P. 1
Petoknjizje

Petoknjizje

|Views: 1,034|Likes:
Published by cobi63

More info:

Published by: cobi63 on Aug 27, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

06/18/2013

pdf

text

original

UVOD Petoknjižje je veliko delo koje se od početka različito nazivalo: "Knjiga zakona (pouka) Božjih" (vidi Isus N.

24,26) ili "Knjiga zakona Mojsijevog" (vidi 2. Carevima 14,60), jasnije izraženo u 2. Dnevnika 34,14; "Knjiga zakona Gospodnjeg danoga preko Mojsija" (up. 2. Dnevnika 25,4); još kraće "Zakon Gospodnji" (Jezdra 7,10) ili "Zakon Mojsijev" (1. Dnev. 2,3; Danilo 9,11.13), ili najzad samo "Zakon" (v. Nemija 8,14). Podela ovog velikog dela u pet knjiga bila je svakako vrlo rano učinjena; izgleda još pre V veka pre Hrista, ali se izričito spominje tek kod filozofa Filo-a ( O Avramu) i Josifa Flavija (protiv Apiona 1,8). Izgleda da je ovu podelu učinio Jezdra ili neko odmah posle Njega. Opšte ime ovim kljigama bilo je kod Jevreja "Tora", što znači "zakon" (tačnije "proučavati tumačenja nauka"). Tek kasnije je ona reč dobila konačno smisao zakona, jer je u ovim knjigama zakon zauzimao vrlo važno mesto. Jevreji su Mojsijevim knjigama davali imena prema nekoliko početnih reči u njima. Tako prvoj knjizi Mojsijevoj dato je ime "berešit" (što znači "u početku"); drugoj "veelešemot" (znači "ovo su imena"); trećoj "vajikra" (znači "i zovnu Gospod"); četvrtoj "banidbar" (znači "u pustinji"); i petoj prema Mojsijevom govoru. Grčki prevodioci su bili prvi koji su ovim knjigama dali ime Pentateuk, što znači "kniga od pet delova". Što se tiče naslova pojedinih knjiga, koje su im dali grčki prevodioci, oni imaju svoje značenje: Prva knjiga nazvana je "Postanje"- "genesis". Ova knjiga govori o postanju sveta i čoveka i izrailjskog naroda. Ona opisuje istoriju patijaraha. Druga knjiga se naziva "Izlazak"- "exodus". Ona opisuje naročito izlazak Izrailjaca iz Egipta. Dalje opisuje, kako je Bog preko Mojsija vodio Izrailja i dao mu deset zapovesti na Sinajskoj gori. Ova knjiga sadrži jedan deo zakona. Treća je knjiga "Levitik"- "Levitikus", knjiga o Levitima. Sastoji se skoro isključivo od raznih zakona i propisa koji se većinom odnose na levite i sveštenike. Četvrta knjiga nosi ime "Brojevi"- "numeri". Ona isto sadrži mnogobrojne zakone; nastavlja istoriju izrailjskog naroda i govori o njihovom bavljenju u pustinji i pripremi o prelasku preko Jordana. Peta knjiga je nazvana "Ponovno davanje zakona"- "deuteronomium". Ovde se ponavlja većinom ono što je već napisano u drugoj knjizi Mojsijevoj i ostalim knjigama. Ona opisuje događaje od bavljenja na Sinaju do prvih podela osvojene zemlje, koja se nalazi na levoj strani Jordana; dalje, opisuje Mojsijevu smrt, posle koje Isus Navin nastavlja vođstvo Božjeg naroda u obećanu zemlju, što je već označeno u četvrtoj knjizi. Svih pet knjiga ne označavaju ime pisca. Jevrejska tradicija, koja se postepeno obrazovala, pripisuje Toru (pet knjiga Mojsijevih) Mojsiju, osim događaja o njegovoj smrti. U srednjem veku, "Vavilonski talmud" po imenu "Baba batra" tvrdi, da je sam Bog otkrio Mojsiju poslednjih 8 stihova pete knjige Mojsijeve, gde Mojsije sam opisuje svoju smrt. Izgleda da je tačnije mišljenje, da je ove poslednje događaje dodao Isus Navin, Mojsijev naslednik i zamenik. U svih pet Mojsijevih knjiga ništa se ne nalazi što bi kazalo, da

1

Mojsije nije njihov pisac. Nigde se ne spominje nijedan događaj ili istoriska činjenica, koja je nastupila tek posle Mojsijeve smrti. Spominjanje mesta Dan (Post. 14,14. up Ponav. 34,1.), napomena u Post. 36,31, da su u Edomu vladali carevi, pre nego što je u Izrailju počeo vladati car, ukazivanje na opstanak spomenika, koji je Jakov podigao na Rahiljinom grobu "do današnjeg dana" (Post. 35,20) i podatak u Ponov. 3,14; da je Jair prozvao Vasan svojim imenom: selo Jairovo do današljeg dana- sve to ne daje nikakve pozitivne i opravdane dokaze o poslemojsijevom dobu pisanja ovih kniga. Mojsijeve knjige nisu dnevnik događaja, nego delo do njegovih poslednjih dana, napisano po izvesnom planu. To se jasno vidi po grupisanju i sređenosti materijala. Iako iz Ponav. 31,9.24 izlazi da je Mojsije Toru pisao pred svoju smrt, ipak ne treba misliti, da je on celo svoje delo od Postanja do Ponavljanja napisao u svojm poslednjim danima života. Ovo delo je postalo postepeno. Sasvim je verovatno, da je Postanje, a možda i tri ostale knjige, napisane pre Mojsijevih govora napisanih u Ponavljanju, tako da je ovo veliko delo ovim govorima završeno. Nije isključeno da se Mojsije poslužio i perom koga sveštenika ili pisara, kao i apostol Pavle, ali zbog toga se ne može tvrditi, da to nije Mojsijevo delo. Petoknjižje sadrži istoriske dogadjaje i zakon božanskog otkrivenja. Važniji istorijski dogadjaji, od stvaranja sveta do Mojsijeve smrti, redjaju se po hronološkom redu sa etnografskim i geografskim tačnim podacima. Sem ovih dogadjaja daju se iscrpnja obaveštenja o božanskim otrkivenjima, o stvaranju, raju, padu u greh i planu spasenja. Pa onda naročito značajno davanje pisanog Božjeg zakona na Sinaju i zaključenje Staroga zaveta. U zakonodavstvu, kao glavnom izrazu božanskog otkrivenja, jasno se vide dve različite grupe: srž sinajskih zakona je dekalog (deset zapovesti) kao i religiozno- moralne istine i propisi, koji su isto neophodni za božansku svetost i pravednost i dobre odnose medju ljudima, što je bitna sadržina prave religije; i drugo, razni verski propisi i ustanove (obredni zakoni), koji su trebali da posluže samo za vreme "maloletstva" tj. do Hrista (Galat. 3,23-25). U ove spadaju svi, naročito "teokratski" i tkz. "levitski" crkveni, disciplinski i krivični propisi. Neki pisci (Astrukove hipoteze) vide u imenim božanstva Jave (Jehova) i Eloim (Jave Eloim upotrebljava se samo za raj) u Petoknjižju različite pisce ili dokumente Petoknjižja, naročito knjige Postanja. Ali, razlog ovoj promeni imena se nalazi u samom značaju ovih imena. Ova promena je nastupila usled razvijanja božanskog plana spasenja. U izrazima Eloim i Jave izraženi su naročiti Božji odnosi prema Zemlji i čovečanstvu. Ime Eloim označava Boga Tvorca. Ime Jave upotrebljava se redovno tek od vremena oslobođenja Izrailjaca iz Egipta i sklapanja zaveta na Sinaju. Ovo ime upotrebljavalo se katkada i ranije, ali samo kao El-Šadaj, što je bio samo jedan stepen do punog imena Jave. Neosnovano je i neopravdano, iz razlike u Božjim imenima izvući zaključak da se Mojsije poslužio podacima raznih ranijih pisaca za sastavljanje svojih knjiga. POSTANJE

(GENESIS, PRVA KNJIGA MOJSIJEVA)

Ova knjiga sadrži izveštaj o prvoj istoriji čovečavstva, o

2

postanju zemlje i čoveka i događajima u raju; zatim, o događajima posle čovekovog izgnanstva iz raja do potpunog raseljavanja po svetu, posle potopa (pogl. 1-11). Dalje, u Postanju se izvosi istorija praotaca izrailjskog naroda tzv. patrijaraha: Avrama, Isaka, Jakova i njegovih 12 sinova i njihov bliži odnos prema Bogu (pogl. 12-50). Ova knjiga je kao neki veliki uvod za sledeće knjige. Postanje, prva knjiga Mojsijeva, može se najbolje ovako podeliti: U jevrejskom tekstu uzeti su pojedini stihovi kao naslovi za razne otseke. Na pr. Post. 2,4/a je naslov za prvi otsek ove knjige, koji govori o stvaranju zemlje i prvog čoveka. On glasi: "Ovo je toledot (tevledat) neba i zemlje, kad postaše." Reč "toledot" znači potomstvo, rod, ali se ustvari misli na istoriju potomstva tj. na dalji razvoj onoga što je već postalo. Mi možemo ovu reč prevesti sa istorija. Svi drugi otseci ove knjige počinju sa ovakvim stihovima pa se po njima može jasno izvršiti podela. Stih 4/b drugog poglavlja uzima stvaranje kao početnu tačku, pa se dalje iznosi istorijski razvoj već stvorenog sveta, ono što se događalo sa zemljom i nebom posle njihovog stvaranja. Dakle, Post. 2,4/a je više naslov za postanje neba i zemlje na završetku, a stih 4/b je naslov za novi deo koji opisuje događaje neć stvorene zemlje i neba.

3

I. STVARANJE SVETA Postanje 1,1-2,4/a

Sveto pismo je knjiga Božjeg otkrivenja. Biblijska nauka tvrdi, da se do istine ne može doći putem religijsko- filozofskog razmišljanja i špekulisanja, nego neposredno, Božjim otkrivenjem. To otkrivenje se nalazi u Svetom pismu, Starog i Novog zaveta. Nauka o postanju sveta je jedna od najkarakterističnijih nauka Svetoga pisma, kao knjige božanskoh otkrivenja i nadahnuća. Postanak sveta objašnjava Biblijska metafizika na jedan potpuno svojstven način. Sveto pismo nas uči, da je Bog stvorio svet. Kad se prihvati ovo, biblijsko, mišljenje, onda se mora priznati i to, da svet zavisi od Boga po samome osnovu postanja, naime, da je zavisan od Njega u materiji, formi i svrsi. Bog nije samo organizator nego i tvorac materije. Postanje sveta je više pitanje vere nego nauke. Nauka se bavi proučavanjem čulnog (vidljivog), materijalnog sveta. Ona radi sa pet čula. Pitanje pak, kako je postao materijalni svet je pitanje više vere u krugu samih naučnika. Naučni metodi su posmatranje ili eksperimentisanje. Kojim bi se eksperimentisanjem ili posmatranjem, kojima se jedino služi nauka, mogao utvrditi način postanka zemlje? Postanak materije se ne može utvrditi čulno (razumom). Ovde moramo preći na kolosek vere. Apostol Pavle potvrđuje ovo rečima: "Verom shvatamo da je svet stvoren Božjom reči..." (Jevr. 11,3). Pisac ove knjige, Mojsije, izveštava nas u jednom kratkom opisu o postanku sveta. Što je Mojsije otpočeo pisanje sa stvaranjem sveta, to ima svoj opravdani razlog. Postanje je polazna tačka za sve nastupajuće događaje, a ono je u isto vreme prvo i najvažnije Božje otkrivenje čoveku. Ali, Mojsije se ne zadovoljava samo jednom jednostavnom rečenicom koja tvrdi da je Bog stvorio, nego iznosi sliku o toku stvaranja. Ali odakle zna čovek o tome da nam nešto kaže? Na prvi pogled vidi se da ovaj piščev izveštaj o postanju nije njegov pesnički osećaj i izražaj. On se u svome pisanju uvek javlja samo kao pisac (pisar) Božjih zakona i istorije, a ne kao pesnik. Ono što je on napisao, on je tvrdio da se i dogodilo. Mojsije nije izmislio materijal za svoje izvestaje, nego ga je dobio putem Božjeg otkrivenja. 1. STVARANJE IZ NIŠTA 1,1.2. St. 1. "U početku stvori Bog nebo i zemlju". Tvorac svemira je Bog (Eloem, u množini; u jednini Eloa; ovo je tzv. "plural majestikus", koji ovde izražava pojam punine božanstva). "U početku stvori (jednina) Bog (množina)..." Ovde se jedini i svemogući Bog javlja u svom punom obliku, kao Otac, Sin i Sveti Duh. Jedino je Eloim od večnosti, a sve što je postalo ima svoj početak. Ovde je reč o vrememu, kada je Bog stvorio "nebesa" (u originalu je ova reč u množini, svakako se ovde misli na svemir, a možda i samo na naš sunčani sistem, a ovo naročito na našu zemlju, kao deo ovog svemira) i to "u početku". Ovo se obično naziva "prvo stvaranje" (primo creatio) zemlje, čiji se izgled i stanje opisuje u st.2., pre formiranja naše zemlje, što se naziva "drugo stvaranje" (secondo creatio). Bog je "iz ništa"

4

stvarao, dok ljudi mogu nešto da načine od već postojećeg materijala. Na osnovu stvaranja iz ništa Bog je gospodar celoga sveta. St. 2. "A zemlja beše pusta i prazna ("tohu-va-bohu). Malo prevodioca je bilo u stanju, da pravilno izrazi misao ovoga stiha. Reč "pusta" ("bez obličja"), prinudjava nas, da mislimo na neki haos tj, nered. Ovo je shvatanje neznabožačkog porekla. Ova se misao nikada ne može upotrebiti za Mojsijev izveštaj, koji govori o stvaranju. Neki prevodioci danas ovako prevode ovu rečenicu: "A zemlja beše gola i nenaseljena..."- Još pre stvaranja Bog je imao plan, i On je po njemu sve stvarao. Kad je Bog stvorio našu zemlju, On je već imao plan sa njome. On ju nije stvorio da bude "pusta i prazna", nego da se nastava na njoj (Is. 45,18). Psalmista nam daje unekoliko sliku prvobitnog stanja zemlje, pre njenog uređenja za šest dana: U sredini kompaktna masa (čvrsto jezgro); oko ove čvrst mase, vodeni sloj; najzad sloj mraka okružavao j sve to (Ps. 104, 5-9). Ovakva zemlja nije još mogla da bude nastanjena, jer je bila pokrivena vodom. Sveti Duh, koji se dizao nad zemljom, nagovestio je, da će se pojaviti život na zemlji. "Nad bezdanom beše tama, i Duh Bošji lebdijaše nad vodama." Zemlja je bila u prvobitnom stanju kao u morskoj dubini, okružena masom vode, koja je opet sva bila uvijena u gustu tamu. Sveti (Božji Duh), je "lebdeo" (ležao) nad vodama i zemljom ispod nje, kao što ptica leži nad svojim jajima i ona se izlegnu (ožive). Duh je trebalo da materiji utisne životnu snagu. Ovde se jasno vide ove dve suprotnosti: Božji Duh života i materija (Bog i materija). Bog je iznad svega, sve je pod Njime. Poznati naučnik Vestfal upoređuje zemlju sa zgradom za stanovanje. O nastanjivanju može biti reči kad imamo stan (nepokretninu), pokućstvo (pokretninu) i stanara. Tako je bilo i pri stvaranju. Prvo je stvorena nepokretnost: Zemlja (odvajanjem svoda od zemlje i zemlje od mora); pokućstvo je: bilje (hrana), godišnja doba, dan i noć itd. Sad su ispunjeni svi uslovi, da se stanari usele. Stanari zemlje su ribe, ptice, životinje, i najzad kada su bili svi uslovi, javlja se i čovek, kao kruna stvaranja.

2. FORMIRANJE ZEMLJE 1, 3-25 Pitanje, kada je Bog zemlju stvorio i formirao tj. osposobio je za stanovanje, nije od osnovne važnosti, jer je Bog mogao kada je hteo i kako je hteo da stvara. Glavno je činjenica, da je Bog u početku stvorio zemlju i formirao je za 6 dana. "Neosnovana je teorija po kojoj Bog nije stvorio materiju, kada je stvorio zemlju. Pri formiranju naše zemlje Bog nije zavisio od neke postojeće materije. Naprotiv, sve stvari, duhovne i telesne, pojavile su se na poziv Gospoda Boga i stvorene su radi izvršenja Njegovih planova. Nebesa i sva njihova vojska, zemlja i sve što ona sadrži nisu samo delo njegovih ruku: one su stvorene dahom njegovih usta." (8. I.p. 259; publik. 1904) Bog nam nije otkrio, kako je stvarao i formirao zemlju, a prirodne nauke ne mogu da nam otkriju tajne Svevišnjega. "Prirodne nauke nikada ne mogu objasniti delo stvaranja. Koja nam nauka može razjasniti tajnu života?" (8. I.p. 258) Ovo stvarenje i formiranje je bilo prvobitno stvaranje, jer danas

5

živa bića ne izlaze iz zemlje. Sve naše današnje životinje i bilje dobijamo samo od životinja i bilja, koje već postoje. Ovaj današnji proces postajanja zovemo reprodukcija, ali prve životinje i prvo bilje stvoreno je po svojim vrstama; tako isto i prvi čovek, o kome čitamo da je načinjen od zemaljskog praha. Sveto pismo nas uči, da je Bog stvorio i uredio (formirao) našu zemlju, onako kao što je danas vidimo. Mnogi prevodioci teksta Sv. pisma starali su se da nađu dva različita izraza za pojam stvaranja iz ništa (ex nihilo) zemlje i njenog formiranja. Ali, za ovo pitanje merodavan je jedino jevrejski originalni tekst. Jevrejski izraz za stvaranje iz ništa u početku, u tekstu je "bara", a izraz za označenje Stvoriteljevog rada, kojim je On formirao zemlju i učinio je sposobnom za stanovanje je u jevrejskom originalu "oše". St 2. kaže: "A zemlja beše pusta i nenaseljena." Kada je zemlja bila pusta i nenaseljena? Odgovor je: u početku. To znači da je bila u ovome stanju, pre nego što je Bog rekao da bude svetlost. Ako uzmemo, da je Bog za šest dana stvorio i formirao zemlju, onda ne možemo dati odgovor na pitanje: Kada je Bog stvorio zemlju kao materiju. Prvi dan je Bog načinio svetlost, drugi vazduh (svod): treći odvojio suho od vode itd. Pitamo se kada je stvorena zemlja kao materija, iz koje je Bog naredio da se pojavi bilje, životinje od koje je i čoveka načinio? Odgovor je opet- u početku. To isto važi i za vodu i vazduh, svu materiju. Svagde, gde god je u Svetom pismu reč o uređenju zemlje, stoji u jevrejskom originalu reč "oše", što označuje Božje delo, koje je On učinio onih šest dana. I u četvrtoj zapovesti (Izlaz. 20,810) nalazi se ovaj isti izraz, jer se misli na uređenje zemlje za šest dana. Na isto se odnosi i 2.Petr.3,5.6. Istina je, Bog je mogao to sve da svrši u jednom danu, jer je On svemoćan, ali On je to učinio za šest dana i tako nama ljudima, ostavio primer, kako da radimo u našem životu. Prvi dan: svetlost- st. 3-5. "I reče Bog: Neka bude svetlost.." Nad svim stoji Božja reč. U njoj je božanska sila. Sve je kroz nju i u njoj postalo (Jov. 1,1.2.). On nije stvarao samo svojim mislima, nego svojom voljom, koja se izrazila u Njegovoj reči. Svako pojedino Božje delo je ostvarenje božanske voje, koja ima jednu misao kao svoj temelj, a izražena je rečima- "neka bude (postane)". I pošto je Duh života već lebdeo nad zemljom reč Božja je odredila da treba i kako treba šta da bude, postane. Svetlost je prvo Božje delo, jer je ona uslov za život i red. Svetlost nije bezuslovno vezana za sunce; ima svetlosti i bez sunca. Treba razlikovati svetlost koju dobijamoi od nebeskih tela (sunca, meseca) od svetlost u vasiljeni. U ovim stihovima je reč o svetlosti uopšte, a ne o svetlosti koju dobijamo od nebeskih tela, (kosmička svetlost). Što je ovde svetlost pretstavljena kao nešto za sebe nije suprotno ni naučnom shvatanju. Mojsije je ovde upotrebio pojam i shvatanje svoga doba i uopšte starog sveta, prema kome je svetlost, kao tajanstvena materija sklonjena na nekom mestu. (v. Jov 38,19.20.) "Bog rastavi svetlost od tame." Bog je izdvojio svetlost od tame, a nije stvorio tamu. Ponavljanje napomene, da je dobro ono što je Bog učinio znači da ima opravdanog razloga postojanja. Usled ovog izdvajanja nastupila je promena svetlosti i tame, noći i dana. "Tako bi veče i bi zatim jutro." Od velike je važnosti, što je Bog učinio da se dan sastoji od večera i jutra. Veče je vreme tame (koja prethodi postanku svetlosti), a jutro je vreme svetlosti. Zato po Sv. pismu, dan počinje od početka večeri do početka večeri sutradan. Tek četvrtog dana, Bog je vezao ovu promenu za nebeska

6

tela, sunce i mesec, prema okretanju zemlje. Bog nije ona nebeska tela upotrebio, pre nego što je zemlja postala pogodna za to i ukazala se potreba za njihovom svetlošću. Što se tiče dužine ovih, genezičnih dana, mnogo se o tome raspravljalo i pokužavalo dovesti u vezu sa onim i onim geološkim sistemom. Mada jevrejska reč za dan ima i smisao otseka vremena, ipak se ovde misli na obične dane. To su bili ovi naši, obični sedmični dani. "Sofizmi, koji uče da je svet stvoren u toku beskrajno dugih perioda vremena, su sotonine laži. Kada Gospod kaže da je On stvorio svet za 6 dana i da se odmorio sedmoga dana, On misli na dan od 24 časa." (T.M.p. 136.) Bog je dao pri stvaranju ovu prvu sedmicu kao uzor za sve sedmice. U četvrtoj zapovesti koja govori o vremenu, reč je o običnim danima od 24 časa. Ova zapovest se može samo tako razumeti i primeniti, ako ovih 6 dana uzmemo kao prirodne dane uređenja naše zemlje. Neko drugo shvatanje bi se protivilo ne samo tekstu nego i samoj prirodi stvari. Na pr. bilje bi propalo, ako bi moralo tako dugo čekati na sunce, čiji se uticaj pojavio tek četvrtog dana. Drugi dan: vazduh, st.6-8. "Neka bude prostor (svod) između voda, da rastavlja vode od voda." To je odvajanje vodene mase vazdušnim prostorom. Tako je postala naša atmosvera, koja kao neka brana odvaja vodene mase naše zemlje od vode koja se nalazi na gornjoj njenoj granici. Ona se tamo nalazi u parnom stanju i daje nebu plavu boju. Tako je nastalo vazdušno nebo (svod). Posle svetlosti, vazduh je najpotrebniji elemenat za održavanje organskog života na zemlji. Ovaj prostor nazvan svod (Amos 9,6) rado se u staro vreme upoređivao sa ogromnim šatorom, razapetim nad zemljom (Is. 40.22) Jov ga opet upoređuje sa ogledalom (O Jovu 37,18), koje se zbog svoje plave boje izjednačuje sa safirom, i kao da je svod poduprt visokim gorama, koje su opisane kao neki jaki stubovi (O Jovu 26,11; 2. Sam. 22,6). Stari su još svod zamišljali kao nebesku kuću ili ustave, koje imaju vrata, prozore itd. (Post. 7,11; Ps. 78,23). Sve je to bilo samo njihovo pretstavljanje neba, koje su oni posmatrali sa zemlje. Treći dan: odvajanje zemlje od vode i pojava biljnog sveta, st.913. "Neka se saberu vode što su pod nebom na jedno mesto i neka se pokaže suho." Bog odvaja suho od vode i suho ukrašava raznovrsnim biljem. Možda je ovo odvajanje suhog od vode nastupilo pomoću oseke. Sa ovim je ustvari završeno obrazovanje (formiranje) zemlje. Ovo je bilo koncentracija materije. Bog, vidimo, ima svoj plan i stvaranje ide da svome konačnom cilju. "Zatim Bog reče: neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje što nosi seme, i drveće rodno koje daje plod po vrstama svojim u kome će biti seme njegovo na zemlji." Bog ukrašuje zemlju zelenilom. Po nauci Svetog pisma, bilje je stvoreno svako po svojoj vrsti, kako je Bog imao plan. Ono nije rezultat transformacije. Na zemlji ima oko 100.000 vrsta semena i svako proizvodi samo svoju vrstu. Trava, semenosno bilje, i rodno drveće su tri grupe, koje sačinjavaju biljni svet. Celokupni biljni svet je potčinjen dvoma zakonima: 1. Semenosne biljke proizilaze iz semena i 2. Samoodržavanje vrste, a to znači, razmnožavanje pomoću svog sopstvenoh semena (samo od sebe) i strogo održavanje vrste. Nova istraživanja na polju biologije dokazuje, da se svaki oblik biljnog života ponavlja po vrstama svojim. Mendelov zakon pokazuje, da neke osobenosti biljaka, kao boja i veličina, zavise od boje i veličine zastupljene u početnoj ćeliji (semenu). To znači da u biljnom svetu nema evolucije i transformacije, jer ga je Bog savršenog stvorio. Uzmimo na pr. samo veličinu kod graška. Ima dve vrste graška: visoki i niski koji uvek

7

ostaju isti. Koju vrstu posejemo tu ćemo i dobiti. Dobijanjem vegetacije zemlja je postala sposobna da bude nastanjena živim bićima. Četvrti dan: Velika videla (svetlila), st. 14-19. "Neka budu svetlila u prostoru nebeskom." Po jednom mnišljenju ovde se ne kaže da su sunce i mesec i zvezde stvorene četvrtog dana, nego da ih je Bog toga dana poistavio da budu svetlila (videla), a to znači, da ih je On snabdeo sa onom svetlosnom silom, pomoću koje ona dobijaju naročiti značaj za našu zemlju. U st. 16 ne stoji reč "bare", kao u početku, nego reč "oše". Svetlost postoji već od ranije, ali sada je trebalo imati svetlila, koja će redovno i pravilno da daju svetlost zemlji. Po drugom mišljenju, Bog je ovoga dana stvorio ceo sunčani sistem, koji ima da posluži na dobro čoveku, svojim korisnim uticajem. Ova nebeska tela imaju trostruku ulogu i opredeljenje: 1. da dele noć i dan , a to znači, da dalje održavaju razliku između svetlosti (dana) i tame (noći), koja je načinjena već pravoga dana 2. da označuju vremena, dane i godine, i to: da označuju dan i noć i da određuju redovne periodske uticaje na zemlju, koji su od značaja za rastenje i napredovanje svega živog na zemlji: da služe za razlikovanje i računanje vremena na zemlji i najzad kao predznaci velikih događaja i Božjih sudova (Luka 21,25; Jer. 10,2.) i 3. da svetle na nebeskom prostoru i obasjaju zemlju, dakle kao izvori svetlosti za zemlju. St 17. objašnjava nam, da je sam Bog postavio ova nebeska tela na njigov određeni put, i ona se tačno kreću po svojim putanjama, kako im je Bog odredio. Peti dan: Ribe i ptice, st. 20-23. "Neka povrve vode živim životinjama i neka lete ptice iznad zemlje k prostoru nebeskom..." Ovoga dana su stvorene sve životinje u vodi i vazduhu. Jasno se primećuje kako stvaranje polazi od nižih vrsta životinjnja i ide ka višim. Bog je stvorio i životinje po njihovim vrstama; one će se raširiti po zemlji samorazmnožavanjem. Šesti dan: Četvoronožne životinje i čovek, St 24-31.24.25. Kao što su pomoću reči izašle životinje iz vode i vazduha, tako je sada trebalo i suhozemnhe životinje da se pojave iz materije od koje su stvorene. Stvorena zemlja je trebalo da se nastani živim bićima. Bilje i životinje na zemlji nisu jednako postale. Sveto pismo kaže, da je Bog stvorio životinje, a bilje je samo na reč izniklo iz zemlje po svojoj vrsti. Sve su životinje i ptice stvorene od zemlje (2,19; Ps. 104,29). Ovde treba da razlikujemo tri vrste stvorenih životinja: 1. Stoka, velike četvoronožne životinje (pitome i u divljem stanju), 2. Zveri, poljske životinje, koje slobodno žive i divljač, 3. Sitne životinje. Životinje koje pužu po zemlji (reptilije), koje se kreću pomoću primetnih ili neprimetnih nogu. Životinje stvorene ovoga dana su na višem stepenu od ranije stvorenih. St. 26-28. Kao poslednje i najviše biće, stvoren je najzad čovek. Čovek nije stvoren na kraju kao po nekom redu, nego po uzoru (obličju) Božjem. On je duhovno biće kao i Bog, njegov tvorac i uzor. Ovo biće treba da vlada nad svim što je Bog stvorio. Čovek je istina stvoren kad i životinje, ali postoji osnovna razlika između stvaranja životinja i čoveka. Ta razlika je sledeća: 1. Sve drugo je postalo silom Božje reči, ali čovek je postao Božjom rukom i dahom. 2. Sva živa bića su postala uticajem životne snage, a čovek odlukom saveta Božanstva. 3. Postojanje svih živih bića ima svoju svrhu, a čovek je samo slika Božja (Njegovo obličje). On je izraz višeg opredeljenja. Čovek je trebalo da bude nad svim na zemlji. 4. Kao što

8

je njegovo duhovno biće slika Božja, tako je i njegov telesni život podvrgnut tačnoj ishrani. Sve ovo jasno ukazuje na razliku između životinja i čoveka, koji je bio predmet posebnog stvaranja. " Onaj, koji je ispunio nebo i zemlju čudesima svoje sile, kad je hteo krunisati svoje divno delo, nije propustio da stvori jedno biće, koje je dostojno ruke, koja mu je dala život. On ga je postavio u sredinu i dao mu da vlada zemljom. Ovo biće je trebalo da bude gospodar ove mlade i lepe zemlje. Rodoslov naše ljudske porodice, kako nam ga daje božansko predanje ne polazi od nekakvih klica, moluska ili četvoronožaca, nego od velikoga Stvoritelja. Iako stvoren od praha, Adam beše "sin Božji". (P.P str. 15) - "Da načinimo čoveka po svome obličju kao što smo mi" ("po obličju i po prilici našoj"). Reči "a da načinimo" označuju množinu (up. 11,7: Is. 65,8.), koja se odnosi na trojstvo Božanstva, a možda i na ostala nebeska bića, koja su nama slična (up. 3,22; Ps. 8,6.). Ovde se jasno pokazuje poreklo ljudskog roda. Čovek je trebalo da bude obličje Božje ne toliko po spoljašnosti koliko po unutrašnjosti, po karakteru (up. 5,3 "kao što je Adam", duhovno sličan Njemu), Bog je duh (v. Jov. 4,24) i kad je čovek načinjen po Njegovom obličju ili prilici, onda se misli više na njegovo biće. Čovek je duhovno- moralna ličnost, potčinjena moralnim zakonima. "Kad je čovek bio stvoren, njegova je priroda potpuno odgovarala Božjoj volji. Njegov um je bio sposoban da razume božanske stvari. Čovek je nosio Božji lik i bio je veoma srećan. Bog ga je postavio za gospodara nad svim živim bićima, koja nisu bila u mogućnosti da razumeju i priznaju božansko dostojanstvo (Ps. 8,6-8). Dok su sva druga bića imala svoj razlog postojanja samo u okviru stvorene prirode, svrha čovekovog postojanja je iznad stvaranja. On je postavljen nad svim stvorenjima, kao njihov gospodar. O drugim stvorenim bićima ništa se više ne kaže, a o čoveku se iznosi, da dva bića, muž i žena, treba da su jedno, čovek. To znači da oni treba da budu međusobno u naročitom odnosu. Bog im govori kao celini, koja pretstavlja celo čovečanstvo. I čovek je dobio blagoslov pri stvaranju da se množi a i vlast, da vlada nad ostalim bićima (Ps. 115,16) koja se nalaze na zemlji. St. 29,30. U ovim stihovima je reč o hrani, koju je Bog odredio za čoveka i životinje. Čoveku je dato za hranu "žitarice i voće" a kasnije je dodato i "povrće" (3,18). Da bismo znali koja je hrana najzdravija, treba da proučimo prvobitni Božji plan odnosno čovekove ishrane. Onaj, koji je stvorio čoveka i zna njegove potrebe dao je Adamu hranu koja mu je bila potrebna i korisna. "Evo", reče Bog, "dao sam vam sve bilje što nosi seme, po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme: to će vam biti za hranu". Žitarice, voće orasi i povrće su prvobitna hrana koju nam je Bog odredio. Posle greha kada je Adam morao da dobije svoju hranu obrađivanjem zemljišta na kome je bilo prokletstvo, Bog mu je rekao: "A ti ćeš jesti zelje poljsko". Dozvola za jedenje mesa data je tek kasnije (9,2 i dalje), posle potopa. I životinje su dobile svoju hranu u poćetku: travu. Kasnije su se one, usled greha na Zemlji, međusobno uništavale. St. 31. SVe je bilo vrlo dobro. Znači da je sve u svojoj vrsti bilo savršeno. Svako stvorenje je ispunjavalo svoju svrhu, prema Tvorčevom planu. Sa ovim je delo od šest dana bilo završeno. "Kada je zemlja izašla iz ruku Stvoritelja, bila je veoma lepa. Njena površina je bila protkana brdima, brežuljcima i ravnicama sa divnim rekama i jezerima;: ali brežuljci i brda ne behu kosi i strmi, niti imahu ogromne stene i opasne provalije, koje one imaju sad; brda behu pokrivena sa plodonosnom zemljom, koja je iz sebe

9

puštala bogato rastinje. Nije bilo močvari niti neplodnih i pustih mesta, Divni žbunovi i prekrasno cveće pružali su oku krasotu. Uzvišice behu okružene drvećem, koja su izgledala veličanstvenija nego ikoje drvo što danas raste. Vazduh beše čist i zdrav bez ikakvih škodljivih i otrovnih gasova. Poljska lepota nadmašivala je lepotu najlepših parkova. Anđeli su posmatrali ovo sve sa ushićenjem i radoali se čudnovatom delu Božjem. (PP II)

DAN ODMORA (SUBOTA) 2, 1-3

St. 1-3. Ovo su završni stihovi izveštaja o stvaranju. Ovde se potvrđuje ispunjenje Božjeg dela za šest dana. " Tako se dovršiše nebesa i zemlja i sva vojska njihova. " Celokupno stvaranje se sada završava odmorom ,subotom. Sedmoga dana nije Bog ništa stvorio. Ovaj dan je bilo vreme kada je Bok pogledao svoj rad za šest dana, i kada je video da je sve dobro i onda se odmarao, ne zato što je bio umoran nego da uživa plodovde svoje mudrosti. Ali, Bok nije sasvim prestao da radi ,nego je i dalje stvarao (radio), što se jasno vidi iz Jov 5,17. Bog je jednom stvorio svet ,ali On i dalje radi na održavanju toga sveta. Duh proroštva kaže: " Što se tiče sveta, Božje delo stvaranja je završeno. Jer dela su bila gotova od postanja sveta. Ali još uvek dejstvuje njegova snaga u održavanju onoga što je stvoreno. Ne donosi zemlja iz godine u godinu svoje bogate polodove po sili koja je u njoj samoj, niti vrši sama svoje kretanje oko sunca. Božja ruka upravlja planete i održava ih na njihovom mestu za vreme njihovog putovanja po svemiru." Kako je Bog završio svoje stvaranje? 1. Počinkom (prestankom) kojim je pokazao, da na svojim svršenim delima nije bilo ništa više potrenbno da se učini. Ovaj se prestanak stvaranja označava u Izlas. 20,11. kao odmor. 2. Blagoslovom sedmoga dana. Ovo božansko zadovoljstvo je u isto vreme i nešto što ima dejstva i na stvorenja, to su mir i Božja radost. Ovo je i dan primanja blagoslova i potrebne snage. 3. Posvećenjem ovoga dana. Posvetiti znači nešto izdvojiti iz svakidašnjeg zemaljskog života i odrediti, predati Bogu. Ovaj je dan u naročitom odnosu prema Bogu, on zauzima u onom periodičnom ritmičkom ponavljanju sedmice naročito mesto. Otuda je subota od naročitog značaja za čoveka, što je naročito naznačeno i u Božjem zakonu ( deset zapovesti).

II. OD ADAMA DO AVRAMA Postanje 2,4/4,26

A. ISTORIJA "ZEMLJE I NEBA" I ADAMA Postanje 2,4/b-4,26.

I. STVARANJE ČOVEKA 2,4/b-7

10

Sa 2, 4/b počinje razvijanje istorije posle stvaranje zemlje. U drugom delu ovoga stiha jasno se vidi, da će odsada biti više reči o zemlji, jer se kaže: "Kad Gospod Bog stvori zemlju i nebo". Gospod Bog (Jave -eloim, ime, samo za izveštaj o raju) je dvostruko ime Božje. Ime Gospod (Jave ili Jehova znači: "Ja sam onaj što jest"), označava Boga u njegovom ličnom odnosu sa čovekom, a ime Bog (Eloim znači: "Onaj koji je stvorio nebo i zemlju"), označava veličinu i puninu Božju. St. 4/b-6. Opisuje stanje na zemlji pre Božjeg nasađivanja vrta u Edemu (up. st8.) Pod "poljem" razume se ovde zemlja za obrađivanje. "Žbun poljski" i "zelje poljsko" su plemeniti prtodukti zemlje, koji su potrebni čoveku. Polje još nije bilo obrađeno, jer nije bilo uslova za to (vidi st5/b i 6). Ma da su ove biljke bile stvorene već trećeg dana, kiša još nije padala (do potopa), samo rosa i magla kvasile su zemlju. Ovde nije reč o nekom ponovnom opisivanju stvaranja, bilja, životinja i čoveka, kao što neki misle, nego je reč samo o stvaranju čoveka, a sve drugo se samo spominje jer je u vezi sa ovim. Bilje je trebalo čovek da gaji, a i životinje su stvorene radi čoveka. St 7. "Gospod Bog, stovri čoveka od praha zemljskoga i dunu mu u nos dah života; i čovek posta živo biće." Čovek nije izašao jednostavno kao životinje iz zemlje, nego ga je Bog prvo umetnički načinio od najfinijeg dela zemaljske materije, od praha zemaljskog, a posle mu je dao "dah života". Ovim Božjim dahom čovek nije samo dobio život nego je i postao više biće (up. Jov 27, 3; 33,4: Is. 42,5), dobio je višu svest i postao sličan Bogu, Njegova slika. Udahivanje u nos je samo slikovito pretstavljanje onoga , što je Bog hteo da učini u unutrašnjosti čovekovoj. Čovek je trebalo da postane ličnost. Po njegovim funkcijama, označenim u st. 15 i dalje, jasno se vidi da u duhovnim sposobnostima čovek daleko premašuje životinje, a to je učinilo udahuće životnog daha. Bog je čoveku lično udahnuo ove duhovne sposobnosti. Čovek nije ovim postao samo živo biće, nego i duhovno-duševno, ali nigde ne piše, da mu je Bog udahnuo nešto treće, besmrtnost. Telo (jevr. basar) je materija, ali ona je divno sastavljena, remek delo, namenjeno da bude hram Božji. Dah (jevr. ruah) je životni dah od Boga. On se posle smrti vraća Bogu. Dah ima zadatak da pokreće naš organizam. Njega imaju i životinje (v, Post. q,30; prop. 3, 19). On je bezličan i nije odgovoran za naša dela. On se ne vraća Bogu kao neko zasebno, razumno biće nego kao život, koji je Bog poklonio čoveku. Sjedinjenjem tela (materije) i daha (životnog duha) postao je lični život, živo biće ili živa duša (jevr. nefeš). On označuje čovečji prolazni život, koji je vezan za krv. Prema tome, duša postoji samo kada se sjedine telo i dah života. Smrt je rastavljanje ovog dvoga. Prema Post. 5,2 prvi čovek je dobio ime Adam, po materiji od koje je načinjen ("adama" znači od zemlje, zemljan). Ovo ime je trebalo uvek da čoveka potseća na njegovo stvaranje od zemlje (up. 3,19). Tako je čovek ovim dobio ne samo fizički nego i duhovno duševni život.

2. ČOVEK U EDEMSKOM VRTU

11

2,8-17 St.8.9. Mesto koje je Bog odredio prvom čoveku za stanovanje bio je vrt u Edemu. Bog je postavio čoveka u vrt. Dom praroditelja je trebalo da bude uzor ostalim domovima, kad budu njihova deca izašla da nastane zemlju. Taj dom, ukrašen Božjom rukom, nije bio neka raskošna palata. Ljudima se dopadaju u njihovoj gordosti veličanstvene i skupocene građevine i oni se diče delima svojih ruku; ali Bog je smestio Adama u vrt. Tu im je bio stan. Plavo nebo im je bio krov; zemlja sa svojim divnim cvećem i tepihom živog zelenila, služila im je kao pod, a olistale grane divnih drveta kao pokrivač. Sve što je sveti par okruživalo, bila je nauka za sva vremena- a to je da se pravo blaženstvo ne nalazi u zadovoljenju gordosti i izobilju, već u održavanju zajednice s Bogom, preko Njegovih savršeno stvorenih dela." ( P.p. 18.19). Ime "paradis" (raj) je grčkog porekla i datira tek od grčkog prevoda Starog zaveta. Neki istraživači su mislili, da je reč "eden" jevrejskog porekla i dali joj smisao miline (radosti ili uživanja), dakle "zemlje miline". Ali, ovakvo objašnjenje reči "eden" ne daje nam nikakvo označenje mesta, gde je bio ovaj vrt. Izgleda da eden nije bilo ime za raj (vrt), nego zemlja u kojoj je Bog nasadio ovaj vrt. Ova je zemlja svakako bila još poznata u vreme Mojsija. Nije jasno, da li Mojsije misli na Edem, koji je bio na istoku ili na vrt, koji je bio na istoku Edema. Iz teksta izlazi, da je vrt bio na nekoj visoravni, a ne u ravnici. reč "edin" se upotrebljava kao najstarija reč, koja je ušla u najstarije jezike ahadski i sumerski i označava ravno tlo (stepu) nasuprot brdovitom tlu. Dakle Bog je u takvoj zemlji nasadio vrt, a reke su ga navodnjavale. U ovaj vrt, koji je sam Bog nasadio, smestio je Gospod čoveka. Ovo mesto je bliže označeno od st.9. Bog je naredio da niknu raznovrsna drveta lepa naizgled i dobra za jelo, kao ukras. Ovdje se spominju ovdje samo rodna drveta, zato što su ljudi trebali da jedu poglavito od voća, a tek posle pada u greh dodato im je i povrće (3:18) kao hrana. Među rodnim drvetima ističu se dva osobita drveta: drvo "života" i drvo "poznanja dobra i zla", usred vrta. Prema jevrejskom shvatanju ovog pojma, drvo "života" daje besmrtnost, životnu snagu i trajno zdravlje, a drvo "poznanja dobra i zla" daje upotrebom moralno saznanje dobra i zla. Ovo nisu bila obična drveta, nego naročito lepa. Večni život i poznanje dobra i zla je božansko dobro, pa i ova drveta su bila naročite vrste. Ona su imala naročiti značaj za čoveka. Jasno je da je ovo mesto trebalo da bude škola za razvijanje čovečijeg bića i karaktera. Drvo "poznanja dobra i zla" bilo je određeno da posluži kao sredstvo za ispitivanje čovekove poslušnosti prema Bogu. Drbvo "života" je služilo za čovekovu besmrtnost, ako bi ostao poslušan Gospodu i pobednik u iskušenju poslušnosti. St. 10-14. Ovaj vrt je bio dobro navodnjen i to ne kišom nego tekućom vodom. Prema izvoru navedenih reka, može se donekle utvrditi i mesto ovoga vrta. On se nalazio svakako na visoravni Armenije. Zbog mnogih promena na površini naše zemlje danas se ne može više tačno utvrditi mesto, gde se nalazi vrt. Ali, ipak spominju se četiri reke, od kojih neka imena i danas još postoje, a koje su izvirale iz zemlje, gde je nekad bio ovaj vrt. Jednoj reci je ime Fison (Pišon, "puš", strujanje, kretanje vode). Ova reka teče oko neke zemlje Evilske. ("bdela"- bedolah je mirisava cenjena guma, slična mani). Drugoj reci je ime Geon (Gihon, "giah" izviranje mase vode).

12

Ona teče oko "Huske zemlje". Treća reka je Hidekel. Ovo ime je staro, sumersko ("hid" znači reka), još od pre vavilonskog doba. (Današnja reka Tigris). Prorok Danilo je isto naziva Hidekel (Dan. 10:4.) Starobatrijske reči "tigran", znači brza. Ona teče prema (istočnoj) Asiriji. Četvrta je Frat (Eufrat). Ovo je skraćeno ime od Ufratus (po pismu klinastih slova), staropersiski "frate", (znači širok). Dok su Tigris i Eufrat dobro poznate reke, Fison i Geon je teško odrediti. Ime Geon se spominje u Starom zavetu (1. Car. 1:33.38; 2. Dnev. 32:3o.33). Teško je odrediti ove dve reke prema naznačenim zemljama, kroz koje teku. Za "Evilsku zemlju" važi isto (vidi 10: 7.29; 25:18). Neki za ove reke misle na Gang i Ind, a neki čak i na Nil. U Armeniji, zapadni rukav Tigrisa i istočni izvor Eufrata rastavljeni su samo jednim visokim brdom, dok opet izvori Arasa su isto u blizini. Ovu reku Arabljani nazivaju "Geiun er Ras". Ona se uliva u Kaspijsko more; tu je svakako i "Huska zemlja", možda je to zemlja tzv. Kosa. Fison je ili reka Kur (Kura), koja isto izvire u Armeniji, nedaleko od Eufrata i Arasa, teče na istok i uliva se u Kaspijsko more, ili Fasis, koja izvire iz Mošiških brda i uliva se u Crno more. "Evilska (Habilska) zemlja" bila bi u Kolhisu, koji je bogat zlatom i drugim metalima. Ima i takvih koji misle da je vrt bio u Vaviloniji, kod ušća u reke Šet-el-Arab (načinjena od četiri reke) u Persiski zaliv. Luter i protestantski teolozi opet smatraju, da je potopom poremećen tok reka, usled drukčijeg formiranja zemlje. Ali, najverovatnije je, da je Armenija mesto ljudske kolevke. St. 15. Bog je stvorio ovaj vrt za čoveka u jednoj naročitoj svrsi, da ga radi i da ga čuva. Bog je čoveka postavio za gospodara nad prirodom. Time što bi čovek radio vrt, on bi ga i sačuvao u isto vreme. Kultivisanje i oplemenjivanje biljaka je regulisanje životne snage u prirodi. Ova snaga radi slobodno unutar ograničenih vrsta. Ovim gajenjem biljaka oplemenjibao bi se u isto vreme i sam čovek i njegovo bi biće živelo u sveri duhovnog, višeg, božanskog života. "Stanovnicima Edemskog vrta p poverena je dužnost nadzora nad vrtom i da ga obrađuju i čuvaju. Taj posao nije bio zamoran, nego prijatan i osvježavajući. Bog je odredio da rad zabavi čoveka i da mu zaposli razum da jača njegovo telo i razvije njegove sposobnosti. U duhovnom i telesnom radu, našao je Adam jedno od najvećih zadovoljstava svoga života." (PP str. 19) Ovaj vrt je trebalo da bude uzor, koji će se proširiti po celoj zemlji. Čoveku je bila skrenuta pažnja na opasnost, koja mu preti od lukavog, zavidnog i zavodljivog sotone. Nebeski su mu vesnici sigurno objasnili sotonin pad i njegov plan. Sada je čovek trebalo da čuva sebe i svoj dom od duhovne materijalne štete. St. 16. 17. Rad i čuvanje nisu bili jedini zadatak određen čoveku. On je trebao dalje duhovno da se razvija i usavršava. Za ovu svrhu Bog mu je dao zapovest, da ne jede ploda sa drveta "poznanja dobra i zla". Ovo drvo je bilo od velikog značaja za unutrašnje razvijanje čoveka. Sam plod ovog drveta nije davao neko znanje, važan je bio stav prema drvetu i njegovom plodu. Ne uzimanjem ploda sa ovoga drveta, čovek je mogao da dozna sledeće: 1) Po ovom Božjem uskraćivanju, šta je božansko, a šta nije božansko, 2) Da je zlo nešto suprotno Bogu i da ga Gospod ne želi i 3) Ono što Bog hoće, da je to dobro. Dakle, nije potrebno zlo upoznati, da bi znali šta je dobro, a šta zlo. Ali čovjek je izabrao put iskustva, poznanja zla. On je stvoren, nevin i bez poznanja (iskustva) o grehu i njegovim posledicama, zlu, pa ipak čovek je imao mogućnost da iskusi zlo. Bog ga je

13

stvorio sa slobodnom voljom. On je bio sposoban da proceni Božju mudrost i karakter, kao i opravdanost Božje zabrane. On je mogao slobodno da bira između poslušnosti i nepslušnosti. Bog je htio zabranom jedenja ploda sa drveta "poznanja dobra i zla" da iskuša čovekovu vernost. Trebalo je kod čoveka iskoreniti ono, što je kod Lucifera prouzrokovalo pad. Ovo drugo je bilo sredstvo za ovaj ispit čoveka. Pod pretnjom smrtne kazne bilo je čoveku naređeno, da ne jede ploda sa ovoga drveta. Sa ovim se pojavila mogućnost, da ga sotona kuša. Čovek je bio podanik Božje vladavine, a ova zapovest je bila zakon te vladavine. Sad je imao sam čovek da odluči. Drvo "života" je bilo u vezi sa svim ovim u toliko, što bi čovek , pošto bi pobedio sotonino iskušenje, uzabrao sa ovoga drveta i postao besmrtan, jer čovek sam po sebi nije imao večni život. Posledica neposluštnosti trebalo je da bude smrt. Ne kaže se, da je smrt trebalo odmah da nastupi, a i plod nije bio otrovan. I same patnje i bolesti su početak procesa smrti. One su prouzrokovane grehom, a smrt je samo završetak ovog procesa.

3. STVARANJE ŽENE 2:18-25 St. 18. Stavljanjem čoveka u vrt, "da ga radi i čuva", nisu bili ispunjeni svi uslovi za čovekovo razvijanje. Biljni i životinjski svet nije bila duhovno odgovarajuća okolina za čoveka. On nije iamo biće "slično njegovom", sa kojim bi bio u duhovnim i duševnim odnosima. Bog je znao da nije dobro da je čovek sam, zato je rekao: "načiniću mu pomoćnika (druga) njemu slična" tj. biće koje će njemu odgovarati ("prema njemu"), da u njemu može prepoznati samoga sebe. Ovakav pomoćnik nije bio čoveku potreban samo radi održavanja roda, rada i čuvanje vrta, niti radi ispunjenja svoga zadatka, da vlada svim što je na zemlji, nego radi svoga sopstvenog usavršavanja. Čovek nije stvoren da živi u samoći on je trebalo da bude društveno biće. Iako bi imao društvo anđela, nikada nebi bila zadovoljena čovekova težnja da ima druga prema sebi, koga bi on volio i koji bi njega voleo. Bog je odlučio da da čoveku ovakvog druga. St. 19.20. Da bi probudio potrebu za ovakvim bićem kod čoveka, Bog mu je doveo životinje da im on sam da imena. On ih je trebalo da upozna kao njihov gospodar i u ovome poslu da razvije sve svoje duhovne sposobnosti. Ali, sebi ravno biće čovek nije mogao naći među životinjama, i on je sada zaželeo ovakvo biće. St. 21. 22. Bog stvara po božanskom savetu i odluci (up. 1:26. 27), biće slično čoveku-ženu. Bog nije sad stvorio jedno drugo biće, nego isto takvo biće, čoveka, koje sa Adamom predstavlja telesnu celinu i duhovno jedinstvo. Ovo biće je trebalo da bude načinjeno od čoveka. Bog je pustio na čoveka duboki san. To nije bio prirodni san, nego "prasan stvaranja". On nije uzeo prah zemaljski, nego jedno rebro, čime se označava nerazdvojeno jedinstvo i životna zajednica ovog bića sa čovekom. Bog je "načinio" ženu od čovekovog rebra, jer je ljudski rod trebalo da postane od čoveka a ne od žene. U ovome Božjem aktu leži duboka Božja misao, da potpuno biće čoveka nije ni čovek sam ni žena. U ovome Božjem aktu leži duboka Božja misao, da potpuno biće čoveka nije ni čovek sam ni žena, nego oboje zajedno. To što je žena načinjena od čoveka pokazuje, da je žena zavisna od čoveka (muža) i da

14

njemu pripada. Ženino je mesto pored muža, jer je ona načinjena od čovekovog rebra. Ona ne treba da vlada nad njim kao glavom, niti da bude gažena nogom kao niža. Njeno je mesto pored čoveka (njemu sa strane), uz njega, kao njegov pomoćnik i drug. St. 23. 24. Adam je u ovom novom stvorenju upoznao svrhu i Božju nameru ("Evo sada one", za kim je on žudio), ali u isto vreme i položaj toga bića (žene) prema njemu, kao biće ravno njegovom biću. On je ovo biće nazvao "čovečicom", pošto je ona deo njegovog bića, Božje stvorenje kao i on. Ove reči st. 24. nisu bile Adamove, nego piščeva (Mojsijeva) izreka, koji pod uticajem Svetoga Duha izražava Božju nameru. Brak je osnovni oblik ljudskog roda, oblik koji je Bog ustanovio od početka, otuda i bezbračnost nije neki viši oblik ljusdkog života. Spoljnje i unutrašnje jedinstvo čoveka i žene izraženo u ovom stihu, čini brak jednom tajnom, o kojoj nam govori apostol Pavleu Ef. 5:31.32. što se ovde govori samo o čoveku, a ne i o ženi razumljivo je , jer on (čovek) osniva brak. Ovde se misli samo na brak kao na normalni odnos, koji treba da je jači i od roditeljske ljubavi. Sa ovim je bilo završeno stvaranje čoveka. Svi su uslovi postojali za normalno razvijanje čoveka. St. 25 dodaje, da bi se štobolje razumelo prvobitno stanje čoveka, da iako su bili goli, nisu se stideli. Stid se pojavio tek posle pada u greh, osećanjem krivice (v. 3:7), usled ćega je nestalo normalnog duha i tela, a pojavile se želje i nagoni koji vojuju protiv duša, da ruše sveti Božji red u životu. Sve što je Bog predvideo za Adama, važilo je i u isto vreme i za ženu. I ona je trebala da se razvije u sličnost obličja, po kome je čovek načinjen. Oni su trebali sjedinjeni da pođu putem koji im je Bog odredio. Da su ostali na ovome putu, onda bi se njihovo prvobitno stanje u raju u njima i u njihovom potomstvu proširilo po celoj zemlji i ona bi bila puna Bogu sličnih besmrtnih bića, koja bi slavila Boga. To je cilj koji je Bog imao na početku.

4. ČOVEKOV PAD I IZGNANSTVO IZ RAJA 3:1-24. 1. Čovekov pad u greh, 3:1-6. St. 1. Koliko dugo je čovek živeo u ovom prvobitnom stanju nevinosti, do njegovog pada u greh ne spominje se , ali, svakako ovo kušanje nije bilo odmah posle stvaranja Eve. Zmija se spominje kao Božje stvorenje, koje je bilo dobro kao i sva ostala stvorenja. Lukavost (mudrost) zmije je njena prirodna osobina (up. Mat. 10:16.), radi koje se sotona i poslužio njom kao svojim oruđem. Ali, ova njena osobina se ovde prikazuje u zlom smislu, što se vidi po tome, da se ona približila slabijoj strani, ženi. Ali zmija je bila samo oruđe sotone, koji je stajao iza nje. "Da bi nezapaženo svoje delo, odlučio je sotona, da se posluži zmijom kao oruđem, jedno za izvršenje njegove namere vrlo pogodno sredstvo. Zmija je bila u to vreme najmudrije i najlepše stvorenje na zemlji. Na granama punim plodova zabranjenog drveta počivala je ona naslađujući se njenim divnim plodovima. I tako je ona izazvala pažnju i oduševljenje posmatrača. Tako je vrebao krvnik u vrtu mira u zasedi i očekivao svoju žrtvu. Čovek je stajao iznad svih renja; on nije smeo da dozvoli zavesti se od nižeg bića. Eva je mogla odmah prepoznati zao

15

duh, koji izlazi iz zmije. Adam i Eva bili su upoznali sve životinje, i Eva se morala čuditi odkuda zmiji razum i govor. Bog je tako uredio, da je čovek bio u stanju da se odupre kušanju, a bili su i opomenuti. Nebeski vesnici su čoveku objasnili pad sotone i njegove zle planove protiv njih. "Anđeli su opomenuli Evu da pazi i da se ne odvaja od svoga muža, dok su u vrtu radili svakodnevne poslove. Nalazeći se uz njega, biće manje izloženo opasnosti iskušenja, nego kad je sama. Međutim, ona se toliko udubila u svoje prijatno zanimanje, da se i nehotice odvojila od njega. Opasnost se osetila tek kada je primetila da je sama, Ali ona je umirivala svoj straj uveravajući sama sebe da ona ima dovoljno mudrosti i snage da raspozna šta je zlo i da mu se odupre. Ne obazirujući se na opomene anđela, uskoro se našla pred zabranjenim drvetom, koje je posmatrala zadivljeno i ljubopitivo. Plodovi su bili vrlo lepi i ona se pitala zašto im je Bog zabranio da jedu. To je za kušača bio prabi trenutak. "(P;P str. 23) Pitanje zmije : "Jeli istina da je Bog tako kazao?", je kao neko čuđenje u pretvaranje Božje zapovesti a ciljalo je na to, da kod žene stvori sumnju i istinitost Božje reči.Ceo zmijin govor otkriva zao duh, koji nije mogao biti proizvod ovog stvorenja. Sotona je izazvao sumnju, jer gde nema sumnje, sotoni je onemogućen uticaj i zavođenje. St. 2. 3. Umesto da se ukloni, žena ulazi u razgovr sa zmijom i priznaje, da i njoj izgleda ova zapovest vrlo stroga. Iako Bog nije zabranio dodirivanje ovog drveta, nego samo jedenje od njegovog ploda, ona dodaje, izražavajući svoje čuđenje: "... i ne dirajte u nj..." Ovaj se razgovor bezsumje odigrao pred drvetom. Žena je tamo stajala i gledala (v. st. 4.). Gledajući plod, ona je dobila želju da uzabere i okusi, našto je i sotona ciljao. Ali, upravo je Božja namera i bila da se čovek iz ljubavi prema Bogu odrekne ove želje. Bog je čoveku u tome pomogao, jer mu je nasadio razna druga drveta (v. 2:9) kao zamenu za plodove ovog drveta. Popuštanjem svojoj želji stvorila se kod Eve neodoljiva težnja da uzbere rod sa drveta "poznanja dobra i zla". St. 4.5. Drskim tvrđenjem: "Nećete vi umreti", uspeo je sotona da ženu, koja se kolebala, potpuno privuče na svoju stranu. Svojim postupkom otkrio je sotona i njegov lažljiv neprijateljski i zavodnički duh (up. Jov. 8:44). Bog je oklevetan a čovek prevaren. Izgledalo je kao da Bog nešto prikriva za čoveka i sada treba da im se jedenjem sa ovog zabranjenog drveta "otvore oči", da bi to doznali. Oni će sada postati kao bogovi". Ovo je bio pokušaj izvrtanja Božje namere sa čovekom, da postanu Bogu slični. Bog je kazao, ako ne jedu sa ovoga drveta onda će postati slični Bogu, kao Bog, i znati šta je dobro a šta ne. A sotona ih uči: ne, nego upravo uzimanjem ploda i jedenjem sa zabranjenog drveta postignuće oni ovaj cilj. Čovek je mogao ovo saznanje da postigne i upoznavanjem samo dobra, ali sotona mu pokazuje drugi, rđav i teški put, upoznavanja i prihvatanja zla. St. 6. Izazvana sumnjom u Božju istinu i ljubav, žena se nije trgla i povukla, nego primamljena telesnom željom, počeo je da se rađa greh u njoj. Poverenje u Boga je počelo da se ljulja, a telesna želja se probudila. Ona već vidi ovo drvo drukčijim očima nego ranije. Što ga je više gledala sve je više željela da okusi njegov plod tako važan za saznanje. I kada ga je uzbrala ništa joj se nije dogodilo, pa je mislila i ako jede od njega neće joj ništa biti. Neobuzdana želja postala je najzad stvarnost, delo. Sa ovim učenjem je i prestup Božje zapovesti. Ovaj prestup nije se dogodio što

16

Eva nije mogla drukčije učiniti, nego njenom slobodnom odlukom. Apostol Pavle govori o "prevari greha" (JEvr. 3,13). Ovaj tok rađanja greha je i danas isti. (up. 1. Jov. 2,15-17). Čovek se može, slušajući jasne Božje reči, osloboditi sotoninog uticaja i izbeći ovu prevaru. Adam je svesno prestupio Božju zapovest. On je uzeo plod iz ženine ruke, znajući za posledice. On je to učinio iz ljubavi prema ženi, jer je nije htio ostaviti samu. "Adam je shvatio da je njegova družbenica prekršila Božju zapovest, datu radi ispitivanja vernosti i ljubavi prema Bogu. U njegovoj duši se odigravala užasna borba... Eva je bila deo njegovog tela i nije se mogao pomiriti s tim, da se od nje rastane... On je odlučio da sa njom podeli sudbinu. Ako je trebalo da ona umre, htio je da i on umre sa njom. Dohvatio je plod i brzo pojeo." (P.P. str,25) Nigde se ne spominje kakvo je bilo ovo brdo. Rabineri misle da je bilo grožđe, Grci smokva, a Latini, jabuka.

2.

Posledice prestupanja Božje zapovesti 3, 7-13.

St. 7. Prvo što su Adam i Eva primetili pošto su okusili od drveta "poznanja dobra i zla", nije bilo da su postali bogovi, nego su naprotiv osetili da su goli. Dok su Adam i Eva bili u nepomućenom jedinstvu sa Bogom, sve je bilo dobro, sve prema svojoj svrsi. Ali, neposlušnošću čoveka, nestalo je njegovo prvobitno stanje. Oni su se odjednom osjetili slabi i nedostojni. Ovde nije reč o nekoj fizičkoj promeni čovečijeg tela. Ovaj osećaj golotinje je posledica svesti o krivici. Stid je bio prvi pratilac greha, jer bez greha nema ni stida. On je posledica vređanja nevinosti. Čovečije se biće podelilo sada u dva dela. Želje (požuda) se ukorenila u čovečijem telu, čak ju je primio u svoje biće, i sad stoje telo i duh jedno prema drugom u suprotnosti (up. Rim. 7,14 i dalje "zakon tela" i "zakon duha", Gal. 5,17). Adamu i Evi su se otvorile oči i oni su videli zlo, koje je u stvari prestup Božje Zapovesti. Tek su sada uvideli, da im je ovo želja velika zamka; oni će morati umreti. St. 8-11. Adam i Eva su se sakrili. Čovek se odvojio od Boga koji je kao obično trebalo da ih naveče obiđe i razgovara sa njima. Ali svest o krivici razvijala se i dalje. Oni su sada osetili strah. Od toga doba čovek zna za strah, on se stalno krije od Boga i od ljudi, zbog osećaja svoje krivice. Iz Adamovih reči: "Jer sam go pa se sakrih", vidi se da je Adam hteo da sakrije uzrok njegove golotinje. A Bog, da bi mu izneo uzrok što je go, upita ga: "ko ti kaza da si go?", drugim rečima kako si došao do tog saznjanja?. Bog mu sada iznosi (st, 11). Prestup Božje zapovesti doneo je čoveku teške posledice i promenu njegovog bića. Oni su izgubili "slavu Božju" koja ih je okruživala kao neka svetlost i štitila ih. (V. Rim. 3:23). St. 12.13. Adam ne poriče da je jeo sa drveta "poznanja dobra i zla", ali se pravda da nije samo on kriv. On najpre prebacuje krivicu na Evu, a Eva opet na zmiju: najzad su otišli tako daleko da su se žalili na samog Boga, što se jasno vidi iz Adamovih reči: "Žena, koju si pored mene postavio dade mi sa drveta". Ovo izgovaranje i prebacivanje krivice na drugog uvuklo se od tada u ljudsku dušu. Čovek je uvek gotov sebe da pravda a na drugog da baca krivicu. "Adam nije mogao svoj greh ni poreknuti ni opravdati, ali umesto da pokaže da se kaje, pokušao je da baci krivicu na

17

svoju ženu, a zatim i na samoga Boga. On, koji je iz ljubavi prema Evi svojevoljno odlučio žrtvovati Božju naklonost prema sebi, svoj opstanak u raju i večni život, usudio se sada posle greha, optuživati svoju družbenicu, pa čak i samoga Boga za svoj prekršaj. Toliko je strašna moć greha." (P.P. str. 26.)

3. Božja presuda nad zmijom i čovekom 3,14-19. St. 14. Prokletstvo nad zmijom. Bog je prokleo zavodnika. Zmija kao životinja nije bila moralno odgovorna, pa ipk je kažnjenja zato što je nanela štete čoveku, pod čijom je vlašću ona trebalo da bude. Prema 9,5 i Izl. 21,28.29., životinja, zbog koje pogine čovek, treba da se zaspe kamenjem, a ako ga je navela na greh, da se ubije (Lev. 20,15). Kazna nad zmijom je simbol kazne nad zavodnikom. Prokletstvo pogađa samo ovu životinju, ukoliko je ona kriva, ali sva težina prokletstva ipak pada na sotonu, koji je bio moralni inivijator. Zmija se uzdigla nad čovekom, zato za kaznu mora na trbuhu da se vuče po prahu, što je ponižava i da stalno guta prah, jer joj se usta uvek vuku po zemlji, iako ne živi od praha. Izgleda da je zmija imala drugačiji nekad oblik i kretanje. "Zmija je trebalo da iskusi kaznu Božjeg suda, zato što je poslužila sotoni kao posrednik. Od najlepšeg stvorenja "mimo sve zveri poljske", kojoj su se svi divili, trebalo je postati najomrznutija od svih životinja; da je se plaše i da je mrze, kako ljudi tako i životinje. Reči koje su zatim upućene zmiji, odnosile su se neposredno na samog sotonu i upućuju unapred na njegov konačni poraz i propast." (P.P. str. 27) St. Prvo (prote) evanđelje, evanđelje u svome prvom obliku. - U Božjoj presudi nad zmijom i prvim ljudima nalazi se istovremeno i prvo objavljivanje pomoći čovjeku i njegovo konačno izbavljenje. Bog je u svojoj dobroti i milosti našao put, da ne bi čovek morao zauvek da nestane. 1) Nastalo je prijateljstvo između zmije i žene, ustvari između zmijinog i ženinog semena. Pod rečju "ženino seme" podrazumeva se ovde Evino potomstvo, rod poslušnih potomaka (Od Sita preko Sima, Avrama i Davida na Hrista), jer Sv. pismo zna i za "porod aspidin" (Mat. 23,33) a u Jov. 8,44 je reč o pristalicama zavodnika i krvnika ljudskog roda. Bog je sada jednom zauvek postavio graničnu liniju između dobra i zla. Čitava istorija ljudskog roda ovde se prikazuje kao borba čoveka protiv zavođenja sotoninog na greh. Time je i ljudski rod podeljen na dva dela, one koji su pristalice Boga i dobroga i oni koji su pristalice sotone i zla. 2) "Ženino seme" će pobediti. Postoji ne samo neprijateljstvo nego i sukob. Ovo seme ne pobeđuje zmijino seme nego samu zmiju. Dakle, ovde je reč o jednom biću, koje se krije iza zmije, a to je sotona. Ovo je prvo obećanje Biblije (protoevanđelje), prprčanstvo o pobedi Mesije. ("ženinog semena") prema Gal. 3,16 i 4,4. nad sotonom. 3) Zmija će ubosti (raniti) petu "ženinog semena". U ovoj borbi u kojoj će sotona biti pobeđen, on će izvršiti napad na Mesiju (pomazanika Božjeg). Sotona će mu dati udarac da bi ga usmrtio, ali svoj cilj neće postići. Upravo tom prilikom će "ženino seme" čvrsto stati zmiji na glavu. Ovde se misli na Hristovu smrt na krstu. St. 16. Naročita kazna nad ženom, prouzrokovana je njenim

18

popuštanjem prema zlu. Ona će to osetiti naročito u svome životu kao žena i njenom položaju prema mužu, koga je navela na prestup: 1) Ona je radi telesnog uživanja prestupila Božju zapovest, zato će sada morati da ima telesne muke pri rađanju. 2) Žena se odvojila od svog muža i nije poštovala od Boga joj određeni položaj prema mužu, zato će sada da oseća jaku potrebu i žellju zamužem ("želja će te tvoja vući prema mužu"). 3) Ona je navela muža na prestup, zato mu se od sada mora podčiniti i osetiti njegovu volju nad sobom. St. 17-19. Kazna nad mužem; prokletstvo nad zemljom i smrt. Čovek je izgubio svoju prevlast i uzvišenost nad prirodom. Sada i priroda ustaje protiv čoveka, podsećajući ga na posledice neposlušnosti i pobune protiv Boga. I niža bića su se počela sada buniti protiv čovekovog gospodarenja. Otuda čovek mora odsada da ulaže velike napore, da bi održao svoje gospodarenje nad životinjama. Njegov rad će biti vezan sa velikim naporima. Ali ova kazna je bial neophodno potrebna. Ona je data u cilju ograničenja želja i strasti, kao neka škola gde se uči samosavladavanju. Rad sa "znojem lica svoga" je trebalo da unapredi i usavrši čoveka. Na zemlji će isto ležati prokletstvo zbog čoveka (up. Jer. 23,10). Obrađivanje zemlje je glavni izbor čovekove ishrane, koja je prema jevrejskom shvatanju bila Božja naredba (up. Is. 28,26), ali koja je skopčana sa teškim i mučnim radom. Ono što je čoveku bilo zadovoljstvo u raju sada mu postaje mučno i teško, jer će zemlja donosti trnje i korov zbog čovekovog prestupa ("s Tebe"). ČOvek će živeti od bilja što nosi seme (zelje) i voća, koje će sa mukom obrađivati i gajiti sebi za hranu ("ješćete hleb", v. Amos 7,12). Ali pošto se čovek htio uzdići nad Bogom, pored borbe za održavanje života na zemlji, on je postao podložan smrti. Smrt je nestanak čoveka kao Božjeg stvorenja. Čovek se smrću vraća u ono što je bio: u prah (zemlju) odakle je i uzet. Kada je Bog oduzimao čoveku životni dah, on se raspada i vraća u prah (v. Ps. 146,4; Prop. 12,7). Prema Božjoj odluci čovek je morao umreti. Besmrtnost bi dobio tek jedenjem ploda sa drveta života (2,9) i to bi bilo nešto van njegove prirode. Iako je čovek stvoren da može i umreti po prirodi, on je mogao da ima večni život. To se jasno vidi po nasađivanju drveta života u vrtu. Ali čovek nije izdržao probu, nego je jeo sa zabranjenog drveta. U 2,17. se ne kaže, da će čovek odmah, pošto okusi sa zabranjenog drveta, umreti. Ovde niej reč o nekom ublaženju kazne niti teotofskom tumačenju smrti. Da bi čovek mogao večno živeti, morao je jesti sa drveta života. Pošto mu je bil ouskraćeno, morala je njegova životna snaga stalno i postepeno opadati, kao kod nas, dok se najzad život ne ugasi. 4. Izgnanstvo iz raja 3, 20-24. St. 20. Adam je verom shvatio Božansko obećanje i izrazio ga davanejm imena svojoj ženi. "Heva" znači "život", izvor života. Pošto je sada Adam bio svestan da mora umreti, ona mu je bila garancija za nastavak života, njegovog roda i vrste. To je bila samo Božja milost, što nije nastupila smrt, dok se život nije preneo, presadio na potomstvo. Tu je opet bilo izgleda na spasenje. Bog je objavio da će Evin potomak pobediti zlo. St. 21. Pre nego što su Adam i Eva napustili raj, Bog ih je obukao u životinjsku kožu. Time što ih je Bog odenuo u životinjsku kožu pokazao im

19

je, da oni stoje iznad životinja i da se njihov život može žrtvovati radi održavanja ljidskog života. Ovim Božjim postupkom, udaren je temelj životinjskim žrtvama. Sam Bog je zaklao prvu životinju i u njihovu kožu obukao ljude da bi ih zaštitio od hladnoće van raja. U isto vreme ova prva žrtva radi čoveka podseća nas na Hristovu žrtvu, nevinog jagnjeta radi opravdanja i spasenja... Samo ovako, na ovaj način obučen mogao se čovek pojaviti pred Boga. St. 22-24. Izgnanstvo iz raja je moralo doći, da nebi čovek ovekovečio zlo, jer on još nije dobio večnost. Čovek je želeo i dalje da ostane u svome zavičaju. Ali sila greha je ušla u njih. Sad bi se mogli još manje da uzdrže, da ne greše. Oni bi uzeli i jeli rod sa drveta "života" i onda bi večno kao grešni živeli. To je Bog htio da spreči. Oni su morali izaći iz raja, a anđeli su čuvali ulaz od raja. Edemski vrt ostajao je još dugo na zemlji posle izgnanstva čoveka iz raja. Čovek je mogao da gleda svoj lepi zavičaj, čiji su ulaz čuvali anđeli sa plamenim mačevima. Adam i njegovo potomstvo dolazili su pred raj, da se mole Bogu. Kasnije kada se greh proširio i ojačao, Bog je uzeo raj sa zemlje (up. 2 Kor. 12,4.). Van raja su bile i nove prilike. U prirodi su se osetile posledice. Kad god je opadalo lišće i venulo cveće, Adam i Eva su se podsećali na pad u greh i onda su osećali bol. Njihov život je sada tekao kao život jednog smrtnog prolaznog bića. Kad je čovek napustio raj, počelo je ono što mi sada nazivamo istorija čovečanstva. Otada počinje novi život čovekovog promenjivog bića. Adam i Eva su prvo ljudsko pokoljenje na zemlji. Njihova prva deca, Kain i Avelj predstavljaju drugo pokoljenje. 5. KAIN I AVELJ 4, 1-26.

1. Kainovo bratoubistvo i kazna 4, 1-16. St. 1.2. Eva je pri rađanju svog prvog seina Kaina prvi put osetila Božju presudu nad njom. "Kain" znači "dobojen". Eva je rekla: "Dobih čoveka od Gospoda", jer je mislila da je njen sin početak izrečenog obećanja u raju. Ali po tek po delima svoga prvenca uvidela je Eva da je bila u zabludi. Drugi sin koga je Eva rodila bio je Avelj. "Avelj" znači "dah" (ništavnost, sujeta, prolaznost). Ime drugoga sina izaziva saznanje, da je njihova nada uzaludna, i ništavna, a čovek prolazan i ništavan. Ovde se iznosi i njihovo zanimanje: Avelj je bio pastir, a Kain ratar; oni su sami sebi izabrali poziv. Adam je svakako obavljao oba ova poziva. St. 3-5/a. "Posle nekog vremena", hoće da kaže: izvesno vreme posle početka njihovog zanimanja. Jevrejska reč za "neko vreme" označava neodređeno vreme (40,4). Već prvi ljudi su znali za žrtve, ali ovo nisu bile žrtve u levitskom smislu. Ove prve žrtve su izražavale zahvalnost i molbu. Poreklo žrtve uopšte treba tražiti u vezi sa događajima u raju, kada je sam Bog žrtvovao životinje, da bi obukao čoveka koji se posle greha osećao go. Sa druge strane ovaj dogaćaj nas potseća na "jagnje Božje" koje će se prineti za žrtvu, da bi se oni koji veruju obukli u njegovu pravdu (opravdali). Iz ovog prinošenja žrtava jasno se vidi, da su Kain i Avelj bili upoznati sa Božjim planom spasenja. Oni su znali, da bez prolivanja krvi nema oproštenja

20

greha. Oni su razumeli smisao krvne žrtve. Adam i Eva su znali, da ovom žrtvom izražavaju svoju veru u spasenje pomoću Božanskog izbavitelja. Istovremeno oni su trebali na ovaj način priznati, da njihov oproštaj zavisi jedino od Boga, a žrtvovanje je trebalo da bude dokaz, da se pokoravaju Božjoj volji. Bili su tačno poučeni, da se prvina od stoke treba prinositi na žrtvu, a prvi plodovi zemlje kao zahvalni prinos. Avelj je žrtvovao najbolje od svoga stada, a Kain tek nešto od plodova. Avelj je prineo svoju žrtvu iz dubine svog srca, poslušan Božjoj reči (Jevr. 11,4); A Kain samo spolja da ispuni svoju dužnost i zadovolji svoje traženje (1. Jov. 3,12). U prinošenju ovih žrtava ogledao se duh i stav braće prema Bogu i njegovom obećanju. Avelj je bio poslušnog i poniznog duha a Kain je jasno izrazio svojom žetvom (samo nešto od plodova), da mu spasenje nije potrebno i da je uopšte nezadovoljan sa ovakvim Božjim zahtevima, Bog je pogledao "na Avelja i njegov prinos (žrtvu)". Gospod gleda na srce kojim se prinosi žrtva tj. na pobudu prinošenja žrtve, a ne toliko na formu. Po darovima prinesenim na žrtvu jasno se videla razlika u mišljenju braće. fNa žrtvu se prinosilo od životinja; sem toga trebali su davati i prve plodove od zemlje kao zahvalni prinos. Nije samo razlika u žrtvama bila povod da Bog ne primi Kainovu žrtvu, nego i duh u kome je on prinašao. Kain nije prineo životinju, a i što je prineo od zemaljskih plodova, nije prineo čistim srcem. Zato njegova žrtva nije bila primljena, jer nije bila ni žrtva ni prinos vere. St. 5/ b-7. Po čemu se Božje dopadanje (primanje) žrtve i ne dopadanje spolja primetilo, ništa se ne kaže. Neki misle, da je vatra došla s neba i spalila Aveljevu žrtvu. Sada se javlja sam Gospod na zemlji, da opomene Kaina, kod koga se, zbog neprimanja žrtve, pojavila zavist i gnjev. Kain je ustao protiv Boga i svoga brata. Razgnjevilo ga je, što Bog nije prihvatio ono što mu je on ponudio; a ne svoga brata je bio gnevan što je Avelja više voleo da bude poslušan Bogu nego da se zajedno sa bratom buni protiv Boga. Bog ga pita: "Šta se srdiš i zašto ti je lice namršteno?" Po Kainovom licu se videlo, da se veoma rasrcio i zlovoljno gledao u zemlju, "spuštenog lica". Bog mu otkriva uzorak tome i opominje ga: "Ako dobro činiš ispravićeš lice svoje". "Ali ako zlo činiš, greh stoji pred tvojim vratima, on vreba i težnja je njgova na tebi upravljena"; Greh je ovde pretstavljen kao nešto što vreba priliku. Ovo je jasno ukazivanje na kušača. Bog opominje čoveka očinskom ljubavlju. On opominje Kaina, da uzrok Božjeg nezadovoljstva ne traži u svome bratu, nego mu skreće pažnju na kušača i greh, koji mu je kao ljuta zver pred vratima. Greh je uzrok njegovom nezadovoljstvu a ne Bog ili Avelj. On traži ulaz u njegovo srce i misli. Opomena ide i dalje: "Ali ti treba da ga savladaš." Slušaj samo moju (Božju) reč, poslušaj me i ti ćeš ga savladati. Ali, Kain je odbacio božansku opomenu i savet. St. 6. Kain je trebalo da se bori protiv greha koji je navaljivao na njega. Ali on se nije borio, ili bar ne ozbiljno. On je i dalje slulušao glas kušača i zato je lukavo tražio da izađu u polje na razgovor, jer je tamo mogao dati potpuno mesta svome gnevu. Šta su u polju razgovarali nije rečeno. Neki stari prevodi kao LXX, Itala, Vulgata, Pešito i dr. prevode ovaj stih u direktnom vidu a ne opisnom kao mesoreti ("Posle reče Kain svom bratu Avelju: 'Da idemo u polje'; a kad su bili u polju, napade Kain brata svoga Avelja, i ubi ga.") Zavist je rasla i pretvorila se u mržnju, a mržnja u pomisao o ubistvu. I, najzad, ono šžto je bilo u srcu

21

postalo je i stvarnost (v. 1. Jov. 3: 15.12). "Kain je mrzeo i ubio brata svoga, ne zato što mu je ovaj učinio nešto nažao, nego zatao što "dela njegova bijahu zla, a brata mu pravedna". Tako su i u svim drugim vremenima bezbožnici mrzeli one koji su bili bolji od njih. Aveljev život u poslušnosti i nepokolebljive vere, bio je za Kaina stalni ukor. (Jov. 3: 20; 2. Tim. 3: 12)." (P.P. str. 43.) U ovom krvavom delu prikazan je brzi razvoj grega. Čovečanstvo se podelilo i dalje razvijalo u dva pravca; dobri i zli. "Kadgod kakva duša, verom u Božje Jagnje, otkaže službu gregu, sotonina ljutnja raspaljuje se. Aveljoem sveti život je dokaz protiv sotoninih tvrđenja da je ljudima nemoguće držati se Božjeg zakona. Kada je Kain, gonjen zlim duhom, video d ne može gospodariti nad Aveljom, toliko se razljutio da mu je oduzeo život. Svuda gde bude takvih koji daju dokaza o pravičnosti Božjih zakona, pojaviće se protiv njih isti ovakvi duh." (P.P. str. 43. 44.) St. 9-16. Iako je Kain svojim zločinom zaslužio smrtnu kaznu, Bog mu je poštedeo život i dao priliku da se pokaje. Posle bratoubistva došlo je saslušanje ubice. Bog je Kainu dao na znanje (i preko savesti) da On zna za njegovo delo, i hteo je da ga vodi pokajanju. On ga pita: "Gde ti je brat Avelj?" ovim pitanjem hteo je Bog da Kaina dovede do svesti o zlu koje je učinio. Ali, dok su se Adam i Eva bojali Boga i priznavali mu grehe, Kain se pdigao protiv Boga i poriče mu odgovornost za brata. On ne mora da čuva svoga mlađeg brata. Boga mu sada mora, radi drskog prkošenja, da iznese jasno pred oči njegov zločin: "Šta učini!" Drugim rečima: kako je teško tvoje zlko delo! "Glas krvi brata tvoga vapije sa zemlje do mene." Nevino prolivena krv kao neki glas viče Bogu i treži zadovoljenje pravde (up. Pl. 116: 15; Jevr. 11: 4; 12: 24). Bog sada izriče prokletstvo nad Kainom. Zato što je zemlja morala da upije nevino prolivenu krv, odriče ona ubici svaki blagodat od plodnosti, kada je on bude obrađivao. Ovo prokletstvo pogađa lično Kaina. Bog kažnjava ovoga bratoubicu oštrije nego Adama i Evu. On baca čak prokletstvo na njega, ali ne i na zemlju što je primila Aveljevu krv, nego kao stalnog svedoka ovog gnusnog bratoubistva. St. 12 iznosi sadržinu ovog prokletstva: a) zemlja, kad je on obrađuje, kao ratar (v. st. 2), neće mu dati roda; ovo je teže nego prokletstvo izrečeno u 3:17.18; b) nemiran i nestalan, zbog unutrašnjeg prekora kao ubica. "Time, što je prvome ubici poštedeo život, Bog je celom svemiru dao objašnjenje velike borbe. Mračna istorija Kajina i njegovih potomaka, jasna je slika onoga što bi se dogodilo da je Bog grešniku podario večni život i da je ovaj, zahvaljujući tom večnom životu, mogao u potpunosti razviti svoju pobunu protiv Boga. Međutim, na Božije veliko strpljenje, grešnici su odgovorili još većom drskošću i izazvali svojom bezbožnošću. Hiljadu i pet stotina godina posle izricanja presude nad Kajinom, svet je video plodove njegovog primera i njegovog uticaja u zločinima i nemoralu koji su preplavili zemlju u vreme potopa. Pokazalo se da je smrtna presuda, izrečena nad palim ljudskim rodom, bila koliko pravedna toliko milostiva. Ukoliko su duže živeli u grehu, utoliko su imali više poroka. Božija presuda je bila pre blagoslov nego prokletstvo, baš zato što je prekratila razvitak neobuzdanog zla u čovečijem životu i oslobodila svet uticaja onih koji su okoreli u pobuni protiv Boga." (P.P. str. 47). St. 13-15, opisuje kako je ova kazna uzbudila ubicu. On se snuždio i molio za umereniju kaznu, ali nije pokazao nikakve znake pokajanja. "Daleko od lica tvoga", znači od Božije prisutnosti i Njegovog otkrivenja.

22

Kajin i ne pomišlja na težinu svoga greha, nego se žali na veličinu kazne. On se plaši i osvete kada Adamovi potomci budu jednom doznali za njegov zločin. (Prema st. 17 i 5.4 jasno je da je Adam imao još mnogo dece, što se po sebi razume). Ali, Bog ne želi krvnu osvetu među ljudima. On sam za sebe zadržava pravo kazne a ne dozvoljava ljudima da to čine, jer hoće da da grešniku još vremena da se pokaje (u p. Jez. 33:11). Zato Bog označava Kajina znakom, kojim je bio zaštićen od ljudske osvete i uverava ga, da će, ako bi ga neko ubio ne samo ubica biti osvećen nego i šest ljudi koji ubici pripadaju. Dakle, ovo je bio neki spoljni znak opomene ubici, tako da su se svi grozili od ovakvog ubistva, a taj znak je bio u isto vreme i zaštita. Kakav je to bio znak, ništa se ne spominje. (Razno je mišljenje: strašni izgled, napis na čelu, naročito odevanje, čak i rog na čelu...). St. 16. kaže, da je Kajin napustio predeo blizu raja, gde su živeli prvi ljudi (Edem) i otišao u zemlju "Nod", prema Edemu, na istoku. Reč "Nod" znači "begstvo". Dakle, Kajin je otišao u "zemlju begstva" ili progonstva, daleko od Boga i Edema, gde se nalazio vrt i Božija prisutnost. Reči "i otide ispred Gospoda (lica Gospodnjeg)" znači unutrašnje odvajanje i udaljavanje od Boga. 2. Kajinovo potomstvo 4:17-24. U ovome odseku iznosi se sedam pokoljenja Kajinovog potomstva, u telesnom i nebožanskom pravcu. St. 17. Odakle Kajinu žena, ništa se ne spominje. Nema sumnje da je ovde reč o nekoj Adamovoj kćeri a Kajinovoj sestri, koja se kasnije privolela da sa njime žive. Brak između braće i sestara bio je dozvoljen i potreban radi razmnožavanja ljudskog roda. Možda se Kajin oženio nekom Adamovom unukom ili praunukom, ako je proteklo duže vremena od kako je napustio Edem. Kajin je svog prvenca nazvao "Enoh" (Hanah ili Kanah), znači "posvećeni". U jevrejskom originalu se kaže, da je Kajin bio onaj koji zida, što je izražavalo misli i dela njegovog života. Kajin je radi svoje i zaštite svoga potomstva sazidao tvrdi grad, kao stalno mesto stanovanja (naselje), jer je bio stalno nesiguran i u strahu. Pošto se odvojio od Boga, Kajin je počeo živeti potpuno telesnim životom. Sa rođenjem sina Enoha (treće pokoljenje od Adama) odvaja se potpuno ova nebožanska grana ljudskog roda za sebe. Sazidani grad je bio jasan znak težnje da se Kajin oslobodi od prokletstva progonstva. U svome prvorođenom sinu Enohu vidi Kajin garanciju svoga novoga života; zato i daje sinovljevo ime ovome gradu. Gde se nalazio ovaj grad, koji ima tako staro ime, ne može se utvrditi. Znamo samo da je bio negde na istoku od Edema. St. 18. U ovome se stihu iznose četvrto, peto i šesto pokoljenje Kajinovog, nebožanskog roda. To su Kajinovci, koji su se sve više udaljavali od Boga. Enoh je dao svome sinu ime Irad (Gaidad) što znači "građanin", a Irad svome Mahujail (Maleleil), što znači "očišćeni" ili "obrazovan od Boga", a on je opet rodio Matušaila (Matusala), što znači "ojačani Božiji čovek". On je rodio Lameha (znači "mladićki jak"). St. 19-24. Sedmo pokoljenje ove linije (Kajinovaca) naročito se ističe. Lameh je prvi otpočeo sa mnogoženstvom, što je bio jedan od osnovnih znakova izopačavanja Božijeg osnovnog moralnog poredka (2:24). I sama imena Lamehovih žena pokazuju telesnost: Ada, znači "ukrašena", a Sela (Zila) "igračica". Tri Lamehova sina su bila pronalazači telesnog, veštačkog ulepšavanja i

23

usavršavanja zemaljskog života. To su bili počeci ljudske, telesne, zemaljske kulture. Jovil (Jobal ili Jabal) je otac nomadskog života; ljudi koji se bave stočarstvom i žive pod šatorima. Neki misle da je on prvi prekršio Božiju zapovest iz 1:29 i uveo jedenje mesa. Juval (Jubal) od reči "ovnovski rog" je bio pronalazač muzike, samo duvačkih instrumenata, pastirske frule i svirala, a Tovel (Tuval-Kajin) što znači "oštrač" (kovanjem), bio je pronalazač raznog oruđa za zemljoradnju, stočarstvo, lov i borbu. U st. 22 se spominje jedna Lamehova kćer, Tovelova sestra Noema (Naama), znači "ljupka", "mila". O njoj se kasnije ništa ne spominje, ali prema jevrejskoj legendi, ona je bila pronalazač ženinog ukrašavanja. Od st. 23 počinje Lamehova izazivačka pesma u kojoj on veliča svoju pesnicu i bojno oružje (oruđe). U ovoj pesmici on se obraća svojim ženama. Ona se sastoji iz tri strofe sa po dva reda i glasi: "Ado i Selo, glas moj čujte! Poslušajte reči moje, žene Lamehove! Jest, ja ubih čoveka za svoju ranu, i mladića za udarac jedan jer (istina) Kajin se sedam puta sveti, ali Lameh sedam puta sedamdeset." Sadržina ove pesmice, u kojoj se veliča jedan surovi junak koji je ubeđen u svoju snagu i sredstvo, jest iz najstarijih vremena prenošeno tradicijom s kolena na koleno. Junak se hvali da on smrću uzvraća odraslom čoveku ili mladiću za udarac ili ranu. Usled pronalaska oružja, Lameh se ne oseća više zavisan od Božije zaštite kao Kajin; on će za sitnicu da ubije čoveka. Ovde se jasno izražava osvetoljubivost i zločinačka želja u upoređenju prema Kajinu, prvom Adamovom sinu. Na kraju ovog nebogobojaznog roda od sedam pokoljenja, jasno se vidi stanje telesnog čoveka. 3. Sit i početak bogobojaznog ljudskog roda 4:25.26. St. 25. Adam je opet dobio sina, koji je trebao da nastavi božanski plan. To je bio Sit (Set), treći Adamov sin. Reč "Set" znači "zakon". Eva je sada polagala svu svoju nadu na ovoga sina, i sama kaže: "Jer mi Bog dade drugo seme u naknadu za Avelja koga ubi Kajin." "Sit je bio uzornog karaktera i išao je Aveljevim tragom. No ipak od prirode nije nasledio nikakve bolje osobine, nego što ih je imao Kajin. U vezi sa stvaranjem Adama stoji napisano: "Kad Bog stvori čoveka, po obličju svojemu stvori ga"-a posle pada u greh "Adam rodi sina po obličju svojemu". Adam je bio stvoren bezgrešan-jer je bio po obličju Božijemu, a Sit, kao i njegov brat Kajin, nasledili su grešnu prirodu svojih roditelja, jer su bili po obličju njihovu. Sit je imao od koga naučiti se Božijoj pravdi. Zahvaljujući Božijoj milosti, mogao je služiti Gospodu i poštovati ga, a trudio se, kao što bi Avelj činio da je bio u životu, da povrati ljude napunjene grehom da slušaju i poštuju svoga Tvorca." (P.P. str. 49). Sit je odrastao u Božijoj blizini, jer su praroditelji još uvek stanovali blizu rajskih vrata. On je bio drugo pokoljenje u bogobojaznom pravcu ljudskoga roda. Sit je u stvari pobožne linije ljudskoga roda, koji su duhovno bili u suštoj protivnosti Kajinovcima. St. 26. Sit je sada dobio prvoga sina i nadenuo mu ime Enos. Od tada (tada, u vreme Enosa ili u vreme njegovog rođenja) počelo se "prizivati ime Gospodnje" tj. otvoreno i vidljivo ispovedati vera u Boga i vernost prema Njemu (u p. Is. 12:4). Svest o Bogu je postojala od početka u čoveku, ali

24

svečano i vidljivo proslavljanje Boga mora da je nekad bilo uvedeno. Ovo je dakle bilo prvo bogosluženje Sitove linije. Dok se sa jedne strane podizalo i zidalo carstvo Kajinovaca, sa druge strane se propovedalo i izgrađivalo nebesko carstvo od strane Sitovaca.

25

B. ISTORIJA ADAMOVOG POTOMSTVA (POSLE SITA DO NOJA) Post. 5:1-6.8. 1. POKOLJENJE BOGOBOJAZNOG LJUDSKOG RODA OD ADAMA DO NOJA 5:1-32. Ovde se iznosi razvoj ljudskog roda od Adama do Noja u obliku rodoslovlja deset prepotopnih patrijaraha, koji se ređaju do potopa. Sa izuzetkom Enoha, sedmog potomka od Adama, (st. 22-24) o kome se daje opširniji izveštaj, samo se režaju imena i daju godine života. Ovome je izveštaju svrha da pokaže postepeno razvijanje naroda na zemlji i dužinu njihovog života (up. 47:9), i odredi doba i trajanje ovog prvog perioda. Pod deset patrijaraha treba razumeti stvarne ličnosti a ne rodove ili plemena pod godinama stvarnih godina života. Ovako dug život je bio moguć zbog klimatskih uslova pre potopa, načina života, ishrane i jače životne snage prvih ljudi. Ove godine su obične godine, a ne sa manje meseci kao kod nekih drugih naroda, jer Jevreji nikad nisu imali ovakvo računanje vremena. St. 1.2. "Ovo je 'toledot' (povest) potomstva Adamovog", znači nabrajanje pokolenja od Adama posle Sita, koji sačinjavaju jednu novu epohu ljudskoga roda. Ovde se počinje sa Adamom i Evom kao prvim ljudima na zemlji, dakle, od stvaranja. Adam i Eva su prvo pokoljenje koje je bilo istina u početku dobro ali u koje se uvuklo zlo, tako da se već drugo pokoljenje deli u dva pravca: pobožnih Sitovaca i nepobožnih Kajinovaca. St. 3-5. Adam je rodio Sina i dao mu ime Sit (Set). On je rađao decu "po svome obličju", koje nije bilo više čisto, nevino nego pomućeno grehom. Adam je imao 130 godina kada mu se rodio sin Sit. Za Adama se dalje kaže: "Požive... rađajući sinove i kćeri... i umre." Ovaj kratki izveštaj potvrđuje Božiju odluku i neumoljivost smrti. Nastavljanje ljudskoga roda i života je pružalo nadu na "ženino seme" kao pobednika i Spasitelja. Kajin i Avelj se i ne spominju u ovom pobožnom rodoslovlju nego se Sit uzima kao osnivač bogobojaznog pokoljenja ljudskog roda. Adam je rađao i dalje sinove i kćeri koji se i ne spominju, jer je Sit uzet kao nastavak linije po Bogu i samo o njemu se daje izveštaj u ovome rodoslovlju. Adam je živeo 930 godina među ljudima kao svedok čovekovog pada u greh. On se trudio da spreči tok zla. Adam je trebalo da upozna svoje potomstvo sa Božijim putevima. On je sva Božija otkrivenja ponavljao svim pokoljenjima sve do devetog. Ali, malo ih je bilo koji su prihvatili njegove reči i to ga je mučilo. On je pomišljao i na to, da mora umreti. Silu smrti je već bio upoznao u svojoj porodici kada je Kajin ubio svog brata Avelja, ali je kasnije uvideo da je smrt samo oslobođenje od patnji grešnoga života. St. 6-8. Sit ili Set (znači po nekima "zakon", a po nekima "naknadu" ili "zamenu") je rodio Enosa kada je imao 105 godina. On je živeo svega 912 godina. Sit je otac pobožnog ljudskog roda po imenu Sitovci. St. 9-11. Enos (znači "slab", "nemoćan"). Ovo ime izražava osećanje i priznanje čovečije nemoći i smrtnosti, pa prema tome i zavisnosti od Boga, nasuprot mišljenju i ponašanju drskih Kajinovaca. Kada je Enos imao 90 godina, dobio je sina kome je dao ime Kajinan. St. 12-14. Kajinan ili Kenan ("dobijen" ili "raden", "vredan"). Kada je

26

imao 80 godina dobio je sina Maleleila. Živeo je 910 godina. St. 15-17. Maleleilo ili Mahalelel (znači "Božija hvala"; ovo je jevrejsko ime, v. Nem. 11:4). Kada je imao 65 godina rodio mu se sin Jared. Živeo je 895 godina. St. 18-20. Jared (znači "silaženje"). Jevreji su kasnije tumačili ("Hagada") ovo ime tako, da su u njegovo vreme Božiji sinovi (6:2) silazili sa neba ili Setiti sa Svetog brda, što je zabluda. Ovo ime nas podseća na Kajinovca Jareda (Gaidad, Irad, v. 4:18). Kad je imao 162 godine rodio mu se sin Enoh. Svega živeo 963 godine. St. 21-24. Enoh ili Henoh (znači "posvećeni"). I u Kajinovom potomstvu jedan potomak je dobio ovo ime koje označuje posvećenje, samo što je Kajinov potomak postao gospodar jednog grada na zemlji i u tom smislu postao posvećen, dok je Sitovog potomka Bog uzeo na nebo. Ova dva posvećenja su bila u suštoj suprotnosti. O ovom Enohu se daje iscrpan izveštaj. Kada je imao 65 godina, rodio mu se sin Matusal. Posle rođenja prvenca on je još 300 godina "hodio sa Bogom", bio u zajednici sa Bogom, po Njegovoj volji. Ovaj izraz se upotrebljava samo još za Noja, i označava život jednog uzornog i savršeno pobožnog i moralnog čoveka. Enoh je živeo 365 godina. Tačno toliko dana ima u jednoj godini. Pošto je jednako živeo po Božijoj volji, Bog ga je iznenada uzeo. Za njega se ne kaže kao za druge da je umro. Kao ni Ilija on nije okusio smrti. Enoh je živeo sa Bogom i On mu je otkrio važne događaje iz budućnosti kao i prorocima kasnije. Čak su mu bili otkriveni i veliki događaji u vezi sa Hristovim ponovnim dolaskom na zemlju (v. Juda 14.15). U vidu proročanstva Bog mu je objasnio Hristovu smrt i ponovan dolazak u svojoj slavi i pratnji svih svetih anđela. On je video i to da će u doba ponovnog Hristovog dolaska vladati pokvarenost u svetu, da će to biti naraštaj koji će se odreći pravog Boga i Isusa Hrista, prezreti obećanja i prestupati Božiji zakon, Enoh je sve ovo objavljivao narodu i tako postao propovednik jevanđelja, (pravde). On je hrabro prekorevao grešnike, objašnjavajući im Božiju ljubav i savetujući ih da napuste svoj grešni život. "Enoh nije postao pustinjak, odvojen od sveta, jer je imao da izvrši zadatak među ljudima koji mu je sam Bog dodelio. U svojoj porodici kao i opštenju sa ostalim ljudima, kao suprug i otac, prijatelj i građanin, uvek je bio postojan i nepokolebljiv Božiji sluga... Enoh nije prestajao boriti se protiv zla koje je uzimalo maha, sve dok ga Bog nije uzeo iz grešnog sveta i premestio ga u čiste nebeske radosti." (P.P. str. 53). Iz Enoha je govorio Hristov duh kao i kasnije iz proroka Starog zaveta (v. 1 Petr. 1:11.12). St. 25-27. Matusal ili Metušelah (znači "čovek oružja"). Pošto je izgleda on živeo paralelno sa Kajinovim potomkom Lamehom, može biti da se ovome imenu nađe objašnjenje u potajnom pravljenju novopronađenog oružja Kajinovaca od strane ovog Sitovog potomka, da bi se uspešnije branili od Kajinovaca. Izgleda da su se i Sitovci od ovoga doba uplitali u telesni život ovoga doba. Kad je Matusal imao 187 godina, rodio mu se prvenac Lameh; on je živeo još 782 godine rađajući decu i najzad je umro u 960 godini. Matusal je najduže živeo od ljudi na zemlji. St. 28-31. Lameh ili Lemah (znači "mladićki jak"). Ovaj po redu poslednji potomak bogobojaznog pokoljenja pred Nojem, imao je sasvim drugi karakter nego Kajinovac Lameh (v. up. 4:19.23.24). Kad je imao 182 godine dobio je sina, kome je dao ime Noja, govoreći za njega: "Ovaj će nas odmoriti od poslova naših i od teškog truda ruku naših što nam zadaje zemlja koju

27

prokle Gospod." Ovde se misli na 3:17-19. Ovo je jedno Lamehovo proročanstvo o boljem ljudskom rodu i životu koje treba da dođe preko Noja. On očekuje novo doba ljudskog života vođenog pod Božijom milošću koji treba da se dogodi u vreme njegovog sina Noja. Ove Lamehove reči opet izražavaju težnju patrijaraha za obećanim "ženinim" semenom, koje oni stalno vide u svojim sinovima. Lameh je posle rođenja Noja živeo još 595 godina, svega 777 godina. St. 32. Noje ili Noa (znači "uteha"). Sa Nojem se završava ovaj rodoslov, koji predstavlja jednu celinu, jedno doba na zemlji, dobva predpotopnih patrijaraha. Kad je Noje imao 500 godina on je počeo da dobija decu. Zajedničko imenovanje tri sina pokazuje da su oni početak jednog novog odseka istorije čovečanstva. Noju se nisu istovremeno rodila sva tri sina, nego svakako prvo Sim a zatim ostali. U vreme Noja i njegovih sinova je nastao potop.

28

Pregled potomstva od Adama do Noja: Godina po stvaranju stvaranju Adam 1 Sit 130 Enos 235 Kajinan 325 Maleleil 395 Jared 460 Enoh 622 Matusal 687 Lameh 874 Noje 1056 Ime Ime Godina God.rođ. pre Hri. prvenaca 4004 3874 3769 3679 3609 3544 3382 3317 3130 2948 130 105 90 70 65 162 65 187 182 500 Smrt pre Hrista 3074 2962 2804 2769 2714 2588 3017 2348 2353 1998 Ime Još živ. prvenaca i rađao Sit Enos Kajinan Maleleil Jared Enoh Matusal Lameh Noje Sim 800 807 815 840 830 800 300 782 595 952 Svega živeo 930 912 905 910 895 962 365 969 777 950 Smrt po 930 1042 1140 1235 1290 1422 987 1656 1651 2006

Adam Sit Enos Kajinan Maleleil Jared Enoh (uzet na nebo) Matusal Lameh Noje

Ako se računa broj godina svakog pojedinog patrijarha, koji je protekao od rođenja prvenca; onda imamo do 500 godina, kada su mu se počela rađati deca 1556 godina, a prema 7:11 do početka potopa, kada je Noju bilo 600 godina, 1656 godina. 2. MEŠANJE BOGOBOJAZNOG I BEZBOŽNOG LJUDSKOG RODA 6:1-8. "U Nojevo doba dvostruko prokletsko je pritiskalo zemlju radi Adamovog prekršaja i Kajinovog zločina. To međutim nije mnogo izmenilo spoljni izgled prirode. Jasnih znakova propoasti je bilo, ali je zemlja bila još uvek lepa i bogata darovima Božijeg proviđenja... Prostrane doline ličile su na vrtove prekrivene zelenilom i odisale prijatnim mirisom hiljada cvetova. Tadašnja drveta po veličini, lepoti i savršenoj srazmeri, daleko su prevazilazila današnja. Na sve strane bilo je zlata, srebra i dragog kamenja. Ljudski rod je imao još mnogo od svojih prvobitnih osobina. Samo nekoliko naraštaja je bilo prošlo od onog doba kada je Adam još smeo prići drvetu života, a čovečiji život je još uvek trajao nekoliko stoleća." (P.P. str.58). Usled dugog života na zemlji, ljudski se rod namnožio, ali zbog mešanja bogobojaznih ljudi sa bezbožnima pokvario se bogobojazni rod. Sa množenjem naroda raslo je i odvajanje od Boga. Čak je i pobožno ljudsko pokoljenje

29

popustilo grehu i telesnim željama. To je probilo onaj zid koji ih je branio od greha. Svet je bio tek u razvitku a zlo se ukorenilo i proširilo. Najzad, greh je tako preovladao da je Bog doneo odluku da uništi ovo pokoljenje. St. 1-4. "Sinovi Božiji" su bili ljudi koji su živeli ljudskim pobožnim životom a ne neka nebeska bića, anđeli. Izraz "sinovi Božiji" je češći u Sv. Pismu i on se odnosi na pobožne ljude na zemlji (Sitovce), koji žive po Božijoj volji (v. Ps. 73:15; Ponav. 32:5). Oni su se počeli mešati sa "kćerima čovečijim" po njihovim telesnim prohtevima. Izraz "kćeri čovečije" se odnosi na od Boga otpale Kajinovce. One su se naročito ukrašavale i odevale da bi izazvale telesne pobude čak i kod Božije dece. "Uprkos Božijoj zabrani u samom početku rano se uvelo mnogoženstvo. Gospod je dao Adamu jednu ženu i time pokazao svoju volju. Međutim, posle pada u greh, čovek se radije upravljao prema svojim prohtevima, te su se radi toga brzo množila bezakonja i širila beda. Nije se poštovao ni bračni odnos ni pravo svojine. Ko god je poželeo ženu ili imovinu svog bližnjeg, taj je to i silom uzeo, a čovečanstvo je uživalo u nasiljima. Naslađivali su se ubijanjem životinja, a upotreba mesa u hrani ih je jož više gonila u svirepost i krvoločnost, dok jednog dana nisu postali potpuno ravnodušni prema ceni ljudskog života" (P.P. str.60). Tako je došlo do opšte pokvarenosti, kojoj je glavni uzrok mešanje sa Kajinovcima. Greg se proširio po celoj zemlji. Deca iz ovakvih brakova su bila naročito telesno jaka i gruba, te su bila na glasu dugo vremena kao napadači i tirani. St. 4 kaže da je u vreme ovog mešanja a i pre toga bilo na zemlji "nefilim"-a (divova), ljudi velikog rasta i snage, čuveni po svojoj mudrosti i pronalascima. I oni su se predali grehu i bezboštvu, te su i oni krivi za prepotopno stanje među ljudima. Božiji duh je učio ljude da čovek treba da bude gospodar nad svojim telesnim željama, ali oni su dozvolili da telo zavlada nad duhom. Bog nije mogao tako dugo trpeti ovo brzo razvijanje i proširenje greha. On je pokušavao da ozbiljnom pretnjom i opomenom obustavi naglo širenje greha. Božja ljubav nije mogla da kazni ne opomenuti grešni svet. Bog im je odredio jedan dugi rok od 120 god. da se poprave. Za ovo vreme trebalo je ovo pokolenje da se trudi, da njihov duh nadjača telo i njegove poroke. Dakle, 120 god. pokušavao je Bog da spase ondašnje ljude. On je imao strpljenja i pokušao je propovedanjem i delima vere svoga vernog sluge Noja, da ponudi spasenje čovečanstvu (Mat. 24:37-39). St. 5-8. "Pomisli srca njihovog su svagda samo zle." Pokvarenost je dostigla najviši stepen. Čovek, njegov duh, njegove misli, želje i namere su bile potpuno pokvarene i "Gospod se pokaja." U stvari Bog se ne kaje nikada (1. Samuilova 15:29), nego ga je duboko ožalostila ljudska pokvarenost. Mojsije ovde govori ljudskim jezikom o Bogu. Bog čak donosi odluku o uništenju svih stanovnika zemlje, od stoke do čoveka. Uzrok uništenja je pokvarenost ljudi (v. 8:21). Uništenje životinja je samo posledica njihove zavisnosti od čoveka, tako da i one idu zajedno sa ljudima, njihovim gospodarima (Jer. 12:4; Os. 4:1-3). Ali, ovo uništenje još ne bi bilo kraj sveta, jer je Noje našao milost pred Gospodom (prema 7:1), zbog svoje pravednosti. C. ISTORIJA NOJA I NJEGOVIH SINOVA Post. 6:9-9:29. 1. PRIPREMANJE NOJA ZA POTOP Post. 6:9-22.

30

Ljudska pokvarenost je dostigla najveću meru. Greh je uzimao sve više maha iako je verni Božji sluga Noje svedočio, opominjao i savetovao ljude. Pravda je bila gažena nogama, a uzdisanje potlačenih dizalo se do neba. Ljudi su težili samo za zadovoljenjem svojih prohteva. Oni su već poricali i Božje postojanje a obožavali su čoveka, njegovu mudrost i njegova dela. Najzad su se počeli moliti svojim idolima, na mesto tvorcu. "Svet je tek bio u razvitku, a ipak je zlo bilo tako ukorenjeno i rasprostranjeno da ga Bog više nije mogao trpeti i rekao je: "Hoću da istrebim sa zemlje ljude koje sam stvorio." Bog je izjavio da se Njegov duh neće stalno boriti sa grešnicima. Ako ne prestanu da kaljaju svet i njegova blaga svojim gresima, istebiće ih sa zemlje zajedno sa svim, što je po Njegovoj zamisli, trebalo da im služi na blagoslov. Bog je nameravao da uništi sav životinjski i biljni svet i opustoši svu zemlju." (P.P. str. 60) St. 9.10. "Noje beše pravedan i besprekoran čovek u svome pokoljenju" tj. među svojim savremenicima, ali ne od toga roda. On je "stalno živeo sa Bogom" u čemu je bio sličan Enohu (5:22). Noje je bio poslednji patrijarh prepotopne linije bogobojaznih ljudi, Sitovaca, ali on je bio i prvi u novoj bogobojaznoj liniji. On je drugi otac ljudskog roda. Nojeva tri sina se ovde spominju još jednom, jer on i njegova tri sina su suprotnost celom ostalom svetu. Sem toga u ova tri Nojeva sina osiguran je ljudskom rodu nastavak i opstanak života. St. 11,12. U ovim stihovima se opisuje razvoj greha na zemlji. "Zemlja se pokvari pred Bogom", znači po Božjem mišljenju i za Njegovo oko da je zemlja napunjena grehom i bezakonjem. Bog je pogledao na zemlju i video da je ona pokvarena, jer je "svako telo" pokvarilo svoj određeni put i život (up. 1:31). "Ali je Noje stajao kao stena u oluji. Okružen prezrenjem i ismejavanjem naroda, on se istakao svojom nepokolebljivošću u veri i istrajnošću. Njegove reči pratila je neka sila, jer je to bio glas Božji, upućen ljudima preko njegovog sluge. Njegova povezanost sa Bogom davala mu je beskrajnu moć i snagu za svo vreme od 120 godina, za koje je njegov svečani glas opominjao tadašnji naraštaj i nagoveštavao mu događaje koji su, koliko je čovečija pamet mogla proceniti, bili nemogući." (P.P. str. 64). St. 13-22. Bog obaveštava Noja o svojoj odluci da uništi stanovnike zemlje potopom, "jer napuniše zemlju nasiljem". Bog vidi da se svet na zemlji sasvim pokvario. Nasilje je bilo otvoreno i dostiglo je svoj vrhunac. Pravda je bila pogažena, a uzdisanje potlačenih se uzdizalo do neba. Bog je odlučio da uništi svako živo biće sa zemlje, jer je sve izgubilo svoju svrhu na zemlji. St. 14-16. Ali, ova Božja odluka za uništenje je u isto vreme i odluka za spasenje. Bog sada odvaja božansko od nebožanskoga da bi spasao šta je Njegovo. Noje dobija uputstvo da načini kovčeg. Bog daje Noju jasna uputstva kakav treba da je kovčeg. Kovčeg je trebao da bude kao kuća sa ravnim podom, koliko samo da se održi na vodi i nosi teret, jer je bio na tri sprata i podeljen na pregrade (štalice i gnezda). Prozori i vrata su bili sa strane. Kovčeg je trebalo da bude od drveta gofera (cipresa), tvrdog drveta za građenje lađa iz fenikije, optočen smolom da ne ulazi voda. Veličina kovčega je bila sledeća: u dužini 300 lakata (145 metara); u širini 50 lakata (24 metra); u visini 30 lakata (14,5 metara). St. 17. Reč "mabul" je stara reč i označava Nojev potop (Is. 54:9). Ova reč dolazi samo još u Ps. 29:10

31

kao poplava od nepogode i kiše. U ovom stihu i još u 7:6, sam Mojsije objašnjava ovu reč kao "voda nad zemljom". St. 18-21. Sadrže naročita uputstva za pripremanje Noja za potop. Već pre opšteg uništenja Bog ima nameru sa Nojem i njegovim potomstvom (v. 9:9 i dr.). Zavet sa Nojem je u stvari onaj isti kao i sa Avramom i čovekom uopšte, koji se sastoji u potpunoj predaji Bogu i Božjoj zaštiti i blagoslovu. Ovaj zavet se odnosi i na Nojevu porodicu, kojoj je on rodonačelnik. Sklapanje ugovora ili zaveta sa čovekom od strane Boga prvi put se ovde izražava tako jasno i vidljivo. Pita se: kako su mogle sve vrste životinja i ptica da nađu mesta u kovčegu? Bilo je potrebno da se sačuvaju samo glavne vrste životinja, sporedne vrste su se mogle kasnije vremenom dobiti, a mnoge vrste životinja nestale su potopom, čiji se kosturi svugde nalaze. Zatim, pitamo se: kako su mogle životinje da se ishrane godinu dana? Poznato je da mnoge životinje mogu duže da žive bez hrane. Sem toga, ne treba zaboraviti da samo ulaženje životinja u kovčeg je jedno Božje čudo, koje je bilo potrebno radi održavanja vrsta. Bog, koji ih je uveo ih je i održavao u životu sa nešto hrane koju je Noje uneo u kovčeg. St. 22. Noje je sve učinio kako mu je Bog naredio. To je bila njegova poslušnost vere. U 2. Petr. 3:4-6 nam se kaže pod kojim uslovima i okolnostima je ovaj Božji čovek obavljao Božja uputstva i naredbe.

2. POTOP 7:1-8.19.

Potop je najvažniji događaj posle stvaranja sveta. On je granica dva doba, jer se završava propašću pokvarenog čovečanstva a počinje sa novim ljudskim rodom, koji je trebalo da se stvori od porodice jednog pravednog i pobožnog čoveka. Kod najstarijih naroda postoje priče o potopu. Najveću sličnost sa biblijskim potopom ima Vavilonsko-haldejska priča koju nam iznosi Veros (Berosus), vavilonski istoričar. I u Indiji postoji priča o potopu u raznim varijacijama. Postoji i Kineska, Sirska i Grčka priča o potopu. Isto i u britanskoj ("Barden" pesmi), germanskoj i skandinavskoj mitologiji govori se o potopu. Čak i u Srednoj i Južnoj Americi kao i na ostrvima Tihog okeana i Africi postoje priče o sveopštem potopu. Mnogi narodi, kao urođenici Australije, Fidžija i drugih ostrva Tihog okeana, Peruanci, Hindusi, Persijanci, Keltski druidi, stari Meksikanci, Egipćani i drugi., sačuvali su uspomenu na 7 novembar ili Marhesvan, jer te noći kada su se pojavili Vlašići na nebu i prispeli meridijanu, došao je potop. Zato su oni sa zebnjom očekivali prelaz Vlašića preko meridijana, da se potop ne bi opet ponovio. Taj dan su svetkovali kao praznik mrtvih za uspomenu na uništenje njihovih predaka potopom. Sem toga, mnogi geološki pronalasci ostataka na raznim mestima sveta, naročito na visinama-jasno ukazuju na sveopšti potop. Potop o kome nas izveštava Biblija nije nikakav geološki diluvijum. Za vreme potopa zemlja je bila kratko vreme pod vodom, i kada se osušila ona je pretrpela naročite geološke promene. Nije teško naći u poslepotopnim stenama veliki broj različitih slojeva u kojima se nalaze ostaci životinja koje inače žive samo u okeanksim dubinama. Dalje, mi nalazimo velike naslage uglja, koje su nastale od kopnenih biljaka i drveća, a u ovim naslagama nalazimo takođe morske životinje. Cilj potopa je bio da se uništi čovek sa životinjskim svetom nad kojim

32

je gospodario. Svakako da je usled potopa stradao i biljni svet, ali samo zemlja kao materija nije pretrpela nikakvih promena. St. 1-4. Bog daje Noju nardbu da uđe u kovčeg sa porodicom pre nego što pusti potop na zemlju. Bog je našao jedino Noja pravedna u onom pokoljenju, ali preko njega posvećena je i spasena i cela njegova porodica. Pored svoje porodice Noje je trebao da pusti u kovčeg životinje i ptice. Ovde se prvi put u Svetom Pismu spominje razlika između čistih i nečistih životinja koje je Bog stvorio. Ova razlika datira iz najstarijih vremena. Bog koji je stvorio sve životinje najbolje zna kako je i za šta koju životinju stvorio. On određuje koja je životinja za žrtvovanje i za jelo. Ova podela nije jevrejskog porekla (Mojsijeva), jer je postojala i pre njega. Sam Bog je ukazao na razlike među životinjama. Da se ljudi ne bi prevarili i jeli i prinosili na žrtvu i "nečiste životinje" tj. koje Bog nije odredio za tu svrhu, On je dao znake pomoću kojih se sve životinje mogu razlikovati. Dakle, ova razlika nije izmišljena niti ju je Mojsije dao, nego se nalazi u samoj prirodi tih životinja. Ova podela životinja na čiste i nečiste nema ovde nikakvog levitskog značaja. Mojsije ovde spominje kad govori o svim životinjama na zemlji, čije vrste treba da se održe. Kao što je Noje sa porodicom predstavnik ljudskog roda, koji treba da preživi katastrofu potopa, tako isto i ove životinje su predstavnici svojih vrsta i treba da se ponovo razmnože na zemlji. Nije nam jasno na šta se misli kada se kaže: "Po sedmoro od čistih životinja". Neki misle da je reč o 7 pari, dok drugi tvrde da se misli na sedam životinja: 3 para i jedno više za žrtvu. Ali, st. 9. potvrđuje da je ovo prvo mišljenje tačnije jer se kaže: "Po dvoje, muško i žensko". Od nečistih samo po jedan par. Ovde se misli na održavanje celog životinjskog sveta, sem možda nekih vrsta. Sedam dana je bilo određeno za prikupljanje životinja i ptica. St. 4 nagoveštava katastrofu koja će trajati 40 dana i noći, a počeće za 7 dana. St. 5-7. Noje je bio poslušan Božjoj zapovesti, a sa njime i cela njegova porodica po čemu se mogla videti i njihova poslušnosti i vernost u Boga. Tu se vidi još i vera i ozbiljna želja da se spase. Ulazak životinja je bilo delo božanske moći. To je bilo moguće jer životinje imaju jak nagon, koji nazivamo instinktom, kome se one potpuno podvrgavaju. I ptice imaju sličan nagon, što se najbolje vidi kod ptica selica. Pojave za ovih posednjih sedam dana mogle su da pokrenu ljude da dublje razmišljaju o Nojevom propovedanju i opominjanju, ali oni su sve to ismejavali i prezirali. St. 10-16. Tačno u određeno vreme otpočeo je potop. Noje je tada imao tačno 600 godina. Te godine (1656 od stvaranja), drugoga meseca, sedamnestoga dana, otpočela je katastrofa. "Taj dan razvališe se svi izvori velikog bezdana, i otvoriše se ustave nebeske." Pod "velikim bezdanom" (u originalu "tehom") razume se neispitive dubine okeana (up. 1:2), kao da je ponovo nastupilo prvobitno stanje zemlje, kakva je bila pre uređenja i nastanjivanja živim bićima. Okean je prosečno 6 puta dublji od prosečne nadmorske visine zemlje, a pošto je površina okeana oko 3 puta veća od površine kopna, u njemu se nalazi skoro 18 puta toliko vode koliko iznosi porvšina zemlje. Kada bi celo kopno potonulo u more, površina vode bi se digla samo za nekoliko desetina metara iznad sadašnje visine. Samo jedan slab poremećaj sadašnje ravnoteže izmežu kopna i mora bio bi dovoljan da okeani poplave svu zemlju. Pod "ustavima nebeskim" razumeju se otvori ogromnih rezervi voda rastavljenih vazduhom (svodom). Pre potopa kiša nije padala nego je rosa obilno kvasila

33

zemlju. Ljudi nisu verovali da kiša može pasti i nastati potop. "Ali osmoga dana nebo se pokri crnim oblacima. Zatim se prolomi grmljavina i nasta sevanje munja. Uskoro počeše padati krupne kapi kiše. Ljudi nisu do tada ovako nešto videli, te strah obuze njihova srca. Svi su se potajno pitali: "Zar je moguće da je Noje imao pravo i da je zemlja osuđena na propast?" Nebo je bivalo sve mračnije, a kiša padala sve jače. Na sve strane zavijale su životinje u divljem strahu, kao da su jadikovale za njihovom i ljudskom sudbinom. "Taj dan razvališe se izvori velikog bezdana i otvoriše se ustave nebeske." Izgledalo je kao da voda lije iz neba u jakim mlazevima. Reke su izašle iz svojih korita i poplavile doline. Vodeni mlazevi su ogromnom snagom izbijali iz zemlji i bacali masivne stene po desetine metara u vis, koje su se pri padu duboko zabijale u zemlju." (P.P. str. 67). Potop je prouzrokovao provalom oblaka odozgo u pljuskovima i izbijanjem vodenih masa iz zemlje, koje su isterale mora i reke iz svojih korita. Noje je ušao u kovčeg sa porodicom i određenim vrstama životinja i ptica. Na kraju ovog izveštaja se naročito naglašava: "Pa Gospod zatvori vrata za njim." Vreme milosti dato grešnom naraštaju je prestalo. Nevidljive ruke su čvrsto zatvorile vrata kovčega, što oni iznutra nisu mogli učiniti. Noje je bio spasen, a oni koji su odbacili Božju milost, ostali su napolju. Vrata, koja je sam Bog zatvorio jedino je On mogao otvoriti. Za sedam dana posle ulaska Noja sa porodicom i životinjama u kovčeg, nije se pokazivao nikakav znak katastrofe. Narod nije verovao Nojevom propovedanju. Kad su videli da je prošlo i sedam dana a potopa nema, oni su se ohrabrili i još više ismejavali Noja u kovčegu. Ali, osmoga dana se dogodilo nešto u šta nisu mogli da veruju: počela je da pada kiša. Istovremeno pojavila se voda iz dubine zemlje i tako je otpočeo potop. "Narod je gledao kako se razaraju tvorevine ruku. Munje su udarale iz neba i razarale njihove sjajne građevine, lepe vrtove, i gajeve u kojima su pripređivali gozbe, a ruševine su letele na sve strane. Bili su razoreni i žrtvenici na kojima su prinošene žrtve ljudi, a molioci uzdrhtaše pred silom živoga Boga i uvideše da su njihova pokvarenost i bezbožnost izazvale propast." (P.P. str. 67). St. 17-24. Kako je kiša padala 40 dana i noći i voda iz dubine izbijala, ona je sve više rasla. Kad je došla do kovčega, voda ga je podigla i ponela. Voda je rasla dok nije dostigla 15 lakata nad najvišim brdom na zemlji. Potop nije morao da obuhvati sve vrhove najviših brda nego samo dokle su dopirala ljudska bića i životinje. Kada je voda dostigla svoj vrhunac, ona je na toj visini po vrh zemlje, ostala još 110 dana. U ovoj katastrofi uginula su sva živa bića na zemlji, ljudi, životinje i ptice, samo je Noje i ono što je bilo sa njim ostalo u životu. St. 8:1-5. Početak opadanja vode. Pošto je voda pokrivala zemlju 110 dana i sve živo na zemlji je izumrlo, Bog je mislio na Noja u kovčegu. Izraz "opomenu" izražava Božije staranje za Noja (kao 30:22; Izl. 2:24; Pos. 19:29). Prestanak potopa je bio izraz Božje milosti prema Noju. Bog je pustio jak vetar na zemlju, pošto je zatvorio bezdane i nebeske ustave. Gospod se poslužio prirodnim načinom da ukloni potop, zato je i uklanjanje vode trajalo duže vremena. Kad se navršilo 150 dana od početka potopa, voda je neprestalno opadala. A sedmog meseca, sedamnestog dana zaustavi se kovečeg na planini Araratu u Aramejskoj visoravni. Ararat je u Svetom Pismu ime jedne zemlje (v. 2.Car. 19:37; Jer. 51:27, gde se spominju tri planinska carstva). Asirski izraz "u-ra-ar-ti" označava Armeniju, njen istočni brdoviti deo. Ova

34

araratska zemlja ima jedno visoko brdo po imenu Veliki Ararat, pokriveno večitim snegom, jugozapadno od grada Erivana, visoko 5.158 metara. Voda je opadala sve do desetog meseca prvog dana, 600-te godine Nojeve. St. 6-12. Noje ispituje koliko je voda opala. Noje je čekao još 40 dana pošto je primetio vrhove brda, jer se i voda penjala 40 dana. On je poslao (pustio) najpre gavrana, jer ova životnja svugde sleće da traži hranu. Kod nekih naroda gavran služi za prognozu vremena. Iz njegovog dolaženja i odlaženja moglo se donekle znati stanje na zemlji. Posle svakih sedam dana pustio je Noje ponovo golubicu i to tri puta posle svakih sedam dana, jer se ona spušta samo na suve i čiste predmete. Prva se vratila, pošto još nije bilo suvoga gde bi stala. Druga je duže izostala; ona se vratila tek predveče, ali je donela u kljunu sveži maslinov list, jer drvo ostaje zeleno i pod vodom, a sad je drvo bilo suvo. Treća golubica je već našla mesto za stanovanje na zemlji, te se nije ni vratila. St. 13-19. Noje je utvrdio da je sa zemlje nestala voda još prvog dana, prvoga meseca njegove 601 godine, ali on je čekao do 27 dana, drugog meseca iste godine-dok nije sva zemlja postala suva. Čak ni tada nije sam izašao, dok nije dobio naređenje od Boga. Po Božijem naređenju anđeo je otvorio vrata i Noje je sa svojom porodicom i životinjama izašao na zemlju. Napuštanjem kovčega počinje novo doba ljudske istorije na zemlji.

DATUM I REDOSLED POTOPA Događaji Noje počinje da propoveda i gradi kovčeg Noje ulazi u kovčeg Godina (datum) Trajanje Tekst 6:3.

1536. god. posle stvaranja (2468 B.C.) 1.11.1656. (2348) (Noje star 600 g. 2m. 10d.)

120 godina (1536-1656) (2468-2348) 7 dana

6:4.

Voda nadolazi 150 dana Početak kiše 7.11.1656. (2348) (Noje star 600g. 2m. 17d.) 17.12.1656. (2348) (Noje star 600 g. 3m. i 27d.) 40 dana (voda je nadolazila 150 dana) 7:11; 7:18.19.20. 24; 8:3. 7:11.12.17.

Kraj kiše

35

Voda prestaje da raste

7.04.1657. (2347) (Noje star 600 g. 7m. 17d.)

Voda je rasla 40+110=150 d.

7:24-8:2.

36

Voda opada 190 dana Kovčeg se nasukao na Ararat Vide se vrhovi brda Noje pušta gavrana 7.04.1657. (2347) (Noje star 600 g. 7m. 17d.) 21.06.1657. (2347) 1.08.1657. (2347) (Noje star 600g. 11m. 11d.) 8.08.1657. (2347) (Noje star 600g. 11m. 19d.) 16.08.1657. (2347) (Noje star 600-11-27) 24.08.1657. (2347) (Noje star 600-12-5 22.09.1657. (2347) (Noje star 601-1-1) 17.11.1657. (2347) (Noje star 601-2-27) 7 dana kasnije Posle 150 dana opadanja vode 8:4.

Posle još 40 dana opadanja vode

8:5.6.

8:6.7.

Noje pušta prvi put golubicu

8:8.

Noje pušta drugi put golubicu Noje pušta treći put golubicu Voda usahnula (Noje otvara krov kovčega) Noje napušta kovčeg

8:10.

7 dana kasnije

8:12.

8:13.

8:14-17.

37

Potop je trajao: 1 god. i 10 dana (7 XI-17 XI 1656/7. god. .........................NOJEVA ŽRTVA POSLE POTOPA, BOŽIJI BLAGOSLOV I ZAVET SA NOJEM 8:20-9:17. 1. Nojeva žrtva posle potopa 8:20-22. Posle divnog izbavljenja Noje je odmah prineo žrtvu, kojom je izrazio svoju veru u Spasitelja i zahvalnost za spasenje. Bog prima ovu žrtvu, obnavlja Noju i njegovom potomstvu svoj blagoslov i čini zavet sa njime o potpunoj predaji Bogu uz obećanje života. St. 20. Čim je Noje izašao iz kovčega odmah je zahvalio Bogu za spasenje. Ovom žrtvom je potvrdio da je spasen Božijom milošću, a ne svojom pravdom. Ovde se prvi put spominje da je načinjen žrtvenik (oltar). Žrtve su se prinosile i ranije u blizini raja, jer se raj smatrao kao mesto Božije prisutnosti. Posle potopa raj je uzet sa zemlje a žrtva je sada postala jedino vidljivo sredstvo Božije prisutnosti. Zato Sw i načinjen žrtvenik. On je jedno podignuto mesto, koje se uzdiže prema nebu. Noje je prineo na žrtvu od svih čistih životinja i ptica za razliku od kasnijeg zakona o žrtvama (v. Lev. 1:2.10.14), kojima se određuju životinje za žrtvu. Ova žrtva je bila žrtva paljenica, najstarija i opšta žrtva iz doba patrijaraha, kojom su oni izražavali svoju veru i nadu u Mesiju. "U svoj svojoj radosti, da ipak nije zaboravio na Onoga čijom su milostivom zaštitom bili sačuvani. Prvo što je učinio, kad je izašao iz kovčega, je bilo da sagradi oltar i da prinese po jednu žrtvu od svake čiste životinje i ptice. Na taj način je velikom žrtvom izrazio svoju zahvalnost Bogu što ga je sačuvao i svoju veru i Hrista. Ta žrtva je bila Bogu vrlo ugodna i donela je blagoslov ne samo patrijarhu i njegovoj porodici, već i svima koji su trebali da žive na zemlji. U ovome je bila nauka za sve buduće naraštaje. Noje je izašao na opustošenu zemlju, ali pre nego što je sagradio sebi kuću, podigao je sebi žrtvenik. Zaliha u stoci mu je bila mala i samo uz velike napore je mogao da je održi, a ipak je rado odvojio i od nje za žrtvu u znak priznanja da sve pripada Bogu." (P.P. str.73). St. 21.22. "I Gospod osveti ugodni miris". Kad se miris žrtve digao, Bog je u njemu osetio da mu se čovek predao. Bog je odgovorio Noju na ovu žrtvu, iznevši mu svoju odluku za budućnost. Ona glasi: "Neću više kleti zemlje, jer su misli srca čovečijega zle od mladosti njegove." Bog obećava da će ubuduće imati više trpljenja prema ljudima čija su srca već od detinjstva ispunjena zlim. On obećava da više neće ometati prirodni red, kao što je bio slučaj sa potopom, zbog čoveka. 2. Božiji blagoslov Noju i njegovom potomstvu. 9:1-7. St. 1.2. Kao što je Bog dao blagoslov Adamu, prvome ocu ljudskog roda, tako je isto obnovio i Noju, drugome ocu ljudskoga roda. Ljudski rod treba i dalje da se rađa, množi i napuni zemlju ljudima. Ovo je samo ponavljanje 1:28. Bog iznova predaje vlast nad prirodom čoveku, s tim da je zbog greha poremećen normalni odnos između čoveka i prirode. Životinje su bile u početku podčinjene čoveku (1:26.28). One su živele bez straha i u miru sa čovekom do

38

izopačenja o kome se govori u 6:12. Ali, posle potopa životinje moraju da se boje čoveka i beže od njega, na čemu se i zasniva njegova nadmoć ubuduće. Reči: "One su u vaše ruke predane" izražavaju vlast koja se prostire nad njihovim životom. Ovim se nagoveštava, da će čovek ubuduće biti potpuni gospodar nad životinjama, i da ih može ubiti ne samo u slučaju odbrane nego i radi ishrane. St. 3.4. U ovim stihovima se određuje ishrana poslepotopnom čoveku. Bog daje sada jedno naročito odobrenje, da ljudi mogu upotrebiti za ishranu uz biljnu hranu i životinje. Bog prvi put dozvoljava da se jede meso. "Pre toga vremena Bog nije dozvolio ljudima da se hrane mesnom hranom. Bila mu je želja da ljudski rod živi isključivo od zemaljskih proizvoda, međutim, pošto je tada svako zeleno rastinje bilo uništeno potopom, dozvolio im je da jedu meso onih čistih životinja koje su bile sačuvane u kovčegu." (P.P. str. 74). Možda su neki ljudi i pre potopa jeli meso, prema 6:11.12., ali sada sam Bog to dozvoljava u novome svetu. Jedenje mesa je jedna od glavnih razlika između starog i novog sveta. Ovom prilikom nije bilo potrebno da se napominje, da čovek ne treba da jede svako meso nego samo od čistih životinja. Razlika na čiste i nečiste životinje je sama posebi podelila sve što živi na zemlji u dve grupe: životinje za jelo i one koje se ne jedu. Ovde se izričito naglašava, da se krv ne jede, jer je ona sedište života. (u Lev. 17:11-14). Čovek može da jede meso u kome nema više krvi. Pošto je život bića u krvi, a svaki život pripada Bogu, Gospodaru svega živoga, čovek ne sme da upotrebljava krv kao hranu, nego više da ceni život kao nešto Božije. Ova zabrana jedenja krvi, koja je važila kod Izrailjaca za vreme trajanja obrednog zakona (jer je krv sredstvo za očiščenje greha) je jedna od osnovnih naredbi novom čovečajstvu posle potopa. I prvi hrišćani su se držali ove zabrane, što se jasno vidi iz D.A. 15:29. St. 5.6. Ova sloboda ubijanja životinja ne sme zavesti ni jedno biće da ubije i čoveka. Sam Bog se javlja kao osvetnik za svaku povredu ljudskog života bilo od strane čoveka ili životinje. Čovečiji život treba da ostane netaknut i svet svakome biću na zemlji. Ovo se zasniva na činjenici da je čovek načinjen prema Bogu, zato on nosi Njegovo obličje. Radi toga će Bog osvetnički iskati život od ubice (Pos. 42:22; Ps.9:12). Od svake životinje (Izl. 21:28) i od svakog čoveka, "iz ruke samoga čoveka, iz ruke svakoga brata njegova, iskaću dušu čovečiju." Čovekoubica je krvnik protiv Božijeg Duha i obličja koje nosi čovek, biće slično Bogu. Takav ustaje protiv samoga Boga. Ko napada čoveka, dira nešto božansko. Bog u st. 6 ide jedan korak dalje i ovlašćuje čoveka na organizovanu osvetu (odmazdu) za čovečiju krv. On prenosi ovo ovlašćenje, kao najviši sudija, na čoveka tj. na vlasti. Krv ubice će opet čovek proliti; ne među ljudima ili od ljudi, nego preko ljudi. Ovde se nagoveštava ovlašćenje vlastima za prolivanje krvi ubice, a ne odobrava krvna osveta između i od ljudi. Ovim je udaren temelj zaštite života u organizovanom ljudskom društvu. St. 7. Božija prvobitna namera ostaje i dalje. Ljudi treba da se množe, napune zemlju i vladaju njome, a ne da se ubijaju. U stihovima 1-7 su izneti blagoslovi poslepotopnom čoveku kao i njegove dužnosti i osnovna načela na kojima će se dalje razvijati odnosi među ljudima na zemlji.

39

3. Zavet sa Nojem 9:8-17. St. 8-11. Pod uslovom da čovek ispunjava sve dužnosti, koje mu Bog nalaže, Bog postavlja nov odnos sa njim i svim bićima na zemlji. Ovo je u stvari samo obnavljanje Božjeg zaveta (ugovora) sa Adamom koji se zasnivao na potpunoj predaji Bogu od strane čoveka i darovanju života od strane Boga. Ovaj zavet sa Nojem je samo slabi odsjaj onog prvobitnog zaveta. Noje izražava svoju predaju Bogu žrtvom, a Bog mu za to obećava život. Glavna sadržina zavetnog obećanja je da Bog neće više uništiti potopom živa bića na zemlji. St. 12-17. Ovaj zavet ima jedan spoljnji znak, po kome će se obe strane podsetiti na sadržinu zaveta. To je duga u oblaku. Na nebu duga okružava Božiji presto (Jez. 1:28; Otkr. 4:2.3), kao znak Božje milosti prema grešnicima koji se kaju. Bog ponavlja svoje obećanje dato Noju, kao skupoceno obećanje svoje milosti, preko proroka Isaije (54:9.10.). Ovakve garantne znake dao je Bog i Avramu i Mojsiju u vezi sa zavetima koje je učinio sa njima. Pošto kiša nije padala pre potopa na zemlju to ljudi i nisu znali za dugu. To što se duga prema današnjem naučnom saznanju, pojavljuje na osnovu određenih zakona u prirodi, ne govori ni u čem protiv postavljanja duge kao naročitog znaka. Ova prirodna pojava služi kao znak i podsećanje na Božji sud nad grehom i Božiju milost. Kad kiša pada i pojavi se duga na nebu u oblacima, Bog će se setiti potopa ali i svoga obećanja te neće dozvoliti da bude više opšteg potopa na zemlji. Sunce koje je iznad oblaka, koje i stvara dugu, razbiće teške oblake da ne bi bilo potopa na zemlji. "Gospod kaže da želi da se podseti na svoj zavet kad ugleda dugu. To ne znači da ga On može zaboraviti, nego se služi takvim načinom izražavanja da bi smo ga mi lakše razumeli. Božja je namera bila da roditelji budućeg pokoljenja pričaju svojoj deci, kada ova budu pitala za značenje duge, istoriju potopa i da im kažu da je Najviši postavio dugu u oblaku kao znak da voda nikad više neće poplaviti svet. Na taj način ona treba da bude svedok Božje ljubavi za sva pokoljenja i da im jača poverenje u Boga." (P.P. str. 73) 4. TRI NOJEVA SINA 9:18-29. Sadržina ovog odseka je izveštaj o Nojevom sađenju vinograda, njegovo opijanje, bestidno ponašanje Hamovo i Nojev blagoslob i prokletstvo izrečeni nad sinovima ovom prilikom. St. 18.19. Još jednom se napominje, da se novo stanovništvo zemolje namnožilo od trojice Nojevih sinova. Ali, kao što se ova tri sina razlikuju među sobom, tako će se i novo čovečanstvo među sobom razlikovati. Ova činjenica se iznosi pomoću kratkog događaja koji se ovde opisuje. St. 20-23. Vinova loza je poreklom iz Ponta i Armenije, odakle se raširila po svetu. Ovo potvrđuju stari narodi. Noje je otpočeo zemljoradnju i sa njom u vezi nasadio vinograd. Iz ovog događaja jasno izlazi, da Noje nije poznavao dejstvo ovoga pića, vina. Kad se opio on se u napitom stanju razgolitio. Ham je prvi video golotinju svoga oca ali, on ne samo da je uklonio pogled, nego je i ukazao svojoj braći na nju. On je time povredio detinje poštovanje i prirodnu sramežljivost. Iz ovoga se vidi, da vrlina porodične čedosti nije postojala već kod Hama, praoca Hananaca. Druga dva sina imala su sasvim drugo shvatanje i držanje. Oni su pokazali čednost, time

40

što su uzeli očevu haljinu, koja je nekada ljudima služila i kao pokrivač pri spavanju, natraške išli od oca i pokrili ga. St. 24-27. Kad se otac probudio i doznao šta mu je učinio mlađi sin Ham (koji je ustvari bio srednji sin, što se jasno vidi iz rodoslovlja Nojevih sinova). Noje, duboko uvređen posmatrajući svoje sinove, izgovorio je, pod uticajem Božjeg duha proročke reči, na osnovu njihovog sopstvenog moralnog gledišta i ponašanja. Njegove izreke su samo izraz onoga što će se dogoditi njihovom potomstvu. Ožalošćeni i uvređeni otac izriče prvo prokletstvo nad srednjim sinom i proriče mu da će njegovo potomstvo biti "sluga slugama svoje braće" tj. najniži sluga braći. Čudnovato je, da ovom izrekom nije pogođen samo Ham nego i njegov sin Hanan. Svakako je Hanan još dalje stigao na putu svoga oca. Ham je verovatno doživljavao od svoga sina mnogo šta kao Noje od Hama. Ham je poslušno dao ime svome sinu kako je to zahtevao njegov otac. Ali, sa Hananom je pogođeno celo Hamovo pokoljenje. Njegovi narodi i plemena nisu bila podjarmljena samo od Simovaca (Izrailjaca) nego i od Jafetovaca. Mnoga Hamova plemena i narodi Male Azije i raznih ostrva, bila su vrlo rano podjarmljena od strane Jafetovaca. Sad Noje prelazi na blagoslov ostalim sinovima. Oni su zajednički radili, ali Sim naročito. Zato će Simovo potomstvo i dalje poznavati i proslavljati pravoga Boga u čemu će mu sam Gospod pomoći. Semićani su u Izrailju postali narod prave religije čovečanstva. To je glavno obeležje i najvažniji blagoslov, koji počiva na Simu. Bog (Elohim), tvorac sveta daje Jafetu veliki prostor i napredak. Ne samo geografski nego i kulturno, duhovno i spoljašnje osvajanje Sima. Ali, sa druge strane, ovde se vidi versko jedinstvo Sima i Jafeta. Njih dvojic će i dalje raditi zajednički za Božije carstvo, jer će Jafer pomoći Sima u tome. Ovu istinu je potvrdila i istorija. Jafetovi narodi su prihvatili spasenje i nauku, koja je došla sa Siona. Zaista, Jafet živi u šatorima Simovim. Iako su dva naroda i kulture, iako se Jafet proširio i među Simom ipak u verskom pogledu zajednički rade na spasenju čovečanstva, Jafet se priključio Simu. Ham je nešto drugo-on duhvno duboko spava i može samo da im služi. St. 28.29. Na kraju ovog odseka iznose se podaci o Nojevom životu posle potopa. On je živeo još 350 god. posle potopa, i umro u svojoj 950 god. Sa Nojevom smrću završava se rodoslov bogobojazne linije iz petog poglavlja. D. ISTORIJA POTOMSTVA NOJEVIH SINOVA Post. 10-11:9. 1. RODOSLOV POSLEPOTOPNIH NARODA 10:1-32. Pogl. 10. Iznosi stablo naroda sa svojim granama namnoženog preko Noja i njegova tri sina. Ovaj rodoslov je samo pregled srodnosti naroda a ne toloko hronološka genealogija naroda. Ova tablica o postanju naroda, ima opšti značaj za istoriju sveta i spasenje. Svi narodi vode natrag Noju. Svi su oni srodni mada među njima postoje razlike. Ovde se iznose i daleki narodi sa kojima Izrailjci nikada nisu bili u vezi. I Izrailju se daje mesto u ovoj tablivi; on je isto član celokupnog čovečanstva. Svi su narodi od jednog roda, braća i srodnici među sobom. Izrailjski narod se tek kasnije izdvaja kao Božiji narod, koji je trebao da propoveda sjedinjenje vernih i svih naroda u Božjem carstvu. Svi se narodi dele u tri velike porodice pod imenom

41

Semićani, Hamićani i Jafetovci. Ova podela postojala je još u vreme Mojsija kao stvarnost. Ovi tragovi idu još i dalje u prošlost. I u Armenskoj istoriji kao i vavilonskoj priči o potopu (po Berozu), Ksisutros je imao tri sina (Zrovana, Titana i Jafetosta) od kojih se namnožio narod na zemlji posle potopa. Poslednji odjek ovoga može se videti i u tri sina Feridunova iz kasnije persijske tradicije. Ovde možemo spomenuti i Japetosa kod Grka koji je, po njihovom mitološkom sistemu, bio stran i došao iz Male Azije. Ovo je dovoljan dokaz da su ova tri imena iz najstarijeg predanja, i ako su Sim i Ham kod raznih naroda izmenili imena. Na boju kože ne treba toliko gledati. Ako su severni narodi belji, ali Semiti i Hamićani su iste boje; i sami Hamićani su u ravnici zatvorenije boje od onih u planinama. Čak ima i Etiopljana skoro belih. Geografski položaj potomaka Nojevih sinova: Sim je zauzeo sredinu prednje Azije, Ham jug a Jafet sever. Granica između Sima i Jafeta je uglavnom planinski lanac Taurus. Mojsije je spomenuo samo one narode koji su njemu bili poznati u ono doba. Kasnije su se, od već spomenutih naroda, obrazovali narodi i proširili se po zemlji. Ovaj je rodoslov bio od naročitog značaja u Mojsijevo vreme, da bi se utvrdilo srodstvo Izrailja.

Tablica naroda od Noja i njegovih sinova NOJE I. Sim II. Ham III. Jafet

Gamer, Ashanas Rifat Togarma

I. JAFET Magog, Madaj, Javan, Tovel, Meseh, Tiras Elisa Tarsis Kitim Dodanim

42

II. HAM Hus Sava Evila Savata Regma (Sava i Dadan) Savataka Nevrod Misrain Ludeji Emeneji Laveji Neftaleji Patroseji Hasmeji (Filisteji i Gaftoreji) Put Hanan Sidon Het Jefuseji Amoreji Gergeseji Eveji

Arukeji Aseneji Aradeji Samareji Amateji III. SIM Elam, Askur, Arfaksad, Sala Lud, Aram Uz Ul Gater Mas

Ever (Jevreji) 1. Falek Ragav 2. Jektan Elmodad Saled Sarmot Jahar Odor Evil Dekla Eval Avimail Sava Ufir Evila Jovav

Seruh

Nahor

Tara

Avram

43

St. 1. Ovde se spominju tri Nojeva sina od kojih se ponovo namnožio narod na zemlji. Oni su rodonačelnici svih naroda i plemena na zemlji. Red kojim se iznose tri grupe naroda je obrnut prema starosti, iako je u ovom stihu pravilan red. Počinje sa najmlađim Jafetom, s najstariji Sim je poslednji. Ovo je zato što je Sim glavna grupa, o kojoj se dalje govori i daje rodoslov u 11-tom poglavlju. 1. JAFETOVCI ILI SEVERNI NARODI 10:2-5 Ovi su se narodi namnožili od sedam jafetovih sinova. 1. Gamer (Gomer) sa njegova tri sina obrazuje grupu naroda. Značajno je da su stari Armenjani susednu pokrajnu kapadokiju nazivali Gamir (u množini). U izveštaju kefaliona o Gamerima govori se u stvari o stanovnicima kapadokije. Dakle, narod Gamera je narod Kapadokije. Upoređenjem sa Jez. 38:6 vidi se da položaj odgovara ovakvom značenju. Gamerovi sinovi: Ashanas (Aškenaz) je prvi Gamerov sin. Askansko pleme je staro pleme u Severnoj Frigiji. Prema Jer. 51:27 potomci prvog Gamerovog sina Ashanasa ("Ashansko carstvo") ratuju zajednički sa araratskim i miniskim carstvom. Oni su svi na armenskom području. Po Jez. 27:14 sa Tirom trguju dobrim konjima i mazgama. Armenija i Frigija su bogate sa dobrim konjima. Neki misle da je Ashanas u vezi sa germancima Bog božanstva (najstariji sin germanskog Boga manusa zvao se Iskus-Askanios). Rifat. Na severu se nalazilo pleme Ripaia za koje neki misle da su Kelti koji su se kasnije nastalnili na Karpatima. Poznato je da su Kelti poreklom iz Male Azije. Svakako je to pleme Rifat. Josif Flavije misli na Paflagoniju. Togarma. Da li već iz imena Tog-Arama može da se zaključi da su to Armenjani ne može se sigurno utvrditi. Ali, Armenjani (Jermeni) se još i danas nazivaju dom "Torgom" ili Torkomatsi. Frigija, Paflagonija i Zapadna Armenija ređaju se u pravcu zapad-istok i spadaju u jednu celinu i u izvesnoj su vezi sa Kapadokijom, kao nekom majkom-zemljom. Ova tri naroda su severni stanovnici Kapadokije, zemlje gamera. 2. Magog. Ako sledimo geografski red moramo da ga tražimo između Gamera i Madaja (Medije). Prema Jez. 38:2.6.15; 39:2 Magog je jedan strašan ratnički narod sasvim na severu pod kojim su Tovel, Agamer i Don Togarma mu služe. Pohod Magoga, opisan kod proroka Jezekilje, je proročka slika najezde Skita preko Azije, za vreme Josije. Josif Flavije ovo potvrđuje. Ovo se slaže i sa tumačenjem reči Magog. Ma znači velik, a Gog brdo. Magog će doći protiv gore Izrailjeve. Dakle, Magog su severni narodi Skiti koji su živeli na Kavkazu i severno od njega. 3. Madaj. To su svakako madijanci. U zapisima klinastim slovima na asirskom i persijskom jeziku oni se nazivaju Mada. Ovo je krajnji narod na severoistoku. Od šestog veka pre Hrista Izrailjci su bili u bližoj vezi sa njima (Jez. 13:17; Jer. 51:11.28). 4. Javan. Jonsko pleme (poreklo Grka; na san-skritskom jeziku se Grci nazivaju Javana; asirski Javanu). Sada, počinje jedan nov geografski red. Od Madijanaca prelazi se na Jonsko pleme (Grke). Oni se spominju u Joilu 3:6; Zahariji 9:13; Jez. 27:13; Is. 66:19; Dan. 8:21. Ovde se može uzeti u obzir sama Grčka, a ne Azijska obala i ostrva na kojima su Grci bili

44

nastanjeni, jer su feničani još pre Homerovog plemena znači i za samu Grčku (Is. 66:19). Javanovi sinovi. Od Javana se spominju još četiri sina. Oni se dele u dva para. Ova podela ima svoj značaj. Prvi par je zapadno a drugi istočno od Grčke. Elisa. Još Josif Flavije ga smatra za Eolsko Grčko pleme, najstariji tesalijski narod čija je kultura bila jonskog porekla. Prema Jez. 27:7 Tir je kupovao sa elijskih ostrva porfiru i skelet. Tarsis. To je kod istočnih naroda dobro poznato mesto, bogato u srebru "Tartesis" u zemlji Turdetaniji (semitizirano Tartiš) u Španiji. Kitim. Ostrvo Kipar sa gradom Kitionom. To su bili starosedeoci ovoga ostrva. Kitim je narod jonskog porekla nastanjen na istoku Grčke. Dodanim, nema sigurnog tumačenja. Jedni misle na ostrva Egejskog mora oko ostrva Roda (Rodos) tkz. Dodekanez; drugi opet misle na Ilirska ili severno Grčka plemena tkz. Dardani. 5. Tove. (Tubal). 6. Mesel (Mešeh). Prvi se spominje u Is. 66:19, kao stanovnici obale a drugi u Ps. 120:5 kao surov narod, a oba kao ratnički narod u Jez. 32:26; 38:2.3. Oni se spominju i kao trgovci robljem i predmetima od medi sa Tircima. Ovo su bili izgleda Tibareni i Mošei nastanjeni na južnoj i istočnoj obali Crnoga mora. Do skora su tamo bili robovi i roba od medi glavni izvozni artikli pontiskih i kavkaskih planinskih naroda. Tabali i Musti koji se spominju u asirskim spisima na klinastim slovima verovatno su ovi narodi. 7. Tiras, nigde se ne spominje. Većina smatra da su to Tračani. On se spominje sa Mesehom. To se slaže geografski, a i na staroegipatskim spomenicima spominju se Mašuah (Mesek) i Tuiraš (Tiras) zajedno. Stih 5 glasi: "Od njih (sinova Javanovih) razdelili su se stanovnici (mnogobožački narodi) naroda po zemljama koje zapljuskuje more." - (Ovo je bilo tek kasnije) To su sinovi Jafetovi "u svojim zemljama, svaki prema svom jeziku, i po plemenima svojim, u narodima svojim". U st. 5.20 i 31 završava se svaka grupa naroda sa istom formulom. Na kraju (st. 32) se još jednom ponavlja ista formula za sve tri grupe naroda. Od njih su se razdelili narodi po velome svetu, posle potopa. - Iz ovoga se jasno vidi, da Mojsije ne spominje sve narode i plemena od Jafeta nego samo neke, o kojima se više zna, jer su na istoku pa su istočni narodi bili sa njima u vezi. 2. HAMIĆANI ILI JUŽNI NARODI 10:6-20. Ovi su se narodi namnožili od četiri Hamova sina. Njihov red ide od juga prema severu. 1. Hus (Kuš), najtariji narodi (kao i Jevreji) nisu odvajali Aziju od Afrike. Sve zemlje na jugu ova dva konitnenta oni su nazivali "Hus". Tako su i južne zemlje Prednje Azije spadale u zemlju Hus. Sada možemo dobro da razumemo st. 7-10. Ime Hus imaju mnoge zemlje na jugu. Kod starih Egipćana označavao je Hus zemlju između Sijene i Etiopije (v. Jez. 29:10), danas nastanjena raznim breberskim plemenima. Grci su Etiopiju isto nazivali zemljom Hus. Afrikanski Hus, spomenut u 2.Dnev. 12:3 je bila država u susetstvu Egipta (Meroe-a). Neki su našli tragove ovakvih imena u Arabiji. - Husovi sinovi: Ova plemena i zemlje ne mogu se sa sigurnošću utvrditi. Sava, prema Ps. 72:10 savski i sebski carevi su carevi južnih zemalja, a prema Is. 43:3 ovo se ime spominje zajedno sa Egiptom i Etiopijom. Zemlja

45

Meroa, osvojena je već za vreme 18 dinastije, a i Ramzes II (iz 19 dinast.), dopro je do glavnog grada Napote pa je svakako i Mojsiju bio poznat ovaj narod. Postojala je i luka pod imenom Sava u Arabiskom zalivu, na teritoriji zemlje Meroe. - Evila (Havila), današnji Habeš (Abesinija). Savata (Sabta). Etiopljani koji žive u Hadramautu trgovački narod sa Tirom, koji su liferovali specije, drago kamenje i zlato. Ovo je narod Jugoistčne Arabije sa starim gradom i lukom istoga imena, na obali Tresijskog zaliva. - Savataka (Sabteka). Na istočnoj strani Persiskog zaliva. Jedan morski grad i reka u Karmaniji, odgovara ovome imenu; tragovi imena Sava mogu se takođe tamo naći. Sinovi Regmini su: Sava (Šeba) i Dadan (Dedan), dva čuvena trgovačka naroda. Trgovali su sa zlatom, slonovom kosti, dragim kamenjem i skupocenim drvetom. Ovi Arabljani su mogli trgovati sa ovim artiklima iz Afrike, ali oni su ih dobijali i iz Indije. Saveji (Sabeji) se spominju češće u Starom zavetu kao daleki bogati narod, koji je trgovao sa severnim narodima Prednje Azije (1.Car. 10:1 i 2; Ps. 72:10; Jer. 6:20). Pored Saveja spominju se i Dadaniti kao znatan trgovački narod, koji isto liferuje svoju robu za Tir (Jez. 27:15; Is. 21:13). Ovo su husitski Dodaniti sa jugoistoka Arabijskog poluostrva. St. 8-12 iznose kratku istoriju čuvenog Husita, Nevroda (Nimroda), koji je bio osnivač prvog svetskog carstva. Nevrod nije stavljen među Husove sinove, jer on ne pretstavlja narod, nego se javlja kao pojedinac. Na jednom napisu klinastim slovima govori se o nekom "Ninrusi"; tobožnjoj božanskoj ličnosti, koja se upoređuje sa bogom Adarom (bogom lova i džinova). Hebreizirano ime daje nam ime Nimrod (znači "silan" ili "nasilnik" na zemlji), čuven radi svojih smelih dela. "Dobar lovac pred Gospodom kao Nevrod" je izraz koji je dugo ostao u narodu i dopro čak do Mojsija (kao Broj. 21:14), kao slavnoj ličnosti, što Mojsije samo izveštava. On je bio tiranin, koji je na podjarmljivanju zasnivao svoju vlast i državu. Važno je, da je on kao Husit a ne kao Semit osnovao svoju vlast prvi put u Vavilonu, Azijatski Husiti, u predelu Persiskog zaliva, oduvek su kao srodnici bili u vezi sa starim Vavilonom. To je nesemitski narod, koji je i drugim jezikom govorio, što se jasno vidi iz teksta: "A on prvi bi silan na zemlji. A početak carstvu njegovu beše Vavilon..." (st. 8.10). Kao "silan" on je osnovao prvo carstvo, jedan nov društveni oblik. St.9 prekida vezu između st. 8 i 10; on je umetnut. Lov i rat su u tesnoj vezi. Lov je odubek bio omiljen kod velikih ljudi. Njime su se naročito vabili asirsko-vavilonski gospodari. I Nevrod, kao prvi gospodar, bavio se lovom. Njegovo carstvo u početku obuhvatalo je samo 4 grada u zemlji Senaru (Sinaru). Ova 4 grada treba da tražimo u Vaviloniji: Vavilon (Babel); Oreh (Ezrek, stari Orhon, danas Varka, na levoj obali donjeg Eufrata gde su skoro u ruševinama otkriveni starovavilonski napisi stanovnika najstarijeg središta vavilonske kulture, nazvan "Arku"); Arhad (Akad), još nije utvrđeno gde se nalazilo ovo mesto, ali svakako u akadskoj zemlji; prema pronađenom napisu carske titule "Car Simira i Akada" (Gornjeg i Donjeg Vavilona), vidi se da su ta plemena bila najstariji sastavni deo vavilonskog naroda; Halani (Kalne, Amos 6:2), smatra se da je to današnji Bagdad. Svi ti gradovi su u zemlji Senaru. - Nevrodovo carstvo je Asur proširio u Asiriju, na istočnoj strani Tigrisa. Asirija je stvarno bila u početku zacisna od Cacilonije u političkom, kulturnom i verskom pogledu, a

46

i u pismu. Ovaj Asur ne treba zameniti sa semitskim Asurom (st. 22), ali u Mih. 5:6 reč je o hamitskom Asuru (st. 11). Ovde se spominje grad Ninevija (asirski Ninua), koji je Asur sazidao. Ovaj grad je na istočnoj obali Tigrisa, prema današnjem Mosulu. Tamo je otkrivena palata cara Sanhedrina u Nineviji. Zatim, Rovot grad (Rehobot-Hir), jedno od četiri predgrađa Ninevije, zatim Halah (Kalah) i Dasem (Resen) između Ninevije i Halaha, u kome je, oko 1300 godina pre Hrista car Salmanasar I, sazidao svoju palatu. Tu su kod sela i brežuljaka "Nimruda" i palate careva Salmanasara II, Asarhadona i dr. To je bilo jedno celiko predgrađe. Ninevija je sa ova tri predgrađa sačinjavala veliki prostor u četvorougaoniku, dužine 150 a širine 90, a celokupnog obima 480 stadija (3 dana hoda, Jona 3:3). 2. Mesrain (Mizraim). Od reči "mizer"; u množini označava Gornji i Donji Misir (Egipat). Urvrđeno je azijatsko poreko egipatske kulture. Ime "Egipat" je dobila ova zemlja od nekog plemena Hiksa. - Mesrainovi sinovi su: Ludeji (Ludim). U Jer. 46:9 spominju se u vojsci i Ludeji, a u Is. 66:19 ubrajaju se u narode zapadno od Jerusalima. Ovo se susedno pleme Egipta ne može tačno utvrditi. Još je Josif Flavije smatrao da su to stanovnici Libije (plemena Mavra). U Mauretaniji postoji i jedna reka ovog imena. - Enemeji (Anamim). Možda je to narod Severnog Egipta tkz. "an Amu" tj. nomadski Amu, azijatski nomadi; ali to nije sigurno. - Laveji (Lehabim). Naum 3:9. To su stanovnici Libije na samoj granici Egipta. Opravdano je što se Liveji i Futeji spominju zajedno. - Neftaleji (Naftuhim: od "na-pta"). Glavno mesto boga Pta je bilo u Memfisu (Srednji Egipat). Možda grad Napata, glavni grad pokrajina Meroe, koji leži istina u području Husa, ali je bio dosta rano osvojen od Egipćana. Patroseji (Patruzim). Is. 11:11. Sigurno Gornji Egipat. - Hasmeji (Kasluhim) i Filisteji (Pelišim). Još je Ptolomej smatrao da to ime u vezi sa brdom Kasijus, istočno od ušća Nila, duž južne granice Palestine, u suhoj i slanoj pokrajini koja pripada Egiptu (koptsko ime "kas" znači brdo, a "lok" suho). - Napomena u st. 11: "Odakle izađoše Filisteji" nam jasno pokazuje poreko Filisteja. Oni prippadaju hamitskim (egipatskim) narodima. U tekstu se spominje, da su Filisteji izašli iz Hasmeja, a treba "iz Gaftoreja", što jasno izlazi iz Amos 9:7. I u Jer. 47:4 se kaže, da su Filisteji izašli iz Kaftora (od Gaftoreja). Ovo se može tako objasniti, da prva useljavanja Filisteja u njihovu zemlju nije bilo direktno nego preko egipatske obale Sredozemnog mora, preko Kasluhima. Herodot tvrdi da su oni iz Egipta, ali Mojsije ih nije poznavao pod ovim imenom. Gaftoreji (Kaftorim). To je, prema Jer. 47:4 ostrvo (v. Sof. 2:5) svakako Kreta, koja u ovoj tablici naroda nije spomenuta do sada a ne sme da izostane. Da je Kreta egipatski sin a ne Javanov ima geografskih i istorijskih dokaza. Njeno stanovništvo, kultura i religija je u vezi sa egipatsko-libijskom obalom (Anon-bega na Kretu) 3. Fud (Put). Hamov treći sin. Reč "fud" je od staroegipatskog "pet". U širem smislu Severna Afrika do Mauretanije. Dakle, stanovnici Libije, zapadno od Husa. (vidi Jer. 46,9). 4.Hanan (Kanaan). Četvrti Hamov sin. Havanićani su Izrailjcima dobro poznati narodi. Oni su živeli između Sredozemnog mora i zapadne obale Jordana, od Sidona pa sve do Gaze. Sidon ("ribarski grad") je najstariji i glavni grad Feničana nastanjen Hananićanima. On se spominje u I. Nav. 19,28; 11,8 kao

47

Sidon veliki. Mojsije ne spominje Ter, jer je u njegovo vreme Sidon bio centar ovih Hananićana. Het. Hetiti su najmoćniji narod prednje Azije. U I. Nav. 1,4 spominju se Hetiti kao ime za mnoga hananićanska plemena nastanjena u Hetejskoj zemlji. Pri nabrajanju hananićanskih naroda uvek se na prvom mestu nalaze Hetiti. U unutrašnjosti Hanana Hetiti su vrlo rano stanovali oko Hevrona (Post. 23) i sredini zemlje (Broj. 13,30). Sada slede četiri plemena, koja pripadaju Hananićanima: Jevuseji, (Jebuseji) koji su živeli na brdima Judeje i s one strane Jordana, kao i u okolini Jevusa (Jebusa, kasnijeg Jerusalima (I. Nav. 11,3), Amoreji (vrh, brdo), stanovnici po brdima Jefrema i Jude (I. Nav. 24,11; Broj. 13, 30). Ovo je najsnažnije i najratobornije pleme od svih hananićanskih plemana. Što se tiče Gergeseja (Girgaseji), to su stanovnici po brdima Jefrema i Jude (I. Nav. 24,11; Broj. 13,30). Ovo je najsnažnije i najratobornije pleme od svih hananićanskih plemena. Što se tiče Gergeseja (Girgaseji), to su stanovnici jednog grada, kao što je bilo dosta ovakvih samostalnih gradova u sredini zemlje (24,2; Gavaon, I. Nav. 9). Što se tiče stanovnika sela oni se ne spominju, jer nisu bili centri plemena. Ali, prema 13,7; 15,20 i oni su bili Hananićani. To su: Hananeji, Ferezeji (34,30) i dr. Izraz "eveji" (heveji) označava stanovnike sela, ne kao neko pleme nego više s obzirom na način života. Sada se spominjiu pet vanpalestinskih plemena: Arukeji (Arkeji). To je grad Arke, severno od Tripolisa, na podnožju Libanona (danas selo Tel-arka). Aseneji (Sineji). I danas postoje ruševine grada Sina, nadaleko od Arka. Aradeji (Arbadeji). Poznat je grad Arad (Arados) na ostrvu. Na kopnu prema ovome mestu (ostrvu) postoje ruševine grada starijeg porekla, kasnije nazvan Anrarados. Jez. 27,8.11 spominje Aradeje kao lađare i ratnike Tira. Oni su ranije imali svoga vladara, bili moćni i prostirali se uz obalu do Hameta. Posle Sidona i Tira, Arad je na trećem mestu. Samareji ( Zamareji). Postoji stara tvrđava Simira, južno od Arada. Amateji (Hamateji). U asirskom pismu se često spominje grad Hamat na Orontu kao glavni grad jednog nezavisnog carstva, do čijih se granica prostiralo Izrailjsko carstvo u vreme Davida, Solomuna i Jerovoama II. " Pa posle se rasejaše plemena Hananejska" znači da se svako pleme iz svoga centra dalje širilo po okolini ili kolonizovalo po daljnim zemljama. St. 19, daje granice Hananske zemlje tj. pravi Havan (Hanaan), zemlju zapadno od Jordana, od Sidona na severu do Gaze na jugu i Lese (Leša) na jugo-istoku (13,10). Gerar je ležao južnije od Gaze (20,1); Gazu, poznati grad u filistejskoj zemlji. Od Gerara (Gore) ide granica na jugoistik do Sodoma i Gomore, Adame i Sevijima i preko tih gradova ( gde je danas Mrtvo more, 14, 2) na Lesu, koja se nigde ne spominje. St. 20. je završna forma za Hama.

3. SEMITI ILI SREDIŠNJI NARODI 10,21-31. Sim, "stariji brat Jafetov" svih sinova Everovih", jer od Everova dve grupe naroda vode svoje poreklo. Jektanovci (26-29). Semovi sinovi su je otac Semita. On se zove i "otac dva sina, Faleka i Jedtana (st. 25), To su: Avramovci (od Faleka) i sledeći: Elam, Asur, Arfaksad, Lud i

48

Aram.

Ovih pet imena pretstavljaju pet naroda i zemalja. 1. Elam. Narod i zemlja istočno od Tigrisa, a južno od Asirije i Medije a na istoku prema Indiji. Oni su se izgleda kasnije pretvorili ili pretopili, sa svojim jezikom u Persijance. 2. Asur (Asirija). Na istočnoj strani srednjeg Tigrisa, između Armenije, Suzane i Medije. Asirija je dobila ime od starog glavnog grad Asura, koji je opet dobio ime od njihovoh boga Asura. Dokazano je da su Asurci govorili semitskim jezikom. 3. Arfaksad. Ovo se ime ne može tačno utvrditi. Samo je jedno sigurno, da su prema 11,10 i dr, Jevreji izašli od ovoga naroda. Od Arfaksada vode poreklo (preko Evera) pored Jevreja i mnogi drugi narodi. Rodoslov ide do Evera (Heber). Posle se deli na Faleka i Jektana (Joktana), (10, 25). U st. 25 samo se spominje Falek, dok od st. 26-29 se isključivo govori o Jektanu tj. o njegovim sinovima. Sala (Selah) je samo jedno ime potomka u rodoslovlju. Falek (Peleg), Paliga, ovo ime nosi u sebi jedan događaj koji ima značaja za ceo svet. U vreme Faleka razdelili su se ljudi po svoj zemlji. Reč "peleg" ne znači rastaviti, nego razdeliti, što se dogodilo za vreme zidanja vavilonske kule. Bog je prinudno razdelio zemlju narodima. Da je reč o razdeljivanju zemlje ljudima mogu se navesti i ovi stihovi: 9,13,19; 11,1.9. Neki neopravdano misle, da se ovo razdeljivanje odnosi na odvajanje braće Jektana i Faleka, a drugi da se zemlja tj. kontinenti razdelili. Ali, u tome slučaju bi se ovde više reklo, jer bi to bio jedan važan događaj na zemlji. Međutim, već u 11.1-9 opisuju se ti događaji i iznose razlozi rasejanja po svoj zemlji. Jektan (Joktan -Joktanidi). Joktan se nalazi i u arabljanskoj genealogiji pod imenom Katan. On se smatra rodonačelnikom čistih Arabljanja u Arabiji, koje treba razlikovati s jedne strane od prastanovnika, a s druge strane od Ismailovaca na severu (25, 12). Sinovi (plemena) Jektavovi su sledeći: Elmodad (Almodad), Salet (Salef). Možda Sulaf (Salef), ime jednog plemena u Jemenu. Sarmota (Hazarmavet), pokrajina istočno od Jemena, na obali okeana, identična sa zemljom Hadramaut, sa glavnim gradom Sabatom, poznata sa trgovinom mirom. Jaraha (Jeraha). Možda pokrajina tkz. "Mesečeva obala" ili "mesečev breg" na isoku Hadramauta. Reč "jareh" na jevrejskom znači "mesec". Odor (Hadoram), Pokrajina Adramite (Hadramauta); Evil (Uzal, Jez. 27, 19). Prema opštem predanju Arabljana to je mestro ime za glavni grad Jemena koji je za vreme etiopskog osvajanja u petom stoleću posle Hrista, dobio ime Sana. U šestom stoleću posle Hrista, sirski pisci spominu neke Auzalije kao srećni arabljanski narod. Dekla (Dikla), ime nepoznato. Eval (obol) nepoznato. Avimailo (Abimael), isto. Sava (Šeba) st.7. Treba razlikovati Hamovu od Simove Save, mada je ista zemlja ali stanovnici su drugog porekla. Uvira (Ovir). Počevši od Solomuna spominje se često u Starom zavetu kao ime zemlje iz koje su Hiranove i Solomunove lađe, donosile zlato, drago kamenje, srebro, slonovu kost, skupoceno drvo, majmune i paune (1. Car. 9,28: "Dnev. 8,18). Izgleda, prema st. 30, da se ova roba donosila iz Arabije, a možda su je oni dobavljali u Indiji. Za ovo se mesto ne zna gde je bilo. Svakako na jugoistočnoj obali Arabije. Ebila (Habila) st.7. Da Evila posoji u Arabiji jasno izlazi iz 25,18; (1. Sam. 15,7). Možda su to dve zemlje, a možda i jedna sa pomešanim stanovništvom, tako da se može uzeti i u jednu i u drugu grupu naroda. Jovav (Jobab) je nepoznat. St. 30 daje granice u kojima su Joktanici

49

živeli. Mase. Najbolje odgovara Mesene, na severozhapadnom kraju Persijskog zaliva. Od Mase ide granična linija na Safir (Sefare). Svakako Safar, glavni grad savaitskih i homeritskih vladara u jugozapasnom kraju Arabije. Arablanski pisci spominju ovaj grad kao veoma star i poznat. Tako ova granična linija ide od severoistoka prema jugozapadu i onda na "gore istočne", arabljanska visoravan Nedžid, koja se prostire od spomenute granične linije istočno. St. 31 je završna formula za Setite (Sitovce), a st. 32 za ceo opis 10 poglavlja.

ZIDANJE VAVILONSKE KULE (Pometnja jezika i raseljavanje naroda po zemlji) 11, 1-9 Izvesno vreme su Nojevi potomci ostali u brdima Armenije. Kad su se namnožili neki su morali napustiti ovu zemlju, tražeći bolje životne uslove. Već u to vreme se narod opet počeo kvariti, ali jedinstvo porodice još nije bilo nestalo. Narod je još govorio jednim jezikom. Nisu hteli da se raziđu po zemlji, nego su po grupama sa svojom stokom pošli najpre na istok (u kome se pravcu produžuje ova visoravan) tako da su se kasnije spustili istočno u ravnicu reke Tigrisa i Eufrata, zvanu Senar (Sinear). Ova je ravnica poznata kao najstarije mesto ljudskog stanovanja. Već od najstarijeg vremena postoji u ovoj zemlji znatna mešavina naroda (Semita i Husita). Vavilon je najstariji grad na svetu. On se nazivao "veliki", po značaju za ljude i što ga je mnoštvo naroda zidalo. Nevrod je već našao Vavilon sazidan, kad je osnovao svoje carstvo u njemu. Gl. 11,1-9 ukazuje na početak ovog velikog grada. Tamo se nešto događalo što se odnosi na celokupni ljudski rod. St. 1.2. "A beše na celoj zemlji jedan jezik (usne) i jednake reči". Svi su govorili istim jezikom, što je dokaz da su istog porekla. Njihov način izgovora i reči koje su izražavale pojmove i fizičke predmete bili su isti. Oni su se podigli sa Aramejske visoravni i pošli prema istoku, ne da traže "zemlju Senarsku" nego su je slučajno našli, kad su se spustili u ravnicu. Put kojim je pošao ovaj veliki karavan bio je najbolji. Senarska zemlja je ustvari bogata ravnica, koju plave Eufrat i Tigris. U ovoj zemlji je bila velika plodnost (200-300-struki rod). Ovo je bilo idealno mesto za doseljenike. Oni su odlučili da se tu stalno nastane. Odmah su počeli da zidaju nepokretne i trajne stanove, koje su zamenili šatorima. St. 3.4. Izraz "hajde " (daj, dela) otkriva njihovo oduševjenje za ovaj posao. U ovoj ravnici nema kamenoloma, ali zemlja je bogata u ilovači. Ovi prvi doseljenici su pekli cigle u vatri da budu tvrđe. Kao malter služio im je asfalt ("smola zemljana" 14,10), sa kojom je Vavilonija veoma bogata. Kasnije su došli na novu čudnu misao: da sazidaju "grad i kulu". Pobuda je bila proslavjanje: "da stečemo sebi slavu" (up. 2. Sam. 8,13) tj. spomenik svoje slave i veličine (up. Is. 63,12.14; Jer. 32,20). Vrh kule je trebao da bude "do neba", kao dokaz njihovog uzvišenog i slobodarskog duha. Prema njihovom shvatanju, rasejanje ljudi po zemlji je jedno veliko zlo i smetnja njihovog plana i cija. Oni su hteli da spreče to raseljavanje. Ovaj grad i kula trebali su da budu zborište ili centar

50

koji bi privlačio sve ljude. Oni su se tako usprotivili Božjoj nameri sa stanovnicima zemlje. Da su se bojali rasejanja po zemlji i eventualnog ponovnog potopa, jasno se vidi iz njihovog zajedničkog držanja i zidanja kule. "Odlučili su da tu sagrade grad i u njemu kulu ogromnuh srazmera, koja će biti čudo za ceo svet. Ovaj poduhvat trebao je odvratiti narod od razilaženja po naseobinama. Bog je čoveku naredio da se raširi po celoj zemlji, da je napuni i potčini sebi. Ali ovi izgrađivači Vavilona odlučili su da ostanu zajedno i osnuju monarhiju, koja će kasnije pokoriti celu zemlju. Tako bi njihov grad postao središte celog njihovog carstva, a njegova lepota privukla bio pažnju i izazvala divljenjje celoga sveta, a tim proslavila i zidare. Veličanstvena kula, koja bi dopirala do neba, trebala je da ostane kao spomenik mudrosti i sile njenih graditelja i da prenese njihovu slavu po svim naraštajima". ( P.P. str.84.85). Ovo je bio prvi pokušaj da se ljudi organizuju u jednu zajednicu, koja treba dugo da se održi. Vavilonska kula je trebalo da bude izraz narodnog i državnog osećanja, neka vrsta kulta organizovane države. St. 5-7. Ovi stihovi iznose Božje mešanje u ljudske stvari, namere i planove. Dok su se ljudi hteli popeti do neba, Bog silazi k ljudima. On ih posmatra, njihovo slavoljublje i oholost. Nevidljivi Bog je posmatrao rad dok su oni još zidali kulu, i On donosi svoj nepogrešivi sud o njima. Ovo je bio samo početak njihovih želja i planova. Njihovo jedinstvo u ovakvom smislu može da ima teških posledica i da nanese veliko zlo ljudskom rodu. Zato, Bog je odlučio da poremeti ovo jedinstvo putem pometnje jezika. Da je Bog dozvolio osnivanje ovakvog svetskog carstva, ceo bi svet bio u otvorenom neprijateljstvu prema Bogu. Oni bi prešli sve granice il tako bi sprečili Božju dobru nameru sa čovekom. Kad se Gospod vratio na nebo, On je odlučio sada spreči propast čovečanstva na taj način, što će im pomesti jezike, da ne bi mogli ostvariti svoje namere. St.8.9; Način ostvarenja Božje odluke nije spomenut, nego samo njene posledice: ometanje zidanja i raseljavanje po zemlji. Sa ovim rasejavanjem nastupa vreme koje nam je poznato po istoriskom istraživanju. Grupe ljudi koji su se mogli međusobno razumeti, odvojile su se i pošle da nađu pogodno mesto za stanovanje. Od ovog momenta nastaju ljudske rase. Ljudi su se nastanili na najpogodnijim mestima, a klima i formacija zemlje su učinile, da su odvojene grupe počele dobijati posebna telesna obeležja i tako su se pojavile rasne odlike. Pojedine grupe su u duhovnom i moralnom pogledu opadale, neke su potpuno izumrle, neke duboko pale u mrak i neznanje, ali neke su se i dalje kulturno razvijale. To nas sada uči istorija sveta. Ovim je glavna namera ljudi bila osujećena. Oni su to pokušavali kasnije u vidu raznih monarhijja, ali, kao i u ovom slučaju, nastajala je uvek deoba i odvajanje. St. 9. napominje da je mesto gde se zidao grad i kula nazvano "Vavilon" zbog pometnje jezika, kao potsećanje na taj događaj. Mojsije, koji je znao istoriju ovog mesta, daje objašnjenje za reč "babel" (Vavilon) "pometnja jezika". Vavilonci su kasnije davali drugi smisao ovom imenu. Oni su pod imenom Vavilon razumeli "božja vrata" (Bab-Ilu" tj Ilova božja vrata bab); ili prema nekima: " Bab-bel" u Sv. pismu dolazi od reči "babil" tj. podražavanje nerazumljivog brbljabnja, jer je jezik bio pometen, zbog čega je i nastala zabuna i prestao rad. Većina starih naroda imaju mitove o zidanju kule do neba, da bi pomoću nje ili isterali bogove ili zadobili i

51

oni besmrtnost bogova. Kazna im je bila pometnja jezika, oluja je srušila kulu, a oni su bili rasejani po zemlji. Platon nam je ostavio grčki obik mita o kuli, prema kome je jezik ljudi bio razdeljen zbog njihove drskosti, što su od bogova zahtevali besmrtnost i večnu mladost. Najizrazitiju formu mita o kuli nalazimo u vavilonskim pričama. Abiden, egipatski sveštenik Ozirisovoh hrama u Abig-u napisao je, pomoću čuvenog dela starog vavilonskoh pisca Beroza, haldejsku istoriju. Ostaci ovog dela opisuju nadutost prvih ljudi, zbog svoje sile i veličine i nepoštovanja bogova. Oni su zidali kulu. Odjednom je duhnuo jak vetar, poslan od bogova i kula se srušila na zidare. Ruševine se nazivaju Babel (Vavilon). Ljudi su dotada imali jedan jezik, a sad su otpočeli, po naredbi bogova, da govore razne dijalekte. I aramejsko predanje daje sličnu sliku o zidanju kule. Tragovi ovog događaja nalaze se u narodnim pričama u Severnoj Indiji, Mongoliji, u Australiji, a Livingston je našao tragove i u Africi. Najzad, i Meksikanci imaju priču po kojoj oni, koji su se spasli od potopa, zidali su kulu, koja je trebala da dopre do neba, ali bogovi nezadovoljni bacili su vatru odozgo i pobili mnoge ljude. Zidanje je prestalo, a ljudi su se morali razići, jer se svaka porodica mogla samo međusobno razumeti. Postoje ostaci od Vavilova, koje Arabljani nazivaju "Birs Nimrud" (Nevrodova kula). Šest milja jugozapadno od Hilaha leže ogromne ruševine. Na ravnici leži ova ruševina kao neko brdo. Herodot je nju video kad je još imala neku formu. On je opisuje kao neku četvorougaonu građevinu, veliku i dužini i širini po dva stadiona. Kula je bila jedan stadion dugačka i isto toliko široka. Na toj kuli načinjena je jedna druga, koja opet nosi na sebi jednu manju i tako do osam. Spolja se penje po putu, koji se spiralno diže oko kule, a u sredini ima odmorište. Na višem spratu postojao je neki hram. Godine 490. pre Hrista, bio je on od Kserksa razoren. Jedan deo građevine, postojao je još 500. godina posle njega, ali jedan drugi deo je bio u ruševinamau vreme Aleksandra Velikog. On je pokušao pomoću svoje vojske da ga podigne, ali je posle dva meseca napustio ovaj posao, jer za ovo vreme nije uspeo samo da ukloni ruševinu sa svom vojskom i stanovništvom. I Navuhodonosor je na dva cilindra opisao doziđivanje i popravljanje u njegovo vreme ove građenine, koja postoji još od ranije. Mesto gde je bila kula naziva se "Zikurat" (od "zakar" , što znači potsećanje ili spomenik)

52

E. ISTORIJA SIMOVOG POTOMSTVA Post 11,10-26

Biblijski izveštaj prelazi na Simovo potomstvo da nastavi bogobojaznu liniju, koja vodi do Avrama. Ovo rodosloblje počinje sa rođenjem Arfaksada, Simnovog prvenca, druge godine posle potopa, kada je Simu bilo 1000 godina. Posle se nastavlja rodoslov preko Sala i Evera, koji je imao dva sina: Faleka i Jektana. U 10, 21 se kaže "I Simu, ocu svih sinova Evetovih." Evr (Heber je istaknuti Simov potomak). U Siriji i Mesopotamiji kao i kod starog naroda Hetita nađeni su ostaci koji potvrđuju sa su oni znali za neki narod pod imenom "Habiru". Jedan vladar u Alepu morao je begati pred njima. Ramzes II je imao kao činovnike robove "Habiru". Set I spominje danak od "Habiru". Jedna grana ovog naroda se nastanila u Hananu, a druga u Mesopotamiji. Prof. Albrihgt kaže: "Između dva naroda("Habiru" i Izrailja) postoji samo jedna stopa daljine." U rodoslovu se dalje iznosi Falekova linija, koja doseže do Avrama, čije određivanje porekla je i cilj ovome rodoslovu. Ragav (Rehuz), Falekov prvenac, - Seruh (Serug-sorugi). Nahor (Nakkhur), nekada ime jednog značajnog naroda (22,20-24). Tara (Terah, Turaki) Avramov otac. Od Tare ovo se pokoljenje opet deli na tri roda: na Avramvov, Nahorovo i Aranovo potomstvo. Avram stupa na prvo mesto, kao i Sim kod Nojeve dece, jer on je najznačajniji. Naročito pada u oči znatna razlika u dužini čovečjeg života pre i posle potopa. Potop i rasejavanje ljudi po zemlji imaju jak uticaj na način života. Usled skraćivanja života nastupilo je rano rađanje, a kao posledica toga brže množenje i širenje po zemlji. Otuda već Avram nailazi svuda na gradove i narode. U vremenu od potopa do Avrama (290 godina), čovečansto se prilično namnožilo, (ako se uzme prosečno 8-moro dece po porodici, 25 miliona odraslih ljudi). Ako sledimo biblijsku hronologiju, prema kojoj je stvaranje sveta bilo 4004 godine pre Hrista, onda ovako izgleda: Tablica Simovoga potomstva Sim je rodio Arfaksad " " Sala " " Ever " " Falek " " Ragav " " Seruh " " Nahor " " Tara " " (2 35 30 34 30 32 30 29 70 god. po potopu) " života " " " " " " " " " " " " " " Arkfaksada (star 100) živeo 600 Salu " 403 " 438 Evera " 403 " 433 Faleka " 430 " 464 Ragava " 209 " 239 Seruh " 207 " 239 Nahor " 200 " 230 Tara " 119 " 148 Avram " 135 " 205

Potop: 1656 od stvaranja (2348 pre Hrista) Avramovo rođenje: 1948 od stvaranja (2056 pre Hrista)

53

III

OD AVRAMA DO MOJSIJA (PATRIJARSI) Postanje 11, 27-50,26.

A.

ISTORIJA TARINOG POTOMSTVA (O AVRAMU) Postanje 11, 27-25,11.

Posle rasejavanja naroda iz Vavilona, ljudi su se namnožili i formirali u narode i države. Oni su se sve više udaljavali jedni od drugih u jeziku, rasnim odlikama, načinu života i običajima. Idolopoklonstvo je skoro svugde bilo rasprostranjeno. Svaki narod je izabrao bogove, kojima će služiti. Oni su stvarali svoje religije. Ali, Bog koji je odmah od početka imao plan za čovečanstvo, nastavio je sprovođenje svoga plana. On je u tu svrhu izveo jednu porodicu iz idolopoklonstva naroda (I. Navin 24, 2.3), u cilju da od nje načini narod, koji treba da drugim narodima donese spasenje. Ova je porodica bila nepomešana sa tuđom krvlju i na višem religioznom stepenu od drugih. Ona se označava sa tri imena (tri pretka Božjeg naroda): Avram, Isak i Jakov. I Bog se javio ovome rodu kao "Bog Avramov, Isakov i Jakovljev". Avram, najstariji sin Tarin, bio je naslednik očevih misli i duha. Ovo nasleđe prelazilo je dalje sa potomstva na potomstvo, jer se vera nije smela ugasiti. Dragoceno Božje otkrivenje moralo se kroz stoleća sačuvati, dok se najzad nije prenelo na Izrailja, Božji narod. TARINO POTOMSTVO Postanje. 11, 27-30 Nailazimo na jedan novi naslov i otsek (toledot) o Tari, u kome se opisuju porodični odnosi u njegovom domu da bi se bolje razumelo Avramovo poreklo i istorija, prema božanskom planu. St. 27.28. Tara (Terah) je mao tri sina: Avrama, Nahora i Arana, a Aran je imao sina po imenu Lot. U raznim rodoslovima ima slučajeva da se unuku daje dedino ime. Tako je i Nahor dobio ime svoga dede, Tarinog oca. Aran je umro pre oca, još u Uru Haldejskom. Avram, otac Jevreja je bio semićanin, po Everovoj liniji. U Post. 10,25 nam se kaže, da je Ever imoa dva sina: Faleka, Avramovog pretka i Jektana, od koga su prema Post. 10,2630 razna plemena nastanjena u Arabiji. Dok su Jektanovi potomci otišli iz Vavilonije i raširili se po arabiskom poluostrvu, Falekovo pleme je ostalo u svojoj prvobitnoj postojbini. Tako mi nalazimo Taru i njegovu porodicu u starom vavilonskom gradu Uru Haldejskome. Ime "Aburama" ili "Abram" nalazimo u asirskm tzv. "Epanimen" -kanonu, kao vavilonsko ime. Na spomenicima iz Gamurabijeve dinastije (vrema patrijaraha) spominju se i ostala semitska imena (jevrejska) kao Jašub-ilu (Jakov), Jozef-el (Josif), Sar-ilu (Sara) itd. Ime "Abram" se često nalazi i na spomenicima pisanim vavilonskim klinastim slovima, na pločama od gline, upravo iz vremana kad je Avram živeo i znači "uzvišeni otac". Kad se Avram rodio (prama biblijskoj hronologiji 1952 pre Hrista) u Uru, u Haldeji vladala je dinastija koja nije bila vavilonskog porekla, nego je pripadala nekoj

54

drugoj rasi, kja je bila istovremeno (preteča), jevrejska i južnoarabijska. "Kontrakt" -tablice nam potvrđuju, da je u to vreme živelo ovakvo stanovništvo. To su bili Everovci (od Eber). Joktanici su kasnije napustili ovu zemlju. Ur Haldejski (Ur- Kasdim) se nalazi u Vaviloniji u pokrajini, u kojoj je živeo stari narod Kasdim (Haldeji). Nju su Vavilonci nazvali Kaldu (grč. Kaldanoi- Haldeja). Najstariji naziv je bio Kasdu, otud Jevrejski "Kasdim". Sam grad Ur (na haldejskom znači "grad") nalazio se na jednoj maloj uzvišici, na zapadnoj obali Eufrata. I danas se nalaze ruševine Ura kod mesta Mughair. Tamošnji stanovnici ga nazivaju "gradom asfalta", jer su sve razbacane cigle prevučene smesom, smolom. Na jednom cilindru i pločicama od gline, nalazi se iem "Uru". Ostaci otkrivaju, da je ovaj grad bio u Avramovo vreme centar umetnosti, kulture, znanja i umetnosti. Grad je bio bogat, a život raskošan. U ovoj pretežno aramejskoj pokrajini vladao je kult boga meseca. St. 29, 30. Tarina dva preostala sina oženila su se dok su još živela u Uru u Haldeji. Avramova žena se zvala Sara (Saraj), a Nahorova Melha (Milka), kći Aranova, svoga preminulog brata. O drugoj Aranovoj kćeri Jeshi (Iski) ništa se dalje ne spominje. Napomena, da je Sara bila nerotkinja je od značaja za Avramovu dalju istoriju. St 31. Tara i Avram, kao vođe porodice, napustili su Ur Haldejski. Sa njima su pošli Sara i Lot, Aranov sin, a Avramov sinovac. Ovo je bio prvi Božji poziv, upućen Avramu i njegovoj porodici. Oni su došli do Harana, mesta u Padam Aramu, u Severozapadnoj Mesopotamiji. Ova predeo je bogat u stočnoj hrani, a ima i izvora. Kasnije je sahrađen grad, čije se ruševine i danas vide. Možda se Nahor kasnije isto doselio u Haran, jer prema 24,10 ovaj se grad naziva "Nahorovim gradom". U istoriji patrijaraha ovaj se grad češće spominje. U Haranu je Avram primio poziv od Boga da pođe u obećanu zemlju (drugi poziv 12,1-4). St. 32. Tara je ostao u Haranu do svoje smrti. Sa podacima o Tarinoj smrti i godinama života, zavrašava se rodoslov Simovog plemena (Post. 11,10.26), kao što se sa Nojevim (9,28), završava prepotopno rodoslovlje pogl. 5. -Upoređenjem 12,4 sa Dela 7,4 izlazi, da je tek posle Tarine smrti Avramu došao poziv, da izađe iz svoje zemlje i doseli se u Hanan. TARINO POTOMSTVO AVRAM ISMAILO (Od Agare) ISAK (Od Sare) Isav, Jakov (Od Reveke) NAHOR ARAN

VATUIL MELHA,JESHA LOT (Od Melha) (žena Nahora) Moav, Ven-Amije Lavan,Reveka (Sinovi Lota i Lija, Rahilja Njegovih kćeri)

II. AVRAM Post. 12, 1-25, 11 Adam, Sit, Enoh, Matusal, Noje i Sim u neprekidnoj liniji kroz vekove sačuvali su Božja otkrivenja i njegovu volju. Ova je linija išla

55

dalje do Tare, a sa Tare prealzi na Avrama, koji je trebalo da postane otac Božje verne dece, čuvar Božjih zakona na zemlji. Avram je kao veran među nevernima, služio pravome Bogu. On je postao nosioc čiste vere usred neznabožačke tame; čovek pokoran Bogu i njegovim zakonima, savetima i uputstvima. Avram je osnivač Božjeg naroda, rodonačelnik bogobojaznog ljudskog roda. Ovde počinje odvajanje i rastavljanje od ostalih naroda, koji otsada imaju svoj posebni pravac razvitka. Avram je Božji izabranik, sa kojim Bog stupa u vezu, putem reči, unutrašnjega nadahnuća i viđenja. Preko Avrama je ponovo uspostavljena redovana veza sa čovekom. On je otac vere svih vernih, primer čoveka po Božjoj volji, uzor za svu Božju decu na zemlji. 1. AVRAMOV POZIV I DOSELJENJE U HANAN 12, 1-9. Avram je dobio prvi poziv od Boga dok je još živeo u Uru. Prihvativši taj poziv, on je prešao sa porodicom svoga oca, koja je i pored idolopoklonstva tražila pravog Boga. Zbog pokvarenosti čovečanstva, Bog je odlučio da upotrebi jedno jače sredstvo za održavanje njegovog carstva i volje među ljudima. On je pozvao Avrama, da od njega načini svoj narod na zemlji. Ali, da bi mogao biti sposoban sa čuvara i zastupnika Božje volje, Avram se morao osloboditi svih veza dosadašnjeg života. Zato je on trebalo da napusti svoju zemlju i da se nastani u dalekoj zemlji, koju mu je Bog odredio. Avramov poziv, st, 1-3. Bog traži od Avrama da se iseli iz svoje postojbine i napusti očev dom. Ovaj zahtev je čest u Sv. pismu i on nam jasno pokazuje da Bog traži raskidanje svih starih veza (v. Luka 14,26). To je ono što čoveka vezuje za ovaj svet. Da bi ga Bog mogao osposobiti za veliko delo i čuvara Božjih zakona, Avram se morao osloboditi veza doasadašnjeg života. Uticaj rođaka i prijatelja smetao je vaspitanju, koje je Gospod trebao dati svome sluzi. Avram je trebao da postigne naročiti karakter. (P.P. str 92/2). Žrtva koja se zahtevala od Avrama bila je velika. On je najpre morao napustiti svoje rodno mesto Ur, a Haran je postao njegova druga postojbina. Tamo je bio i grob njegovog oca, rodbina i prijatelji. Pa ipak, Avram je napustio sve to i prihvatio Božji poziv. Bog još nije bio rekao Avramu kakva je to zemlja, gde ga vodi, ali zato mu je ipak rekao cilj i svrhu poziva i nameru sa njime i to u obliku tri obećanja 1)"Učiniću od tebe veliki narod". Obećanje mnogobrojnog potomstva je bilo u ono vreme od naročite važnosti. Ono se često spominje u Svetom pismu (13,16; 17,2.6; 21,13; 35,11; Izl. 32,10; Broj. 14,12). Avram ništa nije mogao da očekuje od prirode, jer je Sara bila nerotkinja. Namesto prirode stupa milost. Ovom Božjem obećanju sa druge strane odgovara Avramova velka vera i poslušnost. 2) "Blagosloviću te, i ime tvoje proslaviću". Ovo je lični blagoslov u materaijalnom i duhovnom pogledu (V. 30,27; 29,5). Avram treba da dođe do bogatstva, imena i slave. 3)" I u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji. " Avram postaje posrednik blagoslova celog ljudsko roda. Ovo je obećanje u vezi sa prvim obećanjem, datim još u raju (3,15 tzv. protojevanđelje. Taj blagoslov svim narodima, preko Avrama, je sam Hristos koji je seme Avramovo. Ovo obećanje je najveće obećanje koje je ikada dato čoveku. (Dela 3,25; Galatima 3,8).

56

Jevr. 11,8 nam objašnjava da je Avramova "poslušnost vere" bila temelj njegovog poziva. "I ti ćeš biti blagoslov", ima taj smisao, da Avram treba biti predmet nosioc i oličenje blagoslova, koji ima da dođe na sve ljude. Ne vidi se jasno zašto se na ovom mestu manje ističe Avramovo seme, nego sam Avram, dok se na druhim mestima govori i o njegovom semenu. (22, 18: 26, 4). Možda zato što se u Avramu ima da blagoslove svi narodi na zemlji, što se ovde naročito ističe u pozivu Avramu. U blagoslovu Avramu leži i blagoslov svim narodima. Reči: "blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću one koji tebe uzproklinju", znače proširenje Avramovog blagoslova i na one koji su sa njima u prijateljskim odnosima. Avramovo doseljenje u Hanan, st. 4-9. Avram i dalje verno sluša Božja uputstva. Napuštanje Harana i doseljavanje u Hanan je delo njegove vere u Božja obećanja (Jevr, 11,9) Avram je prvi put razumeo poziv, dok je još živeo u Uru Haldejskom (Post. 11,31; Nem. 9,7; Dela 7,3.4). Do Harana pratila ga je poorodica njegovog oca, koja nije bila potpuno napustila idolopoklonstvo. Avram je u Haranau ostao do očeve smrti, onda ga Bog poziva da napusti grob svoga oca i ide dalje. Tek u ovom direktnom pozivu saznaje Avram za "obećanu zemlju". Njegov brat Nahor se nije mogao sa porodicom odvojiti od svoga zavičaja i života. On je ostao u Haranu. Osim Avrama i njegove žene Sare odučio je i njegov sinovac Lot, Aranov sin, da pođe sa Avramom. Oni su imali veliko bogatstvo u stadima. Sem toga, bilo je dosta pastira i slugu, koji su pošli sa Avramom dragovoljno jer su upoznali i poštovali Boga. Kad je Avram ima 75 godina, Avram prolazi kroz ovu zemlju do mesta Sihema. To je mesto i oklina gde je ležao grad Sihem (33,18; danas Nablus, poznato mesto u Srednjem Hananu, između Bregova Evala i Garizima "I do ravnice Mareške ("do mareških hrastova; učitelja"). Prema Ponav. 11,30 to je bio neki lug od terebintdrveta (od koga se dobija terpentin), gde su nekada učtelji tj. sveštenici i vidioci, koji su se isti nazvali učiteljima, učili (2.Car. 17,28). Ovo je mesto svakako bilo sveto mesto. Religiozni značaj ovog mesta pokazuje se još i u tome, što je Jakov "sve svoje idole i amajlije tamo zakopao (35,4), a Isus Navin, posle pročitanja Gospodnjeg zakona, podigao je tamo kamen kao spomenik. (Isus N. 24,26). Terebinta- drvo je bilo vrlo retko, zato se i uzimalo u Starom zavetu kao označenje mesta. U ovoj ravnici bilo je dosta trave, maslina i izvora (Ponav. 8,7.8). "A bijahu tada Hananeji u toj zemlji." Kada je Avram u ovoj zemlji našao stara plemena. koja su bila ogrezla u idolopoklonstvu, sa puno oltara lažnim bogovima, bilo mu je teško, iako je verovao u Božja obećanja. Ali, Bog mu se javio i rekao mu: "Tvome semenu daću zemlju ovu." Posle toga, Avram je na ovom mestu načinio žtrvenik. Mesto, gde se Bog javio čoveku, sveto je, zato je Avram načinio žrtvenik. (Još ne Božji dom kao kod Jakova 23, 20). Odatle je Avram pošao dalje na jug, na brdo istočno od Vetila (Betel), i tamo razapeo šator. On je i to mesto posvetio bogosluženjem. U Vetilju je bila neka svetinja u vreme sudija (1. Sam. 10,3) pa i sedište Božjeg kovčega (Sud. 20, 18.26.27). Kasnije je postao glavno mesto lažnog bogosluženja, koje je uveo Jerovoam (1. car. 12,26). Otuda ime Vetilj, jer se ranije zvao Luz (28, 19). Odande je Avram išao dalje prema jugu. Gdegod se Avram nastanio, one je podizao spomenik vernosti svome Bogu. To su bili žtrvenici, jer Božji dom još niko nije podizao u ono vreme (P.P. 94/3).

57

AVRAMOVO BAVLJENJE U EGIPTU 12, 10-20.

Iz događaja u Egiptu može se jasno videti, kako Bog štiti i spasava Avrama, koga je On izabrao i njegovu ženu Saru, majku budućeg obećanog semena. Bog ga izbavlja iz opasnsoti u koju je dospeo zbog svoje kratkovidosti i neverovanja u Božju pomoć i zaštitu. Bog je ovde pružio Avramu dokaz svog božanskog vođenja i zaštite, čime se kasnije toliko ponosio Izrailjski narod. St. 10. Kad je nastupila nestašica hrane u Hananu, Egipat je, kao plodna dolina koja se redovno navodnjava, bila zemlja u koju su se uputili svi nomadi. Tako je i Avram sa svim svojim pošao u Egipat. St. 11-13. Avram je strahoao od nemoralnosti Egipćana, tim pre što je njegova žena bila lepa. On se pobojao da ga zbog žene ne ubiju. Avram je Sari predložio da kaže, da joj je on brat. Ovo nije bilo potpuna neistina s obzirom na 20,12. Avram je mislio da neće sagrešiti ako kaže da mu je Sara sestra, a ne žena. Ali ovo zatajivanje u potpunosti pravih odnosa među njima bila je ipak laž. Nedostatak Avramove vere doveo je Saru u veliku opasnost. On je mislio da će tako njegov prijem biti prijateljskiji, pa će mu tamo biti dobro i moćiće duže ostati. Ali, rezultat ove laži bio je suprotan. St. 14- 16. Sve se dogodilo što je Avram prdvideo. Faraonovi činovnici pohvalili su Saru zbog njene lepote i ona je dovedena u Faraonov harem, po običaju istočnih careva. Avram je dobio od Faraona mnoge poklone u stoci i ljudima zbog Sare. Reč Faraon dolazi od izraza "per- aa" ili "fer- ao" po hijeroglifima a znači "velika kuća"; upotrebljava se kao titula za vladara. St. 17-20. Ali, Bog je sam zaštitio Saru, majku njegovog naroda. Gospod je pustio teške bolesti na faraona i njegov dom, verovatno gubu. Tako faraon nije mogao Saru ni taknuti, (20,4.6). Možda je bio i slučaj naveden u 20,17. Faraon je uvideo da mu ovo zlo dolazi od nekog greha, kao opomena. Najzad je ipak doznao da je Sara i Avramova žena a ne samo polusestra. On je pozvao Avrama i ukorio ga za neistinu, zbog koje je faraon pretrpeo štetu. Avram je morao odmah da napusti Egipat. Videći da je Avram pod Božjom zaštitom faraon mu nije učinio nikakvo zlo, nego je još naredio da ga straža otprati do njegove zemlje.

3. ODVAJANJE AVRAMA OD LOTA 13, 1-18. Kad su se Avram i Lot vratili iz Egipta počeše se njihovi pastiri svađati oko pašnjaka, jer su imali mnogo stoke. Avram je predložio da se podele. I pošto se Lot odlučio za ravnicu a Avram je trebao ostati i dalje u Hananu, došlo je do ponovnog obećanja Avramu ove zemlje i blagoslova, pošto se i poslednji srodnik odvojio od Avrama. St. 1-4. Ovde je reč o Avramovom povratku u obećanju zemlju i

58

obogaćenju u stoci. Avram je prešao granicu obećane zemlje i kretao se nomadskim hodom, dok nije došao do Vetilja, mesta gde je ranije prebivao. On je tamo nastavio sa svojom službom Bogu. St. 5-9. Sada je nastupio jedan vidljiv razlog odvajanja Avrama i Lota, ali pravi uzrok njihovog rastavljanja bio je unutrašnje odvajanje. Izgleda da je posredi bila ne samo svađa njihovih pastira oko paše nego prema st. 8 i neka lična stvar. Oni su bili ne samo krvni srodnici nego i deca istoga Boga, Braća među sobom. Avram je uvideo da je neprilično da se oni prepiru i pogoršavaju svoje međusobne odnose pa je zato i predložio odvajanje. Oslanjajući se na Božje vodstvo Avram je prepustio Lotu izbor predela i paše. St. 10-13. Lotu se dopala bogata ravnica koja se prostirala sa ove strane Jordana od Genizaretskog jezera do Mrtvog mora i dalje na jug do Zoara ili Gora (današnnji El- Gor) na jugoistočnoj obali Mrtvog mora i alamskog zaliva, koji je u Avramovo vreme pripadao Sidimskoj ravnici, dok se nije pojavilo Mrtvo more, posle propasti Sodoma i Gomore. Ova je dolina svojom plodnošću slična Božjem vrtu, koji je zasadio sam Bog tj, bogata kao Egipat. Lot je izabrao ovaj kraj na istoku, a Avramu je ostao zapadni brdoviti kraj. Lot je premeštao svoj šator sve do Sodoma. On je živeo po gradovima ravnice Sidimske, jer je težio za gradskim životom. Iako je znao za pokvarenost građana ove ravnice ipak se Lot tamo nastanio. Time je pokazao svoju religioznu ravnodušnost, obraćajući više pažnje svojim materijalnim dobrima. A Avram je i dalje ostao u Hananskoj zemlji. St. 14-18. Avram je zbog svog velikodušnog ponašanja opet zadobio novu Božju naklonost. Kako je sada ostao sam u obećanoj zemlji, mogao se Božji plan sa njime dalje razvijati. Bog je Avramu u novom otkrivenju obnovio obećanje o posedovanju ove zemlje (12,7) kao i veliko potomstvo, ceo jedan narod (12, 2). Lot se sam isključio iz ovog obećanja i blagoslova. Iz Vetilja, koji se nalazio skoro u sredini obećane zemlje a ležao je gore na brdu, bio je izgleda dobar vidik na sve strane obćane zemlje. Ovo obećanje je imalo da ostane zauvek. Avram je trebao da pređe ovu zemlju i upozna je. Da li je on to učino ništa se ne spominje, samo se kaže da je živeo nomadskim životom u okolini Hevrona u ravnici ("Kod šume") Mamrije. Naroda, koji će izaći od njega biće "kao praha na zemlji", hiperbolički smisao koji se često spominje (28, 14). Druga upoređenja su zvezde na nebu (15,5; 22,17) i morski pesak (22,17; 32,13).

4. RAT CAREVA, AVRAM OSLOBAĐA LOTA I MELHISEDEKOV BLAGOSLOV 14, 1-24 U jednom ratu saveza četiri cara Mesopotamije protiv naroda jordanske zemlje i južnih pustinja, posle porobljavanja ravnice, Lot je isto bio zarobljen u Sodomu i odveden. Avram, to oslobađa Lota. Pri povratku iz boja, Melhisdek, sveštenik višnjega uzima desetak i blagosilja Avrama. 1. Rat careva i zarobljenje Lota, st. 1-12. Četiri cara Mesopotamije napala su savez pet gradova Sidimske saveza Sidimske doznavši za Boga

59

ravnice, koja je sada Salnao mre. Ovi gradovi su dotada bili potčinjeni elamskom caru Hodologomoru i plaćali mu danak. Ali, trinaeste godine, odbili su da to učine (st 4). Iduće godine tj. četrnaeste doveo je Hodolgomor vojsku, ujedinjen sa još tri cara iz Mesopotamije, da pokore buntovnike. Pohod je bio dobro planiran i uspešno izveden. Vavilonska vojska je najpre napala narode koji su stanovali u severnoj Siriji; zatim se spustila na jug istočno od jordanske doline, obišla brdo Hor južno i onda udarila na sever, kroz zemlje Amaličana i Amoreja, i odande odjednom se spustila sa brda na odmetnute gradove u dolini. Gradovi su bili opljačkani i roblje odvedeno. St. 1. Hodologomor (Kedor-Laomor), je bio elamski vladar. Iz spomenika na klinastim slovima, spominju se više starih vladara Elama, koji nose zajedničko ime Kudur (ili "Kedor"). U Mukheiru (Ur) se nadjene cigle, koje nose ime vladara Kudur-Marduka, koji se naziva "gospodarem zapadne zemlje" i "ocem zemlje Amoreja" (Hanan). Mnogi napisi potvrdjuju, da je upravo u vreme Avramovo Elam imao prevlast od Persiskog zaliva do Kaspijskog mora i od istočne granice Persije do Sredozemnog mora. Vlast Elama otpočela je 200 godina pre Avramovog poziva, prema podacima cara Asrubanipala. Jedno božanstvo u Elamu naziva se "Lagamar". (U imenu "Laomor" ima jedno slovo "ajin", koje se ranije izgovaralo kao "g", a kasnije ga Jevreji upošte nisu izgovarali. Tako treba ovu reč imena ovog cara izgovarati "Lagomor". U ovom slučaju ime "Kedan" (Lagoomor) bi zančilo sluga Lagomora, koje je ime nosio ovaj vladar. Amarfal (Amarafel) je kako se dosada smatralo Hamurabi. Dokazivalo se, da ime jevrejski "Amrafel" samo označava oblik "Amu-rapaltu", koji upravo odgovara onome vremenu. Ima dosta primera iz Hamurabijeve dinastije, da pored oblika "Amu-rapi" ima i oblik "Amu-rapaltu", što potvrdjuje ovo objašnjenje imena Amrafela. Ova teorija Amrafel-Hamurabi održala se svce do 1928 godine. Sada se to ne može više tvrditi sa sigurnošću. Profesor Weidner iz Graca postavio je novi datum za Hamurabija. Naučnici se neinteresuju dovoljno za bibliske podatke i zato su skučeni u materijalu. Tek od 1500. godine pre Hrista hronologija je u Mesopotamiji potpuno sigurna. Arioh (vidi Dan. 2,14), car Elasara, spominje se na spomenicima pisanim klinastim slovima kao "Eri-Aku" od Larse. Targal (Tideal) (jev. Tud-kula ili gula na spomenicima), vladar Gojima (Gucijum, oblast na istočnoj obali Tigra). St. 2. Pomenuta četiri cara su pod voćstvom Hodologomora zavojštili na pet carska grada u dolini Sidim, koji su bili u savezu. To su: Vala (Bera), car Sodoma; Varsa (Birsa), car Gomorski. Ova dvojica su bili najznačajniji. Senar (Sineab), car Adme. Simvor (Seneber), car Sevojima i car od Valake (Bela), koji se kasnije nazvao SIgor (Zoar). St. 3 i 4. Sva četiri cara Mesopotamije, ujedinjeni pod vodstvom Hodologomora, pošli su protiv odmetnika u dolini Sidim, sada Slano more. St. 5.6. Četrnaeste godine pojavio se Hodologomor sa vojskom i pokorio mnoge narode na istočnoj obali Jordana, brda Sira i pustinje. Iz ovoga jasno izlazi da ovaj vojni pohod nije preduzet samo protiv gradova Sidimske ravnice nego i drugih naroda. Oni su svakako pošli uobičajenim putem, kroz predele reke Eufrata, preko Sirije. Usput, prema jugu, napali su pobunjenike pored kojih su prolazili. To su bili: Rafaji (Rafajimi) u Vasanu; dalje, južno od njih Zuzeji (Zuzumi) i Omeji (Emimi). Sva tri plemena pripadaju starosedeocima ove zemlje. Rafaji ili Rafo-sinovi tj.

60

divovi, je zajedničko ime za stasite prastanovnike u istočnoj i zapadnoj jordanskoj zemlji, naročito u Vasanu. Asratot Karnaimski ili samo Astarot je bio glavni grad Vasana. Zuzeji je amonićansko ime za divove, koji su tamo živeli. Am je nepoznato mesto. Možda je to staro ime za amonićanski glavni grad Ravat-Amon. Zatim, na jugu su živeli Omeji, ime divovskih prastanovnika Moavske zemlje (v. broj. 2,10.11). To je u Kirijatajskoj ravnici (Kirjataim, severno od Arona). Dalje, prolaeći kroz zemlje južno od Arnona, naišli su na Horeje (Koreje, Korim), prastanovnike Edoma, i napali na njih na brdu Siru, sve do Faranske pustinje (El Paran) tj. do početka ove pustinje. St. 7. Sada kreće ovaj pohod sa juga prema zapadu i onda na sever do En-Mispata, kasnije prozvan Kadis, čiji položaj doskora nije bio utvrdjen. Danas se zna da je to jedna oaza na granici Palestine i Faranske pustinje, po imenu Ain-Kadis. "I opustošiše svu ravnicu Amaličana kao i zemlju Amoreja." Ovde se ne misli samo na ovu ravnicu, koja je tek kasnije nastanjena Amaličanima, a koja je u vreme Avramovo bila nastanjena starosedeocima. Ova tzv. "amalička zemlja" prostire se od brda Navav (Negeb) (Ponav. 39,49; Broj. 13,29) pa sve do Egipta. Ovde su živeli prastanovnici sa Amaličanima (v. 1. Sam 27,8). Prema 2. Dnev. 20,2 AsasonTamara je En-Gad (Engedi) na zapadnoj obali Mrtvog mora, obilan u palmama, gde su živelil Amoreji. Palestina se na nekim klinastim znacima naziva "Ma-Amuru" (zn. zemlja Amoreja). I Kudur Mabuk se nazvao "ocem zemlje Amoreja". Dakle, Palestina je bila njihova zemlja. Sve to se slaže sa 15,16. Amoreji moraju biti kažnjeni i proterani da bi ovu zemlju dobilo Avramovo seme (Izrailjci). St. 8.9. Pošto su ovi narodi bili pobedjeni i razbijeni, došao je red i na gradove Sidimske doline, čija je vojska izašla neprijatelju u susret. "Četiri vladara na pet", hoće da kaže da su četiri bili jači. St. 10. Sidimska dolina, gde se dogodio ovaj sukob je bila puna jama, odakle se vadila smola (paklina, asfalt). Ova primedba je učinjena, jer su ove ajme bile opasne za begunce, ako bi upali u njih. Nafta je tada još na mnogim mestima ove ravnice izvirala iz zemlje i to iz velike duibne. Ovu činjenicu potvrdjuje i velika količina asfalta na dnu Mrtvoga mora. Mnogi stari pisci kao Strabo, Plinije i dr. potvrdjuju ovo. I danas se primećuje rudokopna smola na nekim mestima, naročito južne obale ovoga mora, gde se nalazila ravnica Sidim. Dva najvažnija cara dala su se u bekstvo, pošto im je vojska bila razbijena, ali su upali u ovakvu jamu, iz koje se izgleda prema st. 17 spasao i pobegao sodomski car. Planina u koju je begala razbijena vojska, bila su svakako Moavska brda (v. 19,30). St. 11.12. Neprijatelji su opljačkali pobedjene gradove. Oni su odneli svu hranu i blago, a prema st. 16 i 21, odveli su i mnoge ljude, žene i decu. Medju robljem bio je i Lot, koji je živeo medju njima.

2. Avram oslobadja Lota, st. 13-16 St. 13. Avram je u ravnici (kod "šume") Mamrije, doznao za Lotovu nesreću. Pridev "jevrejin" ne daje se ni jednom patrijarhu osim Avramu. Izreiljci su se nazvali ppo ovome "strancu" Jevreji (neki misle od "Evera" v. 1. Sam. 13,3.7; 14,21). Amoreji ovoga kraja bili su u savezu sa Avramom (st. 7) i prema tome obavezni da mu priteku u pomoć.

61

St. 14. Avram se umešao jer mu je "brat", tj. sinovac bio odveden. "Naoruža sluge svoje", tj. u brzini pripremi svoje isprobane, u njegovoj kući rodjene i odrasle sluge. Kad je Avram imao 318 ratnika odmah na raspolaganju, to dokazuje da je on bio jedan znatni poglavica. Sem domaćih pomogli su mu i njegovi saveznici (v. st. 24). Da su i patrijarsi uzimali oružje u ruke vidi se jasno iz mnogih stihova Svetog pisma (v. 34, 25; 48,22). Avram je sa svojim ljudima pošao u poteru i stigao ih kod "Dana". (Prema Isus Nav. 19,47 i Sud. 18,29 grad "Lais", na severoistočnoj granici Hanana, prozvan je u vreme sudije Danom, kao uspomena na njihovog oca). St. 15.16. Avram je podelio svoje ljude u grupe, koje su noću napale sa više strana na neprijatelje. Razbivši neprijatelja on ih je gonio do Havale (Hoba), koji laži na levo od Damaska. Sve ljude i blago oteo je Avram od neprijatelja. 3. Avram daje desetak od plena Melhisedeku, st. 17-24 St. 17. Sodomski car izašao je na susret Avramu i njegovim ratnicima, da mu poželi dobrodošlicu i primi oslobodjene zarobljenike. Oni su se susreli u dolini "Save", kasnije nazvana "dolina careva". Ova se dollina spominje još samo u 2. Sam. 18,18; Izl. 14,18 izlazi, da je ta dolina u blizini grada Salima. St. 18-20. U ovoj dolini izneo je Melhisedek, vladar Salima i sveštenik Boga Višnjega, Avramu hleb i vino kao životne darove ratnicima i sinvol dara večnoga života. Pod Salimom razume se grad Jeerusalim (na klinastim slovima stoji: Uru-Salem). To potvrdjuje i Ps. 76,3. Tamo, na brežuljku Morija trebao je kasnije Avram da žrtvuje svoga jedinca, Isata (v. Post. 22). To je mesto u Jerusalimu, gde je sazidan hram (v. 2. Dnev. 3,1). Melhisedek je bio kralj (poznati su i drugi kraljevi na pr. AdnoSedek) i "sveštenik Boga Višnjega" (jevr. "El# a u množini "Eloim"). Prema Ps. 110,4 i Jevr. 7,1-4, on je bio zastupnik (tip) višeg sveštenstva, kome i Hirstos pripada nasuprot levitskom sveštenstvu. Kad Avram priznaje Melhisedekovo sveštenstvo, on priznaje i njegovog Boga kao pravoga, kojim se i zaklinje pred ovim vladarem (st. 22). I Melhisedek i Avram priznaju "Boga Višnjega, čije je nebo i zemlja". Zato Avram i daje desetak od svega plena Melhisedeku kao svešteniku ovoga Boga. Iz ovoga jasno izlazi, da se desetak davao pre Levita ovome, višem (Hristovom) sveštenstvu, kao njegova svojina, koju je kasnije sam Bog privremeno predao prolaznom svešteničkom redu Levita, koji su vršili starozavetne obrede, dokle njihova služba traje. (v. Broj. 18,21. St. 21-24. Sodomski car poklanja Avramu ovo oteto blago, koje je opljačkano iz Sodoma. Ali Avram ne želi ništa tudje da zadrži. On se zaklinje Bogom sveštenika Melhidsedeka ("Gospodom Bogom Višnjim" - "El Eljon" izraz na starog semitskog Boga), kome je i Avram služio, da ništa neće uzeti od plena, osim plate ljudima koji su ratovali i što su njegovi ljudi pojeli. Avram ne želi da se kaže, da ga je sodomski vladar obogatio. Ovu zakletvu je Avram izrekao pred Melhisedekom. 5. OBEĆANJE NASLEDNIKA AVRAMU, POTVRDJENJE I ZAVET 15,1-21

62

Avram je žalostan što nema dece i što će stranac, njegov starešina nad slugama, naslediti svo njegoov imanje i obećanja. Ali, Bog mu se javlja i obećava mu rodjenog naslednika i proriče mu budućnost njegovog potomstva, što na kraju potvrdjuje jednostranim zavetom.

1. Obećanje naslednika Avramu, st. 1-6 St. 1. "Posle ovih dogadjaja" tj. pošto se sve ovo odigralo, Avram se zabrinuo za svoju budućnost. Možda se i pobojao osvete neprijatelja, koga je razbio. Bog mu se sada javlja u utvari i ohrabruje ga rečima: "Neboj se Avrame, ja sam ti štit..." Avram ne treba da se boji od neprijatelja i grešnog naroda medju kojima on živi (v. st. 16). Bog mu obećava veliku platu ako mu uzveruje i bude poslušan. St. 2.3. Sada Avram otvoreno izražava svoju žalost pred Bogom, što je ostao bez potomaka. Svi drugi darovi nemaju za Avrama nikakvu vrednost, kad nema naslednika. U ovim časovima iskušenja. Avram nije mogao verovati, da će on još dobiti sina. A on želi samo jedno, sina. To jasno izlazi iz njegovih reči : "Gospode Večiti" (Gospode, Jave, vi. st. 8, ovakvo sastavljeno ime nalazi se samojoš u Ponav. 3,24 i 9, 26), šta ćeš mi dati kad živim bez dece?" Posle smrti nema ko od poroda da ga nasledi, nego će njegov rob iz Damaska, Elijezer (v. 24,2), biti njegov naslednik. Lot se smatrao kao odvojen od rodbine i Avram nije mogao više misliti na njega. St. 4-6. Bog sada daje Avramu obećanje naslednika od njegovog poroda. On ojačava Avramu veru obnavljanjem ranije datog obećanja, u koje je Avram posumnjao. Ali, Bog sada traži čvrstu veru od Avrama. Da bi ga potsetio na Božiju svemogućnost, Bog izvodi Avrama napolje i pokazuje mu bezbrojne zvezde na nebu. Ovde se susreće Avramova beznadnost na naslednika i Božje obećanje potomstva, pretstavljeno bezbrojnim zvezdama na nebu. "I poverova Avram Bogu, a on mu primi to u pravdu" (v. 6). Ovaj stih nalazi svoje objašnjenje u punini u Rim. 4,3-5.18-22. Avramovo verovanje nije se pokazalo samo u prostom prihvatanju obećanja, nego i u delu, koje je Bog tražio od njega (v. st. 9-11). Bog je prihvatio Avramovo delo vere (prinošenje žrtve, st. 17), i to mu primio u pravdu. Mojsije ovde napominje, da je Avramovo verovanje Bogu primljeno u pravdu, i on se sada javlja kao pravedan pred Bogom, jer je odlučio da se drži Boga da mu veruje i da mu se potpuno preda. Ovo duhovno držanje prema Bogu, Bog mu je sada uračunao u pravdu. Pod pravdom u ovome smislu razume se potpuna saglasnost ljudske želje i dela sa Božjom voljom (primanje Hrista i njegovog života, kako bi mi danas rekli). 2. Potvrdjenje obećanja, st. 7-17 St. 7.8. Radi utvrdjivanja Avramovog poverenja, Bog ga potseća na to, da je on to bio koji ga je izveo iz Ura i uveo u Hanansku zemlji, koju treba da nasledi. St. 7 je nastavak st. 5. Za ovo dalje obećanje (zemlje u nasledje, a ne za obećanje potomstva) želi Avram da dobije neki sponi znak, kao potvrdu i zalogu. Slično su tražili znak Gedeon i Jezekija (v. Sud. 6,17 i d. 2. Car. 20,8 i d.).

63

St. 9-11. Bog ojačava Avramovu veru jednom simvoličkom radnjom i uračunava mu poslušnost vere u pravdu. Da bi mu Bog zagarantovao ispunjenje ovoga obećanja, mora Avram da mu prinese neke životinje (v. st. 9). Samo ovih pet životinja su kasnije u obrednom zakonu bile odredjene kao životinje za šrtvovanje (v. Lev. 1,1.3.10.14). Avram je poslušao Božju naredbu. On je rasekao na pola sve ove šivotinje i poredjao polovine jednu do druge, osim ptica. Ovaj obred nije bio žrtva, jer komadi nisu bili stavljani na žrtvenik, ali je bio sveti čin, forma zaveta, jer se Božje ime svečano prizivalo. Bog je hteo da načini zavet sa Avramom (v. st. 17.18). U ovo vreme zavetna forma je bila takva, da su zavetnici trebali da prodju izmedju mrtvih životinja govoreći, da ovako bude oneme koj prekrši zavet. Ptice nije Avram raskinuo. analogno Lev. 1,17. Zašto trogodišnje životinje? neki misle na broj 3, kao sveti broj koj potseća na: zakletvu, prokletstvo i blagoslov. Obred je bio pripremljen, ali pre nego što se njemu pristupilo, sletale su na delove životinja "ptice grabljivice", dok ih je Avram terao. Ove grabljivice simbolišu, da će se Avramu ovo dogoditi, tj. neprijatelji (neznabožački i mnogobožački narodi) će pokušati da ometaju ovaj zavet sa Bogom, ali bezuspešno. St. 12-16. Pre nego što je počeo zavetni obred, pao je Avram predveče pored rasečenih životinja, koje je čuvao, u tvrdi san otkrivenja (up. 2, 21), koji je trebao da mu otkrije pouzdano dogadjaje budućnosti. Ovo otkrivenje nije bilo neko radosno i svetlo otkrivenje, nego strah i mrak. Ovaj strah, koji ga je obuzimao je bio simvol patnji, njegovog potomstva. U snu čuje Avram Božje reči, proročanstvo o odlasku njegovog semena u tudju zemlju i povratku u obećanu zemlju. Prvo će njegovo potomstvo živeti u tudjoj zemlji (Egiptu), njima služiti i biti mučeni 400 godina (up. Dela 7,6). Ovo vreme ustvari počinje sa progonstvom obećanog semena (Galat. 4,29). Prema Izl. 12,40 prošlo je 430 godina. Početak ovoga perioda je Avramov poziv (Gal. 3,15-17). Ali stvarno vreme boravka Izrailja u Egiptu je samo 210 godina. Prema st. 16 Avramovo potomstvo će se vratiti u četvrtom kolenu iz Egipta u obećanu zemlju. Ali, posle ovoga vremena nastupiće promena. Sud će doći i na ovaj narod, kome su oni služili. Bog će im suditi, doćiće i na njih kazna. Najzad će Božji narod izaći sa velikim blagom. (Ispunjenje u Izl. 3,22: 11,2; 12,32.35.36). Što se tiče Avrama, njemu se neće za dugog života ništa zlo dogoditi, dok ne ode svojim ocima tj. u šeol. St. 16 nam kaže zašto mora sve to ovako da bude. Avramovo potomstvo će se tek u 4 kolenu vratiti u ovu zelju. Amoreji moraju najpre da navrše meru greha, što dosada još nije učinjeno. Ovo je uslov za Božji sud nad tim narodima. Dakle, povratak u Hanan je uslovljen sudom nad grešnim Hanancima. Amorreji su bili najveće pleme u Hananu, zaot oni i pretstavljaju sve druge narode, koji su živeli u ovoj zemlji (up. Isus Nav. 24,15). U Lev. 18,24.25; 20,22-24, iznosi se moralna pokvarenost ovih naroda kao razlog njihovog istrebljenja. St. 17. Tek sada nastupa onaj stvarni i vidljivi znak Božjeg zavetnog obećanja. Kad je sunce zašlo i nastupila gusta tama, iznenada se pojavila kao neka ognjena peć koja se pušila, a ognjena baklja je prolazila izmedju delova životinja. Ovde je bio prisutan sam Bog, slično žbunu koji je goreo a nije sagorevao i stubu od oblaka i ognja, koji je noću vodio izrailjski narod u pustinji. Bog je sam prolazio jer je on sam nešto obećao. Pošto se ovde ne radi o žrtvi, ova vatra je sinvol Božje pravde,

64

očišćenja i oslobodjenja Avramovog potomstva. Gospod je na ovaj način zagarantovao Avramu posedovanje ove zemlje. Ovo je otsada "obećana zemlja". Ovo je jedini slučaj, da je Bog na ovaj, ljudski način, uobičajen u ono vreme, potvrdio svoje obećanje jednom čoveku. 3. Božji zavet sa Avramom, st. 18-21 St. 18. Izričito naglašava, da se u ovom obredu radi na zaključenju jednostranog zaveta sa Avramom o predaji Hananske zemlje njegovom potomstvu. Zakključenje ovog formalnog zaveta još ne znači zasnivanje obostranog prijateljskog odnosa sa pravima i dužnostima, nego jednostrano svečano potvrdjenje datoga obećanja. Tek u poglavlju 17 se govori o obostranom zavetu. Ovde se iznose i granice obećane zemlje. Prema Izl. 23,31. Ponav. 1,7; 11,24 i Iuss Nav. 1,4 zemlja, koja je trebalo da se osvoji, prostire se od egipatske granice do Eufrata. Jevrejska se država u vreme svoje najveće moći prostirala do ovih granica (v. 1. Car. 5,1.4; 8,65). Od st. 19-21. Pominju se narodi, koje je Bog zbog njihovih greha odvbacio i osudio na istrebljenje. Prva tri naroda kao i Rafaji (14,5) nisu hananska plemena: Keneji su jedno amaličko pleme, koje živi južno od Hanana (Broj. 24,21.22; 1.Sam. 15,16), od kojih se jedan deo odvojio i nastanio u Hananu, a neki kasnije i priključili Izrailju (Sud. 1,16; 4,11.17). Kenezeji su Isavovi potomci (36,11). Kadmoneji su Ismailovi potomci (25,15), koji se uopšte više ne spominju. O ostalima: Hetejima, Ferezejima, Amorejima, Hananejima, Gergesejima i Jevusejima govori se u 10,15-18 i 13,7. ISMAILOVO RODJENJE 16,1-16 St. 1-4/a. Avram je strpljivo čekao od Boga obećanog naslednika, ali Sara, videći da je nerotkinja, odlučila se, posle 10 god. boravka u Esraru, da i ona sa svoje strane pomogne ispunjenju ovog obećanja. Ona je imala robinju, koju je dobila kao poklon u Egiptu (12,16), a koja je bila u milosti kod nje. Da je Agara (Hagar) bila Egipćanka potvrdjuje st. 3. Predlog Sare, da Avram uzme Agaru za ženu, bio je stari običaj. Sara, kao gospodarica robinje ima pravo na njenu decu, ako dozvoli da deca nose njeno ime. Ovako bi se ukonio sram zbog besčednosti i obrazovala porodica, a Avram došao do naslednika. Izrična zabrana mnogoženstva nije postojala u Starome zavetu. Ponav. 17,17 odnosi se samo na cara. Istina, monogamija se osniva na temelju 2,24 ali Bog je dugo trpeo običaj mnogoženstva, koji se pojavio kod ljudi zbog tvrdoće njihovog srca, ali u početku nije bilo tako, kaže sam Isus (Mat. 19,3-9). Medjutim, ozbiljne i teške posledice ovoga su se dovoljno pokazale u Božjem narodu pre Hrista. Rdjave posledice i u ovom slučaju bile su prekkor Sari i Avramu od Boga. Da je ovo bio običaj i kod patrijaraha i njihovog potomstva, jasno se vidi iz 22,24; 30,3-5; 36,12. St. 4/b-6. Kada je Agara videla da je zatrudnela, ona je počela da omalovažava svoju gospodaricu zbog njene besčednosti i da se nepristojno ponaša prema njoj (up. 1.Sam. 1,6 i d.). Besčednost se smatrala za veliko zlo i Božju nemilost (19,31; 30,1.23; Lev. 20,20.21), a deca kao sreća i 6.

65

Božji blagoslov (21,6; 24,60). Tako je još i danas na istoku. Sara se žali Avramu, da on trpi nepristojno ponašanje služavke. "Uvreda koja se meni čini pada na tebe." tj. ti ćeš snositi posledice, jer Bog će da sudi medju nama. Avram može da bude kažnjen zbog svoje nezahvalnosti, a Bog će Saru zaštititi i dati joj zapravo. Ali, Avram nije hteo sam kazniti Agaru, nego je to Sari prepustio. Kao njena robinja, ona je u njenoj vlasti, a Avram odobrava da Sara radi šta hoće sa svojom robinjom. Sara je ponizila ponositu robinju grubim postupanjem i teškim poslvima, tako da je Agara morala pobeći. St. 7-12. Bog je ostao veran svome zavetu sa Avramom. On sam sada obraća sve u blagoslov. Agara je odlučila da pobegne natrag u Egipat. Na putu kod studenca, (st. 14), javio joj se andjeo Gospodnji. Ovaj studenac je na putu prema suru (v. 20,1), istočno od Egipta, na granici dokle su Ismailovci i Amaličani živeli (25,18; 1.Sam. 15,7). Ovaj "andjeo Gospodnji" se javlja kao "andjeo zavetni" (Mal. 3,1) koji treba da dodje. On govori kao Bog (Izl. 3,2-6.16). Možda da je to bio sam Gospod, koji Agaru vraća natrag, da i njen sin odigra svoju ulogu po Božjem planu (v. st. 10). Ovo Božje otkrivenje je trebalo i njoj lično da posluži na spasenje. "Andjeo" je tražio od nje da se vrati i pokori svojoj gospodarici, a On će učiniti da i njeno potomstvo bude mnogobrojno (up. 22,17; Izl. 32,13). Bog joj obećava sina, koga treba da nazove Ismailo (Ismael), jer je "Bog video njenu muku". Ovaj sin će biti kao "Divlje magare", tj. čovek sličan divljem magarcu, kojiživi slobodno (divlje) u usamljenoj pustinji i neda se ukrotiti (up. Jov 39,8). Ovde se svakako misli na ona arabljanska plemena (Beduini), koja potiču od Ismaila, a žive u pustinji i ratničkog i nemirnog su duha. "Ruka će se njegova dizati na svakoga a svačija na njega", tj. živeće u stalnom sukobu i nemiru. On će živeti "prema" (nasuprot, na pogledu) svoj braći svojoj, tj. istočno od njih (v. 25,18). St. 13.14. Ova dva stiha daju objašnjenje imena mestu, gde se to sve dogodilo. Agara, ubedjena, da joj se sam Bog javio ovim utešnim rečima, prizvala je ime Gospodnje, ovim rečima: "Ata Elroi" (znači: ti si Bog koji me vidi). Ona je to rekla zato što je ovde (u pustinji) videla onoga, koji je nju video (pogledao). Bog je Agaru video. Ona ga nije videla upočetku, al kad je otišao, ona je primetila, da je bio prisutan onaj, koji sve vidi. Sada ga je upoznala, zato je ovaj studenac i prozvan: "Lahaj-roi" (znači: živi koji me vidi). Ovo mesto se često spominje u Isakovoj istoriji. U Jeronimovo vreme se još pokazivao Agarin studenac, a Beduini dovode i danas u vezu u tome smislu jednu karavansku stanicu, na putu južno od Virsaveje (Bersabe), sa ovim studencem, ukazujući i na jednu stenu (Beit Hagar), kao mesto njenog prebivanja. St. 15.16. Agara se vratila i bila je pirmljena. Ona je rodila sina Avramu, kada je imao 86 godina i dala mu ime "Ismailo" (Ismael; znači "Božije uslišenje", v. st. 11). Avram je bio srećan što je dobio sina. Izgleda da je on do Isakovog rodjenja, Ismaila smatrao za obećano seme. Od ovog Avramovog sina vode poreklo Ismailovci (37,25; Ps. 83,6), koji se još nazivaju Agareni ili Saraceni. 7. BOŽJI ZAVET SA AVRAMOM 17,1-27

66

Trinaest godina posle Ismailovog rodjenja, pojavio se Bog Avramu i ponovo mu obećao veliko potomstvo; čini se njime zavet, da će on biti za sve vreme njemu i njegovom potomstvu Bog. Ovaj zavet obuhvata i njegovo potomstvo, od sina koga će Sara roditi, zato i dobija drugo ime. Pole ove Božje pojave pristupa Avram sa celom kućom odmah činu obrezanja, kao spoljnjem znaku zaveta. Bog sada stupa svečano u naročiti odnos (zavet) sa Avramom, koji se razlikuje od tzv. Mojsijevog zaveta, a koji je u Avramovo vreme bio samo jedan dalji stadium razvijanja Božjeg plana od Nojevog doba. Ovaj zavet nije samo jedno svečano obećanje od Božje strane (kao 15 poglavlje), nego jedan dvostrani, uzajamni odnos, u koje oba ugovarača primaju na sebe obaveze. To se jasno vidi iz novog Božjeg imena El-Šadaj, s jedne strane i obrezanja s druge strane. 1. Obostrani zavet i promena imena, st. 1-8. St. 1.2. Ova Božja pojava označuje vrhunac Avramovog života. Prema 21,5; 17,25 up. 16,16 jasno se vidi, kad je bio ovaj trenutak. Avram je imao 99 godina. Nastalo je vreme da se obećanje pretvori u Stvarnost. Bog se javlja Avramu rečima: "Ja sam Bog, Svemogući." Bog (Jave) se otkriva Avramu u novom imenu: Svemogući (El-Šadaj), što znači, da je on u stanju da čini i čudesa i kaže mu: "Po mojoj volji živi i budi pošten." tj. da živi svestan Božje blizine i zajednice sa njime, besprekorno u svakom pogledu (up. 6,9). Ako Avram ispuni sve uslove, Bog će da učini sa njime zavet i veoma će ga umnožiti. St. 3-6. Avram pada na lice pred Bogom i u strahopoštovanju zahvaljuje mu na božanskoj milosti. Sada mu Gospod iznosi sadržinu i značaj zaveta i svoga obećanja; Avram treba da postane otac mnogim narodima (od Avrama su sem Izrailjaca izašli i mnogi drugi narodi: pog. 25 i 36), jer ovo veliko potomstvo je Božji blagoslov. Zaot, Avram treba da promeni svoje ime. Ime avram (Ab-ram=otac uzvišeni/slavni/) treba da se pretvori u Avraam (Ab-raam = otac množine). Ova promena nije etimološka promena reči, nego samo fonetička, možda više aramejski stariji izgovor. Avram treba otsada ovo ime da nosi, kao uzvišenije, zavetno ime, jer ono potseća na oca narodima. Iz njegovog potomstva će čak i carevi izlaziti (up. st. 20,25.16; 35,11; 36,1). 2.Obrezanje kao znak zaveta, st. 9-14. Pored ovih opštih obaveza i uslova (st. 1), Avram je imao da obavi i jedan naročiti obred, kao spoljni znak zaveta. To je obrezanje okrajka tela svakog muškarca. Okrajak tela je znak ili simvol prirodnog razvijanja telesnog i smetnja duhovnog razvijanja u ovome zavetu. Sa njegovim obrezanjem je i smetnja uklonjena. (U Novom zavetu ne treba obrezanje, jer se novorodjenjem postaje članom Božjega naroda a ne telesnim rodjenjem). U ovome obredu, kao vidljivom znaku, se spolja izražava ovaj zavet. Obrezanje je bilo starozavetni oblik, pogodan duhu onoga vremena, koji je pobudjivao dublje pomisli o unutrašnjoj nečistoti čoveka. Bitnost i neophodnost ovoga zaveta se izrašava na telu. Svetlošću novoga zaveta otkriven nam je i smisao obrezanja (v. rim. 2,28.29 i Kol. 2,11). Kao što je pormenjeni karakter jednog čoveka razlog njegovom novom imenu, tako isto je i obrezanje unutrašnjeg čoveka razlog za njegovo telesno obrezanje. Ovo vredi kroz ceo stari zavet (Pon. 10,16; 30,6; Jez. 11,19.20). Kasnije je

67

dan obrezanja bio i dan davanja imena (up. Luka 1,59; 2,21), jer je sa njime u vezi. Obrezanje je, dakle, vidljiva, telesna slika posvećenja srca Bogu (up. Ponav. 10,16), a njegov je duhovni smisao: "Ja, vaš Bog - vi moj narod". naredba o obrezanju osmoga dana bila je kod Jevreja zakonski utvrdjena (v. Lev. 12,3). Ovo je bio slučaj i kad Ismailovih potomaka (v. st. 25). Ovaj se obred treba da primeni i na sve robove, bilo rodjene u kući bilo kupljene. Najzad, u st. 14 se propisuje čak smrtna kazna za ne obavljanje ovoga obreda. Ovde je naravno reč samo o onim Avramovim potomcima koji su se nalazili u zavetu, a ne o drugima ( kao Ismailovcima), za koje bi to bilo samo nepoštovanje Boga. Izraz: "Da se istrebi iz naroda svoga", ponavlja se vrlo često (up. Izl. 12,15.19; Lev. 7,20 i d.; 23,29; Broj. 9,13; 15,30 itd.) i ne odnosi se na proterivanje iz naroda ili prevremenu smrt, nego hoće da kaže, da će sam Bog to učiniti. 3. Obećanje Isaka, st. 15-22 St. 15.16. I Sara tj. pravilno Saraj treba da dobije novo ime. Ime Saraj, kao što stoji u originalu ima da se pretvori u ime Sara, što znači kneginja. Ona će biti mati mnogim narodima i carevima, koji će izaći iz njenog potomstva. St. 17.18. Avram opet pada ničice na zemlju (up. sdt. 3). On se nasmešio ne od radosti, nego zbog čudjenja, jer Avram i nije više očekivao drugog sina, što jasno izlazi iz njegovih reči: "Neka živ bude Ismailo pred tobom!" Tim je izrazio, da je on zadovoljan samo sa time, da mu Ismailo ostane u životu, tj. da bude pod Božjom zaštitom. Po prirodnom toku stvari, Sara od 90 godina je stara da rodi, zato se on i čudio obećanju sina od Sare. Ova Avramova slaba strana u njegovom duhovnom životu, stalno ga je pratila, on je više puta sumnjao u sve što je protivno prirodnom toku stvari. St. 19-22. Avram treba sinu, koga će mu Sara roditi, da nadene ime Isak (Isaak). Davanje ovoga imena se objašnjava Avramovim i Sarinim smejanjem (st. 17; 18,12; 21,6). Bog sada izjavljuje, da će upravo u Isakovoj liniji nastaviti svoj zavet, koji je počeo sa Avramom. I za Ismaila Bog je uslišio Avramovu molbu i obećao mu za njega, da će od njega izaći veliki narod sa 12 knezova (v. 25,12-16). Ali, nosilac zaveta je i ostaje Sarin sin, koga će ona roditi dogodine u to vreme. St. 22 kaže da se bog ponovo popeo na nebo odakle je došao, posle ove svoje izjave Avramu (up. 35,13). 4. Izvodjenje Božje naredbe, obrezanja, st. 23-27 Poslušan i tačan, pristupio je Avram istoga dana obrezanju. Svi muškarci su bili obrezani. Avramu je bilo 99 godina a Ismailu 13 godina kada su se u jedan dan obrezali. Muhamedanski narodi obrezuju svoju decu do danas, ali mnogo kasnije nego Jevreji. Obično vreme je kod njih 6 ili 7 godina, a po selima i 12-14 godina. Obrezanje se kod njih smatra kao sveti običaj. 8. NEBESKA POSETA AVRAMU 18,1-33. 1. Svraćanje nebeskih bića kod Avrama i obećanje Isaka, st. 1-15.

68

St. 1-5. Gospod se javio Avramu. Avram je najpre u ovoj trojici putnika video samo obične ljude i hteo da ih primi kao bližnje. Ovo je bio čas Avramove probe (up. Jevr. 13,2). Tek kasnije je u njima video nebeska bića. Gostoljubiv, mili ih Avram da svrate k njemu, na što su oni prisstali. On im nudi vode, da operu noge, jer se išlo samo u sandalama. Pranje nogu je bio izraz gostoljubivosti na istoku, naročito pred jelo. On im savetuje, da se odmore u hladu pod drvetom, dok se jelo zgotovi. Pri jelu se na istoku ležalo (Amos 6,4), ali se često i sedelo (27,19; Sud. 19,6). Izraz "malo hleba" je skromni izraz za bogat ponude. St. 6-8. Da gosti ne bi morali dugo čekati, Avram je sam pomogao, da bi se sve što pre zgotovilo. Odmah je ženi naredio da ispeče pogače (pečene na kamenu u pepelu) tri kopanje (mere = 1 efa je 37 l.) Dobar obed se sastojao od pogače, mesa, masla i mleka, kao i danas medju Beduinima. Sam Avram, iz počasti, služio je gostima i dok su oni jeli stajao pred njima. St. 9-15. Iz pitanja: "Gde je Sara žena tvoja?", jasno izlazi da se ova poseba naročito odnosi na Saru, jer ona mora najpre verovati u obećanje, pre nego što postane mati obećanom semenu (v. Jevr. 11,11). Ponavljanje obećanja iz pogl. 17 važi ovde za Saru, kojoj Bog isto objavljuje, da će roditi sina dogodine. Po prirodi Sara nije mogla više da očekuje radjanje dece. Ona je pala u istu slabost kao i Avram: nije verovala u takvo obećanje i zato se nasmejala. Ali Bog kori Saru, jer je smejanje znak sumnje u Božju svemoćnost. Sara treba da zna, da nema ništa nemoguće Bogu. Kao dokaz tome, dogodine u to vreme Sara će roditi sina. Sad je Sara počela lagati i pravdati se, ali Bog je svezanjući, on zna da se Sara u sebi smejala. 2. Razgovor izmedju Boga i Avrama o sudu nad Sodomom i Gomorom, st. 16-32. St. 16-22. Ova nebeska poseba je imala još jedan razlog; ona je imala da ispita i potvrdi glasove o velikoj pokvarenosti nekih gradova. Otkrivenjem svoje namere Avramu, Bog je dao divni znak božanskog prijateljstva sa Avramom. Bog mu nagoveštava sud a plemeniti Avram iskorišćuje priliku da traži milost za ljude. Nebeska bića su pošla, a Avram ih prati do nekoga visa na Judinim brdima, odakle se vide gradovi u ravnici (v. 19,27.28). Reči u st. 17-19 nije Bog rekao Avramu. Tu su samo iznete Božje misli, da svoju odluku objavi Avramu, svome prijatelju, jer je on zbilja dostojan da bude posvećen u požanske planove. bog vidi u njemu čoveka, koji će svoje potomstvo uputiti Božjim putem, a to je i uslov za ispunjenje Božjeg obećanja. Ovakav čovek treba zbilja da ima jasan pojam o Božjem pravednom upravljanju i sudjenju na zemlji. Sud nad Sodomom i Gomorom treba da bude znak i opomena za Avrama i njegov dom, da bi se držali samo Gospodnjeg puta. U st. 20, Bog nastavlja razgovor sa Avramom i objavljuje mu svoju nameru. U Sodomu i Gomoru se čine veliki gresi. Ali, Gospod hoće najpre da sev ispita pre nego što donese poslednju odluku. Prema st. 22 dva nebeska bića (v. 19,1) su pošla za Sodom, ali trećeg (Gospoda, st. 33) još zadržava Avram, jer je imao neku molbu na srcu. St. 23-32. Opisuje razgovor Avrama sa Gospodom o uništenju Sodoma i njegovu molbu da se spasu pravednici, pa ma koliko da ih je. Ovaj razgovor se vodio na onome brežuljku, odakle se Sodom mogao lepo videti. Avram moli Gospoda kao pravdenog sudiju da bude milostiv. On ga potseća da

69

u Sodomu ima pravednih i dobrih ljudi (na pr. Lot), i da zbog njih treba grad poštedeti. Avram apelira na osećaj pravednosti sudije sveta. On uzima najpre 50 ovakvih pravednika koje treba poštedeti, a posle 45,40,30,20 i najzad 10. Ispod ovoga broja nije se usudio dalje da moli. Avram je molio sa velikom poniznošću i ljubaznošću a Gospod ga je dobrodušno i strpljivo saslušao i stalno bio voljan da oprosti. Avramove molbe jasno pokazuju njegovo saosećanje prema nesrećnim i grešnim ljudima, ali i njegov jak osećaj pravde i Božjeg prava. Po propasti Sodoma vidi se, da ni 10 pravednih nije bilo u Sidimskoj dolini. St. 33. Kada je završio razgovor sa Gospodom, Avram se vratio kući, a Gospod je otišao. Prema 19,1 u Sodomu su se vidljivo pojavila samo dva andjela, oni su izveli istragu a posle i Božji sud nad Sodomom. Svakako je Gospod bio tamo i pratio sve dogadjaje (v. 18,21; 19,18 i d. 24)

70

9. UNIŠTENJE SODOMA I IZBAVLJENJE LOTA 19,1-29. Pošto su se i andjeli uverili o strašnoj pokvarenosti Sodoma, morala se kazna odmah izvršiti. Pre uništenja grada trebao je Lot, sa porodicom da se ukloni van grada. Zatim je Gospod pustio, kada je svanulo, kišu od ognja i sumpora i potpuno uništio gradove Sidimske ravnice. Kad je Avram sutradan pogledao sa brda na ravnicu, video je kako se dim visoko diže. 1. Pokvarenost Sodoma, st. 1-11. St. 1-3. Kada su dva andjela stigla uveče u Sodom, Lot se nalazio pred gradskim vratima. To je bilo mesto javnog sakupljanja razgovaranja i poslovanja. Kada je ugledao putnike odmah ih je najljubaznije pozvao da ih ugosti u svome domu. Klanjanje pred putnicima i ponuda pranja nogu su dokazi poštovanja. Gostoljubivost je tamo i danas razvijena. Za njih je čast da ugoste posetioca, i oni se često prepiru ko će imati tu čast. Andjeli su odbili ovu ponudu, jer su želeli da ostanu na ulici da bi ispitali stanje u gradu, a možda i Lota da iskušaju. Ali Lot je dobro poznavao pokvarenost gradjana, jer je živeo medju njima. Ipak on je ispunio svoju dužnost gostoljubivosti prema bližnjima (v. Jevr. 13,2). On im nije dao mira dok nisu pristali da se sklone pod njegov krov (v. 2. Petr. 2,7.8). Kad ih je nagovorio da dojdu, on ih je ugostio. St. 4.5. Još nisu bili legli, a Sodomljani su već opkolili Lotovu kuću i tražili od njega da im preda goste. Oni su nameravali da ih "poznaju" (v. 4,1) tj. osramote, oskvrnave, jer su se andjeli svakako pojavili u ovliku lepih mladića (up. Marko 16,5). Ovaj porok je bio veoma razvijen kod hananskih naroda pre Izrailja (v. Lev. 18,22-24; 20,13,23). Svi Sodomljani, staro i mlado, su se slegli da učine svoje gnisno delo i to javno i bestidno. Sva dubina pokvarenosti Sodoma sada se otkrila pred Lotovim domom (Rim. 1,27; Jez.16, 49.50; Luka 17, 28.29). St.6-8. Lot izlazi sam napolje i moli ih, da ne čine ništa zlo njegovim gostima. On im nuki svoje dve kćeri, koje još nisu upoznale čoveka, nek čive što hoće sa njima, samo da ne diraju ljude koji su pod njegovim krovom i zaštitom. Po tako viliku cenu brani on svoje gost. I danas se tamo svatra gostoprimstvo sveim i nepovredivom a brane ga i svojim šivotom ako je potrebno. St. 9-11. Sodomljani nisu hteli dda čuju Lota, nego rekoše: "Odmakni se !" (up. Is.49,20; tj. odlazi, ukloni se ). preteći i govoreći,da je Lot jedini tudjin medju njima i stalno im nešto primaćiuje. (Znači da ih je on često opominjao) Oni sui odlučili da i njemu učine zlo, jer su se našli uvredjeni na Lotove reči. Oni navališe na Lota i pokušaše istaviti vreta. Božji vesnici onda brzo uvukoše Lota unutra, da bi ga spasli od zle mase, a napadači odmah oslepeše, da nisu više mogli naći vreta. (Ovo nije bilo pravo slepilo, nego samo zaslepljenje; up.2.Car. 6,18.19). 2. Izbavljenje Lota, st. 12-23. St. 12-14. Andjeli su dobili naredjenje da izvrće kaznu nad Sodomom. Oni sada objavljuju Lotu svoju nameru. Ali, pre toga je trebalo spasti gostoljubivog Lota i njegov dom. " Ako imaš ovde ješ koga svoga", znači imaš li jiš koga od svojih u Sodomu, osim ovih u kući. Loz je imao

71

zatove (verenike) svojih kćere. On je bez mnogo razmišljanja verio svoje kćeri sa Sodomljanima.Avram to nije učinio (v 24,3) Lot je otišao do svojih budućih zetova i govorio sa niima. On ih je molio i opominjao da izadju iz Sodoma. Ali, njima je sve ovo izgledalo kao neka šala. Oni mu nisu poverovali nego su se još ruhali. Nerernim ljudima je sve to izgledalo ludo. St.15.16. Već je svanjivalo, a Lot je još uvek oklevao. Njemu je bilo teško da se odvoji od svoga imanja, iako ke verovao andjelima. Božji vesnici su ga morali uzeti za ruku i voditi. On je morao osetiti da je istrgnut iz smrti, kao glavnja iz ognja. Gospod je htoo da ga spase, zato ga je kizveo iz grada. St.17-23. Čim je Lot sa porodicom bio izveden iz grada, odmah je dobio uputstvo gde dalje da beži, da bi se spasao. "Reče jedan" (up.18,10). Iz svega ranije reče3nog jasno izlazi da je sam Gospod ovde prisutan i Lot mu odgovara ( st. 18). Gospod poučava Lota da se radi o njegovom životu i da treba bekstvom da se spase. Oni ne sme da se obaziru natrag niti da zastanu. A Lot se boji, da zbog velike udaljenosti neće moći stići na vreme do Moavskoh brda. Onda bi ga zadesila nesreća. Ovo stalno oklevanje i zadražavanje Božje namere, otkreva nam da Lot nema onakvu poslušnost vere kao Avram. Loz moli Gospoda da mu dozvoli da se skloni u gradić blizu Sokoma. Ovaj gradić nije bio tako pokvaren i mogao je da izbegne propast. Gospod je uslišio njegovu molbu i opomenuo ga da požuri do gradića, jer pre toga ne može ništa preduzeti. Ovaj gradić je prozvan Sigor (Zor), a ranije se zvao Valaka (Bela), zato žto je bi9 malen. Neku misle da se Sigor nalazio na pustom i neplodnom poluostrvu, koje se , prostire od istoka u Mrtvo more, po imenu Gor El Mezra.MaLo više na brdupronadjen je hram sa grobljem grada Bab ed Dhra. Ali , gde su stanovali ljudi? Svakako u ravnici gde je sada Mrtvo more. Možda je Lot tamo pobegao.Nije sigurno da je Bav ed Dhra nekadašnji Zoar. Ali , ima još jedan grad Zoar, udaljen sa hoda jugoistočno od Mrtvog mora , smešten u predelu Arabe koji se zove Gor es Safoka. Kraj je dobro navodnjen ali sa tropskom klimom. Zoar je najjužnija tačka jordanske doline (13,10. Ponovlj.34,3). Nekad je Mrtvo more dopiralo do ovoga grada ( ono je ležalo od Jerihona do Zoara), a kasnije se povuklo. U vreme Rimljana bila je tamo tvrdjava za zaštitu grada čiji se ostatci vide još i danas. Čak i za vreme krstaških ratova postojalo je tamo ime Segor, a arapska ga geografija naziva Cogor, dok Mrtvo more naziva Cogarsko more . Uništenje Sodoma, st. 24-28. St. 24.25. Kada je Lot sa ženom i kćerima, na ogranak sunca, stigao u Sigor Gospod (up. st. 17) pusti ognjenu i sumpornu kišu s neba. Ovde se izričito naglašava da je ova kiša došla s neba od Gospoda. Vatrom i sumporom Bog je potpuno uništio ovu ravnicu, obrnuvši je tako, da je gornje došlo dole a donje gore. Rako se ugušilo ljudstvo, stoka. Pri ovome je pomogla i prirodna osobina zemljišta (v.14,10). Podzemne naslage, u kojoj je bilo smole zapalole su se i gorele, a na njeno mesto je došla voda. Ovom prilikom je uništeno četiri grada: Sodom, Gomor, Adam i Sevojim, a na njihovo mesto je nastalo Mrtvo more (južni deo). Severni deo Mrtvog mora ima dubinu od 357 metara, dok južni samo 5 metara. Ovo se tako objašnjava, da je voda iz jezera razlila se po Sidimskoj ravnici (v.14,3). Božji sud nad Sodomom i dugim gradovima se često spominje u Svetom pismu: Ponav.

72

29,2; Is. 1,9; 13,9; Jer.23,14;49,18; 50,40. Amos 4,11; Od.11,8; Sof. 2,9; Mat. 10,15; 11,23; Luka 17,29; 2.Petr. 2,6 itd. a "sumpor i oganj" se često spominje kao sredstvo i način Božjeg kažnjavanja: Ps. 11,6; Jez. 38,22. St.26. Lotova žena, koja je išla iza muža, obazrela se natrag i pored stroge Božje zabrane. Ona je htela još jednom da vidi Sodom, koji joj je ležao na srcu, naročito zbog bogatstva koje je tamo ostavila. u ovom trenutku ona se ugušila od sumporne pare i onda je kao i svaki drugi predmet u toj okolini, bila obložena slanom masom (slanom korom). Njen slučaj je opomena za neposlušnost i povezanost za ovaj svet (up. Luka 17,32) . St.27.28. Avram, koji je verovao Gospodnjoj reči i pun saučešća za sudbinu ovih gradova, uputio se odmah ujutro na mesto gde je molio gospoda (18,22). Pogledavši na ravnicu ugledao je dim koji se dizao od zemlje, kao iz peći. Odmah je znao da Gospod u Sodomu nije našao ni 10 pravednih. St.29. Ovaj stih izveštava na jedan drugi način ono što se gore već spoimenulo. Gospod (Eloim) Avramov, uništio je gradove "Kikara" (up. 13,12) tj. Sidomske ravnice. Gospod je mislio na Avrama i njemu za ljubav je izveo Lota, kada je uništavao gradove, Prema ovome stihu, Lot nije stanovao samo u Sodomu nego i ostalim gradovima ove ravnice. Bog nije odjednom uništio celu ravnicu nego postepeno, a Lot je još imao vremena da se spase. 4. Lotovo potomstvo, st. 30-38. St. 30. U ovome stihu se nastavlja opisivanje dogadjaja iz st. 23. Lot nije ostao u ovome gradiću iz straha da i ovo mesto ne strada. On se povukao istočno od gradića na brdo, ma da mu je Gospo obećao da neće uništiti Sigor (v. st. 21). I tu se jasno videla njegova slaba vera i karakter. Lot je počeo da živi po pečinama. St. 31-35. Starija kći Lotova dala je svojoj sestri predlog (up. 29.26) Pošto im je otac star, on e neće više ženiti i dobiti muškog potomka, a niko na zimlji neće doći k njima I jer su pripadale onom grešnom i bezbožnom narodu, koji je sam og kaznio) i tako će propasti njihov rod. Zato starija kći smatra, da im ne preostaje drugo nego da od svoga oca dobiju muške potomke. Ali, pošto su one znale da je Lot bio protivnik sodomskog nemorala i pokvarenosti, te ne bi nikada dozvolio obakvo nemoralno mešanje, trebale su da ga opiju i onda da pokušaju izvesti svoj plan. Ova ružna namera Lotovih kćeri jasno dokazuje koliko je pokvarenost Sodoma i na njih uticala. Zato Lot i njegovo potomstvo nije više od nikakvog značaja za Božji plan spasenja. Na Lota pada i odgovornost za nemoralno postupanje svojih kćeri. One su izvele svoj plan. Lot se tako opio da nije ni primetio ko je sa njime bio... Tako je bilo dve noći. St. 36-38. Obe kćeri ridiše sinove.Starija dade svome sinu ime Moav (Moab znači "seme očevo"), jer je začela od oca. Od ovoga sina namnožilo se moavsko pleme. Mladja je isto rodila sina i dala mu ime Ven Amije (Ben-Ami, znači "sin miga naroda"), jer ovaj sin nije začet oda oca stranca, nego od njenoga oca. Tako je on sin svoga plemena. Od ovoga sina namnožilo se amonsko pleme. oba ova plemena odlikovala su se svojom nemoralnošću i grubošću (v. Broj. 25.1; Ponav.23.3; Amos 1,13; 2, 1-3) 10. Avramov boravak u Geraru St. 1-7. Avram se seli na jug (up.12,6), napuštajući Mamrijsku ravnicu (18,1) On se smestio u redelu izmedju Kadisa (14,7; 16,14) i Sura (16,7), i privremeno se nastanio u okolini Gerara. Gerar se nalazi tri sata hoda,

73

jugoistočno od Gaze. I danas postoje ruševine pod imenom "Kurbet el Gerar", kod jednog širokog i dubokog rečnog korita, po imenu "Gurf el Gerar". (V.10,19;26,7.17; 2.Dnev.14.13).Avram se u ovoj zemlji izdavao za Sarinog brata, bojeći se za svoj život i zato je Avimeleh vladar ove zemlje, uzeo Saru k sebi. Avimeleh je bio var Filisteja (v. 26,18; 21, 32.34). Sam Bog radi za Avrama i javlja se Avimelehu u snu. On mu ozkriva, da je uzeo udatu ženu i ako predrši svetu vezu braka moraće umreti. St. 4 naknadno napominje, da Avimeleh još nije Saru ne dotaknuo. Car je bio nevin, jer nije znao da je Sara Avramova šena, a što je je uzeo po tamošnjem pbičaju, nije učinio nikakvo zlo ili nipravku. Ali, sada mira odmah da pusti Saru, jer je Avram "prorok" tj. Božji čovek koji mngo znači pred Bogom i čija mollitva mnogo vredi. Svojina takvog čoveka se ne sme povrediti, jer je on Božji poverenik. Ovakva povreda povlači kazu. Kao Božji čovek Avram će se moliti Bogu za cara da ozdravi. St.8-18. Sutra ujutru rano sakupio je Avimeleh sve svoje ljude, da bi javno i svečano izgladio ovu stvar. On je pozvao Avrama i javno ga ukorio, što je svojim ponašanjem mogao da prouzrokuje prokletstvo i zlo njemu i njegovom narodu: "Šta si ti mislio kad mi to učini?" tj. "šta si nameravao sa tom lažju?" "zašto si lagao?" Ovo je bila dovoljna kazna za Avrama. On je stajao postidjen pred neznabošcima, i morao je da prizna svoje nepoverenje i nepouzdanje u Boga. On sada pokušava da se opravda. Reč " jamačno" (sigurno) nije izraz sigurnosti. Avram je mislio da bi ga ovaj narod, koji nema strahopoštovanja pred Bogom, mogao ubiti, ako bi se pokazao kao Sarin muž. Povod za obu laž je bila činjenica, da mu je Sara bila polusestra (po ocu), pa je pošla za njega, što se dogadjalo kod Hananićana, Egipćana, Asiraca, Persijanaca i kod Jevreja pre Mojsija, ali je posle ovakva vrsta braka bila zabranjena kod Izrailja (vl Lev. 18,9.11.17; Ponav. 27.22). Za ovu laž su se oni dogovorili još pre dolaska u obećanu zemlju. I ova ponovna lekcija je bila potrebna Avramu i Sari, da bi stekli potpuno poverenje u Božje vodstvo. Avimeleh se zadovoljio sa ovim objašnjenjem i vratio mu Saru sa darovima. Sem toga mogao je Avram da živi gde hoće u zemlji Geraru. Zatim je car izrazio Sari formalno poštovanje jednim naročitim darom od 1000 sikala srebra. Ovo je bio naročit dar Sari, sa naročitom svrhom: " To će biti očima koprena (pokrivalo) pred svima koji su sa tobom." Ova vrednost treba da pokrije svima oči, za ono što se dogadjalo i da više ne vide nepoštovanje i nepravdu, koja joj je učinjena. Sa ovim je trebala Sara da bude pred svima opravdana. Posle ovoga izravnanja pomolio se Avram Bogu za Avimeleha i njegovu ženu i druge na dvoru i one se isceliše, te su mogle dalje da radjaju. St. 18 kaže, da je Gospod zbog Sare zatvorio svaku matericu na Avimelehovom domu, tako da nisu mogle ne začeti. Sam car Avimeleh je isto oboleo na oplodnim organima a ne samo žene. 11. Rodjenje Isaka proterivanje Ismaila 21, 1-21. Rodjenje Isakovo, st. 1-7. St. 1.2. Gospod je pohodio Saru kao što je rekao (uš.18,10-15) i učinio joj po obećanju (up. 17,16.21). Božjim silom i pomoću Sara je rodila sina (v. Jevr. 11,11.12; Rim. 9,7-9). Ovo je bilo telesno rodjenje ali po Božjem obećanju. Biti dete obećanja znači biti rodjen Božjom silom.I apostol Pavle ukazuje na to, da Isak nije "telesno" seme Avramovo, nego "duhovno" potomstvo.

74

St.3-7. Avram je svome sinu, po Božjem naredjenju, dao ime Isak ( Isaak, znači "smejaće se"). Ovo ime potseća na Sarino smejanje kao i u vreme rodjenja smejanje i čudjenje ljudi (st.6), ali može se primeniti i na majčinu radost i osmejak tako željenom i očekovanom deteu (up. st. 7). Kad je Isak imao osam dana, Avram je obrezao sina, prema zavetu sa Bogom ( up. 17, 12.1>9). Avramu je bilo 100godina kad mu se rodio Isak (up. 17,1.24). 2.Proterivanje Agare i Ismaila, st. 8-21. (up. 16,4 i d.) St. 8-10. Isak se spominje tek kada je porastao i trebao da se odvoji od prsiju. Odbijanje je tamo tek u 4 godini. Ovaj je momenat svečano prosolavljen kao porodični praznik. To se čini još i danas na istoku. Avram je imao tada 105 godina a 30 godina je prošlo od njegovog poziva. Pri ovoj svečanosti Sara je videla kako se Ismailo ne ozbiljno ponaša, skačući i igrajući se, ismejava Isaka i ovu porodičnu svečanost, te je zahtevala od Avrama, uvredjena u svome materinskom ponosu i revnosti, da istera Ismaila i njegovu majku, jre on ne može sa Isakom da deli nasledje. St. 11-13. Avramu se nije dopao zahtev Sarin, ne toliko zbog Agare nego zbog sina, koga je Avram kao otac voleo. On je mislio da Sara preteruje. Ali, sam Bog mu javlja da učini kao što Sara traži. I sam Gospod je za odvajanje telesno rodjenog od duhovno rodjenog.. Karadter Ismailov ne spada u ovu porodicu. Bog traži od Avrama da se ne zavidi svijim roditeljskim osećanjima i da ne gled na Sarinu ljubomoru, jer će "Od Isaka izaći njegovo potomstvo u kome će se njegovo ime nositi" tj. samo potomci u ovoj liniji ( Isakovoj ) će biti pravi Avramovci i naslednici Božjeg obećanje. (Izrailjci, up. Is. 41.8. Rim.9,7; Jevr.11,18). Ovo odvajanje će od Ismaila kao njegovog potomka načiniti veliki narod... Ovo obećanje je olakšalo ovu da otpusti sina. St.14. Sutra dan ujutro, posle ovoga otkrivenja, izvršiio je Avram Božju naredbu. On je uzeo hleba i mešinu sa vodom, zatim je predao sina Agari i oppustio ih u nadi da će im Bog pomoći. St. 15-19. Agara je sa sinom izgubila put i počela da luta po Virsavskoj pustinji (st.14). Kada joj je nestalo vode, spusti Agara klonulo dete pod žbu. Ovo je bio izraz majčine ljubavi prema detetu. Žbu je trebalo da štiti dete od jakog sunca. Zatim, Agara se uklonila, jer nije mogla da gleda smrt svoga deteta. Ali, ona ga nije mogla ni sasvim napustiti, nego se udaljila " koliko se može strelom dobaciti" (sllično: kamenom dobaciti), jer je htela da vidi šta će biti sa detetom. Agara je sedeći na glas plakala. Bog je čuo detinji glas ( a svakako i majčin plač) i andjeo je došao da je ohravri i objavi, da je Bog čuo detinji glas (Ismailo znači: "Bog usliši"), da će ga izbaviti i od njega načiniti veliki narod. " I Bog joj osvori oči" tj. sada je primetila ono što nije ranije videla, studenac. Gospod je izbavio Ismaila i Agaru. st. 20.21. " I Gospod beše s detetom" znači njegov pratilac i zaštitnik, tako da je dobro odrastao. Ismailo je bio sin pustinje, južno od Hanana (up. st. 14). Njegovo glavno oružje za zaštitu života i sredstvo za životni opstanak je bila strela. on je postao strelac. Od Ismailovih plemena, nekad kao Kedareni i Itureji naročito se odlikuju ovim oružjem. Rodonačelnik ismailovskoh plemena prikazan je jasno u 16,12. Ismailo se konačno nastanio u pustinji Faranu, istočno od Edoma i južno od Hanana.Pošto je Agara Bila Egipćanka, onaje i svoga sina oženila Egipćankom. Prema tome ismailovci su postali iz mešavine jevrejske i egipatske krvi ( up. 16,3; 25,12-18).

75

Avramov savez sa Avimelehom Avimeleh je želeo da dodje u tešnju vezu sa patrijarhom Avramom, videvši da je Bog sa njime i da ga blagosilja. Avram pristaje na savez natrag studenac, koji su mu Avimelehovi ljudi oduzeli. Otuda ovome mestu ime VirSaveja. Avram se još dugo bavio u Filistejskoj zemlji i prinosio žrtve u Virsaveji. ovaj dogadjaj nema neke naročite važnosti nego samo da se pokaže,, kako je ovaj Božji čovek bio ugledan kod starosedeoca i obazzrivo živeo medju njima i još da ima pravo na Vir-Saveju. St. 22.23. Avimeleh, koji je bio jači od Avrama, što se vidi po tome, što je imao vojvoku svoje vojske, nameravao je da načini ugovor o prijateljstvu sa Avramom. On je pošao Avramu sa svojim vojskovodjom Filiholom (pikolom) kao svedokom, i pregovarao sa njime. Na ovo ga je potstakao blagoslov, koji Avram ima pri svakom poslu, tako da je postajao sve mićniji. Avimeleh traži od Avrama da se sada "ovde" (up. 15,16) tj. u Versaveji, zakune, da neće prevariti njega i njegove potimke, jer mu je on (Avimeleh) činio dobro. Dobar odnos medju njima je već postojao samo se sada trebao i formalno, ugovorom da potvrdi. St.24.25. Miroljubivi i pošteni Avram odmah je spreman da se i zakune, ali želi da se prethodno objasne povodom studenca, kojije Avram iskopao a Avimelehove sluge ga na silu otele (up. 26,15 i d.) da ne bi taj slučaj poremetio njihovo prijateljstvo. St.26.27. Avimeleh se izvinjava a da ga želi vratiti jasno se vidi iz sledećih stihova. Avram je dao poklone pri zaključenju ovoga ugovora kao što je bio običaj, da bi mogao nesmetano da živi u Geraru i da ga Avimeleh štiti. St.28-31. Avram je odlučio ješ sedam jaganjaca i na pitanje: zašto? šta hoće s njima? Avram je odgovorio Avimelegu, kako on želi, da ovi jaganjci budu svedočanstvo, a je on (Avram) iskopao ovaj studenac. Primanjem ovoga poklona Avimeleh svedoči i potvrdjuje, da je Avram zakoniti vlasnik ovoga studenca. Od ovoga dogadjaja ovo mesto je dobilo ime Vir-Saveja (Ber-Seba), što znači "studenac zakletve" jer su se tu obojica kkod sedam jaganjaca, zaklelli i obavezali. Versaveja leži 12 časova hoda južno od Hevrona, na glavnom putu za Egipat i Crveno more. Danas se to mesto naziva Bir-es-Seba. Još se nalazi ruševine ovoga studenca, a u blizini ima dve cesterne sa odličnom vodom ovo se mesto češće spominje u vreme patrijaraha (v. 26.23; 28.10; 46.1). St. 32-34. Avimeleh i Fihol, posle zaključivanja ugovora, vratiše se natrag, a Avram, posadi onde metljike i tamo prizva Gospodnje ime. Izgleda da je ovo mesto vremenom postalo mesto nekoga kulta (v. Amos 5,5 ; 8,14 ). Avram je još dugo živeo u ovome kraju ( u Filistejskoj zemlji). Tu je i Isak odrastao. 13. Žrtvovanje Isaka 22,1-19; (up. Jevr.11,17-19) St.1.2. Bog kuša Avrama tj. stavlja ga na probu da bi doznao da li mu je do kraja poslušan (v.st.12). (P.P str.112/2). Sva težina ovoga zahteva izražena je u Božjim rečima: "Uzmi sina svog, jaeinca svoga, mologa... i spali ga na žrtvu." ovde se naglašuje velika očeva ljubav i težina žrtve. Avramu se učinila nemogućim ovakva žrtva. On je bio u velikom iskušenju. ljudska žrtva a naročito žrtvovanje dece bila je veoma proširena medju hananskim i semitskim narodima pre Izrailja u Palestini (v.2.Car.16,3 i Ps.

76

106,38), kod Feničana, Egipćana, MOavaca, izrailjevih srodnika (2.Car. 3,27 ). Amonićana (Lev. 18,21 ; 20,3.4), koji su obožavali Moloha kao i kod aramejskih i arabljanskih naroda (2.Car. 17,31). Da ni sami Izrailjci u vreme Mojsija i posle njega, još nisu potpuno napustili ovaj zao običaj, svedoče razne naredbe i zakoni, koje je Mojsije izdao, kao na pr.Lev. 18,21 ;20,2.3; Ponav. 12,31 ; Sud. 11, i dr. Avram se molio Bogu, da mu pruži dokaza, da zaista treba da učini ovo delo; dan se približavao, a on je morao krenuti na put. Ni sa koje strene nije mu došla pomoć ili olakšanje. ( P.P/ str. 113/2) P ipak Avram se odlučio i na ovo delo, ako je to Božja volja. "Zemlja Morija" tj. brdo ovog imena i njegova brdovita okolina (up. st. 14) sa onom brdom na kome je kasnije Solomun sazidao hram (v.2Dn. 3,1) Ono je udaljeno od Virsaveje 75 km. ili tri dana hoda.(st. 4). St. 3-5. Pobožni i verni Avram izvršio je Božju naredbu odmah sutradan, rano ujutro, iza noći kada je dobio naredbu od Boga. on je pošao sa Isakom i dvojicom slugu na put. Magarac je nosio drva, namirnice i posudje. Vrć trećega dana videlo se iz daleka naznačeno mesto. "Bio je to divan oblak iznad brda Morije." (P.P str.114) Avram je ostvio sluge a on i Isak trebalo je da se popnu na brdo i da se tamo pomole Bogu. I žrtvovanje je neka vrsta molitve. St.6-8. Otac i sin su nastvili put uz brdo. Isak je beć bio porastao te je nosio drva, a Avram nož i vatru (baklju). Isak je već više puta video svog oca da prinaša žrtve, ali ovoga puta nije bilo ževotinje, koja treba da se žrtvuje. To ga je začudilo i on je upitao oca: "Oče!... eto ognja i drva, a gde je jagnje za žrtvu?" Kako je to bilo jako iskušenje za Avrama! duboko u srce, pa ipak on mu je još mogao odgovoriti: " Bog će se , sinko, postrati sebi za žrtvu." (P.P. str. 114/5). U ovim rečima izražavala se tiha nada, da Bog može i drukčije odrediti, ako je Njegova volja. St. 9-14. Kada su prispeli na odredjeno mesto, sagradili su žrtvenik i stavili drvana njega. Tada je Avram uzeo svoga sina i drhćućim glasom mu saopštio Božju volju. "Sa strahom i zaprepašćenjem saznaje Isak za svoju sudbinu, ali se nije protivio". (P.P. str. 117/1) Da je hteo mogao je pobeći, jer stri i izmučeni Avram ne bi mogao zadržati snažnog mladića. Ali pošto mu je Božja volja bila saopštena a bio je naučio na pokornost i poslušnost, Isak se nije otimao. Otac je već bio podigao ruku da ubije sina. On se Bogu za ljubav odrekao i najmilijega, jedinca sina. Bog nije ništa više ni tražio. Proba vernosti i žrtve je završena. U Avramu nam se otkrila Božja ljubav prema čoveku, da ni svoga jedinorodnoga sina nije poštedeo (v. Rim. 8.32) Bog je poslao andjela da spreči ovu žrtvu. Avram je položio ispit na svome sinu. Njegovo strahopoštovanje i poslušnost su utvrdjeni. Bog ne zahteva ljudsku žrtvu. Ovaj slučaj jasno dokazuje kako su ljudi u strašnoj zabludi, kada su svjim idolima i bogovima žrtvovali svoju decu. Bog traži odanost i poslušnost do same smrti. Na mesto sina Bog je precdao Avramu životinju, koja se bila rogovima zaplela u trnje. ovaj ovan je pretstavljao Hrista, pravu žrtvu za otkup sveta. Hristos je sam rekao: "Avram ga je uzeo i spalio na žrtvu namesto svog asina Isaka. Ovo mesto je Avram nazvao "Jahve Jire", što znači "Gospod će se postarati (provideti)", koja je izreka ostala u narodu, kada se govorilo o ovome brdu. Reč "Morija" se samo ovde spominje i znači "Postarati" (st.8). St.15-19. Bog preko andjela opet poziva Avrama i tom prilikom mu svečano konačno potrvdjuje ranija obećanja,

77

potkerpljujući ih svojom zakletvom samim sobom. Ovo je nagrada za njegovo zaq njegovo delo vere: 1) Njegovo seme biće veoma umnoženo, da će ga biti kao zvezda na nebu i kao peska na bregu morskom i "naslediće neprijateljska vrata". Naslediti neprijateljska vreta" znači da će njegovo seme pobediti svoje neprijatelje i osvojiti njihove gradove, i 2) u njegovom semenu " blagosloviće se svi narodi na zemlji". Ovo je blagoslov koji se odnosi na sve narode, a koji se ispunio u Isusu Hristu, preko koga je jedino osiguran blagoslov svima narodima. Hristos je i ženino i Avramovo seme; On je pravi naosilac ovoga blagoslova (v. Gal.3,16) Posle ovog važnoga događaja, otac i sin spustili su se sa brda i sa slugama vratili u Virsaveju, gde je Avram i dalje živeo. (P.P. str. 118/2 i 119/1). 14. Nahorovo Potomstvo 22,20-24. U ovome otseku se iznose poridični odnosi patrijarha Avrama i događaji u pirosici Nahora, Avramovog btata. Ovaj izveštaj je ovde umetnut. On je nastavak 11,29 i unesen je da obasni i pripremi pogl. 24. Isakove žene. Reveka je kće Vatuilova i unuka Nahorova, brata Avramovog. St.21-23. Avram je dobio vest, da njegov brat Nahor, koji je ostao u Haranu, ima poroda od žene Melhe i inoče Revne (st. 24). Ovih je ime svakako uzeto u užem, smislu nego u 10,23. Vuz(Buz) Njega treba tražiti u blizini Edimitisa, pošto je on prema Jer.25,23 spomenut pored Dedana i Teme. Ovom plemenu pripada Elijuj, četvrti jovov prijatelj (Jov 32.2). Aram. To nije veliki narod spomenut u 10,22.23. Njegov je sin Kamuilo (Kamuel) nepoznat. Hazad (Kesed). Rodonačelnik plemena Hazada, koji su verovatno živeli s ove strane Eufrata. To su oni koji su Jovu oteli kamile(up.JOv. 1,17). Azav (Haza). Ovo ime nosi jedna pokrajina kod Eufrata u Mesopotamiji. Faldes (Pildas) i Jeldaf (Jildaf) nepounati. Prema njihovom položaju s one strane Eufrata. Vatuilo (Betuel). Prema 28,5 Vatuil se naziva "Aramejac" (31,20.24). Da se ovde Vatuilo pretstavlja kao REvekin otac, od značaja je s obzirom na poreklo Reveke, buduće žene Isakove (up. 24, 24) St.24. Nahorova inoča (naložnica) Revna (Reuma) je rodila četiri sina. Tavek (Tebah). Verovatno je ovo ime u vezi sa gradom Tivat (Thata). grad sirskog cara Adar-Ezera(v. 1.Dne.18,8). Gam (Gaham) i Toh (Tohas). Jedino žto se može reći jeste, da su Nahorovci stanovali više na zapadu i jugozapadu Mesopotamije. Moha (Maaka ili Maaha). U 1.Dnev. 19.6 govori se o Siriji Mahi ("Sirci iz Maahe"). Ova je zemlja poznata iz Ponav. 3,14 ; Isus Nav. 12,5. To su Mahateji koji su imali i svoga vladara. Izgleda da je ovo pleme živelo na brku Hermonu i okolini. Prema 31,51-53 izgleda da je Galad bio granica izmedju Avramovaca i Nahorovaca. 15. Sahrana smrt i pogreb 23,1-20. Sara pošto je rodila sina i odnegovala ga umrla je u dubokoj starosti. Avram je želeo da je sagrani na odredjenom mestu, u Makpeli kod Hevrona, u pećini, koja je pripadala Hetitu Efronu. On je želio da ovaj komad zemlje pribavi po svim pravnim propivima. Svrha opisivanja ovog događaja je da pokaže Avramovu pravničkiu tačnost, koja se ovde tako živopisno opisuje.Prema kasnikem izveštaju, na ovom mestu, u pećini, sahranjeni su i Avram, Isak, Reveka, Jakov i Lija (v.49,29-32; 50,13). Ova se pećina, kao nasleđe predaka, kasnije smatrala posvećenim mestom.

78

St.1.2. Sara je umrla u 127 godini života u Kirijat-Arvi( tako nazvan po Enakimu Arvi; v. Isus Navin 14,15) a kasnije se nazivao Hevron. Sara je Jedina žena, čija se godina starosti spominje. To je zato što je ona bila mati obećanog semena, te je zato i mati u duhovnom smislu vernima (v.1.Petr. 3,6). Prema 17,17 Isak je imao 37 godina kada je Sara umrla. Avram je u ovo vreme već živeo u Mamrijskoj ravnici (kod"šume", up. 13,18), nedaleko od Hevrona. Prema 22,19 on je dugo živeo u Mamrijskoj ravnici. "I Avram dođe da oženi Saru i oplače". Ovo Avramovo dolaženje ne treva tako razumeti, kao da je došao iz Virsaveje a Sara da je sama živela u Hevronu. Avram je svakako bio u blizini kod stoke kada ke Sara umrla. Avram se odmah vratio da bi je sahranio po običaju. St. 3-16. Posle oplakivanja Avram se odmah postarao za grob Sari on se odmah uputio gradskim vratima, gde je bio običaj da se svršavaju svi trgovački i pravni poslovi. Tamo je Avram našao Hetita Efrona (st. 10) i kao stranac zatražio je od njega, da mu proda zemlju gde je pećina za poridičnu grobnicu. Gradjani su Avramu ljubazno ponudili svoje grobnice iz poštovanja prema Božjem čoveku. Uglednome porodice imale su svoje porodične grobnice u pećinama. Jednom ovakvom Božjem čoveku i knezu, neki su ponudili svoje grobnice. Iz ove ponude se vidi veliko poštovanje prema Avramu, jer se porodične grobnice nisu nudile strancima. Avram je primio ovu počast sa zahvalnošću, ali, on želi posebnu porodičnu grobnicu. On nije želio da se pomeša sa njima. On ih moli da se samo zauzmu kod Efrona, da mu on proda, za šunu cenu, pićinu kod Makpele, koja se nalazi na kraju Efronove njive. Efron nudi Avramu pećinu i njivu kao poklon. Ali, Avram odbija;on želi da plati. Efron mu odgovara, da je cena neznatna za tako bogate ljude kao što su oni. Zemlja košta samo 400 sikala srebra. Efron mu je tako na ljubazni način kazao cenu, kao što je još i danas tamo običaj pri kupovini i prodaji. Avram mu je odmah isplatio cenu pred svedocima. "Izmeri mu... četiri stotone sikala srebra, kako su išli među trgovcima. " U ono vreme još nije bilo državnog kovanog novcanego su bile u prometu metalne šipke i komadi izvesne težine sa naznačenom težinom. One se se merile da ne bi bilo prevare. St. 17-20. Tako je Avram postao vlasnik njive, pećine i svih drveta na tome zemljuštu u Makpeli. Ovo zakonsko pribavljanje poseda u Hananu je od velike važnosti; zato se i ponavlja. "Na njivi Makpeli prema Mamriji, a to je Hevron, u zemlji Hananskoj. "Prema ovome ova zemlja je bila u oblasti Hevrona. Grad Hevron se nalazi 8 sati hoda, južno od Jerusalima. On leži na jednoj uzanoj i dubokoj ravnici, a saziean je na obema padinama brda, ali više na istočnoj. Na jugoistočnom kraju grada, na padini sazidana je mošenja nada pećinom gde je bio ovaj grob. Ona je do 1862 godine bila zatvorena za ne-muslimane. Ovo mesto je odavnine poznato i poštovano. 16. Isakova Ženidba 24,1-67. Avram je bio ostario a Isak još nije bio oženjen. Ženidba Isakova, koji je bio zaloga Božjeg obećanja, bila je za Avrama veliki zadatak i briga. Bog je bio zabranio sklapanje braka sa idolopokloničkim narodima Hanana. Avram je hteo da oženi jedinca sa ženom koja bi mu u svemu odgovarala, a Isak je to sa puno poverenja prepustio ocu. Avram je stalno mislio na svoju rodbinu u Mesopotamuji. Oni su ipak znali za pravoga Boga i molili mu se, mada su još bili idolopoklonici. On je poslao svoga nastojnika u Haran, u svoju

79

rodbinu, da odande dovede Isaku ženu. St. 1-9. Avram daje nalog svome nastojniku da iz Mesopotamije, od njegove redbine, dovede ženu Isaku. Bog je Avramov dom blagoslovio i zato Avram želi, da njegov sin, naslednik ovoga blagoslova i Božjeg obećanja, dobije odgovarajuću ženu. ovaj posap je trebalo da svrši verni Avramov nastojnik najstariji sluga u kući, koji se inače o svemu starao. Možea je to bio Elijezer, koji se spominje u 15,2 . Pošto je ovo bio veoma važan posao, jer je u pitanju naslednik Božjeg obećanja, koji nije smeo otići iz obećane zemlje niti se pomešati sa hananskim idolopoklonicima, Avram je svoga nasojnika zakleo, da tačno izvrši svoj zadatak.. Avram nije bio siguran, da će još dugo da živi i hteo je da je siguran posle svije smrti, da će se Božji olan i nadalje dobro razvijati. Ako nijedna devojka neće da pođe u Hanan? Da li da Isak ide u Mesopotamuju, da se tamo oženi? Avram ne može pristati na to, jer bi Isak mogao da napusti zemlju obećanja i tako omete Božji plan. Božji čovek veruje da će anđeo Gospodnji pratiti njegovog slugu pri ovom poslu, jer je Bog Avrama i dosada pratio i u svemu mu pomagao. Ako nijedna devojka ne pristane da dođe u Hanan, sluga je slobodan od zakletve. " I metnu sluga ruku svoju pod stegno Avramu gospodaru svome, i zakle mu se za ovo". Prema 46,26 i Izl. 1,5 bedra su mesto odakle izlaze potomci. Stavljanje ruku pod bedra (stegno) i zaklinjanje je simbol obavete prema potomcima, koji će biti čuvari i osvetnici ako se prekrši zakletva. Ovde kao i u 47,29 radi se o uobičajenoj formi uveravanja, da će se učiniti ono na što se zaklinje. St. 10-27. Sluga je odmah krenuo na put. Sa sobom je pponeo razne poklone za devojku i njenu rodbinu. Nastojnik je preko Damaska stoao u Haran, "Nahorov grad" u zemlji Mesopotamiji (up.27,40 ; 28,10) koji leži između Tigrisa iEufrata. Tara i Nagor preneli su religuju i kulturu haldejsku u Haran. Izmneđu Ura i Harana postojala je prirodna veza. U ovom gradu sazidan je gram vavilondkom bogu meseca kao u u Uru. Sin, kako se zvao ovaj bog meseca, naziva se "gospodarem Harana" na jednom napisu iz 800 godine pre Hrista. Nastojnik ke zaustavio karavan pre gradskim vratima kod studenca, koji su obično bili blizu grada. Žene i devojke dolazile su redovno predveče po vodu. Nastojnik je se najpre pomolio Bogu da mu da znak kako bi od devojaka koje dolaze na vodu prepoznao onu, koju je Bog odredio za Isaka. On moli Gospoda, da mu ljubaznost i gostoprimstvo bude taj znak. Devojka, koju on zamoli da mu dade vode piti a ona mu ponudi i kamile d napoji neka bude određena devojka. Tek što je izrekao molitvu a ona se već ispunila. Naišla je Reveka (Rebeka) kći Vatuila, sina Nahorova, bratića Avramovog. Ona je nosila krčag na ramenu što je bio izgleda običaj u u Jevreja, jer se inače nosio na glavi. Ona je bila lepa, ljubazna i predusretljiva. Pošto je spoljašnost odgovarala, nastojnik je zamolio da pije vode, očekujući znak. Devojka je odmah spustila krčag na ruku i dala mu da pije i otrčala po vodu za kamile. Nastojnik nije rekao ni reči, nego samo posmatrao da li će se na ovoj devojci ispuniti znak. Kad je napojila i kamile i znak se ispunio sluga je izvaeio zlatnu prsten i dve narukvice, kao poklon za usluge. Tek saka pita nastojnik devojku čija je ona kćer i da li se mmože kod njih prenoćiti. Kad je čuo da je ona iz Avramove rodbine nastojnik se zahvalio Gospoduk što je uslišio molitvu njegovog gospodara i njega doveo na pravo mesto. Sad je bio siguran, da je Reveka prava od Boga izabrana nevesta.

80

St. 28-54/a. Devojka je pohitala kući i pokazala darove koje je dobila "u kući matere svoje" tj. u ženskom odeljenju Vatuilove porodice žene (su odvojeno stanovale od muškaraca). Kad je Lavan Revečin brat vedeo poklone odmah je pohitao na studenac. Njega su namamaili darovi. Lavan je natereo stranca da uđe u njihov dom uveravjući ga da je propravio mesto. On naziva nastojnika "blagosloven od Gospoda" jer je čuo od sestre nastojnikovo zahvaljivanje i blagosiljanje Boga (st.27). Nastojnik je pristao. Zbog istočnjačke učtivosti niko nije stranca pitao za cilj njegovog putovanja sli sam sluga nije hteo jesti dok ne svrši svoj tako važan posao. Ona prvo iznosi kako je i da kakvim zadatkom došao šta se sve zbilo i kako ga je Bog vodio i blagoslovio. I najzad pita on da li oni žele da učine to njegovom gospodaru (st.40) kao što to priliči riđacima. Ako ne da zna da se obrati drugima da bi našao ženu za gospodarevog sina. Iz nastojnikovog opisivanja događaja uvideli su Vatuilo i Lavan da je ovo Božja volja i pristali su da dadu Reveku. "Mi ne možemo kazati ni za zlo ni dobro" (st.50), znači ništa nemaju da primete. ovim je prosidba bila uzvrđena Kćerka se nije pitala jer je bio takav običaj pri udaji. Ali da u ovom slučaju nije bilo bez devojčinog pristanka jasno pokazuje st. 57 i d. (P.P . str. 137/2) Sada je pobožni nastojnik zahvalio Bogu i predao vereničke poklone razne srebrne i zlatne stvari i haljine o običaju u ime verenika koki pre venčanja dariva nevestu da bi time ojačao njihovu vezu. Darovi pak koje je nastojnik dao devojčinom bratu i materi je bila ustvari cena za devojku. Tek sada je nastojnik uzeo da jede i pije. St.54/b-61). Nastojnik želi već sutrra dan da putuje; ali mati i brat želi da se ostane još koji dan kod njih. Nastojniku se šuri jer je znao kako ga željno očekuje. Kad su upetali nevestu i ona odgovori da želi odmah poći na put, tada su otpustili "svoju sestru"misli se na Lavana, koji vidi glavnu reč ( i njenu dijkinju, v. 2.Car,11,2), koje su pripadale detetu, koje su negovale. Ove žene bile su veoma cenjene. Revekina dojkinja se zvala Devora (v. 35,8). Blagoslov njenom braku. "Da se namnožiš na hiljade hiljada i seme tvoje da nasledi vrata svjih neprijatelja" je blagoslov izrečen majci bezvrojnog potomstva. Veliko potomstvo je bila najveća sreća i blagoslov za jevredske žene. Tako je još i danas na istoku. Blagoslov nad Revekom odgovara Božjem obećanju u 22, 17/b. Kao kći iz bogate porodice, Reveka je dobila i služavke i družbenice (v.Ps.54,14). St. 62-67. U celom ovom opisivanju Isakove ženidbe ne spominje se nigde Avramovo ili Isakovo mesto stanovanja. U svakom slučaju Hevron (23,2) nije bio cilj Isakovog dolaska sa juga. Prema st. 62, Isak je živeo na jugu (v.20,1) Hananske zemlje. Prema 25,11 on je kasnije živeo sa porodicom kod "studenca živoga koji me vide" ("Bar Lahaj-roi"). Iz svih ovih okolnosti izgleda da su se Isak i Reveka sreli kod ovog studenca.(P.P.str. 137/3) Isak je dugo tugovao za svojom majkom. Jednog dana je izašao u polje prema ovom studencu. On je išao sam da se pomoli Bogu u svojoj žalosti. Mislio je i na zadatak svoga nastojnika, jer se nadao da će se utešiti kad se bude oženio (v.st.67). Kad je karavan naišao, naslućivala pa je skočila s kamile što je bio znak poštovanja prema uglednom čoveku. Ovaj običaj se često spminje u Starom zavetu a postoji još i danas na istoku. čim je Reveka doznala da je ovaj čovek Isak, odmah se zavila u veo jer ženik nije smeo da vidi lic neveste pre svadbe. Tek kada su se sastali moglo se videti lice nevestino (29,20-25). Posle nastojnikovog objašnjenja ošenio se Isak sa

81

Revekom i uveo je u šator svoje majke i tako se utešio za majkom posle tri godine (25,20). Žene su posebno živele u šatorima. Napr.Jakovljeve žene su imale posebne šatore (v.31,33). I danas beduinske poglavice imaju posebne šatore za žene. 17. Avramov Drugi Brak, Smrt i Pogreb 25,1-11. Avram je posle Sarine smrti živeo još 38 godina. On se ponovo oženio ali ova žena nije zazimala Sarino mestok jer je Sara bila mati obećanog semena. Avram je nju smatrao inočom. Svu decu svojih inoča otpravio je Avram od Isaka na istok. Najzad je Avram umro u dubokoj starosti, a Isak i Ismailo su ga pogrebli u porodičnoj grobnici u pećini Makpeli. St.1-4. Avram se oženio Heturom (Ketura) koja mu je rodila šest sinova rodonačelnika šest arabljanskih plemena. Ona je jedna od Avramovih inoča. Jedno arabljansko pleme se naziva "katura" koje je živelo u okolini Meke. Imena sinova i unuka Heturinih pojavljuju se ti i tamo u raznim spisima. Mnoga su opet nestala ili se sjedinila sa drugim plemenima.Ovaj rodoslov se nalazi u skraćenom obliku i u 1. Dne.1,32. "otac mnogih naroda" ovde se spominje šest glavnih imena arabljanskih naroda: Zomran (Zimran). U Jer.25,25 spominje se uz elamske i druhi carevik zapadno od Meke, na obalama crvenog mora. Joksan (jokšan) i njegovi sinovi Savan (Šeba) i Dedan. Ovo su svakako dva velika severna sirijskko-arabljanska plemena Heturovaca, za razliku od Husita (v.10,7). Ništa nam nije poznato o trojici Dedanovih sinova. Pošto se njihova imena završavaju množinom (=im): Asurim(Ašurim), Latusim (Letušim)i Laonim (aleunim), neki onjašnjavaju da su to bila samo imena nekih rodnih grupa Dedanovog plenena, nazvanih po imenu sinova. Madan (Medan). Za ovo pleme se ne zna mnogo. Možda je živelo negde u susetstvu ovih srodnih plemena. Ptolomej spominje jedno mesto po imenu Modijan, na istočnoj obali Atlanskog moreuza. Postoji ravnica po imenu Medan u blizini ruševina grada Dedana. Madijam (Midijan). Ovo je od svih Heturovaca najpoznatije ime plemena. Ovo je bio, do početka izriljskog carstva, veoma moćan narod (v.37,28.36). Oni su naročito vodili karavansku trgovinu sa Egiptom (v.Izl. 2,15.16:18). Madijamci su se nalazili i na Sinajskom poluostrvu. Sa Izrailjcima su dolazili u sukob na istoku Jordana. Broj. 22,4.7;25,6.17.18. U vrema sudija, njihove horde preplavile su Palestinu (v.Sud.6 id.). Prorok Isaija govori o njima kao arabljanskom trgovačkom narodu. (Is.60,6). Od Madijamovih sinova spominje se samo Efar (Efa) uz Madijamce kao trgovački narod (v.Is.60,6), a ostali: Afir (Efer), Enoh (Honok) Avid i Eldag (Eida) ne spominju se. Jesvok (Jisbak). Nepoznat, Socijen (Suah). U Jov.2,11 spominje se Vildad. Sušanin (Šuašanin) Jovov prijatelj. To je potomstvo Heturim, druge žene Avramove. St.5-11. Avram je ostavio sve svoje imanje Isaku (up.24,36), jer je to bila i Božja volja (v.21,12). Na istoku je i običaj da se prvorođenom ostavi sve imanje. Ali, još za svoga života, Avram je dao darove sinovima svojih inoča (Agare i Heture) i otpravio ih na istok, u Sirijasko Arabijsku pustinju, da bi tako sačuvao čistotu Isakove linije. Sada je Bog mogao da vodi i blagoslovi Isaka, seme obećanja. - Najzad je Avram umro u 175. godini života. On je doživeo rođenje unuka Isava i Jakova a posle toga živeo je još 15 godina (up.st.26). "I bi pribran k rodu svome". Ovo je izraz koje se ponavlja za Isaka (35,20), za Ismaila (25,17), za Jakova (49,33), za Arona (Broj.20,24), za Mojsija (Ponav.32.50). Ovaj izraz ne znači ni smrt niti

82

sahranu u porodičnoj grobnici, jer se uz ovaj izraz i to spominje. Izraz sadrži misao, da se članovi Božjeg naroda ni u šeolu (smrti ili grobu) ne rastavljaju, nego su i dalje vezani. Naglasak leži na tihom mestu, gde se pribiraju umrli preci, a nije reč o nekom produženju života, ma u kom obliku. Avram je sahranjem na mesto, koje je po svojoj želji odredio, uz svoju ženu Saru. Sahranili su ga sinovi, Isak i Ismailo, iz čega se vidi, da oni nisu bili u neprijateljstvu. Isak je jedno vreme živeo kod studenca Lahaj-roi ("Živog, koji me vide"), mada je njegovo obično mesto stanovanja bilo Hevron (v. 35,27). Sa st.11 se završava izveštaj o patrijarhu Avramu. B.Istorija Ismailovog potomstva. Post.25,12-18 (Up.1. Dnev.1,28-31) U ovom otseku iznosi se ukratko sporedna, Ismailova linija pre nego što će se preći na Isakovu istoriju. Ismailo je značajna ličnost u tradiciji mnogih naroda i plemana. On je dobio velika obećanja opisana u 17,20. Ovih nekoliko stihova o istoriji Ismailovog potomstva j edokaz ispunjenja ranije datog obećanja. Sami Arabljani smatraju Ismaila za svog rodonačelnika. Ismailovi potomci su oni arabljanski nomadi, koji su se najradije zadržavali po pustinji. Njihov smisao za usamljeni i nezavisan život pustinje najbolje izražava 16,12. Oni su živeli u Sirsko-arabljanskoj pustinji, na istoku od ostalih Avramovih potomaka. Ovim se ispunilo ono proročanstvo koje kaže: "i nastavaće na pogled (suprot) svoj braći svojoj". St. 12-16. Ovde se iznosi Ismailovo potomstvo, dvanaest plemena. koja su se najradije zadržavala u pustinji. Najpoznatije i najznačajnije od svih je Navajot (Nebajot), izričito naglašen kao pvorođeni. U 28,9 spominje se, da se Isam oženio sa njegovom sestrom, a u Is.60,7 se kaže da su bili bogato pleme u stadima. U Izrailjskoj istoriji oni se nigde ne spominju do persijskog doba. Ali, na asirskim spomenicima spominje se pleme Nabatu i Nabateji. U vreme dijadoha, javljaju se Nabateji kao značajan arabljanski narod, koji je uzeo od Izrailjaca glavni grad po imenu Sela ili Petra. Kasnije, kada je propalo carstvo Seleuka, koje se prostiralo istočno od Jordana, sve do Haurana (i Damask) na seveu, Navateji su prigrabili vlast nad ovim zemljama kao i južno od njih sve do Elata i duboko u Arabiji. Tada se cela zemlja od Eufrata do crvenog mora nazivala "Navatana". Bili su ratnici, trgovci i gajili umetnost. Onjihovoj znatnoj kulturi svedoče ruševine grada Petre, zatim novac i razni napisi na kamenu iz prvog veka pre Hrista. Njihovu vlast je uništio car Trajan. Potomke Navajota, sina Ismailovog, ne smemo pomešati sa kasnije izmešanim Navatejima. - Kidar (Kedar). Kadareni se spominju u vreme izrailjskih careva, (u 8. veku pre Hrista), kao dobri zaštitnici od napada Asiraca i Vavilonaca.Ovo je jedno jako pleme, bogato u stoci i kamilama, ratničko i trgovačko, koje je stanovalo po crnim šatorima (od crne kozje dlake), koji i danas upotrebljavaju Beduini (v.Is.60,7: Jer.49,28 i dr; Pesma nad pesmama 1,5). -Navdeilo (Abdeel) i Masam (Mibdzam) su nepoznati, kao i Masma (Misma). Duma. Možda Duma u istočnom Haranu (Hauranu) ali još verovatnije Domata, mesto kod Damaska, na granici Iraka, nazvano "Dumat al Djendel". Ovde treba razlikovati Dumu o kojoj je reč u Is. 21,11 pod kojom se razume Edom. -Masa, nešto dalje na severoistoku od Dume. - Hadar (Hadad), nepoznato. -Teman (atema). U Jer.25,23 i Jov 6,19 spominje se trgovačko pleme Tema (Is. 21,14), na zapadnoj ivici Nedjda. -Jetur i Nafes su susedi istočnojordanskih Izrailjaca. Njih je Izrailj potisnuuo zajedno sa

83

Agarenima (v. 1. Dnev. 5,18-21). O Nafesu malo znamo. ali o Jeturu znamo mnogo više. To su Itureji, kokji su šživeli u teško prohodnim brdima bogatim pećinama, u tzv."brdima Druza", u sredini Harana. Južne Itureje prinudio je car Aristovul na obrezanje. To je bio divlji, grubi i razbojnički brdski narod, ali i dobri zaštitnici od drugih pljačkaških naroda. Današnji Druzi su svakako njihovi potomci. Kedma, nigde se ne spominje. To su Ismailovi potomci, koji su nestalno živeli bilo po selima (naseljima), bilo po šatorima. St.17-18. Ismailo je živeo 137 godina a posle smrti je pogreben "pribran k rodu svome"). Njegovo potomstvo je živelo na velikim prostoru od Evilata (Havila), mošda Haulan u Južnoj Arabiji, u pravcu prema Siriji (Eufratu). Dakle. od Eufrata do Crvenog mora. "Prema svoj braći svojoj" - unači, da su se nastanili istočno od ostalih bratskih plemena. C.ISTORIJA ISAKOVOG POTOMSTVA Post. 25, 19 - 35, 29. U istoriji patrijarha Isak ne zauzima vidnno mesto. O njemu nema mnogo da se izveštava, osim nekih događaja sličnih Avramovim, kao prvobitna neplodnost njegove žene, opasnost po ženu, sva/e oko bunara i onda porodične teškoće zbog dvojice nejednakih sinova. Kao ličnost, izgleda da je Isak bio bleda slika svoga oca. Kao sin obećaćanja nasledio je on sve od svoga oca. I pak, iako sa manje snage, Isak je verno i strpljivo išao tragom svoga oca i služio Bogu kao i Avram. Zato je on bio zaštićen i blagosloven od Boga. Njegova iskušenja su dolazila spolja, od Filisteja, koji su ga napadali i iznutra, teškoće u sopstvenom domu, ali on je voljom i blagošću pobedio sve to. Prema iznesenim događajima vidi se, da se Isak stalno bavio na jugu i u oazama pustinje (kod "studenca Živoga, koji me vide", u Geraru i Virsaveji - 24, 62; 25, 11 i kasnije u Mamriji - 35, 27 29). Ako o Isaku nije mnogo šta spomenuto, ali, o njegova dva sina, Isavu i Jakovu, ima mnogo izveštaja i ovo ustvari i pretstavlja istoriju (toledot) Isaka. - Izrailj je, pored Avrama, stvarni otac izrailjskog naroda, drugi veliki patrijah. Na suprot njemu, javlja se druga važna ličnost, Isav - Edom, prvorođeni Isakov sin. Borba između ova dva brata ili dva bratska naroda za prvenstvo, glavna je sadržina ovoga otseka, "Istorije Isakovog potomstva". 1. Rođenje i mladost blizanaca, Isava i Jakova 25, 19 - 28 Isak je dobio blizance posle dvadeset godina, od Reveke. Još pri rođenju mlađi se tiskao da bude prvi. Kad je stariji, Isav, odrastao postao je lovac; a mlađi, Jakov, pastir. Jednom je Isav došao kući sa polja, gladan i on je tada prodao svome malađemu bratu svoje pravo prvenaštvo za jedno jelo. St. 19.20. Isaku je bilo 40 godina kada se oženio sa Revekom. Vatuilo je nazvan Siranin (Aramejac), a isto tako se naziva i Lavan. St. 21-26. Kao Sara i RAhilja, kasnije i Reveka nije imala dece, prema st. 26, dvadeset godina. I Isak je kao i Avram bio ispitan u strpljenju i najzad je dobio potomstvo kao dar milosti, a ne kao plod prirode. Isak se molio Bogu i On ga je uslišio. Reveka je začela blizance, koji su se već u utorbi sukobljavali, što je pretstavljalo buduće sukobe i neprijateljstvo ova dava brata i njihovog potomstva. Majka je to naslućivala po ovom r/avom predznaku i želila što je uopšte začela ("Ako je tako, zašto sam

84

(postojim)?"). Uznemirena zbog togha pitala je ona Gospoda i dobila odgovor u ritmičoj izreci. Ta izreka tumači sukob dece kao onose dva naroda (Jakova i Edoma) u dalekoj budućnosti. Mlađi će nadjačati starijeg i potčiniti ga sebi. Ovde se misli na njihovo potomstvo (up. 27.29.40). Reveka je, kad je došlo vrme, rodila blizance. Prvi je bio rutav i crven. Nije jasno da li je ovde reč o kosi ili koži. Arabljanski pisci dovode u vezu crvenokose Arabljane sa Isavom. On se verovatno rodio kosmat, tj. imao je na sebi kao runo, svakako crveno. Deca su u ono vreme dobijala imana prema okolnostima pri rođenju: Isav (Esau, znači rutav) i Jakov (znači koji drži za petu, up. Os. 12, 4; kqao da je hteo da zadrži Isava, ap da on postane provorođeni ovo je ime kasnije dobilo i značenje njegovog karaktera, up. 27, 36 "varalica"). St. 27.28. kada su deca porasla, svaki je prema svojem duhu i naklonostima izabrao zanimanje. Po njihovm se zanimanju vidi njihva osnovna razlika i karakter. Isav je postao lovac, čovek koji živi u polju. On je bio strastan lovac, divlji i naklonjen avanturama. (P. P. str. 141/ Jakov, naprotiv, bio je tih, miran, suprotno Isavu. To, što se on voleo baviti u šatorima ne znači da se baavio samo oko kuće, nego je bio pastir (up. 4, 20) i zbog svoga posla živeo je pod šatorima. "Jakov je bio uvek zamišljen, verdan i pašljiv. Razmišljao je više o budućnosti nego o sadašnjosti i zadovoljavao se time što je ostajao kod kuće, čuvajući stada i obrađujući zemlju." (Isto) Raznoliki karakter i duh sinova privukli su pažšnju roditelja. Isak je veiše volio Isava. "Isav je bio ljubimac scoga oca. Krotiki i miroljubivi pastir osećao je da ga privlači snaga i odvažnost njegovog starijeg sina, koji je neustrašivo krstario preko brda i pustinja i vaćao se svome ocu sa ulovljenom divljači i uzbudljivim pričama o svom pustolovinama." (Isto) Vatrena i odlučna Revaka je više volela mirnog i nežnog Jakova. Ona je umela, bolje da ceni nego Isak dublju prirodu Jakovljeu nasuprot površnom Isavu. "Majka je u Jakovu cenila strpljivost, istrajnost vrednoću i obazrivost. Njegovi osećaji bili su duboki, snažni, a usrdne i neumorne pažnje, donosile su joj mnogo više sreće nego Isavove povrfemene radosti. Reveka je više volela Jakova." (Isto). ISAV PRODAJE JAKOVU SVOJE PRVENAŠTVO 25,29-34. Isavovo nerazumevanje i neinteresovanje za božanski plan pokazalo se jasno, kad je on, za malo sočiva, prodao svoje pravo prvenaštva. Što se tiče Jakova, "on je s potajnom čežnjom prisluškivao sve što je otac pričao o pravu prvenca; a pažljivo je slušao i pamtio sve što je čuo od majke". (P.P. str. 142/2) St. 29.30. Isav je došao iz lova umoran i gladan, i naišao na Jakova, koji je kuhao sočivo. Isav je požudno tražio sočivo da "proguta". On nije jelo ni nazvao svojim imenom. U svojoj požudi on je tražio od Jakova to "crveno"jelo. St. 31-34. Jakov je sada "još jednom uhvatio svoga brata Isava za pwtu", ali ovoga puta uspešno. On je iskoristio telesnu potrebu i slabost i požudu svoga brata. Prvenaštvo je kod patrijaraha značilo: 1) Starešinstvo u porodici (v. 27.29), 2) dvostruko pravo nasleđa od oca (v. Ponav. 21, 17) i 3) prvorođeni je bio u porodici nosilac božanskog obećanja blagoslova (v. 27,4.27-29). Isav je ovo znao isto tako kao i Jakov, ali kod Jakova se vidi, da je želja njegovog srca bila obećano spasenje i blagoslov, samo što

85

je on to hteo svojevoljno da prigrabi. Na zahtev Jakovljev, da mu Isav proda prvenaštvo, Isav je spreman na to. On veruje da bi umro od gladi, ako mu brat ne bi dao da jede. Sem toga, on kao lovac svaki dan je u smrtnoj opasnosti: pa našto mu preimućstvo koje možda nikada neće iskoristiti. Ako bi umro pre oca ništa ionako ne bi imao od svog prava prvenaštva. Isav se pokazao kao kratkovidni i lakomislen čovek koga gone telesni prohtevi (up. Jevr. 12,16). On je bez osećaja i razumevanja za duhovne stvari i zato lako daje i ono što je najuzvišenije. Jakov je pak nečasno i sebično postupao, jer je iskoristio bratovljevu slabost i glad, ali on je imao pred sobom više ciljeve a ne zemaljska dobra. Kad se Isav najeo, on se napio i otišao. Ovaj se izveštaj završava sa rečima: "Tako Isav nije cenio prvenaštvo svoje." 3. ISAK U GERARU I ZAVET MIRA SA AVIMELEHOM 26,1-33.35. St. 1-6. Kada je nastupila glad, Isak se seli u Gerar Avimelehu, po Božjoj zapovesti. Ovo se događa 80 godina posle događaja Avrama sa Avimelehom u ovoj zemlji. Neki misle da je ovaj Svimeleh drugi a ne onaj spomenuti u pogl. 26. - Izgleda da je i Isak, kao nekada Svram, želeo da se otseli u Egipat. Gospod mu je ovo zabranio, jer je On vodio svaki korak patrijaraha. Isak je trebalo da ostane u "ovoj zemlji" (Hananu), jer je ovo zemlja obećanja. Gospod će biti sa njime i zaštitiće ga od svake nevolje i blagosloviti. "Sve ove zemlje" tj. Hanan i okolne oblasti, u kojima su Izrailjci kasnije živeli. Prenašanjem zaveta obećanja na Isaka, on je sada postao naslednik svih obećanih blagoslova. Ova milost prema Isaku i njegovom potomstvu došla je otuda, što je Avram u svemu slušao Božju volju. St. 5 iznosi, da je Avram držao sve Božje zapovesti, pravila i naredbe, što se samo ovde tako jasno spominje. Bog ovim opominje i Isaka, da svojom poslušnošću osigura sva ova obećanja, kao i Avram. St. 12-17. Isaka je Bog blagoslovio u svemu i on je postao moćan tako da su mu Filisteji zavideli i postali neprijatelji. Pored stočarstva on se bavio i zemljoradnjom u Gerarskoj zemlji i prve rodne godine rodilo mu je stostruko, što je nešto naročito i za istok. St. 18-22. Isak je počeo otkopavati studence, koje su Filisteji zakopali posle Avramove smrti. On im je dao staro ime. Tri studenca iskopana nisu ustvari bila nova, nego samo obnovljena. Pri kopanju prva dva studenca pojavila se svađa Isakovih i gerarskih pastira oko studenca. Otuda je Isak prozvao prvi studenac Esek, što znači "svađa", a drugi Sitna, što znači "neprijateljstvo". "Studenac žive vode" je mnogo značajniji od cisterne, jer je u njemu bilo stalno vode. Zato je ovakav izvor uvek bio predmet sukoba. Isak nije želeo da živi u ovakvim okolnostima, pa se otselio iz Gerarske doline. On je na ovom mestu iskopao studenac oko koga nije bilo više svađe i prozvao ga Rehobot, što znači "prostran", jer mu je Gospod dao dosta prostora, da se mogu množiti i razvijati. 4.Isakov blagoslov nad Jakovom. 27,1-46. (Bekstvo u Haran) St. 1-4. Isak zahteva od starijeg sina Isava, da ulovi divljač i zgotovi mu jelo koje on rado jede, pa da ga blagoslovi, jer je star i slab pa može svakog trenutka umreti. "Uzmi oružje svoje , tul i luk." Tul i luk su bili obično oružje Jevrejima za lov (v. Is. 7,24). Prema tadašnjem običaju pri davanju blagoslova priređivala se gozba, koja ovom prilikom nije smela biti javna. Posle jela, koje je Isak rado jeo, trebalo je otac da blagoslovi

86

svoga omiljenog Isava. To je sve trebalo da bude u tajnosti jer je Isak dobro znao Revečino neraspoloženje prema Isavu. St.5-13. Reveka je čula Isakov razgovor sa Isavom i traži od Jakova da prihvati njen plan, da bi on dovio blagoslov a ne stariji sin. Jakov treba da donese dva jareta iz stada a ona će ih onako zgotoviti kao što Isak rado jede divljač. Jakov treba da ide ocu. i dobije blsagoslov. Obazrivi Jakov je na to mislio, da će otac otkriti prevaru, jer njgove ruke i vrat nisu bile rutave kao u Isava. Ali majka prima sve posledice na sebe i tako pridobija sina za svoja plan. Reveka je bila ubeđena da Jakov treba da ima ovaj blagoslov a ne Isav, prema saznanju Bošje odluke (25,23). Reveka se uzalud trudila da ubedi Isaka rečima, zato je i odlučila da pribegna lukavstvu. Ona nije mislila na to da Bog i bez njene pomoći može ovo da ispuni. St. 14-17. Kad je Reveka zgotovila jare, dala je Jakovu najlepše Isavove Haljine da obuče i obložo mu ruke i vrat jarećom kožom i tako ga poslala ocu sa zgotovljenim jelom. St. 18-27. Isak pita radi sigurnosti, jer je bio skoro slep:" Koji si ti , sine?" Jakov se izdaje za starijeg sina, a Isak se čudi kako je mogao tako brzo da ulovi divljač. Ali, za svaku sigurnost, Isaak želi da opipa svoga sina, da bi se uverio da je to Isav, jer je glas bio sličan Jakovljevom. Kad je poipao Isak se smirio, ubeđen da je to Isav. Ali, ipak ga je još upitao "Jesi li ti moj sin Isav?" Kad je Jakov odgovorio: "Ja sam", Isak je odmah zatražio da jede. Posle obeda tražio je Isak da ga sin poljubi, pri čemu je osetio ugodni miris Isavovih haljina, koje su mirisale na polje. U naročitom raspoloženju, usled mirisa od livade i šume, pa onda zgotovljeno jela i celiva, raspoložio se Isak i sa povišenim glasom izgovorio je blagoslov u pesničkom obliku. St. 28-29. Ovi stihovi sadrže obećanja blagoslova. Isak najpre želi svome sinu dobru zemlju i dobar rod: pšenice i vina. Ovaj blagoslov u mnogome zavisi od rose s neba. Ovde se misli na plodnost obećane zemlje zemlje. Za vreme beskišnog leta za plodnost zemlje rosa je u Palestimi najvažnija. -Drugi blagoslov se odnosi na njegovo potomstvo. Jakovu se određuje mesto među okolnim narodima. "Narodi ti služili i plemena ti se klanjala!" On će biti i gospodar nad svojom braćom, koja će mu se klanjati. Ovde se misli na Isava i njegovo potomstvo, na Edomljane. Oni su bili pokoreni u vreme Davida (2. Sam. 8,14) i dugo su ostali pod jevrejskom vlašću. Treći blagoslov se sastoji u proklinjanju ili blagosiljanju, što će zavisiti od stava prema jakovu (up. 12,37;). (P.P.144/2). St. 30.31. Odmah posle ovog događaja došao je Isav, zgotovio ulovljenu divljač uneo ocu da jede, pa da ga blagoslovi. Iako je Isav bio ranije prodao svoje prvenstvo, ipak je želeo da dobije ovaj blagoslov. S prvenstvom bilo je u vezi starešinstvo i pravo vođenja porodice. Sem toga još i dva puta veće nasleđe očevog imanja. Ovo su bili blagoslovi na koje je on računao. Isav je želeo da ga otac što pre blagoslovi. St. 32-35. Kad je Isak otkrio prevaru, on se veoma uznemirio i ožalostio. Bolno ga je dirnula propast nade za svoga omiljenog sina. On je sada počeo verovati, da je samo Božje proviđenje osujetilo njegove namere i ostvarilo upravo ono što je o n hteo da izbegne. Pošto se ovako dogodilo, otac je ipak potvrdio blagoslov, koji je nehotično dao svome mlađem sinu. Isak je potvrdio Isavu ovu svoju odluku rečima: "On (Jakov) će i ostati

87

blagosloven." (P.P. str. 145/2) St. 36-40. Isav potvrđuje, da nije bez razloga što je njegovom bratu dato ime Jakov (znači "varalica"), jer eto, već srugi put ga je prevario. Prvi put se osnodi na 25,31 i d. Na Isavovo pitanje, da li otac ne misli, da na njega (Isava) prenese neki od ovih blagoslova, Isak mu odgovara, da je Jakova postavio za naslednika celokupnog blagoslova i da će Jakov zato biti gospodar nad njime i "svom braćom njegovom" tj. Edomljanjima. Sem toga on je Jakovu predao i sav blagoslov zemaljskog roda. Za Isava nema više nikakvog blagoslova. Isav nije mislio na opozivanje blagoslova, koje je otac preneo na Jakova, nego samo ako ima još koji preostali. Kad je Isav čuo da nema više ni takvog blagoslova, on je počeo glasno plakati. Bilo mu je teško što je sve izgubio, ali na pokajanje nije ni mislio. Namesto traženog blagoslova dobio je Isav jedno proročanstvo o njemu i njegovom potomstvu, u uzbuđenom stanu i pesničkom obliku: "Evo stan će tvoj daleko biti od rodne zemje, i bez ros koja s neba pasa. Živećeš od mača svoga i brata ćeš svome služiti, ali ćeš ti podvizima svojim skršiti jaram njegov s vrata svoga." Isav će živeti daleko i izdvojen od pogodnih i plodnih zemalja.Ovde se naročito misli na Palestinu iz koje se Isav iselio na goru Sir (Seir,36,8). Edom je osamljena i kamenita pustinja severno od Akabe. Zatim se opisuje način Isusovog života i njegovog potomstva: "Živećeš od mača svoga." U neplodnoj zemlji, njegovo održavanje će biti zasnovano na maču tj. od rata, pljačke i lutanja. Slično se kaže i za Ismaila (16,12). Još i danas ima ovakvih plemena u starom Edomu. Uz ove rdjave uslove života dolazi još i potčinjenost Jakovu i njegovom potomstvu, ali koje neće zauvek trajati. St. 41.42. Isavova žalost pretvorila se u mržnju. On smišlja osvetu. On i ne pomišlja na Božji prst, svoju krivicu, priznanje i pokajanje, nego na neprijateljstvo pa čak i ubijstvo. Ali on je ipak hteo da poštedi svog starog oca; ovu ostvetu je nameravao da ostvari tek po Isakovoj smrti, kojoj se uskoro nadao. St. 42-46. Isav je javno pričao svoje namere, a Reveka je to doznala i odmah o tome obavestila Jakova, davši mu savet da se ukloni za neko vreme ispred gnevnog Isava, dok se ne umiri. Ona mu savetuje da beži njenom bratu Lavanu u Haran, da ne bi ostala odjednom bez obojice. Ona je mislila na pretnje Isavove, a zatim i na krvnu osvetu, kojoj bi kao žrtva pao i sam Isav kasnije. Reveka je želela to da spreči Jakovljevim bekstvom. Ona je to tako pretstavila Isaku, da ne bi želela da se i Jakov oženi kao Isav (up. 26,34.35), ondašnjim devojkama, Hetejkama, koje su zagorčavale život Isaku i Reveci. Ako bi se i Jakov oženio ondašnjom, onda ne bi želela više da živi. 5. Jakovljevo bekstvo u Haran (28,1-9. St. 1.2. Isak daje Jakovu blagoslov i otpušta ga da ide u Padan-Aram i tamo se oženi iz srodnoga plemena, jer se obećano seme nije smelo ženiti sa pokvarenim Hetejkama. Jakov je imao 77 godina kad je pobegao u Mesopotamiju. Ovo jasno izlazi iz ovih stihova: 47,9, 45,6; 41,46; 30,2225. On je služio 14 godina za Rahilju; jednu godinu kasnije rodio mu se sin Josif; Josif je imao 30 godina kada je stajao pred Faraonom; 7 godina je bila glad kada je Josif stao pred Faraona, a u to vreme je imao 130 godina. Moramo oduzeti 7+30+15=53 godina od 130 i onda dobijamo godine Jakovljevog bekstva u Haran a to je 77 godina.

88

St. 3-5. Pred odlazak u Mesopotamiju Isak je još izrekao blagoslov nad Jakovom. Blagoslov se sastojao u izražavanju želje za mnogobrojnim potomstvom, jer će Jakov i njegovo pleme dobiti obećanu zemlju. Ovo je onaj puni Avramov blagoslov, koji se odnosi na obećano nasledje Avramovog potomstva. Jakov je primio blagoslov i otišao. St. 6-9. Isav se poučio iz ovoga Jakovljevog primera. Da bi zadovoljio roditelje i dobio njihovu naklonost te tako popravio grešku, on se još jednom oženio sa svojom rodjakom Maeletom (Mahalata), Ismailovom kćeri a Navajotovom sestrom, koja je bila Avramova unuka. On je uzeo za ženu od netamošnjeg roda, od Avramovog potomstva. Ali, ovo mu je bila treća žena, a osim toga Ismailo je bio isključen iz obećanja blagoslova. On je ovo učinio bez očevog saveta i pristanka, možda iz zavisti prema bratu ili uprkos. On je još uvek onaj stari, samovoljni Isav, nepokoran i nedostojan obećanog blagoslova. 6. Nebeske lestve (28, 10-22) St. 10-12. Ovaj nam izveštaj potvrdjuje, da je Isak tada živeo u Virsaveji (v. 26,23). Jakov je pošao na put i našao usputi pogodno mesto za prenoćište, izmedju Jerusalima i Sihema, u blizini grada Luza. Sve njegovo imanje je bilo putnički štap, a mesto postelje metao je kamen pod glavu. On je već bio umoran jer je dugo putovao. Na ovom dalekom putu, Jakov se osećao sam. Te noći je usnio jedan čudnovati san, u kome je video lestve naslonjene na zemlji a vrh je doticao nebo. Po ovim lestvama se andjeli "penjahu i silažahu" tj. oni su već bili dole kad ih je video; oni su se popeli i ponovo sišli. Ove lestve simbolišu vezu izmedju neba i zemlje, izmedju Boga i ljudi (up. Jov.1,51). Bog sa neba upravlja zemljom, preko svojih službenih duhova, andjela (Jevr. 1,14). On upravlja životima ljudi. Jakov se ovde javlja kao predstavnik ljudskih bića u svoj njihovoj bespomoćnosti. Bog je u vezi sa svojom vernom decom, a andjeli im dolaze u pomoć, kad im je potrebna. Ovaj san je imao svrhu, da Jakova, usamljenog begunca, uveri o Božjoj blizini i prisutnosti andjela, koji po Božjoj zapovesti odmah mogu da pomognu i zaštite one, koji su mu verni i poslušni. Jakov stoji sada, u početku svog duhovnog razvijanja u smislu Božjeg zaveta, na poslednjoj stepenici ovih lestvica, ali ipak, on je u vezi sa Bogom. Iz ovog izlazi da njemu sada pretstoji čišćenje (up. st.15) i duhovno rastenje, ali Bog će biti sa njime i neće ga ostaviti. St. 13-15. Na vrhu ovih lestvica stajao je sam Bog pred njime. Ova pojava je učinila naročiti utisak na Jakova. Uz ohrabrenje, koje je Jakov dobio ovim vidjenjem dolazi još i izričito Božje obećanje, koje objašnjava celo ovo vidjenje. Bog mu obećava zaštitu na putu "kuda god podje." Tek otsada stoji Jakov u istom odnosu kao Avram i Isak; on dobija isto obećanje: ovu zemlju u posed, proširenje i mnogobrojnost njegovog potomstva i blagoslov svim narodima, koji je ostvaren u Hristu. "I evo, ja sam sa tobom." Bog mu obećava ličnu zaštitu i vodstvo, da bi kod njega probudio hrabrost i poverenje. Bog najzad uverava Jakova da ga neće napustiti dok se sve to ne ostvari. Ovim je udaren temelj Jakovljevom samostalnom životu u duhovnom pogledu. St. 16-22. Jakovljev zavet. Jakov se veoma iznenadio, da je BOg prisutan i na ovom mestu u pustinji, a ne samo na onim svetim mestima, koje je Isak poštovao. On se obradovao što ga Bog prati i izvan njegove domovine. Jakov sada zna, da je Bog na svakom mestu. Utisak ovog viđenja u snu na Jakova

89

bio je veoma veliki. On se ispunio svetim strahom, jer je smatraoda je ovo mesto, zbog Božje prisutnosti, sveto mesto, pravi Božji dom, a nebeska vrata toga doma su otvorena za vezu sa nebom. Nebo se nad njim otvorilo. I kao što su ranije njegovi preci gradili žrtvenike na mestima Božjeg pojavljivanja, tako isto je i Jakov stavio kamen na mesto gde je spavao kao znak i uspomena, i prelivanjem ulja ga posvetio (up. Izl. 30,30). Ovaj kamen ej kasnije poštovan sa velikom svetošću u Jakovljevom domu (v. 35,14). Ali, ovo poštovanje nije tada još imalo idolopoklonički smisao. Ovo je bio jedan stari običaj. Kamenje se utvrđivalo kao znak uspomene na neki značajan događaj i Božju pomoć (31,45; Isus Nav. 4,9.20). Tak kasnije se pod uticajem idolopoklonstva, ovo posvećenje kamenja smatralo za oličenje božanstva; čak se sa njime i vračalo. Zato je u vreme Mojsija njihovo obožavanje bilo strogo zabranjemo (v.Izl. 23,24; Lev. 26,1). Jakov je prozvao mesto Vetilj (Bet-El, znači "Božji dom"). Vetilj se ranije zvao Luz (35,6; 48,3). Ustvari, mesto gde je Jakov prenoćio nije u gradu Luzu, nego u njegovoj blizini. Novi grad Vetilj leži u blizini starog grada Luza. Jakov čini sada zavet sa Bogom. On obećava, ako ga Bog sačuva, održi u životu i povrati u dom svoga oca, da će mu zauvek verno služiti. Ove reči nisu izraz sumnje u Božje vođstvo, nego priznanje božanskih blagoslova i zahvalnost. (P.P. str 149/2) Ovaj kamen treba da bude Božji dom tj. mesto, gde se Bog slavi. Prema 35,7 Jakov je tamo sagradio žrtvenik pri povratku u Hanan. Jakov još obećava dati Boga desetak od svega što ima (up. 14,20), jer time će ga priznati za Gospoda, kao vlasnika ovoga sveta i svega što je na njemu. 7. Jakov u Haranu 29,1-30,43. 1. Jakov dolazi u Haran i ulazi u Lavanov dom, st. 29.14-14. St. 1-4. Jakov je nastavio svoj daleki put (oko 750 km) "u zemju sinova istoka". Ovaj se izraz upotrebljava zato pto je Haran bi na putu za istok preko Mesopotomaije. Samo putovanje se ne opisuje, jer nema važnih događaja (kao i pogla. 24). U blizini grada kod studenca pasla su stada, koja su se u određano vreme napajala kod studenca. Kamen, kojim se studenac pokrivao bio je veliki, da bi se samo u opravdanim slučajevima a udruženim snagom mogao studenac koristiti. U blizini studenca su kameni valovi za napajanje stoke. BIo je red, da oni, koji prvi dođu prvi napoje svoja stada. St. 4-6. Jakov se raspituje kod pastira za Lavana i oni mu pokazuju na Rahilju, koja je upravo dolazila sa svojim stadom da ga napoji. St. 7.8. Jakov je mislio da su pastiri već poterali stoku radi prenoćivanja i smatra da bi oni trebalo da napoje stoku i posle još da je puste na pašu, jer je još dan. Oni su mu odgovorili da moraju još čekati dok se sva stada skupe, jer tek zajednički mogu da odvale kamen, jer je težak. St. 9-12. U tome je naišla i Rahilja. Ona je pastiraka. Kod istočnih naroda je staro pravilo, da neudate kćeri pasu stoku. Prisustvo rođake oduševilo je Jakova; on je snažno odvalio kamen i uslužno napojio njenu stoku. Ova tri puta spominjanje "ujaka svoga" hoće da kaže, da je Jakov to činio kao rođak. Kao brat od tetke mogao je Jakov javno da poljubi Rahilju, kao brat sestru. Suze pokazuju radost i dirnutost. St. 13.14. Kada je Lavan to doznao, odmah je pohitao Jakovu u susret, zagrlio i poljubio. Zatim, on ga je uveo u kuću i pošto mu je Jakov sve ispričao, Lavan mu je izjavio: "Zaista si ti kost moja i telo moje" tj. telesni, krvni srodnik. Jakov je osto kod Lavana ceo mesec dana.

90

2. Jakov sluši 14 godina za Rahilju i Liju, st. 15-30. St. 15. Već posle isteka prvog meseca primetio je Lavan koliko mu je Jakov koristan i potreban kao dobar pastir i želeo je da ga uadrži kod sebe. On mu je to izneo na jedan fini, na izgled nesebičan način: "Zar badava da mi služiš zato žto si mi rod?" On pita Jakova za platu što će mu služiti, kao rođak. On ga želi vezati kao slugu, da ga ne bi morao držati kao slobodnoga pripadnika svoga doma. St.16.17. Ovi stihovi opisuju porodične odnose u Lavanovome domu. Mlađa kći, Rahilja je bila lepa, a starija, Lija, je imala "slabe" (bez izraza i naročitog sjaja) oči. Kod istočnjaka glavni deo ženske lepote su crne, vatrene, izrazite i svetle oči. St. 18-25/a. Jakov pristaje da Lavana služi 7 godina kao pastir, da bi dobio Rahilju za ženu. Ovo je bila cena za Rahilju, jet se plaćelo za kćer, zbog štete, koja je time pričinjena devojčinom domu. Lavan pristaje, jer voli da dade kćer rođaku nego nekom strancu. Ovih 7 godina su prošle Jakovu kao 7 dana, jer se osećao srećnim pored nje. Posle isteka vremena Jakov je zahtevao da Lavan ispuni svoje obećanje. Lavan

????

prvenca Ruvim (Ruben, znači "vidite sina", jer reče ona: "Gospod pogleda na jade moje, sada će me ljubiti muž moj".) Drugog sina je nazvala Simeun (Simeon, znači "uslišenje"), jer reče ona: "Gospod ču da sam prezrena, pa mi dade i ovoga". Posle opet zatrudnje i rodi sina, pa mu dade ime Levije (Levi, znači "privola"), jer reče ona: "Da ako se sada već priljubi k meni muž moj, kad mu rodi tri sina". - I opet rodi sina i nadede mu ime Juda (znači "predmet hvale i zahvaljivanja"), jer kaže ona: "Sada ću hvaliti Gospoda". Posle ovoga prestala je Lija radjati za neko vreme. St. (3O)1-8. Rahilja je zavidna sestri koja je rotkinja i traži od muža decu inače će umreti od žalosti. Ali, Jakov se ne oseća krivim što je ona nerotkinja i kaže Rahilji: "Zar sam ja na mesto Boga?" tj. uzrok života. Rahilja predlaže, kao nekada Sara, da Jakov ode njenoj služavci Vali (Bilha), pa će ona uzeti njenu decu na svoje krilo tj. prihvatiti kao svoje. Jakov pristaje i dobija sina. Rahilja mu je dala ime Dan (znači "on sudi"), jer ona reče: "Gospod mi je sudio i čuo glas moj, te mi dade sina". Vala je opet rodila sina i Rahilja mu daje ime Neftalim (Neftali, znači "moja borba"), jer ona reče: "božansku borbu imadoh sa svojom sestrom ali pobedih" tj. imadoh borbu za Božju milost i blagoslov. St. 9-13. Lija, koja isto nije radjala jedno vreme, dala je Jakovu svoju služavku Zelfu (Zilpa) za ženu, koja mu je rodila Gada ("sreća"), jer Lija reče: "koja sreća!" opet rodi Zelfa sina i Lija mu nadenu ime Asir (Aser, znači "blaženstvo"), jer kaže Lija: "blago meni, jer će me blaženom zvati žene". St. 14-21. Pre opisivanja rodjenja petog Lijinog sina, iznosi se dogadjaj sa mandragorom, koju je Ruvim, kao dečak našao u vreme žetve u polju i doneo majci. Ovde je reč o zelenom plodu neke biljke po imenu mandragora (mandragora venalis ili alrauna). Ova biljka sa repastim korenom i plodom u obliku oraščića vezana je za razna fantastična verovanja. Ona je

91

veoma česta u Palestini, naročito u Galileji. Arabljani rado jedu plodove ove biljke a veruje se, da ova biljka ima snagu, potrebnu za radjanje dece. I koren se upotrebljavao za ljubavne napitke. Rahilja želi da dobije ovaj plod, da ga upotrebi kao napitak za radjanje dece. -Lija najpre odbija da joj da ovaj plod. Ipak je Lija dala od roda pod uslovom da joj ustupi Jakova za ovu noć. Lija, je te noći zatrudnela i rodila sina kome je nadenula ime Isahar (znači "ovo je plata"). Ovo ime je u vezi sa ovim dogadjajem. Lija je kazala Jakovu: "Spavaćeš kod mene, jer te kupih za mandragoru sina mojega." Rahilji nije ništa pomoglo ovo sredstvo, ali Liju je Bog uslišio i ona je dobila sina. I ime šestog sina, koga je Lija posle toga rodila ima dva tumačenja: Zavulon (Zevulon) znači "dariva me Gospod darom dobrim" i "ako se sada priljubi k meni muž moj". Ovaj izveštaj o rodjenju jedne kćeri po imenu Dina je pripremanje za poglavlje 34. Jakov je imao još kćeri ali se one nigde ne spominju, (v.37,35; 46,7). St. 22-24. Najzad je Rahilja, ali ne njenim ljudskim sredstvima, nego Božjom milošću i snagom rodila sina. Sada joj je Bog uslišio molitvu. Rahilja je pri porodjaju rekla:"Uze Bog sramotu moju"(zbog beščednosti,up. 16,4) Ona je svome sinu nadenula ime Josif (znači "više"), jer je rekla:"neka mi dade Gospod još jednog sina". 4. Nov ugovor o službi izmedju Jakova i Lavana, st. 25-43. St.25.26. Posle Josifovog rodjenja, Jakov želi da se vrati kući, posle 14 godina službe. St. 27-30. Lavan nije mogao pustiti korisnog slugu. Sebičnost ga je načinila ljubaznim i popustljivim,jer je uvideo da ne može više ništa postići lukavstvom. Lavan otvoreno priznaje, da ga je Gospod zbog Jakova blagoslovio i zato mu je potreban i dalje. Ali Jakov želi da podigne svoju kuću. St. 31-33. Na Lavanovo pitanje za uslove dalje službe, Jakov se pokazuje nesebičnim. On ne traži ništa ako Lavan prihvati njegov predlog. On želi još onoga dana proći kroz svu Lavanovu stoku i odlučiti sve što je šareno i s belegom i svaku crnu ovcu a što je s belegom i šareno od koza, i što posle bude tako da mu je plata. Sam Lavan ne treba sada ništa da mu da. Poznato je da su ovce sa malim izuzetkom bele (Pesma nad Pesmama 4,2.;6,6; Dan. 7,9.), a koze većinom zagasite boje, smedje ili crne (Pes. nad Pes. 4,1.), od čije su dlake Arabljani pravili crne šatore. Dokaz, da je Jakov pravičan trebalo je da bude to, što sve što je drukčije od stoke kod njega, može Lavan da smatra kao kradeno i natrag uzme. St. 34-42. Lavan pristaje, ali da bi bio sigurniji sam je on izvršio ovo odvajanje i odlučeno predao svojim sinovima da ih čuvaju tri dana hoda od glavnog stada, koje je predao Jakov na čuvanje, da ne bi bilo mešanja ni uticaja medju stokom. Ali Jakov je lukavstvom i veštinom okrenuo ovaj ugovor na svoju korist. On je uzeo sveže topolovo, bademovo i kestenovo pruće i ogulio ih do beline tj. tamnu koru, mestimice, tako da je svaki prut bio pola zatvorene a pola bele boje (šaren). Ovo pruće je on stavio pred stoku pored korita da bi životinje gledale u njega kad se pare, pa da ovce dobijaju šarene jaganjce. Mladu šarenu stoku odvojio je Jakov i upravljao pogled ostale stoke na njih te i druge ovce jagnjahu šarene. Sem toga Jakov je radio i na tome da dobiju jaku i mladu stoku, jer je šareno pruće stavljao samo kad se mlado parilo tj. leto, od kojih je u zimu dobijao jaku stoku, a slaba se parila u jesen a u proleće davala slabe

92

mlade. Ovim lukavstvom i veštinom obogati se Jakov, ali se ne spominje da je to bilo Božjom pomoći. Izgleda kao da postoji razlika izmedju ovoga izveštaja i onoga u 31,7-12. Ali, ovo treba ovako razumeti: Bog je Jakovu u snu pokazao, da će mu on dati sve šarene životinje i obogatiti ga na taj način, a Jakov je to izvršio na svoju ruku. Ovaj njegov postupak je razumljiv kada se uzme u obzir Lavanovo postupanje prema njemu (v. 31,7.). St. 27,3O. jasno pokazuje kako se Lavan obogatio pomoću Jakova. Ali, ipak, ovo Jakovljevo postupanje nigde se ne spominje kao dobro. I Jakovljevo bekstvo je razumljivo, ali se ne opravdava; i tu je on sam sebi pomogao. Avram i Isak su se morali mnogim iskustvima učiti, da se mogu osloniti samo na Božju milost i ruku a Jakov je trebao još i to da doživi.

93

8. JAKOVLJEV POVRATAK U HANAN 31,1-32,2. 1. Jakov stvara plan da se vrati u Hanan, st. (31) 1-16. St. 1.2. Lavanovi sinovi su otvoreno govorili, da je Jakov uzeo svojinu njihovog oca i pomoću nje se, na njihovu štetu, obogatio. Ovo je došlo do ušiju Jakovu. I on sam je primetio nezadovoljstvo na Lavanovom licu a po držanju prema njemu. St. 3. Opet iznosi Božju nameru. Sam Gospod, koji je vodio sve važne korake Jakovljevih otaca, zapovedio je i njemu, da se vrati u Hanan. Pomisao o bekstvu došla je Jakovu zbog neprijateljstva Lavanove porodice prema njemu a Božji zahtev ga je još više ohrabrio. Bog je Jakova mogao svojom moćnom rukom izvesti kao izrailjski narod iz Egipta, ali on je opet sam izabrao sredstvo za ostvarenje cilja. St. 4-13. Jakov iznosi svojim ženama plan. On ih podseća na svoje napore i zasluge i nezahvalnost Lavanovu. Lavan mu je više puta menjao ugovor i na razne načine varao (više od deset puta) kako bi za sebe što više koristi izvadio iz blagoslova i sposobnosti Jakovljeve. Ali, sam Bog nije dozvolio da ga Lavan ošteti. Gospod je uvek činio da se množe onakve životinje, kakve je Lavan odredjivao Jakovu kao platu. Iz toga jasno izlazi da je Jakova sam Bog obogatio, pokazavši mu unapred šta da traži i uradi. Bog, koji mu se otkrio u Vetilju i ovako ga blagoslovio u Haranu sada zahteva od njega da se vrati u Hanan, svoju postojbinu. St. 14-16. Jakovljeve žene rado pristaju na ovaj plan. I samim rodjenim kćerima nije otac na srcu. Sa žalošću one moraju osuditi očeve nedostojne, sebične postupke ne samo prema Jakovu nego i prema njima, njegovim kćerima, naročito pri njihovom stupanju u brak jer im ništa nije dao, čak ih je i prodao kao neke tudjinke (up. 29,18.) i još "novce (njihove) pojeo" tj. ono što je Jakov zaradio i Lavan je uživao a njima ništa nije dao od toga. One se zbog svega toga osećaju nezavisne od oca. Sve što je Bog uzeo od njihovog oca i dao njima u stvari je samo njihovo i njihove dece. One nemaju ništa Lavanovo. 2. Jakovljevo bekstvo iz Harana i pomirenje sa Lavanom, st. 1754. St.17.18. Jakov je potajno napustio Haran, kada je Lavan otišao da striže ovce. On je uzeo svoje žene, decu i stoku i pošao u Hanan. Jakov je iskoristio pogodnu okolnost što su njegove žene već bile kod stada, koje je bilo udaljeno od Lavanovog doma tri dana hoda, a i sam Lavan je bio udaljen od doma, na svečanosti striženja ovaca, skoro isto toliko. St. 19-21. Rahilja je iskoristila Lavanovu otsutnost pa je ukrala očeve idole (tzv. "terafim"), a služili su i za proricanje (domaći bogovi). Etimološki smisao reči "terafim" nije nam potpuno jasan. Izgleda da se ovde radi samo o jednom kipu ili slici u ljudskom obliku (svakako preci) iako je upotrebljena množina. Ovde se jasno vidi kult terafima (obožavanje domaćih bogova), kome su Aramejci pripadali i svetost Mahanaima ("Božjeg polja/okola /andjela"), kome je pripadao Jakov (Izrailj) s druge strane. Granica izmedju ova dva kulta i naroda bio je Galad. Bilo je dosta pokušaja u istoriji Izrailja da se ovaj kult uvede i medju Izrailjcima (v. 2.Carevima 23.24.). Voda (reka) koju je Jakov prešao bila je reka Eufrat (up. Izl. 23,31.). Prešavši ovu reku Jakov se uputio u pravcu gore Galad

94

(Gilead). St. 22-25. Tek posle tri dana doznao je Lavan za Jakovljevo bekstvo. On je odmah pošao za njima sa "svojom braćom" tj. plemenskim srodnicima. Posle 7 dana teškog putovanja stigao je Lavan Jakova na brdu Galadu. Lavan je sa svojim ljudima bio daleko jači od Jakova. Jakov je sada bio u opasnosti. On je mogao biti ubijen, opljačkan ili odveden u ropstvo. Ali, Bog sada nastupa pre njihovog sukoba i javlja se noću u snu Lavanu opominjući ga, da Jakovu ne čini nikakvo zlo ili da ga prevari na ma koji način ("pazi da ne govoriš s Jakovom ni lepo ni ružno"). Lavan se isto smestio na ovoj gori. St. 26-3O. Lavan prebacuje Jakovu neprilično bekstvo i odvodjenje njegovih kćeri i njihove dece a mogao se s mirom i radosno rastati sa njima. Zatim mu je napomenuo da je on dovoljno jak da mu naškodi, ali "Bog oca vašega" (tj. Bog Isakov) opomenuo ga je da Jakovu ne čini nikakvo zlo. Kad se tako zaželeo kuće onda neka ide, ali nikako ne može razumeti zašto mu je ukrao domaće bogove. St. 31-42. Jakov je mislio da će mu Lavan nasilno oduzeti kćeri a što se tiče optužbe, da mu je ukrao idole, Jakov nije bio kriv, jer nije ni znao da ih je Rahilja ukrala. On spokojno izjavljuje, da onaj koji ih je uzeo treba da umre i dozvoljava pretraživanje, ne znajući da ga je to moglo koštati najmilijeg bića. Patrijarsi su imali vlast nad životom i smrću svojih pripadnika. Lavan je pregledao šatore svih osoba i nije ništa našao, jer ih je Rahilja sakrila pod samar (nosiljku) svoje kamile i sela na njega. Ona se izgovarala da ne može ustati pred ocem što je bila njena dužnost, zbog mesečnog pranja i time sprečila da bude pretraživana. Nosiljka se sastojala od tzv. palankina, sa sedištem smeštenim popreko na samaru kamile a utvrdjen je užetima. Sa strane i gore popreko su pruća na kojima vise tepisi, tako da putnik sedi ili leži u hladu. Ima i manjih palankina, koje se stavljaju duž na obe strane samara kamile. Ovi poslednji služe za ugodni transport žena. Rahilja je sedela na sedištu smeštenom na samaru ispod koga je bio idol. -Pošto Lavan nije našao idol, Jakov se ohrabrio jer je video da je sve dobro ispalo, i prekorio je Lavana što ga nepravedno goni i vredja kao da mu je on nešto ukrao. Prisutna rodbina ima da sudi ko od njih dvojice ima pravo. Da bi Lavana stavio u pravu svetlost, Jakov je ukratko izneo pred srodnicima svoju mučnu službu i mnoge Lavanove pokušaje da mu otkine od zaslužene plate. Jakov ima samo Bogu da zahvali što nije otišao praznih ruku. St. 43.44. Postidjen i pobedjen Jakovljevim govorom, Lavan se sada poziva na svoje roditeljsko pravo na sve što Jakov ima. Ali, on ipak želi pomirenje, jer to su njegova deca pa kako bi im mogao učiniti zlo? Lavan sada predlaže Jakovu da načine zavet mira i prijateljstva. On se boji da Jakov ne postane moćni knez i da se ne osveti njegovom potomstvu. St. 45-54. Jakov pristaje na Lavanov predlog i postavlja kamen za spomen. Zatim, on naredjuje svojima da slože kamenje na gomilu, na kojoj treba da se jede zavetni obed (v. st. 54). Ovaj se obed priredjivao tek posle učinjenog zaveta. Ovde se spominje i ime ove gomile; Jakov je naziva jevrejski a Lavan aramejski. Oba imena znače "gomila svedočanstava". Lavan je dao ime "Jegar-Sahadut" a Jakov "Galad". Ovo se mesto prozvalo i "Mispa" (dolazi od reči: paziti, bdeti, čuvati), zato što je Lavan kazao: "Neka Gospod gleda na mene i tebe...", da bi, naime, ispunili svoj zavet kada se

95

razidju. Sadržina ovog obećanja je najpre prijateljstvo ali i opomena, da Jakov ne bi njegove kćeri ožalostio ili zlostavljao, niti pored njih druge uzimao. Neće čovek biti svedok i sudija nego "gle", sam Bog je svedok. Od st. 51-53. iznosi se sadržina zakletve. Ova gomila je svedok ubuduće, da ni Lavan ni Jakov (Nahorovci i Avramovci) neće neprijateljski poći jedan prema drugome preko ove granice tj. neće sa neprijateljskim namerama preći ovu granicu. Kameni spomenik i gomila kamenja nisu svedok ovog zaveta (ugovora) nego ova granica. Sudije su Bog Avramov i Bog Nahorov, bogovi njihovog oca (Tare), koji je poštovao te bogove. To je bila Lavanova zakletva, a Jakov se zakleo strahom (poštovanjem) Boga svoga oca Isaka. On je još prineo i žrtvu. - Posle zakletve sledio je zavetni obed. To nije bilo samo proslavljanje dobrog ishoda, nego zavetni ceremonijal. Ko je sa beduinima jeo hleb i so, on je postao njegov prijatelj i brat. Takav bi bio pod njegovom zaštitom u svim okolnostima i to po cenu života. U slučaju neprijateljstva ovaj se obed smatrao aktom izmirenja. Grad Galad (Gilad, Osija 6,8.; Sud. 1O,18.) i Mispa (Sud. 11,11.34.; svakako Mispa Galadska, Sud. 11,29.) je isto što i Ramot-Mispa (Isus Nav. 13,26.) u plemenu Gad. Nedaleko od doline Cerka (Javok) nalaze se ruševine grada Galada, severno od Salta. 3. Lavan i Jakov se opraštaju i razilaze, st.(31) 1/a-55-(32) St. (31) 55-(32)1/a. Lavan se sutradan oprostio sa kćerima i unučićima, blagoslovio ih i vratio se u Haran. Jakov se uputio svojim putem. Kako se približavao domu svoga oca sve je više razmišljao o prošlosti i ona ga je tištala. (P.P. str. 158/1). 4. Jakovljev susret sa andjelima, st. (32)1/b.2. Na putu u obećanu zemlju, Božja vojska okružava Jakova. Ovaj susret sa andjelima na aramejsko-izrailjskoj granici odgovara Jakovljevom snu na početku njegovog putovanja (28,1O.11.). (P.P. str. 158/2.) Njegov izlazak i ulazak je pod Božanskom zaštitom. Andjeli su mu pružili nade u novopostojećim opasnostima. Kad je Jakov primetio andjela, on je zaključio, da je ovde "oko Božji" i ovo mesto je nazvao: Mahanaim (znači "dvostruki oko", logor). Mahanaim se nalazi u blizini Fanuila (Peniel; v. st.31) i bio je levitski grad (Isus Nav. 21,38.). Ovo je bio jedan od najznačajnijih gradova Galada, a pripadao je plemenu Gadu. Posle ropstva više se ne spominje. Grad se nalazio nedaleko od ušća potoka Javoka u Jordanu. 9. JAKOVLJEVO PRIPREMANJE SUSRETA SA ISAVOM 32,3-32. 1. Jakovljevo pripremanje i strah, st. 3-13/a. St. 3-6. Kao neki bogati knez, kada je došao na granicu otadžbine šalje Jakov bratu Isavu izaslanike i javlja mu da se vraća kući. Isav se nalazio u Siru (Edomu) stalno ili privremeno. Ranije se ništa ne spominje da je on preselio u Edom, ali već od ranije radio je Isav na tome, da protera stanovnike Edoma, kada je još živeo u Hevronu. -Izaslanici su trebali da obaveste Isava o Jakovljevom povratku i bogatstvu. U ovoj vesti se nije mogao primetiti nikakav strah kod Jakova; ali iz ljubaznog tona, poniznosti ("sluga tvoj Jakov") i svrhe te deputacije, moglo se posredno zaključiti da se traži pomirenje i milost. Jakov nije znao kako će se njegov stariji i jači brat držati. St. 7. Jakov doznaje preko izaslanika, da mu Isav ide u susret sa

96

4OO ljudi-ratnika. O rezultatu poslate misije se ništa ne kaže, kao ni o Isavovim namerama. Po njegovom načinu susretanja sa Jakovom može se misliti i na osvetu kao i na pokazivanje svoje snage. Ali, Jakov se uplašio. Pred njegovim očima je ponovo izašla njegova krivica i Isavova pretnja. St. 8-13/a. Iz ovog stiha se vidi, da je Jakovljev strah postao još veći i on pribegava jedinom sredstvu koje mu ostaje na raspolaganju. On deli ljude i stoku u dva dela, da ne bi, u slučaju neprijateljskog napada, izgubio sve odjednom. Još jedanput pribegava on ljudskoj mudrosti i lukavosti. Ali, ovoga puta Jakov traži pomoć i od Boga u molitvi. On sada oseća, da sa svojim mudrim planom bez Božje pomoći, neće uspeti. On se obraća ponizno Bogu za pomoć i teši se dosadašnjim iskustvima i Božjim obećanjima o velikom potomstvu. 2. Odašiljanje dara i prelaz preko Javoka, st. 13/b-23. St. 13/b-15. Jakov šalje bratu dar, kojim je hteo da ga počastvuje i zadobije njegovu naklonost. Ovaj dar je bio i znak izražavanja pokornosti prema jačem (up. 43,11.15.). Nomadski narodi su davali svoj danak u stoci (up. 2.Car. 3,4.), a Jakov čini nešto slično, jer nije imao mogućnosti da svoju grešku popravi na drugi način. On je spreman da se preda svom bratu. Poklon je bio znatan, s obzirom na žensku stoku, koja je potrebna za priplod i mleko. U svemu je bilo 58O komada stoke, u pet različitih stada. St. 16-2O. Izabranu stoku predao je Jakov posebno, po stadima, svojim slugama. Izmedju svakoga stada trebalo je da bude razmak. Ova povorka je trebala da bude duga i zanimljiva, tako da novoprispelo stado stvara novo iznenadjenje. Pri svakom susretu sa Isavom, vodje stada treba da mu izjave da je stoka poklon njihovog gospodara Jakova svome bratu Isavu. Na ovaj način je trebalo gnev Isavov da se ublaži dok dodje do njihovog susreta. -Jakov ne misli više na bekstvo, nego se uzda u Boga, da će on kod Isava razviti poniznost i ljubav. Jakovljev plan je trebao samo da stvori jači utisak kod Isava da ne bi nekad načinjenu nepravdu video tako veliku. St. 21-23. Tako je Jakov pustio stado da ide napred, ispred njega, a on je ostao kod svoje čete. Još iste noći prebacio je on svoju porodicu i ostalo blago preko potoka Javoka. 3. Jakovljeva borba sa nebeskim bićem i novo ime, st. 24-33. St. 24-26. Jakov je ostao sam sa one strane Javoka kod broda tj. mesta prelaza. Potok Javok (v. Broj. 21,24; Ponav. 2,37.) je bio granica izmedju Amona i Amorićana; to je današnja Zerka, koji se uliva u Jordan preko puta od Sihemske ravnice. Kod samog potoka, usamljen borio se Jakov one noći sa "jednim čovekom" (up. 18,2; 19,5.). Pre nego što je trebao da nestane strah od Isava, imao je Jakov da izdrži još jednu borbu sa "Gospodnjim andjelom" (Os. 12,5.). Jakov je i ovde pokazao svoju izvanrednu snagu, on se nije dao pobediti. U ovoj borbi on je trebao da upozna svoju sopstvenu borbu sa Bogom. On je u svome dosadašnjem životu pribegavao lukavstvima i prevarama i time je obeščastio svoga Stvoritelja. On je sve to uvideo i tražio je milost. Kada je osetio snagu svoga protivnika bilo mu je jasno da ima posla sa nebeskim bićem. On je tražio oproštenje i blagoslov. Iščašenje stegna iz zglavka svedočilo mu je, da je bio pobedjen. On se nije mogao više oslanjati na svoju telesnu snagu i mudrost. Jakov se sada uzdao samo u Boga koji mu je dao obećanje. Sada je našao pravi put. On

97

je morao od Boga izmoliti pobedu nad sobom i Isavom. Jakov nije hteo propustiti ovu priliku; on je odlučio da ne pusti andjela dokle ga ne blagoslovi. (P.P.str. 159/4.) St. 27-29. Jakov je pobedio, ali ne svojom telesnom snagom i mudrošću, nego čvrstim držanjem za Božja obećanja i blagoslov. U ovoj borbi postao je Jakov novi čovek, otuda je dobio i novo ime. Novo ime i iščašenje stegna iz zglavka su posledice i obeležja ove borbe. On će se celoga života sećati ove noći i borbe u kojoj on nije pobedio Boga svojom prirodnom snagom. Pobediti Boga može samo onaj, koji se ponizno i hrabro drži Božjih obećanja. Ime "Izrael" znači "Bogoborac" tj. borac sa Bogom (pobednik): "Jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima i odoleo si". Jakov se junački borio s andjelom i pobedio. Taj grešni zabludeli smrtnik pobedio je nebesku silu svojom skrušenošću, pokajanjem i samožrtvovanjem. On se grčevito držao Božjeg obećanja, a srce beskrajne ljubavi nije se moglo oglušiti o molbu grešnika. Sada je Jakovu jasno stajala pred očima zabluda koja ga je navela da pomoću prevare dodje do prava prvorodjenog. Nije verovao Božjim obećanjima, već se trudio da vlastitim naporima ostvari na sebi ono, što bi Bog svojim načinom i u odredjeno vreme, svakako izvršio. Kao dokaz da mu je bilo oprošteno, promenjeno mu je ime, koje ga je do tada podsećalo na njegov greh, a novo ime ovekovečilo mu je pobedu. (P.P. str. 163/1) Pobedonosna borba sa Bogom je najzad završena. Ovom borbom pobedio je Jakov već i ljude, s kojima tek ima da se bori, jer je dobio Gospoda za pomoćnika uz sebe. Ovo davanje imena nije samo neko časno priznanje, nego dar, blagoslov. Sa Bogom se uopšte bori samo onaj, koji treba da izvojuje neko dobro ili milost od Boga. Ovaj dogadjaj je od naročitog značaja. Smisao ove izrazite borbe koja se ovde tako veliča i tako slikovito predstavlja i prikazuje Izrailjskom narodu (up. Os. 12,4.5.) jeste: izvojevanje oproštenja greha. Jakov je sagrešio i samo zbog toga je on imao toliko straha od susreta sa bratom. On sada vidi još jednog neprijatelja u Bogu, koji će ustati protivu njega. Zato, Jakov mora najpre da se bori sa Bogom za oproštenje. Kada ovo oproštenje i milost ostvari, zadobije, onda nema više opasnosti ni od brata. St. 3O.31/a. Jakov je nazvao ovo mesto borbe: "P-ni-el" (Pniel, Fanuil), znači: "Božje lice", "Jer Boga vide licem k licu" (up. Izl. 33,11; Ponav. 34,1O.). Ova mesta se nalaze na potoku Javoku, nedaleko od Mahanaima. Ovo se mesto spominje još samo u Sud. 8,8-17. i 1.Car. 12,25. Svakako je ovo mesto postalo Izrailjcima sveto. "I duša se moja izbavi". U ovoj svojoj borbi Jakov se nanovo rodio. -"I sunce mu se rodi kada prodje Peniel". Ovo je jedna lepa i simbolička slika novoga života. St. 31/b.32. Izrailj je hramao. Ovde se spominje, da Izrailjci ne jedu krajeve mišića na zglavku u stegnu. Posledica borbe je bila da je Jakov hramao na stegnu. Izgledalo je da je kod "Varalice" izbila njegova osobina na telo, kao jedina posledica njegovog ranijeg stanja. Običaj je Jevreja da ne jedu ove mišiće, kao uspomena na ovaj važan dogadjaj njihovog pretka. Božanskim dodirom smatran je ovaj deo za posvećen. U Starom zavetu se inače nigde ne spominje ovaj običaj, samo Mišna ga propisuje kao obavezan. Ovde je reč o nervus ichidiacus-u, koji je na stegnu najdeblji. Ko pati na njemu on hrama. 1O. Jakovljev susret i izmirenje sa Isavom 33,1-17.

98

Pre ovog susreta Jakov se borio sa Bogom za milost. Strah od svoga greha prema bratu uticao je na Jakova pri njegovom obraćenju. On je sada tražio zaštitu jedino od Boga. Ova poslednja opasnost je bila i najveća, jer je mogao odjednom sve izgubiti. -Da se sve ovako srećno svršilo, ima Jakov jedino zahvaliti svojoj molitvi (v. 32,9-12.) i izvojevanju blagoslova od nebeskog bića. Tek sada, kao bogoborac i pobednik (Izrailj), Jakov je postao onakav čovek kakvog Bog želi. 1. Susret sa bratom Isavom, 1-11. St. 1-3. Nedugo posle borbe sa nebeskim bićem, video je Jakov Isava sa 4OO ljudi kako mu idu u susret. On je napravio plan da spase što mu je najmilije, ako bi se Isav pokazao kao neprijatelj. Jakov je podelio svu svoju decu prema materama. Oni su trebali po odredjenom redu da se pojave pred Isavom. Najmilije, Rahilju sa Josifom, odredio je Jakov na kraju, a on sam koračao je na čelu povorke kao otac porodice. Kad su se približili jedan drugome, poklonio se Jakov bratu 7 puta. Jakov je time pokazao Isavu krajnju pokornost. Ovaj pozdrav je bio najviši i pripadao je samo knezovima. Ovakvom poniznošću Jakov je učinio prvi korak za izmirenje. On je ovim izrazio ne samo želju za izmirenjem nego i pokornost Isavu kao starijem i time se odrekao zemaljskog prava prvorodjenja. St. 4-7. Isav je pokazao bratsku ljubav. On je pritrčao Jakovu, zagrlio ga, pao mu oko vrata i poljubio ga. Obojica su plakala od radosti što se ponovo vide. U tom su stigle i Jakovljeve žene sa decom, koji su se isto poklonili pred Isavom, pošto ih je Jakov predstavio kao svoju porodicu. St. 8-11. Isav pita Jakova čemu onolika stoka, koju je on sreo. On je naišao na pet stada i ona združena čekaju. To je čitava "vojska" (logor). Zato Isav pita: "Šta će ti čitava vojska ona koju sretoh?" -Jakov u svojoj poniznosti i ne usudjuje se da te znatne darove nazove poklonom, nego jednostavno kaže: "Da nadjem milost pred gospodarom svojim." Jakov je znao da mu je bilo potrebno oproštenje od brata. Ovaj poklon je trebalo da bude kao znak izmirenja i poravnjanja. Isav najpre odbija dar i tek na Jakovljevu ozbiljnu molbu prima ga. Jakov objašnjava razlog radi koga Isav treba da primi ovaj poklon: "Jer videh lice tvoje, kao da videh lice Božje, tako si me lepo dočekao" tj. bratski i prijateljski; jer onome na koga se Gospod gnjevi, sakriva on svoje lice. 2. Rastanak Jakova i Isava, st. 12-17. St. 12-14. Isav se nudi Jakovu, da na ovom dalekom putu on sa svojim ljudima ide pred njima u rastojanju da se mogu videti, kao zaštita. Jakov odbija njegovu pratnju, ne zbog nepoverenja nego što neće da veže brata nikakvim obavezama zbog učinjenog poklona. Sem toga, Jakov je želeo da ostane samostalan. On se izgovarao malom decom i bremenitom stokom, za koje bi takvo putovanje bilo naporno. Isav nek samo podje napred a Jakov će poći i ići onako kako mu to prilike dozvoljavaju. Jakov potvrdjuje da će doći Isavu u Sir. Nije jasno da li samo da ga poseti ili da se tamo nastani. St. 15-16. Isav pristaje ali nudi Jakovu nekoliko svojih ljudi kao pratnju. Jakov je i ovo odbio. Isav se najzad vraća u Sir. -Izmirena braća rastala su se. Dva brata sa ovako suprotnim prirodama ostala su najbolji prijatelji. Ovo je bilo najbolje rešenje; oni neće imati mnogo veze i neće biti dugo zajedno.

99

St. 17. Jakov je nastavio put i stigao u Sokot (Sukot, znači "staje"; misli se više na branike, po kojima je ovo mesto dobilo ime). Ovde je Jakov načinio sebi kuću (up. 27,5.). Sukot se nalazi na istočnoj strani Jordana (Isus Nav. 13,27.), u jednoj dolini, severozapadno od Fanuila. Mesto Ain es Sakut (Sukot), na zapadnoj strani Jordana, nepoznato je Bibliji. Možda je to neki novi Sukot, načinjen kasnije od samih Sukoćana. Koliko je Jakov ostao u Sukotu ništa se ne pominje, ali po gradjenju kuće može se zaključiti da je nameravao duže ostati.

100

11. JAKOVLJEV DOLAZAK U HANAN 33,18-34,31. Jakov stiže u Hanansku zemlju i zaustavlja se kod grada Sihema, gde kupuje zemlju. On nastavlja misionsku delatnost svoga oca: gradi žrtvenike. 1. Jakov u Sihemu, st. (33) 18-2O. St. 18. "Grad Sihem u zemlji Hananskoj". Sa ovim rečima misli se kao i obično na zemlju zapadno od Jordana. Jakov se najzad povratio iz zemlje u koju je pobegao, iz Padam-Arama, u svoju otadžbinu. Hanan. Molitva patrijarhova, da ga Bog u miru opet vrati u njegovu zemlju, ispunila se. Jakov je neko vreme živeo u Sihemskoj dolini, gde je i Avram već pre sto godina podigao prvi logor i žrtvenik u obećanoj zemlji (v. 12,6). Jakov se nastanio prema (izvan) grada Sihema. St. 19.2O. Tu je Jakov kupio od sinova Emora, oca Sihemova, koji je bio knez tamnošnje okoline (34,2), komad zemlje za sto novaca ("sto kesita", komadi srebrnog novca nepoznate vrednosti, koji se spominje još samo u Isus Nav. 24,32. i Jov 42,11.), na kome je podigao svoj prvi logor. -Tu je on podigao žrtvenik i nazvao ga: "Silni Bog Izrailjev" (El-EloeIzrael "Bog je Bog Izrailjev"). Ovo je bilo ime Boga, kome je posvećen ovaj žrtvenik. (P.P. str. 166/1). 2. Osramoćenje Dine, st. (34) 1-24. St. 1. Dina je bila najmladja od Jakovljeve dece. Tek posle 11 sinova rodila mu se kćer (3O,21). Jednog dana izašla je ona izvan logora (33,18.), da vidi devojke iz ovog kraja, da se upozna sa njima. Ovo se dogodilo svakako odmah posle Jakovljevog dolaska u okolinu Sihema. St.2-4. Nju je video Sihem, sin Emora (Hemor) Evejina (Heviter; v.1O,17.) kneza ove pokrajine (ne samo grada nego i okoline). On ju "je uzeo" tj. odveo kući (oteo), što potvrdjuje stih 26. Otmica u ono vreme nije bilo nešto nepoznato (v.12,15; 20,2; 26,10). Posle nasilja pojavila se ljubav prema devojci, i mladić je molio svoga oca, da ga oženi omiljenom devojkom. Ovo je bio posao roditelja u ono vreme (v. 21,21). Otac je trebalo da se izvini za nasilje Jakovu, i kao da se ništa nije dogodilo da na redovni način uzme osramoćenu devojku sinu za ženu. St.5.6. Medjutim, Jakov je doznao za ovo delo i "oćutao je" tj. uzdržao se od preduzimanja ma čega dok mu se sinovi ne vrate sa stadom. Sada je jasno otkuda, da najpre Emor ide Jakovu povodom ove stvari. St. 7. Kada je Emor izašao, stigli su i sinovi kući. Kada su čuli o dogadjaju oni su bili žalosni "što učini sramotu Izrailju obležav kćer Jakovljevu", kako ne bi valjalo činiti tj. učinjeno je delo koje Izrailjci smatraju za sramotu. (up. Ponav. 22,21; Sud. 2O,6; 2.Sam. 13,12.13). -Kao što je za Lota imala blizina Sodoma rdjavi uticaj i štetu, tako i ovde ima blizina Sihema za Jakovljev dom. Iz ovog dogadjaja se jasno vidi da je i u ono vreme postojao moralni zakon, mada još nije bio napisan. Narodnom predanju bio je dobro poznat. St. 8-12. Emor nudi ugovor Jakovu i njegovim sinovima: da dadu Dinu njegovom sinu za ženu i da se njihova plemena orode te da Jakovljev dom tamo ostane i zajednički žive. -Sihem, koji je ovom prilikom pratio oca, ponudio je poklone i svaku uslugu roditeljima neveste. St. 13-17. Jakovljevi sinovi, koji su čast i čistotu plemena više cenili od koristi, neće o tome ništa da znaju. Oni su tražili uslov, da se

101

Sihemljani obrežu. Ali, to je bio samo lukavi zahtev da bi se mogli osvetiti za već učinjenu sramotu. Ovo su nameravali svi Jakovljevi sinovi. Ako Sihemljani ne bi to učinili oni bi uzeli Dinu i napustili njihov kraj. St. 18.19. Sihem i njegov otac nalaze da su uslovi prihvatljivi. Mladić je veoma zavoleo Dinu i zato nije više oklevao i da se obreže. Kako je Sihem bio najugledniji i najomiljeniji u Emorovom domu i ostali su pristali na predlog Jakovljevog doma. St. 2O-24/a. Emor i Sihem su pozvali kod gradskih vrata skup gradjana grada Sihema, da im iznesu ovaj predlog i da donesu odluku. Oni su podsetili gradjane na miroljubivi karakter Jakovljevog doma i na to da ima dosta zemlje da bi se i oni mogli smestiti. Zatim su izneli predlog, da se sa njima sjedine od čega bi imali koristi jer je Jakovljev dom bogat. 3. Pokolj u Sihemu, st. 24/b-31. St. 24/b-26. Sihemljani su prihvatili predlog i obrezali se. Oni dotada nisu bili obrezani, mada im obrezanje nije bilo nepoznato, jer se ono obavljalo ponegde i u Hananu, osim kod Filistejaca koji se nikada nisu obrezivali. - Treći dan obrezanja, kada su obrezani imali groznicu i bolove i kad im je bilo najteže, napali su na njih Simeon i Levi i mačem pobili sve muškarce u gradu, uzeli Dinu i odveli je kući. Posle Ruvima, koji je bio najstariji, ova dvojica su se smatrala najpozvanijim za odmazdu radi nanesene sramote Jakovljevom domu. St. 27-29. Ostala braća su ušla u grad posle ovog krvavog dogadjaja i opljačkali ga, a žene, decu i stoku odveli. "Boravak Jakovljev i njegovih sinova u Sihemskoj dolini, završio se nasiljem i krvoprolićem. Jedna kći im je bila osramoćena i ožalošćena, dva brata su bila zapletena u ubistvo. Za osvetu, radi nedozvoljenog dela jednog nepromišljenog mladića, ceo jedan grad bio je predan propasti i pokolju. St. 3O.31. Jakov koji je ugovor ozbiljno shvatio, ukorio je Simeona i Levija što mu donose nesreće. Ovakvim njihovim postupcima oni će ga omraziti kod naroda ove zemlje. Jakov ima malo ljudi, pa ako se Sihemljani i njihova srodna plemena slože i udare na njega, istrebiće se ceo njegov dom. Jakov kori nepromišljenost sinova, zbog čega ga može zadesiti veliko zlo. 12. JAKOVLJEVO PUTOVANJE U OČEV DOM. ISAKOVA SMRT (35, 1-29) 1. Jakovljevo putovanje u Vetilj i Devorina smrt, st. 1-8. Jakov se pobojao osvete u Sihemu od naroda ovog kraja (34,3O; 35,5). Ali, u to vreme došao je i Božji poziv, da ide dalje. Ovo mu je dobro došlo. St. 1-4. "Ustani, i popni se u Vetilj". Vetilj (Betel) je bio na brdu (up. 12,8; 13,15.). On je trebao tamo da se zadrži i da načini žrtvenik Bogu. Na mestu "doma Božjeg" iz 28, 22 treba, prema Božjem upustvu, da se načini žrtvenik Bogu. To je bilo mesto Jakovljevog zaveta. "Jakov je iz opravdanih uzroka osećao skrušenost". On je dao sve potrebne naredbe svojima. "Tudje bogove" (up. Isus Nav. 24,2O.23.) morali su da uklone. Rahilja je imala "terafim" (31,19), a i drugi, imali su i druge bogove (up. 31,53). Uz ove postojali su (st. 4) i razni predmeti i orudja mnogobožačkog sujeverja, npr. oboci, koji su služili kao amuleti i sredstvo za vračanje. Sve se ovo nije slagalo sa službom Jakovljevom Bogu. Sem toga,

102

oni su trebali da se očiste, da bi čisti izašli pred Bogom; da se operu i čuvaju od svega što može da uprlja; zatim, da se preobuku, najlepše odelo da obuku (up. Izl. 19,1O). Jakov je osećao da je ovo neophodno potrebno da se prethodno učini, jer je on trebao da podigne žrtvenik i na njemu prinese zahvalnu žrtvu Bogu, "koji ga je čuo u dan nevolje i bio sa njime na putu kojim je išao (kući)". Sve predane idolske predmete zakopao je on pred hrastom (terebint drvetom) kod Sihema. Ovo mesto je žigosano kao idolsko mesto. St. 5.6. Ovako spremni pošli su oni na put. Sada je moglo lako da dodje do osvete nad Jakovljevim domom, radi krvavog dela. Ali, Bog je ovaj dom čuvao; On je pustio strah na ovaj narod tako da nisu ni pokušali da im se osvete. Tako je Jakov srećno stigao u Luz, a to je Vetilj. St. 7.8. Jakov je tamo načinio žrtvenik po Božjem uputstvu. O bogosluženju koje je on ovde održao ništa nam se ne kaže. Ime "Bog Vetiljski" ("El-Betel") je ime ovog žrtvenika ilisvetog mesta, gde mu se javio Bog, kad je bežao od brata. Ovde u Vetilju, umrla je Devora, Revekina dojkinja. Devora je u jevrejskoj tradiciji važna osoba. Ona je, prema 24,59 pošla sa Revekom u Hanan. Izgleda da se ona vratila u Mesopotamiju posle Revekine smrti, da živi kod Jakova i snahe, ili ju je možda sama Reveka poslala tamo prema 27,45. 2. Bog se ponovo javlja Jakovu i potvrdjuje mu obećanje, st. 915. St. 9.10. Bog se opet javlja Jakovu u Vetilju, ali sada novome čoveku. Onde, gde je počelo vreme Jakovljevog ispitivanja, tamo se i završava. Jakov je sada postao stvarni naslednik svoga oca. Bog potvrdjuje njegovo novo ime, Izrailj. On će otsada tako da se zove. Ovo će se ime ubuduće više odnositi na njegovo potomstvo, na izrailjski narod, nego na njegovu ličnost. St. 11-15. Bog se sada Jakovu predstavlja kao svemogući ("ElŠadaj"). On stavlja na njega blagoslov, kao nekada na Adama, Noja i Avrama. Bog mu obećava veliko potomstvo i careve i garantuje buduće posedovanje obećane zemlje, kao nekada Avramu. Ovde se prvi put spominje, da je Bog i Isaku dao zemlju u posed. Jakov se često u svom životu sećao ovog Božjeg javljanja i zasnivao svoju budućnost na njemu. (Post. 48,3.4.) St. 13. nas podseća na 17,22. Pošto je Bog izrekao blagoslov, On je otišao, a Jakov podiže spomenik i posvećuje ga ne samo prelivanjem uljem, kao u 28,18. nego i žrtvom od pića (vino sa vodom). 3. Venijaminovo rodjenje i Rahiljina smrt, st. 16-22/a. St. 16-18. Jakov je napustio Vetilj i pošao prema Hevronu. Njegov cilj je bio očev dom. Na putu, nedaleko od Efrate, Rahilja se porodila; Jakov je dobio dvanaestoga sina. Pošto je ovaj teški porodjaj bio u vezi sa bolovima i najzad se završio smrću majke, Rahilja je svoga sina nazvala "Venonija" ("Ben-Oni", sin bolova mojih), ali otac mu je dao ime Venijamin, što znači: "sin desnice moje" tj. sin sreće, jer je desna strana smatrana srećom. Otac je mislio, da bi onakvo ime moglo smetati detetu. St. 19.2O. Rahilja je umrla i Jakov ju je sahranio kraj puta koji vodi iz Vetilja u Efratu. (P.P. str. 168/2) St. 19 i 48,7. objašnjavaju da je Efrata sam Vitlejem, mesto dva sata hoda, južno od Jerusalima. Ali, 1.Sam. 1O,2. i d. ne odgovara ovom položaju Efrate, jer se tamo spominje da je Rahiljin grob prilično daleko na severu od Jerusalima. Medjutim, mesto

103

Efrata je u Venijaminu, i trebalo bi ga tražiti više izmedju Vetilja i Jerusalima (Rama, Jer. 31,15). Najzad, Efrata je uvek, ma gde se ona pojavila, samo Vit-lejem. Svakako se ovde radi o imenu neke pokrajine, koja je dopirala na jugu do Vitlejema. Jakov je na mestu gde je sahranio Rahilju stavio spomenik, da joj se spomen ne zaboravi. U vreme Mojsija postojao je još ovaj grob i spomenik. Hrišćanska tradicija isto zna za Rahiljin grob, 1/2 sata severno od Vitlejema. St. 21.22/a. Iduća Jakovljeva stanica na putu za Hevron bila je "iza kule Mikdolederske" (kula "Migdal-Eder"). Ovakvih kula za pastirske svrhe, za zaštitu stada od nepogode, bilo je kasnije vrlo mnogo ( up. 2.Dnev. 26.10; 2. Car. 17,9). Jakov je živeo izmedju Efrata i Hevrona. " Na putu za Efratu, još je jedan taman zločin umrljao Jakovljevu porodicu, zbog čega je najstariji sin izgubio pravo na naslednu čast." (P.P. str. 168/4) Izrailj je doznao za ovo. Ovim se namerno prekida izveštaj o tome, da bi se kasnije nastavio u 43,3.4 "i to doču Izrailj". Ovom rečenicom se završava ovaj odsek. 4. Jakov sa domom stiže u Hevron i Isakova smrt, st. 22/b-29. Ovde se daju imena 12 Jakovljevih sinova, odmah posle rodjenja dvanaestog sina. Oni se grupišu prema svojim majkama. Redosled po starosti slaže se sa onim iz pogl. 29. Za svih 12 sinova kao i za Venijamina se kaže, da su rodjeni u Padam-Aramu. St.22/b-26. Lijini (Leja) sinovi su: prvenac Ruvim (Ruben), Simeon, Levije (Levi), Juda, Isahar i Zavulon (Zabulon). A sinovi Rahiljini (Rahel) su: Josif i Venijamin (Benjamin). Sinovi Vale (Bilha), Rahiljine robinje su: Dan i Neftalim (Neftali). A sinovi Zelfe (Zilpe), Lijine robinje, su Gad i Asir (Aser). St. 27-29. Najzad je Jakov sa celom svojom velikom porodicom stigao svome ocu u Mamriju u Kirijat-Arvu (Arba, grad; up. 23,2.), gde su Avram i Isak živeli kao došljaci. Kada je bežao u Mesopotamiju, Jakov je pošao prema 28,10. iz Virsaveje (Beršaba). Isak je doživeo 180 godina i onda iznemogav umro. On je najduže živeo od trojice patrijaraha. -Sahranu su obavili oba sina, Isav i Jakov, kao što su i Avrama sahranili Isak i Ismailo (25,9). Ovo je dokaz da su braća i dalje, posle njihovog susreta, živela u slozi. Oni su tada imali 120 godina. Da je Isak sahranjen u pećini Makpeli potvrdjuje 49,31. Posle Isakove smrti, Jakov je preuzeo očevo duhovno nasledstvo i postao rodonačelnik ovoga roda, koji se razvio u Božji narod. Posle očeve smrti braća su pošla svako svojim putem. Oni su se razišli. (P.P. str168/6: 169/1). Jakov je imao 120 godina kada je Isak umro, a kad je Izrailj stajao pred faraonom i doselio se u Egipat imao je 130 godina (25,26:35,28:47,9). Josif je imao tada oko 40 godina. D. ISTORIJA ISAVOVOG POTOMSTVA (Post. 36,1-46)

Pre prelaženja na istoriju (toledot) Jakovljevog potomstva, Mojsije iznosi Isavovu pobožnu liniju i izveštaj da je Isav imao tri žene dok je živeo u Hananu,koje su mu rodile pet sinova.Kad se Jakov vratio u Hanan, Isav je sa svojom porodicom i svim imanjem otselio se na područje Sira. Dalje se daje

104

pregled sinova i unuka Isavovih u Siru kao i edomskih plemena,koja su se obrazovala od njegovog potomstva. Takodje se daju imena plemena starosedeoca ove zemlje. To je potomstvo Sira Horejina (Seira Horejca). Na kraju se daje spisak edomskih careva i još jednom opšti pregled edomskih plemena i njihovih starešina do najnovijeg (Mojsijevog) doba. Ovaj iscrpni izveštaj o Edomu objašnjava se time što se on još uvek smatra Izrailjevim bratom i za izrailjsku istoriju je od naročitog značaja. Horeji su bili starosedeoci u ovoj zemlji kad se Isav k njima doselio i pomešao se sa njima. Kao što je Bog Izrailjcima dao u posed Hanan, isto tako je dao i Isavovcima ovu zemlju (v.Ponav.2,5: Isus Navin 24,4.) i to celu zemlju, sve do Alaninskog moreuza (Ponav. 2,1. i 1.Car. 9 26.). Pod edomskom vlašću Horejci su se dugo plemenski očuvali što dokazuju imena njihovih plemenskih starešina. Tek postepeno su bili potiskivani od novih gospodara i kasnije se izveštava o njihovokm istrebljenju (Ponav.2,12.22.). Većina ovih imena nepoznata su i ovde se prvi put spominju.Postoje slična imena nekih gradova ove zemlje. U 1.Dnev. 1,35-54. ponavljaju se neki podaci iz ovog poglavlja. 1. Isavova porodica i povlačenje na Sir,st.1-8. St. 1. Ime Isav je više lično ime a Edom je plemensko ime. Zato se Isav i naziva otac Edomaca (edomskog naroda: v. st. 9,43). Dakle ovde je reč o Edomu kao narodu. St. 2.3. To su Isavove žene. Njegova se ženidba već ranije spominje u 26,34; 28,9. Isav je u ovo vreme svakako imao više žena (up. 28,9) ali se spominju samo tri, koje su rodile muške potomke: Hananejka Ada, Hetejka Olivema (Oholibama) i Ismailjka Vasemata. Što se tiče Hetejke Judite, ona se ovde ne spominje, jer nije imala muške dece. St.4.5. Ovih pet sinova rodile su Isavu njegove žene, dok je još živeo u Hananu: Elifasa, Raguila (Reguel), Jeusa (Jeuš), Jegloma (Jaelam) i Koreja. St.6-8. Isav se otseliio sa porodicom i svom svojom stokom i blagom u drugu zemlju "daleko od Jakova brata svojega" tj. radi Jakova. Isak se uklonio radi Jakova ali tek onda kada se ovaj vratio iz Arama. Razlog njegove seobe je bila nedovoljna paša za stada braće. Isav je znao da će Jakov biti naslednik i da on ne može računati na ovu zemlju, pa je zato još ranije sebi potražio životni prostor. Isav-Edom se naselio na Siru (seir). Sir je ime za brdovitu pokrajinu, koja leži izmedju velikog Mrtvoga mora i Alanitskog moreuza. Severni deo ove pokrajine zove se još Gebal. Arabljani označuju planinu Sir kao eš-Šerak i razlikuju severni deo (Gebal) i južni (eš-Šerak). U sredini, izmedju Mrtvoga mora i Alanitskog moreuza leži dolina (Vadi) Musa, koja je poznata u Starom zavetu. Ova dolina se nazivala Petrijskom Arabijom, po glavnom gradu ove doline Petri ili Seli. Inače, Edom je brdovita i siromašna zemlja. 2. Isav, osnivač edomskog naroda, st. 9-14. I ovde kao kod Izrailja i Ismaila imamo 12 plemena i jedno pobožno pleme, Amaličani. St. 9. 10. Ovde je reč samo o sinovima Elifasovim i Ravulovim, zato se samo njih dvojica i spominju. To su Isavovi sinovi i unuci kao rodonačelnici plemena ( uporedi 1. Dnev. 1,36.37).

105

St. 11. 12. Najpre se spominje hananejska linija. Njen rodonačelnik je Elifas. Njegovo ime nije postalo ime plemena kao ni Reguilovo. Ovde se samo spominje izvestan broj plemena koja potiču od njega: Teman. U Starom zavetu se spominje pokrajina ovoga imena (Jer. 49,20 i Avak. 3,3), koja je bila čuvena sa svojih mudraca (Jer. 49,7). Odande je bio i Jovov prijatelj Elifas (Jov 2,11). Prema Jez. 25,13. ovu zemlju treba tražiti severno od Edoma. - O Omaru, Sefaru (Sefo) i Gotomiu (Gatem) ne zna se ništa. Kenez (Kenaz). Možda je u vezi sa Kenezejima, koji su živeli na jugu u Hananu. Izgleda, da se jedan deo ovoga plemena priključio Edomu i on zato dao svome unuku to ime, a drugi deo je primilo Judino pleme. Misli se da je po tome, Jevrejin Halev dobio nadimak: "Kenezej" (Broj. 32,12; Isus Nav. 14,6.14), a Gotonoilo (Otoniel), njegov mladji brat ili zet, naziva se sinom Keneza (Sud. 1,13; 3,9,11; Isus Nav. 15,17). Elifas je imao inoču po imenu Tamna (Timna), koja mu je rodila nepunopravnog sina po imenu Amalika (Amalek). Izgleda da ovaj Amalik nije rodonačelnik velikof amaličkog plemena koje je mnogo starije (up. 1. Sam. 27,8; Broj. 24,20) i živelo je mnogo pre Isava u pustoj zemlji, južno od Hanana (up. Post. 14,7). Možda se samo jedan deo ovog velikog naroda priključio Elifas - plemenima i tako je došlo do novoga imena. Ostatak, koji je živeo u Siru uništilo je Simeonovo pleme za vreme Jezekija. Judinog cara (1. Dnev. 4,42.43). Medju Horejce uvedena je i njena mati Tamna, prema čemu je ova grana Amaličana bila već u srodstvu sa Horejima (st. 22). St. 13.14. Druga linija je ismailovska linija. To su 4 sina Reguilova. Oni nam nisu poznati. Imena prva tri javljaju se i kod Izrailjaca: Nabot (Nabat), Zare (Zerah), Some (Šamah) i Moze (Miza). 3. Plemenske starešine koje vode poreklo od Isava, st. 15-19. Ovde se nabrajaju starešine ("Alufim", plemenski knezovi), ili poglavice većih plemena, na koje se narod delio. Njih treba razlikovati od kasnije spomenutih careva, koji su izgleda, bili izborni carevi iz reda plemenskih knezova. Sva ova imena se slažu sa imenima Isavovih unuka, osim jednog izuzetka (Gotom). Nabrajajući starešine plemena, nabrajaju se i sama plemena. 4. Pregled potomaka Sira Horeina,st. 20-23, (Up. 1. Dnev. 1,38-42) Ovde se upotrebljava ime Sir, kojim se inače označava sama zemlja, da se označi otac plemena. Oni su pravi starosedeoci prema Isavu koji se tamo doselio. To je bilo najstarijetamošnje stanovništvo za koje znamo (Post. 14,6). Ime horeji dolazi od "hori" što znači "stanovnici pećina". Ova je zemlja puna pećina, koje stanovništvu služe kao stanovi. Ovaj narod je nekada bio samostalan dok ga Isavovi potomci nisu potpuno istrebili ili proterali (Ponav. 2,12.22). St. 20.21. Najpre se nabrajaju 7 Sirovih sinova a onda se istovremeno uzimaju za 7 starešina (alufim) horejskog plemena (st. 29.30). Svakoga od ovih sinova nabrajaju se sinovi pa i kćeri koje možemo smatrati za veća bratstva ili plemena. St. 22-28. Prvi je Lotan. Možda je u vezi sa imenom Lot, ocem Amonaca i Moavaca. U blizini grada Petra postoji pleme po imenu Lijatineh. Njegovi

106

sinovi su Hori, što više označuje ime celog ovoga naroda i Heman. Južno od Petre postoji pleme Humajmeh. Sestra je Timna; ona se spominje zbog st. 12. Zatim: Saval (Šobal), arabij. "mladi lav"), imena njegovih 5 sinova imaju varijantu u 1. Dnev. 1,40; Sevegon (na arabij. "hijena"); Ana, (kćer Olivema/Oholibama/, žena Isavova); Dison, Asar (Eser); Rison (Dishan); St. 29.30. Ovde se nabrajaju 7 starešina (alufim) horejskih plemena, koji se, vidimo, potpuno slažu sa 7 Sirovih sinova. Imena sinova kao starešina su istovremeno i imena plemena. 5. Carevi u Edomu, pre nego što je Izrailj imao cara, st. 31-39. (Up. 1. Dnev. 1,43-50). Ovo su edomski carevi do Saula, prvog izrailjskog cara. Isavovo potomstvo je u razvoju carske moći išlo ispred Jakovljevog potomstva, jer je i Isav bio prvorodjeni. Da je u edomskoj zemlji pre uzimanja Hanana od strane izrailjaca bilo careva jasno izlazi iz Broj.20,14 i Sud. 11,17. Ovo nisu bili nasledni carevi nego izborni (up. Is. 34,12); zato se kod svakog cara spominje i mesto njegovog porekla. Ovde se nabrajaju osam careva, a poslednji, Adar, je bio svakako u vezi sa Mojsijem, kad su Izrailjci tražili da predju preko njihove zemlje (Broj. 20,14). St. 31-39. Prvi car je bio Valak, sin Veorov (ime Vala /Bala/ u LXX Valak /Balak/, "ben Beor" je često). Ovde nije reč o videocu Valaku (Balak). Ime mesta Denova (Dinhaba) je nepoznato. Jovav (Jobab). Grci su u LXX ovog cara izjednačili sa Jovom, što je pogrešno. Njegovo ime mesta Bosora (Bosra) je nekada znamenito mesto na zemlji a danas malo mesto u Gebalu el-Buseirah, 6 km. južno od Mrtvog mora. - Asom (Hušam), iz temonske zemlje. - Adad, koji je pobedio Madijance u Moavskom polju. Ovaj se podatak spominje jer je od većeg značaja. - Samada (Samlah) - Saul iz Rovota (Rehabot). Valenon (Bal-Hanam) i na kraju Adar (Hadar). Ovaj se car podrobnije opisuje, jer Mojsije, pisac ove knjige, zna o njemu više nego o drugima. Ovde se spominje i ime njegove žene i njeno poreklo. 6. Pregled starešina Isavovog plemena, st. 40-43. Ovde se napominju i nabrajaju poglavice edomskih plemena od Isava (Ezava), prema njihovim porodicama, mestima stanovanja i imenima. Ova imena se ne poklapaju sa onima spomenutim u st. 10-19. Izgleda da je ovo lista imena osnivača nekih plemena, s jedne strane a sa druge imena područja ostalih plemena. Ovo je, izgleda, stanje po novome uredjenju i podeli ove zemlje. E. ISTORIJA JAKOVLJEVOG POTOMSTVA (Post. 37,1-50,26)

Sadržina ovog poslednjeg dela Postanja je istorija Jakova i njegovih sinova. Ona počinje sa njegovim stupanjem u očevo nasledje. Sad je on glavni nosilac obećanja, posednik obećane zemlje i otac Božjeg naroda Izrailja. - O samom Jakovu, glavi i starešini izrailjevog doma u Hananu, ovde je znatno manje reči. Ono što je dalje proživljavao bilo je više dogadjaj sa njegovom decom. Jakov je mnogo prepatio i zla doživeo zbog zlih nagona i dela svoje odrasle dece, koja su bila samovoljna; ali on je

107

sve to strpljivo snosio i pokazao se kao Božji čovek. Ostatak života patrijarha Jakkova može se podeliti u dva doba: Prvo, vreme njegovog stanovanja u Hananu, gde se opisuju zla dela njegovih sinova kao i rastenje i razvijanje izrailjevog doma i drugo, seoba izrailjevog doma u Egipat i njihov život u Gesemskoj zemlji kao i njihovo množenje i rastenje. - Sve ovo je toliko povezano sa Josifovom istorijom da se slobodno može reći da se svi ovi dogadjaji okreću oko Josifa, njegovog života i dela. Osim Post. 38, gde je reč o postanju Judinog plemena, nema nijednog poglavlja do kraja Postanja u kome nije reč o Josifu. Istorija Jakova i njegovih ostalih sinova protkana je i usko vezana sa Josifovom istorijom. - Ovaj poslednji deo knjige Postanja može se podeliti u tri odseka: I. JOSIFOVA PRODAJA U EGIPAT; IZVEŠTAJ O JUDINOM GREHU SA JOSIFOVE NEVOLJE I UZDIZANJE (37,1-41,57). 1) Josif prodan u Egipat (37,1-36) Samo sa nekoliko reči u početku o Jakovu, odmah se prelazi na Josifovu istoriju. 1. Josifov karakter i položaj u Jakovljevome domu, st. 1-11. St. 1. Jakov je ostao u Palestini dok je Isav napustio obećanu zemlju i nastanio se u zemlji Sir. Jakov je kao i njegov otac živeo samo pastirskim životom u Hananu. St. 2. Od ovog stiha opisuje se istorija (toledot) Jakova i njegovih sinova, najviše Josifa. Josif koji je tada imao oko 17 godina, izgleda da je kao mladić bio pridodat starijoj braći da posluži svakako oko male stoke. On je bio valjan i čestit mladić, poslušan roditeljima i pun vrlina. "Ali ipak, našao se jedan čiji je karakrer bio sasvim različit. Bio je to Josif, stariji sin Rahiljin. Njegova retka lična lepota bila je samo otsjaj unutrašnje lepote duha i srca. Čist, vredan i veseo, dečak je odavao i moralnu ozbiljnost i čvrstoću, slušao je očevu nauku i želeo da bude poslušan Bogu. Osobine, kojim se kasnije u Egiptu isticao - krotost, vernost i istinitost, mogli su se zapaziti u njegovom svakodnevnom životu." (P.P. str. 170/3) On je otvoreno i iskreno govorio ocu o zlim postupcima njegove braće, koje on nije mogao odobriti. Josif je imao dobre duhovne oči i moralni temelj. St. 3.4. Jakov je najviše voleo Josifa od sve svoje dece, svakako što je on bio Rahiljin sin i rodio mu se tek u starosti a i sam Josif je bio dobar i poslušan sin. Otac je tu svoju ljubav naglasio i u odevanju ljubimca. Jakov je dao sašiti naročitu haljinu za Zosifa. To je bila široka šarena gornja haljina sa dugim rukavima, koja je dopirala sve do članaka, dok su obične bile samo do kolena. Ovo je bila odeća otmenih ljudi i carskih kćeri dok su bile devojke (spominje se samo još u 2. Sam. 13,18). Ovo je izazvalo kod braće takvu zavist i mržnju, da ga nisu mogli ni pogledati ni lepo sa njime govoriti. Ova očeva naklonost i isticanje omiljenog sina bilo je kasnije uzrok njegove velike nesreće i žalosti. (P.P. str. 171/2) St. 5-11. Snovi koje je Josif imao i ispričao braći, još više su pojačali njihovu zavist i ojačali njihovu mržnju prema bratu. Prvi san je Josif TAMAROM;

108

ispričao samo braći. Josif je usnio da su bili na polju i on vide kako se njegov snop uspravio a snopovi njegove braće su išli okolo i klanjali mu se. Braća su ga oštro ukorila zbog ovakvog sna. Svoj drugi san Josif je ispričao braći i ocu. On je u snu video sunce, mesec i zvezde kako mu se klanjaju. Sad ga je i sam otac ukorio pred braćom za snove, jer se pobojao zbog njegovog uzvišenja. Ali, ipak je ostala slutnja u očevom srcu da će se ovo ostvariti. "Uprkos prividne strogosti Jakov je verovao da je Bog Josifu otkrio budućnost." (P.P. str. 171.) 2. Namera braće da Josifa ubiju i bace u jamu, st. 12-24. St. 12-14. Braća su oterala stada u Sihem, da ih tamo napasaju. U toj okolini bilo je dosta trave. Jakov je tada još stanovao u Hevronu. Sihem je bilo mesto u kome su braća trebala biti obazriva s obzirom na prošlost (v. Post. 34.). Sem toga, Jakovu su neka zla dela svojih sinova došla do ušiju. Zabrinut za decu i stoku Jakov je hteo da dozna kakvo je tamo stanje. Zato on šalje sada Josifa da mu donese izveštaj. St. 15-17. Josif je uzalud tražio braću u Sihemu. Raspitavši se kod nekog čoveka dobio je obaveštenje, da su otišli za Dotaim (Dotan, up. 2. Car. 6,13-20), mesto na jugu Jesrealske ravnice. On je odmah pošao za njima i našao ih u Dotamu. St. 18-20. Čim su braća videla Josifa iz daleka da ide k njima, oni su se dogovorili da ga ubiju i bace u "jamu" tj. cisternu, kojih je tamo bilo više i da posle ocu kažu, da ga je neka zver rastrgla. "Pa da vidimo šta će biti od njegovih snova", znači kako će se oni ostvariti. Oni su mu nadenuli podrugljivo ime "sanjač". Iz svega ovoga se vidi da su se oni bojali, da se njegovi snovi još mogu i ostvariti. St. 21.21. Ruvim (Ruben), najstariji sin dao je protivpredlog, da ne prolivaju krv svoga brata, nego da bace u cisternu, gde bi on sam umro od gladi. Ruvim je ovim predlogom imao nameru da spase brata on je osećao moralnu odgovornost . (P.P str. 172/4) St. 23.24. Oni su ga bacili u cisternu u kojoj nije bilo vode (up. Jer. 38,6), pošto su mu prethodno skinuli haljinu, što je jasno otkrivalo njihovu nameru, prema st 20.31 i 32. 3. Braća prodaju josifa ISmailjcima, st.25-30. St. 25-27. Posle ovoga su braća obedovala. Za vreme jela primetili su oni iz daleka da se prema njima približava neki karavan. On je dolazio iz Galada, gde du živeli Ismailovci. To su bili trgovci snabdeveni robom za Egipat. Oni su nosili "mirisavo korenje" (tragakant), koje raste na Livanu, "miris" (balzam), koji se pravio u Galadi i Palestini i "izmirnu" (ladanum), mirisavu smolu, koje ima u Arabiji, Siriji i Palestini. - OVu priliku je iskoristio Juda, da dade braći dobar predlog. Oni ne bi imali nikakve koristi, kada bi Josifa ubili a njegovu smrt zatajili. Zato, bolje je da ga prodaju Ismailjcima, tako da ga ne moraju ubiti, je t je njiho brat, njihova krv. Juda je sa ovim predlogom upravo nastavio ono što je Ruvim otpočeo - da se spase život bratu. Josif bi u ovoj cisterni umro od gladi, a Juda je mislio da je bolje da dalje živi pa makar kako rob. Braća su pristala na ovaj predlog.

109

St.28. Oni su izvukli Josifa iz cisterne i prodali ga Ismailjcima za 20 srebrnih sikala. "Kad je Josif ugledao trgovce, odmah mu je bila jasna užasna stvarnost. Od robovanja se više plažio nego od same smrti. Preplašen obraćao se jednom po jednom od svoje braće, ali uzalud. Neki su zaista bii dirnuti sažaljenjem, ali su se bojali da ne ispadnu smešni, te ostaše nemi. Svi su osećali da su već i suviše daleko otišli, da bi mogli natrag. U slučaju da Josif bude poštedjen, on će svakoko reći ocu za njigovu okrutnost, prema njegovom najmilijem sinu. Srca su im ostala tvrda ped njegovim molbama, i oni ga predaše u ruke neznabožačkim trgovcima. Karavan produži put i uskoro se izgubi iz vida" (P.P. str.173/1) St. 29.30. Kad se Ruvim, u nameri da spase brata, približio cisterni i nije ga više tamo našao, on je bio u velikom očajanju, jer nije znao kako da se pojavi pred ocem. (P.P. str. 173/2) 4. Braća lažno obaveštavju Jakova, St. 31-35. St. 31-34. VBraća su napravila plan da bi sakrili istinu od oca. Oni su zaklali jare i u njegovu krv natopili Josifovu haljinu. Tada su haljimu poslali ocu, tobož uu brizi da nije možda njihovog brata rastrgla neka zver. Oni su ovaj trenutak očekivali sa strahom, ali se nisu nadali tolikom bolu i žalosti svoga oca. Jakov je razderao haljine i vezao kostret oko sebe i dugo žalio za Josifom. St. 35. Svi sinovi i kćeri pokušavali su da ga uteše, ai oni nisu uspeli. Njegova šalost nije ni vemenom popustila. On je stalno govorio: "S tugom ću u grob (šeol) leći z a sinom svojim". Tako je otac oplakivao svoga sina." Niko od braće, pa ni sa, Ruvim nije se usudio da kaže istinu ocu. "Ostali sinovi su se uplašili od svoga greha, ali strahujući od očevih prekora, ipak su u svojim srcima sakrili svest o grehu, koji se čak i njima učinio velikim." (P.P. str. 173/2). 1) Izveptaj o Judi i Tamari (38, 1-30) U istoriji o JOsifu umetnut je ovaj izveštaj, koji nas upoznaje sa postankom tri glavne porodice Judinog plemena (v. Broj. 26,19-22), koje je tako značajno za istoriju Izrailja. Ovaj događaj sa Tamarom dogodio se u vreme kada je Josif bio prodan. 1. Juda se odvaja od braće i ženi sa Hananejkom, 2t.1-11. St.1. Juda se odvojio od svoje braće. On je napustio Hevron i došao u brda Adulama (v. Isus Nav. 15,35), kod ravnice Sefala, severozapadno od Hevrona. On se približio neobaurivo mnogobošcima i to je imalo za njega tepkih posledica. Juda se sprijateljio sa nekim Odolamejcem (Adulamejac) po imenu Iras (Hir). IZgleda pema st.12 da su imali i zajednička stada, ali Juda je bio glavni vlasnik. St. 2-5. Kod ovog svog prijatelja video je Juda Savu (Šua), kćer nekog Hananejca i ošenio se njome. Ona mu je rodila tri sina: Ira (Ger), Avnana (Onan) i Siloma (Sela). Poslednji se rodio u Hasvi (Kezib), mesto u Judinoj ravnici, koje se inače zove Akzib (v. Isus Nav. 15,44). Ovo je mesto kasnije smatrano za postojbinu Silomovog roda (1. Dnev. 4,21).

110

St. 6-11. Kad je prvorođeni Ir odrastao izabrao mu je otac, prema jevrejskom običaju, ženu po imenu Tamara, koja je takođe bila Hananejka. Bog je kaznio smrću Ira, jer je zlo činio. Ovo je prvi put da se u Svetom pismu spominje, da se sam Bog umešao i kaznio smrću nevaljalog čoveka. Drugi sin Avnan trebalo je da "podigne seme svome bratu" tj. da mu posigne potomstvo, jer je umro bez dece. Sam Juda traži od sina da stupi kao tzv. Levir (dever) u "leviratsku brak" sa Tamarom. On se pokazao samoživ i bez ljubavi prema bratu. Zbog ovakvog postupanja BOg je i njega ubio. Juda je sada smatrao Tamaru za ženu koja donosi nesreću i zato nije hteo da sa njome svog trećeg sina. On je je poslao njenim roditeljima pos izgovorom da ostane udovica dok njegov najmlađi sin SIlom odraste. Udovice koje nisu imale dece vraćale su se svojim roditeljima (up. Lev. 22,13). 2. Tamara pridobija lukavstvom Judu, st. 12-30. St. 12. Posle izvesnog vremena umrla je Judina žena Sava, i on je prestao da žali za njom. Tamara je čekala dok ova žalost prođe i onda je načinio plan da sama ostvari leviratsku dužnost. Prilika se pružila, kad je Juda sa svojim prijateljem Irasom išao u Tamnu (Timna) up. Isus Nav. 15,57), na Judinim gorama da nadgleda strižanje svojih stada. St. 13.14. Tamara je doznala za put svoga svekra i odlučila da ovom prilikom osvari svoj plan. Ona je skunula udovičko ruho i pokrila lice da je Juda ne bi prepoznao i onda se zavila u koprenu ("pokri se i obavi koprenom"), kao što je bio običaj kod bludnica (v. Priče 7,10). Ona se smestila pred gradom Enaimom i tamo čekala svoga svekra, praveći se da je "posvećena" tj. da to čini u čast Astarote, boginje ljubavi. Blud iz verskih razloga bio je veoma prošuren u Hananu . Ovakve su obično sedele po putevima (up. Jer. 3, 1.2) St. 15-18. Juda je smatrao Tamaru za bludnicu, pa joj je ipak prišao. On je tražio da je obleže. Ona traži za to jare, a dok ga Juda ne pošalje zalogu. Boginji ljubavi se obično žrtvovalo jare. Ona se obično pretstavjala kako sedi na jarcu. Od zaloga tražila je Tamara stvari kojima bi mogla kasnije da dokaže poreklo njene trudnoće. Ona je zatražila tri stvari, koje su lična svojima. To su: prsten- pečat, koje je Juda nosio o vrpci na vratu, kao još i danas arabljani i štap, koji je obično bio ukrašen i skupocen. I u Vavilonu je svaki čovek nosio ovakav prsten i štap. Taj običaj je bio poznat i među Jevrejima. St. 19-23. Sa zalogom otišla je Tamara svome domu i tamo se opet preobukala u udovičko odelo. Kad je Judin prijatelj Odolomejac doneo obećano jare da bi iskupio zalog, on nije mogao više naći tu ženu, jer se ona tamo samo privremeno bavila. On je u tome obavestio Judu, koji se sa time zadovoljio, jet je zaloga imala veću vrednost od jareta. On nije ni pokušavao dalje da se raspituje da se ne bi stvar otkrila i on osramotio. St. 24-26. Otprilike tri meseca kasnije, Juda je bio obavešten da mu je snaha zatrudnela u bludu. On je nameravao da je spali na temelju vlasti koju je imao kao otac porodice (up.. Post. 31,32). Tamara je mogla biti smatrana kao preljubočinica, jer je bila Silomova verenica. Pema zakonu, kazna za običnu preljubočinicu je kamenisanje (Lev. 21,9). Ovde se patrijarsi javljaju kao Božji ljudi i sluge, ali se ovo ticalo i samog Jude. Kad je Tamara trebala biti izvedena na izvršenje kazne, poslala je

111

ona zalog Judi, iz koga je on jasno video o čemu se radi. On je morao priznati da je ona pravednija od njega. Juda nije nastavio da živi sa snahom kao sa ženom. St. 27-30. Kaad je došlo vreme Tamara je rodila blizance. ovaj slučaj potseća nas na slučaj Reveke. Babica je pri porođaju jednom detetu vezala crvenu vrpcu za ruku i time ga je naznačila prvencem, ali se ipak ono drugo dete prvo rodilo. Babica, koreći prvorođenog rekla je: "Kako si prodro?" Ona mu je dala ime Feres (Perez, znači "prodirač"). "Neka ti bude prodor". Smisao babičinih rači nije jasan. Izgleda da se misli na krivicu cepanja majke usled ovog porođaja. Neki mesle da se ove reči odnose na cepanje (prodor) jedinstva Davidovog doma posle Solomuna, kada su se većina plemena odvojila od Davidove dinastije. Ali, ovde nije pogođen Feres za razliku od Zare, mada je David njegov potomk, nego se ovde svakako misli na Davidov dom ili celog Judu. Drugo dete je nazvano Zara (Zerah, znači "izlaz", jer je on prvi izišao. 3) Josifove nevolje i uzdizanje u Egiptu (39,1-41,57) 1. Josif u službi kod eterfija, st. 1-6. St. 1. Josifa je kupio kao roba od Ismailaca Petefrije (drugi oblik imena Potifar, znači: "onaj, koji je suncu posvećen"). On je bio faraonov dvoranin i "zapovednik stražarski" tj. zapovednik dvorske straže (tačnije "starešina krvnika", izvršilac smrtnih kazni). Pod njegovim je nadzorom bio i državni zatvor. Ovakva služba je bila poznata i kod Vavilonjana (v. 2. Car. 25,8; Jer. 39,9; Dan. 2,14). - U dom ovoga činovnika bio je Josif prodan. Tu je on trebao da pokaže svoj karakter. (P.P. str. 175/2) St. 2-6/a. Pošto je Bo bio sa Josifom on je bio zadovoljan i srećan. I sam gospodar je primetio da Josifu ide sve od ruke. Petefrije je imao sve veće poverenje u njega i najzad ga je postavio za upravitelja nad svim njegovim imanjem. Josif se okazao vredan, preduzimljiv i savestan pa je Gospod zbog njega blagoslovio ovaj dom. "Josifova smelost i vernost, pridobile su srce njegovog gospodara, i on ga je, najzad više smatrao kao sina nego roba. Mladić je tako došao u dodir sa uglednim i učenim ljudima i stekao znanje iz nauke, jezika i poslova - obrazovanje koje je bilo potrebno budućem prvom ministru." (P.P. str. 176/1) Gospodar je sve što je imao prepustio Josifovom upravljanju sa punim poverenjem u njega, i nije ni okko čega brinuo osim za jelo. 2. Josifova moralnost i poštenje, st. 6/b-18. St. 6/b-12. Nemoralna gospodarica je bacila svoje oko na lepoga mladića i ponudila mu se. Ali Josif je to odlučno odbio, ukazujući na neograničeno poverenje njegovog gospodara u njega. On je želeo da ostane veran i pošten, i da Bogu i svom bližnjem ne greši. Žena je sve više navaljivala i svaki dan mu o tome govorila. (P.P. str. 176/2) St. 13-18. Da bi se osvetila Josifu zbog njenog tobožnjeg poniženja kao i eentualne mogućnosti da sam Josif sve to otkrija njenom mužu, odlučila je ona, da ga lažno optuži kod muža za tobožnje nasilje nad njom. Ona je

112

vešto pozvala sluge da bi poslužili kao svedoci. "Vidite, doveo nam je Jevrejina da ovde tera obest", znači, da je Josif od nečistog pastirskog plemena Jevreja a njen muž ga je opet uzeo u kuću. Ona je ovim rečima htela da pokaže kako je ona uvek vila nezadovoljna sa Josifom. Dokaz njegove krivice je trebala da bude njegova haljina. Ona ju je čuvala dok joj je muž bio kući. Kad je on došao žena mu je predala Josifovu haljinu i ispričala šta joj se tobož dogodilo. 3. Josif u tamnici, st. 19-23.

St. 19.20. Kad je gospodar to čuo on se razgnevio. Ne kaže se, da se razgnevio na Josifa; verovatno da u svoju ženu nije imao poverenja. Gospodar nije strogo kaznio Josifa. On ga je samo bacio u zatvor, jer ga je ipak cenio. "Da je Potifar verovao optužbama svoje žene, mladi Jevrejin bi svakako izgubio život. Ali skromnost i ispravnost, kojima je dosada bio ukrašen njegov život, svedočile su o njegovoj nevinosti. Da se ne bi kvario ugled kuće njegovog gospodara, ipak su ga predali sramu i sužanjstvu." (P.P. str. 179/1) St.21-23. Bog je sa Josifom i u tamnici. ON je i tamo zadobio poverenje kod glavnog tamničara. Ovaj je Josifa postavio za vodju nad ostalim zatvorenicima, da ih nadgleda i rukovodi poslovima. Tamničar je imao puno poverenje u Josifa te ga zato nije nadgledao. Bog je Josifa vodio kroz školu a Josif se nije opirao. On je mirno i strpljivo sve podnosio i nije odstupio od Božjih načela. (P.P. str. 179/2) 4. Josif tumači sne faraonovim dvoranima, 40,1-23.

St. 1-3. Josif je posluživao dva visoka dvorska činovnika (dvoranina) zapovednike nad peharnicima i hlebarima, koji su nešto sagrešili faraonu i bili kažnjeni na zatvor. Egipatski dvor je bio vrlo bogat sa raznovrsnim činovnicima, medju koje su spadali i ova dvojica. Ove službe su poznate i na persijskom dvoru pa i doskora i na turskome dvoru. Ovi kažnjenici su bili zatvoreni u kući "zapovednika stražarskog", gde je ustvari bio državni zatvor. St. 4-8. "Zapovednik stražarski" je dao ovoj dvojici otmenih carskih činovnika svoga roba Josifa, da ih poslužuje. Oba činovnika su jedne noći usnila "svaki drukčiji san i svaki od njih je imao drukčije značenje". Pošto su bili uznemireni zbog snova, Josif ih je ujutru našao neraspoložene. Oni su osećali da njihovi snovi imaju nešto da im otkriju, neko naročito značenje za njih same i zato su trebali tumačenje. Oni nisu znali kome da se obrate. Josif ih je uputio na Boga koji jedini zna pravo tumačenje snova, pošto ih je on sam dao. Prema starom egipatskom mišljenju proricanje i tumačenje snova dolazi samo od bogova. Oni su tumačenje smatrali kao dar bogova ljudima, ali Josif im naglašava da je značenje njihovih snova jedino u Bogu. Josif zahteva od njih da mu kažu svoje snove. On je smatrao da je u vezi sa ovim Bogom. Kao pravo Božje dete Josif se pita, u svim prilikama, koji je smisao i cilj svega. St. 9-15. Zapovednik nad peharnicima je video u svome snu čokot na kome je bilo tri loze, koje su procvale i groždje na njima sazrelo. Dalje je usnio, kako je držao faraonov pehar u ruci, iscedio groždje i ponudio pehar

113

faraonu. U Egiptu je vinogradarstvo bilo davno dobro oznato, još za vreme starog egipatskog carstva. Po njihovome verovanju Oziris je pronašao sadjenje vinograda i prvi pio vino. Ovde vidimo da faraon pije sok od groždja. Stari egipatski vladari su istina pili i vino ali u ograničenoj količini, jer im je bio propisan sveštenički način života. Ali upotreba soka od groždja je bila neograničena, zato je ova slika bila veoma pogodna. Josif je protumačio peharniku sam: tri loze su tri dana, tada će on biti ponovo faraonov peharnik. Josif je svome tumačenju još dodao i svoju molbu, da ga se peharnik seti i da ga izvadi iz zatvora. On je naglasio da je ukradjen u Palestini i potajno odveden tj. da on nije rob po poreklu i da u Egiptu ništa nije učinio za šta bi trebao biti zatvoren. St. 16-19. I starešina nad hlebarima, ohrabren Josifovim tumačenjem sna starešini nad peharnicima, ispričao je svoj san. Starešina nad hlebarima je video tri bele kotarice na svojoj glavi u kojima je bilo svakojakih kolača i ptice su jele iz tih kotarica na njegovoj glavi. U starom Egiptu muškarci su nosili predmete na glavi, a žene na ramenima. Josif je protmačio san i starešini nad hlebarima iako je bio nepovoljan. Josif nije oklevao da protumači san iako je donosio nesreću. On je morao računati na to da će se hlebarnik ljutiti na njega. On se nije ni izvinjavao niti molio za sebe. I ovde tri kotarice znače tri dana. Za tri dana će njemu biti odsečena glava i obešen na drvo, na kome će ptice jesti njegovo meso. Josif je upotrebio isti izraz "uzeće te" kao i za starešinu nad peharnicima samo u drugom smislu. St. 20-23. Sve se ispunilo kako je Josif protumačio. Posle tri dana, kada je faraon proslavljao svoj rodjendan, starešina nad peharnicima je bio povraćen u svoju službu a starešina nad hlebarnicima obešen. Ali, starešina nad peharnicima je zaboravio na Josifa i on je ostao još dve godine u zatvoru. P.P. str. 181/1. 5. Faraonovi snovi, 41,1-24. St. 1. Posle dve godine usnio je sam faraon dvostruki san. Ovi snovi su dolazili od samog Boga i oni su trebali da postignu više ciljeva: 1) Da se istiniti Bog objavi Egiptu. 2) Da se Josifova porodica preseli u Egipat. 3) Da se Egipat spase od gladi, i 4) da se Josif uzdigne. St. 2-7. Faraon je usnio da stoji na obali Nila. On je video kako sedam dobro ugojenih krava izlaze iz Nila i pasu u močvari pokraj vode. Zatim je video kako drugih sedam ružnih i mršavih krava izlaze iz reke stadoše pored dobro ugojenih krava. I one mršave krave pojedoše one debele krave. U tom se on probudio. - Faraon je opet zaspao i video u snu sedam jedrih i lepih klasova kako su izrasli iz stabljike, a iza njih opet isklijaše sedam klasova malih i "sprženih od istočnog vetra". Ovi mali pojedoše one velike klasove. Tada se faraon probudi oda sna. - Plodnost Egipta zavisi od poplave reke Nila, zato iz nje izlaze krave. Bik je u Egiptu bio simbol Nila, i naročito posvećen bogu Ozirisu, tobožnjem iznalazaču zemljoradnje. Krava je opet bila simbol zemlje i ishrane, Ona je bila posvećena Izidi, boginji plodonosne zemlje, koju je Nil nanosio. Stanje mršavih pored debelih krava jasno označuje rodne i nerodne godine. Klasovi se mogu objasniti po sebi. Rastenje na jednoj stabljici prikazuje povezanost sedam godina.

114

St. 8. Faraon je bio uznemiren zbog ovoga sna. On je pozvao učene Egipćane, ali mu oni nisu mogli protumačiti san. Ime "pismoznalci" (vračari) označava jednu svešteničku kastu, koja se bavila hijeroglifima (staro egipatsko pismo), kosmografijom (opisivanje vasione) i zvezdarstvom. Sveštenici su bili u isto vreme vračari i proricači budućnosti. Jasno je da san koji je sam Bog dao faraonu nisu mogli naučnici, vračari i mudraci ovoga sveta pravilno protumačiti faraonu, mada su svi pojmovi u snu bili poznati egipatskoj verskoj simbolici. I sam Josif izjavljuje da ovaj san može protumačiti samo Bog (v. st. 16.25). St. 9-14. Sada se starešina nad peharnicima setio Josifa, kako im je on tačno protumačio sne u tamnici. Faraon je odmah naredio da se Josif dovede pred njega. (P.P. str. 180/3) Josif se odmah uredio da vi mogao izaći pred faraona. Pred faraona se moralo uredno izaći, a to znači po egipatskom običaju da se ošiša glava i brada i obuče naročito odelo. St. 15-25. Faraon je pohvalio Josifa da on čim čuje snove odmah može da ih tumači, ali Josif mu odgovara: "To ne mogu ja učiniti, nego će Bog dati faraonu povoljan odgovor." Time je on hteo reći da je Bog pravi tumač snova i on će to preko njega učiniti faraonu. Zatim je faraon ispričao josifu svoj prvi san. Faraon dodaje, da on tako ružne i mršave krave još nije video u Egiptu. Kada su ove mršave krave pojele one debele nije im se ništa poznalo. Faraon je ispričao i svoj drugi san josifu. 6. Josif tumači faraonu snove, st. 25-32. St. 23-31. Josif izjfavljuje faraonu da su oba sna istog značenja. On mu tumači: sedam lepih krava i klasova znače sedam rodnih godina, a sedam mršavih krava i šturih klasova, sedam nerodnih i gladnih godina. Bog javlja faraonu da će u budućnosti prvih sedam godina biti vrlo rodne a posle toga nastupiće sedam godina potpuno nerodnih koje Egipat ne pamti. St. 32. Ponavljanje sna znači da je Bog čvrsto odlučio, i da će to uskoro nastupiti. 7. Josifov savet faraonu, st. 33-36.

St. 33-36. Posle tumačenja sna dao je Josif i dobar savet faraonu. Po ovom savetu faraon je trebao da odredi nekog razumnog čoveka koji bi bio nadglednik nad celom zemljom u ovome pravcu. Faraon bi trebao da naredi starešinama u zemlji, da svake od sedam rodnih godina uzimaju od težaka peti deo od zemaljskoga roda pšenice i da je sačuva po spremama i gradovima za neplodne godine. Ovo bi trebalo da se čini pod njegovom vlašću i naredbom. Ove mere ne bi značile veliki teret za narod za vreme rodnih godina, a nakupilo bi se dosta žita, da nebi narod kasnije umirao od gladi.

115

8.

Postavljanje Josifa za nadzornika, st. 37-45/I.

St. 37-38. Faraon i njegovi dvorjani su prihvatili Josifov savet. Oni su verovali da je san dobijen od božanstva, i smatrali su da bi na taj položaj trebao da bude postavjen samo čovek koji ima božanskog duha. (P.P. str. 181/3) St. 39.40. Faraon je odlučio da samog josifa postavi nad svojim narodom i ovim poslom. (P.P. str. 181/2) Josif izlazi iz dubine i podiže se na najviše mesto. Samo po prestolu moglo je da se raspozna faraonovo veličanstvo, inače Josif je trebao da bude drugi gospodar u Egiptu. St. 41-45/I. Ono što je faraon odlučio to je i učinio. On je Josifa postavio za gospodara Egipta i predao mu sve znake carskog dostojanstva: carski prsten (up. Jestira 3,10; 8,2), skupocenu platnenu haljinu, koju su nosili samo sveštenici i ugledni dvorani i najzad, zlatni lančić oko vrata, kao znak njegove vlasti. Ovako obučenog postavio ga je faraon na njegova kola, koja su išla odmah iza carskih kola pri javnim svečanostima. Za vreme vožnje, vesnik je opominjao narod da se josifu klanja kao faraonu ("ablek", "čuvajte se"). On je obaveštavao narod da je faraon Josifa postavio vezirom nad celim Egiptom. Sem toga, faraon mu je predao punu vlast. Bez Josifove volje ništa se neće dogoditi u Egiptu. Faraon je dao Josifu i drugo ime: "Zaf-nat-pa-aneh" (u LXX, grčki: "Pson-om-pf-eneh"). Prvi slog "zaf" znači hrana (žito); "nat" je propozicija od; "pa" je član, a "aneh" znači život, a sa članom znači "živo biće" (život). Svi ovi slogovi su egipatskog porekla i zajedno znače: "Hrana (žito) živima." Faraon je u isto vreme oženio Josifa sa Asenetom (Asenat, znači: "koja pripada Natu"), kćerkom Potifara, onskog sveštenika. Na starom koptskom jeziku ovaj grad On ili In, znači "sunce". Ovaj grad je od najstarijih vremena bio sedište sveštenika, koji su tamo sazidali čuveni hram posvećen suncu. Ovi sveštenici su se odlikovali svojom učenošću. Sam "Potifera" je bio, prema svome imenu, sveštenik boga sunca - Ra. Sveštenička kasta je bila carska kasta. Carevi i ratnička kasta bili su primljeni medju sveštenike i njihovo znanje im je bilo otkriveno. To se dogodilo i sa Josifom. On je bio oženjen sa prvosvešteničkom kćerkom da bi mu se ugled još više povećao kod naroda, ali ipak je Josif sačuvao veru svojih predaka; on nije utonuo u egipatsko mnogoboštvo. (P.P. str. 182/2) 9. Josif prikuplja žito za rodnih godina, st. 45/II-53.

St. 45/II.46. Kad je Josif stupio na faraonov dvor on je imao 30 godina. Ovo odredjivanje vremena je u vezi sa Post. 37,2 i tačno nam otkriva vreme njegovog robovanja u Egiptu: 13 godina. - Dalje se dodaje da je Josif kad je napustio faraona, proputovao Egipat da bi upoznao prilike i mogao dati savete i naredbe. St. 47-49. Faraonovi snovi su se ispunili. Zemlja je sedam godina radjala žita u izobilju. Josif je kupovao žito na način predložen u st. 35. i sve to sveo u žitnice po gradovima. Bilo je toliko žita da ga više nisu mogli meriti. St. 50-53. Josifu su se rodila dva sina, pre nego što je glad nastupila. Prvome je dao ime Manasija (Manase), "jer Bog mi dade da zaboravim svoju nevolju i dom svoga oca", tj. tugu za domovinom (up. Post. 45). Drugog

116

sina je nazvao Jefrem (Efraim), "jer Bog mi dade da budem plodan zemlji svoje nevolje" tj. da ima dece. Već je bilo prošlo sedam godina veoma rodnih i onda je nastupila nerodica, koja je pogodila i sam Egipat. Neki natpis govori o velikoj gladi, koja je u Egiptu trajala više godina u isto vreme u koje i Sveto pismo ovde izveštava (oko 1710-20 godine pre Hrista); Josif izdaje žito narodu, st. 54-57. St. 54.55. Tačno prema protumačenom snu, posle sedam rodnnih godina, nastupile su nerodne godine. One su bile ne samo u Egiptu nego u i drugim zemljama gde se glad najpre pojavila. Najzad je glad nastupila i u samom Egiptu zbog nerodnosti. Kad je narod počeo da gladuje on se obratio faraonu, koji ih je onda opet uputio na Josifa. Kad se glad već počela ynatno osećati, Josif je otvorio žitnice i izdavao žite Egipćanima. Nerodnost je bila i u bogatom Egiptu vrlo velika, tako da je zapretila Egiptu. Pošto je glad bila sve veća počeli su ljudi dolayiti iz svih krajeva u Egipat da kupe hrane od Josifa, jer je svugde bila nerodnost i ybog toga nastupila opšta glad. U El-Kabu otkriven je zapisnik (Tell-elAmarna) u kome je reč o nekom državniku, Aramejcu "Čam Hamu veziru", koji je za vreme gladi u Egiptu izdavao žito, koje je više godina ranije sakupljao. II. DVA PUTOVANJA JOSIFOVE BRAĆE U EGIPAT I PONIZNOST PRED JOSIFOM (42,145,28) 1) Prvo putovanje braće u Egipat bez Venijamina (42,1-38) 1. Jakov šalje sinove po žito u Egipat, st. 1.2. Glad je nastupila i u okolnim zemljama. U Hananu je bila velika glad i svi su se stanovnici zabrinuli. Jakovljeve reči: "Šta gledate jedan u drugoga", znači da su se braća pogledala u bespomoćnosti i nedoumici šta da se radi. Oni su čekali od oca savet i pomoć. Jakov im daje savet da pođu u Egipat i tamo nabave žito, jer se pročulo da ga još samo tamo ima. Egipat je oduvek bio iyvor žita i predmet trgovine i izvoza. 2. Dolazak Josifove braće u Egipat (st. 3-6) Braća su bila spremna da pođu u Egipat, ali otac nije hteo da pusti najmlađeg sina, bojeći se da mu se na putu što ne dogodi kao nekad Josifu. Jakovu je Venijamin bio najmiliji kao najmlađi i Rahilji sin. On je bio svakako kod oca namesto Josifa. Najzad su braća stigla u Egipat sa mnogim drugim putnicima, koji su isto došli da nabave žita, jer je glad bila svugde. Pošto je Josif vodio nadzor nad prodajom žita, svi došljaci su se morali nnjemu obratiti. I njegova braća su se opet pojavila pred njim "i pokloniše se licem do zemlje". Tako se ostvario prvi Josifov san. U ovome stihu kao i u Post. 43,26.28 naročito se naglašava ispunjenje Josifovog sna. Josif se javlja i kao gospodar Egipta. 3. Josif optužuje braću za uhođenje, st. 7-17. Josif je odmah prepoznao svoju braću, ali oni njega nisu jer je već bilo prošlo 20 godina kako su ga prodali. On je od mladića postao zreo čovek, a bio je i obučen u drukčije odelo i na velikom položaju (P. P. str. 184/3). Josif se pokazao i nepoverljiv prema stranoj braći i oštro je govorio sa njima. On nije bio samo odličan i strog nego ih je i teško optužio. On je ovim oštrim ispitivanjem nameravao da dozna istinu o Venijaminu, koga nije odmah primetio među braćom. Gledajući ih ovako ponizne pred sobom, Josif se

117

setio snova koje je usnio o njima. Zatim, on ih je optužio da su uhode i da ispituju gde je zemlja najslabija. Braća su uveravala Josifa da su oni časni ljudi i kao dokaz da nisu uhode izneli su svoje porodično stanje, da su svi iz jedne porodice, dvanaest braće, a najmlađi je ostao kod kuće, "a jednoga nema više" tj. on je nestao. Oni su tako pokušavali da olakšaju svoju savest. Braća su se naročito čuvala da o ovome poslednjem ne bi kazali nešto i time još više pojačali sumnju ovog čoveka. Ali, Josif je ipak ostao pri svome tvrđenju, da su oni uhode. Najzad je Josif tražio da vidi tog najmlađeg brata kao dokaz da oni nisu uhode. Jedan od braće je trebao da ga dovede u Egipat dok bi ostali bili u zatvoru. Ovako bi se mogla da utvrdi istinitost njihovog tvrđenja. Josif je hteo na ovaj način da ispita, da li su oni možda sa Venijaminom isto tako postupili kao i sa njime. On je hteo da bude siguran u ovome pogledu. Sve drugo je bilo sporedno. Izraz: "tako živ bio faraon" je bila zakletva u Egiptu, jer su oni svoje vladare obožavali kao bogove. Josif ih je zatvorio za tri dana; ovo je moglo mnogo da utiče na njih, da osete kako je biti zatvorenik. 4. Povratak braće bez Simeona, st. 18-28. Posle tri dana Josif im je objavio da će ih pustiti kući pod uslovom da jedan od njih ostane kao taoc a ostali da idu, odnesu žito i vrate se sa najmlađim bratom. Tako će imati mogućnost da dokažu da je istina ono što oni tvrde. "Učinite ovo i živećete" tj. nećete poginuti kao uhode ako to učinite. Josif im izjavljuje da se on Boga boji i zato neće nepotrebno surovo da postupa sa njima a oni će ovaj predlog prihvatiti ako su časni ljudi. Sad kada su dospeli u isto stanje u kome je bio nekad Josif, braća su uvidela svoj veliki prestup prema Josifu. I još im je sam Josif spomenuo da se boji Boga pa zato tako postupa sa njima. On im daje da odnesu hranu svojim domovima, a oni su njega nekad ostavili u onoj cisterni da umre od gladi. Ali sada se probudila njihova opterećena savest i oni su se potpuno složili da je sve ovo došlo na njih zbog Josifa. Josifov zaštitnik Ruvim (Post. 37,22.29.30) se sada javlja kao nevin, i sa pravom im primećuje njihov zločin, jer se radilo ne samo o nemilosrdnosti nego o bratoubistvu. Ruvim svakako nije doslovce ovako govorio, ali se sada otkrio smisao njegovih reči i namera. Kada je Josif iznenada nestao iz cisterne, Ruvim je mislio da ga je neka zver rastrgla ili da je nekako poginuo. Oni su glasno govorili, jer su mislili da ih niko ne razume, pošto su preko tumača govorili sa Josifom. Ovo je dokaz da se tada govorio egipatski jezik na dvoru, ali to ne znači da u ovo vreme nisu vladali Hiksi u Egiptu. Egipatski jezik je bio službeni i narodni jezik i za vreme Hiksa. Josif je bio ganut njihovim priznanjem krivice i bolom. On se okrenuo od njih i plakao. Zatim, on se opet obratio njima i naredio da se pred njihovim očima sveže Simeon, najstariji do Ruvima, koji se zauzeo za njega. "Simeon je bio potstrekač ovog surovog postupka sa bratom i najviše je doprineo da se zlo delo sprovede, zato je izbor sad pao na njega". (P. P. str. 186) Josif je naredio da im se napune vreće žitom i dao im još za put. Na kraju je naredio da im se i njihov novac stavi u vreće. Braća su natovarila žito i pošla natrag u Hanan bez Simeona. Jedan od desetorice otvorio je svoju vreću za vreme odmaranja na putu, da bi nahranio svoga magarca i na veliko zaprepašćenje svih našao gore svoj novac. Svi su se veoma uplašili, jer su mislili da ih Josif na ovaj način hoće potpuno da upropasti. Ovaj strah je bio opravdan, jer su oni to isto učinili sa Josifom. Oni su u ovome videli

118

Božji sud. Josif bi ih sada mogao smatrati za lopove i upropastiti ih. Oni su nesmetano nastavili put i stigli kući. 5. Jakov se protivi da pošalje Venijamina u Egipat, st. 29-38. Po povratku sinovi su ispričali ocu šta im se događalo na putu i u Egiptu. Oni su zatražili od oca da pusti sa njima najmlađeg sina, po izričitom zahtevu gospodara Egipta koji je na ovaj način želeo da se osvedoči, da su oni pošteni ljudi. Svi su se oni sa ocem naročito uplašili zbog novca u vrećama. Jakov se žali na svoju decu što su im prouzrokovali teške udare. Na ovaj način on stalno gubi decu. Njima je bilo lako predložiti ovo, jer oni time ne ostaju bez dece nego on. Ceo ovaj teret pada samo na njega. Čak i Ruvimova uveravanja i zaloga dva njegova sina ništa nije moglo postići kod Jakova. On se opirao da pusti Venijamina da ide sa braćom u Egipat, jer mu je to bio jedini preostali Rahiljin sin. Gubitak i ovog sina prouzrokovao bi kod njega smrt u najvećoj žalosti. 2) Drugo putovanje braće sa Venijaminom u Egipat (43,1-44,34) 1. Jakov žrtvuje i pušta sina da bi se svi spasili od gladi, st. 1-15. U Hananu je bila velika glad. Pošto su bile potrošene sve zalihe, sam Jakov traži od sinova da opet pođu u Egipat po hranu (P. P. str. 186/3). Juda sada objašnjava ocu, da je onaj čovek izričito kazao, da se bez njihovog najmlađeg brata i ne pokazuju pred njime ("nećete videti lica mojega") tj.bez njega on že ih smatrati uhodama i neće ih ni primiti u audijenciju. Jakov im prebacuje što su rekli tom čoveku da imaju još jednog brata kod kuće. Sinovi su se pravdali, da su oni samo odgovarali na mnoga pitanja a da nisu mogli slutiti šta će on tražiti od njih. Kad je Juda video da se Jakov koleba, on je tražio od oca da pusti Venijamina, nudeći mu da odgovara za njega. To je bio po njegovom mišljenju jedini način da se svi spasu. "Da sam ti doveka kriv", znači za ceo život, tako da sa njime može činiti šta hoće. On dodaje da nije bilo oklevanja s očeve strane dva puta bi već mogli otići u Egipat i doneti hrane. Jakov nije mogao dalje uskraćivati svoje odobrenje. On je pristao i dao im saveta šta da rade. Oni mogu da ponesu darove koji se još mogu naći u zemlji u kojoj je glad. Ovo je na istoku bio običaj, kad se izlazilo pred velikog čoveka. "Grožđani med", načinjen od slatkog grožđanog soka, bio je poznati predmet izvoza iz Palestine; "mirisav koren" (pistacija) još i danas poznat u Palestini; i zatim izmirne, urme i bade. Novaca treba dvostruko da ponesu, jer su novac našli u vrećama, možda je bila neka zabuna ili pogreška. Zatim još nešto. "Pred polazak svojih sinova, koji su još uvek sumnjali, ustade starac, podiže ruku k nebu i pomoli se Bogu: Bog svemoguži da vam da milost u onog čoveka, da vam pusti brata vašega drugoga i Venijamina." (P. P. str. 187/2)- Zatim su oni pošli na put i stigli u Egipat. 2. Josif prima braću sa Venijaminom u svoj dom, st. 16-25. Kad je Josif spazio i prepoznao Venijamina sa braćom i tako doznao da su kazali istinu, on se obradovao što je Venijamin u životu. Josif je odlučio da sa braćom prijateljski postupa, zato je naredio svome upravniku doma da ih uvede u njegov dom i pripremi dobar ručak. Ovo vođenje u Josifov dom zaplašilo je braću. Oni su se setili kako je on oštro postupao sa njima, pa su verovali da vraćeni novac u vrećama nije bila neka zabuna ili greška, nego plan da ih se zatvori i zadrži kao robove, a sve što imaju oduzme. Oni su čekali da ih Josif pozove na odgovornost. Pokušavajući da izbegnu ovo zlo, oni su se obratili, pre nego što su ušli u kuću, Josifovom nadzorniku

119

doma, pravdajući se da nisu krivi, što je novac bio u njihovim vrećama. Oni su "te novce na meru" doneli natrag i još drugog novca da kupe žito. Nadzornik ih je umirio. On ih je uveravao da je njihovo stanje dobro i da ne treba da se plaše. Njihov novac je već bio u njegovim rukama. Oni to treba tako da razumeju, kao da je taj novac bio dar Boga, zaštitnika njihove porodice. Ali tek tada kad im se približio Simeon, koji je bio pušten iz zatvora oni su osetili da su sigurniji. Sada su ušli u kuću mirniji. Oni su se odmorili i oprali. Onda su bili obavešteni da će ovde u domu jesti sa Josifom i za tu priliku su pripremili svoj dar. 3. Josf obeduje sa braćom, st. 26-34. Josif koji je bio negde poslom van kuće, vratio se kući i čim je ušao u kuću odmah su mu predali dar "koji su držali u ruci" ("koje imahu kod sebe") uz običajno klanjanje do zemlje pred njime. Josif se njapre raspitao kako su oni i da li je otac još živ i kako mu je. Opazivši brata Venijamina ("sina matere svoje") među njima, Josif ih je upitao, da li je to najmlađi brat o kome su mu govorili i dok još nije dobio ni odgovor, on reče: "Bog da ti bude milostiv sinko!" On mu je odgovorio kao sinu, jer je bio znatno stariji od njega (up. Post. 35,17 sa 34,1). Josif se uzbudio u prisutnosti svoga brata po majci, i pošto je osećao potrebu da se isplače, povukao se u sobu. Posle je opet izašao pred braću umiren i naredio da se iznese ručak. Jelo se donelo posebno Josifu i posebno Egipćanima, koji su jeli sa njime, a Jevrejima isto tako posebno. Egipćani nisu jeli mesa, jer su goveda bila posvećena njihovom božanstvu, zato Egipćani nisu smeli upotrebiti čak ni pribor za jelo nekoga Neegipćanina. Otuda su Jevreji i jeli posebno. Sem toga, Josif je pripadao višoj klasi sveštenstva, koji su bili odvojeni od običnog naroda, i on je jeo posebno. Egipat je bio uopšte poznat kao zemlja sa svojom zatvorenošću prema inozemstvu. Naročito sveštenici nisu ništa jeli i pili što je dolazilo iz druge zemlje. Braća su imala svoja mesta prema starešinstvu, čemu su se oni veoma čudili. Da bi im ukazao što veću pažnju, Josif je po starom običaju slao jela braći sa svoga stola, tako da je Venijamin dobio pet puta više od drugih. "Tom naročitom naklonošću prema Venijaminu nameravao je Josif da vidi, hoće li braća i njemu zavideti i mrzeti ga, kao što su nekada sa njime činili." (P. P. str. 188/1) 4. Poslednji ispit braće, st. 44:1-13. Josif je naredio da se svoj braći napune vreće sa pšenicom i novac opet stavi u vreće. Ali, u Venijaminovu vreću pored novca naredio je Josif da se stavi i njegov srebrni pehar. U Egiptu je bilo uobičajeno proricanje iz pehara. Ono se sastojalo u tome što se u bistroj vodi u takvom jednom peharu ogledala budućnost kad se unutra baci komad srebra, zlata ili dragi kamen. Ovakvi predmeti su tamo bili veoma cenjeni i vrlo skupoceni. (P. P. str. 188/2) Ujutro rano pošli su oni na put. Nisu bili daleko od grada kad je Josif naredio svome nastojniku doma da ih vrati i pozove na odgovornost zbog nestalog pehara. Predmet nije bio beznačajan, jer je sam državnik pio iz njega. On je, naime gledao u budućnost i bio tako sigurniji za svoj život kad je pio iz ovog pehara. To je, dakle, bio posvećen predmet. Krivica je bila utoliko veća što se odnosila prema samom velikom državniku. Nastojnik im je rekao kao što mu je Josif naredio. Optužena braća potsetila su nastojnika na novac koji su vratili kao dokaz njihovog poštenja, pa kako bi oni ukrali tako skupoceni predmet. Kao potvrda istinitosti njihovog iskaza pristaju oni, da onaj koji je uzeo pehar pogine, a svi

120

ostali da budu robovi. Nastojnik pristaje da može i tako da bude kako oni predlažu, ali on odmah ublažuje kaznu i traži da samo krivac bude kažnjen i to ne smrću, nego da postane Josifov rob, a ostali su slobodni. 5. Braća priynaju greh i žrtvuju se, st. 15-34. Josif postupa oštro sa njima. Čovek kao on nije mogao biti prevaren i pokraden (P. P. str. 189/1) Juda, koji je odgovarao u ime svih, nije hteo da se brani od optužbe za krađu pehara. Svestan da su to zaslužili zbog njihovog zločina prema Josifu, priznaje on: "Bog je otkrio nevaljalstvo tvojih slugu" tj. on ih je zbog toga pohodio i zbog toga moraju sada da ispaštaju. On se predaje sa svima i Venijaminom u ropstvo. Ali Josif želi samo Venijamina da zadrži, da bi isprobao njihov sadašnji stav prema najmlađem bratu. Sada je Juda istupio pred braću i približio se Josifu da se zauzme i žrtvuje za očevog ljubimca. On moli Josifa, da mu dozvoli kazati kako je u njihovom domu, jer je Josif u svojoj moći i veličanstvu kao faraon. Juda mu je sada otvoreno sve izneo šta se sve događalo u njihovoj porodici (P. P. str. 187/4) Ako bi se on sada vratio bez Venijamina, čija "duša je vezana za dušu onoga", tj. oca ili, otac je dušom vezan za ovog preostalog sina, njihov bi otac svakako umro od tuge, što on smtra da Josif ne bi želeo. Juda se zajemčio ocu za Venijamina i on želi da to održi; on se stavlja da bude rob namesto Venijamina. On ne može ići da gleda očevu tugu i nesreću. Juda je govorio u ime braće, koja su isto tako mislila. Njihova ljubav prema ocu bila je za Josifa dokaz o njihovoj promeni misli i srca. 3) Josif se pokazuje braći i poziva ih da se što pre presele u Egipat (45,1-28) Osvedočen u pokajanje braće, Josif se nije mogao više uzdržati svoje osećanje. On im se otkrio i uverio ih da se ne treba da plaše zbog njihovog zločina prema njemu. On im je rekao da se najpre vrate kući u Hanan i obaveste o svemu oca i onda da se svi presele u Egipat. Sličan poziv je učinio i sam faraon i poslao naročita kola po Jakova. Braća su se vratila sa darovima za oca a i oni su primili darove. 1. Josif se pokazuje braći, st. 1-8. Josif nije imao više razloga da se krije od svoje braće, posle Judinog govora. On je bio veoma dirnut. "Josifu je to bilo dosta. On je video da su mu se braca istinski pokajala. Kad je saslusao Judinu plemenitu molbu, naredio je da se udalje svi njegovi i da on sam ostane sa ovim strancima. I tada je kroz plac povikao: "Ja sam Josif, je li mi otac jos u zivotu?" Njegova braca su se zapanjila i zanemela od straha i cuda. Zar egipatski drzavnik da bude njihov brat Josif? Josif, kome su zavideli, koga su hteli ubiti, i koga su najzad prodali kao roba! Kroz glavu im je proslo sve ono sto su mu ucinili. Setili su se kako su prezirali njegove snove i kako su se trudili da ometu njihovo ostvarenje a sad, posto su potpuno u njegovoj moci, ocekivali su da ce se on osvetiti za nepravdu koju je morao podneti." (P. P. str. 189/5.6) Josif je poceo glasno plakati i ridati, tako da su ga i Egipcani napolju culi. Ovaj glas je dopro cak do faraonovog doma, jer je Josif stanovao negde u dvorskom krugu. Posto se pokazao braci, Josif se najpre raspitao za oca, da bi bio sigurniji, (up. Post. 43,28). Ali, braca mu nisu mogla odmah odgovoriti od zaprepascenja. Kada je Josif video da su se braca zaprepastila, on ih je pozvao da mu pristupe blize, da bi dobili poverenja i hrabrosti. On im je opet objavio da je on onaj isti Josif, koga

121

su oni prodali u Egipat. On ih je ohrabrio da ne budu zalosni zbog svog dela, nego da u svemu vide bozansko providjenje, koje se i sa njima kao orudjem posluzilo. Bog je njega unepred poslao u Egipat radi odrazavanja njihovog zivota. Vec je dve godine glad, a bice jos pet godina bez ikakvog roda zemlje. Zato je Bog njega i poslao unapred da se on postara za njih, da bi se porodica odrzala u zivotu. Bozji cilj je bio da se ova porodica, od koje treba da postane Bozji narod, sacuva. Ovde se otkriva razlog zasto je Bog Izrailjski narod odveo u Egipat. Da bi Bog ostvario ovaj svoj plan, On je, a ne oni poslao njega u Egipat za ovo vreme. Izraz "ocem faraonovim" oznacavao je pocasnu titulu faraonovih ugeldnih savetnika, a "gospodarem" ("vezirom" doslovno "guvernerom", potpuno egipatski izraz koji Mojsije, poznavalac Egipta, upotrebljava) potvrdio njegovu moc. Josif salje bracu da jave radosnu vest ocu i poruku, da se Jakovljev dom preseli u Egipat, st. 9-15. Braca treba da pozure u Hanan i da u Josifovo ime pozovu Jakova da se sa celom porodicom presele u Egipat bez oklevanja i to u pokrajinu Gesem (Gosen ili Rames-Ramzes), koja se nalazila na istocnoj strani Nila, gde su Jevreji kasnije i bili nastanjeni. Ovaj deo Egipta su stari narodi ubrajali u Arabiju. On se racunao kao najbogatiji kraj Egipta (up. Post. 47,6.11) i vrlo pogodan za pastire (vidi Post. 46,34). Jos i danas je pokrajina Es-Sarkija najplodnija zemlja u Egiptu. Posto se pokrajina Gosen nalazila na semitskoj granici a i samo ime "Gosen" vodi poreklo od jednog grada u juznom Hananu (vidi Isus Nav. 10,41; 11,16; 15,51), znaci da je i sam naziv ove pokrajine semitskog porekla. U ovoj zemlji koja se nalzila u Josifovoj blizini, nameravao je on da preseli Jakovljevu porodicu, da bi je ishranio za vreme pet nastupajucih nerodnih godina. Braca se jos nisu mogla potpuno smiriti od velikog iznenadjenja. Josif im kaze da su ga sad videli svojim ocima i culi reci iz njegovih usta i to sve treba da kazu ocu, i da pozure i dovedu ga u Egipat. Tek posto su se smirili i bilo im sve jasno, pocelo je pozdravljanje, grljenje i ljubljenje uz suze, narocito sa Venijaminom. Tek posle ovakvog izmirenja usudila su se braca da govore. I faraon poziva Jakova, da se preseli sa porodicom u Egipat, st. 16-20. Vest o dolasku Josifove brace doprla je do carske palate. Faraonu i dvoranima je to bilo drago. On je postovao Josifa i setio se njegovih zasluga za zemlju i narod, zato se radovao Josifovoj radosti. Sam faraon je dosao na tu misao da se Jakovljeva porodica preseli u Egipat. On se sastao sa Josifom i naredio mu da kaze svojoj braci, da dovedu oca i celu porodicu i nastane se u najboljem kraju Egipta. Na taj nacin je i faraon potvrdio Josifov poziv na preseljenje. Ni faraon nije mislio na dugi boravak u Egiptu. Faraon dalje naredjuje Josifu kakva upustva da dade braci. Time je faraon konacno dao pristanak na preseljenje. On se starao i za sredstva za preseljenje porodice. Faraon ih snabdeva sa potrebnim kolima za seobu. Oni treba da prenesu samo neophodno pokucstvo jer u Egiptu, jednoj kulturnoj zemlji, mogu dobiti sve sto im je potrebno. Povratak brace u Hanan st. 21-24. Braca su ucinila kako im je naredjeno. Josif ih je snabdeo sa svim sto je potrebno za put tamo i natrag. Sem toga on im je od sebe poklonio po dve haljine prema obicaju na istoku. To su bile skupocene haljine koje su se obalcile pri svecanostima. Venijamin je dobio pet takvih odela i trista srebrnika, a ocu je Josif poslao deset magaraca natovarenih raznom skupocenom robom i uz to jos deset tovara hrane potrebne braci na putu.

122

Josif je pripremio svoju bracu na put i pri polasku ih opomenuo da odrze medjusobno dobar i pomirljiv duh. Na putu ne treba da raspravljaju o njegovoj prodaji u Egipat i da se uzajamno prekoravaju. Braca donose ocu pozdrav i poruku od Josifa i faraona, st. 25-28. Braca su se vratila kuci i ispricala ocu sve. Oni su posvedocili Jakovu da je Josif ziv i da je on taj veliki drzavnik u Egiptu. Jakov im nije mogao odmah verovati. On je ostao jedno vreme ukocen bez misli i osecaja: postao je hladan ("prenemoze"), sto je bila prva posledica ove iznenadne, neverovatne vesti. Njegovi su ga sinovi tako dugo varali, on nije znao da li bi mogao sada da im veruje. Tek onda kada su mu sinovi rekli Josifove reci i kada je video faraonova kola, prepoznao je u pozdravu Josifa i poverovao. Onada je "oziveo Jakovljev duh" tj. pokrenuo se ponovo njegov unutarnji zivot. A sad, bacivsi sve u stranu, savladan mislju da Josif zivi, zeli da odmah da podje na put, da bi ga video pre nego sto umre. On je smatrao da nije toliko star da ne bi mogao izdrzati daleki put, samo kad moze svog milog sina zivoga videti. "Ostaloj desetorici brace ostalo je jos jedno ponizenje. Oni su priznali ocu prevaru i grubost, koje su tako mnogo godina, zagorcavale njihov i njegov zivot. Jakov nije verovao da su oni sposobni za tako strasan greh, ali je uvideo da je sve bilo upuceno ka najboljem, te im je oprostio i blagoslovio svoju zabludelu decu." (P. P. str. 191/1).

123

SEOBA JAKOVLJEVOG DOMA U EGIPAT, NASELJAVANJE I ODRZAVANJE; SMRT JAKOVLJEVA (46,1-50,26) 1) Seoba Jakovljevog doma u Egipat (46,1-34). 1. Oprastanje od zemlje obecanja st. 1-7. Jakov je posao na put iz Hebrona, gde je ziveo prema Post. 34,14. On se najpre seli u Virsaveju, mesto na juznoj granici Palestine koja je lezala na glavnom putu za Egipat. Ovde je vec Isak nekada nacinio zrtvenik i molio se Bogu. (vidi Post. 26,25). Tu je i Jakov nameravao da se oprosti od zemlje svojih otaca prinosenjem zrtve. On se zahvalio Bogu i molio ga za njegovu milost u tudjoj zemlji. U nocnom vidjenju Bog je govorio Jakovu. Ovo je bilo poslednje otrkivenje Jakovu. Bog se nekada otkrio Avramu kada je ulazio u Hanan i sada Jakovu kada treba da izadje iz njega. Bog se Jakovu javlja kao "Bog (El) oca tvog" i hrabri ga da se nikako ne boji otici u Egipat jer ce se tek tamo umnoziti i postati narod, kao sto je obecao njegovim ocevima. On ce istina tamo umreti, ali ce mu sam Josif zaklopiti oci i za sve se postarati (P. P. str. 191/3). Jakov se uputio iz Virsaveje sa svojima na put za Egipat. Za Jakova je svakako bilo tesko sto je morao napustiti obecanu zemlju, ali Egipat je bilo mesto koje je sam Bog predvideo i odredio da bi od ove porodice postao veliki narod. Rodoslov Jakovljeve porodice sa Josifom i dva sina, st. 8-27. Reci "ovo su imena sinova Izriljevih" oznacuju one od Jakovljevih potomaka koji su dosli u Egipat ili kako se kaze u st.27 "Jakovljev dom". Jakovljevi sinovi su podeljeni prema njihovim majkama kao u Post. 35,23-26. Najpre se spominju sest Lijinih sinova i njihovi sinovi: Ruvimovih 4, Simeonovih 6, Levijevih 3, Judinih 5, Isaharovih 4 i Zavulonovih 3 i unuci. Dakle ukupno 31 muskih i Dina. U st. 15 je dat zbir 33; svakako se ubraja sam Jakov. U st. 10 se spominje i Saul, sin neke Hananejke, sto potvrdjuje mesanje Izrailjaca sa Hananejcima kao i Post. 38 gde je rec o Judinom grehu. Sinova Zelfe, Lijine sluzavke, ima polovinu koliko Lijinih, 16 sinova: Gad 7, Asir 4, jednu kcer i 2 unuka. Rahiljini sinovi: Josif 2, a Venijamin 10. Svega 14 sinova. Ovde se izricito spominje da su Josifovi sinovi rodjeni u Egiptu. Sinova Valinih, Rahiljine sluzavke, ima upravo polovinu Rahiljinih 7 sinova. U celokupnom broju 66 dusa su: Lijinih 32, Zelfinih 16, Valinih 7, i Rahiljinih 11. Josif i njegova dva sina ne racunaju se, jer oni nisu dosli sa Jakovom u Egipat. Dalje, kada se racunaju svi koji su dosli iz Hanana u Egipat i koji su se tu zatekli: Josif i njegova 2 sina i najzad sam Jakov, koji se na kraju ubraja ima svega dusa 70 (66+3+1). Ovo je citav sistem koji je u vezi sa nekada omiljenim simbolima izrazenim u punini brojevima. Broj 70 nije slucajan kao ni broj 12 u istoriji jevrejskog naroda. Od Mojsijevog doba ovi brojevi imaju svoj narociti znacaj i primenu. Broj 70 je postao broj clanova odbora staresina tj. zastupnika Izrailjevih plemena (up. Izl. 24,1.9; 11,16; Isus Nav. 24,31; Sud. 2,7); taj isti broj dopire sve do jevrejskog sinedriona koji se isto sastojao od 70 clanova. Kada se ovaj rodoslov uporedi sa onim iz Broj. 26 primecuje se znatna razlika. To je otuda sto je razmak vremena izmedju ovih rodoslova 200 godina. Od mnogih unuka i praunuka nije bilo plemena ili ih je bilo ali nisu sva obrazovana kao samostalna plemena. 2) Naseljavanje Jakovljeve porodice u zemlji Gesem (46,28-47,11). Jakov, koji je unapred poslao Judu, zaustavio se sa svojima u pokrajini Gesem. Josif je pozurio u susret ocu da ga pozdravi. Ovom prilikom je Josif

124

posavetovao bracu, da prilikom prijema kod faraona, koji ce on izdejstvovati, kazu da su pastiri, da bi bili nastanjeni u Gesemu. Pet brace su izasla pred faraona i sve je bilo u redu. Sam Josif je pretstavio oca faraonu i ovom prilikom dobio je Jakov zemlju Gesem, koju je Josi predvideo kao najbolju za naseljavanje Jakovljeve porodice. 1. Josif ide u susret ocu, st. 28-30. Jakov je poslao svoga sina Judu pred njima iz Hevrona ili iz Virsaveje da obavesti Josifa o njihovom dolasku u Egipat. Josif je trebao da izadje u pokrajinu Gesem, da se tamo susretne sa ocem. Svrha Judinog prethodnog dolaska je izbegavanje neugodnosti i teskoca pri ulazu u Egipat. Josif je morao dati zapovest da se stranci puste u zemlju. Josif je posao sa pratnjom u susret ocu. On je stigao u Gesem na granici Egipta gde je ocekivao bracu. Jakov je najzad izjavio da sada ne mari umreti, kad mu je ispunjena najveca zelja na ovoj zemlji (P. P. str. 191/4) 2. Josif daje savet braci sta da kazu faraonu da bi ostali u pokrajini Gesem st. 31-34. Za nastanjivanje u plodnoj pokrajini Gesem, potrebna je bila faraonova dozvola. Josif je nameravao da odmah ide faraonu i izvesti ga o dolasku njegove porodice u Egipat, da bi dobio dozvolu za njihovo naseljavanje. On ce reci faraonu da u mu braca pastiri i da su dosli sa svom malom i velikom stokom i svim sto imaju. Misli se da je carska rezidencija za vreme Hiksa bila u Memfisu. Josif se tamo uputio. U isto vreme Josif im skrece paznju na to, sta ce odgovoriti kad ih predstavi faraonu i on ih upita za njihovo zanimanje. Oni treba da kazu, da su oni, kao sto su i njihovi preci bili, pastiri. Kada to kazu, oni ce moci ostati u Gesemu, gde je inace zivelo mesovito stanovnistvo. Reci "jer su Misircima svi pastiri necisti", ne treba razumeti da su Egipcani stoku prezirali ili njihovo meso izbegavali. Prema 47,17 Egipcani su gajili govedda i sitnu stoku, i sam faraon je imao mnogo stada (vidi Post. 47,6). Na starim egipatskim spomenicima se nalaze slike magaraca, goveda, ovaca i koza. Iako je vunena odeca bila zabranjena za svestenike, posetioce hramova i uvijanje mrtvaca, a ovcije meso im nije bilo dozvoljeno za jelo (za faraone i svestenike je bilo samo govedje, telece i guscije odobreno), ipak ne moze se kazati da su Egipcani prezirali malu stoku ili njihovo meso izbegavali. Pastiri su sacinjavali kastu, koja je ipak zivela medju Egipcanima. Herodot pise da su u njegovo vreme mnogi Egipcani gajili veliku stoku za izvoz a narocito svinje, ciji cuvari su bili narocito prezreni. Oni nisu smeli uci u hram i mesati se sa drugim klasama. Iz svega izlazi da je u st. 34 rec ne o domacim pastirima nego o neegipatskim pastirskim plemenima. Izgleda da je ovde rec o rasnoj, a ne o klasnoj predrasudi. Ova odvratnost prema slobodnim pastirskim plemenima se jos povecavala kod domorodaca u vreme vladavine nomada Hiksa. Sve strane nomade su Egipcani smatrali necistima. U ovome stihu je rec ne o domacim pastirima nego o stranim nomadskim plemenima, nazvanim "sazu". 3. Audijencija Josifa sa nekom bracom kod faraona, st. (47), 1-6. Prema svom obecanju (vidi 46,31) Josif je faraonu prijavio dolazak svojih u Gesem i pretstavio mu pet brace, koje je on poveo kao pretstavnike mnogobrojne porodice. Kao sto je Josif vec unapred predvideo, faraon je pitao bracu cime se bave. Oni su odgovorili onako kako im je Josif dao savet. Oni mole kao stari pastiri da im dozvoli nastaniti se u pokrajini Gesem, samo privremeno dok traje susa. Za vreme audijencije faraon je izjavio Josifu,

125

da se dobro postara za svoga oca i braci i dade im zemlju u najboljem delu Egipta, u Gesemu. To je bila i njihova zelja. Faraon je jos nalozio Josifu da predlozi dobre pastire medju bracom, koje bi mogao postaviti kao natpastire nad svojom stokom. 4. Jakov pred faraonom, st. 7-11. Josif je pretstavio svoga oca faraonu. Jakov koji je svoj vek proveo u prirodi dosao je prvi put na dvor. On je blagoslovio ovoga vladar za dobra koja je ucinio njemu i njegovoj porodici. Ovo je bio tadasnji obicaj pri pozdravljanju uglednih ljudi. Faraon se interesuje za Jakova i njegov zivot. Starca se uvek pita koliko ima godina i rado slusaju dogadjaje iz njegovog zivota. Jakov je imao 130 godina kad je izasao pred faraona. On se osecao kao da je na kraju svoga zivota iako jos nije postigao starost njegovih predaka (Avram = 175, Isak = 180 godina) a "zli dani" znaci tezak i mucan zivot. On je ziveo nestalnim putnickim zivotom kao svaki nomad. Ovo mu je treca zemlja gde je ziveo (up. Jevr. 11,13-16). Pri odlasku blagosilja Jakov jos jednom faraona kao oprosni pozdrav. Posle ove audijencije oznacio je Josif braci kraj u kome treba da se nastane u Egiptu. To je najbolje mesto u ovoj zemlji. Zemlja Rameska (Ramzes) je u stvari pokrajina Gesem (Gosen) tako nazvana po svom glavnom gradu. Ovde su oni trebali da ostanu neko vreme i da se bave i zemljoradnjom. Ova naznacena okolina je ona ista odakle je kasnije Mojsije izveo izrailjski narod (vidi Izl. 1,11; 12,35.37). 3) Glad u Egiptu i odrzavanje Jakovljevog doma (47,12-27) Najzad je nastala velika glad i u samom Egiptu. Stanovnici ove zemlje morali su za citavo vreme gladi kupovati zito iz drzavnih riznica. Oni su morali dati sav svoj novac i stoku za zito, a najzad su i svoje njive pa i sami sebe predali faraonu, da bi ostali u zivotu. Tako su svi Egipcani, sem svestenika, dosli u vlasnicki odnos prema faraonu, od koga su ponovo primili zemlju i za to placali godisnje jednu petinu od zemaljskih prihoda kao porez. Za ovo vreme Josif je hranio Jakovljev dom, tako da oni nisu bili u ovako teskim okolnostima. Izrailjeva se porodica umnozila i ojacala pod dobrom upravom i prilikama, sto je bila i svrha njihovog preseljavanja u Egipat. Josif je podupro i odrzao Jakovljev dom davanjem zivotnih namirnica "prema broju dece". Na citavoj zemlji nije bilo vise hleba, a Egipat i Hanan su bili narocito iscrpljeni gladju, koja je vec trajala vise godina. Kupovanjem zita kod Josifa stanovnici obeju ovih zemalja potrosili su sav svoj novac. Josif je ovaj novac stavio u drzavnu kasu ("faraonovu kucu") i time je ojacala drzava. Kad je nestalo novaca dosli su Egipcani pred Josifa i trazili hleb. Oni su mu rekli: zasto da umiremo pred tobom, sto nemamo vise novaca? tj. zasto da gledas nasu propast kad nam mozes pomoci. Josif je sada trazio njihovu stoku kad nemaju novaca. Oni su odveli stoku i dobili psenicu da su tu godinu mogli preziveti. Tako je mogao Josif i njih i njihovu stoku prehraniti. Druge godine dosao je opet narod Josifu i izjavio mu da vise nemaju ni novaca ni stoke i da mogu samo jos ponuditi sebe i svoje njive. Oni su predlozili da ih Josif kupi za faraona, vise da ne budu samostalni posednici zemlje, nego da je obradjuju kao faraonovu svojinu. Ali su trazili za prvu godinu seme za setvu, da ne bi zemlja opustela. Josif je prihvatio ovaj predlog. Tako je zemlja presla u drzavne ruke a narod izgubio licnu slobodu i postao drzavna svojina u citavoj drzavi, osim svestenika i njihove zemlje, jer je njih sam faraon oduvek

126

snabdevao hranom. Narod se naselio po gradovima, gde su bile zitnice da bi se lakse ishranio. Ovo je bila samo privremena mera. Posto je nacinio sporazum sa narodom, Josif im je izdao seme za setvu drzavne zemlje, od cijeg ce roda morati otsada davati jednu petinu drzavi kao porez na zemlju. S obzirom na plodnost Egipta ovo nije bilo mnogo. Egipcani su izjavili da su zadovoljni, jer im je Josif sacuvao zivot. Josif je u ono vreme sprovodio drzavno-privrednu reformu u Egiptu. Zadobijanjem svojine i kontrole nad zemljom obavljena je u zemlji podela i nadzor nad privredom i navodnjavanjem, koje su u Egiptu od velikog znacaja i u tesnoj povezanosti. Ovo je uredjenje trajalo sve do Mojsijevog doba u vidu zakona o obradivoj zemlji, (osim one koja je pripadala svestenicima). Nema sumnje da je ovo uredjenje dugo potsecalo na Josifa i njegovu drzavnicku sposobnost. Izrailjci su stvorili narodnu pricu o tome i ona ima traga u jednom drzavnom uredjenju. Kasnije egipatski pisci i istoricari spominju petinu i jos da je zemlja u Egiptu pripadala caru i svestenicima. Do 12. dinastije (1750) bilo je privatnog poseda, tvrde arheolozi, ali od 18. dinastije (1580) faraon je bio gospodar svakog poseda (kako je bilo za vreme Hiksa nepoznato je). Faraon je delio zemlju svojim ratnicima. Ovaj obicaj je svakako uveden za vreme Hiksa. Od 18.-16. veka pre Hrista vladali su u donjem Egiptu pastrisko pleme Hiksi (Hiksos). Ova rec dolazi prema Flaviju "hik", (vladar) i "sos" (pastir). Prema jednom drugom tacnijem tumacenju "Hiksi" dolazi od reci "hika hasut" (vladar strane zemlje). Prema egipatskim istoricarima, to je vreme od 12.-17. dinastije u Egiptu. Hiksi, koji su bili azijatskog, pastirskog porekla (Semiti), upali su u Donji Egipat i tamo ucvrstili svoju prevlast, dok je domaca dinastija bila potisnuta prema Gornjem Egiptu. Tamo je ona samo zivotarila. Iz ovoga doba imamo cudnovate i strane sfinge i statue vladara. Godine 1850. nadjen je u Egiptu spomenik koji prikazuje nekog Semita kako putuje za Egipat sa 37 osoba, zena i dece, kao trgovci i zanatlije. To je bila senzacija za Gornji Egipat. U grobu faraona Knemhotepa nadjen je prikaz ovih 37 azijata, koji su bili prvi predstavnici Palestine u Egiptu za vreme Avrama (za vreme 12. dinastije tzv. srednjeg egipatskog carstva, koje je postojalo od 1991. do 1780. pre Hrista). Sa prestankom ovog carstva nastaje infiltracija azijata, dok 1730. dolazi do upada Hiksa i prevlasti nad Egiptom. Hiksi su ostavili egipatskim faraonima lokalnu upravu nad zemljom. Grad Avaris ili Tanis (Peluza, istocna Delta) je bio njihovo glavno utvrdjeno mesto pomocu koga je ovo pleme branilo pristup u Egipat nekim srodnim plemenima kao i Asircima, koji su tada bili gospodari Prednje Azije. Egipatski istoricar Maneto tvrdi da je prvi vladar Hiksa bio Salatis. Ovaj azijatski narod se brzo prilagodio egipatskoj kulturi. Oni su odavali ocigledni semitski tip, sto se jasno vidi iz sfinga u Avarisu (Tanisu) i mnogih drugih spomenika. Egipatski narod ih je uvek smatrao stranim zavojevacima. Hiksi su vladali Egiptom 1730-1580. godine pre Hrista. Sada mozemo bolje razumeti dobar prijem Jakovljeve porodice od strane ovog faraona, koji je vidimo bio po svome poreklu Semit. On je bio iz pastirskog plemena, sto domoroci, Egipcani nisu simpatisali. Faraon u vreme Josifa bio je svakako Apofis (Apepi ili Apapi), faraon druge dinastije Hiksa - pastirskih vladara. I egiptolog Maspero smatra da su se svi ovi dogadjaji odigrali za vlade ovog faraona, koji je bio poreklom Hiks. O ovome faraonu je pronadjen stari papirus koji kaze sledece: "Faraon Apofis je izabrao sebi za gospodara boga

127

Seta (Suteha) i nije sluzio ni jednom bogu koji je bio u Egiptu. On je sazidao Sutehu hram dugotrajnim radom." Blagodareci Josifu Izrailjeva deca su mogla mirno i sretno da zive u Gesemu, pokrajini Egipta. Tamo su oni od jedne porodice, pod povoljnim uslovima, postali citav narod. Sam Bog je predvideo ovu zemlju za svoj narod. Josif je zeleo da Jakovljev dom bude u njegovoj blizini, da bi im mogao pomoci. Ali, on nije zeleo da se oni nastane medju Egipcanima, nego da ostanu odvojeni od njih. Pokrajina Gesem je bila idealna zemlja za to; ona se nalazila na istocnoj granici Egipta, a njeno stanovnistvo je bilo vecim delom neegipatskog porekla, vise semitskog. Sem toga u ovoj pokrajini je bilo mnogo trave, sto je narocito bilo potrebno za njihovu mnogobrojnu stoku.Judinog govora 4) Jakovljeva poslednja naredba, blagoslov i smrt. (47,28 - 49,33). 1. Jakov zahteva od Josifa da ga sahrani u Hananu. St. 28-31. Jakov je posle iseljavanja u Egiptu ziveo jos 17 godina a ziveo je svega 147 godina (up. 47,9 sa 28. (P.P. str. 192/3). Kada je Jakov osetio da mu se smrt priblizuje, on je pozvao Josifa i trazio od njega da mu obeca, da ce ga posle smrti sahraniti u Hananskoj zemlji, u porodicnoj grobnici. Jakov je cvrsto verovao da ce njegovi potomci jednom dobiti obecanu zemlju. On je verovao da ce oni izaci iz Egipta i vratiti se u Hanan. Josif treba da se zakune da ce njegove kosti preneti u obecanu zemlju. Josif je trebao da stavi svoju ruku pod ocevo stegno i da se zakune, jer je to bio oblik zakletve u ono vreme. 2. Usvajanje Jefrema i Manasije. (48, 1-7). Kada je Jakov osetio da ce umreti, on je poslao po Josifa. Josif je pozurio sa svoja dva sina (v. 41,50) da stigne pre oceve smrti. Na vest o dolasku Josifa, Jakov je prikupio sve svoje snage i seo na krevet da tako svecano doceka sina i da mu da poslednje naredbe i savete. Jakov najpre napominje Josifu, kako mu se Bog nekada javio u Luzu (35,6.15), blagoslovio ga i dao mu obecanje da ce imati veliko potomstvo i od njega izaci mnoga plemena a Hananska zemlja ce biti njihova stalna otadzina. Sada Jakv izjavljuje, da Josifova dva sina, Jefrem i Manasija, koja su mu se rodila u Egiptu, on (jakov) prihvata kao svoje rodjene sinove, kao npr. sto su to Ruvim i Simeon. Ovim se oni uzdizu za pretke posebnih plemena sa istim pravima kao ostali jakovljevi sinovi. Jakov je namerno imenovao pre Jegrema od Manasije, koji je bio stariji. Time je Jakov precutno nagovestio ono sto ce se dogoditi a sto je opisano u st. 8-20. Usvajanjem Jefrema i Manasije, Josifovih potomaka, umesto Ruvima i Simeoma, stupa Josif u pravo prvorodjenog prema 1Dnev. 5,1.2. Zato su oni prvi po redu, pri izricanju blagoslova, primili Jakovljev blagoslov kao i ostalih 10 Jakovljevih sinova. "Trebalo je da oni budu primljeni medju decu i postanu narodni glavari plemena. Tako je Josifu trebalo pripasti prvenstvo koje je Ruvim izgubio." (P.P. str. 193/2). Samo dva najstarija Josifova sina, rodjena u Egiptu dok se Jakov jos nije bio nastanio u ovoj zemlji, imace to preimucstvo. Ostala njegova deca kasnije rodjena smatraju se samo Josifovim sinovima i naslednicima. "I neka se po imenu brace svoje zovu u svom nasledju", tj. njihovi naslednici ce zajedno ziveti sa potomcima Jefrema i Manasije, medju njih ce se racunati i sa njima oznacavati. Ovi Josifovi sinovi se nigde ne spominju. Izgleda da se njihovo potomstvo zajednicki navodi u rodoslovima Jefrema i Manasije u Num. 26, 28-37 i 1Dnev. 7, 14-29 ( up. sa Isus Nav. 16). Kasnije su svi Josifovi potomci dobili ime "Josifov dom". Jakov se

128

podseca kako je, dok se vracao iz Padama (Arama), umrla Rahilja, Josifova majka, na putu za Hanan, u blizini Efrate, i tamo je sahranio. Ovo potsecanje je u vezi sa prethodno kazanim. Jakov posize Rahiljine unuke na polozaj njegovih sinova u cast ljubljenoj i rano preminuloj zeni, jer je ugled dece bio vazan za ugled pramajke. Jakov se ne potseca na sahranu Rahilje da bi ga tamo u istom grobu sahranili, jer on treba da bude sahranjen u porodicnoj grobnici u Makpeli kod Hevrona (up. Post. 49, 2931). Jakov blagosilja Jefrema i Manasiju. St. 8-22. Kada je Jakov primetio da je tu jos neko prisutan, on je prekinuo govor i upitao Josifa: Ko su to ? Prema st. 11. Jakov dosada jos uopste nije video Josifove sinove. Ali, on je ionako slabo video. Josifova deca su vec tada bili mladici. Josif izjavljuje da su to njegovi sinovi, rodjeni u Egiptu, on ih je priveo blize ocu, na njegov zahtev da ih blagoslovi. Patrijarh ih je zagrlio i poljubio, radostan sto moze videti ne samo omiljenog sina vec i njegovu decu. Posto su deca vec bila na kolenima pred Jakovom, on ih je mogao odmah blagosloviti. Ali, sam Josif ih je odmakao od oceve postelje da bi ih pravilno postavio pred Jakovom za primanje blagoslova: starijeg na desnu a mladjeg na levu stranu ocu. Josifovo klanjanje je izraz punog postovanja pred Bogom i svesti o znacaju blagoslova obecanog njegovoj deci. Jakov je ipak stavio desnu ruku mladjem a levu starijem na glavu, dakle unakrst. Desna ruka se oduvek smatrala za glavnu i vazniju, i ona je ovde bila znak prvenackog blagoslova, jer glavni deo blagoslova mogao je da pripadne samo jednom, a to je bio sada mladji Josifov sin Jefrem. Ovde se prvi put spominje da se blagoslov daje polaganjem ruku na glavu. Ovako sa polozenim rukama na deci. blagoslovio je Jakov svog sina Josifa. Jakov u svojoj molitvi tri puta spominje Onoga, koji treba da izlije blagoslov na Jefrema i Manasiju: Bog, Bog , andjeo. Ovaj je blagoslov kao i onaj u Post. 49. prorocanstvo buducnosti plemena. Od doba sudijja pocinje ispunjavanje blagoslova nad Jefremom. On je jacao u snazi, broju i sirini. Uskoro je postao vodja 10 plemena. Josif je mislio, kada je video kako je Jakov pogresno spustio ruke na glavu njegove dece, da je njegov otac to nehotice ucinio, pa je hteo da Jakovljevu ruku prenese sa Jefremove glave na Manasijinu kao prvenca. Jakov nije hteo maknuti svoju desnu ruku sa glave mladjeg Josifovog sina, napominjuci da je on svega svestan i da zna sta cini. Pod uticajem Bozjeg Diha on jje sada izgovorio prorocke reci o starijem sinu, koji ce istina isto tako biti mnogobrojan i mocan, ali ce ga njegov mladji brat ipak u moci i velicini preteci. - U st. 20. se iznosi dalji Jakovljev blagoslov Josifu. On je istina upravljen Josifu ali se tice njegovih sinova. Josifovo ce ime, blagodareci velicini i znacaju ova dva plemena, postati kao neka formula za izricanje blagoslova u Izrailju (up. Post. 12,3). Ona je i postojala dugo u Jevrejskom narodu. I u samom ovom obliku Jefrem je stavljen ispred Manasije, svesno i namerno. - Mojsije dodaje u ovome izvestaju: "Tako postavi Jefrema nad Manasijom." ovo je poslednji blagoslov upucen Josifu. Jakov u veri gleda povratak svoga potomstva, Bozjom pomocu, u obecanu zemlju u zemlju "otaca vasih". Ovde se Jakov javlja kao prorok koji gleda buducnost kao sadasnjost. - "Ja tebi dajem komad zemlje preko dela tvoje brace koji ce mojim macem i lukom uzeti iz Amorejskih ruku." On Josifu daje jedan deo vise, deo koji je on licno kupio od Amorejaca (up. Post. 33,19), a koji ce isto morati jednom

129

njegovo potomstvo uzeti silom od Sihemljana kad budu osvajali ovu pokrajinu. Jevrejski izraz za "komad zemlje" - "sehem" se odnosi na Sihem gde je Jakov kupio taj komad zemlje. Ova je oblast kasnije stvarno postala oblast Josifovog tj, Jefremovog plemena. Tamo su i Josifove kosti prenete prema Isus Nav. 24,32. 4. Jakovljeve izreke o buducnosti potomstva njegovih dvanaest sinova. (49, 1-28). Na samrtnickoj postelji poziva Jakov svoje sinove k sebi da im objavi sta ce se sve njima dogoditi u buducnosti, kako je to bio nekada obicaj. On je to ucinio u vidu duzih ili kracih izreka o svakom sinu pojedinacno. Ove izreke su ustvari proricanje o buducnosti Bozjeg naroda. Jakov u buducnosti nije gledao samo svoje sinove, nego preko njih dvanaest plemena. Prirodni karaket dvanaestorice bio je temelj njihove buducnosti. Patrijarh pocinje svoje izreke sa napomenom da svi dobro slusaju, jer je svako od njih deo celine, Bozjeg naroda. (P.P. str. 193/4). Mnoge od ovih izreka su se ostvarile u vreme osvajanja i deobe obecane zemlje, druge tek u toku daljne istorije Izrailjskog naroda, narocito pod davidom i Solomunom a neke se odnose iskljucivo na vreme prvog Hristovog dolaska. Ovde nailazimo na onaj svojstven nacin prorockih govora, u kojima ono sto ima da se dogodi ranije i opet kasnije iznosi u istoj slici, projekciji. Ruvim. St. 3.4. On je bio prvenac i trebao da bude najmocniji i najugledniji medju svim plemenima, ali je izgubio prvenastvo. Kasnije, posle preseljenja ovog plemena u juzni deo istocno-jordanske pokrajine ono se nije isticalo ni svojom mnogobrojnoscu ni svojom snagom i zaslugama za Bozji narod. Ono sto je on bio do Mojsijevog dobato je u ovo vreme postao prvoborac Juda i prvorodjeni Rahiljin sin Josif: najmnogobrojniji, najmocniji i najbogatiji medju bracom. Ovo rano opadanje ovog plemena za koje Jakov kaze:"vrio si kao voda neces biti prvi", dovodi se u vezu sa njegovom velikom drskoscu, sto je nekada oskrvnio postelju svoga oca. O ovom slucaju nam nije mnogo poznato sem kratkog izvestaja u Post. 35,22. Svakako se ovde radi o zloupotrebi svoga prvenastva i smeli napad na prava oca rodonacelnika plemena. (up. 2Sam. 16, 21.21). Jakov zavrsava svoju izredku o Ruvimu recima:"On je legao na moju postelju". On se cudi ovoj neverovatnoj drskosti svoga sina. Simeon i Levi. St. 5-7. Drugi i treci sin Jakovljev po redu. I kod ove dvojice se Jakov potseca na svoje ranije prokletstvo nad njima, zbog njihove nemilosrdnosti i surovosti. Zato ih i uzima zajedno. Oni su se u pokolju nad Sihemljanima narociti istakli svojom gruboscu. Radi toga ih je otac vec ukorio (v. Post. 34,25-31). Jakov osudjuje njihovo delo i odbija sa odvratnoscu svako ucesce u njemu. On ih osudjuje na rasejanje tj., da njihovo pleme ne dobije deo zemlje u Hananu, nego da budu rasejani po celoj zemlji, po svim plemenima. Time ce se izgubiti njihova snaga i moc. Prema Broj. 26,7 up. sa 1,23 vec pri kraju putavanja po pustinji Simeonovo pleme je oslabilo i kasnije se prikljucilo u borbi protiv Hananejaca Judi (v. Sud. 1, 3.17). Oni su dobili u Negevu neke gradove (v. Isus Nav. 19, 1-9; 1 Dnev. 4,28-33), koji su se racunali prema isusu Navinu 15,26-32 vise u deo Judinog nasledstva. U Ponav. 33 potpuno ispada. U vreme deobe carstva (1Car. 12) Simeon se skoro nije racunao kao pleme. Ovo se pleme najvise rasejalo medju Judom. - Sto se tice levija, on je bio rasejan po citavoj zemlji u kojoj su ziveli Izrailjci. On zakonski nije smeo da ima svoj deo u nasledju nego samo 48 rasejanih svestenickih i levitskih gradova u

130

obecanoj zemlji. Ova Jakovljeva izreka prokletstva nad levijem pretvorena je kasnije, blagodareci njegovom svetom pozrtvovanoscu i revnoscu (v. Izl. 32,26) u blagoslov (v. Ponav. 33,8 id.). Juda. St. 8-12. Tek nad njime, koji je cetvrti poredu, izliva Jakov svoj puni blagoslov. On se javlja u Mojsijevo vreme kao najjace pleme, koje stoji na celu svih ostalih plemena (v. Broj. 2,3; 10,14). Juda je sa Josifom primio svoje nasledje vec u Galadu, ali se on borio u prvoj liniji prvenstveno u korist ostalih plemena protiv Hananejaca. Ovo je pleme bilo skoro netaknuto od neprijatelja, i najzad je u vreme Davida postalo carsko pleme. Jakov hvali silu i dostojanstvo Jude ("pohvala"), njegove zasluge za druga plemena, i njegove pobede. Slika lava, koji se vraca sa svojim plenom u svoje leziste, gde ce uzivati u svome plenu, je poznata Starom Zavetu (v. Ponav. 33,20.22; Broj. 23,24; 24,9; Mih. 5,8) i vrlo je pogodna da izrazi nepobedivu moc Judinog plemena. Ova se slika javlja i u Novom Zavetu (Otkr. 5,5) i odnosi se na Hrista. "Lav, car sume, je odgovarajuce uporedjenje za ovo pleme iz kojeg ce izaci David i Davidov sin, pravi lav Judinog roda, kome ce se najzad sve sile prikloniti i svi narodi sveta ukazati postovanje."(P.P. str. 195/1). U st. 10-12 se iscrpnije iznosi njen istorijski znacaj. "Skiptar se nece odvojiti od Jude, niti palica vladalacka od nogu njegovih, dok ne dodje odmor ("silo") i narodi mu se ne pokore." Ovaj stih jje krajnja i najvisa tacka u celom prorocanstvu. Rec "silo" znaci "mir" tj, onaj koji mir donosi, covek mira ili "knez mira" prema Is. 9,5. U ovome "miru" koji izlazi iz Jude, se ispunjava Bozji plan i cilj preko poboznog potomstva patrijarha Jakova. Ovde se ponovo objavljuje spasenje ljudi a Juda je izabranik preko koga ce doci Onaj, kome pripada ovaj skiptar, Spasitelj. Kada je nejevrejska porodica Iroda ugrabila vlast u svoje ruke (Irod Antipatar, otac Iroda Velikog) trebao je da se pojavi sam Mesija, car sveta kome stvarno pripada vladalacka palica tj. ukraseni stap, koji je poglavica nosio kao pocasno obelezje vodje a sedeci stavljao medju noge. St. 11 i 12 iznose u idilicnoj slici sve koristi i zasluge ovoga junaka. Zavulon (Zabulon). St.13. Ovaj sesti Lijin sin nije se ni u cem narocito istakao osim u nacionalnoj borbi za vreme sudija (Sud. 4,6.10; 5,14.18). Njega Jakov ne velica nego samo iznosi povoljan polozaj njegovog plemena u obecanoj zemlji: "pokraj mora gde pristaju ladje". Isahar (Issahar- covek nagrade). St. 14.15. On je stariji od Zavulona. Njemu je pripala bogata ravnica Jesreel. Ovo pleme je zivelo od zemljoradnje u bogatom kraju, i cesto je sluzio mocnim, bogatim i nezavisnim hanananskim gradovima. Jakov ga kori sto je zadovoljan, nepokrettljiv i voli ugodnost, zato ce morati nositi teret kao magarac "jak u kostima" i robovati im. Dan (sudija). St. 16-18. Sada Jakov prelazi na sinove sluzavki. Dan je prvi sin Vale. Kao pleme imali su podrucje na zapadu prema moru. Oni su bili pritesnjeni od Amoricana, tako da se jedan deo njihovog stanovnistva odselio na sever, osvojio sidonsku koloniju Lais na Livanonu i tamo se nastanio pod imenom Dan. I kod ovog plemena izreka izlazi iz imena. Dan ce, mada ne tako jak, suditi narodima kao i druga plemena. Ovim nece da se kaze da ce ovo pleme biti samostalno i da ce voditi ostala, nego ce i on Izrailju pruziti pravo i pomoc. To je i bilo za vreme sudija kada se Samson hrabro borio protiv Filisteja. Ali, duh ovog plemena se uporedjuje

131

sa gujom koja vreba na putu i iz potajje ujeda konja u petu. Dakle, ne junak kao Juda. Lukavi nacin ovog plemena vidi iz pohoda protiv Dana (Sud. 10) i Samsonovog slucaja. Ali ipak sasmo Bog moze konacno izbaviti, to Jakov dobro zna i to on ocekuje. Gad. St. 10. Prvi sin sluzavke Zelfe. On se nastanio u Galadu. Ovo pleme je bilo jako izlozeno napadima stanovnika pustinje i Amoricana ali se hrabro branilo. Ime oznacuje navalu ceta, od kojih se on hrabro brani, odoleva i cak goni. Iz plemena je bio Jeftaj (Sud. 11). Asir (Aser). St. 20. On je drugi sin Zelfin. Nastanio se izmedju obale mora (Fenikije) i Neftalima, u plodnoj ravnici. On je ziveo u izobilju tako da je snabdevao i carsku trpezu bogatom hranom. Neftalim (Naftali). St. 21. Drugi Valin sin. Smesten izmedju Galilejskog jezera i izvora Jordana, u uzanom pojasu uz sam Livanon. On je ziveo slobodnim zivotom u brdima. Ovo pleme je bilo obdareno pesnickim i govornickim sposobnostima, Npr. Devora (Sud. 5). Josif. St. 22-26. Jakovljev omiljeni sin, prvenac Rahiljin. Njegovo veliko i mocno dvostruko pleme najvise je, pored Judinog, blagosloveno. Jakov sada izliva srce u blagoslovu nad sinom voljene zene koji nikada nije ozalostio oca. On je "rodno drvo pokraj vode"; to je slika uspesnog rastenja. Vlagu dobija odozdo a oslanja se na zid. Ako bude pritisnut neprijateljima bice ipak pobednik snagom Boga Jakovljevog, koji je pastir i kamen Izrailju. Bog, koji ga je dosada pomogao, zeli isto da ga blagoslovi plodnoscu zemlje i mnozenjem stoke i ljudi. Ali, Josifu se zele jos veci blagoslovi nego sto su blagoslovi zemlje, stoke i naroda. Blagoslov kojim Jakov blagosilja Josifa je uzvisenije i veci od blagoslova predaka. Koji je to blagoslov jasno se vidi tek u Ponav. 33,16. Venijamin (Benjamin). St. 27. Drugi Rahiljin sin. On je bio malo hrabro pleme vesto oruzju (Sud. 26,16; 3,15; Saul i Jonatan), ali i napadacko ("vuk grabljivi", v. Sud. 19,20). Ovim recima se zavrsava izvestaj o Jakovljevim izrekama. Jakov je svakom izrekao ono sto mu je odgovaralo. Otac nije nikoga izostavio u svojim izrekama. 5. Jakov daje sinovima naredbu za sahranu. St. 29-33. Jakov zeli da ga sinovi ne ostave u Egiptu, nego da ga sashrane u porodicnoj grobici, u obecanoj zemlji, (v. Post. 25, 8-10). Ono sto je otac naredio posebno Josifu (Post. 47,29-31) sada ponovo iznosi pred sve sinove. U ovoj grobnici pogrebeni su: Avram i Sara (Post. 23,19; 25,9). Isavovo mesto sahrane se ne spominje u Post.35,29, isto sahrana Reveke i Lije se ne spominje u Postanju. Jos se jednom naglasava da je mesto za porodicnu grobnicu kupljeno i da je porodicna svojina. Posle ove izrecene zelje Jakov je umro na svom krevetu okruzen svojom decom u starosti od 147 godina (v. Post. 47,28). On je "bio pribran k svome rodu". Svi pribrani verni su upisani na nebu u knjigu zivota. Oni u grobovima cekaju na uskrsnuce i vecni zivot. 5. Pogreb Jakova u Hananu. (50, 1-14). 1. Balsamiranje Jakovljevog tela. St. 1-3. Josif, cije je srce najvise prionulo za oca, tesko je podneo ovaj gubitak. On je prislonio svoje lice na ocevo i dugo plakao ljubeci ga. Samo je on ovo ucinio. Josif je naredio svojim lekarima da balzamiraju ocev les. Egipat je davno poznat sa svojim lekarima a narocito sa balzamiranjem. Kao visok drzavni cinovnik i clan svestenicke kaste Josif je imao svoje domace lekare. Balzamovanje

132

lesa je bio egipatski obicaj. Oni su ovo vrlo dobro poznavali da su lesevi bili sacuvani od raspadanja i odrzani za hiljade godina. Egipcani su verovali da dusa lebdi nad telom doklegod se ono odrzi a tek posle raspadanja ona se seli. Josif nije verovaao u ovo ali je on balzamovanje naredio, jer je to bio nacin sahranjivanja uglednih licnosti u Egiptu. Trebalo je 40 dana da se svrsi balzamovanje a zalost je trajala 70 dana od smrti. 2. Jakovljeva sahrana. St. 4-14. Po isteku 70 dana zalosti Josif je zatrazio preko faraonovih dvorjana dozvolu, da moze ocevo telo odneti i sahraniti u porodicnoj grobnici u Hananu, na sta ga je otc ranije zaklao (v.47,29-31). To sto Josif nije isao licno faraonu ne znaci, da on vise nije bio na dvoru ili u ugledu nego da jos nije bilo proslo vreme zalosti a on u odelu za zaljenje nije mogao izaci pred carem. Faraon mu je ovo dozvolio. Posto je dobio odobrenje od faraona posao je Josif i ceo Jakovljev dom, osim dece, da sahrane Izrailja. Njih su pratili mnogi dvorjani i visoki cinovnici. Pratnja je bila velika i ugledna. Kad su stigli u blizinu mesta pogreba ucinili su, po tadasnjem obicaju, veliku zalost, koja je trajala sedam dana. Hananejci, koji su sve ovo videli i culi, prozvali su ovo mesto "zalost Egipcana". Ne zna se koje je to mesto bilo. Na pitanje zasto se ova zalost obavila "s One strane Jordana" tesko je odgovoriti. Mozda zato sto pratioci nisu smeli stupiti na posveceno tlo obecane zemlje ili zbog stanovnika. Sam pogreb se obavio u Makpelskoj pecini prema Mamriji, bez Egipcana. Patrijarh Jakov je pocivao u grobu u obecanoj zemlji (zemaljskom Hananu) i ocekivao nebeski Hanan (novu zemlju). U ovoj grobnici su sahranjeni svi Jakovljevi preci. Posle sahrane vratio se Josif sa bracom i celom pratnjom u Egipat. Ovom prilikom se Josif pokazao kao glavna licnost. 3. Strah braace od Josifa. St. 15-21. Braca su se bojala da ce Josif, posle oceve smrti, kada ga vise nista ne bude zadrzavalo, osvetiti za zlo koje su mu naneli. Zato su se oni, da bi bili sigurniji, pozvali na ocevu izricitu zelju da im oprosti zla koja su mu ucinili. Ova Jakovljeva zelja se nigde ne spominje ranije. Iz straha zbog greha koji su mu ucinili nisu se braca usudila da licno razgovaraju sa Josifom nego su mu porucili ocev zahtev. Josif se zaplakao; ova ga je poruka veoma dirnula. Bolelo ga je kad je primetio kako oni misle, da on jos ima nameru osvetiti im se. Sem toga bilo mu je zao brace, koja su zbog svog greha bila u tako velikom strahu. Posle ovoga dodjose oni sami Josifu i ponizise se pred njim i ponudise mu se za robove. Josif im sada iznosi svoje glediste po ovome. On ih hrabri i tesi tvrdeci da on nije "na mesto Boga" tj. da on nema pravo i silu da menja Bozju nameru i providjenje. On se ne moze svetiti tamo gde je sam Bog pretvorio dobro u zlo. Oni su zlo mislili na njega ali je Bog mislio dobro tj. vodio sve dobro da bi tako u ono vreme odrzao u zivotu Bozji narod. Josif ih hrabri da ce se, prema Bozjem planu, i dalje brinuti za njih dokle god traje glad. 6. Josifova smrt. (50, 22-26). Josif i Jakovljev dom ziveli su i dalje u Egiptu. On je doziveo starost od 110 godina i video cak svoje praunuke tj., decu treceg pokoljenja koje je drzao na svojim kolenima. Kad se Josifu priblizila smrt, on je pozvao svoje i zakleo ih da, kad jednom izadju iz Egipta, prenesu sa sobom i njegove kosti u Hanan. Josif je cvrsto verovao u Bozje obecanje nasledja Hananske zemlje (up. 46,4; 48,21).

133

Najzad je Josif umro u svojo 110 godini. On je posle smrti bio balzamovan kao i Jakov i stavljen u kovceg. Egipcani su balzamovane leseve stavljali u drvene kovcege i onda ih brizljivo stavljali u grobnice. Josifova mumije je ostala u rukama Izrailjaca sve do izlaska iz Egipta. Tako su oni uzeli Josifove kosti (Izl. 13,19) i sahranili ih kod Sihema (v. I. Nav. 24,32), u polju, koje je nekad Jakov kupio (Post. 33,19). IZLAZAK (Exodus, druga knjiga Mojsijeva). Jevreji su ovoj knjizi, prema pocetnim recima same knjige, dali ime "Veelesemot", sto znaci: "ovo su imena", kojim recima pocinje tekst ove knjige. One se na grckom jos naziva "exodus" sto znaci izlazak. Ona se naziva i "Druga knjiga Mojsijeva". Ova knjiga nam opisuje kako je Bog nacinio Izrailja svojim posebnim narodom. Od Jakovljeve porodice, posle Josifove smrti, postao je citav narod u Egiptu. Ali ovaj narod je bio u ropstvu i Bog je morao najpre da ga izvede telesno i duhovno iz ropstva i vaspita ga za svoj narod. Pritisak ropstva izazvao je kod Izrailjaca ceznju za domovinom otaca, obecanom zemljom. Bog se posluzio Mojsijem kao svojim orudem da izvede svoj narod mocnom rukom iz Egipta, preko Crvenog mora u podnozje Sinaja Da bi im tamo dao svoj zakon, uredbe i naredbe i ucinio svoj zavet sa njima. Telesni i nestalan izrailjski narod kida ovaj zavet vec pri prvom kusanju. Ali, Mojsijevim posredovanjem i moljenjem prihvata ponovo Gospod svoj pokajnicki narod i nareduje da se nacini sator od sastanka u kojem ce On, medu svojim narodom stanovati. A. Izbavljenje Izrailjskog naroda iz Egipta. Izlazak 1,1-15,21. I. Naglo namnozavanje Izrailjaca u Egiptu i njihovo ugnjetavanje (1,1-22). Izrailjev dom, nastanjen u Egiptu brzo se umnozavao pod povoljnim uslovima. Posle Josifove smrti on je postao vrlo jak. U strahu od jacanja njegove moci faraon je pokusao ugnjetavanjem i teskim radovima da spreci njihovo mnozenje. Ali, ni naredbom da se muska deca pri radjanju ubiju i bace u Nil, nije postignut zeljeni cilj. 1. Naglo mnozenje Izrailjaca u Egiptu, st. 1-7. Novi otsek pocinje sa ponovnim davanjem imena 12 Jakovljevih sinova, jer se oni cesto spominju kao 12 plemena Izrailja. Oni su se sa svojim rodonacelnikom doselili u Egipat sa svim svojim porodicama (v. Post. 46,8-27). Nabrajanje sinova je prema majkama kao u Post. 35,23-26. Josif se ne spominje jer je on vec pre Jakova dosao u Egipat. U broju 70 su uracunati i Jakov, Josif i njegova dva sina (v. Post. 46,27). Posle useljavanja Izrailjci su se veoma namnozili u zemlji Gesem, gde su oni uglavnom bili nastanjeni. Za 215 godina njihovog boravka u Egiptu ovakva mnogobrojnost je razumljiva. "Zahvaljuci Josifovom obilnom staranju i naklonosti faraona, koji su u to vrema vladali, oni su se brzo rasirili po celoj zemlji. Ali ipak su se odrzali kao narod, i sa Egipcanima nisu imali niceg zajednickog ni u obicajima ni u veri." (P.P. str. 200). 2. Prinudjivanje Izrailjaca na ropske radove, st. 8-14. Prema pisanju egipatskih istiricara i najnovijim istrazivanjima od 1580 do 1200 pre Hrista nastupa tzv. novo egipatsko carstvo (18-20 dinastije). Ustvari proterivanje Hiksa pocelo je jos za vreme 17 dinastije. Faraon Sekven - Re je otpoceo, Ka - Moze nastavio a Ah - Moze dovrsio. Sekven - Re tebanski princ, bio je osnivac 17. dinastije. Apopis vladar Hiksa zahtevao je od Sekven - Re-a da pobije svet krokodile koji su se nalazili u jezeru faraonove palate, zato sto su cinili veliku galamu. Kaze se da je ovaj

134

faraon odrzao savetovanje, ii da su mu njegovi savetnici savetovali da ipak ocuva mir, ali se on odlucio za rat. On je u ovome ratu poginuo. Njegov sin Ka - Moze (Kames), koji je bio izabran za faraona proterao je Hikse do Memfisa. Egipcani su Hikse toliko mrzeli da nisu mogli ni njihova imena podnositi. Najzad A - Mozer (Amas), njegov sin i osnivac 18. dinastije koga su izabrali njegovi vojnici za faraona, konacno je proterao Hikse iz Egipta 1580. On izvestava osvojoj pobedi nad Hiksima kod Avarisa ovim recima: "Posto smo Hokse proterali oni su se zadrzali u Sarubenu, juzno od Gaze. Najzad su i odande proterani." Pojava novoga cara u Egiptu koji nije znao za Josifove zasluge za Egipat ustvari je dolazak nove 18 (domace) dinastije na vlast u zemlji. Posle prvog vladara nove dinastije, nastupio je novi vladar Amenotep I (Amenofis), koji je vladao oko 1550., a za njim nastupa Tuit - Moze (Tutmes) I, njegov surak koji je goneci Hikse prodro u Aziju i osvojio sve male sirijske drzave do Eufrata. Tako je potpuno zavladala domacaa dinastija tebanskih faraona, kad su Hiksi bili proterani. Na jednom egipatskom spomeniku pronadjenom nedaleko od El - Kab-a, gde su sahranjena dva oficira, opisuje se da su se oni odlikovali time sto su mnoge neprijatelje zarobili kad su usli u glavni grad, oko koga je bila velika bitka. U izvestaju se kaze da je Ameze (Ames) proterao Hikse. Ne treba razumeti tako, da je odmah posle proterivanje Hiksa nastupilo pprogonstvo Izrailjaca, nego vremenom. Vec je Tut - Moze I poceo koristiti semite (svakao i Izrailjce iz Gesema) za zidanje skladista, palta, grobova i obeliska. Posle proterivanja Hiksa posto se Izrailj umnozio i ojacao, nastalo je postepeno ugnjetavanje Izrailjaca. Egipcani ih nisu trpeli jer su bili saveznici i saradnici Hiksa. Sem toga, oni su bili nastanjeni u najplodnijem delu drzave u dolini (vadi) Tumilat, na istocnom delu nilske delte sve do Gorskih jezera. Ovaj je kraj blizu prestonice. Sem toga, Izrailjci su bili pastiri, što je bio prezreni poziv za Egipćane. Pastiri su bili bedno predstavljeni na egipatskim spomenicima, poderani sa istaknutim rebrima. Faraoni su objasnili Egipćanima da su Izrailjci srazmerno mnogobrojni i jaki, i da jedan takav narod, koji živi na granici države može postati naročito opasan. On može da se složi sa neprijateljem ili da napusti zemlju kadgod hoće. On predlaže da se preduzmu mere, ali ne javno nasilje, istrebljenje ili proterivanje jer on nije hteo da se odrekne ovih svojih radnih podanika (robova), nego mudrim i obilaznim putem da spreči svako njihovo dalje množenje i jačanje. (P. P. str. 200/4) Sada je nastupila nova politika prema Izrailjcima. Faraon je postavio nad njima naročite uprvitelje, Egipćane, za ropske poslove, da bi ih pritiskivao i onemogućio ma kakve pokrete medju njima. Ovaj tiranski sistem je već bio poznat u Egiptu pri zidanju piramida. Ovakav postupak je trebao naročito da onemogući množenje Izrailjaca. Ali, sve ove mere ostale su bezuspešne. Množenje izrailjskog naroda nije opalo. Egipćani su se veoma zabrinuli. Posledice su bile da su faraoni vršili velika nasilja nad Izrailjcima. Gradovi Pitom i Ramesa, koje su Izrailjci zidali u pokrajini Gesem, bili su gradovi za smeštaj hrane ("mer - ar" znači kuće spreme) naročito za vojsku, koja se tu snabdevala kada je prelazila istočnu granicu Egipta i odlazila u pustinju i za trgovinu. Pronadjen je grad Pitom ("Pa-tum", znači hram boga Tuma), sa spremama za pšenicu. Grci su ovaj grad kasnije nazvali Heropolj (Heroopolis). Reč "her" je grčki izgovor egipatskog "ar". Grad Rames (ili "Ramses"), koje je dobio bez sumnje ime po pokrajini ili imenu ranijeg

135

faraona, jer je takvih imena bilo svakako i ranije. St. 11 glasi: "Tako dodje do toga da narod Izrailjev sagradi gradove Pitom i Ramses, da služe faraonu kao skladišta". Egipćani su Izrailjce gonili nasilno na ropske radove. Oni su morali praviti opeke od nilskog blata za zidanje gradova. Sem toga oni su radili razne teške poslove u polju, osobito na navodnjavanju plodne zemlje. Izrailjci su pravili kanale i nasipe na Nilu. Za ovakve poslove obično su egipatski faraoni upotrebljavali ratne zarobljenike. Ovako teški poslovi zagorčavali su život Izrailjcima u Egiptu. 3. Pokušaj uništenja Izrailja putem ubijanja novorodjenčadi. st. 15-22. Zbog neuspeha svoje politike prema Izrailju faraon je išao tako daleko da je nadzornicima nad babicama Cefori (Sifra) i Fuvi (Pua) naredio, da svako novorodjeno muško dete još pri samom rodjenju ubiju, ali da roditelji o tome ništa ne doznaju. (P. P. str. 201/1) "Kada nisu mogli ostvariti svoje želje, pristupiše surovim merama. Bile su izdate naredbe onim ženama, kojima je zanimanje pružalo mogućnost da te naredbe sprovedu, da svu mušku jevrejsku decu pobiju čim se rode. U toj stvari sotona je bio podstrekač. On je znao da će se medju Izrailjcima naći jedan koji će ih osloboditi. Podstrekavanje faraona da ubije decu, nadao se da će onemogućiti Božju nameru." Ove dve žene bile su bogobojazne i nisu htele izvršavati ovako nečovečnu naredbu, kad ih je faraon pozvao na odgovornost što ne izvršuju njegovu naredbu, one su izjavile da su Izrailjke jače i zdravije od Egipćanki, dok babice stignu one se već same porode. Poznato je da radnice naročito brzo i lako rode. Faraon ih nije mogao kazniti za neposlušnost. Tako se Izrailj dalje nesmetano množio, a vernim babicama "dade Bog sreću domovima njihovim." tj. dade im potomstvo i porodice kao nagradu za njihovu vernost. Mnogobrojni porod smatra se na istoku za veliku sreću i božansku nagradu za vernost i pobožnost. Pošto faraon nije postigao svoj cilj preko babica, on je izdao zapovest celom svom narodu, da svako jevrejsko muško novorodjeno dete baci u Nil i samo žensku decu da ostavi u životu. Tražilo se od celog naroda da traga za nevinim žrtvama. I ova surova zapovest nije bila strogo sprovedena ili možda se vremenom zaboravila, inače ne bi Izrailjci kasnije imali toliko muškaraca koji su bili sposobni da nose oružje. 2. Mojsijevo rodjenje i odgajanje. (2,1-10) Dok je izrailjski narod robovao u Egiptu, Bog je pripremao njegovo oslobodjenje. Surova zapovest o nemilostivom ubijanju novorodjene muške dece Izrailjaca, postalo je Božjom pomoću sredstvo da budućeg vodju i oslobodioca Božjeg naroda dovede na faraonov dvor, da se tamo priprema za od Boga odredjeni zadatak. 1. Mojsijevo rodjenje. st. 1-9. Neki Izrailjac iz Levijevog plemena oženio se devojkom iz istog plemena. Prema Izl. 6,2 i Broj. 26,59. Mojsijevi roditelji, o kojima je ovde reč, bili su Amram i Johaveda (Johabeda). Majka je krila tri meseca ovo novorodjenče, koje je bilo napredno i zato se od njega nije mogla odvojiti. Ali dalje ga nije mogla držati kod sebe (P. P. str. 201/3). Ovo sakrivanje deteta bilo je prema Jevr. 11,23 delo vere roditelja, jer su se oslonili na Stvoritelja i njegovu moć. Majka nije smela da ga čuva da ne bi time dovela u opasnost detinji život. Ali Mojsijeva starija sestra, stajala je u blizini i budno pazila šta će se dogoditi sa detetom. Sam Bog je morao sada

136

da se stara i On je to učinio s obzirom na veliki zadatak, koji je On odredio Mojsiju. Faraonova kćer, koja je došla na reku da se kupa, primetila je kovčežić i naredila dvorkinjama da ga donesu. Dete je plakalo i to je izazvalo princezino sažaljenje. Ona je pomislila na njegovu nepoznatu majku, i onda je odlučila da spase ovo dete i da ga odgoji. To što se faraonova kćer kupala na otvorenoj reci je za danas čudnovato ali ne za ono vreme. U Egiptu je kupanje u Nilu, kao i kod Jevreja kupanje u Jordanu, bila od naročitog značaja, jer je Nil kao sveta voda bio visoko cenjen i njegovoj se vodi pridavalo naročito dejstvo. Mojsijeva sestra je primetila da faraonova kćer neće da prihvati dete i ona je vešto ponudila odmah jevrejsku dojkinju, jer je i dete bilo jevrejsko. Jedna Egipćanka nikad ne bi primila, iz mržnje prema strancima, da doji jevrejsko dete. Ponuda je bila prihvaćena i tako je dete Božjim providjenjem odneseno u roditeljski dom, i medju izrailjskim narodom provelo svoje detinjstvo i tamo dobilo prve utiske i vaspitanje. 2. Mojsijev odgoj, st. 10. Majka je dete, kad je odraslo, odvelo faraonovoj kćeri u dvor. (P. P. str. 202/4) Faraonova kći je posinila ovo dete. Ova faraonova kći je bila princeza Hačepsut. Ona mu je dala ime Mojsije, "jer ga iz vode izvadih". Ime, koje mu je dala ova Egipćanka ynači sin ili dete (od egipat. "mes", ili "messu") što se često javlja u ličnim imenima (npr. Tut-mose, A-mose; grč. "moses".) Možda je Mojsije još od samog početka nazvan samo "mes" tj. sin (dete), kao što je bilo slučajeva, a može biti da je to ime bilo prvobitno vezano za ime nekog egipatskog božanstva (npr. Ra-mes, A-mes), pa je kasnije sam Mojsije odbacio onaj mnogobožački deo imena. Ali, ova ista reč tj. ime zvuči još na jevrejskom "izvući" iz vode tj. "onaj, koji je izvučen iz vode" (v. Ps. 18,16). Zato pisac i dodaje: "jer ga iz vode izvadih". Ime Mojsije se nije izgleda više davalo u izrailjskom narodu. 3. Mojsijev zločin i bekstvo. (2,11-25) 1. Mojsijevo zauzimanje i ubistvo Egipćanina. st. 11-14. Kad je Mojsije već bio odrastao, izašao je on "braći svojoj" da vidi njihovu nevolju na samom mestu rada. I pored svoga odgoja na egipatskom dvoru on se oseća bratom Izrailjaca. Prema Dela 7:23 Mojsiju je tada bilo 40 godina, tačno polovina od 80 godina prema Izl. 7,7. Kada je sa Aronom tražio od faraona da pusti izrailjski narod. Tamo je on naišao na nekog Egipćanina koji je zlostavljao jednog Jevrejina. Mojsije ga je u gnjevu ubio, kad je video da nikog nema da gleda. Već u ovome njegovom delu vidi se Mojsijevo mišljenje o egipatskom nasilju (P. P. str. 205/1). Sledećeg dana izašao je Mojsije opet na isto mesto rada. Ovog puta on je video dva Jevrejina kako se medjusobno svadjaju. On se umešao u njihove razmirice i hteo da ih pomiri. Kao budući sudija svoga naroda on je ukorio onoga što nije imao pravo, našto je ovaj odmah odgovorio: "Hoćeš li da i mene ubijaš kao što si ubio Egipćanina." Sad je Mojsije video da se njegov zločin ipak otkrio (P. P. str. 205/2). 2. Mojsijevo bekstvo u Madijan. St. 15/II-20. Mojsije je pobegao iz Egipta u zemlju Madijan. Prema Post. 25,2 Madijanci su bili pastirski srodan narod, Izrailjcima. Tu je Mojsije bio izvan domašaja egipatske moći. Zemlja Madijan se nalazi istočno od Elanitskog moreuza, na zapadnoj obali Arabije. Ali, ovde je reč više o onim Madijanima koji su bili nastanjeni u istočnom i južnom delu Sinajskog poluostrva, koji

137

su bili samo grana ovog naroda. Mojsije je zastao kod bunara gde se stoka napajala. je on hrabro pomagao pastiricama, kćerima madijanskog sveštenika Raguilu (Reguel). Neki pastiri su ove devojke oterali od bunara, a Mojsije im je pritekao u pomoć i napojio im stoku. Čuvanje stoke je u tom kraju poglavito prepuštena devojkama u porodici. - Ovaj svešteik Madijanskog plemena, kasnije tast Mojsijev, naziva se u Izl. 3,1. Jotor. Oba imena imaju slično značenje:Ragual znači "Božji prijatelj", a Jetro, "istaknuti". Za njega piše da je bio sveštenik svoga plemena, ali on je svakako, kao obično, imao i ugledni položaj u svome narodu. O sinajskoj madijanskoj religiji ne znamo mnogo. Bez sumnje da je ovaj čovek isto poštovao živog Boga. Prema Izl. 18,9. i d. izražava Jetro svoje poštovanje izrailjsom Bogu. St. 18-20. Devojke su ispričale ocu šta se dogodilo na bunaru i on ih je ukorio što takvog putnika nisu pozvale u kuću da se odmori i nahrani. Tu se vidi njegovo gostoprimstvo, našto su devojke zaboravile. One su to učinile naknadno. 3. Mojsijevo boravljenje kod Raguela i brak. St. 21-22. St. 21. Mojsije je ušao u Raguelov dom i tamo ostao da živi i radi. Bog ga je vodio na njegovome putu i on se sklonio kod madijanskog sveštenika i starešine, koji je takođe poštovao Boga. On se kasnije oženio sa jednom od Raguelovih kćeri Seforom (Zipora) i ostao u službi svoga tasta 40. godina, čuvajući njegovo stado. "Mojsije nije bio spreman za veliko delo koje ga je očekovalo. Imao je i on još naučiti nauku vere koju su učili Avram i Jakov, da se ne oslanja na ljudsku snagu i mudrost, već da ostvarenje obećanja čeka od Božje sile. Bilo je tu i drugih lekcija koje je Mojsije trebao naučiti u samoći između bregova. U školi samoodricanja i trpljenja imao se naučiti strpljenju i obuzdavanju svojih strasti."(Đ.P.str.205/4) St. 22. Mojsije je nazvao svoga prvenca Girsam (Gersom)što znači "stranac", kako tumači sam pisac ovu reč: "jer sam došljak u tuđoj zemlji", ali ona ima više smisao "proterani". Mnogi se pitaju zašto se ovde ne spominje odmah i drugi sin Eliezer kao u Izl.18,4 i 5. Razlog što se ovde spominje samo Girsam izgleda da je u Izl.4,23.24. Da su ovde spomenuta oba sina, onda se ne bi uočilo zašto je u Izl.4,25. reč samo o obrezanju mlađega sina a ne prvenca. 3. Uzdisanje Božje dece i uslišenje. St. 23-25. St. 23-25. U međuvremenu je umro vladajući faraon. Izrailjci su došli još u veću nevolju kada je došao novi faraon. Njihova teška služba im je ogorčavala život, pa su počeli uzdisati za oslobođenjem. Bog se potsetio na svoj zavet sa precima izrailjskog naroda i odlučio da im pomogne i izvede ih sada iz ropskog Egipta, jer je jako ugnjetavanje pretilo njihovom opstanku. U tekstu se ne kaže da su vapili zato što hoće da se istakne, da je i sam Bog imao samilosti sa njima. (up.Ponav.26,7.) Bog je pogledao na njih i video ih. 4. Mojsijev poziv (3,1-22). 1. Bog se javlja Mojsiju iz kupine. St. 1-5. St. 1. Mojsije je pasao stado svoga tasta Jotora (Jetro). Na ovom poluostrvu ima paše samo za malu stoku a ne za goveda i konje. On je odveo svoje stado preko pustinje, gde je bila bolja paša. Uleto napuštaju Beduini ravnice i povlače se u brdovitije predele gde ima više sveže paše. St. 2. Na brdu Horivu (Horeb) javio se Mojsiju "Gospodnji anđeo". Ovo je

138

bio Božji Posrednik u starome zavetu - Hristos (up. Mal. 3,1.) Horiv je veliki planinski masiv na jugu Sinajskog poluostrva. Prema Sv. pismu između brda Sinaja i Horiva nema nikakve razlike. Možda je Horiv opšti naziv za ovaj masiv, a Sinaj jedan od njegovih vrhova. Mojsije je video kao da žbun gori ali ne sagoreva, tamo gde mu se pojavio "Anđeo". Gdegod se Bog pojavi. Bilo u prirodi ili u proročkim viđenjima. On se uvek pokazuje u svetlosti, u vidu plamena. Ovaj "ognjeni plamen" koji prati božansku pojavu znak je njegove prisutnosti. Otuda je plamen Božji simbol. U ovom "ognjenom plamenu" javlja se Bog kao sudija (v.Ponav.15,17.) i revnitelj (Izl.20,5.) St. 3-5. Mojsije želi da ovu čudnu pojavu vidi iz bliza. Čudnovato je to što kupina ne sagoreva. Ali, u tome ga je neki glas pozvao po imenu iz kupine. U strahu on je odgovorio:"Evo me". Mojsije je bio opomenut da ukaže poštovanje kad prilazi ovome mestu. Pristupiti svetome Bogu je opasno za nesvetog čoveka. Zato se i narod nije smeo približiti Sinaju i dodirnuti ga, niti stupiti u svetište i dodirnuti svete sudove. Samo su neki izabranici Božji, kao Mojsije mogli se Bogu približiti. Pred svakim svetim mestom izuvali su Jevreji svoju obuću, da ih ne bi obesvetili njihovom nečistotom. Otuda taj običaj imaju i muslimani. Prema tradiciji sinajski manastir se nalazi upravo na ovome mestu. 2. Bog se otkriva Mojsiju kao Bog Avramov, Izakov i Jakovljev. St.6-12. St.6. Ova nebeska pojava se najpre prestavlja kao Bog trojice predaka izrailjskog naroda. Ovo je bilo od ogromne važnosti za razumevanje Mojsijeve dužnosti i dela. Mojsiju se nije javio neki nepoznati Bog, nego živi Bog njegovih otaca u koga je Mojsije verovao. Bog predaka želi sada da nastavi svoje delo u svome natodu preko Mojsija. St. 7-10. Bog objašnjava Mojsiju razlog i svrhu što mz se pojavio. Gospod je dobro video nevolju svoga naroda i On hoći, jer je došlo vreme, da ga sada izbavi. On je sišao sa neba (up. Post.11,5.7.) da ga spase iz egipatske vlasti i odvede u "dobru i prostranu zemlju, gde mleko i med teče". Početak Božjeg plana za izbavljenje Izrailja je pozivanje Mojsija na dužnost. Bog hoće da stupi u dejstvo i On sam šalje Mojsija faraonu, da izvede svoj narod iz Egipta. St. 11. Kao siromah begunac i pastir, čovek bez ugleda, uticaja i moći, Mojsije oseća da je on slab za ovako delo. Šta bi on mogao učiniti kod moćnoga fraona za svoj narod? Nekad, u svojoj mladosti bio je on brzo pripreman da na svoju ruku pomogne Božjem narodu. Tada je on hteo da bude sudija i spasitelj a sada nema poverenja u svoju snagu. Ovo mošljenje o sebi bio je rezultat njegovog vaspitanja. St. 12. Da bi Mojsijevu veru u obećanje i hrabrost da se prihvati ovog teškog dela podigao, Bog mu daje znak da ga je On poslao tj. da ga je On ovlastio na ovo delo. Bog mu pruža na ovaj način izvesnost njegove prisutnosti i moći. Znakje u tome što će Mojsije prineti žrtvu na ovome mestu kad već bude izveo Izrailjski narod iz Egipta i doveo ga do ovog mesta. 3. Bog objavljuje Mojsiju svoje ime. St. 13-15. St. 13. Posle ovoga objašnjenja Mojsije je odlučniji i sad želi samo da zna, šta će kazati naroku, kada ga upita za ime tog otačkog Boga, koji ga je k njima poslao. Izrailjci su u Egiptu poštovali razne bogove (up. Lev. 17,7.) i oni bi mogli pitati Mojsija koga boga on njima naznačuje za

139

otačkog Boga. St. 14.15. Bog objavljuje sada svoje ime Mojsiju. On se zove: "Jave". Ovo ime označava njegovo biće. Jevrejska reč "hajah" znači "biti", a Jave: "Ja jesam" (ja sam Onaj "što jesam"). Što ime "Jave" znači jasno se kaže. Onaj koji nosi ovo ime posvedočava da je On onaj "koji jest". Bog se ovim imenom označava kao onaj što postoji i večno živi, neispitljivi, koji se može otkriti kad, kako i kome hoće, ali koji u svom odnosu prima svetu ostaje uvek isti i nepromenljiv. On je veran da ispuni datu reć. - Ovaj se izraz obično prevodi u Sv. pismu sa Gospod. To je ustvari grčki prevod LXX kao i izraz Novog zaveta. Jerusalimski pismoznalci su, da bi sprečili lakomislenu zloupotrebu izgovaranja svetog Božjeg imena "Jave", jednostavno zabranili da se ona upotrebljava. Jedino su mogli prvosveštenici u hramu u molitve i pri izricanju blagoslova da ga upotrebe. Svugde, gdegod je u Bibliji stojalo ime Jave, moralo se čitati "Adonaj" (Gospod). Izraz "Jehova" je pogrešno čitanje. Ni jedan Jevrejin nije ovako čitao ovo ime. Ono se pojavilo među teolozima početkom 16 stoleća. 4. Božja vest i obećanje svome narodu. St. 16-22. St. 16-18. Mojsije je dobio zadatak da pokupi najpre narodne starešine i da im saopšti Božju poruku i obećanje oslobođenja. A posle je Mojsije trebao izaći sa njima pred faraona i tražiti da ih pusti da prinesu žrtvu svome Bogu koji mu se javio i to tražio od njih. Ovde se ne misli na Sinaj, jer je on dalje od 3 dana hoda, niti se mislilo o obmanjivanju faraona. Razlog zašto treba da se svečanost obavi u pustinji jasno se iznosi u 8,25-28. To je najmanje što su podanici mogli tražiti od faraona: da obave bogosluženje na svoj način i nesmetano. St. 19.20. Bog odmah dodaje, da On dobro zna, da im faraon neće dozvoliti da idu, ali On će podignuti svoju krepku ruku da ih izvede. Mojsiju je dakle, bilo unapred rečeno da će faraon odbiti njihovu molbu. Ali, Bižji sluga nije smeo da klone duhom, jer je Bog upravo ovim hteo da pokaže svoju moć ne Egipćanima. Njegova božanska moć imala je da se pokaže u izvanrednim događajima i pojavama. St. 21.22. Ali ne samo ovo. Bog će još učiniti da Izrailjci ne izađu prazni, nego će sa sobom poneti razne srebrne i zlatne predmete kao plen Bog će učiniti kod naroda a ne kod faraona, da će biti predusretljivi prema izrailjskom narodu i kod suseda i u domu pokupiti skupocene stvari i predati im. Ovako oni treba da izađu iz Egipta. Ovo je kao neka plata za teško ugnjetavanje u ovoj zemlji. Ova pojedinost iz istorije izlaska iz Egipta je prorečena još nekada Avramu (v. Post.15,14.). 5. Mojsijev povratak u Egipat. (4,1-31.) 1. Snabdevanje Mojsija sa darom čudesa. St. 1-10. St. 1. Mojsije prigovara Bogu, da možda narod neće poverovati u njegov božanski zadatak. On nema ništa čime bi im mogao dokazati da je božanski vesnik. St. 2-5. Bog smatra ovaj prigovor opravdanim i poučava Mojsija kako će učiniti čudesa, pomoću kojih će narod poverovati da je on Božji izaslanik. Ima 3 ovakva čudesa, koja treba da služe kao znak. Prvo čudo: Mojsije baca, na Božju zapovest, štap (svakako svoj pastirski štap: st.20.) i on postaje zmija. Kad je uhvatio za rep, ona je opet postala štap. Svrha ovoga čuda je bila da narod veruje. (p.p.211/5) St. 6-8. Drugo čudo: Po Božjoj naredbi Mojsije stavlja svoju ruku u nedra

140

tj. na otvor njegove odeće na prsa, i kad je izvukao ona je bila gubava , on ju je natrag stavio i kad je ponovo izvadio, bila je opet čista. Guba je u Egipru bila vrlo česta i sveštenici su morali znati kako se ona leči. Bela guba je bila obična guba na istoku. Ovo čudo je isto zato dato, da ako narod ne poveruje prvome, poveruje zbog ovog drugog. St. 9. Treće čudo. Ako dva pomenuta čuda ne bi postigla kod naroda i faraona svrhu, onda Mojsije treba da uzme vide iz Nila i izlije a suho. Voda koja je prolivena na suho pretvoriće se u krv. Ovo čudo koje se imalo da ostvari tek u Egiptu je isto ono, koje je upotrebljeno protiv Egipćana. 2. Mojsije stavlja primedbu, da nije rečit. St. 10-17. St. 10. Mojsije opet navodi da nije rečit, nego je spor i težak na jeziku tj. nesposoban da tečno govori i jasno izgovara reči. Zato on nije nikad bio govornik, koji može dobro i tečno govoriti, a i egipatski je jezik skoro zaboravio. Iz ove primedbe jasno izlazi da je Mojsije dobio istina dar čudesa ali ne i dar govora. St. 11.12. Bog na to odgovara da je On stvorio usta čoveku. On može da učini da se čovek rodi nem, ili gluh, da vidi ili da ne vidi. Isto tako može se i ovome pomoći. Mojsije može mirno ići, Bog će biti s njegovim ustima, tako da će on moći, ako treba, lako i tečno progovoriti. Ali, šta će govoriti, učiće ga sam Bog. St. 13. "Ah, Gospode" molim Te, pošlji rađe koga Ti hoćeš poslati". Mojsije u strahu i brizi, sumnjajući na svoj uspeh, odbija da ide u Egipat. (P.P.str.212/3). St. 14-16. Ovim je Mojsije izazvao Božje nezadovoljstvo. Ali, Bog ga nije odbacio, nego ga još hrabri. On mu dodaje brata Arona, koji je rečit, i za njega zna Bog da će svakako govoriti. On je znao i egipatski tečno, jer je taj jezik svaki dan govorio. Kao sveštenik on je imao dužnost da poučava narod i zato je morao imati prakse u govorništvu. Mojsije samo treba reći, koje mu Bog kaže "metnuti u usta" Aronu tj. nadahnuti ga, a Bog će im obojici pomagati pri govoru. Aron će govoriti narodu za Mojsija. "On će ti služiti umesto usta, a ti ćeš za njega biti mesto Boga". Između Mojsija i Arona će biti odnos kao između Boga i njegovog proroka. Bog nadahnjuje proroku misli, koje on treba opet da iznese narodu (up. Ponav. 18,18) tj. sam Bog se služi prorokovim ustima. Prema 7,1 i d. ovaj se odnos između Mojsija i Arona ostvario pred faraonom. St. 17. Pošto je Bog umirio i ohrabrio Mojsija, da se ne plaši ljudi, pošto sa Bogom može sve ljude nadvladati, Bog naređuje na kraju Mojsiju da ponese štap, kojim treba čudesa da čini. 3. Mojsije se oprašta i polazi za Egipat. St. 18-23. St. 18. Mojsije se vraća od Sinaja Jotoru i izražava želju, da se vrati u Egipat da bi video, da li mu je rodbina još u životu i da ih obiđe. Mojsije je prećutao svoju pravu nameru, da ga tast i žena ne bi zadržali. Jotor pristaje. Sve se ovo slaže sa izveštajem iz Izl. 18, prema kome je Mojsije kasnije poslao ženu i decu tastu, koji ih je posle izlaska iz Egipta opet doveo Mojsiju na Sinaju (Izl. 18,2-7.) (P.P. str. 213/4). St. 19.20. U st. 19 se najzad iznosi naređenje Mojsiju da se vrati u Egipat, sa objašnjenjem da su tamo pomrli svi koji su tražili da ga ubiju. Mojsije se sada kreće na put, po Božjoj zapovesti, sa ženom i decom. Mojsijev pastirski štap naziva se ovde "Božjim štapom" jer sa njime treba on da čini čudesa.

141

St. 21-23. Bog poučava još jednom Mojsija šta treba da kaže faraonu i kakva će sve čuda morati Bog da učini preko Mojsija u Egiptu. Pa ipak ona neće postignuti svoju svrhu kod faraona, jer će sam Bog učiniti da njegovo srce otvrdne. Ovo Bog čini samo zato da bi nad Egipćanima izvršio svoja čuda i pokazao im svoju moć. Ovim proslavljanjem nameravao je Bog da ih dovede do poznanja da je On pravi Bog i da nema drugog Boga osim Njega na zemlji. Osim toga, ovo je bilo potrebno da bi i sami Izrailjci upoznali svoga Boga i Njegova dela ptičali od pokoljenja do pokoljenja svojoj deci. U izveštaju o faraonovome srcu primećuju se tri izraza: 1. "I otvrdnu srce faraonovo" /v. 7,13.i dr./ Ovde se ne kaže ko je to učinio. 2. "Otvrdnu mu srce" /v. 8,15. i dr./ 3. "I Gospod učini da otvrdnu srce faraonovo" /9,12. i dr./ Faraonovo je srce najpre bilo otvrdnulo za savete i opomene Božje milosti. Bog je imao mnogo strpljenja prema faraonu. On je mnogim zlima i spasavanjima od njih govorio njegovome srcu. Ali, faraon je sve to odbijao i sve više mučio Božji narod. I kad ga je morao pustiti, pokajao se zato i pošao za njime. Bog, znajući stanje faraonovog srca, i sam je učinio da mu do kraja otvrdne srce da bi mogao, svoj gnjev izliti na njemu. Bog je Izrailja izabrao za svoj narod, premda su svi narodi na zemlji Njegovi. On ovaj narod naziva svojim "sinom, prvencem". Time je naročito naglašena ozbiljnost Božjeg zahtjeva upravljenog faraonu i posledice neposlušnosti će bi strašne: "Ja ću ubiti sina tvoga, prvenca tvoga". 4. Obrezanje Mojsijevog sina. St. 24-26. St. 24. Mojsije je došao u smrtnu opasnost što je propustio da obreže svog drugog sina. On je to sam primetio. Gospod ga je izabrao da bude posrednik starog zaveta, a on nije znak ovoga zaveta pokazao ni kod svoga sina. (P.P.str.213/5). St. 25.26. Ne Mojsije, nego Sefora /Sipova/, njegova žena, uzela je oštar kamen (kremen) i obrezala svoga sina. Ona je u gnjevu bacila okrajak Mojsiju pred noge i umrljala ga sa krvlju (dodirom okrajka), rekavši mu: "Ti si mi krvav zaručnik". tj. zaručnik, koga sam, kao što se to jasno vidi, samo prolivenom krvlju svoga sina iskupila. Mojsije je ovde morao sam iskusiti ono što je kasnije rekao Aronu /Lev. 10,3./ Mojsije je se ne bi mogao pojaviti međ Izrailj, kao njegov spasitelj, kada u svojoj sopstvenoj porodici, zbog popustljivosti prema ženi, ne ispunjava Božje naredbe. 5. Mojsijev susret sa Aronom i njihovo stzpanje pred narod. St. 27-31. St. 27.28. Po Božjoj zapovesti Aron izlazi Mojsiju u susret. Oni su se sreli na "Božjoj gori" tj. na Sinaju. Pretpostavlja se da je put iz Madijana prema Egiptu prolazio pored Sinaja. Ovaj sastanak trebao je da posluži Mojsiju na ohrabrenje. Mojsije je obavestio Arona o božanskim otkrivenjima koje je dobio i o čudesima sa kojim je snebdeven. St. 29-31. Kad su stigli u Egipat Mojsije i Aron su pozvali sve starešine izrailjskog naroda. Aron im je izneo sve događaje sa Mojsijem i sve Božje naredbe date Mojsiju za Božji narod a Mojsijeučini nekoliko čuda pred narodom. Narod je razumeo i poverovao u božansko odašiljanje Mojsija i izbavljenje. Oni nisu znali kroz koliko još nevolja i iskušenja moraju proći. 6. Mojsije i Aron pred faraonom. (5,1-6,1). 1. Prvi Mojsijev zahtev od faraona. St. 1-5. St. 1.2. Braća stupaju pred faraona u ime Jave, Boga Izrailjevog i mole da

142

pusti izrailjski narod na službu žrtvovanja svome Bogu u pustinji. Faraon nije mogao posumnjati u ovaj zahtev jer su i Egipćani imali svoja mesta za hodočašća, gde su obavljali službu svojim bogovima. Faraon je oholo odgovorio, da on nepoznaje Jave i neće da prima nikakve naredbe od Njega. Iako je ovo ime bilo novo za faraona ipak je mrao da ima više poštovanja za "Gospoda Boga" Izrailjaca. - Ko je bio ovaj faraonpred kojim su sada stajali Mojsije i Aron? Mojsijeva pomajka princeza i kasnija carica Hačepsut udala se za mnogo starijeg polubratića, Tutmozea II, nezakonitog sina Tutmozea I. Kad je umro Tutmoze I, došao je na presto Tutmoze II, po pravu žene. Ali kad je ovaj faraon uskoro umro bez naslednika, Hačepsut je upravljala Egiptom. Ona je ranije nameravala da postavi na presto svog usvojenog sina, Mojsija. Ali, Amonovi sveštenici su se tome odlučno protivili, znajući da bi on ostao veran svome jevrejskom Bogu. Oni su pokušavali da ga vaspitaju kao mladića u Amonovom hramu, ali bez uspeha. Za vreme faraona Tutmozea I i II i carie Hačepsuta Mojsije je uživao ugled na dvoru i bio zapovednik vojske. Hačepsut je bila ugledna vladarka, koja je vladala Egiptom više od 20 godina. Za njene vladavine je bio mir i napredak. Ali, sveštenici je nisu voleli, možda bog Mojsija. Oni su se bunili i zahtevali od nje da prizna kao savladara jednog od nezakonitih sinova konkubine njenog muža Tutmozea II. Ovaj čovek je poznat u istorijii Egipta pod imenom Tutmoze II (1482-1450). On je bio vaspitan za sveštenika nekog nižeg reda boga Amona. Za vreme neke procesije u Amonovom hramu, postavljen je on ličnim posredovanjem boga Amona, kako veli natpis na zidu hrama u Kornaku. Neko je vreme Hačepst vladala sa Tutmozeom III. Uskoro je Hačepsut nestala sa pozornice Egipta. Ne zna se da li je ubijena ili je umrla prirodnom smrću. Posle njene smrti novi faraon je izbrisao njeno ime na svim spomenicima. Tutmoze III je imao veliki plan za zidanjem gradova, skladišta, hramova, itd. On je za ovaj posao upotrebio semitske robove, najviše Izrailjce. To je faraon pred kojim su stajali Mojsije i Aron kad su tražili da pusti Izrailjce da služe svome Bogu. St. 3. Mojsije i Aron napuštaju sad imena Jave i Izrailj i upotrebljavaju faraonu razumljivije ime Bog jevrejski. Ovaj Bog traži to od njih. Oni se boje da ih on zbog neposlušnosti ne udavi pomorom i mačem. Zanemarenje božje službe povlači, prema verovanju mnogobožaca, upravo ovakve posljedice. St. 4.5. Faraon odbija zahtev. On smatra da je sve ovo samo laž i izgovor za pokušaj, da bi narod lenčario i svetkovao umesto da radi. Faraon se gnjevi na Mojsija i Arona što odvraćaju narod na ovaj način od rada. Običnog, radnog naroda je inače mnogo u zemlji i ako bi bili bez posla, to bi bila opasnost za državu. 2. Faraon ugnjetava još jače Izrailjce. St. 6-12. St. 6-9. Faraon je izdao još istoga dana naredjenje da se sa narodom postupa strožije. Upravitelji, za razliku od nadglednika, jevr. šoterim, pisari koji su bili Izrailjci, izabrani da vode i nadziravaju manje grupe radnika, dobili su naredjenje od faraona, da se otsada ne izdaje više pleve, egip. Febu, nego da se sami postaraju za ono što im je potrebno. Narod je trebao i nadalje da dnevno načini isto toliko opeka kao ranije kada je dobijao plevu. Svrha ove naredbe je bila da ih se što više uposli, tako da nemaju vremena za razmišljanje, lenčarenje i slušanje Mojsijevih i Aronovih laži, o zahtvu Jave.

143

St. 10-12. Upravitelji i nadglednici su izašli iz dvora i saopštili narodu faraonovu naredbu. Oni su naglasili narodu, da mora i nadalje načiniti istu količinu opeka kao i dosad. Narod se razišao po polju na strnjiku i pabirčio slamu i sekao strnjiku da bi iseckao i sa time pravio opeke, koje su se kasnije sušile na suncu. Sa ovakvim opekama od nislkog blata sa plevom i iseokanom slamom zidane su ne samo neke piramide nego i neki stari gradovi. 3. Pokušaj nadglednika kod faraona da se olakšaju nevolje. St. 13-19. St. 13.14. Traganjem za slamom umanjio se broj radnika, te se nije mogla postignuti ista količina opeke kao ranije. To su primetili upravitelji pa su tražili da se svakog dana postigne odredjen broj opeka. Kada nisu mogli to postići onda su faraonovi upravitelji tukli nadglednike što njihovi radnici nisu postigli svoj cilj. St. 15.16. Zlostavljeni nadglednici se žale faraonu, da se sa njima postupa ne kao sa njegovim podanicima nego kao sa kažnjenicima. St. 17-19. Faraon odbija njihovu molbu pod izgovorom da besposličare, zato traže da prinesu svom Bogu žrtvu. Kada bi radili onda bi poslovi bili svršeni na vreme. Nadglednici su bili žalosni što će narod morati i dalje pod istim uslovima da radi. Njima je teško što će to morati svaki dan da zahtevaju od svoje braće. 4. Nastojnici čine ozbiljan prekor Mojsiju i Aronu. St. 20-23. St. 20.21. Pri svome izlasku iz faraonovog dvora sretoše nastojnici Mojsija i Arona, koji su čekali na njih da se sastanu sa njima. Oni su ozbiljno prekorili Mojsija i Arona, Bog vas ima u vidu i On neće propustiti a da vam ne sudi, što ste narodu prouzrokovali ovako veliku štetu i nesreću, jer ste proširili zlo o jevrejskom narodu kod faraona i njegovih ljudi. Time kao da su oni dali mač u ruke protiv naroda. Oni su svojim zahtevom izazvali zlu volju kod faraona i starešina egipatskog naroda, što može biti povod za istrebljenje Izrailja. (P.P. str. 217/2). St. 22.23. Mojsije se odmah posle ovog dogadjaja obratio Javi sa pitanjem, zašto je dozvolio da nad ovim narodom, koji ništa nije skrivio, daće ovakvo zlo, i zašto ga je uopšte poslao, kad to odašiljanje nije imalo nikakvog rezultata. Mojsije je mislio da može postaviti Gospodu ovakva pitanja, jer dosada još nije izbavio svoj narod, nego je naprotiv time prouzorkovan još veći pritisak faraona na jadni narod. Ali, tek sada je trebala da se pokaže njihova vera. Oni su sami trebali da traže da izadju iz Egipta, iz dubljih unutražnjih razloga a ne zbog meda i mleka. Egipatski pritisak je morao ići do kraja, jer bi narod inače stalno težio da se natrag vrati. 7. Mojsije dobija u Egiptu nove naredbe od Boga. (6,1-7.7.) 1. Bog se ponovo otkriva Mojsiju, potvrđuje zavet sa precima i obećava izvbavljenje Izrailja. St. 1-8. St. 1. Bog hrabri Mojsija uveravanjem, da sad treba samo da gleda, šta će se faraonu dogoditi. Ne sasmo da on neće više narod da muči, nego će ih pustiti da izađu iz zemlje, pa čak i terati (up. 11,1.). Sve će se to dogoditi pomoću Božje sile kojaće se uskoro osetiti. St. 2.3. Bog se ponovo otkrio i govorio Mojsiju. On mu se predstavlja kao Jave, jer ga Izrailj treba kao takvog da upozna. Avramu, Isaku i Jakovu javljao se on obično kao Bog svemogući (El. Šadaj) (up. Post. 17,1; 35,9; 48,3.). Kao Jave treba on da izvrši tri stvari: 1. da ih izvede, 2. da ih privati kao svoj narod i 3. da ih uvede u obećanu zemlju. (up. st. 6-8.)

144

Ime Jave se upotrebljavalo istina i ranije, ali njegovo puno značenje otkriveno je tek Mojsiju. St. 4.5. Ne samo da je učinio zavet obećanja njihovim ocima, da će mu dati Hanan, obećanu zemlju, u kojoj su živeli dao došljaci, nego je Jave čuo sada uzdisanje njihovo, jer robuju Egipćanima i zato je odlučio da ispuni svoj zavet. St. 6-8. Bog naređjuje Mojsiju ponovo da kaže Izrailjcima da je On, Jave i da će ih On izbaviti iz Egipta, uzeti za svoj narod i uvesti ih u zemlju, koju je obećao njiovim ocima. 2. Narod odbacuje Mojsija a Bog mu naređuje da ide faraonu. St. 9-13. St. 9. Mojsije je obznanio Izrailju božansku nameru. Ali, oni ga nisu slušali zbog "straha i teškog ropstva", što je od njih ugušilo svaku veru u mogućnost izbavljenja. (P.P. str.218,3). St. 10.11. Pošto je Bog naredio Mojsiju da ide najpre narodu, On mu je zapovedio da ode i faraonui kaže mu ponovo da pusti Izrailjce, da idu gde hoće. St. 12. Mojsije primećuje da ni sami Izrailjci nisu hteli da ga čuju a faraon će to hteti još manje. St. 13. Ali, Gospod naređuje Mojsiju i Aronu da idu narodu i faraonu, i da izvedu sinove Izrailjeve iz Egipta. 3. Mojsijev i Aronov rodoslov. St. 14-27. Mojsije, kao pisac ove knjige, nalazi za potrebno da iznese rodoslov braće, koja su u vreme oslobođenja Božjeg naroda i Egipta bila na čelu naroda. Ovaj rodoslov nije neki deo izvađen iz nekog većeg rodoslova, niti neki umetak prikupljenih imenapredaka, nego pravi rodoslov braće koji je ovde na svome mestu. Rodoslov obuhvata potomke od Levija do Mojsija, 4 pokoljenja. Ovde se ne misli niukom slučaju na rodoslov pokoljenja za vreme bavljenja Izrailja u Egiptu, niti period od 430 godina. St. 14.15. Počinje se sa Jakovljevim prvim i drugim sinom, Ruvimom i Simeonom, tako da bi položaj trećeg sina, Levija, bio jasan. Naslov ovog rodoslova je: "Ovo su poglavice u domovima otaca svojih" tj. oni stoje na čelu svojih domova, Ruvim, Simeon i Levi su kao rodonačelnici plemena, Levijeva 3 sina kao poglavica bratstva i Levijevi unuci kao poglavice porodica. St. 16. Odmah se prelazi na Levijevo pleme. "A ovo su imena sinovaLevijevih po porodicama (bratstva) njihovim: "Girson, Kat, Merarije". U Postanju rodoslov ide po prvorođenju a ovde prema Leviju, rećem sinu, čije potomstvo stupa na mestoprvorođenih i svojim sveštenstvom postaje prvo pleme u Izrailju. St. 17-19. Dalje se navode poglavice porodica triju bratstava, Girsonovog, Katovog i Merarijevog (porodice levita). Ovo su Levijevi unuci i iznose se samo imena pojedinih. Ono se slaže sa rodoslovom iz Broj. 3,18-20. St. 20-22. Najzad se iznosi, izuzetno ime Katovog sina Amrama, poglavice jednog od levitskih porodica, jer iz te porodice proizlaze Aron i Mojsije. Tek od Amrama vode Aron i Mojsije poreklo. Aron se spomijje prvi kao prvorođeni sin. Uz Arona i Mojsija dodaje LXX i Pešto i njihovu sestru Mariju (Mirjam) (V. Broj.26,59). Na osnovu Izl. 2,8. smatra se da je ona najstarija, jer,je Aron samo 3 godine stariji od Mojsija (v. 7,7.) od 3 Isavova (Iishav) sina spominju se samo prva dva (v.Lev.10,4.) St. 23-25. Aron se oženio Jelisavetom (Elišeba) iz Judinog plemena, kćerju

145

Aminaavovom a sestrom Nasonovom (Nahšon), koji je bio poglavica Judinog plemena za vreme izlaska iz Egipta. Ona mu je rodila 4 sina. Jedino ovde se spominje ime žene, jer je ona mati svešteničkog plemena. O Koreju lično govori se u Broj. 26,11.58. ali imena se samo ovde iznose. Napomena da je Eleazar, Aronov sin oženio jednu od Futilovih (Putiel) kćeri samo se ovde spominje. Iz ovoga braka se rodio Fines (Pinehas), često spomenut, prvosveštenik u prvo vreme sudija. St. 26.27. Još jednom, na kraju, spominju se oni, radi kojih je ovaj rodoslov dat. To su Aron i Mojsije, kokje je Bog pozvao da izvedu Izrailj iz Egipta i da idu pred faraona. 4. Bog ponovo šalje Mojsija i Arona faraonu. St. (6),28-(7),7. St. 28.29. U ovim stihovima samo se ponavlja Božje naređenje Mojsiju i Aronu da idu faraonu i kažu mu sve što im je Gospod rekao i Mojsijevo prigovaranje da je nesposoban za ovaj zadatak (up.st.10-13.) St. (7), 1.2. Bog određuje Arona kao govornika pred faraona. On postanlja Mojsija faraonu za Boga a Arona Mojsiju za proroka. To znači kao god što se Bog posluži nekim čovekom, prorokom, kao svojim organom, tako isto i Mojsije treba da uputi zahteve faraonu, ali preko Arona kao svoga govornika. Prema ovome Mojsije je Aronu kao Bog. St. 3-5. Cilj ovog odašiljnja Mojsija i Arona, puštanje Izrailja iz Egipta neće se lako postignuti, Bog će učiniti da faraonovo srce otvrdne te neće pustiti narod, da bi Bog učinio više čudesa u toj zemlji. Mojsije isto treba da razume da je on samo Božji izaslanik a da će sam Bog izvesti svoj narod. St. 6.7. Mojsije i Aron čine prema Božjoj zapovesti. Ovde se iznose starost braće u trenutku kada su izašli pred faraona. Mjsije je imao 80 godina a Aron 83 godine. 8. Mojsije i Aron čine čudo pred faraonom. (7,8-13.) St. 8-10. Da su Mojsije i Aron stvarno išli faraonu jasno izlazi iz 6,13; 7,6.7. Bog im daje uputstva šta da rade kad dođu pred faraona. Ako faraon zatraži znak, na Mojsijevu naredbu Aron treba da baci svoj štap pred faraona i štap će se pretvoriti u zmiju. Bilo je to opšte shvatanje starih naroda, da se prorok mora čudesima legitimisatikao božanski vesnik. Tako je i bilo, Aron je na Mojsijevu zapovest bacio svoj štap, "i pretvori se u zmiju". St. 11.12. Na ovo je faraon pozvao svoje mudrace i vračare, koji su pripadali svešteničkoj klasi i bavili se mađijama, vračanjem i astrologijom. Oni su bili pozvanida stupe u dejstvo protiv Mojsijevih i Aronovih čudesa. Ovo je u stvari bila borba između Jave i egipatskih bogova (up.12,12.). Dok su vavilonski sveštenici, upućivali svoje magijske formule duhovima, Egipćani su se obraćali svojim bogovima. Čudesa i znaci koje su činili vračari, činili su ih pomoću sotone, koji im je pomagao da podrašavaju Božja čudesa. I vračari su bacili svaki svoj štap i "postaše od njih zmije". St. 11. nam kaže da su oni to postigli vračanjem. Od najstarijih vremena postoji u Egiptu veština čaranja zmija pomoću raznih vračarskih formula ili zvukova. One izlaze iz zidova i padaju s krovova dao opijene. Vračari ih mogu dovesti u stanje potpune ukočenosti ako ih uhvate za glavu. One se tek onda pokreću kad ih se opet uhvati za rep i trlja. Ova veština je nasledna u nekim porodicama. Faraonovi vračari učinili su ovo isto pred faraovom. Oni su zmije uhvatili za rep i ove se

146

pokrenuše (postaše) opet zmije. "Vračari zaista nisu pretvorili štapove u zmije, nego su pomoću velikog varalice, vračanjem uspeli samo da izazovu taj utisak. Sotonina moć se nije toliko pretezala da može štapove pretvoriti u žive zmije. Iako je knez zla imao sve mudrosti i sile jednog otpalog anđela, ipak nije imao tu moć da stvori nešto novo i da dade život. To jedino Bog može". (P.P.str.220). Ali, Bog nije dozvolio da ostane neposvedočen pred faraonom. Aronov štap je proždro sve vračarske štapove tj. zmije. Ovim je Bog dao jasno na znanje, šta će učiniti sa ljudskim lažima, koje ne mogu zaštiti narod. St. 13. I pored ovog velikog čuda i nadmoćnosti Aronovog štapa, na faraona ovaj znak nije učinio nikakav utisak jer su i njegovi vračari isto učinili. On neće da čuje o otpuštanju izrailjskog naroda. 9. Deset zala. (7,14-11,10.) 1. Prvo zlo: Pretvaranje vode u krv. St. (7),14-25. St. 14.15. Faraon se obično ujutro šetao pored Nila. Mojsije i Aron su bili upućeni da ga tamo potraže. Plavljenje Nila donosilo je Egiptu blagoslov. Zato su oni ovu reku poštovali kao božanstvo. Faraon je ovog dana išao tamo da joj ukaže počast. Bog "Nil" je bio personifikacija boga Nu (voda) koji je bio najveći bog Egipta i najviši predmet poštovanja. On je poznat pod raznim imenima i simbolima, u Memfisu je poznat kao Hapi tj. apis (sveti bik) kao živa slika boga Ozirisa. Nil je njegovo utelovljenje. St. 16-21. Tamo na Nilu treba Mojsije da kaže faraonu da će, zato što dosada nije poslušao Božju naredbu i pustio njegov narod, on Mojsije, po Božjoj naredbi, udaviti reku i njena će se voda pretvoriti u krv. Svrha ovoga je da faraon upozna da je izrailjski Bog Jave. Usled pretvaranja nilske vode u krv ribe će pocrkati i voda će se usmrditi, tako da će Egipćani uzalud tražiti da piju vode iz Nila. Nil je bio sveta reka kao Gang u Indiji. Egipćani su se čak molili ribama iz ove reke. Nilska voda je bila i Sveta najomiljenija voda Egipćanimaza piće. Ova reka je vrlo bogata u ribama, koje su bile hrana narodu, jer se morska riba nije smatrala čistom, pa je zato nisu jeli. Nilska voda sa prvim rastenja već menja svoju boju. Ona postaje zelena, verovatno što prilikom rastenja Nil prima u sebe u tropskim krajevima ustajalu jezersku vodu u Nubiji. Ali ovo stanje vode ne traje dugo, obično 3-4 dana. Oni koji su prinuđeni za ovo vrame da piju nilsku vodu, izloženi su raznim bolestima. Ali, Egipćani znaju ne samo za tzv. "zeleni Nil" nego i za "crveni Nil". "Crveni Nil" nastaje ponekad kasnije za vreme poplave. Njegova voda dobija mutnu crvenu boju koja je najsličnija krvi. Ali ona nije tada tako škodljiva za piće kao kad je zelena voda. Kada ova pojava dugo potraje ona je vesnik teških poplva, koje su bič za Egipat. Od toga se narod naročito bojao. Ovo je zlo bilo kao kazna za mnoge izrailjske žrtve, koje su pobacane u ovu reku. Reči u st. 19, da pruži rukusvoju "na vode Egipatske", stoji doslovno u originalu "na njihove jeorim". Reč "jeor" je egipatska reč i upotrebljava se samo da označi prirodne rukave Nila. Ova velika reka teče oko 2500 km. a da ne prima ni jednu reku, od Gornjega Egipta do Sredozemnoga mora. Ovaj izraz "jeorim" znači vode ili Nila i odnosi se na deltu, gde su Izrailjci stanovali. Ova ogromna reka se deli kod Memfisa u manje reke, koje dalje teku prema severu i severozapadu, i svojim izlivanjem čine naročito plodnim ravnicu Donjeg Egipta. Pod izrazom "potoke" /Naharotam/ podrazumevaju se kanali, koji su načinjeni ljudskom rukom od nilskih krakova, da bi

147

navodnjavali zamlju. Još se spominju "jezera" i "zborišta vode". Sa ovim je opisan ceo sistem egipatskog navodnjavanja. Ova su jezera stalno snabdevana vodom, pomoću raznih kanala. To su bile veštačke močvare u kojima su se gajile različite barske ptice, kao simnoli božanstva. "Zborišta vode" su bili ogromni rezervoari vode, koji su se punili za vreme poplave i posle iz njih polako puštala voda kad je Nil opao. Ova "zborišta vode" su služila i kao rezervoari pitke vode, koja se filtrirala. Sve ovo posvedočava odlično poznavanje prilika i života u Egiptu od strane pisaca ove knjige. St. 22-25. Ovo čudo nije mnogo uticalo na faraona, jer su i njegovi vračari moglli vodu načiniti kao krv svojim vračanjem. Oni su mogli pretvoriti vodu u krv ali nisu mogli sprečiti čudo koje je Mojsije učinio. Ovo je čudo pogodilo Egipćane ne samo materijalno nego i njihovo božanstvo, kome su žrtvovali. Prvo zlo je potrajalo 7 dana dok nije nastupilo drugo zlo, a tzv. "crveni Nil" je trajao najmanje tri sedmice. 2. Drugo zlo: žabe. St. (8),1-11. St. 1-6. Mojsije i Aron trebaju posle 7 dana ponovo da izađu pred faraona. U slučaju da on opet odbije ima novo zlo da pogodi Egipat. Bog je izabrao samo prirodne pojave, koje su Egipćani već poznavali i bojali ih se kao sredstvo kažnjavanja i način poučavanja, da je Izrailjev Bog jedini živi i istiniti Bog. To novo zlo su žabe. U celom Sv. Pismu jedino se ovde govori o žabama. I sama upotrebljena reč nije jevrejskog nego egipatskog porekla. U Egiptu su poznate dve vrste žaba: "rana nilotica" i "rana mosaica". Ova poslednja poznata je u narodu pod imenom "dofda", koja potpuno odgovara jevrejskoj reči upotrebljenoj u ovom stihu. "Rana mosaica" je mala žaba, koja mnogo ne skače, ona je slična kornjači i užasno krekeće. Uopšte žabe su veliko zlo u Egiptu. Kada Nil raste one plivaju u ogromnim masama na zapenušanim talasima reke. One neprestano krekeću da čoveka uši zabole, naročito noću. Obično ostaju u vodi. Kako je to bilo užasno kada je Aron ispružio ruku i one u velikim masama napustile reku i došle na suho, ušle u kuće, penjale se na stolove, sedele po krevetima, zavlačile se u peći i skakale po naćvama, hrani i ljudima, krekećući neprestano. Zlo od njih nije bila strašna kazna za Egipćane nego i sud nad njihovim bogovima. Žabe su oduvek bile veliki teret za Egipat, pa je zato već od početka bilo njihovo proganjanje povereno boginji Heki. Ona se negde predstavlja žabećom glavom. To je bilo jedno od najviših božanstava u Egiptu. Heki je bila velika zaštitnica krokodila, koji su tamanili žabe. Ovo je božanstvo predstavljeno na jednoj mumiji kako doji dva krokodila. Božji cilj sa žabama je bio da uništi njihovu veru u reku kao božanstvo. Nil je dao milione žaba i tako zagadio Egipat. St. 7. Ovo su isto mogli učiniti i vračari odamah posle Mojsija, vračanjem, tako da se broj žaba još umnožio. Oni su to mogli, ali nisu mogli sprečiti Mojsija i Arona da to učine ili da ih oteraju. St. 8-11. Ali, sada se faraon nije mogao staviti na stranu vračara, nego je odmah pozvao Mojsija da ukloni žabe. Ovo zlo je jače pogodilo faraona nego ranija. Zato on traži da se braća mole Jahvi da ukloni zlo a on je voljan da Izrailja pusti da prinese žrtvu. Time je on priznao da ova zla dolaze od Jahve. Mojsije je voljan i moli faraona da odredi vreme za ovu molitvu radi uklanjanja zla, da kasnije ne bi bilo sumnje o nadmoćnosti Jahve. Reč je samo o tome da se žabe povuku u Nil. Faraon mu daje vreme: do sutra.

148

St. 12-14. Otišavši od faraona Mojsije je zavapio Bogu, koji je uslišio molitvu i sve žabe pocrkoše. One su bile očišćene iz kuća i dvorišta i nabacane na gomile po polju, odakle se širio strašni smrad. St. 15. Čim je prošla nevolja, i faraonu olakšalo, ponovo mu je otvrdnulo srce i nije odobrio da izađe Izrailj. 3. Treće zlo: komarci. St. 16-20. St. 16.17. Iznenada, bez prethodnog objavljivanja došlo je novo zlo nad faraonom i egepatskom narodom, kada je Aron podigao štap i udario po prahu na zemlji. Izraz "kinim nije jevrejska nego egipatska reč, koja se spomimnje jedino ovde i u Ps. 78, koji isto opisuje ova čuda u Hamovoj zemlji. Ova reč se različito prevodi. Luter ju je preveo sa "uši", a LXX daje drugu reč, koja označuje moskite ili tačnije moskitos-komarce. Ovo potvrđuju Filon i Origen. Koren egipatske reči "ken" znači silu ili mnoštvo, dakle, upotrebljeno u smislu zla. Isti koren je i današnje egipatske reči, koja označuje moskite: "Kenems". Mnogi putnici opisuju patnje, koje ovi insekti,koji se dižu kao oblak, prouzrokuju u Egiptu. Oni ne napadaju samo kožu nalicu i rukama, gde prouzrokuju nepodnošljivi i neprestani svrab nego i prodiru kroz nos i uši unutra, one iznenada ulete u oči i prouzrokuju strašne bolove. Stanovnici se brane od njih u Gornjem Egiptu pomoću kula za odbranu i spavanje, jer se one ne mogu visoko penjati. Oni koji žive pored močvara pokrivaju se za vreme spavanja mrežom. Ovim zlom je napadnut u isto vreme i bog Seb, bog zemlje. Plodonosna zemlja i nilski mulj su takodje pogodjeni. Umesto da dade plod one sisaju krv ljudima i stoci. St. 18.19. Vračari su uzaludno pokušavali da i oni, vračanjem dovedu komarce. Oni to nisu mogli, jer je ovde bilo potrebno pretvaranje tj. stvaranje od nečeg što već postoji. Oni nisu mogli ove insekte ni otkloniti od ljudi i stoke. Reč "ovo je prst Božji", koje su rekli vračari ne odnosi se na Jahve, nego na egipatska božanstva, koja stvaraju tolike mase komaraca. Otuda faraon još ne vidi u Mojsiju i Aronu Božje izaslanike pa ih zato i ne sluša. 4. Četvrto zlo: obadi: St. 20-32. St. 20.21. Mojsije treba opet rano da izadje na reku na koju je izašao i faraon i da mu opet iznese svoj zahtev. Ako bi ponova odbio, Mojsije treba da mu objavi novo zlo, koje će doći na faraona, njegove sluge, njegov narod kao i na njihove domove. Možda je faraon ovoga dana izašao na svečanu procesiju sa svom egipatskom slavom i pompom da se klanja lažnim bogovima i tada je morao čuti zahtev živoga Boga. Zlo kojim je prećeno faraonu i njegovom narodu je bilo strašno. Njihovi domovi neće moći ovde pružiti nikakvu zaštitu. I ovde je isto za reč "obade" upotrebljen egipatski izraz "arob". Njihov ujed ujed je dubok i skopčan sa jakim bolovima, prouotokujući zapaljenje, naročito na očnim kapcima. Oni su napadali ljude, a možda bube "kakerlaken", o kojima se isto govori i u Ps.78.46. napadale su stvari u kući. Ove bube iznenada napadnu kuću i izgrizu i unište odela, kože, posudje i sve što je za jelo prožderu ili upropaste. Ovo zlo je istovremeno pogodilo i egipatsko idolopoklonstvo. U Egiptu su bube bile simvol stvaralačke moći. Bog sunca je prikazivan glavom bube. U narodu je bila poznata tzv. "bog muha", koja je obožavana kao zaštitnik od rojeva malih muha. Ovim čudom je pogodjen i "bog muha". St. 22.23. Kada Bog pusti ovo zlo na Egipćane, On će odvojiti zemlju Gesen,

149

u kojojživi njegov narod, da bi faraon razumeo, da je sam Jahve poslao ova zla na njegovu zemlju, da On ima i nad ovom zemljom vlast kao i da je zaista On najviša sila na zemlji. Tek ovde se izdvaja Izrailj, čime se Bog jasno izražava za ovaj narod. St.24. Jahve je učinio kako je nagovestio. Došle su bube u velikim masama i ušle u kuće faraona i njihovih slugu, i po svom Egiptu i tamo sve oštetili. St. 25-28. U nevolji, kao i kad su došle žabe, dozvao je faraon Mojsija i Arona i saopštio im odobrenje da mogu prineti žrtvu ali samo u zemlji. Mojsije odmah primećuje da to rešenje nije dobro. Egipćani bi se sablaznili i razgnjevili kada bi Izrailjci u Egiptu prineli na žrtvu i jeli životinje, koje su Egipćanima svete. Izrailjci su prinašali na žrtvu ovce, koze i velikuk stoku bez razlike. Faraon uvidja Mojsijeve razloge i daje dozvolu da odu u pustinju, samo ne smeju daleko da odu. U strahu faraon traži da se Mojsije i Aron mole za njega. St. 29-32. Kad je Mojsije došao od faraona on se pomolio Bogu i bube su potpuno išćezle, tako da ni jedna nije ostala. Ali, faraonovo srce je otvrdnule kao i kad su došle žabe. 5. Peto zlo: pomor stoke. St. (9),1-7. St. 1-3. Mojsije mora opet da ide faraonu i da traži da pusti narod kao što je obećao, inače će on pustiti strašni pomor na stoku Egipćana. St.4. Jahve će odvojiti stoku Izrailjaca od ostale egipatske stoke, i ništa od izrailjske stoke neće uginuti. St.5.6. Bog je utvrdio već ivreme i kada će ovo zlo da otpočne: sutra. Bog je tako učinio. Sva je stoka Egipćana uginula, a od stoke Izrailjaca nije stradao ni jedan komad. Stoka je sačinjavala važan deo egipatskog bogatstva. Oni su gajili ovce koje su se jele u okolini Gosema; one i nisu bile "u polju". Konji, magarci, volovi, kamile koje su bile u polju na paši uginule su, krave i naročito bikovi i koze, koje su smatrane za svete životinje nisu bile u polju i nisu uginule. St.7. Faraon šalje u Gesen da bi doznao da li se Mojsijeva izjava o stoci Izrailjaca zaista ostvarila. Kad je dobio izvještaj da je zaista tako i bilo on se ipak nije htio poniziti, nego je i dalje prkosio jevrejskom Bogu, koji mu je ovoliku štetu naneo. 6.Šesto zlo: gnojave kraste. St.8-12. St.8-10. Mojsije iAron treba opet da idu u audijenciju faraonu i da traže da pusti narod, a ako se faraon i dalje protivi onda nek Mojsije baci pred faraonom pregršt praha iz peći radionice u kojoj su Izrailjci radili, a koje su braća držala u ruci, i on će se raširiti po celom Egiptu, zakužiti vazduh, a na ljudima i stoci će se pojaviti gnojave kraste. Ovo čudo nije učinio Aron sa svojim štapom nego sam Mojsije, kome je Aron služio kao pomoćnik. Ne zna se tačno kakvo je bilo ovo zlo. Neki misle da je to bila teška bolest elenfantiazis, koja se zamenjivala sa gubom. Izrazi koji su ovde upotrebljeni isto nisu jevrejskog porekla nego imaju egipatsko obeležje. St.11.12. Vračari ne smo da nisu mogli otkloniti i p održavati ovaj znak nego su i sami kao i svi Egipćani bili pogođeni. Gnojave krast na njima bila j e nečistota i oni kao svaštenici nisu više mogli vršiti svoju svešteničku dužnost. Poznato je naročito održavanje čistoće i zdravlja kod egipatskog sveštenstva. Oni su se šišali svaki drugi dan i nosili su samo čisto laneno odelo. Kupali su se redovno dva puta danju i dva puta noću u

150

hladnoj vodi i držali se mnogih ceremonija. Sada su oni kao nečisti morali da se uklone jer njihova je služba morala prestat. Ovim je bila osigurana Jahvina pobeda nad predstavnicima egipatskih bogova. Ovim čudom je pogođeno još jedno egipatsko božanstvo. Bog Nu, bog neba je bio otac svih bogova. Njegov sin je bio Šu, bog vazduha. sa pogadjanjem životinja pogođen je i kult životinja dobro poznat u Egiptu. 7. Sedmo zlo: grad. St. 13-34. St.13-17. Mojsije treba opet ujutro rano da izađe pred faraona i ponovo da isto traži. Pre nego što mu Mojsije objavi novo zlo koje treba da dođe na njega, njegove dvorane i njegov narod, on treba da mu saopšti da je bio do sada dosta opomenut i da je Božje strpljenje pri kraju. Faraon je već potpuno zreo za sud. Božja je još j edina namera da ga prinudi da prizna Jave i da se njegovo ime proslavi na Zemlji. To je razlog zašto ga je Bog tako dugo trpeo i držao u životu njega i njegov narod na Zemlji. St.18. Sedmo zlo je značajan korak u strogosti kažnjavanja. Egipat ima da pretrpi štetu u ljudstvu, stoci i zemaljskim produktima. stoka, koja nije bila na paši za vreme petog zla ostala je u životu. sem toga Izrailjci su imali mnogo stoke i šteta se mogla lako nadoknaditi. Iz ovoga stiha jasno izlazi da su egipćani znali za grad i bojali ga se. U ovoj zemlji kad dođe nepogoda, ona je obično praćena tučom, otuda je ova pretnja bila ozbiljna za Egipćane. St.19-21. Bog skreće pažnju faraonu na zlo koje će On pustiti, da bi kod njega izazvao ili strahopoštovanje ili nepoštovanje. Ovo je u isto vreme bila takođe vest narodu. Bog je počeo da odvaja Egišćane. Neki od faraonovih dvorana su se već bojali Jahvea. Njihove sluge i stoka se sklonila pod krov. Drugi opet nisu poštovali i poslušali Božji savet. St.22-25. Bog sada nardjuje Mojsiju da podigne svoju palicu prema nebu da padne grad. Kada je Mojsije to učinio pao j e veliki grad sa grmljvinom i mnogim munjama koja je palila po zemlji. Ovakvo nevreme nikada do tada nije bilo u Egiptu. Ova strašna nepogoda potukla je sve što je ostalo na polju: ljude, stoku, drveće i bilje. St.26. I ovde se napominje da je Bog izdvojio onaj deo Egipta gde je živeo njegov narod. Tamo nije bila ova nepogoda. St.27-30. Faraon opet zove Mojsija i Arona i izjavljuje im da je zgrešio. Jahve je pravedan, a on i Egipćani su drski, tj. Bog i njegov n arod imaju pravo, a ne on (faraon i njegov narod). On traži da se braća opet mole Bogu da bi prestalo ovo strašno zlo. faraon priznaje da se Jahve dosta posvedočio ovim događajem. On hoće da pusti Izrailjce i neće ih više zadržavati. Mojsije obeća da čim izadje iz grada on će se negdje u miru pomoliti Bogu da bi prestali gromovi i grad. Ali faraon treba da zna da je sva zemlja Jahvina, pa i Egipat premda se on i njegovi Egipćani ne boje Boga da bi ispunili njegov zahtev. St.31.32. U ovim stihovima se daje naknadno stanje useva u Egiptu posle grada. Ječam i lan su bili uništeni jer je upravo tada ječam klasao, a lan se glavičao. Njih je grad potukao i tako potpuno uništio. Sa ovim je pogođena hrana i odelo Egipćana. Ali pšenica i krupnik nisu bili toliko oštećeni jer je bilo kasno zrno. Ona je istina već nikla, ali je još bila vrlo niske. Prema ovim stihovima može se odrediti vreme ovog zla i izlaska iz Egipta. Izraeljci su izašli iz Egipta 15 dana meseca Aviva koji su jevreji kasnije nazvali Nisan. Aviv je bio mesec klasanja zrna tj. mesec

151

početka žetve. Prema astronomskom podatku koji nam je ostavio Josip Flavije Pasha je održana kad je sunce bilo u znaku ovna, a ono stupa u ovaj znak krajem meseca marta. Prema tome 15. dan meseca Aviva, dan izlaska, dan posle Pashe, bio bi krajem marta i početkom aprila. Imamo otprilike razdoblje od mesec dana izmedju ovog zla (grada) i izlaska (žetve). U ovom razdoblju su se dogodila poslednja tri zla. St.33. Mojsije je učinio kao što je obećao faraonu. On se pomolio Bogu i rezultat je bio da su grmljvina, grad i kiša prestali. (P.P. 225/4). St.34.35. Ali faraon se nije držao svoje reči nego je nastvio i dalje da greši odbijajući Božji zahtev. 8. Osmo zlo: skakavci. st.(10) 1-20. St.1.2. Sam Bog je otvrdnuo faraonovo tvrdo srce kao i njegovih dvorana. On šalje mojsija opet faraonu da mu objavi novo zlo koje treba da dođe. Razlog otvrdnjavanja srca se slaže sa 9,14-16; da bi Bog učinio čudesa i znake medju nijma i da bi Izrailjci pričali sinovima i unucima šta je sve Bog učinio u Egiptu. St.3-6. Mojsije i Aron traže ovog puta odlučno od faraona da se toliko ne protivi nego da se ponizi pred Bogom ipusti njegov narod. Ako ne pusti BOžji narod već sutra će doći veliko zlo, skskavci. Oni će se pojaviti u takovoj količini da će pokriti zemlju i pojest sve što im je j oš ostalo od prošlih zala oni će uništiti čak drveta i žbunove koji rastu u polju. Oni će napuniti sve kuće ka što faraonovi preci nikad nisu videli na zemlji. Posle ove izjave Mojsije je napustio faraona. St.7-12. faraonovi dvorani, zabrinuti zbog onog što se već dogodilo savetuju sada faraonu da pusti muškarce da iz pusti da idu. Ovo je izvjesni korak dalje posle 9,20. i da faraon pod njegovim uticajem popušta delimično i poziva Arona i Mojsija. Na faraonovo pitanje ko će sve ići Mojsije odgovara da treba svi da idu: staro imlado, muško i žensko i deca, zatim stoka, sve treba da pođe, jer nemaju neki sastanak pa da idu smao muškarci nego praznik posvećen Jahvi, na kome ceo narod mora da uzme učešća. I kod egipćana su žene uzimale učešća u ovakvim praznicima. Gnjevni faraon sad je primetio pravu naemru. Reči tao bio Gospod s vama znači u stvari On će vas na ovom putu tako pratiti i zaštititi kao što ću vas ja sigurno pustiti?! Ovakav pozdrav za sretan put bila je samo ironija i prezir. Faraon je odlučio da ih ovako nikad ne pusti. Oni nameravaju zlo, zato se toliko izvlače iz njegove službe. Najzad, on odlučuje, da mogu poći samo muškarci, a ostalo mora ostati kao zaloga. Posle ove izjave faraon ih je gnevno oterao s dvora. St.12-15. Bog naređuje Mojsiju da ispruži svoj štap nad Egiptom, da bi došli skakavci. Oni će pojesti svo preostalo zeleno, što grad nije potukao. bog je pustio istočni vetar, koji je duvao jedan dan i jednu noć, i on j enaneo skakvce. Oni su došli na ceo Egipat. Skakavci se često spominju u St. zavetu. Oni su u onim krajevima obično Božji bič, koj je često pogađao i samo Izrailjce. Egipćani su imali veliki strah od skakavaca, zato su obožavali serafisa, boga koji ih je trebao da zaštiti od ovih štetočina. Ovaj drugi napad na useve, uništio im je svakodnevni hleb. Ovi insekti nailaze kao oblaci u ogromnim količinama i kad padnu oni pokriju kojam zemlje koji je kilometrima veli. Šum koji oni čine kada grizu bilje i lišće čuje se na daleko kao neka vojska koja sve uništava. Gde oni naiđu u trenutku nestan sve z elenilo, drveće i bilje ostanu potpuno goli. Oni se i

152

danas istina ređe j avljaju u manjim količinama. St.16-20. Ovog puta se farao požurio da pozove Mojsija i Arona. On priznaje da je grešio prema Jahvi i njegovim vesnicima i moli da mu smao još ovaj put oproste i zauzmu se kod Jahve da se ova strašna smrt otkolni od njega. Na Mojsijevu molitvu poslao je Jahve vrlo jak zapadni vetar koji je potisnuo i bacio skakavce u crveno more. Ovde se misli na severozapadni vetar sa Sredozemnog mora koje je duvao u jugoistočnom pravcu, prema Arabijskom moreuzu. Ali ni ovaj put faraon nije pustio Izrailjce jer mu je srce bilo već potpuno otvrdlo. 9. Deveto zlo: tama. St.(10) 21-29. St.21-23. Ovo zlo je bila užasna tama, kojom je bio kažnjen faraon i Egipat. Ona je nastupala kad je Mojsije ispružio ruku tj. štap koja ovde nije izričito ni spomenuta. Tama je bila tako gusta da su ljudi morali okolo pipati. Ona je trajala tri dana. Niko nije vidio drugog i niko nije ustao sa svog mesta, jer se pri ovakvoj tami ništa nije moglo raditi. sada su Egipćani imali dovojno prilike da razmišljaju. Mnogi misle ovde na "hamsin", električni vetar, koji se u Egiptu javlja svake godine. Ovi su vetrovi vrlo jaki i topli i nose ogromne količine vrućeg peska i prašine, tako da se zemlja zamrači, sunce se ne vidi i nastupa tama. Ovaj pesak prodire u kuće ljudi i ljudi se izbezume, izgube put i tapkaju okolo, ako se na vreme nisu sklonili. Ali pošto ovo čudo treba da nastupi kao nešto nepredviđeno ne može se tvrditi da se radi o hamsinu. Ova tama je bila upravljena protiv egipatskog božanstav sunca i mjeseca (Oziris i Izida), koji su zauzimali prvo mesto medju egipatskim bogovima. sunce i mesec su bili Egipćanima božanstva kojima su se molili. Ovom tajanstvenom tamom bili su poraženi kako narod, tako i njegova božanstva i to od one sile koja se zauzela za stvar njihovih robova. St.24-27. U nevolji faraon poziva Mojsija (Aron se ne spominje u masoratekstu, ali se spominje u LXX i Vulgati) i sopštava mu da svi mogu poći osim stoke. Ali Mojsije traži da sve ide, da ne ostane ni papak jer moraju prineti žrtve, a oni još ne znaju štsa će im biti potrebno z ažrtvovanje. to će tek onda videti kad dodju na mesto službe. Faraon ne pristaje, jer mu je Gospod otvrdnuo srce da sad ide do kraja. St.28.29. Faraon u gnjevu naredjuje Mojsiju da ode i da mu više ne dolazi pred oči pod pretnjom smreti. Mojsije mu odggovara da je pravo rekao i da mu više neće ni doći. 10. Objavljenje desetog zla: smrt prvenaca. St.11,1-10. St.11,1-3. Jahve je objeavio Mojsiju da će pustiti još samo je dno zlo na Egipćane i onda će ih faraon pustiti, čak šta više tjerati. Pre nego što dođe do ovog zla Mojsije treba da kaže narodu, da traže srebrene i zlatne posude od Egišćana i oni će im dati. Ostvarenje se vidi u 12,36. Mojsije je ovo saopštio narodu, a Bog je učinio da narod stekne naklonost kod Egipćana., Sam Mojsije je bio kod faraona i egipatskog naroda vrlo ugledan zbog čudesa koja je činio. Tako je Božji narod stekao simpatije kod Egipćana. St. 4-8. Ova pretnja ubijanja prvenaca je ustvari nastavak 10,29. Ovaj se Mojsijev govor odnosi na farona što se vidi iz St.8. Jahve će izići iz svog stana i proći kroz Egipat i sve prvorodjeno u Egiptu umreće, od faraonovog prvenca, naslednika prestola, do prvenca služavke oko žrvnja i kod stoke. Po čitavom Egiptu čuće se veliko jaukanje, koje se nikad nije čulo niti će

153

se čuti. Ali, medju Izrailjcima neće se ništa dogoditi niti kakav glas čuti, čak ni lavež pasa. To će zato biti, da faraon i njegovi dvorani jasno upoznaju da je Jahve izdvojio Izrailjce od Egipćana. Kad se ovo dogodi onda će faraonovi dvorani doći Mojsiju i moliti ga da izadje sa narodom iz Egipta i oni će onda izaći. Da li se i ovo dogodilo ništa se dalje ne izveštava. St. 9.10. Na kraju primećšuje sam pisac da su Mojsije i Aron učinili sva ova čudesa pred faraonom, ali da je sam Bog otvrdnuo njegovo srce te nije hteo da pusti Izrailjce iz Egipta. 10.USTANOVLJENJE PASHE I PRAZNIK PRESNIH HLJEBOVA (12,1-8) Pre nego što je Gospod pristupio poslednjem zlu: ubijanju svih ljudskih i životinjskih prvenaca On je dao Mojsiju uputstva zua praznik Pashe i mazota. Još u Egiptu, po Božjoj naredbi, uzet je dao prvi mesec godine prvi mesec proleća. Desetog dana ovoga meseca trebali su svi Izrailjci, svaki u svome domu da uzmu jagnje, (vazam) da ga čuvaju do 14. mjeseca i toga dana u vreme zalaska sunca ga zakolju, njegovom krvlju pomažu gornji prag i dovratke svoje kuće. Ovo je trebao biti znak za Jave kad prolazi da je to izrailjska kuća. Onda, te noći treba pojesti meso sa beskvasnim hlebom i gorkim zeljem. Jagnje mora biti celo peččeno. Što ostane spaliti ujutro. Ovim počinje istorija izrailjskog narod, otuda i novo računanje vremena. Četrnaesti dan je praznik sećanja, kome se pridružuju 7 dana beskvasnog testa (mazot). Jagnje je kao žrtva za Izrailjevo posvećenje svome Bogu. "Vazam je trebao biti kako praznik sećanja, tako i primer za ugled. ON nije potsećao samo na oslobodjenje iz Egipta već je unapred ukazivao na veliko oslobodjenje koje je Hristos trebao izvršiti izbavljajući svoj narod od jarma i greha. Žrtveno jagnje predstavljalo je "Božje jagnje" na kome počiva naša jedina nada na spsenje. Apostol kaže: "Jer i vazam naš zakla se za nas, Hristos". (1. Kor. 5,7.) (P.P. str. 235/1). 1.Praznik pashe (Vazam). St. (12), 1-13. St. 1-3. Naredba o pashi je jedini zakon koji je Bog Jevrejima dao još u Egiptu. Zato se izričito spominje mesto gde je dat. Prvi mesec godine izlaska iz Egipta odrdjen je za početni mesec u godini. To je bio mesec Aviv (Abib) (posle ropstva nazvan Nisan), koje je počinjao sa mladim mesecom posle proletnje ravnodnevice (naš mart-april). Ovo je bio mesec u kome je Božji narod dobio svoju punu slobodu. Ova naredba je upravljena čitavom Izrailju. Desetog dana treba da nabave jagnje ili jare prema veličini porodice. Samo članovi porodice mogu biti učesnici. Posle uvodjenja zakona o čistoti, gubavi su bili isključeni. Oni su držali posebno pashu 2.meseca prema Brojevi 9,10. id. St.4.5. Ako je prodica malobrojna da bi mogla pojesti jagnje (kasnije je bilo odredjeno 10 članova), onda treba da se združe sa njbližim susedima, da bi ih bilo dovoljno. Jagnje ili jare je trebalo da bude: 1./ bez mane, kao sve životinje za žrtvu, 2./ muško, kao za žrtvu paljenicu. 3./ staro više od jedno godine. St. 6.7. Spremljno jagnje treba da se čuba do 14 dana Aviva i onda svi zajedno da zakolju u vremenu zalaska sunca. Starešina doma, kao zastupnik, treba da ga zakolje. Ovako je bilo dok je vazam bio domaća žrtva. Krv treba da se uzme i njome poškropi gornji prag i oba dovratnika vrata. Krv je posvećenje i oproštenje; ona je garancija izbavljenja. Pashalno jagnje je s jedne strane žrtva okajanja kojom se čisti krivica doma, a s druge žrtva

154

zahvalnica tj. žrtva spasenja i mira, koja se priključuje zajedničkom obedu pred Gospodom. Otuda je Pasha predslika pune Hristove "žrtve pomirenja" i novozavetna večera Gospodnja. St. 8-10. U noći izmedju 14 i 15 dana, treba da pojedu meso, ali ne sirovo niti kuhano, nego samo na vatri pečeno (svakako na ražnju). Treba da je pečeno zajedno sa glavom, nogama i drobom tj. celo. Uz meso treba da se jedo beskvasni hleb i gorko zelje. Beskvasni hleb prestavlja izdvajanje iz Egipta, a gorko zelje uspomenu gorkog života u Egiptu. Ako bi što ostalo do jutra treba da se spali. St. 11. Vazam treba da se jede u pripravom stanju jer će Gospod doći. Treba da su spremni: obučeni, opasani, s obućom na nogama i štapom u ruci, "jer je pasha Gospodnja". Izraz "Pasha" zanči poštedjenje. St. 12.13. U ovim stihovima se objašnjava za što je sve ovo naredjeno. Te noći će Gospod proći kroz Egipat i pobiti sve prvence od ljudi do stoke i "suditi svim bogovima Egipatskim". Sud nad egipatskim narodom je u isto vreme i sud nad njihovim nemoćnim bogovima. Krv treba da posluži kao obeležje na kućama Božjeg naroda. Kad Gospod vidi krv na vratima, on će proći tu kuću i poštediti je. 2. Praznik presnih hlebova (Mazot). St. 14-20. St. 14. Ovaj dan (kad Gospod prodje kroz Egipat) treba da bude Izrailjcima "za spomen" tj. dan sećanja, koji oni trebaju da praznuju kao "večni zakon", naime, kao praznik za stalno ustanovljen a ne samo za taj dan. Izraz "taj dan" ne odnosi se na 14 dan, dan Pashe, nego na 15. dan, dan izlaska iz Egipta, u oči koga je došla pogibija prevanaca (uporedi st. 17). Taj dan, (15 dan) je prvi dan praznika presnih hlebova (mazota), koji treba da traje 7 dana. St. 15.16. Već pre, prvog dana ovog praznika treba ukloniti iz kuća sve što je s kvascem zamešano za vreme ovih 7 dana. Prvi i sedmi dan treba da se sakupe na praznik i da ne rade, osim što je potrebno za jelo. St. 17-20. Pošto su izneseni u pojedinostima propisi za praznovanje ovoga praznika, još se jednom podvlači značaj ovoga praznika. To je dan kada je Izrailj izašao iz ropskoga Egipta. Najzad se daje tačno uputstvo o početku i trajanju ovoga praznika. On počinje 14.I. meseca uveče, a završava se 21 istog meseca, uveče. Naredba je stroga, jer preti istrebljenjem iz naroda. 3. Mojsije saopštava narodnim strešinama propise o pashi. St.21-28. St. 21.22. Mojsije poziva sve Izrailjeve starešine i naredjuje im da se pripreme za pashu; da izmu jagnje prema veličini porodice. To jagnje treba u odredjeno vreme da zakolju i krv uzmu u sud. Zatim, treba da kitu isopa zamoče u krv i njome pokrope gornji prag i dovratke vrata. Da niko ne sme da izdje na vrata napolje, da ne bi poginuo i video Božji sud. Isop je niska žbunasta biljka koja liči ruzmarinu i raste po zidovima. (v. 1.Car.4,33). On se upotrebljava za čišćenje i ovećenje (v. Lev. 14,4 id) "Isop, upotrebljen za kropljenje vrata krvlju, bio je simbol čistote koji je u isto vreme bio upotrebljavan i za čišćenje onih koji su postali nečisti dodirivanjem mrtvaca." Njegov značaj vidi se u molitvi psalmist: "Pokropi me isopom i očistiću se; umi me i biću belji od snega." (ps. 51,7) (P.P. str. 232/1). St. 23.24. Ovde se iznosi svrha kropljenje krvlju jareta: da bi taj dom bio poštedjen kad se nadje krv na vratima. "Krvnik" je bio andjeo, koji je imao zadatak da ubija prvorodjene. Ovo treba da se drži u buduće kao redovni

155

običaj. St. 25-28. Kada Božji narod dodje u obećanu zemlju treba da održava ovu uspomenu na poštedjenje izrailjskijh prvenaca iuči svoju decu poreklul i značaju ovog praznika. Kada su čuli sve što im je Mojsije saopštio, starešine se poklonile i razišle. Oni su učinili sve kako je Mojsije zapovedio. 11. SMRT PRVENACA I IZLAZAK IZ EGIPTA (12,29-51) 1. Smrt prvenaca. St. 29-36. St. 29. U ponoć je Gospod pobio sve prvenceu Egiptu, ljudi i stoke. Ovo je bilo poslednje i odlučujuće zlo, koje je Bog pustio na Egipat. Neki smatraju da je nastupila kuga, koja se javljala od najstarijih vremena u Egiptu. Ali, ovo je zlo nastupilo trenutno i to samo na prvorodjeno od ljudi i stoke. Tu se vidi natprirodni, Božji prst. Zato su svi prvorodjeni i pripadali u buduće Bogu (Up. 13,2.) Svi prvorodjeni od ljudi i stoke pripadaju Bogu, pa prema tome i egipćanski prvorodjeni. Oni su morali biti žrtvovani da vi se ostvario Božji plan oslobodjenja. St. 30-33. Egipćani su u noći ustali iz kreveta i podigli veliku kuknjavu i viku, jer nije bilo kuće gde nije bilo mrtvaca. Tada je faraon pozvao Mojsija i Arona i naredio im da idu iz Egipta, ceo narod sa svim što imaju i stokom, neka praznuju praznik Jahvi. Faraon traži da se Mojsije moli za njega, da ovo zlo na bi i njega pogodilo. Egipćani su navaljivali na Izrailjce da što pre idu, jer su se bojali da će svi poginuti. St. 34-36. Ovako gonjeni morali su Izrailjci da podju pre nego što su bili potpuno spremni. Oni suuzeli svoje još neukiseljeno testo, zavili ga u odela, stavili na ledja i poneli. Od ovog neukuseljenog testa ispekli su oni za vreme prvog odmaranja, presne pogače (v.st.39.) Izrailjci, su po Mojsijevom naredjenju, iskali zlatne i srebrne nakite i skupocene haljine od Egipćana. Bog je učinio da su Egipćani rado davali. 2. Izlazak Izrailja iz Egipta. St. 37-42. St. 37. Tvrdjava Ramesa u Gesemu bilo je polazno mesto Izrailjaca. Oni su ošli prema pokrajini Sohot (Sukot ili Tuket), kojoj je pripadala i tvrdjava Pitom. Izrailjci su morali da prodju kroz vrata tvrdjave Sohota da bi izašli iz Egipta u pustinju. Ovo utvrdjenje zatvaralo je put. Ovde su Izrailjci proveli prvu noć na putu i ujutro rano prošli kroz utvrdjena vrata ove tvrdjave, koja je označavala egipatsku granicu. (P.P. str. 237/1). Bilo je samo muškaraca sposobnih za oružje 600.000 ljudi sem žena i dece. St. 38. Sa Izrailjcima su izašli i mnogi drugi, koji nisu bili Izrailjci. Već je Avram imao mnogo slugu. I Jakovljev je dom svakako došao u Egipat sa mnogim slugama. Oni su se isto namnoižili u Egiptu i sačinjavali veliki deo nejevreja medju Izrailjem. Sem toga mnogi Egipćani iz nižih slojeva kao i iz mešovitih brakova pošli su za Izrailjem, posmatrajući velike Mojsijeve znake i čudesa. Oni su im kasnije prvili velike smetnje (up. Brojevi 11,4). Najzad se spominje da je pošlo i vrlo mnogo stoke, koja uopšte nije bila ni dirnuta. St. 39. Za vreme ovog prvog odmaranja pekao je narod pogače od ponesenog testa, jer nisu mogli sebi hrane spremiti. St. 40-42. U ovim stihovima se iznosi izveštaj ovremenu bavljenja Izrailjaca u Egiptu. Ovde se spominje da su oni izašli "istoga dana" kada je prošlo 430 godina. Na koji se dan ovde misli? Odgovor se može dobiti

156

samo onda kad se uzmu u obzir više mesta St. zaveta. Prvo je mesto Post. 15,12-14. Ovde je reč o periodu od 400 godina. Tu se uzima u obzir momeenat kad je Avram dobio san o budućnosti njegovog potomstva. Tada je već bilo prošlo od njegovog poziva u Uru 30 godina (5 godina provedenih u Haranu i 25 godina provedenih u Hananu, do Isakovog rodjena - 30 godina). U našem stihu (Izl. 12,40) je reč o 430 godina. To je ukupno vreme od poziva Avrama u Uru do izlaska iz egipta. Dakle ovim godinama (400 i 430) je izražen nestalni, nomadski život Avramovog potomstva, do izlaska iz Egipta kada je Izrailj postao čitav narod (oko 3.000.000). Postavlja se pitanje: koliko je vremena Izrailj stvarno proveo u Egiptu? Avram je proveo u Haranu posle svog poziva . . . . . . 5. god. Od njegovog dolaska u Hanan do rodjenja Isaka . . . . 25. god. Od Isakovog rodjenja do Jakovljevog rodjenja . . . . 60. god. Kad je Jakov došao u Egipat imao je . . . . . . . . 130. god. Prema ovome, 220 godina su protekli od 430 godina kad je Izrailjev dom počeo da živi u Egiptu. Znači, da su oni živeli u Egiptu samo 210 godina (4 pokolenja). Jakov je živeo u Egiptu . . . . . . . . . . . . . . . 17. god Levi je nadživeo Jakova (Izl. 6,16) . . . . . . . . . 78. god. Josif je bio 30 godina kad je stojao pred faraonom, a Jakov, kad je 9 godina kasnije došao u Egipat 130 godina. Josif je imao u vreme Jakovljeve smrti 56 godina, a Levi izgleda 59 godina (137-59=78). Izmedju Levijeve smrti i Mojsijevog rodjenja prošlo je 35. god. Mojsije je umro u vreme Izlaska . . . . . . . . . . . . 80. god 210. god. Dakle, kak se Jakovljev dom doselio u Egipat 1794 godine pre Hrista, to su oni posle boravka od 210 godina izašli kao narod iz Egipta 1584. godine pre Hrista. Dan u koji su Izrailjci napustili Egipat je 16. nisana 1584. godine pre Hrista. - Izraz "u isti dan" se ne odnosi na neki datum niti prorečeni dan, nego hoće da kaže, da su svi Izrailjci u isti dan, koje je Gospod odredio da se praznuje u buduće, izašli iz Egipta. Prema st.42. ovaj se podatak više odnosi na onu noć, kad su pošli, koju treba praznovati. 3. Dopuna propisa o pashi. St. 43-51. St. 43-45. PPasha je praznikuspomene na oslobodjenje i Bošje zaštite ovog naroda. Ona ima strogo teokratsko obeležje. Od nje je isključen svaki stranac, sluga i došljak. Samo ako je obrezan može kupljeni rob da uzme učešća. St. 46.47. Daju se dva propisa o načinu jedenja vazma. Jagnje treba da se pojede u istoj kući i ne sme da se iznosi iz kuće, da bi se delilo drugim domovima. Naročito se napominje da se kostine smeju jagnjetu prelomiti. Ceo izrailjski narod treba tako da učini, bilo u zemlji ili van zemlje (Up. Broj. (,13.) St. 48.49. Stranac može jesti samo pod uslovom da se prethodno obrežu svi muškarci. To važi za zemlji i van zemlje. Prema tome, jedan stranac je mogao da se priključi Božjem narodu, pod izvesnim ulovima. St. 50.51. Završna formula. Narod je sve učinio kako je Gospod zapovedio preko Mojsija. Narod je u redu izveden iz Egipta. Šematski prikaz Mojsijevog rodjenja, bekstve i izlaska Izrailja iz Egipta za vreme 18 (domaće) dinastije.

157

________1525_______1508________1504_______1482__________1450_____Amenhotep I/ Tutmoze I/ Tutmoze II/ Hačepsut/ Tutmoze III/ . . . . 1527 1487 rodjenje Mojsijevo Mojsijevo bekstvo Izl. 2,1-10. Gal. 3,16.17.

_1450_____1425_________1412_ Amenhotep II/ Tutmoze IV/ . . 1447 Izlazak Amenhotep III = 1412-1387 Amenhotep IV = 1387-1358. Drugo ime "Aknaton". U njegovo vreme je bio monoteizam u Egiptu. On je kaže služio samo "Atonu", njegovom ličnom Bogu. 12.OBJAVLJIVANJE NARODU PROPISA ZA PRAZNIK PRESNIH HLEBOVA I POSVEĆENJE PRVENACA (13,1-6) 1.Izdvajanje prvorodjenih, st.1.2. St. 1.2. Ova naredba je vrlo kratka. Nešto više se iznosi o tome u Brojevima (3,13. i d. 8,17 i d.), gde je reč o propisima za levite, koje je Bog uzeo namesto prvenaca Izrailja, nešto u Broj, 18,15-18. u vezi sa prihodima sveštenika i u Lev. 27,26 i d. u vezi sa zavetima. U ova dva stiha se naredjuje da se u Izrailju svako prvorodjeno, naime, ono što otvara matericu posveti Jahvi, tj. oglasi da njemu pripada. Ovo posvećenje prvenaca Bogu je nešto svojstveno Izrailju. 2. Objavljivanje propisa za praznik p resnih hlebova. St. 3-10. St. 3.4. U 12, 14-20 se iznosi saopštenje ovih propisa Mojsiju a ode obavljivanje istih narodu, na dan izlaska a ne prvom odmaralištu kod Sohota. Nrod treba ovaj dan izlaska da drži kao uspomenu i verski praznik. Bog ih je izveo velikom posvedočenom silom i oni treba ovo vreme Njemu u čast d aposvete, time što neće u taj dan jesti nikakvo ukiseljeno testo. Ovaj se dan ne osredjuje datumom, nego se samo kaže: danas. St.5-7. Ovde se naredjuje, da se ovaj praznik treba svetkovati i onda kada budu već u Hananu. On treba da traje 7 dana. U sedmodnevnom prazniku presnih hlebova u pzstinji ništa se izričito ne spominje. Svetkovanje se sastoji u tome da se sedam dana jede beskvasni hleb. I sedmi dan kao i prvi je isto praznik. U ovome medjuvremenu ne sme nigde u Izrailju da se nadje kvasac ili kiselo testo. St. 8-10. Potomci treba da se pouče o razlogu i značaju ovag praznika. On treba da bude kao "znak na ruci tvojoj i kao spomen pred očima tojim" tj. on treba neprestano da ih potseća na Božje veliko delo izbavljenja. Taj znak treba da im posluži kao stalno sredstova za potsećanje na njihov odnos prema Gospodu, da oni Njemu pripadaju, i da se uvek opominju svih saveta, koji su im dati i izvršuju dužnosti koje su im poverene. Da su Jevreji pogrešno razumeli ovaj stih jasno izlazi iz Hristovih reči u Mt. 23,5.

158

3. Posvećenje prvenaca. St. 11-16. St. 11.12. Ovo je nastavak Mojsijevog govora narodu. Ovde se iznosi ovo pitanje nešto iscrpnije nego u st. 1 i 2. Kao što se i praznik presnih hlebova treba da obavlja u Hananu tako isto i svi prvenci prpadaju Bogu. Sve prvorodjeno od majke mora se ustupiti Bogu. Svako prvorodjeno magare, kao nečista životinja, neće se dati Gospodu nego otkupiti (up. 34,20). Ovde se ne iznosi nečin otkupa. Kada je kasnije bilo Levijevo pleme izabrano, morao je svaki prvenac, biti otkupljen. (v. Broj. 3,12.45; 18,16). St. 14,15. Ubuduće kada potomci upitaju šta sve to znači, treba da im se ispričaju dogadjaji za vreme izlaska iz Egipta, ropske kuće. Kako faraoni iz svoje tvrdokornosti nije pustio Izrailj te je Gospod pobio sve muške prvence ljudi i stoke u Egiptu. To je razlog posvećenja i otkupljivanja prvenaca. St. 16. Ovaj propis o prvorodjenima trebao je Izrailjcima da bude "kao znak na ruci kao počeonik (pantljika), medju očima", tj. kao stalno sredstvo potsećanja na izlazak iz Egipta. 13. PUTOVANJE IZRAILJA OD EGIPTA DO CRVENOG MORA. (13,17-14,4) Bog vodi svoj narod dalje preko pustinje. Iako je put preko Gaze bio pravi i najkraći put, Bog je vodio narod preko Crvenog mora. Filisteju, koji su živeli na obali sredozemnog mora i oko Gaze, bii su jaki i dobro naoružani, pa bi se Izrailjci u susretu sa njima uplašili ivratili natrag. Bog codi svoj narod dužim ali sigurnim i slavnim putem, preko Crvenog mora. 1. Put po egipatskoj pustinji. St. 17-22. St. 17 Pošto je Mojsiju bio cilj, kada je izašao iz Egipta, Hanan, obaćana zemlja (v. 3,8) on je svakako nameravao da povede narod najbližim putem u ovu zemlju. U ovome stih se objašnjava zašto on to nije učinio. Bog nije hteo da vodi narod ovim najkraćim, običnim karavanskim i strateškim putem preko zemlje nastanjene Filistejima. Narod bi se odmah, posle nekoliko dana izlaska, ratujući sa Filistejima, pokajao i vratio u Egipat. Ovo je bio poznati surovi i retnički narod. Sem toga, i sami Egipćani su držali na severistoku veći broj vojske, d abi čuvali zemlju od proteranih Hiksa. Namera, da narod dugo boravi u pustinje, a naročito da se nadje na Sinaju iako je bez sumnje već tada postojala, ali se o tome ništa ne spominje. St. 18. Bog je poveo narod putem pustinje, prema Crvenom moru. Umesto da nastave put prema severoistoku, tada bi bili za 10 dana u Hananu, Bog je skrenuo narod na jugoistok. "Izrailjci nisu bili dobro opremljeni da prihvate sukob sa tim moćnim i ratničkim narodom. Oni nisu mnogo znali o Bogu i malo su u Njega verovali, te bi se uplašili i izgubili hrabrost. Nisu bili ni naorušani ni navikli na rat, odvažnost im je bila pokolebana dugim robovanjem, a osim toga vodili su sobom žene, decu i stada, što im je za borbu smetalo. Tim što ih je poveo prema Crvenome moru, Gospod im se otkrio na samo kao Bog milosti, nego i kao Bog suda." (P.P. str. 238/4). St. 19 Izrailjci su poneli sa sobom i Josifove kosti, (mumiju), koje je bila medju Izrailjem. Josif je znajući da će Božji narod izači iz Egipta, po obećanju Avramu, zamolio narod da ponesu i njegove ostatke. (v. Pst. 50,25 i 26; Isus Navin 24,32) St. 20. Prvo odmaralište kako su Izrailjci izašli iz Egipta (poslednje tvrdjave Sohota) bila je Etam, na kraju pustinje. To je bilo drugo logorovanje na putu. Ovaj se podatak slaže sa Brojevi 33,6. Etam je bilo istaknuto mesto u pravcu Arabljanske pustinje.

159

St. 21.22. Stupajući u pustinju bez sigurnog puta, sam Gospodpreuzima vodjenje naroda vidljivim znakom njegove pristnosti: danju oblak u vidu stuba, a noću je taj oblak svetlio. Putovli su danju i noću. (v. Ps. 105,39. 1. Kor. 10,1.2.) "Zastava njihovog nevidljivog Vodje bila je uvek s njima. Danju im je oblak bio putovodja ili se nad njima širio kao pokrivač. Štitio ih je od sunčane žege, a svežinom i vlagom olakšavao im putovanje kroz suhu i bezvodnu pzstinju. Noću je taj oblak postajao ognjei stub, koji im je osvetljavao logor i davao dokaz o stalnom Božjem prisustvu." (P.P. str. 238/5) 2. Bog naredjuje promjenu pravca puta. St. (14),1-4. St. 1.2. U Etamu nardjuje Bog Mojsiju da udar u stranu. Oni treba da skrenu od dosadašnjeg pravca Sohot-Etam, vraćajući se natrag prema Egiptu, i da logoruju pred Pi-Airotom (Pi-Hairot), koji je izmedju Migdola imora prema Vel-Sefonu (Bal-Sefon). Dakle, oni nisu trebali da podju po Mojsiju poznatom putu prema Arabiji, nego je Izrailj imao da ide na jug, bliže egipatskoj granici, tako da im Crveno more ostaje sa leve strane. (P.P. str 239/2). St.3.4. Ovo skretanje s puta Izrailjaca će faraon smatrati kao da su zalutali u pustinji i neznaju kuda da se okrenu, d abi pobegli tj. kao da su zatvoreni i bespomoćni a on ih može lako opkoliti i natrag v ratiti. Faraon nije ni pomišljao na pokušaj Izrailjaca da se prebace preko mora. Ali, sve ovo je bio samo Božji plan. Gospod je izazvao faraona na ovo, da bi se proslavio n ad Egipćanima i oni upoznali njegovo Božanstvo i silu. Bog je trebao konačno da se obračuna sa faraonom i njegovim narodom. 14. Prolazak kroz Crveno more (14,5-15,21). Nekoliko dana posle izvođenja Izrailjskog naroda iz Egipata pokazala se velika Božja sila. Bog je u svom proviđenju doveo svoj narod u tesnac pred morem, da bi u njihovom oslobođenju pokazao svoju moć izbavljenja i kaznio njihove gonioce. Ovde je Izrailj trebao da iskuša svoju veru i stekne poverenje u Božje vođstvo. Kad su se Egipćani već približili Izrailjcima, pred kojima kojima je bilo more, sa strane brda a iza njih Egipćani, Mojsije po Božjem naređenju je ispružio svoju palicu i voda se razdvojila, tako da su Izrailjci išli suhim posred mora, koje je stajalo kao zid sa strane. Oni su verom prešli preko Crvenog mora. Time što je narod stupio čak i u more pokazao je dda veruje Božjoj reči i tako je bio spasen. Faraon i Egipćani su se potopili u more a Izrailj je sretno prešao na ddrugu obalu. Najzad u "Mojsijevoj pesmi" hvali se moć i zaštita Bošja nad svojim narodom. 1. Potera faraona i njegove vojske za Izrailjcima. St. 5-9. St. 5-7. Faraonu je javljeno da se Izrailjci ne vraćaju iz Etama u PiAirot, nego hoće da pobegnu. On je uvideo da to nije bilo nikakvo hodočašće, niti ima isključivo verski karakter. Narod je sa svim svojim bogatstvom u brzini otišao iz zemlje. Faraon i njegovi dvorani su promenili svoj stav prema Izrailju i žalili su što su popustili i dozvolili im da izađu iz zemlje. Tako su robovi postali slobodni. (P.P.str. 239/2). Faraon naređujeda se propreme 600 elitnih borbenih kola kao i sva ostala sa svim veštim ratnicima. Ovakva kola su bila u upotrebi tek od 18 dinastije. Ona su predstavljala glavnu udarnu snagu vojske. Za vreme Ramzesa II bilo je 27000 ovakvih kola. "I šališim nad svom vojskom". Reč "šališim" je svakako jevrejska reč (prevod) za egipatsku "mapu" (Tridesetar). Faraon je

160

imao savet ssastavljen od 30 mapu-a. Tekst u st. 4 glasi: "I ja ću se proslaviti na njemu (faraonu) i njegovim "šališim". (up. 15,4). Disciplina Egipatske vojske je bilo pravo čudo starog sveta, otuda veliki strah Izrailjaca, koji se nisu mogli boriti niti koji su logorovali kod PiAirofa. 2. Mojsije hrabriIzrailjce koji očajavaju. St. 10-14. St. 10. Kad su se Egipćani pibližili izrailjskom logoru i narod ih primetio, počeli su iz straha vikati Gospodu. "Odjednom ugledaše u daljini sjajno oružje i ratna kola kao izvidnicu veloke vojske. Kad su im se ratnici približili, prepoznali su u njima Egipćane, koji su ih gonili. Strah ispuni srca Izrailjaca. Neki zavapiše ka Gospodu, ali se većina obrati Mojsiju." (P.P.str. 240/1). St. 11.12. Narod krivi Mojsija, kao uzročnika nesreće. Nije ih morao dovesti u pustinju da tu poginu. Oni su mu još u Egipti otkazali, tvrdeći mu, da je bolje da služe faraonu, nego negde u pustinji da pomru. U strahu oni su više kazali nego što je stvarno bilo. (P.P. str. 240/2). St. 13.14. Mojsije ih hrabri i objavljuje im unapred šta će se sada dogoditi. Oni treba da budu mirni i da samo gledaju šta će Bog učiniti za njih. Ove Egipćane, koje sad vide žive i opasne neće nikada više videti. Sam Gospod će ratovati za njih, a oni neka samo sve posmatraju. 3. Bog sam zaštićuje svoj narod i naređuje Mojsiju šta da uradi. St.15-20. St. 15.16. Gospod naređuje Mojsiju da ne očajava nego nek naredi narodu da ustane i pođe dalje, a on neka ispruši ruku u kojoj mu je štap mogao biti jedino u veri. Oni su morali još te noći, do 6 sati ujutro (up.st. 24) da budu ma drugoj strani mora, što za ovakvu masu naroda nije bilo lako. St. 17.18. Bog će još dalje otvrdniti srce faraonu i Misircima, da će oni goniti Izrailjce čak u more. Bog to čini da se proslavi. St. 19.20. "Anđeo Gospodnji" (sam Isus Hristos, up. 1. Moj.16,7; 2. Moj.13,21; Is.63,9; Mal.3,1) se podigao u stubu od oblaka i zađe za leđa Izrailju, da bi bio između Egipćana i Izrailjaca. Ovaj oblak je bio mračan za Egipćane a svetao za Izrailjce. Tako su Izrailjci mogli noću da dalje putuju kroz Crveno more, a Egipćani ih u mraku nisu mogli da dostignu. (P.P. str. 240/4). 4. Prelaz Izrailjca korz Crveno more. St. 21-25. St. 21.22. PO Božjme naređenju Mojsije je ispružio ruku sa štapom nad morem i more se, pomoću jakog istočnog vetra, razdvojilo i poodiglo kao zid na obe strane. (P.P. str. 243/2). - Iznad gorkih jezera, otprilike 12-13 stopa nad sadašnjom morskom površinom, nalaze se slani slojevi iz kojih se vidi da je nekada i ta okolina bila pokrivena morem. Gorko jezero i jezero Timza su bez sumnje ostaci Crvenoga mora jer oni su imali dublje korito. U vreme izlaska Crveno more je dopiralo dublja na sever, čak severnije od Pitoma i Sohota. St. 23-25. U poteri za Izrailjcima Egipćani su se našli usred mora. (P.P. str. 243/2). V. Ps. 77,17.18. Bog je sve pripremio za propast Egipćana. On ih je u "jutarnju stražu" tako smeo i otežao nepogodom i lošim terenom da su se jedva kretali. Svetlost koju su videli izgledala im je kao znak velike nepogode, tako da su pomišljli da se vrate i pobegnu, videvši da Gospod ratuje protiv njih. 5. Propast Egipćana u Crvenom moru. St. 26-31. St. 26-28. Bog naređuje Mojsiju da pruži ruku sa palicom na more da se

161

vrati u svoje prvobitno stanje. To jr Mojsije učinio pred zoru. More je vratilo u svoje prvobitno korito. Ali ono je tada pokrilo egipatska kola i konjaniketj. svu vojsku. Niko nije ovu katastraofu preživeo osim možda faraona, koji je prema st. 6.7. bio prisutan. (P.P. str. 243/2). St. 29. Ali, Izrailjci su išli kroz more po suhom i sretno stigli na drugu obalu. Ovo je bilo već drugi put u istoriji ljudskog roda da je voda jedne uništila a druge izbavila. St. 30.31. Ovo veliko Božje delo na Egipćanima je izazvalo strah i poverenje Izrailja prema svome Bogu, a poštovanje i poslušnost prema Mojsiju. Oni su se sada uverili da je Mojsije zaista izabrani Božji sluga i oruđe Njegove moćnog vođstva. Ovaj događaj je u stvari bio rođenje Izrailja kao Božjeg naroda. 6. Mojsijeva pesma. St. (15), 1-21. St. 1/I. Veliko BOžje delo izbavljenja našlo je svog izraza u Mojsijevoj pesmi pobede, koja se pominje kroz celo Sv. Pismo, sve do Otkrivenja. Ona je uzor pobedonosnih pesama. Mojsije vodi, a Izrailj peva za njime. Cela se pesma može podeliti u 3 strofe. 1.) st. 2-5, 2.) st. 6-10, 3.) st. 11-18. St. 1/II. Ove reči daju glavnu misao ove pesme. Jahve se proslavio jer je neprijatelja bacio u more. St. 2-5. Jahve je jedini dostojan sa mu se peva slavopoj. On se prikazuje kao veliki ratnik koji je egipatsku silu bacio u more. On je u trenutku uništio neprijatelja. Bezdan ih je pokrio, pali su u dubinu kao kamen. St. 6-10. Jahve se dalje prikazuje kao moćni uništitelj svojih neprijatelja. On snažno uništava neprijatelje, koji ustaju na Njega. Neprijatelja koji je gonio Božji narod i pretio mu istrebljenje mačem, pokri more. St. 11-18. Jahve je neuporediv, svet i čudotvorac. Uništava svoje neprijatelje a milošću vodi svoj narod. Glas o ovim velikim delima će se čuti i narodi će zadrhtati, naročito oni koji žive u Hananu, obećanoj zemlji i u okolini. Ali Bog će svoj narod odvesti u obećanu zamlju i postaviti ih na mesto, koje je sebi izabrao da mu bude svetinja tj. gora Sion, kao duhovni centar Izrailja. "Gospod će carovati". Ovde se prvi put Gospod spominje kao Car, zato što je On izabrao ovaj narod za svoju svojinu, otkupio i izbavio. St. 19. Ovaj stih ne spada u pesmu, nego je samo kratko ponavljanje čuda koje je Bog učinio. "Ova pesma i veliko oslobođenje koje je ona proslavljala, ostavili su uspomenu koja se nikad nije zaboravila u jevrejskom narodu. Iz stoleća u stoleće nju su ponavljali Izrailjski proroci i pesnici kao dokaz da je Jehova sila i snaga onih, koji se Njemu poveravaju. Ta pesma nije samo pesma jevrejskog naroda. Ona upućuje na dalju budućnost i na uništenje svih neprijatelja pravde, kao i na krajnju pobedu Božjeg Izrailja. Prorok sa Patmosa vidi četu odevenu u belo i "one što pobediše", "gde stoje na moru staklenom i imaju gusle Božje u rukama" i "pevahu pesmu Mojsija, sluge Božjega i pesmu Jagnjetovu." (P.P. str.245/2). St. 20.21. Ovo je izveštaj o izvođenju pesme. Marija (mirjam). Mojsijeva i Aronova sestra, ima u ruci buban, kojim se na istoku daje ton i takt za igru. Ona se naziva ovde proročicom zato što pod uticajem Božjeg Duha peva ovu pesmu. I ostale žene su imale bubnjeve u ruci i igrale kolo. U staro vreme su pri verskim svečanostima muškarci ili žene posebno igrale kolo.

162

Marija je pri pevanju predvodila žene i stalno ponavljala reči "Mojsijeve pasme", koju su najpre muškarci pevali (v. st. 1.) a žene su im odgovarale uz klicanje i igru u kolu. B. PUTOVANJE IZRAILJA DO SINAJA 1. Mojsijeva 15,22-18,27. 1. Putovanje do Mere i Elima (15,22-27). St. 22. Kada su Izrailjci prešli na istočnu obalu Crvenog mora i odande se uputili dalje, oni nisu pošli u severoistočnom pravcu, prema obećanoj zemlji, nego na jug u pravcu pustinje Sur (znači zid). U 4. Mojsijevoj 33,8 nam se pobliže iznosi teren kroz koji su prolauili za ova tri dana. Pustinja Etam se prostirala severno od Suesa, na kraju Crvenog mora, od Sohota prema Palestini. Po njij se nazvala i pustinja Sur. U ovoj pustinji nisu za celo vreme hoda našli nigde vode. St. 23. POsle tri dana stigli su Izrailjci u Meru (Mara), gde su našli vodu, ali je ona bila gorka. Ovi su bili bez sumnje izvori "Ajin Musa", koji i danas postoje. Izrailjci su bili navikli da piju poznatu slatku i pitku vodu Nila, i zato ovu vodu nisu mogli piti, jer im je bila gorka. Otuda ime "Mara" (gorka). Neki od ovih izvora su znatno gorki. Izrailjci se ovde nisu dugo zadržavali. St. 24.25/I. Narod je vikao na Mojsija što ih je poveo ovim putem. Mojsije, sažalivši se na narod zavapi Gospodu za pomoć. Bog je pokazao Mojsiju drvo koje treba da baci u vodu i ona će postati pitka. Ovo drvo je bio samo simbol a ne sredstvo da noda postne dobra za piće. Možda je zbog ovoga i dato Mojsijevo ime ovome izvoru "Ajin Musa". St. 25/II.26. Ovom prilikom je Mojsije kao Božji sluga i prorok govorio i proučio narod da bude poslušan Božjoj volji. Ako Izrailj bude slušao svoga Boga (uporedi 19,5), da čini samo ono što je pravo, da sluša Njegove zapovesti i pozi na sve Njegove propise, tada Jave neće dozvoliti sve one nevolje koje su došle na Egipat. On će ih sačuvati od svega toga i mnogih drugih zala, jer je On njihov "lekar" (up. Ps. 103,3.20) tj. Iscelitelj od svskog zla, patnje i bolesti. Prema ovome stihu njihovo duhovno, telesno i materijalno blagostanje zavisiće od dršanja Božjih zapovesti i propisa u vezi s njime. St. 27. Izrailj je napustio Meru i stigao u Elim, gde su našli 12 izvora i 70 palmi. Narod se ovde utaborio (up. 4. Moj. 33,9). Ovo je svakako oaza Gorandel, gde se nalazi i recica koja potiče iz ovih izvora. (P.P. str.247/4). 2. PADANJE MANE I PREPELICE (16,1-35). 1. Nezadovoljstvo naroda. St. 1-5. St. 1. Od Elima je pošao ceo zbor (zajednica) i 15 dana, 2 meseca po izlasku iz Egipta oni su stupili u pustinju Sin, koja se nalazi između Elima i Sinaja. U 4. Mojsijevoj 33,10. se spominje još jedno logorovanje Izrailja između Elima i pustinje Sin, na obali Crvenog mora. Ovaj geografski podatak nam potvrđuje da je Izrailj išao onim običnim putem od Suesa do Sinaja, koji je vodio između Crvenog mora i brda. Od doline Taijeve oma dva puta za Sinaj. Prvi se vraća i vodi u unutrašnjost poluostrva, preko doline Hamr, drugi vodi prema jugo-istoku. Izrailjci su izli ovim drugim putem. Oni su logorovali u pustinji Sin tj. blizu izvora u severnom delu ravnice El Marka. U 4. Moj. 33,11-14 daju nam se tri naredna mesta logorovanja. Rafok (Dofka) je negde u blizini zapadnog ulaska u dolinu Feiran, pod planinom Serbal, tu je dalje i Elius.

163

St. 2.3. U suhoj pustinji mrmljao je narod na Mojsija i Arona zbog nestašice u hrani. Oni su za ovih 30 danaupotrebili sve zalihe. (P.P. str. 247/7). Narod je govorio: bolje da smo poginuli u Egiptu od Božje ruke, pored lonaca sa mesom, uz dovoljno hleba tj. u izobilju nego da ovde u pustinji postepeno umiremo od gladi. Oni još uvek ne vide razliku između ranijeg i sada. Optuživali su Mojsija i Arona da su ih doveli u pustinju da tamo nađu smrt. "Oni nisu gladovali, njihove prorodne potrebe su bile zadovoljene, ali su se bojali budućnosti. Nisu mogli shvatiti kako će toliki narod održati svoj život prolazeći kroz pustinju, a u svojoj uobrazilji već su videli kako im deca gladuju. Gospod je pustio teškoće na njih i dozvolio da im nestane hrane kako bi se svim srcem obratili Njegu". (P.P. str. 248/1). 2. Bog namerava da hrani svoj narod prepelicama i manom. St. 4-15. St. 4.5. Gospod objavljuje Mojsiju da će On učiniti da hleb daždi sa neba. Narod treba dnevno da prikuplja ovaj "nebeski hleb" tj. manu za svoju svakodnevnu potrebu. U 6 dan sedmice treba narod da sakupi dvostruko tj. i za subootu. Ovim Bog želi sa okuša narod , da li će se držati Njegovih uputstava ili ne. On je izabrao upravo ovaj način dnevnog ukazivanja pomoći, da bi oprobao njihovu poslušnost i vaspitao ih. St. 6.7. Mojsije i Aron objavljuju narodu, da će uveče doznati da ih je sam Jahve izveo iz Egipta a ne oni, a sutra ujutru će videti slavu Gospodnju tj. Njegovu moć i veličinu. Bog je čuo njihovo mrmljanje protiv Njega; ovo mrmljanje je ustvari upravljeno na Jave a ne na Mojsija i Arona, koji su samo Njegovo oruđe. St. 8-10. Mojsije objavljuje narodu, da će doveče jesti mesa a ujutro hleba da se nasite, jer je Bog čuo njihovu viku na Njega. Mojsije naređuje Aronu da kaže narodu da stupi pred Jave tj. k mestu gde se On javlja. Čim je Aron pozvao narod i on se sakupio, ceo zbor se okrenu prema pustinji i spazi "Gospodnju slavu u oblaku" tj. svetli plamen. (v. 24,17). Zbog narodnpog neverovanja u Božju prisutnost i vođstvo, Jave se pokazao u svojoj slavi. "Božje prisustvo je predstavljalo sjaj kakovog do tada nikada nisu videli. Na sva njihova čula je delovalo nešto što je trebalo da im omogući da shvate Boga. Trebalo ih je naučiti da je njihov vođa ne Mojsije, već Svemogući, kako bi se bojali Njegovog imene i slušali Njegov glas". (P.P. str. 250/3). St. 11.12. Sada je Jave, koji se pojavio u svoj svojoj slavi, rekao Mojsiju da objavi narodu sa će večeras jesti mesa a sutra hleba. Tako će oni upoznati da je Jave njihov Bog. St. 13/I. Uveče doleteše prepelice u tolikom broju da su pokrile logor. Jevrejska reč "setav" znači upravo prepelica. Ova reč se nalazi još samo u Ps. 105,40. Prepelice se javljaju u izvesno godišnje doba u masama. One su vrlo debele i vrlo se brzo množe. Prepelice se sele iz Afrike prema severu u proleće. Tako su one upravo u ovo doba bile ometene u svom selenju, da bi poslužile Izrailjcima za hranu. One uvek čekaju na pogodni vetar, a u 4. Moj. 11,31. stoji da ih je vetar naneo. Takav je slučaj bio ovde. Mnogi pogrešno uzimaju da su to bili skakavci, leteće morske ribe itd. St. 13/II.14. Sutra ujutro je pala magla oko logora, a kasa se magla podigla po pustinji je ležalo nešto sitno, zrnasto, fino kao slana. Potpuno je pograšno tumačiti da je ova mana ista ili slična sa tzv. "manom", koja se i danas može naći na Sinejskom poluostrvu. To je ustvari sok, sličan

164

medu, koji luči i curi u obliku kapljica sa metljike i leži okolo kao sitna zrnca. Sa ovim se ne bi mogao toliki narod tako dugo hraniti. St. 15. Kad su Izrailjci ujutru izašli iz svojih šataora videli su oni manu oko logora. Oni su u ovome videli Božju ruku i sad su znali da su spaseni. Bog im je dao hleb sa neba. Oni su se pitali međusobno: "Mahu" ("mah"=šta i "hu"=ovo) tj. "šta je ovo". Oni nisu znali šta je ovo (mana). Pogrešno je smatrati da je "man-hu" i "ma hu" isto. "Man" znači "dar" a prema tome "man-hu" znači: "to je dar". Ovaj stih treba ovako prevesti: "I kad to videše sinovi Izrailjevi, govorahu jedan drugome: Man-hu (dar je to), jer oni nisu znali man-hu (šta je to). Oni nisu znali šta je ovo (mana) ali su znali da je od Boga dar. (v. 5. Moj. 8,3.) Mana je simbol pravog "Hleba života" (Hrista), kao najvećeg dara s neba. (v. Jov. 6,55-58). 3. Propisi za kupljenje mane. St. 16-21. St. 16. Mojdikje poučava narod kako da se kupi mana. Svako treba da kupi koliko mu je potrebno dnevno za jelo. Na svaku glavu u porodici treba da se sakupi jedan gomor, po broju duša koja su u njegovom šatoru. Prema st. 36. gomor je 1/10 efe, a efa je sud od 36,4 litara. Prema tome na svaku glavu dolazi 3,64 litara mane dnevno. St. 17.18. Svaki je nakupio više ili manje prema glavama u porodici. Najinteresantnije je ovde, da je mana pala u onoj količini koliko je bilo dosta na svakog po gomoru. Ove stihove ne treba tako razumeti, da ma koliko da je ko sakupio ipak pri merenju svakom je bila samo gomor po glavi ili da su na gomilu sakupljali pa onda svakom merili. St. 19.20. Mojsije je naredio da niko od nakupljene mane ne ostavlja za sutra. Mana je trebala da bude svakodnevni hleb Izrailjaca u pustinji i zato se trebalo uvek isti dan da pojede. Na istoku se peče hleb svaki dan a ne jede se hleb od juče. Neki su i pored naredbe sačuvali manu za sutra, ali ona se ucrvljala i usmrdila sutradan. Izrailjci su se onim učili da se staraju samo za danas. -Ovde se napominje da se Mojsije razgnjevio na neposlušne. St. 21. Tako su svi kupili dnevno, ujutro, za svoje dnevne potrebe. Kasnije kad je sunce ogranulo mana se topila i nestala. 4. Kupljenje mana u petak za subotu. St. 22-31. St. 22-24. Šestog dana, kada su kupili, i nakupiše dvojinom, po 2 gomora na glavu. To su iznenađene narodne starešine odmah javile Mojsiju. Mojsije im je odmah objasnio da je to zbog subote. "To je kako je Gospod naredio. Sutra je dan odmora, subota Gospodu posvećena." Ustanova subote, prema ovim Mojsijevim rečima bila je poznata od ranije njihovim ocima. (P.P. str. 252/1). Narod nije mogao svetkovati subotu za vreme njihovog robovanja u Egiptu, Bog ih je oslobodio i tako im omogućio da svetkuju Njegov dan od odmora. -Petak je dan pripreme; ovog dana treba sve da se pripremi za subotu. Prema 4. Moj. 11,8 sa manom se postupalo kao sa zrnom. Ona se mela u žrvnju i tukla u stupama, kuhala u loncu i pripremali kolači od nje. U petak je ostavljno za subotu i ništa se nije pokvarilo. St. 25.26. U ovim stihovima se nalaze dalja uputstva u pogledu svetkovanja subote u vezi sa kupljenjem mane. "U toku dugog putovanja kroz pustinju, Izrailjaci su svake sedmice videli trostruko čudo koje je trebalo da utisne u njihove duhove svetinju praznovanja subote. Šestoga dana padala je dvostruka količina mane, a sedmoga dana nije uopšte padala. Osim toga, samo onaj deo se održao ne pokvaren preko noći koji je bio namenjen za subotu,

165

dok bi se inače ostavljena mana za sutra redovno pokvarila." (P.P. str.251/4). St. 27.28. Neki su izašli da kupe manu i pored zabrane, ali oni je nisu naši. Gospod kori narod preko Mojsija i pita ih: dokle misle da se protive Njegovim zapovestima i uputstvima? St. 29.30. Narod treba da zna, da im je Bog zbog subote dao šestog dana hleba za dva dana. On je time hteo da spreči prikupljanje mane za subotu i da im praznovanje ovoga dana omogući i olakša. Zato treba svako u subotu da ostane kod kuće. Tako je narod počinuo u sedmi dan. 5. Čuvanje suda sa manom. St. 31-36. St. 31. Izrailjci su nazvali ovaj hleb "Man". Ona je izgledala kao belo korijandorovo sema (up 4. Moj 11,4.) a imala je ukus kolača s medom. (Korijander je dosta negovana biljka u Egiptu i Palestini čije malo, okruglo belo seme služi kao začin). Prema 4. Moj. 11,8. kao sa novim uljem mešan kolač. St. 32-34. Mojsije objavljuje Božju naredbu da se uzme gomor od toga (mane) i da se sačuva u krčagu za potomstvo, da bi videli hleb kojim je Bog hranio njihove pretke u pustinji. Mojsije je ovo naredio Aronu i on je tako učinio. Aron je stavio manu pred svedočanstvom tj. pred kovčegom u kome su se nalazile deset zapovesti. Ovo je on učinio tek kasnije ali se ovde unapred opisuje. St. 35. Izrailjci su jeli manu 40 godina, sve dok nisu stigli u obećanu zamlju (v. Isus Navin 5,12). Nigde se na kaže da su Izrailjci jeli samo manu za ovo vreme, nego samo da su je imali jasti u pustinji (up. 5. Moj. 8,3.16.). Oni su jeli i drugu hranu, što se često spominje. Stada su davala mleko i meso, a mogli su kupiti i raznog žita od trgovaca (up. 3. Moj.8,2.16.31;9,4; Num. 7,13.14. itd.). St. 36. Gomor (Omer) je mera za tečnoet i zapremine i sadrži 3,64 litre. On je 1/10 efe. Efa ima zapreminu od 36,44 litre. Od gomora (Omer) treba razlikovati gomer, veću meru za žito koji iznosi 364,4 l. (v. 3. Moj. 27,16.) 3. Bog napaja Izrailja iz stene (17,1-7). St. 1. Izrailjci su napustili pustinju Sin i utaborili se u Rafidinu (Refidim). Ovde nije bilo vode. Izrailjci su putoovali kroz dolinu Feiran, koja je u početku suva i bez vode i tek kasnije ima vode i trave. St. 2.3. Narod je počeo vikati i svađati se sa Mojsijem što nema vode. "Kad su sa hranom bili obilno snabdeveni, oni su se postideli sećajući se svog nepoverenja i protivljenja, i obećali su da će u buduće imati poverenja u Gospoda. Ali uskoro zaboraviše svoje obećanje i na prvom iskušenju pokazaše da nemaju pravu veru". (P.P. str. 252). Narod je bio pun nezadovoljstva, sumnje inepoverenja; on je potpuno zaboravio skoru prošlost. St. 4. Mojsije u nevolji vapi ka Gospodu za savet i pomoć. Još malo pa će ga kamenovati. (P.P. str.252/4). St. 5.6. Gospod naređuje Mojsiju da izađe pred narod i uzme sa saobom jedan deo starešina, pa pođe sa štapom kojim je udario Nil. Starešine su trebale da vide ovaj događaj i da kasnije budu svedoci narodu. Velika masa naroda nije mogla izbliza videti božansku pojavu i čudo. Sam Gospod je trebao da stane pred Mojsija na steni brda Horiva (v. 1.Kor. 10,4.) a Mojsije da udari štapom po steni, i tako će poteći voda. Mojsije je tako i učinio. (P.P. str.253). Horib (Horeb) je veliki planinski lanac u južnom delu

166

sinajskog poluostrva, čiji je samo deo Sinaj. St. 7. Mojsije je prozvao ovo mesto Masa i Merima (Mosa i Meriba) što znači "kušanje i svađa". (P.P. str. 253/3). 4. Pobeda nad Amaličanima (17,8-16). St. 8. Amaličani (Amalek) su bili glavni stanovnici u Pretriskoj Arabiji, od Sinaja čak do Negiba. To je staro mnogobožačko pleme (v. 1. Moj. 14,7. 4. Moj. 24,20), koje možda i nema nikakve veze sa potomcima Amalika, Isavovog sina (1. Moj. 36,12) kao što neki misle. Ovo divlje i ratničko pleme podiglo se na Izrailj i pobilo sve one, koji su umorni i iscrpljeni pali u njihove ruke (up. 5. Moj. 25,18.). (P.P. str. 254/4). St. 9. Mojsije naređuje Isusu Navinu da izabere ljude koje će povesti u rat protiv Amaličana, a sam Mojsije će se sutra popeti na vrh brda sa štapom u ruci. Ovo nije bila samo odbrana od prepada nego rat za ovu teritoriju. Ovde se prvi put spominje Isus Navin kao sposobni vojskovođa. (v. 4. Moj. 13,9.17). Dok je narod za vreme izlaska iz Egipta samo mirno posmatrao kako je Gospod ratovao za njih, sad je i on trebao da ratuje. Mojsije želi da se moli za radnike i da podigne Božji štap kao znak pobede. Ovaj breg je svakako dominirao nad dolinom gde se vodio rat. St. 10-13. Isus Navin je napao Amaličane, a Mojsije u pratnji Arona i Ora popeli su se na uzvišicu. Or (Hur) je bio ugledni čočvek Mojsijevog doba među Izrailjcima (up. 24,14). Aron i Or su bili glavni Mojsijevi pomagači i saradnici, ugledni ljudi među Božjim narodom u vreme izlaska iz Egipta. Mojsije se molio Bogu za pobedu,držeći uzdignute obe ruke sa štapom prema nebu. Izrailjci su pobeđivali sve dok je Mojsije držao uzdignute ruke. Kad se Mojsije umorio ova dvojica su mu podmetnuli kamen da sedne a ruke mu poduprli i držali do zalaska sunaca. "Mojsijev stav je bio značajan, jer je pokazivao da je Bog stavio sudbinu naroda u Svoje ruke. Dokle god su oni u Njemu nalazili svoje pribežište, On se za njih borio savlađivao njihove neprijatelje. Ali kad su se od Njega izdvojili i pouzdali se u sopstvenu snagu, bili su slabiji čak i od onih koji nisu znali za Boga, te su ih neprijatelji pobeđivali." (P.P. str. 254). Na ovaj način savladao je pobedio je Isus Navin Amaličane, sa ostalim srodnim plemenima. St. 14-16. Bog naređuje Mojsiju da ovaj događaj zapiše kao spomen u knjigu, a Isus Navin treba da zapamti da će Gospod potpuno zatrti spomen Amaličanima. Pred svoju smrt Mojsije je potsetio narod na sva zličinstva što su Amaličani učinili Božjem narodu, da se to ne zabporavi. (v. 5. Moj. 25,17-19.) Zatim je Mojsije podigao žrtvenik u Rafinidu za spomen pobede pomoću Gospoda. Nekad su se podizali žrtvenici (kao sada crkve ili kapele) za spomen ma nešto što je Bog učinio. Mojsije je nazvao ovaj žrtvenik "Jave Nizi" ("Gospod moje zastava") tj. Gospodnje ime je ratni znak pod kojim ratujemo. U vezi sa ovim Mojsije je dalje rekao: "Šta se ruka podigla na presto Gospod će ratovati na Amalika od kolena do kolena." Smisao je da se podigla "ruka" na Gospodnju zastavu a znači ili Izrailjci treba da podignu ruku Gospodu, kao njegovi ratnici, da bi se posvetili službi protiva njegovih neprijatelja ili su Amaličani drsko podigli ruku protiv Gospodnjeg predstola, zato Gospod ratuje protiv njih do istrebljenja. 5. Jotorova poseta i savet Mojsiju (18, 1-27). 1. Jotorova poseta Mojsiju. St. 1-4. Jotor (Jetro), Mojsijev tast prvi mnogobožac, doznavši da je Izrailj izašao iz Egipta, posetio je svoga zeta odmah po prispeću Izrailja na Božju goru tj. Sinaj. On je živeo nedaleko od

167

mesta gde su se Izrailjci ulogorili, Jotor je poveo sa sobom kćer, Mojsijevu ženu Ceforu i dvoje dece, koja se mu se tamo rodila. Ovde se jasno naglašava da je Mojsije, na svome putu u Egipat, vratio natrag svoju ženu i decu (up. 4,24-26). Oni su do ovog vremena živeli kod Jotora. St. 5-8. Jotor je pošao Mojsiju da mu dovede ženu i decu. Izrailj se nalazio pod Sinajem. Mojsije je primio svoga tasta sa svim istočnjačkim znacima poštovanja što priliči ugčednim gostu. On ga je uveo u svoj šator gde mu je pričao o tome kako ih je Gospod Divno vodio i spasao. St. 9-12. Jotor se od srca radovao za sva dobočinstva koja je Gospod učinio Izrailju. On se saglasio sa Mojsijem i ostalim vođama naroda da prinesu žrtvu u čast Božje milosti. Ovo je bio izraz Jotorovog priznanja, da je Jave veći od svih drugih bogova. On je prineo žrtvu paljenicu, koja se cela cpaljivala i zahvalnu žrtvu od koje se jedan deo jeo. U ovom jedenjnu pred Gospodom uzeo je učešća i jedan deo narodnih starešina i na taj način izrazili prijateljstvo sa bogobojaznim sveštenikom. 2. Jotorov savet Mojsiju. St. 13-27. St. 13-16. Sutradan posle prinašanja žrtve sudio je Mojsije narodu u njihovim sporovima. Narod je stajao od jutra do uveče pred njim, iznoseći svoje sporove. Jorot se čudio da ovaj veliki posao obavlja samo Mojsije. Ali on je dobio odgovor, da narod dolazi "da pita Boga" tj. od Njega traži odluku, a to može da učini samo on kao jedini predstavnik otkrivenja u Izrailju. Sem toga, on im ovom prilikom "kazuje naredbe Božje i zakone Njegove". (P.P. str. 255/2). St. 17-20. Jotor je dao primedbu svome zetu na njegov način rada. On će tako brzo klonuti pod velikim teretom a i za narod je to mučno, te će mu dosaditi čekanje i nedolaženje do svog prava. Tast savetuje Mojsiju drugačije uređenje, koje će uspeti Božjom pomoću. U svim sporovima gde je potrebna Božja odluka, treba on da stvar iznese pred Gospoda. On treba narod da uči Božjim naredbama i zakonima i pokazuje mu put kojim treba da ide i šta da radi, ali ne da on ima i samu sudijsku dužnost. St. 21-23. Mojsije treba da izabere iz naroda sposobne, bogobojazne i poštene ljude, koji nisu lakomi i njih postavi nad hiljadu, sto, pedeset i deset ljudi, naime, starečine bratstva i porodice. Ove starešine treba da sude stalno narodu za manje stvari a veće da jave Mojsiju. Ako tako uradi on će moći izvršiti ono što Bog traži od njega, a narod neće morati dugo čekati, nnego će se sporovi brzo rešavati. St. 24-26. Mojsije je u svemu poslušao svoga tasta i načinio predloženo uređenje. On je postavio obično starešine naroda za sudije, koje su redovno sudile. Ovo je bila prva organizycija sprovedena u Božjem narodu na široj osnovi. (P.P. str. 256/1). C. Z A V E T N A S I N A J U IZLAZAK 19,1-24,11. U ovome odseku se opisuje po redu dolazak Izrailja na goru Sinaj, pripremanje za Božje otkrivenje na ovoj gori, davanje deset zapovesti kao i drugih zavetnih zakona i uredabe, i najzad zaključenje samog zaveta. 1. DOLAZAK IZRAAILJA NA SINAJ I PRIPREMANJE ZA PRIMANJE ZAPOVESTI I SKLAPANJE UAVETA (19,1-25). 1. Dolazak naroda na Sinaj. St. 1.2. St. 1. Prvog dana trećeg meseca po izlasku iz Egipta stigli su Izrailjci u pustinju Sinaj. Oni su ovde ostali oko godinu dana prema 4. Moj. 10,11.12.

168

Tu su primili Božji zakon i svetište. Ime Sinaj se spominje u Petoknjižju i drugim knjigama St. zaveta, i označuje geografski samo jedno brdo u velikom planinskom lancu, a "Sinajska pustinja" je pustinja u dolini toga brda. St. 2. Izrailjci, pošavši iz Rafidina prošli su kroz dolinu Eš-Šeh i stigli u ravnicu Er-Raha koja leže severno od planinskog masiva Sinaja. Prema svemu izgleda da je vrh Ros-Es Sufsafe (1994m), koji se visoko diže nad ovom ravnicom, brdo na kome je Bog Mojsiju dao zakon. Ovo je brdo sa svih strana, osim jugoistočne, veoma strmo. Opisi Svetoga pisma se potpuno slažu sa ovim brdom. Pred ovim visom planinskog lanca Horiva koji se visoko diže kao neki žrtvenik, nalazi se široka ravnica. Tu je bilo mesta da se toliki narod dalje povuče iz straha. Dve doline, Er-Raha i Ed-Deir pružaju dovoljno mesta za Izrailjske šatore i potrebe. Ros-es Sufsafe je brdo koje se stvarno može lako dodirnuti jer je pristupačana iz ravnice. Na ovom brdu se isto nalazi manja uzvišica na kojoj su se Aron, I. Navin i starešine pojavile sa Mojsijem pred Gospodom. Ravnica Er-Raha odlično odgovara mestu klanjanja zlatnome teletu. Prema svemu do sada ispitanom možemo reći da ime Horiv označava ceo ovaj planinski lanac, a ime Sinaj, brdo, na kome je dat Božji zakon. Horiv (Horeb) znači "suhoća" i ovo ime potpuno odgovara ovim golim stenama na kojim nema nikakvog biljnog života. 2. Bog objaljuje Mojsiju uslove zaveta. St. 3-6. St. 3. Pošto je logor bio uređen, Mojsije se popeo na brdo da bi se tammo susreo sa Gospodom. Olak je skrivao Božje prisustvo a on se približio tom oblaku. Gospod mu je viknuo i dao mu poruku za narod i uslove zaveta. St. 4-6. Ova ponuda ugovora sa Izrailjem nije ni slučajna ni samovoljna nego zasnovana na redovnim istorijskim činjenicama. Ovaj narod je već dosta iskusio od Božje milosti i sile. Bog ih je nosio, kao što orao širi svoja krila pod svojim mladima, da se ne bi survali u dubinu i nosi ih na svojim krilima kad se ummore (up. 5. Moj. 32,11). Gospod je štitio Izrailja i provodio ga kroz teškoće sve do ovog mesta otkrivenja. I sada Bog im objavljuje osnovni uslov, temelj, ovoga ugovora: poslušnost. Oni treba da slušaju Njegovu volju i drže Njegov zavet. Tada će ih Bog načiniti svojim narodom, svešteničkim carstvom i tako će postati sveti narod. Dakle, ovde se postavlja uslov, nudi prihvatanje i objavljuje zadatak. Svešteničko carstvo ili carstvo sveštenika znači carstvo kome će sam Bog biti car i vladar, a u kome će svi građani biti samo sveštenici tj. posvećene Božje sluge, koje se nazivaju Njegovim imenom. Sveštenik ulazi u svetište i odande donosi Božji blagoslov. Dok se mnogobošci boje Boga i moraju bežati od Njega, Izrailj se može približiti i postati posrednikom za spasenje ostalim narodima. Kao Božja svojina i nosioci obećanja i Božje volje, oni su izdvojeni od svih naroda za sve narode. Otuda su oni sveti narod.(up. 1.Pet. 2,9.) 3. Mojsije obaveštava Boga p odluici naroda. St.7-9. St. 7-9. Mojsije silazi s gore, prikuplja sve starešine i saopštava im Božju poruku za narod. Starešine objavljuju narodu Božju volju, njegove reči i uslove, a narod ih prihvata. Izrailj je jednoglasno pristao, rekavši: "Što je god kazao Gospod činićemo". Na ovo Bog saopštava Mojsiju da će se lično spustiti na Sinaj u gustom oblaku, da bi narod čuo kad govori s njim, te da bi mu ubuduće više vorevao. 4. Pripremanje naroda za sklapanje ugovora. St. 10-15.

169

St. 10.11. Pošto je narod prihvatio Božju ponudu on treba odmah da se pripremi za zaključenje ovog zaveta i primanje Božjih zapovesti. Tri dana ima da traje ovo pripremanje. Narod treba da se pripremi u pobožnosti i svetom strahu, da bi se mogao susresti sa Gospodom. Mojsije je trebalo da obavi ovo osveštenje naroda. Pranje haljina je spoljni simbol očišćenja srca. Treći dan će se pojaviti Gospod narodu. (P.P. str. 257/4). St. 12-15. U ovom pripremanju treba Mojsije da postavi narodu granicu oko Sinaja i pod pretnjom smrtne kazne da im zabrani da se penju na brdo čak ni kraja da se ne dotaknu, jer sve živo (čovek i životinja) što se dotakne treba da pogine. Na njega se neće metati ruke kao obično nego odmah kamenovati ili prostreliti za primer drugima. Tek kada zatrubi otežući može se narod penjati na goru. Mojsije je došao s brda i osveštao narod. On im je skrenuo pažnju da budu pripremni za treći dan i da se za ovo vreme braćni drugovi odvoje. 5. Bog se javlja na Sinajskoj gori. St. 16-25. St. 16.17. Trećeg dana kada je svanulo, zagrmeše gromovi i zasevaše munje a gusti oblak se javi na gori. U logoru treba moćno zatrubiti da narod zadrhti. Gospod se spustio u oblaku na brdu (v. st. 11). (P.P. str. 258/2). St. 18-20. Brdo Sinaj se pušilo tako da se od njega dizao dim kao od neke topionice. To je zato što se sam Gospod spustio na brdo u ognju. (v. Jevr. 12,18). Na zemlji glas trube je bio sve jači. Mojsije je u molitvi govorio pretstavljajući narod svome Bogu, a Gospod mu je odgovoriio silnim glasom, koji je narodu izgledao kao grmljavina. Tako je Gospod sišao na vrh Sinajske gore. On je tada pozvao Mojsija ne vrh i on se popeo. St. 21-25. Ovde gore naredio je Bog Mojsiju da opet siđe, dole i narod ozbiljno opomene da ne pristupa Gospodu, tj. da ne prekorači postavljene granice i ne približi se Gospodu, da bi Ga video, i da tako ne bi mnogi izginuli od samoga Gospoda, jer videti Boga znači smrt za grešnog čoveka. Čak i sveštenici, čija je inače služba da se približe Bogu, treba da se osveštaju da ne bi poginuli. Pre postavljanja Arona i njegovog potomstva za nasledne sveštenike ovu službu su obavljali prvorođeni. (v. 24,5). Mojsije potseća Boga, da se narod ne može popeti, jer je načinjena granica dokle smeju ići prema gori, po samoj njegovoj opomeni (up. st. 12.) Gospod ostaje ipak pri tome da Mojsije treba da siđe dole i opomene narod, i onda sa Aronom da se popne, a sveštenici i narod treba dole da ostanu. 2. OBJAVLJJIVANJE DESET ZAPOVESTI (20,1-26). Deset reči koje je sam Bog izgovorio narodu i onda napisao svojim prstom na dve kamene ploče, razlikuju se od svih ostalih datih zakona narodu jer je neposredno božansko otkrivenje. Otuda je ovaj zakon božanski i svet u najširem smislu ove reči. Bog ima sa čovekom naročiti cilj zato mu postavlja osnovna životna načela. Deset zapovesti ili Božji zakon je osnovni zakon u kome je izražena glavna Božje volja. On je Božji zahtev upućen svim ljudima, koji žele da stupe sa Njim u zajednicu. Ovakav zakon važi za sve ljude u sva vremena, jer je Bog nepromenljiv a čovek u istom grešnom stanju. (P.P. str. 259/1). Narod upčlašen pojavama koje su pratile objavljivanje deset zapovesti, želi da im Bog više ne govori nego Mojsije. Pošto je svrha Božje pojave ostvarena, Bog pristaje na to. Mojsije ide sam Bogu u gusti oblak i On mu daje razna uputstva za narod, počevši od načina bogosluženja u stihu 22-26. 1. Bog izgovara deset zapovesti. St. 1-17.

170

St. 1. "Zatim se grmljavina utišala. Truba se više nije čula, zemlja je bila mirna. Pre nego što se čuo Božji glas nastupila je svečana tišina, Bog je objavio svoj zakon iz guste tame koja ga je obavijala dok je stajao na bregu okružen grupom anđela." (P.P.str.258/3). Mojsije opisuje tu scenu u 5. Moj. 33,2.3. Gospod je glasno izgovorio sve ove zapovesti. Prva zapovest. St. 2.3. Za svaki zakon se mora znati ko ga izdaje i u čije ime. Bog se ovde označuje svečanim imenom Jave, jedinim Bogom, koji sa njima sklapa sada ugovor i čini ih svojim narodom i zato očekuje da Ga u svemu slušaju. On ih je svojom silom izbavio iz ropstva u Egiptu. (P.P. str.258/4). Izrailj ne sme imati drugih bogova iz Jave svoga Boga, jer On je jedini Bog (v. 5. Moj. 6,4). Drugi bogovi, za koje se u ono vreme verovalo da postoje, nisu se otkrili narodu, nego su ih ljudi objavili i tako su izjednačili Tvorca sa stvorenjem (up. Rim. 1,23). Ti bogovi su ništa, ali iz njih stoji sotona, koji pokušava da čoveka zavede da se klanja zemaljskom, čulnom i telesnom, umesto Tvorcu. (P.P. str. 259/2). Druga zapovest. St. 4-6. Ova zapovest se odnosi na zabranu svake pretstave Boga (kipa ili slike) radi klanjanja i služenja. Druga zapovest ne zabranjuje uopšte vidljivo prestavljanje nevidljivih stvari (up. 25,10; 26,31; 4. Moj. 21,9). Nego samo takvo pretstavljanje u svrhu klanjanja i služenja. Dakle, ne zabranjuju se sve slike i kipovi, nego samo one koje se smatraju božanske. Opasnost je ovde u tome što se neki simbol uskoro može obožavati namesto onoga, koga on pretstavlja. Međutim, samo Bogu pripada proslavljanje (obožavanje i bogosluženje). Izraz kip ili slika se odnose na izjednačenje sa Božanstvom. Sve što se nalazi na nebu, zemlji i u vodi ne može Stvoritelja prikazati i uporediti (P.P. str. 259/4). Gospod je veliki revnitelj. On, dakle, nije ravnodušan ako se ona božanska počast, koja jedino Njemu pripada, drugome ukazuje. Pošto je On jedini Bog, On ne ustupa svoju čast i mesto ničem drugom što više voli nego Bog, ni jednoj prilici koja samo predstavlja Boga ili njegova stvorenja. Bog se obraća i kažnjava u svome gnjevu, koji je kao oganj koji spaljuje. (v.Ponav. 4,24), one koji se iz neposlušnosti, mržnje ili fanatizma predaju kipu ili slikama što prestavljaju Boga i na ovaj način vređaju Njegovo Biće. Posledice ove neposlušnosti nastavljaju se i na decu do 3 ili 4 kolena, ako oni nastave greh svojih predaka ("koji mrze na mene"). Ali, onaj koji se obrati on će možda morati snositi posledice greha predaka, ali na njemu neće više biti proklestva (up. Jez. 18,2-4.) (P.P. str. 260/1). Treća zapovest. St. 7. Ova zapovest se odnosi na zloupotrebu Božjeg imena, Božje ime je Jave što znači: "Onaj što jest" (Izl. 3,14). Ovo ime označava Božje biće Njegov karakter (v. 3,14; 34,5-7), zato se ono treba upotrebljavati sa velikom pažnjom i strahopoštovanjem. Ono se nesme upotrebiti za ništavne, sujetne i prazne svari. Bog neće ostaviti nekoga nekažnjenog ako njegovo ime upotrebi "uzalud" tj. u ništa. Upotrebsa Božjeg imena u službi zla i bezbožnosti je neoprostiva zloupotreba. Prestupitelj će biti kažnjen Božjom kaznom kao i prestupitelj 1 i 2 zapovesti. (P.P. str. 260/4). Svaka nepotrebna i mehanička upotreba Božjeg imena utiče štetnoi na bližnje i zato je zabranjeno. Četvrta zapovest. St. 8-11. Ova zapovest naglašava svetkovanje subote kao i način svetkovanje. To što je svetkovanje ovoga dana, kao deo bogosluženja u Izrailju uneseno u Božji zakon, jasno posvedočava naročiti značaj subote, koji mu sam zakonodavac pridaje. Naredba o svetkovanju

171

subote donešena je i u drugim zakonima, koji se manje odnose na obredne propise (na pr. 23,12. Lev. 19,3; 26,2. i dr.) Ona se čak prikazuje kao znak sinajskog zaveta (v. 31,13.17). Svetkovanje subote je ušlo u dekalog i ostale zakone ne kao nešto novo, nego kao stara ustanova. (P.P. str. 260/6). "Sećaj se dana subotnog da ga svetkuješ" znači, misli na njega tako, da ga razlikuješ kao dan od većeg značaja, nego obične dane, da bi ga svetkovao tj. da bi ga posvetio Bogu i napustio ono obično, svakidašnje. Ustanova subote je Božji dar čoveku koji u sebi nosi znake večnosti. Ona nas naročito podseća na Božje stvaranje sveta (up. Post. 1,31; 2,1-3.) i onaj konačni večni odmor posvećen Javi tj. Njemu u čast, na koji ne treba da se radi ni jedasn posao. (v. 31,15), za razliku od raznih praznika na kojima su bili zabranjeni samo tzv. "ropski poslovi" (Lev. 23,7). Odmor u subotu treba da je opšteg karaktera. Počivati trebaje: 1. /Svi slobodni Izrailjci i njihova deca, 2. /sluge, sluškinje i robovi, kao i sva tegleća stoka, 3. /svi stranci, nadničari i gosti. (P.P. str. 261/1) U st. 11. nam se daje razlog zašto treba svetkovati subotu. Razlog je što je sam Gospod počinuo u 7 dan, zato ga je blagoslovio i posvetio. Peta zapovest. St. 12. Ova zapovest naređuje da se poštuju roditelji tj. da im se ukaže dužno poštovanje i pomoć kao roditeljima. Ovde se ne naređuje ljubav prema roditeljima, kao prirodni nagon dece prema roditeljima, nego njihovo ponašanje i postupanje prema svojim roditeljima kao njihova moralna dužnost. Ova zapovest ima potvrdni karakter, jer su roditelji dati deci kao Božji zastupnici na zemlji. (P.P. str. 261/3). Deca su dužna da priznaju roditeljsku ljubav, brigu i staranje. "Poštovati" znači nekome priznati mesto koje mu pripada (P.P. str. 261/3). ispunjenjem ove dužnosti osigurava se sklad i jedinstvo dece sa roditeljima; otuda i obećanje o ovoj zapovesti. Apostol Pavle vezuje ovo Božje obećanje sa poslušnošću prema roditeljima. (Ef. 6,1-3). Deca treba svedočanstvo vere svojih roditelja. "U gospodu" da prihvate s poštovanjem da bi im se produžili dani na zemlji. Obećanje dugog života u obećanoj zemlji (Hananu), što ustvari znači uopšte obećanje Božjeg blagoslova na ovoj zemlji, odnosi se najpre na Izrailj kao celinu ali i na pojedince uopšte. Šesta zapovest. St. 13. Bog je izvor života, koje je najveće ljudsko dobro. On ga je dao. On želi da čovek živi. Otuda, sve što je neprijateljsko prema životu protivi se Bogu. Ova zapovest štiti ljudski život, koji je samo slika večnog života. Moralni zahtev ove zapovesti je, da ljudi jedan drugom ne oduzimaju neorganizovano život, jer je Bog stvorio čoveka po svome obličju. (Up. Post. 9,6). Isus nam iznosi ovu zapovest u pravoj svetlosti u svojoj besedi na gori (Mt. 5,22-26). On kaže da je ev duhovno prestupanje ove zapovesti. ( P.P. str. 261/1). Sedma zapovest. St. 14. Brak je božanska ustanova Božjeg plana sa čovečanstvom. Muž i žena postaju jedno telo (Post.2,24) i duhovno-duševna celina (Post. 2,18). U braku su vezana dva odgovarajuća bića. Posle života najskupocenije dobro na ovome svetu je mužu žena, a ženi muž. Brak je sjedinjenje dvoje u jedno. To jedinstvo je prvi uslov braka. Preljubom se raskida to jedinstvo. U St. zavetu se pod preljubom razumevao polni snošaj sa udatom ženom ili zaručnicom (Lev. 20, 10. Ponav. 22, 22.23). Ali, sam Isus je rasvetlio pitanje preljube. On smatra i samu požudnu želju kao početak preljube (Mt. 5,27.28). (P.P. str. 262/2). Osma zapovest. St. 15. Ova zapovest štiti svojinu, time što zabranjuje

172

krađu, očiglednu ili prikrivenu,grubu ili prefinjenu. Bog je vlasnik svega na zemlji i on polaže pravo na osnovu stvaranja na: čoveka, njegovu svojinu i njegovo vreme. Bog nam je poverio razna dobra na ovoj zemlji i mi nesmemo oduzeti (krađom) dobra poverena našim bližnjima. Svojina se stiče na osnovu rada. Sve što uradimo, proizvedemo i zaradimo pripada nam "u Bogu", koji je to sve stvorio. Krađa je nepravedno sticanje dobara, ona može ozbiljno da ugrozi život i opstanak pokradenog. Otuda moralni zahtev: ne kradi. (P.P. str. 262/3). Deveta zapovest. St. 16. Bog je istina i u Njemu nema nikakvog menjanja. To on traži i od čoveka: istina treba da bude posvedočena. Otuda moralni zahtev: budi istinit. Ostani kod istine i činjenice u svim svojim izjavama. Ova zapovest štiti nevinog od štete zbog lažnog svedočenja, i tako postvlja pravi odnos među ljudima. Deveta zapovest ne zabranjuje samo lažno svedočenje, nego svaku laž, koja je gad u očima istinitog Boga. (P.P. str. 262/4). Deseta zapovest. St. 17. Načelo ovog sveta i telesnog čoveka je u suprotnosti sa Bogom i njegovim načelom (up. 1. Jov. 2,15-17). Ovo čovečije načelo se javlja u željama tela i ovog sveta. Te želje ispunjavaju ceo svet a sedište im je u ljudskom telu. Ove želje pretvaraju se u požude i ondsa dolazi sebičnost do izražaja. Božje načelo je, nasuprot tome samoodricanje. Čovek treba da teži da bude sličan Bogu, otuda i moralni zahtev, da se odbijaju želje tela koje vode zemaljskom i telesnom. Ova zapovest nam govori o tajnim počecima i uzricima mnogih zala. (P.P. str. 263/2). Deseta zapovest zahteva od čoveka da izmeni stav koji je protiv načela u njemu samome. (up. Gal. 5,16-18). božje carstvo kao i carstvo ovoga sveta počinje najpre u čovečijoj unutrašnjosti. Zavist je ono duhovno stanje iz koga se razvija požuda. Zavist i požuda stvaraju ozbiljne opasnosti i smetnje ne samo kod onih koji žele nego i onih čija se svojina želi. Iz ove zapovesti se vidi kako Božji zakon duboko zalazi i raskopava zlo u samom njegovom korenu. Držanjem ove zapovesti čovek pokazuje stvarnu promenu svog života, jer se oslobađa telesne požude, koja je koren sviju zala. 2. Utisak Božje pojave na narod. St. 18-21. St. 18.19. Ceo narod je video sve pojave koje su pratile Božje objabljivanje zakona na Sinaju. On je u strahu uzakao od brda i iz daleka posmatrao bojeći se, da im duže posmatranje Božjeg otkrivenja ne donese još smrt, oni mole dsa im sam Bog više ne govori nego Mojsije a oni su voljni da ga slušaju to je i bio Božji cilj (v. 19,9), i pošto je pjostignut, Bog pristaje na to priprema narod na zaključenje zaveta. St. 20.21. Mojsije ih umiruje uveravajući ih da Bog nije došao da ih ubije nego da ih samo iskuša; da bi dobili straha i bili poslušni njegovim naredbama, te da nebi grešili u buduće. Dok se narod držao podalje, Mojsije se sam približavao tamnom oblaku, koji je obavijao brdo. 3. Bog obajavljuje Mojsiju pravi način bogosluženja. St. 22-26. St. 22-25. Reči "videli ste gde vam s neba govorih" je uvodna formula koja nas podseća na 19,4. Izrailj nesme biti kao mnogobožački narodi koji sebi grade zlatne i srebrne bogove. Način bogosluženja treba da bude žrtvenik (oltar). Sam Bog određuje materijal i mesto za ovaj žrtvenik. Kad

173

načine žrtrvenik, on treba da je od zemlje ili kamena. Božji narod treba da za svoje bogosluženje ima samo jednostavni neukrašeni žrtvenik. Ako se radi od kamena nesme biti od tesanog kamena gvožđem, da se ne oskvrni rukom. On treba da se podigne samo onde, gde će im se Bog približiti. Kasnije je bio izrađen stalni žrtvenik šatora od sastanka kao i u jerusalimskom hramu. St. 26. Žrtvenik treba da je nizak i da se do njega postepeno dođe. To je zato da se pred njime ne bi pokazala ljudska golotinja pri koračanju što je nepristojno. Kasnije se propisuje zbog ovoga svešteničko odelo (v. 28,42). 3. ZAKON ZAVETNE KNJIGE (21,1-23.33). Pod "zavetnom knjigom" (v. 24,7) Razume se skup propisa (zakkona) iznešenih u Izl. 21,1-23.33. Koji regulišu najvažnije odnose među Božjim narodom. Zakone ove knjige treba dobro razlikovati od Božjeg zakona ili deset zapovesti. Zavetna knjiga sadrži verske; građanske i krivične propise dok su deset zapovesti moralni zakon. (P.P. str. 263/5). a. Razni građanski i verski propisi. 21,1-23.20. 1. Propisi o ličnoj slobodi i ropstvu. St. (21),1-11. St. 1. Ove zakone je primio Mojsije za narod. Po njima su imali sudije das sude narodu. I na 33 ovakvih građanskih i krivičnih propisa (zakona). O robovima. St. 2-6. 1. Zakon. St. 2. Ako neko kupi Jevrejina (Izrailjca) kao roba (Izrailjci nisu smeli prodavati Izrailjce kao robove) treba da ga oslobodi posle šest godina robovanja tj. kad nastupi 7 godina. Njega treba osloboditi bez ikakvog otkupa. (P.P. 264/6). 2. Zakon. St. 3. Ako je sam došao treba da bude oslobođan sam; ako je došao sa ženom onda i ona treba da se oslobodi. To znači ako nije ništa doneo gospodaru osim tela, tako i da bude otpušten. 3. Zakon. St. 4. Ako je dobio ženu od gospodara i ona mu rodi decu onda može biti oslobođen samo on. Žena i deca su gopodsareva svojina. Njegova žena je bila gospodasrev rob, ona to ostaje i dalje. 4. Zakon. St. 5.6. Ako rob formalno i ozbiljno izjavi da ljubi svoje i svoga gospodara i neće da se oslobodi, onda treba gospodar da ga izvede kod sudije na vratima svetišta i tamo mu probuši uho šilom. Probušeno uho je bio i kod starih naroda znak ropstva. Ono prestavlja poslušnost drugom, svome gospodaru. Ovakav rob je postao doživotnim robom. O naložnicama. St. 7-11. 5. Zakon. St. 7. Ako neko proda svoju kćer "kao služavku", iz siromaštva ili da je zbrine ona ne treba da se oslobodi kao rob. Ovde je reč o Jevrejkama koje su prodaste kao konubine (naložnice, inoče). Konkubinat je bio uobičajen u staro vreme kod Jevreja: kod partijaraha (Post. 16,3; 22,24) kod sudija (Sud. 8,31; 9,18) i careva (2. Sam. 3,7; 5,13; 15,16. itd.). Zakon je ovo predviđao ovde i u Lev. 19,20. On dozvoljava das postoji ali ne preporučuje i ne podupire. U ovom slučaju one nisu robinje i za njh važe drugi propisi. One neće biti sdobodne 7 godine, nego ostaju kao inoče zauvek. Samo u navedenim slučajevima (st. 8-11) može biti ona slobodna i to čak i ranije nego robovi.

174

6. Zakon. St. 8. Akko mu se ne dopadne i ne oženi se sa njome, treba da je pusti na otkup. On je ne sme prodati nejevrejinu, ako je ne uzme kao naložnicu. 7. Zakon. St. 9, 2.) Ako je pre i posle lupovine nameni svome sinu, onda ona ima prava kćeri tj. treba da je drži kao kćer u postupanju, hrani i odelu. Ona je sada njemu potčinjena kao stalni član porodice. 8. Zakon. St. 10.11. 3.) Ako je zadrži kod sebe, ali osim nje uzme drugu, zato što mu se ne dopada ili želi još jednu da ima onda ne sme da joj smanji hranu odelo i zajednicu, na što ona ima pravo kao njegova naložnica. Ako joj ovo troje ne ispuni, ona može bez otkupa da ga napusti. 2. Propisi o zaštiti života. St. 12-17. 9. Zakon. St. 12-14. Ko tako udari čoveka da umre (na mestu ili kasnije usled poovrede) taj treba da se pogubi. (Up. Post. 9,6. Čev. 24,17. Broj. 35,30.31.) Ovo je osnovno načelo i pravilo. Bliži propisi se daju u dva sledeća zakona, koji razlikuju nehotično i hotično ubistvo. 1./ (2. Zakon) "Ako mu nije zamku napravio" (nehotično ubistvo), nego se desilo nesretnim slučajem, ne namernoonda on treba da pobegne u mesto (oril) kkoji če biti određeno. Tamo će biti siguran od osvetnika. - 2./ (3. Zakon) Ako bi neko namerno i svesno iz zasede ubio čoveka (pobliže u Broj. 35,16-18. Ponav. 19,11.), on treba da se čak od žrtvenika odvuče, ako se tamo skloni i pogubi. 10. Zakon. St. 15. Ko svojjih roditelja udasri tj. zlostavlja udaranjem, treba da se pogubi. Strogost kazne se objašnjava visokim poštovanjem i položajem, koji treba roditelji da uživaju kod dece. Udaranje i psovanje (st. 17.) roditelja je zločin prema Bogu, čiji su roditelji zastupnici. Ubistvo roditelja, ako se pojavi spada u st. 12. 11. Zakon. St. 16. Treba da se pogubi čovek, koji ukrade čoveka i proda ga ili se nađe kod njega. 12. Zakon. St. 17. Ko psuje roditelje ili ih prokljinje zaslužuje kaznu kao za bogohuljenje (v. Lev. 24,16.). 3. Propisi o zaštiti u slučaju telesne povrede. St. 18-32. Od strane čoveka. St. 18-27. 13. Zakon. St. 18.19. Ako u svađi i tuči neko udasri čoveka kamenom ili pesnicomi on ne umre nego oboli, ondas treba počinitelj, ako se oštećeni pridigne sa štakom ili štapom da bude slobodan. On je dužan samo dsa mu plati za lečenje i dangubu. Ako se slučaj završi smrću onda se primenjuje zakon iz st. 12., osim ako je na opisani način izašao napolje a smrt je kasnije nastupila. NJegova je krivica što ej ranije izašao. 14. Zakon. St. 20.21. Svakako je drugačije kada su u pitanju robovi nejevrejskog porekla (up. Lev. 25,44.45.). Kad neko takvog roba udari sa štapom (običnim sredstvom sa kaznu) das umre na mestu, nečovečni gospodar je kriv i mora biti kažnjen. Kod Grka i Rimljana gospodari su bili potpuno slobodni u ovakvom slučaju po Jevrejskom tumačenju teksta, treba da bude kažnjen smrtnom kaznom - odrubljivanje glave mačem. Ali, bez sumnje se pravila razlika između slobodnog čoveka i roba. U ovom slučaju moždas je i nenamerno ubistvo bez sumnje je sud određivao i izvesnu odgovarajuću kaznu, dok propis sammo kaže da je kriv. Ali kod namernog ubistva se svakako nije

175

pravila razlika između slobodnog i roba. Ako zlostavljeni rob preživi 1 ili 2 dana, gospodar nije kriv jer tada mogu nepovoljni sulovi izazvati smrt, a gospodar je samo hteo kazniti roba, koji je njegova kupljena svojina. Gubitak roba mu je dovoljna kazna za njegovo prekomerno kažnjavanje. 15. Zakon. St. 22. Kad se muškarci potuku i u tuči neko od njih udari noseću ženu (koja je možda htela da ih rastavi), tako das se ona ranije porodi usled udasrca, ali pri tome ne bude nikakve štete krivac treba da plati globu, koliko odredi muž ove žene. On treba ovu globu da isplati preko sudija, koji će odobriti visinu globe prema šteti nanesennoj ženi ili detetu. 16. Zakon. St. 23-25. St. 22. iznosi posebni propis na koji se ne primenjuje zakon u st. 22. nego posebni. Ako se prilikkom tuče dogodi ne samo ženi ili detetu, ilimajci i detetu, nego svakome učesniku u tuči da izgubi život, neki ud tela ili zadobije ranu - onda važi: život za život, oko za oko itd. Učiniocu treba da se učlini upravo ono što je on upravo drugima učinio. Ovo takozvano pravo odmazde (jus talionis) nalazi se još u Lev. 24,19.20. Ovo je bilo uopštew staro načelo pravde kod naroda. Ovaj se propis primenjivao kod Jevreja samo na zahtev oštećenog. 17. Zakon. St. 26.27. Pravo odmazde ili "oko za oko, zub za zub" ne primenjuje se na robove. Gospodar mora u ovom slučaju da oslobodi oštećenog roba. On time pretrpljuje samo imovinsku štetu a rob dobija u oslobođenju dovoljnu oštetu. Od strane životinje. St. 27-32. St. 28. Kad vo ubode čoveka tako da on umre, vola treba kamenisati a meso od njega da se ne jede dok sam vlasnik nije kriv. Ovaj se propis oslanja na Post. 9,5. gde se izričito naglašava nepovrednost i svetost ljudskog života. Meso ovakvog vola nesme se jesti jer je oskrvljeno krivicom za krv (život). St. 29-31. Ali, akko je vo bio poznat gospodaru od ranije kao bodač i opomenut je, a on nije obratio pažnju na to niti preduzeo potrebne mere vo treba da se kamenuje a gospodar da se pogubi. On je mogao očekivati neserću, ali nije preduzeo potrebne korake pa je zato kriv. Ovaj se propis primenjivao samo ako je rodbina poginulog izričito tražila smrtnu kaznu. Obično se tražilo samo oštaćenje, jer se radi o nemarnosti a ne namernom ubistvu. Ovo zakon dozvoljava. Krivac može svoj život otkupiti kad plati sve što se traži od njega. Ako vo, ubode one koji su još pod starateljskom vlašću oca, propis o šteti ocu može se isto primeniti. St. 32. Ako je uboden rob kazna se svodi na materijalnu oštetu. Vlasnik volaje dužan da plati gospodaru roba 30 sikala srebra (srebrenika) što je bila cena roba i još das izgubi vola koji mora biti kamenisan. 4. Propisi o naknadi za oštećenje na stoci. St. 33-36. 18. Zakon. St. 33.34. Kad neko otkrije rupu ili cisternu ili iskopa a nepokrije, pa tamo upadne kakva domaće životinja vo ili magarac vlasnik rupe mora da da naknadu za uginulu životinju u novcu, a uginulo njemu pripada. 19. Zakon. St. 35. Ako nečiji vo (koji inače ne bode) smrtno ubode neko goveče, onda treba da se vo proda i novac podeli između vlasnika vola

176

i vlasnka uginulog govečeta. Oni dele štetu na pola ali im isto pripada pola ubijenog govečeta. 20. Zakon. St. 36. Ako je bilo od ranije poznato da je vo bio bodač, a vlasnik nije dovoljno pazio na njega, onda on mora oštećenom da naknadi vola (u naturi ili novcu), a ubijenog može zadržati . 5.Propisi o naknadi za oštećenje pokretne svojine bližnjih . St. (22) 1-4. 21. Zakon. St. 1. Ako neko ukrade goveče ili sitnu stoku(ovcu), zakolje ili pripada (suprotno u st.4) tj. koristi se njome tako, da se nemože više vlasniku vratiti - on mora da nadoknadi sa pet goveda ili četiri sitne stoke. Veća kazna za krađu goveda objašnjava se njenom većom vrednošću, naročito s obzirom na rad u polju. 22. Zakon.St.2. Ako se lopov nađe pri provali (noću, prema st.3)i bude ozleđen da od toga umre, ubica nije "kriv za krv" tj. neće biti kažnjen kao ubica. Noću nemože vlasnik da kradljivca prepozna i da ga tuži sudu, sem toga on nezna da li je taj samo kradljivac ili i ubica i razbojnik . 23. Zakon. St. 3. Ako se krađa obavila kad se već rasvanilo i postao dan, onda je ubica "kriv za krv", ako ga je ubio, bilo na mesto krađe ili kasnije ne nekom drugom mestu. Danju se vidi ubica, može ga se prepoznatii ooptužiti, može se lakše doći u pomoć. Takvo ubistvo nije opravdano i nužno. Ništa se ne kaže kako treba postupati svakako 21,12 ne odnosi se na ovaj slučaj. Uhvaćen kradljivac netreba umreti, nego da naknadi sve , a ako nema da se proda kao rob. Kazna u ovom slučaju nije tako stroga,jer se smatra da zlo još nije do kraja izvršeno jer je stoka još živa kod njega. 24. Zakon. St. 4. Ako se nađe kod kradljivca živa pokradena stoka (suprotno st. 1.)on treba dvostruko da naknadi tj. pokradeno i još jednu istu takvu životinju. 6.Propisi o naknadi štete na polju . St. 5.6. 25. Zakon. St. 5. Ako neko pusti stoku na polje ili u vinograd da slobodno pase (bez čuvara), dužan je da naknadi najboljim od svoga polja ili vinograda tj. da ustupi najbolji komad njive ili vinograda, ako je potpuno oštećen, a ako samo malo onda da od istog nadoknadi u naturi. 26. Zakon. St. 6. Ako se pojavi vatra i dohvati trnje, (ograda) kojim je njiva okružena, pa izgori stog i žito, onaj koji je prouzrokovao štetu vatrom mora nadoknaditi štetu. Šteta se nadoknađuje jednostruko, jer nije bilio zle namere. 7. Propisi o naknadi za povremenu stvar. St. 7-14 27. Zakon. St. 7.8. Kad neko da na ostavu novac ili neku stvar, pa stvar bude ukradena ostavodavcu, ako se kradljivac pronađe treba da plati vlasniku dvostruku vrednost. Ako se kradljivac ne pronađe, ostavoprimac se mora da pojavi pred sudijama na vratima svetišta, i ovde da se zakune, da nije rukom potegao na predmet predanu mu na ostavu. Ovaj spor ne treba da se odluči kockom nego zakletvom ostavoprimca. Ako se zakune, smatra se da je pokraden. 28.Zakon. St. 9. Opšti propis o postupku u slučajevim sporova oko utaje ili nezakonitog prisvajanja tuđe svojine, kad se redovnim putem i načinom nemože da utvrdi krivica ili nevinost. Ovaj se propis odnosi na svaku stvar, koja je u sporu ko bude osuđen od sudija mora će da vrati stvar dvostruko. 29.Zakon. St. 10. 11. Ako se nekom preda životinja na čuvanje (npr. pr. pastiru) i ona crkne, ili se ošteti, ohromi ili rani ili je možda razbojnik

177

odnese bez svedoka, onda treba da se položi "zakletva Gospodnjem imenu", (Up. 2. Sam. 21,7;1.Car. 2,43.) u sporu sa vlasnikom, da nije posegao rukom na svojinu svog bližnjeg. Ako to učini nije dužan da nadoknadi. Vlasnik je dužan da pristane na ovu zakletvu. 30. Zakon.St.12. Ako je čuvaru ukradena životinja treba da plati njenu vrednost vlasniku. On je mogao to da spreči sa više budnosti i pažnje,na što je obavezan. 31. Zakon.St.13. Ako je životinju rastrgla neka zver, čuvara treva da pokaže kao dokaz vlasniku neki deo rastrgnute životinje. (Up.Amos 3,12). U ovom slučaju nije dužan nadoknaditi štetu. 32. zakn. St. 14.15.Kad neko uzme od bližnjeg životinju na poslugu, pa ugine ili ohromi, a vlasnik nije bio prisutan, treba da mu nadoknadi štetu. Ali, ako, je vlasnik bio prisutan, da se neplati, jer nije sprečio nesreću ili pogrešno postupanje sa životinjom. Ako je uzeta u najam plaća se samo najam. 8. Propisi za slučaj zavođenja nezaručene djevojke. St.16.17. 33. Zakon. St.16.17.Ako neki muškarac zavede još nezaručenu devojku i legne sa njome, on je dužan da joj plati miraz i uzme je za ženu. Ovaj slučaj spada u propise o oštećenju svojine, jer ovakva devojka pripada ocu kao njegova svojina. Nju tek verenik otkupljuje darom ocu. Zavodnik u ovme slučaju mora da plati miraz bila ona njegova žena ili ne.Ako otac ne da kćer zavodniku za ženu, on je dužan da mu plati otkupninu (miraz) za devojku. Otkupnina je bila određivana prema lepoti, porodičnom položaju itd. Otac je dobio naknadu štete za osramoćenje kćeri i štetu njemu tim prouzrokovanau. Kasnije u Ponav. 22,28.29. reguliše se ovaj slučaj prinudno, dok je ovde reč više o pravu na oštetu u ovom slučaju na koju ima otac. 9.Propisi protiv verskog i prirodnog izopačenja. St.18-20 St.18. Vračarice, (veštice) se ne smeju trpeti, još manje pomagati ih da se kao takve održi u životu. Njih treba ukloniti (ubiti)? da se ni jedna "ne nađe" u Izrailju (up. Ponav. 18,10-12). U Lev. 20, 27 spominje se naročita vrsta vračarenja za koju je određena smrtna kazna, kamenisnjem. Vračarenje uoupšte odvraća narod od Boga i ometa pravu i čistu veru. Iz imenice upotrebljene u ženskom rodu jasno se vidi da se ženski pol više bavio ovim zlom. St.19. Protivprirodni prorok, skotološtvo, koji je bio ukorenjen kod Hananaca i Egipćana(up. Lev.18, 23-25)treba da se kazni smrću(Lev.20,15.16.) St.20. Ko prinosi žrtve bogovima osim samo Jave, "proklet je"tj. određen za uništenje (suprotno up. Lev. 27,28.29). Bog je veliki revnitelj upravo u ovoj stvari. Ovo uništenje radi Božje časti razlikuje se od obične smrtne kazne. Iako se ova tri greha tako strogo kažnjavju, ovo kažnjavnje predstavlja potrebnu zaštitu čoveka i prirode. 10. Propisi protiv ugnjetavnja slavijih. St.20-27 St. 21. Nad strancem se nesme vršiti nikakvo nasilje niti pritisak, jer su i sami bili stranci u Egiptu i dobro znaju šta to znači(P.P. str.264./1) St.22-24. Udovice i siročadi se ne sme žalostiti niti postupati prema njima surovo i mučiti ih, nepružiti im njihovo pravo itd. (up. Ponav. 27, 19. Is.1,23.10,2.Jer.5,28)."Naročito su bila čuvana prava udovica isiročadi, te su propisani nežni obziri prema njihovom bespomoćnom stanju". (isto) Ako

178

ko čini nepravdu i ožalosti ovakve, kad on poviče Bogu, koji zastupa umrlog domaćina On će čuti ovaj vapaj i posledice će biti strašne za ove nemilosrdne. Njihove žene i deca doćiće u ovakvo isto stanje. St.25. Ako nkeome koji je dospeo u bedu i siromaštvo pozajmiš novac, ne treba od njega uzeti kamatu koa lihvar. Kod Jevreja je bilo zabranjeno lihvarenje na osnovu ovog teksta, medju njima. St.26.27.Zalog za osigurnje pozajmljenog može se uzeti, ali ako je to gornja haljina (veliki četverougaoni plašt) treba da se vrati do večera, jer je to siromašnima bio jedini pokrivač za noć. Inače čime bi se pokrio pri spavnju? Ova zaloga se često spominje u St. zavetu; i mora da je bila vrlo česta. Takav kad poviče odmah čuti. 11. Propisi o dužnostima u odnosu prema Bogu. St. 28-31. St.28. Bilo je naređeno da se poštuju "sudije" i starešine naroda. Izraz "sudije"se odnosi na sud pri svetištu a"starešine narodne" na vlast u narodu. Ovakve sudije su zastupnici Boga i njegove pravde na zemlji zato mora biti poštovnaja prema njima. Starešine u narodu se isto ne sme vređati i o njima ružno govoriti. St.29.30.Od"punine tvoga gumna i prelivanja tvoga podruma" ne oklevaj nego prinesi Bogu prvine."Prvenca između sinova svojih meni ćeš dati". Ovo mesto tako glasi kao da bi trebalo sve prvorođene stvarno predati Bogu na službu. Izgleda da je Jerovoam, kad je levite oterao iz njihove službe, izabrao prvorođene(1.Car. 12.31.)Ali, kasnije je ovo drukčije uređeno kad je načinjen šator od sastanka i Levijevo pleme izabrano za službu oko istog, a Aronova porodica za sveštenstvo. Goveče i sitna stoka treba 7 dana da ostanu kod majke, a 8 dan treba ga predti Jave, jer tek od tada je sposobna za prinašanje na žrtvu(Lev.22,27). Ovde se ništa ne spominje kako treba da bude sa nečistom životinjom, jer se o tome govori na drugim mestima(up. 13,13;34,20) St."Sveti ljudi" znači pripadati sveom Bogu. Zato se trebaju daleko držati od svega što je nečisto i održavati naročitu čistoću. Oni treba u svemu a naročito u hrani da pokažu da su oni jedan Bogu posvećen narod. Meso rastrgnute životinje u polju, netreba da jedu, nego da ga baci psima. 12. Propisi o pravednosti i ljubavi prema bližnjem.(23),1-9 St.1.Da se ne iznose lažni glasovi i vesti.To su glasovi koji bi naškodili bližnjem. Ovo je tumačenje jedne zapovesti i opominjanje na dužnost istinitosti i borbe protiv laži i okretanja istine. Ne druži se sa "bezakonikom" da bi ga podupirao. Nemaj ništa zajedničog s njime da bi morao biti lažni svedok u njegovu korist. St.2.Nemoj se povesti za većinom i priključiti joj se za zlo uopšte. Naročito se nemoj na sudu povoditi za većinom, da bi se zbog većine izvrnula pravda. Pri sudskom svedočenju nesmemo dozvoliti da želja ili mišljenje većine nas osvoje, nego savesno, po svome znanju i uvrernju dati iskaz. St.3.Nemoj siromahu, čoveku nižeg stanja i položaja ići na ruku u sporu(kao sudija ili svedok), iz lažnog sažaljenja a u nepravednoj stvari (v. Lev. 19.15.)Na sudu treba samo istina da se kaže, jer to je cilj suđenja. st.4.5. Ova dva propisa zabranjuju da se pokaže mržnja i neprijateljstvo u nevolji bližnjega. Ako domaća životinja neprijatelja se otrgne i zaluta, treba je odvesti gospodaru. (v. Ponav. 22,1-3). Isto tako

179

ako magarac ovakvoga padne pod svojim teretom i nemože dalje, nemoj ga ostaviti nego pomogni sa vlasnikom paloj životinji. (v. Ponav. 22,4). Obično se nebrine za neprijatelje i njihove poslove, ali u slučaju nevolje treba mu pomoći. St.6.Nemoj izvrtati pravdu siromahu tj. onome, koji je u opasnosti da mu se izvrće pravda. (v.Ponav.16, 19). St.7.Treba se kloniti laži tj. ne uzimati nikakva učešća u lažnim optužbama i iskazima, a naročito takvim učešćem pomoći da nevin bude osuđen. Ovakv će uvek biti kriv pred Bogom. St.8. Ne uzimaj mita (poklon), jer ono zaslepljuje i izvrće istinu kod sudija i svedoka i oni postaju pristrasni. Tako se izvrće istina i pravedna stvar. St.9. Stranca se ne sme ugnjetavati, otkazujući mu zaštitu suda, ili grubim i nepravdnim postupanjem na sudu, što se ovakvim često događa. 13. Propisi o svetkovanju subote i praznika. St.10-19. St.10.11. Propis o subotnoj godini . Šest godina treba da se zemlja obradjuje i ubira plod a sedme da počiva tj. da se neobrađuje. Plod zemlje ove godine treba prepustiti siromašnima i divljači. To važi za vinograde i masline. (v. Lev.25,2-7).Ovaj propis odgovara sedmici. Svi građanski propisi trebali su da se podese prema moralnome uređenju na zemlji. St.12.Propis o suboti nalazi se u 4 zapovesti (20,8-11).Ovde nije reč o suboti sas religiozne tačke gledišta, nego je cilj propisivanje odmora za tegleću stoku, robove i strance(najamnike). Ovaj se propis idnosi na njih. St.13. Naarod treba da drži sve što im je Bog rekao preko Mojsija. Oni treba da paze na sve to i da se čuvaju da ni u čemu ne pogreše. Naročito ime raznih bogova tj. ma kog drugog boga nesmeju ni pominjati, ni u usta da im dođe. Narod ne treba ono što je Bogu suprotno ni pomisliti ni izreći. St.14-17.Tri praznika treba narod godišnje da svetkuje:1./praznik beskvasnih hlebova, 2./praznik žetve i 3./praznik berbe. Ova tri praznika i njihov značaj za izrailjski način opisuje se iscrpno u Lev.23.i Ponav.16.Ovde se pak spominje samo njihov istorijski značaj (kao praznik oslobođenja) i odnosa na život prirode (kraj žetve i berbe).Sva tri praznika obavezuju na hodočašće muškaraca, koji treba da se pojave pred Boga kao njihovim carem.(v. 34,23.Ponav.16,16.)."Bili su određeni godišnji praznici na koje su se svi imali skupiti pred Bogom da mu prinesu žrtvu zahvalnicu i prvinu njegovog blaga." (P.P.str.264/4) St.18.Dva propisa o žrtvama za ove praznike.Krv prinešene žrtve ne sme doći u vezu i dodir sa kvasnim hlebom i salo (pretilina) žrtava praznika ne sme prenoćiiti ili ostati do ujutro. St.19.Još dva propisa za ove praznike. Prvine od zemljinog roda treba doneti u Gospodnji dom (v.34,26).Prema Lev.22,28 i Ponav.22,6.7. ovaj propis treba razumeti kao zaštitu protiv surovosti i ukazivnja na pošteđenje u prirodi. Neki tvrde da je povod ove zapovesti čisto religiozni. Oni dokazuju da je bio običaj kod mnogobožačkih naroda da ovo čine za vreme svoga kulta i da ovakvim mlekom polivaju njive, voćnjake i vrtove da bi bolje radilo. b.)Obećanja za poslušnost.23,21-33. St.21-23.Uz propise,kojih se treba držati, daje Bog svome narodu i razna obećanja i uputstva u pogledu odlaska u Hanan, njegovog osvajanja i držanja prema Hanancima i njihovim bogovima. Bog će poslati "svog anđela"da

180

ih čuva na putu i odvede u obećanu zemlju. Ovaj "anđeo"je već vodio njihove pretke (Post.48,16;31,11). On se najpre naziva samo "anđeo", a u st. 21. Božjei zastupnik, u kome je božji zastupnik, u kome je Božje ime, izričito označeno. "U toku celoga putovanja Izrailjaca, Hristos im je bio vođauč atubuč od oblaka ili ognja.I dok su svi bili samo simboli budućeg Spasitelja, pravi Spasitelj stalno je bio uz njih, davao naredbu za narod i bio im jedini izvor blagoslova".(P.P.str.265/2).Oni treba da se paze pred Njime i da Gaslušaju, ne da Mu se u neposlušnosti ili protivljenju približe, jer On neće grehe oprostiti. On će raditi u Božje ime i njegovoj sili,jer predstavlja Božje biće. On će braniti od njihovih neprijatelja ;ićiće pred njima i odvesti ih u obećanu zemlju,čije će stanovnike otrebiti, jer su sazreli za ovaj sud. St.24-26. Opomene od hanahskog idolopoklonstva kada uđu u zemlju.Sve idole trebaju potpuno uništiti i njihove spomenike i stubove porušiti. Da je Izrailj ispunio kasnije ovu zapovest nebi imao toliko iskušenja i borbe sa idolopoklonstvom. Oni treba da služe samo svome Bogu Jave.Onda će ih On blagosloviti.Neće im nedostajati ono što je najpotrebnije:hleb i voda . Kao njihov božanski lekar(up.15,26)ukloniće od njih sve bolesti. Neće se naći među njima bogalja od rođenja niti nerotkinja;svi će dostignuti svoj puni vek. St.27.28.Ovo su naročita obećanja osvajanja dobro utvrđene Hananske zemlje.To će omogućiti sam Bog naročitim zastrašivanjem tih naroda.Svi naraodi na koje oni naiđu zaplašiće se, zbuniti i okrenuti im leđa u bekstvu. Bog će pred Izrailjem poslati "stršljene", koji će proterati hanance. Ovo je proročki i pesnički način izražavanja,kao i u I.Navin 24,12.To je samo primer sličnog zla u prirodi. isto tako će Bog oterati njihove neprijatelje ispred njih. St.29.30.Ali Gospod neće odjednom, u jednoj godini,proterati sve hanance, da ne bi opustela zemlja i namnožile se zveri, koje bi ugrožavale retko naseljene Izrailjce,nego to proterivanje će biti postepeno, dok se narod umnoži i ispuni celu zemlju. St.31.Bog će isto tako proširiti Izriljeve granice. One će biti do Crvenog mora do Filistejskog (Sredozemnog)mora i od pustinje (Petrijskoarbijske) do reke (Eufrat).Up. Post.15,18.Ovakve granice je imao Izrailj tek u Solomunovo vreme. St.32.33. Opomena,da se sa Hanancima i njihovim bogovima ne zaključuju nikakav savez i prijateljstvo (up. 34, 12-17). Oni ne treba da stanuju u obećanoj zemlji, da ne bi naveli Izrailja da se ogreši o služenje ovakvim lažnim bogovima bi bilas velika zamka za Izrailja. Proterivanje i istrebljenje hananićanskih naroda je često bilo obećano Izrailju; i samim Izrailcima je isto tako često naređivano da ih proteraju i da im ne dozvole da žive u zemlji. Kao razlog ovog navodi se, da su napunili meru bezakonja i oskrvnili zemlju. Ovakvi pokvareni zavodnici nisu smeli prebivati u obećanoj zemlji sa Božjim narodom, jer bi im bilo stalno kao zamka. 4. Zakljućenje Starog Zaveta (24, 1-11). St. 1.2. Ova zapovest Mojsiju je data tek pošto je on izneo narodu u 20, 21-23,33 sve Božje propise i obećanja i narod ih prihvatio. Aron sa Nadavom i avijudom (up. 6,23) prestavljaju sveštenstvo a 70 starešina, su odbor, izabran od svih narodnih starešina. Mojsije treba sa njima da se popne na brdo da se tamo poklone Bogu, ali samo iz daleka, dakle ne sasvim

181

gore. Samo Mojsije treba da pristupi bliže Bogu a oni ne. Narod ne sme uopšte da se penje na Sinaj. St.3.4. Kad je Mojsije sišao sa gore (up.20,210, on je narodu saopštio sve Božje reči (ne i deset zapovesti, jer njih je ssam narod čuo, nego samo gore spomenute propise.) Ove reći (propise iz 20, 21-23,33, a ne deset zapovesti) napisao je Mojsije u zavetnu knjigu i prema st.7 proćitao narodu ( dok deset uapovesti, koje je narod čuo od samog Boga, nije bilo potrebno još jednom pročitati). Samo po sebi se razume da su se Izrailjci zaključenim zavetom obavezali i na držanje deset zapovesti, koje su bile glavni temelj zaveta. "Ove zakone je Mojsije morao zapisati i sa prvih deset zapovesti, za čije objašnjenje su i bili dati, brižljivo čuvati kao uslov pod kojim će Božje obećanje biti ispunjeno Izrailjcima." (P.P.str.265). Mojsije je načinio žrtvenik (oltar) pod Sinajem od dvanaest stubova za 12 plemena,kao svedočanstvo da je zavet prihvaćen. St.5. Posle ovog poslao je Mojsije mladiće iz naroda koji su doveli životinje i prineli žrtve paljenice i žrtve zahvalnice. Žrtve paljenice su se prinažale i posvećivale jedino Jave. Od žrtava zahvalnica jeli su se i prinosioci i tako je nastao obred pred Gospodom. Ovi se mladići javljaju samo kao pomagači Mojsiju. Iz teksta se ne može utvrditi da su to bili prvorođeni, jedino indirektno iz 13,2. St. 6-8. Mojsije uzima najpre polovinu krvi od žrtava i stavlja u sud, drugu polovinu izliva na žrtvenik. Onda čita "zavetnu knjigu" narodu i pošto ceo narod pristaje, on ih kropi krvlju iz suda i objavljuje im da je to krv zaveta, koji Jave zaključuje sa njima na temelju svih ovih reči. "Pošto je poprskao oltar krvlju žrtve, uze Mojsije 'knjigu zavetnu i pročita narodu'. Tako su uslovi zaveta bili svečano ponovljeni i svakom je stajalo na volju da ih prihvati ili ne. Oni su prvo obećali da će slušati Božji glas. Tada su čuli objavljivanje Njegovog zakona, kada su im osnovna načela tih zakona bila u pojedinostima objašnjena. To je bilo potrebno da bi mogli znati šta sve ovaj zavet obuhvata. A tada još jednom odgovori narod jednoglasno: 'Šta je god rekao Gospod činićemo i slušaćemo'." (p.p. str.265/5). Izraz krv zaveta se spominje u Zahariji 9,11. a izraz "žrtva zavetna" u ps.50,5. U st. zavetu su bili različiti načini zaključenja zaveta ili ugovora ali krv je uvek bila glavna stvar. Obred ovog starog zaveta, je jedinstven. Delenje krvi u dva dela simboliše dve ugovorne strane, koje su dodirom krvi postale obavezne na sadržinu ugovora. Ali, pošto Bog nije vidljivo prisutan i ne može biti krvlju poškropljen niti uopšte može u doslovnom smislu biti obavezan, njegov deo krvi izliva se na žrtvenik, mesto njegove prisutnosti. Prvo se izliva krv na žrtvenik, kao znak okajanja naroda, a posle je poškropljen narod kao znak Božjeg prihvatanja zaveta sa okajanim narodom. St. 9-11. Po svršetku obreda Mojsije se popeo sa pomenutim prestavnicima sveštenstva i naroda na sinaj. Oni su tamo videli Božju slavu. Naime, oni su videli samo presto a ne Božje biće koje je bilo obavijeno u svetlosti i sjaju. Presto je izgledao kao nebo-plavi dragi kamen safir. Sveti Bog, koji je za grešnog čoveka oganj koji spaljuje, dozvolio je prestavnicima naroda sa kojim je načinio zavet, da se raduju njegovoj prisutnosti obedu, koji su držali pred Njime. D. ŠATOR OD SASTANKA I SVEŠTENSTVO Izlazak 24, 12-31,18.

182

Posle zaključenog zaveta popeo se Mojsije, po Božjem naređenju, ponovo na Sinaj i ostao tamo 40 dana i noći. Ovde je on primio dve ploče zapovesti kao i propise i upustva o podizanju šatora od sastanka (svetišta) koji se mogao prenositi i osnivanju redovnog sveštenstva za službu u istom. 1. PODIZANJE ŠATORA OD SASTANKA I NJEGOVO UREĐENJE(24,12-27,12) Šator od sastanka sa celokupnim njegovim uređenjem je božanskog porekla. Njega je načinio narod, po Božjem naređenju, od dragovoljno priloženih sredstava. Bog je Mojsiju pokazao nacrt šatora i njegovo uređenje i do mu tačni opis svakog pojedinog predmeta. Čak je odredio i ljude, nadahnuvši ih svojim Duhom, koji će te poslove svršiti. Šator od sastanka predstavlja Božji stan među Izrailcima (v.25,8). Kad je bio načinjen i posvećen, Bog je vidljivim znacima (oblak i oganj, Broj. 9,15.16) objavio svoju prisutnost. Jave se javljao nad kovčegom zaveta, između heruvima (25,22) i tamo im davao svoje zapovesti (Broj. 7,89). Šator od sastanka je bilo mesto Božjeg stanovanja i otkrivenja u Izrailju. Otuda i njegovo ime "svetišta" (25,8.22). Građenje svetišta potpuno je odgovaralo svojoj svrsi. Istina, ona je u početku bila u vidu pokretnog šatora, jer je Izrailj još bio putujući narod, ali u njegovoj unutrašnjosti ona je bila hram. Glavni deo ovog hrama - šatora bio je drugi deo tzv. svetinja nad svetinjama. Važnost i vrednost se vidi prema upotrebi metala u svetištu. Svetinja nad svetinjom je bila načinjena od zlata. Kovčeg zaveta (Kaporet) bili su od čistoga zlata, jer se tu javljao Bog. Predmeti u svetinji su bili ili od zlata ili samo prevučeni zlatom i od srebra, a u predvorju većinom sve od bakra a nešto od srebra. Isto se primećuje i u materijalu za zavesa. Zavesa ispred svetinje nad svetinjama je bila umetnički tkana od belog (bizos), plavog (porfir), crvenog (skerlet) i kostret (karmelin) platna (v.24,4) sa figurama heruvima; zavesa od ulazau svetinju bila je jednostavno tkana od običnog bizusa. To se odražavalo i na svešteničkom odelu. Prvosvešteničko odelo je bilo izrađeno, što je od metala (dijadema, epod, kopče) od čistog zlata, dok odelo običnih sveštenika, koji nisu pristupali Bogu od obićnog bečog platna. Svetinja nad svetinjom se uvek objašnjavala kao slika neba, koje je nepristupačno čoveku, a svetinja i predvorje kao zemlja, pristupačna za sve ljude. 1.Priprema Mojsija za otkrivenja o šatoru od sastanka. St. (24,12-18. St. 12-14. Jave naređuje Mojsiju da se ponovo popne na brdo, gde treba da ostane neko vreme, da bi dobio napisane kamene ploče sa 10 zapovesti, kojima treba da poučava narod. Mojsije odlazi sa svojim slugom Isusom Navinom, koji je isto bio pozvan na Sinaj. Pre odlaska on naređuje svim starešinama naroda (ne 70) da ostanu na istom mestu i ne premeštaju logor dok se on ne vrati. Ako bi neko u narodu imao neki veći spor treba da se obrate Aronu i Oru. St. 15-27. Kad se Mojsije popeo, oblak je pokrio goru, i "slava Gospodnja" spustila se na Sinaj. Sedmi dan otkako je oblak pokrio goru, Bog je iz oblaka pozvao Mojsija da se popne gore. Ovih šest dana su bili kao neko pripremanje i čišćenje za Mojsija da se može pojaviti pred Bogom (P.P. str. 266/1). "Slava Gospodnja" je izgledala kao proždirući plamen vatre na vrh brda (up. 19,18. Broj. 9,15), koji su svi Izrailjci videli odozdo. St.18. Mojsije se sedmog dana popeo na vrh, koji se sad mogao videti od dole. On je tamo ostao 40 dana i noći. "Četrdesetodnevni boravak na gori nije u sebi sdržavao i šest pripremnih dana. Za tih šest dana sa Mojsijem

183

je bio Isus Navin, i oji su zajedno jeli manu i pili iz potoka koji iz gore izvire. Ali Isus Navin ne ode sa Mojsijem u oblak. On je ostao napolju i dalje čekajući Mojsija da se vrati. Mojsije je postio svih 40 dana (P.P. str.266). 2. Prikupljanje dobrovornog priloga za podizanje šatora od sastanka. St. (25, 1-9; 35,4-9.20-29). St.1.2. Izrailjci trebaju među sobom da prikupe sredstva za podizanje šatora od sastanka, ali samo dragovoljno i od srca (up. 35,21.29) tj. od onih, koji su na to pokrenuti iz dubine srca i velike revnosti za Jave. Ipak je ceo narod uzeo učešća u ovome i prikupljeno je više nego što je bilo potrebno (35,20; 36,5.6). St.3-7. U ovim stihovima se nabraja sve što je bilo potrebno i narod trebao da prikupi. Prvo mesto zauzimaju metali kao skupoceni materijal: zlato, srebro i bakar. Zatim slede skupoceni materijali za tkanine u divnim bojama: porfit (plavi purpur), skerlet (crveni purpur), crvac (karmezin), tanko platno (bizus, fino laneno svetlo platno) i kostret (od kozije dlake). Od prvog materijala tkale su žene potrebne tkanine za zavese. Kožni materijal: crveno obojene ovnujske kože, jazavčeve (od morske krave) kože. Od drveta, sitim (bagremovo). Ulje za snadbevanje svetnjaka. Mirise za ulje za pomazanje i kađenje. Drago kamenje, koje su knezovi priložili: onih (ili beril) i drago kamenje za ukrašavanje efoda. St.8. Svrha ovog prilaganja je da se Javi među Izrailjcima načini stan (29,45.46). On se naziva svetinja (svetište), ili šator od sastanka. To je bilo mesto koje je bilo posvećeno za isključivu službu Bogu, i zato je bilo odvojeno od grešnih ljudi. St.9. Mojsije je dobio pored ovog opisivanja rečima još i na neki drugi način, svakako u viđenju, sliku ili izgled šatora od sastanka (jevr. "ohel-mo-ed" = Božji stan/mesto/); "tabernaculum (testimoni)" = šator (svedočanstva) i njegovih predmeta. 3.Kovčeg, trpeza i svećnjak. St.10-40 (37,1-24). Kovčeg od zaveta. St.10 -22 (37,1-9). St. 10-15. Počinje se od najsvetijeg i najvažnijeg predmeta koji je centar šatora od sastanka: Kovčeg od zaveta. On je načinjen da bi se Božje zapovesti stavile u njega (v.st.16-21; up. Ponav. 10,1-5). Dimenzije su mu bile: 2,1/2 lakata (1,25 m.) dužina, a 1,1/2 (0,75 m) lakat širina i ista visina. Izrađen je od bagremovog drveta, a prevučen spolja i iznutra čistim zlatom. Spolja, odozgo, zlatan venac (porub) unaokolo. Sem toga treba još da se izliju četiri zlatna beočuga (karike) i prikuje na četiri kraja kovčega, da bi se mogao nositi. Treba načiniti i dve poluge od bagremovog drveta, okovane zlatom, da bi se pomoću njih nosio kovčeg, provukavši poluge kroz karike s obe strane kovčega. Da bi se izbeglo dodirivanje kovčega od zaveta, poluge su morale ostati u karikama. St.16. U ovaj kovčeg treba Mojsije da stavi svedočanstvo tj. ploče deset Božjih zapovesti, zato se i zove još kovčeg od svedočanstva (v. st.22; 26,34; 30, 6. Lev. 16,13 itd). Ovo je izvorni dokument o Božjoj milosti i zahtevima, koje Bog postavlja na temelju svoje milosti svome narodu. Ploče su bile skupoceno blago, koje se čuvalo u ovome kovčegu. St.17-20. Za kovčeg treba da se napravi "zaklopac" (kaporet) od čistoga zlata iste dužine i širine kao i kovčeg. Kovčeg je trebao da ima kao sanduk svoj zaklopac, ali ovde je reč o nečemu sasvim odvojenom i naročito važnom,

184

skoro važnijim od samog kovčega (v.30,6. Broj 7,89. 1 Dnev. 28,11). Na ovom "zaklopcu" po njegovoj dužini treba da se izrade od zlata dva heruvima, svaki na suprotnom kraju, ali ne odvojeno od "zaklopca" nego sve u jednom komadu. Heruvimi se još prikazuju samo u svetinji nad svetinjama na zavesi i unutrašnjem pokrivaču krova. Oni pripadaju najbližoj Božjoj okolini. Ovaj "zaklopac" se različito naziva i objašnjava: "presto Bošji", "presto milosti", "podnožje Božje" itd. St21. Mojsije treba da stave "svedočanstvo" tj. deset Božjih zapovesti u kovčeg; a na kovčeg da stavi "zaklopac" (kaporet). "Po Božjem zakonu, koji se čuva u kovčegu zaveta sudilo se i izvršavala pravda. Po tome zakonu su izricani smrtne šresude prestupnicima. Ali iznad zakona se nalazio presto milosti na kome se otkrivalo Božje prisustvo i iz koga su bila data pomirenja pokajanim grešnicima. Tako se u Hristovom delu pomirenja susreću "milost i istina, a ljube se pravda i mir". Ps. 85,10. (P.P. str. 299/4). Jave će se tamo naći i sastajati sa Mojsijem. On će govoriti Mojsiju sa mesta između heruvima, nad zaklopcem, sve što ima da naredi svome narodu Izrailju. Bog se nalazi uvek i svugde, ali on se ne daje uvek opaziti, međutim, sa ovog mesta će se "javljati" Mojsiju. "Nad zaklopcem je bio oblak slave otkrivenja Božjeg prisustva, a preko heruvima je bog objavio svoju volju. Svremana na vreme je Bog objavljivao prvosveštenicima svoje poruke iz oblaka. Ponekad je padao zrak svetlosti na desnog anđela i tim potvrdio da je Bog zadovaljan. Božje nezadovoljstvo je bilo izraženo senkom na levom anđelu. (P.P.str.299/3). Trpeza sa hlebovima. St.23-30 (37,10-16) (od bagremovog drveta). St. 23-25. Trpeza za postavljanje hlebova za prestavljanje je bila dugačka 2 lakta (1 m), široka 1 lakat (0,50 m) i visoka 1,1/2 lakat (0,75 m), prevučena zlatom, sa zlatnim ivičnim ukrasom (vencem) unaokolo. Trpeza treba da je okolo, sa svih strana ograđena ivičnjakom od zlata u širini jedne šake. Trpeza je imala 4 noge. Ona se nalazila na severnoj strani. Uz trpeza za hlebove treba pričvrstiti četiri beočuga od zlata i kroz njih provući dve poluge isto kao i kod kovčega. St.29. Uz trpezu pripadaju zdele (tanjiri), čaše (kupe), vedra i kotlići od čistoga zlata. Zdele su bile duboki i široki tanjiri, na koima su se nosili i na njih postavljali hlebovi. Čaše, za prinošenje tamjana, koji je pripadao uz hlebove. Druge dve posude vedro i kotlići služile su za žrtvu od pića. U njima se držalo vino. St 30. "Hlebovi za prestavljanje", koji su se uvek stavljali na sto pred Gospodom, bili su načinjeni od belog brašna. Oni su se smatrali svetim i njih su jeli samo sveštenici. Sveštenici su svake subote stavljali 12 hlebova poređanih u dva reda, pa okadili tamjanom. (v. Lev. 24,5.6). Stavljanjem ovih hlebova pred Bogom kao stalne žrtve, priznavali su Izrailjci, da je Gospod onaj koji im daje svakodnevnu hranu. Time su oni izražavali svoju zavisnost za život i iznova posvećivali svoj svakidašnji hleb. "Ovi su hlebovi nazvani 'hlebovi Božjeg prisustva', jer su bili stalnopred Gospodnjim licem. To je bio znak da čovek zavisi od Boga kako u telesnoj tako i u duhovnoj hrani, koja se može dobiti samo Hristovim posredovanjem." (P.P. str. 305/1). Sedmokraki svećnak. St. 31-40 (37, 17-24). ST.31. Ovaj svećnak se nalazio na južnoj strani svetinje (v. 26,35), jer se jug smatrao nebeskom stranom svetlosti. Svako veče su se palili

185

žišci pri večernjoj žrtvi kada se prinašao kad na oltaru, i goreo je do jutra. Ujutro, za vreme jutarnje žrtve, kad se ponovo prinašao kad na kadionom oltaru, svetnjak se čistio i pripremao (v.30,7). Pošto na svetinji nije bilo prozora, uvek je na njoj goreo po jedan žižak, i danju i noću." (P.P.str.289/3). Svećnjak je bio izrađen od jednog komada čistog zlata. Bio je visok 3 lakta (1,50 m). Ovaj svetnjak sa svetlošću koju je davao pred Bogom prestavlja Njegovo otkrivenje. St. 32-38. Svetnjak je stajao čvrsto na svom podnožju. Sa njegove obe strane, u vidu luka, izlazila su po tri kratka sa strane, jedan iznad drugoga. Oni su se penjali jedan nad drugim, svi do iste visine, visine svetnjaka. Svih 6 krakova (grana) svetnjaka billi su ukrašeni u čašice u vidu rascvetalog badema, a na glavnom kraku svetnjaka 4, svugde gde su se račvale grane. Svaki krak je završavao sa otvorenom cvetnom krunom na kojoj se nalazio žižak. Ovaj deo je bio načinjen za skidanje jer se morao čistitisvako jutro i ponovo stavljati uveče, napunjen uljem. Žišci su bili tako uređeni da su svetlost davali pred svetnjak. Uz svetnjak spaduju sprave potrebne oko svetnjaka. To su bili usekači (makaze za sečenje fitilja i pepeonica, sve izrađeno od čistoga zlata. Njihov broj nam nije poznat. St.39. Svetnjak i sve potrebne sprave oko njega, žišci, makaze i pepeonice treba da budu načinjeni od jednog talanta zlata tj. toliko zlata da se upotrebi. Jedan talanat iznosi 49,11 kg. St. 40. Mojsije je trebao da sve ove predmete načini tačno po uzoru koji mu je vidljivo pokazan. On nije smeo ništa menjati ili ukrašavati nego se samo postarati da se tačno načini. 4. Pokrivač šatora. St. 26,1-14 (36,8-19). Prvi pokrivač. St. 1-6. Posle opisivanja triju najvažnijih predmeta svetišta, reč je o samome šatoru. Najpre je reč o pokrivačima kojima treba da se pokriju postavljene daske šatora. Ovako je nastao sam šator u užem smislu reči. On se sastoji od 10 zavesa od kojih je svaka dugačka 28 lakata (14 m), a široka 4 lakta (2 m). Zavese su bile izrađenje od finoga lanenog platna, u plavoj, crvenoj (purpur) i grimiznoj (šarlah) boji, sa heruvimima umetnički izvedenim na platnu. Po pet zavesa treba da se sastave zajedno, pomoću 50 plavih petalja na krajevima zavesa. Petlje treba da su jedna prema drugoj; one će se zapeti pomoću 50 zlatnih kuka. Tako je šator postao celina. Drugi opokrivač. St.7-13. Ovaj je pokrivač bio razastrt nad prvim, unutrašnjim i pomoću njega je sad nastao šator. Ovaj se pokrivač sastojao od 11 zavesa od kozije dlake. Svaka zavesa je trebala da bude dugačka 30 lakata (15 m), a široka 4 lakta (2 m). Pet zavesa treba da se sastave zajedno, kao i drugih šest. Šest treba praviti na dvoje sa prednje strane, što prestavlja kao neki portal (dnevi). I ove zavese treba da se povežu pomoću 50 petalja i zapnu sa 50 bakrenih kuka. Ona polovina od šeste zavese što je pretekla od prednje strane (portala) treba da visi na stražnjoj strani. Onaj jedan lakat svih zavesa u dužini što pretiču sa prednje i zadnje strane, teba da padaju sa strane šatoru da ga zaštićuju. Treći pokrivač. St.14. Kao bolja zaštita od kiše, bio je načinjen nad šatorom još jeda pokrivač od ovnujskih koža crveno obojenih. Nad ovim pokrivačem stavljen je kao četvrti pokrivač od kože morske krava, koja je modro plave boje.

186

5. Drevna građa šatora. St. 15-30 (36, 20 -34). St. 15-17. Da bi šator dobio svoju čvrstinu, postavljene su uspravno debele daske od bagremovog drveta, da ne bi brzo trunule. Svaka je daska bila dugačka 10 lakata (5 m), a široka 1.1/2 lakat (0,75 m). Ove daske su morale biti od jednog komada. Svaka daska treba da ima po dva čepa na ivici. St.18-21. Za južnu stranu šatora bilo je potrebno 20 ovakvih dasaka. One treba da se stave na četrdeset srebrenih podnožja (nogu), na svaku dasku po dva, tako da bi čepovi dasaka bili užljebljeni u podnožja. Ova podnožja su svakako bila u svome donjem delu u vidu klina, koji je bio zaboden u zemlju i na taj način davali čvrstinu i sigurnost šatoru. Na severnoj strani bio je isti broj dasaka sa podnožjima na koje su daske stavljale. St. 22-25. Za zapadnu stranu treba načiniti 6 dasaka i 2 ivične daske. Ove poslednje dve treba da se čvrsto sastave ozgo jednom polugom, da bi držale sve daske sa južne i severne strane. Svih 8 dasaka treba staviti na 16 podnožja, kao i kod ostalih dasaka. Prema svemu ovome šator se prostirao od istoka prema zapadu. Ulaz mu je bio sa prednje (istočne) strane. Prema nekadašnjem istočnjačkom mišljenju istok je prednja strana sveta a zapad stažnja. Zato se tamo hramovi zidaju da su okrenuti prema istoku. St.26-29. Sa svake od tri strane treba da se načine 5 prevornica od bagremovog drveta. Ove prevornice su bile poprečne okrugle šipke. Srednja je išla preko srede dasaka od kraja do kraja. One su bile provučene kroz karike, pričvršćene na daskama, da bi se time daske, koje su uspravno stajale, čvrsto vezale jedna uz drugu. Daske i prevornice treba da se prevuku zlatom a karige načine od zlata. St. 30. Mojsije treba da načini šator kako mu je pokazano na Sinaju (v. 25,9). On treba tako tačno da bude izrađen. 6. Dva zastora šatora. St. 31-37 (36,35-38). St 31.32. Unutračnji zastor šatora treba da bude načinjen od materijala i na isti način kao i prvi, unutrašnji pokrivač. sveštenik koji je obavljao sližbu u svetištu, svugde je gledao vezane heruvime, koji su ga podsećali da se nalazi u Božjoj prisutnosti, pred njegovim prestolom, gde se nalaze ovi anđeli. Ovim zastorom se odvajalo svetište na svetinju (20 lakata 10m) i svetinju nad svetinjama (10 lakata - 5m). Ovaj zastor treba obesiti na 4 bagremova stuba, okovana zlatom, pomoću 4 kuka od zlata. stubovi treba da se stave na 4 srebrna podnožja. St. 33-35. Iza zastora, u svetinji nad svetinjama, treba da se stavi kovčeg od zaveta i na njega stavi zaklopac (kaporet), nad kojim se javljao Jave. U svetištu ispred ovog zastora (U svetinji), treba staviti sto sa hlebovima za prestavljanje na severnoj strani i sedmokraki svećnak na južnoj. Tako je u sredini ostalo mesta za kadioni oltar. (v. 30, 6 ). St. 36.37. Kao vrata ili ulaz šatoru od sastanka, koji je bio na istošnoj strani treba isto da posluži zastor, koji će zakloniti unutrtaćnjost svetišta od pogleda naroda. Ovaj zastor treba da je načinjen od istoga materijala, samo bez vezanih heruvima. Pošto je ovo ulaz u šator on treba da bude nešto manji od drugoga. Ovaj zastor treba da se obesi na 5 nešto manjih bagremovih stubova, koji nisu trebali biti, prema 36,38 svi okovani zlatom, nego samo njihove glave i pojasi. Za ove stubove treba da se saliju pet bakrenih podniožja, sličnih stubovima, koji su držali

187

unutrašnji zastor. 7. Žrtvenik (oltar). St. (27,1-8.; 38,1-7). St1.2. Žrtvenik je bio najvažnije deo trema. On se još naziva oltar ili žrtveni oltar za razliku od kadionoga oltara, koji se nalazio u svetinji svetišta. Njega treba načiniti od bagremovog drveta, u četvorougaoniku, 5 lakata (2,50 m) dugačkog 5 lakata (2,50 m) širokog i 3 lakta (1,50 m) visokog. Na svakom uglu žrtvenika treba da se načine rogovi, koji izlaze iz njega. Ceo žrtvenik treba da se okuje u bakru. St.3. Uz žrtvenik dolaze razna oruđa, potrebna oko njega: lonci za pepeo, gde će se staviti pepeo izmešan sa lojem, koji je iscureo prilikom spaljivanja žrtava, lopatice za čišćenje žrtvenika, kotliće, sudovi za prskanje krvlju, viljuške, kojima se uzimalo iz sudova i mašioce za žar. Sve ovo je trebaslo da bude izrađeno od bakra. St.4-7. Žrtvenik je imao da polovine svoje visine mrežu od bakra u vidu rešetke, jer je sveštenik hodao oko žrtvenika pri obavljanju svoje službe. Na četiri ugla treba staviti karike od bakra, kroz koji treba da se povuku poluge za nošenje. Za nošenje žrtvenika potrebne su dve poluge od bagremovog drveta, okovane bakrom. St.8. Žrtvenik treba da je šupalj iznutra. On je bio načinjen od dasaka, bez drvena konstrukcije iznutra. Svakom prilikom kad je bio postavljen, žrtvenik je bio iznutra ispunjen zemljom, kao svaki žrtvenik onoga doba. 6. Trem (predvorje). St. 9-19 (38,9-20). St.9-12. Trm se nalazio oko šatora od sastanka. U njmu su se prinašale žrtve. Trem je bio ograđen zavesama od tankog lanenog platna, pričvršćenim na dvadeset stubova, postavljenim na bakrenim podnožjima. Ove zavese su bile prikopčane pomoću dvadeset srebrenih kuka na posrebrenim stubovima i visile obešene na šipkama od srebra. To je bila ograda trema sa južne strane; ona je iznosila 100 lakata (50 m) u dužini a 5 lakata (2,50 m) u visini; Ista ovaka ogtada treba da se načini na severnoj strani. Sa zapadne strane, širinom trema, treba načiniti istu ogradu samo od 50 lakata (25 m). Na jednoj strani stavi će se ograda (zavesa) od 15 lakata (7,50 m) na 3 stuba i sve što tu još spada , a takva ista ograda staviće se i na drugoj strani. Ova, istočna strana trema (kao i kod samog šatora od sastanka) je ulazna strana u trem i svetište. U sredini ograde trema nalazi se ulaz 20 lakata (10 m), širok, koji je zatviren zastorom iste dužine, načinjen od plavog, crvenog i grimiznig tankog vezanog platna i pričvršćen na četiri stuba, sa svime što tu spada. St. 17. Još jednom se napominje da svi stubovi okolo trema treba da su povučeni srebrom tj. posrebrene samo njihove glave i nešto oko sredine prema 38,17.28. Kuke su bile izrađene od srebra, a poodnožja od bakra. St.18.19. Rečenoj dužini dodaje se sad i širina ograde od platna: u dužini po 100 lakata a u širini 50. Visina samo pet lakata. Sem toga svo oruđe za rad i sve što se pobija u zemlju treba da je od bakra. 9. Ulje za žiške. St.20.21. (Lev.24,1-4). St.20. Ulje za žiške svećnjaka, koji je morao da neprestalno gori, trebao je narod da donese Mojsiju. To ulje je trebalo da bude maslinovo, ceđenjo ulje. Masline se rastave, presuju i onda se pusti da ulje izađe samo od sebe. Ovo je ulje bilo najfinije, ceđeno ulje. Samo ovako ulje se upotrebljavalo za svećnjak.

188

St.21. Aron i njegovi sinovi treba da pripremaju svećnjak pred zavesom, koja zaklanja kovčeg od svedočanstva. Ovo je "večna uredba" tj.stalni propis, koji Izrailjci trebaju neprekidno da održavaju, naime, stalno da dobavljaju ovakvo ulje, da bi svećnjak uvek goreo pred Gospodom. 2. SVEŠTENSTVO ŠATORA OD SASTANKA. (Izl.28,1-29, 46). Sa opisivanjem šatora od sastanka i trema sada se prelazi na ličnosti koje će obavljati službu u šatoru od sastanka (svetištu) na sveštenstvo. Prema Ponov. 18,5 sveštenik je nosio božanske vlasti i tumačenja njegove volje. Tu se opisuje: izbor Arona i njegovih sinova za sveštenike, zatim se prelazi na njihovu odeždu, naročito prvosveštenika i najzad se govori o osvećenju sveštenika i oltara (žrtvenika). 1. Izbor Arona i njegovih sinova za sveštenike. St.1-3. St.1. Mojsije treba da odvoji iz ostalog naroda Arona i njegove sinove, da bi ih osvetio za sveštenike svetišta. On teba da iu izdvoji i uzme k sebi da budu na onome svetom mestu gde je on. Ovde se daje Mojsiju naredba kao jednome, koji se već nalazi u svetištu, gde se ima da obavi ovo osvećenje. Sam ovaj čin se opisuje u Lev.8. Ova porodica treba u buduće da obavlja Bogu svetu službu. St.2.3. Za ovu svrhu treba aron da dobije "svete haljine" (odežda) tj. naročete haljine koje će oblačiti samo prilikom obavljanja službe u svetištu. Ove haljine treba da budu naročito ukrašene, da bi pokazale dostojanstvo jednoga prvosveštenika. Pravljenje ovakvih haljina, treba Mojsije da poveri ljudima prožetim duhom pobožnosti i veštine. Prirodni darovi se čiste i usavršavaju duhom Božje mudrosti. To treba da budu ljudi koji su u stanju da razumeju i tačno obave ovakav posao. 2 Svešteničke haljine (odežda). St. 4-43. St. 4.5. Ovde se nabrajaju komadi svešteničke odežde: naprsnik, oplećak, ogrtač, košulja, kapa, i pojas. Sve ovo treba da se napravi od zlata, plavog, crvenog i grimiznog tankog platna (up.25,3.4). Prvosveštenička odežda. St.6-39. St. 6-12. (39, 2-8). Oplećak (efod). Prvi glavni komad svešteničke odežde je bio oplećak. Za Arona, kao prvosveštenika, on se trebao izraditi od zlata, plavog, crvenog, grimiznog i belog tanko fino izvedenog platna. Oplećak je pokrivao samo grudi i leđa i sastojao se od prednjeg i stražnjeg dela, koji su se sastavljali i prikopčavali na ramenicama pomoću dva onih kamena, na kome su bila imena 12 izrailjevih sinova. Uz ova komad spada i pojas, izrađen od istog materijala kao i oplećak. Na ova 2 onih kamena treba umetnički urezati (isklesati) imena dvanaest plemena, na svakome po šest imena. Prema jevrejskoj tradiciji da desnom kamenu su bila urezana imena šest starijih sinova a ostala na levome. Ovi kamenovi su bili optočenizlatom unaokolo i stavljeni na poramenice oplećka. Prvosveštenik je trebao da nosi imena 12 sinova Izrailjevih, kao onaj koji nosi terete celoga naroda, sve njegove brige, nevolje i slabosti. On je sa svim narodnim gresima stupao pred svetim Bogom kao njihov zastupnik. St. 13-30. (39.8-21). Naprsnik (sudski). Ovaj deo je bio obešen na poramenicama pomoću 2 pletena lanca od zlata koji su visili na svojim krajevima o 2 zlatne kopče koje su bile pričvršćene na svakoj poramenici po jedna. I naprsnik je bio načinjen, od istog materijala kao i oplećak, četverougast, dvostruk tj. kao neki džep, u koji se može nešto da stavi. Veličina mu je bila u dužini i širini po jedan pedalj (pola lakta, 0,25 m).

189

Sa prednje strane naprsnika treba utisnuti u 4 reda raznog dragog kamenja. U prvom redu: Sardonik (sardius ili karneol). Ovaj se kamen odlikuje naročito svojim crvenilom, Topaz. On je boje zlato, svetao i proziran smaragd. Ovo je zeleni dragi kamen. Njegov sjaj i svetlost su naročito opisivali stari narodi. U drugom redu: Rubin (ili karbunkul), crvenovatrena boje; izložen na suncu daje boju ugljena koji sagoreva. safir, dragi kamen sličan boji neba. Jaspis, neproziran i sa više boja. (Pogrešno čitano diamant, jer se u ono vreme još nije znalo graviranje). U trećem redu: ligur, crvene boje. Ahat, svetleći dragi kamen u raznim bojama (najviše boje lava). Ametist, boje violet ili vina. U četvrtom redu: hrisolit, prozirni, zelenkasti dragi kamen. Beril i Oniks. Svi ovi kamenovi treba da su zlatom okovani u ovome redu. Na svakom kamenu treba da se ureže odgovarajuće ime sina (plemena). Ne znamo da li su cela imena ili samo skraćena urezana. Mojsiju je još bilo naređeno da se načine 4 zlatne alke, na svakom kraju naprsnika, sa unutarnje strane, prema oplećku. I još 2 zlatne alke treba staviti ispod poramenica oplećka, spreda, više pojasa. Kroz ove alke treba povući zlatni pleteni lanac. Naprsnik će se pričvrstiti pomoću vrpce od plavog platna za gornje dve alke i alke ispod ramena oplećka kao i za dve donje alke i pojas oplećka, da bi uvek stajao nad ovim pojasom i da se nebi naprsnik odvajao od oplećka. Tako je prvosveštenik nosio na srcu imena 12 plemana, Božjeg naroda, koji je on pred Bogom zastupao i prestavljao kada je ulazio u svetinju nad svetinjama zemaljskog svetišta. Uz sve ovo prvosveštenik je još nosio, kad je dolazio pred Boga, urim i tumim preko naprsnika. "Desna i levo od naprsnika bila su dva velika i vrlo sjajna kamena. Bili su poznati pod imenom urim i tumim. Preko njih je objavljivana Božja volja prvosvešteniku. Kad su se pred Gospoda iznosila pitanja od presudne važnosti, Bog je svoje odobravanje ili pristanak izražavao svetlosnim krugom oko desnog kamena, a svoje negodovanje ili nezadovaljstvo oblačićem oko levog kamena." (P.P. 301/3). St. 31-35. (39,22-26). Ogrtač (meil) efoda (plavi ogrtač). Ovaj deo odežde je bio sav od plavoga platna. On je spadao uz oplećak i prvosveštenik ga nije nosio bez oplećka. Ogrtač se sastojao od jednog komada, koji je imao u sredini trakom porubljeni otvor, da se ne cepa kad se provuče glava. Rukave isto nije imao. Na donjem runu ogrtača, koji je dopirao do kolena ili nepto ispod njega treba da budu svugde unaokolo kugle ("narovi") ispletene od plavog, crvenog i grimiznog platna (up.39,24), a u njihovoj sredini zlatna zvonca (39,25), tako da dođe kugla po zvince itd. Ovakov ogrtač treba da nosi prvosveštenik (Aron) kada obavlja svetu službu. Zvonca će se čuti kad oa ulazi u svetinju nad svetinjama i kad izlazi, da ne bi tamo umro tj. ako ne obuče ovaj ogrtač, čija će se zvonca čuti pri njegovom ulazu i izlazu; Narod je naime pratio svoga prvosveštenika, slušajući zvonca, pri obavljanju njegove važne službe. "Nijedan smrtnik, osim prvosveštenika, nije smeo videti unutrašnjost svetinje nad svetinjama. Prvosveštenik je samo jednom godišnje smeo ući u nju i to tek posle najbrižljivijih i najsvečanijih priprema. Ulazio je drhtući, a narod je sa strahopoštovanjem i ćuteći čekao na njegov povratak. Srca su im pri tom bila puna ozbiljnih molitava za Bošji blagoslov. Pred kovčegom je prvosvešrenik molio milost za izrailjce, a u svetom oblaku Bog se spuštao k njemu. Kad bi se zadržao duže nego obično, oni bi se uplašili da nije izgubio život radi svog ili njihovog kakvog greha;" (P.P.str.302/2).

190

St.36-38. (39,30.31). Čeona pločica (dijadema). To je bila svetlucava, zlatna pločica i na njoj napisane reči: "Svetost Gospodu", (tj. onaj, koki ke Gospodu posvećen i Njemu pripada). Prvosveštenik, koji je jedino nosio ovu plačicu, nad čelom, vezanu plavom vrpcom spreda na kapu, stajao je od svega naroda najbliže Bogu i imao najbližu službu Gospodu. Otuda je on bio posvećen ("svetost" Gospodu). On je nosio ovaj znak i kao sveštenički poglavar i zastupnik naroda, koji Bogu pripada; (P.P.str. 302/1). St. 39. Ostali delovi prvosvešteničke odežde. Košulja (haljina) od belog tankog izvezenog platna. Ovaj deo se nosio od samoga tela; dopirala je do kolena, bila je uska i imala rukave. Uz nju je spadao pojas, izvezen od materijala triju spomenutih boja. Kapa (turban, mitra) od tankoga belog, lanenog platna. Odežda sveštenika. St. 40-43. St. 40. odežda običnih sveštenika. Sveštenik, kod je bio u službi i ulazio u svetište nosio je: košulju, kao kod prvosveštenika, kapicu, koja je bila nešto niža od prvosvešteničke kape, i pojas. Bliži podaci o ovim delovima odežde potpuno nom nedostaju. I u 39, 27-29 vrlo se malo kaže. Košulje i kapice su bile bez poruba. St.41. Aron i njegovi sinovi treba da obuku spomenute odežde da bi u njima bili pomazani i postavljeni da budu sveštenici. Ovaj nam stih ukazuje na osveštenje sveštenika, što se opisuje u pog. 39 (up. 39,1). St. 41.43. Pre nego što se prelazi na osvećenje sveštenika, daje se još jedna naredba Aronu i njegovim sinovima: da pokriju golotinju svoga tela kad ulaze u šator od sastanka ili službe kad oltara (žrtvenika) tj. uopšte kada obavljaju koju svetu službu. Za tu svrhu treba da im se načine kratke lanene gaće, od pojasa do bedara. Božje strahopoštovalje zahteva da oni, pri svojoj svetoj službi, pokriju deo tela. Povredu poštovanja ovakvog stida, Jave može da kazni i samom smrću. 3 Upustva za osvećenje sveštenika i žrtvenika. St. 29, 1-37. (Lev. 8). St. 38.39. Žrtve, koje će sveštenici prinositi na žrtveniku ove su: dva jagnjeta (od godine dana) svaki dan bezprekidno; jedno ujutro a jedno uveče (up.Broj.28,3). Javi treba svakodnevno prinašati žrtve i time pokazati i poštovanje prema Njemu. "Svako jutro i svako veče spaljivano je na žrtveniku po jedno jagnje... Bog je izričito bio zapovedio da svaka žrtva koja se Njemu prinosi mora biti zdrava (Izl.12,5). Samo zdrava žrtva mogla je slikovito prestavljati potpunu čistotu Onoga koji je trebao sebe preneti na žrtvu "kao bezazleno i prečisto jagnje". (1. Petr. 1,19). (P.P. str. 302/5). St. 40-42. Uz svaku ovakvu žrtvu pripada i žrtva od jela i žrtve od pića. Žrtva os jela pri ovakvoj žrtvi, (paljenici) sastojala se od brašna (up. Lev. 2,1). Za svako jagnje po 1/10 efe (1 efa = 36 l) finoga brašna sa 1/4 ina (1 in = 6 l) ceđenog ulja. Inače ni za jednu žrtvu nije se propisivalo ceđeno ulje. Žrtva od pića se sastajala od 1/4 ina vina (up. Broj. 15,5). "Prinošena je i hrana i piće, koje je prestavljala svakodnevni dar naroda Javi i njihovu stalnu zahvalnost za Hristovu krv izmirenja." (P.P. str.302/5). Ove su se žrtve prinašale svako jutro i svako veče. Ona je trebala da bude prinašana pred vratima šatora od sastanka, gde se Gospod sastajao sa ljudima. Tu je nastanjeno njegovo ime i samo tu pripadaju žrtve, koje se Njemu prinašaju. St. 43-46. Gospod će osveštati i sam šator od sastanka kao njegovo

191

svetište i postaviti Arona i njegove sinove za sveštenike. On će nastavati među svojim narodom i biće im Bog. Po svom nastanjivanju i otkrivenjima u svetištu, narod će prepoznati da je On stvarno Jave, njihov Bog, koji ih je izveo iz Egipta, da bi bio među njima. 3. KADIONI OLTAR, BAKRENA UMIVAONICA, SVETO ULJE I KAD. (30, 1-38). 1. Kadioni oltar i kađenje. St. 1-10 (37, 25-29). St. 1-5. Mojsije treba narediti da se načini oltar za kađenje od bagremovog drveta, četverouglast; 1 lakat (0,50 m) dugačak i isto toliko širok ali 2 lakta (1 m) visok. Na gornjim uglovima treba da iz njega izlaze rogovi kao kod žrtvenika. Oltar je bio prevučen čistim zlatom (zlatnim pločama) zbog čega se isto nazivao "zlatnim oltarom" (v.39.38). I rogovi su isto bili prevučeni zlatom. Na sredini po visini bio je unaokolo izrađen venac (porub) od zlata. Iznutra nije bio zlatom izrađen kao kovčeg. Sa dve suprotne strane treba da se načine po dve zlatne karige ispod venca i to od čistog zlata, kroz koje će se provući poluge za nošenje oltara. Poluge treba načiniti isto od bagremovog drveta i okovati ih zlatom. St, 6. Mesto kadionog oltara je u svetinji, pred zastorom, koji odvaja svetinju od svetinje nad svetinjama a tačno prema kovčegu od svedočanstva tj. tačnije prema zaklopcu kovčega. Ovde se naročito spomonje zaklopac (kaporet), jer se Gospod nad njim javljao. Prinašanje kada na ovom oltaru je smatrano "žrtvom", koja je trebala da se prinese upravo pred mestom, gde se Gospod javljao. "Prinošenjem tamjana prvosveštenik je bolje dolazio u vezi sa Božjim prisustvom,nego ma kojim drugim delom svakodnevnog bogosluženja."(P.P.str.303/2.3.) St.7.8. Na kadionom oltaru trebao je Aron (prvosveštenik) da kadi dva puta dnevno:svako jurro i svako veče,onda kada čisti žiške i priprema svećnjak i kada ih pali.Ovo treba činiti "pred Javom"tj. u svetištu.Kadjenje na kadionom oltaru je isto tzv "tamid"("svagdašnja žrtva") kao i jutarnja i večernja žrtva na žrtveniku.Dnevno prinašanje kada na oltar je simbol molitve izrailjaca,koje se penju Bogu ujutru i uveče(up.Ps.141.2).Kao šte se miris kada diže gore,tako se i molitva čovečje duše podiže Bogu. (P.P.str. 303/3). St.9. Na ovome oltaru ne sme se prinašati neki "tudji kad"tj. može se prinositi kad samo onako kako je to propisano za proslavljanje Jave.Isto ne sme se prinositi ni žrtve paljenice,od jela i od pića,nego jedino u odredjeno vreme i na odredjeni način. St.10.Na rogovima kadionoga oltara samo će prvosveštenik,jednom u godini, vršiti službu očišćenja (okajanja). Ovaj oltar je naročito svet, i služi u svetu svrhu, zato se i služba oko njega mora obaviti u naročitoj svetosti. 2.Propisi o porezu u korist šatora od sastanka. St. 11-16. St. 11.12. Naredba da svi muškarci, prilikom popisivanja, plate svaki porez bez obzira na imovno stanje.Ovaj se porez plaćao Javi i bio je upotrebljen za potrebe šatora od sastanka. To je bio njegov redovni prihod. Kad god dodje do popisivanja u Izrailju, trebao je svaki muškarac da dade porez za sebe (kao pokriće). Porez se smatraju kao Božj svojina i vojska i oni se, iako još nesavršeni grešni, predstavljaju tom prilikom Bogu . Prilkom popisivanja spomenutog u Broj.1, svaki pojedini Izrailjac morao je da stupi pred Gospoda sa svim svojim gresima. Plaćanje ovog poreza je ustvari bilo priznaje krivice i potrebe za izbavljenjem. St.13-15. Svaki koji je uzet kao ratnik (popisan) trebao je da plati 1/2

192

sikla, sikla koji je vredeo za sveštenike (sveti sikal). Sveti sikal se spominje u St.zavetu samo tzv. "svešteničkom zakonu" i izgleda da je to bio punovredni sikal, dok u običnom saobraćaju sikal nije imao takvu težinu. Ovde kao i u Lev. 27,25. Broj 3,47 i Jez. 45,12. napominje se da on iznosi 20 gera, čija nam je vrednost nepoznata. Ovaj porez moraju da plate svi muškarci, sposobni za rat, koji imaju 20 godina i više. Dvadeseta je godina bilo doba vojničke i političke punoletnosti. Svi treba jednako da plate; to je porez po glavama. Ovde se radi o odnosu prema Javi pred kime su svi Izrailjci jednaki. St.16. Prikupljeni porez treba Mojsije da stavi u šator od sastanka, za potrebe oko šatora. Ovaj novac će služiti za podsećanje pred Javom na Izrailjeve sinove. Prema 38,25 i d. ovo srebro se uporebilo za uredjenje nekih delova šatora od sastanka. 3.Bakrena umivaonica. St. 17-21. St. 17.18. Bakrena umivaonica (legen) je bio veliki bakreni sud u vidu legana, sa podnožjem isto od bakra.On je služio sveštenicima za pranje. Postavljen je bio izmedju žrtvenika i šatora od sastanka tj. pred njegovim ulaskom. Legen je bio napunjen vodom, koja je curela kroz slavine postavljene na njemu okolo. St. 19-21. Sveštenici su morali prati ruke i noge kako pri ulaženju u svetište taako i kad su pristupali žrtveniku, dakle, pri svakom utvrdjenom obredu u njihovoj svešteničkoj službi. Ruke i noge su, najviše izloženi delovi tela, zato se moraju češće prati, jer se samo sa čistim nogama sme stupiti i čistim rukama prinositi žrtve. Nečistoća je nešto suprotno Jave i oni koji im se tako približe u smrtnoj su opasnosti. Aronovi potomci su dužni da se neprestano drže ovoga propisa. 4. Sveto ulje za pomazanje. St. 22-33. St. 22-25. Ovo ulje treba da se, kao i kad, načini od četiri najskupocenijih sokova mirisavih drveta,pomešanih sa najfinijim maslinovim uljem. Najpre, izmirne u tečnosti (500 sikla, po svetom siklu, 500x14,55gr.=7,275kg.), zatim mirisnog cimeta, (250.sikla=3,637kg.),pa onda idjirota, mirisnog (250 sikla) i najzad kasija, (500 sikla). To sve staviti u 1 in (6.074 l ) najfinijeg maslinovog ulja . To je sveto ulje za pomazanje šatora od sastanka, njegovih predmeta kao i Arona , i njegovi sinova. St.26-29. Svrha i značaj pomazanja je osvečenje. Ovim pomazanjem biče sve osvećeno za svetu službu. Svi spomenuti predmeti treba da se pomažu , i oni će biti naročito sveti Gospodu, i sve što ih se dohvati biće isto posvećeno. St.30. Arona i njegove sinove treba Mojsije da pomaže , i time da ih osveti za njihovu službu, da budu sveštenici Jave.U staro vreme su bili češće pomazani uljem i razni predmeti (up.Post. 28,18. Sud.9,8.15). odavno se primetila snaga i lekovitost ulja, da ona omekša , osvežava i daje spoljni sjaj. Njemu su se dodavali još razni mirisi. I kao što se pranjem (vodom) postaje čist i obnovljen, sa uljem se to još više postizava. Smisao pomazanja se postepeno razvijao dok nije došao dotle, da se ono počelo smatrati izdvajnjem iz običnog, svakodnevnog i posvećenjem svetoj svrsi. U St. zavetu osvećenje pomazanjem obavljalo se samo nad Bogom posvećenim ljudima, na prvo mesto nad sveštenicima i carevima, a retko i nad porodicama. (1.Car.19,16. up.Is.61,1.). Pomazanje je znak primanja Sv.Duha.

193

St.31-33. Bog izričito naredjuje preko Mojsija, da ovako načinjeno sveto ulje za pomazanje se čuva isključivo za Jave i nje gove svrhe.Ono se smatra svetim i ne sme se upotrebljavati za profane svrhe, niti da se pravi za svakidašnju upotrebu ili prodaju. Ovakom se preti,sa smrtnom kaznom nego istrebljenjem. 5. Sveti kad. St. 34-38. St.34-36. Kadjenje je srodno pomazanju uljem zato se ovde i dodaje. Kadjenje mirisima je najpre obavljano pri bogosluženju pomoću kadionice (v.Lev. 10, 1 id. Broj. 16,6 id. Lev. 16,12 id.). Posle uredjenja svešteničke "tamid" (svagdašnje) službe kadilo se na kadionom oltaru u svetinji svako jutro i svako veče. Za ovu priliku bilo je kasnije uvedeno i pevanje naročitih pesama na slavu Bogu. Pevali su naročito određeni pevači. (v.1.Dnev.23,30). Sve ovo je bilo naročito uređeno za proslavljlanje Gospoda i Njemu bilo dodatak uz neku žrtvu, nego nešto samo za sebe, što se u St. zavetu uvek spominje pored raznih žrtava. Balzam, stakte, onih, galbal su smole raznih mirisavih drveta. K tome treba još dodati čistog tamjana. Od svega istu količinu. Sve to treba istucati i načiniti od toga fini prah. Od ovoga praha treba uzeti u svetište samo jedan deo potreban za neko vreme. Time taj deo se osvećuje. Ostatak treba negde sačuvati. (P.P. str.303/2.3.) St. 37.38. Ovakav kad trebaju Izrailjci da poštuju kao nešto sveto Jahvi, i uz kaznu istrebljenja ne smeju ga praviti da bi ga mirisali i u tome uživali. Kadjenje ovim mirisom pojedinačno nije zabranjeno privatnim licima nego samo u ovoj kombinaciji. Svrha ovih propisa je da se Božja svetost uzdigne i ceni u narodu. 4. Izbor majstora za podizanje šatora od sastanka; napomena o praznovanju subote i davanje dve ploče na kojima su napisane 10 zapovesti. (31, 1-11) 1. Izbor majstora. St.31,1-11. St.1-5. Sam Bog je dao plan kako da s načini šator od sastanka i svi njegovi predmeti. On je isto tako sam naimenovao majstora, koji će raditi i svršiti taj posao. Prvi i glavni je bio Veseleil (Besaleel), iz judinog plemena. On se uvek spominje prvi a katkad i samo on; dakle on je bio glavni majstor, koji je vodio ceo posao. Bog ga je ispunio svojim Duhom, da bi se preko njega mogao obaviti ovaj posao. Bog je poučio ovog umetnikia i dao muu dar razlikovanja, da bi mogao napraviti ono što je Mojsije video u viđenju na Sinaju. Ovaj čovek je imao veliki dar, znanja i sposobnosti. Uz to mu je Bog dao duhovne sposobnosti da je mogao razumeti ideje i pronaći pogodne oblike i to sve izraditi u zlatu, srebru i bakru, u kamenu isklesati i u srvetu urezati. St.6. Veseleilu je pridodat pomoćnik Elijav (Oholiab), iz Danovog plemena, koji se uvek spominje posle Veseleila, kao druga ličnost. Zatim se spominju mnogi radnici, majstori u raznim pravcima. I njima je Bog dao "duha i veštine" da izrade sve što je Bog zapovedio Mojsiju. St.7-11. Ovde se nabrajaju predmeti i potrebe određene za službu u šatoru od sastanka. Red nabrajanja je isti kao u 36,8-39,31. samo što nisu spomenute zavese, zastori i ograda. 2. Napomena o praznovanju subote. St.12-17 (35,1-3). St.12.13. Uopšte se smatra da je napominjanje ove zapovesti ovde na svom pravom mestu. Izrailjci nisu smeli pri radu na podizanju šatora od sastanka misliti, da im je dozvoljeno prekršiti, četvrtu zapovest, zato što su na

194

poslu oko šatora od sastanka."Narod je mogao zaključiti sa ima pravo i u subotu raditi na izgradnju onoga što ima za cilj da slavi Boga i što je tako potrebno za bogosluženje. Da ne bi u tu zabludu zapali bila im je izdata naredba o praznovanju subote. Čak ni svetost ni neophodna hitnost nije smela da ih zavede da prestupe njegov sveti dan."Str.146 Duh proroštva kaže: Jedino se na ovome mestu daje ovakva opomena:"Držite moje subote, jer su znak između mene i vas." Subota je dakle znak po kome će se prepoznati, da je Gospod Onaj koji je posvetio ovaj narod za Božji narod. Onaj znak se odnossi naročito na budućnost. Bog posvećuje tj. izdvaja one, koji Ga priznaju za svoga Boga i uvodi ih u zajednici sa Njime. Svetkovanjem subote čovek se posvećuje, predaje Bogu radi ostvarivanje uzvišenog cilja nad njime, zato on ostavlja toga dana sve zemaljske poslove i predaje se jedino Bogu. St.14.15. Subota je sveta, ko bi je prekršio, Bog će ga istrebiti. Po treći put je sada podvučen značaj subote. U st.15 se daje definicija subote i izriče kazna za prekrišaj ove zapovesti. St.16.17. Izrailjci su trebali subotu da praznuju kao znak njihovog zaveta sa Bogom. To praznovanje je trebalo da bude večno, kao i stvorenja, koja je Bog stvorio u početku, što su isto večna. Kao što stvorenja, koja je Bog odmarao u sedmi dan, tako i oni treba da se odmaraju toga dana. 3. Mojsije dobija pisane ploče. St.18. St.18. Pošto je Bog govorio sa Mojsijem na Sinaju, dao mu je On dve ploče, napisane Božjim prstom. Na njima su bile napisane onih 10 reči, koje je sam Bog izgovorio. Sa ovim je bio zavet konačno potvrđen. E. Raskid zaveta i obnavljanje. Izlazak 32,1-34,35. U ovome se odseku opisuje otpad izrailjskog naroda služenjem zlatnom teletu, dok se Mojsije nalazio na Sinaju i kazna za ovaj otpad: postepeno ublaženje božjeg gnjeva, blagodareći Mojsijevim posredovanjem i moljenjem i ponovo uspostavljenjem zaveta Božjom milošću i praštanjem. 1. Otpad Izrailjaca i kazna. (32,1-35) 1.Otpad naroda.St.1-7. St.1. Kako Mojsije dugo nije sišao sa gore, narod je, pri kraju 40 dana, zahtevao od Arona da im načini "boga" koji će ići pred njima. Oni su tražili drugog vođu, jer nisu znali što se dogodilo Mojsiju. Bunntovnici su tražili da se načini lik boga, koji će se nositi pred njima kada pođu dalje. Oni su smatrali da moraju imati vidljivog predastavnika božanskog vođenja među njima, a ako to nemaju onda bar da imaju neki lik, na koje su bili navikli. Tako su oni prekršili 2 zapovest Božjeg zakona. Narod je čuo Božji zakon i imao je dosta vremena da razmišlja o njemu. Ali, oni su čaka da se vrate u Egipat, a većina nije više čekala Mojsija. (P.P.str.268/3). St.2-4. Aron traži od žena, devojaka i dečaka njihove zlatneminđuše, možda zato da bi odustali od namere, jer je za to bilo potrebno zlato. Ali, kada su ono dali, on je uzeo zlato i od njega salio tele. Ovo tele je predstavljalo svetoga bika Apisa, koga su Egipćani obožavali u Memfisu a koga su i Izrailjci dobro poznavali dok su bili u Egiptu. Ako bi se vratili u Egipat, tamo bi našli više milosti kad bi pred sobom našli više milosti kad bi prd sobom nosili lik bika, koga su Egipćani obožavali kao najvećeg boga. Apis je bio otelovljenje Ozirisa, nilskog boga i njegove žene Izide; on je najstariji bog, bog sunca. Ovaj bik Apis imao je isto ime kao i Nil,

195

Hapi, bog Nila i sunca. Dakle, kult Apisa je egipatski oblik obožavanja sunca. Njegovo središte je bilo u zemlji Gesem, u Onu. Apis je simbol sunca, koje se budi. Ovo idolopoklonstvo je bilo oduvek najveći neprijatelj istinitog Boga i najveći zavodnik Božjeg naroda. Izrailjci su ponovo zapali u kult sunca eako im je subota bila objavljena i poznata. Aron je popustio na navaljivanje naroda i pokazao se slabić pred narodom. On nije ustao u odbranu Božje časti. Narod je bio odlučniji u koliko se on više kolebao. Tako se povećalo neverstvo u narodu. I kad je narod povikao: "Ovo je, bog tvoj, Izrailju, koji te izvede iz egipatske zemlje", Aron je trpio to vređanje Boga iz straha od naroda. St.5.6. Izrailjci su se pod Sinajem klanjali zlatnome teletu i tvrdili da čine službu Javi i mole mu se. (P.P.str.270/5). Ali, Gospod nije mogao prihvatiti takvo bogosluženje. Iako je ono bilo izvedeno u njegovo ime, predmet njihovog obožavanja je bio bog sunca, a ne Jave. Obožavanje Apisa bilo je propraćeno najgrubljim izopačenjima. I služba zlatnom teletu bila je praćena neobuzdanošću kakva se samo kod mnogobožačkih nalazi. Jevrejska reč "igraju" u st.6. označava igranje sa kukovima, pevanje i skakanje. Ovakvo "igranje" je bilo nemoralno i kod Egipćana. 2. Mojsijevo posredovanje kod Boga. St.7-14. St.7.8. Jave zahteva od Mojsija da siđe dole, jer je narod otpao od Boga, udaljio se od određenog puta, načinio zlatno tele i tako raskinuo svoj zavet sa Gospodom. On se naziva više Izrailja "svojim" narodom nego Mojsijevim, jer je on stvarno iz njega a bio je i njegov, pošto ga je izveo iz Egipta. St.9.10. Bog dalje objavljuje Mojsiju da je posmatrao ovaj narod i našao da je tvrdovat, nesavitljiv i koji se neda voditi. Reči: "pusti me" pokazuju da se Mojsije ne bi trebao zauzimati i posredovati za ovakav narod. Bog bi uništio ovaj narod a od Mojsija bi načinio velike narod. (P.P.str.272/2). St. 11-13. Mojsije se u molitvi obraća Bogu i iznosi kako je On divno vodio "svoj narod" dosada, otkako ih je izveo iz Egipta, i kako ih je otrgao sa mnogo muka. Nije pravo da ih sada uništi u pustinji. Egipćani bi sa preziranjem govorili da ih je odveo u propast. Zašto da im se dozvoli ovo likovanje? Jave bi trebao da pomisli na praoce kojima se zakleo da će njihovo potomstvo učiniti mnogobrojnim i dati im Hanan u posed. (P.P str. 272/2) St. 14. Na ovakvu molitvu odustaje Jave od namere da uništi narod. Ali, time nije bilo još postignuto oproštenje za sam otpad naroda nego samo za trenutno uništenje Izrailja. (P.P. str. 273/1) 3. Mojsijeva revnost za Boga. St. 15-29. St. 15.16. Kad je Mojsije sišao sa Sinaja on je nosio u rukama dve kamene ploče Božjeg zakona (njegovog "svedočanstva") na kojima su bile s jedne i s druge strane napisane deset zapovesti. Ove ploče i urezano pismo bilo je Božje delo. Ovde se izričito napominje da je Bog pisao ove dve ploče. Iz ovoga jasno izlazi da je u ono vreme pismo (oko 1500. godine) već bilo poznato i u upotrebi, jer je Mojsije poneo napisane ploče, da bi Izrailjcima i njihovim potomcima poslušile kao "pisano svedočanstvo" izrazite Božje volje. (v. 34,27) Knjižnice egipatskog faraona Amenofisa III i Amenofisa IV. koje su pronađene u Tel-el-Amarni, dokazuju da je veština pisanja u vreme izlaska Izrailjaca iz Egipta bila vrlo proširena. Dok je starojevrejsko pismo kasnije postalo, pod uticajem feničanskog, asirsko i

196

egipatsko pismo sastoje se iz slogova a ne suglasnika. Kasnije je ovo prvobitno, "Mojsijevo pismo", zamenjeno starojevrejskim, a starojevrejsko, Jezdrinim ili kvadratnim (vavilonskim) pismom. St. 17.18. Silazeći s brda Isus Navin, Mojsijev pratilac, čuje viku naroda u logoru i misli da je to ratni okršaj, da su možda Amaličani napali logor. Ali, Mojsije koji je vičniji i preciznije sluša odgovara mu, da to nije ratna vika, nego vreva od pesme i veselja. Oni nisu mogli videti s brda što se dole događa, jer je bio takav položaj, niti šta se radi u logoru, ali prema Božjim rečima mogli su slutiti. St. 19. Kad se Mojsije približio logoru i izbliza video tele i narod kako igra oko njega, razgnjevi se i u gnjevu baci ploče od sebe tako da su se razbile. U trenutku razočarenja smatrao je on sve svoje napore kod Izrailjaca u korist verovanja u Jave uzaludnim pa otuda i ploče sa glavnim zakonom ove vere nekorisnim (P.P str. 273/3) St. 20. Mojsije je odmah pošao k zlatnom teletu, srušio ga i spalio u vatri, a zlato, kojim je bio obložen lik istopio. Istopljeno zlato je kovao u tanke ploče i sitno ih iseckao, zatim je te komadiće trljao među kamenima dok se zlato nije pretvorilo u prah. Ovaj prah je prosuo po vodi iz izvora sa brda. Narod je morao da pije tu vodu. Time je bilo slikovito prikazano ništavilo boga koga su oni obožavali. Možda je ovo simboliziralo "vodu prokletstva" koju će narod morati ispiti. St. 21-24. Mojsije poziva Arona na odgovornost za dopuštanje idolopoklonstva, a on se pokušava pravdati da je bio zaveden od naroda i to učinio u strahu od njega. On je, naime, učinio samo ono što je narod tražio od njega. Da bi se opravdao, Aron potseća Mojsija na to, da i on poznaje ovaj na zlo brzi narod. On opisuje događaj da bi umanjio Mojsijev gnjev. Ono je dobijeno zlato samo bacio u vatru, da bi umirio narod i eto, došlo je do zlatnog teleta, kao da je stvar postala sama od sebe, bez ikakvog truda i rada. (P.P. str. 273/5). St. 25.26. Mojsije je odmah uvideo stanje u logoru. Pošto im je Aron pustio uzde, narod se predao razvratu i tako se izložio sramoti i dopustio da se šapuće i ogovara među neprijateljima Božjeg naroda. Mojsije se odlučio da pobunu uguši krajnom strogošću. On je stao na ulaz u logor, jer prema st. 19 a još nije ušao u logor a događaji iz st. 20. su se tek kasnije dogodili, i uzviknuo: "K meni koji su za Jave!" Iz ovih reči se jasno vidi da je ovde bilo otpada od Boga a ne neki simbol ili slika Jave. Leviti su se odmah skupili oko njega. St. 27. Mojsije se sada pokazuje kao Božji prorok i daje levitima jednu božansku naredbu: da pođu po celome logoru, od jednog do drugog ulaska u logor i da izvuku iz šatora i nepoštedno pobiju sve koji su ostali uporni u idolopokloničkoj pobuni, ne šaleći ni prijatelja ni rodbinu, čak ni rođenog brata. Mojsijeva odlučnost je izazvala narod na brzu odluku. Svi koji su dosada neodlučno stojali po strani, morali su sada da pokažu svoju revnost za Gospoda. (P.P. str. 277/2) St. 28.29. Tako su leviti tom prilikom pobili 3000 ljudi i time je pobuna bila ugušena. Ova mera se morala preduzeti pri ovakvoj pobune mase naroda. To što se narod nije pobunio protiv levita dokazuje, da se većina povukla i samo oni uporni i ozbiljni pobunjenici, kojih je bilo relativno malo, vili su pobijeni. -Kao nagradu za ovo hrabro delo, Mojsije obećava blagoslov celome plemenu. Zato što su revnovali i delom pokazali da Gospoda više

197

ljube nego svoje po telu, treba da prinesu kao budući sveštenici naročitu žrtvu. Ovo je bila svakako šrtva u svrhu preuzimanja sveštenstva tj. ovlalžćenja za sveštenstvo ili postavljenje u isto, što izlazi i iz izraza: "Posvetite se danas Gospodu (za sveštenike)". (P.P. str.277/3). 4. Mojsijeva molitva za pokajani narod. St. 30-35. St. 30. Sutradan, po uništenju zlatnog teleta i saslušanja Arona, Mojsije je pozvao narod i rekao mu da je učinio veliki greh, za koji svakako neće izostati Božja kazna. Zato on namerava da se ponovo popne na Sinaj i pokuša izdejstvovati oproštenje za njihov greh. St. 31.32. Mojsije se vratio na vrdo i molio Gospoda da oprosti narodu ovaj veliki greh. Ako Bog to ne bi hteo, MOjsije je tražio da se i njegovo ime izbriše iz nebeske knjige, u koju su upisana imena svih ljudi. On nije mogao gledati kako Bog kažnjava one, koji su njegovom milošću trebali biti spaseni. St. 33.34. Bog ne prihvata Mojsijevu molbu u pogledu njega, jer On kažnjava i briše iz svoje knjige samo one, koji su mu sagrešili. Ali ipak Bog popušta ovakvom posredniku, koji sebe žrtvuje iz ljubavi prema bližnjima, i odlaže kaznu za greh naroda za budućnost a Mojsiju naređuje da narod povede u Hanan, pod vođstvom njegovog anđela. Dakle, prvobitni plan treba da se ostvari, nastavlja se delo oslobođenja. St. 35. Javino nazadovoljstvo prema Izrailju je bilo vrlo veliko, Njegovo pohođenje, koje je imalo da bude kazna za njihov otpad u idolopoklonstvo, bilo je samo odloženo a ne obustavljeno. (P.P. str. 279/4). Posledice otpada naroda (33,1-23). 1. Božja naredba da se ide u obećanu zemlju i žalost naroda zbog Božjeg odstupanja od njih. St, 1-6. St. 1-3. MOjsije dobija zapovest da povede izrailjski narod u zemlju, koju je obećao njihovim precima. Bog će pred njima poslati svoga anđela, koji će ispred njih proterati stanovnike one zemlje. Jave neće i ne može više stanovati lično među Izrailjcima, jer njegova sveta prisutnost može samo doneti sud nad ovako tvrdovratim narodom, pa bi ih Bog uništio uzput. St. 4-6. Na ovakvu vest od Boga narod se veoma ražalostio. to se jasno vidi po njihovom skidanju nakita sa sebe, napuštajući Sinaj. Ovo se može smatrati kao njihovo kajanje zbog velikog greha prema Jave, jer kad je čovek žalostan on skida nakit. Sam Bog je očekivao i tražio ovo, kao jasni i vidljivi znak njihovog kajanja i uslov za oproštenje. 2. Mojsije prenosi šator izvan logora. St. 7-11. St. 7. Mojsije je po božjoj naredbi skinuo onaj šator koji je dotada služio za bogosluženje i razapeo ga sebi izvan logora, nazvavši ga "šator od sastanka". To je bio dokaz da im je Bog uskratio svoje prisustvo.To ih je bolelo i oni su u svome strahu očekivali jož veće zlo, naročito pošto su čuli Božju poruku preko Mojsija: "Da dođem samo za čas usred tebe istrebio bih te". (st. 6.) Otuda se Mojsije morao izdvojiti iz logora da ih Jave ne uništi. St. 8-10. Kad je Božji čovek izlazio iz logora i odlazio u "šator od sastanka", Izrailjci su ustajali i stajali pred svojim šatorima iz poštovanja, sve dok Mojsije nije ušao u šator. A kad je ulazio u šator, stub od oblaka se spuštao i zaustavljao na vratima, i Gospod je govorio sa Mojsijem. Kad je narod video stub od oblaka da se spustio nad vratima šatora, narod je ustao i klanjao se prema vratima od šatora. (P.P. str.

198

280) St. 11. U oblaku i iz oblaka govorio je Jave Mojsiju "licem k licu" ili "iz usta k ustima" (Broj. 12,8). tj. ne daleko sa neba, nego jedan prema drugome, kao što čovjek govori čoveku. Po razgovoru sa bogom vraćao se Mojsije opet u logor, dok je njegov sluga I. Navin ostajao u šatoru kao staralac. 3.Mojsijeva ponovna molba. St. 12-17. St. 12.13. Bog je naredio Mojsiju da vodi narod u Hanan uz pomoć njegovoga anđela. Ali, Mojsije je dobro poznavao tvrdoglavstvo i pokvarenost ovoga naroda kao i teškoće sa kojima će se morati boriti. On je znao da neće moći bez Božje pomoći odvesti Izrailjce u obećanu zemlju. Zato je Mojsije molio za objašnjenje i tražio dokaz Božjeg prisustva. On zna da je kod Jave u milosti, jer mu je i sam rekao da ga znade "po imenu", što je dokaz da mu je bliži nego drugi. Ali, Mojsije želi da mu Bog pokaže put, tj. nameru sa Izrailjem, da Ga pozna tj. da mu se otkrije i pripozna, da je Izrailj ipak njegov narod. St. 14-16. bog obećava Mojsiju da će On ići sa njim na put, ali Mojsije jož nije zadovoljan. On je dobro znao posledice ako se narod prepusti svojoj sudbini. Mojsije ponovo moli boga da narodu povrati naklonost i milost, da preuzme vođstvo naroda nadalje i dade mu znak svoga prisustva. Ako to ne učini bolje je da narod i ne kreće dalje. Bez Boga uzaludno je ići dalje. Ako su Mojsije i narod zaista našli ponovo milost pred njime, On će poći sa njima i to će onda primetiti svi narodi. St. f17. Jave je voljan i to da učini radi Mojsija, koji je pred njime našao milost. Mojsije je sada nastavio sa raznim molbama i sve su mu bile uslišene. 4. Mojsije traži da vidi Božju slavu. St. 18-23. St. 18-23. Mojsije sada traži ono što nijedan čovek nije nikad tražio. On je molio da vidi Božju neobjavljenu slavu, za koju znaju samo anđeli. Bog nije prekorio Mojsija za njegovu neumerenost. On će mu usllićiti i ovu molbu. Ali Gospod ne može želju svoga vernoga sluge potpuno ispuniti. Čak ni Mojsije ne može podneti Božju slavu. On ne može videti njegovu ličnost, jer svaki čovek koji bi video Boga mora umreti. Ali, on može videti njegovu "dobrotu" tj. upoznati njegovo unutrašnje biće. Ovo biće se ispoljava u milosti i dobroti, koju je sam Gospod objavio u 34,6. Mojsije je već osetio ovu dobrotu u ponovnom prihvatanju jednog otpadničkog naroda. Ovo je za Mojsija bilo od najveće važnosti. St. 21-23. Bog određuje mesto "kod Njega" na vrh brda, gde se Mojsije treba da smesti na jednoj steni. Jave će u prolazu dozvoliti da njegova slava dopre do Mojsija u pećini, u koju će ga sam Bog staviti. Zatim prolazeći, Bog će ispružiti nad Mojsijem svoju ruku, da ne bi video njegovu slavu, nego tek kad prođe, "s leđa", jer Boga ne sme niko od ljudi videti. Božja slava je onaj svetli sjaj, koji okružuje njegovo biće. 3. Obnavljanje zaveta sa Izrailjem. (34, 1-35) 1. Nove ploče Božjeg zakona. St. 1-4. St. 1. bog naređuje Mojsiju da iskleše od kamena dve ploče, kao što su bile one koje je Mojsije razvio, na kojima je Bog napisao njegov Zakon. Ako uzmemo da je razbijanje ploča bila posledica i znak prekršaja zaveta, onda oproštenje i obnovljenje zaveta, zahteva ploče zaveta kao temelj i svedočanstvo toga ugovora. Razllika je samo u tome što sada bog samo piše

199

svoj zakon na dobijenim pločama, dok je prvi put dao i same ploče. St. 2-4. MOjsije treba da se pripremi za sutra ujutro, da bi se popeo na vrh Sinaja i pojavio pred Javom. Niko ne sme da se penje sa njime niti da se vidi na brdu, ni stoka ne sme u blizini brda da pase. MOjsije je tačno onako uradio kao što mu je Bog zapovedio. 2. Javljanje boga Mojsiju. St. 5-10. St. 5-7. Jave silazi sa neba u oblaku na vrh Sinaja za ovaj svečani čin. On je najpre uzviknuo svoje ime. Zatim je Gospod prošao pored Mojsija, po svome obećanju prema 33, 19.22. u svojoj punoj slavi i pbjavio svoje ime: "Jave, Jave". Tako se bog "javio" MOjsiju tj. preko njegovog imena objavio njegovo unutarnje biće, njegovu etičku slavu, ali ne u nekom telesnom čulima primetljivom vidu nego u osobinama njegovog karaktera: u milosti, sažaljivosti, obilnosti, dobrotom, puninom istine, vernošću, nuđenjem milosti hiljadama, praštanjem greha i nepravde, ali nikoga ne ostavljajući nekažnjenog a kažnjavajući grehe očeva čak na sinovima i unucima, do trećeg i četvrtog kolena. St. 8.9. Mojsije se brzo poklonio do zemlje i ničice pao pred božanskom slavom. Onu istu molbu, koju je Mojsije već ranije izrekao (33,12 i d.) da Bog oprosti narodu i lično pođe sa njima, ponavlja on i ovom prilikom. 3. Obnavljanje zaveta. St. 10-28. St. 10. Jave je spreman i On objavljuje da ponovo zaključuje zavet sa Mojsijem i Izrailjem (st. 27) koji će se potvrditi čudesima kao i prvi put. Ovde se misli na buduće događaje na putu za Hanan koji su bili dokaz, da je Bog ponovo načinio ugovor sa Izrailjem i bio među njima. U st. 11-26. iznose se propisi ovoga zaveta, što je u stvari ponavljanje, ponegde čak i doslovno pogl. 20,23-23,33. Oni se isključivo odnose na bogosluženje (žrtve i praznike). St. 11-17. Najpre ozbiljne opomene da se ne uzima nikakvog učešća u idolopoklonstvu, sklapali saveze onda bi bili pozvani da uzimaju učešća u njihovim mnogovožačkim obredima i jeli od njihovih žrtava. Druga opasnost bi bila ako bi ženili svoje sinove sa njihovim kćerima, jer bi ih one zavodile na hanansko idolopoklonstvo. Najzad, zabranjeno je Izrailjcima da liju ma kakvi božanski lik, kao na primer tele. St. 18. Praznik presnih hlebova (mazot) treba da se praznuje sedam dana u mesecu Avivu, kao u 23,15. St. 19.20. Umesto da se sad spomenu još druga dva od tri glavnih praznika, govori se o zakonu prvorođenog u pogledu stoke, kkoji se spominje već u 13,12. i d. St. 21. OVde se subota izričito naglašava sa dodatkom, da se u taj dan naročito prestane sa oranjem i žetvom. St. 22. Ovaj stih potseća na praznik sedmica, kao praznik prvina pšenične žetve i praznik berbe, kao u 23,16. St. 23.24. Svaki Izrailjac je bio dužan da tri puta u godini pođe na hodočašće u Jerusalim (v. 23,17). Sam Bog će učiniti da to jednom bude moguće narodu, jer će On njihove neprijatelje rasterati i granice obećane zemlje tako proširiti da se niko neće usuditi da ih napadne iz straha od Jave. St. 25. U pogl. 23,18. govori se uopšte o postupku sa žrtvenom krvlju i salom, a ovde se primenjuje samo na pashalnu žrtvu. St. 26. Ova dva propisa su samo doslovno ponavljanje već rečenog u pogl.

200

23,19. St. 27. MOjsije treba sve ove reči tj. propise u st. 11-26. da pismeno sastavi, jer je Jave u duhu ovih propisa sklopio zavet sa Izrailjem. St. 28. Mojsije se nalazio na gori Sinaju 40 dana i noći, za koje vreme on nije ni jeo ni pio, nego ga je sam Bog održavao u životu. Ovaj se podatak odnosi na drugi Mojsijev odlazak na Sinaj, radi obnovljenja zaveta. Ovi 40 dana treba razlikovati od 40 dana spomenutih u pogl. 24,18. 4. Silazak MOjsija sa Sinaja i njegovo svetlo lice. St. 29-35. St. 29-32. Kad je MOjsije sišao sa Sinaja sa pločama napisanog zakona, on je, i neznajući to, imao svetlu kožu na licu, koju je dobio dok je govorio sa bogom. (P.P. str. 282/1) Tek kad ih je MOjsije pozvao pristupili su Aron i poglavari naroda k njemu i razgovaraše s njime. Onda su pristupili i ostali i Mojsije im je objavio sve zapovesti, koje mu je Bog dao za njih na Sinaju. St. 33-35. Kad je Mojsije završio svoj govor narodu on je pokrio lice i otada stalno nosio pokrivalo. Samo kad je ulazio u svetište pred Jave, skidao je to pokrivalo dok ne iza/e i ne objavi narodu šta mu je bog zapovedio; posle je opet stavljao pokrivalo na lice. "Mojsije je imao mnogo da im saopšti. Iz sažaljenja prema njima, prekrio je lice velom". (P.P. str. 282/2)

F. Građenje šatora od sastanka Izlazak 35,1-40,38 U ovome odseku se daje izveštaj o izvođenju svega što je Bog naredio MOjsiju, a što je opisano u pogl. 25-31. Sem otseka 35,1-3 koji objavljuje zapovest o svetkovanju subote, sve ostalo se odnosi na građenje šatora od sastanka sa svim njegovim delovima, predmetima i svešteničkim odeždama. Narod je bio pozvan da dobrovoljno doprinese u materijalu i radu za izvođenje ovoga posla. Majstori su bili naimenovani i upućeni u posao. Narod je pokazao veliku revnost i dao više nego što je bilo potrebno. Sve je bilo načinjeno tačno po Božjoj naredbi: zavesa, pokrivači, daske, zastori; kovčeg od zaveta, svećnjak, sto za postavljanje, kadioni oltar sa kadom i uljem pomazanja; žrtvenik, umivaonica u predvorju. Zatim svešteničke odežde. Sve ovo je predato Mojsiju, koji je na novu godinu druge godine izlaska iz Egipta, na božanski način predao svetište redovnom bogosluženju. On je postavio hlebove za predstavljanje i podneo kad na kadionome oltaru, žrtvovao šrtvu paljenicu i jestivnu žrtvu. Jave je prihvatio posvećenje i kao vidljivi znak njegove prisutnosti pokazao se oblak i stub od ognja, koji ih je dalje vodio kroz pustinju u obećanu zemlju. 1. Pripreme za građenje šatora od sastanka. (35,1-36,7) 1. Naglašavanje zapovesti o svetkovanju subote. St. 35,1-3 (31,12-17) St. 1.2. Posle uputstava dobijanih u pogl. 25-31. Mojsije poziva narod, da mu objavi Božju zapovest. Mojsije počinje svoje saopštenje sa najvažnijom naredbom o svetkovanju subote, kao četvrte zapovesti. Da se ovaj zakon mora držati i pri pravljenju šatora od sastanka, samo je po sebi razumljivo, ali se ipak naglašava da se odnosi i na ovaj sveti i važni posao. St. 3. Subotom ne smeju Izrailjci u svim svojim stanovima da pale vatru, što je za vreme drugih praznika već bilo dozvoljeno. Ovo je bila naročita

201

naredba, jer ovo nije bilo samo po sebi razumljivo i zadiralo je u domaćinstvo. Ali, subota se izdizala iznad svih drugih praznika. Vatra na šrtveniku je prećutno bila odobrena, jer su se žrtve prinašale i subotom. 2. Dobrovoljni prilozi za građenje šatora od sastanka. St.4-9. (25,2-7) Ovde se iznose podaci o potrebnom materijalu za građenje koje treba Izrailjci svojevoljno da donesu. 3. Pozivanje majstora iz naroda. St. 10-19. Red nabrajanja predmeta koji treba da se načine od dobijenog materijala je isti kao u 36,8-39,31. Prema st.13. prve hlebove za postavljanje dao je narod (39,36) a Mojsije ih je postavio (40,23). Kasnije su ih sveštenici pripremali i postavljali. U st. 18. se prvi put spominju uža. (39,40). 4.Narod pokazuje svoju spremnost da donese sve što je potrebno. St. 20-29. Izrailjci su napustili mesto gde su stajali pred Mojsijem i primili zapovest od Boga i pošli svojim domovima da donesu sve što je bilo potrebno. Prema st. 21, vratili su se oni, "koje srce pobudi, i oje dobra volja okrete" i doneli skupocene i najvrednije predmete Bogu za njegovu službu. Neke žene koje su znale da predu donele su ispredeno platno i kostret. Poglavari su donosili potrebno skupoceno kamenje itd. Ali svi su dragovoljno donosili priloge. 5. Pozivanje majstora i radnika na posao. St. (35),30-(36)1.(31.1-10) Mojsije je objavio narodu da je Jave pozvao Veseleila i Elijava kao rukovodioce i glavne majstore za ovaj posao. Oni su druge poučavali i pokazivali kako da rade. Oni su bili naročito vešti u radu sa metalom, drvetom i kamenom. Bog ih je za ovaj posao naročito nadahnuo i obdario. 6. Velika darežljivost naroda. St. 36,2-7. Mojsije sada poziva sve sposobne majstore od njihovog posla na rad i predaje im sav prikupljeni materijal da od njega načine predviđene predmete. Ali, narod je i dalje dragovoljno donosio svakoga jutra, dok to nije bilo javljeno MOjsiju. Bilo je doneseno mnogo više nego što je bilo potrebno. Najzad je MOjsije zapovedio da se oglasi u logoru, da ne treba više ni donositi niti što raditi za šator od sastanka, jer ima dosta priloga i još je preteklo. Građenje šatora od sastanka (36,8-38,20) 1. Sastavljanje šatora. St. 8-38. 1./St. 8-19 (26,1-14). Sastavljanje i postavljanje četiri pokrivača šatora. -2./ St. 20-34. (26.15-30). Postavljanje drvene građe šatora. -3./St. 3538. (26.31 id. 36 id.) Postavljanje zastora. St. 38 dodaje, da stubovi za zastore na ulazu u šator nisu bili celi okovani zlatom nego samo njihove glave i pojas u sredini stuba, dok su stubovi, koji su odvajali svetinju od svetinje nad svetinjama bili celi okovani zlatom. (st. 36.26,32), a stubovi u predvorju samo na vrhu okovani srebrom (38,17,19.27,17 id.). 4./ St. 37, 1–9. (25, 10–22). 2. Pravljenje raznih predmeta šatora. St. 37, 1–38, 20. 1./ St. 37, 1–9. (25, 10–22). Kovčeg od zaveta i poklopac. 2./ sT. 10– 16. (25, 23–30). Trpeza sa hlebovima. 3./ St. 17–24. (25, 31–40). Sedmokraki svetnjak. 4./ St. 25–28. (31, 1–5). Kadioni oltar. 5./ St. 29. (30, 22–38). Sveto ulje za pomazanje i kad. 6./ St. 38, 1–7. (27, 1-8). Žrtvenik u predvorju. 7./ St. 8. (30, 18–21. 40, 30–32). Umivaonica (legen). - Na građenju šatora od sastanka radile su i neke vešte žene, gde je njihovo znanje i spretnost bila potrebna, na primer zavesa, zastori i

202

odela. Ovde vidimo da su žene donosile svoja ogledala i predavala ih da se od njih načini umivaonica. 8./ St. 9–20. (27, 9–19). Trem (predvorje). Opisivanje je delimično opširno, delimično slobodnije i sa nekim malim izmenama prema pogl. 27. 3. OBRAČUN POTROŠENOG MATERIJALA, NAROČITO METALA. (38, 21–31). St. 21–23. St. 21. je kao neki naslov za ovaj odsek. Mojsije je postavio Itamara, Aronovog sina da svrši ovaj posao. Pod njegovim vodstvom su Leviti sve darove naroda izbrojali i izmerili i odredili njegovu upotrebu. Dakle, Leviti su se starali oko materijala dok su Veseleilo i Elijav izvodili sve što je Jave naredio. St. 24. Zlata je bilo upotrebljeno 29 talenata 730 sikala, po meri svetog sikla koji je iznosio 16,37 grama. Prema tome zlata je potrošeno 1, 436 kg. 140, 1 grama. St. 25–28. Srebro. Ovo je rezultat onoga u 30, 11–16. opisanog poreza po glavi u naroda. Prebrojanih muških glava bilo je 603. 550. Svaki je morao dati po 1/2 sikla Iznos je 100 talanata i 1775 sikala, što je jednako 4390 kg. 826, 25 gr. Od ovoga srebra upotrebilo se 100 talanata za salivanje 100 podnožja za stubove i daske šatora. Od preostalih 1775 sikala načinjeni su ekseri za učvršćenje stubova u trem i prevlačenje glava stubova. – St. 29–31. Bakra je upotrebljeno 70 talanata i 2400 sikala, što iznosi 58 kg i 932 gr. Od bakra su se načinila podnožja za stubove na vratima šatora, žrtvenik i rešetka na njemu, kao i potrebna oruđa; zatim u tremu podnožja za stubove unaokolo i za ulaz, kao i svo kolje za šator i trem. 4. PRAVLJENJE SVEŠTENIČKIH ODEŽDA. (39, 1–31). St. 1. Odežde su načinjene od raznog vezenog platna i izrađeni još mnogi ukrasi, sve kako je predviđeno unapred. O krojenju odežda se ovde govori opširno i nevezano za ranije rečeno u pogl. 28. - St. 2–7. (28, 6– 12). Oplećak (efod) Prema st. 3. isteglili su se listovi zlata i isekli kao žice i utkale u razne tkanine. - St. 22–26. (28, 31–35). Ogrtač (meil). St. 27–29. (28, 39–43). Ostali delovi svešteničke odežde. (košulja, gaće, pojas i kapa). - St. 30.31. (28, 36–38). Čeona pločica (dijadem). 5. PREDAJA GOTOVIH STVARI MOJSIJU. (39, 32–43). Još jednom se nabrajaju svi predmeti i stvari koje su bile načinjene i predate Mojsiju. Mojsije je sve pregledao da vidi da li je sve načinjeno po Božjoj naredbi. Najzad je Mojsije blagoslovio sve majstore i radnike. 6. PODIZANJE I POSVEĆENJE ŠATORA I SVEŠTENIKA. (40, 1–38). St. 1.2. Mojsije dobija naredbu da razapne šator od sastanka 1 dana, 1 meseca u godini i da unese sve predmete unutra. Ovo je vrlo dobro došlo, jer je bio početak godine. Sada je trebalo da nastupi nešto novo, da Jahve stanuje među svojim narodom. St. 3–7. Ovde se spominju predmeti svetilišta, redom od onih sakrivenih običnom ljudskom oku, pa sve do žrtvenika i umivaonice u tremu. Zlatni (kadioni) oltar je bio stavljen između trpeze za postavljanje i sedmokrakog svećnjaka, i to više napred prema zapadu (zastoru). Do sada se ništa nije spominjalo o mestu žrtvenika, a ovde se određuje: pred vrata od

203

sastanka (st. 6.). St. 9–11. Svi navedeni predmeti sa samim šatorom i svim sporednim predmetima žrtvenika, treba da budu pomazani (posvećeni) svetim uljem pomazanja. Ovim činom sve ovo postaje sveto. Po izvoru "i žrtvenik će biti svetinja nad svetinjama" ne treba njemu pridavati veći stepen svetosti nego drugim predmetima, nego samo u onom smislu koji je već dat u 27, 37. St. 12.15. Aron i njegovi sinovi treba isto tako da se pomažu (posvete) za službu u šatoru od sastanka. Mojsije sam treba da dovede Arona i njegove sinove na vrata šatora, da ih opere i obuče im svešteničke odežde i onda pomaže ih uljem pomazanja (up. 29, 4–10.). Ovim pomazanjem oni su određeni za stalnu službu u šatoru dokle god traje ova služba. St. 16–33. Ovi stihovi opisuju izvođenje ove zapovesti od strane Mojsija. Prvo je podignut šator pa su onda unešeni svi predmeti. Sam Mojsije je postavio hlebove koje je narod doneo. On je isto zapalio i svećnjak i prvi zapalio kad na kadionom oltaru. St. 34.35. Pošto je šator od sastanka bio gotov, Jahve se vidljivo uselio. Oblak, koji je pokrivao vrh Sinaja (24, 16), spustio se na šator i pokrio ga, i "napuni se šator slave Gospodnje", tako da Mojsije nije mogao da uđe u šator. St. 36–38. Ovaj znak je ostao nad šatorom od sastanka za celo vreme putovanja Izrailja po pustinji do obećane zemlje. Danju se video oblak, a noću plameni sjaj. Kad se podizao oblak, onda su se podizali i Izrailjci na put, a kad je počivao nad šatorom onda su oni logorovali. Tako je bilo za svo vreme njihovog putovanja po pustinji. LEVITIK (Levitikus ili treća knjiga Mojsijeva) Ova se Mojsijeva knjiga prema početnoj reči u originalu i svojoj sadržini naziva "vajikra" a znači "i zovnu Gospoda". Ona se još naziva (u LXX i Vulgati): "Zakon o sveštenicima" ili "Knjiga zakona o žrtvama" i "Levitik" (Leviticus). - Ono sadrži sve zakone koji regulišu odnos izrailjskog naroda prema Bogu i propise za obred po zavetu sa Bogom.

Zato se ova knjiga može još nazvati "Zakonik verskih i životnih propisa Izrailjaca kao Božjeg naroda". Bog je hteo izrailjski narod da odgoji za svoj narod, da mu da pravi život i bude u živoj vezi sa Njime. Za tu svrhu On je naredio da se načini svetilište, kao mesto Njegovog imena, gde će se Njegova slava otkrivati. Jahve je tako stalno prisutan u narodu (Post. 40, 34). Ovaj narod je trebalo da se podigne na viši duhovni, verski i moralni stepen. Ali grh uvek odvaja čoveka od svetoga Boga. Zato je Bog omogućio ljudima pristup k Njemu preko raznih ustanova i obrednih propisa, koji su trebali pojačati osećaj i priznanje njihovih greha da bi se na taj način kod njih probudio osećaj potrebe za milošću i opraštanjem. - Ova je svrha ovih zakona i uredaba Levitika, čija sadržina se deli u dve velike grupe zakona i uredaba, od kojih prvo obuhvata pogl. 1–16. a druga pogl. 17–25. Prva grupa počinje sa zakonima o žrtvama. Posle zakona o žrtvama sledi posvećenje od

204

Boga određenih sveštenika, Arona i njegovih sinova. Zatim dolaze propisi o čistim i nečistim životinjama, kao i propisi o uništenju svega nečistog. Ova se grupa završava sa ustanovljavanjem godišnjeg dana pomirenja kao poslednji cilj. – Druga grupa poglavlja ove knjige iznosi čitav niz zakona i naredaba, da bi Božji narod mogao ostati u Božjoj milosti. To su propisi za posvećenje života u hrani, braku i moralu, pa onda prelazi na svetost sveštenika i žrtava. Dalje govori o svetkovanju praznika i dnevnih službi Bogu, a završava se posvećenjem cele zemlje, ustanovljavanjem Subote i oprosne godine, za čije vreme treba čak i zemlja da se nalazi u slobodi i odmoru, a što simbolički predstavlja konačno oslobođenje naše planete i Božje dece od ropstva greha. – Da bi se zavet utvrđen na Sinaju mogao sasvim zaključiti potrebno je još bilo da se iznese narodu kako blagoslovi za verno ispunjenje zaveta tako i prokletstva za prestupanja. U poslednjem poglavlju nalaze se još, kao dodatak, propisi o zavetima (pogl. 26, 27). Tako je Levitik po svojoj sadržini samostalna knjiga u celoj Tori (zakonu) tj. 5 Mojsijevih knjiga. A.) ZAKONI I UREDBE ZAVETA. Levitik 1, 1–16, 34. I.) STAROZAVETNE ŽRTVE. (Lev. 1, 1–7, 38.) Ovaj odsek sadrži zbirku propisa o žrtvama, ali ova zbirka nije potpuna i završena. U Lev. 22, 17–30. i Broj. 15, 1–16. nalaze se još bitne dopune o osobinama koje treba da imaju životinje, koje se prinašaju na žrtvu kao i odnos drugih prinosa uz žrtve, prilikom prinašanja tih žrtava (Broj. 5, 5–10 , 15, 22–28). Što se tiče žrtava od pića za njih nam nedostaju iscrpniji propisi u celom Petoknjižju, odnosno postupanja sa njima. Isto tako o pripremanju prinosioca na prinošenje žrtava kao i o formulama koje se izgovaraju prilikom prinašanja žrtava nema podrobnijih propisa. O žrtvama uopšte. Mojsije nije prvi uveo žrtve. One vode poreklo iz prvih dana ljudskog roda. Ne samo da je Noje žrtvovao od čistih životinja, nego vidimo i Avelja kako prinosi žrtvu od prvenaca svoga stada (Post. 4,4). Žrtva vodi svoje poreklo još iz raja (Post. 3, 21). Nju je ustanovio sam Gospod i ono je u tesnoj vezi sa planom spasenja. Bitno u žrtvi je misao o predaji u cilju zamenjivanja ili zastupanja. U St. Zavetu ona se javlja kao centralna tačka i služi samo u stvarima posredovanja između Boga i ljudi. Žrtva je poznata svim narodima, što je dokaz da je ona istog

205

porekla i izvora, samo što su neznabožački narodi, prema njihovim shvatanjima o božanskom biću, davali raznu sadržinu i formu i pridavali drugi značaj svojim žrtvama. Otuda je jedno isto sredstvo služilo i za proslavljanje pravog Boga, kao i za neznabožačku idolsku službu. Pre pada u greh, čovek je živeo u jedinstvu sa Bogom. Ono je usred greha poremećeno ali nije sasvim nestalo. iako je Bog kaznio čoveka zbog prestupa Njegove zapovesti, On nije sasvim uskratio svoju milost, i pre nego što ih je isterao iz raja, obukao ih je u životinjsku kožu, da bi pokrio golotinju njihovog srama i stida, jer su došli do svesti da su sagrešili. Prva žrtva je dakle pala još u raju. Ona je predstavljala Hrista a koža Njegovu haljinu pravde. I posle izgnanstva Bog je održavao vezu sa njima. Ta veza je naročito izražena u žrtvama, koja ih je trebala uvek podsećati na obećanje spasenja. Ona je simbolisala Hristovu žrtvu, zahvalnost za blagoslove i molbu za Božju zaštitu. U ovom smislu su trebali i Kain i Avelj da prinesu svoje žrtve. I Noje je posle potopa prineo ovakvu žrtvu. Posle vidimo Avrama i druge patrijarhe da čine to isto. U Post. 9,4. zabranjuje se da se meso jede sa krvlju. To je zato što je duša životinje u krvi. Time je već naznačeno da se duša životinje, preko krvi, posvećuje Bogu. Dakle, životinjska krv kao sedište duše pogodno je sredstvo za objašnjenje predajee čovečje duše Bogu. Ovu istinu nisu možda jasno shvatili Noje i njegovi sinovi, ali patrijarh Avram je morao, da bi ovo potpuno razumeo, predati svoga jedinca sina, na mesto ovna (Post. 22). Ovim je Bog naučio Avrama, oca vernih, da ta žrtva, predstavljena životinjom, koja se traži radi očišćenja, nije ljudski sin nego Božji. Sem toga, poučen je još bio i u tome da Bog ne traži ljudske žrtve, nego samo predaju srca Bogu kao tvorcu (Priče 23, 26). Pored žrtve paljenice u vreme patrijaraha počela se prinašati u Hananu i jedna druga žrtva, žrtva zahvalnica, koja se prvi put spominje u Post. 31, 54, kad je Jakov pred Bogom učinio zavet (sporazum) sa Lavanom i priredio večeru, kojom je potvrdio taj zavet. Ova je večera od tada predstavljala jedinstvo čoveka sa Bogom. Kada je Jakov pošao sa svojim domom za Egipat, on je u Virsaveji, na granici obećane zemlje, prineo žrtvu zahvalnicu, Bogu svoga oca Isaka (Post. 46, 1), da bi ovom žrtvom izneo svoju molbu za očuvanje zavetne zajednice sa Njime i u stranoj zemlji. Bog mu je te noći odgovorio da On ide s njim u Egipat i da će ga opet vratiti u Hanan. Ne znamo da li su Izrailjci prinašali žrtve u Egiptu, jer nema izveštaja

206

o tome. Svakako nisu zaboravili jer je žrtva bila centralna tačka njihovog bogosluženja u Hananu. Ostale žrtve (žrtva za greh, žrtva za prestup) nisu poznate pre davanja obrednog zakona na Sinaju. Bog je bio sa patrijarsima. On ih je vodio i opominjao za grehe i prestupe. Opšti propisi o žrtvama Sve žrtve imaju jedno opšte ime "prinos" ("sveti prinosi", Izl. 28,38 up. Broj. 18, 9) sa kojima je trebali Izrailj da izađe pred Gospoda (Izl. 23, 15 Ponav. 16, 16). Ti prinosi za žrtvu su mogli biti; čiste domaće životinje i ptice, kao i biljni proizvodi, prema čemu se sve žrtve i razlikuju na krvne i beskrvne. Četvoronožne životinje za žrtvu mogu da budu po zakonu sledeće: goveda i sitna stoka, dakle samo pitome domaće životinje, čije se meso jede (11, 3 Ponav. 14, 4) Od goveda i sitne stoke (i muško i žensko 3, 1) žrtvuje se samo mlado a ne mlađe od 8 dana (22, 27 Izl. 22, 29). Svaka životinja koja se prinosi treba da bude bez mane (1, 3. 10; 22, 19). Od ptica prinose se samo: mladi golubovi i grlice. Ovakva se žrtva prinosi bilo kad su siromašni prinosioci, kao zamena za veće životinje; za žrtvu za greh i žrtvu za prestup (5, 7; 12, 8; 14, 22. 31), bilo kao žrtva za greh i žrtva (paljenica) za očišćenje manje nečistote. Od biljnih proizvoda za žrtvovanje dolazi na prvo mesto: brašno (2, 1), kolači beskvasni razne vrste (2, 4–7), i prženo klasje ili zrna (2, 14), uz čega dolazi još so i češće ulje i kad; ali nikada kvasac i med (2, 11). Ponekad dodaje se i vino u žrtvama od pića ( Broj. 15, 5). Krvne žrtve su: 1./ Žrtva paljenica, uvek muška četvoronožna životinja ili golub. 2./ Žrtva zahvalnica (spasenja), koja se deli u tri vrste: žrtva zahvalnica, žrtva saveta i dragovoljni prinos – žrtva (7, 12. 16), samo muška ili ženska četvoronožna životinja nikad u golubićima. 3./ Žrtva za greh (okajanje) i 4./ Žrtva za prestup. Za ove dve poslednje treba da se prinese ovan (5, 15. 18. 25; 6, 6. 19, 21) ili jagnje (14, 12 Broj. 6, 12). Dok se za žrtvu paljenicu i žrtvu zahvalnicu mogu prineti četvoronožne životinje i golubići, slobodno ili kao zamenu za veće životinje, pa čak u velikom siromaštvu i samo nešto brašna (5, 11), za žrtvu okajanja i žrtvu za prestup mora se žrtvovati samo ovan ili jagnje. Sve su se životinje morale dovesti "pred Gospoda" tj. u trem šatora od sastanka pred žrtvenikom ( 1, 3. 5. 11; 3, 1. 7. 12; 4, 4). Onaj koji prinaša žrtvu, treba da položi ruku na glavu životinje (1, 4), a posle je zaklati, oderati, raščerečit i pripremiti za žrtvovanje. Zatim će sveštenik pokropiti krvlju životinje oltar i zapaliti vatru na žrtveniku

207

(1, 5–9). Kad se prinose žrtve paljenice, zahvalnica i za prestup, krvlju se pokrope sve strane žrtvenika naokolo (1, 5. 11; 3, 2. 8. 13; 7, 2). Pri prinašanju žrtve za okajanje (za greh) jednim delom krvi se pomaže žrtvenik, a u naročitim slučajevima i rogove kadionog oltara u svetinji, a u svetinji nad svetinjama poprska se kovčeg od zaveta a ostatak krvi se izlije na podnožje žrtvenika (4, 5–7. 16–18. 25. 30). Svo meso se, kad je žrtva paljenica, sa očišćenom glavom i utrobom životinje zapali i sagori (1, 8. 13). Kod žrtava zahvalnice, za greh i za prestup se naprotiv spaljuju samo neki masni komadi: salo, salo što pokriva creva i što je na crevima, oba bubrega i salo što je na njima i ono salo koje pokriva slabinu i jetru (3, 9–11. 14–16; 4, 8–10. 19. 26. 31. 35; 7, 3–5); ali meso od žrtve zahvalnice (po odvajanju sala s grudima i desnim plećem što pripada Gospodu, za sveštenike) treba da pojede prinosioc (7, 15–17. 30–34); a kod žrtava za greh i za prestup, sveštenici, muškarci će kuvati i pojesti na svetom mestu tj. u tremu (7,6). Kod žrtve za greh, za prvosveštenika i ceo narod, spaljivana je cela životinja sa kožom, utrobom i balegom, na čistom mestu van logora (4, 11). Pri žrtvovanju golubića, sveštenik je pustio da krv isteče niz stranu žrtvenika ili ga je poškropio s krvlju ptice; zatim je golubiće spalio na žrtveniku, (pošto je odvojio glavu i ptičiju nečistoću), kad su se prinašali kao žrtva paljenica, a ako je bila za žrtvu za greh onda je bila cela spaljena na oltaru, pošto je glavu rasekao noktom i pustio da krv iscuri niz stranu žrtvenika (V. 1, 15; 5, 8). Beskrvne žrtve (prinosi) su prinašane kao žrtve jestivne i žrtve od pića. Žrtva jestivna se prinašala ili kao samostalna žrtva ili u vezi sa žrtvom paljenicom i žrtvom zahvalnicom. Samostalni karakter jestivnih žrtava, koji neki odbijaju, izlazi jasno ne sami iz 6, 13 i Broj. 5, 15 nego iz mesta koje im je dato u zakonima o žrtvama, naime, između žrtve paljenice i žrtve zahvalnice. Iz propisa Broj. 15, 1–16 da se uz svaku žrtvu paljenicu i zahvalnicu prinese i žrtva jestivna(prinos) od brašna pomešanog sa uljem ili žrtvu od pića (vina) i to prema veličini žrtve – ne može se zaključiti da su ove žrtve samo dodaci uz krvne žrtve, i da treba prineti samo u vezi sa ovima. Beskrvne žrtve se prinose ne samo u brašnu sa uljem nego i u drugom obliku, kao: kolačići razne vrste, pržena zrna i dr. Od samostalne žrtve jestivne spali sveštenik samo jedan deo (2, 2. 9.16), a ostalo peku sveštenivi beskvasno kao najsvetije i jedu u tremu (6, 8–11). Samo žrtva jestivna sveštenika, morala se cela spaliti na žrtveniku (6, 16). O prinašanju žrtava od pića, u zakonu o žrtvama

208

nema ni jedan propis. Izgleda da je vino bilo prosuto na podnožju okolo žrtvenika (J. F. An*. III. 9, 4). Beskrvne žrtve nisu bile sredsto za pomirenje niti su predstavljale neko zastupanje, one su samo darovi koje su Izrailjci u hlebu, ulju i vinu, kao plodovima polja, prinašali Tvorcu, kao simbol predaje svojih duhovnih darova. Zakon o žrtvama igrao je veliku ulogu kod Izrailjaca. Žrtve su bile glavne i centralne tačke njihovog bogosluženja. Skoro ni jedan sveti čin nije se obavljao bez žrtave. Ono je predstavljalo oproštenje greha i pomirenje Boga sa celim narodom i pojedincem. Žrtva je bila duboko utisnuta u svest izrailjskog naroda. U njoj se izražavalo proslavljanje Boga, predanost, zahvalnost i ljubav. Žrtve nisu bile "korban" niti samo ritualnog značaja, nego su se jasno mogli videti i upoznati glavni momenti, priroda i cilj starog zaveta – ugovora. 1./ ZAKON O ŽRTVAMA (1, 1–7. 38) 1. ŽRTVE KOJE PRINAŠA NAROD (1, 1–6. 7) 1. Žrtva paljenica. St. 1, 1–17 St. 1. Pošto se slava Gospodnja u oblaku spustila na šator od sastanka, Bog se javio po svom obećanju Mojsiju (Izl. 25, 22), da preko njega saopšti svoju volju narodu. Prvo od ovih otkrivenja odnosi se na žrtve, pomoću kojih se Izrailj trebao približiti Bogu, da bi dobio Njegovu milost i naklonost. St. 2. Iz ovih reči jasno izlazi, da su Izrailjci i pre davanja zakona o žrtvama prinosili žrtve, a sada se propisom reguliše prinašanje žrtava. Na žrtvu paljenicu se treba prineti samo četvoronožne domaće životinje: goveda i sitna stoka. Golubići se ne prinašaju. St. 3. 4. U ovim stihovima se iznosi način prinašanja goveda na žrtvu paljenicu. Ova žrtva se zove paljenica, jer se cela životinja spaljuje na žrtveniku. Goveče treba da je muško i bez mane (22, 19– 25). Prineće se "na vratima šatora od sastanka" tj. u blizini (Izl. 40, 6), na žrtveniku (oltaru za žrtve, 17, 8). Bogu će biti ugodna ovakva žrtva. Prinosioc treba da položi ruku na glavu životinje. Ovo polaganje ruku je naročito naređeno u zakonu o žrtvama (osim kod golubića). Negde je izostala ova naredba radi skraćenja kao u st. 11. za ovce i koze; zatim kod žrtve za greh (5, 6) i za prestup (5, 15. 18. 25). Ovaj obred nije znak svojevoljnog i svojom snagom stečenog oslobođenja od greha, nego simbol prenošenja svog greha na čisto biće, koje nedužno mora da pogine za ovaj greh. Sredsto pomirenja i oproštenja je krv žrtve, kojom se poškropio žrtvenik.

209

St. 5–9. Posle polaganja ruku sledi klanje životinje. Kod pojedinačnog (privatnog) žrtvovanja vršio je to sam prinosioc, a kod opštih prazničnih, Leviti i sveštenik (2. Dnev. 29, 22. 24. 34) i to "pred Gospodom" ("Jahve" st.3). Sveštenici uhvate nešto krvi i poškrope žrtvenik, a ostatak izlije niz strane žrtvenika. Prinosioc odere životinju, iseče na komade i očisti utrobu. Onda sveštenici nalože vatru na žrtveniku i nameste komade, glavu, salo i opranu utrobu, osim kože, koja pripada svešteniku, koji prinaša žrtvu, i balege koja se baca. Cela životinja mora da se prinese na žrtvu. St. 10–13. Za žrtvovanje sitne stoke (ovaca i koza), važe isti propisi kao i za goveda. Ovde se tačno određuje mesto za prinašanje žrtava: "Na severnoj strani oltara pred Gospodom" (st. 11), zato što je južna strana određena za očišćenje ili pepeo (st. 16). St. 14–17. Kao žrtva paljenica od ptica, uzimali su se samo grlice ili golubići. Izrailjci su veoma gajili golubove, i oni su se ubrajali u domaće životinje, i grlica ima mnogo u Palestini. Oni su služili siromašnima za hranu, pa su bili i zamena za žrtvu većih životinja. Za žrtvovanje je bilo određeno, da sveštenik donese pticu kod oltara, raseče noktom glavu i spali celu na žrtveniku, pošto je predhodno ispustio krv niz stranu žrtvenika. Volju i perje koje je očupao, bacao je sveštenik na mesto za pepeo. To je žrtva paljenica "na ugodni miris Gospodu" (st. 17). Ova žrtva simboliše potpunu predaju pojedinca ili cellog naroda. "Ugodni miris" predstavlja uznošenje ove predaje Bogu. To je posvećenje tela i duha. Prema Broj. 28, 1–9 po zakonu svakog jutra i večera prinašalo se na žrtvu po jedno jagnje, a u subotu dva jagnjeta. 2. Žrtva jestivna i od pića (prinosi) St. 2, 1–16 (6, 7–16 Broj. 15, 4–12) Po redu posle žrtve paljenice sledi žrtva jestivna, ne zato što se uz ovu prvu prinosi (Post. 4, 3), nego zato što ona po svom značaju stoji odmah posle ove prve. Opšte ime ovim žrtvama je dar (prinos), kojim možemo da steknemo naklonost i dopadanje višeg Bića, kao i dar u znak zahvalnosti. Ove žrtve se prinose ili kao samostalne ili u vezi sa krvnim (životinjskim) žrtvama. One se sastoje ili iz pšeničnog brašna ili od beskvasnih kolača od belog brašna ili od pšeničnih klasova (zrna) prvina. Uz sve ove žrtve jestivne mora se dodati ulje i so, a uz brašno i pržena zrna i kad. Od svega se ovog samo jedan pregršt spali na žrtveniku a ostalo pripada sveštenicima kao nešto najcvetije (st.3). Prema Broj. 15, 4–12 uz krvne žrtve ide sem brašna i ulja još i vino i to za žrtvu paljenicu i druge žrtve 1/4 ina na svako jagnje, za ovna 1/3 ina, za tele 1/2 ina.

210

St. 1–3. Prva vrsta žrtve jestivne sastoji se od finog belog brašna. Na njega se sipa ulje i na to se stavi kad. Sveštenik uzme šaku brašna i ulje i ceo kad i spali na žrtveniku. Ova smesa se zove minha. Ostatak se daje sveštenicima i smatra se najsvetije, ni Leviti nisu smeli jesti, samo sveštenici na "svetom mestu". St. 4–7. Druga vrsta ove žrtve sastoji se od kolača (pogača): 1./ Pečenicu peći bez kvasca. Oni mogu biti umešeni sa uljem ili samo namazani uljem. 2./ Može da bude i minha pečena u tavi. Oni se razlome na komade i poliju uljem. 3./ Minha u kotlu; to su kolači kuvani ili pečeni u ulju. St. 8–10. Način prinošenja kolača. Ostatak pripada svešteniku kao najsvetije. St. 11–13. Opšti propisi za sve žrtve jestivne. Ništa sa kvascem ne sme se žrtvovati (st. 11); uz svaku žrtvu ide i so (st. 13). Med se isto ne dodaje. Kvasac i med su sredstva za ukiseljenje testa. Ništa se uskiseljeno ne sme spaliti na žrtveniku. Dok kvasac i med izazivaju u testu previranje i truljenje, ni jednu žrtvu ne treba prineti bez soli. Ona čuva od raspadanja i zato je pogodna da predstavi čistu i nelicemernu predaju prinosioca žrtve svom Bogu. Ova so se naziva "zavetna so", jer je ona u životu bila simbol zaveta. St. 14–16. Treća vrsta žrtve jestivne je od prvine tj. od prvih sazrelih klasova žita. Oni se prže na ognju. Ovo se i danas jede kao omiljena hrana u Palestini, Siriji i Egiptu. Ova se zrna peku na situ ili vežu pomoću vlakna u snopić i onda peku na vatri. Sve ove žrtve od brašna i ulja, kao najvažnijih elemenata biljne hrane Izrailjaca, predstavljaju njihov svagdašnji hleb, koji oni prinose Gospodu. Ali, one ne predstavljaju posvećenje zemaljske (telesne) hrane, (jer su hlebovi od prvina bili mešani sa kvascem i nisu se spaljivali na žrtveniku), nego duhovnu hranu, koju crkva Gospodnja ima i uživa. I kao god što je hleb simbol Božje reči (Ponav. 8, 3. 11), tako i ulje simboliše Božji Duh, kao načelo sve duhovne životne snage. Ova hrana pomaže da se podiže unutrašnji duhovni život čoveka. Tako su plodovi duhovnog života predstavljeni ovom žrtvom. Kvasac i med ne smeju da budu, jer kvare duhovni život, a so štiti i ojačava. Sem toga mora se dodati i kad koji predstavlja molitve, da bi duhovni život bio ugodan Bogu. 3. Žrtva zahvalnica. St. 3, 1–17 Treća žrtva naziva se obično zahvalnica, ali to je žrtva (iz zahvalnosti) za spasenje. Zakon razlikuje tri vrste ovih žrtava: 1./ Iz zahvalnosi (blagodarnosti). 2./ Radi zaveta (radi ispunjenja). 3./

211

Dragovoljni prinos (od volje). One su samo od goveda i sitne stoke, i to oba roda. Golubići ne dolaze u obzir, jer je vezana sa jedenjem (večerom) žrtve, za šta dva golubića nisu dosta. Značenje ove žrtve je: Gospodnja trpeza. Čovek je Božji gost i on se raduje pred Gospodom. Bog je nevidljivi Gospodar ove trpeze, i prema tome u zajednici s ljudima. St. 1–5. Pri žrtvovanju životinja se prinosi pred Gospoda (Jahve). Prinosioc polaže ruku na glavu životinje, zatim se zakolje i krvlju poškropi kao kod žrtve paljenice (v. 1, 3–5). Razlikuje se samo u upotrebi mesa. Na žrtvu se prinosi salo, što pokriva creva i na crevima, oba bubrega se salom, koje pokriva slabine i jetru odeljenu od bubrega. Ova četiri komada obuhvataju svu masnoću unutrašnjosti žrtvovane životinje. Svo salo se spaljuje na žrtveniku. Ova žrtva se spaljuje sa svakodnevnom žrtvom paljenicom (ujutru ili uveče), jer ona dugo gori dok sva ne izgori . Salo ove žrtve se metne na žrtvu paljenicu. St. 6–16. Za žrtvovanje sitne stoke, muške i ženske, važe isti propisi, samo što se svom salu kod govečeta (st.3) i kod koza (st.14) koje treba da se spali, doda kod ovaca još i masan rep. Rep ovaca u Severnoj Africi, Egiptu i Arabiji imaju veliku težinu; u Palestini sve su ovce takve. Salo je hrana i miris ugodni za Gospoda, koju mu šalje Izrailj. O upotrebi mesa ove žrtve ništa se ovde ne spominje, jer je to bilo potomcima dobro poznato, ali naročiti propisi su izneti u 7, 11–36. 4. Žrtva za greh (okajanje). St. 4, 1–5. 13. St. 1. 2. Kod ove žrtve obred je različit prema ličnosti, za koju se prinosi. Treba razlikovati kada zgreši: 1./ pomazani sveštenik, 2./ sav izrailjski narod, 3./ poglavar (knez) i 4./ običan Izrailjac iz naroda. Ova žrtva se prinosi radi izmirenja sa Bogom, zbog prestupa neke zapovesti. "Ako neko protiv zapovesti Gospodnjih nehotice zgreši, čineći ono što nije dopušteno da se čini" (st. 2). Ovo isticanje zakona žrtve za greh pokazuje da se ova žrtva primenjuje ne na sve grehe nego na naročito izražene, na sagrešenje pojedinca, ili čitavog naroda. Samo nehotice (iz zablude, nenamerno) učinjeni gresi mogu se ovom žrtvom očistiti, a za hotimičan greh kazna je istrebljenje grešnika Broj. 15, 27–31. 1. Kad sagreši pomazani sveštenik. st. 3–12. Zato što je prvosveštenik pomazanjem posvećen za svoju službu (8, 12), zove se on još i "pomazani sveštenik" (st. 3. 5. 16; 6, 15). St. 3. Ako on sagreši "da bude na greh narodu" tj. u svojoj službi

212

kao zastupnik naroda, a ne u svom ličnom odnosu prema Bogu, on treba da prinese tele (mladog bika), bez mane (zdravo) na žrtvu za greh. On prinosi najveću životinju, jer ima najveći položaj u narodu. St. 4. Dovođenje, polaganje ruku i klanje kao i kod drugih žrtava. St. 5–7. Drugačiji je tek postupak sa krvlju: pomazani sveštenik treba da uzme jedan deo krvi i odnese u šator od sastanka. Tamo umoči svoj prst u krv i sedam puta škropi pred zavesom u pravcu vetinje. Posle pomaže rogove kadionog oltara, a ostlu krv izlije na podnožje žrtvenika. St. 8–10. Sveštenik treba da izvadi "sve salo" iz teleta kao kod žrtve zahvalnice i spali na žrtvenik. St. 11. 12. A kožu od teleta, svo meso, glavu s nogama, creva i balegu treba da iznese na mesto van logora gde se baca pepeo i tamo spali na vatri. Ovaj naročiti ritual (obred) s krvlju žrtve kojim se odstupa od drugih žrtava, ima svoga opravdanja u naročitom značenju ove žrtve. Životinja se žrtvuje za oproštenje greha i izmirenje. Polaganjem ruke krivca na glavu životinje prešla je krivica na nju i ona mora da umre, jer je plata za greh smrt. Ovaj greh se nije mogao ukloniti prenošenjem na žrtvu, aki i Bog nije oprostio. Zato je moralo da se krv unese u svetinju i sedam puta poškropi pred Gospodom i pomažu rogovi kadionog oltara, što je simbol predaje Božanskoj milosti. Najzad se žrtva spali izvan logora. Ona se morala spaliti jer sveštenici nisu smeli jesti od ovakve žrtve, greh je morao izgoreti i to van logora (Božjeg carstva). 2. Kad sagreši sav izrailjski narod. st. 13–21. St. 13–15. Ova se žrtva za greh prinosi kad sav narod nehotice sagreši, kad nije znao da je greh a prestupio je Božju zapovest, a nije smatrao da je zgrešio. Svaki prestup Božje zapovesti, svesno ili nesvesno učinjen, iziskuje žrtvu za greh radi pomirenja sa Bogom, čim se dozna za greh. St. 15–21. Ovu žrtvu prinose starešine naroda; zato svi meću ruku na žrtvu, to treba da je tele. Obred je isti kao kod žrtve za greh prvosveštenika ("onako kako se čini s teletom za svoj greh", "s teletom za greh" st.12). 3. Kad sagreši poglavar (knez). St. 22–26. St. 22. 23. Neki poglavar plemena ili dela nekog plemena Broj. 3, 24. 30. 35, kad dozna za svoj greh, kad mu neko skrene pažnju na prestup koje od Božjih zapovesti, treba da prinese jare (mladog jarca) bez mane.

213

St. 24–26. Obred je isti kao kod žrtve za greh. 4. Kad sagreši običan Izrailjac iz naroda. St. 27–35. St. 27.28. To su obični ljudi iz naroda, za razliku od sveštenika, starešina i glavara. Ako takav jedan sagreši mora dovesti žrtvu za greh, runjavu kozu bez mane, ili od ovaca, žensko (st. 32). St. 29–35. Način prinašanja obeju životinja je isto kao kod jareta (st. 23 i d.). U 5, 1–13. se iznose tri naročita slučaja krivice običnog Izrailjca, koji ako hoće da se pomiri s Bogom, treba da donese umesto koze i ovce (žensko), ako je siromašan par golubića, a kod još većeg siromaštva čak samo 1/10 finog, belog brašna, kao žrtva za greh. Slede tri slučaja: 1./ Kad je neko čuo glasno izgovorenu zakletvu, ili joj je svedok, tj. može da svedoči, pošto zna nešto o tome, a to ne želi da učini, nosi krivicu na sebi i mora da snosi posledice (st. 1). 2./ Kad se neko dotakne neke nečiste stvari – strva. Oskrvljeni su i oni koji to u neznanju učine, dodirom. Za njih važi ovaj određeni način čišćenja (st. 2.3). 3./ Kad se neko nepromišljeno zakune da će nešto učiniti i lakomisleno to izrekne, a da nije na to mislio, on je ovakvim brbljanjem sagrešio (st. 4). Kad neko bude kriv za ova tri slučaja, kad uvidi i prizna krivicu, mora prineti žensko od sitne stoke (st. 5). Ako ne može da dovede ovu žrtvu, onda dva golubiće ili grlicu, jednu žrtvu za greh, a drugu za žrtvu paljenicu. Postupak je kao sa pticama. Ne navodi se šta da se radi sa pticom pošto je istekla krv, da li cela da se spali, ili samo neki deo (st. 7–10). Ako neko nema ni dva goluba da prinese, može prineti 1/10 efe finog, belog brašna, kao žrtvu za greh, ali bez ulja i kada, jer je to žrtva za greh, tj. ima karakter minhe, i što ovakav nema plodove Božjeg Duha i ne može poslati čistu molitvu Gospodu, ali može žrtvu za greh. Sveštenik treba od prinesenog dara na žrtvu uzeti samo jednu pregršt i spaliti na oltaru, i tako tražiti izmirenje za ovaj greh (st. 11–13). 5. Žrtva za prestup. St. 5, 14–6, 7. Ove žrtve se prinose samo u naročitim slučajevima, kad neko navuče nehotice neku krivicu na sebe, kad se ošteti nešto što pripada Gospodu. One su uvek ličnog a ne opšteg karaktera. Postoje tri krivice zbog kojih se prinosi žrtva za prestup: 1./ St. 14–16. Kad sagreši nehotice (učini neverstvo), ogreši se o stvari posvećene Gospodu, tj. ogreši se o nešto što pripada Gospodu,

214

ošteti Njegovo materijalno pravo, darove, žrtve, prvine, ili desetak, i to nehotice (u zabuni ili zaboravu; 4, 2). On treba da prizna svoju krivicu i prinese ovna bez mane kao žrtvu za prestup. Ovan se uzima iz stada krivca prema "tvojoj proceni (Mojsijevoj) u srebrnim siklima", prema prestupu i prema ceni svete stvari i još na to peti deo (27, 31). Način žrtvovanja je opisan u 7, 1 i d. i isti je kao za žrtvu za greh, čija krv ne ulazi u svetinju, ali ipak se žrtvenik pokropi krvlju. Ova žrtva liči na žrtvu paljenicu i žrtvu zahvalnicu, a zakon za žrtvu za greh važi i ovde. 2./ St. 17–19. Ovde je reč o nekoj nehotičnoj povredi neke Gospodnje naredbe i prava. Žrtva za ovaj prestup je isto ovan samo što ovde sveštenik treba da proceni štetu. Ovo nije materijalna šteta i o nekoj naknadi i nije reč, jer prestup neke Gospodnje naredbe ili prava ne može se materijalno nadoknaditi. 3./ St. 6, 1–7. Prestup i neverstvo prema Gospodu ogleda se i u oštećenju prava bližnjih. Kad neko nekome odrekne ostavu (depozit), ili zalogu, ili ga laže za krađenu stvar, ili prevarom otetu, ili sakrije izgubljeno, ili se za to krivo zakune. Krivac mora da vrati takvu stvar (ili punu vrednost) i dometnuće još peti deo, i to onoga dana kada prinosi žrtvu. Na ovu žrtvu za prestup prinosi se ovan po "tvojoj proceni" (kako Mojsije proceni). 2.ŽRTVE KOJE PRINAŠAJU SVEŠTENICI (6, 8–7, 38) U ovom odseku iznose se dužnosti i prava sveštenika, koji obavljaju obred žrtvovanja. To je pravilnik o prinašanju žrtava u pogledu sveštenika. 1. Zakon za žrtvu paljenicu. St. 6, 8–13. Ovim stihovima počinju propisi dnevnih (svagdašnjih) žrtava paljenica (Izl. 29, 38–42). Žrtva paljenica treba da gori na žrtveniku celu noć do jutra, i vatra stalno da se održava. Svakog dana ujutru treba sveštenik da obuče svoju lanenu haljinu (stihar) i lanene gaće i da ukloni pepeo sa oltara. Zatim će obući obične svoje haljine i izneti pepeo izvan logora na čisto mesto. Oganj mora uvek da gori na žrtveniku. Svako jutro i veče će sveštenik spaliti žrtvu paljenicu. Ovo je simbol stalnog proslavljanja Gospoda, koje ne treba de prestane ni danju ni noću. 2. Zakon za žrtvu jestivnu. St. 6, 14–18. Propisi u st. 7 i 8 su samo ponavljanje iz 2, 2.3, dok su 29–11 novi propisi o ostatku, kojise nije spalio na oltaru. Ovo treba sveštenici da peku bez kvasca i jedu na svetom mestu. To je Gospodnji deo

215

sveštenicima ("najsvetije"). Njega jedu samo muški. Ovo važi za sve potomke, koji će dobijati prinose. "Što se god dotakne toga biće sveto", znači kad se običan Izrailjac dotakne ovih najsvetijih dtvari, postaje i on svet, tako da se sada i on mora čuvati nečistote kao i posvećeni sveštenici, a da ipak nemaju svešteničkih prava i preimućstava, dokle navlače na sebe velike odgovornosti u običnom životu. Drugi propisi koji se odnose na sveštenike,koji obavljaju odbred prinašanja žrtava. Ovi zakoni ne spadaju u zakone za žrtve običnih Izrailjaca. Na dan svog pomazanja trebao je Aron sa svojim sinovima da prinese korban ("dar-prinos-svagdašnji"). Tako i u buduće svaki sveštenik koji se pomaže. To je u stvari pomazanje svakog prvosveštenika za službu. Ovo pomazanje traje 7 dana (up. Post 2,4. 7 dana stvaranja). Ali minha se nije prinašala svih 7 dana, nego osmoga dana, kad prvosveštenik nastupa u službu.Ono se prinaša sa dnevnom žrtvom, ujutro i uveče po polovinu minhe. Minha se razdrobi na komade i mora se sva spaliti, jer spada u vrstu žrtve paljenice. Interesantno je da prvosveštenik prinosi za sebe samo minhu a ne krvnu žrtvu, koja ukazuje na izmirenje sa Gospodom. To znači da se on mora samo sa onom žrtvom približiti Gospodu, koja prestavlja plodove posvećenja. 4.Zakon za žrtvu za greh. St. 6,24-30. Ovde se iznose propisi o žrtvi za greh običnog Izrailjca. Prvo se govori o mestu žrtvovanja, a onda o najsvetijem karakteru mesa i krvi ove žrtve. Sveštenik će pojesti meso na svetom mestu (u tremu). Svako ko dodirne meso biće svet, a ko poškropši krvlju haljinu, treba da je pere na svetom mestu. Zemljani sud u kome se kuhalo meso, razbiće se, da nebi nešto ostalo u loncu u kome se posle može pripremati obično jelo, a ako je kuhano u bakrenom sudu on će se istrti i napuniti vodom. Jesti može od ovog mesa samo muški od svešteničkog roda. Ali ovo vaši samo za žrtvu za greh običnih Izrailjaca (4,22. 5,13.), a meso od žrtve za greh prvosveštenika ili čitavog naroda (4,1-21), od koje se krv iznosi u šator od sastanka, ne sme da se jede,nego se spali.(4,12.21) 5.Zakon o žrtvi za prestup. St. 7,1-10. Tek ovde se daju propisi o postupanju kod ove žrtve. Klanje žrtve i poškropljenje krvlju je kao kod žrtve paljenice (1,5). Samo salo, kao kod žrtve zahvalnice i žrtve za greh (3,9 i 4,6), treba da se spali na žrtveniku, a meso pojede sveštenik kao kod žrtve za greh (6,22). St. 9,10. iznose naknadno propise o žrtvi paljenici i jestivnoj žrtvi. Kao

216

nagrada koža i pečen prinos (dar) pripada svešteniku u službi, a svaki prinos zamešen uljem ili suh, pripada svima sveštenicima, osim što se prinosi na žrtvu (askora). 6. Zakon za žrtvu zahvalnicu. St. 7,11-36. U ovom otseku se nalaze sledeći propisi: 1./O beskrvnim darovima (prinosima) na ovu žrtvu (St. 12.,14), 2./ o jedenju mesa ove žrtve ( st. 15,21) i 3./ O delu Gospoda od ovih žrtava (st. 28,36). -1/ St. 12.14. Žrtva zahvalnica iz zahvalnosti (blagodarenja) kao prinos. Ona se prinosi uz žrtvu kao zahvalnost za spas i hvalu Gospodu. Treba da se prinesu beskvasni kolači zamešani uljem, pogačice bez kvasca namazane uljem i kolači od beloga brašna prženi i zamešani s uljem. Ovi poslednji svakako su bili celi przeni u ulju od brašna već prženog sa uljem. Uz to još hleb sa kvascem (kolačići sa kvascem). Od beskvasnih kolačića jedan se spali kao askora, ostali se daju svešteniku koji je u službi . -2./ St. 15,21. Što se tiče jedenja mesa ove šrtve, ono se mora pojesti istog dana, kada se prinosi. Ali kod žrtve zahvalnice radi zaveta i dragovoljnog prinosa (od volje), može se jesti i sutra dan. Treći dan se ostatak mora spaliti. Meso je sveto i ponovno jedenje posle 3 dana je neko oskrvnjenje (19,8). Ovo je opravdano kad se misli na brzo kvarenje mesa u toplim krajevima; ovako meso koje se dotaklo nekog nečistog ne sme da se jede , nego da se spali. A ako neko jede od mesa žrtve a nije čist, treba da se istrebi. Čak i ako se ko dotakao nečeg nečistog: čoveka, životinje "ili kojega mu drago gada nečistoga" (sve nečiste ribe, ptice i male životinje , 10,10-42), pa jede od žrtve, da se istrebi. Ovde se misli na dodir strva na koje životinja bilo da se jede ili nejede St. 22,27. govore o zabrani jedenja sala i krvi, kao predmeta žrtvovanja. Salo od crknute i rastrgane životinje se takođe ne jede, jer je nečisto i opoganiće onog koji jede. Ali za sve drugo, sem jela, može se upotrebiti. Od redovno zaklanog govečeta, ovce i koze, uzme se salo, ali u zakonu ne kaže šta se radi sa njime. Indirektno možemo to zaključiti iz 17,3 i da za vreme putovanja po pustinji, svako ko kolje životinju treba da je dovede pred vrata šatora od sastanka, kao žrtvu. Svako klanje je izjednačeno sa klanjem radi žrtvovanja. Salo i krv imaju svoju upotrebu po zakonu. A kad dođe narod u Hanan, moći će se životinje klati na svakom mestu slobodno, samo se zabranjuje upotreba krvi (Ponav. 12,15 i dr. 21 i dr.). Razlog je tome, što, dok je klanje bilo pred vratima šatora od sastanka, moralo se i salo žrtvovati, a ne iz zdravstvenih razloga. Ovo važi i za ptice (st. 26 i d.)

217

ali ne za ribe, jer se njena krv posto je ima malo ne upotrebljava za jelo. Krv životinje se nikad neće jesti, jer je ona sredstvo za pretstavljanje ljudske duše i izmirenja sa Bogom. ( Up. Ponav. 12,16). -3./ St. 28-36. Ovde se govori o Gospodnjem delu od žrtava. Treba Gospodu prineti njegov deo (prinos). Prinosio je trebao svojom rukom da preda vatri određene delove žrtve (1,9), naime "salo s grudima". Grudi treba da "se obrnu tamo i amo (na jednu i drugu stranu) pred Gospodom". Grudi treba pošto se "obrnu" pred Gospodom da se prodadu sveštenicima. "Obrtanje" je obred koji se sastoji u tome, da sveštenik preda grudi onome koji žrtvuje u ruke i svoje ruke stavi pod njegove i onda pokreće to u horizontralnome pravcu napred tj.prema oltaru, što prestavlja simboličku predaju Bogu i natrag, što prestavlja primanje natrag kao poklona, koji Bog čini svojim slugama sveštenicima. Desno pleće se predaje svešteniku koji je u službi. Grudi što se obrću i pleća što se podižu, daje Gospod Aronu i sinovima njegovim (sveštenicima) "zakonom večnim" tj. kao neki sveštenički bir, dok traje njihova služba. St. 35 i 36 su završetak propisa o žrtvi zahvalnici. "Od dana kad ih pomaza", ne od pomazanja, nego od učestvovanja, jer ova reč u originalu znači udeo imati u delu odmeriti (ruku ispružiti). II. POSTAVLJANJE, POSVEĆENJE I STUPANJE SVEŠTENIKA U SLUŽBI. (Lev. 8,1-10,20). 1. Osvećenje sveštenika i svetinje. St. 8,1-36. (Up. 2.M. 29,1-37.) Prema Izl. 29. Mojsije je obavio posvećenje Arona i njegovih sinovca za sveštenike, a sa time u vezi i pomazanje šatora od sastanka i oltara žrtvenog (žrtvenika) sa sudovima. St. 1-5 Priprema za ovaj sveti obred. Mojsije treba da dovede Arona i njegove sinove pred vrata šatora od sastanka i donese naročito pripremljena sveštenička odela (2. M.28), ulje pomazanja (2. M. 30,23. i d.) potrebne žrtve (2. Moj. 29,1-3) i kotaricu beskvasnih hlebova (kolače). Zatim pozvati ceo narod. St. 6-32. Dalje se opisuje posvećenje sveštenika i šatora sa svim stvarima. Ovaj obred se deli u dva dela:1./ Posvećenje određenih ličnosti za svešteničku službu,pranjem oblačenjem svešteničkih haljina

218

i pomazanjem (st. 6-13) i 2./Prinašanje žrtve od obučenih i posvećenih sveštenika (st.14-32). 1./Pranje, oblačenje i pomazanje (st.6-13). Bez sumlje Mojsije im je oprao celo telo, a ne samo ruke i noge, jer ovo telesno čišćenje simbolički prestavlja duhovno čišćenje od greha, (unutrašnje čišćenje), bez koga se niko ne može približiti Bogu. St. 7-9. Zatim dolazi Aronovo oblačenje u svešteničke haljhine. Mojsije mu oblači:košulju (stihar, Izl.28,39) i pojas (Izl. 28,39 i 39,22), i ogrnu ga plaštem (Izl. 28,31-35) i oplećak (efod, Izl. 28,6-14) i naprsnik sa Urimom i Tumimom na njemu ( Izl. 28,15-30) i kapu na glavi (Izl.28,39) sa zlatnom pločom (sveta kruna) na čelo (Izl.28,3638). Ova oprema simbolizira karakter vodstva ove službe. St.10-12. Pomazanje je obavljeno prema propisu Izl.30,26-30 (up.40,9-11) tj. prvo kovčeg od zaveta i ostale predmete u svetinji, onda žrtvenik sa njegovim posuđem i tek onda izli Aronu ulje pomazanja na glavu. St. 13. Pomazanje Aronovo kao prvosveštenika izgleda (a i po jevrejskom predanju) da je bilo drugačije od pomazanja običnih sveštenika. Oni su bili samo namazani prstom sa uljem pomazanja po čelu i ušima (21,10.12). Pomazanje drugih stvari je obično, sem žrtvenika, koji se sedam puta namazao, s obzirom na njegovu obrednu službu. Ideja da se i predmeti pomažu je stara i poznata dobro. (Post. 28,18;33,14). Ulje pomazanja predstavlja duha (duhovno životno načelo), a pomazanje sveštenika njime znači njihovo snabdevanje i pomazanje Svetim Duhom. 2./Prinošenje svešteničke žrtve, (st. 14-32). Sa žrtvovanjem se završava posvećenje. Ona je trostruka, Mojsije kao posrednik zavjeta prinosi ovu žrtvu. St. 14-17. Prva žrtva je žrtva za greh (tele) kao kod prvosveštenika i kad ceo narod zgreši (4,3.14). On je krvlju pomazao rogove žrtvenika, a ostatak prosuo na podnožje istoga; salo je spaljeno na oltar, a meso sa kožom i balegom spaljeno van logora. St.18-21. Druga žrtva je žrtva paljenica (ovan), koju je Mojsije prineo po zakonu (1,3-9). St. 22-39. Treća žrtva je žrtva zahvalnica ili žrtva za posvećenje sveštenika. Ovan se za ovu žrtvu prenosi samo od naroda, knezova i nazireja, a nikad od običnog Izrailjca. Ova se žrtva razlikuje u obredu sa krvi. Mojsije je namazao krvlju desno uho Aroniu i palac desne ruke i palac desne noge kao i njegocim

219

sinovima. Uvo simbolizuje poslušnost Božjim rečima, desnu ruku pravilno obavljanje obreda, a nogu pravilno hodanje u svetinji, potpuna predaja Bogu u službi. Zatim je uzeo Mojsije ulje pomazanja i krvi od oltara i poškropio Arona i sinove (st. 30), dakle i ličnosti i odela kao obeležje sveštenstva. Ulje pomazanja je simbol Sv. duha, ali on važi ne samo za ove ličnosti nego i za njihovu službu. Ove haljine ostaju prema Izl. 29,29 naslednicima da se u njima pomazuju. Po Aronovoj smrti Eleazar je obukao te haljine (Broj. 20,26-28). Svojstveno je postupanj sa mesom žrtve (st. 25-29). Predaja ovih delova i stvari Aronu i sinovima označava posvećenje njihovih ruku za darove žrtava i prava na to, a spaljivanje sala na žrtveniku predstavlja pouku sveštenicima šta da rade sa salom, koje pripada Bogu. Obrtanje se prikazuje koji deo pripada svešteniku (grudi). St. 31.32. Jedenje (večera) žrtve moraju sveštenici kuvati i jesti pred vratima šatora (Izl.29,31), u predvorju sa hlebovima iz korpe za posvećenje sveštenika, sami bez drugih jer je meso sveto i služi za pomirenje sveštenika (Izl. 29,33); preostalo da se spali. Zajedničko jedenje predstavlja završetak obreda posvećenja sveštenika. St. 33-36. (Up. Izl. 29,35-37). Posvećenje treba da traje 7 dana za koje je vreme posvećeni ne smiju da napuste vrata od šatora, nego dan i noć da čekaju da ne izginu. Sve, kao prvog dana ponavlja se sedmog dana, to je pojačanje posvećenja punine, zato 7 dana. 2. Nastupanje svešteniaka u službu. 9.1-24. St. 1-7. Osmi dan tj. naredni dan posle posvećenja Arona i njegovih sinova je trenutak preuzimanja svešteničke službe uz svečanu žrtvu za svebe i narod, jer će im se Gospod javiti u svetoj slavi. Šta treba sveštenici i narod da žrtvuju naznačeno je u st. 1-5. Pošto je svet pripremljen, Mojsije je naredio da se obred obavi. Aron je prvo trebao da prinese žrtve za izmirenje sveoje i naroda. St. 8-21. Prema redu Aron je prvo prinjeo žrtvu za greh i žrtvu paljenicu najpre za sebe (st. 8-15) pa onda za narod, (st. 15-21). Kao izraz pune predaje Gospodu, a posle toga na kraju još žrtvu zahvalnicu, kao potvrdu zahvalnosti za milost i molbu za dalju zaštitu i milost (st. 18). Pri žrtvovanju Aronu su pomogli sinovi. Sa žrtvom za greh, postupao je Aron isto onako kao i Mojsije pri posvećenju sveštenika (8,14-17). Za narod žrtvu za ggreh prineo je Aron kao i ranije (prvu) za sebe. Krv ove žrtve ne doeđ po pravilu (4,16 i d.) u svetinju, nego se pomažu rogovi od žrtvenika, jer nije reč o nekom naročitom grehu nego podsećanje na dužnost prema Bogu. Najzad

220

dolazi žrtva jestiva (puna šaka) da se spali na oltar. A na kraju (st. 18-21) dolazi žrtva zahvalnica po zakonu. St. 22-24. Na završetku prenošenja žrtava, blagoslovio je Aron od žrtvenika narod, podigavši ruke (up. Broj 6,22 i d.) I onda sišao na podijum oko žrtvenika na kome je stajao pri žrtvovanja. Posle toga ode Mojsije sa Aronom u šator od sastanka, da bi ga u Svetinji predstavio Gospodu. "I slava se Gospodnja pokaza svemu narodu, jer dođe oganj od Gospoda, i spali na oltaru žrtvu paljenicu i salo" (st. 23.24). Pojava "slave Gospodnje" ( kao i u Broj. 16,19;20,6). Verovatno da se iznenada pojavila jaka svetlost iz oblaka koji je prekrivao šator od sastanka. Oganj, koji je spalio žrtvu paljenicu nije došao s neba kao u 1. Dnev. 21,26 i 2. Dnev. 7,1 (Rabini učen da se vatra na žrtveniku očuvala od ovog doba do Solomonovog hrama. Pri posvećenju hrama, oni uče, došlo je ponovo vatra s neba i trajala sve do Manasije 2. Dnev. 33,16). Ali ovo se tvrđenje ne može biblijsko podkrepiti; sem toga žrtve su se i ranije prinosile. Čudo u st. 24 ne sastoji se u spaljivanju žrtvena žrtveniku (čudnovatom vatrom) nego u tome što je več zapaljena vatra na žrtveniku odjednom potpuno sagorela. Narod je pao ničice i zahvalio Bogu za njegovu milost. "Bog je pustio oganji sažegao žrtvu na oltaru (P.P. str. 309/1). 3. Pogibao Nadava i Avijuda. 10,1-20. St.1-3. Tek što je Gospod učinio čudo pri osvećenju žrtava, Nadav (Nadab) i Avijud (Abihu), najstariji Aronovi sinovi, pogiboše zbog neposlušnosti (Izl. 6,23). Šta se ovdje dogodili ne vidi se iz teksta potpuno jesno. Smatra se da je krivica u tome što su uzeli za kađenje "tuđi oganj". Pod "tuđin ognjem" može se razumjeti obična vatra. To je mogao biti taj "tuđi oganj". "Duh proroštva kaže: Da bi spalili tamjan uzeli su običnu vartu, umjesto da uzmu svetu vatru, koju je zapalio sam Bog i koju je odredio za tu upotrebu." (P.P str. 309/2). iz st.12 i d. i 16 i d. jasno izlazi da se ovo dogodili na dan nastupanja njihovog u službu. Nije nemoguće da su ova dvojica htjeli uz klicanje naroda da proslave Gospoda kađenjem, a to nije bilo samo u nevreme, nego i oganj nisu uzeli sa žrtvenika, i tako bili neposlušni, a neposlušnost je početak otpada. Oni su htjeli obaviti svoje svojevoljno bogosluženje. U st. 3. tumači Mojsije Aronu Božiji sud: "To je što kaza Gospod kad reče: Posvetiću se preko onih koji pristupaju k meni, i proslaviću se pred celim narodom". To nije bio prekor Aronu nego samo objašnjenje. Bog će se proslaviti ovakvim sudom jer je On svet (P.P. 311/3). St. 4-7. Djeca Aronovog strica su iznijeli leševe poginuluh da

221

ih pokopaju. Ovo je bio dokaz da su bili pobijeni samo od munje a ne izgoreli. Mojsije zabranjuje da se ua njima žali (razbarušeni ili ošišani ili razderanih halina) da ne dođe veća kazna. Ni na pogreb ne smiju ići, jer su pomazani uljem, kao simbolom Svetog Duha koji sa smrću nema ništa zajedničkog. St. 8-11. Dalje se naređuje sveštenicima da ne piju vina ni silovitog pića (opijno piće od ječma, urmi i meda) kad ulaze u šator od sastanka, da bi razlikovali sveto od nesvetog. St. 12-18. Mojsije ponovo napominje propise o djelovima žrtva koji pripadaju sveštenicima. Ostatak od askore pripada sveštenicima, pa onda grudi od žrtve obrtne i pleća i pleća od žrtve podizane (da se jede na svetom mjestu). Onda Mojsije potraži "jare za grijeh" tj. meso ove žrtve, čijase krv nije unosila u svetunju i jelo na svetome mestu, "ali gle ono bješe izgorelo" (st. 16). On se razgnevi na Eleazara i Itamarašto nisu postupili po propisu. Trebali su da jedu ovu žrtvu za grijeh. Ovo jedenje mesa je prestavljalo drugi način prenošenja grijeha od grešnika na svetinju. St. 19-20. Aron izvinjava svoje sinove, da su prineli svoju žrtvu za grijeh i žrtvu paljenicu "i to mi se dogodi". "Da sam danas jeo žrtvu okajanja bi li to dobro pred očima Gospodnjim?" Kad je ovo čuo Mojsije on je odobrio te riječi. III. PROPISI O ČISTIM I NEČISTIM ŽIVOZINJAMA (Lev. 11,1-47; up. Ponov. 14,3-20) Razlikovanje životinja na čiste i nečiste ima ovdje istina prvenstveno obredni (ritualni) značaj, ali ova razlika igra ulogu i u tjelosnom i duhovnom (relogioznom) i moralnom pogledu. Ova razlika među životinjama vodi poreklo još od početka života na zemlji. Već prvi ljudi (Avelj) je prinosi žrtvu od stada. Zatim Noje čini ovu razliku. (Post. 7,2) Greh je načinio dubok razdor u cjelokipnoj organskoj i anorganskoj pripodi, tako da ima čak i škodljivih i otrovnih biljka (Post. 3,16). Koliko tek ovo važi za životinjski svijet (st.3,9.13). Ovaj svijet daje nam sliku grijeha i smrti i tako stalno podseća ljude na posledice otpada od Boga. Mada grijeh ima svoje poreklo i sedište u duši, ipak se on uvuka i u telo, kao nosioca duše i tako šteti telesni život, dok ne dođe do raspadanja i smrti. Zato, ko hoće da živi u zajednici sa Svetim Duhom, on mora da obrati pažnju i na štetni uticaj hrane na tjelesni, duševni i duhovni život čovjeka. Jedan nemačka poslovica kaže: "Čovek če biti ono što jede". Čak i životinje koje žive po instinktu štoće jesti i piti. Ljudi od vajkada ne jedu nekk zelje , biljke i životinje, jer su štetne. Neke je sama prirodad žigosala

222

odvratnošću. Otuda je kod svih naroda i religija starog diba postojala razlika na čisto i nečisto. Pa ipak ljudi ne odraćaju pažnju na sve to. Oni su već odavno izgubili svoj pripodni osjećaj, tako da više ne osjećaju oviu razliku. Mada j e i moderna nauka otkrila da su neke životinje teška hranai škodljive za zdravlje, ipak ljudi danas, krše zdravstvena načela, jedu sve sa velilkom pohlepnošću i neumerenošću. Ali Bpg koji je stvorio sve životinje zna koje su za jelo a koje nisu. On nam je dao tu razliku. Životinje koje nisu za jelo ne trebaju se gajiti u domaćinstvu; one se nisu ni na žrtvu prinosole. Sem toga kad još pomislimo da je naše tijelo stan (hram) Svetog Duha (2. Kor. 6,16;1.Kor.6,19.20;3,16.17) i da On neće da stanuje u telu koje je na ovaj način opoganjeno, onda se moramo strogo držati ove razlike koja je već u prirodi životinja vidljivo označena. St. 1-4. (Up. Ponov. 14,4-8). Ovde je riječ o velikim četvorinožnim životinjama. Ona životinja "koja ima papke razdvojene i šape razdvojene (rascjepane na dvoje) i koja preživa jede se. Ova dva obeležja nalaze se kod: goveda, ovaca i koza. Dalje vidi Ponov. 14,4-8, jelen, srna naročita vrsta u Palestini i Siriji, sa crveno-braon leđima i belim donjim delom, ne bivola, nego jelena lopatara,česta vrsta u Africi i Evropi i danas, kozorog, divokoza, turov vo (divlji vo), jedna vrsta antilope velike kao jelen (jednorog); antilopa slična govečetu (koza kamenjača. St. 4-8. Životinje, kojima jedan od ovih dveju obeležja nedostaje,ne jede se jer je nečista, kao na primer kamila, koju Arabljani jedu. Ona preživa ali njeni papci nisu sasvim razdvojeni nego pozadi ima neku grudvu na kojoj gazi. Zatim zec, daman jedna manja životinja oko Jordana, koja se hrani zeljem i liči na zecaali je bez repa i okruglih uši, nemaju šape (papke) razdvojene. Pitanje preživanja ovih dveju životinja je danas ispitana. Anatomski je utvrđeno da ove životinje nemaju 4 stomaka, koje imaju preživari. Ali one stalno rade sa gubicom pa su doskora (čak i Line) ih smatrali preživarima što u stavri oni nisu. Kad se uzme u obrur naučno pounavanje Mojsijevog vremena, može se lako objasniti ova Mojsijeva zabluda u davanju primjera za objažnjavanje Božjeg zakona o čistim i nečistim životinjama. Svinja ima papke razdvojene ali ne preživa. Nju mnogi narodi ne jedu ili zbog njenih strašnih kožnih bolestiili zbog nečistore. "Meso od nje ne jedite", ove životinje nisu za klanje i jelo, a strva se ne treba dodirivati. ovo važi i za čiste životinje koje su u rastadanju. (St. 39) St. 9-12. (Up. Post. 14,9.10). od životinja koje su i

223

vodama,jedu se one koje imaju perajai ljuske (ribe), sve drugo je gadno i nioje za jelo. Po ovome ne jedu se samo sve životinje u vodi (sisari) koje nisu ribe kao zmije, daždevnjaci i rakovi, nego i ribe koje nemaju ljuske kao što se jegulja, kečiga i dr. St.13-19 - (up. Ponov. 14,11-18). Od ptica nabrajaju se oko 20 vrstabez opštih znakova, koji su zabranjeni da se jedu. To su većinom takve vrste kojie jedu miževe i nečistoću. Red počinje sa orlom (u svim svojim vrstama) kao carem prica a završava se kičmenjacima, ljiljcima (slijepim miševima). Treba dodati i neizostavnu pricu Noja. St. 20-23. (up. Ponov. 14,19). Poslije ptica dolaze gmizavci, koji idu na četiri noge i lete. To su gadovi koji se ne jedu,osim onih među njima, koji imaju stegno na nogama, kojima skaču po zemlji. To su skakavci za koje se još nezna kakvih je sve vrsta bilo i onim krajevima. Poznato je da narodi Azije jedu skakavce. U Arabiji se prodaju na tržištu, nanizani na kanap ili u korpama. Osušene čuvaju u vrećama za zimu; oni su hrana siromašnih. Vrste koje se jedu, peku se na žaru ili plehu u peći pa se poslije izmješaju sa maslacem (puterom) onda se još dodaju začini i sirće. Glava krila i noge se bacaju. Oni se u vodi sa solju, ocede i sa puterom jedu. Oni se i suše, pa melju brašno od koga se prave kolači. Izrailjci su smjeli jesti samo četiri vrste: arba, salema (solama), argola i agava. St. 29-38. Prema prethodnim prppisima o postojanju nečistih (oskrvljenu) dodirom, ovdje se izmosi dodirivanje malih životinja koje gmižu po zemlji. To je četvrta vrsta životinjskog svijet. U stihi 41 i dalje se napominje da se ne jedu, jer se obično ne jedu. Osam vrsti su spomenute, kod kojih ne samo da je čovjek nečist, koji njihov leš dodirnu, nego i hrana i posuđe. Stih 31. ne mosli reći, da su samo ove životinje nečiste, nego da one kad padnu u hranu i sudove i njih opogane. Dalje se kaže, da su sve stvasri u koje padne ovakva životinja (drvene, kožne i odelo) nečiste do večera i da se stave u vidu. Svaki zemljani sud u tom slučajuj mora da se razbije i baci sa onim štoje bilo u sudu, jer on uvuće u sebe nečistotu. I jelo i piće na koje padne ovakva voda je nečisto; i sve na što padne njihovo mrtvo telo je nečisto. Izvor i cisterna, gde se sakuplja voda, neće se opoganiti, jer nova voda dolazi, a ona sa kojom je leš izvađen nečista je. Ako padne na sjeme za sijanje, ono će biti čisto, jer spoljnju nečistoću upije zemlja, kad dođe sjeme u nju, ali ako je sjeme poliveno vodom, onda je nečisto, jer prlja supstancu semena i plod je onda nečist.

224

St. 39-47. Najzad se govori o dodiru sa životinjamakoje se jedu ali nisu zaklane, nego uginule, (lešine). one su nečiste (up. st. 24-28) ne jede se sve što puže po zemlji, zmije i crvi, i što ima četir noge, kao miševi, pacovi i krtice i dr. kao i insekti sa više nogu. St. 44. opravdava ove propise time što Izrailj mora biti svet, kao što je Gospod svet i čist, koji ih je izveo iz Egipta. St. 46-47. - iznose u završnoj formi ove propise o hrani. Bog je dao znake da se životinje odmah mogu raspoznati da li su čiste za jeli ili nisu. Tuje podrobno uzneseno šta je jede i šta se ne jede, od svih životinja na zemlji. IV; ZAKON O OČIŠĆENJU (Lev, 12,1-15,33) U ovim poglavljima iznose se propisi o nečistotama na ljudskom tijelu, koje se za duže vrijeme ili kraće sprečavaju, da se stupi u vezi sa svetinjom ili se isključuje iz saobraćaja sa narodom Božijim. Jasno je da je ova spoljnja nečistoća samo simbol moralne nečistote (grha). Nije trudnoća, rađanje i umuranje ono što prlja (nečisto), nego razna tečenja i telo koje je izloženo smrti. Otud je leš nečist. Guba je na primjer živa slika smrti. Tečenje je često početak raspadanja i smrti. Zakkon o čišćenju nema nikakvu drugu svrhu, nego da utusne u čovjeku duboko groženje prema smrti i šta ona znači za stvorenj ačiji je uzročnik greh. Sve je pod poklestvom greha. Ovaj zakon je trebao da bide neki vođa i vaspitač do Hrista. Oni su trebali da teže za Spasiteljem iz ove telesnosti i raspadljivosti. 1.ČIŠĆENJE PORODILJA (12,1-8) St. 2-4. Kad žena zatrudni i rodi muško, nečista je 7 dana, kao kod mesečnog čišćenja. Po isteku ovog vremena (osmaog dana) teba dete da se obreže. Posle toga ona treba da ostane kod kuće još 33 dana, zbog čišćenja od krvi. Ništa sveto ne sme dodirnuti niti u svetunju ući (ni jesti id žrtava, ućešće u pashi i dr.) dok ne istekne vreme. St. 5. Ako se rod žensko, nećistaje dve nedelje (14 dana) i da ostane kod kuće 66 dana. ova razlika 7 i 33 prema 14 i 66 zasniva se na osnovu prirodnog telesnog mućenja porodilje, koje je naročiti u prvoj sedmici jako i sa mnogo krvi. Ovo vrijeme od 40 i 80 dana mogu se objasniti samo brojem, gde 40 u drugom slučaju je udvostručeno na 80dana. Produženje vremena kod rođenja ženskog deteta je jedno staro mišljenje da je odliv vode i krvi, kod ženske duže, nego kod miške dece. Svakako neki razlog leži i po samoj

225

prirodi kad je ovo bilo naređeno. St.6-8. Posle isteka vremena čišćenja od poriđaja, treba da se prinese jagnje od godine na žrtvu paljenicu i golubče (grlica) na žrtvu za grijeh, da se očisti. Ne radi deteta nego radi porodilje, jer ona je nečista. Ovo čišćenje žrtvom nije zbog etičkog razloga, nego zbog njene tjelesne pojave (tečenja). Dovoljno je i golubče ili grlica za žrtvu za grijeh, ali za žrtvu paljenicu treba jagnje zbog značaja jače predaje Gospodu posle toliko izostanaka od Gospoda dotiočne porodilje. Iz nevolje se moglo prineti na ovu žrtvu i golupće. (st.8). 2. GUBA 13,1-14,57. (Ponov. 24,8.9) Propisi za gubu odnose se samo na takozvanu belu gibu (lepra), koja je tada verovatno bila rasprostranjena u Prednjoj Aziji a koja se tako još i danas nalazi naročitio oko Jordana i Libanona. Ova guba (lepra mozaika) za razliku od od drugih gibaovako izgleda:Više godina pred izbijanje ove bolesti pokaže se bela (žućkasta) pega, koja je neosetljiva u dubini kože (naročito na licu)a dlake okolo dobijaju istu boju. Kasnije probiju ove pege kroz tkivi do mišića i kostiju; dlake potpuno pobele i otpadnu pa se onda stvore tvrde ptekline u ćelijskom tkivu. Koža otvrdne, postaje gruba i luči linfu koja stvara velike kraste, koje se sa vremena na vreme razdvoje i stvaraju sinđeraste čirevekoji često smrde. Kasnije oteknu nokti, saviju se i otpadnu, zubno meso se deformiše i krvari, nos se zapuši i poveća koločina pljuvačke. Nastupa velika slabost telai otupelost čula,groznica i veliki bolovi. Guba je tipični simbol greha i smrti. 1./ Guba na ljudima. (13,1-46). U opasnom stadijumu. (St. 137). Na koži: prvi slućaj (St. 1-8). Nateklo svetlo mesto (otok) sa pegom na koži. Da se dovede svešteniku, koji će ispitati bilest. Sveštenik će ovakve oglasiti za gubave: Kad je dlaka na pegi pobelela i pega je niža (dublje) od kože. Ako nema sve znake sveštenik će ga zadržati sedam dana; ako je isto stanje sedmog dana, zadržaće ga još 7 dana. Ako se tada pega smanjila i nije se raširila, proglasiće ga čistim. Ovakav treba da opere haljine i biće čist. Ali ako se kasnije proširi, mora se pokazati svešteniku. Drugi slučaj (St. 7-17). Ako guba izbije bez prethodnog izbijanja bele pege. Ako ima sve znake proglasiće ga nečistim. St. 12. iznosi služaj da se giba prospe po celoj koži (od glave do pete); sveštenik će ga oglasirti čistim. Ovo brzo izbijanje gube na koži bila je kriza i bolest je prošla; šoža po telu će otpasti. Ali ako se pokaže divlje meso, nečist je, nije sasvim prošlo.

226

Treči sličaj (St.18-23). Ako je neko na koži imao čir (gnijavicu) pa je zarastao, a na tom mjestu iziđe beo otok belocrvenkaste pege, sveštenik će postuputi kao gore navedeno. Četvrti sličaj. (St. 24-28) Kad se neko opekao pa se po opekotini pokaže bela pega, sveštenik će postupiti kao i u prethodnom slučaju. Na glavi ili bradi (St. 25-37). Ako ima opet ova dva znaka: belu pegu nižu od kože, i na njoj dlaka tanka i žućkasta, guba je. postupak sveštenika kao i ranije, samo poslije 7 dana mora da se obrije, sem bilesnog mesta, i još 7 dana ostane. Ako ošišanom poslije izbije, gubav je. Ako izbije crna dlaka po bolesnom mjestu čist je. Bezopasna vrsta gube (St. 38,39): Sitne bele pege po koži. Ova bolest postoji danas među Arabljnima, (bahak.). One su nejednake veličine, bledo-bele boje, bez promene na dlaci. Na ćeli i polu ćeli (St. 40-44). Kome otpada kosa sa zadnjeg dela glave, proćelav je, čist; a ako spreda otpadne isto pola je ćelav, čist je. Ali, ako se na polu ćeli ili na ćeli pojavi crvenkasto-bela pega, guba je. St. 45 i 46, iznose propise o izdvajanju gubavih iz ljudske zajednice. Oni maoraj da idu gologlavi (10,6) sa razdrtim haljinama (haljine žalosti) i pokrivenom bradom (Jez. 24,17.22). On mora vikati: "Nečist, nečist" idok je bolestan mora da živi izvan logora. Ponov. 5,2 i d.; 12,10 i d.; up. 2. Car. 15,5; 7,3). I danas jiš ima na Istoku naselje gubavih van gradova. 2. Guba na lanu, vuni i koži i postupanje sa njom. (13.47-59). Ako bude guba na lenenom ili vunenom odelu ili koži, znakovi su sledeći: zelenkasta ili crvenkasta pega. Sa stvrima se postupa kao sa čovekom. Ako je oglasi nečistom mora se spaliti. Akko je neki deo čist treba je oderati i on je čist. 3. očišćenje izlečenih od gube (14,1-32). Guba je rastadanje čovjekovog živog tielai snage i zato je slika smrti. To isto čini i grehu duhovnom pogledu i zato gubavci ne smiju da budu ne samo u blizini svetinje nego i u saobraćaju sa narodom Božjeg zaveta. Zato se isceljeni morao najprije očistiti prije nego što dođe u vezu sa braćom. Ima dve radnje (propisana pravila) za očišćenje u toku 7 dana. Prva radnja (st.2-8). Sveštenik če izvan logora pregledati izlečenog i onda če mu donijeti dve čiste žive ptice (nezna se koje), drvo kedrovo,crvca (grimiza, kokus. vune crvene kao šarlah ili komad takve krpe)i isopa. (Izl. 12.22biljka blagovan, mindak). Sveštenik će zaklati jednu pricuu zemljanom sudu sa svežom tekućom vodom, tako

227

da krv padne na tekuču vodu i pomeša se sa njom. Onda će uzeti živu pticu sa drvetom, crvcom i isopomi sve to pognjuriti u vodu u sudu i sa time 7 puta poškropiti očišćenog a pricu pustiti da odleti. Obe ptice su simbol čišćenja. Puštena ptica simboliše isceljenog, slobodnog u životnoj snazi, koji se vraća svone društvu. Zaklana ptica nije žrtva, nego simbol, koji označuje da nije bilo Božje milosti on bi zbog greha umro. Poškropljavanje sa krvlju prestavlja simbolično čišćenje, a pošto je ovdje riječ o telesnom oslobođenju krv je pomiješana sa vodom. Keder je simbol dugog života(Jer je otporan preme truljenju), kokus boja (crvac) prestavlja svežinu i snagu života a isop simboliše čišćenje od raspadanja smrti. Poškropljavanje 7 puta označava puno stupanje međ narod zavjeta. Očišćeni mora da orere svoje haljine, obrije dlake na celom telu i da se okupa u vodi i onda je mogao ući u logor. Druga radnja (St. 9-20). Ima da izdejstvuje pristupanje svetinji i zajednici sa Bogom . Ovaj čin počinje sednog dana i to sa telesnim čišćenjemšišanjem kose na glavi, brade i obrva i pranjem tela i odela. Osmog dana se prinosi žrtva za pomirenje, dve ovce i jedno jednogodišnje jagnje sa 3/10 efe bražna sa uljem i jedan log (1/12 ina) ulja. Jedno jagnje za žrtvu za prestup i jedan log ulja da se obrće tamo i amo. Ovim obrtanjem ulja i jagnjeta predaje se Gospodu simbolički. POslije se to jagnje zakolje, a sveštenik sa krvlju pomaže prinosiocu kraj desnog uha i palac desne ruke i noge (simbol postupanja, služanja i hodanja po Božijim zakonima). Zatim sveštenik uzima ulje na levi dlan, umoči u njega i 7 puta poškropi oltar ("pred Gospodom), a sa ostatkom ulja uradi prinosiocu isto što i sa krvlju. Ulje prestavlja životni snagu i Duha, koji on dobija od Gospoda. Tek sada ga sveštenik čisti šrtvom za greh. Na kraju dolazi žrtva paljenica i jestiva. St. 21-32. Iznosi slučaj kada je isceljeni siromašan: za žrtvu paljenicu i za grijeh dva golupčeta, 1/10 efe brašna pomiješanog sa uljem i log ulja, ali žrtva za prestup, kao žrtvu za poscećenje mora je prineti, kao uskov za rehabilitaciju prava zavjeta. Ovde ima nekih izmena s obzirom na prirodu žrtve. 4./ Guba po kućama i njuhovo uklanjanje. (14,33-53) Ovaj se zakon odnosi na ono vreme, kad Izrauljci budu u Hananu nastanjeni i imaju kuće. Gospod može da pustu gubu na kućue kao opomenu, da oni treba da zahvale Gospodu ne samo na njihovo telo nego i kuće u kojima stanuju. Nema nikakve sumlje, što izlazi i iz st. 46 i 47, da guba ljudu ne izlazi sa ljudu na kuće i obratno; samo koji namjerno tamo stanuju nečisti su, ali oni nisu gubavi. St. 37

228

daje znake za ovo zlo, koja se javlja na biljnoj i pletenoj strukturi i starom šupljikavom kamenu i stvrdnutom zidu. Kad bude nekom sumljivo on poziva sveštenika koji dolazi da ispita, pošto su se svi stanovnici iselili. Ako ima rupica crvenkastih i zelenkastih nižih od površine zida, onda će se 7 dana zatvoriti, ako se bolest proširila sveštenik će narediti da se izbije i povadi kamenje i kuća okolo grebe i to da se baci van grada. Ako se ponovo javi guba, kuću teba srušiti i materijal van grada baciti. St. 46. naređuje, daako neko u zatvorenu gubavu kuću uđe bude nečist do večera, a ako je jeo i spavao da opere i haljine. Akko se bolest nije proširila, sveštenik će je oglasiti za čistu. Obred čišćenja je isti kao kod gubavca (St. 4-7). 5. Završna forma za Lev. 13 i 14. koje govore o gubi (11,54-57). zakon o gubi je dat da bi se raspoznalo čisto od nečistog. 3. TELESNA NEČISTOĆA ZBOG TEČENJA ((15,1-33) Ovde razlikujemo ove slučajeve: 1. Tečenje (sluzotok) kod miškaraca. (15,2-15). Ovde je reč o polnom organu. Ovo tečenj nije neka bolest hemoroida, jer nema izliva krvi, još manje sifilističko tečenje gnoja(gonorea virulenta)jer izgleda da ova bolest nije bila poznata starim narodima, neg se misli, svakako , na bolest izlivanja semena, (goenorea) tj. ne svojevoljno, nego zbog slabosti polnog organa, povremeno curenje čovječjeg sjemena ili možda tečenje usred karataralnog zapaljenja sližokože molraćne ceci. Bilo da izbacije ili zadržava u svom telu , nečist je . Svaka postelja i posuda ovakvog je nečista, a ko dodirne to ili sedne na sve te stvari. sem tog ko dodirne njegovo telo, mora da se okupa o opere haljune. I ako na sedlo na kome je sedeo neko sedneili ga didirne i ko ne opere ruke ako ga je didurnuo, nečist da je. Zemljani sud koji je ovakav didirnuo da se razbije a drveni da se opere vodom. Po izlečenju neka čeka 7 dana, onda opere haljine i telo vodom i biće čist. Osmog dana se žrtvije dva golubilća kao žrtvu za grijeh i paljenicu. 2. Neophodno izlivanje semena (efuso). St. 16-18. To je polucija u snu. Odelo i koža su nečisti do večera. Ako stava kod žene, u ovom slučaju obije su nečisti do večera; moraju se kupari. Ovde je reč o koitusu a ne o konkubitusu. 3. Mesečno vreme (pranje) žene. (St.19-24). Žena koja ima vreme, treba da se odvoji 7 dana, i ko je se dotakne nečist je do večera, i nešto legne ili sedne i to je nečisto.

229

Verme od 7 dana je uzeto zbog broja inače normalno je 3-5 dana. St. 24. propisuje, da ako bi ko spavao sa njome i njena nečistota doššla ne tu osobu i ona di bila 7 dana nečista. Ovde je reč samo o zajedničkom spavanju i nečistoti zbog ženskog vremena. Ali, ako bi muškarac (muž) nju oblegaou to vreme namjerno, mora da se istrebe (Lev. 20,18 i Br. 5,13). U ovom stihu se misli na slučaj kad pri spavanju nastupi šenino vrijeme slučajno, onda je nečist onaj koji sa njome spava. 4. Tečenje krvi bolesne žene. (St. 25-30). Ako kod žene teče krv ne u vreme redovnog pranja ili posle redovnog pranja nečista je za to vreme, kao i sve njene stvari. Posle prestanka tečenja treba da se očisti kao i miški kad ima tečenje. (st. 13-15). St. 31. Pooštrava propise o čistoći, da nebi poginuli što skvrne šator od sastanka. St. 32 i 33. iznose završne formule ovog predmeta. V. DAN GODIŠNJEG POKAJANJA (POMIRENJA) (Lev. 16,1-34). Sva prinešena životinjska krv, koja predstavlja narodne grehe, cele godine nije dipirala do Božjeg prestola. Ona je samo unošena u svetinju i na nju prenesena, nagomilana i zato je trebalo opšte čišćenje. Sem toga, i pored tačnog pridržavanja svih propisa, mogao je ostati neki nepriznati greh ili prestup nepokajan i neko ostati sa Bogom nepomiren. Zato je bio potreban jedan dan očišćanja greha za celu godinu. Zakon o ovom godišnjem izmirenju sadrži sledeće: 1./ Propise o Propise o obavljanju opšteg godišnjeg pomirenja i 2./ Propise o obnavljanju ovog obreda i svečanosti svake godine. Ovaj dan se zove i "dan očišćenja". (23,27). 1. Propisi o obavljanju opšteg godišnjeg pomirenja.(16,228). St.1.2. Smtr Atinovih sinova, kao kazna njihovog svojevoljnog priblaižavajnaBožjem prestolu (svetinji nad svetinjama; "u svetinju (svetište) iza zavese pred zaoklopcem, koji je na kovčegu".), treba da je opomena Aronu da ne ulaze svojeviljno u drugo odeljenje svetišta. Samo jedamput godišnje,u određeno vreme, na "dan očišćenja" i na određen način, jer Bog se javlja u oblaku nad zaklopcem (koporet). Ova oblak je oblak Božje slave i znak njegov eprisutnosti koja se manifestuje nad kovčegom od zavjeta. Pošto se sam Bog javlja u ovom oblaku, nečist i grešan čovjek ne sme da pristupa, nego samo pomazani i posvećeni prvosveštenik i to po

230

propisu, sa krvlju određene žrtve za pomirenje. St.3-5.Sam0 ovako on može uće u svetinju nad svetinjama (Izl. 26.33). Kao žrtvu treba da prinese za sebe i svoj dom junca na žrtvu za greh i ovna, na žrtvu paljenicu. A za izrailjski narod dva jarca na žrtvu za greh i jednog ovna na žrtvu paljenicu. Pošto se okupa(8,6) treba da se obuče u naročiti"svete haljine" a ne u svečane. St.6-10. Sa žrtvovanjem junca treba Aron i njegov dom da se očiste (izmire); a zatim ona dva jarca za narodni greh treba da metne pred Gospoda, (1,5) i da baci kocku za njima, koja će odlučiti koji će biti "za Gospoda" a koji za Azazela. jarac na koga je pala kocka "za Gospoda" prineće se kao žrtva za grijeh, a drugog "za Azazela" metnuti živog pred Gospoda, "da se učini očiščćenje na njemu" i pustiti u pustinju. Ovde se pod Azazelom ne podrazumeva neki demon koji kao zao duh zavodi ljude nego na samoga sotonu (đavola), kao vođu palih anđela. Azazel stanuje u "pustinji", gde se jarac, određen za njega, natovaren svim gresima, odvodi njemu Sotoni. Pustinja, kao slika smrti i opustošenja odgovara prirodi zlih anđela, koji su otpali od izvora života i opustošili svet. Stih 11-14. Sada se prelazi na izvođenje: Aron treba da zakolje junca kao žrtvu za greh, i izdejstvuje pomirenje za sebe i svoj dom. Pre nego što unese krv u svetinju nad svetinjama treba da uzme žeravicu sa žrtvenika i kada i uđe iza zavesa (u svetinji nad svetinjama) i tamo kadi, tako da dim zakloni zaklopac od kovčega. Prvosveštenik to treba da učini ne zato da ne vidi prisutnost Božju, nego da kad, koji je sibol molitve pokrije poklopac kao molitvom, da Gospod ne bi gledao na grehe, nego da bi im bio milostiv. Ovako zaštićen od Božjeg gnjeva zbog izrailjskog greha, Aron treba da se vrati u predvorje, uzme krvi od žrtve i ponovo uđe u drugi deo svetinje, umoči prst u krv žrtve i pokropi po zaklopcu prema istoku, (dakle ne preko poklopca nego po ili sa prednje strane) i onda sedam puta pred zaklopcem pokropi. Stihovi 15-17. Zatim treba da zakolje jarca kao žrtvu za greh za narod, i sa tom krvlju isto da postupi kao i junčijom krvlju. To isto će se učiniti i u svetinji, u prvom odeljenju (za razliku od svetinje nad svetinjama, koje je u drugom odelenju, gde je poklopac). I svetinja treba da se čisti od nagomilanih greha naroda, u čijoj je sredini šator od sastanka. Stihovi 18.19. (up. stihove 20. i 33) Iz ovog jasno izlazi, da se kao treći deo celokupne sveinje spominje i žrtvenik (žrtveni oltar) u predvorju. Izl. 30,10. propisuje samo godišnje očišćenje kadionog oltara na dan pomirenja. reči "samo očišćenje neka čini" - treba razumeti na isti

231

način, kao što je očistio svetinju nad svetinjama, treba i svetinju da očisti, u kojoj kadioni oltar zauzima isto mesto kao kovčeg od zaveta u svetinji nad svetinjama. Reči "izlazeći od će ići" ne odnose se na izlaženje iz svetinje nad svetinjama u svetinju, nego iz svetišta (ohel moed) u predvorje. U svetinju nesme niko ući, dok se obavlja čin u svetinji nad svetinjama (stih 17), da niko svojom prisutnošću ne uprlja svetinju. Očišćenje žrtvenika biće pomazanjem njegovih rogova i poškropljenje ozgo, isto kao i u šatoru od sastanka. Svojstveno je obredu na "dan Pomirenja" sledeće: 1. da se krv obeju žrtava unosi čak u svetinju nad svetinjama, pred Božji presto. Ovim je naznačeno, da pravo pomirenja može da bude samo pred Božjim prestolom i 2. sedam puta poškropljenje krvlju triju svetih mesta i čišćenje njegovih svetih predmeta. Kako ova nečistota nije fizičke prirode, nego samo umišljeni učinci greha, koji se prenose na predmete, ovo čišćenje svetih mesta, može da bude samo prenošenje greha krvlju na ove predmete. stvarno očišćenje greha nije izdejstvovano ovim obredima. (P.P. str. 305) Stihovi 20-22. Po očišćenju svetinje, Aron treba da dovede živog jarca pred žrtvenik i metne obe ruke na glavu i ispoveda (prenese) sve grehe i prestupe naroda. Onda će tog jarca određen čovek odvesti u pustinju, sa svim narodnim gresima. Da bi smisao ove simboličke radnje bolje razumeli, moramo se potsetiti 5. stiha koji kaže, da oba jarca treba da posluže kao žrtva za greh. Ovaj živi ne može se smatrati kao jedini nosioc prenetih greha nego su oba žrtve za greh, to su i gresi naroda ispovedani na oba jarca poleganjem ruku na njihove glave, iako se ovo izrično pominje samo kod postupanja sa živim jarcem, a kod drugoga ne, Izrailj se oslobađao greha i prestupa pomoću oba jarca, pomoću jednoga, za koga se bacala kocka, "za Gospoda" i drugoga, za koga se isto bacala kocka "za Azazela". Žrtvovanjem jarca "za Gospoda", oprošteni su gresi narodu, i narod ponovo uspostavlja zajednicu sa Bogom. Ali Izrailj je grešenjem uspostavio vezu sa Azazelom, vođom demona, koja se morala raskinuti, kad se izdejstvovalo pomirenje s Bogom. Odvođenje jarca, na koga su natovareni oprošteni gresi, pretstavlja potpuni raskid sa grehom injegovim prouzrokovačima. Ovaj jarac je imao da vrati oou svih greha (sotoni) natrag sve grehe, koje je Gospod oprostio svome narodu. Ovaj jarac je morao da uzdigne u pustinji (prema Mišni, Jona je bio strmoglavljen sa neke stene), dakle da pretrpi ono, što bi inače grešnici morali da pretrpe, da su gresi ostali na njima (P.P. str. 305). 2. Opšti propisi o godišnjoj svečanosti dana očišćenja. (Stihovi 29-34)

232

Ovaj obred se obavlja 10. dana 7. meseca (Izl. 12,14). toga dana treba narod da posti (prema 23,32 od večera 9. do večera 10. dana). i zabranjen je svaki posao, kao u subotu. Ovo važi kako za domaće tako i za strace (Izl. 12,49). Zapovesti o pošćenju i počivanju su kasnije (23,27 i dr. i Broj. 29,7) obnovljene, uz pretnju smrtne kazne. Ovo je jedini post u Mojsijevskim zakonima, a propisan je zbog velikog značaja ovog dana. Prema 32. stihu i dalje naslednik prvosveštenika treba svake godine da obavlja ovaj obred, jer je on zato pomazan. Ovo nesavršenstvo u pomirenju pomoću junčije krvi, zahteva savršenu žrtvu, večnog prvosveštenika Hrista, koji svojom krvlju uđe jedanput u nebesku svetinju nad svetinjama i tamo nađe večni otkup (Jevr. 9,7-12). ZAKONI ZA POSVEĆENJE IZRAILJACA Levitik 17,1-25,55. I POSVEĆENJE ŽIVOTA IZRAILJACA. (Lev. 17,1-20,27) Sadržina ovih četiri poglavlja sadrži razne zakone, propise i savete da Izrailjci ne bi živeli kao neznabošci, nego po volji Gospodnjoj. 1. OSVEĆENJE HRANE (17,1-16) Izrailj ne sme više da kolje domaće životinje za hranu u logoru ili van njega, nego samo pred vratima šatora od sastanka (stihovi 8.9) da bi se krv isalo žrtvovalo Gospodu a ne poljskim demonima. (stihovi 3-7) Krv i strv ne smeju da se jedu. (stihovi 10-16). Ovi propisi nisu ponavljanje propisa o hrani (Lev. 11) nego više radi prinošenja i jedenje žrtava đavolima. Stihovi 1-7. Propisi su dati Aronu i njegovim sinovima, jer oni važe ne samo za nraod, nego i za sveštenike. Ovi oštri propisi su zato dodati, da bi sprečili Izrailjce, da više ne prinose žrtve đavolima. Među narodom se uvukao neznabožački običaj, da se jedan deo zaklane životinje posvećuju kao žrtva nekom božanstvu. Da bi se ukinuo ovaj običaj, morale su se sve životinje klati kao žrtve Gospodu, pred vratima čatora od sastanka. Predvorje je suprotnost u ovome smislu "polju". Demoni, kao u Ponav. 32,17. su nemani, za koje se mislilo da žive u pustinji (Is. 13,21; 34,14) i njihovi se kobni uticaji mogu ukloniti samo žrtvovanjem Ovo sujeverje i idolatriju primili su Izrailjci u Egiptu. Semrim su bogovi kojima je Izrailj služio u Egiptu (I.N. 24,14; Jez. 20,7). Ime i predmeti vode poreklo iz Egipta, gde se jarac obožavao kao božanstvo. Stihovi 8-16. Slede tri slična propisa, koji važe ne samo za Izrailjce,

233

nego i za strance među njima. Ko ne dovede životinju za klanje pred vrata šatora od sastanka, mora da se istrebi. Ovim propisom je žrtvovanje na nekom drugom mestu zabranjeno. Tako isto ovde se donosi kazna i istrebljenja iz naroda, ko prestupi zapovest o nejedenju krvi (3,17; 7,26 i d.) Uvde sam bog preti istrebljenjem, jer je lako da neko skriveno jede krv. Stih 11. iznosi razlog nejedenja krvi. Duša životinje je u krvi, a krv je sredstvo očišćenja i izmirenja čoveka sa Bogom. Još se naglašuje da krv, ima tu osobinu da je u živome telu sedište duše, zato ona ne treba da se jede kod životinja. Stihovi 15. i 16. sadrže zapovest da se jede od strva i raskinute životinje i zveri. Ovakav treba da opere haljine i da se okupa; nečist je do večera. Ovde je reč o jedenju iz neznanja. Ko neće da učini ovo zakonsko očišćenje, nosiće svoju krivicu. Kod ovakvih slučajeva krv ostane u mesu ili ne iscuri sasvim. 2. POSVEĆENJE BRAKA (18,1-30) U ovom poglavlju se iznose razni propisi, koji imaju cilj da ukinu nemoralne običaje Egipćanja i Hananejaca, koji su se uvukli među Izrailjce, i da na suprot tome žive po Gospodnjim propisima. Stihovi 1-5. "Ja sam Gospod Bog vaš". Ovim rečima Bog podseća narod na Njegove obaveze pozavetu (ugovoru) između Njega i njih. On im dalje obećava, da će imati život ako drže Njegove zapovesti i propise. On ima sve to stavlja na srce. 1. Propisi o rodoskrvljenju. (Stihovi 6-18). "Niko od vas da ne pristupa telu svoga tela (rođaci)." Ovo se odnosi na krvog srodnika. "Otkriti golotinju", znači telesno se mešati, (Jez.16,36; 23,18). Ovo telesno mešanje se zabranjuje: sa 1. Majkom 2. maćehom, 3. sestrom i polusestrom, 4. unukom sina ili kćeri, 5. ćerkom maćehe, 6. tetkom i ujnom, 7. strinom, 8. snajom, 9. zaovom, 10. ženom i ćerkom i sa majkom i sa unukom i 11. sa dve sestre u isto vreme, za njegovog života ("Ne uzmi sestre žene svoje", stih 18) Pretnja je sa istrebljenjem iz naroda. 2. Zabrana drugih vrsti nemorala i neprirodnih poroka (Stihovi 19-23). Stih 19 se odnosi na ženu koja ima svoje vreme ili na tečenje krvi posle porođaja. Prema 20,18 prestupnice treba da se istrebe iz naroda tj. smrtna kazna. "Sa ženom bližnjega svojega ne lezi skrvneći se s njom." (org. "...nemoj dati tvoj izliv semena"; u 15,16 isti izraz). To znači preljubu, koja se kažnjava smrću oba preljubočinca (20,10 Ponav. 22,22). Od telesne preljube prelazi se na zabrane duhovne preljube. Moloh je bio bog (kumir), kod Feničana i Kartoginjana

234

(nazvan još Melkart, Velmeleh, Molkom), srodan sa Valom. To je bio bog sunca, kao Kronos i Saturn, kojima su prinošena deca na žrtvu u šupljoj i užarenoj statui naslikanoj sa bikovom glavom i ispruženim ljudskim rukama, kako uzima dete kao žrtvu. Car Ahaz je Molohz, u dolini Hinom kod Jerusalima ("Gehena"), klao decu i žrtvovao ih, predavajući ih užarenim rukama kipa da izgoru. (Jez. 16,20 i d. Jer. 32,35. 2.Car.23,10; 16,3. up. 106,37. i d.). Neki pogrešno misle da ovo klanje i spaljivanje vatrom znači samo "vođenje kroz oganj" (Ponav. 18,10), kao neko čišćenje i posvećenje Molohu (krštenje vatrom). Stih 22. Govori o zabrani proroka pederastije, greha Sodome (Post. 19,5), u koji je neznaboštvo sve dublje padalo. (Rim. 1,27), a pojavljivalo se i kod Izrailjaca. Zatim se zabranjuje skotološtvo (stih 23). I ovo oskrtvnjenje je porok koji se kažnjava smrću (20,13.15. i d. up. Post.22,19). Skotološtvo je poznato u Egiptu kao kult jarcu pa čak i sa ženkom krokodila. Stihovi 24-30. Ovi stihovi iznose završetak opominjanja, da Izrailjci ne čine one gadove, kojim su stanovnici poganili ovu zemlju. 3. SVETINJA ODNOSA PREMA BOGU I ČOVEKU (19,1-37) Predmet ovog poglavlja je raznovrsan i nema prave logične podele, što se može objasniti prirodom predmeta. Njegova j svrha naznačena u stihu 2. "Budite sveti, jer sam ja svet, Gospod Bog vaš". Stihovi 1-8. Izrailj treba da bude Božji narod. Stih 3. iznosi prvi zahtev o poštovanju roditelja i svetkovanju subote Gospodnje. Ovo su dva temelja moralnog uređenja i građanskog blagostanja. U 4. stihu obuhvaćene su dve prve zapovesti dekaloga (10 zapovesti, Božji zakon. Od 5-8. govori se o vernosti prema Gospodu koji se izražava u prinošenju žrtava i držanju svih propisa o nima. Stihovi 9-18. Ovo su propisi o držanju prema bližnjima, naročito nevoljnima i potištenima, iz nesebične ljubavi. Ne treba rod sasvim požnjeti niti pabirčiti. Izrailjci ne smeju da kradu i varaju. Da se ne kunu Božjim imenom za prevaru i laž. Da ne zakida platu nadničarima, ni da samo prenoći kod njega. Plata se dnevno isplaćivala jer je radnik naplaćivanu naturi. Ljudi pod nedostatcima i manama da se ne ruže i smetaju (up. 27,18). Pri suđenju da se deli pravda, bez obzira na ličnost. Ne svedočiti krivo iz milostrđa za siromaha. Ne klevetati svoju braću i ne raditi na propast bližnjih (Jez. 22,9), raditi mu o glavi. Ne gajiti mržnju prema bratu u srcu, nego ga opomenuti, Otvoreno mu izneti, šta se ima protiv njega. (Hristos je dao uputstvo u Mateju 18,15-17). Ne svetiti se i zlopamtiti sinovima

235

svoga sopstvenog naroda, nego ih naprotiv ljubiti kao samog sebe. Stihovi 19-32. Rečima: "Uredbe moje držite", počinje druga grupa zapovesti, kojima se stavlja u dužnost držanje za sveto fizički i moralni poredak. Prvo se zabranjuje mešanje Božjih stvorenja i sejanje raznih semenja. Prema Ponav.22,11. ne treba oblačiti odela od vune i lana, dakle mešanje. Ove su zabrane imale u prvome redu svrhu, da opomenu narod neka se ne meša sa drugim narodima i neka se ne žene s mnogobošcima. Haljine tkane od dvojakih stvari, pravili su mnogobošci i utkivali u njih likove svojih idola. Ovo je bilo zabranjeno Izrailjcima; da ne bi upali u idolopoklonstvo ili da ih na to ptseća. I tek pete godine mogu jesti sa drveta, sa Božjim blagoslovom. Stihovi 26-32 govore o tome kako Izrailjci treba da se čuvaju od neprirodnih, idolatrijskih i neznabožačkih dela. Meso u kome je krv ne jede se. Sve mora da je očišćeno od krvi. Dakle ne samo krv nego i meso u kome je zaostala krv. "Ne posmatrajte zmije ni oblake da bi po njima budućnost gatali." (Stih 26/2). Vračanje po zmijama,i uošte po životinjama, ali ne i proricanje po ktretanju oblaka, jer kod Jevreja o tome nema ni traga, nego očima omađijati. Ne brijati kosu okolo, tako da na vrhu ostane samo perčin, kao što su radili neznabošci i Arabljani. Oni su i bradu brijali. to je bila naročita tonzura. (Jer. 9,25; 25,23). Dve zabrane unakažavanja tela. Prvo je izražavanje žalosti kod istočnih naroda, zasecanem ili grebanjem rukui lica, poznato kod starih naroda, a kod Arabljana, Abisinaca i Persijanaca i danas, a koje se uvuklo i kod Izrailjaca ipored zabrane. Ovde je reč o telesnom bludu, kad se nagoni i samo dozvoli svojoj kćeri. Tako bi se ceo narod pokvario. Sad se prelazi na glavo: držati subotu i svetinju poštovati. Pravo strahopoštovanjje pokazuje vernost prema Bogu i Njegovom voćstvu i isključuje svako sujeverje i bezbožničko sredstvo da se dozna budućnost. Zato neka se ne obraćaju vračarima i gatarima da njih pitaju. Ovaj niz zapovesti se završava sa moralnom zapovešću da se stari poštuju. U starcu se poštuje Bog. Stihovi 33-37. Ima još nekoliko zapovesti pravilnog sadržaja. Stranca treba Izrailjci da smatraju kao domaćeg (Izl. 12,19) i da ga ljube kao sebe, da mu ne učine nikakvu nepravdu. Na sudu da se ne čini nikakva nepravda. U trgovačkom saobraćaju da bude poštena i prava mera. (O efi i inu u Izl. 16,36 i 29,40). Ova zapovest se ponavlja u Ponav. 25.13-16. Ne smeju da budu dve mere, nego samo jedna prava. (Stihovi 35.36). Stih 37. završava sa opomenom. 4. KAZNE ZA GREHE I PRESTUPE IZ LEV. 18. I 19.

236

(20,1-27). Stihovi 1-8. Za svaku idolatriju i otpad od Gospoda treba prekršitelj da se istrebi, jer je prekršio zavet. Kogod posvećuje Molohu svoju decu (svoje seme), da se pogubi (kamenuje). Sam Gospod će ovakvoga istrebiti što je okaljao Njegovu svetinju i obešćastio Njegovo ime. Ako bi narod iz bilo kojih obzira prikrio ovaj greh, Gospod će istrebiti ne samo njega nego i one koji su sa njime grešili. To isto važi i za one koji su se obratili vračarima i gatarima. Izrailjci treba da se odvrate od tih nezbnabožačkih gadova, i da budu sveti, jer je i Gospod svet. Stihovi 9-18. Smrću će se kazniti i onaj koji psuje oca ili mater. "Krv njegova na njega". Psovanje roditelja je krvna krivica (Post. 4,10. Izl. 17.4). Smrt mora da ga pogodi prema Post. 9,6. Istu kaznudobijai preljubočinac (18,20). Pa onda onaj koji se telesno meša sa ženom svoga oca (18,17 i d.) i sa svojom snajom. (18,17), pa onda pederast (18,22). Ko bi opštio sa ženom i njenom majkom, neka se spale pošto poginu (18,17). Za skotološtvo kazna je smrt. (Stihovi 15,16) I još mešanje sa pastorkom i polusestrom, kao i odnoša sa ženom u doba njenog vremena (18,9,11,19). Smrtna kazna za sve ove slučajeve za oba prestupnika kao i za obleženu životinju obavlja se prma stihu 2.27. i Ponsv. 22,21. idr. Kamenisanjem i potom spaljivanjem. Stih 14 ne govori o spaljivanu živih, nego kao i u I.Nv. 7,15.25. o spaljivanju leševa. Stihovi 19-21. Za ove slučajeve nema kazne vlasti nego njima se samo preti, "neka nosi bezakonje svoje" i "neka pomru bez dece". Sam Bog zadržava za sebe aznu: Brak sa tetkom i ujnom (18,12 i d.), sa strinom (18,14), i sa zaovom (18,16). Stihovi 22-27. Kao i zapovesti u 18,24 i d. tako se i ovde spominju i kazne sa opomenama, da se Gospodnje zapovesti i saveti drže i čuvaju od svakoga neznabožačkog gada. Opomene su opravdane, jer je godpod oterao stanovnike ove plodne zemlje, radi tih gadova i dao je njima u nasleđe. On želi da se oni odvoje od neznabožečkih naroda. Zato treba da razlikuju čisto od nečistog, i da se ne prljaju onim što je nečisto u telesnom i duhovnom pogledu. Oni treba svakog čoveka ili ženu, u kome bi bio neznabožački duh pogađanja, da istrebi kamenisanjem, da se gad očisti iz naroda. II. SVETOST SVEŠTENIKA, SVETIH STVARI, DAROVA I ŽRTAVA. (Lev. 21,1-22,33) 1. SVETOST SVEŠTENIKA (21,1-24) Kad Izrailjski narod, pozvan da bude Božji narod treba da bude bez

237

mane onda treba to sveštenici još pre da budu. Kao božje sluge oni treba da su uzor za ceo narod, kao služitelji oko Božje svetinje. U svome domaćem životu kao i u službi mora da su besprekorni. Stihovi 1-6. Sveštenici ne smeju da se opogane mrtvacem u narodu, osim u slučaju smrti svojih najbližih krvnih srodnika. Oni mogu da idu na ovakvu sahranu. Smisao 4. stiha je nejasan. Ovde se misli na muža, glavu porodice u slučaju smrti svoje žene. Pravi smisao ovoga stiha može se razumeti samo onda ako sredimo stihove. Stihovi 1-3 su u vezi sa stihovima 5. i 6. a stih 4. ima veze sa 7. stihom. Prema tome sveštenik kao muž i glava porodice ne treba da se opogani uzimajući za ženuneku nemoralnu i sumnjivu osobu. On time oskrnjava svoje stanje i položej. Nikako se ne može ovaj stih razumeti tako, da se sveštenik oskrvnjava u slučaju smrti svoje žene, jer us muž i žena jedno telo. (Post. 2,24). Žena je mužu bliže nego mati, otac, brat i sestra. Oni ne treba da prave ćele, brijajući kosu i krajeve brade, kao i rezanje tela. Sve to je neznabožački, a oni su Božje sluge. Stihovi 7-9. Svešteničkom svetom život mora da odgovarao i njegov bračni i domaći život. On ne sme da se ženi sa javnom bludnicom, ni palom devojkom (silovanom), ni jednu odbačenu (razvedenu) ženu; dakle ženu od nemoralnog i sumnjivog života, jer ne odgovara svetosti svepšteničkog poziva, nego samo sa devojkom ili udovom besprekornog karaktera. I sveštenička porodica treba da živi besprekornim životom. Ako kćer nekog sveštenika provodi blud, i obesvećuje oca treba da bude kamenisana i posle spaljena. Stihovi 10-15. Prvosveštenik treba da je potpuno besprekoran svet i čist, jer na njegovu je glavu izliveno ulje pomazanja. On se oblači u svete haljine (8,7-12; 7,37), on ne sme da otkriva glavu i razdere haljine. (10,6), ni jednom mrtvacu ne sme ići, ni u slučaju smrti oca i matera. On ne sme iz svetinje da izađe da bi nekog požalio ili sahranio. On se sme da ženi samo sa devojkom, Izrailjkom "On neće skrvniti (obesvestiti) semena svojega (potomstvo) u narodu svom", stupanjem u brak sa ženom,koja ne odgovara svetosti svoga položaja. Stihovi 16-24. Propisi o telesnim nedostatcima sveštenika. Pošto se na telu spolja izražava duhovna priroda i osobina čoveka, sveštenik mora spolja biti bez ikakve telesne mane. Za to ne sme neko od Aronovog potomstva "od kolena do kolena" tj. sva pokoljenja u budućnosti, ako ima kakvu manu na telu, da pristupa do zavesa, dakle, u svetinju i oltaru (žrtveniku u predvorju) neka se ne približuje, da ne prinosi žrtve ni postavlja hlebove. Mana je ako je neko hrom ili

238

su mu nenormalno udovi razvijeni. Na primer ima 11 prstiju, ako je grbav itd. Ali oni mogu jesti svete stvari samo ne obavljati svešteničku službu. 2. SVETOST SVETIH STVARI (22,1-16) O ovome je naređeno: 1. Da ni jedan sveštenik koji je nečist, ne sme ih dodirnuti i jesti; i 2. ni jedna osoba, koja ne pripada svešteničkoj porodici ne sme da jede ove stvari. Stihovi 2-9. Stihovi 2. i 3. govore o svetim stvarima (darovima) naroda, koje on posvećuje Gospodu. Oni ne smeju da te stvari zloupotrebe, i da tako obesvećuju sveto Božje ime. Ovi posvećeni darovi ne dolaze na žrtvenik, nego se kao obrtane žrtve predaju Godpodu, a On ih ustupa sveštenicima (Broj. 18,11-19; 26-29). Stihovi 4. i 5. iznose slučajeve nečistote, kad se mogu da oskrvne svete stvari. Osoba koja je nečista, biće nečista do večera. Nek se okupa i po zalasku sunca biće opet čista. Crkotina ili rastrgano naročito ne smeju sveštenici da jedu. Stihovi 10-16. Niko ko nije iz sveštenikove porodice ne sme da jede od svetih stvari. Ukućanini i nadničar nisu iz porodice. Ali prema 11. stihu rođeni robovi u kući od kupljenih robova, članovi su porodice i žive od njegovog hleba. Oni mogu da jedu. Isto kad se kći da u drugom plemenu, ne može da jede; ali ako je udova, ili je muž oterao, a ona je bez dece, može da se vrati u očev dom i da jede od svetih stvari. Ako ako ima dete, ne može da jede, jer njen muž nije bio sveštenik. Ako neko nesvešteno lice nehotice jede od ovih stvari, mora da naknadi i dometne peti deo (stih 14). Stihovi 15. i 16. nemaju određeni subjekt. Reč je o svetim stvarima, koje oni prinose Gospodu, da ih ne skrvne, time što bi nesveštena lica jela i da tako ovi ljudi ne navuku krivicu na sebe. 3. SVETOST ŽRTAVA BEZ MANE I DAROVA (22,17-33) Stihovi 18-20. Kad neko hoće da prinese žrtv, po zaetu ili svojevoljno, treba da prinese, da bi Bogu bilo ugodno: bez mane i muško. Pod manom neće biti ugodno Bogu, zato se ne prima. Stihovi 21-25. Kad se prinosi ma kaoja žrtva zahvalnica, životinja mora da je bez mane i da je zdravo. Ne sme da bude: slepo, hromo, osakaćeno, gnojavo, rošavo (krastavo), ni lišajivo. Ali ni stoku sa nenormalnim udovima ne sme se priositi kao žrtva za neki zavet, ili za žrtvu zahvalnicu (dobrovoljnu), može se prineti. Jalove životinje, ma na koji način, ne prinose se, jer to je unakaženje Božjeg stvorenja.

239

Zabrana kastriranja životinja izlazi iz istog načela kao i heteogenea (raznorodnost) u 19,19. Životinje koje imaju ovakve mane ne treba Izrailjci da uzimaju od stranaca koji su primili Mojsijev zakon za prinošenje žrtava, jer je mana na njima. Stihovi 26-30. Tri naredbe slične sadržine. Mlado od stoke treba 7 dana da su sa materom, i tek 8. dan se može prinostiti na žrtvu. Razlog je što mlado prve sedmice još nije zrelo za samostalni život. O starosti životinje za žrtvovanje ništa se ne kaže. Često se traži goveče starije od jedne godine, a ovan od godinu dana. Za žrtvu zahvalnicu najviše se uzima starije goveče. Da se mati ne kolje sa mladetom u isto vreme (up. Izl. 23,19 i Ponav. 22,6. i d.) To je radi odnosa između starijeg i mlađeg. Stihovi 29. i 30. je ponavljanje: 7,15; 19,5 i d. Stihovi 31-33. Završne opomene kao u 18,29; 19,37. (Stih 32. up. 18,21 i 11,44 i d. III SVETKOVANJE SUBOTE I PRAZNICI GOSPODNJI (Lev. 23,1-44) Ovo poglavlje nije neki pregledni praznični kalendar, dosad spomenutih propisa o Izrailjskim praznicima, nego samo označenje prazničnih dana u guodini, na kojima treba narod da se sastane. Ovi praznici nisu u vezi sa tokom sunca i meseca, nego ih je Gospod odredio. Stihovi 1-3. Na prvo mesto ovog "moadim" (praznici) stoji subota, kao dan koga je Bog odredio za svetkovanje kada je svet stvarao. (Post. 2,3. up. Izl. 20,8-11). Ovaj dan je On dao svome narodu da ga svetjkuje. Kao peri odliodični sedmični dan odmora, subota se razlikuje od ostalih godišnjih praznika, na kojima su ponavljali uspomenu divnog Božjeg izbavljenja i podizanja na stepen Božjeg naroda. Ove praznike moramo razlikovati od subote. (St. 37.38 up. sa Is. 1,13.14. 1.Dnevnika 23,31.3. Nem.10,33). Ova razlika se jasno vidi i iz ponavljanja natpisa u 4. stihu: "Ovo su praznici Gospodnji". Prema Broj. 28,11 posle subote sledi po redu praznik mladina ("u početak meseca"), koji je ovde izostavljen, jer mladina nema veze sa svetkovanjem subote kao dana odmora, niti je praznik u koji se saziva sabor. Stihovi 4-8. Stih 4. sadrži naročiti natpis za godišnje praznike, koji će se održati u određeno vreme. O Pashi (vazam) i Mazotu (praznik beskvasnih hlebova) se samo ponavljaju glavni propisi u Izl.12,6.11.15-20. "Četrnaestoga dana prvoga meseca (nisana) uveče pasha je Gospodnja. A petnaostoga dana istoga meseca praznik je presnih hlebova Gospodu: "Sedam dana treba da se jedu presni

240

hlebovi. "NIkakvoga posla ropskoga ne radite". "Ropski posao" (jevrejski melakah) je svakodnevni domaći i službeni posao, kao zemljoradnja, trgovina, zanatstvo itd. a samo "posao" je na primer naložiti vatru da se podgreje jelo. Prema Izl.35,2.3. u subotu i na dan pomirenja zabranjen je bio i "posao" (stihovi 3,30.31; Izl.20,10; 31,14; 35,2.3. Ponav.5,14. i Lev.16,29. Broj 29,7), dok na ostalim praznicima sa saborom samo "ropski poslovi" (stihovi 7.8.24.25.35.36. up. Izl. 12,16. Broj.28,18.25.26; 29,1.12.35) Stihovi 8-14. Kad Izrailj dođe u zemlju, koju će mu Gospod dati i počne žnjeti u njoj, onda treba svešteniku da donesu jedan snop kao "prvinu" njihove žetve. Sveštenik će je "obrnuti pred Gospodom" sutra dan po suboti, tj. sutra dan posle prvoga dana masota (16 aviva nisana). Snopovi su verovatno bili od ječma, jer u Hananu žetva počinje sa ječmom, u početku maja. Na oltar ne treba ništa od toga da se spali. Rabini uče (Mišna) da se jedan deo zrna treba da peče, samelje i zapali na žrtvenku, ali o tome se ništa ne kaže. Prinošenjem prvina od žetve posvećuje Izrailj svoj svakidašnji hleb Bogu, i zahvaljuje za blagoslov. Zato ne treba od nove žetve ništa da jede dok ne prinese Bogu žrtvu. Na žrtvu se prinosi jedno jednogodišnje jagnje kao žrtva paljenica sa žrtvom jestivom i od pića kao dar. Stihovi 15-22. Od 15. stiha daju se novi propisi o svetkovanju praznika žetve (Izl.23,16) Treba izbrojati sedam sedmica ili 50 dana, od posvećenja prvoga snopa i onda se praznuju dan prvina (Broj.28,26) ili Praznik sedmica (Izl. 34,22. Ponav.16,10). Treba računati od "prvoga dana po suboti" do "prvoga dana po sedmoj nedelji (sedmici)", a ne posle sedme subote. (Ponav. 16,9.10. Matej 28,1 i d. Toga dana treba Izrailj da prinese nov dar Gospodu od plodova nove žetve (iz stanova) dva hleba za žrtvu obrtanu (od 2/10 efe brašna sa kvascem, kao svakidašnji hleb). To su "prvine Gospodu", koje se prave od brašna pšenice (Izl.34,22), koja se obično žnje u drugoj polovini maja ili prve secmice juna meseca, čime se i završava praznik žetve ili sednica. Uz hlebove treba prineti na žrtvu paljenicu sedam jednogodišnjih jaganjaca, jedno tele i dva ovna sa žrtvama jestivnim i od pića, što pripada, jednog jarca za greh i dva jednogodišnja jagnjeta kao žrtvu zahvalnicu. Sveštenik će to da obrne sa hlebovima i dva jagnjeta, i posle pripada svešteniku. Obično od žrtve paljenice dobar deo pripada prinosiocu, ali ovde pripada svešteniku. I ovoga dana treba da bude sabor, i da se ne radi ni jedan ropski posao kao prvoga i sedmoga dana mazota. Ovo praznovanje nije dovoljno da se zahvali Bogu nego se ne sme da zaborave

241

siromašni. Ne sme se sasvim požnjeti niti pabirčiti. Stihovi 23-25. Prvoga dana sedmoga meseca, treba da je odmor (subota) Spomen trubni (trubljenje u trube). U Izl. 16,23, nego praznik zvan subota, zbog subotnog karaktera. Ropski posao ne sme da se radi, nego da se prinese ognjena žrtva, koja se određuje jasno tek u Broj. 29,2-6. Toga dana, treba da se duva u trube za spomen (sećanje) pred Gospodom (Broj. 10,10) što znači da se narod treba na ovaj način potsetiti, da uskoro treba izaći pred Boga, da biim pokazao svoju milost. (Izl.28,12.29; 30,16). Ovaj se praznik zaziva prema Broj. 29,1 "trubni dan". Stihovi 26-32. Desetog dana, sedmog meseca je Dan očišćenja. Treba da bude sveti sabor i post, od devetoga uveče do desetoga uveče. Ni jedan posao ne sme da se radi, pod pretnjom istrebljenja. Treba da se prinese žrtva Gospodu, naznačene već u 16. glavi i Broj.29,8-11. Stihovi 33-43. Istog meseca (15) je praznik senica, koji traje sedam dana: Prvoga dana je sabor, i da se ne radi ni jedan ropski posao; sedam dana treba prinošati žrtve, kao što su određene u Broj.29.1333 za svaki dan, a osam dana (22 tog, 7 meseca) je završna svečanost, isto kao i na prvi dan ovog praznika (stihovi 34-36). Ime "praznik senica" dolazi otuda što su Izrailjci trebali za sedam dana praznika da stanuju u senicama načinjenim od grana i lišća (stih 42). Prema 36. stihu Azaret, kao osmi dan ne pripada samo prazniku senica, čije trajanje je određeno na sedam dana. (Broj.29,35-39). Osmi dan je više svečani završetak celog niza godišnjih svečanosti. Sa ovim stihom se završavaju praznici, na kojima treba da se sazove sveti sabor. Stihovi 2. i 3. i 39-43. nisu kasnije dodati, radi objašnjenja, kao što neki pokušavaju dokazati. Smisao originalnog teksta govori protiv. Stih 38. "Osim subota Gospodnjih". Ovaj stih je u vezi sa 37. stihom koji govori o prinošenju raznih žrtava u određeno vreme. Stih 38. nastavlja i govori o žrtvama koe treba da se redovno prinose u subotu (Broj.28,9.10) i darova, koje nisu sastavni deo žrtava ovih praznika, a mogle su se prineti tih dana. Pod darovima se razumeju svi pokloni kada, koji se prinose Gospodu, a koji nije određen da se spali na kadionome oltaru. Pod prinosima se razume žrtva paljenica i jestivne, koje su date zbog nekog zaveta ili iz slobodnih pobuda. Od 39-43. stiha iznose se opšti propisi o poslednjem prazniku, prazniku senica. Ovaj se praznik samo spominje u Izl.23,16. i 34,22. kao "praznik žetve i berbe", a tek sada daje način praznovanja. On traje sedam dana. "Uzmite veća s lepih drveta, i grana palmovih i grana s gustih drveta i vrbe s potoka i veselite se pred Gospodom Bogom svojim" (stih 40).

242

Ovo je praznik podsećanja na Božje voćstvo i staranje sa njim u strašnoj pustinji. Ovo voće i lepo drveće predstavlja blagoslov obećane zemlje (Ponav.8,7 i d). Na ovo Božje dobročinstvo treba večno da se sećaju. Pa kad je već ovde na zemlji tako lepo i Bog blagosilja ljude, kako će tek biti na novoj zemlji. Praznik senica je trebao da potseća Božji nraod na Božje carstvo. To je slika koju je trebao narod da ima pred očima. IV. PROPISI O SVEĆNJAKU I HLEBOVIMA ZA PREDSTAVLJANJE (Lev.24,1-9) Stihovi 1-4. je samo doslovno ponavljanje Izl.27,20.21. i svako mesto objašnjeno. Njeno izvršenje od strane Arona nalazimo u Broj.8,1-4, a u Izl.40,25. posvećenje svećnjaka. Stihovi 5-9. Pripremanje beskvasnih hlebova za predstavljanje (Izl. 25,30; 35,13) i njihova primena se tek ovde podrobnije opisuje, mada su oni već bili načinjeni pri posvećenju špatora od sastanka i Mojsije ih stavio na sto. (Izl. 39,36; 40,23). Od beloga brašna treba da se načine 12 hlebova (kolača) počena (svaki od 2/10 efe brašna) u dva reda (po šets komada) na zlatnom stolu, pred Gospodeom (Izl. 25,23 i d). Uz to kada (Izl. 30,34) na svaki red, koji će biti kao spomen "žrtva ognjena Gospodu". Ne mora biti posut po hlebovima. Prema tradiciji (J. Flavije Starine III,10,7 i Mišin), Kad se stavljao u zlatni sud na svakome kraju hlebova. Broj 12 odgovara dvanaest plemenima Izrailjevih, po njihovom redu (Izl.28,10) kao i na dva kamena onih na Aronovom odelu. Ovaj kad (askara), koji predstavlja stvarno Izrailjski narod pred Bogom, treba da se spali na oltaru, Ova "beskrvna žrtva" (kad) predstavlja plod njihovog života i rada pred Gospodom. Hlebovi za predstavljanje, kao žrtva jestivina je svetinja nad svetinjama, koju smeju da jedu samo sveštenici na svetome mestu. Ovi hlebovi su trebali da budu beskvasni, jer inače ne bi smeo ni da bude u svetinji. Postavljanje ovih hlebova treba da bude za Izrailjce "zakon večni" (stih 8), zaloga večnog zaveta, kao i obrezanje. V. KAZNE ZA BOGOHULNIKE, UBICE I RAZNE POVRED (Lev.24,10-23) Događaj bogohuljenja je umetnut među zakone i naredbe, jer je njegovo kažžnjavanje trebalo da bude primer kako da se postupa sa onima koji preziru Božje ime. Stihovi 10-12. Kao sin Egipćanina bio je on došljak, koji su izašli sa Izrailjem (Izl.12,38). Verovatno su njihovi šatori bili izdvojeni od izrailjevih (Broj.2,2). On je u svađi sa nekim Izrailjcem opsovao i pohulio na Božje ime. On je bio zatvoren dok se dobije naredba od

243

Boga, šta da se radi sa njime. Stihovi 13-16. Gospod zapovedi da se izvede iz logora i svi svedoci stave ruke na njega, da bi mu huljenje vratili natrag i onda da ga kamenuju. Stihovi 17-22. Ovom prilikom je ponovljena ne samo kazna za bogohuljenje, nego i za ubistvo i razne povrede. (Izl.21,12-36), da bi se primenila odsada i na došljake i strance. Posle objavljivanja ovoga zakona, izrečena kazna je bila izvršena. (stih 23) VI. POSVEĆENJE ZEMLJE: SUBOTNA I OPROSNA GODINA (Lev. 25,1-55) 1. SUBOTNA GODINA (25,2-7) Kad Izrailj dođe u zemlju, koju mu Gospod daje, zemlja treba da praznuje subotu Gospodnju. Kao što se ceo narod sa radnicima i stokom odmaraju u subotu, isto tako i zemlja, koju oni obrađuju, treba da počiva (kao 23,32). Šest godina neka se seje njiva i reže vinograd i uzimaju plodovi, a u sedmu godinu treab zemlja da se odmori i da se posveti Gospodu (Izl. 31,15; 20,10) i zemlja se uvršćuje u prirodni red i ritam stvorenja. (Up. 26,34. 2.Dnevnika 36,21). Ova godina ne počinje kao verska godina (1 aviva - nisana), nego sa ekonomslom godinom, u jesen. Ono što samo od sebe rodi (od palog semena), ne treba žnjegti i grožđe u neobrezanom vinogradu brati. Stih 6. treba tako razumeti, da ono što za ovo vreme odmora raste samo od sebe na zemlji, treba vlasnici, sluge stoka i divljač da jedu. Dakle, ovi plodovi treba da su zajedničko dobro ljudi i životinja za vreme sedme godine. U Palestini, naročito u Jezraelovoj dolini Galileji ima velike količine žita koje su posejane od zrna zrelih klasova, a koje stanovnici ne koriste. Ljudi ne smeju da slabe snagu zemlje, nego da je ostave na miru i omoguće joj blagoslov, obećan u vreme stvaranja zemlje. Ovaj značaj subotne godine se još jasnije vidi u oprosnoj godini, u kojoj se o posvećenju cele zemlje, kao Božje svojine, još jače naglašava. 2. OPROSNA GODINA (25,8-55) Oprosna (jubilarna; jobel - rog) godina imala je veliko socijalno značenje za ceo privredni život Izrailjaca. Ona je uklonila one nezdrave promene vlasništva, podiglo one koji su osiromašili, zaštitila privredno slabe protiv tlačenja imućnih. Ovo je bio veliki zakon idealne države. Njegovo primenjivanje uklonio je siromaštvo s jedne strane i nagomilavanje velikih posada s drge strane, a sa time je

244

uklonjen i sukob klasa. Ovo je učinila samo ideja da je Bog vlasnik zemlje, a ljudi samo pristavi. 1. Svetkovanje oprosne godine. Stihovi 8-12. Treba nabrojati 7 subotnih godina ili 7*7 godina dakle 49 godina i onda te godine 10. dana 7. meseca, treba da je trubni dan za celu zemlju, da bi se objavio ulaz u oprosnu godinu. (Zato se oprosna godina zove i "godina trubljenja"). Ovaj način objavljivanja je u dubljoj vezi sa oprosnom godinom. Zvuk trube ili roga je bio znak (Izl. 19,13.16.19; 20,18) Gospodnjeg silaska na Sinajsku Goru da potseti svoj narod na zavet. Kao nekad, kada se narod penjao na brdo, kad su trube zatrubile, da bi svetkovao svoje sjedinjenje sa Gospodom, tako i ovaj trubni znak pri kraju isteka 7. subotne godine, označuje milostivu posetu Božju svome narodu i objavljivanje slobode u zemlji svima koji žive u njoj", "oslobođenje od ropstva, vraćanje svojine (baštine) u rod i oslobođenje zemlje i obrađivanje. 2.Njen značaj za svojinu. Stihovi 13-34. Stih 1. Glavno dejstvo oprosne godine je vraćanje svkog na svoj posed (baštinu). Stihovi 14-19. Pri kupovanju i prodaji zemlje ne sme biti prinude i prevare u pogledu vrednosti i plodnosti zemlje, naročito kao stranaca (19,33. Izl.22,20), robova (Ponav.23,17), siromašnih, udova i siročadi (Jer.22,3. Jez. 18,8 i d) Kupovina i prodaja treba da se reguliše prema broju godina od oprosne godine, tako da se proda prava vrednost do iduće oprosne godine tj. prema broju godina korišćenja zemlje neka se plati cena. Varanje, precenjivanje i prinuđivanje će sam Bog kazniti, zato se treba Njega bojati. Stihovi 18. i 19. su vrlo pogodni na ovome mestu. Stih 20. Iako ne seju sedme godine, Bog će ih blagosloviti onih 6 godina, tako da će im rađati svake godine za tri godine. Ako seju u usmoj godini imaće staroga da jedu do žetve u devetoj godini. Stihovi 23-28. Opšte je pravilo za kupo-prodaju zemlje "da se zemlja ne prodaje za svagda" tj. da je uvek izgubljena za prodavca, jer je zemlja Gospodnja, a stanovnici su samo došljaci kod Njega, dakle, nisu pravi posednici. Prema stihu 24. iskupljenje prodate zemlje mora se osigurati. Ovo se događa u tri slučaja. Prvi slučaj (25. stih). Kad neko osiromaši i proda zemlju, najbliži od njegovog roda može da otkupi i preda ranijem vlasniku. Red prava otkupa je naznačen u 4849. stiha i obavezan. Drugi slučaj (stihovi 26-27). Kad nema nikog da otkupi, a on to sam pokušava svojim sredstvima, treba da odbije godine (žetve) otkako je prodao do iduće oprosne godine i samo za

245

ostatak da plati. Pošto je kupac platiosamo iznos godišnjih žetava do iduće oprosne godine, to on može, pri povraćanju zemlje samo to zahtevati, što je on platio za preostale godine. Treći slučaj (stih 28). Ako neko nema koliko se traži za otkup zemlje, onda će posed ostati kupcu do oprosne godine, ali onda mora pustiti siromašnog prodavca u njegov posed, besplatno. Kupac ne šteti ništa, jer on je dobijao rod zemlje i zemlja se tako isplatila za kupovinu cenu, koju je on dao prodavcu. St. 29-34. Ovde je reč o otkupu kuća. Ovde se naređuje da se kuće, u gradovima ograđenim zidom, mogu iskupiti u toku jedne godine od prodaje. Posle ovog roka ostaje ona svojina kupca i njegovih naslednika i ne vraća se oprosne godine. To je zato što kuće u gradovima nemaju toliko veze sa svojinom zemlje. Ali one kuće koje su na selu, van gradskih zidova, otkupljuju se kao i zemlja (st. 31). Levitska mesta tj. kuće u levitskim gradovima, mogu oni uvek otkupiti, bez ikakvog roka i ograničenja. - Smisao st. 33 je sledeći: kad neko kupi neku levitsku kuću u levitskome gradu, mora levitima oprosne godine vratiti kuću bez naknade. Ovo se opravdava time što pri deobi zemlje oni nisu dobili svoj deo zemlje, niti svojinu na označenim gradovima koje su nastanili. Oni su samo dobili zemlju na posudu kao pašu za svoju stoku od plemena usred kojih je bio njihov grad. Ta zemlja se nije mogla prodati (st. 34) Broj. 35,2.3. Ovo važi za kuće samo u njihovim (levitskim) mestima, a ne i za njihove kuće u drugim mestima. 3. Njen značaj za ličnu slobodu Izrailjaca. St. 35-55. St. 36-38. Ovde je reč o vraćanju telesne slobode Izrailjcu i vraćanju njegovome rodu. - Kad neko ("brat tvoj", po narodu ili plemenu) nije u stanju da se samostalno održi, treba ga prihvatiti i pomoći da se podigne. On treba da živi kao stranac ili došljak. Ako mu se pozajmi novac da se ne uzme kamata. Isto i za u naturi pozajmljeno, neka se ne traži više, iz straha od Božje kazne. Bog ih je izveo iz ropstva. St. 39-46. Ovde se govori o služenju Izrailjaca koji su se iz siromaštva morali prodati ili su služili kod nekog drugog Izrailjca. Kad se neko proda kao sluga, on ne sme biti upotrebljen za poslove koje su radili robovi (v. Izl.1,14.), nego ga treba držati kao najamnika ili došljaka, i to samo do oprosne godine. Posle može on slobodno da izađe sa svojim potomstvom i ode u svoj rod, na svoje imanje. Ovom naredbom dopunjeni su propisi o pravima Izrailjaca (Izl. 21,2-6). U Izl. 21 ništa se ne spominje o postupanju prema ovakvome sluzi, nego samo da je slobodan posle sedam godina službe. Ovde se ovo ne

246

spominje, zato što se ovde govori samo o uticaju oprosne godine na služenje Izrailjaca. Propisi iz ovog poglavlja primenjuju se samo u slučaju kad služba ne bi trebala još da prestane (nema još 7 godina), a nastupi oprosna godina. Ako sluga svojevoljno ostane, onda oprosna godina nema dejstva u njegovom slučaju. - St. 42. zabranjuje ropstvo među Izrailjem. Izrailjci su Gospodnje sluge, koje je On izveo iz faraonovog ropstva, i izabrao za svoj narod (Izl. 18,10 i dr. 19,5), zato oni ne smeju biti robovi, niti se rđavo postupati s njima (st. 43. up. Izl.1,13.14.). Ovim propisom ukinuto je telesno ropstvo teokratskog (Izrailjskog) naroda. - Kao telesne robove mogu Izrailjci držati samo strane narode i došljake i njihovu decu i njih ostaviti u nasleđe kao svojinu. Oni treba da rade poslove za robove a ne njihova izrailjska braća. St. 47-55. Izrailjac se može uvek da oslobodi od gospodara kome služi, ako je taj gospodar došljak, nejevrejin. Ako se zbog siromaštva prodao strancu, onda ga mogu uvek otkupiti braća, stric, brat od strica ili neki krvni srodnik iz njegovog roda. Obračun treba da je od godine kad se prodao. Ima da se isplati samo od godine prodaje do oprosne godine i to se obračuna. Vreme koje je služio ima da mu se uračuna kao nadnica. Prema broju godina do oprosne godine treba i otkupnina da se odredi. Za vreme službe kupac mora da ga drži kao nadničara godinu po godinu, kao jednog za mnogo godina najmljenog radnika, i ne da surovo postupa sa njime. Ako se tako ne otkupi onda će oprosne godine biti slobodan sa svojim potomstvom. On ne može i dalje da ostane u ropstvu. VII. Blagoslovi i prokletstva Lev. 26,1-46. St. 1.i 2. Ovi sačinjavaju uvod, u kome je sadržaj celog zakona, koji kada se drži donosi blagoslov a ako se prestupa, prokletstvo. Među njegovim narodom ne sme biti idolopoklonstva. "Stupovi" (kipovi) su kamenje u raznom obliku koje služi kao idol. Tako isto ni rezani od drveta niti "kamenje sa slikama", tj. neka figura isklesana od kamenja. 1. Obećanje blagoslova za verno držanje zakona. St. 3-13. St. 3-5. Ako narod bude živeo po Božjim zapovestima, Gospod obećava plodnost zemlje i hleba u izobilju. "Davaću vam kiše na vreme". Ovde se misli na dva kišna doba godine, od kojih zavisi plodnost Palestine, to su rana i pozna kiša (dažd). Ponav. 11,14. Prva pada posle jesenje ravnodnevice, za vreme setve pšenice i ječma, u drugoj polovini oktobra i početkom novembra (u novembru i

247

decembru pada najviše kao provala oblaka). Druga pada u martu, pred početak žetve (zimske setve) i to samo nekoliko dana, u nekim godinama, samo nekoliko sati. Zbog ovih kiša zemlja može da donese tako veliki rod da vršenje (mlaćenjem) dopire sve do berbe grožđa, a berba grožđa, zbog dobrog roda, da se protegne do setve za iduću godinu. Vršenje počinje u isto vreme kad i žetva, pri kraju aprila, a berba grožđa u septembru, a setva karajem oktobra. St. 6-8. Gospod će dati mir u zemlji; grabljive zveri, opasne po život nestaće iz zemlje. Rata neće biti u zemlji. Ako ih neko napadne od susednih naroda odmah će se razbeći i poginuti od mača. Izraz "vas će petorica terati stotinu, a vas stotina teraće deset tisuća", je tadašnja izreka o pobedonosnom gonjenju neprijatelja (u pojačanoj formi u Ponav. 32,30 i Is. 30,17.) St. 9.10. Ovo je glavna tačka blagoslova. Gospod će učiniti da budu plodni i da se umnože. Ovo je ispunjenje obećanja zaveta u Post. 17,4-6, koje će neprestano trajati kao znak milosti. - Iako se umnože, neće imati nestašicu u hrani. St. 11.12. Gospod će u svojoj svetinji, među svojim narodom mirovati i vladati nad svojim narodom u obećanoj zemlji. St. 13. Gospod je njihov Bog, koji ih je izveo iz Egipta i slomio njihov jaram ropstva ("palice jarma", Jez. 34,27). "Palice jarma" su bile drvene motke, koje su stavljane na vrat životinjama za vuču (Jer. 27,2) kao neki jaram, da bi ih savili i prinudili na rad. Izrailjci su nosili ovakve jarmove, tako da se nisu mogli više ispraviti. Ova "palica" je slika ropstva, a njeno krhanje slika slobode. 2. Nagoveštavanje prokletstva za prestupanje zapovesti. St. 14-33. St. 14.15. Nagoveštene kazne ne odnose se na pojedinačno prestupanje zakona, nego za nepoštovanje zakona i raskid zaveta. Kazne su teške, koje će se postupno sve jače primenjivati prema stepenu tvrdoglavosti naroda. St. 16.17. Ako se Izrailj protivi Gospodu i On će njima sledeće učiniti: pustiće na njih strah (opšti izraz) od bolesti, sejaće a neće dobijati ploda, gubitak u ratu i strah od neprijatelja. Ako ova kazna ne postigne svoj cilj, onda će Bog neposlušni narod još više kazniti. On će ih sedmostruko kazniti. Broj 7 je punina Božjeg dela. St. 18. Kazna će neprestano trajati i povećavati se. Ovaj red kazni nije neko istorijsko proročanstvo jevrejskog naroda, ali one su se ispunjavale nad ovim narodom u prošlosti. - Ovo povećavanje Božje kazne nad neposlušnim narodom bilo bi sledeće:

248

1./ Potpuna neplodnost zemlje (st. 19.20). To je jedna pojačana kazna. Ako se ne poprave od opomene iz st. 16 i 17 Bog će ih više kazniti. Njihovo nebo će biti kao gvožđe, a zemlja kao med, tj. tvrdo i suho kao metal. Nikakve kiše ili rose da natope zemlju, tako da se zemlja neće moći obrađivati. 2./ Istrebljenje stoke pomoću krvoločnih zveri i neplodnost žena (st. 21.22). Dve kazne ako narod bude čak neprijateljski raspoložen prema Bogu. Onda će ih on sedam puta više kazniti. Opusteće im i putevi. 3./ Rat, pomor i glad (st. 23-26). Tri zla. Sedam puta više biće kažnjeni, ako se ne poprave. Kad se sklone od mača (neprijatelja) u gradove, onda će Gospod tamo poslati pomor, a oni što preostanu, moraće se dati neprijateljima u ruke zbog gladi. Deset će žena peći hleb u jednoj peći, dok je ranije svaka imala svoj sud i peć ali sada nemaju više šta i čime da peku. Oni će biti uvek gladni, jer će se hleb jesti na meru. Ovakva se nevolja događala u vreme poslednjih careva, za opsade gradova. 4./ Uništenje gradova i svetinja, opustošenje zemlje i rasejavanje naroda među neznabošcima (st. 27-33). Ovo su četiri zla, koja će Izrailj potpuno uništiti. Ovo je poslednji stepen kazne. Ako se još suprote, Bog će ih sa gnjevom strašno kazniti, da će jesti meso svoje dece (st.29), kao što se dogodilo u vreme osvajanja Siraca u Samariji (2.Car.6,28.29), Haldeja u Jerusalimu i Rimljana pod Titom. Ovo je vrhunac svega što će Bog poslati na nepokorni i tvrdoglavi narod. Od st. 30-33 se iznose i druge kazne: istrebljenje svih raznih idola i neznabožačkih oltara po visovima, gde se žrtvovalo i Gospodu ali i bogovima; "i oboriću kipove vaše suncu posvećene", tj. sunčane stubove (idole, hananskog kulta prirode ili samo stubove posvećene bogu Valu ili neznabožačke stance boga sunca). "I metnuću trupove vaše na trupove gadnih bogova vaših", je prezrivi izraz za idolopoklonstvo. Sa idolima treba da se unište i idolopoklonici. Gradovi će opustiti i Bog će sam razoriti njihovu svetinju, jer mu nije ugodan miris koji su oni prinosili. Šator od sastanka a kasnije hram sa oltarima i ostalim svetim posuđem, sa mirisom od žrtava su nekada bili predmet božanskog dopadanja (1,9. up. 26, 31). Zemlja će tako opusteti da će se i sami neprijatelji čuditi koji će živeti u njoj. Izrailj će biti rasejan među narode, gde opet neće imati mira od mača (v. Jez.5,2.12; 12,14). 3. Krajnji cilj Božje kazne u pogledu zemlje i Izrailjskog naroda. St. 3436.

249

St. 34-35. Zemlja će tada uživati svoj subotni odmor, jer ona nije kriva što su ljudi prestupali Božju naredbu. St. 36-39. Narod preostali posle propasti njihove države, neće imati mira u zemlji njihovih neprijatelja. Oni koji ostanu u životu posle uništenja države u njihova će srca Bog uneti malodušnost, da će se bojati i od samog šuma, i navaliće jedan preko drugoga i kad ih niko ne goni. Koji ostanu još i pod ovim teretom "čiljiće" (istrunuće) za bezakonje svoje i svojih otaca. St. 40-43. Ako se među neprijateljima pokaju i priznaju da su njihove patnje bile samo Božja kazna za njihove grehe i nevernost prema Bogu, i njihovo neobrezano srce se ponizi, onda će se Gospod opomenuti svoga zaveta s Avramom, Isakom i Jakovom. St. 44.45. Ako i tako daleko mora doći da su u zemlji svojih neprijatelja, ipak ih Bog još nije odbacio, da bi ih uništio i raskinuo svoj zavet sa njima, jer je Gospod njihov Bog, koji se verno drži svoga obećanja, i ne kaje što je pozvao svoj narod. Dakle, Gospod želi da obnovi svoj zavet i da ih opet sakupi sa svih strana od naznabožaca i primi za svoj narod (up. Ponav.30,3-5). St. 46. Ovaj stih sadrži naslov cele ove knjige ili još više celog davanja zakona od Postanja 25. dovde. VIII. Zavetovanja (Lev.27,1-34) Propisi o zavetovanjima iznose se tek posle izrazitog završetka sinajskog davanja zakona (26,46). Ovi propisi su kao neki dodatak, jer zavetovanja nisu nikakav sastavni deo zavetnih zakona, nego samo jedan običaj, dobrovoljni izraz pobožnosti, koji je poznat u svim religijama. Ono nije neophodno i zato je van zakona. Predmet (obećanja) zavetovanja mogu biti lica, životinje, kuće, zemlja, ali ne prvine, posvećene osobe i stvari, kao i desetak jer to sve pripada Gospodu po zakonu. Zavetovano se ne može da otkupi, što je u samom pojmu zavetovanja. Zavetovanje se sastoji u obećanju Bogu. Osim zavetovanja (obećnja) ima i zaveta odricanja i odvajanja kao u Broj. 30. Ali pogl. 27 sadrži samo zavetovanja i daje propise o njihovom otkupu, pri čemu se kaže da sve što se zavetuje pripada svetinji kao svojina i može da se otkupi naročitim novcem. Izraz zavetovanje ili obećanje je najpogodniji. Neki prevode sa "zakleto", a Daničić zavetovana ili prokletinja. 1. Zavetovanje lica. St. 2-8. Pri zavetovanju pravi se razlika prema polu, godinama i životnoj snazi. Ako je onaj koji se zavetovao siromah i ne može dati označenu cenu, onda neka sveštenik oceni koliko da da. Ova cena je u stvari

250

otkup. Ovde nije smisao otkupa za roba, jer ropstvo nije bilo među Izrailjem, nego samo isplata procenjene cene svetinji. Otkup se vršio samo u svetom siklu srebra (sikal svetinje, Izl. 30,15). Otkupna cena nije bila za sve jednaka, davao se samo maksimum i minimum cene. Otkup se davao prema životnoj snazi i sposobnosti. 2. Zavetovanje životinja. St. 9-13. To je stoka, koja se prinaša na žrtvu. Ona se ne sme menjati, sveta je. Dakle, ovakvo se ne može otkupiti. Ako je pod manom za žrtvovanje, pripašće svešteniku. Ako je nečista životinja (npr. magarac) i nije za žrtvu, treba sveštenik da je proceni srednjom cenom ("ni dobro ni rđavo") i onda će se prodati po najboljoj ceni u korist svetinje i sveštenika. Ako je onaj koji je zavetovao otkupi, mora da dometne 1/5 vrednosti ceni, kao neka naknada za vraćanje životinje. 3. Zavetovanje kuće. St. 14.15. Propisi kao kod nečiste životinje, kuća koja nije otkupljena, prodavana je u korist svetinje. 4. Zavetovanje zemlje. St. 16-25. Ovde se pravila razlika na zemlju nasleđenu i kupljenu. "Ako bi ko zavetovao Gospodu od njive svoga poseda", tj. komad zemlje, procena za otkup se vrši prema usevu i to za jedan gomor posejanog ječma, 50 sikala srebra. To je u stvari za 50 godina sejanja. Ako u oprosnoj godini sopstvenik njivu ne otkupi, ona je zauvek sveta Gospodu, i pripada sveštenicima. St. 22-24. iznosi slučaj ako bi neko zavetovao kupljenu njivu ali koja mu ne pripada (nije nasleđena) neka sveštenik proračuna cenu koju će dati zavetovani, ali oprosne godine mora da se vrati onome od koga je kupljena (čije je ono nasleđe). St. 26-29. Ono što Gospodu pripada po zakonu, ne može se zavetovati. To su prvine od stoke (up. Izl. 13,1.2). Nečiste životinje mogu se prema svešteničkoj proceni, uz 1/5 dodatka, iskupiti. Ako ne, onda se prodaju po proceni. Ovim propisom se menja raniji propis u Izl 13,13; 34,20. - St. 28. propisuje da se ni jedna zavetovana stvar ne prodaje i ne otkupljuje, jer se smatra kao svetinja nad svetinjama. Prema ovome stihu bilo je slobodno da se zavetuje ne samo stoka i polje nego i ljudi, koji im pripadaju, kao robovi, deca i t.d. Životinja ne sme kad je zavetovana da se otkupljuje, nego da se ubije. St. 30-33. Svaki desetak od zemlje, od useva (ali ne od onoga čime se seje) što seme donese od roda (Ponav. 14,22) požnjevenog sa polja, gumna (Broj.18,27), kao i od plodova (Broj 18,27) i od vina i ulja (Ponav. 14,23), sve to pripada Gospodu, Njegovo je i "sveto" mu je, i zato se ne može zavetovati. Ali može se otkupiti uz cenu i dodatak od

251

1/5 vrednosti. Od svih goveda i sitne stoke, od svega što prolazi kroz pastirski štap, kako dođe deseto (deseta životinja po redu) pripada i sveto je Gospodu. Ovde se ne treba tražiti dobro ili loše, niti ih menjati. Ako se to dogodi, deseta životinja po redu ostaje posvećena Gospodu ali isto i promenjena životinja; one se ne mogu otkupiti. Reči: "koje dođe pod štap pastirski, deseto", označuju uobičajen način, ako se broji stado. Sve životinje prolaze pored pastira na ulazu u tor i on ih broji ispruženim pastirskim štapom (Jer.33,13; Jez,20, 37). Svake godine samo nove životinje dolaze pod pastirski štap. - Iz ovog propisa se vidi da je desetak bio dobro poznat, mada dosada u zakonu ništa nije spomenuto o njemu. Ali on je od vajkada bitni sastavni deo Božjeg proslavljanja i služenja, (čak i u drugim religijama, kao ostatak i dokaz otpada od prvobitne prave vere). Njega obećava i daje ne samo Jakov, od svega što je u tuđoj zemlji stekao (Post. 28,22), nego još Avram daje desetak svešteniku Melhisedeku, od svoga dela plena (Post.14,20). S obzirom na sve ovo, nije ni bilo potrebno da se daju propisi o davanju desetka. Ovde se samo spominju u vezi sa propisima o zavetovanjima, da se desetak, isto kao i prvine, ne može zavetovati, jer pripadaju po zakonu Gospodu. U Broj. 18, 20-32 daju se odredbe o upotrebi desetka, kao gospodnje svetinje (up. Ponav. 12,6.11; 14,22 i dalje) gde se govori o jednom drugom desetku, koji nema veze sa ovom ustanovom, Božjom svetinjom. - Sa st. 34 se završavaju propisi (26,46), koji su pridodati sinajskom davanju zakona. +Primedba uz stih 19-32 na strani 215. I robovi imaju svoje čovečansko pravo, oni nisu stvar. Ako je robinja istrošena ali nije oslobođena, oboje da se šibaju, ali da se ne pogube. Drukčije je nego kad bi bila slobodna (Ponav. 22,23 i dalje). On treba da prinese žrtvu za prestup. - I drveće sa plodovima u vrtu treba da je posvećeno Gospodu. Plodove prve tri godine ne treba da se jedu. Dok drvo još nije postiglo svoju potrebnu zrelost, ono je kao nečisto, pa se zato ne sme jesti. Dakle, razlog ovome propisu je etičkog karaktera, a ne što su plodovi prve tri godine neukusni. Četvrte godine svi plodovi se prinose Gospodu kao žrtva. Oni se predaju u čast Gospodu za njegov blagoslov. Ovi darovi spadaju u prvine i zato se celi predaju sveštenicima. Brojevi (Numeri, četvrta knjiga Mojsijeva) Ova Mojsijeva knjiga dobila je ime "Brojevi" (LXX i Vulgata: Numeri) po svome početku (početnoj reči "vojedaber" ili sadržini prvog

252

poglavlja, gde se govori o prebrojavanju sposobnih Izrailjaca za vojsku). U njoj se opisuje vođenje Izrailja kroz pustinju od Sinaja do granice Hanana, na Jordanu. Vreme koje ona iznosi je od 2. meseca 2. godine do 10. meseca 40. godine posle izlaska iz Egipta. - Bog ih je doveo do Sinaja, i primio ih za svoj narod, pod uslovom držanja njegovog zakona. Zatim im je dao svetinju sa svim obrednim zakonima i tako ih učinio svojim narodom i nosiocem vesti spasenja. Najzad im je dao potrebne građanske zakone i podigao ih na stepen teokratije (Božja država u kojoj je sam Bog car). Oni su tako bili organizovani i snabdeveni u svakome pogledu, da ih je mogao voditi do obećane zemlje. Na ovom putu kroz pustinju trebao je Izrailj da uči, da se potpuno osloni na svog Gospoda, koji će se starati za njih u nevolji i opasnosti, kao i osetiti sud pravednog Boga, ako ne drže njegove zapovesti. Sem toga, Bog im je imao da da još raznih zakona i naredaba za njihovo građansko i državno uređenje, da bi se mogli razviti u snažan narod. A. Pripreme za polazak Izrailja sa Sinaja Brojevi 1,1.- 10,10. Prebrojavanje Izrailjskog naroda na Sinaju Broj. 1,1. - 4,49. Četiri sedmice posle podizanja šatora od sastanka, Mojsije je prema Božjoj naredbi, zapovedio da se prebroji ceo narod prema plemenima, rodu i porodicama. Svi muškarci od 20 godina imali su da se jave za vojnu službu (1,1.3). Već pre 9 meseci bio je jedan popis naroda radi otkupa za život, od svake muške glave preko 20 godina (Izl.30,1 i dalje up. 38,25.26). Ovaj popis je pokazao da je u Izrailju bilo 603,550 ljudi. To je isti broj kao što se i ovde pokazao, dao zbir izbrojanih muškaraca svih 12 plemena. Ovaj isti broj posle godinu dana objašnjava se time što se onaj prvi popis uzeo kao osnova ovome. Brojanje je bilo svakako kao po Jotorovom savetu po plemenima na 1000, 100 itd., što se može jasno zaključiti iz činjenice da se u svakom plemenu spominje samo okrugli broj. Svakako je bilo sve tako uređeno u plemenu, da je olakšavalo prebrojavanje. Drugo prebrojavanje naroda bilo je 38 godina kasnije u Moavskim stepama radi podele Hananske zemlje plemenima prema broju njihovih rodova (33,54). Ovo prebrojavanje je dalo broj 601,730 muškaraca od 20 godina na više, među kojima se, sem Haleva i Isusa Navina, nije nalazio niko od prebrojanih na Sinaju, jer su svi izumrli u pustinji (26,63 i dalje). Sem ovog tačnog broja, dat je i okrugli broj Izrailjaca - muškaraca od 600.000 (11,21. Izl. 12,37). Ovde spadaju i

253

Leviti, pri prvom prebrojavanju 22.000. pri drugom 23.000 muškaraca, od jednog meseca i dalje (3,39; 26,62). - Prosečno se može uzeti da je Izrailjskog naroda bilo, u Mojsijevo vreme, oko 2.000.000 duša. Neki pobijaju ovu verovatnoću, ali, kad uporedimo ovaj broj sa brojem popisa pri kraju Davidove vladavine, kad je Joav prebrojavao narod, bilo je u Izrailju 800.000 a u Judi 500.000 muškaraca za vojsku (2. Sam. 24, 9). Ako se uzme 4 puta više, što je prosečno, na žene i decu, Palestina je u Davidovo doba imala 5.000 000 stanovnika. Toliko može Palestina da ishrani. Kad uporedimo stanje naroda u vreme ova dva prebrojavanja u 2.i 40. godini putovanja po pustinji, primetićemo da su neka plemena znatno opala, a druga porasla: 1. prebrojavanje: 2. prebrojavanje 1. Ruvim 46,500 43,730 2. Simeun 59,300 22,200 3. Gad 45,650 40,500 4. Juda 74,600 76,500 5. Isahar 54,400 64,300 6. Zavulon 57,400 60,500 7. Jefrem 40,500 32,500 8. Manasija 32,200 52,700 9. Venijamin 35,400 45,600 10. Dan 62,700 64,400 11. Asir 41,500 53,400 12. Neftalim 53,400 45,400 603,500 601,730 Nije moguće da se u ovoj promeni misli na kaznu Božju. Zamrija, knez iz Simeunovog plemena je (25,6.14.) verovatno služio idolu Vala Peora i zato je pogibija 24.000 (25,9.) najviše pogodila ovo pleme. Tu možemo naći onih 22.000 manjka. Ali, i pored toga Izrailjski se narod umanjio, putujući po pustinji samo za nekih 1280 ljudi. - Odmah pada u oči nesrazmera muškaraca prema popisu svih prvorođenih, kojih ima samo 22,273 (3,43). To nije u srazmeri prema 603,550 muških, jer bi na 40-45 muških došlo samo 1 prvorođeni. To je zato, što su se ovde uzimali u obzir svi prvorođeni u celom narodu, pa makar oni bili očevi, dede i pradede. Oni su morali da se iskupe sa 5 sikala po glavi. Kasnije se od njih namnožilo mnogo prvorođenih. Verovatno su to samo oni prvenci, koji su izišli iz Egipta, jer Bog kaže: "Jer je moj svaki prvenac, od onoga dana kad pobih sve prvence u zemlji

254

Misirskoj.."(3,13. i 8,17). Bog ih prvo posvećuje za svoju službu, a posle ih oslobađa uz cenu. Prema tome ovih 22,273 prvenaca, koji se moraju iskupiti, a na čije mesto dolaze Leviti (3,45 i dalje), to su oni koji su izašli iz Egipta. 1. Prebrojavanje 12 plemena sem Levita (1,1-54) St. 1-3. Pre polaska Izrailja sa Sinaja, Bog je naredio Mojsiju (1. dana 2. meseca 2.godine po izlasku iz Egipta, 1490. god. pre Hrista) da izbroji po rodovima i porodicama pojedinačno i naznače samo muškarce od 20 godina na više, radi vojne službe, koja je trebala da se organizuje. St. 4-16. Sa Mojsijem i Aronom, koji su trebali da obave ovo prebrojavanje, trebao je da bude po jedan čovek iz svakog plemena, koji je "poglavar u domu otaca svojih" tj. knez plemena. Oni su bili pozvani (st. 16), kao predstavnici plemena radi opšte stvari. Oni se nazivaju i "tisućnici" zato što su imali više od hiljade starešina domova svoga plemena. St. 17-47. Mojsije i Aron izvršuju ovu zapovest. Oni su preko knezova sakupili ceo narod i popisali ih prema rodovima. Ovaj se popis naziva prema st. 19, prebrojavanje. Od st. 20-43 daje se zbir po pojedinim plemenima, a od st. 44-47 celokupni zbir, naroda sem Levitskog plemena. St. 48-54. Levijevo pleme nije trebao Mojsije da prebrojava sa ostalim plemenima, nego da ih uzme u službu "šatora od svedočanstva" (Izl. 38,21) i da stanuju oko njega i kada se krene logor da slože i razapnu šator, a ne drugi (ne Leviti (Lev. 22,10)). Ako se ko približi da se pogubi. Ostala plemena trebaju svako u svome logoru i kod svoje zastave (2,2), po svojim četama da logoruju. To je zato da se ne bi približili šatoru i gnjev Božji pao na ceo Izrailj (8,19; 18,5,22). 2. Raspored plemena u logoru i na putu (2,1-34) St. 1-2. Dvanaest plemena treba da logoruju svaki kod svoje zastave i znaka kod plemena, okolo šatora od sastanka, tako da na svakoj od četiri strane šatora budu po 3 plemena; dakle, 4 velika logora, na svkoj strani po jedan. Između ovih logora i trema šatora od sastanka treba sa 3 strane da se smeste 3 glavana roda Levita, a na prednjoj ili istočnoj strani pred ulaskom, ima da se smesti Mojsije i Aron sa svojim sinovima tj. sveštenicima (3,21-38) (P.P. str.324/3). Zastave su veliki vojnički znaci, koje je imao svaki iz 13 plemena obrazovani vojnički odred, a to je bila zastava plemena koje je vodilo tu grupu. Znaci su bile manje zastave koje su imali plemena i delovi njegovi ("dana otaca"). U st. zavetu se nigde ne kaže šta su predstavljale te

255

zastave. Prema rabinskom predanju Judina zastava je imala sliku lava, Ruvimova sliku čoveka ili samo njegove glave, Jefremova sliku bika, a Danova sliku orla. To bi bile one 4 slike Heruvima oko Božjeg prestola u Jezekiljinom viđenju. St. 3-31. Ovde se opisuje uređenje logora i red pri kretanju plemena. Na prednjoj strani, prema istoku treba da se smesti zastava vojske Judine po četama a pored njih plemena: Isahar, Zavulon (potomci Lije), svega 186,400 ljudi. Oni treba da idu napred (st.9). Juda je u prvoj liniji u ratu (Post. 49,10). - Na južnoj strani zastava Ruvimova sa vojskom, kome su podređena plemena, Simeun i Gad (potomci Lije i njene služavke Silpe). Ovi broje 151,450 ljudi, i podeljeni su u dva dela. Oni su drugi po redu. - Posle njih po redu, dolazi šator od sastanka i logor Levita, po redu kako logoruju i sa svojim zastavama. - Prema zapadu zastava vojske Jefremove, sa svojim plemenima: Manasija i Venijamin (svi sledbenici Rahiljini). Oni iznose 108,100 ljudi, podeljenih u 3 odeljenja. - Prema severu na kraju dolazi zastava vojske Danove sa plemenima: Asir i Neftalim (potomci služavke Bilhe i Silpe), svega njih 157,600 ljudi. St. 32-34. U st. 32 daje se celokupni broj ratnika:603,550 ljudi, bez Levita (st.33). 3. Prebrojavanje Levijevog plemena (3,1-51) Levijevo pleme je sačinjavalo u stvari 13. pleme, otkako je Jakov usvojio dva Josifova sina i tako ih podigao do starešina posebnih plemena. Levi je izuzet od prebrojavanja, jer ga je Gospod izabrao za svoju službu. Iz ovoga plemena Bog je izabrao Mojsija i Arona i njegove sinove. Levijevo je pleme uzeto namesto prvorođenih od celog naroda, i Bog ih sada prebrojava za potrebe svoje službe. St. 1-4. Mojsije i Aron se uzimaju kao starešine i duhovni očevi ovoga plemena, od vremena kad je Gospod govorio sa Mojsijem na Sinaju. Aron stoji pored Mojsija, jer njegovi potomci treba da budu sveštenici. Aronovi sinovi su: Nadav (prvenac), pa Avijud, koji su poginuli (Lev. 10,1) i Eleazar i Itamar, kao "pomazani sveštenici" (prvosveštenici). Oni su bili prvosveštenici za Aronova života. St. 5-10. Leviti treba da dođu pred "Arona, da mu služe" (da mu posluže pri bogosluženju (Izl. 28,1)). Oni treba da služe šatoru od sastanka i da se brinu za narod (st. 7). Mojsije treba Levite da preda Aronu i njegovim sinovima. Prema st.10 treba jasno razlikovati svešteničku službu od levitske, koja je samo niža služba u svetinji (v.I.Nav. 9,27). Pod pretnjom smrću ne sme niko drugi da se približi svetinji sem sveštenika.

256

St. 11-13. Bog postavlja Levite na ovu službu na mesto prvenaca Izrailja. On je sve prvence odredio za svoju svojinu kad je u Egiptu pobio sve egipatske prvence ljudi i stoke (v. Izl. 13,1.2). Otada je trebao Izrailj da mu sve prvence posveti za službu oko svetinje, a prvorođene od stoke da prinese na žrtvu. Na njihovo mesto uzima Bog Levite i njihovu stoku, a drugi Izrailjci su slobodni (st. 40. i dalje). Leviti su se od svih drugih plemena odlikovali čvrstom odlučnošću za Božju čast, kada se Izrailj klanjao zlatnom teletu (Izl.32,26 i dalje) i zato ih je Gospod i uzeo za ovu službu. lSt. 14-20. Prebrojavanje je obuhvatilo sve muškarce od 1 meseca na dalje kao prvorođeni. Od st. 17-20 nabrajaju se Levijevi sinovi i njihovi sinovi koji zasnivaju rodove (Iz. 6,16-19). St. 21-26. Gersonovci (od Gerson ili Giršon), dele se u 2 roda i broje 7,500 muških. Oni su, pod svojim starešinom Elisafom, imali dužnost da se staraju za neke stvari svetinje, kao šator, zavese (Izl. 26,1 i d.), naslon (Izl. 26,7 i d.; 27,9.16) pokrivač, uža i td. (v.4,25-27). Oni treba sve to da nose i čuvaju i pri logorovanju da urede. St. 27-32. Katovci (Kaati), sastoje se od 4 roda i broje 8600 ljudi, vođa im je Elisofon. Oni imaju mesto na južnoj strani šatora od sastanka, i imaju dužnost da čuvaju svetinje, kovčeg, sto za hlebove, svećnjak i oltare (kadioni i žrtvenik), sa svim ostalim posuđem i zavesu od ulaza u svetinju nad svetninjama. - Prema st. 32. pošto Katovcima pripadaju i sveštenici, onda im je naimenovan Eleazar prvosveštenik za starešinu, koji je inače bio starešina pod 3 levitska roda. St. 33-37. Merarjevci, imaju dva roda i broje 6200 ljudi. Njihov je starešina bio Surilo. Oni su imali mesto na severnoj strani šatora od sastanka. Dužnost im je bila da čuvaju daske prevornice i stubove i pod svetinje sa svim drugim stvarima, zatim kolje i uža. Pri logorovanju oni moraju sve to ponovo da načine. St. 38.39. Ispred šatora od sastanka, tj. sa istočne strane treba da se nastane Mojsije, Aron i njegovi sinovi (sveštenici) "čuvajući svetinju za sinove Izrailjeve". To znači, da se staraju za sve što Izrailjci treba da dadu za svetinju. Ni jedan strani nije smeo da se približi (P.P.str. 325/1). - St. 39. daje broj prebrojanih Levita, 22.000 lica. Ovaj se broj ne slaže sa označenim brojevima triju Levitska roda, jer 7500+8600+6200=22,300. Prema mišljenju rabinera celokupna suma je ista, jer prema st.46 ima 273 lica, prvenaca više nego Levita, i oni treba da se otkupe. Ovo je maštačko tumačenje. Izgleda da je ovo razlika u Aronovom i Mojsijevom domu, koji su ovde pobrojani. St. 40-51. Zatim Mojsije prelazi na prebrojavanje svih prvorođenih u

257

Izrailju, da bi ih prema Božjoj zapovesti (st.41 i 44.45; 11-13), iskupili a Levite uzeli namesto njih za službu u svetinji. Prebrojavanje je dalo 22.273 lica, od 1 meseca i dalje (st. 43). Od ovog broja izmenjani su 22.000 prema 22.000 Levita, a isto tako i njihova stoka, ali ne komad po komad. U st.44.45. se božanska zapovest (st.41) o uzimanju Levita, ponavlja, a u st.46.47. je reč o otkupu. Treba uzeti 5 sikala po glavi kao otkup. Ova vrednost otkupa je zakonska za provorođene među ljudima (Izl.30,13). Otkupnina (ketib) za 273 prvorođenih iznosi 1365 sikala (st.50). Ovu sumu su trebali da prime Aron i njegovi sinovi, kao zamenu za prvorođene, koji su dosada pripadali Gospodu i bili određeni da pomažu sveštenicima. 4. Red službe i brojanje levita sposobnih za službu. (4,1-49) St. 1-20. Služba i broj Katovaca sposobnih za službu. Služba Katovaca je oko šatora od sastanka. Pod "u svetinji nad svetinjama" razume (Izl. 30,10) svi predmeti: kovčeg, kadioni oltar, sto za hlebove, svetnjak i žrtvenik kao i posuđe uz to. Sve ove predmete moraju sveštenici prvo uviti zavesama i pokrivačima, kao što je opisano u st. 5-15. Prvo će uzeti zavesu kojom se odvaja svetinja od svetinje nad svetinjama i njome će pokriti kovčeg zaveta, onda će preko toga staviti pokrivač od koža jazavčijih a preko svega prostirač od plave (zumbul) boje (od morska krave). Pokrivač od koža jazavčijih je trebao da čuva zavesu od kiše i nepogode a prostirač od plave boje za oznaku kovčega od zaveta kao prestola Gospodnje slave. Najzad da provuku poluge (za nošenje), koje su uvek bile uz kovčeg, ali pri zavijanju morali su se izvući i ponovo staviti (u karike). - Ovo je bila jedina prilika, kada su i drugi sveštenici mogli da uđu u svetinju nad svetinjama. - Preko stola za hlebove treba da stave pokrivač od porfire, a na njega da stave razno posuđe i kotlove za žrtvu jestivnu i hlebove isto tako, a posle preko ovoga staviti prostirač od crvca (od karmezina, krmez, crveno) i to sve opet pokriti sa pokrivačem jazavčijih koža. Najzad da mu provuku poluge za nošenje. - Svetnjak sa svojim žišcima, usekačama (sprava za čišćenje svetlosti i lopatice) i sve sudove za ulje uviti u pokrivač od purpura i posle sve to pokriti pokrivačem od jazavčijih koža i staviti poluge. - Isto tako treba da učine i sa kadionim oltarom. Treba da ga uviju u prostirač od porfire sa predmetima koji tu spadaju; onda da se pokrije sa pokrivačem od jazavčijih koža i stavi poluge. - Žrtvenik treba najpre da se očisti od pepela, onda da ga pokriju sa prostiračem od skerleta (karmezin), sve sudove i sprave sa njime uviti i onda sve to obviti pokrivačem od jazavčijih koža. - Nije spomenuta samo umivaonica od medi (Izl.

258

30,18), svakako jer se nije trebalo zavijati. - Kad sveštenici sve to svrše, tek onda treba da dođu Katovci da nose. Ali svete stvari nisu smeli dodirnuti, da ne bi poginuli. Eleazar je trebao na sve da pazi i stara se za ulje, kad, žrtve, ulje pomazanja itd. - St. 17-20 iznose opomene rodu Katovaca (kao i sveštenicima st. 5-15), da padne na njih prokletstvo zbog njihovog nehata. Svaki pogled u svetinju doneće im smrt. St. 21-26. Služba Gersonovaca. Već je u 3,24-26 naznačeno kakav je njihov posao. Oni treba da rade po naredbi sveštenika. St. 29-33. Služba Merarijevaca. Njihov posao je već naznačen u 3,36.37. St. 34-49. U ovim stihovima se opisuje brojanje i broj sposobnih levita za službu, iz sva tri levitska roda. Katovaca je bilo 2750, gersonovaca 3630 i merarijevaca 3200, svega 8580 prema 22000 muških lica od levijevskog plemena. II. Duhovni red Izrailja (Broj. 5, 1-6, 27) Pošto je Izrailj spolja organizovan, kao država i vojska sada se prelazi na duhovno-moralno uređenje, da bi se spoljnjem, građanskosocijalnom uređenju dala unutrašnja, religiozno-moralna sadržina. Ovo je svrha sledećih naredaba. 1. Naredba o odvajanju nečistih iz logora. (5,1-4) Pošto Gospod stanuje usred logora svoga naroda, moraju se nečisti odstraniti iz logora. To su svi gubavi (Lev.13), kojima teče seme (Lev.15,2 i d.), koji su u mesečnom pranju (Lev. 15,19 i d.), zatim, koji su dodirnuli mrtvaca (19,11 i d. up. Lev. 21,1; 22,4). Ovo se odnosi na sva muška i ženska lica (P.P. str. 325/2). Narod je ovu naredbu o uklanjanju nečistih odmah sproveo. Kasnije, u Hananu bila je na isti način sprovođena ova naredba, te su za ovakve zidani posebni stanovi van gradova (up. Lev. 13,45 i d.). Ovo odvajanje je trajalo dokle je bolest postojala. 2. Naredba o naknadi oštećenih (5,5-10). U logoru oko Gospodnje svetinje, među Izrailjem, ne sme biti prestupa protiv svojine bližnjih. Nepravda i prestup se mora popraviti, jer se ovakva krivica smatra kao neverstvo prema Gospodu (st. 6, v. Lev. 5,15). Ovde je reč o grehu koji neki čovek ili žena učine, a ne o grehu protiv čoveka ili žene. Ovde se misli na greh, koji se Gospodu učinio, tj. oni pobrojani u Lev. 6,2.3. oštećenja svojine bližnjih, čime se navlači krivica i dužnost izmirenja, nadoknade (vraćanja) doda se još 1/5 vrednosti na to i žrtvom za prestup propisanom u Lev. 6,4-6. Ovde se dopunjuju već dati propisi u Lev. 6. da se ako nema kome

259

(nema bližnjih srodniku koji ima dužnost otkupa u slučaju služenja Lev. 25,25) da se nadoknadi, dade Gospodu tj. sveštenicima (st.8). St. 9.10. su dodati srodni propisi o prinosima (poklonima i prvinom) koje pripadaju svešteniku po zakonu. 3. Naredba o postupanju u slučaju opravdane ili neopravdane ljubomore. (5, 11-31.) Pošto sumnja koja se gaji, da je bračni drug učinio ili čini preljubu, bilo opravdana ili ne, može da poljulja brak iz temelja, i da potkopa temelje porodičnog i građanskog života, bilo je potrebno da se ovako jedno moralno zlo, naredbom u smislu teokratskih zakona postupi i spreči. Ovako su se mnoge lakoverne žene opomenule. U ovom poglavlju nije reč samo o uvođenju nove žrtve, žrtve radi ljubomore, nego i o značaju samo dela. St. 12-15. Ako nekome žena postane neverna i drugi je čovek obleži, a njen muž ne zna za to ili nema svedoka, i ne uhvati je na delu, a on bi posumnjao, bilo da je ona to učinila ili ne - onda neka muž dovede ženu svešteniku sa prinosom za nju (1/10 ječmenog brašna, bez ulja i kada) "jer je prinos za sumnju ljubavnu" (ljubomoru), dar za spomen da se spomene greh (dar za spomen koji opominje na greh). Pošto se ova stvar ne može nikako drukčije da uredi, jer nema dokaza ni svedoka, mora se prepustiti Božjem sudu. Muž će ženu odvesti svešteniku sa prinosom, koji se izrično naziva "njen prinos", radi nje, a to je žrtva jestivna, u kojoj je simbolisan plod života pred Bogom. Ono se sastoji samo od ječmenog brašna (a ne finog i belog), jer i nije prava žrtva jestivna. Ovo brašno je imalo samo pola vrednosti prema pšeničnom, i ono se davalo obično samo kao stočna hrana. Ovde je ono propisano, kao označenje da se preljubočinica izjednačila sa nerazumnom stokom. Njeno delo još nije utvrđeno, a možda je i nevina, ali u svakom slučaju ovo je dobra pouka za njen život i postupanje. Uz ovaj prinos nema ulja, koje predstavlja Božji Duh, niti kada, koji prestavlja molitvu. To je samo žrtva radi ljubomore, ili žrtva za spomen (opomenu) ženi pred Gospodom kao sudijom. St. 16-22. Sveštenik treba ženu da privede oltaru (pred Gospoda), gde On stoji, i onda jednim zemljanim sudom, da zahvati od svete vode, (svakako od vode iz umivaonice /bazena/, koja se nalazi pred svetinjom, a služila je za svetu službu; v. Izl. 30,18) i malo praha sa poda iz šatora neka sipa u vodu. Onda treba da otkrije glavu ženi i stavi joj u ruke dar za spomen (njen prinos), a sveštenik nek uzme u ruku vodu, zatim žena treba da izjavi svečanu zakletvu, a na kraju da kaže: amin, amin. Voda je uzeta od svetinje a prah sa poda svetinje, i

260

kad žena treba to da popije, to je svakako za nju bilo ozbiljno. Prah se prosuo u vodu, kao podsećanje na Gospodnje reči rečene zmiji (Post. 3,14) kao prokletstvo za greh i duboki stid i sram, a ne podsećanje da je čovek načinjen od praha. Otuda i razlika bakreni umivaonik i zemljani sud. Isto i otkrivanje glave (raspletanje kose), je znak žalosti (Lev. 13,45) i lišavanje ženskog ukrasa i bračne vernosti. - Pri izgovaranju zakletve, žena drži u rukama svoj prinos, da ona sama nosi plod svoga života pred Bogom, i preda se njegovom sudu. Sveštenik ima u svojoj ruci sud sa vodom koju treba žena da ispije, kao i "vodu koja donosi prokletstvo". Zakletva sveštenika iz st. 19. se zove "zakletva prokletstva". Pretpostavlja se i da je ona nevina; onda joj voda neće ništa naškoditi. Ako je kriva voda će učiniti da bedro spadne i trbuh oteče. Na to treba žena da kaže: amin, amin (zaista, zaista). Ova bolest kojom se preti nije medicinski određena. Ima raznih mišljenja u vezi sa zapaljenjem jajnika i otocima. Ali, ovde je svakako glavna misao prokletstvo. Kazna će pogoditi one organe koji su zgrešili. St. 23-28. Pošto je žena izrekla "amin", sveštenik će "ove kletve" da napiše u knjigu i "neka ih spere vodom gorkom" tj. u sudu sa gorkom vodom da opere knjigu, da bi ove reči prešle na vodu, i onda treba žena da popije ovu vodu. Ovo je simbolički akt predstavljanja istine, da će Bog ovoj vodi dati štetno dejstvo da ošteti krivčevo telo, a nevinoj da ne naškodi. Prema st. 26 treba prvo sveštenik da uzme šaku od prinosa i spali na žrtveniku, pa onda žena da popije vodu. Kao preljubočinica, uhvaćena na delu ne bi žena prinašala žrtvu jestivnu, ali ona bi se mogla lažno da zakune, ako je kriva, i zato mora da popije gorku vodu, da bi se pokazala njena krivica ili nevinost. U st. 27 i 28 se iznosi rezultat ovakvog postupanja. St. 29-31. Ovi stihovi završavju zakon o ljubomori sa primedbom, da je muž slobodan od prestupa, a žena će nositi svoj greh u slučaju da je kriva. U slučaju da se žena protivi da se ovako zakune, ništa se ne spominje jer ona time priznaje svoj greh, i onda prema zakonu (Lev. 20,10) kao preljubočinica kažnjava se smrću, ali ne samo ona već i njen saučesnik. - Ovim zakonom (st. 29-31) uzima se u obzir i izjednačuje i preljuba muža prema ženi, i tako se izjednačuje prividna nejednakost, da samo muž ženu dovodi k svešteniku na zakletvu. Ali, ovaj zakon važi samo za ženu, jer je mužu bilo slobodno, da uzme više žena i pored žene inoča (sučožnica), tako da samo u slučaju ako je učinio preljubu sa tuđom ženom, bio je kriv. U ovakvom slučaju mogao je muž čiji je brak povređen, svoju ženu izobličiti i onda stiže

261

kazna i njenog partnera. Stvarno kriva žena nije se mogla lako odlučiti na polaganje zakletve, zbog Božjeg prokletstva. To nije bilo lakše nego smrtna kazna, jer nije bilo neko prazno zastrašenje kao kod drugih naroda nego Božji sud, prisutnog Boga, kome krivac ne može da izbegne. 4.Nazirejstvo (6,1-21) St. 1.2. Iz ovih stihova se jasno vidi da je nazirejstvo ne samo stvar slobodne odluke, nego da je već u narodu poznato kao naročiti oblik pobožnosti. Reč "nazirej" (odvojen, izdvojen), znači odvajanje za Gospoda tj. izdvojen za Gospoda i Njegovu službu. Poreklo ustanove je nepoznato. Zavet striganja kose je poznat kod raznih starih naroda kao i zaveti uzdržavanja kod ovih religija, ali oni nemaju vezu sa nazirejstvom. U početku se zavet nazirejstva određivao samo za neko vreme, što se i u ovome zakonu jedino uzima u obzir. Ali, u toku vremena vidimo kod Izrailjaca, nazireje za ceo život kao Samson, Samuilo i Jovan Krstitelj, koji su i pre svoga rođenja posvećeni nazirejstvu na ceo život (Sud. 13,5.14; 1.Sam. 1,11; Lk. 1,15). St. 3-8. Zavet nazirejstva se sastojao u sledećem: - 1. Treba da se uzdržava od vina i silovita pića (v. Lev. 10,9), ni octa od toga da ne pije; nikakvo piće (sok) od grožđa, ni svežeg ni suženog. Ništa što dolazi od loze. Ovaj propis nije samo zato što su oni kao neka vrsta sveštenika, koji treba da očuvaju svest i duh, nego i zato, što treba da se očuvaju u svetosti od svakog škodljivog dejstva. Ocat, grožđe i kolači sa grožđem, previru i simbol su idolatrije (Os. 3,1.). - 2. Dokle traje njegovo nazirejstvo da mu britva ne pređe preko glave. Nešišana kosa se smatra "dijademom (ukrasom) Boga njegova na glavi njegovoj" (st.7) kao zlatni dijadem što je na prvosvešteničkoj glavi. Pomoću kose on posvećuje svoju glavu (st.11) Gospodu, tako da se u dugačkoj kosi nazireja vrhunac posvećenja i značaj nazirejstva najbolje izražava. Dugačka kosa je dakle znak izdvajanja od sveta, istupanje iz ljudskog društva. - 3. Pošto se on posvetio Gospodu i nosi dijademu svoga Boga na glavi, on ne sme da ide ni jednome mrtvacu, ni kod roditelja, braće i sestara, da se ne upralja (kao prvosveštenik Lev. 21,11). Bez sumnje i drugi propisi sveštenički o čistoći važe za njega. Samsonova mati nije smela da jede ništa nečisto za vreme trudnoće (Sud. 13,4.7.14.). St. 9-12. Ako bi neko u njegovoj blizinii momentalno umro, i tako nehotice uprljao nazirejstvo njegove glave, on treba da obrije svoju glavu "u dan čišćenja" svoga (7 dana, 19,11.14.16.19). Osmoga dana u dan čišćenja po zakonu, nek donese 2 golubića ili grlice svešteniku

262

(za žrtvu za greh i paljenicu) i on će očistiti i tako posvetiti opet njegovu glavu (st.11) tj. novo posvećenje, rastenjem kose. On treba "opet da posveti dane svoga nazirejstva" tj. svoje posvećeno vreme iznova početi, i prineti jagnje od godine kao žrtvu za prestup. Prošli dani ne vrede i ne mogu se računati, jer se nazirejstvo oskrvnulo. Dakle, sve mora biti iznova. - Nazirejstvo se razlikuje od sveštenstva samo što službeno ne služi oko svetinje i nije u službi po Božjem pozivu, nego svojevoljno, zavetovanjem za određeno vreme. To je svojevoljno podražavanje svešteničkog života. St. 13-21. Propisi o posvećenju nazireja, naziva se "zakon za nazireje", jer se u svečanom prinašanju žrtve pri završavanju posvećenja najbolje izražava ideja nazirejstva. Kad se završi vreme nazirejstva, treba on da dođe na vrata od šatora i donese muško jagnje od godine kao žrtvu paljenicu, i žensko od godine kao žrtvu za greh i ovna kao žrtvu zahvalnicu. Žensko radi pomirenja za vreme nazirejstva, za nenamerno učinjene grehe, muško kao znak predaje Gospodu duše i tela. A ovna kao zahvalnu žrtvu sa kotaricom presnih kolača (hlebova) i pogačice (Lev. 7,12) nenamazanih uljem, sa darom njihovim i nalivom njihovim tj. žrtava jestivnih i od pića (15,3 i d.) uz žrtvu paljenicu i zahvalnicu (brašno, ulje i vino) po zakonu. Isto i za ovna. Tada će nazirej obrijati glavu i kosu metnuti na oganj od oltara, da tako preda Gospodu časni ukras njegove posvećene glave. (st.18) Sveštenik će uzeti kuvani prednji but (pleće) i presan kolač i presnu pogačicu iz kotarice, i to sve staviti u ruke nazireju, i stavivši svoje ruke ispod nazirejevih neka to sve obrće pred Gospodom. Ovo sve pripada svešteniku kao i grudi obrtane i pleća podignuta (Lev. 7,3234). Prema st. 20. posle može nazirej opet piti vino, verovatno već pri jedenju žrtve, pošto je Gospod dobio svoj deo, i posvećenje je završeno. - Ove žrtve treba on da prinese prema svome posvećenju (na osnovu zaveta), ali on može, po svojoj mogućnosti, da prinese i druge darove za svetište i sveštenike, koji nisu bili neophodni za posvećenja ali su se često dodavali. Otuda onaj običaj da, kad se siromašni zavetuju na nazirejstvo, imućniji mogu preuzeti sve troškove oko žrtvovanja. - Sveti oci su videli u nazirejstvu primer manastirskog života i stalež savršenih, koji je ostvaren u srednjem veku. 5. Sveštenički (aronski) blagoslov (6,22-27) U blagoslovu, kojim su sveštenici imali da blagoslove narod, jasno se vidi duhovni karakter Izrailjaca. Ovaj se blagoslov sastoji iz 3 izreke blagosiljanja: - 1. "Da te blagoslovi Gospod i da te čuva", je opšti

263

blagoslov u svoj svojoj punini. - 2."Da te obasja Gospod licem svojim i bude ti milostiv!" Ovim rečima se određuje bliže blagoslov kao božanska naklonost i milost. Pod "Gospodnjim licem" se razume Božja ličnost, koja se obraća ljudima. Od njegovoga lica izlazi vatra, koja istrebljuje neprijatelje i protivnika (Lev. 10,2 up. 17,10; 20,3; Izl. 14,24; Ps. 34,16), ali isto i prijateljska sunačana svetlost puna života i spasenja. (Ponav. 30,20; Ps. 27; 43,3; 44,4) Ova svetlost baca zrake milosti u ljusko srce, kome je potrebno spasenje, da mu učini milost. -3. "Da Gospod obrati lice svoje k tebi i dade ti mir (spas)". Ovde se božanski blagoslov pokazuje kao ispoljavanje sile ili dejstva na ljude, čiji je cilj mir (u smislu spasenja). Koga Bog pogleda, njega i spasava iz nevolje (Ps. 4,6; 33,18; 34,15). Iz ove izreke blagoslova skoro svi crkveni pisci i stariji teolozi izvode tajnu Trojstva i to iz tri puta ponovljenog imena Jahve (u svakom blagoslovu se drukčije naglašava) kao i da se blagoslov dobija od 3 bića: Oca, Sina i Svetog Duha. Od ovoga ima nešto istine jer trostruko ponavljanje rečenice ima za cilj da se ove misli duboko urežu. Bog se ovde javlja kao punina i blagosilja svoj narod. Božanstvo koje želi da spase čoveka se inače javlja u Ocu, Sinu i Svetom Duhu, koji svaki daje svoj deo. Ali ovaj blagoslov ne sme da bude samo želja nego i stvarnost nad narodom. III. Poslednji događaji na Sinaju (Broj 7, 1-9,14) 1. Prinošenje posvećenih darova plemenskih knezova za svetinju (7,189) Ovo se događa u trenutku kad je Mojsije završavao šator od sastanka i žrtvenik sa sudovima i posvestio ih (Lev. 8,10.11). Ovo se trebalo izneti posle Lev. 8-10, ali da se ne prekida niz zakona, iznosi se tek ovde, kada je narod trebao da krene, a ti darovi su inače transportna sredstva za šator od sastanka. St. 2-9. Prvo se izveštava o prinašanju 6 kola i 12 volova za transport celog šatora od sastanka. Ovi plemenski knezovi doneli su svaki po vola i po dvoje jedna kola. Po Božjoj zapovesti Mojsije daje darove Levitima, prema potrebi njihove službe: 2 kola i 4 vola dobiše gersonovci i 4 kola sa 8 volova merarijevci. Katovci nisu dobili kola, jer su oni morali svete sudove da nose na leđima pomoću poluga (4,4 i d.). St. 10-88. Ovde je reč o prinašanju posvećenih darova za oltar. Svaki knez je doneo za posvećenje šatora žrtve kad je bio pomazan. Po Božjoj zapovesti svaki dan je trebao jedan knez da donese dar. Dakle, 12 dana je trajalo ovo prinašanje. Svaki knez je doneo: 1./ Jedan

264

srebrni tanjir (zdela; Izl. 25,29) od 130 sikala težine i 2./ 1.srebrnu čašu (ne sud za vino ili pri žrtvovanju) 70 sikala tešku. Obe pune brašna sa uljem kao žrtva jestivna; zatim 3./ 1. zlatnu kadionicu (jevr. kaf; Izl. 25,29) od 10 sikala, puna kada, 4./ 1 tele, 1 ovna i 1 jednogidišnje jagnje kao žrtvu paljenicu, 5./ 1. runjavog jarca kao žrtvu za greh, 6./ 2 vola, 5 ovnova, 5 jaraca, 5 jaganjaca od godine kao žrtvu zahvalnicu. Svi darovi su se morali prineti na oltar i to odmah. Zto je svaki dan samo jedan knez doneo svoj dar. Svi knezovi su doneli iste darove. Red je onaj isti kao u logoru (1,7-15) Juda počinje a Neftalim završava. - U st. 84-88 sabrani su svi darovi sa težinom: 12 srebrnih zdela i 12 srebrnih čaša zajedno 2400 sikala i 12 zlatnih kadionica 120 sikala. U st. 87 nabrajaju se životinje. - St. 89 iznosi da dok su knezovi donosili darove otkrio se Bog Mojsiju u svetinji glasom, koji se čuo između heruvima. Ovaj glas je bio kao odgovor na pripremnost i iskrenost darovanja knezova. 2. Posvećenje i služba levita (8, 1-26) St. 1-4. Božja zapovest, da se leviti posvete i uvedu u službu počinje naredbom Aronu o paljenju žižaka svetnjaka u šatoru od sastanka. Naredba o postavljanju svetnjaka nije samo ponavljanje propisa (Izl. 25,27), nego davanje svetnjaku položaja da može svetliti na sve strane. O paljenju još nije bilo zapoveđeno (u Izl. 27,21. govorilo se samo o svakodnevnom uređenju svetnjaka). Ali, ova naredba o postavljanju svetnjaka ima većeg značaja, jer ovih 7 žižaka treba da svetle u Božjem domu, a ta svetlost predstavlja Izrailja pred Gospodom kao narod, koji kao svetlost ima da svetli u tami ovoga sveta. Kada se sad Aronu naređuje da zapali ovaj svetnjak, mora sve biti na svome mestu. Ovo je u vezi i sa darivanjem knezova, kao predstavnika naroda, koja je Bog prihvatio, a ima vezu i sa svečanim uvođenjem levita u njihovu službu. St. 5-22. Posvećenje Levita za službu oko šatora od sastanka. Pre nego što ovo izabrano pleme bude stupilo u službu treba da bude posvećena i službeno predana sveštenicima. Ovo posvećenje se opisuje od st. 7, i ne liči na posvećenje sveštenika, nego se naziva očišćenje i sastoji se u poškropljenju vodom očišćenja, brijanju tela, pranju haljina i žrtvovanju, kojim se simbolički predaju za službu kao žrtva. U ovome nizu počinje se sa spoljnim a završava sa čišćenjem prljavštine greha ( u st. 21 se to naziva očišćenje od greha). Mojsije mora kao i kod posvećenja sveštenika da obavi i ovaj akt. Izgleda da je ovde reč o vodi u umivaonici svetinje, određenoj za čišćenje sveštenika pri službi (Izl. 30,18 i d.) - Posle čišćenja treba prineti žrtve

265

(2 teleta za paljenicu i za greh sa prinosom). Onda, da ih dovede pred šator od sastanka, i svi Izrailjci tj. plemenski knezovi, kao predstavnici da dođu sa njima. Knezovi treba da stave svoje ruke na levite, da bi se na njih prenela služba oko svetinje, kao zamenike za prvorođene Izrailjce i još kao znak da ih otpuštaju iz naroda, i upućuju Gospodu za službu. Aron treba da prinese Levite Gospodu kao prinos obrtani. Ovo je učinjeno svakako tako, da je Aron Levite svečano priveo oltaru i natrag vratio. Svrha obrtanja je: "da vrše službu Gospodu" (st. 11). Ova predaja Gospodu se završavala žrtvovanjem životinja za žrtvu za greh i paljenicu, pošto su prethodno leviti stavili svoje ruke na životinje (teoce). Ovim polaganjem ruku na životinje, načinili su ih leviti svojim zastupnicima, u kojima oni prinose svoja tela Gospodu na živu i ugodnu žrtvu. - Od st. 13-19 iznosi se značaj propisanog posvećenja levita. Kao što je naređeno (st.6-12) Mojsije je trebao da postavi Levite pred Aarona i njegove sinove i njih da obrće ("prinese ih") kao žrtvu obrtanu pred Gospodom, i tako da ih izdvoji iz sredine Izrailjaca, da budu njegovi. Onda treba da dođu da posluže oko šatora od sastanka. - Od st. 20-22. se daje izveštaj o ispunjenju božanske zapovesti. St. 23-26. Doba levitske službe. Utvrđuje se doba službe 25-50 godina starosti. Ovo važi samo za levite. Ali, i posle prestanka službe, može da pomaže u čuvanju i nadgledanju posuđa šatora od sastanka. - U 4,3. 47 se zahteva 30 godina starosti za ovu službu, ali samo za transport po pustinji, jer tu se zahtevala jaka muška snaga. Za druge službe je bilo dovoljno i 25 godina starosti. Car David je, kada je svetinja bila na Sionu, uzeo levite i od 20 godina za službu (1.Car. 23,24.25), jer posao nije bio tako naporan; ovo je i dalje ostalo na snazi (v. 2.Dn. 31,17. Jezdra 3,8). 3. Svetkovanje Pashe na Sinaju i naknadna Pasha (9, 1-23) St. 1-5. Već pri ustanovljenju Pashe, pred izlazak iz Egipta Bog je dao praznik Pashe kao večnu naredbu za sva buduća pokolenja (Izl. 12, 14.24.25). Prvoga meseca 2 godine po izlasku, dakle odmah po podizanju šatora od sastanka, ova se zapovest obnavlja i naređuje da se obavi u određeno vreme. Ovaj praznik se nije trebao odgoditi do ulaska u Hanan kao što izgleda iz Izl. 12,24.25. Izrailj je počeo sa praznovanjem Pashe u pustinji upravo onako kako to Izl. 12 naređuje. Da se ovom prilikom nije trebao namazati dovratak od domova krvlju pashalnog jagnjeta, nego samo sa strane žrtvenika, jasno je, mada nije izrično naređeno, jer niti sada prolazi anđeo smrti kroz logor niti ima drugih opravdanja za to u pustinji.

266

St. 6-14. Dogodilo se da je bilo ljudi, koji su se oskrvnuli o mrtvaca (Lev. 19,28), i zato nisu smeli jesti Pashu. Oni su pitali Mojsija i Arona zašto da oni ne mogu uzeti učešća u zajedničkoj žrtvi (ovde /Pashi/ jer je ona važila kao žrtva)? Prema propisu o Pashi, isključuju se nečisti od pashalne večere, jer samo čisti mogu uzeti učešća (Lev. 7,21), i u tome stanju ne sme prineti nikakvu žrtvu. Mojsije pita Boga i dobija naredbu za takve slučajeve. Ko je nečist u vreme Pashe ili na putu može naknadno da praznuje i jede Pashu 2 meseca 14 dana uveče, ali po svim propisima (Izl. 12,8.10.46). Ova je Pasha (nazvana malom Pashom) trajala samo jedan dan. Ovo važi samo za opravdane slučajeve neučestvovanja u praznovanju Pashe, inače čisti i prisutni ako ne učestvuju, da se istrebe. St. 14. je ponavljanje da i stranac može da uzme učešća u Pasni po zakonu. U tom slučaju on mora da se najpre obreže i primi Mojsijev zakon (Izl. 12, 48.49). 4. Znaci i signali pri putovanju Izrailja (9,15-10,10) Sa prebrojavanjem naroda i unutrašnjim redom u Izrailju završena su pripremanja za putovanje naroda iz Sinajske pustinje u obećanu zemlju, a završetkom Pashe došlo je vreme odlaska sa Sinaja. Sad je još samo bilo potrebno da se nešto spomene o vođenju na putu kroz pustinju. Prvo se govori o tome kako sam Bog vodi svoj narod, a posle se govori o signalima za red pri putovanju. 1. Znak za polazak i logorovanje naroda (9, 15-23). Već na putu od granice Egipta kroz pustinju prema Sinaju, Bog je vodio svoj narod vidljivo, putem oblaka, kao znakom njegove prisutnosti i vodstva (Izl. 13, 21.22). Ovaj oblak je bio nad šatorom (Izl. 40, 34-38). Podizanje ovog oblaka bio je znak za ceo narod, da je polazak, a spuštanje na šator (svakako na svetinju nad svetinjama, gde se javlja Gospodnja slava) da treba logorovati. Ovaj oblak se noću pretvarao u oganj. Čim se oblak podigao i narod se podigao na putovanje. Ovo možemo tako da razumemo da je narod iz daljine video u visini oblak ili vatru. - Pošto je Gospod bio u oblaku sa svojim narodom, to je podizanje i spuštanje oblaka (vatre) bila "zapovest Gospodnja" na putu. Logorovanje je uvek bilo neodređeno vreme. 2. Signali srebrnim trubama (10, 1-10). Iako je Bog vidljivim znakom vodio narod, ipak za vođenje i red ovakoga mnoštva, potrebni su bili i razni signali, kojima je Mojsije kao vidljivi vođa, na čelu vojske, davao zapovesti vojsci i pojedinim odeljenjima logora. Za ovu svrhu načinjene su, po naredbi Božjoj, dve srebrne trube. Ne znamo kako su one izgledale; verovatno su bile prave, a ne okrugle (Egipćani nisu takve imali). O njihovoj upotrebi se

267

kaže: Kad obe zatrube nek se narod skupi oko šatora, a kad samo jedna, onda samo plemenski knezovi; Kad zatrube jednom "potresajući" (jako, kao na uzbunu), onda nek se kreće istočna strana (plemena koji su s prednje strane šatora). Kad zatrube dva puta onda se kreće južna strana bez daljnjeg. Samo sveštenici mogu da trube, jer sam Bog vodi Izrailj a njegove sluge samo izvode. I u slučaju rata treba da se duva u trube "potresajući", a i u vreme "dana veselja" (praznike i mladine) kad se prinose žrtve paljenice i zahvalnice. - Ovo duvanje u trube uvelo se pri raznim svečanostima, kao prenošenju kovčega od zaveta (1.Dn. 15,24; 16,6), posvećenje Solomunovog hrama (2.Dnev. 5,12; 7,6), pri polaganju temelja drugome hramu (Jezdra, 3,10), posvećenju Jerusalimskih zidova (Nem. 12,35.41) i drugih svetkovina. V. Putovanje Izrailja sa Sinaja do Moavskih stepa (Brojevi 10, 1121,35). Direktni i najbliži put od Sinaja do Kadisa prema južnoj granici Hanana, iznosi 11 dana putovanja. Na ovome putu vodio je Bog svoj narod prema cilju kroz pustinju, tako da je Izrailj bio već kod Kadisa, u pustinji Sin, na južnoj granici obećane zemlje. Ovaj put od brda Horiva ili Sinaja do Kadisa trajao je samo nekoliko meseci. Odavde su bile poslane uhode da ispitaju zemlju, koju su trebali da naslede. Ovaj put od Sinaja do pustinje Sina je prvi deo istorije Izrailjskog putovanje kroz pustinju za Hanan. I. Putovanje od Sinaja do Kadisa (Broj. 10,11-14,45). 1. Polazak Izrailjskog naroda iz sinajske pustinje (10,11-36). St. 11-12. Pošto je sve bilo spremno za polalzak Izrailja sa Sinaja, podiže se oblak iznad šatora od svedočanstva (svetinje nad svetinjama) 20 dana 2 meseca 2 godine i narod pođe na put, po već opisanome redu. Oblak se zaustavio u Faranskoj pustinji. Pustinja Faran je ne prva nego treća stanica putovanja, gde su oni stigli tek pošavši od Asirota (13,1). Polazak je bio iz Sinajske pustinje a cilj im je bio Faranska pustinja. Faranska pustinja je velika pustinjska visoravan, koja se graniči istočno sa Arabom, južnim krajem Mrtvoga mora, do Alanidskog zaliva; zapadno do Egipta pustinjom sur; južno se prostire do Džebel et ci, ogranci Horiva, a severno do područja Amorićanskih brda, južne granice Hanana. Ovo je staro ime za ovu pustinju (Post. 14,6). Arabljanski geografi i Bedini nazivaju ovu pustinju Et-Ti tj. lutanje Izrailjeve dece, kao područje na kome su Izrailjci 40 (tačnije 38) godina putovali po pustinji, Na ovom terenu ima peskovitog i čvrstog tla.

268

St. 13-28. Ovde se podrobnije opisuje kretanje pojedinih logora. Naročito se ističe kretanje pojedinih odelenja Levita, a kasnije celog naroda. Prvo se diže Juda sa svojom zastavom, a sa njime Isahar i Zavulon, onda rastavljeni šator od sastanka, koji su nosili Girsonovci i Merarijevci sa svojim predmetima, da bi mogli odmah da načine šator, kad dođu Katovci sa svetinjama (P.P. str. 325/4). Posle dolazi Ruvim sa svojom zastavom i Simeun i Gad; a posle njih Katovci sa svetinjama. Iza svetinje su išli Jefrem sa svojom zastavom sa Manasijom i Venijaminom i onda Dan sa Asirom i Neftalimom. St. 29-32. Ovde je umetnut događaj sa Jovavom (Hobabom), Medijaninom, sinom Mojsijevog tasta (Jotor ili Raguil) (v. Izl. 2,16), koji je pristao, da sa Izrailjem pođe kao poznavaoc pustinje. Kad je on došao u logor ne zna se. On je trebao da ide sa Izrailjem u Hanan, gde bi mu bilo dobro. Jovav nije hteo da dalje ide, nego da se vrati u svoju zemlju i rod. Ali Mojsije ga moli da ipak ostane sa njima jer poznaje pustinju i može im mnogo pomoći. Iako je ustvari oblak Izrailja vodio, ovaj čovek je dobro poznavao oaze, izvore i pašnjake za stoku, koji su im bili tako potrebni. Šta je Jovav učinio kasnije, ne spominje se. - Iz ovog kratkog izveštaja možemo izvesti, da su sinovi Mojsijevog tasta stigli u Hanan (do Aroda), jer u Sud. 1,16 se govori o njihovim potomcima i još u Saulovo vreme stanovali su u ovoj okolini (1.Sam. 15,6; 27,10; 30,29). St. 33-36. Izrailjci polaze od "gore Gospodnje" tj. Sinaja (Horiva) i putuju tri dana, a Božja slava je tražila pogodno mesto. Oblak je uvek bio sa njima. On se nad kovčegom uzdizao napred ispred vojske i naroda, da bi pokazao put i tako je u stvari sam oblak nad kovčegom vodio narod. Nošenje kovčega ispred cele vojske nije naznačeno u redu pri putovanju i u logoru. St. 35 nije u suprotnosti sa 2,17. Izgleda da je ovaj oblak (vatra noću) bio rasprostrt nad celom povorkom, a ne samo nad kovčegom, nego nad njim bio kao stub pa se odande prostirao nad celim narodom (Ps. 105,39). Ovaj oblak je i išao napred i vodio narod. (P.P. str. 326/1.2) - Mesto u koje su stigli posle tri dana nije naznačeno u st. 34, ali to nije Tovera (11,3), nego Kivrat-Atava (11,34.35). - U st. 35.36. naznačuju se reči koje je Mojsije izrekao pri polasku i logorovanju. To nije samo dokaz Mojsijeve vere i radosti, nego i ohrabrenje za ceo narod. Pri polasku je rekao: "Ustani Gospode, a pri odmaranju: Uvrati se Gospode..." Ovako je samo Mojsije mogao da govori, jer je zavetom bio vezan sa Bogom. On ovde ne govori samo o neprijateljima koji su pred njima u pustinji, nego misli na ceo Bogu neprijateljski svet. On poziva Boga da ratuje

269

za njegovo delo na zemlji i da uspostavi svoje carstvo na zemlji. Zato je morao sam Svemogući Bog da ide pred svojim narodom, i uništi neprijatelje (Ps. 68,2). 2. Događaji kod Tavere i Kivrot-Atave (11,1-35) St. 1-3. Posle tri dana putovanja, na jednome odmorištu u pustinji, narod je postao nezadovoljan i tužio se na njihovu nesreću. Razlog nije naveden. Sigurno im je putovanje po pustinji bilo teško, i oni su to tako jako ispoljavali, da je došlo čak do Gospoda. Bog se razgnjevio, jer su optužbe bile upravljene protiv njegovog vođenja, i oganj je spalio neke na kraju logora. Ovo nije bio oganj, kao u Lev. 10,2 koji je neposredno od Gospoda izašao. Ne zna se da li je to bila munja ili požar. Mojsije je putem molitve ugasio oganj. Ovo mesto je dobilo ime po ovome događaju: Tovera (vatra). St. 4-9. Povod za lakomost naroda dala je svetina, tj. narod, koji je sa Izrailjem izašao iz Egipta (Izl. 12,38). On je žudio za hranom, koje je bilo u izobilju u Egiptu, a koju u pustinji nisu mogli imati. Oni su potstakli Izrailja da požele i traže meso, naročito ribe i raznog povrća, koje raste u bogatom Egiptu. (Org. "oni stadoše ponova plakati" upućuje na raniju tužbu naroda zbog nestašice mesa u pustinji Sin (Izl. 16,2 i d.), iako nije bilo reč o plakanju). Ovde nije reč samo o mesu, nego i boljoj hrani od mane. Oni su imali stoku, ali to nije bilo dosta a i čuvali su je. U Egiptu su jeftino dobijali meso /"zabadava"/, da je svako mogao jesti. Naročito je bilo mnogo riba. Ovo bogatstsvo u povrću i danas postoji. U pustinji nisu imali ovo osvežavajuće povrće, zato i vele: "Presahnu duša naša", ništa osim mane koja je suha. Prohtev je bio upravljen na ukusna jela i promenu. (P.P. str. 327/2). - Mojsije opisuje još jednom (st. 7-9) manu i njeno spravljanje kao i ukus, kao dobro jelo, koje je Bog sa neba pustio svome narodu kao rosu (up. Izl. 16,14.15.31). Nebeski hleb je imao ukus medenih kolača, ali nedostajao je onaj ljuti i kiseli ukus, koji nadražuje. Ovo je slika duhovne hrane Božje Reči, koja hoće telesnom srcu da dosadi katkad, i zato on traži telesne misli i želje ovoga sveta. St. 10-15. Mojsije je video da ceo narod teži za drugom hranom; u svakom šatoru se žali, zato mu je bilo teško, jer je znao da će se Gospod rasrditi. On stoji između njegovog gnjeva i želje naroda. Mojsije izražava nezadovoljstvo što se nalazi između Boga i ovoga naroda. Božji gnjev je došao tek docnije (st. 33). Mojsije je nezadovoljan zbog tereta koji mu je Bog stavio; on ne može više da podnosi neveru i mrmljanje ovoga naroda. Ali, on ipak traži od Boga savet i pomoć. Narod je plakao pred njime i tražio od njega mesa.

270

Mojsiju je tako teško, da mu je i smrt bolja od života. (P.P. str. 329/2). St. 16-23. Razlog ove žalbe je bio opravdan. Ovo je bio suviše težak teret za jednog čoveka. Nije njemu bila dosadna i teška služba, nego duševni teret. Gospod ga je razumeo, zato je hteo da mu olakša. On mu je naredio da dovede 70 starešina, da ih postavi za njegove pomoćnike nad narodom. Oni su trebali da dođu pred šator od sastanka, a Gospod će sići i govoriti sa Mojsijem i od njegovog (Mojsijevog) duha dati i njima, da nose teret s njime (P.P. str. 329/3.4.) - Gospod je odlučio da zadovolji i narod. On će iskusiti Njegovu svemoć i onda će se zasititi mesa, jer će ga na čudesni način imati mesec dana. Ovo će u stvari biti kazna nepoštovanja Božje mane. Mojsije se čudio otkuda će ih Gospod nahraniti u pustinji sa mesom, osim da pobiju svu stoku, pa i onda ne bi bilo dovoljno mesa za mesec dana. St. 24-30. Posle dobijenog odgovora od Gospoda Mojsije je izašao iz svetišta, gde se žalio Bogu na svoje nevolje, i otišao u logor pokupio 70 starešina i postavio ih oko šatora (u polukrugu na prednjoj strani šatora). Onda se dogodilo ono što je Gospod rekao Mojsiju. Oblak je stajao nad šatorom, i nije ga vetar nosio. Gospod je dao od ovog duha Mojsijevog i drugima, ali time Mojsije nije imao manje. Ovo prenošenje duha nije pobliže opisano, da li je bio to spoljni ili unutrašnji događaj. Ali, čim je duh pao na njih, odmah su počeli da prorokuju. Ceo narod je mogao da vidi, da ih je Bog naoružao svojim Duhom, kao Mojsijeve pomoćnike. Time su oni stekli ugled. A da bi ubedio ceo narod, da Božji Duh vlada u logoru, pao je on i na dvojicu određenih, ali otsutnih starešina: Eldada i Modada. I oni su prorokovali. Isus Navin, nije znao da to treba tako da bude pa je protestovao kod Mojsija, znajući da je samo Mojsije određen za to. Ali Mojsije Božji sluga, se radovao jer on nije tražio svoju slavu. Njegova je želja da svi Izrailjci steknu ovu milost. (P.P. str. 330/5.6.). Posle se Mojsije vratio u logor sa starešinama. O radu ove sedamdesetorice nije ništa spomenuto. Ne zna se ništa kako su oni pomagali Mojsiju. Oni nisu bili pridodati Mojsiju kao neki savetodavni odbor, kao što su to verovali rabineri, da je postojao od Mojsija do Vavilonskoga ropstva, a posle ropstva u obliku sinedriona. St. 31-34. Čim se Mojsije sa starešinama vratio u logor, Bog je ispunio svoje drugo obećanje. Vetar je poterao prepelice, u sloju od dva lakta od zemlje, u okolu na jedan dan hoda; Vetar je došao sa juga (Ps. 78,26) sa Arabijskog zaliva i doneo prepelice, koje se u proleće, u ogromnim masama sele iz unutrašnjosti Afrike na sever. Ovaj se

271

događaj opisuje u Ps. 78,27.28. Vetar ih je naneo u toj količini i razmeri. Narod ih je kupio onaj ceo dan, celu noć i ceo drugi dan; tako da su pokupili svaki najmanje deset gomora. Gomor je bio najveća mera kod Jevreja. - Bog je hteo ovim da kazni njihovu pohlepnost. Pošto nisu mogli ovo meso odmah da pojedu, oni su ga sušili na suncu, kao što Egipćani suše ribe. Ali prema st. 33 još im je meso bilo među zubima, a Gospod se razgnjevi protiv njih, i u narodu se pojavi veliki pomor. On nije došao kao posledica prekomernog uživanja mesa prepelica, ili hrane koja može da škodi ljudima, nego kao naročita kazna. (P.P. st. 331/2). Po ovome Božjem sudu, ovo mesto je dobilo ime Kibrot - Ataava (tj. grobovi želje), jer je narod našao tamo svoj grob. St. 35. Od grobova želje pošao je narod za Azerot i tamo se ulogorio. Kako su Izrailjci od Asirota pošli prema Kadesu, u pustinji Faran (13,13.26) oni su mogli od Sinaja pravim putem, preko velike pustinje Et-Ti da stignu u Hanan, po pustinjskom putu koji i danas postoji. Na ovome putu mogli su za 11 dana (Ponav. 1,2) da stignu od Horiva do Kadisa Varnije (Kodis Bornea) (P.P. str. 326/3). 3. Marijina i Aronova buna protiv Mojsija (12,1-15). St. 1-3. Sve pobune naroda do sada bile su izraz negodovanja zbog putovanja kroz pustinju. One su bile upravljene više protiv Gospoda nego protiv Mojsija. Bog je nedavno pokazao da odgovornost ne leži samo u Mojsiju, ali ovim se njegov ugled još više podigao. Ovo Mojsijevo uzdizanje izazvalo je zavist kod njegove najbliže rodbine, koje je Bog podigao i blagoslovio. Marija je bila istaknuta kao proročica a Aron kao prvosveštenik. Oni su spadali u vođe naroda. (P.P. str. 331/3). Ali ljudsko srce nije bilo zadovoljno sa ovim. Oni su osporili prvenstvo Mojsiju, osećajući se rivali a ne rodbinom. Začetnik javne bune bila je Marija. Za njom se poveo i Aron, kao nekada za narodom. Kao spoljni povod nezadovoljstva poslužila je Mojsijeva žena, Madijanka. Ovo je bila Sipora, Madijanka, kojom se Mojsije nekad oženio, dok još nije bio pozvan od Gospoda. Ovaj brak nije bio nedozvoljen, jer je Bog zabranio brak samo sa Hanankama (Izl. 34,16). Marija kao proročica i Aron kao prvosveštenik, koji nosi urim i tumim, pitaju se: zar Gospod govori samo preko Mojsija? Ali to je čuo Gospod. On je sudija i On će ovaj spor da reši. (P.P. str. 332/1.2.3. i 333/1). I Mojsije je čuo šta oni govore, ali on je bio "čovek vrlo krotak, mimo sve ljude na zemlji". Za druge ljude se to ne kaže. Biti krotak nije lako onome koji je imao ovakvu dužnost, vlast i ugled. Ali, pošto je bio takav, on je sve prepustio Gospodu. Neki misle da je st. 3

272

docnije umetnuta glasa, ali to je u stvari samo objektivna izjava o svome karakteru, koji je ranije drukčiji bio. (P.P. str. 333/2). St. 4-10. Gospod je odmah pozvao suparnike svoga sluge na sud. On je odmah naredio Mojsiju, Aronu i Mariji da dođu u šator od sastanka. Bog se javio u stubu od oblaka i stade na vrata od šatora tj. na ulazu trema, a ne u svetinji. Zatim ih je pozvao da izađju iz trema i onda im je govorio. Ovom izjavom u st. 6-8, Bog je uzdigao Mojsija iznad svih proroka. Tako je Božje otkrivenje preko proroka ograničeno samo na ova dva oblika: utvaru (viđenje) i san. Otuda u snu i viđenju često nema one jasnoće, kao kad je neposredna predstava. Proroci su, prema tome, samo organi, preko kojih Gospod objavljuje svoju vlju i savete u narocitim prilikama i trenuciima razvoja Bozjeg carstva. Drukcije je sa Mojsijem. Bog je Mojsija postavio nada njegovim domom i narodom, i on se kao posrednik u sluzbi pokazao veran. Njemu On govori iy usta k ustima, bez slika i vidjenja kao kad ljudi saopstavaju svoje misli jadan drugom. On moze uvek pitati i dobice od govor, On nijesamo prvi prorok, nego posrednik stariga yaveta, i kao takav on je nad svim prorocima. Zato tora (pet knjiga Mojskijevih) ima jedno narocito mesti i znacaj. Proroci su samo dalje zidali na onome temlju koji je postavljen preko Mojsija (P.P. str. 333/3). Ako Mojsije ovako stoji prema Gospodu, onda su Marija i Aron svojim postupkom tesko pogresili. Kao sudija, posto je izrekao presudu, napusta Gospod sudnicu i oslazi u oblaku, U ovome trenutku Marija, kao kolovodja ove bune postala je gubavaf, ("bela kao seneg"). Str. 11-16. Kad je Aron video ovakvu svoju sestru, zauzeo se kod Mojsija za nju, da moli Boga, da ne ostane neko mrtvorodjence, koje polurapadnuto dolazi na svet. Ovu sliku je Aron uyeo, yato sto guba prouyrokuje da se meso raspada na zivome telu. Moojsije se iy sazaljenja poolio a nju da ozdravi. Bog je uslisio molitvu svoga sluge, ali Marija se morala duboko poniyiti. "Da jeoj je otac njezih pljunuo u lice, ne bi li se stidela sedam dana" tj. da je otac zbog neke greske javno izgrdio, on bi se stidela 7 dana, upravo od stida sakrila od ljudi. ato mora da bude 7 dana izvan logora, (tj. iz zajednice isklju;ena) i posle opet primljena. To joj je kazna. Ona se htela da izednaci sa vodjom Bozjeg naroda i uzdigne nad njim. st. (13), 1. Narod je ostao onde za vreme njene kazne, a onda je krenuo iy Asirota ya pustinju Faran i to prema Kadisu, na juznoj granici Hanana. Ovo se moze izvestiti iz poglavlja 13, narocito st, 26 up. sa Ponav. 1 19. i d. jer su swe uhode krenule iy Kadis Varinije u Hanan> na gori Amorejskoj koju im je Bog predao.

273

4. ODASILJANJE UHODA U HANAN (13,1-21) Kada je narod stigao u pustinju Faraon kod Kadisa, Mojsije je po Bozjem naredenju i zelji naroda (Ponav. 1. 22.23) poslao uhode u Hanan da ispitaju yemlju i narod, Uhode su yaplasile narod i on se opet pobunio. Ovaj dogadjaj je prekretnica u istoriji Iyrailjskog naroda u pustinji. Zbog neposlusnosti naroda, Bog je morao mnjeti svoj plan sa njime. 1. Odlazak uhoda u Hanan. St. 2-21. St. 2-17. Bog je dao naredjenje Mojsiju da uhodi obexanu yemlju. Mojsije je izasao sa ovim planom, koji mu je narod savetovao, pred Boga, koji mu je onda naredio, da u ovu svrhu u uzme uhode, glavare iz plemena (na knezove), koji su pogodni za to. Od st. 5-17 iznosa se njigova imena, medju kojima su poznati Ialev (Kalob) i Isus navin (Iozua). Na kraju spiska imena napominje se da je Mojsije Hosea (Avisija), sina Navina (Nuvova) nazvao Jusua (Isusa), kome je "Gospod pomoxnik". Izgleda da je on to ime dobio jos ranije,a ovde se to samo spominje. Svakako je pri pobedei Amalixana dobio ovo ime. St. 18-21. U ovim stihovima Mojsije daje uhodama potr4ebna uputstva za promatranje Hananske zemlje. Oni treba da vide zemlju i narod> da daju izvestaj kakva je klima i plodnost zemlje; zatim njihova kultura, i kakvi su gradovi: da li su utvrdjeni ili otvboreni. Oni treba da donesu plodove ove zemlje, jer je bilo vreme grozdju, koje u Palestini sazreva vex u avgustu, a neka i u julu. Putovanje, povratak i izvestaj ugoda. 13, 22-23. St. 22-25. Prema uputstvu posle su uhode od pustihje sin do Reova (Rehob) u okolini Enota (Hamet). Pustinja Sin je istocna ivica velike pustinje Faraon. jPreko ove pustinje se povlaci juzna granica Hanana. Reovaje beynacqajno mesto, koje se nigde ne spominje sem jos u Sud.10,28. U mojsijevom iyvestaju pominju se 3 Enakovaca, koje je Halev docnije proterao, kada mu je Hevron pripao u nasedje. Poreklo ovih Enakovaca nepoynato je. U Ponov. 2,10.11. uporedjeni su sa Emejima zbog njihove visine. Svakako su oni bili starosedeoci pr3e4 Hananskih naroda, ali neznas se da li Haitskog ili semitskog porekla. Ovde nije rex o pojedincima nego o cxitavome radu, jer Halev, pri osvajanju Hevrona posle 50 godina, spominje ista imena.

274

Hevron je bio stari grad, sazidan 7 godina pre Soana u Egiptu (grx. Tanix, a reb. San), faraonove rezidencije na us'u jednog rukava Nila. Vreme se nezxna, ali on je postojao vex u vrema Avrama (POst. 13,18; 23,2 i d.). - Uhode su dosle i u dolinu Eshol uybrale narova, smokava i jedan veliki grozd, koji su nosila dva xoveka na motki jer je bio neobicno velik. Poznato je da u Palestini ima grozda xija su yrna velika skoro kao naxe sljive; a narocito je bilo xuveno hevronsko gozdje. Dolina se zxvala po potoku, Eshol. St. 26-30. Posle 40 dana vratile su se uhode u logor, u Kadis. Oni su dali iyvestaj o velikoj plodnosti zemlje (gde texe mleko i med), (Izl.3,8) potvrdjujuci to donetim plodovima, ali su dodali: a videsmo onde i sinove Enakove". (st 29). Na jugu zemlje stanuju Amoreji (Post. 10, 15,16.) a Hananeji na obali (sredozemnog)mora i na Jordanu (Post. 13,7; 10,15-18). St.31-34. Posto je izvestaj o gradovima i stanovnistuv haana mogao za;oasiti i uznemiriti narod, Halev je grabrio narod pred Mojsijem, i trazio da se udje u ovu zemlju. Uz Haleva je stajao i Isus Navin, iako se ovde to ne spominje aliki izlazi jasno iz 14,6. Ostale uhode su milili na slabost Izrailja u uporedjenju sa ovom jakom narodom i prosirili rdjav glas po narodu, iy straha od teskoca, koje su jedino videle pred sobom. Sak i ovaj narod satra njih, kako oni misle, kao skakavce, a zemlja je bogata, i nju xe drzati samo ko je jaco... 5. Pobuna naroda (14,1-10) St. 1-4. Osnivanje Hanana od strane uhoda ucinilo je tezak utusak na ceo narod (up. Ponav. 1,28), da su glano vikli i plakali celu noc. Svu su mrmlmali protiv Mojsija i Arona. (P.P. sttr. 337/1.2.). Oni su nameravali da postave sebi nove voe i da se vrate u Egipat. (P P. str 338/3). St. 5-9. Mojsije i Aron su pali na lice pred celim narodom zbog ove otvorene pobune naroda. da bi pokrenuli Gospoda da umiri narod i da ih poserti na njegovu pomoc i ohrabri (Ponov. 1, 29-31). Ali sve to je ostalo bey dejstva. Isus Navin i Halev, razdese haljine (v. 3,10.6). kao znak dubokog ozalosxenja zbog pobune naroda. Oni su pousali da ohrabre narod da xe im Bog dati ovu dobru yemlju, ako su ugodni Bogu. Mi cemo ih lako bobediti kad je Bog sa nama, "samo se odecite od Gospoda i ne bojte se naroda one yamlje> s anama je Gospod ne bojte ih se. " " Odstupio je od njih zakon njihov" Zakon, koji ih stiti od jakog sunca je pogodna slika na toplom istoku, da

275

prikaze zastitu i utociste os opasnosti i propasti. Boyanski zakolon je otsutio od Hanicna, jer su ispunili meru greha (up. Pst. 15, 16) i Bog je odlucio da ih istrebi (Izl. 34, 24. Lev. 18,25;20,30;) (P. P. str. 339/1). Uzbudjeni narod je gteo da kamenise MOjsija i druge koji su pred ocima naroda. (P. P. str. 33/2) 6. MOJSIJEVA POSREDNICKA MOLITVA (14,11-25) St. 11-19. Gospod prekorava narod zbog nejpostovanja i nepoverenja prema Njemu i pored toliko znakova, koje je On dao narodu. Bog hoce ovaj buntovniciki narod da udair pomorom i istrebi ga, a od Mojsija da nacini jos veci i mocniji narod, Sicno kao za vreme otpada na Sinaju (Iyl. 32,10). Ali Mojsije kao verni sluga nada celim domom Bozijim, nije trazio svoju slavu, nego samo slavu svoga Boga. On je " stao kao u raselini pred njim." (Ps. 106,23) sa sliconom posrednickom molitvom kao na brdu Horivu. Prvi raylog koji je iyneo u ovoj moolitvi je, da ce Egipcani cuti, pa ce reci s ostalim naznabiscima, nihov Bog ih nije mogao dovesti narod u obacanu zemlju, pa ih je zato pobio u pustinji. U tome slucaju bi on bio nemocan i to bi osramotilo njegovu zast. (up. Is. Nav. 7,9). Iz ovog razloga Bog nije ni kasnije dozvolio, da Iyrailj propadno u vavilonslim ropstvu. Stanovnici "ove zemlje" nisu samo Arabiljani nego i narodi koji su okolo ziveli, Filisteji, Edomljani, Moavci i Hananicani, do kojih je dopre glas o Bozjim cudesnima u Eguptu i Crvenome moru. " I da si se ocima vidjao " znaci , da se javljao u neposrednoj blizini, iznada naroda u stubu od oblaka i ohnja (v. Izl. 13,21.22.) Gospod treba da se pokaze veliki, da se tako i spune njegove reci o milosrdju i trpljenju, kao sto je to cinio od Egipcana dovde. Ovo je bio drugi razlog, koji je Mojsije izneo. (P. P. str. 339/3) Str. 20-25. U ovoj istrajnoj posrednickoj molitvi, Bog je obecao oprostenje tj, ocuvanje je naroda, ali ne obilazenja zasluzene kazne. Vec pri otpadu na Sinaju, odoio je Gospod dan "pohodjenja" (Iyl. 32,34). I sad je dosao taj dan. Oni su hteli da ybace Mojsija , izaberu drugog vedju i vrate se u Egipat. Time je ispunjena mera njihovog grega. Oni nece yato uci u obecanu zemlju,. I pored raznih cudesa i znakova ipak su 10 puta kusali Boga. Broj 10 je broj punine ali koji u stvari odgovara i samoj stvarnosti i to: 1. Kod Crvenog mora (Izl. 14, 11.12.); 2. Kod mere (Izl 15,23); 3. U pustinji Sin. (Izl. 16,2); 4. u Rafidinu (Izl. 17,1); 5. na Horivu (izl. 32); 6. kod Tazere (Broj. 11,1); 7. kod Kivorot - Atave (11,4 i d.). 8. kod Kadisa i jos 9 i 10 prilikom

276

dvestruke bune nekih protiv Bozijih zapovesti pri delanju mane (Izl. 1620.27). Svi ovi nece videti obecane zemlje. Samo Halev u kome je bio drugi duh, duh poslusnosti, vere i poverenja, on ce uci u obecanu zemlju. Bozja odluka na Mojsijevu molitvu zavrsava se zapovescu, da se narod sutra krene i priko pustinje uputi ka Crvenome moru, jer su u dolini Amalicani i Hananejci. Ova bozanska zapovest bila je opravdana okolnostima. Amalicani (Post. 36,12 i Iyl. 17,8 i d.) i hananejci (opsti izraz za ave stanovnike Hanana nazvanai Amoreji (Ponav. 1,44), koji su ziveoli juzno od hananskih brda) su bili susedi, prvi kao nomadi a drugi su ziveli po brdima. 7. KAZNA NARODU STO SE BUNIO. (14, 26-45) St. 26-31. Posto je Gospod odlucio da kazni neposlusni narod, naredio je Mojsiju, sto ima da kaze narodu. U gnjevu On kaze: "Dokle ce taj li zbor vikati na mene?" Gospod se zaklinje da ce se ovim buntovnicima dogoditi kao sto su glasno govorili. Njihova telesa ce ostati u pustinji, svi koji su prebrojani od 20 godiona na vise. Oni nece videti jobecanu zemlju, osim Haleva i Isusa Navina. A njihova deca za koje su govorili da ce da postnu roblje njih ce Gospod odvesti (P.P. str. 339/5) St. 32-35. Njihovi lesevi ce ostati u pustinji, a njihova ce deca voditi pastirski zivot po pustinji 40 godina i nosice posledice otpada i neveronosti svojih roditelja, dok telesa njihovih roditelja ne istruhnu po pustinji. U st. 34 iynosi se jasno kazna za pobunu naroda, za 40 godina i nosice posledice otpada i nevernosti svojih roditelja, dok telesa njihovih roditelja ne istrunu po pustinji. U st. 34 iynosi se jasno kaznas za pobunu naroda, za 40 dana uhedjenja, 40 godina, lutanja po pustinji. U stvari ovo lutanje trajalo je samo 38 godina od jaeseni 2 godine po izlasku iz Egipta do sredine 40 te godine od izlaska. Ali, ipak je narod 40 godina otpadao i bunio se. u Hanan su mogli u'i samo oni, koji su bili mladji od 60 godina. Pri drugome prebrojavanju pod Isusom Navinom i Halevom, nije se naslo ni jedno ime koje je ilo spomenuto kod ranijeg prebrojavanja, osim ove dvojice. (26, 64.65.) St. 36-38. Da bi se narodu pretsavila oybiljnost Bozje kaznom, sve uhode, koje su prosirile rdjav glas po narodu, sem ove dvojice, i tako navele narod na bunu, "Pomrese od pomora pred Bogom" tj. poginuse trenutno pred ocima svih.

277

St. 39-45. (Up. Ponov. !,4ž1-44). Posle objavljivanja kazne doslo je do velike zalostri u narodu. Ali, mesto da se pokaniciki pokore, iducegjutra su se popeli na brdo da bi usli u Hanan. Mojsije ih je opomenuo, da je to neposlusnost, i da ce biti bobedjeni. Oni su bez Mojsija i kovcega od zaveta ipak posli, ali su bili pobedjeni i gonjeni sve do Omre. Ovo je bila kazna za njihovo samopouzdanje, posle onog sto se dogodilo. (P. P. str 34/2, 341/1). II. DOGADJAJI ZA VREME 37 GODINA LUTNJA PO PUSTINJI. Broj 15, 1-19,22. Posle nesrecnog pokusaja da bez Bozje vlje prodru u Hanan, ostali su "dugo vremena" (Ponov. 1,46) u Kadisu. Onda su se krenuli kriz pustinju natrag, kao sto je naredio Gospod (14,25) prema Crvenome moru (5. M. 1, 45-2,1) i dodjose 1 meseca 40 godine opet u pustinju Sin (20,1). O putu od Kadisa preko pustinje u pravcu Crvenoga mora, do povratka u pustuinju Sin, samo su nam naznacena neka mesta. (33,19-30) gde su ologoraovali. Nemamo jasni pregled putovanja za ovih 37 godina, jer je teren nepoznat. Najvaznijei dogadjaj za ovo vreme je bio pobuna Koreove druzine, i utvrdenje Aronovog svestesnstva, svakako u prvo vreme. Dati su i neki zakoni, kao kokaz dalje vaznosti zaveta. 1. RAZNI ZAKONI O ZRTVAMA (15,1-31) St. 1-2. Da bi ohrabrio novo pokolenje i njihov pogled upravio na obecanu zemlju, Gospod im je dao preko Mojsija razne zakone o prinosenju zrtava u zemljiu, koju ce im On ipak dati. Ovim propisima je dopunjen i u zavrsen zakon o zrtvama. St. 3-16. Prvi zakon se odnosi na vezivanje krvnih (paljenica i zahvalnice) sa beskrvnim zrtvama. Oni treba da prinosu kao dar po jagnetu ili jaretu 1/10 Efe brasna, sa 1/4 ina ulja i vina 1/4 ina. U Lev. 23, 18 vec je naynaceno ovo vezifvanje kod praznicnih zrtava. Uz ovna trabva donet 2/10 efe brasna za 1/3 ina ulja i 1/3 ina vina; a ux tele 3/10 efe brasna sa 1/2 ina ulja i 1/2 ina vina. Prema st. 11 za svaku zivotinju posebno treba da bude njena mera u besrvnim zrtvama. Od st. 13-16 se iznosi da ova uredba o prinasanju zrtava vazi za svakog domoroda i stranca koji zivi modju njima. Za ucestvovanje u verskim aktima u zboru jedan je xakon za domorodce

278

i strance. St. 17-21. Drugi zakon naradjuje na temelju opstih propisa (Izl. 22, 28 i 23,19) da se prinese prinos od hleba koji ce jesti u Hananskoj zemlji, tj. Prvinu od glenog brasna (Peceni kolac), svakako od griza ili krupno mlevenog brasna ("Kao prinos od gumna" tj. od svakoga gumna). St. 22-31. Ako bi se poresilo nestoi od onog sto je bog mojsiju naredio, da kaze narodu, i greska bila sa naznanjem zora, onda neka zbor prinese zrtvu palnenicu sa prinosom i jos jedn0o jare za zrtvu za greh. Svakako da se ovde ne misli na otpad celog naroda od svoh ovoh zakona o zrtvama, nego u slucaju naznanja ili nemarnosti ili kad u;ine nesto sto je neznabozacko i slixcno je ovnim poropicima. ali ipak moze da dovede do nepostovanja i zanemarivanja Bozijih zapovesti.U ovom slucaju vidimo da je potrebna i zrtfa paljenica na ugodni miris Gospodu, jer samo ovako se mozee da potuno ukloni otstupanje naroda od svog Boga. Ali prvo se prinosi zrtva za greh. Prema st. 26 tako ce se oprostiti domorodima i strancima. - Ako pojedinac zgresi iz neznanja treba da prinese zrtvu jpoo propisu ovo vazi i za atranca. To vazi za one koji su ovo ucinili iz neznanja, ali kogod uxini "od sile" (namerno u ogr. "podignute ruke")domoradac ili stranac, on "juli" na Gospoda i treba da se istrebi (Up. Post. 17,14). Ovoakav svesno i namerno prezire Gospoda i gazi njegove zapovesti i zato nemoze da zivi. SLUCAJ NAMERNOG PRESTUPANJA SUBOTE (15,32-36) Ovaj dogadjaj je svakako dat kao primer gresenja"podignutom rukom"(namerno). On jasno pokazuje kako je ceo narod drzao subotu.Ovo se dogodilo dodaje se,kada je Izrailj lutao 40 godina po pustinji,kao kazna. Neki Izrailjac se nasao da kupi neke grancice po pustinji, narod ga je doveo kao javnog i namernog prestupnika subote pred Mojsija i Arona, i celi zbor. Oni su ga cuvali pod strazom,kao bogohulnika(up.Lev.24,12),jer nisu znali sta da rade snjime. Istina vec u Izl.31,14,15:35,2. propisana je smrtna kazna istrebljenje za prestupanje subote, ali nije bilo podrobnije odredjeno kako da se to izvede. Gospod je odredio da se kamenuje i tako je odmah i ucinjeno.(Up.Lev.20,2). 3.ZNAK (CICIT) NA SKUOVIMA GORNJI HALJINA (15,37-41). Pobuna Koreja i njegove druzine i Bozja kazna nad njima je

279

jedini vazan dogadja u toku 37 godina zivota u pustinji. Mesto i vreme ovoga dogadjaja nisu naznaceni. Neki misle da se ono dogodilo u Kadisu, jer su se tamo duze zadrzali, ali nemoze se dokazati. Odlazak iz Kadisa se ne spominje posle ove pobune. St.1-3. Kolovodja ove bune bio je levit Korej(Kora),iz plemena Katova iz kog je bio i Amram, otac Aronov i Mojsijev(v.Izl.6,18,20) i trojica od Ruvimova plemena:Datan i Aviron(Abiran),Elijeovi sinovi iz Falujeva roda(26,8.) i jos On sin Faleta(Feleta).Ovaj se teci malo dalje spominje,jer je on igrao neznatnu ulogu , ili je odustao od izvodjenja pobune. (P.P.str.344/2).Ovi pobunjenici su pridobili 250 Izrailjaca iz raznih plemena(sem Majasijinog /27. 3), i ustali protiv Mojsija i Arona.Pobunjenici su bili glavoari narodni tj.plemenski knoezovi ili glaviri nekih plemenskih grana,koji su bili ugledni clanovi glavnog saveta.(P.P.str.345/4).Oni su,izgleda polagali prvo na svestenstvo,ili bar da se izjednace sa Aronom (st.17) . Neki nisu mogli preboliti, sto se njihovom pretku Ruvimu oduzelo prvenacko pravo , a sa njime i pravo vladanja nad Izrailjem. Oni su hteli, kako izgleda, da pomocu od njih izabranog prvosvestenika , oduzmu vlast Mojsiju i Aronu,a njih da oteraju.Dakle hteli su da sruse od Boga postavljenu upravu.Ovo mozemo izvesti i iz reci koje su oni rekli:"Dosta je"tj. vi ste dosta bili svestenici i upravljaci.To mora da prestane,jer ceo je narod svet i Gospod je medju njima.Zasto se vi podizete nad njima?Tako su se hteli izjednaciti sa njima.(P.P.str.345? 6, 347?2). St.4-17.Kad je Mojsije cuo sta govore pobunjenici,padao je na lice(nicice) (kao u 14,5) da se potuzi Gospodu.On im je odgovorio:"Sutra ce pokazati Gospod ko je njegov".Ovde se najvise mislilo na svestenicke polozaje i njihovo posvecenje.Da bi Gospod odlucio o ovome, ,Korej i njegova druzina koji polazu pravo na svestenstvo,treba da uzmu kadionice(kao znak svestenicke sluzbe i ovlascenja) i metnu u njih kad.I onfs Hodpof nr ks izabere one, koje On hoce. S time treba da se nezadovoljni zxadovolje. Od st. 7. iznosi se Mojsijev li;ni govor pobunjenicima. On im je izno njihovo neravedno postupanje, da bi ih pokrenuo na razmisljanje i spasao izx Ruvinovog plemena, prema njihovom povodima za pobunu i zahtevima. Dalje, Mojsije potseca Koeja, na pocast, koju je Bog ukazao njgovom plemenu, kad je izdvojio Levita za asluzbu. On ga pita, da li je to malo za njga te traze jos i svestenstvo? "Ko je Aron da vicete protiv njga" Vi ustvsari ustajete protiv Boga, koji mu je dao

280

prvesvestenstvio. Zatim, vidimo da Mosije poziva datana i Aviroia, koji su se svakako za vremew Mojsijeve opomene povukli u svoje satore. Oni snisu hteli da dozju pred Mojsija ili kod satora. Oni ga optuzuju da je izveo narod iy Egipte, a nije ih uveo u tu dobru zemlju, nego ce propasti u pustinji. "Hoces li jos da narodu izvadis oci?" samo da ne vide sta ti radis. Mojsije se veoma rasrdio i ozalostio. On nije vladao nad njima, niti je sto uzeo od njih. atim je Mojsije rekao KOreju, da sutra stane on i njgovi sa Aronom pred Gospoda, da On odluci. St. 18-35. Sledeceg dana postavil8i su se ppbunjenici sa kadionicama pored Mojsija i Arona, pred satorom od sastanaka, i ceo se narod skupio. (P.P.str. 348/3). Onda je dosao Gospod kao sudija. Posto se pojavio u svojoj slavi pred celim narodom (kao u 14,10), On je rekao Mojsiju i Aronu: "Odvojite ih iz naroda da ihj odmah satrem". Ceo se narod zauzeo za njih, otuda Bog preti momentalni unistenjem. Ali Bozji ljudi (Mojsije i Aron) opet padose nicice, da mole Gospoda za narod. Oni pitaju, zar ce gospodar "duhova i svakog tela" ("Tvorac i odrzavavaoc svih bica), zbog jednoga kazniti cceo narod? Zatim je Bog naredio da se svi udalje iz blizine pobunjeni;kih satora. Mojsije odmah ode k satoru pobunjenika, da opomene narod da se sklone i nistane diraju od njihovih stvari. Pobunjenici su tada izasli iz svojih satora sa porodicama, da vide sta te radi Mojsije i on je tada posvao sve da se udalje od pobunjenickih satora.( P.,P. str. 348/5). Sada im on objavljuje bozju odluku. On daje narodu znak kako ce se uveriti da on nista ovde ne radi jpo svojoj volji. Ako pobunjenici umru prirodnom smrcu Bog nije s njim; ali ako Bog ucini nesto novo (cudo), i yemlja ih yive proguta, to ce biti znak, da su ovi ljudi pohulili na Boga. (P.P. str. 349/4). Cim je Mojsije igovorio ove reci, otvorila se zemlja pod pobunjenicima i progutala ih sa porodicama i svo njihovo dobro. Posle ih hje zemlja pokrila i oni nestadose bez traga. " "Svi ljudi Korejevi" tj. njegve pristalice (jer njegovi sinovi prema 26; 11 isu poginuli, nego su i dalji nastavili svoj rad (26,58) iz koga su bili cuveni pevaci, za vreme Davida (1.Dn. 6,18-22;9,19). Ova strasna smrt kolovadja bune , kojim je bog uydigao Mojssija koa svoga sluge, ispunila je uzasom ceo narod, koji je stajao okolo. Oni su pobegli od straga da i oni ne propadnu (P.P. str. 349/2). A onih 250 ljudi, koji su bili kod satora; ubijeni su vatrom, kao nekad Nadav i Avijud (up. Lev. 10,2). St. 35-40. Posle unistenja pobunjenika, Gospor je naredio da Eleazar pokupi sve kadionice od izgorelih , a uglevlje od njih da razbaca, jer je svet, da se ne bi dalja upotrebljavalo. Kadionice su

281

svete jer se njima kadilo pred Gospodom; a posto jsu prinosioci unisteni od Gospoda onda one pripadaju Njemu. Od svih ovih kadionica nacinjene su ploce za okivanje zrtvenika. Na ovaj naci, svima koji su pristupali svetinji, bio je ovaj okov znak ili trajno potsecanje, koje ih je opominjalo na Bozji sud. 5. Kazna zbog nezadovoljstva naroda (16,41-50) Bozja kazna nad Koreejevom druzinom i strah naroda, koji je video njihovu smrt nisu obratili narod i promenili njihove misli. Sutra dan co e narod mrmljao i prebacivao Mojsiju i Aronu da su oni pobili bozji narod. Oni su mislili na Koreja i 250 staresina naroda. Za njihovu smrt oni su okrivili Mojsija i Arona, jer su tooz oni navukli kaznu na ove ljude, jer Mojsije je mogao dase pomoli Gospodu i spase ljude (P.P. str. 350/1). Prema tvrdokornosti naroda i Gospodprimenjuje kazne. Kad se narod poceo sakupljati, okrenuli su se Mojsije i Aron prema satoru, i v ideli kako je oblak na njmu i slava Gospodnja pokaza se. Kad su obojica ec bili u temu satora, naridio im je Gospod da se uklone iz naroda, koje zeli momentalno da unisti. Ovog puta nisu mogli oni vise da tklone gnev Boozjeg suda kaodan ranije. (16,22). Pomor je vec bio poceo, i Mojsije odmah salje Arona sa kadionicom da ih ocisti kadionom zrtvom. Aron je stao izmedju zivih i mrtvih i tamo zapalio kadionicu, i pomor je prestao. Vec je bilo poginulo 14,700 ljudi. Pomor se sastojao, izgleda iz iznenadne smrti, kao kod neke zaraze. Iz svega ovoga se vidi, kako je vernom bozjem sluzi, Mojsiju, bilo spasenje naroda na srcu. On nije mogao ponuditi Boghu zivot (kao na Horivu /Izl. 32,32) U korist naroda, jer mu je Bog to bio odobrio. Mojsije se nije mogoa vise pzvati na Bozju cast od neznabozaca, posto je Gospod vec izrekao presudu otpadnickom rodu, koji trebva da ostane u pustinji, i to se On zakleo svojom slavom na zemlji da ce uciniti. (14,20.21). Posto su se sada svi zauzimali zq pob unjenike, nije Mojsije mogao moliti Boga, da se ne gnevi na sve zbog nekih gresnika. (kao 16,22). Zbog svetga toga njemu je ostalo jos samo jedno sredstvo : Prvesvestenicko posredovanje, koje ne zavisi od licne ver pojedinaca, nego se poziva samo na Bozju milost. Ovo sredstvo je sada jasno pokayalo narodu kakvvo dejstvo i silu ima Bozje svestenstvo. Koreovo lazno svestenstvo donosi smrt, a Aronovo , Bozje, posredovanje (kadjenje) kao svestenika uklanja smrt od naroda.

282

6. POTVRDA ARONOVOG SVESTENSTVA (17,1-13) Bog je jos na jedan nacin potvrdio Aronovo svestenstvo, i to jednim cudom, kojim je trebalo da se umiri svo mrmljanje protiv ovog svestenstva. Sr. 1-15. Bog naredjuje Mojsiju, da od svakog Izrailjevog plemena uzme po jednu palicu, svega 12 palica i na svakom da se napise ime plemena, ali na na palici levijevog plemena ime Aronovo, jer je on stresina ovog plemena. Jefrem i Manasija suse smatrali kao jedno pleme (Josifovo:, kao u Ponov. 27,12). Ove palice treba Mojsije da stavi u satoru od sastanaka pred kovceg od svedocanstva . Tamo ce pacica, onoga koga je Gospod izabrao za avestansto procvetati da bi se narod umirio. St. 6-9. Mojsije je izvrsio ovu zapovest. Kad je sutradan otisao u sator od sastanaka, video je daje , Aronova palica iz plemena Lovijevog procvetala i donela plod badema. Mojsije je izneo seve palice napole i svakome dao svoju, jer se nisu promenile. Ovako se mogao uveriti seo narod da je Bog Arona izabrao . Ovo cudo koje je ucinio Tvorac prirode, bilo je u isti vreme i simvol prirode i znacaja svestenstva. Kao otsecena palica ne prorodno peocevatai, ali Bog moze od suh palice da ncini zivo drvo. Aron nema nikakvu prednost po svojoj prirodi, nad ostlim knezovima i plemenima (kao i njegova palica), ali Bog to sve cini silim svoga Duha, preko svog izabranika. Ovo je hteo bog da na ovoaj nacin objasni naridu. bodemovo drvo prvo sveta, a palica Aronova je pokazala cak i rod. bog traci od ova sluzbe rod. St. 10-13. Bog aredjuje , da se procvetana palica ponovo unese u sator i stavi pred kovceg kao "znak nepokornima". Ovo cudo je tako uticalo na narod, da su povikali: "Pomresmo, propadosmo, svi propadosmo". Ovaj smrtni strah nije bio rod vere, nego je vise bio izraz pripremanja nove pobune. 7. SLUZBA I IZDZAVANJE SVESTENIKA I LEVITA. (18,1-32). 1. Sluzbene duznosti i prava svestenika i levital St.1-7. Da bi svetost i odgovornost svestenika i levita za njhovu sluzbu, sto dublje urezali u pamxenje, Aron i njgovi sinovi, (kao i dom njgovog oca tj. Katov rod) oznacavaju se kao nasioci "greha u svetinji" i "grega svestenstfa" tj. kaokrivica za ono sot je protiv svetih

283

stvari, i obesvecenja svetinje propisa i zakona o svestenstvu. "Greh u svetinji" Moze da se dogodi nar. ako se neko priblizi svetinji, bilo svestenik ili levit ili ko iz naroda i svojim gresima uprlja svetinju; ili svojim darovima uprlja svete sudove. To moze da donese nesrecu celom narodu. "Greh svestenstva" nije samo prekrsaj svestenickih zakona, i neispunjavanje duznosti nego pogresno obavljanje duznosti. Za uklanjanje ovih greha i necistota bilo je ustanovljeno pomirenje za svetiste na dana ociscenja. (Lev. 16,16. i. d). U ovim prestupima uzimaju ucesca i Levitsko pleme Katovci (Dom Aronovog oca) jer je njima poveren nadzor nad svetim sudovima svetinje (4,4.i.d.) Njegovu ostalu bracu iz levijevog plemena (Gersonovce, i Marijevce) treba Aron takodje da uzme da mu vise pomognu oko sveetinje. Samo da ne pristupaju svetim sudovima i predmetima da ne bi i oni i svestenici poginuli. Aron i bnjegovi sinovi treba da se brinu za svetinju i zrtvenik, da ne bi opet dosao Bozji gnev zbog neispravnosti, kao kod Nadava i Avijuda i Korejeve druzine. Svestenicka sluzba je bozanska milos i uza veza sa Gospodom: a Leviti treba da im pomognu. 2. Prihodi svestenika (st. 8-20) Bog daje svestenicima sve prinose koji se podizu kao deo prinesenih zrtava krvnih i beskrvnih sto se uzima po zakonu. Neke mogu da jedu muskarci samo na svetom mestu, a druge svi clanovi porodice, koji su cisti. Svesteniciki prihopdi su sledeci: 1. Najsvetiji darovi (svetinja nad svetinjama) (Lev. 2,3); zrtva za greh, zrtva za prestup, i prinosi (beskrvne zrtve); o paljenici se nista ne spominje jer se svo meso spaljuje a svesteniku pripada samo koza (Lev. 7,8). Njih smeju jesti samo muski na svetome mestu. 2. Sveti darovi (St.11); zrtve obrtane (Lev.7,33) pleca. Od ove zrtve mogu jesti svi iz svestenikove porodice ako su cisti. 3. Prvine (st.12); Od ulja vina i zita i od svega produkata zemlje). kolicina se ne odredjuje. 4. Zavetnine (st.14, v. Lev. 27,28.). Prvenci ljudi i neciste stoke ima da se otkupe, za coveka kad dete ima jedan mesec otkup je pet sikala (svetih) srebra. To daje Gospod svestenicima kao prihod (bir). To je "vecan zavet ostavljen pred Gospodom" st.19, tj. neraskidiv zavet, neprekrsiv ugovor. Zato oni nece dobiti deo u zemlji u Hananu, ne samo Aron i njegovo potomstvo nego i celo pleme Levojevo. (Ponav. 10,9;18,2. I. Nav. 13,33). 3.Prihodi Levita. St. 21-24.

284

Za njihovu sluzbu u satoru od sastanka daje Gospod Levitima sve desetke od Izrailja. (v. Lev. 27,30-33) 4. Upotreba desetka St. 25-32. Kad Leviti prime desetak od naroda, treba da i oni prinesu prinos, "sto se podize Gpspodu" tj. desetak od desetka i da ga predaju Aronu-svestenicima. Ovaj prinos ce se primiti kao i prinos od gumna i kaca. Ovaj se prinos desetak daje od svega sto prinosi narod kao poseveceno (desetkovano Gospodu). Posto odvoji desetak svestenicima, ono ostalo mogu upotrebiti sa porodicom na svakom mestu, jer to je plata za njihovu sluzbu u satoru od sastanaka. Oni nece navuci na njih greh ako od najboljeg daju desetak svestenicima. Dok je u mnogobozackim drzavama svestenicka Kasta (u Egiptu Postanje 47,22) imala svoje posede Izrasiljski svestenici i leviti nisu imali zemlju nego samo gradove za stanovanje i pasnjake za stoku. (Broj). Njihova je egzistencija zavisila od Boga, i tako je osnovana na temelju vere. Oni su ucili narod pravima i propisima Gospodnjim, prihodi svestenika i levita u prvinama, delovima os zrtava o desetku bili su izgleva znacajni. Jedno pelme koje je imalo 23.000 ljudi, i od toga svakako samo 12.000 muskih odraslih, dobijalo je desetak od 600 000 izrailjaca. Prosecno jedan levit je dobijao desetak (uz druge prihode) od pet izrailjaca. Oni su opet davali desetak svestenicima osim drugih prihoda a svestenici su opet od svoga davali desetak. Tako su se oni ucili kao i narod da zavise od Gospoda i to dobijaju od njega. 8. ZAKON O CISCENJU OD MRTVACA I NJEGOVE NECISTOCE (19,1-22) Bog je zeleo da i dalje odrzi njegov zavet sa Izrailjem, i posle Korejeve pobune i pomora, izdao je on zakon o ncistoci od mrtvaca. Smrt i raspadanje su simbol greha koji iskljucuje iz zajednice sa svetim i zivim Bogom. Ovaj simbol potice jos od prvog pada u greh i svi stari narodi kao i Izrailj su ga prihvatili. Na sinaju je izdat zakon o odvajanju ove necistoce. A posle tolikog pomora on je imao narociti znacaj. Bog im nudi ovom zakonom sredstvo da se ociste od pomora. 1. Pripremanje vode za ociscenje St. 1-1o/I. Posto je voda sredstvo za odstranjivanje necistoce

285

ona se upotrebljavala za ociscenje necistote od dodira mrtvaca, ali posto je ova najveca od svih verskih necistoca nije dovoljna voda nego mora da se pojaca pepelom zrtve za greh. To je bio ne ki "sveti cedj", pripravljen kao voda za skropljenje. Najvaznije u ovom zakonu je pripremanje pepela od zrtve crvene junice. U prisutnosti Eleazara ima da se crvena junica zakolje van logora, nju predaje narod Mojsiju i treba da je bez mana. Ovo pranje je nazvano zrtva za greh. Posto ova zrtva nije za grehe naroda nego radi ociscenja nacin zrtvovanja se nesto izmenio. Netreba da bude tele nego junica, posto zenski rod daje zivot, a crvena treba da bude ne zato sto crvena predstavlja greh, nego jer ova boja naprotiv predstavlja zivot, koji je u krvi. (npr. crveni obrazi) ona nije smela biti u jarmu, ovaj obrad treba da icomo Eleazar a ne Aron, jer on nije smeo nista da ima sa necistocom usled smrti. On treba krvlju sedam puta da pokropi prema satoru od sastanka. Posle treba sve sto ostane od junice sa nesto kedrovog drveta, izopa i crvca (crvene vune),da se spali sa junicom. Sila njenog pepel koji ne moze da izgori prectavlja pogodno sredstva protiv raspadanja zbog smrti. Kedrovo drvo je simbol neraspadljivog trajnog zivota; isop je simbol ociscenja od smrtnog raspadanja, a crvac predstavlja zbog svog jakog crvenila zivotnu snagu. Svi koji su ucestvovalu u ovom obradu zrtvovanja kao svestenik, spaljivac, i onaj "cist covek", koji je skupio pepeo i stavio ga na odredjeno mesto za upotrebu necisti su do vecera. Ovaj pepeo tj. voda sluzi celom narodu kao sredstvo za ociscenje od mrtvaca. 2. Upotreba vode za ociscenje. St. 10/II-22. Reci "To neka je vecni zakon" odnose se na pripremanje i upotebu ove vode za ociscenje i dovodi u vezu sa narednim stihovima., i dovodi u vezu ono ranije sa nerdnim stihovima. St. 11-13 iznose opste odradbe o upotrebi ove vode, a st. 14-22 govre o posevnim slucajevima. Ako se dotakne les ma koga coveka, takav je 7 dana necist i treba 3 i 7 dana da se cisti ovom vodom, onda ce bityi cist. Ko to ne ucini necist je i skrvni bizji stan. Takav mora da se istrebi, jer kvari zavet. Posebvni slucaj je kad neko umre usvome satoru, savko ko udje ili se tamo nadje, ne cistjje za 7 dana; i svaki sud koji nije dobro zaklopljen, da moze miris da udje, je necist; i ko u polju dotakne poginulo ili kosti ili grob. St. 17-19. opisuje obred

286

ociscenja. Uzme se onaj pepeo i na njega se sipa sveza voda u sud (Up. Lev. 14,5.). Zatim, cist covek nek uzme kiticu izopa i potopi ga u vodu i njime poskropi sator posudje i ljude kao i one koji su se u polju opoganili tri i sedam dana, a posle nek ljudi operu svoje haljine i bice cisti uvece. Iz brojeva 3 i 7 se vidi da je ovo simbolicnog znacenja. U stihu 20, jos jednom se ponavljaju posledice propustanja ovakvog ociscenja. III POSLEDNJA IZRAILJEVA PUTOVANJA OD KADISA DO VRHA PIZGE U MOAVSKOJ RAVNICI Broj. 20,1-21,3. Dogadjaji koji su se odigrali u Kadisu na putovanju do brda Ora (20,1-21,3) manje su hronoloski sastavljeni. 1. ZBOR NARODA U KADISU I SMRET MARIJE (20,1) Prvog meseca cetrdesete godine putovanja po pustinji dosli su izrailjci u pustinju Sin, tj. ceo se narod opet prikupio na istom mestu gde su pre 37,1/2godina bili osudjeni na izumniranje u pustinji zbog neposlusnosti. Godina se ne spominje ali kprema 33,38. oni su stigli kroz pustinju sin do brda Or gde je Aron umro, cetrdeset godina po izlasku iz egipta. Za vreme bavljenja naroda u Kadisu umrla je i Marija, i tamo je sahranjena. MERIVE 2. MOJSIJEV I ARONOV PAD U KADISU KOD VODE (20,2-13)

St.2-6. U suvoj pustinji nedostajalo je narodu vode, i on se zbog toga prepirao sa Mojsijem. Za vreme ranijeg bavljenja u Kadisu nije bilo reci o nestasici vode, ali kako ime Kadis ne oznacava neko odredjeno mesto vec veliku oblast pustinje Sin, jasno je da je bilo mesta gde nije bilo vode. Narod zeli u svojoj malodusnosti i neverovanju da su umrli kao sto su umrla i njihova braca pred Gospodom. Ovde se misli na postepeno izumiranje za vreme 37 godina. Opet se narod buni protiv Mojsija i Arona, sto su doveli narod u

287

pustinju da tamo propadne dok u Egiptu ima svega. Mojsije i Aron opet treze na pragu od sastanaka pomoc od Boga. St.7-11. Sam Boig je resio pitanje nestasice vode. Mojsije treba da uzme stap u ruku i pred narodom da progovori steni, i voda ce procureti da se napiju ljudi i napoji stoka. Mojsije uzima stap "Koji bese pred Gospodom" (Izl. 17,5) tj. kojim je ucinio cudesa u Egiptu i rastavio vodu, a koji se nalazi u svetinji (ne Aronovu palicu), koja se podmladila (17,25), ali pred sakupljenim narodom udara dva puta u stenu, rekavsi: "Slusajte buntovnici! hocemo li vam iz ove stene izvesti vodu?" Na to se pojavi voda iz stene. St.12. Posle ovog dogadjaja Gospod je objavio Mojsiju i Aronu: "Sto mi ne verovaste i ne proslaviste pred sinovima Izrailjevim, zato necete odvesti zbora toga u zemlju koju sam im dao." Izraz "neverovaste" znaci, sto nisu cvrsto poverovali Gospodu, da bi ga proslavili pred narodom, oni su obojica pogresili. Ovo nije bilo potpuno neverovanje ili puna sumnja, u Bozju svemoc i milost, kao da on ovde ne moze da pomogne, jer Gospod mu je obecao pomoc i vise puta ucinio cudo. Ovo je bio samo nedostatak pune izvestnosti, momentalno kolebanje, iako su obojica imali potpuno poverenje, koje su mogli pokazati pred narodom, a nisu ga pokazali. Mojsije je cak ucinio vise nego sto mu je Gospod naredio. Umesto da progovori steni sa Bozjim stapom u ruci kao sto mu je Bog naredio on govori narodu i to ne promisljene reci: "Hocemo li vam iz ove stene izvesti vodu" sto je moglo da izazove jos vece neverovanje kod naroda. Zasto je to Mojsije ucinio, iznoski Ps. 106,32.33. (P.P.str.362/4). Zatim udara on dva puta stapom po steni, kao da se ovo moze obaviti ljudskim naporom, a ne jedino Bozjom silom. P.P. str.365/3. i bez njegovih udaraca i gneva voda je mogla da potece, ovako se ne moze proslaviti Bog. P.P. str. 365/1. Sa Mojsijem se kolebao i Aron, sto izlazi iz cinjenice da on nije nista preuzeo da bi sprecio Mojsijev pogresan postupak. Ali ova njihova pograska je bila tako teska jer su pogresili u svojoj sluzbi. Zato ih Bog i kaznjava oduzimanjem sluzbe, pre nego su zavrsili povereno im delo. Oni nece uvesti narod u obecanu zemlju niti sami uci. (P.P. str.366/2.3.) St.13. Ovaj izvestaj se zavrsava recima:"to je voda od svadje (meriva)". Iz ovog se ne moze zakljuciti da je ovo mesto dobilo to ime

288

zbog dogadjaja nego je sama voda koja je izasla iz stene tako nazvana. Bog se tu proslavio na dva nacina: 1. Ovim cudom. 2. Kaznavanjem Mojsijevog i Aronovog postupka. 3. TRAZENJE PROLAZA KROZ EDOM. (20,14-21). Izrailj polazi iz Kadisa za Hanan. Oni nisu hteli da udju da juga, gde je zemljiste bilo kamenito i strmo i tesko prolazno, nego sa istoka, preko Jordana. Zato je Mojsije poslao izalanike iz Kadisa edomskom caru, da od ovog srodnog naroda zatraži prijateljski prolaz do obećane zemlje. On je ovog cara podsetio na srodstvo ova dva naroda i na nevolje u Egiptu i po izlasku. Sem toga obećao je,ako ih puste, da neće gaziti polja i kvariti vinograde, niti će iz njihovih bunara (cisterna) napajati stoku, nego će ići pravo putem. A ako bude štete nadoknadiće je. - Pod "andjelom" koji je izveo Izrailj iz Egipta podrazumeva se Hristos, andjeo Gospodnji ( zaveta), vidljivi predstavnik nevidljivoga Boga , koga su izaslanici Edomljanima predstavili kao andjela. - Kadis je naznačen kao granični grad. Ovde je reč o Kades-Varnesu (32,8. Pona. 1,2. I. Navin 10,41. ). Ovaj grad leži svakako u blizini pronadjenog izvora "Ain Kides", kod Kadisa. Ovaj je izvor postojao još u Avramovo vreme (Post. 14,7.). Ovo je mesto spomenuto kao Kadis u prvom Izrailjevom dolasku ; tu je bio smešten logor. Ali kod drugog dolaska sada se naziva Kades-Varne, svakako u vezi sa teškim dogadjajima na ovome mestu.-Pod "carskim putom "se razume javni pu, koji je svakako bio izgradjen o carevom trošku u vojne svrhe. U ovom kamenitom kraju, pokraj njega bilo je dobre paše, i dosta izvora. Ovo je poznati put Derb es Sultan. Edomljani su se pokazali nebratski i pretili uništenjem, ma da su Izrailjci garantovali; čak da plate za štetu i vodu. I da bi se dokazalo istinitost pretnje, pošao je car sa vojskom prema granici.Izrailj je morao odustati od ovog prolaza kroz Edom i zato je napustio njegovu granicu. (P.P.st.370/1.2.3.). 4.ARONOVA SMRT NA GORI ORU . (20,22-29) Izrailj je krenuo od Kadisa prema gori Oru ( Hor). Ova je gora prema 33,37 na medji Edomske zemlje. Josif Flavije ( starine IV,4,7 ) je opisuje u blizini Petre. Danas se zove Harun, na severozapadnoj strani doline Musa (Petra).Ova gora je u obliku kugle, sa tri izrezana vrha. Tu je smešten Aron, zato se i zove brdo Harun.- Mesto gde se narod

289

uolgorio zove se Mosera, prema Ponav. 10,6 ( a u Broj. 33,30 Masirot), a to je svakako u Arabi, u blizini 0ra ali nepoznato gde. Logor od 600.000 ljudi sa ženama i decom, morao je imati veći prostor, svakako do gore Ora. Po brdu Or je i samo mesto logorovanja dobilo ime(33,37 i d.). Gospod objavluje Aronovu smrt Mojsiju, i zapoveda mu da podje na ovu goru sa Aronom i Eleazarom. Tamo je trebao Aron da skine svoje svešteničke haljine i ukrase i stavi ih na sina, jer Aron (kao ni Mojsije) neće ući u obećanu zemlju. Aron je umro na vrhu Ora, prema 33,37.38, 1.dana, 5.meseca,40.godine po izlasku iz Egipta, u 123.godini života, što se slaže sa Izla. 7,7.(P.P. st.371/2.3;372/2.3;373/1.) Izrailj ga je žalio 30 dana (P.P.st.373/2.3.4.) 5.POBEDA NAD ARADSKIM CAREM-( HANANEJCEM). ( 21,1-3 ) Kad je ovaj Hananejski car, koji je živeo u Negebu ( Južna Palestina 13,18), čuo da Izrailj ide "putem uhoda", napao je on Izrailja i neke zarobio. Ime "Arad" se još spominje 33,40 i I. Navin 12,14, kao sedište nekog hananejskog cara. Uz njega je spomenut i grad Omra ( Homra) u Sud. 1,16.17. I danas postoje ruševine " Tel Arad", 20 milja južno od Hevrona "Put uhodađ" je put preko pustinje Sin, kojim su uhode ranije išle (13,22). -Teritorija Aradskog cara se prostirala do južne Hananske granice do pustinje Sin, kroz koju su Izrailjci išli od Kadisa gore Or. Na tome su ih putu napali Hananejci, i neke zarobili. - Izrailj se zavetovao da uništi ove gradove, ako Gospod odobri ( o zavetu Lev. 27,28). Gospod im je dao neprijatelje u ruke. Ovo mesto je nazvao Orna( Horna, tj."mesto prokletstva"). Ovo se ne odnosi na grad Sefat ili glavni grad Arad, nego na ono samo mesto gde su uništili neprijatelja. Oni nisu dalje išli, jer nisu hteli da prelaze preko brda.Punu kaznu su ostavili za kasnije kad udju u obećanu zemlju. V.OBILAŽENJE EDOMSKE I MOAVSKE ZEMLJE POBEDA NAD AMOREJSKIM CAREVIMA (Broj.21,4-35) 1. PUTOVANJE KROZ ARABU I PODIZANJE ZMIJE OD MEDI (21,4-9). Od gore Or morali su Izrailjci,pošto su im Edomljani uskratili put kroz svoju zemlju, da podju prema Crvenom moru, da bi obišli Edom. Oni su morali ići preko Arabe dokraja Alanitskog zaliva. Na ovom teškom putu narod je opet bio nezadovoljan, i počeo da mrmlja protiv Boga i Mojsija , što nema hleba i vode, jert im je mana već dosadila. U ovoj dolini ima malo bilja a ima dosta peščanih oluja, dok su sa strane samo gole granitne stene. Naročito nedostaje voda.- Narod se

290

razgnjevio, a Bog je poslao "vatrene zmije" od čijeg ujeda su mnogi pomrli. U A rabi ima mnogo zmija sa vatrenocrveni mrljama na koži, koje su veoma otrovne, a ovde se pod "vatrenim" podrazumevaju otrovne zmije čiji je ujed sličan vatri (P.P. 375/3). Ova je kazna umirila narod, oni su Mojsiju priznali svoj greh i molili ga da se zauzme za njih. Gospod im je pomogao, ali tako da je pomoć zavisila od vere naroda (P.P. st. 376/2).- Po Božjem naredjenju Mojsije je načinio "vatrenu zmiju" ( od medi ), (ili bakra ) i stavi je na motku. Ko je verom u Božje obećanje pogledao na ovu zmiju od medi taj je živeo tj. ozdravio od ujeda zmije. Podignuta zmija je simbolička slika, za svakoga koji veruje u spasonosnu Božju silu, da će ga On izbaviti od smrtnog ujeda. ( P.P. st. 376/3). Ova zmija načinjena od mjedi je jača od otrovne zmije i pobedjuje je. To je smisao ove simboličke slike. ( Nikako se nemože prihvatiti tumačenje nekih , da je ova zmija đod medi simbol božanske sile iscelenja, kao što zmijuu svi mnogobošci staroga doba smatraju kao blagoslov, spasonosnu i isceljujuću moć svih bogova. Ova slika stoji u suprotnosti sa biblijskim shvatanjem o zmiji prema Post. 3,15. gde se ona javlja kao predstavnik zla. Izrailjci su u vreme cara Jezekije iz sujevjerja, čak i ovu Mojsijevu zmiju obožavali (v. 2.Car 18,4 ). U Starom zavetu je nepoznato lečenje otrova otrovom. Samo jedan može spasti (uporedi Osija 13,14). Bog kažnja greh grehom, ali On ne leči greh grehom, niti smrt smrću nego da bi pobedio greh, morao je da dodje Spasitelj bez greha, da smrti oduzme silu. Hristos, knez života koji ima život u sebi ustao je iz mrtvih. On jedini spasava od otrova i smrti. ( P.P. st. 386/4) . Već je Luter zapazio 3 momenta u ovome dogadjaju sa podizanjem zmije od medi u pustinji. Prvo zmija je morala prema Božijoj zapovesti da bude načinjena od medi ili bakra tj, crvena,ali bez otrova, slična onima, koje su ujedale. Drugo ona je morala biti podignuta na drvo ( motku ) kao znak , i treće, svi koji su hteli da ozdrave i žive , morali su je pogledati. U ova tri momenta se nalazi tipični karakter ovog simbola, na koji je sam Hristos ukazao u razgovoru sa Nikodimom ( Jovan 3,14 ): 1./ Zmija od medi ima oblik one opasne zmije, ali bez otrova i neškodljiva, nego spasonosna. Tako je Bog poslao svog Sina u gršnome telu ali bez greha (Rim. 8,3 ; 2.Kor.5,21.;1. Petr.2,2224. ).2./ Podizanje zmije od medi na motku ( kao barjak ) podseća na podizanje Isusa na krst, kao očevidna pobeda nad svim zlim silama i vlastima pod nebom. (Kol. 2,14.15). 3./Isceljenje od smrtonosnog ujeda dolazi samo pogledom na ovako podignutu zmiju. Spasenje od ujeda "stare zmije", koja je djavo, sotona i smrt ima samo ako

291

gledamo verom u podignutog Sina čovečijg na krstu. ( P.P.377/2). Hristos je primio na krstu sve grehe i morao na njemu radi njih da se pati i umre. (P.P.st.378/1). Ova je zmija od medi bila odnešena u Hanan i bila je čuvana do cara Jezekije, koji je morao da je razbije, jer je ovaj otpadnički narod kadio i obožavao je ( 2. Car. 18,4.). 2.PUTOVANJE OKO EDOMA I MOAVA DO VRHA FAZGE U MOVSKOM POLJU. ( 21,10-20; upo.33,41.42.) Narod je krenuo za Ovot. Prema izveštaju 33,41.42, nisu stigli odmah u Ovot, nego prvo u Selmonu, a onda u Finanu, pa odatle u Ovot. Oni su pošli nešto prema istoku i onda na sever. Tako su za nekoliko sati obišli Edomska brda, i sada bili na istoku "sinova Isavovih,koji žive u Siru" (Pona. 2,1-4.). Po Božjoj naredbi oni su pošli na sever, svakako onim karavanskim putem koji vodi od Gaze kroz Gor do Maana. Gospod je naredio Izrailju, da ne ratuje sa Edomljanima nego da kupe u prolazu za novac hranu i vodu. ( Pona. 2,3-6. ). Sledeće logorovanje je bilo u pustinji Avarinskih brda , istočno od Moavske zemlje (33,4). Oni su sada bili na granici Moavske zemlje, a Moavci nisu smeli niti trebali da napadaju Izrailja (Pona. 2,9-12). Izrailjci su na istočnoj granici Moavske zemlje pošli prema potoku Zared i tako logorovali. Sledeći logor s one strane potoka bio je Arnon u pustinji,koji je bio na granici Moavaca i Amorejaca.Mesto logorovanja je bilo tamo gde teče ovaj potok još u pustinji, i to svakako na nekoj njenoj pritoci, jer u Pona. 2,24 i d. se kaže, da kad se predje reka Arnon već se ulazi u zemlju amoritskog cara Siona, kome je upućena miroljubiva molba za prolaz. Sada je Izrailj dobio zapovest d a predje preko reke Arnon i da ratuje sa Sionom,amoritskim carem iz Esevona (Hebzona), i uzme njegovu zemlju. (P.P.st.379/2). Od ovog mestai trenutka svi narodi će se plašiti od Izrailja,što je ohrabrilo narod i dalo mu snagu ( Pona. 2,24.25.), da može ratovati sa snažnim hananskim plemenima.Čak je i neki pesnik onog doba iz naroda opevao ove ratove i pobede Gospodnje. St.14:"Zato se kaže ( Jer je Gospod predao cara Siona i njegovu zemlju Izrailju u ruke), u knjizi o ratovima Gospodnjim: "Na Vaveja ( "Vaheb" tj. "uze Gospod Vaheb", svakako neki grad) u Sufi, i potoke Armonske i vode od potoka koje teku do mesta Ara, do granice Mavske." (Bok).- Odande podjoše oni u Vir (Beer zn. izvor). Ovo ime je dato, što je Gospod dao vodu, ali ne čudom kao iz stene, nego je naredio da se iskopa bunar. Ovo izlazi iz same pesme u kojoj je ovo Božje delo opevano. Pesma glasi : "Izviri studenče! Pesmom ga

292

pozdravite! Studenče koji otvoriše knezovi i glavari naroda iskopaše skiptrom i palicama svojim!". Ovo je svakako onaj Vir-Elim ( Is. 15,8) na severu Moava , koji je još u pustinji, jer odande su Izrailjci pošli iz pustinje u Montanail (Matana), a odande u Nodil (Nahaljel) i posle u Vamot. (Banot). Vamot je na visini i odande se lepo vide Moavske stepe. Iz Vamota stigli su u dolinu u Moavskoj ravnici, kod brda Fazge (Pisge). Moavska ravnica je visoravan od Ravat-Anana do reke Arnon, na istoku je pustinja a na zapadu Mrtvo more i Jordan. Kad uporedimo st. 11-20 sa 33, 41-49 onda se vidi da izmedju8 Avorinskih Humova i Arbot Moava ( Moavsko polje, 22,1) u pogl. 33 je spomenuto samo tri mesta, umesto sedam: Devon-Gad, GelmonDevlataim i planina Avarim prema Navovu. (Avarim kod Nebo ). Ovo poslednje mesto je ustvari samo drugo ime za dolinu u Moavskom polju, na Fazgi, jer Navov (Nebo) prema Pona.34,1 (up,3.27) je jedan vrh Fazge (Pizge) i leži prema Pon. 32,49,na planini Avorim. Dakle, Fazga je deo Avorimskih planina i to na severu, prema Jerihonu (27.12). Ova razlika u imenima je razumljiva, kad se misli da setoliki narod mogao ulogoriti na raznim mestima, i onda se daje ovo ili ono mesto. 3.POBEDA NAD AMOREJSKIM CAREM SINOM I MOAVSKIM CAREM OGOM I OSVAJANJE NJIHOVIH ZEMALJA (21,21-35). St.21-23. Kao i edomskom caru poslao je Izrailj ....?.... i amorejskom caru Sionu, poslanike da mu dozvoli mirni prolaz kroz zemlju. Sion je odbio molbu. Ali, Bog je ovde naredio svome narodu da uzmu ovu zemlju, ( Pon. 2,24.25.), jer je ovo pleme pripadalo hananskom narodu koji su bili sazreli za istrebljenje (upo. Pos.15,16). Sion je pošao na susret Izrailju u pustinji Jasa (Jahaz), gdje je izgubio bitku. (P.P.380/2.3.). St.24-26. Izrailj ga je istrebio mačem bez milosti ( upo. Post. 34,26.),i uzeo zemlju od Arnona do Javoka , severne granice Amonićana , jer dalje Sion nije proširio svoju vlast. Izrailj je po naredbi došao do odredjene granice, a ne što nije dalje mogao da osvoji. (vid.Pona. 2,19.). Bog je obećao patrijarsima za njihove potomke samo Hanansku zemlju, koja se prema istoku graniči Jordanom. Izrailjci nisu trebali da imaju prema istočnoj strani Jordana nikakvu zemlju. Ali se Hananska strana Amorićana, u Mojsijevo vreme ovamo proširila pošto su uzeli ovaj deo moavske zemlje. Sa osvajanjem ove zemlje, prelazi sada vlasništvo ove zemlje na Izrailja koji su osvojili ove gradove (Pon.2,34-36).Ovde se spominje samo Esavon ( Hesbon), kao prestonica cara Siona, a narod, je bio Moavski u čiju se zemklju

293

ovaj kraj uvek računao. St.27-30.Božiji pesnik opisuje pesnički slavnu pobedu nad carem Sionom i Esevonom, njegovom prestonicom. Ova pesma ima tri strofe. Ovde se opisuje rat protiv Moava kao vatra kada se zapali i pobeda nad Moavom. Ovaj Ar Moavski koji se spominje, izgleda da je bio Moavska prestonica. Zatim pesnik prelazi na propast Moavaca "naroda Hanosovog".- Hanos (Samos ili Kemoš) bio je glavni bog Moavaca (Jer 48,7) kao i Amorićana ( Sud.11,23.24), inače u srodstvu sa Valom (Baal) i Molohom, starohanaanskim bogovima.- Ovaj bog je bio obožavan kao bog sunca i rata.On je utisnut u novac Areopolisa i to kako stoji na jednom stubu, sa mačem u desnoj ruci, a u levoj drži koplje i štit, i dve zublje u plamenu sa strane. U časovima velikih nevolja žrtvovana su mu deca( 2.Car.3,27.). - " Dao je sinove svoje". Ovde je subjekt ne Moav, nego Hamos, koji nije mogao nisvoj narod izbaviti od cara Siona.U trćoj strfi opisuje se propast Amorićana . St. 30 glasi: " Na njih strele svoje odapesmo i pogibe seme njihovo. Od Hezbona do Dibona sve potrsmo, sve čak do Nafoha, sve do Medeve (pustinje)." (LXX i Masora - tekst). St.31.32. Kad su se Izrailjci ulogorili u Amorejskoj zemlji, poslao je Mojsije da uhode Jazir (Joezer), kojom prilikom su uzeli mnogo manja sela u okolini , stanovnike izagnali i istrebili.Sigurno su uzeli i ovo mesto. Da su ga čak i razrušili izlazi iz 32,35. Ovo mesto je 10km daleko od Ravat -Amona. St. 33-35. Potom su Izrailjci pošli na sever,po putu za Vasan (Basan), gde ih je dočekao Vasanski car (P.P.str.381/1.2.) Og. Kod Edroina (Edren)je došlodo sukoba . U Pona. 3,1i d.u ponavljanju dogadjaja , naročito se opširno opisuje osvajanje Vasana.Po brzom osvajanju Esevona, glavna vojska napala je na Oga, a sporedna odeljenja su uzimala druga mesta (up.32,39.41.42.) Ogovo carstvo obuhvatalo je severni deo Galada, (Gilead), izmedju reka Javok i Mandura.Ceo kraj Argov (Pon. 3,4.13. i d). Po Božijoj naredbi nikoga nisu ostavili, ni ljude, ni stoku, sve su pobili kao prokleto. ( 5.Moj. 2,34.). C. DOGADJAJI U MOAVSKOJ RAVNICI Brojevi 22,1-33,49. Posle pobede nad Amorićanskim carevima i uzimanja njihovih zemalja Galada i Vasana, krenuli su Izrailjci od gore Fazne ili Avarinskih planina i ulogorili se u Moavskoj ravnici(stepama), s obe strane Jordana, prema Jerihonu. "Arbot Moab" (moavsko polje ili stepe ) ovako se zove dio Jordanske ravnice, koji svakako počinje od ušća Javoka u Jordan pa do ušća Jordana u Mrtvo more.

294

U Moavskoj ravnici logorovao je Izrailj na granici obećane zemlje, od koje ih je još samo Jordan odvajao.Morale su se učiniti još neke pripreme prije nego što se predje reka. Trabalo ih je poučiti kakav će stav zauzeti prema neznabošcima u obećanoj zemlji Bog je trebao još da im preko Mojsija da neke zakone i naredbe za podelu zemlje, i još jednom da ih potseti na sve zakone i stavi im na srce vernost Bogu i utvrdi ih da ne bi otpali, jer Mojsije nije mogao ući u obećanu zemlju. Dogadjaji u Moavskoj ravnici sa naredbama o osvajanju i podeli Hanana, opisuje se u Brojevima, a ostalo se nalazi u Ponavljanju, zato se i zove ponavljanje. 1.VALAM I NJEGOVE IZREKE (22,2-24.25.) Pobede Izrailjaca nad Amorićanskim carevima i osvajanja njihovih zemalja, veoma je zaplašilo Moavce. Njihov car Valak, sa Madijanskim knezovima, pokušavao je od straha , da upotrebi moć mnogobžačke madjije protiv Božijeg naroda.On se obratio čuvenom vraču Valamu (Bileam) iz Mesopotamije, za koga se računalo da može da blagoslovi i prokune.Oni su ga pozvali da dodje da bi svojim magičnim činima prokleo i oslabio Izrailj, da bi ih mogli pobediti i oterati iz njihove blizine.Bog se poslužio i ovim vračem. O Valamu postoje dva gledišta. Po jednima on je idolopoklonik, vrač i lažni prorok, koga je Bog prinudio da govori njegove reči, jer nije imao smisla za pravu religiju. Po drugima on je istiniti prorok, koji je pao zbog gramzivosti i častoljublja.Duh proroštva kaže: "Valam je nekad bio dobar čovek i Božji prorok ; ali je posle otpao i odao se "lakomstvu". (P.P.str.386/1).Ime Valam znači "upropastitelj", "uništitelj", koje je on dobio bilo po porodici ili po svojim delima.Po svome značenju ovo ime je slično očevom imenu "Veor" (Beor, od reči "spaliti", "uništiti"), svakako zbog njegovog proklinjanja. Dakle, Valam je bio iz porodice koja se bavila madjijama.Treba još spomenuti,da Valam nije nazvan prorokom ili vidiocem nego vračem ( I.Nav. 13,22). Ali sa druge straneValam je imao neko pravo Božje poznanje i bio u stanju da primi otkrivenje pravog Boga, što se i dogodilo.On je znao za Izrailj.Iako nije bio Božiji pravi prorok on je objavio Gospodnja prava proročanstva. On, ne samo da poznaje Gospoda, nego ga i priznaje pred Moavskim izaslanicima i Valakom. Valam želi da dozna Božiju volju ( 22,8.13.18.19.38; 23,12), i ide tek onda kad mu On dozvoljava (22,20). Iz ovog se vidi njegovo stahopoštovanje. Njega ne samo da susreće andjeo, nego mu i sam Bog daje u usta reči, koje treba da kaže.On nije bio prosto fizički prinudjen da objavi Božiju volju. U

295

početku je želio propast Izrailjskom narodu,ali kad je doznao da je bog izabrao ovaj narod i blagoslovio ga, nije više ni tražio neke znake, nego je odlučno rekao Valaku, da niko ne može prestupiti Božiju zapovest. (245,13).Izgleda da njegova najveća mana je bilo srebroljublje koja mu je smetala da postane pravi, Božiji sluga. 1. Valam treba da prokune Izrailja. 22,2-21 St. 2-4. Kad su Izrailjci prošli pored Moavske istočne granice Moavci se nisu usudili da ih napadnu, nego su im dali hrane i vode za novac ( Pona.2,29). Moavci su verovali da će Sion i Og pobediti Izrailjce.i da će se tako i oni njih osloboditi. Ali, sad posle toliko uspeha, pobojao se Valak tako da je stalno mislio, kako da ih se otrese, jer se strahovito bojao njiihove natprirodne moći. Osećajući se slab da se oružjem usprotivi, pozvao je Midijanske starešine na savetovanje. Oni su se uplašili za svojadobra.Prema st.7.starešine Moavske i Indijanske, otišli su sa darovima po Valama. Valam je iz koristoljublja a mošda i prijateljstva hteo to da im učini. (Up. 31,16).- Ovi Madijanci su na istočnoj granici Moavaca i Amorićana po stepama vodili pastirski i karavasnki život i nisu bili ratoborni. U vreme sudija sa Amalićanima upali su oni jednom u Izrailjsku zamlju, ali Gedeon ih je pobedio i od tada su nestali iz istorije ( Sudij.6.7.) "Starešine Mdijanske" su bile plemenske pogalvice ; moćniji su se nazivali "carevima", (31,8) ili "knezovi" ( I.Nav.13,21.) St.5.6. Moavski car Valak šalje poslanike u Faturu ( Petar ) u Mesopotamiji, koji nam je nepoznat.- Valak je želeo da Valam prokune ovaj mnogobrojni narod, da bi nekako propao. St. 7-14. Kada su Moavski i Midijanski polanici došli sa darovima Valamu, on ih nije odbio, nego je svakako hteo da se razmisli, čuvši za Izrailja da je Božji naro i da je natprirodo moćan. Da je bio iskren i veran Božiji sluga, on bi odmah odbio poslanike sa takvom željom, jer je znao da bog neće da prokune svoj izabrani narod. Ali oe je više ljubio darove nego pravdu.Valam se istina obrati Bogu ali više izgleda za odobrenje,znajući da niko ne može naškoditi Božjem narodu. Bog mu se javlja ( u snu ili viziji) i ne odobrava mu da ide, da prokune narod, koji je On blagoslovio (380/3).St.15-21. Car Valak se nije obeshrabrio ovim neuspehom, nego je poslao još uglednije poslanike sa još većim darovima, da bi ga pridobioda prokune Izrailja i njegovog Boga, po neznabožačkim pojmovima onog doba.Valam ponovo odbija.Reči "ne bi mogao", (18) pokazuju moralni strah od Boga i kazne. Ovaj varač uvidja, da to ne može bez Božijeg odobrenja, Opet preovladjuje kod njega želja za dobrom nagradom, i za to opet pita

296

Boga za dozvolu.Ovog puta mu Bogdozvoljava da ide sa izaslanicima ali pod uslovom da učini i govori samo ono što mu On zapovedi.Prividna protivurečnost izmedju st. 20 i 22, da Bog dozvoljava Valamu da ide, pa posle se gnjevi na njega što je pošao, nestaje potpuno, kad imamo u vidu Božju nameru sa Valamom i njegov veliki zadatak. Bog je Valamu dozvolio da ide, ali pod uslovom, da učini samo ono što mu Bog kaže.Valam je morao to da upamti.Ovo vaspitanje se vidi i na samome putu, u čudnovatome dogadjaju sa magaricom, koje je progovorila.Bog mu ustcvari nije prečio da ide , niti se gnjevio zbog njegovog odlaska. 2. Valamova magarica progovara. 22,22-35. St. 22.23."Ali se razgnjevi Bog što on podje; i stade andjeo Gospodnji na putu da mu ne da ..." Usled pogrešne upotrebe participa,mesto imperfekta od reči "ići" ( ne " što on podje", nego "kad je (već) pošao"), izlazi da se Gospod razgnjevio što je Valam pošao ma da mu je dozvolio da ide sa moavskim izaslanicima.U stvari Božiji gnev se razgoreo, zbog Valamovog držanja na putu, što se dogodilo na kraju puta, a ne na početku.(P.P.str.338/1). Sem toga tumači Biblije i prevodioci, doveli su ovaj stih u vezu sa st.32, gde kaže andjeo: " Jer tvoj put nije meni po volji" a trba gramatički:"jer je ispred mene put propadanja" (Bak). Što su neki tumači doveli u vezu sa st. 22. Ovo je samo pogrešno tumačenje andjelovih reči.Pošto je ovaj vrač bio častoljubiv i gramzljiv, bio je u velikom iskušenju (ooasnosti) da ne ispuni Božije uslove.Božiji gnjev se ustvari razgnjevio protiv opasnog neprijatelja Valamovog,i da bi Gospod opomenuo, postavio je andjela na putu, kad je jašio na magarici.magarica videći andjela kako preti sa mačem u ruci, stalno je begala, van puta, zbog čega ju je gospodar tukao. St. 24-31. Andjeo je stajao na više mesta, dok najzad nije stao u nekom tesnacu,gde se nije moglo svrtati ni na levo ni na desno.Magarica nije htela dalje, a Valam ju je tukao; i onda se dogodilo ono čudo da je ona progovorila.Magarica je videla andjela,i tek pošto je tri puta progovorila ova životinja, došao je Valam do svesti i otvorio oči. (P.P.388/45).Što se tiče ovog čuda, da je magarica govorila Valamu, koji se mnogo ismeva u neveernome svetu, ima mnogo tumačenja, ali su to samo nagadjanja i pretpostavke. Iz.2.Per.2,16. izlazi da je ovo bilo jedno čudo, kojim je Bog hteo da urazumi Valama, da se ništa ne usudi učiniti bez Božije volje.Možda je samo on čuo ovaj glas ili samo on ga razumeo kao ljudski , pošto mu je samo Bog dao takvu modulaciju, a ne njegovi ptratioci. Andjela

297

nisu svi videli, čak pre upozorenja preko same životinje ni sam Valam ga nije video.Andjeo je svakako bio u njegovom duhovnom telu, a ne u obliku ljudi kao u Sodomu.(v.Pos.19,11). U svakom slučaju veli Petar magarica je opomenula Valama. Ovaj vrač koji se je hvalio radi Božijih otkrivenja i pripisuje mu se čudesna moć, ne vidi andjela, nego ova životinja mu skreće pažnju na njega.Ovim dogadjajem se trebao ovaj čovek da ponizi i pokori Božijem vodstvu i njegovoj moći i sili. St.32-35. Pošto mu je andjeo prebacio što bije magaricu nepravedno, da je ovo njeno izbegavanje bilo za njegovo dobro. "Evo, ja izadjoh da ti se isprečim (kao protivnik); jer je ispred mene put propadanja" (jer put ispred mene vodi u propast).Da se nije ona sklonila, jer me je videla, ja bih te ubio a ona bi ostala u životu. St.35.jasno pokazuje, da se Bogu nije dopala namera i premišljanje Valamovo, a ne njegov put, jer andjeo mu kaže:"I idi s tim ljudima, ali samo ono govori što ti ja kažem:"Ceo dogadjaj ima samo jedan smisao i zadatak, da duboko ureže u svest i savest, i da se ponizi da bi tako mogao govoriti samo ono, što mu Gospod kaže. 3. Valamov prijem kod Moavskog cara. 22,36-41. Čim je Valak čuo da Valam dolazi, pošao mu je u susret u Moavski grad na Arnonmu, koja je bila severna granica MOava, kako je Sion uzeo ovaj grad od Moavaca. Prestonica mu je bila u Ravi. Valam, još pod svežim utiskom dogadjaja odgovorio je : "Evo došao sam ktebi; ali hoću li moći što govoriti? Što mi Bog metne u usta ono ću govoriti." Ovim rečima je Valam pokušao da ublaži veliko razočarenje koje će Valak morati doživeti. Car je vrača odveo u (Uzot) (KirijatHuzot) da bi ga počastio tamo gde mu je bila stoka. Tu je napravio gozbu u njegovu čast. On ovde nije prinašao žrtve Moavskim bogovima, jer od njih nije ni očekivao pomoć, nego možda Gospodu, o kome je Valam govorio da će reći samo ono što mu On metne u usta. On je hteo da stekne naklonost ovog Boga žrtvama. Ovo mesto ne zne se tačno, samo moralo je da bude u blizine Valove visine (BamotBaal), jer su se sutradan, posle gozbe popeli na ovo brdo. Sa njega se moglo lepo videti Izrailjev logor u Moavskoj ravnici. 4. Valamove izreke 23,1-24.25 St. 1-3. Pripreme za proklinjanje. SEdam žrtvenika i sedam teoca i ovnova. Stari narodi su sve važne korake otpočinjali sa prinašanjem žrtava, da bi stekli zaštitu i naklonost bogova. I Haldejci su pomoću žrtava tražili sreću i otklanjali nesreću. Valam traži od Valak sve što se zahtevalo za ovaj čin. Žrtve su bile šrtve paljenice upućene Gospodu (Jave). "Valam je znao o jevrejskoj žrtvenoj službi i nadao se

298

da dobije Božji blagoslov i postigne svoj grešni cilj na taj način što će nadmašiti Jevreje u skupocenim žrtvama." (P.P. str. 390/3). Možda je Valam hteo pomoću "vračanja" (augurija), da dodje u vezu sa Bogom (up. 24,1). "I on otide na jednu visinu." (st. 3). Visina je pusto, nepristupačno mesto, u prirodi, gde su se obavljale neznabožačke vradžbine (augure i arusticije). St. 4-6. Valam je mislio da je potrebno da bi došao u vezu sa živim Bogom da mu žrtvuje na ovaj način, da bi doznao njegovu volju. Ali Bog mu nije dao uputstva i reči putem neznabožačkog vračanja i znakova, nego na jasni i odredjeni način, metnuvši mu reč u usta. Valak je stajao sa svojim knezovima kod žrtve paljenice (P.P. str. 390/5). St. 7-10. Prva Valamova izreka. Valam je progovorio "u priči" tj. u izrekama i slikama, koji se način znatno razlikuje od načina proricanja Božjih proroka. Ovo momentalno Božje orudje, Valam, proriče samo ono što vidi i ima da kaže. Po rečima Valamovim; "kako bih kleo onoga koga ne kune Bog" izlazi da je Valak verovao da Valam kao mag (vrač) može po volji da prokuni, blagoslovi; i da prinudi svog Boga na to (up. 22,6). Dva su razloga usled kojih je Valamu nemoguće da prokune ovaj narod: 1. Što se ne meša sa ostalim narodima, 2. sam Bog blagosilja i uzdiže ovaj narod. Bog ne broji Izrailj u ostale neznabožačke narode. On se neće pomešati sa njima, niti će ga neznaboštvo savladati, zato ga je i izabrao za svoj narod. (P.P. str. 391/2.3.) Ovo važi za Izrailj Starog i Novog Zaveta. Zbog svoje izolovanosti, on će biti blagosloven i mnogobrojan. Ove reči o množini ovog naroda odnose se na Post. 13,16. i važi za sadašnjost i budućnost. Valam vidi samo 1/4 Izrailjskog naroda (22,41). Iako je bilo mnogo otpada u Izrailju, ipak je uvek bilo naroda koji je bio veran, tako i u hrišćansko doba. Ovakav narod Valam ne može prokleti nego samo želeti, da i njegov kraj života bude kao njihov, tj. ceo njegov život kao živt Božje dece. St.11-17. Valak je odmah prekorio Valama za ovakve izreke blagoslova na mesto proklestva. Ali Valam odgovara, da on radi, samo po Božjoj zapovest. Valak je mislio, da je nepovoljno mesto uzrok ovome, i odvede Valama na vrh Fizge, odakle se mogao videti ceo narod (u stvari veći deo). Kao na prvom mestu i ovde su se najpre prinele žrtve. St. 18-24. Druga Valamova izreka. Nerazumnu nadu Valakovu da će Bog ipak da opozove svoj blagoslov koji je već izrekao kori sada Bog, jer on nije kao čovek da menja svoje odluke. Izrailj je nosilac Božjih

299

blagoslova, dokle ne ovlada bezakonje u Izrailju (str. 21 Bak): "Niko u Jakovu zla dela ne vide...", "Izrailj ga carem svojim naziva", dok je tako Gospod je Bog sa njima. St. 25-30. Valak nije odustao da još jednom pokuša, iako je u očajanju uzviknuo,"nemoj ga ni kleti ni blagosiljati". Drugim rečima, slikao je: "kad ga ne proklinješ nemoj ga ni blagosiljati." ALi na reči Valmove: "Nisam li ti kazao da ću činiti šta mi god Gospod kaže?" Odlučio je da još jednom pokuša ako Bogu bude volja. On ga je odveo sasvim blizu na vrh Fegora (Peora) (21,20). Ovaj vrh na severnom delu Avorinskih planina. Žrtve su prinesene kao i ranije (st.24) 1-9. Treća Valamova izreka. Iz prva dva otkrivenja video Valam već da Bog hoće da blagoslovi Izrailj. To je uticalo na njega da ne traži više odgovor pomoću vračanja. On je upravio svoj pogled na MOavsku ravnicu gde je logorovao Izrailj i u tome dodje Božji duh na njega. Videvši Izrailjski logor iz blizine, on je bio lično pripravljen za nadahnuće duha Božjeg, dok mu je ranije Gospod samo stavljao reči u usta. Sada on govori kao Božji prorok: "Reč Valama sina Veorova," kome su otvorene oči (vidjenje), jedan od dva oblika pojave proročkog dara (12,6). Kod proroka može nastupiti nadahnuće, a da se i ne zatvaraju spoljna čula; ali kod ljudi kao Valam čiji unutrašnji život nije razvijen može Bog dati vidjenje samo tako, da mu zatvori (odseče) vezu sa spoljnim svetom, da bi mogao da vidi duhovno vidjenje. Božji duh je došao nad njime u takvoj silini da je on pao (up. Saul, 1. Sam. 19,24.), ali ne iz poštovanja. Ovaj treći Valamov blagoslov sadrži dve misli: 1. Divno napredovanje Izrailja i uzvišenost njegovog carstva (st.5-7), 2. Strašna sila vog narda, protiv svih neprijatelja. (st. 8.9). Ono što Valam vidi svojim telesnim očima je slika za ono što vidi duhovnim očima. On vidi u duhu pored ovih šatora proširene i ukrašene stanove Izrailja. U Hanaanu će se Izrailj prošitriti po svim dolinama, potocima, kao mirisavo drvo aloja (koje se jako ceni i upotrebljava za kadjenje) i kedar (divno, visoko i dugotrajno drvo), posadio je Gospod Izrailja (P.P. str. 394/1). On je i kao "vrt kraj reke". Vode, kao izvora blagoslova i napretka, biće u izobilju. Narod je pretstavljen čovekom, koji nosi dva vedra, iz kojih se voda presipa. Njegovo će seme veoma porasti, imati bogati blagoslov (Ponav. 8,7; 11,10 up. Is. 44,3). Agag, nije lično ime amaličkog cara (1.Sam. 15,8), nego titula svih amaličkih careva, kao u Egiptu Faraon; kao što i ovaj Izrailjev car nije neka ličnost nego celi narod. Ovde se ne misli jedino na Davida i samog Hrista (P.P. str. 394/2). Dalje, on opisuje sangu ovome narodu, koja se pokazala već od izlaska iz Egipta. Poješće

300

narode kao lav. Strele pretstavljaju oružje vojske. Na završetku on dodaje još reči, kojima je Isak preneo Avramov blagoslov (Post. 12,3). na Jakova (Post. 27,29), da bi opomenuo Valaka da se okane neprijateljstva prema od Boga izabranom narodu. st. 10-14. Valak se veoma razgnjevio zbog ponovnog blagosiljanja Izrailja, da je udarao rukama i Valamu naredio da beži u svoje mesto. "Rekao sam ti da ću te počastiti, ali Gospod ne da da to primiš", nije ironija na Valamovo poverenje u Jahvea. Valam ga opominje da je već unapred kazao preko vesnika, da će govoriti po Jahveovoj zapovesti. Na polasku Valam daje savete i opomene za budućnost, i šta će ovaj narod učiniti njegovom narodu. St. 15-24. 4. Valamova izreka. Ova izreka se razlikuje od ranijih što se bavi isključivo budućnošću, i objavljuju Izrailjevu prevlast nad svojim neprijateljima. Ovo se proročanstvo može podeliti na 4 izreke prema ponovljenim rečima: "Otvori priču svoju." ("Kaza proroštvo svoje" Bak. st. 15,20.21.23.) Prvo proročanstvo (st.17-19). Valam vidi u duhu "zvezdu iz Jakova" "ali ne" "sad, ona se dakle još nije pojavila "ali ne izbliza" tj. ne u skoro vreme nego u dalekoj budućnosti. Zvezda je uvek i kod svih naroda upotrebljavana kao simbol neke veličine. Stari narodi uopšte nisu verovali da kada se pojavi naročita zvezda, da će se pojaviti (roditi) i stupiti na presto veliki car. "Valam je izgovorio uzvišeno proročansttvo o spasitelju svetu i o konačnoj propasti Božjih neprijatelja. (P.P. st. 395/2.3.) ALi radi jasnoće se u proroštvu još dodaje: (Ustaće palica (skiptar) iz Izrailja.) (up. Post. 49,10). Doba zvezde iz Jakova je u stvari mesijansko doba, i to ne samo u svome početku nego i razvoju kao i završetku, tj. Hristovom povratku na zemlju (tzv. "kraj dana"). Valam ne vidi u Davidu ovu "zvezdu iz Jakova", nego u Mesiji i njegovom carstvu, koje su i patrijarsi očekivali a proroci proricali. David bi mogao biti samo slika pravog cara Izrailjevog i njegovog carstva. Zvezda, koja se pojavila u vreme Hristovog rodjenja, nije ova zvezda koju je Valam video. Ova je zvezda samo imala da skrene pažnju na Valamovo proročanstvo, kao siguran znak, da se pojavila zvezda (car) u Judeji, o kojoj je Valam prorekao. Ako uporedimo ovo Valamovo proročanstvo o zvezdi iz Jakova sa palicom (skiptarom) iz proročanstva Jakovljevog iz Post. 49,10. Koja se neće odvojiti od Jude dok ne dodje. "Šilo", koga će narodi slušati i pokoravati mu se, vidi se jasno ne samo stav Izrailja prema narodima i pobeda Božjeg carstva nad neprijateljskim svetskim državama, nego se objavljuje i očekivani Knez mira, čija će

301

palica uništiti sve bezbožne narode. Oni narodi koji su hteli da unište narod, iz koga ima da izadje MEsija, biće sami uništeni. Ova proročanstva su data radi ohrabrenja Božjeg naroda i učvršćenja njihove vere i vernosti. Ovaj će car uništiti sve izrailjeve neprijatelje. na prvom mestu se spominju Moav i Edom, dva srodna naroda Izrailju, koji su se pokazali neprijateljski prema Izrailju. Moav čak želi da se ovaj narod prokune. "I razoriti sve sinove Sitove". Ovde se ne misli na sve ljude, pošto se ljudski rod nigde ne naziva prema Situ. Prevod s originala bi u stvari trebao da bude ovakav: "On će da probode slabinu MOavu, i pobije svu decu Sitovu." Pod "decom Sitovom" mogu se razumeti samo Moavci, koji su bili surovi ratnici (a ne da će Izrailj uništiti ceo ljudski rod). Ovakava smisao izlazi iz 10. stiha gde se spominju Edom i Sir kao zemlja. Bak. prevodi: "Koji će MOavu slepoočnice smožditi i lobanju buntovnom narodu". Za Moavom, sledi propast Izrailjevog južnog suseda Edoma. U MOjsijevo vreme Izrailj je morao da živi u prijateljstvu sa ovi m srodnim narodom. Ali naročito kasnije su Edomljani radili protiv Izrailja. Ispunjenje ovog proročanstva je nastupilo tek za vreme Davida (II Sam. 8,14; I Car. 11,15.16; I Dn. 18,12.13.) Edomljani su više puta podizali bunu, da se oslobode od Izrailja. POd Solomunoovom vladavinom oni su se bezuspešno pobunili (1. Car. 11,14 i d.), zatim pod carem Joramom (2. Car. 8.20), pod Amasijom (2. Car. 14,7; 2. Dn. 25,11) i Ozijem (2. Dn. 28,17) i uvek bili neprijatelji Judi a naročito pri osvajanju Jerusalima od Vavilonaca (Jez. 35,15; 36,5. Avdija 9-13.), kao i u borbama Makabejaca sa Sircima, dok najzad nisu bili potpuno pobedjeni od Jovana Hirkana 129 god. pre Hr. i pripojeni jevrejskoj državi. Ali, uskoro preko Antiipatora i Iroda, oni su otrgli vlast iz ruke domaće dinastije, i nestali tek sa propašću jevrejske države rimskim osvajanjem. Stt. 18.19. nemaju subjekta, ali svakako se misli na onaj skiptar. Jedan od Jakova zatrće mu i poslednje u gradu ("i izbeglice u gradu". Bak.). Drugo proročanstvo (st. 20). Ovo proročanstvo pogadja Amaličane. Njih ne vidi Valam svojim telesnim očima nego u duhu, kao i zvezdu iz Jakova. Amalik je početak (prvi) medju narodima. tj, ne prema starešinstvu, sili i ugledu istaknuti narod medju narodima, (Amalik bio umuk Isavov, i njega kao na prvi neznabožački narod, koji je otpočeo brbu protiv Božjeg naroda (v. Izl. 17,8 i d.) On je početak al iće na kraju propasti. Početak propadanja je bio za vreme Saula a završeno je pod carem Jezekijom. Treće proročanstvo, se odnosi na Keneje (st. 21,22). Njihovo poreklo

302

nije potpuno jasno (Post. 15,19). U celom St. zavetu oni se spominju samo kao Jotorovi potomci, koji su pošli sa (J)Ovavom (Hobab), Mojsijevim tastom (v. Sud. 1,16; 4,11; 1. Sam. 15,6; 30,29). Proročke reči: "Tvrd ti je stan, i na steni si savio gnezdo svoje", je izreka o prijateljima Izrailjevim. Ove se reči mogu samo slikovito shvatiti, a slika je uzeta od brda Horiva, u čijoj su se okolini Keneji, kao Nomadi, priključili Izrailju. (v. Izl. 3,1). Kenej, neće biti istrebljen, dok ga Asur ne odvede u ropstvo. Ovo je bila prva svetska država na istoku kaoja je ustala protiv Izrailjske teokratije, a iz nje su se javljale i druge svetske držve po redu. U Jezdri 6,22. persijski car se naziva i asirskim carem. Da će sila, Asura, i Izrailjce odvesti u ropstvo, Valam ne objavljuje, jer je ovo bila samo privremena kazna, ne za uništenje nego očišćenje i popravljanje Izrailjskog naroda. Samo za Keneje je ovo odvodjenje bilo sud uništenje, jer su oni, mada su bili u prijateljstvu sa Izrailjem, zbegavali da udju u unutrašnu zajednicu sa Izrailjem i Božjim zavetom (v. 1. Sam.15,16) nego su zadržali svoju samostalnost, i tako izgubili blagoslov koji je počivao na Izrailju. Četvrto proročanstvo se odnosi na Asura, sa naricanjem. (st.23.24). "Jaoh, ko će biti živ kad to učini Bog!" Ovo proročanstvo duboko pogadja Valama, jer strahota ovog suda se odnosi na njegov narod. Ko će održati život u ovoj katastrofi, koju će sam Bog poslati. Jedna sila će doploviti sa zapada i ona će potisnuti Asur. Valam ne imenuje narod, koji će sa zapada doći ovim putem. To je izvan njegovog proročanstva. On ima samo da objavi, da će preko mora doći sila koja će da pokori Asur i Ever tj. istočne i zapadne Semite, "sve sinove Everove". Asur pretstavlja (sa Elamom) istok, a Ever (Arfaksad) zapad. Prednje Azije. Vlam završava rečima: "ali će i sam da propadne", tj. ova sila sa zapada će isto da propadne. O ovim dogadjajima na tek prorok Danilo daje šira otkrivenja. Kako je Izrailj daošao do ovih proročanstava Valamovih, da ih je MOjsije uneo u Toru, o tome se ništa ne zna, ali se iz docnijih dogadjaja sa Valamom može zaključiti. Prema st. 25. posle ovih proročanstava rastali su se Valam i Valak. Valam je pošao svojim putem. Izgleda da on nije otišao u svoju otadžbinu, nego se uputio Madijancima, da bi im dao saveta protiv Izrailja. On ih je savetovao da zavedu Izrailjce na neverstvo prema Gospodu, da služe Fegoru (31,16).(P.P. str. 395/4). On se tamo još nalazio, kada su Izrailjci vodili rat protiv ovog naroda, ikada su poginuli pet njihovih knezova (31,8; Is. Nav. 13,22). Kad je u ovome ratu pao Izrailjcima u ruke, on je svakako ispriča ostarešinama i sveštenicima njegove dogadjaje i

303

proročanstva, da bi tako spasao život. 2. BLUD IZRAILJA I FINESOVA REVNOST. (25,1-18). St. 1-5. Bog je sačuvao svoj narod od Valamovog proklinjanja, ali Izrailj nije ostao veran svome Gospodu, nego je pao u zamke okolnih mngobožačkih naroda. U SItimu, (Abel Sitim; P.P. str. 397/2), u MOavskoj ravnici gde je narod prebivao, ppočeo je da čini blud sa MOavkama. (P.P. str. 398/1.2.) Oni su uzimali učešća u svetkovinama pri žrtvvanju njihovim bogovima i jeli od ovih žrtava. Tako su se oni klanjali moavskim bogovima a naročito učestvovali u nemoralnoj službi bogu Velfegoru (Baal-Peora). Kad Moavci i Madijanci nisu mogli na drugi način da unište Izrailjce, oni su ih zaveli na idolopoklonstvo. (P.P. str. 398/3). Savet je prema 31,16 dao Valam. (P.P. str. 395/4). Žene su zavodile. Učešće se vidi iz slučaja sa Zamrijom (st. 14), koji je doveo Madijanku, kćer Madijanskog kneza. Gospod se razgnjevio i naredio preko Mojsija, da se svi prionuli (st.5/II) obese prema suncu. Prema st. 8.9. na narod je već blo došlo neko zlo, svakako iznenadni pomor. (up. 14,37; 17,12). Stari običaj smrtne kazne, kod svih istočnih naroda (Asiraca i Persijanaca i dr.) bio je nabijanje na kolac l prkovanje na drvo. Oni su bili prvo pobijeni i onda mrtvi obešeni na kolje; to izlazi jasno iz st, 5/II. Ovo je bilo samo pooštrenje smrtne kazne. "Obesi ih prema suncu", ne odnosi se na knezove, neg ona krivce. Sudije su trebale da pobiju ove prestupnike. Oni su sačinjavali Forum za sudjenje krivcima. Ova naredba nije ispunjena, jer je slučaj ispao drugačije. St. 6-9. U to vreme jedan Izrailjac, knez z Simeunovog plemena po imenu Zamrija (Zinri) doveo je Hazviju (Kozbi), Madijanku, kćer Sura, kneza Madijanskog, u logor, na očigled Mojsija i naroda, i uveo je u svoj šator. Ova drskst razgnjevila je Finesa, sina prvosveštenka Eleazara, on je uzeo kolac i oboje probo na delu. Posle ovoga zlo je prestalo u narodu. Zbog ovog zavodjenja poginulo je 24.000 Izrailjaca (P.P. str. 399/3). St. 10-15. Za ovo revnosno delo Finesovo, obećana je njemu i njegovom potomstvu sveštenstvo kao zavet mira. Ovo obećanje prvosveštenstva, koje je prešlo s Eleazara na Finesa ( Sud. 20,28), trajalo je sa malim prekidom u vreme Ilija. (v. 1. Sam. 1-3; 14,3) sve do poslednjeg postepenog ukidanja jevrejske države od strane Iroda Velikog i njegovih naslednika. St. 16-19. Posle ovoga naredoi je Bog Mojsiju da napadne Madijance zbog njihovog lukavstva, da zavedu Izrailj na otpad (P.P. str.396/1.2.)

304

3. Novo drugo prebrojavanje Izrailja u Moavskoj ravnici (26, 1-65) Pre napada na Madijance, Izrailj je trebao da pristupi novome prebrojavanju sposobnih za vojsku, jer svi prebrojani na Sinaju, sem Haleva i Isusa Navina, ostali su po kazni u pustinji (st. 64,65). Otuda je i bilo potrebno da se posle ove nesreće opet izvrši prebrojavanje (26,1.). Ovo je bilo potrebno i radi podele Hananske zemlje Izrailjevim plemenima. Zato se vrši sada po plemenima (v. st. 52-56). Prebrojavanje je opet obuhvatalo samo muške, od 20 godina starosti na više. 1. Prebrojavanje 12 plemena. St. 1-51. Svako pleme ima svoga načelnika, jednog Jakovljevog sina. Ona se opet deli na podnačelnike, što su njihovi sinovii ili unuci. 1./ Ruvim (najstariji sin: spominje se samo jedan njegov sin, drugi su unuci (4 roda). ) O Datanu i Avironu u 16,1.32. i dalje. Ovde je napomena da sa Korejevom družinom nisu propali i njegovi sinovi nego samo on (st. 11). 2./ Simeun, broji samo 5 roda, a Aod (Post. 46,10) otpada. Neka imena se menjeju u izgovoru. 3./ Gad 7 roda. 4./ Juda, samo 3 roda, a 2 su sina umrla. 5./ Isahar, 4 roda. 6./ Zavulon, 3 roda. Josifovi se sinovi dele na Manasijin i Jefremov. Ova dva Josifova sina posinio je Jakov (Post.48) i zato su oni podignuti na stepen plemena. 7./ Manasija ima 8 rodova. 8./ Jefrem 4 roda. 9./ Venijamin 7 rodova. 10./ Dan samo 1 rod (bilo je svakako manjih rodova ali se ne uzimaju u obzir.). 11./ Asir 3 roda, samo ne Jesvije (Post.46,17), jer nije osnovao svoj rod. 12./ Neftalin, 4 roda. 2. Naredba o podeli zemlje. St.52-56. Obećana zemlja se trebala podeliti plemenima prema njihovome broju ali ipak žrebom (kockom) prema st. 55. "Po imenima plemena otaca svojih neka dobiju nasledstvo" znači, svakome plemenu svoju zemlju, koja će se zvati imenom toga plemena. Plemena su bacala kocku za sebe, i bilo je uvek samo u pitanju koji će kraj dobiti; to isto važi i za plemena. Ovo se moralo učiniti radi izbijanja nezadovoljstva i optuživanja. Sem toga, tako će pre verovati da im je Bog odredio zemlju a ne ljudi. 3. Prebrojavanje Levita. St. 57-62. Prebrojavanje pojedinih rodova levita, prema tri Levijeva sina: gorsona, Kata i Merarija, nije bilo dovoljno nego se podelilo u 5 posebnih rodova. Lovenijeva (Libni) je od Gersona, Hevronova (Hebroni) od Kata, Malijeva (Mahli) i Musijeva (Muši) od Merarija, a Korejeva (Korhi)od Kata. U ovu (Katovu) spadaju Mojsije i Aron. Sada

305

se unosi i Mojsije i Aron, sa njegovim sinovima, i onda se daje ceo broj Levijevog plemena. St. 59. nema subjekta, zato je nejasan. U stvari Johaveta (Johaved), Mojsijeva mati, nije direktno Levijeva kćer, nego Levijev potomak, koja je živela 300 godina posle Levija, kao što i njen muž Amram nije Katov sin ovog imena (II Mojs. 6,18) nego kasniji potomak Katovog sina Amrama, po imenu opet Amram. Zatim se nabrajaju Aronovi sinovi. Celo ovo pleme je odvojeno prebrojano, jer oni nisu dobili zemlju u nasledje. St. 64.65. potsećaju na Božji sud, da će svi oni koje je prvi put prebrojao Mojsije sa Aronom, ostati u pustinji, osim Haleva i Isusa Navina. To se i dogodilo. 4. Pravo nasledje kćeri na obećanu zemlju. (27,1-11). St. 1-4. Izdavanje nove naredbe da se zemlja podeli plemenima prema brojnosti rodova, bilo je potrebno radi kćeri Manasijinog plemena. To su bile kćeri Salpada (Selofhada), od Galadovog roda. One su došle pred Mojsija i Eleazara i prikupljene starešine, kod šatora od sastanka, i tražile nasledstvo od roda njihovog oca, pošto je njihov otac umro bez muškog potomstva u pustinji, a nije uzimao učešća u Korejevoj pobuni, zbog čega bi mogao izgubiti pravo. Pošto nije ostavio sina, one nemaju pravo na deo, a njihovom udajom ugasiće se njihov rod. A ako bi one dobile zemlju, održalo bi se ime njihovog oca, jer bi njihovi muževi bili na tom posedu, a deca iz ovih brakova bi imala nasledja od dede po majci. St. 5-7. Mojsije iznosi ovaj slučaj pred Gospoda, i On odobrava da oni dobiju svoj deo. St. 8-11. Ovom prilikom Bog je dao Mojsiju jedan opšti "zakon o nasledju" ženske dece, u slučaju da nema muških: Kad neko umre bez muškog poroda, nasledje prelazi na kćer. Ako nema kćeri prelazi na brata, ako nema brata na strica, a ako ni njih nema, onda prelazi pravo nasledja na najbližeg krvnog srodnika. 5. OBJAVLJIVANJE SMRTI MOJSIJU I ODREDJIVANJE NASLEDNIKA (27,12-23). 1. Bog objavljuje Mojsiju smrt. St. 12-14. POsle davnaj propisa o podeli obećane zemlje, objavio je Gospod Mojsiju njegovu smrt. Mojsije treba da se popne na Avorinsko brdo, i da razgleda obećanu zemlju, i onda će biti "pribran k svome rodu" kao i Aron, jer su zgrešili kod Merive u pustinji Sinu. Ovo objavljivanje je bilo potrebno, da se svesno pripremi za smrt i da naredi onon što je još potrebno slučaj za smrt. Izvršenje ove zapovesti opisano je u Ponavljanju 32,48-52. Ovo brdo je bilo Navav (Nebo), koja se

306

spominje čas kao gora Avorimska (Ponav. 32,49), čas kao vrh Fazge (Ponav. 3,27; 34,1). Ona treba da je prema Jerihonu. 2. Posvećenje Isusa navina za Mojsijevog sledbenika. 27,15-23. St. 15-17. Mojsije pita Gospoda, ko će biti njegov naslednik, da se ne bi rasulo stado. Bog treba da učini ovaj izbor, jer On jedini zna u kome je čoveku njegov Duh. St. 18-21. Gospod imenuje Isusa Navina, kao čoveka koji ina Njegov Duh, i koji je sposoban z aovu službu. Kao vidljivi znak prenošenja ove službe na Is. Navina, Mojsije je položio svoje ruke na njega po redu, kao što je opisano u st. 19 i 20. Isus Navin je doveden pred prvosveštenika i narod, i pred njima mu je zapovedjeno, tj. predana mu služba i jedan deo "slave" (dostojanstva) njegovog preneta cela slava Mojsijeva na Is. Navina, jer to je bilo vezano za Mojsijevu lčičnost. (Up. 12,6-8.), nego samo koliko mu je bilo potrebno radi obavljanja službe. Is. Navin neće biti ličnost preko koje će Bog davati zakone, niti neki vladalac u Izrailju, nego će samo izvršavati one odluke koje će dobiti preko Urima, na prvosvešteniku. Izraz: "da ga pita za sud Urima pred Gospodom" je samo skraćeno mesto u Izl. 28, 30. Prvosveštenik ima sedstva za ispitivanje Božje volje i saveta u svim važnim stvarima Izrailjskog naroda. "I po zapovesti njegovoj..." ("Prema njegovim rečima..."), prema izjavama koje prvosveštenik učini po sudu Urima i Tumima, treba Is. Navin i narod da "polazi i dolazi" tj. čini. "Svi sinovi Izrailjevi i sav zbor" to su vodje naroda i sav narod. 6. RED DNEVNIH I PRAZNIČNIH ŽRTAVA ZBORA (28,1-30,1). Kad je Izrailj, posle prebrojavanja i naimenovanja Is. Navina za vojskovodju, bio spreman za osvajanje obećane zemlje, odredjene su i njegove dužnosti prema Bogu. On je trebao da iz dana u dan, da bude, preko žrtava, u zajednici sa Bogom i da mu služi. Ovim redom, o neprekidnom bogosluženju, i posvećenju, dopunju se već dobijeni zakoni o žrtvama, i to je sad jedna skladna celina. Ovo je učinjeno pred sam ulazak u Hanaan. Jer tek u njemu će im biti moguće da se drže svih tih zakona. Ovaj red počinje sa Jutarnjom i večernjom žrtvom, koje su bile odredjene već na Sinaju, pri posvećenju žrtvenika. Zatim se govori o žrtvama u praznične dane i najzad o specijalnim žrtvama. Smisao ovoga reda je sledeći: Kao što svakodnevna žrtva pretstavlja žiivot i njegovo posvećenje Bogu, duhom, dušom i telom, tako isto u još većoj meri to mora da bude u praznične dane. - Svi praznici cele godine sačinjavaju jedan sedmobrojni ciklus praznika,

307

koji imaju svoj početak i završetak u suboti, i dele se na sedmice, mesece, godine i periode vremena. (Subota, mladine, subotna godina i oprosna godina). St. 2-8. Svakodnevne (svagdašnje) žrtve. Uspostavljene još na Sinaju. (Izl. 29,38-42). Dva jagnjeta na žrtvu paljenicu, svaki dan (vazdašna); jedno ujutro, jedno uveče. Uz nju treba i odgovarajući prinos. "U svetinji prinosi naljev dobra pića Gospodu". Ovde se misli na dobro vino (Bak.), a ne na alkoholno dobro piiće. Žrtva od pića sastojala se samo od vina. St. 9-10. Subotne žrtve. One se sastoje od dva jagnjeta i odgovarajućeg prinosa u 15,3 i dr. Ona se ovde naredjuje, mada je već propisana (Izl. 20,8-11. Lev. 23,3.) St. 11-15. Žrtve o mladinama. Na početku svakog meseca pridaju se svakodnevnim žrtvama i ove žrtve paljenice. Kad Božji narod počinje svaki dan sa žrtvom, treba i svaki mesec, kao duži period vremena da počne. U vreme prinošenja morali su sveštenici da trube, da potsete narod, da su pred Bogom (10,10). Bog je trebao da im oprosti grehe i stupi u zajednicu sa njima. St. 16-25. Žrtve o prazniku beskvasnih (presnih) hlebova. Svakog dana za vreme 7 dana ovoga praznika 15-21. dana prvog meseca (Pasha je 14 dana i na nju nema ovih žrtava), ima da se prinosr iste žrtve kao o mladinama. St. 26-31. Žrtve na dan prvina. Iste žrtve treba prineti i na dan prvina ili po isteku nedelja (7) tj. pedesetog dana. St. (29), 1-6. Žrtve o mladinama sedmoga meseca. Dakle, ovog dana ima 3 vrste žrtava: 1./subotne žrtve, 2./žrtve o mladinama i 3./žrtve o mladinama sedmog meseca. St. 7-11. Žrtve na dan očišćenja. Desetog dana 7 meseca, prinose se iste žrtve kao o mladinama sedmog meseca, osim žrtve za greh, gdeje drugi propis u Lev. 16. St. 12-34. Žrtve na praznik senica. Ovaj se praznik razlikuje od drugih mnogobrojnih žrtava i spada u praznik radosti i veselja. (v. Izl. 23,34-36.39-43.) Žrtve su propisane za vreme 7 prazničnih dana, od kojih prvi počinje subotnjim odmorom i zborom, - Ovih 70 telaca podeljeno je tako, da se ne uzimaju dnevno 10, nego na prvi dan 13, na drugi 12 i tako svaki dan jedno manje, tako da se sedmog dana žrtvuju samo 7. (Možda zbog dobijanja ovog broja.) St. 35-38. Žrtve na osmi dan. Osmi dan ima isto karakter subotnog odmora. Ovim se praznikom završava tok godišnjih praznika. St. 39. Ove navedene žrtve se prinašaju Gospodu od strane celog

308

naroda, osim žrtava, koje prinose pojedinci i porodice, po zavetu i svojevoljno. - Mojsije je kazao Izrailjcima sve ove naredbe o redu žrtava na praznike. (30,1). 7. PROPISI O ZNAČAJU I VAŽNOSTI ZAVETOVANJA. (30,2-17). O zavetovanju i njegovom predmetu i otkupu reč je u Lev. 27, a u ovom poglavlju su dati propisi o značaju i važnosti zavetovanja i o njegovom otkazivanju. One su, potpuno opravdane, pridodate opštem redu žrtava, jer se one sastoje većim delom u prinašanju nekih žrtava. Ovi propisi su upravljeni "knezovima od plemena", jer oni ulaze u privatne odnose porodičnog života. Na čelu ovih propisa je opšte pravilo, da se sva zavetovanja i obećanja treba da ispune. Čovek je obavezan pred Bogom. Od st. 4 - 16. slede propisi o važnosti zavetovanja žene, gde se iznose 4 različita slučaja. Prvi slučaj (st. 4-6) odnosi se na ženu, koja je u njenoj mladosti (neudate), u očevoj kući se zavetovala. Ako je otac doznao za njeno zavetovanje ili otkazivanje zaveta i ćuti, onda ona važi. Ako otac poreče, onda ne važi, i Gospod će joj oprostiti. U ovom slučaju poslušnost prema ocu je jača, od svojevoljne obaveze prema Bogu. - Drugi slučaj (st. 7-9) odnosi se na udate žene, koje su se zavfetovale pre braka. Njen muž ovde odlučuje o važnosti kao i otac za vreme njenog devojaštva. Reči "šta je izrekla na usta svoja", dokazuju da se dogadja, da žene to nepromišljeno učine. - Treči slučaj ( st.10 ) govori o udovici ili raspuštenici.Njeno zavetovanje važi. Četvrti slučaj ( st. 11-13 ) žene, koje se zavetuju u braku, onda zavisi od odobrenja muža. St. 14-17 iznosi opšte propise da muž odobrava ili otkazuje. Ako bi muž iz dana u dan ćutao, znak je da odobrava. A ako poreče, pošto je već čuo i smatra za nevažeće, on će nositi njen greh. 8.POBEDA NAD MADIJANCIMA. (31,1-54). Ratni pohod protiv Madijanaca ( St. 2-12 ). Pošto je narod bio prebrojan i dati svi propisi za budućnost u obećanoj zemlji, Gospod je naredio Mojsiju da kazni Madijance, što je već naredjeno u 25,16-18. Posle ovoga Mojsije treba da umre. Ovo je imala da bude osveta Izrailja, što su ih Madijanci, na istoku Moava ( 22,4 ), naveli na službu Velfegoru ( Baal-Peoru ). Ova osveta se zove " osvete Gospodnja ", jer je ovo zaavodjenje vredjalo samog Gospoda. Ovom zavodjenju su se pridružile čak i Moavske kćeri ( 25,1.2 .) ali inicijativa i potstrek su dolazili od Madijanaca. Za ovu

309

svrhu pripremio je Mojsije po 1000 ljudi od svakog plemena. Fines ( Pinehas ), sin Eleazarov bio je na čelu . On je nosio sveto posudje i trube ( za uzbunu ). On nije bio vojskovodja nego sveštenik, jer je ovo bio " sveti rat " protiv Božijeg neprijatelja. Pod " svetim sudovima " ne treba razumeti svetinju, niti Urim i Tumim, jer on još nije bio prvosveštenik. U originalu stoji: " koji je nosio svete stvari i to trube. " Bilo je samo truba. - St. 7-10 ne opisuje rat nego samo njegov rezultat . Izrailj je svakako neočekivano upao medju Madijance i uništio ih. Svi muškarci su bili pobijeni, jer ovaj rat je bio Božja kazna nad ovim narodom. Svih 5 Madijanskih knezova sa Valamom, koji je dao savet , da se Izrailj zavede na idolopoklonstvo, poginuli su od mača. Ovih pet Madijanskih plemena služili su caru Sionu i plaćali danak. ( I.Nav. 13,21 ). Žene i deca kao i stoka bili su odvedeni, a mesto gde su oni živeli spaljena. Upadljivo je , da se nigde ne spominje uzimanje ove zemlje iako znamo da je ona kasnije predana Ruvinovom plemenu. Toje zato što je ova zemlja ranije pripadala Moavu, a posle Amorićanima, a u gradovima nisu živeli Madijanci, te ova zemlja nije nikada ni bila njihova. Sve porobljeno odveli su u logor Mojsiju i Eleazaru,da vide. Postupanje sa zarobljenima. St. 13-16. Mojsije, Eleazar i knezovi izašli su pred ratnike.Mojsije se razgnjevio na vojskovodje što su ostavili u životu sve žene,jer one su prouzrokovale otpad otpad u Izrailju,po Valamovom savetu. On je naredio da pobiju svu mušku decu i sve žene, samo devojke koje neznaju za čoveka da ostanu žive.cilj je istrebljenje naroda kao celine. Devojke koje su uzimale učešća u nemoralnoj službi Fegoru (Peor), moraju se pobiti,da se logor ne bi uprljao ovim odvratnim idolopoklonstvom. Očišćenje ratnika,zarobljenika i plena. ( St. 19-24 ). Oni treba 7 dana da ostanu izvan logora. Očišćenje ima da obavi koji je ubijao ili dodirnuo mrtve, i zarobljeni; zatim, odelo i posudje od kože, sve stvari od kostreti ( tkanine od kozje dlake ) i drveno posudje. Prvosveštenik Eleazar objašnjava zatim kako da se obavi to čišćenje. Metali moraju kroz vatru da prodju i budu očišćeni vodom očišćenja. Ako ne podnosi vatru kroz vodu propustiti.Onda pranje odela po zakonu. Deoba plena. St. 25-47. Mojsije, Eleazar i plemenski knezovi, trba da izbroje sav plen i podele u dva dela, jedan deo za ratnike a drugi za narod, a oni da odvoje deo ( dažbinu ) za Gospoda. Od dela ratnika treba Eleazar da uzme od svakih 500 ratnika jednog čoveka i životinju. (1/5 procenata ) od dela narodu od svakih 50 ljudi isto ( 2

310

procenta) za levite. Obračun je bio tačan. Ratnika je bilo 12.000; oni su dobili za njihov trud i opasnost mnogo više od ostalih,a dali su i manji deo Gospodu., za Levite. Ovo nije bilo pravilo za ubuduće, nego je važilo samo za ovaj slučaj. Posvećeni darovi vojnih starešina. St. 48-54. Vojskovodje i zapovednici nad hiljadom i stotinom, koji su rukovodili u ratu, iz zahvalnosti što nisu izgubili nijednog čoveka, odlučili su da prinesu dar Gospodu. Oni su doneli sve što su zaplenili od zlata kao dar. " Da bi se očistile duše naše ", ne znači da se oni osjećaju krivim za istrebljenje Božjih neprijatelja jer to je bila njegova naredba, nego osjećaj zahvalnosti za milost, koje oni nisu dostojni. Ovaj dar je unesen u Gospodnju riznicu " za spomen sinovima Izrailjevim pred Gospodom ". ( st. 54. ) 9. PODELA ZEMLJE PLEMENIMA RUVIMU, GADU I POLA MANASIJE ISTOČNO OD JORDANA. ( 33,1-56 ). St.1-5. Plemena Ruvim i Gad,koji su imali mnogo stoke, umolili su Mojsija,Eleazara i Knezove da im dodele Galad (Gilead), koji je bio pogodan za njihovo stado.oni su ovu zemlju nazvali " zemlja Jazirska " ( Joezerska ), a to je zemlja u kojoj je Jazir bio glavni grad, u "zemlju Galadsku". Jazir je imao svakako više paše. Galad je zemlja od potoka Javoka na jug i sever ( danas predeo Belka ). I danas, iako je opusteo ovaj kraj, ostale su mnoge ruševine i tragovi nekadašnje velike plodnosti.Na severu je brdovito prema jugu do Arnona mahom visoravan sa velikim hrastovim šumama i više privrednim karakterom zemlje. Paša je poznata. Volovi i ovnovi ovog kraja su čuveni.Samo brdo Galad je pokriveno divnim hrrastovim šumama.To je najlepši kraj Sirije.Zemlja je pokrivena bogatom travom visokom jednu stopu i poljskim cvećem.Ovako je bilo u starome Vasanu. Ravnica Haran ( Hairon), iako bez šume, jako je bogato žitom i travom, kroz koju teško konj nalazi put. Beduini vole ovaj kraj. Ova plemena su bila zadovoljna sa ovom zemljom i nisu želela da se nastane preko Jordana. St. 6-15. Mojsije kori njihove neiskrene namere. Dok njihova braća idu u rat da osvoje obećanu zemlju, oni ovakvim željama obeshrabruju braću, ne misleći na Božiji gnev, koji može da se izlije na sve, kao kod Kadisa. Zar da budu buntovnici kao njihovi očevi? U tome slučaju bi još ostali u pustinji, i tada bi zbilja propao ceo narod. St. 16-27. Na ovo su oni odgovorili, da oni žele samo da smjeste žene, decu i stoku , a ljudi će ići sa ostalim plemenima dok svako dobije

311

svoju zemlju. Pod ovim uslovom Mojsije je pristao da im dodeli ovaj kraj u transjordaniji. On ih još jedno opominje na njihovu dužnost i obećanje, i onda naredjuje da se zidaju gradovi i torovi za stoku. St. 28-33. Posle ovoga Mojsije je naredio Eleazaru, Is.Navinu i plemenskim knezovima, onima koji su imali da podele obećanu zemlju, da daju Ruvimovom, Gadovom i pola Manasijinom plemenu zemlju istočnbo od Jordana ako se pod oružjem bore sa ostalima pri osvajanju obećane zemlje, inače da im podele zemlju u Hanaanu. U tom slučaju bi bili prinudjeni da ne bi došlo do cepanja naroda. St. 34-38. Svi Ruvimovi gradovi su oko Esevona, a Gadovi više na jug kod potoka Arnon, a neki i na severu, kod Ravat-Amona. St. 39-42. Polovini plemena Manasije, dao je MOjsije zemlju, koju su oni sami osvojili, i to celo vasansko carstvo, u koje se ne računa samo zemlja Vasan, nego i severni Galad. Sinovi Mohirovi osvojiše od Amoreja Galad, zemlju izmnedju potoka Javoka i Mandura. Reči "i Mojsije dade Galad Mohiru" znači, da im je odredio ovu zemlju, koju su oni osvojili tek posle njegove smrti. njegov otac Segub bio je Esronov sin od plemena Judina, koji se oženio sa jednom kćeri Manasijinom (1. Car. 2,21.22). Jair, ili još pre sam Segub sa svojim potomstvom po pravilu ušao je u pravo materinog plemena. Jair je uzeo kraj Argov u Vasanu (Ponav. 3,4.14.), i dao ime osvojenim gradovima Kavot - Jair (život Jairov), tj. sela Jairova ( v. Ponav. 3,14.). Navav ( Nobak ), čiji rod nije spomenut (verovatno iz Mohirivog roda) uzeo je grad Kenat i okolna sela i dade im ime po sebi. Ovo se ime nije održalo. 10. NAZNAČENJE MESTA LOGOROVANJA (33,1-49) POšto je Izrailj na svom putovanju za obećanu zemlju stigao na Jordan prema Jerihonu, Mojsije se latio posla, da napiše u knjigu sva mesta gde su logorovali, po redu, i tako da završi istoriju putovanja. Ovaj spisak je MOjsije sastavio po Božjoj zapovesti da bi se pokoljenja učila, jer svako mesto i dogadjaj je bio spomenik milosti i vernosti, koje je Bog pokazao prema svom narodu. St. 1-15. Putovanje nije označeno prema mestu nego prema polasku iz jednog mesta logorovanja u drugo. Mesto logorovanja od Ramese (Ramzes) u Suhotu (Sukot) pa do Sinajske pustinje potpuno se slažu sa ranijim izveštajima, stim što se tamo nije spomenulo Crveno more, Rafaku (Dofka), i Elusu (Alus). St. 16-36. POminju se 21 imena mesta logorovanja, gde su Izrailjci prebivali od Sinajske pustinje do Kadisa u pustinji Sin. Ovde se iznose

312

mesta logorovanja za vreme 38 god. prebivanja u pustinji a ne samo mesta logorovanja gde su Izrailjci bili 2 godine izlaska, putujući od Sinaja do Kadisa u pustinji Faran, odakle su poslate uhode. Prema tome stih 36 izveštava o logorovanju po drugi put u Kadisu, odakle su Izrailjci obilaznim putem stigli u Moavsku ravnicu na Jordanu. Mnoga od ovih mesta su nam nepoznata. Ovi logori za 37 godina bavljenja u pustinji (samo 17), dokazuju da su Izrailjci više godina boravili po predelima gde je bilo vode i paše, i onda prelazili u bolje predele. St. 37-49. Logorovanja na putovanju 40 god. od Kadica do brda Hora, i oko Edoma i Moava, do Moavske ravnice, opisana su opširno u pogl. 20. i 21. D. NAREDBA O OSVAJANJU I PODELI HANAANA I PROTERIVANJU HANAANACA. Brojevi 33,50-36,13. 1. Naredba os istrebljenju Hanaananaca i podele zemlje izmedju rodova Izrailja. 33,50-56. Kada Izrailjci predju preko Jordana u Hanaanan, oni treba da istrebe sve stanovnike ove zemlje i razore sve njihove spomenike idolopoklonstva (rezane i livene bogove), a zemlju uzmu i u njoj se nastane. Propis da se zemlja podeli kockom je samo ponavljanje 26,53-56. St. 55. i 56. završavaju pretnjom, ako ne budu istrebili ovaj narod, neistrebljeni narod neće im samo biti "trnje u očima i bodljike u bedrima", tj. gorko iskustvo i nesreće, kao i nesigurnost u zemlji, nego će sam Gospod, sve što je mislio učiniti Hanaanancima (proterati i istrebiti ih) to isto učiniti njima (Izrailjcima). Ovu pretnju je ponovio i Is. Nav. u svom poslednjem govoru prikupljenom narodu. (Is. Nav. 23,13). 2. ODREDBA O GRANICAMA HANAANSKE ZEMLJE (34,1-15). St. 1-2. Bog odredjuje preko Mojsija granice Hanaanske zemlje. ST. 3-5. Južna granica (v. Is. Nav. 15,2-4). To je granica Judinog plemena. Južna granica ide do pustinje Sin, koja deli Edom od Jude i na jug uz pustinju. Onda se od juga savija i izlazi kod Kadis - Varneje. Onda prelazi Adar i ide na Egipatski potok do mora. To je u stvari granica iizmedju pustinje i plodne zemlje. St. 6. Zapadna granica je Veliko more (Sredozemno more). St. 7-9. Severna granica. Ova granica nije još bila tačno utvrdjena. Od Velikog mora, vazdušnom linijom, do brda Hor. Od svih ovih imena poznato je samo Emat (današnji Hama ili Epifanija na Arontu). Ova je granica tako proširena da je teško odrediti.Severnu granicu

313

možemo povući južno od Severnog LIvana.Kao kraj severne granice i početak istočne možemo uzeti Hazar Enan (mesto izvora). Ovi izvori obrazuju slivove prema severu (Arontes ) i jugu ( Leonted ) i još nekih manjih. St. 10-12. Istočna granica. Od Hazar-Enana vazdušna linija spušta se istočno od Ajina (izvor). Ajin je veliki izvor Neva - Andžar u podnožju Antilivana.Dalje ide medja na more Hineret ( Kineret ) a to je severna obala Galilejskog jezera ( I. Nav. 19,35 ). Odatle granica je rekom Jordanom do Slanog ( mrtvog ) mora.Granica ide ispod Hermona, i on ne pripada Izrailjskoj zemlji. St.13-15.Celu ovo teritoriju treba da podele kockom 9,1/2 plemena, jer 2,1/2 su dobili svoj deo u Transjordaniji. 3. OZNAČENJE LJUDI KOJI ĆE PODELITI ZEMLJU. ( 34,16-29 . Osim Eleazara i Is. Navina, prvosveštenik i vođe naroda, treba od svakog plemena uzeti po jednog kneza tj, "poglavari porodica otačkih" ( I. Navin 14,1 ) a ne plemenskog kneza.Osim Isusa Navina druga imena se spominju samo ovde. 4.ODREĐIVANJE MESTA ZA LEVITE. ( 35,1-8 ). St. 1-5. Pošto Leviti nemaju nasleđa zemlje u Hanaanu (18, 20.23 ), po Božijoj zapovesti, Mojsije naređuje plemenima, da odrede mesto za stanovanje levitima i pašu oko grada za stoku. "Gradovi, gde će živeti" znači ne cele gradove u svojinu nego izvestan deo grada (broj kuća), u nasleđe, koje se mogu u svako vreme otkupiti, a na oprosnu godinu besplatno.Ovaj deo grada kao i paša ("podgradje") ostaju svojina plemena, a kockom se samo ustupaju na uživanje levitima.Gradska paša levita treba da iznosi 1000 lakata od grada na sve 4 strane.Prema st. 5 treba izmeriti iza svakog grada na sve 4 strane dve hiljade lakata, to znači da grad treba da bude u sredini izmerene linije, s tim da obim grada ne bude uračunat u ovih 2000 lakata sa svake strane. Moramo sam grad i okolnu pašu zamisliti u kvadrate. St.6-8. Od ovih mesta oredjenih za levite treba odvojiti 6 za gradove utočišta, ( v.st.6,12 ) za ubice, a pored tog još 42; dakle svega 48 gradova za levite.Odrediće se proporcionalno. Prema Is. Nav. 21. Leviti su primili od plemena Juda i Simeon po 9, od ostalih po 4, a od Neftalima samo 3. Dakle, 10 istočno od Jordana i 38 u samome Hanaanu. Levijevo pleme se rasulo po Izrailju jer 13 gradova u Judi, Simeonu i Venijaminu ustupljeni su svešteničkim rodovima a ostalih

314

35 gradova razdeljeni su na ostale Levitske rodove. Ovo je ispunjenje Jakovljevog proricanja i blagoslova nad Levijem u Post. 49,7. Oni su bili pozvani kao Gospodnja svojina, da sačuvaju njegov zavet, i da uče narod Božjim zakonima i pravima. (Lev. 10,11; Ponav. 31,9-13). 5. IZDVAJANJE I ODREDJIVANJE GRADOVA KAO UTOČIŠTA ZA NEHOTIČNE UBICE. (35,9-34). St. 10.11. Kad Izrailjci dodju u Hanaanan, treba dfa izdvoje i objave mesta za slučajne ubice, da bi se tamo mogao skloniti za prvo vreme zbog osvete. Ovim propisom, koji se ponavlja i pooštrava u Ponva. 19,1-13. ispunio je Bog svoje obećanje, da će oni koji slučajno ili nenemerno ubiju svog bližnjeg odrediti mesto za utočište od krvne osvete (Izl. 21,12.13) St. 12-15. Ovi gradovi su utočišta za nehotične ubice, da ne umre dok ne izadje pred sud. Ovakvih mesta je bilo 6, tri s ove i tri s one strane Jordana. Ovo važi i za došljake i strance. U Ponav. 19,3-10. Mojsije opominje narod, da odredi put do ovih utočišta i da zemlju podele na 3 dela, da bi svaki deo zemlje imao svoje utočište, a ne da osvetnik u gnjevu ubije nehotičnog ubicu na dugačkome putu. To ne bi bilo pravo, jer on nije namerni ubica. Ovo mesto je odredio sam Mojsije za Transjordaniju (Ponav. 4,41-43.), a za Hanaan su bila odredjena tek posle podele zemlje (Is. Nav. 20,7). Sva odredjena mesta su bila Levitski i sveštenički gradovi, da bi se ideja o utočištu vezala za Božansku milost, koja je veća u tim gradovima nego u običnim. Ova ustanova štiti od krvne svete kao starog običaja ljudskog roda (Post. 4,15.24; 27,45). Ona je bila kod svih starih naroda pa i kod Izrailja. Kod Arabljana je još i danas razvijena. To je privatno pravo osvete, pojavljuje se tamo gde državni i društveni život nije još dovoljno razvijen. Ovo načelo tzv. "jus taliojonis", koje se izvodi iz Post. 9,5.6. se često pogrešno razume. Smisao ovih reči je da će sam Bog osvetiti, i to ne samo nad ljudima nego i nad životinjama. Bog u stvari zabranjuje krvnu osvetu. On je sudija a ne da ljudi čine svoju volju. Zato on i štiti od krvne osvete nenamernog ubicu. Prema Is. Nav. 20,4-9. ubica koji se skloni u utočište, treba da kaže svoj slučaj pred starešinama na gradskim vratima. Oni treba da ga prime i zaštite od osvetnika; a osvetnika da upute na optužbu starešinama mesta gde se dogodilo ubistvo, koji treba da prosude da li je ubistvo slučajno, hotimično. St. 16-28. Ovde se propisuje postupak. - St. 16 - 21. govore o načinu

315

ubistva. Ako ga udari gvozdenom spravom ( sekitom, čekićem itd.) ili većim kamenom, ili drvenom napravom; onda je krvnik i treba da pogine. Osvetnik ga može ubiti gde ga sretne. Bog je već izrekao sud nad njime. Isto, kad neko nekoga gurne ili baci nešto na njega iz mržnje, te ovaj umre, ili ga udari rukom, osvetnik ga može ubiti, ili može mu se ubica predati u ruke (Ponav. 19,11.12) - St. 22-28. Iznosi postupak sa nemarnim ubicom. Ako neko drugoga nehotice, slučajno i nenamerno gurne, ili baci kamen ili šta drugo na njega, od čega može da umre, a nije mu bio neprijatelj i nije mu radio o glavi. (Ponav. 19,4.5.). U ovakvom slučaju treba zbor da sudi izmedju ubice i osvetnika. Nehotičnog ubicu treba da izbave od osvetnika i da ga drže u utočištu dok umre prvosveštenik koji je pomazan svetim uljem. Ako ubica izadje iz utočišta ranije i osvetnik ga ubije, onda nije kriv. posle prvosveštenikove smrti može se vratiti na svoju zemlju. Ovi propisi o utočištu otkrivaju Božansku pravdu i milost. Mesto utočišta nisu kaznena mesta, nego mesta zaštite. Pomazanje prvosveštenika predstavlja davanje sv. Duha, kojim on postaje zastupnik i posrednik naroda kod Boga. Njegovom smrću slučajni ubica postaje slobodan jer je umro nosioc njegovog greha. Ovo je lepa slika onoga, koji se Duhom Svetim žrtvovao za prestupe svih ljudi. (v. Jevr. 9,14.15). St. 29-34. Bog je dao propise kojima treba da se spreče zloupotrebe ovog pravednog postupanja sa nehotičnim ubicom. Gornji propisi treba uvek da se primene, ali se mora strogo voditi računa o njegovoj pravednoj primeni. Dokazni postupak se zasniva na svedočenju više svedoka. Jedan svedok nije dovoljan, jer on može lako da se prevari ili da bude pristrasan. Broj svedoka je kasnije odredjen na bar dva svedoka za smrtnu kaznu. (Ponav. 17,6; up. Jov. 8,17; 2. Kor. 13,1; Jevr. 10,28). - Propisi za utočište ne važe za namernog ubicu; on se mora pogubiti. Isto tako ne treba da se uzima otkup za namernog ubicu, kao i za onog nehotičnog ubicu koji pobegne u utočišter a hjteo bi da da otkup da bi se ranije, još za život prvosveštenika, vratio na svoju zemlju. Ovim ottkupom i štićenjem ubice oskvrnjava se zemlja. Oskvrnjena zemlja ubistvom čisti se samo prolivanjem krvi ubice, jer to zadovoljava pravdu. Oni ne smeju trpeti ubice, koji skvrne zemlju u kojoj Gospod nastava. 6. PROPISI O UDAJI KĆERI NASLEDNICA (36,1-13.). St, 1-4. Povod ovim propisima je bila mogućnost koju su predvideli starešine bratstva Galadova, jednog unuka Manasijinog po sinu

316

Mohiru. Jedna porodica ovog bratstva nije imala muške dece, to je bio Salpad (Zelofhad). On je podelio svoje nasledje svojim kćerima.U slučaju da se sad one udaju u drugopleme, oovo pleme gubi svoje nasledje, jer su bacali kocku i svakom plemenu je dopao deo. I kad bi i otkupili ovo nasledje ipak bi o oprosnoj godini pripalo plemenu u kome su kćeri udate. St. 5-9. Po Božjem naredjenu Mojsije im je dao odgovor.One se mogu udavati samo u svome plemenu za koga one hoće, jer nasledje ne treba da prelazi sa plemena u pleme, nego da ostane u svome plemenu. Ovo je postao opšti propis ( st. 8.9. ) za sve kćeri naslednice. St. 10-12. U ovim stihovima iznosi se da su ove kćeri tako ipostupale. One su se udavale u svome plemenu, za sinove svojih stričeva, i tako je nasledje ostalo u istom plemenu. St. 13. Ovde je reč o onim zakonima i propisima ne samo 33,5036,13. nego i o svim onim zakonima, koji su dati u Moavskom polju. Ovi propisi sačinjavaju grupu propisa za razliku od onih dati na Sinajskoj gori. (Lev. 26,46; 27,34) Rečima "To su zapovesti i zakoni, koje zapovedi Gospod preko Mojsija sinovima Izrailjevim u polju Moavskom", završavaju se svi ovi spomenuti propisi u Brojevima. Ovi propisi nisu više ponavljani i spomenuti u Ponavljanju ( v.Ponav.1,5.). PONAVLJANJE Peta kjiga Mojsijeva je, prema početnim rečima: "Ovo su reči koje je Mojsije govorio Izrailju", dobila ime: "Ponavljanje". (Deuteronomium). Ovaj naslov je odomaćen LXX u Vulgati, a preko njih u celoj hrišćanskoj crkvi. On je pogođen jer tačno označava glavnu sadržinu ove kjige. Istina ova kjiga ne sadrži ponavljanje zakona i događaja napisanih u ranijim kjigama, niti pozivanje na zakon i svedočanstva, kao ni podešavanje starog zakona promenjenim prilikama, nego poučno izlaganje i objašnjenje zavetnih zakona, ističući duhovnu stranu zakona i potrebu njegovoga držanja. Uz to ova kjiga još sadrži propise o daljem razvijanju i uredjivanju Božje službe, kao i pravnih državnih i građanskih propisa, na kojima treba da se zasniva život i blagostanje Božjeg naroda u Hananskoj zemlji. U ovoj kjizi nema ni reči o nekom novom ili drugom davanju zakona. Dok se u 2. 3. 4. kjizi iznose zakoni, božanska obećanja i opomene Božje reči upućene Mojsiju koje je on trebao da objavi narodu, ne u svoje ime nego i Božje ime - dotle Ponavljanje (osim pogl. 31-34) sadrži od Boga inspirisane Mojsijeve govore narodu. On je hteo svom narodu žto jasnije da objasni i protumači Toru (zakon). MDfojsije je nameravao da

317

dekalog i sve druge zavetne zakone utisne u njihova srca, da bi ih, kad predju s druge strane Jordana držali da bi im bilo dobro. Nigde Mojsije ne napominje da su zapovesti, zakoni i uredbe, dobijene od Gospoda promenjene ili ispravljene. To je zakon zaveta, koji je narod sklopio sa Gospodom na Sinaju. Mojsije je imao zadatak da uči narod ovome zakonu. Sve ovo odgovara u potpunosti sadržini ove knjige. Ova kjiga sa svim svojim osobinama ispunjava i završava Petokjižje. Ona je i dokaz o božanskom poreklu ovih zakona i propisa, koje je mojsije hteo na kraju još da razjasni i protumači. Iz natpisa u 1, 1-4 vidi se, da je Mojsije ovo govorio pred svoju smrt u Moavskoj zemlji, s one strane Jordana, na pragu obećane zemlje. On im govori kao otac koji se rastavlja od svoje dece. On gleda na proteklih 40 godina putovanja po pustinji, podseća narod na ono što je on za njih učinio i na njihovu nezahvalnost; na Božju ljubav i sud nad svojim narodom, objašnjava zakone i opominje da ih se drže, jer je u njima život. On vidi budućnost unapred i predviđa im događaje sa bolom i radošću; ističe tri glavna momenta budućnosti: otpad kaznu i pomilovanje. Kako su ovi Mojsijevi govori sastavni deo "Tore" (zakona), uneseni su unutra i događaji oko završavanja pisanja kjige i predaje iste sveštenicima, zajedno sa pedmom i Mojsijevim blagoslovom. Time se završava ovo veliko delo Mojsija, posrednika staroga zaveta, čemu je pridodat još i izveštaj o njegovoj smrti. Naslov i uvod (Ponav. 1, 1-5) Ove reči su naslov za celo Ponavljanje. a st. 5. je uvod za prvi govor. Rečima: "Ovo su reči (govori) Mojsije svemu Izrailju..." se ova knjiga priključuje ranijim kjigama. U geografskom pogledu st. 1. je nejasan. Prvo su dati opšti podaci o mestu Mojsijevih govora, "s onu stranu Jordana". Ali u uvodu drugog njegovog govora se kaže: "u dolini prema Vet- Fegoru (4,46), i time se određuje mesto. Već po opštem izrazu "u pustinji" se može zaključiti, da je ovde reč o celoj teritoriji gde su se ovi događaji odigravali za vreme putovanja. Izrailjci su bili u pustinji a ne u Hananu. Između Crvenog mora i obećane zemlje izgovorio je Mojsije svoje govore; u stvari na pragu Hanana, obećane zemlje. Sva naznačena imena krajeva su vezana za važne događaje iz prošlosti. Mojsije ih podseća, da su za 11 dana stigli sa brda Horiva, gde su učinili zavet sa Bogom, do granice obećane zemlje kod Kadisa. Zatim, Mojsije daje datum svog govora narodu: prvi dan 11 meseca, 40-e godine; na kraju svoga života. To je bilo u

318

vreme, kada su carevi Sion i Og već bili ubijeni, kao velika milost Božja nad Izrailjem. st. 5. jasno određuje mesto govora: "S onu stranu Jordana u zemlji Moavskoj." MOJSIJEVI GOVORI Ponavljanje 1,1-30,20. I Prvi Mojsijev govor Ponav. 1. 6-4,40 (43). Da bi skrenuo narod pažnju na vernost prema Božjem zavetu, Mojsije je održao ovaj govor kome podseća narod na događaje za vreme 40 godina putovanja od Sinaja do Moavskih stepa. On napominje, da je Gospod obećao Hanaan Izrailjskome narodu, kao potomcima patrijaraha. U ovome govoru, dalje, podseća Mojsije jnarod kako je Gospod od dHoriva do Moavskih stepa ispunjavao svoja obećanja a kada je narod grešio, nije verovao i protivio i tako prouzrokovao dugo putovanje po pustinji. Najzad ih opominje da to više nikad ne čine kad uđu u obećanu zemlju. Osvrt na Božje vođstvo od horiva do Kadisa. (1,6-46). St. 6_10. Mojsije počinje sa gosposnjom naredbom na brdu Horivu, da krenu za Hanan. Oni su primili zapovesti, zakone i uredbe i mogli su da pođu -Gora Amorejska i okolina je deo Hananske zemlje.Granice ove zemlje, iznosi Mojsije ovde više pesnički a ne geografski. Ovu zemlju je Bog obećao ocevima i njihovome potomstvu. Zakletva da će im dati ovu zemju (tj. potomstvu) nalazi se u Post. 22,16. Mojsije nije izneo ove važne događaje hronološkim redom, nego, da bi jače uticao na narod i govor postigao svoj cilj, on im iznoki što je Bog sve učinio za ispunjenje svoga obećanja. Tako, na pr. iznosi im slučaj postavljanja starešina i sukina, jer se narod "umnožio po obećanju" mnogo kao "zvezda nebeskih." Mojsije želi da ih Bog još više umnoži i blagoslovi, kao što je obećao (post. 12,2). Sr. 19-46. Sa Božje i Mojsijeve strane bilo je sve učinjevo. da narod uđe u obećanu zemlju. Uzrok što su morali 40 godina da ostanu u pustinji, ležao je u njihovome protivljenju, da drže Božje zapovesti. Nezadovoljstvo naroda sa Božjim vođstvom pokazalo se već pri prvome logorovanju u pustinji (Broj. 11.12). Mojsije prelazi preko ovoga i podseća samo na pobunu kod Kadisa (Broj. 13.14), jer ovde je kažnjeno ono pokolenje da izumre u pustinji. Mojsije opisuje putovanje naroda od brda Horiva kroz strašnu pustinju. Oni su stigli do granice Hanaana i uhodili zemlju, da bi je uzeli. St. 26. se odnosi na događaje iz 14, 1-4. Narod je ustao protiv velikog Božjeg djela, izbavljenja iz Egipta, i to dobročinstvo predstavio kao Božju mržnju.

319

Ali narod nije nestao, Mojsije sada govori njihovim potomcima dok su očevi, buntovnici ostali u pustinji, za kaznu. Mojsijev pokušaj da narod ohrabri, da ipak uđu u obećanu zemlju, Bio je bez uspeha, jer se narod veoma zaplašio od izještaja uhoda. Uz Mojsija su pristali Isus Navin i Halev. I pored Mojsijevog podsjećanja na Božje vođstvo i čudesa, narod nije hteo da veruje i da pođe dalje; zato se Gospod bio rasrdio i zakleo, da ni jedan od ovoga roda, sem Haleva i I.N., neće ući u zemlju koju je obećao ocima. A njihova deca za koju su se bojali da će biti roblje, oni će ući i naslediti zemlju. Mojsije napominje i svoju krivicu (st. 37), kod vode od svađe, gdje su on i Aron zgrešili (32,51). On se ovde ne pravda i ne baca krivicu na narod, nego ističe neposlušnost celog pokolenja, da bi ih opomenuo, da se čuvaju od nepposlušnosti i greha. Njegov posao ima Isus Navin da dovrši. On će Izrailju podeliti zemlju. Posle tog, kaže Mojsije, narod je uvideo svoju neposlušnost i neverovanje, ali bilo je dockan. Oni su opet bili neposlušni pa su izišli u rat u rat protiv Amoreja, ali strašno izginuli, jer Bog nije bio s njima. U stihu 46. nije rečeno vreme jer je potomstvo to sigurno dobro znalo. Ne može se ništa kazati koliko je vremena narod boravio u Kadisu. Iz ovoga stiha a u vezi sa 2,1 ne može se tvrditi da su neki ostali, a koji su se priključili Mojsiju da su pošli prema Crvenom moru. 2. Putovanje od Kadisa do granice Amorićana. (2, 1-23). St. 1. Posle dužeg boravka u Kadisu, krenuo se narod, po Božjoj zapovesti, natag u pustinju "k Crvenome moru" (v. Broj. 14, 25). Mojsije ne govori ovde o drugom odlasku iz Kadisa da bi išli prema brdu Horu ( Broj. 20, 22.) nego o prvome odlasku, posle kazne nad pokolenjem iz Egipta, da će ostati u pustinji. Reči: "I obilazimo goru Sir dugo vremena" se odnose na 38-godišnje putovanje po pustinji, koje ne treba razuveti kao neko lutanje, tamo amo po pustinji. Vraćanje u Kadis Mojsije ne spominje, jer ti događaji nisu od nekog naročitog vaspitnog događaja. St. 2-8. Kada su prošli Arabu sve do kraja na jugu, Bog je naredio da se pođe na sever tj. od juga brda Sira, pa sa istočne strane ovog brda, da ne bi ratovali sa srodnicima, jer od njihove zemlje neće dobiti ništa. Ovu goru dao je Gospod Isavu, i njegovim potomcima, Edomcima. Zato treba hranu i vodu da kupuju za novac od njih, jetr ih je Bog blagoslovio iako su bili u pustinji, oni imaju sredstava. Narod je poslušao i prešao oko Edoma. St. 9-12. Kad se narod približavao Moavu Gospos ih je uputio da ne lčine zlo ni ovom srodnom narodu, jer je i ovu zemlju (Ar) dao Lotovom potomstvu st. 9. su spomenuti moavci a u st. 19 Amonci.

320

Moavci se nazivaju "sinovi lotovi". a Edomci "Izrailjeva braća" Izrailjci treba da poštuju ovo krvno srodstvo. Ar je glavni grad Moavije (Broj. 21, 15), po kome je i cela zemlja nazvana. Mojsije daje ovde etnografdka objašnjenja o ranijim stanovnicima ove zemlje. Edom i moav nidu svojom snagom istrebili ranije stanovnike (Emeje), nego Goslos, kao što se kaže u st. 21-23. Emeji (Emini) je bio jak narod, visokog rasta kao i Enokimi i brojali su se u Refaje. Moavci su ih nazivali, strašnima.. Nezna se da li su bili Semitskog ili Hamitskog porekla. I o horejima ne zna se mnogo. Oni su dobili ime po mestu stanovanja (Horeji "pećinski stanovnici") u brdima Sira, odakle su ih proterali i istrebili Isavovi potomci (v.Post. 14, 6; 36, 20). Izrailjci su ih sada isterali iz svoje nasleđene zemlje. St, 13-15. Zato su trebali Izrailjci da pređu preko potoka Zareda i idu prema Amorećanima ( v. Vroj. 21, 12. 13.) Ovo se dogodilo 38 godine posle kazne natoda kod Kadisa ( Broj. 14, 23. 39), koji nraštaj nije video obećanu zemlju. Oni nisu umirali samo prirodnom smrću, nego ih je i sam Gospod potirao. St. 16-19. Kad je izumro sav onaj naraštaj, Gospod je naredio Mojsiju da pređe Moavsku granicu (t.j. reku Arnon, st. 24. up. Broj 21,13) kod Ara, tj. više na istočnoj granici, gde su stanovali Amonci (Lotovi potomci), čiju zemlju neće dobiui niti ih smenu smetati, nego samo preći. St. 20. 22. Opet etnografsko objašnjenje o nekadašnjim stanovnicima ove zemlje. I ovi starosedeoci brojali su se u Refaje, a Amonci su ih zvali Zaizumi (Samsumim), svakako surovi i jakji natod, o kome se govori u Post. 14, 5. Njih je sam gospod istrebio ispred Amonićana. St. 23. Ova Mojsijeva napomena je samo dodata kao analogna. Aveji su nekad živeli u jugozapadnom Hanaanu do Gaze, po selima. Njih su Kaftoreji (Post. 10, 14) prognali i skoro istrebili (Preostalo ih je malo sa Filistejima. I. Nav. 13,3). Kaftoteji nisu trebali biti pošteđeni kao potomci Isava i Lota, nego istrebljeni. 3. Božja Pomoć pri osvajanju zemlje cara siona (2, 24-37). Gospod je bio zabranio Izrailjcima da ratuju sa srodnim plemenima Edomcima, Moavcima i Amoncima, nitai da ih isteraju iz njihove zemlje, aki On im je predao u ruke Amorićane koji su prodrki i živeli u Galadu i Vasanu. Na reci Armonuj, granici Amorićanskog carstva cara Siona, tražio je Izrailj prolaz, ali ga nije dobio. Gospood je tada nartedio Izrailju da počne uzimati obećanu zemlju od naseljenih

321

naroda. Gospod je pustio strah na sve narode. Izraz: " narodima pod celim nebom" je hiperbola. ali se ne odnosi samo na Hanance, nego na sve narode do kojih dopre glas o velikim delima Gospodnjim (up.11, 25. Izl. 23 , 27). Namera, da se mirno prođe kroz zemlju bilo je iskreno i ozbiljno, iako je Mojsije vić unapred znao, da će car Sion odbiti i biti neprijateljski raspoložen prema Izrailju. carstvo ovoga cara nije pripadalo hanaanskoj zemlji, koju je Bog obećao patrijarsima i njihovim potomcima. Sada je Gospod odlučio da ovu zemlju da Izrailju,a ne prijatelje svoga naroda da uništi. Iak se u st. 30 otvrdnelost carevog srca označuje kao Božje delo ipak je on bio slobodan da se odluči i propusti izrailja, ali on to nije učinio iz mržnje prema Gospodu i Njegovome narodu. Kao posledica njegovog opiranja i neprijateljstva došao je sud Božji koji se pokazao u otvrdnelosti srca, usled koje je došla propast. Ovaj rat opisan u Broj. 21. je bio rat za potpuno istrebljenje. Od Aroita. grada na potoku Armonu pa do potoka Javoka, granice Amonaca, pali su, Božjom pomoću svi gradovi u ruke izrailju, a Amorićani su bili pobijeni. 4. Božja pomoć pri osvajanju carstva oga vasanskog (3,1-11) Posle pobede, nad carem Sionom i osvajanja njegove zemlje, mogli su Izrailjci da se sele prema Jordanu. Pošto je moćni Amorićanski car Og držao severnu polovinu Galada i ceo Vasan, Izrailjci su se okrenuli na sever prema Vasanu. Bog im je i ovog cara predao u ruke. Posle pobede nad njima Izrailjci su osvojili sve utvrđene gradove u kraju Argovu, carstvu Ogovom, Argov znači "kamenita zemlja", nazvana zbog bazaltovih brežuljaka brdo Harana koje je Aučkanskog porekla. Ovo ime je kasnije preneseno na celu pokrajinu Harana (tj. Vasana). Ovaj kraj je pun pećina. Kuće se obično klešu u steni, Gradovi su okruženi visokim zidom od kamena, a a vrata su im od kamene ploče, i okreću se na čepu. Ona se mogu zapvoriti samo kad ih čovek gura leđima, i stavi veliku rezu. Tako su izgledali ovih 60 utvrđenih mesta. Sem ovih osvojili su Izrailjci i mnoga druga neutvrđena mesta u ovoj zemlji. Od 8-11. Mojsije baca opšti pogled na osvajanja s one strane Jordana, od potoka Arnona do Ermona. U Vasanu su stanovali još u Avramovo doba (Post. 14,5) divovski narod Rofaji. Ostatak ovog plemena bio je samo car Og, koga je Izrailj pobedio i ubio. Mera Ogovog kreveta(9x4) je bila po jevrejskom laktu koji iznoki 1,1/2 stopu, a i krevet je uvek veći od čoveka. 5. Osvrt na podelu osvojene zemlje.

322

(3, 12-20.) Zemlju ova dva pobeđena cara dao je Mojsije 2 1/2 plemenima: Plemenu Ruvimovome i Gadovome južni deo od Aroira (v. Broj. 32, 34) polovinu Galada do potoka Javoka, da pripadajućim gradovima (v. I. Navin 13, 15-20. 24-28)a polovinu plemena Manasijina severni deo Galada i ceo Vasan (tj. Argov), gde su živeli divovi. Jair, Manadijim sim, dobio je ovaj kraj ("Jairova sela"), na severu do Geruske i Mahatoske zemlje (v. I. Nav. 13, 11). Ove dve zemlje su spadale u Ogovo carstvo. Zapo i ove su se trebale uzeti u obzir;ali Izrailjci ih nisu izgnali (v. I. Navin 13,13). Ova su plemena živela još i za vreme Davida na severnoj granici( negde istočno od Hermona). Up. 2. Sam. 3.3; 13,37; 10,6) Mahir je dobio Galad. St. 16. 17. iznosi pobliže posede plemena Ruvimovog i Gadovog. Oni su dobili Galad (južno od gornjeg Javoka) do potoka Arnon. Dakle od hinerotdkog mora( Heneret, jedno mesto na Galilejskom jezeru po kome je dato ime ovom jezeru) do Slanog Mora, tj. podnožja Fazge. To znači deo Arabe i Jordanske doline. U. St. 18-20. podseća Mojsije na obavezu ovih 2 1/2 plemena prema ostaloj braći. 6. Podsećanje na naimenovanje Isusa Navina za Mojsijevog sledbenika ( 3,21-29.) Mojsije dalje iznosi Božje dobročinstvo prema narodu, da se ne plaše jer On će biti i dalje sa njima. Isus Navin je bio očevidac svega i on će voditi narod preko Jordana u obećanu zemlju. Mojsijeva molba, da ipak pređe i vidi dobru obećanu zemlju, i odbijanje od strane Gospoda nije spomenuto u izveštaju četvrte knjige Mojsijeve, nego tek ovde. Bog mu je dozvolio da moze samo sa brda videti obećanu zemlju. (P.P. str. 405/3.4.). 7. Opomena da se pokoravaju zakonu. (4, 1-40.) St. 1-8. Izrailj treba da posluša "uredbe i zakone" (zakone i naredbe) koje ih je Mojsije učio da bi bili živi i nasledili zemlju, koju im je dao Gospod. Pod "zakonima" se razumeju moralni i obredni zakoni, izneseni u Lev. i Broj., a "naredbe" su odnosi po Božjoj volji medju ljudima. (socijalni zakoni Up. 26,17; 6,1). Zapovest, da se sve ovo drži često se ponavlja u jednini ili množini ili kao svedočanstvo o Božjoj volji. Od ispunjenja zavisi život i dugo življenje u obećanoj zemlji. Zapovesti se moraju držati kako su dobijene. Ništa ne dodati i ne oduzeti da se ne oslabi Božja reč, nego se pokoriti kao Božjoj reči. Ova se misao ponavlja kod proroka (Jer. 26,2; Priče 30,6) i Otkr. 22,18.19 u istom smislu tvrdi i sam Hristos u Mt. 5,17, zato Novi zavet

323

nije ukidanje staroga, nego objašnjenje i ispunjenje. A da je držanje Božjih zakona život, iskusio je Izrailj nedavno, u slučaju idolopoklonstva Velfegoru (Broj 25,3.9). Zakoni kojima je Mojsije učio narod su Božije zapovesti. One će učiniti da će narodi govoriti, kako je samo u ovome narodu (Izrailju) Mudrost. Ova mudrost koja se ogleda ne samo u Solomunovoj mudrosti nego i u jevrejskoj jedinstvenoj religiji, medju neznabošcima, koju su ovi visoko cenili, je posledica veze sa živim Bogom, jer ovakvi dobri zakoni su samo od Gospoda. St. 9-14. Izrailj ne sme da zaboravi ono koje je čuo i video na Horivu. Ova Božja dela su temelj prave religije, božanske volje i garancija stvarne istine. Njima se ova božanska religija bitno razlikuje od svih mnogobožačkih religija, koje nemaju ovakvo jemstvo svog božanskog porekla. Izrazi: "A gora ognjem goraše do samoga neba" je retorsko slikanje veličanstvanog stuba od ognja, u kojem se javila Gospodnja slava na Sinaju, da bi ovo sećanje što jače utisnulo narodu. Iz ognja se čuo Božji glas, ali niko nije video Boga. (v. Izl. 33,20.23). Bog nema pojavu, vidljivi za ljudsko oko; zato i Izrailjci nisu mogli da vide Boga, nego su samo čuli glas, kad im je objavio svoj zavet, deset reči, koje je i na kamenoj ploči napisao. St. 15-24. Zato što nisu videli nikakav lik, moraju dobro čuvati svoje duše, da ga ne bi pravili i onda mu se klanjali. Nikakav lik ne smeju načiniti, ni od čoveka, niti od kakve životinje (što bi ih potsećalo na egipatski kult životinjama), niti od nebeskih tela. Razlog je ovoj zapovesti, što je Bog sve to stvorio i dao svim narodima na zemlji. Ali, oni su izabrali da se klanjaju stvorenju Božjem a ne Stvoritelju. (Rim. 1,21). Izrailjci koje je On izveo iz Egipta, ne smeju tako činiti; oni su izabrani i odvojeni od drugih naroda da budu njegov posvećeni narod, zato oni ne smeju da se klanjaju stvorenjima. Mojsije zatim iznosi kako radi njihovih reči i on je sam izgubio preimućstvo da predje preko Jordana; ali oni koji predju treba da se čuvaju da ne prekrše ovu Božju zapovest. St. 25-31. Da bi ovu opomenu pojačao, objavljuje Mojsije uništenje ili rasejanje medju neznabošcima kao kaznu za otpad od Boga. On se poziva na nebo i zemlju kao svedoke, da će se sve to ispuniti nad njima. bog je stavio ispred njih dva puta, život ili smrt; oni ne mogu slobodno da biraju (up. 30,19). Gospod će ih rasejati medju narode, gde će u bedi i nevolji propadati i samo će malo ostati. Oni će morati tamo služiti raznim bogovima, delima ljudskih ruku, koja su mrtva materija. Ali, ako se i tamo obrate, kao izgubljeni sin (Lk. 15,17), Bog će ih, radi zaveta sa njihovim ocima, zaštititi.

324

St. 32-40. Mojsije još jednom, na kraju svog prvog govora potseća Izrailja na stvaranje sveta, izbor i izbavljenje svoga naroda i na mnoga čudesa i znake (P.P. str. 406/1.2). On napominje i kaže: "Gospod je Bog tvoj milostiv Bog." Od kako je sveta Gospod nije učinio nikome to što je učinio svome narodu. "Je li kad čuo koji narod glas Božji gde govori ispred ognja, kao što si ti čuo i ostao živ?" Mojsije dalje napominje sve ono što je Bog učinio pri oslobodjenju Izrailja iz Egipta, "kušanjem" (dogadjaji u Egiptu sa Faraonom), "znacima i čudesima" (egipatska zla) i "ratom" (na Crvenom moru). Tu se pokazala svemoć Božja. Samo ovome narodu (Izrailju) je sve to pokazano, da bi znali da je Gospod Bog. Najzad, Mojsije rezimira sve što je hteo da kaže i napominje, da samo za ljubav njihovih otaca a ne radi njihove pravednosti (up. 9,5) Bog je tako postupao sa njima i vodio ih do obećane zemlje. Oni treba da pirznaju Boga za jedinoga gospodara neba i zemlje i da drže njegove zapovesti i uredbe da bi im bilo dobro u zemlji koju će nastaniti. 8. Izdvajanje tri utočišta za nehotimične ubice s one strane Jordana (4,41-43). Izveštaj o određivanju utočišta u osvojenoj zemlji s one strane Jordana, je umetnut između prvog i drugog Mojsijevog govora. Namera mu je bila da nauči Izrailjski narod, da se drže svih naredaba kad pređu s one strane Jordana. II. Drugi Mojsijev Govor Ponav. 4,44-24,19. Mojsije počinje svoje izlaganje zakona, svoj drugi govor uvodom (4,44-49), posle koga prelazi na ponavljanje dekaloga i opisivanje jakog utiska, koji je dobio kad je bio posrednik između Boga i naroda (5,5). "Ovo je Tora (zakon), koji Mojsije iznese sinovima Izrailjevim" U st. 45 iznosi se bliže opisivanje Tore, prema njihovim sastavnim delovima: "svedočanstva" (zapovesti, up. 6.1; Nem. 9, 14), "uredbe" ( propise o bogosluženju i pobožnom životu) i "zakone" (građanske). Zatim se iznosi i mesto prema Vet- Fegoru"; u zemlji; koju je Bog dao Izrailju. A. Suštena zakona i njegovo ispunjenje Ponav. 5,1-11,32. 1. Izlaganje zakona i njegovo obnarodovanje (5, 1-33) Svoje objašnjenje zakona počinje Mojsije ponavljanjem deset

325

zapovesti dobijenih od samog Gospoda. St. 1-5. je kratki uvod, koji ističe važnost i značaj objašnjenja ovoga zakona, koji je glavna sadržina i temelj Božjeg zaveta sa izrailjem. Ovaj zavet nije učinjen sa ocima (patrijarsima, up. 4,37), jer zavet na Sinaju se razlikuje od zaveta oca Avrama (up. Post. 15,18), iako je taj zavet podloga Sinajskoga. Istina, samo dMDojsije, Isus Navin i Halev od starijih su ostali u pom pokolenju, ali prisutna su sva deca mlađa od 20 godina, koja su učestvovala u davanju zakona na Sinaju. Ali, ovaj ugovor i nije načinjen sa pojedincima, nego sa celim narodom. Mojsije je morao biti posrednik jer se narod bojao prići Božjem veličanstvu. St. 6-21. Ponavljaju se deset zavetnih reči ili zakon, sa malo odstupanja, kao obajašnjenje, od teksta u Izl. 20, 2-17. St. 22-33. Mojsije objašnjava šta se nekada događalo na Sinaju, kada se narod uplašio od strašnih i veličanstvenih pojava Božje slave, što je samo ukratko opisano u Izl. 20, 15-18. Bog je neposredno izgovorio deset zapovesti narodu, a posle je govorio samo preko dMojsinja kao posrednika. Kao posredniku, dao je bog Mojsiju i dve kamene pločle zakona. ( up. Izl. 31, 18 sa Ponav. 9,10.11) Od st. 2427 iznosi se retorski što je kazao narod, a od st, 28-31. Božji odgovor narodu koji nije spomnut u Izl. 20. Gospod je odobrio govor naroda, jer su bili svesni nedostojnosti da stupe pred svetoga Boga, i onda dodaje: "O kad bi im bilo stce svagda tako da me se boje i drže sve zapovesti moje svagda, da bi dobro bilo njima i sinovima njihovim doveka." Zatim je Gospod naredio Mojsiju da raspusti narod po šatorima, a on da ostane pored Njega kao posrednik, da mu da zakon kojim će učiti narod. (4, 5). Mojsije im najzad savetuje da čine kako im je Gospod zapovedio, i da ne skreću ni levo ni desno od pravoga puta. 2. O ljubavi prema jedinome Bogu 6, 1-25. St. 1-3. U ovim stehovima se objašnjava svrha saopštavanja ovih Božjih propisa i nagoveštava blagoslov ako se ispune. Mojsije je morao da ih nauči ovim propisima pre nego što uđu u obećanu zemlju. Svrha mu je buđenje strahopoštovanja prema Bogu (up. 4.10) koje će prouzrokovati blagostanje i umnožavanje naroda, što je obećano ocima. St. 4-9. Od st. 4 počinje govor o zakonu Božjem, koji je samo razvijanje i objašnjenje dekaloga. Izlaganje počinje sa tumačenjem prve zapovesti. Smisao ove zapovesti je dvostruk: 1. Da je Gospod

326

(Jave) jedini apsolutni Bog koji ne zapoveda čas ovo čas ono nego samo što je bezuslovno i 2. da On zahteva ljubav "iz sveg srca svog i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje." Iz "sveg srca" znači ne napola ili samo delimično. Prvo je spomenuto srce kao organ osećaja, a naročito ljubavi zatim dolazi duša kao centar ličnosti čoveka, jer ljubav treba da prožme celo biće; najzad, i svom snagom fizičkom. Ljubav (u orig. želja naklonost) iz sveg srca je duhovno načelo, koje treba da je izvor i uzrok držanja zapovesti i poslušnosti, (strahopoštovanja), zapo je na prvome mestu spomenuta. Zato i sam Hristos kaže da o dve zapovesti, "ljubav" prema Bogu, je samo stvar srca a ne mosli. Ona treba da se uliva deci u svakoj prilici. Privezivanje ove zapovesti na ruku i čelo kao i na vratima kuće je samo slika duhovnog prihvatanja. Ona treba da postane navika u životu. St. 10-19. Mojsije opominje narod da u dobrome životu i sitosti zemaljskih dobara i blagoslova u obećanoj zemlji ne zaborave na Boga i njegova uputstva. To se događa kad neko uđe u dobro koje on nije stekao. Oni treba da pomisle na Boga i da ga se boje. To strahopoštovanje treba da je temelj njihovog proslavljanja Boga; jer to je sveti strah grešnika pred svojim Bogom. Bogu služiti i "Njegovim se imenom zaklinjati" označava izvesnu dalatnost, delom i rečima, koja treba da je na proslavu Boga. Ovo pozivanje Boga za svedoka ne odnosi se samo na zakletvu pred sudom nego i na ispunjenje okbećanja u privatnome životu. Poštovanje Boga trrba da se pokaže ne samo u odbacivanju idolske službe, nego i u neiskušavanje Boga mrmljanjem protiv Njega, kao što su činili kod Mase (u Rafidinu, Izl. 17, 1-7.) Neka drže njegove zapovesti i čine što je pravo u njegovim očima, i Gospod će oterati sve njihove neprijatelje ispred njih. St. 20-25. Ovi stihovi su samo proširenje st. 7. oni treba da uče svoje potomke o svrsi i značaju Božjih zapovelti i o divnom vođenju svoga naroda do obećane zemlje. 3. Zapovest o istrebljenju Hananaca i njihove idolske službe. (7, 126) St. 1-11.Izrailjski narod, kao izabrani sveti Božji narod ne treba da žali Hanance i da trpi njihovo idolopoklonstvo. Sam Bog je osudio ovih sedam plemena na istrebljenje, jer je njihov greh i bezakonje sazrelo. ( v. post. 15,16) I kad ih On tera ispred Izrailja i njima ih predaje, da ih istrebe. One ne smeju da sklapaju sa njima nikakav savez ili sporazum, niti da ih poštede. Ovde se spominje sedam plemena od Hanana (Post. 15, 19-21) one se pominju i u I.Nav. 3, 10 i 24, 11. a

327

negde se spominju samo 6 plemena jer se Gergeseni izostavljaju. Izrailjci se ne smeju mešati sa njima da ih ne bi zaveli na idolopoklonstvo. Sve njihove oltare i likove treba da raskopaju i unište. Izrailj je mali narod ali izdvojen od drugih da revno služi svome živome Bogu i suzbijaju isolopoklonstvo. Bog ih je izdvojio ne radi zasluga nego radi obećanja datog njihovim vernim ocima, zapo On traži od njih vernost i ljubav. Oni treba da znaju da je Gospod veran i drži svoje obećanje. On čuva one koji ga ljube i ne sruže se sa onima koji ga mrze. Zato, neka drže Božje zakone. St. 12-26. Ako se svega ovoga budu držali, slediće blagoslov, ispunjenje obećanja oscima. Ovaj blagoslov se sastoji u umnožavanju, ploda zemlje i stoke, u zaštiti od zla i bolesti, gube, kuge itd. Još jednom im Mojsije stavlja na srce da zatru idolopokloničke narode i unište njihove bogove. U st. 17-26 govori o slučaju, da se pomisli kako su oni mali prema tim velikim narodima. Onda neka se sete šta je Gospod učinio Egipćanima. On može to isto učiniti i drugim narodima, Bog je s njima, zato ne treba da se boje. Bog će te narode isterati i istrebiti, ali postepeno (up. Izl. 23, 30.31) će ih predavati njima u ruke, da se ne bi zveri namnožile u zemlji. Sve njihove kipove treba spaliti, i neka ne budu pohlepni za zlatom i srebrom, da se ne bi sami zapleli i uhvatili u zamku. Neka zapo ne unose u svoje domove zlatne i srebrne idole (up. I. Nav. 7), da ih ne bi stiglo prokletstvo. 4. Podsećanje na Božje vođstvo i opomena na uzvišenje i zaboravljanje na Boga (8, 1-20.) St. 1-6. Pored opasnosti od poštede Hananićana i njihovih bogova iz interesa, nerazumnog sažaljenja i lažne trpeljivosti, mogu Izrailjci da budu zavedeni bogatstvom, kada se nastane u hananskoj zemlji. Mojsije ih podseća na putovanje kroz pustinju i na Božje vaspitanje na poniznost, poslušnost i zavisnost od Boga. U nevolji se ogleda vera. Zato im i kaže: " držite i tvorite sve zapovesti, koje vam zapovedam danad da biste živi bili i umnožioi se." Bog je vaspitao svoj narod u pustinji. On im nije dao običnu hranu, na koju su ljudi navikli, nego ih je hranio sa manom. Tako im je pokazao "da čovek ne živi samo o hlebu nego o svemu što održava život. Ovu sekciju poniznosti i samoodricanja su oni naučili. U ovome smislu je i Hristos odgovorio kušaču (Mat. 4,4). Bog može naš život i na drugi način održati, čemu je dokaz padanje mane. Gospod se isto tako starao i za odelo, jer im ono nije oveštalo. Oni moranu priznati, da ih je Bog čuvao, kao Otac

328

što čuva svoje dete. St. 7-20. Izrailj treba da se podseti na ovo očinsko staranje i vaspitanje kad uđu u obećanu zemlju, gde je bogatstvo i izobilje, gde je kamen tvrd kao gvožđe, a u brdu ima rude. Izrailjci istina nisu vakili rude. Gvožđe i mjed, koje je David nabavio za građenje hrama dobavljao je on iz Sirije, mada je zemlja bogata gvožđem i bazaltom, a isto i kao gvožđe tvrdog kamena. U Livanonu ima tragova od rudnika bakra. Kad se Izrailj naditi, i u dobrim kućama nastni, neka ne zaboravi na Gospoda koji ih je izveo iz Misira, proveo kroz pustinju i dao ovu bogatu zemlju. Neka ne prepišu svome trudu i moći ovo blagostanje. Mojsije ih opet podseća na ropstvo i oslobođenje divnim Božjim načinom, na provođenje preko strašne pustinje, na vodu iz kamena u suhoj zemlji i manu u pustinji. Gospod ih je vodio kroz pustinju, nevolju i patnje za obećanu zemlju, gde će se odmoriti i uživati blagostanje. Tako je sa svom Božjom decom na ovoj zemlji, koja su ponizna i pripisuju svako dobro bošjem datu i milosti. Uvođenjem u obećanu zemlju, Bog je potvrdio svoje zavetno obećanje dato ocima izabranog naroda. Još jednom na kraju plodseća Mojsije na teške posledice zaboravljanja na Boga i idolopoklonstvo. 5. Opomena od samopravednosti. (9,1-10,11) Pored oholosti, koja zaboravlja boga a sreću i blagostanje pripisuje svojem naporima, da se istina prizna bošje dobročinstvo. ali da se ne uzme kao pravi dar Božje milosti, nego kao dokaz za sopstvenu pravednost i vrline. Protiv ove opasnosti opominje Mojsije. Oni će ući u obećanu zemlju ne zbog njihove pravednosti, nego zbog pokvarenosti tih naroda. Mojsije ih potseća na njihovo neverstvo od Sinaja do ulaska u zemlju, kao dokaz da nisu zaslužili ovu zemlju svojom vernošću i delom. St. 1-6. Bog ih sada uvodi u zemlju utvrđenih gradova i velikih ljudi (Enakovi sinovi) i On tera te narode ispred njih, da bi im dao ovu zemlju. On ne čini ovo što su oni pravedni i čisti, nego radi obećanja njihovim ocima i pokvarenosti tih naroda, premda je i Izrailj jedan tvrdovrat narod. St. 7-24. Mojsije ih potseća kako su gnjevili Gospoda i protivili se u pustinji, od izlaska iz Egipta pa do dolaska u Moavsku ravnicu. Od st. 8-21 iznosi on ukratko otpad na Sinaju sa zlatnim teletom, dok je on 40 dana postio i bio uposlen sa svetim stvarima, primajući deset zapovesti. Bog je predavši Mojsiju zavetne ploče poslao ga otpalome

329

narodu. Mojsije je razbio ploče pred narodom, kao znak otpada od Boga i kršenja zaveta. Zatim je opet morao, radi naroda, da posti i moli Boga 40 dana, da ih ne bi istrebio. Aron je bio razgnjevio Gospoda i za njega se Mojsije molio. mojsije iznosi i ovaj podatak, da bi narod uvideo kako su svi sagrešili. On istina još nije bio prvosveštenik, ali je bio na čelu naroda (Izl. 24,14). Ali ne samo tada nego više puta je narod razgnjevio Boga svojim gresima: kod Tovere, nezadovoljstvom zbog Božjeg vođstva (Broj. 11, 1-3), u Masi, mrmljanjem zbog nestašica vode (Izl. 17,1 i dalje) u Kivrot-Atavi (grobovi želja) zbog mesa (Broj. 11, 4 i d.) i kod Kdis- Varnije, neverovnjem. Red nije hronološki, nego po težini greha. Mojsije hoće da ih ubedi da su nepokorni otkada ih poznaje. St. 25-29. Mojsije dalje iznosi, kako je samo Božja milost zadržala opravdani gnjev prima nepokornome narodu. Od st. 26-29 iznosi se Mojsijeva posrednička molitva za narod, posle greha na Sinaju. Rezultat ove molitve se iznosi u 10, 1-11. To je ponovno davanje ploča sa zapovestima, potvrđivanje naslednog sveštenstva i nastavak puta za Hanan. Sadržina molitve (st. 26-29. up. Izl. 32,11-14) je Mojsijev odgovor na Božje reči: "siđi brže odavde; jer se pokvari narod tvoj." (Izl. 32, 7), a molba je: 2nemoj potrti naroda svojega i nasledstva svojega" (st. 26). Izrailj, nije Mojsijev narod nego Gospodnji, koga je ne Mojsije nego Bog izveo iz Egipta. Ovaj narod je tvrdoglav i nevaljao, ali Gospod treba da se seti njihovih otaca i obećanja, koja je njima učinio, da se ne bi reklo, da ih je sam njihov Bog izveo i ubio u pustinji. St.10, 1-5. Mojsije sada potseća na rezultatu svoje posredničke molitve. "U to vreme" naredio mu je gĆospod da isteše dve kamene ploče i da načini kovčeg za njih (up. 34, 1 i d.). On se ni ovde nije držao hronologije. Zapovest o pravljenju kovčega Bog je dao još pre otpada naroda (Izl. 25,10 i dr.), ali je načinjen tek kad se pravio šator od sastanka (Izl. 40,20). St. 6.7. Dalje Mojsije govori o Aronovoj smrti i postavljanju Eleazara, njegovog sina, za prvosveštenika. On ovaj događaj iznosi samo istorijski bez ikakvog uvoda i objašnjenja. Mojsije prelazi preko događaja sa Aronom u Moseru, jer želi samo da iznese posledice njegove posredničke molitve. Prvosveštenstvo, kao posredništvo se nastavlja, to je ovde glavno. Dolazak u kraj gde ima vode je u vezi sa nastavljanjem posredničke službe prvosvešrenika. St.8.9. Sada se Mojsije vraća u svome govoru i spominje izbor Levijevog plemena za svetu službu. ovde je reč o izboru celog

330

plemena gde se uključuje i sveštenstvo ( Aronovi sinovi) kao i o opisu njihove službe. Nošenje kovčega od zaveta kroz pustinju bila je istina dužnost Levita - nesveštenika (Katovaca. Broj. 4,4 i d.), ali u svečanim prilikama nosili su ga sveštenici (I.Nav. 3,3.6.8; 6,6; 1.Car. 8,3 i d.). Stajanje i služenje pred Gospodiom je isključivo sveštenička dužnost i služba,a Leviti su bili pomoćnici (up. Broj. 18,6.7.). Zato Levijevo pleme nema nasledstvo, (Broj. 18,20 odnosno sveštenika a st. 24 odnosno svih Levita). St. 10.11. Sada Mojsije završava sa iznošenjem događaja posle njegove posredničke molitve. Gospod ga je uslišio i ovaj put. On nije uništio Izrailj. Gospod naređuje Mojsiju da ustane i vodi dalje narod u obećanu zemlju, jer će ih Gospod ipak uvesti u tu zemlju. 6. Opomena na strahopoštovanje i ljubav sa obećanjem blagoslova za ispunjenje i prokletstvo za neispunjenje zakona (10, 12-11,32) St. 12-15. Strahopoštovanje, ljubavi i proslavljanje Gospoda je za telesnog čoveka teško ostvarljivo. Ali, posle svega što je Bog za njih učinio, to je samo po sebi razumljivo. Strahopoštovanje, koje može Božje milosrđe jedino pravilno da razume, budi ljubav, čiji se rod viki u služenju Boga svom dušom i celim srcem. Takvi su bili njihovi oci, zato su i bili omiljeni Gospodu i dobili veliko obećanje. St. 16-22. Pre svega Izrailjci moraju obrezati srca tj. biti spremni za primanje boožanske ljubavi, a ne da su i dalje tvrdoglavi tj. da se tvrdokorno protive bogu. Bez obrezanja srca nema strahopoštovanja niti prave božje ljubavi. Da bi opravdao ovu opomenu, Mojsije ih potseća na Božje biće i upravljanje. On je gospodar neba i zemlje. Gospod kao apsolutni Bog je silan i moćan. On je pravedni sudija i ne gleda ko je ko. On se stara za sirote, i napuštene. On štiti pravo sirotih i udovixa i stara se za potrebe stranaca, zato i oni ne treba da budu sebični prema ovakvima (Izl. 22,21). Po ovome će se videti, da li oni zbilja ljube Boga i bližnjega. (1. Jov. 3,10). Mojsije na kraju iznosi šta znači imati strahopoštovanje. Ono se izražava na tri načina: delom ("njemu služi"), u srcu ("njega se drži") i ustima ("njegovim se imenom kuni"). Ovu čast je Izrailj dužan Bogu. Oni imaju rzloga da ga hvale, jer je učinio velike i veličanstvene stvari, koje su dokaz Njegove božanske moći. Jedno od tih velikih dela je ovaj narod, koji se umnožio od sedamdeset duša, pod teškim uslovima. To je ispunjenje Božjeg obećanja u Post. 15,5.

331

St. (11),1-12. Ovde se podrobnije iznosi drugi zahtev Izrailju, pored strahopoštovanja i ljubavi prema Gospodu. Ona se ispunjava u izvršenju Božje volje u držanju zapovesti - uredaba, zakona. Mojsije stavlja na srce starijem pokolenju, sva Božja dela i čuda koja su oni doživeli, a za koja njihova deca ne znaju. To su oni koji su bili ispod 20 godina kad su izašli iz Egipta, a sad su 40 - 60 godina stari tj. ono iskusno pokolenje, koje je vaspitano u pustinji ("karanje Gospoda Boga svojega"). On spominje samo neke važnije dogadjaje kao dogadjaje u Egiptu, kod Crvenog mora i u pustinji propast Korejeve družine, ne spominjući njegovo ime zbog potomaka. Sve ovo treba da ih nagoni na držanje zapovesti, da bi bili jaki i duhovni, i dugo živeli u obećanoj zemlji. Mojsije dalje iznosi osobine ove zemlje, kao novi razlog za vernost Bogu. Hanan nije kao Egipat, gde plodnost zavisi od navodnjavanja ljudi, nego od kiše, koju Bog daje. Egipat je zemlja gde je Izrailj sejao rukama, a nogama ga natapao kao u vrtu. Tamo skoro nema kiše. Plodnost zavisi od poplave Nila, koja traje 100 dana, a posle se kanalima i spravama goni voda, a zemlja je celu godinu plodna. Ono "nogoma zalivao" svakako na misli na spravu za crpenje vode, pomoću točka, koji se okretao nogama. Pod ovakvim okolnostima rod je zavisio više od ljudskog rada, što nije slučaj sa obećanom zemljom. U ovoj zemlji će se sam Bog starati za navodnjavanje i rod će od njega zavisiti. St. 13-32. Zato, Izrailjci treba da su verni Gospodu, da drže njegove zapovesti i da ne padnu u idolopoklonstvo. Onda će Bog pustiti kišu i hraniti njih i njihovu stoku, a ako ne čine tako, Gospod će zatvoriti nebo, a oni će propasti. Da bi ove reči dobro upamtili treba oni i njihova deca da ponavljaju ove reči i vežu ih oko ruke na čelu i dovratnike od kuće, tj. da im je to uvek pred očima, na radu i kad sede kod kuće. (up. 6,6-9). "Kao dani nebu nad zemljom." (st. 21) znači, dokle god nebo stoji nad zemljom tj. večno. Ako tako čine Gospod će oterati sve neprijatlje ispred njih, i obećana zemlja će biti njihova. Od st. 26-28 se iznosi zaključak o svemu rečenom: blagoslov, ako se svega drže, i prokletstvo, ako ne poslušaju i odstupe od Božjeg puta i padnu u idolopoklonstvo. Ovo treba da se objavi sa dva brda. Garizima (blagoslov) i Evala (prokletstvo), koji se nalaze u obećanoj zemlji kod Sihema (v. Ponav. 27,28). Ova su dva brda izabrana jer su jedno prema drugom i podjednake su visine, a u sredini je zemlja, koju trebaju da nastane. Svakakao je jedno brdo bilo plodno a drugo neplodno, pa su odgovarala ovoj svrsi, ili iz jednoga je izlazio izvor a iz drugog ne.

332

B. OBJAŠNJENJE POJEDINIH GLAVNIH ZAKONA (Ponav. 12,1-26,19) "Uredbe i zakoni" o kojima je reč u ovom (posebnom delu) drugog Mojsijevog govora, odnose se na bilo veća date propise (ponavlaju se), bilo na nove propise, koji nisu izneseni u vreme davanja zakona na Sinaju. Cilj ovim propisima je verski, državni, građanski i domaći život Izrailja u Hananskoj zemlji, kao izabranog svetog Božjeg naroda. 1. MESTO I NAČIN PRAVE BOŽJE SLUŽBE. (12,1-32) St. 1-14. Ovde je reč o uredbama i zakonima, koji treba Izrailjci da drže dok su živi u obećanoj zemlji. Propisi o bogosluženju Izrailjaca počinju sa zapovešću da se razore sva mesta i unište svi oltari i likovi (kipovi) Hananskog idolopoklonstva. Idolopoklonici veruju da su na visini po lugovima i pod drvetima bliži bogovima. Tamo u senci obvije neka strava njihove duše, i oni se osećaju bliže božanstvu. Ali Izrailjci ne smeju tamo služiti Bogu nego samo na mestu, koje je sam Bog odredio. Bog ima svoj stan na ovoj zemlji. Mada je On u prirodi pokazao svoju silu i božanstvo na delima stvaranja, ipak On se javlja svom narodu na određenom mestu, gde je postavio stan svome imenu. Za vreme putovanja po pustinji njegov je stan bio u stubu od oblaka i ognja, a posle u šatoru od sastanka, kad je bio načinjen i najzad u Solomunovom hramu. "Namesti ime svoje" znači manifestovanje njegove prisutnosti gde Gospod postavi svoj stan, tamo treba da se prinose i žrtve, mada se On može da javi i na drugim mestima. Ovim je udaren temelj jedinstva bogosluženja u Izrailju. - Sve što je Mojsije ovde zapovedio je samo pooštrenje zapovesti u Izl. 20,23.24. "Mesto koje izabere Gospod Bog vaš" nije bilo samo Jerusalim nego i druga mesta, kao Silom, gde je bio namešten šator od sastanka po osvajanju cele zemlje (I. Nav. 18,1.) i gde je ostao za vreme sudija. Sam Gospod je izabrao ovo mesto (Jer. 7,12). Tek kad je David izabrao Jerusalim za prestonicu, on je na brdu Emonu načinio šator (2. Sam. 6,17.; 1.Dn. 16) i sazidao žrtvenik, i tada mu je preko proroka Gada objavljena Božja volja, da na gumnu Orne Jevusejina, gde se pojavio anđeo, načini žrtvenik. Tom zapovešću je i određeno mesto zidanja Gospodnjeg hrama (2.Sam. 24,18; 1.Dnev. 21,10.). Ovde je trebalo stalno da ostane njegovo ime. Na tom mestu neka prinašaju žrtve i donose razne prinose Gospodu, u Njegovu svetinju. Oni treba da se tamo pred Gospodom raduju i jedu

333

od prinesenih žrtava i darova. - U st. 11 spominje se i desetak. Ovde je reč o takozvanom "drugom desetku". U Broj. 18,21-24 stoji da je Gospod dao sve desetke Levitima, kao nasleđe, od čega oni opet treba da daju desetak sveštenicima. O nekoj upotrebi jednog dela desetka za jedenje "pred Gospodom" nema ni reči u celom Petoknjižju ( u ranijih četiri Mojsijevih knjiga), ni u ovoj knjizi koje je samo ponavljanje. Ništa nije novo naređeno, nego je samo unapred rečeno, što se kasnije objašnjava u st.17, 14,22 i d.; 26,12 i d. tj. o desetku od žita, vina (mošta) i ulja (tzv. "drugi desetak"), kao i prinosa od prvorođenih goveda i ovaca. Ovo se nije smelo da jede "u mestu svome" nego " na ovom mestu koje izabere Gospod Bog". Kad je put dalek da se sve donese na određeno mesto onda treba te tzv. "druge desetke" i prvine kod kuće prodati i za to kupitu u mestu gde je svetinja što je potrebno za veselje pred Gospodom. Prema ovome ovo donošenje desetka i prinosa od prvina bilo je u vezi sa veseljem pred Gospodom za koje se upotrebljavao desetak od žita, vina i ulja kao i mesa od prvorođenih čistih životinja, i drugo što se donelo dragovoljno.Ovaj se desetak ovde prvi put spominje, ali ne kao neki nov propis ili dodatak ranijim zakonima, nego kao neki u toku vremena nastali običaj koji je u vezi sa bogosluženjem u svetinji. U ovome veselju treba da uzmu učešća i deca sluge i mesni leviti, jer nemaju dela u zemlji i ako se ne daje uredno desetak, mogu da padnu u bedu. Na kraju još jednom Mojsije opominje da se čuvaju da ne žrtvuju na svakome mestu, nego na određenom. St. 15-19. Za vreme putovanje po pustinji životinje su se mogle klati samo pred šatorom od sastanka (Lev. 17,3-6), kao žrtvu. Kad uđu u obećanu zemlju moći će da kolju čiste životinje svuda za hranu, kao što su mogli da jedu i čisti i nečisti srnu i jelena, koji se inače nisu prinašali na žrtvu. Samo krv ne sme da se jede, nego da se prolije kao voda na zemlju, da je zemlja upije. St. 20-31. Ovi propisi će ostati na snazi i kad se granice zemlje prošire, što ovde misli na postepeno i potpuno istrebljenje. St. 21. iznosi razloge zašto će moći na svakom mestu da se kolje: "Ako bi bilo daleko od tebe mesto koje Gospod Bog tvoj izabere da onde namesti ime svoje..." Proris iz Lev. 17,3. i d. o klanju stoke samo na određenom mestu ovim se ukida. Samo ovakvo meso mora da se jede kao "srnu i jelena" tj. ne kao žrtvu. u krvi je duša zato se nikako ne sme jesti, nego politi na zemlju. To je pravo u Božjim očima. Mojsije još jedanput potseća na postupanje sa žrtvama i svetim stvarima. St. 28 je završna opomena da se drže poslednji saveti (st.25). - Sa st. 29-

334

31 vraća se Mojsije natrag i opominje da se čuvaju lukavog hananskog idolopoklonstva, i da ga ne traže, jer neznabošci veruju, da zanemarivanej domaćih bogova donosi nesreću zemlji. Oni su čak u svom idolopoklonstvu činili grozna dela, žrtvovali Molohu svoju decu i spaljivali ih. (Up. 3,18-21). - St. 32. je završetak ovog poglavlja ali je i u vezi sa ovim poglavljem koje govori o kažnjavanju 3 slučaja zavođenja na idolopoklonstvo. 2.KAŽNJAVANJE ZAVODNIKA NA IDOLOPOKLONSTVO (13,1-18) St.1-5. Prvi slučaj: Ako prorok ili neko ko u snu vidi znake i čudesa i oni se dogode, počne nagovarati narod da ide za lažnim bogovima, Izrailj ne sme da ga sluša nego da ga ubiju. Izrazi "prorok ili sanjač" odgovara božanskom načinu otkrivenja: "utvare" i "snovi", kojim sam Bog objavljuje svoju volju. (Broj.12,6). Iako se dogode najavljena čudesa i znaci ove lažne proroke ne treba slušati, jer nisu poslani od Bog i čudesa nisu od Njega, nego je to podražavanje učinjeno sotonskom silom, radi prevare(Mat. 24,24). Bog dopušta ovo da vidi da li ga njegov narod odista ljubi. Pravi Božji proroci se raspoznaju po tome, što oni drže Božje zapovesti i njemu služe . Ispunjenje znaka i čudesa nije kriterijum za njihovo Božansko ovlaštenje; oni hoće samo da zavedu Božji narod, i zato ih treba ubiti, da bi se istrebilo zlo iz naroda. Ovo treba da učine starešine (vlast) a ne pojedinci jer je opšta stvar. St. 6-11. Drugi slučaj. Ako bi zavođenje na idolopoklonstvo došlo tajno od najbližih krvnih srodnika i prijatelja, pa bi došao sukob između tela i duha, ne treba da se žali zavodnik i da ga se krije i štiti, on treba bez milosti da pogine kamenisanjem (Lev.20,2). Ruka ovakvog neka prva baci kamen na zavodnika. Ovo treba da bude za primer, da ceo Izrailj čuje i boji se, da ne bi učinio ovakvo zlo. Ovaj strah od kazne nije opšte načelo zakona, nego samo svrha da bi se održala ova zapovest. St. 12-18. treći slučaj. Kad ceo grad bude zaveden i padne u idolopoklonstvo, i neko iz ovog mesta to javi, onda starešine treba da ispitaju da li je to tačno, pa ako jeste, neka se svi stanovnici pobiju mačem, a grad sa svim što je u njemu na gomili spali. Ovakav grad se ne sme više podizati. 3. ZABRANA MNOGOBOŽAČKIH OBIČAJA ŽAJLJENJA (14,1-3)

335

Izrailj, kao sveti narod treba da se čuva mnogobožačkih običaja rezanjem i unakažavanjem tela pri izvršenju bola za umrlim. Da bi ovo duboko urezao u njihovu svest, Mojsije počinje ovu zabranu rečima: "Vi ste sinovi Gospoda Boga svojega". Bog ih je izabrao i pozvao za svoj sveti narod, zato neka ne čine neznabožačke običaje. 4. O ČISTOJ I NEČISTOJ HRANI (14,4-21; up.Lev.11.) Ovde se ponavljabitna sadržina Lev. 11. o čistoj hrani i da se ne jede mrcina, nit išto je gadno, niti da se kuva mlado u mleku matere. 5.UPOTREBA DESETKA OD PLODOVA (14,22-29). St. 22-27. Božji narod treba da svoju hranu posveti donošenjem tzv. "drugih desetaka" i prvina od stoke na sveto mesto, gde se nalazi Njegovo ime. Tamo neka jedu i vesele se pred Gospodom. Ova Mojsijeva zapovest da se desetkuje rod setve, u polju svake godine podseća nas na ranije rečeno u 12,6.7.17.18. Ovde se samo dodaje naredbi o desecima i prvinama da se oni prikupljaju u svrhu ceremonijalnog obreda preda Gospodom. Da se već u 12,6. i d. U. 15,19 i d. reč je opet o prvinama od stoke. "Desetak" od žita, vina i ulja, kao i "prvine" od stoke ješće se pred Gospodom, da bi se učili poštovati Gospoda i radovali se pred njim. Ovo treba da je momenat zajednice sa Bogom u strahopoštovanju. Ako ne može da se sve ovo zbog udaljenosti donese u naturi, onda se proda i kupi u mestu svetinje, jer se samo tamo sme jesti. St.28.29. Svake treće godine, treba sve ove desetke od te godine izdvojiti (iz sprema) i ostaviti u svome mestu (kod gradskih vrata), da bi se od toga hranili leviti, došljaci, siroti i udovice.Dakle, ove desetke ne treba nositi u mesto svetinje, nego kad se oni kupe a to je epri karaj usvake treaće godine ("godina desetka"; 26,12), treba ih dati levitima i siromašnima toga mesta. Tom prilikom treba izneti prinanje Gospodu i moliti za Njegov blagoslov. (v. 26,12 i d.) Ovaj desetak ne treba nazivati "treći desetak" kao što ga neki nazivaju, nego bolje "desetak siromašnih" jer on se samo po svojoj upotrebi razlikuje od "drugog desetka". Na kraju Mojsije napominje blagoslov, ako bi ovako činili.

336

6.O OPROSNOJ (SUBOTNOJ) GODINI (15,1-11) Odredbe o opraštanju i otpuštanju jevrejskih sluga se priključuju propisima o desetku siromašnih iz pogl. 14. Ne samo da Izrailjci treba da pruže svoja dobra siromašnima i bez poseda, nego i da ih ne tlače. Naročito treba da se poštuje ustanova oprosne (subotne) godine. Svaka sedma godina je oprosna godinaza braću svoga naroda. Te godine se ne može naplatiti dug. Ovde nije reč o potpunom opraštanju duga. Ovo jasno izlazi iz smisla subotne godine kad je reč o zemlji: (up.Izl.23,11). St.2 počinje ovako: "A opraštanje da bude ovako", dakle nije bezuslovno, potpuno otpuštanje duga. Ovo isto izlazi i iz reči: "Neka ne traži od bližnjeg svoga i od brata svoga, jer je oproštenje Gospodnje oglašeno". Ove odredbe o oprosnoj (subotnoj) godini nisu nikako dodatak ni proširenje zakona o subotnoj godini, nego samo objašnjenje ovog zakona. Kada vlasnik nije mogao ove godine uzimati plodove od zemlje, jasno je da nije mogao ni dugove naplaćivati. Reči "od tuđina traži" znače, da se od stranaca koji nisu u nikakvim prisnim odnosima sa Izrailjem, može tražiti dug, za razliku od bližnjih koji žive sa Izrailjem, jer oni znaju za subotnu godinu. Cilj je ovoj odredbi da se spreči siromaštvo u Božjem narodu. Verna Božja deca ne treba da se boje da će zbog opraštanja osiromašiti jer je Božji blagoslov nad njima, ako se drže njegovih propisa. - Izrailj treba da je uvek spreman da siromašnima pozajmi, rado, a ne da zatvori srce. siromašnih će uvek biti, pa i u bogatoj zemlji, jer se siromaštvo javlja ne samo zbog greha nego i kao kazna i vaspitno sredstvo za siromašne i