 49-51. Pod "mudrost Božja" razume Isus Božje reči kao
celinu. Možda se Isus oslanjao na Jer.7,21-29. Uočljivo je
da on apostole kao obajvljivače Božjih reči stavlja na isti
stepen kao i proroke. Sa Aveljem počinje rad mučenika i ide
do Zaharije (2 Dnev. 24,20-22). Od njih, od njihove
generacije, upravo od samih zakonika tražiće se isto tako
krv ubijenih proroka jer su oni sve to čitali i učili a nisu
primili kao opomenu. Oni su kao sinovi saglasni sa
postupanjem njihovih otaca, jer i oni ustvari ne primaju
proroke i apostole, Božje sluge.
St. 52. Sv. pismo je za njih ali i za narod, čiji su oni
učitelji bili, postala zatvorena knjiga. Oni su ključ, kao
jedino sredstvo za znanje Sv. pisma, odbacili. (Up.
Mat.11,25).
$$$37. Opomene učenicima pred narodima
Luka 12,1-34.
(Matej 10,19.24-32)
$$1. Opomena da se čuvaju licemerstva fariseja. Luka 12,1-
12.
Posle ovog događaja, možda istog dana posle podne, kada je
Isus video da se skupio silni narod oko Njega, govorio je On
svojim učenicima o farisejima pred narodom.
Isus objašnjava svojim učenicima da je farisejsko
licemerstvo kao kvasac, sakrivena sila, koja ima jakog
dejstva i koja može mnogo zla da proizvede. Ali sve će se
otkriti i biti poznato u dan koji je Bog odredio. - Oni
treba da se boje samo svemoćnog Oca, a ne ljudi, ne treba iz
straha da Ga se odriču ili da govore protiv Njega, a još
manje protiv Sv. Duha. On će ih inspirisati, i oni će umeti
da daju pravi odgovor pred sudom.
Isus je još imao da bude obazriv. On im za sada govori na
uho i u mraku, a oni će kasnije morati da govore sa krovova
što im je on govorio po sobama. Oni neće imati ništa više da
govore. Koji bi se učenik odlučio da radi drukčije nego što
im je učitelj odredio? Zato neka znaju učenici, doći će
trenutak da će se sve otkriti.
Isusova nauka nije imala dva smisla, jedan za one koji su sa
njima a koji je tajna za ostale, i drugi za svet. Ne, to
nije tako. Sve što im Isus sada govori u užem krugu, moraće
oni jednom sa krova da propovedaju.
Isus je sve ovo govorio pred narodom, da bi i njih opomenuo
da se ne protive Božjim istinama, koje će njegovi učenici
svima otkriti jednog dana, nego naprotiv da ih prime.
$$2. Opomena zbog lakomstva i velikog poverenja u zemaljsko
blago
Luka 12,13-21.
Jedan, kome je lična stvar bila važnija nego Isusova
propoved, probio se do Isusa i hteo da iskoristi za sebe
Isusov ugled. Rabineri su se mešali kao poznavaoci zakona i
u sudske poslove. Isus je odmah primetio da on nije
potisnuti i prognani nego gramziv. St. 15 hoće da kaže da
veliko imanje i bogatstvo ne osiguravaju čoveku život.
Ovo iznosi Isus u jednoj priči u st. 16-21 radi bolje
ilustracije. Što je ovde kazano za bogate isto je moguće i
važi za siromašne. Priča iznosi veliki egoizam ovog čoveka.
Ono "svoje" čuje se stalno kroz celu priču. Ovo nabrajanje
još jače zvuči u grčkom tekstu:svoja letina, svoje žitnice,
svoja žita i svoja dobra, svoja duša. - Božji blagoslov ga
nije trebao učiniti bezbrižnim; on je mislio da mora svoj
život da osigura. Njegov cilj je bio da nesmetano i sebično
uživa sva dobra života. Bog kad kada mora da govori čoveku
jasno: život, koji si ti hteo da održiš i očuvaš, oduzeće ti
se i onda šta ti vrede sva dobra? Ovo prema st. 21 pogađa
svakoga koji se čvrsto uhvatio za ovaj svet a "ne bogati se
u Boga", tj. koji ne skuplja dobra neprolaznog života i ne
prima Boga u sebe da se obogati.
$$3. Opomena učenicima zbog briga. Luka 12, 22-34.
Stanje je ostalo isto: oko Isusa su učenici a dalje narod.
Sve ovo je izneo Isus svojim učenicima da bi im izneo živi
primer svoje nauke. Ove reči iz besede na gori dobijaju ovde
novi smisao. Nasuprot gramzivosti imamo brigu koja razdire i
muči. Oboje smeta težnji da se uđe u Božje carstvo. Božje
carstvo se ne može postići ni zemaljskim dobrima niti
naporima punim briga, nego samo dopadanjem Ocu, tj.
izvršavanjem Njegove volje.
Sad Isus naziva svoje učenike "malim stadom", čime jasno
pokazuje da ih smatra Božjim narodom. Ovaj izraz je pun
ljubavi prema "svojim prijateljima". (St. 4). Ovde je Isus
mislio na mali broj svojih učenika koji su ga okruživali, a
koji su se nalazili u sredini ravnodušne neprijateljske
gomile. Ali Božji narod je uopšte bio uvek mali i prezren
usred velikog sveta. Zato im i dodaje: "Ne boj se", iako je
ovo stado izloženo svim opasnostima, jer ono ima na nebu
svoga Oca, koji je dobri pastir (Ps. 23,1), koji ih štiti i
hoće da im da nebesko carstvo.
$$$38. Opomena učenicima da budu spremni dočekati svoga
Gospoda
Luka 12, 35-53.
(Up. Mat. 24,43-51; Mk.13,33-37)
St. 35-40. Isus, koji je do sada govorio o oslobođenju od
blaga ovoga sveta i prikupljanju večnoga blaga došao je na
to da govori i o straženju. On to čini iznoseći upoređenje
iz porodičnog života starog istoka: Gospodar je otišao na
svadbu. Mlada se vodila u stan mladoženje samo u prvim
časovima noći. Bilo je već kasno, sluge su zapalile luče i
da bi ostali na svojoj dužnosti, pripravni da dočekaju svoga
gospodara, oni su svoje haljine zapregli oko bedara i tako
držali luče. Sluga koji je bdio bio je imenovan upravnikom
kuće. Ukazivanjem na drugu ili treću stražu odnosi se na
"odugovlačenje sa dolaskom". - Isus iznosi još jedno drugo
upoređenje, kojim hoće da opomene svoje da se ne zna čas
dolaska, nego se mora bditi i stalno biti spreman. I sada
dodaje Isus, ne kao mogućnost nego kao činjenicu, da će
njegov dolazak biti neočekivan.
St. 41-48. Petar nije mogao ni da zamisli da se ovo odnosi i
na njih. Kako bi se to moglo i njima neočekivano dogoditi?
On je ipak posumnjao da bi to moglo važiti i za njih, zato
je i pitao "ili svima". - Sluga koji je stražio i koga je
gospodar postavio za upravitelja svima u kući imao je
dužnost da deli svakome od svojih starih kolega u određeno
vreme određenu količinu žita, koje se imalo prvo izmleti za
ličnu upotrebu. Blago njemu ako ovako čini i tako dočeka
gospodara. U st. 42-46 su iste reči kao u Mat.24,45-51; Is.
st.46/%%II%%% jasno izlazi da je ovde reč o kraju sveta i
ponovnom Hristovom dolasku, posle suda. Ako sluga nije budan
i spreman, onda je to dokaz njegove nevere, i taj će biti
stavljen u tu grupu. On će dobiti kaznu koju je zaslužio. -
St. 47-48 su dodatak, koji iznosi da je svesna neposlušnost
još mnogo kažnjivija. St. 48 nam jasno kaže da oni koji
greše zbog neznanja isto su krivi. Ovaj se stih naročito
odnosi na one koji kao i apostoli imaju neku službu u crkvi.
I zbilja kad će mnogobošci biti kažnjeni koliko će više
odgovarati oni koji žive u hrišćanskoj sredini i kojima su
na raspolaganju sva sredstva za njihovo religiozno
obrazovanje.
St. 49-53. Pod ognjem koji je bačen na zemlju možemo
razumeti oganj koji nas čisti, o kome nam govori Isaija
(41,4) i Matej (3,11) ili pak oganj svete revnosti za Božju
slavu čiji se uspeh pokazuje u stihu 51-53. I jedno i drugo
su bili čisto uzroci surovog gonjenja. - Ovo krštenje o kome
Isus govori to su Njegove patnje i smrt u koje će se oni
morati pognjuriti. Isus se nalazi u senci smrti (up.
Mat.20,22) zato mu je teško dok se ne svrši. Istina donosi
razdvajanje ljudskih duhova i otuda neprijateljstvo među
ljudima a to znači patnje (up. Mat.10,34-35).
$$$39. Poziv izrailjskom narodu na pokajanje
Luka 12,54-59.
Isus se obraća narodu da bi im pokazao Njegovoga doba i šta
svi ovi događaji imaju da znače. On stalno ponavlja da je
nastupilo novo vreme koje je neophodno potrebno upoznati da
bi se obratili. Isus je želeo da ih osvesti da bi uvideli u
kojem vremenu žive. (St.57). Ali oni poznaju samo prirodne
pojave a duhovne ne umeju da protumače. Božje carstvo je
došlo a oni nemaju pojma o tome. Naš život je put ka sudiji,
i u mislima na tog sudiju moramo ići na ovom putu. Na kraju
života kao i na kraju sveta predstoji suđenje i tada će
svaki lično za sebe odgovarati.
$$$40. Ponovni poziv izrailjskom narodu na pokajanje
Luka 13,1-9.
St.1. Prvi put sad spominje evanđelje ime Pontija Pilata,
prokuratora u Judeji od 26 godine. Nemirni Galilejci su
podigli bunu u hramu i po naredbi surovih Rimljana njihova
krv se beše izmešala sa krvlju zaklanih žrtava u predvorju
hrama. - Jevreji su očekivali da će Isus imati naročito
saosećanje sa svojim zemljacima, zato mu oni i spominju ovo
nasilje za koje je bio kriv Pilat. Okolnost da je Bog
njihovu smrt još u vreme žrtvovanja dozvolio, prouzrokovalo
je kod njih da su oni pomišljali još više na njihovu
krivicu.
St. 2-5. Isus, da bi im objasnio ovaj slučaj, iznosi sam
jedan slučaj sličan ovome, kojim je još bolje potkrepio
svoje mišljenje. To je bio slučaj pada siloamske kule na
jugoistoku od Jerusalima, kojom je prilikom poginulo 18
lica. I to je bio još sveži događaj. Prvi su bili Galilejci
a drugi Jerusalimljani. Greh je ono zlo koje ubija. Svi
ljudi su krivi. Upravo zato leži odgovornost na svakome. Oni
treba da rade na tome da se spasu od graeha i zla. Njihovim
obraćenjem oni mnogo doprinose spasenju čovečanstva.
Izrailju je naročito potrebno ovakvo obraćenje (up. st. 3 i
5, "ako ne promenite svoje misli...").
St. 3-9. Treći poziv daje Isus u obliku priče. U ovoj priči
Isus im ne izvodi zaključak i ne daje objašnjenje, ali ovo
se po sebi razume. Ovde je reč o vinogradaru, Isusu, koji je
dobio još malo vremena pre nego što će doći kazna nad
nerodnim narodom Judeje. Vinograd je još u St. zavetu
upotrebljavan kao slika Izrailjskog naroda. Onda pod smokvom
možemo razumeti samo Jerusalim. Tri godine traži Isus ploda.
Još samo jedan pokušaj i onda će je gospodara vinograda
poseće. Sada možemo razumeti i proklinjanje smokve posle
godinu dana, na kraju Isusovog rada. Duhovni smisao ove
priče je tako prost i jasan da nije bilo potrebno nako
objašnjenje. Ali što se tiče religioznog i moralnog značenja
ove priče, on izlazi iz svake pojedine crte ove priče.
Gospodar vinograda i vinogradar su nam već poznati. Oni su
svakoj biljci u ovom vinogradu dali naročitu dužnost.
Smokva, drvo, je imala da proizvodi svoje plodove, smokve.
Ona je imala da predstavlja slavu i centar vinograda. Smokva
je veoma plodno drvo na istoku i daje plodove više puta u
godini. Sem toga ona je zasađena na najpovoljnijem zemljištu
u vinogradu. Ali ova smokva je izdala i nije dala roda zato
se mora poseći. Ovo se i desilo 70 godine za vreme razorenja
Jerusalima.
$$$41. Isceljenje osamnaestogodišnje bolesnice
Luka 13,10-17.
Za vreme subote učio je Isus u jednoj sinagogi, gde se
pojavila ova bolesna žena. Isus je odmah iscelio na što se
ona podigla i počela hvaliti Boga. Plašljivo podiže se
starešina sinagoge da ukori Isusa za lečenje u subotu. -
Isus ga naziva pretvoricom, jer je razlog njegovog
nezadovoljstva bio više Isusov ugled, što je vešto krio iza
revnošću za zakonom. Isus naziva ovu ženu namerno "Avramovom
kćeri" da bi pokazao ovom starešini zanačaj svakog pojedinca
(up. Luka 19,9). - Svaki Izrailjac oslobađa životinje u
subotu i vodi ih da ih napoji. Isus smatra ovo delo svojom
dužnošću, On to izjednjačuje sa oslobođenjem. On smatra
bolesne i posednute vezanima od starne sotone. U ovome
događaju se tako lepo vidi Isusov plan spasenja na delu. -
Is. st.17 se vidi da su više njih ustali protiv Isusa, ali
su bili postiđeni na radost naroda, tako da su sa malo
izuzetaka svi bili na Isusovoj strani.
Luka dodaje ove dve priče o gorušičinom semenu i kvascu,
koje je Isus svakako kao i mnoge njegove priče više puta
izneo.
$$$42. Uska vrata
Luka 13, 22-30.
St. 22. 23. Na putu u Jerusalim (st. 22) u Isusovim
poslednjim danima života i rada na Zemlji, kada je već bio
pripreman na poslednji korak i zato pošao u Jerusalim,
pristupio mu je jedan učenik sa pitanjem: "Je li malo onih
koji će se spasti?" Njegove pristalice su svakako mogle
pomisliti, kad je to tako teško ljude pridobiti i obratiti,
tada će se svakako malo njih spasti.
St. 24-43. Isus nije odgovorio direktno. On daje odgovor
jednom u Sv. pismu običajenom slikom. On predstavlja
spasenje kao dvorac u koji iskupljeni ne ulaze kroz široka i
svečana vrata, nego kroz mala i uska koja su niska i teško
se prolazi kroz njih. To je slika poniznosti, pokajanja,
vere, i odricanja. To je taj isti put kojim je Isus ušao u
svoju vladavinu. Težnja i časna borba donosi uspeh. Isus
zatim govori o vremenu kad će biti nemoguće ući u carstvo
Božije. Taj će trenutak nastupiti kada se oni najzad sami
svojim držanjem isključe (kad prođe vreme milosti, 13, 8-90
Isus naziva ovakve nepravednima, jer njihovo postupanje nije
božansko. On odbija ovakve da poznaje, jer oni Njega ustvari
nisu upoznali. U st. 28 Isus im kaže da oni nisu dostojni
Avrama, a u st. 29 kaže On koji su to. To su upravo oni koje
oni sada gone i preziru. Pod onima koji ima da dođu sa svih
strana razumu se samo mnogobošci.
$$$Irodovo lukavstvo
Luka 13, 31-33.
Irod - Antipa, tetrarh u Galileji i Pereji, uznemirio se
zbog mase koja je sledila Isusa, a u kome je on video novog
Jovana Krstitelja. Fariseji su hteli da sa ove strane uplaše
Spasitelja i prinude Ga da pređe u Judeju gde bi onda potpao
pod sudsku vlast sinedriona. Eto, zato su Ga oni obavestili
o Irodovim pretnjama.
St. 31. Ova opomena je bila samo pretvaranje od strane
Iroda i fariseja. Nije se moglo verovati da je tetrarh gajio
misli o ubistvu Isusa. On nije bio surov. Sem toga smrt
Jovana Krstitelja je jako uticala na njegovu svest i slabi
karakter i stalno ga je mučila. Ali prebivanje proroka u
njegovoj zemlji plašilo ga je. Irod se bojao Isusa, jer je
uobrazio da je On vaskrsli Jovan Krstitelj. Fariseji su
iskoristili ovaj sujeverni strah da bi Isusa privukli u
Judeju.
St. 32. 33. Iz Isusovog odgovora se vidi da On zna šta se
krije iza ove opomene; On je znao da je inicijator ove vesti
sam Irod. On zna da Irod jedva čeka da On napusti njegovu
zemlju. Za ovu vest iskoristio je Irod fariseje čije je
neprijateljstvo prema Isusu dobro znao. On je dao na znanje
Isusu, preko fariseja, da on neće trpeti galilejskog proroka
u svojoj zemlji. - Isus šalje vest Irodu preko fariseja da
je On prozreo njegov plan i da se On u ničemu neće
poljuljati u svome planu i da On inače mora ići u Jerusalim,
jer je Jerusalim mesto gde ima da izved najvažniji deo svoga
rada na zemlji: "Idite i kažiote tome šakalu."Izvesni pisci
se oslanjaju na ovaj izraz koji je upotrebio Isus da bi
potvrdili Njegov strah od Iroda. Šakal Palestine je
krvoločna životinja, vele oni, životinja koja se grabii
strašnom proždržljivošću svoj plen, ona je simbol surovosti,
a ne kao naša lisica, lukavstva. U ovome tumačenju ima
istine, ali i netačnosti. Istina, treba prevesti šakal, a ne
lisica. Šakali gmižu po palestinskome pesku pod žarkim
suncem. Ni o jednoj drugoj se životinji ne govori tako mnogo
u St. zavetu kao o toj životinji. Ima dosta mesta koja kad
se uporede daju donekle opis ove životinje. Prema opisima
Sv. pisma ova šakal je slaba životinja koja uvek pišti, ali
je nesnosna. Od ove životinje se netreba bojati. Slabost i
pretvaranje to je karakter palestinskog šakala. Da se Isus
bojao od Iroda, i da mu je ovaj bio opasan o život, On bi
kazao: "Idite i kažite tom vuku!" Irod je samo kriv što je
pokušavao da umanji Isusov uspeh i poravio intrige da bi
Isus napustio njegovu zemlju, ali on nije bio sposoban da
ubije Isusa. Isus se više bojao vukova u sinedrionu nego
ovog palestinskog šakala.
$$$Jadikovanje nad Jerudalimom
Luka 13, 34-35.
Mat. 23, 36-37.
Matej i Luka iznose ove reči svaki na drugom mestu.
Jerusalim je od uvek bio neblagodaran prema Bogu i ubijao
Njegove poslanike, proroke. On je i prema samome Sinu
Božijem, prema Isusu uporan. Koliko je puta Isus pokušao da
njegove stanovnike skupi pod svoje okrilje i da ih zakloni i
zaštiti od gneva i suda Božijeg, kao što kokoš zaklanja
svoje piliće od opasnosti; ali oni nisu hteli. Ovo "koliko
puta" odnosi se na Isusove posete i rad u Jerusalimu. Oni
nisu hteli pod Njegovo okrilje i zato će doći kazna. Bog
koji je dotle stanovao u jerusalimskome hramu ostaviće
zajedno sa Sinom, Mesijom Jerusalim, a Jerualimljani će
sami, bez Njihove zaštite ostati u gradu. Bog se odvraća od
njih, a sa ubistvom Isusovim izgibiće oni i njihovu
skupocenu svetinju. - Reč "pust" nema u svim rukopisima, pa
možda je i docnije dodata radi lakšeg razumevanja.
$$$45. Lazarevo vaskrsenje
Jov. 11, 1-45.
Dok nam apostol Jovan ne iznosi pojedinosti iz vremena
Isusovog bavljenja u Pereji, daje on iscrpni izveštaj o
vaskrsenju Lazara. On predpostavlja da su ličnosti i mesto
već poznati (up. Luka 10, 38-42). Dok je prema Luci Marta u
neku ruku gospodarica kuće, dotle je prema Jovanu Marija
važnija, pošto je ona prema st. 2 pomazala Isusa.
$$1. Isus i Lazareva bolest i smrt. St. 1-16.
Isus je odgovorio na vest o Lazarevoj bolesti samo toliko da
On zna da je Lazar bolestan i da će vaskrsnuti, što će biti
samo na proslavljanje Boga. Isus je bio u blizini Vitavare,
gde je Jovan Krstitelj krštavao, a to je 30-40 km od
Vitanije. Njegovo oklevanje da dođe može se samo tako
razumeti što je Isus kao i uvek očekivao Očevu volju, jer
bez nje nije ništa preduzimao (iz st. 5 se lepo vidi da je
ovaj dom bio mesto gde je Isus bio kao kod kuće). (I.Ž.
str.169/1) Posle dva dana koje je Isus proveo u molitvi
tražeći Božju volju, On ju je i našao, što pokazuje Njegov
razgovor u st. 7-16. (I.Ž. str. 171/1; 172/1.3) - Učenici su
Ga opominjali da ne ide ponovo u Judeju, gde Ga neprijatelji
toliko vrebaju. Isus im je odgovorio zagonetno u priči: Kao
što dan ima svoje tačno utvrđeno vreme trajanja tako i
Njegov život na Zemlji; i kao što je Sunce i njegova
svetlost "svetlost ovome svetu", tako za Njega i ostalu
Božju decu ima svetlosti, a to je Bog. Po ovoj svetlosti ide
sam Isus i zato nema za Njega nema nikakve opasnosti. Pod
st. 11 hteo je Isus da štedi učenike pri saopštenju da je
Lazar ipak umro; drugo se ništa ne može razumeti pod ovim
rečima, jer je Vitanija bila daleko jedan dan hoda i Lazar
bi morao onda tako duga da spava. - Isus vidi u svemu ovome
samo Božje volju, naime da je Lazar ipak umro. - Toma koji
je bio sentimentalan i spor u svemu, izrazio je svoje misli
nekim učenicima da je već dockan i da se Lazar ne može više
probuditi iz smrtnog sna. (I.Ž. str. 171/3).
$$2. Marta i Marija izveštavaju Isusa o Lazarevoj smrti. St.
17-37.
Pošto su doznali za Lazarevu smrt mnogi prijatelji ove
porodice su došli iz Jerusalima u Vitaniju na pogreb. - Kad
je Marta doznala da je Isus došao, htela je ona sama sa
Njime govoriti da bi mu iznela svoju tugu, a i prekor što
nije došao za vremena. - U st. 22 izražava Marta svoju veru
da On još može pomoći i mrtvoga brata vaskrsnuti. Isusove
reči:"Ustaće brat tvoj", razumela je Marta kao tešenje i
onda je izrazila verovanje svoga naroda u buduće
vasksrsenje, ali nije verovala u njegovo vaskrsenje toga
dana. Ona zna da će u ono vreme ustati ne samo njen brat ,
nego i svi pravi Izrailjci. To je upravo ono što bi morali
znati svi koji žive na ovoj Zemlji. Jedina joj je nada bila
još ova vera.
Sada se Isus pokazuje Marti kao život i vaskrsenje. Ona Ga
prima i veruje da je On Mesija i Sin Božiji koji treba da
dođe na svet.
Isus je pozvao i drugu sestru, Mariju i kad je video njenu
tugu Isus je zadrhtao u duhu usled zla greha i smrti na
svetu. - Kad je Isus pošao da vidi gde su ga sahranili
zaplakao se; po čemu su videli prisutni da je mnogo voleo
Lazara. (I.Ž. str. 175/1-3) - Lazarev grob je bio prema
jevrejskom običaju usečen u stenu, a okrugli kamen se
upotrebljavao kao vrata. Isus je još jednom zadrhtao misleći
na neprijatelja ljudskog života. On je znao da je primedba
Judeja bila neopravdana jer je on u stvari bio sprečen da
pomogne. Isus još nije trebao da spase svog prijatelja od
smrti. Ali sad mu je Otac i to dao; On je dobio vaskrsenje
da vaskrsne svoga prijatelja Lazara.
$$3. Vaskrsenje pomoću nebeskog Oca. St. 38-44.
Iz st. 39 i 40 se jasno vidi, da Marta nije verovala u
mogućnost njenog brata, zato je Isus i kori, zbog njene
slabe vere. (Čitaj I.Ž. str. 176/5 - 177/4) - I u ovome
slučaju vaskrsenja molitva je imala divnu moć. Nikog nije
bilo u narodu koji bi ga sada mogao odbiti i neverovati.
Mnogi od prisutnih odnose vest čak i farisejima i
prvosveštenicima, ne da Ga optuže nego da ih opomenu da
promene držanje prema Isusu. - Ovo čudo učinjeno u Vitaniji
poslednji je izraz progresivnog dela, koje je Isus vršio na
Zemlji. Nespominjanje ovog čuda od strane ostalih
evanđelista izgleda da moramo tražiti u vremenu sastavljanja
njihovog evanjđelja. Oni su bili razumni te nisu hteli da
privuku pažnju na jednoga čoveka koji je živeo i koga bi se
Judeji hteli da oslobode, jer je svedok Isusove moći i
čudesa.
$$$Odluka sinedriona da se Isus ubije
Jov. 11, 46-57.
Pošto su prisutni u Vitaniji donekle razglasili čudo pa čak
i prvosveštenike opomenuli da Isus nije običan čovek, odmah
je bila sazvana velika sednica sinedriona. Sve je ovo na
njih jako uticalo, čak su se uplašili i sami za njihovu
vlast i narod, jer ustanak bi značio kraj njihove vlasti pa
možda i celoga naroda.
One godine neki Josif, nazvan Kajafa, bio je aktivni
prvosveštenik i predsedavao je u sinedrionu. (I.Ž. str.
178/1.2; 179/1-3) Otkako je prognan Arhelaj ova dva položaja
nalazila su se u istim rukama. Ovaj čovek se prvi put javlja
u istoriji Isusovog života na Zemlji. Zbog službenog
položaja igraće on sada ulogu velikog neprijatelja Božjeg
Sina. On ima da Mu sudi i da Ga osudi. Njegovo ime, uprljano
Isusovom krvi probuđuje mračna sećanja kod hrišćana. Kao i
njegovi prethodnici i on je imao veliku vlast. Prokonzul
provincije Sirije, Valerije Grah naimenovao ga je za
prvosveštenika godine 18 posle Hrista. On je imao da bude
bude posrednik između naroda i Rimljana, čiju je upravu
morao da podupire. O njegovoj se porodici ništa ne zna, bio
je inače sadukej. - Kajafa se oženio ćerkom prvosveštenika
Ane, koji je bio vođa ove stranke i veliki prijatelj
Rimljana i čiji su pet sinova jedan za drugim bili
prvosveštenici. Stojeći u dobrim vezama sa Rimom uspe da
godine 35. svoga prijatelja Pilata ne opozovu te, nego tek
iduće godine, kada je postao namesnikom Vitelije.
Pri raspravljanju na sednici u sinedrionu o držanju prema
Isusu, pokazao se Kajafa samovoljan i grub. Zbog zbunjenosti
i oklevanja članova ustao je on i izrazio se veoma surovo:
"Vi ne znate ništa i ne mislite da je za vas bolje da jedan
čovek umre za narod, nego da sav narod propadne." - Sem toga
i razlozi države, toga izvora moći, prinuđena je da ustane
protiv Isusa i da prezre svaku istinu i pravdu. Tako je
Kajafa njima izneo stanje. On je rekao kao prvosveštenik:
Isus treba da umre, jer to zahtevaju i interesi naroda. (I.
Ž. str. 179/4) Pola veka docnije, evanđelista, inspirisan,
vidi u ovim rečima prvosveštenika proročanstvo o Isusovoj
smrti za narod. Dakle, Kajafa a da nije ni znao izrazio je
Božje misli. Isusova smrt bila je neophodna potreba
čovečanstvu. On je morao umreti ne samo za onaj narod, nego
i za svu rasejanu Božju decu. Kao prvosveštenik morao je
Kajafa i ove godine da prinese opštu žrtvu za grehe celoga
naroda i to je on i učinio time što je prineo pravu žrtvu za
ceo svet. - Neposredna posledica Lazarevog vaskrsenja bila
je odluka sinedriona o smrti. Objava smrti imala se prema
Talmudu iz Vavilona obnarodovati 40 dana pre razapinjanja,
što je u ovome slučaju i učinjeno. - Na ovu odluku Isus se
povukao u mali grad Jefrem, (svakako Efron; 2 Kor. 13,19),
blizu pustinje, 18 km od Jerusalima. Za vreme ovog Isusovog
odsustva i sinedrion je već nabavio lažne svedoke i sve
uradio da bi sve bilo po zakonu. Možda se pomišljalo i na to
da se Isus mučki ubije ili da se nekako izvrši kazna bez
znanja naroda. (Čičitaj I.Ž. str. 180/1-181/3)
$$$47. Obed u subotu kod jednog uglednog fariseja
Luka 14,1-24.
(Up. Matej, 22, 1-14)
St. 1-6. I ovde u Pereji događa se ono što se već događalo u
Judeji i Galileji. Postepeno se razvija prijateljski, ali i
neprijateljski stav prema Isusu. - Jedan farisej koji je
imao neku višu službu kao starešina, pozvao je samo Isusa na
obed gde su bile prisutne mnoge ugledne ličnosti iz toga
mesta. - Oni su našli čoveka koji je patio od vodene
bolesti, da bi Isusa kušali, da li će ga izlečiti u subotu;
ovo jasno izlazi iz Isusovog pitanja u st. 3. Isus ih
predusreće i postavlja im pitanje, na koje oni nisu mogli
odgovoriti. Zato je Isus izlečio bolesnika pred njima i
odmah im objasnio zašto je to učinio. Isus nije ovo učinio
iz prkosa nego da bi ih poučio.
St. 7-14. Sad su oni seli za sto. Isus ih je posmatrao kako
biraju mesta, što mu je i dalo povoda da govori o gordosti u
st. 7-11. - U ovoj Isusovoj priči nije reč o učtivosti ili o
bon-tonu. Reči koje je Isus izgovorio imale su u sebi uvek
neku božansku istinu, neki veliki zakon božjeg upravljanja
što je sve imalo podigne uski horizont ljudskih misli ka
nebu. "Svaki koji se podiže, poniziće se, a koji se ponizi,
podignuće se." Ove reči karakterišu Isusov život, samo
Njegovo biće, Njegovo odricanje i rad usred sveta koji se
uzdiže svojom gordošću. Poniznost je apsolutni uslov za ulaz
u Božje carstvo. Onaj koji sebe, svoju mudrost, vrline i
snagu uzdiže, ostaće u svojoj bedi i zatvoriće se u svoje
ništavilo. Sve ovo je bilo glavno obeležje istorije bune
čovečanstva protiv Boga. Onaj koji priznaje svoju bedu i
ništavilo biće podignut do samoga Boga da učestvuje u slavi
Njegovog večnog života. Ovo je glavno obeležje istorije
poniznih i Hrista. Isus nam ne zabranjuje da pozivamo naše
rođake i prijatelje. On sam je uzeo učešća na svadbi u Kani
i legao je dragovoljno za sto sa svojim prijateljima i u
Vitaniji. Ali On je ovde bio kod jednog farisejskog
starešine, koji je verovao da je učinio dobro delo
priređujući ovu gozbu proroku Galileje. Isus je sad imao
priliku da objasni pozvanima da ovakve gozbe kao ni
porodične svečanosti nisu pred Bogom delo milosrđa i
ljubavi.
St. 15. Isus je sve ovo njima govori o prijateljskim tonom i
rečima. Svakako je neki od zakonika oslanjajući se na st. 13
zapitao Isusa, kakvi će biti oni, koji će jesti na gozbi u
Božjem carstvu i oni koji će biti isključeni (Up. Mat. 22,
1-14). - Jevreji su polagali pravo na isključivi monopol
sadašnjih i budućih Božjih blagoslova. Oni nisu verovali u
Božje milosrđe prema mnogobošcima. Isus ih ovom pričom o
Božjem carstvu poučava da oni sada sami odbijaju Božjeg
milosrđa da uđu u Božje carstvo. On im pokazuje da poziv
koga oni nisu bili dostojni, a koga su čak i odbili upućuju
se onima koje oni smatraju nedostojnima, a koji će se
odazvati. Na istoku je običaj da se dva puta pozivaju gosti
na gozbu; prvo jedno izvesno vreme pred gozbu, a onda i na
sam dan gozbe radi podsećanja i objavljivanja da je sve već
spremno. - Isus je izneo tri razloga izvinjenja pozvanih da
se ne mogu odazvati. Sva tri razloga se mogu svesti na jedno
nezainteresovanost i ravnodušnost i još egoizam. Gnev
priređivača gozbe je potpuno razumljiv, jer je on mnoge
pozvao, a svi su izostali. Prema st. 13, naredi gospodar da
pozovu sada siromahe, kljaste i bogaljaste koji su sa ulice
nek ispune prazna mesta. St. 24, najzad govori o tome ko će
okusiti Božji obed. Po onome "okusiti moje večere" primetili
su prisutni našto Isus cilja.
Ako uzmemo da je prvi poziv učinjen preko proroka Jovana
Krstitelja i najzad Isusa onda je drugi izvršen preko
apostola kada su i poslednji pozvani odbili poziv. Apostoli
su se obraćali nejevrejima, mnogobošcima, ljudima sa ulice,
to su bili ti slepi, kljasti i bogaljasti, u prvom redu
carinici i grešnici.
$$$48. Potrebni uslovi da se postane Hristovim učenikom
Luka 14,25-35.
St. 25-27. - Kada je Isus na putovanju po Pereji, u pravcu
prema Jerusalimu, bio potpuno okružen mnogim narodom, neki
su imali nameru da mu se priključe. Isus ih je zaplašiio
teškim uslovima stupanja u Njegov krug, da bi odbio ove
lakomislene pristalice, koji bi pri prvoj teškoći otpali. -
"A ne mrzi " (st. 26). Reč mrzeti znači ovde manje voleti. U
pravom smislu reči "mrzeti" bilo bi protivno petoj zapovesti
kao i Ef. 6, 1-3 i Kol. 3,20. Ali mi moramo biti spremni i
njih ostaviti ako nas Bog pozove za propovedanje evanjđelja
ili ako nam ne dozvoljavaju da služimo Bogu. Isus je još
hteo da utisne duboko u svest učenika njihovu dužnost.
St. 28-32. Isus iznosi dve male priče u kojima iznosi
važnost razmišljanja i proučavanja i predviđanja pre nego
što se preduzme ovakav važan korak u životu. - Svrha ovih
priča je da se iznese prava i duboka istina, koju je Isus u
ranijim rečima izrazio. Biti Isusov učenik, Njega slediti i
podržavati u svemu, pa čak do smrti na krstu, to je ogromni
zadatak, koji je zbilja iznad prividne snage čovečije, zato
se mora naročito paziti pri zidanju spasenja kao i pri
zidanju kule. Ne treba početi zidati ovu kulu u prolaznoj
vatri prvog uzbuđenja. Treba "sesti i pribrati se, pa
proračuniti šta će sve to stajati", pre nego što se odlučimo
da budemo Isusovi učenici. Ako ovako ne postupamo rizikujemo
da budemo ismejani od sveta i uzrok ruganja evanjđelja. -
St. 33, "svega se odreći" znači da se ničega na Zemlji ne
držimo nego biti verni Bogu i dobro živeti sa ljudima.
Njegovim učenicima je isto potrebna snaga da bi bili "SO" za
ovu Zemlju. Bez ove snage su oni potpuno nesposobni. (St.
34-35)
$$$49. Priča o izgubljenoj ovci
Luka 15, 1-7.
Prema stihu 1 i 2 fariseji i književnici su prouzrokovali
ovu priču, jer su gunđali zbog Isusove veze sa carinicima i
grešnicima. U ovoj priči se naričito naglašava da je reč o
jednoj jedinoj duši. Odnos je jedan prema sto, pa ipak
gospodar ovce ide i traži je.
Isus ovde govori o onome šta se događa na nebu, među
anđelima i o radosti koju oni izražavaju kad se jedan
grešnik povrati Bogu.
Isus nije hteo reći da ima devedeset i devet pravednih na
jednog grešnika. On govori ovde samo o radosti koje
prouzrokuje pokajanje jednog jedinog stvorenja. Ovom pričom
Isus opravdava i svoje sopstveno ponašanje.
$$$Priča o drahmi
Luka 15, 8-10.
I ova nam priča kao i priča o izgubljenoj ovci, govori o
nečem izgubljenom, koje će se i naći samo ako se brižno
traži, kao i o radosti koju kad je nađemo. U ovoj priči se
naročito ističe ono mučno i brižno traženje.
Isus nas poučava u ovoj priči da čak i oni koji su
ravnodušni predmet su Božje ljubavi i saučešća. I njih treba
tražiti da bi ih doveli Spasitelju.
Ova priča pokazuje veliku Božju ljubav prema izgubljenom
čoveku. Kako su tek trebale izrailjske vođe one, koje su oni
smatrali grešnicima i otpali od Boga, tražiti i povratiti.
Oni se nisu trudili kao žena koja je celu kuću prevrnula da
bi našla izgubljenu drahmu. Ne treba odgurnuti izgubljene
nego ih povratiti i izbaviti. Isus im je ostavio da oni sami
presude da li im je potrebno pokajanje i popravljanje u ovom
pogledu. Kad bi se oni umeli radovati obraćenim grešnicima
onda bi oni i sebe strožije ocenili i možda tako spasli
sebe.
$$$51. Priča o izgubljenom sinu
Luka 15, 11-32.
Priča o izgubljenom sinu ili o pokajanju nas dira i iznosi
pred nas očinski ideal. Ona se završava prekorom farisejskom
jevrejstvu. Skoro je nemoguće da se ne prepozna u starijem
sinu hladno i tvrdoglavo držanje tadašnjeg jevrejskog
naroda. Ova priča još predstavlja povratak mnogobožačkog
čovečanstva u očinsku kuću i ukidanje prvenstva izabranoga
naroda. - Dok priča o izgubljenoj drahmi ima za predmet
mrtvu stvar, a priča o izgubljenoj ovci živo biće, dotle ova
priča, o izgubljenom sinu, govori o čoveku. U ovoj priči
prelazi Isus sa odbrane na napad onih koji su Ga korili i to
u ličnosti starijeg sina u ovoj priči. Fariseji koji su
osuđivali Isusovo mešanje sa carinicima i grešnicima, videli
su u izgubljenom sinu, koji se ipak pokajao, obraćene
grešnike, koje su oni prezirali, a u starijem sinu sami
sebe. - Izgubljeni sin je i slika čoveka koji je uvučen u
greh.
St. 11-16. U ova dva sina izražena su dva tipa ljudi: jedan
prolazi kroz zablude, otpad i greh i kroz tešku borbu dok
dođe ponovo do Boga. Drugi ide pravim putem bez velikih
patnji i nevolja pa zato bi morao da ima više razumevanja za
svoga brata koji se udaljio od očevog doma i zato mora da
pati. Sve crte koje su iznete u ovoj priči diraju i bude
čovečju savest. Ove crte ne nose nikakav žig egoizma,
ljubomore i odvratnosti nego pokazuje da religija nije bez
dubina niti samo maska sa spoljnom vrednošću i računom.
Grešnici i carinici svih zemalja i svih vekova nalaze u ovoj
priči svoju istoriju pokajanja, jer u njoj se vidi kako su
se mnogo udaljili i kako su u velikoj bedi, jer su se
predali samo svojim strastima. Svi koji su na licu ove
Zemlje, gde vlada glad, koje je greh prouzrokovao, gnevno
vape, što pokazuje njihovu neutešnost i agoniju. Oni viču:
ja umirem od gladi.
Pod "roščićima" podrazumeva se ljuske od roščića koje su se
služile svinjama i ostalim životinjama kao hrana, a koje su
i danas obična hrana siromašnih stanovnika u Palestini. Nije
se dozvoljavalo nevoljnima ni da podele sa svinjama ovu
hranu. Gospodari su mnogo više polagali na život i cenu
svinja nego ljudi koji su ih čuvali. Ovo je dobra slika da
pokaže uslove pod kojima grešnici služe sotoni.
St. 17-24. Mnogi se vraćaju Ocu. Oni se sećaju na duhovnog
Oca i izobilje u Njegovoj kući. Oni treba da se vrate pre
nego što izgube svaku nadu ili umru od gladi. Ovakvi
obraćeni kažu: "Ustaću i idem Ocu mome."
Beskrajno Božje milosrđe učiniće još više nego što nam
iznosi ova priča. Ovo je slika koja nam iznosi večno Božji
plan. Tu se iznosi Božja dobrota i opraštanje, poniznost
ljudi koji se kaju, radost neba i Zemlje posle pokajanja
čoveka. Ne može se nigde naći izrazitija i uzbudljivija
slika od ove u ovoj priči. Nikada ljudski jezik nije izrazio
lepše reči od ovih, koje su pune ljubavi i Božje mudrosti.
St. 25-32. Starij sin predstavlja Jevreje i fariseje, kao
što prvi sin predstavlja grešnike i mnogobošce.
$$$52. Priča o nepravednom upravitelju
Luka 16,1-13.
Kao i kod ostalih priča tako i u ovoj ne treba se svaka crta
priče tumačiti, nego samo one na koje je Isus mislio kad je
iznosio priču kojom je hteo nešto objasniti. Isus uzima
primer iz stvarnoga života, kojim se služi da pokaže
učenicima šta sve čini čovek koji se stara za svoju
budućnost ovde na Zemlji, da bi je što bolje osigurao. -
Gospodar hvali nepravednog upravitelja koji je mudro radio
da dođe do svoga cilja. Isus nam objašnjava mišljenje i sud
ovog gospodara i upoređuje sinove ovoga sveta sa sinovima
svetlosti, koja su Božja deca. Deca ovoga sveta su mudrija,
jer se mnogo više staraju za njihovu budućnost na ovoj
Zemlji nego sinovi svetlosti, koji se malo brinu i malo
brinu za večni život. Ovo objašnjenje i razlika se jasno
vide po upotrebljenim Isusovim rečima:"prema svome rodu".
Dakle, ovako moramo razumeti ovaj stih: "Deca ovoga sveta u
svom poslovanju su mudrija nego deca svetlosti u svom
staranju za večni život.
Sporno je mišljenje oko tumačenja ove priče, ali je jedno
jasno a to je, da Isus ne podržava prevaru i obmanu ovog
upravitelja, nego nam ukazuje na njegovu mudrost i umešnost
kojima ima da zahvali što je izbegao velikim teškoćama. Neki
komentatori su bili tako zbunjeni zbog ove priče, da su već
bili skloni da prime mišljenje Julija Otpadnika koji je
dokazivao da je Isus odobrio prevaru. Pouke koje možemo
izvesti iz ove priče su dosta jasne. Ovaj upravitelj pošto
je nečasno izvršio svoju dužnost, pokazao je sposobnost,
hitrinu i znanje nečasnih sredstava, i on je sve to
upotrebio da bi izbegao posledice svoga nepoštenja. Ali vi
budite verni upravitelji i upotrebite svoje znanje,
spretnost i brzinu da bi potčinili telesne i privremene
stvari nebeskim. Upravitelj se sprijateljio sa dužnicima
svoga gospodara, i ovi kad on više nije imao sredstva za
dalji život primili su ga kod sebe. Isto tako i vi
upotrebite vaše bogatstvo (vreme, povoljne prilike i znanje)
na dobro vaših bližnjih, da vam kad jednom napustite ovaj
svet to olakša ulazak u večno carstvo. - Bogatstvo je
razumno upotrebljeno veliko je dobro koje doprinosi da se
duše privedu Hristu. Onaj koji podražava Isusov život imaće
prednost da na nebu sretne one za čije je dobro on radio i
mnogo se žrtvovao na Zemlji. Sa zahvalnošću će se ovi sećati
onih koji su im omogućili spasenje.
U ovoj priči još primećujemo kakvo shvatanje o imovini i
svojini hoće Isus da utisne svojim učenicima. Isus ne
osuđuje svojinu, kao što to veruju neki kritičari. Isus vidi
u svojini samo privremeno dobro. Čovek samo upravlja
svojinom; pravi i jedini sopstvenik je Bog. Ako na Njega
zaboravimo i ne priznamo Njegovo više, božansko pravo, onda
činimo nepravdu. Ovakvo dobro mada pravilno pribavljeno,
naziva Isus "nepravednim mamonom", jer je ono samo
upravljeno dobro i kao takvo može da bude uzrok svim vrstama
nepravde. Ovo je slučaj kod većine ljudi. Isus opominje i
podseća učenike da je bogatstvo prevarno i zavodno, a
povereno nam je samo za kratko vreme. Bogatstvo je
nepravedno jer ono savlađuje čoveka i vara ga i uznemiruje.
Teško ga je se osloboditi. - Mamona označava na haldejskom i
sirskom bogatstvo, a na punskom prema Avgustinu ćar
(korist). Ova reč ovde personifikuje suprotnost Bogu.
Suprotnost je potpuna: voleti ili mrzeti, jednog se držati,
a drugog prezirati. Ne možemo služiti i jednom i drugom.
$$$53. Isusov odgovor na porugu fariseja
Luka 16, 14-18.
Fariseji koji su sve ovo čuli i razgnevili se prvo zato što
ih je Isus pogodio u njihovome srebroljublju, a drugo
ismevali su se oni što je Isus sve ovo govorio svojim
siromašnim učenicima koji su bili veoma siromašni. Da je ovo
ruganje bilo samoopravdanje i samouzdizanje s obzirom na
jednostavne ljude pa i same učenike, jasno pokazuju reči iz
st. 15. -st. 16. pokazuje u kakvom su odnosu Jovan i Isus
koje oni nisu hteli da slede, ali jednostavni i neučeni,
prezreni ljudi upotrebljavaju sva sredstva i napore samo da
uđu u carstvo Božje.
Prekor da On hoće da ukine zakon pobija Isus sa stihom 17 i
dodaje da se oni smatraju čuvarima zakona, a više su
neprijatelji i prestupnici njegovi. On ih još opominje da će
se sve ispuniti što stoji u zakonu. Daleko od toga, da je
Isus hteo da ukine zakon što je On stalno spominjao. On je
naporotiv došao da Ga ispuni i izvrši. On je ispunjenje
svega što je bilo sombol ritualnog zakona. On je ostvario
sve ono što su rekli proroci. Sve što je pravo i sveto a
zakon zahteva on je podupirao i usavršio. Sve što je Mojsije
tvrdio zbog tvrđe srca svog naroda a bilo je nesavršeno,
Isus je odbacio, jer Mojsije je pisao zakon samo na kamenu,
a Isus piše u srcu. Isus im daje jedan primer gde oni krše
zakon. Isus je pravi čuvar. (st. 18)
$$$54. Priča o bogatašu i ubogome Lazaru
Luka 16,19-31.
Priča o bogatašu i ubogome Lazaru je Isus izmislio, prema
mišljenjima i idejama fariseja, i pomoću slika koje su oni
dobro poznavali tako da je bilo nemoguće izbeći lekciju.
Ne treba uzeti doslovno sliku ovih izraza koju je Isus uzeo
iz verovanja i upotrebe svoje zemlje i svoga naroda. Njegove
ideje i poruke su mnogo uzvišenije i slobodne od svega što
se suproti istini. Kad čujemo ovu priču o njenim
pojedinostima, razumećemo da je ovde Isus dao samo jednu
priču o "onome svetu" čije se pojedinosti ne mogu uzeti i
doslovno i tumačiti. Bilo bi sasvim pogrešno da se izvode
zaključci o stvarnosti i prirodi "onoga sveta". Isus je da
bi označio život i buduću sudbinu bogatih, skoncentrisao sve
samo na jedno vreme, a to je smrt, osuđenje i stanje za
vreme kazne. A da cela ova slika nije slika stvarnosti,
jasno izlazi iz stiha 23. Ne možemo ni zamisliti neko
gledanje ili razgovor. Priča nam samo hoće da kaže: posle
smrti nema više nikakve mogućnosti.
U ovoj priči dolazi do izražaja narodnog verevonja u veliku
gozbu u budućnosti na nebu, kojoj će na čelu biti Avram sa
ostalim patrijarsima. - Isus nije hteo ovom pričom da kaže,
da će neko samo zbog toga što je bogataš biti osuđen od
Boga. Bogataš će biti odbačen ako je zaboravio milosrđe, a
siromah je spasen jer se uzdao u Boga i tako opravdao svoj
život i dobio ime "Lazar". "Elealazar", dakle Lazar znači na
jevrejskom jeziku: "Bog je moja pomoć".
Kod Grka hades (had), kod Latina inferi, označuje mesto
osuđenih kao i spasenih, ali između ova dva mesta teče
Aberon. Judeji onoga doba su bili prihvatili u ovome pogledu
svu neznabožačku mitologiju. -"Koliko su tamo udaljeni raj
od pakla? Jednom palmom", odgovorili bi Jevreji. Rabiner
Johanan veli: "Samo jedan zid je između njih." Ali ostali
rabineri kažu: "Ne, oni su vodoravni, može se videti s jedne
strane što se događa na drugoj strani, ali između njih je
velika provalija." "U raju ima sedam grupa pravednih koji
gledaju Gospodnje lice; oni sede u Božjoj kući i penju se na
Božju goru. Svaka grupa ima svoje naročito mesto stanovanja
u raju. Isto tako ima sedam mesta stanovanja u geheni."
Sredstvo Božje milosti koje je Bog pružio čoveku je dovoljno
da se prime svetlost i spasenje; ako ih ne prihvatimo,
nećemo dobiti nikakvog naročitog čuda.
"Gospod nas uči u priči o bogatašu i ubogome Lazaru da se
naša sudbina (budućnost) određuje još ovde na Zemlji. Za
vreme širenja evanjđelja, Božja milost je otvorena svim
dušama; ali ako izgubimo priliku za ispitivanje samog sebe
našom krivicom, onda smo odvojeni od izvora večnoga života."
(Duh proroštva)
$$$55. Isceljenje deset gubavih
Luka 17, 11-19.
Isus se nalazi na poslednjem putovanju; On putuje u
Jerusalim. Trebali su proći kroz Samariju da bi brže stigli
u Jerusalim. Ali umesto da pređe preko Samarije, On je
prošao između Samarije i Galileje, prema Jordanu. U jednom
selu sretoše Isusa deset gubavih, od kojih je jedan bio
Samarićanin (st. 16). Svi su oni prepoznali Isusa. Ovi su
već mnogo što znali o Njemu. Oni zamoliše Isusa za milost, a
On je opet ispitivao njihovu veru i poslušnost. Isus ih je
uveravao da će se očistiti. Tačni dokaz njihovog isceljenja
je trebao da bude pokazivanje svešteniku, koji je trebao da
ih oglasi ponovo čistim i da ih vrati u društvo zdravih.
Ispunjenje poslušnosti zahtevalo je veliku veru. Isus ih
nije odmah iscelio, nego im je kazao da odu svešteniku, a da
im nije izrično obećao da će se izlečiti.
Povratkom i zahvaljivanjem Samarjanina pokazalo se još
jednom da su mnogobošci počeli da premašuju Jevreje u veri.
- Isus je ovde još izrazio svoje čuđenje zbog nezahvalnosti
desetorice. Isceljenju desetog je doprinela vera. Samarjanin
je zahvalan za isceljenje koje nije očekivao naročito od
strane jednog Jevrejina. Ostali su Jevreji svakako govorili
kako je došao veliki prorok u
svoj narod i kako su oni bili predmet njegovog čuda. Bogu
zahvaliti zači Boga priznati ka darivaoca dobrog i zato mu
se posvetiti (predali).
$$$56. O dolasku Božjeg carstva Luka 17, 20-37
Posle čestog objavljivanja Božjeg carstva od strane Jovana
Krstitelja i Isusa vrlo je lako da se ovo pitanje
postavljalo iz radoznalosti i u očekivanju. Prema Isusovom
odgovoru pitanje je mnogo više oko spoljnih okolnosti i
istorijskih dogadjaja.
Isus je iskoristio ovu pogodnu priliku da bi protumačio
učenicima ovo tako važno pitanje, koje je i za njih bilo
goruće. Uobičajeni izraz za mesijansko carstvo bio je kod
Judeja "Mesijini dani". St. 21. se može razumeti dvostruko,
i ta dva smisla se upravo dodiruju: "među vama" i "u vama" -
(Uporedi - Deut. 30, 14; Jov.1,26; 12,35; Rim.14,17).
Carstvo Božje je u vama ili medju vama, kao Božjim narodom.
Ovo carstvo u koje se već ulazilo nije bilo ništa drugo nego
skup onih koji su pripremni za buduće Božje carstvo. Jano je
da Božja vladavina nije bila u farisejima; ali ona je uvek u
nekoj meri u onima koji su iskreni i verni. Ovo carstvo koje
ima sedište u čovekčjem srcu trebalo je da stanuje i u duhu
fariseja, čija je religija bila samo spoljašnja. Koji već
sada ne prime Mesiju, doći će vreme da će za ovakve biti
kasno da ga prime. St. 23 govori o prevarama 1 obmanama
koje moraju da dođu pre Isusovog drugog dolaska. - St 24.25.
iznosi ukratko ceo plan spasenja, koji on mora tek da
ispuni. Onda će se Isus popeti na nebo itek kasnije u slavi
se pojaviti. Dakle, mesijanski rad se sastoji iz dva
perioda, iz "dva dana", prema Isusovome živopisnome
slikanju. Jedan dan od ovih je ispunjen patnjama i
progonstvima; Isus ovde ne razume samo svoj telesni život,
on obuhvata sve verne u vekove. Izabranici Hristovi koji će
otići na nebo, ići će za njime po istome krvavome putu koji
je on otvorio. Oni će živeti kao mučenici u očekivanju i
nadi "drugoga dana". Ovaj "drugi dan" će opet biti slavan;
on će značiti pojavu Božjeg carstva za sva bića na
preobraženoj zemlji.
St.26-30, iznose dva primera koji imaju da opišu stanje u
danima pred dolazak sina čovečjeg. Svet će ići dalje svojim
putem; ljudi će se baviti svojim poslovima. Da bi se izbeglo
ovome sudu nad svetom, mora se posmatrati i razumeti doba da
bi se čovek mogao spasiti (st. 31.32) - St. 33-36 pokazuju
da neće svi biti ovakvi, nego samo oni koji su živeli po
Božjoj volji (st.33). - Po st. 37 pitaju učenici gde će to
biti. Ovo se može odnositi na st. 24 i 30 na mesto dogadjaja
i otkrivenja. Isus im odgovara, da gde se nalazi ono što je
zrelo za sud tamo će i sud biti. - Ova slika galilejskog
karaktera u st. 37 iznodi strašnu i veliku odluku Božje
uprave, odluku o potrebnom uništenu. Teško onima koji nisu
vezani za život! Lešine su svi oni koji nemaju živog Božjeg
duha; lešinari (orlovi) su destruktivne sile koje vrše svoje
dejstvo nad mrtvima svuda gde se god oni nalaze, po volji
nebeske prave.xxxxxxxxxxxxxxxxxxxx Ovo mesto, kao i mnoga
ostala, su nam mnogo jasnija ako kao putnici vidimo ovakve
scene. Jedan lugar priča da su jednom nekoliko koza i kamila
pale od umora na putu. U trenutku kad je prva pala i pre
nego što je uginula, na mirnome nebu jasno su se razlikovale
na krajnjem horizontu male crne tačke. To su bili orlovi. Ne
zna se kakvo moćno čulo vida ili mirisa ga može da obavesti
da je lešina u blizini. Naš Spasitelj se poslužio ovom
slikom da bi pokazao da neće biti nijednog suda Božjeg kome
neće slediti presuda. Tamo gde se javlja greh, pokazaće se i
pravda.
$$$. Priča o nepravednom sudiji Luka 18,1-8.
Jasno je da Isus nije hteo da uporedi Boga u prvoj priči sa
nepravednim sudijom. Ovo je još jedan slučaj više koji
pokazuje da se ne treba čvrsto držati svih pojedinosti u
pričama.
Smisao ove priče je sledeći: kada se neki sudija pokoleba i
popusti usled istrajnosti jedne udovice, koliko će više sa
opravdanih razloga Bog pružiti pravdu svojim izabranicima.
Sem toga nam i st. 1 jasno pokazuje svrhu ove priče. U st.6
zahteva Isus od svojih da paze na reči nepravednog sudije i
tako da sami sebi odgovere na pitanje, da li se može na to i
pomisliti, da Bog svojim izabranicima, koji vape dan i noć
za njegovu pomoć, ne pritekne u pomoć u njihovom pravu. St.
8 ne potvrdjuje samo da će im Bog pribaviti njihovo pravo,
nego još dodaje da će on za spasenje njegove crkve sve
učiniti. - Isus se još brine zbog vere crkve, koja je tako
važna. Iako Isus ne sumnja da će pri svome drugom dolasku
naći verne, ipak bi apostoli trebali sami da se oko vere
staraju, da bi je do kraja očuvali.
$$$ Priča o fariseju i cariniku Luka 18,9-14.
Ova se priča bavi pravim mislima i osećnjima onih koji se
mole, što je najvažnije pri molitvi. Osnovna razlika između
ove dvojice je sledeća: jedan se opravdava s obzirom na
količinu dela, kao i na tačnost ispunjavanja zakona, a drugi
ne nalazi nikakvoga izvinjenja. On želi i misli samo na
Božju milost. Zato će ovaj drugi i biti opravdan.
Farisej je ispunjavo ono što je bilo dužnost svakog
Izrailjca i hvalio se time. On je postio prema farisejskome
propisu ponedeljkom i četvrtkom, davao je desetak od svih
svojih dohodaka itd. Ali on je tražio svoju ličnu pravdu
pred Bogom i slavu kod ljudi. On je otišao u hram da se moli
ali nije ništa molio (tražio). Ceo mu se "govor Bogu"
sastojao u tome da kaže da nije nikakvo zlo zučinio, a zatim
da se pohvali za dobra koja je učinio.
Sve je ovo bila samo čista spoljašnost u kojoj nisu savest i
srce uzimale nikakvog učešća. - Međutim, kod carinika se
vidi duboko pokajanje zbog greha; to se vidi i po njegovom
držanju i po rečima. - Za uspeh molitve nije dovoljno da je
čovek strpljiv i istrajan, nego još i da je ponizan, što
hoće da nam iznese ova priča.
$$$59.O razvodu braka i bezbračnosti Mat. 19.1-12; Marko 10,
1-12.
Granice Judeje se nisu prostirale preko Jordana. Isus je
najzad potpuno napustio Galileju i preko Pereje polako se
približavao Jerusalimu. "Preko Jordana" označava: da se Isus
još bavio u Pereji sa druge strane Jordana a ne u Judeji.
Dogadjaji o kojima je ovde reč odigravaju se u Pereji.
Postavljeno pitanje Isusu, trbalo je da ga zavede, jer je
dosta zamrašeno i tajanstveno. Ovo pitanje se raspravljalo
još mnogo pre Hrista naročito izmedju dve škole, Sumajeve i
Hilelove. Fariseji su tražili od Isusa da im odgovori, da li
je opravdano učenje Hilelove škole, koja je tumačila
Deut.24,1 u tome smislu, da čovek može otpustiti svoju ženu
za svaku krivicu. Oni su očekivali da će Isus osuditi
lakomislenost i popustljivost ove škole, čime bi protiv sebe
izazvao ceo judejski narod koji se držao svoga učenja u
životu. A ako prihvati učenje Šamajeve škole, onda dolazi u
sukob sa Mojsijevim zakonom i tada ga mogu optužiti,
naročito kad se zna da je u stalnoj vezi sa grešnicima i
grešnicama što se opet ne slaže sa njegovim strogim nazorima
morala. - Ali Isus im ovde ukazuje na prvobitni smisao
ustanove braka. Pravo saznaje o svrsi braka, moramo tražiti
i crpsti jedino iz istorije o stvaranju. Odmah u početku je
bog stvorio čoveka, muško i žensko, kao jedan par. Bog je
stvorio muško i ženski i usadio u njima nagon da se uzimaju;
zbog toga čovek napusti i najmilije i zasniva novi brak
(1 Kor. 6,16). Oni su sada samo jedno telo, te zato čovek
ne treba da raskida tu vezu i jedinstvo. - Isus brani i
uzdiže brak i ženu. Žena ne sme da bude instrument strasti
muškarca, ona treba da bude ravnopravna sa njime. Brak je
svetinja, a bračna se veza ne sme prekidati. Ovako Bog
zamišlja ustnovu braka. Medju Božjom decom i u Božjoj
vladavini mora brak zadobiti svoj prvobitni smisao i snagu.
Što je Mojsije dopustio Izrailju da se razvode, nešto su
fariseji ukazivali s obzirom na Deut. 24,1, to je bilo "zbog
otvrdnelog srca njihovog". Oni su bili u stanju učiniti još
veće zlo, te je Mojsije bio prisiljen da im odredi formu za
razvod, ali uzrok nije tačno odredjen; on je trebao da bude
u saglasnosti sa moralnim zakonom, dekalogom. Za Isusa je
samo preljuba uzrok za razvod braka.
Ako čovek ne sme odpustiti svoju ženu i uzeti drugu, onda
je, prema mišljenju učenika, bolje uopšte se ne ženiti, jer
se čovek može lako prevariti u izboru i tada bi mu brak bio
težak jaram. - Isus im tumači da ima takvih ljidi koji su
sposobni za brak, ali su ga se odrekli da bi nesmetano mogli
služiti Bogu, propvedati evanjelje (kao Jovan Krstitelj, ap.
Pavle i drugi), (1. Kor. 7,32-35). Drugi su opet napustili
ženu i decu, kao apostoli, da bi mogli da propovedaju
evanđelje. Ovi su "sami sebe uškopili" time što su se
dragovoljno, u korist propovedanja evadjelja odekli bračnog
života. Njihova ljubav prema Bogu je bila jača od ljubavi
prema ženi. Oni bi i više učinili radi Božjeg carstva. Ovde
se ne sme uzeti doslovno uškopljenje, jer je kastracija bila
izričito, zakonom zabranjena. Deut. 23,1. - Crkveni otac
Origen je doslovno razumeo ove Isusove reči i dao sebe
uškopiti, što je crkva osudila pa se i on sam docnije
pokajao. - Drugo je to ako je neko od rodjenja neplodan ili
su ga ljudi uškopili.
Isus kaže: "Ko može da primi neka primi", jer ovo nije
nikakav uslov za stupanje u Božje carstvo. Sve je to u
skladu sa Isusovim račima o braku u Mat. 19, 4-9. - Nasuprot
brizi učenika "ako" Isus iznosi i za ženu odricanja od svega
ako je potrebno i to samo radi Božjeg carstva. Da bi ovo
razumeli i tako živeli potrebna je jaka odluka i snaga, što
Isus izražvava u rečima: "Ne primaju svi ovi reči, nego oni
kojima je dano." - Isus je ovde govorio o visokome shvatanju
braka a ne o idealu bezbračnosti, koja je isto dozvoljena
ako se čovek svojevljno žrtvuje za spasenje čovejka i rad u
korist Božjeg carstva.
$$$60. Isus blagosilja decu Mat.19,13-15
(Marko 10,13-16; Luka 18,15-17)
Pošto je Isus stavljao ruku na bolesnike da ozdravljaju,
mogli su prisutni doći do misli da umole Iusa da učini isutu
radnju i nad decom, da bi pravilno rasla i bila zdrava.
Učenici su videli samo nepotrebno povećavanje rada njihovog
Učitelja i stalnu smetnju u sobrašćaju sa Isusom.
Dok je u Mat. 18,5 izneo decu kao primer, ovde se radi o
samoj deci. I ona su u izvesnom odnosu prema Božjem carstvu;
i njima je ono otvoreno. I ona mogu biti predmet, i pored
nedovoljne razvijenosti njihovih misli i želja, blagoslova
koji izlazi od Iusa. - Ovakvih je carstvo Božje, jer oni
imaju mnogo od onoga što odrasli treba da se trude dobiti.
Novo carstvo će biti Očevo; najbolje sredstvo da se u njega
uđe jeste pokazati jednostavnost, poverenje i predanost kao
kod dece. Treba dakle da se trudimo da smo im slični, tj. da
se bacimo u naručje Ocu kao mala deca. Svi oni koji računaju
na mesta u Božjem carstvu pomoću svojih zasluga, nikada neće
biti primljeni.
$$$ 61. Isus i bogati mladić Mat. 19 16-30.
(Marko 10,17-31; Luka 18, 18-30)
Tek što je Isus ostavio kuću, u kojoj je blagoslovio decu i
nastavio put (Mat. 10,17), pristupi mu jedan bogat mladić,
koji je prema Luka 18,18 zauzimao ugledan položaj. - On je
bio nezadovoljan običnim odgovorima po školama o zaslugama,
delima zakona i posvećenje rutualom. On je imao utisak da
Isus više kaže svojim učenicima i da on mnogo dublje voli
svoje učenike.
Isus upućuje prvo ovog mladića na Boga kao na jedino dobro,
od koga proizlaze sva dobra. Na pitanje, koje dobro da
učinomo da bi dobili život večni, judejski rabineri su
različito odgovarali, a mladić je ipak hteo da dubiji pravi
odgover. - Mladićevo pitanje je bilo ustvari nepotrebno, jer
je jedino Bog dobar i zbog toga samo vršnenje njegove volje,
koju je on objavio u svojim zapovestima, može biti dobro za
život večni. Isus je ovome mladiću postavio kao uslov večnog
života Božje zapovesti zato što je on kao Jevrejin živeo pod
zakonom a nije priznavao Isusa kao Hrista i Božjeg Sina koji
jedino može da napiše Božji zakon Svetim Duhom u njegovo
srce, da bi ih mogao držati. - Sa onim prvim je Isus hteo da
kaže da je pojam "dobar" nešto mnogo uzvišenije nego što to
ljudi smatraju, a sa drugim da mu nisu potrebne nikakve
druge zapovesti. Isus nije hteo primiti ni titulu "dobar" ni
titulu "Mesija", jer su upotrebljene u pogrešnom smislu. On
nije voleo da ga smatraju samo "dobrim učiteljem" što bi se
danas htelo više nego ikad ranije. Sem toga, veli Avgustin,
ovaj je mladić dao Isusu titulu "učitelju dobri" sasvim
površno ili iz prostog priznanja; Spasitelj, naprotiv,
upotrebljava ovaj epitet u apsolutnom smislu, jer on samo
tako i odovara Bogu.
Dalje Isus pokazuje u Mat. 19,21 mladiću šta mu ustvari još
nedostaje, kao i kod mnogih drugih Judejaca: zakon je dat da
dejstvuje u unutrašnjosti čovekovoj. Isusov odgovor mladiću
je trebao da ga osvesti i da mu pokaže da se još nalazi u
grehu i pored njegove poslušnosti zakonu.
Ono što je nedostajalo ovome mladiću, to je bila ljubav
prema Bogu i bližnjem, što je jedini izvor svakog moralnog
osećanja i prave svetinje kod ljudi; to je osnovno načelo
svake ozbiljne i potpune poslušnosti, jer je ljubav
ispunjenje zakona (Rim. 13, 10). - Žalost kod mladića je
trebalo da bude početak njegovog obraćenja. On se nije
razgnevio nego ožalostio, jer je ozbiljno hteo da sebi
osigura život večni, ali nije imao dovoljno snage da se
odreče svog velikog imanja i da stupi u Isusov red. On nije
bio onaj trgovac koji je za jedno zrno bisera sve žrtvovao,
nego je zmaljska ljubav bila u njemu jača od Isusove.
Zemaljsko blago je veoma primamljivo za čoveka, ono tako
može da veže čoveka da postane potpuno nesposoban za ono što
je plemenitije i uzvišenije. Teško je čoveku otresti se
slasti bogatstva. Ali bogatstvo, po sebi samome nije zlo
nego ljudi, bogataši mogu da postanu zli. - Zaista je teško
bogatome ući u Božje carstvo. Znajući za neobično veliku
teškoću koju bogataš ima da savlada, da se naime, možda mora
odreći svoga bogatstva, Isus je upotrebio onu izreku iz
st. 24. Kamile behu najveće životinje koje su poznate u
Palestini, a iglene uši predstavljaju najuži prolaz. Isus je
ovde izneo u izreci moralnu a ne faktičnu nemogućnost. Ova
slika, kamila, se često upotrebljavala u ovome moralnome
smislu (up. Mat. 23,24). Ovako u izrekama se goveri još
danas na Istoku. Smisao ovoga stiha nikako ne dozvoljava da
se prevede reč kamila sa "uže", niti da se pod "iglenim
ušima" razumeju vrata koja su bila uska i niska, da kamila
nije mogla lako proći, jer ovde nije reč o priči niti slici
nego o narodnoj izreci moralnog značeja, kojima se mnogo
služilo a služe se mnogi još i danas na Istoku. - St. 23. 24
nam jasno pokazuju, da su apostoli dobro razumeli, da nije
bogatstvo /imanje/ po sebi, nego čvrsto prijanjanje i velika
milost je u stanju da skrene čovekovo srce sa zemaljskog na
nebesko blago, ako on za tim teži. - Petar umiren i ohrabren
Isusovim rečima, a i sa izvesnim ponosom ističe na suprot
bogatom mladiću, da su on i njegovi drugovi sve ostavili što
ima je bilo milo i drago i pošli za njime, pa zato i pita
šta će im zato biti plata. Isus mu potvrđuje jedno divno
obećanje: u "novome svetu" paleingenezija = novorođenje,
obnovljenje sveta, što nije ništa drugo nego uspostavljanje
Božjeg carstva u vreme dolaska Isusa Hrista, oni će sedeti
na prestolima i vladati nad dvanaest Izrailjevih plemena up.
Luka 22,30; 1. Kor. 6,2; 3,21. Ono što su napustili
nadoknadiće im se stostruko ne samo u novome životu nego i
već u ovome životu. To je onaj silni narod koji ima istog
Oca na nebesima, a oni su braća i sestre među sobom; sem
toga oni dobijaju duševni mir, zadovoljstvo radost.
$$$62. Priča o radnicima u vinogradu Mat. 20,1-16.
Apostoli su stalno imali u mislima Isusove reči: "Ali će
mnogi privi biti posledni i posledni prvi" (Mat. 19,30).
Isus im je ovo objasnio pričim o poslenim radnicima u
vingrad. U ovoj priči nije reč o radu i izvođenju posla nego
o stavu radnika prema plati. Bog je taj koji ih je pozvao na
rad i on daje svima istu platu - večni život. Oni ne bi
trebalo da se medu sobom uporeduju, nego da svaki svrši svoj
zadatak koji mu je sam bog poverio, inače će biti razočarani
i primiti ukor od Gospoda. "Rano ujutro" zanči oko 6 časova,
jer su Jevreji računali časove od rađanja sunca, a to je
bilo prosečno oko 6 sati ujutro. Podne je bilo prema tome
"šesti čas", a "jedanaesti čas" o kome je reč u stihu 6 i 9
je pet sati posle podne. Dakle poslednji su došli pri kraju
dana. Oni su dobili od gospodara vinograda istu platu kao i
oni koji su radili seo dan.
Ova na priča poučava davolja i osećanje kojim se služi Bogu
je važnije nego trajanje ove službe. Ovako Bog meri veličinu
nagrade. - Bog još daje svakom prema njegovim obećanjima pa
čak i više nego što smo stvarno zalužili. Po gospodarevoj
naredbi, da se prvo isplati radnicima koji su poslednji
došli u vinograd, vidi se jasno da je Isus hteo ovom pričom
istaći da neće ništa zavisiti od dužine rada, nego od naše
volje i osećanja kojima služimo Bogu. - Poslednji koji su
bez svoje krivice poslednji pozvani na rad a svoj su posao
savesno obavili, primeće najpre nagradu, život večni, a koji
su prvi pozvani bez svoje zasluge, dolaze poslednji do
nagrade, i oni će dobiti život večni ali će biti ukoreni jer
se protive Božjoj odluci i naredbi. Ništa ne podupire
mišljenje da će na nebu biti veća jednakost nego na zemlji
gde se ima da izvojuje mesto u Božjem carstvu. Tamo će se
moći ralikovati Božje sluge a da se nikome ne ukinu njegova
prava (Up. Mat. 19,28-30). Ova priča opominje apostle da se
ne hvale što su prvi pozvani, nego da opravdaju svoje
pozivanje savesnim radom ne uporedjujući se medju sobom, jer
prvi može da bude posledni.
$$$ Treće Isusovo objavljivanje patnji i stradanja Mat. 20,
17-19. (Marko 10,32-34; Luka 18,31-34)
Posle Lazarevog podizanja iz mrtvih sinedrion je doneo
odluku da se Isus ubije (Jovan 11 gl). No kako se
približavala Pasha, trabalo je on sa učnicima da ide u
Jerusalim da uzme učešća po Mojsijevom zakonu. (Deut.
16,16). Isus ide poslenji put u Jerusalim gde ga čekaju
patnje i smrt. On je ipak smelo išao svome cilju.
Isus objavjuje prvi put i sa više pojedinosti šta će se u
skoroj budćnosti sa njeme dogoditi. Ali ovo je i poslednji
put. On im sada jsano kaže da će se to sve dogoditi. Ali ovo
je i poslednji put. On im sada jasno kaže da će se to sve
dogoditi preko mnogobožaca. Sinedrion je morao Isusa predati
rimskoj vlasti, jer je samo ona mogla da izvrši srmrtnu
kaznu. Ali i ovoga puta apostoli i drugi pratioci nisu ništa
od Isusovih reči razumeli. Oni su mislili da se sve ovo što
im Isus govori na tiče njega i njih, nego da im on time
iznosi samo slikovoto teškoće i smetnje koje će nastupiti te
su se nadali da će Isus svakako ovom prilikom uspostaviti
svoju dugoočekivanu vladavinu u Jerusalimu. On je to ustvari
i učinio, ali na jedan sasvim drugi način na koji učenici
nisu ni mislili. - Kao i prva dva Isusova proroštva i ovo
treće, gde se iznosi i način srmti, je dokaz i znak njegovog
mesijanstva.
$$$ 64. Molba zavedejevih sinova Mat.20,20-28. (Marko 10,
35-45)
Sinovi Zavedejevi su bili Jakov i Jovan (Marko 10,35, a
njihova mati Saloma koja je umolila Isusa (Marko 15,40 i
16,1). Marko opet kaže da su oni pristupili Isusu i ovo ga
zmolili. Ovde vidimo u čemu je majka posredovala. Ona je
htela da nešto više osigura svojoj deci; htela je da ih vidi
okružene ćašću pred Isusa u novom cerstvu.
I sinovi i majka očekivali su zemaljsko carstvo. Oni su
smatrali da će Isus da vlada na ovoj zemlji, čime su
izrazili verovanje celoga naroda. Braća su zahtevala sasvim
istaknute položaje za dan njegove slave. Sedeti sa desne i
leve strane je znak najveće naklonosti prijateljima princa.
Poniznost je kamen kušanja naše vere. Bez poniznosti nema
pobožnosti. Najpobožniji je onaj ko do sebe malo drži a
visoko misli o Bogu; onaj koji je spreman da zauzme i
polednji i najmanji položaj samo da bi pomogao svojoj braći.
- Mati i sinovi su još živeli, i pored jasnog objavljivanja
Isusovih patnji, stradanja i opomene od veličanja, u mislima
o slavnom dolasku Božjeg carstva sa prestolima, koje su oni
hteli imati za sebe. Ona je htela najbliže prestle pored
Isusa da rezerviše za svoju decu.
Isus se obraća direktno sinovima Zavedejevim sa rečima da ne
znaju šta ištu. Oni ne znaju da se do časti i slave dolazi
putem stradanja i smrti. Njegovu čašu ispiti znači umreti
tačno prema pretskazanom proročanstvu u punoj pokornosti
prema Bogu. Sa krštenjem se izražava ta ista slika samo više
pasivna. Njihov odgovor: "možemo", pokazuje da im nije bilo
jasno o čemu se radi u Jerusalimu. - Mat. 20, 23 je
proročanstvo o Jakovu i Jovanu. I zaista su obojica patili.
Jakov je odmah u početku bio mučki ubijen (Da. 12,2). Ali
što se tiče prvog mesta u Mesijinom carstvu, njih ne deli
Isus po svojoj volji, nego ona pripadaju onima kojima je
Otac odredio. Isus ništa ne kaže da li su oni to.
Ostali apostoli su se rasrdili što su ova braća tako
častoljubiva, pa traže sve za sebe a njima ništa ne
ostavljaju. Time su i ostla desetorica pokazala svoju zavist
i želju za slavom i čašću.
U Mat. 20, 25-27 pkazuje Isus apostolima jedini put ka
veličini i vladavini. On stavlja samog sebe u ovome pogledu
za primer. Isus nije sišao na zemlju, da mu drugi služe,
nego da on njima služi. - On smatra ljude kao zatočenike
zbog velikog duga (prema Bogu). On je sišao da da veliki
otkup, svoj život, za njihovo otpuštanje (oslobođenje). Bez
njega ne bi se mogli ljudi sami spati (otkupiti). Ceo njegov
život do samoga kraja bio je samo služenje ljudima. Ovo "za
mnoge" zanči ne za sve, nego samo za one koji ga potpuno
prime.
$$$65. Isceljenje dvojice slepih iz Jerihona Mat.20,29-34.
(Marko 10,46-52; Luka 18,35-43)
Ukoliko se Isus više približavao Jerusalimu utoliko je bilo
više naroda koji ga je pratio, tim pre što su mnogi bili na
putu za Jerusalim svaki praznika Pashe. Isus nije sad više
branio da ga narod glasno i jasno pozdravlja kao Mesiju, jer
on želi i u Jerusalim da nastupi kao takav. Narod koji mu se
svuda priključivao slavio je i hvalio Boga.
Marko (Marko 10,46; i Luka 18,35) nas izveštavaju samo o
jednom slepcu, dok ih je po Mateju (20,30) bilo dva. Luka
još govori o slepcu koga je Isus sreo ne kad je izlazio iz
Jerusalima, kao što veli Marko, nego kad je ulazio u
Jerihon. Ovakvih neznatinih razlika ima dosta, i one
dokazuju da evandjelja nisu kopije nego da su evanjeljiste
pisale samstalno ono što su se sećali ili čuli od drugih. -
Jedan od ovih slepih je bio veoma poznat. Marko ga naziva
Vartimej, sin Timejev. Možda su Marko i Luka spomenuli samo
njega iz razloga što je bio dobro poznat narodu, Neki su
opet pretpostavljali da je Isus izlečio jenoga pri ulasku a
drugoga pri izlazu iz grada, a da Matej sjedinjuje oba
događaja . Svakako nam ovde nedostaje dovojno podataka da
bi mogli rešiti ovaj slučaj, ali je uvek bolje uzeti da
postoji stvana razlika u sećanj ili mestu.
Da ne bi dosađivali Isusu i da se ne bi morali zadržavati na
putu, narod ih je ukorio i naredio im da ćute. Oni su jedva
čekali da stignu u Jersalim u pratnji svoga Mesije pa da ga
tamo proglase za cara. Ali slepci su ga i dalje sledili i
slobodno vikali za njime: "Sine Davidov! " Isus je zaustavio
povorku i iscelio ih po njhovoj veri, a oni odmah ustaše i
pođoše za njim.
$$$66.Isus u Jerihonu Luka 19,1-10.
Ime Jerihon potiče od staroga kulta obožavanja mseca kod
Hananaca ili zbog mirisa njihovih vrtova. Etimološki može se
opravdati ovo dvostruko poreklo. Reč "Iriho" ili "Jeriho"
dolaze ili od "iraeah" (mesec) ili od "ronah" (miris).
Za približvanje Isusa se već doznalo u gradu i mnogi su mu
izašli u susret. Zahej nije samo čuo o Isusu, on je već duže
vremena bio pod uticajem svega što je čuo o Isusu. On je
hteo samo da vidi Isusa, a nikako da ga Isus primeti i sa
njime razgovara. Ali Isus ga je svojim božanskim okom
primetio.
Da je Zahej bio običnog stasa, on bi ostao u gomili, i Isus
ne bi došao u njegovu kuću. On je bio malog rasta, pa je
hteo svojom energičnom voljom da dostigne ono što nije imao.
- Ulazak u Zahejevu kuću izazvalo je mnogo mrmljanja, jer je
Isus ušao u kuću jednog grešnika. Položaj i služba Zahejava
su mu dozvojavali da ugnjetava narod. On ne tvrdi da to nije
tako. Reči "daću" siromašnima pretpstavlja već njegvu
naviku. Nijedan čovek ne otima i krade da bi posle vratio
četvorostruko. Iz ovih njegovih rači se jano vidi stvarna
promena misli kod ovog čoveka. Svaki čovek koji postane
poslušan Bogu treba da se trudi da ispravi sve učinjene
nepravde. Četvorostruko je bio judejski zakon, pa kome se
plaćala ukradena ovca (Ex.22,1), kad je na sudu utvrdjena
kazna. on je hteo da svakom vrati iz svoje lične pobude
ukradenu stvar ili naknadu u istoj vrednosti a nije čak ni
hteo da zadrži ovaj peti deo vrednosti po zakonu (Num.
5,6.7). Sve nam ovo pokazuje ozbiljnost njegovog pokajanja,
koje je rodilo želju da sve nepravde popravi. U st. 9. Isus
ne govori o sebi nego o izbavljenju ovoga pokajanog čoveka.
Spasenje ustvei počinje kad čovek stvarno primi Hrista i kad
su mu oprošteni gresi.
$$$ 67. Priča o Deset mina Luka 19,11-28.
Ova priča se jasno razlikuje od priče o talentima (Mat.
25,14-30), koja razvija drugu misao; misao o odgovornosti
koja se javlja zbog razlike u daru. U Mateju nije reč o
jednoj istoj sumi novca, koja je data svima svaki sluga
dobio je istu sumu novca.
Pri približavanju Jerusalimu mnogi koji su pratili Isusa sve
više su razmišljali o mesijanskom carstvu, zbog čega im je
Isus i hteo da objasni da se oni moraju više da zabave sa
pitanjem polagnanja računa na sudu. Dogadjaj sa ovim
plemićem koji je otišao u daleku zemlju da primi carsko
dostojanstvo, bio bi sasvim razumljv kad ne bi znali slučaj
u istoriji sa Arhelajem. On je putovao u Rim da primi
kraljevske znake. Zbog Arhelajevih surovosti Judeji behu
poslali Avgustu deputaciju od 50 osoba da bi izneli njegove
surovsti i zahtevali da mu se oduzme uprava. Ovaj pokušaj
nije uspeo ovog upta ali ponovljen imao je uspeha.
Veličanstvena Argelajeva palata podizala se smeštena blizu
Jerihona, što je Isusa i potsetilo na sve ove okolnosti.
Ova nam priča pokazuje kako je Isus uptrebljavao
najjednostavnije događaje i njima se poslužio za svoju
veliku nauku.
Ove mine (novac od prilike 100-150) koje su u priči poverene
slugama, pretstavljaju božanske mine koje treba svako
razumno Božje dete - razumno da upotrebi i da izvuče iz
njega sve što je moguće u slavu Isusovu i za uspeh Božje
stvari. Njemu će se suditi prema kaptala koji mu je poveren.
Čovek velikoga porekla je sam Isus, Božji sin. Daleka zemlja
to je nebo gde je on otišao da pripravi svoje carstvo i nama
stanove. Oni koji ga iz njegoe zemlje mrze i neće da im on
vlada, to su Jevreji, njegovi sopstveni građani. Sluge
kojima je on poverio mine, to su pozvani. - Dolazak na
zemlju, prvi dolazak Isusov, to je borba i protivljenje
Isusovovme uspostsvljanju Božjeg carstva; drugi dolazak je
dolazak u sili i slavi. Isus će tada suditi pozvanima i on
će tada izraziti svoj gnegv protiv onih koji su odbili njevo
carstvo. Između ova dva događaja ima da se dogodi jedan
čitav period vremena velikog rada pozvanih. Oni treba da
umnože svoje božanske darove. Samo u tome slučaju će pozvani
biti i izabrani.
$$$68.Isusovo pomazanje u Vitaniji Mat. 26,6-13. (Marko
14,3-9; Jovan 12,1-11)
Isus se, kada je napustio Jerihon, zaustavio na putu za
Jerusalim u Vitaniji, gde su živeli Lazar i njegove sestre.
Ovog puta Isus nije otseo u Lazarevoj kući, nego kod nekoga
Simona koga je Isus izlečio od gube. Prema apostlu Jovanu,
bio je prisutan i Lazar sa setrama Martom i Marijom. Matej i
Marko ne imenuju ženu, a Jovan veli da je to bila Marija. I
ovog puta je ovo pomazanje bilo samo izraz ljubavi i
zahvalnosti i to u predosećaju konačnog rastanka. Delo
pomazanja je pretstavljao pravu žrtvu, kao simbol potpune
predaje samog sebe. Ali oni koji su se nalazili za trpezom
smatrali su da je i pored sve skupocenosti ovog dara još i
suviše malo da bi moglo izraziti ljubav one koja je sve to
žrtvovala, kao ni veličniu onoga što je ona od njega prmila.
Posedovanje ovoga skupcenoga mira dokazuje da je ova
porodica bila bogata. Delo Marije svedoči o tolikoj ljubavi,
nežnosti i divljenju da se ne može naći slične u istoriji.
Gde god se dogodilo neko delo plemenitosti ili zaboravljanje
samog sebe, Juda je uvek gunđao i takvo delo ismevao.
Dok Matej i Marko govore da je Marija prosula miro Isusu na
glavu, Jovan veli da mu je pomazala nege. Kod Judeja su se
gostima iz ljubavi i poštovanja prale nege, a kosa i brada
kao i noge pomazale mirisavim uljem. Sam Isus je video u
ovome delu pomazanje (balzamovanje) njegovog tela pred ukop.
Ovo njeno delo uzima Isus kao znak velike uspomene. - Isus
je svoju skoru smrt potvrdio ovim pomazanjem te je time i
opravdao Marijin postupak. Njegova je smrt bila tako blizu,
da se njegovo telo već sad moglo pomazati. Marija je tako
odala Isusu pslednje poštovanje.
Jovan još dodaje ovde da se Isusova prisutnost raščula i da
su mnogi Judeji nagrnuli da vide Isusa i Lazara, i pošto su
mnogi već poverovali u njega, odlučili su se sveštenici da i
Lazara ubiju.
$$$$$%%IV%%% deo:
$$$$Od Isusovog ulaska u Jerusalim. Do njegove smrti i
vaskrsenja
U subotu uveče je Isus došao u Vitaniju. Pasha je počela 14
nisana, dan kada se klalo jagnje. Isus je napustio Vitaniju
svakako u nedelju rano uzjutro a 6 dana kasnije (Jov.12,1) u
petak, počeo je praznik Pashe (13 nisana), jer je subota
počinjala sa zalaskom sunca. Tako je Isus ispunio sve
zakonske propise i naredbe.
Nedelja
$$$ 1.Isusov ulazak u Jerusalim Mat. 21,1-11. (Marko 11,1-
11; Luka 19,29-44; Jovan 12,12-19)
Pošto je Isus napustio Vitaniju, poslao je dva učenika pred
njima u Vitfagu. Ovo je mesto svakako ležalo na istočnom
obronku Maslinske Gore, koja se protezala istočno od
Jerusalima. Svakako je Vitfaga bila bliže od Vitanije, u
kojoj je Isus proveo dane pred svoj svečani ulazak u
Jerusalim i gde je pošao radi svečanog ulaska u Jerusalim.
Isus se spremao da svečano ali tiho udje u Jerusalim, pa je
zato poslao dva učenika da mu dovedu magare, na kome još
niko nije jahao (Marko 11,2.7; Luka 19,30.35; Jovan 12,14),
a sa magaretom treba učenici da dovedu i magaricu, svakako
da bi magare bilo mirnije (Mat. 21,2). Destoga nisana Sveti,
pošavši iz Vitanije i prošavši pored Vitfagare ušao je Isus
u Jerusalim. Onoga dan kada su Judeji birali pashalno jagnje
(up. Ex.12,13), koje se klalo 14 nisana, ušlo je "jagnje
Božje" u Jerusalim kao sveti grad, da se tu pokaže javno kao
Mesija. (I.Ž. str., 188/1) Isusova vest kao i držanje
sopstvenika životinje, otkrivaju odnos sa Isusom. Sinoptici
jasno iznose, da je Isus bio svestan svoga ulaska, pa ga je
zato tako i uredio, da bi se ispunilo proročanstvo, što
priznaju Matej i Jovan. (I.Ž., str.185/3-5)
Isus je ujahao u Jrusalim na magaretu. Magarci si bili staro
prenosno sredstvo kod Jevreja. Na njemu je jahao David i
ostali preci. Upotreba konja se smatralo neverstvo starom
običaju i judejstvu kao i "Solomunov luksuz". I proroci su
pretstavljali Mesiju kao cara koji će na dan uspstavljanja
Božje slavne vladavina jahati na magarcu. Istočnjaci su od
uvek više voleli i upotrebljavali magarce u svečnim
prilikama nego kone zbog magarčeve mirnoće.
Narod je išao za Isusom i pred njim, on se sastojao od
posetilaca Pashe koji su dolazili iz Galileje, pa čak i
Pereje, Dekapolja iz Filipove države. Ovi posetioci su se
bili utaborili u ravnici Kedron, pod jerusalimskim zidinama.
- Narod je prostirao svoje haljine i bacao zelene grančice
što je bio način izražavanja počasti prem ondašnjem običaju
izražavanje dobrodošlice carevima (Up. 2.Car. 9,13); Oni su
pevali "Osana" iz Ps. 118, 25 - koji se naročito pevao o
prazniku Senica, a znači "pomazani". - Kad je Isus video
grad Jerusalim, on se veoma uzbudio (Luka 19,41-44). On je
imao pred očima sve što će se uskoro dogoditi u gradu kao i
u skoroj budućnosti i on se zaplakao. To nije prvi put da je
Isus plakao, ali ovog puta on se setio svoga naroda i ovaga
nezahvalnog i odgovornog grada, kao i strašne sudbine koja
mu se priprema. (I.Ž. str. 189/3)
Svečani Isusov ulazak u Jerusalim uzbudio je sve stanovnike
Jerusalima, a oni stranci koji su izdaleka došli na prazni
Pashe pitali su ko je taj što tako svečano ulazi u
Jerusalim. Narod je govorio onako kako su ga znali: "prorok
iz Nazareta". - Kada su friseji zahtevali od Isusa da
zabrani učnicima da pevaju "osana", on im je odgovorio:
"Kažem vem, ako oni ućute, kamenje će vikati!" Već više od
dve godine Isus je davo toliko dokaza svoje mesijanske
misije, da bi čak i kamenje po putu, kada bi moglo da
govori, već dalo o njemu svedočanstvo, a ljudi, su ga
izbegavali i postali tako neosetljivi i tvrdi kao stena. Ove
reči su bile za ove fariseje oštar prekor, ali oni ga nisu
razumeli. (I. Ž., str. 188/2)
$$$2. Grci žele da vide Isusa Jov. 12,20-36.
Ovo su bili svakako neki prozeliti kao carski komornik
(Da.8), kapetan u Kapernaumu (Luka 7) i rimski centurion
(Da.10). Tradicija kaže da je to bila deputacija Avgara V,
edeskog cara, koji je, znajući o opasnostima kojima je Isus
bio izložen, ponudio mu zaštitu u svojoj državi.
Oni su svakao tražili Filipa da bi posredovao da mogu
razgovarati sa Isusom. Izgleda da je Filip ovo smatrao
opasnim i tako odlučni Andija ih je doveo Isusu. - Isus je
ovo odbio, jer se on sada ne može upuštati sa nejevrejima,
ali odmah objasni prisutnima da će se uskoro ispuniti u
njegovome velikom delu starozavetno i njegovo sopstveno
proročanstvo. U st.27 i 31 naglašava Isus on "sada". Čas
ispnjenja s približio. On se bori da bi iz patnje i smrti
video slavu. Isus zna da će doći do smrti i moli tražeći
potvrđenje, koje i dobija u svoj punini. Svojim slušaocima
opet ukazuje na Očev odgovor na njegovu molbu, koji bi
trebao da mu služi kao znak. Zatim Isus govori o značenju
ovaoga časa. On znači za sotonu izgnanstvo a tima i sud za
sve njegoe pristalice, a za Isusa podizanje na krst i nebo,
i za njegove pristalice privalčenje njemu.
U ovim rečima vidi narod suprotnost sa Mesijinom stalnošću;
sem toga oni bi hteli da znaju šta on podrazumeva pod imenom
"sin čovečji"? Ali Isus im to nije hteo objasniti, nego ih
samo opominje da je on samo još kratko vreme na zemlji
svetlost koju oni treba da prime i da joj se priključe.
$$$3.Neverovanje Judeja Jovan.12,37-50
Jovan nam daje kratki pregled s obzirom na prošlost Božjeg
naroda prvo sad, pred praznik Pashe, da bi objasnio uzrok
njihove tradicije. U Izrailjevom neverovanju, već u vreme
proroka Isaije, a koju je on i predvideo unapred za ovo
vreme, vidi evanđelista Jovan kraj judejskome narodu. St.
41 i 42 pokazuje suprotnost: dok je Isaija, koji je tako
daleko bio, ipak video Isusovu slavu i o njoj govorio,
držali su se starešine naroda skoro neprijatljski kad je ta
slava bila pred njima; a st. 43 daje uzrok tome: "Milija im
je bila slva ljudska nego slava Božja."
Ponedeljak:
$$$4. Proklinjanje smokve Mat. 21,17-22. Marko 11,12-14.
Uveče prvoga dana vratio se Isus u Vitaniju gde je prenoćio.
Uopšte izgleda da je Isus svako veče napuštao Jerusalim,
svkako zbog neprijateja. Drugoga dana ujutro rano dogodilo
se proklinjanje smokve, koja je opet trećega dajna ujutro
pri prolaženju dala Isusu priliku za jedan važan govor.
Marko naglašava da još nije bilo vreme smokvama. To nije
bilo vreme kada su smokve pune plodova. Vreme smokvama je u
Palestini u junu i julu mesecu, ali već u aprilu daju smokve
prve, retke plodove, koji se nazivaju prve smokve, a koje su
veoma skupe. Isus je video bogato lišće te se nadao da će
naći ploda. ovo drvo koje je kažnjeno prokletstvom od strane
Isusa je jedino stvorenje koje je prokleo onaj čija je
blagost u pogledu čoveka bila bez granica. - Jovan je ovom
slikom opisao Isusa kao velikog sudiju sa rešetom u ruci,
odvajajući žito od slame i bacajući slamu u propast. On ima
silu da oživi i ubija, da otvori nebo i provaliju. On je to
trebao da pokaže. Ali u svome javnom radu, želeći samo dobro
čoveku, on je štedeo krivce i nije im hteo pokazati svoju
moć uništenja što je pokazao na smokvi bez ploda.
Ovo je bilo samo sibol prave smokve, koja je bila zbilja
neplodna. Pošto je Isus jedan dan ranije sve posmatrao u
Jerusalimu i hramu, nije našao nikakvog ploda (Up. Luka
13,6-9). Ovo proklinjanje smokve je samo Isusovo prorčanstvo
o razorenju Jerusalima. To je smisao ovog događaja. - Bog je
posadio u izabranoj zemlji smokvu koja je trebalo da nosi
bogate plodove. Upravo u ovo vreme je Isus, Očev izaslanik,
umolio svoga Oca za još malo strpljenja i nade. On se trudio
oko smokve. Tih plodova je on bio željan, sa kakvom radošću
bi ih on ubrao, ali plodova nije bilo. Ova pvlašćena smokva
je izdala dobrotu i stradanje Stvoritelja, njegovo
očekivanje i trpljenje, i zbog toga će zauvek nestati.
$$$5. Drugo čišćenje hrama Mat. 21,12-17. (Marko 11,15-19;
Luka 19,45-48)
Dva puta u svome životu na zemlji, u početku i na kraju
svoga javnog rada, Isus je izgonio prodavaoce iz hrama. On
je to učinio iz iste revnosti i u istom smislu kako je pre
tri godine počeo; sad završava. Neki su pokušli da izjenače
ova dva događaja, ali za ovo nema nikakvih ozbiljnih dokaza.
Isus je svakog trenutka osećao apsolutnu svesnost svog
božanskog posinaštva; on je uvek smatrao hram domom svoga
Oca. On je tamo odlazio, radio i učio kao Učitelj. On je
ustao protiv svega što je ovaj dom omalovažavalo. Prvo
isterivanje je otkrivalo njegovo mesijansko pravo i
ovlaštenje, a ovo drugo je to svečano potvrdilo. U ovom domu
pozvao je Isus narod na promenu načina života i misli.
Uostalom došlo je vreme da životine određene za žrtvu nemaju
više nikakvog razloga i smila. On je imao da bude ona prva,
večna žrtva, koja je imala da obustavi sve ove žrtve, čija
krv nije mogla ništa očisititi i koju Otac nije više hteo.
Ovo čišećenje hrama jasno pokazuje, ako se upredi sa ranijim
događajem sa smokvom, kako je Izailjski narod bio samo lišće
na smokvi bez ikakvog ploda. Zbog toga je bio i zreo za sud.
- Ovaj dan je bio određen po zakonu (Ex.12,3) za izbor
pashalnog jagnjeta. Ovo je velika žrtva neba pa je sam došao
da se prinese. Vreme materijalne žrtve je prošlo. Bog traži
duhvnu i božansku žrtvu. Evo te žrtve; to je Isus Hristos.
Njegovo mesijansko carstvo se može da osnuje na smrti. Pre
nego što će valdati nad savestima ljudi, mora sam da umre. -
Ušavši u hram Isus se molio pred oltarom za žrtvovanje, čija
se vatra ima za uvek da ugasi i koju je on trebao da zameni.
Prinošenje sebe samoga Ocu bio je najvažniji tenutak ovoga
sveta. Tajna njegove sudbine imala je uskoro da počen. On je
dobro razgledao ovaj žrtvenik i duboko razmišljao o svojoj
žrtvi, dok su učenici nespsobni da ga razumeju razmatrali o
bliskom triumfu i slavi.
Nepriajtelje Isusove je razljutilo što Isus leči u hramu,
jer su oni ovo lečenje pripisivali demonskoj moći. Pa čak
dozvljava da mu i deca kliču kao "sinu Davidovom". Ali u
ovoj deci Isus je video nove Izailjce koji su napustili zle
puteve svojh otaca i njega kao Mesiju pozdravljalju. - Isus
priznaje da čuje klicanje dece ali i ne misli da ih ućutka,
nego opominje svoje neprijatelje na Ps.8,2 gde stji da će
Isusa upavo mala i neznatna deca poznati i slaviti, kad
odrasli i razumni, bar koji se kao takvi smatraju, to
odbijaju.
Sreda
$$$6. Osušena smokva Mat.21,19-22; Marko 11,20-26.
Prema marku (11,21) učeniku ap. Petra, koji je biržljivo
beležio sve činjenice i dogadaje koje je čuo od apostola,
naročito od ap. Petra Isus je prokleo smokvu u ponedeljak
(Marko 11,12), i apstoli su utvrdili da se smokva potpuno
osušila tek u sredu (Marko 11,20). Ap. Matej, očevidac,
tvrdi da se smokva onoga trenjtka osušila (Mat. 21,18.19). -
Možda su učenici prolazeći pored smokve začuđeno upitali
Isusa kako se smokva odamh osušila, jer smokva i kad se
otseče ostaje još neko vreme zelena. Učenici su se ovde
čudili samo brzom dejstvu njegovih reči. Isus im nije
protumačio događaj sa smokvom, nego im je govorio o moći
molitve i veze. On ih uverava da i oni mogu, ako imaju punu
veru ovakvu bezgraničnu silu ostvariti, a samo je molitva
sredstvo za to.
$$$7. Ptianje Isusovog ovalšćenja Mat. 21, 23-37. (Marko
11,27-33; Luka20,1-8)
Prva dva dana javnog Isusovog rada, nije judejska vlast
prduzela nikakve odlučne korake protiv Isusa iako su već
odavno želeli da ga ubiju. Treći dan (sreda) praznika (prema
Marko 11,27 na drugi dan) otpčela je odlučno borba u
Jerusalimu između Isusa i valsti i ostalih neprijatelja, i
to borba rečima. Prvosveštenici i sadikeji, književnici i
fariseji pa i Irodovci svi su se složili protiv Isusa, jer
su ga smatrali zajedničkim neprijateljem. Ali Mesija je sve
pobeđivao svojim božanskim duhom.
Ovo pitanje su postavili Isusu same vlasti, sinedrion, pred
kojim će se Isus uskoro pojaviti. Da bi pokazao svima lažnu
veru svojih nepriajtelja, Isus im je postavio pitanje o
poreklu Jovanovog krištenja. Samo njihovo ćutanje bilo je
odgovor. Ako bi odgovorili: sa neba, onda bi ih Isus pitao,
zašto mu onda nisu verovali i primili ga; a ako bi kazali:
od ljidi, onda bi ih narod napao, jer ga je smatrao
prorokom. Zato su oni rekli ne znamo.
$$$8. Priča o dva sina Mat. 21,28-32.
Isusovo pitanje o poreklu Jovanovog učenja je bilo povod
ovoj priči. Sin koji je obećao pa nije otišao na rad,
pretstavlja fariseje koji su priznali i primili Jovanovo
krštenje ali se nisu pokajali niti primili Isusa. Medjutim,
sin koji u početku nije hteo ići na rad ali se docnije
predomislio, pretstavlja carinike i grešnike. Ovi poslednji
"ulaze pre u carstvo", kao sinovi te poredice, što znači da
je ovo carstvo već počelo. Ovo je i pravi smisao ove priče.
Spoljni način života onih koji su bili starešine naroda bio
je uvek samo "hoću" na jeziku; a način carinika i grešnika
prkosni "neću" za zahteve koje je Bog postavio svakom
Izrailjcu. Ali oni se nisu pokazali u izvodjenju onoga
"hoću", dok su se oni sa prkosnim "neću" ustvari ipak iz
osnove pokajali, tako da su vršili vlju i dela Božja.
Sablazan i pad starešina naroda dogodio se u pitanju
primanja Jovana Krstitelja. On je bio na pravome putu i imao
je svoj zadatak od Boga određen. Sada su starešine trebale
primerom da idu napred.
$$$9. Priča o vinogradu i vinogradarima Mat. 21,33-46.
(Marko 12,1-12; Luka 20,9-19)
Ono što se u ovoj priči iznosi samo u jednome dogadjaju
jedne jeseni, dogadjalo se u istoriji više vekova. -U priči
domaćnin pretstavlja Boga, a vinograd starozavetnu Božju
crkvu, koju je već prorok Isaija prikazao kao vinograd (Is.
5,1..). Pivnica, sprava za muljanje i kola pretstavlja sve
ono čime je Bog snabdeo svoju crkvu da bi mogla napredovati.
Vingradari su oni koji su imali vlast u izrailjskom narodu,
sveštenici, starešine narodane i učitelji. Nima je bilo
povereno gajenje vinograda, vaspitanje i odgajanje Božjega
naroda. Rodovi koje je judejski narod trebao doneti, jesu
vera u Boga i život po Božjoj vlji. Sluge, koje je gospodar
u razno vreme slao po plodove, to su prorici koji su tražili
živu veru i dobar život od naroda u ime Božje. Ali njih je
narod na čelu sa vođama pobio. -I sam Sin gospodara
vinograda vršio je ulogu proroka. Pošto Sin nije nameštenik,
očekivalo se veće poštovanje prema njemu. Ali upravo to je i
rasplamtilo njihov gnev. Oni i njega, Mesiju, kao gospodara,
uhvatiše, izvukoše izvan grada (Jerusalim, Mat. 27,32;
Jevr.13,12) i tamo ubiše. Ovde Isus proriče o budućim
ubicama i ubistvu, da bi tako zadržali vlast koja je
pripadala gospodaru vinegrada i njegvom sinu.
Isus ih ostavlja da oni sami izreknu osudu. Ali on nije
zadovoljan samo sa njihovim odgovorom. Jednostavna kazna bi
ovo stanje i dalje održala. Nema nikakvdog opravdanja onoga
što se zlo učinilo, nego se mora iznova zidati. Pri ovome
zidanju će onako kako to Ps. 118, 22. kaže: "Kamen koji su
zidari odbacili kao bezvredan postaće čak kamen ugaoni, na
kome će počivati sva zgrada." (Da.4,11; 1 Pet.2,7) Gospdarev
sin, Isus, postaće kamen ugaoni koji podržava zgradu; za
jedne će biti kamen na koji će oni naći i raspasti se
(njihovo "ja"), a za druge će on biti kamen koji će pasti na
njihove glave i smrviti ih. Ovo pitajanje kamena od ugla od
odbačenog kamena je ustvari Isusovo proročanstvo o njegovom
vaskrsenju i osnivanju novozavene crkve. Ono što su
vinogradari hteli da postignu ubistvom gospodarevog sina,
nisu postigli. Nasledstvo, Božje carstvo, ostalo je u rukama
pravoga naslednika, Isusa. - Ali zato što će Judeji odbaciti
i ubiti Božjeg sina, pokazaće s nedostojnim ovoga carstva,
te će im se ono oduzeti i dati drugome narodu, koji će
donositi rodove, što se traži u Božjem carstvu. Taj drugi
narod to su mnogobošci, koji će primiti evandjelje i koji će
sačinjavati sa vernima Judejima "sveti narod" (1 Pet. 2,9).
$$$10. Priča o svadbi carevog sina Mat. 22,1-14.
U priči o dva sina pokazao je Isus jevrejskim starešinama da
se oni držeo poslušnosti samo rečima; u priči o vinogradrima
ih Isus oponime na njihovu odgovernost, pokazuje im strašnu
kaznu zbog njihove nevernosti i surovosti; a u ovoj priči
govori im on o njihovome čisto spoljnjem primanju njevgove
milosti, što samo Božje prodiruće oko može da dozna.
Formalizam, gordo i slepo sujeverje, bili su gresi na koje
im je Isus ukazao.
Ova priča je potpunija i opširnija nego ona o svečanosti po
ap Luci (Luka 14,15-24), ali ima sa njom mnoge sličnosti. U
piči o svadbi carevog sina pozvani se nisu zadovolnili da
odbiju carski poziv, nego su pobili i sluge, koji su im
javili da je sve pripremno za gozbu. Bog će pozvati svoju
vojsku koja će uništiti ubice i spaliti grad. Umesto
Izrailja ući će u novu crkvu obraćeni grešnici i mnogobošci.
- Ako se uzmne da su Jovan i Isus prvo poslane sluge, onda
su apostoli one sluge koji su pri pozivanju nastradali, dok
je treći poziv upućen mnogobošcima.
Svi koji su docnije pozvani obukli su se u svadbeno ruho. Na
Istoku je bio običaj da se pri ovakvim prilikama princ
pobrine za svadeno ruho za svakoga zvanika, zato se onaj bez
svadbenog ruha i nije mogao opravdati. Nemarnost ovoga
čoveka da se obuče, pokazala je njegovo oholo preziranje
volje svoga gospodara, jednu neoprostivu nemarnost. To je
bila pravda koja ga je isterala iz dvorane gde se držala
svečanost i bacila napolje u tamu. - Ovo svadbeno ruho se
smatra haljinom pravde, koju Bog daje besplatno poniznim
dušama, koje su Isusu dovedene Duhom Svetim (Rim. 3,22-24;
Fol.3,9). Spasti se može samo onaj, koji bude obučen u
svadbeno ruho a grešnici se neće moći pravdati pred Božjim
sudom, nego će svesni svoje krivice ćutati kao što je ćutao
i onda na svadbi bez svadbenog ruha, koje pretstavlja
moralno držanje koje odgovara Boožjem carstvu.
St. 14 se može i ovako prevesti: "Mnogo je zvanih ali je
malo plemenitih (elit) duša. " Kraj ove priče je opomena za
one koji više vole dronjke njihove sopstvene pravde nego
haljinu milosrđa, koju im nudi hristova milost.
$$$11. Isus i pitanje plaćanja carskog poreza Mat. 22,15-22.
(Marko 12,13-17; Luka 20,20-26)
Farisejski članovi sinedriona koji su bili protiv partije
sadukeja, kojima su pripadali i prvosveštenici, odlučili da
se posluže lukavstvom da Isusa izazovz te ga uhvate na
sopstvenim rečima. Oni su poslali svoje učenike (mlađe
pripadnike ove partije) sa irodovcima da bi Isusu postavili
jeno religiozno-političko pitanje. - Jedno mesto u "Talmudu"
(Juhazim, 19,1) nam pruža pravu sliku o irodovcima. Tamo se
kaže da su nekad Hilel i Manaim bili na čelu sinedriona, ali
se Manaim stavio u službu Irodu. Njega su sledili osmdeset
krasno obučenih ljudi. To je poreklo partije koja se
obrazovala pod imenom irodovci. Da bi izmamili odgovoor od
Isusa, poslani su fariseji laskali Isusu zbog njegove nauke
i čvrstine karaktera. Oni se dive njegovoj hrabrosti i
odlučnosti sa kojom je on pravo učio i zastupo istinu. Možda
su oni ovde mislili i na Judu Galilejca, koji je pre
nekoliko decenija na ovo pitanje odgovorio negativno i tako
osnovao stranku zelota (fanatika) koji su se onda odvojili
od fariseja (Da. 5,37).
Na pitanje koje su mu fareiseji postavili nije bilo lako
odgovoriti. Kod Jevreja su bile upotrebljavane dve vrete
novca, rimski (u saobraćaju) upotrebom koga su sami Jevreji
priznali rimsko gospodarenje; pa pošto su taj novac primali,
nosili i koristili se njime, nisu moralno imali nikakvo
pravo da ovaj novac smatraju kao religozni, i drugi sveti,
koji je samo u hramu. Jedan novac simboliše zemaljsko i
političko pravo građanskih vlasti, a drugi Božja prava. -
Odgovor je bio težak, jer ako Isus kaže da treba dati porez
izazvaće prtiv sebe sav narod, koji je nerado plaćao carcki
porez, a ako kaže da ne bi trebalo plaćati porez, onda će ga
tužiti rimslij vlasti kao buntovnika.
Isus je dobro znao za njihovo kušanje, samo da bi našli na
njemu krivice da ga optuže, zato ih on i naziva
pretvoricama. - On se poslužio pismom na novcu, da bi im
izneo istinu koja se nije znala a bila je tako potrebna da
se zna: "Podajte carevo caru i božje Bogu!" ( Mat. 22,21).
Ovim je rečima zasnovana razlika izmedju religije i države.
Duhvno carstvo koje se već osnovalo neće se više pomešati sa
carstvom ovoga sveta. Isus je izneo razliku između ova dva
društva kojima ljudi pripadaju ali i osnovne dužnosti koje
otuda proističu ljudima za jedno i drugo carstvo. Car traži
svoje i Bog traži svoje. To dvoje nije isto ali se ne sme ni
protiviti jednodrugom. Bogu i mamonu ne meže se sluiti u
isto vreme, ali Bogu i caru može. Crkva i držva su dve
samostalne i različite ustanove. Čovek kao član obeju
ustanova može u isto vreme vršiti dužnosti i proma Bogu i
prema državi. U slučaju sukoba dužnost prema Bogu je veća,
jer "Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima" (Da.5,29).
Ove Hristove reči nas opominju na dužnost prema društvu u
kojem živimo, ali nas potseća da ima još i prečih i važnijih
dužnosti, dužnosti i prema Bogu i nebeskoj domovini.
$$$ 12. Isus i pitanje sadukeja o vaskrsenju umrlih Matej.
22,23-33. (Marko 12,18-27; Luka 20,27-40)
Pošto su se fariseji, poraženi Isusovim odgovorom udaljili,
pojaviše se sadukeji pred Isusa. Talmud nam potvrđuje da
sadukeji nisu apsolutno odbijali nauku o vaskrsenju mrtvih,
oni su samo tvrdili da se Torom i zakonom vaskrenje ne može
dokazaati. Ali do pobijanja nauke o vasksenju mrtvih trebalo
je samo ješ jedan korak, koji su mnogi članovi ove stranke
već učinili.
Oni iznose Isusu izmišljeni slučaj, da bi mu pokazali da je
njegovo verovanje u vaskrsenje mrtvih nešto nemoguće i da ni
sam Mojsije nije u to verovao. - Teškoća koju su sadukeji
izneli Isusu ustvari nije postojala, ona se pojavila zbog
njihovih pogrešnih misli i verovanja. Isus ih je poučio da
više ne budu tako tesni i uskogrudi; on im je pokazao
potpuno jasno pravu nauku. - Sadukeji su pokazali veliko
neznanje Pisma i zloupotrebu raznih stihova iz Mojsijevih
knjiha. Kako je to strašno kada oni pretpostavljaju da nema
vaskrsenja i budućeg života na osnovu ljudskih pojmova ovog
zemljskog života. Oni su polazili od pretpostavke da se
vakrsenjem vraćamo prvobitnom telesnom životu, što ne stoji.
Sadukeji i nisu poznavali Božju silu koja je u stanju da
stvori nov i drukčiji način života. Budući život će biti
ustvari nov život, sličan andjeoskom, tamo se neće ženiti ni
udavati, jer "gde nema smrti, tamo nema ni potomstva", kaže
Avgustin. - Ovim je Isusovim odgovorom otpalo pitanje
sadukeja čija će biti žena u novome životu od onih sedam
muževa. Vaskrenje iz mrtvih dokazao je Isus sadukejima iz
samoga Pisma. On uzima jedan dokaz iz Mojsijevih knjiga
kojima su sadukeji jedino priznavali božansko poreklo i
autoritet. U Ex.3.6. sam Bog naziva sebe Bogom Avrama, Isaka
i Jakova ("to i Mojsije pokaza". Luka 20,37). To je bilo
mnogo docnije posle smrti ovih patrijaraha. Bog nije Bog
mrtvih nego samo živih, to znači da su oni i posle smrti
"živeli" u Njemu. To je dokaz da ima vaskrsenja iz mrevih. -
Ima i drugih mesta St. zaveta koja govore o vaskrsenju (Up.
Dan. 12.23; Osija 13,14).
$$$13.O najvećoj zapovesti u zakonu Mat.22,34-40. (Marko
12,28-34)
Fariseji, koji su se bili obradovali što je Isus pobedio
sadukeje, poslali su sad zakonika, (književnika), fariseja
koji je imao Isusu da postvi pitanje koje se veoma
raspravljalo po školama /koje su našle 613 zapovesti samo u
Mojsijevim knjigama/. Oni su hteli dozani koja je zapovest
po svojoj sadržini i zančenju najveća.
Isus je sveo sve ove zapovesti u dve veoma jasne izražene:
"Ljubi Gospoda boga svoga svim srcem svojim i svom dušom
svojom i svim umom svomim" i "Ljubi bližnjega svoga kao
samoga sebe". Isus se nije zadovoljio da navede sao prvu
zapovest prema Deut. 6,4-5 po kojoj se sve ljudske osobine i
vrline treba da uzdignu do najvišeg stepena, do ljubavi
prema Bogu - pa ni oni drugi prema Lev. 19,18: on je obe
zapovesti stavio na isti stepen, kojim nema ravne. - Dakle,
ne u žetvama, postu i dr., nego u ljubavi prema Bogu i
bližnjem ogleda se istinka ljubav.
U ove dve zapovesti kao podrška vise sve zapovesti St.
zaveta. Ako se one sruše pada i sve ostalo. U njima se
nalazi cela sadržina St. zaveta. Ko njih vrši izvršio je ceo
zakon. U ovome je ležao odgovor na pitanje zakonika. Veći
ili mani značaj jedne zapovesti od bližnjeg ili daljeg
odnosa prema ovim osnovnim zapovestima.
$$14. Hristos - Sin Davidov Mat. 22, 41-46. (Marko 12,35-37;
Luka 22,41-44)
Pošto je Isus odgovarao na neka pitanja svojih protivnika,
prelazi on u ofanzivu i sad on postavlja njima jeno pitanje.
Izraz "sin Davidov" je bila jena od titula koja se pridavala
budućem Mesiji. - Isus ih je pitao kako je moguće da Davidov
sin bude njemu Gospod koji će sesti na desnu stranu Jahvi,
prema Ps. 110,1.- Fariseji nisu znali odgovarati, jer nisu
priznavali dvostruku, ljudsku i božansku prirodu Mesije.
Iako su znali šta stoji u Ps. 2,7 tj. da je Mesija, Božji
Sin ipak nisu mogli ni pomisliti da će Mesija biti drukčiji
nego sva ostala Davidova deca. Bilo je samo jednog odgovora.
Ovaj sin je trebao da bude više, božnske prirode; sin
Davidov prema telu, ali Gospod po tajni njegovog nebeskog
porekla. Ako je Hristos Gospod, koji sedi s dese strane Bogu
u njemu je božanstvo. Ovo rešenje je bilo nepobitno za sve
zakonike koji su St. zavet smatrali Bogom nadahnutim
knjigom.
$$$15. Isusov govor protiv književnika i fariseja Mat.23,1-
39. (Merko 12,38-48; Luka 20,45-47)
Pošto je ućutkao sve svoje neprijatelje, Isusje pokušao da
narodu a i svojim učnicima pokaže kakvi su fariseji i
književnici kao narodne vođe. Još jedanput pokušao je Mesija
da odvrati narod od svojih slepih i pokvarenih vođa, koji bi
ga mogli sasvim upropastiti. Isus obuhvata u ovome govoru
sve što je već ranije kazao u svojim govorima.
St.1-7. Mojsije je bio pravi učitelj judejskog naroda. U
Isusovo vreme su fariseji i književnici bili pravi narodni
učitelji, kao nekak Mojsije, mada je to spadalo u dužnost i
pravo sveštenika. - Fariseji su samo govorili da se treba
činiti ovo i ono iz zakona Božjeg, ali nikada nisu išli
napred primerom. Oni sami nisu činili ono na što su druge
upućivali. I ne samo to nego su sami još zakonu dodavali
raznovrsne propise koji su nametali narodu teret, tako da je
vršenje zakona bilo pravo teško breme. Sami nisu nikada
pomagali ljudima da nose taj teret. (I.Ž., str. 179/3) -
Podela fariseja na sedam klasa u Talmudu je veoma čudnovata.
Tu imamo fariseje koji su poslušni zakonu "iz ličnog
interesa"; fariseji koji su "stalno posrtali i padali iz
skromnosti", jer nisu hteli podizati noge pri hodanju;
"gnjevni fariseji" koji su se udarali o zid jer su išli
zatvorenih očiju iz straha da ne bi primetili neku ženu na
ulici; fariseji "sa malterom", koji su lepili gips ili
malter na oči iz istih razloga; takozvani fariseji "govorite
mi o nekoj dužnosti i ja ću je ispuniti"; fariseji,
"strašljivi" koji su radili samo iz straha; i najzad sedma
klasa jedina, koja je bila Bogu "poslušna iz ljubavi", pošto
su ga ljubili iz sveg srca.
St. 8-12. Od st. 8-12 opominje Isus svoje učenike da ne
slede primerima judejskoh starešina. I oni će biti učitelji
naroda, ali oni ne treba da teže za titulom, koja ustvari
pripada samo Isusu, jer je on jedini pravi učitelj, a
apostli su samo učenici i braća među sobom. Oni ne treba da
budu kao judejski učitelji, koji su hteli da se samo pokažu
pred ljudima. Oni su doslovce razumeli Deut. 6,8 i Ex.13,16,
te su pobožni Judeji nosili za vreme molitve u dve kutijice
tri, na pergamentu ispisana odeljka starozavetnog zakona
/ex.13,1-16; Deut. 6,49. 11,13-21/; jednu kutijicu su pomoću
kajiša učvršćivali na čelo , a drugu na gornjem delu leve
ruke, prema srcu. Da bi upalo u oči svojom pobožnošću,
fariseji su nosili fefiline /čiroke kajiše/ i kutijice, i
velike duge kite na gornjoj haljini. Oni su se otimali i za
pročelje na gozbama, jer su bili slavoljubivi. Tražili su
prva mesta po sinagogama. Voleli su da im se ljudi klanjaju
i nazivaju ih "rabi" /učitelju moj/. - Hirstvi učenici ne
treba nikog da titulišu imenom "aba" /oče/, kao što su
fariseji i književnici činili iz poštovanja prema učenim
učiteljima, jer ova titula i poštovanje pripadaju samo Bogu,
Ocu, od koga imamo život. Ko se na zemlji otima za što veću
čast i vlast, biće nezanatan na nebu.
Isus podiže sedmostruku optužbu protiv ovih judejskih
učitelja.
St.13. dolaskom Isusa na zemlju otvorila su se vrata
nebeskoga carstva za ljude, ali knjževnici i fariseji ne
samo da ne uzalze u ovo carstvo i ne primaju Isusovu nauku,
nego svojim učenjem i radom protiv Mesije smatraju i
drugima, zatvaraju im vrata da ne uđu u ovo carstvo. (I.Ž.,
str. 198/1).
St.14. St.14 je svakako docinije umetnut iz evanđelja po
Marku (12,40) i Luci (20,47). Isus opisuje gramzivost
fariseja i njiževnika koji su najradije obilazili kuće bez
muške glave, udovičke kuće i otimali njihova imanja u ime
svoje pobožnosti. Oni su znali da će to moći izvesti kod
žena. Za sve to biće naročito kažnjeni od Boga.
St.15. Prozeliti su bili stranci, mnogobošci koji su prišli
judejskoj nauci i običajima. Bilo je više vrsta; prvi su se
zvali "prozeliti vrata". Oni su verovali u jednoga Boga i
vršili samo delimični dužnosti zakona. Oni su dospeli samo
do vrata judejstva, zato su se i zvali "prozeliti vrata".
Drugi su se čak i obrezivali, pa su bili kao i svaki drugi
Jevrejin. Oni su morali držati ceo zakon, pa su bili kao i
svaki drugi Jevrejin. Oni su morali držati ceo zakon, pa su
se zato i zvali "prozeliti zakona". Fariseji i književnici
nisu žalili nikakvoga truda samo da pridobiju jednoga
prozelota, ali oni to nisu učinili da bi za Boga zadobili
jednog mnogobošca, nego za svoju nauku, da bi imali više
pristalica i materijalne koristi! Ovakvi su postajali gori i
o od samih Judeja, fariseja.
St. 16-22. Književnici i fariseji su bile slepe duhvne vođe
naroda pa su narod zavoili i odvodili u propast. Tu slepoću
pokazuje Isus primerom naopakog učenja o zakletvi, kojom su
ubijali u čoveku svaku savest i tako rušili temelje
religiozno-moralnog života. - Hramovnim zlatom se čovek
mogao kleti, jer je smatrao svojinom, ali tu svetost se
moglo dobiti samo od grama, sve što je u nju sveto je samim
tim što je u njemu. Dakle, Hram je nešto veće i svetije od
zlata u njemu, a ne kao što tvrde književnici i fariseji, da
zakletva hramom nije ništa i ne obavezuje čoveka, nego to
čini tek zakletva zlatom u hramu. - Ovde je reč o velikom
žtrveniku na kom su se žrtvovale živetinje u vreme praznika.
Sve što fariseji vele o zakletvi nema nikakvog smisla i sve
je pogrešno.
St.23-24. Fariseji su uvek želeli da u očima sveta izgledaju
naročito savesni ljudi, pa su činili i ono što zakon nije
tražio od njih. Tako su davali desetak od najsitnijih
kuhinjskih zrna i baštenskih plodova, što zakon nije ni
predvideo, ali ljubavi prema bližnjem nisu imali; nisu znali
za pravdu i milost prema drugima, a nisu imali ni vere.
Potrebno je ispuniti sve pa i namanje zaknoske sitnice, ali
to ne sme biti na štetu onoga što je pretežnije u zakonu:
milost, pravda i vera. (I.Ž., str.200/1.2)
Kamile isto kao i komarci bili su po zakonu nečiste
životinje te se nisu smele jesti, pa su knjževnici i
fariseji cedili piće kroz cedilo, da ne bi progutali i
nečistog komarca. - Isus ovde govori u slici: dokle su ovi
učetelji cedili tečnost od komarca, dotle su gutali mnogo
veće životinje, kamile, a to znači da su preterano pazili na
male stvari dok su najvažnije u zakonu zanemarivali.
St. 25-28. Fariseji su naročito pazili da im posudje iz koga
su jeli i pili bude čisto (up. Marko 7,4), ali ih ništa nije
mučilo što su do toga jela i pića dolazili grabežom i
nepravdom. - Jedanput godišnje, mestc dana pred Pashu,
krečili su se grobovi, da bi ih ljudi, a naročito stranci,
koji su u velikom broju dolazili u Jeruslim, iz daleka
opazili i klonili ih se, jer je po zakonu svaki onaj, koji
je dotako grob, bio nečist sedam dana (Num.9,16), pa onda
nije smeo jesti pashalno jagnje.
St. 29-33. Da bi dokazali da su mnogo blji od svojh predaka,
koji su gonili i ubijali proroke, fariseji su umrlim
prorocima i pravednicima podizali grobove i spomenike nad
njima, pa su i rečima osuđivali dela sovojih predaka. Upravo
ovim delom, podizanjem spomenika, dokazivali su sami da su
potmci onih koji su pobili proroke, jer iako su podigli
spomenikre nisu primili njhove opomene i nauku, a to
dokazuje da će i oni isto činiti što i njihvi preci. Znajući
ovo unapred, Isus poziva fariseje, da i oni ispune meru
svojh otaca, tj. da isto toliko ubijaju, pa da budu potpuno
jednoki svojim precima. Ovi ljudi pokvareni i otrovni ne
treba da misle da će izbeći strašnu osudu. - Aposltoli su
novozavetni proroci, mudraci i književnici koji će narodu
doneti pravu božju nauku, a ne kao judejski književnici i
fariseji. Sam Isus će ove prorke i učitelje poslati narodu.
- Prvi mučenik, čija je krv nevina prolivena bio je Avelj,
Adamov sin; njegova krv je vikala sa zemlje Bogu. Poslednji
koga su ubili njihovi oci bio je Zaharija sin Varahijin. On
je bio sveštenik za vreme cara Joasa (2 Dnev. 24,20-22).
Videći da se narod obratio idolima, on je iskoristio
svečanost za vreme nekog praznika da u hramu napomene
Izrailju nevernost prema Bogu. Ubijen je kamenicama od
strane narod a po carevoj naredbi u samome hramu. - Prema
dnevniku (24,20) on je bio sin Jodaja, a prema Mateju
(23,35) sin Varahijin. Jeronim daje primedbu da ova dva
imena Joadaj i Varahija imaju isto značenje na jevrejskom
jeziku: "Blagoslovi Bože", a prema istome piscu stvarno se
čitalo u evandjelju Nazarena Jodaj namesto Varehij.
St. 34-39. Od naroda okreće se sad Isus u svome govoru prema
Jerusalimu i hramu u kome se on nalazio. S bolnim srcem
govri Isus o ovome gradu koji je uvek bio neblagodaran prema
Bogu i ubio njegove poslanike, pa je prema samom Mesiji bio
uporan. (kod Luke 13.35 -su ove reči na drugom mestu
izgovorene). Isus je više puta pokušavao da njegove
stanovnike zakloni i zaštiti od gneva i suda Božjeg, kao što
kokoš zaklanja svoje piliće, ali oni nisu hteli. Kad se Otac
i Sin isele onda će im ostati kuća pusta. - St. 39 se odnosi
na ponovni Isusov dolazak na zmelju. Tada će on biti
pozdravljen kao Mesija prema Ps. 118,26: "Blagosloven koji
ide u ime Gospodnje"
$$$17. Udovičina lepte Marko 12,4-44. (Luka 21,1-4)
Ovo je bila poslednja prilika u kojoj je Isus poučio svoje
učenike, da jedini dar koji vredi pred Bogom je dar od srca.
Svaka se hrišćanska vrlina vidi u nameri a ne u spoljnjem
držanju. Jedan crkveni pisac je rekao: "Nije glavno da se
sazna što se daje, nego što ostaje ješ darivaocu posle
dara."
U ovom slučaju je Isus pokazao judejskim učiteljima
suprotnst njihovome darivanju. Ova je žena imala samo dva
leptona (jedan lepton je iznosio osmi de vrednosti jednog
asa, što zači samo nekoliko para). Ona nije bila zadovoljna
da da samo jedan, zato je dala oba, a to znači sve što je
imala, zbog toga je i bila ovo prava žrtva. U daru dolazi do
izražaja čovekova predaja Bogu.- Ovaj kovčeg je bio svakako
jedan od trinaest kvčega za darove u hramu o kojima govori
Mišna.
$$$18. O razorenju Jerusalima, kraju sveta i drugom
mesijinom dolasku Matej 24. (Marko 13; Luka 21, 5-38)
Isus je skrenuo pogled svojim učenicima na dva prorčanstva
koja ima da se ispune, jedno neposredno a drugo mnogo
kasnije. Događaji prvog prorčanstva su uzor drugog. Posle
uništenja Jerusalima sledi uspostavljanje crkve na zemlji.
Matejevo i Markovo evanđelje daju utisak kao da su ova dva
događaja jedan te isti; Luka naprotiv napominje da je Isus
opmenuo učenike da ne čekaju grozničavo odmah kraj sveta.
Učenici su mislili da se prvi horiznbot događaja meša sa
drugim, otuda su i očekvali skori dolazak Spasitljev. - Mi
ćemo izbeći zabludu ako se držimo Isusovih rači o dva velika
događaja pre kraja: da će Jerusalim pasti pod noge
mnogbožaca i da će se evanđelje propovedati po celom svetu.
$$1. Razorenje Jerusalima. Mat. 24,1-3.
Pošto je Isus sa učenicima napustio hram pošao je na
Maslinsku goru. Svakako se Isus osvrnuo na grad pri izlasku
iz grada, pa su mu učenici skrenuli pažnu na lepotu i sjaj
hrama. Ovaj hram je počeo popravljati Irod Veliki 20 ili 19
godine pre Hrista, a bio je gotov tek oko 63 godine psle
Hrista. Zgrada je bila vrlo lepa i veličanstvena. U ono
vreme se govorilo, da ko nije video hram nije video ništa
lepo. - Isus ih je uveravao da će sva ova lepota i sjaj
nestati. Hram će tako biti razoren, da na njemu ni kamen na
kamenu neće ostati. Isusovo se prorčanstvo o hramu ispunilo
70. godne posle Hrista, hram je razoren iako je Tit naredo
da se hram poštedi; a ostatak je uništen sasvim za cara
Julijana Otpadnika /361 god./, kada je pokušao da ponovnim
zidanjem hrama utera Hrista u laž.
$$2. Znaci kraja sveta. St.4-14.
Isusovo proročanstvo o hramu dalo je učenicima povoda da
razmišljaju i kada su prešli potok Kedron i došli na
maslinsku goru, pošto je Isus seo upravo prema hramu,
pristupiše mu učenici sa ptanjem, kada će se dogoditi
razorenje hrama i koji su zanci njegovog ponovnog dolaska,
jer su oni spajali ova dva događaja. - Na prorčki način,
iznosoće u istoj slici blisku i daleku budućnost, izneo je
Isus svojim učenicima, šta će sve biti pre razorenja
Jerusalima i hrama, odnosno pre svrešetka sveta. On ih
opominje na opasnost koja očekuje hrišćane sve do Isusovog
drugog dolaska i poučava ih kako da se vladaju u teškim
danima, da bi na kraju dobili neraspadljiv venac slave. -
Isus je prorkao da će Jerusalim biti razoren, i to se
ispunilo, a ispuniće se i ono što je kazao, o drugome svome
dolasku. Isus nije držao daće se razorenjem Jeruslima doći i
kraj sveta, što jasno izlazi iz Mat. 22,7 i dalje.
Kao prvi znak njegovog dolaska navodi Isus pojavu lažnih
Mesija, koji će mnoge prevariti i zavesti. Ovakvih lažnih
Mesija bilo je dosta pre razorenja Jeruslima, kao što stoji
u Delima apostlskim (Tevda, Da. 5,36; Simon Vračar, Da.8,9;
Egopćanin u Da. 21.38). Ovakvih će biti na kraju sveta.
Velika glad se dogodila za vreme cara Klaudija (Da.11,28) i
zemljotresi u Frigiji 61 g. i u Italiji 63 /Pompeja/. Sve
ovo će se još u mnog većoj meri dogoditi pred drugi Isusov
dolazak.
Ova prognstva i mržnja odnose se u prvom redu na apostle, o
čijim progonstvima govori Sv. Pismo, a hrišćani su bili
staršno omrznuti. Zbog patnje i opšte mržnje mnogi će se
sablazniti i otpasti od vere, omrznuće na svoju doskorašnju
braću i izdavati neprijateljima Isusosvim.
I u samoj crkvi će se pojaviti lažni učitelji koji će mnoge
zavesti. - Pošto će se greh i bezakonje umnožiti kod većina
hrišćana će ohadniti ljubav prema bližnjem. Ovakvo stanje
nije bilo u apostolskoj crkvi pa je jasno da se ove reči
odnose na vreme pred drugi Isusov dolazak, kada će se
ispuniti.
Kao jedan od navećih i najsigurnijih dokaz poslednjeg
vremena je naglo širenje evanđalja po setu (st.14;
up.Otk.14,6 i dalje).
$$3. Razorenje Jerusalima i njegovi znaci St.15-20.
Isus govori o strašnim događajima, koji su znak da je blizu
propast Jerusalima. Ovaj znak treba da opomene učenike da bi
izbegli katastrfu. Isus ih opominje da beže, prema
prorčanstvu prorka Danila, kad vide "gnusobnuu postoš gde
stoji na mestu svetom" Dan. 9,26.27). Marta 31, sedamdesete
godine, prodrli su rimski orlovi u unutrašnjost Jerusalima i
tako ostavarili Isusovo pretskazanje. Hrišćani su
zahvaljujući Isusovom savetu napustili Jeruslnim pre nego
što je Jovan Giskalski zatvorio kapije i rimski orao upravio
svoje kandže prtivu ovoga grada.
U malome gradu Peli, u Pereji, bilai su hrišćani u zaklonu
od rata, mučenja, gladi, kanibalizma i smrti. - Beksto je na
znak moralo biti hitno; nisu se smeli ni najmanje vremena
zadržavati. Koji se nađu na krovu kuće neka ne silaze prvo u
kuću da bi pokupili stvari od vrednosti, a ako je ko u polju
da se ne vraća u kuću po potrebne stvari. - Zima sprečava
brzo bežanje, ružno vreme i loši putevi a i subota je za
odmor, zato treba moliti Boga da to ne bude pod ovakvim
okolnostima.
$$4. Crkva u posledjnje vreme. St.21-28.
U ovim stihovima govori Isus o kraju sveta. "Velika navoja"
je ono teško vreme pred Isusov drugi dolazak o kome se govri
u Dan. 12,1. Isus je mnogo šta kazao ovde o toj velikoj
nevolji. Tada će se naročito pojaviti mnoge zablude i
zavođanja koje će naročito pretiti crkvama. Prema st.27 Isus
ovde jasno govori o kraju sveta. - "Radi izabranih" zanči
radi onih koji će se verom u Isusa spasavati, smanjiće se
dani ovih nevoja te neće u prevlikom iskušenju podleći oni
koji su izabrani. Ova nevoja koja će u poslednje vreme
dostići vrhunac, izazvaće želju za Isusovim dolaskom što će
se ljudima javljati lažne Mesije i proroci, koji će pomoću
demona činiti čudesa. Oni će pkušavati i izbrane da zavedu,
ali ko zna istinu i nje se drži njega će Bog sačuvati. -
Isus je ovim račima skrenuo pažnju apostlima na opasnost od
lažnih proroka i Mesija, da bi se što blje sačuvali. - Drugi
dolazak Isusov neće biti tajan, kao prvi, da ga ljudi moraju
tražiti, nego će ga u isto vreme svi opaziti kao munju na
nebu. On dolazi po drugi put da sudi ljudima; on će biti
tamo gde treba da se održi sud, kao što se i lešinari
sakupljaju tamo gde ima lešina.
$$5. Znaci na nabu i zemlji i "znak Sina čovečjeg".St. 29-
31.
Neposredno pred drugi Mesijin dolazak zbiće se mnogi znaci
na nebu /pomračenje sunca i meseca, padanje zvazda/ i
pojaviti "zank Sina čovečjeg"/ oblak; Da.1,9-11 i Otkr. 1,7.
Luka nam navodi i druge zanke, koji opisuju stanje zemlje
pred drugi dolazak Isusov (Luka 21,25-28). U svim ovim
stihvima navedena su četri znaka pre Isusova dolaska: Veliki
zemljotresi (up. Otkr. 6,12-13), pomaračenje sunca; padanje
zvezda i znaci u društvu.
$$6. Treba stalno bdeti. St.32-44
Ovo pripremanje i bdenje pikazuje ove tri priče: o izbijanju
smokve, priča o deset devojaka i priča o talantima. -
Božanske tajne, koje je primio Sin čovečji od Oca da bi ih
predao čovečanstvu, nije ono razumelo; zbog toga se one i ne
znaju, - Ovde Otac nije hteo da se sazna za trenutak kada će
doći Sin čovečji to znači da su učenici morali stalno bditi
da ne bi doživeli iznanađanje. Luka više naznačava, na svoj
način, da se ova izjava ne odnosi toliko na apostole koliko
na pokoljenja koja će doći. I to su ljudi potonjih pokojenja
čija će srca možda otežati zbog pijanstva ili brige oko
ovaga sveta. Marko i Matej razlikuju izrazom "o donu tom"
doba razorenja Jerusalima od vremana kada će se ovo
dogoditi na coloj zamlji. Tada bekstvo neće biti moguće.
Niko se ne može nadati da će izbeći ovoj zamci. - Ovde je
glavno da bdimo i molim se da ne bi bili prikupljeni sa
krivicima, nego da bi se pojavili stojeći pred Sinom
čovečjim. - Ovaj teški čas niko ne zna do Oca, pa ni sam
Sin. (Marko 13,32); Isus ne zna utliko jer je ta odluka
Očeva u koji će se dan pojaviti On na zemlji (up. da.1,7)
$$7. Apostoli verne i mudre sluge Isusove. St. 45-51.
Apostoli su te sluge, koje je njihov gospodar postavio da
upravljau njegovim stadom i da im prema potrebi daju duhovne
hrane. Oni treba da služe na dobro drugima a tima i svome
ličnom spasenju.
$$$18. Priča o deset devojaka Mat.25,1-13.
Svečanost svadbe kod Jevreja nije bila verskog karaktera;
ona se sastojala u svečanom odvođenju mlade u kuću
mladožnenjinu. Kad je noć pala polazio je mladoženja sa
svojim pratiocima u mladinu kuću da je traži od njenih
roditelja. Mlada je tada pratila svog budućeg supruga, u
društvu njegovih pratilaca uz svetlost lampe, u svoj budući
dom gde se održavala svečanost svadbe.
Mladine prjateljice su tebale da izađu u susret mladoženji
sa upaljenim žišcima. Ovi žišci su bili mali, te da se ne bi
brzo ugasili pored ulja u žišku nosila se veća količina ulja
u zasebnom sudu.
U ovoj priči mladoženja prtstavlja Isausa, a mlada njegovu
crkvu koju on želi da povede u svoj dom. U ovome će se
sastati božanstvo i čovečanstvo da se spoje ujedno. -
Nevesta se ne pojavljuje u priči ali se pojavljuje deset
devojaka koje nju pretstavljaju. Pod devojkoma treba
razumeti, hrišćane, koji treba svakog časa da su potpuno
spremni da dočekaju svoga gospoda, koji će iznenadno doći.
Ko je bio spreman do spavanja /smrti/ biće spreman i u
ponoći kada dođe glas da ide maladoženja. A ko kao lude
devojke ne bude snabdeven uljem /Sv.Duh/ neće uzeti učešća u
ovoj svadbi. U ovome trenutku on neće moći pomoći ni sam
niti će mu drugi moći pomoći jer je kasno da se dobavi ulje.
- Mudrost ovih pet devojak se sastoji u pripremanju ulja za
žiške s obzirom da nastupa noć i da se ne može više
nabaviti. I druge pet će imati ulja ali ne dovoljno. Zbog
taraženja ulja propustiće ove lude devojke ulazak u
mladoženjinu kuću. - Svojom nespremnošću udaljile su se lude
devojke iz maldoženjine blizine i ostale napolju.
$$$19. Priča o poverenim talantima Mat. 25,14-30.
Ova priča je poslednja priča, koju je Isus izgovorio. Sada
možemo da bacimo blji pogled na sve priče koje je Isus
izgovorio u toku svaoga rada na zemlji. Sve priče bi mogli
podeliti još u tri grupe: u prvu dolaze one koje je Isus
izgovorio na obali Genezaretskoh jezera a u kojima se iznose
istine o Božjem carstvu. To je bilo u drugoj godini njegove
službe. Druga grupa se satoji iz priča izgovorenih u trećoj
godini Isusovoga rada koje daju izvesno pojedinočne pouke.
Matej ima tri a Luka čtrnaest ovakvih priča, dok Marko nema
ni jednu. Najzad, pod trećom grupom razmeju se priče
izgovorene poslednje sedmice. - Jedne osuđju jevrejski narod
a druge govore o pnovnom hristovom dolasku.
Kakvu pouku imamo u ovo priči? Čovek koji je poverio svoje
dobro svojim slugama pre nego što je pošao na put sam je
Isus, koji će se uskoro rastati od svojh učenika. Njegove
sluge su učenici i iskupljeni svih vremena, makakav da je
njihov položaj i dužnost u crkvi. Talenti pretstavljaju
Božje darove, koji su ljudima povereni. Savesna i verna
upotreba svih darova, pretstavljenih talnetima, znači
povećavanje njhovo ako im damo pravu vrednost. Povratak
gospodara koji je došao da se obračuna sa svojim slugama,
pretstavlja slavni dolazak Isusov u poslednji dan, kada će
se pokazati sve tajne srca i svi plodovi rada.
Više nego u priči izeto u Luka 19 naglašena je ovde vernost
i plata, što pokazuju stihovi 21.23. Dve verne sluge dobile
su, i pored razlike u radu i zaradi, istu platu, a treći ,
leni sluga, koji nije ništa zaradio, pokušao je da opravda
svoju lenost i naernost bacajući krivicu na gosprara, koji
je mnogo tražio. On je mislio da mu gospodar neći ništa
prigovoriti kad mu donese samo navac koji mu je gospodar
poverio. Ovim račima kojim se mislio opravdati kad mu donese
samo novac koji mu je gospdar poverio. Ovim rečima kojima je
mislio da će se opravdati optužio je sluga sam sebe. Upravo
zato što je zano kakav mu je gospodar morao se truditi da ga
zadovoji kad se vrati. Pa ako ništa drugo trebao je bar
novac da odnese drugima, menjačima od kojih bi gospodar
mogao da dobije nešto.
$$$20. Posledni sud Mat. 25.31-46.
Isus govori samo osudjenu moralnog i religioznog života, pod
koje dolaze svi ljudi bez razlike, mada je njegov govor
upravljen pre svega njegovim učenicima. Dok se Judeji nisu
ni usudili da od Gospoda Boga oduzmu uzvišenu ulogu sudije
da bi je prodali Mesiji, sam se Isus pokazuje kao sudija
koji će pri njegovom drugom dolasku sesti na presto slave
samoga Boga, koji će postati njegov. Ova izjava je bila
skoro isto tako svečana kao ona koju je Isus dao pred
sinedrion kao božji Sin. Isus će se pokazati okružen svim
anđelima i odvojiće izabrane od drugih kao što pastir odvaja
krotke ovce od nepokornih jaraca. Izabrani su na desnoj
strani kao prijatlji, a jarci na levoj, što predstavlja da
su odbačeni. Dok je Isus dosad govrio u znacima njegovog
dolaska, i uslovima ulaska u Božje carstvo govori on sada o
tom šta će on sa sobom doneti. Ona donosi sud, i to sud nad
svim narodima kao i nad crkvom. Samo kao primer navodi Isus
ovo dobro delo prema bližnjima. Čoveku će se suditi prema
njegovim delima iz vere. - Svi Hristovi sledbonici su
njegova braća "najmanji" ih Isus naziva jer su u očima ljudi
bili neznatni i prazrani. Bog, koji se krije u budnom i
nevoljnom čoveku izjednačuje se ljubavlju sa svima onima
koji pate na zemlji. Ljubav je ona uzvišena sila koja deli
sva razumna i slobodna bića na dve grupe. On će otvoriti
jednoj izvore večnoga života, a drugoj zatvoriti ove
izvore. - Prvi smisao reči uptrebljene u st. 46 za "muku"
/kaznu/ je "rad skraćenja, kresanja"; otuda bi se ove reči
mogle ovako prevesti: " i ovo će biti ukinuti /nestati/ za
uvek, ali pravednik će ući u večni život." dakle, život ili
smrt to su dva otkrivana cilja, najvažnija altenativa.
$$$21. Pripremanje napada na Isusa Mat. 26,3-5. (Marko 14,
1-2; Luka 22,1-2)
Dok je Isusova smrt već ranije bila zaključana u sinedrionu
(Jov. 11,47-52/1) sada se oni savetuju da Isusa prvarom
prilikom uhvate i ubiju. Oni su To svakako nameravli učiniti
tek posle praznika Psahe zbog naroda, ali kako im je Juda
tajno ponudio da izda Isusa oni su promenili svoj plan. Ovo
nje bilo zavanična sednica nago samo savetovanje vođa. U
plan nisu oni imali Isusovo hapšenje nego samo skraćeni
postupak, neku vrsti tjanog ubistva. Ali Isus se čvao od
ovoga. Judinom intervancijom u četvrtak uveč, uhaćen je ipak
Isus usred punog slavljenja praznika Pashe.
$$$22. Juda prelazi Isusovim neprijateljima Mat. 26, 14-16.
(Marko 14,10-14; Luka 22,3-6)
Koji je uzrok bio da je Juda prišao Isusovim neprijateljima
i izdao ga? Juda je ovo delo učinio pod prtiskom svoga
ranijeg života. Razočarenje, propale mesijanske nade,
ljubomora na učenike koje je Isus voleo, jed i gnev što se
sumnalo u njega, svi ti osećaji su prouzrokovali kod ovog
nesrećnika odluku da im preda seve i Isusa. Verovatno je
strašna zbrka raznih greha napunila Judinu dušu. - Ako nam
je tradicija ostavila tačno tip i spoljašnost Judinu onda bi
ga mogli lako prepznati po ovim osobinama i soplajšnošću:
plašljivog i mračnog pogleda, crne kose na pramenu. Ali on
se razlikovao od ostlih apostola i po tome što je jedini bio
iz Judeje, čovek iz Kariota, među apostolima, Galilejcima.
U nacionalnoj biblitoteci u Parizu nalazi se veći broj
makabejaskog nvoca, onog istog koji su još Isusovi
savremenici upotrebljavli. Među njima se nalazi i jedan
srebrni sikal, sličan onome koji je Juda primio kao platu za
izdajstvo. Na jednoj strani stoji natpis, "Sveti Jerusalim".
a na dugoj vaza koja pretstavlja svakako sud za miris. Iznad
vaze je urezano početno slovo jevrejse azbuke alef, koje
označava prvu godinu makabejskog oslobođenja. Ovaj kovani
novac datira iz 141 ili 142 godne pre Hrista. Oko vaze piše
sledeće, "Izrailjev sikal". Ovakvih trdest sikala nisu bili
veliki navac. Sam srebrnik, po težini metala pretstavljao je
malu vredost. Ali ipak se mora uzeti u obzir da je u ono
vreme vrednost novca bila zanatno veća, tako da bi današnjoj
vredosti odgovaralo preko 15.000 dinara.
Juda je verovao da će se Isus i ovoga puta, iako ga on preda
neprjatljima, već umeti osloboditi; on nije ni slutio na šta
su se vođe odlučile. - Tajna predaja neprijatljima bila je
laka i ostvarljiva jer je Juda dobro znao Isusovo mesto
bavljenja.
$$$23. Isus objavljuje svoju smrt za dva dana Mat. 26, 1-2.
Pasha, /na jevrejskom jeziku Pasha/ zanči prolaženje anđela
koji je imao da pogbi sve prvence osim Izrailjvevih (Ex.
12,13). Ovo je bio najsvečaniji praznik Izrailjskog naroda,
koji su oni svetkovali svake godine kao uspomenu na
oslobođenje iz egipatskog ropstva. Praznik je počinjao 14
nisana, posle zalaska sunca i trajao je sve de 21. Glavni je
doe praznika sačinjavala pashalna večera 14 nisana kada se
jelo pashalno jagnje.
"Znate da će za dva dana biti Pasha", ovo je Isus rako u
sredu jer je Pasha te godine počinjala u četvrtak. (I.Ž.
str., 209/1) Apostol Matej nas izveštava da je Isus, objavio
apostlima svoju stašnu smrt. To je već četvrti put kako Isus
objavljuje svoje stradanje i smrt svojim učenicima. Ovde je
Isus sa tačnošću odredio i trenutak svoje smrti. Kad izrailj
bude slavio svoje oslobođanje od egipatskog ropstva,
dogodiće se smrt Spasitelju svet, koji će seo ljudski rod
spasti od greha. U isti čas, kada je greh ubistvom Božjeg
Sina dostigao vrhunac, javila se i najveća milost Bošja. -
Iako su judejske starešine drukčije htele i rešile da ubiju
Isusa ipak se njegova smrt dogodila kako je on ranije
prorekao.
$$24. Pripremanje pashalne večere Mat. 25, 17-19. (Marko
14,12-16; Luka 22,7-13)
U prvi dan beskvasnih hlebova, naredio je Isus učenicima da
pripreme sve za praznik Pashe. To je mogao biti samo
čtvrtak. Sva četri evanđelista se slažu u tome da je Isus
umro pred početak subote, dakle u petak.
Mnogi misle da četvrtak, kada je ustanvljena večera
Gospodnja nije bio 14 nisan tj. prvi dan Pashe, nego 13
nisan, i da je one godine Psaha počinjala početkom večere na
dan razapinjanja na krst (petak). - Ovo su razlozi za ovo
mišljenje Praznik Pashe je bila veoma velika svečanost.
Zabrana rada i praznovanja je bilo veoma stroga. Svi
događaji i pokreti kod prvosveštenika i fariseja, do pojave
Iausove pred sinedrionmom, odvođenje pred Pialta, ukaratko
sve što se dogodilo u petak, prema tvrsđenju evanđalista,
nije se moglo dogoditi u ovaj svečani dan godine /na Pashu/.
Naročito kada se setim da i sinoptici tvrde, da su Jevreji
hteli ovao da učine tek posle Pashe (Mat.26,5). Sledstveno
može se uzeti kao sigurno da je te gdine praznik Pasha padao
u subotu a ne u petak.
Još nam sam ostaje da objsnimo, zašto je Isus slavio
pashalnu večeru jedan dan ranije nego vođe naroda. - Prema
zakou pashalna večera se trebala svetkvati uveče 14 nisana.
Jevreji su počinjali dan zalaskom sunca prema zakonu. Samo
veče 14 nisan bilo je ustvari već 15 nisan,ali se označava
ko "uveče 14 nisan". Da bi Isus ovo izrazio držao je Pashu
14 nisana. - Pashalno jagnje je bila sveta žrtva; bio je
običaj da se jagnje koje je ranije već izabrano zakolje u
hramu, i da se žrtvenik poprska krvlju, posle čega je onaj
koji ga je žrtvovao odneo jagnje kući da ga ispeče. Pitanje
kada se trebalo klati jagnje bilo je sporno. Fariseji su
dozvoljavali da klanje može otpočeti od tri i po časova, a
ako Pasha pada u subotu, onda još jedan čas ranije. Ovako je
bilo u vreme Josifa Flavija. 40 godina ranije sadukeji su
propisali sve što se ima da učini u hramu. Ako nisu hteli da
se odreknu da zakolju jagnje jedan dan ranije. Galilejci i
ostali provincijalci, koji su se čvršće držali starih
običaja, svakako su imali ovaj način tako da učenicima nije
bilo ništa novo da se pashalna večera jede 13 nisana,
(uveče) jer je one godine subota bila 14 nisana (6 aprila
30).
Za održavanje pashalne večere potrebna je bila soba i jagnje
zaklano u hramu. Zato je Isus i poslao svoje učenike svome
vernom učeniku, za koga je Isus bio Učitelj. - "Čovek koji
nosi vode u krčagu" (Luka 22, 10), ovako je Isus označio
učenicima koji su imali dužnost da pripreme pashalnu večeru,
kod koga da se obrate za pripremu. bio je veoma redak slučaj
da muškarac nosi vodu, jer je obično žena nosila vodu u
krčagu na glavi. Neki milse da je Isus poslao učenike k
Josifju iz Arimateje ili Jovanu nazvanom Marko. U svakom
slučaju Isusove reči: "Vreme je moje blizu" otkrivaju nam da
je ova kuća bila dom nekog Isusovog učenika (Marko 14,14;
Mat. 26,18). - Pashalno jagnje su priredili Petar i Jovan
(Marko 14,13; Luka 22,8). Oni su imali da pripreme i druge
stvari, kao beskvasni hleb, gorko zelje, vino i drugo.
$$$25. Pranje nogu Jov.13,1-20.
Za vreme pashane večere, pre nego što je ustanovljena večera
Gospodnja kao svetkvoanje uspomene, koja nas potseća na
Isusovu smrt, nasuprot pashalnoj večeri, koja je samo
ukazivala na njega, izvršio je Isus na apostolima jednu
radnju, koja je imal da izrazi njegovo dostojanje kao i bude
držanje prema njima, a koju je on i njima /kao i njihvu
sopstvenu službu na spasavanje bližnjih ovo usopmenu /
predao. Ta radnja /obred/ je bila pranje nogu.
Kada je sam Isus smatrao za prtrebu da na ovaj način izrazi
svouju službu njima, onda se st.14-16 ne mogu drukčije
razumeti, nego da on ovom radnjom pred večeru Gospodnju, kad
- god je vrše, daju izraze svome mišljenju. (I. Ž. str.,
210/4) - Prema st. 10 apostli već imaju oproštenje greha
(Jovanovim krštenjem) ali nije neoptrebno da se stalno čiste
od greha, koje se u njhoveome životu može da prilapi za
njih. Opravši noge svojim učenicima, Isus je pre svega hteo
da uzvičenu pouku o poniznosti. Sem toga, on je hteo da u
njihovome duhu ostane tajni utisalk, da bi bili sposobini da
se ne dozvole voditi od telesnih prevara. - Ali ovaj čin ide
još i dalje: Isus je ustanovio jedan obred nerazdvojen od
večer Gospodnje koji treba da se drže među njegovim
učenicima celo vreme dok on ne dođe, ne samo kao dokaz
poniznoti, nego kao simbol obnvljenja krštenja (I.Ž., str.
212/2.3)
$$$26. Isus označuje izdajnika Mat. 26,20-25. (Marko 14,17-
21; Luka 22,14.15.21-23; Jovan 13,21-30)
"Čovek mira mojega, u kojega se uzdah, koji jeđaše hleb moj,
podiže na me petu." (Ps.41,9). - Dubje nego ikada morao je
Isus da, pred svoj odlazak, bitno dirnut mislima o onome što
će se dogoditi i šta će biti predet predanja, naime o
Judinom izdajstvu, tim pre što je izdajnik iz njegovoga
kruga, onaj, kome je on još noge oprao. Teško čoveku koji
ovo učini, bolje je da se nije ni rodio. Juda to nije morao
biti. Svaki drugi koji bi to učinio bio bi izgubljen čovoek.
Juda nije bio unapred određen da ispuni ovo prorčanstvo,ali
i pored svakodnevne veze sa Isusom, Juda se svojevoljno i
slobodno predao sotoni za oruđe.
Pri pashalnoj večeri, onaj koji je sedeo u pročelju umočio
je komade hleba i davo pozvanima kao znak prisne i pordičen
veze. Juda, koji je primio komad hleba iz Isusove ruke išao
je do kraja u svome licemerstvu i otvrdnelosti srca. (I. Ž.
str.210/6) kada je Isus izjavio da će ga neko od učenika
izdati onda su se apostli redom pitali da nisu oni.
Osećajući se pogođen drsko i bez stida upita i on Isusa: tek
nije valjda on izdajnik. Možda Juda nije ni čuo Isusove reči
upućene Jovanu. "Onaj je kome ja umočim zalogaj i dam mu"
(Jov.13,26), ali on se osetio prezren pod Isusovim pogledom,
i sad se potpuno odlučio. St.27 jasno kaže da je Isus znao
šta će se dogoditi, i kad to već mora da budu neka bude
odan.
$$$27. Ustanovljenje večere Gospodnje Mat. 26,26-29. (Marko
14,22-25; Luka 22,16-20)
Da bi označio karakter svoje smrti i da bi pokazao
simboličkom radnjom da njegova smrt donsi život, ustnvio je
Isus večeru Gospodnju.
Isus je želeo da ova simbolička radnja priveže na uspomenu
praznik pashe koja je bila svečanst oslobođenja.
Ustnovljavajući večiru Gospdnju, Isus se trudio da ovu staru
ustanovu što je moguće više prilagodi novoj, večeri
Gosposnjoj. - Večera je tekla po starome ritualu do
trenutka, kada je Juda, pošto je primo umečni koma hleba,
bio izoblčen i napustio sobu u kojoj se držala pashalna
večera. Od ovoga tranutka nastupa duh i atmosvetra mučeničke
smrti. Radi ovotga je Isus i dao helb i vino kao na njegvo
telo pri večeri Gospodnjoj. Završetak jela uzima karakter
potpuno nove svečanosti u duhu tragedije koja će se uskoro
dogoditi. - Na ovoj večeri je Isus ustnovio i novi zavet.
(I. Ž., str. 215/5)
Ovde se mora dodati 1 Kor. 11,23-26. šta prestavlja odličnu
dopunu. - Večera gospdnja je izrično ustanovljaena za sva
vremena kao simvolička radnja sećanja na smrt Isusovu, bez
ikakve mistike koju je uvela katolička crkva. Hrista primiti
u sebe to je smisao ovoga simvola, to je i sadržina prpovedi
apostola, kao što to kaže apstol Pavle u Gal. 2,20. (I.Ž.,
str.218/2.3.4; 219/1-4).
$$$28. Prava veličina i ljubav
Izveštaji ove dvojice evanđelista se lepo dopnjuju iznoseći
reči, koje je Isus još dodao. Nema sumnje da su apostolima u
ovim svečanim trenucima došle misli o skorom mesijanskom
cartvu. I pored ozbliljnog i svetog čina prepirali su se
apostoli, nezadovljni svojim položajem. u Luka 22, 27
pkazaje se Isus kao sluga. - Isus ih uverava u st. 28-30 da
će u Božjem carstvu imati svoja mesta. Isus daje apostlima
novu zapovest, da se ljube među sobno (Jov.13,34). Usvari
ova zapovest nije nova nego mora da bude drukčija njena
primena. Ta "nova ljubav" treba da izlazi iz srca a ne iz
ustiju. - Ova nova zapovest potseća na novi zavet koji je
Isus upravo objavio, kao što ima novog zaveta ima i nove
zapovesti.
Isus je prvi uzor i ispunjenenja ove zapovesti. Oni treba da
se međusobno ljube jer su u njemu, i njega će upoznati tek
tom ljubavlju.
$$$29. Poslednji Isusov govor Jov. 14-17.
$$1. Prvo Isusovo obaveštenje o svome odlasku. - Očev dom. -
Isus obećava Svetoga Duha. Jvan 14,1-31.
Bio je jevrjski običaj da se posle završetka pashalne večere
nastavi razgovor. - Prvi Isusov govor ima za predmet njegov
odlazak i nadu u povratak. Iako će isu napustiti svoje
učenike i neće se više vidljivo pojavljivati, zahvaljivajući
duhovno prisutnosti Oca, Sina i Sv. Duha biće božanstvo u
srcu onih koji veruju i ljube Boga. Zato apostoli ne treba
da budu žalostni nego radosni. Jov. 14,26 nam pokazuje
božansko nadahnuće koje se sastoji: 1. U neposrednom
poučavanju u stvaraima koje apostli još nisu znali ili
razumeli, a odnosi se na spasenje Isusovim imenom; 2. U
tačnom sećanju i iživljavanju stvari koje su već doznali od
samoga Isusa. - Najverovatnija i najtačnija tradicija tumači
ovako st.27: "Doviđenja vam ostaviljam, svoje doviđenja
dajem vema. Ne dajem vam ja kao što svet daje. Neka se ne
plaši crce vaše i neka se na boji!"
$$2. Čokot i loze. Jov 15-17.
Ovo je prva jasna pouka, koja ima za prednost jadinstvo
Isusa sa svojim učencima. Isus se upoređuje sa čokotom na
kome su loza, njegovi učenici. Tu se vidi organska veza i
zavisnot loze od čokota. Prodiranje Hrista u dušu nije ništa
magično. To se događa postepeno, kao što se sok postepeno
penje u lozu. Smo poslušnoću - jedino njome, potčinjavamo se
Isusovome dejstvovaju kad smo na čokotu. ( I. Ž., str.230/5)
$$3. Mržnja sveta. Obećanje Svetoga Duha. Jov. 15,18-27;
16,1-4.
Učenici će ćesto iskusiti mržnju sveta, nepsredni uzrok tome
je ljubav koju oni pokazuju za Isusa. Ovakvo će biti držanje
sveta /mržnja/ u pogledu Hrista i njegovih sledbenika, a
ovakvo će biti i njegovo držanje /ljubav/ u pogledu Hristvih
učenika. Ali i pored svih nevolja Utešitelj je tu. - Ima
utehe kada nas gone oni koji negiraju Boga. Ali patiti i
biti gonjen od verskih vlasti, podmuko, biti zaklan kao
bogohulnik, kada Boga hvalimo i slavimo i kao rušioci
bogosluženja kad ga popravljamo, eto to je najsurovije
mučeništvo. Isus je sve ovo pretrpeo, pa treba i njegovi
verni da pretrpe.
$$4. Uloga Sveta Duha. Rastanak i pnovno viđenje. Jov.16,5-
33.
Žalost i tuga zbog rastanka treba da je ublažena izvesnošću
da je Isus otišao da sve pripremi. Sveti Duh će saradjivati
i usavršavati učenike u njhvome životu i radu. Isus je
otišao, ali on je otišao da bi se povratio. Do njegovog
dolaska biće nevolja, ali bez nevolje nema rođenja
uzvišenijem životu. Duh Sveti će pomoći, jer on nije
podložan zakonu o mestu i prostoru, pre nego što ga pozovem
on je već tu.
"Dobro je za vas ako ja odem." Razlog koji nam Isus daje za
ovo ja de će poslati utešitelja kad on ode. Evo razloga
zašto će prisutnost Duha Svetoga biti korisno apostolima od
Isusove prsutnosti: 1. Dokle god bi Isus ostao na zmlji
apostli bi se držali svojih predrasuda i očekivali telesno
carstvo njihvog Učitelja; oni ne bi verovali da njhov
Učitelj mora da umre. Dalje njegova smrt i vaznesenje treba
da budu važna činjenice koja će Sv. Duha uptrebljavati da bi
im bolje objasnio svrhu Spasiteljevog dolaska, koju oni ne
bi razumeli u njegovoj prisutnosti. ". Isus bi na zelji
mogao biti prisutan samo na jednome mestu u isto vreme, dok
je za obezbeđenje spasenja ljudima i svih naroda potreban
čisto duhovni posrednik, koji će moći doći u pomoć svima
koji rade Božje delo, u isto vreme u svim mestima u svetu.
3. U planu spasenja, svaka ličnost trojstva ima svoju
božansku ulogu. Uloga Svetoga Duha nije da izvrši delo
pomirenja niti je Spasiteljevo da ga primeni na druge. Isus
je treba da ispuni svoje veliko delo da bi otvorio put Sv.
Duhu, koji je trebao sići na zemlju da ispuni svoje delo..
A jedna ličnost božanstva počinje ovo delo a drga ga
nastavlja. 4. Opraštanje je glavni predmet vere, ono treba
da se ispuni da bi se evanđelje razvilo i imalo uspeha. Isus
je trebao da umre i ide na nebo da bi Sv. Duh mogao plodove
ove smrti i vaznesenja. " I kad on dođe, dokazaće svetu da
ima greha i pravednosti i suda", (st. 8). - Dokazaće, znači
utvrdiće istinu jedne činjenice, naročito greha. To je
odbacivanje Isusa Hrista. To je ustvari najveći greh koji se
može učiniti. Ova istina važi naročito za Jevreje... Mada
je Isus teško optužen i osuđen kao zliočinac od najvišega
judejskoga suda, Isus potvrđuje da će Sveti Duh doći da bi
ubedio svet o Isusovoj nevinosti. Pravedni Bog će suditi.
Isusova smrt je sotonino suđenje i osuda. U ovoj je borbi
Isus izvojevao pobedu nad velikim neprijateljiem ljudskoga
roda, i kada je on pobedio tako velikog neprijatelja, koji
je tako dugo vladao na svetu, on će pobediti i sve druge
manje u svoje vreme. Svi će grešnici biti osuđeni, to je
istina u koju trebva Sveti Duh da ubedi srca koja su se
pokajala. - Ovi stihovi nam u malo reči iznose delo Svetoga
Duha. Njegov rad pre obraćenja se može podeliti u tri faze:
on ih probuđuje, teši i obnavlja.
Svet ne zna na koga se odnosi suđenje, on veruje da je on
gospodar i niko ne sluti da načela na koja se on oslanja u
svojoj aktivnosti su osuđena od Boga. - Isus nije pobeđen
nego zlo /sotona/ kao vladar ovoga sveta /st.11/. Isus ga je
savladao svojom smrću. Sveti Duh otimajući duše sotoninoj
tiraniji, koji je i proširio zlo, ubediće svet o njegovim
greškama za vreme stoleća kao i o sudu nad svetom. Svako
sveto biće, koje sledi primer svoga Učitelja, živi je svedok
koji potvrđuje da je sotona pobeđen. Isusova izjava u st. 24
pokazuje da niko od učenika nije ni mislio dosada da se
obrati Isusu kao posredniku koga imomo pred Bogom. Sasvim je
sigurno da apostoli nisu jasno razumeli prirodu i značaj
Isusovog posredovanja dokle god delo spasenja nije bilo
potpuno završeno vaskrsenjem i vaznesenjem na nebo, Ocu.
$$5. Prvosveštenička Isusova molitva. Jov. 17.
Ova je molitva bila delo izvršene hvale na kraju pashalne
večere. Neuporediva čast ove pslednje večere bila je u tome
što je pretslika našla svoju stvarnost. Isus je došao i
njegova je dužnost bila već ispunjena; njegovo je delo Otac
proslavio.
Kako se ovo delo imalo da proširi i na apostole, Isus hoće
da se moli Ocu za njih, kao i za one koji će poverovati
preko njih, oni koji će sačinjavati buduće /zajenice/ crkve.
Isus je hteo samo jedinstvo. On je to molio od svog Oca, on
je jedinstvo preporučio svojim učenicima ne samo po ugledu
na ljubav između Oca i Sina, nego da se i oni sjedine sa
Ocem i Sinom vezom, vere i ljubavi. (I.Ž.,str. 235/1.2)
$$$30. Završetak pashalne večere Mat. 26,30. (Marko 14,26)
Judeji su završili pashalnu večeru izricanjem napamet drugog
dela Hallela tj. Ps. 115-118 glave, /"otpevaše hvalu"?.
Verovatno se i Isus držao sa učenicima ovoga običaja. U Ps.
118 blagosilja se onaj koji ide u ime Gospodnje. Halel je
bio neka vrsta hvale Bogu za ovu svečanost i oslobođenje u
prošlosti kao i molitva za budućnost. On se izgovara posle
tzv. "četvrte čaše"
Posle ovoga je naustio Isus s učencima kuću u Jerusalimu gde
su držali pashalnu večeru i "uputi se Getsimanski vrt ka
Maslinskoj gori."
$$$31. Isusovo proricanje da će se Apostoli razbeći Mat. 26,
31-35. (Marko 14,27-31; Luka 22, 31-34; Jov. 13, 36-38)
Isus uzima proroštvo iz Zah. 13,7 i primenjuje ga na njega i
apostole: "udari pastira i ovce će se razbeći." Ali pastir
neće umerti za uvek, nego će vakrsnuti i opet će oko sebe
skupiti svoje stado. Kao pravai pastir ići će Isus pred
svima u Galileju (Jov. 10,4) i tu će se njegovi ponovo oko
njega iskupiti.
Petar neće ni da čuje da će se oni sabalzniti o Isusu, bar
ne on. On se smatrao sigurnim za sebe, pa mu je Isus zato
morao da ukaže na sotonino delo i silu na njemu samome (Luka
22,31). - Ovo nije bilo Petrovo hvalisanje, niti gordost a
ni laž, nego odanost i velika ljubav prema Isusu. Ali ova
ljubav je malo računala na slabosti tela (st. 41) i potpuno
se uzdala u sebe, a što je međutim bilo moguće samo uz
božansku pomoć. - Pre nego što petao objavi svojom pesmom
novu zoru, odreći će se Petar Isusa, jer se on uzdaje u
svoju silu. U Marko 14,30 stoji tačnije: "pre nego što
dvaput petao zapeva".
$$$32.O pripremnosti učenika Luka 22,35-39.
Sada nastupa novo vreme za učenike. Ranije su u miru
putovali i propovedali evanđelje, ali sad će se odjednom
naći u sredini neprijateljski raspoloženog sveta, u kome će
se morati da bore. - St. 36 je samo slika novoga stanja te
se ne može uzeti doslovce. Kad je sa Isusom došlo do
krajnjega, onda i oni moraju biti spremni, čak i za slučaj
smrti.
St. 38 nam jasno pokazuje skriveno nadanje i računanje
apostla i zato su razumeli Isusovee reči sasvim pogrešno.
Isus veli da je dosta i jedan mač da se sve to dogodi sa
Njime.
$$$33. Borba u Gesimaniji Mat. 26,36-46. (Marko 14,32-42;
Luka 22,40-46; Jov.18,1)
Odlazeći za Maslinsku goru, gde se nalazi vrt "Getsimanija",
prešo je Isus sa učencima potok Kedron. Reč
"Getsimanija" /cedilja za ulje/ označuje neku ratarsku
napravu načinjenu među maslinama. Cela okolina imala je
izged istočnjaačkog vrta. - Još se vide na tome mestu
osamljena maslinova drveta, koja su veoma stara; najstarije
drvo ima obim od 5 metara a visinu oko 10 metara. Zna se da
ova drveta mogu da budu veoma stara. Naučnici veruju da nije
nemoguće da se neka od ovih starih drveta u današnjoj
Gesimaniji bila tamo još u vreme Isusovog života na zemlji.
Isus je već osećao da mu se smrt približuje. On, je bio čist
i svet, nije zaslužio smrt. Smrt, užas za sve ljude, bila je
za njega nešto stvarno i nečisto i zbog toga se on na nju
tako razgnjevio. On je drhtao kad joj se morao približiti,
kao da je dodirnuo kakvo čudovište. - (I.Ž., strl. 285/5)
Isus je imao svoje blago u "zemaljskom sudu" kao i drugi
ljdi. Njegova fizička sanga je bila veoma nejednaka prema
njegovoj moralnoj i duhvnoj snazi. Isus je zastupao
čovečanstvo kje je imalo da ispašta za svoje greške, i koje
je inače moralo da umre u bolu. Sme fizičke patnje su kod
Isusa bile tek drugoga reda. Moralne patnje su pritisnule
telo koje je Isus imao. U Isusu kao čoveku je čvečanstvo
bilo svesno krivice, videvši posledice svog odvajanja od
Boga, tu se pokazao Božji gnev. To neslaganje njegovog duha
i tela ga je ubilo. Isto kao što grešni čovek ne može da
vidi Boga i da ostane živ, sveti čovek ne može da bude
odvojen od Boga a da ne ume. (I.Ž., str.236/4)
Isus opet uzima trojicu, Petra, Jakova i Jovana kao
neposredne svedoke. Isus se tri puta molio ( St. 39.42.44).
Dok se Isus potpuno predavao Božjoj volji apostoli su
spavali. (I. Ž., str. 237/3.4) Reči "duh" je srčan ali je
telo slabo" (Mat. 26,41) su duboke reči koje je Isus uputio
jedanestorici. Duhom i voljom nisu se učenici ustezali da
slede Isusa čak do same smrti, ali pod teretom svog tela,
koje je opteretilo duh, oni su već pali. - Isusa je mučila
pomisao na svoj narod koji će ga biti, zato je i bio
žalostan. Izgledalo je kao da je zlo pobedilo i da triumfuje
na zamlji. Ali Isus je znao, da je Bog od večnsti odredio da
njegovom smrću spase svet. On je znao da će sve to doći pa
je ipak kao čovek mogao zaželeti da ga mimoiđe ova čaša.
Strah od smrti ovladao je njime i otuda moli on Boga da ako
je moguće, drukčije nego što je od večnosti oderio, spase
svet, tako da on ne mora umerti; ali kao i uvek on je
očekivao samo Očevu volju. (I.Ž., str.239/3) - Luka nas
izveštava o dve važne pojave u st. 43.44. (I.Ž., str.
240/3.4; str.241/1)
Najzad je Isus stajao potpuno miran sa punom spremnošću za
poslednje delo. Duh je pobedio njegovo telo. - Isusove
duhovne oči su spazile izdajnika pre nego apostli i zato on
pozva učenike svoje da izađje pred izdajnika jer je hteo da
ju pokaže da svojevoljno ide u smrt.
$$$34. Isusovo hvatanje Mat. 26,47-56. (Marko 14,43-52; Luka
22, 47-53; Jov. 18,2-11)
Juda se približio, poznavajući mesta i prilike, jer je i on
sam sa ostalim apostlima dolazio na ovo mesto. On je dobro
zanao da Isus neće ići ove noći u Vitaniju jer je trebao ovu
noć provesti u Jerusalimu, a maslinska se gora smatrala još
Jersalimom. - Juda je bio samo prokazivač vlastima. Ovo
hvatanje su pripremili prvosveštenici. Oni su nabedili
ljude, koje su poslali sa mačevima i batinama; ali da bi
bili sigurniji umolli su rimskog tribuna, koji je bio
određen da čuva hram, da im stavi na raspolaganje jedan vod
njegove čete, koja je čuvala Jerusalim. Tribun je, posle
savetovanja sa Pilatom, primio odgovarnosts na sebe, došao
je lično a njegvi vojnici su smeli prema pripremni da
intervenišu ako bi se Galiljci branili, ali oni nisu uzimali
učešća u hapšenju. Sveštenici i judejski staraešine čuvara
hrama nalazili su se pozadi.
Judin poljubac je trebao da pokaže najdublju poverljivost i
da probudi izgled nežnosti. Ali upravo ovo otkriva ono što
je najstrašnije (Luka 22,48). - Reč "Prijatlju" u orginalu
znači samo "drug" a inače u njoj nem nikako nekog izraza
ljubavi. Kada Isus naziva svoje verne učenike u Jov.15,15
"pirjatlju " u orginalu zači samo "drug" a inače u njoj nema
nikako nekog izraza ljubavi. Kada Isus naziva svoje verne
učenike u Jov. 15,15 "prijateljima", on uptrebljava drugi
izraz koji ozančava uzajamnu usku povezanost i ljubav. Ovo
je bila poslednja reč koju je ovaj bedni čevek čuo iz
Isusovih usta. Isus naziva Judu drugom i posle izdajničkog
poljupca. I ovde je Juda mogao osetiti ljubav koja prašta
kad se pokajemo, pa i samo licemerstvo i izadajstvo bi mu
Isus oprostio da se Juda samo pokajao.
Jovan nas izveštava o jakome dejstvu Isusove sile; kad im je
pristupio oni su popadali. I pored ovakve sile Isus se nije
branio. Da se hteo odbraniti on ne bi ni uptrebio snagu
apostola. On bi umolio svoga Oca i On bi mu poslao veiše od
dvanaest legiona /legija ili legeona je rimska vjona
jedinica koja je brojala 6000 ljudi/ anđela da ga odbrane,
ali u tome slučaju se ne bi ispuhila Pisma, koja proriču
njegovo stradanje i smrt. - Petar gnevan na ovo nasilje, da
bi odbranio Isusa, vadi nož i otseca uho sluzi Malahu (Jov.
18,10). On j bio pristalica načela da silu silom treba
oslabiti, na što mu Isus napominje da mač izaziva mač a za
krv se proliva krv. Isus je uvek dobro činio pa čak i u ovoj
prilici: on je iscelio uho sluhi. (I. Ž., str. 242/4). Kao
što su svi s Petrom potvrđivali, da se Isusa neče nikad
odrći, isto tako su svi i pobegli. - Marko ovde unosi
dodatak (Marko 14,51-52). Ako uzmemo da je Isus jeo pashu u
Markovoj kući, to onda možemo pretpostaviti da je on po
Isusovome izlasku otišao na spavanje. Juda, koji je vodio
ovu gomilu, koja je imala da uhvati Isusa, hteo se
osvedočiti da nije Isus mošda još u kući. On je probudio
maldića, koji je slutivši zlo išao za njima. Marko je duboko
urezao ovaj događaj u svoju svet i zato ga je mogao ovako
živo opisati.
$$$35. Saslušanje pred Anom, Kajafom i Sinedrionom
Mat.26,57-75. (Marko 14,53-72; Luka 22,54-71; Jovan 18,12-
28)
Posle Isusovog gatanja, gomila ga odvede prvo prvosvešteniku
Ani, koj ga posle posla Kajafi, svome zetu, koji je te
godine bio aktivni sveštenik. Bilo je dva ispitivanja: 1.
Kod njega, gde je Isus na pitanje o njegovoj nauci i
učenicima odgovarao. Ovde nije izgovorena nikakva presuda.
On je imao veliki ugled i zato je razumljivo da su Isusa
prvo njemu doveli. (I.Ž.,str. 243/3). Kod Kajafe. -Ovaj je
doveo svedoke i vršio sudsku istragu. Isus je ovde ćutao,
osim kada ga je prvosveštenik zakleo da govori, i to je bio
izgovor za osudu na smrt. (I.Ž., str. 246/1.3) Pretpostavlja
se da su oba prvosveštenika stanovala u istoj zgradi i tako
se pojavio i treći događaj: saslušanje u dvorani gde se
sastajao sinedrion. Ovde u unutašnjem dvoru se odrekao Petar
Isusa; tu u nekoj sobi pretreo je Petar "uvrede" slugu i
stražara. Prolazeći dvorište, da bi otišao na neko drugo
mesto bio je trenutak kada je Petar video Isusa i Isus ga
pogledao. Formalno ispitivanje pred Kajafom i sinedrionom se
dogodilo već u zoru, pa su zato i svedoci mogli već biti
dovedeni. Oni su tražili i našli očevice i svedoke, nisu
čuli za jedan prestup koji se kažnjava smrću. kad se kaže
da je bili mogo lažnih svedoka, onda možemo sebi pretstaviti
koliko se uložilo truda i koliko je taj posao bio veliki
samo da bi Isusa osudili. Ovi svedoci su mnogo šta izneli
prtiv Isusa. Prvo su izvedena dva svedoka, koja su tvrdila
da je Isus rekao da će on razrušiti hram. Ali Isus nije
rekao da će on razrušiti hram. U ovim rečiim su oni videli
bogohuljenje kao i nepoštovanje hrama. (I.Ž., str.247/2.3)
Isus se nije branio. Njegovo ćutanje je moglo da znači
priznaje. Prvosveštenik nije bio zadovojan zato je on i
uptrebio zaklinjane da li je Isus Mesija ili se samo izdaje
za takvog. Isus je potvrdio ali ne samo ovo pitanje nego i
drugo pitanje, da li je on Božji Sin. (Marko 14,62). Ono "Ti
kaza" pitao. (I. Ž., str. 248/4.6) Kao nikada do sad priznao
je Isus pred najvišim judejskikm telom, uz zakletvu, da je
zaista on Mesija i Božji Sin. Do sada su judejske starešine
videle Hrista samo u poniženom stanju, ali će ga jednom
videti u slavi i sili. Ovo je počelo ustvari njegovim
vaskresnjem a završiće se njegovim slavnim dolaskom i to će
biti potvrda istintitosti njegovih sadašnjih reči. - Ove
judejske starešine nisu mogle da potvrde njgovo vakrsenje i
kao da ide na oblacima, ali kao znak da je on seo sa desne
stane sile biće izlivanje Sv. Duha i čudasa apostola, što su
oni već mogli videti i šta su videli.
Vratarica, koja je pustila Petra u unutrašnje dvorište (up.
Jov. 18,17), prepoznala je prvo Petra, da je i on bio sa
Isusom. - Prvi put se Petar pravio nevešt, kao da ne zna šta
hoće ova sluškinja sa njime, ali je već video da je bolje da
se skloni u kraj i zato je pao vratima, koja su vodila na
ulicu. Tu ga ugleda i duga pa ga isto upita, a on se kleo da
ne poznaje Isusa. Najzad je Petara izdao njegov jezik. Loši
izgvor aramejskih reči ga je izdao kao previncijalca,
Galilejca. Petar se preklinjao tj. govrio, neka bude prklet
ako ne govri istinu. U ovom trnutku glas petla je potsetio
Petra na njegovu slabost jer se odrekao Isusa. Svest, da se
zaista odrekao Isusa, mada je smatao nemogućim, nagonila je
Petra da napusti ovo meto, nesačekavši na rezultat
isptivanja. On je izišao iz dvorišta i gorko je plako i
kajao se (I. Ž., str. 252/1-3)
Petak
$$$36. Formalna smrtna presuda nad Isusom na jutarnjoj
sednici Sinedriona Mat.27,1.
Od vremena rimskog upravljanja Palestinom Jevrji nisu imali
više prava da ikog osude na smrt. Dakle bilo je dva procesa
i suđenja, verski pred sinedirionom i građanski pred
prokuratorom Pilatom.
Sinedrion, ko rligiozna vlast donela je tek ujutro u petak
pravu i pravosnažnu presudu po predmetu Isusa. Luka i ne
spominje noćnu sednicu sinedriona nego samo ovu jutarnju
(Up. Luka 22,54-56). Ovom prilikom su se članovi sinediriona
samo savetovali na koji način da se izvrši ova presuda i
kakva krivica da se nađe za Isusa pred Pilatom, koji je
trebao da odobir ovu smrtnu presudu. Pilat svakako ne bi dao
pristanak na smrtnu kaznu za čisto versku stvar. (I.Ž.,str.
250/3)
$$$37. Kraj Jude Iskariotskog Mat.27,3-10. (Da.19,16-20)
I pored svoje niskosti Juda nije izdao svoga Učitelja da bi
ga osudili na smrt. On možda nije ni mislio da će stvar
dotle doći, da će Isusa osuditi na smrt; a ako je na to
mislio on je ipak računao, da ako je Isus naročiti i monćni
čudotvorac on će izbeći neprijatejima, a ako, naprotiv, nije
bio Mesija, koji ima da oslobodi Izailj onda će biti
bičevan. (I. Ž., str. 258/4.5)
Ali kad je izdajica video sluge iz sinedriona koji su vodili
Isusa Pilatu on je tek onda razumeo da će mržnaj sveštenika
i starešina ići čak do smrtne kazen. Tako radi sotona, kad
je greh učinjen onda se tek otvore oči grešniku da bi video
svoj greh, koji ga dovodi onda do očajanja. Tako je bilo i
sa Judom. Juda se pokajao ali ne kao Petar. Juda nije
poznavao poniznost koja spasva niti suze pkoajanja a još
manje poverenja i nadu u Boga. Njemu je izgledalo da za
njegvo izdajsvtvo nema milosti. Juda je sigurno otišao u
hramn i kad su sveštenici docinije našli novac u sanduku
znali su kakav je to navac i zato ga nisu uptrebili u ovu
svrhu, nego po zakonu Deut. 23,18 su ga upotrebili za nešto
drugo. Oni su kupili njivu od nekog lončara za groblje
strancima. Ova se njiva nazvala "Akel-dama" /krvna njiva/
(Da. 1,19). - Samo Matej iznosi ovaj slučaj, da vrdnost ove
njive iznosi 30 srebrnika i da je to upravo ipspunjenje
proročanstva prorka Jermije. (Jer. 32,6-9; Zah.1,1.12.13).
Zaboravivši na veliku dobrtu svog Učitelja i mesto da se kao
pokajnik nije požurio, da pred samu Isusovu smrt izmoli
milost i oproštenje i da se pokaje od srca kao Petar,
požurio se da sam na sebi izvrši smrtnu kaznu, na koju je
sam sebe i osudio. "Svojim samoubistvom uvredio je Juda
Spasitelja više nego svojim izdajstvom", smatra crkveni otac
Jeronim.
$$$38. Isus pred Pilatom Mat. 27, 2,11-14. (Marko 15, 1-5;
Luka 23,1-5; Jov. 18,28-33)
Prokurator /igemon/ Pontije Pilat bio je upravitelj Judeje
deset godna od 26-36 godina. On je bio peti po redu. Stanvao
je u palestinskoj Cezareji a o velikim praznicima kad je u
Jersalimu bilo mnogo sveta dolazio je i on da bi pazio na
red. Ond je svakako otsedao u carskom dvorcu pored hrama.
Izgleda da je Pilat bio neki oslobođeni rob ili potomak
oslobođenog roba, potšo je pileus, odakle pileantus, reč za
filona kapu koja je davana oslobođenim robovima. - O
njegovome vladanju ne znamo mnogo, samo da je na sebe naukao
mržnju naroda te ga je njegov pretpostavljeni Lucije
Vitelije 36 godine uputio u Rim da se pravda pred Tiberijem.
Kaligula, koji je u međuvremenu postao car prognao je Pilata
u Galileju, gde je ovaj izvršio samoubistvo.
Ceo proces kod Pilata može se podeliti u tri faze:
ispitivanje, šest pokušaja oslobeđena i konačna osuda.
Događaj se odigrao u unutrašnjosti rimske sudnice /pretorij/
i napolju na uzdignutoj terasi, koja se armejski nazvala
"gabata"/ uzdignuto mesto/,a na grčki "litostratos"
/uzdignuto i kamenom obzidano mesto/. Ovo je od prlike red
događaja koji se može zaključiti iz četri evanđelja: Jov.
18,28/ do 32; Luka 23,2; Jov. 18,33-37/I i Matej 27,11;
Marko 15 15,2; Luka 23,2; Jov. 18,37 do 38 i Jov. 18; Luka
23,4; Mat.27,12-14; Marko15,3-5.
Bilo je oko sedam sati ujutro, kada su Judeji doveli Isusa u
sudnicu Pilatu. Jevreji nisu nikako hteli da uđu u
mnogobožačku sudnicu, da se ne bi opoganili, što bi onda
trajalo celu sedmicu te ne bi mogli uveče jseti pashalno
jagnje. Uznemiren tako rano ujutro, Pilat je odmah pokazao
svoju mrzovolju osornim pitanjem: "Kad on ne bi bio
zločinac, ne bismo ga predali tebi." "Sudite mu po svome
zakonu" (Jov. 19,31) odoveri Pilat, ali Judeji rakoše na to:
"Mi ne smemo nikoga pogubiti". (Jov. 19, 29-31). Jevrji su
ovim rečima priznali pakost nacionalne samostalnosti
judejske...
Judeji su imali već dobro načinjen plan; oni su sad gledali
da utuču na pilata. Pilat ih je prekorio što izvode ovog
čoveka pred njega, kao mnogobožačkog sudiju. On je prozreo
nameru i uvideo da je Isus samo žrtva zavisti i pakosti
judejski starešina i gledao je da ga spase. (I. Ž.,
str.261./2.3) Na njegovo pitanje da li je on zbilja judejski
car, odovorio je Isus sa "da". Ali Pilat ga nije osudio, jer
mu je bilo jasno iz Isusovih reči i držanja tužioca, da
Isusovo carstvo nije polotičko karaktera. -Pilat je gledao
da spase Isusa.
$$$39. Odvođenje i salslušanje Isusa pred Irodom Antipom
Luka 23,6-12
Luka nas izveštava o jednom događaju koji se desio u
međuvremenu. Irod Antipa, tetrarh Isusove postojbine hteo je
da učestvuje u prazniku Pashe u Jerusalimu. Irod se nije
slago sa Pilatom. Ali kako je Pilat želeo iz političkih
razloga da se izmire sa Irodom, a čuvši da je Isus njegov
podanik, posla ga Irodu da mu on sudi. - Luka nas izveštava
da je Isus i njegovo predanje imalo da bude sredstvo da se
Pilat izmiri sa Irodom.
Pošto je Irod bio informisan o Pilatovome mišljenu u odnosu
na Isusa nije mogao ništa drugo nego da se i on priključi
ovome mišljenu. Nama je voć poznato ko je bio taj Irod
Antipa. Nema u istoriji nesimpatičnije osobe od ovaga
sirotog princa, neodlučnog i usnulog u pokvarensti i
prolivanju krvi. Njemu je jednom ranije uputio reči
prezrenja koje inače nikada nije izgovorio. (up. Luka
13,32). Iako je Irod hteo mnogo šta da dozna od Isusa, Isus
mu nije ni na jedno odgovorio. - (I.Ž., str. 265/2.3)
Vojnici koji su pratili Isusa do Iroda kao i Irodovi,
smatrali su Isusa za poludelog. Oni su našli veliko
zadovoljstvo da ga obuku u sajanne haljine i da se "ovome
bedniku" dobro narugaju. Ovako ukrašenog i nakićenog posla
Irod Isusa natrag Pilatu.
$$$ 40. Ponovo saslušanje pred Pilatom Mat.27,15-26. (Marko
15,6.15; Luka 23,13-25; Jov.18,33-40)
Pilat, ubedjen da je Isus nevin, gledao je da ga oslobodi.
On je pokušao da spase Isusa time to će ga trgnuti od suda
zlobnih starešina i prvosveštenika i preneti taj sud na
narod. Pilat je narodu stavio na izbor čuvenog ubicu i
rabzojnika Vravu i Isusa, kog je sam narod prozvao Mesijaom.
On je smatrao za sigorno da će narod izabrati nevinog Isusa.
Pilat je upitao narod: koga hoće da im pusti i onda je upao
u sudnicu. Ovde se dogodio jedan događaj, kji nam iznosi
samo Matej; to je bila poruk žene Pilatove o njenome snu i
da ne osudi Isusa jer on nije kriv. (I. Ž., str, 267/2.3) Za
ovo vreme članovi sinedriona su već radili u narodu i rekli
mu da traži Varavu. - Sada na novo pitanje odgovara narod;
"varavu". Pilat se sav zbunio i gubio. Sada upita Pilat: "A
pita šta da radim sa Isusom, koji se zove Mesija?" - "Da ga
dakle išibam i pustim" (luka 23,16). Ovaj izraz u evanđelju
"išibati" nije značio tući nekoga sa batinom ili snopom
pruća nego sa bičem. To je bila strašna kazna. Pesnik
Horacije je nazivao "barribile Flagelum" /strašno
bičevanje/. Ovu kaznu je uklonilo humano hrišćanstvo, pod
uticajem evanđelja. Žrtve bičevanja su bile obični u agoniji
ili su umirale nekoliko dana docnije od gangrene ili od
iscrpljenja živaca. - Ova surova kazna nije značila kraj,
nego je sada došlo gorko ismevanje, mnogo veća nego ono
ranije kod Iroda Antipe, gde je Isus bio ismejan kao car.
(I.Ž., str. 268/1) Pilat je pokušao još jednom da spase
Isusa. On je tvrdio da ne nalazi nikakve krivice na ovome
čoveku, ali je narod sve više govorio: "da se raspne ", tako
da je skoro došlo do prve bune. (I. Ž., str268/1) Pilat je
pokušao još još jednom da sapse Isusa. On je tvrdio da ne
nalazi nikakve krivice na ovome čoveku, ali je narod sve
više govorio: "da se raspne", tako da je skoro došlo do
prave bune. (I.Ž., str.269/5.6l)
Pilat je pokušao po čtvrti put da nešto učini za Isusa. On
je prao ruke pred narodom da bi skinuo s sebe svaku
odgovornost. Pošto nije ništa mogao, on predade Isusa
vojnicima koji su trebali da ga razapnu. - Judeji su primili
njegovu krv na sebe i svoju decu što su i dočekali 70
godine.
$$$41. Šibanje i krunisanje trnovim vencem Mat. 27,27-30.
(Marko 15,16-19; Jovan 19,1-3)
Ovo šibanje i krunisanje trnovim vencem Isusa nije bila
kazna pre razapinjanja, kao što je to bio običaj nego
pokušaj da se načini Isusa smešnim i pokaže nardu da nije
opasan, da bi tako umirio uznemireni narod.
Vojnici odvedoše Isusa u dvoranu za suđenje i tamo skupiše
celu porotu. Tu je osuđeni bio bičevan, jedna strašna kazna.
Bič je bio načinjen od kožnih kaiševa sa pločicama ili
olovom na kraju, koji su stvarali na telu nesrećniku rane iz
kojih je curila krv. Uz ovo mučenje dodato je i ismevanje.
Oni su načinili venac od trnja i stavivše mu na glavu.
(I.Ž., str. 270/40) Mržnja članova sinedriona izigrala je
plan Pilatov. Pialat je hteo da spase pravednika. On je
Isusa još jednom izveo pred narod da ga vidi, da bi se
sažalio na njega. Pilat potseća narod na klicanje kojim su
pozdravili nedavno Isusa kao svooga cara, zato on i kaže:
"Zar vašeg da raspnem" (Jov.19,15). Masa je vikala da iz
sveg glasa: "Uzmi, uzmi, raspni ga". Narod ga je osudio jer
je on pobijao dolazak mesijanskog vremena, prema njihovome
shvatanju. Oni rekoše:"Nemamo cara osim cesara", našto se
Pilat se pobojao da ga ne optuže kao neprijatelja carevog,
jer je Tiberije bio veliko sumnjalo, i svaki se činovnik
bojao optuživanja, ali ipak je docnije bio prognan u Vijenu
u Galileji. (I.Ž., str. 273/3.4)
$$$42. "Evo čoveka!" Jov.19,4-15.
Kad je Pilat Isusa ovako izmučenog i sa trnovim vencem na
glavi i trskom u ruci, izveo pred narod i pokazavši na Isusa
reče: "Evo čoveka" (Jov.19,5). Pilat je istinu kazao kad se
reči uzmu u drugome pravom smislu: Kakav čovek! S nijednim
se ne može uporediti. Sad povikaše prvosveštenici i sluge;
"Raspni ga, raspni ga". Pilat izjavi da on nema zakon koji
za ovaj slučaj kažnjava smrćšu, a time što je tražio da ga
oni razapnu priznao je Pilat njhov zakon. Pilat odavde Isusa
ponovo u sudnici i poče da ga dalje ispituju, ali Isus ne
reče ni reči...Sve je to veoma jako uticalo na Pilata a
naročito kad mu Isus reče da to sve mora tako da bude. Pilat
je svakako već dosta čuo o Isusu i njegovom radu. Sada
pokušava Pilat još jednom da oslobodi Isusa. (I.Ž., str.
237/1-3)
U to vreme bio je običaj da se na praznik Pashe pusti neki
krivac iz zatovra, Judejski narod je imao pred očima čoveka
i razbojnika Varavu koji je odgovarao za vreme zločinstvo
što je počinio u gradu. Zaslepljeni narod bira mesto
Spasitelja razbojnika; mesto onog koji daje život, ubicu.
Tako je često i u našem životu. Mi osuđujemo Isusa u nama, i
njegovu mirnoću i blagost a izabiramo Varavu, koji je
pretstavnik surovih strasti.
$$$43. Presuda i odlazak povorke na golgotu Mat.27,31-34.
(Marko 15,20-23; Luka 23,26-34; Jov.19,16-18)
Kada su prvosveštenici njegovo obećanje, njegovu budućnost,
njegovu mesijansku nadu bacili caru pred noge (Jov. 19,15),
- Mnogobožac im je morao učiniti po vlji; on je naredio da
se Isus razapne.
Smrtne kazne su se izvršavale izvan gradskih zidova i kod
Rimljana i kod Judeja (up. Num. 15,35; 1 Car. 2113; Da.
7,53). Napred je išao glasnik, koji je javljao ime i krivicu
osuđenog. U sredini su bili Isus i razbojnici okruženi
vojnicima, a pratio ih je mnogi narod, mnoge žene koje su
plakale i naricale za Isusom. Napred su išli i izaslanici
sinedriona.
Mesto gde su osuđene razpinjali bio je brežuljak smešten na
severozapadu, koji je ličio na lobanju, zato se i zvao
"lobanja" (Golgota). U blizini ovog mesta imao je bogati
član sinedriona Josif iz Arimateje vrt u kome je imao lepu u
kamenu izrađenu grobnicu.
Osuđeni je sam morao nositi svoj krst. Naputu je izmučen
Isus iznemogao. I onda su vojnici stavili njegov krsta na
leđa nekom Simonu iz Kirine /u gornjoj Eivili u Africi/,
koji se vraćao s poljskog rada (Marko 15,21; Luka 23,26)
Narod a naročito žene su sažaljevale Spasitelja i išle
plačući za njime. Isus je zaboravio samog sebe. On vraća
sažaljenje za sažaljenje. Već potpuno iznuren i iznemogao,
misli Isus na ovaj narod, čija je on bio žrtva i koji će ga
ubiti. On im pretskazuje stašnu nesreću u budućnosti. Drvo
zeleno i živo, to je on; drvo sasušeno i mrtvo, to je ovaj
narod koji ga je odbacio. Ako se ovako postupalo sa nevino
osuđenim za huljenje i ustanak protiv mnogobožačke vlasti,
kako će tek biti sa zločinačkim i buntovničkim narodom, koji
će pokušati da slomi tuđinski jaram, i koji će naći svoje
strašno uništenje pod rimskim mačem i vatrom; Ali sve ovo je
samo Božji sud i kazna.
$$$44. Isus na krstu Mat. 27,35-44. (Marko 15, 24-32; Luka
23,34-43; Jovan 15,19-27)
Kazna na smrt razapinjanjem nije bila poznata u jevrejskom
zakonu: on je samo određivao za najveće zločine da se njhovi
leševi obese o vešala. Judaji nisu razapinjali njego
kamenisali. Jedan od poslednjih Hazmonejaca Aleksandar Jane,
naredio je tek razapinjanje na krst. Ali ovoj način
oduzimanja života bio je poznat kod svih starih naroda, kod
Egipćana, Persijanaca, Feničana, Kartaginjana, Grka i
Rimljana. Rimljani su mačem otsecali glavu svojim građanima,
a robove, buntovnike i zločonce razapinjali na krst. U
rimskim provincijama, razapinjanje je bila kazna koju su
izrailjski prfekti i upravnici. U Siriji i Judeji, Jevreji
su razapinjali na hiljade /J. Flavije, "Rimske starine".
Smrt na krstu je svakoga strašila; on je bio simbol patnji i
poruge. Osuđeni na smrt razapinjanjem su dugo još živeli:
jedan dan, pa neki put čak i dva. Oni su bili goli,
pričvršćeni sa četiri klina, udarena kroz ruke i noge, na
krstu koji se sastojao iz dva komada drveta koja su
ukrašpena obično u obliku slove T. Isusov krst je bio
svakako zbog naslova - %%crx commisso%%%. Celo telo jako
istegnuto, visilo je o rukama, čije su rane stalno krvavile.
i širile se zbog tereta. Krv je postepoeno curila preko
klinova. - Nepokretni, mučeni groznicom i strašnom žeđu,
svesni svoga stanja, razapeti su postepeno umirali. Ponekad
je trebalo dovršiti smrtne muke i onda im je dželat lomio
golena. Gomila je još otežavala muke osuđenih svojim
ruganjem. Ljudska surovost nije mogla ništa gore izmisliti
od ovakve smrti. (I.Ž., str.274đ2; str.275/1-3)
Pilat je naredio da se nad Isusovom glavom napiše na
jevrejskom, latinskiom i grečkom jeziku natpis: "Car
judejski". Pilata nije hteo ovom natpisom da ismeva Isusa,
nego da se osveti provosveštenicima, koji nisu imali ceo
narod za sobom. Na ovaj je način Pilat izazvao prosti narod
protiv njih, jer je ovakav nalog bio sramota i poruga za ceo
narod i njehovo nadanje, što prvosveštenici nisu smeli da
dozvole. - Evanđelja nam iznose da su naslovi bili napisani
prema osobinama svog od ova tri jezika. Tako možemo
razumenti razliku u sadržinu natpisa. - Veruje se da je
Jovan koji je pisao naročito za hrišćane, Grke u Maloj
Aziji, izavrao grčki natpis (Jov.19,20.21), a Matej koji se
obraća naročito Jevrejima, jevrejski natpis (Mat. 27,37) da
je Marko, koji je bio odomaćen kod Rimljana uzeo natpis na
latinskom jeziku (Marko 15,26).
Da bi na smrt osuđeni lakše podneo bolove koji su kod
razapinjanaj veom jaki, davolo mu se opojno vino sa raznim
gorkim začinima. Isus je odbio da pije ovo opojno sredstvo.
On je želeo ispiti čašu patinji onako kako je to Otac
zahtevao. Isus je hteo svesno da strada i umre. - Pre
razapinjanja morao se osuđenik sasvim skinuti i tako golog
su ga tek prikovali na krst i to ruke i noge, a haljine su
dobijali oni koji su vršili raspinjanje. Haljine su osuđenog
prema rimskim zakonima pripadale legionaru. Jovan iscrpno
govori o podeli Isusove dolame koja je bila od jednog kamada
izrađena i skupocena, zato su vojnici bacali kocku kome da
pripadne. Time se isupnilo Pismo, veli Jovan, koje je ovo
proreklo o Isusu (Ps.22,18). - Pored raspetog bila je
postavjena straža koja je pazila da se raspeti ne skine sa
krsta pre nego što nastupi smrt. - Prema Luci Isus je pri
razapinjanju izrekao neku vrstu molitve. On se moli za ove
vojnike koji su ga razapinjali, jer oni nisu bili svesni
svoga dela, sem toga oni su vršili samo naredbe.
Sinoptici nas izveštavaju o ruganju Jerusalimljana i
zasupnika sinedriona i sveštenstva (Mat. 27,39.41). Njegova
dela i poverenje u Boga su ismejana. "Uzdao se u Boga; neka
mu sada pomogne, ako hoće; jer reče: "Ja sam Božji Sin!" Uz
to mu se rugaše i razbojnik koji je bio pored njega na
krstu. ( I. Ž., str. 276/3; str.227/1.3)
O ovoj dvojici razbojnika koji su sa Isusom zajedno bili
razapeti, izveštava nas Luka iscrpno. Dok se jedan rugao i
grdio dotle je drugi priznao pred Bogom i pred ljudima da su
oni zaslužili ovu kaznu dok je Isus nevin sa njima morao da
pati. On je najzad došao do ubeđenja da je ovaj zbilja onaj
za što se izdavao. On se pokajao i zatražio od Isusa milost.
Isus mu je dao oproštenje, kao što je on to često činio. On
mu je osigurao večni život u poslednjim trenucima života.
Rčju "danas" objavio je Isus i naglasio ovo razbojniku, kao
što je učinio jednom ranije u Jerihonu Zakheju (Luka 19). -
"Isus nije nikako obećao razbojniku, da će još istoga dana
biti sa njime u raju, zato što ni sam nije tamo otišao (Up.
Jov. 20,17)." (I.Ž., str. 281/3) ako ćemo da stavimo zapetu
onda je logičnije da stavim iza reči "danas". Kad je Isus
glasio ovu reč to je bilo zato što je hteo da kaže: danas
kada su me svi napustili i smatraju me vralicom, a kad si ti
"danas" poverovao u mene, ja ti obećavam da ćš biti sa mnom
u mome carstvu, jer ja ću doći u svoj slavi po drugi put
(up. 2 Tim. 4,8; Jev. 11,39-40).
Najzad, tu pred krstom na kome je umirao Isus, dogodila se
dirljiva scena između Isusa i Jovana i Isusove matere (Jov.
19,25-27). Ona je gledala sa očima punim bola i ljubavi na
svoga sina i Gospoda. Ona je gledala sa očima punim bola i
ljubavi na svoga sina i Gospoda. Isus preporučuje svome
učeniku da se stara za njegovu majku kao dobar sin, a majci
da primi Jovana kao svoga sina, da bi on bio predmet njene
maternske ljubavi. - Od žena su spomentute samo ješ dve:
Marija Kleopina i Marija Magdalena. One se pojavljuju još
jedanput u Jov. 20,1. O Mariji, Kleopinoj ženi znamo nešto,
što nam piše Egesip /%%Hegesippus%%%/. Ona je bila žena
Kleope, Josifovog brata, dakle Isusova strina. Njen sin
Simeon bio je posle mučeničke smrti svoga bratića, Jakova,
brata Isusovg, izabran za drugog starešinu u Jerusalimu.
Sestra Isusove matere Marije bila je Saloma, mati
Zavedejevih sinova. To se vidi i iz neimaenovanja od strane
Jovana. Ona je pripadala trima od istaknutih žena (Mat.
27,56; Marko 15,40; 16,1).
$$$45.Isusova smrt Mat.27,45-56. (Marko 15,33-41; Luka
23,44-49; Jov. 19,28-30)
Rano ujutro stajo je Isus pred rimskim sudom; oko trećega
časa /oko 9 časova/, je Isus bio u samrtnoj agoniji. -
Markov izveštaj (15,25) u kome se veli da je bilo tri časa
kad je bio Isus razapet, ne slaše se sa izveštajeima Mateja
i Luke, vele neki. Ova dva evanđelista govore o tami koja je
počela od šestoga časa, dok Marko ovoj tami ništa ne
spominje. Oni ne smatraju da je Isus bio do šestoga časa na
krstu a da nije bila tama. Pretpostavlja se da je neki
prepisivač Svetih pisama pogrešio te je šesti zameio sa
trećim časom. Ovo mišljene podupiru oni i tom činjenicom što
u nekim starim rukopisima stoji šesti a ne treći čas.
Isusovo pribijanje na krst kao i posle smrti, praćnei su
raznim čudnovatim pojavama u prirodi. - Od šetoga /podne/ do
dedvetog časa/ tri časa po podne/ bila je velika tama. To je
bio znak a ne prirodno redovno pomračenje. Mesec je bio pun,
te je bio nemoguće da je bilo prorodno pomračenje. (I.Ž.,
str.284/ 1.2) Isus je povikao: "Eli, Eli, lama savahtani"
Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio/, kao što počinje
Ps.22. To su bile početne reči njegoeve molitve. Ove reči
nisu kao u Psalmu direktna molitva u Boga. Njemu je
izgledalo kao da ga je Otac napustio samo zbog greha koji su
na njemu počivali. On je izneo grehe svih ljudi na krstu.
Isus nije patio samo telesno geo naročito dušenvo, zbog
tolikog greha. U ovome trenutku je Isus osetio da ga je
greh, koji je bio na njmu odvojio od Oca. On je osetio kako
je to strašno biti pod grehom. On je osetio da se odvojio
od Boga, izvora šivota. - I reči o kojima nas izveštava Luka
(23,46) uzeo je Isus iz Ps.31,5. Isus je znao da se sada
ispunilo ono što je rekao ranije u Jov. 10,17. - Pred smrt
reče Isus ješ: "Žedan sam" (Jov. 19,28). Vojnici mu pružiše
sunđer natopljen u ocat. Ovo se nazivalo "pasha" a bila je
mešavina jakog vina i vode, što je pretstavljalo svakidašnju
potrebu rimskih vojnika. Matej i Luka vele, da su vojnici
natopljeni sunđer stavili na vrh trske, a Jovan opet kaže na
izopovu grančicu, ali ne zna se koja je to biljka bila. Ocat
donosi oživljenje za jedan trenutak. I sada Isus glasno
izreče i poslednje reči: "Svrši se"! (I.Ž;, 258/5;
str.286/1)
Jedna od glavnih dejstva Isusove smrti, koja naravno u ovome
trenutku nikom nije bila poznata, bila je razdiranje zavese
u svetinji. Ovo se dogodilo u vreme večernje žrtve. Josif
Flavije /Judejski ratovi %%IV%%%, 5/ veli: "Četrdest godina,
pre nego što je kuća svetinje razorena, ugasio se zapadni
svetnjak.... i zatvoriše se vrata hrama uveče, a kad se
ujutro ustalo, našli su ih otvorena."
Čudnovate pojave koje su se dogodile samo u Palestini i
Judeji, otkrile su moćnu vezu koja je privezivala Isusa za
prirodu, nebo, zemlju i čovečanstvo. Zemlja se zatresla; ona
se združila sa žalošću u ovome trenutku. Smrt prikovanog
Isusa je svršentak i početak jednog sveta. Stari svet je
pobeđen; a novi se javlja. Sveti veo koji je sakriva božji
nedokučivi stan je razderan. Mojsijevstvo, početni zakon,
kako ga naziva ap. Pavle (Gal.4,3), je ukinut. Hram je
uništen. - Žrtva, koja je u ovome trenutku izdahnula uvešće
nas, svojim krvlju, u pravu svetinju svetih, kojoj je ova
druga bila samo slika. I sami mrtvi će čuti njegov hlas; i
život će poteći iz njega, a on će sve osvojiti; grobovi će
se otvoriti i oni koji su počivali probudiće se Izgleda da
se uskrsnuće mrtvih dogodiolo posle Isusovog vaskrsenja. To
su bili mrtvi koji su ustli i popeli se sa Isusom na nebo.
Oni su sačinjavali kako neki vrstu frofeja Isusove pobede
nad smrću. - Zastor svetinje nad nad svetinjama je bio debeo
za širinu ruke. On se sastojao od sedamdeset različitih
tkanina. Svaka tkanina se sasotjala od 80 vlakana /prema
Talmudu, deset vlakana svake od četri boje hrama: bele,
skerlet, plave i zlatna/. On je bio dug 40 Lakata, a
dvadeset širok. Svake godine su se pravila dva ovakva
zastora; a trebalo je 300 sveštenika da bi ga potopili pre
nego što se stavlja u svetinju. - Ovaj je zastor koji je
odvajao svetinju hrama, rascepao, da bi se objavilao da je
prošlo vreme naročitoj svešteničkoj službi i da je nastala
druga opšteg sveštenstva.
Pred krstom se nalazoio jedan centurion, koji je imao da
nadgleda razapinjanje osudjenih. On je slušao kako narod
razgovara o raspetom Isusu, kako se on izdavao za Božjeg
sina, i on je postepeno i sam poverovao da je ovaj bio Božji
Sin. On se nije bojao da kaže: "Ovaj je zaista bio Sin
Božji!" (I.Ž., str.292/1) I u smamome narodu se primetila
promena u mišljenju i držanju. Oni su sada uvrdeli svoj
zločin i on ih je mučio, mnogi su se gruvalu u prsa.
$$$46. Sigurnost Isusove smrti Jov.19,31-37.
Osuđeni su bili često dosta dugo u agoniji. Njima su se
lomila golena da bi im se ubrzala smrt, to su rimljani
nazvali "%%srurifragium%%%". Vojnici, koji nisu imali
nikakvoga razloga da razlikuju Isusa od njgovih dva
sapatnika, polomili su noge prvome razbojniku koji je bio
živ, pa onda odmah zatim drugome, prolazeći pored Isusa.
Zatim, kad su se približili Isusu oni su mu probili desno
rebro da bi utvrdili smrt, Odmah se pojavila neka crvenkasta
tečnost. Ne treba da nas čudi da je Isus umro za tri časa
iako se umiralo po dvadeset četri časa. Ovde nije glavno
trajanje patnji nego njena jačina. Na Isusu je počivao
veliki teret sveta. - Apostol Jovan se naročoti zadržava na
ovoj činjenici. Nezadovaoljan sa običnim naznačenjem slučaja
on tri pute potvrđuje ovu stvarnost da bi njegovi čitaoci
poverovali u božanstvo Isusovo (up.Ex. 12,46; Ps.34,20;
Zah.12,10)... Reči: "I svedočanstvo je njegovo istinito",
pokazuje savest jednoga čoveka, koje se mogu samo onda
izraziti ako je ovaj svedok i opisivač samog događaja.
$$$47. Isusov pogreb Mat.27, 57-66. (Marko 15,42-47; Luka
23,50-56; Jov.19,38-42)
Josif iz Arimateje je bio član sinedriona i svakako Isusov
učenik. On se, kao i Nikodim, odlučio za Isusa. Njega Luka
karakteriše kao čoveka, dobrog i pravednog, Marko kao
uglednog savetnika, a Matej kao bogatog čoveka. Svaki je
evanđelista označio crte karaktera ovog čoveka najpogodnije
za duh naroda kome je pisao.
Pošto se Pilat uverio da je Isus umro, što je bio još jedan
dokaz više o njegovoj smrti, dozvolio je on Josifu da ga
pogrebe u njegovoj grobnici, koju je imao u blizini mesta
razapinjanja. Prema rimskome zakonu bilo je zabranjeno bez
dozvole sudije sahraniti zločince.
Pogreb se morao brzo izvršiti jer se subota već
približavala. Josif iz Arimateje i Nikodim, koji je isto
došao, sahranili su Isusa na vreme. (I. Ž., str.295/1; str.
296/2)
Subota, koja je počinjala bila je naročito svečani dan, prvo
kao obična subota, a drugo kao prvi dan praznika presnih
hlebova. Žene su odman balzamovale Isusa mirisima i mirom.
Ovo se satojalo iz lanenih obloga na koje se stavljalo aloja
i izmirne da bi se telo što duže sačuvalo od raspadanja. One
su žurile da bi posao svršile do početka subote. One su
učile od samoga Isusa kako treba svetkovati i poštovati
subotu Svevišnjega.
Molba prvosveštenika i fariseja Pilatu učinjena je u subotu.
Oni su u noći, posle Isusove smrti, razmišljali o svemu, a
rezultat toga razmišljanja, sumnje i straha bio je dolazak
Pilatu u subotu, da ga zamole da im da svoju stražu, koja bi
sprečila da ga njegovi učenici ukradu iz groba pa onda
razglse da je Isus ustao iz mrtvih. Oni su uveravali Pilata
da je ovaj "varalica" proricao da će ustati iz mrtvih. Oni
su mu ovo izneli i kao političku opasnost od ovakve prevare
i zavođenja naroda. - Pilat mu je dao jedan odred vojnika /%
%custodija%%%/, a to su upravo oni rimski vojnici koji su
videli i bili svedoci Isusovog vaskrsenja. - Učenici međutim
nisu ni odlazili u subotu na Isusov grob; a žene su svakako
već znale da je on zapečaćen i da ga čuvaju rimski vojnici.
$$$$ Od vaskrsenja do vaznesenja na nebo
$$$1. Isusovo vaskrsenje Mat. 28,1-8. (Marko 16,1-8; Luka
24,1-12; Jovan 20,1-10)
Imamo četri izveštja u evanđeljima o Isusovome vaskrsenju.
Ako je uzmemo Marko 16,9 i.d. kao docniji dodatak, onda
imamo i pet izveštaja. Ovaj tekst se protivi reči drugim
tekstovima. - Istina je da događaje posle Isusovog
vaskrsenja naisu evanđelisti jednoko opisali, ima razlike u
borju žena koje su išle na grob u jutro rano u nedelju,
zatim u broju anđela i mesto na kojem su se anđeli javili
ženama s radosnom vešću o Isusovome vaskrsenju i de. - Ali
sve ove razlike su nezantne i nebitne. Evađeljiste su imale
u vidu razne momente, a i razno sećanje. (Čitaj I.Ž., ste.
299/1.2; str. 300/1.3)
Prema Mateju dve žene, dve Marije, su išle na grob; tamo su
one videle anđela koji je sedeo na odvaljenom kamenu. Ovaj
anđeo im reče. "Ustao je ", i uputi ih učenicima sa vešću da
je Isus već, po obećanju, pošao u Galileju, gde će se sresti
sa njima. Naputu srete ih Isus i javi im se; on im je dao
istu poruku za učenike. One su prikupile sve učenike i
saopštile im sve što su videle i čule. - Prema Marku bile su
tri žene, medju kojima dve Marije . One su pošle na grob i
videle u grobu /pećinu/ "maldića u belo obučenog", koji im
je saopštio da je Isus već vaskrsao. Zatim ih je puštio da
jave učenicima da odu u Galileju i tamo će naći Isusa. Ali
ove nikome ništa nisu kazale. - Prema Luci, bilo je najmanje
šest žena, među kojima i dve Marije. One su pošle na grob i
tamo videle u pećini, gde je Isus bio sahranjen, dva čoveka,
koji su ih obavestili o Isusovom vaskrsenju prem onome što
je Isus već ranije govorio. - Prema Luci, samo jedna žena,
Magdalena, išla je na grob, koji je našla otvoren i prazna.
ona je otišla da traži Petra i Jovana, koji su isto tako
došli brzo i pošto su utvrdili stanje, otišli. Magdalena, je
ostala sama i u gorbu videla dva anđela. Uskoro se pojavio
Isus i naredio joj da ide da obavesti o svemu njegove
učenike. (Čitaj I. Ž., ste. 306/2)
Kad prikupimo sve slučajeve koji su nam dati u evanđeljima o
Isusovome vaskrsenju, mi ćemo naći da je spmenuto deset
Isusovih pojavaljivanja, od kojih su se pet dogodila na sam
dan vaskrsenja. - Mi ćemo pokušati da ih navedom po izvesnom
redu, kako su se događali.
$$2. Isusovo pojavljivanje u Judeji. Mat.28.9.10; Luka
24,13-49; Jov. 20,11-31.
$1) Javljanje Mariji Magdaleni. Jov. 20,11-18: "Isus je
odbio da primi hvalu od svoga naroda, sve dok ne sazna, da
li je njegova žrtva primljejna od Oca i da li je bila
dovoljna i potupna, kao i da li čovek može da dobije večni
život u njevoj krvi. Isus se uskoro posle vaskrsenja popeo
na nebo pokazao se pred Božjim prestolom i tamo pokazao
znake poruge i surovosti, koje je nosio na svome čelu,
rukama i nogama. Ali on je odbio da primi krunu slave i
carske haljine; on odbi poklonjenje nađela, kao što je odbio
i havlu i slavu Marijinu dok mu Otac ne prihvati da je
njegova žrtva primljena." (I.Ž., str.306/3)
$2)Jevanđelje ženama koje su se vraćale sa groba. Mat.
28,11-15.
Zbog ovih čudnih događaja, velika je radost uvek bila
pomešana sa strahom. One se se iz straha i poštovanja bacile
na zemlju, i dotakle samo njegove noge. Isus ih je ohrabrio
i uputio da jave apostolima ovu radosnu vest. Oni traba da
pođu u Galileju gde će ga videti. Rimski vojnici, su videli
odvaljena vrta. Oni su pošli Pialtu, ali su ih bogato
nagradili za to nagradili. "Pre nego što je Pilat odgovorio
Judejima ispitao je on potajno čuvare i oni su mu priznali
jecajući pravu istinu. " (%%D.A. p.%%% 478)
$3) Javljanje Petru. 1 Kor. 15,5; Luka 24,34. - Isus se prvo
javio Petru pa tek onda ostalim apostlima.
$4) Isus se pojavio i dvojici učenika na putu za Emaus. Luka
24,13-35; Marko 16,12.13. - Emaus /dans Nikapolj/ je mesto
11 km. Daleko od Jerusalima. - Kleopa je svakako bio Josifov
brat. Misli se da je sam Luka bio drugi pratioc. - Isus se
pridružio kao nepoznati putinik i učenici ga nisu primetili.
Oni su mu izneli sve što se dogodilo u Jerusalimu i čudili
se da on to sve ne zna. Zatim su izneli i svoje nadanje. Sad
im se Isus otkrio i izneo im po redu sve proročanstvo o
Mesiji. Tek onda su razumeli da je sve to trebalo da se
dogodi po planu Božjem. (I.Ž., str. 309/1; str. 310/4)
$5. Istoga dana uveče pojavio se Isus sakupljenim učenicima
negde u gornjoj sobi. Luka 24,36-49; Jov. 20,19-25; 1 Kor.
15,5. - Isusovo telo je bilo u stanju o kome nam nauka ne
može ništa kazati. To je bilo neko dohovno telo. lsus se
mogao pojaviti i nestati, prikriti se i načiniti se
vidljivim kao i menjati oblik. Njegovo telo, ono isto koje
je predao da se muči i razapne na krstu - oslobođeno je za
uvek patnji i raspadljivosti. Ono se ne može ni pokvariti ni
patiti, jer je dobilo neku vrstu duhvnosti. Matorija sa
svojom debljinom i neprovidnošću, nije ga mogla više
zadržavati. Isus je ima supstancu koja prolazi kroz sveku
materiju. Težina ga nije više privlačila, niti ga je prostor
zatvaroa. Ovo je telo sada bilo brz i hitro kao što je bila
i njegova volja. On meže da bude vidljiv i opipljiv po
svojoj volji; on se može pojaviti i nestati, po svojoj
volji. Kao što duša svojevljno daje oblik svojim mislima,
tako se isto i Isusovo telo obuklo u oblik koji mu odgovara.
Ali on je i dalje sačuvao svoje ožiljeka, jer će oni za uvek
biti slavni i neizbisani znak njegove borbe na zemlji, pa i
u svom nebeskom carstvu oni ći potsećati na pobedu nad
grehom i beskrajnu ljubav prema ljudima.
Kad se Isus javio svojim učenicima oni su posumnjali da je
Isus neki duh, na što im je on pokazao ruke i noge, na
kojima su se videli ožiljci od rana. Ali učenici nisu mogli
da veruju. Tada je Isus zatražio nešto za jelo kao dokaz da
nije duh nego u telu. Oni mu dodadoše komad ribe, koji je on
pojeo pred njima. Onda ih je počeo poučavati, da se sve ovo
moralo ovako dogoditi. Tek tada su im se otvrile oči. - On
im je izneo sve što se moralo ispuniti nad njime prema
rečim Mojsijevoga zakon, prorocima i Psalmima. Pod ove tri
grupe knjiga razumeo je Isus ceo St. zavet, čiju su
inspiraciju prihvtali i Jevereji. Prvo, Mojsijev zakon
obuhvata pet sjedinjenih grupa pod imenom Pntateuh. Drugo,
proroci, pod kojima su razumeli knjige Isusa Navian /Jozua/,
Avadija, dve Samuilove knjige, dve knjige carevima i sve
proročke knjige sem proroka Danila. Njazad treće, Psalme i
još Priče, knjiga Propovednika, Pesmu nad pesmama kao i
knjige , o Jovu, Jestiri, Ruti, Jezdri, Nemiji i Danilu, sem
toga još Jeremijin pleč i dve knjige Dnevnika, savakako zbog
njhovog pesničkog karaktera.
$6) Osam dana kasnije, Isus se pojavio po drugi put svojim
učenicima, kojom prilikom je i apostl Toma bio pristuan.
Jov. 20, 26-29.- Prema Jovanu 20,24., apostol Toma nije bio
prisutan prvi put. Izraz "jedanestorica" koji je uptrebio
Luka (Luka 24,33) samo označava skup apostola, bez
predviđanja da su svi bili prsutni. O ovom istom smislu
govori nam i apostol Pavle kad piše o "dvanestorici" kao
apostolima, a bilo ih je samo još deset (2 Kor. 15,5). Jovan
veli za Tomu da je bio "jedan od dvanestorice" (Jov.20,24).
Ovom prilikom je Toma pokazao svoju neveru, koja je ostala
kao izreka i predanje. Blgo onima koji ne vide a veruju.
$3. Isusovo pojavljvanje u Galileji. Mat. 28,16-20; Jov.
21,1-25; Marko 16,7; 1 Kor. 15,8.
Pred svoju smrt Isus je rako svojim učenicima da će vaskruti
i da će ga sresti u Galileji gde će on biti pre njih (Mat.
26,32; Marko 14,28).
$7) Prva pojava u Galileji, na obali Genizaretskog Jezera.
Jov. 21,1-23. - Ovo Isusovo pojavljivanje dogodilo se na
jezeru kad su apostoli lovili ribu. Stanje je bilo isto kao
kad ih je Isus pozvao na rad: cele noći nisu ništa ulovili.
Isusa, koji im se pokazao kao stranac, prepoznali su samo po
čudu - gatanje mnoštvo riba. Petar iz radnosti skače iz
čamca, jer ne može da dočeka da stigne do obale. - Isus je
sa njima jeo ribu na obali a po doručkovanju upitao je Isus
Simona: "Ljubiš li me većma nego ovi?" Tri puta je Isus
ovako pitao Petra a treći put je Petar postao žalostan i
reče: "Ti vidiš da te ljubim". U grčkom jeziku ima dva
izraza za glagol "ljubiti". Jedan koji je upotrebljen u st.
16 i on označava ljubav iz poštovanja, a drugi izraz u st.
17 označava više nežnosti i prisnije ljubavi. (I.Ž.,
str.319/2)
$8) Pojavljivanje Jakova. 1 Kor. 15,7; (Up. Gal.1.19).
$9) Poslednje pojavljivanje u Galileji. Mat. 28,16-20; Marko
16,15; 1 Kor. 15,6. Ovo poslednje pojavljivanje je
najsvečanije i navažnije. Dogodilo se na nekom brežuljku
pokraj jezera, svakako negde gde je Isus već poučavao svoje
učenike i molio se sa njima. Apost. Pavle govori o ovome
pojavljivanju u Galilelji kao velikom i nepobitnom
svedočanstvu o Isusovome vaskrsenju. Da nije Spasitelj
stvarno vaskrsnuo, bile bi ove činjenicie neobjašnjive: kako
bi mogli aostoli koji su bili tako bojažljivi (Up. Jov.
20,19) tako drsko ukrasti Isusovo telo i pored rimske
straže? Zašto se straža uspavala u najkritičnijem tenutku
(Mat. 28,13)? Zašto je sinedrion platio tim ljudima umesto
da ih optuži? Kako je mogao Pilat da veruje da je telo
ukradeno; Zato su se upalšili stražari (Mat. 28,4)? Zato se
ne bi moglo naći ukradeno telo? Zašto bi otmičari zavili
ubrus i stavili ga na jedno mesto (Jov.20,7) umesto da ga
uprtebe za nošenje tela? Da je telo ukradeno mrtvo, kako bi
se moglo pojaviti živo pred toliko očevidaca; Kako su
apostoli mogli biti tako ubeđeni u Isusovo vaskrosenje, da
su sa tolilko sile propvedali upravo taj događaj (Da. 1,22;
2,24.31; 3,15.26. itd).
$$$2.Vaznesenje Luka 24,50-53. (Marko 16,19.20; De. 1,3-11)
$10) Vaznesenje je bilo deseto pojavljivanje učenicima koje
se dogodilo u Vitaniji na Maslinskoj gori.
Četrnest dana je prošlo od vaskrsenja. Isus se za ovo vreme
pojavio ljudima devet puta. Neki su ga i opipali, kao Toma.
Ali njegovo telo nije bilo više kao kod drugih ljudi.
Isus se vazneo na nebo u ljudskome obliku, a anđeli su
naglasili način kako će se ponovo pojaviti na zemlji: "Ide
na oblacima, i ugledaće ga svako oko" (Otkr.1,7). On se
popeo na nebo praćen sa mnoštvom zarobljenih svako oko"
(Otkr.1,7). (up. Ps.24,7-10). (I.Ž., str.324/2) - Isus je
seo na desnu stranu Bogu i tamo nas zastupa, on je tamo naš
Prvosveštenik, pun milosti i vernosti "u čemu postrada i
iskušan bi u onome može pomći i onima koji se iskušavaju"
(Jevr. 2,18; 7,25). Dakle naše je spasenje osigurano: "Mi
smo sa njim vaskrsli i posadili se na nebu" (Ef.2,6).
Mi smo proučavali Isusov život na zemlji. U njemu smo videli
ideal pravoga čoveka koji odgovara Božjem planu, ali u isto
vreme, u njemu smo otkrili božanski karakter, Sina večnog
Boga, koji je došao da ostvari ono što ni jedan ne bi mogao
ostvariti. Ovo je on izvojevao primivši našu ljudsku
prirodu. Sa njime i u njemu može čovečanstvo ostvariti svoju
uzvišenu svrhu.