P. 1
De Stijl - Mondrijan - Proun

De Stijl - Mondrijan - Proun

|Views: 794|Likes:
Published by Jovana Čolić

More info:

Published by: Jovana Čolić on Aug 30, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

06/07/2013

pdf

text

original

LAZAR TRIFUNOVIĆ, Slikarski pravci XX veka, Priština 1982

(KANDINSKI –MALJEVIČ)-MONDRIJAN Bespredmetni svet
Kao i Maljevič i Mondrijan je prošao kroz kubizam ali je iz njegovih otkrića deduktivnom logikom izvukao zaključke koji su ga doveli do čiste apstrakcije. Sa Crnim kavadratom na beloj osnovi Maljevič je radikalno prekinuo sve asocijacije na realne oblike, želeći da stavi do znanja da suprematizam počinje iz praznine crnog kvadrata. Mondrijan je, suprotno tome, do kvadrata došao u drugom procesu redukcije viđenog. Nekoliko njegovih serija – Suvo drvo, Crveno drvo, Stabla u cvatu, Mrtva priroda sa posudom – pokazuje da se on na jedan motiv vraćao u svim fazama razvoja, pa možemo da pratimo kako u slikama teče prečišćavanje struktura i s oblika otpada sve što je osobeno, lično i nebitno. Mondrijan je bio kalvinista, teozof i puritanac, pa se i njegovo slikarstvo razvijalo postupno i logično, sledeći osnovnu težnju za redom. Od kubista je prihvatio analitički metod, svetlosnu organizaciju površine i oštru liniju i s tim sredstvima započeo proces velikog svođenja. Međutim, cilj njegove analize bitno je drugačiji. Pikaso razlaže predmet da bi došao do onoga što je u njemu izuzetno i pojedinačno, što ga razlikuje od drugih predmeta; Mondrijanova analiza ide za onim što je opšte i univerzalno, za strukturom koja je zajednička svim predmetima. Zbog toga on čitavu jednu deceniju između 1910 i 1920 odbacuje, svodi i sintetiše, tako da oblik prolazi kroz različite metamorfoze u kojima otkriva unutrašnju konstrukciju, zapravo onu apsolutnu pravilnost sadržanu ispod promenljivosti prirode, u njenog suštini. U takom postupku geometrija se pojavljuje kao prirodno sredstvo, ali i u njenom izrazu dolazi do redukcije jer iz slike postepeno nestaju oble i krive linije. Mondrijan je bio ubeđen da iza “promenljivih prirodnih formi leži nepromenljiva čista realnost” i da je novi plasticizam “čisto slikarstvo: izražajna sredstva su i dalje forma i boja, iako su oni potpuno interiorizovani; prava linija i plošna boja ostaju čisto likovna izražajna sredstva.” U slikarstvu je neophodno odbaciti sve što je subjektivno, doživljaj i osećanje, i odrediti ekvivalent forme i prostora kako bi se našao objektivan izraz realnosti. On kaže da bi “bilo najbolje da se neoplasticizam označi imenom realne umetnosti” ali pod pojmom realno i realistično ne podrazumeva kopiranje prirode, ni bilo kakav pokušaj da se na platnu izazove iluzija o nekom objektu, već realnost koja nastaje u granicama likovnih sredstava. Taj proces transformacije realnog najbolje razjašnjava termin “pozitivni misticizam” koji je Mondrijan uzeo od svog prijatelja filozofa Šenmekersa. On se može objasniti na sledeći način: “Mi sada učimo kako da u našoj imaginaciji prevedemo stvarnost u konstrukcije koje se mogu kontrolisati razumom, da bi se kasnije te iste konstrukcije vratile datoj prirodnoj stvarnosti, prodirući tako u prirodu pomoću plastične vizije”. Po tome je Mondrijan bliži Kandinskom nego Maljeviču jer i kod njega slika predstavlja preoblikovanu stvarnost, s tim što kod Kandinskog funkciju uobličavanja vrše zakoni unutrašnje nužnosti a kod Mondrijana kontrola razuma, ili plastička matematika (Šenmekersov termin) koja je podrazumevala metodičko razmišljanje umetnika u haosu stvarnosti. Neoplasticizam je u slici uspostavio egzaktni red i našao pravi odnos između materije i duha, života i umetnosti. Mondrijan čak kaže “da se umetnički izraz prave realnosti dostiže dinamičkim kretanjem u ravnoteži”, pa se zbog toga mora uspostaviti nekoliko opštih linija likovnih načela ekvivalentnosti. Pošto je morfologija ukinuta, boja se polaže plošno i organizuje ravnotežom suprotnosti između tri primarne boje: crvene, plave i žute i tri ne-boje:crne, bele i sive. Ne-boje imaju vrednost prostora, boje vrednost materije. Isto načelo sprovedeno je i u pravougaonom položaju horizontalne i vertikalne linije. Sredstva su jednostavna i njihov zadatak je da na osnovu kontrasta, opozicije i asimetrije, ostvare čiste plastične odnose. To metodično i racionalno konstruisanje, koje podseća na jezik matematike utoliko što i ona u prirodnim pojavama traži apstraktnu suštinu, Mondrijan je sprovodio odlučno i bez kompromisa, kako bi s platna odstranio sve što je senzibilnost, ekspresija, lični doživljaj. On površinu nije slikao, nego bojio tako kompaktno da se trag četke ne prepoznaje, kao što je svaku liniju povukao lenjirom, a ugao pedantno izmerio šestarom. Njegov cilj nije bio da stvara ličnu već nadindividualnu umetnost, koja je samo prividno hermetična a u suštini socijalna, etički čista, onako kako je sam pisao:

“Kroz kontrastnu i neutralizirajuću suprotnost, ravnoteža poništava individue kao zasebne ličnosti i stvara buduće društvo kao jedno pravo jedinstvo”. Treba uništiti čovekovu ličnost da bi sa slike progovorio čovek. Mondrijan je čvrsto verovao u demokratske ideale i u to da će se umetnost velike ravnoteže preneti u život i tu njegovu ideju ne treba zaboraviti bez obzira što ona danas liči na utopiju. “U budućnosti će čisti izraz plasticizma naše sredine zameniti umetničko delo. A da bi se uspelo u tome, neophodna je orijentacija ka univerzalnom postavljanju i rešavanju pritisaka prirode. Tada nećemo neophodno imati slike i skulpture, jer ćemo živeti u ostvarenoj umetnosti. Umetnost će iščeznuti u masi kada život sam dobije u uravnoteženosti”. Za Mondrijana to nije bila suva teorija. U vreme prvog svetskog rata 1917. on je sa Teom van Dusburgom pokrenuo časopis De Stijl gde su objavljivani mnogi članci o sintezi umetnosti koji su časopis pretvorili u istoimeni pokret. Oko njih su se pored slikara i skulptora (Bart van der Lek, Vantongerlo, Husar) okupili i mnogi arhitekti (Aud, Ritfeld, Vils i drugi). Uspeli su da ideje De Stijla i neoplasticizma prenesu u tipografiju, enterijer i arhitekturu, o čemu ubedljivo govori Ritfeldova Šreder-haus u Utrehtu, jedna prostorno opredmećena Mondrijanova slika. De Stijl je izvršio veliki uticaj na mnoge umetnike u Evropi, naročito na Bauhaus, u kome su i Mondrijan i Van Dusburg objavili po jednu knjigu i održali niz predavanja o mogućnosti integracije neoplasticizma s životom. Posle Van Dusburgove smrti 1931. De Stijl se ugasio. Mondrijan je nastavio da produbljuje svoje slikarstvo univerzalnih harmonija. Kad je izbio II svetski rat otišao je u Njujork. Tamo dolazi do izvesne promene. Iako horizontala i vertikala ostaju glavna struktura kompozicije, crne linije su nestale, boja je poletnija i radosnija, ritam življi, pravougaone trake uže, sa kružićima koji podsećaju na svetla velegrada (Brodvej bugi-vugi, Viktori bugi-vugi). Njegova umetnička poruka dobila je na kraju nešto više ljudske topline.

CONCEPTS OF MODERN ART, Penguin books 1981

DE STIJL, Kenneth Frampton, 1968 Evolucija i (rastvaranje) kraj neoplasticizma
De Stijl ili neoplasticizam je kao aktivan pokret trajao 14 godina, od 1917. do 1931. Karakteriše ga u osnovi rad tri umetnika, slikara Pit Mondrijana i Teo van Dusburga i arhitekte Gerita Ritfelda. Ostalih 7 članova originalne grupe od 9, formirane pod Van Dusburgovim vođstvom 1917. i 1918., tj.umetnici Van der Lek, Vantongerlo i Husar, arhitekti Aud, Vils i Van’t Hof, pesnik Kok posmatraju se kao katalizatori ali i kao relativno marginalne figure koje, iako su odigrale značajnu ulogu, nisu proizvele radove bilo fizičke ili teoretske, koji bi odgovarali zrelom stilu pokreta. Prvobitno je to bila slabo povezana grupa, koja je formalno zajedno istupila potpisujući prvi De Stijl manifest čiji je editor bio Van Dusburg, u prvom broju De Stijl časopisa koji se pojavio 1918. Grupa se stalno menjala i najmanje jedan član, Bart van der Lek1, napustio je nakon godinu dana a drugi poput, Ritfelda, regrutovani su kao zamena.

Uticaji

1

Bio je protiv preuranjenog jedinstva arhitekture i slikarstva. Za prvi broj časopisa De Stijl napisao je: “Svakoj umetnosti dovoljna su njena sopstvena sredstva izražavanja. Samo kada ova sredstva izražavanja svake umetnosti budu redukovana do čistosti..tako da svaka pronađe svoju suštinu kao nezavisni entitet, samo tada će veza biti moguća, u kojoj će se jedinstvo raličitih umetnosti samo manifestovati.”

Pokret je nastao kao spajanje dva povezana načina razmišljanja. To su prvo neoplatonistička filozofija matematičara dr Šenmekersa, koji je u Busumu 1915. i 1916. objavio svoje uticajne radove Nova predstava sveta i Principe plastične matematike, i “primljena” arhitektonska koncepcija Henrika Petrusa Berlagea 2 i Frenka Lojda Rajta. Kao što je holandski istoričar umetnosti H.L.C.Jaffe izjavio mora se priznati da je Šenmekers praktično formulisao plastičke i filozofske principe De Stijla kada je u svojoj knjizi Nova slika sveta referirao na kosmičke pre-eminencije ortogonala: ”dve fundamentalne potpune suprotnosti koje oblikuju našu Zemlju su: horizontalna linija sile, tj. kurs zemlje oko Sunca, i vertikalni, duboko prostorni pokret zraka, koji potiče iz centra Sunca”…i kasnije u istom radu napisao je da je De Stijl primarno koloristički sistem:”Tri osnovne boje su žuta, plava i crvena. To su jedine boje koje postoje….Žuto je pokret zraka… Plava je suprotna žutoj..Kao boja, plavo je nebeski svod, ona je linija, horizontalnost. Crvena je pandan žutoj i plavoj….Žuta zrači, plava “se gubi, povlači, crvena pluta.” Ovo je veoma različito od Weltanschauung Frenka Lojda Rajta koji pragmatično naglašava horizontalu kao “liniju porodičnosti”, kontrastnu liniju prerije protiv koje “inči u visinu dobijaju ogromnu snagu”. Wright takođe evocira potpuno homogeni ljudski napravljen svet kada je u svoj uvodnom tekstu prvog tima Wasmutha napisao: “…sasvim je nemoguće odvajati građenje i opremanje…..Sistemi grejanja, osvetljenje, same stolice i stolovi, kabineti i muzički instumenti, sastavni su deo jedne građevine”; i kasnije o ulozi umetnosti u vezi sa arhitekturom, “pravljenje prostora za stanovanje je potpuno umetničko delo po sebi, isto tako ekspresivno i lepo i čak više intimno povezano sa životom od bilo koje skulpture ili slikarstva.To je moderna američka prilika.” Rajtove ideje o takvoj arhitekturi već su se rasprostrle čitavom Evropom publikovanjem u Nemačkoj dva čuvena toma Wasmutha 1910. i 1911. Tako su ova dva povezana ali nezavisna pola misli, Šenmekersov i Rajtov, bili dostupni javnosti do 1915. Pojava Mondrijanovih postkubičnih kompozicija, sastavljenih od gotovo isključivo prekinutih horizontalnih i vertikalnih linija, poklapa se sa umetnikovim povratkom iz Pariza u Holandiju 1914, u vreme kada je naknadno u Larenu bio u gotovo svakodnevnom kontaktu sa Šenmekersom. Uticaj Rajtovih ideja odražava se na arhitekti Robertu Van’Hofu, koji je nakon predratnog boravka u SAD-u, u svojoj Huis-ter-Heide realizovao 1916. izvanrednu ranu vilu od armiranog betona dizajniranu u deriviranom Rajtovskom stilu. Ni Šenmekers ni Van’t Hof neće igrati značajnu ulogu u pokretu posle 1917. Do tada oni su već ispunili svoju svrhu. Ideje koji su oni postavili i demonstrirali brzo su prihvaćenje i transformisane posle rata od strane centralnih figura pokreta tj. Mondrijana, Van Dusburga i Ritfelda. Dve druge periferne figure imale su važnu ali kratku ulogu kao katalizatori za vreme neposrednog posleratnog perioda. Jedan je belgijski umetnik George Vantongerloo a drugi naprasit holandski pionir apstrakcije Bart van der Lek. Njihov doprinos bio je krucijalan; postavlja se pitanje da li bi se bez njih razvila karakteristična estetika tj. prelazak sa ranih radova iz 1917. na zreli stil 1923. za samo 6 godina. Očigledno je da Van Dusburgova čuvena apstrakcija krave iz 1916/17. mnogo duguje Van der Lecku, dok Vantongerlova skulptura Interlacija masa iz 1919. jasno anticipira u generalnim formama estetiku mase koju će iskoristiti Van Dusburg i Van Esteren u njihovoj Umetničkoj kući i Rozenberg kući, projektima iz 1923.

Razvoj pokreta
Estetski i programski razvoj pokreta može se podeliti u 3 faze. Prva od 1916. do 1921. je faza formiranja i koncentrisana na Holandiju uz neko autsajdersko učešće; drugu od 1921. do 1925. treba posmatrati kao period sazrevanja i internacionalnog širenja; treću faza od 1925. do 1931. treba posmatrati kao period transformacije i konačne dezintegracije.
2

Berlage je sam bio pod uticajem Rajta od publikovanja drugogo toma Wasmitha 1911. Od Gotfrida Sempera i njegovog učenika Berlagea neoplastcistički umetnici preuzimaju termin “De Stijl” – Stil. Umetnici De Stijla bili su veoma svesni uvođenja “stila” kao gotovo metafizičkog koncepta kada su 1919 u časopisu napisali: “Objekt prirode je čovek. Objekt čoveka je stil..Ideja stila je ukidanje svih stilova i na taj način stvaranje elementarnog plasticiteta; ona je senzitivna, spiritualna i ispred svog vremena”.

Mondrijanova pozicija u ovom razvoju važna je odrednica u sve tri faze. Zbog svog stoicizma i ozbiljnosti Mondrijan je uvek bio u stanju da održi izvesnu distancu od neposrednosti sveta koji ga okružuje. Već teozofski naklonjen Mondrijan je bio taj koji je u Larenu 1914. inicirao vezu između “pokreta koji će biti” i Šenmekersovih ideja. Takođe on je bio taj koji je uspostavio plodnu vezu sa Bartom van der Lekom u Lajdenu 1916; umetnik koji je uticao i na njega i na Van Dusburga. Ponovo Mondrijan je taj koji je konačno prekinuo vezu i sa De Stijlom i Van Dusburgom 1925, kasnijim “arbitrarnim” modifikacijama ortogonalnog formata koji je proklamovao Šenmekers.

1916-1921
Sem vile Roberta Van’t Hofa Huis-ter-Heide završene 1916. slikarstvo, skulptura i kulturna polemika uveliko određuju aktivnosti De Stijla u prvoj fazi tj. do 1921. Uprkos njegovoj ranoj saradnji sa Van Dusburgom J.J.P.Aud, koji je 1918. postao arhitekta grada Roterdama u 28 godini života, nikada nije bio, mora se reći, potpuno uključen u pokret – ni formalno, uzdržanošću od prvog manifesta, ni intelektualno, kao arhitekta u njegovim kasnijim radovima. Snažna naklonost ka simetriji ili stalno ponavljajućim simetričnim sistemima vidljiva je u Audovom radu sve do 1921. kada kida sve javne veze sa pokretom. Izuzetak je Purmersand fabrika 1919. gde su obilni asimetrični elementi postavljeni na inače simetričnu fasadu. Jan Vils, treći arhitekta član grupe i potpisnik manifesta, nastavio je da radi u jednako žalosnom Rajtovom stilu, sve dok nije napustio pokret 1921. Dakle, pre 1921. u strogom smislu nije bilo De Stijl arhitekata, kada se on ispoljava u unutrašnjim dizajnima Gerita Ritfelda. Zaista Ritfeld je bio taj koji je pod uticajem Van Dusburga i (posredno) Mondrijana prvi razvio arhitektonsku estetiku pokreta u celini. Godine 1915. i 1916. su godine Mondrijanovog boravka u Larenu i stalnih kontakata sa Šenmekersom. Za vreme ovog perioda nije proizveo doslovno nijednu sliku ali je pisao svoj teorijski esej, Neoplasticizam u slikarstvu, koji se prvi put pojavljuje kao “De Nieuwe Beelding in de Schilderkunst” 1917-18. u prvih 12 brojeva De Stijl magazina i koji je naknadno prerađen dva puta, na francuskom i engleskom. Le Néo-Plasticisme objavljen 1920, i zatim Plastic Art and Pure Plastic Art 1937 3. Do 1917. Modrijan je intelektualno na novom početku gde njegovi radovi predstavljaju serije kompozicija koje se sastoje od plutajućih, pravougaonih obojenih ravni. On zauvek napušta slikarsku paletu i tehniku svog postkubističkog perioda iz 1912-13., takođe i nervoznu staccato linearnost i eliptični format njegovog “plus-minusa” ili “okean”4 stila iz 1913-14. 1917. i Mondrijan i Bart van der Lek došli su, nezavisno, do formulacije onoga što su smatrali potpuno novim “čisto plastičnim” redom, sa Van Duzburgom koji ih je uskoro pratio. Međutim, Modrijan je u ovo vreme još uvek okupiran plitkom prostornom dislokacijom pomoću bukvalnih i fenomenoloških preklapanja obojenih ravni (plava, rose i crna), dok su njegove kolege Van der Lek i Van Dusburg više okupirani strukturalnom ravni same slike. Ovo su postigli pomoću skrivenog geometrijskog poretka uskih traka boje (rose, žuta, plava i crna) unutar dominantnog belog polja. Van Dusburgova “krava” datira iz ovog perioda kao i Ritam ruskog plesa, godinu kasnije 1918. Na oba rada uticao je Van der Lek. Ipak u kontrastu su sa Van der Lekovom Geometrijskom
3

Reč neoplasticizam potiče od holandskog nieuwe beelding iskovanog prvi put u knjizi Senmekerska Nova slika sveta. Beelding se može prevesti sa nešto širim konotacijama na nemački kao Gestaltung. “Le Néo-Plasticisme” je prvi put objavljen 1920 od strane Léoncea Rosenberga, Pariz. “Plastic Art and Pure Plastic Art” prvi put objavljena 1937 u Circle, London, editori J.L.Martin i N.Gabo. Ovom eseju Mondrijan je dao podnaslov “Figurative Art and Non-Figurative Art”. Šta je Mondrijan nameravao novom plastičnom umetnošću najbolje je izraženo njegovim rečima: Postepeno umetnost pročišćava svoja plastična sredstva i tako se ispoljava veza među njima (npr. između figurativnog i nefigurativnog). U našem vremenu pojavljuju se dve glavne tendencije: jedna održava figuraciju druga je eliminiše. Dok prva primenjuje manje-više komplikovane i pojedinačne forme, poslednja koristi jednostavne i neutralne forme ili konačno slobodnu liniju i čiste boje….Nefigurativna umetnost privodi kraju antičku umetničku kulturu..kultura posebnih formi približava se kraju. Kultura utvrđenih odnosa je započela. 4 Termin “okeanski stil” prikladan je iz dvostrukih razloga. Prvo zbog naziva radova “More”, “Pristanište i okean” itd. i zbog Mondrijanove sklonosti ka “okeanskom osećanju” u frojdovskom smislu.

kompozicijom br.1 i Mondrijanovom Kompozicijom u plavom, A, koje se mogu uporediti sa neoplastičnim radovima prethodne godine. 1917. je takođe godina čuvene Crveno-plave stolice Gerita Ritfelda. Jednostavan komad nameštaja, derivat viktorijanskog kanabeta, prva prilika za projektovanje neoplastične estetike u “stvarni” trodimenzionalni objekt. Trake i ravni Van der Lekovih i Van Dusburgovih kompozicija po prvi put predstavljaju artikulisane i razmeštene elemente u prostoru. Ono što je zanimljivo kod ove stolice je to što je napravljena isključivo od primarnih boja sa crnim linearnim okvirom; kombinacija koja će zajedno sa sivom i belom postati kanonska skala De Stijla. Iznenađujuće je da Ritfeld kao autsajder uspostavi bojenu skalu neoplasticizma jer se ni Van Dusburg ni Mondrijan još nisu ograničili na primarne boje. Bart van der Lek je jedini radio sa osnovnim bojama u ovo vreme. Sa ovom stolicom Ritfeld je takođe demonstrirao po prvi put otvorenu arhitektonsku prostornu organizaciju koja je ne samo odgovarala širem kulturnom programu pokreta već je oslobodila estetiku od Rajtovog uticaja. Još uvek je uključivala Gesamtkunstwerk ali nezavisno od bioloških “formalnih sila” XIX-vekovnog sintetičkog simbolizma; tj od gestualne i tekstualne ekspresivnosti poznog Art Nouveau-a. Samo nekoliko, ako ijedan, od Ritfeldovih neposrednih kolega bili su u stanju da prepoznaju puni estetski potencijal skromnog “elementarnog” nameštaja koji je proizveo između 1918. i 1920., bife, kolica itd. Iako su svi ovi elementarni komadi bili napravljeni od nezakovanih pravolinijskih elemenata (tj. od artikulisanih drvenih greda i ravni jednostavno spojenih) nijedan od njih nije nagoveštavao puni trodimenzionalni koordinatni sistem koji će postati očigledan u Ritfeldovom dizajnu za radnu sobu dr Hartoga u Maarssenu 1920. Svaki komad nameštaja, uključujući i osvetljenje, potpuno su “elementarizovani”5, a efekat je bio sugestija serija planova u prostoru, i horizontalno i vertikalno. Od ovog dizajna do priznatog remek dela De Stijla, Šrederove kuće u Utrehtu 1924, samo je jedan korak. Ovaj korak bila je Ritfeldova tzv. Berlinska stolica, dizajnirana 1923, obojena tonovima sive. Ovo je prvi Ritfeldov potpuno asimetrični komad koji je pokrenuo čitavu seriju potpuno asimetničnih radova u sledeće dve godine; sto, orman za čarape, metalni sto. Kao što je Teodor Braun primetio Ritfeld je “bukvalno skicirao prostornu konstrukciju Šrederove kuće” u svojoj berlinskoj stolici iz 1923. U Ritfeldovom radu evolucija naoplastičkog arhitektonskog stila je gotovo direktno primetna. Postoje 4 generička komada i ovi postavljeni u evolutivne sekvence su Crveno-plava stolica iz 1917., dr Hatogova radna soba 1920., Berlinska stolica 1923. i Šrederova kuća iz 1924. Do kraja 1921. originalni sastav De Stijl grupe radikalno je promenjen. Van der Lek, Vantongerlo, Van’t Hof, Aud i Kok napuštaju je. Odmah nakon primirja Mondrijan se vraća u Pariz. Ritfild je počeo da gradi svoju praksu u Utrehtu, Van Dusburg je započeo misionarsko širenje stila u njegovom još uvek nerazvijenom stadijumu. Sveža krv De Stijla 1922. odražava Van Dusburgovu posleratnu internacionalnu orijentaciju. Od novih članova te godine samo je jedan holanđanin, arhitekta Cor van Esteren. Ostali su bili rusi i nemci; arhitekta El Lisicki i filmadžija Hans Rihter. Na Rihterov poziv Van Dusburg prvi put odlazi u Nemačku 1920. a iza ove posete sledi zvanični poziv od Valtera Gropijusa da dođe u Bauhaus sledeće godine. Poseta 1921 izazvala je lokalni skandal čije su posledice postale legendarne. Po Van Dusburgovom dolasku u Vajmar on je odmah napao individualistički, ekspresionistički i mistički pristup koji je u to vreme prevladavao u Bauhausu; podređen tada didaktičnom prisustvu Johanesa Itena. Suočen sa neprijateljskim prijemom Van Dusburg je otvorio svoj atelje pored škole gde je držao kurseve iz slikarstva, skulpture i arhitekture. Odziv studenata bio je trenutačan i entuzijastičan i Gropijus je bio primoran da zauzme stav i da izda dekret kojim se zabranjuje svim studentima da posećuju njegove kurseve. Van Dusburg je pisao pesniku Anthony Koku,

5

Elementarizam kao estetika dematerijalizovanja formi u prostoru pojavljuje se kao ideja ranih 20-tih zahvaćujući aktivnosti Lisickog. Nemački manifest Aufruf zur Elementaren Kunst koji označava elementarnu umetnost jednostavnom “sagrađenom samo od njenih samih elemenata” i oslobođenu, za razliku od suprematizma filozofskih konotacija, pojavljuje se 1921 u De Stijlu sa potpisima Hausmana, Arpa, Punija i Moholj-Nađa.

Sve sam radikalno preokrenuo u Vajmaru. To je najčuvenija akademija, koja sada ima najmodernije učitelje! Svako veče obraćao sam se studentima i prosuo sam otvor novog duha svugde. “stil” će se ubrzo pojaviti ponovo, radikalniji. Imam ogromni energiju i sada znam da će naše ideje trijumfovati: iznad svega i svačega. Uprkos Gropijusovim sankcijama borba se nastavila nesmanjenim intenzitetom 1922. i tokom 1923., kada je nakon postavljanja velike izložbe u Landes muzeju u Vajmaru Van Dusburg otišao sa Cor van Esterenom da uspostavi novi radni centar u Parizu. Uprkos tome, uticaj njegovih ideja na Bauhaus, studente i profesore, bio je veliki. Bauhausovi dizajni jedan za drugim, nakon njegovog boravka, svedoče o ovom uticaju, i čak je i Gropijus 1923. projektovao okačeno, viseće svetlo za svoju radnu sobu, koje je veoma podsećalo na Ritfeldov dizajn za dr Hartoga. Važniji za razvoj De Stijla, međutim, bio je Van Dusburgov susret sa ističnoevropskim pandanom, ruskim grafičarem, slikarom i arhitektom Elizarom Lisickim.

1921-1925
Kao rezultat ovog susreta druga faza razvoja De Stijla veoma je podređena ogromnom uticaju elementarističkih pogleda Lisickog. Iako je Jaffé naklonjen tome da ovu promenu u orijentaciji pripiše Van Esterenovom ulasku u De Stijl u to vreme, svi dokazi govore o tome da su i Van Dusburg u Van Esteren pali pod uticaj Lisickog; jer Cor van Esteren je do ovog vremena bio prilično konzervativan dizajner. Do 1920. Lisicki je već razvio u Vitebsku, sa svojim suprematističkim mentorom Maljevičem, svoje sopstvene poglede na elementarističku arhitekturu. Ovo povezivanje dve veoma slične ali ne i identične arhitektonske koncepcije, suprematističkog i neoplastičkog elementarizma, svaki razvijen nezavisno jedan od drugog, zanemaren je događaj od krucijalnog značaja za istoriju XX-vekovne primenjene umetnosti. U svakom slučaju Van Dusburgovi radovi neće biti isti nakon susreta sa Lisickim 1921. Najbolji dokaz su crteži koji su on i Van Esteren počeli da proizvode sledećih godina – aksonometrijske ili hipotetične arhitektonske konstrukcije u kojima glavni planarni elementi uslovljavaju plitkoću sekundarnih planova koji nelogično plutaju u prostoru oko svojih centara gravitacije. Ove radove treba posmatrati kao odgovor na prostorni izazov postavljen od strane Proun stila Lisickog iz 1920. Van Dusburg je toliko bio okupiran ovim stilom da je odmah počeo da traži načine njegovog inkorporiranja u De Stijlov način razmišljanja. Tako je Lisicki postao član De Stijla 1922., i Van Dusburg je ovom prilikom ponovo štampao njegovu čuvenu tipografsku bajku za decu iz 1920. Priču o dva kvadrata u De Stijlu 6-7. Štaviše, Van Dusburgovi “konstruktivistički” dizajni za korice magazina De Stijl posle 1920. u velikom su kontrastu sa Husarovim koricama iz perioda 1917-20. Ova promena predstavlja svestan prelazak sa crnog logotipa duborezanog u drvetu na klasični raspored “elementarne” estetike prikladnije za modernu štampu. 1923. Van Dusburg i njegov novi saradnik holandski arhitekta Cor van Esteren uspeli su da javno kristališu arhitektonski stil neoplasticizma na izložbi njihovih zajedničkih radova u Léonce Rozenbergovoj Galerie de l’Effort Moderne u Parizu. Izložba je imala trenutačni uspeh i ponovo je postavljena i na drugim mestima u Parizu i kasnije u Nantu. Obuhvatala je, pored pomenutih aksonometrijskih studija, njihov projekat za Rozenberg kuću (modele i planove) i dva druga semena rada, studiju za enterijer univerzitetskog hola i projekat za Umetničku kuću. U isto vreme u Holandiji Husar i Ritfeld sarađuju na dizajnu za malu sobu koja je trebala da bude sagrađena kao deo Grosse-Berliner Kunstausstellung 1923. – Husar je dizajnirao ambijent, Ritfeld nameštaj, uključujući i važnu Berlinsku stolicu. Istovremeno Ritfeld je radio sa madam Šreder na dizajnu i detaljima Šrederove kuće. Mora se naglasiti da je ova kuća rezultat njihovog zajedničkog napora- klijent gospođa Trus Šreder-Šrader naknadno postaje član De Stijla. Sa ovim iznenada proizvedenim radom, gotovo isključivo arhitektonskim, neoplastički arhitektonski stil postaje kristalizovan. Njeni široki principi postaju prepoznatljivi. Dinamični asimetrični raspored artikulisanih elemenata; prostorna eksplozija svih unutrašnjih uglova koliko god je to moguće; upotreba niskoreljefnih obojenih pravougaonih oblasti radi struktuiranja i modulacije unutrašnjih prostora

i na kraju usvajanje primarnih boja u svrhu akcentuacije, artikulacije, recesije itd. Šrederova kuća, sagrađena 1924, bila je direktno otelotvorenje Van Dusburgovih 16 tačaka plastičke arhitekture (16 Points of a Plastic (Beeldende) Architecture), objavljenih u vreme njenog dovršavanja. Gornji sprat i glavni nivo ove dvospratne kuće suštinski pojašnjava Van Dusburgove glavne tačke, u kojima objavljuje da je nova arhitektura najpre i pre svega dinamična arhitektura otvoreno-skeletne konstrukcije – slobodna od opterećujućih zidova koji nose teret i od ugnjetavačkih otvora u takvim zidovima. Njegova glavna tačka br.11 glasi: Nova arhitektura je anti-kubična, tj. ne pokušava da zamrzne različite funkcionalno prostorne ćelije u jednu zatvorenu kocku. Pre razbacuje funkcionalne prostorne ćelije centrifugalno oko jezgra kocke. Na ovaj način sredstva, visina, dubina, širina i vreme, (zamišljeni četvrodimenzionalni entitet) približavaju se potpuno novoj plastičnoj ekspresiji u otvorenim prostorima. Na ovaj način arhitektura zahteva manje-više plutajući aspekt, tako reći, radove u suprotnosti sa gravitacionim prirodnim silama. U svim aspektima Šrederova kuća ispunjava Van Dusburgovu specifikaciju određenu u ovih 16 tačaka; ona je elementarna, ekonomična, funkcionalna i bez prethodnika. Podjednako se može posmatrati kao nemonumentalna i dinamična; kao anti-kubična po svojim formama i anti-dekorativna po bojama. Ipak ona je, iz tehničkih i finansijskih razloga, na kraju sagrađena kao tradicionalna struktura od cigle i drveta a ne kao idealan tehničko-skeletni sistem koji je postulirao Van Dusburg.

1925-1931
Treća faza je postneoplastički razvoj praćen dezintegracijom. 1924. dolazi do dramatičnog razlaza između Mondrijana i Van Dusburga oko uvođenja dijagonale. Ovaj sukob izazvao je Mondrijanovo napuštanje grupe na čije je mesto nominovan Brankuzi. Prvobitno jedinstvo grupe više ne postoji. Na Van Dusburga utiče levo krivo anti-umetničkog konstruktivističkog koncepta, gde su socijalne snage i sredstva tehničke proizvodnje te koje određuju formu, nezavisno od “idealnih” formi univerzalne harmonije tj. formalnog sveta Gesamtkunstwerka, kojoj sve druge forme moraju biti podređene. Van Dusburg je shvatio da realizivanje takvog Gesamtkunstwerk ideala može rezultirati samo arbitrarnom, veštački ograničenom kulturom – hermetično zapečaćenom od “banalne” produkcije objekata svakodnevne upotrebe. Takva bi kultura u svakom slučaju postala nerazdvojno antipatična na programske ciljeve De Stijla za ujedinjenje umetnosti i života. Izgleda da je Van Dusburg, bar u svojim radovima, prihvatio rešenje ove dileme koju je ponudio Lisicki. To rešenje sastoji se u odvajanju različitih modele operacija i proizvedene forme tehnički i umetnički uvedene na različitim nivoima građenja ambijenta. Tako nameštaj, oprema, instrumenti i sprave, “spontano” proizvedene od strane društva mogu biti prihvaćeni kao ready-made tipovi objekata kulture – dok na makro nivou prostor koji obuhvata takve objekte još uvek zahteva moduliranje i poredak po principima svesnog estetskog čina. Ovaj pogled Van Dusburg je formulisao, u ekstremnim i unekoliko nekonzistentnim anti-umetničkim terminima, u svom eseju Ka kolektivnoj konstrukciji, objavljenog 1924; tu on govori o postizanju objektivnijeg tehničkog i industrijskog rešenja kada je u pitanju problem arhitektonske sinteze. Pod 7 tačkom manifesta koji prati tekst čita se “odredili smo pravo mesto boji u arhitekturi i objavljujemo da slikarstvo bez arhitektonske konstrukcije nema razloga za postojanje.”Ovo je polemika koja će se ispoljiti u njegovom poslednjem velikom radu, moćnom enterijeru za Café L’Aubette u Strazburgu 1928. Ritfeld je imao malo profesionalnog kontakta sa Van Dusburgom posle 1925. Ipak, njegov rad se razvija u kompatibilnom pravcu, tj. postepeno od “elementarizma” Šrederove kuće i njegove serije stolica sa merdevinastim naslonima između 1917. i 1925,, ka objektivnijim rešenjima koja proizilaze iz novih tehnika. Dok je razlog Van Dusburgovog odstupanja od kanona neoplasticizma bio intelektualan, Ritfeldov je tehničke prirode. Ritfeld je krenuo tim putem redizajnirajući naslone i sedeće delove svojih poznih modela stolica sa naslonom poput merdevina u zakrivljene ravni, ne samo zato što su takve površine bile udobnije već i zato što su posedovale veću strukturalnu snagu. Ovo skretanje vodilo je

prirodne do drvne laminacije i odatle je bio samo na korak, jednom kada je neoplastička ortogonalna estetika bila napuštena, do pravljenja stolica od jednog komada iverice, šperploče, i to je dostigao u dve verzije 1927., jednom sa a drugom bez cevastog metalnog pod-okvira. Ritfeldova arhitektura posle 1925. prolazi kroz paralelan razvoj. Šrederova kuća, sa izuzetkom potpuno promašenog pokušaja građenja u Wassenaaru 1927., nikada neće biti ponovljena. Te godine međutim realizovao je malu dvospratnu šoferovu kuću u Utrehtu otprilike iste veličine. Ova kuća je produkt istog tehnološkog determinizma njegovih stolica od jednog komada. Određene karakteristike Van Dusburgove plastične arhitekture još uvek se mogu zapaziti, ali većina ih je odsutna. Uprkos njenoj naglašenoj asimetriji ona je daleko od anti-kubičnosti. To je definitivna zatvorena kutija. Njena struktura doduše zaista je skeletna ali nijedna ravan ne izgleda kao da lebdi u prostoru. Ne koristi primarne boje. Njena oslikana crna površina je umesto toga prekrivena rešetkastim paternima malih belih kvadrata. Ovakva završna obrada oslikava konkretna debla od kojih je spoljašnjost napravljena. Sem horizontalnih i vertikalnih čeličnih kaiša postavljenih u modularnim intervalima da drže ove betonske module nema drugih podela jednostavne kubične mase. Koliko god dobro balansirana to je arhitektura objektivne tehnike pre nego demonstracija neoplastičkog univerzalog ekvilibrijuma. Strazburški Café L’Aubette sastoji se od dve velike javne prostorije plus pomoćnog prostora smeštenog unutar postojeće XVIII-vekovne školjke. Ove sobe je dizajnirao i realizovao Teo van Dusburg u saradnji sa Hans Arpom i Sofi Arp 1928/9. Van Dusburg je odredio temu zidnih površina moduliranih plitkim reljefima, dok je svaki umetnik dizajnirao sobu. Sa izuzetkom dvodimenzionalnog murala u “caveau-dancing”, plitko-reljefni paneli korišteni su u svim slučajevima za podelu unutrašnjih zidnih površina. U svakoj prostoriji boja, osvetljenje i oprema integrisani su u totalnu kompoziciju. Van Dusburgova shema je razrada njegovog projekta za univerzitetski hol koji je zamišljen kao suprematistička antiperspektivna “raspodela” tradicionalnih De Stijl elemenata. Van Dusburgova Aubette soba bila je slično rabijena divergirajućim linijama dijagonalnog reljefa, prelazeći direktno od zidova preko tavanice. Međutim, od krucijalnog značaja bio je njen nameštaj, jer nema nijednog “elementarističkog” komada. Stolice su bile à la Thinet proizvodi od savijenog drveta po Van Dusburgovom dizajnu. Detalji su bili iskreni i jednostavni. Metalne cevaste veze npr. nisu bile artikulisane već jednostavno zavarene u jednoj ravni dok se glavno osvetljenje sastojalo od obične sijalice koja se spuštala sa metalne cevi okačene na tavanici. O ovom dizajnu Van Busburg će napisati: “Trag čoveka u prostoru (sa leva na desno, ispred ka nazad, odozgo nadole) je od fundamentalnog značaja za slikarstvo u arhitekturi…..U ovom slikarstvu ideja nije vođenje čoveka preko oslikanih površina zida, da bi mu se dopustilo da posmatra slikarski razvoj prostora od jednog zida ka drugom, već je problem postići simultani efekat slikarstva i arhitekture.” Ovo je Proun-Raum pristup par excellence, u kome čitav kompleks dostiže integraciju kroz raznolike estetske tretmane u skladu sa objektima i njihovim veličinama; jedan zakon primenjuje se za ukupan prostor a drugi za opremu. Café L’Aubette, završen 1928, poslednji je neoplastički rad od značaja. Nakon toga većina umetnika koji su još uvek bili povezani sa De Stijl idejama, uključujući i Van Dusburga, potpali su pod uticaj antiumetničke “nove objektivnosti” koja potiče od internacionalnog socijalizma i primarno je zainteresovana za tehnička dostignuća novog socijalnog poretka. Stoga Van Dusburgova sopstvena kuća u Meudonu, 1929/30., jedva da ispunjava bilo koju od njegovih 16 tačaka plastične arhitekture. To je u osnovi utilitarna kuća-atelje od ojačanog betona i blok konstrukcije, koja površno podseća na tip zanatlijske kuće koje je Korbizje projektovao ranih 20-tih. Za prozore Van Dusburg je odabrao standardne francuske ešarpe a za enterijer nameštaj od cevastog čelika. Do 1930. neoplastički ideal sveta univerzalne harmonije napušten je, najpre internacionalno polemičkom nekonzistentnošću i kontraverzom, a kasnije uticajem spoljašnjeg kulturnog pritiska. Kao ideal bio je još jednom sveden na polazne osnove, na njegovo poreklo u okviru apstraktnog slikarstva. Ipak Van Dusburgova zainteresovanost za univerzalni red ostala je nepromenjena jer je u svojoj poslednjoj polemici sa naslovom Manifeste sur l’Art Cincrete 1930. napisao: “ako se sredstva izražavanja oslobode svake partikularnosti ona su u harmoniji sa konačnim krajem umetnosti, što znači dostizanje univerzalnog jezika.” Međutim, kako ta sredstva postaju oslobođena nije precizirano.

Teo van Dusburg je umro u sanatorijumu u Davisu, Švajcarska 1931. u 48 godini. Sa njim umro je u duh neoplasticizma. Od originalnog holandskog De Stijla samo je Monrijan ostao aktivan.

• I.TOMASSONI, Pit Mondrijan, ZG 1971 Čista apstrakcija
Osnovni cilj evropskih nefigurativnih pravaca prvih godina XX veka (konstruktivizam, suprematizam, neoplasticizam, bauhaus, Valori plastici itd.) bio je da daju vizuelni oblik racionalnoj svesti sveta, shvatajući oblik kao sam logos skrivene racionalnosti realnog. Budući da se svođenje čovekovog iskustva na racionalni red može ostvariti samo vanjskim postupcima, estetski je stupanj u tim traženjima nerazdvojno povezan sa etičkim redom, koji se u religioznoj umetnosti iskazuje u kontemplativnoj sferi transcendentalnog a u savremenom svetu u različitim ambijentima i društvenim strukturama. Zato umesto dramatične prirode baroka, koja se nadovezuje na srednjevekovnu metafiziku i renesansni idealizam, stupaju težnje savremenog društva stvorenog na naučnim i tehnološkim temeljima, koje u apsolutnom i “konkretnom” racionalizmu čiste plastičke apstrakcije nalazi vizuelnu kodifikaciju koja najviše odgovara jasnom i harmoničnom sagledavanju istorijskih zakonitosti i reda. Obrazac takvog razmišljanja predstavlja novi plastički red Mondrijana koji je razvio načela De Stijla, narigoroznije i najčvršće fundirane teorije apstraktnih kretanja.

De Stijl, osnove i pretpostavke
U autonomiji umetničkog dela prevladana je ličnost, pojedinac se gubi u zajednici i postavlja se nova vrsta odnosa između čoveka i stvarnosti. Mondrijan je dao najreprezentativnije svedočanstvo slike sveta u XX veku. Sam je napisao u prvom broju De Stijla “svest o vremenu određuje umetnički izraz koji, s druge strane, odražava svest svog vremena”. U tim godinama dekadentna kultura suprotstavlja svoj romantizam utilitarističkoj savršenosti pozitivizma, osporavajući industrijsku tehnologiju i kulturu u ime individualističkog revolta i lirskog zanosa (Dada, Art Nouveau). De Stijl se bori za racionalnu svest koja bi se ostvarila na području umetnosti i nalazila svoje logično načelo u jasnoći stila. Suprotstavlja pojedinačno kolektivnom, umetnički čin industrijskoj tehnici, slobodu kontroli, pojedinca sredini. Tehnika ima i negativne posledice ali ako je ona uz nauku jedna od postavki savremene svesti mora se uklopiti u osnove istorijskog racionalizma i samo će umetnost koja bude vodila računa o njenim intencijama uspeti da uklopi u viši harmonični red opšte ljudsko iskustvo; takva će umetnost i sama postati deo tog iskustva. U De Stijlu umetnost se ne odvaja od života. Pošto tako etički problem prelazi u umetnost, a umetnost postaje sastavni deo društvenog života ona je sada sredstvo za daljni razvoj čovečanstva. Sada je estetsko istraživanje rezultat neposrednog dodira umetnika sa svetom. Mondrijan je svoju teoriju razvijao u metropolama, Parizu, Londonu, Njujorku, koje simbolično obeležavaju pobedu čoveka nad prirodom. Savremeni čovek je integralni deo kulture u razvoju. Taj smisao treba pripisati “političkom” i društvenom stavu neoplasticizma – potreba da iz dubine njegove vlastite istorije govori čoveku u civilizovanom društvu i da mu da širinu kojom će se lako moći uklopiti u zajednički život. Normativi De Stijla pružaju delotvorna pravila za život. Onda kada život u celini postane estetski čin tada će on postati istinski ljudski tj. moralan. U tom će trenutku umetnost biti mrtva. Smrt umetnosti značila bi njeno prelaženje u jednu novu dimenziju, svakome dokučivu. De Stijl suprotstavlja konstruktivni razvoj rušilačkom nihilizmu dadaizma, lucidnu neopredeljenost individualističkim opredeljenjima, unutrašnjoj uzvišenosti dekadentizma oblikovne procese “ekonimične, funkcionalne i socijalne” arhitekture radničkih četvrti i urbanističkih planova.

Argan “De stijl umetnost svodi na minimum a taj minimum je prava doza u kojoj se umetnost može asimilovati i kružiti po čitavom društvenom telu”.

Mondrijan i neoplasticizam
Modrijan je sebi postavio cilj da oslobodi čoveka tragične svakodnevnice i da ukine postojeću neravnotežu između pojedinca i sveta. Pošto je poreklo te neravnoteže u iskrivljenom shvatanju stvarnosti on teži jednom vizuelnom svetu koji bi odgojio društvo da gleda u čisto plastičkim i racionalno dokazivim shemama, tako da bi na taj način vizualizirano iskustvo postalo stil i racionalna norma ponašanja. “Umetnički temperament i estetska vizija otkrivaju stil. S druge strane svakodnevni pogled ne vidi stil ni u umetnosti ni u prirodi. Takav pogled ima čovek koji se ne može izdići iznad individualne sfere”. Prema Mondrijanu umetnost priprema dolazak univerzalnog duha. Neoplasticizam je najviši i najpregnantniji izraz Mondrijanove umetnosti. U njemu prostor postaje sama slika racionalne svesti. Formalni odnosi njegove umetnosti nisu “simbol” matematičke jednačine ili geometrijskih teorema, već su sami po sebi geometrijsko-matematički Weltanschauung (jednačina). Odnos između umetnika i viđenja sveta iz osnova se menja. Potrebno je izbeći da odnos između slike i stvarnosti bude izražen, kao u prošlosti, surogatnim izrazima. Umetnost neće imitirati prirodu već će se život i iskustvo prilagoditi umetnosti. U programu ponovnog udruživanja života i umetnosti umetnost će imati vrednost apsolutnog obrasca i oblikovnog uzorka. Pošto se stvarnost menja i razvija čovekovim racionalnim posredovanjem umetnik neće ilustrovati svoju viziju sveta i nastojati da za nju pridobije i druge, već će na nivou svesti zacrtati projekt racionalnog i harmoničnog modela iskustva i kreativnosti. “Umetnost ide ispred života”, prethodi mu preobražavajući se u nauku koju je otkrila nova struktura sveta i svesti a uporedo sa tim pronalazi i analizira izražajna sredstva koja je odražavaju i daju joj oblik. Umetnost De Stijla nije namenjena posmatranju već konkretnoj upotrebi u njihovoj funkcionalnoj dimenziji koja je shvaćena kao stvarni uslov čovekovog života i iskustva. U prvoj polovini XX veka umetnost ima zadatak da razreši društvene sukobe koji postaju još oštriji zbog industrijske revolucije i početka prve ofanzivne serijske proizvodnje. Nizozemski kalvinizam takođe je imao uticaja na strogo odbacivanje slike prirode. Najbliže preteče te strogosti mogu se naći u neprekidnom lancu metafizičke misli Lajbnica, Dekarta i Spinoze – aksiomatski racionalizam (proučavanje univerzalnog poretka iz koga je isključen svaki antropomorfizam i gde se i ljudski svet istražuje podjednako nepristrasno kao što se pručavaju linije, uglovi i geometrijska tela). De Stijl se interesuje za praktično i savremeno moderno društvo sa njegovim društvenim prelomima, tehničkim opasnostima, naučnim tekovinama, odnosom između sveta umetnosti i sveta proizvodnje. Motiv koji povezuje ova dva aspekta, metafizički i pozitivistički, je estetski čin, koji, kao aktivnost namenjena čitavnom čovečanstvu, u logici oblikovne metodologije, planiranja, ostvaruje svesnu i harmoničnu ravnotežu kontemplacije i iskustva tj. jedinstvo realnog. Pošto se do tog stadijuma ne može doći pojedinačnom inicijativom već zajedničkom saradnjom i logičkim redukcijama, po temama De Stijla i Modrijana može se rekonstruisati put do otkrivanja pravila za oblikovanje i konstrukciju.

Neoplasticizam i De Stijl
Na podsticaj Tea van Dusburga De Stijl se rodio u Lajdenu 1917. Ono što je zajedničko svim stvaraocima De Stijla je njihova metodologija, koja sadrži načelo svih tehnika dok njen postupak, čovekova delatnost, stvara oblik, strukturalni princip. Ako metodologija prihvati oblik koji je sama struktura svesti i stvarnosti taj će se oblik zasnivati na nekim primarnim, bitnim načelima koja se mogu prilagoditi svakom tipu aktivnosti: to je prostor pravih uglova i ploha, jedna nova plastičnost – neoplasticizam. Mondrijanov esej Nova plastika u slikarstvu (1917) postao je inkunabula teorije apstraktne umetnosti (“nova plastika mora naći vlastiti izraz u apstrahovanju svih oblika i boja, tj. u ravnoj liniji i osnovnoj

jasno određenoj boji.”) Mondrijanov lični doprinos i rezultati njegovog istraživanja usmerili su duh i teorijske postavke poetike neoplasticizma. Osnovni zadatak De Stijla bio je udruživanje savremenih misaonih tokova na području plastičnih umetnosti. Zbog tog spajanja u jednu celinu raznih područja likovnih umetnosti već su se od samog početka udružili slikari (Van Dusburg, Vilmos Husar, Mondrijan), skulptori (Georges vantongerlo), pesnici (Antoine Kok), arhitekti (Aud, van Hof, Vils, Ritfels). De Stijl se javlja sa izraženom svetovnom i socijalnom težnjom da stvori stil “zasnovan na potpunom izjednačenju duha vremena i izražajnih sredstava” koji bi doveo do “reforme estetskog osećanja i nastanka plastičke svesti”. Reč je o kolektivnoj svesti koja se ostvaruje na planu civilizacije u neprekidnom razvoju. Poimanje novog nije bilo isključiva preokupacija De Stijla. Članovi su bili svesni da žive u vremenu koje je odlučno za istoriju čovečanstva i bili su spremni da prihvate svako socijalno poboljšanje, svaki tehnološki i naučni napredak. I Prvi svetski rat u tom smislu posmatran je i sa nekim pozitivnim stavom. “Rat tuši stari svet i njegov sadržaj: u svim narodima uništava prevlast pojedinca”. Mondrijan. De Stijl priznaje da je istorija važna. U nju se i dijalektički uklapa razvijajući teorijske vrednosti kubizma i oblikovne vrednosti Rajtove arhitekture. Ali sve posmatra sa kritičkim stavom i svoje principe zasniva u skladu sa društvom a ne perifernim ideologijama. Iz tog odnosa prema društvu razvili su se programi koji se suprotstavljaju prošlosti. U umetnosti znače rušenje posebnih oblika, u plastičnom izrazu teže za oslobađanjem od svake slučajnosti i individualnog osećaja: preko pokreta Nieuwe Beelding ostvario se univerzalni duh. Polariteti De Stijla su idealan i platonski svet univerzalnog principa, koji se ostvaruje na duhovnom području, i svet života, koji se ostvaruje na društvenom području. Od umetnosti se traži da poveže ta dva izraza.

Uloga neoplastičke arhitekture
U svojstvu te teorije arhitektura ima najveću vrednost. De Stijl upravo na tom području umanjuje svoje utopijsko obeležje. “Nova arhitektura je ekonomična, tj. iskorištava svoja elementarna svojstva na što delotvorniji i ekonomičniji način i bez i najmanjeg gubitka na sredstvima i na materijalu. Nova arhitektura je funkcionalna, tj. razvija se iz tačno određene definicije praktičnih zahteva, koji su s najvećom jasnoćom utvrđeni u planimetriji” – Van Dusburg. Praktično stajalište arhitekata De Stijla dobiće svoje tačnije odrednice 1923. Ta godina označava početak eksperimentalne metodologije i tipa projektovanja koji vodi računa o praktičnom ostvarenju projekta. Izrazit primer je Šrederova kuća – autentična konkretizacija stroge i tehničko-apstraktne arhitektonske misli. Antiindividualistički duh De Stijla oslanja se na obrazac kolektivnih institucija i na načelu podele rada, na kojem su se već 1893 temeljile sociološke studije o društvenom uređenju na Zapadu. Iz tih ideja se kasnije razvila funkcionalna i konstruktivistička arhitektura koja je potakla pokret Neue Sachlichkeit u Nemačkoj (Nova objektivnost) a uticala je i na Korbizjeov racionalizam. Ti kriterijumi arhitekture prenose se na sve umetnosti. “pošto novi duh zahteva najveći tačnost jedino stroj u svojoj apsolutnoj tačnosti može zadovoljiti zahteve kreativnog duha.” – Van Dusburg. Mondrijanovo slikarstvo je planimetrija, urbanistički projekat: njegova stroga redukcija na antiindividualistički, objektivni, neemotivni, naučni model je tehnika u kojoj nalazi svoj vidljivi oblik duh svih novih tendencija epohe, simbolički sažetih u metropoli. “Pravi savremeni umetnik smatra metropolu za otelotvorenje apstraktnog života: ona mu je bliža od prirode i nadahnjuje ga estetskim iskustvom.”Mondrijan.

Dodiri sa Bauhausom i konkretizmom
U ruskom suprematizmu još uvek je prisutna jedna vizuelna naturalistička redukcija pokreta i zato je istraživanje još uvek podređeno zahtevima slike shvaćene u tradicionalnom smislu. U čistom konstruktivizmu na mesto estetskog problema dolazi struktura kao tehničko-funkcionalna problematika:

empirijski funkcionalizam Bauhausa bio je direktno povezan sa industrijom i zato u njemu nema slobode čiste Mondrijanove metodologije. Ali dodiri između De Stijla i Bauhausa zbog toga nisu ništa manje mnogovrsni i teorija De Stijla je imala odlučujuću ulogu u promeni načela Bauhausa na prelazu iz vajmarske u desausku fazu 1925. Do prvog dodira došlo je 1920. kada je van Dusburg boravio u Berlinu, i 1921 kada je na Gropijusov poziv posetio Vajmar. Od tada dodiri postaju sve jači – revija De Stijl štampa se u Nemačkoj, van Dusburg drži predavanja u Berlinu, Hanoveru, Drezdenu, organizuje neslužbenu sekciju De Stijla u Vajmaru; tu je i izložba. 1925. prevedeno je na nemački Mondrijanovo delo o neoplasticizmu. Najvidljivija posledica uticaja neoplasticizma u Nemačkoj bila je Neue Saculishkett (nova stvarnost) tj. novi konstruktivistički i funkcionalni objektivizam. Ali metodologija Bauhausa ide drugim putem – Mondrijan definiše čitav prostor ravninom, Gropijus svodi čitav prostor na ljudski rad, izražen u oruđu ili stambenoj ćeliji, Mondrijan traži strukturu, Gropijus sledi život, Bauhaus nastoji uspostaviti “novi kontinuitet između umetnosti i tehnike”, De Stijl želi povezati umetnost sa univerzalnim duhm i životom. Oba se pokreta bore za izmenu čovekove egzistencije putem konstruktivne delatnosti koja bi trebala biti aksiološki trenutak kreativnosti samo što se Gropijus zaustavlja kod funkcije dok Mondrijan stvara jedan novi pogled na svet. Načela De Stijla, koja su preko pariške izložbe 1923. uticala i na Korbizjea, postepeno će oblikovati smernice i zapravo sve definicije evropskog konkretizma između dva rata.

Mondrijanova teorija
Estetska delatnost je svojstvena biću, i najpogodnije je sredstvo da se prodre u svet postojanja i prevlada prepreka koju deli vremensko od večnog. “Ako se hoćemo u umetnosti približiti duhovnome, moramo se što je manje moguće koristiti stvarnošću, jer je stvarnost suprotnost duhovnom”. Zahtev za duhovnim u umetnosti potiče na poređenje sa Kandinskim. Mondrijanova teozofska metafizika je stanje koje je analogno emotivnom spirituzmu, unutrašnjoj i nematerijalno teskobi koju vidimo kod Kandinskog. Apstraktni spiritualizam Kandinskog vodi ka ekspresivnom odnosu unutrašnje nužnosti za koji slika nije samo neposredna manifestacija i reprezentacija nego i organičko oslobađanje. Kod Mondrijana pak prevladava apsolutna izražajna objektivizacija, u kojoj oblike ne može izobličiti nikakav fenomenološki tok, bilo vanjski bilo unutrašnji. To je težnja za istraživanjem unutrašnje strukture sveta teorijski izražnog kroz sliku. Ta je delatnost pod trajnom racionalnom i naučnom kontrolom struktura plastičnog izraza i priprema stvarne tehničke modalitete koji se poklapaju sa samim zakonim konstrukcije i harmoničnog izraza, dakle sa univerzalnim logosom. Mondrijanov postupak pokazuje strukturalne aspekte prema kojima se bit realnosti može zahvatiti ili izraziti samo putem slike koja je prikazuje. Ovo pozivanje na transcedenciju dostignutu posredstvom umetnosti ne isključuje konstataciju da u stvarnosti nikakva spoznaja nije moguća izvan konkretnog estetskog čina već je samo potvrđuje. Mondrijan shvata umetnost kao oblikovni princip, kao pozitivan način za spoznavanje i konstruisanje putem oblika bez ikakvog subjektivnog određivanja sadržaja. To je nastojanje da se u umetnosti stvori konkretna realnost iz vlastitog iskustva, intuitivno pročišćena i izražena u napetosti stvaranja. Krajni cilj koji je Mondrijan pokušavao da dosegne je otklanjanje neravnoteže između individualnog i univerzalnog koja za čoveka predstavlja tragičnu svakodnevnicu. Izražajni oblik koji najbolje ostvaruje tu misao je arhitektura kao osnovni kvalitet čovekove delatnosti koja se ostvaruje izvan svakog osećanja i kao čista plastička logika koja proizilazi iz racionalne univerzalnosti i ostvaruje se na području slučajnog. Prema takvom shvatanju slikarstvo je čisti projekt, oblik a priori, koji prethodi iskustvu. Mondrijan je do univerzalnosti došao analitičkim i deduktivnim putem, tj. raščlanjivao je i onda ponovo sastavljao celokupnu tradiciju naturalističkih i istorijskih oblika. Estetski tok je – od naturalističke pojedinosti pojava do univerzalnosti pojma (noumena), i preko njega, posredstvom arhitekture, ponovo prema pojedinosti, ne više naturalističkoj, već društvenoj. Modrijana treba čitati po tom ključu. Samo tako se mogu svladati neke prividne protivrečnosti u poetici De Stijla kao npr. suprotnost između Mondrijanove vizije (duhovne i mističke) i vizij nekog arhitekte (tehnicističke i modernističke).

Od istorijskih preteča po načinu razmišljanja treba navesti ideje od metafizičkog racionalizma Dekarta, Lajbnica i Baruha Spinoze, do kriticizma kantovskog tipa i do misticizma. Tema o sposobnosti opšteg apstrahiranja duha, središnja tema i ključ za kritičko razumevanje čitavog Mondrijanovog dela, tipična je crta nemačkog idealizma s izrazitim primesama hegelovskog panlogizma. Što se tiče mističkog aspekta potrebno je vratiti se na neoplatonske motive i tipične aspekte fin de siéclea (simbolizam, sintetizam, filozofije Dalekog istoka, teozofija, filozofija podsvesnog itd.) čiji je mesijanski stav i razotkrivanje bio isto tako aspekt koji je ponikao na transcedentalnom korenu nemačkog idealizma i koji je došao u nju preko Šopenhauera, čije je delo Modrijan proučavao sa velikim zanimanje. Međutim, za razliku od Šopenhauera Mondrijan, pošto je jednom spoznao tragičnost svakodnevnice, video je put do savladavanja životnih suprotnosti u razumu koji uređuje svet kao čovekov proizvod i tako preobražava pojedinačno i individualno u univerzalni harmonični duh i kolektivnu anonimnu svest. Za Mondrijana umetnost postaje sredstvo kolektivnog spasenja. Mondrijanov misticizam treba razumeti kao laičko shvatanje da se odnos sa natprirodnim ostvaruje razumom i naukom a ne putem otkrovenja.

Monrijanova formalna analitika
Mondrijan polazi od naturalističkih početaka, postupno razrađuje plastičnu sintaksu kao vizuelnu predodžbu apstraktne misli i tehnicističkog i geometrijskog sveta njegovog doba. Kubizam je za Mondrijana značio autentično otkriće na području oblikovnih rešenja. To je otkriće imalo ulogu pomagala u razvoju njegovog izraza u kojem se već oko 1907. pojavljuju analitičke težnje da bi se već 1910. otkrila jasna apstraktna struktura. Na Mondrijana je veoma uticao njegov skolastički odgoj i uticaj koji je na njega izvršio njegov stric Frits Mondrijan pre njegovih akademskih iskustava na Umetničkoj akademiji u Amsterdamu. Za vreme studija susreo se u geometriji sa proučavanjem, računanjem i praktičnim primenjivanjem ekvivalencija, navikao je oko na intuitivno merenje, tj. otkrio je i odredio jedinstveni odnos između različitih veličina. Nesvesno je koristio geometrijsku stilizaciju za svaku optičku moroflogiju i na kraju nakupio iskustvo o modulima, simetrijama i harmonijama. Njegovo postupno sazrevanje i ustrajno ponavljanje kompozicijskih struktura u zreloj fazi, pri čijem se tumačenju može doći sve do nizozemskih pejzaža po ključu geometrijskih vrednosti (van Disburg je napisao da je u izvoru De Stijla miran nizozemski pejzaž), ne znači da njegovo slikarstvo nema funkciju potpunog raskida, tipičnog za svaku avangardu, čiji domet prodire mnogo dalje od gramatičke kodifikacije oblika.

Slika prirode
Sve do 1905. može se govoriti o “realističkom” polazištu, koje se može definisati kao postimpresionističko, ali koje je prilično složeno u pogledu tehnika, sredstava i kulturnih uticaja. Teme nisu baš raznovrsne: dine, ravnice, oblačno ili vedro nebo nad tipičnim nizozemskim pejzažima, nizovi drveća ili zvonici. Mondrijan se rodio u Nizozemskoj (1872) i razumljivo je da na njega deluje težina velike nizozemske tradicije od Rembranta i Rojzdala do Van Goga. Pre 1900. video je i slikare Barbizonske škole. O tim uticajima svedoče brabantski pejzaži (1903), belske šume (1907), domburške dine i obale (1908-10) u kojima se javlja ukus za epizodno u prirodi a da pri tom ipam sama figurativnost ne usmerava sliku prema narativnom. Reč je o epizodnim ali ne i o slučajnim vrednostima: pejzažne redukcije kao egzemplifikacija rešenja nekog opšteg problema i celovite realnosti koja nalazi svoj izraz u epizodi. Javljaju se harmonični rasporedi kompozicije, ukrštanje horizontala i vertikala u naturalističkom odnosu, simetrična ili upadljivo i proračunato asimetrična prelamanja itd. U osnovi težnja za geometrizacijom. Uz ovu ljubav prema prirodi, tipičnu za nizozemsko pejzažno slikarstvo, javljaju se i bitno individualni crteži oslobođeni svakog slučajnog značenja sa nekom neodređenom, pomalo duhovnom atmosferom. Serije cveća u prilično stilizovanim skicama od 1900. do 1910. Noćni pejzaž oko 1904, Pejzaži na

mesečini iz 1907. itd. Na tim se slikama napeta perceptivna emotivnost koja ima svoje poreklo kod Van Goga, razrešava u stilističke determinacije koje vezu između secesije, prerafaelizma i ekspresionozma proširuju i na druge kulturne uticaje (npr. japanska grafika). Prisutne su i komponente divizionizma koji ne vodi računa o naučnom dogmatizmu Sera i Sinjaka već se sa jedne strane direktno nadovezuje na Van Gogove ekspresionističke eksperimente a sa druge pridružuje simbolističkoj, teozofskoj vizionarnosti, da bi se pred kraj 20-tih priključio neiompresionističkom fovizmu velikih površina Matisovog tipa. Mondrijanova hromatika tih godina, u kojoj ima nečeg fovističkog u odnosu na prethodno naturalističko iskustvo, usmerena je prema čistim, neprirodnim bojama sa mrljama koje podsećaju na Denisa i uvek sa nekim akcentom napetog i dramatičnog mističkog moralizma koji prožima njegov duh prvenstveno pod uticajem Van Goga. Priprema za apstrakciju ide dakle tangentom Van Gog-Munk, koja dinamičnim postavljanjem boje i širokim potezima (Van Gog) a istovremeno efektima široke i fluidne kompozicione sinteze (Munk) omogućuje simbolički stilizovanu prostornu redukciju i široke frontalne i nepomične sinteze.

Ciklus drveća
Prelazno a ujedno uvodno područje je oblikovno strogo deduktivna serija Drveća (1909-1911-1912), koja otkriva jednu od najcelovitijih i najdoslednijih metodologija vizuelne deduktivne logike u čitavoj savremenoj umetnosti. Oblik se iz elementa, koji u početku prodire u prostor prema ekspresionističkom i secesijskom ritmu, sam razvija u čistu prostornost, mogućnost za razmišljanje u terminima geometrijskih odnosa potpuno u skladu sa kubističkim iskustvom. Cilj je otkrivanje strukture, odnosi koji se kriju iza nedovoljne pojavnosti, zakoni koji će postaviti most između univerzalnog i pojedinačnog. Kada je prevladao ekspresionističku fazu Mondrijan postaje sledbenik drugog velikog toka nizozemskog slikarstva – stilistički tok Vermera van Delfta pod čijim je uticajem u trenutku odvajanja od kubizma prema neoplasticizmu. Mondrijanov susret sa kubizmom, vremenski se poklapa i sa njegovim preseljenjem u Pariz 1912, omogućio mu je da se definitivno otrgne od prirode i teorijski reši viziju umetnosti.

Dodirne tačke sa kubizmom
Dve Mrtve prirode sa posudom za mirođije iz 1912. ili poslednje skice serije Drveća oko 1913. izrađene su već na potpuno analitički kubistički način. U deduktivnoj analizi kubizma, koji je umetnost smatrao spoznajnom delatnošću, Mondrijan vidi najprikladniju metodu za put preko apstrakcije do potpune i apsolutne vizije stvarnosti – vizije koju kubisti nisu dosegli jer svoja načela nisu razvili do krajnjih konsekvenci, dok je ta vizija postala logika Mondrijanovog traženja. Za Mondrijana su plastične površine sa jedne strane nešto što se kao apsolutna predmetnost duboko razlikuje od prirode a sa druge strane one su i ključ za shvatanje duha sveta, druga slika prirode koja se ne zaustavlja na vanjskom izgledu pojava. Radikalizacija Mondrijanovog stava u odnosu prema stvarnosti može se objasniti različitim korenima dvaju kultura. Mondrijan ima iza sebe ekspresionizam, koji se temelji na čvrstoj i dubokoj moralnoj obavezi dok kubisti polaze od Sezana, i produbljuju raščlanjivanje njegovih volumena bez etičkih preokupacija. Mondrijan se služi fenomenima da bi u njima potražio vrednost razuma, idealnu zakonitost oblika koji preko čoveka menja stvarnost i ostvaruje se nezavisno od svake slučajnosti ili konvencionalne poruke dok kubisti ostaju na planu pojave. Temeljna je misao da oslobodi oblik svake slučajne definicije. Slikarstvo prodire do najdubljih područja razuma i dolazi do logike koja odbacuje svaku iluzornost kulturne i izražajne konvencije. Zato je u neoplastičkom gledanju napuštena kubistička 4 dimenzija dubine i vremena kao avanturističko, neracionalno traženje a umesto nje dolazi geometrija površine samo sa 2 dimenzije, jer je odstranjeno svako kraćenje perspektive, a vreme je zamrznuto u nepomičnoj sadašnjosti kao dokaz o potpunom odbacivanju čulne datosti i kao izraz nepromenljivog i statičnog apsoluta.

To je geometrija kod koje se mora voditi računa o filozofskoj podlozi metafizičkog tipa, koja od neoplatonizma do istočnjačkih filozofija svesno apstrahuje vremenski svet pojava, koje samo kriticizam usmerava prema praktičnoj dimenziji, ukorenjenoj u svetu čovekovih zbivanja (arhitektura i tehnika). U evoluciji Mondrijanovih oblikovnih procesa nalazimo i trag Bergsonovog evolucionizma, koji je za kubizam predstavljao značajan kulturni oslonac.

Pozitivni misticizam dr Šenmekersa
Upravo u ovim metafizičkim i neoplatonski korenima treba tražiti obrazloženje Mondrijanovog izraza – istina se ne podudara sa onim što je vidljivo već se prikriva iza iluzornosti čulnog čega se treba osloboditi. Doći do apsoluta u relativnosti prirodnih činjenica i otkriti njihovu duboku strukturu – o tome raspravlja Šenmekers u svojim delima Vera novog čoveka, Figuralna matematika, Novo viđenje sveta, koje je Mondrijan čuvao kao i knjige dva mistika Rudolfa Štajnera i Krišnamurtija. Postoji uska veza između Šenmekersove doktrine i Mondrijanove misli. Pozitivni misticizam smatra da se može prodreti u dubinu prirode putem plastičkih vizija i da je putem njih isto tako moguće otkriti istinu. Doseći istinu znači dovesti relativnost činjenisa do apsolutnog. Pozitivni misticizam u umetnosti stvara ono što u najužem smislu nazivamo “stilom”. Stil u umetnosti znači: univerzalno nasuprot pojedinačnom. Posredstvom stila umetnost se uklapa u opšti životni i kulturni ambijent.

Nieuwe Beelding
Zbog ovih postavki teorijski program neoplasticizma neizbežno dolazi u sukob sa istorijskim dometom tradicije. “U prirodi odnosi su prikriveni materijom i otkrivaju se kao oblik, kao boja i kao zvuk. To je morfoplastika kojoj su u prošlosti nesvesno težile sve umetnosti, koja je tako bila “prema prirodi”. Vekovima slikarstvo je plastički izražavalo odnose putem prirodnih oblika i boje dok u našem stoleću nije doseglo plastiku samih odnosa. Danas je sama kompozicija plastički izraz, slika” –Mondrijan 1926. Dakle zakone simetrije i trodimenzionalne prostornosti Mondrijan nadomešta asimetričnim svemirom i dvodimenzionalnim prostorom kao elementarnom strukturom prostora savremenog čoveka prevladavajući tako svaki sukob između umetnosti i života u jednoj višoj ravnoteži. Serija Gat i ocean sa svojom težnjom da interpretira večni ritam mora primer je analize smerova prostora u ravnini. Redukcija pročelja nizozemskih crkava i kuća na geometrijsku šemu je strukturalna operacija otkrivanja i prostiranja u dubinu nepromenljive matematičke stvarnosti koja se prikriva iza pojava i koju arhitektonski red nastoji da otkrije i defniše. Arhitektonska komponenta oblikuje Mondrijanovu teoriju u dva osnovna vida – emblematički kao velegradski prostor i mit savremenog grada, teorijski kao nauka o proporcijama i metodologija projektovanja. Svođenje slike na temelj arhitektonskog iskustva. Figurativno se ostvaruje putem uvođenja modularnog elementa i presecanjem horizontalne linije vertikalnom i dosledno tome primenom pravog ugla. Ovo je shvaćeno kao “odnos položaja” univerzalnog i prvobitnog, kao čista i apsolutna prostornost, dokaz o prodiranju životne iskre u kosmos. Šenmekers “krst je pravougaona konstrukcija apsolutnog”. Odnos između jedne i druge krajnjosti u apsolutnom skladu. Postupno uklanjanje “ograničenog oblika” i odbacivanje dvoznačnih i neodređenih oblika (krivulja i krug) te neprimarnih boja služi na području izraza da se pogled oslobodi svake morfologije i da dovede umetnost do granice neizrecivog. To je konstuktivna i selektivna delatnost koja shematski otkljanja sve impresionističke, secesijske i kubističke preostatke. Ta slika umnoženih elemenata predstavlja njihovo krajnje eksperimetnalno proširenje koje je prošlo kroz filter arhitektonske strogosti. “Među mnogovrsnim mogućim smerovima samo dva osnovna smera: horizontala i vertikala; među mnogovrsnim mogućim svetlosnim vrednostima samo tri osnovne boje: crna, siva i bela.” Ta oznaka se odnosi na sve umetnosti. Mondrijanovo je uverenje bilo tako strogo da je 1924. prekinuo saradnju sa De Stijlom kad je Van Dusburg u svojim kompozicijama prihvatio kosu liniju. Osnovni uslov Mondrijanovog estetskog postupka usresređen je na sigurnost tumačenja položaja “plastičnosti”.Umesto problematičnog shvatanja umetnosti kao odraza nesigurnosti ljudske duše, tipičnog

za romantičarska shvatanja, Mondrijan stavlja “sigurnost” tipičnu za plastičku umetnost. U razvoju od 1919. do 1928. Mondrijan dolazi do potpuno emotivne ravnodušnosti, do nepokolebljive sigurnosti, koja je ostala netaknuta sve do njujorških godina kada se njegova umetnost ponovo nadovezala na pariške kompozicije iz 1917. i tako napravila nov obrat. 1920. Mondrijan u Parizu objavljuje pod pokroviteljstvo Rosenbergove galerije svoj Neoplasticizam, teoretsku sitematizaciju svojih kriterija a 5 godina kasnije ovo delo će ponovo štampati Bauhaus pod imenom Die neue Gestaltung.

Fenomenologija i neoplasticizam
1917. nastale su kompozicije “obojenih površina” na beloj pozadini, čije su prethodnice “arhitektonske” kompozicije iz 1914. Ponekad mali tamni potezi ističu plastički kvalitet obojenih pravougaonika. u tim slučajevima slika pokazuje figuralnu povezanost s oblikovnom redakcijom serije Plus i minus. Traženje je usmereno na ritam slike i na vremensku – zato još uvek fenomenološku – deklinaciju suprematističkog tipa, što se oslanja na figurativne promene na hromatskim površinama koje podsećaju na tehniku kolaža. 1918-19. nestaje distinkcija između lika i pozadine i čitava površina slike struktuirana je u jednu vizuelnu celinu: bilo poput savršene pravilne šahovske table u različitim bojama, bilo u kompoziciji vertikalnih i horizontalnih osnovica koje se ukrštaju i stvaraju kvadrate i pravougaonike. 1918. nastaju prve romboidne kompozicije; njihova se harmonija postiže rešetkastim upisivanjem u format čija pravougaona osnova uključuje i dijagonalu sivih linija različitog intenziteta; u drugim pokušajima slika se temelji na horizontalnosti i vertikalnosti linije s kombinacijama pravog ugla. U tim se primerima može razabrati da planovi imaju značenje pravca budući da su rezultanta postupnog ukidanja dijagonale i simetrične strukturalne mreže čiju je metriku uvek moguće naći u rasporedu prostornih odeljaka. Iz tog su razdoblja prve plastičke formulacije na principu asimetrije kao obavezne osnove harmoničnog neoplasticističkog reda postavljenog u 6 opštem pravilu neoplasticizma iz 1922. Boje pokazuju sfumature i stupnjevanja: one definišu oblik i prostor. 1920: obojene površine preuzete iz pravila ritmičke ravnoteže opšte slike u asimetričnosti linija i planova raspodeljenih prema daljnoj pravolinijskoj raspodeli površine. Hromatika teži rasvetljavanju a boje pravougaonika i kvadrata pokazuju stupnjevanje neodređene kvalitete. Ostvaruje se 4 načelo neoplasticizma: “trajna ravnoteža dobija se putem odnosa suprotstavljanja i izražena je ravnom linijom u svojoj osnovnoj suprotnosti”. 1921 kompozicijski postupak je istovetan prethodnom ali se ipak opaža jače naglašavanje primarnih boja i jasnije razgraničenje linearnih obrisa likova. Očituje se tendencija ka takvoj raspodeli slika koja bi razvijala njenu asimetričnu ravnotežu u proračunatim odnosima podele između prostora i linija ostavljajući velike izolirane i slobodne zone linija i zgušnjavajući proporcionalno one sa strane centifugalnih gibanjem. 5 načelo neoplasticizma: “ravnoteža koja neutrališe i poništva plastična sredstva dostiže se putem njihovih proporcionalnih odnosa koji daju živ ritam.” Ta se tendencija u punoj meri razvija u kasnijim delima (1922-1925) za koja je karakteristično pribegavanje hladnoj lestvici reskih i kričavih boja i naglašeno prisustvo kvadrata: to proširuje sliku i zauzima najveći deo površine, tako da se postizanjem ravnoteže zgušnjavaju rubne linije. Isti je kriterijum primenjen u seriji rombova koji su kao delovi bezbojnog prostora što se širi preko ruba-granice slike u dimenziji koja izmiče usklađujućem i omeđujućem svojstvu linije: ta se linija međutim ne ispreseca često. Mondrijan polako prelazi od metode ka sistemu. On sam tumači i sažima svoje oblikovne postupke: “U prvim je slikama prostor još uvek pozadina. Započeo sam potanko označavati oblike: vertikale i horizontale postale su pravougaonici. Oni su se još ukazivali kao oblici odvojeni od pozadine a boja je još bila nečista. Osećajući nedostatak jedinstva približio sam pravougaonike: prostor je posao beo, crn ili siv; forma je postala crvena, plava ili žuta. Spajanje pravougaonika odgovaralo je proširenju vertikala i horizontala na čitavu kompoziciju. Bilo je jasno da su pravougaonici kao i svi pojedinačni oblici bili istaknuti i da su stoga u pogledu kompozicije morali biti neutralizovani. Međutim pravougaonici nisu nikada cilj sami sebima već logička posledica kontinuiranih linija u prostoru koje ih određuju: oni nastaju spontano ukrštanjem horizontalnih i

vertikalnih linija.” “Kasnije sam sa ciljem da poništim isticanje planova i pravougaonika ukinuo boju i istakao granične linije ukrštajući ih jedne nad drugima. Ne samo da su planovi bili poništeni već je njihov odnos postao aktivniji. Rezultat je povećavanje ekspresivnog dinamizma. I u ovom slučaju iskusio sam kako je važno da se otklone pojedinačni oblici što je prva priprema za univerzalnu konstrukciju.” Od 1926 do 1928 nastavlja se proces apstrahovanja u kojem prevladava veliki kvadrat: ipak možemo upozoriti na prva sva simptoma procesa koji će potpuno sazreti: prvi je harmonična podela površine, do koje se došlo putem svođenja čitave površine na dva pregnantna lika (kvadrate i korizontalne i vertikalne pravougaonike), koji nastaju iz produžavanja obodnih linija; drugi je sve veća važnost linije kao nosioca slike. Tako je istaknuta glavna i strukturalna uloga linije, njena funkcija nije više u tome da omeđi geometrijski lik, koji nije više zatvoren, već da se ukazuje u obliku otvorenih prostornih delova. Makar je negativna, pozadina ponovo dobija važnost. Gotovo uvek će biti jednolično bela i siva kao hromatska definicija prostora. 1929-30. spomenuta se morfološka obeležja očituju u celini i izrazito: po prvi put javljaju se i razlike u gustoći linija, i to na načine što su se postupno razvijali sve do 1933. u kojima je slika shvaćena isključivo kao kontrapunkt linija, čak i dvostukih, koje zatvaraju u sebi jedan ili dva hromatska elementa. Kao definicija oblika ističu se crveni, plavi i žuti tonovi. Radi se o boji-predmetu koji nije podređen niti pravilima forme niti njezino svojstvo ili njezina podloga, već je on sam forma. 1935. kriteriji asimetrije zapleću se u snažne linije koje su ujedno i linije napetosti s hromatskim i formalnim pojedinostima, pojačanim na rubovima. Statičku ravnotežu nadomešta dinamička ravnoteža. Razmeštaj boja i njihovo postavljanje nastoje pobuditi optičko-kinetičko zanimanje. Postupno nestaje prevlast kvadrata i prelom pokazuje neuobičajena prostorna fragmentiranja i podele: nisu retke ni kompenzacije samih paralelnih vertkalnih linija koje se ne ukrštaju čitavom visinom slike i zaustavljaju se na rubovima ne određujući nikakav geometrijski lik. Kompozicije se sve više podređuju unutrašnjim zakonima ritma. Prostor vibrira kao iza neke pregrade. 1940. pod dojmom Njujorka boje postaju intevzivne a kompozicija se razbija. Linija je sastavljena od niza malih kvadrata. Prostor nije više raspoređen koncentrično, ukida se jedinstveno gledište. Slika više ne insistira na jednom jedinom planu, koji se poistovećuje sa površinom slike već se razvija u superiornim i ukrštenim planovima koji dobijaju gotovo naturalističku i objektivnu dimenziju prostora. Planovi se ne produbljuju već se seku na površini kao vlakna u tkanini ili trake obojenog papira položene na površinu. Čini se da Mondrijan pokazuje znakove horror vacui. Njegove zamisli ne pokazuju više nepokolebljivo zaključivanje sistema. Nestaje crno, iščezavaju kontinuirane linije. Prevladava žuto, žarko i sunčanožuto kao kod Van Goga i crveno. Optičko oživljavanje kao najviši vizuelni dinamizam uvodi sretan raspored struktura vizije, dok se korištenje prostora oslanja više na senzaciju nego na perceptivnu logiku.

Američki epilog
U Mondrijanovim delima između 1920. i 1938. vidljiv je postupni proces neoplastičkih oblika nastalih sintetički putem perfekcionističkih varijacija minimuma količina, uključujući i vremensku dimenziju koja se određuje kao metafizička, nepromenljiva i nepomična temporalnost. Od 1938. do 1944. slika pokazuje povećanja formalnih odnosa. Tako u prvoj deceniji boja još uvek ima značajnu ulogu u ekonomici slike: u delima od 1930. nadalje zacrtava se čisti plan prostora ukrštenim horizontalnim i vertikalnim linijama koje određuju izvan rastegnute prostornosti lišene boje krajnju granicu utopije, njeno projiciranje u prostor koji je postao praznina. Dela iz njujorškog razdoblja New York City (1942), Broadway Boogie-Woogie (1942-3) i nedovršena Victory Boogie-Woogie (1944) prekidaju ledenu bespomičnost Mondrijanovog logosa: prostor se razbija, linije nestaju, projekcija je opet moguća, planovi se umnožavaju, život prodire na platno.

• OD SAMODOVOLJNOSTI DO SMRTI SLIKARSTVA, S.Mijušković, 1998 Umetničke teorije i prakse ruske avangarde

PROUN Pozicija El Lisickog na umetničkoj i teorijskoj sceni 20-ih na određen je način specifična i donekle ambivalentna. Sa obrazovanjem arhitekte, on se na počecima svog formiranja našao u blizini karakterističnog šagalovskog idioma (na Šagalov poziv odlazi 1919. u Vitebsku umetničku školu) radeći bojene litografske ilustracije za dečje knjige, da bi po Maljevičevom dolasku u Vitebsk postao član UNOVIS-a (Utverditeli Novogo Iskusstva) i jevrejsku ikonografiju zamenio apstraktnim geometrijskim formama iz vokabulara suprematizma. Mada kasnije član INHUK-a on nije pripadao onom jezgru koje je činilo Radnu grupu konstruktivista, niti je bio potpisnik njenih programskih deklaracija. 1921. odlazi u Berlin (sa Iljom Erenburgom pokreće međunarodni časopis Vešč), i potom ostaje u Evropi sve do 1925., što mu omogućuje uvide u aktuelna zbivanja na evropskoj umetničkoj sceni, mnoge kontakte i razmene iskustva, te konačno ostvarenje uloge kulturnog i umetničkog medijatora između Sovjetske Rusije i Zapada. Povratkom u Moskvu 1925. Lisicki nastavlja svoju umetničku aktivnost posvećujući se prevashodno dizajnu knjiga i časopisa, kao i projektovanju sovjetskih paviljona za velike međunarodne izložbe različitog karaktera. To je umetnik sa više lica za koja se ponekad čini da ne pripadaju istoj osobi. U svojoj evoluciji prolazi kroz radikalne transformacije koje čak pružaju mogućnost da se govori i o raskolima ili polarizacijama među kojima je najoštrija ona u kojoj sa jedne strane nalazimo specifičnu formu apstraktnog slikarstva, eksperimente sa bespredmetnim, nepredstavljačkim, nereferencijalnim formama a sa druge upotrebu fotografske predstave u postupku fotomontaže, dakle manipulaciju sa već postojećim formama; to su dela sa jasnom propagandnom porukom, radovi koji su glorifikovali sovjetsku državu i njene institucije na čelu sa Staljinom. Njegov primer u tom smislu nije jedinstven (Klucis ili Rodčenko), apstrakcionisti početka 20-ih i u 30-im godinama na određeni način u službi su državne propagande. Ipak važno je poglavlje za razmatranje prirode i značenja lingvističkih tranformacija u koje se avangarda upustila nastojeći da odgovori na zahteve nove socijalne realnosti. Ulaskom u UNOVIS njegov izražajni jezik počinje da se razvija u smeru koji odražava prisustvo suprematizma. Njegova glavna invencija, PROUN (Proekt Utverždenija Novogo), nastala je u procesu aktivne recepcije i istovremeno kritičkog čitanja suprematizma. Sa druge strane teorijsko-interpretativni model, koji je Lisicki koristio u svom tumačenju suprematizma i PROUN-a, oslanjao se na iskustva moderne matematike svhaćene kao "svet brojeva". Osnovna namera je istraživanje i analiza prostora kao specifične forme koja ima svoje numeričke i simboličke analogije ili ekvivalente. Broj i prostor su ključni termini u analizama relacija između umetnosti i matematike. Tom temom posebno se bavi u ranim tekstovima o PROUN-ima (1919-1922), posebno u spisu “Umetnost i pangeometrija” (1925). Naglašava kako povlačenje ovakvih paralela treba da bude oprezno jer “umetnost ipak stvara s one strane brojeva”. Zato predlaže razmatranje kretanja matematike i umetnosti kao dve krivulje koje se ne kreću uvek u paralelnim ravnima ali ipak pripadaju jedinstvenom kontekstu kulture datog vremena. Za Lisickog je suština moderne matematike sadržana u konceptima kao što su apstraktan/nepredmetan broj, funkcionalna zavisnost kao princip modernog broja (nasuprot razmerama i proporcijama koje izražavaju odnose veličina), apstraktni prostor, numerički skupovi itd. Redukujući sliku na elementarne čiste boje i bespredmetne forme suprematizam je došao do razvojnog stadijuma koji odgovara upravo modernim matematičkim konceptima jer se ovi elemetni i slikovna površina koju ispunjavaju nalaze u odnosima funkcionalne međuzavisnosti, a kao rezultat operacija “konstruisanja zavisnosti” nastalo je “transformisano platno”. I transformaciju Lisicki povezuje sa matematičkim funkcijama. Mada sam Maljevič suprematizam nije tumačio preko odnosa međusobnog uslovljavanja elemenata pojam funkcionalne međuzavisnosti ima svoje opravdanje jer podrazumeva apstraktni karakter funkcionalnih odnosa u okviru jednog autonomnog sistema, gde se slikovni elementi mogu uporediti sa apstraktnim numeričkim vrednostima. Dakle, sistem je slobodan od svake spoljašnje/mimetičke referencijalnosti i zavisnosti i gradi se isključivo prema sopstvenim unutrašnjim konvencijama. Međutim, za definiciju PROUN-a primarnu važnost imaju analize suprematizma sa stanovišta problema prostora, čemu je posvećen veći deo teksta “Umetnost i pangeometrija” . Razmatrajući 4

modela prikazivanja prostora (planimetrijski, perspektivni, iracionalni i imaginarni) Lisicki je povezao suprematizam sa invencijom modela iracionalnog prostora. “Suprematizam je pomerio vrh vizuelne piramide u beskonačnost. On je “probio plavi abažur neba”. Za boju prostora nije uzeo samo plavi zrak spektra već čitavo jedinstvo – belo. Suprematizam je očistio sa površine iluzije planimetrijskog dvodimentzionalnog prostora i iluzije trodimenzionalnog perspektivnog prostora sa mogućnošću beskonačnog protezanja prema dubini i prema napred.” Dakle, prema Lisickom prostor suprematističke slike nije planimetrijski: on tvrdi da različiti intenziteti njenih obojenih ploha i položaji preklapanja proizvode efekat različite udaljenosti od oka, što znači da između njih postoje izvesne razdaljine koje se mogu meriti upravo intenzitetom i položajem tj. u matematičkoj analogiji, ne mogu se iskazati konačnim matematičkim nizom (kao kod planimetrijskog prostora, fizički dvodimentionalna ravna površina kojoj odgovara niz 1,2,3,4 ili perspekrivnog 1,2,4,8,16), “ne mogu se prikazati kao konačan odnos dva cela broja”. Znači iracionalnost suprematističkog prostora povezuje se sa nemogućnošću njegovog numeričkog ili metričkog prikazivanja , kao što pokazuje odnos između dijagonale i stranice kvadrata. Vertikalni, horizontalni i dijagonalni pravci, sadržani u ovom odnosu, predstavljaju osnovne elemente raščlanjivanja tog prostora koji Lisicki označava kao pozicioni sistem. Pozicionalnost, tj. položaji međusobno strogo odvojenih ploha, te s druge strane intenzitet njihove obojenosti, stvaraju iluziju beskonačne dubine. Neprekidna miltiplikacija odnosa moguća je u obe strane, ispred i iza platna, jer ne postoji tačka koja bi ovo protezanje/širenje zaustavila. Maljevičev kvadrat dobija značenje nule analogno ulozi koju nula ima u modernom numeričkom sistemu koji je takođe određen kao pozicioni. Prostor koji je izgrađen sa kvadratom i koji se iz njega dalje generira ne može se predstaviti u predmetno-numeričkim vrednostima, on nije neposredno vidljiv. Taj prostor postoji u području apstraktnog i iracionalnog, on nastaje iz određenih operacija u okviru sistema, poput neke vrste logičke konstrukcije koja sledi odnose funkcionalnih zavisnosti. Suprematistički iracionalni prostor, kako ga tumači Lisicki, takođe je oslobođen psiholoških, spiritualnih ili emocionalnih konotacija, svake projekcije subjektivnosti. Odsustvo subjektivnosti povezuje se sa jedne strane sa konceptom beskonačnosti a sa druge sa crnim kvadratom i njegovom redukcijom bojenog spektra na crno i belo. Mada je Lisicki od Maljeviča usvojio ideju izlaska u beskonačnost ključna tačka njegove kritike suprematizma odnosila se upravo na prostor: “Uz sav svoj revolucionarni karakter suprematističko platno još je sačuvalo formu slike. Kao i svako muzejsko platno ono je imalo jednu određenu osu upravnu na horizont, i ako ni nilo okačeno na neki drugi način izgledalo je kao da stoji sa strane ili naopako. Istina, to je nekad primećivao samo autor.” Ova kritika nije sasvim opravdana jer pojedine Maljevičeve slike, mada se on time nije zabavljao, dopuštaju mogućnost okretanja. Čak su i na izložbama neke slike bile vešane u različitim položajima. Ipak Lisicki je u pravu. Suprematistička slika je i pored napuštanja propozicija perspektivnog iluzionizma zadržala tu projekcionu osu pod pravim uglom u odnosu na horizont(alu) i još uvek računala na uobičajeni način posmatranja, antropomorfan, vezan za stajanje na tlu, za pokoravanje zakonima gravitacije. To se može reći i za Mondrijanovu neoplastičku sliku. U njima Lisicki vidi samo plohu/ravan, bez ikakvog prostora ispred ili iza. Mondrijanove pravougaone plohe i prave linije uvek su postavljene u horizontalno-vertikalnom odnosu, a to je odnos između vertikale čoveka i horizontale tla u kojem se ispoljava delovanje sile teže. Temeljni neoplastički princip zapravo nije položaj u pravom uglu kao takav, jer njega mogu graditi i dve dijagonalno postavljene linije, već samo onaj pravougaoni položaj koji grade horizontala i vertikala. Pri tom ivica platna kod Mondrijana nema vrednost granične linije slikovnog polja te stoga, kao što pokazuju slike sa pozicionim pomeranjem za 45 stepeni, unutrašnje linije ne moraju sa ivicom biti u pravougaonom odnosu. S obzirom na ovaj princip neoplastička slika, teorijski posmatrano, ima 4 moguća položaja (koji bi nastali rotiranjem za 90 stepeni) u kojima stroge propozicije njenog unutrašnjeg ustrojstva ne bi bile narušene, ali praktično postoji samo jedan položaj koji je i naznačen potpisom umetnika.

Postojanje jedne upravne ose, bez obzira na mogućnost beskonačnog širenja prostora napred i nazad, za Lisickog je predstavljalo zadržavanje spone sa realnim, pojavnim prostorom, koji je on hteo potpuno da odstani sa slike. Pomak PROUN-a odnosi se upravo na eliminaciju ove ose: “Videli smo da je površina platna PROUN-a prestala da bude slika i da je postala struktura oko koje se, kao oko kuće, mora obilaziti, posmatrati je odozgo i isrtaživati odozdo. Rezultat toga je da je jedna osa slike, koja je stajala pod pravim uglom u odnosu na horizontalu, uništena. Učinili smo da platno rotira. I pri ovom rotiranju shvatili smo da smo sebe uvukli u prostor. Do sada je prostor bio projektovan na površinu pomoću uslovnog sistema ravni. Mi smo počeli da se krećemo na površini ravni ka bezuslovnom prostiranju. U ovom rotiranju mi smo umnožili broj osa projekcije, kretali smo se između njih i razvdojili ih. Ako je futurizam uveo posmatrača u platno, mi ga preko platna vodimo u realni prostor i postavljamo ga u centar nove konstrukcije prostiranja.” Zadržavajući suprematistički koncept beskonačnog prostora PROUN ga ostvaruje na drugi način, ne više preko promenljivih pozicioniranja dvodimenzionalnih plošnih formi na belom fonu, već pomoću trodimenzionalnih, volumenskih geometrijskoh formi (često kombinovanih sa plohama) prikazanih u aksonometrijskoj projekciji sa multipliciranim projekcionim osama. Sam prelaz sa ploha na volumetrijska tela (takođe lebde u beskonačnom prostoru) samo je prva, uočljiva, spoljašnja promena. PROUN nije samo manifestacija trodimenzionalnog suprematizma. Ne samo što je dimenzija dubine, za razliku od perspektivnog modela, postignuta bez sabiranja linija na vrhu piramide, nego je u okviru aksonometrijskih prikaza, kod kojih linije ostaju paralelne u njihovom beskonačnom udaljavanju ili približavanju (tačka gledanja ostaje neodređena), umnožavanjem osa projekcije nastala “opšta konfuzija u vizuelnom polju”; posmatrač se sada nalazi pred prostorom, ili u prostoru, u kojem više nema pouzdanih orijentira i ta situacija trebala bi da podstakne na osećanje i promišljanje sopstvenog položaja i njegove uloge u perceptivnom prostoru. “Vakum, haos i nesklad postaju prostor” – Lisicki. Suočavajući posmatrača sa haotičnim prostorom, koji je uz to kroz mnoštvo interakcija oblikovanih elemenata u projekcionih pomeranja stavljen u pokret, Lisicki želi da i njega samog pokrene iz statičke, kontemplativne pozicije karakteristične za percepciju perspektivnog slikovnog prostora, i da ga iz pasivnog recipijenta pretvori u aktivnog sudionika jednog dinamičkog perceptivnog procesa, koji, na izvestan način, postaje deo samog rada. Položaj posmatrača u ovom slučaju nije zadat već je ostavljen slobodnom izboru. Konfiguracije na samom platnu, proizvodeći utisak neodređenosti i nesklada i dopuštajući različite položaje/uglove posmatranja, trebalo bi da animiraju svest posmatrača o realnom prostoru i povezanosti njegove percepcije sa kretanjem, promenom položaja. U tome je smisao uvođenja (preko platna) u realni prostor. U pojedinim radovima Lisicki je krajnje neposredno demonstrirao svoje ideje u vezi sa tranformacijom slikovnog prostora, rotacionim pomeranjem slike i samog posmatrača, te promenom njegove uloge u perceptivnom prostoru. Npr. litografija “Lebdeća konstrukcija u prostoru” 1920. Sadrži strukturu geometrijskih tela koja je ponovljena u 4 različita položaja dobijena rotacijom za 90 stepeni. Pošto je sama struktura oivičena okvirom u obliku pravougaonika čije se ivice međusobno dodiruju u središtu je nastalo prazno polje kvadratno kao neka vrsta centra rotacije. Na samom listu zapisao je “Lebdeća konstrukcija u prostoru, izbačena zajedno sa posmatračem van granica zemlje, i da bi je shvatio on mora da nju i sebe okreće oko njene ose kao planetu. Ova shema je samo uputstvo za ulazak u suštinu konstrukcije – samo 4 faze.” Slika “8 položaja PROUN-a” 1923. može da se posmatra sa osam različitih položaja. Pravu i potpunu realizaciju ovih ideja ostvario je u radovima ambijentalnog karaktera kao što su “Prounenraum”(Soba Prouna – 1923), berlinska izložba, ili “Demonstrationsraum” (Demonstraciona soba- 1926/7), Hanover, Drezden. Premda ovi projekti nisu istovetnog karaktere povezuje ih ideja uključenja realnog, fizičkog prostora, kao aktivnog činioca, u njihovu formalnu i konceptualnu strukturu. Kod berlinske sobe podloga zida nije tretirana kao neutralna pozadina, već je integrisana u logiku i ideju samog rada, tj. proun elementi izvedeni su i raspoređeni u određene strukture prema odabranim prostornim datama i odgovarajućim perceptivnim uslovima. Integralni proun prostor izgrađen pomoću slikarskih, skulptorskih i arhitektonskih elemenata. Dizajnirajući u Hanoveru izložbeni prostor za već napravljena dela više umetnika on je zidne površine prekrio vertikalnom rešetkastom

reljefnom konstrukcijom čija se obojenost menjala u zavisnosti od kretanja, položaja posmatrača, a upotrebio je i pokretne zidne panela koje je posmatrač mogao da pomera po sopstvenoj želji. U oba primera posmatrač ima posebnu ulogu, njegovo prevođenje iz stanja pasivnosti u poziciju aktivne participacije. “Sa svakim pokretom posmatrača u prostoru menja se percepcija zida. Posmatrač je fizički uključen u interakciju sa izloženim predmetom.” Da bi se oslobodio pasivnog stava trebalo ga je suočiti sa nečim što više nije slika. Mada je PROUN u medijskom i tehnološkom smislu slika ili grafika u Lisickovom tumačenju dobija drugačije značenje naznačeno već samim terminom projekat. Tvrdnja da je površina PROUN-a prestala da bude slika podrazumevala je zamenu perspektivne projekcije aksonometrijskom, stvaranje takvog unutrašnjeg/slikovnog prostora koji će omogućiti slobodnu rotaciju novonastale strukture. Značenje dokumenta, projekta ili plana suprotno je konceptu slike koju Lisicki razume kao kraj, nešto potpuno i završeno. Zato je PROUN u njegovim tekstovima uvek nazivan prolaznom stanicom na putu ka stvaranju novog prostora, nove forme ili novog tela; PROUN je samo karika u lancu, kratka stanica na putu ka savršenstvu. Taj novi put započinje od nulte tačke, od suprematističkog kvadrata, koji za Lisickog i njegove savremenike označava kraj slikarstva, nakon čega se otvara novi kanal materijalne kulture, uspostavlja se temelj za novi “prostorni rast realnog sveta”. PROUN nije samodovoljno, završeno, umetničko delo, nisu ni konkretni projekti koji bi se mogli primeniti u materijalnoj izgradnji, arhitekturi. ONI NUDE OPŠTE PRINCIPE KOJI SE MOGU UGRADITI U KONKRETNE PROJEKTE I POTOM REALIZOVATI U FORMAMA MATERIJALNE KULTURE, kako je sam Lisicki pokazao u svojim arhitektonskim projektima i izložbenim prostorima. PROUN je jedan oblikovni model čije potpuno značenje i primena tek treba da budu uspostavljeni na poslednjoj stanici razvoja, u jedinstvu arhitekture. PROUN je pronalazak novog, znak koji ne izražava i ne tumači ono što u svetu već postoji, a kao novo okrenut je budućem gde očekuje svoju realizaciju. Tu se otvara pitanje ciljeva, praktične svrsishodnosti, utilitarnosti. PROUN ulazeći u sferu realnog života ne želi da se prilagođava već da iz sebe, iz svoje stvaralačke prakse deluje u polju utilitarnog stvarajući nove ciljeve, potrebe i svrhe. Prounovska koncepcija prelaska sa slikarske na materijalnu kulturu predstavlja jednu od manifestacija svesti o krizi slikarstva koja je početkom 20-tih zavladala u krugu avangarde. Potreba da se ta kriza prevlada odvela je Maljeviča filozofskoj refleksiji i utopijskim projektima. Sa druge strane konstruktivisti će dovesti u pitanje ove maljevičevske konstante i napustivši praksu slikarstva, kao i on, zastupaće nužnost radikalne promene statusa i uloge umetnosti kroz njenu neposrednu integraciju u realni život i prihvatanje aktuelnih socijalnih i ideoloških imperativa. Poslednja stanica biće model proizvodne umetnosti i umetnika konstruktora-inženjera koji svoju ulogu ostvaruje ne u pravljenju estetskih predmeta već korisnih stvari. Sam Lisicki približiće se konstruktivističkoj ideologiji i praksi. Zamisao prelaska na materijalnu kulturu , kulturu predmeta, predstavlja tačku zbližavanja mada veoma opsteg karaktera. Lisicki ipak neće deliti većinu “najtvrđih” konstruktivističkih stavova i zastupaće jednu srednju poziciju. Ona je najjasnije predočena u programskom uvodniku časopisa Vešč: “Mi smatramo da je trijumf konstruktivnog metoda osnovno obeležje sadašnje epohe….Vešč se zalaže za konstruktivnu umetnost, čiji zadatak nije da ukrašava život već da ga organizuje.” “Naš časopis smo nazvali Vešč zato što je umetnost za nas stvaranje novih “stvari”…Ali nikako ne treba pomišljati da pod stvarima mi mislimo na stvari svakodnevne upotrebe….ne želimo da stvaralaštvo umetnika ograničimo samo na utilitarne stvari….Prosti utilitarizam je daleko od toga da bude naša doktrina…” “Vešč je izvan političkih patrija jer on se bavi problemima umetnosti a ne problemima politike. Ali to ne znači da smo mi za umetnost koja ostaje izvan života. Upravo suprotno ne možemo zamisliti ma kakvo stvaranje novih formi u umetnosti koje nisu povezane sa transformacijom socijalnih formi…” Zalaganje za konstruktivnu umetnost treba razumeti u kontekstu neslaganja sa dadaističkom negativnom i destruktivnom strategijom, kao izraz jedne pozitivne energije i shvatanja da je u aktuelnim sociopolitičkim okolnostima potrebno ujedinjenje internacionalne umetnosti oko šireg projekta izgradnje na novim osnovama. To nije zalaganje za konstruktivizam već jedan široka formula da se pod zajedničku

zastavu stave sve pojave koje se mogu svrstati pod rastegljivi pojam nove umetnosti. Stvaranje novih stvari i organizacija života ovde su takođe upotrebljeni u značenju opštih avangardističkih propozicija. Suštinska distinkcija u odnosu na stavove konstruktivista sadržana je u tome što se slika takođe smatra korisnom stvari, ali u smislu koji je iznad ravni neposredne, sasvim praktične ili proste utilitarnosti. Vešč nije potpuno odbacio tipično estetske izražajne forme i zastupa kompromisni stav. Ono što se u programu časopisa smatra ograničenjem umetničkog stvaralaštva za konstruktiviste je neka vrsta kategoričkog imperativa prevladavanja samog pojma umetnosti. Vešč ne želi da bude apolitičan ali ne prihvata pristajanje uz bilo kakve partijske ideološke programe. Program Prve radne grupe konstruktivista u okviru INHUK-a nije u ovom pogledu ostavljao prostora nikakvoj dvosmislenosti, određujući “naučni komunizam” kao svoje jedino ideološko polazište. Program Vešča ima u vidu jedan prošireni pojam umetnosti koji neće biti ograničen štafelajnim slikarstvom ali isto tako neće izgubiti svoj identitet potpunim spajanjem sa inženjerstvom, industrijom i proizvodnim procesima.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->